UBICA generala Boška Buhe, pomoćnika načelnika Resora javne bezbednosti MUP Srbije, nije uhvaćen. Ne znaju se još ni naručioci krvavog posla, a ni motivi surove prošlonedeljne likvidacije. To i ne iznenađuje. Veliko iznenađenje bi bilo da je policija za nedelju dana izašla u javnost i saopštila imena zločinaca. Mnogi su obećavali da će sa promenom režima u Srbiji nestati i spektakularna ubistva ili da će bar brzo biti rasvetljena. To se, nažalost, nije desilo. Zločini nisu prestali, kao ni međusobni obračuni organizovanih kriminalnih grupa. U poslednjem nastavku feljtona, koje su **Novosti** objavljivale krajem leta 1999. godine, o do tada nerazjašnjenim ubistvima, završna rečenica glasi: - Ubistva se nastavljaju. Gde je kraj? Kraja nema. I sada je ista situacija. U jednom se svi slažu - general Boško Buha žrtva je mafije i - nije poslednja! Organizovani kriminal u Srbiji, pa i Jugoslaviji postao je država u državi. Ovde, na našim prostorima oseća se i delovanje albanske, italijanske, pa i ruske mafije. Srpska policija je, čini se, najzad, krenula u ozbiljni obračun sa njima. Prvi rezultati postignuti su kod krijumčarenja cigareta, droge... Ozbiljan udarac zadat je i auto-mafiji, ali je onda i **hobotnica** odlučila da uzvrati, da krene na sam vrh policije. UPOZORENJE MINISTRA KADA je posle petooktobarskih događanja seo u fotelju prvog policajca Srbije, ministar Mihajlović je rekao da svaka država ima svoju mafiju, ali da je samo naša mafija imala svoju državu. Dijagnoza je bila tačna. Bilo bi, međutim, interesantno čuti šta danas Mihajlović o tome misli. Tim pre, što je nedavno Goran Svilanović, savezni ministar inostranih poslova, kategorički izjavio da je Srbija još polumafijaška država. Ni srpski premijer dr Zoran Đinđić nije bio blaži. U Jagodini je izneo podatak da u 50 gradova Srbije caruju mafijaši i da čak političarima kupuju poklone i odlaze kod sudija na slave?! Sve se, dakle, zna, a radikalnih promena nema. Zašto je to tako? Možda odgovor treba potražiti u rečima generala Buhe, koje je izgovorio nekoliko meseci pre mučkog ubistva: - Mafija na sve načine pokušava da se odupre policiji. Prvo pokušavaju neke od nas da uvuku u podzemlje, da nas podmite ili uprljaju, a onda kompromituju. I meni su nuđeni neki kontakti sa ljudima iz podzemlja. Mafijaši pokušavaju i da se dodvore nekim političarima iz DOS. Nude im usluge, novac, čak i da kompromituju njihove političke protivnike. Kriminalci koji su dobro radili za vreme Slobodana Miloševića, sada pokušavaju da **pretrče** u DOS, ne bi li dobili patronat za svoje poslove i zaustave policijski progon na sebe. Kada političari odbiju ponude, mafija izvrši pritisak na policiju i iscenira skandal, posle čega se traži smena ministra policije. Buhine reči ovih dana dobijaju potvrdu. Ponovo se traži **glava** ministra policije, ako ne uhvati ubice onoga koji je predskazao šta će se dogoditi. Iznova se, međutim, priča o nesposobnosti MUP Srbije, o strategiji borbe protiv organizovanog krimnala. O svemu tome na sastancima je govorio i pokojni general Buha. Po svemu sudeći to ga je i koštalo života. Ubijen je po takozvanom **beogradskom receptu** po kome su nestajali, kako njegove kolege (potpukovnik Dragan Simić), tako i vođe pojedinih klanova (Goran Vuković, nekadašnji šef voždovačkog ganga). I oružje nije novo. Automatom **kalašnjikov**, pored mnogih kriminalaca, ubijen je i savezni ministar odbrane Pavle Bulatović.
TAČKA NIJE STAVLJENA ZAŠTO je general Buha morao da umre? Odgovor na ovo pitanje, u ovom momentu, verovatno jedino zna nalogodavac smaknuća. Pomoćnik načelnika Javne bezbednosti nije imao privatni biznis, vile, skupe automobile. Živeo je skromno sa suprugom Božicom i petnaestogodišnjim sinom jedincem, imenjakom. Kada ga je ubica sačekao, ulazio je u službeno vozilo. Buha nije ni bio naoružan. Sada se mnogi pitaju otkud tolika neopreznost generala policije. Xip MUP Srbije parkirao je u mračnom delu, preko puta Hotela **Jugoslavija**. Od kluba **Žabar**, gde je proveo nekoliko sati, do vozila prošetao je stotinak metara. Kada je stavio ključ u bravu automobila, oko 2.40 sati posle ponoći, ubica mu je neopaženo, prišao s levog boka i zapucao. Nije mu ostavio mogućnost da preživi. Prema poslednjim informacijama zločinac je iz automata ispalio petnaestak metaka. Deset je završilo u telu policijskog generala. Smrtno ranjen prebačen je u Urgenti centar, gde je izdahnuo rano ujutro (oko 3.55 sati). Iako na samrti Buha je uspeo da izgovori nekoliko rečenica. Hoće li to biti dovoljno da policija otkrije ko je i zašto pucao, ostaje da se vidi. Ime generala Buhe pridodato je tako krvavom nizu ubijenih policajaca, započetom likvidacijom inspektora SUP Beograd Dragana Radišića 1996. godine. Godinu dana kasnije ubijen je i zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojičić Baxa. Marta 1999. na meti nepoznatih ubica našao se pukovnik Milorad Vlahović, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, a samo četiri meseca kasnije i potpukovnik Dragan Simić, načelnik OUP Savski Venac... Mafija tu nije stavila tačku. POSLEDNJU deceniju prošlog veka u Srbiji su obeležili i mnogobrojni zločini, koji do danas nisu rasvetljeni. Od ruku nepoznatih ubica stradalo je nekoliko stotina ljudi. Padale su glave iz sveta podzemlja, biznisa, politike, policije, novinarstva... Obračuni su postali svakodnevica. Gotovo svakodnevni obračuni nastavljeni su i u prvim godinama novog milenijuma. Istoričari i analitičari društvene stvarnosti krajem 2000. godine tumačili su sva ta dešavanja **kolumbijskim receptom**. Ko god se našao na mestu sa kojeg je ometao interese, ne samo krupnog već i sitnog kriminala - bio je uklonjen. U nekoliko stotina nerazjašnjenih ubistava, stotinak je ponelo crni epitet spektakularna likvidacija! Pored žrtvi, u čitulje su se brzo selili i njihovi xelati. Sve se vrtelo u krug. Do danas... Kako je počelo? Smaknuće **kralja beogradskih otpada** Branislava Matića Belog, jednog od osnivača Srpske garde i velikog finansijera opozicionog Srpskog pokreta obnove 4. avgusta 1991. godine do danas je ostalo jedno od najzagonetnijih. Po do tad neviđenom **scenariju** sa nekoliko desetina metaka Beli je usmrćen naočigled svoje porodice, prijatelja... Od tog dana u Beogradu više ništa neće biti isto. BELI, PA GIŠKA USLEDIO je krvavi voždovački niz. Na gospićkom ratištu, pod nerazjašnjenim okolnostima, tvrdi se s leđa, ubijen je Đorđe Božović Giška. Ustaše ili **prijatelji** ne zna se ni sada. Za komandanta Srpske garde, kao i za Matića neki su tvrdili da ih je politika koštala glave. Drugi su, pak, u tome videli obrise
obračuna prvih organizovanih grupa kriminala. U Hotelu **Hajat** 1992. ubijen je još jedan Voždovčanin - Aleksandar Knežević Knele, a neku godinu kasnije na ulici je likvidiran i sam vođa ovog ganga Goran Vuković Majmun. Ubrzo, za njim će biti ubijeni i Zoran Dimitrov Žuća, Bojan Banović, Romeo Savić... Krajem 1993. godine u crni red stala su i dvojica biznismena, sumnjive prošlosti, čiji su poslovi dobijali oznaku **mutnih radnji na ivici i sa one strane zakona**. O ubicama Žorža Stankovića i Radojice Nikčevića još se ništa ne zna. Onda, iznenada, ispred svog stana, februara 1996. ubijen je inspektor beogradske policije Dragan Radišić. Prvi komentar je bio: **Mafija uzvraća udarac.** Pričalo se da je ovaj inspektor, zadužen za rasvetljavanje ubistava, bio na tragu ubicama koji su tih godina sejali smrt po beogradskom podzemlju. Tajnu je poneo sa sobom. Ipak, svaka sledeća godina donosila je još zagonetnih smrti. Policijske fascikle sa N. N. zločincima bile su sve deblje. Tada se, međutim, desilo nešto što će ostaviti dubok trag ne samo u policiji, već i državi. U prepunom restoranu, u strogom centru Beograda, aprila 1997. godine smaknut je zamenik ministra unutrašnjih poslova general Radovan Stojičić Baxa, praktično, tada prvi policajac Srbije. NJegova smrt nije ostavila nikakve dileme. Danas se otvoreno govori i piše da ga je ubila mafija. Spominje se duvan, jer je, navodno i sam je bio umešan u taj biznis. Šverc cigareta koštaće života i mnoge druge biznismene. Likvidacija generala Stojičića kao da je označila početak novih, još surovijih obračuna. Praštalo je na sve strane. Zločincima nije bilo bitno da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Ubijeni su Vlada Kovačević Tref, Miroslav Bižić Biža, Rade Ćaldović Ćenta, Jusuf Bulić Jusa, Zoran Kovačević Koča, Bojan Petrović, Darko Ašanin... SUROVI ZAKONI PODZEMLJA NI početak ratne 1999. godine nije obećavao ništa dobro. Ubijeni su pukovnik policije Milorad Vlahović Vlaja, savetnik u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, potpukovnik Dragan Simić, načelnik OUP Savski venac, Predrag Ikač Peca... Pala je i prva novinarska glava. Slavko Ćuruvija, vlasnik i glavni i odgovorni urednik **Dnevnog telegrafa** i časopisa **Evropljanin** ubijen je u ulazu zgrade gde je stanovao. Bilo je rano popodne jedanaestog dana aprila. Još se ne zna, kao i za dugačku listu ostalih, ko je i zašto okrvavio ruke. Kraj te godine obeležila je smrt poslednjeg **bosa** zemunskog klana (kako je to osvanulo u mnogih crnim hronikama) Dragana Ugarkovića Ugara. Kao mnogi pre i posle njega, likvidiran je hicima iz **kalašnjikova** dok je bio za volanom svog **golfa** sa italijanskim tablicama. Ubice su celu **akciju** odradile profesionalno, bez ijedne greške. Više od deset metaka pogodilo je Ugara u glavu i grudi, tok 22. novembra. Ugarković je, posle smrti Radeta Ćaldovića Ćente, postao prvi čovek zemunskog klana. Važio je, međutim, za prekog čoveka, lakog na obaraču. Policija je tvrdila da se bavio svim i svačim - od droge i iznuda, do kocke i restorana. Ipak, zbog svega toga Ugarković nikada nije bio osuđivan. Kolege iz
podzemlja su ga zvali i **čovek-mačka**, jer je preživeo niz pokušaja da mu dođu glave. Bio je u stalnom sukobu sa Voždovčanima i Zvezdarcima, ali i sa momcima iz svog kraja, pre svega Mirkom Tomićem Bosancem. Tomić se nešto kasnije i sam našao na meti nepoznatih ubica i ubijen je na gotovo identičan način kao i Ugar. Sve ove smrti, za njihove porodice tragične, a za javnost uznemirujuće i onespokojavajuće, za trenutak će upasti u zasenak, zbog onog što se dogodilo 15. januara 2000. godine u elitnom beogradskom hotelu **Interkontinental**. Dogodilo se ono za šta su mnogi mislili da **nema šanse da se desi** - ubijen je Željko Ražnatović Arkan, kao i njegova dva prijatelja Milenko Mandić Manda i Dragan Garić. Ovaj zločin označio je novu etapu u beogradskim i srpskim obračunima. Surova smaknuća je nastavljena sa još većom žestinom, podzemlje se prestrojilo, organizovani kriminal je obukao poslovno odelo i stupio na javnu i političku scenu. Mafija se ustoličila. ARGUMENTACIJA POSLE ubistva generala Radovana Stojičića Baxe, na jednoj od konferencija za novinare, tada pomoćnik ministra Rade Marković, izjavio je da policija zna imena ubica u mnogim zločinima, kao i njihove nalogodavce, ali da nema dokaza validnih za sud. Interesantno je da se ista argumentacija koristi i danas, od takođe, visokih rukovodilaca srpske policije. DA će ubica Željka Ražnatovića Arkana, predsednika Stranke srpskog jedinstva, vlasnika Fudbalskog kluba Obilić i uspešnog biznismena - biti uhvaćen i osuđen, nisu verovali ni najveći optimisti. Ipak, zločinci su napravili grešku i misterija jedne od najspektakularnijih likvidacija u Srbiji je bar donekle rešena. Na taj način prekinut je dugogodišnji niz nerazjašnjenih smaknuća, zbog kojih je policiju bolela glava. Prvi put je i mnogim hroničarima i tumačima stvarnosti izbijen iz ruku argument o nesposobnosti i nemoći pripadnika MUP Srbije da reše ovakve slučajeve. Ipak, kasniji događaji će pokazati da je pronalaženje Arkanovog ubice samo potvrdilo pravilo da je kod ovakvih zločina - policija nemoćna, a mafija gotovo nedodirljiva. Jer, o onome što se desilo tog popodneva, 15. dana januara 2000. godine, u Hotelu **Interkontinental** napisano je stotine i stotine stranica, snimljeno brdo materijala, presuđeno sedmorici ljudi (jedan umro u pritvoru), a opet je mnogo toga ostalo nejasno. U jednom se, međutim, svi slažu. Arkan je morao da umre jer se tog trenutka našao na mestu na kome je zasmetao organizovanom kriminalu, kome je, kako će neki pre toga, a i kasnije da tvrde i sam pripadao. Posle policijske istrage, sudske rekonstrukcije krvavog događaja i donete presude - bar donekle se zna šta se desilo u holu ekskluzivnog hotela, oko 17 sati, kada je, tada nepoznati zločinac, ubio trojicu ljudi - Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića. Ubica im je došao s leđa i tako ih i ubio mučki. RANJENIK U LOZNICI U OPŠTOJ pucnjavi posle toga teško je ranjen i sam zločinac. Pogodio ga je Zvonko Mateović, jedan od Arkanovih telohranitelja. Uprkos rani ubica je puzajući izašao iz hotela gde su ga dočekali saučesnici i smestili u automobil.
Potom su se dali u beg. Javnost je bila u šoku. Prva vest koja je istog trena obišla zemaljsku kuglu glasila je: Arkan teško ranjen. Posle nepunih sat obistinile su se crne slutnje jedan od najkontroverznijih ljudi u Srbiji toga vremena - izdahnuo je u Urgentnom centru. Ubrzo su u ovu zdravstvenu ustanovu dopremljena i tela njegovih drugova Mandića i Garića. Za to vreme ka Loznici grabio je automobil sa teškim ranjenikom. Kasnije će se utvrditi da je reč o bivšem beogradskom policajcu Dobrosavu Gavriću (24), koji će biti prvo osumnjičen, potom optužen, a na kraju i osuđen zbog trostrukog ubistva. Vozio ga je Dejan Pitulić i sam pripadnik MUP Srbije. Kada je u Beograd stigla vest da je u lozničkoj bolnici dopremljen sumnjivi ranjenik, koji bi mogao da ima veze sa pucnjavom u **Interkontinentalu**, blokirana je gotovo cela Loznica. Posle sedam dana, uz do tada neviđene mere bezbednosti, Gavrić je prebačen u bolnicu Centralnog zatvora u Beogradu. Odbijao je svaki kontakt sa policijom. Gotovo u isto vreme MUP Srbije raspisuje poternicu za Draganom Nikolićem Gagijem (i danas u bekstvu, iako je u odsustvu osuđen na 15 godine robije) i Milanom Đuričićem Mikijem, momcima iz beogradskog podzemlja. Cela zemlja digla se na noge. Mnogi dnevni listovi pišu o paralelnoj istrazi i potrazi za osumnjičernima, koju sprovode pripadnici Srpske dobrovoljačke garde i Arkanovi prijatelji. Stižu i demanti, ali lavina se pokrenula i nije je bilo lako zaustaviti. Gotovo mesec dana posle tragedije u beogradskom hotelu u javnost isplivavaju prvi detalji zločina. Policija je uhapsila Zorana Nikolića Peglu iz Novog Beograda, bliskog Gagijevog saradnika. Zahvaljujući njemu sklopljene su prve kockice krvavog mozaika. Pegla je ispričao tokom istrage, a kasnije na suđenju porekao, da su obećane velike pare za Ražnatovićevu smrt, kao i da je on Gavrića dovezao do hotela i tu ga, prema prethodnom dogovoru sa Gagijem i Mikijem, čekao dok ne obavi krvavi posao. Navodno, samo je on znao da će za vožnju ubice dobiti pola miliona maraka! DEMANTUJE SEBE IAKO su optuženi tvrdili da je to obično trabunjanje narkomana u krizi, mnogi detalji i dokazi su se poklopili. U međuvremenu Milan Đuričić Miki, posle tromesečnog bekstva, u pratnji advokata dolazi u policiju, ali demantuje bilo kakvu umešanost u trostruku likvidaciju. Bez obzira na to, Krivično veće Okružnog suda u Beogradu, kojim je predsedavao sudija Dragoljub Đorđević, osudilo ga je na 15 godina zatvora. Zoran Nikolić Pegla nije dočekao kraj suđenja. Na rekonstrukciji zločina u **Interkontinentalu** jedva se kretao. Na svaki način gledali su da se udalje od njega i kompanjoni, ali i pritvorska straža. Teško obolelom od SIDE niko nije želeo da se primakne. Do kraja života Pegla će negirati sopstvene reči, date istražnom sudiji o tome šta se desilo 15. januara 2000. Poslednju reč na suđenju dugom više od godinu dana dali su medicinski i balistički veštaci. Iako je branilac prvooptuženog Gavrića, beogradski advokat Dragoljub Pavlović, pokušao da dokaže da je tog popodneva u trojicu ljudi pucala još jedna osoba, dokaza nije bilo. Profesor dr Branimir Aleksandrić sa Instituta za sudsku medicinu u Beogradu, koji je obavio obdukciju sva tri tela, bio je nedvosmislen i jasan: - Pucala je jedna osoba, sa rastojanja od tri do pet metara i iz jednog oružja kalibra devet milimetara. Ražnatović je pogođen sa tri hica u glavu, Mandić sa
četiri u leđa, a sa dva je ubijen Garić. Oružje kojem je izvršen trostruki zločin nikad nije pronađeno. Pretpostavlja se da je ubica Dobrosav Gavrić pucao iz službenog pištolja - **CZ 99**. Tokom istrage zločinac se branio ćutanjem, a i kad je progovorio odbio je da prizna da je na bilo koji način umešan u ubistvo. Da je u pitanju velika greška reći će i posle obrazlaganja presude, po kojoj je osuđen na dugogodišnju robiju. POLICAJCI U UBISTVU Željka Ražnatovića, Milenka Mandića i Dragana Garića (pripadnik saveznog ministarstva unutrašnjih poslova) učestvovalo je nekoliko policajaca. Pored Dobrosava Gavrića i Dejana Pitulića, za pomoć učiniocu posle izvršenog krivičnog dela osuđen je i loznički inspektor Đorđe Grubačić. On je pomogao da Dragan Nikolić Gagi i Milan Đuričić Miki preko Drine prebegnu u Republiku Srpsku, a potom se domognu Austrije. MOTIV ubistva Željka Ražnatovića Arkana do danas je, bar za javnost, ostao nepoznat. Tu enigmu nije odgonetnulo ni gotovo jednoipogodišnje suđenje optuženima za njegovu likvidaciju, a o tome ništa nisu govorili ni njegovi najbliži. I danas se nagađa da li su njegovoj smrti kumovali politika ili biznias, ili, pak, sve to zajedno. - Motiv ovog teškog zločina kroz ceo tok suđenja nije ni pomenut - iskreno je primetio predsednik Krivičnog veća sudija Dragoljub Đorđević, obrazlažući presudu. S jedne strane to je zato što su optuženi negirali da imaju veze sa ubistvom, a sa druge strane naručioci i nalogodavci likvidacije nikad nisu imenovani.Nedugo posle krvavih dešavanja u beogradskom Hotelu **Interkontinental**, gde su pored Ražnatovića, ubijeni i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić, u javnost je lansirana teza da su Arkanovu likvidaciju naručile američke obaveštajne službe. U prilog tome tvrdilo se i da su novac za smaknuće obezbedili šiptarski teroristi, a da su pakleni naum u delo sproveli srpski izdajnici. Ova tvrdnja stizala je od pripadnika Stranke srpskog jedinstva i Srpske dobrovoljačke garde, ali su ubrzo i oni sami odustali od nje. Arkanovci su, međutim, i dalje insistirali na tome da su Amerikanci prvo planirali da ga otmu, a kad to nije uspelo, organizovali su zločin. EGZEKUTOR RANJEN ZA celu ovu tezu nije bilo nijednog dokaza. Poznato je da obaveštajne službe prilikom likvidacija uglavnom koriste druge metode, grešaka nema, a u ovom zločinu angažovano je beogradsko podzemlje, što se nijedan stranac ne bi usudio. Jer, osim malobrojnih, niko nije znao kakva je trenutna Ražnatovićeva reputacija u srpskom podzemlju, kojem je u mladosti i sam pripadao. Nema sumnje da je organizacija surovog zločina pripala, ipak, ljudima, koji su, na kraju će se videti, napravili niz grešaka u samom startu, a i kasnije. Ubistvo je izvršeno pred svedocima, napadač i njegovi saučesnici nisu bili maskirani, a pored svega glavni akter i egzekutor je ranjen prilikom bekstva sa mesta zločina. Na kraju je i uhapšen, što je policiji omogućilo da istragu usmeri u pravom smeru. Ovakvi **maleri** profesionalnim ubicama i organizatorima smaknuća ne bi mogli da se dogode. Toga u ovoj likvidaciji očigledno nije bilo, ili se naručiocima smrti mnogo žurilo, zbog čega su i napravljeni **propusti**. Bilo kako bilo, po prvi put, policija je u rukama imala zločinca jedne od najspektakularnijih
likvidacija. Verovalo se da će se uskoro znati i motivi zbog kojih je ubijeno troje ljudi. Ipak, mediji i cela javnost su u pronalaženju odgovora zašto je ubijen Arkan, krenuli od mogućih organizatora zločina. Prst je uperen u Zorana Uskokovića Skoleta, **opasnog momka** sa Miljakovca, zatim u još jednu osobu sa Bežanijske kose, ali i u neke ugledne poslovne ljude **koji se bave trgovinom automobila svetskih marki**... Na toj listi našlo se i ime kontroverznog beogradskog biznismena Andrije Draškovića. Zašto baš ovi ljudi? Odgovor leži u ekipi koja je učestvovala u zločinu. Ubica Dobrosav Gavrić, bio je blizak sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i njegovi saučesnici Milan Đuričić Miki i Dragan Nikolić Gagi, koji su, navodno, pripadali novobeogradskoj ekipi. U toj **priči** treba tražiti i Draškovića. Tokom suđenja nekoliko svedoka, među kojima i Voja Jekić, u vreme krvave drame bio načelnik lozničke policije, tvrdili su da su posle bekstva iz hotela, Gagi i Miki viđeni u Loznici, a da im se uskoro pridružio i Drašković. Navodno, na sve načine pokušavali su iz bolnice da izvuku teško ranjenog Gavrića, jer je ubica, a samim tim i opasan svedok. ČARŠIJSKE VERZIJE PORODICA Željka Ražnatovića tvrdila je da je Drašković organizovao njegovo ubistvo, a po nalogu generala Radeta Markovića, tada šefa Državne bezbednosti Srbije. Iza svega je, po Ražnatovićima, stajao vrh države, odnosno Slobodan Milošević i Mirjana Marković. Ipak, niko nije izneo argumentaciju zašto je tadašnjoj vlasti smetao Arkan, osim ako nije bio očevidac i svedok, a možda i učesnik nekih događanja zbog kojih je bio odgovoran režim. - Nemam nikakve veze sa smrću Željka Ražnatovića, niti sam te noći kad je Gavrić dopremljen u lozničku bolnicu bio u tom gradu - kategorički je na suđenju tvrdio Andrija Drašković, koji je tog momenta doveden iz pritvora. Neki mesec pre toga u beogradskom restoranu **Knez** ubio je Surčinca Zvonka Plećića Pleću. - Generala Radeta Markovića i ne poznajem. Svoju umešanost u zločin demantovao je i Zoran Uskoković Skole, iako je nedugo posle ubistva napustio bio zemlju. Iz inostranstva je poručivao da nije organizovao Arkanovu likvidaciju i da je sve to **smislila policija**. NJegovo ime, međutim, policija nikad zvanično nije ni spomenula. Slično je reagovao i prozvani bivši šef tajne srpske policije. Kroz više javnih izjava Rade Marković je negirao da ima veze sa Arkanovom smrću, kao i da poznaje Andriju Draškovića. Prijatelji pokojnog predsednika SSJ i komandanta SDG, međutim, i dalje su insistirali na činjenici da se Arkan sukobio sa Markom Miloševićem (navodno čak mu je i lupio i nekoliko šamara) i da je tog trenutka potpisao sebi smrtnu presudu. Zbog čega je izbio sukob (ako ga je uopšte bilo) između njih dvojice? Navodno, u pitanju su bili neki poslovi, na kojim su im se ukrstili interesi. Sa druge strane, ista argumentacija je upotrebljena i kada se govorilo o motivu nekih beogradskih biznismena i njihovoj ulozi u Arkanovoj smrti. Pojedinci iz beogradskog podzemlja imali su svoje viđenje cele stvari. Tvrdilo se da neki od **viđenijih kriminalaca više nisu mogli da plaćaju reket i da im je prekipelo**, da je Arkan **zasmetao krupnijem biznisu**, da je počela beskompromisna i surova **borba za prostor** i mesto **srpskog kuma**... Posle smrti Željka Ražnatovića Arkana - Beograd, ali i druge gradove potresli su do tada neviđeni sukobi, obračuni i likvidacije. Desilo se ono što su mnogi naslućivali. Bio je to samo logičan sled **namirivanja računa**, ali i uklanjanja neugodnih svedoka i očevidaca.
