ТЕОЛОШКА ЕПИСТЕМОЛОГИЈА субота, 18. јун 2011 ТАЊА 2. ПРОЛЕГОНЕМА на грчком значи предговор, или шта рећи пре него што се почне. Ако се хоће нешто излагати треба знати одакле почети, како, са чиме почети. У теологији је расправа о томе како и чиме почети постала позната као пролегомена. И за друге науке је важно како почети, коју полазну тачку заузети. Апологета 2. века Јустин Мученик се трудио да људи озбиљно саслушају његову проповед, и зато се трудио да са њима, нехришћанима, нађе заједничку тачку, заједничка веровања и искуства од којих би кренуо. И данас после просветитељства све више људи мало тога зна о хришћанству, па као и на почетку Новог века, важно је пронаћи заједничко почетно полазиште које ће онима који не верују помоћи да приступе теологији. Хришћанска теологија сматра да човек има ,,осећај зависности о Богу,,. Сви људи постављају питања о о својој егзистенцији, такозваним последњим питањима. ,,Метода колерације,, је метода којом се анализира људска ситуација у којој настају таква питања (Јасперс их назива граничне ситуације, моје) а да су симболи којима се користи хришћанство одговори на та питања. Људи су свесни да су створени за нешто више, а хришћанска теологија им открива шта је то више, и где треба да се усмере, ка чему. Неки мисле да хришћанство не зависи од људске филозофије, да је оно независно. Бог је способан се објавити без људске помоћи, сам. Неки сматрају да филозофија пружа темеље да се изгради теологија. Али то онда значи да је теологија повезана с интелектуалном судбином филозофије.Теологија је говор о Богу. 1. 3 . ТЕОЛОГИЈА КАО АКАДЕМСКА ДИСЦИПЛИНА - ПРЕДАНОСТ ТЕОЛОГИЈИ и хришћанству или не Може ли теологију предавати, поучaвати неко ко није хришћанин? Аргументи који заговарају теолошку неутралност су: 1. Неки кажу може и треба јер само онај ко је на дистанци моће да тражи истину слободно, није условљен ничим. Ако је већ предан хришћанству он је условљен, има предрасуде, на одређени начин ће вредновати грађу коју обрађује. У просветитељству се сматрало да је преданост и истина међусобно искључују. Треба бити индиферентан према теми. 2. Они који критикују , они теологе подстичу да веродостојност и поставља питања која иначе теолози не би постављали. Они који мисле другачије кажу: да академска одвојеност нема везе с истином. Предање и истина нису одвојени, једно друго траже, зависни су. Чак и они научници који сматрају да су се дистанцирали, и они припадају неком традицијама и претпоставкама. Вера укључује предање и разумевање. Хришћанска теологија се не може проучавати као академска теологија. Не може се бити незаинтересован за хришћанство и проучавати га. То значи не исповедати га, не молити се, не поштовати Христа, не веровати у Њега, Теологија се из овога рађа.И само тако се и може разумети хришћанство.
1
Онај ко не верује, он ће бити критичар, просуђивати, и приметити необичности које они који верују неће можда приметити јер прилазе с вером, и разумевањем. Али он неће разумети мотивацију јер не живи тако. У Америци су настали религијски факултети који проучавају разне религије. Јер зашто би само једна религија била права.
4. ПРАВОВЕРЈЕ И ЈЕРЕС значи исправно мишљење. Данас се на правоверје гледа као на догму, као на присилно успостављање става, мишљења, догме. Јерес се сматра жртвом правоверја и нетолерантности од стране Цркве или државе. Неки су сматрали да су облици хришћанства који су сматрани за јерес у ствари били ставови пре правоверних. (Донатисти из Северне Африке су јеретици) У раној цркви је јединство се заснивало на поштовању Христа, не на бази науке, не у формалним доктринираним исказима. Неки мисле, Валтер Бауер, да се на та различита мишљења касније почело гледати са сумњом, и да је правоверје имало све веће моћи са Римом, који је све више наметао своје ставове. И који је употребљавао термин јерес за оне ставове које је Рим одбацио. Бауер тврди да је често разлика између правоверја и јереси била произвољна. (А исток?) Умерени неки, Хенри Садвик, мисли да је Рим, (опет Рим) био норматив, који је сматрао да су све заједнице хришћанске повезане са оним што се десило у Јерусалиму, са догађејем. Слимермашер је написао најважније дело о јереси: Хришћанска вера, где каже да је јерес задржала облик хришћанства али је супротаставила се бити хришћанства. Јер се хришћанство састоји из тврдње да нас је Христос откупио из тога следи да размевање Бога, Христа и човека следи из те чињенице. Чињенице откупљења. Из тога следи да Исус мора бити такав да Бог преко њега може да оствари откупљење човека по Христу и кроз Христа. И само кроз Христа. Порицање тога је порицање хришћанства. Разлика између правоверја и јереси је у томе. Како је то начело прихваћено икако се разумело. Јерес је то прихватила али је протумачила погрешно: као да се откупљење не може десити преко Христа или да не може бити откупљено никако. Христос, који откупљује, да би то учинио, по Сшлиермашеру, мора бити способан да посредује између Бога и човечанства. Из тога следи да мора да постоји сличност између Христа и човека, а и различит.И сличан нама. Он има нашу људску природу, и божанску. И Бог је и човек. (ЈЕРЕСИ (гр. Αιρεσις, лат. hearesis, издвојена идеја, мишљење, секта, јерес): лична мишљења о Светој Тројици, о божанству Исуса Христа; или, пак, о Његовој човечанској природи и о односу двеју природа у Његовој божанској ипостаси. Ова последња учења сврставају се у "христолошке јереси". Познате су такође се и "пневматолошке јереси", које се у теологији сусрећу и под називом "пневматолошки субординационизам" или "духоборство" (πνευματομαχοι - који не признају једносуштност и једноравност Светога Духа са друга два Лица Свете Тројице). У данашњим хришћанским западним доктринама могу се идентификовати многе старе јереси. На пример, у римокатличкој доктрини Filioque успоставља се равнотежа у теолошком квалификовању Три божанска Лица, а та равнотежа оставља утисак умањивања важности освећујућег Лица по превасходству, односно Духа Утешитеља. Историја догмата познаје мноштво христолошких јереси. Најчешће су оне које су умањивале човештво Христово или су порицале једну истиниту природу у Његовој ипостаси. Овде ћемо поменути само христолошке јереси које су биле предмет осуде првих Васељенских Сабора. Формулисано начело Светог Григорија Богослова, на коме се утемељила критика и одбацивање оваквих схватања, било је сотириолошке природе: оно што није било примљено у ипостас Сина
2
Божијег, не може се поправити. Оно што се сјединило са Богом у Христу, то је било спашено. Одатле догматска строгост сабора према јересима.)тања
Теологија се ослања на многе изворе од којих су четири главна: Писмо, Разум, Предање, Искуство. 5. НАРАТИВНА ТЕОЛОГИЈА је књижевни облик који преовладава у Писму То је главни облик, књижевна врста у Писму. Нарација избегава апстрактне догађаје, већ говори о нечему што се десило. Библија износи причу о Богу, и доктриниране и теолошке исказе. Приче као што је излазак из Египта се објашњава , шта то знали за народ Божији. И на приче о биткама, љубави, издајама, чудима, градњи.... У Новом З. искупитељском деловању Исуса, Његов живот, смрт, васкрсење...Неки су поредили античку књижевност са Библијском, на пр. Одисеју, и закључили да у Библији има више свести о времену и историји. Нарација је добра да се искаже објава, нарацијом се не говори фикција већ историјски догађаји. Говори о Богу који среће човека у историји, у времену, потиче на етику, на понашање прикладно за вернике, говори о последици сусрета Бога и човека. Наративна структура Писма омогућава оном ко чита да сагледа ствари са Божије тачке, из његове визуре, видимо шта Он мисли, хоће... Да ли је хришћанска историја једина исправна, једина ауторитативна? И хиндуистички списи су наративни. Да ли је нарација и истина? Нарација се усредсређује на литерарну структуру, и говори, не доказује да ли је то истина.И фикција има наративну структуру. Постмодернизам каже да није могуће рећи да ли је то истина или не. 6. МЕТОДЕ ТУМАЧЕЊА Писма. Сваки текст захтева тумачење. Александријска школа је преузела тумачење Филона из Александрије, Јеврејина који је алегоријом тумачио Писмо. Алегорија јесликовити говор, у облику слика, (кип правде, у баснама се користи) значи скривено значење Писма. Климент, Ориген, Дидим Слепац су тако тумачили Писмо. Исусово освајање Обећане земље је Христова победа над грехом, Јерусалим је алегорија Цркве. Александријска школа је свуда све тумачила са Христом...... Антиохијска школа је тумачила историјски, треба знати коме пророци причају, и онда тумачити и изналазити значење. На Западу се развило дословноисторијски смисао и алегоријски-духовни смисао. Духовно тумачење Адама гледа као Христа, Ева је Црква, Нојева лађа је крст, спасење, Јерусалим Божији небески град.... Стари Завет се тумачи кроз Христа, и добија нови смисао. Сагледава се јединство Старог и Новог. Дословни и духовни смисао је прихваћено у средњем веку. Стандардана метода којом се тумачи Писмо је позната као четвороструки смисао Писма: ДОСЛОВНИ, АЛЕГОРИЈСКИ, ТРОПОЛОШКИ ИЛИ МОРАЛНИ И АНАГОГИЈСКИ, будућност. Мартин Лутер каже да ни једна алегорија, тропологија или анагогија није ваљана ако на неком другом месту није исказана.Еразмо Ротердсмски каже да између ,,слова,, и ,,духа,, тј. између речи Писма и значења постоји разлика.Да се скрива иза речи дубље значење, и да егзегета треба да га нађе.Дословно и духовно значење нису иста значења. ,, Ово је тело моје,, дословно: овај хлеб је тело моје а духовни смисао би био: овај хлеб означава тело моје.( ДИНАМИЧКИ ИКОНОМИЈСКИ СМИСАО ТЕКСТА је дубљи смисао. Историјско критичка метода није досезала до дубљег смисал. То значи да су текстови отворени за нови смисао, низ тумачења, плуралност значења. Библија има симболички и метафорички језик који садржи више значења. Библија је реч Божија за сва времена. Помоћу eрминевтике се повезују прошла значења са садашњим.
