1
LUIS VALAS BEN HUR KNJIGA ČETVRTA Samo dela pravednika odišu miomirom u prašini ŠELI I u žaru sukoba, on čuva zakon začet u miru, i ispituje šta on predviđa VORDSVORT
GLAVA I Ujutru, posle bahanalija u salonu dvorca, divan je bio pun mladih patricija. Maksencije je mogao stići i grad je mogao biti krcat narodom koji ga dočekuje; njegova legija je mogla sići sa brda Sulpija u sjaju svog oružja i svojih oklopa; od Nimfeuma do Omfala mogle su se održavati velike svetkovine koje bi zasenile najraskošnije svetkovine koje su ikad priređene na Istoku; svi bi i dalje bestidno spavali na divanu na koji su se sručili ili gde ih je bacila ravnodušna ruka robova. Ali još uvek je bilo moguće da učestvuju na gozbama u čast toga dana. Međutim, svi oni koji su učestvovali u bahanalijama nisu se nalazili u tako žalosnom stanju. Kad je zora počela da se probija kroz prozorske kapke dvorane, Mesala ustade i skinu krunu sa glave, u znak da je gozba završena. Skupio je nabore svoje toge, bacio 2
poslednji pogled na sliku što ga je okružavala i, bez reči, krenuo u svoj stan. Ni sam Ciceron ne bi se mogao povući sa više dostojanstva posle čitave noći rasprava u Senatu. Tri sata kasnije dva glasnika prekoračiše prag njegove sobe i svaki je dobio iz njegovih ruku zapečaćen svitak, sastavljen u dva primerka. Bilo je to pismo upućeno prokuratu Valeriju Gratu, čije se sedište još uvek nalazilo u Cezareji. Koliki se značaj pridavao brzoj i sigurnoj predaji ovog pismena moglo se zaključiti po tome što je jedan od glasnika putovao morem a drugi kopnom; obojica su dobila naređenje da krenu što brže. Za čitaoca će biti veoma zanimljivo da sazna sadržinu ovog pisma. Ono glasi u celini: Antiohija, XIII, Prvi dan jula Od Mesale Gratu, O, moj Mida! Neka te ne vređa, molim te, što te ovako oslovljavam, pošto me na to navodi moja ljubav i zahvalnost, kao i činjenica što si ti najsrećniji među ljudima; pošto tvoje uši, kakve ti je darovala majka, odgovaraju tvom zrelom uzrastu. O, moj Mida! Treba da te upoznam sa jednim neobičnim događajem koji će, iako je još u oblasti nagađanja, siguran sam, pobuditi tvoje interesovanje. Dopusti mi najpre da oživim tvoje uspomene. Seti se, pre mnogo godina, porodice jednog jerusalimskog kneza, veoma stare i neobično bogate, po imenu Ben Hur. Ako te je pamćenje izneverilo, imaš, ako se ne varam, ranu na glavi koja će te podsetiti na neke događaje. I evo, da podstaknem tvoje interesovanje. Za kaznu zbog napada na tvoj život - a da bi tvoja savest bila mirna, neka bogovi ne dopuste da se ikad dokaže da je to bio nesrećan slučaj - čitava ta porodica je bila bačena u tamnicu. Primenjen je kratak postupak i sva njihova imovina je zaplenjena.
3
Pošto je presudu, o moj Mida, potvrdio naš Cezar, koji je isto toliko pravedan koliko i mudar - neka njegovi žrtvenici budu večno prekriveni cvećem! - nije nikakva sramota podsetiti ovde na novac koji smo i jedan i drugi iz toga izvukli, a ja nikada neću prestati da ti budem zahvalan, pogotovu dok budem, kao danas, uživao deo koji mi je dopao. Podsetiću te takođe da si ti doneo presudu porodici Hur, što služi na čast tvojoj mudrosti, i to u vreme kad smo obojica verovali da naša zamisao najbolje odgovara ciljevima koje smo želeli da postignemo. Sećaš se šta si učinio sa majkom i sestrom zločinca: izložio si ih smrti koja bi ličila na prirodnu. Međutim, ako sada zaželim da saznam da li su one mrtve ili su još u životu, znam, poznajući blagost tvoje prirode, o moj Grate, da ćeš mi oprostiti što nisam tako dobar kao ti. Ali, nešto je za nas sada bitnije i slobodan sam da te podsetim da je zločinac bio osuđen na večno ropstvo na galijama. A da bi priča koju ću ti ispričati bila neobičnija, mogu ti ovde reći da sam video i pročitao potvrdu za njegovo telo kad je bio uručen tribunu zapovedniku galije. Pokloni mi sada svu svoju pažnju, o uzvišeni Frigijče. Ako se ima u vidu granica života veslača na galijama, osuđeni je morao umreti ili, još tačnije, jedna od tri hiljade Okeanida morala ga je uzeti za muža najmanje pre pet godina. A ako hoćeš da mi oprostiš trenutak slabosti, o ti, najvrliji i najnežniji čoveče, jer sam ga voleo u vreme naše mladosti, a bio je veoma lep - imao sam uostalom običaj do ga zovem svojim Ganimedom - on je s punim, pravom morao pasti u naručje najlepšoj devojci iz cele te porodice. Pošto sam bio uveren u njegovu smrt, pet godina sam živeo spokojno i nevino uživao bogatstvo za koje donekle njemu dugujem. A ako priznajem ovaj dug, ne znači da imam nameru da umanjim svoju obavezu prema tebi. Došao sam do suštine svoje priče. Prošle noći, dok sam bio starešina gozbe priređene u čast prijatelja iz Rima - njihova prva mladost i njihova neiskusnost 4
izazvali su u meni sažaljenje - čuo sam čudnu priču. Kao što znaš, konzul Maksencije stiže danas da pripremi pohod protiv Parćana. Među slavoljubivima koji ga prate nalazi se sin pokojnog duumvira, Kvinta Arija. Pružila mi se prilika da se o njemu posebno obavestim. Kad je Arije razapeo jedra goneći gusare čiji mu je poraz doneo najviše počasti, on uopšte nije imao porodice. Prilikom povratka sa ovog pohoda pratio ga je naslednik. Budi sada spreman na sve, kako i dolikuje čoveku koji raspolaže tolikim talantima u sasvim novim sestercima. Taj sin i naslednik o kome ti govorim upravo je onaj koga si ti poslao na galije - onaj isti Ben Hur, koji je trebalo da umre za veslom pre više od pet godina. On se vratio, obasut počastima i bogatstvom, i verovatno kao rimski građanin. Tvoj položaj je suviše siguran da bi mogao osećati kakvu bojazan, ali ja, o moj Mida, ja sam u opasnosti. Nepotrebno je dalje govoriti o tome. Ako ne ti, ko bi znao kakvoj sam opasnosti izložen. Tvrdiš da su to samo gluposti? Kad je Arije, poočim, stupio u bitku sa gusarima, brod mu je bio potopljen. Samo su se dva člana posade spasla: sam Arije i ovaj, njegov naslednik. Starešine galije koja ih je prihvatila sa daske na kojoj su plovili pučinom uveravale su da je pratilac srećnog tribuna bio mladić koji je, kad su ga digli na palubu, nosio odeću robijaša. Bar ovo treba da te ubedi. Ali, ako mi opet kažeš da su to ludorije, o moj Mida, dopusti mi da dodam da sam se juče, slučajno trebalo bi zbog toga da se zavetujem gospođi Fortuni - video lice u lice sa Arijevim sinom. I uveravam te, iako ga nisam poznao u tom trenutku, da je to zaista Ben Hur, koji mi je godinama bio drug u igri; onaj Ben Hur koji, ako je muškarac pa čak i nižeg čina u vojsci, u ovom trenutku kada ti pišem sigurno snuje osvetu. I ja bih to činio da sam na njegovom mestu. A to je osveta koja se neće zadovoljiti ničim drugim sem životom; osveta koju on traži za svoju zemlju, za svoju majku i sestru, za samog sebe, i - navodim ovo na poslednjem
5
mestu, mada bi ti to možda naveo na prvom - za svoje izgubljeno bogatstvo. U ovom trenutku, o moj dobrotvoru i prijatelju, moj Grate, s obzirom da su tvoji sesterci u opasnosti, pošto bi njihov gubitak bio najveće zlo koje bi te moglo pogoditi - i ja ovde prestajem da te zovem imenom onog luckastog i starog kralja Frigije - u ovom trenutku, dakle (to jest, kad ovo pismo pročitaš dovde), nadam se da ti sve ovo više, neće izgledati smešno i da ćeš početi da razmišljaš kako treba postupiti u takvoj prilici. Bilo bi prostački da te sada pitam šta treba da radim. Dozvoli mi bolje da te podsetim da sam tvoj štićenik; ili tačnije da si ti moj Ulis, čija je dužnost da mi daje savete. Uživam dok te u mislima vidim kako držiš ovo pismo u rukama. Vidim te kako ga, potpuno ozbiljno, čitaš jedanput; zatim, sa osmehom, drugi put; najzad, kad je tvoje kolebanje nestalo, donosiš svoj sud. Jer, ti imaš mudrost Merkura i brzinu Cezara. Sunce se sada rodilo. Kroz jedan sat dva glasnika napustiće moj stan, svaki sa po jednim zapečaćenim primerkom ovog pisma. Jedan od njih krenuće kopnom a drugi morem, pošto smatram da je od najvećeg značaja da budeš obavešten što brže i na siguran način o prisustvu našeg neprijatelja u ovom delu rimskog carstva. Čekaču tvoj odgovor ovde. Kretanje Ben Hura svakako će određivati njegov starešina, konzul, koji će, makar se bez prestanka mučio i dan i noć, moći da otputuje tek kroz mesec dana. Znaš šta znači skupljati vojsku i snabdeti je za ratovanje u pustom kraju gde nema gradova. Sreo sam tog Jevrejina juče u Dafninom gaju. Ako se tamo sada više ne nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, što mi olakšava nadzor. I, štaviše, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja bih tvrdio sa najvećom sigurnošću da bismo ga mogli naći u Palminom gaju, pod šatorom šeika Ilderima, tog izdajnika koji neće moći još dugo da izbegava našu snažnu ruku. Neka te nimalo ne
6
iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi ovog Arapina brodom u Rim. Javljam ti sve ove pojedinosti o Jevrejinovom boravku jer je za tebe, o presvetu, važno da znaš sve ovo kad budeš razmišljao šta treba činiti. Jer ja već znam - a ovo mišljenje me uverava da sam postao mudriji - da u svakom problemu koji se tiče ljudskih postupaka treba voditi računa o tri stvari: vremenu, mestu i načinu. Ako smatraš da je ovo mesto, ne oklevaj nimalo da poveriš slučaj u ruke svog prijatelja koji te voli i koji će biti tvoj najbolji učenik. MESALA
7
GLAVA II Otprilike kad su glasnici krenuli iz Mesaline kuće (to jest u rano jutro) Ben Hur je ušao u Ilderimov šator. Okupao se već u jezeru i doručkovao. Na sebi je imao donju tuniku bez rukava koja mu je dopirala gotovo do kolena. Šeik ga pozdravi sa divana. - Mir s tobom, Arijev sine, - reče mu gledajući ga u isto vreme zadivljeno, jer u stvari nije nikad video tako savršenu sliku snage i samopouzdanja. - Konji su spremni, kao i ja. A ti? - Mir neka je i s tobom, dobri šeiče. Zahvaljujem ti na tolikoj blagonaklonosti. Spreman sam. Ilderim udari dlanom o dlan. - Narediću da se dovedu konji. Sedi. - Jesu li upregnuti? - Nisu. - Dopusti mi onda da ih sam upregnem. Treba da se upoznam sa tvojim arapima. Treba takođe da mi kažeš njihova imena, dobri šeiče, da bih se mogao obratiti svakom ponaosob. Treba takođe da upoznam i njihovu prirodu, jer oni su kao ljudi; ako su suviše smeli, treba ih ukoriti; ako su bojažljivi, treba ih hvaliti i laskati im. Neka mi sluge donesu hamove. - A kola? - Danas se neću njima služiti. Umesto toga, naredi da mi dovedu petog konja, ako ga imaš. Želeo bih da bude bez sedla i brz kao i drugi. Ilderim se iznenadi, ali odmah pozva roba. - Reci da donesu hamove za četiri trkača i uzdu za Sirijusa. Ilderim tada ustade. - Sirijus je moj miljenik, o Arijev sine, a i on oseća veliku ljubav prema meni. Drugovi smo dvadeset godina... pod šatorom, u boju, u celom životu provedenom u pustinji. Pokazaću ti ga.
8
Priđe zastoru, i podiže ga da propusti Ben Hura. Konji mu priđoše. Jedan od njih, male glave, sjajnih očiju, sa vratom koji je ličio na deo napetog luka, snažnih grudi preko kojih se prosula gusta, meka i talasasta griva, slična kosi mlade devojke, zarza kad vide svog gospodara. - Dobra životinja - reče šeik tapšući ga po tamnom mrkom obrazu. - Dobar dan, dobri moj konju. Zatim, okrenuvši se Ben Huru, dodade: - Ovo je Sirijus, otac one četvorice. Mira, majka, čeka naš povratak, jer mi je suviše dragocena da bih je mogao izložiti opasnosti u oblasti gde vlada ruka moćnija od moje. Sem toga, sumnjam, o Arijev sine, da bi pleme moglo podneti njeno odsustvo. Ona je sva njihova slava i svi je obožavaju. Verujem da bi se smejali kad bi poletela da ih pregazi. Deset hiljada konjanika, sinova pustinje, pitaju svakog dana: "Imaš li vesti o Miri?" A kad čuju odgovor: "Ona je sasvim dobro!" kažu: "Bog je dobar! Neka je blagosloven." - Mira... Sirijus... to su imena zvezda, zar ne, dobri šeiče? upita Ben Hur (i priđe svakom od četiri trkača i pastuvu, pružajući im ruku. - Zašto da ne? Zar se nisi nikada našao noću u pustinji? - Nisam. - Onda ne znaš koliko mi Arapi zavisimo od zvezda. Iz zahvalnosti prisvajamo njihova imena i iz ljubavi ih dajemo. Svi moji preci su imali svoju Miru, kao što ja imam svoju; uostalom, ova deca nisu ništa drugo nego zvezde. Vidi, Rigela, a ovde, Antaresa, ovo je Altair, a onaj kome si se uputio zove se Aldebaran, najmlađi u pasmini ali ne i najgori... To nikako. On može trčati protiv vetra takvom brzinom da će vetar grmeti u tvojim ušima. I on će ići tamo kuda mu kažeš da ide, Arijev sine... Ah, slave mi Solomonove! Odvešće te u lavlju čeljust, ako mu narediš. Donese hamove i Ben Hur opremi životinje svojim rukama. Sam ih izvede iz šatora i zauzda ih. - Dovedite mi Sirijusa - naredi. 9
Ni Arapin ne bi umeo bolje skočiti na leđa trkača. - A sada, vođice. Dadoše mu dh i on ih brižljivo razdeli. - Dobri šeiče, gotov sam. Pošalji vodiča ispred mene u polje i neka nekoliko ljudi brzo donesu vodu. Krenuli su bez smetnje. Životinje se nisu plašile i izgledalo je da već postoji neki prećutni sporazum između njih i novog vozača što je svoju ulogu igrao mirno i sa samopouzdanjem koje je neminovno uli valo poverenje. Vodio ih je upravo onako kao da ih tera upregnute u kola, s tom razlikom što je Ben Hur sedeo na Sirijusu umesto da stoji u kolima. Ilderim se ohrabri. Gladio je bradu i smešio se zadovoljno mrmljajući:"Tako mi slave božje, ne, ovaj čovek nije Rimljanin." Pošao je za njim peške, a za svojim gospodarom povrveše svi iz daura - muškarci, žene, i deca, sudelujući svi u njegovoj brizi, pa čak i u njegovom poverenju.
Poljana do koje stigoše bila je velika i potpuno je odgovarala za vežbu. Ben Hur odmah poče da tera konje, najpre lagano u pravim linijama, a zatim u širokim krugovima. Posle toga naterao ih je da pređu u kas pre nego što ih je pojurio u galopu. Krugovi su se malopomalo sužavali, i najzad ih je terao po svojoj volji tamo i ovamo,
10
levo, desno, napred, bez zaustavljanja. Tako je protekao ceo sat. Na kraju ih je opet prebacio na hod i uputio se Ilderimu. - Evo, šta treba raditi - reče. - Sada nedostaje samo uvežbanost. Možeš se radovati, šeiče Ilderime, što imaš konje kao što su ovi. Gledaj, - nastavi on silazeći s konja i prilazeći trkačima. - Gledaj... sjaj njihove crvene dlake nema nijedne mrlje; dišu lako kao kad smo počeli. Predočavam ti veliku radost. - on upravi svoje blistave oči u starca - Biće zlo ako ne postignemo pobedu i našu... On ućuta, pocrvene i pokloni se. Tek tada je pored šeika primetio Valtazara, koji se oslanjao na štap, a iza njega dve žene brižljivo pokrivene velovima. On baci drugi put pogled na jednu od njih i pomisli dok mu je srce življe kucalo: "To je ona ... Egipćanka." Ilderim dovrši rečenicu: - ...pobedu i našu osvetu. - Zatim dodade glasno: - Nimalo se ne plašim; naprotiv, zadovoljan sam. Sine Arijev, ti si čovek koji mi je potreban. Neka kraj bude sličan početku i videćeš kakve je ruke Arapin koji hoće da bude velikodušan. - Zahvaljujem ti, dobri šeiče. Neka sluge donesu konjima vodu. I on ih napoji svojim rukama. Pošto je ponovo uz jahao Sirijusa, nastavi vežbanje, prelazeći kao i prvi put sa hoda na kas, a zatim na galop, ubrzavajući malopomalo tempo trke do najveće brzine. Otmeno rukovanje vođicama prisutni pozdraviše pljeskanjem. Talas divljenja se prenese na četiri životinje koje su bile jedna duša, i kad su jurile u pravoj liniji i kad su se okretale levo i desno. Njihovo kretanje je bilo puno savršenog sklada, snage, ljupkosti, zadovoljstva, i to bez ikakvog vidljivog napora, bez i najmanjeg znaka umora. Usred ovih vežbi koje su privlačile opštu pažnju pojavi se Maluh i priđe šeiku. - Donosim ti poruku, o šeiče, - reče mu, iskoristivši pogodan trenutak da mu se obrati. - Poruku od trgovca Simonidesa. - Simonidesa! - uzviknu Arapin. - Radujem se! Neka ga Abadon oslobodi svih neprijatelja! 11
- Naložio mi je da ti najpre poželim sveti mir božji i da ti predam ovo pismo sa molbom da ga pročitaš čim ga primiš. Ilderim slomi pečat, otvori omot od tankog platna i dzvukavši dva pisma poče da ih čita. Simonides šeiku Ilderimu O, prijatelju! Budi najpre uveren da se nalaziš u mom srcu. Zatim, ... U tvom dauru nalazi se sada jedan naočit mladić koji sebe naziva Arijevim sinom. On to uostalom i jeste, ali po usvojenju. Taj mladić mi je veoma drag. Njegova priča je čudna, i ja ću ti je ispričati. Dođi danas ili sutra k meni da bih mogao da te upoznam sa tom pričom i da se s tobom posavetujem. Dotle, izađi u susret svim njegovim zahtevima pod uslovom da nisu nečasni. Ako bude trebalo da se plati bilo šta, ja ti jamčim za to. Moje interesovanje za njega drži u tajnosti. Pozdravi tvog drugog gosta. On, njegova ćerka, ti i svi oni koje budeš želeo da pozoveš u društvo moći ćete da računate na mene u areni na dan igara. Već sam obezbedio mesta. Mir s tobom i sa svima tvojima. Šta bih mogao biti, o prijatelju moj, ako ne tvoj prijatelj? SIMONIDES Simonides šeiku Ilderimu O, prijatelju! Koristim se svojim velikim iskustvom da ti uputim jednu reč. Postoji jedan znak koji svako ko nije Rimljanin i koji ima novaca ili imanja da bi se mogli opljačkati smatra opomenom. Taj znak je dolazak na vlast neke visoke rimske ličnosti sa velikim ovlašćenjima. Danas stiže konzul Maksencije. Sad si upozoren. 12
Još jedno upozorenje. Da bi neka zavera protiv tebe mogla uspeti, o moj prijatelju, ona treba da obuhvati Irode. Ti raspolažeš velikim imanjima na njihovom području. Stoga budi na oprezi. Pošalji još ovog jutra poruku svojim vernim stražarima na putevima koji vode južno od Antiohije, i zamoli ih da pretresu sve glasnike koji dolaze ili odlaze. I ako budu otkrili neka tajna pisma koja se tiču tebe ili tvojih poslova, neka te odmah o tome obaveste. Trebalo je da ovo pismo primiš juče; ali nije suviše kasno ni sada ako budeš brz. Ako glasnici napuste Antiohiju tek ovoga jutra, tvoji glasnici znaju preki put i moći će da ih prestignu sa tvojim nalozima. Ne oklevaj! Spali ovo pošto pročitaš. Tvoj prijatelj, o moj prijatelju. SIMONIDES Ilderim ponovo pročita oba pisma, zatim, stavljajući ih opet u omot, zadenu ih za pojas. Vežbe na poljani nisu još dugo trajale - u svemu dva sata. Pošto završiše, Ben Hur potera konje hodom do Ilderima. - Ako dopuštaš, o šeiče, ponovo ću odvesti arape u šator i po podne ih opet izvesti. Ilderim mu priđe u trenutku kad je opet uzjahivao Sirijusa i reče mu: - Dajem ti ih, Ariijev sine, da činiš s njima što ti je volja dok se ne svrše igre. Postigao si s njima za dva sata više nego onaj Rimljanin - neka mu šakali oglođu kosti - za isto toliko nedelja. Mi ćemo pobediti... Tako mi slave božje, mi ćemo pobediti. U šatoru je Ben Hur ostao pored životinja dok ih nisu namirili. Zatim, pošto se okupao u jezeru i popio pehar araka sa šeikom, koji je bio ushićen, obuče svoje jevrejsko odelo i izađe da se prošeta sa Maluhom po Palminom gaju. 13
Dugo su razgovarali. Ben Hur mu reče: - Predaću ti nalog za moje stvari, koje sam ostavio u hanu sa ove strane reke blizu seleučkog mosta. Donesi mi ih danas ako možeš. A zatim, dobri Maluše, ako od tebe ne tražim suviše... Maluh se naljuti. Njegova jedina želja je bila da mu učini uslugu. - Hvala, Maluše, hvala. Hvatam te za reč i podsećam da smo braća iz istog plemena i da je naš zajednički neprijatelj jedan Rimljanin. Onda, najpre, pošto si ti poslovan čovek - a bojim se da dobri šeik Ilderim uopšte to nije... - Arapi su retko poslovni. - Slušaj, neću uopšte da dovodim u sumnju njegovu pronicljivost, Maluše, ali ipak verujem da je dobro biti oprezan. Da bi se izbegla svaka zloupotreba ili klopka u trci, potpuno bi me umirio ako bi otišao u pisarnicu arene da proveriš je li šeik ispunio sve prethodne uslove takmičenja. A usluga bi bila još veća ako bi mogao da mi doneseš prepis ovih propisa. Voleo bih da znam kakve ću boje nositi, a naročito broj mesta koje ću zauzimati pri polasku. Ako sam pored Mesale, desno ili levo, sve će biti dobro. Ali ako nisam, i ako si kadar da udesiš da budem pored njega, učini to. Imaš li dobro pamćenje, Maluše? - Ono me ponekad izdaje, o Arijev sine, ali nikada kad mu srce, kao sada, pritekne u pomoć. - Onda ću se izložiti opasnosti da te opteretim još jednom uslugom. Juče sam zapazio da se Mesala veoma ponosi svojim kolima, i to s pravom jer ih Cezarova kola jedva nadmašuju. Da li bi mogao da otkriješ jesu li laka ili teška? Zeleo bih da znam njihovu težinu i tačnu meru. Ali, Maluše, čak i ako ti ne pođe za rukom sve ostalo, doznaj svakako visinu njihovih osovina iznad zemlje. Jesi li razumeo, Maluše? Ne bih hteo da on ima i najmanje preimućstvo nada mnom. Nije mi uopšte stalo do lepih kola; ako ga potučem, njegov poraz će biti utoliko žešći, a moj trijumf veći. Ali, ako ima zaista značajna preimućstva, hoću da ih upoznam.
14
- Razumem, razumem - odgovori Maluh. - Rastojanje od zemlje do središta osovine... to je ono što želiš. - Tako je, Maluše! I budi srećan, jer je to poslednje što ti stavljam u zadatak. Vratimo se sada u daur. Na vratima šatora nađoše slugu koji je punio mešine svežim arakom i popiše po jedan pehar. Malo posle Maluh se vrati u grad. Za vreme njihovog odsustva upućen je hitno glasnik na konju sa nalozima izdatim prema Simonidesovim uputstvima. Bio je to jedan Arapin i nije nosio sobom nikakvo pismeno. - Ira, Valtazarova kći, šalje ti pozdrave i poruku - reče sluga Ben Huru, koji se odmarao pod svojim šatorom. - Daj mi poruku. - Da li bi ti bilo po volji da se nađeš s njom na jezeru? - Odneću sam odgovor. Donese mu obuću i posle nekoliko minuta on ode da potraži lepu Egipćanku. Senka sa planina prikradala se kroz Palmin gaj kao preteča noći. Malo dalje, kroz drveće se razlegoše zvuči klepetuša na ovcama, mukanje volova i glas pastira. Život u Palminom gaju, kao što se čitalac seća, u svemu je ličio na pastirski život na oskudnim pašnjacima pustinje. Šeik Ilderim je prisustvovao popodnevnim vežbama koje su bile samo ponavljanje jutarnjih vežbi; posle toga je otišao u grad da ispuni Simonidesovu želju; možda će se vratiti do noći, ali to nije bilo verovatno s obzirom na složenost predmeta o kome je imao da raspravlja sa svojim prijateljem. Ostavši sam, Ben Hur se pozabavio konjima; umio se i osvežio u jezeru, promenio odeću, večerao i zahvaljujući svojoj mladosti, brzo se povratio od velikog zamora. Nije ni lepo ni pošteno smatrati lepotu dobrom osobinom. Ali nema nijedne tanane duše koja može ostati neosetljiva prema njoj. Priča o Pigmalionu i njegovoj statui isto je toliko prirodna koliko i poetična. Lepota je snaga i ona je privlačila Ben Hura. Za njega je Egipćanka - lepog lica i lepog stasa - bila neobična lepotica. U njegovim mislima ona mu se uvek pojavljivala onakva kakvu ju je video na izvoru. Čuo je zvuk njenog glasa, blagog jer ga 15
je ispunjavala zahvalnost prema njemu. Ponovo je video njene oči, krupne, meke, crne i bademaste, - urođene njenoj rasi - oči koje su kazivale više nego što su mogle da izraze najlepše reči; često je viđao u mašti visoku, vitku, ljupku, tananu pojavu u skupocenom ruhu. Kad mu se ona vraćala u sećanje, sa njenom slikom vraćala su mu se i strasna Solomonova pesma. S tim utiskom i osećanjem pošao je da je nađe. Nije ga na to nagonila ljubav, već divljenje i radoznalost, ti vesnici ljubavi. Pristanište je bilo veoma jednostavno: nekoliko stepenica i popločana ravan ukrašena buktinjama. Kada je stigao, Ben Hur zastade zadivljen prizorom koji mu se pružao pred očima. Čamac lak kao ljuska jajeta plovio je po bistroj vodi. Mesto veslača je zauzimao Etiopljanin - vodič kamile na izvoru; crnu boju njegove kože još više je isticala bela odeća koju je nosio. Ceo čamac je bio obložen jastucima i prekriven prostirkom grimizne boje. Sama Egipćanka je sedela na krmi, umotana indijskim šalovima i prozirnim velovima. Ruke su joj bile nage do ramena i privlačile su pažnju svojim položajem i izgledom. Šake su joj sve do vrhova prstiju oličavale ljupkost i izrazitost. široka svilena marama štitila joj je ramena ne skrivajući ih. Pogledom kojim je obuhvatio celu sliku Ben Hur nije zapazio ove pojedinosti. One su ipak na njega ostavile utisak... Tvoje usne su kao skerletna nit; tvoje jagodice kao nar pod nestašnim uvojcima. Ustani, ljubavi moja, lepoto moja, i pođimo. Zima je minula, i kiša je prestala da pada. Cveće niče iz zemlje. Evo, došlo je vreme ptičjeg cvrkuta - to je, iskazan jednostavnim recima, utisak koji je ona na njega ostavila. - Dođi, - reče mu videći da je zastao. - Dođi, ili ću pomisliti da si rđav mornar. 16
On pocrvene. Da li je ona nešto znala o njegovom životu na moru? On odmah siđe sa popločane ravni. - Bojao sam se! - objasni zauzimajući slobodno mesto pored nje. - Čega? - Da ću prevrnuti čamac - odgovori on smešeći se. - Čekaj dok zaplovimo većom dubinom - reče ona dajući znak crncu koji odmah zaroni vesla.
Ako su ljubav i Ben Hur bili neprijatelji, on se, kao nikada pre toga, nalazio na milosti i nemilosti svog protivnika. Egipćanka je sedela tako da ju je morao videti, nju, koju je njegovo sećanje već 17
uobličilo u ideal. Dok su joj oči obasjavale njegove, zvezde su mogle zablistati, on ih čak ne bi ni primetio. Noć je mogla obaviti zemlju potpunom tminom, njen pogled bi bio za njega svetlost. I svako zna, kad je čovek mlad i u takvom društvu, nikada mašta ne gospodari njime više nego dok plovi čamcem po tihoj vodi pod toplim lepim nebom. U takviim okolnostima lako je neprimetno skliznuti iz svakidašnjice do najlepšeg ideala. - Daj mi kormilo - reče on. - Ne, tada bismo izmenjali uloge. Zar nisam ja tebe pozvala? Ja sam dužnik prema tebi i neću da mi ti plaćaš. Možeš govoriti i ja ću te slušati, ili ću ja govoriti, a ti ćeš me slušati. Ostavljam ti da biraš. Ali ja ću dzabrati mesto kuda ćemo ići i put kojim ćemo ići. - A kuda idemo? - Plašiš li se opet? - O lepa Egipćanko, pitanje koje sam ti postavio, to je prvo pitanje koje postavlja svaki zarobljenik. - Zovi me Egiptom. - Više volim da te zovem Irom. - Možeš misliti na mene pod tim imenom ali me zovi Egiptom. - Egipat je zemlja, i to podrazumeva mnoštvo ljudi. - Da, da! I to kakva zemlja! - Razumem, krenuli smo u Egipat. - Želela bih to, i veoma bih se radovala - uzdahnu ona. - Znači, nije ti mnogo stalo do mene. - Sudeći po ovim rečima, vidim da nikada nisi bio tamo. - To je tačno. - Oh, Egipat je zemlja gde niko nije nesrećan. Njemu zavide svi drugi na svetu, on je majka svih bogova, i zbog toga je najblagosloveniji. Tamo, o sine Arijev, onaj ko je srećan nalazi dopunu svojoj sreći, a nesrećni, kad dođu tamo, popiju samo jedan pehar slatke vode iz svete reke i smeju se i pevaju kao deca. - Zar kod vas nema siromaha kao svuda?
18
- Siromasi su kod nas oni čiji su ukus i način života vrlo jednostavni. Oni ne traže ništa više od onoga što je neophodno, a Rimljanin ili Grk ne znaju kako je to malo. - Ja nisam ni Grk ni Rimljanin. Ona se nasmeja. - Imam ružičnjak usred koga se nalazi drvo čije je cveće lepše od svakog drugog. Šta misliš, odakle je ono? - Iz Persije, zemlje ruža. - Ne. - Onda, iz Indije? - Ne. - Ah, sa nekog grčkog ostrva? - Reći ću ti: neki putnik ga je našao kako umire kraj puta u dolini Refajma. - Oh! u Judeji. - Zasadila sam ga u zemlju sa koje se povukao Nil; hrani ga blagi južni povetarac, koji duva iz pustinje; a sunce ga miluje iz sažaljenja. Zbog toga ono raste i cveta. Kad stanem pod njega, ono mi zahvaljuje mirisom. Kako je sa ružama, tako je i sa ljudima Izrailja. Gde bi oni mogli dostići savršenstvo ako ne u Egiptu? - Mojsije je bio samo jedan među milionima. - Ne, on je bio samo tumač snova. Hoćeš li ga zaboraviti? - Ali dobri faraoni su mrtvi. - Jesu, svakako, ali reka na čijoj su obali živeli još peva pokraj njihovih grobova i još isto sunce zagreva isti vazduh istom narodu. - Aleksandrija je samo rimski grad. - Ona je jedino promenila skiptar. Cezar joj je oduzeo skiptar mača da bi joj ostavio skiptar nauke. Pođi sa mnom u Bruhej i pokazaću ti školu nacija; u Serapeionu divićeš se savršenstvu arhitekture; u biblioteci ćeš čitati besmrtnike; u pozorištu ćeš čuti epske pesme Grka i Indusa; na pristaništima ćeš nabrajati uspehe trgovine; siđi sa mnom na ulicu, o sine Arijev, i kad se filozofi raziđu, odvodeći sobom majstore svih umetnosti, kad se bogovi vrate
19
na svoje žrtvenike i kad ne ostave ništa sem zadovoljstva, čućeš priče u kojima su uživali ljudi od iskona i pesme koje nikada neće umreti. Slušajući je, Ben Hur se u mislima vraćao nekoliko godina unatrag. Sećao se noći kad mu je u jednoj mračnoj jerusalimskoj odaji njegova majka sa istim rodoljubivim žarom pričala o slavi Izrailja. - Sada razumem zašto želiš da te zovem Egiptom. Hoćeš li mi otpevati jednu od ovih pesama ako te budem zvao tim imenom? Čuo sam te prošle noći. - Pevala sam himnu Nilu, tužbalicu koju pevam kad zamišljam da osećam pustinjski dah i da čujem zapljuskivanje drevne reke. Sada mi dopusti da ti otpevam jednu indusku pesmu. Kad budemo išli u Aleksandriju, odvešću te na ugao jedne ulice gde ćeš moći da čuješ kako tu pesmu peva devojka sa Ganga, ona od koje sam je naučila. Kapila je, znaj, jedan od najomiljenijih induskih mudraca. I ona mu otpeva pesmu o Kapili koga je u mladosti ljubav učinila hrabrijim, a vera u starosti mudrijim. Ben Hur je upravo hteo da izrazi zahvalnost na pesmi, kad kobilica čamca zapara pesak i u tom trenutku prednji deo čamca udari o obalu. - Put se brzo završio, o Egipte! - I boravak je bio kratak - odgovori ona, dok je crnac opet snažno otisnuo čamac na jezero. - Prepusti mi sada kormilo. - Ne, tebi kola, a meni čamac. Gotovo smo na kraju jezera i više neću da pevam. Posle Egipta posetimo sada Dafnin gaj. - Zar da plovimo bez pesme? - Pričaj mi o Rimljaninu od koga si nas juče spasao. Pitanje neprijatno dirnu Ben Hura. - Želeo bih da je ovo Nil - reče izbegavajući odgovor. Kraljevi i kraljice bi posle tako dugog sna mogli izaći iz svojih grobnica i poći za nama kao naša pratnja. - Svi su oni bili džinovi i prevrnuli bi naš čamac, više bih volela Pigmeje. Ali pričaj mi o Rimljaninu. Veoma je opak, zar ne? 20
- Ne znam. - Je li bogat i od plemenita roda? - Ne mogu da govorim o njegovom bogatstvu. - Kako su mu lepi konji! Kola su mu zlatna, a točkovi od slonove kosti. I kakva smelost! Gledaoci su se smejali dok se udaljavao, a umalo nisu dospeli pod njegove točkove. I ona se nasmeja sećajući se toga. - To je rulja - reče Ben Hur ogorčeno. - Mora da je on jedno od onih čudovišta za koja kažu da se rađaju u Rimu... Apoloni proždrljivi kao Kerberi. Živi li u Antiohiji? - Odnekud je sa Istoka. - Egipat bi mu bolje odgovarao od Sirije. - Sumnjam... Kleopatra je mrtva. Tada ugledaše baklje pred šatorima. - Daur! - uzviknu ona. - A nismo bili u Egiptu. Nisam video ni Karnak, ni File, ni Abidos. Ovo uopšte nije Nil, a čuo sam samo indusku pesmu ploveći barkom snova. - File... Karnak... bolje zažali što nisi video Ramzese u Abu Simbelu. Kad ih čovek gleda, odmah pomisli na boga, tvorca neba i zemlje. A u stvari, zašto bi to žalio? Nastavimo rekom i, mada više ne mogu da pevam - ona prsnu u smeh - pošto sam rekla da to više neću učiniti, mogu ti ipak pričati priče iz Egipta. - Da, dok ne dođe jutro i veče i sledeće jutro! - uzviknu on vatreno. - A o čemu ću ti pričati? O matematičarima? - O ne. - O filozofima? - Ne. - O čarobnjacima i duhovima? - Ako ti je volja. - O ratu? - Da. - O ljubavi? 21
- Da. - Pričaću ti o leku protiv ljubavi. To je priča o jednoj kraljici. Saslušaj je sa poštovanjem. Papirus sa koga su je pročitali filski sveštenici istrgnut je iz ruke same junakinje. Priča je izvorna po obliku i prema tome mora biti verodostojna: NE-NE-HOFRA I U ljudskom životu nema podudarnosti. Ni jedan život ne teče pravom linijom. Svaki savršeni život se razvija u krugu koji se završava tamo gde je počeo. Tako mu je nemoguće da se nastavi i tu je početak kraja. Savršeni životi su božji dragulji i bog ih u svečanim prilikama nosi na domalom prstu leve ruke. II Ne-Ne-Hofra je živela u kući nedaleko od Asuana, blizu prvog katarakta - tako blizu da je rika večne borbe između vode i kamena činila sastavni deo tog mesta. Bila je svakim danom sve lepša kao i makovi u vrtu njenog oca, tako da su i o njoj govorili: šta će biti kad počne cvetati? Svaka godina njenog života označavala je početak nove pesme, lepše od svih prethodnih. Rođena je iz zagrljaja Severa, omeđenog morem, i Juga, omeđenog pustinjom s druge strane Mesečevih gora; jedan joj je dao strast, a drugi um. I kad su se oko nje prepirali, obojica su se smejali govoreći ne sebično: "Ona je moja!", nego velikodušno: "Ha, ha, ha, ona je naša!" Sve lepote prirode doprinosile su njenom savršenstvu i uživale u njenom prisustvu. Kad bi izašla, ptice bi odmah zalepršale krilima u znak pozdrava; vihori su se smirivali u blage povetarce; beli lotosi dizali su se iz dubine voda da bi je videli kako prolazi; svečana reka 22
je usporavala hod; a palme, saginjući glavu, mahale su svojim ogromnim rukama. Kao da su govorile: jedna, ja sam joj dala svoju ljupkost; druga, ja sam joj dala svoju blistavost; treća, ja sam joj dala svoju čistotu; kao da je svaka od njih imala da ponudi neku vrlinu. Kad je Ne-Ne-Hofra napunila dvanaest godina, Asuan je bio ushićen njome. Kad joj je bilo šesnaest godina, glas o njenoj lepoti proneo se svuda; kad joj je bilo dvadeset godina, nije bilo prolaznika koji pred njena vrata ne bi doveo pustinjske kneževe na brzim kamilama ili egipatske velikaše u pozlaćenim barkama. A kad su odlazili, govorili su kud god bi prošli: "Video sam je. To nije žena nego boginja Ator." III Od trista trideset naslednika dobrog kralja Menesa osamnaestorica su bili Etiopljani. Među njima Oretes je doživeo sto deset godina posle vladavine od sedamdeset šest godina, pod kojom su ljudi stenjali, a zemlja se prelivala u bogatstvima i izobilju. Bio je to mudrac jer je video mnoge stvari. Živeo je u Memfisu, gde se nalazi njegov glavni dvorac, njegove oružane i njegove riznice. Međutim, silazio je često u Buto da razgovara sa Latonom. Žena dobrog kralja umre, a bila je suviše stara da bi je mogli balsamovati valjano. On ju je, međutim, voleo i bio je neutešan. Videći to, neki Kolhiđanin se jednog dana usudi da mu kaže: "O Oretese, čudim se što tako velik i tako mudar čovek ne zna sredstvo da izleći toliki bol". "Reci mi lek", odgovori kralj. Kolhiđanin poljubi tri puta zemlju i odgovori znajući da ga umrla žena ne može čuti: "U Asuanu živi Ne-Ne-Hofra, lepotica ravna lepoj Ator. Pošalji po nju. Odbila je sve velikaše, kneževe i kraljeve. Ali ko bi Oretesu mogao reći ne?
23
IV Ne-Ne-Hofra se spusti Nilom u neviđeno raskošnoj barci i u pratnji čitave vojske nešto manje lepih čamaca. Cela Nubija i ceo Egipat, desetine hiljada iz Libije, mnoštvo Troglodita i bezbrojni Makrobijanci iza Mesečevih gora, ispunili su obale da vide povorku koju su pokretali mirisni vetar i zlatna vesla. Kroz trkalište koje su čuvali Sfinga i krilati lavovi proneli su je svečano i spustili nosiljku pred noge Oretesa, koji je sedeo na prestolu naročito podignutom na isklesanom glavnom stubu dvorca. On joj naredi da zauzme mesto pored njega, dade joj urej u ruku, poljubi je, i Ne-Ne-Hofra postade tako kraljica nad kraljicama. Ali ovo nije bilo dovoljno mudrom Oretesu, koji je želeo ljubav i kraljicu sretnu zbog ove ljubavi. Bio je nežan prema njoj, pokazivao joj sva svoja imanja, svoje gradove, dvorce, svoj narod, vojsku, brodovlje. Lično ju je odveo do svoje riznice i rekao: "O Ne-Ne-Hofra, poljubi me sa ljubavlju i sve ovo je tvoje." I verujući da bi mogla biti srećna ako nije bila srećna tada, poljubi ga jedanput, dvaput, triput... Poljubi ga triput, i pored njegovih sto deset godina. Bila je srećna prve godine koja je prošla veoma brzo; bila je nesrećna treće godine koja je trajala veoma dugo. Zatim je shvatila: ono što je smatrala ljubavlju prema Oretesu bila je samo zasenjenost njegovom moći. Ali to se ugasilo. Napustila ju je hrabrost i mnoge časove je provodila plačući. Njene služavke se više nisu sećale da su je videle kako se smeje. Rumen na njenim obrazima je ugasla. Venula je i kopnila lagano, ali sigurno. Neki su tvrdili da je proganjaju Erinije zato što je bila okrutna prema čoveku koji ju je voleo; drugi su govorili da ju je kaznio neki bog ljubomoran na Oretesa. Ali ma kakav bio uzrok njene iznemoglosti, čarolije čarobnjaka su se pokazale nemoćnim a lekari su slegali ramenima. Ne-Ne-Hofra je bila osuđena na smrt. Oretes je izabrao za nju kriptu među grobnicama kraljica. Naredio je da dođu u Memfis majstori, slikari i vajari i da izvedu
24
radove lepše od svega što se ikad videlo, čak i u velikoj galeriji umrlih kraljeva. "O ti, moja kraljice, lepša od same boginje Ator!" uzviknu kralj čijih sto trinaest godina nisu umanjile ljubavni žar. "Reci mi, preklinjem te, kakva je boljka od koje, avaj, neminovno umireš pred mojim očima." "Ne bi me više voleo kad bih ti kazala", odgovori ona u zebnji i strahu. "Ne bih te više voleo? Voleću te još više, kunem ti se svim bogovima! Govori!" uzviknu strasno kao ljubavnik i strogo kao kralj. "Onda slušaj. U pećini blizu Asuana živi jedan isposnik, najstariji i najsvetiji među svim isposnicima. Njegovo ime je Menofa. Bio mi je vaspitač i čuvar. Naredi da ga dovedu, o Oretese, i on će ti reći sve što želiš da znaš. On će ti pomoći da nađeš lek mojoj boljci." Oretes ustade, sav radostan. I ode sto godina mlađi nego kad je ušao. V "Govori!" naredi Oretes Menofi u dvorcu u Menzisu. I Menofa odgovori: "O veoma moćni kralju, da si mladi, ne bi ti uopšte odgovorio, jer mi je još stalo do života. Ali, pošto si star, reći ću ti da kraljica, kao i svako drugo smrtno biće, okajava zločine." "Zločine?" Menofa se pokloni do zemlje. "Da, prema samoj sebi." "Nisam nimalo raspoložen za zagonetke." "To što ti kažem nije nikakva zagonetka, kao što ćeš videti. NeNe-Hofra je rasla pred mojim očima i poveravala mi i najmanje događaje svog života. Pored ostalih, ona je volela sina vrtara svog oca, Barbeka po imenu." Čudnovato, Oretesovo namršteno lice se razvedri. "Sa tom lubavlju, o kralju, došla je tebi; od te ljubavi umire." 25
"Gde se sada nalazi vrtarov sin?" "U Asuanu." Kralj izađe i izdade dve zapovesti. On reče Eurisu: "Idi u Asuan i dovedi ovamo mladića po imenu Barbek. Naći ćeš ga u vrtu kraljičinog oca." A drugome: "Skupi sve radnike, stoku i alate. Na jezeru Semis sagradićeš ostrvo na kome će se nalaziti hram, dvorac i vrt, sve moguće voćke ii vinova loza, ali koje će ipak moći da plovi niz vetar. Sagradi to ostrvo, i neka bude potpuno gotovo kad mesec počne kopniti." Zatim reče kraljici: "Raduj se, znam sve i poslao sam po Barbeka." Ne-Ne-Hofra mu poljubi ruku. "On će biti tvoj, i ti ćeš biti njegova. I niko neće narušiti vašu ljubav godinu dana." Ona mu poljubi noge. On je diže i poljubi je. Rumenilo joj se vrati u obraze, a skerlet u usne, i smeh joj ovlada srcem. VI Godinu dana Ne-Ne-Hofra i Barbek su plovili uz vetar po jezeru Semis. Ostrvu su se svi divili. Nikada niko nije video lepšeg ljubavnog gnezda, a godinu dana oni nisu videli nikoga i postojali su samo jedno za drugo. Zatim se ona vrati u dvorac u Memfisu. "A sada, koga voliš najviše?" upita je kralj. Ona ga poljubi u obraz i odgovori: "Uzmi me opet, o moj kralju, jer sam izlečena." I pored svojih sto četrnaest godina Oretes prsnu u smeh. "Tako, dakle, istina je ono što je rekao Menofa... Ha, ha, ha! Istina je!,.. Lek protiv ljubavi je ljubav!" "Tako je", odgovori ona. Ali neočekivano kraljevo držanje se promeni i pogled mu postade surov. "Meni se ne čini tako!" Ona ustuknu, preplašeno. 26
"Ti si kriva! Oretes ti oprašta uvredu koju si nanela Oretesu, muškarcu. Ali tvoja uvreda koju si nanela Oretesu, kralju, zaslužuje kaznu," Ona mu se baci pred noge. "Natrag!" uzviknu on. "Ti si mrtva!" Udari dlanom o dlan, i pojavi se jeziva povorka ljudi koji vrše balsamovanje sa oruđima za svoju veštinu. Kralj pokaza Ne-Ne-Hofru prstom. "Ona je mrtva! Radite svoj posao!" VII Posle sedamdeset dva dana Ne-Ne-Hofru, lepoticu, odnese u kriptu koju su joj odredili prethodne godine i položiše je pored njenih kraljevskih prethodnica. Međutim, u njenu čast nije bilo povorke preko svetog jezera. Kad je Egipćanka završila priču, Ben Hur je sedeo kraj njenih nogu sa rukom na njenoj ruci kojom je držala kormilo. - Menofa se prevario - reče on. - Kako? - Ljubav živi od ljubavi. - Onda, znači, nema leka protiv nje? - Ima. Oretes ga je našao. - Koji je? - Smrt. - Ti si dobar slušalac, o sine Arijev. I tako su protekli časovi u razgovoru i pričama. Kad su se vratili na obalu, ona mu reče: - Sutra idemo u grad. - Ali doći ćeš na igre? - O, doći ću. - Poslaću ti svoje boje. Tada se rastadoše.
27
GLAVA IV Sutradan se Ilderim vratio u daur oko tri sata. Kad je sjahao sa konja, pristupi mu neki čovek, pripadnik njegovog plemena i reče mu: - O šeiče, naređeno mi je da ti predam ovaj svežanj uz molbu da ga odmah otvoriš. I ako treba odgovor, pričekaću tvoj nalog. Ilderim odmah razgleda svitak koji mu je čovek predao. Pečat je bio već slomljen. Adresa je glasila: Valeriju Gratu, u Cezareji. - Neka ga nosi Abadon! - progunđa šeik kad je razabrao da je pismo napisano na latinskom. Da je bilo na grčkom ili na airapskom, umeo bi da ga pročita. Ovako je jedino razumeo potpis rimskim slovima - MESALA - i oči mu sevnuše. - Gde je mladi Jevrejin? - upita. - Na poljani s konjima - odgovori jedan sluga. Šeik vrati papirus u omot i gurnuvši svežanj za pojas, ponovo uzjaha konja. U tom trenutku se pojavi neki stranac, koji je verovatno dolazio iz grada. - Tražim šeika Ilderima, zvanog Velikodušni, - reče on. Njegov jezik i ruho odavali su Rimljanina. Ako nije umeo da čita, ipak je umeo da govori. Stari Arapin odgovori dostojanstveno: - Ja sam šeik Ilderim. Čovek obori oči i odmah ih podiže. Zatim ponovo upita sa usiljenom pribranošću: - Čuo sam da tražiš vozača za trke. Pod belim brkovima Ilderimove usne se prezrivo izviše. - Idi svojim putem - reče. - Imam vozača. Upravo se spremao da ode, ali ga čovek zadrža: - Dobri šeiče, mnogo volim konje i pričali su mi da su tvoji najlepši na svetu. Starac se oseti polaskanim. Umalo nije popustio, ali ipak odgovori neodređeno. 28
- Ne danas, ne danas. Drugi put, pokazaću ti ih. Suviše sam zauzet sada. I obode konja prema poljani, dok se stranac, smešeći se, vraćao u grad, srećan što je dobro ispunio svoj zadatak. I tako bi svaki dan, do velikog dana trke, jedan čovek ponekad dva ili tri - dolazili šeiku Ilderimu u Palmin gaj nudeći se za vozača. Tako je Mesala motrio na Ben Hura.
29
GLAVA V Šeik pričeka da Ben Hur vrati konje posle jutarnje vežbe. Bio je zadovoljan jer ih je video kako, prošavši sve vrste koraka, trče punom brzinom tako da se više nije činilo da je jedan sporiji, a drugi brži. Drugim rečima, sva četvorica su trčala kao jedan. - Danas po podne, o šeiče, vratiću ti Sirijusa. - Ben Hur pomilova životinju po vratu govoreći: - Vratiću ti ga da uzmem kola. - Već? - Sa ovakvim konjima, dobri šeiče, dovoljan je jedan dan. Oni se nimalo ne plaše; obdareni su skoro ljudskom inteligencijom i obožavaju vežbe. Ovaj - on trže vodice na leđima najmlađeg - ovaj koga zoveš Aldebaran, mislim da je najbrži. U prvom obilasku arene svakako će tući ostale za tri dužine. Ilderim pogladi bradu i upita žmirkajući od zadovoljstva: - Aldebaran je najbrži. A koji je najsporiji? - Ovaj ovde - Ben Hur trže vodice na leđima Antaresa - ovaj ovde, ali on će pobediti, jer, čuj me, dobri šeiče, On će trčati što najbolje može ceo dan... ceo dan; a kad sunce bude zalazilo, on će dostići najveću brzinu. - Sasvim tačno. - Samo se jednog bojim, o šeiče. Šeik se uozbilji. - U svojoj želji da trijumfuje Rimljanin ne može ostati ni čist ni častan. U igrama - u svima, zapamti dobro, njihove smicalice su beskonačne. U tricama kola njihovo lupeštvo doseže do svakoga - od konja do vozača, i od vozača do gospodara. Zbog toga, dobri šeiče, motri na sve. I od sada do trka, ne puštaj ni jednog stranca da priđe konjima, čak ni da ih pogleda. A ako želiš da budeš sasvim siguran, učini još više, postavi naoružanu ruku i budno oko da ih čuvaju. Tada neću strahovati kakav će biti ishod trke. Sjahaše pred šatorom.
30
- Biće tako kao što si rekao. Slave mi božje, ni jedna ruka im neće prići sem ruku mojih najvernijih slugu. I postaviću stražu još od večeras. Ali sada, o sine Arijev, - šeik izvadi svežanj i otvori ga polako dok su išli ka divanu i sedali - pogledaj ovo i pomozi mi svojim znanjem latinskog. On pruži ruku Ben Huru. - Evo ti, čitaj... čitaj glasno jezikom tvojih otaca, to što je napisano tu. Latinski jezik je prava grozota. Ben Hur je bio dobro raspoložen i poče da čita ravnodušno. "Mesala Gratu!" On zastade. Neka slutnja mu naglo natera krv u srce. Ilderim prime ti njegovu uznemirenost. - Dakle, ja čekam. Ben Hur se izvini i nastavi da čita pismo. Ne treba ni pomenuti da je to bio jedan primerak koji je Mesala posle bahanalija u dvorcu poslao Gratu sa onolikim predostrožnostima. Početak pisma pružao je dovoljno dokaza da onaj koji ga je napisao nije izgubio naviku da se ruga. Ali docnije kad je čitalac došao do odlomka koji je trebalo da osveži Gratovo sećanje, glasno uzdrhta i dva puta se morao zaustaviti da bi se pribrao. Učinio je veliki napor da bi nastavio. "Podsetiću te takode da si ti doneo presudu porodici Hur!" - Čitalac ponovo zastade i duboko uzdahnu. - "i to u vreme kad smo obojica verovali da naša zamisao najbolje odgovara ciljevima koje smo želeli da postignemo. Sećaš se šta si učinio sa majkom i sestrom zločinca, izložio si ih smrti koja bi ličila na prirodnu." Kad je došao do tog mesta, Ben Hur naglo stade. Ispusti pismo i uhvati se za glavu obema rukama. - One su mrtve... mrtve! Ostao sam sam! Ćutljivi svedok, pun saosećanja prema patnji mladog čoveka, šeik ustade i reče mu: - Sine Arijev, moram te moliti za oproštaj. Pročitaj sam ovo pismo. Kad se budeš osećao dovoljno jakim da mi prevedeš ostalo, obavestićeš me i ja ću se vratiti. On izađe iz šatora. 31
Ben Hur se baci na divan i predade se svojim osećanjima. Kad se malo smirio, seti se da nije pročitao celo pismo. On nastavi: "Međutim, ako sada poželim da saznam jesu li one mrtve ili su još u životu..." Ben Hur stade. Više puta pročita isti odlomak, i na kraju uzviknu: - On ne zna da li su mrtve! On to ne zna! Neka je blagosloveno ime gospodnje! Još ima nade. Pročita do kraja ovu rečenicu i oseti utehu. Zatim hrabro nastavi pismo do kraja. "One nisu mrtve", pomisli posle kraćeg razmišljanja, "one nisu mrtve, inače bi on to znao." Ponovno čitanje, pažljivije od prvog, učvrsti ga u ovom. Tada posla po šeika. Kad je Arapin seo i kad su ostali sami, on mu reče: - Dolazeći pod tvoj šator, dobri šeiče, nisam uopšte imao nameru da ti govorim o sebi više nego što je bilo potrebno da bih ti dokazao kako sam dovoljno sposoban da mi možeš poveriti svoje konje. Odbio sam da ti ispričam svoju istoriju. Ali okolnost koja mi je stavila ovo pismo u ruke tako je čudna da se osećam primoranim da ti sve poverim. Još sam spremniji da to učinim zato što ovde imam dokaz da nam obojici preti opasnost od istog neprijatelja protiv koga treba zajednički da se borimo. Pročitaću ti pismo i objasniću ti; onda se više nećeš čuditi mom uzbuđenju. A ako si mislio da sam slab i malodušan, ti ćeš mi oprostiti. Šeik je ćutke i pažljivo slušao Ben Hura dok ovaj nije došao do poslednjih rečenica u kojima se spominjao on: "Sreo sam tog Jevrejina juče u Dafninom gaju", pisalo je. "Ako se tamo više sada ne nalazi, mora da je bar u neposrednoj okolini, što mi olakšava nadzor. I, štaviše, ako bi me sada upitao gde se nalazi, ja bih ti tvrdio sa najvećom sigurnošću da bismo ga mogli naći u Palminom gaju." - Ah! - uzviknu Ilderim glasom za koji bi se teško moglo reći da li je više izražavao iznenađenje ili gnev. - "U Palminom gaju", nastavi Ben Hur, "pod šatorom šeika Ilderima, tog izdajnika..."
32
- Izdajnik!... Ja? - povika starac najpiskavijim glasom, dok su mu usne i brada drhtali od jarosti, a na čelu i vratu iskočile žile, gotove da prsnu. - Jedan časak, šeiče, - reče Ben Hur da bi ga umirio. - To je Mesalino mišljenje o tebi. Ali saslušaj njegovu pretnju. I on nastavi da čita: "...pod šatorom šeika Ilderima, tog izdajnika koji neće moći još dugo da izbegava našu snažnu ruku. Neka te nimalo ne iznenadi ako Maksencije, kao prvu meru, otpremi ovog Arapina brodom u Rim." - U Rim! Ja... Ilderim... šeik deset hiljada konjanika naoružanih džilitima!... Ja, u Rim! On skoči sa divana, ispruženih ruku, otvorenih šaka sa prstima povijenim kao kandže, očiju zažarenih kao u zmije. - O bože, tako mi svih bogova, izuzev rimskih! - Kad će doći kraj ovoj bezočnosti? Ja sam slobodan čovek i moj narod je slobodan! Zar treba da umremo kao robovi! Ili, još gore, zar ću morati da živim kao pas puzeći kraj nogu svog gospodara? Zar ću morati da mu ljubim ruku kad me bude tukao? Ono što je moje neće mi više pripadati i više neću biti ono što sam; moraću da tražim dozvolu od Rimljanina da dišem. Ah, što nisam mlad! Što ne mogu da zbacim sa svojih pleća dvadeset godina... ili deset... ili samo pet! Škripnu zubima i zabaci ruke iznad glave, zatim podstaknut čas jednom, čas drugom mišlju, naglo pođe i opet se vrati Ben Huru. Svojom snažnom šakom ščepa ga za ramena. - Kad bih bio kao ti, o sine Arijev, tako mlad, tako jak, tako vešt u rukovanju oružjem, kad bih imao razlog koji bi me nagonio na osvetu, - razlog kao što je tvoj, dovoljno značajan da mržnju učini svetom - nema više pretvaranja među nama, o sine Hurov... Sine Hurov, kažem ti... Od tog imena krv se sledi u Ben Hurovim žilama. Zbunjen, iznenađen, zaroni pogled u oči Arapina koji se nalazio sasvim blizu njega.
