TI-MI-PRIPADAŠ-Karen-Rose

KAREN ROSE

TI MI PRIPADAŠ Prevela s engleskoga Martina Batinić

Naslov izvornika Karen Rose You belong to me

Copyright © Karen Hafer, 2011

PROLOG

Bayview, Delaware Subota, 7. ožujka, 11:15 »Oprostite, gospodine, ne možete gore.« Malcom Edwards pravio se da ne čuje dubok glas upravitelja marine. Ne obazirući se na bolove koji su mu se širili tijelom iscrpljenim bolešću, nije skidao pogleda sa svojega odredišta. Carrie On 1 ga je privlačila ljuljuškajući se u namreškanom zaljevu Chesapeake. Dolazila je oluja. Dan je bio kao stvoren za umiranje. Samo još nekoliko koraka i mogu se odmoriti. Uto mu počne tutnjiti dok pod nogama i s leña ga sustigne Daryl. »Hej! Stani! Ovo je privatni posjed. Hej, prijatelju! Rekao sam...« Malcom se trgne od bola kada ga snažna ruka zgrabi za nadlakticu i naglo ga okrene. Kratko je promatrao Darylovo lice, čekajući u tišini da se pojavi znak prepoznavanja. Napokon, muškarčeva se usta objese od zaprepaštenja. »Gospodine Edwards.« Daryl ustukne, a rumeni mu obrazi problijede. »Ispričavam se, gospodine.« »Sve je u redu«, odgovori mu Malcom blago. »I sam znam da ne nalikujem na sebe.« Bilo mu je jasno kako izgleda. Čudio se da ga je Daryl uopće prepoznao, unatoč dugogodišnjem poznanstvu. Malcom je sumnjao da bi ga mnogi od njegovih takozvanih prijatelja uspjeli prepoznati, no oni se nisu ni potrudili dovesti u tu prigodu. Samo je Carrie ostala uz njega, iako je Malcom katkad priželjkivao da nije. U dobru i u zlu. Sada je nesumnjivo bila riječ o ovome drugome.

1

Igra riječi: carry on na engleskom znači »nastavi«.

Mislila je da ne može čuti njezine jecaje u tuš-kabini, ali čuo ih je. Dao bi sve što ima samo da zbog njega ne mora trpjeti takav pakao. Ali čovjek ne može odlučivati o tome. To je Božje područje rada. Carrie je proklinjala Boga dok je gledala kako Malcom propada, ali Malcom si to nije mogao priuštiti. Već je imao dovoljno crnih mrlja na duši. Daryl teško proguta. »Mogu li vam nešto donijeti? Nekako vam pomoći?« »Ne. Sve je u redu. Idem pecati.« Podigne kantu s mamcima koju je kupio kao izliku. »Samo želim osjetiti vjetar na licu.« Posljednji put, dodao je u sebi. Okrenuo se prema brodu, odlučno stavljajući nogu pred nogu. Dok je ponovo zatutnjao kada je Daryl zakoračio njime, očito oklijevajući reći što mu je na umu. »Gospodine, dolazi oluja. Možda biste trebali pričekati.« »Nemam vremena čekati.« Istina nije mogla biti veća. Daryl se lecne. »Mogu pozvati posadu da vas izveze. Moj je unuk spretan mornar.« »Zaista to cijenim, ali katkad čovjek jednostavno mora biti sam. Čuvaj se i hvala ti.« Popeo se na brod, a cijelo mu se tijelo objesilo kada je rukama zgrabio kormilo. Prošlo je previše vremena otkako je posljednji put proveo cijeli dan u zaljevu. Ali imao je mnogo posla. Silni liječnici, liječenja i... Podigao je pogled prema zlokobnom nebu. I ispravljanje pogrešaka. Morao je ispraviti toliko toga, osobito ono što ga je progonilo dvadeset jednu godinu. Pomislio je na pismo koje je poslao i ponadao se da nije prekasno. Nadao se i da će moći kormilariti toliko da odmakne dovoljno daleko kako bi učinio ono što se moralo učiniti. Nadao se i da je utapanje slično tonjenju u san. Što je dalje odmicao, more je postajalo uzburkanije, a vjetar silovitiji. Naposljetku je ugasio motor i zatvorenih očiju osluškivao valove. Punim je plućima udahnuo slani zrak, kušajući svoj posljednji dan. Carrie će biti tužna, ali djelomice će joj i laknuti. Tog se jutra hrabro držala kada ju je poljubio na rastanku. Rekao joj je da će ići pecati nakon liječničkog pregleda. Kada joj policija pokuca na vrata

da joj priopći tužnu vijest, ona će se zakleti da njezin suprug nikada ne bi sebi oduzeo život. Ali u dubini duše znat će istinu. Zakoračio je na palubu namještajući štapove za pecanje. Morao je postaviti kulise za slučaj da netko pronañe brod nedirnut nakon što ga »preko palube zbaci« snažan val. Namicao je mamac na udicu kada mu misli zareže grub glas. »Tko su ostali?« Malcom se naglo okrene, a mamac mu sklizne kroz prste. Muškarac je stajao metar iza njega, u čvrstom raskoraku i ruku prekriženih na prsima. U stisnutim mu se očima očitavala mržnja pa Malcomu niz kralježnicu sklizne drhtaj straha. »Tko ste vi?« Čovjek sigurno zakorakne naprijed, unatoč ljuljanju broda. »Tko su ostali?« Ostali. »Ne znam o čemu govorite«, lagao je. Muškarac izvuče papir iz džepa, a Malcomu se stisne želudac kada prepozna pismo i vlastiti rukopis. Prisjeti se dogañaja prije dvadeset jedne godine. Znao je tko je taj čovjek. Bio je siguran da zna što želi. »Tko su ostali?« upita ga ponovo, pozorno naglašavajući svaku riječ. Malcom odmahne glavom. »Ne. Neću ti reći.« Muškarac posegne u džep i izvadi dugačak nož za filetiranje. Podigne ga proučavajući britku oštricu. »Ubit ću te«, reče bez imalo emocija. »Baš me briga. Ionako ću umrijeti. Ili to možda nisi primijetio?« Brod se zaljulja i Malcom zatetura, ali čovjek se i ne pomakne. Spretno se kreće na brodu. Ako je to bio onaj tko je Malcom mislio da jest, to je imalo smisla. Čovjekov je otac tad bio ribar i imao je vlastiti brod. Tad, ali više ne. U godinama koje su slijedile poslovi su propadali, a životi se raspadali. Uništeni. Zbog toga što smo učinili. Što sam ja učinio. Ubit će me. A ja to zaslužujem.. Ali nije namjeravao otkriti ostale, niti je želio umrijeti na grozan način. Nagnuo se u stranu.

Ali muškarac je bio brz. Zgrabio ga je za ruku i gurnuo ga na stolac na palubi, svezavši mu ruke i noge tankim užetom koje je izvukao iz stražnjeg džepa. Pripremio se. Umrijet ću. Muškarac se prijeteći uspravio. »Tko su ostali?« Dok mu je srce luñački tuklo, Malcom podigne pogled prema čovjeku, ali ne reče ništa. Čovjek slegne ramenima. »Progovorit ćeš. Da imam više vremena, učinio bih ti sve što si ti učinio njoj.« Pogled mu se susretne s Malcomovim. »Sve.« Malcom teško proguta prisjećajući se svega što se dogodilo te davne noći. »Žao mi je. Rekao sam da mi je žao. Ali ja joj ništa nisam učinio. Kunem se.« »Da«, gorko odvrati muškarac. »Pročitao sam to u tvojem pismu. A kada si napokon bio priznao, i dalje si bio prevelika kukavica da se potpišeš.« To je bila istina. Bio je kukavica onda, ali i sada. »Kako si znao da sam to ja?« »Shvatio sam da je netko od vas. U to ste doba svi trčali u istom čoporu. Svi ste se potpisali na onoj fotografiji momčadi.« Malcom zaklopi oči dok su slike navirale. Bili su mladi i nepodnošljivo arogantni. Mislili su da su uhvatili Boga za bradu. »Na onoj u vitrini s nagradama, u srednjoj školi.« Muškarac se prezirno nasmiješi. »Upravo toj. Tvoj se rukopis nije mnogo promijenio u dvadeset jednu godinu. I dalje pišeš »M« na isti način. Nisam trebao biti genij da pismo povežem s tobom. Što me vraća razlogu zašto sam svratio. Ti ćeš mi reći ono što želim doznati.« »Neću. Kao što sam napisao u pismu, to je izmeñu njih i Boga. Ništa od toga. Žao mi je.« Muškarčev podrugljiv cerek pretvori se u zlokoban smiješak. »To ćemo još vidjeti.« Nestao je ispod palube, a Malcom povuče uže kojim ga je vezao, iako je znao da je to uzaludno. Glavom su mu bljeskale slike

svih bolesnih, odvratnih stvari koje su te davne noći učinili djevojci dok je on stajao i gledao. Ne poduzevši ništa. Trebao sam nešto učiniti. Trebao sam to zaustaviti. Ali nije, a nisu ni ostali. I sada će on platiti cijenu. Napokon. Uto začu muklo udaranje nečega što je muškarac vukao iz teretnog prostora broda. Bila je to žena. Malcomu se utroba zgrči od užasa. Nosila je isti džemper kakav je utisnuo u sjećanje prije samo nekoliko sati. Kada je na rastanku poljubio svoju ženu. »Carrie.« Malcom pokuša ustati, ali ne uspije. Bila je vezana, s povezom preko očiju i usta, a čovjek ju je vukao za ruku. »Pusti je. Ona ništa nije učinila.« »Nisi ni ti«, odvrati mu on podrugljivo. »Sam si tako rekao.« Gurne Carrie na stolac i prisloni joj nož uz grlo. »A sada mi reci, Malcome. Tko. Su. Ostali?« Malcom u očaju pogleda muškarčeve stisnute oči pa zatim ponovo nož prislonjen uza ženino grlo. Nije mogao disati. Nije mogao misliti. »Ne sjećam se.« Kapljica krvi skliznu niz Carrien vrat kada se nož pomaknu. »Nemoj se ni usuditi lagati mi«, reče muškarac tiho. »Ako znaš tko sam, onda znaš i da nemam što izgubiti.« Malcom zaklopi oči. Nije mogao misliti dok ju je gledao. Previše se bojao. »U redu. Ali najprije je vrati na obalu. Inače ti neću reći.« Carrien bolni vrisak prigušio je povez u njezinim ustima. Malcom razrogači oči u užasu. Potom se silovito presavije kao da će povratiti. Nije mogao ponovo pogledati prst koji je muškarac podignuo proučavajući ga. Odrezan. Odrezao joj je prst. »Reći ću ti«, izgovori hrapavo. »Dovraga, reći ću ti.« »I mislio sam.« Muškarac se odmakne od Carrie, a ona se cvileći stisne koliko god su joj spone dopuštale. Muškarac iz prednjeg džepa izvuče malu bilježnicu i olovku. »Spreman sam.« Malcom brzo ispljune imena, mrzeći se zbog toga. Zbog svega. Zbog toga što je te noći ostao, što je gledao. Što je napisao pismo i

ugrozio svoju ženu. Čovjek nije pokazivao nikakve osjećaje dok je zapisivao imena. Potom vrati bilježnicu u džep. »Rekao sam ti«, reče Malcom prepuknula glasa. »Sada je vrati. Dopusti da joj pozovem liječnika. Molim te, stavi prst na led. Molim te. Preklinjem te.« Muškarac je proučavao nož, crven od Carriene krvi. »Je li i ona to rekla?« »Tko?« Muškarčeva se čeljust stisne. »Moja sestra. Je li preklinjala?« Zgrabi Carrie za kosu i zabaci joj glavu. Nož je prislonio uz njezin izložen vrat. »Je li?« »Da.« Malcomovo su tijelo protresali jecaji. »Molim te. Preklinjem te. Moja žena ništa nije učinila. Molim te. Rekao sam ti što si htio. Molim te, nemoj je više ozlijediti.« Muškarčeva se ruka trzne, a nož zareže. Malcom je vrištao dok je krv šikljala iz njezina tijela. Ne. Ne. Ne. Molim te, Bože, ne. Bila je mrtva. Carrie je bila mrtva. Čovjek bešćutno prereza uže kojim ju je bio vezao i njezino tijelo padne pred Malcomove noge. »Trebao bih te ostaviti ovdje da gledaš kako je jedu ptice«, promrmlja. »Ali netko bi te mogao pronaći prije nego što umreš. A onda bi me odao. Mogao bih ti odrezati jezik, ali opet bi pronašao način da progovoriš. A to znači da i ti moraš umrijeti.« Podigne Malcomovu bradu, primoravši ga da pogleda gore. »Ipak ću ti odrezati jezik. Želiš li još nešto reći, posljednji put?« Stojeći gol na doku, muškarac je promatrao kako mu odjeća tone u sivu vodu, slijedeći put kojim su krenuli Malcom i njegova žena. Do noći će već biti bliski prijatelji. Najgori dio oluje prošao je dok se bavio rješavanjem tijela. Bilo je mnogo krvi. Srećom, ponio je presvlaku. Pod tušem će isprati krv Edwardsa prije nego što Carrie On odveze u malu privatnu marinu čiji vlasnik neće postavljati nikakva pitanja. Ondje će crijevom isprati krv s palube i riješiti se svih oznaka po kojima se može zaključiti da brod pripada Malcomu Edwardsu.

Silazeći pod palubu, zaustavio se pokraj malog šanka, gdje je spremio bilježnicu. Morao je paziti da se ne umrlja krvlju. No taj mu popis ionako više nije trebao. Imena su mu se urezala u sjećanje. Neka od njih već je predvidio. No neka su bila iznenañenje. Svi će požaliti što nisu ispravno postupili prije dvadeset jedne godine.

JEDAN

Baltimore, Maryland Ponedjeljak, 3. svibnja, 5:35 »Nabavi si neke jeftine sunčane naočale...« Lucy Trask dašćući je pjevala zajedno sa skupinom ZZ Top dok je džogirala stazom koja je presijecala park iza njezina stana, ne mareći što nema nimalo sluha. Naposljetku, Gwyn je bila njihova pjevačica. Nitko nije mario za to kako zvuči Lucyn glas, samo njezino gudalo. Osim toga, jutros nije bilo nikoga tko bi je slušao, osim ostalih džogera koji su imali slušalice baš kao i ona. U ovo doba noći nije morala ni na koga ostaviti dojam, niti se morala brinuti o tuñem mišljenju. To je bio jedan od mnogih razloga zašto je voljela taj sat prije svitanja. Prošla je zadnji zavoj na kraju staze i usporila, kadli odjednom nestane njezina spokoja. »O, ne«, promrmlja tužno. »Ne opet.« Gospodin Pugh sjedio je za jednim od stolova za šah, dok mu je šešir od tvida odostraga osvjetljivala ulična svjetiljka. Skrenula je sa staze trčeći prema livadi, gdje je njezin stari prijatelj proveo tolike sate pobjeñujući šah-matom sve izazivače. Ti su dani odavno prošli. Sada je sjedio sam u mraku, pognute glave, ovratnika kaputa podignuta oko lica. Lucy uzdahne. Ponovo je odlutao iz stana. Usporila je korak kada se približila, tiho mu se primičući. »Gospodine Pugh?« Oprezno mu je dotaknula rame pazeći da ga ne preplaši. Nije volio da ga se prepada. »Vrijeme je da se vratite kući.« Tada se namršti. Obično bi je pogledao s izgubljenim izrazom u očima, a ona bi ga odvela natrag Barb, koja je već bila toliko umorna od brige za njega. No sada nije podigao pogled. Bio je miran. Vrlo miran. Srce joj se stisne. 0, ne. Ne, ne, ne. Ispružila je ruku da mu na vratu pronañe bilo, ali odmah zatim dlanom prekrije usta da priguši vrisak kada mu se tijelo prevali na

stol, a šešir otkotrlja s glave. Na trenutak je samo užasnuto zurila. Glava mu je bila izobličena, pod korom osušene krvi. A njegovo lice... Lucy zatetura unatrag. Žuč ju je pekla u grlu. 0, Bože. O, Bože. Nije imao lice. Ni oči. Slijepo zakorači unatrag. »Ne.« Jedva da je čula vlastiti tihi plač. Dah joj je zapinjao u plućima dok se silila disati. Učini nešto. Drhtavim rukama pronašla je mobitel u džepu kratkih hlača i uspjela nazvati 911, trznuvši se kada joj se javio odrješit glas. »Dobili ste 911. O čemu se radi?« »Ovdje...« Lucyn glas prepukne dok je zurila u leš. Zaklopi oči. To nije leš. To je gospodin Pugh. Netko ga je ubio. 0, Bože. 0, Bože. »Ovdje...« Nije mogla progovoriti. Nije mogla disati. »Gospoñice?« Telefonistica žurno ponovi. »Zbog kakvog nas slučaja zovete?« Lucy oštro pročisti grlo i pomisli na godine obučavanja. Prisili se umiriti glas. »Ovdje doktorica Trask s odjela patologije. Želim prijaviti ubojstvo.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:00 Inspektor J. D. Fitzpatrick proučavao je malu skupinu koja se okupljala iza žute vrpce. Susjedi, pomisli. Neki su još bili u kućnim ogrtačima i papučama. Neki su bili stariji, neki u srednjim godinama. Neki su plakali. Neki proklinjali. Neki su činili i jedno i drugo. Dok se približavao mjestu zločina, prošao im je dovoljno blizu da ih može prisluškivati. Sada je bio pravi trenutak za slušanje, kada im se pod utjecajem šoka razvezao jezik. »Kakva bi zvijer učinila takvo nešto bespomoćnom starčiću«, ljutito se pitala mlada žena stežući šake. »Nikada nikome nije naudio«, zaprepašteno reče muškarac do nje. »Proklete bande«, promrmlja stariji čovjek nikome odreñeno. »Više nije sigurno napuštati kuću.« J. D. primijeti dobro održavan travnjak malog parka u toj četvrti. Ovdje nije bilo ni traga bandama, ali to je već zaključio vozeći

se ovamo. Ova je četvrt svojim stanovnicima bila sigurno utočište. Sklonište koje nakaznost vanjskoga svijeta nije ni dotaknula. Znao je da je to samo privid. Nakaznost je bila posvuda. Sada je to postajalo jasnije i susjedima ovoga starca. Za ubojstvo nije bila potrebna banda. Bio je dovoljan samo jedan počinitelj, osobito ako je žrtva bila starija i ranjiva. »Ovo će dotući Barb«, slomljeno je plakala starija gospoña oslanjajući se na starijeg muškarca. »Koliko sam joj samo puta rekla da ga smjesti u dom? Koliko puta?« »Znam, dušo«, mrmljao je muškarac. Njihao joj je sijedu glavu oslonjenu na njegovo rame, štiteći je od mučnog prizora. »Barem je Lucy ovdje.« Starica kimne, šmrčući. »Ona će znati što treba učiniti.« Barb je vjerojatno bila supruga ili kći mrtvog muškarca, ah J. D. se upita tko je Lucy i što će to ona znati učiniti. Dva policajca u odorama stajala su jedan do drugoga unutar prostora ograñenog žutom vrpcom kojom se označavalo mjesto zločina. Jedan je bio okrenut susjedima, a drugi mrtvom tijelu. Zajedno su činili prepreku koja je sprečavala poglede na žrtvu koliko je god to bilo moguće. Jedinica za očevid već je bila ondje, fotografirajući i prikupljajući dokaze. Zajedno s policajcima zaklanjali su pogled gomili, ali J. D. je znao da su mnogi već dovoljno vidjeli prije nego što je mjesto zločina osigurano. Dva policajca pokazala su prema trećemu, koji je stajao do Drewa Petersona, voditelja jedinice za očevid. J. D.-ju su javili da se policajac zove Hopper. On je bio prvi koji se odazvao pozivu. »Hvala.« J. D. je obišao policajce, skamenjen onim što je vidio. Borio se zadržati miran izraz lica. Žrtva je sjedila na stolcu pričvršćenom za pločnik, tijela prevaljena preko stola za šah, glave i lica pretučenih do neprepoznatljivosti. Tko bi to učinio starcu? Zašto? Žrtva je bila odjevena u svijetlosmeñi baloner, zakopčan do vrata i opasan pojasom. Ruke su mu bile zataknute u džepove. Činilo se da nema krvi na kaputu ni oko stolca. Jedini vidljivi tragovi bili su osušeni na žrtvinom licu i vlasištu.

Policajac Hopper približi se sa sumornom odlučnošću. »Ja sam Hopper.« »Fitzpatrick, iz Odjela za umorstva.« I nakon tri tjedna na novom radnom mjestu još mu je bilo čudno tako se predstavljati. »Vi ste došli prvi?« upita ga i policajac kimne. »To je moje područje. Žrtva je Jerry Pugh. Šezdesetosmogodišnji muškarac, bijelac.« »Znači, poznavali ste ga. Žao mi je«, promrmlja J. D. Hopper ponovno kimne. »I meni. Jerry nikome ne bi naudio. Bolesno.« »Bio je dementan?« upitaj. D., a Hopper iznenañeno zaškilji. »Da. Kako ste znali?« »Gospoña u prvom redu rekla je da je govorila Barb kako bi ga trebala smjestiti u dom.« »To je gospoña Korbel. I vjerujem da jest. I ja sam. Ali gospoda Pugh, to jest Barb, nije željela. Pretpostavljam da nije mogla. Bili su u braku cijelu vječnost.« »Tko je pronašao tijelo?« Hopper se ponovo doimao iznenañenim. »Ona.« Pokaže na drugu stranu, gdje je žena stajala sama i promatrala. Ruke je prekrižila na prsima, a s lica joj se nije moglo ništa pročitati. No djelovala je krhko i njezina se napetost gotovo mogla opipati, kao da se sa svime jedva nosila. Bila je visoka, možda čak oko sto sedamdeset pet centimetara. Duga kosa koju je skupila u jednostavan rep bila je crvenkastozlatne boje i treperila je pod jarkim policijskim svjetlima poput sitnih plamičaka vatre. Bila je veoma privlačna, s pravilnim crtama lica koje su mogle krasiti i kakav kip. Možda je tako pomislio jer je stajala sasvim nepomično. Nosila je šuškavac, kratke hlače i moderne tenisice za džoging. To što je smjela prići toliko blizu mjestu zločina značilo je da nije običan slučajni promatrač, ali on je dosad nije vidio. A to bi lice svakako zapamtio. I te noge.

»Tko je...« zaustio je, ali uto se ona okrene i pogledi im se susretnu. U bolnom trenutku prisjećanja postane mu jasno tko je. »Doktorica Trask«, reče tiho. Lucy Trask, patolog. Lucy će znati što treba učiniti. »Ona ga je pronašla?« »Malo prije zore«, odgovori Hopper. »Doktorica... Pa, ona je vrlo draga, to je sve.« J. D. se morao nakašljati da pročisti grlo. »Znam. Gdje je gospoña Pugh?« »Moj partner Rico otišao je po nju. Nitko se nije odazvao kada je kucao na vrata njihova stana. Pazikuća ga je pričekao s ključem. Do tada je već cijela zgrada bila ovdje. Svi su poznavali gospodina Pugha. Rico je pregledao stan, ali gospoñi ni traga. Njezin automobil nije na parkiralištu.« »Nema traga umorstva u stanu?« »Ne. Rico kaže da se čini kao da je otišla. Na kuhinjskom je podu nekoliko dodatnih zdjelica mačje hrane, a sva su električna pomagala isključena. Pazikuća je otišao po kontaktni broj koji je navela na ugovoru o najmu.« J. D. je slušao Hoppera ne skidajući pogled s liječnice. Ona je gledala drugamo, ali je uspio zamijetiti razornu tugu u njezinim očima. J. D. ponovo pogleda policajca. »Pozovite Rica. Recite mu da ne zove taj broj. Neka ga da meni. Ne želim da itko drugi obavijesti suprugu.« Hopper se namršti. »Barb Pugh nije umiješana. Gotovo joj je sedamdeset godina.« »Razumijem.« Bilo bi neobično da takva starija žena napravi nešto ovakvo. »Ali moram postupiti kao da jest sve dok se ne dokaže suprotno.« Hopperovo mrštenje popusti. »U redu. Pozvat ću Rica.« »Hvala.« J. D. čučne do žrtve, pobliže je proučavajući. Netko je obavio temeljit posao na gospodinu Jerryju Pughu. Upotrijebljeno oružje bilo je tupo i tvrdo. Napad je bio nesmiljen. Svaka crta muškarčeva lica bila je zdrobljena.

Bijes, pomislio je. Ili možda ludilo izazvano utjecajem droga. Toga se nagledao u Odjelu za narkotike. Ovo nije bio običan napad. Netko je potpuno izgubio kontrolu. Drew Peterson iz jedinice za očevid čučne do njega. »Hej, J. D., došao si brzo. 'Si napokon prodao onu svoju gajbu u predgrañu?« J. D. i Drew rasporeñeni su u istu policijsku postaju odmah nakon akademije, ali nisu se često viñali otkako je Maya umrla. J. D. otada zapravo nije često viñao nikoga. Premještaj u Odjel za narkotike milostivo mu je oduzeo sve vrijeme. Ali dolazak u novi odjel bio je čisti rez. Novi početak. Koliko god mu je bilo žao jadnog starčića prevaljenoga preko stola za šah, toliko se radovao promjeni. »Ma kakvi.« Nakon što je na tržištu bila nepodnošljivo dugih godinu dana, J. D. je gotovo odustao od zamisli da proda kuću koju je nekoć dijelio sa ženom. »Našao si nešto?« »Zasad ne mnogo. Upravo smo završili s fotografiranjem. Patolozi moraju obaviti svoj dio posla, a onda ćemo početi. Gdje je Stevie?« »Stiže.« Čim bi uspjela dogovoriti čuvanje svoje djevojčice, J. D.-jeva partnerica Stevie Mazzetti sjajno je obavljala posao. No danas je čuvanje djeteta propalo. J. D. nije imao ništa protiv toga da je pokriva. Nije to često morao činiti. Stevie je bila dobra policajka, a J. D. joj je mnogo dugovao. J. D. pokaže na travu ispod stola za šah. »Nije ovdje ubijen. Nema krvi na travi ni na svjetlosmeñem ogrtaču. Što misliš, kako je došao ovamo?« »Rekao bih invalidskim kolicima. Pronašao sam tragove kotača u travi. Uzet ćemo otiske budemo li mogli. No kolica nema. Tko god ga je ovdje istovario, ponio ih je sa sobom.« »Nema tragova guma od puteljka do stola«, reče J. D. »Vukli su ga ili nosili, što bi značilo da je netko odvezao prazna kolica. Ako su ga vukli, možda ima trave na cipelama.« »Ako ima, zalijepljena je za potplate. Jesi li mu vidio cipele?« upita Drew. J. D. se nagnuo da pogleda ispod stola. Žrtvine cipele bile su nove i nedavno ulaštene.

»Nema ogrebotina. Čini se da ga nisu vukli.« »Znaš li koliko koštaju ove cipele?« »Mnogo.« Cipele su se doimale vrlo skupima. Možda su čak izrañene po mjeri. J. D. preko ramena pogleda zgradu. Stanovi nisu bili najniže klase, ali se ne bi moglo reći da su u kategoriji hotela Ritz. »Pretpostavljam da je ono što je uštedio na stanarini potrošio na cipele. Pitam se čime se gospodin Pugh bavio prije nego što je obolio od demencije.« »Doktorica će znati«, odgovori Drew. »I ona ovdje stanuje.« »Je li ga dobro poznavala?« upita, a Drew ponovo kimne. To je bio razlog njezinoj tuzi i tome što je trčala baš ovim parkom. I dalje je nepomično stajala zureći u tijelo i J. D. se sažali nad njom. »Sigurno je doživjela veliki šok. Ona neće obaviti očevid?« »Ne. Zvala je tehničare i naručila opremu. Čini se da se dobro drži.« »Ali ne zadugo«, promrmlja J. D. »Ispitat ću doktoricu Trask, a onda ću vidjeti mogu li doći do žrtvine supruge i nekih svjedoka. Zovi me ako nešto pronañete.« »Jasno.« Lucy Trask ispravi ramena kada primijeti J. D.-ja kako joj prilazi. Nije plakala, ali bila je veoma blijeda. Netremice je gledala mrtvog čovjeka na stolcu. »Doktorice Trask? Ja sam inspektor Fitzpatrick.« »Znam«, reče ona bezbojno. »Vi ste Mazzettin novi partner. Gdje je Stevie?« »Na putu ovamo. Smijem li vam postaviti nekoliko pitanja?« »Naravno.« Govorila je, ali usne su joj se jedva micale. »Mogli bismo sjesti u moj automobil. Ondje će vam biti udobnije.« Ona stisne zube. »Ne. Ostat ću ovdje. Molim vas, samo me pitajte što morate, inspektore.« Glas joj je bio pun bespomoćnog bijesa. Govorila je jedva primjetnim naglaskom. Ne sasvim južnjačkim, ali moglo se zaključiti da nije iz grada. Barem ne od roñenja. »U redu. Poznavali ste žrtvu?« Ona kratko kimne, ali ne reče ništa.

»Žao mi je, doktorice. Znam da vam je ovo iznimno teško. Vi ste ga pronašli?« nastavi on, a ona ponovno kimne. »Kada?« »Otprilike u pet i trideset. Trčala sam. Vidjela sam gospodina Pugha u njegovu stolcu.« Riječi je izgovarala mehanički, kao da daje izvješće. »Pomislila sam da je opet odlutao iz stana.« »Zato što je bio dementan«, dodaj. D., a ona podignu pogled. Oči su joj bile bistre, prodorno plave i veoma izražajne. Sada su se smračile od tuge, bijesa i šoka, ali J. D. pomisli kako sigurno mogu biti tople i sućutne. Tih se očiju još dugo sjećao nakon što ih je prvi put vidio. Samo jedanput do sada. A oči su bile jedino što je vidio jer joj je ostatak tijela bio pod maskom i odijelom. Nije joj vidio lice, ali njih je dobro upamtio. »Gospodin Pugh bolovao je od Alzheimerove bolesti«, potvrdila je. »Koliko bi često odlutao od kuće?« Ramena joj se umorno objese. »U posljednje vrijeme tri do četiri puta na tjedan. Barb ipak mora katkad spavati. Kada bi odlutao po noći, obično bih ga ja pronalazila.« »I vodila kući?« »Da.« Rekla je to toliko tiho da ju je jedva čuo. »Nije se opirao?« »Ne. Nije bio nasilan.« »Neki bolesnici koji pate od Alzheimera jesu,« dometne J. D. Brada joj se malo podigne. »Neki jesu. Ali on nije. Mogli smo ga smiriti.« Ona nije samo poznavala žrtvu, shvati J. D. Bili su bliski. »Jutros ste rano izašli.« »Da. Uvijek trčim prije zore.« »Jeste li primijetili žrtvu da ondje sjedi kada ste krenuli trčati?« Doimala se ljutitom. »Ne. Da jesam, bila bih ga odmah odvela kući.« »Znači, nije bio ondje kada ste počeli trčati?« Ona kratko zatrepće, kao da je tek tad shvatila pitanje. »A, tako. Ne. Možda je bio ondje, ali nisam ga mogla vidjeti. Ja krećem s druge

strane zgrade i trčim po rubu četvrti prije nego što presiječem park na putu natrag.« »Jeste li vidjeli nekog drugog?« »Samo druge trkače. Ne znam im imena. Možda bi policajac Hopper mogao znati.« Ona pogleda prema zgradi. »Gdje je policajac Rico? Otišao je provjeriti kako je Barb.« »Čini se da nje nema.« Njezin ga pogled presiječe, ovaj put ispunjen divljim strahom. Vitka ruka vješto ga zgrabi za nadlakticu. »Kako nema? Mrtva je?« upita ga panično, a on odmah požali zbog krivog izbora riječi. »Ne, ne«, umiri je, potapšavši je po ruci. Koža joj je bila ledena. On joj odmaknu prste sa svojeg rukava i stane joj trljati dlan objema rukama. »Čini se da je otišla. Stan je prazan, a automobil joj nije na parkiralištu.« Njezina se panika pretvori u nevjericu. Nije izvukla ruku iz njegova stiska. »Ne. Barb ga nikada ne bi tako ostavila samoga.« »Ali nema je.« Ona tržne ruku i uzmakne, a iz lica joj nestane i posljednji tračak boje. »Ne. Nikako. Ona ga nikada ne bi svojevoljno napustila. Netko ju je oteo. O, moj Bože.« »Isključila je sva pomagala u kuhinji«, reče J. D., promatrajući kako njegove riječi probijaju put kroz njezinu nevjericu. »Je li to činila kada je odlazila na put?« Liječnica tupo kimnu. »Da. Ali ne mogu povjerovati da bi ga ostavila samoga. Bila mu je predana.« »Katkad ljudi pod stresom čine stvari koje inače ne bi«, reče J. D. oprezno. »Briga za bračnog partnera koji boluje od Alz...« »Ne,« ona ga ljutito prekine, a glas joj poprimi zapovjednički ton. »Ne. Za Boga miloga, gospodin Pugh se sam nije mogao ni odjenuti. Nije mogao ni zavezati...« Odjednom zamuca i namršti se. J. D. se nagnu bliže kada ona ne završi rečenicu. »Zavezati što?« Ali ona je već krenula prema tijelu. »Cipele«, odvrati preko ramena. »On nosi cipele s vezicama.« J. D. se požuri za njom, spreman povući je natrag ako se previše približi. Ali ona zastane i čučne točno na mjestu gdje je i sam čučnuo

prije nekoliko minuta. Nešto se pomaknulo i ona kao da se probudila. Iz nje je isijavala snaga. Zrak je gotovo brujio. On se očarano spusti na njezinu razinu, promatrajući joj profil dok je gledala u žrtvine noge. Boja joj se vratila u lice i obrazi su joj se naočigled zarumenjeli. Ne, nikada ne bi zaboravio to lice. »Gospodin Pugh već pet godina ne nosi obične cipele«, promrmlja ona, ponovo mu skrenuvši pozornost na mrtvog čovjeka na stolcu. »On nosi ortopedske cipele s kopčanjem na čičak. Barbini prsti previše su ukočeni da bi mu vezivala vezice.« »Možda je imao dva para«, doda J. D., ali ona odmahnu glavom. »Ovo su cipele Ferragamo. Gospodin Pugh nikada nije imao toliko novca. Čak i da jest, ne bi ga potrošio na cipele.« »Čime se bavio? Mislim, prije bolesti.« Ona podigne pogled. Sada je bio bistar. Budan. I prepun olakšanja. »Bio je profesor glazbenoga u školi, a cipele je kupovao u JCPenneyju2. Ovo nije Jerry Pugh.« Zvučala je veoma sigurna u to što govori. »Kako možete biti tako sigurni?« upita je. »Ove cipele nisu njegova broja«, odgovori. »Ove su broj četrdeset dva. Gospodin Pugh nosio je broj četrdeset četiri.« Potom zaklopi oči, stišćući usta koja su drhtala. »O, Bože. O. Bože. Nosi. Nosi broj četrdeset četiri. Još je živ. Ovo nije on. Ovo nije on.« »Jeste li dobro, doktorice Trask?« Ona kimne, dršćući i stežući šake. »Dobro sam.« U to nije bio sasvim siguran, ali nadao se da bi znala ako će se onesvijestiti. »Kako znate broj cipela gospodina Pugha?« upita je, neuvjeren. »U svojem poslu viñam mnogo stopala, inspektore. Znam o čemu govorim.« Zamislio je tijela u hladnoj prostoriji mrtvačnice, samo sa stopalima koja vire ispod plahti, s ceduljama obješenima o palce. »Vjerujem da znate. Ali kako znate njegov broj?«

2

Američki lanac trgovina namijenjen srednjoj klasi.

Ona tržnu ramenima od nelagode dok je promatrala žrtvino izmrcvareno lice. »U veljači sam pronašla gospodina Pugha kako ovdje sjedi, na svojem stolcu. Otišao je iz kuće bosonog i noge su mu se gotovo smrzle. Pozvala sam hitnu pomoć i pokrila mu ih svojim kaputom. Znam kojeg su mu broja stopala. Stopala ovoga muškarca su premala. Ovaj čovjek nije gospodin Pugh.« »Bilo je vrlo lijepo od vas što ste masirali stopala starcu«, promrmlja on. »Svatko bi to učinio.« Nije bio pretjerano uvjeren u to. »Zovete ga gospodin Pugh, ali Barb zovete imenom. Zašto?« Primijetio je da ju je to iznenadilo. Oklijevala je. »Stare navike teško umiru, pretpostavljam«, rekla je napokon. »Nisam to primijetila.« »Koliko ste dugo poznavali gospodina Pugha?« »Dvadeset godina. On mi je predavao. U srednjoj školi.« Rekla je to zastajkujući, kao da oklijeva otkriti taj podatak. Potom brzo ustane, a on krene za njom. »Ovaj muškarac nema sedamdeset godina. Da nisam bila tako zatečena, zamijetila bih to odmah.« »Imali ste pravo na takve osjećaje«, počne J. D., ali ona odmahnu rukom. »Mogao bi imati pedeset, možda. Viši je od gospodina Pugha, i to dobrih pet centimetara.« Pozorno se nadvila nad mrtvačevu glavu. Osušena krv skorila se na tjemenu u debelom sloju. »Ćelav je, kao i gospodin Pugh. Ili mu je glava obrijana. Reći ću vam točnije kada ga postavim na stol.« »U redu, pretpostavimo da ste u pravu i da ovaj muškarac nije Jerry Pugh. Zašto ste isprva mislili da jest?« »Najprije, sjedio je na stolcu gospodina Pugha.« »To ste i prije spomenuli. Kako to mislite, njegovu stolcu?« »Kada odluta, uvijek dolazi ovamo, na ovaj stolac. Prije bolesti bio je sjajan u šahu. Dolazio bi ovamo svaki dan poslije škole i uvijek su ga čekali oni koji su ga htjeli izazvati u igri.« Ona se lagano strese. »Osim toga, tu je i ovo.« Ona pokaže na šešir od tvida. »Gospodin

Pugh ima isti takav. Bio mu je navučen preko lica, kao da spava. Spao je kada sam mu dotaknula rame, a njegovo tijelo palo naprijed.« Zastane, grizući donju usnu. »Gospodin Pugh ima i sličan ogrtač.« J. D. se namršti. To mu se nimalo nije sviñalo. »Tko zna da gospodin Pugh obično doluta ovamo?« Lucy se polako okrene i pogledi im se susretnu. Izgledala je zabrinuto. »Svatko iz zgrade. Svatko u svim susjednim zgradama. On često zna odlutati, i po noći i po danu. Zašto?« Postavila je pitanje iako je on bio siguran da već zna odgovor. »Tko zna da trčite svako jutro prije zore?« »Drugi trkači. Svatko tko je u to doba budan. Zašto?« ponovila je. »Zato što nije ubijen ovdje. Drew misli da su ga dovezli invalidskim kolicima od prednje strane vaše zgrade. Netko se dobro potrudio da ga se pronañe baš ovdje.« Ona ponovo pogleda šešir. »Mislite da je netko želio da ga baš ja pronañem.« Mislio je upravo to, ali nije htio naprečac donositi zaključke. »Neka zasad sve ostane na tome da se netko jako potrudio da ga se pronañe ovdje.« »Ruke su mu u džepovima«, tiho primijeti Lucy. »Lice mu je unakaženo. Netko je želio da ga se pronañe, ali ne i identificira. Mislim da ćete otkriti kako su mu vršci prstiju... izmijenjeni.« »Ili odstranjeni«, mrko će J. D. »Ili odstranjeni«, ponovi ona. »Mrtvačka ukočenost je prošla. Mrtav je najmanje dva dana. Vrijeme smrti moći ću vam točnije reći nakon pregleda.« Malo se nagnula prema naprijed, proučavajući ozljede lica. »Koristili su se tupim predmetom. Više ću znati...« »Nakon pregleda«, dovrši on. »Prenesimo ga onda. Želio bih mu pregledati džepove da vidim ima li kakve dokumente, ali ne želim da se neki dokaz izgubi u travi. Možemo li mu pregledati džepove čim ga dovedete u mrtvačnicu?« Lucy ga otvoreno odmjeri. »Ili vas je Stevie dobro uvježbala ili vas jednostavno odlikuje zdrav razum. Većina policajaca htjela bi da ga pregledam upravo tu.«

Zbog njezina odobravanja osjećao se... dobro. Baš kao i prvi put kada su se upoznali. Sumnjao je da se ona toga sjeća, a njemu se nije žurilo to spomenuti. Iza njih se s treskom zatvore vrata pa se oboje u isti čas okrenu prema medicinskom tehničaru koji je prema njima gurao kolica sa složenom vrećom za tijelo. »Tek sam se vratila nakon dvotjednog odmora«, reče Lucy. »Možda me čeka mnogo posla pa ga neću stići danas zarezati. Ali možemo se naći u mrtvačnici da ga letimice pregledamo i da vidimo što ima u džepovima.« »Velika vam hvala. Ja ću se potruditi pronaći Pughe. Želim se uvjeriti da su dobro.« »Hvala. Presvući ću se i krećem s poslom.« Ponovo je pogledala tijelo presavijeno preko stola za šah. »Želim vjerovati da sam na ovo naletjela slučajno i da stavljanje tijela ovoga muškarca na ovo mjesto nije imalo nikakve veze sa mnom.« »Ali ipak u to ne vjerujete.« »A vi?« Želio ju je smiriti, ali nije joj htio lagati. »Ne.« Ona uzdahne. »Ni ja.«

DVA

Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:20 Dakle. To je prošlo mnogo bolje nego što se usudio nadati. Neko je vrijeme proveo u napetom iščekivanju, nadajući se da će Lucy Trask naići, nadajući se da će se kretati uobičajenom stazom. Nije se trebao brinuti. Bila je predvidiva kao i sunce koje je toliko mrzila. Pronašla je tog kučkinog sina, baš kao što je i planirao. Uživao je u dragocjenim minutama dok je mislila da je to tijelo starca. Nažalost, sve je prebrzo otkrila. Trebao sam mu promijeniti cipele. Glupa pogreška. Mogao sam je mučiti mnogo dulje. Zaista je voljela tog starca, gospodina Pugha. To je dobro znati. Uhodio je dva inspektora koji su razgovarali. Muškarac je prvi stigao. Žena je stigla nedavno. Sada kada je doznao tko radi na slučaju, mogao je pokrenuti plan B. Podmetanje nečega što će im skrenuti pozornost za slučaj da mora brzo nestati. Policajci su imali obitelji, a on će se njima poslužiti bez imalo razmišljanja. Baš kao što su se oni poslužili mojom. Osvetit će se, jednim tijelom za drugim. Usta mu se iskrive u zadovoljan osmijeh. Već je bio spreman za sljedeće ime na popisu. Jedva je čekao. Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:35 Lucy duboko uzdahne oslanjajući se na mrtvačko vozilo dok je navlačila kombinezon. Srce joj je još snažno tuklo. To nije on. To nije gospodin Pugh. Ali tko je? I zašto je ostavljen ondje, u stolcu gospodina Pugha? Da ga ja pronañem? Zadrhti cijelim tijelom dok je povlačila zatvarač preko sportske odjeće. Već je bilo dvadeset stupnjeva, ali ona se smrzavala. Od šoka, pomisli. Malo je nedostajalo da počne hiperventilirati, osobito na kraju.

Trljajući ruke, sjeti se da je inspektor Fitzpatrick učinio isto. To je bilo vrlo ljubazno od njega. I djelotvorno. Ruke su mu bile tople kao peć. Pitala se je li mu već prešlo u naviku grijati ruke onih koji bi otkrili leš. No potom se sjeti da nije imao mnogo prilika da to učini, barem ne dosad. Bivši partner Stevie Mazzetti otišao je u mirovinu prije samo tri tjedna, a Fitzpatrick tada još nije radio u Ubojstvima. Došao je iz Narkotika i . . . A tako. »Narkotici«, reče naglas. Djevojčica. Prije dvije godine. On je sam došao nazočiti autopsiji djeteta stradaloga od zalutalog metka u obračunu narkodilera. Ondje sam ga vidjela. Pokušavala se sjetiti dok joj je on pomno proučavao lice, misleći da je ona svu pozornost usmjerila na žrtvine cipele. I on se pokušavao sjetiti. »Dobro kažeš«, promrmlja žena koja joj je sada stajala zdesna. »O tom bi čovjeku odmah mogla postati ovisna.« Lucy podigne pogled i preokrene očima. Medicinska tehničarka Ruby Gomez besramno je pogledom gutala inspektora Fitzpatricka dok je stajao nekoliko vozila dalje, udubljen u razgovor sa Stevie Mazzetti koja je upravo stigla na poprište zločina. »Ruby«, prosikće Lucy. »Prestani ga gutati očima.« Ruby se ne pomakne. »Zašto? Ti si sama rekla da je poput narkotika.« »Rekla sam samo >Narkotici<. Došao je iz Narkotika.« »Znam. Zapravo o tom čovjeku znam sve.« »Na primjer?« upita Lucy, svjesna da zvuči razdražljivo. »Na primjer da je neodoljiv.« Ruby se dobro zabavljala. »Što bih još trebala znati?« »Da je vrijeme za posao. Imamo mrtvaca prevaljenoga preko stola za šah. Usredotoči se.« »Već jesam. Na živog seksipilnog policajca s jako dobrom guzom«, odvrati Ruby britko, a potom se okrene uz pomirljiv uzdah. »Dobro. Idemo do mrtvog frajera.« Zatvorila je stražnja vrata vozila, bacivši još jedan pogled na Fitzpatricka. »To je pravi muškarac.«

Lucy odmahne glavom, iako se zapravo slagala s njom. J. D. je bio visok, tamnokos i zgodan, a bilo je i nečega u načinu na koji se kretao. Bio je vitak na mjestima gdje su mnogi policajci bili dobro popunjeni. Zračio je samouvjerenošću. Gotovo opasnošću. Njegova ljubaznost samo je isticala te odlike. Zgodni i arogantni odmah su upadali u oči. I zato ih je bilo lako izbjegavati. Ljubazni bi se provukli ispod domašaja radara i... bum. Podignula je svoj pribor za terenski pregled i krenula. »Muškarci koji tako izgledaju redovito donose mnogo više briga nego što su toga vrijedni.« »Na duge staze, svakako«, složi se Ruby i cmokne jarko crvenim usnama. »Sigurno da se za takvog ne bih udala. Ali na kratke se staze takve brige dobro isplate.« Crvena je bila njezin zaštitni znak jer Ruby ni u kojem pogledu nije bila suzdržana osoba. Crvenu je nosila na usnama i na dugim noktima koje bi prilijepila na kraju svake smjene. Muškarci su se oko nje rojili kao pčele oko matice, a Ruby je uživala u središtu pozornosti. Lucy se ona sviñala. Na poslu su održavale prijateljstvo na koje su mnogi odmahivali glavom. Ulje i voda, govorili su drugi. Bilo je jasno koja je od njih dvije voda. Ruby je bila zamjetljiva i živa ondje gdje je Lucy bila suzdržana. Bezbojna. Ili su barem tako svi mislili. Čak ni Ruby nije znala čime se Lucy bavila kada bi napustila ured. Nitko od njih nije imao pojma. I što se Lucy ticalo, tako je trebalo i ostati. »Brigama se bavi u slobodno vrijeme«, otrese se Lucy. »Obećala sam inspektoru Fitzpatricku da ćemo ovoga obraditi čim ga odvezemo u mrtvačnicu. Koliko uopće slučajeva imam danas?« »Možda četiri«, odgovori Ruby odsutno, kradomice pogledavajući preko ramena. »Dolazi. Inspektor Neodoljivi. Stevie Mazzetti je s njim.« »Ruby«, prasne Lucy, a ova ponovo uzdahne. »Vidiš, to je razlika izmeñu nas dvije«, reče. »Koja, ta što sam ja profesionalac?« sarkastično odvrati Lucy.

Ruby se naceri. Ta je primjedba nije nimalo uvrijedila. »I ta. Curo, ti moraš više izlaziti. Viñati neke muškarce koji nemaju cedulje ovješene o nožne prste.« »Trenutačno je žrtva na stolcu moja glavna briga.« Ruby napući usta. »Oh. A sada ćemo postati uštogljeni.« Lucy se zaustavi. »Netko je želio da ga ja pronañem«, reče za sebe. »Prerušio ga je tako da pomislim kako je to netko meni važan. Sada mi je najvažnije da otkrijem tko je to i kako je umro, tako da policajci mogu otkriti tko je to počinio.« Ruby se pribere. »Oprosti. Zašto ti ne bi krenula u laboratorij? Alan i ja ćemo ga premjestiti u vreću.« »Da je to moj prijatelj, prepustila bih ti ga. Ali nije, a policajcima trebaju neki odgovori.« Ruby kimnu. »Bacimo se onda na posao.« »Hvala.« Ruby ode do mjesta gdje je čekao tehničar Alan Dunbar, usput preko ramena pogledavajući inspektora Fitzpatricka. Lucy je i sama došla u napast da to učini, ali imala je ozbiljnija posla. Morala je identificirati muškarca. I odgovoriti na pitanje. Zašto bi netko postavio žrtvu tako da je ja pronañem? »Lucy! Što je ovo? Jesi li dobro?« Glas joj je bio poznat poput njezina vlastitoga, pa kada se okrenula, Lucy automatski spusti pogled. S jedva sto pedeset centimetara, Gwyn Weaver bila je za glavu niža od Lucy samo u čarapama. U radnim čizmama, Lucy ju je nadvisivala još i više. Lucy je iznenadilo što je njezinoj najboljoj prijateljici trebalo toliko da ovamo stigne. Kada bi se nešto dogañalo, Gwyn bi meñu znatiželjnicima obično bila u prvome redu. Jutros je njezin blagi glas zvučao kreštavo i uspaničeno, pa Lucy zausti da je umiri. »Ja sam...« Lucy iznenañeno zamuca, podigne bradu i raširi oči od iznenañenja kada ugleda muškarca u njezinu društvu. »Royce.« Muškarca koji je zurio u njezino radno odijelo s velikom službenom oznakom na leñima. Royce, koji ju je poznavao samo iz kluba. »Vi... Oboje ste došli.«

Sranje. Kada se Gwyn doselila u njezinu zgradu, Lucy je bilo jasno da će se ovo dogoditi prije ili poslije. Da će je u nekom trenutku neki od muškaraca s kojima je Gwyn bila u vezi vidjeti u odijelu njezina dnevnoga posla. Samo se nadala da će tada biti u nekom od svojih urednih strogih odijela sa suknjom, a ne u radnom kombinezonu. I svakako nije mislila da će se to dogoditi baš danas. Iako je mogla. Jučer su je kasno povezli iz zračne luke i bilo je za očekivati da će Royce prespavati kod Gwyn. Inače to ne bi uopće bilo važno. No jutros jest. »On zna, Lucy«, reče Gwyn tiho. Proučavala je Lucyno lice dok se na njezinu panika polako povlačila. »Morala sam mu reći. Ali neće nikome otkriti.« »Obećavam«, oglasi se Royce, koji je očito prihvatio njezin dnevni posao. »Pretpostavljam da zapravo nisi išla u Kaliforniju na trgovačku konferenciju.« »Ne«, prizna Lucy. »Bila sam na simpoziju forenzičke patologije.« »Čemu laganje?« upita, više zbog znatiželje nego ljutnje. »Neki se ljudi ne mogu nositi s mojim poslom. Ovako je lakše.« »To mogu razumjeti«, odgovori on i utješno se nasmiješi. »Što se ovdje dogodilo?« Gwyn se osvrne da promotri poprište ubojstva. »Susjedi su rekli da je gospodin Pugh. Ali ti si ovdje, u poslu i neuznemirena. Tako da je to sigurno pogrešno.« »Mislila sam da je on, ali nije. Još ne znamo tko je.« Gwyn je pogleda, tamnih očiju mrkih od zabrinutosti. »Ali sigurna si da nije gospodin P.?« upita, tako iskreno zabrinuta da se Lucy nije mogla naljutiti. »Sasvim. Čujte, sada moram raditi. Čujemo se poslije?« »Večeras«, odvrati Gwyn i značajno kimne. »Svima si nedostajala.« I oni su njoj. Nikada toliko dugo nije bila odsutna i svake se večeri pitala što društvo sada radi. »Nastojat ću. Možda ću morati ostati na poslu.«

»A upravo je zato moramo i sada ostaviti«, reče Royce. »Hajde. Došla si, vidjela si i sada se možeš vratiti natrag na spavanje.« Prijateljski se osmjehne Lucy i stisne joj rame. »Javi nam ako ti bilo što treba. Drago mi je da nije tvoj prijatelj.« »Hvala.« Promatrala ih je dok su odlazili. Pokraj Roycea, Gwyn se doimala još sitnijom, nalik na lutku. On ju je obgrlio, štiteći je od neugodna prizora, i Lucy odjednom osjeti žalac usamljenosti. Gwyn se uvijek nadala da će njezin sljedeći partner biti onaj pravi, ali dosad to još nikad nije upalilo te su se i dalje držale zajedno kao dvije slobodne žene. Ali sada joj se činilo da bi Gwyn mogla biti u pravu. Stvari će se promijeniti. A ja ću ponovo biti sama. 0 čemu ću se brinuti poslije. Vratimo se na posao. Kada je stigla do tijela, Lucy položi pribor na tlo, do spuštenih bolničkih kolica na kojima je Alan već priredio vreću za tijelo. Ona podigne pogled prema njegovu namrgoñenu licu dok je stajao i zurio u tijelo. »Jesi dobro?« upita ga. Alanovo je lice poprimilo zelenkastu boju. »Netko ga je dobro sredio, zar ne?« »Zaista«, reče Lucy, odjednom osjetivši grižnju savjesti. Alan je s njima bio tek nekoliko mjeseci i još nije vidio ovako unakaženo tijelo. »Trebala sam te pripremiti.« »U redu je. Policajac je rekao da si mislila da je to tvoj prijatelj. Drago mi je da nije.« »I meni«, promrmlja ona. Navukla je rukavice i dala Alanu i Ruby znak da je slijede. »Prošla je mrtvačka ukočenost pa će biti mlitav. Nastojte da mu ruke ostanu u džepovima.« »Zašto?« upita Alan. »Zato što mu je lice unakaženo, dušo«, odgovori mu Ruby. »Vjerojatno su mu i ruke.« »A, tako.« Alan teško proguta. »U redu.« Lucy lagano dotakne nesretnikovu glavu, namršteno proučavajući osušenu krv. »Što?« upita Fitzpatrick.

Lucy podigne pogled. On i Stevie stajali su nekoliko koraka dalje. »Tekstura osušene krvi nekako je čudna. Ali vidim da mu je glava obrijana.« Stevie se nagne bliže da vidi. Bila je sitna brineta, godinu mlaña od Lucynih trideset pet, no doimala se mnogo starijom. »Jesi li dobro?« mrmljala je, nagnuta nad mrtvim tijelom. »Čula sam da si doživjela šok. Mogli smo zvati drugog patologa.« »Ne. Dobro sam.« Lucy se prisili na osmijeh. Veoma je poštovala Stevie, iako se ježila od pomisli na njezin honorarni posao. Savjetovanje u slučaju gubitka i tuge. Od same pomisli se poželi stresti. Sve to usredotočivanje na smrt. Kada je netko mrtav, mrtav je. To ja dobro znam. Razgovaranje o tome iz tjedna u tjedan besmisleno je i zapravo vrlo čudno. »Ali hvala.« Stevie joj uzvrati osmijeh, a potom se ispravi, ponovo usredotočena samo na posao. »Ima li kakve isprave?« Lucy lagano potapša žrtvine džepove, a potom napravi grimasu kada joj prsti ne naiñu na otpor ondje gdje su trebale biti kosti. »Nema novčanika. Nema ni prstiju.« »Uopće?« upita Fitzpatrick. »Na lijevoj ruci odsječeni su od drugog zgloba. Na desnoj isto. Osim...« kroz kaput napipa jedan prst. »Još ima prstenjak.« Pogleda Fitzpatricka koji ju je pozorno gledao i shvati da zadržava dah. Inspektor Neodoljivi, kako ga je nazvala Ruby. Doista. Lucy tiho otpuhne. »Na njemu je i prsten.« Drew Peterson čučne do nje i sada se ponovo mogla usredotočiti. »Možemo li ga skinuti kada ga premjestimo u vreću?« »Možemo pokušati.« Kroz hlače opipa žrtvine noge, a potom ponovo iskrivi lice. »Višestruki prijelomi. Noge su mu zgnječene. Mučili su ga.« »Mrzim mučenja«, promrmlja Stevie. »Njemu su se još manje svidjela«, smrknuto doda Fitzpatrick. Lucy se odmakne od tijela. »Alane, Ruby, sad je vaš.« Ruby je već bila iskusna, no Alanu je bilo toliko mučno da se Lucy zabrinula. Dok je pazila da ništa ne padne s tijela dok su ga

premještali u vreću, niz leña je proñu trnci. Više se nije smrzavala. Fitzpatrick je stajao iza nje, isijavajući toplinu. »Pronašao sam Pughe«, rekao je nježno. Sagnuo se tako da joj je sada govorio na uho, a njegov ju je dah škakljao po vratu. »Dobro su.« Zbog toga kako se osjećala i zbog navale olakšanja, zadrhte joj koljena. No uspjela je zadržati sabranost, i dalje gledajući Ruby i Alana. »Hvala vam. Gdje su?« »Broj za hitne slučajeve koji nam je dao pazikuća broj je sestre gospodina Pugha. Ondje su već dva dana. Poslat ću patrolu da ih obiñe, za svaki slučaj.« »Hvala. Bila sam na putu dva tjedna i kada sam se sinoć vratila, bilo je prekasno da ih posjetim. Nisam znala da su otišli, ali logično je da su tamo. Barb često posjećuje sestru.« Neko je vrijeme šutio, i dalje stojeći preblizu. »Tko je znao da vas nema?« Ona pomisli na petnaest dana tišine u kojoj su njezini susjedi uživali dok je nije bilo. »Svi u zgradi i kolege na poslu. Bila sam na stručnom simpoziju, a potom sam održala predavanja na sveučilištu u Los Angelesu.« »Jeste li na svojim stranicama na Facebooku napisali da vas nema?« Ona ljutito pogleda preko ramena. »Naravno da nisam.« Njegov je nos bio na pedalj od njezina. Iz te je blizine mogla vidjeti da su mu oči zapravo tamnomodre boje, a ne crne kako je mislila. »Neki to rade«, dodao je. »Neki su ljudi glupi. Ja nisam.« »Uf!« Zbog Alanova povika svi pogledaju tijelo. Žrtvi su ruke ispale iz džepova dok su ga polagali na nosila. Srećom, pale su ravno dolje, na nezatvorenu vreću, tako da se ni jedan dokaz nije izgubio u travi. »Kao što ste rekli«, reče Fitzpatrick sumorno kada su okružili nosila. »Samo desni prst, zajedno s prstenom. I bez vrha prsta.« »Čini se da su mu i zubi polomljeni«, doda Lucy. »Mislim da nećete pronaći nikakve isprave.«

»Prsten na njegovu prstu dokaz je o identitetu«, reče Stevie. »Tko god je to učinio, ostavio ga je s razlogom. Možeš li ga skinuti?« Lucy povuče prsten i podigne ga prema jutarnjem svjetlu. »Medicinski fakultet Maryland«, pročita. Fitzpatrick se namršti. »Pitam se što je doktor učinio da mu ovako polome koljena?« Lucy spusti prsten u vrećicu za dokaze koju je Drew otvorio, a potom oprezno zasuče žrtvin rukav, otkrivši zlatni sat. »To je Rolex.« Skine ga i položi na Fitzpatrickov ispruženi dlan u rukavici. »Nije pljačka«, reče on, proučavajući ga sa stražnje strane. »Ugravirano je: >Malo je tako dobrih ljudi<. Ali riječ >ljudi< krivo je napisana. Čekaj.« Stisne oči da izoštri sliku, a potom zakoluta očima. »Zapravo piše: >Malo je tako dobrih grudi. <« »Očito imamo posla s plastičnim kirurgom«, reče Ruby suho, a Lucy osjeti nezatomljivu želju da se naglas nasmije. Nasreću, uspije se suzdržati. Nije bilo smiješno. »Plastični kirurg koji je nekome stao na žulj«, reče Fitzpatrick. »Doktorice Trask?« tiho se uključi Alan. »Nešto mu je u ustima.« Predmet je bio prljavo bijele boje i nalikovao je na maramicu. Stevie i Fitzpatrick nagnuli su se da bolje pogledaju, ali Lucy ispruži ruku izmeñu njih i žrtve. »To moram izvaditi u zaštićenoj okolini.« Fitzpatrick se mršteći uspravi. »Znamo, znamo. U mrtvačnici. Vjerojatno nema ničega, ali za svaki slučaj provjerite ima li novčanik u džepu na prsima.« »To mogu.« Lucy vršcima prstiju opipa muškarčeva prsa, a potom ustukne. Pokreti joj se naglo smrznu kada ne napipa ono što je trebala. »Što sad?« Stevie upita glasom koji je odavao da zapravo ne želi znati o čemu se radi. Lucy malo jače pritisne baloner boje pijeska da se uvjeri. Ponovo ne osjeti nikakav otpor ondje gdje je trebao biti prsni koš. Ovo je vrlo loše. »Ne bi tako trebalo izgledati, zar ne?« upita Fitzpatrick. »Hoću reći, prsti ne bi tako trebali propadati u prsa.«

»Ne bi.« Lucy ga sumorno pogleda. »Još ne znam je li to uzrok smrti koji tražite, ali na mjestu gdje je nekad bilo srce sada je velika rupa.« Stevie otpuhne. »Mislim da se ovaj tip upravo popeo na vrh liste prioriteta.« Lucy kimne. »To je sigurno.« Ponedjeljak, 3. svibnja 8:15 Clay Maynard mršteći se poklopi slušalicu. Proveo je vraški napornu noć, a jutro mu se nije činilo ništa boljim. »Onda?« oglasi se njegova tajnica s vrata. »Evan se nije javio ni prošli tjedan ni jutros, ne odgovara na mobitel i nije ondje gdje bi trebao biti. Nadglednik na gradilištu samo je rekao da se prošli tjedan uopće nije pojavio na poslu, pa ga je otpustio. Što si ti pronašla?« »Vlasnik stana koji mu je Nicki unajmila na novo ime rekao je da se još nije pojavio.« Alyssa Moore ugrize se za usnu. »To ne zvuči dobro. Je li ga možda Margo pronašla?« »Ne ako je učinio ono što mu je Nicki rekla da učini.« Glavobolja je jačala. »Rekao je da će ga Margo ubiti ako ga pronañe.« »Već je pokušala dvaput. Možda joj se treći put posrećilo.« »Dovraga«, prosikće Clay. »Dali smo mu novi život. Trebao ga je samo zadržati.« Alyssa sjedne na stolac do njegova stola i prekriži duge noge, što samo pogorša njegovu glavobolju. Prije četiri godine, kada je tek upoznao Alyssu, bio je zaručen za njezinu stariju sestru Lou. U to je vrijeme Alyssa bila mršava djevojka dječačkog izgleda koja je neprestano upadala u nevolje. No sada je bila osamnaestogodišnjakinja dugih nogu koja je upadala u sasvim drugačiju vrstu nevolja, što je bio razlog zašto ga je Lou zamolila da je zaposli kao tajnicu. Iako su Lou i on otkazali vjenčanje, ostali su bliski. Dovoljno bliski da se ne ustručava moliti ga za usluge, kao što je bila ta da na oku drži njezinu mladu sestru.

Alyssa se srećom pokazala kao dobra tajnica, jer je ispalo da će njegovo obećanje da će je čuvati od nevolja biti mnogo teže održati nego što je Clay isprva mislio. »Daj, molim te«, naprasito će Clay, pokazujući na njezinu suknju. »Plaćam te dovoljno da nabaviš odjeću s malo više materijala.« Alyssa zakoluta očima i povuče suknju prema koljenima. »O, moj Bože. Zvučiš baš kao Lou. Ili moj otac. Ne znam što je gore.« »Ne znam ni ja«, promrmlja Clay. »Oboje nose pištolje.« Alyssina starija sestra i njezin otac bili su policajci. Lou je bila šerif u Marylandu, a gospodin Moore povukao se u mirovinu iz bostonske policije. Svojoj je mlañoj kćeri dopustio da se zaposli u Clayevoj istražiteljskog agenciji zato što je i Clay nekoć radio u policiji. Osim toga, želio je kćer maknuti što dalje od mladog Romea bez kojega je Alyssa bila uvjerena da ne može živjeti. Nakon mjeseca provedenog u Baltimoreu, Alyssa je zaista sasvim zaboravila tog momka. Na nesreću, ovdje je otkrila novo zabranjeno voće. Ali to je sada bila Clayeva najmanja briga. »Sinoć ti moja suknja nije smetala«, reče ona. »Onaj ljigavac uopće nije primijetio da mu pod auto postavljaš ureñaj za praćenje. Bio je previše zauzet buljenjem u moje noge.« Clay sklopi oči i naslijepo pretraži ladicu u potrazi za analgeticima. Gotovo mu je pozlilo kada je vidio kako se Alyssa oslanja na automobil ondje gdje je trebala biti njegova mnogo iskusnija partnerica Nicki. No Nicki je bila na godišnjem, na morskoj obali udaljenoj sat vožnje i cijeli se dan nije javljala na telefon. »Da, smetala mi je«, reče. »Htio sam to učiniti sam, ali ti si ga već ondje čekala. Kako si se mogla samo tako pojaviti, što ti je bilo na pameti?« »Mislila sam da ti treba pomoć«, tiho odgovori. »Da je malome dječaku potrebna pomoć. Imao si samo jednu priliku da postaviš taj ureñaj. Da nisi uspio, gdje bi sada bio taj dječačić?« »Vjerojatno na pola puta do Meksika«, prizna Clay.

Obratila mu se žena koja je očajnički tražila sina. Njezin suprug, opasan strani nacionalist s kojim nije bila u dobrim odnosima, oteo je dijete i policija ih nije uspijevala naći. Clay ga je namamio porukom od supruge, znajući da čovjek neće riskirati toliko da povede i dijete. Želio je da Nicki odglumi da joj se pokvario automobil i svojim mu dekolteom skrene pozornost dok on postavlja ureñaj za praćenje u nadi da će ih tako odvesti do dječaka. No Alyssa je zamijenila njegovu kolegicu dok je Clay obavljao svoj zadatak i dječak je sada bio na sigurnome, uz svoju majku. Suprug je bio u zatvoru, čekajući da ga optuže za cijeli niz prijestupa. Bilo je vrlo opasno. Ali upravo zato su se očajni ljudi obraćali Clayu i Nicki. Nicki je takoñer bila bivša policajka i Clayeva prva partnerica u patroli. Napustila je washingtonsku policiju godinama nakon što je Clay otvorio svoju agenciju, upravo u vrijeme kada se Clayev partner iz agencije oženio i preselio u Chicago. Clay i Nicki sada su dijelili posao i zajednički cilj. Pomagali su očajnim ljudima onda kada im policija nije mogla pomoći. Ili nije željela. Katkad je to značilo da moraju prekršiti neka pravila. A u tome su bili jako dobri. Nicki je bila pouzdana, ali u posljednje je vrijeme Clay morao često popravljati njezine pogreške. Bila je rastresena. Mušičava. Nadao se da ovaj godišnji koristi kako bi riješila to što joj je toliko odvraćalo pozornost. »Riješili smo ozbiljan problem«, reče Alyssa. »Ja sam obavila dobar posao.« »Jesi. Ali mogla si stradati. Obećaj mi da to više nećeš učiniti.« »Obećaj mi da ćeš me obučiti.« Ona podigne obrvu. »I neću to ponovo učiniti dok ne budem spremna.« Clay zaškrguće zubima. »Razmislit ću.« Nastavio je potragu za lijekovima. »Donja lijeva ladica«, reče Alyssa. »Malo sam ti bolje organizirala radni stol.« On začuñeno pogleda ladicu. Zaista je bilo tako. »Opa. Hvala ti.«

Ona se teatralno nakloni. »Nema na čemu. Onda, vratimo se Evanu?« »Eh, da. Evan.« Nicki ga je zamolila da drži oko na njezinim klijentima dok nje nema, ali dobio je vijest da se dječakov otac sprema pobjeći samo nekoliko sati nakon što se Evan prvi put propustio prijaviti. Potraga za dječakom ipak je bila od veće važnosti. Sada je Evan nedostajao dva dana više. »Nešto nije u redu.« »Trebamo li pretpostaviti da ga je pronašla ona luñakinja iz pakla?« »Sranje.« Clay istrese posljednje tri tablete. Činilo mu se da je tu bočicu kupio tek nedavno. Vjerojatno i jest. »Ne bih to želio, ali sada moramo.« »Napravit ćeš si rupu u želucu«, blago ga prekori Alyssa. On se ne obazre na primjedbu, pa hladnom kavom potjera tablete niz grlo. »Margo ga nije mogla naći ako je slijedio Nickine upute. Mora da se vratio.« Alyssa uzdahne. »Mislila sam da je Evan pametniji.« »Ima djecu, a to ljude uvijek čini glupima. Vjerojatno ih je htio vidjeti još jedanput prije nego što postane Ted Gamble.« »Što ćeš onda učiniti?« »Idem ga tražiti. Ako je mrtav, moramo prijaviti Margo. Ako se predomislio, moramo vratiti sve što smo mu dali za novi identitet.« Pogleda na ručni sat. Uz prometne gužve, do južne Virginije bilo je pet sati vožnje. »Mogu biti u Newport Newsu do poslijepodneva.« »Doznat ću ime hotela gdje je Nicki odsjedala kada je odlazila onamo.« Alyssa se vrati stolu dok je Clay ponovo čitao dosje ispisan Nickinim urednim rukopisom. Evan Reardon donio je nekoliko glupih odluka u životu. Najgluplja je bila ta da ženu prevari s Margo Winchester, droljicom koja se bavila plesom oko šipke. Pametnjaković je mislio da će moći samo tako otići kada završi s njom.

Margo se dobro potrudila da svima otkrije njihovu aferu. Evana je napustila žena, zajedno s troje djece. Vratila se roditeljima, a Nicki je samo rekla da Evan više nije isti muškarac za kojega se udala. Potom joj je zalupila vrata pred nosom. Evan se još nije ni oženio s Margo, a ona je već postala nasilna. Obratio se policiji, ali to nije dobro prošlo. Njezin otac, baš kao i Alyssin, bio je policajac. No za razliku od njega, nije bio dobar policajac. Evana je policija uznemiravala i pratila i činilo se da traže nešto što bi mogli upotrijebiti protiv njega. Tako Evan nije prijavio uhoñenje, koje se pogoršalo. Naposljetku se obratio Nicki kada je Margo počela prijetiti njegovoj djeci. Želio ju je maknuti dalje od djece. Želio je da Margo misli kako je mrtav. Što je bio drastičan korak, ali on je bio stjeran pred zid. Pružanje novih početaka ljudima bilo je ono u čemu su Clay i Nicki bili najbolji. Do novih je identiteta bilo teže doći u svijetu koji se promijenio nakon tragedije s njujorškim Trgovačkim centrom, ali bilo je moguće ako je čovjek bio vješt. Što su Clay i Nicki bili. Prethodno bi uvijek temeljito provjerili govori li budući klijent istinu. Ova je priča bila posebno osjetljiva jer su bili upleteni loši policajci. Takvi su policajci postojali, Clay je to znao otprije. To je bio glavni razlog zašto više ne radi meñu njima. Na to nije mogao okretati glavu, pa je naljutio pogrešnog lošeg policajca. Clay uzdahne, žaleći što je Nicki odabrala baš ovaj tjedan da se makne od svega. Znalo je biti gusto, ali dosad još nikada nisu izgubili klijenta. Dosad. Clay zatvori i zaključa torbu za spise. Morao je otkriti što se dogodilo Evanu Reardonu.

TRI

Ponedjeljak, 3. svibnja, 8:30 J. D. je već čekao iza svojeg automobila, dok se Stevie parkirala u garaži pokraj mrtvačnice. Tijelo su s mjesta zločina odvezli još prije jednoga sata pa je postojala nada da doktorica Trask za njih ima već neke nove podatke. On i Stevie razgovarali su sa susjedima, ali nitko ništa nije vidio. Stevie zaključa vozilo. »Htjela sam ti zahvaliti što si me jutros pokrivao.« »Nema problema. Možda ćeš i ti jednoga dana za mene učiniti isto.« Približavali su se mrtvačnici i J. D. se ukoči od nelagode. Mrzio je mrtvačnicu. Nije mu bilo jasno kako ljudi ovdje mogu raditi svaki dan. »Ovaj je slučaj tvoje vatreno krštenje«, reče Stevie. »Ne brini se. Vidio sam i gore.« »Čovjek je istučen u kašu, odsječeni su mu prsti, a srce iščupano. A pod odjeću mu još nismo ni pogledali. I ti kažeš da si vidio i gore?« »Vidio sam i gore«, blago ponovi J. D. Što je bila istina. Tužna istina. »Jesi li u Narkoticima ikada radio na slučaju mučenja?« upita ga ona. »Ne«, odvrati on, a ona zakoluta očima. »Dovraga, J. D., moram li sve iz tebe čupati žličicom za čaj?« Usne mu se samo malo trznu. »Oprosti. Nisam navikao na pitanja.« Nije navikao da mu se partner pokušava uvući u misli, ali bilo mu je jasno da je Stevie u tome vrlo spretna. Bila je stručnjak za uvlačenje u misli. »Kažeš da si vidio i gore. U Kandaharu?«

On se namršti. Znala je gdje je bio. I što je radio. Za to nije znalo mnogo ljudi, ali je njezin suprug bio J. D.-jev najbolji prijatelj. »Da.« »Paul mi je rekao da ima tvoje dopuštenje da mi kaže.« I jest. Paul nikada ne bi rekao ni riječi da mu J. D. to nije dopustio. »Tada nisam ni sanjao da ćemo biti partneri.« Stevie se tužno osmjehne. »Mogu zaboraviti. Pravi se da nisam ni doznala.« »Ne, u redu je.« »Jasno ti je da se nemaš čega sramiti? Služio si svojoj zemlji, J. D. Postupio si ispravno.« J. D. pomisli na sve one usamljene dane i noći u kojima bi sjedio sam, pogleda usmjerena na točku kojom će njegova meta proći prije ili poslije. I mržnje koju je osjećao prema samome sebi, koja bi neizbježno došla kada bi napokon povukao okidač. Kada bi se vratio kući, bio bi sam, iako je imao Mayu. Zadatke je obavljao mehanički, radio je svoj posao, čak se bavio sportom. Bio je jako dobar stoper. No i dalje je bio sam. Sve do one večeri kada ga je Paul udario bejzbolskom lopticom, nakon čega je ustrajao u tome da ga odveze na hitnu. J. D. i dalje nije bio siguran je li to bila slučajnost. Paul je postao njegov prvi pravi prijatelj. Zadobio je njegovo povjerenje. Zaželio mu dobrodošlicu u obitelj. One noći kada je Paul ubijen, J. D. se ponovo našao sam. Potom je umrla i Maya, odnijevši sa sobom i sam privid da ima nekoga. Ali ti su dani bili prošlost. Baš kao i Kandahar, to su bile uspomene kojima je sam sebi zabranio pristup. J. D. otvori vrata mrtvačnice. »Stigli smo.« Stevie bi sigurno rado nastavila razgovor, ali ovaj ga put milosrdno ostavi na miru. »Nisam znala da si već upoznao Lucy Trask.« Ni o toj temi nije rado pričao, no iz drugih razloga. »Zapravo i nisam. Doktorica Trask obavila je autopsiju kojoj sam nazočio dok sam bio u Narkoticima. Vidio sam je možda na trideset minuta. Do danas nismo zapravo razgovarali.«

»Zaista? Nije mi se tako učinilo«, odvrati ona pronicavo. »Lucy je dobar patolog. Temeljit. Mislim da je do danas nikada nisam vidjela tako potresenu. Teško je podnijela mogućnost da se radi o njezinu prijatelju. Lucy nije bliska s mnogo osoba.« Stevie otvori vrata dvorane za autopsiju, gdje je Lucy Trask stajala za stolom. Bila je od glave do pete zaštićena radnim odijelom, rukavicama, maskom na licu i kirurškom kapom na kosi. Izgledala je baš kao i prvi put kada ju je vidio. Osim što je sada tijelo nad kojim je stajala pripadalo odrasloj osobi. Glava joj je bila sagnuta, a sva pozornost usredotočena na žrtvu. »Što imaš?« upita Stevie, na što se Lucy prene i naglo podigne glavu. Pogled joj se susretne s J. D.-jevim i na trenutak joj popusti pozornost, no ubrzo se ponovo usredotoči na žrtvu. Ipak, u tom je djeliću sekunde J. D. opazio iznenañenje — i još nešto. Zanimanje. Već je mnogo vremena prošlo otkako je bio s nekom ženom, ali ipak je još znao prepoznati iskru zanimanja kada bi se pojavila. Primijetila ga je već ondje, na poprištu zločina. Sada se pitala. J. D. shvati da i sam stoji malo uspravnije, iako ga je stezalo u prsima. Jer se i on pitao. »Svašta«, odvrati Lucy odrješito. »Upravo sam se spremala zarezati.« Ona odmakne masku s lica, ostavivši je da joj visi oko vrata. »Ali sada kada ste već tu, možete ga pogledati prije nego što počnem. Odnosno, ono što je od njega ostalo.« Nije pretjerivala. Šteta na tijelu bila je gotovo preteška za podnijeti. Dva najgore pogoñena dijela bila su žrtvino izmrcvareno lice i golema rupa u njegovim prsima. Prsti koji su nedostajali samo su pridonosili sablasnu prizoru. Stevie iskrivi lice. »Čime su se to koristili?« »Raznim predmetima. Rekla sam vam još ondje da su mu noge polomljene. Rendgen je pokazao tri loma na desnoj bedrenoj kosti i dva na lijevoj. Mislim da je to učinjeno palicom. Rupa u prsima nastala je nakon smrti. Do odstranjivanja očiju i jezika te amputacije prstiju došlo je prije.« »Jezik je bio u maramici?« upita J.D. i ona kimne.

Stevie uzdahne. »Onda, koji je uzrok smrti?« »Još ne znam. No na licu je bilo puno posla.« »To sam nekako i sama zaključila«, reče Stevie suho. »A nisam čak ni liječnica.« Lucy odmahne glavom. »Mislila sam na plastičnu operaciju.« »Kako to možete znati?« upita J.D. »Izgleda kao da mu je svaka kost u licu zdrobljena.« »Svaka je kost zdrobljena, ali ima implantate na obrazima. Vidi se na rendgenskoj snimci.« »Možemo doznati serijski broj«, reče Stevie uzbuñeno. »I potom ga identificirati.« »Možemo«, složi se Lucy. »Izvadit ću mu implantate kada zarežem. Ubojica vjerojatno za njih nije znao.« »Možda je zato uzeo srce«, razmišljala je Stevie naglas. »Možda se i prema njemu moglo otkriti tko je.« »I to mi je palo napamet«, reče Lucy. »Sve ćemo doznati kada mu otkrijemo ime.« »Kako je izvadio srce?« upita Stevie. »To nije lako učiniti.« »Ne, nije. Potrajat će dok otkrijemo oruñe, no što god je upotrijebio, bilo je dovoljno moćno da zareže kroz mišiće i kost. Crte reza poprilično su čiste. Nije sjeckao.« »Čudno je koliko malo krvi ima«, primijeti Stevie. »To je zato što je tijelo isprano prije nego što je nanovo odjeveno.« »A rupa u prsima?« upita Stevie. »Ispunjena običnima bijelim pamučnim ručnicima za ruke.« »Još nešto?« upita J.D. Ona podigne obrve. »Oh, tek počinjem, inspektore. Izmjerila sam mu temperaturu. Četrnaest stupnjeva.« J. D. i Stevie zbunjeno se pogledaju. »Bio je zamrznut?« upita J.D. Lucy kimne. »Da.« »To će jako otežati otkrivanje vremena smrti«, progunña Stevie. »Kako je tipa uspio posjesti na stolac ako je bio zamrznut?«

»Odmrznuo mu je ekstremitete. Možda u vodi. Baš kao kada zamrznuto pile odmrzavaš u sudoperu pa se krila i bataci odmrznu prvi. Time je postao savitljiviji. Što objašnjava kako mu je krv ispod vrata isprana, a krv na licu i tjemenu još je tu, samo osušena.« »Koliko je dugo bio zamrznut?« upita J. D., opazivši kako Lucyn pogled postaje sve zabrinutiji. »Zajedno sa zamrzavanjem i djelomičnim odmrzavanjem? Jedan tjedan. Možda i dulje.« »Možda dva tjedna?« upita on tiho. Ona spusti pogled na tijelo pa ponovo pogleda inspektora. »Možda.« Stevie uzdahne. »Onoliko koliko si ti bila na putu. Vratila si se sinoć, a jutros je mrtvac slučajno završio baš u parku u kojem inače trčiš.« »Odjeven poput vašeg prijatelja«, doda J.D., »kojeg ste često nalazili kako sjedi na istom mjestu, odakle ste ga vraćali kući.« »Ne izgleda dobro«, promrmlja Stevie. »Nimalo. Lucy, rekla si da si tek počela. Što još?« Lucy pozorno podigne tijelo, dovoljno da kratko pogledaju žrtvina leña. J. D. stisne oči da izoštri sliku. »Što je to?« upita. »Opekline od cigareta«, objasni ona, »u odreñenom obliku. Nanesene prije smrti. Dotaknite ekran na onom računalu na pomoćnom stolu. Načinila sam fotografiju prije nego što ste stigli.« J. D. učini kako mu je rekla. Prikaz na ekranu nestane i pojavi se fotografija. Dok je proučavao prizor, potrese ga jedna misao. Možda i nisam vidio ništa gore. Stevie se nagne da prouči ekran. »To je slovo >I<«. Stisnutih se usana okrene preko ramena prema J. D.-ju. »Ili rimski broj jedan. Možda ćemo ih naći još.« On pogleda liječnicu, shvativši da je i sama već došla do istog zaključka. »Izvadite mu te implantate iz obraza, doktorice. Moramo doznati tko je to.«

Ponedjeljak, 3. svibnja, 9:55 »To nisam želio čuti, ljudi.« Poručnik Peter Hyatt stajao je pokraj prozora u svojem uredu, zagledan u ulicu. Poručnik je bio krupan muškarac koji se rijetko osmjehivao, a činilo se da je iznimno zadovoljan zbog toga što službenici iz ureda skaču na svaki njegov mig. Stevie ga je upozorila da je Hyattovo lajanje zapravo gore od njegova ugriza. Ipak, J. D.-ju se novi nadreñeni nikako nije svidio. Naravno, nije mu se ni morao sviñati. Bilo je samo važno to hoće li ih ta grdosija poduprijeti onda kada im to zatreba. J. D. pomisli na žrtvu. Na ožiljak na leñima. Trebat će im sva moguća potpora. Hyatt se okrene od prozora, s borama od zabrinutosti oko usana. »No ionako uglavnom slušam samo ono što ne želim čuti. Znači, mislite da je doktorici namješteno da pronañe tog čovjeka. Zašto?« »Ne znamo«, odgovori Stevie. »Još.« »Ta doktorica Trask...« Hyatt sjedne na rub svojeg radnog stola i prekriži ruke na krupnim prsima. »Recite mi nešto o njoj.« »Dobra je u svojem poslu«, odgovori Stevie. »Ima oko za detalj i razmišlja logički. I ne dere nosom nebo, kao neki drugi patolozi koji rade za nas.« Hyatt odmahne glavom. »Vrlo si slikovita, Stevie. Što je s njezinim privatnim životom? Dečki, gnjevni zaručnici? Ima li razloga misliti da bi ovo moglo biti osobne prirode?« Stevie se namršti. »Mislim da nije ni s kim u vezi. Ali privatno je ne poznajem. Vrlo je povučena.« J. D. nije ni primijetio da nestrpljivo iščekuje odgovor. Nije u vezi. To je bila dobra vijest. »I ja sam došao do takvog zaključka«, uključi se. »Shvatila je da žrtva nije muškarac kojega poznaje jer su mu stopala bila premala. Što je znala zato što se o tom starcu zimus brinula kada bi bosonog odlutao iz kuće. Ali sama mi to nije željela reći. Morao sam to izvući iz nje, ali zapravo ne znam zašto.« Hyatt se namršti. »To nema smisla. Otkrijte zašto. Ako to nije željela otkriti, mogla bi imati i drugih tajni koje bi mogle biti dovoljan

razlog da joj se smjesti da pronañe tijelo. Onda, poznaje li žrtvu? Kako joj je ime?« »Christopher Jones«, odgovori Stevie. »Doktorica Trask izvadila je implantate iz obraza i identificirala žrtvu dok smo čekali. Kaže da nikada nije čula za njega.« Hyatt podigne sijedu obrvu. »Jeste li joj povjerovali?« »Da«, odgovori J. D., možda malo prebrzo, zbog čega ga Hyatt presiječe pogledom. Osjetivši da mu se lice zažarilo, on slegne ramenima. »Vidio sam joj izraz lica kada je mislila da poznaje žrtvu. Ne mislim da laže.« Stevie kimne. »Surañuje, Peteru. Nemamo razloga misliti da ima išta s ovime.« »Osim što joj je smješteno da pronañe tijelo«, zaključi Hyatt sarkastično. »To je samo sitnica. Što znamo o žrtvi?« »Živi u Columbiji«, reče Stevie. »Idemo onamo nakon sastanka.« »Znači, gospodin Jones je bio liječnik?« »Ne«, odgovori J. D. »Odvjetnik za razvode. Što nas jako muči.« »I mene muče odvjetnici za razvode, svaki mjesec kada moram ispisati dva čeka za alimentaciju. Ali pretpostavljam da vas više muči to što je vaš mrtvi odvjetnik nosio prsten medicinskog fakulteta.« »I Rolex na kojem je pisalo: >Malo je tako dobrih grudi<«, doda J.D. Iznenañen, Hyatt zarokće od smijeha, a potom se nakašlje. »Oprostite. Taj dio još nisam čuo.« Ponovo se uozbilji. »Provjerite odvjetnika Jonesa. Otkrijte zašto je nosio liječnički prsten i zašto je mrtav. I otkrijte u kakvoj je vezi s doktoricom Trask. Čak ako se i radi o odgovoru koji vam se neće svidjeti.« Značajno pogleda Stevie. »Vas dvije ste prijateljice? Hoće li vam ovo biti problem?« Ona slegne ramenima. »Lucy i ja nismo neprijateljice, ali nismo ni najbolje prijateljice ili takvo što. Tako da za mene to neće biti problem.« Hyatt se okrene J. D.-ju. »A vama? Vi ste se požurili obraniti je.«

J. D. odmahne glavom, osjećajući više kao da mora braniti samoga sebe. To mu se nije nimalo sviñalo. »Danas sam prvi put razgovarao s njom. Tako da ne, ni za mene to nije problem.« Nadao se da je to istina. No kada se sjetio načina na koji ga je pogledala kada je ušao u mrtvačnicu i kako mu je od toga srce počelo divljački tući, znao je da će to za njega ipak biti veliki problem. »Onda krenite. Otkrijte zašto su mu na leñima opekline u obliku slova >I<. Ako moram šefovima reći da imam serijskog ubojicu na slobodi, moram znati što više detalja.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 10:20 »Zvala si?« Lucy podigne pogled s mikroskopa. Doktor Craig Mulhauser provirio je u laboratorij. Craig je sada bio njezin šef, no nekoć joj je predavao na fakultetu i bio je jedan od nebrojenih razloga zašto se odlučila baš za patologiju. Mogla je birati izmeñu patologije ili sviranja na uglu ulice za sitniš prolaznika. Ne bi li to njezinu majku učinilo ponosnom? Lucy je gotovo mogla čuti majčine jadikovke. Sve te godine glazbenih satova uzalud! Sviraš popularne melodije za sitniš, poput nekog prosjaka na cesti. Lucy se zamalo odlučila za svirku, samo radi drame. Pomisli na klub koji joj je bio poput drugog doma. Zapravo se na neki način i odlučila za to. Rukom ga pozove da uñe u laboratorij. »Ne vidim ono što bih morala.« On pokaže na mikroskop. »Nepoznati kojega si jutros pronašla?« »Christopher Jones. Tjelesna mu je temperatura bila četrnaest i pol stupnjeva.« Craigove se čupave obrve podignu. »To se ne viña svaki dan.« »Točno. Ruke, noge i kukovi — sve odmrznuto. Trebala sam odmah shvatiti da je nešto drugačije kada je pao na stol za šah. Sada se sjećam da mu je tijelo udarilo dum. Ne pljes.« Craig tržne usnama. »Dum i pljes?« Ona zaškilji. »Znaš što mislim.«

»Obično znam, zato me ovo na neki način i plaši. No mislila si da se radi o tvojem prijatelju. To što nisi razlikovala dum od pljes sasvim je razumljivo. Što je to što ne vidiš, a morala bi?« Ona ga rukom pozove da pogleda kroz mikroskop. »Nije došlo do isušivanja«, odgovori ona gledajući kroz leće. »Očekivala sam naći mnogo veće oštećenje stanica.« »Ali nisi«, promrmlja on. »Odakle si uzela uzorak?« »Iz bedra, ali ni uzorci iz abdomena i ruke nisu pokazali stanično oštećenje. A oštećenja bi trebalo biti.« Svaki put kada bi se voda u ljudskim stanicama zamrznula i odmrznula, to bi ostavilo tragove kristalizacije i dehidracije. Ali sada ih nije bilo. Craig podigne pogled. »I?« »Bio je zamrznut«, odvrati Lucy, »ali ne na uobičajen način. Znam da će to zvučati suludo, ali čini se da je ovaj momak bio naglo zamrznut. Poput zamrznutog kukuruza.« »Uopće ne zvuči suludo. Takvo zamrzavanje toliko brzo spušta temperaturu da dolazi do minimalne dehidracije. Što je zapravo i cilj. Nema staničnog oštećenja i sačuva se okus. Barem što se kukuruza tiče«, doda. Nagne se preko radnog pulta. »Ali govorimo o vraški velikom hladnjaku.« »Znam. Žrtva je visoka metar i osamdeset.« Ona slegne ramenima. »To je barem nekakav trag. Koliko takvih gargantuovskih hladnjaka može biti?« »Više me zanima zašto je žrtva uopće bila zamrznuta.« »Inspektor Fitzpatrick vjeruje da je ubojica želio da ga upravo ja pronañem. Zato je gospodin Jones sjedio za stolom za šah, odjeven poput mojeg prijatelja. Ja sam nekoliko tjedana bila na putu i tijelo se vjerojatno ne bi održalo. Pa ga je zamrznuo.« Craigovo se lice smrači kada se dijelovi slagalice napokon poslože. »Zašto bi ubojica to učinio? Ciljao je na tebe? Zašto na tebe?« Ona potisne nagon da se uzvrpolji poput djeteta. »Vjerojatno zato što je zaključio da će na sebe privući više pozornosti pronañe li tijelo policijski patolog. Ne bih se sada o tome brinula. Uostalom, žrtvu nisam ni poznavala.«

»To je sve istina, ali zašto ti? I kako je ubojica uopće znao za tebe? Ti nisi javna ličnost, Lucy. Nikada nisi ni bila na vijestima. Ja sam taj koji uvijek ide na konferencije za novinstvo. Kako bi taj čovjek uopće znao da postojiš? Da trčiš u parku? Da si na putu? Kako?« Ona pomisli na ljude koji znaju čime se u životu bavi, na one koji su znali da je otišla na put. Susjedi u zgradi. Suradnici u mrtvačnici. Kolege na sveučilištu gdje je predavala prošli tjedan. Osoblje u hotelu gdje je tjedan prije bila na dodatnom usavršavanju. I ljudi u klubu. Nije mogla zaboraviti na klub. »Mnogo je ljudi znalo da sam na putu. Mnogo njih zna da sam patolog.« »Ali tko zna da svakog jutra trčiš ? Tko zna da je taj starčić tvoj prijatelj?« »Ne znam.« To je bila istina. Mnogo je njih znalo za detalje njezina života, ali samo ih je šačica znala svaku pojedinost. Osim ako se ta osoba nije svojski potrudila da dozna sve. »Moraš biti na oprezu«, reče Craig tiho i napeto. »Bit ću. Jesam. Hvata me jeza od tvojih riječi.« »Onda dobro.« On ustane uz umoran uzdah. »Nazovi me kada večeras stigneš kući.« Lucy je oklijevala. »To će biti kasno. Ne želim probuditi Rhodu.« »Nećeš. Ona spava kao zaklana.« Odmahne glavom. »Oprosti. Loša šala.« Lucy se nasmije. »Pričaš loše šale otkako te znam i tek se sada ispričavaš?« Craig joj ne uzvrati osmijeh. »Mislim ozbiljno. Nazovi me kada doñeš kući. Čak i ako je kasno. Zovi s kućnog telefona, ne s mobitela. I nemoj pisati poruke. Ja sam staromodan i želim ti čuti glas da znam da si stigla kući sigurno.« Ona uzdahne. Namjeravala je poslati poruku iz kluba. Čini se da to otpada. »U redu, nazvat ću. Od kuće«, doda kada je on ozbiljno pogleda. »U redu.«

Ponedjeljak, 3. svibnja, 10:35 »Ovdje smo«, reče Stevie, gledajući kroz suvozačev prozor. J. D. ih je dovezao do kuće Christophera Jonesa dok se Stevie na telefonu probijala labirintom sveučilišnih odjela. Nakon četiri prespajanja i petnaest minuta umirujuće glazbe dok je bila na čekanju — u kojoj je, na J. D.-jevo zaprepaštenje, Stevie zapravo uživala — napokon su je spojili s pravom osobom s pristupom sveučilišnim registrima. Christopher Jones nije pohañao medicinski fakultet. J. D. zaustavi automobil uz pločnik. »Ispred je prilaz za invalidska kolica.« »I kombi na kolnom prilazu ima invalidsku naljepnicu«, primijeti Stevie. Iz džepa izvuče novčić, kako bi odlučili tko će preuzeti neugodan zadatak obavještavanja obitelji. »Glava ili pismo?« »Glava.« Ona baci novčić i sućutno pogleda J. D.-ja. »Pismo. Želiš li da ipak ja preuzmem?« J. D. namršteno odmahne glavom. »Ja nisam zabušant, Mazzetti. Obavimo to.« Prišli su kući i J. D. pritisne zvonce. Vrata im otvori sredovječan muškarac u invalidskim kolicima. Kosa mu je bila prošarana sijedima, a nos malo iskrivljen. »Da? Kako vam mogu pomoći?« »Ja sam inspektor Fitzpatrick, a ovo je moja partnerica, inspektorica Mazzetti. Željeli bismo porazgovarati sa suprugom Christophera Jonesa.« »Ja sam Christopher Jones. O čemu se radi?« J. D. zatrepće od čuñenja i krajičkom oka primijeti da Stevie čini isto. »Vi ste Christopher Jones?« ponovi. Čovjek zakoluta očima. »Nemam vremena za ovo.« »Čekajte.« J. D. položi ruku na vrata prije nego što ih čovjek zatvori. »Gospodine, vaše se ime pojavilo u istrazi ubojstva. Smijemo li ući?« Muškarac problijedi. »O, moj Bože. Učinio je to. Zaista je to učinio. Mislio sam da samo prijeti, da je pokušava natjerati da odu-

stane od traženja skrbništva. Nisam mislio da bi zaista...« Ramena mu se objese. »Kada? Kada ju je ubio?« J. D. ponovo zatrepće. »Gospodine, mislim da ste krivo razumjeli. Vaše se ime pojavilo u istrazi kao ime preminuloga.« Muškarac zaškilji. »Ali ja nisam mrtav.« »To vidimo«, odgovori J. D. »Smijemo li ući, gospodine Jones?« I dalje namrštena lica, Christopher Jones gurne kolica unatrag da ih propusti u veliko predsoblje. »Molim vas.« »Gospodine Jones, jeste li se ikada podvrgnuli estetskom zahvatu na licu?« upitaj. D. Jones nesvjesno dotakne lice. »Jesam. Prije pet godina stradao sam u automobilskoj nesreći. Zdrobio sam lice i ozlijedio kralježnicu. Zašto?« »Jeste li dobili implantate za obraze?« nastavi J. D. »Jesam. Zašto?« ponovi Jones razdražljivo. »Zato što su implantati registrirani na vaše ime pronañeni u tijelu koje je jutros otkriveno.« J. D. ga je pomno proučavao, opazivši da mu se u pogledu javlja iznenañenje. »To je pogreška«, reče Jones. »I dalje imam svoje implantate, hvala lijepa.« »Tko je obavio zahvat?« upita Stevie. »Doktor Russell Bennett«, odgovori Jones. »Ima ordinaciju u gradu.« »Porazgovarat ćemo s njim«, obeća J. D. »Hvala vam.« Otvorio je vrata da krenu, ali Stevie se ne pomakne. I dalje je gledala gospodina Jonesa. »Gospodine«, reče, »možda nas se ne tiče, barem ne još. Ali maloprije ste se iskreno pobojali da je vašu klijenticu ubio njezin suprug. Čak ako mislite da se samo pretvara, morali biste prijaviti prijetnje. Ne bih željela da to postane naš posao.« Jones kimne nakon što je kratko razmislio. »Predložit ću joj da to učini.« »Hvala vam«, reče Stevie. »Želim vam ugodan dan.« Čim su se vratili u automobil, Stevie ponovo nazove sveučilište. Nakon nekoliko prespajanja uspjela je doći do traženog odgovora.

»Russell Bennett diplomirao je na medicinskom fakultetu Marylanda.« »Plastični kirurg koji je studirao na Marylandu. On bi mogao biti naša žrtva.« J. D. upali motor.« No ako doñemo onamo a on je još živ, koji nam je plan B? Ako je namjerno zamijenio implantate, mogao bi upasti u veliku nevolju. Iz njega bi moglo biti teško izvući odgovore.« »Da, znam.« Stevie spusti krilce sa zrcalom i prouči svoj odraz. »Misliš li da imam dovoljno bora da Bennett povjeruje kako sam došla na savjetovanje?« J. D. se zagrcne od smijeha. »Mislim da ću se za to pitanje pozvati na Peti amandman.« »Mudar odgovor.« Ona proviri u svoju bluzu, a potom ga pogleda s osmijehom. »Onda povećanje prsa. To će povjerovati.« Morao joj je uzvratiti osmijehom. Njezin je smiješak bio zarazan. »Koja je moja uloga?« »Ti si moj suprug. Bogat, obziran i nezadovoljan zbog mojega nedostatka oblina.« J. D. se naglo uozbilji. »Paul nije bio nezadovoljan ni jednom stvari na tebi.« Smiješak joj iščezne. »Znam. Imala sam sreće.« »I svatko tko ga je poznavao.« Nije bilo mnogo onih koji su upoznali Paula Mazzettija a da im on poslije nije postao prijatelj. Osim sitnog kriminalca koji ga je ubio. Paul je hladnokrvno umoren zato što se našao na krivom mjestu u krivo vrijeme i zato što se usudio oglušiti na naredbe pljačkaša u trgovini kako bi zaštitio svoje dijete. Trudna Stevie pokopala je supruga i sina, a snagu da nastavi mogla je crpiti samo iz saznanja da je potrebna djetetu koje nosi. Petogodišnja Cordelia nikad nije upoznala oca. Stevie je opstala, koristeći se osobnom tragedijom da pomogne drugima. Grupe potpore za osobe pogoñene gubitkom i tugom koje je organizirala za policajce mijenjale su živote. Uključujući i moj. J. D. je Stevie dugovao jako mnogo. Možda čak i svoj život.

Steviene se usne tužno podignu u smiješak. »Hajdemo upoznati doktora Bennetta, osim ako to već nismo učinili.« J. D. se spremao krenuti kada mu zazvoni mobitel. »Fitzpatrick.« »Inspektore, ovdje Lucy Trask.« On se nesvjesno ispravi u sjedalu. »Da, doktorice Trask. Što ste otkrili?« »Mislim da je žrtva bila naglo zamrznuta. Je li vam to poznato?« »Onako kako to čine s povrćem?« upita. »Naglo zamrznut«, prenese Stevie. »Točno tako«, odvrati Lucy. »Zamrzivač bi trebao biti golem, zapravo industrijski. Da sam na vašem mjestu, krenula bih s pretragom pogona za pakiranje hrane.« J. D. prenese ostatak informacija Stevie, koja je već bila za prijenosnim računalom i tražila mjesne pogone za pakiranje povrća. »To mora pomoći«, reče on Lucy. »Oh, da, upravo smo otišli od Christophera Jonesa.« »Mislite iz njegove kuće?« »I to. No ondje je bio i on, zajedno sa svojim implantatima. Jako ga je uznemirilo što mislimo da je mrtav.« »Ali... to nema nikakva smisla, inspektore.« »Ima ako se kirurg poigrao«, reče. »Njegovo je ime Russell Bennett.« J. D. začuje nagao uzdah, a potom nastupi tišina. »Doktorice Trask?« »Bennett? Russell Bennett? Jeste li sigurni?« On se namršti. »Da, jesmo. Zašto?« »Poznajem ga«, promrmlja ona.

ČETIRI

Ponedjeljak, 3. svibnja, 11:00 Lucy zatetura kada prekine vezu, ne mogavši skinuti pogled s iznakažena tijela na stolu za pregled. Glas J. D. Fitzpatricka odjekivao joj je u ušima. Russell Bennett. Russell Bennett. Ne, to nije moguće. Ali bilo je. Bio je otprilike te dobi, visine i težine. Studirao je na medicinskom fakultetu Marylanda. Sjeća se diplome na zidu njegova dnevnog boravka. Bilo je sasvim moguće. »O, moj Bože«, šapne. Bilo joj je nemoguće vidjeti Russovo lice u opscenoj masi izranjavana tijela koje je ležalo pred njom. I dalje je zurila, pokušavajući povezati neki detalj muškarca kojeg je poznavala s tijelom koje je toliko mučeno. Osim same veličine, nije mogla pronaći ništa. »Hej, mala.« Ruby proviri kroz vrata. »Jesi li slobodna za ručak?« Potom uñe u dvoranu, namrgoñena čela. »Ne izgledaš baš dobro. Što se dogodilo?« Lucy teško proguta, a potom spusti pogled na mrtvog čovjeka. Nije joj uzvratio. Nije imao oči. Tko god ga je ubio, izvadio mu je oči. Zašto? »Poznavala sam ga.« »Poznavala si Christophera Jonesa? Kako?« »Pogriješila sam«, tupo odvrati Lucy. »Christopher Jones je živ.« Ruby obiñe stol i uhvati Lucy za bradu, podigavši joj glavu tako da im se pogledi susretnu. »Bljeña si od njega, curo. Sjedni.« »Dobro sam«, ali Ruby je ipak gurne na stolac. »Rekla sam sjedni.« Ruby sjedne na drugi stolac. »Sada mi ispričaj o čemu se radi.« Lucy joj prenese sve što joj je Fitzpatrick ispričao. Ruby trepne. »Opa. Tko je to mogao pretpostaviti? Ali ti još ne znaš pripada li to tijelo kirurgu, tom Russellu Bennettu. Ti samo znaš da je on obavio operaciju na Jonesu.« Lucy odmahne glavom. »Poznavala sam ga. Sada postoji povezanost.«

Ruby raskolači oči. »Poznavala ili poznavala?« »Samo poznavala. Nisam ga znala u tom smislu.« Ali možda bi i do toga došlo s vremenom. »Poznajem mu roditelje. Bennetti su dobri ljudi.« Ovo će im slomiti srce. »Što ćeš učiniti?« »Ništa. Sjedit ću ovdje dok se ne vrate Stevie i Fitzpatrick. Ako nemaš ništa protiv, odvezi...« Russa. Ne, to više nije bio Russ Bennett. Ona drhtavo udahne. »Odvezi preminuloga natrag u hladnu sobu. Ne bih trebala imati više nikakve veze s ovim slučajem. Ja sam ga pronašla, ja sam ga poznavala.« I posvañali smo se. Htjela se trgnuti od boli. Bilo je to mnogo više od svañe. »Ja bih mogla biti osumnjičenica.« Ruby se sarkastično nasmije. »Smješteno ti je da ga pronañeš. Policiji je to jasno.« Kada se dozna, a Lucy je pretpostavljala da hoće. Ali najprije se sve treba doznati. Borila se da joj glas ostane miran jer joj se zgrčio svaki mišić u tijelu. »Sigurna sam da si u pravu. Ali sada odvezi preminuloga. Molim te.« Ruby ustane i navuče par rukavica. »U redu.« Mahne prstom pred Lucynim licem. »Ali onim inspektorima nećeš reći ni riječi, bez obzira na to koliko je neodoljiv taj Fitzpatrick. Nećeš reći ništa dok ne doñe doktor Mulhauser. Ili tvoj odvjetnik.« Lucyn se želudac bolno stisne. Odvjetnik. Možda će mi trebati odvjetnik. Srećom, poznavala je jednoga. »Možda si u pravu.« »Obično sam u pravu«, zaključi Ruby. Pokrije tijelo plahtom, a potom pogleda Lucy. »Žao mi je, curo. Ovo mora da je gadno. To ti je bio prijatelj.« On nikada nije bio moj prijatelj. Lagao mi je kako bih spavala s njim. Ali to ne bi priznala Ruby. »Hvala.« »Kada ovo završi, izaći ćemo i popiti nekoliko martinija uz ručak, može?« Lucy se prisili na smiješak. »Dogovoreno. A ti možeš popiti moj martini.«

Ruby uzdahne dovoljno jako da porine brod u more. »Da pogodim. Upravo si obavila autopsiju nagrizene jetre.« »Ne, ne upravo. Stalno ih gledam. Cuga će te ubiti.« »Dušo, nešto će ubiti sve nas. Ja bih radije da to bude nešto zabavno.« Ne čekajući odgovor, Ruby odgura tijelo natrag u hladnu sobu, ostavivši Lucy samu. Neko je vrijeme samo sjedila, pitajući se što da učini. Trebala bih nazvati odvjetnika. Trebala bih reći Craigu. Netko bi trebao reći Bennettima da Russa više nema. Ali to će biti zadatak inspektora. Uskoro će biti ovdje da obave svoj posao. Neće biti bliskog razgovora i postavljat će joj mnoga pitanja na koja najradije ne bi odgovorila. Sjajno. No barem će je Fitzpatrick prestati gledati onako kako ju je prije gledao. Taj muškarac je bio gotovo nepodnošljiv. Davno je naučila da prodorni muškarci donose previše nevolja. No i staloženi, prividno smireni muškarci donosili su mnogo nevolja. Dokaz broj jedan, Russ Bennett. Dobro me je prevario. Prevario nas je oboje. Gwyn mora doznati. Prije nego što je stigla i razmisliti, Lucy je birala broj. »Melova mrtvačnica. Vi ih izbodete, mi ih pokrpamo«, našali se Gwyn. U drugoj prigodi Lucy bi se nasmijala. No sada je morala potisnuti jecaj. »Lucy je.« »Pametna glavo. Vidim tko zove. Misliš li da se tako javljam svakome?« »Ne, naravno da ne.« Lucy zašuti. Odjednom joj je srce ponovo prebrzo tuklo, a misli su joj se kovitlale. Što to radim? Ne smiješ joj reći. Ako policajci otkriju da si joj rekla da je Russ mrtav, obje možete zaglibiti u probleme. Jer je Gwyn takoñer poznavala Russa. Poznavala, kako bi Ruby značajno naglasila. I to nije bilo zgodno. Nimalo. Gwyn je morala doznati da je Russ mrtav, ali ne prije Bennetta. I ne dok policajci ne otkriju sve. Gwyn to nije učinila. Lucy nikada u životu nije bila sigurnija u nešto. Ali ipak će biti osumnjičenica. Baš kao i ja.

Ne možeš dopustiti da je zaskoče. Bit će jako povrijeñena. Mrzit će te zauvijek. Ne Lucy je znala da to nije istina. Gwyn nikoga nije bila sposobna mrziti zauvijek. Za razliku od mene. Ali to je bila druga priča. »Lucy? Što je? Jesi li dobro, dušo?« Nije joj mogla reći, još ne. »Hm, moram popričati s Thorneom.« »Što se dogodilo?« upita Gwyn. »Nemoj se ljutiti, ali ne mogu ti još reći. Molim te, spoji me s Thorneom.« Thomas Thorne bio je Gwynin šef, njihov prijatelj i jedan od najboljih basista u gradu. Danas je Lucy najviše značilo to da je bio i jedan od najboljih odvjetnika u gradu. »Na sudu je«, zabrinuto odgovori Gwyn. »Ali reći ću mu da te nazove čim izañe. To je u vezi s onim tijelom od jutros, zar ne? Onim koje ti je netko podmetnuo da pronañeš?« Inače je Lucy cijenila Gwynin brzi um. No ne i danas. »Da.« »Lucy, samo mi reci da si dobro. Jesi li u opasnosti?« »Ne. Ovdje sam u mrtvačnici. Dobro sam, zaista. A reći ću ti čim budem mogla.« »U redu«, odvrati Gwyn sumnjičavo. »Doñi večeras u klub. Bolje ćeš se osjećati.« Nakon ovakvog dana, klub joj se činio poput raja. »Budem li mogla, hoću.« »Mowry kaže da ljudi zovu i pitaju hoćeš li doći.« »Ako budem mogla, hoću.« Ne budem li u zatvoru. Opet. Ta je pomisao užasne. Opet. »Gle, sastajem se s Royceom za ručak. Zašto nam se ne pridružiš? Reći ću mu da za tebe pozove nekog od momaka iz ureda.« Lucy poželi vrisnuti. Ne, ne mogu se sastati s tobom za ručak. U nevolji sam. Ali nije. »Ne hvala. Imam gomilu posla. Dobro se zabavite.« »Melova mrtvačnica uvijek puca po šavovima«, zlovoljno će Gwyn, a Lucy je znala da nije uvjerila prijateljicu. »Moraš jesti.« Ne, ne moram. Zaista ne moram. Mučnina joj se uspinjala grlom i ona je proguta trudeći se da joj glas zvuči vedrije kako bi se Gwyn

prestala brinuti. »Pojela sam doručak poprilično kasno pa nisam gladna. Ti se zabavi s Royceom i zahvali mu u moje ime. Bilo je lijepo što ste sinoć pričekali moj kasni let. Hvala vam na vožnji.« Lucy podigne pogled kada se otvore vrata. Pojavi se Craig Mulhauser, doimajući se veoma uznemirenim. Nije bio ljutit, nego iznimno zabrinut, pa se smiješak i mirnoća na koje se prisilila odmah rasprše. »Moram ići, draga. Neka me Thorne nazove čim bude mogao.« Spusti telefon na pult pa ispravi ramena. »Upravo sam zvala odvjetnika«, reče. »To je mudro, samo da budemo sigurni. Ruby mi je rekla da je to Bennett. Ostat ću ovdje dok inspektori ne doñu. Onda ćemo vidjeti što ćemo.« Nasmiješio se, ali nasilu, baš kao i ona. »Ja se ne bih brinuo, Lucy. Ti si nevini promatrač. Nisi učinila ništa loše.« Ovaj put bilo je ono što nije izgovorio. Ona se turobno sjeti posljednjeg susreta sa živim Russellom Bennettom. Pomisli na krv koja mu je šikljala iz nosa na javnom mjestu na kojemu je rekla i neke vrlo glupe stvari. Stvari koje će joj se sada obiti o glavu. Ili još gore. Craig pročisti grlo. »Ako me pitaju o tome, što da kažem?« Lucy tiho uzdahne. »Istinu.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 11:00 »Bilo mi je mnogo draže kada nije poznavala žrtvu«, promrmlja J. D. dok su napuštali četvrt Christophera Jonesa. »Znam.« Stevie je proučavala partnerovo lice. Zateklo ga je Lucyno priznanje da je poznavala Russella Bennetta. Lucy ga je općenito zatekla, i dok bi to u nekim drugim okolnostima bilo dobro, sada nije. »Zašto je nisi upitao u kakvoj su vezi bili?« J. D. joj je samo rekao da ostane tamo gdje jest i da će oni doći do nje. »Zamalo jesam«, odgovori. »Ali sam zaključio da bi nam Hyatt opravdano bio za vratom kada to ne bismo učinili osobno. Tu je ženu teško pročitati, ali njezine oči govore mnogo. Moramo biti u

sobi s njom kada razgovaramo o Bennettu. Osim toga, moramo se uvjeriti da je to zaista Bennett.« To nije loš odgovor, pomisli Stevie, čak ako i nije otkrivao svu istinu. Iako su bili partneri tek nekoliko tjedana, J. D.-ja je dugo poznavala i mogla je prepoznati kada nije govorio sve. U Hyattovu uredu mu je laknulo kada je rekla da Lucy nije u vezi. A sada je bio zaprepašten i zlovoljan kada je otkrio da zna Bennetta. On je pogleda. »Što je?« upita razdražljivo. »Opet razmišljaš. Ne sviña mi se kada to činiš.« Ona se zajedljivo nasmiješi. I on je poznavao nju. »Zgodna je. Mislim, Lucy.« Ovaj put njegov je pogled bio prodorniji. »Stevie«, upozori je. »J.D.«, zadirkivala je. »Onda, izuzevši očito, u pravu si. Moramo s njom porazgovarati licem u lice. Ali ona to nije učinila. Netko joj to smješta iz nekog razloga. Idemo do Bennettova stana, da vidimo je li kod kuće.« »Sada je vjerojatno već na poslu.« On se namršti. »Ali ako je živ, mora nam pružiti dobro objašnjenje za one implantate. Može nam reći tko je dobio Jonesove obraze, ali vjerojatno neće htjeti. Ako je mrtav, trebat ćemo pregledati njegove dosjee. U svakom slučaju, trebat će nalog za premetačinu. Gray će nas danas zamrziti.« »Ionako mu nismo dragi«, reče Stevie, iako to nije bila potpuna istina. Okružni tužitelj Grayson Smith zapravo je bio iznimno drag u privatnom životu. Ali na dužnosti je gazio sve pred sobom. Suočiti se s njim na krivoj strani sudnice bilo bi zastrašujuće. Od svih okružnih tužitelja koje je ikada upoznala, on je bio najpredaniji svojem poslu. Čak i više od onoga za kojega je bila udana, na čemu je Stevie bila zahvalna. Paula je barem viñala tijekom godina koje su dijelili. Njezin je suprug shvaćao važnost uravnoteženosti izmeñu obitelji i posla. Gray nije, ili je smatrao da to ne treba, jer ga kod kuće nije čekala obitelj. To je bilo teško dokučiti. Jer čak je i ona, vjerojatno jedna od najstarijih Grayevih prijateljica, teško probijala njegov čelični oklop.

»Nazvat ću da pitam za Bennettovu adresu«, reče. »A potom ću predati zahtjev za izdavanje naloga. Ti zovi Hyatta.« J. D. blago izvije gornju usnu, zbog čega je podsjeti na Jamesa Deana. Često se pitala je li ime dobio baš po njemu, ali kada ga je jedanput pitala što znači skraćenica kojom se koristi umjesto imena, spretno je izbjegao odgovor. Više to nije spominjala. Stevie je poštovala važnost granica. »U redu«, promrmlja on. »Nazvat ću Hyatta. To mi se čini bolje nego da tražim nalog od Smitha. Provjeri je li netko prijavio Bennettov nestanak. Hyatt će me to sigurno pitati.« »Nije prijavljen kao nestao«, izvijesti ga Stevie kada završi s razgovorom i preda mu Bennettovu adresu, na kojoj je živio u luksuznom stanu s pogledom na Inner Harbor. »Skupa četvrt«, primijeti. »Ide u kompletu s Rolexom i cipelama.« »Mora da se u životu nagledao mnogo obješenih grudi«, reče ona i J. D. se zamalo naglas nasmije, ali to prikrije kašljem. »Ti sada nazovi Hyatta, a ja ću se suprotstaviti Grayu u njegovu brlogu.« Na njezin poziv Grayevu uredu odgovorila je Daphne Montgomery, žena u ranim četrdesetima, podrijetlom iz sićušnog Riverdalea u Zapadnoj Virginiji, što je govorila svakome pri prvom susretu kako bi se na neki način ispričala zbog otegnutog naglaska. Stevie se ona jako sviñala, ali znala je da zapravo izluñuje Graysona sa svom tom svojom bujnom kosom i domaćim složencima i drobljencima koje je svaki dan donosila u ured kako bi ga namamila da nešto pojede. Samo naprijed, curo, mislila je Stevie. Čovjeku je trebao netko da se o njemu brine. »Hej, Daphne, ovdje Stevie Mazzetti.« »Stevie. Kako je tvoja krasna djevojčica?« Stevie se nasmiješi. »Cordelia je sjajno, hvala. Je li on tu negdje?« »Da, ali danas je grozno raspoložen.« »Uvijek je takav. Spoji me, molim te. Reci mu da je važno.« »Sama si to tražila, curo.«

Trenutak poslije začuje se Graysonov zlovoljan glas. »Bože, pomozi, Stevie. Vrištat ću.« »Što je danas?« »Breskve. Alergičan sam na breskve. Dobijem osip.« »Jesi li joj rekao da si alergičan na breskve posljednja tri puta kada je napravila kolač?« »Ne«, odgovori on. Zvučao je kao njezina petogodišnja kći. »Ali hoću.« »Ona je draga žena, Gray. Spremi kolač na stranu i ja ću ga ponijeti kući. Cordy najviše voli drobljenac od breskve. Slušaj, imamo situaciju koja zahtijeva nalog za pretres.« »Vi uvijek imate situaciju koja zahtijeva nalog za pretres«, reče on kiselo. »Sada nam je osobito potreban. Riječ je o liječničkoj ordinaciji.« Gray uzdahne. »I još u ponedjeljak. Da čujem.« Ona mu izloži cijeli slučaj. »Tako da nam je nalog doista potreban.« »Ali nemam ni blizu dovoljno osnove da ga izdam. Moguće je da je vaša žrtva završila s tuñim implantatima zbog nenamjerne pogreške u voñenju dokumentacije.« Znala je da će to reći. »Ali ako Bennett nije mrtav, barem će znati tko je naša žrtva. Vjerojatno će izrecitirati one gluposti o povjerenju liječnika i pacijenta.« »Ali vi mislite da je on mrtav.« Ona pomisli na prsten i sat. I na opekline na leñima u obliku rimskog broja jedan. Nemamo vremena za ovo. »Da, mislim da je mrtvac Bennett. Ako je nestao, možemo li dobiti nalog za pretres?« »Trebalo bi biti moguće. Moram na sud za petnaest minuta, pa nazovi gospoñicu Montgomery čim doznate je li živ ili ne. Ona može početi sa sreñivanjem papira.« Prekinula je vezu u isti čas kad i J. D. On zakoluta očima. »Hyatt je već zaključio da je Lucy Trask umiješana«, reče. »A ti si zaključio da nije«, Stevie će blago. J. D. je prijekorno pogleda. »Kao i ti.«

»Ne mislim da ga je ubila, za Boga miloga. Ali upletena je, J. D., na neki način. Namješteno joj je da pronañe to tijelo, čije god bilo. Što prije doznamo u kakvoj su vezi, tim bolje. Duboko se nadam da ima alibi.« »To bi bilo savršeno«, reče on suho, usporivši da skrene u Bennettovu ulicu. »Gotovo smo stigli. Jesmo li dobili nalog za pretres?« »Ne. Grayson najprije želi znati je li Bennett mrtav.« »To bi bilo savršeno«, ponovi on. »Možda nam ovaj može reći.« J. D. pokaže na vratara u odori koji je stajao ispred Bennettove zgrade. »Oprostite«, vratar se javi nakon što je J. D. parkirao uz pločnik. »Ne smijete ovdje ostaviti vozilo.« Stevie mu pokaže svoju značku i vratar se namršti. »Ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je inspektor Fitzpatrick. Tražimo doktora Russella Bennetta.« Vratar ih sumnjičavo pogleda. »Nije ovdje.« »Znači li to da više ovdje ne živi ili da trenutačno nije ovdje?« upita ga J. D. s blagim smiješkom. Stevie se to kod njega sviñalo. Mogao je po potrebi biti dobar ili opak policajac, a taj njegov irski osmijeh razoružao je mnoge nevoljne svjedoke u ova tri tjedna koliko su zajedno radili. Lucy Trask pred tim smiješkom nije imala izgleda. »On živi ovdje«, nevoljko prizna vratar. Stevie iz džepa izvadi bilježnicu. »Vaše ime, gospodine?« »Herrigan. Dennis Herrigan. Što ste htjeli od doktora Bennetta?« »Samo smo htjeli porazgovarati«, glatko će J. D. »U vezi s istragom koja je u tijeku. Više vam ne smijemo otkriti. Znate kako to ide.« »Da, znam«, odgovori Herrigan duboko uzdahnuvši. »Ali on nije ovdje. Na odmoru je.« »A, tako.« J. D. se doimao razočaranim. »Znate li kada će se vratiti?« »Trebao bi uskoro. Nema ga već dva tjedna.«

»Kakav godišnji«, odgovori J. D. odmahujući glavom. »Da barem ja imam dva tjedna za zabavu.« »Svi bismo to željeli«, reče Herrigan. »Ali njemu je bilo potrebno. Doktor mnogo radi.« J. D. se namršti. »Mi ćemo dobiti, znate, od šefa, ako se vratimo praznih ruku. Je li tu gospoña Bennett? Možemo li možda s njom razgovarati?« Herrigan se smrkne. »Nju nisam vidio tjednima.« »Ne sviña vam se«, suučesnički se nadoveže J. D. nešto tišim glasom. Herrigan plaho pogleda Stevie. »Nije na meni da to govorim.« Čime je zapravo rekao sve. J. D. je pred sobom imao svjedoka i Stevie razabra da bi muškarac slobodnije govorio da nema nje. Ona izvuče mobitel. »Netko me zove. Pričekajte me dok se ne vratim.« Stevie se odmakne i položi telefon na uho, pretvarajući se da preuzima poziv dok je zapravo slušala J. D.-ja koji duboko uzdahne. »Oprostite«, šapne. »Ona je... Ma, znate kako je. Ali starija je i moram je slušati.« »Znam«, promrmlja Herrigan. »Imam takvu kod kuće.« »Onda, što je s gospoñom Bennett?« J. D. lascivno pukne jezikom. »Čuo sam da je zgodna.« Stevie suspregne osmijeh. J. D. je bio jedan od najboljih inspektora u Narkoticima, koji je s vremena na vrijeme išao na tajne zadatke. Bio je sjajan u tome. »Bennett ne izlazi s ružnima«, glasno šapne Herrigan. »Čuo sam da je, znate, dopunio njezinu figuru, ako znate što mislim.« Herriganov je smijeh bio gotovo nepristojan. »To sigurno. Ali ona to nije cijenila. Kučka. Pokušava ga oderati za svaki cent. Srećom, doktor ima predbračni. Prošli sam je mjesec spriječio da ode gore kada njega nije bilo. Doktor je morao dobiti sudsku zabranu ulaska u stan jer je krala sve umjetnine koje je prikupio.« »Nije pokušavala doći dok je on na godišnjem?« »Ne koliko sam ja vidio.« »Kada je otišao?«

»Da razmislim. U nedjelju prije dva tjedna. Ja nedjeljom inače ne radim, ali mijenjao sam se s jednim od momaka koji je imao karte za Oriolese. U prvom redu.« »Zgodno. Da barem ja mogu uzeti slobodno za utakmicu, ali ona moja šefica me ne pušta. Onda, vidjeli ste doktora to poslijepodne?« »Da. Pozvao sam mu taksi.« »Za zračnu luku?« Herrigan je oklijevao i Stevie se okrenula dovoljno da ga vidi krajičkom oka, s telefonom i dalje prislonjenim na uho. Mrštio se. »Ne. Ne mogu se sjetiti za kamo, ali nije bilo za zračnu luku.« »Je li vam rekao kamo ide na godišnji?« upita J.D. »Ne. Zapravo jest, ali ne izravno meni. Nazvao je portu sljedećeg jutra. Ja još nisam bio na dužnosti. Rekao je da ide na odmor i da otkažemo dostavu pošte i novina. Tako smo i učinili.« »Kada ste ga ispratili do taksija, je li imao putni kovčeg?« »Torbu za spise. Vjerojatno se vratio po torbu kada nije bila moja smjena.« Herrigan se uspravi i ponovo sumnjičavo zaškilji. »Zašto?« J. D. se iznova nasmiješi, ali Herrigan se ulovio na mamac. »Samo ga tražimo da s njime porazgovaramo.« Stevie se vrati do mjesta gdje su razgovarali. »Oprostite što je toliko trajalo.« »Nema problema«, reče J. D., a potom izvuče posjetnicu iz džepa i na poleñini ispiše broj mobitela. »Gospodine Herrigan, molim vas da me nazovete ako ga vidite ili ako se bilo čega sjetite.« Herrigan raskolači oči kada ugleda riječ »Umorstva« na J.D.-jevoj posjetnici. »Je li mrtva? Gospoña Bennett? Jer ako jest, doktor to nije učinio. Ta je žena bila sa svakakvim lošim muškarcima. Svak' je to mogao učiniti.« J.D. podigne obrve. »Dobro bi nam došla neka imena za početak.« »Ne znam im imena«, odgovori Herrigan, sada sasvim siguran u to što govori. »Dok je ovdje živjela, nalazila bi se s njima dalje niz ulicu pa bi odlazili raditi Bog zna što. Ali sam ih vidio.«

»A supruzino ime?« upita J.D. »Brandi, piše se s >i<«, reče prezirno. »Potpisivala se s malim srcem iznad >i<. Kao neka šiparica. Kučka.« J. D. zapiše ime. »Ako ih ponovo vidite, nazovite me. Hvala vam.« Kada su se vratili u automobil, Stevie kimne s odobravanjem. »Dobro si pogodio da žena ima dodatke.« J. D. slegne ramenima. »Malo je tako dobrih grudi. Bilo je logično. Bennett tome momku vjerojatno daje debelu božićnicu kada mu je tako odan.« J. D. pokrene automobil, čvrsto stežući upravljač. »Onda, hoćemo li najprije razgovarati sa ženom ili s doktoricom Trask?« »Znamo da Lucy to nije učinila. Vratimo se u mrtvačnicu i provjerimo što može dodati toj priči. Dobro bi nam došla svaka informacija prije nego što popričamo sa ženom.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 11:45 Nekoliko sati sna i izdašna šalica kave bili su sve što mu je trebalo. Osjećajući se mnogo poletnije, parkirao je lexus pokraj svojeg doka, izvukao mobitel i otvorio stranicu za sustav praćenja. Mala plava točka bljeskala je u mrtvačnici, upravo ondje gdje je i trebala, jer je ondje bila i Lucy Trask. Nije očekivao da će užasnuto pobjeći već danas. Ali s vremenom hoće, kada se tijela počnu gomilati i kada shvati da je i na nju došao red. Pretpostavio je da će podviti rep i pobjeći kada joj postane jasno da na vidjelo izlazi istina o tome kakva je lažljivica jer je skrivala sve te počinjene zločine. On ju je u tome trenutku želio pronaći. Zahvaljujući modernoj tehnologiji, to je bilo jednostavno baš kao i ureñaj za praćenje koji joj je umetnuo u podstavu ručne torbice. Bilo je tako lako. Žene su posve nemarne sa svojim torbicama. Što je za njega bilo dobro. Mogao se priključiti na internetske stranice s bilo kojeg mjesta, s bilo kojeg računala. Čak i s mobitela. Za sada je mala Lucy bila ondje gdje je i trebala biti.