3
АЛЕГОРИЈА ( алегоријско тумачење, интерпретација) говори у шта треба да се верује, садржај вере, христолошки смисао.Алегоријски смисао је присутан када старозаветни текст означава, односи се на стварност, ствари Новог Завета, о Христу најчешће. Многи су суздражани када је у питању ова метода или уопште духовна метода против које су у Антиохијској школи у 4 веку, онда Мартин Лутер, Јан Калвин. Они су за историјско-критичку методу, тј. прецизно оно што је аутор хтео да каже . Али и савремена теорија језика и филозофска ерминевтика кажу да постоји више значења, смислова у тексту. Постоје два примарна смисла: Дословни-литерарни и духовни. Алегоријски смисао потиче од апостола ( Павла), иако се не могу користити као доказ вере. Егзегеза се мора бавити и литерарним и духовним смислом, протумачити теолошки смисао, значење Св.Пи. (ТЕОЛОГИЈА СМИСЛА се усредсређује на потенцијални смисао текста, а тај нови смисао се јавља у новим ситуацијама, животним ситуацијама. Плуралност смисла, полисемија, зависи од броја ситуација, од могућности употребе поруке, смисла, значења речи будућим читатељима и примаоцима поруке. )Бог говори на људски начин..
МОРАЛНИ смисао говори шта треба да радиш, како да се понашаш, правила за свакодневни живот, етику. АНАГОГИЈА Чему човек да се нада. Има је у стварима које говоре о будућој, вечној слави, есхатон. ДУХОВНИ СМИСАО је нови контекст који је настао захваљујући догађајима из Новог Завета, Исусу, његовом животу, смрти, васкрс. То даје нови контекст стварима и у Старог. Пр: Натан Давиду пророкује да ће од његовог колена настати краљ који ће заувек владати: Исус , пошто је васкрсао , више не умире. То је динамички аспект који је карактеристичан за литерарни смисао. Духовни смисао је у Исусовој вечној владавини, али не на земаљском престолу, већ с десне стране Оцу. Духовни смисао је христолошки смисао, где се ствари Старог испуњавају у Новом Матеј 1,22 каже:,, А ово је све било да се изврши што је Господ рекао преко пророка: ето девојка ће затруднети,,....... или Матеј 2,15: ,,И би тамо до смрти Иодове, да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина свога,,. Духовни смисао мора имати доказ своје аутентичности у Новом.Дух је објавио у светлу васкрсења смисао оног што је било у Старом. Дух оспособљава за тумачење.Псалама 22,69,72,89,101,110: ече Господ Господу моме, сам је Исус протумачио, затим 118: камен који одбацише зидари, то је Павле протумачио. Духовни смисао се не мора разликовати од литерарног, а ако се разликује духовни мора бити утемељен на литерарном. На пр: текст о Исусовом васкрсењу има и литерарни и духовни смисао. То је увек тако у Новом Завету: да је литерарни смисао и духовни. Углавном је духовни смисао динамички аспект литерарног у светлу васкрса.То се види по псалмима. Дословни смисао Старог завета је декалог на пр. Који може да служи и хришћанима, важи и за њих, Шта је Мојсије говорио свом народи, важи и за хришћане данас. Духовни смисао је смисао који је у тексту и који се налази под утицајем Духа Светог у контексту Христовог васкрсења. То је христолошки смисао. ПУНИ, ДУБЉИ ИКОНОМИЈСКИ СМИСАО је смисао који је Бог хтео рећи али не и аутор, он га није јасно изрекао, можда јер га и није био свестан. Он је у континуитету с алитерарним, дословним. И у складу је са новим, догађајима везаним за Христа и васкрсење. Дубљи смисао надилази, превазилази оно што је писац хтео рећи. Апостоли су старозаветне цитирали и тумачили христолошки. Примери:Исаија 7,14: гле, девојка ће затруднети, родиће сина Емануила... Пророк је мислио можда још на своје време. Матеј 1,22 цитира Септуагинту где се каже, девица, h` parqe,noj, да означи догађај Христовог рођења, то је дубљи смисао кога Исаија није био свестан Тако реч: девица постаје пуни смисао Исаијиног пророштва касније. Тако је изворни смисао добио нови литерарни смисао. Масоретски текст каже алмах што значи млада жена.( што је касније преправљено да се не буквално у Богородицино зачеће).
7.