33
- Sine Hurov, kažem ti, kad bih bio kao ti, samo sa polovinom nepravdi koje su ti učinjene, sa uspomenama kao što su tvoje, ne bih mogao mirovati. Reči su navirale kao bujica: - Svim svojim ličnim jadima dodao bih ljudske jade, i posvetio bih se osveti. Leteo bih iz zemlje u zemlju da podignem celo čovečanstvo. Ne bi bilo rata za slobodu u kome se ne bih borio; ne bi bilo ni jedne bitke protiv Rima u kojoj ne bih učestvovao. Kad ne bih imao ništa bolje, pretvorio bih se u Parćanina. Čak i kad bi me ljudi napustili, ne bih odustao od napora... ha, ha, ha! Slave mi božje! umešao bih se među vukove, sprijateljio bih se sa lavovima i tigrovima u nadi da ću ih ujediniti protiv zajedničkog neprijatelja. Služio bih se svakim oružjem. I dokle god bi mi žrtve bili Rimljani, uživao bih u pokolju. Ne bih tražio milosti, ali je ne bih ni ukazivao. U plamen, sve što je rimsko! Pod mač, svaki ko se rodio kao Rimljanin! I provodio bih noći preklinjući bogove, dobre i rđave, da mi poklone sve svoje strahote, oluje, suše, žegu, hladnoću, sve bezimene otrove koje su pustili u vazduh, sve one hiljade stvari od kojih ljudi stradaju na moru i na kopnu. Oh, ne bih mogao spavati. Ja... ja... Zadihan i kršeći ruke, šeik ućuta da bi povratio dah. Srećom, od ovog žestokog izliva osećanja Ben Hur je zapamtio samo neodređeni utisak, koji su ostavljali dva ponosna oka, prodoran glas i beskrajan gnev. Prvi put posle tolikih godina nesrećni mladić je čuo da ga neko oslovljava njegovim pravim imenom. Bar ga je jedan čovek pozvao i priznavao ne tražeći dokaza. I taj čovek je Arapin koji je upravo stigao iz svoje rodne pustinje! Kako je taj čovek doznao? Iz pisma? Ne. Pismo je govorilo o svirepostima koje je njegova porodica morala da pretrpi; ono je pričalo istoriju njegovih nesreća, ali nije kazivalo ko je on, žrtva koja je umakla kazni i koja je bila predmet ovog surovog pisma. To je spadalo u objašnjenja koje je obećao šeiku posle čitanja pisma. Bio je
34
srećan i drhtao je jer ga je opet obuzela nada, a ipak je sačuvao hladnokrvnost. - Dobni šeiče, reci mi sada kako si dospeo do ovog pisma. - Moji ljudi nadgledaju puteve između velikih gradova. Oni su ga oduzeli od jednog glasnika. - Zna li se da su to tvoji ljudi? - Ne. Svet misli da su to razbojnici koje ja treba da pohvatam i učinim bezopasnim. - Reci mi još, šeiče. Ti si me nazvao sinom Hurovim. Imenom mog oca. Verovao sam da me pod tim imenom poznaje samo jedna osoba na zemlji. Kako si to saznao? Ilderim je oklevao. Ali se pribra i odgovori: - Poznajem te, ali više od toga ne smem da ti kažem. - Neko te sprečava? Šeik zatvori usta i udalji se. Ali, opazivši Ben Hurovo razočaranje, vrati se i reče: - Ne govorimo više o tome sada. Moram ići u grad. Kad se vratim, moći ću da ti kažem sve. Daj mi pismo. Ilderim brižljivo umota papirus, ponovo ga stavi u omot i energija mu se povrati. - Šta veliš? - upita dok je čekao konja i pratnju. - Rekao sam ti šta bih učinio na tvom mestu, a ti mi nisi odgovorio. - Imao sam nameru da to učinim, o šeiče, i ja ću to učiniti. Držanje i glas Ben Hurov se promeniše. - Sve što si rekao, učiniću... bar sve što je u čovekovoj moći. Već odavno sam posvetio svoj život osveti. Živeo sam bez druge misli u pameti. Svaki trenutak ovih poslednjih pet godina. Nisam od nje odahnuo, nisam uživao ni u jednom zadovoljstvu mladosti. Nisam težio za slastima Rima. Prosto sam od njega tražio da me obuči ratničkoj veštini da bih izvršio svoju osvetu. Pokoravao sam se njegovim najslavnijim učiteljima... ne učiteljima retorike ili filozofije, na žalost! Nisam imao vremena za njih. Želeo sam samo da izučim veštinu borca. Družio sam se sa gladijatorima i onima koji su odnosili nagrade u arenama. Oni su mi bili učitelji. Učitelji obuke 35
u vojnim logorima primili su me za učenika i ponosili se mojim napretkom. O šeiče, ja sam vojnik; ali cilj koji sam sebi postavio zahteva od mene da budem veliki vojskovođa. Sa tom mišlju sam krenuo u pohod protiv Parćana. Zatim, kad se on završi, ako mi gospod sačuva život i snagu, tada... - on podiže stegnute pesnice i završi vatreno - tada ću biti neprijatelj Rima u svemu. I Rim će mi platiti u ljudskim životima za zla koja mi je naneo. Evo mog odgovora, šeiče. Ilderim ga zagrli i poljubi. Zatim mu reče s uzbuđenjem: - Ako ti tvoj bog ne pomogne, o sine Hurov, znači da je mrtav. Zatraži od mene, i dajem ti časnu reč, ako hoćeš, zatraži od mene ljude, konje, kamile i pustinju da ih tamo obučavaš. Kunem ti se! Za sada je dosta. Videćeš me ili ćeš čuti o meni pre noći. Šeik se brzo udalji i uskoro je galopirao drumom u pravcu grada.
36
GLAVA VI Uhvaćeno pismo ubedljivo je dokazivalo nekoliko činjenica koje su bile veoma važne za Ben Hura. Bilo je to, u stvari, priznanje: njegov autor je priznavao da je uklonio ovu porodicu iz ubilačke namere. Usvojio je plan pripremljen sa tim ciljem. Dobio je svoj udeo u zaplenjenom imanju i uživao ga. Bojao se da se ponovo ne pojavi onaj koga je izvoleo nazvati glavnim krivcem, i smatrao se time ugroženim. Računao je da bi se moglo preduzeti nešto što bi ga obezbedilo u budućnosti i bio je spreman da učini sve što mu posavetuje saučesnik iz Cezareje. I sada, kad je pismo stiglo u kuću onoga koga se ticalo, ono je ukazivalo da je opasnost na vidiku i donosilo priznanje krivice. Kad je Ilderim napustio šator, Ben Hur je imao da razmišlja o predmetu koji je zahtevao svu njegovu pažnju. Neprijatelji su bili i vešti i moćni i, kao što su se oni njega bojali, i on je imao mnogo razloga da se plaši njih. Upinjao se da donese sud, ali nije mogao; u njemu su preovlađivala osećanja. Ispunjavalo ga je zadovoljstvo što su mu majka i sestra u životu, iako se ovo uverenje zasnivalo na običnom nagađanju. Činjenica što mu je jedna osoba mogla reći gde se one nalaze bila je za njegovu davno potisnutu nadu isto što i izvesnost da će ih ponovo naći. Sećajući se na mahove Ilderimovih reči, pitao se odakle je Arapin crpao obaveštenja o njemu. Sigurno nije od Maluha niti od Simonidesa kome je bilo korisnije da ćuti. Da li je Mesala govorio? Ne, ne! Bilo kakvo otkriće moglo bi biti opasno. Uzaludno je gubiti se u nagađanjima. Sem toga, ne mogavši da nađe odgovor na svoje pitanje, Ben Hur je mislio da je ta osoba, bez obzira ko je ona, mogla biti samo prijatelj, saveznik koji će se otkriti u pravi čas. Trebalo je još malo čekati, imati još malo strpljenja. Bio bi strpljiv samo da je mogao verovati da su ga Tirza i majka čekale pod okolnostima koje su im ulivale isto toliku nadu kao što je i njegova. 37
Da bi umakao svojim mislima, pođe da se prošeta po Palminom gaju, zastajući da posmatra one koji su brali urme. I oni su za trenutak prekidali posao da bi mu ponudili sveže ubrane plodove i uputili mu koju reč. Zadržavao se pod kakvim drvetom da gleda kako ptice prave gnezdo ili da sluša pčele koje su letele oko cveća i bobica, sišući njihovu slast i ispunjavajući zeleni i zlatni prostor muzikom svoga zujanja. Međutim, blizu jezera, on se zadrža duže. Nije mogao da gleda vodu ni iskričave talasiće a da ne pomisli na Egipćanku i njenu veliku lepotu. Sećao se da se njihao u ritmu talasa sa njom u noći koju su njene pesme i priče ulepšale još više. Nije mogao da zaboravi draž njenih pokreta, nestašnost njenog smeha, toplinu male ruke u njegovoj dok su zajedno držali kormilo. A od devojke njegove misli su imale da pređu samo jedan korak do Valtazara i neobičnih događaja čiji je on bio svedok; a od Valtazara do onog kralja Judejaca, čiji je skori dolazak mudrac tako usrdno obećavao, bilo je još bliže. I njegov duh se tu zaustavi nalazeći u tajanstvenosti ove ličnosti odgovor koji je dozvoljavao sve čemu je težio. On odbaci - a ništa nam nije lakše nego da poreknemo misao koja nije u skladu sa našim željama - Valtazarovo tumačenje o kraljevstvu koje će taj kralj doći da osnuje. Kraljevstvo za duše, koje se nije slagalo s njegovom verom sadukeja, činilo mu se čistom apstrakcijom koja potiče dz dubine sanjarske pobožnosti. Naprotiv, kraljevstvo Judeje, to je bilo shvatljivo; ono je nekada postojalo i moglo se obnoviti. Njegov ponos su zadovoljavali snovi o prostranijem, moćnijem kraljevstvu i slavi koja je prevazilazila slavu prvog kraljevstva; o novom kralju, mudrijem i moćnijem od Solomona, o novom kralju pod kojim bi služio i izvršio svoju osvetu. U tom raspoloženju vrati se u šator. Posle ručka, da bi se odvojio od misli, Ben Hur naredi da izvedu kola na sunce da ih pregleda. Ali ova reč je nedovoljna da prikaže duboko proučavanje kome su kola bila podvrgnuta. Nijedna pojedinost mu nije izmakla. Sa zadovoljstvom, koje će se kasnije bolje razumeti, zapazio je da je tip kola bio grčki, mnogo bolji od 38
rimskog u svakom pogledu. Rastojanje između točkova bilo je šire; točkovi su bili niži i jači, a nezgoda zbog veće težine umnogome će nadoknaditi ogromna izdržljivost njegovih arapa. Uopšte govoreći, rimski kolari su gradili kola samo za trke, žrtvujući sigurnost lepoti, a postojanost otmenosti, dok su Ahilova kola, i kola "Kralja Ljudi", namenjena ratu i nasilju, uvek pridobijala one koji su se borili da osvoje istamske i olimpijske lovorike. Zatim je doveo konje i, pošto ih je upregao, odveo ih je na poljanu i satima ih uvežbavao u raznim pokretima. Kad se uveče vratio, smirio se toliko da je odlučio da pitanje Mesale odloži za vreme posle trke, bilo da je dobije ili izgubi. Nije mogao da se liši zadovoljstva da se ogleda sa svojim protivnikom pred očima Istoka; kao da nije ni pomišljao da ima i drugih takmičara. Njegova vera u pobedu bila je bezuslovna, nije mogao sumnjati u sopstvenu veštinu; što se tiče četiri životinje, one su mu bile drugovi u toj slavnoj igri. - Pokažite mu!... Pokažite mu! Napred! Antaresu! Aldebarane! Je'l da ćeš mu pokazati, o Rigele! I ti, Altaire, kralju trkača, zar neće morati da nas se čuva? Napred, hajde hrabro! A u trenucima odmora išao je od jednog do drugog konja govoreći im ne kao gospodar, nego kao najstariji među braćom. Kad se spustila noć, Ben Hur sede pred šator očekujući Ilderimov povratak. Nije bio ni nestrpljiv ni uzrujan. Šeik će se svakako javiti. Najzad, topot konjskih kopita brzo se približavao, i pojavi se Maluh. - Sine Arijev, - reče on veselo - donosim ti pozdrav šeika Ilderima, koji te moli da uzjašeš konja i dođeš u grad gde te očekuje. Ben Hur ništa ne upita, nego odmah ode u pregradu za konje. Aldebaran mu priđe kao da mu je nudio svoje usluge. On ga potapša rukom, ali prođe i izabra drugog konja, ni jednog od četvorice koji su bili namenjeni trci. Uskoro su dva čoveka ćutke galopirala drumom. Pređoše reku skelom nedaleko od seleučkog mosta, zaobilazeći dobar deo puta na desnoj obali, i ponovo pređoše reku drugom skelom da bi ušli u grad sa zapada. Ovo je zaobilaženje trajalo dugo,
39
ali Ben Hur to prihvati kao predostrožnost koju su opravdavali jaki razlozi. Siđoše ka Simonidesovom pristaništu i Maluh se zaustavi pred velikom kućom ispod mosta. - Stigli smo - reče. - Sjaši. Ben Hur poznade mesto. - Gde se nalazi šeik? - upita. - Hodi, pokazaću ti. Čuvar prihvati konje i, pre nego što je toga bio svestan, Ben Hur se ponovo nađe pred velikim vratima i začu odgovor koji je dolazio iz odaje: - U ime božje, uđite!
40
GLAVA VII Pošto Maluh ostade pred vratima, Ben Hur uđe sam. Odaja je bila ista ona u koju su ga uveli prvi put. Ništa se nije izmenilo, sem što se, pored naslonjače, na drvenom postolju nalazio ogroman bronzani stub viši od čoveka, sa šest srebrnih svetiljki koje su sve gorele. One su bacale jasnu svetlost na drvenu oplatu po zidu, na venac pozlaćenih jajolikih ukrasa i kube od tamnoljubičastog liskuna. Ben Hur pođe nekoliko koraka, a onda stade. U odaji su bile tri osobe i posmatrale ga: Simonides, Ilderim i Jestira. Njegov pogled je živo prelazio sa jednog na drugo lice kao da je tražio odgovor na pitanje upola uobličeno u njegovoj duši: Šta oni hoće od mene? Ipak, bio je smiren, na oprezi, jer je drugo pitanje iskrslo odmah posle prvog: jesu li prijatelji ili neprijatelji? Najzad, oči mu se zaustaviše na Jestiri. Muškarci su ga gledali prijazno, ali je ona imala nešto više u pogledu - nešto suviše duševno da bi se moglo opisati. To ga je uzbudilo do dna duše. Da li je potrebno reći, o čitaoče? U svesti mu se pojavi Egipćanka i iščeznu pred ljupkom malom Jevrejkom. Ali to je trajalo samo jedno magnovenje i, kao i uvek pri ovakvim poređenjima, prošlo je bez odluke. - Sine Hurov ... Gost se okrenu onome koji je govorio. - Sine Hurov, - ponovi Simonides lagano i naglašavajući, kao da je hteo da istakne sav značaj ovog imena - neka bude s tobom mir gospoda boga naših otaca. Zaustavi se pre nego što dodade: - Od mene i od mojih. Sedeo je u naslonjači. Pred tom kraljevskom glavom, tim beskrvnim licem, tim gospodskim izgledom, posetioci su zaboravljali osakaćene udove i unakaženo telo ovog čoveka. Crne oči su sijale pod sedim brkovima, on zatim skrsti ruke na grudima. Ovaj pozdrav je predskazivao nastavak razgovora. 41
- Simonidesu, - odgovori Ben Hur, veoma uzbuđen - primam mir koji mi želiš i kao sin svome ocu ja ti ga uzvraćam. Ali, neka ne bude nikakvih nesporazuma među nama. Mislio je da može tako pažljivo odbiti trgovčevu pokornost i odnos gospodara prema sluzi zameniti višim i svetijim odnosom. Simonides spusti ruke okrećući se Jestiri: - Donesi stolicu za gospodara, dete moje. Ona pohita da donese stolicu i ostade zbunjena, gledajući čas u jednog, čas u drugog. Obojica su čekala, pošto ni jedan nije hteo da da pravac razgovoru. Kad je najzad ćutanje počelo da biva neprijatno, Ben Hur priđe, uze uljudno stolicu iz ruku mlade devojke i, pristupivši naslonjači, spusti je kraj trgovčevih nogu. - Sešću ovde - reče. Oči mu se susretoše sa Jestirinim - samo u rnagnovenju - i oboje osetiše olakšanje. On u njima otkri zahvalnost, a ona u njegovim pročita velikodušnost i blagost. Simonides se pokloni u znak pristanka. - Jestira, kćeri moja, donesi papiruse - reče smireno. Ona se uputi jednoj drvenoj ploči u zidu, otvori je, izvadi svitak papirusa i pruži ga ocu. - Dobro si rekao, o sine Hurov, - poče Simonides odvijajući listove. - Neka ne bude nesporazuma među nama. Da bih odgovorio na tvoj zahtev - koji sam, uostalom, i sam hteo da iznesem da me ti nisi preduhitrio - imam ovde izveštaj o svemu što treba da znaš. U njemu vidim samo dve važne stvari: to je najpre imovina, a zatim, naši odnosi. Izveštaj jasan u oba slučaja. Da li ti je po volji da ga pročitaš sada? Ben Hur uze isprave, ali pogleda u Ilderima. - Ne, - reče Simonides - šeikovo prisustvo ne treba da te odvrati od čitanja. Izveštaj je takav da zahteva svedoka. Sasvim na kraju naći ćeš jedno ime! Ilderim, šeik. On zna sve, i prijatelj ti je. Sve što je bio meni, biće i tebi. Simonides pogleda u Arapina koji je odobravao glavom govoreći: 42
- Dobro si rekao. Ben Hur dodade: - Znam koliko je dragoceno tvoje prijateljstvo i moram pokazati da sam ga dostojan... Kasnije, o Simonidesu, brižljivo ću pročitati isprave; sada ih uzmi i ako nisi suviše umoran, reci mi šta one u suštini sadrže. Simonides ponovo uze svitak. - Ostani kraj mene, Jestira, da uzimaš listove jer će se inače pomešati. Ona stade kraj naslonjače, spuštajući desnu ruku na očevo rame i, dok je govorio, činilo se da račune podnose zajedno i otac i kći. - Ovo je, - reče Simonides uzimajući prvi list - isprava o novcu koji mi je ostao od tvog oca i koji sam spasao iz rimskih kandži. Nisam mogao ništa učiniti za nepokretnu imovinu, nego samo za novac, koga bi se razbojnici dokopali da nije našeg jevrejskog običaja da izdajemo menice. Novac tako spašen potiče iz dugova naplaćenih u Rimu, Aleksandriji, Damasku, Kartagini, Valenciji i drugim mestima s kojima smo trgovali, i on iznosi sto dvadeset talanata u jevrejskom novcu. Pruži list Jestiri i uze sledeći: - Ovom svotom od 120 talanata ja sam se koristio. Ona mi je poslužila da steknem sleđeću imovinu: On zatim pročita brojke na različitim listovima: Brodovi.......... 60 talanata Roba u skladištima ..... 110 Tovari na putu Kamile, konji, itd. Lučka skladišta Potraživanja.. Novac.... Ukupno:553 talanta - Ovoj svoti od 553 talanta dodaj sada početni kapital koji je ostao od tvog oca; i to iznosi šest stotina sedamdeset tri talanta - svi su tvoji i oni te čine, o sine Hurov, najbogatijim čovekom na svetu.
43
On uze papiruse od Jestire i, zadržavajući jedan za sebe, ostale savi i pruži ih Ben Huru. Ponos koji je izbijao iz njegovih pokreta nije bio nimalo uvredljiv; bilo je to samo osećanje valjano izvršenog zadatka. - I ne postoji ništa što ti ne bi mogao uraditi, - dodade spuštajući glas, ali ne i oči. Svi prisutni su sa napetošću iščekivali šta će se dalje dogoditi. Simonides ponovo prekrsti ruke na grudi; Jestiru je ispunjavala strepnja, a Ilderim je bio uzbuđen. Nikada čovek nije toliko izložen iskušenju kao u trenutku kad ga iznenadi neočekivano bogatstvo. Uzimajući svitak, Ben Hur ustade da bi prikrio uzbuđenje. - Sve ovo je za mene kao svetlost koja silazi sa nebesa da odagna noć u kojoj sam bio tako dugo da sam verovao da se ona neće nikad završiti; noć tako mračna da sam izgubio nadu da ću ikad videti svetlost. Zahvaljujem najpre gospodu koji me nije napustio; zatim tebi, o Simonidesu. Tvoja vernost je nadmašila svirepost drugih i ona uzdiže u mojim očima ljudsku prirodu. U času ovakvog preokreta može li čovek da ne bude velikodušan? Budi mi svedok, šeiče Ilderime. Slušaj dobro reči koje ću izgovoriti - saslušaj ih i nemoj ih zaboraviti. I ti, Jestira, dobri anđele ovog čoveka plemenita srca, slušaj me i ti. On pruži Simonidesu ruku sa svitkom. - Sve stvari o kojima se polaže račun u ovim ispravama brodove, kuće, robu, kamile, konje, novac - najveće kao i najmanje svote - vraćam ti, o Simonidesu. Poklanjam ti ih pod zakletvom, zauvek. Jestira se nasmeši kroza suze, dok je Ilderim čupkao bradu a oči su mu sijale. Samo je Simonides ostao miran. - Poklanjam ti ih zauvek - ponovi Ben Hur pošto se pribrao. Sa jednim izuzetkom i pod jednim uslovom. Slušaocima zastade dah. - Vratićeš mi sto dvadeset talanata koji su; pripadali mom ocu, i pomoći ćeš mi da nađem majku i sestru, posvećujući sve što imaš troškovima koje bi traganje izazvalo, kao što ću i ja učiniti. 44
Simonides je izgledao veoma ganut. Pruživši ruke on ustade: - Sine Hurov, zahvalan sam bogu što te je poslao meni, takvog kakav si. Kao što sam dobro služio tvom ocu dok je bio živ i kao što sam nastavio da služim njegovoj uspomeni, neću ni tebe izneveriti, ne sumnjaj u to. Pružajući listove koje je zadržao, nastavi: - Nemaš sve izveštaje. Uzmi ovo i čitaj... glasno. Ben Hur uze i pročita: Spisak Hurovih slugu, koji je sastavio Simonides, upravnik imanja: 1) Amra, Egipćanka, koja čuva dvorac u Jerusalimu. 2) Simonides, upravnik imanja iz Antiohije. 3) Jestira, Simonidesova ćerka. Kada je mislio na Simonidesa, Ben Huru nikad nije palo na pamet da po zakonu kći pripada staležu svojih roditelja. Kad god se pojavljivala u njegovim sanjarijama, krotka Jestira je bila Egipćankina suparnica, predmet moguće ljubavi. On uzdrhta zbog tog iznenadnog otkrića i pogleda Jestiru crveneći. Sva zbunjena, i ona spusti pogled. Zatim, dok se papirus sam zavijao u svitak, on reče: - Čovek koji raspolaže sa šest stotina talanata bogat je čovek, slobodan da radi šta želi. Ređi od novca i mnogo veće vrednosti od imanja jeste duh koji je prikupio takvo bogatstvo, i srce koje nije dopustilo da ga bogatstvo iskvari. Neka mi šeik Ilderim bude svedok: u trenutku kad priznajete da ste mi sluge, proglašavam vas slobodnim. A to što činim rečima potvrdiću i pismeno. Zar to nije dovoljno? Šta bih mogao još uraditi? - Sine Hurov, - odgovori Simonides - ti zaista umeš da ublažiš naše ropstvo. Pogrešio sam, postoji nešto što ne možeš učiniti za mene: ne možeš nas zakonski osloboditi. Ja sam tvoj rob do kraja života, jer sam jednoga dana sa tvojim ocem prišao vratima i u mom uhu se još nalazi rupa probušena šilom. - Moj otac je to učinio?
45
- Nemoj tako o njemu suditi! - uzviknu živo Simonides. Primio me je za roba zato što sam ga sam molio. I nisam to nikad zažalio. Bila je to cena koju sam platio za Rahilu, majku mog deteta; Jer Rahila je mogla postati moja žena samo pod uslovom da ja postanem ono što je ona. - A ona je bila doživotna robinja? - Jeste. Ben Hur obiđe sobu krupnim koracima, ojađen što ne može da ostvari svoju želju. - Već sam bio bogat - reče zastavši. - Bio sam bogat pošto sam nasledio velikodušnog Arija. A evo, sada dobijam još veće bogatstvo zajedno sa mozgom koji ga je skupio. Savetuj me, o Simonidesu. Pomozi mi da budem dostojan svog imena, i ono što si ti meni po zakonu, ja ću biti tebi na delu. Biću tvoj rob do kraja života. Simonidesovo lice se ozari. - O sine mog pokojnog gospodara! Učiniću nešto više od pomoći. Služiću te svom svojom snagom, svom svojom dušom, svim svojim srcem. Ne mogu ti ponuditi svoje telo; propalo je u službi za tvoju stvar. Ali srcem i duhom uvek ću te služiti. Kunem se žrtvenikom našeg boga i žrtvama koje su na njega položene. Samo učini od mene ono što sam uvek želeo da budem. - Reci. - Kao upravnik, ja sam jedini gospodar koji se brine o tvojoj imovini. - Smatraj se mojim upravnikom od sada. Treba li da izdam pismeno o tome? - Dovoljna mi je tvoja reč. Tako je bilo i sa ocem i ne želim ništa više od sina. A sada, ako se slažemo... Simonides zastade. - Ja se slažem - reče Ben Hur. - A ti, kćeri Rahilina, govori! - naredi Simonides uhvativši ruku koja mu je stajala na ramenu. Jestira, ostavljena tako samoj sebi, zbuni se za trenutak, zatim se uputi Ben Huru i reče mu sa urođenom umiljatošću: 46
- Nisam nimalo bolja od svoje majke. A pošto nje nema više, molim te, o gospodaru, dopusti mi da se brinem o svom ocu. Ben Hur je uhvati za ruku i ponovo je vrati do naslonjače govoreći joj: - Ti si valjano dete. Neka bude po tvojoj volji. Simonides ponovo stavi ćerkinu ruku na svoje rame i neko vreme je u odaji vladao duboki tajac.
47
GLAVA VIII Simonides podiže oči. Bio je još uvek gospodar kuće. - Jestira, - reče mirno - noć brzo pada i da se ne bismo suviše umorili za ono što nas očekuje, naredi da nam donesu nešto da se okrepimo. Ona udari u gong. Sluga donese hleb i vino čime ona posluži sve. - Naš sporazum, dobri moj gospodaru, - nastavi Simonides nije po mom mišljenju potpun. Od danas naši životi će ići istim putem, kao dve reke koje se sastaju i obrazuju jednu. Verujem da će teći bolje ako se rasteraju svi oblaci sa neba iznad njih. Napustio si neki dan moj dom sa ubeđenjem da sam odbio da priznam tvoje tvrdnje. Ali, Jestira mi je svedok da nije tako. Poznao sam te i Maluh je tu da dokaže da te nisam ostavio. - Maluh! - uzviknu Ben Hur. - Čovek prikovan kao ja za svoju naslonjaču mora da raspolaže dobrim rukama ako hoće da se kreće po svetu od koga je tako svirepo odvojen. Imam mnogo takvih ruku i Maluh je jedna od najboljih. A ponekad, - on baci na šeika pogled zahvalnosti - ponekad pozajmljujem sluge od jednog dobrog čoveka, kao što je Ilderim Velikodušni. Neka sam kaže da li sam te porekao ili zaboravio. Ben Hur pogleda u Arapina. - Dakle, on ti je, dobri šeiče, govorio o meni? - O, moj gospodaru, - nastavi Simonides - kako bismo mogli reći nekom čoveku da je on ono što tvrdi, a da ga prethodno ne stavimo na probu. Ja sam te poznao, jer imaš crte svog oca; ali nisam znao kakav si čovek. Ima ljudi za koje je bogatstvo tajno prokletstvo. Da li ti spadaš u te? Poverio sam Maluhu da to otkrije. On je zamenio moje oči i moje uši. Ne kori ga zbog toga. Podneo mi je o tebi izveštaj koji je kazivao samo najbolje. - Ne korim ga - odgovori Ben Hur od srca. - Ima mudrosti u tvojoj opreznosti. 48
- Tvoje reči zvuče prijatno. Više se ne plašim nesporazuma. Pustimo sada reke da teku pravcem koji im je bog odredio... On nastavi posle kraćeg ćutanja: - Primoran sam da ti kažem istinu. Tkač sedi i tka dok čunak trči tamo-amo, sag postaje duži, šara se uobličava, a čovek za to vreme sniva. Tako je i u mojim rukama raslo bogatstvo. Čudio sam se njegovom gomilanju i često sam se pitao otkuda to. Shvatio sam da je taj poduhvat predmet još nečije brige. Pustinjski vetrovi koji su druge pogađali kao da su zaobilazili ono što je moje. Bure koje su izbacivale na obalu gomile olupina samo su ranije, dovodile moje brodove u luku. Što je još čudnije, ja, koji toliko zavisim od drugih, i koji sam prikovan za ovo mesto kao mrtva stvar, nikada nisam pretrpeo takav gubitak zbog nekog svog zastupnika... nikad. Stihija mi se pokoravala, a svi moji službenici služili su me verno. - To je veoma čudno. - To i ja sebi kažem. Najzad, o moj gospodaru, dolazim na ono što si ti malopre rekao, da je tu umešan prst božji i da će mi bog u pogodnom trenutku predočiti zašto je pomagao moj poduhvat. Ben Hur je slušao napregnuto. - Pre mnogo godina, sedeo sam sa svojima, - tvoja majka se nalazila kraj mene, Jestira, lepa kao jutro na staroj Maslinovoj gori sedeo sam pored puta severno od Jerusalima, nedaleko od grobnice kraljeva, kad projahaše tri čoveka na velikim belim kamilama, kakve niko nikad nije video u Svetom gradu. Bili su to stranci iz dalekih zemalja. Prvi se zaustavi i upita me: "Gde je kralj Judejaca koji se upravo rodio?" I kao da bi preduhitrio moje čuđenje, dodade: "Videli smo njegovu zvezdu na istoku i došli smo da mu se poklonimo." Nisam razumeo ništa i išao sam za njima do kapije Damaska. Svakome koga bi sreli na putu - čak i čuvarima na kapiji - postavljali su isto pitanje i svi su bili iznenađeni kao i ja. Vremenom sam zaboravio ovaj događaj, iako se o tome često govorilo kao o predznaku Mesijinog dolaska. Jesi li video Valtazara? - I čuo sam ga kako priča svoju istoriju.
49
- Kad ju je meni pričao, o dobri gospodaru, činilo mi se da čujem odgovor koji sam odavno očekivao. Kralj koji će doći biće siromašan... siromašan i napušten. Neće imati ni pratnje, ni vojske, ni gradova, ni stoke. Moraće da podigne kraljevstvo i sruši Rim. Eto, o moj gospodaru, ti si u bujnoj snazi, vično rukuješ oružjem i veoma si bogat. Evo prilike koju ti pruža Gospod. Zar njegova stvar neće biti i tvoja? Može li se čovek roditi za veću slavu? - Ali kraljevstvo! Kraljevstvo! Valtazar tvrdi da će to biti kraljevstvo duša. Simonides mu tada ispriča šta su o tome pisale verske knjige, počev od najstarijih pa do knjiga proroka. Svuda se govorilo o rođenju deteta koje će vladati Izrailjom kao naslednik Davidov. Ali taj kralj će biti siromašan i dojahaće na magarici. Iako je odmah izrazio spremnost da mu pomogne do poslednjeg novčića i do poslednjeg daha, Ben Hur se ipak nije mirio sa njegovim siromaštvom. Pred očima mu je lebdela slika Rima i njegovih legija, kojima taj kralj treba da se suprotstavi. Simonides nasluti čime su zaokupljene Ben Hurove misli i reče: - O moj gospodaru, ti ne poznaješ snagu našeg Izrailja. Upoređuješ našu zemlju sa ojađenim starcem koji nariče na obalama reka vavilonskih. Ali, idi u Jerusalim, stani u Menjačkoj ulici i pogledaj naš grad takav kakav je. Obećanje koje je Gospod dao našem ocu Jakovu postalo je zakon prema kome naš narod nije prestao da se množi... čak ni u ropstvu; broj naših je porastao pod nogama Egipćana; robovanje Rimu bilo je za njih samo podsticaj; sada zaista čine "naciju". Ali ima nešto više od toga, gospodaru. Da bi izmerio snagu Izrailja, ne smeš imati na umu samo prirodni porast nego tome moraš dodati i ovo: širenje vere po svim kutovima poznatog sveta. Postoji običaj da se u mislima i rečima Jerusalim izjednači sa Izrailjom, a on je samo jedan krajičak bogate Cezarove haljine. Jerusalim je samo jedan kamen hrama, samo srce u telu. Ne gledaj više u mislima rimske legije, ma koliko bile jake, nego izbroj vernike koji čekaju drevni bojni poklič: "Pod šatore, Izrailju!" Izbroj 50
sve one koji se nalaze u Persiji, gde su oni koji su odlučili da se ne vraćaju sa ostalima, izbroj svu našu braću što vrve po velikim tržištima Egipta i daleke Afrike; izbroj hebrejske iseljenike koji traže zaradu na zapadu: u Lodinumu i trgovačkim središtima Iberije; izbroj sve čistokrvne i sve prozelite u Grčkoj, na ostrvima sve do Pontusa Euksinusa, i ovde, u Antiohiji, i najzad sve one koji se skrivaju u senci mračnih zidina samog Rima; izbroj one što žive po šatorima na prilazima pustinja koje nas okružuju, kao i one s druge strane Nila; i u oblastima iza Kaspijskog mora i u zemljama Goga i Magoga. I kad budeš završio, o moj gospodaru, kad budeš prebrojao sve naoružane ruke koje te čekaju, naći ćeš kraljevstvo spremno za onoga koji će "suditi po pravu i pravdi na celoj zemlji" - u Rimu kao i na Sionu. I dobićeš odgovor. Ove vatrene reči delovale su na Ilderima kao jeka truba. - Avaj! Što ne mogu da povratim mladost! - uzviknu on skočivši. Ben Hur je sedeo ćuteći. Shvatao je da je ovaj govor bio poziv njemu da svoj život i bogatstvo posveti onom tajanstvenom biću koje je bilo srce velike nade Simonddesove i Egipćaninove. Ova misao, kao što smo videli, nije bila nova, on ju je čuo više puta: prvi put od Maluha u Dafninom gaju; zatim, još izrazitije, kad mu je Valtazar izložio svoja shvatanja o budućem kraljevstvu; najzad, docnije, kad se šetao kroz Palmin gaj, ona se u njemu učvrstila i gotovo postala odluka. Tada je to bila misao protkana jačim ili slabijim osećanjima. Više nije bilo tako. Uzeo ju je u ruke majstor i uobličavao je; reklo bi se da su se neka, tad zatvorena, vrata iznenada otvorila zapljuskujući Ben Hura talasom svetlosti i poveravajući mu zadatak da služi stvari koja je dotad bila za njega samo san. Njegovoj rešenosti nedostajao je samo jedan potez. - Neka sve bude kao što kažeš, o Simonidesu. Neka dođe kralj i neka njegovo kraljevstvo bude slično Solomonovom. Recimo, takođe, da sam spreman da služim njegovoj stvari. I onda? Hoćemo li i dalje raditi slepo? Hoćemo li čekati kraljev dolazak, ili ćemo čekati
51
da nas on pozove? Tvoje godine su te obogatile iskustvom, odgovori mi. Simonides odmah odgovori: - Nemamo izbora. Ovo pismo - on pokaza Mesalinu poruku znak je da treba nešto preduzeti. Nismo dovoljno jaki da se odupremo savezu Mesale i Grata; ne raspolažemo ni uticajem u Rimu ni snagama ovde. Oni će te ubiti ako budemo čekali. Poznato ti je njihovo milosrđe; pogledaj mene, pa prosudi. On uzdrhta od uspomene koju je oživljavao. - O dobri moj gospodaru, - nastavi savlađujući se - upoznaj me sa svojom snagom... ili bar sa snagom svoje odluke. Ben Hur ga nije razumeo. - Sećam se kako mi je svet bio prijatan u mladosti - nastavi Simonides. - A ipak si bio kadar da podneseš veliku žrtvu. - Da, iz ljubavi. - Ima li život i neke druge isto tako snažne pobude?
52
Simonides odmahnu glavom. - Postoji častoljublje. - Ono je zabranjeno sinu Izrailja. - Zatim, postoji duh osvete. Iskra pade na pogodno tle; mladićeve oči blesnuše. Ruke su mu drhtale dok je živo odgovarao: - Osveta je pravo, ona je čak zakon. - Kamila, pa i pas sećaju se zla koje im je učinjeno! - uzviknu Simonides. Ubrzo Simonides uhvati prekinutu nit svojih misli.- Postoji rad; rad za kralja, koji treba obaviti pre njegovog dolaska. Ne treba da sumnjamo da će Izrailj biti njegova desna ruka. Ali, avaj, ta ruka je mirna, bez ikakve veštine u ratu. Na milione ljudi ne dolazi ni jedna jedina izvežbana četa, ni jedan jedini vojskovođa. Ne računam Irodove najamnike, jer oni su tu da nas ugnjetavaju. Naše životne prilike su onakve kakve ih Rimljani žele; njihova politika služi njihovoj tiraniji. Međutim, evo, dolazi vreme za promenu, kad će pastir navući oklop, uzeti džilit i mač i pretvoriti ovce u borbene lavove. Neko, sine moj, treba da stane kralju uz desnicu. Ko bi to bio ako ne onaj koji je u stanju da primi na se taj zadatak? Ben Hur pocrvene odgovarajući: - Znam; ali govori još jasnije. Ispuniti nešto, znači jedno; a drugo je - kako to ispuniti. Pre nego što je odgovorio, Simonides srknu malo vina koje mu je donela Jestira. - Šeik i ti, gospodaru, bićete glavne vođe. Svaki na svom polju. Ja ću ostati ovde i nastaviti svoj posao kao i do sada, starajući se da izvor ne presuši. Ti ćeš otići u Jerusalim a otuda u pustinju da prikupiš borce Izrailja i da ih svrstaš u čete od deset i sto momaka; odabraćeš njihove predvodnike koje ćeš uvežbavati i prikupićeš oružje koje ću ti poslati na tajna mesta. Počećeš u Pereji, zatim ćeš otići u Galileju, odakle je samo jedan korak do Jerusalima. Kad budeš u Pereji, za tobom će stajati pustinja, a šeik Ilderim biće ti na domaku. On će motriti puteve da niko ne bi mogao proći bez tvog 53
znanja. Uostalom, on će ti pomoći i u mnogo čemu drugom. A kad dođe čas, niko neće znati šta će se tamo dogoditi. Ja ću igrati samo sporednu ulogu. Već sam o tome razgovarao sa Ilderimom. Šta ti veliš?
Ben Hur pogleda u šeika. - Tako je kako ti je Simonides rekao, o sine Hurov, - odgovori ovaj. - Dao sam mu reč i on se njome zadovoljava. Tebi ću položiti zakletvu koja me obavezuje, raspolagaćeš rukama svih ljudi mog plemena i svim onim što bi ti moglo koristiti. Sva trojica, Simonides, Ilderim i Jestira gledali su netremice u Ben Hura. 54
- Svakom čoveku - reče on najpre tužno - naliven je pehar radosti i ranije ili kasnije on mu dođe pod ruku. Tada može da pije i uživa... Svaki čovek, sem mene. Vidim, Simonidesu, i ti, o velikodušni šeiče, vidim cilj vašeg predloga. Ako pristanem da uđem u igru, zbogom miru i sve nade okupljene oko njega. Kapije kroz koje ću proći, čak i kapije mirnog života, zatvoriće se za mnom da se više nikad ne otvore, jer će ih sve čuvati Rim; njegovo bezakonje i njegove plaćene ubice progoniće me; moraću da jedem bedne mrvice u grobnicama blizu gradova ili u pećinama na najudaljenijim brežuljcima. Prekinu ga jecaj. Svi se okrenuše Jestiri, koja zagnjuri lice u rame svog oca. - Nisam mislio na tebe, moja Jestira, - reče Simonides blago, i sam veoma uzbuđen. - To mi je drago, Simonidesu, - reče Ben Hur. - Čovek lakše podnosi kobnu sudbinu kad zna da neko saoseća s njim. Dopusti mi da nastavim. Svi mu ponovo pokloniše pažnju. - Kako sam hteo da kažem, uopšte nemam izbora. Moram prihvatiti ulogu koju mi dodeljujete. I pošto bi mi ostajanje ovde donelo sramnu smrt, smesta ću se predati poslu. - Hoćemo li se pismeno obavezati? - upita Simonides iz poslovne navike. - Dovoljna je zadata reč - odgovori Ben Hur. - I ja isto mislim - dodade Ilderim. Na tako jednostavan način sklopljen je sporazum koji će izmeniti ceo život Ben Hura. On reče: - Završeno je, dakle. - Neka nam pomogne Avramov bog! - uzviknu Simonides. - Još jednu reč, prijatelji moji. Od našeg rastanka, sada, biću svoj gospodar dok se ne završe igre. Nije mnogo verovatno da će Mesala preduzeti protiv mene ma šta pre nego što dobije odgovor od prokuratora. A on može stići sedam dana posle slanja Mesaline
55
poruke. Nema cene kojom ne bih platio zadovoljstvo da se s njim sretnem u Areni. Veoma zadovoljan, Ilderim odmah odobri, dok Simonides dodade: - Vrlo dobro, jer, gospodaru, ovo odlaganje će mi ostaviti vremena da završim mnoge stvari za tebe. Ako sam dobro razumeo, govorio si o nekom nasleđu od Arija. Je li to nepokretno imanje? - Letnjikovac blizu Misene a kuće u Rimu. - Savetujem ti da ih prodaš i novac uložiš na sigurno mesto. Daj mi nalog i, čim budem sastavio punomoćja, uputiću zastupnika u Rim. Bar ćemo ovog puta preduhitriti carske razbojnike. - Sutra ćeš imati nalog. - Onda, ako nema ništa drugo, večerašnji posao smo završili zaključi Simonides. Ilderim zadovoljno pogladi bradu i dodade: - I dobro smo ga završili. - Još hleba i vina, Jestira. Šeik Ilderim će nam učiniti veliko zadovoljstvo ako ostane s nama do sutra, ili duže, ako mu je volja. A ti, gospodaru... - Naredi da se dovedu konji - prekinu ga Ben Hur. - Vraćam se u Palmin gaj. Neprijatelj me neće naći ako odmah odem, sem toga, dodade gledajući u liderima - ona četvorica će se radovati kad me vide. U svitanje, Maluh i on sjahaše pred ulazom u šator.
56
GLAVA IX Sutradan oko četiri sata Ben Hur je stajao sa Jestirom na terasi velikog skladišta. Pod njima, na pristaništu, vladala je velika živost, prebacivani su denjkovi i sanduci, i čuli se ljudi koji su se saginjali, podizali, gurali pri svetlosti dimljivih baklji. Oni su izazivali pomisao na duhove iz istočnjačkih fantastičnih priča. Upravo su tovarili galiju spremnu za polazak. Simonides se još nalazio u svojoj radnoj sobi gde je, u poslednjem trenutku, predavao zapovedniku galije uputstva da plovi bez prekida do Ostije, rimske luke, i da, pošto tamo iskrca jednog putnika, nastavi lagano ka Valenciji na obali Iberije. Taj putnik je bio zastupnik koji je dobio nalog da proda imovinu nasleđenu od duumvira Arija. Kad brod odreši palamare i krene na put, Ben Hur će biti neopozivo vezan za zadatak kome se prethodnog dana posvetio. Ako bi želeo da raskine pogodbu sa Ilderimom, ostalo mu je još samo malo vremena. Bio je gospodar, i treba da kaže samo jednu reč. Takve su ga misli možda zaokupljale u tom času. Stajao je tamo, skrštenih ruku, prateći prizor na pristaništu kao čovek koji se bori sa samim sobom. Pošto je bio mlad, lep i bogat, a nedavno je izašao iz patricijskih krugova rimskog društva, bilo mu je lako da misli na svet koji ga je pozivao da se ne prepušta dužnosti punoj tegoba i ambiciji punoj opasnosti. Možemo čak da predstavimo razloge koji su ga opsedali: očajanje zbog neprilika u koje će ga dovesti raskid sa Cezarom; neizvesnost koja obavija sve što se tiče kralja i njegovog dolaska; blagostanje, počasti, položaj koji bi mogao steći, što se sve može kupiti kao roba na tržištu; a iznad svega, ovo novo osećanje da ima prijatelje. Samo oni koji su dugo lutali usamljeni i napušteni od svih mogu da shvate snagu ovog poslednjeg razloga. Dodajmo takođe da je svet - koji uvek šapuće slabiću: Ostani i zabavljaj se, pokazujući mu neprestano privlačnu stranu života - da je
57
taj svet nalazio dragocenu saveznicu u onoj koja je tada bila kraj Ben Hura. - Jesi li ikada išla u Rim? - upita je on. - Nisam. - Da li bi volela da ideš tamo? - Ne verujem. - A zašto? - Rim u meni izaziva strah - odgovori ona sa neprimetnim treperenjem u glasu. On je tada pogleda ili, bolje reći, spusti pogled na nju, jer je ona pored njega izgledala kao neko dete. U slaboj svetlosti nije joj razabirao lice; čak je i njena dražesna pojava bila skrivena u senci. Još jednom se seti Tirze i obuze ga duboko osećanje nežnosti - isto je tako stajala njegova nesrećna sestrica onog kobnog jutra kad je Grata zadesila nesreća. Jadna Tirza! Gde li je ona sada? Ovo osećanje se prenese na Jestiru. Pošto nije mogla da mu bude sestra, nikada je neće smatrati robinjom. A činjenica što je ona uprkos svemu njegova služavka, nagoniće ga da uvek bude blag, ljubazan i pun obzira prema njoj. - Ne mogu da mislim na Rim, - nastavi ona, pošto se pribrala, izražavajući se jednostavno kao žena - ne mogu da mislim na Rim kao na grad dvoraca i hramova u kome vrvi svet. Za mene je on samo čudovište koje se dočepalo jedne od najlepših zemalja i uživa u tome da u toj zemlji ljude nagoni u propast i smrt. Čudovište kome je nemoguće pružiti otpor... zver ogrezla u krvi. Zašto...? Ona preblede, spusti pogled i ućuta. - Nastavi - ohrabri je Ben Hur. Ona mu se približi, upravi pogled u njega i nastavi: - Zašto od Rima stvaraš sebi neprijatelja? Zašto s njim ne sklopiš mir i ne živiš spokojno? Već si morao da podneseš mnoge nesreće. Preživeo si klopke koje su ti postavljali neprijatelji. Jad je već istrošio tvoju mladost. Treba li još da mu žrtvuješ ostatak svojih dana?
58
Pred njegovim očima lice mlade devojke kao da se približavalo i postajalo sve rasplinutije što je dalje govorila. On se naže nad nju i upita je nežno: - Šta bi želela da činim, Jestira? Oklevala je, a onda umesto odgovora upita: - Da li je tvoje imanje blizu Rima kuća za stanovanje? - Jeste. - Je li lepa? - Divna... To je dvorac usred vrtova. Sa fontanama u atrijumu kao u parku; sa statuama po senovitim kutovima; sa čitavim brežuljcima zasađenim vinovom lozom i tako visokim da se sa njih mogu videti Neapolis i Vezuv, i veliki plavi ogrtač mora, uvek prošaran jedrima. Cezar ima letnjikovac nedaleko odatle, ali u Rimu vlada mišljenje da je Arijev dom lepši. - A je li život tamo miran? - Ne može se zamisliti mirniji letnji dan ili letnja noć pod mesečinom, sem kad ima posetilaca. Ali sada, kad je stari sopstvenik otišao a ja sam ovde, više ništa ne remeti tu tišinu... Ništa, sem glasova slugu, ptičije pesme i vedrog smeha fontana. Ništa se ne menja, sem što svaki dan staro cveće vene a novi pupoljci se rascvetavaju, dok sunce ustupa mesto senkama i oblacima. Život je, Jestira, suviše spokojan tamo. Nisam imao mira podsećajući se neprekidno da sam ja, koji imam toliko da učim, ogrezao u lenjosti, da sam se vezao svilenim lancima. Govorio sam sebi da ću uskoro umreti ne učinivši ništa. Ona baci pogled na reku. - Zašto si me to pitala? - reče on. - Moj dobri gospodaru... - Ne, ne, Jestira, ne tako. Zovi me prijateljem... bratom, ako želiš. Ali ja nisam tvoj gospodar niti ću to biti. Zovi me bratom. Nije mogao videti kako joj rumenilo obli lice, niti kako joj zablistaše oči koje su bludele u praznini iznad reke. - Ne mogu da shvatim - produži ona - prirodu koja više voli život u koji ti stupaš... život... 59
- Nasilja i možda krvi - završi on. - Da... prirodu koja više voli takav život od života u tom veličanstvenom letnjikovcu. - Varaš se, Jestira. Nije da ga više volim. Ali ja nisam Rimljanin, na žalost, tako da moram da odem. Ostati onde značilo bi život, a ako odem u Rim, kraj će biti isti: pehar otrova, udarac nožem nekog ubojice ili presuda izrečena na osnovu krivokletstva. Mesala i prokurator Grat obogatili su se pljačkom imovine mog oca i da bi sačuvali plen, upotrebiće još podlija sredstva nego kad su ga se dočepali. Pogodba na miran način je isključena, pošto bi to značilo prećutno priznanje. A zatim... a zatim... O, Jestira, kad bih mogao da ga otkupim, ne znam šta bih učinio. Ne verujem da ću još biti kadar da živim spokojno; ne u mirnoj senci i mirisnom vazduhu pod mramornim tremovima starog letnjikovca... čak ni sa ženom koja bi mi pomogla da podnesem breme života strpljivom ljubavlju kojom bi me okružavala. Nema mira za mene dok su moji izgubljeni, jer ja ih moram naći. A kad ih nađem, ako su patile, zar krivci takođe ne treba da pate? Ako su ubijene, zar će ubice moći da umaknu? Ne bih mogao da spavam od snova. Čak ni najsvetija ljubav ne bi mogla nekakvim lukavstvom uspavati savest. - Zar je dotle došlo? - upita ona uzbuđenim glasom. - Zar se zaista ništa ne može učiniti? Ben Hur je uhvati za ruku. - Toliko ti je stalo do mene? - Da - odgovori ona jednostavno. Malena ruka izgubljena u njegovoj bila je topla. Osećao je kako podrhtava. Zatim se pojavi slika Egipćanke, toliko različite od ove male; tako visoke i smele, opojnih draži, privlačne lepote, zavodljivog držanja. On prinese ruku usnama, a zatim je pusti. - Bićeš... druga Tirza, Jestira. Mala sestra, koju su mi Rimljani ukrali i koju moram naći da bih mogao biti srećan. U tom trenutku zrak svetlosti obasja terasu i osvetli ih oboje. Okrenuše se i ugledaše slugu koji je gurao Simonidesa u naslonjači na točkićima. Oni se uputiše trgovcu. 60
U istom trenutku galija odreši palamare, okrete se i pri svetlosti baklji i uz radosne poklike mornara pohrli ka moru.
61
GLAVA X Ben Hur i Ilderim su jahali zajedno. Ni on ni Ben Hur nisu nikada potcenjivali Mesalin uticaj; ipak su mislili da će ovaj preduzimati mere tek posle susreta u Areni. Ako bude pobeđen, i to naročito od Ben Hura, tada bi se moglo očekivati najgore; možda se čak neće potruditi ni da sačeka Gratova uputstva. Zato su odlučili da se obezbede. Jahali su zajedno, dobro raspoloženi, spokojni i puni pouzdanja u sutrašnji uspeh. Uz put sretoše Maluha. Verni sluga nije ničim odavao da zna za odnose između Ben Hura i Simonidesa ili za savez zaključen između njih i Ilderima. Posle uobičajene razmene pozdrava izvadi pismeno i predade ga šeiku. - Ovo je oglas priređivača igara. Upravo je objavljen, i videćeš da su i tvoji konji upisani za trku. Naći ćeš tu poredak trke. Ne čekajući više, plemeniti šeiče, čestitam ti na pobedi. On se okrete Ben Huru. - I tebi, sine Arijev, upućujem čestitanja! Više te ništa neće sprečiti da sretneš Mesalu. Svi preduslovi za trku su ispunjeni. Potvrdio mi je to sam Predvodnik igara. - Hvala ti, Maluše. - Tvoja boja je bela; Mesalina: crvena i zlatna. Već se zapaža uticaj izbora. Mladići prodaju trake na ulicama; sutra će ih nositi svi Arapi i svi Jevreji u gradu. Videćeš u Areni da će bela boja biti zastupljena u istoj meri kao i crvena. - Na tribinama možda, ali ne na počasnim mestima iznad Svečane kapije. - Ne, tamo, tamo će preovlađivati crveno i zlatno. Ali ako pobedimo, - Maluh se nasmeja od zadovoljstva - ako pobedimo, svi će velikodostojnici uzdrhtati. A pošto preziru sve što nije rimsko, sigurno će se kladiti dva, tri, pa i pet prema jedan na Mesalu zato što je Rimljanin. Spuštajući glas dodade:
62
- Ne dolikuje Jevrejinu koji uživa ugled u Hramu da ulaže novac u kocku. Međutim, u poverenju, imaću jednog prijatelja koji će sedeti iza konzula i koji će prihvatati sve ponude tri prema jedan, pet prema jedan, pa čak i deset prema jedan... jer će ludilo, sigurno, dotle ići. U ovu svrhu stavio sam šest hiljada šekela ovom prijatelju na raspolaganje. - Ne, Maluše, Rimljanin će u svojim ulozima upotrebljavati samo rimski novac. Trebalo bi da nađeš svog prijatelja još večeras i da mu daš sesterce, u iznosu koji ti odgovara. A zatim, Maluše, savetuj mu da potraži kladioce bliske Mesali i njegovim prijateljima; i kladi se u četvoropreg Ilderimov protiv četvoroprega Mesalinog. Maluh malo razmisli. - Ovo će usredsrediti pažnju na tvoju borbu. - To je ono što želim, Maluše. - Vidim, vidim. - Maluše, hoćeš li valjano da mi poslužiš? Pomozi mi da privučemo svu pažnju gledalaca na našu trku... Mesalinu i moju. - To je moguće - odgovori Maluh brzo. - Onda, učinimo to! Treba nuditi ogromne opklade. Ako ponude budu prihvaćene, utoliko bolje. Maluh pogleda pažljivo u Ben Hura. - Zar neću nadoknaditi ono što su mi ukrali? - upita Ben Hur, delimično samog sebe. - Možda mi se neće nikad pružiti takva prilika. Ah, kad bih mogao da uništim njegovo bogatstvo u isto vreme kad i njegov ponos. Naš otac Jakov ne bi mi to mogao zameriti. Duboka odlučnost mu se videla na licu i to je davalo još veći značaj njegovim rečima. - Jeste, biće tako. Slušaj, Maluše! Ne zaustavljaj se na ponudama sesteraca, idi čak do talanata, ako ima ljudi koji se usuđuju na rizik ovakvih opklada. Pet, deset, dvadeset talanata! Čak i pedeset, ako se kladi sam Mesala. - To je zaista krupna svota. Potrebno mi je jemstvo.
63
- I imaćeš ga. Potraži Simonidesa i reci mu da želim da tako bude. Reci mu da težim da uništim svog neprijatelja i da je sadašnja prilika tako povoljna da prihvatam rizik. I neka bog naših otaca bude na našoj strani! Idi, dobri moj Maluše. Maluh, veoma zadovoljan, pozdravi se i pođe, ali se odmah vrati. - Oprosti mi, - reče Ben Huru. - Imam još jedno pitanje. Nisam mogao sam da priđem Mesalinim kolima, ali sam zamolio nekog drugog da to uradi. I prema njegovom izveštaju, glavčina na Mesaldnom točku otprilike je za jednu šaku viša od tvoje. - Jednu šaku! Toliko? - uzviknu Ben Hur presrećan. On se tada naže prema Maluhu. - Pošto si ti sin Judin, Maluše, i veran svojoj rasi, zauzmi mesto na galeriji iznad Trijumfalne kapije, sasvim blizu balkona preko puta stubova i gledaj dobro kad budemo zaokretali na tom mestu. Gledaj dobro i, ako me posluži sreća, ja... Ne, Maluše, bolje bi bilo da ništa ne govorim. Zadovolji se time što ćeš sesti na to mesto i dobro paziti. U tom trenutku Ilderim uzviknu: - Tako mi slave božje, šta je ovo? Priđe Ben Huru pokazujući prstom na oglas. - Čitaj! - reče Ben Hur. - Više volim da ti čitaš. Ben Hur dohvati oglas koji je nosio potpis prefekta provincije kao Predvodnika igara. U oglasu je bio izložen u pojedinostima program igara toga dana i nabrajale su se razne zabave koje su se priređivale tim povodom. Obaveštavao je gledaoce da će najpre videti povorku neobičnog sjaja koja će biti propraćena uobičajenim počastima bogu Konsusu, posle čega će početi igre: trke, skokovi, rvanje, pesničenje. Tu su se nalazila imena takmičara, njihova nacionalnost, škola u kojoj su se pripremali, takmičenja u kojima su učestvovali, nagrade koje su već osvojili, kao i nagrade koje se sada daju. U poslednjem stupcu svote naznačene zlatnim slovima na čudnovat način oživljavale su u sećanju nekadašnje dane kad je
64
običan borov ili lovorov venac bio dovoljan pobediocu koji je više voleo slavu nego bogatstvo. Ben Hur prelete brzo preko ovog dela programa da bi najzad stigao do trka; to je pročitao lagano. Ljubiteljima herojskih igara bila je zajemčena borba dostojna Oresta, kakvoj nije bilo ravne u Antiohiji. One su se priređivale u čast konzula. Nagrade su iznosile sto hiljada sesteraca i lovorov venac. Bilo je upisano šest takmičara; dopušteni su samo četvoroprezi; i, da bi se pojačalo interesovanje za trku, svi takmičari će krenuti zajedno. Zatim su nabrojana kola: I. Četvoropreg Lisipa Korinćanina - dva zelenka, jedan dorat, jedan vranac. Prošle godine učestvovao u igrama u Aleksandriji a zatim u Korintu. Dva puta pobednik. Vozač: Lisip. Boja: žuta. II. Četvoropreg Mesale iz Rima - dva belca, dva vranca. Pobednik u Cirkusu Maksimusu prošle godine. Vozač: Mesala. Boje: crvena i zlatna. III. Četvoropreg Kleanta Atinjanina - tri zelenka, jedan dorat. Pobednik na istamskim igrama, prošle godine. Vozač: Kleant. Boja: zelena. IV. Četvoropreg Diceja Vizantinca - dva vranca, jedan zelenko, jedan dorat. Ovogodišnji pobednik u Vizantu. Vozač: Dicej. Boja: crna. V. Četvoropreg Admeta Sidonjanina - sva četiri zelenka. Tri puta učestvovao u Cezareji i tri puta pobednik. Vozač: Admet. Boja: plava. VI. Četvoropreg Ilderima, pustinjskog šeika - sva četiri dorata. Prva trka. Vozač: Ben Hur, Jevrejin. Boja: bela. Vozač: Ben Hur, Jevrejin. Otkuda to ime, a ne Arijevo? Ben Hur pogleda u Ilderima. Shvatio je zašto je Arapin uzviknuo. I obojica dođoše do istog zaključka. Tu se krila Mesalina ruka.