Arkanovom smrću počela je druga faza u istoriji srpske mafije. MAFIJA ili teroristi, i danas se nagađa oko atentata na Pavla Bulatovića, saveznog ministra odbrane. Desilo se ono što ni najveći pesimisti nisu predviđali, ali na šta su, ipak, malobrojni upozoravali. Tog prohladnog popodneva, sedmog dana februara 2000. ubijen je visoki državni funkcioner. Da li je žrtva izabrana slučajno? Pavle Bulatović ubijen je u prepunom restoranu **Rad**, na istoimenom fudbalskom stadionu, u naselju Banjica, sedam kilometara od centra Beograda. Bio je u društvu Vuka Obradovića, direktora **JU garant banke**, inače generala u rezervi, i Mirka Kneževića, upravnika pomenutog restorana. Prelepom salom odjekivali su zvuci gusala i stihovi junačkih pesama. Dva sata je trajalo dobro raspoloženje. Nedaleko odatle, u drugoj sali, sedeo je momak iz obezbeđenja saveznog ministra i njegov vozač. Ništa nije nagoveštavalo da će se samo koji minut kasnije dogoditi zločin. Ko bi, uostalom, želeo zlo Pavlu Bulatoviću?! Ipak, postojao je neko ko mu je poslao ubicu. Tužni jauk gusala presekao je rafal, pa još jedan, i još jedan. Svi su zalegli pod stolove. Osim Bulatovića. NJega su meci prikovali za stolicu. Bilo je 19 sati. RAFAL SA PROZORA - PRVO se začula lomljava stakla od prozora, a zatim rafali - opisivali su događaj očevici. - Zvuk se gotovo stopio, pa se činilo da je u pitanju jedan rafal. Oni koji poznaju automatsko oružje znali su da naprave razliku. Tri kratka rafala, najverovatnije iz **kalašnjikova**, završila su u grudima saveznog ministra odbrane. Obradović i Knežević bili su lakše povređeni, od rikošeta. Slučajnih žrtava nije bilo. Od zločinačke preciznosti ledila se krv. Posle svega napravljena je i rekonstrukcija ubistva. Po svemu sudeći, ubica je do restorana došao sa zadnje strane, preko terena stadiona, čiji je sastavni deo i zgrada **Rada**. Taj kraj Banjice je neosvetljen, a sportski kompleks opasan šibljem i drvećem. Zločinac se prišunjao do prozora kroz koji je nesmetano mogao da vidi gde sedi Bulatović, kao i celu unutrašnjost, okupanu svetlom. Atentatora je štitila tama. Ispod jakne (veruje se da je bila maskirna uniforma) izvukao je automat. Zlokobnu cev naslonio je na šipku, nanišanio i povukao oroz. Sve je trajalo kratko, stručnjaci su izračunali - osam sekundi. Kad je utihnuo odjek poslednjeg hica - prizor je bio stravičan: srča na sve strane, ispreturane stolice, Bulatović obliven krvlju... U teškom stanju ministar odbrane Jugoslavije prebačen je u Vojnomedicinsku akademiju (VMA), preko puta restorana. Meci su ga pogodili u vrat, grudi, stomak... Obilno je krvario. Nešto pre 21 sat saopšteno je da je Pavle Bulatović podlegao povrdama. Za to vreme policija i službeni psi pretraživali su okolinu. Pronađeni su i tragovi, za koje se sumnjalo da pripadaju zločincu, ali su nekih 400 metara dalje naprosto nestali. Verovatno je kod Sportskog centra **Banjica** zločinac ušao u automobil. U međuvremenu jake policijske snage, kojima su se uskoro pridružile i vojne kolege, blokirale su celu Banjicu, a uskoro i grad, u potrazi za ubicom. Tokom noći i narednih dana kontrolisana su gotovo sva vozila. Tragalo se za teget
**fordom** sa ukradenim tablicama, jer su postojale indicije da je takvim automobilom atentator pobegao sa mesta zločina. Potera nije dala rezultate. Obdukcija, takođe, nije pomogla u pronalaženju ubice. Utvrđeno je da je pucao sa razdaljine od najviše pet metara, oružjem koje koristi metke kalibra 7,62 milimetra. Došlo se i do saznanja da su upotrebljeni takozvani rasprskavajući meci, koji žrtvi praktično ne daju šansu da preživi. Bulatović je pogođen sa osam hitaca. PUCANJ U JUGOSLAVIJU SA druge strane, stručnjaci za oružje o atentatoru su mogli da kažu samo da se radi o izuzetno veštom i obučenom čoveku. Rukovati automatom i sa tom preciznošću (niko pored Bulatovića nije stradao, iako su mnogi bili u neposrednoj blizini) može samo neko ko ima bogato iskustvo, bilo ratno ili u streljani. Puca se kratkim rafalima, da bi hici bili precizniji. Reč je o zrnima koja mogu i pancir da probiju. I organizatori zločina su se dobro pripremili. To i nije bilo teško. Savezni ministar odbrane nije menjao svoje navike. Bio je čest gost restorana, i uvek je sedeo u istoj sali, na istom mestu i istoj stolici, leđima okrenut zidu. Nije voleo telohranitelje i smatrao je da nemaju od čega i koga da ga čuvaju. Pretpostavlja se, takođe, da je zločinac imao logističku podršku i da je bar jedan od saučesnika morao da bude te večeri u restoranu. Drugi ubičin kompanjon čekao ga je nedaleko odatle, u automobilu spremljenom za beg. Do danas je ostalo nepoznato ko je okrvavio ruke, iako su na istrazi radili najelitnije kriminalističke ekipe MUP Srbije u njihove kolege iz Vojske Jugoslavije. Obaveštajnu podršku su im davali Resor državne bezbednosti i Uprava bezbednosti Generalštaba VJ, ali su ubica i nalogodavac ostali nekažnjeni. Prva reagovanja, tada aktuelnog režima Slobodana Miloševića, bila su da je reč o terorističkom aktu, atentatu na Jugoslaviju, nastavku agresije na SRJ, samo drugim sredstvima... Ubistvo Pavla Bulatovića bacilo je u zasenak likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, koja se dogodila samo tri nedelje ranije. Između dva zločina niko nije video vezu. Nije je ni bilo. Ministar odbrane Jugoslavije nije imao privatan biznis, nije učestvovao u sumnjivim radnjama, nije se, bar javno, nikome zamerio... Ipak, nekome je očigledno smetao. Kome? Još za života o njemu se govorilo kao o dobričini, čoveku koji ni sa kim nije bio u sukobu, a sa svima je nalazio zajednički jezik. Bio je daleko od kriminala. Čak i u vreme najžešćih političkih rasprava nikad niko nije spomenuo njegovo ime vezano za neku aferu, niti je imao šta da potegne iz njegove biografije. - Ubistvo Bulatovića je poruka upozorenja celoj državi i atentat na njega je atentat na državu - bile su reakcije funkcionera. Nije rečeno samo ko je poslao upozorenje. REAKCIJE iz sveta na ubistvo Pavla Bulatovića bile su različite. Masimo Todisko, direktor Instituta za ispitivanje i informisanje javnog mnjenja iz Milana, tvrdio je da je to scenario Amerike **delo tajnih službi sa one strane Antlantika**, kako bi se destabilizovala vlada u Beogradu. Rimski dnevnik **Rinašita** nazvao je ubistvo Pavla Bulatovića **skandaloznim**, kao i smrt Željka Ražnatovića Arkana, i ti zločini **ne koriste ni vladi Jugoslavije, ni Srbiji, već nekom drugom**. Sa druge strane, zapadni mediji su pisali i da je Bulatović žrtva mafijaških obračuna, ali i da aktuelna jugoslovenska vlast na taj način se rešava
neugodnih svedoka. Svako je pisao sa pozicija sa kojih mu odgovara. AKO je hteo da ubije najnevinijeg i najnedužnijeg, nišandžija je dobro nišanio. Ako je tražio najčestijega, nije mogao naći drugog... Pavle nije imao ni kad da se načudi, ali se čudimo mi u zemlji u kojoj je neprirodna smrt postala najprirodnija. Istina, za Pavla je lako znati zašto je ubijen u zemlji u kojoj ni mrava nije zgazio. Ubijen je zato što je bio jagnje, jagnje Božje, a svako jagnje umire svojom smrću, uvek umesto drugoga i svoju sudbinu ne može da promeni. Reči velikog pesnika Matije Bećkovića, izgovorene kraj odra mučki i kukavički ubijenog saveznog ministra odbrane, kao da su nagovestile sve ono što će se kasnije događati - da se do danas ne zna ko je zločinac, da se ne zna koji je motiv, a još manje ko je naručilac likvidacije. Zašto baš Pavle i zašto tada? Odgovor je trebalo da pronađu policija i vojni organi bezbednosti. Svi su očekivali da će na rasvetljavanju nezapamćenog zločina zajedno da rade, razmenjuju podatke, ubrzo uhvate ubicu... Saradnje, međutim, nije bilo. Zašto? Kome je tako odgovaralo? Pripadnici MUP Srbije, zaduženi za rasvetljavanje ubistava, nisu mogli da provere podatke iz domena vojnog poslovanja, sklapanja ugovora, nabavke oružja... Vojska nije imala upliv u podzemlje, nije imala operativne podatke neophodne za sam početak istrage... Svako je radio, čini se, zasebno, krio saznanja od druge strane (kao da nisu na istom zadatku), pa su takvi bili i rezultati. Nikakvi. Zajednički tim do danas nije osnovan. IZVIĐAČI TERENA TOKOM prošle godine u Saveznoj skupštini formiran je Anketni odbor, koji je trebalo da ispita na koji način i do kojih saznanja je došla istraga o smrti Pavla Bulatovića. Saslušani su mnogobrojni svedoci, načelnici ključnih odeljenja, kako u vojsci, tako i u policiji. Došlo se do podataka koji su do tada bili nepoznati za širu javnost, čak je imenovan i glavni osumnjičeni, ali čvršćih dokaza (opet !) nije bilo! Interesantnu izjavu pred Anketnim odborom je dao pukovnik Svetko Kovač, načelnik Odeljenja bezbednosti u Saveznom ministarstvu odbrane. On je izjavio da je utvrđeno da su dan pre ubistva u restoranu bile osobe, za koje se pretpostavlja da su izviđale teren pre zločina. Na sam dan likvidacije oko **Rada** su primećena dvojica ljudi, koji su, verovatno, bili na istom zadatku. Začuđuje i činjenica da njihov opis postoji, ali da nikad nisu identifikovani. Čak je i zločinac (ili njegov neposredni saučesnik) viđen?! Jedan instruktor vožnje, koji je bio na poligonu autoškole kod Sportskog centra **Banjica** primetio je, posle rafala, pogurenu figuru koja pretrčava teren stadiona i beži u obližnju šumu. Pukovnik Kovač upoznao je članove odbora i sa jednom neobičnom, i malo poznatom metodom rada policije. Reč je o analizi rada mobilne telefonije. Poseban uređaj automatski registruje razgovore, ali ne tonski, već samo koji su brojevi mobilnih telefona bili u kontaktu. Na ovaj način je utvrđeno da su u zoni ubistva, odnosno bližoj okolini, u tom trenutku bili mnogi ljudi iz beogradskog podzemlja. SVEDOČENJE PUKOVNIKA KOVAČA REGISTROVANO je 13 ljudi iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, 12 iz klana Zorana Davidovića Ćande, kao i trojica iz grupe izvesnog Kavaje. Prva dvojica, kao što je poznato, ubijeni su neki mesec kasnije. NJihova smrt, koliko se danas
zna, nije imala veze sa atentatom na Pavla Bulatovića. Izveštaj Anketnog odbora obelodanio je i da postoji svojevrsni trag, odnosno otisak dlana na gelenderu na tribinama sa kojeg je pucano na saveznog ministra odbrane. Ipak, ispitani nisu znali da kažu da li se radi o otisku koji je ostavio ubica. Pukovnik Milenko Erčić, u vreme zločina, bio načelnik Uprave kriminalističke policije SUP Beograd, objasnio je da je reč, zapravo, o delu otiska dlana, koji bi mogao da se iskoristi samo ako bi se uporedio sa dlanom ubice. Moguće je čak i da ne pripada atentatoru. Otisak je upoređivan i sa otiscima viđenijih kriminalaca, pa i potencijalnih ubica, ali to nije dalo rezultate. Do kakvih je podataka došao Anketni odbor o mogućim egzekutorima? Pukovnik Kovač je izneo podatak da je bilo nekoliko osumnjičenih, ali da se najviše sumnjalo na Ivana Delića iz Budve. - Najviše podataka koje smo dobijali odnosilo se na Ivana Delića - naveo je pukovnik Kovač. - Neki čak tvrde da je 100 odsto on. Mi, međutim, ne možemo tako reći. Znači, njega smo imali u proceni i radili smo u tom pravcu. Međutim, mi nemamo te podatke da bismo kazali da je on. Pukovnik Kovač je ispričao da se sumnjalo i da je neposredni počinilac Mirko Tomić Bosanac (ubijen sedam dana posle atentata), ali i da su u tom kontekstu spominjani i Vlado Japanac i Željko Crnogorac, tačnije Mihajlović. Ipak, najviše pažnje izazivali su, pre svega, Delić, a potom i Tomić. Pokušano je i da se otisci ove dvojice uporede sa nađenim otiskom na gelenderu. Pokazalo se da ne pripada Tomiću, dok se za Delića to nije moglo da utvrdi, jer crnogorska policija nije dostavila otisak njegovog dlana, a u Srbiji nije bio evidentiran. Sa druge strane nikakva veza nije nađena između smrti Pavla Bulatovića, i tri nedelje ranije ubijenog Arkana. NJih dvojica, kako je utvrđeno, nisu se ni družili. Ipak, policija je u pronalaženju mogućeg motiva u obzir uzela jednu drugu likvidaciju - ubistvo Darka Ašanina, Bulatovićevog bliskog rođaka. - Darko Ašanin je bio u sudaru sa Acom Đukanovićem, bratom Mila Đukanovića, po pitanju biznisa, a verovatno i po političkoj opciji. Onda je likvidiran - ovako je, u najkraćem, rekao general Aleksandar Vasiljević, zamenik načelnika Službe vojne bezbednosti. - Taj elemenat je bio prisutan u procenjivanju iz kojih bi se struktura eventualno moglo nešto planirati prema pokojnom Pavlu, ako se zna da je Aco Đukanović čovek za koga se pretpostavlja da stoji iza likvidacije njegovog sestrića, odnosno Ašanina. Sa druge strane, u pronalaženju motiva, za ubistvo saveznog ministra odbrane, krenulo se i od činjenice da je on u određenim političkim krugovima slovio kao protivnik aktuelne vlasti u Crnoj Gori. U treću grupu razloga za Bulatovićevu likvidaciju smešteni su poslovi koji su obavljani u Ministarstvu, tačnije, sklapanje ugovora za nabavku vojne opreme i naoružanja, ali i za njihovu prodaju u inostranstvo. Motivi su nabrojani, kao i mogući atentatori. Ipak, niko nije priveden pravdi. Ili su ovde zločinci toliko savršeni, da ne prave ni najmanje greške, ili su naše vojne i policijske snage nesposobne. A, možda je nekome i odgovaralo da se ubistvo ministra vojnog nikad ne reši. Budućnost će pokazati ko je u pravu. MIRKO Tomić Bosanac (30), iz Zemuna, čovek čije se ime na neki način vezivalo za smrt saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića i likvidaciju Željka Ražnatovića Arkana, i sam se našao na meti nepoznatih ubica 13. februara 2000. On je važio za vođu “zemunskih momaka”, koji su u mnogim poslovima tesno sarađivali sa Surčincima, ali nikada nije dokazano da je učestvovao u smaknućima za koja su ga “prozivali”.