БОГОНАДАХНУТОСТ СВЕТОГ ПИСМА или теорије о 4
инспирација Светог Писма. Постојале су две групе: католичка која је тврдила да ауторитет Писма почива на томе што је Црква му дала ауторитет. Други су тврдили, анабаптисти рецимо, да човек ако има неку личну објаву може да игнорише, занемари цело Писмо. Жан Калвин је тврдио да је Дух деловао у Писму. Калвин каже да је у Постању на пр. Све прилагођено, тј. Говор прилагођен мало детету.,, Седам дана,, .Хришћани су успоставили договор о инспирацији и ауторитету Писама: да би се обратио људима Бог говори људским речима. Као то је Реч постала људским обличјем, сличан људима. Бог је аутор Писма, све у Писму је од Бога објављено, и Стари и Нови, Јер су Надахнуте Духом, и предане Цркви.Бог је писце надахнуо, изабрао људе да запишу и предају оно што Он хоће. Просветитељством и критиким истраживањем Писма доведено је у питање Библија и њен статус.1. У 18 веку Хердер је тврдио да је Библија инспирисана као и свако друго уметничко дело. Инспирација је људско надахнуће а не Божије , каже он. 2. Принцетонска школа је тврдила да библијски писци задржавају индивидуалност али имају и инспирацију која превладава њихову индивидуалност и да речи постају Божије речи, и зато су непогрешиве и апсолутне. 3. Трећи су сматрали да се инспирација може сматрати Божијим начином да инспирише оног ко чита Писмо, и оспособљава га да препозна Божије речи.Писмо је Божија реч за оне који га читају. Керн и Њуман у ,,Наука о теолошкој спознаји,, У Писму постоје два места која говорио надахнутости Писма: 2Тим. 3,16: ,,све (цело) Писмо је богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности,,, и 2Пет.1,21:,, јер никада пророштво не настаде човечијом вољом, него покретано Духом Светим говорише свети Божији људи,,. Да је Бог писац Писма постоје две теорије о томе. 1. Вербална инспирација каже да је Бог диктирао избор речи. То кажу Филон из Александрије и Јосип Флавије.Човек је само инструмент писања, преко кога Бог говори своје речи, чак и да је Бог хтео граматичке грешке. Зато се зове ова теорија вербална инспирација. 2. Реална инспирација чији је оснивач Леонард Лесиус 16век, каже да свако писмо постаје Свето ако га Дух Свети касније, накнадно надахне, посведочи. Значи накнадно се сведочи, тј. касније после писања спис постаје надахнут. Зато су ту теорију називали накнадна инспирација. Католичка црква је на Другом ватиканском сабору констатовала да је Писмо реч Божија која је записана у Писму, и у односу на инспирацију каже да : 1. је у Писму реч о спасоносним истинама 2. да су те изјаве о спасењу истините 3. да потпуна инспирација се напушта( да ли то значи вербална?)4. Сабор је одбио да ограничи неке делове као спасоносне и на ненадахнуте делове 5 . Сабор није ништа рекао о профаним истинама у Писму. Карло Рахнер 1958. каже о богонадахнутости у књизи ,,О надахнутости Писма,, објављеном 1958г. : он каже да постоји веза о оснивању Цркве и надахнутости Писма, Јер Бог апсолутно и безусловно жели Цркву. Појам ,,формална предефиниција,, значи да је Бог унапред одредио спасењски чин који човек треба да изврши и да му Бог даје потребну милост да је изврпи. Та милост Божија покреће човекову слободу, тј. Слободну вољу човекову да би он извршио тај чин, и тај чин је потпуно слободан. Милост 5
Божија покреће тако што морално помаже, па после деловања милости следи човеков одговор као дело. Значи Бог поклања милост и слободну вољу за тај чин који . Тако Рахнер тумачи и настанак Цркве. Працрква је архе, почетак, у двоструком смислу: она је временски почетак Цркве а и темељ Цркве. За будућа времена има важну улогу и Працрква и Бог који је поставио темеље Працркви. Зато неке ствари у Цркви морају бити само тако и никако другачије јер је у Працркви тако започело. Працрква има посебан однос према Богу, како каснија Црква нема. Касније Црква остварује однос са Богом, као човек када се роди, каже Рајнер. Працрква је мерило, норма каснијег развоја Цркве, о она је норма за одређивање библијских доказа који се наводе за или против таквог развоја. У Працркви таквог мерила није било, јер су имерило и Працрква настали заједно, били једно. Писмо је конститутивни елемент Цркве, оно је Божија реч, али је и изражај, одраз вере црквене јер су га људи писали. Оно изражава написмено оно што је Працрква веровала, јер су настали паралелно, заједно. Преко Писма ми данас и у свим временима Црква зна ту веру Працркве, јер је та вера у Писму написана, и то је норма , то што је у Писму. Бог је знали хтео баш такву Цркву са тајнама и са Писмом. 1. Каноничност књиге претпоставља да је она надахнута, јер само богонадахнуте књиге улазе у канон. Рајнер каже да бибијско бесмислено да постоје надахнуте књиге које нису у канону, јер Бог не пише за себе, већ за људе. 2. Рајнер каже да је Бог писац Писма али да је човек књижевни писац, али Богомогућује и захтева човеково ауторство, не диктира Бог човеку, Бог само жели да спис настане. 3. Смрћу последњег апостола, канон је довршен. Богонадахнутост престаје са оснивањм Працркве. 4. Карло Рајнер каже да писац ако зна да припада Цркви онда је светан и да је богонадахнут, да припада цркви. 5. Писци не говоре да је неко дело богонадахнуто или не. Црква учи да су оне које су у канону надахнуте. Црква је тек касније спознала које су књиге богонадахнуте, када су настајали канони, да ли неки спис је у духу са Црквим, у складу са њеном природом, са вером. 6. Непогрешивост Працркве и њеног учитељства се види у томе што је Працрква са својом науком, учитељством створила Писмо. А непогрешивост касније Цкве се види у тумачењеу Писма. 7. За сваку догму не може се навести одређени библијски текст, јер догме које се не налазе у Писму су усмено преношене од апостола. Из ,,Науке о теолошкој епистемологији,,: У Новом постоје два места која говоре о богонадахнутости. 2Тим.3:,, 16. Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди,,, Овде је само спорно дали реч παν, παντος-сав , цео, значи свако Писмо или цело Писмо. И дали реч θεόπνευστος-богонадахнуто значи пасивно значење или да Бог надањује што је активно значење. У 2Пет.1,2:,, 21. Јер никад пророштво не би од човјечије воље, него научени од светога Духа говорише свети Божији људи,,. О ТОМЕ ШТА ЗНАЧИ НАДАХНУЋЕ ПОСТОЈЕ ДВЕ ТЕОРИЈЕ. 1. Вербална Иснпирација која каже да је Бог директно утицао на избор речи. То тврде Филон Александријски и Јосиф Флавије. Они мисле да је човек само инструмент преко којег Бог говори своје мисли и своје речи. 2.Реална инспирација, оснивач је Ленард Лесиус 1554-1623г, каже да је поједине речи надахнуо Дух Свети, и било која књига постаје Свето Писмо када Свети Дух касније посведочи да у том спису нема ништа лажно. И Није нужно, каже 6
Ленард Лесисус, да је поједине истине Дух надахнуо писцу. Други Ватикански сабор је рекао да су речи у Светом Писму: спасоносне, истините. Теорија о о пуној инспирацији тј. да нема заблуде је напуштена. И сабор није означио делове који су надахнути од ненадахнутих, профаних. Карло Рајнер 1958г. о надахнућу каже: да је оснивање Цркве почело са богонадахнутошћу у Писму. Он са том везом , Писма и Цркве, тумачи надахнуће Писма. Бог апсолутно жели Цркву, каже Рајнер Карло, Појам ,,формалне предефиниције,, а који потиче из времена расправе о милости 1600, 17 век, када су расправљали о Божијем свезнању и човековој слободи. Формална предефиниција значи да Бог унапред одређује чин спасења који човек треба да изврши и за то му даје помоћ, тј. милост. Та милост покреће човекову слободну вољу да би био у стању да то уради, као слободан чин. Милост морално помаже, и после моралне дилеме, покреће човека и настане чин. Чин је слободан. Овако Ранер тумачи и постанак Цркве. Божија воља је била да установи Цркву, Працркву, која је архе, почетак у двоструком смислу: Працрква је почетак Цркве и темељ цркве који предодређује њен даљњи развој. Црква има нормативно значење за будуће времена. У Цркви касније неке ствари морају бити такве никако другачије. Јер је тако почело у Працркви. Працрква и почетак Цркве има посебан однос према Богу, какав касније Цркве неће имати. Працрква је мерило правилног развоја, мерило по коме ће се одређени библијски искази наводити за или против таквог развоја. У Працркви таквог мерила није било јер је то мерило настало заједно са Працрквом. Конститутивни елемент Цркве је Писмо. Писмо је Божија реч, и изражава црквену веру с обзиром да су је људи, верници , писали. Оно остварује написмено оно што је Працрква веровала. Мерило и норма за сва времена је Працрква по Писму. Јер смо по Писму сазнали за Працркву и веру Працркве. Працрква је у Писму изнела своју веру, и то је норматив, то што је написано.Пацрква се обраћа другим нараштајима преко Писма. Каноничност неке књиге претпоставља да је она надахнута, јер само надахнуте књиге припадају канону. И надахнуће има смисла сам ако је у вези са каноничошћу. Јер Бог не пише књиге за себе.Књига има два писца, божанског и људског. Бог омогућује онда захтева да човек буде аутор, не диктира му. Смрћу последњег апостола канон је завршен.Богонадахнутост која је део Працркве, нестаје. Писци да ли су били свесни да су надахнути? По Карлу Рајнеру свесност се састоји у томе да писац зна да припада Цркви, тј. Працркви. Црква препознаје богонадахнутост списа јер су они у канону. Тек касније је Црква установила канон, јер спис мора да буде у складу са Црквом, да буде израз вере, да је ништа са од апостола или ученика. Непогрешивост Працркве је у томе што је оно било способно да створи Писмо. Непогрешивост вероучитеља, теолога је у томе што тумаче Писмо. Теорија о два извора каже да се нешто усмено преносило од Исуса надаље. Тако да ако не постоји текст који ће да поткрепи неку догму, мариолошке догме, јер у Цркви постоји Предање. Други став је да се у Писму налазе формулирани сви верски садржаји, и да предање нема никакву улогу. Працрква је почетак, и зато Писмо није мртвос слово на папиру, оно се увек изнова тумачи. 8. РАЗУМ И ОТКРИВЕЊЕ Разум је стекао велику важност у време просветитељства, али и грци су му давали велику важност. У патристичко доба се сматрало да: 1. је теологија рационалана наука, посебно Тома Аквински који мисли да је теологија рационалана дисциплина и да је разум у стању да подржи верске идеје. Теологија употребљава рационалне методе да гради оно што се темељи на објави. Без објаве разум не би дошао до тих ставова. Филозофија је зато 7
слушкиња теологије. 2. у 17 веку се сматрало да сваки аспект вере мора да се докаже да потиче из разума. Разум има првенство над објавом оно што се рациом не може појмити или разумети то се не узима у обзир. Разум је способан да каже и докаже шта је исправно, без објаве, објава која се не слаже са разумом се одбацује. 3. теологија је сувишна, јер разум влада, и у хришћанству има тога што се коси са разумом. Разум је постао темељ покрета у религији –деизму. РАЗУМ значи интелектуалне способности човека. Веровање треба да се образује из добрих разлога, тј, на основу евиденције, рационалкно образовати веру.Треба следити неке стандарде и норме при образовању веровања. Веровати да нешто постоји, П, не значи да људи верују у П и да поступају, живе у складу са П.