65
GLAVA XI Tek što se spustila noć nad Antiohijom, a od Omfalusa, gotovo u središtu grada, izliše se u svim pravcima, a naročito prema Nimfeumu, i na istok i na zapad, duž Irodove kolonade, bujice ljudi, jer je vreme bilo posvećeno Bahusu i Apolonu. Pod velikim mramornim tremovima, koji su bili dugi miljama i koje su izgradili bogati i slavoljubivi kneževi, mnoštvo ljudi bezbrižno se šetalo. Sve se kupalo u svetlosti; pesme, smeh i klicanje mešali su se i rasli kao huka i odjek vode što u slapovima pada u pećinu. Antiohija je, kao i svi gradovi Imperije, bila stecište nacija, gde su se susretali, mešali i stapali narodi sveta. Ali oni su opštili među sobom samo u veselju. Zatim su se vraćali kućama, zadržavajući svoje nošnje, svoje običaje, svoj jezik i svoje bogove. I na mestu koje su odabirali nastanjivali su se i odavali trgovini, podizali domove, žrtvenike i živeli onako kako su živeli u svojim zemljama. Međutim, te noći u Antiohiji uvežbanom oku posmatrača nije moglo da promakne nešto neobično. Svi su nosili boje ovog ili onog vozača kola koji su učestvovali u sutrašnjoj trci. Nekad je to bila kopča na pojasu ili privesak na ogrlici, ali, najčešće, traka ili pero. Međutim, bez obzira na oblik ukrasa, boja je ukazivala ko je za koga: zeleno je označavalo prijatelja Kleanta Atinjanina, a crno obožavaoca Vizantinca. Bio je to običaj koji je verovatno vodio poreklo iz doba Orestovih trka - običaj koji je svedočio o večnoj gluposti gomile. Brzo se moglo zapaziti da su tri boje preovlađivale: zeleno, belo i crveno-zlatna mešavina. Ali, napustimo ulice i pođimo u dvorac na ostrvu. Pet velikih svećnjaka upravo su upalili u salonu. Naći ćemo tamo otprilike isti dekor kao i prvi put. Na divanu je ležalo još nekoliko spavača, kao i hrpe odeće; stolovi su već odjekivali od kotrljanja kocki. Međutim, najveći deo pozvanih još je bio dokon. 66
Šetali su zevajući i pri susretu se zaustavljali da izmenjaju najoveštalija pitanja: Hoće li sutra biti lepo vreme? Jesu li pripreme za igre završene? Da li se pravila antiohijske arene razlikuju od pravila rimskog cirkusa? U stvari, mladićima je bilo dosadno. Njihov glavni posao je bio završen, tj. ako bismo pogledali njihove tablice, videli bismo da su prekrivene beleškama o opkladama za sva takmičenja, trke, rvanje i pesničenje, za sva, sem za kolske trke. A zašto? Dragi čitaoče, nemoguće je naći nekoga ko bi se usudio da se kladi makar i za jedan novčić protiv Mesale. Nemoguće je takođe naći u dvorani druge boje sem njegovih, jer niko i ne pomišlja da on može izgubiti. - Zar nije bio savršen prilikom vežbanja? - govorili su. - Zar ga nije učio carski učitelj gladijatora? Zar njegovi konji nisu pobednici u Cirkusu Maksimusu? A onda... pa, da, on je Rimljanin! U jednom kutu divana ležao je udobno sam Mesala. Oko njega su sedeli ili stajali njegovi obožavaoci koji su ga zasipali pitanjima. Uđoše Druz i Cecilije. - Ah! - uzviknu mladi princ bacajući se na divan kraj Mesalinih nogu. - Ah, tako mi Bahusa, kako sam umoran! - Jesi li išao daleko? - upita Mesala. - Išao sam ulicom do Omfalusa i dalje... dokle? Ne znam... Nikada nisam video toliko sveta u gradu. Tvrde da će se danas u Areni sjatiti ceo svet. Mesala se prezrivo nasmeja. - Budale! Sto mu gromova! Vidi se da nisu nikad prisustvovali igrama koje je organizovao Cezar. A ti, moj Druze, šta si ti video? - Ništa. - Oh... A, zaboravio si - primeti Cecilije. - Koga? - upita Druz. - Povorku belih. - Izvanredno! - uzviknu Druz i malo se pridiže. - Sreli smo četu belih sa zastavom. Ali. ha, ha, ha! On se nemarno izvali. 67
- Okrutni Druze, zašto ne nastaviš - reče Mesala. - To ti je, moj Mesala, pustinjski izmet i smeće iz Jakovljevog hrama u Jerusalimu. Zar su oni značajni? - Oh! nisu - odgovori Cecilije. - Druz se boji smeha, ali ja se ne bojim, Mesala. - Govori onda. - Pa, zaustavili smo četu i... - Predložili smo im opkladu - umeša se Druz. - I... Ha, ha, ha!... Neki deran koji nije imao čak ni dovoljno kože na licu da se od nje napravi glista za šarana... Ha, ha, ha!... pristao je. Izvukao sam tablice. "Za koga si?" upitao sam. "Za Ben Hura, Jevrejina". odgovorio mi je. Upitah ga tada: "Na koliko se kladiš?" On mi odgovori: "Na... na..." Izvini, Mesala! tako mi groma Jupiterovog, smeh me sprečava da nastavim. Ha, ha, ha! Svi slušaoci se nagnuše, a Mesala se okrenu Ceciliju. - Na jedan šekel - reče on. - Jedan šekel! Jedan šekel! Zaori se prezrivi smeh. - A šta je učinio Druz? - upita Mesala. Neka vika na vratima izazva komešanje. Pošto se buka nastavljala i pojačavala, Cecilije je imao samo vremena da kaže: - Plemeniti Druz, moj Mesala, vratio je svoje tablice u džep i izgubio šekel. - Jedan beli! Jedan beli! - Neka uđe. - Ovamo! Ovamo! Ovakvi i drugi slični uzvici ispuniše dvoranu i svaki razgovor prestade. Igrači napustiše igru, oni koji su spavali probudiše se, protrljaše oči, zgrabiše tablice i poleteše sa drugima. - Nudim ti... - I ja... - Ja... Ličnost koja je bila tako toplo primljena bio je onaj dostojanstveni Jevrejin, Ben Hurov saputnik od Kipra. On uđe, 68
spokojan, ozbiljan, posmatrajući sve. Tunika mu je bila snežnobela kao i turban. Klanjajući se i smeškajući se zbog dočeka, lagano priđe središnom stolu. Kad je stigao, pokretom punim dostojanstva skupi tuniku oko sebe, sede na jednu stolicu i mahnu rukom. Blesak dragog kamena koji je nosio na prstu unekoliko pomože da nastane tišina. - Rimljani... veoma plemeniti Rimljani pozdravljam vas. - Tako mi Jupitera! Ko je on? - upita Druz. - Jedno izrailjsko pseto po imenu Sanbalat, nabavljač za vojsku. Živi u Rimu; ogromno se obogatio ugovorima o isporuci koje ne izvršuje nikada. Ispreda nevaljalstva bolje nego što pauk plete mrežu. Hajde, tako ti Venerinog pojasa, da ga udesimo. Mesala ustade govoreći i sa Druzom se pridruži onima koji su se okupili oko nabavljača. - Mislio sam na ulici, - reče čovek vadeći svoje tablice i otvarajući ih na stolu - mislio sam u sebi da u ovom dvorcu sigurno vlada velika zlovolja pošto se niko ne kladi protiv Mesale. Bogovi, kao što znate, zahtevaju žrtve. Stoga sam došao. I evo mojih boja; hajdemo pravo na cilj. Najpre razmera opklade, a zatim svota. Šta mi nudite? Njegova smelost kao da je skamenila slušaoce. - Požurite, - reče im - jer imam još sastanak sa konzulom. Ovo je delovalo. - Dva protiv jedan! - povika nekoliko glasova. - Šta? - uzviknu nabavljač iznenađeno. - Samo dva protiv jedan, a vaš čovek je Rimljanin! - Onda, tri! - Tri, kažeš... Samo tri... A ja branim jevrejsko pseto! Daj mi bar četiri! - Neka bude četiri - reče neki mladić podstaknut izazivanjem. - Pet... daj mi pet - odgovori odmah nabavljač. Skupom zavlada mrtva tišina. - Konzul, vaš gospodar i moj, čeka me... Tišina mnogima postade mučna. - Dajte mi pet... Za čast Rima, pet! 69
- Pristajem na pet! - odgovori neko. Zaoriše se poklici i javi se sam Mesala. - Pristajem na pet prema jedan - reče on. Sanbalat se nasmeši i spremi se da zapiše. - Kad bi Cezar umro sutra, - reče on - Rim ne bi ostao bez ikoga. Našao bi se bar jedan hrabar čovek da zauzme mesto. Zar nećeš dati šest? - Neka bude šest - odgovori Mesala. Opet se zaori klicanje, jače od prvog. - Neka bude šest - ponovi Mesala. - Šest prema jedan, to je upravo razlika između jednog Rimljanina i jednog Jevrejina. I pošto smo se u tome saglasili, o spasioče svinjskog mesa, nastavimo. Sada reci svotu, brže! Konzul bi te mogao tražiti, i onda bih ja ostao bez dobitka. Sanbalat hladno dočeka smeh na sopstveni račun. Nešto zapisa i tablicu pruži Mesali. - Čitaj! Čitaj! - povikaše svi. I Mesala pročita: Beleška. - Trka kolima. Mesala iz Rima, koji se kladi sa Sanbalatom, takođe iz Rima, tvrdi da će tući Jevrejina Ben Hura. Iznos opklade: 20 talanata. Ova svota se plaća Sanbalatu u odnosu šest prema jedan. Svedoci: Sanbalat Nije se čuo nikakav šum, nije se niko ni maknuo. Kao da su svi ostali u istom položaju koji su zauzimali u trenutku kada je Mesala počeo da čita. Ovaj je posmatrao tablicu dok su sve oči bile upravljene na njega. Osećao je da ga gledaju i trudio se da nešto brzo smisli. Pre kratkog vremena i on se nalazio u istom položaju, razmećući se pred svojim sugrađanima koji su ga okružavali. Oni su se morali toga sećati. Ako odbije da potpiše, njegov ugled heroja biće srušen. Međutim, nije mogao da potpiše; nije imao sto talanata, čak 70
ni petinu te svote. U glavi mu nastade praznina i on je stajao potpuno nem. Lice mu izgubi svaku boju. Najzad, na veliko olakšanje, pade mu na um misao: - A ti, Jevrejine, imaš li ti dvadeset talanata? Pokaži mi ih. Izazivački osmeh na Sanbalatovim usnama postade još izrazitiji. - Evo! - reče pružajući Mesali neko pismeno. - Čitaj! Čitaj! U Antiohiji, 16. dana tamuza Donosilac ovoga, Sanbalat iz Rima, ima kod mene na raspolaganju 50 talanata u carskom novcu. Simonides - Pedeset talanata! Pedeset talanata! - ču se odjek iznenađene gomile. Druz tada priteče u pomoć. - Herkula mi! to pismeno je lažno, a Jevrejin je lažljivac. Ko, sem Cezara, ima pedeset talanata na raspolaganju? Dosta nam je tog belog bezobraznika! Bio je to gnevan uzvik, koji odmah svi prihvatiše. Sanbalat, ipak, ostade miran, i što je više čekao, sve se prezrivi je smeškao. Najzad, Mesala progovori: - Tišina! Tišina! Za ljubav našeg starog rimskog imena. Ovaj sukob mu omogući da povrati uticaj. - O ti, pseto obrezano! - reče Sanbalatu. - Dao sam ti šest prema jedan, zar ne? - Jesi - odgovori Jevrejin mirno. - E pa, da ja odredim svotu. - Pod uslovom da ne bude suviše neznatna, odredi je po svojoj volji. - Onda napiši pet umesto - dvadeset. - Imaš li tu svotu? - Evo ti potvrde. 71
O ovim basnoslovnim opkladama pročuo se po celom gradu. Ispričali su to i Ben Huru, koji je spavao sa svojom četvoricom trkača, i tako je saznao da je Mesala celo svoje bogatstvo stavio na kocku. Nikada nije bolje spavao.
72
GLAVA XII Antiohijska arena se nalazila na južnoj obali reke, gotovo preko puta ostrva. Nije se ni u čemu razlikovala od drugih sličnih građevina. Igre su u pravom smislu reči predstavljale poklon gledaocima, jer je ulazak bio besplatan. Ipak, uprkos džinovskim razmerama Arene, ljudi su se toliko plašili da u ovoj prilici neće naći mesta, da su već od jutra, uoči igara, zauzeli sav slobodan prostor. U ponoć su se kapije otvorile i svetina je pokuljala i zaposela sva mesta koja su joj bila namenjena i odatle bi ih jedino zemljotres ili vojnici naoružani kopljima mogli maknuti. Noću su ljudi dremali na sedištima, a ujutru doručkovali. I tu ih je zatekao kraj igara, isto onako strpljive i radoznale kao u početku. Imućniji ljudi, koji su imali rezervisana mesta, došli su u Arenu sutradan oko jedan sat; najviše plemstvo i najveći bogataši isticali su se svojim nosiljkama ili pratnjom slugu. Oko dva sata iz grada poče da stiže neprekidna bujica gledalaca. Kad je kazaljka na zvaničnom sunčanom časovniku na tvrđavi pokazala da je drugi sat upola istekao, legija u punoj ratnoj spremi i sa razvijenim zastavama i orlovima siđe sa brda Sulpija. U trenutku kad su poslednji redovi kohorte prešli most, Antiohija je doslovno opustela, iako svi njeni stanovnici nisu mogli stati u Arenu. Velika gomila okupljena na obali reke čekala je dolazak konzula koji je stigao sa ostrva u velikom čamcu. Na pristaništu cela legija mu ukaza počasti. I kratko vreme gomila je imala oči samo za blistavo postrojavanje pretorijanske garde. U tri sata Arena je bila prepuna. Najzad, zatrubiše trube i odmah se pogledi preko sto hiljada gledalaca okrenuše ka zgradi koja je zatvarala istočni deo Arene. U prizemlju zgrade bio je probijen veliki otvor u okviru arkade i on se zvao Pompejeva kapija; iznad nje, na uzvišenju raskošno 73
ukrašenom i iskićenom stegovima i zastavama legije, sedeo je konzul na počasnom mestu. S jedne i druge strane arkade donji deo zgrade bio je podeljen u pregrade koje su spreda štitile masivne kapije. Nad pregradama se nalazio venac ukrasa oivičen niskom ogradom iza koje su se uzdizala stepenasto poredana sedišta na kojima je sedelo mnoštvo velikodostojnika u svečanim odorama. Ova zgrada se protezala celom širinom Arene. S obe strane zgrade dizale su se kule a između njih je bilo razapeto platno purpurne boje koje je na ceo taj deo Arene bacalo senku, prijatniju što se sunce više bližilo zenitu. Ovaj opis može mnogo pomoći čitaocu da shvati uređenje ostalog dela Arene. I neka mu bude dovoljno da zamisli kako sedi na tribini sa konzulom okrenut zapadu, odakle se sve može videti. Takmičari treba da ulaze desno od prvog uzvišenja, tako da im zid ostaje na levoj strani. Odlazak i dolazak obavljaju se, dakle, tačno pred očima konzula i zbog toga je njegovo mesto najbolje u celoj Areni.
Levo i desno su dva glavna ulaza, veoma široka, koja štite krila kapije vezana za kule. Neposredno aspod konzulove tribine pruža se Arena, glatka, veoma duga površina prekrivena sitnim belim peskom. Tu će se održavati sva takmičenja sem trka. Ako se pogled još kreće prema zapadu, zapaziće se mramorno uzvišenje sa tri kupasta i niska stuba od sivog izvajanog kamena. Koliko će očiju posmatrati ceo dan ove 74
stubove, koji označavaju i mesto odakle trkači polaze i cilj! Iza uzvišenja sa stubovima nalazi se mali prolaz i žrtvenik, a onda počinje zid deset do dvanaest stopa širok i pet ili šest stopa visok; dugačak je sto osamdeset dva metra, baš kao u olimpijskom stadionu. Na zapadnom kraju zida je drugo uzvišenje ukrašeno stubovima sličnim prvima. Sada, ako čitalac koji u mislima sedi na konzulovoj tribini iznad Pompejeve kapije, hoće da pogleda dalje, prvo što će privući njegovu pažnju jeste spoljna ivica staze, to jest zid visok petnaest do dvadeset stopa nad kojim se uzdiže balkon kao i iznad pomenutih pregrada. U balkonu oko cele trkačke staze na tri mesta su probijene kapije namenjene ulazu i izlazu; dve na severu, a jedna na zapadu, koja je izvajana i nosi naziv Trijumfalna kapija. Kad se trka završi, tuda sa počasnom pratnjom izlaze pobednici okićeni lovorovim vencima. Sa zapadne strane balkon ima oblik polukruga, a nad njim se uzdižu dve velike galerije. Odmah iza ograde na samoj ivici balkona nalaze se prva sedišta iza kojih se redaju ostala stepenasto poredana, sa pogledom na čudesan prizor ogromnog prostranstva koje treperi od hiljada ljudskih lica i beskrajno bogatih raznobojnih rimskih toga i istočnjačkih haljina. Prost narod sedi na zapadu, počev od mesta gde prestaje platneni krov razapet, izgleda, jedino da zaštiti visoku klasu. Pošto ima pred očima čitavu Arenu, neka čitalac zamisli gledaoce koji sede ćutke i nepomični, očekujući sa napetom pažnjom trenutak kad će odjeknuti trube. Od Pompejeve kapije zaori se skladna mešavina glasova i instrumenata. Tada se pojavi čelo povorke koja je obeležavala otvaranje igara. Predvodnik igara i predstavnici gradskih vlasti koje su davale odobrenje za igre išli su u togama i okićeni vencima. Zatim su nosili bogove, neke na ramenima, a neke na kolicima sa četiri točka ukrašenim cvećem. Iza njih su nastupali takmičari odevani onako kako će trčati, rvati se, skakati, pesničiti se ili voziti kola. 75
Povorka je lagano prošla celom stazom. Ceo prizor je bio veličanstven. A kako se povorka približavala, klicanje je postajalo jače, kao što se ispred broda koji plovi dižu talasi. Još bučnije su dočekani rvači, jer nije bilo nijednog gledaoca koji se nije kladio na njih, makar za jedan srebrnjak. A kako su redovi prolazili, gomila je brzo otkrivala svoje ljubimce, dozivala ih po imenu i zasipala vencima od cveća.
Sve ove igre bile su veoma omiljene. Ali, blistavosti kola i retkoj lepoti konja, vozači su dodavali onu ličnu notu koja upotpunjuje čar zaprege. Njihova kratka tunika bez rukava i od najfinije vune bila je u njihovoj boji. Svakog od njih pratio je po jedan konjanik. Samo je Ben Hur zbog nečega - možda iz nepoverenja - odlučio da ide sam; isto tako svi sem njega nosili su kacige. Kad se pojaviše, gledaoci poustajaše i Arena se zatrese od burnog klicanja. Venci, koji zapljuštaše kao kiša, padali su na ljude i ispunjavali kola gotovo do vrha. Klicalo se čak i konjima. I ne bi se moglo reći da su im ukazane počasti godile manje nego njihovim gospodarima. 76
Ubrzo se videlo da su kao i drugi takmičari neki među vozačima omiljeniji kod gledalaca. Uostalom, svi gledaoci, žene, deca i muškarci, nosili su boje, često traku na grudima ili kosi, neki zelenu, neki žutu, neki, opet, plavu. Ali su neosporno preovlađivale bela i crveno-zlatna. U savremenom skupu koji bi se okupio istim povodom, a naročito kad su krupne svote predmet klađenja, osobine konja su presudan činilac u sticanju naklonosti; ovde je, međutim, nacionalnost služila kao jedini kriterijum. Vizantinac i Sidonjanin bili su mlako pozdravljeni zato što su njihovi gradovi slabo zastupljeni na tribinama. Što se tiče Grka, iako su bili mnogobrojni, oni su se podelili između Korinćanina i Atinjanina. Mesalina crvena i zlatna boja ne bi postigla većinu da se građani Antiohije, veliki ljubitelji trka, nisu pridružili Rimljanima i usvojili njihovu omiljenu boju. Ostali su još domoroci, Sirijci, Jevreji i Arapi, koji su, obuzeti slepom verom u vrednost Ilderimovog četvoroprega, verom pomešanom sa mržnjom prema Rimljaninu koga su iznad svega želeli da vide pobeđenog i poniženog, nosili belu boju, dizali najveću graju i verovatno bili najmnogobrojniji. Dok su vozači obilazili stazu, klicanje se stalno pojačavalo; kad su stigli na zapadni kraj, pred galerije gde je preovlađivala bela boja, prosu se bujica cveća, a vika se zaori do neba. - Mesala! Mesala! - Ben Hur! Ben Hur! Posle prolaska povorke gledaoci zauzeše mesta i nastaviše razgovor. - Ah! Tako mi Bahusa! Zar nije lep? - uzviknu jedna žena čije su trake u kosi odavale da je Rimljanka. - I kakva divna kola! - odgovori sused sličnog ukusa. - Sva su od slonovače i zlata. Neka Jupiter učini da pobedi! Međutim, na sedištima iza njih ton je bio sasvim različit. - Sto šekela na Jevrejina! Glas je bio piskav.
77
- Ne, nemoj da prenagliš - promrmlja staloženiji prijatelj. Deca Jakova nisu tako obdarena za igre rimskih aristokrata, koje su često proklete u božjim očima. - Istina je, ali jesi li ikad video hladnokrvnijeg i sigurnijeg vozača. A kakve su mu mišice! - I kakvi konji! - umeša se treći. - I, štaviše, - dodade četvrti - tvrdi se da poznaje sva lukavstva Rimljana. Neka žena upotpuni pohvalu: - Da, i nalazim da je još lepši od Rimljanina. Tako ohrabren, zanesenjak ponovo povika: - Sto šekela na Jevrejina! - Ludače! - odgovori jedan Antiohljanin ispod njega. - Zar ne znaš da su se opkladili u 50 talanata protiv njega u korist Mesale, u odnosu šest prema jedan? Skloni svoje šekele, inače će Avram izaći iz groba da te uništi. - Ha, ha! Magarče antiohijski! Prestani da njačeš! Zar ne znaš da se sam Mesala kladio na sebe? Tako su tekli razgovori, ali neki su bili i oštriji. Kad je najzad povorka prošla i ušla u Pompejevu kapiju, Ben Hur je znao da mu je molitva najzad uslišena. Sve oči Srednjeg istoka bile su uprte u njegovu borbu sa Mesalom.
78
GLAVA XIII Oko tri sata po našem vremenu završila su se sva takmičenja sem trke kola. Predvodnik igara, starajući se o gledaocima, odabra ovaj trenutak da objavi odmor. Odmah se širom otvoriše vrata i svi koji su mogli pohrlili su na spoljni trem gde su trgovci smestili male prodavnice. Oni koji ostadoše namestiše se udobnije i upustiše se u pričanje i ogovaranja. Ako sve druge razlike ostavimo po strani, sada su postojale samo dve grupe: srećni dobitnici i oni koji su izgubili, zlovoljni zbog toga i spremni na svađu. Međutim, gledaoci koje je interesovala samo trka kola iskoristili su odmor da uđu i zauzmu mesta koja su ih čekala. Oni su se starali da privuku što manju pažnju kako ne bi nikome smetali. Tako uđoše Simonides i njegova pratnja, i zauzeše mesta u blizini velikog ulaza na severnoj strani, preko puta konzula. Kad su četvorica snažnih slugu unosila svog gospodara u naslonjači, radoznalost zatalasa redove gledalaca. Neko izgovori njegovo ime. Oni koji su se nalazili u blizini prihvatiše ga i tako se ono prenese iz reda u red u pravcu zapada; i uskoro mnogi ustadoše sa mesta da vide čoveka o kome je kružila legenda u kojoj su se dobra i zla sreća tako nečuveno preplitale. Ilderima su takođe poznali i toplo pozdravili. Ali niko nije poznao Valtazara i dve žene pod koprenama koje su išle za njim. Ljudi se pomakoše sa puno poštovanja da im načine mesta, a službenici Arene smestiše ih blizu ograde, na priličnom rastojanju od ostalih gledalaca. Dve žene su bile Ira i Jestira. Kad sedoše, Jestira baci bojažljiv pogled na Arenu i navuče koprenu još više na lice, dok Egipćanka pusti da joj koprena padne na ramena, i poče da posmatra unaokolo, tobože i ne sluteći da privlači poglede, što žena obično stiče dugotrajnim kretanjem u društvu.
79
Odmah posle toga radnici uđoše trčećim korakom na stazu i zategoše uže preko arene od jedne galerije do druge, ispred stubova na prvom uzvišenju. U istom trenutku šest ljudi uđoše kroz Pompejevu kapiju i stadoše svaki pred jednu od šest pregrada, što izazva živost među gledaocima. - Vidi, vidi! Zeleno se nalazi na broju četiri, desno, tu je Atinjanin! - A Mesala... da, on ima broj dva. - Korinćanin... - Gledaj belog! Gledaj, on prilazi, zaustavlja se. To je broj jedan. .. na levoj strani. - Ne, tu se zaustavlja crni, a beli ide na broj dva. - Tako je. Vratari su nosili tunike iste boje kao i takmičari. Prema tome, kad su zauzeli mesto, svi su tačno znali u kojoj je pregradi njihov miljenik čekao veliki trenutak. - Jesi li ikada videla Mesalu? - upita Egipćanka Jestiru. Jevrejka sleže ramenima odgovarajući odrečno. Čak i da nije bio neprijatelj njenog oca, taj Rimljanin je bio neprijatelj Ben Hura. - Lep je kao Apolon! Dok je Ira govorila, oči su joj blistale i mahala je lepezom ukrašenom dragim kamenjem. - Zar je toliko lepši od Ben Hura? U tom trenutku ona ču kako Ilderim kaže njenom ocu: - Da, on ima broj dva levo od Pompejeve kapije. Misleći da je reč o Ben Huru, ona upravi pogled na tu stranu. Pogled na vrata s rešetkama bio je sasvim kratak, i ona ponovo navuče koprenu. Tada Sanbalat pristupi društvu. - Evo, dolazim iz odeljenja za kola, o šeiče, - reče klanjajući se duboko Ilderimu, koji poče da gladi bradu dok su mu oči blistale od brižne radoznalosti. - Konji su u odličnom stanju.
80
- Ako budu pobeđeni, - odgovori jednostavno Ilderim - želim da ih pobedi svaki drugi sem Mesale. Okrenuvši se tada Simonidesu, Sanbalat uze jednu tablicu i reče mu: - I tebi donosim nešto veoma zanimljivo. Sećaš se da sam ti govorio o opkladi zaključenoj sa Mesalom prošle noći, i da sam ti rekao kako sam ostavio još jednu opkladu koja će mi, ako bude prihvaćena, biti predata danas pre početka trke. Evo je. Simonides zgrabi tablicu i pročita pažljivo beleške. - Da, - reče - njihovi izaslanici su dolazili da me pitaju je li tačno da imaš toliko novaca kod mene. Čuvaj dobro svoje tablice. Ako izgubiš, znaš gde treba da dođeš. Ako dobiješ... - lice mu se namrgodi - ako dobiješ, ah, prijatelju moj, pazi dobro da ti potpisnici ne umaknu. Nateraj ih da ti plate do poslednjeg šekela. To će, uostalom, oni platiti i nama. - Uzdaj se u mene - odgovori nabavljač. - Zar nećeš sesti s nama? - upita Simonides. - Zaista si dobar, ali, ako ostavim konzula, mladi Rim će ga preplaviti. Mir s tobom. Najzad se odmor završi. Trube odsviraše opomenu na koju odsutni odgovoriše pohitavši na svoja mesta. U istom času službenici Arene izađoše na stazu i uspuzaše se uza zid koji je odvajao arenu od tribine; zatim se uputiše ka uzvišenju na vrhu zida blizu zapadnog kraja i tamo postaviše sedam drvenih kugli. Na drugom kraju, pred konzulovom tribinom, postaviše na sličnom uzvišenju sedam drugih komada drveta koji su simbolično prikazivali delfine. - Šta će ove kugle i ove ribe, o šeiče? - upita Valtazar. - Zar nisi nikad prisustvovao trci? - Nikad, i čak se pitam kako sam se obreo ovde. - E pa, to služi za brojanje. Posle svakog kruga uklanja se jedna kugla i jedan delfin. Pošto su pripreme bile završene, trubač u sjajnoj odori stade pored Predvodnika igara, spreman da odsvira znak čim ovaj izda 81
naređenje. Svetina se smesta umiri i žagor prestade. Sva lica okrenuše se istoku, očiju upravljenih u kapije pregrada gde su se nalazili takmičari. Neuobičajeno crvenilo Simonidesovog lica dokazivalo je da je i on bio obuzet uzbuđenjem. Ilderim je brzo i uznemireno čupkao bradu. - Pogledaj dobro Rimljanina sada - reče lepa Egipćanka Jestiri, koja to nije ni čula, jer je podignute koprene i uzdrhtala srca očekivala Ben Hura. Zgrada u kojoj su se nalazile pregrade za kola, podsetimo se, imala je oblik odsečka kruga, malo uvučenog na desnoj strani, tako da je njena centralna tačka padala okomito na liniju starta. Na taj način je svaka pregrada bila podjednako udaljena od ove linije ili od užeta prevučenog krečom, o kome je ranije bilo reči. Truba zatrubi oštro i piskavo. Odmah posle toga ljudi, po jedan za svaka kola, jurnuše iza stubova, spremni da pomognu ukoliko neki od vozača ne uspe da savlada svoju zapregu. Truba ponovo zatrubi i vratari istovremeno otvoriše kapije pregrada. Najpre se pojaviše na konjima pratioci vozača: svega pet konjanika, pošto je Ben Hur to odbio. Spustiše konopac da ih puste da prođu, a zatim ga ponovo digoše. Bili su veličanstveni, ali su prošli gotovo nezapaženo, jer se iz pregrada čulo poskakivanje nestrpljivih konja i uzvici vozača, isto tako nestrpljivih kao i njihove životinje. I ni jedan, gledalac nije mogao da odvoji oči od otvorenih kapija. Kad je konopac vraćen na mesto, čuvari pozvaše svoje ljude. Službenici na galerijama zamahaše rukama i povikaše iz sve snage: - Tišina! Sedi! Njihovi uzvici su ličili na zvižduk u oluji. Iz svake pregrade, kao strele odapete iz lukova, četvoroprezi poleteše napred. Cela Arena se diže na noge u uzbuđenju i vazduh jeknu od paklene vike. Najzad je došao trenutak koji su očekivali sa
82
tolikim nestrpljenjem - uzvišeni trenutak o kome su sanjali i razgovarali otkako su igre objavljene. - Evo ga, dolazi... Pogledaj! - uzviknu Ira pokazujući Mesalu. - Vidim ga - odgovori Jestira gledajući u Ben Hura. Pustila je da joj padne koprena. U magnovenju mala Jevrejka se oseti veoma hrabrom. Naslućivala je kakav zanos ispunjava onoga koji preduzima neki herojski podvig pred očima hiljada gledalaca, i shvatila da u takvom trenutku ljudske duše u novom besomučnom poletu mogu da se podsmevaju smrti i čak da zaborave na nju. Iz svih delova Arene mogli su se videti takmičari, mada trka još nije počela. Oni su morali najpre da stignu do belog užeta. To uže je služilo za obezbeđenje istovremenog starta. Ako trkač udari o uže u punom trku, to je praktično značilo isključivanje čoveka i konja iz trke. Naprotiv, ako bi se bojažljivo približio užetu, izlagao se opasnosti da ga drugi preteknu još u početku trke. Sem toga, gubio je veliku prednost oko koje su se takmičari otimali: prvo mesto pored zida sa unutrašnje strane arene. Gledaoci su veoma dobro znali za ovo nastojanje trkača sa svim njegovim opasnostima i posledicama. I ništa nije istinitije od mišljenja starog Nestora koji je predajući uzde u ruke svom sinu rekao: "Nagrada se dobija ne snagom, nego veštino-m, A brzina manje vredi od mudrosti." Tu, na užetu, mogla je biti odlučena pobeda. Arena se kupala u moru zaslepljujuće svetlosti, ali svaki takmičar potraži očima belo uže i dobro mesto na unutrašnjoj strani arene. Pošto su sva četvorica težila istom cilju i pošto su jurili ka njemu što su brže mogli, sudar je izgledao neizbežan. Da li će u poslednjem trenutku Predvodnik igara, nezadovoljan startom, odustati da da znak za podizanje užeta? Ili će ga dati suviše kasno? Rastojanje do užeta iznosilo je otprilike dvesta pedeset stopa. Bili su potrebni živo oko, spokojna ruka, sigurna moć rasuđivanja. A ako jedan od njih odvrati pogled ili dopusti da mu misao skrene ili olabavi vođice! Kakvo iskušenje za hiljade ljudi na tribinama! Jedan 83
pogled - samo jedan - iz radoznalosti ili sujete, i to bi bila kobna greška. Prijateljstvo i ljubav mogli su doneti smrtnu opasnost kao i radoznalost i sujeta. Poslednji božanski dodir u stvaranju umetničkog dela jeste uzbuđenje. Međutim, ako je to tačno, naše doba koje luduje za razonodama i sportovima ne pruža ništa što se može uporediti sa prizorom ovih šest takmičara. Neka čitalac pokuša da ih zamisli: neka najpre pogleda blistavu Arenu uokvirenu sivim granitnim zidovima; neka zatim posmatra kola na lakim točkovima sa divnim ukrasima u boji - dok su Mesalina kola bila od zlata i slonovače; neka se divi vozačima, pravim kao kipovi, sigurnim u kretanje kola, ruku i nogu obnaženih, svežih i crvenih od masaže posle kupanja, sa badljem u desnoj ruci koji predočava nepodnošljivo mučenje, dok su levom rukom držali vođice zategnute od prednjeg kraja rude. Neka čitalac takođe razgleda životinje koji su izabrane kako zbog svoje lepote, tako i zbog brzine... Neka se naslađuje njihovim veličanstvenim držanjem koje je pokazivalo da su isto tako svesne okolnosti kao i njihovi gospodari, da odlično znaju šta se od njih traži i očekuje. Zabačene glave, nozdrva koje se čas šire čas skupljaju, nogu tako lakih da jedva dodiruju pesak, kopita nežnih, ali koja su poput čekića udarala o zemlju, mišića prepunih života koji se napinju i stežu - one su težile da ovoj čudnoj svetini pokažu svoju snagu do poslednjih čestica. Najzad, pošto se divio kolima, vozačima i konjima, neka čitalac pođe za njihovim letećim senkama i biće kadar da učestvuje u zadovoljstvu i zanosu onih koji su ovom prizoru prisustvovali stvarno a ne u uobrazilji. Takmičari su krenuli u pravcu užeta najkraćim putem - odustati od toga značilo bi odustati od same trke, a ko bi se to usudio? Nije u ljudskoj prirodi da menja cilj usred trke. Bodrenje sa galerija nije ličilo na ljudsko. Ličilo je na grmljavinu koja je podjednako delovala na sve takmičare. Svi četvoroprezi približiše se užetu zajedno. Na znak Predvodnika truba snažno odjeknu, ali se nije mogla čuti ni na dvadeset koraka. Ipak, pošto su videle pokret, sudije spustiše uže sa 84
zakašnjenjem od delića sekunde, jer ga noga jednog Mesalinog konja dodirnu u trenutku kad je padalo. Ne zbunivši se Rimljanin zamahnu svojim dugim korbačem, popusti vođice, naže se napred i sa pobedničkim pokličem osvoji mesto pored zida. - Jupiter s nama! - besomučno zaurlaše svi Rimljani. Kad je Mesala zauzeo položaj kraj zida, glava bronzanog lava na kraju njegove osovine udari u prednju nogu desnog konja Atinjaninovog, gurnuvši životinju na njenog suseda u zapregi. Oba trkača posrnuše, zakačiše se i izgubiše prednost. Hiljade gledalaca zaustaviše dah, ali su se na konzulovoj tribini čuli samo urlici. - Jupiter je s nama! - zagrme Druz mahnito. - On dobija! Jupiter je s nama! - prihvatiše njegovi drugovi kao odjek, videći kako Mesala pojačava brzinu. Sa tablicom u ruci Sanbalat se okrenu prema njima, ali mu prasak koji je dopirao sa arene preseče reč i privuče pogled. Pošto je Mesala prošao, Korinćanin se jedini nalazio desno od Atinjanina i upravo sa te strane ovaj poslednji pokuša da zaobiđe sa svojim usplahirenim životinjama. Da bi nesreća bila veća, točak Vizantinca, koji je išao s leve strane, zakači zadnji deo Atinjaninovih kola, tako da on izgubi tle. Začu se prasak, krik besa i užasa, i nesrećni Kleant se skotrlja pod noge svojih sopstvenih trkača. Pred ovim jezivim prizorom Jestira ponovo pokri oči. Korinćanin, Vizantinac i Sidonjanin proleteše kao vihor. Sanbalat potraži očima Ben Hura, a zatim se okrete Druzu i njegovoj družini. - Sto sesteraca na Jevrejina! - uzviknu. - Neka bude! - odgovori Druz. - Još sto sesteraca na Jevrejina! - uzviknu ponovo Sanbalat. Ali kao da ga niko nije čuo. On ponovo viknu; međutim, situacija je bila suviše uzbudljiva i svi su klicali: - Mesala! Mesala! Jupiter je s nama.
85
86
Kad se Jevrejka usudi da ponovo otvori oči, ljudi su raščišćavali stazu i odnosili konje i skrhana kola, dok su drugi uklanjali telo vozačevo. I sva sedišta na kojima su se nalazili Grci odjeknuše od kletvi i osvetničkih reči. Iznenada, Jestiri klonuše ruke. Ben Hur, zdrav i čitav, izbio je na čelo boreći se za prvo mesto sa Rimljaninom. Iza njih su išli u grupi Sidonjanin, Korinćanin i Vizantinac. Trka je tekla i vozači su unosili u nju svu svoju dušu dok su ih hiljade obožavalaca netremice gledali.
87
GLAVA XIV Kad je počeo napad za dobro mesto, Ben Hur se, kao što smo videli, nalazio na levom kraju šest kvadriga. U prvom trenutku, kao i ostali, bio je donekle zasenjen zaslepljujućom svetlošću u Areni. Međutim, pošlo mu je za rukom da uoči svoje protivnike i pogodi njihovu nameru. Jednim pogledom obuhvati lice Mesale, koji je za njega bio više od običnog suparnika. Ovo lice patricija dobilo je svoj uobičajeni izraz nadmenosti lišene svakog osećanja. Kaciga je još više pojačavala aristokratske crte Rimljanina. Ali pored ovoga, iluzija ljubomore ili dejstvo igre senki? nije važno - Izrailjac je verovao da vidi dušu čoveka kao kroz staklo, dušu svirepu, lukavu, bezobzirnu, više odlučnu nego zanesenu, dušu koju su proždirale krajnja napregnutost i surova oholost. Ben Hur nije čestito ni okrenuo pogled na svoje konje, kad oseti kako u njemu izvire očajnička rešenost. Po svaku cenu i ma kakve bile opasnosti, on će poniziti svog neprijatelja. Nagrada, prijatelji, opklade, počasti, sve što je moglo značiti ma kakvu korist u ovoj trci, nestalo je; bio mu je važan samo jedan cilj. Čak ga ni opasnost po život nije zadržavala. Međutim, nije osećao nikakvu strast, niti mu je u glavu udarala krv raspaljena slepom mržnjom a još manje je težio da se preda slučaju. Imao je svoju zamisao i pun samopouzdanja, i pažljiviji i odlučniji nego ikad, pristupi ostvarenju zadatka. Vazduh oko njega kao da se zažario novom i potpunom prozirnošću. Dok se nalazio na pola puta do arene, video je da će Mesala svojim poletom obezbediti mesto kraj zida pod uslovom da ne dođe do sudara i da uže padne. U ovo poslednje nije ni sumnjao; iznenada ga obuze predosećanje da Mesala zna da će uže biti spušteno u poslednjem trenutku (o ovome je bilo lako sporazumeti se sa Predvodnikom igara još pre trke). Šta bi više dolikovalo rimskom upravljaču nego da se dogovori sa omiljenim zemljakom koji je toliko zainteresovan za igru? Samo ludilom i nikako drukčije ne bi se 88
mogla objasniti samouverenost sa kojom je Mesala poterao svoje konje, dok su njegovi protivnici oprezno savlađivali svoje trkače pred preprekom. Uže pade i sve kvadrige, izuzev Ben Hurove, skočiše obodrene glasom i bičem. On potera desno i punom brzinom svojih arapa pređe stazu protivnika, manevrišući tako da izgubi što manje vremena i da stekne najveću prednost, dok su gledaoci drhtali zbog nesreće Atinjaninove, i dok su se Sidonjanin, Vizantinac i Korinćanin upinjali iz sve snage da izbegnu isti udes. Ben Hur ih obiđe i sa Mesalom započe borbu za prvo mesto ali sa spoljne strane staze. Sjajna veština, o kojoj je dao dokaza prelazeći sa leve na desnu stranu bez znatnog gubitka vremena, nije umakla pronicljivim očima gledalaca. Cela arena odjeknu od dugotrajnog aplauza. Jestira zapljeska rukama, Sanbalat, nasmejan, ponudi drugi put sto sesteraca, koje niko ne prihvati. Rimljane obuze sumnja kad su videli da se našao neko ko je ravan Mesali, ako ne i bolji od njega, i to još u licu jednog Jevrejina. Utrkujući se jedan pored drugog, odvojeni samo malim rastojanjem, obojica su se približavali kraju staze. Uzvišenje sa tri stuba, gledano sa zapada, ličilo je na kameni zid polukružnog oblika oko koga su staza i galerija zavijali potpuno paralelno. Od vozača se zahtevala velika veština pri obilaženju zavijutka. Bio je to u stvari podvig u kome je i Orest pretrpeo neuspeh. Iznenada uzvici prestadoše, zavlada duboka tišina i prvi put od početka trke začu se škripa točkova. U tom trenutku Mesala kao da prvi put opazi Ben Hura i poznade ga. - Smrt Erosu i živeo Mars! - zaurla on zavitlavši bičem iskusnom rukom. - Smrt Erosu i živeo Mars! - ponovi ošinuvši Ben Hurove arape onako kako ih nikad niko nije ošinuo. Sa svih strana se video ovaj udarac i zaprepašćenje je bilo opšte. Zamukoše i oni na klupama iza konzula a najsmeliji zadržaše dah očekujući šta će se dogoditi. Ovo je trajalo samo u magnovenju
89
jer odmah, poput udarca groma, na tribinama jeknu negodovanje naroda. Četiri uplašena konja jurnuše napred. Nikad ih ljudska ruka nije dotakla drukčije nego milujući ih. Uvek su bili predmet velike nežnosti. I ukoliko su rasli, njihovo poverenje u čoveka bilo je za ljude divna pouka. Posle ove gnusobe, šta su mogla činiti bića tako plemenite pasmine, ako ne jurnuti u smrt. Oni tada skočiše kao jedan i doslovno zavitlaše kola za sobom. Gde je Ben Hur smogao toliku snagu i tako moćnu ruku da se održi? Gde, ako ne za veslom kojim se toliko vremena borio protiv mora? A šta je pod njegovim nogama bio potres kola u poređenju sa luđačkim ljuljanjem kojim je brod odgovarao na udarce bitke? On se, dakle, održa na mestu i popusti vođice pozivajući blago konje po imenu, pokušavajući jednostavno da ih uputi u opasnu krivinu. I pre nego što se groznica gledalaca umirila, on je već osujetio dejstvo Mesaline podlosti. Bio je to njegov prvi uspeh, a sem toga bližeći se završetku prvog kruga, ponovo se nađe pored Mesale oduzimajući mu simpatije i divljenje svih onih koji nisu Rimljani. Manifestovanje osećanja bilo je tako otvoreno a klicanje tako burno, da se Mesala ne usudi da ponovi podlost. Kad se kola nađoše na zavijutku, Jestira spazi Ben Hurovo lice bledo, malo svečano, ali mirno, čak pribrano. Odmah se jedan čovek pope na uzvišenje zida na zapadnom kraju i skinu jednu drvenu kuglu. Istovremeno na drugoj strani skidoše delfina. Druga kugla i drugi delfin nestadoše na isti način. Zatim treća kugla i treći delfin. Završila su se tri kruga. Mesala je još uvek držao unutrašnje mesto. Ben Hur se još uvek borio s njim, dok su ih ostali takmičari sledili kao u početku. Takmičenje je polako dobijalo izgled jedne od onih dvostrukih trka koje su u doba Cezara postale tako popularne u Rimu - Mesala i Ben Hur u prvoj trci; Korinćanin, Sidonjanin i Vizantinac u drugoj. Međutim, službenici Arene uspeli su da
90
primoraju ljude da sednu na svoja mesta, iako se vika, prateći takmičare, prenosila sa jednog kraja Arene na drugi. U petom krugu Sidonjaninu je pošlo za rukom da ugrabi mesto sa spoljne strane uz Ben Hura, ali nije bio kadar da ga zadrži. Počeše šesti krug bez promene. Malo-pomalo brzina je rasla; malo-pomalo krv takmičara se raspaljivala. Ljudi i konji kao da su osećali da se bliži presudan trenutak kada će se nazreti pobednik. Interesovanje koje se od početka usredsredilo naročito na borbu između Rimljanina i Jevrejina, sa opštim i sve većim simpatijama prema ovom drugom, pretvaralo se u strepnju za Ben Hura. Nepomični gledaoci sedeli su nagnuti napred. Samo su im se glave okretale prateći takmičare. Ilderim prestade da gladi bradu, a Jestira zaboravi svoj strah. - Sto sesteraca na Jevrejina, - doviknu Sanbalat Rimljanima. Odgovora ne beše. - Jedan talant... ili pet, ili deset! Birajte! On prkosno mahnu tablicama. - Prihvatam sesterce, - odgovori neki mladi Rimljanin spremajući se da piše. - Ne čini to, - umeša se neki prijatelj. - Zašto? - Mesala je dostigao svoju najveću brzinu. Pogledaj ga, kako se nagnuo nad ivicu kola. A opuštene uzde lepršaju kao trake. A sada gledaj Jevrejina. - Herkula mu! - reče onaj drugi osećajući kako ga napušta samopouzdanje. - Pseto je svom svojom težinom poleglo na uzde. Vidim! Ako bogovi ne priteknu u pomoć našem prijatelju, pregaziće ga taj Izrailjac... Ne, još neće. Pogledaj: Jupiter je s nama! Jupiter je s nama! Od tih uzvika, koji prihvatiše sva latinska grla, zatrese se platneni krov iznad konzulove tribine. Bilo je tačno da je Mesala dostigao najveću brzinu i njegov napor je donosio plodove jer je, lagano, počeo da odmiče. Konji su mu trčali pognute glave. Sa galerije je izgledalo da im tela dodiruju 91
zemlju. Iz raširenih nozdrva kao da je tekla krv i činilo se da će im oči iskočiti iz očnih duplji. Valjane životinje su nesumnjivo davale sve od sebe. Koliko će vremena moći da izdrže tu brzinu? Bili su tek u početku šestog kruga. Jurile su i dalje i Ben Hur zaokrenu iza Mesalinih kola. Radost je dostigla vrhunac među Mesalinim pristalicama. Urlikali su, mahali bojama dok je Sanbalat ispunjavao tablice njihovim opkladama. Na niskoj galeriji iznad Trijumfalne kapije Maluh nije mogao da prati klicanje. Gajio je neodređenu nadu, koju je u njemu pobudio Ben Hur, da će se nešto desiti na zapadnom zavijutku. Bili su u petom krugu, ali se još ništa nije dogodilo. Govorio je sebi "Sigurno će u šestom!" Ali, na žalost, Ben Hur je s mukom zadržavao mesto iza neprijatelja. Preko puta, na istočnoj strani, Simonides i njegovi prijatelji sedeli su mirno. Trgovac je sagnuo glavu. Ilderim je čupkao bradu dok bi mu ispod trepavica po katkad blesnule oči. Jestira se jedva usuđivala da diše. Jedino je Ira izgledala srećna. U početku šestog kruga Mesala je vodio a Ben Hur ga je pratio. Tako je bilo posle prvog zavijutka. Sa luđačkom smelošću Mesala se očeša o kameni zid. Da se nalazio samo još jednu stopu levo razmrskao bi se. Međutim, kad su prošli, niko ko je gledao tragove točkova ne bi mogao reći koji su tragovi Mesalini a koji Jevrejinovi. Ostavili su samo jedan trag za sobom. Jestira ugleda Ben Hurovo lice dok je prolazio kao vihor; bilo je bleđe nego ranije. Ali Simonides, oštroumniji od Jestire, okrenu se Ilderimu u času kad su dva suparnika prešla prvu okuku: - Ja se tu ništa ne razumem, šeiče, ili je Ben Hur naumio da upravo izvede nešto. Video sam mu to na licu. Na ovo Ilderim odgovori: - Jesi li video kako su čisti i sveži? Tako mi slave božje, prijatelji, i još nisu ni počeli da trče. Ali bolje gledaj. Na uzvišenjima su još stajali jedna kugla i jedan delfin. I svi gledaoci duboko odahnuše jer se kraj približavao. Sidonjanin prvi 92
ošinu konje - koji iz straha i bola počeše očajnički da jure napred - u nadi, koju je ubrzo izgubio, da će stići dvoja kola na čelu. Ali, ovaj napor ubrzo propade. Vizantinac i Korinćanin pokušaše isto sa istim ishodom, posle čega su sva trojica praktično ostala van takmičenja. I od tada, veoma razumljivo, svi gledaoci, izuzev Rimljana, prenese nade na Ben Hura izražavajući otvoreno svoja osećanja. - Ben Hur! Ben Hur! - zagrmeše i ovi različiti glasovi razbiše se o kanzulovu tribinu. Klicanja su padala kao kiša na Ben Hura kad je prolazio. - Brže, Jevrejine! - Drži se zida! - Napred! Pusti svoje arape! Popusti im vođice i raspali bičem! - Nemoj više dozvoliti da te pređe! Sad ili nikad! Naginjali su se preko ograde pružajući ruke kao da ga preklinju. On nije čuo ili nije mogao da čuje, jer je na pola puta ovog kruga još uvek išao za Mesalom. Kad stigoše do zavijutka, nije bilo nikakve promene. Da bi zaokrenuo, Mesala povuče vođice levih konja da uspori njihovu brzinu. Nadao se dobrome jer je svojim zavetima obogatio više žrtvenika. Rimski duh je još uvek gospodario. Pred ona tri stuba koja su se nalazila samo šest stotina stopa od njega očekivali su slava, bogatstvo, počasti i pobeda zaslađena mržnjom. U tom trenutku Maluh je na galeriji video kako se Ben Hur naginje nad arape popuštajući vođice. Dugi bič koji je držao savijen u ruci fijuknu i poče da vijuga nad leđima iznenađenih konja. Neprestano je fijukao vijugajući, ali nije padao. Ipak su životinje osetile opasnost. Dok je Ben Hur prelazio iz pasivnosti u akciju, lice mu obli rumenilo, oči mu zablistaše i on kao da svoju volju preko vođica prenese na konje. U magnovenju četiri konja odgovoriše kao jedan skokom koji ih dovede naporedo sa rimskim kolima. Mesala, koji beše stigao do opasne ivice zavijutka, ču ovo, ali se ne usudi da okrene pogled da bi video šta se događa. Nije mogao ništa primetiti na gledaocima jer je buku trke nadjačavao jedan jedini glas... glas
93
Ben Hura. Na starom aramejskom jeziku, kojim je govorio šeik, obraćao se svojim arapima:
- Napred. Altaire! Napred, Rigele! Šta je, Antarese, oklevaš sada? Čestita životinjo... Hajdemo, Aldebarane, čujem ih kako pevaju pod šatorima... Čujem decu i žene kako opevaju pobedu Altairove, Antaresove, Rigelove i Aldebaranove zvezde. I ova pesma neće imati kraja... Odlično, sutra ćete biti pod crnim šatorom, kod kuće... Napred, Antarese, pleme na nas čeka sa poglavicom... Evo! Tako valja! Ha! Ha! Oborili smo ohologa. Ruka koja vas je udarila leži u prašini. Naša je slava! Ha! Ha! Polako... Odmorite se! Još nikad nije izvedeno ništa jednostavnije ni munjevitije... U trenutku izabranom za poslednji nalet, Mesala je izlazio iz poslednje okuke. Da bi ga pretekao, Ben Hur je morao da preseče stazu i dobra strategija je zahtevala kretanje napred u što manjoj krivini. Gledaoci odmah shvatiše. Spazili su znak vozača i veličanstveni odgovor. Četiri konja su bila u istoj ravni sa Mesalinim spoljnim točkom a unutrašnji točak Ben Hurovih kola nalazio se upravo iza Mesalinih kola... Oni videše sve ovo. Zatim, čuše prasak prilično snažan da jeza obuze celu Arenu i neposredno, usred staze, zakovitlaše se bela i žuta boja. Rimska kola nagnuše se na desni bok i
94
poskočiše nekoliko puta kad osovina dodirnu zemlju. Kola se smrskaše a Mesalu, zapletenog u vođice, povukoše njegovi konji. Da bi prizor bio još jeziviji a smrt izvesnija, Sidonjanin koji je došao na zavijutak iza njih nije mogao ni da se zaustavi ni da se vrati. On svom brzinom pređe preko polomljenih kola i Rimljaninovog tela i sudari se sa njegovom zapregom. Izvukao se iz vrtloga udaraca kopita, iz oblaka prašine i peska i otpuzio u stranu upravo kad su Korinćanin i Vizantinac jurili iza Ben Hura koga ništa nije moglo da zadrži. Ljudi poustajaše i poskakaše sa sedišta vičući besomučno. Oni koji su trku posmatrali sa te strane mogli su da vide kako konji gaze Mesalino telo među razmrskanim kolima. On je ležao nepomično. Smatrali su da je mrtav. Ali je većina pratila pogledom Ben Hura. Oni nisu videli kad je povukao vođice i skrenuvši malo na levo zahvatio Mesalin točak u gvožđe okovanim vrhom osovine i smrskao ga. Ali svi su posmatrali preobražaj u čoveku i osetili žar i bujnost njegove volje, njegovu herojsku odlučnost, vrtoglavu energiju poduhvata kada je pogledom, rečju i pokretom tako neočekivano nadahnuo svoje arape. Kako su leteli! Pre bi se reklo da su to upregnuti lavovi. Vizantinac i Korinćanin prešli su tek polovinu staze kad Ben Hur stiže na cilj. Trka je bila dobijena. Konzul ustade. Gledaoci promukoše od klicanja. Predvodnik igara siđe sa svog sedišta i ovenča pobednike lovorom. Pobednik u pesničenju bio je jedan Saksonac niska čela i duge kose, toliko zverskog lica da privuče Ben Hurov pogled koji u njemu poznade svog učitelja s kojim se borio u Rimu. Mladi Jevrejin okrenu pogled prema Simonidesu i njegovim prijateljima. Oni mu dadoše znak rukom. Jestira je i dalje sedela, ali Ira ustade, nasmeši mu se i mahnu lepezom, - naklonost ne mnogo laskava za njega, jer znamo, o čitaoče, da bi je ona isto tako uputila Mesali da je on pobedio.Povorka se tada obrazova uz buru klicanja svetine čije su želje bile ispunjene, i prođe kroz Trijumfalnu kapiju. Dan se završio. 95
GLAVA XV Ben Hur je čekao s druge strane reke sa Ilderimom, jer, kao što je bilo predviđeno, trebalo je u ponoć da krenu za karavanom koji je otišao trideset časova ranije. Šeik se osećao srećnim. Nudio je Ben Huru kraljevske darove, ali je ovaj sve odbijao uveravajući da ga ispunjava zadovoljstvom poniženje koje je naneo neprijatelju. Ovi izlivi velikodušnosti nastavili su se još dugo. - Pomisli šta si učinio za mene - govorio mu je šeik. - U svakom crnom šatoru širiće se slava moje Mire i njene dece sve do Akaba i do okeana, iza Eufrata i Skitskog mora. A oni koji će opevati njihovu slavu opevaće istovremeno i moju i zaboraviće da sam na izmaku života. Sva koplja bez gospodara doći će meni i neću više moći da izbrojim ruke naoružane mačevima. Ti uopšte ne znaš šta znači imati u pustinji carstvo, kao što je ovo koje ću ja imati ubuduće. Rekao sam ti, izvući ću neizmernu korist iz trgovine, a kraljevima ću ulivati strah. Ah, tako mi Solomonovog mača, da moj glasnik zatraži za mene Cezarovu milost, dobio bi je. A ti? Ništa? Ben Hur mu odgovori: - Ne, plemeniti šeiče, zar već nemam tvoju ruku i tvoje srce? Možda će mi biti potrebni za zadatak kojeg ću se prihvatiti. Sadašnje odbijanje omogućiće mi da tvoje usluge iskoristim kasnije. Usred razgovora naiđoše dva glasnika: Maluh u pratnji nekog nepoznatog. Najpre uđe prvi. Čestiti čovek nije nimalo skrivao radost zbog događaja dana. - Ali da pređem na ono što mi je naloženo, - reče - moj gospodar Simonides šalje me da vam kažem da su pri kraju igara neki Rimljani požurili da protestuju protiv isplate nagrade. Iliderim povika svojim piskavim glasom: - Slave mi božje, Istok će odlučiti da li je trka bila ispravna ili ne.
96
- Ne, plemeniti šeiče, - odgovori Maluh - Predvodnik igara je isplatio nagradu. - Dobro je! - Kad su tvrdili da je Ben Hur okrznuo Mesalin točak, Predvodnik je prsnuo u smeh i podsetio ih da je Mesala raspalio bičem njegove arape još u prvom krugu. - A šta je sa Atinjaninom? - Mrtav je. - Mrtav! - uzviknu Ben Hur. - Mrtav! - reče Ilderim kao odjek. - Kakva sreća prati ta rimska čudovišta! Je li Mesala umakao zlom udesu? - Umakao... da, o šeiče, utoliko što je sačuvao život, ali on će mu biti preteško breme. Lekari su izjavili da više neće moći hodati ako preživi. Ben Hur podiže oči k nebu. Video je pred sobom sliku Mesale prikovanog za naslonjaču, kao Simonides. I kako se i on, opet kao Simonides, kreće samo uz pomoć slugu. Čestiti starac se pomirio sa sudbinom. Ali kako će se pomiriti ovaj drugi sa svojim ponosom i svojim slavoljubljem? - Simonides me je takođe zamolio - nastavi Maluh - da vam kažem da Sanbalat ima nezgoda. Druz i svi oni koji su potpisali opkladu sa njim postavili su pred konzula Maksencija pitanje isplate pet talanata koje su izgubili i konzul je o tome izvestio Cezara. Ni Mesala nije priznao svoje gubitke i Sanbalat, podražavajući Druzu, takođe se obratio konzulu, gde se ova stvar još uvek proučava. Neki pošteni Rimljani uveravaju da žalioci neće biti oslobođeni duga, dok se drugi zauzimaju za njih. U celom gradu samo se o tome govori. - A šta kaže Simonides? - upita Ben Hur. - Gospodar se smeje i veoma je srećan. Ako Rimljanin plati, propašće, a ako ne plati, biće obeščašćen. Carska politika će odlučiti. Uvrediti Istok značilo bi loše početi pohod protiv Parćana. Uvrediti šeika Ilderima značilo bi stvoriti protivnika u pustinji kroz koju treba da prolazi čitava linija Maksencijevih operacija. Zato me je
97
Simonides zamolio da vam kažem da se nimalo ne uzrujavate: Mesala će platiti. Ilderim se odmah raspoloži. - Hajdemo sada, - reče trljajući ruke. - Simonides će se pobrinuti za sve. Mi ćemo se zadovoljiti slavom. Naručiću konje. - Pričekaj! - reče Maluh. - Doveo sam sa sobom jednog glasnika. Hoćeš li ga primiti? - Slave mi božje, zaboravio sam na njega! Maluh izađe, a uskoro uđe neki mladić prijatna i uljudna držanja. On kleče govoreći: - Ira, kći Valtazara, koji je dobro poznat dobrom šeiku Ilderimu, poverila mi je poruku za šeika. Ona je kazala da će joj šeik učiniti veliku čast ako primi njene čestitke zbog pobede njegovog četvoroprega. - Kći mog prijatelja je zaista ljubazna - odgovori Ilderim. - Daćeš joj ovaj dragulj kao znak zadovoljstva koje mi je pričinila njena poruka. Govoreći skide prsten. - Učiniću kako naređuješ, plemeniti šeiče. Ali to nije sve. Egipćaninova kći moli takođe plemenitog šeika da poruči Ben Huru da su se ona i njen otac smestili na neko vreme u dvorcu Iderniji, gde će ga primiti sutra posle četvrtog sata. I ako plemeniti šeik Ilderim želi da pored njenih čestitki primi i njenu zahvalnost zbog ove druge usluge ona će mu biti večno blagodarna. Šeik se okrete Ben Huru, koji se zacrveneo od uzbuđenja. - Šta si rešio? - upita ga. - Sa tvojim dopuštenjem, plemeniti šeiče, posetiću lepu Egipćanku. Zatim Ben Hur reče glasno: - Kaži onoj koja te šalje da ću je ja, Ben Hur, posetiti sutra ujutru u dvorcu Iderniji, ma gde se nalazio. Mladić ustade, pozdravi ih ćutke i povuče se. U ponoć Ilderim krenu na put, ostavivši jednog konja i vodiča Ben Huru, koji će doći za njim.