Tomić je ubijen po novom “receptu”, do tada ne viđenom u obračunima, ali mnogo puta korišćenom u kasnijim razračunavanjima. Vođa Zemunaca bio je u svom automobilu “golf”,koji se kretao novobeogradskim Bulevarom Nikole Tesle, iz pravca Zemuna. Bilo je oko 20.30 sati, kada mu se, iznenada, sa leve strane, lagano približavao nepoznati automobil. Pogledao je nakratko u retrovizor, i ne sluteći opasnost nastavio dalje da vozi. U trenutku, kad su se dva automobila kretala uporedo, na vozilu u kojem je bio ubica, počeli su da se spuštaju prozori na zadnjem sedištu. Izvirila je zlokobna cev, a odmah zatim odjeknuo je i rafal. Smrtonosni hici probili su vrata i staklo “golfa” i pogodili Tomića u grudi. Iako smrtno ranjen Bosanac je nastavio da vozi, ali je ubrzo izgubio kontrolu i autom udario u banderu, nedaleko od nekadašnje zgrade CK. Ubica i njegov saučesnik, koji je bio za volanom automobila, nastavili su mirno dalje, ka centru Beograda. Dosije o ovom zločinu, kao i mogući počinioci dobili su oznaku - NN. SUSRET U “INTERKONTINENTALU” UTVRĐENO je da ubica nije želeo ništa da prepusti slučaju. Na Tomića je ispaljeno oko 30 metaka iz automata. Očevidaca likvidacije nema, a nisu pronađene ni čaure. Ipak, nekoliko dana kasnije obelodanjen je i podatak da je policija u blizini mesta zločina, u žbunju, pronašla “kalašnjikov” iz kojeg je, kako su ustanovili veštaci, pucano na Tomića. To će biti od male koristi istražnim organima. Otisaka na njemu nije bilo, niti nekih drugih obeležja koja bi mogli da ukažu iz kog je okruženja zločinac, ili na neki drugi trag. Prilikom uviđaja u žrtvinom automobilu, ispod vozačkog i suvozačkog sedišta, nađena je veća količina novca - oko 20 hiljada nemačkih maraka. Mirko Tomić Bosanac je bio dobro poznat beogradskoj policiji, ali nema podataka da je bio osuđivan. Bio je blizak sa pokojnim Aleksandrom Kneževićem Kneletom (likvidiran u “Hajatu), posle čijeg je ubistva, u besu, polupao nekoliko “mercedesa” ispred hotela. Zna se da je zbog nekih prekršaja oko dve i po godine proveo u nemačkom zatvoru. Ovaj momak, za koga su neki tvrdili da pripada zemunskoj ekipi, a za neke je čak bio vođa, i pre smrti je bio na meti raznih napadača. Prvo su mu ispod automobila postavili eksploziv, a u sukobu sa jednim od veterana zemunskog asfalta Draganom Ugarkovićem Ugarom, ranjen je u nogu. Jedno vreme Bosanac je bio i suvlasnik splava “Pjer Karden” (danas “Prestiž”). O njegovim poslovima gotovo se ništa ne zna, osim da su bili nelegalni. Bio je i strastven kockar. Za veče je znao da izgubi i po nekoliko stotina hiljada maraka. Na dobre i bogate partije išao je i u Novi Sad. I te noći kada je ubijen krenuo je u taj grad. Ipak, prvo je krenuo u Beograd da “pokupi” prijatelja. Na tom putu je i ubijen. Sve ove podatke policija je uzimala u obzir prilikom traženja motiva za njegovu likvidaciju. Ali, tokom istrage na površinu su isplivali i drugi, možda čak i ozbiljniji, ali i zabrinjavajući podaci. Neki ljudi su tvrdili da on ima veze sa atentatom na saveznog ministra odbrane Pavla Bulatovića, a viđen je i u hotelu “Interkontinental” sat vremena pre nego što je ubijen Željko Ražnatović Arkan. Njih dvojica su se čak i pozdravila. CRNA SERIJA OBRAČUNA NIKO ne zna tačno danas da kaže na koji način je Tomić doveden u vezu sa mučkim zločinom u restoranu “Rad” i Bulatovićevom smrću. Ipak, tokom
ispitivanja vojnih i policijskih čelnika pred Anketnim odborom Savezne skupštine, koji je formiran na inicijativu Srpske radikalne stranke, pukovnik Svetko Kovač, pripadnik Službe bezbednosti Vojske Jugoslavije, imenovao je pored Ivana Delića, i Tomića kao potencijalnog egzekutora. Niko, međutim, nije rekao da li su i kakvi dokazi ili indicije koji ukazuju da je on počinilac zločina. NJegov otisak dlana upoređivan je sa onim nađenim na gelenderu tribina, sa kojeg je ubica pucao, ali se nisu “poklopili”. To, naravni ništa ne znači. Nađeni otisak i nije morao da pripada zločincu, bez obzira da li se radilo o Tomiću ili ne. Upućeni u dešavanja u beogradskom podzemlju tvrdili su, takođe, bez dokaza, da je Mirko Tomić ubijen zbog Željka Ražnatovića Arkana. Jedni su tvrdili da je pripadao grupi koja je organizovala njegovu likvidaciju u “Interkontinentalu”, drugi da se Tomićevim smaknućem “uklanjaju tragovi” tog zločina, a pominjala se i osveta. Posle Ražnatovićeve smrti i atentata na Bulatovića, usledila je čitava serija smaknuća na beogradskim ulicama. Jedan za drugim ubijeni su prvo Tomić, a odmah zatim i Radoslav Trlajić, poznatiji kao Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda, Zoran Uskoković Skole... Policija je u svim ovim ubistvima prepoznala isti “rukopis”, pa možda čak i motiv. - Prva veza između svih tih ubistava je što su “urađena” krajnje profesionalno ispričao je pred članovima Anketnog odbora potpukovnik Mijodrag Gutić, tada načelnik odeljenja za rasvetljavanje ubistava SUP Beograd. Na pitanje lidera radikala koja je bila osnovana sumnja, ko ih ubija, s obzirom “da su oni već imali ruke umazane krvlju i bili sumnjivi za neke likvidacije, i da je reč o najgorim kriminalcima”, potpukovnik Gutić je rekao: - Osnovana sumnja je da je to zbog Arkanovog ubistva. Dr Vojislav Šešelj je naglasio da “to svi znamo” i insistirao na odgovoru da li je u pitanju osveta ili prikrivanje tragova. Nekad prvi čovek za ubistva beogradske policije doslovce je izgovorio: - Pre ovo prvo, osveta. JEDAN za drugim, te zime 2000. godine, **padale** su vođe beogradskih gangova. Posle zemunskog, na red je došao i novobeogradski klan. Sa više hitaca iz automatskog oružja, naravno **kalašnjikova**, ubijen je Radoslav Trlajić, zvani Bata Trlaja (37). **Sačekušu** su mu pripremila čak trojica zločinaca. Trlajić je likvidiran ispred ulaza u zgradu broj 142, u Ulici dr Ivana Ribara u Novom Beogradu, na oko 500 metara od svog stana. Bilo je 22.30 sati kada su zapraštali smrtonosni hici. Pretpostavlja se da su ga ubice čekale u automobilu, na neosvetljenom parkingu. Vođa Novobeograđana i vlasnik Fudbalskog kluba **Bežanija** neposredno pred pucnjavu bio je u svom BMNJ i vozio se ka broju 118 u Dr Ivana Ribara, ka stanu gde živi. Dok je prilazio zgradi, verovatno je primetio napadače, koji su ga čekali. Dao je gas i automobilom pokušao da umakne smrti bežeći ka drugom kraju naselja. Ubice su, međutim, zapucale. Uspeli su da ga rane i on je u sledećem momentu, 200 metara dalje, izgubio kontrolu nad vozilom, skrenuo sa puta, sleteo u jarak i prevrnuo se. Teško ranjen Trlajić je, ipak, uspeo da se izvuče iz automobila i trčeći krene ka obližnjim zgradama da nađe spas. Pod pravom kišom metaka uspeo je da pretrči još stotinak metara, preko livade, ali su ubice bile brže. Stigli su ga i izrešetali **kalašnjikovima**. Trlajić je sav u krvi ostao da leži na pločniku, ispred broja 142. Napadači su pobegli kolima, a usput su se oslobodili
i oružja. U širem krugu mesta zločina, tokom uviđaja, policija je pronašla dva **kalašnjikova**, jedan pištolj, okvir za automat i mnogo čaura različitog kalibra. SUMNJIVI POSLOVI U PRVOM momentu se pretpostavljalo da je pištolj ispao Trlajiću, koji je po svemu sudeći, pokušao da uzvrati na napad. To se kasnije pokazalo tačnim. Još iste noći policija je pronašla i **audi** kojim su ubice pobegle sa mesta zločina. U njemu je bio ostavljen i treći **kalašnjikov**, korišćen za Trlajićevu likvidaciju. Zločinci su se, međutim, potrudili da uklone sve druge tragove i otiske, koji bi mogli da pomognu pri istrazi. U **audiju** je pronađena i stara policijska odeća. To je samo bio dokaz za istinitost priče jednog od očevidaca smaknuća, da su **pucali ljudi obučeni u uniformu**. Bez obzira na sve to, do danas nisu prikupljeni dokazi koji bi zločince smestili na optuženičku klupu. Za Trlajića se u beogradskom podzemlju odavno govorilo da je na **crnoj listi**. Bilo je pitanje trenutka kad će se njegovi i putevi ubica ukrstiti. Bio je u zavadi sa nekim beogradskim ekipama, a i javno je govorio o tamnoj strani velegrada. Imajući sve to u vidu glavni odevni predmet bio mu je pancir. Ipak, te kobne večeri kad je ubijen, greškom ga nije obukao. Pitanje je, međutim, da li bi mu i to sačuvalo glavu. O poslovima vođe novobeogradskog klana uglavnom se sve znalo. Pored fudbala policija ga je povezivala i sa trgovinom narkoticima. Pripadnici SUP Beograd uhapsili su ga marta 1998. godine sumnjičeći ga da je organizovao transport sa gotovo četiri kilograma kokaina. Uhapšen je u pošti na Bežanijskoj kosi sa još četvoricom prijatelja. Policija je tvrdila da su došli da preuzmu paket sa 3,8 kilograma **koke**, čija je ulična vrednost oko dva miliona maraka. U saopštenju SUP Beograd navedeno je bilo da je Trlajiću, preko izvesnog Karlosa iz Kolumbije, poštom iz Hondurasa stizala droga. Posle toga Trlajić je, takođe, sazvao konferenciju za novinare i demantovao celu priču. Uprkos svemu priveden je istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji ga je posle saslušanja pustio da se brani sa slobode. Tokom suđenja je oslobođen. PROTIVNIK OPOZICIJE TRLAJIĆ je samo jednom bio u zatvoru i to zbog oružane pljačke jedne zlatare u Bijeljini. Plen je bio težak nekoliko kilograma skupocenog nakita. Nije dozvoljavao da ga nazivaju kriminalcem. Bio je nerazdvojan prijatelj sa Mihajlom Divcem, tadašnjim vođom Novobeograđana (ubijen 1995. ) i Slavišom Pavićem Pirketom (ubijen 1993.), a bio je blizak i sa voždovačkim klanom i Goranom Vukovićem. Nekoliko meseci pred smrt, kako je zabeleženo u crnim hronikama, posvađao se sa Zoranom Uskokovićem Skoletom i razišao sa miljakovačkom ekipom. Ostalo je nejasno da li su se sukobili oko **poslova** ili je nešto drugo u pitanju. Trlajić će ostati upamćen i kao čovek koji je na leđima nosio Kristijana Golubovića, kada je ovaj pobegao iz Petog opštinskog suda u Beogradu, skačući kroz prozor sa trećeg sprata. Golubović je tada bio povredio nogu. Posle svega i njih dvojica će se posvađati. Ime Bate Trlaje vezivalo se za mnoge toples-barove po Beogradu, Batajnici, Staroj Pazovi, Inđiji i drugim mestima u Vojvodini. Navodno, mnogim noćnim klubovima pozajmljivao je igračice iz Rusije, Ukrajine, Rumunije... Tvrdilo se da
je bio veliki protivnik droge i alkohola, ali da na kraju nije **odoleo** ovim porocima. Za neke je on jednostavno bio narko-diler, kome je taj **crni biznis** i uzeo život. Pričalo se i da je za vreme demonstracija Koalicije **Zajedno** (1996. i 1997.) viđen kako sa momcima **naoružanim** bejzbol palicama presreće pristalice opozicije ispred bioskopa **Jugoslavija**. Očevici tvrde i da je oktobra 1999. godine bio ispred benzinske pumpe **Dejton** u Novom Beogradu, kada je napadnuta kolona pristalica Saveza za promene. Nekoliko osoba je tada povređeno udarcima bejzbol palica. Neprijatelji su mu pripisivali da poseduje člansku kartu Jugoslovenske levice i da je uvek spreman da **bije opoziciju**. Ipak, Radoslav Trlajić će u istoriji beogradskog podzemlja ostati upamćen kao čovek koji je sa četiri reči opisao ono šta se dešavalo tih godina - **mala bara, puno krokodila**. Borba za raspodelu profita i **mesto pod suncem** svakodnevno su uzimali danak. Krvavi obračuni i surove likvidacije obeležili su devedesete godine prošlog veka. Mnogo se kriminalaca iz inostranstva vratilo u zemlju, a poslova je bilo sve manje. Za mnoge kriminalce to je bilo pitanje opstanka. Nije se gledalo da li je dan ili noć, ima li svedoka ili ne. Praštalo je na sve strane. Krv se prosipala nemilice. U istom smeru se nastavilo do danas. U POSLEPODNEVNIM satima 20. marta 2000. godine sa dva hica iz revolvera ubijen je kontroverzni novosadski biznismen, bivši komandant Srpske garde i panonski **don** - Branislav Lainović Dugi (45). Ubica mu je iz neposredne blizine pucao u slepočnicu, a potom ga već mrtvog **overio**. U gradu naviklom na svakodnevna smaknuća, likvidacija Lainovića izazvala je dosta čuđenja. Ubijen je gotovo ispred samog Hotela **Srbija**, nedaleko od centra Beograda, pred prolaznicima, oko 16.15 sati, dok još mrak nije počeo da pada. Tolika sigurnost, drskost i bezobzirnost ubice nije iznenadila samo policiju, već i njegove bliske prijatelje, čitavo podzemlje.. Uprkos svemu tome, ni ovaj zločin nije rasvetljen. Prema onome što je do sada utvrđeno zna se da je Lainović ispred hotela nekog čekao. Neposredno pred smrt žučno je mobilnim telefonom razgovarao, često povišavajući ton. Kao da ga je sagovornik sa druge strane žice namerno nervirao ne bi li mu odvukao pažnju od okoline. Ta neopreznost će za Dugog biti kobna. I danas postoje dve verzije onoga što se dogodilo. Prema prvoj, kraj Lainovića su, dok je razgovarao, prošla dvojica mladića. Iznenada, jedan od njih se okrenuo i gotovo mu prislonio cev revolvera uz glavu. Povukao je oroz. Kad je već mrtav Dugi pao na pločnik, zločinac je ponovo zapucao. Opet u glavu. Slična je i druga verzija. Ovde se, međutim, spominje samo jedan napadač, koji mu je prišao s leđa i ubio ga. Obe varijante se, međutim, slažu u jednom zločinac se, posle likvidacije, sagnuo i iz ruke mrtvog Lainovića uzeo mobilni telefon, kojim je neki sekund pre toga razgovarao. U njemu je verovatno bio ukucan i broj naručioca smaknuća. MOĆNI LALA TOKOM uviđaja policija je za pojasom žrtve pronašla pištolj. Lainović nije stigao ni da se maši za njega i, eventualno, pokuša da se odbrani. Utvrđeno je i da je neposredno pre smrti taksijem došao do hotela, gde je trebalo da ga sačeka prijatelj. Prethodno je nekoliko sati proveo u poznatom lokalu na Dedinju, u društvu članice jedne beogradske muzičke grupe. U Beogradu je bio samo u prolazu, jer ga je put vodio za Bugarsku. Neki tvrde da je kod **Srbije** trebao da se sastane sa Zoranom Davidovićem
Ćandom, momkom sa Miljakovca, koji je tri dana kasnije i sam ubijen. Davidović je, navodno, pripadao klanu Zorana Uskokovića Skoleta, a javnosti je bio poznatiji kao tadašnji dečko poznate folk zvezde Jelene Karleuše. Drugi, međutim, kažu da je Lainović čekao **nekog ko mu duguje velike pare**, da se telefonom sa njim raspravljao i da mu je taj poslao ubice. Do danas se, međutim, ne zna zašto je Dugi morao da umre. Ipak, u podzemlju je tada važilo uverenje da su mnogi želeli da ga vide mrtvog. Nekima se zamerio zbog oštrog jezika ( zbog njega je i dobio nadimak Lajavi), drugi su u njemu videli poslovnu pretnju, mutan **biznis**, ali se spominje i osveta zbog Arkanovog ubistva. Pojedinci su tvrdili da iza svega stoje, ipak, **politički interesi**, jer je od srpskog nacionaliste i komandanta Srpske garde, pa i razlaza sa SPO, postao vatreni pristalica samostalne Vojvodine. pak, policija se najviše bavila njegovom avanturističkom prošlošću i mutnim poslovima. **Karijeru** je, kao i mnogi momci sa beogradskog asfalta, započeo u inostranstvu. Bio je nerazdvojan sa LJubom Zemuncem, Radetom Ćaldovićem Ćentom, Đorđem Božovićem Giškom... Nijedan nije umro prirodnom smrću. Po povratku u Novi Sad **zarađeni** novac uložio je u nekretnine i lokale. U njegovom vlasništvu bila je i jedna od najvećih diskoteka u Evropi **Paradizo**, ali i mnogi drugi novosadski kafići. Kupio je nekoliko hiljada kvadrata poslovnog prostora, a spremao se da otvori i privatnu televiziju **Lala**, kao i radio stanicu i dnevni list. Ipak, tvrde upućeni, najviše para stizalo mu je od **zelenašenja**. Pozajmljivao je velike svote, uz još veću kamatu. PRIVOĐEN ZBOG ARKANA DUGI se nije mnogo eksponirao u javnosti. Neposredno pred smrt, ipak, njegovo ime je dva puta osvanulo na novinskim stupcima. Prvo je bio kum na venčanju pevačice Lele Andrić i Srđana Axemovića Axima (momka sa Zvezdare), a onda ga je policija privela zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana. Za ovo drugo možda se ne bi ni znalo, da on sam o tome nije progovorio. - Ispitivali su me tri sata, a ja o tome ne znam ništa i nije mi jasno otkud da za to pitaju mene - jadao se novinarima. - Nema nijednog razloga da u razgovoru sa mnom traže odgovor na pitanje ko je ubio Arkana. Bio je ljut na novinare što toliko i na taj način pišu o Arkanu **jer je on mnoge porodice u Beogradu zavio u crno**. Govorio je i da su posle politike, najveće zlo novine. Upućeni su, međutim, govorili da su mu u pisanju o ubistvu Ražnatovića, najviše zasmetala neka imena koja su dovođena u vezu sa tom likvidacijom. Navodno, bilo je reči o njegovim bliskim prijateljima. Sa početka devedesetih godina prošlog veka, ime Branislava Lainovića često je bilo u javnosti. Tada popularni Jezdimir Vasiljević, gazda Jezda, optuživao ga je da je učestvovao u otmici njegove porodice u Italiji, posle propasti **Jugoskandika**. Dugi je sve to demantovao,a Jezdine optužbe nikad nisu ni dokazane. Kontroverzni novosadski biznismen nekoliko puta bio je na meti ubica. Ipak, svaki put bi se, za dlaku, izvukao. Sugrađani su o njemu samo imali reči hvale. Tvrdilo se da je **uveo red na novosadskim ulicama**, ali su kroz šalu znali i da kažu da se **izborio za potpunu nezavisnost Vojvodine od Arkana**. - Mene Arkanovo ubistvo nije ni iznenadilo ni pogodilo - rekao je Dugi. Zbog ovih, ali i mnogih drugih, nimalo lepih reči na račun ubijenog Željka Ražnatovića, Lainović se mnogima zamerio. Ipak, nije se plašio. Nije nosio pancir, nije se okružio telohraniteljima. Verovao je da ima instančan instinkt za
opasnost: - Mene podsvest stalno tera na akciju, da se krećem, da ne bi imali šansu da me zveknu kao papka. To mu, međutim, nije pomoglo. Ubijen je po svim mafijaškim pravilima. Ubice ga nisu gledale u oči. Pucali su mu s leđa. Likvidiran je u gradu, kojeg nije voleo: - Uvek presrećan izlazim iz Beograda, jer mi je glava čitava. Nema bezbednosti u prestonici. Tog 20. marta 2000. godine zauvek je ostao u Beogradu. ONO što je beogradsko podzemlje nedeljama unazad licitiralo, najavljivalo i slutilo - obistinilo se 23. marta 2000. godine oko 18.40 sati. Po novom, **beogradskom receptu** ubijeni su Zoran Davidović Ćanda (28) i njegov drug Ivan Stojanović (29). Ubice su na njih pucale iz kola u pokretu, iz **kalašnjikova**, kao i na - mesec dana ranije - njihovog prijatelja Mirka Tomića Bosanca. Beogradski točak smrti kretao se sve brže. Posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana gotovo svakodnevno padale su nove glave: Mirko Tomić, Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović, Ivan Stojanović... Mnogi su tražili vezu u ovim smaknućima. Upućeni su tvrdili da je samo jedna i da se zove Zoran Uskoković Skole. Zločinci će ubrzo zakucati i na njegova vrata. Gotovo na identičan način. Te večeri kad su ubijeni, Davidović i Stojanović vraćali su se iz Novog Sada, sa sahrane prijatelja Branislava Lainovića. Krenuli su oko podneva, u blindiranom xipu. **Najviđeniji** članovi beogradskog podzemlja, tog dana bili su tamo, pa i miljakovački momci, predovođeni Uskokovićem. Posle sahrane Ćanda je ostao još malo sa pokojnikovom porodicom. U povratku kući uzeo je svoj **audi A8** beogradske registracije (vodio se na ime Mirka Tomića Bosanca), koji je bio jedno vreme u voznom parku Branislava Lainovića. Stojanović je seo za volan, a do njega Davidović. Krenuli su za Beograd. **KALAŠNJIKOV** U OLUPINI KADA su već bili nadomak kuće, na uzbrdici isključenja, na autoputu BeogradZagreb, kod Kvantaške pijace, iznenada ih je obišao jedan auto i usporio im kretanje. Iza njih se kretao drugi automobil, takođe **audi** u kome su, sada se zna, bile ubice. Zločinci su dali gas i krenuli u preticanje. Stojanović je usporio i tog trenutka je zapraštalo. Ispaljeno je gotovo 50 metaka iz automata. Pretpostavlja se da su pucala dvojica. Sve je trajalo nekoliko sekundi, a onda su se likvidatori dali u beg. Na lice mesta ostao je auto sa dva izrešetana tela. Hici su ih pogodili u glavu i grudi. Bili su na mestu mrtvi. Po svemu sudeći, meta je bio Davidović, dok je Stojanović stradao samo zato što je tog trenutka bio sa njim. Zločinci su samo neki kilometar dalje, u Zemunu, zapalili automobil iz kojeg su pucali. Gotovo svi tragovi su uništeni, ali ne i **kalašnjikov** koji je nađen u olupini. To je bilo od male koristi za policijsku istragu. Jer, iz istog oružja je pucano i na Tomića, čak je i automat pronađen, ali to ništa nije vredelo. Ubice su i dalje nepoznate. Davidovića je šira javnost upoznala kao mladića popularne pevačice Jelene Karleuše. O njegovim poslovima se nije mnogo znalo, mada nije bio nepoznat u podzemlju. Tvrdilo se da mu je biznis na samoj ivici zakona, ali i da često zna da zakorači na suprotnu stranu. Navodno, imao je nekoliko radnji, registrovanu firmu, lokal... Poneki su ga **prozivali** za reket, iznude i druge **mutne**
poslove, ali nikad nije bio osuđivan. Izvori iz beogradskog podzemlja tvrde i da su Ćanda i Lainovića, pored drugarstva, razvili i zajednički poslovni interes. Niko precizno ne govori o kakvom je **biznisu** reč, mada se spominju trgovina automobilima, lokalima, poslovnim prostorom... Sa druge strane, često je bio viđen i u društvu Zorana Uskokovića Skoleta, a tvrdi se da je jedno vreme bio prijatelj i pokojnog Arkana. Zli jezici su Ćandi pripisivali trgovinu narkoticima i ukradenim vozilima, ali policija ga zbog toga nikad nije privodila. Za razliku od njega, **siva** zona Beograda nikad nije čula za Ivana Stojanovića. Momak se nije bavio nikakvim sumnjivim poslovima i njegov jedini **greh** je, očigledno, bilo prijateljstvo sa Davidovićem. Zločinci ga zato i nisu ostavili u životu. Sahranjeni su jedan do drugoga, na Centralnom groblju. DEMANTI KARLEUŠE DO danas je ostalo nejasno zašto se Davidović našao na nišanu profesionalnih ubica. Jedni sada tvrde da ga je života koštalo druženje sa Skoletom, čovekom koje je bio jedan od glavnih osumnjičenih da je organizovao ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Iako policija nikad Skoletovo ime u tom smislu nije spomenula, podzemlje je u njega upiralo prst kao onog ko je **skupio ekipu** da odradi prljavi posao. Gotovo svi koji se nisu **na vreme ogradili** od Uskokovića - bili su uklonjeni. Ipak, nejasno je da li je to zbog Arkana, ili nečeg drugog, pre svega, nelegalnih poslova. U tom smeru se gledalo i Davidovićevo druženje sa novosadskim biznismenom Lainovićem. Tvrdi se da je kobnog dana kada je Dugi ubijen, dobar deo dana proveo u društvu sa Ćandom, pa čak i da je do Hotela **Srbija**, gde su ga sačekale ubice, došao sa njim. Davidovićevi najbliži, rođaci i prijatelji, na njegovu i Stojanovićevu smrt, gledali su kao na politički obračun. Obojica su bili članovi Srpskog pokreta obnove i pripadnici Srpske garde. Finansijski su pomagali i podmlatku pomenute partije. Opraštajući se od njih na groblju, zajednički prijatelj je naglasio da su se njih dvojica **borila za Srbiju kojoj će mladi sahranjivati stare, a ne obrnuto**. Samo mesec dana pre nego što će Davidović surovo biti ubijen, gradom je prostrujalo da je izrešetan u revolveraškom obračunu. Na te priče prva je i munjevito reagovala njegova devojka Jelena Karleuša objavljujući da joj je dečko živ i zdrav. Kategorički je odbacila mogućnost da Ćanda ima neprijatelja: - Moj dečko se ne bavi poslom koji nosi opasnost, da on ili neko s kim ima veze, bude ubijen. Zoran je mlad i uspešan biznismen, koji ima mladu i uspešnu devojku. Tako jeste i tako će ostati. Ne živimo u strahu da bi bilo šta ružno moglo da nam se dogodi. Bog čuva dobre, poštene i pametne ljude, a kažnjava one koji nisu takvi. Ko kako živi tako i prolazi. Znajući to, Zoran i ja smo spokojni i sigurni da ćemo dočekati duboku starost. Nažalost, stvarnost je ubrzo demantovala mladu divu. Postojao je, ipak, neko ko je u Davidoviću video smetnju ostvarenja svojih interesa i okrvavio ruke. Ne treba, međutim, isključiti ni osvetu. Jer, o tome govore policijske indicije i pretpostavke. ISPRED svoje kuće u Ulici Jaše Prodanovića 20, u centru Beograda, ubijen je Žika Petrović (61), generalni direktor Jugoslovenskog aerotransporta (JAT). Prvi podaci ukazuju da mu je zločinac pucao u glavu iz automata **škorpion**. Ova štura vest, objavljena u kasnim satima 25. aprila 2000. godine, za tili čas je obišla Jugoslaviju. O smrti uglednog privrednika i prvog čoveka naše avio-
kompanije izvestile su i gotovo sve svetske agencije. Blaga panika i nespokojstvo počeli su da se šire Beogradom, Jugoslavijom. Posle Pavla Bulatovića, ministra vojnog, mučki ubijenog dva i po meseca ranije, na red je došla, za mnoge, još jedna besmislena žrtva. Logično se nametalo samo jedno pitanje: Ko je sledeći? Policija se ponovo našla u **nebranom gvožđu**. Samo što obavi uviđaj i krene sa početnim operativnim radom na jednom slučaju, dogodi se sledeći, još monstruozniji i bez ikakvog smisla. Žiku Petrovića ubice su čekale da se vrati sa posla. Stigao je kući automobilom **audi**, inače vlasništvo JAT. Samo što je parkirao vozilo, pozvao ga je neko od poznanika koji je tuda prolazio. Posle kraćeg razgovora, direktor je krenuo ka kući. Tog momenta, s leđa, prišunjao mu se ubica. Pretpostavlja se da zločinac nije bio sam, već da je imao logističku podršku. ZASEDA PRED KUĆOM U PETROVIĆA je ispaljeno nekoliko metaka, tvrdi se pet. Poslednjim mu je, iz neposredne blizine, pucano u potiljak. I to dok je obliven krvlju već mrtav ležao na trotoaru. Kukavički, kako su i došle, ubice su nestale u mraku. Bilo je 21.35 sati. Hice, u inače mirnoj ulici, niko nije čuo. Nekoliko stanara okolnih kuća izjavilo je da se jednog trenutka začulo nešto nalik na lomljavu plastične flaše, ali to niko nije povezivao sa pucnjima. Na osnovu tih svedočenja, ali i drugih podataka policija je došla do zaključka da je egzekutor imao oružje sa prigušivačem, kalibra 7,65 milimetara. Još jedna **sitnica** išla je naruku likvidatorima. Veruje se da je zločin izvršen u momentu kad je kamion **Gradske čistoće** prošao pored Petrovićeve kuće i kad je buka koju pravi mogla da zamaskira hice. Čula se i priča da su ubice možda došle tim vozilom, ali je sve ubrzo demantovano. Pretpostavlja se, takođe, da su dvojica likvidatora imala i saučesnika, koji ih je čekao u kolima, u neposrednoj blizini Ulice Jaše Prodanovića. Treba li uopšte reći da Žika Petrović nije bio naoružan. Ubili su ga kukavički, iz zasede, pucajući mu u leđa. Nema sumnje da su ga egzekutori pratili i čekali najpogodniji momenat za ostvarenje paklenog plana. On nije slutio opasnost. Malo ko je verovao da bi se čovek takvog soja uopšte mogao naći na crnoj listi za smaknuća. Na mestu zločina ubrzo su stigle specijalizovane ekipe beogradske policije. Počela je potraga za bilo kakvim tragovima, dokazima, ili nekim podatkom koji bi mogao da ukaže na zločince i nalogodavce. Bio je tu i general Rade Marković, načelnik Resora državne bezbednosti MUP Srbije, inače Petrovićev blizak prijatelj, kao i čelni ljudi SUP Beograd. Više od samog zločina, javnost je interesovao motiv surovog smaknuća. Ime generalnog direktora JAT nikad nije bilo vezano za neku aferu, poslovni ili politički skandal. Bio je miran, porodičan čovek, otac dvoje dece, okružen prijateljima, drugarima i poslovnim partnerima. Ipak, i takav je nekome zasmetao. Dragoljub Janković, tadašnji ministar pravde Srbije, rekao je da je ubistvo Žike Petrovića **specifična vrsta državnog terorizma, koji se uvozi ili pokušava da se uveze, a čiji je krajnji cilj destabilizacija vlasti**. Prvi čovek pravosuđa naglasio je i da bi **ataci na ljudske živote privrednih, političkih, vojnih i policijskih funkcionera, po željama tvoraca i naručilaca, trebalo da stvore sumnju, paniku i nepoverenje u postojeći sistem i vlast**. OTVOREN DOSIJE - PRAZAN
SA druge strane, Upravni odbor naše najveće avio-kompanije ocenio je da je mučko ubistvo Žike Petrovića klasičan teroristički akt, uperen protiv naše zemlje, JAT-a i najistaknutijih pojedinaca iz privrede i politike. U ovom smislu bile su gotovo sve izjave visokih funkcionera tadašnje vlasti. U javnosti se nagađalo da su avionima JAT iz zemlje iznošene dragocenost, pa i velike količine novca. Tvrdilo se da je režim sklanjao nelegalno zarađeno bogatstvo, a da je Petrović kao prvi čovek ovog avio-prevoznika u sve to bio upućen. Kao motiv njegove likvidacije spominjala se i privatizacija naše avio-kompanije, pa čak i kupovina nekih novih aviona, koji bi upotpunili letačku flotu. Mnoge strane i domaće firme javile su se da posreduju u nabavci, ali na kraju ništa od toga nije bilo. Da li je zbog nekih od ovih razloga Petrović izgubio glavu? Policija je, pak, sa svoje strane ćutala, osim saopštenja, izdatog iste večeri, u kojem se navodi da je nesumnjivo reč o terorističkom aktu **izvršenim nad visokim privrednim funkcionerom SR Jugoslavije**. U prvom momentu, ovakvo reagovanje MUP Srbije, neki su primili sa čuđenjem - jer, **otkud to da policija gotovo istog trenutka kad se desilo ubistvo zna da je reč o terorističkom aktu**, znači li to i da se znaju zločinci i nalogodavci?! Do danas je, međutim, dosije o smrti Žike Petrovića ostao otvoren. On je gotovo prazan. Osim izveštaja sa uviđaja, obdukcionog nalaza i izjava nekoliko svedoka -ničeg više nema. Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu dostavljena je i policijska krivična prijava **protiv NN lica**. Ime generalnog direktora JAT tako se našlo na spisku ljudi koji su na spektakularan i nerazjašnjen način usmrćeni na ulicama Beograda. Ako se za neke od njih i mogao naslutiti motiv u nekim mutnim radnjama ili odbijanju da učestvuju u takvim poslovima, toga kod Petrovića nema. NJegovo smaknuće je ostala velika zagonetka. Ne samo za policiju, već i širu javnost. Doduše, čini se da se nadležni državni organi i nisu mnogo trudili oko toga da odgonetnu **slučaj Petrović**. Slična je situacija i danas. Ime generalnog direktora JAT nije na **listama prioriteta**. Zašto je to tako? UBISTVO Zorana Uskokovića Skoleta (37), vođe miljakovačke ekipe i jednog od **vićenijih ljudi** beogradskog podzemlja - iznenadilo je samo neupućene. Od trenutka kad je u Hotelu **Interkontinental** likvidiran Željko Ražnatović Arkan, a sa njim i Milenko Mandić Manda i Dragan Garić 15. januara 2000, Skoletovo smaknuće bilo je pitanje dana. Uskoković je dobro znao da su mu likvidatori za petama. U medijima se njegovo ime direktno vezivalo za krvavi događaj u čuvenom beogradskom hotelu, a jedan za drugim ubijeni su mu prijatelji i saradnici - Mirko Tomić Bosanac, Radoslav Trlajić Bata Trlaja, Branislav Lainović Dugi, Zoran Davidović Ćanda... Krug se sve više sužavao. Stiglo mu je i poslednje upozorenje, zadnja opomena. Dva dana pre nego što će, u spektakularnoj poteri beogradskim ulicama, biti ubijen, na ulaz u njegovu zgradu postavljen je snažan eksploziv. Snažna detonacija odjeknula je sat posle ponoći i znatno oštetila višespratnicu u Ulici vinogradski venac u naselju Cerak, gde je Skole živeo sa suprugom i dvoje dece. Od jačine eksplozije popucala su i stakla na okolnim zgradama. Na sreću, niko nije bio povređen. Prilikom detonacije, porodica Uskoković, koja stanuje na drugom spratu, bila je u stanu. Nisu imali nikakva oštećenja jer je još prilikom useljenja Skole promenio stolariju i ugradio blindirana vrata i prozore. Na samom ulazu u stan bio je postavio i sigurnosnu kameru.