9. ДЕИЗАМ деус- Бог Деизам је појам који је први пут употребљен у 16 веку, у време ,,,доба разума,,, касни 17 и рани 18 век, и примењивао се на неке писце који припадају 17 и 18 веку. Ти писци одбацују натприродно откровење о откривање тајни Лок није одбацио идеју откровења, али је истицао да је ум главни, да ум суди откровењу, и његова књига ,, Разумност хришћанства ,, је утицала на рационализацију хришћанства. Рационалисти сматрају да хришћанство има рационалну основу, то јест да хришћанство обухвата истине које разум може да схвати, открије, и то сам без откровења. Тајна не постоји. Бог је само створитељ. Разум је способан спознати свет, себе и Бога, он просветљује, растерава маглу, може сазнати све што човек треба и може да сазна. Разум или традиција, навика, религија. Томас Џеферсон је сматрао да је Исус био учитељ који је подучавао о Богу. И зато се јавио покрет који је тражио историјског Исуса. Кант каже да Исуса треба слушати само тамо где се Исус слаже са разумом. Где се противи не треба га слушати. Деисти су Локове идеје применили још радикалније и тежили да хришћанство сведу на природну религију. Покушали су да у разним природним религијама открију суштину. Деисти верују у Бога, за разлику од атеиста, али не верују у откровење и план спасења. Деисти су рационалисти који верују у Бога. Неки деисти су веровали у бесмртност душе, неки не, неки су веровали да је Бог створио свет и онда га оставио и препустио природним законима. Ови деисти су били под утицајем Њутна и механистичке теорије космоса. Неки су поистоветили Бога и природу, а неки су веровали у личног Бога. Временом појам ,,теист,, је почео да се употребљава за ове последње деисте, који верују у Бога као личност.За разлику од натуралистичких пантеиста који су порицали свако божанско уплитање и промишљање. Деизам је значио ослобађање религије од било каквог божанског уплитања и ауторитета Божијег. За деисте само ум је судија истине, и зато су се звали ,,слободни мислиоци,, . Њихов ум није смела да ограничи традиција, ауторитет Цркве или Писма. Ум је једини арбитар истине. Метју Тиндал 1656-1733 је написао ,, Хришћанство старо колико и стварање или Јеванђеље, поновно објављивање религије природе ,,, које се сматра неком видом деистичке Библије и изазвало је одбрану откривене религије. Било је и других списа: ,,Приказ религије природе, Истинско Јеванђеље Исуса Христа...За њих је хришћанска суштина била у етичком учењу, догматска учења их нису занимала. За 8
неке дух је функција или епифеномен мозга. Неки су веровали у Христова чуда и у васкрсење. За Хенрија Сент Џона , виконта Болинбрука 17 век, су проклети били и Платон и платонисти, и Св Августин јер је сматрао да је метафизика ствар маште, али је сматрао да Творац постоји јер космос указује на то својом организованошћу. Бог је трансцендентан, и Платон није у праву, за њега, када хоће да Бог учествује . Бог не воли човека, то човек само себи угађа, подилази, даје себи на значају. Христа прихвата као Месију и његова чуда, али не прихвата ап. Павла и апостоле. Христ за њега је дошао да би потврдио природну религију, а искупљење и теологија спасења је беспотребна и безвредан. Хенри мисли да масе треба препустити религији, владајућој, а слободни мислиоци су део образованих и аристократије. Покрет енглеских деиста је извршио велики утицај. У Француској се Волтер, Дидро били су бар неко време деисти. Постојала је разлика између француских и америчких деиста. Француски су били против хришћанаства ортодоксног и нападали га. Амерички су били за религију морала и природну религију. Деисти признају да је Бог створио свет. Али поричу да има икакву улогу у управљању светом. Постоје и они који мисле да сви природни догађаји зависе од Бога и да се Бог не обазире на морал људи. Трећи мисле да Бог очекује морално понашање, иако ови деисти не верују у бесмртност. Четврта група деиста мисли да Бог очекује морално понашање и да Бог у будућем животу награђује и кажњава. А људи прихватају само оно што могу умом да појме. И то су прави деисти, четврта група. То је Кларкова подела. 10. ПРОСВЕТИТЕЉСКИ РАЦИОНАЛИЗАМ каже да је рацио способан спознати Бога, човека и свет. Они не признају Тројединог Бога, Исус је историјска личност. Томас Џеферсон је сматрао да је Исус био учитељ који је подучавао о Богу. И зато се јавио покрет који је тражио историјског Исуса. Кант каже да Исуса треба слушати само тамо где се Исус слаже са разумом. Где се противи не треба га слушати. Објава није потребна. Разум препознаје истине, у разуму или искуству, у свету. Спиноза каже да као и геометрија која почива на пет Еуклидових аксиома тако и философија може имати своју методу. А када се открило да постоје нееуклидовске геометрије, сазнало се да постоји други начин сазнања геометрије. Исто важи и за разум: неки кажу постоји само једно рационално начело, неки кажу више начела. И просветитељи су се сложили да не постоје начела око којих би се сви сложили као неоспорна. Једна начела су дали енциклопедисти, други Кант, трећу шкотски филозофи здравог разума. Постмодернизам каже да постоје разне рационалности коју сваки за себе треба признати. Не постоји универзални појам ,,разума,, који може просуђивати те рационалности. 14. РЕЛИГИОЗНО ИСКУСТВО. потиче од лат. речи експериментиа а може се превести као оно што произилази из животног искуства. Значи она спознаја која проистиче из искуства, из додира са животом, непосредном праксом. Термин је постепено добио ново значење, унутрашњи живот појединца где човек постаје свестан својих субјективних доживљаја и осећаја.Унутрашњи субјективни свет искуства, супротан спољњем. Егзистенцијалисти су посебно повезани са искуством. (ЕГЗИСТЕНЦИЈА (лат. ex-isto, гр. τροποσ): облик који узима живот, или биће у процесу развоја. У свом развоју супстанција се преображава, добија стање које је пре имала само потенцијално. Облик је степен егзистенције, начин живота у времену и простору (+++++). Будући да словесне твари својим учешћем у благодати имају како
9
историјску тако и вечну егзистенцију, оне имају и нешто супротно, то јест неегзистенцију. Њихово довођење у егзистенцију Логосом Божијим и њихово одржање у егзистенцији јесу дар, па утолико оне зависе од воље Божије. Ипак, вечност и стање или облик егзистенције зависе и од воље сваког словесног бића. Вечна егзистенција треба да постане вечни живот или учествовање у Ономе који је сам по себи егзистенција, живот; а егзистенција без Бога може постати вечна смрт, то јест вечно неблаженство. Садашње опажање егзистенције (тј. историјског времена) јесте последица визије и перцепције условљене грехом, односно неучествовањем у благодати. У том стању егзистенција је ограничена и усмерена на устрањивање, удаљавање од Бога, па је садашња егзистенција одвојена од егзистенције која долази и која нам се даје кроз учешће у благодати. Егзистенција која долази, живот вечни, не припада будућности, него је стална садашњост, начин предокушајне егзистенције који не остварујемо све док смо у стању странствовања. )