Zaključavši automobil, zaustavio se na kraju doka, nakratko uživajući u djelu svojih ruku. Popravio je polomljene daske i raščistio smeće. Imanje je izgledalo sve bolje. James Cannon je bio vlasnik ovoga mjesta, ali uopće ga nije zaslužio. Očito se o njemu nije nimalo brinuo. Cannonovo je ime bilo prvo na popisu koji mu je prije dva mjeseca dao Malcom Edwards. Dobitak tog popisa neopisivo ga je ushitio. Ubijanje Malcoma i njegove žene... Jednostavno nezaboravno. Psihološki se pripremao za Malcomovo ubojstvo, a ushit ga je držao još danima. Ali kada je poveo Jamesa Cannona na Malcomov brod da mu presječe grlo, to je bilo samo... bljak. Bez finesa. Bez blistavosti. I tako da nitko nije znao što je učinio. Shvatio je da je dio ushita mogao zahvaliti Malcomovu užasu kada je promatrao kako mu umire žena. Zaslužili su taj užas. Zaslužilo ga je svako ime na tom popisu. Zato je usamljeno ubijanje Cannona bila slaba pobjeda. Ništa u čemu bi uživao. Izuzevši dva Cannonova imanja. Ovo mjesto na moru i luksuzan stan u središtu Baltimorea. Koristit će se njima dok ne završi. Bilo je sjajno imati središte operacija i udobno mjesto za odmor nakon cijelog dana provedenoga u ubijanju. Cannon je imao dobro oko za nekretnine. Srećom je bio vuk samotnjak. Nije održavao veze s obitelji. Nije imao prijatelja. Nikome nije nedostajao. Nitko od njegovih susjeda nije ni trepnuo kada sam im rekao da ću uzeti stan u podnajam. Jednostavno je uzeo ključ s Cannonova tijela i uselio se. Nitko nije pitao gdje je James. Nikoga nije bilo briga. Ni ovdje nitko nije pitao za njega. Pronašao je dokumente u Cannonovoj ladici i oduševio se kada se svojim lexusom dovezao ovamo da provjeri o čemu se radi. To je bio pogon za preradu ribe, odnosno, mogao je biti da je Cannon uspio dovršiti to što je počeo. U pogonu je pronašao opremu i alat. Motorne pile i hladnjače. I najbolji dio — dok s dovoljno dubokim pristaništem za njegov brod.

Nastavio je niz dok i skočio na blještavu palubu. Svi tragovi Malcoma Edwardsa i njegove supruge sada su iščeznuli. Nitko neće ni doznati da je jednom na krmi pisalo Carrie On. Svijete, upoznaj Satisfaction 3 . Ako ikome padne na pamet pregledati brod, naići će na valjane dokumente, doduše lažne, ali u kojima se ne spominje ime Malcoma Edwardsa. Zato što je to moj brod. Ponovno imam svoj brod. Napokon. Pomisli na brod koji je nekoć imao. 'Vette, nazvan po njegovoj majci. Njegov je otac volio tu hrñavu kantu. I ja sam. Mnoge su dane proveli izvlačeći rakove iz zaljeva na palubu tog starog ribarskog broda. Za neke je lov na rakove bio zabavan način da se provede sunčano nedjeljno poslijepodne. Za njegovu je obitelj to značilo život. Ali više nije bilo ničega. Broda. Posla s rakovima. Obitelji. Sve je davno nestalo. Zbog Malcoma Edwardsa i Jamesa Cannona i Russella Bennetta i svih ostalih. Oni su uzeli srce njegove obitelji. Uzeli su sreću njegove obitelji. Uzeli su sve. A on je želio da plate. Shvatio je da želi da svi znaju što im je učinio. Rezanje Cannonova vrata i bacanje njegova tijela u zaljev nije mu pružilo nikakvo zadovoljstvo. Nitko nije vidio. Nitko ne bi mario i da jest. Tako je krenuo smišljati plan i premještati imena na popisu. Russ Bennett popeo se na vrh i postao je pokusni kunić. Na njemu je iživio svaku bolesnu fantaziju koju je ikad imao i osjećaj je bio tako dobar. Tako jako dobar. A kao šlag na kraju, baš kao Malcom Edwards, i Bennett je bio pun novca. Izvlačenje mučenjem njihovih brojeva bankovnih računa i zaporki bila je dječja igra. Još je lakše bilo prenijeti sav taj novac na vlastiti račun. Sada njihov novac pripada meni. Zgrtao je imanja i bogatstva brže od djeteta koje se igra Monopoli. I ja ću se o njemu brinuti. Znam kako je to kada ga nemaš. Zbog njih. Oni svoj novac više nisu trošili. Tako da ja mogu uživati. Osim toga, duguju mi ovo, život kakav sam mogao imati. Život kakav bih imao. Život kakav Lucy Trask sada živi. Samo, zbog toga će platiti. Uskoro.

3

Eng. zadovoljština.

Sada je imao pametnijeg posla. Krene niza stube u kabinu i otvori glavna vrata. Ona je bila ondje, gola, vezana, s povezom preko usta i sklupčana na zahodskoj školjci, gdje ju je i ostavio. Oči su joj bile iskolačene i prestrašene. Koktel barbiturata kojim ju je omamio prestao je djelovati. Hiperventilirala je kroz povez. Savršeno. »Zdravo, gospoño Gordon«, reče tiho. Njezino šezdesetpetogodišnje lice bilo je napetije od opne bubnja, zahvaljujući plastičnoj kirurgiji. »Sjećate li me se? Ne? To je u redu. Mislim da nas nisu nikada službeno upoznali. Ali tko sam ja nije ni blizu važno koliko je važno to tko je bila moja sestra. I tko je vaš sin. I što je učinio prije dvadeset jedne godine.« Njezine oči divlje zatrepću i odmah je znao da mu je Russ Bennett rekao istinu. Janet Gordon znala je što se onda dogodilo. O svemu je šutjela sve ove godine. Uglavnom. Mržnja mu proključa iz utrobe. Ova žena nije zaslužila zrak koji je udisala. On stegne šaku, želeći divlje udariti lice koje je stavila iznad svega drugoga. Iznad svega ispravnoga. Ali suzdrži se. Sve u svoje vrijeme. Požalit će. »Russ Bennett mi je rekao za vas«, hrapavo šapne. »Da ste znali. Da ste ga ucjenjivali da vam čini sitne prepravke. Nisam mu isprva vjerovao. Znate, kvaliteta informacija do kojih se doñe mučenjem uglavnom je vrlo niska.« Ona potone natrag na zid, dok su joj se oči punile suzama. Trebao se možda sažaliti, ali njegov bijes proključa još jače na prizor njezinih suza. »Neprestano sam razmišljao, kakve koristi žena, majka, može imati od mučenja nevine djevojke? I koliko ste bili glupi kada ste vjerovali da se Bennettu neće poskliznuti skalpel ili da vam neće dati mrvicu više anestezije? Ali vi ste mu doista vjerovali, i evo vas, s dobrodržećim cicama, uvučenim trbuhom i licem napetijim od trampolina.« On napravi grimasu. »Možete li uopće trepnuti?« Ona trepne, ali jedva, zbog čega joj niz obraze poteku suze.

»O, jadnice«, tepao joj je. »Kako se osjećaš? Grozno? Ali, ne brini se. Postat će mnogo gore. A kada umreš, tvoj će sin dotrčati skroz iz Colorada da identificira tvoje tijelo. A onda će doći red na njega.« »Ne!« jaukne ona prigušeno, ali ipak ju je razumio. »Da«, sikne on. »Nakon svih ovih godina života na slobodi, Ryan će konačno dobiti ono što zaslužuje.« »Ne.« Koprcala se da se oslobodi dok ju je on samo promatrao, čekajući da se umori. Nakon nekoliko sekundi ramena joj se objese, a brada spusti na prsa. Čekao je da umorno podigne oči prema njemu. Želio je biti siguran da razumije što će joj se dogoditi. Želio je vidjeti užas u njezinim očima. Čekao je dvadeset jednu godinu da vidi užas u svim njihovim očima. Sve one noći koje je proveo ležeći u krevetu, slušajući majčine jecaje, žestoke svañe izmeñu nje i oca, pijane očeve povike. Zbog onoga što su učinili sin Janet Gordon i njegovi prijatelji. I zbog onoga što nisu. »Malcoma sam, sve u svemu, ubio poprilično milostivo jer je surañivao. Barem kada sam ga uvjerio da je to u njegovu najboljem interesu. Dao mi je popis imena, svih onih koji su promatrali i koji ništa nisu poduzeli. Kao što je tvoj sin. Ryan je samo stajao i gledao, ne maknuvši prstom da to zaustavi. Ali barem je i on imao jadan život. Nije li ? Nije li?« ponovio je silovito. Ona kimne, a cijelo joj se tijelo strese. »Tvoj je sin svako malo bio u zatvoru, petljao je s drogama, padao u depresiju, nije mogao zadržati posao. Russ Bennett je, pak, bio bogat i uspješan. To se meni jednostavno nije činilo poštenim. Čini li se tebi poštenim?« Zgrabi je za ramena i snažno pretrese. » Čini li se?« Čvrsto stišćući oči, ona odmahne glavom. On iz džepa izvadi nož za filetiranje pa ga izvuče iz korica. Vršak joj pritisne na kožu ispod brade, a potom joj izvadi povez iz usta. »Čini li ti se išta od ovoga poštenim?« »Što...« Tresla se toliko silovito da on malo odmakne nož. Ne želim da si sama prereže vrat, za ime Boga. »Što što, Janet?«

Šćućurila se, pritišćući se uza zid. »Što želiš od mene?« Nagnuo se toliko blizu da je mogao namirisati njezin strah. »Želim zadovoljštinu.« »Ali ja čak nisam ni bila ondje!« ona zajeca. »Ja nisam učinila ništa.« »To je točno. Ti. Nisi. Učinila. Ništa.« Vrati joj povez u usta i podigne joj bradu, proučavajući joj lice. »Pokušao sam sve na Russu, sve što sam oduvijek htio učiniti na svima vama, ali nisam mogao jer nisam znao tko ste. Zahvaljujući Malcomu, sada imam popis. I zahvaljujući Russu, imam tebe.« I Lucy Trask, pomisli. Ponovo je promijenio plan kada je čuo sve što je Russ Bennett imao za reći. Bennett je bio u pravu u vezi s Janet Gordon. Takoñer nije ni posumnjao da je ono što je Bennett rekao o Lucy istina. Ona je bila nasilnica i kučka, što je bilo za razumjeti jer je bila dio obitelji Trask. Oduvijek je bila lopov, i čak i ako nije podigla ruku, zbog svoje je šutnje bila jednako kriva. I okoristila se. Baš kao i Janet. Što se njega ticalo, Janet je bila samo vježba za Lucy. A vježba čini majstora. Trzne joj glavom, procjenjujući. »Da vidimo. Russ je gledao, pa sam mu iskopao oči. Nije ništa rekao, pa sam mu odrezao jezik. Nije pomaknuo ni prst da pomogne, pa sam mu odrezao sve prste. I samo iz zabave, slomio sam mu svaku kost u licu i sve zube, baš kao što je i njoj učinjeno.« Nasmiješio se. »A srce o kojem je tvrdio da ništa ne zna? I njega sam mu izvadio.« Osmijeh mu postane oštriji kada ona počne tuliti od užasa dok su joj se niz napete obraze slijevale suze. »Nije mi te žao, Janet, jer je i moja sestra plakala. Preklinjala. Za milost. Za pomoć. Da netko nešto učini. Ali tvoj sin nije učinio ništa. Tvoj je postupak gori od toga da nisi ništa učinila. U bilo koje doba u dvadeset jednu godinu mogla si progovoriti, zatražiti pravdu. Ali umjesto toga, ti si se okoristila.« Snažno joj stegne bradu i ona zacvili. »Za ovo lice. Uživat ću u svakom trenutku dok te budem ubijao.«

Prezirno je odgurne i izvuče oštricu. »Iskreno, na mukama sam. Htio bih ti razbiti svaku kost u licu, baš kao i Russu. S druge strane, moram nešto ostaviti kako bi te sin mogao prepoznati u mrtvačnici.« Izašao je iz potpalublja, zastavši na vratima. »Vratit ću se poslije pa ćemo malo ploviti. Izvest ću te na palubu, gdje imam više mjesta za rad. Osim toga, i čišćenje je tu lakše. Maknut ću ti povez. I onda možeš vrištati koliko god želiš.«

PET

Ponedjeljak. 3. svibnja, 12:05 Doktor Craig Mulhauser zatvorio je vrata konferencijske dvorane. »Obavimo to da možemo nastaviti s poslom«, reče odrješito. Stajao je pokraj Lucy Trask poput tjelohranitelja, zbog čega se J. D. zapita što su njih dvoje zapravo očekivali. Poznavala je Russa Bennetta. Kako? I koliko dobro? J. D. sjedne na stolac preko puta doktorice. Mulhauser joj zaštitnički sjedne zdesna, dok je mjesto slijeva zauzela Stevie. Na trenutak ih je Lucy sve ignorirala, promatrajući svoje dlanove koje je uredno sklopila na stolu. Potom odlučno podigne pogled. Doimala se kao da se suočava sa svojim krvnikom, pa J. D.-ja spopadne loš predosjećaj. »Znamo li je li Russell Bennett živ?« upita. »Ne«, reče Stevie. »Ne izgleda dobro. U njegovoj su mi ordinaciji rekli da doktor danas neće biti na poslu kada sam nazvala praveći se da sam pacijent koji potvrñuje pregled. Rekla je da su svi pregledi otkazani. Na putu ovamo svratili smo u njegov stan. Zgodno mjesto. Njegov nam je vratar rekao da je Bennett na odmoru posljednja dva tjedna.« »Herrigan«, reče doktorica nesklono. »Dobro pazi na njegov stan.« Znači, bila je kod Bennetta. I žrtvu je zvala po imenu. J. D. se zavali u stolac promatrajući je. »Gdje ste upoznali doktora Bennetta?« Ona udahne da se ohrabri, a obrazi joj porumene. »Izlazila sam s njim neko vrijeme.« J. D. potisne ljutnju zbog tog otkrića, a Stevie raskolači oči. »Izlazili ste s njim?« upita Stevie. »Dok je bio u braku?«

Lice doktorice postane još crvenije. »Sve dok nisam otkrila da je u braku. Nisam znak. Ne bih to nikada učinila. Ja inače ne izlazim mnogo s muškarcima, a pogotovo ne oženjenima.« J. D. ispusti neprimjetan izdah olakšanja. »U redu«, reče. »Što se dogodilo?« Lucy skrene pogled, trljajući sljepoočnice. »Doznat ćete kada počnete istraživati, pa vam onda ionako mogu odmah reći. Jedanput sam se trebala naći s njime na večeri. On je... ah... htio da naša veza ode korak dalje. Pitao me, ali nenametljivo. Zapravo je bio strpljiv. Drag čovjek.« Posljednje je rekla uz blag sarkazam. »Pretpostavljam da zapravo nije«, doda J.D., a ona ga posramljeno pogleda. »Nije«, složi se. »Izlazila sam iz stana kada je neka žena dotrčala do mene i pljusnula me posred lica. Svom snagom. Nazvala me kurvom, razaračicom brakova, kradljivicom supruga i još nekim nazivima koje su moji susjedi ponavljali mjesecima.« »To je vjerojatno bila gospoña Bennett«, reče Stevie. »Brandi.« »Ne, to je bila prva gospoña Bennett«, ispravi je Lucy. »To je bilo prije pet godina. Otad se razveo i ponovo vjenčao. Ali tek sam s tom pljuskom otkrila da je zapravo oženjen. Ona ga je slijedila, vidjela da me ispred svojeg stana ljubi za laku noć nakon večere koja je bila dan prije pa me je slijedila kući.« J. D. potisne sliku tog poljupca u najdalji kutak misli. Usredotoči se. »Ali tek vas je pljusnula sljedeće večeri«, reče on. »Zašto je čekala?« »Mislim da je bila previše povrijeñena ili previše zaprepaštena one noći kada je otkrila da je vara. Kada me je pljusnula, bila je veoma pijana.« »Pretpostavljam da nije živjela u njegovu stanu«, reče Stevie. »Ne. Imali su dva stana, što takoñer nisam znala. Jedan u gradu i jedan u predgrañu, što mi je rekla kada sam je napokon uspjela smiriti. Rekla sam joj da nisam znala da je oženjen, zaklela sam se. Možda sam izgledala toliko zaprepašteno da mi je povjerovala. Ne znam. Previše je popila da sama vozi pa sam joj pozvala taksi.«

»Lijepo od vas«, promrmlja J. D. »S obzirom na to da vas je udarila. Snažno.« Lucy slegne ramenima u neugodi. »Bila je povrijeñena.« »I ti si«, reče Stevie nježno, a Lucy ponovo slegne ramenima. »Bila sam više ljuta nego povrijeñena«, uzdahne. »Što je i bio problem. Otišla sam do njegova stana. Ondje sam se nekoliko puta našla s Russom nakon posla. Znali smo pojesti nešto u susjedstvu. Herrigan me je vidio kako dolazim i lice mu se ispunilo panikom. Sljedeće što sam vidjela bio je Russ kako izlazi iz zgrade s trećom ženom, koja ga je držala pod raku.« J. D. se lecne. »Nije baš bio mudar.« »Ne možete ni zamisliti. Druga žena bila je moja najbolja prijateljica Gwyn. Ni ona nije znala za mene.« J. D. zbunjeno odmahne glavom. »Samo malo. Najbolje ste prijateljice, ali niste si govorile s kime izlazite?« »Onda nismo bile najbolje prijateljice. Bile smo u djetinjstvu. Išle smo u istu osnovnu školu. Udaljile smo se zbog... samog života. Zapravo smo ponovo postale prijateljice zbog te noći. Gwyn nije glupa. Vidjela me kako ondje stojim i kako sam ljuta, vidjela je Herrigana u panici i sve je povezala. Russ se pokušao izvući, ali nismo mu dopustile. Kada sam još rekla da sam upoznala gospoñu Bennett, Gwyn je sasvim poludjela.« Oklijevala je. »Jer je ona otišla korak dalje s njim.« J. D. se ponovo lecne. »Uh.« »Upravo je u tom trenu to rekao i Russ, jer ga je Gwyn pljusnula.« Lucy prestane pričati i namršti se. »Ali on joj je uzvratio udarac, zaista jako. Šakom. Srušio ju je na pločnik. Raskrvario joj usnu, nazvao je kurvom. To nisam očekivala.« »Kakav momak«, promrmlja Stevie. »Posvuda je pronalazio prijatelje.« »Što ste vi učinili?« upita J. D. »U prvi čas ništa. Bila sam u šoku.« Pogledi su im se sreli, a on je u njezinu pročitao strah. »Ali tada se sagnuo da je ponovo udari. Vjerojatno je zaboravio da se nalazi na prometnoj ulici. Ja sam se postavila izmeñu njega i Gwyn. Unio mi se u lice, a ja sam bila toliko

ljuta da sam se unijela u njegovo. Ja se ne razljutim često«, reče, »ali te sam večeri zaista bila ljuta. Stisnuo je šaku kao da će me udariti, a ja sam ga udarila ravno u nos.« J. D. je poželi pljesnuti o dlan u znak odobravanja, ali se suzdrži. »I?« »Slomila sam mu nos«, ona odgovori bez grižnje savjesti. »Krv je šikljala. Gwyn je plakala. Russ je psovao, a ja sam vikala na Herrigana da pozove hitnu. Ljudi su se okupljali, neki čak s mobitelima, kojima su nas htjeli fotografirati. Pravi cirkus.« Ona pogleda Mulhausera. Stariji čovjek slegne ramenima. »Rekla si im gotovo sve. Možeš i to.« »Istina. Rekla sam Russu da će, ako ikada više podigne ruku na mene ili bilo koju drugu ženu, požaliti što se rodio. Onda sam mu rekla da je imao sreće što ga dosad netko već nije ubio. To je bilo glupo i nisam zapravo rekla da bih ga ubila, ali onda...« »On se pojavi u tvojem parku, mrtav i pun žaljenja što se rodio«, dovrši Stevie. »Točno tako«, reče Lucy. »Kada ste mi rekli njegovo ime, zamolila sam Ruby Gomez da odveze njegovo tijelo. Završila sam s rezanjem, ali još sam proučavala snimke. Doktor Mulhauser će pregledati moje zaključke i sve potvrditi.« »Lucy to nije učinila«, reče Mulhauser odlučno. J. D. je duboko u sebi znao da ona nije imala veze sa zločinom, ali morao ju je pitati. »Gdje ste bili prije dva tjedna? Točno?« »U Los Angelesu«, odgovori ona. »Otputovala sam u nedjelju ujutro i cijeli sam tjedan ostala u hotelu. Sljedećeg tjedna bila sam gostujući predavač na UCLA-u. Što kaže Herrigan, kada je posljednji put vidio Russa Bennetta?« J. D. i Stevie izmijene brz pogled i Stevie kratko kimne. »U nedjelju poslijepodne«, odgovori J. D., primijetivši kako su se doktoričina ramena objesila od olakšanja. »Tada sam već bila u zraku, a Los Angeles uopće nisam napuštala. To vam sigurno mogu potvrditi u zrakoplovnoj tvrtki i u

hotelu, kao i polaznici konferencije i mojih predavanja. Mnogo me je ljudi viñalo, svaki dan. Mogu vam lako nabrojiti pedeset imena. »To je dobro«, reče Stevie. »Taj ćemo alibi lako provjeriti.« »Vaša prepirka s doktorom Bennettom dogodila se prije pet godina«, reče J. D. »Jeste li se vidjeli otad?« »Jedanput, na zabavi prije dvije godine. Tako sam doznala da se u meñuvremenu razveo. Drugoj gospoñi Bennett tada je vjerojatno bilo dvanaest godina«, doda mrzovoljno. »Lucy«, blago je upozori Mulhauser. »Pa, bila je mlada. Možda dvadeset. S velikim... tjelesnim atributima. Gospoña Bennett koja me je pljusnula bila je starija od Russa. Obavila je toliko plastičnih zahvata nastojeći ostati mladolikom«, reče gorko, »za supruga koji ju je ionako varao. Čula sam da su Russ i nova supruga rastavljeni. Nisam ga vidjela dvije godine. Sve do danas.« »Zašto mislite da ga je netko ostavio da ga vi nañete, doktorice Trask?« upita J. D. blago, a ona podigne pogled, koji je bio jednako zabrinut kao i toga jutra. »Ne znam«, reče. »Jednostavno ne znam. On nije bio drag čovjek, ali ne mogu zamisliti da je itko mogao biti toliko ljut da mu to učini. To je bilo brutalno i neljudski. Ne shvaćam zašto ga je netko odjenuo poput gospodina Pugha. I to je bilo okrutno. Za mene.« »Tko je znao da ste poznavali Bennetta?« upita Stevie. »Gwyn, naravno. Rekla sam njezinu šefu, koji je odvjetnik, i doktoru Mulhauseru. Gospodin Herrigan je znao. I svi koji su te večeri stajali ispred Russova stana. Ne znam kome je Russ rekao. Ili kome je rekla prva gospoña Bennett.« J. D. se namršti. »Zašto ste rekli odvjetniku?« »Iz istog razloga zašto je rekla meni«, odgovori Mulhauser. »Zato što je Bennett podnio prijavu zbog napada. Seronja je znao da neće upaliti, ali samo joj je želio zajebati karijeru. Oprostite«, ispriča se, a Lucy mu potapša ruku. »Je li itko ovdje u mrtvačnici znao za vas dvoje?« upita Stevie. »Netko tko je takoñer znao da ste otputovali?«

»Nije znao nitko osim doktora Mulhausera. Mislim da bi svatko bio jako iznenañen da otkrije da sam se uopće odvažila izaći s nekim, a kamoli udariti ga.« Ponovo pogleda J. D.-ja, ovaj put s prkosom. »Jer sam inače vrlo dosadna osoba.« J. D. je nikad ne bi tako opisao. Lucy Trask ga je opčinila. To što je osjećala potrebu da ga upozori i time odvrati od sebe opčinjavalo ga je čak i više. »Kako se preziva vaša prijateljica Gwyn?« upita, promatrajući kako u njoj raste prkos. »Ona s ovime nema veze«, reče Lucy, a čeljust joj se stegne. »Ona je toga vikenda bila s majkom. Išle su u kupnju. Sigurna sam da imaju račune. Ali znam da morate s njom razgovarati. Ime joj je Gwyn Weaver. Radi za Thomasa Thornea.« »On je odvjetnik?« J. D. zapiše prezime s nelagodom. Jedini put kada je svjedočio protiv optuženoga kojega je zastupao Thorne, nije se dobro proveo. Nije se veselio što mora s njime ponovo imati ikakva posla. »Jeste li danas svojoj prijateljici rekli za Bennetta?« Njezin bijes malo popusti. »Željela sam, ali nisam. Nazvala sam je, ali sam se predomislila prije nego što sam išta rekla. Ne želim da bude osumnjičena.« Bilo je vidljivo da joj je to teško palo. Sada ga je netremice gledala. »Jer ona nije upletena.« »Čuo sam vas i prvi put«, blago će J. D. »Znate li čime se ubojica koristio da izvadi srce?« Ona trepne, iznenañena promjenom teme. »Pilu proizvoñača Sawzall. Vjerojatno.« To je imalo smisla. Ta je vrsta električne pile mogla rezati gotovo sve i mogla se nabaviti u većini željezarija. »Zašto tako mislite?« upita. »Prema vizualnom pregledu abrazija na ostatku kosti. Veličina i zupčanici oštrice odgovaraju, a pila je dovoljno moćna da obavi posao. Čak su i bežični modeli dovoljno snažni da to obave. S vremenom bih vam mogla reći više o izradi i modelu. No sigurna sam da će to moći i netko od drugih patologa.« »Kako znate da je dovoljno snažna da obavi posao?« upita Stevie.

»Liječnici iz hitne pomoći koriste se njome na terenu. Za amputacije. Kada je to nužno.« J. D. je to znao. Vidio je kako se to radi. Ali bilo je nečega u načinu na koji je to rekla, neke neugode koja mu je probudila znatiželju. »Jeste li je vi ikada upotrijebili na terenu?« upita je. Ona odvrati pogled. »Jesam.« Mulhauser je iznenañeno pogleda. »Kada je to bilo, Lucy?« »Nakon prve godine specijalizacije. Bila sam u Meksiku i ispred nas se dogodila prometna nesreća. Djevojčici je noga bila zdrobljena i postojala je opasnost da će iskrvariti. Samo sam je uz pomoć te pile mogla osloboditi na vrijeme.« Ona teško proguta. Bilo je očito da joj je ta uspomena veoma bolna. »Znači, vaš je ubojica mogao upotrijebiti istu pilu da prereže kost i tetive. Ima li još pitanja?« »Je li djevojčica preživjela?« upita nježno J.D., a njezine se usne gorko iskrive, što ga iznenadi. »Da. Ima li još pitanja?« Milijun. Ali njih će sačuvati za drugi put. »Kako ste upoznali Russa Bennetta?« »Uništio je moj tricikl«, reče ona mirno. J. D. nije bio siguran da je dobro čuo. »Vaš tricikl? Kakav tricikl?« »Znate, onakav veliki, kakav voze djeca. I vi ste sigurno imali takav.« »Ne«, odgovori J. D. »Zapravo nisam.« Takvo djetinjstvo nije imao. »Kako je Bennett uništio vaš tricikl?« »Imala sam četiri godine i njegova se obitelj doselila u susjedstvo. Nekoliko dana nakon što su se uselili, ja sam se triciklom vozila niz brijeg ispred naše kuće i jedan se kotač otkvačio. Zabila sam se u parkirani automobil i slomila ruku. Jedno ga je dijete čulo kako se smije i hvali time da je olabavio vijak.« »Koliko je bio star?« upita J.D., pitajući se kako se uopće s četiri godine smjela bez nadzora voziti ulicom. »Samo sedam. Moj je tata ljutito otišao do njegovih roditelja i rekao im što se dogodilo. Gospodin i gospoña Bennett zabranili su Russu izlaske, iako je on tvrdio da to nije učinio i da je to dijete

lagalo. Poslije sam pronašla omiljenu barbiku kako visi obješena na uže pokraj ljuljački u našem stražnjem dvorištu. Ponovo je kažnjen. Nakon toga me je pustio na miru.« Kakav tip, pomisli J. D. To što je Russell Bennett krenuo šakom na ženu imalo je smisla. Bio je nasilan još od djetinjstva. Činilo se da se ovaj put namjerio na krivu osobu. »Znači, vi ste bili susjedi?« upita Stevie. »Da. Ako je moguće, išla bih s vama kada budete išli obavijestiti njegove roditelje. Ako je doista riječ o Russu.« »To nam mora odobriti naš nadreñeni«, reče Stevie. »Lucy, zbunjuje me nešto. Ako je taj tip takva budala, zašto si s njime izlazila prije pet godina?« »Vrijeme prolazi«, reče ona lako. »Ljudi se mijenjaju. Ja sam željela vjerovati da se to dogodilo i njemu.« »Tko je s kim stupio u vezu?« upita Stevie. »On me je potražio kada sam se doselila u Baltimore zbog ovog radnog mjesta. Nisam željela izaći s njime, ali neprestano me pozivao. Jednoga sam dana došla kući i na pragu pronašla kutiju umotanu u zlatni papir. Unutra je bila barbika — zapravo doktorica Barbie.« »Zgodno«, Stevie će bezbojno, a Lucy se gorko nasmiješi kao da predbacuje samoj sebi. »Zar ne? Pristala sam izaći s njime jedanput, a onda mi se učinio boljim nego što sam ga pamtila pa smo nastavili izlaziti. Mislila sam da je drag sve dok se nije pojavila njegova supruga i pljusnula me.« Ona uto iz džepa izvadi mobitel koji je vibrirao. »To je moj odvjetnik. Hoće li mi trebati?« »Ako se alibi pokaže valjanim, neće«, reče Stevie, a Trask odloži telefon na stol a da se ne javi. »Kada ćete ga provjeriti?« upita Mulhauser. »Jer dok to ne učinite, meni nedostaje jedan radnik.« Nelagodno pogleda Lucy. »Ne mogu dopustiti da se ičega prihvatiš dok ne budeš sasvim čista. Žao mi je.« »Znam«, promrmlja ona. »U redu je, Craig. To sam i očekivala.«

»Krenut ću s telefonskim razgovorima čim završimo s ovim«, obeća Stevie, a potom slegne ramenima. »Osim toga, moramo se još uvjeriti u identitet žrtve, Lucy. Ako ovo nije Russ Bennett, ništa od svega neće biti važno.« Mulhauser se namršti. »Ako na tijelu ne postoji ožiljak ili neki drugi identifikacijski trag, morat ćemo uzeti uzorak DNK. Prepoznavanje po zubalu nije moguće.« »Jeste li pronašli neke ožiljke koji su na tijelu bili i prije napada?« upita J.D. »Da«, odgovori liječnica. »Postoji ožiljak od stare opekline na lijevoj ruci, a i na desnoj su nadlaktici napravljeni neki zahvati. Bila je slomljena prije pet do sedam godina. Takoñer ima madež na desnoj lopatici. Možda o tome možete pitati neku od njegovih supruga prije nego što se obratite roditeljima. Ako je Russ zaista na godišnjem, ne bih ih htjela uznemiravati bez razloga. Gospoña Bennett je prije nekoliko mjeseci imala infarkt.« Nježnost u njezinu glasu bila je vrlo jasna. Očito je ostala u vezi s Bennettima, unatoč problemima s Russellom. »Gdje žive Bennetti?« upita. »Na istom mjestu gdje su živjeli i proteklih trideset godina. Anderson Ferry, na rijeci Choptank. Do ondje je sat i pol vožnje ako nema gužve na Bay Bridgeu.« Što je značilo da je u Anderson Ferryju u Marylandu odrasla i Lucy Trask. Sada je otkrio odakle joj u govoru blagi južnjački naglasak. Upoznao je stanovnike istočne obale Marylanda koji su govorili s neobičnim otezanjem. J. D. se upita živi li još ondje njezina obitelj, ali prije nego što je uspio postaviti pitanje, ona otvori fascikl s fotografijama autopsije. »Ovdje je fotografija madeža na lopatici«, reče slažući fotografije. »A ovdje je ožiljak od opekline. Ni na jednoj snimci nema ozljeda od napada.« Ona podigne pogled, smrknuta. »A vjerujte mi, to nije bilo lako postići.« Stevie izvadi dvije fotografije. »Hvala ti, Lucy. Krenut ćemo od starije i novije gospoñe Bennett da otkrijemo je li Russell imao ijedno od ovih obilježja prije nego što se obratimo roditeljima.«

»Ja imam adresu prve žene«, ponudi Trask. J. D. podigne obrve. »Vas dvije ste ostale u kontaktu?« »To je više jednostrana veza. Poslala je cvijeće nakon što sam mu slomila nos i svake godine dobijem božičnu čestitku.« Lucy pronañe adresu u mobitelu i zapiše je. »Ona je zadržala kuću i djecu. Ostala je u vezi s Russovim roditeljima da djeca mogu održavati blizak odnos s djedom i bakom. Bennetti je vole.« Preda papir J. D.-ju, pazeći da ga ne dotakne. »Oni su dobri ljudi i ovo će ih uništiti. Molim vas, ne zaboravite pitati svojeg nadreñenoga smijem li i ja biti ondje kada ih obavijestite.« J. D. izdrži njezin pogled i na trenutak je vidio iskru živog zanimanja, kao i maloprije. Brzo je nestala i oči joj opet postanu hladne. Ali uspio ju je zamijetiti. »Neću zaboraviti«, reče tiho. »Obećavam. Ali i vi morate nešto obećati.« Posegne preko stola i kratko joj očeše prste kada uzme fascikl koji je još držala. Nije mu promakao lagani trzaj njezine ruke, kao ni to kako je brzo i kratko udahnula kada ju je dotaknuo. U fasciklu je pronašao fotografiju opekline u obliku slova >I< na žrtvinim leñima, pa je okrene tako da je i ona može vidjeti. »Ovo je prijetnja, Lucy«, reče mirno. »Namješteno vam je da pronañete tijelo tog muškarca, tkogod on bio. Netko se za to vraški potrudio. Vi niste počinili ubojstvo, ali ste s njime povezani. Sve dok ne otkrijemo kako, držite se ljudi koje poznajete.« Njezine hladnokrvnosti nestane i emocije joj preplave oči. U njima se ponovo pojavilo zanimanje, ali i strah i bijes. To je bilo dobro. Morala se bojati. Samo ne mene. Ipak, stekao je dojam da se boji i njega, a nije znao zašto. »Shvaćam«, reče grubo. »Bez mračnih uličica.« »Ili trčanja prije zore«, doda on. »Obećajte mi, doktorice Trask.« Ona jedanput kimne, ne mičući pogled. »Obećavam.« Predao joj je svoju posjetnicu. »Na stražnjoj su strani moj i Stevien broj mobitela. Zovite nas ako nas trebate.« Ona oprezno uzme posjetnicu, ponovo izbjegavajući dodir s njim. »Hoću. Hvala.«

»Onda krenimo na posao«, reče Stevie. »Bit ćemo u kontaktu.« Lucy je gledala kako odlaze dok joj je srce divlje tuklo. Stevie ju je utješno potapšala po ramenu kada se odmaknula od stola, ali Fitzpatrick je više nije dotaknuo. Nije ni trebao. Ruka joj je još bridjela od trenutka kada su im se prsti kratko dotaknuli, a obrazi gorjeli od posljednjeg dugog pogleda koji joj je uputio prije nego što je na odlasku zatvorio vrata konferencijske dvorane. Jako ga je zanimala. Njezino upozorenje da je dosadna imalo je sasvim suprotan učinak: gledao ju je samo s još većim i otvorenim zanimanjem dok joj je sjedio nasuprot. Ne želim da se zanima. Ali naravno da neće biti tako. Prokleta da sam. Zaškrguće zubima. Zar neću nikada naučiti? »Ovo je prošlo bolje nego što sam mislio«, javi se Craig. Ona shvati da je promatra. »Da«, promrmlja. »Imam alibi.« »Čim su ušli, vidio sam da ne misle da imaš ikakve veze s tim«, reče Craig. »Osobito Fitzpatrick. Mislim da mu se sviñaš«, doda vragolasto. Dirnuo ju je u živac. »Nije važno sviñam li mu se ili ne.« Ti si, Lucy Trask, velika lažljivica. Sviñati se čovjeku kao što je J.D. Fitzpatrick bilo je i te kako važno. Bio je seksipilan, drag i isijavao je takvom privlačnošću da joj je pogled bježao k njemu unatoč njezinim naporima da se suzdrži. Ruby ga je nazvala narkotičnim, što je vjerojatno bio najvjerniji opis. Sigurno je sjajan u krevetu. Od same pomisli proñu je trnci. 0, Bože. Upravo se zato trebala držati po strani. Unatoč tome što joj je svaki živac u tijelu nalagao da mu potrči u zagrljaj. Možda samo jedanput. Čemu bi to moglo naštetiti? Svemu. Odjednom navru sjećanja na škripanje guma i užasavajuće lomljenje metala. U mislima joj potom nastane tišina iz koje se probijao samo bebin plač koji ju je progonio u najgorim noćnim morama. Doista, čemu bi to moglo naštetiti? Svemu. Craig ju je promatrao pa se namršti. »Kako god kažeš«, zaključi neuvjerljivo.

»Onda, što je sa mnom? Jesam li na prisilnom godišnjem?« »Da. Sve dok se tvoj slučaj službeno ne razriješi. Srećom, tek si se vratila i nisi imala vremena početi neke druge slučajeve.« »Ali tako kasnimo.« »O tome ću se ja brinuti. Nešto ću smisliti.« On ustane i poravna sako. »Sada idi kući. I ne zaboravi na upozorenje da se držiš podalje od mračnih prolaza. Ne želim da te itko pronañe prevaljenu preko stola za šah.« Lucy ga je pogledom ispratila iz dvorane, a sjećanje na jutrošnji dogañaj potisne ono na bebin plač. Pomisli na tijelo u sobi s hladnjacima. Čovjek nije imao lica, prstiju, jezika. Ni srca. To je Russ. Vjerovala je instinktima. Fitzpatrick je bio u pravu. Ja sam na neki način upletena. Ali kako? I zašto? Zašto ja? Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:00 Lucy krene prema javnoj garaži, svakih se nekoliko koraka ogledajući preko ramena. Odjednom je postala svjesna toga koliko je garaža prazna, čak i usred dana. I odjednom shvati koliko je sama. Leña joj se ukrute i ona se požuri stišćući ključ u šaci. Proñe pokraj parkiranog automobila u kojem je na vozačevu mjestu sjedio muškarac. Promatra me. Muškarac potom izañe, ne obraćajući pozornost na nju, pa iz prtljažnika izvuče naramak knjiga. U redu, ne promatra me. »Lucy.« Začula je glas djelić sekunde prije nego što se svom snagom zaletjela u nekoga. Zatomivši vrisak, pogleda gore. I još više. »Thorne«, dahne od olakšanja. »Preplašio si me.« On je zgrabi za ramena da je umiri. Thomas Thorne bio je golem čovjek, visok najmanje dva metra. Čak ga je i Fitzpatrick gledao odozdo. Thorneovo se zgodno lice sada mrštilo. »Nisi se javila na telefon.« Ona se sjeti neodgovorenog poziva. »Razgovarala sam s inspektorima.«

On se još jače namršti. »Bez mene?« zagrmi. Njegov se dubok, prodoran glas probijao pretrpanom sudnicom bez mikrofona. Da ga nije toliko dobro poznavala, razljutila bi se. »Imam alibi.« Njegove se oči stisnu. »Čuvene posljednje riječi. Zar si tako glupa?« Ona srdito korakne bliže i podigne bradu. »Ne. Neko drugo pitanje?« Je li curica preživjela? U mislima je čula tihi Fitzpatrickov glas. To ju je pitao kada im je rekla da je električnom pilom odsjekla ljudsku nogu. Još jedanput pomisli na prvi put kada ga je vidjela kako stoji preko puta nje u odijelu za autopsiju. Stajao je u čvrstom raskoraku, ruku prekriženih na prsima, stoički ozbiljna lica. Osobito je zapamtila suze u njegovim očima. Progonile su je toga dana. Žrtva je bila trogodišnja djevojčica. Bilo mu je stalo, baš kao i danas. J. D. Fitzpatrick bio je zaista opasan čovjek. »Što je?« upita je Thorne i lagano je protrese. »Samo si nekamo odlutala.« Lucy se ponovo usredotoči na njegovo lice. »Dobro sam. Mnogo se toga danas dogodilo.« Ispričala mu je sve, ne spominjući dijelove tijela koji su nedostajali jer je policija još skrivala taj podatak. »Sranje«, promrmlja on, ali i njegovo je mrmljanje odzvanjalo poput povika. »Zaista jest«, složi se Lucy. »Mazzetti i Fitzpatrick provjeravaju moj alibi. Svakoga dana prošloga tjedna predavala sam u dvorani punoj studenata i gotovo sam svakog dana naručivala dostavu u sobu. Nije bilo načina da uspijem stići od Baltimorea do Los Angelesa i natrag kako bih ubila Russa Bennetta, ili tko je već žrtva.« »Vratit će se razgovarati s Gwyn«, reče, a ona uzdahne. »Njoj nisam rekla. Zaključila sam da bi to bilo gore za nju. Ali rekla sam im da je taj dan kada je Bennett nestao provela sa svojom majkom.« Thorne se lecne. »Poludjet će kada otkrije da si joj to tajila.«

Lucy se podigne na prste da ga potapša po obrazu. »Ti ćeš je odobrovoljiti«, reče nadajući se da je to istina. »Samo joj daj novi bič. Stari je već izlizala.« »Stavit ću to na tvoj račun«, reče on suho, ali sada se prestao mrgoditi. »Žurim se. Otpratit ću te do auta. Idemo.« On krene, a ona je morala gotovo trčkarati kako bi sustigla njegov dug korak. »Ako policajci ponovo požele razgovarati s tobom, zovi mene«, naredi joj. »I sljedeći put ne reci ni riječ dok ja ne budem pokraj tebe.« Ona poslušno kimne. »Da, gospodine.« »Upoznao sam Fitzpatricka«, doda ljutito. »Nije mi se svidio.« Ona iznenañeno podigne obrve. »Zašto ne?« Thorne se žalosno osmjehne. »On je pošten policajac. Jedanput sam ga dugo rešetao na mjestu za svjedoke, ali ni jedanput nije pokleknuo. Rekao je svu vražju istinu.« Lucy se namršti. Nije ju iznenadila Fitzpatrickova postojanost, ali ju je uznemirila činjenica da su ga rešetali kao svjedoka. Ona i Thorne svañali su se oko njegove karijere mnogih večeri. Lucyni su osjećaji bili podvojeni. Ali i Thorneovi. »Jesi li uspio osloboditi klijenta?« »Ne. Bio je kriv.« Thorne slegne ramenima. »Ali dobio je pošteno suñenje, pa sam te noći mirno spavao.« Zaustavi se kada stignu do njezina staroga chevroleta. »Nazovi me kada stigneš kući.« »U redu.« Čekao je da otključa vrata. »Vidimo se večeras u klubu?« »Pokušat ću«, odvrati ona. »Žao mi je što sam te zabrinula, Thorne. Hvala ti što si došao.« »U redu je. Ionako sam bio vani.« Odmakne se od automobila i prisloni prste uz uho kao da drži slušalicu. »Nazovi me.« Lucy je znala da bi mnoge žene uživale da im se Thomas Thorne tako obrati, a jednom je prigodom i ona mogla biti jedna od njih. Ali ne više. Sada se okrenula dragim, razboritim muškarcima koji nisu donosili nevolje. Fitzpatrickovo lice pojavi joj se u mislima i ona uzdahne. A ne kao on. On je bio nevo...

Misli joj se rasprše, a ruka smrzne na vratima vozila. Ugleda kutiju. Na podu automobila. Umotanu u sjajnu foliju. Oko kutije bila je vezana velika crvena mašna. Automobil je bio zaključan i nitko drugi nije imao ključ. Brzo povuče ruku s vrata. »Thorne?« pozove, drhtava glasa. On se vratio za sekundu i nagnuo nad njezino rame. »Što je to?« »Ne znam. Ja to nisam tu ostavila.« Pogleda ga. »Jesi li ti?« Izgledao je vrlo mrko. »Ne. Ne diraj.« »Nisam glupa, Thorne.« Izvadi mobitel iz torbice, nastojeći smiriti ruku dok je tražila posjetnicu koju joj je dao Fitzpatrick. »Koga vraga radiš?« upita on, u ruci držeći mobitel. »Zovem Fitzpatricka.« Srce joj je divlje udaralo. Malo čučne da bolje vidi kutiju. Bila je otprilike takve veličine da u nju stane bejzbolska loptica. »Što radiš?« »Htio sam nazvati 911. Odmakni se, Luce. Ne znaš što je u toj kutiji. Mogla bi biti i bomba, za Boga miloga.« Lucy prema kutiji usmjeri malu svjetiljku koju je nosila kao privjesak za ključeve i osvijetli uzorak ha foliji, a želudac joj se stisne. Ne, nije bomba. Barem ne uobičajena. »Mislim da nije«, prošapće ona. Thorne čučne do nje. »Izgleda da je nekome preostalo ukrasnog papira od Valentinova.« On zastane, proučavajući je. »Ti znaš što je unutra, zar ne?« Ona pozove Fitzpatrickov broj. »Imam poprilično dobru predodžbu.« »Onda...« Thorne očajnički uzdahne. »Što je unutra?« »Isto što izvana«, odvrati ona, a potom podigne ruku da ga utiša kada se javi Fitzpatrick, tiho i odrješito. »Inspektore, ovdje Lucy Trask.« »Što se dogodilo?« upita Fitzpatrick. »Jeste li dobro?« Ona polagano ustane, vodeći računa da ništa ne dotakne. »Dobro sam, ali morate se vratiti. Ostavio mi je dar u automobilu. Kutiju umotanu u papir s ljubičastim, ružičastim i crvenim srcima.« On duboko udahne. »Dovraga. Gdje ste?«

»U garaži nasuprot mrtvačnici, na drugoj razini, istočni ulaz.« »Jeste li sami?« Mogla se uvrijediti na blagi prijekor u njegovu glasu. No to je zapravo raznježi. »Ne. Thomas Thorne je sa mnom. Nismo ništa dirali.« »Dobro. Odmah ću poslati Drewa i jedinicu za očevid. Stevie i ja ćemo doći čim budemo mogli. Hoće li Thorne do tada ostati s vama?« Ona shvati da zapravo priželjkuje da se Fitzpatrick odmah okrene i vrati, ali bila je svjesna da Drew mora obaviti svoj posao prije nego što inspektori mogu obaviti svoj. Podigne pogled prema Thorneu. »Možeš li ostati nekoliko minuta? Samo dok ne doñu policajci?« Thorne je ozbiljno pogleda. »Samo me pokušaj natjerati da odem«, srdito promrmlja. »Ostat će«, prenese ona Fitzpatricku. »Što da radim kada stignu?« »Ostani gdje jesi. Mi ćemo brzo doći.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:10 J. D. brzo zaklopi mobitel i vrati pogled na cestu. Dok je čvrsto stezao upravljač, ruke su ga svrbjele od želje da okrene vozilo i odmah se vrati u garažu. I Lucy Trask. Ali gotovo su već stigli do stana Brandi Bennett. Patrolna vozila mogu mnogo brže doći do Lucy. »K vragu«, promrmlja i posegne za radijem. »Što se dogodilo?« upita Stevie. »Seronja je u njezinu autu ostavio umotan dar.« Nazvao je centralu i zatražio da u garažu pošalju patrolna vozila, jedinicu za očevid i pirotehničare. »Kako znamo da je to on učinio?« upita Stevie kada je završio s razgovorom. »Ukrasni papir prekriven je srcima.« »Uh.« Stevie napravi grimasu. »To je zaista grozno.«

»Zaista grozno? Izrezao je čovjeku srce. Mislim da je već to bilo zaista grozno.« »Ali zadržao ga je. To je nekakva osobna osveta. Kako je Lucy zvučala?« »Sabrano.« Jedva, doda u sebi kada se sjeti blagog drhtaja u njezinu glasu kada ga je zatražila da se vrati. Bit će dobro. Uvježbana je da sačuva hladnu glavu. »Barem nije sama. Thorne je s njom.« J. D. zaškilji. Dobro se sjećao Thomasa Thornea. Za njim su se okretale sve ženske glave u sudnici, uključujući i onu sutkinje. »Ako ostalo stavimo na stranu, on je velik momak. Nitko joj neće ništa dok je on s njom.« »Ti ga znaš?« J. D. je nastojao zvučati opušteno, ali vidio je da nije prevario Stevie. Nju se rijetko kada moglo prevariti. »Samo sam bila u sudnici s njim«, odgovori. »On je prava mustra, iako mislim da nikada ne laže. Ako je Lucy s njime, onda je na sigurnom.« J. D. je i dalje priželjkivao da može okrenuti vozilo i sam se uvjeriti da je ona dobro. Ali imao je posla. Stigli su. Parkirao je točno ispred zgrade Brandi Bennett. Lako su je pronašli. Prijavila se za dozvolu da pokrene vlastiti posao, a ovo je mjesto navela kao glavnu adresu. Prirodu njezina posla bilo je malo teže odrediti. U poslovnom imeniku bilo je navedeno »poziranje«. Sada će provjeriti što to točno gospoña Bennett pokazuje. »Želiš li ti voditi glavnu riječ?« upita je. Stevie slegne ramenima. »Vratar je rekao da voli muškarce. Ako je ti možeš smekšati tim svojim jamicama, samo naprijed.«

ŠEST

Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:25 Clay je promatrao sivo more u zaljevu i brodove koji su se ljuljuškali u daljini. Nekom drugom zgodom razmišljao bi o mirnom danu provedenom u pecanju. Ali ne danas. Skrenuo je u siromašnu četvrt gdje je bilo Evanovo posljednje prebivalište. Prema onome što mu je rekla Nicki, samo si je to mogao priuštiti nakon što ga je žena izbacila. Na što je, pomisli Clay, imala potpuno pravo. Prema vlastitu priznanju, Evan ju je mnogo puta prevario, i to s mnogo različitih žena. No kod posljednje se igra promijenila. Margo Winchester službeno je proglašena ludom, ali bi li mogla... 0, Bože. Da, mogla bi. Clay uspori automobil dok je prolazio pokraj male montažne kuće koju je Evan unajmio. Više je nije bilo. Izgorjela je do temelja. Znak za zabranjen pristup bio je postavljen u vrtu ispred kuće, a žuta vrpca za označavanje mjesta zločina zalijepljena je preko mjesta gdje su nekoć bila vrata. Margo je ostvarila svoje prijetnje. Barem djelomice. Rekla je Evanu da će ga ubiti, a potom uništiti sve što je posjedovao, uključujući i njegovu djecu. Slala mu je pisma, zajedno s fotografijama njegove kuće i njegove djece koja su se igrala na školskom dvorištu. Mislila je ozbiljno. Clay rukom prijeñe preko lica. Bio je umoran. Što sada i nije bilo važno. Morao je provjeriti mjesne smrtovnice. Otkriti je li pronañeno Evanovo tijelo. Morao je porazgovarati s gospoñicom Margo Winchester. Jer, ako je Evan još bio živ, Clay ga je morao smjestiti na sigurno. Za to je Evan Reardon i platio. Za siguran prolaz u novi život.

Naravno, ako je Evan mrtav, Margo će za to morati platiti, a Clay će o slučaju morati obavijestiti policiju. A da ne privučem pozornost na sebe. Izvuče mobitel iz džepa i nazove Alyssu, koja se javi nakon trećeg signala. »Evanova kuća sada je hrpa pougljenjenih ostataka.« »O, ne.« Ona uzdahne. »Ta je luñakinja to doista učinila. Ubila ga je.« »Možda. Moraš mi nabaviti adresu lokalnog dnevnog lista. Moram otkriti je li pronañeno Evanovo tijelo.« »Poslat ću ti poruku. Onda možeš kliknuti na adresu i bit će poslana na tvoj navigacijski ureñaj.« On iznenañeno trepne. »Stvarno? Otkad to može?« »Otkako sam snimila aplikaciju na tvoj telefon.« »Hvala ti. Potrebno mi je više informacija. Provjeri stare brojeve svih lokalnih novina. Želim detalje o požaru prije nego što doñem do uredništva.« »Hoćeš li se predstaviti pravim imenom?« upita ga. Clay je razmišljao. »Ne, neću još. Ako je Evan još živ i negdje se skriva, ne želim ga odati. A ako je upleten Margoin otac, ne želim prerano potegnuti pištolj. Za sada sam istražitelj osiguranja protiv požara. Ali najprije moram doznati pojedinosti o požaru te tko ima hipoteku na toj kući, ako takav postoji. Evan ju je samo unajmljivao. Otkrij kod koga su osigurani, ako možeš. Znaš li kako to pretraživati?« »Nicki mi je jednom pokazala.« »Dobro. Dok ti radiš na tome, ja ću pronaći Margo.« Baltimore, Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:35 Lucy je stajala ispred javne garaže, pokraj patrolnog vozila, s mobitelom prislonjenim uz uho. Teško je podnosila Gwynino bješnjenje na drugoj strani veze. Drew je bio u garaži s pirotehničarima koji su provjeravali kutiju u Lucynu automobilu. Sve veća gomila iza njih svake je minute postajala sve ljuća zato što je garaža bila privremeno zatvorena.

Dolazak pirotehničara trgnuo je Lucy iz šoka jer je odmah pomislila na Gwyn. Što ako nije srce? Što ako je bomba? Što ako ju je netko ostavio i Gwyn? Obje su nekoć imale vezu s Russom. Gwyn je bila opravdano uznemirena kada ju je Lucy nazvala da joj kaže da provjeri automobil. I ljutita. Lucy uzdahne. I povrijeñena. Gwyn je bila prekinula vezu da provjeri automobil, ali sada je opet bila na telefonu i urlala. »Zašto mi nisi rekla da je to Bennett?« Gwynin glas je drhtao. »Bila bih došla i sjedila pokraj tebe dok su te policajci rešetali. Moj Bože. Gospodin Pugh ti je poput oca. Ne«, ispravi se. »Ne poput tvojeg oca. On je poput svačijeg oca. Nitko mu ne bi ni vlas s glave skinuo. Nisi trebala biti sama dok su te policajci ispitivali kao nekog kriminalca.« Nisam bila sama, pomisli Lucy. Fitzpatrick je bio ondje. Misao je načas iznenadi, ali morala je priznati da je to istina. Zbog njega se osjećala sigurnom. I nimalo usamljenom. »Craig Mulhauser je bio ondje«, reče Lucy umorno. »I Thorne je već vikao na mene. Molim te, nemoj više vikati na mene. Zaista mi je loš dan.« Gwyn uzdahne. »Oprosti. Ali trebala sam biti ondje. Bila bih došla.« »Znam. Ali već imam iskustva s takvim rešetanjem zbog ubojstva. Dobro sam.« Gwyn zlovoljno ušuti. »To nije smiješno, Lucy.« Sada je bio Lucyn red da uzdahne. »U pravu si. Obećavam ti, sljedeći put kada se nañem ispred reflektora koji mi je uperen u lice, nazvat ću te. Jesi li ti dobro?« Gwyn se drhtavo nasmije. »Da, sada jesam. Toliko sam se preplašila kada si me nazvala da sam ostavila pola tanjura cannolija kod Mama Rosine.« » Cannolija ?« čeznutljivo ponovi Lucy. Želudac joj je počeo krčiti i shvati da nije ništa jela cijeli dan. Umirala je od gladi. »A u Mama Rosini ih tako dobro rade.« »I raviole«, nastavi Gwyn, a Lucy se namršti. »Sad si već okrutna.«

»Bila bih da ti ih nisam donijela.« Lucy poskoči od iznenañenja kada je netko potapša po ramenu. Okrene se i nañe se licem u lice s Gwyn i Roycem, koji su joj se cerili iza leña. Gwyn spremi mobitel i pruži joj veliku papirnatu vrećicu. Lucy je isprva samo iznenañeno gledala, a potom je divan miris iz vrećice udari posred lica. »Donijeli ste mi ručak?« »Naravno.« Gwyn je čvrsto zagrli. »Ne možeš na prazan želudac pronalaziti leševe i srca. A cannoli su uvijek dobar lijek za sve.« Lucy odstrani foliju s aluminijske kutijice i duboko udahne. »Mmm. Hvala vam. Ima i vilica?« Royce joj preda pribor. »Oprosti. To je križanac žlice i vilice. Vjerojatno se boje da bi se mogla ubosti.« »Nije važno.« Lucy navali na hranu. »Jesi li sigurna da u tvojem autu nema ničega?« »Nema kutija«, odvrati Gwyn. »Royce i ja provjerili smo dvaput.« »Nije mi ništa htjela reći«, reče Royce. »Ali tako je problijedjela da joj nisam dopustio da to učini sama. Moraju li pirotehničari pregledati i njezin auto?« »Mislim da ne. Reći ću im da ste već pogledali. A vjerojatno se i ne radi o bombi.« »Jesi li ti dobro, Luce?« upita Gwyn. »Dobro sam. Samo mi je svega... previše. Thorne je ostao sa mnom dok nisu došli policajci.« »Znam. Nazvao me da provjeri kako sam prije nego što se vratio na sud. Rekao je da si s policajcima u dobrim rukama.« Gwyn se suho zahihoće. »A ta izjava samo potvrñuje kako je zajeban ovaj dan.« Lucy se nasmije, a potom shvati koliko joj je to bilo potrebno. »Dan kada se Thomas Thorne osjećao sigurnim s policajcima... Zabilježi to na kalendaru.« Odjednom se uozbilji. »Pirotehničari izlaze. Mislim da smo gotovi. Moram ići.« »Moram se vratiti«, reče Royce. »Hajde, dušo. Povest ću te na posao.«

»Otprati je, hoćeš li, Royce?« upita Lucy. »Pobrini se da je na sigurnome.« »Hej«, reče Gwyn i mahne rukom ispred Lucyna lica. »Ovdje sam.« Ali Royce ozbiljno kimne. »Nakon svega ovoga? Naravno. Što je s tobom? Tko će se pobrinuti da ti budeš sigurnom?« Fitzpatrick. No iako je osjećala da je to istina, nije to željela reći naglas, pa je pokazala prema policajcima. »Oni, ne brini.« Gwyn je ponovo snažno zagrli. »Doñi večeras«, šapne glasno. »Mislim da se moram uvjeriti da si dobro više nego što te ondje trebamo. Zato, molim te, udovolji mi.« Lucy joj uzvrati zagrljaj. »Nakon svega ovoga? Naravno.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:35 Stevie ponovo zalupa na vrata stana Brandi Bennett. »Gospoño Bennett«, pozove glasno. »Molim vas, doñite do vrata.« »Možda nije kod kuće«, reče J. D. »Automobil joj je vani«, odvrati Stevie. Iza njih se otvore vrata i sredovječna žena gurne glavu u hodnik. Izraz joj je bio veoma strog. »Kod kuće je.« Stevie joj se ohrabrujuće nasmiješi. »Hvala. A vi ste?« »Dorothy Camellini.« Žena sumnjičavo zaškilji. »Vi ste iz policije?« »Da, gospoño«, reče Stevie. »Ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je moj partner, inspektor Fitzpatrick. Kako znate da je gospoña Bennett kod kuće?« Dorothy iznenañeno podigne obrve. »Gospoña Bennett? Nisam znala da je udana. Njezin je suprug ili jako mrtav ili ima jako mnogo razumijevanja.« »Kako to mislite?« upita J.D. »I kako znate da je kod kuće?« »Zato što su zidovi od papira. Čula sam ih u stražnjoj sobi baš netom prije nego što ste pokucali, a potom je sve utihnulo. Vjerojatno čekaju da odete.« Dorothyna se usta stisnu. »Rade one stvari po cijele dane. Ona i ti muškarci. Katkad i cijele noći. One stvari.«

Stevie se nagne bliže. »Mislite, u seksualnom smislu?« promrmlja. »Da. To je odvratno. Unutra snimaju porniće.« J. D.-ja to ne iznenadi. Kada je vidio djelatnost na dozvoli za pokretanje posla Brandi Bennett, najprije je pomislio na to. »Možda misle da ste iz Odjela za suzbijanje poroka.« »Možda će požaliti što nismo«, promrmlja Stevie. Ponovo zalupa na vrata. »Mi nismo iz Odjela za suzbijanje poroka«, glasno vikne. »Sada i svi vaši susjedi to znaju.« Vrata se naglo otvore i pojavi se mlada žena stežući svileni ogrtač oko raskošna tijela. Lice joj je bilo pod debelim slojem šminke, a plava kosa visoko natapirana. Na vratu joj je bio svjež ljubavni ugriz. »Hvala vam«, prasne. »Sada svi susjedi znaju da me traži policija.« Stevie pogleda preko ramena, gdje je Dorothy promatrala razrogačenih očiju. »Sada je sve u redu, gospoño. Hvala na pomoći.« Dorothy prijekorno pogleda Brandi prije nego što odlučno zatvori vrata. Brandi ih prkosno pogleda. »Da ste otvorili vrata kada smo prvi put pokucali«, J. D. će blago, »ne bismo morali i dalje dizati galamu. Smijemo li ući?« »Ne, ne smijete«, reče ona bezobrazno. »Molim, požurite se. Imam jako mnogo posla.« To sigurno. Ali J. D. zadrži blagost u glasu. »Jeste li vi gospoña Brandi Bennett?« Ona se prezirno nasmiješi. »Samo dok onaj moj glupi muž ne potpiše papire za razvod. Je li vas on pozvao? Šupak. Recite mu da njih ne može dobiti natrag.« Ona dlanovima visoko podigne grudi, a kad ih ispusti, one uopće ne odskoče. Hopa. U redu. J. D. se pitao je li Brandi darovala Russellu njegov Rolex. »Želi ih natrag?« upita obzirno, a ona se podrugljivo nasmije. »On sve želi natrag. A ja ne dobivam darove koje sam mu dala. Ne, to ne. Šupak.« »Rolex«, doda J. D., a ona kimne.

»Čak sam mu i ugravirala posvetu«, puhne ona nadureno. »Tako, ako ste ovdje jer je on rekao da sam nešto ukrala, laže. Ove su«, ponovno zgrabi grudi, »jedina stvar s kojom sam otišla, a možete mu reći da njih neće dobiti. Šupak.« »Shvatili smo«, reče Stevie. »Ali mi ne istražujemo pljačku. Ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je moj partner, inspektor Fitzpatrick. Istražujemo ubojstvo.« Brandino durenje isti čas prestane, a ona razjapi usta. »U-ubojstvo? Zašto?« »Mislimo da je doktor Bennett mrtav«, doda J. D. Brandina usta prekrivena ružem zijevala su kao u ribe na suhom. »Russ? Mrtav? Kada?« »Kada ste posljednji put vidjeli supruga, gospoño Bennett?« upita Stevie. »Prije tri tjedna«, promrmlja Brandi. »U uredu njegova odvjetnika za razvod.« Šok u njezinu pogledu sada zamijeni panika. »Ja to nisam učinila. Kunem se.« »Nismo ni rekli da jeste«, reče J. D. »Trenutačno samo prikupljamo informacije. Možete li nam reći je li doktor Bennett imao ikakve izražajne madeže ili ožiljke?« Ona tupo kimne. »Da. Imao je madež na leñima. Stalno sam mu govorila da mu to njegov kolega odstrani. Bio je odvratan.« To je dovoljno da dobijemo nalog za pretres Bennettova stana, pomisli J. D. »Tko je partner vašega supruga?« upita izvadivši bilježnicu. »Leon Renquist. On se bavi uglavnom licima. Meni je popravio nos. Russ je bio zadužen za grudi.« Pokušala je pogledati preko I D.-jeve ruke da vidi što zapisuje, ali on podigne bilježnicu više i ona se namršti. »Je li doktor Renquist ikada obavio kakav kirurški zahvat na doktoru Bennettu?« upita J.D. Ona kimne. »Jedanput. Neka glupača mu je slomila nos i Leon mu ga je popravio. Kad je već bio pri poslu, nadogradio mu je jagodice i malo smanjio bradu. Nekada sam bila ljuta na tu kravu koja je udarila, ali danas bih je zagrlila.«

Bravo za Lucy, pomisli on. »Jer je doktor Bennett bio...« »Šupak«, uslužno dovrši Brandi. »Kunem se da ga nisam ubi- la. Mnogo sam puta htjela, kao i još gomila ljudi. Čini se da je netko ipak to želio dovoljno jako. Je li boljelo? Kada su ga ubili, mislim. Nadam se da je jako boljelo.« J. D. je morao pročistiti grlo. Gospoña nije bila meñu najbistrijima. »Gospoño Bennett, kada ste se rastali od doktora Bennetta?« Brandi skrene pogled, a obrazi joj se zarumene od bijesa. »Prije otprilike dva mjeseca.« »Zašto?« upita. Stevie se povukla za korak, prepustivši mu glavnu riječ. »Jednoga se dana vratio ranije s posla. Prokleti vratar. Otkucao me.« »Gospodin Herrigan rekao je doktoru Bennettu da ste doveli ljubavnika u stan?« objasni J. D., a ona ljutito kimne. »Kao da taj šupak i sam nije imao žena sa strane. Mislim na Russa, ne na Herrigana. Kakva je budala, Herrigan ne bi mogao biti ni s lutkom na napuhivanje. Ja sam znala za Russove ljubavnice, samo me nije bilo briga. Ali što je odgovaralo njemu, nije i meni.« Na trenutak se zbuni. »Ili obratno. U tom mu trenutku nije bilo po volji. Kako god, sigurno ga je boljelo jer ne možete identificirati tijelo. Tko god je to učinio, vjerojatno ga je dobro sredio.« »Ali to ne biste mogli biti vi«, doda J.D., a njezini obrazi poprime tamnocrvenu boju. »Ne. Ja imam alibi. Bila sam ovdje i snimala filmove jer mi je šupak otkazao sve kreditne kartice i počistio mi račun.« »Tko je želio nauditi doktoru Bennettu?« upita. »Osim vas?« Ona se ponovo naceri. »Bilo koja od šest žena koje je obrañivao sa strane. Russ je bio ovisnik o seksu. Nikada mu nije bilo dosta. Ali svaka žena koja bi s njime legla željela je i njegov novac. Jer je bio strašan u krevetu. I to ne mislim na pozitivan način.« J. D. se suzdrži da ponovo ne pročisti grlo. »Imate li imena?« »Ne, ali Herrigan ima. Sve su se morale javiti lukavoj lasici. Mislim da se tim popisom služio kako bi zatražio usluge od Russa.

Ovaj mu je ostavljao dobre napojnice. Mislim da Herrigan nikada nije ni morao zaprijetiti. Russ se brinuo za svoje prijatelje. Samo ne za svoje žene.« »Niste dobili nikakvu nagodbu od razvoda?« upita Stevie. »Ne. Potpisala sam predbračni.« »Ali katkad je i uz predbračni ugovor moguće dobiti nagodbu u gotovini ili imovini«, reče J. D. Ona se zagleda u njega. »Znam to. Zar mislite da sam glupa? Ali Russ nije želio pristati na to.« »Ipak ste se udali za njega », reče J. D. »Zašto?« »Jer je bio bogat«, objasni Brandi kao da je J. D. zapravo glup. »Mislila sam da mogu napraviti zalihu koja će me držati dok ne pronañem novog sponzora, ali šupak je otkrio moj plan i lišio me i toga. Zato sada i snimam porniće. Nisam dobila ništa.« Zanimljivo. Kada bi se razljutila, Brandi je blago govorila kroz nos, baš kao i Lucy Trask. Samo što je Lucy to činila malo profinjenije. »Gdje ste upoznali doktora Bennetta?« upita. »Na proslavi mature«, reče ona izazivajući ga da dobaci kakvu primjedbu. »Imala sam osamnaest godina. Bio je u posjetu roditeljima i svratio je vidjeti mojeg ujaka, koji nam je dopustio da budemo u njegovoj kući. Malo sam očijukala, jedna je stvar vodila drugoj i na kraju smo to obavili u ujakovu vinskom podrumu. Nakon toga Russ me preselio u grad i smjestio u zaista lijep stan. Vodio me na putovanja u svoju skijašku kolibu i kuću na moru, na Hilton Headute mi kupovao darove.« »Gdje ste išli u srednju?« upita J.D., a oči joj bijesnu prezirom. »U gradiću usred ničega.« Podigne bradu. »I neću se nikada vratiti.« »Anderson Ferry«, tiho će J. D. Brandi natmureno kimne. »Kao prokleti Mayberry. Jedino što možeš raditi jest sjediti na trijemu u stolcu za ljuljanje i češkati guzicu. Već mi je bilo osamdeset godina prije nego što sam navršili osamnaestu.« Ona zgrabi kvaku na vratima. »Nisam ubila tog kučkinog sina, ali kada otkrijete tko jest, izljubite ga u moje ime.«

Ona krene unazad, ali J. D. stavi ruku na vrata. »Još jedno pitanje. Znate li za neku od starih ozljeda doktora Bennetta? Je li imao kakvih lomova?« »Da. Zabio se u drvo kada je skijao u Montani. Slomio je ruku.« »Zastrašujuće za kirurga«, primijeti J. D. »Njima treba mirna ruka.« Ona slegne ramenima. »Imao je dobrog liječnika. Sportski tip. Svi se sportaši njemu obraćaju.« »Sjećate li se njegova imena?« upita Stevie. Brandine se usne bešćutno izviju u smiješak. »Mora da su mu dobro sredili lice. Pitate za ožiljke, slomljene kosti. Njegov je liječnik bio Hampton. Hodgins. Sa H. Mogu li sada ići? Imam posla.« »Možete«, reče J. D. »Ali ćemo morati ponovo razgovarati.« »Nemam ništa za skriti. Doslovce.« Zalupila im je vrata u lice. Stevie pokuca na Dorothyna vrata i ona se odmah otvore, a iza njih se pokažu susjedine razrogačene oči. »Ovo je moja posjetnica«, reče Stevie i preda joj podatke. »Na poleñini je moj i partnerov telefonski broj. Ako vidite ili čujete išta, molimo da nas obavijestite.« Dorothy kimne. »Smiju li oni to raditi?« šapne. »Znate, snimati takve filmove u stanu? Pokraj pristojnih ljudi?« »Moraju imati dozvole«, odgovori Stevie. »Pobrinut ćemo se da ih provjere. Zahvaljujemo na pomoći.« Kada su se vratili u automobil Stevie tiho zazviždi. »Doktor je razvio fascinaciju ženama iz svojeg rodnog grada.« »Lucy, Gwyn i Brandi«, odgovori J. D. »Možda ih ima još.« »Nikada ne bih rekla da su Brandi i Lucy iz istoga grada.« »Ja sam to pretpostavio. Brandin govor ima isti ritam kao i onaj Lucy Trask.« Stevie se namršti. »Ma daj, molim te. Lucy uopće ne zvuči poput te žene.« »Inače ne. Ali kada se jutros uzrujala, zvučala je slično.« Stevie ga je promatrala s mješavinom poštovanja i znatiželje. »Naučila sam nešto novo o oboje. Ti imaš dobar sluh.« »Hvala.« Čekao je, ali više nije ništa rekla. »Što si naučila o doktorici Trask?«

Stevie se zamisli. »Da može izgubiti sabranost.« On pomisli na drhtaj u Lucynu glasu kada ga je nazvala u vezi s kutijom. Bila je potresena, kao što bi bio i svatko drugi. Ali zadržala je sabranost. I nazvala je mene. »Može i jest. Zašto te to iznenañuje?« Zvučao je uzrujano, ali nije ga bilo briga. Stevie se nasmiješi kao da joj je sve jasno. »Radila sam s Lucy možda na pedesetak slučaja i nikada nisam vidjela ni da je trepnula. Svakako je nikada nisam vidjela toliko uznemirenu kao danas. Ali na to ima pravo. Većina bi se ljudi slomila, ali ona nije. To što ti je dopustila da vidiš njezinu ranjivost zapravo je... jedinstveno. Onda, kamo sada?« Umiren, J. D. pokrene motor. »Provjerimo što je u kutiji u Lucynu automobilu, a potom nabavimo nalog za Bennettov stan. Trebat će nam nešto za test DNK. Potom moramo razgovarati s njegovim partnerom. On bi mogao znati tko je Bennetta želio mrtvog.« »Ja se kladim na jednu od šest žena s kojima se spetljao«, reče Stevie. »Ili na prvu bivšu suprugu. Prezrena žena i sve to. Osim toga, imamo i mesarenje. Čupanje srca jasna je metafora za izdaju. Herrigan će sigurno propjevati kao ptičica kada otkrije da je Bennett mrtav. Imat ćemo tih šest imena za deset minuta.« »Dajem mu manje od pet minuta.« J. D. se uključi u promet misleći na Bennetta i njegovo srce, zapravo njegov izostanak. »Odsječeni prsti i slomljene kosti upućuju na mučenje, kao da je imao nešto što je netko želio. Ali vañenje srca... učinjeno je nakon smrti, to nije mučenje.« »Kao što sam rekla, to je metafora. Poruka. To je osobno.« »I usmjereno na Lucy Trask«, J. D. će mrko. »Zašto?« »Poznavala je žrtvu, odrasli su u istome gradiću.« »Kao i barem druge dvije Bennettove žene.« »Ali zašto bi on mrzio Lucy Trask?« namršti se Stevie. »To nema smisla.« J. D. uzdahne. »Osim ako ne skriva nešto, kao što je Hyatt rekao.« Nije želio u to vjerovati. »Činila se iskrenom.«

»Možda ona i ne zna koliko zna. Možda nije ni Bennett. Čini se da muškarac koji se toliko brinuo o sebi ne bi dugo izdržao mučenje.« »Pokleknuo bi. Možda i jest. Možda taj ubojica samo voli sakatiti. Bennett nema srca jer je bio izdajica. Ali jezik... To je učinjeno dok je bio živ. No bez jezika im ne bi mogao reći ono što su htjeli doznati.« »Je li i to poruka?« »Mislim da je. On je ili rekao nešto što je trebao, ili nije.« »Moramo doznati što je to. Osobito ako je onaj ožiljak broj jedan.« »Osobito ako je odabrao Lucy Trask kao broj dva.« Stevie uzdahne. »Rekli smo joj da bude na oprezu, a nije ni glupa. Ne doima mi se kao žena koja bi ulazila u nepotrebne rizike.« »Ne«, promrmlja on. Što je dobro za njezinu sigurnost i možda loše za mene. Zato što je u njezinu pogledu osim zanimanja zamijetio i bojazan koju nije shvaćao. Bojazan koja je gotovo graničila sa strahom. Ali o tome će razmišljati poslije. Trenutačno je njihova glavna zadaća bila pobrinuti se za to da Lucy Trask ne dospije na drugo mjesto popisa sadističkog ubojice. »Ali ona je njegova meta.« »Znam. Mogli bismo je smjestiti u sigurnu kuću, ali ja bih radije da nam je blizu i da nam pomogne s forenzikom.« »A policijska zaštita?« Stevie odmahne glavom. »Mislim da to nije vjerojatno. Možda da je državni svjedok protiv mafije, ali za ovo ne.« Slegne ramenima kada se on još više namršti. »Gle, ni meni se to ne sviña. Moram nazvati Hyatta da mu podnesem izvješće. Možda nam može poslati kakvu pomoć da obavimo ova ispitivanja kako bismo brže pronašli ubojicu, pa Lucy onda uopće neće trebati zaštitu.« Nije vjerojatno. »Pitaj ga smije li Lucy ići s nama da obavijestimo Bennettove roditelje.« Stevie razmisli. »Do sada bi već trebali imati iskaze iz hotela i sa sveučilišta koji će potvrditi da je bila u Kaliforniji posljednja dva tjedna. Možda će mu to biti dovoljno.« Ona podigne obrve. »A onda će biti s nama. Voila, policijska pratnja.«

J. D. nagne glavu u stranu, ali ne reče ništa. Ona mu se nasmiješi. »Način da prevarimo sustav.« »Naučio sam ponešto u Narkoticima«, reče on. »Ako se Hyatt usprotivi, reci mu da su tri žene s kojima je Bennett bio u vezi iz njegova rodnoga grada. Ondje je nešto. Možda nam Lucy može pomoći da to otkrijemo. Reci mu da bi ona trebala biti savjetnica. Bez troškova za policiju, naravno.« Stevien se smiješak rastegne u osmijeh. »Sada već postaješ lukav. Može biti naš lokalni vodič u divljini Anderson Ferryja koji će nam pokazati sve lavove i tigrove i medvjede, a joj!« Stevie napravi grimasu. »Oprosti, Cordelia je trenutačno opčinjena Čarobnjakom iz Oza. Gledale smo ga četiri puta u posljednja dva tjedna. Čujem munchkine4 u snu. Onda se nekontrolirano trzam.« J. D. se nasmiješi. »Sumnjam da ćemo pronaći lavove, tigrove ili medvjede kada prijeñemo Bay Bridge, ali Lucy nas barem može odvesti nekamo gdje se jedu dobre pogačice od rakova.« Ponedjeljak, 3. svibnja. 14:15 Ruku čvrsto prekriženih na prsima, Lucy je promatrala kako Drew Laterson i momci iz jedinice za očevid tovare njezin automobil na vozilo za vuču. Garaža je bila zatvorena dok pirotehničari nisu završili s poslom, što je razljutilo mnoge vlasnike automobila. No i to je bilo bolje nego da poginu. Srećom, bombe nije bilo. Na rendgenu se vidjelo da je u kutiji samo mišićna masa veličine šake, kao što je i pretpostavljala. Srce Russa Bennetta sada je bilo na putu za policijski laboratorij. Od same pomisli bilo joj je slabo. No to što je Russov ubojica ušao u njezin automobil bilo je još gore. Kako? I zašto? Šlag na kraju bilo je to što su joj morali odvesti automobil. Koliko ga dugo morate zadržati?« upitala je umorno.

4

Patuljasta stvorenja iz Čarobnjaka iz Oza.

»Nekoliko dana, možda dulje«, odvrati Drew. »Žao mi je, doktorice.« »Žao zbog čega?« upita dubok glas iza njih i Lucy se ukoči, i srce joj ponovo jače zakuca. Fitzpatrick se vratio i stajao je na pedalj od nje. Koža joj se naježi. Bio je tako topao, a njoj je bilo tako hladno cijeli dan. Morala se suzdržati da se ne osloni na njega i svu tu divnu toplinu. To ne bi bilo sigurno. Ne bi bilo ispravno. Ne čini to, Lucy. »Moramo joj uzeti auto«, objasni mu Drew. »Iznenadilo bi me da je ta osoba ostavila otiske, ali temeljito ćemo ga pročešljati.« »Pretpostavljam da ću morati unajmiti neko vozilo dok ne završite.« Fitzpatrick se nakašlje. »Ja u garaži imam automobil kojim se ne koristim. Možete ga posuditi, doktorice, koliko god vam treba.« Lucy ga iznenañeno pogleda preko ramena. »Šalite se.« On izdrži njezin pogled, potpuno ozbiljan. »Nitko ga ne vozi. Samo ondje stoji.« »Ne mogu posuditi vaš automobil, inspektore«, reče, ali čak je i sama sebi zvučala neuvjerljivo. Njegov je smiješak bio kratak i iskren te je još više naglasio jamice na obrazima. »Naravno da možete. Nema razloga trošiti novac na unajmljivanje automobila. Osim ako nemate viška. Imate li?« Oklijevala je s odgovorom, a te su joj jamice odvlačile pozornost poput magneta. U glasu joj se javi neznatan osjećaj panike. Ona ga odlučno uguši. To što ju je Fitzpatrick privlačio nije značilo da mora nešto i poduzeti u vezi s tim. To je i dalje moj izbor. A ja biram ne. »Čak me i ne poznajete. Zašto biste mi, za ime Boga, povjerili svoj automobil?« »Imate li kakvih prometnih kazni?« upita on. »Naravno da ne«, odvrati ona strogo. »Ja ne jurcam. Znate li koliko autopsija obavim na budalama koje voze prebrzo?« On zbunjeno trepne. »Pretpostavljam više nego što bih želio izbrojiti.«

»Točno tako. Tako da, ne, nemam kazni.« Ona se namršti kada on iz džepa izvadi ključeve. »Što radite?« »Dajem vam ključ.« — primi je za ruku i utisne joj ga u dlan. »Ruke su vam ponovo smrznute.« Promatrala je kako joj zatvara prste oko ključa koji je još bio topao od njegova džepa i blizine tijela. Njegova je ruka bila primamljivo tamna naspram njezine. Vjerojatno je uživao u suncu. Rak kože samo je čekao iza ugla. »Ludi ste«, promrmlja. »Ali to znate.« Njegova se ruka zadrži trenutak dulje. »To je samo automobil, Lucy«, reče nježno. Ona podigne pogled i vidi da je netremice gleda. Cijelo joj se tijelo prene onako kako dugo nije. To je samo automobil. A on je samo policajac. Ovo je samo... sredstvo u nuždi. A ja sam takva lažljivica. Ona tiho izdahne. »Što reći? Hvala.« »Poslije ću vas odvesti.« Pogleda Drew. »Kutija?« Kutija. Topline nestade i vrati se hladan strah. Dokonča se razonoda oko automobila. »Nije bomba«, reče Drew. »Otvorit ćemo je u laboratoriju.« »To je Russovo srce«, reče Lucy šuplje. »Ubojica je ušao u moj automobil u javnoj garaži. Kako? I zašto? Zašto je meni ostavio srce?« »Iz istog razloga zašto vam je ostavio tijelo«, reče Fitzpatrick. »To je osobno.« Ona zaklopi oči, želeći da dan počne iznova. »Ali zašto?« Njegova topla ruka stisne joj rame. »Otkrit ćemo. Sve će biti u redu. I vi ćete biti dobro.« Ovo je bilo ludilo, srca u kutijama i tijela na stolovima za šah. No još je luñe bilo to što je povjerovala Fitzpatricku da će sve biti dobro. »U redu.« »Dobili smo snimku s kamere«, reče Drew. »Krenuo sam je pogledati.« »Učinimo to sada«, složi se Fitzpatrick. »Gdje je Stevie?« upita Lucy dok su hodali prema policijskom kombiju, gdje je jedan od tehničara već pripremio kazetu. »U automobilu, razgovara s Hyattom. Ubrzo će stići. Gdje je Thomas Thorne? Mislio sam da će ostati s vama.«

»Morao je na sud. Ostao je sve dok nije došao Drew, ali onda je morao otići.« »U redu. Parkirate li na istom mjestu svaki dan?« »Naravno«, reče Lucy, odjednom ponovo umorna. »Kao što i svakoga jutra trčim na istom mjestu. Pretpostavljam da to više neću činiti.« »Niste vi krivi«, odlučno će J. D. »Imate pravo parkirati gdje god želite i trčati u koje god doba želite. No, vaše su ustaljene navike toj osobi olakšale način kako da vam se približi. I terorizira vas«, doda tiho. Ona pomisli na tijelo koje je jutros pronašla i koliko je bila užasnuta dok je vjerovala da je to gospodin Pugh. »To sigurno. Drew, ja sam ovdje došla u osam i petnaest.« »Tako sam i mislio.« Drew je pokrenuo snimku i ubrzao je. »Ovdje stižete. Zaključavate automobil.« Lucy se promatrala na malome ekranu. »Naravno da zaključavam. Uvijek zaključam.« Drew je ubrzao snimku na kojoj se ništa nije dogañalo. Odjednom uspori kada se pojavi nečiji lik. »Stani«, reče Fitzpatrick. Vrpca se premota i krene usporeno. Lucy je zaprepašteno gledala kako se pojavljuje dječak na biciklu. »To je dijete.« »Tinejdžer«, zaključi J. D., nagnuvši se bliže ekranu. »Ne boji se, ne gleda preko ramena. Eno kutije.« Dječak je izvadio kutiju iz naprtnjače i komadić papira iz džepa. Razmotao je papirić i mali mu je predmet skliznuo u ruku. Lucy popusti snaga u koljenima. »Je li to...? To ne može biti...« »Da, je«, mrko će J. D. »Mali ima ključ vašeg automobila.« Dječak je provjerio tablice, a potom ključem otvorio suvozačeva vrata na Lucynu automobilu. Postavio je kutiju na pod, popravio mašnu i ponovo zaključao vozilo. Potom je izvadio mobitel iz džepa, ukucao poruku i odvezao se na biciklu. »Možemo li bolje vidjeti njegovo lice?« upita J. D. odrješitim i dubokim glasom.

»Postoji kamera na ulazu«, reče Drew. »Možda možemo dobiti bolji kut.« Lucy sjedne na stražnji branik kombija. Prsa su je tako stezala da je jedva mogla udahnuti. »Imao je ključ mojeg automobila«, promrmlja. »Kako?« Fitzpatrick čučne tako da ju je sada gledao odozdo, a izraz lica bio mu je strog kao maloprije i glas. »Ima li još tko ključ vašeg automobila?« »Ne«, šapne ona. »Jeste li ikada ikome posuñivali automobil?« »Ne.« Ona se užasne kada je suze zapeku u očima. »Nikada.« On je primi za ruke, čvrsto ih držeći u svojima. »Moraš ostati mirna jer će sve biti u redu. Na sigurnome si. Poslušaj me. S automobilom se uvijek dobiju dva ključa. Gdje je tvoj drugi ključ?« Ona sklopi oči, usredotočivši se na njegov dubok glas. Na sigurnome si. Suze su joj izvirale ispod kapaka, klizeći niz obraze. »Zaključan u protupožarnom sefu u mom stanu.« »To je dobro.« On joj nježno stisne ruke, a potom joj palcima obriše suze s obraza. »Što je sa sefom? Otvara li se kombinacijom brojeva ili ključem?« Ona ga pogleda ravno u oči, čvrsto ga uhvativši za ruke kada ih je ispružio prema njezinima. »Ključem. Jedan je na mojem ringu s ključevima u mojoj torbici. Drugi je u unajmljenom sefu u banci.« »Vrlo razborito.« On se lukavo nasmiješi. »Nisam ni očekivao ništa manje.« Ona mu uspije uzvratiti pogled, shvativši što je učinio i iznenadivši se da je to zapravo djelovalo. Smrtni stisak užasa popustio je, barem toliko da može disati. »Ako ništa drugo, onda sam razumna i predvidiva«, reče, sileći se da zvuči neopterećeno, iako to možda više nikada neće biti. Ubojica je imao njezin ključ. Približio mi se dovoljno da mi uzme ključ. Koje još ključeve ima? Što ako ima ključ od njezina stana? Što ako je ušao? Dok sam spavala? Slika izmesarenih prsa Russa Bennetta provali joj u misli i ona se smrzne od užasa, uzdahnuvši kada je jeza ponovo ščepa.

J. D. joj stegne ruke, što je malo pribere. »Ako ima ključ od tvojeg auta, možda ima i druge ključeve.« »Od mojeg stana«, doda promuklo. »Možda. Možda ne. U svakom slučaju, morat ćeš se negdje privremeno premjestiti. Možeš li odsjesti kod prijateljice ? Možda kod Gwyn?« Ona kimne, tresući se. »Ima trosjed koji bi mogao poslužiti. Ionako većinom nije kod kuće.« On se nasmiješi, i sada joj je bilo jasno da to čini kako bi je umirio. »Ima dečka?« »Ona uvijek ima dečka. Sigurna sam da će mi dopustiti da ostanem.« »Gdje da ostaneš?« Stevie čučne da se zagleda u Lucyno lice. »Što se dogodilo?« J. D. joj ispriča i Stevieni se obrazi zažare od bijesa. »Kučkin sin«, promrmlja. »Ne brini se, Lucy. Mi ti štitimo leda.« Lucy teško proguta. »Hvala.« Stevie joj potapša koljeno. »Ali imam i dobre vijesti. Više nisi osumnjičena.« Lucy zatomi histeričan smijeh. »Hvala.« »Dobio sam dječakovo lice«, reče Drew i odmakne se od monitora. »Pogledajte.« Fitzpatrick ustane, i dalje držeći Lucyne ruke. On je nježno povuče na noge i okrene je tako da i ona može vidjeti. Potom je, držeći ruke na njezinim ramenima, nježno privuče k sebi. Ovoga se puta ona prepusti. Jer sam potresena. Jer je on tako topao, a ja se smrzavam. Jer se uz njega osjećam sigurno. Iako je u sebi znala da bi on bio upravo suprotno. On joj stisne ramena, ali samo nakratko. Potom se pomakne u kukovima tako da su se dodirivali samo tijelima iznad struka, no ipak to ne učini dovoljno brzo. Lucy zadrži dah. Nije prošlo toliko vremena da ne bi mogla prepoznati uzbuñenog muškarca. »Poznaješ li ga, Lucy?« brzo upita J.D.

Usredotoči se. Momak je bio Azijac, možda osamnaestogodišnjak. Visok otprilike metar i sedamdeset pet, kratko ošišane kose. Nikada ga prije nije vidjela. Odmahne glavom gledajući kako momak silazi s bicikla i hoda pokraj njega kroz izlaz, mahnuvši pritom čovjeku u naplatnoj kućici. »Ne poznajem dječaka na biciklu. Ali ono nije čovjek koji je inače na dužnosti«, reče pokazujući na muškarca u kućici. »On nije onaj s kojim smo razgovarali«, prizna Drew. »To je netko drugi.« Fitzpatrick se okrene prema policajcu koji je čekao. »Možete li zamoliti čovjeka koji naplaćuje parking da doñe porazgovarati s nama? Hvala.« »To je kurir«, reče Stevie. »Vrati vrpcu unatrag, Drew, i ponovo ga pogledaj.« Mladić je uz bicikl izašao iz garaže, a potom ga je ponovo uzjahao, s jednom nogom na tlu. Iz naprtnjače je izvadio omotnicu i pogledao je još jedanput prije nego što ju je vratio natrag. »Kamera nije zabilježila što je pisalo na omotnici«, razočarano će Lucy. J. D. je ponovo stisne za ramena. »Možemo li još jedanput vidjeti samo zaustavljenu snimku lica?« Drew isprinta fotografiju i preda mu je. »Možda ga može prepoznati portir na ulazu.« »Inspektori«, policajac se vratio sa sredovječnim muškarcem. »Ovo je gospodin Joe Isaiah. On naplaćuje parking.« Joe je izgledao veoma zabrinuto i Lucy primijeti da joj namjerno izbjegava pogled. Poznavala je tog čovjeka. Pozdravljala ga je svaki dan. Bio je drag. Ali danas je bio preplašen. Dobro došao u klub, pomisli. »Već sam sve rekao policajcima«, reče Joe braneći se. »Imamo još nekoliko pitanja.« Stevie pokaže na monitor na kojem je Drew već premotao snimku. »To niste vi u kućici, gospodine Isaiah. Zašto?« Joe postane nervozan. »Moj je roñak bio ondje umjesto mene. Nije me bilo samo jedan sat.«

»Zašto to niste rekli policajcima?« upita Stevie. »Nisam želio da to dozna upravitelj zgrade. Bio sam sa suprugom kod liječnika. Bolesna je. Već sam mnogo izostajao s posla i bojao sam se pitati za još jedan slobodan dan. Ne smijem izgubiti posao ni zdravstveno. Molim vas. Moj se roñak dobro služi blagajnom.« »Pustio je kurira«, reče Stevie, »koji je nezakonito ušao u vozilo u ovoj garaži.« Joe nervozno obliže usnu. »Ali pirotehničari su otišli. Nije bilo problema. To je bio samo dar. Nisam mislio...« Zastane da ponovo razmisli. »Uprskao sam, zar ne?« »Istražujemo umorstvo, gospodine«, reče J. D. »Želimo razgovarati s vašim roñakom da provjerimo poznaje li tog mladića.« Podigne snimku i Joe zatrepće. »To je Jimmy Yee. On ovamo dostavlja pošiljke dva, tri puta na tjedan. On ne može biti upleten u umorstvo. Jimmy je drag dečko.« J. D. to zapiše. »Znate li za koga radi?« »To je obiteljski posao. Yeeov Express. Bave se gradskim dostavama.« »Hvala, gospodine Isaiah«, reče Stevie. »Cijenimo vašu pomoć.« Joe skrušeno kimne. »Morate li reći mojem šefu?« Stevie pogleda J.D.-ja. »Mislim da za sada imamo sve što nam treba.« Fitzpatrick kimne. »Hoćete li biti dostupni ako budemo imali još pitanja?« Joeova se ramena objese. »Što god vam treba. Hvala vam.« Prvi put pogleda Lucy, s krivnjom u očima. »Doktorice Trask, baš mi je žao. Jeste li dobro? Niste ozlijeñeni?« »Dobro sam, Joe. Nadam se da će Dini biti bolje.« Osjećala je da je Fitzpatrick promatra. Iznenadilo ga je što poznaje Joea, a još više što poznaje njegovu ženu. »Posjetimo Yeeov Express«, zaključi Stevie, »da vidimo što imaju o ovoj dostavi.« »Što je sa mnom?« upita Lucy. »Smijem li se vratiti poslu sada kada sam čista? Ne mogu se vratiti kući dok mi ne provjerite stan«,

doda. Stevie i J. D. oklijevali su s odgovorom i izmijenili poglede. »Rekli ste da moram ostati kod prijateljice.« »Netko će te odvesti kući dok provjeravamo dostavljača«, reče J. D. »Možeš uzeti što ti je potrebno za nekoliko dana.« »A nakon toga«, nastavi Stevie, »želimo da odeš s nama u Anderson Ferry. Moramo obavijestiti Bennette o njihovu sinu prije nego što to čuju od Brandi Bennett.« Lucy kimne, istodobno osjećajući olakšanje i još veću napetost. Idem kući. Samo što kod kuće nije bila već jako dugo. »Dobro. Zahvalite svojem nadreñenome u moje ime.« »Hoćemo«, reče Stevie. »Dok mi lovimo kurira, možeš li pogledati srce u kutiji da provjeriš je li Bennettovo?« »Mogu vam reći je li ljudsko i je li krvna grupa Russova.« Od pomisli da će u ruci držati srce nekoga koga je poznavala proñe je jeza. »Doktor Mulhauser morat će obaviti ostalo. Trebat će mu DNK za točan nalaz.« »To bi mogao dobiti za jedan sat«, reče Stevie. »Imamo nalog za pretres Bennettova stana i naš zapovjednik šalje ljude da prikupe četke za kosu, četkice za zube i sve druge uobičajene sumnjivce.« Fitzpatrick je pogleda. »Ostani s nekim od policajaca dok ne doñem po tebe.« Mogla se uvrijediti zbog njegova posesivna tona, ali zapravo nije. I više joj nije bilo hladno, barem ne u tom trenutku. »U redu.«

SEDAM

Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3 svibnja, 14:25 Netko je bio kod kuće. Clay je stajao ispred vrata stana i osluškivao. U Nickinu je izvješću pisalo da se na toj adresi našla s Margo Winchester. Margo je ovdje živjela sa sustanarkom — još jednom mladom ženom preplašena izgleda. Nicki je rekla Clayu da misli kako djevojka ima svako pravo biti preplašena. Margo je imala napadaj ludila koji je uzrujao čak i Nicki, koja je kao policajka u Washingtonu vidjela gotovo sve. Pripremivši se na sukob, Clay zakuca malom mjedenom alkom na kojoj je pisalo KLEIN. Vrata gotovo odmah otvori gospoña kojoj je moglo biti osamdeset godina. Imala je meke sijede uvojke i blago lice. Takoñer je nedavno imala operaciju srca, sudeći prema ožiljku koji je provirivao iznad izreza njezine košulje. Ona ga oprezno pogleda, dok joj je u očima titrao strah, naglašen debelim staklima naočala koje je nosila. »Da? Kako vam mogu pomoći? Ako nešto prodajete, nemojte se ni truditi.« On se nasmiješi da je malo opusti. »Nisam trgovac, gospoño. Ja sam istražitelj i tražim ženu po imenu Margo Winchester.« »Ona ne živi ovdje.« Gospoña krene zatvarati vrata. »Gospoño Klein, čekajte. Molim vas. Margo je živjela ovdje prije dva mjeseca.« »Ne, mladiću, nije. Živim u ovome stanu petnaest godina i nitko po imenu Margo nije nikada bio ovdje. Sada vas molim da odete.« Zatvori mu vrata u lice. Kratko je zurio u alku dok mu se u želucu stvarao loš predosjećaj. Iz torbe za spise izvadi fotografiju Margo Winchester i ponovo pokuca.

Gospoña Klein srdito otvori vrata. »Moram li pozvati policiju, gospodine?« »Ne, gospoño. Strašno mi je žao što vas gnjavim, ali ovo je jako važno. Tražim nestalu osobu, a ova ju je žena posljednja vidjela živu. Možete li barem pogledati fotografiju?« Ona se namršti, ali ipak ispruži ruku. »Dobro.« Približi fotografiju nosu, stišćući oči dok ju je pomno proučavala. Potom mu je vrati. »Nikada je nisam vidjela. Ne mogu vam pomoći. Možda ste u pogrešnoj zgradi. Poprilično su slične.« »Nisam u pogrešnoj zgradi.« Nicki je kod ovakvih stvari bila vrlo temeljita. »Ovdje je bila još jedna žena. Vi živite sami?« Njezino lice problijedi i on požali što ju je to pitao. Vrata mu se ponovo s treskom zatvore ispred nosa. »Telefon mi je u ruci«, reče gospoña Klein kroz vrata. »Zvat ću policiju ako ne odete za pet sekundi.« Uplašio ju je, a to mu nije bila namjera. »Oprostite«, dovikne Clay. »Idem sad.« Krenuo je niza stube i prema automobilu, utješivši se činjenicom da su joj naočale tako debele da ni u ludilu ne bi mogla pročitati tablice. Odvezao se i parkirao na parkiralište obližnje samoposluge, gdje je otvorio spis i pogledao fotografije zgrade koje je Nicki snimila kada je posljednji put bila ovdje. To je bilo isto mjesto. Margo Winchester bila je ovdje zajedno sa svojom sustanarkom, ali nije bilo starije gospoñe. Bilo bi razumno zaključiti da je gospoña Klein tada bila u bolnici. Ožiljak joj je izgledao svjež. Zašto se Margo koristila tim stanom? Je li provalila i ondje živjela dok nije bilo nikoga? Tko je bila druga mlada žena? Nazove ured. »Jesi li pronašla nešto u vezi s požarom?« upita Alyssu. »Ne sve što si tražio, ali neće ti se svidjeti ono što sam doznala.« »U neku sam ruku to očekivao. Da čujem.« »Požar se dogodio prije tjedan dana, a pretpostavlja se da je podmetnut. Unutra je pronañena žrtva, odrastao muškarac. Još neidentificiran. To je sve što su imali u novinama.«

On se snuždi. Odrastao muškarac. »Evan. Sranje. Što je s kućom? Tko je vlasnik?« »Banka. Zaplijenjena je prije šest mjeseci, Clay.« On se uspravi u sjedalu. »Molim?« »Banka je vlasnik. Ako je Evan ondje živio, to znači da je provalio.« To nije dobro. »A stan u kojem je živjela Margo zapravo je posljednjih petnaest godina stan osamdesetogodišnje gospoñe. Koja nikada nije čula za Margo.« »Što ćeš učiniti?« »Posjetit ću Evanovu bivšu suprugu, a potom ću otići u neki hotel i malo odspavati prije nego što se otvori klub u kojem Margo radi. Ako večeras ne pleše, možda će mi neka od njezinih kolegica moći reći gdje doista živi.« »Što da ja radim?« On uloži svu snagu da razmisli. Umor ga je sustizao. »Provjeri gospoñu Klein.« Dao je Alyssi adresu stana. »Doznaj nešto o njezinim roñacima. Osobito ženskim, starim oko trideset godina. Nicki je ovdje zapisala da je Margo pozvala ženu po imenu Linda, koja na desnoj nadlaktici ima tetovažu kobre u napadu.« »Divno«, reče Alyssa s gañenjem. »Mo'š si misliti.« »To bi moglo pomoći da je se identificira. I otkrij kada je gospoña Klein imala zahvat na srcu. Ako me predosjećaj ne vara, bit će u vrijeme kada je Nicki došla ovamo prije dva mjeseca da provjeri Evana, malo prije nego što je preuzela njegov slučaj.« »Misliš da je i Margo provalila u tuñi stan.« »Da. Samo ne znam zašto.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 14:45 »Zrak je čist, doktorice Trask«, reče policajka. Zvala se Cherise Taylor i činila se vrlo sposobnom. Bila je takoñer visoka metar i osamdeset i čvrsta kao stijena. Lucy se istodobno osjećala i sigurno i preplašeno. Lucy s olakšanjem ispusti dah koji je zadržavala dok je čekala ispred vrata stana. »Nema više kutija umotanih u papir sa srcima?«

»Ne koliko ja vidim. Jedinica za očevid poslije će svratiti dovršiti pregled, ali ne vidim dokaze da je ovdje bio neki uljez. Možete ući i prikupiti stvari. Ja ću ostati s vama.« Lucy uñe u stan dok su joj rukama prolazili trnci jeze. Jutros je ovo mjesto napustila osjećajući se sigurno. Sada se osjeća napadnuto. I preplašeno. Prolazila je kroz svaku sobu, gledajući može li primijetiti da je nešto micano. »Izgleda da je sve na svojem mjestu.« »To je dobro«, reče Cherise. »Možete li otvoriti svoj sef? Moramo provjeriti je li rezervni ključ ondje.« Drhtavih ruku, Lucy uspije ugurati ključ u bravu. »Ovdje je« »Ja ću uzeti sef i njegov sadržaj. Provjerit ćemo je li nešto dirano.« Jer je ubojica ipak mogao ući u moj stan, načiniti kopiju ključa i vratiti ga natrag. To je bio dovoljan razlog da i uravnotežena osoba postane paranoična. »Samo ću spremiti stvari.« »Moram ići s vama«, reče Cherise kao da se ispričava. Lucy uzdahne. »Znam.« U spavaćoj sobi uzme kovčeg iz ormara, a potom pogleda preko ramena. »Koliko ću planirati da me neće biti?« »Teško je reći. Možda nekoliko dana.« »U redu.« Lucy iz ormara uzme nekoliko odijela, a potom, nakon kratkog oklijevanja, zgrabi i jednu od svojih malih crnih haljina. Haljina je zaista bila mala i crna. Ali od kože. I nezaobilazna odjeća za odlazak u klub. Ugura haljinu izmeñu odijela, uzme nekoliko pari cipela i sve stavi u putni kovčeg. Spakirala je i higijenske potrepštine, a potom se zaustavi kod stolića za šminkanje, proučavajući svoje dragocjenosti. Prstima prijeñe preko izlizanog violinskog kovčežića koji je posljednjih pet godina, koliko je ovdje živjela, krasio policu stolića. Violina je pripadala gospodinu Pughu, ali Barb ju joj je dala na čuvanje kada njezin suprug više nije mogao svirati. Da je ikada izbio požar, to bi bila jedna od triju stvari koje bi zgrabila na odlasku. Druga je bila dvostruki srebrni okvir za slike, u sredini spojen šarkama, s dvije fotografije: tamnokosog tinejdžera

ozbiljna lica, s kacigom za američki nogomet pod rukom, te nasmiješenog plavokosog muškarca na motociklu, takoñer s kacigom pod rukom. Dječak je bio njezin brat Buck. Muškarac njezin prvi zaručnik Heath. Obojica su bili mrtvi. Obojica su je ostavili samu, samo na drugačiji način. Umorna sam od te samoće. Lucy izvadi torbu u obliku vreće i unutra stavi violinski kovčeg i okvir. Iz kutije za nakit izvadi staru kartonsku kutiju. Kad je otvori, odahne od olakšanja. Narukvica je još bila ondje. To je bila treća stvar koju bi ponijela sa sobom, bratov dar sestri koja ga je voljela. I trebala. Ugravirana posveta na jeftinom privjesku i dalje ju je tjerala na tužan smiješak, SESTRA BROJ JEDAN. Odjednom se namršti sjetivši se prizora Russovih leña. Spremi kutiju u vreću, koju prebaci preko ramena, a potom se vrati ondje gdje ju je čekala Cherise. »To je sve što mi treba.« Pričekala je na stubištu da Cherise zaključa vrata i dodatno ih osigura policijskim lokotom. »Lucy? Što se dogaña?« Gospoña Korbel stajala je na odmorištu kata iznad, a naborano joj je lice bilo zabrinuto. »U redu je«, umiri je Lucy. »Policija samo istražuje što se jutros dogodilo. Ja sam dobro. Zaista.« Gospoña Korbel sumnjičavo zaškilji. »U redu, ako tako kažeš.« »Jesam. Hvala što pitate. Provjerila sam i Barb i gospodina Pugha. I oni su dobro.« »Znam. Jutros sam zvala Barb. Kod sestre je, znate.« »Da, znam. Pa, morala bih sada krenuti.« Stigla je do odmorišta kat niže, kada je gospoña Korbel ponovo zazove. Ona pogleda preko ramena i vidi da je starica tužno promatra. »Da?« »Nadam se da ćeš se brzo vratiti, Lucy. Nedostajali su nam tvoji koncerti posljednjih nekoliko tjedana dok te nije bilo.« Lucy zaprepašteno baci pogled prema Cherise, koja ju je promatrala sa zanimanjem, ali bez riječi. Onda ponovo pogleda gore prema gospoñi Korbel. »Nisam znala da ih slušate.«

Staricu iznenadi njezino čuñenje. »Ali svi ih slušamo, dušo. Zbog Barb svi žele da Jerryju bude dobro, ali slušati te kako mu sviraš da ga umiriš je... Pa, ljekovito je za dušu. Vrati se uskoro.« Lucy na trenutak nije znala što reći. »Hvala. Hoću.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 14:55 Gospodin Yee iz Yeeova Expressa bio je stariji čovjek s brkovima tankim kao da ih je iscrtao olovkom. Pogledom je nervozno prelazio od svojih spisa do J. D.-ja i Stevie dok je tražio zapis o jutrošnjoj dostavi. »Moj je nećak dobar dečko.« »Nismo ni rekli da nije«, smireno će J. D. »Ali netko ga je poslao na zadatak i moramo otkriti tko je to bio.« »Uskoro će doći. U luci je pa će mu trebati nekoliko minuta. Evo zabilježbe koju tražite.« Yee izvuče komad papira iz fascikla. »Ugovorio ju je doktor Russ Bennett. I platio je Visa karticom.« »Kakav tip«, promrmlja J. D. i Stevie kimne. »Gospodine«, reče Stevie, »kako je stigla kutija? Netko ju je donio?« »Ne. Sada sam se sjetio kada sam vidio Bennettovo ime. Nazvao me doktor Bennett i rekao da se zadržao na poslovnom putu izvan grada, no da ne želi propustiti čestitati godišnjicu svojoj prijateljici. Poslao je kutiju poštom, s uputama da je se danas preda. Nije želio da se prijateljica razljuti.« »Kada ste primili kutiju?« »Jučer poslijepodne, posljednjom isporukom pošte.« »A što je s ključem za automobil?« upita Stevie. »Stigao je s kutijom. Stigla je umotana kutija s mašnom i malom omotnicom s ključem i porukom u kojoj je pisalo gdje ćemo pronaći auto.« »Gdje su poruka i ključ?« upitaj. D. »Kod Jimmyja. Donijet će ih kada se vrati ovamo.« »U redu«, reče J. D. »A što je s kutijom u kojoj je sve stiglo? Gdje je to?« Yee se začudi. »Izrezano i odneseno s jučerašnjim smećem.« »Je li već došao kamion za odvoz?« upita J.D. s nadom. »Ne, ne još.«

Sjajno. »Moramo potražiti tu kutiju.« Yeeovo zaprepaštenje postane još veće. »Zašto?« Stevie se nije obazirala na njegova pitanja. »Nije li vam bilo čudno što je želio da se kutija dostavi u njezin automobil, a ne u njezinu kuću ili ured? I to što je imao ključ?« »I to što vam je sve poslao običnom poštom?« doda J. D. Yee slegne ramenima. »Doktor Bennett katkad čini neobične stvari.« »Znači, već ste s njim poslovali«, zaključi J. D. »Naravno. On je dobra mušterija.« Yee je izgledao potišteno. »Mnogo prijateljica.« »Jeste li znali da je oženjen?« upita Stevie. »Da, ali...« on ponovo slegne ramenima. »To se mene ne tiče.« »Što je naručivao?« upita J. D. »Obično ruže, slatkiše, kazališne ulaznice. Jedanput kantu pijeska sa školjkama. Ispostavilo se da jedna od njih čuva prsten od bisera i dijamanata. Vrijedan otprilike četiri tisuće dolara. Tako da o ovome nisam mislio ništa.« Oglasi se zvonce na vratima i svi troje se okrenu. »Jimmy«, reče Yee s olakšanjem. Mladić oprezno promotri prizor. »Što se dogodilo?« »Ja sam inspektor Fitzpatrick, a ovo je moja partnerica, inspektorica Mazzetti. Htjeli bismo ti postaviti nekoliko pitanja u vezi s paketom koji si jutros odnio u onaj automobil«. Jimmy u panici pogleda ujaka. »Nisi ništa kriv«, umiri ga ujak. »Je li?« »Za sada, ne«, odvrati J. D. »Najprije, možemo li vidjeti poruku i ključ?« Dječak ih izvadi iz naprtnjače. »Nisam učinio ništa loše.« »U redu je«, umiri ga Stevie. »Ne istražujemo tebe. Nego čovjeka koji je poslao ovu kutiju.« »Doktora Bennetta?« upita Jimmy iznenañeno. »Zašto? Mislim, tip je prava budala, ali nije nikada učinio nešto nezakonito.« »Jimmy«, prekori ga ujak. »Neću tolerirati takav rječnik.« »Zašto kažeš da je prava budala?« upita J. D., a dječak slegne ramenima.

»Sve te žene, a ni jedna ne zna za druge. Uvijek mi je neugodno obavljati te dostave. Osjećam se... odgovorno. Kao da bih im trebao reći. Ali nisam. Moj ujak kaže da to nije naš posao. Mi samo obavljamo dostave.« J. D. pogleda Stevie. »Ne moramo dobiti ta imena od Herrigana«, reče. Stevie se nasmiješi kutkom usana. »Sjajno. Gospodine Yee, trebat će nam popis svih žena kojima ste nosili dostave za doktora Bennetta.« Yee teško otpuhne. »Koliko unazad?« »Pet godina«, reče J. D. »Možda šest.« »To je mnogo žena, inspektore«, reče Yee uznemireno. »Hvala vam na vašem vremenu«, odvrati J. D. »Sada nam treba posljednjih šest imena. Čekat ćemo. Ovdje je moja posjetnica s adresom moje elektroničke pošte i brojem telefaksa. Ta nam imena trebaju što je prije moguće.« Yee uzme karticu, vidljivo uzrujan. »Još nešto?« »Da«, reče Stevie. »Vi ste pričali s doktorom Bennettom? Je li zvučao prirodno?« Yee se namršti. »Ne sjeć... Čekajte. Bio je prehlañen. Sjećam se da sam mu rekao kako je šteta što se tako prehladio ljeti, kao da je usred zime. On je rekao >Nemate pojma koliko.< A potom se nasmijao.« J. D pomisli na Bennettovo zamrznuto tijelo. »S kojeg je broja zvao?« »Vjerojatno sa svojeg mobitela, koji imam zabilježen. Inače bih ga bio zapisao na narudžbu. Takva je procedura. Za slučaj da im ne proñe kartica.« »Inspektore?« tiho se javi Jimmy. »Je li doktor Bennett dobro?« »Nismo još sigurni«, odvrati J. D. »Ali, sinko, sljedeći put kada te netko zatraži da nešto dostaviš u automobil, nemoj to učiniti.« »Što je bilo u toj kutiji?« »To je dio naše istrage, Jimmy«, reče Stevie. »Ne smijemo o tome govoriti. Ali garaža je bila zatvorena sat vremena dok su pretraživali automobil«.

Mladić nesigurno krene iza blagajne. »U sustavu vodimo evidenciju o dostavama u posljednjih pet godina. Za sve prije toga moramo otići u skladište i pretražiti dokumentaciju.« Zabrinuto ih pogleda. »Ne postoji kodeks o privatnosti izmeñu dostavljača i klijenta, zar ne?« Pitanje je postavio toliko ozbiljno da se J. D. skoro nasmijao. »Ne, sinko«, odgovori jednako ozbiljno. »Cijenimo tvoj trud.« Za dvije minute Jimmy im preda popis. »Ima i nekoliko muških imena«, reče Jimmy. »Sjećam se da se u tim slučajevima radilo o običnim omotnicama, vjerojatno nešto u vezi s poslom.« Na popisu je bilo otprilike četrdeset žena. J. D. preskoči na zadnju stranicu. Razljuti se kada ugleda Lucyno ime. U stupcu »Predmet dostavljen« stajalo je »lutka Barbie«, a on se sjeti kako mu je ispričala da joj se Bennett tako približio. Gad. »Hvala ti, Jimmy«, reče. »Ako te Bennett ponovo nazove, zovi mene ili moju partnericu.« J. D. povuče Stevie u stranu. »Ja ću potražiti kutiju u kojoj je poslana kutijica ako bi ti radije provjerila imena. Pogledaj odakle su.« »Dome, slatki dome«, promrmlja Stevie kako bi mu dala na znanje da će provjeriti svaku povezanost s Bennettovim rodnim gradom. »Požuri se. Moramo još obavijestiti prvu bivšu ženu prije nego što odemo do njegovih roditelja.« »Usput ćemo pokupiti Lucy.« Stevie pogleda na sat. »Ja ću uzeti svoj auto i krenuti za vama, za slučaj da se zadržimo. Cordelia večeras ima onu svečanost u školi.« »To nije >ona svečanost<«, ispravi je J. D. »Ne završava se svaki dan mala škola. A i stići će cijela tvoja obitelj, s maramicama u jednoj i videokamerom u drugoj ruci.« Stevie se veselo nasmiješi. »Točno. U tom slučaju, zaroni u te kante.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 15:20 »Divan je dan.« Zaista je bio. Sunce je sjalo, a vjetar je puhao upravo toliko da mu osvježava lice bez da previše ljulja brod.

Pogleda na palubu gdje je Janet Gordon ležala svezana, drhteći. »Od čega da počnemo?« upita, a ona se stisne uz palubu, lica oblivena suzama. Njezine ga suze nisu dirale. Bile su to sebične suze, koje je ronila samo zbog sebe. Nagnuo se nad nju i prerezao joj krpu u ustima veoma oštrim nožem za filetiranje. »Onda?« upita tiho. »Molim te, nemoj me ubiti«, reče ona jecajući. »Molim te. Ja nisam ništa učinila.« On ju je promatrao, vrteći glavom. »Nevjerojatno. I dalje ti nije jasno, zar ne? Ovdje si upravo zato što nisi ništa učinila.« On okrene nož na jednu pa na drugu stranu, kako bi mu dobro promotrila oštricu u svoj njezinoj blistavosti. Ona uvuče zrak i vrisne iz petnih žila, na što se on samo nasmija. Podigao ju je na ruke da vidi gdje su. »Pogledaj oko sebe. Ništa osim pučine. Vrišti koliko god želiš. Sviña mi se.« Ispusti je i ona zatrepta, nakratko izgubljena. »Molim te. Preklinjem te.« Potom duboko udahne, svim se silama trudeći zadržati sabranost. I dalje je mislila da bi je mogao pustiti. »Nećeš se s ovime izvući«, reče prijeteći, iako je njezin očaj bio jasan. »Napisala sam pismo.« On sa zanimanjem nakrivi glavu. »Zaista? Kome?« »Okružnom tužitelju. Sve sam napisala. Sve što sam znala. Sve što se toga dana dogodilo. I navela sam sve koji su ondje bili.« »A gdje je to pismo?« »Kod mojeg odvjetnika. Ako mi se bilo što dogodi, on će to poslati okružnom tužitelju.« »Hm. Znači, Bennett o tome nije lagao.« Ona ga zaprepašteno pogleda. »Znao si?« »Da. Kada mi je Bennett rekao za tebe, rekao sam da ne vjerujem da itko može biti toliko glup da dopusti da mu netko koga je ucjenjivao priñe blizu s oštricama u ruci. Rekao mi je da si mu pokazala pismo te da te zato morao poštedjeti. I usrećiti.« On podigne obrve. »Koliko te je usrećio?« »Nije bilo ništa takvo«, procijedi ona. »To je odvratno.«

On zabaci glavu i nasmije se. »To je odvratno? Ti si se okoristila silovanjem i ubojstvom nevine djevojke da dobiješ besplatnu operaciju nosa, a seks s Bennettom bio bi odvratan?« »Ni ona nije bila nevinašce«, reče Janet kroz stisnute zube. On naglo ušuti i ukoči se. »Što si rekla?« Sada i ona ušuti. Možda je napokon počela shvaćati. »Ništa.« On čučne, sasvim miran. »Misliš li da je željela biti napadnuta? Pretučena do neprepoznatljivosti? Misliš li da je moja sestra to željela? Da je to tražila? Možda joj je suknja bila prekratka. Možda je spavala s mnogima?« Janet stisne usne i ne reče ništa. »Reci mi«, nastavi on, »spominje li se ime tvojeg sina u tom pismu?« Ona zaklopi oči. »Ne«, prošapće. »Kako će se osjećati kada otkrije što si mijenjala za svoju šutnju?« »Nema to veze. Neće mu biti stalo. Mrzi me.« »Ozbiljno? Zašto?« »Zato što nisam htjela reći policiji što je učinio.« To ga iznenadi. »Ozbiljno? Ryan je želio da kažeš policiji?« »Zato mi je sve i ispričao. Želio je biti kažnjen, ali nije se mogao sam prijaviti. Želio je da to učinim umjesto njega.« U njezinu je glasu bilo prezira koji u njemu čak probudi mrvicu sažaljenja za njezina sina. Ali ipak ne dovoljno. Ryan je, na kraju krajeva, bio kukavica. »A ti si odbila.« »To bi uništilo našu obitelj, a za pomoć je ionako bilo prekasno. Ubojica je bio mrtav, a ti momci... Imali su obitelji. Budućnost. Nismo ih mogli otkucati.« On sjedne na pete, proučavajući je dok je njegov bijes postajao sve ledeniji. Nekoć sam i ja imao budućnost, pomisli. Nitko nije mislio na mene ni na moju obitelj. »Mi? Tko su >mi
U očima joj bljesne mržnja. »Onda idi k vragu«, ispljune, a on se nasmiješi. »To je i Bennett rekao. Nakon nekoliko prstiju promijenio je pjesmu. Tako ćeš i ti.« »To će pismo izaći u javnost«, reče ona očajnički. »Svi će znati što se dogodilo. Ona je bila tvoja sestra. Ti ćeš biti najvjerojatniji osumnjičenik.« »Mislim da neću. Jer ja više ne postojim.« On se nagne bliže i pritisne vršak noža u udubinu na njezinu vratu. »Jer sam mrtav.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 15:20 Stevie namreška nos. »Drew bi trebao poslati kombi po ovo. Već i ti dovoljno zaudaraš.« J. D. otare ostatke smeća s odjeće. »Bio sam i smrdljiviji na jednom od tajnih zadataka u Narkoticima. Morao sam glumiti tipa koji se odavna nije oprao. Ovo i nije tako loše.« Pronašao je Bennettovu kutiju stisnutu izmeñu dvije veće spljoštene kutije. »Želim da Drew ovo dobije što je prije moguće. Možemo to staviti u prtljažnik.« »U pravu si. Što prije, to bolje. Samo mi je drago da smo u tvojem automobilu, a ne u mojem.« Kad su stigli do njegova vozila, J. D. otvori prtljažnik. I uzdahne. »Na ovo sam zaboravio.« Stevie baci pogled i ugleda hrpu odjeće i sportske opreme. »Što je sve ovo?« Odmjeri ga. »Napokon ćeš dati Macine stvari?« Stevie ga je već dugo molila da se riješi stvari pokojne supruge. Što je i učinio. Većinom. »Ovo su moje stvari. Sportska oprema, videoigrica. Pronašao sam ih kada sam čistio spremište prošlog vikenda. To su sve stvari koje sam spakirao prije nego što sam otišao u vojsku. Dat ću ih nekome, samo još nisam imao vremena.« »Darovat ćeš videoigrice koje si imao prije vojske?« Ona posegne u torbu, izvuče ih nekoliko i nasmije se. »Nitko ih neće htjeti. Prastare su.« »To su klasici«, ispravi je. »Vintage. Kolekcionari će za to masno platiti.«

Stevie je radoznalo pregledavala zbirku. »To su sve igrice s ozbiljnim pucanjem. Nema čak ni jedne sa Super Marijem.« Ona ga pogleda ispitivački. »Jesu li te igrice pripremale?« Ne, pomisli on. Velika je razlika uzeti na nišan živog čovjeka. Ni jedna ga igrica nije pripremila na osjećaj kada je eksplodirala glava njegove prve mete. Ili posljednje, ili bilo koje izmeñu. To je bilo stvarno. I užasavajuće. I to ostaje. Zauvijek. On vrati igrice u torbu i odgovori na njezino prvo pitanje samo da promijeni temu razgovora. »Mayine sam stvari dao prošle godine kada sam kuću stavio na prodaju.« Ona kimne, prihvativši promjenu. »Prešao si veliki put, J. D.« Zapravo i nije. Bila mu je potrebna cijela godina da uopće može podnijeti da netko drugi dira stvari njegove žene, i još godina da ih uspije dati. Tri godine nakon njezine smrti, unatoč nastojanjima njegovih prijatelja, još se nije pojavio nitko zbog koga bi se osjećao... živim. Sve do danas, kada se susreo s Lucynim pogledom i kada se sve promijenilo. »Krećem dalje.« »Primijetila sam to još u garaži«, reče cinično. »Samo se nemoj kretati prebrzo. I otvori prozore. Molim te.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 5:40 »Onda?« Lucy podigne pogled s laboratorijskog mikroskopa i ugleda Stevie Mazzetti kako stoji na pragu i drži muško odijelo u vreći iz kemijske čistionice. »To je ljudsko srce«, reče Lucy. »I dalje je većinom zamrznuto. Iste je krvne grupe koju ima i Russ. Provest ćemo ispitivanje DNK da potvrdimo, ali je njegovo. Kod Drewa je posuda u kojoj je stiglo, pregledava je zbog otisaka prstiju, ali misli da neće previše pronaći.« »U što je bilo pohranjeno?« upita Stevie. »U običnu plastičnu vrećicu sa zatvaračem, a sve je bilo u najobičnijoj plastičnoj posudi. U kakvoj se dobije juha za van.« »Iz jeftine trgovine«, reče Stevie.

»Zato se Drew ne nada previše.« Lucy je nastojala zadržati pogled na Stevienu licu, ali neprestano je preko njezina ramena pogledavala u hodnik. Stevie se neznatno nasmiješi. »Dolazi, doktorice. Ne brini se.« »Ja nisam...« Stevie mahne rukom da je prekine. »I ne pokušavaj.« Objesi odijelo na kuku pokraj vrata i privuče stolac bez naslona. Gledala je ravno ispred sebe neko vrijeme, a potom se okrene prema Lucy. »Mi smo prijatelji već godinama.« »On je sretan čovjek«, Lucy će tiho i Stevie se ponovo blago nasmiješi. »On se možda ne bi složio. J. D. je dobar čovjek. Prošao je štošta u posljednjih nekoliko godina.« Stevie se u glasu čitalo upozorenje, zbog čega Lucy zamalo poželi pobjeći. Ali isto je tako željela doznati više o J. D.-ju Fitzpatricku. Znatiželja na kraju prevlada. »Kako to?« »On je udovac. Žena mu je poginula u nesreći prije tri godine.« To je iznenadi. Nije joj se činio kao tip za bračnu vezu. Iako ona o tome ne bi ni mogla suditi. Russ Bennett, dokaz broj jedan. Potom se Lucy sjeti autopsije onoga djeteta, J. D.-jeve stoičke šutnje i suza u očima. To je bilo prije dvije godine. Bojazan joj se spusti na ramena. Je li u toj nesreći izgubio i dijete? Je li zato bio ganut do suza? »Je li imao djece?« Stevie pitanje iznenadi. »Ne. Maya nije bila za djecu.« »A tako.« Zašto je onda bio ondje? Imaj petlje, Lucy, i sama ga pitaj. Stevie ju je pozorno gledala. »Mayinu je smrt teško podnio i odonda nije bio ni s kim. Ja sam mu govorila da izañe. Da nekoga upozna.« »To je teško nakon što izgubiš nekoga koga si volio«, promrmlja ona misleći na fotografiju u svojoj torbi. Gubitak brata ju je jednostavno uništio i promijenio joj život. Nakon što je izgubila prvog zaručnika, bilo joj je teško ponovo spustiti branu. Ali s vremenom ipak jest. Začudo, odlazak drugog zaručnika više joj je bio nezgodan.