98
GLAVA XVI Sutradan, polazeći na sastanak sa Irom, Ben Hur okrenu od Omfalusa, u središtu grada, u Irodove kolonade i uskoro stiže do dvorca Idernije. Sa ulice najpre uđe u trem iz koga su s jedne i s druge strane pokrivene stepenice vodile u predvorje. U dnu stepenica sedeli su krilati lavovi. Usred odaje jedan džinovski ibis izbacivao je vodu. Lavovi, ibis, zidovi i pod bili su tragovi egipatskog uticaja. Sve, pa čak i ograda na stepenicama, bilo je od masivnog sivog kamena. Nad tremom i stepenicama nalazilo se predvorje sa ljupkim lakim stubovima tako skladnih razmera da ga je morao zamisliti neki Grk. Napravljen od snežnobelog mramora ličio je na ljiljan nemarno bačen na golu stenu. Ben Hur se zaustavi u senci predvorja da se divi njegovoj arhitekturi i čistoti mramora. Zatim uđe u dvorac. Ogromna vrata se otvoriše da ga prime. Hodnik u koji je najpre ušao bio je visok ali uzan. Crvene ploče su pokrivale pod a zidovi su bili u istoj boji i ta harmonija kao da je nagoveštavala posetiocu lepote koje će videti. Ben Hur je lagano odmicao dok su mu sva čula mirovala. Naći će se kraj Ire, koja ga je čekala sa svojim pesmama, pričama, svojim iskričavim, ćudljivim i hirovitim ćeretanjem i osmesima od kojih joj je blistao pogled, i pogledima koje su sladostrasno podvlačili njeni uzdasi. Ona je bila ta koja ga je pozvala u šetnju barkom po jezeru u Palminom gaju. Ona ga je opet pozvala i ovog puta i on je išao k njoj u ovaj veličanstveni dvorac. Osećao se srećnim i više obuzet sanjarijama nego mislima. Hodnik ga dovede pred zatvorena vrata. U tom trenutku oba krila se otvoriše sama od sebe, bez škripe, bez šuma brave ili sipa. Međutim, njegovo iznenađenje se izgubi pred slikom koja mu se ukaza pred očima. Iz senke hodnika gledao je kroz vrata i divio se atrijumu rimskog doma, koji je izgledao kao iz bajke. 99
Ne bi se moglo reći kolika je njegova veličina, ali on kao da se pružao u nedogled. Kad se Ben Hur zaustavi da ga vidi, on spusti pogled na pod i spazi da stoji na grudima Lede koja miluje labuda. Gledajući dalje zapazi da je ceo pod prekriven mozaikom koji prikazuje mitološke scene. Bilo je sedišta svih vrsta različitog oblika a svako je bilo umetnička tvorevina; stolovi su takođe bili izvajani i izrezbareni; i najzad, ovde-onde, davani koji kao da su mamili. Nameštaj postavljen dalje od zidova ogledao se u podu kao da se nalazi na bistroj vodi; video se čak i odraz fresaka sa tavanice i reljefa sa zidova. Tavanica se postepeno dizala prema središtu, gde je kroz širok otvor prodiralo sunce u mlazevima, te se činilo da je nebo na domaku ruke. Nepokriveno dvorište bilo je zaštićeno bronzanim rešetkama. Pozlaćeni stubovi držali su krov na četiri ugla i kupali se u suncu koje ih je milovalo, i njihov odsjaj je ispunjavao celu odaju. Svuda po sobi nalazili su se neobični granati svećnjaci i kipovi i vaze. Sve je sačinjavalo atrijum koji bi odgovarao domu na brdu Palatiniju što ga je Ciceron kupio od Krasa ili letnjikoveu Skaura u Tuskurumu, još čuvenijem po svojoj raskoši. Utonuo u sanjarenje Ben Hur je razgledao odaju, zadivljen svim što vidi. Nije mu smetalo što je morao da čeka; kad Ira bude gotova, poslaće slugu. U svakoj bogatoj rimskoj kući atrijum je bio dvorana za primanje gostiju. On ga obiđe dva puta, tri puta. I svaki put se nađe pod otvorom krova, diveći se beskrajnom azurnom plavetnilu neba. Zatim, naslonivši se na stub, poče da proučava raspored svetlosti i senke i da se divi njegovim efektima: ovde je izgledalo kao da koprena prekriva neke predmete; tamo raskošna svetlost još više ističe dragocenost drugih predmeta. Međutim, niko nije dolazio. Vreme, ili bolje reći proticanje vremena, uticalo je na njega, tako da poče gubiti strpljenje, pitajući se zašto Ira toliko okleva. Ponovo se vrati na proučavanje slike na podu, ali više u tome ne nađe isto zadovoljstvo kao ranije. Često je osluškivao; ubrzo, nestrpljenje mu ispuni dušu grozničavim dahom koji je bivao sve jači i vreliji. Ben Hur najzad postade svestan
100
tišine koja je pritiskala ovaj dom i taj osećaj izazva u njemu nelagodnost. Ali on odbaci ovaj utisak sa osmehom i nadom: "Oh, ona stavlja poslednji potez crnila na veđe ili mi plete venac. Stići će odmah i ovo zakašnjenje će je samo učiniti još lepšom." Sede da bi se divio jednom svećnjaku od bronze... Tišina ga ponovo uznemiri. Osluškivao je gledajući lepe predmete... osluškivao, ali nije čuo ni najmanji šum. Dvorac je bio tih kao grob. Možda je posredi neka zabuna. Ne! Glasnik je došao u ime Egipćanke, a ovo je zaista dvorac Idernija. Tek tada se seti kako su se vrata tajanstveno otvorila sama od sebe. Ići će da vidi. Ponovo se nađe pred vratima. Mada je koračao lako, šum njegovih koraka bio je potmuo i on uzdrhta. Oseti kako ga obuzima nemir. Rimska brava odole prvom naporu koji je učinio da je podigne; pri drugom naporu - krv mu se sledi: pritisnuo je iz sve snage, ali uzalud - vrata se ne pomakoše. Prože ga predosećanje opasnosti i nekoliko trenutaka ostade nepomičan, neodlučan. Ko bi mu u Antiohiji mogao želeti zlo? Mesala! A ovaj dvorac Idernija? Video je Egipat na tremu, Atinu u belom predvorju, a ovde, u atrijumu, nalazio se u Rimu. Sve oko njega odavalo je rimskog vlasnika. Ipak, dvorac se nalazio u jednoj od najživljih ulica grada. Pribegavali su nasilju na javnom mestu? Upravo je ovaj razlog odgovarao smelom karakteru njegovog neprijatelja. I atrijum iznenada promeni izgled; i pored čitavog svog sjaja i lepote, bio je samo klopka. Ova misao razgnevi Ben Hura. Mnogobrojna vrata levo i desno vodila su bez sumnje u sobe. Sva su bila brižljivo zabravljena. Možda bi lupanje donelo neki odgovor. Stideo se od pomisli da bi neko protumačio da on zove u pomoć. Stoga se uputi jednom divanu i opruži se pokušavajući da razmišlja. Bilo je suviše jasno da je zarobljenik. Ali, čiji? I zašto?
101
Ako je to Mesalino delo! On ustade, pogleda unaokolo i prkosno se nasmeši. Na svakom stolu je ležalo oružje. Ali i ptice su umirale od gladi u zlatnim kavezima. Neće valjda i s njim biti tako. Divan bi mu poslužio kao ovan za probijanje zida. Sem toga, bio je jak a gnev i očajanje mogu udvostručiti snagu. Mesala neće doći lično pošto više ne može da hoda; bio je bogalj kao Simonides. Ali bi mogao nekoga poslati. Ben Hur ponovo pokuša da razbije vrata. Pozva jedanput i poskoči od odjeka svog glasa. Prikupi svu hladnokrvnost i odluči da čeka jedan trenutak pre nego što pokuša da sebi prokrči put. U takvom stanju duh ima svoje uspone i padove, tonući u ponore očajanja koji su smenjivali trenutke smirenja. Najzad - ne bi mogao ni sam reći posle koliko vremena - dođe do zaključka da je sve ovo slučaj ili greška. Dvorac je svakako pripadao nekom i neko se morao o njemu starati. A taj će na kraju doći; dovešće ga veče ili noć. Strpljenja. Pošto je tako zaključio, on pričeka. Proteklo je pola sata - koje je Ben Huru izgledalo mnogo duže kada se vrata kroz koja je ušao iz hodnika otvoriše i bešumno zatvoriše ne privlačeći njegovu pažnju. Tada je sedeo na drugom kraju atrijuma. Ali se trže na šum koraka. "Ona je najzad tu!" pomisli sa uzdahom olakšanja i zadovoljstva i ustade. Korak je bio težak i propraćen škripanjem grubih sandala. Pozlaćeni stubovi stajali su između njega i vrata. On mirno priđe i nasloni se na jedan stub. Iznenadiše ga glasovi - glasovi muškaraca od kojih je jedan bio promukao i grlen. Ali nije mogao razumeti šta su govorili; njihov jezik nije pripadao ni Srednjem istoku ni Južnoj Evropi. Pošto pogledaše po odaji, stranci se uputiše levo i Ben Hur ih najzad ugleda. Bila su to dva muškarca i jedan od njih se isticao neobičnom snagom. Obojica su bili visoki i nosili kratku tuniku. Nisu ličili ni na sluge ni na gospodare ove kuće. Sve što su videli izgledalo im je kao iz bajke; zaustavljali su se da sve vide i dotaknu. 102
Bez ikakve sumnje poticali su iz naroda i njihovo prisustvo u atrijumu izgledalo je kao skvrnavljenje. Međutim, njihovo bezbrižno držanje i samopouzdanje sa kojim su se kretali ukazivali su da su došli nekim poslom. A u tom slučaju, kakvim poslom? Ne prekidajući razgovor na svom jeziku išli su levo i desno, ali su se ipak približavali prema stubu iza koga je stajao Ben Hur. Na malom rastojanju odatle, na mestu gde je jedan kosi sunčev zrak obeležavao zaslepljujući krug na mozaiku poda, dizala se statua koja privuče njihovu pažnju. Da bi je razgledali, zaustaviše se tu gde je svetlost bila najjača. Tajanstvenost koja je obavijala njegovo prisustvo u dvorcu izazvala je, kao što smo videli, uznemirenje kod Ben Hura. Stoga, kad u velikom i snažnom strancu prepozna Saksonca s kojim se susretao u Rimu i koji je uoči tog dana u Areni krunisan kao pobednik u pesničenju; kad ugleda lice tog čoveka prekriveno ožiljcima od rana iz mnogobrojnih borbi i njegov izraz otupeo od zverskih strasti; kad zapazi obnažene ruke njegovog pratioca, prava čuda stvorena vežbanjem i obukom, i ramena herkulovske širine; kad uoči sve to - pretrnu od pomisli na opasnost kojoj je izložen. Nagon mu je govorio da je ova prilika za ubistvo suviše lepa da bi bila slučajna. Znači da su s njim ovi bednici imali posla. On baci brižan pogled na Saksončevog druga: bio je mlad a crne oči i kosa davali su mu jevrejski izgled. Ben Hur takođe opazi da oba čoveka imaju na sebi odelo koje ljudi njihove vrste obično oblače u areni. Uočivši ove znake, Ben Hur više nije sumnjao: njega su namerno domamili u ovaj dvorac. Umreće daleko od svake pomoći, usred ovog sjaja. Dok je posmatrao ljude, u njegovoj duši se dogodi ono čudo kad nam pred očima proleti čitav život do najmanjih pojedinosti, kao da je u pitanju život nekog druga. Iz dubine njegovog bića, kao gurnuta nevidljivom rukom, izroni pomisao da ulazi u nov život, različit od nekadašnjeg: dok je ranije uvek podnosio nasilja, ubuduće će on biti napadač. Upravo je uoči tog dana našao prvu žrtvu. Nije učinio nepravdu Mesali nego ga je kaznio.
103
Ali to nije sve. Taj novi život mu se učini kao misija koju je upravo preduzeo. Da li će na pragu tog novog života popustiti pred strahom? On otkopča pojas i skide svoju belu tuniku Jevrejina, tako da se nađe samo u donjoj tunici sličnoj odeći svojih neprijatelja. Bio je spreman dušom i telom. Skrstivši ruke nasloni se na stub i pričeka. Razgledanje statue se uskoro završi. Saksonac se okrenu, reče nešto na svom nepoznatom jeziku i oba čoveka opaziše Ben Hura. Izgovoriše još nekoliko reči i uputiše se njemu. - Ko ste vi? - upita Jevrejin. Saksončeva usta se razvukoše u osmeh koji ne umanji nimalo surovost njegovog lica. On odgovori: - Varvari. - Ovo je dvorac Idernija. Koga tražite? Ostanite tamo i odgovorite! - Ove reči bile su izgovorene sa autoritetom. Dva čoveka se zaustaviše i sada Saksonac upita: - A ko si ti? - Jedan Rimljanin. Džin zabaci glavu: - Ha, ha, ha! Slušao sam da pričaju kako je neki bog izašao iz krave koja je lizala slan kamen. Ali, čak ni bog ne bi mogao od Jevrejina načiniti Rimljanina. I dalje se smejao, a zatim uputi nekoliko reči svom pratiocu i izgledalo je kao da su obojica hteli da priđu. - Ne mičite se! - naredi Ben Hur udaljujući se od stuba. - Još jednu reč. Oni se ponovo zaustaviše. - Jednu reč! - ponovi Saksonac skrstivši svoje ogromne mišice na grudima dok se preteći izraz na njegovom licu izgleda ublažavao. - Jednu reč! Govori! - Ti si Tord, Saksonac. Džin razrogači svoje plave oči. - Ti si bio učitelj gladijatora u Rimu. Tord klimnu glavom. - Bio sam tvoj učenik.
104
- Ne! - reče Tord odmahujući glavom. - Tako mi Irminove brade, nikada nisam od Jevrejina stvarao borca. - Mogu ti, međutim, dokazati ovo što ti kažem. - Kako? - Došao si ovamo da me ubiješ. - Istina je. - Onda me pusti da se bijem sa ovim čovekom i pružiću ti dokaz delom. Na Saksončevom licu moglo se videti da ga ovo zabavlja. On uputi nekoliko reči svom drugu, a zatim sa bezazlenošću radoznalog deteta reče: - Čekaj dok kažem: počnite. Nogom odgurnu divan i s velikim trudom opruži svoju telesinu. Kada se namestio, on jednostavno reče: - Počnite! Ne oklevajući ni časka Ben Hur priđe protivniku. - Brani se! - reče mu. Dok su se ova dvojica odmeravala pogledom, nije se mogla zapaziti velika razlika među njima, naprotiv, izgledali su kao braća. Samopouzdanom osmehu tuđinca Ben Hur suprotstavi ozbiljan osmeh koji je, s obzirom da nam je njegova veština poznata, bio znak velike opasnosti. Obojica su znala da će borba biti na život i smrt. Ben Hur učini varljivi pokret desnom rukom. Tuđinac odgovori isturivši malo levu mišicu. Tad, pre nego što je dospeo da ponovo zauzme odbrambeni stav, Ben Hur ga ščepa za zglavak šakom koju su godine provedene za veslom učinile strašnom. Iznenađenje je bilo potpuno i čovek nije imao vremena da se odbrani. Ben Hur se baci napred, udari ga mišicom u grlo i desno rame, okrenu ga na levu stranu levom rukom koja je ostala slobodna, raspali ga u potiljak ispod uha - sve jednim istim pokretom. Drugi udarac nije ni bio potreban. Plaćeni ubica se teško sruši bez glasa i ostade nepomičan. Ben Hur se okrete Tordu.
105
- Pa, Irminove mi brade! - uzviknu ovaj iznenađeno i ustade. Zatim prsnu u smeh. - Ha, ha, ha! Ni sam ne bih izveo bolje. Hladno osmotri Ben Hura od glave do pete i pogleda ga pravo u oči sa neskrivenim divljenjem. - To je moj stil... Tom stilu sam obučavao učenike u rimskim školama. Ti nisi Jevrejin. Ko si ti? - Poznavao si Arija, duumvira. - Kvinta Arija? Da, on je bio moj zaštitnik. - Imao je jednog sina. - Da, - složi se Tord. - Poznavao sam ga. Mogao je postati kralj gladijatora. Čak mu je sam Cezar nudio pokroviteljstvo. Naučio sam ga taktici koju si ti upravo primenio malopre... taktici koja je nemoguća za svaku drugu mišicu sem moje. Uostalom, ona mi je donela mnogobrojne vence.
106
- Ja sam sin Arijev. Tord se približi i pažljivo ga zagleda. Zatim mu se oči zasijaše od zadovoljstva i on pruži ruku smejući se: - Ha, ha, ha! Rekao mi je da ću ovde naći Jevrejina... Jevrejsko pseto koje ubija one što služe bogovima. - Ko ti je rekao? - upita Ben Hur prihvatajući njegovu ruku. - Ha... Mesala! Ha, ha, ha! - Kada, Torde? - Prošle noći. - Mislio sam da je povređen. - Neće nikad više moći da hoda. Rekao mi je to jaučući u postelji. Ovih nekoliko reči bile su odraz mržnje. I Ben Hur shvati da će taj Rimljanin, dokle god je živ, biti opasan i da će ga progoniti bez milosti. Sada mu je ostajala samo osveta da ublaži gorčinu upropašćenog života i izgubljenog bogatstva u opkladi sa Sanbalatom. Ben Hur stade da hoda po atrij umu, pokušavajući da pogodi na koliko bi načina njegov neprijatelj mogao da mu naškodi. Zašto da ne upotrebi rimske metode? Covek koji je bio plaćen da ubije mogao bi opet biti plaćen da vrati udarac. Mogao je da mu ponudi veliku svotu. Iskušenje je bilo jako. Ali dok je oklevao, spusti pogled i spazi svog bivšeg protivnika koji je ležao na zemlja, bez kapi krvi, lica okrenutog ka nebu. On upita:
107
- Torde, koliko je trebalo da ti Mesala plati da me ubiješ? - Hiljadu sesteraca. - Imaćeš ih, i ako učiniš što ti kažem, dodaću ti još tri hiljade. Džin je glasno računao: - Dobio sam juče pet hiljada. Hiljada od Rimljanina, to je šest... Daj mi četiri, dobri Arije... još četiri, i biću uz tebe ili neka me stari Tord udari maljem po glavi. Daj mi četiri i ubiću patricija u njegovoj postelji, ako želiš. Trebalo bi samo da mu pokrijem usta rukom... ovako. On pokaza stavljajući ruku na usta. - Da, znam, - reče Ben Hur. - Deset hiljada sesteraca je čitavo bogatstvo. To će ti omogućiti da se vratiš u Rim i da otvoriš vinaru blizu Cirkusa maksimusa i da živiš onako kako dolikuje prvom među učiteljima gladij atora. I ožiljci na džinovom licu kao da su se osmehivali. - E pa, daću ti četiri hiljade, - nastavi Ben Hur - i za novac koji ti nudim nećeš morati da umrljaš ruke krvlju, Torde. Slušaj. Zar ovaj tvoj prijatelj ne liči na mene! - Rekao bih da ste dve jabuke sa iste grane. - Onda, ako obučem njegovu tuniku a ako njega preobučemo u moje ruho, i ako odemo zajedno ostavivši ga ovde, zar ne veruješ da bi naplatio novac od Mesale? Izjavićeš mu samo da sam ja ubijen. Tord se poče smejati i suze mu potekoše. - Ha, ha, ha! Nikada nisam tako lako zaradio deset hiljada sesteraca. I vinaru blizu Cirkusa maksimusa! Sve to zbog jedne laži i bez kapi krvi... Ha, ha, ha! daj mi ruku, o Arijev sine, idi! I ako se ikad nađeš u Rimu jednog dana, nemoj da ne potražiš vinaru Torda Saksonca!... Ha, ha, ha! Ponovo se rukovaše, posle čega razmeniše odeću. Dogovoriše se tada da u toku noći glasnik dođe u Tordov stan da mu preda četiri hiljade sesteraca. Posle toga džin udari o vrata koja se pred njim otvoriše i izlazeći iz atrijuma odvede Ben Hura u susednu odaju, gde ovaj presvuče pohabano odelo mrtvog rvača. Rastadoše se kod Omfalusa. 108
- O, Arijev sine, nemoj propustiti vinaru blizu Cirkusa maksimusa! Ha, ha, ha! Nikad se bogatstvo nije tako jeftino steklo! Tako mi Irminove brade, neka te bogovi čuvaju! Pre nego što je napustio atrijum, Ben Hur je bacio poslednji pogled na rvača u njegovom jevrejskom odelu i ispuni ga zadovoljstvo. Sličnost je bila upadljiva. Ako Tord održi reč, ova prevara će ostati večno tajna. Te noći u Simonidesovom domu Ben Hur ispriča dobrom čoveku šta se dogodilo u dvorcu Idernija. Odlučiše da posle nekoliko dana pokrenu istragu da bi saznali šta se zbilo sa Arijevim sinom. Možda će slučaj biti iznesen pred Maksencija; zatim, ako se tajna ne otkrije, može se izvesti zaključak da su Mesala i Grat spokojni i srećni. Ben Hur bi tada mogao otići u Jerusalim da traži svoje. Kad se od njega opraštao, Simonides je sedeo u naslonjači na terasi iznad reke. On sa očinskom toplinom zažele Ben Huru srećan put. Jestira ga isprati do vrha stepenica. - Ako pronađem majku, Jestira, živećeš kraj nje u Jerusalimu i bićeš Tirzi sestra. Posle ovih reci poljubi je. Da li je to samo bio poljubac mira? On opet pređe reku u pravcu mesta gde se nalazio Ilderimov šator i tamo nađe Arapina koji će mu poslužiti kao vodič. Čovek izvede konje. - Evo tvoga - reče. Ben Hur pogleda i spazi Aldebarana, najbržeg i najlepšeg Mirinog sina, a pored njega Firijusa, šeikovog miljenika. Znao je da mu uz konja starac poklanja i svoje srce. Leš u atrijumu je bio uklonjen i u toku noći zakopan. Zatim je prema Mesalinom planu glasnik upućen Gratu da mu javi za Ben Hurovu smrt - koja je ovog puta. bila nesumnjiva. Kratko vreme posle toga, u blizini Cirkusa maksimusa, otvorena je vinara sa natpisom na vratima: KOD TORDA SAKSONCA
109
KNJIGA PETA Je li to Smrt? il' u jednoj dve su? Il' Smrt i ta žena prijatelji jesu? Njena je koža ko guba bela sva, Ona je Život u Smrti, ko mora zla, Što ledi krv u čoveku. KOLERIDŽ
GLAVA I Nastavljamo našu priču trideset dana posle one noći kada je Ben Hur napustio Antiohiju i otišao za šeikom Ilderimom u pustinju. Nastupila je velika promena - velika naročito u vezi sa našim junakom. Valerija Grata zamenio je Poncije Pilat. Ova promena, podvucimo to, stajala je Simonidesa tačno pet talanata u rimskom novcu koji su isplaćeni iz ruke u ruku Sejanu, pošto je on kao carski miljenik držao vlast u rukama. Starac je imao nameru da umanji opasnost kojoj se izlagao Ben Hur dok se bude nalazio u Jerusalimu i okolini tražeći majku i sestru. Ovom plemenitom delu verni sluga je posvetio novac zarađen od Druza i njegovih saučesnika, koji su, isplativši dug, samim tim postali Mesalini neprijatelji. Ali, Jevreji su već znali da ova promena ne donosi ništa bolje. Kohorte upućene da smene garnizon u kuli Antonija ušle su u grad noću. A sutradan u jutru, prvo što je palo u oči ljudima u susedstvu bili su zidovi stare kule ukrašene vojnim znamenjima sa bistom imperatora usred orlova i žezla. Razjarena gomila pođe u Cezareju, gde se Pilat odmarao, da ga moli neka naredi da se uklone ona znamenja. Pet dana i pet noći opsedali su kapije njegovog dvorca. On je najzad pristao da se s njima susretne u Areni. Kad su se skupili, naredio je svojim vojnicima da ih opkole. Umesto da pruže otpor, ponudili su mu svoje živote i odneli pobedu. Naredio je da uklone 110
orlove i zastave u Cezareji, gde je Grat, imajući više obzira, skrivao od sveta sve užase zatvora u toku dvanaest godina svoje uprave. Najgori ljudi iskupljuju bar jedanput svoje nevaljalstvo dobrim delima. Tako je učinio Pilat. Naredio je da se izvrši pregled svih zatvora u Judeji, i da se sastavi spisak imena svih zatvorenih lica... sa oznakom zločina zbog kojih su osuđeni. Pobuda koja ga je na to navela bila je bez sumnje ona ista kojom se rukovode novopostavljeni velikodostojnici - strah od preuzimanja odgovornosti. Međutim, narod, misleći jedino na dobru stranu koja može proizaći iz ove mere, pokloni mu poverenje i, bar za kratko vreme, oseti neku utehu. Otkrića su bila zapanjujuća. Pustili su na stotine lica protiv kojih uopšte nije bila podignuta nikakva optužba. Pojavili su se mnogi koji su već godinama smatrani mrtvima. Ali najveće zaprepašćenje nastalo je kad su otvorili podzemne tamnice, za koje narod ne samo što nije znao nego su ih čak i vlasti zaboravile. Sada ćemo se pozabaviti jednim takvim slučajem koji se dogodio u Jerusalimu. Kula Antonija zauzimala je dve trećine svetog zemljišta na brdu Morija i prvobitno je bila zamak koji su sagradili Makedonci. Kasnije je Jovan Hirkan sagradio od njega tvrđavu koja će braniti Hram, i u njegovo doba ona je smatrana neosvojivom. Ali Irod je svojim genijem još jače utvrdio zidove, proširio ih i napravio prostranu tvrđavu koja je obuhvatala sve što je potrebno u slučaju opsade: pisarnice, kasarne, oružane, skladišta za namirnice, cisterne i, najzad, tamnice svih vrsta. Naredio je da se izravna stena i u njoj izbuše duboka udubljenja iznad kojih su podignute zgrade; zatim je ovo ogromno mnoštvo zgrada povezao sa Hramom kolonadom odakle su se mogla videti dvorišta svete zgrade. U ovom stanju tvrđava je pala u ruke Rimljanima koji su vrlo brzo ocenili njenu snagu i preimućstva i iskoristili ih kako dolikuje takvim gospodarima. I za vreme Gratove uprave ona je služila kao utvrđenje, a njeni podzemni delovi kao zatvor, ulivajući tako strah buntovnicima. Bilo je zlo kad bi kohorte pohrlile kroz širom otvorene
111
kapije da uguše nerede. Bilo je zlo takođe kad bi neki Jevrejin prošao kroz te iste kapije kao zatvorenik. Posle ovih objašnjenja nastavimo našu priču. Naređenje novog prokuratora kojim se zahtevao iz veštaj o svim zatvorenicima stiglo je u kulu Antoniju i bilo je odmah izvršeno. Nije prošlo ni dva dana a poslednji nesrećnik izvučen je iz svoje ćelije radi saslušanja. Izveštaj, spreman da se pošalje, nalazio se na stolu nadležnog tribuna. Pet minuta kasnije već bi krenuo Pilatu, koji je boravio u dvorcu na brdu Sionu. Tribunova soba je bila prostrana i hladna, nameštena onako kako dolikuje čoveku koji je zapovedao na tako značajnom položaju. Toga dana, oko sedmog sata, tribun je izgledao umoran i nestrpljiv. Kad izveštaj bude poslat, otići će na kolonadu zbog vazduha i šetnje, a takođe i radi odmora i zabave. Njegovi potčinjeni i saradnici bili su nestrpljivi kao i on. Dok su čekali, jedan čovek se pojavi na vratima susedne odaje. Nosio je svežanj ključeva od kojih je svaki bio težak kao čekić. On odmah privuče pažnju svog starešine. - Ah, Gezije, uđi! - reče tribun. Dok je prilazio stolu iza koga je sedeo tribun, svi su ga gledali i, opazivši na njegovom licu izvestan izraz zbunjenosti i potištenosti, zaćutaše da bi čuli šta će reći. - O, tribune, - poče klanjajući se duboko - plašim se da ti saopštim novost koju ti donosim.. - Opet neka greška... Je li, Gezije! - Kad bih mogao sebe da ubedim da je u pitanju samo greška, ne bih se plašio. - Onda zločin... ili, možda još gore, neizvršenje dužnosti. Možeš se rugati Cezaru ili proklinjati bogove i ostati u životu. Ali ako postoji uvreda naših orlova... ah, znaš, Gezije... nastavi. - Ima blizu osam godina kako me je Valerije izabrao da budem tamničar u ovoj kuli. Još se sećam jutra kad sam stupio u službu. Dan pre toga došlo je do male pobune i uličnih borbi. Pobili smo tada mnogo Jevreja, ali i pretrpeli dosta gubitaka. Tvrdilo se da je izvršen 112
atentat protiv Grata, koga je oborila s konja opeka bačena sa jednog krova. Zatekao sam ga kako sedi na mestu gde se ti sada nalaziš, o tribune, sa glavom u zavojima. Tada mi je saopštio da me je naimenovao za tamničara i predao mi ključeve sa brojevima koji odgovaraju brojevima ćelija. To su bili znaci mog položaja, rekao mi je, i nisam se smeo od njih odvajati. Na njegovom stolu ležao je svitak pergamenta. Pozvavši me, otvorio ga je. "Evo planova ćelija", rekao mi je. Bilo ih je tri. "Ovaj ovde", nastavio je, "odnosi se na gornji sprat; drugi se odnosi na sprat ispod njega, a ovaj treći na poslednji sprat. Poveravam ti ih." Uzeo sam ih, a on je dodao: "Sad kad imaš ključeve i planove, obiđi ta mesta. Poseti svaku ćeliju i pogledaj u kakvom su stanju. Ako je potrebno ma šta za obezbeđenje od bekstva zatvorenika, naredi da se izvrši onako kako smatraš da je najbolje, jer ti si jedini gospodar posle mene." Pozdravih ga i upravo sam se pripremao da izađem kad me on ponovo pozva. "Ah! Umalo nisam zaboravio. Daj mi plan trećeg sprata." Dadoh mu i on ga raširi na stolu. "Vidi, Gezije, ovu ćeliju", reče mi i stavi prst na ćeliju obeleženu brojem V. "U toj ćeliji se nalaze zatvorena tri čoveka koji su se, ne znam na koji način, dočepali državnih tajni i sada plaćaju svoju radoznalost a ona je u ovakvim slučajevima gora od zločina. Zbog toga su slepi i bez jezika. Osuđeni su doživotno. Dobijaju samo hranu i vodu kroz jednu rupu u zidu koja se zatvara pokretnom drvenom pločom. Čuješ li me, Gezije?" Odgovorih mu i on nastavi: "Dobro. Još nešto ne smeš zaboraviti, inače..." pogledao me je pretećim pogledom. "Vrata njihove ćelije broj V - ove ovde, Gezije ..." Opet mi pokaza prstom na pergamentu da ne bih zaboravio. "Vrata ove ćelije ne smeju se otvoriti ni pod kakvim izgovorom. Niko ne sme iz nje izaći, ni u nju ući. Čak ni ti." "Ali ako umru?" Upitah ga. "Ako umru, ova ćelija će im biti grob. Uostalom, oni su tu i zatvoreni da umru. To je ćelija gubavaca. Jesi li me razumeo?" I posle ovih reci on me otpusti.
113
Gezije se zaustavi i izvadi iz tunike tri stara požutela pergamenta. Odabravši jedan, raširi ga po stolu pred tribunom i reče jednostavno: - Evo donjeg sprata. Svi se nagnuše nad plan. - Evo ga tačno onakvog kako sam ga dobio od Grata, o tribune. Evo, ovde se nalazi ćelija V. - Vidim. Nastavi. To je ćelija gubavaca, tako ti je rekao? - Voleo bih da ti postavim jedno pitanje - reče tamničar smerno. Tribun pristade. - Zar nisam imao pravo, s obzirom na okolnosti, da verujem da je taj plan tačan? - Kako bi mogao drukčije? - E pa, on nije tačan. Starešina diže glavu iznenađeno. - Nije tačan, - ponovi tamničar. - On daje podatke samo o pet ćelija, dok ih na tom spratu ima šest. - Šest, veliš? - Pokazaću ti taj sprat onakav kakav je... ili bar, kakav verujem da je. Gezije nacrta na jednoj tablici plan i pruži ga tribunu. - Dobro si uradio. - reče tribun, razgledajući crtež i verujući da je tamničar završio. - Narediću da se plan ispravi, ili tačnije, da se nacrta nov koji će ti biti predat. Dođi da ga uzmeš sutra ujutru. Rekavši to, diže se. - Nisam završio, o tribune. - Sutra, Gezije, sutra. - To što imam da ti kažem ne trpi odlaganje. Tribun ponovo sede. - Ispričaću brzo, - nastavi tamničar skromno. - Ali dopusti mi još jedno pitanje. Zar nisam imao pravo takođe da verujem u sve što mi je Grat rekao o zatvorenicima u ćeliji V?
114
- Razume se, tvoja dužnost je bila da veruješ da se u toj ćeliji nalaze tri zatvorenika, lišena vida i jezika. - E pa, ni to nije bilo tako. - Nije? - reče tribun zainteresovano. - Slušaj i sudi sam, o tribune. Kako mi je bilo naređeno, posetih sve ćelije počev od onih na prvom spratu i završavajući donjim spratom. Naređenje da se vrata ćelije V ne smeju otvarati uvek je poštovano. I u toku ovih osam godina hrana i voda za tri čoveka proturane su kroz prozorče u zidu. Juče se uputih tim vratima, radoznao da vidim ova bića koja su, protivno svakom očekivanju, živela tako dugo. Brave se nisu mogle otključati. Gurnusmo malo i vrata se srušiše jer ih je skroz pojela rđa. Kada sam ušao, našao sam samo jednog starog, slepog čoveka bez jezika i gotovo nagog. Kosa mu je padala u pramenovima do ispod pasa. Koža mu je bila kao ovaj pergament. Pružio je ruke i prsti su mu bili iskrivljeni i savijeni kao kandže ptice grabljivice. Upitah ga gde su mu drugovi a on odmahnu glavom da ih nema. Nadajući se da ćemo ih naći, pretražismo ćeliju. Zemlja je bila suva, kao i zidovi. Da su tu bila zatvorena tri čoveka i da su dvojica od njih umrla, bar bi se njihove kosti još morale tamo nalaziti. - Zbog toga veruješ... - Zbog toga verujem da se ovih osam godina tu nalazio samo jedan zatvorenik. Tribun pogleda tamničara strogo i reče: - Pazi dobro jer ti optužuješ Valerija ne samo za laž. Čovek se pokloni i odgovori: - On se mogao prevariti. - Ne, on je imao pravo - odgovori tribun živo.- Prema tvojoj izjavi, on je imao pravo. Zar nisi upravo rekao da si ovih osam godina davao hranu i vodu za tri čoveka? Svi prisutni potvrdiše oštroumnost svog starešine. Međutim, Gezije nije izgledao zbunjen. - Još nisi sve čuo, o tribune. Kad budeš sve znao, složićeš se sa mnom. Znaš šta sam učinio s tim čovekom? Poslao sam ga u 115
kupatilo. Naredio sam da ga obuku, a onda sam ga izveo na kapiju kule i zamolio da ode slobodno. Oprao sam ruke time. Ali danas on se vratio, ili tačnije, vratili su mi ga. Raznim pokretima najzad mi je dao na znanje da želi da se vrati u svoju ćeliju i ja sam to dozvolio. Dok su ga odvodili, on zastade i vrati se da mi poljubi stope. Preklinjući me tužno navaljivao je da ga pratim što sam i učinio. Ta tajna trojice ljudi nije mi izlazila iz glave i uznemiravala me je. Sada sam srećan što sam pristao na njegova navaljivanja. Nastade duboki tajac. - Kad se vratismo u ćeliju, zatvorenik me uhvati za ruku i odvede me do rupe slične onoj kroz koju sam mu dodavao hranu. Mada je bila dovoljno velika da se kroz nju provuče tvoja kaciga, juče mi je promakla. Držeći me neprestano za ruku, čovek se naže nad otvor i kriknu životinjski. Odgovori mu neki slab glas. Iznenađen, odgurnuh čoveka i viknuh: "Hej!" Ne dobih odgovor. Ponovo pozvah i tada čuh: "Neka je hvaljen Gospod!" Što je bilo još neobični je, o tribune, to je bio glas neke žene. Tada upitah: "Ko si ti?" i dobih odgovor: "Ja sam jedna Izrailjka, zakopana ovde sa svojom ćerkom. Spasite nas brzo, inače ćemo umreti." Rekoh im da se raduju i odmah dođoh ovamo da saznam tvoju volju. Tribun ustade. - Sada vidim da si imao pravo, Gezije. Plan je bio lažan, isto kao i priča o toj trojici ljudi. Ima i boljih Rimljana od Valerija Grata. - Da - odgovori tamničar. - Saznao sam od zatvorenika da im je redovno dodavao njihov deo hrane. - I evo objašnjenja - odgovori tribun. Videći držanje svojih prijatelja i shvatajući da je potrebno da ima svedoke, dodade: - Hajde da spasemo te žene. Pođite svi. Gezije je bio srećan. - Moraćemo srušiti zid - reče. - Našao sam mesto gde su bila ranije vrata koja su zazidana. Pre nego što će izaći tribun se obrati jednom potčinjenom: - Pošalji nekoliko radnika s alatom. Požuri i nemoj slati izveštaj pre nego što ga ispravim. I svi pođoše. 116
GLAVA II "Jedna Izrailjka zakopana ovde sa svojom ćerkom. Spasite nas brzo, inače ćemo umreti." Tako je Geziju odgovorila žena iz ćelije koja je morala nositi broj VI na planu. Čitajući ove reči čitalac je odmah shvatio ko su te nesrećnice i sigurno je pomislio: "Najzad, Ben Hurova majka i Tirza, njegova sestra!" Tako je i bilo. Na dan njihovog hapšenja, pre osam godina, bile su odvedene u pravcu kule, gde je Grat odlučio da ih se oslobodi. I u tu svrhu je odabrao kulu koja se nalazila pod njegovom komandom, i ćeliju VI jer je mogla lakše da se sakrije od svake druge. Sem toga, ova ćelija je bila okužena gubom a ove zatvorenice trebalo je staviti ne na sigurno mesto, nego na mesto gde će umreti. U toku noći, kad nije bilo nijednog svedoka, tamo su ih odveli robovi. I kao vrhunac ovog divljačkog čina zazidana su vrata; posle toga robove su rasturili i uputili u mesta odakle se više za njih ništa nije čulo. Da bi se oprao od svake tužbe i, u slučaju da se to nedelo otkrije, da bi sebi ostavio mogućnost opravdanja da je samo primenio kaznu a nije izvršio dvostruko ubistvo, Grat je više voleo da njegove žrtve umru prirodnom smrću, sigurnom iako laganom. Da bi dugo živele, on je odabrao sužnja koga su oslepili i kome su iščupali jezik, i postavio ga u jedinu ćeliju koja je imala vezu sa njihovom da im dodaje hranu. Ni u kom slučaju nesrećnik ne bi mogao govoriti ni poznati zatvorenice ili onoga ko ih je osudio na taj kobni udes. Tako je uz podvalu, koju je delimično smislio Mesala, Rimljanin pod vidom kažnjavanja grupe ubica našao načina da zapleni Hurovu imovinu a da ništa od toga ne ode u carske riznice. Poslednja tačka njegove zamisli bilo je uklanjanje tamničara. Čovek nije znao šta se dogodilo, ali, pošto mu je bio dobro poznat raspored ćelija na spratu, morao bi brzo opaziti promenu. Zatim je dovitljivi prokurator naredio da se sastave novi planovi za novog 117
tamničara izostavljajući, kao što smo videli, ćeliju broj VI. Uputstva data novom tamničaru, pored lažnog plana, odlično su upotpunjavala zločin: ćelija i nesrećnice koje su u njoj čamile bile su zauvek izgubljene. Da bi se mogao zamisliti život majke i ćerke u toku ovih osam godina, ne treba zaboraviti njihovo obrazovanje i njihove nekadašnje navike. Uslovi života za nas su prijatni ili mučni prema stupnju naše osetljivosti. Nije preterano reći da isti raj ne bi bio jednak za svakoga. Ukoliko se ljudska inteligencija razvija, sposobnost duše da nađe čistu radost srazmerno se povećava. Da bi stvorio tačan pojam o patnjama Ben Hurove majke, čitalac mora voditi računa o njenoj kulturi i osećajnosti kao i činjenici da je bila zazidana. Nije važno znati kakvi su bili uslovi života, nego kako su oni pogađali ove dve žene. Predviđajući ovo mi smo u početku knjige prikazali scenu u paviljonu na krovu porodičnog doma. Zbog toga smo opisali bogatstvo Hurovog dvorca. Siđimo sada u njihovu tamnicu. Ćelija broj VI bila je tačno onakva kako ju je Gezije nacrtao na planu. O njenoj veličini reći ćemo samo da je bila prostrana, pošto ništa više ne znamo. U početku je makedonski dvorac od Hrama odvajao uzan ali dubok opkop. Radnici kojima je povereno da izbuše nove ćelije morali su da ih useku na severnoj strani stene, ostavljajući prirodnu tavanicu od kamena. Tako su sagradili ćelije V, IV, III, II, I, ostavljajući jedinu vezu sa ćelijom VI preko broja V. Na isti način su napravili hodnik i stepenice za gornje spratove. Bio je to isti postupak koji je poslužio i za podizanje kraljevskih grobnica, koje se mogu videti nedaleko od Jerusalima u pravcu severa, s tom razlikom što je ćeliju broj VI, kad je bila završena, zatvarao sa spoljne strane čudnovat kameni zid sa malim otvorima izbušenim radi provetravanja. Kad je Irod zauzeo Hram i kulu, naredio je da se zgrada opaše još jačim zidom i ostavio jedan jedini otvor kroz koji je prodiralo malo svežeg vazduha i upravo onoliko svetlosti da prostorija ne bude u apsolutnom mraku. Takva je bila ćelija VI. 118
Opis nesrećnog sužnja iz ćelije V može pomoći da se donekle ublaži strahota onoga što ćemo sada videti. Dve žene su se nalazile blizu otvora. Jedna od njih je sedela, a druga je stajala nagnuta nad njom. Nije bilo ničega između njih i gole stene pod njima. Svetlost upravljena gore davala im je avetinjski izgled, utoliko pre što su bile bez odeće i nisu imale apsolutno ništa čime bi se pokrile. Međutim, njihova ljubav je ostala netaknuta i one su bile zagrljene. Bogatstva nestaje, blagostanje iščezava, nada vene, ali nam ljubav uvek ostaje. Na mestu gde su se nalazile kameni pod je bio neobično uglačan. Ko bi mogao reći koliko su vremena ovih osam godina one provele pred tim otvorom, hraneći svoju nadu u oslobođenje ovim bojažljivim ali prijateljskim zrakom svetlosti? Kad se svetlost uvlačila lagano, znale su da sviće. Kad se gasila, znale su da svet tone u noć. Svet! Kroz ovu pukotinu, kao da je bila velika kapija na kraljevskom dvorcu, one su u mislima odlazile u svet i u duši provodile vreme tražeći jedna sina a druga brata. Tražile su ga na okeanima i ostrvima; jednoga dana on se nalazio u jednom gradu, a sutradan, u drugom; i svuda i uvek samo je prolazio. Jer, kao što su i one živele očekujući ga, tako je i on živeo tražeći ih. Koliko su se puta njihove misli ukrstile u toku ovih beskonačnih traganja, njegove dolazeći, a njihove odlazeći. Nalazile su utehu u rečima: "Dokle god je on živ, mi nećemo biti zaboravljene. I dokle god nas se seća, imaćemo nade." Ko zna, pre nego što sam iskusi, kolika se uteha može izvući iz ničega? Naše sećanje o njima pre njihovog odvođenja u tamnicu uliva najveće poštovanje. Njihov bol ih je zaogrnuo svetošću. I ne približujući se, možemo kroz kulu uočiti da su pretrpele veliku promenu u izgledu, zbog koje se ne mogu optužiti ni vreme ni njihovo tamnovanje.
119
120
Majka je bila veoma lepa žena a kći dete retke lepote. Sada im je kosa bila duga, neočešljana i čudnovato seda. Zgrozićemo se od gnušanja iako je taj utisak možda samo privid zbog svetlosti što dopire kroz maleni otvor. Sigurno ih muče glad i žeđ pošto je njihov sluga, sused osuđenik, odveden... Tirza, nagnuta nad majku koja je grli, ječi bolno. - Umiri se, Tirza. Oni će doći. Bog je dobar. Svetlost je još jasna, sunce je još na jugu i nema više od sedam sati. Neko će doći, verujmo, jer bog je dobar. Ove jednostavne materinske reči delovale su, iako Tirza, kad dodamo osam godina na onih trinaest, koliko je imala u trenutku kad smo je videli poslednji put, više nije bila dete. - Pokušaću da budem jaka, majko. Tvoje patnje su sigurno iste kao i moje i ja želim da preživim zbog tebe i zbog mog brata. Ali jezik me peče, usne su mi suve... pitam se gde je on i da li će nas ikad naći. U glasovima im se zapaža nešto neobično: nekakav neočekivani, oštar, suv, metalan i neprirodan zvuk. Majka privuče kćer na grudi i reče joj: - Sanjala sam ga prošle noći i videla ga jasno kao što tebe vidim sada, Tirza. Sanjala sam da smo u predvorju hrama za žene. Bilo je mnogo žena s nama. On je stigao i stajao u senci vrata posmatrajući žene redom. Moje srce zakucalo je jače. Znala sam da nas traži. Pružila sam ruke njemu i potrčala zovući ga. Čuo me je i video, ali me nije poznao. Nekoliko časaka posle toga otišao je. - Zar neće biti tako, majko, ako ga zaista ponovo vidimo? Toliko smo se promenile. - Moglo bi biti tako, ali... - majčina glava klonu i lice joj se zgrči od bola. Ipak nastavi: - Ali mi mu možemo kazati ko smo. Tirza diže ruke u vazduh i poče da ječi. - Vode, majko, vode! Samo jednu kap! Majka pogleda očajnički naokolo. I ne znajući šta da čini govorila je, pošto nije mogla ništa drugo da radi osim da govori: - Strpljenja, Tirza, doći će... Oni su gotovo tu. 121
Učinilo joj se da čuje šum pored malog otvora u zidu, kroz koji su jedino opštili sa svetom. Nije se prevarila. Trenutak kasnije poziv osuđenika odjeknu u ćeliji. I Tirza ga je čula. Obe ustadoše pridržavajući se jedna za drugu. - Neka je hvaljen Gospod na vjeki vjekova! - uzviknu majka sa žarom vaskrsle nade. - Hej! - začuše one opet, a zatim: - Ko ste vi? Kako je čudno zvučao taj glas. Sem Tirzinog, bio je to prvi glas koji je majka čula posle osam godina. - Jedna žena Izrailja zakopana ovde sa svojom ćerkom. Spasite nas brzo, inače ćemo umreti. - Radujte se! Vratiću se. Dve žene počeše da jecaju. Našli su ih i dolaze im u pomoć. Nada je brzo doletela kao cvrkutava lasta. Našli su ih i oslobodiće ih. Zatim će im vratiti sve što su izgubile: ognjište, društvo, bogatstvo, sina i brata. Svetlost ih zapljusnu kao da su pod suncem. Zaboravljajući bolove, glad, žeđ i smrtnu opasnost, padoše na kolena jecajući. Ovoga puta nisu dugo čekale. Gezije, tamničar, ispričao je svoju priču potanko, ali je došao do kraja. Posle toga tribun je postupao brzo. - Hej vi, unutra, - viknu on kroz otvor. - Tu smo! - reče majka ustavši. Odmah je čula šum koji je ličio na udarac o zid. Ne reče ništa, a i Tirza je ćutala. Osluškivale su brze udarce gvozdenim oruđem, shvatajući da im se otvara put ka slobodi. Tako ljudi, u rudniku, dugo osluškuju dolazak spasilaca, koji objavljuju udarci poluga i pijuka. Oni odgovaraju ustreptala srca gledajući netremice u mesto odakle dolazi šum. A pogled odvrate samo kad ponovo padaju u očajanje ukoliko zvuk prestane. Napolju su mišice bile snažne, ruke vešte, a dobra volja očigledna. Svakog časa odjekivali su sve jači udarci. S vremena na vreme komad kamena bi se odvalio i pao na zemlju. Sloboda se bližila. Moglo se čak čuti kako radnici razgovaraju. Zatim, o sreće! 122
Kroz jedan otvor dopre crvena svetlost buktinja. Ona je sekla tminu kao blistava oštrica mača. - To je on, majko, to je on! Najzad nas je našao! - uzviknu Tirza ponesena bezumnom maštom mladosti. Majka jednostavno odgovori: - Bog je dobar! Kamena ploča pade unutra, a zatim još jedna; i najzad se sruši čitava gomila kamenja i vrata se otvoriše. Čovek pokriven prašinom uđe u ćeliju i stade dižući baklju iznad glave. Još dvojica-trojica uđoše za njim, takođe sa bakljama, i skloniše se u stranu da propuste tribuna. Poštovanje prema ženi nije konvencionalnost. Tribun zastade pošto su one bežale - ne iz straha, nego od stida. I ne samo od stida, o čitaoče! Iz tmine koja ih je zaklanjala, on ču ove reči, najtužnije, najočajnije za čoveka: - Ne približuj se... Nečiste! Mi smo nečiste! Ljudi raspališe baklje gledajući se unezvereno. - Nečiste smo! Nečiste! - ponoviše one. Tako je majka udovica ispunjavala svoju dužnost i u istom trenutku shvatila da je sloboda o kojoj je toliko sanjala kao rumeni i zlatni plod kad se gleda izdaleka, dok je u stvarnosti samo jabuka Sodome. Tirza i ona bile su gubave. Čitalac možda ne zna potpun smisao ove reči. Neka ga sazna iz zakona tog doba: "Četiri vrste ljudi smatraju se mrtvim: slepi, gubavi, siromašni i jalove žene." Tako veli Talmud. Prema tome, gubavac je smatran mrtvacem i izbacivan iz grada kao leš. Samo oni koji su ih voleli razgovarali su s njima, i to izdaleka. Gubavci su mogli živeti samo sa gubavcima i pristup u hram i u sinagoge bio im je zabranjen. Mogli su da se kreću samo pokriveni naročitom odećom, pokrivenih usta, vičući: "Nečist sam! Nečist sam!"
123
A ognjište su nalazili samo u pustinji ili u grobnicama, postajući tako otelovljene utvare. Manje su bili teret drugima nego sebi, jer plašeći se smrti, nisu imali druge nade sem nade u smrt. Jednoga dana - nije se mogla setiti ni meseca ni godine, jer vreme nije više postojalo u ovoj prokletoj ćeliji - majka je osetila neku suvu ranu na dlanu desne ruke, malu krastu koju je pokušala da opere, ali koja nije silazila sa mesa. Međutim, ona nije na to obraćala mnogo pažnje sve do trenutka dok se Tirza nije požalila na isto. Oskudevale su u vodi, ali su je malo pile da bi mogle da se posluže njome za lečenje. Uskoro je cela ruka bila zahvaćena. Koža je popucala, dok su nokti otpadali sa mesa. Doduše, nisu osećale nikakav bol, nego samo neku vrstu nelagodnosti koja je stalno rasla. Zatim su im se usne osušile i počele pucati. Ali jednom majka, koja je bila vrlo čista i koja je upotrebila svu svoju dovitljivost da se bori protiv nečistoće u tamnici, i plašeći se da je neprijatelj načeo Tirzirio lice, odvede kćer na svetlost: obrve mlade devojke bile su bele kao sneg. Ah, kakva patnja! Majka je sela, nesposobna da govori ili da se kreće, umrtvijene duše, obuzeta jednom mišlju: guba! guba! Zatim je počela da razmišlja kao majka, misleći više na kćer nego na sebe. Njena urođena nežnost se pretvorila u hrabrost i ona se spremala na najveću žrtvu: zakopala je tajnu u svom srcu i, očajna i sama, posvetila se potpuno Tirzi, uspevajući da od nje sakrije bolest od koje su patile. Lagano ali sigurno bolest se širila, beleći im kosu, nagrizajući usne i očne kapke, prekrivajući im telo gnojavim bubuljicama i ljuspama. Uvukla im se u grlo, menjajući im glas, i u zglobove, otvrdnuvši tkiva i rskavicu. Tako će, kao što je majci bilo poznato, napasti i pluća, arterije i kosti, i to će se nastaviti do smrti, do koje će možda proteći mnoge godine. Najzad osvanu drugi strašan dan - dan kad je majka podstaknuta dužnošću otkrila Tirzi ime ove bolesti. I obe su u agoniji očajanja zaželele da smrt uskoro dođe. 124
Međutim, moć navike je uticala da su one najzad mirno razgovarale o svojoj bolesti; proučavale su jezivi preobražaj svog tela, ali se grčevito držale života jer ih je još jedna veza spajala sa zemljom. Podsticale su svoju hrabrost govoreći i sanjajući o Ben Huru. I kao što smo videli, tako su se tešile i posle dvanaest časova gladi i žeđi kad ih je Gezije pozvao. Baklje su buktale u ćeliji. Sloboda je najzad stigla. Zatim se pojavio tribun. Iz kutka u koji su pobegle, starija od ove dve žene, obuzeta najednom osećanjem dužnosti, doviknu jezivu opomenu: - Nečiste smo! Nečiste! Čuvši ove reči tribun uzdrhta ali se ne pomače. - Ko ste vi? - upita. - Dve žene koje umiru od gladi i žeđi. Ali ne približujte se i ne dodirujte ni zemlju ni zidove. Nečiste smo! - Ispričaj mi svoj život, ženo... Reci mi svoje ime, kad si ovde zatvorena, ko te je zatvorio i zašto? - Ja sam udovica, a evo ćerke kneza Ben Hura iz Jerusalima, prijatelja svih velikodušnih Rimljana i prisnog druga Cezarovog. Kako bih ti mogla reći zašto smo ovde zatvorene kad ni sama ne znam, sem ako to nije zbog našeg bogatstva? Valerije Grat moći će da ti kaže ko je naš neprijatelj i otkada smo ovde. Ja ti to ne mogu reći. Evo u kakvo smo stanje dospele... Pogledaj i sažali se! Vazduh je bio kužan. Međutim, Rimljanin naredi da pored njega stane jedan bakljonoša, i on zapisa odgovor, gotovo reč po reč, jer je bio jasan i sadržavao je istovremeno priču, optužbu i molbu. Nije ga mogla dati makar kakva osoba i on je morao verovati i sažaliti se. - Spašena si, ženo, - reče zatvorivši svoje tablice. - Narediću da vam donesu da jedete i pijete. - I odela i čiste vode, molim te, o plemeniti Rimljanine. - Kako želiš - odgovori on. - Bog je dobar - reče ona jecajući. - Neka ti podari mir.
125
- Više te neću videti - dodade on. - Pripremi se i ove noći narediću da te izvedu kroz kapiju kule i tada će ti biti vraćena sloboda. Ti znaš zakon. Zbogom. Zatim reče nekoliko reči svojim ljudima i izađe. Malo kasnije robovi doneše veliki vrč vode, sud za umivanje, rublje, poslužavnik sa hlebom i mesom, i nešto ženske odeće. Stavivši sve pod ruku zatvorenicama, oni odmah pobegoše. Za vreme prve noćne straže dve žene su izvedene na kapiju i gurnute na ulicu. Tako ih se Rimljanin rešio i one se nađoše na slobodi u gradu svojih otaca. Kao što su imale običaj da čine ranije, one podigoše pogled ka zvezdama i upitaše se: - Šta sada? Kuda ćemo?
126
GLAVA III Otprilike u vreme kad je Gezije izašao pred tribuna u kuli Antonija, jedan čovek se penjao peške uz istočnu padinu Maslinove gore. Put je bio neravan i prašnjav, a svuda unaokolo rastinje je bilo izgorelo i kržljavo, jer je leto sušno u Judeji. Srećom, putnik je bio mlad i jak. Bio je odeven u laku i lepršavu odeću. Odmicao je sporo, posmatrajući često oko sebe, ne brižnim pogledom, što odaje čoveka koji nije siguran ide li pravim putem, nego pre pogledom nekoga ko posle dugog odsustva ponovo dolazi u poznato mesto. Izraz mu je bio polusrećan, polu-upitan, i kao da je govorio: "Srećan sam što te ponovo vidim. Pokaži mi u čemu si se promenio." Često se osvrtao na predeo iza sebe, koji se u dubini širio i završavao na obzorju brdom Moab. Ali najzad, kad se približi vrhu, zaboravljajući zamor i ne okrećući se više, ubrza korak. Kad je stigao na vrh, dugo je stajao kao prikovan nevidljivom rukom. Oči mu se raširiše, obrazi zarumeneše a disanje ubrza. Ovaj putnik nije bio niko drugi nego Ben Hur, a predeo kome se divio kraj oko Jerusalima. Ben Hur se uputi velikom kamenu na koji sede i protrlja lice platnom koje mu je pokrivalo glavu. Razni ljudi su činili to isto u raznim okolnostima; tako su činili osvajači i mnogobrojni hodočasnici. Ali od svih ovih ljudi verovatno se niko nije divio ovom pejzažu sa većim bolom, slađom tugom i gorčim ponosom nego Ben Hur. Bio je uzbuđen sećajući se svojih sugrađana, njihovih pobeda i nedaća, njihove istorije i njihovog boga. Taj grad su sagradile njihove ruke, trajno svedočanstvo njihovih zločina i pobožnosti, njihove slabosti, njihovog duha, vere i bezbožnosti. I ovaj vidik bi ga opio gordošću da nije imao na umu da grad više ne pripada njegovim sugrađanima: služba u Hramu vršila se samo po odobrenju tuđinaca; brežuljak gde je stanovao David bio je sada samo mramorna zgrada u kojoj su izabranicima gospodnjim otimali novac i mučili ih zbog 127
njihove nepobedive vere. Uza sve to Ben Hur je nosio u sebi osećanje lične uvrede. Izgled brežuljaka malo se menja, ali kad su ovi brežuljci od stena, oni se uopšte ne menjaju. Prizor koji je Ben Hur posmatrao u to doba potpuno je isti danas, samo je grad preobražen ljudskom rukom. Sunce je više obasjavalo zapadnu stranu Maslinove gore; vinogradi, kojim je bila delimično pokrivena, i nekoliko drveta, uglavnom smokava i maslina, bili su zeleni. Niže, u isušenom koritu Kedrona, malo više zelenila osvežavalo je vidik. Tu je upravo umirala Maslinova gora a rađalo se brdo Morja, na kome se dizao snežnobeli velelepni hram koji je započeo Solomon a završio Irod. Bio je tako veličanstven da se ništa napravljeno ljudskom rukom nije s njim moglo meriti po lepoti. Sada od njega nije više ostalo ni kamena na kamenu. I Ben Hurovo oko preko krova Hrama dopre do brda Siona posvećenog svetim uspomenama krunisanih kraljeva. Znao je da se dolina Tiropeon usekla duboko između Morje i Siona. Znao je da se tu nalazi gimnastička dvorana, vrtovi i dvorci. Ali njegove misli odlutaše do kraljevskog brežuljka sa dvorcem Kaifinim, velikom sinagogom, rimskom pretorijom, kulom Hipik i tužnim ali veličanstvenih ksenotafima Fazela i Mariamne. Sve se to isticalo prema ljubičastoj pozadini brega Gareb. A kad je usred svega toga ugledao Irodov dvorac, na šta je mogao da pomisli sem na kralja koji će doći, kralja kome je posvetio svoj život? Ljudi govore o snu kao o pojavi koja je vezana za noć i za spavanje. Kakva zabluda! Sve što postižemo rezultat je obećanja koja smo sebi dali dok smo bili budni. San je odmor od rada, vino koje nas krepi. Mi se učimo da volimo rad ne zbog njega samog, nego zbog mogućnosti sanjarenja koje nam pruža. Živeti znači sanjariti, a samo u grobu nema snova. I neka se niko ne ruga Ben Huru, u tom vremenu i u istim okolnostima i mi bismo se hranili svojim snovima. Sunce se primicalo zapadu i njegov plameni kolut kao da se odmarao na udaljenom vrhu zapadnih planina. Od njegove svetlosti 128
nebo iznad grada je buktalo a zidovi i kule behu obrubljeni zlatnim koncem. Zatim, ono nestade, a Ben Hurova misao koja je bludela vrati se domu. Ispod jedne tačke na nebu, malo na sever od pročelja hrama, nalazila se kuća njegovog oca, ako je još postojala. Spokojstvo večeri smiri ga i, ostavljajući svoje častoljublje, mislio je samo na zadatak koji ga je doveo u Jerusalim. Dok je sa Ilderimom tražio u pustinji uporišta, upoznajući se s topografijom, kao vojnik koji smera neki pohod, jedne večeri stigao je glasnik i doneo vest da je Grat razrešen dužnosti i da ga je zamenio Poncije Pilat. Mesala je bio bogalj. Grat se povukao pošto je izgubio vlast. Zašto bi Ben Hur odlagao traganje za majkom i sestrom? Nije više imao čega da se plaši. Ako ne bude mogao ići sam i u tamnice Judeje, mogao bi tamo poslati nekog drugog. Pa ako dva draga bića budu pronađena, Pilat ne bi imao nikakvog razloga da ih drži zatvorene - bar nikakvog razloga koji se ne bi mogao kupiti. U tom slučaju, on bi ih odveo na sigurno mesto, i tada, spokojan i mirne savesti posle ovog prvog ispunjenog zadatka, potpuno bi se posvetio kralju. Doneo je, dakle, odluku i iste večeri posavetovao se sa Ilderimom i dobio njegov pristanak. Tri Arapina su ga pratila do Jerihona, gde ih je ostavio zajedno s konjima, a sam produžio peške. Trebalo je da se sa Maluhom sastane u Jerusalimu. Kao što se vidi, Ben Hurov plan još nije bio potpuno određen. Ubuduće za njega je bilo bolje da se krije od vlasti, naročito od onih koje zavise od Rima. Maluh je bio pronicljiv i pouzdan. Tom čoveku treba poveriti traganje. Najpre je trebalo odrediti odakle se mora početi, a on nije imao nikakvu ideju. Najviše je želeo da počne traganje sa kulom Antonijom. Od vajkada se tvrdilo da je ona sagrađena na labirintu ćelija koje su, više nego moćni garnizoni, ulivale strah Jevrejima. Možda su one koje traži tamo zatvorene. Sem toga, čovek je uvek sklon da počne sa traganjem na mestu nestanka, a on nije mogao zaboraviti da su ih, kad ih je video poslednji put, stražari terali
129
ulicom u pravcu kule. Ako su samo kroz nju prošle, morao je ostati neki trag koji će mu omogućiti da nastavi traganje. Gajio je, međutim, još jednu nadu. Znao je preko Simonidesa da je njegova stara dojkinja Amra u životu. Čitalac se sigurno seća da je ova verna služavka, onog jutra kada je nesreća pogodila porodicu Hur, umakla stražarima i otrčala u dvorac gde se zatvorila. Narednih godina Simonides ju je izdržavao. I tako je sada ona jedina stanovala u tom domu koji, i pored svih napora, Grat nije mogao da proda. Bilo je dovoljno da neko ispriča o pravim vlasnicima pa da kupci odustanu od kupovine. Ljudi su prolazili pored nje uzdišući; bio ju je glas da je puna sablasti, možda zbog verne Amre, koju su ponekad viđali na krovu ili iza prozora. Ben Hur se nadao da će ona moći da mu pruži obaveštenja koja će mu koristiti. Pored toga, sama činjenica što će je videti na tom dragom mestu pričiniće mu gotovo isto toliko zadovoljstvo kao i kad bi ponovo našao one za kojima je tragao. Tako je odlučio da pre svega ode u stari dom i nađe Amru. Ustao je odmah posle sunčevog zalaska i počeo da silazi putem koji je sa vrha malo zavijao prema severoistoku. Stigavši do podnožja, blizu korita reke Kedron, produžio je do raskrsnice. Tamo je susreo jednog čoveka koji je terao ovce na prodaju. Razgovarao je s njim i pridružio mu se a onda je, prošavši kroz Getsemani, ušao u grad kroz Riblju kapiju.