PUCNJI NA ASFALTU SVE to mu nije pomoglo. Poznavaoci likvidacija znaju da niko nije pobegao smrti i naručenom i plaćenom ubici. O tome je pričao i Skole, ali je verovao da će bar još neko vreme uspeti da izbegne zamku egzekutora. I uspevao je sve do popodneva 27. aprila 2000. Tog dana oko 16 časova na Uskokovićev **audi**, koji je vozio Petar Jokić, na uglu ulica Kneza Višeslava i Pilota Mihajla Petrovića, u naselju Cerak vinogradi otvorena je vatra. Skole je bio na suvozačkom mestu, a pozadi njegov telohranitelj Miloš Stevanović, inače pripadnik SUP Beograd, koji je tih dana bio na bolovanju. Njihovom automobilu, dok je stajao na semaforu iznenada je prišao drugi auto iz kog je sevnulo oružje. Na rafale iz vozila u pokretu, Skole i Stevanović su uzvratili pištoljima. U tom momentu Jokić je u punoj brzini krenuo preko raskrsnice ka naselju Vidikovac. Usledila je žestoka jurnjava automobilima, kao i razmena vatre. Sve je podsećalo na scene iz akcionih filmova. Bespoštedna trka između Skoleta i njegovih ubica trajala je narednih 15 minuta. Ispaljeno je više od 50 metaka iz **kalašnjikova**, vozila su se lomila prigradskim ulicama. Bez obzira što je Uskoković bio **na svom terenu i u svom kraju** i ubice su poznavale taj deo grada. Jedna od ekipa egzekutora saterala ga je u ćošak i dočekala u Ulici Sretena Mladenovića Mike. Epilog je bio: dvojica mrtvih i jedan ranjen. Uskokovića su hici pogodili u glavu i vrat, kao i Stevanovića. Jokić je zadobio prostrelnu ranu leve ruke. Ipak, uspeo je da se izvuče iz auta i nedaleko odatle pozove Hitnu pomoć i policiju. Lekari su uzalud dolazili, za dvojicu njegovih prijatelja nije bilo pomoći. Iako su i Uskoković i ekipa, takođe, pucali, nije utvrđeno da su nekog i pogodili. U opštem metežu, međutim, lakše je ranjeno i nekoliko građana. Za Zorana Uskokovića Skoleta prvi put se čulo početkom 1992. godine kada je uhapšen pod sumnjom da je umešan u ubistvo Branislava Perovića, inspektora Odeljenja za rasvetljavanje ubistva beogradske policije. Perović je ubijen u kafiću **Bakardi** na Banjici, prilikom legitimisanja gostiju. MUTNA PROŠLOST ZA Uskokovićevim stolom, odakle se pucalo na Perovića, sedeli su i Dejan Zoraja i njegov imenjak Jakšić. Tokom sudskog postupka Skole je bio u zatvora jer se sumnjalo da je upravo on ubio inspektora. Ipak, na kraju na dugogodišnje zatvorske kazne osuđeni su Zoraja i Jakšić, dok je Uskoković oslobođen. Mnogi su verovali da su ova dvojica, zbog para, na sebe preuzela zločin. O Skoletu se govorilo i kao čoveku koji je umešao prste u još dva policijska ubistva. Navodno, imao je udela u likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, načelnika OUP Savski Venac. Obojica su prethodno radila i na rasvetljavanju beogradskih likvidacija. Sve ove priče, međutim, nisu dokazane. Kao, uostalom, ni tvrdnje da je glavni Uskokovićev posao trgovina narkoticima i ukradenim automobilima. Sa druge strane često je boravio u Grčkoj, a zli jezici su tvrdili da se tamo bavio reketiranjem poznatih biznismena. U vreme sankcija počeo je posao sa švercom nafte i cigareta i to preko Makedonije. U svom vlasništvu Skole je imao i mnogobrojne nekretnine u inostranstvu. Posedovao je nekoliko restorana u Švedskoj i Atini, a počeo je i sa gradnjom hotela u Španiji, preciznije Barseloni. Često je znao da kaže da njegovi **unosni poslovi mnogima bodu oči**.
**Poslovnu** imperiju počeo je da širi i u Beogradu, kupovinom lokala i izgradnjom tržnih centara i objekata na ekskluzivnim lokacijama. Jedno je sigurno - Skole je imao puno para, zarađenih uglavnom nelegalnim biznisom. Poznavaoci prilika u beogradskom podzemlju pričali su i da su neke **krupnije ribe** počele da ga reketiraju, da traže sve više para. I to ne samo od njega, već i od drugih, sličnih **biznismena**. Niko javno nije saopštio kako se Skoletovo ime našlo na spisku onih koji su organizovali ubistvo Željka Ražnatovića Arkana. Neki vezu vide u činjenici da je većina aktera te likvidacije bila u bliskim vezama sa njim, počev od ubice Dobrosava Gavrića, preko saučesnika Milana Đuričića Mikija, do odbeglog Dragana Nikolića Gagija. U tom krugu se kreće i ime Andrije Draškovića, za koga, međutim, nije dokazano da je učestvovao u zločinu. Bilo kako bilo, tog dvadeset i petog dana aprila, pre dve godine, za Skoletovu glavu bile su spremljene čak četiri ekipe egzekutora. Nije bilo šanse da im pobegne. SURČINAC Zvonko Plećić Pleća (38) ubijen je s leđa, sa pet metaka, u restoranu **Rojal knez** u centru Beograda 11. septembra 2000. godine. Poslednji hitac mu je, kad je već pao na pod, ispaljen u glavu. NJegove ubice su uhapšene i osuđene na višegodišnju robiju. Reč je o kontroverznom biznismenu Andriji Draškoviću i njegovom prijatelju Aleksandru Goluboviću Batanku. Iza ovog događaja, međutim, krije se mnogo komplikovanija situacija. Akteri pucnjave na sudu su izneli svoju verziju onoga što se dešavalo, napominjući da je reč o samoodbrani?! Bez obzira na to, sud je ocenio da se radi o klasičnom zločinu. Branioci osuđenih najavili su žalbu na prvostepenu presudu po kojoj Drašković i Golubović treba da odleže po devet godina zatvora. Policijska ekipa, koja je radila na rasvetljavanju ubistva, šest dana posle toga izašla je na konferenciju za novinare i ispričala kako je došlo do smrti Zvonka Plećića. - Drašković, njegova nevenčana supruga Eelena Mijatović i Golubović došli su 11. septembra po podne u restoran - naveo je potpukovnik Mijodrag Gutić, tada načelnik Odeljenja za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata SUP Beograd. Posle njigovog dolaska, pred **Knez** je stigao i Plećić, koga je dovezao prijatelj Nenad Antić. Surčinac je ušao unutra, seo za šank i poručio kafu, dok ga je Antić čekao u kolima. Za to vreme Draškovićevo obezbeđenje je **snimalo** šta radi Plećić i primetili su da je pripit. Iako su sedeli u drugom, zatvorenom delu restorana, Plećić je jednog trenutka video **odabrano društvo** i krenuo ka njihovom stolu. Seo je ne čekajući dozvolu. Počela je prvo tiha rasprava, koja se ubrzo pretvorila u žestoku svađu. Plećić je neprestano vikao da mu je Drašković **ubio najboljeg prijatelja Zorana Šijana**, nekadašnjeg vođu surčinske ekipe.Šijan je ubijen krajem 1999. u centru Beograda, a ubica do danas nije pronađen. PIŠTOLJ ZA POJASOM - U JEDNOM momentu Drašković je zahtevao od konobara da udalje Plećića, a zatim je pozvao i svoje obezbeđenje - objašnjavao je potpukovnik Gutić. - Plećić je sledećeg trenutka ustao kao da će da krene, i okrenuo leđa društvu za stolom. Tada Drašković i Golubović pucaju. Ispalili su mu četiri hica u leđa i jedan u glavu. Začuvši pucnjavu koja je dolazila iz lokala, Draškovićevo obezbeđenje je povadilo oružje i krenulo da puca. U opštem metežu ranili su svog **kolegu**
Svetislava Čomića, a zatim teško povredili Plećićevog druga - Antića. Kasnije je utvrđeno da je ovu dvojicu ranio Nebojša Šarović Glavonja. Posle pucnjave cela ekipa, na čelu sa Draškovićem, dala se u beg. Sutradan su svi pohapšeni, policija je pronašla i pištolje kojima je zločin počinjen, kao i ceo arsenal nelegalnog oružja koje je pripadalo Draškovićevim telohraniteljima. Tokom uviđaja inspektori SUP Beograd utvrdili su da je Plećić bio naoružan. Ispod njegovog tela (neki kažu da mu je bio za pojasom) nađen je pištolj sa metkom u cevi. Surčinac ga, međutim, nije upotrebio. Prilikom obdukcije utvrđeno je i da je imao dva promila alkohola u krvi. Tokom istražnog postupka Drašković, Golubović i Šarović branili su se ćutanjem. Ipak, na suđenju su ispričali da su bili uvereni da je Plećić imao oružje u rukama i da su zato zapucali, kao i da je reč o čistoj samoodbrani. Posle saslušanja nekoliko desetine svedoka, veštačenja, pa i rekonstrukcije događaja u restoranu - sudija je procenio da su krivi za zločin. Događaj u restoranu **Knez**, po prvi put, na velika vrata u javnost je izbacio puno ime Andrije Draškovića. Do tada su mediji o njemu govorili samo kroz opise **poslovni čovek na ivici zakona**, **kontroverzni biznismen**, **jedan od uticajnijih ljudi u beogradskom podzemlju** čije se bogatstvo procenjuje na milione maraka... Ipak, njegovo ime uz te konstatacije gotovo da se nikad nije javno pominjalo, ali se pretpostavljalo da je reč o njemu. Ko je Andrija Drašković? Tih dana dr Vojislav Šešelj, tadašnji potpredsednik srpske vlade, govorio je o njemu kao o jednom od vodećih narko dilera, kojeg je odavno trebalo smestiti iza rešetaka. Policija je sa svoje strane, međutim, rekla da hapsi samo kad ima dokaza, a ne na osnovu indicija i sumnji. SVEDOČENJE ŠEŠELJA LIDER radikala ga je, međutim, povezivao i sa ubistvom Željka Ražnatovića Arakana: - Od te grupe bandita koji su direktno organizovali atentat na Arkana živ je još Andrija Drašković, ali čujem da je pobegao u inostranstvo. Nije, međutim, samo dr Šešelj govorio o umešanosti ovog biznismena u likvidaciju u **Interkontinentalu**. Tokom suđenja akterima za trostruki zločin u ovom beogradskom hotelu, neki svedoci, ali i rodbina ubijenih govorili su o tome. Svedočio je i Drašković, ali je on **sve te insinuacije** odbacio kao veliku besmislicu, uz napomenu da je sa Ražnatovićem bio u dobrim odnosima. U javnosti se nagađalo i o Draškovićevim poslovima. Ipak, znalo se da ima firme u Italiji (gde je i završio školu), Grčkoj, Americi, Rusiji, Austriji... O kakvim je preduzećima reč niko sa sigurnošću ne može da kaže. U Beogradu je držao nekoliko diskoteka. Ali je u poslednje vreme živeo u inostranstvu. Svojevremno, Drašković je bio interesantan i svetskim tabloidima. NJegove slike, na kojima je sa Mimi Papandreu, suprugom tadašnjeg predsednika grčke vlade Andreasa, preplavile su stranice žute štampe. Govorilo se i pisalo da joj je ljubavnik, ali je on i to demantovao. I ovde je važio za velikog plejboja, povezivali su ga sa raznim ženama, a kad je ubio Plećića bio je u vanbračnoj vezi sa Elenom Mijatović. Drašković je dva dana pre zločina u **Knezu** bio uhapšen na surčinskom aerodromu, prilikom dolaska u zemlju. Niko nije znao pravi razlog za takav potez policije, a sada se pojavljuju teze da je spremao ekipu koja je trebalo da, navodno, ubije dr Vojislava Šešelja. O tome se govori i u izveštaju Anketnog odbora Savezne skupštine, formiranom da ispita dokle je stigla istraga o ubistvu Pavla Bulatovića, vojnog ministra. U prilog toj tezi govorio je general Rade Marković, nekadašnji šef tajne srpske
policije. Sa druge strane, njegov naslednik Goran Petrović, koji je takođe svedočio pred ovim Odborom, pomenuo je da je bilo indicija da je Drašković bio veza italijanskoj mafiji u Srbiji, ali da **mnogo više o tome zna Rade Marković**. DA li je Andrija Drašković bio umešan u smrt Željka Ražnatovića Arkana? Postoji nekoliko odgovora na ovo pitanje, u zavisnosti sa koje strane dolaze. Porodica pokojnog Ražnatovića i njegovi prijatelji u to ne sumnjaju, uz tvrdnju da postoje čvrsti dokazi. Drašković iz zatvora poručuje da mu sve to **pakuju** određeni krugovi, uz pravu medijsku podršku i hajku i da sa tim zločinom nema nikakve veze. Ime ovog kontroverznog poslovnog čoveka, a neki će reći i kriminalca, od samog početka suđenja za ubistvo Arkana, Milenka Mandića i Dragana Garića spominjalo se kao ključno za razumevanje tog krvavog događaja. Sve su to bila nagađanja dok proces nije počeo. I Mijodrag Gutić, načelnik odeljenja za rešavanje ubistava, rekao je tokom procesa da su postojale indicije da je iste noći sa akterima likvidacije u Loznici viđen i Drašković. Ipak, prst u njega direktno je uperio bivši načelnik lozničke policije Vojislav Jekić, koga su neke čudne niti vezivale za neke od ključnih aktera trostruke likvidacije - Dragana Nikolića Gagija i Milana Đuričića Mikija. Osim što su iz istog kraja, za ovog policajca se tvrdilo da se družio sa momcima sa one strane zakona, da im je izlazio u susret kad je trebalo da se obave neke **sitnice**, ali i da su mu oni zauzvrat bili važni informatori, čak, možda i nešto više. SVEDOČENJE JEKIĆA - VIDEO sam ga u Loznici te noći kad se desio zločin - svedočio je Voja Jekić za **Novosti**, a 7. marta 2001. godine i na suđenju. - Svojim džipom i uz pomoć službene policijske legitimacije, kako mi je ispričao Milan Đuričić nesmetano je omogućio da se ranjeni Dobrosav Gavrić, posle pucnjave u **Interkontinentalu**, prebaci do Loznice. Na svom džipu, inače poslednjem modelu **mercedesa**, Drašković je imao plava i crvena (treba li reći policijska) svetla! Mnogi su se tokom sudskog procesa, ali i pre i posle toga, pitali odakle takva obeležja jednom čoveku, koji nije pripadnik MUP Srbije (mada se govorilo da radi za Državnu bezbednost), a još se pritom, kako neki tvrde, bavi i mutnim poslovima. - Đuričić je pričao da su Drašković i general Rade Marković dobri prijatelji navodio je Voja Jekić svoja saznanja o podzemlju i njihovim čudnim relacijama sa policijom. - To je na neki način meni potvrdio i general Dragan Ilić, koji je doskora bio prvi čovek Kriminalističke policije Srbije. NJemu je general Marković nudio Draškovića za saradnika, ali ga je ovaj odbio uz obrazloženje da **neće da sarađuje sa kriminalcima**. U Palati pravde se pričalo i da je Drašković, navodno, neposredno posle ubistva u **Interkontinetalu**, umirivao Mikija i Gagija, u Loznici, rečima da se **svakih pet minuta čuje sa generalom Markovićem**. Da li je sa druge strane telefona zaista bio šef tajne srpske policije, ili se Drašković samo pravio važan? General Radomir Marković ispričao je posle toga da mu Drašković nije **ni prijatelj ni neprijatelj**, da su se upoznali početkom devedesetih na teniskim terenima na Senjaku, ali i da misli kako je ovaj zloupotrebljavao njihovo poznanstvo. PRIJATELJ SA MARKOVIĆEM - ČESTO me je zvao iz inostranstva - ispričao je Marković. - Pitao bi me kako
sam, šta radim. Valjda je hteo da se pred društvom pokaže kako može da me zove. Jednom mi je, i to 1999, tražio da mu pomognem jer su mu oduzeli vozilo sa crnogorskim tablicama. Uputio sam ga na nadležnu službu. Drašković je, međutim, pre samo nekoliko dana demantovao da ima bilo kakve veze sa tajnom srpskom policijom, a ponovio je i svoju nevinost u Arkanovom ubistvu, kao i da je u samoodbrani ubio Zvonka Plećića. Iz Centralnog zatvora u Beogradu on je uputio pismo čelnim ljudima srpskog pravosuđa, a povod je bio taj što mu je Vrhovni sud Srbije, nedavno, za ubistvo Surčinca, povećao kaznu sa devet na 12 godina robije. Drašković, pored ostalog, piše da ga radnici Resora državne bezbednosti redovno ispituju i traže kooperativnost, **a rečeno mi je i da nema tog zatvora u Srbiji u kome ću preživeti duže od godinu dana**. - Od dana hapšenja izložen sam besprimerenoj medijskoj hajci u režiji meni nepoznatih ljudi i iz razloga koje nisam u stanju da dokučim - piše Drašković. Pripisuju mi se bezbrojna krivična dela, izvršeni i pokušani atentati, čak i na Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, umešanost u nedozvoljenu trgovinu drogom i duvanom, i to u svetskim razmerama, a u saizvršilaštvu sa raznim ljudima, već prema izboru autora ovih dezinformacija. Pored Arkana, zli jezici su Draškovića povezivali i sa likvidacijom Zorana Šijana, a od kada je u pritvoru, čak i sa smrću Ražnatovićevog kuma Milana Đorđevića Bombone. Na dušu mu se stavljaju i atentat na lidera SPO u Budvi, navodno je i srpska policija sa tim optužbama poslala depešu crnogorskim kolegama. Za Draškovića, međutim, nema mira ni u Centralnom zatvoru. NJegov otac Miša, jednom dnevnom listu, rekao je da su do sada dva puta pokušali da mu ubiju sina u CZ: SPREČEN LINČ - PRVI linč su mu spremali 15 dana pošto je tamo došao, a drugi posle dva meseca. Spremali su se, lomili šipke od kreveta, pripremali sve da u šetnji njih 27 napadnu Andriju i da ga ubiju. I ne bi se znalo ko je to od njih 27 uradio. Taj plan je otkrila Uprava zatvora i spasila ga. On je premešten. Ali, šta će biti kad bude iz CZ prebačen u drugi zatvor? Plašimo se za njega. Andriji to nije bio prvi susret sa ubicama. U biznis klubu **Knez** u Nušićevoj ulici 1992. godine ubijen je Momčilo -Moca Dapčević, njegov blizak prijatelj. U momentu kad se Drašković digao da isprati drugara, na njegovu stolicu je seo Dapčević. Kad je ubica utrčao unutra zapucao je pravo u mladića koji je sedeo na tom mestu. Da li je to bila greška zločinca - ne zna se, jer do danas nije uhvaćen. Pod još nerasvetljenim okolnostima ubijen je i Andrijin kum Todor Gardašević. Zločinac ga je sačekao kod hotela **Jugoslavija** i likvidirao sa šest hitaca. U podzemlju se pričalo da taj čovek nije **mrava zgazio**, ali da je zločin bio svojevrsna opomena Draškoviću. - Mnogi me ne vole, jer umem da zaradim - objašnjavao je Drašković. - Trgujem naftom, metalima, cigaretama, svime što donosi novac... Sa Arkanom sam imao korektne odnose. Nismo imali poslovne veze ili transakcije. Uzajamno smo se poštovali. Nije bilo svađa, niti gluposti tipa - reketiranja, samim tim nije ni bilo razloga da neko nekog mrzi. Ne znam ko je mogao da isplanira njegovo ubistvo. NEPOZNATI ubica 31. maja 2000. godine sa više hitaca iz automata ubio je Gorana Žugića (37), visokog funkcionera i savetnika za bezbednost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Ono što je do tada bila jedna od