Svejedno, prošle su godine prije nego što je ponovo otvorila srce. I to Russu Bennettu. A to se pokazalo sjajnim. Djelomice je još bila užasnuta. No djelomice je čeznula za nekim. Umorna sam od samoće. »Svatko liječi rane onom brzinom kojom može«, reče Stevie. »Nisam mislila ništa govoriti, ali vidjela sam kako te gleda. I kako ti gledaš njega. Htjela sam da znaš da je dobar čovjek, ali da bi ga mogla povrijediti. Zato ga nemoj povrijediti. Molim te.« »Moliš što?« J. D. se pojavi na vratima, noseći hrpu spljoštenih kutija u prozirnoj vreći za smeće. Skinuo je sako i kravatu, a bijela mu se košulja zalijepila za ruke i leña, vlažna od znoja. Tamna mu je kosa bila zalizana unatrag, a na licu je imao mrlju. Mišići su mu se napinjali pod gotovo prozirnom košuljom dok se izvijao pokušavajući unijeti kutije u sobu. Lucy je nastojala ne zuriti, ali to je bio uzaludan pokušaj. 0, Bože. No potom je sustigne smrad i ona počne kašljati. »Što je to?« Fitzpatrick je ljutito pogleda. »Po cijele dane obavljaš autopsije, .i sada ti se ovo gadi?« »Navikla sam na mrtvački parfem«, odgovori ona kroz dlan na ustima. »Što je to?« »Mješavina iz kontejnera za smeće iza Yeeova Expressa«, reče Stevie dok su joj tamne oči svjetlucale. »Stevie«, prekori je Drew kada se pojavi iza nje. »Poslala si ga u smeće?« »Hej, sam se javio. Osim toga, ima rezervnu odjeću.« Stevie pokaže na vreću iz kemijske čistionice. »Ja večeras moram na Cordelijinu svečanost s ovim smradom na sebi.« »Do tada će se već izvjetriti«, reče Fitzpatrick. »Ne cvili. Gdje želiš ovo smeće, Drew?« Drew pokaže na prazan kut, a potom svi krenu za J. D.-jem dok je on pozorno polagao teret na pod. »Nadam se da ipak nije sve smeće, Stevie«, reče Drew blago. »Ne opet.« »To bi doista bilo loše«, složi se ona. »Ne, ovo je sortirano smeće. Kutija sa srcem stigla je poštom jučer, u kartonskoj kutiji koju su razrezali i bacili u kontejner. Nakon čega je cijeli studentski

dom večerao pizze i pivo, pobacavši ostatke po vrhu«, veselo doda. Lucy stisne usne da se ne nasmiješi. J. D. s mukom kimne i nasmiješi se, a ispod mrlje na licu iskoče jamice. »U redu je. Samo dajte, nasmijte se. To ćete još dugo prepričavati.« »Jesi li morao prijeći cijeli kontejner?« upita ona, prepustivši se smijehu. J. D.-jeve oči bijesnu, što kod nje izazove već poznati drhtaj niz cijelu kralježnicu. Potom on slegne ramenima, prekinuvši čaroliju. »Tko zna što je moglo biti u vanjskoj kutiji kada je bačena? Prešao sam još nekoliko pedalja smeća iznad i ispod, samo da budem siguran.« Lucy napravi grimasu. »To si stavio u automobil?« »Dovraga, koliko su mi se puta ovisnici ispovraćali po stražnjem sjedištu. Ovo je smeće čisto u usporedbi s tim.« On krene sortirati ostatke. »Ovo je kutija u kojoj je stiglo srce, Drew. Poslana je iz grada, iako je čovjek koji se predstavio kao Bennett rekao da je na putu. Yee nije primijetio mjesni pečat. Samo je vidio povratnicu na kojoj je pisalo Bennettovo ime.« Stevie iz džepa izvadi dvije plastične vrećice za dokaze, u kojoj su sada bili presavijena poruka i ključ. »Mislim da će otisci biti samo Jimmyjevi i njegova ujaka, ali možemo pokušati.« »Oni dolaze da im uzmemo otiske«, reče J. D. »Rekli smo im da traže tebe, Drew. Imaš li išta iz Bennettova stana? Hyatt je za premetačinu zadužio Skinnera i Morton.« »Zasad četku za kosu i četkicu za zube za analizu DNK«, reče Drew. »I moji su ljudi ondje, ali koliko čujem, nema znakova borbe.« Stevie kimne. »To je i Hyatt rekao. Čekamo Bennettov ispis telefonskih brojeva da vidimo s kime je razgovarao do posljednjeg dana kada je viñen. Vratar je rekao da je u taksi ušao samo s torbom za spise, što zvuči kao da je namamljen u klopku. U tri imamo sastanak s Hyattom da vidimo na čemu smo. Možeš li i ti doći, Drew? Ne bi trebalo dugo trajati.« »Doći ću.«

J. D. ustane i otrese prljavštinu s hlača. »Lucy, želi s tobom porazgovarati o Bennettu. Možeš ići sa Stevie. Ja ću se istuširati i presvući, pa ćemo se ondje naći. Znamo li još što o tom srcu?« »Samo da je krv iste grupe koju je imao i Russ, što smo i očekivali.« Stevie mahne J. D.-ju da se makne. »Moramo se požuriti, a ti još smrdiš. Operi se.« Preda mu odijelo. »Imaš sreće da su u kemijskoj ovo već očistili.« »Vidimo se u tri«, reče on i nestane. Dok je odlazio, Lucy mu prouči zgodnu stražnjicu. Ruby je jutros imala pravo. Čovjek je zaista imao sjajnu pozadinu. Narkotičan, tako ga je nazvala. J. D. Fitzpatrick to je uistinu bio. Ne, Lucy nikako više nije bila hladna.

OSAM

Ponedjeljak, 3. svibnja, 16:00 Kada je J. D. stigao u Hyattov ured, svi na sastanku bili su na nogama. Hyatt je u uredu držao samo jedan stolac za goste i J. D. je brzo shvatio da je u njegovu uredu bilo moguće sjediti samo kada si bio dobrodošao gost. A obično su dobrodošli bili samo oni na visokim pozicijama. J. D. nije bio siguran drži li ih Hyatt na nogama kako bi im pokazao tko je ondje glavni ili je vjerovao da takvi sastanci kratko traju. No ćelavcu je oboje pošlo za rukom. »Zatvorite vrata, inspektore«, reče mu Hyatt službeno. »Čekali smo vas.« J. D. poželi zakolutati očima. Stigao je točno na vrijeme. Žurio se, ne kako bi se dojmio Hyatta, nego zato što se želio vratiti Lucy. Prije, u Drewovu uredu, uputila mu je brz, nesputan smiješak koji joj je ozario lice, a njemu zaustavio dah. Nešto se u njoj promijenilo u satu izmeñu dogañaja u garaži i susreta u policijskom laboratoriju. Nije znao što, a nije ga bilo ni briga. U tom trenutku to je bilo jedino što su i mogli učiniti, s obzirom na to da su se nalazili na dužnosti i da je on bio prekriven smećem. Zatvorio je Hyattova vrata i u istome trenutku osjetio hladnoću u zraku. Nešto se je dogañalo. Stevie i Drew bili su ondje, zajedno s Elizabeth Morton i Phillom Skinnerom, drugim inspektorima koji su radili na slučaju. Na njegovo iznenañenje, Lucy je sjedila na Hyattovu jedinom stolcu, okrenuta prema svima. Pokraj nje bila je pomoćnica okružnog tužitelja, Daphne Montgomery, koju J. D. još nije osobno upoznao, ali s kojom je razgovarao telefonski. Daphne je imala četrdesetak godina, dugu plavu kosu i jarko ružičasto odijelo s kratkom suknjom koja je otkrivala sjajan par nogu. Kružile su glasine

da je nekoć nastupala u Vegasu, a ona nije učinila ništa da ih opovrgne. J. D.-ju se jako sviñala. Daphne je bila optimist u svijetu pesimista iz njihove struke. No sada je Daphne bila namrštena, s rukom na Lucynu ramenu u gotovo zaštitničkoj pozi, zbog čega J. D.-ja proñu trnci. Hyatt je sjedio za stolom poput strogog narednika, ne otkrivajući ništa. Lucy skrhano pogleda J. D.-ja, tražeći odgovore koje nije imao. »Što se dogaña?« tiho upita J.D. »Mislio sam da ste doktorici Trask željeli postaviti nekoliko pitanja o doktoru Bennettu.« »Jesam«, odgovori Hyatt. »Samo ne ona koja vi mislite.« J. D. otvori usta da se pobuni, ali Stevie ga upozori oštrim pogledom i odmahivanjem glave. J. D. prekriži ruke na prsima. Ništa od toga nije mu se sviñalo. Hyatt primijeti nijemi razgovor izmeñu njih dvoje, a potom ustane. Sada je sjedila samo Lucy i izgledala je sve ljuća. J. D. se osjećao isto. Hyatt je bio poznat po dramatiziranju, a činilo se da sve vodi k tome. »Poručniče Hyatt«, reče Lucy, mirna ali napeta glasa. »Stekla sam dojam da sam osloboñena sumnji u upletenost u ubojstvo Russella Bennetta.« »Vaš se alibi pokazao dobrim. Ali s obzirom na to da su moji inspektori zahtijevali vašu nazočnost pri obavještavanju obitelji žrtve, pomislio sam da bih morao doznati više o vama.« On je pogleda svisoka. »Čini se da ste nam ponešto tajili, doktorice Trask.« J. D.-ju se učini da je nekoliko puta brzo zatreptala, ali sve se odigralo prebrzo da bi bio siguran. »Nisam, poručnice«, reče ona mirno. »Bila sam iskrena s vašim inspektorima. Rekla sam im da sam kratko vrijeme izlazila sa žrtvom i da sam mu slomila nos.« Hyatt kimne. »Prije pet godina, istina. No ja govorim o ranijem dogañaju. Onome iz kolovoza prije četrnaest godina.« Ovaj put Lucy ne zatrepće. U očima joj bljesne zaprepaštenje i bijes, nakon čega se brzo ponovo sabere. »Nemam što skrivati, poručniče.«

»Vjerujem da nemate«, reče Hyatt jednolično. »Inspektorima Morton i Skinneru bilo je potrebno manje od sata da sve iskopaju. Gospoña Montgomery pronašla je sudske spise još i brže.« Daphne Montgomery stegne čeljust, Elizabeth Morton nakratko zaklopi oči, a Skinner odmahne glavom. Zbog tih kratkih pokreta, J. D. shvati da oni, o čemu god se radilo, nisu željeli da razgovor krene tim putem. Lucy podigne ruke, a potom ih u potezu očaja brzo sklopi u krilu. »Onda sve znate. Što god da kažem bilo bi... jednostavno nebitno.« Hyatt sjedne na rub radnog stola blizu Lucy, namjerno zadirući u njezin prostor. »Udovoljite mi«, reče. »Što se dogodilo, vašim riječima?« Ona ga pogleda ravno u oči. Glas joj je bio miran, no ruke je čvrsto stisnula u krilu. »Uhićena sam, optužena, sudilo mi se pred porotom mojih vršnjaka i na kraju sam osloboñena. Optužba je odbačena i moj je dosje izbrisan.« J.D. pogleda Stevie i zaključi da je i ona jednako zaprepaštena. Ali Hyatt se nije doimao iznenañenim. Usne su mu se izvile u poluosmijeh odobravanja. »Vrlo jezgrovito, doktorice«, reče. »Ali htio bih malo mesa na tim kostima.« »Ne dugujem vam nikakva objašnjenja«, hladno odvrati Lucy. »Smijem li otići?« »Smjeli biste, ali ne vjerujem da biste htjeli«, reče Hyatt. »To je bio nesretan slučaj, zar ne?« Ona kimne, stisnutih usana. »Poručniče, ja...« »Vaš je zaručnik ubijen«, prekine je Hyatt. »Zar ne?« Bila je zaručena. Naravno da je imala veze. I on je. Bio je čak oženjen, za Boga miloga. Ipak, J. D.-ja uznemiri pomisao da je s nekim bila toliko bliska. Smrt njezina zaručnika još ju je boljela. To joj se vidjelo na licu prije nego što je sklopila oči i sabrala se. »Da.« Kada je otvorila oči, bile su prazne. »To nema nikakve veze s ovim slučajem niti s bilo kim u ovoj prostoriji. Imala sam veoma dug dan. Sada idem.« Ustala je, ali Daphne je gurne natrag.

»Lucy, poručnik možda igra prljavo.« Daphne je gledala Hyatta ravno u oči, zbog čega J. D. poželi klicati. »Ali moraš ostati, dušo. A ti, Peteru, prijeñi na prokletu stvar.« Hyatt se doimao srditim. »Hvala vam, gospoñice Montgomery.« Ljutito izdahne. »Recite mi što se dogodilo, doktorice Trask. Ako uistinu nemate što skrivati.« Lucyne oči ponovno bijesnu dok se nastojala sabrati. »U redu. Ali neću ovdje sjediti kao da sam na optuženičkoj klupi. To sam već prošla.« Ustala je, poravnala suknju i otišla do prozora, a potom se okrenula prema svima. »Bila sam sa zaručnikom. Popila sam čašu vina. On je popio mnogo više. Pokušala sam mu uzeti ključeve automobila, no on me gurnuo iz vozila. Minutu poslije začula sam sudar i otrčala sam na mjesto nesreće. On je izbačen iz kabrioleta i već je bio mrtav, ali udario je u drugi auto.« »U kojem su ozlijeñene dvije osobe«, nježno doda Daphne. Lucy ukočeno kimne. »Da. Majka i dijete. Majka je bila teško ozlijeñena, a dijete izudarano, ali bilo je vezano u sjedalici i stoga je preživjelo. Otišla sam po pomoć, ali zbog nesporazuma optužili su me da sam ja vozila. Optužena sam za ubojstvo iz nehaja. Dokazi su potkrijepili moje tvrdnje da u vrijeme nesreće nisam bila u vozilu. Zato sam osloboñena.« Udahne. »To je sve.« Hyattov je smiješak sada bio ciničan. »Mislim da nije, ali za sada neka ostane na tome. Samo da se zna, ja nemam nikakve namjere učiniti da se osjećate kao da ste na optuženičkoj klupi. Kao što ste i sami rekli, imali ste dug dan. Ja sam samo nastojao biti ljubazan.« Lucy se na licu vidjelo da sumnja u njegove namjere. J. D. je mislio isto. »Da prijeñemo na stvar, Peteru«, reče Daphne, naglašavajući svaku riječ. »Dosje.« Lucy se osvrne oko sebe. »Kakav dosje?« »Dosje koji smo pronašli u Bennettovu stanu kada smo obavili pretres«, objasni Elizabeth Morton. »Bio je na njegovu stolu. Dosje o vama, doktorice Trask.« Hyatt posegne iza sebe pa iz ladice stola izvadi debeli dosje. »Fotokopije«, reče i preda dosje J. D.-ju.

J. D. stavi dosje na Hyattov stol i krene pregledavati. Lucy je stajala pokraj njega, gledajući svaku stranicu koju je J. D. okretao. »O, moj Bože«, promrmlja. »Što je to?« »Čini se sve što si ikada radila«, reče J. D. prevrćući stranice. »Fakultetski zapisi, članci o tvojem uhićenju i suñenju, tvoje preseljenje u Baltimore. Sve.« Ona se nagne nad njegovu ruku, listajući stranice. »Ne, nije sve. Članci o suñenju su ovdje, ali nema ničega o presudi.« Ona se okrene prema Elizabeth. »Jeste li ih vi maknuli?« »Ne«, reče ona. »Vidjeli smo članak o suñenju i pozvali Daphne da ga pogleda.« »Bila sam ovdje za slučaj da pronañu neke zapise o pacijentima«, objasni Daphne kada se Lucy zbunjeno okrene prema njoj, mršteći se. »Moramo zaštiti povjerljiv odnos liječnika i pacijenta. Svi smo obavili nekoliko telefonskih poziva i ubrzo smo otkrili cijelu priču. Vrlo smo brzo uvidjeli da si potpuno osloboñena bilo kakve krivnje u vezi s nesrećom.« »Čemu onda sve ovo?« upita dok joj je glas drhtao od bijesa. »Zašto ste me ovako zaskočili?« Hyatt sjedne za stol. »Želio sam se uvjeriti da zaista nemate ništa za kriti. Da ste pokušali umanjiti svoju ulogu ili da ste opovrgnuli da se nešto dogodilo, posumnjao bih u vašu umiješanost u slučaj. Ali, ako ništa drugo, prikazali ste samu sebe u gorem svjetlu.« »Gorem od čega?« upita Stevie. »Gorem nego što je trebala«, odgovori Daphne tajnovito. »Znači, opet sam na slučaju?« upita Lucy zajedljivo. »Čime sam zaslužila tu čast?« »Ja sam ga pitala smiješ li nam biti lokalni vodič«, objasni Stevie. »Bennett je još održavao veze sa svojim rodnim gradom — i tvojim. Željeli smo da nam ti pomogneš.« »Ali da je imao razloga ucjenjivati vas, ne bih to mogao dopustiti«, dovrši Hyatt. »Vi ste bili iskreni u vezi sa svime. Dakle, nema opasnosti od ucjena.« Lucyni blijedi obrazi potamne od srdžbe. »Dobro da znam. Što ako odbijem?«

Hyatt slegne ramenima. »Netko je danas ostavio ljudsko srce u vašem automobilu. Mislim da biste voljeli da se taj čovjek uhiti.« »Sviñalo ti se ili ne«, promrmlja J. D., »ti si ključ u ovome. Ubojica je odabrao tebe. Ako ti to išta znači, Stevie i ja nismo za ovo znali.« Ona kimne. »Vjerujem vam. Hvala.« On se s olakšanjem okrene Elizabeth Morton i Skinneru. »Je li to bio jedim dosje? Ili ih je imao još, o svojim ostalim ženama?« Lucy se lecne. »Koliko drugih žena?« »Najmanje četrdeset u pet godina«, reče Stevie, a Lucy se ponovo lecne. »Kakve su to veze s rodnim gradom?« upita. »Najmanje ste vas tri iz Anderson Ferryja«, reče J. D. »Provjeravamo ostala imena na popisu.« »Nas tri? Gwyn, ja i tko još?« »Brandi Bennett«, reče on, a ona iskolači oči. »Brandi Bennett je iz Anderson Ferryja? Ne dolazi u obzir.« »Niste je poznavali?« upita Hyatt. »Ne, ali ona je bila mnogo mlaña od mene i Gwyn. Kako se prezivala?« Stevie provjeri u bilješkama. »Stackhouse.« »Znala sam za tu obitelj. Imali su mnogo djece. Nisam ih zapravo poznavala.« »Je li imao dosjee i o drugim ženama?« upita J.D. ponovo. »Ne koliko znamo«, reče Elizabeth. »Samo o doktorici Trask. Zašto bi imao dosje o njoj?« »Mržnja je najlakši odgovor«, reče J. D. »Jer mu je slomila nos. Ali ja bih se upitao zašto sada? Članke je objavio dnevni list Anderson Ferryja prije samo tri tjedna. Je li još nešto pronañeno u stanu?« »Ništa što bi upućivalo na borbu«, reče Elizabeth. »Pronašli smo mu kreditnu karticu i bankovna izvješća. Momak je prvoj ženi plaćao vraški veliku alimentaciju.« »Što je s mjestom zločina, Drew?« upita Hyatt.

»Uzeli smo otiske tragova guma koje smo pronašli u travi«, reče Drew. »Tragove su ostavila invalidska kolica, kako sam i mislio. Ali nismo pronašli kolica.« »Nije ih odbacio nakon što je istovario tijelo«, reče Stevie, »ali guranje praznih kolica po parku čini se riskantnim. Da ga je itko vidio, to bi sigurno upamtio.« »Možda se u njima odvezao«, reče Drew. »Ali nema tragova koji vode od mjesta zločina. Morao bi ostati na istome tragu skroz do parkirališta. Ili je kolica ostavio u nekom od onih stanova.« »Na parkiralištu nema nadzornih kamera?« upita Hyatt. »Ni jedna ne radi«, odgovori Drew. »Sigurnosne mjere u vašoj četvrti su grozne, doktorice Trask.« Ona kimne, ali ne reče ništa. »Što je s tijelom, doktorice?« upita Hyatt. »Zasad samo ozljede koje sam prijavila.« Glas joj je bio hladan, nimalo dirnut Hyattovim objašnjenjem njegovih postupaka. I dalje je bila veoma ljutita. »Čekamo potvrdu DNK analize da je to zaista Russ Bennett.« »Njegova sadašnja supruga, Brandi, potvrdila je ožiljak na slomljenoj kosti«, reče Stevie. »To je on«, reče Hyatt. »Mulhauser me je zvao. Razgovarao je s Bennettovim ortopedom, koji je potvrdio da je Bennett slomio ruku na točno isti način, na istome mjestu. Provest ćemo DNK analizu da stavimo točku na >i<, ali možemo biti sigurni da je Bennett mrtav.« »Tijelo mu je bilo naglo zamrznuto«, reče J. D. »Moramo nabaviti popis lokalnih postrojenja za preradu namirnica s hladnjačama. Njegov je ubojica morao imati pristup velikoj hladnjači.« »Skinner i ja ćemo to istražiti«, javi se Elizabeth Morton. »A moj će službenik provjeriti žene na Bennettovu popisu dostava«, reče Hyatt. »Bilo koja od njih mogla je imati motiv. Što je s prvom bivšom ženom?« »Imala je motiv prije pet godina kada ju je varao«, reče J. D. »Ali zašto bi ga sada ubila? Plaćao joj je golemu alimentaciju.« »Ona je presitna da bi mogla tako premjestiti tijelo«, doda Lucy.

»Ali ćemo je ipak posjetiti prije nego što odemo do roditelja«, reče Stevie Hyattu. »Kako bismo je obavijestili i provjerili.« Pogleda prema Daphne. »Što je s Bennettovom ordinacijom? Imamo li nalog za pretres?« »Grayson radi na tome«, reče Daphne. »To je malo složenije nego nalog za stan. Nazvat ćemo te kada sudac potpiše. Peteru, ako si završio s rešetanjem Lucy zbog tih bezvezarija, ja idem«, reče Hyattu koji se ponovo smrkne. Poštovanje koje je J. D. osjećao prema Daphne u tom se trenutku udeseterostruči. »Svi znate što vam je činiti«, otrese se Hyatt kada Daphne ode, ostavivši za sobom oblak parfema od gardenije. »Krenite. Svi osim Mazzetti i Fitzpatricka. Vi ostajete. I zatvorite vrata.« »Čekaj me ispred ureda«, J. D. tiho reče Lucy. Gledao ju je kako odlazi, a potom zatvori vrata i okrene se prema Hyattu, koji je spokojno zurio. »To je bio ispit, zar ne? Ne samo za doktoricu Trask nego i za sve nas.« »I prošli ste«, reče Hyatt. »Jedva. Ti si«, pokaže prema Stevie, »bila u redu. Vi ste, Fitzpatrick, usijana glava i vodite se emocijama. Ohladite glavu, i ne mislim na onu koju ste već upleli u igru. Sada se bacite na posao. I vratite se točno u osam.« K vragu i s njim. Lucy ljutito ode do ženskog zahoda, stisnutih šaka, previše ljutita da bi joj bilo kakve druge misli prolazile glavom. Samo je to ponavljala u uredu kako bi zadržala miran glas. Učinila je to samo zbog Fitzpatricka, koji se doimao bijesnim na šefa koliko i ona sama. Hyatt se okoristio njezinom prošlošću za vlastito dobro. Iskoristio me. Testirao me. Spomenuo je moje male prljave tajne tek tako. Idi k vragu, Hyatte. »Lucy, dušo, čekaj me.« Daphne ju je zazvala. Lucy se morala prisiliti da se zaustavi i duboko udahne kako se ne bi otresla na Daphne, koju je duboko cijenila od kada je prvi put svjedočila u jednom od njezinih slučajeva. Žena je bila pametna, drska i svojim se otegnutim naglaskom koristila kako bi opustila sugovornike, a katkad kako bi postignula da je podcijene. Potom bi ih, ako bi se pokazalo da su krivi, zgazila.

Zajedno su postigle tri od tri. Tri slučaja i tri presude. Daphne Montgomery bila je nova, ali jako dobra u poslu. Daphne rukom zagrli Lucyna ramena. »Jesi li dobro, curice?« Lucy obuzme sjeta. Nitko me već dugo nije tako nazvao. »Ma da, dobro sam.« »Samo sam se htjela uvjeriti da znaš kako tog seronju Hyatta nitko ne cijeni.« Daphne se naceri kada se Lucy nasmije protiv svoje volje. »Vidiš, znala sam da te mogu nasmijati. Ozbiljno, Mazzetti i Fitzpatrick nisu znali. To si shvatila, je li?« »Jesam. Samo mi nije jasno zašto je to učinio.« »Pa, ako ćeš se osjećati bolje, takav je sa svima. Ne uzimaj to previše k srcu.« »Šališ se. Zašto se s time može izvući?« »Zato što je Hyatt dobar policajac. Gledaj, svima nam je bilo neugodno zbog onoga unutra. J. D. je izgledao kao da bi najradije opalio Hyatta po ćelavoj glavi. Ali dobro je što nije. To je bio ispit i za J. D.-ja, isto koliko i za tebe. To si shvatila, zar ne?« Lucy je iznenañeno pogleda. »Zašto bi netko testirao inspektora Fitzpatricka? Čemu sve to?« »Ni ja nisam znala sve dok J. D. nije ušao u prostoriju i pogledao te.« Sjeti se Stevienih riječi. »Kako me je pogledao?« »Kao da si ti jedino što je važno. Da ti je priskočio u obranu, skinuli bi ga sa slučaja. Za tvoje dobro, drago mi je da to nije učinio. Potreban ti je. Ako je desetina onoga što čujem o njemu istinita, nećeš pronaći hrabrijeg policajca.« Daphne palcem pritisne Lucyna usta da se prestane mrštiti. »Osim toga, zgodan je. I upravo dolazi niz hodnik.« »Hvala ti, Daphne. Cijenim to.« »Znam«, tiho će Daphne. »A moraš i pronaći neki drugi način da ispričaš tu svoju priču, dušo. Zvučiš samo mrvu manje krivom od Ma Barker5.«

5

Kate »Ma« Barker bila je majka nekoliko okorjelih kriminalaca koji su zajedno činili bandu Barkera.

»Nemaju se oni što u to petljati«, prosikće Lucy, osjećajući kako u njoj ponovo kulja bijes. »Istina. Ali sada moraju jer nas je neki ubojica upleo u to. Stoga pomozi J. D.-ju i Stevie da ga pronañu i zatvore za sva vremena.« Lucy duboko udahne. »U redu.« Sada je bila mirna. »Hvala ti.« »Dobra djevojka. Ovdje su moj broj mobitela i kućni brojevi.« Daphne ubaci posjetnicu u džep Lucyna sakoa. »Zovi ako me trebaš. Zaista.« Okrenula ih je obje kako bi mogle promatrati J. D.-ja i Stevie, koji su im prilazili. Pritom tiho zapjevuši od odobravanja. »Da sam barem na tvojem mjestu, curice. To je pravi muškarac.« Što je bila istina. Okupan i svježe obrijan, lako je mogao krasiti naslovnicu kakvog časopisa. Imao je ono nešto i zračio je muževnošću do same srži. No i njezin je prvi zaručnik bio isti. I vidi kako je to završilo. »Mogla bi pokušati disati«, prošapće Daphne. »Čula sam da je to dobro za zdravlje. Moram ići. Nazovi me.« U prolazu potapša J. D.-jevu ruku. J. D. se približi Lucy na dva koraka, stane i stavi ruke u džepove. Pogled mu je bio prodoran i lagano se nagnuo prema naprijed, kao da bi je obgrlio da smije. »Oprosti«, reče jednostavno. »Nije trebalo do toga doći.« »Nisi ti kriv«, reče Lucy. »Jesi li ti prošao na svojem ispitu?« »Jedva. Stevie je uzorna učenica, a ja se tek učim. Jesi li spremna za pokret? Moramo do prve supruge, tako da možemo preko Bay Bridgea do Bennetta.« Ideš kući. Lucy požali što je zamolila da i ona ide s njima. Ali Bennettima je mnogo dugovala. Trebat će im potpora, netko na koga će se moći osloniti. »Moram po torbu koju sam spakirala kada sam se vratila u stan.« »Naći ćemo se u kući prve gospoñe Bennett«, reče Stevie. »Moram Hyattovoj pomoćnici dostaviti popis Bennettovih prijateljica kako bi ih mogla pregledati. Napravit ću ti presliku, Lucy.«

»Jer ja sam vaš lokalni vodič«, reče Lucy suho. »Znaš, mogla si samo pitati. Rado bih pomogla, osobito zato što je, kako je Hyatt primijetio, ubojica ostavio srce u mojem autu.« »Nije bilo dogovoreno«, uzdahne Stevie. »Hyatt je rekao da najprije želi razgovarati s tobom. Nisam znala da ima skriveni motiv. Zaista nam je žao.« Lucy ih je sumnjičavo promatrala. »Vi me niste pitali što se zaista dogodilo.« »Zato što je to tvoja stvar«, odvrati J. D. »Dosta si prošla za jedan dan.« »I još nije gotovo«, doda Stevie. »Naći ćemo se ondje, J. D.« Ona mahne i ode, ostavivši Lucy prvi put nasamo s J. D.-jem. Zapravo to nije bila istina. Bili su zajedno onoga dana u sobi za autopsiju. Kada je on plakao. »Tko ti je bilo ono dijete?« upita Lucy nježno dok još sasvim nije izgubila sabranost. On iznenañeno raširi oči. »Molim?« »Prije dvije godine nazočio si autopsiji djeteta. Tko ti je bila ta djevojčica?« Činilo se da mu je neugodno. »Žrtva«, rekao je toliko tiho da se morala nagnuti bliže kako bi ga čula. »Nisam je poznavao. Pronašao sam je mrtvu na ulici.« »Nitko drugi nije došao. Njezini roditelji nisu došli prepoznati tijelo. Nije bilo nikoga.« »Zato sam i bio ondje.« On je nježno uhvati za lakat. »Idemo po tvoju torbu.« Pustila je da je odvede do Odjela za očevid, gdje je uzela torbe. J. D. je posegnuo da ih obje ponese, ali ona zadrži torbu s violinskom kutijom. »Ja ću nositi ovu.« J. D. je podigao njezin težak kovčeg kao da je lagan poput pera. »Hajdemo onda.« Šutjeli su sve dok nisu došli do njegova automobila. On otvori prtljažnik. Lucy se nagne naprijed i ponjuši. »Još smrdi.« »Onda tvoje torbe možemo staviti na stražnje sjedalo.« Lucy nabora nos. »Tamo gdje su povraćali narkomani?«

J. D. se nasmije i na obrazima mu iskoče jamice. »To se dogañalo u automobilu koji sam vozio u Narkoticima. Do sada u ovome još nitko nije povratio.« Položi njezine torbe na sjedalo, do hrpe stare odjeće. Potom joj namigne. »Barem koliko ja znam. Tko zna što se dogañalo prije nego što sam ga nabavio.« »Ha, ha«, progunña ona, iznenañena što joj je kavalirski otvorio suvozačeva vrata. No nije trebala biti iznenañena. J. D. Fitzpatrick cijeli je dan bio školski primjer lijepih manira. Što je samo naglašavalo njegovu mračnu stranu, to joj je bilo jasno. Sigurno je imao mračnu stranu. To uopće nije bilo upitno. Sama pomisao na to uzbuñivala ju je. Jako. Dovraga. Više nije rekao ništa dok ih je vozio na sjeverozapad, izvan grada. Ispred njih bilo je najmanje pola sata vožnje i odjednom se Lucy osjeti uznemireno. Dan je bio poput lude vožnje u zabavnom parku, a kako je Stevie rekla, još nije završio. »Zašto je Stevie krenula drugim automobilom?« upita. »Njezina kći danas ima zadnji dan vrtića. Ako se dugo zadržimo, ona će krenuti ranije da ne propusti svečanost.« »Svečanost za svršetak vrtića? I to rade?« On kimne i sjetno se nasmiješi. »Da, to je baš slatko.« »Mislila sam da nemaš djecu«, reče, a onda požali zbog svojih riječi. On je pogleda. »Raspitivala si se o meni?« Obrazi joj se zažare. »Da.« »Dobro.« Ponovo je pogleda, ovaj put malo dulje, nakon čega vrati pogled na cestu. »Ja sam bio ondje kada je Stevien sin završio malu školu.« Grubo pročisti grlo. »Cordeliju znam od roñenja. Žao mi je što ne mogu biti ondje večeras, ali doći će gomila roñaka.« Pruži joj svoj novčanik. »Njezina fotografija je unutra.« Lucy s oklijevanjem otvori lisnicu. Bilo joj je neugodno prčkati po njegovim stvarima. Ali toga osjećaja nestane kada ugleda neodoljiv osmijeh curice. »Predivna je.« »I sretna«, reče, možda malo prenaglo. »Stevie je dobra mama.« Ona se sjeti kako je rekao da nije imao tricikl dok je bio dijete te se zapita nije li mu možda nedostajalo i sreće. Ili dobra majka. Željela

ga je upitati, ali on je poštovao njezinu privatnost u vezi sa suñenjem pa ona odluči poštovati i njegovu. Bude li želio pričati o tome, pričat će. Osim toga, kada bi ga pitala za njegovu majku, on bi je pitao za njezinu. Vrati mu novčanik i on ga pospremi u džep. »Koje su moje odgovornosti kao lokalnog vodiča?« upita. »Drži oči i uši otvorenima i reci nam ako su ljudi s kojima ćemo razgovarati u Anderson Ferryju povezani na načine koji nisu odmah očiti.« »Davno sam se odselila. Bit će mnogo ljudi koje ne poznajem.« »No ipak si ostala upućena. Znala si da je Bennettova majka nedavno imala srčani udar.« Lucy se jedva sjećala da mu je to rekla, no on je ipak bio istražitelj. Naravno da je pamtio pojedinosti. Morala je to imati na umu. »Zato što s njom razgovaram telefonom i uvijek se nañemo kada doñe na liječnički pregled u grad. A u Anderson Ferryju nisam bila već godinama.« On je ponovo pogleda. »Zašto ne?« Oklijevala je neko vrijeme, a potom slegne ramenima. »Ondje za mene više nema ničeg.« »Nemaš obitelji?« Ovaj put nije oklijevala. »Ne. Nikoga.« »Žao mi je.« »U redu je.« Iako zapravo nije bilo. »A ti? Što je s tvojom obitelji?« »Nije vrijedna spomena.« To je i mislila. »Poštujem to, inspektore.« »J. D.«, reče. »Moje je ime J. D.« »Što to znači?« »Jako dobar«, reče on veselo. Očito o tome nije želio razgovarati. »Nije ni čudo da si ljut na njih«, odvrati mu ona. »I ja bih bila da su mi prikačili takvo ime.« On se zahihoće. »J. D. su samo inicijali«, reče. »Ne znače ništa.« Nije mu vjerovala, ali nije dalje pitala. »U redu. Ali još mi nisi iskreno

odgovorio na moje prvo pitanje. Zašto sam ovdje? Ne mislim da ti mogu biti od pomoći u Anderson Ferryju. Nisi me ni jedanput pitao koga još poznajem. Zašto sam onda ovdje?« »TI si željela doći. Biti prisutna kada obavijestimo obitelj.« Proučavala mu je profil. Nije joj promaklo da se sada trudi ne pogledati je. Mišić mu tržne u napetoj čeljusti. »Bojiš se«, promrmlja. »Za mene. Zar ne?« »Ti ne?« odvrati joj istom mjerom. »Jer, ako se ne bojiš, trebala bi.« Lucy nakratko zašuti. A potom joj postane jasno. »Ti si moj tjelohranitelj?« »Ne. Mi nismo tjelohranitelji«, odgovorio je kao da čita iz priručnika. »Zato i jesi naša savjetnica. Bez naknade, naravno. Ulažeš svoje vrijeme zahvaljujući svojoj dobroti i želji da podupreš zajednicu te da uhvatiš manijaka koji je poslao ljudsko srce u tvoj auto.« »Naravno«, promrmlja Lucy. »Vaš lokalni vodič.« J. D. je sada pogleda. »Da. Želiš li odustati?« Ona pomisli na Russovo unakaženo tijelo. Na kožu na leñima opečenu u obliku broja jedan. Fitzpatrick i Stevie prevarili su sustav kako bi ona bila na sigurnome. »Ne. Mislim da je ovakvo rješenje u redu. Neću se opirati. I bit ću najbolji mjesni vodič kojega ste mogli pronaći.« »U redu. A sada, smijem li te nešto pitati?« Ona se ukoči, očekujući pitanje u vezi sa suñenjem. »Smiješ pitati.« »Jesi li u vezi s Thomasom Thorneom? Posebnoj? Hoću reći, romantičnoj?« Ona trepne. »Ne«, reče odlučno. »Samo smo prijatelji. Nismo uopće jedno za drugo. Thorne ima pravi harem oko sebe, a ja... nemam.« »Dobro. Jesi li u vezi s nekim?« »Ne.« »Bi li htjela?«

»Biti u vezi s nekim?« I dalje mu je proučavala profil. Nervozan je kao i ja. Očekivala je samouvjerenost. Hvalisanje. Nije očekivala nervozu. Možda nije bio toliko opasan koliko je mislila. Ne, Lucy. Jest. Za tebe jest. Reci ne. Samo reci ne. Ali njezina usta nisu htjela surañivati. Zbog takvog je ponašanja već predugo bila sama. »Možda. Ovisi.« »O čemu?« Misli, djevojko. 0 ubojici koji ti je ostavio ljudsko srce. Ne treba ti J. D. Fitzpatrick, koji će ti samo odvući pozornost. Bilo bi lijepo kada bi i on ostao usredotočen. »Lucy?« upita kada ona ne odgovori. »O čemu bi ovisilo?« Ona tiho uzdahne. »Za početak, o tome jesam li broj dva na ubojičinu popisu.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 17:00 Podigne lice prema vjetru kako bi ga rashladio. Potom pogleda dolje. Janet Gordon bila je gotova. Nadao se da je pakao po njezinu ukusu, jer ju je upravo ondje i poslao. Umrla je predivno, s mnogo vrištanja, plača i preklinjanja. Baš onako kako se nadao. Okrene Satisfaction natrag prema obali. Za njezino bezvrijedno srce pobrinut će se u pogonu. Vjetar je jačao, a trebala mu je mirna ruka. Osim toga, betonski se pod lakše čisti od brodske palube. Tu je školu prošao s Bennettom. Vañenje ljudskog srca, čak i nakon smrti, bilo je mnogo krvavije nego što je očekivao. Ali to tada nije znao pa je na čišćenje palube nakon Bennettova ubojstva potrošio sate i cijelo brdo izbjeljivača — što sigurno nije bilo dobro za zaštitni lak ni morski svijet u zaljevu. Zato je ovaj put planirao unaprijed. Nabavio je poseban usisivač za vodu, koji je postavio u jednu od prostorija namijenjenu čišćenju ribe. Imao je odvod, tako da je lako mogao isprazniti svu krv koju će prikupiti dok bude sjekao. Bilo je upravo dovoljno vremena da pripremi tijelo prije nego što doveze Janet.

Nju nije trebalo zamrznuti, što je bilo šteta. Bilo je zabavno poslati Russa kroz onaj veliki zamrzivač. Kao neka vrsta eksperimenta, samo da vidi kako će ispasti. Dječaci i njihove igračke. Ali Janet će se održati dok je ne odnese ondje gdje treba biti. Što će biti bilo gdje, gdje Lucy Trask planira noćas biti. Hvala nebesima, žena je bila rob navika. I tako, ako se Lucyne dobre stare navike održe, znao je točno gdje je pronaći. A onda će ona pronaći Janet. Potom će doći i policija i nastat će velika strka. Druga, reći će. Serijski ubojica, gunñat će. Novinari će poludjeti. Gospoñu Gordon lako će identificirati. Ostavio joj je grudi. Donekle. Pronaći će serijske brojeve dovoljno lako, što će ih odvesti natrag do Bennetta. Njezin sin Ryan doći će odmah, ako ni iz kojeg drugog razloga, onda da se uvjeri da je njegovo nasljedstvo dobro održavano. Naravno, bankovni su računi počišćeni. Mojom rukom. Ryan nije imao vlastita novca, jadničak. Mama Janet držala ga je na kratkoj financijskoj uzici, sa skromnim džeparcem koji je jedva pokrivao njegove potrebe za metadonima. Dotrčat će, i to brzo. Željet će novac. A možda će se željeti i uvjeriti da je mama zaista mrtva. A ja ću čekati. »Šteta što te povukla za nos, Ry«, promrmlja. »Jer, čak da te i ostavim na životu, što neću, odgovarao bi policiji zbog toga što si učinio.« Jer za ubojstvo nema zastare. Čučne do mrtve Janet i podigne je za vrat. »Je li tako, gospoño Gordon? Nema proklete zastare. Ali ja ništa nisam učinila«, naruga joj se i baci je natrag. Potom ustane i otare traperice. »Ne, nisi. Zato ja jesam.« Zgrabi kutiju cigareta sa stola pokraj njegova oruña. Još je jedna ostala. Kupio je ovu kutiju posebno za Janet. Virginia Slims. Zar je ostavio manje opekline, što je bilo zgodno jer je imala mnogo uža leña od Bennetta. Sve osim te iskoristio je da na leñima ostavi trag slova »L«.

Kroz vriskove mu je rekla razne korisne podatke, kao što su zaporke za bankovne račune, broj sinova mobitela i ime odvjetnika — onoga koji je imao njezino pismo priznanja. A sve će mu to dobro doći. Zapalio je zadnju cigaretu i duboko uvukao dim. Imao je još upravo toliko vremena prije nego što krene natrag. Ponedjeljak, 3. svibnja, 17:00 J. D. jače stegne upravljač i stisne usne zbog Lucyne hladnokrvne procjene vlastite moguće sudbine. »Ti nećeš biti nikakva druga žrtva, Lucy. To se neće dogoditi. Ja to neću dopustiti.« Takvu je samouvjerenost očekivala. On je bio nervozan zbog osobnih pitanja, kao što je ono želi li se s njime upustiti u vezu, ali bio je sasvim siguran u svoju zadaću policajca. I njezina zaštitnika. »Dobro je znati«, promrmlja ona. »Reci mi, o čemu ovisi hoćeš li se sa mnom upustiti u vezu? Molim te.« Ta je posljednja riječ razoruža. »Mislim da ne bi shvatio da ti kažem.« Mišić na njegovoj čeljusti ponovo se počne trzati. »Pokušaj.« Lucy skrene pogled, zureći kroz prozor u promet na cesti 1-95 dok je tražila neki odgovor. Napokon se odluči za istinu. »Ovisilo bi o tome koliko si uzbudljiv.« Dugo je šutio. »Ne razumijem.« Lucy se žalosno osmjehne. »Vidiš? Rekla sam ti.« Ona skupi hrabrosti i pogleda ga. »Ja donosim nevolje, J. D. Savjetujem ti da produžiš dalje.« On se namršti i ne reče ništa, što je zapravo razočara. Dio nje želio je da se usprotivi, ali drugim dijelom bila je sretna što nije učinio ništa. Možda je drag i ljubazan, ali instinkt joj je nalagao da je zapravo u neprestanoj potrazi za uzbuñenjima. I ona bi postala jedno od uzbuñenja. Ponovo. Što ne može dopustiti. Ponovo. Hyatt joj je zapravo učinio uslugu izvukavši na vidjelo Heathovu smrt i njezino suñenje. To je bila kanta hladne vode koju je trebala kako bi se usredotočila na stvarnost.

Lucy se udobno smjesti za ostatak vožnje do kuće prve gospoñe Bennett. Potom se naglo uspravi kada J. D. skrene s autoceste nekoliko izlaza prerano. »Kamo ideš?« On sumorno pokaza prstom. »Ondje.« Ondje je bila benzinska crpka na kraju izlazne ceste, ali umjesto da se zaustavi ispred zgrade, on nastavi iza nje, gdje parkira automobil. Spremi ključeve u džep, obiñe vozilo do njezine strane, otvori vrata i oslobodi je pojasa. »Što je...« samo je uspjela reći prije nego što ju je zgrabio za ramena i povukao na noge. Zurila je u njega dok joj je koža gorjela, a srce udaralo. Bio je ljutit. Ali isto tako bio je i uzbuñen, a istom brzinom uzbudila se i ona. »Je li ovo dovoljno uzbudljivo?« promrmlja J. D. prije nego što joj zarije prste u kosu i spusti usta na njezina. Suvisle se misli rasprše. Da. Molim te. Još. Bio je uzbuñen, zahtjevan, krut. Ruke su joj bile na njegovim prsima, a potom oko njegova vrata, dok ju je pritiskao na vozilo. O, Bože, zaista je bio krut, na svim pravim mjestima. Jeo joj je usne, cuclao i grizao, zbog čega je stenjala. Ruke mu skliznu niz njezina leña, obujme joj kukove i potom se sklope na njezinoj stražnjici. Ona se podigne na prste, proklinjući usku suknju zbog koje ga nije mogla obujmiti nogama oko struka. Narkotičan. Taj je čovjek bio narkotičan. Ona otrgne usta od njegovih, boreći se da uspostavi kontrolu nad samom sobom. Zato se ne upuštam u veze ni s kim. Ni malo. To je kao da alkoholičar popije »samo jedno piće«. Ne možeš. Bez možda. Ne. Glasno je disao uz njezin obraz, što joj ponovo odasla trnce niz kralježnicu. »Je li ti ovo dovoljno uzbudljivo?« ponovi on mnogo tiše. »Previše«, prošapće ona, s rukama još oko njegova vrata. Morala se pomaknuti i odgurnuti ga, ali nije mogla. Njegova blizina bila je previše primamljiva. Mirisao je previše zamamno. Osjećala se previše dobro. Živo. Lucy umorno osloni čelo na njegova prsa. »Daleko previše.«

»Trebao bih se ispričati«, reče on grubo. »Ali nije mi žao. Želio sam to učiniti još od jutra.« »Činiš li ti uvijek sve što želiš?« upita ona pomalo s gorčinom. »Ne. Ni blizu. A stekao sam dojam da ne činiš ni ti.« Bio je u pravu. Ona teško proguta. »Što radiš u slobodno vrijeme?« »Molim?« Lucy podigne glavu i zagleda se u njegove tamne oči. »Slobodno vrijeme. Kako ga provodiš?« Čeljust mu se napne. »Pitaš li me jesam li u vezi s nekim? Jer ako misliš da bih mogao ovo činiti a da sam... Ne bih bio ništa bolji od Bennetta.« »Ne. Stevie mi je rekla da nisi bio ni s kim otkako si izgubio ženu.« On zaškilji. »Što je još Stevie rekla?« »Da si dobar čovjek. Dobar prijatelj.« Njegova se ljutnja rasprši poput sumaglice. »A, tako.« »Moram znati, J. D.«, ponovo ga tiho zamoli. »Molim te. Tvoje slobodno vrijeme.« »Nemam mnogo slobodnog vremena. Spavam. Katkad vikendom treniram.« »Što treniraš?« Molim te reci nešto normalno. Nešto sigurno. »Trenutačno bejzbol. U jesen će to biti nogomet. Zašto?« Ona odahne. To je bilo normalno. Americana. To mogu. Mogu sjediti na tribinama i navijati a da ne izgubim kontrolu. Nadala se. »Samo sam morala znati.« On ju je pomno proučavao. »Ne razumijem.« »Znam«, promrmlja. S vremenom, ako ovo potraje, reći će mu. Morat će. Ali za sada, on ju je držao u naručju i bilo joj je toplo. Tijelo joj je čeznulo za tim. Prošlo je mnogo, mnogo vremena. Podigne se na prste i dotakne usnama njegove, laganim, opreznim poljupcem. Prvih pet sekundi. On poljubac učini dubljim, bogatijim. Mnogo uzbudljivijim. Držao joj je ruke na kukovima, ali pojačavši

pritisak, kao da mu je bilo jako teško prestati. Postupno je završio s ljubljenjem, blago joj odgurnuvši usta kada se odmaknuo. »Moramo krenuti«, prošapće. »Moram na posao.« »Znam«, odgovori ona šaptom. Pomogao joj je da uñe u automobil i zavezao je takvom nježnošću da ona poželi uzdahnuti. Vratili su se na autocestu, a on malo pročisti grlo. »Samo da znaš, u budućnosti bih baš tako volio provoditi svoje slobodno vrijeme.« Ponovo je bio nervozan. To joj je bilo neodoljivo. »Neću se usprotiviti.« On je pogleda i nestašno se nasmiješi. »To je dobro znati. Gotovo smo stigli do kuće prve Bennettove supruge. Reci mi sve čega se možeš sjetiti o njoj.«

DEVET

Ponedjeljak, 3. svibnja, 17:15 Stevie ponovo pogleda na sat. Nije bilo izgleda da s J. D.-jem stigne obavijestiti Bennettove roditelje. Ne bi se vratila na vrijeme za Cordelijinu svečanost koju Stevie ne bi propustila ni za što na svijetu. Ah, konačno. J. D. parkira iza njezina vozila. »Gdje ste do sada?« upita kada Lucy izañe. »Zapeli smo u prometu«, reče on, ali Stevie nije zavarao. Nešto se kod njega promijenilo. I kod Lucy. Usne su joj bile punije nego prije. Što je ne bi smetalo da im Hyatt nije jasno rekao da će držati J. D.-ja na oku. To što su se J. D. i Lucy zaustavili zbog jednog nabrzaka nije bilo dobro. Stevie uzdahne. »Obavimo taj razgovor. Ja neću moći ići s vama do Bennetta u Anderson Ferry. Hoćete li to odgoditi za sutra?« J. D. odmahne glavom kao što je i očekivala. »Roditelji to moraju čuti od nas prije nego što vide na vijestima. Čudi me što priča još nije iscurila u javnost.« »Jest, ali je televizijska kuća rekla da neće otkrivati imena dok se ne obavijesti obitelj. Za sada su samo izvijestili o tijelu koje je jutros pronañeno u parku.« »Barem nešto. Želiš li ti preuzeti gospoñu?« »Naravno. Što ćemo s Lucy?« »Ja mogu čekati vani«, reče Lucy. »Ne smeta mi.« J. D. se namršti. »U redu, ali zaključaj se«, reče kao da se obraća djevojčici. Na Stevieno zaprepaštenje, Lucy se samo nasmiješi. »Bit ću dobro.« Stevie iz automobila uzme komad papira. »To je popis Bennettovih prijateljica koje nam je dao dostavljač. O nekoliko njih do-

znala sam više. Još su tri žene s popisa iz Anderson Ferryja. Pogledaj poznaješ li ih možda. Moramo ih provjeriti.« Lucy pogleda popis, lecnuvši se. »I ja sam na popisu, zajedno s mojom doktoricom Barbie. Vidjet ću čega se mogu sjetiti.« Dobaci J. D.-ju značajan pogled. »Jer ja sam najbolji lokalni vodič kojeg ste mogli naći.« On se nasmiješi i doda joj ključeve. »Nemoj se igrati s radijom.« »Lucy se doima nekako opuštenom«, primijeti Stevie dok su prilazili ulaznim vratima. »Nije toliko ukočena koliko misliš«, promrmlja on. »Samo budi oprezan, J. D.«, upozori ga ona. »Hyatt te ima na oku.« »Znam«, kratko odgovori, a potom pokuca na vrata gospoñe Bennett. »Ime joj je Helen«, promrmlja Stevie netom prije nego što se vrata širom otvore, otkrivši moderno odjevenu ženu koja je prošla daleko previše plastičnih operacija. »Kako vam mogu pomoći?« upita Helen. »Gospoño, ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je inspektor Fitzpatrick. Došli smo s vama porazgovarati o vašem bivšem suprugu, doktoru Russellu Bennettu.« Helen je izgledala zbunjeno. »Poslali su inspektore? To nisam očekivala. Uñite.« Stevie zadrži mirno lice. »Što ste očekivali, gospoño?« upita. Helen ih povede u veoma lijepo ureñenu prostoriju. »Pa, u najbolju ruku, očekivala sam da me netko nazove. Sigurno ćete željeti pojedinosti za svoje izvješće. Donijet ću vam papir.« »Čekajte.« Stevie nježno uhvati ženu za ruku. »Zašto mislite da smo ovdje?« »Zbog prevare koju sam jutros prijavila banci«, reče, a potom se namršti. »Ali niste.« Lice joj poprimi paničan izraz. »Radi li se o mojim dječacima?« »Sšš«, umiri je Stevie. »Nisu vaša djeca. Nije riječ o vašoj djeci.« Helen od slabosti sjedne u naslonjač. »Hvala Bogu. O čemu se onda radi? Što ste rekli, kakvi ste vi inspektori?«

»Mi smo iz Ubojstava«, reče Stevie. »Došli smo zbog vašeg bivšeg supruga.« Lice Helen Bennett izgubi i ono malo preostale boje. »Russell? Mrtav je?« »Vjerujemo da jest, gospoño«, Stevie sjedne do nje. J. D. se smjesti na stolac nasuprot. »Vjerujete da jest?« ponovi Helen, prazno i zaprepašteno. »Što to uopće znači, vjerujete da jest? Je li ili nije?« »Još je u tijeku posljednja razina identifikacije«, nježno objasni Stevie. »Ali ožiljci i prijelomi kostiju odgovaraju. Vaš je bivši suprug toliko pretučen da ga se ne može identificirati prema izgledu.« Helen pokrije usta drhtavom rukom. »O, Bože.« »Moram vam postaviti neka pitanja, gospoño Bennett, koja možda neće biti ugodna. Ispričavam se zbog toga. Možete li mi reći za tu prijavu prevare?« »Naše su ušteñevine ukradene. Russell je, osim alimentacije za mene i djecu, otvorio i bankovne račune za dječake. Taj je novac bio namijenjen velikim, posebnim stvarima.« »I pokušali ste pristupiti tom računu?« upita Stevie. »Da. Mojem je starijem sinu danas dvanaest godina. Jutros sam njegov dar pokušala platiti kreditnom karticom, ali je odbijena. U banci su rekli da na računu nema novca. Nazvala sam Russa, ali dobila sam samo telefonsku sekretaricu. Bila sam bijesna. Pomislila sam da je ponovo počistio račun.« »Ponovo? To je već činio?« »Nekoliko puta kada bi neka od njegovih fufica poželjela nešto skupo.« »Kada ste posljednji put razgovarali s bivšim suprugom, gospoño?« »Prije dva tjedna. Naš je mladi sin imao priredbu i želio je da Russ doñe.« »Je li doktor Bennett otišao na priredbu?« »Ne. Imao je neki izgovor, kao i obično. Tom se prigodom sastajao s novim klijentom.« »Koji ste dan razgovarali s njim?«

»U nedjelju, prije dva tjedna. Russ je rekao da će doći, ali potom je nazvao nekoliko sati prije priredbe i rekao da se zapetljao u nešto. Moj je sin te večeri zaspao u suzama.« »Kada vas je nazvao?« »Malo poslije jedan. Trebala sam shvatiti da nešto nije u redu.« »Zašto?« »Inače se samo ne bi pojavio. Ali toga je puta rekao da se zapetljao i rekao mi je da kažem dječacima da ih volim.« Suze su joj se kotrljale niz lice. »Ja sam mu rekla da ide k vragu.« Stevie je potapša po ruci. »Je li vas zvao na kućni telefon ili na mobitel?« Dokaz o pozivu učvrstio bi Lucyn alibi. Lucy je tada već morala biti na pola puta prema Los Angelesu. »Na mobitel. Znaju li njegovi roditelji?« »Ne. Reći ćemo im kada odemo od vas.« Ona nesigurno kimne. »Trebala bih ja njih nazvati.« »Molimo vas da to ne učinite«, obzirno reče Stevie. »Ovo je sada stvar policije. Moramo s njima porazgovarati. Znate li nekoga tko je želio nauditi vašem bivšem suprugu?« »Samo svaka žena koju je prevario i svaki pacijent kojeg je preveslao. Jedini ljudi koji će za njim plakati njegovi su roditelji i moji dječaci. I ja, zbog njih.« »Pričajte nam o njegovim pacijentima. Kažete da ih je varao?« »Tužili su ga za traljav posao, i to više puta. Želite li napraviti popis ljudi koji su ga mrzili, trebat će vam mnogo veća olovka.« »Znate li imena nekih nezadovoljnih pacijenata?« upita Stevie. »Ni jedno nakon naše rastave, samo pacijente otprije pet godina, koji su ga zapravo tužili.« »Do tih imena mogu doći«, reče Stevie. »Gospoño, gdje ste bili u nedjelju navečer?« Ona se blago nasmiješi. »Na istome mjestu gdje sam svake večeri. Ovdje, sa svojom djecom. I ne, ne mogu to dokazati. Jesam li osumnjičena?« »Trenutačno su svi osumnjičeni«, reče Stevie, »dok ih ne maknemo s popisa.«

»Ja ga ne bih ubila. Mrzila sam ga zbog toga što mi je učinio, ali on je ipak bio otac moje djece i, iako je bio loš roditelj, ona su ga trebala.« Njezin blagi smiješak postane gorak. »Osim toga, sada kada ga više nema, nema više ni naše alimentacije.« »Sigurno ima životno osiguranje«, reče Stevie procjenjujući reakciju u Heleninim očima. »Ne, nema. Russell je prošle godine prestao uplaćivati osiguranje. Rekao je da jedva može plaćati osiguranje od liječničke odgovornosti. Morat ću pronaći posao i nekoga tko će čuvati djecu i... O, Bože.« Lice joj ponovo poprimi paničan izraz. »Ne mogu vjerovati. Kako ću reći dječacima?« Stevie izvadi posjetnicu i napiše na njoj neko ime. »Ovo je dječji psiholog koji se specijalizirao za slučajeve djece koja su izgubila roditelje nasilnom smrću. Jako je dobar. Tu je i moj broj mobitela ako se sjetite bilo čega što bi moglo pomoći.« Ona pogleda J.D.-ja, koji je kradomice provjeravao ekran svojeg mobitela. »Imaš li ti još kakvih pitanja za gospoñu Bennett?« »Samo nekoliko«, reče J. D. »Kada ste mu rekli da ide k vragu, što je odgovorio?« Helen skrene pogled. »Rekao je: »Tamo sam i krenuo.« Onda nisam shvatila.« »Što je i razumljivo«, obzirno odvrati J. D. »Pamtite li bilo što posebno u vezi s tim pozivom? Bilo kakve zvukove? Bilo što na što ste tada pomislili?« Helen udahne. »Ptice. Galebove. Čula sam ih. Optužila sam Russa da je propustio sinovu priredbu kako bi ručao u luci s nekom od svojih fufica.« »A što je on na to rekao?« »Ništa. Prekinuo je vezu.« »Je li spomenuo ime klijenta kojeg je namjeravao posjetiti?« upita on. »Ne. Zato sam i pretpostavila da se radi o ženi. Trebala sam shvatiti da nešto nije u redu, trebala sam pozvati pomoć.« Suze joj ponovo krenu niz obraze.

J. D. sjedne na stolac pokraj nje. »Oprostite, gospoño Bennett, ali imam još neka pitanja. Recite mi, kako ste upoznali doktora Bennetta?« upita na takav način da Stevie shvati kako nešto zna. Helen je oklijevala. »Bila sam dadilja njemu i njegovoj sestri«, reče ona, a Stevie se jedva suzdrži da ne zatrepće od čuñenja. »Došla sam kući s koledža za ljetne praznike i trudila sam se da zaradim novac za školu na bilo koji način. No zapravo smo se ponovo našli na zabavi nekoliko godina poslije. Upoznao nas je zajednički prijatelj, a mi smo se toliko iznenadili kada smo otkrili da se znamo otprije.« »Znači i vi ste odrasli u Anderson Ferryju«, reče J. D. »Ne, ja sam odrasla ovdje. Moji su se roditelji rastali i moja se majka preselila ovamo kako bi dijelila kuću s prijateljicom dok sam ja bila u srednjoj školi. Iselila se nekoliko godina poslije. Zašto?« »Samo prikupljam činjenice, gospodo«, odvrati J. D. »Ako se sjetite još bilo čega , molimo da nas odmah nazovete.« Helen ih nerado otprati do vrata. »Njegove će roditelje ovo uništiti. Iako nije bio sin kakvog su očekivali, voljeli su ga.« J. D. zastane na vratima. »Još nešto. Što biste rekli kada bih vam rekao da je Lucy Trask jutros pronašla tijelo vašega supruga u parku iza svojeg stana?« Helen zatetura korak unatrag. »Molim? Lucy ga je pronašla? O, moj Bože. Jadna Lucy.« »Doktorici Trask takoñer su prijetili«, reče J. D. »Tko bi ih mogao oboje mrziti?« »O, moj Bože«, ponovi Helen užasnuto, a potom se ipak nekako smiri. »Ako je i Lucy dobila prijetnje, vjerojatno to nije učinila ni jedna od Russellovih fufica. Svi volimo Lucy.« »Jer mu je slomila nos«, dometne Stevie. »Djelomice. I djelomice zato što mu se suprotstavila kada je udario njezinu prijateljicu.« Helen umorno uzdahne. »Russell je bio grozan suprug. Tukao me kada bi se razljutio. Ostala sam s njim zbog djece, ali kada sam otkrila da me i vara... Više nisam mogla ostati, zbog sebe. Ako je i Lucy dobila prijetnje, to sigurno nije učinila žena.«

»Hvala vam, gospoño Bennett«, reče J. D. »Veoma nam je žao zbog vašega gubitka.« Stevie pričeka da se vrate do automobila. »Kako si znao da je živjela u Anderson Ferryju?« upita ga. »Ne govori nikakvim naglaskom.« »Lucy mi je poslala poruku dok si ispitivala Helen. Zamolio sam je da mi kaže sve što zna o Helen Bennett, ali nije znala mnogo. Ne znam kako je doznala za ovo.« On pokuca na prozor automobila i Lucy ga spusti. »Onda?« upita. »Kratko je vrijeme živjela u Anderson Ferryju«, reče J. D. »Kako si znala?« Lucy mu preda svoj mobitel. »S Facebooka. Možeš pronaći ljude koji su išli u tvoju srednju školu. Pregledavala sam ovaj popis, kada mi je na pamet pala ta zamisao. Pregledala sam neke prijašnje godine i pronašla je pod imenom Helen Anderson Bennett.« »Opa«, reče Stevie. »Zaista dobro obavljen posao, Lucy. Koliko si ih još našla?« »Od četrdeset imena na ovome popisu, za sada dvanaest. Uključujući Gwyn, Brandi i Helen. I mene.« »To je jako mnogo«, reče Stevie. »Zašto?« Lucy slegne ramenima. »Ne znam. Starosna dob kreće se u rasponu od Helen, od pedeset dvije godine, do djevojke mlañe od Brandi. Jedva joj je osamnaest. Zapisala sam im imena.« Stevie kimne. »Što se mene tiče, u redu. Vas dvoje otiñite do roditelja, a ja ću početi detaljnije pregledavati imena iz Anderson Ferryja. Čak i ako gospoda Bennett misli da su sve iz kluba >Ja volim Lucy<, možda ga je ipak jedna od ovih došla glave.« Lucy se nakašlje. »Klub >Ja volim Lucy
Stevie mu se nasmiješi, krajičkom oka primijetivši izraz na Lucynu licu: znatiželja i tračak zadivljenosti. »Kupio si joj dar za svečanost? Hvala ti, J. D.« On se kratko namršti. »Znaš, kada bolje razmislim, možda bi bilo bolje da pogledaš prije nego što joj to daš. U tom mi se trenutku to činila kao dobra zamisao.« Stevie je pričekala da se odvezu prije nego što je otvorila kutiju. Duboko udahne od zaprepaštenja. Suze su joj izbile na oči dok je iz kutije vadila srebrni medaljon. Bio je otvoren: s jedne strane bila je Cordelijina fotografija iz škole, a na drugoj Paulovo lice. Ugniježñena u meku vatu bila je mala uokvirena fotografija Paula i J. D.-ja, prljavih i nasmijanih. S drugog primjerka iste fotografije J. D. je izrezao Paulovo lice za medaljon. Stevie se sjećala dana kada je snimljena. Dečki su igrali bejzbol, a žene su gledale. J. D.-jeva supruga još je bila živa. I moj sin. Bol koja nikada nije ni nestala probode je duboko i oduzme joj dah. Nedostajali su joj sin i muž. I svaki dan njezina starog života. Ali kako je govorila u svojim grupama potpore, život ide dalje. I mi s njim. Prstom pogladi Paulovo nasmijano lice. Cordy će biti oduševljena darom. To je bilo tako lijepo od J. D.-ja. Lucy Trask sretna je žena. Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3. svibnja, 17:15 Clay Maynard pokucao je na vrata male kuće nadajući se da će imati više sreće sa suprugom Evana Reardona koja ga je ostavila, nego s pronalaženjem Margo Winchester. Kuća je glasila na Franka Parkera, Evanova tasta. On je i otvorio vrata, sumnjičava izraza lica. »Da?« »Moje je ime Clay Maynard. Ja sam istražitelj. Moram razgovarati sa Sandy Reardon o njezinu suprugu.« Parkerovo se lice smrači. »Ona o njemu nema što reći.« Krene zatvoriti vrata i Clayu postane jasno da mora na neki način privući njegovu pozornost. »Čekajte. Zabrinut sam za sigurnost njezine djece.«

Parkerovo lice bljesne čistim bijesom. »Tu ćete djecu uzeti preko mene mrtvoga.« »Hej!« Clay podigne jednu ruku. »Tko je spominjao oduzimanje djece?« Parker zaškilji. »Vi niste iz socijalne službe?« »Ne, ja sam privatni istražitelj. Moram joj postaviti neka pitanja u vezi s Evanom.« »Kakva?« Clay je oklijevao. »Na primjer, je li ga vidjela u posljednje vrijeme.« Parker ga pronicavo odmjeri. »Ni vi ne vjerujete da je mrtav, znači.« Clay se pravio blesavim, iako je znao da je Nicki izrežirala Evanovu smrt u nesreći u unajmljenom katamaranu ispred meksičke obale. Brod je pronañen kako besciljno pluta, no Evana nije bilo. Zaključeno je da je nestao u moru. »Mrtav je?« »Tako nam je rečeno. Ja ne vjerujem. Evan je bio jako dobar pomorac. Muškarci poput njega, koji se školuju radeći na ribarskom čarteru, ne stradavaju tek tako na katamaranu. No sve dok taj kučkin sin ne prilazi Sandy i djeci, nije me ni briga.« Parker izañe iz kuće i zatvori vrata za sobom. »Ona je prošla kroz pakao. Trebalo joj je pet godina, no napokon je možemo zagrliti a da preplašeno ne uzmakne. Djeca su se sredila. Pronašla su nove prijatelje i više ne odlaze na počinak plačući. Molim vas, samo je ostavite na miru.« Pet godina? Evan je Nicki rekao da ga je žena napustila prije nekoliko mjeseci, a ne godina. I to zato što ju je varao. No Parker je govorio kao da je tukao Sandy. Clay osjeti mučninu. Takvu sliku nije dobio iz Nickina izvješća. Ne bi tek tako nekome odlučili pomoći da pobjegne od prošlosti. Za to je trebao jako dobar razlog. Nakon što je razgovarala s poludjelom Margo Winchester, koja je rigala prijetnje, Nicki je zadovoljno zaključila da je njegov razlog dovoljno dobar. Nickin razgovor sa Sandy Reardon bio je kratak i jezgrovit. Sandyn bijes bio je staložen, a njezino držanje suzdržano. Odgova-

rala je samo na ona pitanja koja joj je Nicki postavila i nije dobrovoljno odala ni jedan drugi podatak. Da, ostavila sam Evana. Ne, nemam ga namjeru prihvatiti natrag. Djeca su sa mnom na sigurnom. Ostat će ovdje. Sa mnom. Ništa nije upućivalo na nasilje, na suprugu koja se trza od straha, na uplakanu djecu. Loš predosjećaj koji je trovao Claya sada postane još jači. »Zaista bih morao znati zašto je ostavila Evana.« Parker zaškilji. »Prošli put kada nas je posjetila istražiteljica, mojoj je kćeri rekla da provjerava Evanove referencije radi nekog posla, ali mi smo je pročitali. Ta žena nije uzela moje unuke, a nećete ni vi, tako mi Boga.« »Ja sam privatni istražitelj. Radim sa ženom koja je ovdje bila prije. Zašto bi Sandy mislila da joj želimo uzeti djecu? To nema smisla.« »Zato što su Sandy zvali iz socijalne službe, dovraga. Rekli su joj da ju je Evan prijavio zbog zanemarivanja djece. Da će poslati nekoga da s njome porazgovara. Onda se pojavi ta istražiteljica, pitajući je jesu li djeca dobro. Što smo trebali zaključiti?« »K vragu«, promrmlja Clay, pitajući se tko ih je to zvao. Raspitivao se za sigurnost djece jer je bio zabrinut da bi im Margo mogla nauditi, kao što je i prijetila. Sada je sumnjao i u vjerodostojnost te prijetnje. »Zašto je vaša kći ostavila Evana?« Bijes je divljao u Parkerovim očima. »Tukao ju je, onda kad je živio u gradu. Da sam znao, bio bih mu otkinuo prokletu glavu. Ali tada je ostala s njim jer je bila previše ponosna da nam kaže. Nije otišla sve dok nije postao nasilan prema djeci. Još se nije razvela od seronje. No plaćao joj je alimentaciju sve dok, navodno, nije poginuo, tako da nisam ništa silio.« Clay nakratko zaklopi oči, a sve mu odjednom postade jasno. »Je li vaša kći prijavila napad policiji?« Parkerova se čeljust snažno stisne. »Ne. Ja sam želio da to učini, ali ona je odbila. Evan ima prijatelja u policiji i Sandy se bojala da bi joj radio probleme.« »Evan ima prijatelja u policiji?« »To sam rekao«, ispljune Parker. »Jeste li gluhi?«

»Ne, gospodine. Samo sam došao do zaključka da se Evan bojao policije.« »Ma, vraga. Otišao je iz grada samo zato što sam zaprijetio da ću mu otkinuti jaja.« »Kamo je otišao?« »Istočni Maryland. Cambridge, mislim. Ondje je dobio posao u bolnici, ali čekovi alimentacije koje je potpisivao bili su od banke iz Washingtona. Koji su prestali dolaziti nakon što je nestao. K vragu. Tu je nešto smrdjelo. Nicki je razgovarala s policajcem kada je bila ovdje. Pravim policajcem, s pravim ispravama. On joj je o Margo ispričao istu priču koju je Evan znao: da je kći policajca i da se s njezinim ocem ne treba šaliti. Ali sada ispada da je Evanov prijatelj policajac? Samo da to ne bude ista osoba. »Kako se zove Evanov prijatelj? Mislim na policajca.« »Ken Pullman.« K vragu. Isti tip. Ili je Evan lagao, ili je sada lagao Parker. Kladio bih se da je Evan bio taj koji nije rekao istinu. Ipak, netko je poginuo u onome požaru. Clay je pokušavao smisliti što da kaže tom čovjeku. Nešto zaista nije bilo u redu. »Ne mogu vam mnogo reći, ali Evan je nestao i to nije laž. Čini se da nas je izigrao. Ako imate pištolj, neka vam bude napunjen i pri ruci. Čuvajte kćer i djecu.« Parker problijedi. »Što se, dovraga, dogaña?« »Da barem znam«, reče Clay. »I to nije laž. Još jedno pitanje. Kada je posljednji put itko od vas vidio Evana?« »Prije tri mjeseca, na sprovodu njegove majke. Vratio se zbog toga. Sandy je smatrala da je važno da doñu djeca. Ja sam išao s njima kako bih bio siguran da im se Evan neće približavati. Evan je bio zlovoljan, ljut na sve. Gori nego prije. Nakon toga je pregledao majčine stvari, a potom otišao. Sljedeće što smo čuli bilo je da je >poginuo< u Meksiku.« »Hvala vam«, reče Clay. »Čuvajte se.« U automobilu je nazvao Alyssu. »Što si doznala o starici, gospoñi Klein?« »Zaista je imala operaciju prije dva mjeseca.« »Kada je i Nicki bila ovdje. Kako znaš?«

»Nazvala sam mjesnu cvjećarnicu pretvarajući se da sam unuka jedne od prijateljica gospoñe Klein. Rekla sam da mi je baka napravila pravi nered od svoje čekovne knjižice i da pokušavam shvatiti čemu je bio namijenjen jedan od čekova te da mi se čini da je napisan za njih. Potvrdili su da je gospoña Klein tada bila u bolnici i da su primili drugo cvijeće, ali ni jedno koje je poslala moja baka. Malo sam još s njima popričala i otkrila da gospoña Klein ima unuku. Divlje dijete, uvijek upada u nevolje i zadaje svojoj bakici mnogo briga. Možda je to djevojka koju je Nicki vidjela s Margo.« »Dobro obavljen posao, Alyssa«, reče on. »Ja sam upravo doznao pravi razlog zašto je Sandy napustila Evana.« »Sudeći prema tvojem glasu, nisi presretan zbog toga.« »Ne. Tukao je nju i djecu.« »O, Bože. Evan je lagao?« »Čini se da je tako. Dodaj i požar u kući koju nije zapravo unajmljivao i činjenicu da je Margo ilegalno boravila u stanu gospoñe Klein dok je ova bila u bolnici...« I policajca koji je potvrdio Evanovu priču. Sve je to vrlo loše. »Što smo učinili, Clay?« šapne ona. »Ti nisi učinila ništa. Nicki je trebala bolje istražiti, ali svi s kojima je razgovarala potvrdili su Evanovu priču. Sada kada sve gledam na ovaj način, vidim kako su je izigrali.« »Netko je poginuo u tom požaru. Što ako je to zaista bio Evan?« Tupo, podmuklo probadanje javi mu se u dubini lubanje. »A što ako nije?« Na minutu ni jedno od njih nije progovorilo. Potom Alyssa uzdahne. »Što ćeš napraviti?« »Želim da počneš zvati hotele u Ocean Cityju. Ondje Nic odsjeda kada ide na more. Otkrij gdje je, dovraga.« Oklijevao je. »Dobiješ li je preko hotela i zvuči ti pripito, odmah me zovi. Već je nekoliko godina trijezna, ali to se dogañalo i prije.« Alyssa je neko vrijeme šutjela. »Dobro. Hoću. Što ćeš učiniti sljedeće?«

»Posjetit ću mrtvačnicu. Moram doznati je li to tijelo Evana Reardona. Potom idem u Margoin klub. Želim odgovore, i to odmah.« Baltimore Ponedjeljak, 3. svibnja, 18:30 Ubacivanje ureñaja za praćenje u torbicu Lucy Trask bila je genijalna zamisao. Sada je znao točno gdje je, u svako doba dana i noći. U ovome trenutku bila je na putu u Anderson Ferry i on se pitao zašto. Nakon što se riješio Janetina tijela, vratio se kući, oprao se, a potom provjerio internetsku stranicu za praćenje. Plava točkica nalazila se istočno od Bay Bridgea. Ako je bježala, to će ga jako razljutiti, s obzirom na to da je kasnije te večeri trebala pronaći Janet. Možda je to bilo zbog Russa Bennetta. Njegovo ubojstvo spominjalo se u svim vijestima, ali nisu otkrivali njegovo ime dok se ne obavijesti obitelj. Možda je onamo i krenula. Bennett mu je rekao da se Lucy ulizivala njegovim roditeljima. Sumnjao je da već bježi, no čak da je i tako, moći će je pronaći. Od mene se ne može skriti. Za sada će držati oko na plavoj točkici na ekranu, dok će drugo držati na domu inspektorice Mazzetti. Srećom, u Marylandu nije bilo mnogo takvih prezimena. Trebalo mu je samo pet sekundi da pronañe njezinu adresu. Tražio je neko osiguranje za slučaj da se dogodi nešto neočekivano i da se inspektori previše približe. Trebao je nešto što će im baciti pod noge da im odvuče pozornost bude li morao bježati. A za to su članovi obitelji bili kao stvoreni. Ubrzo nakon što je parkirao u ulici gdje je živjela Mazzetti, postane mu jasno da je odabrao pravu osobu za odvlačenje pozornosti, doñe li do toga. Ne samo da je bila iskusnija u svojem poslu nego je u stražnjem dvorištu visjela dječja ljuljačka, a na prednjem trijemu nalazio se dječji bicikl. Jednu majku jako bi omelo to da se nešto dogodi njezinu djetetu. Radilo se o djevojčici, ako se moglo suditi prema naljepnicama s Disneyjevom Princezom na dva prozora na katu.

Ulazna se vrata otvore i djevojčica istrči van. Zgodno dijete. Stajala je pokraj kombija, plešući u mjestu uz rub pločnika, s naprtnjačom koja joj je visjela na malom ramenu. »Mamice!« vikne. »Zakasnit ćemo. Požuri se!« Inspektorica Mazzetti pojavila se na vratima, u zgodnoj haljini, s popustljivim smiješkom i uvijačima u kosi. »Uñi unutra, Cordelia. Trebam još nekoliko minuta da se spremim.« Potom nestane iz vidokruga i on shvati da je trenutak savršen. Izañe iz vozila i krene pločnikom prema mjestu gdje se Cordelia plešući vraćala prema kući. Dobro postavljena noga učini da se djevojčica splete i zatetura. »O, joj«, reče on i uhvati je prije nego što je udarila o pločnik, skinuvši joj pritom naprtnjaču s ramena. Nečujno otvori zatvarač tek toliko da unutra može ubaciti ureñaj za praćenje iz maramice u koju ga je umotao kako ne bi ostavio otiske. Maramicu zgužva u ruci. »Žao mi je, baš sam nespretan. Jesi li dobro?« Dijete pogleda svoju zgodnu haljinicu da se uvjeri kako je nije zaprljala. »Da.« On se nasmiješi. »Evo ti naprtnjača. Ispala ti je.« Položi je potom na pločnik i ode tiho zviždukajući neku melodiju dok je uživao u ubrzanom lupanju srca. »Cordelia«, pozove je majka s vrata. »Uñi unutra. Moram ti isplesti kosu.« Nije planirao ozlijediti dijete, nije je čak htio ni oteti. Ali ako se inspektori previše približe, otet će je bez premišljanja i negdje je sakriti. Dok je policajci pronañu, on će već odavno nestati. Čovjek se mora osigurati. Ponedjeljak, 3. svibnja, 18:30 Lucy je zaspala nakon pola sata vožnje od Baltimorea, s ispražnjenim mobitelom u jednoj ruci i popisom dostavljača u drugoj. J. D. se bojao uzeti joj ih da je ne probudi. Svaku je ženu iz Anderson Ferryja provjerila koristeći se internetskom vezom na svojem mobitelu, sve dok nije prijeteći zapištao kada mu se istrošila baterija. J. D. je pretpostavljao da je Stevie učinila isto, možda i s većim uspjehom od

nje, ali ovo je dobro poslužilo da se Lucy zabavi i da joj nestane strah iz očiju. Takoñer je pomoglo njemu da obuzda svoju požudu. Stevie je imala pravo. Hyatt ga je držao na oku. Nisam je trebao poljubiti. Barem ne onda. Ali kada mu je rekla da to hoće li se s njime upustiti u vezu ovisi o tome koliko je uzbudljiv, u njemu se pomaknuo okidač za koji je mislio da ga je odavno svladao. Očito nisam. Trebao sam čekati. Ipak, nije mu bilo žao. U njegovu mu je zagrljaju uzvratila poput vatre. U vezi s Lucy nije bilo ničeg hladnoga. Ni dosadnoga. Sada je spavala dubokim snom, zbog čega ju je mogao neometano promatrati. Zrake zalazećeg sunca sjajile su joj se na kosi, koja je iz zlatne boje prelazila u crvenkastu padajući joj preko ramena. Strogost koju je cijeli dan nosila u držanju sada je nestala u snu, zbog čega je htio posegnuti za njom i dotaknuti je. Bila je prelijepa žena. S dobrim očima. Zapravo mu je to bio i prvi dojam. Sada je znao da postoji mnogo razina Lucy Trask koje će još dugo otkrivati. Samo što to nije bilo jedino što je htio otkriti. Radiš li uvijek sve što želiš? upitala ga je. Ni blizu. Otkako mu se nasmiješila preko hrpe smrdljiva smeća, morao se boriti da obuzda ono što je zaista želio, a to je bilo da je vidi bez toga strogoga plavog radnog kombinezona. I ona je htjela isto. Njezino je tijelo radilo poput fino uštimana motora, a za to je bio dovoljan samo jedan poljubac. Kakva bi tek bila u njegovu krevetu? On pruži ruku da joj dotakne glatki obraz kada ga prene zujanje mobitela u džepu. »Fitzpatrick«, javi se tiho. »J. D.? Stevie je. Jesi li dobro?« »Dobro sam. Lucy spava.« »To je dobro. Doktorica je imala naporan dan. Provjerila sam žene na onome popisu žena iz Anderson Ferryja. Ni jedna nema optužnicu niti se čini dovoljno krupnom da bez ičije pomoći uspije premjestiti Bennettovo tijelo.« »Drugi sam dio već doznao«, reče J. D. nježno. »Lucy ih je provjerila na Facebooku. Ako im fotografije odgovaraju pravom sta-

nju, većina ih nije viša od metar i sedamdeset. Ona je daleko najviša od svih.« »Kome su potrebne šminkerske policijske baze podataka kada imamo Facebook i mobitele?« pomalo uvrijeñeno odvrati Stevie. »Nemoj još prekinuti vezu. Netko te želi čuti.« Ubrzo zapišti glasić djevojčice. »Bok, J. D.« »Bok, Cordelia.« J. D. se nasmiješi. »Kako je moja djevojčica?« »Dobro sam. Hvala ti! Jako mi se sviña moj medaljon!« On se nasmiješi još jače. »Drago mi je. Žao mi je što ti ga nisam mogao osobno dati.« Nastupi tišina. »Hoćeš reći da nećeš doći?« J. D.-ja gane razočaranje u njezinu glasu. »Ne. Moram raditi.« »Ti uvijek moraš raditi, J. D.«, prekori ga ona. »Moraš presložiti prioritete.« »Znam. Ali večeras radim kako bi tvoja majka mogla biti s tobom. To je dobar prioritet, zar ne?« »Valjda je.« »Neka tvoja teta Izzy napravi mnogo fotografija.« »Već jest. Izluñuje mamu. O, moram ići. Volim te, J. D.« Srce mu se stisne, kao i uvijek kada bi Cordelia to rekla. Ona je bila prva ženska osoba u njegovu životu koja mu je to rekla i zaista tako mislila. »I ja tebe volim, malena. Zabavi se.« Cordelia prekine vezu i sve što je sada čuo bio je zvuk vožnje po cesti. Potom se Lucy promeškolji i pogleda ga tako da ga je to gotovo zaboljelo. »Mislim da si sigurno dobar čovjek«, reče glasom promuklim od spavanja. Hrapavost njezina glasa uništi njegovu samokontrolu. »Nisam baš«, odvrati. »Mogu biti sarkastičan kučkin sin.« »Ali te djevojčica voli. A djeca odmah prepoznaju one koji se pretvaraju, znaš?« »Da. A Cordelia je poprilično pametna djevojčica.« »A ti nisi nimalo pristran«, našali se ona, smiješeći mu se tako da mu je srce gotovo iskočilo iz gradi. »Što si joj darovao?«

»Medaljon. Stavio sam joj fotografiju oca. Stradao je prije nego što se rodila. Pomislio sam da bi joj se to moglo sviñati, ali je nisam želio uznemiriti.« »Zato si Stevie i rekao da najprije provjeri.« On nesigurno slegne ramenima. »Nikada ne odaberem dobar dar.« Nekoliko bolnih trenutaka ona ne reče ništa. Potom pročisti grlo. »Vjerujem da će ga Cordelia zauvijek čuvati. I ja bih.« »Nadam se. Stevie je sjajna majka, ali tata kojega je Cordy izgubila bio je jedan od onih dobrih očeva.« »Čula sam da je Stevien muž poginuo.« »Pogoñen iz pištolja u pljački trgovine.« J. D. uzdahne. »I njezin sin. Imao je pet godina.« »O, moj Bože.« Lucy se uspravi, užasnuta. »Kako se itko oporavi od toga?« »Tako kao što je Stevie«, reče J. D. »U to je vrijeme nosila Cordeliju. Primorala se da krene dalje, za Cordy. Kao policajac, jako je teško nastaviti s poslom nakon takva užasa. Moraš biti jak. Nepobjediv. Ali gubitak voljene osobe, osobito takav... Sasiječe te u korijenu.« »Zato Stevie održava grupe potpore.« »Da. Trebala joj je pomoć da nastavi dalje, a znala je da takvo što treba i drugim policajcima. Tako je krenula s grupama. Sada je to već njezina specijalnost. Ona je guru za tugovanje.« »To mi se uvijek činilo jezivim. Sada kada znam cijelu pozadinu, mislim da je divno. Kako si je upoznao?« »Preko Paula, njezina supruga. Igrali smo u istom bejzbolskom timu. Sjećam se da sam se osjećao jako bespomoćnim kada je umro.« Oklijevao je. »A potom je umrla i moja žena.« »Žao mi je«, promrmlja Lucy. »Da.« Trebao mu je trenutak da se sabere. Njihove smrti nisu boljele kao nekoć. Vrijeme je doista liječilo rane. Ali osjećaj krivnje nikada nije iščeznuo. »Bilo mi je jako loše nakon Mayine smrti.« »Pa si otišao u Stevienu grupu potpore.« On kimne. »Ona mi je pomogla da se sredim.«

»Onda mi se ta grupa čini još zgodnijom.« On se nasmiješi. »Nisam nikada čuo da je netko naziva zgodnom. To je više kao komadić hrskavice u dobru odresku. Grizeš kako znaš i ispljuneš koliko možeš. Kad smo već kod odreska, idemo na večeru kada završimo s ovime.« Ona se prene. »Ne znam. Ranije sam bila gladna. Sada više i nisam.« »Po cijele dane režeš mrtvace, a sada te smeta kada spomenem malo hrskavice?« To ju je zasmetalo. »Znaš, da nisi ponovo rekao kako po cijele dane režem mrtvace, nekako bih i prešla preko toga.« On joj se naceri. »To te jako ljuti. Jako si slatka takva.« »Ja nisam ljuta.« Ona naglo udahne kada J. D. skrene s autoceste prema Anderson Ferryju. Izgledala je kao da ju je potreslo što je ponovo ovdje. »Stigli smo.« »Mnogo smo prešli dok si spavala. Kamo da sada idem?« upita kada se nañu na glavnoj ulici. Ona mu da upute i ne reče više ni riječi dok se nisu zaustavili ispred tipične prigradske kuće. On se okrene da je bolje pogleda. Postajala je sve bljeña kako su se približavali cilju. »Jesi li sigurna da to želiš učiniti, Lucy? Ne moraš.« »Moram. Bennettima dugujem mnogo. Kao što ti duguješ Stevie.« S tom zagonetnom primjedbom izañe, poravna suknju i pogleda ravno pred sebe. »Obavimo to.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 18:45 »Vaš odrezak, gospodine. Slabo pečen.« Znatiželjno je promatrao tanjur pred sobom. Krv je curila iz mesa, baš kako je i naručio. Nakon što je cijelo poslijepodne gazio po krvi Janet Gordon, pogled na poprilično sirov odrezak trebao bi u njemu izazvati mučninu. Ali nije. Zareže meso sa zadovoljstvom, kimnuvši konobaru. »Donesite mi još jednu čašu toga.« Pokaže prema svojoj gotovo praznoj čaši. »Kako se ono zove?« »Pinot Noir. Vrhunsko crno vino.« Konobar ode, ostavivši ga da uživa u plodovima svojeg rada. Restoran je bio jako otmjen, s

bijelim stolnjacima i posebnim priborom za svako jelo. Prema računima u Janetinoj torbici, ovamo je često zalazila. Sviñalo mu se to što ima novca. Jer je alternativa bila grozna. Bilo je dobro što je počeo s bogatima. Bilo je lijepo živjeti na visokoj nozi dok je rješavao sljedećih nekoliko ubojstava s popisa, jer oni neće pridonijeti njegovu neslužbenom mirovinskom fondu toliko kao Malcom, Russ i Janet. Iz džepa izvuče popis i pogleda imena koja mu je povjerio Malcom Edwards. Popis je znao napamet, ali uživao je samo gledati ga i držati u ruci. Od imena pokraj kojih je bila kvačica osjećao se još bolje. Svi su zaslužili umrijeti. Pogled spusti na kraj popisa. Lucy Trask. Od svih njih, ona je smrt zaslužila najviše. Znala je. Sve vrijeme. Znala je i nije učinila ništa. Ni od čega gore. Poput njezina oca, Lucy je bila lažljivica i varalica. Nasilnica. Poput Janet Gordon, Lucy je profitirala. Kupila je svoje snove smrću moje sestre. Za što će platiti. »Vaše vino, gospodine«, reče konobar. On presavije papir i spretno ga vrati u džep. »Hvala ti.« »Zahvalite njoj.« On pokaže prema ženi koja je sjedila za šankom. »Uz pozdrave dame.« »Je li?« Žena je bila zgodna, s dugom tamnom kosom koja joj se uvijala preko ramena. Njezina kratka suknja i duboko izrezan džemper otkrivali su mnogo. Želio je vjerovati da je zanima on, ali zaključi da je vjerojatnije to da ju je privukao snop novčanica koje je pokazao na šanku kada je tek stigao. U svakom slučaju, bila je privlačna. Odjednom se uzbudi. Minutu poslije ona sjedne na stolac pokraj njega. »Bok«, zaprede. »Hvala«, reče on i podigne čašu prema njoj. Ona se nasmiješi i nagne naprijed kako bi dobio dobar pogled na njezine atribute. Kada bi se nagnula na pravi način, pravi bi sretnik mogao uloviti i pogled na bradavice. To je vjerojatno i sama dobro znala. »Nisam te vidjela već neko vrijeme«, reče. On je hladno promotri. Lagala je, ali s takvim stilom da mu to uopće nije smetalo. »To je možda zato što nikada nisam bio ovdje.«

Ona se nasmije, ali se nimalo ne zbuni. »Ni ja, ali sam pomislila da bih mogla pokušati. Ja sam Susie.« »Ted«, odgovori on i to je vjerojatno bilo bliže istini od imena kojim se ona predstavila. Ted je bilo ime na njegovoj vozačkoj dozvoli i kreditnim karticama. Ted Gamble bilo je ime za koje je Nicki Fields platio mnogo novca da ga stvori. »Došla sam na konvenciju«, reče, a on se nasmija. Svaki je muškarac znao da je to šifra za »želim se poševiti«. »Ja nisam«, odgovori. Ona ga pogleda, a usne joj se izviju u mačkasti osmijeh. »Glumiš nedodirljivoga.« »Zato što me ne zanima seks iz interesa.« Ona trepne, pretvarajući se da je uvrijeñena. »Ni mene.« Naglo ustane, a oči joj se ispune suzama. Morao joj je odati priznanje. Djevojka je bila gotovo dobra glumica. »Znaš, prava si budala. Nije mi bilo lako prići ti.« On se zavali u stolac, svjestan da ih promatra nekoliko ljudi, a to ga učini nervoznim. »Sjedni«, reče mirno i ona ga posluša. Krajičkom oka primijeti da su se ostali gosti vratili svojim jelima, pa se ponovo počne opuštati. Ne brini se, pomisli. Ionako nitko nije zapravo gledao tebe, kad njoj cice gotovo ispadaju iz džempera. »Sada mi reci o čemu se ovdje doista radi.« Njezina donja usna zadrhti. »Dečko me je prevario. U našem krevetu.« »Onda je pravi ljigavac«, odvrati on blago. »Znači, ovo je osveta?« Ona prkosno kimnu. »Da. Vidjela sam te i učinio si mi se privlačnim. Učinit ću to, ali to se ne mora dogoditi s tobom. Ionako više ne želim da to budeš ti.« Trepnula je, a dvije krupne suze skliznu joj niz obraze. Bože, zaista je bila dobra. Ako je upola dobra u seksu kao što je u laganju, možda bi mu se ovo moglo isplatiti. »Oprosti«, reče. »Nisam te želio uvrijediti. Ali jesi li sigurna da to želiš učiniti?«

Ona ponovo kimne, malo manje odlučna. »Da. On je to učinio s mojom najboljom prijateljicom. Želim mu dati na znanje da se ne može s time izvući.« »Znači, spavat ćeš sa strancem samo da mu se osvetiš?« »Točno tako.« »Ne bi li bilo bolje da spavaš s njegovim najboljim prijateljem?« Ona se ugrize za usnu. »Njegov je najbolji prijatelj odvratan ljigavac. Ti nisi.« Usna mu se tržne. »Kakav kompliment. Možda bih se mogao zacrvenjeti.« Ona se nasmije, sada ponovo opuštena. »Onda, što ćemo? Ti mi udovolji, a ja ću udovoljiti tvojem...« Ona spusti pogled na njegovo meñunožje koje se, vrlo razumljivo, probudilo u istom času kada mu je grudima zamahala pred očima. Razmislio je. To bi bila nagrada za naporan dan, a ionako je morao ubiti nekoliko sati. »Samo mi nemoj piti krv«, reče. Odgurne prazan tanjur i baci dovoljno novčanica na stol da plati večeru. »Ne podnosim krv.« Otpratio ju je do auta, ne skidajući pogled s njezinih vrlo upadljivih grudi. »Još nije prekasno da promijeniš svoje...« Potom zastenja kada se ona pritisne o njega, poljubivši ga strasno otvorenim ustima. Otkopčala mu je zatvarač i uzela mu penis u ruku prije nego što je uspio razmisliti, a potom uopće više nije mogao razmišljati kada se spustila na koljena i uzela ga u usta. Do kraja, kao što Sandy nikada nije. O, moj Bože. Zakoluta očima. Potom se osvijesti. Povukao ju je za kosu, i začepio joj usta svojima. »Jesi li poludjela? Ne možeš to učiniti ovdje.« »Onda pronañi mjesto gdje mogu. Kamo ćemo?« promrmlja ona o njegove usne. Zvona na uzbunu zaječala su mu u glavi, ali nije se obazirao. Danas je ubijao bez milosti. Večeras će uzeti ono što želi. A ako ga naljuti, ubit će i nju. »U najbliži hotel«, reče on nastojeći se sabrati, ali njezina je ruka ponovo bila u njegovim hlačama, milujući ga.

»U redu«, odgovori ona bez daha. »Hoćeš li ti voziti?« »Ulazi«, zareži on i gurne je na sjedalo. »Obavimo to.«

DESET

Ponedjeljak, 3. svibnja, 19:15 Bennetti su bili usred večere kada je J. D. pokucao na vrata. Mirisalo je na pečenje, što ga podsjeti da nije već dugo jeo. Gospodin Bennett iznenañeno otvori vrata. »Lucy? Uñi.« Očito ih nije zvala ni jedna od bivših supruga, pomisli J. D. »Dugo te nismo vidjeli«, nastavi gospodin Bennett, primivši Lucy za ruku. »Koga si dovela da se upoznamo? Pretpostavljam da si nam došla reći veselu vijest.« »Gospodine B„ čekajte.« Ona se nesigurno osvrne po kući. »Je li gospoña B. ovdje?« Bennett kimne, a osmijeh mu nestane s lica. »Lucy, što se dogodilo? Tko je taj čovjek?« »To je inspektor Fitzpatrick. On je iz Baltimorea.« Ona primi starčevu ruku u svoju i duboko udahne. »On je istražitelj za ubojstva. Jako mi je žao. Russ je mrtav.« Iz lica Russellova oca nestane sva boja i on zatetura unatrag. »Ne.« »Jako mi je žao«, ponovi Lucy. »Smijemo li ući?« Bennett je kratko zurio u njih sasvim nijem. »Naravno«, promrmlja. Lucy ga otprati do naslonjača pa pogleda J. D.-ja. »Ostani ovdje. Odmah se vraćam.« »Jasone?« začuje se ženski glas iz kuhinje. »Tko je to?« Lucy ispravi ramena. »Ja sam, gospoño B., Lucy Trask.« Nestala je u kuhinji, odakle su kratko vrijeme dopirali razdragani zvukovi. Potom nastupi tišina. Lucy se ponovo pojavi na vratima, ovaj put pridržavajući sitnu ženu koja se svom težinom oslanjala na nju, uznemirujuće siva lica. »Donesi joj čašu vode«, reče Lucy. »Brzo.« J. D. je posluša i kada se ponovo vratio u dnevni boravak, Lucy je klečala pokraj naslonjača, istresajući tabletu iz narančaste kutijice.

Postavila ju je pod ženin jezik i potražila joj bilo. Potom pogleda gospodina Bennetta. »Odlazi li još na preglede kod doktora Jamesona?« »Da«, prošapće on. Još držeći ruku gospoñe Bennett, Lucy obavi telefonski razgovor. »Doktor Jameson je na putu ovamo«, reče. »Trebala sam mu odmah reći da nas tu pričeka. Otkucaji srca su joj sada pravilniji, hvala Bogu. Gospoño B., pričajte sa mnom.« Ona je tupo pogleda. »Moj Russell... mrtav? Kako?« Lucy za ruku prihvati i njezina supruga, tako da ih je sada držala oboje. »Ubijen je.« Gospodin Bennett sruši se u naslonjač, a lice mu je sada bilo sivo poput ženina. »Kako?« Lucy je oklijevala s odgovorom. »Pretučen je. Jako mi je žao.« Gospoda Bennett dahne. »Pretučen? Moj Russell? Je li opljačkan?« Lucy pogleda preko ramena prema J. D.-ju, nijemo ga tražeći pomoć. Sada je za to prekasno, pomisli J. D. Nije očekivao da će im ona sama priopćiti tu vijest. Mislio je da će samo biti uz njega dok on to bude činio. Trebao sam biti jasniji. Na pogreškama se uči. »Ne, gospoño«, odgovori J. D. mirno. »Čini se da je to bio čin bijesa. Možda osvete.« Roditelji su se doimali zbunjenima. »Osvete?« prošapće gospoña Bennett. »Ali zašto?« »To još moramo otkriti«, tiho i brzo odgovori Lucy. »Vi ste s njime često razgovarali. Je li spominjao ikoga tko mu je možda prijetio?« Gospodin Bennett zaklopi oči. »Ne.« »Žao mi je«, nježno će Lucy. »Pozvat ću Renee.« »Tko je Renee?« upita J. D. »Njihova kći. Živi u Oxfordu, nedaleko odavde.« »Dobri Bože.« Krupna žena bez kucanja uñe na vrata. »Što se dogaña?« uzvikne dramatično. »Lucy Trask, što ti ovdje radiš?« Lucy polagano ustane i raspoloženje joj se isti čas promijeni. Čvrsto stisne šake, a crvenilo joj oblije lice. Žena je prodorno gledala

Lucy, a J. D. shvati da je taj usklik bio samo radi dramatičnog dojma. Znala je da je Lucy ovdje. Kratko su vrijeme Lucy i nepoznata žena stajale odmjeravajući se nasred sobe, dok je napetost u prostoriji rasla. »Gospoño Westcott«, reče Lucy službeno. »Sada zaista nije pravi trenutak.« »To mogu i sama reći. Što se dogaña, Hildy? Što vam je učinila?« Gospoña Westcott grubo gurne Lucy ustranu i sjedne do gospoñe Bennett. »Siva si kao stara krpa. Jesi li uzela tabletu?« »Uzela ju je«, reče Lucy kroza zube. »Morate otići.« Žena je pogleda razrogačenim očima. »Ti ovdje nemaš nikakvih prava. Briga me za sve te tvoje titule.« Okrene se prema klonuloj gospoñi Bennett. »Što se dogodilo?« Gospoña Bennett brižne u plač. »Russell. Mrtav je.« Žena trepne iznenañeno. »A tako.« Privine gospoñu Bennett na široka prsa i potapša je po leñima. »Jadnice. To je zbog njegova načina života, Hildy. Moralo ga je sustići prije ili poslije.« Zbog tih riječi gospoña Bennett još jače zajeca. Gospodin Bennett je izgledao kao da bi tu ženu najradije naglavce izbacio iz kuće. J. D. poželi to učiniti umjesto njega, ali tada žena počne pričati. »Šteta, kakva šteta. Pitam se tko će biti sljedeći.« »Sljedeći?« upita J. D., a gospoña ga Westcott hladno pogleda. »A vi ste?« »Inspektor Fitzpatrick, Odjel za umorstva, Baltimore. A vi ste?« »Myrna Westcott. Ja živim u susjednoj kući. Ja predvodim susjedsku stražu.« Na te riječi zlokobno pogleda Lucy. Činilo se kao da je Lucy narasla. Još je više ispravila ramena i na trenutak se J. D.-ju činilo da bi je mogla udariti. Umjesto toga, okrenula se na peti da izañe. »Kučka«, šapne, zbog čega J. D. otvori usta od zaprepaštenja. »Čula sam to«, glasno će gospoña Westcott. »Tvoja bi se majka tako sramila.« »Što ne bi bilo ništa novo«, protisne Lucy kroza zube. Činilo se kao da je čep iskočio pod pritiskom. Gotovo je vibrirala od napetosti. Potom udahne i okrene se prema gospodinu Bennettu. »Oprostite. Idem u kuhinju nazvati Renee. Vratit ću se.«

Osjećajući se poput gledatelja na setu televizijske sapunice, J. D. se sabere. »Što ste mislili kada ste rekli >tko će biti sljedeći
ovamo, Lucy«, reče tiho. »Ali gospoñi Bennett nije dobro. Možda biste ti i inspektor sada trebali otići i pustiti je da se odmori.« Gospoña Westcott pobjedonosno pogleda Lucy preko ramena, dok je Lucy zurila u gospodina Bennetta, iznenañena i povrijeñena. »Mogu ostati. Koliko me god trebate.« Izvana se začuje automobil koji se zaustavi pred kućom. »To je doktor Jameson. On će se pobrinuti za Hildy. Hvala ti što si došla, draga Lucy. Hvala vama, inspektore.« J. D. je nakratko razmišljao bi li trebao reći da će ostati, no onda odluči suprotno. Dao je Bennettima svoju posjetnicu. »Hvala vam, gospodine. Trebat će neko vrijeme da se pomirite s ovim vijestima. Sigurno ćete imati pitanja i možda se sjetite nečega što će biti korisno za našu istragu. Molim da nas svakako nazovete. Doñite, doktorice Trask. Odvest ću vas kući.« Gospoña Westcott glasno šmrcne. »Dobar način da se riješimo smeća.« J. D. joj poželi reći da začepi svoja prljava usta, ali promatrao je Lucy koja je očajnički pretraživala lice gospodina Bennetta. Potom nakratko zaklopi oči i ispravi ramena pa zagrli starca, no on joj ne uzvrati. »Jasno mi je da ste u šoku. Znate moj broj telefona. Nazovite me i ja ću doći. Znate to.« »Znam. Nazvat ću te uskoro.« S tim riječima zatvori im vrata u lice. Lucy se spusti do ceste. Njezina je bol bila gotovo opipljiva. J. D. joj otvori vrata, a potom se namršti. Dlačice na vratu mu se nakostriješe. Okrene se, proučavajući ulicu u potrazi za izvorom nelagode. U kući do Bennetta par očiju promatrao ih je kroz žaluzine na prozoru dnevnog boravka. »Lucy, netko te gleda.« »Ovdje te netko uvijek gleda«, reče ona gorko. »Idemo.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 19:15 »Želio bih sobu«, reče, sa Susie za vratom. Čovjek za recepcijskim stolom ga pogleda. »Koliko ćete kod nas ostati?«

»Možda cijelu noć. Plaćam u gotovini.« »Morate platiti kreditnom karticom, gospodine. Sustav mi neće dopustiti uzimanje ključa bez registrirane kreditne kartice.« »Platit ću unaprijed.« Odvoji dvjesto dolara od smotuljka novca i baci ih na recepcijski pult. »Žao mi je, gospodine. Moram imati kreditnu karticu, za slučaj oštećenja i troškove minibara. Žao mi je.« »I meni kao i vama.« U novčaniku je imao kreditne kartice, ali pripadale su njegovim žrtvama i neće odgovarati njegovom identifikacijskom broju. Imao je i karticu izdanu na ime Teda Gamblea, lažnog identiteta koji je Nicki za njega stvorila, ali nije ju želio upotrijebiti. Nije želio da itko zna da je ovdje bio kao Ted Gamble. Kada završi s ubijanjem, samo će se pojaviti na drugom kraju svijeta. Susie mu se privije s boka. »Što se dogaña, dušo?« popela se na prste da mu može šapnuti na uho. »Gladna sam onoga što sam okusila vani. Požuri se.« Sva mu se krv iz glave slije u meñunožje. Nagne se preko pulta. »Slušajte«, lagao je. »Oženjen sam. Ona ne smije doznati da sam bio ovdje, a provjerava sve moje račune.« »Razumijem što vas muči. Mogu provući vašu karticu, ali zadržati naplatu troškova dok se ne odjavite. Ako platite u gotovini, uništit ću podatke o naplati. Nitko ne mora znati da ste bili ovdje.« On pruži svoju Visa karticu naslovljenu na Teda Gamblea. »Dajte mi sobu. Nije važno gdje.« Susie zaprede. »Samo da ima krevet.« Službenik mu preda ključ. »Soba 323, na trećem katu. Dizala su...« Više ga nije slušao. Zgrabivši svoju karticu, ključ i Susie za ruku, požuri se prema dizalu. Ona se promuklo nasmije. »Požuri se, Tede. Moram se poševiti.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 19:45 J. D. se vraćao iz četvrti Bennetta, promatrajući Lucy koliko je mogao dok je motrio cestu. Njezino je lice odražavalo tupu snuždenost. Bila je blijeda, a šake je nemoćno stisnula u krilu. Dobar način da se

riješimo smeća, rekla je gospoña Westcott. A gospodin Bennett nije rekao ni riječ u Lucynu obranu. Samo ju je požurio kroz vrata. A to me jako ljuti. Čovjek je tek otkrio da mu je sin mrtav, tako da ga je J. D. mogao djelomice razumjeti. Ipak... J. D. pomisli na to kako je gospodin Bennett odjednom zašutio na spomen drugog mrtvog čovjeka. Malcoma Edwardsa. To ga je potreslo gotovo isto kao i vijest o smrti vlastitog sina. J. D. je bio siguran da tu ima nečega. Takoñer je bilo jasno da Lucy ima mnogo nerazriješenih stvari u svojem rodnom gradu. Na trenutak je vidio bljesak ćudi koja je slomila nos Russella Bennetta. Pomislio je da bi mogla udariti i prostačku gospoñu Westcott. I za to je ne bi krivio. Ali Lucy se bila obuzdala i uspjela se sabrati. No, s teškom mukom. Emocije su joj isplivale toliko blizu površine da ih je mogao osjetiti. Drhtala je. Nije znao je li to zbog povrijeñenosti ili bijesa. Možda i jednog i drugog. Nakon što su dosta odmaknuli, J. D. zaustavi automobil na parkiralištu napuštenog trgovačkog centra i izañe van. Lucy ga je pratila pogledom dok je hodao oko vozila, ali kada je otvorio njezina vrata, ona zaklopi oči, a blijedi joj se obrazi zažare od sramote. »Oprosti«, prošapće. »Ponijela sam se neprofesionalno i bezobrazno. Zabrljala sam.« Kao i prije, on otkopča njezin pojas i izvuče je na noge, pa je zagrli. No ovaj ju je put samo držao u naručju. Stajala je ukočeno, ne privivši se uz njega, ali i ne odmičući se. Počela je drhtati još jače, unatoč toploj večeri. On svuče svoj sako i pokrije njime njezina ramena. Ona snažno zadrhti i uhvati se za tkaninu njegove košulje. »Oprosti«, šapne u očaju. »Ne znam što me spopalo.« On položi obraz na vrh njezine glave, misleći kako dobro pristaje u njegovo naručje, udobno smještena pod bradu. Posljednji put kada ju je ovako držao, bio je previše ponesen ljubljenjem da bi to primijetio. Nadao se da će sljedeći put biti isto tako ponesen, ali sada joj je želio pomoći da otjera svoju bol, ako mu dopusti.

»Ona stara Westcottica te nazvala nepoželjnom i ti si se naljutila. I ja bih se naljutio. Tko ti je ona?« »Samo susjeda. Stara rospija. Takva je otkako je se sjećam.« »Zašto je takva prema tebi?« Ona uzdahne oslonjena na njegova prsa. »Imamo daleku prošlost. Ja... ne volim je pretjerano.« »Da, to sam nekako uspio shvatiti. Pomoglo mi je kada si je nazvala kučkom.« Ona prekrije lice rukama. »Ne mogu vjerovati da sam to rekla. Gospodin Bennett je bio u šoku, a ja sam to rekla. Učinila sam stvari gorima kada sam ih zapravo htjela ispraviti.« On je smatrao da je stvari gorima zapravo učinila ta žena spomenuvši Malcoma Edwardsa, ali na to se mislio vratiti za minutu. »Zašto te je nazvala nepoželjnom? Što se dogodilo izmeñu vas?« upita. Ona ne odgovori odmah. Potom umorno podigne jedno rame. »Ona je teška žena. Ne znam zašto išta čini.« Imao je predosjećaj i spomenuo je što misli. »Bila je u nekoj vezi s tvojim suñenjem.« Lucy odskoči i zaprepašteno se zagleda u njega. »Kako si znao?« »Nisam, do sad. Vjeruj mi, samo sam pogodio.« Plave su joj oči bljeskale kada zaškilji prema njemu. »Prevario si me.« On joj zagladi kosu od lica i palcem joj prijeñe preko usana koje su se sada stisnule od bijesa. Poželio je da to nije spomenuo. Barem ne sada, kada je bila tako uznemirena. »Oprosti. Nisam te želio prevariti.« »Naravno da jesi«, reče ona hladno. »Ti si inspektor. Svi vi to radite. Vratimo se. Imam posla, a još ne znam gdje ću večeras spavati.« Odmakne se od njega i vrati u automobil. »Mi lokalni vodiči moramo spavati da bismo zadržali koncentraciju.« J. D. je posluša pa krenu natrag u Baltimore, dalje od Anderson Ferryja, njegovih bezobraznih tračeva i jezovitih uhoda koje su virile kroz prozor. Lucy je zurila preda se, ruku prekriženih na prsima. Prstima je držala revere njegova sakoa kao da drži štit. Zapamti,

reče J. D. sam sebi. Ne primjenjuj ispitivačke tehnike na mogućim budućim djevojkama. To zaista ne služi ničemu. »Oprosti, Lucy«, reče tiho. »Prošlo je previše vremena otkako sam s nekim bio u vezi. Izašao sam iz prakse. Trebao sam te samo pitati.« »U redu je.« Više nije zvučala ljutito. Doimala se poput ispuhana balona. »Vjerojatno ti ne bih ni rekla da si pitao. Zaista o tome ne volim pričati.« »U redu, onda. Drugačije pitanje. Tko je bio Malcom Edwards?« Ona ga zbunjeno pogleda. »Ne znam. Zašto?« »Jer je i on mrtav. Dok si zvala kćer Bennetta, gospoña Westcott rekla je da se nekoć družio s Russom Bennettom i da je nedavno nestao u nesreći na moru. Tvrdila je da se loše stvari dogañaju u trostrukom slijedu i da je Bennett broj dva.« Lucy se namršti. »To je čudno, s obzirom na to da ga je ubojica označio kao broj jedan.« »Znači, nisi poznavala Malcoma?« »Ne sjećam se imena. Ako je bio iz Russova društva, to znači da je stariji od mene. Osim toga, svi su ti dečki imali nadimke. Hoćeš li da ga provjerim?« Već je vadila mobitel iz torbice. »Ako baterija još može izdržati«, odgovori joj, osjetivši da joj je potrebno nešto kako bi skrenula misli od onoga što se zbilo u kući Bennetta. »Ili mogu nazvati Stevie da ona provjeri.« Ona uključi telefon u automobilski punjač. »Ovo će upaliti.« Napisala je tekst i pričekala. »Dobila sam nekoliko odgovora za Malcoma Edwardsa.« On baci pogled na telefon. Lucy se udubila u podatke na ekranu. Vratile su joj se snaga i usredotočenost. Brujila je energijom, baš kao što je maloprije odisala povrijeñenošću. To što se toliko lako mogla usredotočiti bilo je zaista dojmljivo. On je to morao naučiti u vojsci, dok bi u zasjedi sjedio satima, čekajući da mu pred nišanom proñe meta. U to se vrijeme morao moći usredotočiti za treptaj oka, i to nije bilo lako. No ni jedan dio toga posla nije bio lagan. Zato i nije previše volio o tome misliti.

»I Malcom Edwards ima profil na Facebooku?« upita. »Ne, ali postoje neki članci o nesreći. U ovoj piše da je zadnji put viñen kako se ukrcava na svoju jahtu Carrie On. To je igra riječima, jer mu se i žena zvala Carrie.« »Žena?« »Da. Nestala je u isto vrijeme. Postojala su nagañanja da je on počinio samoubojstvo, ali svi se slažu da njezin život on nikada ne bi izložio opasnosti.« »Što se onda dogodilo?« »Došla je oluja. Iz bliskog izvora doznalo se da Malcom u svojem stanju ne bi mogao upravljati užadima od jedara. Imao je rak u završnom stadiju.« »To je rekao i gospodin Bennett. Što je sa ženom, Carrie?« »Nitko nije siguran gdje je ona nestala. U ovome se članku nagaña da je u to vrijeme bila s njim. Nije se pojavila na ostavinskoj raspravi.« »A brod?« »Obalna straža provela je temeljitu potragu, ali nisu ništa pronašli.« »Hm«, reče J. D. »Čovjek bi očekivao da će nešto naći.« »Istina. Ali ovdje kažu da je Obalna straža upozorila ostale jedriličare i jahtaše na snažne struje. Misle da je brod odvučen na pučinu i potopljen.« »Da, ali bilo bi za očekivati da more donese nešto do obale. Daske ili nešto slično.« Ona slegne ramenima. »Slažem se. U članku piše da je imanje ostavio supruzi, ali zato što je ona nestala s njim, sve je otišlo crkvi Božanskog oprosta.« To što su se ta dva muškarca poznavala u mladosti i što su umrli u samo nekoliko mjeseci mogla je biti čista slučajnost. No Russell je ubijen, a njegov je otac postao neobično šutljiv na spomen drugog muškarca. Biti »izgubljen na moru« mogao bi biti prikladan način da se nekoga riješi. No opet, sve je jednostavno mogla biti slučajnost. »Ako se radilo o dovoljno velikom iznosu«, reče, »crkva je možda imala motiv.«

»Možda. Evo njegove osmrtnice. Njegova i Carriena misa zadušnica bila je prošli tjedan.« Malcom Edwards roñen je u Anderson Ferryju u Marylandu, gdje je pohañao srednju školu, briljirao u nogometu i...« Ona zamuca. »I?« potakne je J. D. »Bio je u all-star momčadi«, reče, neobično napeto. »Osvojili su prvenstvo kada je pohañao završnu godinu.« Ona snažno pročisti grlo. »Nemaju nasljednika. On i Carrie nisu imali djece, a njegovi su roditelji umrli davno.« Lucy ušuti, zureći u ekran mobitela i grizući donju usnu. »Što je toliko važno u vezi s tim prvenstvom, Lucy?« Ona skrušeno sklopi ruke u krilu. »Moj je brat sudjelovao na tom prvenstvu. Bio je najkorisniji igrač.« »Ozbiljno? Gdje je sada tvoj brat?« »Poginuo je kada mi je bilo četrnaest. U godini kada je momčad osvojila prvenstvo.« »Žao mi je«, odgovori J. D. ali misli su mu se već kovitlale glavom. Edwards i Lucyn brat igrali su u istoj momčadi. Ubojica se grubo poigrao s Lucy nakon što je ubio Russella Bennetta, koji je poznavao Edwardsa. »To je bilo davno«, reče. »Na smrtovnici je fotografija Malcoma u trenirci srednjoškolske momčadi. Ja sam ga poznavala pod imenom Butch. Igrao je u obrani. Bio je prijatelj mojeg brata.« »Je li Russ Bennett igrao u momčadi?« »Ne, iako mislim da je htio. To je bila velika stvar u Anderson Ferryju. Bio je to način da pobjegneš, ako si bio dečko.« »A djevojke? Kako su one mogle >pobjeći
»Katkad stare boli ne prestaju.« Toga je bio veoma svjestan. Ona kimne. »Da.« »A pretpostavljam da ti povratak u staru četvrt nije pomogao.« Ona napravi grimasu. »Ne, nije.« »Jesu li tvoj brat i Russ Bennett bili isto godište?« Lucy se okrene i zagleda se u njegov profil. »Da, bili su u istom razredu. Kao i Malcom Edwards. Zašto me uopće pitaš o Malcomu?« »Rekao sam ti. Gospoña Westcott ga je spomenula.« »I mene je nazvala nepoželjnom. Mislila sam da bi te to trebalo zabrinjavati više od neke nesretne igre slučajnosti, osobito nakon... Pa, nakon onoga što se danas dogodilo.« »Misliš kada sam te poljubio? I kada si ti poljubila mene?« Njezini se obrazi zažare. »Da. Možda nisi trebao. Možda sam nepoželjna.« Rekla je to u obrambenom stavu, kao da ga izaziva da se složi. »Znam da nisi.« Ona podigne obrve. »A kako bi ti to mogao znati?.« On slegne ramenima. »Jer te ja želim.« Ona se krene nasmiješiti, ali snažno odmahne glavom. »Ne, mislim ozbiljno. Kako znaš da Westcottica nije bila u pravu. Ja bih mogla biti... jednostavno loša. Ne možeš znati.« »Ne slažem se. Da si loša, ne bi te bilo briga za starčeve noge.« On je oklijevao, a potom ponovo slegne ramenima. »Niti bi plakala nad tijelom djevojčice koju nisi poznavala.« »I ti si«, promrmlja ona. Nije skidao pogled s ceste. »Jesam. I pitao sam se nad koliko si još žrtava plakala kada te nitko nije gledao.« »Nad mnogima«, rekla je, toliko tiho da je gotovo nije čuo. »Zašto si pitao za Malcoma?« Promjena teme bila je namjerna. Došao je preblizu, ponovo. Odlučio je prići još bliže. »Zato što je, kada je Westcottica spomenula njegovo ime, gospodin Bennett reagirao.« Ona se namršti. »Kako točno?«

»Smrznuo se. Izgledao je krivo.« On je pogleda u oči. »A potom se požurio ispratiti te.« »Ti misliš da postoji povezanost izmeñu Russova ubojstva i Malcomove smrti? I da gospodin B. zna o čemu se radi?« Ona odmahne glavom. »Ne. Jednostavno... ne.« »U redu«, odgovori on tiho, vrativši pozornost na cestu. »U redu«, ponovi ona glasno. »Onda, što ćeš sljedeće učiniti?« Provjeriti Malcoma Edwardsa i oca Russella Bennetta, pomisli on. »Provjeriti bivše djevojke«, reče, »pronaći sva postrojenja za preradu hrane s golemim zamrzivačima i nadati se da će Drew na onoj kutiji ili tvojem autu pronaći otiske koji se mogu iskoristiti.« »Zaista misliš da je ta osoba ostavila otiske?« upita ona mrko. »Ne. Nadam se da ću, kada se vratim, već imati popis Bennettovih poziva.« Nadao se da će ispis telefonskih poziva ponuditi neki ključ zagonetke. »Moram otkriti s kime se nalazio one nedjelje kada je nestao. Nadajmo se da ćeš ti sutra otkriti još nešto na Bennettovu tijelu.« »Ostavi me u mrtvačnici. Večeras još imam vremena raditi na njemu.« »Ne. Ne želim da ondje budeš sama.« »Neću biti sama. Alan i Ruby su na dužnosti, a imamo i čuvara. Moraš me katkad ostaviti samu.« Ona podigne obrvu. »Osim ako ne želiš stajati pokraj mene dok režem mrtvace. Mulhauser kaže da ih u zamrzivaču ima četiri koja čekaju mene. Možeš držati zdjelu dok im budem vadila mozak. Učini nešto kao... plop.« On je pogleda s gañenjem i teško proguta. »To je osveta što sam te maloprije prevario.« »Tako nekako«, ona se velikodušno složi. »Jesi li se sada osvetila?« Ona se nasmiješi, što ga ohrabri. »Tako nekako.« »U redu. Ostavit ću te tvojim pilama za kosti. Moram provjeriti pozive.« Ona kimne kao da se dobro zabavlja. »To sam i mislila.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 20:00

On se prevrne na leña, teško dišući. Pogriješio je. Susie je bila mnogo bolja u seksu nego u laganju. »Nevjerojatno«, zaprede Susie i on joj gotovo povjerava. »Oba puta.« »Onda, jesi li mu se vratila?« upita je on. »Kome?« »Tvojem dečku. Onome koji te je prevario.« Ona se zahihoće. »Da, jesam.« »Kako će doznati?« Ona sjedne, zbunjeno ga pogledavši. »Što?« »Kako će znati da si mu se osvetila?« »Zašto se o tome brineš?« On slegne ramenima. »Iz razonode.« »Zgodan si, ali čudan«, reče ona. Odmakne kosu i na vratu lagano dotakne modricu od poljupca koja je ubrzano tamnjela. »Ovo mi se čini kao pošteni ljubavni ugriz.« »Zaista jest«, složi se on otegnutim naglaskom. »To je tvoj dokaz?« »Poslužit će«, reče ona, pa se preokrene, napola viseći s kreveta, što njemu pruži lijep pogled na zgodnu stražnjicu. Čuo je zveckanje ključeva pa se podigne na lakat da pogleda preko kreveta što čini. Zaprepasti se. Pretraživala je džepove njegovih hlača. Razbjesni se i zgrabi je pa joj ruku povuče na leña. »Što to dovraga radiš?« zareži, a ona iskolači oči od straha. Ona podigne ruku u kojoj je stezala kutiju cigareta Marlboro. »Tražim pljugu.« Oslobodi se njegova stiska. »Što si ti, nekakav manijak?« Da samo znaš, mala. On duboko udahne i uzme zgnječenu kutiju cigareta iz njezine rake. »Nisam, ali ne bi trebala kopati po tuñim džepovima.« Ona kimne i odmakne se. »Oprosti«, zacvili. »Namirisala sam dim na tvojoj jakni. Pretpostavila sam da bi mogao imati cigarete.« »Ne smiješ ih pušiti.« To su bile cigarete koje je kupio posebno za Ryana, kada doñe po majčino tijelo. Nadao se da će Ryan cijeniti tu simboliku. Marlboro za čovjeka koji je radio na ranču.

One će ispeći sljedeće slovo na Ryanovim leñima. A ja ću se pobrinuti za to da boli. Jako. Susie ga je sumnjičavo promatrala i on shvati da je prenaglo odgovorio. »Ovo je nepušačka soba«, doda tiše. Ustane i stane skupljati odjeću razbacanu po sobi. »Istuširat ću se.« Ona skrene pogled. »Smijem li ja prva u kupaonicu?« upita ukočeno. On uzrujano uzdahne. »Požuri se. Moram ići.« Ispostaviti tijelo. Ona podigne minisuknju i tange koje su završile pod krevetom. Zgrabivši košulju i torbicu, požuri se u kupaonicu. »Požurit ću se.« On zabije zgnječene cigarete u džep od hlača. Morat će kupiti novu kutiju. Savila ih je. Trebao je lijepe ravne cigarete kako bi na Ryanovim leñima napravio jednolične opekline. Dok je vadio ruku iz džepa, odjednom se smrzne. Nešto je nedostajalo. Njegova kreditna kartica. Toliko mu se žurilo poševiti sa Susie da je nije vratio u novčanik. Je li? Nije bila u njegovu džepu. Ali ni njegov novčanik. Kučka mi je ukrala novčanik. Zurio je u vrata kupaonice skamenjen od bijesa. Vjerojatno ju je uzela kada mu je skidala hlače u odglumljenoj navali strasti, a potom ju je skrila svojom suknjom. Sve kreditne kartice i osobne iskaznice koje je uzeo od žrtava bile su u tom novčaniku. Bilo je samo pitanje vremena kada će se neko od njihovih imena pojaviti na vijestima. A vidjela je i njegovu iskaznicu na ime Teda Gamblea. Nije joj mogao dopustiti da kaže. Izvadi je odande. Tiho. Navukao je hlače, a potom izvadio dva predmeta iz džepa jakne i opušteno otvorio vrata kupaonice. Još je bila gola. Klečala je na podu, koristeći se poklopcem zahoda kao stolom. Okrenula se, a uzvik bijesa utihne kada ugleda predmete u njegovim rukama. Ponovo iskolači oči, isprva od straha, a potom od bijesnog prihvaćanja sudbine. »Dovraga. Obično mogu namirisati policajca na kilometre.« Ona podigne obrve. »Ovdje imaš još mnogo osobnih iskaznica, policajče Pullman. Pitam se zašto.«

On joj pištoljem pokaže prema krevetu. »Sjedni na krevet tako da ti mogu vidjeti rake.« Ona posluša. On spusti policijsku značku Newport Newsa u džep od jakne pa uzme natrag svoje kartice i papir na kojem je pisala. Zapravo je više šarala nego pisala. Kartica na ime Teda Gamblea bila je ispod papira, a olovkom je na staromodni način precrtala broj. Baci njezinu odjeću na krevet. »Odjeni se«, reče, i dalje držeći pištolj. Ona navuče gaćice, stisnute čeljusti. »Hoćeš li me uhititi ili što?« »To ovisi o tebi. Dolje ću se odjaviti, platiti za sobu u gotovini tako da recepcionar može otkazati naplatu preko kartice. Ako budeš surañivala, pustit ću te.« Ona sumnjičavo zaškilji. »Bez prijave?« Nasmiješi joj se. »Bez prijave.« Ona razmisli. »To mogu preživjeti.« Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3. svibnja, 20:00 Clay je sjedio u automobilu ispred stana gospoñe Klein po drugi put toga dana, ljut i umoran. U proteklih nekoliko sati otkako je stigao nije se nimalo približio otkrivanju Margo Winchester. Zapravo je u vezi s tim otišao nekoliko koraka unatrag. Posljednjih nekoliko sati nije prošlo dobro. Službenica u mrtvačnici je, na nesreću, obavila svoj posao. Dragim riječima, nije mu otkrila ništa korisno. Ušao je ondje tražeći vijesti o svojem šurjaku koji je nestao dok je bio na godišnjem. Službenici je rekao da pretražuje sve bolnice i mrtvačnice. Dao je opis Evana Reardona, ali službenica nije imala podatke o takvoj nepoznatoj osobi. Tijelo pronañeno u spaljenoj kući moralo je biti dovezeno u tu mrtvačnicu. Prema tome što u njezinu pogledu nije bilo ni najmanje zanimanja zaključio je da se njegov opis u tolikoj mjeri ne poklapa s opisom žrtve da tu mogućnost može odmah otpisati ili da zapravo već znaju tko je žrtva. Što bi značilo da Evan zapravo nije mrtav. A to je Claya mučilo čak i više nego da je Evan pao kao žrtva lude žene koja ga je uhodila.