130
GLAVA IV Bio je mrak kad Ben Hur, rastavši se s pastirom, krenu uskom ulicom u pravcu juga. Sreo se s retikim prolaznicima koja ga pozdraviše. Kuće su s jedne i sa druge strane bile nisike, mračne i tužne; kapije su bile zatvorene; ponekad se na krovu čulo kako žena uspavljuje dete. Usamljenost, noć koja ga je okružavala i njegova neodlučnost, sve to snažno je uticalo na njega. Ubrzo je stigao do dubokog rezervoara, sada poznatog pod imenom kladenac Betezde, u čijoj se vodi ogledalo nebo. Podigavši pogled spazio je severni zid kule Antonije, crnu mrlju na pozadini sivkastog neba. Zastade kao da je osetio opasnost koja mu preti od straže. Kula se uzdizala tako visoko i izgledala je tako prostrana, počivajući očigledno na čvrstim temeljima, da je bio primoran da prizna njenu snagu. Ako je njegova majka u njoj zatvorena, šta bi mogao učiniti za nju? Ništa. Jer se kula mogla rugati čitavoj armiji sprava bacačica i ovnova za razbijanje zidova. Puškarnice kao da su se naginjale nad njim da ga ismeju. Bio je svestan da je njegov položaj smešan jer je bog poslednje utočište očajnika - ponekad tako spor. Ispunjen sumnjom nastavi put i prođe pored kule prema zapadu. Znao je da se u Bezeti nalazi han gde je nameravao da stanuje celo vreme boravka u gradu. Ali, nije mogao odoleti iskušenju da najpre ode svojoj kući. Srce ga je tamo vuklo. Stari uobičajeni pozdravi pri susretu s prolaznicima nikad mu nisu izgledali tako prijatni. Na istoku nebo postade srebrnasto a nevidljivi predmeti na zapadu - kao, na primer, Velike kule na brdu Sionu - izroniše iz senke i kao da su svojim sablasnim obrisima lebdeli visoko u vazduhu iznad tanine doline. Najzad stiže pred kuću svog oca. Među onima koji će čitati ove stranice biće ih koji će odmah razumeti njegova osećanja. To su oni što su imali srećno ognjište u 131
detinjstvu, ma kako davno ono bilo - ognjište koje je polazna tačka svih njihovih uspomena, raj iz ikoga su iščupani u suzama i u koji bi voleli da se vrate kao deca; mesto odjekuje od smeha i pesama i puno je uspomena dražih od svih uspeha u životu zrelog čoveka. Ben Hur stade pred severnom kapijom starog, doma. Još se mogao videti vosak od pečata, a preko krila još se nalazila ploča sa natpisom: Ovo je svojina imperatora. Niko nije prošao kroz ovu kapiju od onog svirepog dana rastanka. Da li da lupa kao ranije; znao je da je to beskorisno, a ipak nije mogao da odoli iskušenju. Možda će ga Amra čuti i možda će pogledati kroz neki prozor sa te strane. Dohvati kamen sa zemlje, pope se na prag i tri puta udari o veliko krilo. Odgovori mu samo odjek. Ponovo pokuša još jače; zatim, još jednom, osluškujući. Vladala je samo mučna tišina. Izašavši na ulicu, pogleda u prozore koji su takođe ostali bez života. Ograda na krovu jasno se ocrtavala prema nebu; ništa se tamo ne bi moglo kretati a da on ne vidi. I ništa se ne pomače. Pređe na zapadnu stranu, gde su se nalazila četiri prozora koje je dugo posmatrao s nespokojstvom. Čas mu se srce cepalo pred neostvarenom željom a čas je drhtao zbog varke sopstvene uobrazilje. Amra nije davala nikakav znak života... On ne ugleda utvaru. Ćutke obiđe kuću sa juga. Tu su takođe vrata bila zapečaćena i na njima je stajao natpis. Sjaj avgustovske mesečine razlivao se preko Maslinove gore ističući još više natpis. On ga pročita i oseti kako ga obuzima bes. Ali sve što je mogao da učini bilo je da ščepa dasku i da je baci na zemlju. Zatim sede na prag da smiri uzburkanu krv i umor od dugog puta i letnje žege savlada ga. On se opruži i najzad... zaspa. U tom trenutku dve žene dolazeći od kule Antonije priđoše domu Hurovih. Prikradale su se bojažljivim koracima i zastajale često da osluškuju. Kad su stigle do ugla zgrade, jedna se tiho obrati drugoj: 132
- Ovde je, Tirza. Tirza zgrabi ruku majčinu, naže se nad nju i zaplaka tiho. - Produžimo, dete moje, pošto... Majka je oklevala drhteći. Zatim, savlađujući se s naporom, nastavi: - ...Pošto će nas isterati kroz gradske kapije, čim svane... i mi se više nikad nećemo vratiti. Tirza se umalo ne sruši na kamenje. - Da, - reče između dva jecaja - da, to je istina, zaboravila sam. Činilo mi se da smo se vratile kući. Ali mi smo gubave i više nemamo kuće. Smatraju nas mrtvim. Majka je podiže i reče joj nežno: - Nemamo čega da se plašimo. Produžimo. Zaista, samo podignutih ruku mogle su udariti na legiju, naterati je u bekstvo. Šunjajući se uza zid došle su kao aveti do kapije i tu stale. Primetivši natpis popele su se na prag koji je Ben Hur upravo napustio i pročitale: "Ovo je svojina Imperatora." Majka sklopi ruke i podižući u nebo oči pune bola promrmlja nekoliko reci. - Šta je, majko? Ti me plašiš. - Oh! Tirza, nesrećnici su mrtvi! On je mrtav! - Ko, majko? - Tvoj brat! Sve su mu uzeli, sve... čak i ovu kuću! - Jadnik! - reče Tirza rasejano. - Neće nikad moći da nam pomogne. - Šta ćemo onda, majko? - Sutra... sutra, dete moje, moraćemo naći neko mesto kraj puta i prositi, kao što to čine svi gubavci. Prositi ili... Tirza se ponovo nasloni na majku a prošapta: - Bolje da... umremo! - Ne - odgovori majka odlučno. - Gospod je odredio dan naše smrti. Čekaćemo njegovu volju. Dok je govorila, uhvati Tirzu za ruku i uputi se zapadnom, uglu kuće, idući neprestano uza zid. Pošto nikoga nisu videle, nastaviše do 133
idućeg ugla. Zagledavši se u mesečinu u kojoj se kupao taj deo ulice, majka uzdrhta. Međutim, njena volja je bila jaka. Pogledavši gore u prozore, ona izađe na svetlost vukući Tirzu. Jasno se videla sva njihova nesreća, na usnama, obrazima, u unezverenim očima i na ispucalim rukama, ali naročito u dugim belim pramenovima i sedim obrvama. Ne bi se moglo reći koja je od njih majka a koja ćerka. Obe su izgledale kao stare veštice. - Pst! - reče majka. - Neko leži na pragu, tu... jedan muškarac. Obiđimo ga. Pređoše žurno na drugu stranu ulice i tu, u senci, stadoše gledajući u kapiju. - On spava, Tirza. Čovek je bio potpuno nepomičan. - Ostani ovde, ja ću pokušati da otvorim kapiju. Majka ponovo priđe ćutke i osmeli se da gurne kapiju. Nije mogla videti da li je zatvorena jer u tom trenutku čovek uzdahnu i nemirno se okrete. Rubac koji je imao na glavi skliznu, otkrivajući lice. Ona ga pogleda i trže se. Ponovo ga pogleda, zatim se saže, uspravi se i sklapajući ruke diže oči u nebo. Odmah potrča Tirzi. - Taj čovek je moj sin... tvoj brat, tako mi boga. - Moj brat? Juda? Majka je ščepa za ruku. - Hodi! Hajde da ga zajedno pogledamo... Jedanput, samo jedanput... a onda,... pomozi, gospode, tvojim robinjama. Pređoše ulicu, držeći se za ruke, lake i nečujne kao aveti. Kad im senke padoše na njega, zaustaviše se. Jedna mu je ruka visila niz stepenik sa dlanom okrenutim nagore. Tirza pade na kolena da ga poljubi, ali je majka odgurnu. - Ne, ni za živu glavu! Nikad više! Nečista si! - prošapta. Tirza uzdrhta kao da je on bio gubav. Ben Hur je bio lep i u punoj snazi. Obrazi i čelo preplanuli su mu na pustinjskom suncu i vazduhu. Usne sumu bile crvene, a zubi beli. Meka brada nije nimalo skrivala okruglinu podbratka i grla. Kako je izgledao lep u očima majke! Kako bi volela da ga obgrli rukom oko vrata, stegne na grudi i poljubi, kao što je imala običaj 134
kad je bio dečak. Gde je crpla snagu da odoli ovom nagonu? U svojoj ljubavi, o čitaoče, u svojoj materinskoj ljubavi koja se toliko razlikuje od svake druge. On se pomače i zabaci ruku. One ustuknuše i čuše kako mrmlja u snu: - Majko! Amra! Gde je... ? I ponovo pade u dubok san. Tirza ga je gledala čežnjivo. Majka zagnjuri lice u prašinu, upinjući se da priguši jecaj koji joj se ote, tako snažan i tako dubok da joj se činilo da će joj srce prepući. Ona je to gotovo želela. On ju je zvao. Sećao se još nje i u snu mislio na nju. Zar to nije bilo dosta? Majka se okrete Tirzi. One se digoše i bacivši poslednji pogled da bi utisnule u svest sliku koja je već bledela, ponovo pređoše ulicu. Kad su stigle u senku, klekoše, čekajući da ga vide kad se probudi... u nadi da će doživeti neko otkrovenje. Niko nikad nije mogao opisati strpljivost ovakve ljubavi kao što je njihova. Malo kasnije, dok je on još spavao, neka žena se pojavi na uglu zgrade. Njih dve su je jasno videle u punoj svetlosti: malena prilika, pogurena, tamne kože, sede kose, u odeći služavke i sa korpom punom povrća u ruci. Videvši čoveka na stepenicama, ona zastade. Zatim naglo priđe tihim korakom. Obiđe ga i uputi se kapiji. Lako pomače prozorče i provuče ruku kroz otvor. Levo krilo se otvori bez ikakvog šuma. Ona provuče korpu i upravo je htela da se i sama provuče kad, iz radoznalosti, zastade da još jednom pogleda stranca čije je lice bilo okrenuto njoj. Dve utvare sa druge strane ulice začuše prigušen uzvik i ugledaše kako žena trlja oči u neverici, naginje se još više i sklapa ruke. Ona se obazre živo oko sebe, podiže njegovu ruku i poljubi je što su njih dve toliko želele da učine. Ben Hur se probudi i instinktivno povuče ruku. Ali njegove oči se susretaše sa ženinim očima. - Amra! O Amra, jesi li to ti? 135
Čestita staraca nije mogla da odgovori, nego mu pade na rame i zaplaka od radosti. On joj blago skloni ruke, podiže lice obliveno suzama i poljubi je jer je i njegova radost bila isto tako velika. - Majka!... Tirza!... O, Amra, pričaj mi o njima! Pričaj! Pričaj, preklinjem te! Amra ponovo briznu u plač. - Jesi li ih videla, Amra? Ti znaš gde su. Reci mi da li su kod kuće. Tirza se pomače, ali je majka, pogađajući njenu nameru, ščepa za mišicu i šapnu joj: - Ne, ni za živu glavu, ne idi! Nečista si! Nečista! Njena ljubav je bila tiranska. Mada im je obema srce od bola slomljeno, on nije smeo postati gubavac kao što su one. Amra je i dalje plakala. - Hoćeš li ući? - upita Ben Hur, videvši da je jedno krilo otvoreno. - Hajde, otpratiću te. Rimljani - neka prokletstvo padne na njih! - Rimljani su lagali. Ova kuća je moja! Ustani, Amra, i uđimo. Nekoliko časaka kasnije oni iščezoše, ostavljajući dve žene u senci, pogleda uprta u kapiju kroz koju više nikad neće ući. One se pribiše jedna uz drugu. Izvršile su svoju dužnost. Dokazale su svoju ljubav. Našli su ih izjutra i kamenicama isterali iz grada. - Bežite! Vi ste mrtve! Pridružite se mrtvima! I one odoše, dok im je kletva odjekivala u ušima.
136
GLAVA V Danas putnici u svetu zemlju koji žele da vide čuveno mesto sa lepim imenom Kraljevski vrt silaze koritom Kedrona do starog kladenca El-Rodžel. Tu popiju malo sveže vode i zaustavljaju se da vide sve što je zanimljivo u okolini. Oni posmatraju krupno kamenje koje okružuje kladenac, raspituju se o njegovoj dubini i smeškaju se primitivnom načinu zahvatanja ove dragocene vode. Najzad, bacaju sažaljiv pogled na siromaška koji se time bavi. Zatim, upiru zadivljene oči u brda Moriju i Sion, koji im sa severa idu u susret. U pozadini se vide veličanstvena kubeta i preteći ostaci rimskih kula. Kad se dovoljno nauživaju ovog vidika, putnici posmatraju Maslinovu goru koja se izdiže desno, a zatim Planinu zlog saveta, koja će ih toliko zainteresovati da će zaboraviti na sujeverje. Bilo bi suviše dugo nabrajati sve zanimljivosti vezane za tu planinu. Dovoljno je znati da je još i sada, kao i u Hristovo vreme, padina okrenuta gradu prošarana grobnicama iz svih vremena u kojima su gubavci živeli u grupama, ne izolovano. Oni su tu obrazovali neku vrstu društva sa sopstvenom upravom; osnovali su tu neku vrstu grada koji su svi izbegavali kao kakvo prokletstvo. Dva dana posle događaja o kojima smo upravo govorili, rano izjutra Amra dođe na kladenac El-Rodžel i sede na kamen. Neko ko poznaje Jerusalim, posmatrajući je, odmah bi zaključio da je služavka neke visoke porodice. Nosila je krčag i korpu pokrivenu belim platnom. Stavljajući sve pored sebe, vezala je maramu oko glave, sklopila ruke i pogled joj je bludeo u pravcu brežuljka tamo gde se on strmo spuštao. Bilo je vrlo rano i ona je prva stigla na kladenac. Uskoro stiže neki čovek sa konopcem i vedrom za vodu. Pošto je pozdravio malu tamnoputu staricu, on razvi konopac, pričvrsti ga za vedro i stade da čeka vodonoše.
137
Amra je sedela nepomično jer nije imala šta da kaže. Opazivši krčag čovek je upita da li želi da ga napuni. Ona mu odgovori uljudno: - Ne sada. Posle toga on više ne obrati nikakvu pažnju na nju. Kad zora obasja Maslinovu goru, vodonoše stigoše i on je jedva stizao da ih usluži. Celo to vreme Amra je sedela na svom mestu gledajući uporno u pravcu brežuljka. Sunce se pojavi a ona se još nalazila tu. Iskoristimo ovaj trenutak da vidimo šta je čekala. Imala je običaj da ide na trg posle ponoći. Izlazeći neopaženo iz kuće odlazila je u prodavnice Tiropeona i prodavnice kod Riblje kapije. Pošto bi kupila meso i povrće, vraćala se i zatvarala u kuću. Možemo zamisliti koliko se radovala Ben Hurovom prisustvu u starom domu, Nije znala ništa da mu kaže o gospodarici i o Tirzi... ništa. On je želeo da je odvede na neko mesto gde bi bila manje usamljena, ali ona odbi. Navaljivala je da se on smesti u svoju nekadašnju sobu koju je zatekao onakvu kako ju je ostavio. Ali opasnost da će biti otkriven bila je suviše velika i on se starao da izbegne sva pitanja. Dolazio bi da je vidi što češće; stizao bi noću i odlazio noću. Bila je primorana da se time zadovolji i odmah se dala na posao da nađe načina da mu pričini što više radosti. Nije joj ni palo na um da je postao odrastao čovek i da je izgubio detinjske sklonosti. Da bi mu ugodila, služila ga je u svemu kao nekada. Uvek je voleo slatkiše; setila se koji su mu bili najomiljeniji i odlučila da ih spremi i da uvek ima zalihu kad on dođe. Tako je prve noći izašla ranije nego obično i uputila se sa korpom na tržnicu kod Riblje kapije. Obilazeći radnje da pronađe najbolji med, čula je nekog čoveka kako priča neobičan događaj. Čitalac će odmah shvatiti o čemu je govorio kad sazna da je taj čovek nosio baklju zapovedniku kule Antonija kad su Hurove pronađene u ćeliji VI. Nije propustio ni jednu pojedinost i ona je čula sve: imena zatvorenica i izjavu same udovice.
138
Osećanja sa kojima je Amra saslušala priču bila su osećanja koja dolikuju stvorenju odanom kao što je ona. Obavila je kupovine i vratila se u dvorac kao u snu. Kakvu je sreću donosila sinu te kuće! Pronašla mu je majku! I plačući i smejući se istovremeno, ona ostavi korpu. Ali iznenada se zaustavi i zamisli se. Ubilo bi ga kad bi saznao da su mu majka i sestra gubave. Napustio bi grad i otrčao na Brdo zlog saveta. Pretražio bi svaku okuženu grobnicu i raspitivao se. Bolest bi ga zahvatila i njihova kobna sudbina zadesila bi i njega. Kršila je ruke pitajući se kako da postupi. Kao svi oni koji gaje duboku ljubav, crpla je nadahnuće ako ne iz mudrosti a ono iz srca i donela odluku. Gubavci su navikli da svakog jutra silaze iz svojih grobnih stanova na brežuljku do kladenca El-Rodžel da se opskrbe vodom za ceo dan. Donosili su krčage i stavljali ih na zemlju, čekajući na strani da ih neko napuni. Iz istog razloga doći će i njena gospodarica i Tirza, jer je zakon neumoljiv i ne pravi nikakav izuzetak: bogati gubavac ravan je siromašnom. Zato Amra odluči da ne ispriča Ben Huru šta je čula nego da ide sama na kladenac. Glad i žeđ doteraće nesrećnice na tu stranu i ona se nadala da će ih poznati. Ako ih ona ne pozna, možda će one nju poznati. Kad se Ben Hur vrati, dugo su razgovarali. Trebalo je da Maluh stigne sutradan i odmah počne da traga. Do njegovog dolaska Ben Hur će posetiti sveta mesta u okolini. Tajna je teško pritiskala srce sirote starice, ali je imala snage da je sačuva. Kad je otišao, ona se lati spravljanja najprobranijih jela unoseći u to svu svoju veštinu. Pred zoru napuni korpu, uze krčag i krenu u El-Rodžel izlazeći iz grada kroz Riblju kapiju koja se prva otvarala. Odmah pošto se sunce rodilo, bilo je mnogo posla na kladencu i čovek je bio veoma zauzet pošto se voda zahvatala sa nekoliko vedara istovremeno, svako se žurio da ode pre nego što teška dnevna žega rastera jutarnju svežinu. U to vreme su stanovnici brežuljka izlazili iz grobnica. Stizali su u grupama u kojima je bilo mnogo dece 139
toliko male da su ih morali začeti gubavi roditelji. Bili su mnogobrojni: žene sa krčagom na ramenu, muškarci stari i slabi koji su se oslanjali na štapove ili štake. Neki su se držali za ramena jačih. Neki opet - najviše zahvaćeni bolešću - ležali su kao hrpe dronjaka na nosilima. Čak je i ova tužna zajednica znala za ljubav prema bližnjemu, koja je jedina kadra da život učini podnošljivim. Sa mesta gde je sedela Amra je posmatrala gubavce. Više puta joj se učinilo da vidi one koje je tražila. Nije nimalo sumnjala da su one tu, na brežuljku. Znala je takođe da moraju sići i da će doći kad svi budu podmireni.
Gotovo u podnožju stene nalazila se grobnica koja je u više mahova pala Amri u oči svojim širokim otvorom. Sunce je prodiralo unutra u najvrelijim časovima dana i izgledalo je da u njoj ne može živeti nijedno živo biće, sem možda kakav besan pas koji je došao da tu ugine. Međutim, na veliko iznenađenje, Egipćanka ugleda kako iz nje izlaze dve žene, od kojih je jedna više nosila nego što je pridržavala onu drugu. Obe su bile sede i izgledale veoma stare. Obazirale su se oko sebe kao da je mesto za njih novo. Egipćanka čak poverova da ih vidi kako drhte, užasnute prizorom strahota kojima su okružene. 140
Dve žene ostadoše jedan časak kraj ulaza u grobnicu a zatim lagano, s teškom mukom i strahom, pođoše ka kladencu. Nekoliko glasova im doviknu da stanu, ali one produžiše. Čovek što je zahvatao vodu nakupi nekoliko kamičaka da ih otera. Svi su ih kleli. "Bez sumnje", pomisli Amra, "ove žene nisu upoznate sa navikom gubavaca." Ona ustade i uze korpu i krčag pa im pođe u susret. - Što je luda! - reče neko smejući se. - Baca hleb na mrtvace. - I kad čovek pomisli da je došla iz tolike daljine - dodade neko drugi. - Ja bih ih naterao bar da dođu do gradske kapije. Međutim, Amra je išla napred. A ako se varala? Imala je utisak da će joj srce iskočiti i što je dalje išla sve je više sumnjala. Zaustavi se nekoliko metara od mesta gde su je dve žene čekale. Je li to gospodarica koju je volela, čije je ruke tako često ljubila i čiju je uspomenu tako verno čuvala? Je li to Tirza koju je ljuljala u kolevci, kojoj je blažila dečje bolove i sa kojom se igrala? Je li to mala sanjalica Tirza, nasmejana i nežna lika? Jesu li to njena gospodarica i njeno milo dete? Staričino srce se cepalo dok ih je gledala. "To su neke dve stare žene", pomisli ona. "Nisam ih nikad videla. Vratiću se na svoje mesto." . I ona se okrete. - Amra! - viknu jedna od njih. Egipćanka ispusti krčag i varati se dršćući. - Ko me zove? - upita. - Amra! Služavka uperi preneraženi pogled u lice one koja je govorila. - Ko si ti? - Mi smo one koje tražiš. Amra pade na kolena. - O gospodarice moja, gospodarice moja! I jadna žena poče se primicati na kolenima. - Ostani tu, Amra! Ne približuj se! Nečiste smo! Mi smo gubave! Amra se sruši na zemlju i zajeca tako glasno da su je čuli ljudi okupljeni na kladencu. Ona se najednom diže. 141
- O gospodarice, gde je Tirza? - Ovde sam, Amra. Ovde. Zar mi nećeš dati malo vode. Zabacujući kosu što joj je padala na lice, Amra ustade, uputi se korpi i poče da vadi hranu. - Evo - reče - hleba i mesa. Htela je da prostre stolnjak na zemlju, ali gospodarica ponovo progovori: - Ne čini to, Amra. Oni ljudi tamo mogli bi te kamenovati a nama uskratiti vodu. Ostavi mi korpu, uzmi krčag, napuni ga i donesi. Mi ćemo sve odneti u grobnicu. I za danas si nas poslužila onako kako to Zakon traži. Pohitaj, Amra. Ljudi pred kojima se ova scena odigravala ustupiše mesto služavki i čak joj pomogoše da napuni krčag, toliko je izgledala nesrećna. - Ko su one? - upita jedna žena. - Bile su tako dobre prema meni - odgovori jednostavno Egipćanka. Zatim, stavivši krčag na rame, požuri natrag. Ponovo je zaustavi uzvik: - Nečiste smo! Nečiste! Spustivši krčag pored korpe, odmače se nekoliko koraka: - Hvala, Amra. To je zaista lepo od tebe. - Ima li još nešto što mogu učiniti za vas? Majčina ruka je ležala na krčagu jer je umirala od žeđi. Ona ipak zastade, ispravi se i reče odlučno: - Da, znam da se Juda vratio kući. Videla sam ga kad je spavao pred kapijom, pre dve noći. Videla sam i tebe kad si ga probudila. Amra sklopi ruke. - O gospodarice moja! Ti si nas videla a nisi se pokazala? - To bi ga ubilo. Neću ga moći više nikad stegnuti u naručje ni poljubiti. O Amra, Amra, znam da ga voliš. - Volim ga - reče sirota duša briznuvši ponovo u plač. - Dala bih život za njega. - Dokaži mi, Amra. - Spremna sam.
142
- Onda, nemoj mu reći gde smo ni da si nas videla. Ne tražim ništa drugo od tebe, Amra. - Ali on vas traži. Došao je iz velike daljine da vas nađe. - Ne sme da nas nađe; postaće ono što smo mi. Slušaj, Amra. Ti ćeš nas služiti kao i danas. Donosićeš nam ono malo što nam je potrebno Neće dugo potrajati. Dolazićeš svako jutro i svako veče i... i... Glas joj je drhtao, jer je izgubila gotovo svu snagu. - ...I pričaćeš nam o njemu, Amra. Ali njemu nećeš reći ništa za nas. Jesi li čula? - Oh, biće mi tako teško da ga slušam kad govori o vama, da ga vidim kako svuda trči da vas traži, a da mu čak ne mogu reći ni da ste žive. - Možeš li mu kazati da smo dobro, Amra? Služavka pokri lice rukom. - Ne možeš - nastavi gospodarica. - Onda ćuti. Sada idi i vrati se doveče. Čekaćemo te. Do viđenja. - Biće teško čuvati tajnu, o gospodarice! - reče Amra padajući licem u prašinu. - Bilo bi još teže videti njega u istom stanju u kome smo mi odgovori majka dodavši korpu Tirzi. - Vrati se večeras - ponovi uzimajući samo krčag. Amra ostade na kolenima sve dokle nisu iščezle, a zatim tužno krenu natrag. Vratila se pre noći i tako ih je služila ujutru i uveče, jer one nisu mnogo zahtevale. Grobnica, iako ledena i pusta, bila je manje tužna od ćelije u kuli jer joj je sunce obasjavalo ulaz i jer se nalazila među ljudima. Ovde se mogla očekivati smrt.
143
GLAVA VI Ujutru prvog dana sedmog meseca - tišrija za Hebrejce, a oktobra prema našem načinu računanja - Ben Hur, nezadovoljan, ustade sa postelje u hanu. Malo je vremena utrošio na razgovor po Maluhovom dolasku. Maluh je počeo traganje od Kule Antonije, gde se neposredno obratio tribunu koji je njome zapovedao. Ispričao mu je istoriju Hurovih, iznoseći mu sve pojedinosti o nesrećnom slučaju sa Gratom, slučaju koji su želeli da prikažu kao zločinački atentat. Predmet njegovog zahteva, rekao je, bio je da sazna da li je neki član ove nesrećne porodice u životu, da bi se mogla uputiti molba Cezaru i tražiti povraćaj imovine i građanskih prava. Takva molba, nije u to nimalo sumnjao, dovela bi do istrage po carskom naređenju, čega se prijatelji ove porodice nisu plašili. U odgovor tribun mu je opširno izneo okolnosti pod kojima su otkrivene dve žene u kuli i dao mu da pročita izveštaj koji je sam o tome sastavio. Omogućio mu je da ga prepiše. Maluh se žurno vrati Ben Huru. Bilo bi besmisleno opisivati kakav je utisak ova strašna priča ostavila na mladog čoveka. Ni suze ni krici nisu mu mogli ublažiti bol. Dugo je sedeo bledog lica i slomljenog srca. S vremena na vreme, kao da bi otkrio najmučnije misli, šaputao je: - Gubave! Gubave! Moja majka i Tirza... gubave! Od kada, o Gospode! U jednom trenutku obuze ga pravedan bes, a takođe i želja za osvetom, koja je, to treba priznati, bila mnogo manje pravedna. Najzad ustade. - Moram ih naći, Maluše. One možda umiru. - Kuda ćeš ići da ih tražiš? - Postoji samo jedno mesto kuda su mogle otići. Maluh se usprotivi i naposletku je jedva privoleo Ben Hura da njemu poveri ovaj novi pokušaj. Zajedno su otišli na kapiju prema 144
Planini zlog saveta, koja je odvajkada bila utočište gubavaca. Proveli su tamo ceo dan, deleći milostinju, raspitujući se za dve žene i obećavajući bogate nagrade ako se one pronađu. Činili su to iz dana u dan do kraja petog meseca i čitavog šestog meseca. Gubavci su brižljivo pretražili grad-fantom jer ih je privlačilo obećanje, pošto su bili mrtvi samo po zakonu. I svaki dan grobnica blizu kladenca bila je opsedana a dve žene podvrgavane pravom saslušanju. Ali one su ljubomorno čuvale svoju tajnu. Ben Hurovi napori nisu uspeli. Tako su prvog dana sedmog meseca saznali samo da su dve gubave žene nedavno oterane kamenicama. Ovo otkriće i poređenje datuma doveli su ih do tužnog ubeđenja da su ove nesrećnice pripadale porodici Hurovih, i tako je pitanje ostalo bez odgovora. Gde su one? I šta im se dogodilo? - Zar nije bilo dovoljno što su gubave - ponavljao je sin sa ogorčenjem koje čitalac može lako zamisliti. - Zar to nije bilo dovoljno! Oh, ne! Morali su ih još oterati kamenicama iz njihovog rodnog grada. Moja majka je umrla posle lutanja po pustinji! Ona je mrtva! Moja Tirza je mrtva! Ostajem sam i zašto? O bože, gospode mojih otaca! Koliko će vremena Rim odolevati? Ogorčen, očajan, sav obuzet željom za osvetom, uđe u dvorište hana koji je bio pun ljudi što su stigli u toku noći. Za vreme ručka čuo je neke kako razgovaraju. Njegovu pažnju naročito privuče jedna grupa. Bili su to većinom mladi ljudi, jaki, živahni, seljačkog izgleda i sa provincijskim naglaskom. U njihovom izgledu, izvesnom izrazu koji se nije mogao okarakterisati, u držanju glave, sjaju očiju bilo je nečega što se nije viđalo kod ljudi ovog staleža u Jerusalimu. Ben Hur se brzo uveri da su to Galilejci, koji su došli u grad iz raznih razloga, ali najverovatnije da uzmu učešća u Prazniku truba. Ubrzo se zainteresovao za njih, jer su vodili poreklo iz oblasti gde se nadao da će naići na najbolju podršku u zadatku koji je želeo da ostvari. Posmatrao ih je, videći u mašti kakva bi čuda mogla izvršiti legija sastavljena od takvih ljudi obučenih u strogoj rimskoj disciplini. U tom trenutku jedan čovek uđe u dvorište. Lice mu je bilo crveno a oči sjajne od uzbuđenja. 145
- Šta? Vi ste ovde? - reče Galilejcima. Rabini i starci su napustili Hram i otišli do Pilata. Hajdemo brzo da im se pridružimo. Oni ga odmah opkoliše. - Da traže Pilata? A zašto? - Upravo su otkrili jednu bezbožnu zamisao. Novi Pilatov vodovod treba da se plati novcem Hrama. - Šta? Iz svete riznice? Upućivali su jedan drugom ovo pitanje gledajući se zaprepašćeno. - Ali to je božji novac. Neka pokuša da uzme jedan šekel ako se usuđuje. - Hodite! - uzviknu glasnik. - U ovom trenutku povorka prelazi preko mosta. Cela varoš ide za njom. Možda ćemo im biti potrebni. Požurite! Nije im dugo trebalo da se oslobode nepotrebnog odela i bili su spremni, gologlavi i odeveni samo u toge sa kratkim rukavima, koje su obično nosili kao žeteoci na poljima ili kao lađari na jezeru. Bila je to odeća u kojoj su se verali po brdima za stadima ili brali grožđe, ne hajući za vrelo sunce. Zaustavivši se samo nekoliko časaka da pritegnu pojas, rekoše jednostavno: - Spremni smo. Tada im se Ben Hur obrati. - Ljudi Galileje, - reče - ja sam Judin sin. Hoćete li me primiti u svoje redove? - Možda ćemo morati da se bijemo - odgovoriše oni. - Ja neću prvi pobeći u tom slučaju. Oni primiše odgovor smejući se, a glasnik mu reče: - Izgleda da si dosta jak. Hajde! Ben Hur skide gornju odeću. - Znači, mislite da ćete morati da se tučete... - reče mirno pritežući pojas. - Tako je. - Protiv koga? - Protiv garde. 146
- Legionara? - Na koga bi se drugog Rimljanin oslonio? - A zašto ćete se tući? Oni ga ćutke pogledaše. - E pa, - nastavi on - učinićemo što god možemo. Ali zar ne bi bolje bilo da izaberemo vođu? Legionari uvek imaju zapovednika i na taj način mogu da se bore kao jedan čovek. Galilejci ga pogledaše začuđeno, kao da im je ta misao nova. - Složimo se bar da se uvek držimo zajedno. Sada, ako ste spremni, i ja sam. - Jesmo. Hajdemo! Kao što se sećamo, han se nalazio u Bezeti. A da bi stigli u Pretoriju, kako su Rimljani pompezno nazivali Irodov dvorac na brdu Sionu, morali su proći severno i zapadno od Hrama. Ulicama - ako se to može tako nazvati - koje idu sa severa na jug i koje su poprečno ispresecane običnim stazama stigli su brže do velike utvrđene kapije. Putem im se pridružiše mnogi ljudi koje je razgnevila vest o novom oskvrnjenju. Na kapiji Pretorije već je stajala uznemirena i mnogobrojna gomila a povorka starešina i rabina već je bila ušla... Pod veličanstvenim mramornim zupčastim otvorima na zidu utvrđenja jedan centurion je stajao na straži sa nekolicinom naoružanih ljudi. Sunce je žestoko peklo i udaralo u kacige i štitove vojnika, ali oni su stajali na svom mestu ravnodušni prema žezi i kricima gomile. Talas građana prodre kroz veliku bronzanu kapiju, dok je mnogo manji broj ljudi izlazio otuda. - Šta se događa? - upita jedan Galilejac nekog od onih koji su izlazili. - Ništa. Rabini su pred vratima dvorca i traže da vide Pilata. On je odbio da izađe. Ali oni su poslali nekoga i poručili mu da će ostati tu dok ih ne sasluša. Još čekaju. - Uđimo, - reče mirno Ben Hur, koji je, nasuprot svojim drugovima, shvatao da ne postoji samo razlika u mišljenju između onih koji su došli da se žale i guvernera nego i da se mora doneti jasna odluka u ovom ili onom smislu. 147
Iza kapije se videlo lisnato drveće pod kojim su bile klupe. Ljudi koji su ulazili i izlazili brižljivo su izbegavali hladovinu na pločniku, jer ma kako to čudno izgledalo, jedan rabinski propis, verovatno na osnovu Zakona, zabranjivao je negovanje svakog zelenila u zidovima Jerusalima. Čak je i premudri Solomon, kako pričaju, kad je zaželeo vrt za svoju suprugu Egipćanku, bio primoran da nađe mesto u dolini, tamo gde se sastaju brežuljci, malo iznad ElRodžela. Kroz lišće je svetlucalo pročelje dvorca. Okrenuvši desno, grupa se uskoro nađe u prostranom parku, na čijoj se zapadnoj strani dizala zgrada u kojoj je boravio guverner. Mnoštvo uzbuđenih ljudi ispunjavalo je trg. Sva lica su bila okrenuta prema tremu sagrađenom iznad velikih zatvorenih vrata, a pod njim su legionari još stajali na straži. Gomila je bila tako gusta da prijatelji nisu mogli da se probiju. Ostali su u pozadini, posmatrajući šta se događa. Spazili su oko trema visoke turbane rabina čija se nestrpljivost ponekad prenosila na ljude iza njih. Često se razlegao krik: - Pilate, ako si guverner, izađi! Pokaži se! U jednom trenutku izađe neki čovek lica zažarena od gneva i progura se kroz gomilu vičući: - Ovde se ne vodi nikakvog računa o Izrailju. Mi na svojoj svetoj zemlji nismo ništa drugo nego rimski psi! - Misliš da se neće pojaviti? - Da se pojavi? Zar nije odbio tri puta? - A šta će raditi rabini? - Isto kao u Cezariji... logorovaće ovde dok ih ne sasluša. - Neće se usuditi da dirne u riznicu, zar ne? - upita jedan od Galilejaca. - Ko zna? Jedan Rimljanin je već obeščastio tu svetinju. Ima li nešto sveto za Rimljanina? Tako je protekao jedan sat i, mada ih Pilat nije udostojio odgovora, rabini i svetina ostadoše na istom mestu. Tako dođe podne i donese pljusak sa zapada, ali se ništa ne promeni, sem što je masa bila još brojnija, još bučnija i ogorčenija. Povici su se čuli gotovo bez 148
prekida: "Pokaži se! Pokaži se!" S vremena na vreme začula bi se i po koja ne mnogo pristojna reč. Međutim, Ben Hur je držao svoje prijatelje Galilejce na okupu. On je smatrao da će rimski ponos možda prevagnuti nad razboritošću i da rasplet ne može biti daleko. Pilat je čekao da mu narod pruži razlog da pribegne sili. I rasplet dođe. Posred gomile začuše se udarci, koje odmah propratiše krici bola i gneva. Nastala je velika uzbuna. Ugledni starci pred tremom okrenuše se preneraženi. Narod koji se nalazio pozadi grunu napred; oni koji su bili u sredini pokušavali su da izađu i, jedan trenutak, pritisak oprečnih snaga bio je strahovit. Hiljade glasova digoše se istovremeno da pitaju šta se događa, ali niko nije imao vremena da odgovori jer se iznenađenje brzo pretvorilo u paniku. Ben Hur sačuva hladnokrvnost. - Vidiš li nešto? - upita jednog od Galilejaca. - Ne vidim. - Podići ću te. On uhvati čoveka oko pasa i podiže ga. - Šta se događa? - Sada vidim... Neki ljudi naoružani batinama udaraju po svetini. Obučeni su u jevrejsku odeću. - Ko su oni? - Rimljani su, tako mi boga! To su preobučeni Rimljani. Vitlaju batinama kao bičevima. Tamo su upravo oborili na zemlju jednog rabina... a malo dalje, nekog starca. Ne štede nikoga. Ben Hur spusti čoveka. - Galilejci! Ovo je Pilatovo lukavstvo! - uzviknu. - Ali ako ste voljni da me slušate, nadjačaćemo ove ljude i njihove batine. Galilejci se ohrabriše. - Hoćemo! Hoćemo! - Hajdemo opet do drveća kod kapije i videćemo da Irodov zasad, iako mu se Zakon protivi, ipak ima dobru stranu. Pođimo! Potrčaše što su brže mogli i pokidaše grane sa stabala. Za tren oka bili su i oni naoružani. Vraćajući se u park, susreli su gomilu 149
koja je bežala u pravcu kapije. U pozadini se i dalje razlegala buka: mešavina vriska, jauka i psovki. - Stanite uza zid! - viknu Ben Hur. - Stanite uza zid i pustite gomilu da prođe! Stisnuvši se, izbegli su gužvu i malo-pomalo prokrčili sebi put dok nisu stigli do parka. - Držite se na okupu i idite za mnom! U tom trenutku Ben Hur je postao vođa i, dok je išao kroz gomilu, njegovi prijatelji su ga sledili kao jedan čovek. Kad se Rimljani, deleći udarce i smejući se kad bi neko pao, nađoše pred Galilejcima, snažnim, željnim borbe i naoružanim kao i oni, iznenadiše se. Začu se snažan krik i poleteše batine žestoke i smrtonosne. Napad je bio silovit. Niko nije sejao toliku pustoš kao Ben Hur kome je njegova izvežbanost izvanredno koristila. Ne samo što je znao kako da udara i kako da se čuva nego mu takođe i njegova dugačka ruka, savršena pokretljivost i neuporediva snaga pomogoše mnogo da izađe nakraj sa svakim svojim protivnikom. Bio je istovremeno vođ i borac. Batina kojom je vitlao bila je duga i teška. Nije trebalo da udari neprijatelja više od jedanput. Izgledalo je kao da prati borbu svakog svog prijatelja i da je obdaren sposobnošću da se uvek nađe kraj njega kad ustreba. Njegov bojni poklič bodrio je prijatelje dok je neprijateljima uterivao strah u kosti. Zaprepašćeni, Rimljani najpre uzmakoše, a zatim se okretoše i pobegoše u pravcu trema. Plahoviti Galilejci gonili bi ih do stepenica, ali ih Ben Hur mudro zadrža. - Ostanite ovde, prijatelji! Otuda dolazi centurion sa svojim ljudima. Naoružani su mačevima i nose štitove. Ne možemo se s njima tući. Dobro smo se borili do sada. Povucimo se i izađimo dok još možemo. Poslušaše ga, ali su se kretali polako jer su morali da preskaču svoje sugrađane koji su ležali oboreni. Neki su ječali, neki su se molili, a neki su bili nemi kao da su mrtvi. Ali sve žrtve nisu bili Jevreji i to ih uteši.
150
Centurion im nešto doviknu dok su bežali. Ben Hur prsnu u smeh i odgovori njihovim jezikom: - Ako smo mi izrailjski psi, vi ste rimski šakali. Ostanite tu i mi ćemo se vratiti. Galilejci ga pozdraviše s odobravanjem i produžiše put smejući se. Pred kapijom se nalazila gomila kakvu Ben Hur nije nikada video, čak ni u Areni antiohijskoj. Krovovi kuća, ulice, padina brežuljka behu prekriveni ljudima koji su plakali i molili se. Stražari na kapiji propustise grupu ne izazivajući je. Ali tek što su izašli, centurion koji je čuvao stražu pred tremom pojavi se i doviknu Ben Huru: - Hej, bestidniče! Jesi li Rimljanin ili Jevrejin? - Ja sam Judin sin, rođen u ovom gradu. Šta hoćeš od mene? - Ostani i tuci se! - U pojedinačnoj borbi? - Ako hoćeš! Ben Hur se podrugljivo nasmeja. - O hrabri Rimljanine, dostojni sine Jupiterovog kopileta! Nemam nikakvog oružja. - Daću ti svoje. Pozajmiću ga od nekog od mojih ljudi. Čuvši ovaj razgovor, narod ućuta i vest se brzo raširi. Nedavno je Ben Hur pobedio jednog Rimljanina pred očima cele Antiohije i Srednjeg istoka. Ako ovog puta bude kadar da pobedi drugog pred Jerusalimom, biće to velika čast. Nije oklevao i uputi se slobodno centurionu rekavši: - Pristajem. Pozajmi mi mač i štit. - A kacigu i oklop? - Zadrži ih. Možda nisu za mene. Dadoše mu oružje a centurion je stajao spreman. Sve to vreme vojnici pored kapije ne makoše se. Tek kad se borci približiše jedan drugome da bi otpočeli borbu, pronese se gomilom: - Ko je on?
151
Niko nije znao. Rimska nadmoćnost u oružju sastojala se iz tri elementa: pokoravanje disciplina, legionarska obuka za borbu i naročito rukovanje kratkim mačem. Oni u borbi nisu ni udarali ni sekli već su uvek boli vrhom mača, bilo da su išli napred ili da su se povlačili, a uvek su ciljali u lice protivnika. Ben Hur je znao sve to. Pred sam početak borbe reče: - Rekao sam ti da sam Judin sin, ali ti nisam rekao da me je izvežbao učitelj gladijatora. Sada, čuvaj se! S tim rečima Ben Hur skoči na protivnika. U magnovenju se pogledaše u oči preko ivice svojih ispupčenih i ukrašenih štitova. Zatim Rimljanin navali kao da će da ga ubode odozdo. Jevrejin se grohotom nasmeja. Onda usledi pokret u pravcu lica, ali Jevrejin, brži od udarca, baci se na levu stranu. On podvuče štit pod mišicu svog neprijatelja, uklještivši tako mač i mišicu; još jedan pokret, ovog puta nalevo i napred, i čitava desna strana Rimljaninova bila je izložena njegovoj oštrici. Centurion pade na grudi tako da je odjeknuo pločnik. Ben Hur je pobedio. Prema starom običaju gladijatora, stade nogom na leđa protivniku, diže štit iznad glave i pozdravi nepomične vojnike pred kapijom. Kad ljudi shvatiše da je on pobedio, kao da pomahnitaše. Čim vest dopre do onih koji su stajali na krovovima, oni zamahaše šalovima, maramama, a nebo se prolamalo od njihovih pokliča. I da je Ben Hur pristao, Galilejci bi ga nosili u trijumfu na ramenima. Jednom pretorijancu koji priđe sa kapije on reče: - Tvoj drug je poginuo kao vojnik. Zbog toga mu neću oduzeti ništa sem mača i štita. Rekavši to udalji se. Malo docnije obrati se Galilejcima: - Braćo, dobro ste se držali. Rastanimo se sada, inače će nas goniti. Potražite me večeras u hanu u Betaniji. Imam da vam predložim nešto od velikog značaja za Izrailj. - Ko si ti? - upitaše ga. - Judin sin - odgovori on jednostavno. Svetina željna da ga vidi izbliza okupljala se oko grupe. - Hoćete li doći u Betaniju? - upita on opet. 152
153
- Doći ćemo. - Donesite tada ovaj mač i ovaj štit da bih vas poznao. Probijajući se žurno kroz svetinu koja se sve više okupljala, on se izgubi. Po naređenju Pilata narod je došao iz grada da pokupi svoje mrtve i ranjene, ridajući i naričući. Ali njihov bol je u velikoj meri ublažila pobeda nepoznatog heroja, koga su svi počeli svuda da traže. Bojažljivi duh naroda probudio je ovaj neustrašivi podvig u tolikoj meri da su po ulicama i u Hramu, za vreme svetih ceremonija, počeli da pričaju priče o Makabejcima. I hiljade ljudi klimali su glavama uzdišući: - Još malo vremena, samo još malo, braćo, i Izrailj će opet postati ono što je bio. Uzdajmo se u Gospoda i budimo strpljivi. Tako je Ben Hur pridobio Galileju i utro put za još veća dela. Videćemo sa kakvim uspehom.
154
KNJIGA ŠESTA Probudih se u zoru i ugledah buntovnicu U toplom zraku, kako sanja o Sedam mora. Pitomu sirenu, S narukvicama od morskih algi I vencem što joj krasi kosu, Posutu sjajnim školjkama. TOMAS BEJLI OLDKIČ
GLAVA I Kako je bilo predviđeno, sastali su se u hanu u Betaniji. Odatle je Ben Hur otišao sa Galilejcima u njihov zavičaj gde mu je njegov podvig na Starom trgu ubrzo doneo slavu i uticaj. I pre nego što prođe zima obrazovao je tri legije i organizovao ih na rimski način. Mogao ih je imati još toliko, jer ratnički duh tog hrabrog naroda nije nikad zaspao. Ipak, ovaj rad je zahtevao opreznost kako zbog Rima, tako i zbog Iroda Antipe. Zadovoljivši se, dakle, u tom trenutku sa tri legije, Ben Hur ih je pripremao i obučavao za sistematsku akciju. S tim ciljem odveo je oficire do korita lave Trahonitisa, i naučio ih je da rukuju oružjem, posebno džilitom i mačem, kao i naročitom manevrisanju u predvođenju legija. Posle toga ih je poslao kući da oni uče druge. I ubrzo je ova obuka postala narodu razonoda. Razume se, ovaj zadatak je zahtevao strpljenje, veštinu, revnost, veru i odanost - dragocena svojstva za one koji teže da predvode ljude. Nikada ih ljudsko biće nije imalo u većem stepenu niti ih je iskoristilo bolje od Ben Hura. Radio je sa oduševljenjem odričući se svega. Međutim, ne bi uspeo bez podrške Simonidesa, koji ga je snabdevao oružjem i novcem, i bez Ilderima, koji je stražario i davao hranu. I pored svega toga, ipak ne bi uspeo bez 155
junačkog duha Galilejaca. Jevreji rođeni na domaku Hrama prezirali su uglavnom ovu braću sa severa; ali u samom Talmudu piše: "Galilejac voli čast a Jevrejin novac." Pošto su mrzeli Rim isto onoliko koliko su voleli svoj zavičaj, uvek su prvi dolazili na bojište a poslednji ga napuštali. Sto pedeset hiljada mladih Galilejaca poginulo je u poslednjem ratu protiv Rima. Na velike praznike odlazili su peške u Jerusalim, marširajući i bivakujući kao vojnici. Voleli su sve ljude, čak i bezbožnike. U lepim Irodovim gradovima, koji su po svemu bili rimski, a naročito Seforis i Tiberaida, držali su se ponosito. Živeli su u miru sa svima. I na najveću slavu hebrejskog imena dali su pesnike poput tvorca Pesme nad pesmama. Legenda kao što je ona o dolasku kralja morala je svemoćno uticati na tako živ, ponosan, hrabar, odan i sanjarski narod. Makar kralj dolazio samo da sruši Rim - ta perspektiva bi bila dovoljna da prihvate plan koji im je izneo Ben Hur. Ali kad su saznali da će on upravljati svetom, moćniji od Cezara i veličanstveniji od Solomona, i da će njegova vladavina trajati večito, zov je bio neodoljiv. Ben Hurove reči su ih podsećale na dragu staru priču o Mesiji, koja im je bila gotovo isto tako prisna kao i ime Gospoda. Najzad će se ostvariti stari san. Tako protekoše zimski meseci i nastade proleće sa pljuskovima koje je donosio sa mora zapadni vetar. U to doba Ben Hur je toliko radio da je mogao ozbiljno reći za sebe i svoje pristalice: - Dobri kralj ima samo da dođe i da nam kaže gde želi da postavi svoj presto. Naše mišice će ga čuvati. U svojim dodirima sa mnogobrojnim ljudima bio je poznat samo kao Judin sin i svi su ga tako zvali. Jednog jutra Ben Hur je sedeo sa nekoliko svojih Galilejaca na ulazu u pećinu koja im je služila kao sklonište, kad mu priđe glasnik Arapin i predade mu pismo. Pošto je slomio pečat, pročita:
156
Jerusalim, IV dan Nizana Pojavio se prorok za koga se tvrdi da je Elija. Mnogo godina je proveo u pustinji i u našim očima on je prorok. U svojim besedama on nagoveštava skori dolazak nekoga ko će biti veći od njega i on ga sada očekuje na istočnoj obali Jordana. Išao sam da vidim i da ga čujem, a onaj koga očekuje bez sumnje je kralj kome se i ti nadaš. Dođi i prosudi sam. Ceo Jerusalim ide da vidi proroka. Mnogi stanovnici drugih gradova takođe. Obala gde on prebiva podseća na Maslinovu goru poslednjih dana Pashe. MALUH. Rumenilo obli Ben Hurovo lice. - Iz ovog pisma, o prijatelji, saznajem da se naše čekanje bliži kraju. Pojavio se kraljev glasnik i on nagoveštava dolazak svog gospodara. Kad im je pročitao pismo, i oni se obradovaše. - Pripremite se sada, - reče im - jer ćete sutra krenuti kućama. Čim stignete, pošaljite poruku vašim ljudima i naredite im da budu spremni da se okupe čim izdam zapovest. Ja ću ići da se uverim je li kraljev dolazak tako blizak i izvestiću vas. On uđe u pećinu i napisa jedno pismo Ilderimu a drugo Simonidesu, javljajući im vesti koje je dobio i saopštavajući im svoju želju da dođe u Jerusalim. Pisma je poslao po brzim glasnicima. Kad pade noć i kad se pojaviše zvezde po kojima će se upravljati, on uzjaha i u pratnji vodiča Arapina krenu prema Jordanu stazama karavana između Rabat-Amona i Damaska. Vodič je bio siguran a Aldebaran brz. Tako oko ponoći dva čoveka napustiše područje lave i pohrliše na jug.
157
GLAVA II Ben Hur je nameravao da siđe s konja u zoru i da nađe neko sigurno mesto gde bi se odmorio. Ali zora ga zateče u pustinji i on nastavi put a vodič mu je obećavao da će ga odvesti u dolinu okruženu velikim stenama, gde će naći izvor, nekoliko dudova i dovoljno trave za konje. Dok su odmicali, Ben Hur je bio zadubljen u misli, kad ga najednom vodič upozori da su se iza njih pojavili neki stranci. Svuda unaokolo pružao se talasasti pesak koji je lagano žuteo na svetlosti bez i najmanjeg znaka zelenila. Na levoj strani, ali vrlo daleko, protezao se lanac niskih brežuljaka koji je izgledao beskrajan. U takvoj praznini svaki predmet u pokretu nije mogao dugo ostati nezapažen. - To je kamila sa jahačima - primeti uskoro vodič. - Ima li još nekoga iza njih? - Nema. A, vidi se neki čovek na konju ... bez sumnje gonič. Malo kasnije i sam Ben Hur opazi da je kamila bela i neobično velika, da podseća na čudesnu životinju na kojoj su Valtazar i Ira dojahali do izvora u Dafninom gaju. Nije se mogla naći još jedna takva. On pomisli na lepu Egipćanku i uspori konja. Najzad, mogao je da razabere palankin ispod koga su sedele dve osobe. Ako su to Valtazar i Ira! Da li da im se javi? Ne, to nije moguće, oni sami u pustinji. Ali dok je tražio odgovor na to pitanje, dugačak korak kamilin donosio je putnike. Ubrzo začu praporce i spazi veličanstvenu opremu koja je toliko zadivila ljude na izvoru Kastalije. On takođe ugleda Etiopljanina, još uvek u službi Egipćana. Ogromna životinja se zaustavi kraj njegovog konja. Ben Hur diže pogled i... Ira sama, pod dignutim zastorima, gledala ga je svojim krupnim očima iznenađenim i upitnim. - Neka te blagoslovi jedini pravi bog! - reče Valtazar drhtavim glasom.
158
- Mir gospodnji neka je s tobom i s tvojima! - odgovori Ben Hur. - Oči su mi oslabele od suza, - reče Valtazar - ali one prepoznaju u tebi Hurovog sina koji je pre kratkog vremena bio sa mnom gost pod šatorom liderima Velikodušnog. - A ti si Valtazar, mudri Egipćanin. Otkuda ti sam u pustinji? - Da odgovorim na tvoje pitanje: jedan karavan koji ide u Aleksandriju prati nas na malom odstojanju. I pošto on mora da prođe kroz Jerusalim, mislio sam da je bolje da iskoristim njegovo društvo do Svetog grada, koji je cilj mog puta. Međutim, jutros, nezadovoljni njegovim suviše sporim hodom pošto ga zadržava rimska kohorta koja ga prati - ustali smo ranije i usudili se da malo odmaknemo. Ne plašim se nimalo razbojnika na putu, jer imam ovde pečat šeika Ilderima; što se tiče divljih zveri, naša vera u boga jedina nam je zaštita protiv njih. Ben Hur se pokloni i reče: - Pečat dobrog šeika služi kao zaštita u celoj pustinji. Što se tiče lava, on bi morao biti veoma brz da bi stigao ovog kralja svoga soja. On pri tom potapša kamilin vrat. - Ipak - reče Ira sa osmehom koji ne umače mladom čoveku čije su se oči više puta okretale njoj za vreme razgovora sa starcem ipak, naša kamila bi bila još brža kad bismo prekinuli njen post. Čak i kraljeve mori glad i muči glavobolja. Ako si ti zaista Ben Hur o kome je moj otac govorio i koga sam imala čast da upoznam, sigurna sam da ćeš biti srećan da nam pokažeš neku stazu koja vodi do vode kako bismo mogli zaliti svoj jutarnji obrok u pustinji. Ben Hur pohita da odgovori: - Lepa Egipćanko, budi uverena da saosećam s tobom. Ako možeš još malo da pričekaš, naći ćemo izvor za koji me pitaš i obećavam ti da će njegova voda biti isto tako pitka i hladna kao voda Kastalije. Sa tvojim dopuštenjem požurićemo.
159
- Primi blagoslove žednog stvora koji ti za uzvrat nudi komad hleba pečenog u gradskim pećima i umočenog u maslac sa rosnih pašnjaka Damaska. - O, retke milosti! Pođimo. Rekavši to, Ben Hur obode konja u društvu Arapina; pri putovanju na kamili za putnike je nezgodno što ne mogu razgovarati. Malo posle grupa stiže u jednu stenovitu uvalu i okrenu desno za vodičem. Put je bio razmekšan usled nedavnih kiša. Ukoliko su dalje odmicali, on se proširivao sve do dve strmine čije su stene brazdali tanki mlazevi vode koja se slivala. Najzad prođoše kroz uzan prolaz i stigoše u veličanstvenu i prostranu dolinu. Kad iz žute ravnice putnik stigne u ovu zelenu svežinu, njemu se čini da je otkrio raj. Vijugavi potočići ličili su na konce zategnute oko ostrvaca prekrivenih zelenilom i oivičenih trskama. Nekoliko oleandera kao da je domilelo iz poslednjih udubljen ja doline Jordana kraseći mesto svojim krupnim cvetovima. Samo se jedna palma nadnosila sa kraljevskom dostojanstvenošću. Uz podnožje visokih kamenih stena pela se loza. Levo je žbunje lovora otkrivalo izvor koji su tražili. Tamo ih odvede vodič i oni nisu obraćali pažnju na pućpurikanje jarebica i drugih manjih ptica koje su izletale iz svojih skrovišta u trščaku prelivajući se u raznim bojama. Voda je izbijala iz pukotine u steni koju je neka milosrdna ruka proširila i načinila od nje šupljinu. Iz šupljine voda je veselo skakutala preko velike kamene ploče mestimično obrasle mahovinom, bacajući se u bistri zdenac. Odatle je tekla između sprudova prekrivenih travom, napajajući drveće pre nego što će se izgubiti u žednom pesku. Oko zdenca se videlo nekoliko uskih staza, inače mesto nije bilo izgaženo. To je bilo jemstvo da im odmor neće ometati nametljivci. Konje pustiše, dok Etiopljanin pomože Valtazaru i Iri da siđu sa kamile koja je kleknula. - Donesi mi kupu - reče Ira nestrpljivo. Rob ode da potraži kristalni pehar u kovčegu pod baldahinom. Ona se, međutim, okrete Ben Huru: - Poslužiću te na izvoru. 160
Uputiše se zdencu, gde je hteo da joj zahvati vode, ali ona odbi. Kleknuvši, ona napuni kupu i pruži je Ben Huru da on uzme prvi gutljaj. - Ne - reče on odgurnuvši lepu ruku i gledajući neprestano u njene krupne oči pod izvijenim obrvama. - Molim te, pusti me da te poslužim. Ali ona nije popuštala. - U mom zavičaju, o Hurov sine, poslovica kaže: "Bolje je biti peharnik srećnom čoveku nego doglavnik kralju." - Srećnom čoveku! - ponovi on. Oboje behu iznenađeni tonom njegovog glasa i pogledom koji zaroni u njene oči. Ona živo reče: - Bogovi nas daruju uspehom dajući nam znak po kome znamo da su oni uz nas. Zar nisi bio pobedilac u Areni? Rumenilo obli obraze mladog Jevrejina. - Eto jednog znaka, a postoji i drugi. U dvoboju mačevima oborio si Rimljanina. On se još jače zacrvene - nije mu to polaskalo, već ga je dirnulo interesovanje s kojim je pratila njegove podvige. Ali trenutak kasnije zadovoljstvo ustupi mesto razmišljanju. Ona borba, on je to znao, pročula se po celoj zemlji, ali ime pobedioca bilo je tajna samo nekolicine ljudi - Maluha, Ilderima i Simonidesa. Da li je neki od njih tajnu poverio ovoj ženi? Bio je zbunjen od iznenađenja i zahvalnosti. Videvši to, ona se diže i reče držeći kupu iznad zdenca: - O bogovi egipatski! Zahvaljujem vam što sam upoznala junaka... Hvala vam i zato što žrtva u dvorcu Idermija nije bio moj junak i moj kralj. I stoga, sveti bogovi, pijem za vas. Ona izli jedan deo vode iz kupe, prinoseći time žrtvu, a ostalo popi. Kad odmaknu usne sa kristala, pogleda ga smejući se: - O Hurov sine, je li običaj najhrabrijih da ih pobeđuje žena? Uzmi ovu kupu i vidi da li ćeš u njoj naći neku lepu reč za mene. On uze kupu i naže se da je napuni. - Sin Izrailja nema bogova kojima bi prinosio žrtve - reče igrajući se vodom da bi prikrio sve veću zbunjenost. Šta je još znala 161
ova Egipćanka o njemu? Da li je saznala za njegove veze sa Simonidesom? A onda i za sporazum sa Ilderimom... Da li je i to znala? Iznenada ga obuze nepoverenje. Neko je odao njegove tajne, a to je ozbiljna stvar. Sem toga, išao je u Jerusalim, na svetu najopasnije mesto za njega, njegove drugove i njegov zadatak, ako neprijatelj nešto sazna. Da li je ona neprijatelj? Kad se kupa rashladi, on je napuni i diže je sa pritvornom ravnodušnošću: - O lepotice, da sam Egipćanin, ili Grk ili Rimljanin, rekao bih - on diže pehar iznad glave - o vi predobri bogovi! Zahvaljujem vam; zahvaljujem vam što ste ostavili na svetu pored nesreća i patnji čar lepote i utehu ljubavi, i pijem za onu koja ih najbolje oličava... Za Iru, najlepšu među svim kćerima Nila! Ona mu nežno položi ruku na rame. - Grešio si protiv Zakona, jer bogovi kojima si prineo tu žrtvu lažni su bogovi. A ako bih to rekla rabinima? - Oh, - odgovori on smejući se - to je malenkost za nekoga ko zna mnogo štošta važnije. - Ali, ići ću dalje... Do male Jevrejke koja neguje ruže u velikoj kući trgovca antiohijskog. Optužiću te što se ne kaješ pred rabinima. A njoj... - Šta ćeš reći njoj? - Ponoviću joj ono što si mi upravo rekao ispod dignute kupe, uzimajući bogove za svedoke. Ben Hur zaćuta tobože da bi pustio lepu Egipćanku da nastavi. Njegova hitra uobrazilja ugleda Jestiru pored njenog oca kako sluša poruke koje joj on šalje i kako ih ponekad čita. Pred njom je ispričao Simonidesu o svom doživljaju u dvorcu Idermija. Ona i Ira poznavale su se, a Ira je bila pronicljiva; što se tiče Jestire, ona je bila prirodna i iskrena. Simonides ga nije mogao odati - isto tako ni Ilderim - jer, čak i da ga nije vezivala čast, nije bilo nikog za koga bi ova otkrića bila opasnija nego za Ben Hura. Da li je Jestira davala obaveštenja Egipćanki? On je nije optuživao, ali njegovu dušu obuze sumnja i, kao što je poznato, sumnja je seme koje raste samo od sebe i veoma brzo onda kad se najmanje želi. Međutim, pre nego što je 162
Ben Hur smislio odgovor na aluziju o maloj Jevrejki, Valtazar priđe zdencu. - Duboko smo ti zahvalni, o Hurov sine, - reče on sa svojom uobičajenom ozbiljnošću. - Ova dolina je čudesna. Trava, drveće i hladovina mame nas. A izvor se presijava kao dijamant i u svojoj pesmi peva o bogu ljubavi. Ali nije dovoljno da zahvalimo na radosti koju si nam pričinio. Dođi da sedneš sa nama i okusiš naš hleb. - Dopusti mi da te poslužim. Rekavši to, Ben Hur napuni pehar i pruži ga Valtazaru. Rob odmah donese ubruse. Pošto su oprali i obrisali ruke, sve troje sedoše na istočnjački način pod šator da obeduju. Šator je bio razapet pod drvetom odakle se neprestano čuo žubor vode. Nad glavama im se nadnosilo lišće nepomično u mirnom vazduhu. Nežne trske stajale su pravo kao strele u bisernoj rosi. Na mahove bi prozujala pčela kroz hladovinu ili bi jarebica izlazeći iz skrovišta da se napoji pozivala svog druga pre nego što utekne. Spokojstvo doline, svežina vazduha, lepota vrta kao da ispuniše radošću dušu starog Egipćanina. Svojim blagim glasom on upita Ben Hura koji je najkraći put do Jerusalima. Želeo je takođe da sazna ide li i Ben Hur u Sveti grad. Ben Hur mu pokaza Maluhovo pismo i tako otkriše da obojica hitaju u Sveti grad sa istim ciljem: da nađu onoga koga je Ben Hur nazivao kraljem Judeje, a Valtazar Spasiteljem. U daljem razgovoru Valtazar je, kao i nekada u Ilderimovom šatoru, isticao da treba čekati Spasitelja duša, a ne nekog kraljaratnika. - Ali, postavlja se pitanje: kako ćemo ga poznati? - reče on. Ako i dalje veruješ da je on kralj kao Irod, istrajaćeš u toj veri sve dok ne otkriješ čoveka odevenog u purpurnu haljinu sa skiptrom u ruci. Naprotiv, onaj koga ja tražim biće siromašan, skroman, izgubljen među ljudima - čovek kao svi ostali. A znak po kome ću ga poznati biće vrlo jednostavan: on treba da nam pokaže, meni i celom čovečanstvu, kako ćemo ostvariti večni život, lep i čist život duše.