karakteristika Beograda - surovi obračuni i likvidacije - dogodilo se i u centru Podgorice. Do danas je ostalo nejasno zašto je Žugić ubijen. Pripadnici crnogorske policije, kao i istražni sudski organi delimično su rekonstruisali kako se zločin dogodio. Savetnik predsednika Crne Gore, oko 23 sata, **audijem A6** je stigao do zgrade broj 11 u Bulevaru Save Kovačevića gde je stanovao. Parkirao je vozilo i krenuo ka ulazu u višespratnicu. Tog momenta iz mraka se pojavio napadač. Prišunjao se s leđa Žugiću i zapucao. Ispalio je pet, šest hitaca iz automatskog pištolja, od kojih tri Đukanovićevom savetniku u glavu. Stanari okolnih zgrada, međutim, izjavili su da su se jasno čula samo tri hica. Na mestu zločina pronađene su čaure od kalibra 7,65 milimetara. Ubica je potom zamakao okolnim ulicama, a samo koji minut kasnije blokirana je gotovo cela Podgorica u potrazi za njim. Bez rezultata. Ipak, sam čin likvidacije nije prošao bez svedoka. NJegovo ime se, naravno, drži u tajnosti, ali je dao iscrpan opis egzekutora. Reč je o mršavom i crnomanjastom mladiću, visokom oko 175 centimetara. Bio je obučen u crnu streč majicu i tamne pantalone. Opis ubice bio je od male koristi. KUMSTVO SA PREDSEDNIKOM NEMA sumnje da su se organizatori likvidacije dobro upoznali sa Žugićevim navikama. Znali su u koje doba dolazi kući, kao i da kraj sebe nema obezbeđenje. Nije poznato da li je bio naoružan, a ako i jeste oružje nije stigao ni da dotakne. NJegovo telo u lokvi krvi našao je njegov poznanik iz zgrade, koji je istrčao posle pucnjave. U prvo vreme istražni organi pokušali su da motive ovog zločina pronađu u Žugićevoj prošlosti, ali i na mestu na kojem je radio. Poznato je da je posle završetka Pravnog fakulteta u Sarajevu, radio u MUP Bosne i Hercegovine, a 1991. godine postavljen je za načelnika Službe državne bezbednosti u Tuzli. Sa roditeljima u Crnu Goru se preselio 1992, jer njegovi vode poreklo sa Žabljaka. U prvo vreme postavljen je za načelnika policije u Herceg Novom, a potom je imenovan za šefa Centra bezbednosti u Podgorici. Marta 1998. godine postaje savetnik Milu Đukanoviću za bezbednosna pitanja, a ubrzo su se i okumili. Predsednik Crne Gore venčao je Žugića sa Natašom, sa kojom je kasnije dobio i dvoje dece. Žugić je važio za čoveka koji ima veliki politički uticaj, veći nego što bi se iz funkcije koju je obavljao moglo videti. Zato su valjda mnogi funkcioneri njegovu smrt i nazvali terorizmom. Predsednik Vrhovnog suda Crne Gore Ratko Vukotić izjavio je neposredno posle zločina da je reč o atentatu: ŠTA KAŽE MATIĆ - IMAM utisak da se situacija u Srbiji i mnogobrojna ubistva, sada pokušavaju da premeste u Crnu Goru. Neki zločini u Beogradu i Novom Sadu dogodili su se na sličan način. Za Liberalni savez Crne Gore to je bio **užasan, ali ne i iznenađujući** događaj. Sa druge strane, govoreći na komemoraciji, predsednik Milo Đukanović je Žugićevu smrt nazvao **terorističkim aktom sa političkim prizvukom** i dodao: - Onaj koji je pucao izvršio je teroristički akt protiv demokratije u Crnoj Gori i bezbednosti njenih građana. Goran je uspevao da usplamtele ohladi, nemoćne zaštiti, naprasle da umiri, a jedino nije uspeo da zaštiti sebe. Povodom teškog zločina koji je dosta uzdrmao političku scenu u Crnoj Gori, ispitano je stotine ljudi. U medijima se pojavila i informacija da su u podgoričkoj policiji najduže su zadržana dvojica Šiptara, ali do danas niko nije priveden ruci
pravde. Ipak, najveće iznenađenje o ubicama i motivima likvidacije Gorana Žugića, izazvalo je tumačenje koje je stiglo iz Beograda. - Ubistvo Gorana Žugića jeste politički motivisano, ali je njegova pozadina drugačija od one koju prikazuje Milo Đukanović - pojasnio je na konferenciji za novinare Goran Matić, tadašnji savezni ministar za informisanje. - Zločin je, na osnovu podataka kojima raspolažemo, izveden u režiji američke obaveštajne agencije CIA. Matić je saopštio i da su organizatori atentata Xejms Svajger, šef radne grupe za Balkan u američkom Stejt departmentu, Šon Berns, šef američke kancelarije u Dubrovniku, Gabrijel Eskobar, službenik ekonomske radne grupe za Crnu Goru i Pol Dejvis, analitičar ekonomskih prilika u Crnoj Gori. U zločinu su, kako je naglasio savezni ministar informisanja, bili uključeni i Beli Raspopović, saradnik Vukašina Maraša, ministra crnogorske policije. NA NIŠANU I - BELI ON je pojasnio i da je Žugićeva likvidacija deo subverzivno-terorističkih akata, koje je američka administracija, kao specijalni vid agresije na SRJ, promovisala kako bi se izvršila destabilizacija zemlje uz pomoć domaćih plaćenika. Novinarima u Beogradu rečeno je i da je Đukanović u razgovoru sa Madlen Olbrajt **dve trećine vremena utrošio na tu temu, izrazivši utisak da je reč o političkom ubistvu iza kojeg stoje savezni krugovi u Beogradu**. Matić je naglasio i da je CIA želela da izvede atak koji će pripisati Beogradu i Srbiji. U prilog svih gore navedenih teza Matić je na konferenciji pustio i tonske snimke razgovora **između dvojice organizatora zločina, vođenih samo 20 minuta posle ubistva**. Navodno, u pitanju su bili Eskobar i Berns. Na tonskom zapisu, pored ostalog, čulo se da je **bilo profesionalno i da je zadatak izvršen**, kao i da su ova dvojica o likvidaciji znala već dvadeset minuta posle ubistva. Matić je naveo i da sve indicije ukazuju da je u zkločin bio uključen i Beli Raspopović. Na reči i optužbe saveznog ministra za informisanje gotovo da niko nije reagovao, pa čak ni prozvani. Izuzetak je bio Vukašin Maraš koji je demantovao ne samo učešće crnogorske policije u tome, tačnije Raspopovića, već i kompletnu priču. Ni danas se ne zna da li je Matić bio i koliko u pravu. On je, uostalom, bio i poznat kao čovek koji je javnosti saopštavao razne afere - počev od ove, pa do grupe **Pauk** i ostale. Mnoge od njih nikad nisu dokazane. Ipak samo nekoliko meseci kasnije na meti nepoznatog zločinca našao se i Beli Raspopović. Tvrdilo se da je u pitanju osveta za Žugića, ali i mutni poslovi sa krijumčarenjem cigareta. Neki veruju da je zbog toga i Žugić izgubio glavu. SUROVI obračuni **biznismena** sa ovih prostora oko preraspodele profita preselili su se i u okolne zemlje. Pod još nerazjašnjenim okolnostima u najlepšem delu Atine, u Glifadi, 17. oktobra 2000. godine ubijen je Vladimir Vanja Bokan (40), čovek za koga se govorilo da je jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu. Osim šturog policijskog saopštenja u kome se navodi da je Bokan likvidiran iz automatskog oružja, ispred svoje kuće, i to jedan sat posle ponoći - sve ostalo se nagađa. Prema sadašnjim informacijama ovaj kontroverzni srpski biznismen izašao je iz svoje velelepne kuće oko ponoći. Supruzi Sanji i majci Olgi (koja mu je bila u poseti), rekao je da ide da se prošeta po Glifadi, inače atinskom mondenskom letovalištu. Seo je u crni **mercedes** i krenuo prelepim ulicama. Sat kasnije vraćao se kući. Iznenada, toplu atinsku noć presekli su snažni rafali. Ubice su čekale,
sakrivene nedaleko od Bokanovog doma. Tražile su pogodan momenat, trenutak njegove nepažnje, da sprovedu pakleni naum. U trenutku kad je pokušao da parkira automobil, otvorili su vatru. OGROMNO BOGATSTVO ATINSKA policija ubrzo je nekoliko kilometara unaokolo blokirala taj deo grada. Nekoliko sati trajao je uviđaj. Kao bomba odjeknula je vest o zločinu i za nekoliko minuta prostrujala je celom Grčkom. U ovom delu sveta Bokana su svi, zbog poslova, znali i zvali Crni Gusar. Ime Vladimira Bokana među poslovnim svetom ne samo u Atini, već i Evropi, i to onog čiji se biznis odvija često na samoj ivici zakona (neko će reći i da je nelegalan) izgovarano je i sa strahopoštovanjem. On je za vrlo kratko vreme izgradio pravu imperiju, a bogatstvo mu se procenjivalo na 500 miliona dolara. Jugosloveni koji žive u Grčkoj sa velikom tugom primili su vest o njegovoj tragičnoj smrti. Mnogi su u njemu videli pravog zaštitnika, koji nije štedeo pare i vreme **kad su u pitanju naši ljudi**. Niko mu nije zamerao zbog **sumnjivih poslova**, jer, kako su naglašavali, **pošteno čovek i ne može da se obogati**. Za razliku od **običnog sveta**, jugoslovenski kriminalci **na privremenom radu u Atini** nisu imali lepo mišljenje o njemu. Pričalo se da je Bokan povezan sa crnogorskom mafijom i da je najviše **radio** sa cigaretama i naftom. Otud mu i nadimak Gusar. Pored ovih **poslova** imao je i špeditersku firmu sa desetinama kamiona i šlepera. U njegovom vlasništvu bilo je i nekoliko aviona tipa **iljušin**, kojima je, navodno, obavljao najkrupnije poslove. Povezivali su ga i sa Stankom Subotićem Canetom i to oko poslova sa cigaretama, a o njemu je pričao i Srećko Kestner, koji je javno progovorio o krijumčarenju cigareta pod **blagoslovom** crnogorske vlasti. Za Bokana se govorilo i da je blizak sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem i da njihovi susreti nisu bili samo prijateljski, već i poslovni. Bokan je imao razgranate poslove i u Beogradu i Novom Sadu. Mnogi elitni lokali, tržni centri i butici pripadali su njemu, iako su se zvanično vodili na druga imena. Posedovao je i čitavu distributivnu mrežu za prodaju štampe. NJegova firma **Štampa komerc** raspolagala je sa više od hiljadu i po kioska, od kojih je gotovo polovina bila u Beogradu. SUKOB SA ARKANOM? POSLE Bokanove smrti mnogi su tvrdili da je imao i mnogobrojne poslovne veze sa Markom Miloševićem, sinom bivšeg predsednika SRJ. Mlađani Milošević je, navodno, često bio gost u Bokanovoj kući u Atini. Agencija Rojters, izveštavajući o njegovoj smrti, navela je i da je **ubijeni Jugosloven u Atini imao veze sa bivšim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem**. Sa druge strane, atinska policija je iznela sumnju da su Bokana likvidirali ljudi iz podzemlja i da **njegovo ubistvo nije u vezi sa dešavanjima u Jugoslaviji**. Grčki mediji, pored ostalog, Crnog Gusara su vezivali i za pranje novca i krijumčarenje. Interesantno je da je Bokan samo nekoliko sati pre smrti bio gost jedne atinske TV stanice gde je javno progovorio o švercu nafte i gde je izneo podatak da raspolaže dokumentacijom koja može da objasni na koji su način u vreme sankcija neke visoke ličnosti grčkog poslovno-političkog sveta pomagale u tom švercu. Mnogi su se pitali, posle njegove likvidacije, zašto se Bokan preselio u Atinu? U Beogradu je važio za izuzetno moćnog i uspešnog. Podzemlje je za njega čulo osamdesetih, kada je počeo da se bavi poslovima do tada rezervisanim samo
za **krupnije ribe**. Početkom devedesetih godina lakše je ranjen u nekoj **sačekuši** u Bulevaru revolucije i od tad se ređaju njegovi sukobi sa najvećim imenima beogradskog podzemlja. Sredinom devedesetih u hotelu **Hajat** sukobio se sa Rankom Stanišićem, poznatijim kao Raka Dilinger. Upućeni tvrde da su sevale pesnice, ali i pištolji. Poslednji veći sukob Bokan je imao sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Zakačili su se u hotelu **Interkontinental**, **radilo** je i oružje, ali se sve završilo bez većih posledica. SRPSKI ONAZIS PRIČALO se kasnije da je baš zbog sukoba sa Arkanom odlučio da ode u Atinu. Za manje od godinu dana dobio je i njihovo državljanstvo. Vrlo brzo se pročuo po uspešnosti i bogatstvu, a mediji su ga prozvali i **srpskim Onazisom**. Nekako u to vreme osnovao je i firmu u Panami, navodno u pitanju su bili brodovi. Ipak, cigarete i nafta su bili ti koji su donosili najveću dobit. - Cigarete dobijam iz Amerike i legalnim putem ih preuzimam u Roterdamu pričao je otvoreno Bokan. - Zatim te cigarete, koje su formalno namenjene Rumuniji, transportujem u Crnu Goru, a odatle ih prodajem u Italiji. Jedan deo određenim kanalima je stizao i u Beograd. Na sličan način, tankerima, tokom sankcija, u Jugoslaviju je stizala i nafta. Ipak, ako je verovati Srećku Kestneru, u jednom momentu neko je procenio da je Bokan smetnja i **uklonio** ga iz posla sa duvanskim dimom. Navodno, Đukanović je na njegovo mesto ubacio Stanka Subotića Caneta. Za Bokanovo ime vezivao se, doduše bez opipljivih argumenata, i šverc oružja za Crnu Goru. O tome se dosta šuškalo, ali niko javno nije govorio sve donedavno. Pričalo se i da je u Grčkoj sarađivao sa Zoranom Uskokovićem Skoletom, kao i Andrijom Draškovićem (prvi je ubijen, drugi u zatvoru). Interesantno je da su obojica pominjana kao organizatori Arkanovog ubistva, a, navodno, u toj likvidaciji udela je imao i Bokan. Ime Crnog Gusara vezivalo se i za biznismena Miliju Babovića, ali i Baju Živanovića, suvlasnika **Verano motorsa**. Sa mnogim beogradskim poslovnim ljudima bio je u kontaktu. Verovatno, u imenima Bokanovih prijatelja i saradnika (naravno i neprijatelja), ali i poslovima kojima se bavio, treba tražiti razloge njegovog ubistva. KO je i zašto ubio Nenada Bukinca, vlasnika firme **Bejz internešnal**, njegovu suprugu Pinalopi Papanaku i sekretaricu Slađanu Jevtić - do danas je ostalo nepoznato. Nezapamćen zločin dogodio se u prostorijama firme u Ulici Ivana Ribara 98 u Novom Beogradu, a jedino se zna da nije u pitanju pljačka. Tri beživotna tela slučajno je našao knjigovođa preduzeća, koje se bavilo uvozom, izvozom, kao i prodajom obuće na malo i veliko. Pretpostavlja se da je masakr počinjen između 7.30 i 11.45 sati, kao i da ubica nije ni ulazio unutra, već da je pucao sa vrata. Troje ljudi ubijeno je iz automata **hekler** sa prigušivačem, a ispaljeno je oko 20 hitaca, kalibra devet milimetara PARA. Jedan od stanara okolnih zgrada ispričao je policiji da je video muškaraca kako iz pravca kancelarije ove firme ide preko travnjaka i ulazi u automobil na obližnjem parkingu. Bilo je nešto posle devet sati, pa je moguće da su u tom vremenu Nenad, Pinalopi i Slađana i ubijeni. U kancelariji nije bilo premetačine, a i novac nije diran, pa je odbačena mogućnost da je zločin izvršen iz koristoljublja. O supružnicima Nenadu i Pinelopi, inače Grkinji, svi su govorili najlepše. Iza sebe su ostavili troje maloletne dece, a za njihova imena nisu vezivane nikakve
afere i skandali. Živeli su skromno i povučeno, vozili **peglicu** i nisu imali nikakvo bogatstvo. Ipak, i kao takvi nekome su smetali. Kome? Odgovora još nema. Dve hiljaditu godinu obeležile su mnoge likvidacije, čiji su direktni akteri i egzekutori i dalje nepoznati. Osim **zvučnih imena**, padale su i glave mladića za koje se govorilo da su **sitne ribe** i koji su, kao po pravilu, bili poznati policiji zbog manjih krivičnih dela. Pa, i njihove ubice nisu pronađene. OBRAČUN NA VIDIKOVCU DEJAN Plavšić Plavi smrtno je ranjen 31. maja oko 23.30 sati na raskrsnici ulica Kneza Višeslava i Partizanske, na Vidikovcu. On je bio u svom BNJM kada su mu ubice iznenada prišle u drugom automobilu i zapucale. Korišćen je stari **recept**, pucanje iz kola u pokretu i to iz **kalašnjikova**. Iako je rekordnom brzinom Plavšić prebačen u Urgentni centar, posle nekoliko sati je izdahnuo. Plavšić je bio dobro poznat policiji, mada se javno nije znalo čime se tačno bavi. Zli jezici i crne hronike povezivale su ga sa trgovinom narkoticima, ali zbog toga nikad nije osuđivan. Nekada je, navodno, bio blizak sa voždovačkim klanom, tačnije Romeom Savićem, koji je pod misterioznim okolnostima pronađen mrtav ispred svog stana 1993. godine. Tvrdi se i da je Plavšić pripadao ekipi Zorana Uskokovića Skoleta, koji je neki mesec pre toga na gotovo identičan način likvidiran. Dve nedelje kasnije od ruku nepoznatog zločinca nastradao je i Nenad Brkić. Na njega je pucano ispred splava **Egzin**. Sa teškim ranama prebačen je u bolnicu gde je posle dvadesetak minuta preminuo. Zna se da je zločinu prethodila žestoka svađa, posle čega je Brkić ubijen. I njegov dosije je još otvoren. Ispred zgrade u kojoj je stanovao, pet dana kasnije, likvidiran je Zoran Rosandić Roske. Nešto pre zločina on je parkirao svoj **golf 3**, na parking kod benzinske pumpe, na Trošarini, u naselju Banjica. U tom trenutku velikom brzinom naišao je **audi** sa dvojicom napadača. Iz automobila u pokretu otvorili su vatru. Utvrđeno je da je pucano iz **kalašnjikova** i po prvi put iz američkog automata **tompson**. Rosandić je ubijen na licu mesta. Kod njega je pronađen i pištolj, ali nije stigao da ga upotrebi. I Roske je bio poznat policiji, ali uglavnom zbog sitnijih dela. Tvrdilo se i da je **solista**, odnosno da nije pripadao nijednoj prestoničkoj ekipi. Početkom jula pod još nerazjšnjenim okolnostima na meti egzekutora našao se i Budvanin Todor Gardašević, kum kontroverznog biznismena Andrije Draškovića. On je ubijen na Dunavskom keju, nedaleko od hotela **Jugoslavija** oko 21 sat. Tvrdilo se da su u to vreme Gardaševiću prišla dvojica momaka i dok se jedan rukovao sa njim, drugi je izvadio pištolj i pucao mu u glavu. Kad je žrtva pala na asfalt, ubica mu je ispalio još jedan hitac u potiljak. Za Gardaševića se govorilo da nije bio ni sa jednim klanom u zavadi. Sve nesporazume je rešavao mirnim putem. Interesantno je da je bio poznat kao čovek koji ne voli splavove, pa se sumnjalo da ga je neko namamio u klopku. UBISTVO NIKOLE BANDE GARDAŠEVIĆ je vodio poslovne knjige mnogih poznatih beogradskih lokala. Bio je snalažljiv i veoma sposoban, pa je sa bratom u rodnom gradu otvorio restoran. Za njega se govorilo i da nikad nije dolazio u sukob sa zakonom, niti je osuđivan. NJegov jedini **greh** očigledno je bilo kumstvo sa Draškovićem.