Ako je Evan živ, morat će mnogo toga objasniti. Gledano sa svih stajališta, Clay nije dospio nikamo, a Evana i dalje nije bilo. Zazvoni mu mobitel. On ga zgrabi nadajući se da je to Nicki, ali bila je Alyssa. Neugodan predosjećaj postane još jači. Gdje je Nicki? I što je učinila? Nisu joj mogli promaći svi ovi znaci. Nešto jako nije bilo u redu. »Jesi li je pronašla?« upita Clay bez pozdrava. »Ne, a zovem hotele već tri sata. Ako je Nicki u Ocean Cityju, ne odsjeda ni u jednom od svojih uobičajenih prenoćišta ni u nekom od većih hotela.« »Možda je kod nekoga ili se nije prijavila pod svojim imenom.« »Što ako joj se nešto dogodilo, Clay? Možda je ozlijeñena.« Ili gore. U glavi mu se već stvorila slika. Možda leži u mrtvačnici, ubijena od ruke nekih od svojih ljubavnika za jednu noć. Ili od vlastite ruke. Zaklopi oči. Ponašala se jako čudno prije nego što je otišla. Trebao sam znati. Trebao sam pitati. Trebao sam zabadati nos. »Pokušaj pod Nicki Triton. To joj je bilo prezime dok je bila udana. Katkad se njime još koristi.« Ali posljednji put kada je to učinila bilo je kada je morala napustiti washingtonsku policiju i kada se odala opijanju koje je trajalo danima. Clay ju je našao nakon što su ga nazvali njezini roditelji, ludi od brige što je ne mogu pronaći. Clay ju je otrijeznio i ponudio joj posao u njegovoj agenciji. Druga prilika. Sve je krenulo nabolje. Do sada. Sada je sve krenulo k vragu. »Imamo druge probleme. Pronašao sam Margo.« »Kako?« upita Alyssa. »Pronašao sam njezina oca policajca. U službi je u drugom gradu.« »Onda je to dobro, zar ne? Pronašao si je.« »Ne, nije dobro. Margo je već četiri mjeseca zatvorena na odvikavanju. Nalazi se u privatnoj ustanovi, a njezini su roditelji uzeli hipoteku na kuću kako bi to mogli plaćati. Jedan od susjeda njezinih roditelja mi je to rekao. Prava Margo ima kriminalni dosje zbog napada i zaista izgleda kao žena s kojom se Nicki ovdje susrela prije dva

mjeseca. Ali to nije žena koju tražimo. A Evan nije muškarac koji je ovdje poginuo u požaru prošloga tjedna.« Alyssa polako izdahne. »Evan nas je izigrao.« »Izigrao je Nicki«, reče. »I mene. Ti nisi ništa pogriješila.« »I što sada?« »Pronaći ću ženu s kojom se Nicki sastala. Plesala je u klubu na plaži, ali on se otvara tek u devet. Pokušat ću sada pronaći unuku gospoñe Klein.« Podigne pogled prema ulaznim vratima stana gospoñe Klein, nadajući se da će ovaj posjet proći bolje nego prethodni. »Što da ja radim?« »I dalje zovi hotele u Ocean Cityju. Usredotoči se na područje blizu šetnice.« »Kako uopće znaš da je ondje, Clay?« »Njezin je auto ondje.« Nastupi trenutak tišine. »Možeš pronaći njezin auto?« »Da. A ona može pronaći moj. To je u svrhu zaštite, ako se nañemo u prilici s kojom se ne možemo nositi. Tvoj automobil ne pratimo, ako te to brine.« »Zapravo, malo me jest zabrinulo. Clay...« Oklijevala je. »Trebam li zvati bolnice ili policiju?« Bio je zabrinut zbog pomisli da je Nicki trebala prepoznati nedosljednost u Evanovoj priči. Ali što si učinila, Nic? »Ne policiju. Ne još. Ali pokušaj s bolnicama.« Natjera se da izgovori sljedeću rečenicu. »Ja ću zvati mrtvačnice.« »Žao mi je«, prošapće Alyssa. »Ti nisi ništa učinila«, reče on grubo. »Moram ići. Nazovi me ako što doznaš.« Odagnavši misli na mrtvačnicu, popne se stubama do stana gospoñe Klein i zalupa kucalom. Iznutra se ništa nije čulo. Vidio je da joj je vani parkiran automobil, što je značilo da je vjerojatno kod kuće. »Gospoño Klein?« pozove. »Ne želim vam smetati, ali još tražim istu ženu. Zaista bih morao razgovarati s vašom unukom. Mislim da je poznaje, a znam da su obje bile ovdje. Vaša unuka ima tetovažu kobre.« Nije bilo odgovora. »Gospoño Klein? Jeste li dobro?« Smrzne se kada začuje korake iza sebe. Polako se okrene i susretne s dva uni-

formirana policajca koja su se uspinjala stubama. Kako je moguće da su tako brzo stigli? Osim ako vid gospoñe Klein nije bio bolji nego što je mislio, pa je ugledala njegov automobil na parkiralištu. »Gospodine?« reče jedan od njih. »Postoji li kakav problem?« »Ne. Ali pretpostavljam da sam preplašio stanarku«, reče Clay. »To mi nije bila namjera. Tražim podatke o njezinoj unuci.« »Tako smo čuli«, reče isti policajac. »Hoćete li se, molim vas, odmaknuti od vrata?« Clay posluša, držeći ruke tako da ih mogu vidjeti. Iza njega se otvore vrata i on pogleda gospoñu Klein koja je virila iza njih. »Rekla sam vam da ću zvati policiju«, reče zadovoljno. Clay uzdahne. »U redu. Odlazim. Ne želim nikakve nevolje.« »Za to je sada malo prekasno, gospodine«, reče dragi policajac. »Morate poći s nama.« Clay korakne unazad. »Kamo? Zašto?« »U stanicu«, reče drugi policajac. »Jesam li uhićen?« upita Clay. »Ne«, reče prvi policajac. Bio je stariji i, kako se Clay nadao, mudriji. »Gospodine Maynard, vi odgovarate opisu osobe koja je maloprije posjetila mrtvačnicu.« Clay podigne obrve u čuñenju. Njegova su pitanja privukla nečiju pozornost. »Nisam počinio nikakav zločin.« Zapravo. Malo je iskrivio istinu, ali to je bilo sve. Drugi policajac mirno kimne. »Onda vam ne bi trebalo smetati da svratite u stanicu i odgovorite na nekoliko pitanja.« Clay pusti ruke da mu padnu uz bokove. Čovjek se ponio baš onako kako bi se ponio i on sam kada je nosio značku »U redu. Vozit ću iza vas u svojem automobilu.« Mladi se policajac krene pobuniti, ali stariji ga zaustavi pogledom. »To će biti u redu, gospodine Maynard«, reče. »Ovamo, molim vas.« Clay ponovno uzdahne. Ovaj je dan zaista krenuo u krivo.

JEDANAEST

Baltimore Ponedjeljak, 3. svibnja, 21:15 J. D. je odmahivao glavom kada s autoceste skrene na izlaznu cestu koja je vodila prema mrtvačnici. »Neću se predomisliti, pa nemoj ni pokušavati.« Lucyno zaprepaštenje kada je u njegovu automobilu otkrila CD lokalne glazbene skupine potaknulo je živu raspravu o zaslugama svih lokalnih bendova. Cijeli je sat jednostavno uživala u razgovoru s nekim muškarcem, prvi put nakon veoma mnogo vremena. Posljednji sat koji su proveli u zajedničkom društvu bio je zapravo zabavan. Zaustavili su se u restoranu gdje su kroz prozor automobila naručili večeru. Ništa otmjeno ni pretenciozno. Slušali su glazbu i razgovarali, o svemu i ni o čemu posebno. Pogotovo ne o slučaju ili o gospoñi Westcott ili Lucynu bratu i njegovim prijateljima. Što je duboko cijenila. Takoñer je cijenila to što se razumije u sve vrste glazbe. Zato se i zapitala što bi mislio o njezinoj glazbi. Ako sve krene dobro, onda... Jednoga dana možda mu i to otkrijem. Jednoga dana. Ali sada mu je odmahivala glavom, ne slažući se s njegovom ocjenom mjesnih talenata. »Ne mogu ti bolji biti Bromo Bay od Silver Fisha. Molim te.« On slegne ramenima. »Glavni gitarist u Bromu ima finiji rad prstiju.« Ona uzdahne. »Ali to nije najvažnije, J. D.« Skrenuo je u garažu pokraj mrtvačnice. »A što jest?« »Rad prstiju samo je tehnika. Svaki pristojan glazbenik može usavršiti tehniku. Bromo ne svira s dušom, a golema je razlika izmeñu dobre tehnike i sviranja s dušom.«

»Pretpostavljam da ću se ipak morati složiti s glazbenikom u ovom automobilu.« Pronašao je parkirališno mjesto, a potom posegne za njezinom rukom i palcem joj prijeñe preko žuljevitih vršaka prstiju. »Osjetio sam žuljeve. Rekla si da je gospodin Pugh bio tvoj učitelj glazbe.« Lagani razgovor najednom je završio i on ju je gledao prodornošću koja je jamčila da ona više nikada neće osjećati hladnoću. »U srednjoj školi«, reče. »Što sviraš?« »Uglavnom violinu«, okolišala je, uzrujana neobuzdanom željom da mu kaže za klub. I njezinu glazbu. Kako bi vidjela njegovu reakciju. Možda kako bi pridobila njegovo odobravanje. »Uzela si samo nekoliko stvari iz stana danas. Jedna od njih bila je violina.« Ona se namršti. »Dežurna policajka ti je rekla što sam uzela iz stana?« »Takav je postupak«, reče on. »Nemoj se uznemiravati. Takoñer je rekla da je jedna susjeda spomenula tvoje koncerte. Što je s time mislila?« »Sviram za gospodina Pugha kada je uznemiren. To ga smiruje. Snimila sam glazbu za Barb koju mu može puštati kada ja nisam ondje.« On ju je još kratko vrijeme proučavao, a potom izañe iz automobila. »Otpratit ću te do ureda.« Otvori vrata i još je jedanput povuče na noge. No ovaj je put samo stajao i proučavao joj lice. Obrazi su joj se zažarili pred njegovim prodornim očima i ona spusti pogled na čvor njegove kravate, dok joj je srce tuklo u ušima. »Hvala ti«, prošapće. »Trebala sam ondje biti za Bennette, iako nije završilo kako sam mislila. Hvala ti što si mi skrenuo misli s neugodnih stvari, barem nakratko.« »Lucy.« On joj prstom podigne bradu tako da im se pogledi susretnu. Nije se smiješio i zamijetila je da je nervozan koliko i ona. »Cijelim putem natrag mislio sam o onome što se dogodilo. Kada sam te poljubio. I kada si mi ti uzvratila.«

Krv joj jurnu prema dolje i cijela joj se utroba zgrči. »Jesam, nisam li?« »Jesi.« On se nagne bliže sve dok joj pred očima nije bilo samo tamno plavetnilo. »Nadam se da ćeš to ponoviti.« »Ja...« Nije bila sigurna što da kaže, ali nije bilo ni važno. Usta su mu bila na njezinima, topla i zahtjevna i veoma privlačna. S rukama u njezinoj kosi, pomaknuo joj je glavu u jednu, pa u drugu stranu, nižući jedan predivan trenutak za drugim. Ali nešto je nedostajalo. Trebalo joj je više. Čula je samu sebe kako stenje i on eksplodira. Vješto zavoñenje prijeñe u divlju strast. Rukama joj prijeñe po stranama tijela, zaustavivši se da joj obujmi grudi, palcima joj pogladivši bradavice kroz previše slojeva tkanine, pretražujući joj tijelo dok se ne zaustavi na stražnjici, gnječeći je gotovo očajnički. Podignuo ju je na prste, zarobivši je izmeñu svojeg uzbuñenog tijela i hladnog automobila. Pomicao je bokove i ona naglo uhvati dah kada ga osjeti. Potpuno. Rekao je da je smatra poželjnom. I nije lagao. Ni malo. Pokušala se primaknuti bliže, preklinjući usku suknju po dragi puta toga dana. On grleno zagunña i otrgne usta, teško dišući u njezinu sljepoočnicu. Jedno su vrijeme stajali jedno uz drugo, teško dišući. On savije ruke i prstima joj zadigne suknju. »Mrzim ovu suknju«, reče. »I ja.« On se povuče unatrag dovoljno da se može zagledati u njezine oči. Pogled mu je bio prodoran. Vreo. Lucy je začarano zurila. Narkotičan. »Želim da je skineš«, prošapće. Ona teško proguta. Srce joj je tuklo, a tijelo gorjelo od želje. Željela ga je. Jako. Daleko jače nego što je bilo pametno. »I ja.« Oči mu opasno bijesnu. »Nisam dugo bio s nekim. Imao sam samo posao. A onda, jutros, vidio sam tebe i...« » I? «

»Kao da me je pogodio vlak. Odjednom... Sve je kao... K vragu, ne znam.« »Odjednom kao da si ponovo oživio?« upita ona tiho. U njegovim gorućim očima bljesne olakšanje. »Bojim se da te požurujem. Da ću sve upropastiti.« »Znam. Ja ne izlazim često. Nisam sigurna kako se s ovime nositi.« On položi obrve na njezine. »Ali me želiš?« polagano promrmlja. Cijelo joj se tijelo zgrči, a potom pretvori u tekućinu. »Da. Tako mi svega. Ali je kasno. Oboje smo imali vrlo dug dan. Zašto ne bi otišao kući i malo odspavao?« »Htio sam isto reći za tebe.« »Ja ne mogu ići kući. Moram od Gwyn uzeti ključ njezina stana.« On je oklijevao. »Ja imam veliku kuću. Mnogo prostora.« Lucy zaklopi oči, boreći se protiv nagona da učini ono što želi. I za nju je prošlo previše vremena. »Znaš li koliko mi to zvuči primamljivo?« »O, da«, reče on nestašno dok je ona otvarala oči pred njegovim smiješkom. »Previše, prebrzo?« upita je i ona kimne. »Onda barem da te odvezem do moje kuće da uzmeš auto, pa ću te otpratiti do stana tvoje prijateljice.« Ona se trzne. »Misliš na auto koji je pripadao tvojoj ženi?« »Kako si znala?« »Nisam, sve do sad«, reče šuplje. »Zaista, pogodila sam.« J. D. se namršti. »Mislio sam da smo bili izravnali račune. Znaš, s mozgovima koji ispadaju u zdjelice.« Ona se nasmije. »Rekla sam >tako nekako<. Sada smo ih izravnali.« »U redu«, on zagunña, ali su mu se oči smiješile. »Ali treba ti automobil. Policija će tvoj zadržati možda danima, osobito ako nešto pronañu.« »Što znamo da neće«, reče. »Ali svejedno ne mogu posuditi tvoj. Voziti automobil tvoje bivše žene bilo bi previše jezovito. Thorne

ima jedan koji ne vozi.« Ona posegne u džep od jakne za telefonom. »Poslao mi je poruku dok smo se vozili natrag. Njegov je auto parkiran na mjestu 62, a ključ je ostavio kod Alana u mrtvačnici.« »Hoćeš li me nazvati kada budeš spremna otići, tako da barem znam da si do Gwyn sretno stigla? Neću ostati. Neću ni pitati. Obećavam.« Ona pomisli na ranu u obliku broja jedan na Russovim leñima. »Da.« »Onda ću se i ja vratiti u ured i provjeriti ispise poziva dok ti ne budeš spremna za polazak.« Čekala je da sa sjedala makne veću torbu na betonski pod, pa posegne za manjom u kojoj je bila njezina violina. »Ja ću to uzeti«, reče pa pomakne u stranu njegovu odjeću koja se prevrnula s hrpe na sjedalo da otkrije svoju torbu. »To nije...« Lucy naglo stane. To uopće nije bila hrpa odjeće. Ispod hlača i jakni žarkih boja nalazila se kaciga. Zurila je u nju kao da je zmija, spremna da je ugrize. Tijelo joj se smrzne, a u ušima joj zalupa srce. Znala je točno što je to. Vidjela je na stotine takvih kaciga. I sama je takve kacige nosila. On je vozio utrke. Motociklističke. Vozio je motociklističke utrke. Lucy zgrabi svoju torbu i odmakne se korak, pokušavajući se sjetiti o čemu je govorila. »Ovaj, teška«, reče. »Moja torba nije teška. Čija je to kaciga?« On zbunjeno pogleda preko njezina ramena. »Moja. Zašto?« Znala sam. Osjetila je tragača za uzbuñenjima čim ga je prvi put vidjela. Zašto nisam vjerovala predosjećaju? Zato što je slušala druge dijelove svojeg tijela. »Samo sam znatiželjna«, protisne. Bježi brzo. Krene prema mrtvačnici, stežući vrećastu torbu na prsima toliko da je jedva mogla disati. »Lucy? Lucy, čekaj.« On zalupi vratima automobila i potrči da je sustigne, dok su mu koraci odjekivali u tišini. »Lucy.« Dotrči do nje namršten, lako uhvativši korak s njezinim. »Ostavila si torbicu.« Ona uspori, prebaci torbu preko ramena pa mu iz ruku uzme torbicu i nastavi hodati. »Hvala ti. Zaista moram ići.«

»A ja te zaista moram otpratiti«, reče on mnogo strože. »Što je s tobom? Što se maloprije dogodilo?« »Ništa«, slaže. »Samo sam se sjetila nekih testova koje sam započela jutros i za koje je već odavno vrijeme da se očitaju. Ako to ne učinim uskoro, morat ću sve raditi ispočetka.« Samo se makni. I za ime Boga, nemoj ga više poljubiti. J. D. je zgrabi za raku i nježno povuče. »Lucy, stani.« Bili su gotovo kod mrtvačnice. »Ne mogu. Moram spasiti te testove inače ćeš ujutro biti vrlo nesretan inspektor.« S prisiljenim osmijehom se oslobodi. On je kratko ostao stajati, a potom se zatrči za njom i sustigne je kod vrata. Ona značkom mahne pred čitačem i vrata se otvore. »Lucy. Dovraga.« J. D. zaustavi vrata kada ih ona povuče da ih zatvori. »Stani. Što nije u redu? Nemoj mi reći ništa. Samo si bacila pogled na kacigu i počela bježati. Što se dogodilo?« Ona udahne i nabroji do deset. »Voziš li motociklističke utrke?« On skupi obrve. »Jesam, prije. Zašto?« Lucy ispravi leña. »Hoćeš li se ponovno utrkivati?« J. D. zaškilji »Možda. Ne znam. Zašto?« Ona se sabere i pokuša smisliti odgovor koji bi on mogao prihvatiti. »Znaš li koliko autopsija obavim na budalama koji se utrkuju motociklima?« To ga uvrijedi. »Nosio sam kacigu. Onu kacigu.« »Pa?« reče ona, sileći se da zvuči strogo. »To samo znači da ćeš svoj zgnječeni mozak obzirno zadržati u kacigi kako bi ga netko poput mene mogao pregledati, umjesto da stvoriš šarenu mrlju na autocesti koju bi moji tehničari skupili u vrećicu. U svakom si slučaju jednako mrtav. Moram ići.« Uzme kovčeg iz njegove ruke i stane ga vući u zgradu. »Hvala ti na svemu. Neću te zadržavati.« »Ma, čekaj.« Čvrsto je stisne za rame. »Nazovi me kada budeš spremna otići, u redu? Doći ću i otpratiti te do automobila i poslije do Gwyn.« Ona vedro kimne, ne namjeravajući ga ikada više nazvati. Pronaći će nekoga drugoga da je otprati. »Hvala.« Brzo ode do dizala, vukući kovčeg za sobom. Uskoro se uspinjala zgradom, dok joj je

pred očima lebdjelo začuñeno J. D.-jevo lice prije nego što su se vrata dizala zatvorila. Lucy se svom težinom osloni na hladan čelični zid. Jedva je uspjela izmaći. Samo što nije pobjegla nedirnuta. Poljubio ju je i ona mu je uzvratila. Bio je dobar čovjek, s dobrim srcem. Ali je bio opasan. Mnogo više za nju nego za samoga sebe. Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3. svibnja, 21:15 Clay je nestrpljivo bubnjao prstima po metalnom stolu u sobi za ispitivanja. Već je čekao sat vremena. Stariji, mudriji policajac uzeo mu je pištolj, dao mu potvrdu, pretražio mu torbu za spise, a potom mu je vratio jedva progovorivši koju riječ. Clay je bio zahvalan što je imao dovoljno soli u glavi da u hotelskom sefu zaključa Nickin dosje o slučaju. Jedine stvari koje je nosio u torbi bile su bilježnica i fotografija navodne Margo Winchester. Nemam vremena za ovo. Klub u kojem je Margo plesala sada se već otvorio. Ako je ondje, mora s njom razgovarati. Morao je pronaći Evana Reardona kako bi mogao otići u Ocean City i početi tražiti Nicki. Vrata se napokon otvore i u prostoriju uñe visok tamnokos muškarac u tamnomodrom odijelu. Bio je u kasnim tridesetima. Kravata mu je bila olabavljena, a gornje puce otkopčano. U jednoj je ruci držao čašicu od stiropora, a u drugoj žutu omotnicu. Šalicu je postavio pred Claya. »Grozna je, ali pretpostavljam da ste se navikli na lošu kavu s obzirom na to da ste radili u policiji«, reče muškarac i sjedne mu nasuprot. Gurne posjetnicu preko stola. »Ja sam Sherman.« Inspektor Richard Sherman, Odjel za umorstva, pisalo je na posjetnici. Zanimljivo. »Čije je tijelo ono u mrtvačnici?« upita Clay. Shermanova se usta iskrive ali ne na ljubazan način. »Nije vašega šogora. Osim ako nemate još koju bivšu ženu osim one s kojom sam razgovarao. Ona nema braće, a vi nemate sestara.«

Clay ga pogleda u čudu. »Zvali ste moju bivšu suprugu?« Nisu godinama razgovarali. »K vragu.« Sherman slegne ramenima. »Lagali ste mojoj službenici u mrtvačnici. Znam da ste nekoć bili policajac u Washingtonu. Znam da ste sada privatni istražitelj i da imate dozvolu za ono oružje. Ono što želim znati jest koga tražite.« »Radim u ime klijenta.« Clay se duboko nadao da Sherman ne zna kako je posjetio Sandy Reardon. Vjerojatno nije, osim ako ga gospodin Parker nije prijavio. Clay pomisli kako Parker policiji vjeruje manje nego on, tako da je to vjerojatno bilo sreñeno. »A-ha.« Sherman otvori žutu omotnicu i iz nje na stol izbaci fotografiju, a potom je gurne prema Clayu. »Tko je ona?« Clay pogleda fotografiju izbliza, a potom je naglo odgurne kada ga žuč zapeče u grlu. Margo. Ili bolje, ono što je od nje ostalo. »Bože.« »Nekoliko dana u zaljevu to učini od tijela.« Sherman preokrene snimku. »U svojoj torbi imate fotografiju koja nalikuje na ovu ženu.« Clay ne odgovori odmah. Razmišljao je. Ne bi imalo smisla to zanijekati. To bi mu čak moglo pomoći. »Policajac koji me je ovamo doveo ima dobro oko.« »Zaista ima. Pomoglo je što smo objavili crtež djevojke kako je mogla izgledati prije, na osnovi onoga što je od nje ostalo. Takoñer ima i dobar sluh pa je čuo kako gospoñi Klein govorite da tražite ženu. Tko je ona?« »Ne znam.« »Gospodine Maynard, molim vas, nemojte iskušavati moje strpljenje.« Clay se slabašno osmjehne. »To mi ne pada napamet. Znam tko je tvrdila da jest, ali večeras sam otkrio da je lagala.« »Ona je nekako povezana s vašim navodnim šogorom?« upita Sherman, u zraku rukama napravivši znak navodnika. »Možda. Više ne znam.« »Kakva ironija. U mrtvačnicu odete u potrazi za jednim tijelom, a pronañete drugo.« »Oh, da«, reče Clay gorko. »Ali zaista ne znam tko je ona.« »Onda, tko je tvrdila da jest?«

Clay je oklijevao, a potom slegne ramenima. »Žena pod imenom Margo Winchester.« »Kako ste znali da nije Margo?« »Susjed njezina oca rekao mu je da je Margo na rehabilitaciji i da je već neko vrijeme ondje nema.« »Razumijem. Moram znati tko je vaš navodni šogor. Vjerojatno mislite da je mrtav, s obzirom na to da ste ga tražili u mrtvačnici.« »Ne mogu vam reći. Povjerljivost izmeñu klijenta i privatnog istražitelja. Siguran sam da razumijete.« »Nije me briga za vašu povjerljivost«, hladno će Sherman. »U mrtvačnici imam mrtvu ženu koja je na neki način povezana s čovjekom koga tražite. Ako ne dobijem odgovor, mogao bih vas zadržati.« »Ali nećete«, reče Clay mirna glasa. »Ja nemam ništa sa smrću te djevojke.« Barem se nadao da nema. »Bio sam u Marylandu sve do danas. Ne možete me zadržati. Pustit ćete me, a potom me slijediti.« Slegne ramenima. »To bih ja učinio.« Shermana se to nije dojmilo. »Vi ste bivši policajac. Mislim da biste htjeli osobu koja je učinila ovo«, potapša fotografiju mrtve djevojke, »dovesti pred lice pravde.« »Želio bih. Samo što vam u tome ne mogu pomoći.« »Možda je to učinio vaš klijent.« »Kako znate da se nije jednostavno utopila?« odvrati Clay. On preko stola gurne još jednu fotografiju iz mrtvačnice, ovaj put krupnu snimku žrtvina vrata iz profila. »Razjapljena rana preko vrata malo mi je pomogla.« Clay se prisili pogledati. Nije mnogo ostalo, ali vidio je da je nož razrezao od jednog do dragog kraja, zavinuvši oko ženina desna uha. »Shvaćam.« Clay je proučavao inspektora isto kao i ovaj njega. Bilo je još nečega što inspektor nije spominjao. Sherman je bio previše napet. »Tko je poginuo u požaru?« tiho upita Clay. »Policajac imenom Ken Pullman«, reče on i nakrivi glavu. »To vas je iznenadilo.« Clay je bio svjestan da je njegovo zaprepaštenje bilo veoma vidljivo. Ken Pullman bio je policajac s kojim je Nicki razgovarala

prije nekoliko mjeseci. Onaj koji je potvrdio Evanove tvrdnje da je Margo opasna i da ga uhodi. Onaj za kojega je otac Sandy Reardon rekao da je Evanov najbolji prijatelj. »To nije bilo u novinama. Da sam znao, ne bih išao u mrtvačnicu.« »Tijelo Kena Pullmana toliko je izgorjelo da smo ga morali identificirati po zubalu. Upravo smo danas doznali identitet. Ali i njegov je vrat prerezan.« »S istim detaljem oko uha kao i kod žene?« Sherman sumorno kimne. »Sada vidite zašto moram doznati ime vašega klijenta. Clay zaklopi oči. Mrtav policajac, mrtva žena. A Evan je u sve bio upleten. »Vaughn Stanley«, reče. Tim će imenom kupiti malo vremena. Radilo se o lažnom identitetu koji je razvio s bivšim partnerom s kojim je radio prije Nic i njime se mogao služiti u ovakvim iznimnim slučajevima. To je bilo prvi put da ga je upotrijebio. Sherman ustane. »Hvala vam. Bit ćemo u kontaktu. Sada možete ići.« Baltimore Ponedjeljak, 3.svibnja, 21:45 »Čuješ li me sada?« upita Gwyn. Buka u pozadini naglo se utiša. Ušla je u klupski ured. »Da«, reče Lucy. Nazvala je Gwyn čim je stigla u mrtvačnicu. »Večeras ti je gužva.« »Svi znaju da si se vratila. Nadaju se da ćeš svratiti.« Lucy se namršti. »Kako znaju da sam se vratila?« »Vidjeli su me jučer kada sam s Royceom krenula po tebe u zračnu luku. Nisam znala da je to tako velika tajna.« »Nije bila dok se oko mene nisu počela pojavljivati tijela i ljudska srca.« »Pronašli ste ih još?« »Ne. Samo to jedno.« Lucy protrlja bolnu glavu. »Bože, kakav grozan dan.«

»Mislim da smo to već utvrdile. Sada doñi i sviraj. Znam da želiš.« »Želim. Gwyn, danas sam bila u Anderson Ferryju.« Nastupila je kratka tišina prije nego što Gwyn progovori. »Zašto?« »Kako bih Bennette obavijestila o Russu. Toliko sam im dugovala.« »Što se dogodilo kada ste došli?« »Zaskočila me gospoña Westcott.« »Bože, ta stara kučka. Zar već nije mrtva?« »Na moju žalost, nije. Nazvala me nepoželjnom ispred J.D.-ja.« »Tko je J. D.?« »Inspektor Fitzpatrick.« »Na njega ćemo se vratiti poslije. Sada se usredotočimo na tebe. Jesi li vidjela njih?« »Ne, ali oni su vidjeli mene.« Uzdahne. »Gledali su kroz prozor. Nisu izašli. Nisu rekli ni riječi.« Gwyn uzdahne za njom. »To je grozno, draga.« »Zar ne? I onda, uza sve to, J. D. Fitzpatrick me je poljubio. Dvaput.« »Opa, vratimo se njemu. Jesi li mu uzvratila?« upita je nestrpljivo. »Jesam. Ali onda sam na njegovu stražnjem sjedalu pronašla motociklističku kacigu.« »Ooh.« Ta je vijest zateče. »Možda nije njegova?« »Rekao je da jest. I to ne bilo kakva. Za motokros.« »Mhm«, promrmlja Gwyn. »Smijem li ga ja dobiti ako ga ti nećeš?« »Gwyn«, otrese se ona. »Ovo je ozbiljno.« »Zaista jest. Onda navuci haljinu i izlazi iz mrtvačnice. Thorne će te dopratiti. Naći ćete se kod tvojeg automobila. Njegova automobila, hoću reći. Onoga koji će ti posuditi.« »Hvala«, reče Lucy. »Vi ste tako dobri.« »Svi za jednoga, dušo.«

Ponedjeljak, 3. svibnja, 21:45 J. D. iz šalice iscijedi ostatak ustajale kave i iskrivi lice. Nadao se da će se doza kofeina iskupiti za grozan okus koji mu je sada ispunjao usta. To je bila zadnja šalica u vrču, a tko zna koliko je ondje uopće stajala. Cijeli je otvoreni ured Odjela za umorstva bio sada napušten, a on nije planirao ostati dovoljno dugo da bi mu se isplatilo pripraviti svježu kavu. Dlanovima protrlja lice, trznuvši se kada mu u džepu zazuji mobitel. Lucy je vjerojatno završila one testove, pomisli. Potom vidi da je poziv od Stevie. »Onda, je li se naša djevojčica oprostila s vrtićem?« upita, a Stevie se nasmije. »Oprostila se i sada je opijena šećerom od sladoleda kojim smo se potom počastile. Moja je mama pokušava uspavati. Cordelia se oduševila tvojim medaljonom. J. D., to je bio divan dar. Hvala ti.« J. D. se uzvrpolji, osjećajući nelagodu zbog njezinih pohvala. »Drago mi je. Jesi li dobila moju poruku?« »Jesam. Čini se da je kod Bennetta bilo uzbudljivo. Što se dogodilo?« On joj ukratko ispriča i ona tiho zazviždi. »A Lucy nije vidjela povezanost izmeñu Edwardsa i Bennetta? Njezin je brat mrtav dugo vremena, ali njoj je namješteno da pronañe Bennettovo tijelo.« »Mislim da ona to nije željela vidjeti«, reče J. D. »Ta se Westcottica zaista obrušila na nju. A gospodin Bennett nije pomogao.« »Oporavit će se ona. Možda samo treba prespavati. Kako je izgubila brata?« On nije bio toliko siguran da će se Lucy tako brzo oporaviti. Dobro je zapamtio izvještačeno vedar osmijeh koji je prilijepila na lice dok mu je mahala na pozdrav. Njegova ju je kaciga otjerala koliko god brzo su je noge nosile u onoj vražjoj uskoj suknji. Ali barem je znao zašto. Prva stvar koju je učinio vrativši se za svoj radni stol bila je da istraži smrt njezina brata. Pojmovi »Trask«, »nesreća«, »smrt«,

»Anderson Ferry« i »za sobom je ostavio Lucy« doveli su ga do osmrtnice njezina brata. Predosjećaj ga nije prevario. »Motociklistička nesreća. Poslao sam ti elektroničku poštu s poveznicom«, reče J. D. »Nisam pri računalu. Što piše?« J. D. klikne na prozorčić na ekranu i ponovno se lecne pred naslovom. »Bio je poznat pod nadimkom Buck, ali pravo mu je ime bilo Linus.« Stevie se nakašlja. »Roditelji su ih nazvali Lucy i Linus? Zaista?« »Da.« A ja sam mislio da je moje ime loše. Zapravo je i bilo, ali iz drugih razloga. »Linus je poginuo u motociklističkoj nesreći prije dvadeset jedne godine. Za sobom je ostavio roditelje, Rona i Kathy, i sestru Lucy. Tada joj je bilo četrnaest.« Što je ponešto razjasnilo situaciju. Večeras je poprilično grubo odbačena u prošlost. A njegova kaciga na stražnjem sjedalu bila je samo šlag na kraju. »Znači, nije umoren«, naglas je razmišljala Stevie. »Možda bi bilo previše misliti da su te tri smrti nekako povezane, ali možemo od toga početi. Što znamo o Edwardsima?« »Samo ono što sam pronašao na internetu. Bili su društveni i vrlo aktivni u zajednici. Pronašao sam njihove fotografije na raznim dogañanjima.« J. D. je listao stranice koje je ispisao. »Edwards je bio golfer i igrao je na svim dobrotvornim natjecanjima. Takoñer je bio jahtaš. Natjecao se u momčadi. Njegovo se ime često spominje na internetskoj stranici mjesnog jahtaškog kluba jer je sudjelovao u mnogim utrkama. Ali svi su dogañaji prestali prije godinu dana.« »Možda je tada otkrio da ima rak.« »Vjerojatno. Prije godinu dana njegovo se ime počelo pojavljivati vezano za razne donacije. Izdašne.« Te papire sada izvuče na vrh. »Evo jedne na pola milijuna dolara društvu za rak. Drugih pola milijuna za borbu protiv obiteljskog nasilja. To je samo ono što sam pronašao u kratko vrijeme. Moram pregledati još desetak priča.« »Još donacija?« »Većinom.« J. D. krene otvarati stranice na internetu povezane s Malcomom, a tada se namršti. »Evo još jedne vijesti.« Preleti

pogledom preko prvog odlomka i srce mu zakuca brže. »Stevie, bankovni račun Malcoma Edwardsa je počišćen.« »Baš kao i Bennettov«, reče ona nakon kratke stanke. »Zato je Helen Bennett mislila da smo je posjetili, jer je podnijela prijavu za prevaru.« »Točno. Ovdje kaže da je novac prenesen elektronički. Policija ga je pratila do inozemne tvrtke, a potom trag nestaje.« »Postoji li kakav kontakt?« upita ona s uzbuñenjem u glasu. »Ne. Samo državne policije Delawarea.« »Nazovimo ih odmah ujutro. Sada imamo pravu povezanost.« »I broj dva«, promrmlja J. D. »Molim?« »Ako je Edwards povezan s ovime, on je broj jedan, a Bennett zapravo broj dva.« »U pravu si. Zašto je onda na Bennettovim leñima otisnut broj jedan?« »I zašto u sve uplitati Lucy?« »Točno. Čudim se da sada nisi s njom.« »Ostavio sam je u mrtvačnici da obavi još neke testove. Trebala bi me nazvati kada završi, ali mislim da ću odmah onamo krenuti, samo da budem siguran.« »Zovi me budeš li me trebao. Vidimo se sutra prije Hyattova sastanka u osam.« »Doći ću.« J. D. počne zatvarati prozorčiće na ekranu računala. Zašto je Lucy meta? Njezina jedina veza je brat koji je poginuo prije više od dvadeset godina. Krene zatvoriti posljednji članak na ekranu, a potom mu u oči upadne jedan detalj. Nagne se bliže, škiljeći. Koji vrag? U članku je bila vijest o smrti Linusa Traska. Ponovo pročita adresu na kojoj je Linus živio u vrijeme smrti. Ulica je bila ista ona u kojoj su živjeli Bennetti, što i nije bilo čudno. Lucy je rekla da su bili susjedi. Ali kućni broj bio je samo za dva broja veći od onoga Bennetta. Oni su bili prvi susjedi. J. D. se sjeti očiju koje su ih promatrale dok su ulazili u automobil. Tko je živio u toj kući? On otvori internetsku stranicu

lokalne porezne uprave i upiše Linusovu adresu, a potom se nasloni u stolcu, mršteći se pred onim što je vidio. Kuća je još pripadala Ronu i Kathy Trask. Lucy je rekla da su joj roditelji mrtvi. Je li? Ne. Rekla je da nema obitelji. Ipak, to je bila kuća njezinih roditelja i vjerojatno su ih i oni gledali. J. D. skupi sve papire koje je ispisao i ubaci ih u torbu za spise. Završit će s čitanjem kada Lucy otprati na sigurno, kod Gwyn. Sada je želio znati zašto je prošla pokraj roditeljske kuće uopće ne obrativši pozornost. I zašto oni, kada su ugledali vlastitu kćer, nisu izašli da je pozdrave. Gospoña Westcott ju je nazvala nepoželjnom. Rekla je da bi je se njezina majka sramila. U bijesu, Lucy je odgovorila da to ne bi bilo ništa novo. Hyatt je imao pravo. Lucy je tajila štošta. J. D. je htio odgovore. Odmah. Ponedjeljak, 3. svibnja, 21:45 »Voziš se uokolo već pola sata«, pobuni se Susie. »Mogao si me samo ostaviti natrag u restoranu.« »Tako da možeš oguliti sljedećeg naivčinu?« upita on, zabavljajući se. Tražio je najbolje mjesto da odbaci tijelo. I javnu govornicu. Ne nužno tim redoslijedom. »Kakav bih ja to policajac bio kada bih te vratio natrag u tvoje lovište?« »Nadam se takav koji će mi dati novac za taksi«, progunña ona. »Kako da ne.« Uočio je napuštenu uličicu s velikim kontejnerom. Poslužit će. Parkirao je pokraj kontejnera. »Izlazi.« »Ovdje?« povikne ona. »Ovo je opasna četvrt. Ne možeš me ovdje ostaviti.« On obiñe automobil do njezine strane i izvuče je za kosu. »Rekao sam, izlazi.« Ona problijedi, trznuvši se od bola. »U redu, u redu. Ali ne možeš me samo ovdje ostaviti.« Pogledom je zvjerala uokolo. »Prerezat će mi vrat prije nego odmaknem dva bloka.« »Neće«, reče on, vukući je prema prtljažniku. »Ali ja hoću.«

»Prestani! Pusti me!« Borila se da se oslobodi i on je snažno pljusne. Ona ošamućeno zatetura, povijenih koljena. Potom on otvori prtljažnik i ona zadrži dah kada ugleda tijelo Janet Gordon, sasvim zanemarivši iznimno dug nož za filetiranje koji je izvadio iz rupe za rezervni kotač. »O, moj Bože«, šapne Susie, užasnuto zureći u Janet. »Ti... Ona... Ona je mrtva. O, moj Bože.« Susie udahne punim plućima da ispusti vrisak. No umjesto njega, iz njezina grla provali val krvi. On se nasmija kada krv šikne, poprskavši zid zgrade. Bio je toliko sabran da je okrene prije nego što ju je razrezao od uha do uha. Sječa grla išla mu je sve bolje. Sada je već znao usmjeriti žrtvu u drugome smjeru. Tako je nastajalo mnogo manje nereda. Ipak, njezina krv umrljala mu je ruke i lice. Namršteno je pogledao prema dolje. I novoj odjeći. Srećom je ponio rezervnu odjeću za poslije. Nije namjeravao u finom odijelu nositi Janetino tijelo ondje gdje će ga pronaći Lucy Trask. Susieno tijelo odbaci u kontejner, a potom skine košulju i njome otare oštricu. Potom nož pažljivo vrati u rupu za rezervni kotač, zajedno s drugim alatom. Unutra je bilo i nekoliko koluta od štapova za pecanje, za slučaj da ga zaustave. Nikome ne bi bilo sumnjivo što drži nož za filetiranje s priborom za pecanje. Naravno, moglo bi im biti kada bi sve to našli pokraj mrtvoga tijela, zbog čega ga se morao što prije riješiti. Nije bilo smisla izazivati sudbinu. Bilo bi zaista glupo da ga zaustave zbog prometnog prekršaja dok mu je u prtljažniku mrtva Janet Gordon. Košulju je smotao u loptu i ugurao je pokraj Janet. Pronaći će mjesto gdje će je baciti, daleko odavde. Bilo bi glupo policiji pružiti rješenja zagonetke. Osim ako mu to ne bi odgovaralo. Zato je i morao pronaći telefonsku govornicu. Pogleda ručni sat. Lucy će biti uskoro gotova. Morao je namjestiti Janet. Ponedjeljak, 3. svibnja, 22:10

J. D. je do mrtvačnice stigao brzo. Parkirao je na isto mjesto kao i ranije. Budući da mu se Lucy još nije javila, odluči ući unutra da je pričeka. Prošao je pokraj dva automobila kada su se vrata koja su vodila prema dizalima otvorila i izašlo je dvoje ljudi. J. D. trepne, isprva ne vjerujući očima. Zaštitar je vukao kovčeg. Do njega je hodala Lucy. Ali ne onakva kakvu je ostavio. Nije više bila u dugoj, uskoj, čednoj suknji plave boje. Sada je nosila bijeli laboratorijski kaputić koji joj je dopirao do polovice bedara. Bedara na vrlo golim nogama. On se namršti. Što dovraga nosi ispod tog kaputića? Činilo mu se da ne nosi mnogo. Čuvara je povela do parkirnog mjesta 62 i elegantnog mercedesa. To je vjerojatno Thorneov dodatni automobil, pomisli on ljutito. Zvala je zaštitara da je otprati. Nije mene. Izbjegava me. U tom mu se trenu razjasni nešto što je ranije rekla. Kada ju je upitao o čemu ovisi to hoće li se s njime upustiti u vezu, ona mu je odgovorila da ovisi o tome koliko je uzbudljiv. On je mislio da traži uzbuñenja, ali prevario se. Spoznaja da on vozi utrke vjerojatno je prizvala mnogo starih uspomena na bratovu smrt. Ona je željela da on bude nezanimljiv. Dosadan, kao što je i sebe opisala. On zaškilji prema njezinim dugim, golim nogama. Očito to nije bila. Barem je u tome bio u pravu od samoga početka. Lucy Trask nije bila dosadna. Zakoraknuo je naprijed tako da ga primijeti, no tada se otvore vrata crnog terenca parkiranog na mjestu pokraj. On spusti ruku na pištolj, no pojavi se Thomas Thorne. Lucy nije bila iznenañena što ga vidi. Zapravo joj je laknulo. Zvala je Thornea. A ne mene. Thorne je uzeo njezin kovčeg i stavio ga u prtljažnik, dok ga je zaštitar sumnjičavo promatrao. Okrene se potom prema Lucy za potvrdu i ona kimne, pa zaštitar ode. Thorne je otvorio vrata mercedesa i osvijetlio unutrašnjost džepnom svjetiljkom, dok je Lucy stajala pokraj prtljažnika, tražeći nešto po kovčegu. Činilo se kao da se prepiru. J. D. je mogao čuti ton

kojim su razgovarali, ali nije mogao razabrati riječi. Bili su predaleko, a garažom je odjekivao svaki zvuk. Ali činilo se kao da nisu u vezi. Ona je zanijekala romantičnu povezanosti s Thorneom. Danas mu je u nekoliko navrata prešutjela cijelu istinu, ali mu nije izravno lagala. Vjerovat će joj dok mu ne da povoda da misli drugačije. No isto tako je rekla da će te nazvati. Potom Lucy s prstiju zbaci udobne cipele na potpeticu koje je nosila i skine laboratorijski kaputić. J. D. se zamalo ne uguši od zaprepaštenja. Nosila je haljinu. Ali ne bilo kakvu. Nije bio siguran kako bi je opisao, ali bila je crna, od kože, otkrivala joj je ramena i veći dio trupa. Imala je i zakovice. Mnogo srebrnih zakovica. Sagnula se da obuje štikle od dvanaest centimetara i J. D. priguši jecaj. Haljina je malo toga ostavljala mašti. A njegova je mašta bila vrlo bogata. On izdahne tako glasno da je bio siguran da su ga čuli. No bili su previše zaokupljeni prepirkom da bi obraćali pozornost. Thorne još jedanput provjeri unutrašnjost automobila prije nego što pomogne Lucy da uñe, a potom zatvori vrata, odbojna izraza lica. Ušao je u svoje vozilo, pričekao da se ona izveze s parkirnog mjesta, a potom krene za njom. Bez razmišljanja, J. D. sjedne u svoj automobil i krene za njima. Ponedjeljak, 3. svibnja, 22:20 »Dovraga, Thorne«, promrmlja Lucy pogledavajući u retrovizor. Pratio ju je u stopu. Nasilnik. Tako mi nareñivati da ne idem večeras u klub. Osjećat će se mnogo sigurnije u sobi punoj ljudi koje poznaje nego sjedeći sama u Gwyninu stanu, čekajući da je zgrabi baba roga. Thornea je razljutilo što ga nije poslušala. Katkad se prema njoj odnosio kao da je glupa. I to me doista može izbaciti iz takta. Ali došao je kada ga je pozvala. Thorne bi uvijek došao kada bi ga zvala. Polako su napredovali prema prijateljstvu. To se obično dogaña kada osobe prožive dogañaj koji promijeni život. No i s J. D.-jem dijeliš zajedničko iskustvo dogañaja koji mijenja život. Oboje su izgubili ljubavi svojeg života. Potom se sjeti kacige na

njegovu stražnjem sjedalu. S Fitzpatrickom je imala mnogo više toga zajedničkog nego što je bilo pametno. Rekla si da ćeš ga nazvati. Bit će ljut što je otišla bez njega. Svrši s tim. Na sljedećem crvenom svjetlu posegnula je za mobitelom i birala njegov broj koji je znala napamet. »Fitzpatrick«, odgovori on nakon prve zvonjave. Ona napući usta. Na sam njegov zvuk tijelom su joj prolazili žmarci na najneugodnijim mjestima. »Lucy je.« »Jesi li spremna da doñem po tebe?« Zvučao je napeto. Suzdržano. Pa, moraš priznati da si pobjegla kao luñakinja. Što si drugo mogla očekivati? Svjetlo se na semaforu promijeni i ona nastavi vožnju. »Ne. Ne moraš dolaziti. Thorne je bio u blizini pa će me otpratiti do Gwyn.« »Thorne?« ponovio je nakon kratke stanke, pa ponovo ušuti. »U redu.« Povrijedila ga je. Dovraga, povrijedila ga je, a to je bilo posljednje što je htjela učiniti. Ali morala je priznati, to je namjeravala. Odgurni ga. Daleko. »To nije ono što misliš«, reče tiho. »Što ja mislim, Lucy?« upita je i nju stegne u prsima. »Da sam prevrtljivica. Da sam lagala o tome da smo Thorne i ja samo prijatelji.« »Jesi li lagala?« Pitao ju je to toliko trijezno da se ona namršti. »Ne.« Ponovo nastupi tišina. »Nazovi me kada stigneš kući. S kućnog telefona. Želio bih znati da si stigla sigurno. S mobitela bi me mogla zvati od bilo gdje.« »Zvučiš kao Mulhauser«, progunña ona. »S tim glupim kućnim telefonom.« »Bennettov ubojica dopustio mu je da nazove bivšu suprugu s mobitela kako bi joj rekao da neće stići na dječju priredbu«, odvrati J. D. oštro, »jer Bennettov ubojica nije želio da se neko vrijeme zna da Bennetta nema. Mogla bi me nazvati od bilo gdje i ja ne bih znao da si u nevolji sve dok ne bi nestala. Ili se pojavila prevaljena preko stola za šah.«

»Shvaćam. Nazvat ću te s Gwynina telefona.« Oklijevala je. »Ne idem odmah ondje. Moram nešto najprije srediti.« »Je li Thorne i dalje s tobom?« Ona pogleda u retrovizor i zakoluta očima. »Thorne se gotovo popeo na moj branik, tako da sam sigurna. Bit ću oprezna. Obećavam.« »A sutra ujutro? Kako ćeš otići na posao? Ne bi smjela voziti sama.« Grozničavo je razmišljala. Nije željela pitati Thornea da je ponovo prati. Već ga je danas dovoljno zagnjavila. »Možda... možda biste ti i Stevie mogli svratiti. Zajedno.« Ovaj se put tišina protegne. »Jesi li još ondje?« upita. »Da. Nazovi me kada stigneš kod Gwyn, bez obzira koliko je kasno«, reče pa prekine vezu. Što si očekivala? Uzvratila si mu poljubac. Dvaput. Rekla si mu da ga želiš. I želim. Ali to nije bilo važno. Nije uvijek dobivala ono što je željela. Nadala se da će večeras glazba biti zaista glasna. Morala je nekako prigušiti unutarnji glas koji joj je govorio da je upravo napravila golemu pogrešku.

DVANAEST

Ponedjeljak, 3. svibnja, 22:40 J. D. se još jedanput morao prisiliti da se pribere. Lucy je izlazila iz automobila, a Thorne joj je pomagao. Stavila je torbicu u svoju vrećastu torbu koju je potom zakopčala i predala Thorneu. Ali J. D. nije uopće obraćao pozornost na Thornea. Nije mogao skinuti oči s Lucy. Dodatno je promijenila izgled i da nije vidio kako je u garaži skinula radnu odjeću, nikada ne bi prepoznao ženu koja je samouvjereno ulazila u klub na visokim tankim potpeticama, u Thorneovoj pratnji. Oči su joj bile ocrtane crnom olovkom, a na usnama je nosila tamnocrveni ruž. Zlatna joj je kosa padala na ramena, a oko vrata nosila je pripijenu ogrlicu. Sa šiljcima. Trebao bih biti uznemiren. No umjesto toga bio je radoznao. Bolno uzbuñen. I sasvim zbunjen. Poludjela je zbog njegove kacige, a sada je ulazila u klub izgledajući poput neke... domine. »Lucy«, promrmlja, »moraš mi štošta objasniti.« »Oprostite, gospodine?« Bio je to mladić zadužen za parkiranje pristiglih vozila. J. D. izvuče značku iz džepa. »Mladiću, ja se moram sam parkirati.« Mladić zakoluta očima, razočaran što neće dobiti napojnicu. »Onamo.« J. D. parkira, a potom izvadi novčanicu od deset dolara. »I ja sam dugo parkirao automobile.« »Koliko dugo?« upita mladić pristojno, no očito ga to uopće nije zanimalo. »Otprilike sat vremena.« J. D. se naceri kada ga mladić iznenañeno pogleda. »Turirao sam nečijim ferrarijem pa su me otpustili.«

Mladić mu uzvrati osmijeh. »Ali vrijedilo je, zar ne?« »O, da. Reci mi, što se unutra dogaña?« Mladić podigne obrve. »Darkerska scena. Heavy metal. Nikakve droge«, doda, možda malo prebrzo. »Zaista to mislim, iako zvuči kao da se dodvoravam.« »Zapravo i zvuči. Tko je žena tko je upravo prošla?« U mladićevu pogledu pojavi se pohota no J. D. je to morao otrpjeti. »To je Lu-sin-da6«, reče dečko. »S naglaskom na >sin<. Ona svira EV.« »EV? Što je to?« upita. Znao je o čemu se radi, ali se pravio blesav. Mladić mu uputi sućutan pogled kojim su mladi obično gledali starije koje je vrijeme sasvim pregazilo. »Električna violina, čovječe. Ne svira je svaku večer, ali kada nastupa, svi polude. Morate je vidjeti. Baš je dobra.« »To i namjeravam. Hvala ti, mladiću.« Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3 svibnja, 22:45 Clay proñe pokraj neoznačenog automobila koji ga je pratio od Shermanove policijske stanice do samoposluživanja. U trgovini je kupio telefon na bonove. Policija je pretražila njegov mobitel dok je čekao. Nije se više mogao pouzdati da su razgovori na njemu sigurni. »Imate li telefone na bonove?« upita službenika, koji bezvoljno pokaza na zid iza sebe. Clay je odabrao telefon i nazvao ured. Laknulo mu je kada se Alyssa javila. »Drago mi je da si još ondje«, reče. »Moraš na internetu aktivirati ovaj broj za mene.« Pročitao joj je upute s kutije. »Sreñeno«, reče. »Zvala sam bolnice u Ocean Cityju. Nisu zaprimili nikoga tko bi odgovarao Nickinu opisu. Jesi li... Jesi li zvao mrtvačnice?«

6

igra riječi jer na engleskome, sin=grijeh

»Ne još.« Bio je zauzet. A sada ga je užasavao odgovor koji bi mogao dobiti. U Shermanovoj mrtvačnici dva su tijela. Evan je u sve upleten. Možda ih je čak on ubio. A Nicki je nestala. Molim te, samo da je negdje pijana, molim te. »Moraš provjeriti Nickine kreditne kartice, poslovne i osobne. Otkrij gdje je bila.« Morao je pronaći Evana. Kada ga pronañe, morat će otkriti način da ga preda policiji a da ne ugrozi sve dobro što su Nic i on postigli. U prošlosti su pomogli mnogima. I opet će. Ali najprije se mora pobrinuti za Evana. Možda ću morati... Clay uzdahne. Nije mu se sviñalo kamo ga misli vode. Nikada prije nije ubio, osim kada su bili ugroženi njegov ili tuñi životi. Misli na sve one živote koje nećeš nikada zaštititi ako policajci otkriju da je Nicki stvorila lažan identitet za Evana. Kako da ne, pomisli Clay gorko. Samo je sebe štitio od zatvora. Ali pomisao na Evanov novi identitet u njemu probudi zamisao. »Kada si provjerila karticu na prezime Gamble?« »Jutros«, reče Alyssa. »Nije korištena.« »Provjeri ponovo. Evan će trebati novce, prije ili poslije. Zovi me ako što otkriješ. Ja idem u Pussycat Lounge, gdje je navodna Margo radila. Želim otkriti njezino pravo ime.« Baltimore Ponedjeljak, 3. svibnja, 23:05 Uh. J. D.-ju je malo trebalo da se privikne na tamu kluba Sheidalin. Pogled mu privuče pozornica gdje je bend svirao glasnu, ali neobično melodioznu glazbu. To mu se učini neobičnim. Očekivao je nešto kaotično, neskladno, kakofonično. Bilo je posve drugačije. Na središtu pozornice bila je Lucy, s električnom violinom pod bradom. Bio je to zapravo samo okvir instrumenta, stilizirano »S« s vratom i žicama. Glazba je bujala oko njih, glasna i gotovo bezumna. Ona je stajala zatvorenih očiju, svirajući kao opsjednuta. Možda je i bila. No njemu to nije bilo važno. Bila je prelijepa i nije mogao odvojiti pogled. »Zaista je posebna, zar ne?«

J. D. pogleda Thornea, ljut što mora odvojiti pogled od Lucy makar na trenutak. Ponovo pogleda prema pozornici, gdje je bend upadao u divlji zanos. Ipak, ona se nekako uspjela izdvojiti iz svega toga, gotovo kao da je bila u mjehuriću. Nedirnuta. »Da, jest. Zašto mi je prešutjela ovo mjesto? I svoju glazbu?« »Je li? Je li izričito rekla da večeras ne ide u klub svirati s bendom?« upita Thorne i J. D. zakoluta očima. »O Bože, na trenutak sam zaboravio tko si.« Odvjetnik. »Teret dokaza, inspektore«, reče Thorne kao da se zabavlja. »Ti si na potezu.« »Zašto mi nije rekla?« upita. »Pretpostavljam zato što nije htjela da znaš. Uzrujat će je to što si svratio ovamo.« J. D. se namršti zbog prijetećeg tona u Thorneovu glasu. »Ne idem odavde.« »Kaže li ona da ideš, ići ćeš. Ovo je moje mjesto. Mogu narediti da te maknu ako želim.« J. D. ga pogleda i još se više namršti. »Tvoje?« »Dobro, ja sam suvlasnik. Zajedno s Gwyn. I Lucy.« J. D. razjapi usta. »Lucy je vlasnica ovoga mjesta?« »Otprilike jedne trećine. Osnovali smo ga zajedno, nas troje.« »Kada?« »Otvoreni smo tri godine, ali smo počeli s planovima čim smo se upoznali.« »Prije pet godina, kada je slomila Bennettu nos.« »Da. Gwyn je tek počela raditi kod mene na recepciji, i kada je Bennett podnio prijavu, Lucy me nazvala. Odmah smo se našli na istoj valnoj dužini, Lucy i ja.« Thorne se nasmiješi kada ga J. D. upitno pogleda. »Ne u tom smislu. Dijelimo slično iskustvo iz prošlosti.« »Kakvo?« upita J. D. otrovno. »Oboje smo nepravedno optuženi za ubojstvo.« »Lucy je osloboñena optužbe, a njezin je dosje izbrisan.« »Kao i moj«, reče Thorne. »Ali uvijek postoje oni koji se pitaju i koji šapuću. Je li doista istina? Kako se izvukao? Tamni te oblak

uvijek prati. O, čovječe.« Glas mu sada umjesto mračnog poprimi sarkastičan ton. »Vidjela te je. I to joj se nimalo ne sviña.« I zaista. Još je svirala, ali njezin se stav promijenio, a tako i glazba. Više nije bila tečna nego ljutita. Zanimljiva, ali na drugačiji način. Stisnula je oči, netremice gledajući J. D.-ja. Obrazi su joj gorjeli, a cijelo joj je tijelo isijavalo bijesom. »Moj Bože«, dahne J. D. »Ona je kao... vatra.« Thorne se mračno nasmiješi. »Pazi da ti to ne opeče prste. Ili ih slomi.« J. D. ga iznenañeno pogleda. »Prijetiš mi?« »Nikako. Ali oni bi mogli.« Pokazao je prema skupini plesača okupljenih oko pozornice, koji su se okretali u ritmu glazbe. »Oni će znati je li Lucy ljuta ili povrijeñena. I to im se neće svidjeti.« Thorne ga pogleda u oči i J. D.-ja iznenadi tračak straha koji zamijeti u njegovu pogledu. »Fitzpatrick, nitko od ovih ljudi ovdje ne zna što ona zapravo radi. Nemoj to uprskati.« To je bio strah za Lucy, shvati J. D. »Kako to misliš?« »Mislim, nitko ne zna čime se ona bavi.« Thorne je naglašavao svaku riječ. »To je tajna. Ovo je njezino utočište. Nemoj joj to uništiti. Ako već nisi, samim tim što si došao.« »Ali zašto? Zašto je to tajna?« »Pitaj nju.« S tim riječima Thorne ode i J. D. se ponovo okrene Lucy koja je iz violine izvukla zadnju notu. Mirno je na stalak smjestila instrument i gudalo, a zatim je sišla niza stube na kraju pozornice i krenula prema njemu, bijesno grabeći dugim nogama. J. D. je bio opčaran. To je bio nagovještaj energije koji je osjetio na mjestu zločina i potom poslije, svaki put kada bi se na nešto usredotočila. Sada je znao da je taj nagovještaj bio blijeda sjena onoga što je ona zaista bila. I pitao se zašto krije takvo svjetlo u sebi. Nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Prešla je malu prostoriju i sada je stajala pred njim dok joj je iz očiju sijevalo. Zbog visokih potpetica njezina su usta bila samo pedalj ispod njegovih, a ljutite oči gotovo u ravnini s njegovima. Doslovce mu je oduzela dah.

»Slijedio si me«, rekla je tiho, ali ju je ipak čuo. »Jesam«, rekao je bez grižnje savjesti. Srce mu je tuklo, a krv jurcala tijelom. Svaka stanica u tijelu vrištala je od želje da je zgrabi. Uzme. »Moram s tobom razgovarati.« Ona podigne bradu. »Ne želim s tobom razgovarati.« »U redu, onda nećemo razgovarati.« Uzeo ju je za lakat i poveo prema vratima, pomalo iznenañen što je krenula voljno. Da je odbila, poštovao bi njezinu odluku. Ali trenutačno... Jedva se suzdržavao da je ne prebaci preko ramena i odvede. Izveo ju je kroz vrata, pokraj izbacivača, namrgoñeno je vodeći oko zgrade s rukom oko njezina struka. Namrgoñena isto koliko i on, držala je korak s njim. On skrene u uličicu i kada se konačno nañu nasamo, zakopa prste u njezinu kosu i zarije usta u njezina, očajnički, uzimajući ono što želi. Ono što mu je potrebno. Uz jecaj koji mu luñački ubrza otkucaje srca, ona ga zgrabi za revere kaputa i pomakne se više, odgovarajući mu na poljupce jednakom očajničkom žudnjom. »Proklet bio«, mrmljala je izmeñu poljubaca. »Zašto si me slijedio ovamo?« On joj je ne odgovori cijelu minutu, proždirući joj usta. Dlanovima je sklizio niz fantastično kratku haljinu, oklijevajući samo na trenutak kada je došao do golih bedara prije nego što uvuče ruke ispod tkanine. Zastenje. Stražnjica joj je takoñer bila gola; samo je tanki komadić tkanine nestajao u prorezu. Prsti mu se saviju u iščekivanju, a potom dlanove ispuni mekom, glatkom kožom. Tijelo joj pritisne njegovo, obgrli ga oko vrata i svine jednu nogu tako da joj se bedro trljalo o njegovo dok se borila da mu priñe bliže. Njegovi prsti skliznu niže i naiñu na glatko, vlažno i vruće meso. Ona duboko zastenje. Otvorila mu se. Mogao bi je imati. Ovdje. Sada. Sada. Sada. Sada. Riječ mu je odzvanjala glavom dok ju je privlačio bliže, trljajući se o nju i želeći da se nalaze bilo gdje drugdje, samo ne ondje. Ovdje je dobro. Sada je bolje. Grickao joj je vrat, uz bolnu grimasu kada bi ga uboli šiljci na njezinoj ogrlici. »Skini to. Skini to sad.«

Ona ga pusti da dohvati kopču iza vrata, a potom ogrlicu ispusti na pod. Rukama ponovo sklizne po njegovim prstima, trgajući sve gumbe dok nije uspjela položiti dlanove na njega, gladeći mu i trljajući kožu dok ga je halapljivo ljubila. Njezina vlažna nutrina je mamila. Mogao ju je namirisati, želio ju je okusiti. Morao ju je imati. Moja. Moja. Moja. Nježno joj je zagrizao oblo rame i zario dva prsta u nju. Ona se ukoči i izvije leña uz prigušeni jecaj užitka koji mu zapali krv. »Želim te«, zareži joj na uho. »Sada.« »Da.« Ona protisne kroz zube, zabačene glave dok joj je on strastveno ljubio vrat. »Sada. Učini to sada.« Ona otvori oči i on se sasvim izgubi. Pritisnuo ju je o zid, podigavši je više, zastenjavši kada ona podigne obje noge i stisne mu ih oko struka. Bedra su joj bila gola, predivno gola, sve do kukova oko kojih se čvrsto priljubila tanka vrpca tangi. Gledala ga je u oči, razvodnjena pogleda. Stisne oči, izazivajući ga. Opčinjavajući. »Samo to učini«, izgovori bez glasa. On sasvim izgubi kontrolu. Potrga vezice tangi kada ih povuče, oslobodi se i uroni u nju duboko, jecajući dok se ona stezala oko njega. Dobro. Tako dobro. »O, moj Bože.« Zaronio je ponovno, jače, brže, ne mogavši se zaustaviti. »Lucy.« Njezini nokti zariju mu se u ramena i ona se gurne o njega, sasvim osloboñena. Potom joj se leña izviju u prigušenom jecaju, a tijelo joj se ukruti kada snažno svrši. Bila je prelijepa. Snažno, divlje lijepa. Moja. Ta mu je misao ispunjala glavu kada je zaronio posljednji put i slijedio nju. Potom osloni čelo na zid, pa se okrene da je poljubi u čeljust. Ona je dahtala, a noge su joj sada mlitavo visjele oko njega. Polagano ju je spustio dok nije stopalima dotaknula tlo. Tijelo mu zadrhta kada se izvuče. I ona je drhtala, a koljena su joj klecala kada se oslonila na zid da se održi u uspravnom položaju. Ona zaklopi oči i teško proguta. »Moj Bože«, reče, tiho uzdahnuvši.

To nije zvučalo dobro. J. D. joj objema rukama prihvati glavu i odmakne je tako da je može dobro pogledati. »Nemoj me tražiti da ti se ispričam«, prošapće. »Molim te.« »Neću. Moram ići.« Odgurnula mu je prsa i on korakne unatrag. Povukla je haljinu preko bokova i krenula. »Lucy, čekaj.« Ona se zaustavi, leñima okrenuta prema njemu. »Zašto si me slijedio?« »Zašto si mi ti lagala?« »Nisam«, reče promuklo. »Nikada ti nisam lagala.« »Imala si tajne.« »To su moje tajne. Sve dok ih ne odlučim podijeliti, moje su.« Ponovo je drhtala. On brzo svuče jaknu i zagrne joj ramena, a potom stane ispred nje jer joj je morao vidjeti lice. »Reci mi, Lucy, i želim istinu. Kada si rekla da me želiš, jesi li lagala?« Ona stegne čeljust, a u očima joj zaplamti uzrujanost. »Nisam ti lagala.« »Znači, želiš me. Željela si ovo.« Ona je kratko šutjela. »Ali ti nisi dobar za mene, inspektore.« Bio je ljut i zbunjen. »Ne mogu prihvatiti da nisam dobar za tebe. Neću.« »Ne razumiješ.« »Onda mi objasni«, reče brzo. »Ne mogu«, odvrati ona, dok joj je panika rasla u glasu. On joj dlanovima obujmi lice i prijeñe joj palcem preko usana. »Vidio sam te«, promrmlja, »i znao sam.« »Što?« reče ona umorno. »Što si znao? Što si uopće mogao znati?« »Da...« Da mi pripadaš, pomisli, ali se ne usudi to reći naglas. »Da sam nešto osjetio. Energiju, privlačnost. Žudnju. Jutros i ponovo sada unutra.« I dok sam bio u tebi. Takvo što nije nikada osjetio. Ali pretpostavio je da mu neće vjerovati. »Tvoja glazba. Zašto mi nisi rekla?«

»Zato što... Zato što je ovo jedino mjesto na koje dolazim biti... prava ja.« Oklijevala je, a potom slegne ramenima. »Biti zločesta.« On se u istom trenutku ponovo uzbudi. Morao je duboko udahnuti da je ponovo ne ščepa. »Ali?« »Ne mogu takva biti stalno. Samo si ovdje dam oduška. Moj svakodnevni život mora biti stabilan.« »Dosadan?« Izgledala je kao da joj je laknulo. »Da. Nadam se da ćeš to jednostavno prihvatiti.« »U redu, ali zašto nisam dobar za tebe?« Olakšanje nestane i javi se izraz boli. »Zato što ti nisi dosadan.« »Misliš zbog kacige? Više se ne utrkujem, Lucy. Ne riskiram.« »Naravno da riskiraš. Policajac si. Cijeli tvoj život jedan je veliki rizik. Ali nije riječ o tebi«, doda snuždeno. On se smrkne. »Nego o tebi? Zabrinuta si za sebe?« »Rekla sam ti da ja samo donosim nevolje. Trebao si me poslušati.« Vrati mu jaknu. »Moram popraviti šminku. Ostavila sam je u Thorneovu autu.« Ona krene iz uličice, prema redu vozila parkiranih ispred kluba. Promatrao ju je tupo nekoliko sekundi, a potom se prene. Podigne njezinu ogrlicu i ostatke gaćica, gurne ih u džep i potrči da je sustigne. »Lucy, čekaj. Stani.« Ona stane, ali se ne okrene. »Misli na slučaj, J. D.« U redu. Neka samo govori. »Bennettov i Edwardsov račun počišćeni su nakon što su umrli. Oni su povezani, a gospodin Bennett je to na neki način znao.« Ona polagano pogleda preko ramena. »Ali kakve to veze ima sa mnom?« »Osim što su obojica poznavali tvojeg brata, ne znam. Još.« Krene za njom u stopu kada ona nastavi. »Ali, nekakve ima. Zato se moraš skloniti negdje na sigurno dok ne...« Ona priñe mercedesu, a potom naglo stane. »Ne«, prošapće. J. D. proñe izmeñu parkiranih automobila. »Lucy, nemoj biti tvrdoglava.«

»O, Bože.« Ona ga pogleda s užasom u očima. »Pogledaj.« J. D. se nagne kako bi pogledao iz istog kuta kao i ona. Želudac mu se preokrene. Netko je bio u automobilu. Sjedio je na suvozačevom sjedalu. Ženska osoba, prevaljena na prozor umrljan krvlju. Bila je mrtva. Lice joj je bilo unakaženo, ali prepoznatljivo. Glava joj je bila pretučena. J. D. teško proguta. Nije imala očiju. Nešto joj je bilo u ustima, baš kao i Bennettu toga jutra. »Broj dva«, prošapće Lucy, blijeda i skamenjena. On pomisli na Malcoma Edwardsa, izgubljenog na moru. »Ne. Ona je broj tri.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 23:25 »Prokletstvo«, promrmlja Stevie kada ju je J. D. nazvao da je obavijesti o novostima. »Poznaje li je Lucy?« J. D. je stajao pokraj Thorneova mercedesa dok je Lucy proučavala žrtvu kroz staklo. »Misli da ne, ali teško je reći. Na prozoru je mnogo krvi. Žrtvi je otprilike šezdeset godina. Glava joj je izbrijana.« »Baš kao i Bennettu«, reče Stevie. »Tko još zna da ste je pronašli?« »Pozvao sam pojačanje, jedinicu za očevid i patologe. Potom sam zvao tebe. Ovdje negdje je mladić koji razvozi automobile, ali ne vidim ga. Svi ostali su u klubu.« »Gdje Lucy svira električnu violinu odjevena u kožu«, u nevjerici doda Stevie, pomalo zajedljivo. »Da«, odvrati on. Lucy je zurila u žrtvu s mješavinom užasa i profesionalne usredotočenosti. Telefon priljubljen uz uho J. D. pridrži ramenom pa je ponovo ogrne svojom jaknom. Ona ga zahvalno pogleda i čvršće omota jaknu oko sebe. »Hej, moja reakcija nije ništa u usporedbi s onim što će drugi reći. Osobito Hyatt, koji je doktoricu uzeo na zub od početka. I kojeg, moram dodati, još nisi nazvao.« »Ne, još ne. Hoću kada završimo.« »Nazvat ću ga ja kada krenem. Ali, čekaj malo. Jesi li spomenuo mladića koji razvozi automobile?«

I njemu odmah postane jasno. »Da. On ima ključeve. Mnogo ključeva. Pričekaj trenutak. Hej, Lucy, jesi li sama parkirala automobil ili je to učinio onaj mladić?« Ona se polagano okrene, s razumijevanjem u pogledu. »Mladić. To je povlastica vlasnika. Tako je i dobio ključeve od mojeg automobila da u njega stavi Russovo srce. To mi danas nije palo na pamet. Rekla bih ti da sam se sjetila, čak ako bi to značilo da ti moram reći za ovo mjesto. Ne lažem.« Vjerovao joj je, ali nije to želio reći naglas kako ga Stevie ne bi čula. J. D. kimne i nježno joj s obraza odmakne pramen kose. »Da, mladić ga je parkirao.« »Čula sam«, doda Stevie. »Izgleda kao da taj mladić parkira mnogo automobila za razne klubove. Je li on vaš zaposlenik, Lucy?« »Ne«, odvrati ona. »On radi za nezavisnog pružatelja usluga. To je lanac po cijelom gradu. Ali znam dečka koji je večeras na dužnosti.« »Čula sam«, ponovo će Stevie. »Krećem. Hyatt će vjerojatno stići prije.« Shvatio je njezino upozorenje. »Patrolna vozila su stigla. Osigurat ću mjesto zločina.« Prekine vezu i okrene se Lucy. »Hyatt će vjerojatno doći. Od jutros je sumnjičav prema tebi.« »Zašto?« »Zato što kriješ stvari«, reče on. Ona prkosno podigne bradu. »To je moj život. Moje pravo.« J. D. joj je mogao predbaciti obrambeni stav, ali prema očaju u njezinu pogledu zaključi da bi bio u krivu. »Ostani ovdje dok ne rasporedim policajce. Potom ću te otpratiti unutra.« On se osvrne, ali sve se činilo isto kao i prije. Samo što se mladić zadužen za parkiranje još nije vratio. Na ulici su se počeli skupljati automobili. »Nemoj nigdje ići sama. Ni na zahod. Možda je još tu negdje. Promatra nas. Promatra tebe.« »J. D., mogao je ostaviti ovo tijelo da ga pronañem sutra, ali odabrao je ovo mjesto i ovo vrijeme. I znao je da ću voziti Thorneov automobil. Ja sam i sama to doznala prije samo nekoliko sati.«

»Znam. Napravit ćemo popis svih ljudi koje poznaješ. Mogao te je isto tako ovdje i pričekati.« On mahne policajcima koji su izlazili iz vozila. »Ovamo.« Jednog je policajca rasporedio pokraj automobila, dvojicu pokraj bočnog i stražnjeg izlaza iz kluba, a četvrtog je poslao da rastegne vrpcu koja će označavati poprište zločina. »Motrite hoće li se pojaviti taj mladić«, naloži im. »Riječ je o studentu, tamne kose, visokom oko metar i osamdeset, osamdesetak kila, u ljubičastom džemperu. Bio je ovdje kada sam stigao. Mogao bi biti svjedok.« »Ili počinitelj?« upita jedan od policajaca. »Možda. Mogućnost mu je bila otvorena manje od trideset minuta. Pojačanje dolazi. Želim da pročešljaju četvrt u potrazi za bilo kime tko je vidio da netko stavlja nekoga u ovaj automobil. Doñite po mene kada stignu. Ja idem unutra pronaći bilo koga tko je možda nešto vidio.« Prihvati Lucy za lakat. »Idemo.« Lucy je oklijevala ispred kluba. »Jedanaest i trideset je. Gwyn možda nastupa.« »To je dobro. Napokon ću upoznati Gwyn.« Ona čvršće omota J.D.-jevu jaknu, misleći na ono što će uskoro vidjeti. »To ćemo još vidjeti. Hajdemo.« Lucy gurne vrata, no zaustavi je Ming, Samoanac velik koliko i Thorne. »Nema ulaza«, zagrmi nad urlanjem gomile, no tada se trgne. »Gospoñice Lucinda. Nisam vas prepoznao.« Sumnjičavo zaškilji prema Fitzpatricku, zagledavši mu se u pištolj u pojasu oko ramena. »Gnjavi li vas ovaj muškarac?« Da. »Ne. To je inspektor Fitzpatrick, iz Odjela za umorstva. Inspektore, ovo je Ming.« Mingova se usta razjape. »Umorstva. Kakvo umorstvo?« »Ono ispred kluba«, reče Fitzpatrick. »Moram uzeti vašu izjavu. Gdje ste bili u proteklih pola sata?« »Ovdje.« Ming u panici pogleda Lucy. »Kunem se.« Ona položi dlan na njegovu ruku. »Samo odgovori što te pita. Sve će biti u redu.« »Ali tko je umro?« »Ne znamo. Ali inspektor Fitzpatrick će otkriti. Ming radi za nas dvije godine, inspektore. On dobro motri tko sve ulazi i izlazi.

Možeš li se sjetiti tko je ušao ili izašao nakon što smo Thorne i ja stigli?« »Nitko nije otišao. Samo je desetak ljudi ušlo. Uključujući vas, gospodine«, reče Fitzpatricku. »Morat ćete mi ih pokazati kada upalimo svjetla«, reče J. D. »Ali to mi se ne čini kao mnogo ljudi. Ne za ovakvu gomilu.« »Zato što je ponedjeljak«, reče Ming, a Lucyni se obrazi zažare. »Svi su znali da se gospoñica Lucinda vraća s odmora, pa su stigli ranije.« Fitzpatrick je znatiželjno pogleda. »Shvaćam. Je li ovdje itko ikada započeo neke nevolje? Bilo kakve izgrede ili tučnjave? Je li netko prijetio gospoñici Lucindi?« »Ne, to su uglavnom redovni gosti«, reče Ming. »Nitko od njih ne bi nikoga ubio.« Potom ponovno razmisli. »Pa, možda...« »Ming«, oštro ga prekine Lucy. »Nemoj nagañati.« Činilo se kao da je Mingu žao što je nešto rekao, a na J. D.-jevu licu čitale su se zbunjenost i uzrujanost dok ih je vodio od glavnih vrata, duž zastora koji je štitio od vanjskog svjetla. »Što je to, dovraga, bilo?« prosikta. Ona se pravila kao da ga ne razumije. »To je bio Ming. Njegovo je ime zapravo Clive, ali misli da zvuči opasnije ako se zove Ming.« Slegne ramenima. »Zamisli ti to.« »Znaš dobro da to nisam pitao. Što si mislila kada si rekla da ne nagaña?« Ona se pripremi na obranu. »Ako ih uhvatiš na djelu, neka ih. Ali ako ti Ming nabroji ljude za koje misli da su sposobni ubiti, te će se optužbe temeljiti samo na njegovoj mašti. Ti ćeš ta imena ipak zapisati u svoju knjižicu. Provjerit ćeš ih i vrlo ih vjerojatno osloboditi svake sumnje. Ali sljedeći put kada se nešto ovdje dogodi i kada će ti trebati neka imena, vratit ćeš im se. Čak ako nisu učinili ništa loše.« J. D.-jeve tamne oči bijesnu od srdžbe. »Ne bih to učinio. Molim te stoga da sljedeći put šutiš, ili ću te morati maknuti.« Očekivala je da će to odgovoriti. Ipak ju je to zapeklo. »Ovo je moj klub i...«

»Ne kada je vani nečiji leš. Slušaj, kada ti...« On se nagne bliže da joj na uho kaže što ima. »Kada ti režeš mrtvace, ja ti ne govorim što da činiš. Ovo je moja istraga. Ne bih te želio maknuti, ali Hyatt će doći svaki čas. Zato te molim da to ne ponoviš.« Odmakne se da joj prouči lice. »Molim te.« Ona mrko kimne. »U redu. Moramo reći Thorneu.« S druge strane zastora prolome se usklici oduševljenja. Dovraga, pomisli Lucy. Gwyn je počela svoju točku. »Što je to?« on počne razmicati zastore, ali Lucy ga zgrabi za ruku. »Ne. Ne onamo. Ne možeš ondje ući. Pustit ćeš svjetlo i možeš omesti Gwyn. Netko bi mogao stradati. Doñi. Možda je možemo zaustaviti prije nego što počne.« Ona ga žurno povede do kraja zastora i sklizne oko njega držeći rub da je on slijedi. Urlanje se dramatično stiša i gomila odjednom utihne. Gwyn će izvesti svoju točku. Sada je se sigurno nije moglo zaustaviti. Lucy pokaza J. D.-ju da bude tiho. No nije se morala brinuti. On je zurio na pozornicu gdje je Gwyn, u crnom korzetu i čizmama do polovice bedara, u svakoj ruci držala namotan bič. Na drugom kraju pozornice stajao je Mowry, njihov voditelj kluba i bubnjar, sa slamčicom u ustima. Malo se nagnuo u struku. Slamčica je bila Gwynina meta. U munjevitom slijedu, Lucyna sitna prijateljica nekoliko je puta zapucketala svakim bičem, lijevim i desnim naizmjence, i svaki put odsjekla komadić slamčice. Kada je sve završilo, Gwyn se okrene da se pokloni, a Mowry podigne sada kratku slamčicu, pretvarajući se da mu je umnogome laknulo. To je bila točka koju su usavršili tijekom bezbrojnih sati vježbi. Rulja je klicala, a Gwyn je sjala od zadovoljstva. Lucy pogleda Fitzpatricka, čije je lice odražavalo mješavinu užasa, očaranosti i strahopoštovanja. Ali većinom užasa, pomisli ona. »Nešto ranije pitao si me kako smo mi otišle iz Anderson Ferryja«, reče.

»Rekla si da si otišla na fakultet, a da se Gwyn pridružila sestrinstvu«, odvrati on, i dalje zureći na pozornicu. »To je bila laž«, prizna ona. »Ali samo zato što je istina toliko čudesna.« »Koja je istina?« »Znaš onu djecu koja prijete da će se pridružiti cirkusu? Gwyn je to učinila. Hodala je po žici i dobro su joj išle akrobacije. Ali onda se ozlijedila i napustila cirkus. Zaljubila se u rokera i pridružila putujućem bendu. Rokera je ostavila, ali je bend zadržala. Većina ih je sada ondje, na pozornici.« Rastavljali su scenu za sljedeći nastup, ne znajući da će im se cijeli svijet uskoro promijeniti. Taj bi ubojica mogao biti ovdje. Upravo ovdje. Zadrhti i odjednom joj postane hladno. Fitzpatrick se oporavio od šoka izazvanoga Gwyninim nastupom i sada je proučavao gomilu toliko pomno da se ona osjeti malo sigurnijom. »Toga bi se brzo zasitila. Ja bih na njezinu mjestu želio dom kojem ću se vraćati svake večeri.« U njegovu se glasu čitala isto takva želja i ona se upita je li on uopće toga svjestan. »U bendu je upoznala Thornea koji je bio dovoljno pametan da nañe stalan posao i kojem je tada trebala tajnica. Ona ima divan glas, ali bičevi ostavljaju veći dojam. Osim toga, nema baš velikog iskustva. Nitko od nas.« On je mirno pogleda. »Ti poznaješ vrlo zanimljive ljude, Lucy.« »Moramo reći Thorneu i Gwyn tako da možemo upaliti svjetla.« Gwyn ju je već ugledala i sada se kroz gomilu probijala prema njoj, a pogled joj je s Fitzpatrickova lica prelazio na pištolj u ramenoj futroli. Thorne se pojavi iza zastora i J. D. se namršti. »Odakle si ti došao?« »Iz ureda«, odgovori on. »Vrata odmah iza Minga. Što se dogodilo? Ming trabunja o nekakvom ubojstvu, a ispred vrata stoji policajac.« »Ubojstvo?« zaprepasti se Gwyn. »Opet?« »Opet«, odvrati Lucy. »Na suvozačevom mjestu u tvojem automobilu nalazi se mrtvo tijelo, Thorne.«

Thorne se smrkne. »U mercedesu ili terencu?« »Mercedesu«, odvrati Lucy. Lice mu postane još mračnije. »Koji si ti vozila. Pronašla si tijelo? Opet?« Ona kimne. »Da, opet. Ovaj je put riječ o ženskoj žrtvi. Staroj šezdesetak godina.« »Ubojica je znao da si posudila moj auto, Lucy.« Pogleda J. D.-ja s blagom panikom u očima. »Što poduzimaš u vezi s tim, Fitzpatrick?« »Istražujem«, mirno odgovori J. D. »Sve koji su znali da ima vaš auto i koji su vas ovdje možda čekali kada ste stigli.« »Poznaješ li je, Luce?« upita Gwyn i Lucy odmahne glavom. »Ne. Ubojica nije imao mnogo vremena da tijelo ostavi u autu.« »Od vremena kada ste stigli ovamo i kada ste vas dvoje odjurili van«, reče Gwyn. »Vidjeli ste nas kako odlazimo?« upita Fitzpatrick kao da mu je pomalo neugodno. »Dušo, svi su vas vidjeli kako odlazite«, reče Gwyn ozbiljno. »Usput, ja sam Gwyn Weaver i ja nisam ubila Russa Bennetta. Za slučaj da me još to želite pitati.« »Ja sam istražitelj Fitzpatrick«, predstavi se on. »A proteklih sat vremena? Gdje ste bili?« Gwyn podigne bradu. »Ovdje. Pitajte bilo koga.« »Hoću«, reče J. D. mirno. »Čekajte«, reče Thorne odmahujući glavom. »Ako je netko stavio tijelo u moj auto, što me zaista ljuti, Kevin ga je sigurno vidio.« »Kevin razvozi aute«, objasni Lucy J. D.-ju. »Nitko ga nije vidio«, reče potom Thorneu. Gwyn se ugrize za crvenu usnu. »To nije dobro. Kevin ne bi napustio radno mjesto.« »Inspektore?« policajac proviri glavom iza ugla i razjapi usta kada ugleda Gwyn. »Što se zbiva?« upita J. D. i policajac brzo makne pogled. »Pronašli smo nešto što biste trebali vidjeti.«

J. D. se nagne prema policajcu. Neko su vrijeme šapćući razgovarali, a potom se J. D. okrene. Na licu mu se ništa nije moglo pročitati, a Lucyn se želudac stisne u čvor. »Ne«, reče. U prsima osjeti val poricanja. »Ne Kevin.« On kimne. »Žao mi je.« »Kako?« upita ona, usnama oblikujući pitanje, no glas je nije slušao. Kevin. Bio je mrtav. Ljudi umiru, a ja sam povezana. »O tome ćemo poslije«, odvrati Fitzpatrick službeno, no pogled mu je bio tužan. »Tvoja ekipa je vani i pitaju za tebe. Možda se najprije želiš presvući.« Lucy pogleda Thornea koji je snažno problijedio. Gwyn je počela plakati. Lucy ih primi za ruke i čvrsto ih stisne. »Moramo upaliti svjetla. Inspektor Fitzpatrick mora razgovarati sa svima koji su ušli u spornom vremenskom okviru.« »Inspektore, poznavao sam Kevina godinama. Njegovi su roditelji moji prijatelji. Ja sam ga ovdje zaposlio«, govorio je Thorne dok je pokušavao progutati. »Je li patio, kao Bennett?« »Ne«, blago odgovori J. D. »Sve se odigralo brzo. Žao mi je, Thorne. Svima vama, žao mi je zbog vašeg gubitka. Sada se pokrenimo da uhvatimo gada koji je to učinio.«

TRINAEST

Ponedjeljak, 3. svibnja, 23:45 »Ovo nije tvoj dan, dijete«, reče Ruby dok je s Alanom gurala kolica iza kluba gdje je Kevinovo tijelo ležalo u lokvi krvi, vrata prerezana od uha do uha. »Tri tijela u dvadeset četiri sata. To bi mogao biti rekord našeg odjela.« Čučeći pokraj mladićeva tijela i pokušavajući razdvojiti tugu i grižnju savjesti od posla koji je morala obaviti, Lucy poželi zavrištati na Ruby da začepi. Ali znala je da je to profesionalni crni humor koji u ovome trenutku pomaže Ruby da progura tešku noć. »Ovo je Kevin Drummond«, reče tiho. »Dvadeset pet godina. Imao je djevojku Jen i psa Leopolda. Želio je biti rock zvijezda, ali uopće nije imao sluha.« »O, dušo, tako mi je žao«, reče Ruby, stišćući Lucyno rame u bijelom radnom odijelu koje je navukla preko trenirke posuñene od bubnjara. »Poznavala si ga? Kako?« Nisu još znali. Nisu znali da je ovdje provodila gotovo isto toliko vremena koliko i u mrtvačnici. Sada, gledajući na mladićeve beživotne oči, shvati da njezine tajne više nisu važne. Ovaj je mladi čovjek mrtav zato što je radio u mojoj blizini. »Da. Poznavala sam ga.« Njegove je krvi bilo posvuda. Prekrivala mu je tijelo, šljunak na kojem je ležao i poprskala je cijeli zid iza njih. »On je bio drag mladić koji je imao nesreću da se nañe na krivom mjestu u krivo vrijeme.« »Što nije tvoja pogreška«, reče J. D. odlučno. Čučnuo je pokraj nje i njegov se mrki pogled susretne s njezinim. »Čini se da ga je vukao oko zgrade. S druge strane«, doda, pokazujući na drugu stranu od uličice u kojoj su njih dvoje...

0, Bože. Oni su vodili ljubav dok je Kevin umirao. Snažnu mučninu potakne osjećaj krivnje. »Što mi možete reći, doktorice Trask?« »Uzrok smrti je rezanje vratne žile«, reče. Kevin nije patio. Barem je na tome bila zahvalna. »Na čeljusti nastaje modrica, nanijeta prije smrti.« »Možda ga je morao udariti da ga omami«, promrmlja Fitzpatrick. »Da. Tu su i rane nastale u samoobrani.« Ona rukom u rukavici podigne Kevinovu šaku, pokazujući na ogrebotine na člancima prstiju. »Znači, borio se«, reče Fitzpatrick. »Za život«, promrmlja ona. »Alane, pozorno položi žrtvine ruke u vreću.« »Ima li srce?« upita Alan i Ruby ga brzo utiša šuštanjem. Lucy se namršti prema njemu. »Molim?« Alana oblije crvenilo. »Hoće li biti isto kao i s čovjekom od jutros. Oprostite. Samo sam htio... pripremiti se bolje nego prije.« Kada se zamalo nije onesvijestio. »Žrtva ima srce. Što se žene u automobilu tiče, ne znam. Napadač je bio viši od žrtve. Rana zavija prema gore.« »U redu«, promrmlja Fitzpatrick. »Viši je od metar osamdeset. To je dobro. Oštrica?« »Nenazubljena, tanka. Veoma oštra. Završio je trzajem zapešća. Rana zavija oko uha.« »U redu«, ponovi on. »Uskoro ćemo završiti s uzimanjem izjava od osoblja. Vaš Ming dao nam je popis svih osoba koje su ušle i izašle.« »Što je Ming?« upita Ruby. »Luce, što se ovdje dogaña?« Lucy ustane i duboko udahne. »Ovo je moj klub.« Ruby se namršti. »Kako to misliš, tvoj klub?« »Ja sam suvlasnica, zajedno s još dvojicom prijatelja.« Ruby razjapi usta od čuñenja, ali Alan je bio neobično miran. Ruby ih pogleda. »Zašto sam ja jedina koja otkriva novosti?«

Alan pogleda Lucy. »Ona je Lucinda«, reče i sada se Lucy zaprepasti. Alan se suho nasmiješi. »Moji su me prijatelji doveli ovamo za dvadeset prvi roñendan i odonda stalno dolazim. Bend je genijalan. Ali vi...« Oči mu zasvjetlucaju, no to je odmjeravanje više uznemiri nego što joj je laskalo. »Mislio sam da ćete me prepoznati kada sam se javio za posao u mrtvačnici, ali čini se da niste. Ili niste željeli priznati. Moji prijatelji umiru od ljubomore što radim s vama.« »Drew kaže da je spreman izvaditi tijelo iz auta«, naprasno se ubaci J. D., mijenjajući temu razgovora. »Ako Ruby i Alan mogu odnijeti ovu žrtvu, premjestit ćemo se onda ispred kluba.« Prihvati Lucy za lakat i povede je prema stražnjim vratima kluba. Lucy baci još jedan pogled na Kevinovo tijelo, na Ruby koja je izgledala zaprepašteno i na Alana, koji je sve znao. Zbog te joj je činjenice bilo nelagodno. Koliko je zapravo tajnovita bila njezina tajna? J. D. je otprati do glavne prostorije kluba gdje ju je čekao odgovor. Klupski zaposlenici sjedili su u krugu, potreseni. Pola njih je plakalo. Drugi su izgledali uplakano ili na rubu suza. Hyatt i Stevie stajali su pokraj šanka i razgovarali s Thorneom i Gwyn koja se presvukla u dnevnu odjeću. Zaposlenici su podigli pogled kada je ušla Lucy, zureći u nju kao da je stranac. Oni nisu znali. Zbog toga je još više uznemiri činjenica da Alan jest. Kraemer, barmen, pogleda je od glave do pete. »To je tvoj stalni posao, pretpostavljam«, reče. »Rekla si da radiš uredski posao za državnu službu«, uvrijeñeno će Jasmine. Ona je bila zadnja Thorneova djevojka i vjerojatno je mislila da zna sve njihove tajne. »I radim«, reče Lucy. »U državnom zavodu za sudsku medicinu i kriminalistiku. Gdje imam svoj ured.« »Onda«, reče Mowry, »da razjasnimo stvari: ti režeš mrtvace po cijele dane.« Lucy uzdahne. Mowry je bio u skupini od prvoga dana, a Thorne ga je prošle godine zaposlio i kao njihova poslovoñu. Doimao se najviše iznenañenim od svih. »Da«, reče ona.

On samo jedanput kimne. »Guba.« Ostali se slože kimanjem i mrmljanjem. »Ne. Nije guba. Nije darkerski. Samo je... nužno. Osobito za žrtve kao što je Kevin.« Mowry ustane i dlanovima joj obujmi lice, pa položi svoje čelo na njezino u iskazu prijateljstva od kojega Lucy osjeti peckanje u očima. »Zato i jest guba. Zbog žrtava kao što je Kevin, koji nije zaslužio ono što mu se dogodilo. Ti ćeš ovome svojem policajcu pomoći da uhvati prokletnika koji nam ga je uzeo. Zato je guba.« »Hvala ti«, šapne ona. »Dobro mi je došlo to čuti.« On je poljubi u čelo, što nikada prije nije učinio. »Nikad se to ne bih usudio učiniti dami u kožnatoj haljini. Ali ovakva se doimaš pristupačnom.« J. D. se iza njih nakašlje. »Moramo izaći. Ispričajte nas.« Gwyn ih je pričekala kod vrata, očiju natečenih od plača. »Svi su slali poruke o tome što se dogodilo. Kevinovi roditelji moraju doznati.« »Poslali smo dva istražitelja da im kažu, čim mu je tijelo otkriveno«, reče J. D. »Očekivali smo da će se svi mašiti mobitela.« Lucy pogleda prema šanku gdje su se Hyatt i Thorne svañali. »Što se dogaña?« »Hyatt zahtijeva popis gostiju«, reče Gwyn. »Thorne mu je rekao da nabavi nalog.« »S obzirom na to da je jedan od vaših ubijen ispred stražnjeg ulaza, mislio bih da će Thorne surañivati«, uzrujano će J. D. »Krivo si mislio«, jednostavno odgovori Lucy. »Fitzpatrick i doktorice Trask«, pozove ih Stevie s vrata. »Spremni smo.« Gwyn položi ključ u Lucynu ruku. »Moj stan. Večeras je samo tvoj. Ja ću prespavati kod Roycea. Dolazi po mene jer su policajci uzeli moj automobil kao dokaz.« Pogleda J. D.-ja. »Zašto su to učinili?« »Zato što je bio parkiran do mercedesa. Nadamo se da ga je ubojica dotaknuo. Uzet ćemo otiske, a potom ga vratiti. Lucy, moramo ići.«

Lucy se mehanički sagne i poljubi Gwyn u obraz. »Čuvaj se. Molim te.« »I ti. Zovi me ako ti što treba. I kada doznaš tko je u Thorneovu automobilu.« Gwyn se ugrize za usnu. »Znam da to zvuči grozno, ali nadam se da to nije nitko koga poznajemo.« Lucy se nadala istom, ali imala je loš predosjećaj da će se u tome razočarati. Utorak, 4. svibnja, ponoć Nije planirao ubiti mladića. Prokletstvo. Planirao ga je onesvijestiti s leña i odvući ga iza zgrade gdje bi ga netko pronašao. Ali ne... Budala se morala boriti. Morao mi je vidjeti lice. Za ubuduće: skijaške maske prolaze samo u filmovima. U stvarnom životu žrtve ih mogu strgnuti, zbog čega su krajnje nekorisne. Prije nego što se snašao, nož mu je bio u ruci, a mladićeva vratna žila prerezana. Usavršio sam taj potez. Možda ću u sljedećem životu biti plaćeni ubojica. Naglas se nasmije toj pomisli, a potom se uozbilji. Zašto ne? Dobro mu je išlo. Mogao bi na tome zaraditi. A na svijetu je bez sumnje bilo ljudi koje je valjalo ubiti. Počeo je razmišljati kako bi takvu vrstu posla bilo moguće oglašavati, kada mu pozornost privuče vrpoljenje na mjestu zločina. Micali su mercedes. Tim bolje. Da lakše izvadite tijelo, dragi moji. Lucy možda neće prepoznati Janet Gordon, iako joj je lice većinom ostavio nedirnutim. Možda neće ni prepoznati Janetino ime kada identificiraju tijelo. Janet se nekoliko puta udavala. Ali kada identificiraju njezin najbliži rod... Tada će znati. Tada će se početi pribojavati za vlastiti život. Boj se, Lucy. Jer ja dolazim. Uskoro ćeš požaliti što si uzela ono što ti nije pripadalo. Uskoro ćeš znati kako je to izgubiti sve i svakoga koji ti nešto znači. Uskoro ćeš pripadati meni. »Jeste li sigurni, doktorice Trask?« ustrajao je Hyatt. »Jeste li sigurni da je ne poznajete?«

Lucy je srećom zadržala sabranost. Barem izvana. J. D. je pretpostavio da iznutra ključa od bijesa. Hyatt joj je isto pitanje postavio tri puta. »Ne, poručniče Hyatt«, odgovori ona, ne skidajući pogled s tehničara koji su pokušavali što opreznije izvući tijelo sa sjedala. »Ne poznajem. Ali ako mi date vremena i prostora, učinit ću sve da utvrdim identitet žrtve.« »Provjerite ima li broj dva na leñima«, reče Hyatt. I to je ponovio po treći put. Najmanje. »Čim je odvezemo u mrtvačnicu. Mislim da nije pametno tijelo pregledavati ovdje«, ubaci se ona brzo, prekinuvši Hyatta prije nego što zatraži upravo to. »Mogli bismo izgubiti dokaze u tragovima ovdje na parkiralištu, ili, što je još gore, nekoj od televizijskih kamera pružiti priliku da snimi udarne vijesti.« »Ne želim tim televizijskim strvinarima ništa dati«, promrmlja Hyatt. »Idem s vama do mrtvačnice, doktorice Trask. Pregledat ćete tijelo čim stignete.« »Iste sekunde«, složi se Lucy zavidnom staloženošću. »Dobra je«, šapne Stevie. »Čovjek bi pomislio da ga ne mrzi.« »Istina«, tiho se složi J. D. Ipak, primijetio je da se Lucyno tijelo ukočilo i malo nagnulo unazad, odmaknuvši se tako od Hyatta. Lakne mu na pomisao da se, kada ju je odveo od Kevinova tijela, oslonila na njega za potporu. To mu pruži nadu. Nije ga sasvim odgurnula. Nije sasvim uništio stvari time što se poveo za tjelesnim nagonima. To je bila jedna od najglupljih stvari koje je ikada učinio. Seks u uličici, za ime Boga. A da mu se pruži prilika, ponovio bi to bez razmišljanja. »Ovdje je i neki šešir«, reče Ruby. »Vjerojatno se otkotrljao ispod njezinih nogu. Užasno je ružan, ali sakrio bi joj lice ako ga je imala na glavi dok ju je stavljao u automobil.« »To ima smisla«, reče J. D. Hyattu. »Jedan od policajaca razgovarao je s parom koji je izlazio iz kafića na drugoj strani ulice. Vidjeli su muškarca kako do ovoga auta dovozi ženu u invalidskim

kolicima. Nosila je velik šešir mekana oboda koji joj je skrio cijelu glavu.« »A muškarac koji ju je gurao?« upita Hyatt. »Čovjek je rekao da je bio visok metar i osamdeset, zagasito plave kose. Žena je rekla da je bio nešto niži, tamnosmeñe kose. Ni jedno od njih nije mu bilo u stanju opisati lice. Jedino oko čega su se složili bio je veliki mekani šešir.« »Divno«, mrko će Hyatt. »Tko je druga žrtva?« »Mladić koji je razvozio automobile gostiju«, reče J. D. »Na mjestu gdje je tijelo pronañeno postoje znakovi borbe. Zasad nema fizičkog dokaza. Da nije ubijen, mogao je biti osumnjičenik. Imao je pristup ključevima vozila doktorice Trask. Kako se čini, nije bio upleten, ali provjerit ćemo ga.« Hyatt sumnjičavo zaškilji. »Vi ste bili ovdje kada se sve dogodilo, Fitzpatrick. Zašto?« J. D. se pripremio za to pitanje. »Slijedio sam doktoricu, gospodine. Danas je već dvaput bila na meti. Smatrao sam da je u opasnosti.« »Oboje smo to zaključili«, ubaci se Stevie. »I složili smo se da je ovaj ubojica dobro proučio svakodnevicu doktorice Trask. Ako joj budemo u blizini, vrlo je vjerojatno da će se ubojičini i naši putovi uskoro sresti. J. D. se ponudio da će prvi dežurati. Ja sam ga trebala zamijeniti u četiri ujutro.« Sve je izmislila na licu mjesta. J. D. se borio sa željom da joj pogledom zahvali. Hyatt bi to primijetio i shvatio bi da ga Stevie pokriva. Srećom, Hyatt ih je poštedio daljnjeg ispitivanja zbog toga što su Ruby i Alan premjestili tijelo s prednjeg sjedala Thorneova mercedesa. Zajedno su tijelo položili na bok pokraj mrtvačke vreće otvorene na nosilima. Žrtva je bila odjevena u tamnu haljinu dugih rukava koja ju je pokrivala od koljena do vrata. Nije imala cipela. »Ukočena je«, reče Lucy, čučnuvši pokraj nosila. »Ženska osoba, bjelkinja, izmeñu pedeset i šezdeset godina. Podvrgnula se zatezanju lica. Prsti su joj slomljeni, ali nisu odrezani. Nema očiju.«

Rukama u rukavicama pritisnula je tamnu tkaninu koja je prekrivala žrtvina prsa. Potom podigne pogled. »Nema ni srca.« »Sranje«, promrmlja Hyatt. »Točno tako«, tiho odvrati Lucy. »Prema boji potkoljenica može se zaključiti da je ležala na boku u vrijeme smrti ili kratko nakon. Višestruko je udarana u glavu tupim predmetom. Lice joj je izrezano tankom, nenazubljenom oštricom.« »Istom kakvom je ubijen mladić?« upita Hyatt. »Ako ne istom, onda sličnom. U ustima joj je predmet umotan u maramicu. Vrijeme smrti je izmeñu dva i pet danas poslijepodne. Čini se da nije zamrzavana, ali izmjerit ću joj temperaturu u laboratoriju.« Ustane i korakne unatrag. »Molim vas, zatvorite je i prenesite.« Drew im se pridruži. »Ključ od mercedesa nedostaje s mladićeva radnog mjesta. Thorne je imao rezervni ključ kojim je sada otključao auto. Vozila sa svih strana odvest ćemo u laboratorij radi uzimanja otisaka. Možda nam se posreći.« J. D. je u to ipak sumnjao. Utorak, 4. svibnja, 00:45 Clay se morao malo pomučiti da izmakne Shermanu koji mu je bio za petama. Pronašao je Pussycat Lounge i jedva da je sjeo kada je na pozornici ugledao tetovažu kobre. Opa. Pomislio je da bi gospoña Klein bila iznimno nezadovoljna saznanjem da joj unuka radi na ovakvom mjestu. U razvratnoj mladosti Clayu bi žene na pozornici možda bile uzbudljive. No sada nisu. Nekakvo je uzbuñenje ipak osjećao. Ali pomisao da ih dotakne... Nikako. Djevojka s kobrom primijetila je da je promatra pa mu uputi dobro izvježban požudni pogled. U Nickinim bilješkama stajalo je da je navodna Margo ženu zvala Linda. Sada će otkriti jesu li obje upotrebljavale lažna imena. Naručio je obavezno preskupo piće, odložio ga sa strane i pričekao da djevojka završi sa svojim nastupom. Kada je dovršila točku, ona sklizne na mjesto pokraj njega. »Sviña ti se?« upita.

On obuzda želju da uzmakne, održavajući tupi smiješak. »Kako ti je ime, dušo?« »Cleo. Skraćeno od Cleopatra, znaš, zbog ove zmije.« Ona savije biceps, zbog čega se kobra učini spremnom za napad. Divno. »Kužim«, reče Clay. »Koliko za privatno druženje?« »Stotka. Petnaest minuta. Bez dodirivanja, mladiću.« »Ne pada mi na pamet.« Slijedio ju je u zasebnu prostoriju i pustio je da zatvori vrata. Ona pokaže na stari stolac. »Sjedni. Opusti se.« Clay nije želio ni misliti na to što se sve upilo u tkaninu stolca. Sjedenje ni opuštanje nisu dolazili u obzir. »Prijeñimo odmah na stvar, Linda. Nisam policajac. Privatni sam istražitelj i zanima me žena koja se prije dva mjeseca koristila stanom tvoje bake. Predstavljala se kao Margo Winchester.« Linda korakne unatrag. »Ne znam gdje je.« »Ja znam gdje je«, reče Clay. »Želim znati tko je.« Linda se namršti. »Onda, gdje je? Nije se pojavila na poslu tjedan dana.« »U mrtvačnici. Mrtva je tjedan dana.« Linda poklopi usta rukom. »Kako?« »Ubijena je. Koje joj je pravo ime?« »Mary Stubbs«, šapne. »Mili Bože.« »Moram doznati zašto je prije dva mjeseca lagala mojoj partnerici. Zašto je rekla da joj je ime Margo Winchester.« Suze krenu niz Lindine obraze. »Unajmio ju je neki tip da odglumi tu ludu ženu, Margo. Ja sam je odgovarala, ali trebao joj je novac. Nije moguće da je mrtva.« »Kako ju je taj čovjek našao?« »Poznavao je njezina dečka. Išli su zajedno u školu.« Clay se razočara. »Kako mu je ime?« »Ken Pullman. Policajac je. Jeste li sigurni da je Mary mrtva?« »Vrlo siguran. Tko je znao da su Ken i Mary zajedno?« »Gotovo nitko. To je bila tajna. Ken je oženjen. Zna li on?« Clay preskoči njezino pitanje. »Je li u posljednje vrijeme kontaktirala s čovjekom koji ju je unajmio?«

Linda tužno kimne. »Nazvala ga je i rekla da želi još novca i da će svima ispričati da je lagao. Ja sam joj rekla da to ne čini, ali ona je odgovorila da će je Ken zaštititi.« I to je dobro završilo. »Kada se to dogodilo?« »Prošloga tjedna.« Slagalo se. Sve se slagalo. Dovraga. »Je li čovjek koji ju je unajmio znao za tebe?« Užas joj ispuni oči. »Mislim da nije. Nikada ga nisam susrela. Je li je on ubio?« »Ne znam. Dopustili ste joj da se koristi stanom vaše bake. Što ste vi od toga dobili?« »Deset posto njezina honorara. I ovdje me je preporučila. Trebao mi je posao.« Clay pomisli na tijelo u mrtvačnici, razrezano od uha do uha. Činilo se da Mary ipak nije otkucala prijateljicu jer je još bila na životu. »Morat ću policajcima dati podatke o vašoj prijateljici. Vjerojatno će doći ovamo i postavljati pitanja.« Lice joj se skameni. »Ne volim policajce.« Što je u ovom slučaju bilo dobro. »Bit će uporni«, reče. »Zašto?« »Zato što je Maryn policajac Ken isto mrtav.« Linda se zaljulja od slabosti. »Dobri Bože. Ona je mislila da će je Ken zaštititi.« »Ali nije.« U očima joj bljesne panika. »Moram otići odavde. Ne mogu mu dopustiti da i mene ubije.« »Možete li otići u bakin stan?« Usne joj se iskrive. »Ne. Još mi nije oprostila za prošli put kada sam upala u nevolju. Uštedjela sam nešto novca. Otići ću večeras. Čim mi završi smjena i plate me.« Možda bi mu je bilo više žao da nije svjesno sudjelovala u prevari. Iako se ni njemu nije žurilo prijaviti zločin. Bijeg je možda bio najbolje rješenje. Samo ne želiš da ona popriča s policajcima.

Da, i to. Ali što se Claya ticalo, sve se posložilo i sada je bio slobodan uhvatiti Reardona. I pronaći Nicki. Kada to učini, dat će Shermanu sve detalje koje može. »Sretno«, reče Clay. »I čuvajte se.« Izašao je iz kluba žudeći za tušem. Otići će u hotel, odspavati nekoliko sati, a potom otići u Ocean City pronaći Nic. Vozio je kratko kada mu zazvoni telefon. Poziv s Alyssina mobitela. Zebnja mu stisne prsa. »Jesi li je pronašla?« upita napeto. »Ne.« Zvučala je uznemireno. »Pokušala sam te nazvati, ali se nisi javljao.« »Bio sam na bučnom mjestu. Što se dogodilo?« »Dobila sam vijesti o kartici Teda Gamblea. Upotrijebljena je večeras u hotelu Orion.« »Ondje?« začudi se on. »U Baltimoreu?« »Da. I... bila sam jako umorna, pa sam otišla kući. Na putu prolazim pokraj Nickina stana. Provezla sam se preko njezina parkirališta. Clay, njezin je auto ondje.« Clayu zastane srce. »Molim? Jesi li sigurna?« »Da. To je njezin auto. Nije u Ocean Cityju.« Ali ureñaj za praćenje je bio ondje, što znači da ga je netko skinuo s njezina auta. Vjerojatno Nicki, jer joj je auto bio ondje. Lopov bi ga ukrao. Ruke mu se počnu tresti. »Uzet ću svoje papire iz hotelskog sefa. Onda dolazim kući. Gdje si ti?« »U svojem stanu.« Clay pomisli na Mary Stubbs i Kena Pullmana, prerezanih vratova. »Ostani ondje dok te ne nazovem«, reče on promuklo. »Zaključaj vrata. Imaš li pištolj?« »Da«, prošapće ona. »Znam se njime koristiti. Tata me je naučio.« »Dobro. Napuni ga i ako ti se na vratima pojavi Evan, ustrijeli ga.«

Utorak, 4. svibnja, 1:00 Lucy je u mrtvačnicu ušla s pratnjom. Ispred nje je Alan gurao kolica s tijelom nepoznate žene. Pratili su je Hyatt, Fitzpatrick i Stevie. Ruby je hodala na začelju, gurajući kolica s Kevinovim tijelom i zureći u Lucy kao da je svemirac. Craig Mulhauser ih je čekao. »Da vidimo o čemu se radi«, reče. Lucy rastvori vreću i ponovo kratko prouči tijelo. »Onda?« naprasito počne Hyatt, prišavši joj kod stola. »Skinite joj haljinu da vidimo ima li znak na leñima.« Lucy zaškrguće zubima, ali zadrži srdačnost u glasu. »Poručniče Hyatt, moramo pošteno pregledati ovo tijelo. Na ovome svjetlu sada vidim stvari koje nisam mogla vidjeti pod uličnim svjetiljkama na parkiralištu. Molim vas da se odmaknete. Takva je procedura, gospodine.« Pogleda ga, obrva podignutih kao da ga blago izaziva. »Sigurna sam da poštujete procedure.« On sijevne očima, ali se ipak odmakne. »Samo se požurite.« Ona i Craig pregledavali su tijelo bilježeći porezotine i modrice na žrtvinom licu i nogama. Potom se Lucy usredotoči na tamnu haljinu zakopčanu skroz do žrtvina vrata. »Čini se da ovo nije njezina haljina«, reče Lucy dok je otkopčavala gumbe. »Preširoka je u struku...« Zastane i napravi grimasu. Ne samo da je u ženinom torzu bila rupa nego su joj i dojke bile unakažene. Većina je tkiva nedostajala. »Oh, prokletstvo.« J. D. joj se nagne preko ramena. »Molim te, reci mi da se to dogodilo nakon smrti.« »Nije«, mrko će Lucy. »Podvrgnula se povećanju dojki. Ostavio je komad implantata.« Stevie stane pokraj Craiga s druge strane stola. »Kladim se da ćemo na tom komadu pronaći serijski broj«, reče. »Kao što je na Bennettu ostavio prsten.« »Ali ima li znak na leñima?« ponovo upita Hyatt. Lucy povuče rukave sa žrtvinih ruku i, uz Craigovu pomoć, zguli haljinu s tijela. Iako je to očekivala, od pogleda na jednakomjerno rasporeñene opekline na žrtvinim leñima stisne joj se želudac.

Hyatt se nagne u stranu da pobliže pogleda. Potom se namršti. »Donji dio izgleda kao broj dva«, reče. »Ali koji je vrag to na vrhu?« Izgledao je kao vitičasti lik, toliko precizno ocrtan da je to bilo groteskno. »Izgleda kao dva broja dva povezana u sredini«, reče Mulhauser. »Ne.« Lucy je vidjela takav lik i prije. Ispisivala ga je prije. Zapravo ga je ispisivala svaki puta kada je potpisivala svoje ime. »To nisu dva broja dva. To je vitičasto slovo >L<.« »U pravu je«, reče Stevie. »>L< za >Lucy
Utorak, 4. svibnja, 2.30 »Ime joj je Janet Gordon«, reče J. D., polažući na stol ženinu fotografiju iz vozačke dozvole. Stevie i on bili su u svojem uredu i razgovarali su s Hyattom preko razglasa na telefonu. Poručnik je otišao kući. Hvala Bogu. »Šezdeset joj je godina, trenutačno je neudana, rastavljena tri puta i živjela je u središtu grada otprilike pet blokova dalje od stana u luci koji je pripadao Russu Bennettu. Do sada je ta blizina stanovanja jedina poveznica koju smo pronašli.« »Osim te da su ona i Bennett mrtvi«, Hyatt će suho. »Je li i ona bila Bennettova ljubavnica?« »Nije na popisu koji smo dobili od dostavljača«, reče J. D. »Što ne znači da nije jedna od njegovih žena, ali pomalo izlazi iz starosnih okvira.« »Ne bi bilo prvi put da muškarac spava sa ženom koja bi mu mogla biti majka«, zaključi Hyatt. »Je li iz Anderson Ferryja?« »To ne znamo«, reče Stevie. »Još.« »Nema profil na Facebooku?« sarkastično doda Hyatt. Stevie s druge strane stola zakoluta očima. »Ne, gospodine, nema. U postupku smo dobivanja naloga za pretres njezina stana, za pristup ispisima poziva i bankovnim računima. Ako je isto kao i s drugima, njezin je račun već očišćen ili će uskoro biti. Ako još nije očišćen, možda ćemo moći ući u trag novcima ako bude takvih pokušaja.« J. D.-jev telefon zazuji. Zvala ga je Lucy. On se ispriča i udalji se od stola tako da ga Hyatt ne može čuti. »Bok«, reče tiho. »Bok«, pozdravi ona odrješito i službeno. »Dobila sam potvrdu od proizvoñača silikonskih umetaka o kirurgu koji je obavio operaciju na Janet Gordon.« »Da pogodim. Doktor Russell Bennett.« »Da.« »Ne mogu reći da me je to začudilo. Jeste li vi završili s autopsijom?« »Upravo sad. Tipkam izvješće. Uzrok smrti vjerojatno je trauma izazvana udarcem tupim predmetom u lubanju. Kao i kod prve

žrtve, do odstranjivanja jezika i očiju došlo je prije smrti, a srca nakon smrti. Opekline na leñima manjeg su promjera.« »Načinjene manjom cigaretom.« »Da. Poslala sam Ruby da kupi nekoliko vrsta. Prva je žrtva mogla biti paljena bilo kojom od nekoliko vrsta. Janet Gordon je paljena cigaretama Virginia Slims.« »Pitam se zašto.« »Možda je odabrao manji promjer kako mu ne bi ponestalo mjesta za slovo >L<.« »To je vrlo promišljeno.« »Kao i izrezivanje srca. Postoji još jedna razlika. Ova žrtva nije imala ni blizu toliko krvi u prsnoj šupljini kao prva.« »Što to znači?« upita. »Laičkim rječnikom, molim te.« »Isisao joj je krv. Kod prve žrtve bilo je više krvi u prsima. Dio je upio ručnikom koji je stavio u šupljinu. Ova je žrtva bila razmjerno čista.« »Što je mogao upotrijebiti da joj isiše krv?« »S obzirom na to da se za rezanje koristio električnom pilom, sumnjam na Shop-Vac7.« J. D. napravi grimasu. »Znači, ista je sprava upotrijebljena za odstranjivanje srca i ove žrtve?« »Možda ne baš ta ista, ali slične izrade i modela. Pronašli smo neke podljeve koje ćeš vjerojatno poslije željeti pogledati. Elektroničkom poštom sam ti poslala fotografije tako da ih možeš odmah otvoriti. Kada smo je preokrenuli, našli smo dva vrlo oštro ocrtana polukružna podljeva. Čini se da oba odražavaju otisak gume od kotača, od kojih je jedan mnogo veći od drugog.« »Kao na invalidskim kolicima?« upita on. »Točno tako. Nastupili su poslije smrti, pa smo Craig i ja zaključili da je bila položena o kotače u tijesnom prostoru. Možda u prtljažniku automobila. Izvukli smo vlakna iz kose i poslali ih Drewu, zajedno s haljinom. Vlakna su kratka i kruta, nalik na one u sagovima, ali on će znati više reći. Nokti su joj jako podrezani, preko

7

Marka robusnih usisivača kojima se može usisivati kruti i tekući otpad.

mesa. Ona se čini kao žena koja je odlazila na skupocjene manikure, tako da možemo zaključiti da ih je odrezao ubojica.« »Znači, borila se. Kako znate da je išla na manikure?« »Zato što su joj stopala njegovana i nedavno pedikirana. Jučer ujutro sam ti rekla da u svojem poslu vidim mnogo stopala.« Nastala je kratka stanka i J. D. ju je mogao zamisliti kako proučava bilješke s onim intenzitetom za koji je sada znao da je mnogo više. »Želudac joj je bio prazan, i u krvi nije imala alkohola. To je sve što sam navela u uvodnom izvješću. Nalaze o pregledu tkiva i toksikološke nalaze pregledat ćemo kada budu gotovi.« Oklijevala je kratko. »Craig je rekao da će asistirati doktoru Bellamyju s pregledom Kevina Drummonda. Bit ću ondje, iako u drugoj sobi. No mogu slušati i postavljati pitanja.« Znao je da će joj to biti jako teško. »Hvala ti.« »U redu je. Jesu li njegovi roditelji dobro?« »Koliko mogu biti. Skinner i Elizabeth Morton su im otišli reći.« »Jučer su bili u dvorani za sastanke s Hyattom«, reče ona, sada hladnim glasom. »Nisu znali što Hyatt namjerava učiniti. Znali su činjenice i to da nisi optužena.« Ona ništa ne odgovori. Šutjela je toliko dugo da je on konačno pozove. »Lucy?« »Sada zaista moram ići«, reče ona napokon, zvučeći poraženo. »Čekaj.« Želio je viknuti, ali se suzdržao da zvuči tek ozbiljno. »Što sam rekao?« »Laku noć, inspektore. Ne brini se za mene. Idem kući s Craigom. On i njegova žena imaju dodatnu sobu. Dovest će me sutra na posao i unajmit ću sama svoj auto. Neću se izlagati nepotrebnim rizicima. Obavijestit ćete me kada se budem mogla vratiti u svoj stan?« »Nemoj to činiti.« Sada je ipak povisio glas. »Što? Da se više nikada ne vratim u stan?« Glumila je ljubaznost, što ga još više zasmeta. »Znaš što sam mislio. Nemoj me odgurivati, Lucy.«

»Laku noć, inspektore«, ponovi ona i prekine vezu. On uzrujano protrlja hrbat nosa. Okrene se i shvati da ga Stevie pozorno gleda. Podignuvši obrve, znakovito mu pokaže na zvučnik telefona. »Fitzpatrick je upravo završio s telefonskim razgovorom. J. D.?« J. D. se vrati za stol. »Bennett je obavio estetski zahvat na Janet Gordon.« Stevie se namršti. »I zategnuo joj je lice?« »To ne znam. Ovaj smo podatak dobili od proizvoñača silikonskih implantata za grudi. Oni nam ne mogu ništa reći o zatezanju lica. Zašto?« »Zato što je Brandi rekla da se Russ bavio zahvatima na grudima, a njegov partner na licima.« »Bez obzira na to«, javi se Hyatt, »ovo bi trebalo biti dovoljno da gospoñica Montgomery dobije nalog za pregled njihove liječničke dokumentacije. Što još, inspektore?« J. D. im prepriča rezultate autopsije. »Moramo doznati više o Janet Gordon. Saznajte u kakvoj je vezi s ostalima. Osim što je mrtva.« »Kada možete otići u njezin stan?« upita Hyatt. »Daphne je rekla da moramo čekati do jutra.« Stevie pogleda na sat. »Do čega je još samo pet sati.« »Onda odite kući«, reče Hyatt. »Odmorite se i nañimo se u mojem uredu točno u devet. Doći će i Morton i Skinner.« »O,« nato će Stevie. »Zamalo sam zaboravila. Danas poslijepodne razgovarala sam s doktorom Bermanom, nakon što smo otišli od prve gospoñe Bennett. Zamolila sam ga da nas savjetuje u vezi s ovim slučajem. On je psiholog«, reče J. D.-ju. »Izvrstan je u profiliranju ljudi.« »Čuo sam za njega«, reče J. D. »Ali nisam ga nikada upoznao.« »Razveselit ćeš se onda. Pomalo je neobičan.« »Kad smo već kod neobičnosti«, nadoveže se Hyatt, »razgovarat ćemo sutra o zaposlenicima onoga kluba doktorice Trask. Onaj branitelj, Thorne, nije želio surañivati.«

»To je istina. Odbio nam je dati popis gostiju«, objasni Stevie J. D.-ju. »Rekao nam je da nabavimo nalog. Daphne radi i na tome.« »Čuo sam«, suzdržano odgovori J. D. »Onda, dok budete spavali«, reče Hyatt naglašavajući svaku riječ, »neka vam doktorica Trask pribavi taj popis.« J. D.-jevo se lice zažari, od neugode i bijesa. »Vidjet ću je tek kada ponovo odemo u mrtvačnicu, što će biti tek sutra. Tada ću je pitati.« »Nećete je pitati, Fitzpatrick. Recite joj. Ako odbije, recite joj da ću ispred njezina kluba postaviti patrolno vozilo koje će svaku večer bljeskati rotirajućim svjetlima, sve dok ona i Thorne ne počnu surañivati.« »Neće pristati, makar ispred kluba postavili deset patrolnih vozila.« »Natjerajte je da pristane. Umiljavajte joj se.« Hyatt zastane. »Ili što već.« J. D. zausti nešto reći, ali Stevie ga brzo prekine, vjerojatno ga tako spasivši od otkaza. »Vidimo se sutra ujutro, gospodine«, reče. »A sada svi idemo malo odspavati.« Pritisne tipku za prekidanje veze i sve umukne. »J. D., nemoj dopustiti da te uvuče u svañu. On je takav.« »Zašto?« uzrujano upita J. D. »Ne znam. Uvijek je gori kada je izmeñu brakova. Kada se ponovo oženi, svañat će se sa ženom i pustit će nas na miru.« Ona slegne ramenima. »Čini se kao da se svaki dan mora s nekim posvañati, inače pada u depresiju.« J. D. se nasmiješi, što joj je i bio cilj. »U redu. Onda, sutra.« Ustane, odjednom toliko umoran da mu se mutilo pred očima. »Mislim da ću ja radije odspavati gore na katu. Ako nisam za stolom kada stigneš, probudi me, dobro?« »Hoću.« Stevie ustane, mršteći se. »Znaš da ćemo morati provjeriti svakoga tko radi u Lucynu klubu?« J. D. kimne. »Da. Jedina za koju sam siguran da nije umiješana je sama Lucy. Ona je cijelo vrijeme bila ili na pozornici ili sa mnom.« »Ali njezini prijatelji nisu.«

»Ne«, odvrati J. D., ne uživajući u pomisli da će morati ispitivati Lucyne prijatelje. »O tome ćemo se brinuti sutra«, zaključi Stevie. »Idem kući.« Zaustavi se kod dizala kada on krene na kat. »Usput, ti znaš što si rekao, zar ne?« J. D. je zbunjeno pogleda. »Molim?« »Kada si razgovarao s njom maloprije. Rekao si nešto i ona se naljutila, je li tako? Potom si rekao: >Što sam rekao?< Ali znaš što si rekao, zar ne?« J. D. odmahne glavom. »Nemam pojma. A ti?« »O, da. Rekao si da su Morton i Skinner znali da nije optužena.« J. D. zaklopi oči. »Umjesto da sam rekao da je nevina.« »Pretpostavljam da je to bitna razlika kada čovjek prosjedi cijelo suñenje nakon što su ga nepravedno optužili«, tiho će Stevie. »Razmisli o tome.« Odjednom ga smlavi glupost toga što je rekao. »Kao da ću sada moći misliti na bilo što drugo.« Utorak, 4. svibnja, 6:30 Clay se neprimjetno ušulja u Nickinu zgradu, koraka teška od strepnje. Bilo je još vrlo rano i susjedi još nisu izašli. No još ih dugo neće biti. Većina su noćne ptice i samotnjaci, baš kao i Nic. Zgrada je bila derutna, s dobrim izgledima da je odrede za rušenje. Ali Nicki se sviñala, ili je barem tako tvrdila. Clay je smatrao da joj je to izgovor da bude sama. Primorao se da se uspne stubama dok mu se srce stezalo od jeze. Molim te. Molim te. Što se dulje vozio prema njezinu stanu, bio je sve zabrinutiji, ispunjen sve jačim strahom. Sada kada se napokon ondje našao, jedva da je uspijevao stavljati nogu ispred noge. Pokreni se, Maynarde, naredi sam sebi. Zaustavio se pred njezinim vratima i zaklopio oči. Ne. Ali poznavao je taj zadah. Molim te. Molim te, daj da je bilo što drugo samo ne to. Možda nije iznijela smeće. Možda... Ali već je znao. Drhtavim rukama navukao je rukavice, a potom otvorio vrata rezervnim ključem za hitne slučajeve koji je držala u uredu. Molim te,

molim te. Ustuknuo je kada je ušao i zatvorio vrata za sobom. Mrtva je. Godine provedene u vojsci i policiji naučili su ga da se sa smrću susreće stoički. Ona je mrtva. Ali Nic je bila njegova prijateljica. Njegova partnerica. Pokreni se. Vezao je maramicu preko usta i škrgućući zubima primorao se da olovnim nogama prijeñe petnaest metara do njezine spavaće sobe. Vrata su bila otvorena. Bila je na krevetu. Ona... Njezina utroba... Na plahtama. Ne mogu disati. Zurio je, a užas mu je oduzeo udove. Bože. Ne. Nicki. Suze su mu se kotrljale niz lice, dok je skamenjeno stajao, ne mogavši disati. 0, Bože, Nic. Što ti je učinio? Rasporio ju je. Kučkin sin joj je rasporio utrobu. Prokletstvo, zajecao je u sebi. Pokreni se. Ponovo je natjerao noge na pokret sve dok nije stajao uz krevet, uzbuñeno dišući u dahtajima. Njezin je krevet nekoć bio bijel. Ali ne više. Sada je bio crven. Crven. Stisnutih zuba on pogleda dolje, ne obazirući se više na crvenilo ni na muhe. Usredotoči se na njezino desno uho, gdje je zavinula oštrica ubojice. Nije bio siguran koliko je dugo ondje stajao, zureći u njezino uho. Čuo je samo otkucaje vlastitog srca. Potom se nešto u njemu uključi i on se automatski povuče iz njezine sobe. Nic dosjee o klijentima nije držala na vidjelu jer je njezina četvrt bila previše opasna. Clay mehanički ode do kuhinje i razmakne konzerve juhe u smočnici. Otkrije sef koji joj je on postavio. Mirnih ruku je unio kombinaciju brojeva i vratašca se otvore. Unutra je bilo prijenosno računalo, zajedno sa šest dosjea. Uzeo ih je i zatvorio sef, pa vratio konzerve juhe na mjesto. Zaključao je ulazna vrata na odlasku i njezine stvari stavio u svoj prtljažnik. Na brzinu je Nickin auto očistio od svih računa i papirića. Potom je ušao u svoj auto, odvezao se dva kilometra dalje i zaustavio. Izašao je, otišao do malenog travnjaka, pao na koljena i povratio.