163
Nastade dug tajac koji Valtazar prekide pozivom da nastave put, jer je iz časa u čas raslo i njegovo nestrpljenje da vidi Spasitelja. Na njegov znak rob donese vino u mehu. Nališe pehare i ispiše. Zatim ustadoše. Dok je rob sklanjao stvari u kovčege i savijao šator, tri lica ove scene izvršiše obred pranja ruku. Odmah posle toga vratiše se istim putem u nameri da stignu karavan.
164
GLAVA III Karavan, koji se otegao u nedogled u pustinji, izgledao je veoma živopisno. Kretao se vijugajući kao zmija. S vremena na vreme njegovo lagano odmicanje dosadilo bi Valtazaru. Stoga na njegov predlog odlučiše da nastave sami. Ako je čitalac mlad ili ako je sačuvao prijatno sećanje na romantizam svoje mladosti, on će razume ti zadovoljstvo sa kojim je Ben Hur, poskakujući na konju pored kamile Egipćana, bacio poslednji pogled na čelo kolone koja beše gotovo nestala sa vidika u ogromnom pustinjskom prostranstvu. Istina, Ben Hur je u srcu osećao neku očaranost zbog Irinog prisustva. Čim bi sa svog uzdignutog mesta spustila pogled na njega, njegovo srce bi odmah počelo živo da kuca i neprekidno ga je ispunjavala želja da joj nečim ugodi. Predmeti na putu, iako obični, dobijali su neodoljivu privlačnost čim bi ona na njih obratila pažnju. Crna lasta u vazduhu u koju bi bio uperen njen prst iščezavala je u oreolu. Ako bi komadić belutka ili liskuna zablistao u užarenom pesku pod milovanjem sunčevih zrakova, bila bi dovoljna samo jedna njena reč da on poleti da ga dohvati i donese joj ga. Ako ga je ona, razočarana, odbacivala, on bi, daleko od pomisli da se uzalud mučio, žalio što je to stvar bez vrednosti, i širom otvarao oči u nadi da će naći nešto bolje - rubin ili možda dijamant. Isto tako je purpur dalekih planina buktao jačim plamenom kad bi ona uskliknula. A kad se slučajno zastor palankina spuštao, njemu se činilo da je mrak pao s neba da prekrije ceo pejzaž. U takvom stanju duha, tako omađijanog ovim slatkim prisustvom, šta bi ga moglo spasti od opasnosti koje su krili dani u društvu lepe Egipćanke na njihovom samotnom putovanju? U ljubavi nema logike kao što nema ni matematičke tačnosti... Šta je onda prirodnije nego da čarobnica uobličava onoga na koga je bacila čini.
165
Ukratko, znaci su dokazivali da ona shvata da na njega vrši uticaj. Još rano izjutra odnekuda je izvadila mrežicu ispletenu od zlatnog novca i namestila je tako da su joj zlatne niske padale na čelo i na kosu metalnoplave boje. Zatim je došao drugi nakit: prstenje, naušnice, narukvice, biserne ogrlice, najzad šal protkan zlatnim koncem, čiji je blesak ublažavala marama od indijske čipke znalački nameštena na grudi i na ramena. Tako udešena, služila se bezbrojnim načinima koketerije da osvoji Ben Hura. Svaki joj je pokret bio proračunat, a reči slatke kao med. Osmehivala se na njega, smejala se u visokom tremolu i pratila ga svuda pogledima, čas nežnim, čas iskričavim. Toj igri je podlegao Antonije; međutim, ona koja ga je odvela u propast nije bila ni upola tako lepa kao njena mlađa sugrađanka. Tako je došlo podne, a zatim veče. Kad je sunce zašlo za vrh starog Bašana, malena grupa se zaustavi blizu jezerca sa bistrom vodom od kiša koja se slila na pustinju abilensku. Razapevši šator, večeraše a onda se pripremiše za noć. Drugu stražu je čuvao Ben Hur. Stajao se sa kopljem u ruci u blizini kamile koja je spavala. Posmatrao je čas zvezde, čas pejzaž obavijen velom tmine. Mir se spuštao sa neba. S vremena na vreme laki topli lahor milovao ga je a on to nije ni osećao jer su mu misli bile zaokupljene lepom Egipćankom. Mislio je na njene čari i ponekad se pitao kako je otkrila njegove tajne, kako će se njima koristiti i šta će se razviti među njima. A u toj zbrci misli skrivala se ljubav - najprodornije od svih iskušenja. Upravo u trenutku kada je podlegao čari jedna ruka spusti se blago na njegovo rame. On se trže i okrete se... Ona je bila tu. - Mislio sam da spavaš - reče joj on. - San je za starce i decu. Izašla sam da vidim svoje prijateljice zvezde - one koje u ovom času razastiru ponoćni zastor nad Nilom. Ali, priznaj, iznenadio si se! On zgrabi ruku koja je skliznula sa njegovog ramena i reče: - Nije me valjda iznenadio neprijatelj? 166
- Ah, nije! Biti neprijatelj znači mrzeti, a mržnja je bolest koju Izida neće nikad pustiti na mene. Treba da znaš da me je poljubila u srce kada sam bila dete. - Tvoje reči ni u čemu ne liče na reči tvog oca. Zar ti nisi njegove vere? - Mogla bih biti - reče ona smejući se - da sam videla ono što je on video. Biću to možda u njegovim godinama. Ali, mladosti nije potrebna religija, potrebna joj je samo poezija i filozofija, i to poezija nadahnuta vinom, zadovoljstvom i ljubavlju, i filozofija koja opravdava ludosti što ne traju duže od jednog leta. Bog mog oca čini mi se suviše strašnim. Nisam ga uopšte našla u Dafninom gaju, a o njemu se nikad ne govori u rimskim atrijumima. Ali imam jednu želju, Hurov sine. - Želju? A ko bi ti mogao reći ne? - Da vidimo šta ćeš ti reći. - Govori. - To je vrlo prosto. Htela bih ti pomoći. Ona mu se približi.
167
- O Egipte! - odgovori on smejući se - umalo ne rekoh, o dragi Egipte! Zar boravište sfinge nije u tvojoj zemlji? - Zašto? - Ti si jedna od njenih zagonetki. Budi milostiva i daj mi najmanji nagoveštaj, pomozi mi da te shvatim. U čemu mi je potrebna pomoć? I kako bi mi ti mogla pomoći? Ona oslobodi ruku koju je držao i okrenuvši se kamili uputi joj nežne reči, milujući joj nakaznu glavu kao da je obdarena velikom lepotom. - O ti, poslednja, najbrža i najsnažnija iz Jobovih stada! I ti se ponekad spotakneš jer je put neravan, kamenit, a tvoje breme teško. Otkuda to da po jednoj reči poznaješ ljupku pažnju i da odgovaraš odmah sa zahvalnošću, čak i ako ta reč potiče od žene? Želim da te poljubim, kraljevska životinjo! - Ona se naže i spusti usne na čelo životinje i odmah dodade: - Jer ti ne znaš za sumnju. Savlađujući se, Ben Hur joj reče veoma mirno: - Taj prekor nije promašio cilj, o Egipte. Možda ti se činilo da ću ti odgovoriti "ne". Ali, zar to ne bi bilo stoga što sam vezan čašću i što moje ćutanje štiti život i sreću drugih a ne moje? - Možda! - reče ona živo. - Tako i jeste. On koraknu napred i upita je suvim glasom: - Šta ti upravo znaš? Ona mu odgovori smejući se: - Zašto muškarci ne priznaju ženama da su obdarene jačom pronicljivošću od njih? Tvoje lice mi se nalazilo pred očima ceo dan. Trebalo je samo da ga pogledam pa da znam da ti je na duši težak teret. A da bih to dokučila, šta bih mogla drugo da učinim nego da se setim tvojih raspri sa mojim ocem? Hurov sine... - ona spusti glas sa posebnom veštinom i približi mu se toliko da ga njen dah pomilova po obrazu - Hurov sine, onaj koga nameravaš da nađeš biće kralj Judeje, zar ne? On oseti kako mu srce brže i jače kuca. - Kralj Judeje, kao Irod, ali mnogo veći - nastavi ona. 168
On upravi pogled u noć i na zvezde. Zatim mu se oči susretoše sa njenim i tu se zaustaviše. Osećao je njen dah na usnama, toliko je bila blizu njega. - Od jutros - reče ona zatim - imamo vizije. Ako ti kažem svoju, hoćeš li se i ti meni poveriti? Šta, još ćutiš? Ona odgurnu njegovu ruku i okrete se kao da hoće da ode. Ali on je snažno dohvati i reče joj: - Ostani!.. . Ostani i govori! Ona se vrati i sa rukom na njegovom ramenu nasloni se na njega. On je zagrli i privuče je još bliže. A u tom zagrljaju nalazilo se obećanje koje je očekivao. - Govori i ispričaj mi svoju viziju, o Egipte, dragi Egipte! Nijedan prorok ni zakonodavac ne bi ti mogli ništa odbiti. Ja ti se pokoravam. Imaj milosti... Imaj milosti, preklinjem te. Ona očigledno ne ču preklinjanje, jer se, dižući pogled u nebo, sklupča u njegovom naručju i reče tiho: - Vizija koja me proganja jeste vizija velikog rata - rata na kopnu i moru - sa svetlucanjem oružja i sudaranjem armija, upravo kao da su se Cezar i Pompej vratili, a pored njih Oktavijan i Antonije. Oblak prašine i pepela diže se i pokriva svet i Rim više ne postoji. Sva vlast se vraćala na Istok. Iz oblaka je izašlo novo junačko pleme; delile su se veće satrapije i sjajnije krune od onih za koje je svet ikada čuo. I dok je vizija nastajala, o sine Hurov, i kad se sasvim izgubila, ja se upitah: "Šta će sve dobiti onaj koji bude služio kralja najbolje i pre svih drugih?" Ben Hur se trže. Ovo pitanje je i sam sebi često postavljao po ceo dan. Međutim, poverovao je da je odgonetnuo zagonetku. - Tako dakle, - reče on - sada te razumem. Hoćeš da mi pomogneš da osvojim ove satrapije i ove krune. Vidim, vidim! I nikad neće biti kraljice kao što si ti, tako mudre, tako lepe, tako dostojanstvene... Nikad! Ali, avaj, dragi Egipte! U viziji koju mi opisuješ, sve se nagrade osvajaju u ratu, a ti si samo žena, iako te je Izida poljubila u srce. A krune su dar koji se nalazi van tvoje moći, 169
sem ako ne poznaješ put sigurniji od mača da dođeš do njih. Ako je tako, o Egipte, pokaži mi taj put i ja ću pohrliti, makar samo zbog tebe. Ona se oslobodi njegovog zagrljaja i reče: - Raširi svoj plašt po zemlja... tako, da bih se mogla nasloniti na kamilu. Sešću ovde i ispričaću ti priču koja je došla niz Nil do Aleksandrije, gde sam je čula. On postupi onako kako mu je rekla, pošto je zabo koplje u zemlju na domak ruke. - A ja, šta treba da radim? - upita kad se ona namestila. - Je li u Aleksandriji običaj da slušaoci stoje ili sede? Sa svog mesta pored vernog sluge ona mu odgovori smejući se: - Slušaoci imaju punu vlast i čine ono što im godi. Bez ustručavanja on se opruži na pesku i obavi njenu ruku sebi oko vrata. - Evo, spreman sam - reče. Ona odmah poče: KAKO JE LEPOTA DOŠLA NA ZEMLJU Pre svega treba da znaš da je Izida bila - a možda je još i sada najlepša od svih božanstava. A Oziris, njen muž, iako mudar i moćan, osećao je ponekad ljubomoru, jer bogovi u svojoj ljubavi liče na smrtnike. Na vrhu najviše planine Meseca dvorac božanske supruge bio je sav od srebra. Ona je često odlazila na Sunce, izvor večne svetlosti, u čijem je središtu Oziris imao svoj dvorac od zlata koje je suviše blistalo da bi ga ljudi mogli gledati. Jedanput - ne jednog dana, pošto za bogove nema dana jedanput, dakle, kada je sedela s njim na terasi zlatnog dvorca, pogleda slučajno u daljinu, i upravo na granici obzorja spazi Indru sa njegovom armijom. Svi su jahali leteće orlove. Prijatelj Živih Bića tako njega zovu iz milošte - vraćao se kao pobednik iz poslednjeg rata protiv strašnog Rakšake. Njegovu svitu su sačinjavali Rama heroj i Sita, njegova supruga. Najlepša posle Izide. Izida ustade i, 170
otkopčavši svoj pojas od zvezda, baci ga Siti mahnuvši joj rukom. I iznenada između heroja i dva božanstva spusti se nešto slično noći i zastre ceo vidik. Nije se to spustila noć nego se namrštio Oziris. Razgovor se u taj mah odnosio na nešto što niko ne bi očekivao. On ustade i reče dostojanstveno: - Vrati se u svoj dom. Sam ću obaviti posao. Da bih jedno biće učinio savršeno sretnim, nije mi potrebna tvoja pomoć. Vrati se kući. Izida je imala oči velike kao u bele krave koja u hramu uzima nežnu travu iz ruke vernika dok se oni mole. I oči su joj imale istu boju kao oči krave i izgledale su isto tako blage. Ona se diže i reče smešeći se tako da ga njen pogled pomilova kao blag Mesečev zrak: - Do viđenja, gospodaru moj, jer znam da ćeš me opet zvati. Bez mene ne možeš učiniti savršeno srećnim biće na koje misliš. Ona zastade smejući se, jer je znala da su njene reči istinite; i dodade: - Kao što ni ti sam nećeš biti srećan bez mene. - Videćemo - reče on. Ona se udalji i odnese svoju naslonjaču i svoje igle. Čekala je na terasi srebrnog dvorca pletući. Ozirisova volja, kad se pokrenula u njegovim ogromnim grudima, izazva huku kao da istovremeno melju vodenice svih bogova zajedno, tako snažnu grmljavinu da najbliže zvezde poprskaše kao grašak u osušenoj mahuni. Neke popadaše i izgubiše se. Celo to vreme ona je čekala i plela. I ne ispusti nijednu petlju. Uskoro u prostranstvu s druge strane Sunca pojavi se neka mrlja. Ona se približavala i rasla postajući kao Mesec. Izida je znala da je stvorena Zemlja. Ali, dok je rasla, Zemlja baci njenu planetu u senku, izuzev mestanca gde se Izida nalazila. Znala je tada koliko joj je muž ljut. Ali, plela je i dalje, svesna da će kraj biti onakav kako je predviđala. Tako je stvorena Zemlja koja je tada bila samo hladna sivkasta masa; ona je lebdela u ogromnom prostoru. Kasnije, Izida ugleda kako se na njoj obrazuju ovde ravnice, onde planine, tamo okean. Zatim se na obali neke reke nešto pokrenu. Ona prestade da plete i 171
pogleda iznenađeno. To nešto ustade i pruži ruke ka Suncu kao da priznaje kome duguje život. I taj prvi čovek bio je čudesno lep. Oko njega su se prostirale tvorevine koje nazivamo prirodom; trava, drveće, ptice, životinje, čak insekti i gmizavci. I neko vreme čovek se šetao, srećan što živi. Bilo je prijatno gledati njegovu sreću. Usred šuma svojih igala Izida je čula podrugljiv smeh i glas koji joj je dobacivao sa Sunca kroz prostranstvo: - Evo, šta će mi tvoja pomoć! Posmatraj stvorenje savršeno srećno. I Izida se ponovo lati pletiva jer je bila isto onoliko strpljiva kao što je Oziris bio moćan. Ako je on bio u stanju da radi, ona je bila u stanju da čeka. To je i uradila, znajući da život sam nije dovoljan za sreću. I nije trebalo dugo da božanska supruga primeti promenu u čoveku. On postade bezvoljan, ostajao je stalno na istom mestu pokraj reke, retko dižući lice na kome se ogledala dosada. Beše izgubio svako interesovanje za život. Kad se u to uverila, reče sebi: "Ovaj stvor se razboleo od takvog života." U tom trenutku ponovo začu huku stvaralačke volje. I odmah Zemlja, koja je dotle bila samo siva masa, zablista svim bojama: planine se obojiše purpurom ravnice prekri trava, drveće ozelene, more postade plavo, a boja oblaka beskonačno se menjala. Čovek skoči i zapljeska rukama jer je bio izlečen i ponovo srećan. Izida se nasmeši i nastavi da plete misleći: "Ovo je vrlo dobro, ali neće dugo trajati. Lepota prirode nije dovoljna ovakvom biću. Moj gospodar će morati još nešto da pokuša." U trenutku kad je izgovorila poslednje reči, grmljavina Ozirisove volje potrese Mesec. Pogledavši, Izida ispusti igle i zatapša rukama. Do tada je na Zemlji sve, sem čoveka, bilo prikovano na mestu. Ali od tog časa svako živo biće, a bilo ih je malo koja nisu živa, steče dar kretanja. Ptice raširiše krila i poleteše; životinje, velike i male, premeštale su se s mesta na mesto, svaka na svoj način; drveće zamaha svojim velikim zelenim rukama u odgovor na nežna 172
milovanja vetra; reke počeše da teku u mora, a mora, pošto su bila zbijena u svojim koritima, stadoše se talasati i prekriše penom obale i žala; a iznad svega toga plovili su oblaci kao velika jedra brodova koja su digla sidro. Čovek ustade, srećan kao dete. Oziris je bio tako zadovoljan da uzviknu: - Ha, ha! Vidi kako dobro prolazim bez tebe! Dobra supruga nastavi svoj posao i odgovori mirno: - Dobro je to, gospodaru moj, vrlo dobro, ali i tome će doći kraj. I sve poče kao i ranije. Stvari u pokretu imale su na čoveka isto dejstvo kao i sve ostalo. Let ptica, tok reka i bure na moru ubrzo prestadoše da ga zabavljaju i ponovo ga obuzeše tuga i dosada. I Izida je čekala misleći: "Jadno stvorenje! Još je nesrećniji nego ranije!" I kao da je čuo tu misao, Oziris se proteže i buka njegove volje uzdrma celu vasionu. Samo Sunce ostade nepomično. Izida pogleda, ali ne vide nikakvu promenu, I dok se smešila, sigurna da njen suprug nije uspeo, iznenada spazi kako stvorenje ustaje i osluškuje. Lice mu zasja i on pljesnu rukama od radosti jer je prvi put na zemlji čuo Zvuke, talase skladnih sazvučja. Vetar je žamorio u drveću; ptice zapevaše, svaka svoju pesmu; potoci zažuboriše i postadoše kao harfe sa srebrnim žicama koje su sve istovremeno brujale; reke su tekle ka moru u svečanom akordu, dok su mora odzvanjala na Zemlji kao grmljavina. Muzika se čula svuda i neprekidno; i tako je čovek morao biti srećan. Izida se tada zamisli zbog čuda koja je činio njen suprug. Ali ona odmahnu glavom: Boja, Pokret, Zvuk, svakako, ali nema lepote bez Oblika i Svetlosti u kojima se Zemlja rodila. Ovoga puta Oziris će priznati da je pobeđen i moraće da pribegne pomoći svoje supruge, ako Stvor ponovo padne u tugu. Čovek je bio srećan veoma dugo, duže nego ikada pre. Čak je izgledalo da mu više neće dosaditi njegova sreća, ali je Izida znala šta se mora dogoditi i čekala je ne obraćajući pažnju na podrugljiv 173
smeh svoga supruga. Čekala je i opazila znake skorog kraja. Čovek se brzo navikao na zvuke, od pesme cvrčka pod ružama do hučanja mora i grmljavine oblaka. Uskoro mu je sve postalo obično. Ponovo ga je obuzeo jad i on se vratio na svoje mesto kraj reke i stajao nepomičan. Tada se Izida sažali i reče: - Gospodaru moj, - reče ona - tvoj Stvor umire. Ali Oziris, videći šta se događa, zaneme. Više nije mogao ništa da učini. - Treba li da mu pomognem? - upita ona. Oziris je bio suviše gord da bi odgovorio. Izida tada uhvati poslednju petlju na svom pletivu i, smotavši ga u navlaku od brilijanata, baci ga tako da ono pade kraj čoveka. Čuvši šum, čovek podiže oči i ugleda Ženu - Prvu Ženu - koja je stajala pored njega. Ona mu pruži ruku koju on prihvati i ustade. Nije više nikad osetio tugu, nego je doveka bio srećan. - To je, Hurov sine, postanak Lepote, kako o tome pričaju na Nilu. Ona ućuta. - To je vrlo lepo i duhovito, - reče on - ali nepotpuno. Šta je zatim uradio Oziris? - A! Dabome, pozvao je ponovo svoju božansku suprugu na Sunce, gde su srećno nastavili život, pomažući se uzajamno. - A zar ja neću učiniti kao prvi čovek? Mladić prinese usnama ruku koja je počivala na njegovom potiljku. - Ljubav... Ljubav! - reče on. Nežno spusti glavu na njeno krilo. - Naći ćeš kralja - reče mu ona spustivši blago ruku na njegovu kosu. - Nastavićeš, naći ćeš kralja i služićeš mu. Mačem ćeš mu steći najbogatije darove. I njegov najbolji vojnik biće moj heroj. On podiže oči i spazi njeno lice iznad svog. U tom trenutku na celom nebu nije video ništa sjajnije od njenih očiju. Uspravi se, obgrli je rukom i strasno poljubi. 174
- O Egipte! Egipte! Ako kralj bude delio krune, jedna će biti za mene. Doneću ti je i ti ćeš je staviti na mesto koje su moje usne upravo obeležile. Bićeš moja kraljica i neće biti nijedne lepše. I bićemo srećni zauvek. - Reći ćeš mi sve i pustićeš me da ti u svemu pomažem? - upita ona ljubeći ga takođe. Ovo pitanje malo rashladi njegov žar. - Zar nije dosta da te volim? - Savršena ljubav znači bezuslovno poverenje - odgovori ona. Ali budi spokojan, upoznaćeš me još bolje. Ona se oslobodi njegovog zagrljaja i ustade. - Svirepa si - reče on. Udaljujući se, ona zastade kraj kamile i stavi usne na njeno čelo. - Ovaj poljubac tebi, o najplemenitija iz svog soja! Zato što u tvojoj ljubavi nema mesta za sumnju. I ona nestade.
175
GLAVA IV Trećeg dana putovanja naši prijatelji se zaustaviše u podne kraj reke Džebok, gde se oko stotinu ljudi, skoro svi iz Pereje, odmaralo sa svojim konjima. Tek što su sjahali, jedan od njih im priđe sa krčagom vode i peharom i ponudi im da piju. Dok ih je služio čovek im reče posmatrajući kamilu: - Vraćam se iz Jordana gde sam video mnogo ljudi sa svih strana koji su putovali kao i vi, slavni prijatelji. Ali niko nije imao životinju kao što je vaša. Zaista plemenita životinja! Smem li vas pitati kakvog je soja? Valtazar odgovori, zatim ode da se odmori. Ali Ben Hur nastavi razgovor. - Na kom se mestu reke nalaze svi ti ljudi? - upita. - U Betabari. - Tamo se nalazi samo jedan običan gaz - primeti Ben Hur. Nije mi jasno šta bi moglo privući tamo tolike ljude. - Vidim - odgovori stranac - da i vi dolazite izdaleka i da ne znate za dobru vest. - Koju? - Pa, pojavio se jedan čovek iz pustinje, jedan sveti čovek, čija su usta puna neobičnih reči koje ostavljaju dubok utisak na one što ih slušaju. Kaže da se zove Jovan, sin Zaharije, i tvrdi da je preteča Mesije. Ira je takođe slušala pažljivo. Čovek nastavi: - Kažu da je taj Jovan proveo ceo život, od detinjstva, u jednoj pećini blizu Engadija u molitvi. Svet dolazi da ga sluša kad propoveda. I ja sam ga slušao kao i drugi. - A svi tvoji prijatelji, koji su ovde, jesu li ga i oni čuli? - Većina ide tamo. A ostali se vraćaju otuda. - A šta on propoveda? - Novu nauku. Nikad se takva nije propovedala u Izrailju. On poziva na kajanje i pokrštavanje. Rabini ne znaju šta da misle o tome, 176
a ni mi. Neki su ga pitali da li je Hristos, a neki da li je Elija. A on svima odgovara isto: "Ja sam glas onoga koji viče u pustinji. Pripremite put Gospodnji." Tada čoveka pozvaše prijatelji. Valtazar mu reče: - Čestiti stranče, reci nam da li ćemo naći propovednika na mestu gde si ga ostavio. - Hoćete, u Betabari. - Ko bi mogao biti taj čovek - upita Ben Hur Iru - ako ne vesnik našeg kralja? Ubrzo je došao do uverenja da se devojka, više nego njen otac, interesuje za tajanstvenu ličnost. Međutim, Valtazar sa sjajem u očima pridiže se i reče: - Pohitajmo. Nisam umoran. I oni odoše da pomognu robu. Malo su porazgovarali kad se zaustaviše da provedu noć. - Ustanimo rano, sine Hurov, - reče starac. - Moglo bi se desiti da Spasitelj dođe, a da nas ne bude tamo. - Mora da kralj nije daleko od svog vesnika - kaza Ira, pripremajući se da zauzme mesto pored kamile. - Videćemo sutra - odgovori Ben Hur ljubeći joj ruku. Sutradan, oko trećeg sata stigoše u golu ravnicu istočno od svete reke. S druge strane ugledaše poslednje palme Jerihona. Ben Hurova krv zastruja brže jer je znao da su u blizini gaza. - Raduj se, Valtazare, skoro smo stigli. Kamilar potera brže životinju. Uskoro ugledaše šatore i sapete životinje. Kraj reke se okupilo mnogo ljudi i to je bio znak da čovek drži propoved. Ali dok su se približavali, svet se razdvoji i rasturi. Stigli su suviše kasno. - Ostanimo ovde - reče Ben Hur Valtazaru, koji je kršio ruke. Čovek će možda doći na ovu stranu. Ljudi su bili suviše obuzeti onim što su čuli i suviše zauzeti svojim raspravljanjem da bi obratlii pažnju na pridošlice. Iznenada, tri prijatelja ugledaše nekog čoveka koji je išao prema njima i zbog čijeg neobičnog izgleda odmah zaboraviše sve ostale. 177
Čovek je izgledao kao divljak. Na smežurano i suncem opaljeno lice, po ramenima, do pola leđa padali su dugi pramenovi kose. Oči su mu imale čudan sjaj. Desna strana mu je bila naga, mršava kao i njegovo lice i iste boje. Tunika od najobičnije kamilje dlake - kao u beduinskih šatora - pokrivala je ostali deo njegovog tela i bila je u pasu stegnuta kožnim pojasom. Noge su mu bile bose i koračajući oslanjao se na čvornovati štap. Pokreti mu behu brzi i odlučni, ali ipak pažljivi. Svakog časa, dok je zabacivao nemirne kovrdže koje su mu padale na oči, gledao je oko sebe, kao da nekog traži. Lepa Egipćanka posmatrala je radoznalo ovog sina pustinje. Podigavši veo palankina, obrati se Ben Huru, koji je bio na svom konju u neposrednoj blizini. - Je li to vesnik kraljev? - Jeste, to je on - odgovori Ben Hur ne podigavši oči. U stvari, i sam je bio veoma razočaran. Kazali su mu da traži Nazarećanina, koji je sam za sebe jednostavno rekao da je glas pustinje. Kad je snevao o kralju, Ben Hur je verovao da će u njegovom preteči biti nečeg božanskog i kraljevskog. Posmatrajući ovog divljaka, on vide u uobrazilji dvorjane koje je sretao u carskim kupatilima i predvorjima u Rimu, i poređenje mu se samo nametnu. Zaprepašćen i postiđen, bio je u stanju da kaže samo: - To je on, vesnik Nazarećaninov. Valtazar je sve primao drukčije jer je znao da putevi Gospodnji nisu onakvi kakvim ih ljudi zamišljaju. Međutim, dok su naši prijatelji bili obuzeti različitim osećanjima, neki čovek koji je sedeo na kamenu kraj reke, razmišljajući verovatno o onome što je upravo čuo, ustade i pođe uz reku u nameri da preseče put propovednaku. Dva čoveka - propovednik i stranac - išli su jedan prema drugom i susreli se na nekoliko koraka od kamile. Propovednik tada stade, zabaci kosu, pogleda stranca i diže ruke u nebo kao da poziva sve ljude koji su ga okružavali. Svi se odmah zaustaviše i stadoše
178
nepomično. U tom času štap u desnoj ruci njegovoj spusti se i on ga uperi na stranca. Pod dejstvom istog nagona Valtazar i Ben Hur pogledaše prema strancu, i obojica osetiše isto, samo sa različitom jačinom. Čovek je lagano išao u njihovom pravcu. Nešto viši od čoveka srednjeg rasta, bio je vitak, gotovo mršav. Držanje mu je bilo spokojno kao u onih koji su naviknuti da razmišljaju o ozbiljnim pitanjima. Imao je donju haljinu dugih rukava koja se spuštala do članaka i gornju haljinu talit. Na levoj mišici je nosio običnu maramu za glavu čija se crvena traka lepršala na vetru. Sem trake, uskog ruba talita i bele i plave kićanke, kako to propisuje zakon za rabine, odeća mu je bila platnena, požutela od prašine. Stajao je gologlav u svetlosti vedrog neba, dok mu je glavu uokviravala duga talasasta kosa, razdeljena po sredini. Na mestima gde mu je kestenjastu kosu sunce najjače opalilo, ona se prelivala u crvenkasto zlatnu. Imao je široko i nisko čelo, crne izvijene obrve i krupne tamnoplave oči koje su blistale zračeći blagom nežnošću ispod dugih trepavica kakve se ponekad viđaju kod dece, ali nikad u odraslog čoveka. Što se tiče ostalih crta, bilo je teško reći jesu li grčke ili jevrejske. Fina linija nozdrva i usta bila je neuobičajena za jevrejski lik. Kad tome dodamo blagost pogleda, bledilo lica, mekoću kose i brade koja mu je padala na grudi, možemo reći da nije bilo čoveka koji mu ne bi poklonio poverenje i koji ne bi pomislio da je lep. Čovek se i dalje približavao našim prijateljima. Ben Hur na konju i s kopljem u ruci morao bi privući pažnju jednog kralja. Međutim, strančeve oči behu upravljene negde iznad njega; ne u Iru, čija je lepota bila tako često zapažena, nego u starog i gotovo nemoćnog Valtazara. Ali u tom trenutku propovednik, čiji je štap još bio uperen u stranca, povika glasno: - Gle, jagnje božje, koje uzima na sebe grehe sveta! Svi oni koji su stali nepomično kad je propovednik uperio štap na stranca prestraviše se zbog onih čudnih reci koje su prevazilazile 179
moć njihovog shvatanja; ali na Valtazara one su čudesno delovale. Još jednom će videti velikog spasitelja. Ideal njegovog života i njegove vere nalazio se pred njim. Ah, kad bi se dogodilo nešto da bude siguran! I nešto se dogodi .
Upravo u tom času, kao odgovor na Valtazarovu misao, propovednik ponovo uzviknu: - Gle, jagnje božje koje uzima na sebe grehe sveta. Valtazar pade na kolena. Nisu mu bila potrebna objašnjenja. Međutim, čovek se okrete onima koji su ga okružavali i dodade: - O njemu sam govorio: posle mene dolazi neko koji znači više od mene, jer je bio pre mene. Tvrdim da je ovaj ovde sin božjil - To je on! To je on! - uzviknu Valtazar očiju punih suza i odmah se onesvesti, I Ben Hur je proučavao lice stranca, ali sa potpuno različitim interesovanjem. Obuzimala ga je samo jedna misao: Ko je on? I šta 180
je on? Mesija ili kralj? Nikada nečija pojava nije bila manje kraljevska i u dnu srca on oseti da je Valtazar imao pravo tamo gde se Simonides prevario. Taj čovek nije došao da uspostavi presto Solomonov.On nije imao ni prirodu ni genije Iroda. Možda je bio kralj, ali ne kraljevstva moćnijeg od Rima. Ovo nije bio Ben Hurov zaključak, već prosto njegov utisak. I dok je posmatrao tog čoveka, njegovo sećanje se probudi. "Siguran sam da sam ga već video! Ali gde i kada?" pomisli on. Najpre mutno, a zatim jasno kao sunčev zrak pred očima mu ožive prizor pored kladenca u Nazaretu kada ga je rimska garda vodila na galije. I on uzdrhta celim telom. Te ruke su ga podržavale onda kada je umirao. Od tog doba uvek je nosio u sebi sliku tog čoveka. Od cele propovednikove rečenice čuo je samo poslednje reči, reči tako čudesne da su još i sada odjekivale: - ...Ovaj ovde je sin božji! Ben Hur skoči sa konja da se pokloni svom dobrotvoru. Ali Ira mu doviknu: - U pomoć, sine Hurov! U pomoć, moj otac umire! On se zaustavi, obazre se i priskoči joj. Ona mu pruži pehar. Ostavljajući roba da natera kamilu da klekne, on potrča do reke da zahvati vode. Kada se vratio, stranac beše otišao. Najzad, Valtazar dođe k sebi. Šireći ruke upita slabim glasom: - Gde je on? - Ko? - upita Ira. Duboko interesovanje ozari lice ovog čestitog čoveka kao da mu se ispunjava poslednja želja, i on odgovori: - On ... Spasitelj ... Sin božji, koga sam ponovo video. - Veruješ li ti to zaista? - upita Ira Ben Hura. - Ova epoha je puna neobičnih događaja, pričekajmo. Sutradan dok su sve troje sluišali propovednika on neočekivano prekide i objavi smerno: - Gle, jagnje božje! Pogledavši u označenom pravcu videli su onog istog stranca. Dok ga je Ben Hur posmatrao, nova misao mu prođe kroz glavu. 181
"Valtazar ima pravo... i Simonides takođe. Zar Spasitelj ne bi mogao biti kralj?" I on zapita nekoga pored sebe: - Ko je taj čovek što prolazi tamo? Čovek poče da se smeje podrugljivo i odgovori: - To je sin drvodelje iz Nazareta.
182
KNJIGA VII Ko bi mogao odoleti? Ko u ovom svemiru? Sva je odisala poput zanosnog miomira Te život moj u zlatnom podneblju otpoče. Uzela me je u naručje kao odojče I ljuškala me u ružama. Tako zarobljen, Život mi prežnji bese zaustavljen, Te ovoj kraljici čula samovoljnoj Pokorih se ko' vazal ushićeni, voljno. KITS, ENDEMION
GLAVA I - Jestira!... Jestira!... Pozovi slugu da mi donese pehar vode. - Zar ne bi više voleo vino, oče! - Neka donese i jedno i drugo. Ovo se događalo u senci na terasi starog dvorca Hurovih u Jerusalimu. Jestira se naže preko ograde i pozva slugu. U istom trenutku drugi sluga se pojavi na vrhu stepenica i duboko se pokloni. - Jedna poruka za gospodara - reče pružajući pismo zamotano u platno, uvezano i zapečaćeno. Da bismo zadovoljili čitaoca, zaustavićemo se jedan trenutak da kažemo da se ovo događalo 21. marta, skoro tri godine posle Kristove pojave u Betabari. U međuvremenu je Maluh, radeći u ime Ben Hura, koji nije mogao više da podnese bedno stanje očinskog doma, otkupio dvorac od Poncija Pilata. Dvorac je bio popravljen i potpuno obnovljen; ne samo što nije ostalo ništa što je podsećalo na tragične okolnosti koje su dovele do propasti porodice nego, naprotiv, bio je namešten još 183
raskošnije nego ranije, na svakom koraku posetilac je nailazio na nameštaj koji je odavao dobar ukus. Mladi sopstvenik nabavio ga je još dok je boravio u svom letnjikovcu u Miseni ili u rimskoj prestonici. Iz ovoga međutim ne bi trebalo zaključiti da je Ben Hur objavio svoj čin obnavljanja vlasništva. Po njegovom mišljenju još nije nastao čas. On još nije nosio ni svoje pravo ime. Posvećujući se pripremama u Galileji, ponekad je dolazio u Sveti grad i svraćao u očinski dom, ali uvek kao stranac i kao gost. Pomenimo takođe da su ove Ben Hurove posete imale drugi razlog, a ne odmor. Valtazar i Ira behu se nastanili u dvorcu. Čari ove devojke delovale su na njega sa istom svežinom kao i u početku, dok je otac nalazio u njemu neumornog slušaoca svojih umnih beseda. Simonides i Jestira stigli su tek pre nekoliko dana. Put je bio veoma zamoran za trgovca koga su nosili u palankinu obešenom između dve kamile koje nisu uvek išle ujednačenim korakom. Čim je stigao, trgovac se smestio na krovu kako je to obično činio i u svojoj kući na obali Oronta, sa svojom ljupkom ćerkom Jestirom, živom uspomenom one druge Jestire koja je obasjavala njegovu mladost. On ipak nije zaboravljao na poslove. Svakog dana glasnik mu je donosio izveštaj od Sanbalata, kome je poverio svoju veliku trgovačku kuću; svakog dana, takođe, glasnik je odnosio Sanbalatu naloge sa svim potankostima. Kada Jestira ponovo stade kraj svog oca, ona pogleda svitak, razmisli, zatim ga pogleda po drugi put pažljivije. Rumenilo joj obli lice jer je pečat bio Ben Hurov. Simonides je držao svitak u ruci takođe posmatrajući pečat. Zatim ga slomi i pruži Jestiri pismo. - Čitaj - reče. Posmatrao ju je dok je izgovarao tu reč i neki neobičan izraz se ukaza na njegovom licu. - Vidim da znaš od koga mi dolazi ova poruka, Jestira! - Da... ona nam dolazi... od našeg gospodara. Ona izdrža njegov pogled sa smernom iskrenošću. Starčeva brada lagano pade na grudi. 184
- Ti ga voliš, Jestira! - reče on mirno. - Da. - Jesi li dobro razmislila o tome? - Pokušala sam, oče, da mislim na njega samo kao na gospodara kome sam privržena. Ali taj napor nije urodio plodom. - Ti si valjana devojka! Valjana si kao tvoja majka - reče on dok mu misli odlutaše, ali ga ona prenu razvijajući pergament. - Neka mi Gospod oprosti, ali... tvoja ljubav ne bi bila uzaludna da sam zadržao sve ono što sam posedovao, kao što sam mogao učiniti... novac sadrži veliku moć! - To bi bilo mnogo strašnije za mene, oče, jer se ne bih više osećala dostojnom njegovog pogleda, niti bih tebi mogla gledati u oči s ponosom. Hoću li da čitam sada? - Još jedan časak. Dopusti mi najpre, dete moje, da ti za tvoje dobro ukažem na rđavu stranu ovoga. Ako je zajednički razmotrimo oboje, možda će ti sve biti manje strašno. Znaš da je njegovo srce već zauzeto. - Da, znam. - Egipćanka ga je uhvatila u svoje mreže. Ona pored lepote raspolaže lukavstvom svoje rase, štaviše... raspolaže velikim lukavstvom i velikom lepotom. Ali nema srca, što je još jedan znak njene rase. Devojka koja prezire svog oca svom suprugu će samo zadavati jad. - Misliš? - Valtazar je mudrac, ali ona se podsmeva veri svoga oca. Juče sam je čuo kako kaže za njega: "Ludosti mladih godina mogu se opravdati. Kod staraca je samo mudrost za divljenje, a kada nje nestane, ne ostaje im drugo nego da umru." Zaista okrutne reči, dostojne jednog Rimljanina. Te reči su me navele da pomislim na sebe, znajući da ću i ja jednog dana onemoćati kao njen otac i da taj dan nije daleko. Ali ti, Jestira, nećeš nikada tako govoriti o meni, zar ne ... Nikad! Očiju punih suza ona ga poljubi govoreći: - Ja sam kći svoje majke. 185
- Da, i moja kći... Kći koja je za mene ono što je Hram za Solomona. Nastade tajac a onda on nastavi, položivši joj ruku na rame: - Kad se oženi Egipćankom, sećaće se tebe sa žaljenjem. Neće mu trebati dugo da otkrije da je on samo sluga ambicija koje je razdiru. Rim je središte svih njenih snova. Za nju, on je sin Arijev, duumvir, a ne sin Hura, jerusalimskog kneza. Jestira ne učini ništa da prikrije utisak koji su u njoj izazvale te reci. - Spasi ga, oče. Još nije suviše dockan! On odgovori sa dvosmislenim osmehom: - Može se spasti čovek koji se davi, ali ne čovek koji voli. - Ali ti imaš uticaja na njega. On je sam na svetu. Ukaži mu na opasnost, reci mu kakva je ona žena. - To bi ga spaslo od nje, ali ne bi ga tebi dalo, Jestira! Ne! Ja sam sluga kao što su to pokolenjima bili i moji očevi. Ja mu ne mogu reći: "O gospodaru, pogledaj moju kćer! Lepša je od Egipćanke i voli te više nego ona." U toku svih ovih godina suviše sam bio slobodan prema njemu. Ove reči bi me opekle, i kamenje, tamo na našim starim brežuljcima, kada bih prošao pored njih, okrenulo bi se od stida u ležajima koje su bujice izduble. Ne, Jestira, tako mi svih patrijarha, više bih voleo da oboje legnemo pored tvoje majke i zaspimo njenim snom. Jestiru obli jako rumenilo. - Nisam očekivala da mu ti tako kažeš, oče. Mislila sam samo na njega... Na njegovu sreću, ne na svoju. Pošto sam se usudila da ga volim, hoću da ostanem dostojna njegovog poštovanja, i to će biti jedini način koji će opravdati moju ludost. Dopusti mi sada da pročitam pismo. - Da, čitaj. Da okonča ovaj neprijatni razgovor, ona odmah poče čitati. VIII dan Nizana Na putu iz Galileje u Jerusalim.
186
Nazarećanin je krenuo. Ja sam sa njim, iako on to ne zna, i dovodim čitavu legiju. Druga nas sledi. Pasha će poslužiti kao izgovor za ovoliko mnoštvo ljudi. Krećući na put, on je rekao: "Ići ću u Jerusalim i sve ono što su proroci napisali o meni, ostvariće se." Naše čekanje se bliži kraju. U velikoj brzini. Mir s tobom, Simonidesu! BEN HUR Jestira prevede pismo svom ocu, dok joj je čudno osećanje stezalo grlo. U celom pismu nije bilo ni jedne reči za nju - nije čak imala ni svoj udeo u pozdravu - a međutim bilo bi tako jednostavno napisati: "Mir s tobom i tvojima." I prvi put u svom životu oseti žaoku ljubomore. - Osmi dan - reče Simonides. - Osmi, a ovaj je, Jestira... ? - Deveti, oče. - Znači, oni su sada u Betaniji. - I možda ćemo ga videti večeras - dodade ona srećna i zaboravivši za časak svoj bol. - Možda, možda! Sutra je praznik. Možda će hteti da ga proslavi. Isto kao i Nazarećanin. Videćemo ih možda obojicu, Jestira. Uto se pojavi sluga sa vinom i vodom. Dok je Jestira pomagala svom ocu, Ira se pojavi na krovu dvorca. Egipćanka nikad nije Jevrejki izgledala tako lepa kao u tom času. Odeća od lake magličaste tkanine lepršala je oko nje. Čelo, vrat i ruke blistali su od silnih dragulja koje njen narod toliko voli. Zadovoljstvo joj se ogledalo na licu. Videvši to, Jestira uzdrhta i pribi se uza svog oca. - Mir s tobom, Simonidesu, kao i sa malom Jestirom - reče Ira klanjajući se. - Dobri gospodaru, podsećaš me, - ako to nije uvreda podsećaš me na persijske sveštenike koji se o zalasku sunca penju na vrh svojih hramova da upute molitve nebu. I ako ima nečeg što ti ne 187
znaš o ovome, dopusti mi da pozovem svog oca. On je persijskog porekla. - Lepa Egipćanko, - odgovori trgovac klanjajući se sa ozbiljnom uljudnošću - tvoj otac je čestit čovek koji se svakako ne bi uvredio kada bi čuo da ti kažem kako njegovo persijsko poreklo ima najmanji udeo u njegovoj mudrosti. I da bi završio ovaj razgovor, podiže pehar i ispi ga. Egipćanka se zlovoljno okrete Jestiri. - Čovek koji ima milione i čitave flote na okeanima ne može da shvati sitnice, u kojima mi, obične žene, nalazimo zabave. Ostavimo ga. Možemo da razgovaramo kraj zida, tamo. Uputiše se ogradi i osloniše se tačno na onom mestu gde je mnogo godina ranije Ben Hur slučajno srušio opeku na Gratovu glavu. - Nisi nikada bila u Rimu? - upita Ira igrajući se nemarno jednom od svojih narukvica. - Nisam. - Zar nimalo ne želiš da odeš tamo? - Ne želim. - Ah! Kako ti je prazan život! Uzdah koji je propratio ove reči ne bi mogao biti sažaljiviji ni da je taj jadni život bio život same Egipćanke. Ali odmah se razleže njen zvonki smeh koji se čuo i dole na ulici. I ona reče: - Ah! Ludice! Mladunci koji svijaju gnezda u ušima neke džinovske biste u peščari Memfisa znaju gotovo isto koliko i ti! Zapažajući Jestirinu zbunjenost, nastavi želeći da joj reči zvuče po verljivo: - Oh! Nemoj se ljutiti. Ne! Samo sam se šalila! Daj da poljubim tu ranu i da ti poverim ono što ne bih rekla nikom drugom, čak ni Simbelu, - kad bi me zapitao nudeći mi vodu sa Nila u krunici lotosovog cveta. Nov smeh maskirao je prodorni pogled koji ona baci na malu Jevrejku dok je govorila: - Kralj dolazi. 188
Jestira je pogleda iznenađeno. - Nazarećanin, - nastavi Ira - onaj o kome su naši očevi toliko govorili i zbog koga se Bon Hur toliko mučio, - glas joj se spusti za nekoliko tonova - taj Nazarećanin biće ovde sutra, a Ben Hur večeras. Jestira se borila da ostane ravnodušna, ali nije uspela. Spusti oči i protiv svoje volje, obrazi joj se zarumeneše i nije videla pobedonosni osmeh na Egipćankinom licu. - Gledaj, evo njegovog obećanja. I izvuče svitak iza pasa. - Raduj se sa mnom, o prijateljice moja! On će biti ovde večeras. Na Tibru se nalazi kraljevski dvorac koji mi je obećao, a biti gospodarica tamo, znači... Prekide je šum brzih koraka na ulici ispod njih i ona se naže da vidi. Ispravi se i uzviknu sklapajući ruke iznad glave: - Neka je blagoslovena Izida! To je on... To je Ben Hur! Pojavljuje se upravo kad govorim, o njemu! Ako to nije dobar predznak, onda nema bogova! Zagrli me, Jestira, i poljubi me. Jevrejka diže oči. Obrazi su joj goreli, a oči su joj plamtele gnevom. Njena blagost je bila smrvljena. Nije bilo dovoljno što joj je zabranjeno sve drugo sem prolaznih snova o čoveku koga voli, trebalo je još da joj suparnica poveri sreću i blistava obećanja koja su joj data. Za nju, robinju roba, nije čak bilo ni nagoveštaja o sećanju. Ova druga je mogla da pokaže pismo ostavljajući joj da zamisli topli dah koji je iz njega strujao. Ona upita: - Voliš li ti njega ili Rim? Egipćanka ustuknu, zatim saže svoju oholu glavu gotovo dodirujući lice one koja joj je postavila pitanje: - Šta je on tebi, kćeri Simonidesova? Jestira drhteći odgovori: - On je... Ali misao brza kao munja preseče joj reč. Bleda i uzdrhtala, savlada se i odgovori: 189
- On je prijatelj mog oca. Jezik je odbio da prizna njen ropski položaj. Ira se značajno nasmeja. - Samo to? - reče. - Ah! Tako mi egipatskih bogova ljubavi, možeš zadržati svoje poljupce... Upravo si me uputila da u Judeji ima vrednijih stvari koje me očekuju. Ona pođe i pogledavši je preko ramena dodade: - I ja ću ih savladati. Mir s tobom! Jestira je videla kako silazi niza stepenice, a zatim skrivajući lice rukama briznu u plač. Potekoše joj suze stida i zgažene ljubavi. I da bi pojačale njen bol, u sećanju joj iskrsnuše reči njenog oca: "Tvoja ljubav ne bi bila uzaludna da sam zadržao sve što sam posedovao, kao što sam mogao učiniti." Nebo je već bilo puno zvezda koje su blistale iznad grada i mračnog zida okolnih planina kad je Jestira opet zagospodarila sobom i vratila se u senicu gde zauze svoje uobičajeno mesto pored oca, čekajući smerno da on izrazi svoju volju. Kao da je ovoj dužnosti bila posvećena njena mladost, ako ne i ceo život. I sada, posle udarca, ona se vratila dužnosti ne bez zadovoljstva.
190
GLAVA II Otprilike jedan sat posle scene na krovu Valtazar i Simonides, u pratnji Jestire, nađoše se u velikoj odaji dvorca. I dok su razgovarali, Ben Hur i Ira uđoše zajedno. Mladi Jevrejin, idući ispred svoje pratilice, uputi se najpre Valtazaru i pozdravi ga. Zatim priđe Simonidesu, ali zastade videvši Jestiru. Ne događa se često da nam je srce toliko da u njemu pored strasti koja nas potpuno obuzima ima istovremeno mesta i za ljubav. U njenom plamenu drugi mogu dalje da žive, ali dobijaju samo slabu svetlost. Tako je bilo i sa Ben Hurom. Razmišljanje o mogućnostima, sasvim blizak uspeh njegovih nadanja i snova, bezumna nada stvorena iz stanja u njegovoj zemlji i neposredniji uticaj - na primer, Irin uticaj - uzbudili su mu slavoljublje u najvećoj meri. I podlegavši strasti, dozvoljavajući joj da najpre bude zakon da bi zatim postala pravi despot, njegove odluke i težnje iz prvih vremena oslabele su i čak gotovo iščezle iz njegovog sećanja. Tako je lako zaboraviti svoju mladost. U njegovom slučaju bilo je prirodno što su ga njegove lične patnje i tajna koja je obavijala udes njegove porodice sve manje uzbuđivale, ukoliko se bližio cilju koji je sebi odredio. Ali, ne sudimo o njemu suviše strogo. Zaustavi se iznenađeno videvši da je Jestira postala žena. I to lepa žena. Dok ju je posmatrao, neki blagi glas ga podseti na zavete koji nisu ispunjeni i zadatke koji nisu izvršeni. Skoro je ponovo, postao ono što je bio. U magnovenju je bio zasenjen, a onda, savladavši se, uputi se njoj. - Neka je mir s tobom, nežna Jestira. I s tobom, Simonidesu, neka te blagoslovi bog, makar samo zato što si dobar otac siročetu. Jestira ga je slušala oborenih očiju a Simonides mu odgovori: - Ponavljam ti pozdrav dobrog Valtazara, o sine Hurov... dobro došao u dom svog oca! Sedi i pričaj nam o svojim putovanjima, svom radu i tom neobičnom Nazarećaninu. Ko je on? Ako se ti ovde 191
nećeš osećati udobno, ko će drugi? Sedi, molim te, ovde, u sredini. Tako ćemo moći svi da te čujemo. Jestira se živo povuče i odmah se vrati sa stolicom. - Hvala! - zahvali Ben Hur. Kad je seo i pošto su izmenjali nekoliko uobičajenih fraza, on se obrati svima. - Došao sam da vam pričam o Nazarećaninu. Dva starca se namah uozbiljiše. - Mnogo dana pratio sam ga budno. Video sam ga u svim okolnostima koje se obično smatraju iskušenjima za ljude. I kao što sam siguran da je on čovek kao i ja, tako sam siguran da je on i nešto drugo. - Šta? - upita Simonides. - Reći ću ti... Neko ih prekinu ulazeći u odaju. Pokrenuvši se, on ustade i pruži ruke. - Amra! Moja draga Amra! - uzviknu. Ona priđe i njeno izborano i smežurano lice sijalo je od radosti. Kleče kraj nogu svog gospodara, obgrli mu kolena i poče mu vatreno ljubiti ruke. On, međutim, skloni sedu kosu koja joj je pokrivala obraze i poljubi je govoreći: - Dobra moja Amra, znaš li nešto o njima?... Ni reči? Nikakvog znaka? Jecaj u staričinom grlu bio je rečitiji od svake reči. - Volja božja, - reče on svečanim tonom, dajući tako na znanje onima oko sebe da više ne gaji nikakvu nadu da će pronaći svoje. Oči mu se napuniše suzama koje je želeo da sakrije jer je bio muškarac. Zatim ponovo sede i reče: - Hodi, sedi kraj mene, Amra... Nećeš? Onda sedi kraj mojih nogu, jer imam toliko da pričam ovim čestitim ljudima o jednom neobičnom čoveku. Ali ona se udalji, sede oslonivši se leđima uza zid, sklopi ruke na kolenima, srećna što ga vidi. Zatim se Ben Hur pokloni dvojici staraca i poče:
192
- Plašim se da odgovorim na pitanje koje mi je postavljeno o Nazarećaninu pre nego što vam ispričam neke stvari koje sam video da on čini. I utoliko sam voljniji da to učinim, prijatelji moji, što će on sutra biti u ovom gradu i što će otići u Hram koji naziva domom svog oca i gde će se, kako se tvrdi, proglasiti kraljem. Tako ćemo sutra znati koji je od vas dvojice, Valtazar ili Simonides, imao pravo. Valtazar je grozničavo trljao ruke pitajući: - Kuda treba da idem da bih ga video? - Okupiće se silan svet. Verujem da je najbolje za sve vas da idete na krov iznad Solomonovog trema. - Hoćeš li ti biti s nama? - Neću, biću možda potreban svojim prijateljima u povorci. - Povorci, - uzviknu Simonides - zar on tako putuje? Ben Hur shvati šta je trgovac mislio. - Njega prati dvanaest ljudi, ribara, ratara, jedan carinik, ali svi su najskromnijeg porekla. Oni putuju pešice, ne hajući za vetar, hladnoću, kišu ili sunce. Videvši ih kako se zaustavljaju kad padne noć da se založe ili da počinu, češće sam mislio na pastire koji odlaze svojim stadima nego na plemiće ili na kraljeve. Ali, kad on podigne krajeve svog rupca za glavu da pogleda jednog od njih ili da otrese prašinu sa svoje kose, onda razumem: on je njihov gospodar kao i drug, njihov starešina kao i prijatelj. - Vi ste oštroumni ljudi - nastavi posle kratkog ćutanja. - I recite mi sada šta mislite o čoveku koji bi mogao da pretvori u zlato kamenje koje gazi po putu a koji je ipak siromašan, jer tako želi? - Grci bi ga nazvali filozofom, - odgovori Ira. - Ne, kćeri moja, - reče Valtazar - filozofi nisu nikada imali moć da čine takve stvari. - A otkuda znaš da taj čovek ima takvu moć? - Video sam ga kako pretvara vodu u vino - odgovori živo Ben Hur. - Čudno! Veoma čudno! - primeti Simonides. - Ali je ipak manje čudno od činjenice što je izabrao da bude siromašan kad bi mogao biti bogat. Je li zaista tako siromašan? 193
- On nema ništa i nikome ne zavidi ni na čemu. Naprotiv, on žali bogataše. Ali pustimo to. Šta biste dalje mislili o čoveku koji je umnožio sedam hlebova i dve ribe tako da je bilo dosta da se nahrani pet hiljada ljudi i da se još napune korpe sa onim što je ostalo? A ja sam video da je Nazarećanin to učinio. - Ti si to video? - uzviknu Simonides. - Jesam, i jeo sam tog hleba i te ribe. Nešto još čudesnije nastavi Ben Hur. - Šta biste pomislili o čoveku koji ima moć da isceljuje bolesne kad mu samo dodirnu rub haljine? I ovo sam video, i ne samo jednom. Kad smo izlazili iz Jerihona, dva slepca na ivici puta pozvaše Nazarećanina. On im dodirnu oči i oni progledaše. Donese mu takođe jednog uzetog čoveka kome on jednostavno reče: "Vrati se kući!" I čovek ode isceljen. Šta kažete na sve to? Trgovac ne odgovori ništa. - Mislite li, kao što sam čuo mnoge da tvrde, da su to samo opsenarske varke? Dozvolite mi da odgovorim na ovo pitanje, spominjući najveće čudo koje je na moje oči izvršio. Setite se najpre onog božjeg prokletstva kome nema drugog leka sem smrti - gube... Na tu reč Amra spusti ruke na pod i, u želji da ga što bolje čuje, pridiže se. - Šta ćete reći - nastavi Ben Hur, sve ozbiljniji, - o tome što ću vam ispričati. Jedan gubavac priđe Nazarećaninu dok sam se nalazio s njim u Galileji i reče mu: "Gospode, ako hoćeš, možeš me isceliti." Nazarećanin ga ču i dodirujući prokletnika rukom, reče mu: "Budi isceljen!" i čovek odmah postade zdrav kao svi mi koji smo prisustvovali tom isceljenju. A bilo nas je mnogo. U tom trenutku Amra ustade i svojim čvornovatim prstima skloni kosu sa očiju. Bila je suviše uzbuđena da bi mogla dalje da sluša. - Zatim, - nastavi Ben Hur - jednog dana mu dođoše deset gubavaca, video sam ih i čuo, i padoše na kolena pred njim moleći ga: "Učitelju, učitelju, sažali se na nas!" A on im reče: "Idite i pokažite se sveštenicima kao što to traži zakon. I pre nego što stignete bićete svi isceljeni." 194
- A jesu li to učinili? - Jesu. Dok su odmicali, bolest je iščilela, i ubrzo od nje nije ostalo ništa sem uprljanih haljina. - Nikada se ništa slično nije čulo u celom Izrailju - reče Simonides. Dok je on govorio, Amra ćutke priđe vratima i neopaženo izađe. 195
- Ostavljam vam da zamislite - nastavi Ben Hur - kakva su osećanja probudila u meni ta čudesa kojima sam bio svedok. Ali moje sumnje i čuđenje još ne behu dostigli vrhunac. Kao što znate, Galilejci su plahi i neustrašivi. Posle dugih godina čekanja mač ih je pekao u rukama. Samo ih je delo moglo zadovoljiti. "Suviše odugovlači sa proglašavanjem za kralja. Nateraćemo ga na to", doviknuše mi jednog dana. I ja sam postajao nestrpljiv. Ako je kralj, zašto da ne bude već sada? Legije su spremne. Tako smo jednog dana, dok je propovedao na obali jezera, hteli da ga krunišemo, želeo on to ili ne, ali on nestade i, kad smo ga ponovo videli, nalazio se u barci koja se udaljavala. Dobri moj Simonidesu, želje od kojih gore drugi ljudi - bogatstva, vlast i kraljevstvo koje mu nudi ljubav čitavog jednog naroda - njega ostavljaju sasvim ravnodušnim. Šta kažeš na to? Trgovac diže pogled i odgovori odlučno: - Možda će nam sutrašnji dan doneti odgovor. - Neka bude tako! - reče Valtazar smešeći se. - Neka bude tako! - ponovi Ben Hur. Prošla je ponoć, a oni su još razgovarali. Simonides nije hteo da odustane od svog tumačenja reči proroka, a Ben Hur je tvrdio da oba mudraca imaju pravo, pošto je Nazarećanin u isto vreme spasitelj koga je očekivao Valtazar, i budući kralj, koga je toliko želeo trgovac. - Videćemo sutra. Mir s vama! Ben Hur se oprosti u nameri da se vrati u Betaniju.