Krajem istog meseca, kod Fontane u Novom Beogradu, ubijen je Marko Medić, i to gotovo na istom mestu gde mu je nekoliko godina ranije usmrćen i rođeni brat Nikola. Marko je usmrćen sa tri hica u grudi, a ubica je i dalje u bekstvu. O Marku se pričalo da je važio za **jačeg** momka, koji nije pripadao nijednoj ekipi. Policija ga je nekoliko puta hapsila i privodila, ali nikad nije bio osuđen. **Padao** je, uglavnom, zbog sitnijih krivičnih dela. Dok je sedeo u svom **golfu 3**, u Novom Beogradu, ubijen je 10. septembra Nikola Banda. Ubica je nedaleko od mesta zločina bacio **kalašnjikov** iz kog je pucao, a potom mirno odšetao ka Bloku 45. Pronalazak oružja nije, međutim, omogućio i hvatanje zločinca. Banda je bio dobro poznat policiji. NJegovo ime vezivalo se i za nekoliko vatrenih obračuna, uglavnom na teritoriji Novog Beograda. Nikad nije osuđivan, ali se nekoliko sudskih postupaka vodilo protiv njega. Pričalo se da pripada novobeogradskom klanu. Na meti surovih egzekutora, te 2000. godine, našao se i jedan prosvetni radnik. Profesor Fakulteta fizičke kulture u Beogradu Predrag Jokić, iz Mojkovca, ubijen je 23. oktobra oko 23.30 sati iz automata sa prigušivačem ispred svog stana u Balkanskoj ulici, u strogom centru Beograda. Ubica ga je pogodio sa tri hica u glavu, a tokom uviđaja u profesorovoj ruci nađeno je 230 dinara. I njegov ubica je nepoznat. Na pločnicima Beograda, te godine, ostali su i jedan košarkaš, još jedan biznismen, a nestao je i istražni sudija Okružnog suda u Beogradu... PRVOTIMAC Košarkaškog kluba Partizan i državni reprezentativac Haris Brkić (26), smrtno je ranjen 12. decembra 2000. godine oko 21.30 sati na parkingu ispred službenog ulaza Hale **Pionir** u Beogradu. Ubica je sportisti ispalio dva hica u lice, a zatim pobegao. Za njim se traga i danas. Na meti profesionalnih egzekutora do tada su bili političari, ministri, policajci, novinari, privrednici, kriminalci, ali niko nikada nije pucao u sportistu. Ipak, ova zemlja je i to doživela. Ono što je malo ko verovao da će se desiti - dogodilo se te poslednje godine prošlog milenijuma, kada se na beogradskim ulicama gotovo svakodnevno nasilno umiralo. Najveći broj tih zločina nikad nije rasvetljen. Tri dana trajala je borba lekara Urgentnog centra da spasu Brkićev život. Rane su, međutim, bile teške. Umro je 15. decembra u 1.35 sati. I tada, kao i danas, mnogi se pitaju zašto je, po gotovo svim mafijaškim pravilima, usmrćen vrhunski sportista?! Te prohladne zimske večeri Brkić je bio na treningu. Spremao se za utakmicu u inostranstvu. U jednom momentu požalio se na bol. Trener ga je pustio da ranije izađe. Izašao je na službena vrata i sa torbom i opremom u njoj krenuo ka svom automobilu **golf 3**. Zastao je kraj auta, stavio ključeve na haubu i tog trenutka prilazi mu ubica. VERZIJE ZLOČINA DA li je bilo svađe, da li ga je Haris prepoznao, da li je egzekutor uputio žrtvi poslednju poruku? Odgovora nema. Jedino se zna da je zločinac u lice vrhunskog košarkaša ispalio dva metka iz malokalibarskog pištolja, a zatim, trčeći pobegao niz Ulicu mitropolita Petra. Na asfaltu, u lokvi krvi, ostao je Brkić da leži. Nađen je desetak minuta kasnije i odmah prebačen u Urgentni centar. Posle operacije priključen je i na aparate. Naredna tri dana njegovo sportsko srce lavovski se borilo. Nažalost, tu poslednju utakmicu, borbu života, Brkić je
izgubio. - Ne prestajemo da se pitamo kakav je to monstrum naišao na našeg sina. Nije mu dao ni promil šanse da preživi. Pucao je i pobegao - reči su tuge, ali i čuđenja Radmile i Ismeta Brkića, koji još čekaju na pravdu i kaznu za ubicu svog jedinca. Haris Brkić je bio miran mladić, a mnogi će reći i izuzetno korektan. Takav je bio na terenu, ali i u susretima sa običnim svetom. To je policiji dodatno otežavalo posao. Jer, gotovo da se nije mogao naći motiv za ovakvo gnusno delo. I danas je to velika prepreka da se otkrije zločinac. Štampa je o razlozima likvidacije uspešnog sportiste, kao i u sličnim prilikama, uglavnom nagađala. Neki su motive Brkićeve smrti videli u podatku da je automobilom pregazio pijanog pešaka i da je taj ostao invalid, drugi su tvrdili da se zamerio crnogorskoj mafiji, a treći da je pozajmljivao novac i da mu je dužnik došao glave... U prvo vreme policija je sumnjala da je Haris zatekao na delu kradljivca automobila i da je ovaj pucao. Takva teza brzo je otpala. Prvo, njegov auto, star pet godina nije bio luksuzan, a drugo, poznavaoci ovdašnjih dešavanja sa sigurnošću tvrde da se razbojnik nikad ne bi tako surovo obračunao sa košarkašem. Bez obzira na sve, ni saslušavanje više od 100 ljudi nije pomoglo da se nasluti mogući motiv likvidacije, a još manje da se ubica uhvati. Ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je i nagradu od 300.000 marka za informacije o ovom zločinu. Ni to nije pomoglo. Ipak, u policiji tvrde da je likvidacija vrhunskog sportiste jedan od **prioriteta u rešavanju**. Tih meseci na ulicama prestonice, pod nerasvetljenim okolnostima, ginuli su i studenti. Nikola Petrović (26) usmrćen je oko podneva 7. novembra u Žarkovu. Na njega je nepoznati napadač iz **audija** i **heklera** ispalio dvadesetak metaka. Policija je pronašla i oružje i automobil, ali je to bilo od male pomoći u otkrivanju ubice. Petrović nije bio član ni jednog ganga niti je bio u sukobu sa zakonom, ali su neki tvrdili da se družio sa Nikolom Bandom, mladićem koji je ubijen neki mesec ranije. SMRT SUDIJE SIMEUNOVIĆA DVE nedelje kasnije ubijen je Novobeograđanin Srđan LJujić, dok je njegov drug Nikola Skerlić lakše ranjen. Na njih je, dok su bili u crnom **pežou**, pucano iz **audija** u pokretu. Žrtva je bila dobro poznata policiji, i osuđivana je zbog raznih krivičnih dela. Nekoliko puta LJujić je bio meta napada. NJegovo ime vezivalo se i za neke revolveraške obračune, ali nikad zbog toga nije bio kažnjavan. Na gotovo identičan način likvidiran je i Željko Bodiš (23) sa Miljakovca. Dok je bio u svom **pasatu** ispred kafića **Slon**, ubice su iz **audija** pucale iz dva **kalašnjikova**. Ovaj mladić, kako tvrde upućeni, pripadao je ekipi Zorana Uskokovića Skoleta, ubijenog aprila iste godine. Iako se tvrdilo da Bodiš **radi** sa ukradenim automobilima, zbog toga nikad nije bio privođen niti osuđivan. U Beogradu su se međusobno obračunavale i crnogorske ekipe sa one strane zakona. Pod nerasvetljenim okolnostima početkom decembra 2000, nedaleko od svoje kuće, na Topčiderskom brdu, ubijen je Nikšićanin Luka Pejović i njegov prijatelj Radule Kasalica. NJih je ubica sačekao dok izađu iz **mercedes kupea**, a zatim pripucao. Pejović je spas potražio u bekstvu, ali je i zločinac krenuo za njim. Pejović je teško ranjen pao pedesetak metara dalje. Egzekutor mu je prišao i iz neposredne blizine, iz **kalašnjikova**, u glavu ispalio još dva
metka. Za Pejovića se tvrdilo da trguje narkoticima, ali i da se bavi uterivanjem dugova. To, međutim, nikad nije dokazano, već su to samo bile neke indicije. Takođe, povezivali su ga i sa Mojkovčaninom Predragom Jokićem koji je oktobra iste godine likvidiran u Balkanskoj ulici u Beogradu. Za Kasalicu u policiji tvrde da nije bio u sukobu sa zakonom i da je verovatno stradao što je tog momenta bio sa Pejovićem. Ono što je dodatno iznenadilo javnost, naviklu već na svakodnevne likvidacije, je misteriozna smrt istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Nebojše Simeunovića. Njegov nestanak 7. novembra, prijavila je sestra, a telo je nađeno mesec dana kasnije u Dunavu, kod Hotela **Jugoslavija**. Obdukcijom je utvrđeno da nije otrovan, niti nasilno ubijen. Ipak, ostalo je nejasno kako se našao u reci. Sudija Simeunović radio je na rasvetljavanju ubistava ministra vojnog Pavla Bulatovića, dugogodišnjeg direktora JAT Žike Petrovića, ali i nestanku Ivana Stambolića. Ti slučajevi su i danas otvoreni. ISTINA O MILOŠU MAJKA Miloša Stevanovića (21), ubijenog sa Zoranom Uskokovićem Skoletom 27. aprila 2000, objašnjava da je njen sin usmrćen prvim zločinačkim rafalom, tako da nije stigao ni da reaguje. Leposava Stevanović ističe i da je Miloš bio policajac OUP Voždovac, kao i da u trenutku zločina nije bio na bolovanju. - Miloš je bio 80 posto invalid, jer je teško ranjen na Kosovu - priča Leposava. Tih dana se, posle dve godine oporavka, vratio na posao. Nije bio ni Uskokovićev telohranitelj, ni mafijaš. Zašto se ne sasluša preživeli Petar Jokić? Znam da je u bekstvu, u inostranstvu. On bi mogao mnogo da doprinese da se taj slučaj rasvetli. POČETAK 2001. godine ukazivao je da će se obračuni i surove likvidacije iz ranijih perioda nastaviti još žešće i beskrupuloznije. Ono što je bilo karakteristično za Beograd, Podgoricu je zahvatilo sa ubistvom Gorana Žugića, savetnika za bezbednost crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, a potom i smaknućem visokog funkcionera Državne bezbednosti Crne Gore Darka Raspopovića Belog (42). Mnogi tvrde da su ove dve smrti povezane. Bez obzira da li je to tačno ili ne, jedna stvar je zajednička - obe likvidacije su odrađene izuzetno profesionalno, žrtve su napadnute u centru Podgorice, a zločinci nisu poznati do danas. Ili, bar, nisu seli na optuženičku klupu. Na meti egzekutora Darko Raspopović se našao osmog dana januara 2001. oko 17 sati. Ubistvo se dogodilo naočigled mnogobrojnih građana, ispred prodavnice **Meks** na glavnom gradskom trgu. Zločinac se prišunjao policijskom funkcioneru dok je ovaj pokušavao da otvori gepek automobila i unutra stavi kesu, sa tek kupljenom robom. Iz neposredne blizine, s leđa, pucao je iz **škorpiona**, najverovatnije sa prigušivačem. Raspopovića je pogodilo sedam metaka. Kada je smrtno ranjen pao na podgorički asfalt, prema verziji koja i danas kruži Crnom Gorom, Darko je zajaukao, a ubica, čuvši to, pokušao je da mu iz neposredne blizine još jednom puca u glavu. Navodno, u tom momentu oružje je zakazalo. Posle zločinačkog čina egzekutor se izgubio u obližnjem haustoru i stopio sa običnim svetom i prolaznicima. POLICAJAC OD KARIJERE
NEZAPAMĆENI zločin dogodio se u neposrednoj blizini stana gde je Raspopović živeo sa suprugom i dvoje dece. Iako teško ranjen davao je znake života, pa je ubrzo kolima Hitne pomoći prebačen u bolnicu. Kad je vozilo stalo pred ulaz u Klnički centar, visoki policijski funkcioner već je bio mrtav. Od trenutka kada je obelodanjena vest o napadu na još jednog bliskog saradnika Mila Đukanovića, cela Podgorica bila je u blokadi. Jake policijske snage danonoćno su kontrolisale vozila i legitimisale građane, ali bez većeg uspeha. Crna Gora je bila u šoku. Takav zločin nije bio zabeležen u ovom kraju. Da se neko ubije u strogom centru grada, pred stotine građana i popodne bio je **recept** do tad viđen samo u Beogradu. Tamošnji mediji čudili su se tolikoj hladnokrvnosti ubice, ali još više činjenici da mu se niko od prolaznika nije suprotstavio. Vlast je formirala i specijalni tim koji je trebao da se pozabavi ovim slučajem i rasvetli nešto što je malo ko verovao da će se desiti. Krenulo se od motiva, ali je i tu bilo malo tragova da bi se istraga usmerila u pravom smeru. Jer, Raspopović potiče od ugledne crnogorske porodice, bio je uzoran sportista i nosilac najvišeg ranga u karateu, a njegov dom su krasila i mnoga odličja sa raznih takmičenja. Sa druge strane, imao je i bogatu policijsku karijeru. Posle diplomiranja na Pravnom fakultetu, zaposlio se u MUP Crne Gore. Jedno vreme bio je inspektor za suzbijanje privrednog kriminala, a zatim je uhlebljenje našao u Državnoj bezbednosti. Važio je za izuzetno sposobnog i hrabrog policajca kojem su poveravani najdelikatniji poslovi, pa je zbog toga brzo i napredovao u službi. Mnogi su ga cenili, naročito najviši državni funkcioneri, kao i sam predsednik Đukanović. Ipak, Raspopović je znao da ima i neprijatelje. Ako je i bilo nekih sumnji nestale su januara 1998, tri godine pre nego što će biti ubijen, kad je pod njegov automobil, ispred stana, podmetnut eksploziv. I posle toga, nekoliko puta je bio meta napada, ali bi se uvek izvukao. U jedinom saopštenju MUP Crne Gore, povodom Raspopovićevog ubistva, navedeno je samo da je **nepoznato lice na drzak i bezobziran način lišilo života visokog funkcionera MUP**. Ta kvalifikacija o N.N. zločincu ostala je do danas, iako se u prvo vreme tvrdilo da je čak napravljen i foto-robot ubice. Neki od prolaznika su ga opisali kao **mladića sa kapom dužeg štitnika**. UBICA BEZ MASKE - DARKO je u mladosti živeo brzo i raznovrsno, ne zanemarujući svoje obaveze. On je žrtva zlog vremena. Učinićemo sve da pronađemo počinioce - oproštajne reči su Raspopovićevog starešine Duška Markovića, izgovorene na sahrani kojoj su prisustvovali i Milo Đukanović, Filip Vujanović, Vukašin Maraš... Mesec dana kasnije tadašnji pomoćnik ministra policije Vuk Bošković rekao je da MUP Crne Gore još nije rasvetlio ubistva Gorana Žugića i Darka Raspopovića, da se radi o delima **sa velikim stepenom prikrivenosti**, kao i da je utvrđeno **da izvršioci nisu isključivo iz Podgorice**. - Ubica Darka Raspopovića nije nosio masku, što govori o tome da je on bio siguran da ga niko neće prepoznati, odnosno da je bio **sa strane** - precizirao je Bošković, uz napomenu da je nedovoljna efikasnost u rešavanju ovih zločina proistekla i **iz pomanjkanja saradnje sa Beogradom**. Ono što je, međutim, najviše intrigiralo javnost je nagađanje zbog čega je pala glava Belog Raspopovića. Mnogi su tada prepričavali optužbe Gorana Matića, bivšeg saveznog ministra za informacije, koji je za likvidaciju Gorana Žugića optužio američku obaveštajnu agenciju CIA, ali i Darka Raspopovića. Vukašin Maraš, tada prvi čovek crnogorske policije nazvao je to **najvećim
besmislicama**. Sa druge strane, veza između ova dva ubijena čoveka, bliska Đukanoviću, nađena je i u krijumčarenju cigareta, mada niko nije želeo javno da kaže o čemu se tu radi. Da li su oni bili umešani u šverc, da li su mu se suprotstavljali, da li su se u jednom trenutku našli na suprotnim stranama, ili je u pitanju osveta? Nema sumnje da su se interesi zločinaca i njihovi jednog trenutka našli na suprotnim stranama. Izlaz je nađen u zločinu. A, on je izveden po svim mafijaškim pravilima. SLUČAJ RADULOVIĆ PODGORIČANIN Milan Radulović poginuo je 19. marta 2001. kada je ispod njegovog automobila postavljena bomba. U trenutku dok je sedao u **kadet** i stavljao ključ u kontakt-bravu, odjeknula je snažna eksplozija od koje je Radulović na mestu ostao mrtav. Za bombašem se još traga. Iste godine u Podgorici je ubijen i Miško Krstović. Ubica mu je 13. aprila prišao s leđa i pucao u potiljak iz automatskog pištolja. Likvidiran je gotovo na identičan način kao i Beli Raspopović. Ni ovaj slučaj policija nije rasvetlila. TOKOM prve polovine 2001. godine u Jugoslaviji je zabeleženo 14 ubistava koja su ponela crni epitet **spektakularna likvidacija**. U njima je usmrćeno 17 ljudi, a pored Beograda i Podgorice, ginulo se i na ulicama Budve, Jagodine, Valjeva, Požarevca, Čačka ... Žrtve su uglavnom pripadale svetu podzemlja, ali i tajnih policijskih službi, sumnjivog biznisa, novinarstvu... Ova ubistva označena su kao zločini **visokog profila**, a počinioci do danas nisu pronađeni. **Rukopis** je gotovo identičan: žrtva se napada podmuklo, iz zasede, automatskim oružjem... Većina je pobijena u svojim automobilima, ili pored njih, bez mogućnosti za samoodbranu. LJudi su ubijani i ispred svojih domova, naočigled mnogih prolaznika, a opet **bez svedoka**. Beogradska serija likvidacija prošle godine počela je 15. februara, kada su u Ulici kneza Miloša, u noćnim satima, ubijeni Milutin Šćepanović, zvani Mića Križan (31), i Gradimir Plakalović (36), obojica iz Obrenovca. NJih dvojica su bila u **mercedesu 600 SE**, kada je iz **fijata** u pokretu otvorena vatra, u blizini Ambasade Rumunije. Tom automobilu od te noći gubi se svaki trag. Posle ispaljenih desetina metaka iz **kalašnjikova**, napadači su pobegli u pravcu mostarske petlje. Smrtno ranjeni Šćepanović, koji je bio za volanom, vozio je još sedamdesetak metara, a potom udario u banderu i zaustavio se. Sve se to dešavalo nekoliko stotina metara od zgrade MUP Srbije. Policijska patrola koja se gotovo istog trena stvorila kod **mercedesa** ugledala je dva beživotna tela. Za Šćepanovića i njegovog prijatelja (neki tvrde i telohranitelja) pomoći nije bilo. Izrešetani su na smrt. - Šćepanović i Plakalović su dobro poznati policiji i osuđivani su zbog više krivičnih dela - rekao je tim povodom na konferenciji za novinare Goran Mijatović, iz Uprave kriminalističke policije SUP Beograd. NJegove reči potvrdio je i ministar Dušan Mihajlović, koji je naveo da je Križan odgovarao zbog nasilničkog ponašanja, iznuda, protivpravnog lišavanja slobode, odnosno kidnapovanja... MUTNI POSLOVI Prvi policajac Srbije tada je naveo i operativni podatak da se sumnja da se Šćepanović bavi preprodajom droge, kao i da nadziđuje zgrade i pravi stanove.
Ovaj čovek, koji je bio mnogo poznatiji pod nadimkom Mića Križan, važio je za jednog od viđenijih ljudi u Obrenovcu, ali čiji su poslovi na samoj ivici zakona. Prozivali su ga da švercuje i trguje naftom i da je u tom **biznisu** tesno sarađivao sa nekim ljudima iz bivšeg režima. Ministar Mihajlović je tada izneo podatak i da je Šćepanović pričao da je član jedne važne partije (navodno JUL), da pomaže njihov rad, kao i da je sponzorisao fudbalski klub i crkvu u Obrenovcu. Jedno je bilo sigurno - Križan je bio izuzetno bogat čovek i kao takav, očigledno, nekome se zamerio. Jer, svi se slažu, on je bio meta. Godinu dana pre smrti na Šćepanovića je pucala nepoznata osoba. Pogođen je sa 11 metaka iz automata i sa teškim povredama glave i grudi prebačen u Urgentni centar. Preživeo je pravim čudom i to zahvaljujući izuzetnoj fizičkoj konstituciji. Na ovom slučaju policija gotovo i da nije radila, jer, kako je istakao Mihajlović, **Šćepanović nije hteo da sarađuje u otkrivanju napadača, pa je ta pucnjava ostala nerazjašnjena**. Nerasvetljen je ostao i dvostruki zločin počinjen nedaleko od sedišta srpske policije. Policija je mesec i po dana posle dvostrukog ubistva na informativni razgovor pozvala dvojicu momaka sa Zvezdare -Sredoja Šljukića Šljuku i Srđana Axemovića Axima. Ispitivani su o ovoj likvidaciji, ali su obojica tvrdila da sa tim nemaju nikakve veze. - Šćepanovića sam sreo možda dva, tri puta u životu -pričao je Šljukić novinarima.- Policajci su tražili i da idem na poligraf, ali sam iskoristio zakonsko pravo i odbio. Nisam pristao jer nisam želeo da navlačim bilo kakvu sumnju bez potrebe i ikakvog razloga. Odgovorno tvrdim da ja i moj drug Srđan Axemović ni direktno ni indirektno nemamo nikakve veze sa dvostrukim ubistvom. Za rešavanje ovog slučaja ponuđena je i nagrada od 300.000 maraka, ali do danas niko nije dobio taj novac. Ista suma novca nudi se i za informacije o još dvadesetak ubistava, ali bezuspešno. Ubice su i dalje N.N. Samo tri dana kasnije, u po bela dana, u Humskoj ulici broj 1, preko puta Teniskog kluba **Partizan**, likvidiran je Ginisov rekorder u stomačnim sklekovima - Miodrag Stojanović Gidra (51). Na njega je nepoznati napadač pucao iz pištolja oko 13.30 časova, a zatim pobegao automobilom koji nije imao registarske tablice. ŠARŽER IZ **KOLTA** Zločin se dogodio u trenutku kada je Gidra seo u svoj automobil **audi A4** i pokušao da pokrene motor. Sledećeg momenta, sa leve strane, približio mu se ubica i iz neposredne blizine, kroz zatvoren prozor auta, ispalio ceo šaržer. Tri metka pogodila su poznatog sportistu u glavu. Iako je Gidra ispod sedišta imao pištolj **ruger**, nije stigao da se odbrani. Neki od očevidaca zločina opisali su ubicu kao **mladića sa crnom kožnom jaknom, crnim kačketom i tamnim naočarima za sunce, visokog oko 185 centimetara**. Opis, međutim, nije pomogao u njegovom pronalaženju i hvatanju. Jedino je utvrđeno da je imao saučesnika koji ga je čekao u zelenom **micubiši koltu** i sa kojim je pobegao sa mesta zločina. Gidra Stojanović, rodom iz Podgorice (imao prijavljeno prebivalište u naselju Bjeliši, kod Bara), iako uspešan sportista, imao je i policijski dosije. Osuđivan je zbog raznih krivičnih dela, a povezivan je i sa obračunom u novobeogradskom hotelu **Putnik** leta 1995. godine, kada je ubijen Mihajlo Divac, vođa novobeogradskog klana. Gidra je sportsku karijeru započeo kao bokser, a u Americi je snimio i film **Rođen kao ratnik**. Prvi u Jugoslaviji doneo je
**altimat fajt** - sport bez pravila - koji je uspešnu promociju imao samo dva meseca pre nego što će njegov promotor biti likvidiran. Ako je za nekoga i postojala indicija zašto je ubijen, toga kod Stojanovića gotovo da nije bilo. Jedini trag bile su nezvanične i polujavne priče da je učestvovao u nekakvoj kupoprodaji igrača, ali to nikad nije dokazano. Pravi masakr na ulicama Beograda usledio je 11. marta, kada su ubijeni Arkanov kum Milan Đorđević Bombona i njegovi prijatelji Dušan Milovanović i Miloš Roknić. Pravim čudom preživeo je Đorđevićev sin Nenad, koji je teže ranjen. OPASAN svedok mnogobrojnih zločina u Beogradu, čovek koji je znao potpune i prave razloge smaknuća svog kuma Željka Ražnatovića Arakana, pre smaknuća bivši, ipak nezgodan, saradnik Savezne službe državne bezbednosti... Sve su ovo čaršijska nagađanja o ubistvu Milana Đorđevića Bombone (50), od kojih je krenula i policija prilikom pronalska motiva za još jednu u nizu spektakularnih likvidacija. Da bi ubili Bombonu, zločinci su napravili pravi masakr. Sa njim su u smrt otišli i prijatelji Dušan Milovanović (46) i Miloš Roknić (49). Sreća, i telo oca, spasli su Nenada Đorđevića (15), koji je u pucnjavi teže ranjen. Toliko krvi da bi se ubio čovek koji je čitavu deceniju i po živeo mirno i povučeno, van svih dešavanja u beogradskom podzemlju! Da li je ista ruka vukla niti likvidacije Arkana i njegovog kuma? Rafali brži od **renoa** NA Bombonu, njegovog sina i prijatelje, koji su bili u **reno tvingu** ispaljeno je više od 30 metaka iz automatske puške **kalašnjikov** i pištolja **CZ 99**, kalibra devet milimetara. Policija je utvrdila da su se žrtve u trenutku zločina vraćale kući sa utakmice u malom fudbalu, nedaleko odatle. Za volanom **renoa** bio je Roknić. U momentu kad su iz Ulice gospodara Vučića skrenuli u Ulicu Nikole Sovilja, sa stepeništa obližnje kuće izletela su dva napadača. Kada je Roknić video naoružane osobe pokušao je da da gas, ali su ga u tome sprečili rafali. Na licu mesta ostao je Milovanović, koga je jedan od metaka pogodio direktno u glavu. Ranjeni Roknić, Bombona i njegov sin (koga je otac telom zaštitio od smrtonosnih kuršuma) uspeli su da izađu iz automobila. Jedan od stanara obližnje zgrade pritrčao je da pomogne. Za Roknića nije bilo spasa, dok su Đorđevići prebačeni u Urgentni centar. Bombona je ubrzo izdahnuo na Odeljenju za reanimaciju. Za to vreme ubice su sa dva **audija** pobegle u nepoznatom pravcu. O njihovoj hladnokrvnosti svedoči i podatak da je jednom od zločinaca u begu ispao automat, ali da se on vratio po njega. Pripadnici Odeljenja za suzbijanje krvnih delikata SUP Beograd u rasvetljavanju ovog slučaja krenuli su od nekoliko pretpostavki. Jedna od njih je i da je to osveta ljudi koji su bili bliski sa pokojnim Bosancem, Ćandom, Skoletom, Batom Trlajom... Za njih se, pak, verovalo da su bili među organizatorima Ražnatovićeve likvidacije u **Interkontinentalu**. Ubistvo Bombone, koji je Arkanu krstio decu - Veljka i Anastasiju, bilo je, navodno, **prebijanje dugova**. U tom smislu govorio je i pukovnik Srpske dobrovoljačke garde Mihajlo Ulemek, koji je ocenio da je napad na Đorđevića i njegove ljude samo nastavak rata podzemlja protiv Arkanovih gardista, koji su spremni da pomognu da se dođe do istine o zločinu u **Interkontinentalu**.