ČETRNAEST

Utorak, 4. svibnja, 6:45 Stajao je ispred zrcala, mršteći se svojem odrazu. Nagne glavu u stranu da bolje promotri vrat na kojem su se isticale dvije crvene ogrebotine. Razvodnik automobila dobro ga je dohvatio. Nasreću, bile su dovoljno nisko da ih prikrije ovratnik. Zakopčao je košulju, zavezao kravatu i naposljetku kimnuo s odobravanjem. Nitko neće primijetiti. Nitko neće znati. Uskoro i tako neće biti važno. Uskoro će ploviti na Satisfactionu jer će sva imena na popisu biti u Lucynoj sali za autopsiju. Morao je toj ženi odati priznanje. Vodila je dvostruki život poput profesionalca iz CIA-e. To da je po cijele dane rezuckala mrtve ljude bilo je pravo otkriće za sve one čudake u klubu. Nitko nije znao za njezine druge tajne, ali uskoro će i one izaći na vidjelo. Uskoro će svi doznati kakva je osoba zapravo Lucy Trask. Uskoro će svi doznati što je bila u stanju napraviti kako bi bilo po njezinu. Kakve je sve laži bila spremna reći. Na vrijeme će svima izložiti svaki dio njezina života. A onda će biti moja. Uskoro. Ali danas je imao drage zadatke. Odjenuo je jaknu i popravio manžete. Sin Janet Gordon uskoro će stići. Sletjet će za sat vremena. Iz džepa izvuče jednu od posjetnica koje je napravio na pisaču u stanu Jamesa Cannona. BIDDLE&LIGHT, odvjetnički ured. Kada Ryan ugleda majku u sadašnjem stanju, bit će vrlo nepovjerljiv prema svima. No jedan od rijetkih kome će vjerovati bit će majčin odvjetnik. Zato što Ryan zapravo i nije imao izbora. Ako želi mamičin novac, morat će porazgovarati s mamičinim odvjetnikom. Lijepo ćemo popričati. A onda će on umrijeti. Ubijanje Ryana neće trajati toliko dugo koliko ubijanje ostalih. Kyan se nije toliko okoristio svojim grijehom koliko ostali. Ne kao Edwards ili Bennett ili Janet Gordon.

Sigurno ne kao Lucy Trask. Bude li se sve dogañalo po planu, s Ryanom bi mogao biti gotov do večere i onda će krenuti na sljedeće ime. Mogao bih do sumraka doći i do Anderson Ferryja. Lucy je sinoć onamo povela inspektora, što ga je ozlovoljilo. Otišli su ravno k Bennettima, vjerojatno da roditelje obavijeste o nesretnom kraju njihova sina. Njegov ureñaj za praćenje bio je precizan u pet metara, tako da je bio siguran da nisu otišli nikamo drugamo, što je bilo dobro. Želio je nazočiti ponovnom susretu obitelji Trask. No poprilično se zbližila s tim policajcem. Pitao se što smjera. Ili što pokušava zataškati. Utorak, 4. svibnja, 7:50 J. D. se zaustavi iza Steviena automobila, već parkirana uz pločnik ispred zgrade Janet Gordon. Stevie ga je čekala na prilaznim stubama. Slabo je spavao. Prevrtao se po krevetu pitajući se hoće li Lucy htjeti s njime više progovoriti. Za ono malo vremena što je uspio odspavati, sanjao je mračne sobe, čudnu glazbu i golu Lucy u njegovu krevetu. To bi posljednje moglo postati stvarnost kada bi ona htjela s njime ponovo razgovarati. Što se neće dogoditi ako ne ulovi tog čovjeka koji je proganja unakaženim tijelima. »Daphne je pribavila nalog?« upita je kada se uspne uz prilazne stube. »U mojem je džepu«, reče ona. »Pokriva stan, telefon i financijska izvješća. Nadzornik zgrade je gore s ključem. Policajac kojeg smo postavili ispred vrata kaže da se cijelu večer nitko nije približio.« »Što je s nalogom za Thorneov popis gostiju?« upita J. D. »Sudac kaže da će razmotriti zahtjev.« Stevie slegne ramenima i otvori vrata zgrade. »Pokušaj obraditi Lucy, dobro?« »Mislim da ništa što sada kažem neće imati mnogo utjecaja na nju.«

»Ona je razumna žena. Samo se ispričaj što si rekao da je nisu optužili, umjesto toga da je nevina. Svali krivicu na umor, mušku glupost ili štogod. Bijesni svojim jamicama. To bi sigurno obradilo mene.« Trebat će mnogo više od toga. Rekla je da nisam dobar za nju. »Pokušat ću«, reče. Nadzornik zgrade čekao ih je kod ulaznih vrata Janet Gordon, dok je ispruženom rukom tražio nalog na uvid. Nakon toga, J. D. i Stevie navuku rukavice, a nadzornik im otključa vrata. »Zgodno«, promrmlja J. D. Na svakome zidu visjele su skupocjene slike, a u jednom je uglu bio mali koncertni klavir. »Kada ste zadnji put vidjeli gospoñu Gordon?« »Prije nekoliko dana«, reče nadzornik. »Je li imala supruga ili dečka?« »Ona je udovica. Izlazi s udvaračima, ali nije bila u stalnoj vezi. Osim ako ne računate onoga liječnika. Ja ne, bez obzira na glasine.« »Kojega liječnika?« upita J. D., iako je već znao odgovor. »Onog mladog. Hej, ne dirajte to!« uzvikne kada Stevie krene pregledavati sadržaj ladica u pisaćem stolu. »Gospoña Gordon će mi skinuti glavu.« Stevie ga prijekorno pogleda. »Gospodine, jeste li me dobro čuli kada sam se predstavila?« »Da, naravno.« Čovjek se namršti. »Zapravo nisam. Bilo je rano.« J. D. poželi zakolutati očima. »Fitzpatrick i Mazzetti. Mi smo iz Odjela za umorstva.« Čovjek razjapi usta. »Umorstva? To znači da je mrtva?« »Da, gospodine«, reče Stevie. »A sada, recite nam o tom liječniku s kojim se družila.« »Ne sjećam se njegova imena, ali bio je dovoljno mlad da joj bude sin. Nisam nikada mislio da izmeñu njih ima nečega, ali moja žena je uvijek govorila da svaka čast gospoñi Gordon ako se može dohvatiti toliko mlañeg muškarca i zadržati ga.« »Kako je izgledao mladi liječnik?« nestrpljivo upita J. D.

»Oko metar i osamdeset, tamnokos. Mislim da nisu bili par. Mislim da mu se ona nije ni sviñala.« Opis je odgovarao Russu Bennettu. »Zašto je onda bio s njom?« upita J. D. »Pretpostavljam zbog njezina novca. Bila je dobro potkožena. Njezin zadnji suprug bavio se naftnim poslovima.« »Zašto mislite da mu se nije sviñala?« upita Stevie. »Ne znam. Takav mu je bio stav. Kao da bi je najradije ubio da može.« »Tko joj je najbliži rod?« upita J. D. »Piše na ugovoru o najmu. Morao bih otići po nj.« J. D. se blago nasmiješi. »Molim da to učinite. Odmah.« Nadzornik gunñajući posluša. »Vjerojatno sada već svakog stanara obavještava da je mrtva«, reče Stevie. »Da. Ova je kuhinja netaknuta.« J. D. otvori hladnjak. »Nema hrane.« Otvori ladicu. »Jelovnici za skupe restorane. Vjerojatno je na to trošila cijelo bogatstvo.« »Bila je dobro potkožena.« Stevie ode do spavaće sobe. »J. D., vidi ovo.« Bila je to soba ureñena po ukusu tinejdžera. Pehari su ispunili police, a sa zidova su visjele lente, sve sa skraćenicom AFHS. »Oznaka Srednje škole Anderson Ferry«, promrmlja J. D., nimalo začuñen. Podigne jedan pehar. »Ryan Agar, rekorder po broju pretrčanih jardi.« »Igrač američkog nogometa«, zaključi Stevie. »Ali ne bilo kakav.« J. D. podigne uokvirenu fotografiju s visoke komode. »Fotografija njegove momčadi na posljednjoj godini. Ta je momčad te godine osvojila regionalno prvenstvo. Pogledaj imena.« Podigne fotografiju tako da je i ona vidi. »Ovdje su Ryan Agar i Malcom Edwards, znan kao Butch, te Linus Trask, znan kao Buck.« »Brat Lucy, znane kao Lucinde.« J. D. približi fotografiju proučavajući brojeve na trenirkama. »Malcom je igrao u defenzivnoj liniji, a Linus je bio voña navale. Najkorisniji igrač.«

»Kako znaš da je bio najkorisniji igrač samo na osnovi fotografije?« »Ne znam. Lucy mi je to rekla kada smo se sinoć vraćali iz Anderson Ferryja.« »Znači, mladić je bio zvijezda, poginuo je u motociklističkoj nesreći nekoliko tjedana nakon mature, a dvadeset jednu godinu poslije Lucy ne razgovara s roditeljima. Je li tako?« »Da.« On fotografiju spremi u vrećicu. »Ti pregledaj ormar, a ja ću ladice.« Pretraživali su u tišini dok se Stevie ne oglasi. »Kutija s godišnjacima. Uzet ću ih.« J. D. je pretraživao po fotografijama i pismima naguranima u najvišu ladicu komode. »Ryan se upisao na temelju sportske stipendije, ali je odustao. Ovdje su pisma koja ga upozoravaju na to da će ga morati izbaciti s fakulteta. A u ovome je obavijest da su ga ispisali.« »Čudno je da jedan mladić sačuva takva pisma«, reče Stevie. »On nikada nije živio ovdje.« Nadglednik se vratio. »Mislim na njezina sina. On je samo posjećuje.« »Ryan Agar?« upita Stevie. »Da. Ali samo za Božić. Stekao sam dojam da izmeñu njih nema mnogo ljubavi. Ovdje je njezina prijava za najam stana. Sin živi na ranču usred pustopoljine u Coloradu.« »Trebat će mu najmanje jedan dan da stigne ovamo«, reče Stevie. »Neka ovamo doñe jedinica za očevid da uzmu otiske.« »Ja mogu otići do mrtvačnice na prepoznavanje«, reče nadzornik, možda i previše uzbuñeno. »To neće biti potrebno«, reče J. D. pa isprati nadzornika do vrata. »Možete li dolje pričekati policiju? Netko će im trebati pokazati kamo da idu.« Nije ga prevario. »Ako želite da odem, samo tako recite.« »Ma, nikako«, slaže J. D. »Ali svaki trenutak koji potrošimo na razgovor je vrijeme u kojem ne istražujemo smrt gospoñe Gordon. Željeli bismo dobiti popis gospode s kojima je izlazila, ako znate njihova imena, te svih iz zgrade s kojima je prijateljevala.«

Nadzornik se na odlasku rokćući nasmije. »Janet Gordon nije bila ničija prijateljica. Osim ako od vas nije imala nikakve koristi. Ali sastavit ću popis.« »Zašto je napravila ovu sobu za sina ako on ovdje nikada nije živio?« upita Stevie. »Nije ovdje odrastao i odselio se. Ovo je pomalo jezivo.« »Ne znam. Trebali bismo pitati onoga psihologa kojega si pozvala na jutarnji sastanak.« »Lennieja Bermana«, reče Stevie. »Učinimo tako. Pogledat ću njezinu spavaću sobu i kupaonicu. Ti bi mogao završiti sa stolom i vidjeti ima li što na računalu u dnevnom boravku.« Pretraživanje radnog stola otkrilo je razne pozivnice za dobrotvorne dogañaje, račune i izvješća iz banaka stara mjesec dana. Sluteći razvoj dogañaja, J. D. dotakne računalni miš i ekran zasvijetli. Potom otvori internetski pretraživač i pregleda često otvarane stranice, sve dok ne pronañe onu Janetine banke. Kućice za korisničko ime i zaporku bile su ispunjene. Zaporka je bila samo niz zvjezdica. »Stevie, možeš li doći?« pozove je. Pričekao je da prouči situaciju, a potom se uspješno spoje na stranice. »Zašto ljudi tako čuvaju svoje postavke?« upita Stevie. »Osobito na stranicama banaka.« »Vjerojatno zato što ne očekuju da će ih netko ubiti i da će im za računalom sjediti policajac koji će im njuškati po stvarima«, odgovori J. D„ zureći u ekran. Stanje od gotovo dvjesto tisuća dolara otprije nekoliko dana sada je palo na nulu. »Počistio joj je račun, baš kao i ostalima.« »To se dogodilo sinoć. Je li tada imala kakvih sastanaka?« J. D. otvori Janetin rokovnik. »Ništa zakazano. Lucy je bila u pravu. Tog je poslijepodneva imala manikuru i pedikuru. Štetu na noktima nanio joj je ubojica.« Stevie mu pogleda preko ramena. »Janet je te večeri imala dogovoreni izlazak, J. D. Pogledaj, ima redovne termine u salonu za manikuru svakog drugog utorka. Bila je prošlog utorka, ali je ponovo otišla tjedan dana poslije, prošle nedjelje.« »Istoga dana kada je vjerojatno oteta.«

»Točno. Taj put je navela ime salona i ime kozmetičarke. Za sve druge termine zapisivala je samo >mani/pedi<. Posljednji termin zakazan je iznenada. To nije njezin uobičajeni salon, a k tome je bila nedjelja. Malo salona radi nedjeljom.« »Znači, imala je zakazan izlazak, ali ga nije zapisala u rokovnik. Zašto?« »Ne znam. Ali kladim se da tražimo upravo onoga s kime se našla na večeri.« J. D. zausti da se složi s njom, kada njoj zazvoni telefon. »Mazzetti.« Jednu je minutu slušala glas s druge strane, a potom joj se oči naglo rašire. »To nije moguće. Kako je stigao tako brzo?« pogleda J. D.-ja zbunjeno se mršteći. »Pogodi tko se upravo pojavio u Hyattovu uredu? Ryan Agar.« »Nije moguće«, reče J. D. u nevjerici. Stevie rastvori mobitel i pritisne tipku za razglas. »Oboje smo ovdje, gospodine.« »Ovdje je«, reče Hyatt, »i vrlo je uznemiren zbog majčine smrti. Želi vidjeti njezino tijelo. Zamolio sam ga da pričeka dok vi ne stignete.« »To znači da nije došao iz Colorada«, reče J. D. »Vjerojatno je bio u blizini. Odakle je stigao i kako je doznao za majčinu smrt?« »Došao je iz Colorada«, reče Hyatt. »Pokazao mi je zrakoplovnu kartu. Otputovao je iz Denvera ponoćnim letom.« »Kako?« oštro upita J. D., imajući osjećaj da Hyatt oteže s odgovorom. »Netko ga je sinoć u osam sati nazvao na mobitel iz policijske uprave Baltimore i rekao mu da je njegova majka ubijena te ga zamolio da doñe identificirati tijelo.« J. D. stegne čeljust. »Proklet bio. Ubojica ga je nazvao. Nema druge.« Stevie se još jače namršti. »Tko ga je zvao?« »Navodni istražitelj predstavio se kao J. D. Fitzpatrick«, mirno odgovori Hyatt. J. D. zaprepašteno zatrepće. »Ja?« »Vi, inspektore. Ovaj ubojica očito zna da radite na slučaju.«

J. D. je ključao od bijesa. Prokleti kučkin sin nam se ruga. S mukom se smiri. »Odakle je došao poziv?« »Ne znam još. Oboje morate odmah doći i riješiti to sa sinom.« »Hoćemo«, reče Stevie. »Prije nego što prekinemo vezu, moramo vam reći da je gospodin Agar išao u srednju školu s Bennettom, Edwardsom i bratom doktorice Trask.« Hyatt uzrujano uzdahne. »Naravno da jest.« »A račun Janet Gordon već je očišćen«, doda J. D. »Dovraga«, prosikta Hyatt. »Naravno da jest. Vidimo se u mojem uredu, smjesta.« Stevie prekine vezu i ljutito odmahne glavom. »Ovaj se zločinac igra s nama, J. D.« J. D. je bjesnio u sebi. »Onda ćemo se i mi igrati s njim.« Utorak, 4. svibnja, 8:10 »Rhoda.« Lucy je sjedila za kuhinjskim stolom u kuhinji Mulhausera pred tanjurom pečenih jaja i slanine. »Nisi se trebala toliko mučiti.« Craigova se žena motala po kuhinji, zbog čega se Lucy sjeti vlastite majke. Ona se, doduše, rijetko motala oko štednjaka, ali bi joj se nasmiješila nad zdjelicom žitnih pahuljica. Ti su dani odavno prošli. Sada me samo potajice gleda kroz žaluzine. A to ju je boljelo mnogo više nego što je željela priznati. Uspjela je to potisnuti iz glave sve dok je nije probudio raskošan miomiris Rhodina domaćeg kruha. I njezina je majka nekoć davno pripravljala kruh. To je bio njezin specijalitet. Jučerašnji povratak bio je bolniji nego što je Fitzpatrick uopće mogao zamisliti. Barem se ne moram više vraćati. Njezina zadaća kao lokalnog vodiča sada je bila završena. »Nisam se uopće mučila«, reče Rhoda. »Ja uvijek kuham za Craiga prije posla.« Prema začuñenom izrazu na Craigovu licu dok je sjedao za stol, Lucy zaključi da je to bila krajnja laž. Morala se nasmiješiti. »Jedite«, zacvrkuće Rhoda. »Čeka vas naporan dan.« »To svakako«, promrmlja Craig. »Ta se prokleta tijela samo gomilaju.«

»Ja ću raditi na zaostalim zadacima«, obeća Lucy izmeñu zalogaja. »Vrlo ukusno, Rhoda.« Rhoda zasja od sreće. »Mogu napraviti još.« »Ne, ne«, reče Lucy. »Neću ni ovo moći dovršiti, iako sam gladna. Davno sam jela.« To je bilo u usputnom restoranu u koji je svratila s Fitzpatrickom, stoljećima prije. No zapravo je prošlo tek dvanaest sati. Prevrtala se nemirno gotovo cijelo vrijeme u onih nekoliko sati koliko je provela na gostinjskom krevetu svojih domaćina, dok su joj misli divljale. Razmišljala je o jadnom Kevinu i o mrtvoj ženi, Janet Gordon, pitajući se tko je ona. I kako sam uopće povezana s njom. No uglavnom je razmišljala o J. D.-ju Fitzpatricku, vrteći neprestano dogañaj u uličici. Bio je.. .fantastičan. Bože. Takoñer je bio nešto najgluplje što je ikada napravila, a u životu je napravila mnogo glupih stvari. Zaista, Lucy. U uličici? Bože. Čak ni Gwyn nikada nije učinila takvo što. Što mi je bilo na pameti? Ništa. Dug dan, potom noć i povratak kući te glazba i način na koji ju je gledao dok je svirala... Kao da bi me proždro. I odjednom ga je morala imati. Ondje. A kada je stavio svoje ruke na nju... Bože. Protrne. Zaista je bilo sjajno. I ne smije se nikada više ponoviti. »Lucy?« pozove je Craig. Lucy podigne pogled i ugleda Craiga i Rhodu kako je promatraju. Potom shvati da zuri u svoj gotovo prazan tanjur. »Molim?« »Tvoj mobitel, draga«, reče Rhoda. »Zuji.« Lucy ga smeteno zgrabi i pritisne zelenu tipku. »Molim?« »Gdje si, dovraga?« upita Gwyn. »Kod doktora Mulhausera. Gdje si ti?« »Ja sam ispred svojeg stana i stojim na pragu jer je kod tebe moj ključ.« Lucy se lecne. »Oprosti. Zašto si ondje? Mislila sam da si kod Roycea.« »Bila sam, ali sam zaboravila tablete. Pretpostavila sam da ćeš biti ovdje. Zašto si otišla onamo?« »Nisam željela biti sama.«

»A, tako«, reče Gwyn, mnogo mirnije. »To shvaćam. Samo sam pretpostavila da će onaj veliki, seksi policajac ostati s tobom.« Lucyni se obrazi zažare. »To se neće dogoditi.« Nikada više. Rukom poklopi slušalicu i pogleda Craiga. »Kod mene su prijateljičini ključevi. Možete li me ondje ostaviti kada krenete na posao?« »Naravno«, reče Craig. »U redu, Gwyn. Dolazim za dvadeset minuta.« »O, čekaj. Pričekaj.« Slijedio je prigušeni razgovor, a potom se Gwyn ponovo jasno začuje. »Moja je susjeda pronašla ključ koji sam joj prošle godine ostavila kada mi je zalijevala cvijeće.« Čulo se kako otvara vrata. »Dobro je da je imala rezervne...« Nastupi tišina. »Gwyn?« Lucy naćuli uši da je može čuti. »Jesi li ondje?« »O, Bože«, šapne Gwyn. »Lucy, na mojem je stoliću kutija.« Lucy se stisne želudac. »Je li umotana?« »Da. S crvenim, ljubičastim i ružičastim srcima.« »I velikom crvenom mašnom«, mrko dovrši Lucy. Craigovo lice preko puta stola problijedi kada shvati što se dogodilo. »Odlazi odande, odmah.« »Zatvorila sam vrata. Zovem 911.« »Možeš li otići kod te susjede?« »Da.« Gwynin je glas drhtao. »Misliš li da je još unutra?« »Ne znam, ali ne smijemo riskirati. Je li Royce ondje?« »Čeka me u autu.« Gwyn je zvučala kao preplašena djevojčica i Lucy stisne čeljust. Kako li se samo usuñuje u sve uplitati njezine prijatelje? To si trebala biti ti, Lucy. Ti si trebala biti ondje. Od te joj pomisli pozli. Što da je Gwyn bila sama? »U redu«, reče Lucy, sada već mirno. »Želim da nazoveš 911, a potom nazovi Roycea da doñe i pričeka s tobom.« »U redu.« Gwyn je plakala i Lucy proguta bijes. »Nazvat ću Fitzpatricka, a potom Thornea. Doći ću čim budem mogla.« Drhtavih prstiju, Lucy odabere J. D.-jev broj koji je znala napamet. »J. D., Lucy je. Imamo još jednu kutiju.«

»Molim? Gdje?« »U Gwyninu stanu. Ja sam prenoćila kod Mulhausera, ali zapravo sam noć trebala provesti ondje. Sada zove policiju. Možemo li se naći ondje? To je u mojem stambenom kompleksu, odmah do parka.« »Doći ću čim prije. Najprije moram do ureda.« On je neko vrijeme oklijevao, a zatim tiho opsuje. »Sin Janet Gordon je Ryan Agar.« »Ne znam nikoga tko se tako zove, ali dopusti da pogodim. Maturirao je S mojim bratom.« »Da. Igrali su u istoj pobjedničkoj momčadi.« Ona uzdahne. »Onda, jeste li ga zvali? Moram li s njime obaviti danas identifikaciju?« »Da, identifikaciju ćete obaviti, ali nismo ga zvali. Točnije, nismo ga mi zvali. Netko ga je nazvao sinoć u deset sati po našem vremenu. I rekao mu da mu je majka mrtva.« »Ali to nije moguće. Osim ako...« Lucy stisne zube kada shvati o čemu se radi. »Taj prokletnik.« Lecne se. »Oprosti, Rhoda.« Rhoda Mulhauser je istodobno izgledala zabrinuto i očarano. »U redu je.« »Postaje još bolje«, nastavi Fitzpatrick. »Taj koji ga je zvao predstavio se mojim imenom.« Lucy proguta još jednu psovku. »Igra se s nama. Gdje je sin?« »U Hyattovu uredu. Moram sada do njega. Obavijestit ću Hyatta i Drewa o kutiji. Poslat ćemo nekoga čim prije. Nemoj sama ulaziti u Gwynin stan.« »Nisam glupa, J. D.«, prasne. »Znam«, reče on tiho. »Oprosti, želio sam... Nema veze. Doći ću čim prije. Odmah ću nekoga poslati.« Nema veze. Što je želio reći? Ili učiniti? Lucy ustane i potisne ga iz misli koliko god je mogla. »Hvala ti na doručku, Rhoda. Craig, moramo se požuriti.« »Ostat ću s tobom u stanu tvoje prijateljice dok ne doñe Fitzpatrick«, reče Craig.

»Zapravo trebate obaviti jednu identifikaciju. Najbliži rod žrtve došao je sinoć u grad. Kod Gwyn će biti mnogo policajaca. Bit ću dobro.« Svoje odbijanje ublaži smiješkom. »Ali hvala.« Utorak, 4. svibnja, 8:40 Ryan Agar bio je krupan i tih muškarac. Lice mu je bilo potamnjelo od sunca i doimao se mnogo starijim od svojih četrdesetak godina. To je zbog očiju, pomisli J. D. Bile su tužne. Sjedio je za stolom u jednoj od prostorija za razgovore, a nedirnuta šalica kave stajala je pred njegovim preklopljenim rukama. »Želio bih vidjeti majku.« »Upravo to dogovaramo«, reče J. D. »Nismo vas očekivali tako brzo.« Agar ga pogleda. »Tako sam čuo. Znači, vi niste onaj tko me je zvao?« »Ne, gospodine«, reče J. D. »Pokušavamo ući u trag tom pozivu. Kako je zvučao taj čovjek?« »Ne znam. Glas mu nije bio tako dubok. Govorio je s naglaskom.« »Kakvim naglaskom, gospodine Agar?« upita Stevie. »Ne južnjačkim, ali ni sjevernjačkim. Nikako Srednjeg Zapada. Zašto bi se pretvarao da ste vi?« »Ne znamo«, reče J. D. »Znate li nekoga tko je htio nauditi vašoj majci?« »Moja majka nije bila med i mlijeko. Mnogima se nije sviñala, osim ako nisu nešto od nje željeli. Ali da je netko ubije? To ne znam.« »Kada ste je posljednji put vidjeli?« upita Stevie. »Prošloga Božića. Obavio sam godišnje hodočašće.« Glas mu je sada bio prepun sarkazma. »Večeramo u skupom restoranu. Ona mi preda dar koji je meni sasvim neupotrebljiv i beskoristan i kaže mi kako dobro izgledam. Razmijenimo ljubaznosti koje ništa ne znače i onda se vratim kući.« Oči mu se nenadano napune suzama. »Molim vas, recite mi da nije patila.«

J. D. i Stevie se pogledaju i Agarovo se lice smežura. Sagnuo je glavu dok su mu tihi jecaji pretresali krupna ramena. J. D. je položio kutiju maramica pokraj njegova lakta, pa su Stevie i on pričekali da proñe prva oluja. »Žao nam je zbog vašeg gubitka«, nježno će Stevie kada su se Agarova ramena smirila. »Znamo da vam je to sada teško, ali moramo vam postaviti neka pitanja.« Agar podigne glavu, kruta pogleda. »Imate li kakav trag?« »Imamo«, reče Stevie, »ali samo zato što vaša majka nije prva žrtva. Gospodine Agar, poznajete li muškarca po imenu Russell Bennett?« Agar se trenutak ukočio. Potom teško proguta. »Ime mi zvuči poznato.« »Jučer ujutro pronañen je mrtav«, reče Stevie. »Mnoge su mu ozljede slične onima koje smo pronašli na vašoj majci. Znate li jesu li se poznavali?« Agar se namršti, a zbunjenosti nestane. »Moguće je. Poznavala je mnoge.« »Gospodine Agar«, reče Stevie, »vi ste išli u srednju školu s Russellom Bennettom.« On ponovo proguta, ovaj put još teže. »Oh. S tim Russellom Bennettom? Sjećam ga se kroz maglu. Izgubili smo kontakt nakon srednje škole.« »Što je s Malcomom Edwardsom?« upita J. D. oprezno. »Sjećate li se njega?« Agarove oči bijesno bijesnu. »Zašto?« »Zato što je nestao prije dva mjeseca. Smatra se da je izgubljen na moru.« »Ne razumijem kakve to veze ima s mojom majkom ili sa mnom.« »Edwardsov i Bennettov račun počišćeni su dan nakon što su posljednji put viñeni.« J. D. pričeka da ta vijest odjekne, čekajući da se u Agarovim očima pojavi razumijevanje. Ono malo boje što mu je ostalo u obrazima sada nestane. »Računi moje majke su očišćeni? Svi?«

»Barem jedan«, reče Stevie. »Ti su muškarci na neki način povezani s vašom majkom. Svi su podrijetlom iz vašeg rodnog grada, svi su pokradeni i svi su mrtvi.« Agar obliže usne. »Zašto?« »To želimo doznati«, reče Stevie, a glas joj prijeñe u prijeteći mrmor. »Postoji još jedna poveznica, gospodine Agar«, hladno će J. D. kada Agar ne odgovori. »Bennett je bio plastični kirurg. Obavio je barem jedan zahvat na vašoj majci. Ako se ne varamo, posjetio ju je u njezinu stanu više od jedanput.« Agar se lecne. »Bennett je operirao moju majku? Ne, to nije moguće.« »Zašto to kažete?« upita Stevie. »Z-zato«, zamuca Agar. »Majka je bila lijepa. Nisu joj trebale operacije.« Stevie se osloni u stolcu, sada već uzrujana. »Gospodine Agar, u mrtvačnici su tri tijela. Molim vas, nemojte nas zavlačiti.« On razrogači oči. »Tri? Mislio sam da ste rekli da je Edwards nestao na moru.« »I jest«, reče Stevie. »Jedan je mladić ubijen sinoć na mjestu gdje smo pronašli tijelo vaše majke. Tu se dogaña nešto što ima veze s vašim rodnim gradom. Što se dogodilo u Anderson Ferryju, gospodine Agar?« »Rekao sam da ne znam«, protisnu Agar kroz zube. »Moram ići. Imate moj broj mobitela. Molim vas, zovite me kada budem mogao identificirati majčino tijelo.« »Što je s Buckom Traskom?« upita J. D. Tako se prethodno bio dogovorio sa Stevie u slučaju da se Agar počne izmotavati, što je upravo i činio. Agar zastane, napola ustavši iz stolca. Polagano ponovo sjedne. »On je umro prije više od dvadeset jedne godine«, reče oprezno. »To je bila tragična nesreća. Što s njim?« »I on je na neki način povezan«, reče J. D. hladno. »Ili barem njegova obitelj.« »Ne razumijem.«

»Tijela vaše majke i Bennetta otkrila je Lucy Trask«, objasni J. D. »Ostavljena su tako da ih ona pronañe.« Agar odmahne glavom. »Ne razumijem što želite reći. Nje se ne sjećam.« On ponovo odmahne glavom, ovaj put očajnije. »Ne poznajem je. Ne znam zašto je ona pronašla tijelo moje majke. Jesmo li sada završili?« Ustane. »Ne možete me ovdje zadržati.« »U pravu ste«, mirno odgovori J. D. »Ali prije nego što izañete odavde, sjetite se da vas je netko ovamo namamio. Za to mora postojati razlog.« »Želite reći da sam ja sljedeći?« upita on sa strahom u glasu. J. D. slegne ramenima. »Samo kažem da budete na oprezu«, reče, a potom ustane da pogleda Agara ravno u oči. »Samo kažem da mi se čini da znate mnogo više nego što govorite. I kažem da ću vas, ako itko još strada, smatrati odgovornim.« Agar zaklopi oči i nekoliko puta nervozno proguta. J. D. se nadao da bi mogao progovoriti, ali u tom trenu on otvori oči i J. D. shvati da se to neće dogoditi. »Moram ići.« »Odvest ću vas nekome tko vam može dati popis hotela«, reče Stevie, »pa neka vas jedan od policajaca odveze u koji god odaberete. Moj je partner u pravu, gospodine Agar. Ovdje ste dovedeni iz nekog razloga. Ne bismo htjeli da vam se nešto dogodi.« Agar jedanput kimne, ali ne reče više ništa. J. D. je gledao kako odlazi, izvan sebe od bijesa. Potom podigne telefon sa stola i nazove Hyatta. »Fitzpatrick je. Ryan Agar zna o čemu se radi i neće nam reći. Stevie mu pomaže da se smjesti u hotel. Moramo ga pratiti. Kladim se da će pobjeći.« »Ja ću se pobrinuti za praćenje. Vi doñite s Mazzetti na jutarnji sastanak.« »Hoćemo.« Oklijevao je. »Je li se javio Drew u vezi s ovom novom kutijom?« »Još ne. Nazovite ga kada krenete. Čekamo vas.« J. D. prekine vezu i odmah nazove Drewa. On se javi nakon što je nekoliko puta odzvonilo. »Fitzpatrick je. Imate li kutiju?«

»Da«, reče Drew. »Rendgenska snimka pokazuje predmet veličine šake. Krv na stoliću u stanu gdje je pronañen potvrñuje da se najvjerojatnije radi o još jednom srcu koje nije bilo zamrznuto.« J. D. iskrivi lice. »Curilo je?« »Posvuda. Uzeli smo otiske s vrata, kvake i stolića. Čini se da ništa drugo nije dirano. Morton i Skinner pretražili su zgradu. Nitko nije ništa vidio. Ovdje nema kamera, baš kao ni kod doktorice Trask. Isti kompleks, samo druga zgrada. I nikakvo osiguranje.« »Ima li znakova provale?« »Ne. Čini se da je imao ključ.« »Je li doktorica Trask još ondje?« »Da, stoji u hodniku s prijateljicom. Želite s njom popričati?« Utorak, 4. svibnja, 8:50 »Nikada nećemo uspjeti skinuti taj crni prah za otiske sa zidova«, umorno zaključi Gwyn. »A krv se neće isprati iz saga.« »Bit će sve u redu«, utješi je Royce s rukom oko njezina ramena. »Pomoći ću ti ribati.« »I nabavit ćemo novi sag«, doda Lucy. »Žao mi je.« Gwyn uzdahne. »Nisi ti kriva. Samo mi je drago da nismo bile ovdje.« »Amen«, zaključi Thorne. Došao je odmah, baš kao i uvijek kada bi ga zvale. Stajao je iza njih, raširenih nogu i prekriženih ruku. Kao opaki tjelohranitelj, spreman na sve. »Od sada pa nadalje, vas dvije više nikamo ne idete same.« Royce kimne. »Gwyn ostaje kod mene noćas.« Gwyn se namršti prema njemu. »Mislila sam da moraš večeras otputovati. Imaš sastanak u Atlanti.« »Nešto ću premjestiti i odgodit ću putovanje za nekoliko dana, Moj će klijent razumjeti. Ovo je mnogo važnije.« Royceovo je lice poprimilo strog izraz. »Što policija radi u vezi s ovim, Lucy? To mora prestati.« »Znam«, reče ona. »Vjeruj mi, i oni tako misle.«

»Trebala bi večeras prespavati kod nas«, nastavi on. »Imamo sobu.« Royce stisne zube. »A ja imam pištolj. Volio bih da se taj gad namjeri na nekoga svoje veličine.« Lucy pomisli na Gwynine često vrlo slikovite opise noći koje je provodila kod Roycea. Nije bila sigurna da bi ih mogla slušati. Osobito dok joj je sjećanje na onu uličicu još toliko svježe. »Hvala, ali mislim da ću prenoćiti kod Thornea.« Pogleda preko ramena. »Ako je to u redu s tobom.« »Znaš da je«, odgovori on jednostavno. »Koliko god trebaš.« Okrenuli su se kada se na vratima pojavi Drew, noseći mobitel. »Za vas, doktorice Trask.« Ona zbunjeno preuzme telefon. »Doktorica Trask na telefonu.« »J. D. je. Želio sam ti reći da neću moći doći. Hyatt nam je zakazao sastanak i.. . Žao mi je.« Lucy je bila svjesna da je Gwyn i Thorne zabrinuto promatraju. »Ništa se nije dogodilo«, reče im, a potom se malo odmakne da je ne čuju. »Ima li? Mislim, što novo?« »Vjerojatno ne. Upravo smo završili razgovor s Ryanom Agarom. Reagirao je kada smo spomenuli ime tvojeg brata. Rekli smo mu da si ti pronašla tijela, nadajući se da će nam otkriti neku povezanost, ali se držao priče da ništa ne zna.« »Ali ti misliš da laže.« »Da. Molim te, pazi da ti se ne približi. Visok je otprilike metar i devedeset, ima crvenkastu kosu i osunčano lice.« »Ako se približi, zvat ću upomoć.« »Dobro. Potom zovi mene. Gdje ćeš biti danas?« »U mrtvačnici. Imamo mnogo nepregledanih tijela. Craig je danas išao identificirati Janet Gordon.« »A, tako. Mislili smo da ćeš to ti učiniti. Poslali smo Agara da se smjesti u hotel dok ne budeš spremna.« »Craig vjerojatno čeka vaš poziv. Kada završi s identifikacijom, počet će s...« Ugrize se za usnu, pogledavši Thornea i Gwyn koji su je promatrali. »Drugom autopsijom«, reče, ne želeći izgovoriti Kevinovo ime. Thorne je većinu noći proveo tugujući s obitelji Drummond.

»Razumijem. Lucy, moram s tobom razgovarati. Poslije. Nasamo.« Ona sklopi oči, a tijelom joj prostruji drhtaj na pomisao na posljednji put kada su bili sami. Nisu mnogo razgovarali. »To nije dobra zamisao.« »Imam mnogo pitanja. Volio bih dobiti neke odgovore. Molim te.« Njegova molba ju je ganula. Ili je jednostavno željela pristati. »U redu. Gotova sam u pet. Noćas ću vjerojatno prespavati kod Thornea.« »U redu. Pokušat ću napraviti stanku za večeru. Lucy, još nešto. Hyatt želi popis redovnih gostiju kluba. Kaže da će ispred kluba postaviti patrolno vozilo, sve dok ga ne predate.« Lucy stisne zube. »Taj mi se čovjek zaista ne sviña. Misliš li da bi to učinio?« »Iskreno, ne. Ali netko je od tamo znao da ćeš prošlu noć provesti kod Gwyn.« »Ili je ubojica tako pretpostavio. Možda je prvo svratio do mojeg stana i vidio policijsku vrpcu na vratima. Moj odlazak Gwyn bio je logičan korak.« »Imao je ključ.« Od te se pomisli smrzne. »A da je Gwyn bila kod kuće...« Krv joj se sledi. »Hoćeš li pokušati doći do popisa?« »Pitat ću ga. Sigurno će odbiti. Ali pokušat ću.« »Razgovarat ćemo i s vašim zaposlenicima. Nadam se da ćeš ih savjetovati da surañuju.« »Hoću. Sada moram ići. Drew želi svoj telefon natrag.« »Nazvat ću te kad uspijem. Čuvaj se.« 0, svakako, pomisli ona dok je prekidala vezu. Kad se Fitzpatrick približi, to je uvijek lakše reći nego učiniti. Vrati mobitel Drewu. »Hvala.« »Ma ništa. Mi ćemo ovdje biti neko vrijeme. Uzeli smo vaše iskaze, pa ste slobodni. Treba li vam pratnja?«

»Ne, povest će me prijatelji.« Trebam ih. Pogotovo sada, pomisli kada se pridruži ostalima. »Kaže da možemo ići. Thorne, možeš li me odvesti na posao?« Thorne pogleda na sat. »Kasnim na sud, ali ako se požurimo...« »Odi na sud«, prekine ga Royce. »Ja ću ih odvesti i otpratiti unutra. Ne brini se.« Ali Thorne se ipak brinuo. »Royce, ti se znaš koristiti tim pištoljem?« promrmlja. »Da.« Royce pogleda na policajce koji su radili u Gwyninu stanu. »Nadam se da će Lucyn policajac brzo otkriti ubojicu. Već me jako svrbi prst na okidaču.« Lucyni se obrazi zažare. »On nije moj policajac. Samo krenimo svi na posao.«

PETNAEST

Utorak, 4. svibnja, 9:10 J. D. je zaključio da je muškarac u Hyattovu stolcu za goste psihijatar. Imao je šezdesetak godina i odijelo od tvida. Daphne je odlučila riskirati pa je u Hyattov ured dovukla stolac od nečijeg radnog stola. Sjedila je na njemu kao na tronu. Hyatt bi s vremena na vrijeme prema njoj sijevnuo pogledom. J. D.-ja to toliko oduševi da je poželi izvesti na ručak. »Je li Agar otišao?« upita Hyatt. »Da«, reče Stevie. »Uzeo je sobu u Peabodyju. Tory Reading će ga onamo odvesti. Ona će odraditi i prvu smjenu stražarenja.« Potom pokaže na muškarca u stolcu. »Lennie, ovo je moj novi partner, J. D. Fitzpatrick. J. D., ovo je doktor Lennie Berman.« J. D. prihvati ruku koju mu čovjek ponudi. »Doktore Berman«, reče. Berman jedanput kimne. »Onda, tko je Agar i zašto ga prate?« J. D. i Stevie obavijeste skupinu o najnovijim dogañajima. »On nešto zna«, reče J. D. odlučno. »Morat ću se složiti«, reče Berman, »ali čini se da se gospodin Agar više boji onoga što zna nego vas. Postoji li još koji način da se doñe do tih podataka?« »Da«, prasne Hyatt. »Neka nas se Agar počne više bojati.« »Ili«, nastavi J. D., »možemo se vratiti u Anderson Ferry i postaviti neka pitanja. Nešto povezuje te muškarce. Mislim da otac Russella Bennetta zna o čemu se radi.« »No zašto ubiti Agarovu majku?« upita Daphne. »Zašto joj izvaditi srce?« »Možda zato što se radi o bolesniku?« odvrati Stevie. »Poprilično smo sigurni da je njezinu smrt upotrijebio kako bi privukao njezina sina natrag, i to brzo. Mogao je čekati da mi identificiramo

žrtvu i obavijestimo najbliži rod. Ali u tom bi slučaju Agar stigao tek večeras.« »Žuri mu se«, zaključi Berman. »Izgubio je dva tjedna«, reče J. D. »Ubio je Bennetta, ali doktorica Trask je bila na putu.« »Pa je žrtvu zamrznuo«, reče Berman. »Jako se pomučio kako bi tijela stavio ondje gdje će ih doktorica Trask pronaći, a potom joj je ostavio njihova srca. Sve je vrlo simbolično. Ona je očito u središtu pozornosti. Njezin je brat umro odmah nakon srednje škole?« »Da«, reče J. D. »U motociklističkoj nesreći. Bilo mu je osamnaest godina. Doktorici je bilo samo četrnaest.« »I ona nema pojma kakva bi to mogla biti povezanost?« »Ne, koliko se može sjetiti«, reče Stevie. »Znamo da ju je Bennett mrzio i da je čuvao dosje o njezinu životu u odrasloj dobi. Takoñer znamo da je Bennett imao na desetke izvanbračnih veza. Za sada, dvanaest ih je imalo neke veze s njegovim rodnim gradom. Što bi to trebalo značiti?« »Rekao bih da se u tom gradiću odigrao nekakav seksualni incident. Nešto što je pokušavao ponovo prizvati ili zaboraviti. S obzirom na broj žena, rekao bih da se radi o ovome drugome, iako pretpostavljam da bi on tvrdio da se radi o prvome. Pokušavao je sam sebi nešto dokazati, na ovaj ili onaj način. Svakako moramo posjetiti to mjesto.« »Mi?« upita J. D. »Idete i vi?« »O, da. Ako ubojica ne ostavlja nikakav trag, moramo pronaći njegov motiv. Tako je, zar ne? Nije ostavio nikakav dokaz?« J. D. kimne. »Zasad. Nadamo se da će patolozi doći do uzorka zguljene kože ispod noktiju ubijenog mladića, jer je to jedino ubojstvo koje nije počinio na nekom drugom mjestu.« »Što imamo na mogućim lokacijama ostalih ubojstava?« upita Hyatt. »Negdje je blizu mora«, reče J. D. »Bennettova prva bivša supruga sjeća se da je čula galebove kad ju je nazvao. Mislimo da je tada već bio u rukama ubojice.« »Znamo i da ima pristup velikim hladnjačama«, reče Stevie.

»Morton i Skinner napravili su popis.« Hyatt im preda primjerak. »Morton kaže da su to pogoni u krugu od osamdeset kilometara sa zamrzivačima dovoljno velikim da u njih stane ljudsko tijelo.« Stevie baci pogled na popis. »Svi rade dvadeset četiri sata. Bilo bi teško kradomice unijeti tijelo dok nitko ne gleda.« »Ali znamo da je to učinio«, reče Hyatt. »Nastavite tražiti. Što još znamo?« »Krade im novac«, reče J. D. »Edwards, Bennett i sada Janet Gordon izgubili su sve s računa. Posljednjoj žrtvi uzeo je gotovo dvjesto tisuća.« »Treba nam informatička podrška da uñemo u trag prijenosima«, reče Stevie. »Nadajmo se da će istražitelji koji rade na Edwardsovu slučaju imati neke tragove.« Hyatt kimne. »Otkrijte. Tko je zadnji vidio Janet Gordon živu?« »U njezinu salonu za manikuru vidjeli su je toga poslijepodneva«, reče J. D. »Pod pretpostavkom da je izašla s nekim, netko ju je i tamo morao vidjeti.« »Što je sa žrtvama?« upita Berman. »O kakvom se tipu osoba radi?« »Bennett je bio seronja«, reče Stevie. »Ženskar i nasilnik. Prava mustra. Na temelju onoga što su nam rekle dvije osobe s kojima smo razgovarali, ni Janet nije bila nevinašce.« »Edwardsi su bili društveni«, nastavi J. D. »Sve do nedavno, dok nije postao filantrop.« »Zašto?« upita Berman. »Obolio je od raka«, reče J. D. »Spetljao se s crkvom i ostavio joj svoje imanje.« »Zanimljivo«, zamišljeno će Berman. »Tražio je oprost grijeha.« »Kladim se da Buck Trask ima nešto sa svim tim«, reče Stevie. »Kada ga je J. D. spomenuo Agaru, na licu su mu se pojavili strah i krivnja.« Bermanove oči zaiskre. »Mislim da je izlet na teren neizbježan.« »U redu«, reče Hyatt. »Stevie, ti i Fitzpatrick povedite doktora u Anderson Ferry. Otkrijte što se, dovraga, dogodilo što bi povezivalo te žrtve. K vragu, povedite i doktoricu. Možda će se nečega sjetiti.

Mortonicu i Skinnera ponovo ću zadužiti za traženje tog zamrzivača.« Pogleda Daphne koja je sjedila bez riječi. »Zašto ste vi ovdje?« Usne joj se trznu. »Kakav ste vi šarmer. Tražili ste nalog za pregled Bennettove medicinske dokumentacije.« »Jer je Bennett napravio nove grudi Janet Gordon«, reče J.D. »To je uznemirujuće«, zaključi Stevie uz drhtaj. »Poznavala je Bennetta otkako je bio dijete. Njezin je sin odrastao s njim.« »Istinu govoreći, Agar je rekao da mu majka nije bila med i mlijeko«, reče J. D. »Nadzornikova žena mislila je da su on i Janet imali aferu. Nadzornik je mislio da ju je Bennett mrzio.« »Ipak, vjerovala mu je toliko da ode pod njegov nož«, reče Berman. »To mi se čini veoma zanimljivim.« »Onda, što je s ordinacijom doktora Bennetta?« upita Daphne. »Jer, ako želite pristup njegovim dosjeima, za dobivanje naloga trebat će mnogo vremena i likera od bresaka.« »Želim ih«, reče Hyatt. »Podatke o financijama i pacijentima. Možda je radio zahvate i na drugim ženama iz Anderson Ferryja. Tko zna, možda je obrañivao i seksi doktoricu u crnoj koži.« J. D. se namršti na Hyattovu primjedbu, suzdržavši se da ne prosvjeduje. Lucyne su grudi sigurno bile prirodne. Toliko je mogao jamčiti. »To ne objašnjava smrt bračnog para Edwards ili namamljivanje Agara«, reče mirno, dok mu glavom proñe misao kako se Hyatt sigurno dobro zabavlja. »Istina. Ipak, moramo otkriti sve detalje. Što je sa stanom doktoričine prijateljice?« »Jedinica za očevid još je uvijek ondje«, reče Stevie. »Čini se da ništa ne nedostaje i nema tragova provale.« »Što znači da ima ključ«, reče J. D. »Svi su zaposlenici u klubu doktorice Trask vidjeli da joj Gwyn sinoć predaje ključ. Znači, svi su zaključili da će ondje biti. Moramo doznati više o kretanju osoblja.« »Za to ću zadužiti Mortonicu«, reče Hyatt mrzovoljno. »Skinner može nastaviti s potragom zamrzivača. Što je s kamerama u klubu? Što su one jučer snimile?«

»Ništa«, reče J. D. »U stražnjoj je uličici kamera, ali snimila je samo prskanje krvi po zidu. Ubojstvo je bilo izvan domašaja kamere.« »K vragu.« Hyatt pokaže na Daphne. »Želim nalog da natjeram onog arogantnog Thornea da mi da popis klijenata. Netko je ondje nešto vidio.« Daphne podigne obrve. »Da, gospodine«, reče sarkastično. Hyatt zakoluta očima. »Krenite. Doñite do informacija. Izvijestite me do pet.« Utorak, 4. svibnja, 9:45 Eno ga. Ryan Agar. Čovjek je bio u neoznačenom policijskom autu koji ga je odvezao sve do hotela zahvaljujući ljubaznosti baltimorske policije. Automobil se zaustavio pred hotelskim ulazom i Agar je izašao, uzevši mali kovčeg sa sobom. Neoznačeni je automobil otišao, a potom se okrenuo i vratio te parkirao nekoliko zgrada dalje, da vozač može motriti ulaz. Nasreću, postojala su dva ulaza. Agara će odvesti dizalom koje se spušta u garažu. No, najprije plan. Birao je broj koji mu je Janet vrišteći rekla dok ju je mučio. Agar se javio na treće zvono. »Molim?« »Gospodine Agar?« »Da«, oprezno potvrdi on. »Tko je to?« »Na telefonu je Joseph Biddle, iz odvjetničkog društva BIDDLE&LIGHT. Ja sam odvjetnik vaše majke. Dopustite da vam najprije izrazim sućut zbog prerane smrti vaše majke.« »Hvala vam. Kako ste znali da je... ?« »Jutros me nazvala njezina nadstojnica kuće pa sam nazvao policiju da potvrdim. Rekli su mi da ste ovdje i da tražite hotel. Treba li vam moja pomoć?« »Ne, u redu je. Pronašao sam prenoćište.« »Dobro. Siguran sam da ste umorni od puta. No prije nego što otpočinete, želio bih se naći s vama. Vaša mi je majka dala omotnicu koju vam moram predati. Takoñer, svjestan sam da vas je putovanje

skupo stajalo. Ja imam pristup crnom fondu koji je vaša majka otvorila za vas.« »Zaista? Kada?« »Prošle godine. Željela vam ga je dati, ali mislila je da biste je odbili.« »Vjerojatno i bih. No trošak za hitnu zrakoplovnu kartu zaista mi je opteretio proračun. Ne znam koliko ću dugo biti ovdje, pa bi mi predujam dobro došao.« »Sjajno, sjajno. Ako mi kažete gdje odsjedate, mogli bismo se naći.« »U Peabodyju.« »Oni imaju dobar restoran.« U čija je vrata upravo gledao. »Naći ćemo se, recimo, za dvadeset minuta. Možemo doručkovati, a ja ću vam pribaviti vaš fond.« »Hvala vam, gospodine Biddle. Cijenim to.« On prekine vezu i nasmiješi se. I ja. Utorak, 4. svibnja, 9:45 Lucy je danas morala obaviti barem dva pregleda, ako ne i tri. Tako će Craig uspjeti uhvatiti korak, a i ona će moći skrenuti misli na nešto drugo. I na neke druge, pomisli ona, razmišljajući o J.D.-ju i njezinu obećanju da se poslije nañu. Što ju je spopalo da pristane na to? »Narkotičan«, promrmlja. »Oprostite, doktorice Trask? Meni se obraćate?« Ralph, jedan od medicinskih tehničara, podigne pogled. Upravo je usporeñivao podatke s cedulje ovješene o nožni palac tijela s onima na mapi koju je držao u ruci. »Ma ništa, razgovaram sama sa sobom. Ovdje sam zbog... Da vidimo.« Iz džepa izvuče ispisani papir i pročita identifikacijski broj. »Muškarac, afroamerikanac, pedeset dvije godine. Sumnja se na srčani udar.« »Mogu vam ga izvesti ako želite.« Preda joj mapu. »A vi mi samo pridržite ovo.« »Hvala.« Ona pogleda papir i namršti se. Uzrok smrti isticao se na stranici. »Imamo još jednu žrtvu prerezanog grla?«

Ralph podigne pogled s kolica koja je vukao iz reda. »Još jednu?« »Da. Ovdje kaže da se radi o ženi. Mi imamo muškarca. Stradao je sinoć.« I dalje joj je pred očima bila Kevinova krv poprskana po ciglenom zidu. »Ova je žrtva dovezena prije nekoliko sati. Bez sumnje se radi o ženi. NN, ubijena sinoć. Smetlar ju je jutros pronašao iza kontejnera.« Loš predosjećaj koji je imala sada se još pojača. »Moram je vidjeti.« »Kako god kažete.« On izvuče kolica na kojima je bila novija žrtva. Lucy povuče plahtu i oštro udahne. Rez je bio istovjetan Kevinovu. Nagne ženinu glavu, već znajući što će vidjeti. Krv joj se svejedno sledi. Rez je bio identičan, sve do zavijutka oko desnog uha preminule. Lucy povuče plahtu preko žrtvina lica i ustukne korak. »Molim vas, odvezite preminulu u salu broj dva«, reče tiho. Ralph ju je gledao s neprikrivenom znatiželjom. »Ali ona je zadnja po redu.« Lucy pomisli na Bennetta, na Gordon i jadnoga Kevina. »Više nije.« Utorak, 4. svibnja, 9:45 »Hvala vam«, reče Stevie, razgovarajući na telefon s policijom Delawarea. »Naši će informatičari nazvati vaše u vezi s prijenosom novca sa žrtvinih računa.« Ona prekine vezu s uzrujanim uzdahom. »Delaware je pratio Edwardsov transfer na inozemni račun, a potom su udarili u zid. Čekaju državni nalog da uñu u trag vlasniku računa.« »Što je s crkvom?« upita J. D. »Jesu li možda oni počistili račun?« »Nema dokaza da jesu. Barem zasad. Što nas vraća na Anderson Ferry.«

»Gdje se prije dvadeset jedne godine ništa značajno nije dogodilo«, reče J. D. »Barem ne nešto što možemo pronaći na internetu. Njihov arhiv odnosi se samo na dogañaje u proteklih deset godina.« »Onda idemo po Lennieja i Lucy i krenimo onamo. Za taj će nam izlet trebati cijeli dan pa možemo ići dvama automobilima za slučaj da se moramo razdvojiti ili da moram vratiti Lennieja. Jesi li pozvao Lucy da ide s nama?« »Zvao sam je, ali se nije javila.« Nadao se da je to zbog posla, a ne zato što ga je izbjegavala. »Ostavio sam joj glasovnu poruku. I Agaru. Mulhauser ga čeka za identifikaciju njegove majke.« »Agar vjerojatno spava. Nazvat ću policajku koja ga motri i reći joj da ga mora odvesti na identifikaciju. Lucy ćemo pokupiti na putu k Lennieju. Želim ponovo pogledati slovo >L< na Janetinim leñima. Pitam se imaju li te opekline značenje slova ili brojeva?« »Što bi u rimskim brojevima značilo >ILILE<.« »Možda ga on ne zna napisati. Ne pomažeš mi.« J. D. pritisne tipku za pozivanje dizala. »Što god da piše, nadam se da je riječ kratka.« Utorak, 4. svibnja, 10:15

»U pravu si.« Craig pogleda Lucy preko tijela nepoznate žene. »Rez na vratu isti je kao kod Kevina Drummonda. Ovo je učinjeno istom vrstom noža.« »Pogledajte uho«, reče Lucy, nagnuvši glavu preminulog za nekoliko stupnjeva. »Točno ista mala krivulja«, reče Craig. »Dobar pogodak, Lucy.« »Hvala. Ali zašto? Tko je ova žena i zašto ju je ubio?« »Kažeš da je pronañena iza kontejnera?« »Jutros. Vrijeme smrti je sinoć izmeñu osam i deset sati. Podljevi na leñima i licu nastupili su nakon smrti. Nedugo prije smrti imala je spolni odnos.« Craig zaškilji. »Sjeme?« »Da. Uzela sam uzorak i poslala na DNK analizu. Usporedit ćemo nalaze s analiziranim tkivom ispod Kevinovih noktiju.« »Jesi li zvala istražitelje?« »Nisam još. Željela sam najprije vama pokazati.« Craig još jače zaškilji. »Ili si željela da ih ja nazovem umjesto tebe.« Lucy spusti pogled na nepoznatu ženu. »I to.« »Kukavice«, promrmlja Craig. »Nazovi sama Fitzpatricka.« Čim je to izgovorio, kao privučen nepoznatim silama na vratima se pojavi J. D. u društvu Stevie. Craig je izgledao iznenañeno, ali zadovoljno. »Ili mu možeš sama odmah reći.« J. D. je bio u istom odijelu kao i sinoć, koje se nekim čudom uspjelo očuvati nezgužvanim. Kretao se gipko, zbog čega su joj kožom strujili sada već poznati trnci. Prodornim plavim očima netremice ju je gledao dok je ulazio u salu za autopsiju. Nije mogla skrenuti pogled iako je pokušala. Iz misli nikako nije uspijevala izbaciti sliku one uličice. Zašto sam se pristala naći s njime poslije? Sama, za Boga miloga ? »Reći mu što?« upita J. D. »Ovo.« Lucy se pribere i mahne mu da priñe bliže, pokazujući na vrat nepoznate žrtve. »Pogledaj joj uho.« Odmah su shvatili o čemu se radi. »Što je sad ovo?« promrmlja J. D. »Kada ste pronašli ovu ženu?«

»Gdje ste je pronašli?« doda Stevie. »Tko je ona?« »Došla je kao NN«, odgovori Lucy. »Jutros. Vidjela sam joj vrat i odmah sam znala da ju je ubila ista osoba koja je ubila i Kevina.« »Nema nikakve dokumente?« upita J. D. »Ne. Pronañena je iza kontejnera. Bila je odjevena za izlazak. Imala je spolni odnos, ali čini se da nije bio prisilan. Uzela sam uzorak sjemena.« »Prepoznaješ li je?« upita J. D. »Ne, nikako«, odgovori Lucy otresito. »Zato smo je i nazvali NN.« J. D.-jeve oči bijesnu. »Hoću reći, može li i ona biti iz Anderson Ferryja?« »Oprosti«, odvrati ona skrušeno. Bila je osorna i bezobrazna, a on to nije zaslužio. »Nisam je nikada prije vidjela, ali isto tako sam mislila i da ne poznajem Brandi Bennett. Poslala sam otiske ove žrtve u bazu otisaka. Možda će sustav znati o kome se radi. Snimila sam joj i lice da se možete raspitati. Pazila sam da se ne vidi rana.« J. D. jedanput kimne, a njegov se bijes rasprši. »U redu.« »Spremala sam se zarezati. Nazvat ću vas kada nešto doznam.« A sada nestanite. J. D. i Stevie razmijene poglede. »Može li netko drugi obaviti autopsiju?« upita Stevie. »Krenuli smo u Anderson Ferry i željeli bismo da i ti ideš s nama.« Lucy pomisli na oči koje su je kradomice motrile kroz prozor. Ne želim se vraćati i ne želim provesti još jedan dan žudeći za Fitzpatrickom. »Ispričavam se, ali potrebna sam ovdje.« »Zašto želite da i ona ide?« upita Craig. »Naše su žrtve povezane kroz Anderson Ferry i samu Lucy«, objasni Stevie. »Naš nadreñeni želi da i ona ide s nama. Povest ćemo i sastavljača profila.« »U tom slučaju, idi, Lucy«, reče Craig. »Obavit ću ovaj pregled čim završim s Kevinom Drummondom. Nazvat ću te čim nešto pronañem.« Lucy odmahne glavom. »Zaista se ne bih voljela vraćati.« »Trebamo te, Lucy«, tiho će J. D. »Molim te. Važno je.«

Ona uzdahne, osjećajući se bezobraznom. »U redu. Idem sa Stevie.« »Žao mi je«, reče Stevie i slegne ramenima. »Doktor Berman je već moja oružana pratnja.« J. D. se smrknuo. »Čini se da ste zaglavili sa mnom, doktorice Trask.« »Nemam odjeću«, reče ona sada već očajnije. »Samo radnu kutu.« »Svratit ćemo kod tebe da se možeš presvući«, reče J. D. Ona zaškrguće zubima. »U redu. Uzet ću stvari.« Utorak, 4. svibnja, 10:25 »Čime hrane te kauboje?« pomisli dok je pridržavao teturajućeg Ryana Agara, pomažući mu da prijeñe posljednjih nekoliko stuba do automobila koji je parkirao u garaži. Ryan je bio krupan muškarac. Uskoro će biti mrtav muškarac. Gurnuo ga je na stražnje sjedalo i prekrio dekom. Nije bio siguran koliko će vremena trebati da tablete koje mu je ubacio u kavu prestanu djelovati, ali potrajat će. Dao mu je dovoljno da omami slona. Morao ga je izvesti iz garaže. Kada se izvuče iz gradskog prometa, stat će sa strane i vezati kauboja. Svezanih ruku i nogu, pomisli zadovoljno. Kakav prikladan kraj. Sjeo je za upravljač i zapalio cigaretu, duboko udahnuvši. Napetost je popuštala. Baci pogled na retrovizor pa kažiprstom i palcem zagladi lažne brkove. Perika mu se nakrivila pa je popravi. Vlastita ga majka ne bi prepoznala. Naravno, pomisli s gorčinom, njegova je majka mrtva, baš zbog Ryana Agara i ostalih seronja poput njega. Pripremljen na mogućnost da ga zaustave, u džepu je držao identifikacijske dokumente. Policajci su mnogo lakše dobivali dozvole za slobodan prolaz, a rijetko bi netko provjeravao je li ime pravo ili lažno. Ako ga netko zaustavi, predstavit će se kao policajac Ken Pullman iz Virginije, koji je ovamo došao na praznike. Njegov prijatelj na stražnjem sjedalu spavao je zbog groznog mamurluka. Ali

nitko ga nije zaustavio. Nitko nije ni primijetio kada je izlazio iz garaže, nahranivši hrskavom karticom ureñaj za naplatu. Uz dobar vjetar, Ryana će izvesti iz zaljeva do podneva, a potom zabava može ponovo početi. Pozornost mu privuče zvučni signal pa iz džepa jakne izvuče mobitel. Treperava plava točkica na internetskoj stranici za praćenje napustila je mrtvačnicu. Mala Lucy bila je u pokretu. Namršti se. Danas je trebala cijeli dan ostati u mrtvačnici. Možda bježi. Iskreno je mislio da će pobjeći nakon što je jučer pronašla Bennetta, a poslije i njegovo srce, u svojem automobilu, ali ta upozorenja očito nije shvatila ozbiljno. Umjesto toga je ostala, držeći se svojeg istražitelja. U onoj su se uličici zaista zapalili, što je za njega bilo dobro. Da su imalo brže završili, mogli su mu poremetiti dostavu Janetina tijela. Od svih ljudi, nije mislio da bi Lucinda mogla pasti na policajca. Ili to odglumiti, što je bilo vjerojatnije. Pitao se u kojem je smjeru Lucy povela istragu. Dalje od sebe, svakako. Tko zna čija je sve imena šaptala na policajčevo uho, koga je okrivljavala. Pitao se i što će policajac reći kada dozna istinu. Morat ću je držati na oku. Možda će morati promijeniti planove za to poslijepodne, ovisno o tome kamo je krenula. Ako se vraća u Anderson Ferry, ovaj put morat će poći i on. Utorak, 4. svibnja, 10:30 Clay parkira ispred hotela Orion, zastavši na trenutak da se pribere. Pobrinuo se da sve Nickine dosjee prebaci kod sebe prije nego što se vratio u njezin stan i nazvao 911. Dok je to sve obavio, već je otupio i ponašao se upravo kako bi se od njega očekivalo nakon što je naišao na takav prizor. Prije bi samo reagirao. No sada je bilo vrijeme da djeluje. Ispravio je ramena i ušao u Orion, kao da prije samo četiri sata nije otkrio unakaženo tijelo svoje partnerice. Zaustavio se na recepciji. »Želio bih razgovarati sa šefom osiguranja, molim vas.«

»Smijem li pitati u vezi s čim?« upita concierge. »Moje ime je Maynard. Ja sam privatni istražitelj i tražim čovjeka koji duguje tisuće dolara alimentacije. Dobio sam dojavu da se sinoć prijavio u ovaj hotel. Želio bih pregledati vaše snimke.« Žena se doimala uzrujanom, ali ne zbog Claya. Navesti potragu za odbjeglim ocem bio je najbolji način da se doñe do snimki nadzornih kamera u zgradama u privatnom vlasništvu, osobito ako je osoba za prijamnim stolom bila žena. To i nije bila laž. Evan je kasnio s isplatom alimentacija, lažiravši vlastitu smrt. I osudivši na smrt još troje ljudi. »Vidjet ću što mogu učiniti.« Concierge mahne muškarcu u odijelu. Kratko su popričali i čovjek ga potom odvede u ured službe za sigurnost. Za deset minuta šef osiguranja pribavio mu je snimku. Okrenuo je ekran da ga i Clay može vidjeti. »Je li ovo čovjek kojega tražite?« Evan Reardon. Čista mržnja ključala je u Clayu dok je gledao snimku. U društvu oskudno odjevene žene, Evan je predao kreditnu karticu čovjeku za pultom. Žena se prilijepila za njega poput pijavice. Kada su njih dvoje gotovo otrčali do dizala, Clay odmahne glavom. Kada se obračuna s Evanom, nitko više neće spominjati ime Teda Gamblea. Nema smisla ostavljati bilo kakav trag. »Ne«, slaže. »To nije on. Ali hvala vam.« Clay napusti hotel u mračnoj odlučnosti. Reardon je bio ovdje, u Baltimoreu. Kada te pronañem, požalit ćeš što si se rodio.

ŠESNAEST

Utorak, 4. svibnja, 10:55 »Lucy.« J. D. zalupi vratima automobila i potrči da uhvati korak s njezinim dugim nogama koje su je gotovo već odvele do vrata stana. »Čekaj.« Povukao je vrećastu torbu na njezinu ramenu i ona poskoči. »Ja ću je nositi«, reče odrješito, a potom uzdahne. »Ali hvala.« Drhtala je. »Lucy, što se dogaña?« »Ne želim se onamo vraćati«, reče ona napeto. »To se dogaña.« »Misliš u Anderson Ferry?« »Ne, mislim u sedmi krug pakla«, prasne. »Da, u Anderson Ferry.« »Zašto ne?« Ona ga zaprepašteno pogleda. »Zašto ne?« ponovi u nevjerici. »Da. Westcott je kučka, a Bennett te bacio pod jureći vlak. No mogu mu to oprostiti jer je upravo doznao vijesti o sinu. Ali on nešto zna. Njihovo mišljenje o tebi nimalo me ne opterećuje. Stoga, zašto ne?« Neko ga je vrijeme samo gledala. »Nema veze.« Potom ponovo krene. J. D. je ostao stajati. »Je li to zato što tvoji roditelji još žive u susjednoj kući?« Ona naglo stane. »Da«, prosikće. »Pričaj sa mnom, Lucy. Molim te.« Molim te bi upalilo kada ništa drugo ne bi. »Znam da moram ići. To sam shvatila. No to ne znači da moram uživati u putovanju.« »Željela si ići jučer. Pitala si me nekoliko puta.« »Ne, ja nikada nisam željela ići. Osjećala sam da nešto dugujem Bennettima.«

On prijeñe udaljenost izmeñu njih. »A ipak su te izbacili.« »U tuzi su. Ne možemo ih kriviti. Samo... Samo završimo ovaj dan.« I dalje ga nije htjela pogledati. Pokušao joj je podignuti bradu, ali ona skrene pogled. »A tu sam i ja«, promrmlja on. »Znam da nismo planirali ono što se sinoć dogodilo, ali moramo o tome razgovarati. Molim te, nemoj me isključivati.« Ona umorno uzdahne. »Ne krivim tebe, u redu?« »Ali?« Zaklopi oči. »Istina je da se gotovo cijelim bićem sramim. Zapravo sam skamenjena. No dijelom sam... oduševljena i odmah bih to ponovila. A to nije u redu. Ti nisi dobar za mene. Željela bih da to možeš prihvatiti.« On otvori usta da nešto kaže, ali ne izusti ni riječ. Sva mu se krv povukla iz glave kada je spomenula »odmah«. Isto se tako odmah uzbudio. »Lucy!« Glas je dopirao iznad njihovih glava i oni podignu pogled. Starija žena stajala je na jednom od balkona na drugome katu, čineći se veoma uznemirenom. »Što se dogaña, Barb?« upita Lucy. Žena je stiskala ruke. »Danas je loše. Zamalo sam te već zvala.« »Dolazim odmah«, reče Lucy. J. D. nije imao drugog izbora nego je slijediti u zgradu i uza stube, i dalje oduzet i bez riječi. No mozak mu se uključi kada ona otvori vrećastu torbu i izvuče kutiju za violinu. Barb je stajala pokraj otvorenih vrata. »Pokušala sam sa snimkom, ali slomio je kazetofon. Bacio ga je na zrcalo na zidu.« Komadići slomljena zrcala ležali su na podu, a starac u ortopedskim cipelama hodao je amo tamo, ljutito mrmljajući. Slomljeni kazetofon ležao mu je pod nogama. »Ne mogu se približiti staklu da ga počistim«, glasno šapne Barb.

Lucy J. D.-ju preda sada gotovo praznu vreću. »Pridrži ovo, molim te.« Oprezno se približi starcu. »Gospodine Pugh, Lucy je.« Dotakne mu rame. »Zvučite zabrinuto. Mogu li vam pomoći?« »Ne mogu je pronaći«, mrmljao je. »Ne mogu je pronaći.« »Što ne možete pronaći?« upita ga ona, tako nježno da se J. D.-ju stisne srce. Starac odmahne glavom. »Ne mogu je pronaći.« »Doñite«, reče Lucy i povuče starčića za ruku. »Sjednite malo sa mnom.« Gospodin Pugh pusti da ga odvede do naslonjača s velikim plavim cvjetovima. »Ne mogu je naći«, požali se i Lucy mu se nasmiješi. »Znam. Pronaći ćemo je. Ne brinite se.« Uzme violinu i gudalo iz kovčega i postavi instrument pod bradu kao da to čini po milijunti put. Možda je to bila i istina. J. D. shvati da zadržava dah dok je čekao da počne svirati. »Ne!« vikne starac i poskoči na noge, zgrabivši Lucy za ruku. J. D. se refleksno približi, ali Lucy ga zaustavi pogledom. »U redu je«, reče. »U torbi je mala kutija. Možeš li je dati Barb?« Barb je očito znala o čemu se radi jer iz kutije izvuče srebrnu narukvicu s privjescima i pričvrsti je oko Lucyna zapešća. Lucy je pokaže starčiću. »Vidite, ovdje je. Sada sjednimo.« Starac je sjeo, a Lucy je ostala stajati, dok joj se narukvica njihala sa zapešća koje je obavilo vrat instrumenta. Trenutak poslije glazba je potekla i J. D. je slušao, ponovo bez riječi. To nije bilo nimalo nalik na glazbu koju je svirala prethodnu večer. Ono je bila pulsirajuća energija. Usijana. Ovo je bila ljepota sama. Bogata, puna i čista. Različite izvedbe toga komada čuo je već stotinu puta. Ali ovakvu nikada. Bila je opojna i divna i u njemu je probudila nešto u samoj dubini njegova bića. Gospodin Pugh zaklopi oči, a na lice mu se umjesto uznemirenosti smjesti zadovoljstvo. Suza mu sklizne niz naborano lice kada

je sklopio ruke. Lucyn je pogled negdje odlutao i J. D. je znao da je u mislima daleko. I njega su zapekle oči. Stajala je ondje bez imalo šminke, u radnim hlačama, zlatnocrvenkaste kose skupljene u običan konjski rep. Bila je lijepa kao i ta glazba koju je stvarala. Želim je. Ta ga pomisao pogodi poput cigle. Želio ju je, naravno. To je već bila utvrñena činjenica. Ali ovo je bilo drugačije. Želim je za sebe. Ne poznaješ je. Neće ti dopustiti. To će se morati promijeniti. »To je Albinonijev Adagio«, šapne Barb pokraj njega. »Svirala je to za maturalni ispit, posljednji put kada je nastupila kao njegova učenica.« »To je...« Odustao je. Nije mogao pronaći prave riječi. »Znam.« Barb ga potapša po ruci. »Ona ima dar.« Krajičkom oka uhvati neko vrpoljenje pa pogleda preko ramena. Na svakome katu otvarala su se vrata stanova i stanari su izlazili na stubište, slušajući. Pretpostavio je da im je na licima isti izraz kao i na njegovu. Čisti ushit. Komad prebrzo završi i gospodin Pugh u iščekivanju podigne pogled. Lucy se neprimjetno prebaci na drugi, jednako privlačan i dirljiv. Mračan. Predivan. Barb se spusti na koljena da podigne ostatke zrcala, ali J. D. odmahne glavom i učini to sam. Lucy je bila gotovo pri kraju treće skladbe kada je završio i na stubište iznio sada prazan okvir. »Hvala vam«, šapne Barb. »Gotovo je završila. Vi ste istražitelj od jučer ujutro, zar ne? Onaj koji me je zvao kod moje sestre.« »Tako je, gospoño.« J. D. joj pokaže na stubište kako bi nesmetano mogli nastaviti razgovor. »Ja sam istražitelj Fitzpatrick. Jeste li vi i gospodin Pugh isto živjeli u Anderson Ferryju?« »A, ne. Mi oduvijek živimo u Baltimoreu«, reče Barb. J. D. se namršti. »Ali ja sam mislio da je vaš suprug bio Lucyn učitelj u srednjoj školi.« »Bio je. Predavao je u domu za djevojke ovdje u gradu.« »U domu? Mislite, učeničkom domu?« »Za neke, da. Lucy je živjela predaleko da bi putovala svaki dan u školu, tako da je živjela u domu.«

»Je li to bila glazbena škola?« upita on. Žena je oklijevala s odgovorom, a potom kimne. »Da, izmeñu ostalog. Bilo je i slikanja, i zbora, i plesa i glazbe.« »Znači, to je bila umjetnička škola.« Ona je ponovo oklijevala, ovaj put još dulje. »Izmeñu ostalog. Trebali biste pitati Lucy.« Izmeñu ostalog? Čega ostalog? »Pokušat ću. No ona se ne povjerava lako.« »Dajte joj vremena. Mislim da ćete pronaći ključ da otključate njezine tajne.« »Ali zašto čuva toliko tajni?« Barb se tužno osmjehne. »Katkad su naše tajne sve što možemo sačuvati, inspektore.« U dnevnom boravku Lucy je završila sa sviranjem i sada je vraćala violinu u kovčeg. Gospodin Pugh ponovo ustane i zgrabi je za ruku. »Molim te«, reče i ona ga potapša po nadlanici. »Imamo li vremena za još jednu, inspektore?« upita Lucy. »Molim te«, jednostavno ponovi J. D., sada i sam shvativši pravu moć te riječi. Isprva se doimala iznenañenom, a potom pomirenom sa svime, kao da je uspio zguliti jedan od slojeva koje je svim silama pokušavala zadržati. Postavi violinu pod bradu i ponovo odsvira prvi komad. Obrazi gospodina Pugha ponovo su bili mokri od suza. Ovaj je put zaplakao i J. D. Ona ga je dugi trenutak gledala ravno u oči i J. D. je mogao čuti svaki otkucaj vlastitog srca. Potom Lucy skrene pogled i pospremi violinu. »Hoće li sada biti dobro?« J. D. upita Barb, dok je Lucy klečala pokraj starca i skidala mu cipele. Barb odmahne glavom. »Ne. Imat će danas još nekoliko epizoda, ali ova je vjerojatno bila najgora.« »Znate što ćete morati učiniti«, promrmlja J. D. i Barb kimne. »Znam.« Odjednom je izgledala vrlo umorna. »Znam.« »Žao mi je. Znam da trošak...«

»Nije važan«, prekine ga Barb. »Lucy se za to pobrinula. Počela je štedjeti čim sam je nazvala da joj priopćim Jerryjevu dijagnozu. Ostavila je posao i odmah se vratila, bez pitanja.« »Gdje je prije bila?« »U Kaliforniji. Ona je dobra osoba, naša Lucy.« Lucy je uspjela uvjeriti gospodina Pugha da prilegne i sada ga je pozorno pokrivala. »Odabrala je lijepo mjesto. Samo čeka da ja...« Barb teško proguta. »Da ga budem spremna izgubiti. Ali ne sili me, barem ne jako. Ona zna kako je to kada se nekoga smjesti negdje protiv njegove volje.« Uto stisne usne. »A sada sam rekla previše.« »Ne, gospoño. Rekli ste dovoljno.« Pruži joj jednu posjetnicu. »Zatreba li vam bilo što, samo zovite.« Barb uzme posjetnicu. »Zašto je to ubojica učinio?« upita tiho i brzo. »Postavio mrtvog čovjeka da izgleda kao moj Jerry?« »Da preplaši Lucy«, reče J. D. »Imate li bilo kakav razlog za strah, odmah nazovite 911. Nemojte zvati nas. Najprije nazovite 911, a onda mene.« Barb problijedi. »Razumijem. Vi ćete je čuvati, zar ne?« »Da«, reče on bez oklijevanja. »Možete li odgovoriti na još jedno pitanje?« »Možda.« »Jesu li njezini roditelji došli na njezin diplomski kada je svirala Adagio?« Barb se namršti a u očima joj sijevne bijes. »Ne, oni nikada nisu došli. Nijedanput. Kao da su je odbacili. To nam je slomilo srca.« Uzdahne. »I njezino.« Utorak, 4. svibnja, 11:25 J. D. je bio neobično tih kada je otvorio vrata njezina stana. Policija je na vrata postavila novu bravu, pa ih Lucyn ključ više nije mogao otvoriti. »Možda je zato stavio srce kod Gwyn«, promrmlja. »Više nema ključ od mojeg stana.«

»Možda. Ali u to ne vjerujem, kao ni ti. On je znao da si ondje, Lucy. I, željela ti to priznati ili ne, ljudi koji su znali bili su u tvojem klubu.« »Znam.« Imao je pravo. Klupsko osoblje je znalo. A ona to nije željela priznati. Otišla je u sobu, misleći o zadnjem što je odsvirala gospodinu Pughu. J. D. je plakao. Gospodin Pugh je plakao, naravno. Ali on je uvijek plakao, čak i prije bolesti. Prvi je put zbog tog komada plakao kada ga je odsvirala još u srednjoj školi. Ali njegove su suze bile drukčije; on je bio umjetnik. Glazbenik. I više joj je bio otac nego njezin pravi. Ali Fitzpatrick... Njegove su je suze potresle, baš kao i onoga dana u sali za autopsiju. I način na koji me je gledao. Kao da pokušava vidjeti... mene. Oprezno je otvorila vrata spavaće sobe, ali soba je izgledala isto kako ju je i ostavila. »Bit ću brza«, dovikne pa krene napuniti još jedan kovčeg. J. D.-jev je pogled lutao sobom, otpočinuvši na Lucy jedan dugi trenutak prije nego što sklizne prema krevetu uza zid. Činilo joj se da je sav zrak odjednom isisan iz sobe. Srce joj je udaralo u grlo. »Nisam očekivao ružičasto... ni čipku«, primijeti on pomalo grubo. Njezin je krevetni prekrivač bio pjenast, čipkast i vrlo djevojački. O takvom je krevetu uvijek sanjala, svih onih noći koje je provela u bezličnoj sobi u domu. »Ne može sve biti od crne kože«, reče, namjeravajući zvučati neopterećeno i veselo. Umjesto toga, zvučala je mračno i grubo baš kao i on. Njegove su tamne oči opasno sjale. Stisnuo je šake. Ona uloži veliki napor da se okrene i ode u garderobu. Njezin je ormar bio gotovo prazan. »Ne mogu dopustiti da mi još odjeće postane dio kriminalističke istrage«, zagunña. Prikupila je nekoliko radnih odijela koje je ostavila i sada je stajala zureći u crne haljine koje su preostale. »Koliko će naš klub biti zatvoren?« dovikne.

»Barem još jedan dan«, reče on odmah iza nje. Ona se iznenañeno okrene. Stajao je na pragu garderobe, na pedalj od nje. Lice mu je poprimilo neku oštrinu. Jednodnevna brada zatamnila mu je čeljust. Izgledao je poput pirata koji vreba svoj plijen. Što sam zapravo ja. Trebala bih mu reći da se odmakne. Trebala bih. »Možda više od jednog dana«, doda on, nagnuvši se bliže tako da su mu se reveri jakne očešali o njezine gradi. Protegnuo se i ispružio ruku iznad njezine glave, prema polici ormara. Ona se suzdrži da se ne sagne. Ostala je stajati uspravno i kada se ispravio, držao je par cipela vrlo tankih potpetica. »Bolje uzmi haljinu ili dvije«, reče. »Za svaki slučaj.« Ona zaklopi oči. Tijelo joj je pulsiralo na svim nedopuštenim mjestima. »Ti si toliko loš za mene«, prošapće. On se mračno nasmiješi, zbog čega ona protrne duž cijele kralježnice. »Mislim da si ti bila loša mnogo prije nego što sam se ja pojavio.« Posegne preko njezina ramena i povuče vješalice. »Hm. Kakva šteta.« Kada je otvorila oči, s njegova je zakrivljena prsta visjelo nekoliko kožnatih haljina. »Što je šteta?« On se zločesto nasmiješi, a na obrazima mu iskoče jamice. Ona ih poželi dotaknuti. »Nema haljina poput one kakvu je jučer nosila Gwyn.« Njezin korzet već je bio legendaran. »Ja nisam toliko zločesta.« On podigne obrve. »A koliko si ti zločesta?« Ona skrene pogled sjetivši se njegove kacige i dogañaja u uličici. Ne mogu to zaboraviti. »Moram se presvući. Čekaj me u dnevnom boravku.« J. D. se namršti i položi crne haljine i cipele na krevet. »U redu.« Lucy se iz radne odjeće preodjene u jednostavnu plavu haljinu uz tijelo i jaknicu, a potom ostatak odjeće spakira u kovčeg. Potom zastane i zagleda se u crne haljine na krevetu. Opsuje pa ih stavi na vrh kovčega. »Za svaki slučaj«, promrmlja. Iako nije znala za slučaj čega. Utorak, 4. svibnja, 11:40

J. D. podigne pogled s fotografije koju je proučavao kada Lucy uñe vukući kovčeg za sobom. O ramenu joj je visjela vrećasta torba u kojoj je, sada je znao, bila kutija za violinu. Primijeti da je ponovo u uskoj haljini. Nadao se da je ipak ponijela i crne haljine. Ona blago zaškilji prema okviru u njegovoj ruci. Smetalo ju je što joj zadire u privatan život, ali njega nije bilo briga. Ovaj se slučaj vrtio oko nje. Što više dozna o njoj, i što prije, tim bolje. Morali su uhvatiti ubojicu prije nego opeklinama unakazi još čija leña ili prereže još koji vrat. Osobito Lucyn. Od same mu se pomisli smrzne krv. Okrene okvir tako da ga i ona može vidjeti. »To ste ti i gospodin Pugh.« Ona uzme fotografiju i pobriše nepostojeću prašinu. Na fotografiji je bila mlada Lucy u školskoj uniformi. Sjedila je na stolcu, s violinom ispod brade i gudalom pokraj nje. Vrlo ozbiljnim pogledom gledala je gospodina Pugha koji je i sam svirao violinu, s izrazom velike radosti na licu. »Sjećam se toga dana«, reče ona sjetno. »Teško je sjetiti ga se kakav je nekoć bio, a potom ga vidjeti ovakvog kakav je danas.« »Voliš ga.« Ona prema J. D.-ju podigne pogled pun boli. »On mi je poput oca. « Pravi ju je otac potajice gledao kroz žaluzine. »Mlada si na ovoj fotografiji.« »Petnaest godina.« »Barb kaže da je to bio internat.« Lucyni se obrazi zažare. »Barb katkad previše priča.« »Zašto si bila u internatu?« upita on gorljivo. »Molim te, reci mi.« Ona prkosno podigne bradu. »Mogao bi pitati gospoñu Westcott. Rado bi ti to rekla.« »Ali ja ne pitam gospoñu Westcott. Pitam tebe.« »U redu.« Ona ispravi ramena kao da je dovedena pred odred za strijeljanje. »Upala sam u nevolje i poslali su me u dom za problematične djevojke.«

On se malo namršti. »Kako si upala u nevolje?« »Provalila sam u kuću gospoñe Westcott. I ona me je optužila da sam je pokrala.« J. D. se jače namršti. »Zašto si provalila u njezinu kuću?« »Imala je nešto što sam ja htjela.« On zaklopi oči. »Lucy, hoćeš li mi ispričati cijelu priču ili ću je iz tebe morati čupati žličicom za čaj?« Ona umorno uzdahne i vrati fotografiju na policu. »Westcottica ima sina.« J. D. se zaljulja na petama i prekriži rake na prsima. »Dopusti da pogodim. On je poznavao tvojeg brata i Edwardsa, Bennetta i Agara.« Ona nabere obrve. »Da. Sonny je njihovo godište i igrao je u istoj momčadi kao i moj brat.« »Linus.« Lucy se tužno nasmiješi kutom usana. »Mrzio je to ime. Djevojačko ime moje majke je Buckland, pa su mu po tome nadjenuli nadimak. Svi su ga zvali Buck.« »Voljela si svojeg brata.« »Da. Buck je bio... sjajan. Dnevna soba mojih roditelja bila je ispunjena njegovim peharima iz svih mogućih sportova. Ja sam na svakoj utakmici bila na tribinama. Svi su navijali za njega. Svi su voljeli Bucka.« »Ali?« potakne je J. D. »Kada je on otišao, sve je... stalo.« »Što je stalo?« »Moja m...« Lucy zastane i slegne ramenima. »Život. Moji su roditelji radili na važnim položajima i kada bi se vratili kući, sve se vrtjelo oko Bucka. Moj bi otac gledao snimke njegovih utakmica, a mama bi laštila pehare. Njegova je soba postala svetište. Nitko u nju nije smio ući.« »Čak ni ti?« Ona uzdahne. »Pogotovo ne ja.« »Zašto?«

»Jer je moja majka tako rekla. Ali ja bih u njegovu sobu odlazila kada moja majka... nije bila kod kuće. Strahovito mi je nedostajao. Ušuljala bih se unutra da budem blizu njegovih stvari. Tjedni su se pretvorili u mjesece i odjednom je prošla cijela godina. Njegov je sprovod bio nekoliko dana prije mojeg četrnaestog roñendana. I tako je ponovo došao moj roñendan i ja sam se kradomice uvukla u njegovu sobu i pronašla ovo.« Ona zatrese narukvicom na zapešću. »Bila je u kutiji od cigareta pod nekim bejzbolskim karticama. Vjerojatno ju je kupio za moj roñendan malo prije nesreće.« J. D. joj podigne ruku da može pročitati što piše na privjesku. »Sestra broj jedan.« Spusti joj ruku držeći je labavo da je može povući. Umjesto toga, ona ga primi čvršće. »Buck ju je vjerojatno dobio u kutiji pahuljica, no za djevojčicu kojoj je silno nedostajao njezin brat to je bilo poput dara s neba. Nikada je nisam skidala, osim kada bih se tuširala.« »Što su rekli tvoji roditelji?« »Ništa. Nisu ni primijetili. U to vrijeme nisu ništa primjećivali.« »Onda, što je to gospoña Westcott imala što si ti htjela natrag?« Ona se ironično nasmiješi. »Znala sam da ćeš se tome vratiti. Moja je narukvica nestala samo nekoliko dana nakon što sam je pronašla. Tuširala sam se i kada sam se vratila u sobu, više je nije bilo — a kroz prozor je bježao dječak.« »Sin gospoñe Westcott?« upita on i ona kimne. »Nabacila sam neku odjeću i otišla do Westcotta da je vratim. Stara Westcottica nije bila kod kuće, pa sam otvorila vrata i ušla. Sonny je bio ondje, zajedno s Russom Bennettom. Zahtijevala sam da mi vrate narukvicu, a Sonny je bezočno slagao da je nije uzeo. Jako sam se razljutila.« J. D. podigne obrve. »Slomila si mu nos?« Lucy se lecne. »Samo sam ga natukla. Ali jako je krvario. Russ me vukao od njega i u tom se času vratila njegova majka i vidjela da njezin sinčić krvari. Poludjela je. Zvala je policiju. Moj je otac bio jako nezadovoljan.« »Ali njezin je sinčić bio tvojih godina.«

»Tada mu je bilo devetnaest. I nije bio nimalo sretan što mu je cura raskrvarila nos.« »On je bio igrač američkog nogometa«, reče J. D. s nevjericom. »Da, bio je. Što je, pretpostavljam, bilo još gore. Dečki su mu se izrugivali. Čula sam da ga je ta priča pratila čak i kada se vratio na koledž i da je uvijek upadao u tučnjave jer su ga ljudi nazivali slabićem.« »Kako si onda vratila narukvicu?« »Kao što sam rekla, provalila sam u njihovu kuću. Taj put vrata su bila otključana i samo sam ušla. No nakon incidenta s krvavim nosom, razbila sam Sonnyjev prozor i ušuljala se nakon što je gospoña Westcott otišla na spavanje. Do tada se Sonny već vratio na koledž pa sam zaključila da je zrak čist. Pronašla sam narukvicu ispod njegove zbirke časopisa s golim djevojkama. Na nesreću, gospoda Westcott ulovila me kako se iskradam kroz prozor i ponovo je pozvala policiju. Narukvicu sam skrila iza grmlja. Da su me policajci uhvatili s njom, oduzeli bi mi je.« »Što si učinila?« »Pozvala sam se na Peti amandman, saslušala bukvicu od tate i histerične ispade majke. Čekala sam da se sve smiri, a potom sam se vratila po narukvicu. Nakon toga, držala sam je skrivenu. Više je nisam mogla nositi. Sonny ju je razbio. Lanac je bio potrgan, a kopča zgnječena.« »Onda... Zašto su te poslali u dom?« »Zato što se Sonny vratio kući za Dan zahvalnosti. Vjerojatno je čuo da sam provalila, pa je došao i prijetio mi. Rekla sam mu da ne znam gdje je narukvica i on se odjednom nasmiješio i rekao: >U redu<.« »To ne zvuči dobro«, promrmlja J. D. »I nije bilo. Sljedećega jutra, na Dan zahvalnosti, posjetio nas je šerifov pomoćnik. Gospoña Westcott podnijela je prijavu. Nestao joj je prsten i nešto novca. S obzirom na to da sam već bila provalila kod njih, optužili su mene. Pronašli su prsten i gotovinu u mojoj ladici s donjim rubljem.« »Sonny ih je tamo ostavio.«

U očima joj je ponovo plamtio bijes. »Da.« »Tada su te poslali od kuće?« »Da. U Školu za problematične djevojke Sv. Ana. Na tri godine.« »Za prvi prijestup?« upita J. D. zaprepašteno. »Imala sam i problema u školi. Mnogo ukora u godini nakon što je Buck poginuo. Nekoliko tučnjava. Recimo samo da sam ipak malo vježbala prije nego što sam Sonnyju razbila nos.« »Kada si upoznala gospodina Pugha?« »Jednoga dana nakon škole. Ribala sam podove jer sam ponovo upala u nevolju, kada sam začula groznu glazbu koja je dopirala iz jedne učionice. Neka je djevojka bila na satu sviranja, ali potom je zasvirao gospodin Pugh, želeći joj pokazati što mora činiti. Ja sam se sakrila i slušala. Mislila sam da me nitko ne vidi, ali nakon sata on je krenuo ravno prema mjestu gdje sam se skrivala. Ispostavilo se da zna da sam bila u kazni. Ja sam bila glavna tema razgovora u učiteljskoj blagovaonici.« »Što je učinio?« »Upitao me sviña li mi se glazba. Moja me je majka uvijek tjerala na satove, ali toga sam dana ja dobila želju za sviranjem. Počela sam idućeg poslijepodneva.« Lucy teško proguta. »Moji su roditelji zamoljeni da mi plate sate, ali moj otac nije htio. Gospodin Pugh besplatno me je podučavao tri godine. Poslije mi je otkrio da mu je bila radost podučavati nekoga toliko žedna znanja.« »To je bilo lijepo od njega. I mnogo toga objašnjava. Jesi li posjećivala svoje tijekom te tri godine?« »Prvoga ljeta otišla sam kući da ondje navodno ostanem, ali me roditelji zapravo nisu htjeli. Osim toga, prvi tjedan u školi je bio tako težak. Svi su znali da me nije bilo i djeca su me gledala kao neko čudo, kao životinju u kavezu koju bi najradije bockali štapovima.« »Pokušavali su te natjerati da se boriš.« Ona kimne. »Naposljetku su uspjeli i došlo je do velike tučnjave. Jedno od djece podnijelo je prijavu i odvedena sam pred sutkinju. Kod kuće mi je bilo grozno. Željela sam se vratiti u dom i to sam joj i rekla.« Lucy slegne ramenima. »Učitelji su ondje bili dobri

prema meni. Sutkinja je rekla da je ta škola skupa, ali ako će moji roditelji i dalje plaćati, poslat će me natrag. Otac je pristao pa sam spakirala ono malo stvari što sam imala i vratila se.« »Čekaj. Kako to misliš da su tvoji roditelji nastavili plaćati?« Ona susretne njegov zbunjen pogled i shvati što je pita. »To nije bio dom za maloljetne delinkvente, nego privatna ustanova za djecu s poremećajima u ponašanju. Moji su roditelji to plaćali.« J. D. se razljuti. »Barb kaže da te nikada nisu posjećivali.« Lucy se trzne i povuče ruku. »To je istina. To je jedan od brojnih razloga zašto ih više ne posjećujem.« Lucy prebaci vrećastu torbu preko ramena i krene prema vratima. »Vrijeme prolazi, inspektore. Ako idemo u Anderson Ferry, bilo bi bolje da krenemo.« Trebao mu je trenutak da smiri glas. Nije htio kopati po bolnim uspomenama. »Lucy. Nisam očekivao da ćeš mi reći što se dogodilo. Hvala ti.« Ona slegne ramenima. »Ionako bi većinu priče prije ili kasnije čuo od Sonnyja Westcotta. Željela sam ti samo najprije ispričati svoju stranu priče.« »Čekaj malo.« Nježno ju je uhvatio za ruku da je zaustavi prije nego što je otvorila vrata. »Upoznat ću Sonnyja Westcotta?« »Pretpostavljam da hoćeš. Planiraš posjetiti šerifov ured, zar ne?« »On radi za šerifov ured?« začudi se J. D. »Sonny jest šerif.« Lucy se oslobodi njegova stiska i ostavi ga u čudu. »Krenimo.« Utorak, 4. svibnja, 12:25 Teško dišući odmaknuo se od Ryana Agara koji je sada mlitavo sjedio u invalidskim kolicima, i dalje bez svijesti. Jedva ga je izvukao iz automobila. Tip ima tonu. Morao se odmoriti prije nego što ga po prilaznoj rampi odgura na Satisfaction. Izvuče mobitel iz džepa i provjeri stranicu za praćenje pa se namršti. Lucy je ponovo bila u pokretu. Napustila je svoj stan i sada je krenula na istok, natrag u Anderson Ferry. To ga je poprilično mučilo. Mogla bi sve pokvariti. Morao je doznati što smjera.

Ryana će na neko vrijeme morati ostaviti na sigurnom. Budući da je bio u kolicima, bit će ga lako istresti niza stube u ostavi. Ostavit će ga vezana poput božične purice i kada se probudi imat će se vremena polako krčkati. U policiji mu, čini se, nisu točno rekli što je sve učinjeno njegovoj majci. Nema veze. Sam će uskoro doznati.

SEDAMNAEST

Utorak, 4. svibnja, 12:30 J. D. s olakšanjem ustvrdi da na autocesti u smjeru Anderson Ferryja nema gužve, zbog čega će lako sustići Stevie i Bermana koji su bili kilometrima ispred njih. Dan je bio ugodan za vožnju. Sunce je sjalo, a nebo je bilo bez oblačka. No raspoloženje u automobilu bilo je sumorno i napeto. Lucy je sjedila na suvozačevom mjestu s torbom pod nogama. Zurila je kroz prozor, ne rekavši ni riječi otkako su otišli iz stana. J. D. je razgovarao sa Sloaneom i Kaminski, istražiteljima koji su preuzeli slučaj nepoznate mrtve žene. Njih dvoje istraživali su gdje je bila večer prije nego što joj je prerezan vrat. Do sada nisu ništa našli. Čekali su da se u bazi otisaka prstiju provjere njezini otisci, nadajući se da će biti u sustavu. Potom se javio Tory Reading, policajki koja je dežurala ispred hotela Peabody. Ryan Agar se nije pojavljivao. Nije zvao dostavu u sobu ni mrtvačnicu da ugovori identifikaciju majke. J. D. je pomislio da možda želi pobjeći. Agar je nesumnjivo bio prestrašen i na to je imao svako pravo. J. D. zamoli Reading da provjeri je li Agar još u sobi, jer, ako bi se ovaj izlet u Anderson Ferry pokazao promašajem, Janetin sin im je bio jedina poveznica s pravim odgovorima. Trideset sati nakon što su pronašli tijelo Russa Bennetta imali su još šest žrtava i za sada ništa više nego nekoliko poveznica i mnogo neodgovorenih pitanja. I Lucy Trask, koja je iz nekog razloga bila središte dogañanja. Nešto se dogodilo u njezinu rodnom gradu. »Lucy, morat ću...« Njegovo pitanje prekine zvonjava mobitela. »Fitzpatrick.« »Debbie je.« Debbie je Hyattova službenica. »Imam telefonske ispise koje si čekao.« »Russove?«

»S kućnog telefona i mobitela. Došli su sinoć, ali poslani su telefaksom u Narkotike. Netko je u dosjeu imao tvoj stari broj. Što želiš s njima?« J. D. pogleda na sat. Čak kada bi sve prošlo glatko, trebat će im nekoliko sati da se vrate u grad. »Možeš li ih elektroničkom poštom poslati Mazzetti? Ona ima prijenosno računalo.« »Da. Trebat će mi malo da ih skeniram«, reče. »Nazvat ću te kada ih pošaljem.« »Hvala«, reče on i krene prekinuti vezu. »Nisam još gotova«, javi se Debbie. »Zatražio si da se uñe u trag broju s kojeg je sinoć upućen poziv žrtvinom sinu. Poziv je upućen s govornice ispred tvoje zgrade.« Ona mu da adresu i J. D. se namršti. »To je samo milju dalje od kontejnera gdje je pronañena nepoznata žena. Možeš li poslati zahtjev u bazu otisaka da se uzmu otisci s tog telefona?« »Mogu. Nazvat ću te kada stignu rezultati.« »Hvala.« On prekine vezu i pogleda Lucy koja je provjeravala poruke. »Ima li kakvih vijesti?« »Malo. Craig je završio s pregledom žene i provjerio je laboratorijske nalaze uzoraka koje smo jučer uzeli. Toksikološki nalazi mokraće Janet Gordon i Russa Bennetta pozitivni su na pentobarbital i klorohidrat.« »Staromodni koktel za uspavljivanje«, reče J. D. »Vjerojatno su bili jako omamljeni, ali su ubrzo mogli sami hodati.« »Barem teturati. S vremenom su se vjerojatno onesvijestili. Nema još vijesti o ženinim otiscima prstiju, ali je imala odnose s dvojicom muškaraca one noći kada je stradala.« »Prostitutka?« »Možda, iako većina skupili prostitutki koje viñam upotrebljava prezervative.« To je bila istina. »Kako znaš da je bila skupa?« »Imala je dizajnersku bluzu koja ju je stajala najmanje sto pedeset dolara. Kosa joj je bila njegovana u salonu, a nosila je i skupocjeni parfem.«

»Tijelo joj je pronañeno iza kontejnera. Kako si uspjela namirivati parfem?« »Naučiš razlučiti mirise na koje moraš obratiti pozornost«, objasni ona i on odustane od daljnjih pitanja. »Malo si uličnih prostitutki može priuštiti takve stvari. Takoñer nije imala nikakvih vidljivih dokaza zloupotrebe opojnih sredstava ni uboda igle. No za potvrdu toga trebat će nam njezini toksikološki nalazi.« »Ima li još što?« »Srce je iste krvne grupe kao i ono Janet Gordon, kao što smo i očekivali. To je to.« Minutu nije ništa govorio, pitajući se kako da uobliči ostatak svojih pitanja koja joj se sigurno neće svidjeti. Ona njegovu šutnju prekine uzrujanim uzdahom. »Želiš me pitati još neka pitanja. Samo naprijed. Svršimo s tim.« »U redu. Koliko si dugo partnerica u klubu s Thorneom i Gwyn?« »Četiri i pol godine. Klub je otvoren nešto više od tri godine. Prvu smo godinu proveli planirajući i prikupljajući novac.« »Koliko dugo poznaješ Gwyn?« Ona ga oštro pogleda. »Ona nema ništa s ovim.« »Siguran sam u to. Onda, koliko dugo?« »Rekla sam ti jučer, poznavale smo se kao djeca, prije nego što je Buck poginuo. Ponovo smo se susrele kada sam Russu slomila nos.« Složila su mu se dva komadića slagalice. »Rekla si da te je život razdvojio od nje. To je bilo kada su te poslali u dom.« »Dajte čovjeku Nobelovu nagradu«, gorko će ona. Njega ne pogodi njezin sarkazam. »I ona te je upoznala s Thorneom.« »Da, zato što mi je trebao odvjetnik kada je Russ protiv mene podnio prijavu.« »I onda ste se vas troje povezali.« »Što pokušavaš zaključiti?« obrecne se ona. »Još ništa«, reče on ljutito. »Ne želiš mi reći dovoljno da išta zaključim. Ja nisam neprijatelj, Lucy. Moja bi pitanja mogla spasiti

život tebi ili tvojim prijateljima. Za Kevina je prekasno.« Ona se lecne, ali on nije odustajao. »Netko je o tebi znao dovoljno da zna da ćeš biti sinoć u klubu. Netko tko je imao ključ od Gwynina stana i tko je mislio da ćeš biti ondje, ostavio ti je srce. Kako je došao do ključa?« »Ne znam«, odgovori ona sada isto ljutito. »Gwyn uporno tvrdi da je jedina osoba s rezervnim ključem njezina susjeda. Gwyn nije jutros mogla ući u stan jer mi je sinoć dala vlastiti ključ.« »Ona ima dečka. Ima li on ključ?« »Ne, još nisu došli do te faze. Ona obično ne ostaje u vezi dovoljno dugo da stigne do faze razmjenjivanja ključeva.« »Ipak mi reci više o njemu.« »Royce se bavi prodajom. Uredskih pisača, mislim. Znam ga samo iz kluba. Vani se nikada previše ne družimo.« »Zašto?« Ona slegne ramenima. »Nisam željela da zna da sam patolog, osim toga...« Oklijevala je. »Gwynin dečko prije njega mi se uvaljivao iza njezinih leña. Ona je znala da ja nemam ništa s tim, ali ipak ju je to povrijedilo. Tako da je Roycea sve donedavno na neki način držala podalje.« »Za što je Thorne zadužen u klubu?« »Neko je vrijeme vodio knjige i plaćao račune. Sada se Gwyn bavi time, zajedno s voñenjem njegova rasporeda u odvjetničkom uredu. Zaposlili smo Mowryja za voditelja kluba kada se posao proširio. On naručuje pića i perece, i vodi računa o svakodnevnim stvarima. Thorne sada traži nove darovite izvoñače i uz to opako dobro svira bas.« »Thorne mi je rekao da vas dvoje dijelite zajedničku prošlost.« Ona se namršti. »A, to. Naša suñenja. Pretpostavljam da i o tome želiš doznati više.« »Želim.« »Onda ti meni nešto reci«, nastavi ona ratoborno izbacivši čeljust. »Ako mogu.«

»Zašto si došao na autopsiju djevojčice koju nisi poznavao i za koju nisi bio odgovoran? I nemoj mi reći da je to zato što si je ti pronašao. To je bila jedina autopsija kojoj si prisustvovao. Sinoć sam provjerila sve dosjee, nakon što si me ostavio u mrtvačnici. Prije nego što si me slijedio. Željela bih znati. Molim te.« Uvidio je da bi joj i on morao nešto pružiti zauzvrat pa se primora na odgovor. »Moja je majka bila... pijanica. Nije bila toliko loša da me odvede socijalna služba, ali ipak dovoljno da proživim nesretno djetinjstvo. Imao sam sreće da me prihvati moja teta i da mi pruži kakvu takvu sigurnost kroz srednju školu. Maturirao sam, ali jedva. Tako sam završio u vojsci.« »Što si radio?« »Ubijao mnogo ljudi«, reče on jednolično. »Što poprilično uništi čovjeka. I prije vojske bio sam vuk samotnjak, ali kada sam se vratio, to se pogoršalo. Bio sam usamljen čak i okružen gomilom ljudi. Nisam ih izbjegavao, ali nisam znao kako da se s njima povežem. I tada sam upoznao Paula Mazzettija, Steviena supruga. On mi je bio prvi prijatelj u životu.« »Ali je on umro«, reče ona nježno i on kimne. »A umro je i Paulie, njihov sin. Volio sam tog dječačića, i kada je ubijen...« »U redu je«, promrmlja Lucy i položi ruku na njegovu. »Ne moraš ništa više reći. Sada shvaćam.« On okrene dlan tako da im se prsti isprepletu. »Ne, mislim da ne razumiješ. Moja je žena umrla nekoliko godina poslije i ja sam malo poludio. Glupo sam se izlagao rizicima. I onda sam jednoga dana naišao na tu djevojčicu. Nešto se dogodilo dok sam stajao ondje i gledao je kako leži mrtva na travi. Nešto mi se dogodilo kada sam stajao nad njezinim tijelom na stolu. Shvatio sam da trošim život na žaljenje i sebičnost. Postalo mi je jasno da mi je potrebna pomoć, pa sam se priključio Stevienoj grupi.« »Ona te je sredila«, reče Lucy, upotrijebivši iste riječi kao i on dan prije. »Da. Ne mogu ti reći zašto sam bio ondje toga dana, Lucy. Samo sam znao da moram biti.«

Neko je vrijeme šutjela. »Što se dogodilo s tvojom majkom?« »I dalje je živa. Mislio sam da će do sada već umrijeti od silnog opijanja, ali ona se ne da. Mora da ima čeličnu jetru.« »Samo dobri umiru mladi«, promrmlja Lucy. »Pa, ja sam upoznao i popriličan broj loših koji su umrli mladi«, reče J. D. pragmatično. »Samo što je to kod dobrih mnogo nepoštenije.« »Ali život ionako nije pošten«, zaključi ona. »Često nije. A onda opet, katkad i pobijediš.« Oklijevajući, podigne joj ruke i utisne poljubac u njezino zapešće. Nije povukla ruke i to ga ohrabri. No tada primijeti narukvicu koja joj je visjela oko zgloba. »Lucy. Ovaj privjesak je u obliku srca.« »Istina«, odgovori ona napeto. »Rekla bih da je to slučajnost, ali...« »Ali je Sonnyju Westcottu onda bila neobično važna«, dovrši J. D. »Jesi li rekla da je Russ bio s njim onoga dana kada ju je ukrao iz tvoje kuće?« »Da«, reče ona tiho. »O, Bože, J. D. Russ me pitao za tu narukvicu kada smo izlazili. Bio je u mojem stanu i vidio je onu fotografiju mene i gospodina Pugha.« »Na slici je nosiš«, reče, odjednom se sjetivši tog detalja. »Što te je Bennett pitao?« »Upitao me za violinu i sviram li još.« »Jesi li mu rekla za klub?« »Ne. Rekla sam mu da katkad još sviram za svojeg starog učitelja i da podučavam u svojoj staroj školi.« On iznenañeno izvije obrve. »U Školi Sv. Ane?« »Da, srijedom, za vrijeme stanke za ručak. Djevojkama je potreban netko u koga će se ugledati.« Poštovanje koje je osjećao za nju postane još veće. »To svakako. Što je Bennett onda rekao?« »Pokazao je na moju narukvicu na slici i rekao da je zgodna. Ja sam se naljutila i rekla mu da mi ju je njegov prijatelj ukrao kada mi je bilo petnaest godina. On je rekao da nije znao da je to Sonny zaista

učinio te da bi ga, da je on za to znao, onoga dana natjerao da mi je vrati.« »Jesi li mu povjerovala?« »Nisam. Ali onda me je pitao gdje je sada narukvica i ja sam inu rekla da sam je izgubila.« »Znači, lagala si mu.« »Da«, reče ona zabrinuto. »Onda sam se osjećala krivom zbog toga, ali nisam željela da zna da je još imam.« To je bilo hrabro, pomisli J. D. »Ja sam mislio da ju je Westcott onda razbio.« »I jest. Rekla sam ti da sam je sakrila. Svećenik mi je dao molitvenik kada je Buck stradao. Sakrila sam je u njega.« »Kako?« »U to sam vrijeme stalno gledala televiziju i vidjela sam kako se u knjizi može izdupsti rupa da se unutra nešto sakrije. Pa sam učinila isto. Kada sam došla u dom, mislila sam da će mi dopustiti da zadržim molitvenik, ali su pronašli narukvicu. Morala sam je zaraditi da mi je vrate, kao i sve druge privilegije. I jesam, a jedan od učitelja pomogao mi je da je popravim. Nakon toga nosila sam je stalno. Zato gospodin Pugh sada voli da je nosim kada mu sviram.« »Što se dogodilo kada si otišla kući, ono jedno ljeto?« »Ponovo sam je sakrila«, reče ona odsutno. »Ne znam zašto.« »Vjerovala si instinktima. Što ti sada govore?« »Da je ova narukvica iz nekog razloga vrlo važna. Što tebi tvoji govore?« Mišići čeljusti stezali su mu se dok je razmišljao. »Ovisi. Je li ti tvoj brat često darivao stvari?« Ona uzrujano uvuče obraze pa je shvatio da je otkrila njegovo skriveno pitanje. »Ne. To je bio prvi dar.« »U tom mi slučaju instinkti govore da to nisi trebala dobiti ti.« Mislio je da će se pobuniti, ali nije. Osjećao je duboko poštovanje prema njoj. »Pitam se što bi šerif Westcott rekao da me vidi kako je nosim«, reče. »Otkrijmo.« J. D. joj pusti ruku da nazove Stevie. »Trebamo plan.«

Utorak, 4. svibnja, 12:50 Kako slatko, pomisli on s gañenjem. Ljubi joj ruku. Fitzpatrick je postigao ono što ni jedan muškarac nije u mnogo godina. Kakva šteta. Protiv inspektora nije imao ništa, ali ako se previše približi Lucy, naći će mu se na putu. Što će značiti da i on mora umrijeti. Sada su bili zabavljeni naizgled ozbiljnim razgovorom. Bilo mu je žao što ne može čuti o čemu govore. Na tren pomisli da se je trebao odlučiti za skuplji model ureñaja za praćenje, onaj koji je mogao prenositi i zvuk. Sada je naučio lekciju. Mogao bi ga sada naručiti, ali kada mu ga isporuče, ona će već biti mrtva. Tako da to i nije imalo smisla. Bilo je dovoljno znati da idu u Anderson Ferry. Što god je govorila inspektoru ionako su bile laži i poluistine. Ona nije bila naučena govoriti istinu i samo istinu. Ni jedan član njezine obitelji nije bio takav. Malo je usporio da se izmeñu njih nañe nekoliko automobila kako ga ne bi primijetili. Vozio se preblizu. To mu nije trebalo. Znao je točno gdje je Lucy i kamo ide. Nije bilo važno ako ih izgubi. Potapšao se po desnom džepu jakne, pod prstima osjetivši mobitel sa stranicom za praćenje. Potom se potapša po lijevom i osjeti pištolj. Istina, bio je to pištolj Kena Pullmana, ali Kenu ne bi smetalo da ga upotrijebi. Ionako mu više nije trebao. Seronja. Dobio je što je zaslužio. Trebao se sramiti. Policajac koji ucjenjuje civila. Pohlepan kučkin sin. A sada mrtav kučkin sin. Dobio je upravo ono što je zaslužio. Lucyn automobil ubrza i udalji se, mijenjajući trake. Krenuli su prema sljedećem izlazu. Pusti ih da odu. Ja ću nastaviti i ondje stići prije njih. Bio je poprilično siguran da zna kamo je krenula. A kao veliki zločesti vuk, ja ću je čekati. Utorak, 4. svibnja, 13:20 »Kamo ideš?« prošapće Lucy.

»Čekaj«, on usnama oblikuje odgovor. Dugo je razgovarao sa Stevie, prepričavajući joj sve detalje koje mu je Lucy povjerila, no sada se prebacio u desnu traku i izlazio je s autoceste, nekoliko izlaza prerano. Lucy se sjeti što je učinio posljednji put kada je tako skrenuo i djelomice poželi da to učini ponovo. Zapravo je to željela velikim dijelom svojeg bića. Uhvatila ga je kako je gleda kada se zaustavio na kraju izlaznog traka. Izgledao je kao da joj želi nešto reći, ali slušao je Stevie koja je elektroničkom poštom primila telefonske izvatke Russa Bennetta pa se zaustavila nekoliko kilometara ispred njih da ih pregleda. On okrene vozilo i parkira na benzinskoj crpki. »Imam račun Janetina mobitela u torbi sa spisima. Pričekaj časak.« Lucy se nagne prema svojem prozoru kako bi mu dala više prostora dok je on sa stražnjeg sjedala posezao za svojom torbom. Kada se vraćao na svoje mjesto, J. D. joj otare obraz usnama i namigne joj. »Poslije«, ponovo oblikuje usnama riječ i Lucyno se lice zažari. Bilo joj je neugodno što joj se na licu toliko jasno čita koliko želi da je poljubi. Ali protiv toga nije mogla ništa. Nije mogla promijeniti ono što želi. Prošla noć u uličici nije se smjela dogoditi. Nije se smjela ponoviti. Ali hoće. Znala je da hoće. J. D.-jeve se oči zamrače. Ili joj je čitao misli ili su njezine želje bile previše očite. Ona skrene pogled, a on otvori svoju torbu sa spisima koju je nesigurno položio na vrh mjenjača. Lucy uzme torbu i premjesti je u svoje krilo, tako da je mogao pronaći papire koje je tražio. »Evo ih.« Glas mu je promukao pa pročisti grlo. »S kojeg je broja upućen poziv Bennettu onoga poslijepodneva kada je nestao?« Prstom prijeñe niz popis poziva na Janetinu računu. »Janet je primila poziv s istoga broja dan nakon što je Bennett nestao. Ali prije toga nije bilo poziva. Trebat će nam najnoviji podaci o svim pozivima koje je primila u danu kada je nestala. Pitam se kako ih je oboje namamio da se s njime nañu.«

Slušao je. »U pravu si. Sigurno nije kupio mobitel na vlastito ime. Morao je znati da ćemo pregledati ispise.« Namršti se. »Čekaj. Kada je Bennett prvi put primio poziv s tog broja?« Pretražio je po torbi i izvadio mapu s poznatim rukopisom na naslovnici. Kada ju je otvorio, Lucy prepozna papire koje joj je Hyatt jučer pokazao. To je bio dosje koji je prikupio Russ. »Svi ovi novinski isječci o Lucynu suñenju imaju pečat kao da su kopirani u novinskoj redakciji dan nakon što je Bennett prvi put primio poziv s tog broja. Autor tekstova o suñenju je...« »Milo Davidoff«, dovrši Lucy. »Milo Davidoff«, prenese on Stevie. »Ako ih je Bennett tražio dan nakon što je primio poziv od čovjeka koji ga je potom namamio van i ubio, možda će u redakciji znati odgovor. Počnimo sa šerifom, a potom razgovarajmo s Davidoffom. Nañemo se ispred šerifova ureda.« »S Davidoffom ne možemo razgovarati«, reče Lucy kada prekine vezu. »Mrtav je.« »Kako znaš?« »Isto kako znam i da je Sonny šerif. U toku sam s vijestima koje se objavljuju na internetu. To je nešto kao kada te otpuste s posla, a se onda vraćaš provjeriti je li tvoj šef iz pakla u meñuvremenu umro.« »To sam i ja činio«, prizna J. D. pa baci torbu na stražnje sjedalo, izvuče ponovo mobitel iz džepa i pritisne nekoliko tipki. »Stevie, ja sam. Zaboravio sam ti reći da nas slijedi crni lexus. Nadao sam se da će nas proći kada se zaustavim pokraj autoceste, ali negdje je zaostao. Možda je netko samo krenuo na plažu, ali sumnjam da bi mogao biti neki novinar. Drži ga na oku. Vidimo se uskoro.« Nakon što je prekinuo vezu, krenuli su natrag prema autocesti. Lucy je bila razočarana. »Na dužnosti sam«, reče J. D. »Nisam te smio poljubiti ni jučer poslijepodne. Iako mi nije nimalo žao.« Oklijevao je. »Je li tebi?« »Ne.« On na upravljačku ploču položi dlan okrenut prema gore i ona ga poklopi svojim. »Sigurna sam da će mi poslije biti, ali sada

nije. Što moraš znati o mojem suñenju? Većina je pokrivena Davidoffovim člancima.« »Koje sam pročitao nakon što smo jučer završili s telefonskim razgovorom. Kad smo već kod toga, moram ti se ispričati. Trebao sam reći da si nevina, a ne da nisi optužena. Nisam razmišljao.« »U redu je. Vrlo sam osjetljiva u vezi s tim.« »Što je razumljivo. Razumijem i zašto je gospoña Westcott svjedočila protiv tebe. Bila je uvjerena da si krala od nje, tako da si u njezinim očima već bila okaljana. Kakvu su ulogu imali Bennetti u cijeloj priči?« »Gospodin Bennett platio mi je jamčevinu i odvjetnika«, reče Lucy. »Bila sam siromašna, sama sam financirala studiranje i živjela sam kod Pugha. Nisam se bila udala za svog zaručnika tako da nisam imala pravo na njegovo životno osiguranje. No njegovi mi roditelji ionako ne bi dali ni novčića. Heath mi je ipak ostavio nešto u svojoj oporuci i oni su se protiv toga pobunili, tvrdeći da sam ga ja ubila. Nakon svojeg osloboñenja ipak sam došla do tog novca. Iskoristila sam ga da platim medicinski fakultet.« »Gospodin Bennett ti je unajmio odvjetnika?« iznenadi se J.D. »Da. Imala sam javnog branitelja koji je bio grozan. Mislila sam da idem u zatvor, a tada se pojavio gospodin Bennett s odvjetnikom. Tom je čovjeku trebao samo dan da na temelju dokaza pokaže kako nisam mogla biti u vozilu kada se sudarilo.« »Kako je to dokazao?« »Unajmio je vještaka, ponovo na račun gospodina Bennetta. Vještak je izmjerio tragove kočenja, štetu na drugom vozilu i sve markere nesreće. Da sam ja vozila, moja bi rebra i prsna kost bili zdrobljeni i ne bih nikako mogla trčati kilometar i pol da dovedem pomoć.« »Tada nije bilo mobitela«, primijeti on. »Bogata su ih djeca imala, ali ja nisam. Ne znaš koliko se noći znam probuditi, žaleći što nisam imala mobitel. Još mogu čuti vrištanje one bebe.« »Ta su beba i njezina majka u drugom automobilu preživjele.«

»Da. Beba je bila u sjedalici, bila je izbezumljena, ali dobro. Majka je jako stradala. Imala je veliku ranu na bedrenoj arteriji. Primijenila sam prvu pomoć i zaustavila krvarenje.« »Spasila si joj život.« »Da«, reče ona gorko. »Nakon što sam joj ga zamalo oduzela.« »Ne razumijem«, reče J. D. »Nisi ti vozila.« »Nisam, nego moj zaručnik. Heath je bio... pomalo nalik na Bucka. Veći od života.« Ona krajičkom oka pogleda Fitzpatricka. »Utrkivao se motociklima. Vozio je motokros.« J. D.-ju napokon sine. »A, tako.« »Skupa sa mnom.« On se trzne da je pogleda, pa brzo vrati pogled na cestu. »Ti?« »Da. Što sada zvuči krajnje ludo, s obzirom na to da stalno nabrajam statistike o svim opasnim aktivnostima koje je ljudski rod izmislio.« »Ali mnogo toga objašnjava.« »Valjda je tako.« »Rekla si da si bila presiromašna da si kupiš mobitel. Kako si smogla novaca za motokros? To nije jeftin sport.« »Heath je plaćao račune za utrke. Njegovi su roditelji imali mnogo novca.« »Koliko ste dugo bili zaručeni?« »Četiri godine. Upoznala sam ga na početku fakulteta. Radila sam kao konobarica da bih si mogla plaćati poduku i on me... oborio s nogu. Imala sam dvadeset jednu godinu kada je poginuo.« »Jesi li ga voljela?« Ona tiho udahne, prisjećajući se. »Da, veoma. Ali bila sam mlada, kao i on, i moguće je da mi se više sviñala ideja da ga volim, ako znaš što mislim.« On sumorno kimne, prisjećajući se svoje supruge. »Znam.« »Voljela sam ga, ipak, i voljela sam se utrkivati. Voljela sam brzinu i uzbuñenje i svu tu opasnost. I da budem iskrena, voljela sam što moje roditelje izluñuje to što vozim motore nakon onoga što se dogodilo Bucku.« »Oni su znali?«

»Pobrinula sam se da doznaju. Poslala sam im isječke sa svojih utrka, što je od mene bilo djetinjasto, ali bila sam jednostavno ljuta što su me napustili.« »S punim pravom. Zaista su te napustili.« Gane je njegova uzrujanost. »Kada sam napokon završila sa školovanjem u Sv. Ani i kada sam otišla na fakultet, bila sam ljuta na njih i na svijet općenito. Pokazala sam im šaku, a onda je nastupila katastrofa.« »Što se dogodilo te noći, Lucy?« »Stvari su izmakle kontroli. Heath se iz dobrog, bezbrižnog dječaka pretvorio u zajedljivu i zlobnu osobu. Počeo je voziti vrlo brzo. Ispočetka sam ga podupirala jer sam uživala u brzini. A tada je počeo piti i gutati tablete i nisam ga više mogla spriječiti.« »Svjedočila si da si mu te noći pokušala oduzeti ključeve.« »Jesam, ali on je bio jak. Ja sam popila čašu vina, ali on je popio dvije boce. Otkrio je tu cestu za utrkivanje koja je kod starog mosta prelazila u jedan trak. Pokušala sam izvaditi ključeve iz brave, ali me je udario i izbacio iz auta.« »Tako si dobila modrice.« »Da. Tužitelj je tvrdio da su modrice od nesreće, ali je sudski vještak brzo dokazao da nije tako. Heath je turirao i krenuo cestom brzinom od nekih sto četrdeset na sat. Ograničenje je bilo dvadeset. Žena je dolazila preko mosta i nije se mogla nigdje skloniti. Heath je bio u kabrioletu. Izbačen je iz automobila i umro je prije nego što sam stigla do njega.« Ona ispravi ramena da dovrši priču. »Zato što sam u dahu imala alkohola, optužena sam. Zato što je Heath poginuo, to je bilo ubojstvo. Zato što sam imala problematičnu prošlost, svi su odmah povjerovali da sam to i učinila.« »A tvoji roditelji?« Lucy se gorko nasmije. »Dolazili su na sud svaki dan i sjedili iza mene, užasno se srameći. Jedini koji su svjedočili o mojem karakteru bili su gospodin Pugh i Barb.« »Tvoji se roditelji nisu zauzeli za tebe?«

»Ne«, reče ona hladno. »Heathovi su me roditelji nazvali lažljivicom, tvrdeći da njihov sin nikada ne bi pijan sjeo za upravljač. Ono što je okrenulo stvari u moju korist bilo je kada se moj odvjetnik dočepao izvješća s autopsije.« J. D. se namršti. »Ne razumijem.« »Heath je imao tumor«, reče. »Tumor u mozgu koji je utjecao na njegovo ponašanje. Imao je grozne glavobolje i počeo je piti kako bi ublažio bolove. Njegova je obitelj to znala, ali meni nisu rekli. Rekli su mi da sam loše utjecala na njega, i u tom razdoblju mojeg života, to je i bila istina. Ali ja ga nisam tjerala da pije i vozi. Kada je porota čula za tumor, sve se promijenilo. Gledali su me sa simpatijama, a ne s gnušanjem.« »Tako da te je izvješće s autopsije spasilo.« »Da, zajedno s dobrim braniteljem koji se znao za nj izboriti. Ja sam mislila da znam kakav je osjećaj bojati se. Nekoliko prvih noći u Sv. Ani bila sam izvan sebe. Ali sjediti u sudnici i znati da me mogli zatvoriti a da sam zapravo nevina...« I danas bi joj pozlilo od tih uspomena. »To je bio strah.« »To objašnjava mnogo toga. Kada si posljednji put vidjela roditelje?« »Onaj dan kada sam izašla iz sudnice. Moja je majka izgledala kao da želi reći nešto, znaš, lijepo. No moj ju je otac odvukao iz sudnice. Ja to ionako nisam željela čuti. Kada sam diplomirala, otišla sam što sam dalje mogla.« »U Kaliforniju«, reče on. »Barb mi je rekla da si došla odande.« »Kada sam završila sa stažiranjem, ovdje sam prihvatila posao patologa. Vraćala sam se Pughima za praznike. A tada je gospodinu Pughu dijagnosticirana Alzheimerova bolest.« »Pa si se vratila za stalno«, dovrši on i ona kimne. »Imala sam sreću što sam dobila posao u državnoj službi. Ostala sam u kontaktu s Bennettima, slali smo si čestitke za praznike i slično. Dugovala sam im toliko mnogo što su unajmili odvjetnika. Pokušala sam im platiti, ali nisu mi dopustili. Pa bih ih izvodila na ručak svaki puta kad bi došli u grad.«

»A potom si se vratila u mjesto koje mrziš da im preneseš vijesti o sinu.« »Da, to bi ukratko bila cijela priča.« »Ne sasvim«, reče on i ona se namršti. »Što još želiš znati?« On je pogleda postrance. »Nakon što je tvoj zaručnik poginuo, jesi li imala još nekog?« Lucy skrene pogled, preumorna da uopće o tome misli. »Uskoro stižemo.« »Pretpostavljam da to znači da ne želiš odgovoriti na moje pitanje.« »Ti mi reci o svojim prijateljima, a ja ću ti reći o svojima.« On ozlovoljeno jaukne. »Koliko si prijatelja imala?« Znak »Dobro došli u Anderson Ferry« brzo se približi, a potom nestane iza njih. »Nakon Heatha, dvojicu. Jednog od njih upoznao si jučer ujutro, prevaljenog preko stola za šah. Kamo želiš da prvo odemo? Do šerifa, gospodina Bennetta ili do redakcije?« »U šerifov ured«, odgovori on mnogo mirnije. Ona pokaže ravno, a narukvica joj se zaljulja na ruci. »Potom skreni desno na ovome križanju.« »U redu. Učini mi uslugu, prebaci narukvicu na desnu ruku.« »Jer ću se sa Sonnyjem rukovati tom rukom«, reče ona, pripremajući se na ponovni susret s njim. I s roditeljima. Duboko u sebi znala je da to toga jednom mora doći. Utorak, 4. svibnja, 13:30 Sjedeći na rubu naslonjača u svojem dnevnom boravku, Clay je napokon uspio ovladati svojim bijesom. Više nije kiptjeo; iznutra je bio ledeno hladan. Nicki. Izbodena, rasporena, prerezana vrata. Ostavljena da trune. »Evan je u Baltimoreu bio prošloga tjedna, pa čak i sinoć«, reče. »U Nickinu stanu«, promrmlja Alyssa. Doveo ju je ovamo, ne želeći je ostavljati samu u uredu dok ne pronañu Evana. »Žao mi je, znam da ste bili bliski.«

»Ona je bila moja prva partnerica u policiji. Vozili smo se zajedno u ophodnjama. Bila je pametna i dobra u svojem poslu. Ne razumijem kako ju je Evan tako uhvatio na spavanju.« Alyssa je oklijevala, a potom iz torbice izvuče komad papira. Bila je to fotografija ispisana s računala i Clay uzdahne. Prikazivala je Evana kako spava u krevetu. Clay prepozna šalicu na Nickinu noćnom ormariću. On ju joj je darovao. »Prokletstvo«, reče umorno. »Kada si to našla?« »Dok si se odmarao. Pregledavala sam dosjee na računalu koje si uzeo iz njezina sefa. Poslala ju je sama sebi prije dva mjeseca.« »Dva mjeseca?« Clayu pozli. »Dovraga.« »Mislila sam da bi htio znati«, oprezno će Alyssa. Clay ponovo protrlja oči. »To mnogo toga objašnjava, osobito dijelove koji nedostaju. Nije ih željela vidjeti. Sada znamo kako je ušao u njezin stan. Ali zašto te noći?« »Možda je počela sumnjati u njega. Možda je nanjušila da joj je lagao.« »Možda. Kako je mogla biti tako prokleto glupa?« »Zato što je on dobar lažljivac«, meko će Alyssa. »Čak si i ti povjerovao njegovoj priči da se ne može obratiti policajcima. Da žena koja ga progoni ima moćnoga tatu u policiji.« Ona se zamišljeno ugrize za usnu, a potom slegne ramenima. »Možda je odabrao tebe i Nicki jer je mislio da ćete se sažaliti nad njegovom situacijom.« Clay kimne ne mogavši progovoriti ni riječi. Imala je pravo. Zaklopio je oči, dok ga je u grlu pekla žuč. Bože pomozi. »Dopustio sam da me pristranost zaslijepi. I sada je troje ljudi mrtvo.« Ustao je i ushodao se po sobi. »Znamo da je bio u Newport Newsu prije tjedan dana. Tada je ubio policajca i plesačicu jer su se polakomili. Potom se vratio i...« Udahne i otjera sliku Nicki iz misli, usredotočivši se na čovjeka koji je spavao u njezinu krevetu prije nego što ju je ubio. »Znamo da je sinoć bio u hotelu Orion.« »Mogao bi biti u stanu koji je unajmio kao Ted Gamble.«

»Nikada nije došao po ključ, što ne znači da nije ondje.« Clay stane i zagleda se kroz prozor. Zašto to čini? Zašto, proklet bio? »Želio je novi identitet.« »Novi početak«, promrmlja Alyssa. »Došao je u ovaj grad iz nekog razloga. Sumnjam da bi ostao ovdje cijeli tjedan nakon što je ubio Nicki samo zato da uživa u specijalitetima od rakova«, reče Clay. »Nije otišao u svoj stan. To je više od sat vremena vožnje odavde. Negdje je ovdje.« »Zašto? Zašto nije uzeo novi identitet i pobjegao?« »Možda je Nicki znala zašto.« Okrene se prema Alyssi koja ga je netremice gledala. »Evan bi mogao biti bilo gdje u gradu. Ako ne otkrijemo razlog zašto je ostao, to će biti kao da tražimo iglu u plastu sijena. Otkrijmo kamo je sve Nicki odlazila u danima prije nego što ju je ubio.«

OSAMNAEST

Utorak, 4. svibnja, 13:50 Stevie i doktor Berman čekali su ih ispred šerifova ureda. Stariji je gospodin zaklonio oči dlanom dok su im J. D. i Lucy prilazili. Ona je preko ramena prebacila svoju vrećastu torbu. Unutra je ubacila svoju torbicu kako bi joj bilo lakše nositi stvari, ali je prtljagu odbila ostaviti u automobilu da ne postane dio još jednog mjesta zločina. J. D. joj to nije mogao zamjeriti. »Znači, vi ste doktorica Trask. Čuo sam mnogo o vama«, reče Berman smiješeći se. »Drago mi je što sam vas upoznala. Sigurna sam da vam je Stevie prenijela sve što joj je inspektor Fitzpatrick ispričao preko telefona u autu. Što mislite?« »Mislim da ste vi ključ, draga moja. Mislim da su vaš brat i njegovi prijatelji nešto znali ili učinili, zbog čega ih se sada progoni. Vi biste mogli biti zamjena za svojeg brata, ili ste možda isto umiješani, čak i da to ne znate.« Berman njezinu ruku prinese bliže, da prouči narukvicu. »Je li vaš brat često darivao stvari?« Obrazi joj se zažare i ona pogledaj. D.-ja. »Mislite da ovo nije bilo namijenjeno meni.« »Nisam to rekao«, ogradi se Berman. »Ali to mislite, isto kao i inspektor Fitzpatrick.« Ona duboko udahne. »Pretpostavljam da ćemo to uskoro otkriti.« Stevie potapša J. D.-jevo rame kada Lucy i Berman krenu uza stube policijske stanice. »Mi imamo i drugih problema.« J. D. je pogleda, nevoljko skrenuvši pogled s Lucy. »Kakvih?« »Tory Reading me upravo nazvala. U Agarovoj je sobi, ali njega nema.« »Sranje. Odakle ga je motrila?«

»Iz svojeg auta ispred hotela, kao što joj je i naloženo. Rekla je da se jedan od poslužitelja sjeća Agara. Susreo se s nekim čovjekom na doručku, ali nije izgledao dobro. Taj mu je čovjek pomogao da doñe do dizala. U tom hotelu dizala vode gore u sobe ili dolje u garažu.« »Sranje«, ponovo opsuje J. D. »Nismo ga smjeli ispuštati iz vida.« »U svjetlu ovoga, u pravu si. No u to vrijeme nije bio osumnjičenik. Nismo ga mogli zadržati.« »Što Tory sada radi?« »Provjerava snimke nadzornih kamera da vidi hoće li na nekoj ugledati Ryana. Javit će nam se.« Stevie pokaže na Bermana i Lucy koji su se uspinjali na zadnju stubu. »Upoznajmo sada šerifa Westcotta i nadajmo se da više nije takav seronja.« J. D. se kratko nasmije. »Nakon što sam upoznao njegovu mamicu, mislim da ti se želja neće ostvariti.« Potom se trčeći uspne stubama i otvori teška vrata za Lucy i Bermana. Lucy ga pogleda mješavinom zahvale i molbe. »Bit će sve dobro«, promrmlja J. D., nadajući se da ne laže. Iza prijamnog stola sjedila je starija gospoña na čijoj je pločici s imenom pisalo: GLADYS STROUGH, SLUŽBENICA. »Mogu li vam nekako pomoći?« »Nadam se«, odgovori J. D. »Ja sam inspektor Fitzpatrick, iz Odjela za umorstva u Baltimoreu. Ovo je moja partnerica, inspektorica Mazzetti. Je li šerif Westcott ovdje?« »Oh, vi ste ovdje zbog Bennetta mlañeg. Kakva tragedija«, reče gospoña Strough. »Šerif je unutra. Reći ću mu da ste stigli i provjeriti ima li vas vremena primiti.« Nekoliko trenutaka poslije iz stražnjeg se ureda pojavi krupan muškarac širokih ramena u odori. Izgledao je starije od svojih trideset devet, zbog podbratka i prorijeñene kose. Proučio im je lica, najviše se zadržavši na Lucy, koju sumnjičavo odmjeri. J. D. ga je mirno promatrao iako je iznutra kiptjeo. Krajičkom oka vidio je kako je Berman pokrio ruku kojom ga je Lucy čvrsto

držala. Sada nitko nije mogao vidjeti Lucyne blijede zglobove na prstima ni narukvicu na njezinu zapešću. Bravo za Lennieja. »Čuo sam da si se vratila«, reče on Lucy malo prenježno, a potom se okrene prema J. D.-ju i oštro kimne. »Čujem da ste imali ubojstvo u gradu. Russ Bennett.« J. D. kimne ne izgubivši sabranost. »Da. I Malcom Edwards je mrtav.« »Za to smo čuli prije nekoliko tjedana. To su stare vijesti, inspektore. Edwards je izgubljen na moru.« »Oko ponoći otkrili smo još jedno tijelo koje je ostavljeno na sličan način kao i ono doktora Bennetta«, mirno će J. D. »Jutros smo otkrili da je to tijelo Janet Gordon.« Gladys zaprepašteno uzdahne. »Dobri Bože.« Westcott se namršti. »Tko?« »Janet Agar«, prošapće ona. »Dan Gordon bio joj je treći suprug.« Kratko nakon što ona izgovori to prezime šerif se ukoči. No njegova je reakcija trajala tek djelić sekunde prije nego što ponovo poprimi ležeran stav kojim ih je i dočekao. »Zašto?« upita. »Nismo sigurni«, reče Stevie. »Mislimo da je jedan od razloga taj da se njezin sin domami iz njegova doma u Coloradu. Ryan je u Baltimore doputovao jutros.« J. D. primijeti kako se Westcottu gotovo puši iz glave dok je razmišljao. »Kako je znao?« upita. »Ako ste je identificirali tek jutros, kako je Ryan znao da mora doći?« »Pretpostavljamo da ga je zvao Janetin ubojica«, reče J. D. »A sada nema ni Ryana.« Lucy se okrene i zaprepašteno ga pogleda, ali ne reče ništa. Westcott je problijedio, ali nije ni trepnuo. »Možda je samo obavio identifikaciju i otišao kući. Ryan se nije slagao s mamom.« Pogleda Lucy. »Ti znaš kako je to, doktorice Trask.« »Zaista«, promrmlja ona. »Puta dva. Ne slažem se sa svojom majkom, ni s tvojom.«

»Neki od nas jednostavno nisu društveni«, reče Westcott, zbog čega ga J. D. poželi udariti. Ili barem da ga Lucy udari. To bi bilo zabavno. Westcott se ponovo okrene J. D.-ju. »Žao mi je zbog vašeg vala ubojstava, sinko, ali ona su izvan moje ovlasti. Kao što je i vama ovaj dolazak ovamo.« »Ovo je bio samo prijateljski posjet«, reče J. D. »Razgovarat ćemo s mnogima u gradu i željeli smo da znate da smo ovdje.« Uhvati Lucyn pogled i neprimjetno joj kimne. Poput profesionalca, ona se nasmiješi i ispruži ruku prema Westcottu. »Drago mi je što smo se ponovo sreli, Sonny.« Šerif prihvati njezinu ruku i ona se snažno rukuje, zbog čega narukvica zazvecka. »Pretpostavljam da se čovjek ipak katkad može vratiti kući«, reče meko. Westcott se ukoči zureći u njezino zapešće. Ponovo podigne pogled, a obrazi mu poprime tamnu neprivlačnu crvenu boju. »Imaš li ti alibi za Bennettovo ubojstvo, Lucy?« »Imam«, reče ona, ne skidajući oči s njega. »Imaš li ti?« Westcott stegne čeljust kada oprezno ispusti njezinu ruku i korakne unazad. »Imam posla, ispričajte me.« »Ne još«, tiho će Lucy. »Nešto se ovdje dogodilo, u ovome gradiću, Sonny. Nešto što je uključivalo Bennetta, Edwardsa, Agara, vrlo vjerojatno tebe, vrlo vjerojatno mojeg brata i na neki način ali neosporno, mene. Što se dogodilo?« Westcottove su oči sjale od neprikrivene mržnje. »Mogao bih te tužiti za klevetu.« »Imam dobrog odvjetnika«, reče ona. »Samo daj. Ali mi prvo odgovori na pitanje.« »Siguran sam da ne znam«, odvrati on i krene prema svom uredu. »Ja bih na tvojem mjestu bila oprezna, šerife Westcott«, doviknu ona meko za njim. »Ili bi i ti mogao završiti na mojem stolu.« On joj uputi zadnji prijeteći pogled, a potom zalupi vratima. Lucy ih povede van, ne izdišući sve dok se nije našla u podnožju stuba. Očajnički pogleda J. D.-ja. Sada kada je sukob završio, drhtala je. »Mrzim ovo mjesto«, silovito šapne.