Човек је свестан своје егзистенције, зна да постоји, разуме, има свест о свом постојању, о смрти. Егзистенцијализам значи искуство стварног живота, значи покрет 1938-1965 чији су извори у списима Серена Кјеркегоре. Серен наглашава важност индивидуалне одлуке и свести о ограничености људске егзистенције. И Мартин Хајдегер је дао допринос егзистенцијализму у свом делу ,,Битак (српски биће) и време,, . Хајдегер говори о Дасеин, ту биће, Мартин разликује две врсте егзистенције: неаутентичне и аутентичне. А у Јовановом Еванђељу препознају се две људске егзистенције, неверујућа, неоткупљена, неаутентична егзистенција где појединац себе не види какав јесте, коме спасење долази од Бога, већ од моралног деловања. И верујућа егзистенција која се окреће Богу не себи, јер је свесна да од себе нема спаса. Бог даје оправдање. Мартин Лутер каже да искуство чини теолога. Романтизам , књижевни покрет је дао велику важност емоцији, осећању. Два приступа -искуство и теологија: искуство је темељно средство хришћанске теологије и да се х.теологијаа оквир помоћу којег се тумачи искуство. Ово друго је превладало а то значи да се хришћанска теологија бави људским искуством. Искуством трансцендентног, заједничког људског искуства, било да га означавају као религиозно или не. Апологета може да докаже да еванђеље даје смисао људском искуству. Постоји универзално људ.искуство које које хри.теологија покушва изразити речима. Прво иде искуство онда теологија.( сусрет па теологија.) Неки кажу да су све религије резултат истог искуства, што не може да се докаже. (Будисти и хришћани? ) Које је то заједничко искуство? Не може се сазнати. Августин каже да може. Теологија жели тумачити искуство. Теологија крста, то мора да се протумачи. Искуство мора бити протумачено и исправљено теологијом. Сведоци под крстом нису искусили, каже Лутер, Божију присутност, већ тек по васкрсењу, . Теологија тумачи и ако тумачење је против људских осећања. Бог се може искусити као одсутан из света, али теологија инсистира да је то искуство привремено и мањкаво и није веродостојно. Постање и грех дају слику о свести о неиспуњености и чежњи за нечим неодређеним. Августин каже да је осећај неиспуњености присутан јер смо створени на слику Божију. Треба да ступимо у однос са Њим.Иако нисмо свесни те жеље, не препознајемо је као такву. Али пали човек бира створења. Јавља се чежња. Тај феномен је био препознат у цик цивилизације. Платон људе пореди са празним ћупом. Човек је неиспуњен. То незадовољство је заједничко људско искуство, човека који лута. Човек страсно жели, а када то добије, незадовољан је. Тражи лепоту, али та лепота само долази преко музике, књиге, слике, а са том лепотом долази и чежња.Лепота је сећање на прошлост, и не сме да се замени са стварима јер онда постаје идол, оне су обрис, одјек. Неки теолози су сматрали да теорија о искуству није добра. Лудвиг Фојербах каже да тајне религије су у основи у природним силама: човек је створио богове и приписао им идеале. Искуство је искуство себе самог не Бога. Свест о Богу је свет о себи самом, самосвест, а не 10
посебно искуство. Идеја Бога за Фојербаха је илузија, која се може избећи самосвешћу. Из Увода у философију Вилјема Џејмса Ерла Религијско искуство је религиозно само ако је натприродно. То је дефиниција. Искуство Бога, анђела, мртвих, светаца. Многа искуства су се сматрала религиозним. Посебно живо искуство може да доведе до стања непосредног односа са Богом, да се губи сопство. Та стања се називају мистична. Многи су сигурно доживели многа мистична искуства, језик је неадекватан да то изрази, и уверавају, оне који хоће да верују, да област натприродног постоји. Искуство се може имати само о оном што постоји.?( Може се и халуцинирати. А шта ако се халуцинирају вештице?) Нека искуства су погрешно интерпретирана. Не сме се искључити природно објашњење.Не сме се искључити природно објашњење ни код уметника ни код религиозних. Философи религије има се баве језиком и искуствима религије, и питањима: да ли се може доказати постојање Бога, проблем зла, бесмртност душе, шта је религиозно искуство, вера и рационалност... Људи могу да верују у много шта па да се испостави да је то лажно. Мада може бити нешто истинито а да нема се евиденција никаква која иде у прилог томе, нити аргумента који то доказује.
15. ОТКРОВЕЊЕ значи да је Бог спознат својим откровењем, самооткровењем у природи и историји. Објава значи сазнати нешто што се није до тада знало, открити Бога. По некома тражити у створењима и у природи, поретку. По другима то је немогуће и човеку неко треба рећи какав је Бог. Неки кажу да се теологија бави спасењем а не спознајом. Међутим спознаја Бога је важна, јер библијски Бог се самооткрива, па може бити и познат. Бог не може потпуно бити спознат, не открива се потпуно, Он остаје тајна и даље, човек не може све знати.Природа и створења сведоче о Творцу, и та пприродна спознаја је допуњена отровењем. Знати неког значи знати његове особине, физичке и менталне. Познавати неког значи имати лични однос са тим неко. Бог је преузео иницијативу и самооткрио се, а врхунац је у рођењеу Исусовом. У Старом Завету су биле најаве тога, Марији је најављено... МОДЕЛИ откровења . Бог не доноси само информацију, Он је присутан, он је личан, може му се човек обратити. А то је и циљ објаве да се Бог објави човеку. Објава је историјска и лична. Она је присутност. Истина није негде у неком свету идеја, истина се догађа, истина постаје Божије деловање у свету, Бог себе даје свету. Објава је христоцентричбна. Објава је искуство, Бог се схвата као објављен и спознат у искуству, успоставаља се лични однос с Богом, и појединац стиче свест о целини, да је део целине, део бесконачности, и то схвата преко коначних ствари. Хришћанска побожност је темељ хришћанске теологије. Али не као побожност појединца, веч Цркве. Човек осећа, промишља то што осећа, тумачи. Лудвиг Фојербах је тврдио да је то искуство нешто више од од ,,искуства себства,,. Објава као историја , историјско искуство. Историја је објава, Бог се објављивао у догађајима, делима а не у теофанији. Објава је тек на крају историје објаве потпуно иложена. Објава је свима доступна, универзална, она је остварена потпуно у лику Исуса, Исус је догађај и не може да буде одвојен од историје Израиља. и његови извори (гр. αποκαλυψις, лат. revelo, revelare,, откривам): делање којим Бог открива Себе створеноме свету, најпре преко старозаветних пророка, а затим лично или
11
ипостасно, преко Сина Свога, да би нам обзнанио "тајну воље Своје" (Еф. 1,9) као и садржај те тајне, коју Свети Апостол Павле назива богатством премудрости и разума Божијег (Рим 11,33). По садржају, божанско Откривење није само саопштавање учења, јер се Бог открива и преко дела, догађаја, радњи, знакова и чуда (Јн. 20,30).
Учење о Ошкривењу Божијем потврђује Свето Писмо (Јевр. 1,1). Иако је Бог вечан, скривен и невидљив (Јн. 1,18; Кол. 1,1; 1. Тим. 1,17), непознат и по Својој природи (Јн. 1,18; 1. Тим. 6,18) умом необухватљив, Он је из љубави објавио Себе и говорио је с људима (Изл. 33,11; Јн. 15,14-15), желећи тако "да се сви људи спасу и дођу до познања истине" 1. Тим. 2,4). Да се није лично открио као живи и ипостасни Бог, ми Га не бисмо могли познати (1. Кор. 1,21).
Пре Оваплоћења Сина или Логоса Божијег, Господа Исуса Христа, Бог се откривате "много пута и разним начинима" (Јевр. 1,1), почевши са обећањем спасења Адаму и Еви после њиховога пада у грех (Пост. 3,15), преко савеза учињених са патријарсима и пророцима (Пост. 17,1-2), са Нојем, Авраамом, Мојсијем, Давидом, потом преко знакова, виђења и, нарочито, преко старозаветних пророштава. Ошкривење у овом периоду има припремни карактер, односно карактер обећања чији је смисао и циљ вођење света према Исусу Христу. Стари Завет обухвата не само историју израиљског народа као изабраног него има смисао и да сачува откривење пророка и да сведочи о Божијим јављањима (Изл. 33,12-23; 19, 16; Јевр. 12,21), о делањима Божијим у творевини и у историји људскога рода (Пс. 106,2).