- Ovo ubistvo je pokazalo da su protivnici Arkana još jaki, da imaju dobre pozicije u Beogradu, čak i u samoj policiji, kao i da imaju novca da organizuju likvidaciju Arkanovog kuma - objašnjavao je Ulemek. Za Đorđevića se pričalo da je imao lanac kiosaka za prodaju skupocenih inostranih alkoholnih pića (najviše viskija). Spominjalo se da je finansijski pomagao jedan beogradski fudbalski klub. Bombona je bio jedan od retkih, ali veoma bliskih i izuzetno poverljivih ljudi Željka Ražnatovića Arkana. Znao ko su gospodari smrti IPAK, i pored velike bliskosti, Đorđević nije pripadao Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, niti je bio član Stranke srpskog jedinstva. Oni koji su ih poznavali kažu da su kumovi imali izrazito suprotne političke stavove. NJih dvojica, međutim, znali su se od detinjstva, zajedno su odrasli i stasali na beogradskom asfaltu. Nisu se odvajali ni kad su otišli u inostranstvo. Pričalo se da je jednom Bombona spasao Arkanu život u Švedskoj. Sa takvim, avanturističkim životom, Đorđević je prestao pre petnaestak godina, kada se oženio, a uskoro dobio i decu. Po povratku iz Evrope uplovio je u poslovne vode. Nema podataka da je osuđivan, iako se nagađalo da je jedno vreme proveo u Zabeli. Iako se ime Milana Đorđević, praktično od 1986. godine, nije vezivalo za neku aferu, skandal ili likvidaciju, niti je on pripadao kriminalnom miljeu, pričalo se da je upućen u mnoga dešavanja. Ta njegova saznanja, čuje se danas, mnogima su smetala. Strahovalo se da kad-tad može da progovori i ugrozi ne samo pozicije mnogih **novokomponovanih biznismena**, već da im zbog toga i živote dovede u opasnost. Govorilo se i da je prijateljima poverio da zna da mu preti opasnost, ali se zbog toga nije mnogo uzbuđivao. Znao je da kaže da od **smrti niko nije pobegao**, pa se nije, kao mnogi, ni naoružao. Verovalo se da jedino on zna pravu istinu o Arkanovoj smrti, kao i da ukaže ne samo ko su egzekutori, već i nalogodavci u mnogim beogradskim smaknućima. Pojedinci su u njegovoj smrti videli i tragove prošlosti. Navodno, njegovo ubistvo je povezano sa razobličavanjem vrha Državne bezbednosti Srbije i naporima ostatka bivše policijske vrhuške i kriminalaca da se spreči otkrivanje mnogobrojnih mutnih poslova nekadašnjeg režima. Za rasvetljavanje likvidacije Bombone, sadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Veruje se da će se rešavanjem ovog zločina, na još neka smaknuća u Beogradu baciti više svetla, koje bi dovelo do hvatanja zločinaca, ili bar njihovog identifikovanja. Policija je povodom likvidacije Milana Đorđevića Bombone Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu po kojoj su **N.N. počinioci, iz nepoznatog oružja ispalili veći broj projektila u pravcu kola, vlasništvo Roknića**. Istraga je tu i stala. ODREDI SMRTI BOMBONA je uskom krugu ljudi detaljno objašnjavao kako funkcionišu beogradski **odredi smrti**, koji su proteklih godina sejali smrt na prestoničkim ulicama. Tvrdio je da ih je oformio tajni deo policije, ali i da su oni u nekim slučajevima delovali samostalno, čak i suprotno naređenju. Kao bivši saradnik Savezne DB mnogo toga je znao. Tvrdilo se da bi njegovim svedočenjem na meti se našli i neki pripadnici **crvenih beretki**.
MAFIJA je u Srbiji, ali i u Crnoj Gori iza sebe ostavljala samo grobove. Nije bilo dana, a tako je i sada, da se nije ginulo. Prvu polovinu 2001. obeležile su likvidacije biznismena, čiji su poslovi na samoj ivici zakona, ali i ljudi sa sumnjivim biografijama u čijim su xepovima pronađene službene policijske značke... Luka Mirković (39), kontroverzni beogradski biznismen, ubijen je 24. aprila dok je sedeo u svojoj dnevnoj sobi i gledao televizijski program. Ubica je prošao dvorište Mirkovićeve velelepne kuće u naselju Medaković i kroz prozor pucao automatom, najverovatnije **škorpionom**. U tom trenutku u domu žrtve bile su i njegove tri ćerke, kao i dve rođake, ali srećom zločinac ih je poštedeo. METAK U LEĐIMA UTVRĐENO je da je neposredno pre smaknuća Mirković stigao kući i ušao u dnevnu sobu. Bilo je 23.45 sati. Seo je na trosed i uključio televizor. Kada je, negde oko ponoći, ostao sam - zapraštalo je. Meci su ga pogađali u glavu i grudi. Zločinac je potom trčeći prošao kraj bazena i nestao u mraku. Ocu je prva pritekla u pomoć najstarija ćerka. Pozvana je policija, Hitna pomoć... Ubrzo su blokirane sve okolne ulice, ali egzekutor nije pronađen. - Ubijen je mučki - govorili su Mirkovićevi prijatelji. - Nije bio kriminalac. Nikada ni mrava nije zgazio. Svi poslovi su mu bili legalni. Držao je butik u centru i nekoliko trgovinskih radnji. Da li je Mirković poslovao legalno ili ne za širu javnost i nije toliko bitno. O tome je trebalo da vode računa nadležni organi. Ipak, iz ko zna kojih razloga on je nekoliko puta bio na meti likvidatora. Poslednji put, četiri godine pre smrti, ranjen je sa dva hica u leđa, od kojih jedan nije ni izvađen, jer se zaglavio u kičmi. Posle oporavka, otežano je hodao i to uvek uz pomoć štapa, koji je kraj njega bio i u trenutku kad je ubijen. Za Mirkovića se pričalo da je bio u veoma dobrim odnosima sa Mišom Nikšićem, koga je, takođe, nepoznati napadač ubio 11. jula 1995. godine ispred kafića **Mig** na Zvezdari (tada je poginuo i Petar Kotoranin). Navodno, posle Nikšićeve smrti, većinu poslova preuzeo je njegov prijatelj Luka. Kao veliki ljubitelj sporta, finansijski je pomagao jednom sportskom klubu. Upućeni u beogradske poslove tvrdili su i da je Mirković poslovno sarađivao sa pokojnim Željkom Ražnatovićem Arkanom i Milenkom Mandićem Mandom, takođe, nasilno umorenim. Navodno, imao je bliske veze, ne samo lične već i poslovne, i sa Vasom Pavićevićem (likvidiran u svom automobilu u blizini Budve), koga je štampa nazivala **kraljem crnogorskog podzemlja**. Sa Pavićevićem i Jugom Vučinićem (treba li reći da je i ovaj čovek likvidiran pod nerasvetljenim okolnostima)bio je u biznisu oko kazina. Mnogi sada tvrde da ga je upravo taj posao i koštao glave. JAKE VEZE SEDAM dana kasnije, 30. aprila, oko 14 sati, na Dedinju je ubijen Milan Rajković (45). On se, neposredno pre zločina, dovezao svojim automobilom **mercedes E290** i parkirao preko puta nove zgrade Pink televizije. Svratio je u obližnju prodavnicu **Ce marketa**, a posle kupovine, na ulici su mu prišla dvojica momaka. Istog trenutka nemaskirani dvojac izvadio je pištolje i zapucao. Hici su bili precizni. Gotovo desetak metaka pogodilo je Rajkovića u glavu i grudi. Ubice su zatim kolima pobegle sa mesta zločina. Tokom uviđaja policija je kod žrtve, koja je inače imala prijavljeno prebivalište u
Beogradu, pronašla službenu legitimaciju i značku MUP Crne Gore. U Rajkovićevoj torbici nađena je i veća količina maraka. Interesantan je podatak da je SUP Beograd odmah došao do saznanja da je Rajkoviću tri godine ranije crnogorska policija oduzela legitimaciju, ali pod kojim ju je okolnostima ponovo dobio niko nije hteo da kaže. Bilo je nejasno i šta je radio u tamošnjem MUP. Rajković je u Beogradu imao nekoliko lokala, i to u prestižnom tržnom centru **Siti pasaž**, a zidao je i kuću na Dedinju. Svojevremeno je bio i uhapšen, ali se ubrzo obreo na slobodi. On i još jedan Jugosloven, koji je još od tada u bekstvu, vezivani su za mutne radnje u nekoj austrijskoj firmi. Ipak, najveći deo poslova Milana Rajkovića bili su usmereni ka Crnoj Gori i Sloveniji. Tvrdilo se da je u veoma bliskim, pa i rođačkim, vezama sa nekim funkcionerima crnogorske vlasti, kao i sa Milom Đukanovićem lično. Osim toga, bio je i blizak saradnik Radojice Nikčevića, vlasnika Stambene zadruge **Šumadija**, koga je nepoznati zločinac ubio 1993. godine, takođe na Dedinju. HLADNO ORUŽJE OVAJ Beograđanin, sa značkom crnogorske policije, bio je prijatelj i sa Arkanovim kumom Milanom Đorđevićem Bombonom, ubijenog samo mesec i po dana ranije. Tvrdi se da su imali i zajednički biznis. Navodno, poslovne relacije Rajkovića su vezivale i za Andriju Draškovića, koji trenutno u zatvoru izdržava višegodišnju kaznu zbog ubistva Surčinca Zvonka Plećića Pleće. Mesec i po dana kasnije u Žarkovu je likvidiran Saša Janjušević (30). Dok je bio u svom BMW presreli su ga napadači u **mercedesu** i **golfu**. Potom je otvorena unakrsna vatra u kojoj ovaj mladi čovek nije imao šansu da preživi. Janjušević je bio dobro poznat beogradskoj policiji, uglavnom zbog razbojništava. Neposredno pred smrt je bio uhapšen jer je u blizini novobeogradskih splavova presretao ljude i otimao im zlatni nakit, novac i sve vrednije stvari. U tim pljačkama koristio je bejzbol palicu i nož. U podzemlju se tvrdi da je u tim **pohodima** napao i prijateljicu jednog **opasnog momka**. Sumnja se, da je možda zbog toga i ubijen. Slične likvidacije te, 2001. dešavale su se i u Požarevcu, Čačku, Valjevu... Dragan Živković Fiškal smrtno je ranjen 14. marta u blizini svoje kuće u Požarevcu. Napadnut je dok je bio za volanom svog **mercedesa**, a ubice su pucale iz drugog vozila u paralelenoj vožnji. I njegov mlađi brat Zoran ubijen je pod sličnim okolnostima. Navodno, obojica su stradala zbog biznisa. U selu Trnava kod Čačka 18. marta likvidiran je Radoslav Planić i to hicima kroz prozor lokalnog šahovskog kluba. Na Planića je i ranije pucano, a neko je svojevremeno bacio i bombu na njegovu kuću. Ubistvo Gorana Gvozdenovića, 2. juna, u Valjevu, jedno je od najsvirepijih zločina u Srbiji. Ubice, dvojica ili trojica, sačekale su ga usred noći u ulazu zgrade gde je živeo i izmasakrirale mačetama. O motivima, kao i kod gore navedenih slučajeva, samo se nagađa. Nijedan od ovih zločina nije rasvetljen. SAMO nastavi ovako! Pa, ne znam dokle ćeš stići - bila je jedna od poslednjih pretnji upućnih stalnom dopisnuku **Večernjih novosti** iz Jagodine - Milanu Pantiću (47). Samo mesec dana kasnije mučki, u hodniku zgrade gde je stanovao, sa veknom hleba u ruci naš novinar je ubijen! Pravda za ovaj svirepi zločin - još čeka! Bilo je tiho jutro 11. juna 2001. godine, oko 7.50 sati. Pantić je pošao do prodavnice da kupi osnovne namirnice za kuću. Zločinac ga je sačekao u
povratku. Zlikovački, s leđa, nekoliko puta udario je novinara **Novosti** u potiljak. Pantić je ubrzo izdahnuo. Mrtvog novinara, u lokvi krvi, prva je primetila jedna devojčica, učenica drugog razreda obližnje osnovne škole. Uplašena, protrčala je kraj tela i pobegla iz zgrade. Policija je na mestu zločina zatekla jeziv prizor. Svuda krv i - dva hleba. Neki od stanara ispričali su da su čuli galamu koja je dopirala iz hodnika, ali da su mislili da se **deca igraju**. Pripadnici MUP Srbije ubrzo su krenuli u veliku i opsežnu istragu, dotad neviđenu u ovom gradu. Ipak, ni godinu dana kasnije ubica nije pronađen, iako je napravljen foto-robot, a još manje su poznati organizatori i naručioci novinarske smrti. Kako vreme odmiče, javnost je sve manje uverena da će ova likvidacija biti rešena. UBICA NEPOZNAT! **ČEŠLJAJUĆI** Pantićevu prošlost, praktično od samog rođenja, istražni organi su jedino došli do zaključka da je ubijen zbog svog - pisanja! Ekipa koja je formirana da rasvetli ovu likvidaciju, iščitala je gotovo sve njegove tekstove, saslušala stotine ljudi, a potom napravila **skicu** motiva i eventualnih nalogodavaca novinarske egzekucije. Inspektori su danonoćnim radom, krug sumnji i motiva suzili na tri imena. Reč je, naravno, o onima koji su mogli u Pantiću da vide smetnju ili da mu se svete zbog novinskih članaka. Naravno, direktni izvršilac monstruoznog plana ni tada, kao ni danas - nije poznat. Ipak, od te svojevrsne **skice** Pantićeve smrti nije se otišlo dalje. Za bilo kakve, iole ozbiljnije, optužbe na bilo koju od ove tri adrese - trebalo je imati dokaza. A, njih nema. Ostale su samo indicije. Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj predložio je, slično kao i u slučaju ubistva ministra vojnog Pavla Bulatovića, da se formira anketni odbor koji bi ispitao ko je i zašto ubio novinara Milana Pantića. Taj predlog, međutim, nije usvojen. Zašto? - Pantić je jedini novinar koji je ubijen u proteklih deset godina zbog časnog i poštenog obavljanja novinarskog posla - obrazlagao je lider radikala. - Cela Jagodina zna da su samo dva čoveka mogla biti umešana u ovo ubistvo, a u javnosti se pominjalo ime saveznog poslanika Dragana Nikolića Femana i jednog republičkog poslanika. Pantić je pisao o aferama vezanim za imena tih ljudi. Možda njih dvojica prebacuju krivicu jedan na drugog. To treba da se utvrdi. Jedan od njih dvojice je sigurno kriv. SERIJA O KORUPCIJI OBOJICA **prozvanih** odbacila su insinuacije Vojislava Šešelja da su upleteni u nasilnu smrt Milana Pantića. Kada je i policijska istraga zapala u svojevrsni ćorsokak, ministar unutrašnjih poslova Srbije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu u iznosu od 300.000 maraka za svaku informaciju koja bi dovela do rešenja svirepog ubistva novinara Pantića. Ni to, međutim, nije bilo od koristi. Neposredno pred smrt Pantić je spremao seriju tekstova o korupciji i aferama u jagodinskom pravosuđu, ali i nekim firmama. Deo toga, samo vrh kriminalnog brega, već je bio objavio. Za glavni **udar**, međutim, tek se bio pripremio, sakupio mnoga dokumenta, svedočenja, ali se, verovatno, i predmet njegove **obrade** pripremao. Poslao mu je ubicu. U jedno su gotovo svi sigurni - Pantića je glave koštalo pisanje o organizovanom kriminalu. A toga je bar u Jagodini, kao uostalom i još 26 gradova u Srbiji - bilo i ima napretek. Jer, samo u gradu našeg novinara deluju četiri mafijaške organizacije sa 22 pripadnika, kao i još 21 **solista**, odnosno
čovek koji sam obavlja sve svoje poslove. O svemu tome postoje podaci u svojevrsnoj socijalnoj **karti** našeg vremena, nazvanoj **Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom** u **izdanju** MUP Srbije. U ovoj policijskoj **enciklopediji** za Jagodinu se još navodi da se svim vrstama kriminala bavi jedna organizacija, kao i osam **solista**. Za drogu su zadužena tri klana i jedan pojedinac, krađom vozila se bave, takođe, tri ekipe, dok je za privredni kriminal **zaduženo** deset **solista**. SLUČAJ PIVARA U TIM podacima navedeno je i ko od Jagodinaca tesno sarađuje sa surčinskim i kruševačkim klanom, ko ima **uporište** u državnim organima, ko ide kod sudije i načelnika policije **na slavu**... O svemu tome pisao je i Milan Pantić. - Iza ubistva Pantića, uveren sam, stoje ljudi iz Jagodinske pivare, koje štiti jedan vrlo moćan čovek u tom gradu - pisao je **Novostima** novopazarski biznismen Smail Sinanović Magi. Dve nedelje pre Milanove smrti čuo sam se sa njim telefonom i predložio da mu dostavim kompletnu dokumentaciju o **slučaju Pivara**, u koji sam i sam uključen. Pristao je da se vidimo i da mu uručim dokumentaciju. Ubica ga je, nažalost, preduhitrio. Da li je u pitanju pivara, afere u sudu, skandali u nekim drugim firmama ili nešto četvrto - u ovom momentu gotovo da je nebitno. Jedan čovek je ubijen, samo da bi se ubila i sakrila istina. - U Srbiji i dalje novinari glavama plaćaju borbu za istinu, a vlast još nije u stanju da istrebi leglo kriminala i preseče krvave tragove mafije - ovim rečima od našeg novinara oprostio se Manojlo - Manjo Vukotić, glavni i odgovorni urednik **Večernjih novosti**. - Pantić je ubijen na kućnom pragu samo zato što je radio svoj posao. A, radio ga je kako treba: valjano, predano, iskreno, sa uverenjem. Istina je bila široki front kojim je želeo da ide ka jednoj drugačijoj, plemenitijoj i demokratskoj Srbiji. Na tom putu, međutim, isprečili su se ljudi čija lica prekrivaju čarape, ljudi, čiji se metak ne čuje, oni koji napadaju s leđa, brane i pljačkaju otetu i tuđu imovinu. Kriminal je ušao u sve društvene pore, mafija se ustoličila i gleda nas sa televizijskih ekrana, priča sa skupštinskih govornica, hapsi nas i sudi nam. Dokle? GODINAMA pre nego što će surovo završiti na beogradskim ulicama, mnogi **opasni momci** karijeru su sa one strane zakona zaključivali kupovinom nekih od nižerazrednih sportskih klubova. Novac zarađen nelegalnim poslovima ulagali su u svoju, bar se tako činilo, veliku ljubav - fudbal. Posle burne mladosti, u jednom momentu većina njih poželela je mirnije dane. Prava bogatstva davali su za najpopularniju sporednu stvar na svetu. **Nevernim Tomama** objašnjavali su da im je želja da decu povuku sa sve nesigurnijih ulica, prebace ih na zelene terene i njihovu nesputanu energiju kanališu u sport. Ipak, pojedinci su u fudbalu videli i mogućnost da **operu** nezakonito stečen novac, ali i da još više povećaju bankovne račune. Kraj devedesetih godina, međutim, kao i početak novog milenijuma, obeležiće i krvave egzekucije vlasnika, uglavnom malih fudbalskih klubova. Gotovo nijedan od tih zločina nije rešen. I dalje se nagađa da li ih je glave koštala lopta ili su ih, pak, stigle aveti prošlosti. **GLUVI** MECI
BRANISLAV Trojanović Trojke (48), vlasnik Fudbalskog kluba **Zvezdara**, ubijen je ranih jutarnjih sati 21. jula 2001. godine ispred svog doma na Zvezdari. Izašao je iz kuće nešto pre pet sati. Samo što je seo u automobil **pežo**, inače vlasništvo rentakar agencije, i stavio ključ u kontakt-bravu odjeknuli su hici. Zločinac je pucao iz pištolja sa prigušivačem. Ispalio je osam metaka, od kojih polovinu Trojanoviću u glavu. Vlasnik **Zvezdare** na mestu je ostao mrtav, dok je likvidator sa mesta zločina pobegao automobilom u kojem ga je čekao saučesnik. Telo ubijenog pronašao je neko od prolaznika i pozvao policiju. Trojanović je tog kobnog jutra žurio na aerodrom. Trebalo je da odleti u inostranstvo i završi neke ranije ugovorene poslove. - Bane je živeo u nekoj sasvim drugoj sferi života, nikad se nije bavio sumnjivim poslovima - pričao je posle tragedije njegov brat Dragan. - Radio je samo za svoj sport, klub i igrače. Nije mu se potkrala greška da tokom rata trguje naftom, cigaretama, kafom... Bane je u klubu sve postigao sam. Nikog nije vukao za rukav da ulaže u **Zvezdaru**. Planirao je da na leto 2002. otvori velelepni stadion sa 12.000 sedišta. Za to, međutim, trenutno nije imao novca. Zbog toga je i krenuo na put, kako bi ispitao mogućnost oko transfera nekih igrača, čime bi se i finansirala izgradnja stadiona. Bliski saradnici, igrači, ali i dobar deo sportske javnosti za Trojketa su imali samo reči hvale. Tvrdili su da se radi o **najplemenitijem i najboljem čoveku na ovim prostorima**, koji se prema svojim momcima postavljao kao otac pa i kad bi gubili utakmice. Svi su se pitali kome je takav čovek mogao uopšte da smeta?! Policija je, sa svoje strane, tokom uviđaja, a i kasnije, pokušavala da pronađe tragove zločina, ali i motive koji će je dovesti do ubice i nalogodavaca. Trojanović je, pored fudbalskog kluba, posedovao i piceriju **Klub 42**, piceriju i restoran **Mis**, bio je suvlasnik kockarnice **Taš**... U svet lopte ušao je 1992. godine sa kumom Miodragom Mišom Nikšićem. SOLISTA IZ PODZEMLJA VLASNIK **Zvezdare** do 11. jula 1995. godine bio je Nikšić. Tog dana, pod još nerasvetljenim okolnostima, on je ubijen sa Petrom Kotoraninom ispred kafića **Mig** na Zvezdari. Zločinac nije pronađen, a upravljanje klubom preuzeo je Trojanović. Posle smrti svog kuma, Trojke je gotovo celog sebe davao za **Zvezdaru**. Napravio je izuzetan sportski kolektiv iz kog je iznedreno nekoliko vrhunskih igrača. Za sedam godina ovaj klub je iz Beogradske zone uspeo da uđe u Prvu saveznu ligu. Budući stadion trebalo je da ponese ime **Miodrag Miša Nikšić**. Trojanović je rođen na Zvezdari. Kao većina nestašnih mladića u to vreme, i on se dokazivao pesnicama u organizovanim tučama. Družio se sa LJubom Zemuncem, Đorđem Božovićem Giškom... **Karijeru** je nastavio u inostranstvu, a zli jezici su govorili da je **radio** provale. O njemu se pričalo kao o **solisti** - čoveku koji je voleo sve sam da odradi. U podzemlju se šuškalo da su ga evropski policajci nekoliko puta hapsili, a tamošnji sudovi mu presuđivali. Navodno, početkom devedesetih godina uleteo je, sa još nekim ljudima, u **kombinaciju** iz koje je izašao **teži** za više miliona maraka. O tom **poslu** se vrlo malo zna i uglavnom se nagađa. Ubrzo posle toga počinje njegov uspon u Beogradu. Otvara restorane, butike, kazina... Za Trojanovića se pričalo da je bio blizak i sa Lukom Mirkovićem, ubijenim samo nekoliko meseci ranije. Trojketovo ime vezivalo se i za nekrunisanog kralja crnogorskog podzemlja Vasu Pavićevića, likvidiranog