196
GLAVA III Prva osoba koja je napustila grad izjutra čim se otvorila Ovčija kapija bila je Amra, sa korpom u ruci. Čuvari joj ne postaviše nikakvo pitanje, jer se ni sunce nije tačnije pojavljivalo od nje. Znali su da je verna služavka nečija, i ta im je bilo dovoljno. Išla je putem do doline na jugu. Tamnozelena padina Maslinove gore bila je prošarana belim šatorima ljudi koji su došli povodom praznika. Još je bilo suviše rano da ustanu, a uostalom, i da su ustali, ona ih ne bi zanimala. Prođe Getsemani i grobnice na raskrsnici. Ponekad se sirota starica spoticala. U jednom trenutku je morala da sedne da odahne; odmah zatim žurno je nastavila put. Da je stenje s jedne i druge strane puta imalo uši, moglo bi da je čuje kako sama sa sobom razgovara. Da je imalo oči, moglo je da vidi kako često gleda iznad gore kao da prebacuje zori što toliko žuri. A da je moglo da govori, ono bi verovatno primetilo: "Naša prijateljica veoma žuri jutros. Mora da su usta koja će nahraniti izgladnela." Kad najzad stiže do kraljevskog vrta, ona uspori korak. Jezivi grad gubavaca bio je na vidiku. Čitalac je već pogodio da je ona išla da potraži svoju gospodaricu iznad kladenca El-Rodžel. Uprkos ranom jutarnjem času, ta nesrećna žena je već ustala i sedela je pred grobnicom, ostavljajući Tirzu da spava. Tok bolesti razvijao se strahovito za poslednje tri godine. Svesna svog izgleda, imala je običaj da pokriva čak i lice. Retko je dopuštala i samoj Tirzi da je vidi. Tog jutra sedela je da se nadiše vazduha i glava joj je bila otkrivena jer je znala da u tom trenutku nema nikoga ko bi se zgrozio videći je. Još se nije bilo razdanilo, ali je svetlost ipak bila dovoljna da se primeti pustoš koju je bolest ostavila na njenom licu. Kosa joj je bila bela kao sneg i, bez ikakve nege, kruta kao srebrne žice, padala je žalosno na ramena. Očni kapci, usne, nozdrve, obrazi behu nestali ili su se nalazili u užasnom stanju. Jedna ruka, koja je izlazila 197
iz nabora njene odeće, bila je kruta kao u kostura; nokti joj behu otpali, a zglobovi mršavi i čvornovati. Glava, lice, vrat i ruke dovoljno su ukazivali u kakvom se stanju moralo nalaziti telo. Videći je tako, čovek bi odmah shvatio kako je lepoj udovici kneza Hura bilo lako da ostane nepoznata za sve ovo vreme. Znala je da će se Amra, kad sunce pozlati vrh Maslinove gore, pojaviti i uputiti najpre kladencu, a zatim velikoj ploči koja se nalazila na pola puta između kladenca i podnožja brežuljka na kome je ona našla utočište. Čestita služavka će ostaviti korpu i napuniti krčag svežom vodom. Od starog izobilja i sreće to je bilo sve što je ostalo ovoj nesrećnici. Mogla je tada da postavlja pitanja o svom sinu i da čuje vesti o njemu. Obično su obaveštenja bila štura, ali utešna. Ponekad bi saznala da se vratio; tada je ceo dan, od zore do sutona, provodila sedeći nepomično pred otvorom grobnice i posmatrajući netremice tačku s druge strane Hrama ispod koje se nalazio dom, tako drag njenom sećanju, i još draži jer je znala da se u tom času on tamo nalazi. Bilo je to sve što joj je ostalo, jer je smatrala Tirzu već mrtvom; ona sama čekala je kraj koji se iz časa u čas približavao. Priroda oko nje je bila jadna: životinje i ptice su bežale od tog mesta kao da su znale njegovu istoriju i sadašnju, namenu; ne bi izrasla nijedna biljka a da ne ugine pre početka leta; pejzaž je bio prepun grobnica - grobovi ovde, grobovi tamo. Gore, dole, svuda. Neko bi se mogao zapitati zašto nije oduzela sebi život. Zakon je to zabranjivao. I dok je tako ispunjavala svoju samoću mislima i uspomenama, neka žena se pope uz brežuljak posrćući. Udovica odmah ustade, ponovo pokri lice i viknu glasom koji u sebi nije više imao ničeg ljudskog: - Nečista sam! Nečista! Skoro u isto vreme, ne vodeći računa o ovoj opomeni, Amra se nađe kraj njenih nogu i dugo potiskivana ljubav ovog jednostavnog bića najednom se izli. Kupajući se u suzama i izražavajući glasno svoju privrženost, ljubila je odeću svoje gospodarice, koja je
198
pokušavala da se otme. Ali videći da u tome neće uspeti, pričekala je da ovaj izliv prođe. - Šta si učinila, Amra? Zar neposlušnošću hoćeš da dokažeš svoju ljubav prema nama? Nerazumna ženo! Sada si izgubljena. A tvoj gospodar? Nećeš više nikad... više nikad moći da se vratiš njemu. Amra se previjala u prašini jecajući. - Prokletstvo zakona sustiglo je i tebe. Ne možeš se više vratiti u Jerusalim. A šta će biti s nama? Ko će nam donositi hleb? Oh, lakomislena Amra! Propale smo! - Milost! Milost! - ječala je starica. - Trebalo je da ti imaš milosti prema sebi, a time bi imala milosti i prema nama. Kuda ćemo sada? Nemamo više nikog da nam pomogne. O, lakomislena Amra! Gnev božji ionako nas je teško pritiskivao. Tirza, koju su probudili glasovi, pojava se na vratima grobnice. Pero počinje da drhti u ruci pred pojavom ovog stvorenja, polunagog, prekrivenog krastama, modrog, poluslepog, ruku i nogu prekomerno otečenih, pojavom u kojoj oči prijatelja, pa ni oči ljubavi, ne bi mogle poznati onu svežu i čistu devojčicu koju smo upoznali. - Je li to Amra, majko? Služavka pokuša da se dovuče do nje. - Ostani tu, Amra, - naredi majka. - Zabranjujem ti da je se dotakneš. Ustani i odlazi pre nego što te vide sa kladenca. Ne, zaboravila sam... Suviše je kasno. Sada moraš ostati i deliti našu nesreću. Ustani, kad ti kažem. Amra kleknu i reče joj skrhanim glasom: - O dobra gospodarice, nisam ni lakomislena ni nerazumna. Donosim ti dobru vest. - Od Jude? - upita udovica podižući malo koprenu koja joj je skrivala lice. - Postoji jedan čudesan čovek koji ima moć da te isceli. On izgovori samo jednu reč i bolesnik ozdravi a mrtvac se čak vraća u život. Došla sam da te vodim njemu. 199
- Jadna Amra, - reče Tirza sa saosećanjem. - Ne, - ponovo uzviknu starica, primetivši sumnju koja se skrivala u tom uzviku. - Ne, govorim istinu. Pođite sa mnom, preklinjem vas, i ne gubimo više vreme. Jutros će proći ovuda, pošto se nalazi na putu za Sveti grad. Evo, već sviće. Uzmite hranu, jedite, a onda ćemo poći. Majka je napregnuto slušala. Nije bilo nemoguće da je nekad čula o tom čudesnom čoveku, jer se njegova slava proširila po celoj zemlji. - Ko je on? - upita. - Nazarećanin. - Ko ti je govorio o njemu? - Juda. - Juda? On se, znači, vratio? - Sinoć. Udovica je ćutala jedan trenutak pokušavajući da utiša otkucaje svoga srca. - Je li te Juda poslao da nam kažeš ovo? - upita ona. - Ne, on veruje da ste umrle. - Otkuda moj sin zna za moć toga čoveka? - Putovao je s njim. Video je kako ga gubavi pozivaju i odlaze isceljeni. Jedanput samo jedan čovek, a drugi put ih je bilo deset. Udovica ponovo ućuta a njena ruka, kao u skeleta, uzdrhta, bilo je očigledno da se trudila da poveruje u ovu priču. Nije uopšte sumnjala u činjenicu, pošto je njen sin to video i saopštavao joj posredstvom služavke, ali se trudila da shvati moć kojom jedan čovek može da izvrši nešto tako čudesno. Ipak je njeno kolebanje bilo kratkotrajno. Ona reče Tirzi: - To mora biti Mesija. Nekad davno, po Jerusalimu i celoj Judeji razneo se glas o njegovom rođenju. Sećam se toga. On sada mora biti odrastao čovek. To je on!....Da, ići ćemo s tobom, Amra. Donesi nam vode iz vrča u grobnici i daj nam da jedemo. Posle toga ćemo odmah krenuti.
200
Brzo su doručkovale, a zatim pođoše na ovaj neobični put. Pošto je i Tirza bila ispunjena istim poverenjem kao i one, samo je jedna bojazan zadavala brigu ovim trima ženama. Amra je kazala da se čovek nalazi u Betaniji. Odatle do Jerusalima vode tri puta. Jedan je prolazio preko prvog vrha Maslinove gore. Drugi, podnožjem, a treći, između drugog vrha i Brda sablazni. Ova tri puta nisu bila udaljena jedan od drugog, ali ipak dovoljno da su se nesrećnice mogle mimoići sa Nazarećaninom ukoliko ne izaberu put kojim će on proći. Nekoliko pitanja uveriše majku da Amra ne poznaje kraj s druge strane Kedrona, a još manje namere čoveka koga će pokušati da vide. Takođe je shvatila da se Amra i Tirza oslanjaju na nju da ih vodi, i ona prihvati taj zadatak. - Ići ćemo najpre u Betfagu - reče. - A tu, ako nam bog bude u pomoći, moći ćemo da saznamo šta treba dalje da radimo. Spustiše se niz brežuljak i malo odahnuše u dolini. - Plašim se puta - reče majka. - Bolje bi bilo da produžimo preko polja, iza stena i pod drvećem. Danas je praznik i tamo na padini brežuljka vidim mnogo sveta. Tako ćemo ga izbeći. Tirza se do tada s mukom kretala. Čuvši ove reči, izgubi hrabrost. - Brežuljak je strm, majko, neću moći da se popnem. - Seti se da ćemo povratiti zdravlje i život. Vidi, dete moje, razdanjuje se svuda oko nas. A tamo, eno žena koje nam se približavaju idući na kladenac. Ako ostanemo ovde, kamenovaće nas. Hajdemo, hodi! Budi jaka! Majka, i sama na mukama, pokuša da ohrabri ćerku i Amra joj priteknu u pomoć. Do tada nije dodirnula bolesnice, ali sada, ne vodeći računa o posledicama, verno stvorenje priđe Tirzi, obgrli je i prošapta: - Osloni se na mene. Još sam snažna, iako sam ostarela. Nije daleko. Evo... Sada možemo ići. Padina brežuljka kojom su pokušavale da pređu bila je puna kladenaca i ruševina. A kad se najzad zaustaviše na vrhu da se 201
odmore, pred prizorom koji im se pružao na severozapadu - u pravcu Hrama i njegovih tremova, Siona i Proklete kule koja se dizala u nebo - majka se oseti okrepijena ljubavlju prema životu. - Pogledaj, Tirza, pogledaj zlatne ploče na Hramu. Vidi kako se o njih odbijaju sunčevi zraci. Sećaš li se kad smo išle tamo? Zar ne bi bilo lepo da opet možemo da ga posećujemo? A... naš dom nije daleko odatle. Gotovo sam u stanju da ga vidim. I Juda će nas tamo dočekati. Mada se verna služavka mučila da olakša silaženje, ne štedeći se, mlada devojka je ječala na svakom koraku. Ponekad bi, na izmaku snage, jauknula. Kad stigoše na put, ona se sruši. - Produži sa Amrom, majko, a mene ostavi ovde, - reče iznemoglim glasom. - Ne, Tirza, ne. Šta mi vredi isceljenje bez tebe? A kad Juda upita gde si, šta bih mu kazala kad bih te napustila? - Reci mu da sam ga volela. Majka se nadnese nad jadno iznemoglo stvorenje, a zatim ustade i pogleda naokolo, sa osećanjem izgubljene nade i smrvljene duše. Isceljenje bi je ispunilo srećom samo ako bi i Tirza povratila zdravlje. I upravo kad je čestita žena pred skrhanom Tirzom htela da odustane od svog poduhvata, spazi nekog čoveka koji je dolazio peške sa istoka. - Budi hrabra, Tirza! Raduj se! Eno tamo nekoga ko bi nam mogao reći gde je Nazarećanin. Amra pomože devojci da sedne, pridržavajući je dok čovek nije prišao. - U svojoj dobroti, majko, zaboravljaš šta smo mi. Stranac će nas obići i imaće za nas samo kletvu ako ne i kamen. - Videćemo. Bio je to jedini odgovor koji je mogla dati majka suviše naviknuta na postupke koje su prokaženi doživljavali od sugrađana. Put kraj koga su tri žene stajale bio je u stvari vijugava staza između humki krečnjaka. Ako stranac produži, moraće se naći lice u lice sa
202
njima. I on je išao napred dok mu majka ne dobaci, prekrivajući lice, što je takođe zahtevao zakon: - Nečiste smo! Nečiste! Na njihovo veliko iznenađenje čovek mirno nastavi put. - Šta želiš? - upita najzad. - Vidiš šta smo mi. Čuvaj se. - Ženo, ja sam glasnik onoga kome je dovoljno da kaže samo jednu reč takvim kao što si ti pa da budu isceljeni. Nimalo se ne plašim. - Nazarećanina? - Mesije. - Je li tačno da danas dolazi u grad? - Sada je u Betfagi. - Na kom je putu? - Na ovom. Ona sklopi ruke i podiže oči u znak zahvalnosti. - Šta misliš ko je on? - upita čovek pun sažaljenja. - Sin božji! - Onda, ostani gde si. Ako uz njega bude silan svet, stani na stenu, onu belu tamo pod drvetom. Kad prođe, nemoj propustiti da mu se obratiš. Viči ga i ne boj se. Ako je tvoja vera velika, čuće te i kad bi grmelo. Idem ispred njega da obavestim o njegovom dolasku ceo Izrailj, u gradu i van grada, da bi se ljudi pripremili da ga dočekaju. Mir s tobom i sa tvojima, ženo. Stranac produži putem. - Jesi li čula, Tirza? Jesi li čula? Nazarećanin je na ovom putu i on će nas čuti. Još jedan napor, dete moje. Samo jedan napor da stignemo do one stene. Ima samo jedan korak do nje. Ohrabrena, Tirza uhvati Amru za ruku i ustade. Ali, kad su pošle, Amra reče: - Ostanite! Stranac se vraća. I one pričekaše. - Oprosti mi, ženo, - reče on prilazeći joj. - Upravo sam se setio da će sunce pripeći pre nego što Nazarećanin stigne, a grad je blizu i 203
ja ću se osvežiti kada mi to bude potrebno. Verujem da će vam ova voda dobrodoći. Uzmi je i raduj se. Pozovi ga kada bude prolazio. On im pruži tikvu punu vode, kakvu putnici nose kad ih put vodi preko planina. I umesto da je spusti na zemlju da bi je ona uzela kad se on udalji, on joj dade tikvu u ruku. - Jesi li Jevrejin? - upita ga ona iznenađena. - Jesam, i još nešto više. Ja sam učenik Hrista koji svakoga dana rečju i primerom uči da treba činiti ono što sam ja upravo učinio tebi. Svet već odavno zna za reč milosrđe a ne poznaje njen smisao. Još jednom, mir tebi i tvojima. On se okrete, a one se uputiše steni koju im je pokazao. Bila je u visini čoveka i nalazila se jedva tridesetak metara od puta. Majka se uveri da će lako moći da je vidi i da je čuje svako ko bude prolazio putem, ili čiju će pažnju želeti da privuče. One sedoše pod drvo i popiše malo vode iz tikve. Tirza zaspa, a njih dve, bojeći se da je ne probude, nisu se ni pomakle.
204
GLAVA IV U toku trećeg sata na putu kraj koga su se odmarale gubavice bilo je sve više sveta koji je odlazio u Betfagu ili u Betaniju. Početkom četvrtog sata velika gomila se pojavi na vrhu Maslinove gore i dok su hiljade lica prolazile, dve žene sa čuđenjem primetiše da svako nosi u ruci odsečenu maslinovu grančicu. Dok su se čudile ovoj novini, njihove poglede privuče žamor druge grupe koja je dolazila sa istoka. Majka odmah probudi Tirzu. - Šta znači sve ovo? - upita ona. - On dolazi - odgovori majka. - Oni koje vidimo idu mu iz grada u susret. Oni koje čujemo na istoku njegovi su prijatelji koji ga prate. Biće lepo ako se dve povorke sretnu ovde pred nama. - Plašim se da u tom slučaju neće moći da nas čuje. Ista misao pade i majci na um. - Amra, - upita ona - kad ti je Juda pričao o isceljenju desetorice gubavih, šta je rekao, kako su se oni obratili Nazarećaninu? - Ili su mu rekli: "Gospode, smiluj se na nas!" ili pak, "Učitelju, smiluj se!" - Ništa više? - To je sve što sam čula. - Doduše, to je dovoljno - dodade majka kao za sebe. - Jeste, - primeti Amra - i Juda kaže da ih je video kako odlaze isceljeni. U međuvremenu grupa sa istoka lagano se približavala. Kad je najzad bila na vidiku, gubavice spaziše jednog čoveka na magarcu usred odabrane pratnje koja je išla za njim pevajući i (igrajući od velike radosti. Čovek je bio gologlav i odeven u belo. Kad se još više približio, mogle su da mu vide lice maslinaste boje, uokvireno dugom kestenjastom kosom razdeljenom na sredini. Nije gledao ni levo ni desno. Kao da nije uzimao nikakvog učešća u bučnoj radosti svojih pratilaca. Iza njega povorka pevača protezala se u nedogled. 205
Nije bilo potrebno reći dvema gubavim ženama da je to on... čudesni Nazarećanin. - Evo ga, Tirza! Evo ga! Dođi, dete moje. Govoreći ona se spusti niza stenu i pade na kolena. Kći i služavka ubrzo se nađoše kraj nje. Videći povorku, hiljade ljudi koji su došli iz grada zaustaviše se i počeše da mašu grančicama kličući i pevajući: - Blagosioven kralj Izrailja koji nam dolazi u ime Gospoda! Ovim hiljadama glasova odgovoriše hiljade glasova onih koji su pratili čoveka na magarcu, tako da je vazduh treperio kao šiban vetrom sa padine brežuljka. Usred svega ovoga krici nesrećnih gubavica ličili su samo na cvrkut uplašenih vrabaca. Trenutak susreta je došao. I ako ne bi iskoristile ovu priliku, druga im se više ne bi pružila i one bi bile zauvek izgubljene. - Bliže, dete moje, hodi bliže. On nas ne može čuti. Ona ustade i zatetura se napred dižući uvis svoje ruke kao u kostura. Njen krik se zaori. Ljudi ih spaziše i ugledaše njeno jezivo lice. Zaustaviše se užasnuti. Tirza se sruši, suviše malaksala i suviše uplašena da bi mogla ići napred. - Gubavice! Gubavice! - Oterajte ih kamenjem! - Bog ih je prokleo! Treba ih ubiti! Ovi krici prekinuše pevanje povorke koja se nalazila suviše daleko da bi mogla videti šta se događa. Neki su bar donekle poznavali srce čoveka kome su se ove nesrećnice obraćale, oni koji su posle dugog boravka s njim najzad naučili nešto od božanske samilosti. Oni su posmatrali njega i ćutali dok se on, pred očima svih, uputio ženi. Ona je takođe gledala njegovo lice - spokojno, puno milosrđa i neobično lepo - i njegove krupne blage oči. - O učitelju, učitelju, ti vidiš našu nevolju? Ti nas možeš spasti! Imaj milosti prema nama... smiluj se! - Veruješ da to mogu učiniti? - upita on. - Ti si onaj o kome su govorili proroci. Ti si Mesija! Njegove oči zablistaše. 206
- Ženo, pošto veruješ, neka bude kako želiš. On ostade tu još jedan časak, očigledno nesvestan mnoštva ljudi koji su ga okružavali - samo jedan časak - a onda se udalji. Za božansko a ipak tako ljudsko srce, za srce koje je išlo u susret najstrašnijoj smrti koju su ljudi izmislili, za srce koje je već kucalo u senci užasnog događaja, a koje je, međutim, još bilo ispunjeno ljubavlju i verom kao i ranije, za takvo srce - kako je morao izgledati dragocen i neiskazano mio oproštajni pozdrav ove zahvalne žene. - Slava Bogu na visini! Blagosloven, tri puta blagosloven sin koga nam je dao. Ubrzo se dve povorke - ona koja je dolazila iz grada i druga koja je stigla iz Betfage - spojiše i svi ga okružiše svojim radosnim klicanjem i on se zauvek udalji od gubavica. Pokrivajući glavu, majka pohita Tirzi i steže je u naručje plačući: - Raduj se, kćeri moja! Obećao mi je! On je zaista Mesija! Spašene smo... Spašene! I obe ostadoše na kolenima dok je povorka lagano prolazila i nestajala iza brežuljka. Kad su se pesme čule u daljini samo kao slab žamor, čudo se dogodi. Najpre u srcu gubavica zastruja obnovljena krv koja poče življe da teče i njihovo telo uzdrhta od beskrajno prijatnog osećaja isceljenja. Osećale su kako ih bolest napušta a snaga im se vraća. Ponovo su postajale ono što su nekad bile. I uskoro, da bi se očišćenje upotpunilo, zanos pređe iz tela u dušu. Ovom preobražaju, sem Amre, prisustvovao je još jedan svedok. Čitalac će se setiti upornosti sa kojom je Ben Hur pratio Nazarećanina na njegovom putu i, sećajući se razgovora prethodnog dana, neće se ni malo iznenaditi kad čuje da se mladi Jevrejin našao tu u trenutku kad se ova gubavica pojavila na putu hodočasnika. Čuo je njenu molbu i odgovor na nju. I mada je navikao na ovakve događaje, oni ipak nisu izgubili privlačnu snagu za njega. Uvek se nadao da će najzad naći odgovor o ovom tajanstvenom čoveku. Posle 207
ovog prizora Ben Hur se povukao iz povorke da bi sačekao da ona prođe i seo na kamen razmišljajući o svemu što je video. Sa mesta gde se nalazio često je davao znake ljudima u povorci - Galilejcima njegove vojske koji su nosili kratke mačeve pod svojim ogrtačima. Malo posle pojavi se jedan Arapin vodeći dva konja. Ben Hur mu mahnu rukom i on izađe iz povorke. - Ostani ovde dok svi ne prođu! - reče mladi gospodar. - Želim da stignem ranije u grad i Aldebaran će mi učiniti tu uslugu. On pomilova široko čelo dobre životinje koja je bila na vrhuncu snage i lepote, a zatim pođe prema onim dvema ženama. One su za njega bile samo tuđinke za koje se interesovao jedino zato što su bile predmet natčovečanskog čina. Prilazeći, upravi mimogred oči na malu staricu koja je stajala pred belom stenom sa licem zagnjurenim u šake. - Tako mi živog boga, to je Amra! On ubrza korak i prođe pored majke i sestre ne prepoznavši ih, pa stade pred služavku. - Amra! Šta ti radiš ovde! Obnevidela od suza, ona pade pred njim na kolena. - O gospodaru! Kako je on dobar! Teško je shvatiti šta osećamo kad učestvujemo u bolu drugih. Neobično je što nam to omogućava da preživimo jedan trenutak njihovog života, i to na tako upečatljiv način da njihovi jadi i njihove radosti postaju i naši. Tako je jadna Amra, krijući lice i ne govoreći ni reči, osećala preobražaj dveju gubavica. Odmah je naslutio da postoji neka veza između njenog držanja i dveju žena pored kojih je prošao. Oseti da je Amrino prisustvo, tu u tom trenutku, povezano s njihovim prisustvom. Okrete se upravo kad su one ustajale... Srce mu zamre. Žena koju je video pred Nazarećaninom stajala je tu, sklopljenih ruku, očiju zamagljenih od suza upravljenih u nebo. Preobražaj koji je preživela bio je sam po sebi nešto neobično; ali ovo je bio najmanji uzrok njegovog uzbuđenja. Da li se varao? Nikada nije sreo neku tuđinku koja bi više ličila na njegovu majku iz 208
onog doba kad su je Rimljani otrgli od njega. Postojala je samo jedna mala razlika, njena kosa bila je seda. A ko je to pored nje, ako ne Tirza? Smatrao ih je mrtvima i vremenom se navikao na tu pomisao. Nije prestajao da ih oplakuje iako su one malo-pomalo nestajale iz njegovih misli i njegovih snova. Jedva verujući svojim čulima, stavi ruku na Amrinu glavu i reče joj grcajući: - Amra! Amra... Moja majka! I Tirza! Reci mi da me oči ne varaju. - Obrati im se, o gospodaru! Obrati im se! Nije više čekao, nego polete raširenih ruku dozivajući ih: - Majko! Majko! Tirza! Ja sam ovde! One čuše njegov poziv i upravo su htele da odgovore, kad se majka iznenada zaustavi i ustuknu opominjući ga: - Ostani tu, Juda. Ne prilazi! Nečiste smo! Nečiste! Doviknula je to manje iz navike koju je stekla otkako ih je bolest zahvatila a više iz straha, jer strah je samo jedan od oblika materinske ljubavi. Iako su im tela bila isceljena, klica bolesti se još mogla skrivati u njihovoj odeći. Ali on na to nije mislio. Bile su tu, pred njim, on ih je zvao i one su odgovorile. Ko bi ih još mogao odvojiti od njega? U magnovenju ova tri bića, tako dugo rastavljena, padoše jedno drugom u naručje plačući. Ben Hur upita: - Majko, u Nazaretu gde se ovaj čovek rodio zovu ga drvodeljinim sinom. Ko je on? Ona mu uputi pogled pun nežnosti i odgovori mu onako kako je odgovorila Nazarećaninu: - On je Mesija. Prirodno, majka je prva pomislila na životne potrebe. - Šta ćemo sada raditi, sine moj? Kuda ćemo ići? Ben Hura ove reči podsetiše na dužnost i on spazi u kojoj su meri tragovi jezive bolesti iščezli. Dve žene su povratile svoju lepotu i njihova koža je ponovo postala kao koža deteta. On odmah skide svoj ogrtač i prebaci ga Tirzi preko ramena. 209
- Uzmi ovo - reče smešeći se. - Pogled nekog stranca koji bi se ranije okrenuo od tebe sada bi te mogao uvrediti. Skidajući ogrtač on otkri mač za pojasom. - Jesmo li u ratu? - upita majka brižno. - Nismo. - Zašto si onda naoružan? - Mogao bi mi zatrebati da branim Nazarećanina. Ben Hur tako izbeže da joj kaže celu istinu. - Ima li on neprijatelje? Ko su oni? - Na žalost, majko, oni nisu svi Rimljani. - Zar on nije čovek mira i zar nije Izrailjac? - Nije nikad bilo boljeg čoveka od njega, ali u očima rabina d pravnika on je kriv za veliki zločin. - Koji? - Za njega neobrezani vrede isto koliko i Jevreji, verni poštovaoci Zakona. On propoveda nov zakon. Majka je ćutala dok su izlazili iz senke drveta kraj stene. Savlađujući svoje nestrpljenje da ih što pre vidi u njihovom domu i da čuje šta su sve preživele, Juda im ukaza na potrebu poštovanja zakonskih propisa. Pozva Arapina i zamoli ga da odvede konje do kapije blizu Betezde i da ga tamo čeka. Posle toga krenuše preko Brda sablazni. Povratak je bio potpuno drugačiji nego odlazak, jer su koračale brzo i lako. Ubrzo stigoše do novosagrađene grobnice blizu Avesalomove grobnice koja se nadnosila nad dubine Kedrona. Pošto je bila slobodna, žene se smestiše u njoj, dok Ben Hur ode da izvrši pripreme za njihovo vraćanje među ljude.
210
GLAVA V Ben Hur je naredio da se razapnu dva šatora u gornjem delu Kedrona nedaleko od grobnica kraljeva i snabdeo ih svim udobnostima kojima je raspolagao. Ne gubeći vremena, tamo je odveo majku i sestru dok sveštenik, po koga je hitno poslao, ne potvrdi njihovo potpuno ozdravljenje. Izvršujući ovu dužnost, mladić se izložio toliko opasnosti zaraze da mu više nije bilo dopušteno da učestvuje u obredima velikih svečanosti. Nije više mogao da uđe ni u jedno predvorje Hrama. Zbog toga, a i po slobodnom izboru, ostao je pod šatorom sa dva voljena bića. Imao je toliko da sazna od njih i toliko da im ispriča. Doživljaji kao njihovi - tužna iskustva u godinama fizičkih i moralnih patnji - obično se moraju dugo pričati, jer između njih retko postoji tesna veza. Tako je sa velikom strpljivošću i skrivajući svoja osećanja saslušao sve što su imale da mu kažu. Doista, njegova, mržnja prema Rimu i Rimljanima dostigla je tada vrhunac, a žeđ za osvetom rasla je neprekidno. U gotovo divljačkom ogorčenju obuzimali su ga mahniti nagoni. Ništa ga nije moglo uplašiti. Pomišljao je ozbiljno na ustanak u Galileji; čak se i more, koje je obično budilo u njemu samo jezive uspomene, pružalo kao geografska karta pred njegovom uobraziljom, izbrazdano velikim pomorskim putevima kojima pristižu carski pljačkaši i putnici. Ali njegovo rasuđivanje je još bilo zdravo; sazreo u mirnijim časovima, bio je dovoljno odlučan da se odupre sadašnjoj strasti, ma kako bila jaka. Sanjao je samo o pozivu Nazarećanina na borbu. Svi bi tada ustali na oružje. Ali hoće li on izgovoriti ove reči? U dolini Kedrona do Bezete, a naročito pored puteva do kapije Damaska, predeo se brzo ispunio svakojakim privremenim skloništima za hodočasnike koji su došl zbog Pashe. Ben Hur je išao da vidi strance i da s njima razgovara i, vraćajući se svojim, šatorima, stalno se čudio što njihov broj neprestano raste. Kad je shvatio da su 211
među njima zastupljeni svi krajevi sveta - gradovi sa obe strane Sredozemlja do dalekih Zapadnih stubova (Gibraltara), gradovi Indije i provincija na severu Evrope, shvativši takođe da su ovi stranci, pozdavljajući ga na jezicima u kojima je uvek nalazio poneki slog starog hebrejskog jezika svojih otaca, svi imali isti cilj proslavu velikog praznika - jedna još maglovita misao prokrči sebi put iz njegove uobrazilje do njegovog srca. Da nije ipak pogrešno shvatio Nazarećanina? Da ovaj čovek u tajnosti ipak ne priprema nešto čime bi dokazao kako je stvoren za veliki zadatak koji ga očekuje? Možda je ovaj trenutak pogodniji za veliki ustanak nego onda kad su Galilejci hteli da ga krunišu na obalama Genezaretskog jezera? Tada bi ga podržalo samo nekoliko, hiljada ljudi, dok bi ovog puta na njegov poziv odgovorili milioni - ko bi mogao reći koliko ih je tačno bilo? Razvijajući svoju misao do kraja, Ben Hur je video sjajnu budućnost i radovao se u duši što taj melanholični čovek pod svojom blagošću i samoodricanjem krije u stvari u dubini svog bića oštroumlje političara ili genije ratnika. Celo to vreme ljudi bronzane kože, gologlavi i crne brade, dolazili su u šator da traže Ben Hura. Njegovi razgovori sa njima vodili su se uvek dalje od šatora i na pitanje ko su oni, odgovarao je uvek isto: - Neki prijatelji iz Galileje. Oni su ga obaveštavali o kretanju Nazarećanina i namerama njegovih neprijatelja - rabina i Rimljana. Znao je da je život dobrog čoveka u opasnosti, ali nije mogao da veru je da će neko biti toliko smeo da mu ga oduzme u takvom trenutku. Zaista je izgledalo da ima odličan zaklon iza svog velikog ugleda i popularnosti. Velika pratnja u gradu i izvan njega bila je zaloga bezbednosti. Sem toga, Ben Hurovo poverenje je naročito počivalo na čudesnoj moći Hristovoj. Razmišljajući o njoj na čisto ljudski način, zaključio je da je nemoguće i neshvatljivo da čovek koji ima tako veliku moć nad životom i smrću i koji je tu moć primenjivao na drugima ne može niišta da učini za sebe.
212
Ne treba zaboraviti da se sve ovo događalo između dvadeset prvog i dvadeset petog dana maja - po našem savremenom kalendaru. Uveče poslednjeg dana Ben Hur, savladan nestrpljenjem, ode u grad obećavši da će se vratiti u toku noći.
Konj je bio veoma odmoran i sam pojuri u galopu. Oči loze puzavice žmirkale su u baštenskim ogradama pozdravljajući ga pri prolazu, jer ga niko drugi nije mogao videti, ni žene, ni muškarci, ni deca. Sve kuće behu prazne; vatre pred šatorima ugašene, a put pust. Bilo je to prvo bdenje pred Pashu, čas kad se jaganjci prinose na žrtvu pred Hramom, čas kad sveštenici nose njihovu krv na oltare, hitajući da to obave pre nego što zvezde svojim izlaskom daju znak za pesmu i veselje. I kroz veliku severnu kapiju konjanik uđe i ugleda Jerusalim pre pada, Jerusalim u jeku slave, osvetljen u čast velikog praznika.
213
GLAVA VI Ben Hur sjaha pred kapijom hana. Ostavi konja svojim pratiocima i uskoro se nađe pred vratima očinskog doma, a zatim u velikoj odaji. Naredi da najpre pozovu Maluha. Pošto je on bio izašao, reče da isporuče njegove pozdrave trgovcu i Egipćaninu. Obojica su otišli da prisustvuju svečanostima. Obavestili su ga da je Valtazar veoma slab i klonuo. Mladi ljudi te epohe nisu smeli da otkriju svoje srce i služili su se zaobilaznim putevima. Tako je Ben Hur, kad je poslao slugu da pita želi li plemeniti Valtazar da ga primi, u stvari javljao njegovoj kćeri da je stigao. I kad se sluga vratio sa odgovorom, podiže se zavesa i mlada Egipćanka stupi u odaju. Ona se uputila - ili tačnije, lebdela je obavijena oblakom prozirnih velova - ka sredini sobe, tamo gde je svetlost iz sedmokrakih svećnjaka najjače padala. Sluga ih ostavi same. U uzbuđenju izazvanom događajima poslednjih dana Ben Hur gotovo nije ni mislio na lepu Egdpćanku. A i kada je mislio, bilo je to više zbog zadovoljstva koje ga je očekivalo. Ali uticaj ove žene ožive čim je mladić spazi. Živo joj pođe u susret, ali se odmah zaustavi i zagleda se u nju. Takvu promenu nije nikad video. Do tada ona je bila zaljubljena žena koja je nastojala da ga priveže potpuno za sebe svojom toplinom - svaki njen pogled, svaki pokret bio je priznanje njene ljubavi. Obasipala ga je laskanjem. Kad je bio kraj nje, ostavljala je na njega dubok utisak svojim divljenjem prema njemu, a kad je odlazio, odnosio je sliku slatke nade koja je ubrzavala njegov povratak. Zbog njega su bili obojeni očni kapci spušteni na lepe bademaste oči; zbog njega je sa zanosom i pesničkim žarom pričala ljubavne priče naučene od pripovedača kojima vrve ulice Aleksandrije; njemu su takođe bili upućeni izlivi simpatija, osmesi i oni mali slobodni pokreti rukom, kosom i usnama; zbog njega je pevala pesme sa Nila i njemu je bila 214
namenjena sva ta raskoš nakita i prefinjena kombinacija svile i čipke. Shvatanje, staro koliko i svet, da je lepota nagrada junaku, nije nikad bilo jasnije izraženo. Takva je bila Egipćanka prema Ben Huru od one noći kada su se vozili čamcem na jezeru Palminog gaja. Ali sada! Malo je lica koja nemaju dvostruku prirodu: stvarnu prirodu i onu stečenu, plod navike i vaspitanja; druga priroda se ponekad tako dobro utapa u jedinku da stvara jedinstvenu ličnost. Ostavljamo ovu misao onima koji vole da razmišljaju dodajući da se Egipćankina prava priroda ovog puta otkrila. Nije bilo moguće primiti tuđinca sa većim odbijanjem. Očigledno, bila je lišena svakog osećanja kao neka statua. Njena mala glava je bila malo uzdignuta, nozdrve izdužene, a požudna donja usna potiskivala je gornju iz prirodnog položaja. - Dolaziš u pravi čas, o sine Hurov. Želim da ti zahvalim na gostoprimstvu. Prekosutra više ne bih imala prilike za to. Ben Hur se pokloni ne skidajući očiju sa nje. - Čula sam za običaj koji kockari među sobom poštuju i koji daje uvek dobre rezultate, - nastavi ona. - Kad se igra završi, oni uzimaju svoje tablice i svode račune. Posle toga prinose žrtvu bogovima prolivanjem vina i krunišu pobednika vencem. Igrali smo igru koja je trajala mnogo dana i mnogo noći. E pa sada, kada je završena, da vidimo kome pripada venac? Ben Hur odgovori veselo iako oprezno: - Muškarac ne može sprečiti ženu da postupi po svojoj volji. - Reci mi, - upita ona nagnuvši glavu, što je pojačalo njen podrugljivi izraz - reci mi, o jerusalimski kneže, gde se nalazi taj drvodeljin sin, i sin božji, od koga su se nedavno očekivala velika dela? On nestrpljivo mahnu rukom i odgovori: - Nisam njegov čuvar. - Lepa glava se spusti još niže: - Je li pretvorio Rim u pepeo? Ben Hur ponovo diže ruku da bi je zaustavio, ali ovog puta gnevno. 215
- Gde je osnovao svoju prestonicu? - nastavi ona. - Mogu li ići da se divim njegovom prestolu i njegovim bronzanim lavovima? I njegovom dvorcu? Za nekoga ko diže iz mrtvih nije ništa sagraditi dom od zlata. Dovoljno je da načini samo jedan korak, da kaže samo jednu reč, i kuća će se dići na stubovima, kao Karnak, i u njoj neće nedostajati apsolutno ništa. Nije bilo nikakve sumnje da se ona ne šali. Pitanja behu kao prikriveni udarci, a držanje očigledno neprijateljsko. Videvši to, Ben Hur postade još oprezniji i odgovori raspoloženo: - O Egipte, pričekajmo još jedan dan, možda još nedelju dana, i videćemo njega, njegove lavove i njegov dvorac. Ona nastavi čineći se da nije čula njegovu primedbu: - A otkuda ti u toj odeći? Koliko mi je poznato, to nije odeća namesnika Indije ili potkraljeva nekih pokrajina. Videla sam jednog dana teheranskog satrapa. Nosio je svileni turban i ogrtač izatkan od zlatnih niti. Bila sam kao omamljena zaslepljujućim bleskom dragog kamenja na dršci i koricama njegovog mača. Čovek bi poverovao da mu je Oziris pozajmio malo sunčeve slave. Plašim se da još nisi ni kročio nogom u svoje kraljevstvo... Ono kraljevstvo koje je trebalo da delim s tobom. - Kći mog veoma mudrog gosta ljubaznija je prema meni nego što ona to misli. Naučila me je da Izida može poljubiti nečije srce, a da ga time ne učini boljim. Ben Hur je govorio sa hladnom učtivošću, a Ira, igrajući se krupnim dragim kamenom koji je visio na njenoj zlatnoj ogrlici, odgovori: - Hurov sin je oštrouman za jednog Jevrejina! Videla sam Cezara tvojih snova kako ulazi u Jerusalim. Ti si nam rekao da će se danas sa vrha stepenica koje vode u Hram on proglasiti kraljem Judeje. Videla sam kako povorka koja ga je pratila silazi sa planine. Čula sam pesmu. Ah, kako su bili lepi svi ti momci sa grančicama u ruci! Tražila sam među njima ličnost kraljevskog izgleda, konjanika u purpuru, kola sa vozačem u blistavom oklopu, vrlog ratnika iza štita koji se po uzrastu takmiči sa svojim kopljem. Tražila sam 216
pogledom njegovu gardu. Bilo bi zadovoljstvo videti jerusalimskog kneza i kohorte galilejskih legija. Ona baci na sabesednika duboko prezriv pogled, a zatim se zasmeja kao da je slika koju je zamislila bila suviše smešna za njen prezir. - Umesto Ramzesa II koji se vraćao u trijumfu, umesto Cezara sa kacigom i oružjem... Ha, ha, ha! videla sam čoveka ženskog lica i kose, koji je jahao na magarcu i plakao. Kralj! Sin božji! Spasitelj sveta! Ha, ha, ha! I protiv volje Ben Hur uzdrhta. - Nisam napustila svoje mesto, o jerusalimski kneže, - nastavi ona pre nego što je on mogao da se pribere. - Nisam se ni smejala. Samo sam pomislila: "Prdčekaj! on će u hramu otkriti svoju slavu kako dolikuje heroju koji će osvojiti svet." Videla sam ga kako se zaustavlja pred svečanim vratima. Bilo je ljudi na ulazima, u dvorištima, na tremovima i po stepenicima na sve tri strane Hrama... mogla bih gotovo da kažem da je milion ljudi čekalo njegove reči. Stubovi nisu bili nepomičniji od nas. Ha, ha, ha! Činilo mi se da pucaju temelji moćne Rimske Imperije. Ha, ha, ha! O kneže, tako mi duše Solomonove, tvoj kralj sveta je pritegao haljinu oko sebe i otišao ne otvorivši usta, a... rimska mašina se još okreće. Kao da odaje poštu izgubljenoj nadi - nadi u čijem je gubitku gubio deo sebe - Ben Hur saže glavu. - Kćeri Valtazarova, - reče on dostojanstveno - ako je to igra o kojoj si mi upravo govorila, onda tebi pripada venac - ja ti ga dodeljujem. Ali, dosta je bilo reči! Siguran sam da imaš neku zamisao u glavi. Izađi s njom na čistinu, ja te molim, i odgovoriću ti. Posle toga otići ćemo svako na svoju stranu zaboravljajući da smo se ikad sreli. Govori! Ja ću te saslušati ako ne govoriš suviše o onome što si mi dala. Gledala ga je netremice kao da se pita šta da radi - možda je odmeravala volju svog protivnika - a zatim reče hladno: - Otpuštam te... Idi! - Mir s tobom - odgovori on i pođe. 217
U trenutku kad je izlazio na vrata, ona ga ponovo pozva. - Još jednu reč! On zastade i okrete se. - Razmisli o svemu što znam o tebi. - O lepa Egipćanko, - odgovori on - šta znaš o meni? Ona ga pogleda rasejano. - Imaš u sebi više rimskog, o sine Hurov, nego ma ko od tvoje hebrejske braće. - Zar se toliko razlikujem od svojih sunarodnika? - upita on ravnodušno. - Polubogovi danas mogu biti samo Rimljani. - I zbog toga ćeš mi reći ono što znaš o meni? - Ta sličnost nije za mene ništavna. Ona bi me mogla navesti da te spasem. - Da me spaseš! Prsti sa crveno obojenim noktima spretno su se igrali draguljem na ogrlici, dok joj je glas bio tih i blag. Samo lak šum njenih sandala upozori Ben Hura i on postade oprezan. - Postoji jedan Jevrejin, nekadašnji rob koji je pobegao sa galija i koji je ubio čoveka u dvorcu Idernija - poče ona lagano. Ben Hur se trže. - Taj isti Jevrejin je ubio rimskog ratnika baš ovde u Jerusalimu na trgu. Taj isti Jevrejin je poveo tri legije u Galileji da bi večeras uhvatio rimskog namesnika. Taj isti Jevrejin je tražio svuda dobre saveznike da bi objavio rat Rimu i šeik Ilderim je jedan od njegovih prijatelja. Približujući mu se još više, ona gotovo prošaputa: - Živeo si u Rimu. Pretpostavi da moje reči mogu doći do ušiju nekoga koga znamo. Ah! Ti menjaš boju. On uzmače, a izraz njegovog lica odavao je čoveka koji pruža ruku verujući da se igra mačetom a nailazi na tigra. Ona nastavi: - Ti si dobro poznat u carskom tremu i ti znaš Sejana. Pretpostavimo da će mu sve ovo neko ispričati sa dokazima u ruci ili čak bez dokaza - dodajući da je taj isti Jevrejin najbogatiji čovek 218
Srednjeg istoka... čitavog carstva. Zar misliš da ribe u Tibru ne bi našle ništa drugo da se naslađuju sem onoga što traže po mulju? I dok se one budu tovile, o sine Hurov, kakve bi se sjajne igre mogle prirediti u Cirkusu. Zabavljati rimski narod je velika veština, ali naći novac da bi se on i dalje mogao zabavljati još veća je veština. Da li je ikad Sejan imao u tome premca? Očigledna niskost ove žene nije toliko pogodila Ben Hura da se ne bi mogao setiti nekih stvari. Nije retko da nas pamćenje služi sa najvećom vernošću dok su nam druge sposobnosti otupele ili ih uopšte nemamo. Scena kraj izvora na putu za Jordan izađe mu pred oči sama od sebe. Priseti se da je tada verovao da ga je odala Jestira, i sa tom mišlju odgovori joj što je mogao mirnije: - Da bih ti ugodio, o kćeri Egipta, klanjam se pred tvojim lukavstvom i priznajem da sam na tvojoj milosti. Možda će ti se sviđati da čuješ moje priznanje da ništa ne očekujem od tvoje dobrote. Mogao bih te ubiti, ali ti si žena. Pustinja je raširila ruke da me primi, i ma kako da je Rim dobar lovac na ljude, moraće da me proganja daleko i dugo pre nego što me uhvati, jer se u srcu pustinje nalaze armije kopljanika, i ogromna peščana prostranstva, a nju ne preziru ni nepokorni Parćani. U žalosnoj klopci u koju sam upao kako sam bio glup! - ipak ima nešto što mi duguješ: ko ti je rekao ono što znaš o meni? U bekstvu ili ropstvu, čak i na samrti, biće mi uteha da ostavim izdajniku prokletstvo čoveka koji je u životu znao samo za nesreću. Ko ti je rekao sve to što znaš o meni? Možda je to bila komedija, možda je bilo iskreno, ali na Egipćankinom licu kao da se pojavi izraz saučešća. - U mojoj zemlji, o sine Hurov, ljudi prave slike skupljajući posle bure po obali školjke svih boja. Zar ti se ne čini da treba isto tako postupati kada se traga za nekom tajnom? Bilo mi je dovoljno da od jednog lica prikupim pregršt podataka, a od drugog još jednu pregršt, pa da ih zatim sastavim, a bila sam tako srećna kako može biti srećna žena koja raspolaže životom i bogatstvom čoveka s kojim... - ona zastade, lupi nogom o zemlju i okrete se kao da hoće
219
da sakrije uzbuđenje, ali završi rečenicu sa izrazom mučne odlučnosti - s kojim može da radi šta hoće. - Ne, to nije dosta - reče Ben Hur koga ova igra nije uzbudila. To nije dosta. Odlučićeš sutra šta ćeš uraditi sa mnom. Možda ću morati da umrem. - Istina je - preseče ga ona živo. - Dobila sam nekoliko obaveštenja od šeika Ilderima dok je sedeo sa mojim ocem u šumici na ivici pustinje. Noć je bila tiha a pregrade šatora, treba li to reći, bile su samo slaba prepreka za uho koje je pokušavalo da čuje napolju... pesmu ptica i zujanje pčela. Ona se nasmeši i nastavi: - Zatim, ostala obaveštenja... ostale školjke za sliku... dobila sam od... - Od koga? - Od samog Hurovog sina. - Niko drugi nije doprineo? - Niko. Njemu se ote uzdah olakšanja i on reče živo: - Hvala. Ne bi bilo nimalo ljubazno od tebe da pustiš Sejana da čeka. Još jednom, o Egipte, mir s tobom! Do tog trenutka je bio gologlav. Sada uze svoj rubac za glavu koji mu je visio preko ruke i pošto ga namesti, spremi se da izađe. Ali ona ga zadrža i u svom žaru pruži čak ruku prema njemu. - Ostani! - reče ona. On je pogleda, ali je ne uhvati za ruku, mada se ona jasno videla u blesku nakita, i on shvati po njenom držanju da će najveće iznenađenje tek doći. - Ostani i nemoj biti nepoverljiv prema meni, o sine Hurov, ako ti kažem da znam zašto te je plemeniti Arije proglasio naslednikom. Tako mi Izide i svih bogova Egipta! kunem ti se da drhtim samo pri pomisli da bi ti, tako hrabar i tako velikodušan, mogao pasti u ruke tako nemilosrdnog gospodara. Proveo si deo svoje mladosti u atrijumima velike prestonice. Razmisli, kao što ja to činim, šta će biti od tvog života u pustinji. Oh, ja te žalim! Kad bi samo hteo da činiš 220
ono što ti kažem, spasla bih te. I to ću učiniti, kunem ti se našom svetom Izidom! Preklinjanja i molbe potekoše rečito i sa svom ozbiljnošću, podržane njenom snažnom lepotom. - Mogao bih... mogao bih ti gotovo verovati, - reče Ben Hur, kolebajući se, jedva čujnim glasom. Ali, još je ostala sumnja - borio se protiv težnje svakog čoveka u sličnom položaju - sumnja koja je već spasla mnoga bogatstva i mnoge živote. - Savršen život za ženu je život u ljubavi. Najveća sreća za muškarca jeste da pobedi sam sebe. I to je ono, o kneže, što sam htela da tražim od tebe. Govorila je veoma uzbuđeno i nikada mu nije izgledala tako zanosna. - Imao si nekad jednog prijatelja. Bilo je to u tvojoj mladosti. I zbog glupe svađe postali ste neprijatelji. On ti je učinio nažao, ali posle mnogo godina ti ćeš ga ponovo sresti u velikoj antiohijskoj Areni. - Mesala! - Da, Mesala. On je tvoj dužnik. Zaboravi prošlost i pokloni mu ponovo svoje prijateljstvo. Vrati mu bogatstvo koje je izgubio kladeći se na trci. Spasi ga. Onih šest talanata ne znače za tebe više od pupoljka izgubljenog na rascvetanom drvetu. Ali za njega... Ah, njegovo telo je unakaženo. I ako ti se desi da ga sretneš, on će morati da digne glavu gotovo sa zemlje da bi mogao da razgovara s tobom. O Ben Hure, plemeniti kneže! Za jednog Rimljanina koji je tako nisko pao prosjački štap je drugo ime za smrt. Spasi ga prosjačkog štapa. U brzini kojom je govorila krila se prikrivena namera da ga spreči u razmišljanju, ne znajući ili zaboravljajući da se neki nazori ne stvaraju razmišljanjem nego sami od sebe. Kad je najzad prestala da govori da bi čula njegov odgovor, Ben Huru se učini da vidi Mesalu kako ga gleda iza njenog ramena; a držanje Rimljaninovo nije bilo ni držanje prosjaka ni držanje prijatelja. Podrugljiv osmeh
221
bio je osmeh patricija kao i pre, a njegova uobraženost, kao i uvek, bahata. - I tako je on odlučio da moli mene, ali ovog puta Mesala neće postići ništa. Ovo je značajna činjenica koju moram zabeležiti u knjizi. Biće to presuda koju je jedan Rimljanin izrekao drugom Rimljaninu! Ali, je li te on... je li te Mesala poslao meni sa tom molbom, o Egipte? - On je plemenite prirode, kao što možeš iz ovoga da sudiš. Ben Hur se izmače da mu ne bi stavila ruku na mišicu. - Ali pošto ga tako dobro poznaješ, lepa Egipćanko, reci mi da li veruješ, pod pretpostavkom da se uloge izmene, da bi on učinio za mene ovo što traži da ja učinim za njega? Odgovori mi, tako ti Izide! Odgovori mi za ljubav istine! Bilo je izvesnog navaljivanja u njegovom pogledu i dodiru njegove ruke. - Oh, - poče ona - on je... - Rimljanin, hoćeš da kažeš. Što znači da ja, Jevrejin, ne mogu da određujem svoje obaveze prema njemu mereći ih njegovim obavezama prema meni. I, pošto sam Jevrejin, treba da ga molim za oproštaj zbog svoje pobede, jer je on Rimljanin. Ako imaš još nešto da mi kažeš, o Valtazarova kćeri, reci to... Brzo, veoma brzo, jer, tako mi boga izrailjevog, kad moja krv uzavri, mogao bih zaboraviti da si žena, i to još lepa žena! U tebi bih video samo špijunku gospodara koji je utoliko mrskiji što je Rimljanin. Govori brzo! Ona odgurnu njegovu ruku i ustuknu, a sva njena pakost ogledala se u očima i glasu. - Ti prljavi čoveče, koji piješ talog i hraniš se otpacima! Kad pomislim da sam te volela pošto sam videla Mesalu! Takvi kao što si ti rođeni su da mu služe. On bi bio zadovoljan kad bi mu vratio njegovih šest talanata. Ali ja ti kažem, ovim talantima ćeš dodati dvadeset... dvadeset, čuješ li? Platićeš poljupce koje si mu ukrao sa mojih usana, iako sam na njih pristajala! I to što sam te pratila sa tolikim saosećanjem, i što sam te tako dugo podržavala ući će takođe u račun jer sam ja to činila da bih mu služila. Ovaj trgovac ovde je 222
tvoj službenik. Ako do sutra u podne ne budem imala nalog na ime Mesale i to za svotu od dvadeset šest talanata, zapamti dobro ovaj iznos, imaćeš posla sa Sejanom. Budi razuman i... zbogom! Dok je išla ka vratima, on stade pred nju. - Stari Egipat ponovo živi u tebi! Kad budeš videla Mesalu, sutra ili neki drugi dan, ovde ili u Rimu, predaj mu ovu poruku. Reci mu da sam povratio onih šest talanata koje mi je ukrao oduzimajući mi imovinu mog oca. Reci mu da sam preživeo galije kuda me je poslao i da se, u punoj snazi, radujem što ga vidim obeščašćenog i dovedenog do prosjačkog štapa. Reci mu da su njegove telesne patnje, koje duguje mojoj ruci, božje prokletstvo i da one više vrede nego smrt zbog zločina kojiima je naneo bol čoveku bez odbrane. Reci mu da su moja majka i sestra, koje je poslao u kulu Antoniju da tamo skončaju od gube, žive i zdrave, zahvaljujući moći onog Nazarećanina koga ti prezireš. Reci mu takođe da su mi se vratile i da ću u njihovoj ljubavi naći naknadu za nečistu strast koju mi oduzimaš da bi je njemu poklonila. Reci mu - a ovo važi i za tebe, o oličena pokvarenosti! - reci mu da Sejan, kad dođe da me opljačka, neće naći ništa, jer je baština koju mi je ostavio duumvir, zajedno sa letnjikovcem kraj Misene, prodata, a novac van domašaja i uložen u menice na svim tržištima sveta. Reci mu takođe da su ovaj dom sa svojim nameštajem, sva roba, svi brodovi i svi karavani kojima Simonides trguje zaštićeni carskom poveljom - pošto je jedan mudrac otkrio da postoji cena časti i pošto je saznao da plemeniti Sejan više voli mali dobitak u obliku poklona nego veliki dobitak stečen u moru krvi. Reci mu takođe da čak i kad to ne bi bilo tako, kad bi novac i imovina bili na moje ime, on ipak ne bi dobio ni najmanji deo jer, ako bi on našao naše jevrejske menice i prisilio ljude da mu isplate njihovu vrednost, meni bi ostalo još jedno sredstvo - da ih poklonim Cezaru - a to je ono što sam naučio, o Egipte, u atrijumima velike prestonice. Reci mu takođe da mu ne šaljem svoje prokletstvo izraženo rečima. Našao sam bolje sredstvo da izrazim svoju neprolaznu mržnju i šaljem mu nekoga ko će mu doneti sva prokletstva. I dok te bude gledao kad mu predaješ ovu poruku, o 223
kćeri Valtazarova, njegovo oštroumlje Rimljanina kazaće mu sve što mislim. Sada idi... a otići ću i ja. Isprati je do vrata i sa izveštačenom uljudnošću pridrža zavesu dok je ona prolazila. - Mir s tobom! - reče joj i ona se udalji.
224
GLAVA VII Kad Ben Hur napusti veliku dvoranu, njegov hod nije više bio tako živ kao kad je došao. Korak mu je bio sporiji, a glava gotovo klonula na grudi. Kad je otkrio da čovek slomljene kičme može još uvek imati bistar mozak, poče razmišljati o ovom otkriću. Ah, kako je lako, pošto nas nesreća zadesi, gledati unatrag i videti dokaze o njenom približavanju zasejane svuda duž puta. Činjenica što nije nikad posumnjao da Egipćanka radi za Mesalu i što se u toku svih ovih godina slepo predao njoj na milost i nemilost sa svim svojim prijateljima zadavala je duboku ranu sujeti mladog Jevrejina. "Sećam se, pomisli, da nije imala ni reči negodovanja za Rimljanina na izvoru Kastalije. Sećam se da ga je hvalila prilikom naše šetnje čamcem po jezeru u Palminom gaju. I... Ah! - on zastade i udari snažno dlanom o dlan - Ah! Tajna sastanka koji mi je zakazala u dvorcu Idernija sada više nije tajna". Treba imati na umu da mu je sujeta bila ranjena i, srećom, ne događa se često da ljudi umiru od takvih rana ili da od njih dugo boluju. Međutim, Ben Hur je imao jednu naknadu. On uzviknu glasno: - Neka je hvaljen gospod što ova žena nije imala više vlasti nada mnom - sada vidim da je nisam voleo. Zatim, kao da mu je pao neki teret sa srca, on pođe življim korakom. Kad je stigao na terasu do mesta gde su jedne stepenice vodile dole u vrt, a druge se pele prema krovu, on krenu ovim drugim stepenicama. Na poslednjem stepeniku zastade. - Da li je Valtazar saučesnik u komediji koju je ona tako davno počela da igra sa mnom? Ne, ne! Licemerstvo retko ide zajedno sa dubokom starošću. Valtazar je čestit čovek. I pope se na terasu. Mesec je bio pun, ali su nebeski svod obasjavale vatre koje su gorele po ulicama i na trgovima grada. Čuo je horove koji su pevali stare izrailjske psalme. On baci pogled preko ograde, a zatim se okrete i uputi senici. 225
- Neka rade šta hoće - reče on u sebi. - Neću oprostiti Rimljaninu. Neću podeliti svoje bogatstvo s njim i neću pobeći iz grada svojih otaca. Ići ću najpre u Galileju da tamo otpočnem borbu. Moji podvizi će pridobiti druga plemena. Ako ja ne uspem, neko drugi će naći vođu. Ako to ne bude Nazarećanin, ima i drugih koji su spremni da umru za slobodu. Unutrašnjost senice je bila slabo osvetljena. Senke stubova ležale su izdužene na podu. On zapazi da je naslonjača u kojoj je obično sedeo Simonides stajala u kutu odakle je trgovac mogao da ima lep pogled na grad preko trga. - Čestiti čovek se vratio. Razgovaraću s njim, sem ako ne spava.