Суштинску страну Старога Завета (в. БИБЛИЈА) чине десет заповести датих Мојсију на Синају, Декалог (Изл. 20,1-17; Пон. зак. 5,6-21), или две таблице Закона које обухватају дужности према Богу и ближњима. 0 њима Господ Исус Христос каже да имају своју важност ако се допуне јеванђелским учењем (Мк. 10,17-21; Мт. 5-7 гл., Беседа на Гори). Бог је водио избрани народ помоћу закона који му је открио (2. Кор. 3,7-11). Зато Свети Апостол Павле назива Закон "водичем до Христа" (Гал. 3, 24). Доласком Исуса Христа, старозаветни закон замењен је новим и савршенијим законом који је запечаћен Његовом пречистом и светом жртвом (Јевр. 9-10 гл.). Апостолски Сабор, који је установио услове под којима се могу примати нови чланови из многобоштва, донео је одлуку да старозаветни обредни закон нема обавезујући карактер (Дела 15,28). Према томе, Стари Завет треба да се тумачи Новим Заветом, јер му овај последњи открива његов припремни смисао (Рим. 3,21; 2. Кор. 3,14).
Кад је дошла "пуноћа времена" (Гал. 4,4), "Бог се јави у тијелу" ( 1. Тим. 3,16). Открио се у личности Сина (Гал. 4,4; Рим. 1,2-4), узевши обличје човека: "И Логос постаде тијело" (Јн. 1,14). Преко живота, смрти и Васкрсења Оваплоћеног Бога Логоса остварује се сами домострој Спасења (Еф. 1,9). Људи постају "причасници Божанске природе" (2. Петр. 1,4; Еф. 2,18). Пошто је у лич ности Исуса Христа, Који је "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,5), сам Бог лично присутан међу нама, "Јеванђеље Христово" (Гал. 1,7; Дела 8,35; 12,38; Рим. 1,16) чини јединствен и потпун извор божанског Откривења. Исус Христос јесте "Посредник" Новога Савеза о којем је пророковао пророк Јеремија (31,31), оног коначног
12
савеза у којем ће се испунити сва Божија обећања дата од искони људскоме роду (2. Кор. 1,20). У односу према Староме Завету, Нови Завет јесте његов продужетак, али и савршенство (Мт. 5,17-19; 1. Кор. 15,3-4; Рим. 3,21, 31; 2. Кор. 3,1-16; 1. Кор. 10,1-6). Откривење Божије у Исусу Христу јесте "Јеванђеље спасења" (Еф. 1, 13); оно чини свршетак и пуноћу божанског Откривења, а дато је једанпут заувек: "Ријеч Божија остаје увијек" (1. Петр. 1,25). Зато је реч Божија, саопштена Духом Светим, "Ријеч Истине" (Еф. 1,13), "Вјечно Јеванђеље" (Откр. 14, 6).
Исус Христос објавио је и испунио вољу Оца Свога који Га је послао у свет: Својом речју и делима испунио је све оно што сачињава "благу вест" Спасења (Мк. 1,15; Јн. 17. гл.) имајући за непосредне сведоке Свете Апостоле. Они су били и послати од Њега самога (2. Кор. 2,17; 5,20), од Онога од Кога су преко Светога Духа и примили силу апостолског служења (Јн. 6,70; Лк. 10,16; 7,26, 16) да би били сведоци и слуге Логоса (Речи) (Лк. 1,2), проповедници Јеванђеља (Рим. 1,16; Филип. 1,16). Свети Апостоли први су непосредни примаоци Јеванђеља (1. Кор. 9,1-2; 15,1; Гал. 1,12 те се стога божанско Откривење закључило смрћу последњег Апостола. Њихова проповед, у којој се Христово Јеванђеље сачувало чисто и непромењиво, стоји на темељу вере Цркве: "Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је крајеугаони камен сам Исус Христос" (Еф. 2,20).
У почетку Апостоли су усмено проповедали науку примљену од Исуса Христа, "Јеванђеље" (1. Кор. 15,1), живом речју, мада су се користили и писањем (2. Сол. 2,15). Још од давнина сачињена су кратка правила или упутства вере (Рим. 6,17) у којима је резимирана и сублимисана апостолска проповед (1. Кор. 15,3), и то у форми исповедања вере или символа вере (1. Кор. 12,3; Дела 8,37; Рим. 10,9; 1. Тим. 6,20), литургичких химни (1. Тим. 3,16; Еф. 5,14; Филип. 2,6-11; Откр. 22,20), евхаристијских формула (Мк. 14,22-24) и формула на крштењу (Мт.28,19).
На темељу апостолске усмене проповеди настала је Традиција или Предање које су Свети Апостоли поверили Цркви. Свети Апостол Павле о томе подсећа своје читаоце: "Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2. Сол. 2,15). То се Предање или Традиција још назива "правилом учења" (Рим. 6,7), "правилом вере" (2. Кор. 10,13,15 и 16), или "ризницом вере" (И Тим. 6,20; 1,14). Њу су пренели Апостоли ради очувања хришћанских заједница (2. Тим. 2,2) и она има обавезујући карактер за веру: "Било, дакле, ја, било они, тако проповиједамо, и тако повјеровасте" (1. Кор. 15,11).
Још у време прве Цркве та божанско-апостолска Традиција сконцентрисала се и записала под надахнућем Светога Духа и трудом Светих Апостола или њихових ученика. Од те Апостолске Традиције на почетку се формирао скуп књига које је Црква одабрала, на темељу њи-ховог богонадахнућа, да чине Нови Завет. Мада је у новозаветним књигама записан коначан суштински садржај Апостолске Традиције, оне ипак не обухватају сву апостолску усмену традицију у свим појединостима.
13
Зато се не може рећи да се цело божанско Откривење које је објавио Господ Исус Христос садржи једино у Светом Писму (Јн. 20,30; 11,25; Дела 20,35). Традиција је наставила да циркулише усменим путем заједно са новозаветним књигама, чувајући сведочанство о уче њу, Светим Тајнама, обредима, проповедима, поукама, моралном животу хришћана и црквеном уређењу. Православна Црква чува и предаје божанско Откривење у Светом Писму и Светом Предању. У Светом Писму реч Божија пренела се надахнућем Светога Духа, а у Светом Предању надгледањем и вођењем од Светога Духа. Сви облици и изрази у којима су се конкретизовале и пренеле Апостолска и црквена Традиција, укључујући догматске одлуке Седам Васељенских Сабора, односе се на Свето Писмо и Свето Предање као на два извора православне вере.