On joj uzme ruke u svoje. Ne iznenadi ga što je bila hladna kao led. »Znam«, reče on nježno. »Ali bila si sjajna, Lucy. Zaista, zaista sjajna.« »Uistinu«, složi se Berman, blago uspuhan zbog stuba. »Dobro odigrano, draga moja. Dobili smo reakciju. On nesumnjivo zna nešto.« »Ali neće reći. Barem ne još«, doda Stevie. »Što sad, Lucy?« Ona se uspravi. »Razgovarat ćemo s bivšim šerifom. Doñite za mnom.« Utorak, 4. svibnja, 14:20 Slijedili su Lucy niz ulicu Main. Zgrada je bilo sve manje, zbog čega su imali pogled na zaljev. Sa Stevie, Bermanom i J. D.-jem koji su je slijedili, Lucy okrene u marinu s dvanaestak dokova. Najmanji je brod bio na kraju drvenoga mola. Čovjek je stajao na doku, s rukama na bokovima. I promatrao ih. Loš predosjećaj prostruji niz J. D.-jevu kralježnicu. Pogledavši Bermana i Stevie, shvati da su i oni osjetili napetost u zraku. Ne, pomisli J. D. Samo... ne. Nemoj da to bude ono što mislim da jest. J. D. ju je pratio sve dok nije stala, došavši na sredinu doka. Spustila je torbu pod noge i čekala, položivši ruke na bokove. Muškarac je zurio u nju cijelu minutu prije nego što se iz svojeg broda uspeo stubama i prešao na dok, koji je zatutnjio pod njegovim nogama kada joj je počeo prilaziti. Muškarac je bio krupan, širokih ramena i ledeno plavih očiju koje su mogle rastaliti čelik. Nije rekao ništa dok se netremice gledao s Lucy, a tada je J. D. postao siguran. O, Lucy. Dušo. »Ovo su ljudi iz grada«, reče ona muškarcu, preskočivši bilo kakav pozdrav. »Žele razgovarati s tobom. To su inspektori Fitzpatrick i Mazzetti, te doktor Berman zadužen za sastavljanje profila.« Glas joj poprimi blago podrugljiv ton. »Kolege, ovo je umirovljeni šerif Anderson Ferryja, Ron Trask.« J. D. se sjeti priče koju mu je ispričala. Gospoña Westcott nazvala je policiju. A moj mi je otac očitao bukvicu. Njezin je otac bio

policajac. J. D. osjeti navalu bijesa, ali se smiri. Sada joj nije trebao njegov bijes. Imala je dosta i vlastitog. Izbijao je iz nje kroza sve pore. »Tvoj otac«, promrmlja J. D. »Zašto mi nisi rekla?« Lucy ne reče ništa, i dalje gledajući oca ravno u oči. »Zašto ste ovdje?« upita je Trask oštro »Istražujemo umorstvo«, odgovori Stevie. »Željeli bismo da surañujete s nama.« Ron Trask nije skidao pogleda s Lucy. »Russ Bennett?« upita. Lucy kimne. Traskova se čeljust stegne. »Jesi li upletena?« Ona ponovo kimne, ali ne reče ni riječ u svoju obranu. J. D. stane pokraj nje i lagano položi ruku na donji dio njezinih leña. »Bennett je mrtav, zajedno s Malcomom Edwardsom. Ryan Agar je otet.« Nešto sijevne u Traskovim hladnim očima, ali on to brzo svlada. »Naravno da sam poznavao Bennetta, a sjećam se i Edwardsa i Agara. Trenirali su s mojim sinom.« Svojeg je sina spomenuo takvim tonom kao da mu je jedino dijete i to još više naljuti J. D.-ja. »Tko god da je ubojica, tijela ostavlja tako da ih vaša kći pronalazi«, reče J. D. »Koliko znamo, ubio je još dvoje ljudi.« Trask zaškilji prema kćeri. »Što si sada učinila?« J. D.-ju sijevne crveno pred očima. »Ona nije ništa učinila«, prasne. »Što vi znate, gospodine? I neću prihvatiti nikakve proklete odgovore o tome da ne znate ništa.« »Onda odgovor nećete ni čuti«, otrese se i bivši šerif. »Ovo nema nikakve veze sa mnom.« Krene od njih, ali Lucy ih sve iznenadi kada pojuri naprijed i zgrabi šakom očevu majicu. »Reci mi«, zareži. »Reci mi što se dogodilo ili se kunem da ću te natjerati da platiš.« Trask iznenañeno podigne ruke da odgurne Lucy, ali ona se čvrsto držala. »Ne znam«, zaškrguće on. »Pusti me ili ću te baciti u zatvor gdje i pripadaš.«

Lucy ga je i dalje stezala za majicu i popela se na prste. »Nevin je mladić sinoć ubijen. Grlo mu je prerezano od uha do uha. On nije učinio ništa loše. Radio je svoj posao i to je sve, kada mu je neki seronja iz osvete prerezao... grlo.« Jecaj provali iz nje. »Buckovi prijatelji umiru. I zato mi reci odmah. Što je Buck učinio?« Trask strgne Lucyne ruke sa svoje majice, čvrsto je zgrabivši za zapešća. »Ništa. Tvoj brat nije ništa učinio. Ti si bila loše dijete, uvijek u nevolji. Uvijek sramota.« On jače stegne šake, zarinuvši palce u njezina zapešća dok joj je ruke gurao unatrag. Ona se uz trzaj i bolan uzdah popne više na prstima i prema njezinu pogledu, J. D. shvati da to nije bio prvi put da ju je otac povrijedio. Iz J. D.-ja provali bijes. Punom šakom zgrabi Traskov ovratnik i zarije mu zglobove prstiju u grlo prije nego što je i sam shvatio što čini. »Pusti je«, reče odmjereno i tiho. »Odmah.« Dobio je to zadovoljstvo da vidi tračak straha u Traskovim očima prije nego što je pustio Lucy. J. D. ga gurne toliko snažno da ovaj zatetura. Krajičkom oka J. D. primijeti da Lucy trlja ruke s grimasom bola i bijes mu ponovo proključa. Slijedio je Traska u korak, zadirući u njegov prostor, zadovoljan što, iako su bili iste visine, Lucyn otac mora prema njemu podići pogled jer se skutrio. »Dodirni je još jedanput«, prošapće J. D., »i ja ću tebe strpati u zatvor gdje i pripadaš.« Trask uputi kćeri pogled mržnje prije nego što ljutito ode, zbog čega se drveni dok tresao pod njegovim nogama. Popeo se na svoj brod i nestao ispod palube. Sve se umiri, osim Lucy koja je drhtala. J. D. je privuče k sebi i na njegovo čuñenje, ona se ne odupre. Umjesto toga, okrenula se prema njemu, pritišćući stisnute šake o njegova prsa. J. D. preko njezine glave pogleda Stevie, pa je čvršće obujmi rukama i pusti da drhti. I plače. »Je li te povrijedio?« promrmlja. »Ne. Ne tako da moja mama to ne bi mogla pokrpati«, reče ona, a potom se ukoči kada osjeti da u J. D.-ju ponovo raste bijes. Ona grubo pročisti grlo. »Ali mislio si sada, zar ne? Ne, nije me povrijedio.«

»Trebala si mi reći«, prošapće on. Berman gurne maramicu u njezinu stisnutu šaku, što ih podsjeti da nisu sami. »Vaš otac nije primijetio narukvicu ili, ako jest, o njoj ne misli ništa. Kada budete spremni, predlažem da odemo na mjesto koje će nas rado zapljusnuti valom tračeva.« »U kozmetički salon?« upita Stevie, gurnuvši jezik s unutrašnje strane obraza. Berman tržne usnama. »Moja draga žena kaže da je kozmetički salon, iako je savršen mikrokozmos društvenih veza, izvan mojeg domašaja.« Potom se sabere. »Mislio sam na uredništvo novina.« Lucy duboko udahne i pusti J. D.-ja. Upotrijebila je Bermanovu maramicu da obriše lice, pa uz uzdah zadrhti posljednji put. »Dobro sam. Ovamo.« Utorak, 4. svibnja, 14:35 Pa. To je bilo zadivljujuće iz mnogo razloga. Stari je Trask u sebi još imao gorčine. Vidjet ćemo koliko je hrabar kada doñe pod moju palicu. Da nije znao istinu o Lucy Trask, možda bi se čak nad njom sažalio. Ali znao je. Čak da je prije postojalo i zrnce sumnje, sada je bio potpuno siguran. Vidio je vlastitim očima. Imala ju je. Nosila ju je. Kao da njoj pripada. Kučka. Jedva se suzdržavao da ne iskoči iz svojeg skrovišta i strgne joj narukvicu s ruke. Ali suzdržao se. Jedva. Samo ga je pomisao na ono što će joj učiniti kada je se napokon dočepa držala mirnim. Uglavnom. Isplanirao je kako će se riješiti sljedećih imena na popisu, ali to je bilo prije nego što je u Anderson Ferry dovela inspektore. Sada će biti teže nekoga oteti. Ljudi će postati sumnjičavi i teže će se njima manipulirati. To bi lako mogao riješiti. Jednostavno ću ih sve oteti. Držat će ih u tvornici dok se ne bude spreman njima pozabaviti. Potom će se vratiti vlastitom rasporedu u kojem ga neće požurivati neprestana prisutnost Lucy Trask.

Bila je pametnija nego što je mislio. Vratila se ovamo uzdignute glave, bezočno skrivajući ono što je učinila. Vodila je potragu tako da sada nitko u nju ne bi posumnjao. Osim mene. Jer ja znam kakva je lažljiva, prevarantska kučka. Gledao je kako Lucy predvodi inspektore natrag u ulicu Main, a potom je nestao izmeñu zgrada gdje je pričekao. Lagana koraka, vratio se potom do Traskova broda i spustio u palubu odakle su s maloga televizora dopirali zvuči navijanja. Gledao je utakmicu američkog nogometa, snimljenu starom videokamerom. Slika je bila grozna, kao da je snimka gledana tisuće puta. Vjerojatno i jest. Ron je sjedio leñima okrenut stubama. S čašom votke u ruci, mrzovoljno je zurio na fotografiju na polici s koje su ga gledali momci u trenirkama momčadi, s pobjedničkim osmjesima na licu. Poznavao je tu fotografiju, prisjetivši se prvoga puta kada ju je vidio. Mislio sam da ti momci mogu hodati po vodi. Da sam samo znao. Onda bih ih bio sve ubio. Ali je to mogao sada, i hoće. Izvukao je pištolj iz džepa i približio se. Njegove su korake prigušili povici navijanja. Kako ironično. Ron je osjetio njegovu prisutnost i okrenuo se na stolcu. »Koji vrag? Tko...« To je bilo sve što je uspio reći prije nego što se srušio na do. Držak pištolja bio je izvrstan alat da se nekoga onesvijesti. Vezao je Rona i povezao mu usta krpom. Potom je navukao jednu od njegovih košulja i iz ormara odabrao šešir. »Šerif«, pisalo je na obodu. To će biti dobro. Kada se brodom izvezao s doka, nitko nije posumnjao da za kormilom nije Ron Trask. Utorak, 4. svibnja, 14:50 Pustili su je na miru dok su hodali prema uredništvu novina i na tome im je Lucy bila zahvalna. Taj je ispad sam po sebi bio dovoljno sramotan, a osim toga mrzila je plakati u javnosti. Ponovni susret s ocem sasvim ju je potresao. A potom, da je optuži... ponovo. Što si sada učinila? Upitao je. Bešćutni gad.

Puknula je. Pred očima joj je bilo beživotno tijelo Kevina Drummonda, s tom opscenom, razjapljenom ranom preko grla i jednostavno je puknula. Što je Buck učinio? Lagala je. Zapešća su je boljela. Njezin je otac uvijek znao kako joj u najkraće vrijeme nanijeti najviše boli. Ali Fitzpatrick ga je spriječio. Zauzeo se za mene. Zaštitio me. I potom ju je držao, onako kako je oduvijek željela da je netko drži u naručju. Mogao bi biti dobar za tebe. Glupo, dopustila si je da se ponada. Samo malo. Ali nada se raspršila kada ju je pogodilo važnije pitanje. Što je Buck učinio? Razbijala je time glavu dok su hodali, pokušavajući smisliti bilo što, što je mogao učiniti. Bilo što, što je kod ubojice moglo izazvati takav bijes da je pretukao i unakazio Russa Bennetta i Janet Gordon. Da je tako bešćutno prerezao grlo Kevina Drummonda i nepoznate žene u mrtvačnici. Njezine noge uspore pa stanu na uglu ulica Main i Church, dok su je pritiskale uspomene. Probile su mučne osjećaje koji su u njoj divljali kada je zgrabila očevu majicu. Riječi su joj ispale s usana. Što je Buck učinio? I tada shvati da to nisu bile njezine riječi. »Lucy?« Toplina joj zagrije leña, zbog čega zadrhti. J. D. joj nježno položi ruke na ramena. »Što je?« »Što je Buck učinio?« prošapće. »To je ona rekla. Moja majka.« »Kada?« »Ujutro na dan Buckova sprovoda. Sjedila je na krevetu i plakala. Moj je otac otišao u Buckovu sobu da joj kaže kako je vrijeme da krenu. Za crkvu. Bio je jako ljut. On je uvijek bio ljut, ali toga dana... Bilo je nečega u njegovu glasu. Bojala sam se.« »Čega?« Lucy sklopi oči. »Izašla sam iz svoje sobe i stajala sam na hodniku, za svaki slučaj.« »Za slučaj čega?« ponovi on. »Za slučaj da je ozlijedi. Katkad bi to činio. Nikada kada bi netko mogao vidjeti. Kada je Buck dovoljno odrastao... i narastao... prestalo je.« Lucy proguta. »Znala sam da ga je Buck primorao da prestane s tim.«

»Tvoj te je brat spasio očeva maltretiranja«, reče on nježno. »Da. Ali onda je otišao. Odjednom ga samo više nije bilo.« »Što se dogodilo tog jutra na dan sprovoda?« »Ona je plakala, a otac ju je zgrabio za rake i povukao na noge. Protresao ju je. Snažno. Bio je silno ljut. Mislila sam da će je udariti, ali ona ga je uhvatila za košulju i zavrištala: >Što je Buck učinio? <« Nastupi kratka tišina. »Što je on odgovorio?« upita J. D. Ona još jače stisne zaklopljene oči. »Ne znam. Podigao ju je u zrak i unio joj se u lice. Nisam mogla čuti što je rekao, ali ona je samo problijedjela i kimnula. Potom ju je pustio i ja sam pobjegla natrag u svoju sobu. Željela sam se sakriti kada je prolazio, ali on se zaustavio na pragu i rekao: >Dvije minute.< Ja nisam ni pisnula.« »Što misliš da je ona željela reći tim pitanjem?« »U to sam vrijeme mislila da se to odnosi na to što je vozio motocikl i pio.« »Bio je pijan?« iznenañeno upita J. D. »O, da. Jako. Toliko pijan da ne znam kako je uopće mogao hodati.« Glas joj postane hladan i gorak i ona se sama od njega strese. »Kako to znate, Lucy?« nježno upita doktor Berman i Lucy se prene pa otvori oči. Zaboravila je da su on i Stevie i dalje iza njih. Ona se pokunji pred njihovim ispitivačkim pogledima. »Te je noći otišao do svoje bivše djevojke i ona je rekla da je bio pijan. A onda sam pogledala i izvješće s autopsije«, prizna, »kada sam počela raditi na ovom radnom mjestu. Razina alkohola u krvi bila mu je trostruko veća od dopuštene. Nisam sigurna zašto sam to išla gledati. Samo sam trebala doznati.« »On te je napustio«, reče Stevie. »Bio je tvoj zaštitnik i napustio te. Morala si shvatiti zašto. To je sasvim razumljivo.« Od toga joj je trebalo biti bolje. Ali nije, zato što joj je u sjećanje provalila još jedna uspomena, ovaj put još gora. Ubojica je na žrtvama ostavio slova »I« i »L«. Lucy se sjeti gdje ih je prije vidjela. Stisnuta želuca pogleda preko ramena i susretne se s J. D.-jevim zabrinutim pogledom. »Moram do crkve, J. D.« Iako je bio zbunjen tom željom, on samo kimne. »Povedi nas onamo.«

Do male crkve na rubu gradića prošli su četiri bloka. J. D. ju je držao za ruku, a kako su se približavali, ona ga je sve čvršće stezala. Kada su se našli ispred Gospe od milosrña ruku mu je stezala toliko čvrsto da se morao suzdržavati da ne jaukne. »U crkvi nisam bila od sprovoda«, reče ona tiho. »Moj nas je otac tjerao u crkvu svakoga tjedna, ali nakon što je Buck umro, i on je prestao dolaziti. Kao jako mala sjedila bih na klupi i trudila se da se ne meškoljim. Obično bi nas tukao po stražnjoj strani bedara i sjedenje na tim tvrdim klupama jako je boljelo. Molila sam se da Bog ubije mojeg oca.« Ona iskrivi usta. »Potom bih se preplašila, misleći da će me pogoditi grom na mjestu na kojem sam sjedila.« Prije nego što je J. D. mogao smisliti odgovor, ona mu pusti ruku i krene dalje, oko crkve gdje je bilo ograñeno groblje. Na ulazu je zastala, rukama stežući željezna vrata. Potom je udahnula i otvorila ih. J. D., Stevie i Berman slijedili su je u tišini. Lucy se zaustavi pokraj nadgrobnog spomenika na kojem je pisalo LINUS TRASK, VOLJENI SIN. Neko je vrijeme samo zurila u grob. Potom podigne glavu i pogleda uokolo kako bi se sabrala. »Nisam bila u crkvi, ali na groblje sam došla nekoliko puta onoga ljeta kada sam se vratila kući iz Sv. Ane. Ovdje je bilo tiho i mogla sam biti blizu Bucka. Koliko god to jezovito zvučalo.« »Svi tugujemo na drugačiji način«, reče Stevie. »Pretpostavljam da je tako. Ovamo.« Lucy ih povede na drugi kraj groblja i zaustavi se pokraj jednostavne ploče na zemlji. J. D. iznenañeno uvuče zrak. Pogleda Stevieja i Bermana i opazi da su i oni zaprepašteni. »Ileanna Bryan«, pročita J. D. s ploče. I-L. Roñena iste godine kao i Buck Trask i umrla iste godine. Samo dva tjedna prije Bucka. »Tko je bila ona?« »Ona je napadnuta u noći njihova maturalna plesa. Silovao ju je i pretukao njezin bivši momak koji se poslije te večeri ubio. Ispostavilo se da je bio ljubomoran jer je na maturalnu zabavu otišla s drugim. Ne sjećam se mladićeva imena. Čula sam samo da se nečim nadrogirao i potom poludio. Ona je umrla od ozljeda prije nego što

je sunce izašlo. Samo se o tome govorilo sve dok Buck nije stradao. Onda je on postao glavna tema razgovora.« »Kakve to veze ima s Buckom?« upita J. D. »S njime je otišla na zabavu.« »Oh, čovječe«, promrmlja Stevie. »Je li se to dogodilo na maturalnoj? Je li tvoj brat bio ondje?« »Ne. On ju je odveo kući ranije i poslije je izašao s prijateljima. Ona je bila neka vrsta zamjenske djevojke, mislim. Buck je prekinuo sa svojom djevojkom s kojom je bio dvije godine pa je izašao s Ileannom. Nisam je se sjetila sve do danas poslijepodne.« »Zašto ste je se danas sjetili?« upita Berman. »Kao što sam rekla, ovamo sam dolazila često toga ljeta. Tada su bile prošle dvije godine od njegove smrti, ali još mi je jako nedostajao. Tog sam ljeta opsjedala ovo groblje. Poznavala sam svaki spomenik i izmišljala sam priče o njihovim životima. Sve je bilo bolje od povratka kući. Ražalostila bih se kada bih došla pred ovu ploču. Njoj je život ukraden, a ona za to nije bila kriva.« »Za razliku od vašeg brata koji je nepromišljeno odbacio svoj život?« blago upita Berman. »Onda mu nisam ništa predbacivala. Ali kako sam odrastala, shvatila sam da je sigurno bio očajan. Pitala sam se nije li namjerno skrivio tu nesreću, da pobjegne od kuće. Ali to nije imalo smisla. Imao je sportsku stipendiju. Ionako bi otišao. Mislila sam da je to moja mama mislila kada je rekla: >Što je Buck učinio?< Mislila sam da je htjela reći kako se namjerno sudario. Sada više nisam toliko sigurna.« »Je li on ikada bio osumnjičen zbog sudioništva u Ileanninoj smrti?« upita Stevie. »Ne. Rekao je da ju je odveo doma, ostavio je i potom ponovo izašao. Moj ga je otac podupro, rekavši da je vidio Bucka kako ulazi, kako se presvlači iz smokinga i kako ponovo izlazi. Moj je otac bio šerif tako da Bucka nitko više nije ispitivao. Djevojčin bivši mladić pronañen je sljedećeg jutra. Ustrijelio se u glavu. Slučaj je bio završen.«

»Osim što sada netko misli da je Buck bio upleten«, reče J. D. tiho. »Ili ti inače ne bi pronalazila tijela. Je li Ileanna imala obitelj?« »Imala je oca koji je bio bijesan.« Lucy se namršti. »Te noći kada je ubijena nosila je nešto što poslije na njezinu tijelu nije pronañeno. Oni su optužili mojeg oca da je to ukrao. Ali to je bilo smiješno.« Lucy to reče šuplje, kao da je onda u to vjerovala, ali više u to nije sigurna. »To je bila dijamantna ogrlica. Napravili su veliku strku oko toga.« »Gdje je sada njezina obitelj?« upita J. D. »Nisam sigurna. Mislim da su se odselili. Tada su stvari kod kuće već postale jako loše i ne sjećam se mnogo toga.« »Što se dogañalo kod kuće?« upita Berman i Lucy ukočeno slegne ramenima. »Moja je majka doživjela živčani slom i morala je otići na neko vrijeme.« J. D.-ja proñe jeza. »Ostavila je tebe samu s ocem.« »Da«, odgovori Lucy kratko. »Moglo bi se reći da sam ostatak godine uzela slobodno.« »A potom si pronašla narukvicu«, reče Stevie. Lucy se iznenañeno zagleda u svoje zapešće. Na narukvicu je sasvim bila zaboravila. »Da. A Sonny Westcott mi ju je uzeo. Zašto?« »Mislim da nam on to neće reći«, pragmatično zaključi Berman. Lucy stisne usta. »U tom slučaju, pronañimo nekoga tko hoće.« Utorak, 4. svibnja, 15:30 »Pričekaj«, reče J. D., zaustavivši je prije nego što je ušla u redakciju. Zadatak ju je sasvim obuzeo. S groblja ih je povela natrag na ulicu Main gdje su J. D., Stevie i Berman tiho razgovarali slijedeći je. »Imamo motiv: Ileannu Bryan. Znamo da su Russ, Ryan i Malcom bili upleteni, ili se tako čini. Znamo da je Sonny reagirao na narukvicu. Koliko je još ljudi moglo biti upleteno?« Stevie iz torbe za spise izvuče fotografiju momčadi. »Na ovoj je slici dvadeset pet momaka. Provjerila sam njihova imena s godišnjakom koji sam pronašla u Janetinu ormaru i dala sam Hyattovoj službenici da provjeri što se dogañalo s preostalom

četvoricom mladića sa posljednje godine srednje škole, koji su na ovoj slici: Georgeom Cuzmanom, Martyjem Swensonom, Randyjem Richardsom i Jamesom Cannonom. Dvojica su se odselila, jedan je prije nekoliko godina poginuo u prometnoj nesreći, a četvrti živi u središtu Baltimorea. Pokušavamo stupiti u kontakt s trojicom preživjelih.« »Bennett nije bio u momčadi«, reče Lucy i Stevie kimne. »Istina, stoga bismo mogli imati druge moguće mete. Želim policijsko i mrtvozornikovo izvješće o Ileanni, ali kad smo već ovdje, pronañimo sve što ima u novinama o noći te maturalne zabave. O samoj zabavi i o napadu na nju.« Stevie otvori vrata redakcije. »Ima li koga?« Muškarac blizu četrdeset godina izañe iz stražnje prostorije, lašteći naočale. »Mogu li vam pomoći?« Razrogači oči kada ugleda Lucy. »Lucy Trask.« Zatečena, Lucy ga bolje promotri pokušavajući se sjetiti tko je. »Poznajete me?« »O, da. Ja sam Bart Higgins. Ti si slomila nos mojeg prijatelja u prvom tjednu drugog razreda srednje škole.« Lucy ne promakne kako je J. D. podignuo obrve. »Žao mi je«, reče ona Higginsu. »Zaista to mislim.« »U redu je«, reče on. »Zaslužio je to zato što ti se tako rugao kada si se onoga ljeta vratila kući iz one škole za djevojke.« Higgins se laktovima osloni o pult. »Zašto si se vratila?« Ona predstavi ostale i prepusti Stevie vodstvo. »Zanima nas smrt Ileanne Bryan«, reče Stevie. Higgins ponovo razrogači oči. Potom ode do ormara za spise i vrati se za manje od minute noseći mapu. »Ileanna Bryan.« J. D. i Stevie počnu listati papire u mapi. J. D. podigne namršten pogled. »Zašto vam je ovo bilo nadohvat ruke?« »Nitko dvadeset godina ne pita o toj djevojci, a onda vas toliko doñe. Ovo sam izvukao kada se privatna istražiteljica došla raspitivati o njoj. Njezino je ime na molbi na poleñini.« »Nicki Fields«, pročita J.D. »Mislim da bismo mogli s njom popričati.«

»To ne bi trebalo biti teško«, reče Higgins. »Živi u Baltimoreu.« Stevie preklopi mapu i zabilježi adresu. »Hvala.« »Kada ste ovo pokazali toj istražiteljici?« upita J. D. »Prije tjedan dana, otprilike. Možda malo manje.« Stevie pogleda svoj mobitel, pročita poruku pa se namršti. »Moram telefonirati. Možemo li dobiti presliku ovoga dosjea?« »Naravno«, reče Higgins. »Odmah se vraćam.« Nestao je u stražnjoj prostoriji, pa J. D. i Stevie krenu van. Berman ih je slijedio, a za njima krene i Lucy no uto joj u džepu zazuji mobitel. Dobila je poruku od Craiga. Pokušao sam te nazvati, ali stalno dobivam tvoju telefonsku sekretaricu, NAZOVI ME. Strašno je važno. U uredu je signal bio slab. Očito su iz tog razloga svi pozivi skretani na sekretaricu, no srećom su poruke stizale. Nastavila je čitati Craigove poruke i odjednom joj se smuči. Požuri se van, gdje je i Stevie rješavala probleme s mobitelom. »Stevie razgovara s inspektoricom koja traži Ryana Agara«, reče joj J. D. prije nego što je uspjela progovoriti. »Jutros je snimljen hotelskom nadzornom kamerom kako se oslanja na drugog muškarca koji ga je poveo do dizala. Izgledao je kao da mu nije dobro. Otišli su u garažu gdje je Ryan u invalidskim kolicima odguran u crni lexus.« »Kakav nas je i maloprije pratio«, reče Lucy. Bio je blizu. Tako blizu. Trnci joj proñu niz kralježnicu. Pratio nas je. Mene. »Može li se prepoznati muškarac koji ga gura?« upita Berman. »Ne«, odvrati J. D. »Nosio je šešir od tvida koji mu je djelomice prekrivao lice.« »Isti onakav kakav je ostavio na glavi Russa Bennetta«, reče Lucy. »Točno«, odvrati J. D. »Lexus je izašao iz trake za samonaplatu cestarine. Kamera je uhvatila brkove na vozačevom licu, ali to je sve.« »Tablicu?« upita Lucy, ali J. D. odmahne glavom. »Ukradene. Ipak smo javili svima da budu na oprezu, ali vjerojatno je promijenio tablice.« U tom slučaju ne bi pomoglo ni da izdaju nalog za potjeru, pomisli Lucy.

Stevie završi razgovor. »Moramo pronaći tu istražiteljicu. Poslat ću Debbie u potragu.« Lucy podigne ruku. »Ne morate se truditi. Ja znam gdje je.« J. D. objesi lice. »Nije moguće. Reci da nije ono što mislim.« »Mrtva je«, reče Lucy. »Craig je završio pregled nepoznate žene i pregledavao je sljedeće slučajeve. Nicki Fields je dovedena jutros. Grlo joj je prerezano s onakvim zavijutkom oko uha, baš kao kod Kevina i nepoznate žene.« »Sranje«, prosikće J. D. »O, Bože«, promrmlja Berman. »Craig kaže da izgleda kako je nekoliko dana bila mrtva u stanu.« »Pitam se je li stradala zbog tog dosjea«, reče Stevie. »Pitam se zašto je uopće tražila te podatke. Što je još rekao doktor Mulhauser, Lucy?« Lucy pretraži poruke. »Pronañena je u stanu u Laurelu. Poziv upomoć uputio je jedan od njezinih suradnika koji se zabrinuo kada se nije pojavila na poslu. Slučaj je dodijeljen dvojici inspektora iz Laurela. Wenzelu i Grahamu.« »Nazvat ću ih«, reče Stevie. »Moramo popričati s osobom koja je zvala pomoć.« »Što stoji u dosjeu?« upita Lucy. »Većinom ono što si nam već rekla«, reče J. D. »Samoubojstvo je počinio osamnaestogodišnji Ricky Joyner.« »Koji se sukobio s Buckom Traskom nakon nogometne utakmice ranije te sezone«, iza njih se javi Higgins i svi četvero poskoče. U ruci je držao omotnicu koju pruži Stevie. »Preslike koje ste tražili. Oprostite. Nisam vas želio prestrašiti.« Stevie ga pogleda. »Jeste«, reče. Higgins slegne ramenima. »U redu, jesam. Možda sam samo znatiželjan. Postoje neki dogañaji koji utječu na ljude. Ubojstvo Ileanne Bryan bilo je za mene jedno od takvih. Buckova nesreća je bila drugi. Svako je dijete znalo da sam želio biti poput njega. I meni je to bilo jasno.«

»Što ste time mislili?« upita J. D. »U vezi s Rickyjem Joynerom i Buckom?« »Joyner je igrao za drugi tim. Suparničku školu. U jednoj od utakmica izbacio je Bucka nepravednim udarcem. Nakon toga, sredili su ga neki Buckovi prijatelji. Mnogi su mislili da je poludio zato što je otkrio da ga je, od svih ljudi, cura ostavila da ode na maturalnu s Buckom. Naravno, sva koka koju je popušio mu je pomogla u tome.« »Što je s Ileannom?« upita Berman. »Čega se sjećate o njoj?« Higgins uzdahne. »Morate znati da je to bilo davno. Sjećam se da su ljudi govorili da djevojke koje se odijevaju poput te Bryanice traže nevolje.« »Traže da budu silovane«, doda Stevie hladno. »Znam«, reče Higgins podigavši ruke kao da se brani. »I slažem se s vama.« »Što se dogodilo s Ileanninom obitelji?« upita J. D. »Odselili su se nekamo«, reče Higgins. »Nisam ih poznavao. Ileanna je bila starija od mene, a njezin brat je bio mlañi.« Lucy se smrzne krv u žilama. »Mlañi brat? Imala je mlañeg brata?« »Ime mu je bilo Evan. Njega je istražiteljica provjeravala kada je zatražila članke.« Sestra broj jedan. Lucy je zurila u narukvicu na zapešću, a želudac joj se stegne u čvor. Podigne pogled i opazi da je i J. D. došao do istog zaključka. Ona gurne ruku u džep, nadajući se da je to učinila neprimjetno iako je znala da nije. »Čuo sam da je Ileanni nestao nekakav nakit«, reče J. D. »Dijamantna ogrlica u obliku srca«, reče Higgins. »Navodno je to bio dio obiteljskog nasljeña.« »Navodno?« upita Stevie. »Nitko je nije vidio prije te noći. Gospodin Bryan naporno je radio kao ribar. U kanalima je lovio rakove i štogod je drugo mogao izvući iz zaljeva. Ljudi su govorili da bi dijamantnu ogrlicu, da su je zaista imali, odavno prodali za bolji život. Bryani su rekli da su je čuvali u majčinoj kutiji za nakit i da je nitko nije nosio.«

»Ali Ileanna je ogrlicu nosila te noći«, reče J. D. »Da. To je činjenica. Na slici je s maturalne i u obliku je srca. Je li bila dijamantna nije se na kraju otkrilo jer se nikada nije pronašla. Pričalo se da ju je Ileanna željela nositi na maturalnu, majka joj nije dala, ali Ileanna ju je svejedno prokrijumčarila. Njezina je obitelj digla veliku prašinu oko toga.« On pogleda Lucy s neugodom. »Čak su optužili policiju i mrtvozornika da su je ukrali.« »Kakav je bio odgovor?« upita Berman i Higgins slegne ramenima. »Policija je rekla da ju je dečko koji je ubio najprije nju pa sebe vjerojatno uzeo i tko zna gdje je nakon toga nestala. Potom je Buck stradao i ljudi su bili sretni što više ne moraju pričati o ubojstvu djevojke s krive strane ulice.« »Imate li sliku s maturalne zabave?« upita Berman. »Da. Moj je ujak snimao fotografije za novine. Takoñer je snimao zabavu na početku godine i svečanost dodjele diploma. One su u podrumu, ali mogu pronaći kutiju iz te godine.« »Koliko će vam trebati da je pronañete?« upita Fitzpatrick. »Moramo se vratiti u grad.« »Najviše sat vremena. Javit ću vam ako uspijem i prije.« J. D. mu preda svoju posjetnicu. »Još jedno pitanje. Prije nekoliko tjedana Russ Bennett zatražio je primjerke članaka o Lucynu suñenju. Znate li zašto?« Higgins ponovo s neugodom pogleda Lucy. »To nije bio Russ. To je bio Jason Bennett.« Lucy se trgne kao da ju je netko udario šakom u želudac. »Russov otac? Zašto?« »Nije rekao. Ja nisam pitao. Nazvat ću vas kada pronañem fotografije.« Lucy je zurila za njim jedva dišući, i kada je J. D. obgrli rukom, ona se bez razmišljanja osloni na njega. Gutajući suze bijesa, prtljala je s kopčom na narukvici, dok joj je žuč pekla grlo. »Želim ovo skinuti. Odmah.«

»Uh«, reče Stevie tiho. »Daj da ti pomognem.« Ona je skine s Lucyna zapešća i spusti u plastičnu vrećicu za dokaze. »Sestra broj jedan«, reče zlovoljno. »Što nisam bila ja.« Boljelo ju je, više nego što je mislila da je moguće. »Mislim da sada moramo mojeg oca pitati mnogo preciznije pitanje. Što je Buck učinio Ileanni Bryan?« »Imamo pitanja za mnogo ljudi«, reče Stevie. »Ja se želim vratiti u šerifov ured i preuzeti službeno izvješće o Ileanninoj smrti.« »Ja želim Jasona Bennetta pitati zašto je želio te članke«, reče J. D. »Vjerojatno su u vezi s navodnim klijentom s kojim se Russ susreo na dan kad je nestao.« »A ja želim popričati sa svojom majkom«, sumorno će Lucy. »Želim znati što je željela reći kada je upitala što je Buck učinio.« Utorak, 4. svibnja, 15:55 Ah. Evo ih. Isplatilo se imati dobro sjećanje. Jednom se igrao na ovome dijelu plaže, prije nego što su mu svijet uništili Traski. Zavezao je brod Rona Traska za dok i otišao pod palubu. Trask se osvijestio i sada je prigušeno gunñao. On mu u usta ugura još krpe. Bude li se stari borio, povratit će. Potom će se ugušit i bljuvotinom i umrijeti. Što bi za njega bilo predobro. Uzme mobitel iz Traskova džepa, pregleda brojeve u imeniku i pronañe onaj koji je htio pa ga nazove. »Halo?« javi se žena. »Dobar dan, trebao bih gospoñu Kathy Trask.« »Ja sam. Tko ste vi i zašto me zovete sa suprugovog mobitela?« Jer ću te ubiti. »Pecao sam kada je brod vašeg supruga udario o moj dok. On je isteturao i srušio se na palubu. Isprva sam mislio da je pijan, ali ne izgleda baš najbolje. Ja nisam liječnik, ali rekao bih da je bolestan.« »O, dobri Bože. O, ne. Jeste li zvali pomoć?« »Namjeravao sam, ali on me je molio da ih ne zovem. Zaista se uznemirio i molio me da prvo nazovem vas. Rekao je da ćete vi znati što treba činiti.«

On se nasmiješi prema Ronu koji je upravo shvatio što se dogaña. Čovjeku su zamalo iskočile oči iz duplji. »Unajmio sam kućicu na obali otprilike tri kilometra prema sjeveru. To je mala koliba s plavim kapcima. Na poštanskom sandučiću piše Turlington.« »Znam gdje je to. Recite Ronu da ću doći najbrže što mogu.« »Hoću. I neću ga ostaviti sve dok ne stignete.« »Hvala vam«, reče ona drhtava glasa. »Ne znate koliko to cijenim.« Čula se buka upaljenog motora automobila, a potom škripanje guma u brzom kretanju. »Krenula sam.« On prekine vezu i nasmiješi se Ronu. »Naći će se s nama. I onda zabava može početi.« Utorak, 4. svibnja, 16:15 »Clay«, pozove ga Alyssa. Clay podigne pogled s hrpe Nickinih dosjea koje je uzeo iz njezina stana. Papire su raširili po stolu u dnevnom boravku i već su satima tražili neka rješenja. »Jesi li pronašao nešto u njezinim izvacima kreditnih kartica?« »Možda. Pretražio sam izvatke iz posljednja četiri mjeseca i nisam pronašao nikakve promjene u uzorku potrošnje. Sva mjesta na koja je išla poklapala su se s njezinim zapisom o slučaju, osim jednoga dana prije otprilike dva tjedna. Ništa nije kupila, čak ni kavu u Starbucksu.« »Dan za gotovinu«, promrmlja Clay. »Išla je inkognito, ali kamo?« »Pregledat ću sada njezine račune. Možda je nešto sačuvala.« Clay odloži kutiju s dosjeima klijenata. »Ako je išla nekamo po tajnom zadatku, vjerojatno nije ništa sačuvala. Barem ne namjerno.« »Što radiš?« Pronašao je kutiju sa smećem koje je pokupio u njezinom automobilu. »Potraži ima li računa s naplatnih kućica. Ja ću pregledati ostale račune. Želim znati kamo je toga dana išla.« Alyssa se namršti. »Čekaj. Nisi li rekao da možeš pratiti njezin auto?«

Clay sklopi oči. Toliko ga je zaokupila potraga za njom da se nije ni sjetio upotrijebiti ureñaj za praćenje kako bi doznao gdje je bila. »Da.« Otvori oči i susretne se s Alyssinim sućutnim pogledom. »I dalje si u šoku«, reče. »Nemoj si predbacivati.« On kimne i priključi se na internetsku stranicu za praćenje kojom su se on i Nicki koristili. »Mogu vidjeti posljednjih četrnaest dana.« Odmah je pronašao što je tražio. »Tog je dana išla u Ocean City, ali dužim putem. Mnogo dužim. Prvo je svratila u gradić Anderson Ferry. To joj je vožnju produljilo za dva sata.« »Što je u Anderson Ferryju?« upita Alyssa. »Ne znam. Sada moram po Nickine roditelje u zračnu luku. Obećao sam im da ću ih odvesti u mrtvačnicu na identifikaciju. Kada završim s tim, odvest ću se u Anderson Ferry i otkriti.« »Idem s tobom.« »Ne, ne moraš. Više bih volio da ostaneš ovdje dok ne pronañemo gospodina Reardona.« »Vidjet ću što mogu pronaći o tom gradiću dok tebe nema.« »Zaključaj kada odem.«

DEVETNAEST

Utorak, 4. svibnja, 16:25 »Koga ćemo prvo?« upita J. D. Svi četvero stajali su na pločniku izmeñu kuća Traska i Bennetta. Lucy je nervozno pogledavala prema kući gdje je odrasla, dok je Stevie pisala poruku okružnom tužitelju Graysonu Smithu tražeći pomoć u dobivanju dosjea o slučaju Bryan od policije Anderson Ferryja. Službenica šerifa Westcotta obavijestila ih je da će za ostvarenje takvog zahtjeva trebati dvadeset četiri sata. Ryana Agara oteo je ubojica i za dvadeset četiri sata moglo bi biti prekasno. Nisu uspjeli ni ponovo razgovarati s Lucynim ocem; kada su se vratili na dok, njegov je brod već bio otišao. Lucy je izgledala ljutito, ali kao da joj je istodobno i laknulo. Takoñer se doimala sasvim izgubljenom. Takav joj je izraz poprimilo lice kada je zaista prihvatila činjenicu da narukvica nije kupljena za nju i da ona nije bila sestra broj jedan. To je J. D.-ja pogodilo ravno u srce. »Moju majku«, odgovori Lucy. »Ako će uopće htjeti razgovarati sa mnom. Doktore Berman, možda će mi trebati vaša pomoć.« »Znate da ću pomoći«, reče Berman, »ali morat ću pitati, kako i zašto?« »Rekla sam vam da mi je majka imala živčani slom.« »Od tuge«, reče Berman. »Zato što vam je brat poginuo.« »Da«, prihvati Lucy, ali nije izgledala pretjerano uvjerena. »Moja je majka nekoć bila prodorna žena na važnom položaju. I uvijek je bila zaposlena i uvijek je bila na nekom zadatku, pomažući nekome. Onda je Buck stradao i... samo je stala, kao nenavijeni sat. Provodila je sate lašteći njegove pehare dok bi moj otac stalno iznova gledao Buckove utakmice. Jednoga sam je dana našla kako sjedi na svojem krevetu i zuri u prazno. Nije reagirala i preplašila sam se. Pozvala

sam oca i on je zvao liječnika. Nisam znala da odlazi psihijatru. Odveli su je.« »Što se dogañalo kada se vratila iz psihijatrijske ustanove?« upita nježno Berman. »Promijenila se. Prije se bojala mojeg oca, ali nakon toga više nije. Pri spomenu Bucka reagirala bi, ali nikada isto. Katkad bi zaplakala, a katkad bi se razljutila. Katkad bi se ponovo zatvorila.« »Zašto se onda bojiš da s tobom neće htjeti razgovarati, Lucy?« upita Stevie. »Mislim da nisam shvatila koliko je postala krhka, a ja sam je stalno izazivala. Spominjala sam Bucka što sam češće mogla. Neprestano sam upadala u nevolje i onda me je uhvatila gospoña Westcott. Mislim da je to bila posljednja kap. Obratila se školi Sv. Ane i oni su me odveli.« »Tvoja te je majka poslala onamo?« zaprepašteno upita J. D. Pretpostavljao je da je to bio njezin otac. »Da. Pitanja o Bucku mogla bi je uznemiriti. Voljela bih da vi budete nazočni, doktore Berman. Za svaki slučaj.« »Prošlo je dvadeset godina«, reče Stevie. »Sada je sigurno bolje.« »Prema onome što kažu Bennetti, nije. Oni me o svemu izvijeste kada izañemo na ručak. Moja je majka još veoma krhka. Nikada se više nije vratila na posao. Rijetko uopće izlazi iz kuće.« »Tuče li je još tvoj otac?« oprezno upita Stevie. »Mislim da ne. Kao što sam rekla, bila je drugačija kada se vratila. Prkosila mu je i on bi se povukao. Zato mislim da više ne diže ruku na nju.« U pogledu joj se javi sjeta. »Iako ga ona ne bi napustila ni da su stvari drugačije.« J. D. se sjeti vlastitih podvojenih osjećaja kada bi se pojavila njegova majka. Uglavnom je to bila mržnja, ali uvijek sa zrncem nade. Ili maštanja. Nadao se da Lucyna majka neće odbiti razgovarati s njom. Lucy se ispravi. »Obavimo to odmah.« Njih četvero uspnu se uza stube i J. D. pokuca. »Nije kod kuće.«

J. D.-jeva šaka odjednom zastane u zraku nadomak vrata i svi pogledaju u smjeru onoga što mu je odvuklo pozornost. Dvoja vrata dalje gospoña Westcott stajala je na pragu, mrka lica i ruku prekriženih na bujnim prsima. »Gdje je?« upita J. D. »Ne znam. Vidjela sam da je izjurila prije nekih pola sata s liječničkom torbom.« Sada se i J. D. namršti. »Liječničkom torbom? Zašto?« »Zato što je ona liječnica«, promrmlja Lucy. »Zato što je ona liječnica«, reče gospoda Westcott u isti čas, ali veoma važno. »Tvoja je majka liječnica?« upita J. D. iznenañeno. Prodorna žena na važnom položaju. »Bila je«, reče Lucy, ali tako tiho da ju je jedva čuo. »Bila je.« Gospoña Westcott pogledom ošine Lucy. »Sve dok je vlastita kći nije izludjela.« Lucy se ponovo ukoči i J. D. poželi udariti susjedu. Gospoña Westcott osjeti da je pogodila živac jer se zadovoljno nasmiješi. »Sada liječi samo hipohondre i ljude luñe od sebe.« Lucy stisne šake. »Nemoj«, promrmlja J. D. »Nije toga vrijedna.« Stevie se nakašlje. »Lennie i ja ćemo razgovarati s njom.« Njih dvoje potom prijeñu nekoliko neograñenih tratina ispred kuća sve dok se ne nañu na trijemu ispred kuće Westcotta. Stevie ih predstavi. Susjeda ih sumnjičavo promotri. »Vi ste s njom?.« »Bolje bi bilo reći da je ona s nama«, reče Stevie. »Kako je to ona izludjela svoju majku?« »Bila je divlja, eto kako.« Gospoña Westcott spusti se niza stube i stane blizu Stevie. »Znate da je bila u zatvoru«, reče dovoljno glasno da je i Lucy čuje. Stevie odglumi zaprepaštenje. »Zaista? Doktorica Trask?« »Ne«, odvrati gospoña Westcott, a onda zbunjeno trepne. »Da. Kći, ne majka. Ona je loše sjeme, to je sve. Krala je od mene.« Ponovo se namršti na Lucy. »Sigurna sam da vam se to nije potrudila reći. Ukrala mi je prsten i sto dolara. Pronašli su ih u njezinoj ladici.

Poslana je u dom. A onda je ubila čovjeka i zamalo ubila još dvoje. Za to je odsjedila u zatvoru.« »Koliko znamo, proglašena je nevinom«, reče Stevie. Žena frkne kroz nos. »Da, spasio ju je skupi odvjetnik. Mnogo izgovora, nedorečenih objašnjenja i izvlačenja na slabe dokaze. Nema pravde na ovome svijetu.« »To je šteta«, tiho će Berman. »Katkad je istina ljudima ispred nosa, a oni je ne žele prihvatiti.« »To je istina«, ražalošćeno se složi susjeda. »Ako ću morati razgovarati s gospoñom Trask, imate li vi njezin broj mobitela?« upita Stevie. »Naravno. Ja sam koordinatorica susjedske straže. Ja imam svačiji broj. Odmah se vraćam.« I zaista, vratila se vrlo brzo. »Zašto morate razgovarati s Kathy Trask?« »Vrlo ste temeljiti«, reče Stevie preskočivši ženino pitanje. »Da su svi koordinatori susjedske straže tako pripremljeni, naš bi posao bio mnogo lakši. Svratili smo u šerifov ured da porazgovaramo, ali vaš je sin morao izaći na zadatak. Možemo li dobiti i njegov broj?« »Sigurna sam da ne bi imao ništa protiv«, reče gospoña Westcott, i dalje se šepireći zbog Steviena laskanja. »Sve ćemo učiniti da pomognemo kolegama.« Ona izdiktira broj i Stevie ga zapiše. »Hvala. A sada nas ispričajte, moramo do Bennetta prije nego što krenemo.« »Mimoišli ste se«, reče gospoda Westcott. »Otišli su jutros.« »Znate li kamo?« upita Stevie. »U grad«, reče. »Dogovoriti detalje za Russov pokop. Teško je pokopati vlastito dijete. To nije prirodno.« »Ne, gospoño«, reče Stevie. »Zaista nije. Oprostite što smo vas smetali.« Utorak, 4. svibnja, 16:25 »Ima li koga? Gdje ste? Rone?« On proviri kroz prozorčić kabine. Sve je bilo spremno za gospoñu Trask, koja se žurila dokom s liječničkom torbom u ruci.

»Ovamo«, dovikne. Rona je smjestio u krevet i pokrio ga dekom tako da se ne vidi da je vezan. »Mislio sam da bi se trebao odmoriti.« Gospoña Trask sjuri se niza stube i proñe pokraj njega, prema mjestu gdje joj je ležao suprug. »Rone.« Tada opazi da su mu ruke i noge vezane i da mu je na ustima povez, ali bilo je već prekasno. Potom primijeti pištolj u Evanovoj ruci i smrtno problijedi. »Molim vas, nemojte nas ozlijediti. Dat ću vam sve što želite. Gotovinu, kreditne kartice... U torbi imam i neke narkotike. Možete sve uzeti.« »To nije ono što želim, ali zahvaljujem na ponudi«, reče on pristojno. »Što onda želite?« upita ona bojažljivo. »Želim ono što ste mi ukrali.« Gurne je licem prema krevetu, lako je svladavši. Ruke i noge joj poveže ljepljivom vrpcom, a usta krpom. Njezin je suprug mogao samo bespomoćno gledati. »Želim da mi se vrati moja sestra. Želim da mi se vrate roditelji. Želim život koji ste uništili.« Nagne se bliže, promatrajući kako joj se oči šire od užasa. »Želim ogrlicu moje majke. Ali vi mi ništa od toga ne možete dati, zar ne? Sve što mi sada možete dati je zadovoljština.« Želio je i svoju prokletu narukvicu, ali nju je točno znao gdje treba tražiti. »Moramo pokupiti još jednog putnika. Vi ćete obaviti taj poziv za mene, šerife.« Otpusti povez s Ronovih usta. »Idi k vragu«, ispljune Ron. »Znate, Malcom Edwards isprva isto nije želio učiniti što sam ga zatražio. Pa sam zato pred njegovim očima njegovoj ženi odsjekao prst. A potom sam joj prerezao vrat.« Užasnuto zavijanje provali iz grla gospoñe Trask, a Ron je jedva suzdržavao bijes. »Ti si bolestan.« »Siguran sam da bi to mnogi rekli. Ali zaista me nije briga.« »Ona je stara i bolesna. Nije ti nikakva prijetnja. Pusti je.« Evan podigne obrve. »Kakva nježnost. I moja je majka bila stara i bolesna. Bio sam uz nju kada je umrla i znate li što je bilo zadnje što je tražila? Ogrlicu svoje majke i svoju mrtvu kćer. Ona nije dobila ono što je htjela, a nećete ni vi.«

U Ronovu mobitelu pronañe drugi broj koji je želio. »A sada ćete reći Sonnyju Westcottu da dovuče svoje dupe ovamo. Da su oni inspektori iz Baltimorea došli postavljati pitanja i da vas dvojica morate porazgovarati. I bit ćeš uvjerljiv, inače će tvoja žena početi gubiti važne dijelove tijela.« »Vidjeli smo ti lice. Ne možeš nas ostaviti na životu. Zašto bih učinio to što tražiš?« »Zato što će to odrediti način na koji ćete umrijeti. Malcomova je žena umrla razmjerno bezbolno.« On slegne ramenima. »Ako ne uračunate izgubljeni prst. Prošlog sam tjedna ubio privatnu istražiteljicu koja me naljutila. Rasporio sam je kao svinju i sve je osjetila. Tako da je odluka na vama. Ja ću se osvetiti. A to hoće li gospoña Trask otići lijepo ili veoma bolno ovisi samo o tebi.« On položi nož na grlo gospoñe Trask. »Sada ću nazvati. Dobro promisli što ćeš reći. Mogu je rasporiti prije nego što uspiješ izgovoriti ime moje sestre. Obećavam ti da će osjetiti svaki pomak noža. U redu, evo ga. Neka bude dobro, šerife.« On postavi telefon dovoljno daleko od Ronova uha tako da i sam može čuti razgovor. Ron mu uputi pogled pun mržnje. I ja tebe, dečko. »Šerif Westcott. Tko je to?« »Trask je. Moramo se naći.« »Ne dolazi u obzir.« »Nemoj me tjerati da te primoravam«, prasne Trask. »Doñi u kuću Turlington. Odmah. Ili ću početi pričati o stvarima koje nitko neće prihvatiti s radošću.« »Kučkin sine«, prosikta Sonny. »Ti i ona tvoja kći ne možete to jednostavno pustiti na miru.« Evan malo jače pritisne nož o ženin vrat i Trask stegne čeljust. »Slušaj«, reče Trask. »Ako ne doñeš, reći ću inspektorima ono što pokušavaju doznati.« Nastane kratka stanka. »U redu. Doći ću.« Evan prekine vezu i kimne Trasku. »Jako dobro.« »A sada je pusti«, reče Trask koji je uspio sačuvati svoju oholost.

»Ne.« Evan im izvadi baterije iz mobitela, a potom se nagne bliže da im osjeti strah. Pomiriše ga. »Vi ste uništili moj život. Vaš je sin ubio moju sestru.« »Ne. Nije«, reče Trask očajnički. »Nije je ni dotaknuo.« »A ti si budala. Znao si što je tvoj sin učinio i znao si što nam je ukrao. Unatoč svemu tome, imao si obraza stajati u kući mojeg oca i prijetiti mu.« Trask nije rekao ništa. Ležao je ondje dok mu se u obrazu trzao mišić. Gospoña Trask okrenula je glavu i zaprepašteno zurila u svojeg supruga. Ona nije znala. Mislio je da jest. »Ona nije znala da si otišao u kuću mojih roditelja i prijetio da ćeš uhititi mojeg oca jer nisu htjeli prestati s pričama o toj prokletoj ogrlici. Istjerao si nas iz grada. Prisilio si nas da se odselimo. Izgubili smo sve. Ja sam bio ondje, skrivao sam se u svojoj sobi. Toliko sam te se bojao. Sada te se više ne bojim, starče.« »Ona nije znala«, reče Trask. »Pusti je.« »Ne. Čak ako i nije to znala, znala je mnogo.« On izvuče nož. »Čak da i nije znala ništa, živjela je život koji moja majka nije mogla proživjeti. Kad si nas otjerao, izgubili smo posao i kuću. Nismo imali ništa, ni novca. Kad se moj otac ubio, postalo je još gore. Uništio si nam obitelj. Sada tvoja obitelj pripada meni.« Utorak, 4. svibnja, 16:40 Higgins ih je čekao u redakciji. »Pronašao sam fotografije iz godine kada je poginula Ileanna Bryan«, reče. »Imamo početak školske godine, maturalnu i podjelu diploma.« On pogleda Lucy. »I još neke fotografije s Buckove komemoracije. Nisam znao želite li i njih.« Lucy teško proguta. »Hvala«, reče i J. D. joj položi ruku na leña. »Uzet ćemo sve što ste pronašli«, reče. »Mogu li vidjeti Ileanninu sliku s maturalne zabave?« Higgins uzme mapu s vrha kutije. »Ovo je njihova službena fotografija.« Svi se četvero približe pultu da pogledaju. Lucy je htjela odmah pogledati Ileannino zapešće, ali je zaustavi zgodno lice njezina brata

kojega je obožavala. Kojega su svi obožavali. Za nekoliko tjedana od toga dana bit će mrtav, a njihovi će se životi zauvijek promijeniti. Prisili se pogledati Ileannu, zgodnu brinetu nestašnog smiješka. Oko vrata joj je bilo blistavo srce. Ali na zapešću nije imala ništa. Lucy nije bila sigurna osjeća li olakšanje ili razočaranje. »Nije ondje«, promrmlja. »Ne, nije«, odvrati J. D., a Higgins se nakašlje. »To je službena fotografija«, reče. Lucy mu je pratila pogled. Kratko je pogledao njezino zapešće, koje je sada bilo golo. »Moj je brat snimio mnogo amaterskih fotografija. Buck je bio kralj zabave, pa su Ileanna i on na mnogima od njih.« On ih položi na pult i raširi. I onda su je vidjeli. Na trenutak Lucy nije mogla ni udahnuti. »O, Bože.« Buck i Ileanna su plesali sentiš, a ona mu je držala ruku na ramenu. S ruke joj je visjelo srebrno srce na narukvici. J. D. joj pomakne ruku s leña na udubljenje njezina struka. »Nitko nikada nije pitao za narukvicu? Nikada?« upita. »Ne koliko ja znam«, reče Higgins. »To se nije spominjalo u policijskom izvješću.« J. D. podigne obrve. »Vi imate policijsko izvješće?« »Primjerak je u kutiji. Moj ga je djed sačuvao nakon što je napisao članke o Ileanni.« Lucy vrati pogled na fotografije s maturalne zabave, dok su J. D. i Stevie pregledavali staro policijsko izvješće. Berman privuče fotografije bliže. »Vaš se brat čini... velikim.« »Bio je velik«, reče Lucy. »Imao je metar i devedeset prije petnaestog roñendana.« »Mislim na njegovu osobnost. Ispuni cijeli prizor. Imao je >ono nešto<, što god to bilo. Pogledajte izraze drugih mladića. Barem ga svaki drugi od njih ne voli. Pogledajte neprijateljstvo na njihovim licima i njihov govor tijela.« Lucy se namršti. »Svi su voljeli Bucka.« »Svi su željeli biti Buck«, ispravi je on. »TO nije isto. Pogledajte ovoga mladića, njegovu čeljust. Poput tempirane je bombe. I šake su

mu stisnute. Obrve je spustio i glava mu je blago povijena. Da je planinska koza, uskoro bi počela borba rogovima.« Lucy se blago osmjehne, što mu je i bila namjera. »To je Russ Bennett.« »Ah. Vidite? A što je s ovim?« on pokaže na jednako mrka mladića. »Makom Edwards«, reče ona. »Gdje je Ryan Agar?« »Nije na ovoj fotografiji«, reče Higgins i potraži ostale. »Evo ga.« Agar je izgledao kao da mu je veoma neugodno. Stajao je sam pokraj zida. »On ne izgleda ljutito«, reče Lucy. »Više mi izgleda kao da bi rado bio negdje drugdje.« »Izgleda povrijeñeno«, reče Berman. »Vidite kako drži leña? Cipele su mu vjerojatno pretijesne. I sramežljiv je.« Nakon takvih objašnjenja, i ona je sada to vidjela. »Pogledajte Bucka na ovoj slici. Ileanna ga gleda kao Boga, ali on ne gleda nju.« »Jako dobro«, pohvali je Berman. »Koga on gleda?« Ona poprati putanju njegova pogleda i komadić slagalice sjedne na mjesto. »On gleda Saru, djevojku s kojom je netom prije prekinuo.« Lucy nagne glavu, gledajući brata očima odrasle osobe. »To je pogled kojim joj prkosi. Izveo je Ileannu da se osveti Sari. Pitam se zašto.« Ona pogleda Higginsa. »Što se dogodilo sa Sarom Derringer?« »Njezina se obitelj odselila nakon srednje škole. Živi u Washingtonu i ima šestero djece. Mogu ti dati njezin broj.« On krene vrtjeti svoj adresar na stalku prije nego što je uspjela nešto reći. »Evo njezine posjetnice.« Lucy je ubaci u džep. »Hvala.« J. D. i Stevie prekinu s razgovorom. »Lucy«, reče on, »tvoja majka je bila prva koja je stigla na mjesto nesreće. Ileanna nije bila mrtva kada je stigla. Umrla je otprilike petnaest minuta poslije, ali prvih je nekoliko minuta bila pri svijesti.« Morali su doznati od gospoñe Westcott da joj je majka bila gradska liječnica. Nije mogla objasniti zašto im to nije sama rekla. »U

to je vrijeme stalno bila na dužnosti, po danu i po noći. Ima smisla što je kao liječnica stigla prva. Ali Ileannino je tijelo moralo biti poslano u državnu mrtvačnicu, čak i u to vrijeme. Pogledat ću. Što je s Rickyjem Joynerom, samoubojicom?« »Za njega ne znam«, reče Higgins. »Mogla bi provjeriti u policiji.« »To ćemo i učiniti«, reče J. D. preuzevši kutiju s fotografijama. Zahvalili su Higginsu, a zatim krenuli do automobila. Na izlazu iz grada provezli su se pokraj marine da provjere je li se brod Lucyna oca vratio, ali nisu ga našli. »Znam da moramo s njim razgovarati zbog ovog slučaja, ali mi je laknulo«, reče Lucy. »Prepuna sam svega i sasvim sam prazna. Znam da to nema nikakvog smisla.« »To ima mnogo smisla. No pitam se kako si znala da će biti ondje.« »Vidjela sam mu kamionet parkiran na kolni prilaz sinoć kada smo posjetili Bennette, a zatim ispred marine kada smo se danas vozili u grad. I prije nego što smo došli znala sam da ga moram vidjeti, samo se nisam mogla primorati da to bude odmah.« »Sada kad sam ga upoznao, sve mi je jasno.« On joj stisne ruku. »Moram se javiti u Hyattov ured da predam izvješće. Pokušaj se malo opustiti. Imala si poprilično naporan dan.« Utorak, 4. svibnja, 17:05 »Imam konferenciju za medije za manje od sat vremena«, reče Hyatt kada su se J. D. i Stevie javili iz svojih vozila na razmjenu pribavljenih informacija. »Morton, Skinner i gospoñica Montgomery ovdje su sa mnom, a Drew je na vezi iz svojeg ureda. Novinari znaju za Bennetta, Gordona i mladića. Očekujem da će netko od njih shvatiti da je u slučaj umiješana i žena pronañena iza kontejnera. Zato mi, molim vas, recite da je vaš mali izlet urodio nečim korisnim.« »Jest«, reče Stevie i ona i J. D. mu ukratko prenesu sve što su toga dana otkrili. »Imamo motiv. Ileanna Bryan je ubijena i na neki je način ta skupina mladića bila u sve upletena.«

»A brat doktorice Trask je bio u središtu svega, zato se uplela i liječnica, ali čime? Asocijacijom?« upita Hyatt, ali prvi put nije zvučao kao da sumnja na Lucy. »I narukvicom«, reče J. D. »Je li je Buck stavio ondje ili nije, ne znamo. Ne znamo ni je li je skinuo s mrtve djevojke ili ju je dobio na drugačiji način.« »A tu je i nestali dijamant«, doda Stevie. »Obitelj se odselila nekoliko mjeseci nakon ubojstva, ali nitko s kim smo pričali ne zna kamo su otišli. Kao da su nestali.« »Nitko samo ne nestane«, reče Hyatt. »Zašto sada? Prošla je dvadeset jedna godina.« »Još ne znamo«, prizna Stevie. »A što znamo?« prasne Hyatt. »Da je upleten i sadašnji šerif Anderson Ferryja«, reče J. D. »Ime mu je Sonny Westcott. Reagirao je kada je ugledao narukvicu. Ali sada nas izbjegava. Domogli smo se originalnog policijskog izvješća, a doktorica Trask će potražiti izvješće s autopsije djevojke.« Lucy podigne telefon. »Već sam zatražila izvješća s autopsija Ileanne i Rickyja Joynera.« »Čuo sam to«, reče Hyatt. »Zahvalite joj.« »Hoću«, reče J. D. »Jesmo li identificirali nepoznatu ženu?« »Da«, odgovori Drew. »Njezini su otisci bili u sustavu. Ime joj je Sue Ellen Lamont. Uhićena je prije tri godine zbog prevare s kreditnim karticama.« Elizabeth Morton nastavi s izvješćem. »Za sada nitko nije prijavio njezin nestanak. U svojem stanu ima ormar pun prezervativa. Mislim da je skupa prostitucija prilično točan opis njezina zanimanja. Možemo novinarima dati njezinu fotografiju iz vozačke pa ćemo vidjeti je li je netko vidio u gradu.« »Koji automobil vozi?« upita J. D. misleći na crni lexus. »Ford focus«, reče Elizabeth. »I još ga nismo pronašli. Nismo ušli u trag ni crnom lexusu u kojem je otet Ryan, ako si na to mislio, J. D.«

»Da barem nisam izgubio tipa koji me danas pratio«, reče J. D. ljut na sebe. »To je vjerojatno bio on i ja sam mu dopustio da pobjegne.« »Nisi znao«, promrmlja Hyatt neočekivano. »Elizabeth, pripremi ženinu sliku da predam novinarima u šest sati. Uzet ćemo još ljudi koji će se javljati na telefone. Radije ću to objaviti nego da ispadne kao da nešto skrivamo.« »Što je s privatnom istražiteljicom?« upita Stevie. Već je izvijestila Hyatta o novostima o smrti Nicki Fields. »Hoćete li i nju spomenuti na tiskovnoj konferenciji?« »Ne, nju neću uključiti«, reče Hyatt. »Još ne. Policija iz Laure- la istragu je predala nama. Ispitao sam dvojicu istražitelja dodijeljenih slučaju. Pokušali su ući u trag njezinim kretanjima, ali su upali u slijepu ulicu. Imala je mobitel na bonove. U njezinu stanu i uredu nema nikakvih dosjea i netko je uzeo njezino računalo.« »To bi mogao biti naš čovjek«, reče Stevie. »Ili njezini suradnici«, reče Hyatt. »Policija iz Laurela kaže da je njezin partner koji je zvao pomoć bio vrlo neodreñen o svemu. Takoñer su razgovarali s tajnicom koja tvrdi da je ona zadužena samo za telefonske pozive i kuhanje kave. Oni misle da oboje lažu, ali ne znaju zašto. Možda su u šoku ili nešto skrivaju. Reći ću Debbie da vam pošalje podatke, Stevie. Provjerite ih. Partner je Clay Maynard, a tajnica je Alyssa Moore.« »Hoćemo.« »Skinneru, što imamo o onom golemom zamrzivaču?« upita Hyatt. »Još ništa«, odvrati inspektor Skinner. »Imam popis mjesta koja su prestala s radom u posljednjih nekoliko godina, a koja bi mogla imati nešto takvo. Sutra ću početi s njima.« »Većinu dana proveli smo provjeravajući alibije klupskog osoblja«, reče Elizabeth Morton. »Nažalost, samo ih dvoje nema alibije za sva ubojstva. Obje su žene, a Ryana Agara je nesumnjivo oteo muškarac.« »Jeste li napredovali u dobivanju popisa klupskih gostiju od Thornea?« upita J. D.

Lucy ga ošine pogledom, a J. D. slegne ramenima. »Napisan je nalog«, reče Daphne. »Grayson ga pregledava. No ipak imam nekih vijesti. Razgovarala sam s partnerom Russa Bennetta. Spomenula sam da bi Američko liječničko udruženje moglo nekoga kazniti zbog zamjene implantata. Znate, zbog toga što je Bennettu umetnuo implantate onoga drugog čovjeka. Rekla sam mu da mu sigurno ne bi odmogla suradnja sa mnom, za slučaj da se nañe pod istragom. Bio je... uvjeren, recimo to tako, da mi preda Bennettova financijska izvješća za jednu pacijenticu, a to je Janet Gordon.« »I?« upita J. D., žaleći što nije bio ondje da svjedoči Daphninu uvjeravanju. »Bennett je na Janet izveo dva kirurška zahvata. Zatezanje lica i povećanje prsiju. Bila je na rasporedu za sljedeći mjesec za zatezanje trbuha. Nije joj naplatio ni novčića.« »Bennett ju je operirao besplatno?« zaprepašteno upita J. D. »To ne zvuči kao Russ Bennett kakvoga smo upoznali«, reče Stevie. »Zašto bi to učinio?« »Nadzornik zgrade rekao je da je Bennett nije volio, tako da sigurno nije iz čovjekoljublja. Možda se radilo o ucjeni«, reče J. D. »Pitam se što je Janet znala?« »Kladim se isto što zna i njezin sin«, reče Stevie. »Ili ćemo reći >što je znao<, ako ne otkrijemo tko ga drži prije nego što završi prevaljen preko stola za šah«, mrzovoljno će Hyatt. »Drew?« »Obradili smo otiske na automobilima parkiranima oko mercedesa u kojem je pronañena Janet Gordon. Otisci na Thorneovu vozilu pripadaju njemu, doktorici Trask i mrtvom razvodniku. Na automobilu Gwyn Weaver najmanje je dvadeset različitih otisaka. Još su u obradi. Do sada se ništa nije pojavilo. Njezin je stan takoñer čist.« »Ima dečka«, reče J. D. »Njemu vjerojatno pripada jedna vrsta otisaka. Doznat ću njegovo ime.« »Royce Kendall«, reče Lucy i J. D. prenese.

»Dovedite ga da ostavi otiske radi eliminacije«, naredi Hyatt. »Fitzpatrick, nastavite kopati. Otkrijte što se dogodilo obitelji Bryan. Osobito sinu. Stevie, vi preuzmite privatnog istražitelja i tajnicu. Želim doznati što kriju. Elizabeth, vi preuzmite onu prostitutku. Otkrijte gdje je bila i nabavite njezin popis klijenata. U nečemu leži dodirna točka prostitutke, privatne istražiteljice i Ileanne. Skinneru, želim tu hladnjaču. Jučer.« Zastane. »I još želim nalog za Thorneov popis gostiju.« »Zašto?« otegne Daphne. »Zato što je Thorne seronja ili zato što mislite da je netko od njegovih klijenata kriv?« »Da«, prasne Hyatt. »Oboje. Samo to učinite. Obavještavajte me o svemu, bila noć ili dan. Želim da me svi do jedanaest navečer izvijestite i da se svi vratite ovamo točno u osam sutra ujutro. Agarov život ovisi o tome koliko brzo napredujemo.« Lucy potapša J. D.-jev rukav. »Možeš li pitati kada se mogu vratiti u svoj stan?« On prenese pitanje, koje je popratilo mrmljanje. »Drew kaže da se može vratiti večeras«, reče Hyatt. »Kovčeg koji je dio poprišta sinoćnjeg zločina još se obrañuje, kao i njezin automobil.« »To mogu podnijeti. Barem će mi se vratiti dio moje svakodnevice. Hvala vam«, reče Lucy. »Zahvaljuje se«, prenese J. D. »Jesmo li gotovi?« »Ne«, reče Stevie, a zbog sporog načina na koji je to izgovorila J. D.-ju se nakostriješe dlačice na vratu. »Slušajte, taj je čovjek ubio petero ljudi samo u Baltimoreu. Sedam ako pretpostavimo da su žrtve Edwards i njegova supruga, i osam ako Agara ne pronañemo na vrijeme. Mislim da ga moramo izvući na svjetlo dana.« »Ne«, reče J. D., shvativši što smjera. »Nastavite«, reče Hyatt i J. D. zaškrguće zubima. Lucy ga oprezno pogleda, ali ne reče ništa. »On želi Lucy«, reče Stevie. »Moramo ga natjerati da se prestane skrivati i da je pokuša ščepati.« »Ne«, reče J. D. silovitije. »Inspektore, dosta«, oštro ga prekine Hyatt. »Što ste imali na umu, Stevie?«

»Najprije se moramo pobrinuti da u svakom času bude zaštićena. Ali taj čovjek poznaje njezinu svakodnevicu. Ima pristup svim privatnim pojedinostima. Ona se vraća u svoj stan, što je dio njezine rutine. Pobrinimo se samo da radi sve što i prije. Jutarnje trčanje, odlasci u klub, vožnja do posla. Sve. J. D., odmah smo znali da sve ovo ima veze s Lucy.« On krajičkom oka pogleda Lucy. Ona se okrenula u sjedalu i promatrala ga, ruku prekriženih na prsima. »Što?« upita. »Što žele?« »Žele od tebe napraviti mamac«, prenese joj J. D., a ona sumnjičavo zaškilji. »Zaštićeni mamac«, istakne Stevie. »Ne sviña mi se to, Peteru«, pobuni se Daphne. »Ona je civil.« »Ona radi za državu«, odvrati Hyatt. »No, to svakako mora biti dobrovoljno. Mi bismo je obavijestili o detaljima zaštite. Što ona kaže, Fitzpatrick?« »Zaštićeni mamac«, prenese joj J. D. kroza zube. »Hyatt želi znati što misliš.« Ona jedanput kimne. »Reci mu da pristajem.« »Čuo sam je«, reče Hyatt ozbiljno. »Reci joj da se zahvaljujem.« »Reci joj da će morati staviti narukvicu«, doda Stevie. »Morat ćeš nositi narukvicu«, reče J. D. i ona se lecne. Ali ponovo kimne. »U redu.« Ispravi se u sjedalu. »Učinimo to.« »Dovedite je«, naredi Hyatt. »Drew, nabavi ozvučenje. Želimo u svakom trenutku znati gdje je. A sada se moram spremiti za vražje novinare. Sastanak se odgaña.« Utorak, 4. svibnja, 17:40 Lucy je bila u pokretu. Stajao je pokraj palube Traskova broda, dlanom se štiteći od sunca da bolje vidi ekran na mobitelu. Uskoro će prijeći Bay Bridge. To znači da će se u Baltimore vratiti za sat vremena. Brod Rona Traska bio je dobar, a vjetrovi su bili povoljni, pa će on, Sonny i bračni par Trask stići na svoje odredište sat ili dva nakon nje.

A onda će potez biti na Ryanu Agaru. Koliko će sve biti bolno ovisi samo o njemu. Edwards si je otežao povodeći se za moralom i odbivši otkriti imena. Licemjer. Prokleti licemjer. Da se poveo za moralom kada je to zaista bilo važno, sve bi bilo drugačije. Ileanna bi bila živa, a moj život ne bi bio... sranje. James Cannon se glupo opirao. Bio je vezan. A ja sam imao palicu. I nož. Kao da ubijam ribu. No ribe su se taj dan zadnje smijale. Cannonovi su im ostaci sigurno bili dobar zalogaj. A onda Bennett... Morao se nasmijati. Bennett se pokušao nagoditi. Nagoditi. Bennett ionako nije imao ništa čime bi nadomjestio ono što je učinio. Bio je koristan jer mu je otkrio podatke o Lucy. Osim toga rekao mu je za Janet Gordon i za još neke roditelje koji su znali što se dogodilo — uključujući vlastitog oca. Russ Bennett je mislio da može kupiti slobodu, ali se prevario. Samo je na popis dodao još neka imena. Tijelo koje mu je ležalo do nogu se promeškolji. Westcott je dolazio k svijesti. »Što?« zastenje Westcott. »Što se dogodilo?« »Otet si«, odgovori mu Evan uslužno. Westcott napravi slabašan pokušaj da se preokrene, ali tada otkrije da je vezan. »Koji vrag?« bolno zastenje kroza zube. »Dobio si udarac u glavu, Sonny.« »Kako?« »Ja sam te udario. Točnije, moja palica. Volim visoku tehnologiju, ali ova prosta tehnologija najbolje je oružje. I pruža najviše zadovoljstva.« »Zašto?« zastenje on. Evan čučne pokraj njega da mu jasno može vidjeti lice. »Zato što si smrdljivi seronja, Sonny, i zato što si prije dvadeset jednu godinu učinio nešto jako loše.« Westcott se kratko borio da se oslobodi, ali potom odustane i sklopi oči. »Ja nisam ništa učinio.« Evan ustane i snažno ga udari u rebra, zbog čega ovaj počne snažno kašljati. »O da, jesi. Ne bih ti preporučio da me pokušaš uvjeriti u drugačije. Tvoja je sudbina u mojim rukama, baš kao što je

i sudbina moje sestre bila u tvojima. Ako me razljutiš, platit ćeš. Jesi li pročitao što se dogodilo Russu Bennettu?« Sonny slabašno kimne. »Ubit ćeš me?« »Svakako.« On ponovo čučne, sretan što vidi da je počeo kašljati krv. »Vidiš, ja znam što se one noći dogodilo. Znam što si učinio.« »Čekaj«, promuklo reče Sonny. »Platit ću ti. Imam novca.« Evan ustane. »Slušam.« »Mogu nabaviti sto tisuća. Ali trebat će mi nekoliko dana.« »Ti nemaš nekoliko dana, Sonny.« »Ozbiljan sam.« Westcott je uspio pomaknuti glavom radi većeg dojma, a potom ponovo zastenje. »Imam neka ulaganja, ali moram prodati dionice.« »Kada stignemo onamo kamo smo krenuli, možeš mi reći više o tim ulaganjima. Znaš, brojeve računa. Zaporke. Takve stvari.« Westcott spusti glavu. »Ne znam ih.« »Htio si me potkupiti ukradenim novcem? Kakav si ti to šerif?« »Dionice pripadaju mojoj majci«, promrmlja. »O, pa to je baš zločesto. Krasti od vlastite majke. Srami se. Zločesti, zločesti šerif. Onda, je li tvoja mama znala?« »Za što?« »Za to što ti i ostali niste učinili?« Sonny sklopi oči. »Jesi li to vidio na CNN-u?« Evan se zamalo nasmiješi. Da je Myrna Westcott nešto znala, ne bi to mogla zadržati za sebe. »Ne.« »Onda nije znala. Ti si ubio majku Ryana Agara. Zašto?« »Ubio sam je jer je ona znala. A kao ni ti, ni ona nije ništa učinila. Mučio sam je jer se okoristila mojim gubitkom. Kao što si, pretpostavljam, i ti.« Westcott raskolači oči. »Ne znam o čemu govoriš.« »Znaš. Pitao sam se kako si uspio postati šerif. Stalno sam mislio: Sonny? Ma daj. A onda sam se sjetio da stari šerif ima velikog utjecaja na to tko će mu postati nasljednik.« »Bio sam izabran.«

»Tako mi nije rekao Ron Trask. Rekao je da si prijetio da ćeš ispričati sve o Bucku ako te ne pogladi niz dlaku. Hoćeš li ga pitati? I on je tu.« Westcott divlje bljesne očima. »Oteo si i Traska? Ovdje je?« »I njegovu suprugu.« Morao se nasmijati paničnom izrazu na Sonnyjevu licu. »Ti si mislio da bi te Trask mogao spasiti? Jer je on jedini koji je znao kamo si otišao? To je sjajno. Nitko ne zna gdje si niti tko te drži. Nitko neće ništa poduzeti da te spasi. Što je pravedno, ne misliš li tako?«

DVADESET

Utorak, 4. svibnja, 17:45 J. D. je stezao upravljač toliko da su mu pobijelili zglobovi na prstima. »To je najgluplja stvar koju sam ikada čuo. Mamac. Prokletstvo.« »Ne znam zašto si toliko uzrujan«, reče ona, osjećajući mir koji ju je iznenadio. »Ionako sam njegova meta. A sada ću biti zaštićena meta.« »Ti si mamac«, on procijedi kroza zube. »To je isto. On se namjerio na mene. Zato i jesam ovdje, u ovome autu. Imaš me potrebu zaštititi. Što je lijepo«, prizna mu. »Neću izazivati sreću. Da žele da se pojavim na televiziji, zatresem narukvicom i kažem: >Hajde, ulovi me ako možeš, veliki dečko<, onda bismo drugačije razgovarali. Ali nije riječ o tome. Riječ je o meni i mojoj svakodnevici. S tjelohraniteljima.« On malo popusti stisak na upravljaču. »Hajde, ulovi me ako možeš, veliki dečko?« »Nisam tako duhovita kao Gwyn. Slušaj, ni ja nisam oduševljena što ću ponovo morati nositi narukvicu, ali ima i gorih stvari. Kevin je mrtav, kao i drugo dvoje koji nisu imali nikakve veze s onim što se dogodilo Ileanni Bryan. Oni zaslužuju pravdu. Ileanna zaslužuje pravdu.« »Njezin je ubojica mrtav, od vlastite ruke.« »A njezina je narukvica bila u staroj kutiji od cigareta pod krevetom mojeg brata.« »Je li je ubio on, a ne Ricky Joyner?« »I sama sam se to pitala. Željela bih reći ne, ali ništa nije onakvo kakvo sam mislila da jest. Ako je Buck na bilo koji način sudjelovao u njezinoj smrti, to mora izaći na vidjelo.«

On je postrance pogleda. »Čak ako to još više naškodi tvojoj majci?« »Da.« »Da ti ja kažem da ti nisi bila odgovorna za svoju majku, bi li mi povjerovala?« Ona slegne ramenima. »Vjerojatno ne bih. Priznajem da se dobro brinula o meni prije nego što je Buck poginuo. Ali potom se slomila i otišla. Sve dok nije otišla, nisam ni znala koliko me je zapravo štitila. I bila sam ljuta zato što je otišla.« »Što ti je on učinio?« upita je nježno. Čak prijeteći, i ona mu se sjeti izraza na licu kada je njezina oca zgrabio za grlo. »Ništa u seksualnom smislu, ako to misliš.« Ramena mu se opuste od olakšanja. »Ali udarao je. Jako. Pa sam ja otišla u školu i udarala jako druge.« Lucy se žalosno nasmiješi. »Činilo mi se nepoštenim da sam uvijek ja plaćala zbog toga, a on nikada.« Ona se osjeti još više krivom zbog toga što je toliko opterećena vlastitim žalostima. »No moje djetinjstvo nije bilo grozno dok Buck nije poginuo, samo usamljeno. I ti si se loše proveo. Ni tvoja se majka nije brinula o tebi.« »Ne, nije«, prizna J. D. »Iako je katkad pokušavala. Neuspješno, ali time se tješim. No sada nije riječ o meni i mojoj majci. Ja se sa svojom nisam danas trebao vidjeti.« »Još je viñaš?« On jedva primjetno slegne ramenima. »Povremeno. Nije ti danas bilo lako ni vidjeti oca. A razumljivo je da se na njega ljutiš. Razumljivo je da si s četrnaest godina vjerovala da si joj uzrokovala živčani slom, ali s trideset pet ne možeš više tako misliti.« Ona pogleda telefon u ruci i promijeni temu. »U Anderson Ferryju nisam imala dobar signal. Dobivala sam samo poruke, sve dok se nismo našli na autocesti. Upravo su mi stigla izvješća s autopsija istražiteljice Nicki Fields i nepoznate žene. Ime žene je Sue Ellen Lamont. Drew ju je pronašao u bazi otisaka prstiju. Sue Ellen je pojela odrezak prije nego što je umrla, vjerojatno filet. Razina alkohola u krvi bila je samo malo povišena, što znači da je popila

možda čašu vina. U organizmu nije imala droga. Nickin je želudac bio prazan i čini se da je bila živa kada ju je rasporio.« J. D. se osupne. »Mili Bože.« »I ja kažem. Ni ona nije imala droga u organizmu. Bila je još živa kada joj je prerezao vrat. Prva ubodna rana promašila joj je srce za nekoliko centimetara. Pitam se zašto. Bio je jako precizan s ostalim žrtvama. Pitam se je li htio da pati.« »Što je razlikuje od Kevina, koji je samo bio na krivom mjestu u krivo vrijeme.« »Točno tako. Craig nije poslao slike mjesta na kojem je Fields pronañena, ali opis je bio grozan. Izbo ju je, nožem prerezao abdomen, a potom ju je okrenuo i prerezao joj vrat. Sigurno je bila u agoniji od bolova. To izgleda kao osveta.« »Reći ću Stevie. Ona će večeras istraživati slučaj istražiteljice, a ja ću otkriti što se dogodilo s Ileanninom obitelji kada su napustili Anderson Ferry — nakon što te odvedem na dogovor za policijsku pratnju. Hyatt će ti odrediti zaštitu za večeras.« Ona se zagleda kroz prozor, pozorno važući svoju sljedeću izjavu. Ispod njih bilo je samo nepregledno more. Došli su do sredine Bay Brigdea, što joj se činilo previše simboličnim da na to ne obrati pozornost. »Mogao bi samo ostati«, reče ona i osjeti kako je postao napet. »Kao tjelohranitelj ili...« On ispusti dah. »Želiš li da ostanem jer me želiš?« Njegovo je pitanje bilo oprezno. »Da, J. D. Zato sam te to i pitala. Onda?« »Volio bih ostati«, reče on jednostavno. Ona se nagne naprijed, još gledajući kroz prozor. »Što se tiče prethodne noći...« J. D. se nesigurno nasmije. »Prošla je noć bila... nezaboravna. Ali ja nisam inače takav. Sjajan seks u mračnim uličicama... Moram ti priznati da inače nisam tako uzbudljiv.« Ona se okrene prema njemu. »Misliš da ja jesam? Da se redovito seksam u mračnim uličicama?« »Ne«, promrmlja on. »Jesam li sad nadrapao?«

»Vjerojatno«, reče ona ljutito. »Dobri Bože. To je bilo prvi put nakon nekoliko godina da sam uopće bila s nekim.« On je iznenañeno pogleda. »Ozbiljno? Koliko godina?« »Zašto to muškarci uvijek žele znati?« »Zato što se njihovu egu treba ugañati«, reče on. »Koliko?« Ona zakoluta očima. »Sedam. I on mi je bio zaručnik.« »Tvoj je zaručnik poginuo prije više od sedam godina.« »Prvi je, to je istina.« On začuñeno zatrepće. »Prvi? Koliko si ih imala?« »Dvojicu«, promrmlja ona sramežljivo. »I prije nego me išta više pitaš, pripremi se vratiti mi oko za oko.« »U kojem smislu?« »U smislu, koliko je tebi prošlo godina? I što je s tvojom suprugom čiji automobil još sjedi u tvojoj garaži čak i nakon tri godine?« Nabrajala je na prste. »I što je s tvojom, majkom, za ime Boga? I koji vrag uopće znači J. D.?« On stegne čeljust i zagleda se u cestu pred njima. Nije mislila da će odgovoriti, ali naposljetku ipak progovori. »Tri godine. Jack Daniel, što bi trebalo odgovoriti i na tvoje pitanje o mojoj majci.« On ušuti. »I ja sam je ubio.« Lucy iznenañeno zine, isprva misleći da je krivo čula. »Svoju majku?« »Ne, svoju suprugu. Sada me ispričaj, moram obaviti neke pozive. Možeš li mi dodati moj telefon?« Ostavši bez riječi, Lucy mu ga šutke doda. Utorak, 4. svibnja, 18:45 »O, moj Bože«, reče Gwyn čim je stupila u vezu s Lucy. »Mislila sam da si mrtva.« Lucy prebaci vrećastu torbu na sjajni šank u policijskoj kantini i uglavi telefon izmeñu uha i ramena dok je tražila novčanik. »Zašto si dovraga to pomislila? Prokletstvo. Gdje je?« »Gdje je što?« upita Gwyn. »Moj novčanik. Evo ga. Pričekaj.« Pruži dvadeseticu gospoñi za šankom. »Dvije kave, molim vas.« Potom prebaci torbu preko

ramena i odnese poslužavnik do stolića sa šećerom i žličicama. »U redu, evo me.« »Zašto me nisi prije nazvala? Jako sam se brinula.« »Poslala sam ti poruku da sam dobro«, reče Lucy, otpivši dobrodošao gutljaj kave. »Nisi mi morala ostaviti deset poruka. Nisam imala dobar signal. I nemoj vikati na mene. Imala sam jako dug dan.« »Oprosti«, reče Gwyn mirnije, »ali poruka nije dovoljna. Bilo tko je mogao uzeti tvoj telefon i napisati da si dobro, a da to nisi ti.« Lucy uzdahne. »Čitaš previše krimića. To sam ja. I dobro sam.« »Budući da ti netko ostavlja srca u vrećicama, imam se razloga bojati. Ali pustimo to. Zvučiš utučeno. Što se dogodilo i gdje si?« »U policijskoj sam stanici.« Zurila je u drugu šalicu kave. Spavala sam s čovjekom, a ne znam ni kakvu kavu pije. »Zašto si na policiji? Jesu li te uhitili?« »Ne, sve je u redu. Stavit će mi ureñaj za praćenje. Kao polarnom medvjedu.« »Ne razumijem što govoriš.« »Znam. Umorna sam.« I dalje zaprepaštena izjavom koju je J. D. tako olako izrekao. Ostatak vožnje proveo je pričajući na telefon. Nisu prozborili više ni riječi. Znala je da nije zapravo ubio svoju ženu. To bi bilo suludo. Ipak... »Policija je zabrinuta, zato će mi u torbicu staviti ureñaj za praćenje.« Bilo je najbolje ne spominjati da će im zapravo poslužiti kao mamac. »Dopustili su mi da s novčanikom i mobitelom odem do kantine, ali morala sam obećati da neću napuštati zgradu. Gdje si ti sada?« »Kod Thornea«, uzdahne Gwyn. »Royce će raditi dokasna, a moj je stan još pod istragom.« »Mislila sam da će Royce uzeti slobodno da bude s tobom.« »Hoće, ali morao je dovršiti neke poslove tako da ne mora putovati izvan grada. No svakog mi sata šalje poruke, što je lijepo od njega, zar ne?« U Gwyninu je glasu bilo nade koju Lucy odmah prepozna. I sama ju je osjetila kada je J. D. bio spreman zgromiti njezina oca kako bi ga spriječio da je ozlijedi.

Ona i Gwyn mogle su se dobro brinuti za sebe. To su tijekom godina i dokazale. Ali bilo je lijepo prepustiti se nekome drugome. »Da, vrlo lijepo«, reče Lucy tiho. »Kada dolaziš? Ovdje smo sada samo Ming i ja. I Jasmine«, doda kao da joj to ide na živce. Jasmine je bila najnovija zaposlenica iz kluba koja se prilijepila za Thornea. On bi ih neko vrijeme podnosio, a potom bi ih se riješio. »Ming nije za neki razgovor, a Jasmine želi razgovarati samo o Thorneu. Izluñuje me.« Lucy se namršti. »Zašto je Ming ondje? Gdje je Thorne?« »Thorne se nakon suda morao naći s nekim klijentom, pa je poslao Minga da me ovamo doveze i ostane sa mnom dok se on ne vrati kući ili dok Royce ne doñe po mene. Ne brini se.« Gwyn se stiša. »Ming je večeras glavni. Pobrinut će se da nitko ne proñe kroz vrata.« »U redu«, reče Lucy nevoljko. »Samo da nisi sama.« Njihov se izbacivač mogao suprotstaviti omanjoj vojsci, pa je Gwyn bila na sigurnom. »Kada će policija završiti s obilježavanjem polarnoga medvjeda? Nabavila sam nam filmove, sladoled, čak i one zdrave gluposti za koje se praviš da ti se sviñaju.« Dovraga. Lucy je zaboravila da je Thorneu rekla da će ondje prespavati. »Zapravo se vraćam u svoj stan. Pustili su me da se vratim.« »Thorneu se to neće svidjeti«, upozori je Gwyn. »Ni meni.« »U redu je. J. D. će ostati sa mnom.« Barem tako mislim. »Zaista, gospoñice To-se-neće-dogoditi ? Hoćeš li spavati s njim?« Lucy se jedva suzdrži da joj ne izblebeće sve o dogañaju u uličici. »Razmislit ću o tome.« »Napokon iz tebe progovara razum, djevojko.« Gwyn zašuti. »Onda, gdje si ti to danas bila, Lucy, gdje nije bilo dovoljno signala?« Ona uzdahne. »Ponovo sam se vratila s inspektorima. I vidjela sam oca.« Gwyn oštro izdahne. »Voljela bih da taj kučkin sin već jednom odapne.«

»Ali živ je i zdrav. I dalje mene krivi zbog svega.« »Dušo...« Glas joj postane nježniji. »Tvoj otac je budala. Nemoj ga slušati.« »To je bilo malo teže. Urlali smo jedno na drugo.« Lucy joj ispriča što se dogodilo i Gwyn ušuti. »Je li te otac povrijedio, Lucy?« »Pokušao je, ali ga je J. D. zgrabio za grlo i odvukao ga od mene.« »Opa. To je baš seksi. Želiš li moj savjet, ja ne bih večeras previše razmišljala. Ne želiš ga izgubiti.« Lucy se namršti. »To nije dobar razlog da se s nekim spava.« Ponovo. »Takoñer nije ni loš razlog.« Gwyn cmokne jezikom. »Već si to učinila, zar ne?« Lucy uzdahne. Gwyn ju je previše dobro čitala. »Jesam.« »Gdje? Kada?« »Nema veze.« »A, ne. Želim detalje.« Lucy se osvrne po kantini. »Ne dolazi u obzir, ne ovdje. Reći ću ti poslije.« »Tako je dobro bilo?« »Još i bolje. Sada zaista moram ići.« »Nazovi me kada doñeš kući. Vlastitim glasom.« Gwyn glasno proguta. »Zaista sam se danas preplašila kada nisam mogla do tebe. Stalno sam mislila na Kevina. A onda bih vidjela tebe... isto tako.« »Oprosti što sam te preplašila. Sljedeći put će biti bolje. Ova se kava hladi. Moram ići.« Lucy spremi telefon i krene napokon istjerati na vidjelo što je mučilo inspektora Fitzpatricka. Utorak, 4. svibnja, 17:10 J. D. je bio toliko umoran da su mu se brojke na ekranu mutile pred očima. Tada namiriše kavu. Lucy ispred njega položi šalicu, malo pakiranje vrhnja i vrećice šećera. »Nisam znala kakvu voliš«, reče. »Mislim na kavu«, doda nespretno.

On podigne pogled. »Mislio sam da sam te prestrašio i otjerao.« »Ne. Stevie me ne bi ostavila nasamo s poludjelim ubojicom.« On u kavu istrese šećer, a vrhnje prebaci na Stevien prazan stol. »Stevie voli piti vrhnje s malo kave.« »Dobro je znati. Mogu li sjesti?« On privuče stolac s drugog praznog stola. »Molim te.« »Onda, što se dovraga dogaña, J. D.? Što se ondje dogodilo? Znam da nikoga nisi ubio.« »Ali jesam. Bio sam snajperist. Dobar.« Čekao je njezinu reakciju. »Želiš li da budem uznemirena?« upita. »Pokušavaš li me otjerati?« »Možda«, prizna on. »Pa, još sam ovdje. Što dobivaš s tim dramatiziranjem? Što se dogodilo tvojoj ženi?« »Umrla je. Glupa nesreća koja se nije trebala dogoditi.« »Kakva nesreća?« »Ronilačka. Maya je voljela ekstremne sportove. Skokove s padobranom, slobodno penjanje i takve stvari.« »Znala sam«, zaškilji Lucy. »Znala sam da si opasan.« »Ja nisam opasan«, ustraje on. »Zato je ona i mrtva.« »To nema smisla. Stani i počni od početka. Kako ste se upoznali?« »U vojsci. Odmah smo se povezali. Ja sam prvi izašao i došao ovamo. Teta koja me je svojedobno prihvatila bila je još živa. No bila je teško bolesna pa sam se brinuo o njoj nekoliko mjeseci prije njezine smrti. Nikada je nisam dobro poznavao, ali godine koje sam s njom proveo bile su najstabilnije u mojem životu. Želio sam joj na neki način vratiti ono što mi je pružila. Kao ti s Pughima.« »Razumijem.« Znao je da razumije. »Onda je izašla i Maya, ali ona nije imala obitelji, pa je došla k meni. Ja sam se priključio policiji, a ona vatrogascima. Godinu potom smo se vjenčali.« »Jesi li je volio?«

»Da, ali ne onako kako su se voljeli Paul i Stevie. Maya i ja smo bili više poput prijatelja u tjelesnoj vezi koji su zajedno popunjavali porezne obrasce. Kada bi završila zabava, nismo imali mnogo tema za razgovor.« »Pa kako si je ubio?« upita ona. »Ja sam se ispočetka pomalo s njom bavio ekstremnim sportovima, ali to me nije pretjerano oduševljavalo. Bilo mi je dosta toga. Osim toga, upoznao sam Paula i Stevie i želio sam imati ono što su oni imali. Želio sam djecu.« »Ali Maya nije bila tip za djecu«, promrmlja Lucy. »Ne, nije. Optužila me da je želim lišiti zabave u životu, a to vjerojatno i jest bila istina, pa je provodila sve manje vremena kod kuće, a sve više baveći se bilo čim što bi je ispunjavalo uzbuñenjem. Provodila je sve više vremena dalje od mene.« »Tako je otišla roniti bez tebe i nije se vratila kući?« On kimne. »Zaronila je preduboko, a nije imala dobar plan izranjanja.« »A ti si krivio sebe.« »Gadno smo se posvañali netom prije nego što je izjurila iz stana.« Lucy ga je proučavala. »Je li ti ona rekla da nisi bio dovoljno uzbudljiv za nju?« On se iznenañeno lecne. »Da. Kako si znala?« »Prije nego što si me jučer poljubio, rekla sam ti da to hoću li s tobom ostvariti vezu ovisi o tome koliko si uzbudljiv. Pitala sam se zašto te je to toliko uzrujalo.« »Rekao bih da je to još živa rana.« »Oprosti. Sigurna sam da nije tako mislila.« »O, jest. To i je problem. Bila je bijesna kada je toga dana otišla, a ja je nisam smirio. Ja sam je isprovocirao, a da nisam, još bi bila živa.« »Da nešto raščistimo. Tvoja supruga, racionalno odraslo biće, razljutila se, poduzela glupi rizik i poginula. J. D., to mi ni izdaleka ne izgleda kao ubojstvo.«

On je pogleda u oči. »Da raščistimo onda još nešto. Tvoja majka, liječnica, racionalno odraslo biće, proživjela je stravičnu tragediju koju ti nisi uzrokovala, nakon čega se psihički raspala. Ti, njezino dijete, očajnički nastojeći privući njezinu pozornost, dala si joj razloga za dodatnu brigu pa te poslala od kuće. To mi ni izdaleka ne izgleda kao da si je ti zapravo izludjela.« Ona zaškilji. »Smjestio si mi.« »Ali, jesam li u pravu?« Neko je vrijeme razmišljala o tome što je rekao. »Da. Nemoj to ponoviti, molim te.« »Pošteno. Naučio sam to od Stevie, pa možeš okriviti nju.« Ona izbaci čeljust. »Mogla bih.« »Jesi li ljuta?« »Ne«, reče. »U pravu si. Duboko u sebi oduvijek sam to znala.« »Ali srce je druga priča.« Ona kimne. »Onda, priključio si se Stevienoj grupi nakon što je tvoja supruga umrla.« »Ne odmah. Malo sam isprva poludio, i koristio sam se svakom prilikom da sredim nitkove koji bi mi se našli na putu. Gotovo sam stradao zajedno sa svojim partnerom iz Narkotika. Tadašnji narednik rekao mi je da potražim pomoć ili da zatražim premještaj. Na kraju sam učinio oboje.« »I evo te ovdje«, zaključi ona. On se nasmiješi. »Evo me.« »Evo i mene«, reče Drew iza njih prije nego što ljutito položi Lucynu torbicu na J. D.-jev stol. »Testirao sam ureñaj za praćenje koji sam skrio.« On izvadi puder u prahu i otvori ga, otkrivši prijamnik veličine ključa na daljinsko upravljanje. »Ali stalno sam dobivao pogreške u očitanju i nisam znao zašto. Onda sam pronašao ovo.« On otvori njezinu torbicu i povuče podstavu. »Prerezana je. Bio je skriven unutra.« Na dlanu je držao prijamnik gotovo istovjetan onome u kozmetičkoj kutijici. J. D. skoči na noge. »Koji vrag?« Lucy je zurila u napravu bez imalo boje u licu. »Netko mi je ozvučio torbicu?«

»To nije ureñaj za prisluškivanje«, reče Drew. »To je ureñaj za praćenje.« »Netko me je promatrao?« prošapće ona. »Slušao me?« J. D. ispusti uzdah olakšanja kada Drew odmahne glavom. »Ne«, reče Drew. »Neke od ovih naprava imaju i mikrofon. Kao ova, na primjer, koju sam ja stavio. No ova nema. Ali on u svakom trenutku zna gdje si.« »Nije morao biti u tvojoj blizini da zna kamo se krećeš«, reče J.D. Ona kimne, razmišljajući. »Znao je da nisam bila kod Gwyn prošle noći kada je ostavio Janetino srce. Na čudan način zbog toga se osjećam bolje. Što ćemo onda s tim?« »Ostavimo ga«, reče Drew, što je iznenadi. »Taj čovjek mora misliti da je korak ispred nas«, reče J. D. »Možemo li mu preko toga ući u trag?« »Signale odašilje preko internetske stranice, što znači da postoje zaporke i lozinke za pristup. Tako da za to nema izgleda.« »Koliko je dugo ondje?« upita Lucy. »Na stranici proizvoñača kaže da baterija u mirovanju traje deset dana«, objasni Drew. »Aktivira se kretanjem, a ti si se kretala, dakle manje od deset dana.« »Prije deset dana bila sam u Los Angelesu i kupila sam ovu torbu«, reče Lucy. »Osim ako me nije pratio u Kaliforniju, to je učinio kada sam se vratila.« »Tko je imao pristup tvojoj torbi?« upita J. D. »Držim je u ladici stola u mrtvačnici i ne, ne zaključavam je kao što bih trebala. Kada sam u klubu, zaključana je u uredu. Ostavila sam je u tvojem autu kada smo išli kod Bennetta. Nakon prošle noći držala sam je u velikoj torbi koju sam posvuda nosila sa sobom. Nisam željela da mi je ponovo oduzmu kao dokaz s novog mjesta zločina.« J. D. odmah posumnja na dvije osobe, no znao je da se Lucy njegove sumnje neće nimalo svidjeti. Alan, medicinski tehničar koji je već o njezinu privatnom životu znao više od svih u mrtvačnici. I Thorne, njezin prijatelj. Za sada je odlučio šutjeti o tome.

»Vremena imamo sve manje«, reče J. D. »Možemo li je pregledati radi prikupljanja otisaka?« »Možemo«, reče Drew. »Ali ne očekuj da ćeš išta naći. Još nismo pronašli otisak koji možemo upotrijebiti.« Lucy raširi oči. »Nije mogao na osnovi ovoga poznavati moju svakodnevnicu. Prati me tek dva dana. Ili ima druge ureñaje ili me je osobno pratio.« »U pravu si«, reče Drew. »Ponovo ćemo ti pregledati auto i provjeriti sve druge torbice.« »U mojem su ormaru«, reče ona umorno. »Vaš je lokot i dalje na mojim vratima.« »Provjerit ću ti i novčanik i mobitel. Mogla bi imati softver za praćenje instaliran u mobitel a da za to uopće ne znaš.« »Kako je to moguće?« »Mogla si ga primiti u obliku poruke ili privitka koji je izgledao kao poveznica na fotografiju. Mogao je cijelo vrijeme biti uključen u pozadini bez tvojeg znanja. Tvoj telefon?« Ona mu ga preda. »To je jednostavno.. .odvratno.« »Možda, ali bolje da to obavimo, nego da zbog toga stradaš.« Drew se okrene da ode, ali Lucy ga povuče za rukav. »Čekaj, Drew. Jesi li rekao da ureñaj koji si mi stavio u torbicu ima mogućnost prisluškivanja? To mi se ne sviña.« J. D. odmah pomisli na noć u njezinu stanu koja je bila pred njima. Ni meni. »Ne prenosi zvuk stalno. Aktivira se pokretom. Mogu ga nazvati sa svojeg mobitela ako se nañeš u neprilici ili ako kreneš nekamo kamo nam nisi rekla da ideš. Mogu čuti što se dogaña.« Izraz užasa na njezinu licu bio bi smiješan da nije dobro pristajao toj prilici. J. D. je mislio isto što i ona. »To mi se nikako ne sviña«, reče ona. Drew slegne ramenima. »Ako te zgrabi, sigurno bi htjela da znamo da si u nevolji.« Ona panično pogleda J. D.-ja. »Ne sviña mi se ovo, J. D. Mogu podnijeti pomisao da me se prati i nadzire i da služim kao mamac, ali

ne sviña mi se pomisao da ljudi slušaju moje privatne razgovore. To izlaže opasnosti mene i svakoga koga znam.« »Znam«, reče. Nakon što je čuo priču o njezinu suñenju, shvaćao je njezine argumente. »To je samo dok ne budeš na sigurnom.« »Ne. Upotrijebi drugi ureñaj, Drew. Već sam se odrekla velikog dijela privatnosti.« J. D. je nježno primi za ramena. »Lucy, slušaj me. On im čupa srca. Muči ih. Pali im leña. Reže im grla.« Lucy je bljedila sa svakom njegovom rečenicom. »Znam.« »Ta osoba koju tražimo je čudovište. Ja ću se pobrinuti da nikada ne položi ruku na tebe, ali ako ti se približi, ne bi li radije da možeš s nama komunicirati?« Lucy skrene pogled. »Da.« Potom ispravi ramena pokretom koji mu je sada već bio vrlo poznat. »Mogu li ga nekako blokirati kada zaželim malo privatnosti?« »Da«, reče Drew. »Ali to te izlaže opasnosti da ti ne bude na pomoći kada ti bude potreban. J. D. je u pravu, Lucy. To je opasan čovjek. Vidjela si što može učiniti.« Ona teško proguta. »Tko će imati broj da nazove tu napravu?« »Ja«, reče Drew. »J. D. i Stevie. I Hyatt.« Ona iskrivi lice. »I Hyatt? Mora li i on?« zacvili ona. Drew se osmjehne kutom usana. »On je odobrio, tako da mora.« Lucy uzdahne. »U redu. Uopće mi se to ne sviña, ali učinit ću to da ga uhvatimo prije nego što ubije nekog drugog. Uključujući mene. U redu. Znači, ja sam za, iako nisam presretna zbog toga.« Drew kimne. »Dobro. Vratit ću ti torbicu kada završim.« Kada Drew ode, Lucy potone natrag u stolac. »Ne sviña mi se ovo, J. D.« »Koji dio?« upita. »To što te netko uhodio ili što ti je uništena privatnost?« »I jedno i drugo, ali zapravo nije ni važno. Jedino što je sada bitno jest da sve ovo zaustavimo. Što si radio kada sam ušla?« »Pokušavao sam ući u trag Bryanima nakon što su otišli iz Anderson Ferryja. Iz policijskog izvješća uzeo sam očev broj

socijalnog osiguranja i pronašao njegovu smrtovnicu. Umro je u Sjevernoj Karolini godinu dana nakon njezina ubojstva.« Lucy stolac privuče bliže da pogleda ekran. »Oh«, reče tužno. »Samoubojstvo.« »Prostrijelna rana u glavu. Pronašao sam i policijsko izvješće s mjesta samoubojstva, u kojem kaže da je tijelo otkrio njegov sin, Evan Bryan.« »Izgleda da Evan ima mnogo razloga da bude ljut. Gdje je sada?« »Ne mogu ga još pronaći, a već gledam u križ od umora.« No nastavio je s potragom jer je Evanova jedina sestra nosila narukvicu koja je Lucy donijela mnogo nevolja. Taj je dječak bio poveznica, ako ne i osoba koju su tražili. I sve dok ga ne pronañu, Lucy će živjeti na nišanu. »I ja isto«, reče ona. »Craig je pronašao izvješća s autopsije Ileanne i Rickyja Joynera. Poslao mi ih je elektroničkom poštom, ali od umora ne mogu više pročitati sitna slova na mobitelu. Postoji li ovdje neko računalo na kojem bih mogla provjeriti poštu?« »Možeš na mojem«, reče. Prolazio je pravo mučenje kada se očešala o njega, nagnuvši se bliže da upiše svoje korisničko ime i zaporku. »Lucy?« promrmlja on. Koža na ruci joj se naježi. »Hm?« »Smijem li još ostati?« Ona se okrene da ga pogleda. Usta su joj bila na pedalj od njegovih. »Da.« »Onda se požurimo da stignemo nešto pojesti i odspavati nekoliko sati.« Njezina se usta polako iskrive u osmijeh, a on se jedva suzdržavao da je ne poljubi. Ali kao što je Stevie rekla, Hyatt ga je držao na oku, a nije bio nimalo sretan što se J. D. dvaput usprotivio njegovoj zamisli da Lucy posluži kao mamac. Suzdržat će se, za sada. No nadao se da je Hyatt ipak toliko pristojan da ne sluša ondje gdje ne treba, jer poslije...

»Hrana i san zvuče dobro.« Ona se okrene natrag prema ekranu i pozornost joj se odmah usmjeri na slučaj. »Ileanna, dušo, što se tebi dogodilo?« prošapće. Izvješće je bilo jezivo. Fotografije tijela bile su gole i surove, što su oboje vidjeli već toliko puta. »Teško je pretučena.« »Šakama, vjerojatno. Patolog je zaključio da je uzrok smrti bila jedna od rana na glavi. Takoñer je brutalno silovana. Ovdje su podljevi i razderotine. Ovo je bio silovit napad.« Ona uveća fotografiju. »Pogledaj. Ovaj podljev na vratu.« »Gdje je možda otrgnuta ogrlica«, reče on. »Točno. Ali nema sličnog podljeva na zapešću. Kada sam pronašla narukvicu u Buckovoj sobi, nije bila potrgana. To se nije dogodilo sve dok je Sonny nije ukrao od mene.« »Znači, narukvica je skinuta. Ali tko ju je skinuo?« Ona se zamišljeno ugrize za usnu. »Imaš li narukvicu?« »Da.« On iz džepa izvadi vrećicu za dokaze. »Stevie mi ju je dala.« Ona pogleda narukvicu kroz plastiku. »Bi li ti mogao otvoriti ovu kopču?« »Ne lako. Zaista je mala, a i nisam vičan tome.« »U tome ne bi bio spretan ni dječak Buckovih godina. Je li Ileanna imala torbicu?« J. D. pretraži kutiju i pronañe amaterske snimke sa zabave. »Da.« Pokaže joj fotografiju. »Ali prema policijskom izvješću, uz tijelo nije pronañena torbica. Iz početka su to nazivali pljačkom.« »Sve dok nisu otkrili samoubojicu — Rickyja Joynera. Imamo li policijsko izvješće o njegovoj smrti?« »Zatražio sam da se njegovo izvješće faksira iz državne policije. Čekaj«, reče potom. Srećom, državna je policija bila mnogo brža od Gladys Strough i izvješće je već čekalo na ureñaju. On ga pročita dok se vraćao Lucy. »S njegovim tijelom nije pronañena i torbica.« Ona je zurila u fotografiju s Ileannine autopsije. »Moja je majka vidjela ove ozljede. Ona je liječila prehlañene bebe i dječake koji bi pali sa stabla. Ja viñam ovo često... Ne postane lakše, ali šok ipak s

vremenom popusti. Ona je vjerojatno bila izvan sebe. A onda je odmah potom izgubila Bucka.« On joj utješno protrlja leña i ne reče ništa, pustivši je da priča. »Pretpostavljam da nikada nisam shvatila koliko sam zapravo željela da stvari budu drugačije, sve dok danas nisam stala na onaj dok. Stalno sam mislila, možda će me zagrliti. Možda će dopustiti majci da razgovara sa mnom. Možda će sve biti dobro i možda postoji prokleto dobar razlog zašto je moj brat u svojoj sobi imao narukvicu mrtve djevojke.« Lucy ostavi slike pa prijeñe na izvješće. »Patolog je uzeo uzorak sjemena.« Završila je s pričom o svojem životu, ali i to je bilo mnogo više nego što bi mu prije otkrila bez njegova propitkivanja. »U Ileanninu policijskom izvješću ne spominje se DNK test«, reče on. »Nisu ga ni napravili. Vjerojatno zato što nitko nije optužen. Onda je za takav test trebalo nekoliko tjedana, kada ih se uopće i radilo. Ali odredili su krvnu grupu.« Lucy se naglo prebaci na izvješće o Rickyju Joyneru. »Koja se poklapa sa samoubojičinom. Ne i Buckovom.« Pomišljala je da je Buck silovao Ileannu. Što je i J. D.-ju palo na pamet više puta. »Što nije zaključno« reče on. »Nije. Ali dodaj tome da podljevi na Joynerovim člancima na prstima odgovaraju ozljedama na Ileanninu licu i tijelu i sada već imaš čvršću osnovu. Osim toga, u priču je upleten bijes koji pridonosi motivu. Prekinula je s Joynerom da na maturalnu ode s Buckom.« On pročita nastavak izvješća. »Joyner je imao ogrebotine na licu i prstima.« »A ona je imala zguljenu kožu pod noktima.« »Čini se kao čisti pogodak«, zamislio se on. »Ali zašto zvuči tako pogrešno?« Ona otvori fotografiju s Joynerove autopsije i J. D. teško proguta. Fotografije su takoñer bile grozne. Joyner se ustrijelio u grlo i od lica mu nije ostalo mnogo. Ali Lucy nije ustuknula. Samo je zurila u ekran savršenom usredotočenošću koja je njemu bila tako fascinantna.