Brzim korakom priđe naslonjači. Pogledavši preko visokog naslona otkri da Jestira spava u njoj uvijena u pokrivač svoga oca. 226
Kosa joj je u neredu padala na lice. Disala je mirno i tiho, samo jedanput joj se ote uzdah koji se završi jecajem. Nešto - da li je to bio uzdah ili samoća u kojoj ju je zatekao nešto mu reče da je taj san odmor posle bola a ne posle rada. Priroda šalje takva olakšanja deci, a on Jestiru nije mogao smatrati drukčije nego detetom. On se naže na naslonjaču i pomisli: "Neću je probuditi. Nemam ništa da joj kažem... ništa... sem da je volim... Ona je Judina kći. Ona je tako lepa i toliko se razlikuje od Egipćanke. Dok je kod Egipćanke sve sujeta, ovde je sve samo istina; tamo je ambicija, ovde je dužnost; tamo ponos, ovde požrtvovanje... Ne, ne postavlja se pitanje da li je ja volim nego da li ona mene voli. Ona mi je bila prijatelj od početka. Kako me je one večeri na terasi u Antiohiji nežno molila - da ne stvaram neprijatelja od Rima i pitala me o mom letnjikovcu u Misend i o životu tamo! Da ne bi videla bol koji mi nanosi, ja sam je poljubio. Da li je zaboravila taj poljubac? Ja ga nisam zaboravio, jer je volim... U gradu još nije poznato da sam našao svoje. Drhtao sam kad sam to rekao Egipćanki; ali ova mala će se radovati sa mnom i dočekaće ih čineći im svoje mile usluge rukom i srcem. Biće druga ćerka mojoj majci, a u Tirzi će naći samu sebe. Voleo bih da je probudim i da joj kažem sve ovo, ali... Oh, ta egipatska veštica! Kako da se savladam da joj ne ispričam i za tu ludost? Otići ću i sačekaću bolji trenutak. Čekaću, lepa Jestira, čestito dete, kćeri Judina. I on se ukloni tiho kao što je i došao.
227
GLAVA VIII Ulice behu pune ljudi koji su se kretali u svim pravcima ili stajali oko vatri na kojima se peklo meso. Gostili su se, pevali i bili srećni. Miris pečenog mesa, pomešan sa mirisom zapaljene kedrovine ispunjavao je vazduh, I pošto je u takvoj prilici svaki sin Izranilja brat svakog drugog sina Izrailja, gostoljubivost nije imala granica. Ben Hura su pozdravljali na svakom koraku, dok su ljudi oko vatri navaljivali: "Ostani da jedeš s nama. Mi smo svi braća". Zahvalivši im se, on je hitao da uzme konja u hanu i da se vrati u šatore na Kedronu. Svetkovina je svuda bila u punom jeku. Pogledavši niz ulicu, Ben Hur spazi neku povorku sa bakljama koja se približavala. Što je bila bliže, pesme su prestajale. Još više se začudi kad opazi pri svetlosti plamena kako se sijaju vrhovi kopalja, ukazujući na prisustvo rimskih vojnika. Šta su radili ti prokleti legionari u jevrejskoj verskoj povorci? Nikada se nije dogodilo ništa slično. Čekao je da vidi šta će dalje biti. Kao da pun mesec, i baklje, i vatre i zraci svetlosti koji su dolazili kroz otvorene kapije i otvorene prozore nisu bili dovoljni, neke osobe u povorci nosile su upaljene svetiljke. I Ben Hur pokuša da otkrije svrhu tih svetiljki. Prišao je povorci tako blizu da ništa nije moglo da umakne njegovom pogledu. Baklje i svetiljke nosile su sluge naoružane batinama. Kao da im je dužnost bila da nađu najlepši put za neke velikodostojnike koji su se nalazili među njima, starešine i sveštenike, rabine dugih brada, gustih obrva i kukasta nosa, ljude vladajućeg staleža iz Veća Kaife i Hane. Kuda su išli? Svakako ne u Hram, pošto ih tuda, put ne bi vodio. I otkuda ovi vojnici? Kad povorka poče da prolazi pored Ben Hura, njegovu pažnju naročito privukoše tri čoveka koji su išli zajedno. Nalazili su se na čelu povorke, a sluge koje su išle ispred njih izgledale su naročito uslužne. Čovek s desne strane bio je jedan od velikodostojnika Hrama, a onaj s leve strane sveštenik. U početku nije mogao da 228
pozna čoveka u sredini, jer je koračao oslonjen na ruke druge dvojice, pognute glave, skrivajući tako lice. Pre je ličio na nekog zarobljenika koji još nije došao sebi od užasa i koga vode u strašnu smrt. Velikodostojnici koji su mu pomagali sa svake strane, pažnja koja mu je poklanjana, sve to kao da je ukazivalo da je on, ako ne glavni uzrok ove povorke, bar u tesnoj vezi s njom, kao svedok, vođ ili izveštač; Čim bi se otkrilo ko je on, moglo bi se odmah pogoditi šta se dešava. Sigurnim korakom Ben Hur uđe u povorku desno od sveštenika. Ah, kad bi čovek digao glavu! On to najzad učini i svetlost baklji osvetli mu bledo, otupelo lice, čupavu bradu, unezverene i očajničke oči. Za vreme putovanja sa Nazarećaninom Ben Hur je upoznao sve učenike isto kao i učitelja. Videći tog čoveka, on uzviknu: - Juda Iskariotski! Čovekova glava se lagano okrenu, dok mu se oči ne spustiše na Ben Hura; usta mu se pokrenuše kao da je hteo da progovori, ali se sveštenik umeša: - Ko si ti? Odlazi! - reče Ben Huru odgurnuvši ga. Mladi čovek prihvati ovaj pokret bez ljutnje i, čekajući drugu priliku, ponovo se uvuče u povorku. Spustiše se tako niz ulicu u niže delove grada između brda Bezete i kule Antonije, prolazeći pored veštačkog jezera Betezde i stigoše do Ovčije kapije. Svuda je bilo sveta i svi ti ljudi su bili zauzeti svetim obredima. Zbog bdenja uoči Pashe krila velike kapije bila su širom otvorena: stražari behu odsutni, mora da su i oni učestvovali u svetkovini. Ispred povorke pružala se duboka klisura Kedrona sa Maslinovom gorom s druge strane. Dva puta su se sastajala čineći ulicu koja je vodila u grad - jedan sa severoistoka a drugi iz Betanije. Pre nego što je Ben Hur imao vremena da se upita dokle će ići i kojim će putem okrenuti, talas svetine ga odvede u klisuru. I još uvek nije bilo ni najmanjeg nagoveštaja šta je cilj ovog noćnog pohoda. Prošli su klisuru i prešli preko mosta koji se nalazio u dnu. Malo dalje okrenuše nalevo u pravcu maslinjaka ograđenog kamenim zidom koji se mogao videti s puta. Ben Hur je znao da nije bilo ničeg 229
drugog na tom mestu sem nekoliko čvornovatih drveta, trave i jednog kabla uklesanog u stenu, koji je služio za gnječenje maslina prema običaju tog kraja. Dok se, veoma iznenađen, i dalje pitao šta je moglo dovesti ovo društvo u taj pozni čas na tako pusto mesto, oni se zaustaviše. Spreda su se čuli glasovi i drhtaj se prenese sa čoveka na čoveka. Svi naglo ustuknuše posrćući jedan preko drugog. Samo vojnici ostadoše na mestu. Ben Huru je bio potreban samo jedan časak da se probije kroz gomilu. On spazi otvor, bez kapije, kroz koji se ulazilo u maslinjak, i stade da posmatra scenu. Neki čovek sav u belom i gologlav stajao je pred ulazom, ruku skrštenih na grudima - vitka prilika duge kose i prefinjenog lika - u stavu rezignacije i iščekivanja. Bio je to Nazarećanin! Iza njega, u ulazu, stajala je grupa njegovih učenika. Dok su oni izgledali veoma uzbuđeni, niko nije bio mirniji od njega. Svetlost baklji padala je na njegovu kosu i davala joj crvenkast odsjaj koji ona inače nije imala. Međutim, njegov izraz, kao i obično, bio je pun blagosti i samilosti. Prema njemu je stajala nema gomila, čekajući reč njegovog gneva pa da jurne. Ben Hurov pogled je prelazio sa Nazarećanina na gomilu, zatim na Judu Iskariota u sredini - bio je to brz pogled - ali on odmah shvati cilj ove posete. Tamo se nalazio izdajnik, a tamo izdani. Ovi ljudi naoružani batinama i toljagama, ovi legionari, došli su da ga uhvate. Čovek ne može uvek da predvidi kako će postupiti u ovoj ili onoj prilici pre nego što se u njoj nađe. Najzad je došao trenutak za koji se Ben Hur godinama pripremao. Čovek koga je odlučio da štiti bio je u opasnosti. Međutim, on se nije micao. Takve su protivrečnosti ljudske prirode. Doduše, o čitaoče, nije se još bio sasvim povratio od Egipćankinog opisa Hristova izgleda pred vratima Hrama. Sem toga, spokojstvo s kojim je ta tajanstvena ličnost dočekala svetinu zadržavalo ga je jer je Nazarećanin pred ovom opasnošću pokazivao da potpuno vlada sobom. Mir i dobra 230
volja, ljubav i mirenje sa sudbinom činili su osnovu Nazarećaninovog učenja. Da li će on tome biti dosledan? Bio je gospodar života i mogao ga je ponova dati. Mogao ga je uzeti po volji. Kako će upotrebiti tu moć? Hoće li se braniti? I kako? Jedna reč, jedan uzdisaj, jedna misao bili bi dovoljni. Ben Hur je bio ubeđen da će prisustvovati neobičnom manifestovanju natprirodne snage i, s tom verom, čekao je. U svemu ovome cenio je Nazarećanina prema samom sebi i prema ljudskim merilima. U tom trenutku jasni Hristov glas se začu. - Koga tražite? - Isusa Nazarećanina - odgovori sveštenik. - To sam ja. Pred ovim jednostavnim rečima izrečenim bez strasti, prisutni ustuknuše nekoliko koraka a najplašljiviji među njima šćućuriše se na zemlji. Verovatno bi ga ostavili i otišli da mu Iskariot ne priđe. - Učitelju, pozdravljam te. I izgovorivši te reči poljubi ga. - Juda Iskariotski, - reče mu blago Nazarećanin - ti poljupcem izdaješ sina čovečjeg? Šta tražiš ovde? Pošto ne dobi nikakav odgovor, učitelj se obrati ponovo svetini. - Koga tražite? - Isusa Nazarećanina. - Rekao sam vam da sam to ja. A ako mene tražite, pustite ove da idu. Na te reči rabini priđoše, ali videći njihovu nameru, neki učenici za koje se on upravo zauzimao pristupiše mu. Jedan od njih čak odseče uvo nekom čoveku, što ipak nije sprečilo učiteljevo hapšenje. Ben Hur je, međutim, i dalje stajao nepomično. Dok su legionari pripremali konopce, Nazarećanin izvrši svoje najveće delo milosrđa. - Nemoj više patiti - reče on ranjeniku i, dodirujući mu uvo, isceli ga.
231
Prijatelji i neprijatelji bili su zbunjeni - ne samo time što je on bio kadar da učini tako nešto nego što je to učinio u takviim okolnostima. "Bez sumnje im neće dozvoliti da ga vežu", pomisli Ben Hur. - Vrati svoj mač u korice. Zar ne treba da ispijem putir koji mi pruža moj otac? Pošto se obratio svom pratiocu, učitelj se okrete onima koji su došli da ga uhapse. - Došli ste meni kao zlikovcu, naoružani mačevima i batinama. Bio sam svaki dan među vama u Hramu, a niste me uhapsili. Ali sada je došao vaš čas, čas kad tmina vlada. Njegovi neprijatelji se ohrabriše i zbiše se oko njega, a kad Ben Hur potraži pogledom njegove učenike... oni behu iščezli. Ni jedan nije ostao. Ben Hur baci pogled na zatvorenika i zaprepasti se što ga vidi tako jadnog. Verovao je da će učitelj umeti da se odbrani. Mogao je srušiti svoje neprijatelje samo jednim dahom, a on to nije učinio. Kakav je bio taj putir koji mu je otac pružao da ispije? Tada povorka ponovo krenu u pravcu grada, dok su legionari otvarali prolaz. Ben Hur oseti nespokojstvo; nije bio zadovoljan sobom. Znao je da se Nazarećanin nalazi tamo gde su gorele baklje. Odmah odluči da ga još jednom vidi. Postaviće mu samo jedno pitanje. Skinuvši svoj dugi plašt i rubac sa glave, baci ih na zid maslinjaka i požuri da stigne povorku. Odgurnuvši one koji su išli sporo, prokrči sebi put i uskoro se nađe kraj čoveka koji je držao konopac za koji je bio privezan zatvorenik. Nazarećanin je koračao lagano, pognute glave, ruku vezanih na leđima. Kao da nije čak ni zapažao šta se događa oko njega. Napred su išli sveštenici i starešine, razgovarajući među sobom i bacajući ponekad pogled unatrag. Kad se približiše mostu, Ben Hur uze konopac iz sluginih ruku. - Učitelju, učitelju, - reče živo prilazeći Nazarećaninovu uhu. Čuješ li me, učitelju? Jednu reč... samo jednu! Reci mi... 232
Čovek od koga je oduzeo konopac pokuša da mu ga uzme. - Reci mi, - nastavi Ben Hur - ideš li ti sa njima dragovoljno? Ali ljudi mu priđoše i povikaše: - Ko si ti, čoveče? - O učitelju, - žurno reče Ben Hur - ja sam tvoj prijatelj. Reci mi... ako ti dovedem pomoć, hoćeš li je prihvatiti? Nazarećanin čak ne diže glavu i ne pokaza ni najmanji znak zahvalnosti. U tom trenutku desetine ruku se spustiše na Ben Hura i sa svih strana povikaše: - To je jedan od njih. Uhapsite ga! Tucite ga! Ubijte ga! Sa onom strašću koja mu je već dala tu neobičnu snagu, Ben Hur se ispravi, naglo okrete, ispruženim mišicama zbaci ruke koje su ga grčevito stezale i probi krug koji se zatvarao oko njega. Dok je prolazio, vukli su ga za haljine i on im se ote gotovo nag. Bio je srećan što se našao u senci klisure. Pošto je ponovo uzeo svoj plašt i rubac sa zida oko maslinjaka, nastavi put prema gradskoj kapiji; odatle se uputi u han i uzjahavši svog brzog konja vrati se svojima u šatore. Odluči u sebi da sutradan ponovo vidi Nazarećanina. Tu odluku je doneo ne znajući da su čoveka odveli pravo Haninoj kući da mu sude iste noći. Kad je legao, srce mu je kucalo tako jako da nije mogao da zaspi. Bio je svestan da se njegova kraljevina Judeja rasplinjuje u ono što je stvarno i bila... u san. Već je dovoljno mučno gledati kako se ruše naše kule u vazduhu... jedna za drugom. Ali, kad se ruše sve zajedno, kao kuće za vreme zemljotresa, oni koji to mogu da podnesu jačeg su kova od većine ljudi, a Ben Hur nije bio od tih. U svojim vizijama budućnosti video je život vedar i lep, ali ne sa kraljevskim dvorcem, nego sa domom čija bi gospodarica bila Jestira. Sto puta je u dugim noćnim časovima video pred očima svoj letnjikovac u Miseni i šetao se po vrtu sa svojom malom sunarodnicom; iznad njih je napuljsko nebo, a ispod njih najsunčanija zemlja i najplavlje more. Drugim recima, nastajali su presudni dani u kojima će sutrašnji dan i Nazarećanin igrati veliku ulogu.
233
GLAVA IX Sutradan izjutra, oko drugog sata, dva konjanika stigoše u galopu pred Ben Hurove šatore i čim sjahaše zatražiše da ga vide. Još ne beše ustao ali naredi da ih odmah uvedu. - Mir sa vama, braćo moja! - reče, jer su to bila dvojica njegovih najvernijih Galilejaca. - Sedite. - Ne - odgovori žurno jedan od njih. - Sedeti i udobno se smestiti značilo bi dopustiti da Nazarećanin umre. Ustani, Judin sine, i pođi sa nama. Presuda je izrečena i krst se već postavlja na Golgoti. Ben Hur ih pogleda unezvereno. - Krst? Bilo je to sve što je mogao da kaže. - Sinoć su ga uhapsili i sudili mu - nastavi čovek. - U zoru su ga odveli pred Pilata. Dva puta je Rimljanin porekao njegovu krivicu i dva puta odbio da im ga preda. Najzad je oprao ruke od toga i rekao: "Ja vam ga prepuštam." A oni su odgovorili... - Ko je odgovorio? - Oni... sveštenici i narod. "Neka njegova krv padne na nas i na našu decu!" - Sveti oče Avrame, - uzvdknu Ben Hur. - Rimljanin je blaži prema njemu nego Izrailjci njegove rase. Došao je trenutak za borbu. Odlučnost obasja njegovo lice i om udari dlanom o dlan. - Brzo konje! - naredi Arapinu koji se pojavio na njegov znak. I zamoli Amru da mi pošalje čistu odeću. Donesi mi i mač. Ovo je čas da se položi život za Izrailj, prijatelji. On pojede koricu hleba, ispi krčag vina i uskoro se nađe na putu. - Kuda ćemo najpre ići? - upita Galilejac. - Da skupimo legije. - Avaj! - reče čovek podižući ruke u nebo. - Zašto, avaj?
234
- Gospodaru, - čovek kao da se stideo - gospodaru moj, prijatelj i ja smo jedini koji smo i ti ostali verni. Ostali su pošli za sveštenicima. - Zašto? - upita Ben Hur. - Da ga ubiju. - Zar Nazarećanina? - To si ti rekao. Ben Hur je lagano prenosio pogled sa jednog na drugog. Ponovo je čuo pitanje koje je Nazarećanin postavio uoči toga dana: "Zar ne treba da ispijem iz putira koji mi je pružio moj otac?" Zatim je čuo sebe kako pita Nazarećanina: "Ako ti pružim pomoć, hoćeš li je prihvatiti?" I on pomisli: "Ova smrt se ne može izbeći. Taj čovek se uputio njoj, svestan svoga cilja. Ako on sam na nju pristaje, ako ide u nju dobrovoljno, šta bi mogao učiniti ma ko drugi?" On ipak reče: - Produžimo put, braćo! Sposobnost da brzo donese odluku, sposobnost bez koje se ne može biti heroj, zatajila je u njemu. - Produžimo, prijatelji. Hajdemo na Golgotu. Prošli su pored grupe uzbuđenih ljudi. Saznavši da mogu naći osuđenog blizu velike kule, uputiše se na tu stranu. Teško su se probijali kroz gomilu. Bili su primorana da sjašu i da se sklone kraj jedne kuće. Pola časa bujica sveta tekla je ispred njega i njegovih drugova. Kada je prošla, mogao je da kaže: "Video sam sve staleže Jerusalima. Sve Judine sekte, sva plemena Izradi ja i sve narode sveta!" Jevreji su došli sa svih strana sveta i hitali su da vide kako umire jedan Nazarećanin, jedan jadni mali Nazarećanin, nevernik među nevernicima. Oni su sačinjavali većinu, ali bilo je na hiljade i drugih ljudi koji su išli nošeni bujicom. Oni su svi prezirali i mrzeli Jevreje. Grci, Rimljani, Arapi, Sirijci, Afrikanci, Egipćani, orijentalci. Izgledalo je da ceo svet treba da bude zastupljen prilikom raspinjanja na krst. Najzad Ben Hur začu viku koja je dopirala od velike kule. 235
- Slušajte! Stižu, - reče svojim prijateljima. Ljudi se zaustaviše da oslušnu, ali pošto je vika odjekivala iznad njihovih glava, oni se pogledaše i uzdrhtaše potpuno zanemeli. Vika se neprestano približavala. Ben Hur iznenada spazi Simonidesa koga su nosile sluge. Pratila ga je Jestira, a za njima je išla pokrivena nosiljka. - Mir s tobom, Simonidesu... i s tobom, Jestira, - reče im. - Ako idete na Golgotu, pričekajte ovde dok povorka prođe. Tada ću vas ja pratiti. Trgovčeva glava padala je na grudi. On odgovori: - Razgovaraj sa Valtazarom, molim te. Pričinićeš mi isto toliko zadovoljstva koliko i njemu. On je u nosiljci. Ben Hur žurno razgrnu zavesu. Egipćanin je ležao u nosiljci i njegovo lice kao da je već bilo prekriveno maskom smrti. Obavestiše ga o Ben Hurovom predlogu. - Hoćemo li moći da ga vidimo? - upita on slabim glasom. - Nazarećanina? Hoćemo. On mora proći na nekoliko koraka od nas. - Gospode! - uzviknu starac. - Još jednom! Samo još jednom! Oh, kakav strašan dan! Mala grupa je čekala pored kuće. Nisu govorili ništa pošto se svako plašio da poveri svoje misli. I Valtazar izađe iz nosiljke i stade oslanjajući se o slugu. Jestira i Ben Hur ostadoše pored Simonidesa. Međutim, bujica svetine tekla je i dalje, još snažnija i veća. Najzad Ben Hur uzviknu ogorčeno: - Pogledajte, eno dolazi Jerusalim! I oni spaziše grupu derana koji su igrali i vikali: - Kralj Jevreja! Napravite mesta za kralja Jevreja! Simonides ih je gledao kako se vrte unaokolo i bruje poput insekata, a onda reče ozbiljno: - Kad ovi dođu do svoje baštine, o Hurov sine, teško Solomonovom gradu! Onda je prošla četa legionara. Koračali su ravnodušno u sjajnom oreolu žućkasto-crvene bronze. Za njima je išao 236
Nazarećanin! Izgledao je polumrtav. Posrtao je na svakom koraku. Pocepana i krvlju umrljana haljina visila mu je žalosno iznad nečega što je ličilo na donju tuniku. Bose noge su ostavljale crvene tragove po kamenim pločama ulice. Oko vrata mu je bio obešen natpis. Na glavi je nosio trnovu krunu koja je ostavljala duboke rane iz kojih su mu niz ; vrat i lice tekli tanki mlazevi krvi, već sasušeni i crni. Ruke su mu bile vezane spreda. Jednom je već pao pod težinom svog krsta koji je prema običaju morao da nosi do mesta pogubljenja. U ovom trenutku jedan sugrađanin mu je pomagao da ga nosi. Od rulje su ga štitila četiri legionara, ali neki su ipak uspevali da se proguraju da bi ga udarili štapom ili da bi mu pljunuli u lice. Međutim, nikakav glas se ne ote sa njegovih usana, ni krik bola ni gneva. Ne diže čak ni glavu dok nije došao ispred kuće gde su stajali Ben Hur i njegovi prijatelji obrvani bolom. Jestira se privila uz oca koji, je, iako čovek jake volje, drhtao celim telom. Valtazar se sruši bez reči. Čak i Ben Hur prošaputa: - Bože moj! Bože moj! I kao da je pogodio njihove misli ili čuo uzvik, Nazarećanin okrete svoje izmršavelo lice prema njima i pogleda ih sve redom tako da su do kraja života pamtili taj pogled. - Gde su tvoje legije, Hurov sine? - upita Simonides ispravljajući se. - Hana bi ti to mogao reći bolje nego ja. - Šta! Da te nisu izneverile? - Jesu, sem ove dvojice. - Onda je sve izgubljeno i ovaj čovek mora umreti. Trgovčevo lice se zgrči i glava mu pade na grudi. Valjano je pomagao Ben Hurova nastojanja prožet istim nadama, sada izgubljenim zauvek. Još su dva čoveka išla za Nazarećaninom takođe sa krstovima. - Ko su ovi? - upita Ben Hur Galilejce. - Dva kradljivca osuđena da umru sa Nazarećaninom. Iza njih je koračala prilika u mitri i zlatnim odeždama, sa znacima prvosveštenika. Okružavali su ga stražari iz Hrama. Iza
237
njega je išao Sanhedrin i duga povorka sveštenika u belim mantijama opasanim nabranim pojasevima živih boja. - Hanin zet! - reče Ben Hur tiho. - Kaifa! Video sam ga - odgovori Simonides. Posle nekoliko trenutaka posmatrajući nadmenog prvosveštenika dodade: - Sada sam ubeđen. Apsolutno sam siguran da je onaj koji ide tamo, na čelu, sa natpisom oko vrata, zaista ono što na tom natpisu piše: KRALJ JEVREJA. Nikada nije bila posvećena tolika pažnja nekom čoveku, zločincu ili varalici. Pogledaj, idu narodi... Jerusalim, Izrailj. Eno odežde plave boje opervažene zlatnom resom sa zlatnim ukrasima i zvončićima koja se nije videla na ulici još iz vremena kad je Jadua izašao da dočeka Makedonca... Sve to dokazuje da je Nazarećanin kralj. Kad bih mogao, pošao bih da ga pratim. Ben Hur je slušao iznenađen a Simonides, kao da se prenuo, reče nestrpljivo: - Razgovaraj sa Valtazarom, molim te, i hajdemo. Jer eno dolazi šljam Jerusalima. Zatim Jestira izusti: - Vidim neke žene koje plaču. Ko su one? Gledajući u pravcu koji im je pokazala, spaziše četiri žene u suzama. Jedna od njih se naslanjala na mišicu nekog čoveka koji je ličio na Nazarećanina. Ben Hur odgovori: - Taj čovek je učenik koga Nazarećanin najviše voli. Žena oslonjena o njegovu ruku je Marija, majka učiteljeva. One druge su njene prijateljice Galilejke. Jestira je pratila očima narikače dok ih svetina ne zakloni. Neka čitalac ne zamišlja da je ovaj razgovor vođen na miru. On je pre ličio na razgovor na morskom žalu za vreme bure, jer se ni sa čim drugim ne može uporediti vika podeljenog naroda. Ovaj događaj je bio samo preteča događaja koji će trideset godina kasnije, pod uticajem raznih struja, pocepati Sveti grad. On je bio gotovo isto toliko značajan po broju, po fanatizmu, po krvožednosti i u njemu su sudelovali isti elementi koji se ne ubrajaju ni u jedan stalež, ali koji, u sličnim prilikama, izlaze neznano otkuda, 238
donoseći sobom miris pećina i grobnica - ljudski ološ koji je išao gologlav, obnaženih ruku i nogu, s kosom i bradom u neredu, u odeći koja je izgubila svaku boju, divlje zveri razjapljene čeljusti čija je rika podsećala na lavove koji se dozivaju u pustinji. Neki su bili naoružani mačevima, neki kopljima ili džilitima; najčešće oružje je bila toljaga; ali neki su imali batine ili praćke za koje su nosili zalihu kamenica u torbi o ramenu ili u skutovima svoje tunike. U rulji se ovde-onde pojavljivala po neka ličnost visokog čina: neki učen čovek, rabin, farisej sa širokim resama, sadukej u bogatom plaštu. Oni su igrali ulogu kolovođa. Kad bi se grla umorila od jednog uzvika, oni su odmah izmišljali drugi; kad zadihana pluća ne bi više mogla da dišu, oni su ih puštali da predahnu. I tako se vika neprekidno nastavljala. "Kralj Jevreja, mesta za kralja Jevreja! Oskvrnitelj! Bogohulnik! Raspnite ga! Raspnite ga!" Ovaj poslednji uzvik kao da je bio najomiljeniji jer je izražavao želju rulje i omogućavao da se najbolje izrazi mržnja prema Nazarećaninu. - Hajdemo - reče Simonides kad je Valtazar bio u mogućnosti da krene. - Produžimo put. Ali Ben Hur ne ču poziv. Bio je zadubljen u misli. Propuštao je prilike da se umeša, trenuci su proticali izgubljeni u nepovrat. Bože Avramov! Zar se zaista nije moglo ništa učiniti? Ništa? Tada jedna grupa Galilejaca privuče njegov pogled. On se progura kroz svetinu i stiže ih. - Pođite za mnom! - naredi im. - Imam da razgovaram s vama. Ljudi ga poslušaše i, kad se nađoše zaklonjeni kućom, Ben Hur reče: - Vi ste primili moje mačeve da biste se borili za slobodu i našeg budućeg kralja. Vi nosite te mačeve i evo došlo je vreme da se njima poslužite. Idite, tražite svuda našu braću i recite im da dođu na mesto gde će biti postavljen krst Nazarećaninov. Požurite! Ne, nemojte tako stajati! Nazarećanin je kralj i sloboda će umreti sa njim. Gledali su ga s poštovanjem, ali se ne pomakoše. - Čujete li me? Tada mu jedan od njih odgovori: 239
- Judin sine, - jer su ga pod tim imenom poznavali - ti si taj koji se varaš a ne naša braća ili mi koji nosimo tvoje mačeve. Nazarećanin nije kralj jer nema ni malo hrabrosti jednog kralja. Bili smo uz njega kada je došao u Jerusalim. Bili smo s njim u Hramu. On je izneverio sebe u sopstvenim očima kao i u našim, pred celim Izrailjem. Na svečanom ulazu u Hrani okrenuo je leđa Bogu i odbio Davidov presto. On nije kralj i Galileja ga neće podržati. Neka umre! Ali slušaj, Judin sine, mi imamo tvoje mačeve i spremni smo da se njima poslužimo za stvar slobode. Ako se treba boriti za slobodu, Judin sine, naći ćemo te na mestu koje si označio. Ben Hur je preživljavao najuzvišeniji trenutak svog života. Da je prihvatio ovu ponudu, istorija bi možda krenula sasvim drugim pravcem. Bio je smućen. Nije znao zašto, mada je to docnije pripisao Nazarećaninu, jer kad su Nazarećanina digli na krst, shvatio je da je smrt bila potrebna zbog vere u vaskrsenje, bez koje bi hrišćanstvo bilo lišeno smisla. Nije mogao da donese odluku; stajao je ne izustivši ni jednu reč. Pokrio je lice rukama i borio se u duši protiv želje da izda zapovest, protiv vlasti kojom je mogao raspolagati. - Hajde, čekamo te - reče Simonides četvrti put. I on nesvesno pođe za nosiljkom. Jestira ga je pratila.
240
GLAVA X Kad su Valtazar, Simonides, Ben Hur, Jestira i dva verna Galilejca stigli na mesto raspeća, Ben Hur se uputi prvi. Nije nikad bio svestan kako su uspeli da prokrče put kroz svetinu. Nije bio svestan ni puta kojim su prošli ni vremena koje im je za to bilo potrebno. Koračao je potpuno nesvesno, ne čujući i ne videći ništa. Zatim se Ben Hur zaustavi. Kao zavesa koja se diže pred gledaocima, tako iznenada nestade one omame koja ga je držala u polusnu i on je sve jasno video. Na vrhu brežuljka prostirala se čistina, opasana zidom ljudskih bića iza kojih su se gurala druga ljudska bića pokušavajući da vide preko tog živog zida. Unutrašnji zid rimskih legionara pod zapovedništvom centuriona zadržavao je svetinu. Ben Hur je dotle došao i tu stao. Brežuljak pred njim bio je stara aramejska Golgota latinski Kalvarija, što znači lobanja. I tu se nalazilo okupljeno tri miliona ljudi, sa tri miliona srca koja su kucala u iščekivanju onoga što će se dogoditi. Ravnodušni prema kradljivcima, ljudi su se interesovali samo za Nazarećanina kao da je bio predmet mržnje, straha ili radoznalosti. Sve oči behu upravljene u njega. Možda ih je privlačilo sažaljenje, ali bez obzira na uzrok, Ben Hur je shvatao preobražaj sopstvenih osećanja. Sve jasnije mu je postajalo Valtazarovo shvatanje o životu duše. Tada mu se učini da ponovo čuje Nazarećaninove reči: Ja sam, vaskrsenje i život. Iz sanjarija ga trže udaranje čekića. Tada spazi na vrhu brežuljka ono što ranije nije video - nekoliko legionara i robova pripremali su krstove. Rupe su već bile iskopane na mestima gde će krstove pobosti. Ljudi su u tom trenutku pričvršćivali poprečne grede.
241
- Reci im da požure, - obrati se prvosveštenik centurionu. Ovaj ovde - i on pokaza Nazarećanina - mora umreti i biti pokopan pre sunčevog zalaska da zemlja ne bi bila ukaljana. Takav je zakon. Jedan legionar dobra srca uputi se Nazarećaninu da mu da vode, ali on odbi krčag koji mu je bio pružen. Drugi legionar skide natpis koji je nosio o vratu i prikuca ga na vrh krsta. Pripreme su bile završene. - Krstovi su spremni, - reče centurion pontifu, koji na to mahnu rukom i odgovori: - Bogohulnik, prvi. Da vidimo hoće li sin božji moći da se spase. Svetina od čije se vike sve orilo iznenada se umiri i nastade mrtva tišina. Nastupio je najstrašniji trenutak kazne - ljudi će biti prikovani za krstove. Stoga kad vojnici staviše ruku na Nazarećanina, svetina uzdrhta. I najokoreliji se stresoše kao da je iznenada zahladnelo. - Kako je spokojan! - primeti Jestira zagrlivši oca. Sećajući se muka koje je sam pretrpeo, Simonides zakloni lice svoje kćeri. - Nemoj gledati, Jestira, nemoj gledati! - reče. - Sine Hurov, - okrete se Simonides Ben Huru - ako Jehova ne pruži ruku, i to odmah, Izrailj je izgubljen... svi smo izgubljeni. Ben Hur odgovori mirno: - Ja izlazim iz sna, Simonidesu, gde sam upravo saznao zašto se sve ovo moralo dogoditi. To je volja Nazarećaninova. Dotle su se na brežuljku pripreme nastavljale. Pošto mu je stražar skinuo odeću obnaživši tako krvave brazde od bičevanja, Nazarećanina položiše na krst. Klinovi su bili oštri i bilo je dovoljno samo nekoliko udaraca čekićem da probiju dlan i uđu u drvo poprečne grede. Zatim je došao red na noge koje ukrstiše i prikovaše jednim klinom. Udarci čekića su se čuli daleko iza reda legionara. Oni koji nisu mogli da ih čuju videli su čekić i kad god bi on pao, uzdrhtali bi od straha. I sve je to osuđenik primao bez jauka, bez
242
krika ili reči prekora. Nije bilo ničeg čemu bi se neprijatelj mogao smejati. Ničeg za čim bi njegov obožavalac mogao zažaliti. - Na koju stranu hoćeš da bude okrenut? - upita surovo jedan vojnik. - Prema Hramu - odgovori pontif. - Želim da umirući vidi kako Hram ništa nije pretrpeo od njega. Robovi dohvatiše krst i preneše ga na mesto gde ga je trebalo pobosti. Uspraviše ga i pustiše da padne u rupu. Nazarećaninovo telo obesi se teško, držeći se samo na krvavim rukama. Opet nije pustio glasa. Samo je rekao: - Oče, oprosti im jer ne znaju šta čine. Krst je nadvisivao sve i ocrtavao se jasno na nebu. Svi oni koji su mogli da vide natpis iznad glave osuđenika pohitaše da ga pročitaju. Reči su se brzo prenosile od usta do usta i ponavljale sve glasnije praćene smehom: - Kralj Jevreja! Pozdrav kralju Jevreja! Sunce se naglo pelo i dostiglo zenit u podne. Iznenada neka koprena se prevuče preko neba zamračujući ga. Ova promena je najpre bila jedva primetna, ali se pojača i najzad skrenu na sebe pažnju. Osmesi zamukoše na usnama i ljudi ne verujući svojim očima gledali su se unezvereno. Simonides je tešio uplašenu Jestiru a Ben Hur se okrete Valtazaru koji je klečao, i spusti mu ruku na rame. - O mudri Egipćanine! Samo ti si imao pravo... Nazarećanin je sin božji. Valtazar odgovori malaksalim glasom: - Video sam ga u jaslama gde se rodio. Nije nikakvo čudo što sam ga poznao pre tebe. Ali kad pomislim da je trebalo da doživim ovaj dan! Voleo bih da sam umro sa svojom braćom! Srećni Melhiore! Srećni, srećni Gaspare! Senka se uskoro pretvori u tamu. U međuvremenu raspeše i dva kradljivca i pobodoše njihove krstove. Straža se tada povuče i ljudi su se gurali da ih vide izbliže. Navaljivali su u talasima. Čuo se smeh i uvrede upućene Nazarećaninu: 243
- Ha! Ha! Ako si kralj Jevreja, pomozi sam sebi! - Da, - reče neki sveštenik - neka siđe sa krsta i poverovaćemo u njega. Drugi mahnuše glavom govoreći: - Hteo je da razori Hram i da ga ponovo sagradi za tri dana, a ne može da spase sebe. Neki rekoše: - Tvrdi da je sin božji! Da vidimo hoće li mu Bog pomoći. Ali niko ne reče: Nazarećanin nije učinio zlo nikom. Većina ga nije čak ni videla pre tog časa a zasipali su ga prokletstvima i sažaljevali kradljivce. Natprirodna noć se spusti sa neba i od nje se uplašiše i hrabriji i jači od Jestire. - Hajdemo! - preklinjala je ona. - To je gnev božji. Ko zna šta se još može dogoditi! Bojim se. Ali Simonides je bio uporan. Opazivši da se krajem prvog sata gomila smanjila, on predloži prijateljima da priđu bliže. Stajali su tamo i posmatrali tamnu priliku. Tako je prošao i drugi sat. Za to vreme Nazarećanin je samo jednom progovorio. Žene mu behu prišle i klekle u podnožju krsta. Među njima on poznade majku i svog voljenog učenika. - Ženo, - reče podigavši glas - evo ti sina. Zatim reče učeniku. - Evo ti majke. Nastade treći sat. Tmina je bila još gušća. Međutim, u gomili se opazi promena. Ljudi su prilazili, gledali ćutke a zatim se povlačili. Ovaj preobražaj se prenese i na stražare koji su se kockali u odeću Nazarećaninovu. Stajali su malo po strani sa svojim zapovednicima. Ali još čudnija je bila promena u držanju prvosveštenika i njegove pratnje. Kad je sunce počelo da se pomračuje, oni se zbiše jedan uz drugog. Neki su se razumeli u astronomiju, ali nisu shvatali ovu pojavu sem što su je u dubini duše mogli pripisati samo Nazarećaninu. Sa svog mesta iza vojnika slušali su svaku njegovu reč i trzali se od straha pri svakom njegovom uzdahu. Taj čovek je mogao zaista biti Mesija. Odlučiše da čekaju. 244
Oko sredine trećeg sata jedan od kradljivaca se okrete Nazarećaninu i reče mu: - Ako si zaista Hristos, spasi sebe i nas zajedno sa tobom! Neki se nasmejaše, ali drugi kradljivac reče prvom: - Zar se ne bojiš Boga? Mi smo ovo zaslužili, i to je pravedna kazna za naše zločine. Ali on nije učinio nikakvo zlo. Gledaoci se zaprepastiše. I u tišini koja je nastala čuo se isti kradljivac koji se obrati Nazarećaninu: - Gospode, seti me se kad budeš u svom kraljevstvu. Nazarećanin odgovori jasnim glasom punim poverenja: - Uistinu ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju. Ispred krsta zavlada iznenađenje i zaprepašćenje. Pošto je u celoj zemlji govorio da je Mesija, sveštenici su osudili Nazarećanina da bude raspet. I tu, na krstu, on je ponovo potvrdio da je Mesija i obećao rajsku radost zločincu. Prvosveštenik se pored sveg svog ponosa uplašio. Gde je taj čovek mogao crpsti toliko samopouzdanje ako ne u istini. Nazarećanin je disao sve teže. Nije prošlo ni tri sata kako su ga raspeli, a već je umirao. Vest se raširi od čoveka do čoveka i nastade tajac. Povetarac se ublaži i potpuno se smiri. Zagušljiva para ispuni atmosferu i tami se pridruži omorina. Neočekivano iznad glava se diže vapaj umirućeg: - Bože moj! Bože moj! Zašto si me napustio? Vojnici su prilikom dolaska doneli pehar vina pomešanog s vodom i spustili ga nedaleko od mesta gde je stajao Ben Hur. Vlažnim sunđerom pričvršćenim na koplje mogli su ovlažiti usne nesrećniku. Ben Hur se najednom seti gutljaja vode koji je dobio pored kladenca u Nazaretu. Skoči, dohvati sunđer, umoči ga u pehar i uputi se krstu. - Okani ga se! Okani ga se! - povikaše gnevno oni koji su mu stajali na putu. Ne obraćajući ni najmanje pažnje na njih, Ben Hur potrča i prinese sunđer Nazarećaninovim usnama. 245
Suviše dockan! Suviše dockan! Ben Hur vide sasvim izbliza lice pocrnelo od krvi i prašine. Te oči se otvoriše širom i zagledaše se netremice u jednu tačku na nebu. A u kriku žrtve bilo je smirenja, olakšanja, čak i trijumfa. Svetlost se ugasi u očima. Glava pod trnovom krunom pade na razderane grudi. Ben Hur pomisli da je sve svršeno. Ali duša samrtnikova se pribra i Ben Hur i oni oko njega mogli su čuti poslednje reči izgovorene malaksalim glasom, kao da behu upućene nekome koji je sasvim blizak: - Oče moj, predajem svoju dušu u ruke tvoje. Namučeno telo se zgrči. Srce ispunjeno ljubavlju beše slomljeno. Ben Hur se okrete prijateljima i reče im jednostavno: - Svršeno je. Mrtav je! Vest se raširi neverovatnom brzinom. Kao da se šapat razlegao na sve strane. "Mrtav je! Mrtav je!" Narod je dobio ono što je želeo. Nazarećanin je bio mrtav, a ipak su se svi gledali uplašeno. Njegova krv je pala na njih. I u istom trenutku zemlja poče da se trese. Tame nestade, a sunce se vrati na nebo. I sve koji su tražili Nazarećaninovu smrt, sve koji su ga vređali i udarali obuze užas i oni počeše da beže, na konju, na kamilama, u kolima, peške, rasturajući se na sve strane. Ali opasnost od zemljotresa proganjala ih je i oni su padali, prevrtali se, gazili jedni preko drugih. Krv Nazarećaninova pala je na njih. Kad se sunce ponovo pojavi, na brežuljku su ostali samo majka raspetog, njegov učenik, verne žene Galilejke, centurion sa svojim ljudima i Ben Hur okružen prijateljima. Nisu imali vremena da isprate pogledom bekstvo rulje, jer je i njih pritiskala briga. - Sedi ovde, - reče Ben Hur Jestiri smeštajući je kraj nogu njenog oca. - Pokrij oči i ne diži pogled. Uzdaj se u boga i u ovog čoveka koji je upravo umro. Tada novi potres uzdrma brežuljak i krici kradljivaca koji su se ljuljali na krstovima zvučali su jezivo. Iako uznemiren zbog ljuljanja zemlje, Ben Hur ipak primeti da je Valtazar ležao ničice nekoliko
246
koraka odatle. On mu pritrča i pozva ga, ali ne dobi odgovor. Čestiti čovek beše mrtav. Mladić se tada seti da je čuo krik kao odjek Nazarećaninovog krika u času kad je izdisao. Valtazarove sluge behu napustile svog gospodara Ali kad opet nastade mir, dva Galilejca preneše u grad nosiljku sa starčevim telom. Tužna povorka prekorači prag dvorca Hurovih u času kad je sunce zalazilo tog znamenitog dana. Otprilike u istom času Hristovo telo skinuše a Valtazarovo telo položiše u dvorani za prijem. Sve sluge dođoše plačući da mu odadu poslednju poštu jer je uvek umeo da stekne ljubav i naklonost svih onih s kojima je imao dodira. Ali videvši njegovo lice i osmeh koji se na njemu ocrtavao, obrisaše suze i rekoše: - Srećniji je večeras nego što je bio jutros kad je odlazio. Ben Hur nije želeo da neki sluga obavesti Iru šta se dogodilo njenom ocu. Otišao je lično da joj preda leš. Zamišljao je njen bol. Ostaće sama na svetu; bio je to trenutak za oproštaj i saosećanja. On protrese zavesu na njenim vratima, ali ne dobi odgovor. Uđe u sobu, ali nje tamo nije bilo. Nije mogao nigde da je nađe u kući i na njegova pitanja sluge mu odgovoriše da je nisu videle ceo dan. Ben Hur se tada vrati u dvoranu i zauze mesto kraj mrtvog tela, mesto na kome je trebalo da bude kći. Posle pogreba Ben Hur dovede kući majku i sestru, deveti dan posle isceljenja, kako je zakon zahtevao.
247
GLAVA XI Otprilike pet godina pošto je Hristos raspet, Jestira, koja je postala Ben Hurova supruga, sedela je u sobi svog lepog letnjikovca u Miseni. Bilo je blizu podne i vrelo italijansko sunce peklo je napolju ruže i vinovu lozu. Čitava odaja je bila u rimskom stilu sem jevrejske odeće koju je nosila Jestira. Tirza i dvoje dece igrali su se na lavljoj koži prostrtoj po podu. Bilo je dovoljno posmatrati brigu s kojom ih je Jestira pratila pa pogoditi da su deca njena. Vreme je bilo milosrdno prema njoj. Izgledala je lepša no ikad. A postajući gospodarica ovog letnjikovca, ostvarila je jedan od svojih najdražih snova. Usred tog ljupkog domaćeg prizora pojavi se sluga na vratima. - Neka žena je u atrijumu i traži da govori sa gospodaricom. - Uvedi je. Primiću je ovde. Tuđinka se pojavi. Videvši je Jevrejka ustade i htede da progovori. Ali se zbuni, preblede i ustuknu jedan korak rekavši: - Čini mi se da sam te poznala, dobra ženo. Ti si... - Ja sam Ira, Valtazarova kći. Jestira savlada iznenađenje i naredi služavki da donese stolicu Egipćanki. - Ne - reče Ira hladno. - Neću ostati dugo. Dve žene se pogledaše. Znamo šta je Jestira: lepa žena, srećna majka i zadovoljna supruga. Naprotiv, bilo je očigledno da Fortuna nije bila tako dobra prema njenoj nekadašnjoj suparnici. Još, je bila visoka i vitka i sačuvala malo svoje draži, ali rđav život ostavio je traga na njenom licu. Ono je ogrubelo, oči su joj bile crvene i podnadule; sa obraza je nestalo rumenila. Usne su imale ciničan i tvrd izraz. Zanemaren izgled ukazivao je na preranu starost. Odeća joj je bila neukusna i od jeftine tkanine. Prašina se zalepila za njene sandale. Ovaj mučni tajac prekinu Ira. - To su tvoja deca? Jestira ih pogleda i nasmeši se. 248
- Da, hoćeš li da razgovaraš s njima? - Uplašili bi se. Rekavši to primače se Jestiri i videći da se trgla dodade: - Ne boj se. Prenesi moju poruku svom mužu. Reci mu da je njegov neprijatelj mrtav i da sam ga zbog zla koje mi je naneo ja ubila. - Njegov neprijatelj? - Mesala! Reci još tvom mužu da sam zbog zla koje sam htela njemu da nanesem toliko kažnjena da bi se i on na mene sažalio. Suze zamagliše Jestirine oči i ona zausti da nešto kaže. - Ne, ne želim ni sažaljenje ni suze - reče Ira. - Reci mu, najzad, da sam shvatila da biti Rimljanin znači biti zver. Zbogom. Ona se uputi vratima, a Jestira pođe za njom. - Ostani i videćeš mog supruga. On ne oseća mržnju prema tebi, jer te je svuda tražio. Biće tvoj prijatelj a ja tvoja prijateljica, jer mi smo hrišćani. Ali Egipćanka ostade odlučna. - Ne, ja sam ono što sam želela da budem. A tome će uskoro doći kraj. - Ali... zar nema ništa što bi poželela? Ništa što bi... Izraz Egipćankin se ublaži i nešto što je ličilo na osmeh pojavi se na njenim usnama. Ona pogleda decu na podu. - Ima nešto - reče. Jestira je pratila njen pogled i, shvativši, odgovori: - Dozvoljavam ti. Ira se uputi lavljoj koži i kleknuvši poljubi dvoje dece. Zatim ustade, pogleda ih i izađe bez oproštaja. Udalji se brzim korakom i nestade pre nego što je Jestira mogla da donese odluku šta treba da čini. Kad je Ben Hur saznao za posetu, znao je sigurno - uvek je slutio - da je onog dana kad je Hristos raspet Ira napustila svog oca zbog Mesale. On odmah krenu da je nađe i svuda ju je tražio, ali nikad je više nisu videli niti su čuli za nju. Duboki plavi zaliv koji se
249
osmehivao suncu još čuva njenu tajnu. Kad bi mogao da govori, pričao bi nam o Iri. Simonides je dočekao duboku starost. Desete godine Neronove vladavine ostavio je poslove koje je tako dugo vodio u velikoj trgovačkoj kući u Antiohiji. Do poslednjeg trenutka sačuvao je svežinu duha, dobro srce i imao je uvek mnogo sreće. Jedne večeri te iste godine sedeo je u naslonjači na terasi velike kuće. Kraj njega su se nalazili Ben Hur, Jestira i njihovo troje dece. Poslednji njegov brod još se njihao usidren u reci. Svi drugi su bili prodati. Posle raspeća doživeli su samo jednu žalost: smrt Ben Hurove majke. Pomenuti brod je stigao uoči toga dana donoseći vesti o Neronovim progonima hrišćana. Raspravljali su o tome na terasi, kad Maluh, još uvek u njihovoj službi, predade svitak Ben Huru. - Ko je ovo doneo? - upita Ben Hur pošto je pročitao. - Jedan Arapin. - Gde je on? - Odmah je otišao. - Slušaj - reče Ben Hur Simonidesu. Tada pročita: Ja, Ilderim, sin Ilderima Velikodušnog i šeik Ilderimovih plemena Judi, sinu Hurovom. Znaj, o prijatelju mog oca, koliko te je on voleo. Pročitaj pismo koje ti šaljem uz ovo i znaćeš. Njegova volja je moja volja. Stoga je ono što ti poklanja tvoje. Sve što su mu Parćani uzeli u velikoj bici u kojoj je podlegao pod njihovim udarcima ja sam povratio; pored ostalog: ovo pismeno, duh osvete i sva potomke one Mire koja je u svoje vreme bila majka mnogobrojnih, zvezda. Mir s tobom i tvojima. Ovaj glas koji dolazi iz pustinje je glas ILDER1MA, šeika. Ben Hur zatim razvi parče požutelog papirusa i to je zahtevalo veliku veštinu. Zatim poče da čita: 250
Ilderim, zvani Velikodušni, šeik Ilderimovog plemena sinu koji treba da me nasledi: Sine moj, sve što imam biće tvoje onog dana kad me naslediš, sem imanja blizu Antiohije, poznatog pod imenom "Palmin gaj". Ono će pripasti sinu Hurovom, koji nas je toliko proslavio u Areni njemu i njegovim potomcima za večna vremena. Nemoj osramotiti svog oca. ILDERIM VELIKODUŠNI, šeik. - Šta misliš o ovome? - upita Ben Hur Simonidesa. Jestira dohvati pisma i ponovo ih pročita, dok je Simonides ćutao. Oči su mu bile upravljene u brod, ali je razmišljao. Najzad progovori: - Sine Hurov, - reče ozbiljno - Gospod je bio dobar prema tebi poslednjih godina. Imaš mnogo razloga da mu budeš zahvalan. Zar nije vreme da najzad odlučiš kako ćeš upotrebiti ogromno bogatstvo koje se nalazi u tvojim rukama i koje neprestano raste? - To sam već odlučio odavno. Ovo bogatstvo je namenjeno da služi onome koji se žrtvovao za nas. Ne samo jedan deo, Simonidesu, nego celo. Uvek sam sebi postavljao pitanje: Kako ću ga najbolje iskoristiti? Ako znaš, reci mi, molim te. - Svedok sam da si dao velike svote crkvi u Antiohiji. Ali sada, kad si dobio vest o ovom bogatom šeikovom poklonu, stiže nam i vest o progonima naše braće u Rimu. Otvara se novo polje rada. Svetlost ne treba da se ugasi nad velikom prestonicom. - Reci mi kako bih je mogao održati. - Slušaj: Rimljani, čak i taj Neron, smatraju samo dve stvari svetim: to su pepeo pokojnika i mesta gde su oni pogrebeni. Ako ne možeš na zemlji sagraditi hramove posvećene Gospodu, sagradi ih pod zemljom. I da bi ih zaštitio od oskvrnjenja, prenesi tamo mrtva tela svih onih koji su umrli za veru. Ben Hur ustade uzbuđen.
251
- To je velika zamisao, - uzviknu. - I neću dugo čekati, nego ću odmah preći na delo. Vreme ne dopušta odlaganje. Ovaj isti brod koji nam je doneo vesti o patnjama naše braće odvešće me u Rim. Otputovaću već sutra. On se okrete Maluhu. - Izdaj zapovest da se pripremi brod, Maluše, i spremi se i ti da otputuješ sa mnom. - Dobro si postupio - reče Simonides. - A ti, Jestira, šta ti kažeš? - upita Ben Hur. Ona stade kraj njega, spusti mu ruku na rame i odgovori: - Biće to za mene najbolji način da služim dobru, o mužu moj. Ne ostavljaj me ovde. Povedi me da ti pomognem.
252
BELEŠKA O KNJIZI Postoje ljudska osećanja, ljudski snovi i večno ljudske teme koje, reklo bi se, traju milenijama, prenose se iz generacije u generaciju, iz društva u društvo, iz civilizacije u civilizaciju, potvrđujući da jedan pogled na svet nije određen jedino savremenim uslovima nego se rađa iz već postojeće misli, bilo kao njeno čedo, bilo kao oponent. Za kulturu, za umetnost, za napredak uopšte, vredi isto što i za ljudski život - svi su na neki način čeda prošlosti, - samo što život duha ima preimućstvo: može da bira pretke, da izabere one za koje veruje da su najbolji. Dva su uticaja odredila evropsku civilizaciju: kultura starog Istoka i grčko-rimska kultura, koja je učinila da ta civilizacija, oplemenjena antikom, bude manje suva, manje fragmentarna i materijalna, više misaona. Kultura starog Istoka nametnula je umetnosti svoja ograničenja, ali joj je za uzvrat pružila bogatstvo motiva koji i do danas inspirišu stvaraoce. Većina tih šarenih biblijskih predstava kroz umetničko prikazivanje izgubila je svoj religiozni smisao i usvojila prvobitni folklorni značaj starih jevrejskih predanja, ili je biblijskim motivima i junacima dala novo alegorijsko tumačenje. Sva ta dela u većoj ili manjoj meri odražavaju fascinantnu sintezu paganizma i hrišćanskog duha (što je karakteristična i najlepša odlika hrišćanskog Svetog pisma). Tri najveća herojska speva u evropskoj književnosti - Danteova "Božanstvena komedija", Miltonov "Izgubljeni raj" i Tasoov "Oslobođeni Jerusalim" - prožeti su paganstvom nad kojim, istina, dominira hrišćanski ideal, ali svoju životnost, obojenost, čak i određenu duhovnu širinu, oni duguju paganskom elementu. Koristeći se biblijskim motivima umetnost, a posebno književnost, postavljala se u određeni odnos prema svom izvoru: za ili protiv. Srednji vek je poštovao hrišćanske dogme; renesansa ih je uza sve poštovanje pregazila i, otkrivši, blago antičke kulture, hrišćansku religiju dovela u stalan odnos sa paganskom 253
zaostavštinom, otpočevši tako novo doba naizmeničnog sklada i razdora između ove dve tako različite životne koncepcije. Kultura drevnog Istoka, a sa njom i jevrejska kultura, nisu doživele preporod. Tek je u XIX veku romantizam upravio pogled na Orijent, tražeći u njemu podjednako i folklor i misticizam; romantizam je u novoj svetlošti sagledao tekovine azijske kulture i obnovio biblijske legende oslobođene hrišćanstva, buneći se duhom protiv preživelog feudalizma, društvenih konvencija i religioznog pritiska. Sa porastom kapitala i industrije XIX veka raste i snaga materijalizma. Generacije koje su nasledile romantičarske pisce ne gledaju više u hrišćanstvu zaštitnika siromašnih i ugnjetenih, već u suštini ideju koja pasivizira, ubija borbenost i želju za boljim, pravednijim odnosima među ljudima; postaje jasno da je i hrišćanstvo samo društvena privilegija, i to jedna od najopasnijih. Pesnici Šeli i Helderlin među prvima ustaju protiv pritiska i licemerja katoličke crkve, a njihovi sledbenici su još energičniji i ogorčeniji: obožavali su paganstvo zbog svega onog što je nehrišćansko u njemu i otpočeli novu književnu bitku između "starih i novih". "Pagani" su prosto zasuli svet gomilama pripovedaka, pesama, objektivnih istorija s krilaticom: hrišćanstvo nije deo stare evropske tradicije, ono je istočnjačko, varvarsko; hrišćanstvo je pritisak - paganstvo je sloboda; Kardučijev "Satana" je duh progresa, Bodlerov - "Patron bednika"; paganstvo je oličenje snage i intenzivnosti - hrišćanstvo oličenje plačljivog slabačkog duha izvitoperenog kroz katoličku crkvu. Pesnici dižu glas protiv gramzivih sveštenika, krvožednih inkvizitora, zastrašujućih predrasuda. Književnost je sva u duhu Parnasa i Antihrista. Ali uprkos toj ogromnoj opoziciji hrišćanstvo egzistira. Još uvek ima pisaca jednostavne vere u moralnu čistotu, hrabrost i snagu prvih hrišćana. Paganski svet daleko je od toga da im predstavlja zemaljski raj; naprotiv, on im se čini lažnim i opasnim po moral i prihvataju se krupnog zadatka da hrišćanstvo odbrane od pritiska racionalizma. Tako je došlo do poplave popularnih prohrišćanskih 254
romana čije su teme sukob između hrišćanskih i paganskih ideala u Rimskom carstvu. Sa estetske tačke gledišta to su slaba književna ostvarenja, mnogo lošija od dela paganske opozicije, ali doživela su veliku popularnost, prosula se po svetu i učvrstila uverenje da je Rim pao zato što je bio nemoralno pagansko carstvo. Činjenica što su oba carstva pala tek pošto su i zvanično postala hrišćanska, potpuno je ignorisana. Za svoj uticaj hrišćanski romani duguju i tome što su se suprotstavili racionalnom misticizmu biblijske tradicije (koji je dozvolio sebi da izraste u glomaznu, nestabilnu građevinu golih hipoteza), jer je racionalni tip kriticizma posmatrao Sveto pismo i porast vere kao čist produkt okolnosti i svoj uticaj sveo isključivo na antihrišćanski sa devizom da je nemoguće verovati u hrišćanstvo, a ne prihvatiti njegove tradicije i verom i razumom. Prohrišćanske priče oživele su osnovni argument stare književne svađe između "starih i novih": mi smo hrišćani; naša je poezija inspirisana plemenitijim emocijama i dotiče se plemenitijih predmeta; zato je ona bolja poezija. I mada su najeminentniji pesnici i filozofi branili pagansku etiku i paganske ideale, protivpropaganda pisaca koji zastupaju moralnost hrišćanstva i danas ima aktivnog uticaja. Jedan od prvih romana ove vrste je delo lorda Lajtona "Poslednji dani Pompeje" (1834), poznato i našim čitaocima, melodramski opis sukoba između hrišćanstva i paganstva koji se završava simboličnom propašću paganskog grada. Još je kompleksnija "Hipatija" (1853) Čarlsa Kingslija koji pokušava da nađe korene religioznoj netrpeljivosti čije ponovno rađanje vidi u svom vremenu. Poljski romanopisac Henrik Sjenkjevič proslavio se delom "Quo vadis?" (1896) u kome je obrazložio prodiranje hrišćanstva u Neronov Rim. "Ben Hur" je nastao 1880. godine i pripada seriji hrišćanskih romana čija je tendenciozna zamisao vrlo vidljiva. Vreme dešavanja radnje je vreme rođenja i života Hristovog, vreme propasti jevrejske države i njenog konačnog rimskog osvojenja. Glavni junak je jevrejski plemić koji je nevin osuđen da robuje na rimskoj galiji zbog 255
pokušaja ubistva rimskog velikodostojnika. Spasavši se ropstva vraća se u otadžbinu željan osvete i obuzet mržnjom prema svemu što je rimsko. Sticajem okolnosti doznaje za dolazak novog Mesije u kome vidi rušioca rimske moći i budućeg vladara na zemlji, da bi tek na kraju shvatio da je Hristovo carevanje - carevanje ideala u dušama ljudskim. Valas nema snagu jednog Oskara Vajlda koji se usudio da iste biblijske junake uzdigne do groteske, niti talenat Anatola Fransa koji se služio sličnim metodom komponovanja - biblijskim citatima, ali je umeo da šarolikost istočnjačkog sveta iskoristi kao zahvalnu osnovu u svom delu. Obilje dramatičnih međuakcija pruža piscu priliku da prikaže mnogobrojne, često upečatljive i uzbudljive opise Starog sveta. Scene iz Hurovog robovanja na galiji, brodolom, spas, isceljenje majke i sestre, odišu životnošću, čak i nekim entuzijazmom. Posebno je uverljiv opis trke kvadriga koji pokazuje i Valasovo poznavanje jednog doba i smisao za veliki spektakl slikarske raspevanosti. Rim, koji je za Valasa ne samo neprijatelj jevrejskog naroda već i neprijatelj hrišćanstva, predstavljen je kao krvožedno čudovište koje se odlikuje silom i vojničkom hrabrošću, ali ne i istinskom mudrošću i tananošću koji su svojstveni staroj Grčkoj ili Egiptu. "Ben Hur" ima svoje istorijsko mesto zajedno sa srodnim delima zahvaljujući trenutku u kome se pojavio. Popularnost "Ben Hura" vezana je prvenstveno za slikovitu interpretaciju jedne opštepoznate teme koju je Valas umeo da prenese na lični plan i tako stvori nekoliko simpatičnih junaka. Preplićući borbu za hrišćanstvo sa borbom jevrejskog naroda za slobodu, on je ovoj temi dao donekle realistički vid i učinio je ubedljivijom i literarnijom od obične šarene istočnjačke bajke. Ljiljana MIRKOVIĆ
256