nekoliko godina ranije na putu iz Bara za Budvu... O njemu se pričalo kao o izuzetno bogatom i imućnom čoveku. KOBNA LOPTA KADA je stao na **crtu** zločincu, Trojanović nije bio naoružan. Oko sebe nije imao nijednog telohranitelja. Smatrao je da su dovoljna zaštita brojni drugovi, ali da mu i ne preti nikakva opasnost. Ipak, on je bio šesti vlasnik nekog fudbalskog kluba čija je uspešna karijera u poslednjih šest godina prekinuta hicima nepoznatog zločinca. Prvi na toj crnoj listi bio je njegov kum Miša Nikšić. Nedugo zatim, u Novom Beogradu rafalima iz automata ubijeni su Jusuf Bulić Jusa i Petar Vujičić. Jusa je bio vlasnik FK **Železnik**, a Vujičić direktor njegovog kluba. Početkom 2000, takođe u Novom Beogradu, likvidiran je i Radoslav Trlajić Trlaja, vođa tamošnjeg klana i vlasnik, odnosno predsednik FK **Bežanija**. Željko Ražnatović Arkan, vlasnik jednog od najuspešnijih klubova, u prvo vreme malog, kluba **Obilić**, kao i gore navedeni, nasilno je umoren. Njegove se ubice, doduše, znaju, ali ne i naručioci krvavog čina. Ipak, do danas je ostalo nejasno da li su svi oni likvidirani zbog fudbala (što je malo verovatno) ili, pak, zbog svog biznisa. - Za neke igrače prodate u inostranstvu gazde su dobijale i po nekoliko miliona maraka - tvrde upućeni. - Sport je postao i te kako unosan biznis. Nesporno je da su gotovo svi ubijeni vlasnici fudbalskih klubova od nižerazrednih ekipa, za kratko vreme, napravili timove vrhunskih fudbalera, sagradili stadione, stvorili posebna sportska carstva vredna milione dolara... NJihov posao sada su nastavili najbliži - supruge, deca, braća... Primeri svedoče da je lopta za mnoge bila kobna. Ali, verovatno, ne samo ona. NIKADA jedna likvidacija nije izazvala takvu političku krizu i skandal koji je nedeljama punio stupce novina, kao smrt bivšeg pukovnika Državne bezbednosti MUP Srbije Momira Gavrilovića Gavre (43). Verovatno bi i ovaj zločin bio predmet pažnje samo novinara crne hronike i kriminologa, da nekoliko sati pre smaknuća žrtva nije bila u kabinetu predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice. Bivši radnik DB ubijen je na parkingu u novobeogradskoj Ulici Džona Kenedija, u momentu dok se vraćao iz prodavnice. Ubice, pretpostavlja se da ih je bilo dvojica, sačekali su ga oko 22.15 sati i zapucale iz automata **škorpion**. Tri hica pogodila su Gavrilovića u leđa, a četiri u glavu. Gavra je u torbici koju je nosio ispod pazuha imao pištolj, ali su ga zločinci iznenadili dok je u obe ruke držao kese sa namirnicama, pa nije stigao da ga upotrebi i tako pokuša da se odbrani. Pretpostavlja se da je jedan od egzekutora prišao Gavriloviću s leđa, dok je drugi stao ispred njega. U unakrsnoj vatri on, jednostavno, nije imao šanse da preživi. **GOVOR** ŠKORPIONA SMRTONOSNE hice, kalibra 7,65 milimetara, gotovo da niko nije čuo, iako, po svemu sudeći, likvidatori nisu koristili prigušivač. U trenutku zločina, međutim, tuda su prolazili kamioni **Gradske čistoće**, koji su praznili kontejnere, pa od buke niko nije čuo pucnje. Interesantno je da je pod sličnim okolnostima ubijen i Žika Petrović, dugogodišnji direktor JAT. Ni hice u njega niko nije čuo, takođe, zbog vozila **Čistoće**. Više od same Gavrine smrti, javnost je uzrujala činjenica da je istog dana kad je ubijen, bio u kabinetu predsednika SRJ i razgovarao sa njegovim najbližim
saradnicima. Tom prilikom, kako je navedeno, on je ostavio i ključna dokumenta o organizovanom kriminalu u Srbiji i njegovoj sprezi sa najvišim predstavnicima državnih organa. Nekoliko sati kasnije likvidiran je po svim mafijaškim pravilima. Bez svedoka i tragova. Nedugo zatim usledio je prvi veći sukob između dve ključne članice nove demokratske vlasti, koji je prerastao u prvorazredan skandal na političkoj sceni Srbije. Jer, navodno, Gavra je ispričao ko je i na koji način iz Vlade Srbije povezan sa surčinskim klanom, ali i ne samo sa njim. Po strani nije ostala ni policija. Na konferenciji za novinare javnost je obaveštena da je povodom smrti bivšeg radnika DB obavljeno više od 150 informativnih razgovora, kao i da je jedan od saslušanih video **jednu osobu kako beži sa parkinga u Ulici Džona Kenedija**. Operativci SUP Beograd dobili su opis tog muškarca, i, navodno, napravljen je foto-robot. Ipak, nije se maklo dalje od toga. Naravno, i za rasvetljavanje ovog zločina, kao i desetak drugih, ministar policije Dušan Mihajlović raspisao je nagradu od 300.000 maraka. Do danas, međutim, niko nije dobio novac, jer dostavljene informacije nisu doprinele da se slučaj bivšeg pukovnika DB reši. VEZE U PODZEMLJU TOKOM višednevne istrage donekle je, međutim, rekonstruisan taj poslednji dan u životu Momira Gavrilovića. Oko 10 sati on je otišao u Palatu federacije na, ranije, zakazan sastanak u kabinetu predsednika Koštunice. Na taj susret odvezao ga je Branko Ćurčić iz Novog Sada, bivši komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) MUP za Vojvodinu. Prema rečima Dragana Karleuše, zamenika načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK), Ćurčić je nekoliko meseci ranije napustio policiju i zaposlio se u obezbeđenju biznismena Stanka Subotića Caneta. Iz Palate federacije Gavra je, potom, otišao do jednog prijatelja i ispričao mu o susretu sa Koštuničinim savetnicima. Navodno, razgovarali su o kadrovskim promenama u MUP Srbije, a Gavra je predlagao i koji bi ljudi mogli da se vrate u Resor državne bezbednosti. Tada je, kako se nagađa, dao podatke o povezanosti pojedinaca iz vrha policije sa mafijom. Karleuša je ispričao i da se Gavrilović tog popodneva sastao i sa Vukom Stanišićem, koji radi kod Subotića, inače, sinom bivšeg načelnika DB Jovice. Ipak, svi ti detalji istrazi su bili od male pomoći. Uprkos tome, policija je, po prvi put, saopštila i neke detalje iz života žrtve. Navedeno je da je Gavrilović bio u poslovnim vezama sa mnogim ljudima iz srpskog kriminala, da je bio blizak sa Vanjom Bokanom, ubijenim u Atini, Andrijom Draškovićem (osuđen zbog ubistva Zvonka Plećića), Stankom Subotićem Canetom... Navodno, Gavra je imao i nekoliko butika sa odećom ekskluzivnih svetskih marki. SUMNJIVI POSLOVI POLICIJA je navela i da je jedno vreme Gavrilović proveo na ratištu u Kninu, Slavoniji, Baranji, da se družio sa kriminalcima, ali i da je bio u vezi sa Zoranom Ristovićem Prikom, nekadašnjim pripadnikom **crvenih beretki** (njegovo telo, sa odsečenom glavom, pronađeno prošle godine u jednom potoku u Beogradu) i Branislavom Trojanovićem Trojketom, takođe nasilno usmrćenim, Željkom Ražnatovićem Arkanom, Milanom Milanovićem Mrgudom... Čelnici MUP Srbije naveli su i svoja operativna saznanja da je Gavra učestvovao u nekim likvidacijama u prestonici, otmicama, ucenama, uterivanju dugova, da
je kontaktirao sa krijumčarima droge, a povrh svega držao i privatan zatvor... Povodom celog slučaja naciji se obratio i predsednik Koštunica. On je naveo da je u razgovoru sa njegovim saradnicima Gavrilović izneo zabrinutost zbog korupcije i prodora organizovanog kriminala u strukture vlasti. Beleške o tim razgovorima dostavljene su i Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, ali je saopšteno da nema osnova za pokretanje postupka protiv bilo koga pomenutog u tom susretu. Tužilaštvo je naglasilo da Gavrilović u kabinetu predsednika SRJ nije ostavio nikakva dokumenta, niti je pomenuo bilo koje ime iz Vlade Srbije ili drugog državnog organa koji je u sprezi sa čelnicima organizovanog kriminala. Ipak, proverena su međusobna poslovanja preduzeća koja je on pomenuo **Jugopetrola**, Savezne uprave carine, Direkcije za puteve Srbije, preduzeća za puteve **Beograd** i firme **Difens**. I dalje se, međutim, ne zna zašto je Gavrilović te treće večeri avgusta morao da bude likvidiran. Da li je životom **platio** ranije **dugove**, da li je suviše znao o mafiji ili mu je glave došla poseta kabinetu predsednika SRJ i susret sa njegovim savetnicima? A, možda su se interesi svih onih kojima je smetao, te noći, jednostavno, poklopili. Pukovnik DB je, po svemu sudeći, morao da umre. BIO je Arkanov blizak prijatelj. Svojevremeno i zamenik komandanta Srpske dobrovoljačke garde. Pred kraj života ušao u biznis sa izgradnjom kuća i lokala, a potom ih preprodavao. Ne zna se šta ga je od nabrojanog koštalo glave. Slavko Mijović (49), zvani Mija Pijuk, ubijen je 18. oktobra 2001. godine, hicima iz zlokobnog **kalašnjikova**. Ubice su Mijovića sačekale na prilaznoj stazi ulaza u restoran **Čukarički** u istoimenom beogradskom naselju. Ispaljeno je više od 30 hitaca iz automata, a u pravoj kiši metaka slučajno je ranjen i Žarko Petronijević, gost obližnjeg bilijar-kafića. Zločinci su sa mesta napada pobegli kolima ka centru grada. Policija je utvrdila da je neposredno pre smrti Mijović sedeo u lokalu sa prijateljima. U jednom trenutku je ustao i krenuo ka svom, nekoliko metara dalje parkiranom džipu **micubiši pajero**. Dok je pokušavao da otključa vrata, odjeknuo je prvi rafal. Potom drugi, treći, četvrti. Smrtno ranjeni Arkanov prijatelj pao je kraj svog vozila. Jedan od kuršuma pogodio ga je direktno u glavu. STARI ZNANAC POLICIJE TOKOM uviđaja pripadnici SUP Beograd kod Mijovića su pronašli pištolj, ali on nije stigao ni da se maši za njega. Teško ranjeni Petronijević prebačen je u Urgentni centar sa prostrelnom ranom na glavi. Ni ovaj zločin, kao ni desetine drugih, do danas nije rešen. Tadašnji načelnik SUP Beograd, general Boško Buha, koji je u međuvremenu i sam stradao od ruku nepoznatih ubica, rekao je na konferenciji za novinare da je Mijović bio dobro poznat policiji, kao i da je više puta osuđivan. Nekoliko godina proveo je i na robiji. Mija Pijuk, osim velikog prijateljstva sa Arkanom, bio je u izuzetnim odnosima i sa njegovim kumom Milanom Đorđevićem Bombonom, koji je, takođe, pola godine ranije, spektakularno likvidiran nadomak svoje kuće. Pričalo se, takođe, da ima dobre veze u crnogorskoj i srpskoj vlasti, koje su, uostalom, krasile i Ražnatovića. Navodno, bio je blizak i sa Radmilom Bogdanovićem, bivšim ministrom policije, kao i sa Mihaljom Kertesom, nekadašnjim direktorom Carine. Mijović je sedamdesetih godina pripadao ondašnjoj generaciji **žestokih momaka**. Zbog pljačke jednog beogradskog arhitekte, koji je zbog nanetih
povreda ubrzo preminuo u bolnici, sa grupom saučesnika osuđen je na 12 godina zatvora. Kaznu je - ne celu - odležao u zatvoru u Zabeli. Zbog **poslova** često je znao da se uputi i u inostranstvo. Kada je Ražnatović otvorio poslastičarnicu **Ari**, Mijović je preko puta otvorio klub **Paladijum**. Taj lokal je, potom, prerastao u kockarnicu, a onda je zatvoren. Interesantno je da je ubrzo po otvaranju kazina na Mijovića pucano i on je tada ranjen. Brzo se oporavio, ali nikad nije hteo da kaže ko ga je napao, iako su upućeni tvrdili da on **sve zna**. VEZE U PODZEMLJU IPAK, taj napad bio je povod da se on na neki način povuče iz javnog života i krene u poslove, sa, upućeni tvrde, obe strane zakona. Išla je priča da on, navodno, ima ekipu momaka, koja je preuzimala pojedine firme u Beogradu. To su mu, kako se nagađalo, omogućavali prijatelji iz nekadašnjeg režima, ali vrha policije. Za nekadašnjeg zamenika komandanta SDG pričalo se da se posvađao sa Arkanom 1993. godine oko toga ko je prvi čovek **Tigrova**. Posle sukoba Mijović je napustio Erdut, gde je bio kamp za obuku gardista, ali je sa Ražnatovićem i dalje ostao veliki prijatelj. Mijović je bio u vezi i sa crnogorskim podzemljem i tvrdilo se da je učestvovao u nekim pucnjavama u Podgorici, Nikšiću i Kolašinu. Iako ga je tamošnja policija i privodila, ubrzo bi se obreo na slobodi. Navodno, to su mu omogućavali uticajni prijatelji. Pred kraj života Mija Pijuk je, kako su tvrdili upućeni, krenuo sa građevinskim poslovima. Kupovao je zemljište, gradio kuće i lokale, a potom ih preprodavao. Pretpostavlja se da se u tom biznisu i zamerio građevinskoj mafiji koja hara Beogradom. U zamršenim nitima Mijovićeve prošlosti, ali i poslovima koje je radio pred smrt - verovatno treba tražiti i uzroke njegovog smaknuća. Desetak dana kasnije na Karaburmi, ispred svoje kuće, ubijen je i Nebojša Pumpalović Pumpi (32). On je likvidiran hicima iz pištolja dok je popravljao svoj automobil. Pretpostavlja se da je žrtva poznavala ubice (pričalo se o dvojici), jer se neposredno pre hitaca čuo žučan razgovor. Pumpalović je na mestu ostao mrtav, a nedaleko odatle, u dvorištu, bili su mu supruga i dete. Pumpi je u javnosti bio poznat kao jedan od vođa navijača **Partizana**, a više puta je i osuđivan. Odgovarao je za razna krivična dela, uglavnom razbojništva, ali i napade na policajce. Iz zatvora je izašao tri meseca pre smrti. RAFAL U KUMA POLICIJA još traga i za napadačima koji su 10. novembra prošle godine na Novom obrenovačkom putu, oko 22.30 sati, ubili Miroslava Sekulića Sekulu (39) iz Železnika. U pucnjavi je teško povređena i njegova supruga Mirjana, dok je sreća spasla njihovog sedmogodišnjeg sina. Na Sekulu je otvorena vatra dok je u svom **mercedesu** čekao zeleno svetlo na semaforu. Iz suprotnog smera naišao je crni džip, sa zatamnjenim staklima iz kog je otvorena vatra iz **kalašnjikova**.Oko motiva Sekulićeve likvidacije uglavnom se nagađalo. Jedno vreme, kako se pričalo, bio je vlasnik kafića **Mali Hajat** i nekih picerija, a, navodno, imao je veze i sa pojedinim beogradskim sportskim kladionicama. Policija je tvrdila da joj je Sekulić dobro poznat, i to, uglavnom, zbog razbojništava, ucena i krađa. Navodno, bio je i osuđivan. Pričalo se i da je trgovao automobilima, kao i da je novčano pomagao nekim pevačicama, koje su bile na početku karijere. I njegove ubice su još N. N.
Krajem decembra iste godine u Beogradu je izvršen dvostruki zločin. Nepoznati zločinac ubio je Veljka Cerovića Cerku (43), vlasnika lokala **Plavi jahač** na Studentskom trgu, i njegovog kuma Ranka Vasiljevića Ruastikala (40). Ubica je sa vrata poznatog lokala otvorio vatru iz **škorpiona** i u kumove ispalio rafal. Obojica su na mestu bili mrtvi. Konobari su egzekutora opisali kao mladića od oko 30 godina (ne zna se kako su to utvrdili, jer je na glavi imao fantomku), jake građe i visokog oko 175 santimetara. Cerović je bio iz Sarajeva, poreklom iz Crne Gore, a u Beogradu je važio za čoveka koji pripada **bosanskoj ekipi**. Pored **Jahača**, držao je i nekoliko trafika, a tvrdilo se da je otvorio i lokale na Jahorini. Navodno, krenuo je i u posao sa izgradnjom stanova, a onda je ubijen. TOKOM rada Anketnih odbora Savezne Skupštine o ubistvu ministra vojnog Pavla Bulatovića, izjave je dalo desetine čelnih ljudi policije, ali i organa vojne bezbednosti. Stenogrmi sadrže niz dragocenih podataka o mafiji u Jugoslaviji, ali i o nekim sumnjama i indicijama ko su ubice u nekim likvidacijama, pa i motivima zločina. Doduše, radi se uglavnom o policijskim pretpostavkama, koje nikad nisu materijalno dokazane. Jedna od tih je i da je policajac Dobrosav Gavrić, koji je osuđen zbog ubistva Željka Ražnatovića Arkana, Milenka Mandića Mandu i Dragana Garića, prethodno likvidirao dvojicu oficira MUP Srbije. O tome je, pred Anketnim odborom, svedočio general Branko Đurić,koji je u to vreme bio prvi čovek beogradske policije: -Što se tiče Arkanove likvidacije,tu nema dileme-ljudi koji su uhapšeni su to i izvršili. Jedino nedostaje Gagi. Neposredni izvršilac Arkanovog ubistva koji se sada nalazi polupokretan u Centralnom zat6voru,to su isto spekulacije, **odradio** je bar još dva ili tri slučaja neposrednih likvidacija! - Koje ? -pitali su članovi anketnog odbora. - Sumnja se čak i za ubistvo nekih naših kolega,ali to su stvari koje stalno pokušavamo da razjasnimo. To su **živi** predmeti na kojima se još radi. On je čovek za koga se sumnja da je jednog sigurno, a možda i dvojicu naših kolega ubio, ali ne možemo mu ništa - bio je iskren nekadašnji načelnik SUP Beograd. O ovome se javno nikad nije govorilo. Ipak, upućena čaršija, ali i podzemlje govorili su,posle zločina u **Interkontinentalu**, da je Gavrić čovek iz ekipe Zorana Uskokovića Skoleta, po čijem je nalogu mnogo toga **odradio**. Uskokovićevo ime, prema operativnim saznanjima policije, vezivalo se i za likvidacije pukovnika Milorada Vlahovića Vlaje, savetnika u Upravi kriminalističke policije MUP Srbije, ali i potpukovnika Dragana Simića, načelnika OUP Savski Venac. Navodno, obojica su sa Skoletom sarađivala dok su bili u SUP Beograd i radili na rešavanjima najtežih zločina. Da li je i zašto Uskoković naručio njihovu smrt, sada se samo nagađa,jer je i on ubijen. Od **prozvanih** živ je jedino Gavrić i to kao direktni izvršilac tih egzekucija, a on - ćuti. O još nekim smaknućima dosta se govorilo pred Anketnim odborom. Jedno od njih je i smrt generala policije Radovana Stojičića Badže, likvidiranog 11. aprila 1997. Na konkretno pitanje ko ga je ubio, general Đurić je doslovce izjavio: -Ubile su ga cigarete. Visoku oficir policije pričao je da se na temu tog **biznisa** želelo da razgovara i sa Stankom Subotićem Canetom, ne kao osumnjičenim, već kao čovekom koji o tom švercu zna dosta. U sličnom tonu svedočio je i bivši načelnik srpske Državne bezbednosti general Radomir Marković:
-Stanko Subotić Cane i pokojni Radovan Stojičić su bili jedna poluga preko koje je funkcionisla ta trgovina cigaretama. Znači, Crna Gora - Stanko Subotić Radovan Stojičić.Pošto su ogromne pare bile u igri,nije se više znalo kome idu i koliko,onda je Badži bilo malo,pa je rekao: **Meni treba veći procenat**, pa su Crnogorci rekli **Ne može**,pa onda on zatvori granični prelaz i kaže : **Ne mogu cigarete ovamo**,pa onda oni prihvate.Znači jedna stalna igra i prepucavanje,pri čemu je u središtu svega toga bio Stanko Subotić. - Badža je ubijen zato što je imao veći apetiti nego što su mu dozvolili konstatovali su članovi Anketnog odbora. - Badža je imao veći apetit i on je postao smetnja u tom sistemu.Bio je hrabar čovek,odan policajac, dobar drug,ali ne za te poslove koje je obavljao.Najveća greška je učinjena prema njemu što je sa onoga što je znao da radi, postavljen da radi ono što ne zna. Onda je je podelio ljude na dobre i loše kriminalce,pa je sa dobrima sarađivao, a loše osuđivao. Moralo je da se završi ovako -konstatovao je i general Marković. Interesantan je i podatak koji se pojavio u stenogramu Anketnog odbora o likvidaciji Zorana Todorovića Kundaka, visokog funkcionera Jugoslovenske levice. Na pitanje dr Vojislava Šešelja da li se za Nenada Đorđevića, biznismena i,takođe, visokog priapdnka iste partije, sumnjalo da stoji iza Kundakovog ubistva, general Branko Đurić je rekao: - I sa njim bi bio obavljen jedan ozbiljan razgovor. Na široku temu, pa i na tu. Posebna priča je enigma zvana Voja Raičević, poznatiji po nadimku Amerikanac. O njegovom nestanku krajem devedesetih svašta se govorilo i pisalo, ali nikakvih tragova nema. Potpukovnik Mijodrag Gutić,koji je svojevremeno bio načelnik odeljenja za rešavanje ubistava beogradske policije, izneo je Anketnom odboru činjenicu da je Voja Amerikanac poslednji put viđen sa Bojanom Petrovićem. Taj čovek se sumnjičio da je jedan od glavnih narkodilera, koji je nedugo zatim i sam ubijen. Za Raičevića, koji je bio u bliskim vezama sa Ivanom Delićem, koga **prozivaju** za likvidaciju Pavla Bulatovića, pričalo se da je **odradio** dvadesetak smaknuća u Beogradu. O njegovoj smrti postoje dve verzije. Dr Šešelj je obelodanio da su ga,navodno, uhvatili Arkanovi ljudi i batinama naterali da prizna koga je sve ubio. O njegovom priznanju snimljena je i videotraka,a on je potom zacementiran i bačen u Dunav.Tako nešto, međutim, nika dnije dokazano, niti ima svedoka koji su gledali taj film. Bez obzira što je u svim ovim slučajevima reč o sumnjama i indicijama, to na neki način odslikava sve ono što nam se dešavalo poslednjih godina, kao i puteve nastajanja i sazrevanja organizovanog kriminala kod nas. Jedna od poslednjih faza ,koja već zvoni na uzbunu, su sve češće otmice bogatih ljudi za čije se oslobađanje traže milionski otkupi. U našoj zemlju u poslednje dve godine oteto je oko 70 ljudi,među kojima su i deca, za čiji je otkup isplaćeno od 50.000 do 15 miliona evra.Otmica je postala najunosniji posao srpskih kriminalaca. Profesor dr Živojin Aleksić to ovako objašnjava: -Srbija je postala **bara sa mnogo krokodila**.Mnogi evropski delikventi visokog ranga posle deportacije iz Nemačke,Italije, Francuske i Švedske početkom devedesetih stigli u Srbiju i Beograd, i tako smo dobili opasno srpsko podzemlje. Istovremeno, u Miloševićevo vreme kada su krijumčarenje i šverc bili sastavni deo sive ekonomije, kriminal je podignut na nivo **patriotizma**, što su ti ljudi umeli da iskoriste za sebe. Tada je stvoren kriminalni milje u Srbiji koji nova vlast nije umela da neutrališe i da savlada domaće podzemlje.Neki poslovi sive ekonomije, kao što su šverc nafte, cigareta i deviza su splasnuli, pa
je podzemlje ,u potrazi za izvorima živog i velikog novca ,odlučilo da **uvede** otmice kao novu vrstu svog zanimanja. Na tom putu mafije za brzom, a ogromnom zaradom, svi koji se ispreče, brzo bivaju uklonjeni. General policije Boško Buha nije poslednji.