»Zato što jest«, reče ona. »Pogledaj mu lice.« J. D. napravi grimasu. »Kako? Ništa nije ostalo.« Ona odmahne glavom i uveća dio koji je prikazivao desnu stranu čeljusti. »To je modrica.« »Ustrijelio se u lice, Lucy«, reče J. D. »Sav je u podljevima.« »Ovo nije od pištolja. Udaren je u lice, jako. Prije smrti.« Ona brzo otvori fotografiju žrtvinih ruku. »Ovo su rane nastale u samoobrani, a ova je«, ona otvori snimku torza na kojem je bila tamna modrica na prsnom košu, »udarac čizme.« J. D. se namršti. Bila je u pravu. Njegovu je pozornost odmah privuklo to što žrtva nije imala lice, pa su mu ostale ozljede promakle. »Zašto patolog to nije primijetio prije dvadeset jedne godine?« »Mnogo je razloga. U policiji su rekli da je to učinio Joyner. Žrtva i ubojica bili su mrtvi i slučajevi su bili zatvoreni. Možda je imao mnogo drugih slučajeva, pa je otišao prečacem.« »Ali ubio se?« »Možda. Ali prije toga je sudjelovao u grdnoj tučnjavi.« Ona otvori sljedeću fotografiju i ušuti. »Ili ne. Barem dok nije umro.« Ona uveća snimku. »Vidiš li ovaj podljev na leñima? Nastao je poslije smrti. Takoñer izgleda kao udarac čizme.« Zaista, pomisli on zlovoljno. »Netko ga je ubio ili ga je istu- kao odmah nakon što je umro.« J. D. prelista policijsko izvješće i odmah mu postane jasno da je u pravu. »Na ruci je imao tragove baruta. Na ruci u kojoj je još bio pištolj. Da se sam ustrijelio, pištolj mu vjerojatno ne bi bio u ruci. To je inscenirano.« »Serijski broj pištolja?« upita on. »U arhivi je. Možda bismo ga danas mogli pronaći, ako ga državna policija još ima.« Lucyn se želudac glasno javi. »Možeš li ispisati ova izvješća? I možda pronaći neku pratnju da ode sa mnom po večeru? Mogu i tebi nešto donijeti. U kantini je ostala samo pržena hrana, pogubna za zdravlje.« On pritisne naredbu za ispis, a potom ustane. »Idem s tobom.«

»U redu. Potom moram do mrtvačnice provjeriti neke krvne pretrage koje sam radila na Russu.« Ipak se ne pomakne. Pogled joj se vrati na snimke s Joynerove autopsije. »Što je?« »Upravo sam se sjetila kako se moja majka ljutila na Bucka zato što joj je cipelama uništavao podove.« On odmah shvati. »Nosio je čizme?« Lucy zabrinuto kimne. »One sa zašiljenim vrhom, svugdje osim na igralište.« »Sigurno nije bio jedini koji je nosio takve čizme, Lucy.« »Da, ali je jedini koji je skrivao narukvicu mrtve djevojke ispod bejzbolskih kartica.« J. D. je potapša po ruci. »Hajde, predahnimo, idemo na večeru. O tome ćemo se brinuti poslije.« Ona zatvori dosje i odjavi se. »U redu.«

DVADESET JEDAN

Utorak, 4. svibnja, 19:30 Clay je bio tako prokleto umoran. Nickini su roditelji bili uplakani kada je otišao po njih. Plakali su dok ih je vozio u hotel. Bio je siguran da i sada plaču. I on je djelomice želio da može plakati. Ali kada bi jednom počeo, ne bi mogao stati. Otvori vrata stana i ustukne. Alyssa je stajala u dnevnom boravku s pištoljem u ruci. Spusti pištolj kada shvati da je to on, a ramena joj se opuste. »Što se dogaña?« upita Clay. Glas mu je bio jednoličan od silnog umora. »Neprestano sam čula neke šumove. Stalno sam mislila da je Evan negdje blizu. Oprosti. Bojala sam se.« »Ne krivim te.« Ona vrati pištolj u njegovu komodu s ladicama, već ispunjenim Nickinim dosjeima. »Zašto su ti dosjei u mojoj komodi?« »Zato što su June posjetili inspektori koji su se raspitivali o meni.« Clay poželi zarežati. June je bila Alyssina cimerica i nije baš bila najbistrija. »Što im je rekla?« Sumnjičavo zaškilji prema njoj. »Što im je mogla reći?« »Samo to da sam ovdje. Nazvala sam je da je obavijestim da sam dobro i da se ne brine. I rekla sam joj da zaključa vrata. Za slučaj da se Evan odluči riješiti svih koji su ga poznavali.« Njegovog bijesa nestade. Bila je u pravu. Sve dok je Evan bio na slobodi, postojala je opasnost. »Što je još June rekla?« »Policajac joj je isto rekao da zaključa vrata. Zato što su se sinoć dogodila još tri ubojstva. Dvjema žrtvama prerezana su grla.« Ona pogleda Claya očiju punih straha. »Kao i Nicki.« Clay razjapi usta. »Molim? Tko su?«

»Gledala sam vijesti. Jedna je nalikovala na ženu koju si vidio s Evanom na snimci nadzorne kamere iz hotela.« On teško proguta, dok mu se želudac grčio. »Tko je bio druga žrtva?« »Mladić koji razvozi automobile u klubu u središtu grada gdje je pronañeno tijelo druge ubijene žene. Ostavljena je u jednom od automobila ispred kluba Sheidalin. I ona je ubijena. Na vijestima nisu rekli točno kako. Što ćemo učiniti?« Clay sklopi oči. »Ne znam.« »Pa, moraš brzo odlučiti, jer je ona policajka Mazzetti vjerojatno već na putu ovamo.« Izvana se začuje kako su se zalupila vrata automobila. »To je vjerojatno ona.« »Idi u moju sobu«, reče Clay. »Ne izlazi.« Alyssa ga taj put napokon posluša. Ubrzo se na vratima začuje kucanje. »Policija Baltimorea«, reče ženski glas. »Inspektorica Mazzetti, iz Odjela za umorstva. Smijem li ući?« Clay otvori vrata i iznenadi se. Stas inspektorice nije odgovarao njezinu glasu. Zvučala je kao krupna žena, no zapravo je bila sitna, s tamnim očima koje su ga rezale poput rendgena. »Kako vam mogu pomoći, inspektorice?« »Došla sam porazgovarati o Nicki Fields. Policija iz Laurela predala nam je slučaj.« Zbog drugih ubojstava. Evan Reardon ubio je barem još dvoje, možda troje. Potreba da učini ispravnu stvar i da joj kaže ono što zna borila se s potrebom da učini ispravnu stvar i svjedoči Reardonovu posljednjem udahu. »Imate li kakve tragove?« »Da«, reče Mazzetti. »Imate li vi?« »Ne«, promrmlja on. »Da barem imam. Dao bih vam ih.« Što je bila istina. Da ima Evana, odmah bi im ga predao. Evan bi bio mrtav, ali bi Mazzetti dobila čovjeka kojega je tražila. »Gdje je gospoñica Moore?« upita ona. »Nije ovdje«, reče Clay. »Njezina sustanarka kaže da jest.« Mazzetti podigne tamnu obrvu. »Njezin je automobil parkiran ispred. Provjerila sam tablice.

Policija iz Laurela pronašla je vrlo malo dosjea u uredu i stanu gospoñe Field, gospodine Maynard. Jesu li ovdje?« »Zašto bi bili ovdje?« upita Clay, a Stevie mu uputi osmijeh oštar poput žileta. »Na pamet mi padaju brojni razlozi, ali ni jedan nije dobar. Što ste vi i gospoñica Moore tražili u dosjeima vaše partnerice?« »Moja tajnica nije...« »Clay? Dušo?« Vrata spavaće sobe se otvore i Alyssa uñe u Clayevoj majici, dugih, golih nogu. Istegnula je ruke iznad glave i zijevnula. »Čula sam gla...« Naglo stane, a oči joj se iskolače kada ugleda inspektoricu. Korakne unazad, dok se Clay trudio prikriti zaprepaštenje i bijes. »Onda, ipak jest ovdje«, reče Stevie. »Vas dvoje ste...« Ona ušuti. Alyssa pogladi ovratnik Clayeve košulje. »Da. Iako to nisu vaša posla.« Što je bilo istina. Ipak, Stevie pogleda Claya s velikim razočaranjem. Osjećao se prljavo i poželio se obraniti. »Malo ste premladi, gospoñice Moore«, reče Mazzetti. Alyssa podigne bradu. »Imam osamnaest godina.« Stevien je smiješak bio rezak. »Tako piše na vašoj vozačkoj. U redu, ovako ćemo. Mogla bih vas oboje odvući na ispitivanja. Možda biste se slomili, a možda i ne. Ne vjerujem ničemu što ste mi rekli, gospodine Maynard. Dosjei vaše partnerice negdje su završili. Mogla bih pretražiti ovu sobu i ne naći ih, tako da se ne brinite, neću ni pokušavati.« »Ionako bi vam prvo trebao nalog«, hladno će Alyssa. »To svakako. Ne znam što skrivate, ali u mrtvačnici imam gomilu tijela, a moje je strpljenje pri kraju. Još jedanput.« Ona pogleda Claya ravno u oči. »Što znate?« »Da je moja prijateljica mrtva«, reče Clay umorno. »I da želim da plati onaj tko ju je rasporio i ostavio da istrune. Ali ja inače ne uzimam zakon u svoje ruke.« Barem mu to do jutros nije bila namjera. Ali sada jest. Nakon što je vidio Nickino unakaženo tijelo, svakako jest.

»Nadam se da ne. Zato što ometate istragu, a već je i to prijestup. Ne bih voljela tome pridodati i uzimanje zakona u svoje ruke.« Nije rekla više ništa, ali oboma im je sve bilo jasno. »Moram otići po Nickine roditelje u hotel i odvesti ih na identifikaciju tijela«, reče on tiho. »Zato, ako ste završili, možete ići.« »U redu. Za sada, molim samo primite moju sućut zbog smrti vaše suradnice.« »Ona je bila moja prijateljica«, reče Clay oštro, možda više nego što je namjeravao. »U tom slučaju, žao mi je zbog vašeg gubitka«, promrmlja Mazzetti. Položi svoju posjetnicu na kraj stola. »Ako se sjetite bilo čega što biste mi željeli reći, bit će vam lakše nego da to sama moram iskopati. Želim tog ubojicu iza rešetaka. Jako.« Ona se okrene prema vratima, ali tada se predomisli i okrene. »Znači li vam što ime Ileanna Bryan?« »Ne«, odgovori on iskreno. »Bi li trebalo?« Ona mu ovaj put povjerava. »Vjerojatno. Sama ću izaći.« Clay zatvori vrata za njom, a onda se okrene Alyssi dok mu je bijes izbijao na površinu. »Što je dovraga ovo?« On pokaže na majicu koju je nosila. »Isuse, Marijo i Josipe.« Alyssa se baci na stolac. »Ti bi trebao uvježbavati mene, za ime Boga. Ona je znala da imamo dosjee. Znala je da sam ovdje. Zašto bi inače bila ovdje? Ili joj želiš na srebrnom tanjuru ponuditi razlog da nabavi nalog za pretres?« Bila je u pravu. »U redu. Ostani ovdje dok se ne vratim iz mrtvačnice.« »Ne dolazi u obzir. Evan je negdje na slobodi. Ostajem uz tebe.« Utorak, 4. svibnja, 20:40 Evan iskrene invalidska kolica tako da se Ron Trask izvrne na betonski pod njegove tvornice uz tupi udarac, s nogama i dalje vezanima lisičinama za kolica. Lice bivšeg šerifa podnijelo je teško prebijanje. Betonski pod zaslužan je samo za manji dio podljeva. Za ostatak sam zaslužan ja.

Gospoña Trask već je ležala na tlu, skvrčena u položaju fetusa, ponajviše zato što ju je tako ostavio kada ju je doveo s broda. Ponovo je vezao starog šerifa, ne vjerujući mu sve dok ga je ovaj mogao gurnuti. Čučnuo je pokraj Traska i nasmiješio se. »To je krasan brodić, šerife. Mogao bih ga dodati svojoj floti.« Trask ga je nijemo gledao, a potom krajičkom oka pogleda suprugu. Mumljanje koje je dopiralo kroz vrpcu na ustima zvučalo je zabrinuto. Evan podigne vrpcu toliko da može progovoriti, spreman da je odmah zalijepi ako bi zavrištao. »Je li dobro?« hrapavo progovori Trask. »Nije mrtva«, reče Evan. »Trebaju joj njezini lijekovi.« »Trebat će joj samo mrtvozornik. O, čekajte. Vi imate jednu takvu u obitelji. Siguran sam da ste ponosni na kćer koja je krenula vašim stopama. Putem je poprimila taj stav pogledajte mene, ja sam jako važna<, ali mora se priznati da je učila od majstora.« »Ona nema ništa sa mnom«, reče Trask bijesno. »Ja sam je se davno odrekao.« »Onda će ponovo obiteljsko okupljanje biti jako zabavno. Sjedite mirno. Vratit ću se poslije. Sada ću se poigrati s Ryanom i Sonnyjem. Ali ne brinite se. Uskoro će doći i red na vas.« Utorak, 4. svibnja, 20:45 Vrećica puna keksa sklizne preko J. D.-jeva stola i on podigne pogled s ekrana u koji je predugo zurio. Stevie je sjedila za svojim stolom. »Keksi za mene?« upita. »Cordelia ih je napravila da ti zahvali za medaljon. Svratila sam nakratko kući da joj zaželim laku noć, a ona ih je s mojom sestrom upravo vadila iz pećnice. Ne brini, Izzy se uvijek pobrine da dobro opere ruke. Onda, gdje je Lucy?« upita ona. »U mrtvačnici. Roditelji one privatne istražiteljice došli su identificirati tijelo dok smo bili na večeri.« »Mislila sam da te identifikacije rade samo po danu.« »Inače da, ali zvao je dežurni tehničar i rekao da su se pojavili roditelji i da su vrlo uznemireni, pa je Lucy otišla onamo. I mi bismo

morali otići s njima porazgovarati, ali mislio sam da bismo trebali ići zajedno. Lucy je rekla da će nazvati kada budu spremni za nas.« »Ondje je sama?« »Ma, ne. Hyatt je zadužio Phila Skinnera da se večeras ne odvaja od nje.« Ona ga značajno pogleda preko stola. »Dok ti ne preuzmeš dužnost tjelohranitelja?« J. D. slegne ramenima i skrene temu. »Dobivamo dojave od ljudi koji tvrde da su vidjeli onu prostitutku, Sue Ellen Lamont. Hyatt je rasporedio ljude da provjeravaju dojave, ali većina ih dolazi od uobičajenih čudaka. Što si ti otkrila o inspektorskoj agenciji?« »Da privatni istražitelj i njegova asistentica lažu, a ne znam zašto. Pravili su se da su ljubavnici. Ona je bila u njegovoj majici, sva zgužvana i naizgled pospana.« »Ali?« »Ali on je nije gledao onako kako muškarac gleda ženu s kojom je upravo spavao.« J. D.-jev pogled odluta, a potom se vrati na Stevie. »Kako?« »Onako kako si ti gledao Lucy prošle noći i većinu današnjeg dana.« Ona podigne nogu na stol i počeše se po koljenu. »Nešto je s tim partnerom. Bio je tužan.« »Njegova je partnerica ubijena. Ima na to pravo.« »Činio se sasvim shrvan njezinom smrću, ali bilo je tu još nečeg. Krivnje, možda. Ne znam. Rekla sam im ime Ileanne Bryan prije nego što sam otišla.« On začuñeno podigne obrve. »Zašto?« »Zato što oni nisu ubili Nicki Fields. Sigurna sam u to, ali sam isto tako sigurna da znaju tko jest. No Heannino im ime nije ništa značilo. Mislila sam da im dam ovu noć da otkriju neke zagonetke umjesto nas, a onda ih možemo pratiti. Ne bi me čudilo da sutra krenu za Anderson Ferry.« »Znam kako bismo ih mogli pratiti«, reče on pa ispriča sve o ureñaju za praćenje koji su pronašli u Lucynoj torbi. Stevie je iskolačila oči dok ga je slušala. »Drew je upravo nazvao i rekao da je

pronašao još tri ureñaja, a svi su bili skriveni u podstave njezinih torbica.« »Prokleti gad«, reče Stevie. »Sada se moram zapitati ne prati li sve nas.« »Drew će nam provjeriti vozila. Već je provjerio moju torbu za spise, a provjerit će i tvoju, kao i tvoju torbicu. I naše telefone.« Potom joj ispriča za nalaze autopsije i Lucyne zaključke o navodnom samoubojstvu Rickyja Joynera. »Ona misli da je Buck ubio Rickyja«, reče Stevie i J. D. kimne. »Mislim da je to vrlo vjerojatno. Zdravo razmišlja. Ta teorija razjašnjava nekoliko pitanja, ali postavlja cijelo brdo drugih.« »Jedno od njih je, zašto sad?« reče Stevie. »Ileanna je ubijena prije dvadeset jedne godine, pa zašto onda sada početi sa svim tim ubijanjima?« »Malcom Edwards je bio prvi stradali. Ubojstva su počela prije dva mjeseca. Što god se dogodilo što je pokrenulo sve ovo, dogodilo se tada.« »Ja polažem mnoge karte na Heannina mlañeg brata, ali zbog mogućnosti da je Ricky Joyner ubijen moramo tražiti nekoga tko bi želio osvetiti i njegovu smrt. Kako napredujemo s obitelji Bryan?« »Ušao sam u trag ocu. Ubio se hicem iz pištolja godinu dana nakon Ileannine smrti. Pronašao ga je mlañi sin Evan. Kako ispada, on i majka kao da su nakon toga nestali s lica Zemlje. Kada upišem >Evan Bryan<, dobijem više od dvadeset poveznica diljem zemlje, ali nitko ne odgovara po godinama, a šest njih su žene.« »Što znači da je promijenio ime. Ili je možda to učinila njegova majka.« »Da. U sustavu sam tražio ime Yvette Bryan. Ali nisam došao ni do kakvih rezultata.« Stevie nakratko razmisli. »Što je s njezinim djevojačkim prezimenom?« »Bila je udovica, a ne rastavljena.« »Možda ga je mislila ostaviti prije samoubojstva. Šesnaest posto brakova raspadne se nakon gubitka djeteta. Nasilni gubitak jako optereti odnose u obitelji.«

»Djevojačko prezime joj je Smith.« Stevie progunña. »Čak i ako se zove Yvette, bit će je nemoguće pronaći.« »A ja dvije noći spavam manje od šest sati. Nekoć sam nespavanje bolje podnosio. Sada ne mogu uopće razmišljati.« »I ja. Umorila sam se gledajući Lucy kako se vuče kroz vlastitu prošlost. Jadnica.« »Izdržat će«, reče J. D. »No, došlo mi je prebiti onog njezina oca.« »Drago mi je da si se suzdržao, jer nisam sigurna da bih te zaustavila. Lennie Berman je bio pod dojmom, moram ti reći.« »Kakvim dojmom? Da nisam ubio Traska?« »Tako nekako. Čak je i on to htio. Dugo smo pričali na putu natrag. Lennie misli da okidač koji je pokrenuo ubojicu mora biti nešto specifično. Da nije vjerojatno da se radi o postupnom nakupljanju bijesa koji je jednoga dana samo prokuljao. Njegov je bijes bio više poput lonca pod pritiskom, a onda ga je nešto potaknulo da eksplodira. To je u nekoj vezi s nakitom, sa srcima.« »Znači, vratili smo se na to da moramo pronaći Evana«, reče J. D. »Pronañemo li majku, ona bi nas mogla uputiti na sina, pa makar pozivom kojim bi ga upozorila nakon što bismo se suočili s njom. Evan je mogao promijeniti svoje ime, ali njegova će majka vjerojatno znati gdje je.« Moja zna. Na nesreću. »Predlažem da nam potraga za Yvette bude prioritet.« »U pravu si«, složi se ona. »Koliko ih može biti?« »Vodeći se prema godini roñenja...« J. D. se namršti pred računalom. »Ileanna bi sada imala trideset osam godina, tako da Yvette može imati izmeñu pedeset pet i sedamdeset pet. Dobivam više od petsto rezultata s imenom Yvette Smith. Treba nam njezin datum roñenja i broj socijalnog. Nazvat ću arhiv da provjere.« Stevie protrlja šiju. »Ryan Agar je u njegovim rukama već gotovo cijeli dan.« »Mislim da je dosad već mrtav«, reče J. D. Stevie uzdahne. »Trebalo bi mi biti više žao. Ali ta budala nas je trebala poslušati, reći nam što se dogaña i dopustiti nam da ga

zaštitimo. Njegovoj su majci iščupali srce, za ime Boga. Trebao nam je reći. Sada bi bio na sigurnom.« »Slažem se, ali nije. Ali mislim da bi nas ovo moglo natjerati na akciju. Ta osoba prati Lucy, tako da zna da smo se vratili u grad. Ako pretpostavimo da je Ryan mrtav, moramo pretpostaviti da će ga njegov ubojica ostaviti ondje gdje ga Lucy može pronaći.« Stevie sjedne uspravnije. »Zvuči logično. Nastavi.« »Već je iskoristio njezin stan i njezin klub. Ostavio je srca u njezinu autu, na poslu i u stanu najbolje prijateljice. Koje je sljedeće mjesto?« »Thorneov stan?« »Možda. Jučer je prespavala kod Mulhauserovih. Možda kod njih. Moramo bolje upoznati njezin raspored. Restorane, trgovine. Sva mjesta u koja često zalazi.« »Kada se osjeća sigurnom«, doda tiho Stevie. Sigurnom. On se sjeti nečega što ga razljuti. »Ovisno o tome koliko zna o njezinoj prošlosti, imam ideju gdje bi to moglo biti.« Pogleda na sat. »Hyatt želi izvješće do jedanaest navečer, ali mislim da ga moramo nazvati odmah.« Utorak, 4. svibnja, 20:45 Lucy položi vrećastu torbu na svoj radni stol, a potom uzme novčanik i zaključa ga u ladicu, prvi put u dugo vremena. Prati me. Zna gdje sam. Upravo sada. Telefon na stolu resko zazvoni i ona poskoči. Opusti se. Nisi sama. Inspektor Skinner bio je na dužnosti čuvara i sada je stajao ispred vrata njezina ureda. »Doktorica Trask.« »Ja sam«, bijesno se javi Gwyn, zvučeći kao da je plakala. »Zvala sam te na mobitel, a ti se ne javljaš. Zvala sam te na svaki broj koji znam. K vragu, nemoj mi to raditi.« »Oprosti.« Lucy potone u stolac, osjećajući se grozno. »Moj je telefon sada kod policije.« »Zašto?« upita Gwyn.

»Zato...« Oklijevala je kratko, a potom nastavi tiše. »Zato što provjeravaju da u nj nije ugrañen ureñaj za praćenje. Ta ga je osoba ubacila u moju torbicu, Gwyn.« »Dobri Bože. Lucy, ti bi morala u sigurnu kuću. Zašto te taj Fitzpatrick ne smjesti negdje na sigurno.« »Imam tjelohranitelja. A J. D. će poslije biti sa mnom. Na sigurnom sam. Samo sam preplašena.« Gwyn drhtavo izdahne. »Ovo je noćna mora, Lucy.« »Znam. Vjeruj mi, znam.« »Zašto si ondje, u mrtvačnici?« »Doputovala je obitelj preminule, došli su identificirati tijelo.« »Neka to netko drugi obavi«, kruto će Gwyn. Lucy bi se rado mijenjala s nekim drugim. »Za ovu žrtvu nema drugoga. Ne smijem više reći.« »Ubio je još nekoga«, reče Gwyn tupo. »Kao Kevina.« »Da«, šapne Lucy. »Lucy.« Ruby zaviri u Lucyn ured. »O, oprosti.« »U redu je, Ruby. Uskoro sam gotova. Moram ići, Gwyn.« »Nazovi me«, reče Gwyn. »Kada doñeš kući. Obećaj mi.« »Obećavam.« Lucy zaklopi slušalicu i okrene se k Ruby. »Obitelj je stigla?« »Da. Uporno su zahtijevali razgovor s patologom koji je obavio autopsiju, ali Mulhauser spava. Već sam došla u napast da odem do njega i probudim ga, ali i ja sam večeras na dužnosti.« »Neka se odmori. Ja sam ovdje i pročitala sam izvješće. Zašto si i ti na dužnosti?« »Alan je dao otkaz.« Lucy iznenañeno otvori usta. »Molim?« »Odustao je i dao otkaz. Nazvao je sat vremena prije svoje smjene. Rekao je da ne želi više raditi s mrtvim ljudima. Iskreno, ja mislim da se njegov mali pimpek veselio kada bi bio u tvojoj blizini, onda kada si još mislila da ne zna ništa o tvojoj opakoj crnoj kožnatoj haljini. U klubu je nastao pravi fijasko kada se sve doznalo. Više nije imalo smisla za to podnositi toliko mrtvih.«

»Možda si u pravu«, reče Lucy, s olakšanjem, ali i jezom. »Gdje su roditelji?« »U čekaonici.« »Neka na torzu bude dvostruki prekrivač.« Da prekrije rane na trbuhu. »Neka bude pokrivena skroz do grla, a onda stavi još jednu plahtu preko.« »Već učinjeno«, reče Ruby. »Izgleda najbolje što može.« »Dobro. U izvješću stoji da ima tetovažu na lijevom gležnju. Najprije im to pokaži, a onda čekaj moj signal. Možda ćemo moći izbjeći pokazivanje lica.« »Sumnjam«, reče Ruby sumorno. »Uvijek moraju vidjeti lice.« Lucy je znala da je to obiteljima neka vrsta završetka. No iznimno bolnog. I za mene i Ruby. »Onda odvezi preminulu u sobu za identifikaciju. Ja ću razgovarati s roditeljima.« »Hvala ti, Luce. Ispred tebe je bilo još dvoje liječnika koji su trebali dežurati i žao mi je što sam tebe morala dovući. Ali ti jedina znaš sve činjenice o slučaju.« »Bila sam u blizini, tako da je to u redu.« Ona se okrene prema inspektoru Skinneru, koji je čekao u hodniku. Činilo se kao da se priprema za ono što slijedi. »Jeste li dobro?« On kimne. »Već sam ih prije radio. Mislim na identifikacije. Nikada ih nisam podnosio.« »Ni ja«, složi se ona tužno, a onda krene prema prednjem ulazu gdje je čekalo četvero ljudi. Stariji je muškarac uznemireno hodao amo-tamo, starija žena je sjedila, blijeda i tupa od šoka. Pokraj žene sjedio je visok, tamnokos muškarac od četrdesetak godina. Nekoliko sjedala dalje sjedila je mlada djevojka koja je izgledala više preplašeno nego ucviljeno. Čovjek s recepcije otišao je već kući, pa je za prijamnim pultom sjedio zaštitar. »Doktorice Trask, ovo su roditelji Nicki Fields, gospodin i gospoña Fields.« Stariji muškarac naglo stane i okrene se pa je prodorno pogleda. Na takvu je reakciju već bila navikla. Žena podigne pogled, sasvim omamljena i očiju ispunjenih boli.

»Gospodine i gospoño Fields?« reče Lucy meko. »Ja sam doktorica Trask. Molim vas, poñite za mnom.« Gospoña Fields nesigurno ustane i tamnokosi muškarac ustane da je pridrži ispod ruke. »Može li i on s nama?« upita gospoña Fields. »Naravno.« Lucy je već iz iskustva znala da obitelji koje imaju potporu bolje podnose često neizdrživo mučan postupak identifikacije. Zastane kod pulta i napiše J. D.-jev broj telefona na papirić. »Možete li nazvati inspektora Fitzpatricka?« upita čuvara. »Recite mu da smo spremni za njega i inspektoricu Mazzetti čim mogu doći.« Potom se okrene prema mlañem muškarcu i djevojci. »Vi ste?« Govorio je muškarac. »Ja sam Clay Maynard. Ja sam obiteljski prijatelj. Ovo je moja asistentica. Smije li ona ostati ovdje?« »Naravno.« »Je li to inspektor koji radi na slučaju?« Maynard pokaže na Skinnera. »Ne, gospodine. Ovo je inspektor Skinner. Večeras prolazi neku vježbu«, objasni ona. Povela ih je na mjesto predviñeno za obitelj u sobi za identifikaciju, gdje je preko velikog prozora bio prevučen zastor. Skinner je stajao pokraj vrata, dok je ona s roditeljima i Maynardom stajala kod prozora. »Jako mi je žao što vas moramo moliti za ovo«, počne Lucy i gospoña Fields brižne u plač. Lucy je inače uvijek bilo vrlo neugodno s obiteljima i rijetko ih je dodirivala jer su joj ruke uvijek bile jako hladne. Ali dodir J. D.-jevih ruku pružio joj je neizmjernu utjehu posljednjih nekoliko dana. A ova je majka izgubila svoje dijete. Lucy se odmah sjeti svoje majke. Njezina je majka bila liječnica. Ona je tješila. Lucy se pitala tko je tješio nju kada je Buck poginuo. Dok je uzimala ruke gospoñe Fields u svoje, zapita se zašto joj to nikada prije nije palo na pamet. »Vaša kći neće nalikovati na sebe. Tako mi je žao. Postoje li neki posebni ožiljci ili obilježja kojih se možete sjetiti?« »Imala je tetovažu«, hrapavo reče gospodin Fields. »Na gležnju. Lijevom gležnju. Ružu.«

»U redu.« I dalje držeći gospoñu Fields za ruku, ona pritisne tipku za internu komunikaciju. »Spremni smo, gospoñice Gomez.« Potom pritisne tipku da se rastvori zastor. Gospoña Fields stezala joj je ruku toliko da je mislila da će joj smrviti kosti. Na prvi pogled na svoju kćer, gospoda Fields brižne u plač. Kada im Ruby pokaže tetovažu, gospodin Fields naglo i glasno uvuče zrak. »Da. To je njezina tetovaža.« Stisne čeljust. »Pokažite mi njezino lice.« Ruby povuče gornju plahtu. Gospoña Fields ispusti Lucynu ruku i baci se u suprugovo naručje. Njezini jecaji ispunili su prostoriju. Lucy ponovo pritisne tipku za razgovor. »To je sve. Hvala.« Potom zatvori zastor. Maynard je utučeno pogleda. »Je li moguće da razgovor s inspektorima obave sutra? Mislim da sada za to nisu u stanju.« »Naravno.« Ona ih povede prema izlazu i starijem gospodinu pruži svoju posjetnicu. »Uskoro će tijelo vaše kćeri biti otpušteno. Moramo znati kakve su važe želje. Ako ste stupili u kontakt s mjesnom mrtvačnicom, molim, dajte im moje ime. I molim vas, zovite me ako poslije budete imali kakvih pitanja.« Gospodin Fields nesigurno kimne. Lice mu je bilo sivo. »Hvala.« Ona položi ruku na njegov rukav. »Trebate li liječnika, gospodine Fields?« »U redu sam.« Držeći svoju suprugu, ode, a za njim su slijedili Maynard i mlada asistentica. Lucy je znala da Nickini roditelji nisu dobro. Znala je da će proći još mnogo vremena prije nego što budu dobro. Bilo tko od nas. Ispravivši ramena, krene natrag u ured. Utorak, 4. svibnja, 21:40 Ovo je bio dvojac kojem se nije nadao, no u kojem je uživao svim svojim bićem. Borba Ryana i Sonnyja. Kada je Satisfaction odmakao dovoljno daleko iz zaljeva da se njihovi vriskovi ne čuju, iz spremišta

je na palubu dovukao Ryana i bacio ga pokraj Sonnyja, koji se mučio s groznom glavoboljom. Pretpostavio je da se ni Ryan ne osjeća ništa bolje. Veliki je kauboj očito dobio morsku bolest. Bila je prava muka što ga je ostavio na brodu cijeli dan. Ili je barem za sada Ryan tako mislio. Uskoro će doznati što je pravo mučenje, baš kao što je bila doznala i njegova mamica. Sonny zaškilji kada ugleda Ryana. »Ti. Trebao sam znati.« Ryanu je trebalo nekoliko sekundi da prepozna Sonnyja, a potom se zaprepašteno zagledao u oznaku zašivenu na Sonnyjevu rukavu. »Ti si šerifi1« Sonny je ignorirao njegovo pitanje. »Ti, kukavice. Zašto si, dovraga, sada propjevao?« »Nisam. Nisam rekao ni riječi. Već je znao. Tko god da je.« Obojica ga pogledaše s mržnjom. Koliko je bilo upućeno njemu, a koliko su je osjećali jedan za drugoga, bilo je teško reći, iako je pretpostavio da on prednjači. Ako i nije tako, uskoro će biti. »Ja sam Ileannin brat«, reče on blago. »Sjećate se Ileanne, zar ne?« Obojica ušute. Sonny je izgledao preplašeno. Ryan je izgledao krivo. »Zar ne?« ponovi Evan prijeteći. Ryan sklopi oči. »Inspektori su rekli da je moja majka patila. Ti si to učinio.« »Jesam. Nisam tako planirao isprva, ali doznao sam nešto zbog čega sam se predomislio.« »Što to?« upita Sonny. Arogantna, budala. »Sklopila je posao s Russom Bennettom«, reče Evan. Ryan otvori oči. »Kakav posao?« »Obećala je da će šutjeti u zamjenu za rezuckanje, zatezanje i podizanje. Sve je stavila u pismo koje bi, u slučaju da umre, bilo poslano okružnom odvjetniku. Pretpostavljam da će pismo stići za koji dan.« Sonny s gañenjem odmahne glavom. »Kučka.«

Ryan nije ništa rekao, ali izgledalo je kao da se slaže sa Sonnyjem. »Kako si došao do pisma?« upita Sonny. »Nisam«, reče Evan. »Do pisma nisam.« Ryan se pokušavao uspraviti da sjedne, ali onda odustane. »Tko je rekao?« »Malcom. Umirao je pa je poslao anonimno pismo mojoj majci, preklinjući je za oprost.« »Kako hrabro od njega«, promrmlja Ryan. »Poslao ga je nepotpisanog.« »S obzirom na to da si ti htio da tvoja majka sve o tebi kaže policiji, ne bi se trebao javljati.« Sonny pogleda Ryana. »Ti si rekao svojoj majci. Idiote.« »U pravu si«, reče Ryan tiho, a potom podigne pogled i susretne se s Evanovim. »I ti si u pravu. Želio sam reći još onda, ali sam se bojao. Pobjegao sam. Kukavica sam.« »Sada si kukavica«, ljutito će Sonny. »To mu govoriš samo da te sada ne bi rasporio kao što je učinio s tvojom majkom. Imam vijesti za tebe. Učinit će to ionako.« Ryan problijedi. Činilo se kao da će povratiti. Evan čučne do Sonnyja. »To je bilo jako neobzirno.« Sonny ga pljune, ali Evana pljuvačka promaši za pedalj. »Odjebi.« On se nasmiješi, uživajući što gleda Sonnyja kako se šćućurio od straha. »S tobom ću zapravo uživati. Mislio sam da je s Bennettom bilo zabavno, ali ti... Moram ti reći, ta te značka postavlja na pijedestal zajedno s Traskom i njegovom kćeri.« On se okrene prema Ryanu. »Reci mi što se te noći dogodilo. Radim zabilješke vaših zasluga.« »U redu«, reče Ryan mirno. Kao da više ništa nije bilo važno. »Šuti«, prosikće Sonny. »Ne«, reče Ryan. »Znam kako se Malcom osjećao. Moram to reći. Samo jedanput, tako da bude važno. Osim toga, ako je moja majka napisala pismo, u što uopće ne sumnjam, sve će izaći na vidjelo. Ako te ovaj ne ubije, svi će doznati. Čak ako i ne odeš u zatvor, tvoja će karijera biti uništena. Smijem li barem sjesti uspravno?«

»Ne«, reče Evan. »Samo govori. Želim znati što si učinio ti, i što je učinio Buck Trask.« »U redu. Bila je maturalna zabava i Buck se grdno posvadio s djevojkom. Uhvatio ju je da ga vara i bio je bijesan, pa ju je ostavio i pozvao djevojku koja bi najviše mogla poniziti njegovu bivšu djevojku. Žao mi je što to moram reći, ali to je bila Ileanna. Ona je bila na glasu kao... laka djevojka. Ne znam je li to bilo opravdano ili ne. Nije bilo važno onda, a nije ni sada. Nije zaslužila ništa od onoga što joj se dogodilo.« Evan je ključao od bijesa. »Što se dogodilo?« »Buck ju je odveo na ples«, nastavi Ryan, »ali bio je odlučan u tome da učini nešto kako bi se njegova bivša osjećala grozno. Nakon plesa, on i Ileanna uvukli su se ispod tribina na nogometnom igralištu. Mi smo znali da idu onamo. Ostali su mislili da će biti zabavno gledati. Ja nisam želio ići. Ne znam zašto sam na kraju otišao. Žalio sam to cijeli život. Kada sam stigao, ostali su već bili ondje i Buck je stajao sa strane. Netko drugi je tukao tvoju sestru. Već ju je jedanput silovao, ali učinio je to ponovo.« »Ricky Joyner?« upita Evan stisnuta želuca. »Da. Buck nam je rekao da je djevojka koju izvodi na ples ostavila svojeg dečka zbog njega. To je bio Ricky. On i Buck imali su nekih razmirica nekoliko mjeseci prije toga, za vrijeme sezone. Ricky je bio ljut. I drogiran. Vjerojatno je vidio Bucka i Ileannu kako to rade ili se spremaju na to i samo je... eksplodirao. Buck je imao zaprepašten izraz lica, kao da ne može vjerovati.« »Zašto si to dopustio?« upita Evan. To je pitanje oduvijek želio postaviti. »Ne znam. Bog zna da mi je žao što to nisam zaustavio, ali nisam znao kako. Toliko puta kada se sada koristim mobitelom pomislim kako bi sve bilo drugačije da smo onda imali telefone. Ali sumnjam. Vjerojatno bismo isto uživali«, reče gorko. »To je bio mentalitet rulje. Bennett, Edwards i Cannon poticali su Joynera.« »Je li i Sonny?« upita Evan. Sonny se borio da se oslobodi. »Ne«, reče očajnički. »Nisam.«

Ryan slegne jednim ramenom, čime je sve rekao. »Kada je Ricky oteturao, preplašili smo se. Buck je rekao da bismo trebali sve namjestiti da izgleda kao pljačka. Uzeo joj je torbicu i ogrlicu. Rekao je da zna kako će ih se riješiti jer mu je tata bio šerif. Zvučalo je kao da ima plan. Mi zapravo nismo učinili ništa. Ili smo se tako tješili. Pobjegli smo.« »I ostavili je da umre«, zaključi Evan prezirno. »Da«, tiho će Ryan. »Žao mi je.« »Tvoje žaljenje sada ništa ne znači.« »Znam. Sutradan smo čuli da se Ricky ustrijelio u glavu. Zaključili smo da se otrijeznio, shvatio što je učinio i da nije mogao živjeti s tim. Ogrlica se nikada nije pojavila.« »Što je s narukvicom?« upita Evan. Ryan je izgledao iskreno zbunjen. »Ne znam za narukvicu. Ja sam vidio ogrlicu. To je sve.« Evan se okrene Sonnyju. »Ti znaš za narukvicu?« »Ne«, reče Sonny, ali lagao je. Vidim to. On ga silovito udari u isto mjesto gdje ga je i prije udario. »Reci mi.« Sonny je šutio, pa Evan izvadi palicu. U Sonnyjevim očima bljesne strah. »Reci mi.« »Da, vidio sam je«, ispljune on. »Bila je u njezinoj torbici. U torbici tvoje sestre. Ali Lucy Trask ju je uzela. Vidio sam kako je nosi, još onda i ponovo danas.« I ja. »A ogrlica?« »Ne znam.« On snažno palicom udari Sonnyjev kuk. Začuje se krckanje kosti i Sonny zavrišti. »To nije dobar odgovor, šerife.« »Ne znam«, ponovi Sonny glasnije, jecajući. »Buck se toga morao riješiti, ali vidjeli smo Lucy kako sljedećeg ljeta nosi narukvicu i uspaničili smo se. Nismo željeli da to itko poveže s nama.« »I onda?« »Ukrao sam joj narukvicu, ali nisam mogao pronaći ogrlicu. Onda je ona narukvicu ukrala natrag i više mi nije željela reći gdje je. Ja sam želio ogrlicu, pa sam joj u sobu smjestio neke majčine stvari i optužio je da ih je ukrala. Mislio sam da će upasti u nevolju, da će je

tata napasti i da će se preplašiti i reći mi gdje ih je skrila, tako da ne moram podmetati još stvari i učiniti da je pošalju u popravni dom.« Kakav šerif, pomisli on. »Je li rekla?« »Ne. Nisam znao da će je roditelji odmah poslati iz kuće. Nije je bilo tri godine. Nisam mogao pronaći ogrlicu. Pogledao sam tisuću puta.« »Nisi dovoljno dobro tražio«, prasne Evan. »Cijelo je vrijeme imala ogrlicu i narukvicu. Prodala je moju ogrlicu, znajući da je moja. Njezin je otac otjerao mene i moje roditelje iz grada. Bankrotirali smo. Moj se otac ubio.« »To nije naša pogreška«, reče Sonny, i dalje jecajući i svijajući se od bola. »Znam. Vi niste učinili ništa.« Evan obruši palicu na Sonnyjevu glavu, začuje njegov jauk i ugleda kako se Ryan trznuo kada ga je topla krv poprskala po blijedim obrazima. »Zato ja hoću.«

DVADESET DVA

Utorak, 4. svibnja, 21:20 »Predomislili su se«, reče Lucy dok je hodala garažom kod mrtvačnice u društvu Stevie, J. D.-ja i inspektora Skinnera. »Izgleda da im je pozlilo.« »I meni«, promrmlja Skinner. »To je bila mučna identifikacija«, reče Lucy ljubazno. »Imamo brojeve telefona roditelja, tako da ih možete nazvati sutra i popričati o njihovoj kćeri.« »Ja ću preuzeti tvoju smjenu«, reče J. D. Skinnera kada stignu do automobila. »Ako ti nije teško. Moja će ti žena biti zahvalna.« Skinner pogleda Lucy. »Imamo novoroñenče i znam da joj je potreban odmor.« »Idite«, reče Lucy. »Ja ću biti dobro.« Stevie je izgledala iscrpljeno. »Ja idem kući na večeru i sreñivati papire dok u arhivi obave što imaju.« Mahne i ode. Lucy i J. D. ostanu sami. Njegovo lice odjednom poprimi izraz tako gladan da joj se obrazi zarumene. Ali i dalje se strogo držao posla. »Uzeo sam tvoju torbicu i telefon od Drewa. Sada si i službeno mamac.« »Dobro da znam.« Uzme joj vrećastu torbu s ramena i stavi je na stražnje sjedalo. Potom je poljubi. Poljubac je bio sladak, ali suzdržan i naviještao je ono što će slijediti. »Čini se kao vječnost otkako si to zadnji put učinio«, reče Lucy kada se on odmakne. »Ali prošao je samo jedan dan.« »Ali kakav«, reče on. »Odvest ću te kući.« Prvi put ta je rečenica zvučala primamljivo. »Što provjeravaju u arhivi?« upita ona kada su krenuli.

»Isto što i prije. I dalje traže Bryane. Trebat će neko vrijeme da pronañu Ileanninu majku, pogotovo ako se ponovo udala. Dio arhiva održava se na gradskom nivou, osobito onaj otprije dvadeset godina.« On je pogleda. »Nisi li rekla da si podučavala glazbu djeci u svojoj staroj školi? Sv. Ane?« Lucy se lagano pljesne po čelu. »Srijedom. Trebala bih otkazati sat ovoga tjedna.« »Ne, ne želim da otkažeš. Želim da zadržiš svoju rutinu.« Ona podigne obrve. »Moja je rutina odlazak kući bez društva.« J. D. se blago nasmiješi, zbog čega i ona postane napeta. » Ta se rutina može promijeniti«, reče J. D. »Sutra je srijeda. Misliš da će ondje ostaviti Ryanovo tijelo, zar ne?« »Da, a školu će sutra napasti nametnici. Učenici će dobiti slobodan dan, a naši će policajci patrolirati prerušeni u ciklonizatore. Sve će biti organizirano u posljednji čas pa se nadamo da se neće snaći.« Ona protrlja čelo. »U redu. Djeca će biti izvan sebe od sreće zbog slobodnog dana.« On je razmišljao. »Ne želim da ovo ikome spominješ. Čak ni svojim prijateljima.« Lucy ga sumnjičavo pogleda. »Koga to točno optužuješ, J. D.?« »Svakoga«, odvrati on. »Sve dok ga ne smjestimo na sigurno, svakoga.« »Ne. Ja neću u njih sumnjati. Ne u svoje prijatelje.« »U redu, ali nemoj im reći. Barem ne još. Možeš li mi to obećati?« »Ne znam«, reče ona iskreno. »Mnogo tražiš. Mogli bi biti u opasnosti.« On uzdahne. »Gledaj to na ovaj način. Netko te je pratio i promatrao. To bi mogao biti netko koga znaš ili netko koga znaju tvoji prijatelji. Oni pogriješe i ukažu povjerenje krivoj osobi, ili im pobjegne neka pojedinost... Mogli bi stradati. On je ubio privatnu istražiteljicu. Vjerojatno mu se našla na putu. U njezinu stanu nije bilo tragova provale. Imao je ključ. Baš kao i tvojeg auta.«

Želudac joj se preokrene. »I Gwynina stana. U redu, u redu. Shvaćam. Obećavam.« »Hvala.« »O, htjela sam ti reći. Adam je dao otkaz. Sjećaš se, jedan od tehničara?« J. D. stegne čeljust. »Misliš na onog balavca koji je znao za klub i koji je mislio da je zbog toga glavna faca? Onaj koji je imao pristup tvojoj torbici?« »Da, taj. Onda, što iskreno misliš o njemu?« »Mislim da moramo provjeriti njegov alibi za svaku sekundu u proteklih četrdeset osam sati.« »Većinu vremena bio je na dužnosti.« »Da, ali mogao je nakratko otići.« »Istina. Što sada radiš?« J. D. je birao broj na mobitelu. »Doznajem njegovu adresu. Moram ga posjetiti.« »Bio je s Ruby kada je ostavljeno Janetino tijelo«, reče ona. »Provjerila sam. Ali možeš i sam provjeriti ako želiš.« On uzrujano prekine vezu. »Želio bih da nema alibi, samo zato što mi se ne sviña.« Bio je ljubomoran, što je bilo zgodno, osobito zato što se povukao. »Možemo li neko vrijeme ne pričati o svemu tome? Ništa o poslu, ni o poludjelim ubojicama, ili mojoj obitelji ili tvojoj?« On se nasmiješi. »Što preostaje?« »Glazba.« »Zadnji put kada smo pričali o glazbi završili smo u uličici«, reče on znakovito. Podigao joj je ruke prema usnama. Drhtaj joj proñe tijelom kada se svega sjeti. »Nikada nismo postigli neki dogovor, zar ne?« J. D. je ponovo gladno pogleda. »Zapravo, ti si priznala da sam u pravu. Ja sam pošten čovjek. Spreman sam se zadovoljiti s dvije pobjede.« Ona se bez daha nasmije. Odjednom je i njezina želja bila neobuzdana. »Vozi brže.«

Utorak, 4. svibnja, 21:30 Clay se spusti na stolac u dnevnom boravku i sklopi oči. Čuo je da je Alyssa sjela na stolac do njega. »Jesi li dobro?« upita ga tiho. »Ne.« On teško proguta. »Ne, nisam dobro. Nisam siguran da ću ikada biti.« »To je bilo teško«, prošapće ona. »Slušati je da onako plače i ne moći joj ništa reći.« U autu, Nickina je majka plakala. Proklinjala. Zavijala od bola. »Držala si je za ruku, Alyssa«, reče Clay teško. »To je bilo jedino što si mogla učiniti.« »Da barem mogu nešto učiniti. Osjećam se jako bespomoćno.« »Možeš. Moraš nešto provjeriti za mene«, reče on, i dalje sklopljenih očiju. Mržnja za Evana Reardona hladno je plamtjela dok je svoj bijes zauzdao o tanki končić. »Doktorica Lucy Trask. Želim znati zašto je imala tjelohranitelja u mrtvačnici.« »Misliš li na onog inspektora za kojega je rekla da je na obuci?« »Da. Nije micao ruku od pištolja.« Čekao je da Alyssa otvori prijenosno računalo i pretraži. Konačno ona opsuje ispod glasa. »Pronašla sam. Ona je suvlasnica Sheidalina. To je klub gdje je ubijen onaj razvodnik i gdje je pronañena mrtva žena u automobilu.« Tjelohranitelj je sada imao smisla. Netko je doktoricu držao na nišanu. »Dodaj referenciju >Anderson Ferry<«, tiho naredi. »Dobivam Ronalda Traska, umirovljenog šerifa. Ali ništa o Lucy.« »Upiši Ileanna Bryan.« »Ništa.« »Upiši Evan Reardon.« »Opet ništa.« »Mazzetti očekuje da kopamo. Nicki je pronašla nešto zbog čega je ubijena. Nastavimo tražiti.« No pred očima mu je samo bilo Nickino iznakaženo tijelo. Tuguj poslije. Pronañi Reardona. A što kada ga pronañe? Clayev bijes ponovo proključa. Evan Reardon pripada meni.

Utorak, 4. svibnja, 21:50 Postojala je razlika, pomisli J. D. razočarano, u razgovoru o voñenju ljubavi i u samom činu. Lucy je ušutjela nakon što mu je rekla da vozi brže, a kada su stigli do njezina stana, već je bila opipljivo nervozna. Najradije bi zaškrgutao zubima koliko je bio nervozan, ali se ipak uspije smiriti. Prošla je noć bila eksplozivna. Večeras... Ako su joj potrebni vrijeme i prostor, neka tako bude. U stanu je bio trosjed. Mogu ondje spavati. Čak ako ga to i ubije. Što je bilo lako moguće. Parkirao je ispred njezina stana i pogledao prema balkonu gdje ih je ranije toga dana pozdravila gospoña Pugh. »Jeste li se čuli?« Lucy preplašeno pogleda gore, a potom se opusti. Barem malo. »Barb i ja? Jesmo. Ostavila je poruku dok smo bili u Anderson Ferryju da je gospodin Pugh imao još jednu manju epizodu, ali se sada smirio. Morat će ga uskoro preseliti. Svjesna je toga.« »Rekla je da si ti sve dogovorila. I za troškove. Vrlo velikodušno.« Ona porumeni. »On me je jednom spasio. Nitko me nije želio. Moji me roditelji nisu željeli. Ali on i Barb jesu. To je samo novac. Gospodin Pugh i Barb dali su mi mnogo više.« J. D.-ja zapeku oči. »Ti si dobra osoba, Lucy. Neka ti nitko nikada ne kaže drugačije.« Izañe iz automobila i otvori njezina vrata. Izbjegavala je njegov pogled, ali bilo je očito da ju je taknulo to što je rekao. Nadao se da joj je to godilo. Nadao se da će mu dopustiti da joj ugodi mnogo više. Sa stražnjeg sjedala uzme njezinu torbu i dva mala kovčega, svoj i njezin, a ona se blago namršti. »Kada si to stigao spakirati?« upita ona, pokazujući na torbu. »Kada sam te predao Skinneru u mrtvačnici. Požurio sam se kući, istuširati se i uzeti torbu.« Oklijevao je. »Budući da si me zamolila da ostanem.« Ona teško proguta. »Jesam.« Nastojao je ostati sasvim miran, ali mali mu uzdah ipak pobjegne. »Lucy, u redu je. Radit ćemo što god želiš. Ja ću spavati u naslonjaču. Ili, ako želiš da zovem Skinnera, može i tako.«

Ona ga pogleda i ponovo se lecne. »O, ne. To nije ono što želim. Samo se... bojim.« »Mene?« Ona skrene pogled. »Ovo mi je jako neugodno reći i žao mi je. Želim da ostaneš. Zaista želim. Samo... Pa, prošle je noći bilo mnogo jednostavnije. Ovakva ja nije navikla biti... Znaš.« Odjednom je shvaćao. »Hajde«, reče nježno. »Sve će biti u redu. Vidjet ćeš.« Otvorio je vrata stana i spustio torbe. »Moram nazvati Gwyn«, reče ona brzo. »Bit će zabrinuta.« Čekao je da obavi poziv, a potom joj je podignuo bradu i krenuo je poljubiti sasvim nedvosmisleno. Ali ona ga iznenadi, popevši se na prste i uplevši mu prste u kosu. Nije se nadao takvoj reakciji. Njegova samokontrola malo popusti i ljubio ju je dok oboje nisu ostali bez daha. J. D. naglo prestane, mračno zadovoljan žudnjom koju je ugledao u njezinim očima. Skine joj jaknu i polegne je na stol. Ona podigne ruke prema leñima haljine, ali on je zaustavi prije nego je otvorila zatvarač. »Ne«, reče, privukavši joj ruke natrag. »Ne još.« Zbunjenost se u njezinim očima borila s uzbuñenjem. »Ali...« »Vjeruj mi«, promrmlja on. »Bit će u redu.« Više nego u redu. Zavrijedila je to. Oči joj se rašire kada on otvori njezinu torbu i položi violinsku kutiju na stol. »Što radiš?« J. D. izvadi violinu i gudalo i preda joj ih. »Sviraj mi.« Ona odmahne glavom. »Kasno je. Sve ćemo probuditi.« »Zar ne sviraš katkad kasno i za gospodina Pugha?« »Da, ali... to je za njega, da ga smirim. Susjedi se s time nose.« »Oni uživaju u tvojoj glazbi, Lucy. Danas su izašli iz svojih stanova da čuju kako sviraš. Smatraj to uspavankom. Ali sviraj za mene.« On položi instrument u njezine ruke. »Želim da sviraš samo za mene.« »Lud si«, reče ona, ali postavi violinu pod bradu. »Što ću svirati?«

»Ti odluči. Meni će se svidjeti što god ti odabereš. Sigurno.« Razmišljala je neko vrijeme i već je mislio da će odbiti. Ali tada je počela svirati, i kao i prije, bilo je očaravajuće. Bilo je tiho i čisto. A onda prepozna komad. To je svirala u klubu noć prije, ali sada sporije, odmjerenije. Ne luñački. Uopće. Sinoć je bilo sirovo, seksualno. Ali sada je glazba mamila. Kao i ona. Gledala ga je dok je svirala. Raširi oči kada skine jaknu i položi je na njezinu. Potom ih napola zaklopi kada se on oslobodi kravate i pojasa za pištolj. Kada je raskopčao košulju, uvukla je zrak i ugrizla se za usne. Ali nije prestajala svirati. Kada se oslobodio košulje, ponovo ga obuze mračno zadovoljstvo, ovaj put zbog neskrivene požude u njezinim očima. Gledala ga je kao dan prije kada se sav znojan pojavio na njezinu radnom mjestu. Kao da bi ga cijela proždrla. Suzdržavao se da je ne zgrabi i ponovo pritisne o zid. Umjesto toga joj je prišao i poljubio je u vrat. Njezino gudalo zaluta i odasla krivu notu. Na trenutak nastupi tišina. Jedini šumovi bili su njezino ubrzano disanje i njegovo srce koje mu je tuklo u ušima. »Nemoj prestajati«, šapne joj na uho. »Sviraj za mene. Molim te.« Ona drhteći počne. Ukoči se kada joj otkopča zatvarač na leñima, otkrivši tako njezinu lijepu kožu. »Sinoć te nisam imao prilike ovako vidjeti«, reče on, ljubeći joj jedno pa drugo rame. Nasmiješio se kada ona ponovo snažno zadrhti. »Prelijepa si.« Otkopčao joj je grudnjak i povukao jagodice niz njezinu kralježnicu. Potom sklizne rukama prema naprijed i dlanovima obujmi njezine tople, okrugle grudi. Violina utihne, a gudalo joj ispadne iz ruke. »Što želiš?« šapne joj u vrat, nježno joj gladeći bradavice. Ona se osloni na njega, s glavom na njegovu ramenu i violine položene uz bok. Prolaz je bio slobodan i on se njime posluži, milujući joj grudi, prelazeći dlanovima preko njezina trbuha i igrajući se rubom gaćica, sve dok ona ne zamumlja od ugode. »Što želiš?« ponovo upita. »Tebe. Želim tebe.« Lucy se odmakne od njega i drhtavim rukama vrati violinu i gudalo u kovčeg. Potom se okrene polako,

iako ju je svaki živac u tijelu tjerao da se baci na njega. Bio je savršeno grañen, divno isklesan. On je bio ono što je željela. Odmah. Poliže mu usne, pitajući se odakle da krene. Mišić na čeljusti mu se pomakne dok je čekao. On je odredio ugoñaj. Ja sam sada na potezu. Ona spuzne haljinu i grudnjak s ramena i pusti ih da padnu na pod. Njegov se pogled spusti na njezine grudi. J. D. otvori usta kao da će nešto reći, ali i dalje je šutio. Korakne naprijed, ali ona uzmakne i okrene se prema spavaćoj sobi, hodajući polako. Slijedio ju je, dovoljno blizu da osjeća njegovu toplinu. No ni ona više nije bila hladna. Lucy za njima zatvori vrata, a potom glasno udahne kada je on podigne na ruke. On zatvori usta nad njezinim grudima, a ona ispusti jecaj koji je do tada zadržavala. J. D. joj spusti gaćice, a potom je gurne na krevet. Ležeći na krevetu, gledala ga je. Tijelo joj je pulsiralo, spremno. S divljim izrazom na licu, on spusti hlače na pod i ostane samo u gaćama. »Jesi li sigurna da ovo želiš?« Ona je zurila u njega, znajući kakav je osjećaj kada je u njoj. Želeći da ponovo bude u njoj. Sjedne uspravno i prijeñe prstima cijelom dužinom njegova uda, na što se on trzne. Pogleda ga. »Da. Želim ovo. Želim tebe. Sada.« Samo je to želio čuti. Skine se do gola, pretraži džepove hlača i utisne joj prezervativ na dlan. »Učini to.« Ruke su joj odjednom bile mirne. Posluša ga, oduševljena time kako je promatrao svaki njezin pokret. Potom se on strelovito brzo pomakne i baci je na krevet, ljubeći je dok više nije imala zraka u plućima, zarije se u nju i ona uzvikne. Silovito joj je ljubio vrat. »Sinoć je bilo prebrzo«, reče joj na uho. »Možda će i večeras. Ali nadoknadit ću ti to, obećavam.« »Nije važno«, prodahće ona i stisne se uz njega. »Samo to učini.« On se nasmije, pomičući se brzo, sve dok nije pomislila da će joj srce iskočiti iz grudiju. zarije prste u njegova ramena, a potpetice u ružičastu presvlaku kreveta, odazivajući se na svaki njegov pokret.

»Sljedeći put kada budeš svirala, misli na ovo«, reče on izmeñu dahtaja. »Misli na mene.« Nije mogla misliti na sviranje, ni na išta drugo. Bila je tako blizu. On posegne rukom izmeñu njih i dotakne je, a ona eksplodira. Vrisak joj priguši svojim ustima. Iza vjeña joj zaplešu bijela svjetla i erupcija užitka. J. D. joj obamrlo zakopa lice u vrat. Minute su prolazile dok je teško ležao na njoj, ne mičući se. Ona ga je ljubila u rame, uživajući u njegovoj težini. Bilo je dobro. Tako dobro. On je dobar za mene. Molim te, neka bude tako. Toliko je dugo bila sama. »Hvala ti«, šapne i on se podigne na laktove, promatrajući je. »Za što?« upita ozbiljno. »Za ovo. I što si znao što mi treba. Kako si znao?« »Sinoć, dok sam te gledao na pozornici... Bila si tako seksi. Kao vatra. Bila si poput vatre u onoj uličici. A vatra je dobra, nemoj me krivo shvatiti. Ali ja sam želio toplinu, ne plamen. Mislim da mogu održavati toplinu. Shvatio sam da je glazba tvoj bijeg. Ali želio sam da misliš na mene, a ne na sve one ljude koji izvikuju tvoje ime.« On se nasmiješi i pojave se jamice. »Lucinda.« Mislim da mogu održavati toplinu. Je li to dovoljno uzbudljivo za tebe? J.D.-ja je povrijedila njegova supruga. »Ti nemaš problema s toplinom«, reče on. »Ni na koji način. Sinoć kada sam te vidjela u klubu, više nije postojao nitko drugi. Vidjela sam samo tebe.« On se zahihoće, a ona od toga protrne. »Bila si bijesna.« Ona podigne kukove prema njemu, osjećajući kako ponovo raste u njoj. »Imala sam na to pravo.« Oči mu se zatamne novom željom. »Jesi li sigurna da možeš opet?« Ona sklopi oči i počne se micati. »Rekao si da moraš dobiti dvaput da bi pobijedio.« Utorak, 4. svibnja, 22:55

»Mislim da bismo trebali pravila promijeniti u to da moraš pobijediti triput«, promrmlja Lucy i J. D. se nasmije, iznenañen što ima snage i za toliko. »Mislila sam da ću umrijeti.« Ležali su na leñima, teško dišući. »Ali to bi bio dobar način da čovjek ode.« »Mislim da se ne mogu ni pomaknuti.« »I nemoj.« »Ali smrzavam se«, reče ona. On progunña pa se s mukom pomakne i prekrije je dekom. »Kamo ideš?« upita ga kada krene prema vratima. »Po pištolj«, odgovori on i snuždi se kada primijeti kako se odmah otrijeznila. Uzeo je pištolj i njihovu odjeću i provjerio bravu na vratima. Kada se vratio, već je gotovo spavala. Promatrao ju je jedan trenutak. Nadajući se. Ona s mukom otvori oči. »Zašto me gledaš?« Jer si moja, pomisli on. »Zato što si tako lijepa«, reče. Ona mu se nasmiješi i u tom je trenutku sve bilo dobro. »Doñi. Spavaj.« J. D. položi pištolj i mobitel na noćni ormarić, za svaki slučaj. Potom skine hlače i uñe pod pokrivač, stisnuvši se uz njezina leña. Ona zadovoljno zamumlja. »Uvijek si tako topao. Tako topao.« »Ima i od mene koristi«, reče cinično i nasmije se kada se ona promeškolji. »To je istina.« J. D. ugasi svjetlo pa ostanu u mraku. No nisu spavali. Konačno ona uzdahne. »J. D.? Viñaš li ti još svoju majku?« »S vremena na vrijeme. Kada god želi novac.« »Daješ joj novac?« »Ne. Kupim joj namirnice ili platim pokoji račun. Ali novac bi inače odmah otišao u blagajnu kakve trgovine pićima.« »Zašto? Zašto se brineš za nju? Napustila te je.« »Dugo vremena nisam. I ne činim to često. Inače me ne pita. Mislim da joj je to jako mrsko. Ne želi mi ništa dugovati.«

Ona se okrene na leña i pogleda ga u tami. »Ali zašto te je briga?« »Ne znam, Lucy. Ona mi je majka. Nekoliko se puta pokušala otrijezniti i započeti s normalnim životom. Nikada nije bilo dobro, ali nisam živio u domu. Valjda se sjećam onih nekoliko ne toliko loših razdoblja kada bi mi prišla ispružene ruke.« »Moja je majka znala peći kruh«, reče Lucy. »Uvijek je bila toliko zauzeta brinući se o djeci drugih ljudi, ali nedjeljom bi pekla kruh. Katkad bi mi u krevet donijela komad, s maslacem i džemom. Svaki put kada namirišem svježi kruh, sjetim se toga.« »I nedostaju ti ta vremena.« »Da.« »Znaš da je nisi ti učinila tako krhkom, Lucy.« »Da, znam. Ali takoñer znam da sam bila zla prema njoj dok sam bila na koledžu. Sada mi je žao što sam joj slala sve one fotografije kako vozim motor. Željela sam je povrijediti i jesam.« Njezina reakcija na njegovu kacigu sada je imala smisla. Predstavljala je Lucy kakvom više nije željela biti. »Zašto jednostavno ne razgovaraš s njom, dušo? I ispraviš stvari ako je moguće? Ljudi se mogu promijeniti.« »Moj mi otac ne bi dopustio. Sjetila sam se da mi je katkad željela nešto reći dok bi prolazila pokraj mene u sudnici, ali otac bi je uvijek odvukao. Zvala bih kuću da razgovaram s njom, a on bi mi rekao da sam već dovoljno učinila. Da je ostavim na miru jer ona ne želi razgovarati sa mnom. Nikada više.« »Možda je lagao.« »I ja sam tako mislila, pa sam pokušala ponovo. Čekala sam da budem sigurna da njega nema kod kuće i nazvala sam. Ona se javila i ja sam pitala je li dobro. Ozljeñuje li je on. Uporno je to nijekala. Rekla sam joj da idem u Kaliforniju, čak ako se ondje i ne upišem na medicinu. Ona mi je zaželjela dobar život. Rekla mi je da bi bilo najbolje za sve da je ne smetam ponovo.« »Žao mi je.« »Meni bi trebalo biti žao. Ja sam ta koja je rekla da ne bismo trebali pričati o obiteljima. Samo što su mi ovi povratci u posljednjih

nekoliko dana probudili sve uspomene. Sada ću zašutjeli i pustiti te da spavaš.« Mogla bi me držati budnim cijeli tjedan, pomisli J. D. kada se ona okrene prema njemu i stisne uz njegovo tijelo. Rukom prijeñe po svilenoj koži njezine ruke, tjelesno zadovoljan. Ali misli su mu brujile od neodgovorenih pitanja. Ona još nije zaspala pa se on usudi pitati. »Lucy, što se dogodilo s tvojim drugim zaručnikom?« »Ostavio me.« »Zašto? Iako, moram reći, drago mi je da jest.« »I meni, na kraju krajeva. Gus je bio krajnja suprotnost Heathu. Upoznala sam ga nekoliko godina nakon što sam se doselila u Los Angeles. Bila sam jako preplašena i odlučila sam da nikada više neću biti s nekim lošim dečkom. Gus je bio dobar čovjek. I bio je drag. Samo je odlučio da ja nisam za njega.« »Čime se bavio?« upita J. D. »U životu? Bio je drvodjelac. Jedanput na godinu odlazio bi u Meksiko graditi kuće. I ja sam jedanput išla s njim, onoga ljeta nakon što sam specijalizirala.« On se sjeti njezine priče od prethodnog dana. »Oh. Ona ozlijeñena djevojčica.« »Da. Došli smo do nesreće nekoliko minuta nakon što se dogodila. Noga djevojčice bila je ukliještena i teško je krvarila. Ljudi su se okupili, ali nitko je nije mogao izvući i zaustaviti krvarenje.« »Ti si je izvadila.« »Da.« Ona kratko zašuti. »Bolnica je bila udaljena nekoliko sati vožnje. Poslali su helikopter po nju, ali bila bi umrla prije nego što bi uspjeli doći. A iz oba vozila curio je benzin. Drugi se auto zapalio. Ljudi su vrištali. Njezina je majka preklinjala, molila se, plakala. Djevojčica bi i tako izgubila nogu. Zgnječio ju je kamion, za Boga miloga. Tako sam iz Gusove kutije s alatom uzela pilu i amputirala je.« Ona udahne i strese se. »Nikada neću iz glave istjerati vriskove toga djeteta. Bilo je jezivo. Nakon što sam to učinila, odvukla sam je od kamiona i on je poslije eksplodirao.«

J. D. je užasnuto slušao. »Sranje.« »Nastavila sam je obrañivati svime što sam mogla naći, pokušavajući zaustaviti krvarenje. Otišla sam s njom u bolnicu helikopterom, moleći se da sam postupila ispravno.« »Spasila si je da ne strada u eksploziji.« »Liječnici u bolnici rekli su da je to bio izvrsno obavljen posao. Djevojčica je preživjela. Njezini su roditelji bili zahvalni. Ali Gus je bio užasnut. Znao je da ću raditi u hitnoj službi kada se vratimo u Los Angeles, ali sve se promijenilo kada me vidio na djelu. Rekao je da sam robot, da sam bila u stanju ignorirati vrištanje te curice i rezati je kao da nemam duše. Nisam ignorirala njezino vrištanje. I dalje me proganja. Samo sam učinila ono što sam mislila da se mora učiniti.« »To ne znači biti robot«, reče on. »To znači usredotočiti se na ono što se mora učiniti.« Ona zahvalno uzdahne. »Čak ako to i ne misliš, hvala.« »Mislim.« J. D. je poljubi u sljepoočnicu. »Što se dogodilo sa zaručnikom broj dva?« »Gus je otišao nakon što smo se vratili kući. Raskinuli smo zaruke, razmjerno prijateljski.« »Koliko prijateljski?« upita on oprezno. »Jesi li i njemu razbila nos?« Ona se nasmije. »Ne, samo mu nisam htjela vratiti prsten. Zaključila sam da je to poštena razmjena. Napokon se složio.« »Onda, gdje je prsten?« »Napravila sam od njega ogrlicu, ali nisam je mogla nositi. Podsjećala me na to da me ni on nije htio. Prodala sam je i novcem platila svoj dio predujma za klub.« »Gdje te nitko ne naziva robotom.« »Da.« Činilo se kao da joj je neugodno. »Ne očekujem da ti to ima bilo kakvog smisla.« On je dugo šutio i razmišljao. Prisjećao se. »Ima«, napokon je rekao. »Ima što?« promrmlja ona, gotovo usnula. »Ima mi smisla.« Ona se preokrene da ga pogleda. »Ne razumijem.«

»Onoga dana kada je Maya umrla, posvañali smo se. Rekla mi je da sam hladan. Da se ponašam poput robota.« »Zašto je to rekla?« »Bila je ljuta što se ja želim skrasiti, imati obitelj. Nisam nikada imao obitelj, osim u vojsci, ali to nije bilo isto. Svaki puta kada bih bio s Paulom i Stevie, imao sam osjećaj kao da kriomice gledam izvana. Oni su bili zajednica.« »Zašto te je Maya nazvala hladnim? I robotom?« »Rekla je da nitko tko ima toliko krvi na rukama kao što imam ja ne bi smio biti otac. Da je tako pucati u mete mogao samo robot. Bez srca. Da ja ne bih mogao voljeti dijete.« Lucy problijedi. »O, moj Bože. Kako grozno. Pogriješila je, J. D. Ti imaš srce.« Ona mu rukama obujmi lice. »Vidjela sam to. Suosjećajan si i stalo ti je. I mala djevojčica imenom Cordelia te voli i ti voliš nju. Maya je pogriješila.« Od njezinih se riječi osjeti bolje. »Želim tako vjerovati«, reče on. »Ja to znam. Možda je ona mislila da ne može biti roditelj, ali nije to htjela reći.« O tome nije razmišljao. »To je moguće.« Čak i vjerojatno. »Ne bi svatko trebao biti roditelj. Ali to ne znači da se ciklus ne treba nastaviti.« On je oklijevao. Bilo je prerano da to pita, ali nije si mogao pomoći. Morao je znati, prije nego što proñe točku bez povratka. »Što je s tobom? Želiš li ti djecu?« Ona ga pogleda u mraku. »Da. Bila bih bolja mama od moje. Ne bih nikome dala da povrijedi moje dijete. Imaš li još pitanja?« »Ne. Za sada.« »Onda spavaj.« Srijeda, 5. svibnja, 2:15 Zaslužio je dobar san. Ostavljanje tijela gospodina Agara bilo je mačji kašalj. Nije naišao ni na kakve teškoće. Nitko nije naišao; svi su duboko spavali u svojim krevetcima. Sonnyja Westcotta ostavio je na podu tvornice, pretučena ali živa. Jednostavno mu je ponestalo vremena. I snage. Želio je posao

obaviti pošteno, da ne završi s njim prebrzo zato što mora nekamo otići. Mobitel mu zazvoni, od čega se prene. Zakoluta očima kada vidi tko ga zove. »Što je, dušo?« »Probudila sam se, a tebe nije bilo.« »Morao sam izaći po cigarete. Vraćam se za nekoliko minuta. Vrati se u krevet.« Srijeda, 5. svibnja, 5:15 J. D. se naglo probudi. Krevet je bio prazan, a plahte hladne. Lucy nije bilo. On se preokrene, spreman skočiti na noge, ali se naglo smiri. Lucy je stajala pokraj prozora, gledajući napuštene ulice. Nosila je preveliku majicu koja joj je otkrivala gole noge. Obrazi su joj bili mokri. Brisala ih je lijevom nadlanicom, stišćući usta da ne zaplače naglas. U desnoj je ruci držala dvostruki okvir s dvije fotografije. J. D. tiho ustane i položi joj ruke na ramena, pa je poljubi u sljepoočnicu. Ona drhtavo udahne i osloni se o njega. »Nisam te željela probuditi.« On joj položi dlan na ruku i okrene okvir da pogleda. Na jednoj je strani bio njezin brat Buck, s kacigom pod rukom. Na drugoj je bio muškarac pokraj motora, takoñer s kacigom pod rukom. To je vjerojatno bio Heath, prvi zaručnik. S olakšanjem zaključi da ne osjeća ljubomoru. Bio je samo zabrinut za nju. Duboko ga je ganulo njezino tiho plakanje. »Pitao sam se kada će te to sustići«, promrmlja on. »Upravo je. Danas sam doznala da moj brat nije bio onaj tko sam mislila da jest. I dalje mi nedostaje.« Ona pogleda fotografiju u ruci. »Ovo je sve što mi je od njega ostalo. Više nemam ni narukvicu. Ali nisam je nikada ni imala.« »Je li te volio?« »Želim vjerovati da jest. Ali ne znam što je učinio.« Reče to s očajem u glasu.

»Kada?« upita on. »One noći kada je Ileanna stradala ili kada je on stradao?« Ona teško proguta. »I jedno i drugo, valjda. Znala sam da nešto nije u redu. Vidjela sam da je moj otac ljući, a mama tužnija nego inače. A Buck je bio... uznemiren. Mislila sam da je to zbog toga što se dogodilo Ileanni — ipak je s njom išao na zabavu. Bilo je normalno da bude uznemiren, zar ne?« »Tako je.« »One noći kada je Buck stradao ja nisam bila kod kuće. Gwynina mama povela je Gwyn i mene u kino, a onda sam prespavala kod njih. Uvijek sam voljela ići kod njih.« »Jesi li ikome rekla da te otac zlostavlja?« »Ne. Tko bi mi vjerovao? On je bio šerif, a ona liječnica. Bi li liječnica dopustila nekome da ozlijedi njezinu djecu? Sigurno ne.« »Ali dopustila je.« »Da. Pretučene žene dolaze u svim oblicima i veličinama, iz svih slojeva društva. Moja mu je majka dopuštala da tuče nju i nas. Priželjkivala sam da nas skupi i kradomice po noći izvuče iz kuće.« »Ali nije.« »Ne. Ostajala je s njim. I dalje je s njim. U nekom sam trenutku shvatila da se moram pobrinuti sama za sebe, jer ona neće.« »Kada je to bilo?« »Moje prve noći u Sv. Ani.« Njega to ponovo pogodi, ali nije dopustio da ona to primijeti. »Ali ti si se pobrinula za sebe i za druge. Mogla si postati sebična, Lucy, ali nisi. Voliš Pughe i oni vole tebe. Imaš karijeru. Dvije, zapravo. I s Gwyn si stvorila vlastitu obitelj.« »I s Thorneom. On izgleda veliko i opako, ali i on je pretrpio gubitak. Kao i Gwyn. Zapravo, od tuda i naziv kluba, Sheidalin. Kada smo ga birali, odlučili smo da svatko pridonese djelićem imena onoga koga smo izgubili. >LIN< je za Linusa. Sada se pitam je li to bila ispravna stvar. Što ako ju je on pomogao ubiti, J. D.? Što ako je ubio Rickyja Joynera? Što ako nikada ne doznamo odgovore?«

On joj obujmi korijen vrata, palcem joj masirajući napete mišiće. »Ne znam, dušo. Bilo bi najteže nikada ne doznati, ali kako god ispadne, nećeš se s time morati suočiti sama.« »Hvala ti. Hvala ti što si mi rekao da će biti u redu iako to zapravo ne znaš.« »Nema na čemu. A sada se vratimo spavanju. Imamo još jedan sat...« On naglo zašuti, skrenuvši pogled s njezina odraza u prozoru. Bolje pogleda svoj automobil na parkiralištu ispred zgrade. »Koji vrag?« »Što?« Lucy se nagne naprijed, naprežući se da vidi. »Prtljažnik ti je otvoren.« J. D. zgrabi hlače i navuče ih. »Obuci se. Ne možeš ovdje ostati sama.« Ona ga brzo posluša i za nekoliko minuta izašli su na vrata i spustili se stubama do njegova automobila. Prtljažnik je bio malo otvoren, s udubljenjem sa strane na kojoj je nasilno otvoren. J. D. iz ladice u automobilu uzme gumene rukavice. Navuče ih i sasvim malo otvori prtljažnik. Proviri unutra, a potom se odmakne, s mučnim izrazom na licu. »Dobre vijesti su te da misli da se sa mnom osjećaš sigurno. Loše su vijesti te da smo našli Ryana Agara.« Srijeda, 5. svibnja, 5:35 Oboje su se presvukli kada je stiglo pojačanje. J. D. u odijelo i kravatu, a Lucy u radno bijelo odijelo. J. D. je izdavao upute gdje da se rastegne policijska vrpca kada mu zazvoni mobitel. Mislio je da je to Stevie jer joj je ostavio poruku da ga nazove, ali poziv je dolazio s nepoznatog broja. »Inspektor Fitzpatrick«, javi se J. D. »Oprostite ako sam vas probudio. Ovdje zamjenik šerifa Anderson Ferryja, Ashton McHale.« »Zamjeniče, sada je zaista nezgodan trenutak. Smijem li vas nazvati poslije?« »Zapravo, i mi imamo nekih teškoća. Naš je šerif nestao.« J. D. sklopi oči .Jebi ga. Lucy je upozorila Westcotta. »Kada?« »Nema ga od jučer poslijepodne, nedugo nakon što ste otišli iz našeg ureda. Pretpostavili smo da je otišao kući. Jutros je svratila

njegova majka da ga posjeti jer joj nije uzvraćao pozive. Nije se vratio kući, što nije bilo uobičajeno. Obavili smo potragu i pronašli smo njegov automobil parkiran pokraj ceste nedaleko od kuće za iznajmljivanje koja je već neko vrijeme prazna.« J. D. pogleda u prtljažnik automobila gdje je ležalo tijelo s povezima na rukama, nogama i ustima. Pretučeno. Lucy je, sagnuta nad tijelom, počela s prvim koracima pregleda, zajedno s Ruby Gomez. J. D. je uzmaknuo nekoliko koraka da im da mjesta. »Je li oko auta bilo znakova borbe?« upita i Lucy pogleda preko ramena. On joj da znak da nastavi s pregledom i ona ga posluša, iako nevoljko. »Da«, reče zamjenik. »Na tlu smo našli tragove krvi koja odgovara šerifovoj krvnoj grupi i znakove da je bio odvučen na dok. Takoñer smo pronašli još jedan automobil, registriran na doktoricu Trask.« J. D. se namršti. »To nije moguće. Njezin je auto kod nas.« Nastupi kratka stanka. »Oh. Ja mislim na stariju doktoricu Trask. Vi vjerojatno mislite na kćer.« J. D. protrne. Ne valjda njezina majka. Sjeti se kako je gospoña Westcott ispričala da ju je vidjela kako se žuri iz kuće s liječničkom torbom. Potom mu još nešto padne na pamet. Odmakao se još dalje i okrenuo se tako da ga Lucy ne čuje. »Brod bivšeg šerifa Traska. Je li ondje?« »Ne«, odgovori zamjenik. »I ne možemo ga pronaći.« »Shvaćam«, promrmlja on. »Koliko ljudi zna za ovo?« »Zna gospoña Westcott«, reče zamjenik. Što je značilo da će uskoro doznati i svi ostali. »Razumijem.« Primora se razmišljati logički, a ne kako će to djelovati na Lucy. Ubojica je bio u Anderson Ferryju. S nama. Ponovo se prekori što je dopustio da ga pretekne crni lexus. »Poslat ćemo jedinicu za očevid, ako je to u redu.« »U redu je što se nas tiče. Mi nemamo takve mogućnosti.« »Hvala vam. Jednu bih vas stvar molio. Ti su nestanci povezani s ubojstvima koje istražujemo. Ubojica je viñen u crnom lexusu. Možete li vi obaviti potragu po gradiću? Nemam registracijske tablice.

Kada ga pronañete, zapečatite ga. Nemojte ga otvarati, niti dopustiti ikome da ga dira. To bi nam sada mogla biti jedina poveznica.« »Razumijem. Kada možemo očekivati vašu jedinicu?« J. D. uzdahne. »Pa, trenutačno obrañuju mjesto zločina za mene.« »Tko?« napeto upita zamjenik. Čovjek je bio izravan i J. D. je to cijenio. »Ryan Agar.« »O, moj Bože. Oprostite. Samo što... Odrastao sam s njim. Čuo sam da je i njegova majka mrtva. I Westcott je mrtav, zar ne?« »Nemojmo još ništa pretpostavljati. Poslat ću vam ekipu čim bude moguće.« J. D. prekine vezu i ponovo nazove Stevie. »Oprosti«, javi se ona. »Tuširala sam se i nisam čula mobitel. Što se dogodilo?« On joj prepriča, slušajući je kako psuje. »Lucy je upozorila onu budalu Westcotta. Teško mi je žaliti ikoga od njih, J. D.« »Slažem se. Moram ići. Moram joj reći.« »Bože. Jadnica. Stižem i ja.« J. D. prekine vezu ali se ne pomakne, grozeći se onoga što slijedi. Njezin je otac bio posebna priča, ali ona je još bila vezana uz majku. Iako je još bila usredotočena na tijelo u prtljažniku, Lucy odjednom prestane s poslom i pogleda preko ramena, kao da je znala da pričaju o njoj. Ona se uspravi i pogleda ga u oči. »Tko?« upita. On joj priñe i krene je primiti za ruke, ali ona ih naglo odmakne. Tek je tada vidio da su joj rukavice krvave. »Sonny Westcott i tvoji roditelji su nestali.« Ona oštro udahne. »Kada?« »Vjerojatno dok smo bili jučer u Anderson Ferryju.« Nije točno znao kako bi mogla reagirati, ali njezino ponašanje ipak ga iznenadi. Kratko je kimnula, ispravila ramena i vratila se pregledu Ryana Agara. »Provjerila sam pod košuljom«, reče. »Na leñima ima opeklinu u obliku slova >E<, ali čini se da je ovaj put nanesena nakon smrti, što nije bio slučaj s ostalima. Ali nema srca, a u krpi je, čini se, njegov jezik, što je istovjetno ostalim slučajevima. »Lucy.« On je uhvati za rame, ali ona ga otrese.

»Nemoj, J. D. Ne sada.« Nije ju poslušao, primoravši je da se okrene prema njemu. »Mičem te s ovog slučaja.« Ona bijesno otvori usta. »Ne možeš to učiniti.« »Da, mogu.« On se nagne bliže, ignorirajući unakaženo tijelo iza njih. »Stalo mi je do tebe«, šapne emotivno. »Osim toga, sada kada je uključena i tvoja obitelj, sve što dotakneš sudac može odbaciti kao dokaz. Znaš to.« Ona teško proguta. Oči su joj bile toliko ispunjene bolom da mu je to slamalo srce. »Moram raditi.« »Ne, dušo, ne moraš.« On joj skine rukavice i Ruby ih bez riječi baci. J. D. povuče Lucy u naručje i zagrli je. Drhtala je, rukama čvrsto stežući njegovu košulju. »Nazvat ću sljedećeg liječnika po dužnosti«, reče Ruby. »Luce, žao mi je.« Lucy kimne, ali ne reče ništa. Toliko se savladavala da se J. D. bojao da će se raspasti. S rukom oko njezina ramena, lagano je odgurne od prtljažnika i ona tupo krene za njim. Uto iz službenog vozila izañe Drew i pogleda Lucy. »Što je?« »Njezini su roditelji nestali, zajedno sa šerifom Westcottom«, reče J. D. »Čini se da je sa šerifom bilo borbe. Možeš li onamo poslati nekoga da obradi mjesto?« »Da. Odmah ću se za to pobrinuti. Lucy, tako mi je žao.« Ona slijepo kimne i J. D. je otprati do stana, pozvavši putem jednu policajku da im se pridruži. U stanu Lucy sjedne u naslonjač, blijeda kao zid. »Ostanite s njom«, reče J. D. policajki. »Ima dvoje prijatelja, Gwyn Weaver i Thomasa Thornea. Molim vas, nazovite ih.« On klekne do Lucy i uzme joj ruke da ih zagrije. »Moram se vratiti na mjesto zločina.« »Znam«, prošapće ona rastreseno. »On im čupa srca, J. D. Učinit će to i mojoj majci.« »Zaustavit ćemo ga, dušo.« On joj poljubi usne. »Moram ići.« Kada ga je ponovo pogledala, oči su joj bile bistre. »Uhvati ga, J. D. Molim te.«

»Pokušaj se ne brinuti«. Već na nogama, baci pogled kroz prozor. Na parkiralištu su Ruby i još jedan tehničar zatvarali Ryana u vreću. J. D.-ja proñe jeza. On je negdje vani. Planira. Motri svaki njezin korak onim prokletim ureñajem. Nije ju želio ostaviti, ali znao je da mora. Kako bi se osjetio bolje, pronañe ureñaj za praćenje koji je Drew skrio u kutijicu za puder pa ga ugura u jedan od džepova na njezinu radnom odijelu. »Gdje ti je mobitel?« »U drugom džepu. Možeš ići. Bit ću dobro.« »U redu.« On joj utisne poljubac u čelo. »Ostani ovdje. Čuvaj se.« Srijeda, 5. svibnja, 6:00 Stevie je mazala maslac na prepečenac kada primijeti poruku koju joj je sestra ostavila na hladnjaku. Cordy danas ide na izlet sa školom. Moraš potpisati pristanak. U njezinoj naprtnjači. Pusa, Iz. Stevie uzdahne. Izzy je uvijek ovakve stvari ostavljala za posljednji čas. Ipak, nije znala što bi bez nje. Pretraži Cordelijinu naprtnjaču, svjesna da minute prolaze. J. D. je imao sve pod kontrolom, ali nije bilo pošteno sve svaliti na njega. Ona ljutito istrese cijeli sadržaj na kuhinjski stol. Namršti se kada iz torbe ispadne ključ na daljinsko upravljanje. Što će Cordeliji njezin ključ od auta? Ona ga podigne i zaškilji na sitna slova na poleñini. A onda se skoro uguši kada joj se prepečenac koji je pojela popne u grlo. Ureñaj za praćenje. »O, Bože. Dobri Bože.« Natjerala se da diše dok je trčala prema Cordelijinoj sobi. Iz nje provali uspaničeni jecaj kada ugleda svoju kćer kako spava poput anñela. Potom otrči u sestrinu sobu i upali svjetlo. Izzy zatrepće i povuče jastuk preko lica. »Odlazi, Stevie.« Stevie je snažno protrese. »Probudi se, Izzy.« Izzy naglo sjedne. »Što? Je li Cordy? Što je?« Stevie joj pokaže ureñaj. »Znaš li što je ovo?« Izzy zaškilji. »Moj ključ od auta?« »Ne. Jesi li ti ovo stavila u Cordelijinu naprtnjaču?«

»Ne. Zašto bih? Što se dogodilo? Blijeda si poput duha.« Stevie je samo kimala, pokušavajući obuzdati lupanje srca. »U redu. Danas Cordelia ne ide nikamo. Ovo je ureñaj za praćenje. Naša je patologinja našla istu takvu u svojoj torbici.« »Ne razumijem«, reče Izzy. »Čovjek je ubio osmero ljudi. Pratio je našu patologinju. Sada sam pronašla ovo u torbi moje curice...« Glas joj se slomi, a Izzy je čvrsto zagrli. »U redu, sada shvaćam. Nitko neće dirati tvoju curicu. Nećemo im dopustiti.« Stevie kimne, ali nije mogla prestati plakati. »O, Bože.« »U redu je«, promrmlja Izzy. »Otkazat ću sve za danas. Ostat ću ovdje s Cordy i pozvat ću sve druge roñake.« Stevie se odmakne. »Trebala bih ja ostati.« »Ne.« Izzy primi Steviene ruke u dlanove. »Ti bi trebala otići i pronaći gada koji je zaprijetio našem djetetu. Kreni. Ja ću sjediti u Cordynoj sobi dok ne stignu mama i tata.« Stevie dlanovima obriše mokre obraze. »Imaš ključ za sef s pištoljem?« Izzy sada stegne čeljust. »O, da. Pokuša li ući u ovu kuću, bilo bi mu bolje da nosi pancirno odijelo, jer inače odavde neće izaći živ.« »Dobro.« Stevie se primora razmisliti. Samo joj je jedno ime bilo na pameti. »Clay Maynard«, reče i stisne oči. »Taj će mi čovjek reći o čemu se ovdje radi.« »Ne znam tko je to«, reče Izzy, »ali žalim onoga tko ti se danas nañe na putu.« »Istina. Ali prvo ću Cordeliju pitati za ovo.« »Prvo se smiri. Plašiš mene, a ja nemam pet godina.« Bila je u pravu. Stevie nekoliko puta udahne, sve dok je nije prestalo stezati u prsima. »Sada?« Izzy iskrivi lice. »Nije sjajno, ali nisi više ni mama-čudovište.« Obje su otišle u Cordelijinu sobu i sjele na njezin krevet, svaka s jedne strane. »Dušice.« Stevie je nježno pretrese da je probudi. »Mama mora s tobom razgovarati.« Stevie pričeka da Cordelia

nekoliko puta zatrepće i probudi se. »Je li se netko igrao s tvojom školskom torbom? Netko od odraslih?« »Ne«, reče ona pospano. »Zašto?« »Jesi li je možda izgubila nedavno i netko ti ju je vratio?« »Ne. Je li još noć?« »Ne, dušo, rano je ujutro. Je li itko nepoznat dirao tvoju naprtnjaču?« »Ne.« Malo joj se čelo ipak namršti. »Da. Ispala mi je i neki mi ju je čovjek podigao.« Stevieno srce jače zalupa. »Kako ti je ispala?« Ona slegne ramenima. »Spotaknula sam se. Neki ljubazni čovjek mi ju je vratio i ja sam se zahvalila.« Stevie se natjera zvučati ljubazno. »Sjećaš li se kako je izgledao?« »Bio je visok. Poput stabla.« Stevie se nasmiješi nasilu. »Tamne ili svijetle kose?« »Tamne. Mislim. Imao je šešir.« »Kako onda znaš da je imao tamnu kosu?« »Imao je crne obrve. Čupave, kao i djed. Možemo li jesti vafle za doručak?« »Naravno«, reče Izzy i raskuštra joj kosu. »Možeš mi pomoći da ih pripravim. Baš kao i kekse. Ali mamica sada mora na posao loviti zločeste ljude.« Cordelia nagne glavu da pogleda Stevie. »Je li taj čovjek bio zločest, mamice?« »Ne znam«, reče Stevie iskreno. »Ali ne moraš se o njemu više brinuti. Teta Izzy i baka i djed će biti ovdje cijeli dan.« Cordelia zgrabi Stevien rukav. »Mamice. Zločesti čovjek je imao tetovažu.« Stevieno srce još jače zalupa. »Kakvu?« Cordelia se namršti. »Srce, ali nije bilo lijepo. Bilo je zgnječeno.« »Oh, dušice. Ti si sjajna«, nježno će Stevie. »Gdje?« Cordelia pokaže na nadlakticu. »Ne sjećam se s koje strane.« Stevie privuče kćer i snažno je zagrli. »Nije važno. Ti si divna.«

Cordelijino lice obasja osmijeh. »Možemo li napraviti vafle s komadićima čokolade?« Stevie se nasmiješi. »Naravno. Volim te.« Cordelia skoči u krevetu. »Volim te«, zapjeva glasno i bez sluha. Glazba za moje uši. Stevie pokaže Izzy na izlaz. »Dogovorit ću policijsku zaštitu za kuću. Možda će ući unutra čekati.« »Onda će i oni dobiti vafle«, reče Izzy. »Ti kreni.« Stevie ponovo duboko udahne. »Volim i tebe, znaš.« Izzy namigne. »Pa kako me ne bi voljela?« Stevie je nazvala Hyatta čim je ušla u automobil i on je odmah naredio da im se pošalje patrolno vozilo. Možda je bio težak čovjek, ali svoje je ljude i njihove obitelji dobro štitio. Potom Stevie nazove J. D.-ja. »Moram negdje svratiti prije nego što doñem do Lucy.« »Što se dogaña, Stevie?« upita tiho J. D. »Pronašla sam ureñaj za praćenje u Cordelijinoj školskoj torbi.« »O, moj Bože.« »I Cordy mi je opisala čovjeka.« Ona mu prepriča. »Visok kao stablo, s tetovažom zgnječenog srca. To je... zaista posebno.« »O čemu razmišljaš?« »O tome da je Thomas Thorne visok kao stablo«, reče on. »Da, jest. Ne možemo ga još privesti. Ne na osnovi toga što kaže petogodišnjakinja.« »Znam. A ja sam policajki upravo rekao da zove njega da doñe biti s Lucy. Lucy ne bi nikada posumnjala da bi to mogao biti Thorne. Ona je odana.« »Gdje je njezina pratnja?« »Skinner je na putu ovamo, trebao bi stići svaki čas. Kamo ti ideš?« »Posjetit ću onog privatnog istražitelja čim patrolno vozilo koje je Hyatt pozvao stigne ovamo.« »Ja ću samo o svemu izvijestiti Skinnera i nañemo se ondje. Čekaj me.« »Hoću.« Ona prekine vezu, sklopi oči i počne se moliti.

DVADESET TRI

Srijeda, 5. svibnja, 6:25 J. D. prekine vezu, toliko ljut da su mu se ruke tresle. Prvo Lucy, a sada i Cordelia. Želim ga mrtvog. Nije bilo važno zašto je Evan činio to što je činio, ili čak što je sve morao proživjeti. Bilo je važno samo to da ga se zaustavi. Jednom zauvijek. J. D.-jev telefon ponovo zazvoni. Ovaj put zvala ga je Debbie, Hyattova službenica. »J. D., na vezi je inspektor Sherman iz Newport Newsa. Hyatt je rekao da ti ga prespojim jer ima informacije koje ćeš htjeti čuti. Provjerili smo ga. Može mu se vjerovati.« Prije nego što je uspio išta pitati, Debbie ga prespoji. »Ovdje Fitzpatrick.« »Dobro jutro. Ja sam inspektor Sherman. Radim u Odjelu za ubojstva Newport Newsa. Bit ću kratak, jer, prema onome što vidim na vijestima, shvaćam da ste veoma zauzeti. Od vašeg sam poručnika čuo da ste upoznali privatnog istražitelja Maynarda.« »Da«, reče J. D., uspravivši se. »Pretpostavljam da ste i vi. Što je učinio?« »Nisam siguran, ali zna mnogo više nego što želi reći. U mojoj su mrtvačnici dva tijela. Jedno od njih pripada policajcu. Oba imaju prerezane vratove s malom krivuljom oko desnog uha. Vidim da i vi imate takve.« Policajac. Ovo postaje sve bolje. »Trenutačno ih je šest u mrtvačnici«, reče J. D. To bi mogao biti prijelomni trenutak koji je očekivao. Nadao se da će Sherman znati nešto što oni ne znaju. Sherman se nakašlje. »Proklet bio, kučkin sin.« »Maynardova prijateljica ubijena je od ruke iste osobe koja je počinila i ostala ubojstva. Pronašao je njezino tijelo jučer ujutro.« »Zato se vjerojatno i vratio kući. U kakvoj je ona vezi sa svime?«

»Mislimo da je naišla na nešto zbog čega je stradala. U kakvoj su vezi vaše žrtve s Maynardom?« »Došao je u grad u ponedjeljak, tražeći ženu za koju je tvrdio da se predstavlja kao Margo Winchester. Vrebao je jednu našu stariju grañanku kako bi razgovarao s njezinom unukom. Otkrili smo da unuka radi u striptiz-baru, ali već je bila dala petama vjetra. Maynard je svratio s njom porazgovarati u ponedjeljak navečer, nakon što je pobjegao našoj pratnji.« »Pretpostavljam da je razlog zašto ste ga pratili važniji od toga da je smetao starici.« »O, da. Svratio je u našu mrtvačnicu raspitujući se o žrtvi požara. Stradao je policajac Pullman. I njemu je prerezano grlo, a potom mu je tijelo spaljeno u požaru kuće predviñene za rušenje. Trebalo nam je nekoliko dana da ga identificiramo. U meñuvremenu je u zaljevu pronañeno tijelo nepoznate žene. I njoj je grlo bilo prerezano. Ona je opisom odgovarala osobi koju je Maynard tražio.« »Margo Winchester.« »Da, ali ta se žena samo koristila lažnim imenom. Kada smo napokon pronašli unuku one starice u striptiz-baru, pokazali smo crtež nepoznate žene. Ondje su je znali pod imenom Mary Stubbs. Ondje je radila godinu dana kao plesačica, ali nije se na poslu pojavila tjedan dana, otprilike točno od kada je završila u zaljevu. Ondje su viñali i našeg mrtvog policajca. Pullman je bio oženjen, ali se potajno prašio sa stripericom.« »Razumijem. Je li vama poznato ime Evana Bryana?« »Ne, ali mogu provjeriti. Je li on osumnjičenik?« »Ne znamo, ali njegovo se ime pojavilo u našoj istrazi. Zadnje što se zna jest to da je s majkom živio u Sjevernoj Karolini prije dvadeset godina.« Sherman je čekao. »To je sve što imate?« »I šest mrtvaca u mrtvačnici, troje koji su nestali i dvije žrtve u Delawareu.« »Sranje, Fitzpatrick. Što vam je Maynard rekao?«

»Zapravo ništa, ali upravo sam se spremao k njemu kada ste me nazvali. Obavještavat ću vas o svemu, ako vi pokušate otkriti više o Evanu Bryanu.« »Dogovoreno. Sretno.« »Hvala«, reče J. D. i poklopi uz umoran uzdah. Trebat će nam. Krenuo je nazvati Stevie s novim podacima, kada stigne Skinner u službenom vozilu. To ga podsjeti da se neće moći naći sa Stevie kod Maynarda, jer je njegov automobil sada bio dio istrage. »Čuo sam što se dogodilo«, reče Skinner, pritrčavši J. D.-ju. »Lucyni roditelji su nestali, a i netko je pratio Stevieno dijete. Kako je doktorica?« »Drži se.« Drži se već dulje vremena, pomisli J. D. »Slušaj, morao bih se naći sa Stevie prije nego što rastrga onoga istražitelja Maynarda. Mogu li se poslužiti tvojim autom?« Skinner mu preda ključeve. »Sretno. Ne bih sada volio biti u njegovoj koži.« »Ni ja. Reci Lucy da ću se vratiti čim budem mogao.« Visok kao stablo. J. D. uzdahne. »Slušaj, Skinneru. Steviena mala rekla je da je čovjek kojega je vidjela bio visok kao stablo i imao je tetovažu zgnječenog srca. Ne znam ima li on tetovažu, ali Thomas Thorne je...« »Visok kao stablo«, dovrši Skinner. »Hyatt će se time dobro okoristiti.« »Thorne je Lucyn prijatelj. Možda doñe, s obzirom na to da su njezini roditelji nestali.« Skinner kimne. »Shvatio sam. Držat ću oči širom otvorene.« »Hvala ti.« Srijeda, 5. svibnja, 7:40 Clay je ponovo probdio noć, pregledavajući Nickine spise u nadi da će pronaći nešto što će Ileannu Bryan povezati s Evanom Reardonom i Lucy Trask. Ali nije pronašao ništa, stoga će on i Alyssa danas otići u Anderson Ferry po odgovore kako bi mogli pronaći Evana, koji srećom, kako se činilo, nije ubio nikog novog u posljednja dvadeset četiri sata.

Trebali su već krenuti, ali on se nije ni pomaknuo. Stajao je za stolom, stežući ručku torbe sa spisima i pitajući se što je krenulo toliko ukrivo. Zato što je bilo krivo. Nicki je bila mrtva jer je pala na krivog muškarca i nije vidjela istinu pred sobom. To nije mogao promijeniti. Ali trebao je reći istinu čim je vidio fotografije s autopsije Mary Stubbs u Shermanovu uredu. Ali nije, i još je ljudi stradalo. Nevinih ljudi. I s time ću morati živjeti. »Vrijeme je da krenemo, Clay«, reče Alyssa s praga njegova ureda. »Znam.« On ispusti suzdržavani dah. »Ali ne mogu. Evana se mora zaustaviti, a naš odlazak u Anderson Ferry trajat će satima, koje bi policija mogla iskoristiti da ga uhvati. Moramo reći Mazzetti što znamo. Tebe ću izostaviti iz svega.« Alyssa razrogači oči. »Čini se da ćeš uskoro dobiti priliku.« Nije ni izrekla te riječi kada se otvore ulazna vrata. »Gdje je?« hladno upita Stevie. »Ovaj, on je...« zamuca Alyssa. »Gledaj«, ljutito će Stevie. »Već sam bila u njegovoj kući. Vani je njegov auto, a ja nisam raspoložena za igrice. Gdje je Maynard?« »U redu je, Alyssa«, javi se Clay. »Uvedi je unutra.« Mazzetti jurne unutra. Slijedio ju je muškarac Clayeve veličine, jednako mrka izraza. Clay se pitao nije li Evan ipak ubio još koga. Mazzetti položi šake na njegov stol i nagne se bliže. »Tko je on? Tko je brat?« »Čiji brat?« upita Clay, iako je počeo shvaćati. Za treptaj oka, Stevie se nañe na njegovoj strani stola, unoseći mu se u lice. »Kunem se Bogom, bolje ti je da mi ne lažeš, Maynarde. Reci mi tko je on. Odmah.« »Ja bih joj na vašem mjestu rekao, gospodine Maynard«, mirno će drugi inspektor. »Čovjek koji je ubio desetoro ljudi upravo je ugrozio petogodišnju kćer moje partnerice. Ja vam ne bih htio biti u koži ako joj dotakne i dlaku na glavi.« »Deset?« užasnuto upita Clay.

»Deset«, reče muškarac. »U mrtvačnici Newport Newsa dva su tijela s potpisom čovjeka kojeg tražimo. Još troje je nestalo.« Clay sklopi oči. »Dobri Bože«, promrmlja. »I bolje ti je da se pomoliš«, zareži Mazzetti. »Ime. Znam da ga imaš.« Inspektor je sjeo na rub njegova stola i Clay se nañe zarobljen izmeñu njih dvoje. Oboje su bili bijesni. Muškarac je tek skrivao svoj bijes pod krinkom mirnoće za koju je Clay znao da bi se vrlo lako mogla raspasti. »Prvo, nema nikakvih optužnica protiv Alysse«, reče Clay. »Neću ništa obećavati«, reče Stevie, mrvicu mirnije. Odstupila je, šaka stisnutih pokraj bedara. »Govori.« »Tko ste vi?« upita Clay. »Fitzpatrick. Njezin partner. Prezime, molim vas. Čak ću vam dati njegovo ime. Evan.« Sve je gotovo. »Reardon«, reče. »Alyssa, ispiši im sliku.« Činilo se da je J. D.-ju laknulo kada je pogledao fotografiju, kao da je očekivao nekog drugog. »To bi mogao biti čovjek koji je oteo Ryana«, reče Stevie. »Ako mu dodamo lažne brkove, mogao bi biti i čovjek na fotografiji iz garaže.« Ona podigne pogled. »Ima li kakvih slika po tijelu?« Clay se sjeti fotografije koju je Nic snimila u svojem krevetu. »Da. Tetovaža. Rastopljeno srce. Kao onaj sat na Dalijevim slikama.« »Koliko je visok?« upita Stevie. »Metar i devedeset«, reče Clay. »Zašto?« »Jer ga je moja petogodišnja kći vidjela kada je u njezinu torbu ubacio ureñaj za praćenje. Može ga identificirati. Mislim da mu se to neće svidjeti.« Clayev se bijes ponovo razbukta. Sve dok Evan ne bude mrtav, inspektorica će se brinuti da bi se jednoga dana mogao vratiti. Clay se mogao zapitati zašto bi Evan prijetio njezinoj kćeri, ali već je znao. Odvući pozornost i unijeti pomutnju. Otmica njezine kćeri bila bi njegovo osiguranje za slučaj da se previše približe.

»Nismo znali za Ileannu Bryan«, reče Clay. »Ne znamo kako su povezani, ali pretpostavljamo da ima neke veze s gradićem zvanim Anderson Ferry.« Stevie se naizgled malo smirila. »U redu. Sjednimo i vi ćete nam ispričati što znate.« Clay pokaže na stolce, mahnuvši i Alyssi da sjedne. »Nema optužnice za Alyssu«, ponovi. Stevie ga oštro pogleda. »Kada ste doznali?« »Sa sigurnošću, sinoć. Znamo da se Evan susreo sa žrtvom Sue Ellen Lamont. Kada smo čuli da je mrtva, znali smo. Do tada je sve moglo biti slučajnost.« »Tko su žrtve u Newport Newsu?« upita Stevie. On prekriži ruke na prsima. »Vaša riječ, inspektorice. Njoj je tek osamnaest. Mislila je da postupa ispravno. Nema optužnice.« »Ništa ne obećavam, gospodine Maynard. Ali rekli ste nam Evanovo prezime, pa ću učiniti sve u mojoj moći da vas se ne identificira. « Gledali su se jedan dugi trenutak. »U redu.« Ispričao im je gotovo sve, izostavivši samo činjenicu da je Nicki izradila novi identitet za Evana Reardona. »Evan je rekao da želi da otjeramo ženu koja ga uhodi«, završi. »Ne znam zašto to čini. Ne znam tko je Ileanna ni zašto je Nicki otišla u Anderson Ferry.« Inspektori se jedva primjetno pogledaju. »Ali vi znate«, reče Clay. »Da«, odvrati Stevie. »Znamo da je Nicki otišla onamo. U redakciji mjesnog lista dali su joj fascikl s podacima nekoliko dana prije nego što je ubijena.« »Nismo je pronašli. Pretpostavljam da bismo u suprotnom doznali za Ileannu Bryan.« Stevie kimne. »Razumna pretpostavka.« »Nešto se dogodilo prije dva mjeseca«, reče J. D. »Znate li o čemu se radi?« »Njegova majka«, tiho se javi Alyssa i Clay kimne. »Njegova je majka umrla, ali to je bilo prije više od tri mjeseca. To sam provjerio.«

»Njezino ime?« upita J. D. »Yvette Reardon«, reče Clay. »Evan je rekao Nicki da se razboljela i da se on vratio kako bi se mogao brinuti o njoj. Tada je rekao da se spetljao s tom plesačicom.« »Što je otjeralo njegovu suprugu«, zaključi Stevie. »Tako je rekao, ali ja sam otkrio da je pobjegla nekoliko godina prije jer je tukao nju i djecu. Njegova je majka doista umrla, ali ostalo što je rekao Nicki je izmislio.« »Kako ste doznali za Sue Ellen Lamont?« upita J. D. »Evan se s njom sastao u hotelu«, reče Alyssa. »Ona je prostitutka. Bila je prostitutka.« »Pronašli smo ga preko njegove kreditne kartice«, reče Clay, ne namjeravajući spominjati Teda Gamblea osim ako na to ne bude primoran. »Ja sam je sinoć provjerio i našao sam da je već optuživana zbog prevare s kreditnim karticama. Mislim da se možda namjerila na Evana. No umjesto toga, on ju je ubio.« J. D. razmisli. »To ima smisla. U stanu gospoñice Fields nema znakova provale. Takoñer je imao ključeve koji su mu omogućili pristup drugim mjestima. Kako se domogao ključa vaše partnerice?« Clay uzdahne. »Nicki i Evan postali su ljubavnici. Mi nismo znali.« »To će njezinoj obitelji biti iznimno teško doznati iz vijesti«, reče Stevie. »Ako moramo reći njezinim roditeljima, hoćemo. Ali učinit ćemo sve što možemo da to zatajimo novinarima.« »Hvala vam. I obavijestite nas kada ga pronañete. Ako možete.« »Učinit ću sve što mogu«, reče ona. »To je sve što mogu obećati.« »Hvala vam«, ponovo će Clay. Ustao je da ih isprati. »Žao mi je što je prijetio vašem djetetu, inspektorice Mazzetti.« Ona podigne bradu. »Kada ga se dohvatim, i njemu će biti žao.« Podigne Evanovu fotografiju. »Moramo ovo pokazati našem nadreñenom. Smijemo li se poslužiti vašim telefaksom?« Alyssa iz džepa izvuče posjetnicu koju im je Stevie dala prethodne večeri. »Ovdje imam vaš broj. Mogu vam je poslati s računala. Tu zadržite.«

J. D. podigne mobitel. »Netko me zove. Stevie, čekat ću te vani.« Stevie ostane na pragu nasamo s Clayem. »Onda«, reče ona i pokaže na Alyssu. »Vas dvoje...?« Pitanje iznenadi Claya. »Ne. Bože, ne.« »Dobro.« On se lagano namršti. »Zašto?« »Zato što prilično dobro mogu procijeniti karakter, a vi se niste činili kao čovjek koji bi se spetljao s djevojkom koja bi vam po godinama mogla biti kći.« Morao se nasmiješiti na njezinu opasku. »Pokušavala nas je izvući. I da budem iskren, toliko me je pogodila Nickina smrt da sam bio sasvim tup. Dugo smo vremena bili prijatelji i to još ne mogu prihvatiti. Sve se nekako samo dogodilo. Ne znam možete li to razumjeti.« »Zapravo razumijem. Onda, je li Alyssa vaša kći?« »Bože, ne. Svaka vlas na mojoj glavi bila bi sijeda. Ona je mlaña sestra moje bivše zaručnice.« »Fotografija je poslana«, doviknu Alyssa sa svojeg stola, pa donese Stevie još jedan primjerak. »Ispisala sam još jednu za vašeg partnera. Za svaki slučaj.« »Hvala vam«, reče Stevie. »Bit ćemo u kontaktu.« Čim je izašla, podigla je mobitel na uho. Prišla je J. D.-ju koji ju je čekao, takoñer pričajući na mobitel. Otkriće Reardonova imena bio je prijelomni trenutak istrage. Clay se okrene Alyssi. »Daj mi pet minuta«, reče. »Onda krećemo.« »Kamo?« »U Anderson Ferry. Mazzetti nam neće reći ništa više, a Nickini roditelji trebaju završetak svega. Moraju znati zašto je ubijena.« Ona kimne. »Mogu biti spremna za pet minuta.« »U redu.« Clay ode u ured i otvori svoju datoteku s podacima. Iz džepa izvadi posjetnicu koju mu je inspektorica jučer dala. INSPEKTORICA TEFANIA MAZZETTI. Njezin ju je partner zvao Stevie.

Clayu se ipak više sviñala Tefania. Upiše njezino ime i pritisne naredbu TRAŽI. U nekoliko sekundi došao je do traženog odgovora. Bračno stanje: udovica. Kći joj je imala tek pet godina. Supruga je nedavno izgubila. Sigurno ga je razumjela, i više nego što je mislio. On zaklopi prijenosno računalo. »Alyssa, idemo.« Srijeda, 5. svibnja, 7:55 »Napravio sam vam čaj«, tiho će Skinner. »To smiri moju suprugu kada je uznemirena.« Stojeći pokraj prozora u dnevnoj sobi i promatrajući mjesto zločina ispred svoje zgrade, Lucy pogleda preko ramena. Skinner je šalicu iz koje se pušilo stavljao na njezin stol. Krhka porculanska šalica u njegovim je šakama izgledala još manja. »Hvala«, reče. »Neka se malo ohladi.« J. D.-jev je auto bio natovaren na vozilo za vuču i vozili su ga natrag u policiju, gdje će ga smjestiti pokraj drugih automobila koje je ubojica izbacio iz prometa. Tijelo Ryana Agara odvezeno je u mrtvačnicu gdje će ga smjestiti u hladnjak, pokraj svih drugih ljudi koje je ubojica izbacio iz prometa. Zauvijek. Jedinica za očevid brzo je obradila mjesto zločina. Nije bilo ništa za vidjeti i nikakvih dokaza za pronaći. Nekoliko je tehničara ipak melo asfalt u nadi da će otkriti bilo kakav trag. Ostalo je samo jedno policijsko vozilo, koje će se pobrinuti da se znatiželjnici previše ne približe. Lucy pomisli kako se vlasnici vozila parkiranih nedaleko od Fitzpatrickova sigurno ljute. Cijelo je parkiralište ograñeno policijskom vrpcom. Vozači koji su sinoć gunñali što moraju parkirati izvan pretrpanog parkirališta sada su vjerojatno poprilično sretni zbog te okolnosti. »Trebali biste se odmaknuti od prozora, doktorice Trask«, obzirno će Skinner. »On je neustrašiv«, reče Lucy ne obraćajući pozornost na njegovo upozorenje. »Želio je da vidim. Čak i kada se sve očisti, želio je da je mogu vidjeti odavde, gdje bih se trebala osjećati sigurno.« On je povuče za rukav radnog odijela. »Hajde, popijte čaj.«

Lucy dopusti da je odmakne od prozora. Pijuckala je čaj, ali nije sjela. Sada nije mogla sjediti. On drži moje roditelje. Možda moj otac to zaslužuje, ali... Ne. Ne zaslužuje. Nitko ne zaslužuje. Ni moja majka ni moj otac, ni itko od ostalih žrtava, bez obzira na to koliko loši bili. Lucy nestrpljivo provjeri mobitel. »Inspektore Skinner, je li vas inspektor Fitzpatrick već zvao?« »Ne još. Nema ga tek sat vremena«, reče Skinner. »To nije dovoljno vremena za neke novosti.« Zapravo je prošao sat i petnaest minuta, ali ona se pokuša opustiti. »Znam. Takoñer se pitam gdje su mi prijatelji. Ona je policajka ostavila poruke na njihovim mobitelima i na Thorneovu kućnom telefonu. Mislila sam da će do sada već nazvati.« »Možda se spremaju za posao«, reče Skinner. »Sigurno će uskoro nazvati.« Ona zaškilji prema njemu. »Znate, taj vaš umirujući ton mi ide na živce. Ali napravili ste dobar čaj, hvala vam.« On se nasmiješi. »U posljednje sam se vrijeme baš izvještio. Moja je žena pila samo biljne čajeve kada je bila trudna.« Izvadi mobitel i pokaže joj fotografiju. »Moje dijete.« »Kakva lijepa beba, a i žena vam izgleda lijepo.« »Uglavnom izgleda umorno. I ja. Imate li kakav lijek za kolike, doktorice?« »Moja se mama zaklinjala u blagotvornosti vezivanja auto-sjedalice za uključenu perilicu rublja«, reče Lucy, a tada joj val boli odjednom iskrene cijelu unutrašnjost i u očima je zapeku suze. Nije se toga godinama sjetila. Godinama je zapravo uspijevala uopće ne misliti o majci. Sada je pred očima stalno bila slika njezine majke s iščupanim srcem. »Oprostite«, reče Skinner. »Nisam želio...« »U redu je«, reče Lucy. Zazvoni njezin mobitel, u pravi čas da joj odvrati pozornost. »To je Gwyn, moja prijateljica.« Ona se okrene leñima Skinneru. Trebala joj je sekunda da se pribere. »Gdje si?«

»Royce je. Ja sam primio poruku. Dovezao sam Gwyn ovamo jer policija još drži njezin auto.« Zvučao je ustrašeno i Lucy se nakostriješe dlačice na vratu. »Što se dogodilo? Gdje je ona?« »Zato te i zovem. Mi smo na sporednom parkiralištu pokraj tvoje zgrade. Moraš odmah doći. Gwyn poručuje da je gospodin Pugh pao i da krvari iz glave. Zvao sam hitnu pomoć i na putu su ovamo. Dat ću ti Gwyn.« Lucy je već bila na vratima, ali Skinner je uhvati. »Doktorice Trask, čekajte.« Ona ga se oslobodi. »Doñite za mnom. Brže.« »Lucy!« vikala je Gwyn nekoliko koraka udaljena od Royceova telefona, sa strahom u glasu. »Trči!« »Stavlja mu kompresiju na glavu«, reče Royce brzo. »Izgubio je mnogo krvi. Posvuda je. Gdje je dovraga hitna? Moraš doći ovamo. Trebamo tvoju pomoć.« Lucy se požuri niza stube i kroz vrata, moleći se u sebi da ne dolazi prekasno. U grudima joj je rastao jecaj, a ona ga potisne. Molim te. Ne i on. Ne još. »Doktorice Trask, čekajte.« Skinner ju je pratio u stopu. »Stanite.« Ali nije mogla. Gospodin Pugh ležao je na travi sklupčan na boku, nepomičan, sa šeširom još na glavi. Ona klekne pokraj njega, ali prije nego što mu je stigla opipati bilo, on se preokrene i zgrabi je i ona shvati, ali prekasno. Ne. To je zamka. Prije nego što je uspjela udahnuti, netko je povuče na noge i Skinner padne naprijed na koljena. Na prednjici bijele košulje počne se širiti crvena mrlja. Ustrijeljen. Skinner je ustrijeljen. Vrisnula je, ali usta joj prelijepi ljepljivom vrpcom, a na sljepoočnicu prisloni pištolj. »Pokret, doktorice Trask.« »Ne.« Zanijemjela je zbog vrpce. Pokušala se osloboditi, ali zatetura kada je držak pištolja udari u glavu. To je iznenadi. Zbunjeno je treptala dok ju je vukao u prtljažnik srebrnog buicka.

»Ne.« Pokušala se boriti i udarati, ali on ju je zgrabio oko struka i podigao u zrak kao da je dijete. Ubacio ju je u prtljažnik gdje je uspjela ugledati Gwynino vezano tijelo prije nego što je začula pucanj, nakon čega je slijedila teška psovka. Pogoñen je. Na djeličak sekunde pojavi se nada. A onda joj se glavom prolomi stravična bol i sve se zacrni. Srijeda, 5. svibnja, 8:00 Hvala vam na informacijama, zamjeniče«, reče J.D. »Poslali smo kombi jedinice za očevid. Trebali bi do vas doći za otprilike sat vremena, ovisno o gužvi na mostu.« Prekine vezu i pogleda Stevie koja se doimala sasvim iscrpljenom. »Pronašli su crni lexus.« »Nije im dugo trebalo.« »U Anderson Ferryju nema mnogo mjesta gdje bi se mogao sakriti auto«, reče on. »Tablice su bile ukradene, ali nije maknuo identifikacijski broj vozila. Auto je registriran na Malcoma Edwardsa.« »To se zove okrutnost. Ubiti čovjeka i ukrasti mu auto. A onda se njime voziti uokolo i ubijati sve druge.« »Pitam se je li auto jedino što je ukrao«, reče J. D. »Ron Trask i njegov brod su nestali. Zamjenik je rekao da izgleda kao da je Westcott odvučen na dok. Što ako je Evan oteo Traska na njegovu brodu, a potom otplovio do te kuće i namamio onamo Lucynu mamu i Westcotta?« »Evan je negdje usidren. Sigurno negdje podalje od svega. Njegova su mučenja sigurno glasna.« »Ne mora biti. Ipak im odreže jezik.« »To je istina. No netko bi u običnoj marini ipak primijetio neprestanu paradu živih tijela koja ulaze i mrtvaca koji izlaze. Kladim se da je na nekom udaljenom vezu. Znamo da mora imati pristup i velikoj hladnjači. A svoje žrtve prevozi u invalidskim kolicima.« »To sužava mogućnosti. Kada bismo samo mogli naći tu prokletu hladnjaču, krenulo bi nam. Što je sa Skinnerom? Koliko teško može biti pronaći hladnjaču?«

»Očito jako teško«, reče Stevie. »Teško je tjednima funkcionirati na nekoliko sati sna. Osim toga, bebu im muče kolike. Ali mora se sabrati.« »I on čuva Lucy? Sjajno.« »Za to je sposoban, J. D. opusti se.« »Bio bih opušteniji da je pronašao prokletu hladnjaču. Osim toga, kako je može tražiti ako čuva Lucy?« »Više je ne traži. Hyatt je taj zadatak povjerio Elizabeth. Zvala sam ga dok si pričao sa zamjenikom u Anderson Ferryju. Izdat će potjernicu za Evanom Reardonom s njegovom fotografijom. Moram samo svratiti do kuće i provjeriti kako je Cordelia. Reci Hyattu da ću doći vrlo brzo.« »Ja ću svratiti kod Lucy. Tko stigne prvi, reći će mu.« »Čekaj. Tajnica je i tebi ispisala sliku tog nitkova.« Ona mu je preda. J. D. prouči čovjekovo lice. Bio je zgodan i nikako čovjek za kojeg bi se reklo da je ubio toliko ljudi. No zlo je rijetko dolazilo s licem zla. »Zgodan tip«, reče. »Nije ni čudo da je Nicki Fields pala na njega.« Stevie s gañenjem odmahne glavom. »Vjerojatno mu žene jedu iz ruke.« »Da«, reče J. D. gorko. »Sve dok im ne prereze grlo. Barem se ne radi o Thorneu. To će ipak utješiti Lucy. Vratimo se i svršimo s tim.« J. D. je upravo kretao s Maynardova parkirališta kada na internom radiju čuje poruku. Na te bi riječi svakom policajcu noge zaklecale, bez obzira koliko je radio bio stišan. Pogoñen policajac. J. D.-ju srce zalupa pa pojača ton na radiju. A potom se smrzne od užasa. Lucyna adresa. Policajac je pogoñen na Lucynoj adresi. Stevie zaustavi automobil do njegova s veoma ozbiljnim izrazom na licu. »Nañemo se ondje.« Srijeda, 5. svibnja, 8:25

Nema je. Samo je na to mogao misliti kada je parkirao pokraj reda vozila iz odjela. Policijska vozila, neoznačena vozila, spasilačka služba. Nema mrtvačkih kola. Hvala Bogu. Gdje je Lucy? On otrči do automobila gdje je Hyatt nadgledao Drewov tim koji je obrañivao scenu. Krv je prekrila asfalt i travu pokraj praznog parkirnog mjesta. »Je li njezina?« promuklo upita J. D. »Ne«, reče Hyatt. »Drew je odredio krvnu grupu. Nije njezina. Krv na asfaltu je Skinnerova. Liječnici su upravo otišli s njim. Bio je bez svijesti, ali živ. Ustrijeljen je dvaput, u trbuh i vrat, ali jedanput je i on pucao. Krv na travi iste je krvne grupe kao i ona Evana Reardona. Sudeći koliko je izgubio, jako krvari.« Drew im se pridružio, vrlo sabran. »U travi sam pronašao Lucyn mobitel. Bila je upravo primila poziv od svoje prijateljice Gwyn Weaver. Gwynin telefon je sada ugašen i preusmjeruje pozive na telefonsku sekretaricu. Isto kao i doktorice Trask.« J. D. je pokušavao obuzdati paniku. Oteo ju je. »Reardon se poslužio Gwyn da je namami van.« »Imamo njegovo lice«, hladno će Hyatt. »Ubio je policajca u Virginiji, a drugi je zbog njega u teškom stanju. Svaki policajac u državi sada ga traži. Neće daleko.« »Možda ima brod«, reče J. D., progutavši knedlu. »Možda i dva. Jedrilicu Lucyna oca i možda jahtu Malcoma Edwardsa. Moramo pronaći mjesto gdje ih drži.« Onda stane. »Ja sam joj u džep ubacio onaj puder u kutijici. Zašto je ne možemo pratiti?« »Pratili smo ga«, reče Drew gorko. »Pronašli smo ga za nekoliko minuta. Prijamnik je bačen u prtljažnik dostavnog vozila koje se vozilo po gradu. Vjerojatno ga je pronašao i bacio ga. Ne možemo joj ući u trag.« Ubit će je. J. D. zatomi strah, promatrajući rub vrpce za označavanje mjesta zločina. Thorne je stajao sam i ozbiljan. »Što Thorne radi ovdje?« »Došao je čim se to dogodilo«, odvrati Hyatt.