16. ПРИРОДНА ТЕОЛОГИЈА и приговори истој 17. Увод Природна теологија је теологија до које се дошло разумом, без откровења. Теологија је учење о Богу, Његовим својствима, односу према свету. Тхео-бог, логос-говор, реч. Све што захтева прихватање догме, заснива се на откровењу, и назива се догматска теологија. Не повлаче сви граничну линију између ове две теологије, на истом месту, јер се не слажу сво о томе колико се може сазнати разумом. Екстремно становиште, фидеизам, фидес-вера, сматра да се разумом ништа не може сазнати, утврдити о Богу, тј. да не постоји природна теологија. Фидеизам већина не прихвата. Граница између ове две теологије: став ,,Бог постоји,, спада у природну теологију, док ,,Бог је троједан,, спада у догматску теологију. Увод у хришћанску теологију Алистер Мц Гратх 17. ПРИГОВОРИ ПРИРОДНОЈ ТЕОЛОГИЈИ између теологије и природних наука. Да ли би природне науке, боље истраживање света, довеле до бољег познања Бога. Псалм 19: ,,небеса славу Божију казују,,. псалм каже да је Бога могуће наслутити кроз природу. Наука о стватрању заузима важно место приступу природне теологије. Тома Аквински 1259-1261, у Паризу је је написао расправу, Сумма цонтра Гентилес, тиче се начина на који се може разумети Божији однос према створењу свом. Тома тај одноз гледа и анализира кроз узрочност. Бог је узрок свих ствари, и зато постоји сличност са Богом. Све што постоји, пошто није спонтано настало, зависи, има узрочан однос с Богом. Тома се користи аристотеловским категоријама узрочности: А је узрок Б, и А има кбвалитет К, тада ће и Б имати тај квалитет К, као узрочно деловање од стране А. Томина логика каже да постоје физички и метафизички отисци унутар онога што је узроковано. То је темељ индукованог аргумента о постојању тог узрока. Тај узрок допушта да се установе бар неки аспекти те нарави урокованог. Значи. Ако је Бог створио свет, у свету мора да постоје Божији потписи, Божија мудрост, део савршенства који Бог поседује. Створено поседује у мањој мери савршено, и јер је створено од стране Бога. Калвин каже да се Бог отрива преко створења у природном поретку и у историјском процесу. Постоји субјективна и објективна спознаја тога. Човек субјективно осећа Бога, јер је Бог посејао семе религије у сваког човека, уписао у срце. Други, у историјслом процесу, у поретку ствари, и то свако је способан доћи до те спознаје. Не мора се бити хришћанин. Природне науке, медицинам астронимија по Клавину отривају чудесни поредак ствари, и мудрост Божију. То је аргумент на емпиријском посматрању. Због људског греха је удаљеност између Бога и људи још већа. Природна теологија служи да би се човеку ускратио изговор за неверовање. У 14
поретку света је јасно види Бог, а у Речи још јасније. Бог се може потпуно спознати само преко Исуса. Значи Бог се може спознати кроз природу и Писмо. Писмо је јасније и потпуније. Тако Клавин гледа на ствар. Френсис Бекон каже да постоје две књиге из којих се прикупљају информације о Богу. Ако је Бог створио свет, онда човек мора носити обележје Бога, нека обележја. Као што у делу неког уметника препознамо рад и стил тог одређеног уметника. Божија присутност и његова особина се виде у : разуму, човек може да ру,иђља и закључује. Затим у реду ствари, космос значи ред, украс, на основу уређења у свету. И у лепоти света.Да би спознао Бога, човек већ мотра имати неку идеју Бога, као и идеју о греху иначе не би знали шта је покајање. Објава доноси јаснију слику греха и шта грех значи. Природна теологија сматра да вера мора да има неки темељ. Али хришћанска вера каже да не треба, вери није потребно оправдање, ни позивање на нешто друго, друго уверење. Природна теологија не жели да доказије Божије постојање, она полази од те премисе. Жели само поткрепити већ постојећу веру. При. Тео. Креће од Божијег постојања.
22. СКЕПТИЦИЗАМ од гр. Скептикос-онај који доводи у питање. Скептик је онај ко се и дање пита, ко трасжи одговоре, ко није уверен. Догматичари су стигли до непроменљивих веровања и ставова, догми. Скептицизам је једно од философских становишта. Скептици сматрају да људи немају знање, шта више сматрају да је знање немогуће. Локални скептик је делимични скептик који сматра да људима недостаје знање о некој посебној области. Глобални скептик сматра да је свака тврдња да нешто знамо, погрешна, без изузетка. 1. аргумент скептика на основу критеријума: Глобални скептик кађе да се лаж и истина не могу раздвојити без неког критеријума или правила. Тај критеријум треба да буде истинит. Али на основу чега да тврдимо да је то правило истинито? Морамо да уведемо друго правило које ће да потврди истинитост то правила. Да гарантује његову истинитост И За тај други такоже. И идемо у бесконачност, у низ корака. 2. Аргумент на основу евиденције каже да без обзира на евиденцију наки исказ не мора да буде истинит. Или аргумент глобалног скептика : 3. на основу равнотеже. Увек је могуће наћи противаргумент, оно што иде у прилог супротном. Аргумент про и контра су у равнорежи, и рационална особа треба да се уздржи од суда. Скептици имају аргументе на основу појам знања, 1. и желе да убеде да је знање немогуће. Јер човек када суди о нечему, не узима само један критеријум, већ више, друге исказе. Ти искази су усвојене претпоставке које се подразумевају при сваком суду. Човек у животу може да из,мени неки став, усвоју други, али то није разлог да се губи поверење у разум. Човек поседује знање. Логички је могуће да је неки исказ лажан. Али човек може да разлучи да ли је нешто, нека ситуација истинита, тј. да ли имамо снање о тој ситуацији или не. Та способност разлучивања чини наше знање корисним , али се та способност губи ако би се прихватили стандарди знања са којима се никада нисмо срели. Човек прихвата разне ствари ослањајући се на 2. евиденцију, која рационалне особе наводи да прихвати то веровање. Тада кажемо да знамо оно што верујемо. Тада кажемо и да се ради о извесности. Не апсолутна извесност, али извесност. Јер увек можемо да погрешимо, и у најповољнијим околностима. Тврдња да знамо је фалибилна тј. 15
могуће је да је нетачна. Тврдња може бити и коригибилне тј. могу се исправити. Ипак с обзиром на степен исзвесност, људи поседују знање. Аргумент на основу 3. равнотеже каже да свака прича има две стране, про и контра, за и против, и да треба да се саслушају сви аргументи, обе стране.Није истина да обе стране имају добре аргументе увек, једна страна може да буде убедљивихја, лигичнија. Парадокс скептицизма је у томе што и ако имасмо аргументе, здраворазумске, то не мора да буде тако. Глобални скептик када каже да људи не знају ништа, он тврди да зна да људи не знају, оарадокс. Ако људи не знају, ни скептик не зна. Диоген је најчувенији скептик 424г.п.х. Он је увидео да зна бар једну ствар, да вреди рећи да ништа није вредно рећи. Зато је заћутао, потпуно. Скептицизам ако је истинит не може се знати да је истинит. То је парадокс скептицизма. 23. РАЦИОНАЛИЗАМ од лат. Рацио-разум. Сва истина мора имати темељ у разуму, људској мисли, без натприродне интервенције. Човек има способнос да закључује, суди, мери. Рационализам каже да постоје урођене идеје, и оне су природно усађене у човека. Традиционални религијски писци кажу да је теологија рационална дисциплина и да се може оправдати разумом. То не значи да се спознаја истине темељи на разуму само. Истина се може сазнати само објавом. Али се може истражити разумом. Тома Аквински каже да је разум способан да подржи веру. Овај став је био угрожен и 17 веку, у Енглеској и Француској, и Немачкој: сматрали су да свака ставка вере мора бити изведена из разума, без зависности о отровењу. Декарт је тврдио да се може рационално објаснити Божије постојање. Бог је савршено биће, егуистенција савршености, и зато мора имати савршенство егзистенције иначе Бог не би био саврпен. Као троугао о коме мислимо и он мора имати три странице а углови морају имати збир два права угла. Или када замишљамо брег, мора постојати долина. Тако се од Бога не може одвојити постојање од бивства Божијег. Бог је насавршенији. Декарт када доказује Божије постојање не полази од отровења ни осета човечијег, ни истраживање света. Математика може највише да пружи, по Декарту и Лајбницу.Као геометрија, сво знање може да се сажме у термине аксиома и начела. Декар пориче првенство емпиријских, искуствених података а не могућност. И они су могући али нису први. Рацио-разум,лат. То је моћ човековог ума. Назива се и интелектом. Супротан је чулном опажању. Рационалист сматра да је извор свог знања разум. Платон, Декарт су рационалисти, и сматрсали су математику најбољим примером , узором знања, парадигмом (најбољи пример) знања.Математичке истине су нужне истине. 2+2=4 то је пример нужне истине. Оне морају бити истините. Не могу да буду неистине. Ова истина није коригибилна као на пр став: сви метали на собној температури су у чврстом стању. Док се не сазна за живу. Овај став је коригибилан. Рационализам тврди да су све истине сличне математичким. Рационалисти тврде да је нужно да је П истинито. Значи нужно је да је 2+2=4 Али да ли је: нужно да је пас у дворишту. Вероватно да јесте, али можда и није. Априори значи прво или предходно. Оно што је пре, или независно од искуства, у рационализму. Рационалисти сматрају да постоји знање пре искуства, а приори. Али то сматрају и други који нису рационалисти. РАЦИОНАЛИСТИ И ОНИ ДРУГИ СЕ САЖУ ДА СУ АНАЛИТИЧКЕ ИСТИНЕ А ПРИОРИ. Аналитички исказ је истинит на основу дефиниције. Троугао има три стране. Она истина која није истинита на основу дефиниције је синтетичка истина: пас је у дворишту. Рационалисти 16
сматрају да имамо знање о а прори истинама. На пр. Рационалист каже да сваки догађај има узрок. Аналитичка истина каже да -сваки догађај има узрок. То треба разликовати од -аналитичке истине да свака последица има узрок. Ако знамо -а приори да ,,сваки догађај има узрок,, тј. ,,да сваки догађај јесте последица,, то би био пример синтетичког а прирори знања. Не рационалисти кажу да су искази математике истинити на основу дефиниција, тј, да је истина последица дефиниција, тако да је наше знање тих истина априорно занње аналитичких истина. Рационалисти , супротно, сматрају да су те математичке истине синтетичке.