»Preživi li Skinner«, uključi se Drew, »moći će to zahvaliti Thorneu. Pozvao je hitnu pomoć, pobrinuo se da doznamo da je pogoñen policajac i pružio mu je prvu pomoć.« »Želim da svi budu u mojem uredu za trideset minuta«, reče Hyatt. »Moramo napraviti plan. Otpust.« »Čekajte«, reče J. D. »Lucy je morala poznavati toga tko ju je zvao. Vjerovati mu. Vjeruje Thorneu i Gwyn. Ako ju je nazvala Gwyn, netko ju je na to primorao.« »Možda netko od prijatelja iz kluba«, podrugljivo se osmjehne Hyatt. »Možda će Thorne sada surañivati.« Ali J. D.-ju postane sve jasno. Sjetio se prizora koji je onda uhvatio krajičkom oka. Bio je ponedjeljak ujutro i Stevie je tek stigla na mjesto zločina pokraj stola za šah. Lucy je prilazila tijelu kada ju je zaustavilo dvoje ljudi. Jedna od njih bila je Gwyn. Druga je osoba bila visoka poput stabla. On prijeñe parkiralište do Thornea, s fotografijom Evana Reardona u ruci. Ali nije stigao reći ni riječi jer se Thorne okrene prema njemu, sasvim obuzet bijesom. »Ti«, Thorne ga zgrabi za revere. »Ti si je trebao štititi. Gdje si bio?« J. D. se morao primorati da pravu istinu ostavi po strani. Sada je Lucy bila najvažnija, a ne njegov osjećaj krivnje. »Pogledaj ovu fotografiju. Poznaješ li ga?« Thorne spusti ruke, a na licu mu se istog trena izraz promijeni iz užasa i bijesa u zbunjenost jer je čovjeka poznavao. »To je Royce. Gwynin dečko. To je on? On ima Lucy? On je ubio Kevina?« I još najmanje devetero drugih ljudi. »Da«, kratko će J. D. I on ima Lucy. Šok se ponovo pretvori u užas. »Gwyn je s njim«, reče Thorne. »Royce ju je sinoć pokupio u mojem stanu. O, Bože. Ima ih obje. One su sve što imam.« J. D. shvati da je to njegova prava obitelj. Ali Lucy je moja. Nju će ubiti. Ostani miran. Usredotoči se. Budi poput robota. Prizove mirnoću koju je prije toliko vremena usavršio. Osjeti da mu se spustila na ramena

poput plašta. »Reardonovo je lice po cijelom gradu. Sa svakog televizijskog programa i iz svih novina pozivat će na pomoć. Pronaći ćemo ih.« Moramo. Thorneove su oči bile očajne. »Što mogu ja učiniti? Moramo ih vratiti.« »Kada su se i kako upoznali Royce i Gwyn?« oštro i bez emocija upita J. D. »Prije nekoliko mjeseci. On je svratio u klub i rekao da mu je zajednički prijatelj preporučio da doñe pogledati Gwyninu točku. Gwyn se sjetila imena. Poznavala je Royceova prijatelja iz cirkusa.« »Tko je znao da je Gwyn bila u cirkusu?« »Svi. To je podatak iz njezina životopisa.« »Lucy je rekla da će Gwyn prespavati kod njega. Gdje je to?« »Ne znam točno.« Thorne sklopi oči. »Donosi mi krafne iz slastičarne zvane DoughBoyz, pisano sa >z< na kraju. Rekla je da je to nedaleko od njegove zgrade. To je sve što znam.« »To bi moglo pomoći.« Ali vjerojatno neće. J. D. je znao gdje je to. U neposrednoj blizini bilo je više od deset zgrada. »U redu. Javite se ako išta čujete ili vidite.« Srijeda, 5. svibnja, 9:15 Dovraga. Evan se oslonio na automobil kada mu se zavrtjelo pred očima. Izgubio je mnogo krvi. Prokleti policajac. Trebao sam nišaniti više udesno, da ga odmah ondje ostavim. U tom slučaju policajac ne bi mogao pucati. Evanov drugi metak pogodio je inspektora u vrat. Nadam se da sam ubio kučkinog sina. Oprezno provjeri improvizirani zavoj na ruci. Krvarenje se zaustavilo, ali metak je nanio štetu. Boljet će kao sam vrag, ali mogu to popraviti. U liječničkoj torbi koju je uzeo od Kathy Trask naći će sve što će mu trebati. Uspio se dovesti do tvornice s obje žene u prtljažniku. Srećom je provjerio nosi li Lucy ureñaj za praćenje. Gwyn je taj sitni podatak podijelila s njim dok je prethodne večeri tonula u san. Obilježili su je kao polarnog medvjeda. S Gwyn Weaver morao je spavati tek nekoliko

puta da nauči da je nekoliko minuta prije nego što sasvim zaspe najbolje vrijeme za prikupljanje podataka. Zato joj se i udvarao, zato je udovoljavao svakoj njezinoj mušici, zato ju je natjerao da povjeruje da je ona »ona prava«. Ona je znala sve o Lucy Trask, ili je barem tako mislila. Nije znala da je nekoć Lucy pomogla silovatelju i ubojici. Gwyn mu ionako ne bi povjerovala da joj je rekao, što ionako ne bi nikada učinio. Bila je prevrijedna imovina da poduzima takav rizik. Ni seks nije bio loš. Djevojka iz cirkusa znala je neke pokrete koji će mu sigurno nedostajati. Isto kao i privatna istražiteljica. Neko je vrijeme bilo vrlo riskantno spavati s Gwyn i s Nicki. Držao je na oku obje žene kako bi se osigurao da ga nikada ne vide s onom drugom, postavivši ureñaj za praćenje koji je ukrao Nicki u Gwyninu torbicu i pod Nickin automobil. Ovo potonje se isplatilo. Bio je u Newport Newsu i bavio se Kenom Pullmanom i Mary Stubbs kada se Nicki odlučila na mali izlet u Anderson Ferry. Nije mu bilo jasno kako je zaključila da onamo mora ići. A nije bilo ni važno. Otišla je, što je značilo da je doznala za njegovu prošlost, za Ileannu. Provjeravala ga je. Iza mojih leña. Ne bi bila nikome rekla. Ne bi smjela. Prekršila je zakon, pribavivši mu lažni identitet i novi život. I nije bio prvi za kojega je to učinila. Da ga je prijavila, i ona bi otišla u zatvor. Nije ju ubio kako bi je ušutkao. Ubio sam je jer me razljutila. Poslije je to požalio. Ne što je to učinio, jer je to zaslužila. Pokušala se nagoditi s njim, zaklinjući se da razumije i da nikome neće reći o njegovoj sestri. Rekla mu je da ga voli. Što je bila laž. Da ga je voljela, vjerovala bi mu. Ne bi mu radila iza leña. Tako da je to svakako zaslužila. Ipak, nije trebala otići na takav način, u bijesu. Trebao sam je dovesti ovamo. Ubiti je ovdje. Umjesto toga, morao je ostaviti njezino tijelo. S vremenom će je onaj njezin partner pronaći i doći ga tražiti. Srećom nije ostavio nikakav trag. Takvu pogrešku sigurno neće ponoviti. Odgurnuvši se od automobila, on provjeri ravnotežu, razljućen što mu je prvi korak nesiguran. Ipak ode do prtljažnika i otvori ga. Gwyn je i dalje bila bez

svijesti, ali trebala bi se uskoro osvijestiti. Nije joj dao toliko sredstva za omamljivanje koliko je dao drugima. Bila je tako sitna, nije je želio ubiti. Možda će mu trebati živa da Lucy pruži poticaj da učini ono što će od nje tražiti. Sudeći prema onome što je vidio na doku, promatranje kako masakrira njezina oca Lucy možda neće biti neugodno. Još je trebao vidjeti ima li kakvih osjećaja za majku, ali gledanje kako masakrira malenu Gwyn pred njezinim očima sigurno će joj prouzročiti mnogo boli. I Lucy se osvijestila. Uživao je u trenutku kada je shvatila tko ju je oteo; onaj mali trzaj šoka u tim njezinim hladnim plavim očima. Luñački su prelazile pogledom s jedne na drugu stranu, ali položio ih je tako da se ne mogu vidjeti niti dodirnuti. »Šteta što si rekla Gwyn da si pronašla u torbici moj ureñaj za praćenje. I ona je dobila ideju pretražiti svoju. Pronašla ga je i zvala te baš kada sam se vratio s isporuke Agarova tijela.« To ga je potaknulo na riskantnu jutrošnju otmicu. Pronašao je Gwyn kako istrčava iz stana u svilenoj pidžami, s mobitelom u rukama. Shvatila je tko je postavio ureñaj i spremala se reći. Lako ju je svladao, ali onda se morao odlučiti. Ako bi Lucy doznala da je Gwyn oteta, nikada je ne bi mogao namamiti koristeći se njome. Lucy bi postala krajnje oprezna i nikada je više ne bi mogao dobiti nasamo. Tako da se odlučio djelovati brzo. Napasti kirurški precizno. Morao je pričekati da većina policajaca napusti poprište, prije nego što ju je nazvao. »Nisi je trebala natjerati da pogleda, Lucy. Sada će i ona umrijeti.«

DVADESET ČETIRI

Srijeda, 5. svibnja, 9:20 Stevie poklopi slušalicu. Provjerila je prošlost Evana Reardona dok je čekala Hyatta, koji je kasnio jer je bio pozvan na još jednu konferenciju za medije. »Zadnje mjesto na kojem je boravio Evan Reardon je Oxford«, reče ona. »Nedaleko od Anderson Ferryja. Ondje je radio kao medicinski tehničar. Upravo sam zvala bolnicu u kojoj je radio. Rekli su da je dao otkaz prije tri mjeseca.« »Kada mu je, kako je Maynard rekao, umrla majka«, zaključi J. D. Nije mogao besposleno čekati pa je pretraživao kutiju s fotografijama koje im je dao Higgins. »Pretražili smo tu kutiju desetak puta tražeći Evanovu majku«, reče Stevie. »Ja ću je prijeći još jedanput. Reardon je ovdje. Ima dok i prokletu hladnjaču i ima stan nedaleko od proklete trgovine krafnama. Ovdje je, pod našim nosom.« On podigne fotografiju momčadi. »Bilo ih je osmorica u četvrtom razredu. Buck, Makom i Ryan su mrtvi. Sonny je otet. Rekla si da je jedan umro, dvojica su se odselila, a jedan živi u Baltimoreu. Gdje?« »Ne znam«, reče Stevie. »Debbie je krenula provjeriti. Pitat ću je.« Ona nazove Hyattovu službenicu i kada je završila s razgovorom, na licu joj je bio pobjedonosan izraz. »James Cannon živi u stanu u Fells Pointu. To je ista četvrt gdje je i trgovina krafnama DoughBoyz.« To. »Idemo.« Bio je na pola puta prema vratima kada ga ona zaustavi. »Čekaj, J. D.« Stevie je zvala još jedan broj. »Treba nam nalog.« »Moramo pronaći Reardona«, zareži J. D. »I ja ga želim, ali želim ga i zadržati kada ga nañemo.«

J. D. se vrati za Stevien stol, suzdržavajući se da joj ne odgrize glavu, dok je ona Daphne telefonskim razglasom brzo izvještavala o novostima. »Smijemo li pretražiti Cannonov stan?« upita. »Ne na osnovi trgovine krafnama, dušo. Što još imate?« »Ništa još«, reče Stevie. »Ja idem onamo«, reče J. D. »Ako nema nikoga kod kuće, salijetat ću susjede, raspitati se je li netko vidio Cannona u posljednje vrijeme i pokazati im Reardonovu fotografiju. Ako je Reardon bio ondje, to znači da je i James vjerojatno mrtav.« »Nazovi me kada doznaš«, reče Daphne. »Ja ću sastaviti nalog.« Stevie poklopi slušalicu i zgrabi jaknu. Stigli su do dizala kada zazvoni J. D.-jev mobitel. Zvali su ga iz mrtvačnice. »Ovdje Craig Mulhauser.« Liječnika je jako uznemirio Lucyn nestanak. »Još nemamo nikakvih vijesti.« »Znam. Ne zovem zato. Upravo sam primio poziv gospodina Bennetta, oca preminulog. Pitao me je kada bi mogao doći identificirati tijelo.« »Molim? Kako ćete identificirati tijelo?« »Nećemo«, reče Mulhauser napeto. »Rekao sam im da smo obavili identifikaciju temeljem rendgenskih snimki. No on je uporno ponavljao da su ih zvali u grad da obave identifikaciju.« J. D. se namršti. »Je li rekao tko ih je zvao?« »Rekao je da si ih ti zvao.« »Sranje. Ne opet. Već me iskoristio da namami Agara.« »Znam. Rekao sam mu da ne napušta hotel dok ne razgovaram s tobom.« »Hvala, doktore. Ovo bi mogao biti preokret.« J. D. prekine vezu i ispriča Stevie što se dogodilo. »Kamo ćemo prvo? U stan Jamesa Cannona? Ili do Bennetta po istinu?« »Bennetta«, reče Stevie. »Pošaljimo policiju da pokuca na Cannonova vrata. Sumnjam da je Reardon onamo odveo Lucy.« »Odveo ju je ondje gdje i ostale«, reče J. D., potiskujući sliku drugih žrtava iz glave. »Negdje daleko.«

»Tako je. Ne odazove li se nitko, policajci će pretražiti zgradu. Potvrdi li nam Bennett da je Cannon bio upleten, to bi moglo biti dovoljno da dobijemo nalog.« Srijeda, 5. svibnja, 9:30 Lucy je imala najgoru glavobolju u životu. Royce. Cijelo vrijeme je bio Royce. Samo što to nije bio Royce. Bio je Evan. Evan Bryan. Oteo me je. I Gwyn. Ruke i noge su joj bile vezane. Preko usta bila joj je prelijepljena vrpca. Ona pomisli na Skinnera i na to koliko joj je ponosno pokazivao slike svojeg novoroñenčeta. Molim te, nemoj biti mrtav. Gwyn je ležala u prtljažniku iza nje. Kada se auto zaustavio, mogla je čuti plitko disanje prijateljice. Bile su žive. Za sada. Držao je njezine roditelje. Je li ih ubio? On drži moju mamu. On im čupa srca. Učinit će to i njoj. I Gwyn. I meni. Panika joj počne rasti u grlu, gušiti je. Ona je nemilosrdno proguta. J. D., gdje si? Stavio joj je ureñaj za praćenje u džep. Doći će uskoro. Ali što ako ne stigne na vrijeme? Trebala je nekakav plan. Kakav? Evan je bio ranjen. Prije nego što je zalupio prtljažnik, Lucy je primijetila zavoj na njegovoj ruci. Sjetila se da je čula pucanj. Skinner ga je ranio. Dobro, pomisli. Prema bljedoći njegova lica zaključila je da je izgubio dosta krvi. Dobro, pomisli opet. Gledat će i čekati. A ako će morati, ako će dobiti priliku... Možda ćeš ga morati ubiti. Hoćeš li moći? Pomisli na Kevina Drummonda. Na Nicki Fields. 0, da. Hoću. Srijeda, 5. svibnja, 10:00 Bennetti su bili veoma potreseni kada su ih J. D. i Stevie posjetili u hotelskoj sobi. J. D. se nadao da će ih to natjerati da progovore, ali bio je spreman obračunati se s njima mnogo strože ako budu lagali.

»A sada ćemo ovako«, reče J. D. prijeteći. »Vi ćete nam reći što se dogodilo Ileanni Bryan prije dvadeset jednu godinu. On u rukama drži i Lucy Trask.« Gospodin Bennett uzdahne. Njegova supruga zaklopi oči. »I njezine roditelje i vašega šerifa«, doda Stevie, a stariji bračni par još više problijedi. »Stoga počnite pričati. Što se dogodilo i tko je u tome sudjelovao?« »Ne znamo točno«, počne gospodin. »Znali smo da je ta djevojka napadnuta. A poznavali smo i svoje sinove. Svi su se ponašali... čudno.« »Mislite, kao da su krivi«, reče J. D. »Jesu li je silovali? Svi?« »Russ je tvrdio da on nije«, reče Bennett. »Policija je zatvorila slučaj nakon što se njezin bivši dečko ubio. Rekli su da je on kriv. A onda je Buck poginuo i sve se promijenilo.« Gospoña je petljala bisernom ogrlicom. »Mi roditelji izbjegavali smo jedni druge jer smo vjerojatno slutili da su naši dečki nešto učinili. Nešto grozno. Samo nismo znali što.« »Tko je koga izbjegavao?« nestrpljivo upita J. D. »Svi svakoga, osim Myrne Westcott«, reče gospodin Bennett. »Ona nije imala pojma, ili se tako ponašala. Ako želite popis, to su vjerojatno bili Sonny, Buck, Malcom Edwards, Ryan Agar i James Cannon.« J. D. primijeti da vlastitog sina nisu spomenuli. »Hoćete li potpisati svoju izjavu?« Bennett kimne. »Hoćemo.« Stevie je već nazivala Daphne. »Dobili smo izjavu. Nabavi nalog.« J. D. se okrene da ode, ali se predomisli. »Zašto ste tražili članke o Lucynu suñenju zbog Barta Higginsa?« »Russ ih je trebao«, reče Bennett. »Rekao je da novinar želi napisati priču o Lucy i da je želio da doznaju pravu istinu.« J. D. se zbunjeno namršti. »Ali vi volite Lucy. Odlazili biste na ručak svaki put kada biste došli u grad.«

Gospoña Bennett se uključi. »Zato što nas je tako molila njezina majka. Tako je najbolje mogla doznati kako je Lucy. Ja sam pristala. Ne volim se zamjeriti Traskima.« »Ron može biti veliko zlopamtilo«, doda Bennett. »A Kathy zna previše tajni«, gorko doda gospoña Bennett. »Što zna?« upita Stevie. »Recite nam. Odmah.« »Pomalo o svemu, rekla bih«, reče gospoña. »Ali znala je da sam imala izvanbračnu vezu kada su djeca bila mlada. Dobila sam infekciju. Morala sam reći suprugu i on mi je tada oprostio. Ali Kathy je znala.« »Prijetila je da će reći?« upita Stevie s neskrivenim čuñenjem. »Da«, reče gospoña. »Kada je Lucy uhićena, Ron joj nije htio pomoći, pa se Kathy obratila nama. Željela je da unajmimo odvjetnika za Lucy. Ona bi ga platila, ali moralo se činiti kao da novac dolazi od nas. Odbili smo. Nismo željeli razljutiti Rona. Onda je zaprijetila da će svima reći o mojem... stanju.« J. D. razrogači oči. »Njezina je majka platila odvjetnika.« »Da«, reče gospodin Bennett. »Previše se bojala Rona da mu to kaže, pa smo to morali učiniti mi, a Ron nas je tjerao da mu to plaćamo godinama, na sve moguće načine. Samo to što smo znali da je i Buck bio upleten u tu nesreću prije dvadeset godina spriječilo ga je da i nas otjera iz grada.« »I vas?« upita Stevie i Bennett pocrveni. »Tako sam pretpostavio. Bryani su optuživali Rona i Kathy da su ukrali ogrlicu njihove kćeri. Odjednom su se odselili. Svi smo znali da je Ron sposoban iskoristiti svoju moć kako bi rješavao privatna pitanja. Nitko mu se nije želio zamjeriti nakon toga.« Kakav zeznuti grad. »Zašto ste svojem sinu nabavili članke o suñenju?« upita J. D. ponovo. Bennett skrene pogled. »Russ nam je zaprijetio da nećemo više viñati unuke.« Kathy Trask nije bila jedina kukavica. »Gdje se Russ morao naći s tim novinarom?« »Ne znam.« Gospodin Bennett problijedi još jače. »To nije bio novinar, zar ne?«

»Ne«, tiho će J. D. »To je vjerojatno bio Evan Reardon.« Bračni se par osupne. »O, moj Bože«, prošapće gospoña. »Nisam znao«, promrmlja gospodin Bennett. »Nisam znao. Ja sam mu pomogao... O, Bože.« Stevie dodirne J. D.-jev rukav. »Inspektore Fitzpatrick, idemo.« Srijeda, 5. svibnja, 10:20 Dolazio je. Lucy mu je čula korake dok je ležala u mračnom prtljažniku. Nije imala pojma koliko je sati, ali znala je da je prošlo dovoljno vremena da zaključi kako nešto nije u redu. Da ju je J. D. mogao pratiti, već bi stigao. Prtljažnik se otvori i ona sklopi oči, nadajući se da će pomisliti kako je još bez svijesti. »Znam da si budna, Lucy«, reče. »Možeš ih i otvoriti.« Ali ona je i dalje žmirila, ne želeći mu pružiti priliku da vidi njezin strah. On se nagne u prtljažnik i izvuče Gwyn. Potom se začuje škripanje kotača. Zatim mukli udarac. »Tebe ću izvaditi sljedeću«, reče. »Imam pištolj. Ustrijelit ću te ako se budeš borila, ali ne da te ubijem, samo da te zaustavim. Onda ću rasporiti tvoju prijateljicu Gwyn, a ti ćeš gledati. Jamčim ti da će osjetiti svaki pomak noža. Kimni ako si me shvatila.« Lucy pomisli na Nicki Fields i želudac joj se preokrene. Preplašeno jaukne kada joj on podigne glavu povukavši je za kosu. »Rekao sam, kimni ako si me shvatila«, zareži. Lucy kimne i on je pusti. Podigao ju je iz prtljažnika jednom rakom ovijenom oko struka. Ona se stisne kada je ispusti na hladnu čeličnu površinu. Namiriše hrñu. Čula je kako škripe kotači. Otvori oči i otkrije da su ona i Gwyn na niskim kolicima za prijenos tereta. Nalazili su se u teretnom pristaništu i Lucy krajičkom oka opazi garažna vrata dovoljno visoka da kroz njih proñu golemi kamioni s prikolicama. Ondje su bili samo Evan, i mi. Pomoć je već trebala stići. Morat ćeš preuzeti stvari u svoje ruke. Evan se nadvije nad nju, golem i zastrašujući. Pred licem joj stisne šaku neozlijeñene ruke. »Dugo sam čekao na ovaj trenutak«,

reče. Udarac je došao brzo i silovito, ravno u lice. Bol je bila zasljepljujuća i oči joj se ispune suzama. Topla joj krv oblije lice. Nos joj je krvario u grlo, a imala je povez na ustima. Borila se da udahne, a bijela su joj svjetla plesala pred očima. Odjednom joj strgne vrpcu s usta i ona gladno udahne, sopćući. »To je zato«, reče, »što si mi slomila nos.« Lucy je grcala i morala se smiriti i disati kratkim udisajima jer se gušila krvlju koja joj je liptala iz nosa. »Žao mi je. Ja... Nisam... Ne znam... Ne sjećam se.« Evan se smrkne. »Ne sjećaš se?« »Tukla sam se... često. Žao... mi je.« »Bit će ti još i više. Obećavam. Jer nismo još ni počeli.« Srijeda, 5. svibnja, 10:30 Daphne je J. D.-ja i Stevie čekala u stanu Jamesa Cannona, koji je već pretraživala jedinica za očevid. »Nalog se odnosi samo na pregled stana i dokumenata povezanih s Cannonovom ulogom u napadu na djevojku. Žao mi je, to je bilo najbolje što sam tako na brzinu mogla učiniti.« »Nadajmo se da će biti dovoljno«, reče Stevie i navuče par rukavica. »Drew?« Drew podigne pogled s hrpe papira na stolu u blagovaonici. »Susjedi su prepoznali Evana kada smo im pokazali ovu snimku. Rekli su da se uselio prije otprilike šest tjedana. Pronašli smo gomile spisa, ali zasad ništa što bi nam otkrilo kamo je otišao. Dobre vijesti su te što sam dobio podudaranje otisaka prstiju s onima koje je moj tim uzeo s crnog lexusa u Anderson Ferryju.« Oklijevao je. »U prtljažniku su takoñer pronašli nož. Dugi nož za filetiranje, vrlo oštar. Na temelju fotografija koje sam dobio elektroničkom poštom, to bi moglo biti oruñe ubojstva za razvoznika, prostitutku i privatnu istražiteljicu.« J. D. krene pretraživati Cannonov radni stol, pokušavajući ne misliti na nož. Stevie je krenula na ormar u hodniku. Za nekoliko minuta J. D. je nešto pronašao. »Daphne?« pozove, a bilo mu se

ubrza. »Reardon ovdje nema zakonskih prava na privatnost, zar ne ? Zato što je ilegalno boravio u stanu?« »Tako je, dušo. Nikakvih prava.« »Dobro«, reče on. »Stevie, pogledaj što sam pronašao.« On joj pokaže. »Upute za korištenje hladnjačom za brzo zamrzavanje. Ispisao ih je sa svojeg računala. Pogledaj datum.« »Prije dva tjedna«, reče Stevie. »Dan nakon što je Bennett nestao. Dobar posao, J. D.« »Otkrijmo gdje je taj zamrzivač. Prije nego što bude prekasno.« J. D. izvuče drugu ladicu. 0, da. »Imam nešto.« Izvukao je pregršt arhitektonskih nacrta i rasprostro ih na stol pokraj bankovnih izvješća. »To je tvornica.« Pokaže na jednu stranicu. »Ovdje je zamrzivač. Golem je.« »Dovoljno velik za čovjeka?« upita Stevie. »U priručniku kaže da je dovoljno velik za šest tona mesa u kutijama od trideset kila«, reče Drew. »To je jako veliko.« »Vidjela sam nešto vezano za to«, uzbuñeno će Daphne, pretražujući hrpu spisa koje je proučavala. »Evo ga, s datumom otprije dvije godine. James Cannon se prijavio za podizanje kredita namijenjenom obnovi tvornice za preradu ribe. Trebala je biti puštena u pogon prije godinu dana, ali banka na kraju nije odobrila kredit. Kreditna kriza. James Cannon je vjerojatno ostao bez novca.« »Pa mu je tvornica ostala napuštena«, reče Stevie. »Dok se Reardon nije odlučio ondje skučiti«, zaključi J. D. dok mu je srce divlje udaralo. Lucy, stižemo. Izdrži još malo. »Koja je adresa?« Srijeda, 5. svibnja, 10:40 Lucy podigne glavu kada kolica širom otvore dvoja preklopna vrata. Napustili su mračni hodnik koji je spajao dok za utovar s... Čim? Zatrepće da razbistri pogled od suza pa pogleda oko sebe. Bili su u tvornici. Napuštenoj. U polutami razabra prijenosne vrpce koje su sada mirovale. Veliki komadi opreme skupljali su prašinu. Ne iznenadi se kada ugleda golemi zamrzivač. Bio je savršene veličine za milijun vrećica zamrznutog graška. Ili čovjeka.

Malo podigne glavu i ukoči se. Na podu ispred nje bile su dvije osobe. Njezin je otac ležao na boku, vezanih ruku i nogu i s povezom preko usta. Malo dalje nalazila se njezina majka i Lucyno se srce stisne. Kathy Trask je sjedila, oslonjena na nosivi stup. Noge su joj bile ispružene, a gležnjevi povezani. Ruke su joj bile vezane na trbuhu. Izgledala je loše, siva lica. Ali bila je živa. Lucy osjeti lagani dodir na stražnjoj strani noge. Gwyn je došla svijesti. Isprva se poveseli, ali tada bolje promisli. Ako je Evan namjeravao ozlijediti Gwyn, željet će da ona to i osjeti. Bilo bi bolje da je ostala u nesvijesti. Iza tvorničkih strojeva i njezinih roditelja nalazila su se dva čelična stola. Na velikom stolu razabra ljudski lik. Ponovo trepne da izoštri sliku. Sonny Westcott. Bio je gol, raširenih ruku i nogu. Gležnjevi i zapešća bili su mu vezani za uglove stola, a užad je dodatno bila čvrsto omotana oko nogu stola. Nije mogla zaključiti je li još živ. Na malom stolu bilo je oruñe. Noževi, čekići. Električna pila. Lucy zaklopi oči, ne mogavši se otresti slika tjelesa koje je vidjela. On im čupa srca. To će učiniti i nama. Čula je samu sebe kako je zacvilila, a tada stisne zube. Prestani. Ne smiješ izgubiti kontrolu nad sobom jer nećete odavde izaći živi. Ona se natjera pogledati Evana u oči. »Ranjen si. Trebat će ti šavovi.« On se okrutno nasmiješi kutom usana. »A ti se nudiš? Ali najprije bih te trebao odvezati, zar ne? Izgledam ti tako glupo? Ne brini za mene. Sam sam se zašio.« To je iznenadi. »Kako?« »Mnogo iskustva u izvršavanju prljavih poslića za liječnike.« Proučavala ga je dok je zurio u nju. Imao je liječničkog iskustva, što joj nije bilo iznenañenje. Rezovi na njegovim žrtvama bili su vrlo precizni. Lice mu je još bilo blijedo, a ruku je držao oprezno uz bok. Još je bio slab, ali polako mu se vraćala snaga. Namjerava li nešto učiniti i iskoristiti njegov gubitak krvi, morat će to učiniti uskoro. »Je li Sonny živ?« upita, kradući vrijeme.

On joj se nasmiješi, kao da je prozreo njezine namjere. »Nažalost, jest. Čekam da se osvijesti da ga mogu dokrajčiti.« »Znaš da će te policija tražiti«, reče mu tiho. »Znam da će policija tražiti tebe«, odvrati joj on. »Nitko neće tražiti mene. Ja sam mrtav. Platio sam masne novce da budem mrtav.« Nije znala o čemu govori, ali o tome nije sada željela razgovarati. »Ti si brat Ileanne Bryan. Sigurno te traže.« Bijes mu zaplamti u očima. »Nemoj joj ni izgovoriti ime.« »Zar nisi to želio? Da joj pogodimo ime? Zar nisi zato ispisivao opeklinama slova na njihovim leñima? Na Russu i Janet Gordon i Ryanu Agaru?« »Kako se usuñuješ igrati sa mnom«, prasne Evan. »Znam što pokušavaš učiniti.« »Što pokušavam učiniti?« upita ona. On se ponovo nasmiješi i Lucy se upita kako li su joj samo promakli ti bljeskovi ludila tijekom tolikih tjedana dok je vjerovala da je on Royce. Svih tih tjedana bio je uz Gwyn. I mene. Mogao me je ubiti sto puta. Kako li joj nije palo na pamet da je imao neke skrivene namjere? »Ti nisi morala pogoditi njezino ime«, reče on. »Oduvijek si ga znala. Imala si njezine stvari.« Sestra broj jedan. »Imala sam njezinu narukvicu«, složi se ona. »Mislila sam da je moja. Mislila sam da mi ju je moj brat kupio. Ali ogrlicu nikada nisam imala.« »Ti si takva lažljivica.« Evan čučne do nje i prijeñe joj prstima po licu tako da protrne od gañenja. »Kome si prodala moju ogrlicu? Želim je natrag.« »Ne znam gdje je tvoja ogrlica«, reče ona, a potom jaukne kada joj se njegova šaka zaleti u čeljust. Od udarca kolica polete. Bljeskalo joj je pred očima. On ih zgrabi i zaustavi. »Prodala si je. Znaš da jesi.« »Ne, nisam. Ja nikada nisam imala...« On je povuče na pod i udari u rebra. Lucy se sklupča, osjećajući da će povratiti. »Kunem se.«

»Ti si licemjerka kao i tvoj otac.« On baci pogled prema čovjeku koji je ležao. »Krasti nakit s mrtvih tijela, izbacivati obitelji na cestu jer žele pravdu.« On ponovo čučne do nje, zgrabi je za bradu i unese joj se u lice. »Dao sam ti priliku da ispraviš stvari, ali ti si bila siledžija poput njega. Došao sam tebi. Mislio sam da ćeš mi pomoći.« Ona pomisli na ono što je rekao prije nego što ju je udario u lice. »Jesam li te ja udarila?« »Znaš da jesi. Slomila si mi nos. Izgleda da sam ti vratio uslugu.« »Žao mi je«, reče Lucy, ne mogavši prigušiti očaj u glasu. »Tukla sam se s nekom djecom nakon što mi je brat stradao. Žao mi je ako si ti bio jedan od njih.« »Ja nisam bio samo jedan od njih«, procijedi on kroz zube. »Ja sam bio dijete čiju je obitelj uništio tvoj otac. Mislio sam te preklinjati toga dana. Želio sam da spasiš moju obitelj.« Boljelo ju je. Imala je osjećaj da joj rebra gore. »Što je učinio moj otac?« »Znaš što je učinio.« »Ne znam. Imala sam samo četrnaest godina«, vikne i opazi mu promjenu u očima. Vjerovao joj je? »Prijetio je da će otjerati moju obitelj«, reče Evan. S mržnjom se osvrne prema njezinu ocu. Lucy ga je razumjela. Mrzila je Rona Traska cijeli život. »Kako?« upita blago i Evan oči pune mržnje okrene prema njoj. »Rekao je da će sve namjestiti da izgleda kao da je moj otac krao novac.« »Zašto si onda došao k meni?« On zaškilji. »Tvoj je otac imao majčinu imovinu. Da si mi je samo dala toga dana, moji bi roditelji bili dobro. Moj otac ne bi izgubio sve.« Njoj se srce spusti u pete. I tada si je Evanov otac oduzeo život. »Nisam znala što je učinio moj otac. Nisam znala što je učinio moj brat. Da si me pitao, bila bih ti rekla.« Evanove oči postanu hladne. »Pokušao sam te pitati. Nisi me htjela poslušati.«

Lucy sklopi oči, nastojeći se prisjetiti, ali nije mogla. »Žao mi je što sam te udarila. Čak se toga i ne sjećam.« Nije to trebala reći. Shvatila je čim je to izrekla. »Čak se i ne sjećaš?« šapne on. »Moj se otac ustrijelio. Moja se mama ubila alkoholom. Mogla si to spriječiti, samo da si mi dala ogrlicu.« »Nikada je nisam imala«, reče ona, nastojeći ga smiriti. »Nikada nisam imala tvoju ogrlicu.« On se naglo ispravi, tijela napeta od nove navale bijesa. »Lažeš«, vikne. Potom otrči do mjesta gdje je ležao Sonny i zgrabi drveni malj. Prije nego što se Lucy uspjela maknuti, vratio se visoko podignuta oruña. »Imala si je. Imala si je sve vrijeme. I prodala si je. Prodala si je da platiš za svoj prokleti klub.« Svom snagom udari je po bedru i Lucy osjeti kako joj je pukla kost. Nije mogla zatomiti vrisak. Moja noga. Slomljena. O, Bože. Vrela bol sasvim ju je obuzela. »Je li to boljelo, doktorice Trask? Da vidimo što još mogu učiniti.« Otrčao je do čeličnog stola, gurnuo Sonnyja na pod i dotrčao natrag do nje, lica crvena od napora. Velike kapi znoja prekrile su mu čelo. Zgrabio ju je s poda jednom rukom, povukao na noge i odvukao do stola. Lucy se bacakala i borila, nastojeći pobjeći. Njegovi koraci se uspore i on prinese ranjenu ruku oko njezina vrata. Lucy se ramenom baci na njegovu zamotanu nadlakticu. Uz jauk bola, on zatetura i oboje padnu. »Kučko«, zareži. »Platit ćeš za to.« Pridigao se na koljena, držeći je zdravom rukom oko struka i vukući je ponovo na noge. Čula je samo udaranje u glavi. Osjećala je samo plamteću bol u nozi. Borila se poput životinje, zabacujući tijelo. Jauknula je kada je stražnjom stranom glave udarila njegovo čelo. Ruka oko njezina struka odjednom nestane. Teško dišući, Lucy se otkotrlja i podigne glavu koja je pulsirala od bola. Evan je nepomično ležao. U nesvijesti. Zavoj na ruci bio je žarko crvene boje. Šavovi su popustili i ponovo je krvario. Ona u očaju pogleda uokolo, a potom gore i ugleda manji stol. Noževi. Vidjela je noževe. S mukom se podignuvši na jedno koljeno, zakačila se bradom za rub kolica i povukla. Stolić se zaljuljao i pre-

vrnuo na betonski pod, rubom udarivši Evana po čelu. Čekići i noževi su se rasuli. To. Trebala je zraka. Nije imala vremena. Bježi. Bježi. Prerezi užad. Ali ruke su joj bile vezane na leñima. Trebala joj je pomoć. Pogleda preko ramena prema drugim kolicima. Gwyn ju je tupo gledala. Lucy izvije tijelo, pomičući ruke dok ne zgrabi jedan nož. Potom se krene kotrljati prema Gwyn, stežući zube od bola i nadajući se da neće samu sebe ubosti u leña. Ocean City, Maryland Srijeda, 5. svibnja, 10:30 Clay zaustavi automobil. »Alyssa, stigli smo. Probudi se.« Alyssa se promeškolji, zijevne, a potom iznenañeno trepne. »Ovo nije Anderson Ferry.« »Ne. Gotovo smo ondje stigli kada sam počeo razmišljati. Znamo da je Nicki otišla u Anderson Ferry prije tjedan dana. Mazzetti je rekla da smo trebali pronaći paket. Ali nismo.« »Što znači da Nicki ima tajno skrovište za koje ti ne znaš, ili da ga je Evan uzeo.« Clay kimne. »Pitao sam se zašto ju je Evan te noći ubio. Ako je to bilo zbog podataka iz Anderson Ferryja, kako je Evan za to doznao?« »Mogla mu je reći.« »Mogla je reći i meni«, promrmlja on. Zašto se meni nisi obratila, Nic? »Ali nije, a to znači da nije željela da ja doznam, što znači da se radilo o nečem zaista lošem.« »A da sam ja imala nešto tako loše, ne bih ga pustila u svoj stan.« »Nije ga pustila. Bila je u krevetu kada...« Morao je progutati žuč koja bi mu opekla grlo svaki put kada bi mu misli ispunile slike Nickina unakaženog tijela. »Uhvatio ju je na spavanju. Znao je da zna. Bio je bijesan što zna.« »Kako li je onda doznao?« upita ona, a onda otpuhne. »Skrio je ureñaj za praćenje u torbu one curice. Kladim se da je nešto takvo namjestio i na Nickin auto.«

»Jako dobro«, sumorno će Clay. »Znao je da je bila u Anderson Ferryju i znao je da je otišla kući. Onda sam se zapitao zašto je ureñaj za praćenje koji je Nicki stavila pod auto bio ovdje, u Ocean Cityju.« On pokaže na motel čija je boja fasade odavna posivjela. »Točnije, ovdje.« »Ostavila ti je paket.« »Ostavila mi je nešto.« Sada kada su napokon stigli, Clay se bojao ući. No znao je da mora. »Doñi sa mnom. Ne želim da budeš sama dok ga policija ne pronañe.« »Kako znaš da će ga pronaći?« »Ustrijelio je policajca jutros, onoga koji je sinoć čuvao doktoricu u mrtvačnici. U kritičnom je stanju. I oteo je doktoricu Trask. Na svakoj je radio-stanici.« »O, moj Bože.« »Pronaći će ga. Samo je pitanje vremena.« »Jadna žena«, reče Alyssa dok ga je slijedila u motel. Ako je ubije, njezina će krv isto biti na mojim rukama. Clay pozvoni na zvonce na recepciji i pojavi se starija žena koja ljubazno pozdravi. »Ja sam Maynard«, reče. »Poslala me Nicki Fields.« »A, tako. Dobro. Mogu li vidjeti vašu osobnu? Nicki me je zamolila da svakako zatražim osobnu.« Clay posluša i starija žena žurno ode. Kada se vratila, u ruci je držala debelu žutu omotnicu. »Hvala vam«, reče Clay, primoravši se da je uzme u ruke. Kada su se vratili u automobil, on otvori omotnicu i izvuče snop papira. Na vrhu je bila poruka ispisana Nickinim urednim rukopisom. Clayevo se grlo stegne. Dragi Clay, Ako si ovdje, ja sam mrtva, a Evan Reardon je za to odgovoran. Dok ovo pišem, nadam se da ću ga sama pronaći i obračunati se s njime. Nisam ti ništa rekla jer nisam željela da znaš kako sam uprskala stvari. Vjerovala sam Evanu. Pala sam na njegov šarm. Čak sam razmišljala da pobjegnem s njim i postanem gospoña Teda Gamblea. Sada samo želim uzeti nekoliko dana slobodno i popraviti ovo.

Kada mi se Evan prvi put obratio, ja sam rutinski ispitala njegovu prošlost. Jedna od stvari koju sam zahtijevala bili su dokumenti njega i njegove majke iz Newport Newsa. Ti su dokumenti stigli nekoliko tjedana poslije — kada sam se već previše zaljubila da vidim ono što sam trebala vidjeti. Na dozvoli za brak njegova je majka bila zavedena kao Yvette Bryan, a ne Smith, kao što mi je Evan rekao. Evan mi je rekao da je Smith djevojačko prezime njegove majke te da je s Timothyjem Reardonom bila u prvom braku, a da je njega rodila izvan bračne zajednice. To nije zvučalo dosljedno i kopkalo me je. Timothy je umro prije deset godina, ali našla sam njegovu sestru. Ona mi je rekla da bi Yvette, kada bi se napila, plakala za svojom kćeri Ileannom. To je bilo neobično ime i nije mi dugo trebalo da nañem njezinu smrtovnicu. Ileanna Bryan je ubijena u gradiću zvanom Anderson Ferry, u Marylandu. Otišla sam onamo i pronašla njezin grob. Umrla je kada joj je bilo samo sedamnaest godina. Otišla sam u redakciju i ondje su mi pronašli članke koje ćeš pronaći u ovoj omotnici. Sada se brinem zašto Evan nikada to nije spomenuo. Taj Evan koji je došao k meni tražeći novi identitet sada je vrlo sumnjiv. Treba mi neko vrijeme da sve shvatim i ispravim. Ako doñem do onoga što taji i sve ispadne dobro, ja ću sama podignuti omotnicu. Ako ne... jebi ga. Nije bilo potpisa. Nije bilo ni posljednjeg pozdrava. Clay preda pismo Alyssi i pokrene automobil. Više nisu morali u Anderson Ferry. Baltimore, Maryland Srijeda, 5. svibnja, 10:30 Kada se Lucy uspjela dokopati Gwyn, ona se već bila uspravila na koljena. Lucy je ležala na neozlijeñenoj strani, čvrsto stežući nož u ruci. Bez riječi, Gwyn se nespretno pomicala dok vezanim rukama nije dotaknula nož.

Lucy je motrila hoće li Evan pokazati ikakve znakove micanja, ali nije. Još ne. Gwyn se kretala bolno polako, ali samo je nekoliko minuta prošlo prije nego što se uže prekinulo i Gwyn se oslobodila. Okrenula se, zgrabila nož i počela piliti užad oko Lucynih zapešća. »Ima pištolj«, šapne Lucy. »Ustrijelio je policajca njime.« »Možemo li ga uzeti?« Lucy odmahne glavom. »U pojasu mu je i pao je na njega.« »Mogla bih ga pokušati preokrenuti i uzeti.« »Pretežak je. Mislim da ga ne bi mogla pomaknuti, a bojim se i pokušavati. Mogao bi se osvijestiti. Samo se požuri«, dahne Lucy. »Morat ćemo pobjeći prije nego što doñe svijesti.« Užad je napokon pukla i Lucy protrlja bolna zapešća. »Noga mi je slomljena«, promrmlja kada se Gwyn baci na užad oko njezinih gležnjeva. »Mislim da neću moći hodati, a ti nisi dovoljno velika da me pridržavaš. Oslobodi moju mamu i izvuci je odavde. Ja ću osloboditi oca. Nadam se da nije previše ukočen da se miče. Od jučer je vezan. Ako se može micati, oslanjat ću se na njega.« »Ja imam bolju zamisao. Izaći ćemo na onim kolicima i poslati policiju da doñe po tvoje.« Užad je pukla i Lucy se morala ugristi za jezik da ne jaukne. Prokletstvo, kako boli. »Neću je ovdje ostaviti. Ubit će je. Izvuci moju majku.« Užad na Gwyninim gležnjevima prerezala je mnogo brže jer joj se cirkulacija vratila u ruke. »Moj me otac može odgurati na kolicima.« »Neću te ovdje ostaviti da te ubije«, šapne Gwyn. »Pokušaj ustati.« Lucy pokuša, ali joj koljeno popusti jer nije moglo izdržati njezinu težinu. Gwyn provuče ruke pod Lucyna pazuha. »Na stražnjicu«, naredi joj. »Vući ću te, a ti se odguraj drugom nogom.« Lucy posluša, ali dok su došli do njezine majke bila je već na rubu nesvijesti od bolova. »Oslobodi je«, reče, mršteći se. Gwyn posluša. »A sada je vodi odavde. Učini kako ti kažem«, prasne kada Gwyn krene po kolica. »Ostavi ga ovdje«, reče Gwyn. »Odvest ću i tebe i onda možeš poslati policiju.«

Lucy ponovo odmahne glavom. »Koliko je god loš, ne mogu ga ostaviti. Bježi odavde i vodi nju. Dovedi pomoć.« Lucy zgrabi nož i krene piliti užad kojim joj je otac bio vezan. Krajičkom oka vidjela je kako Gwyn podiže njezinu majku na noge i pomaže joj da doñe do vrata, koja se zatim zatvore za njima. No potom se ponovo otvore i Gwyn kroz njih gurne invalidska kolica. Kolica su se kotrljala i zaustavila se na pola puta do Lucy. Gwyn tada ponovo nestane, vodeći njezinu majku na sigurno. Krenula je po pomoć. Molim te. Lucy makne povez s očevih usta. »Jesi li ti uzeo ogrlicu?« upita tiho dok je pilila užad na rukama. »Ne. Požuri se.« Ona čvršće prihvati nož i zapili jače sve dok užad nije pukla. Ron je masirao ruke dok mu je ona oslobañala noge. Kad je i ta užad pukla, otac joj se nesigurno uspravi na koljena, a potom na noge. Lucy se podigne tako da joj je sva težina počivala na jednom koljenu. »Pomozi mi da ustanem.« On korakne unatrag. »Ne.« »Molim?« Lucy ga zaprepašteno pogleda. »Ja sam pomogla tebi.« »To je tvoj problem«, reče on hladno pa se okrene prema vratima. Lucy razjapi usta u šoku. »Čekaj.« Posegne za njim, ali zgrabi samo zrak. »Zašto?« prosikće. »Zašto me mrziš? Zašto ćeš me ostaviti ovdje da umrem?« On se okrene, lica izobličena od bijesa. »Uvijek si bila ti. Uvijek ti. Ona nije bila moja supruga, nego tvoja majka. Slušala me je, kao što bi žena i trebala, sve dok se nije radilo o tebi. Prkosila mi je samo zbog tebe«, ispljune, a potom odmahne glavom s gañenjem. »Ako se mene pita, umrlo je krivo dijete. Što god će ti Evan učiniti, zaslužila si.« On se ponovo okrene prema vratima, napola hodajući, napola posrćući dok je bježao na slobodu. »Proklet bio«, promrmlja ona oporavljajući se od njegovih riječi. Evan će se osvijestiti svaki čas. Kreni. Invalidska kolica bila su bliže od teretnih kolica. Puzi. Puzala je, vukući nogu za sobom i sti-

šćući zube od bola. Bila je nadomak cilju kada začuje zveket metala iza sebe. Bio je to zvuk odgurivanja metalnog stola na kojem je bio alat. Evan je bio budan. K vragu. »Što je ovo?« bijesno je uzviknuo. »Stani, Trask.« Lucy je gledala kako njezin otac posrče i onda staje. Molim te, Gwyn, dovedi pomoć. »Vraćaj se ovamo, Trask«, naredi Evan. »Ruke iza glave.« Izgledalo je kao da će se okrenuti, no on počne bježati. Nakon nekoliko sekundi padne na koljena. Evanov metak pogodio ga je posred leña. Krv se širila po majici i on padne na lice. Lucy se skamenila. Potom opazi da se otac malo pomaknuo, s rukom ispruženom da otpuže. »Ne miči se, Lucy«, Evan zareži kada se ona pomakne. »Moram«, reče ona zaslijepljeno. »Moram zaustaviti krvarenje. Još je živ.« Evan je zgrabi za ruku i povuče po podu do mjesta gdje je krvario njezin otac. Nacilja mu u glavu, a Lucy zaklopi oči i okrene lice kada ponovo zapuca. »Sada je mrtav«, reče mirno. »Nema brige.« O, Bože. O, Bože. Diši. Nemoj hiperventilirati. Nemoj se onesvijestiti. Oboje se ukoče na zvuk koji je izvana postajao sve glasniji. Helikopter. J.D. Hvala ti. »Jebi ga«, ponovo zareži Evan. »Miči dupe. Odmah.« »Reardone!« začuju izvana i Lucy se ponovo počne boriti za dah. J.D. Ovdje je. »Policija. Opkolili smo cijelu tvornicu. Predaj se.« Evan je podigne na noge. »Miči se«, odreže i krene je vući, zbog čega je morala skakati na jednoj nozi. Odvukao ju je niz hodnik do vrata, otvorio ih i postavio nju ispred sebe, s pištoljem uperenim u njezinu glavu. »Nosite se«, vikne. »Imam taoca. Pustite me na moj brod. Nas dvoje ćemo mirno otići i ona će živjeti. Približite li se samo jedan korak, ubit ću je. Kunem se.« Lucy ugleda J. D.-ja i Stevie u punoj opremi. Bili su ondje. Samo izdrži, reče sama sebi. Samo još malo.

Srijeda, 5. svibnja, 11:00 Sve se pokrenulo kada su doznali adresu. Obavijestili su Hyatta, pojurili prema heliodromu na desetominutnu vožnju za koju bi im automobilima trebalo četrdeset minuta. Ali sada, pred prizorom pištolja položenog na njezinu glavu, činilo se da vrijeme stoji. »Živa je, J. D.«, tiho će Stevie. »Znam.« Ali bila je povrijeñena. Bila je blijeda, s ustima stisnutima od bola. Svu je težinu oslanjala na jednu nogu. »Ne ide na taj brod, Stevie.« »Znam«, reče ona mirno. »Imam dvadesetak policajaca koji su opkolili cijelo mjesto, a stižu i snajperisti. Moramo otkriti što je učinio s ostalima.« Ona se okrene prema J. D.-ju i promotri ga. »Hoćeš li ti odstupiti?« J. D. nije micao pogled s Lucyna lica. Bila je izbezumljena i u bolovima. Zurila je u njega. Trebala ga je. Vjerovala mu je. »Ne«, reče on. »I dalje bi mogao imati četvero drugih taoca, meñu kojima je i Gwyn.« »Treba nam pregovarač.« Stevie zgrabi megafon. »Moramo razgovarati, Evane.« »Ne. Vi morate samo odstupiti«, dovikne Evan. »Ili će ona umrijeti. Znate da ću to učiniti.« »Znamo«, reče Stevie. »Uzmičemo. Ali moramo razgovarati. Treba li netko unutra liječničku pomoć?« Nastupi tišina. Potom Evan povuče Lucy iz njihova vidokruga i J. D.-ju na trenutak stane srce. Nakon nekoliko minuta, kroz vrata izañu invalidska kolica noseći nečije tijelo. Kolica udare rub nogostupa i trznu se, a tijelo poleti na tlo. Žrtva je bila muškarac, s rupama od metka u leñima i na potiljku. »Ron Trask«, reče Stevie. »Sranje.« J. D.-jev mobitel zazvoni. Poziv je dolazio s broja s kojega su Bennett i Gordon namamljeni u smrt. »Fitzpatrick.« »Ne treba mi nikakva prokleta liječnička pomoć«, zadere se Evan. »A sada uzmaknite ili će tvoja cura završiti baš kao i njezin tatica. Imate tri minute.«

Veza se prekine. »Ubit će je«, reče J. D. mirnim, sabranim glasom. »Neka svi uzmaknu petnaest metara i smislimo kako ćemo mu prići s leña.« Stevie izda naredbu, a vozila i policajci stanu uzmicati. »Ti si na putu ovamo proučavao tlocrt. Kojim mu vratima možemo prići s leña?« J. D. u sjećanje prizove sliku. »Imamo deset vrata i dva pristaništa za utovar. Vrata na kojima stoji vode do glavne hale za proizvodnju, gdje je smještena sva mašinerija. Ako su strojevi još ondje, imat će mnogo mjesta na kojima će se moći sakriti, na koja god vrata ušli. Tako da mora ostati na pragu. Razgovaraj s njim.« »Onda, koja vrata, J. D.?« tiho upita Stevie. J. D. prijeñe pogledom preko pročelja zgrade a potom se namršti. »Ona koja su se upravo otvorila.« Gwyn se iskrala kroz vrata na krajnjem kraju zgrade, priljubivši se uz vanjski zid. Obišla je kut zgrade i sada je gledala prema moru gdje su bile usidrene Edwardsova jahta i Traskova jedrilica. Kretala se u polučučnju. Reardon je tako nije mogao vidjeti. »Jedinica na istoku«, reče Stevie u voki-toki. »Odmaknite onu ženu od zgrade. Ako joj ne treba liječnička pomoć, neka ostane s vama. Ne želimo mu privući pozornost.« Okrene se potom J. D.-ju. »Pitam se zna li da je pobjegla.« J. D. pomisli kako vjerojatno zna. »Razgovaraj s njim. Neka ponovo doñe do vrata. Ja idem putem kojim je ona izašla.« »Nikako. Čekamo pojačanje, J. D. Želim da doñu snajperisti prije nego što uñemo.« »Koliko će im trebati da doñu?« »Dvadeset, trideset minuta. Neće još ubiti Lucy. Ona mu je pokriće za bijeg.« Dvadeset minuta bilo je previše. Tada će već biti mrtva. »Ali ubit će je, Stevie. Po to je došao. Sada moramo iskoristiti vrijeme. On misli da ćemo pregovarati. Prema tome, učini to. Ali moramo ući.« Bio je miran. »Već sam to činio.« »Nastavi.«

»Prostranost ovoga mjesta ide nam na ruku. Ne može motriti sva vrata. Ne mora ni znati da snajperisti još nisu stigli. Neka misli da jesu. I neka misli da si me maknula sa slučaja. Mora vidjeti da se svañamo. Ti me otjeraj. Ja ću se povući i otići do Gwyn, otkriti što se unutra dogaña, a potom ulazim.« Ona razmisli, ali potom odlučno odmahne glavom. »Želim da doñu snajperisti, J. D.« On stegne čeljust. »A što sam ja bio?« upita je i ona izdahne. »Ovo je drugačije. Riječ je o Lucy. Ona je tvoja, J. D.« »Tako je. Ali on misli da je njegova. Ona je njegova osveta. Ne želim riskirati to da se on odrekne svoje slobode za cijenu njezine smrti. Odluči. Znaš da nas gleda.« Ona krene snažno odmahivati glavom, a potom ispruži ruku pokazujući mu u smjeru suprotnom od tvornice, kao da mu nareñuje da ode. Nagnula je glavu i skrenula pogled od njega. »Skrij se iza nekog od kombija. Naredit ću da ti donesu snajper.« J. D. je prihvatio igru. Koraknuo je u očaju prema njoj, a potom s gañenjem strgnuo pancirnu košulju. Otišao je uz bijesno otpuhivanje, gurajući se kroz policajce koji su čekali, spremni na pokret. Potom se prignuo iza kombija i ponovo navukao pancirku. Čekao je dok mu jedan policajac nije u ruke dao snajper. »Vaša partnerica poručuje da ne zabrljate«, reče. »Pokrivat ćemo vas.«

DVADESET PET

Srijeda, 5. svibnja, 11:05 »Povlače se«, promrmlja Evan, držeći kraj pištolja na njezinoj sljepoočnici. Ona se obrazom oslonila na zid, pokušavajući pluća ispuniti plitkim udisajima. Evan je stajao iza, izmeñu nje i vrata, vireći van. Lucy se rukama držala za zid, pokušavajući prebaciti težinu s noge. Odvukao ju je u hodnik, gdje je tijelo njezina oca stavio u invalidska kolica koja je gurnuo van. Potom ju je ponovo odvukao do vrata. Bol je prije dolazila u valovima koji su izazivali mučninu, ali sada ju je sasvim obuzela, neumoljiva. Stisnula je zube. Morala je ostati bistra i motriti hoće li J. D. stvoriti kakvu mogućnost za bijeg. Jer će on to učiniti. U to je bila sigurna. Barem je i Evan bio u lošem stanju. Lagano se ljuljao na nogama, a koža mu je posivjela. Znojio se krupnim kapljicama zbog napora i gubitka krvi. Ali nije se činio pretjerano uplašenim i ruka koja je držala pištolj o njezinu glavu bila je veoma mirna. »Kako te je pronašao?« tiho upita Evan. »Pronašao sam ureñaj za praćenje koje su skrili u tvoj puder. Imaš li još koji?« Zato im je toliko trebalo da me pronañu. »Ne, bila su samo dva. Onaj koji si mi ti stavio u torbicu i onaj koji si pronašao.« Ona podigne bradu. »Možda samo dobro rade svoj posao.« On stisne čeljust. »Nitko ne zna za ovo mjesto.« »Osoba kojoj je pripadalo je znala. Kome je pripadalo? Malcomu? Russu?« »Jamesu Cannonu«, reče on i naceri se. Lucy prepozna ime. Stevie ga je spomenula kao jednog od četvorice drugih igrača u bratovoj momčadi iz četvrtog razreda. »Buckov prijatelj. Pretpostavljam da je i on mrtav.« »Vrlo.« »Zašto ga nisi ostavio da i njega pronañem?«

»Jer kada sam ga ubio, nisam znao što si učinila.« Ona se sjeti kako je vikao na nju prije nego što ju je čizmom udario u bedro. »Ti misliš da sam ja prodala ogrlicu. Onu koju je tvoja sestra nosila one noći.« On jače zabije vršak pištolja u njezinu sljepoočnicu. »Znam da jesi.« Nije se usudila dalje mu proturječiti. To ga je previše ljutilo, a ona nije željela nove ozljede. Još uvijek bi mogla otpuzati i pobjeći ako bi za to bilo prilike. Osim toga, u raci je držao pištolj. Kojim mi je ubio oca. Tijekom svoje karijere vidjela je bezbroj tijela, ali danas je prvi put svjedočila ubojstvu. Možda i dvama, ako je i Skinner mrtav. Molim te, nemoj biti mrtav. Lucy se oslobodi tih misli. Ne mogu sada o tome razmišljati. Moram ga natjerati da nastavi pričati. Odvući mu pozornost. »Kako?« upita ona mirno. »Kako si doznao za ogrlicu?« »Russ Bennett mi je rekao dok sam mu sjekao prste. Rekao je da te je vidio kako je nosiš.« Lucy se sjeti Russovih unakaženih ruku. Morala je stisnuti zube da je neobuzdani strah ne uguši. »Mučio si ga. Rekao bi bilo što.« »I ja sam isto pomislio, doktorice, pa sam otišao po drugo mišljenje kod tvoje najbolje prijateljice.« Lucy iznenañeno trepne. »Kod Gwyn?« »Tako je, doktorice«, reče on gorko. »Napuni djevojku margaritama i reći će ti sve što želiš. Pitao sam je imaš li kakve dijamante i ona je rekla da nekoć jesi. Rekla je da si platila dio za svoj dragi klub prodavši dijamantnu ogrlicu.« Lucy sklopi oči. Ne tvoju ogrlicu, željela je reći. To je bila ogrlica koju je napravila od svojeg zaručničkog prstena. Ali ne bi joj vjerovao, pa nije ni željela pokušavati. Evan se gorko nasmije. »Nemaš ništa za reći, doktorice?« »Ništa što bi ti povjerovao.« »Mogla bi mi reći da je nebo plavo i ne bih ti vjerovao«, reče ogorčeno. »Ti i tvoja obitelj lažete čim zinete. Gazite po ljudima koji se ne mogu obraniti. Kradete od ljudi koji si ne mogu ništa priuštiti. Samo zato što možete. Smijali ste nam se. Zvali ste nas smećem. Tvoj nas je otac uništio. A ti si je imala sve vrijeme.«

Njezin se otac smijao i mnoge je ljude nazivao smećem. Ali ne i Lucy. No Evan joj nikada ne bi povjerovao. »Pa si me odlučio pratiti.« »Ne, počeo sam te pratiti tek kada sam stigao ovamo. Ali uvijek si bila na mojem popisu. Od dana kada si me udarila kada sam te došao moliti za pomoć.« Tri minute koje je dao policiji sigurno su odavno prošle, pomisli Lucy. Ali Evan se nije micao. Naslonio se na okvir vrata, promatrajući što se dogaña vani. Krajičkom oka vidjela je da se mrlja na njegovu zavoju prestala širiti, ali izgubio je mnogo krvi. Bilo je čudo što se uopće održava na nogama. Ali pištolj je i dalje držao sigurnom rukom. Neka samo stoji. Neka govori. Možda će se onesvijestiti. A ti ćeš pobjeći. Kako? Ne možeš trčati. Puzat ćeš. »Kakav popis?« upita ona. »Moj popis za ubijanje. Uvijek si bila na njemu, godinama. Mnogo prije nego što je itko od njih progovorio.« Itko od njih? Tko je mogao progovoriti? Razmisli. Malcom Edwards bio je prvi. Malcom je umirao od raka. Priključio se crkvi. Ona sklopi oči, pokušavajući se prisjetiti. Crkva božanskog praštanja. »Malcom je tražio oprost«, reče ona i osjeti kako se Evan ukočio od iznenañenosti. »Kako si znala?« upita. »Nisam do sad. Pretpostavila sam. Umirao je. Priznao je.« »Uz malu pomoć, da.« »Mučio si ga.« »O, da.« U njegovu je glasu bio tih, veseo ponos od kojega joj se okrene želudac. »Onda si ubio njega i njegovu ženu.« »O, da. Jesam.« »Shvaćam osobe na popisu. Ali zašto ona prostitutka? Zašto istražiteljica?« upita, znajući da će J. D. željeti sve znati. Jer će je odavde spasiti. Hoće.

»Kurva je od mene krala. Istražiteljica me je samo naljutila. Kao i ti. Zato šuti.« Nije ih planirao ubiti, pomisli ona. One su bile pogreška. I Kevin Drummond je vjerojatno bio pogreška. No o svojim je uspjesima rado govorio. O svojem popisu za ubojstva. »Kada si mi u torbicu postavio ureñaj za praćenje?« »Kada nisi obraćala pozornost. Žene su sa svojim torbicama nevjerojatno nehajne. U nedjelju navečer zamolila si me da ti je pridržim dok si tražila jaknu u kovčegu.« Kada su je on i Gwyn pokupili u zračnoj luci. Pokušavala se sjetiti tko je sve imao pristup njezinoj torbici od ponedjeljka ujutro. Sasvim je zaboravila na nedjelju navečer. Iza nje Evan prebaci ravnotežu na drugu nogu. Lucy više nije čula helikopter. Gdje su? U redu, J. D. spremna sam otići odavde. Kada god. »Ileanna je te noći imala torbicu«, reče Lucy. »Nikada nije pronañena.« Pištolj se pomakne na sljepoočnici. »Zato što ju je tvoj brat uzeo«, ispljune on, naglasivši zadnju riječ oštrim ubodom cijevi pištolja. »Nakon što je silovao moju sestru.« »Mislim da joj je Buck uzeo torbicu«, reče ona. »Ali mislim da je nije silovao.« »Jer ti je tako rekao?« »Ne. Ti mi ne vjeruješ, ali on mi nikada nije rekao ni riječi o ovome. Mislim to zato što sam sinoć pročitala izvješće s Ileannine autopsije.« »Ne, ne vjerujem ti. I koga uopće briga za izvješće? Ionako ga je napisala tvoja majka.« Pa da. To je imalo smisla. »Samo zato što je ona kao liječnica stigla na mjesto zločina ne znači da je obavila autopsiju. Maryland je čak i onda imao državnog patologa. Autopsiju je obavila država, a ne moja majka. To možeš i sam provjeriti.« Nije rekao ništa, ali osjetila je da je sluša. »Čovjek koji je silovao Ileannu nije imao istu krvnu grupu kao moj brat. Podudarala se s grupom Rickyja Joynera. Ricky ju je silovao.« »Znači, Malcom i ostali su govorili istinu.« Osjetila je da je slegnuo ramenima. »Nije važno je li je tvoj brat silovao. On je do-

pustio da se to dogodi. Stajao je pokraj i gledao dok se to dogañalo. Ne moram znati ništa više.« I onda joj postane jasno. »Oni su gledali. Malcom, Russ, James, Ryan, Sonny. I Buck.« »Gledali su. I smijali su se. I poticali su ga. I ostavili su je da umre.« Glas mu je drhtao od boli i bijesa. »Prošlo je više od tri minute. Pokret«, naredi, vukući je na noge i niz polumračan hodnik. Noge joj popuste pa padne na koljena. Vrela joj se bol širila tijelom i ona zajeca. »Ne mogu.« »Ustaj.« Zgrabio ju je prstima za kosu i povukao gore, a njoj se pred očima zacrveni. »Ne«, protisne kroza zube, a potom se okrene i zarije mu lakat u zavoj. On zatetura, zabacivši joj glavu unazad, ali ona se očajnički baci prema naprijed. Skalp ju je pekao zbog iščupane kose, oči joj zasuze, a njegove psovke ispune uši. »Ti ku...« Odjednom slobodna, Lucy se baci naprijed, vukući se na rukama i jednom koljenu. Evan se trzne i padne na pod. Zurila je u njegovu glavu. Koje većim dijelom više nije bilo. J. D., to je bila jedina pomisao koja se probila kroz sumaglicu. Koraci su odjekivali oko nje i ona si dopusti da samo sklizne na pod. J. D. je trčao niz hodnik koji se pružao, kako mu se činilo, u nedogled. Lucy je nepomično ležala na podu. Nije se micala. Nisam je pogodio. Nisam je mogao pogoditi. Jedan od policajaca koji je ušao u tvornicu trčao je iz suprotnog smjera i došao do nje prvi. »Živa je.« Hvala Bogu. J. D. stigne do nje i položi snajper na pod, jedva pogledavši Evana. Glava mu je izgledala poput zgnječene dinje, ali zaslužio je i mnogo gore. J. D. primi Lucyne smrznute ruke u svoje, žestoko ih trljajući. Policajac je dojavio da je zrak čist i zatražio je liječničku pomoć. »Lucy?« J. D. se nagne bliže. »Lucy? Otvori oči za mene, dušo.« Ona otvori teške kapke. Bilo je jasno da trpi velike bolove. »Jesi li ga ubio?«

»Jesam.« »Dobro.« »Što ti je ozlijeñeno osim noge? Je li te ustrijelio?« »Ne«, reče ona tupo. »Nije. Gwyn?« »Živa je.« Ona se strese od olakšanja, a potom joj užas ispuni pogled. »Ubio je mojeg oca.« »Znamo, dušo.« »Pokušao je pobjeći. Htio me ostaviti. Evan ga je ustrijelio.« J. D.-ju je to bilo mučno čuti. Gwyn mu je rekla da ju je Lucy primorala da spasi njezinu majku dok je ona odvezivala oca. To je objašnjavalo rupu od metka u leñima. Kukavica. J. D.-ju je zapravo bilo drago da je Evan učinio ono što je i sam htio. »Žao mi je što si to morala vidjeti«, reče. Ruka mu je drhtala dok ju je gladio po obrazu. »Moja majka?« »Živa je. Gwyn ju je skoro sama iznijela. Drugi ju je policajac nosio ostatak puta dok sam te ja tražio.« »Skinner?« J. D. je oklijevao. »Još je kritično.« Jecaj joj se popne u grlo. »Skinner me je pokušavao spriječiti da odem. Trebala sam ga poslušati. Ako on umre... Trebala sam ga slušati. On ima bebu.« »I dalje je živ i bori se.« Zahvaljujući Thorneu. »Pokušaj se sada ne brinuti o njemu.« Liječnici iz hitne pomoći utrčali su kroz vrata, a za njima Stevie i Hyatt koji je stigao nekoliko minuta nakon što je J. D. ušao. Očekivao je da će biti bijesan, ali njegov se nadreñeni samo zagleda u Reardonovo tijelo i kratko kimne. Liječnici su povezali Lucynu nogu i podignuli je na nosila. Lucy jaukne u agoniji, a J. D. zbog toga poželi ponovo ubiti Reardona. Ona slijepo posegne za njegovom rukom i stisne ga tako da je bolno iskrivio lice.

Hyatt se nagne nad nosila. »Doktorice Trask, moram nakratko popričati s vama.« Jedan od liječnika se pobuni, ali ona ga ušutka pokretom ruke. »Recite.« »Je li vam išta rekao?« upita Hyatt. »Oni su gledali«, reče promuklo. »Ti su momci gledali kako Ileannu siluju i tome su se smijali. A onda su je ostavili da umre. Malcom je priznao.« »Njegovo pokajanje«, reče J. D., a ona kimne. »On je Evanu dao popis. Svih koji su sudjelovali. Ubio je još nekoga. Jamesa Cannona.« Ona sklopi oči. »Sonny Westcott je još unutra. Ne znam je li još živ.« Stevie otrči provjeriti i minutu poslije povikom pozove liječnike, koji utrče s novim nosilima. »Valjda to znači da jest«, zaključi Lucy. »Možeš do njega ako želiš.« Iako je to rekla, još je čvršće stisnula J. D.-jevu raku. J. D. joj odmakne kosu s lica. Ruka mu je drhtala. Bilo mu je drago da drhti sada, a ne prije nekoliko minuta. »Neću te ostaviti.« Srijeda, 5. svibnja, 17:00 Miris ruža podraška joj nosnice i ona otvori oči pa ugleda J. D.-ja kako drži buket velikih crvenih ruža. Nagnuo se nad ogradicu bolničkog kreveta da je poljubi u usta. »To nije boljelo, zar ne?« upita kada podigne glavu. »To je jedino mjesto na kojem me ništa ne boli.« Lucy zakopa lice u cvijeće. »Toliko dugo nisam dobila cvijeće. Hvala ti.« J. D. sjedne na stolac ali je i dalje djelovao napeto. »Jesi li vidjela svoju majku?« Ona čupne laticu jedne ruže. »Nisam još. Ne puštaju me iz kreveta.« Lom je bio razmjerno čist, ali noga ju je još vraški boljela. Boljeli su je cijelo lice i glava od slomljenog nosa i teško je disala zbog slomljenih rebara. Vjerojatno bi sve bilo nepodnošljivo da nije uzela lijekove protiv bolova na koje ju je J. D. nagovorio. Učinio je kako je obećao. Stezala mu je ruku dok su joj namještali kost. Nije ju napuštao sve dok nije zaspala, još ga držeći za ruku.

»Pitala sam za nju i sestre su rekle da je stabilno i da se odmara«, reče. J. D. joj je rekao da joj je majka živa, ali joj nije spomenuo da je pretrpjela blaži srčani udar dok su je vozili u bolnicu. »Rekli su mi da je imala infarkt, J. D.« »Nisam znao dok nisam ovamo stigao«, reče. »Mislio sam da imaš već dovoljno briga. Sada je budna. Svjesna. Upravo dolazim iz njezine sobe. Stevie je bila sa mnom. Morali smo joj reći za tvojeg oca prije nego što čuje na vijestima ili od drugog pacijenta.« Lucy je u glavi još mogla čuti pucnje koje je Evan ispalio u njezina oca. Još je vidjela krv, mirisala je. Otjera te misli iz glave, kao i mnogo puta dotad. Vjerojatno će to ponavljati mnogo puta u budućnosti dok užas ne popusti. »Kako je to podnijela?« »Plakala je. Nije postavljala pitanja, samo nam je zahvalila što smo svratili.« Lucy objesi ramena. »Znam da sam kukavica, ali mislim da joj ja to ne bih mogla reći.« »Ti nisi kukavica«, reče on strogo. »On je kukavica. Nismo joj rekli što se točno dogodilo. Mislili smo da to ne treba čuti od nas.« Lucy kimne. U vozilu hitne pomoći ispričala je J. D.-ju sve što se dogodilo, uključujući ono što joj je otac rekao kada ju je ostavio na milost i nemilost. Primorala se ispričati mu i to kako joj je Evan jedanput pristupio tražeći je pomoć, a ona se razbjesnjela, kao što je te godine bjesnjela na svakoga. Sramila se toga. I pitala se bi li je Evan mrzio da ga onda nije udarila. J. D. ju je upozorio na to da je onda i saslušala Evana, svejedno bi mu bila rekla da nema ogrlicu, što bi dovelo do istoga kraja. Evan joj ne bi povjerovao te bi i dalje njezinu obitelj krivio za razdor vlastite. »Ne mislim mami reći o zadnjem postupku svojeg oca«, reče Lucy. »Mislim da to ne mora znati. Iako i dalje moram doznati što je to znala o Bucku. I o tome da je moj otac otjerao Bryane iz grada.« Ispričala mu je za što ih je Evan optužio. »Bennetti su nam rekli isto. Ali tvoja je majka tada već možda bila u sanatoriju, pa je teško točno zaključiti što je znala. Danas smo

još nešto doznali od Bennetta. Stevie i ja mislili smo da bi to trebala znati. Nisu oni platili tvojeg odvjetnika. Tvoja je majka to učinila.« Lucy ga zaprepašteno pogleda. »Molim?« J. D. kimne. »Tako su nam rekli. Rekli su nam da joj tvoj otac ne bi dopustio da zatraži prikladnu pravnu pomoć, pa ih je uvjerila da to učine umjesto nje, s njezinim novcem.« Lucy je i dalje zurila u njega. »Ne šališ se. O, moj Bože. Zašto mi nije rekla?« »Ne znam. Možda se bojala tvojeg oca.« »To sve mijenja.« Uzdahne ona. »I ništa. Nije ga htjela ostaviti, čak ni da nas skloni na sigurno, a onda učini nešto takvo. Otići ću do nje čim mi dopuste. Trenutačno se više brinem za Gwyn.« J. D. pročisti grlo. »Posjetio sam je prije nego što sam došao ovamo. Ne izgleda baš dobro.« »Znam. Thorne je svratio i rekao mi isto. Odveo ju je k sebi i dao joj sredstvo za spavanje. Rekao je da će je dovesti sutradan da me vidi. Kada smo bili ondje, mislila sam samo na to kako da pobjegnemo žive. Sada kada je sve gotovo, mislim samo na to kako za Gwyn ništa nije gotovo. Znati da si dijelio krevet s čovjekom sposobnim za takvo nasilje...« »Mnoge je zavarao«, reče J. D. »Znam. Ali stalno mislim kako je lako mogla završiti poput Nicki Fields.« »Ali nije. Preživjet će to i izaći iz svega jača, baš kao i ti. Ima dobre prijatelje koji će joj pokazati put.« J. D. je primi za ruku. »Skinner je došao svijesti.« »O, Bože«, dahne ona u olakšanju. »Znači li to da je najgore prošlo?« »Liječnik kaže da je na dobrom putu. Prva pomoć koju mu je Thorne pružio učinila je veliku razliku.« »Bit će mu drago to čuti. Što je sa Sonnyjem Westcottom?« »Povratio je svijest na nekoliko minuta. Stevie ga je ispitivala, ali nije dobila ništa korisno. Ako ne doñe do nečeg nepredviñenog, preživjet će. No oporavak neće biti lagan. Nedostaju mu četiri prsta i koljena su mu zdrobljena.«

»Maljem.« Lucy se zagleda u gips na nozi, pokušavajući se ne sjetiti jezovitog krckanja kada ju je Evan maljem udario po bedrenoj kosti. »Čula sam da sestre pričaju o slovu >A< na njegovim leñima. Moji bi roditelji valjda bili dva >N<. A ja bih bila zadnje >A<.« »Je li svratila Barb?« upita on promijenivši temu. Ona shvati da su i njegove rane još previše svježe. Lucy uzdahne, misleći na posjet Pugha. »Da.« »Čemu uzdah? Mislio sam da je to bio sretan susret.« »Na neki način i je. Ali ona je bacila pogled na moj gips i shvatila da će proći još mnogo vremena prije nego što budem u stanju pomoći joj oko gospodina Pugha. Proći će još mnogo vremena prije nego što uspijem pomoći sama sebi. Ona više ne može sama podnijeti taj napor. Morat ćemo ga negdje smjestiti.« Tuga je preplavi i ona obriše oči maramicom koju joj je J. D. stavio u ruku. »On je bio tako dobar prema meni. Nesretna sam što to moramo učiniti. Ali ne smije više lutati sam po noći i razbijati zrcala po kući. To je opasno za oboje.« On joj poljubi ruku. »Kada budeš svirala za njega, tvoju će glazbu slušati i ostali. Možda će i njima pružiti spokoj.« »To je utješna misao. Zapamtit ću je.« I ovu, pomisli Lucy i čvršće prihvati J. D.-jevu ruku. J. D. Fitzpatrick dobar je čovjek. Gospodin Pugh bi sigurno odobrio njihovu vezu. »Je li se Stevie malo smirila?« »Da. Ali mislim da će jadna Cordelia imati pratnju dvadeset četiri sata na dan dok ne navrši četrdesetu.« J. D. se uozbilji. »Poludim kada se sjetim da je Reardon i nju motrio.« »Drago mi je što je mrtav«, reče Lucy smrknuto. »I meni«, reče on umorno. Ona njegovu ruku prinese usnama. Ponašala se sebično, ne misleći kako oduzimanje nečijeg života, pa makar i lošeg, utječe na njega. »Žao mi je, J. D. Žao mi je što si ti to morao učiniti.« On slegne ramenima. »Nema veze. Činio sam to i prije. Za dvadeset minuta imam sastanak u Hyattovu uredu. Vratit ću se poslije.« Ustao je, ali se ne pomakne. Rukama je prihvatio ogradicu kreveta i

čvrsto je stisnuo, sve dok mu zglobovi na prstima nisu pobijeljeli. Potom drhtavo uzdahne. »Jako sam se bojao«, šapćući prizna. »Znajući da si u njegovim rukama. Znajući što je sve sposoban učiniti.« Lucy osjeti da to mora izbaciti iz sebe pa ne reče ništa. Nadlanicom mu prijeñe preko obraza, a on joj zgrabi ruku i prinese je usnama. »Drago mi je da si se borila«, reče tiho. »Držao sam Reardona na nišanu pet minuta, čekajući da se pomakne.« Slabašno se osmjehne u njezin dlan. »Nadao sam se da ćeš ga udariti u nos.« »Pokušavala sam dobiti na vremenu razgovarajući s njim. Znala sam da ćeš doći po mene. Znala sam da ćeš znati što treba činiti.« Nešto mu zasvjetluca u očima. »Lucy će znati što treba činiti«, promrmlja on. »Molim?« J. D. odmahne glavom. »Netko mi je to rekao prije nekoliko dana.« On joj pusti ruku i doda joj daljinski upravljač od televizora. »Vratit ću se poslije.« Srijeda, 5. svibnja, 17:40 »Kako je ona?« upita Hyatt kada im se J. D. pridruži za sastanak. Stevie, Elizabeth i Drew bili su ondje, zajedno s Daphne i Lennijem Bermanom. Na J. D.-jevo iznenañenje, ondje je bio i Grayson Smith. Svi su izgledali iscrpljeno, baš kao i J. D. »Lucy je mnogo bolje«, reče on. »Hvala.« »Dobro. Počnimo. Uključujući Rona Traska, Edwardse, Jamesa Cannona, šest žrtava koje su već u mrtvačnici i dvije žrtve u Newport Newsu, Evan Reardon ubio je dvanaestero ljudi. To što smo ga uhvatili dokaz je vaše sposobnosti, timskog rada i svesrdne pomoći sreće.« J. D. se zapita je li Hyatt već vježbao za konferenciju za medije. »I dalje imamo žrtve«, nastavi Hyatt. »Skinner, Sonny Westcott, gospoña Trask i doktorica Trask. Svi će vjerojatno preživjeti.« Dodaj tome i Gwyn Weaver, pomisli J. D. Ona će još neko vrijeme imati duševne rane. Ali, nećemo li svi?

»U šest imam konferenciju za medije. Uz pomoć doktora Bermana, ja ću napraviti psihološki profil ovog višestrukog ubojice. Bit ću vam zahvalan za bilo koji podatak koji smo do danas uspjeli iskopati.« J. D. im ispriča o tome kako je Lucyn otac otjerao Bryane iz grada. »Bennetti su u to sumnjali, ali Evan je bio ondje kada im je Ron Trask prijetio. Godinu dana poslije, Evanov otac počinio je samoubojstvo, a Evan mu je pronašao tijelo.« Zadržao je za sebe pojedinost da je Lucy udarila Evana kada su bili tinejdžeri. Zaključio je da to u tom trenutku ne bi nikome pomoglo. »To je pravi razlog da mrzi Traske«, promrmlja Berman. »To je komadić koji je nedostajao. Nisam mogao razumjeti otkuda tolika mržnja, ali sada mi je jasnije. Imat ćemo potpuniji profil za vašu konferenciju za medije, poručniče.« Hyatt je izgledao zadovoljno. »Drew?« »Ureñaji za praćenje koje je stavio u Lucynu torbicu i Cordelijinu naprtnjaču imali su na sebi otiske koji su pripadali Nicki Fields. Takoñer smo pronašli ureñaj u torbici Gwyn Weaver i jedan skriven iza upravljačke ploče u automobilu Nicki Fields. Na svim su ureñajima bili njezini otisci.« »Evan ih joj je ukrao«, zaključi Hyatt. »I potom je ubio«, doda Stevie zamišljeno. »Ako ju je pratio, znao je da je otišla u Anderson Ferry i znao je da je doznala mnogo toga o njemu. Vjerojatno je zaključio, kada su se tijela počela pojavljivati, da će ga povezati s njima.« »Evan je rekao Lucy da je prostitutka krala od njega«, reče J. D., »ali ga je istražiteljica naljutila.« »Barem se to slaže«, reče Stevie i dalje se mršteći. »Što se ne slaže?« upita Hyatt. »Samo to što nikada nismo pronašli dosje«, slegne ona ramenima. »Vjerojatno ga je Evan uništio.« »Prema internetskoj stranici na njegovu telefonu«, reče Drew, »jasno je da je Evan pratio nekoliko ljudi, uključujući Gwyn i Nicki. Pretpostavljam da se tako osiguravao da im se putovi ne presijeku, budući da se s objema viñao u isto vrijeme.«

»Podlac«, promrmlja Daphne. »Pronašao sam rodni list i putovnicu na Teda Gamblea u njegovu sefu«, nastavi Drew. »U novčaniku je imao kreditnu karticu na isto ime. Takoñer je držao kreditne kartice svih svojih žrtava. Na svima je otišao u maksimalni iznos minusa, a još im je i očistio sve bankovne račune.« »Kakav tip«, reče Hyatt. »Ja sam ušla u trag prostitutki, Sue Ellen Lamont«, reče Elizabeth. »Dobili smo poziv na dežurni telefon kasno sinoć iz hotela Orion. Vidjeli su njezinu fotografiju na vijestima i sjetili su je se. Ona je ondje bila redovna gošća. Na snimkama videonadzora vidljivo je kako se upisuje u hotel s Evanom i kako se odjavljuje nekoliko sati poslije. Evan je upotrijebio karticu Teda Gamblea. U meñuvremenu je kartica prijavljena kao ukradena te sada ne vrijedi. Partner privatne istražiteljice, Clay Maynard, takoñer je propitkivao osoblje hotela, pokušavajući otkriti s kim se prostitutka našla.« »Ili tko se našao s njom«, reče J. D. »Tražio je i Evana.« »Istina«, reče Elizabeth. »Kada su u hotelu provjerili nekoliko svojih snimki, otkrili su uzorak. Sue Ellen Lamont dolazila bi barem dvaput u jednoj noći, s različitim muškarcima, ali odlazila bi istom čovjeku za recepcijskim stolom. Štreberastom tipu koji je jedva čekao progovoriti kada sam se ondje danas poslijepodne našao. Sjećate se kako je Sue Ellen spavala s dvojicom one noći kada je umrla?« »S dvojicom različitih mušterija«, doda Stevie. »Ne«, reče Elizabeth. »Jednom mušterijom, Evanom, i svojim dečkom — štreberastim tipom. Imenom Dirk. Dirk je razradio taktiku. Sue Ellen bi pokupila muškarca, Dirk bi im ukrao podatke s kreditne kartice, a potom bi ih poslao u posebnu sobu koja je imala video nadzor.« »Ucjena?« upita Stevie. »O, da.« Elizabeth slegne ramenima. »Dobro su zarañivali kreditnim karticama i ucjenama. Provjerila sam snimku s Evanovim posjetom: ulovio ju je u kupaonici kako mu krade podatke s

kreditne kartice. Pokazao joj je značku, zbog čega je povjerovala da je policajac.« »Upotrijebio je značku policajca iz Newport Newsa.« Stevie se još mrštila. »Točno tako«, složi se Elizabeth. »Dirk je bio ljut jer je Sue Ellen varala i njega kradući s kartica s kojih je on već krao. Zato nije prijavio njezin nestanak. Kada ju je sinoć vidio na vijestima, bio je navodno shrvan.« »Ali nedovoljno shrvan da ne bi progovorio«, reče Daphne suho. »Očito«, doda Hyatt. »Vjerojatno se pitate zašto je okružni tužitelj ovdje. Smith, pozornica je tvoja.« Grayson Smith bio je otprilike J. D.-jevih godina, ali činio se mnogo starijim. Bio je ozbiljan čovjek i poznat po tome da radi po cijele dane. J. D. ga nikada nije vidio nasmijana. »Prije sat vremena posjetio me odvjetnik Janet Gordon«, reče Smith. »Ona je ostavila zapečaćeno pismo s uputama da pismo pošalje meni ako se njoj nešto dogodi. Sinoć je čuo vijesti i umjesto toga pismo mi je donio osobno. U njemu ona navodi sve pojedinosti o dogañajima u noći prije dvadeset jedne godine. Isto smo doznali od doktorice Trask: Ricky Joyner je silovao i pretukao svoju bivšu djevojku, Ileannu Bryan, dok je grupa mladića to promatrala i navijala. U pismu se navode imena svih za koje smo već znali, osim Ryana Agara, njezina sina. Njega je namjerno izostavila. U pismu se zaklinje da je Ileanna, kada su momci otišli, bila još živa te da je umrla poslije. Sljedećeg dana, Joyner je pronañen mrtav, stradao od vlastite ruke, što takoñer znamo da nije istina.« »Zašto?« upita Stevie. »Zašto bi ona uopće napisala to pismo?« »Ja bih ga napisala«, otegne Daphne, »da sam čovjeku kojeg sam ucjenjivala dopuštala da me stavlja pod anesteziju i licu mi prinosi nož.« »Imaš pravo«, složi se Stevie. »Pretpostavljam da je željela pritisnuti Russa Bennetta bez da izloži vrat vlastitog sina. Samo što mi znamo da je i on bio ondje.«

Hyatt uzdahne. »Mislim da je to sve, osim ako netko nema nešto drugo.« J. D. je promatrao Stevie. Prestala se mrštiti, ali nešto ju je mučilo. Kada je sastanak završio, on je povuče u stranu. »Što ti je?« »Ne znam. Nešto nije u redu. Idem kući zagrliti Cordeliju, a onda ću o tome razmišljati. Vidimo se sutra. Reci Lucy da mislim na nju i ako odluči da treba razgovarati o svojem ocu, imam još mjesta u grupi.« »Reći ću joj. Laku noć.«

DVADESET ŠEST

Srijeda, 5. svibnja, 18:40 »Što ovo znači?« Lucy pogleda J. D.-ja sa sramežljivim smiješkom. Zastao je na pragu njezine bolničke sobe, s čudom promatrajući gomilu cvijeća. »Ti si mi donio ruže, a onda su se priključili svi ostali.« Ona pokaže na bukete. »Ovo je od Craiga i Rhode, one su od benda, ono je od Thornea, a ono iz mrtvačnice. U mrtvačnici daju lijepo cvijeće.« Medicinska sestra uñe s invalidskim kolicima s umetkom za podizanje slomljene noge i Lucyn smiješak iščezne. »Što je?« upita J. D. »Vode me da vidim majku.« »Želiš li da idem s tobom?« Lucy ga pogleda. »Bi li ti to bio problem?« »Nimalo.« Sestra joj pomogne da sjedne u kolica i Lucy se namršti od bola. Zapravo je trebala ležati, ali njezinoj majci nije bilo dobro. Liječnik joj je rekao da bi posjet sada mogao biti jedina prilika koju će imati. Nije željela o tome misliti, no to ionako ne bi učinilo nikakvu razliku. Ona posegne za J. D.-jevom rukom i zadrži je, dok je u njoj rasla napetost. Platila je mojeg odvjetnika. Zbog tih je vijesti Lucy još bila zaprepaštena. Što je Buck učinio? To ju je pitanje proganjalo. Moram doznati. Sestra ju je odgurala do majčine sobe u kojoj je još jedna medicinska sestra provjeravala životne znakove pacijentice. »Samo nekoliko minuta«, promrmlja sestra. »Pokušajte je ne uznemiravati.« Lucy se morala suzdržati da se ne nasmije. Uznemiravanje njezine majke moglo se smatrati već izvršenim zadatkom. Oduvijek je bilo tako. J. D. stisne Lucynu ruku.

»Majko?« tiho će Lucy. »Ja sam, Lucy.« »Znam.« Nije otvarala oči. »Ozlijedio te.« »Tko?« Ona se gorko nasmiješi. »Evan, brat one djevojke.« »Djevojka se zvala Ileanna«, reče Lucy, oštrije nego što je namjeravala. »Da, znam. Ileanna. Koliko te je Evan povrijedio?« »Slomio mi je nogu«, reče Lucy jer majka još nije otvarala oči. »I nekoliko rebara. Preživjet ću.« Nije željela da joj glas zvuči toliko strogo. »Povrijedio je i tebe«, doda nježnije i Kathy otvori oči. Bile su pune boli. »Udario te.« Kratko i plitko udahne. »Imaš modrice.« »Rekla sam ti da ću preživjeti«, reče Lucy tiho. »Znam za odvjetnika u mojem suñenju.« Kathy se lecne. »Pretpostavljam da su ti Bennetti rekli?« »Da«, reče Lucy. »Jutros su rekli inspektoru Fitzpatricku.« »A, tako. Da, istina je. Tvoj otac ne bi dopustio da ti pomognem. Ja sam pronašla način.« »Zašto mi nisi rekla?« »Zato što si otišla, Lucy. Započela si novi život. Više te nije mogao ozlijediti.« Lucy se namršti. »Misliš na mojeg oca?« »Da. On te nije htio ni poslati u Sv. Anu.« Kathy prkosno podigne bradu. »Ja sam to učinila. Vratila sam se kući iz sanatorija i vidjela sam ti modrice na nogama. Znala sam da te moram maknuti. Ja te više nisam mogla štititi.« »Zašto nisi jednostavno otišla i povela me sa sobom?« reče Lucy stisnuta grla. J. D. joj je trljao ramena. »Ne znam. Ne bi mi dao da odvedem Bucka, a svojeg sina nisam mogla ostaviti. Voljela sam ga. Voljela sam i tvojeg oca.« Lucy proguta suze. »Ali ne i mene? Mene nisi voljela?« »Jesam, i tebe. Uvijek sam te voljela. Ali bila sam slaba. I još sam.« Ponovo plitko udahne. »Bila sam slaba i one noći kada sam pronašla dijamantnu ogrlicu.« »Kada?« jednostavno upita Lucy.

»One noći kada je Buck poginuo. Pronašla sam ogrlicu na vrhu njegovih bejzbolskih kartica.« Lucy se namršti. »Zašto si je tražila?« »Jer sam poznavala Bucka. Nešto nije bilo u redu. Stajala sam na pragu njegove sobe i gledala ga u zrcalu. Vidjela sam da je pogledao u kutiju, a zatim je skrio pod krevet. Nikada neću doznati zašto je zadržao ogrlicu. Ali ušla sam kada je on izašao i pronašla je. Sjedila sam na njegovu krevetu, držala je u ruci i plakala. Toliko sam se jasno sjećala rana te djevojke, Ileanne. Bila je brutalno napadnuta. Mislila sam da je Buck to učinio.« »Jesi li ga suočila s tim?« »Da, poslije, kada se tvoj otac vratio kući. On je zanijekao silovanje, toliko silovito da sam mu vjerovala. Ili sam tako željela. Tvoj mu se otac unio u lice i urlao na njega da spava sa smećem.« Ona se ugrize za usnu. »Kao što je bila Ileanna. Ja sam nešto rekla i Ron me snažno odgurnuo. Buck je stao izmeñu nas i rekao da je sve ispravio. Ne da hoće, nego da već je.« »Ubio je Rickyja Joynera«, promrmlja Lucy. »Da. Onda mi je postalo jasno. Rekla sam mu to dok je tvoj otac bjesnio na mene. Buck je rekao da on to nije učinio i da se Joyner sam ubio. Ali znao je o kojem se pištolju radilo i tvoj se otac lecnuo. Poslije sam provjerila. To nije bilo ni u jednom službenom zapisu.« »Što se dogodilo s ogrlicom, majko?« »Tvoj mi ju je otac oduzeo, rekao da će je baciti u zaljev. Potom ju je Buck uzeo, rekao da je to bila pogreška i da će se on za to pobrinuti. Bio je tako ljut kada je otišao na motoru. Nikada se nije vratio. To je bio posljednji put da sam ga vidjela.« »Na dan Buckova sprovoda ti si zgrabila oca i rekla: >Što je Buck učinio?< Što si mislila da je učinio?« Kathyna brada zadrhti. »Ubojstvo, silovanje, samoubojstvo? Odaberi. Nisam znala što je učinio, ali tvoj otac jest.« J. D. pročisti grlo. »Gdje je bila Lucy? Kako to da se ne sjeća te vike?«

»Znala sam da će doći do velike svañe pa sam je poslala da prespava kod Gwyn.« »Zamjenik šerifa došao je te noći po mene«, reče Lucy. »Ti više nikada nisi vidjela ogrlicu?« »Ne. Pretpostavljam da ju je Buck bacio u zaljev.« Ona umorno uzdahne. »Nisam nikada doznala ni gdje je završila narukvica. Ne sjećam se da si je ti nosila. U to sam vrijeme bila pod teškim lijekovima. Činilo se da je najbolje rješenje da te pošaljem u Sv. Anu. Ondje si bila sretna. Imala si svoju glazbu. Bila si na sigurnom. Ali i tebe sam izgubila.« Lucy potapša majku po ruci jer nije mogla smisliti ništa što bi joj rekla. »Što ćemo sada?« Njezina majka pogledaj. D.-ja. »Hoće li protiv mene podignuti optužnicu?« »Ne znam«, iskreno će J. D. »To ovisi o okružnom tužitelju. Sumnjam da hoće.« »Onda ću otići kući, kada budem mogla. Možda bi se i ti mogla vratiti kući, Lucy. Napokon.« Lucy ponovo potapša majčinu ruku. »Ja već jesam kod kuće. Ovdje. Ali posjećivat ću te.« Njezina majka kimne kao da zna da Lucy laže. »To je dobro. Možemo zajedno ručati. A ti ćeš mi pričati o svojem poslu.« »Spavaj sada. Vidjet ćemo se sutra.« Lucy je pričekala da je J. D. izgura u hodnik, a potom pusti da joj poteku suze, ne mareći tko je vidi. Kada su se vratili u njezinu sobu, J. D. čučne do nje, zagrli je i ona zajeca. Kada se isplakala, položi joj hladnu mokru krpu na lice. Ona se strese. »Samo sam željela da me voli.« »Znam, dušo. I voli te, na svoj način. Samo što to nije bilo dovoljno.« »Bi li moglo biti dovoljno? Sada kada njega više nema?« »Možda. Ako to obje zaista želite. I u redu je ako to ne doznaš odmah večeras. Imate cijeli život da to otkrijete.« Ona kimne. »Tako sam umorna, J. D.« »Spavaj onda.«

»Hoćeš li ostati sa mnom?« »Dok ne zaspeš. A onda se vidimo sutra.« Srijeda, 5. svibnja, 19:45 J. D. je sjedio za stolom zureći u gomile spisa koje mu je dao Higgins. Ostavio ih je u neredu onoga jutra kada je sa Stevie odjurio susresti se s Bennettima. Trebao bih ih spremiti u kutiju. Trebao bih srediti papire. Ali po mislima su mu se neprestano vrtjela Lucyna očajnička pitanja. Što je sa mnom? Zar mene nisi voljela? I sam je ta pitanja postavio tisuću puta. Nikada nije naišao na odgovor. Sve što sam ikada želio bila je obitelj. Nekoga tko bi pripadao meni. Nekoga kome bih ja pripadao. Gledao je kako njegovi prijatelji osnivaju obitelji. Pokušao je to s Mayom, ali sve je završilo tragično. Želim da to bude Lucy. Bilo je prerano nadati se, ali ipak je to činio. I pokušao se ne osjećati previše očajničkim zbog toga. »J. D.?« pozove ga ženski glas. J. D. podigne pogled i ugleda Hyattovu službenicu kako ga proučava s praga šefova ureda. »Zašto nisi kod kuće, u krevetu, kao i svi ostali?« »Idem sad.« Oklijevao je, ne želeći se vratiti kući sam. Provesti još jednu noć u toj kući, sam. »Samo sam htio srediti neke papire.« Debbie ga je sućutno gledala i J. D. se zapita piše li mu možda na čelu da je gubitnik. »Jeste li preslušali svoje poruke?« upita ga. On napravi grimasu. »Nisam. Imam ih gotovo stotinu, a devedeset ih je vjerojatno od novinara.« »Sumnjam da u vašem spremniku za govornu poštu još ima mjesta za novinare nakon svih poruka koje vam je ostavio vaš agent za nekretnine?« »O čemu pričate?« »Stavili ste kuću na prodaju, zar ne?« upita Debbie. »Da, još prije godinu dana.« »Pa, zvala je vaša agentica, a potom je i svratila.« Debbie mu na stol položi hrpu ružičastih papirića s telefonskim porukama. »Rekla je da ste dobili poruku i da je nazovete čim prije.«

J. D. iznenañeno nazove agenticu koja mu se javi cvrkutavim glasom. Nije mu se javljala već mjesecima. »Imamo ponudu«, zapjeva. »Jeste li sigurni?« »Naravno. Bili ste na vijestima, inspektore.« »Kakve to veze ima s mojom kućom?« »Pa, možda sam koji put spomenula vaše ime, samo da krenu priče. Netko želi kupiti kuću u kojoj je živio inspektor koji je uhvatio serijskog ubojicu.« »O, moj Bože«, reče J. D. s mješavinom čuñenja i gañenja. »Hej, nemojte to sada upropastiti, J. D. Vrabac u ruci i sve to.« »Ali to je... odvratno.« »Vrabac u ruci«, ponovi ona naglašeno. »Nude cijenu koju tražite. Trebali biste prihvatiti.« Ona zastane, pa strogo nastavi. »I dalje je želite prodati, zar ne?« J. D. pomisli na Lucy, na budućnost. Mogućnosti. To je bio dobar znak, iako nije vjerovao u takve stvari. Možda ipak vjerujem. »Da, želim je prodati. Sastavite ugovor.« »Već jesam. Hoću li vam ga donijeti večeras? Možemo se naći u mojem uredu.« J. D. osjeti vrtoglavicu. »Naravno. Doći ću brzo.« Potom prekine vezu i duboko uzdahne. Raščisti stol i odi potpisati ugovor prije nego što se kupac predomisli. Počne skupljati policijska izvješća i fotografije s maturalne zabave da ih spremi u kutiju kada naiñe na fascikl koji još nije otvorio. Na njoj je pisalo »komemoracijska služba«. Bart Higgins ju je sastavio za Lucy. J. D. je otvori. To nije bila komemoracija nego Buckov sprovod. Drago mije da Lucy ovo nije vidjela. Fotografije su bile zrnate kao da ih je snimio netko džepnim aparatom bez bljeskalice. Netko je zabilježio taj dogañaj koji je trebao biti tmuran. Ali zbog toga što je Buck Trask predstavljao, grad je htio neki trag za sjećanje. Fotografije su prikazivale svećenika, obitelj Trask. Srce mu se bolno stisne. Četrnaestogodišnja Lucy sjedila je na rubu crkvene klupe, doimajući se nevjerojatno usamljenom i tužnom.

Slike su pokazivale i uplakane prijatelje iz škole. I jednu stariju djevojku koja je sjedila u prvome redu i zurila u zatvoren lijes. Ona ne izgleda tužno, pomisli J. D. Izgleda ljuto. Šaka joj je bila stisnuta, ali J. D. ipak primijeti da joj nešto počiva na nadlanici. Prinese fotografiju bliže. Izgledao je kao lančić. Pitam se... J. D. otvori godišnjak srednje škole Anderson Ferryja koji mu je Stevie ostavila na stolu i okrene na slovo »D«. Bio je u pravu. Ljuta djevojka bila je Sara Derringer, Buckova bivša djevojka. J. D. prelista ostale fotografije dok ne nañe još jednu snimku Sare kako stoji u redu da oda posljednju počast. Izraz na njezinu licu dok je gledala u lijes odražavao je krajnji bijes. Još je stezala šaku. Držala je nešto u ruci. J. D. je gotovo bio siguran da zna o čemu se radi. Brzo pokupi preostale papire, a fascikl sa snimkama sprovoda ostavi vani. Higgins je dao Lucy papirić sa Sarinom današnjom adresom. Pomisli kako je on i Stevie moraju posjetiti. Ali sada je imao važnijih stvari. Napokon će prodati kuću. Četvrtak, 6. svibnja, 7:55 Stevie osjeti olakšanje kada ugleda samo jedan automobil parkiran ispred ureda Claya Maynarda. Nije željela da još netko dozna da je došla ovamo. Točnije, nitko osim Maynarda. Pokucala je na staklena vrata i pričekala. Minutu poslije pojavio se namršteni Clay. »Inspektorice Mazzetti, uñite. Kako vam je kći?« »Dobro je, hvala.« Stevie ga pogleda odozdo. Bio je velik čovjek, donekle gruba izgleda. Ali nije se osjećala nervozno. »Željela sam da znate da smo pronašli ureñaj za praćenje skriven ispod upravljačke ploče u automobilu vaše partnerice.« »To sam i sam zaključio. Ako je postavio taj ureñaj u torbu vaše kćeri, bilo je za pretpostaviti da će pratiti i Nicki. Bilo je jasno da je znao da je otišla u Anderson Ferry. Otkrila je njegovu pravu prošlost i zbog toga je poginula. Ali hvala vam što ste me obavijestili. Niste zbog toga morali prelaziti toliki put.« »Ni vi nam niste trebali dati Reardonovo ime i adresu.«

»Zapravo jesam. U suprotnom, vjerujem da bi se to zvalo ometanjem istrage.« Ona se neočekivano nasmiješi. »Da, to je istina.« Potom se pribere i nakrivi glavu. »Pronašli smo neke stvari u stanu u koji se uselio Evan. Točnije, vozačku dozvolu i putovnicu na ime Teda Gamblea.« Maynard je sam sebi morao čestitati što nije ni trepnuo. »I?« Ona se kratko osmjehne. »I... rekli ste mi da ste Evana i prostitutku koju je ubio pronašli preko kreditne kartice. To se dogodilo u hotelu Orion. Sjećaju se da su vidjeli žrtvu. I sjećaju se da ste se raspitivali o njoj.« Sada je ipak trepnuo. »I?« ipak reče. »I... Evanova pratilja bavila se prevarom u dogovoru sa svojim partnerom, hotelskim službenikom. Krañom s kreditnih kartica i ucjenama. Ali Evan se nije prijavio pod svojim imenom. Upotrijebio je karticu na ime Teda Gamblea. Vi niste tražili Evana nego Teda. Zašto?« Netremice ju je promatrao tamnim očima. »Već znate. Zašto onda pitate?« »Te su isprave izvrsno napravljene. Svi smo nasjeli.« »Da se zahvalim ili zovem odvjetnika?« »Ovo prvo, čini se.« On zaškilji. »Zašto?« »Htjeli ste učiniti ispravnu stvar, gospodine Maynard. Kada je moje dijete bilo u opasnosti, učinili ste ispravnu stvar. Katkad su mi potrebne informacije. Katkad do njih nije... jednostavno doći.« »Ili legalno?« »Katkad. Katkad je ljudima potrebna pomoć, ali legalan način nije i brz način. Iznenadila sam vas.« »Da, jeste. Vaš je suprug bio okružni tužitelj«, reče on što je sasvim začudi. »Provjeravali ste me?« »Da. Zamalo vam nisam dao onu fotografiju. Ali na kraju je dobro ispalo.«

»Uglavnom. Jedan je policajac i dalje na intenzivnoj njezi dok njegova žena sama uspavljuje njihovo novoroñenče. Da smo ranije znali koga tražimo, mogli smo to spriječiti. Ali to će sada biti prošlost. Zar ne?« »Tako je. Što predlažete?« Ona se nasmiješi. »Ništa. Sve dok mi ne zatrebaju neke informacije.« »Što ako meni zatrebaju?« Ona pomisli na Cordeliju koja je spavala u svojem krevetu, na sigurnom. Dugovala mu je za to. »Imate moju posjetnicu. S mojim telefonskim brojem. Ugodan vam dan želim, gospodine Maynard.« Četvrtak, 6. svibnja, 11:00 »Hej.« J. D. je stajao na pragu Lucyne bolničke sobe, s njezinom vrećastom torbom u jednoj i vrećom za spavanje u drugoj ruci. I s osmijehom na licu. Lucy nije padao na pamet bolji način da započne dan. »Dobro jutro.« On joj priñe i poljubi je u čelo. »Jesi li dobro spavala?« Ona zaškilji. »U redu. Čemu tako mali poljubac?« »Jer sam ja ovdje«, reče Stevie ulazeći za njim s velikom šalicom kave u ruci. »Sestre su me prijekorno gledale jer sam prokrijumčarila ovo.« »Hvala ti«, reče Lucy. »To mi je trebalo.« Stevie se zagleda u cvijeće. »Mislila sam da se šališ, J. D. Onda, jesi li joj rekao?« »Ne, tek sam stigao«, reče on i zakoluta očima. »Imaš posjetitelja. Želio sam se uvjeriti da si spremna prije nego što joj kažem da uñe.« Lucy odloži kavu. »Spremna na što?« upita oprezno. »Dobro pitanje«, doda Stevie. Potom ode do vrata i mahne. U sobu uñe žena i Lucy zaustavi šalicu na pola puta do usta kada je sustignu sjećanja. Bila je starija, malo deblja, ali i dalje prelijepa. »Sara Derringer?« Sara priñe krevetu. »Nisam mislila da ćeš me se sjetiti.«

»Sjećam te se. Iznenañena sam što te vidim.« Sara spusti pogled. »Tvoji su inspektori jutros svratili do mene.« Lucy se namršti. »Molim?« Pogledaj. D.-ja. »Zašto?« Sara duboko udahne i iz torbe izvuče kutiju. Preda je Lucy, no ova je samo gledala u nju. »Otvori je«, reče Sara. U cijeloj je zagonetki nedostajao samo jedan komadić i sada kada joj se nalazio u rukama, preplašila se. »Ne želim.« »Učini to«, reče J. D. blago. »Moraš. Moraš s ovim završiti da možemo krenuti dalje.« Odmahujući glavom ona otvori kutiju. Kao što je i mislila, unutra je bila dijamantna ogrlica u obliku srca. »Ti si je imala sve ovo vrijeme?« »Da«, reče Sara. »Buck je došao do mene one noći kada je poginuo. Posvañao se s vašim roditeljima, zbog Ileanne i te ogrlice. Kada je stigao do mene već je bio pijan. Jako pijan i uplakan. Rekao mi je sve. Bila sam užasnuta.« »Što ti je rekao?« upita Lucy i dalje zureći u ogrlicu. »Oboje smo znali da je Ileannu poveo na maturalnu večer da prkosi meni. Ja sam ga prevarila, baš kao što je i on mene. Ali on je smio imati afere izvan veze, a ja nisam. Ostavio me, a onda je poveo Ileannu na maturalnu da me povrijedi. Nakon plesa hvalio se da će on i Ileanna to učiniti ispod tribina na nogometnom igralištu, kao da ih izaziva da ih slijede. No nije znao da ih prati i Ileannin bivši.« »Ricky Joyner. Ali on je silovao Ileannu.« »Da. A Buck je samo stajao ondje i gledao, previše šokiran, ili previše preplašen da ga zaustavi. On, veliki voña navale, koji je prštao seksipilom, pravi muškarac, nije mogao obraniti curu s kojom je izašao. Kada su stigli ostali, poticali su Rickyja i smijali se Bucku. Jer je bio kukavica. A ne muškarac.« Lucy pogleda Saru u oči. »Buck to sigurno nije dobro podnio.« »Ne. Nije. To je bilo kao da ga je netko srušio s vrha totema. Kralj maturalne ostao je bez trona«, reče dramatično, no u glasu su joj se osjećale suze. »Nakon što je Ricky pobjegao, dečki su se uplašili. Ileanna je bila jako ozlijeñena. Buckova je ideja bila da sve naprave da izgleda kao pljačka.«

»Ukrao joj je ogrlicu i torbicu u kojoj je bila narukvica.« »Da. Riješio se torbice, ali je nakit zadržao.« »Zašto?« upita Lucy. »Taj mi dio nije jasan.« »Isprva je mislio da bi ga mogao vratiti. Odnio ga je kući i sakrio ga, ali onda je doznao da je Ileanna umrla. Zakleo se da ju je on odveo kući i ostavio je ondje, a zato što je bio Buck Trask i sin šerifa, nitko u to nije posumnjao. No tijekom noći se zabrinuo da će Ricky sve ispričati i da će svi završiti u zatvora.« »Pa ga je ubio.« »Da. On i Sonny Westcott.« Lucy razrogači oči. »Sonny Westcott je pomogao Bucku da ubije Rickyja?« »To mi je Buck rekao i mislim da nije lagao. Znao je da će morati nekako svladati Rickyja i zato je poveo Sonnyja. Sonny ga je udario, ali Ricky je bio toliko drogiran da se nije borio. Buck je stavio pištolj u Rickyjeva usta, omotao mu ruku oko drška i povukao okidač. Upotrijebio je jedan od ilegalnih pištolja tvojeg oca.« Lucy pozorno ispusti zrak iz pluća. »Moj je otac imao ilegalni pištolj?« »Imao je cijelu zbirku, prema onome što mi je Buck rekao.« »Moj je otac imao zbirku pištolja?« Dovraga. Koliko je puta morao podmetnuti neki dokaz? Lucy zapravo nije ni željela znati. »Da, i Buck je jedan uzeo. Rekao je da mu se Sonny rugao sve dok nije ukrao pištolj i samo se odvezao. Buck se želio vratiti na vrh pijedestala. No nakon toga više nije mogao živjeti sam sa sobom. Nije mogao spavati i stalno je provjeravao kutiju da vidi je li netko otkrio da skriva taj nakit. Naposljetku ga je tvoja majka pronašla i pozvala ga. Svadili su se i on je došao k meni. Rekao mi je da čuvam ogrlicu, rekao je da misli da je vrijedna. Želio ju je vratiti Bryanima, da im se oduži za ono što je učinio.« »Što si mu rekla?« »Bila sam užasnuta. Rekla sam mu da ogrlica neće vratiti Ileannu ni Rickyja. On je otišao na motoru i na putu kući doživio nesreću. Mislim da je to na neki način bilo samoubojstvo.«

Toga se Lucy i bojala, no ipak... Želio je nadoknaditi štetu. Što nije značilo ništa. Sara je bila u pravu. Ništa nije moglo vratiti Ileannu i Rickyja. »Kako su te inspektori pronašli?« »Ja sam pronašao Sarinu fotografiju«, reče J. D. »U fasciklu koji je Higgins složio za tebe. Bila je na Buckovu sprovodu, vrlo ljuta dok je prilazila lijesu držeći u ruci nešto na lančiću.« »Željela sam položiti ogrlicu u lijes«, reče Sara. »Tada sam imala osamnaest godina i to mi se činilo veoma romantičnim, da ga pokopam s onim što ga je ubilo. Ali lijes je bio zatvoren zbog toga što se radilo o nesreći. Na to nisam mislila. Bila sam mlada i jako uznemirena. Pa sam zadržala ogrlicu, ali tajnu nisam mogla. Rekla sam roditeljima. Moj je otac namjeravao reći vlastima, reći im da su Buck i Sonny ubili Rickyja. Tata je pogriješio što je upozorio tvojeg oca.« Lucy sklopi oči. Više je ništa nije moglo iznenaditi. »Završi, molim te.« »Te je noći u našoj kući buknuo požar iz nepoznatih razloga. Tata ga je uspio ugasiti, ali preplašili smo se. Jedna je stvar traženje pravde, a drugo je zaštita vlastite obitelji. Odlučili smo ništa ne reći. Snimili smo polaroidnu fotografiju ogrlice i rekli tvojem ocu da su na njoj Buckovi otisci, a vjerojatno i njegovi. I da ćemo je sačuvati kao osiguranje da ponovo ne doñe do požara ili drugih šteta. Tvoj se otac složio. A mi smo se odselili.« »Sada kada je mrtav, zrak je čist«, reče Lucy. »Da. Žao mi je, Lucy. Da sam znala da si u opasnosti, sve bih ti davno ispričala.« Lucy kimne. »Razumijem. Nije u redu, ali razumijem. Nisam sigurna da bih ja postupila drugačije.« Ona Sari pruži kutiju. »Uzmi je natrag. Ne želim je.« Sara panično pogleda J. D.-ja. »Ni ja je ne želim.« »Mi ćemo je zadržati«, reče Stevie. »Kao dokaz. To nije pravi dijamant, Lucy. To je samo bižuterija. Dobra, dovoljno dobra da zavara Bryane. Dvadeset godina poslije vrijedi možda tisuću dolara. Onda nije vrijedila mnogo.« »Sigurno ne života koji su za nju plaćeni«, promrmlja Lucy.

»Mi smo Bryanima onda dali dvostruku vrijednost ogrlice«, reče Sara. »Moj im je otac napisao ček, rekao da je to ulaganje u njihov ribarski posao. Ali oni su se odselili i više nikada za njih nismo čuli.« Sara zgrabi torbicu objema rukama. »Čuvaj se, Lucy.« Stevie uzdahne kada Sara ode. »Idem do ureda. Ideš i ti, J. D.?« »Ubrzo. Vidimo se ondje.« Stevie ode i J. D. pohrani kutijicu u džep. »Mislim da ću opet malo odspavati«, reče Lucy neraspoloženo. »Gdje je Sonny sada?« »Ovdje u bolnici. Daphne kaže da nemamo osnove za optužnicu. Zato što su preostala dvojica koja bi mogla znati istinu, Buck i tvoj otac, mrtvi, nećemo doznati što se zapravo dogodilo osim ako Sonny ne dobije iznenadnu želju da sve prizna.« »Mislim da se to neće dogoditi«, zaključi Lucy. »I ja. No njegova je karijera vjerojatno gotova, makar samo zbog njegovih ozljeda. Čini se da ima ozljedu leñne moždine i oteklinu mozga. Evan ga je dobro sredio onim maljem.« »Možemo biti sretni da više ne može biti šerif«, reče ona. »Sada doista moram spavati.« On joj prstom prijeñe preko usana. »A što kažeš na dobre vijesti?« »Dobre vijesti. Imam li ih uopće? Pa, jutros me zvala Gwyn. Krenula je u potragu za stanom. Ne može ostati u starom stanu, nakon svega s Royceom. Evanom. Što je razumljivo. Sasvim. Ali ipak.« Ona nesigurno slegne ramenima. »Udaljila se od mene. To nikada prije nije učinila.« »Treba joj vremena. Znala si da će tako biti. A što je s tobom i tvojim stanom?« »Ne znam. Ovamo sam se doselila zbog Pugha. Gwyn se doselila zbog mene. Naša se kula od karata samo raspala. Počet ću tražiti nešto novo čim me oslobode gipsa. Što će trajati tjednima. No i prije toga trebat će mi nešto u prizemlju, a do mojeg stana vode stube. Tako da, osim toga što nismo mrtvi, nema dobrih vijesti. »Kada kažem >dobre vijesti<, mislim na to da ih ja donosim. Prodao sam kuću.«

Ona ga začuñeno pogleda. »Nisam znala da prodaješ kuću.« »Pripadala je mojoj teti. Kupio sam je od nje kada sam se vratio. Ondje sam živio s Mayom. Prodajem je više od godinu dana.« »Ali sad si je prodao?« »Kupac je jutros potpisao ugovor. Kupio je i Mayin auto. Čini se da je vrijednost mojim stvarima narasla otkako sam uhvatio višestrukog ubojicu.« »Gdje ćeš onda živjeti?« On se sramežljivo osmjehne, na što mu iskoče jamice. »Toliko sam bio uzbuñen zbog kupnje novog stana da sam već sinoć počeo tražiti.« Ona mu uzvrati osmijehom. »I što si pronašao?« »Gledao sam stanove s dizalom.« Ona podigne obrve. »Ozbiljno?« »Da. Sinoć sam nazvao Barb i pitao je gdje se nalazi ustanova koju si izabrala za gospodina Pugha.« Lucy razjapi usta. Srce joj se stisnulo. No prije nego što je uspjela progovoriti, J. D. nastavi. »Danas ću uzeti slobodan dan da pogledam stan koji mi je bliži poslu i vrlo blizu mjesta gdje će stanovati gospodin Pugh kada ga Barb preseli.« Dah joj je zastao u grlu. »Ne moraš to učiniti zbog mene.« »Ne radim to zbog tebe. Nego zbog sebe.« Nasmiješi se. »Želim ti biti blizu da te mogu slušati kako sviraš.« Ona ga primi za ruku. »Znaš, ja sam poznata po tome da dajem privatne koncerte.« »Ma, je li?« »O, da.« On joj pogleda gips. »Neko vrijeme nema tankih potpetica, ali što je s haljinom?« Lucy se nasmiješi. »Mislim da bi se to moglo srediti.«

EPILOG

Subota, 6. studenoga, 22:30 »Vratila se.« J. D. podigne pogled prema mrgodnom ali zadovoljnom licu Thomasa Thornea, na kojem se odražavalo i veliko olakšanje. Potom pogleda pozornicu na kojoj je Lucy na svojoj električnoj violini svirala s bendom, prvi put od onoga dana u svibnju kada su se toliki životi nepovratno promijenili. »Zaista«, reče J. D. »Vratila se.« Tako je i bilo. Nakon gotovo šest mjeseci oporavka Lucy je bila na pozornici kao da se ništa nije dogodilo. Kao da zamalo nije bila ubijena. Kao da joj oca nisu ubili pred očima. Kao da nije o svojoj obitelji doznala neke stvari koje inače ne bi znala cijeli život. Stajala je ondje u crnoj kožnatoj haljini i na visokim potpeticama, svirajući istim žarom koji ga je sasvim očarao. Nepovratno. Bilo mu je neizmjerno drago da je tako. »Zvuči isto«, ponosno će Thorne. »Bez i jedne pogrešne note.« »Vježbala je«, reče J. D. Svake večeri. Uživao je u njezinom vježbanju sada kada više nije nosila gips jer ga je to poticalo da poželi još više. Mnogo više. I do tada su se snalazili bez obzira na gips, ali ipak su dobro proslavili dan kada su joj ga napokon skinuli. No protekli su još mjeseci prije nego što se vratila uobičajenom životu. Nitko od njezinih obožavatelja nije znao da je proteklih šest mjeseci mučno vježbala na fizikalnoj terapiji kako bi mogla mirno stajati satima za stolom u dvorani za autopsiju ili tijekom mučnih minuta pokraj ožalošćene obitelji koja bi došla radi identifikacije tijela. I nitko nije znao koliko takve identifikacije iz nje izvlače snage. J. D. je znao jer je bio uz nju u noćima kada bi žalost kojoj bi

svjedočila svaki dan postala preteškom za podnijeti. Tada bi mu se okretala, držeći se čvrsto za njega dok tuga ne bi prošla. Ona je isto činila za njega. Nakon šest mjeseci u Ubojstvima još nije naišao na slučaj koji bi bio nalik na onaj koji ih je spojio — na čemu je bio vrlo zahvalan. Bilo je mnogo sreñivanja papira, mnogo čekanja, mnogo ponavljanja jednih te istih pitanja. Obavijesti o smrti najbližih bile su najgore; to je bio intiman trenutak s obitelji žrtve u kojem je bio primoran razoriti im svijet. To mu je bilo zajedničko s Lucy i u danima kada bi morao obavijestiti neku obitelj o nesreći trebao ju je najviše. Činila ga je potpunim i sretnim i on sam nije znao što je radio bez nje prije nego što je naišla na mjesto zločina i onako uletjela u njegov život. Nije zapravo bilo ni važno. Od sada bez nje više nije morao. Ona podigne pogled i susretne se s njegovim preko prenapučene dvorane. Njezin je osmijeh bio intiman, poznat i uzbudljiv. Potom joj pogled skrene i oči joj se iznenañeno rašire. J. D. ga je slijedio, kao i Thorne. Ugledala je Gwyn, koja je izašla iz ureda i stajala pokraj zastora, kamena izraza lica. No oči su joj bile ispunjene boli, kao i proteklih šest mjeseci. Spavala je s čudovištem koji je tolike ubio. »Nije se nasmiješila šest mjeseci«, reče Thorne čiji je prodoran glas sada bio dubok i tih. »Je li otišla psihijatru kojeg joj je Stevie preporučila?« upita J.D. »Mislim da nije. Drži se po strani, doñe, obavi knjigovodstvo. Vodi moj raspored za sudnicu. Ali ne izvodi svoju točku. Ne druži se. Čak sam joj nabavio nove bičeve, ali nije je bilo briga. Kao da više nije ovdje.« »Ovdje je«, reče J. D. Tijekom mjeseci zavolio je golemog odvjetnika. Thorne je Lucy i Gwyn volio bratskom ljubavlju i to se J. D.-ju jako sviñalo. »Gwyn sama mora pronaći put natrag.« Glazba je dostigla zaglušujući klimaks, a nakon toga slijedili su klicanje, zvižduci i pozivi na bis. Gwyn je bez riječi nestala iza zastora.

»Vratit će se u ured dok ne doñe vrijeme da ide kući«, tužno reče Thorne. U stan s tri lokota na vratima i s dodatnim zasunima na svakome prozoru. I s pištoljem u ormaru. J. D. je to znao jer ih je sam postavio, nadajući se da će osjećaj sigurnosti ubrzati njezin povratak onima koji je vole. Ali nije bilo tako i Gwyn se sasvim povukla u svoju previše osiguranu tvrñavu. »Lucy je zabrinuta za nju«, reče J. D. »Ali čini se da mi ne možemo ništa učiniti.« »Brinem se za njih obje«, prizna Thorne. »Je li Lucy posjetila svoju majku?« »Da«, reče J. D. »Otišla je onamo čim je prohodala nakon što su joj skinuli gips. Ortoped joj je dao štap i popela se na majčin trijem u isto vrijeme kada je Sonny Westcott napuštao svoju kuću. To je bilo jako čudno.« Thorneovo se lice razljuti. »Mogu misliti.« »I Sonny hoda uz pomoć štapa. Evan mu je ozbiljno ozlijedio kralježnicu. I tako je stajao na majčinom trijemu i gledao je minutu. Lucy mu je uzvraćala pogled. Da je došlo do tučnjave, ja bih se kladio na nju.« Kao što je J. D. i mislio, Sonny nije odgovorio na pitanje o njegovu sudjelovanju u ubojstvu Rickyja Joynera. Jedino je zadovoljstvo bilo u tome što je sada cijeli gradić znao što je učinio i kakav je bio. I u tome što više nikada neće raditi u policiji. I Sonny je sada živio s majkom. Što je možda bilo i gore od zatvora. »Bez sumnje«, složi se Thorne. »Lucy protiv Sonnyja, Lucy pobjeñuje svaki put. Kako je ona nakon susreta s majkom?« J. D. uzdahne. »Drago mi je što je vidjela Sonnyja kada je tek dolazila. Nakon nekoliko sati s majkom bila je sasvim smoždena. Njima će trebati još mnogo da ostvare najosnovniju vezu.« U ponašanju Kathy Trask izmjenjivali su se valovi divljih izljeva emocija i hladnoga povlačenja. Lucy je bila u pravu: tjelesno i psihičko zdravlje njezine majke bilo je veoma krhko. Njihovi su razgovori bili bolno površni.

»Ah Lucy se trudi«, reče J. D. »Danas smo ponovo bili ondje, a doći ćemo i za Dan zahvalnosti, da je izvedemo na večeru.« Nakon što večeraju kod Stevie. »Kada smo danas odlazili, svratili smo na Ronov grob.« »Drago mi je da i ja nisam bio ondje«, reče Thorne. »Ja bih ga pljunuo.« »I ja sam to htio«, reče J. D. »A mislim da je i Lucy. Samo je ondje stajala i zurila u nevjerojatno skupu nadgrobnu ploču koju je naručila njezina majka, a onda je otišla. Mislim da se neće tako skoro vratiti.« Thorne pokaza iza J. D. »Stiže.« Lucy se probijala meñu gostima na podiju, tužno pogledavši Thornea. »Želim nekako razveseliti Gwyn, Thorne, ali ona mi ne dopušta.« Lucy uzdahne. »I nemoj mi govoriti da joj treba vremena. Znam da joj treba vremena.« Thorne je poljubi u čelo. »Onda ću ti samo reći da si bila sjajna. Baš mi je drago da si se vratila.« »I meni je drago što sam se vratila.« Pogleda J. D.-ja. »Jesi li mu rekao?« »Ne. Mislio sam da bi ti to htjela.« Thorne podigne tamne obrve. »Reći mi što?« Lucy sramežljivo podigne ruku i Thorneovo lice obasja osmijeh. U tom je trenutku J. D.-ju bilo iznimno drago što je Thorne voli bratskom ljubavlju, jer bi inače bio veoma ljubomoran. Thorne teatralno prouči prsten na ruci. »To je pravi dragulj, Luce. Zašto ti ga nisam vidio na ruci dok si bila na pozornici?« Lucy porumeni. »Nisam ga imala dok sam svirala. Nisam se još navikla nositi ga.« »Valjda je tako«, našali se Thorne. »Osim toga, zaslijepila bi goste njegovim bliještanjem. Kada je veliki dan?« »U svibnju«, reče Lucy. »Druga subota; rezerviraj taj datum. Želim reći Gwyn. Misliš li da je to u redu?«

Thorne razmisli. »U redu je«, reče. »Samo se nemoj uvrijediti ako ne reagira onako kako očekuješ. Doći će s sebi, ali joj treba vremena.« Lucy ispravi ramena. »Pa, meni treba vjenčana kuma, pa onda idem.« Ode do ureda i uñe, pokucavši kada je već bila u prostoriji. Da je pokucala prije, Gwyn bi joj možda rekla da ode. To se već dogañalo. Gwyn je namršteno pogleda. Potom mrko lice izgladi u bezličan izraz. »Dobro si svirala, Lucy«, reče tiho. »Nismo bili ovoliko puni tjednima. Ljudi su jedva čekali da se vratiš.« Lucy sjedne pokraj njezina stola, pogledavši proračunske tablice o kojima se uvijek brinuo Thorne. Gwyn se već mjesecima skrivala u uredu. Sve otkako je doznala da ju je izigrao majstor prevare. »Danas sam bila na očevom grobu.« Gwyn stisne oči. »Ja bih mu pljunula na grob.« »I jesam«, reče Lucy, a potom slegne ramenima kada Gwyn iznenañeno podigne obrve. »Palo mi je na pamet«, prizna Lucy. »Morala sam otići zbog sebe. Da završim priču, što god to značilo.« Gwyn joj pogleda ruku. »Imaš novi prsten.« Lucy spusti pogled na prst. »J. D. me zaprosio. Pristala sam.« Pogleda prijateljicu u oči. »Želim da mi budeš vjenčana kuma. Želim da mi pjevaš na vjenčanju.« Gwyn tiho uzdahne. »Rado ću ti biti kuma. Ali nañi nekog drugog da pjeva, Lucy«, protisne izmeñu zuba kada se Lucy pobuni. »Nadi nekog drugog da pjeva. Ja neću. Ne mogu. Ne još. Molim te, poštuj to.« Lucy kimne, potišteno, ali s olakšanjem. »Ljutiš se na mene?« Gwynine se oči ispune suzama. »Ne«, šapne. »Sretna sam zbog tebe. Moraš to poštovati.« Lucyna su slomljena rebra i noga zacijelili, ali Gwynino srce nije. »Vjerujem ti.« Gwyn je zgrabi za ruku. »Moramo mnogo toga isplanirati. Prepusti to meni. Imat ćeš najljepše vjenčanje u povijesti. Ovdje će se održati primanje, naravno.«

Lucy se zavali u stolac, a Gwyn odmakne knjige i krene sastavljati popis. Ispunila je stranicu stvarima koje se moraju obaviti, ali tada joj se olovka umiri, a ramena objese. »Prestani me tako gledati. Dobro sam.« Podigne kut usana u blijedom oponašanju nekadašnjeg osmijeha. »Bit ću dobro. Vidjet ćeš. Ali sada moram isplanirati dan koji će biti najbolji dan u tvojem cijelom životu.« Mahne joj rukom prema vratima. »Ostavi me da sastavim popis. Nastupaš za pet minuta.« Lucy zatvori vrata ureda za sobom i ne iznenadi je kada ispred ugleda J. D.-ja. »Kako je prošlo?« upita on i ona slegne ramenima. »Bolje nego što sam mislila.« On spusti glavu i poljubi je nježno, ali strastveno. »Je li ovo još bolje?« »Da, mnogo bolje.« Još ju je jedanput uspio umiriti. Ona se podigne na prste da ga ponovo poljubi. I dalje bi je iznenadila trenutačna žudnja koja bi u njoj nabujala svaki put kada bi je on dodirnuo. »Volim te«, šapne mu na usta i osjeti kako se on smiješi. »I ja tebe volim.« J. D. proñe rukama niz njezina leña i sklopi ih na njezinoj stražnjici. »Stalno mislim na posljednji put kada sam te ovdje poljubio.« Toplina joj oblije tijelo. Hladnoću nije osjećala već jako dugo. »Ako misliš isto što i ja, možeš odmah na to prestati misliti. Studeni je. Prehladno je za bilo kakve uličice.« J. D. se naceri, a na obrazima mu se pojave jamice, zbog čega Lucy požali da nije deset stupnjeva toplije. »U tom slučaju, jedva čekam proljeće.«