Рационализам је први, рацио. (Рене Декарт: dao je doprinos matematici i fizici: zakon održanja kretanja, zasnovao je optiku kao posebnu nauku najznačajnije delo: «Rasprava o metodi» - u njoj se bavi sa 2 vrste problema: o epistemološki – saznajni problem – odnosi se na učenja o metodi filozofija i nauka čine jedinstvenu celinu filozofija ima za cilj da pruži pouzdano saznanje u posebnim naukama – ona predstavlja teorijski uvod – utemeljenje za posebne nauke: etika, medicina, mehanika -
filozofija je koren drveta saznanja, stablo je fizika, a grane su etika medicina i mehanika 1. da bi se došlo do istine polazi se od očigledne istine (ona pripada intuitivnoj svesti)
•
očigledna istina je jasna i razgovetna istina tj istina u koju se ne može sumnjati – poreklo te istine se nalazi u mišljenju / intuitivnoj svesti • na osnovu toga postoje 4 pravila metoda: o metodska sumnja – u sve treba sumnjati, sem u očigledne (jasne i razgovetne) istine - razlozi za sumnju mogu biti: varljivost naših čula, nepostojanje stalne granice (između sna i jave) - krajnja posledica ove metodkse sumnje je neposredna svest našeg mišljenja o sopstvenom postojanju – nju Dekart izražava stavom: «Mislim, dakle, jesam» - «Cogito ergo sum» - sve ono što prođe kroz našu svest, što se potvrdi u njoj, predstavlja istinu - svest ima samu sebe za previd – samosvest - cilj metodske sumnje je pouzdano sazdanje - postepeno, metodski se dolazi do istine o analiza – razlaganje, rasčlanjavanje problema na onoliko delova koliko je to potrebno da bi se problem rešio o sinteza – spajanje poznatog i nepoznatog u problemu kako bi se ono nepoznato otkrilo o provera – sve što se do sada radilo se proverava 2. pravilnom upotrebom razuma dolazi se do logičkog zaključka (deduktivno zaključivanje) ovaj red zaključivanja za njega predstavlja naučnu metodu o ontološki – pojam supstancije
supstancije svoje postojanje
• •
«Mislim, dakle, jesam» - ono što su drugi zvali pojmom bića, Dekart zove pojmom supstancija je samostalna – nezavisna od bilo kakvog spoljnog uzroka; ona je sama uzrok za razlikuje 2 vrste supstancije: res cogitans – unutrašnja svest – duh res extensa – spoljašnji svet – prostor osnovu sveta sačinjavaju ove 2 supstancije – dualistička filozofija one su nezavisne jedna od druge – nisu uzajamno povezane duh može da postoji nezavisno od spoljnjeg sveta i obrnuto
17
nameće se pitanje kako naš duh može da spozna spoljni svet – Dekart ovaj problem razrešava tako što uvodi 2 supstancije: • beskonačna – bog – on može da spozna konačnu supstanciju • konačna – pojedinačne stvari (u koje spada i čovek) – ne može da spozna boga – čovek je ograničen svojim razumom
dokaz o postojanju boga Dekart izvodi na sledeći način – dokaz predstavlja modifikaciju skolastičkog dokaza o postojanju boga – čovek kao konačna supstancija u sebi poseduje ideju o bogu kao beskonačnoj supstanciji koja predstavlja uzrok za sve konačne supstancije – ta ideja o bogu je usađena ideja koju čovek ima, koja se ne može izbrisati iz njega – Dekart se još uvek oslanja na srednjevekovnu hrišćansku filozofiju)
Алтернарива рационализму је био емприризам. 24. ЕМПИРИЗАМ од гр.речи емпериа-искуство. И то чулно искуство. Емпиристи сматрају да је искуство извор свог човековог знања. Знање о свету мора да се заснива на посматрању света, када видимо знаћемо да ли је пас у дворишту или није. Чула дају информације о свету. Рационалиста мисли да мишљу може да сазна нешто о свету, . Емпирист има проблема , јер осет који добијамо преко чула само је један чинилац у опажају. Савремени емпиристи су одбацили човека лккао табула раса. Дух, ум, интелект, се признаје као активни чинилацу стварању знања. Данас је одбачено да је човек пасиван примаоц информација, и да тек када отвори очи тада сазнаје. И тај емпиризам се назива наивни емпиризам. Логички емпиризам повлачи разлику између аналитичких истина а приори (потпуно независне од искуства) и а постериори (које су зависне од искуства или посматрања) . Свако неаналитичко или синтетичко или садржајно знање је нужно а постериори, после посматрања. У искуству човек често разликује оно чега смо непосредно свесни од оног што сазнајемо из неког или нечијег описа. Да би нешто знали о нечему, треба их мало боље упознати. Адекватно знање стећи. Знамо да постоје електрони и вируси иако их нисмо ми регистровали. Потиче из 16 века. Џон Лок који је написао ,,Есеј о људском разуму,, одбио је појам урођених идеја. Бог не усађује идеје од рођења, већ нам даје способност да сами дођемо до њих.Главни извор сазнања за Лока није разум већ искуство и перцепција. Џон Лок: najpoznatije delo: Ogledi u ljudskom razumu -
kao i Hobs, smatrao je da je čovek tabula rasa da nije tako, čovek bi se rađao sa znanjem npr matematičkih teorema «Ničeg nema u razumu što prethodno nije bilo u čulima» poblem kojim se bavio: da li ideje koje postoje u našoj svesti postoje samostalno ili ih primamo opažanjem preko naših čula izvor tih ideja se nalazi u spoljnom svetu (našim čulima) i te ideje Lok naziva senzacijama drugi izvor ideja se nalazi u našem samoposmatranju (introspekciji) i te ideje se zovu ideje refleksije
-
izvrio je klasifikaciju ideja)
Лок каће да идеја о Богу није урођена. Све што се тиче Бога произилази из искуства. Идеју Бога је , по Локу, човек изградио на основу свог искуства.
18
Проблем који настаје између рационализма и емпиризма је у следећем. Истине а прирори, од пре, или истине а постериори (од послке) које су сигурне истине. Рационализам каже а прирори, пре истине, урођене. А емпиризам каже а постериори, од после, после размишљања, и искуства.И у религији се расправља: да ли Бог постоји у разуму, а прирори, урођена идеја или а постериори, после промишљања и искуства или откровења. РАЗУМ значи интелектуалне способности човека. Веровање треба да се образује из добрих разлога, тј, на основу евиденције, рационалкно образовати веру.Треба следити неке стандарде и норме при образовању веровања. Вероваtи да нешто постоји, П, не значи да људи верују у П и да поступају, живе у складу са П. 49 .РЕАЛИЗАМ И ИДЕАЛИЗАМ Идеализам не пориче да ствари постоје у свету. Идеализам тврди да се свет може спознати само на онај начин како нам се ствари појављују. Или како га перцепирамо, искусимо.Ми не знамо какве су ствари заиста. Феноменализам је облик идеализма који каже да такође, да је стварност десазнајна директно већ је спознајемо преко њених феномена, приказивања. Кант је дао своју верзију немачког идеализма. Имануел Кант каже да се човек може бавити само стварима онакве како х ми видимо, а не ,,стварима по себи,,. Ствари се никада н могу спознати директно. Идеалист тако рецимо сматра да спознајемо стварност преко свог ума, и не можемо спознати стварност независно од свог ума. Против овог приступа стоји став који се зове реализам. Умерени научни реализам каже да ба неки термини неке теорије означавају стварне ентитетекоји су одговорни за појавност. Ту појавност је могуће посматрат и онанам претпоставља његову егзистенцију. Рализам умереникаже: 1. да емтитети у свету постоје независно од људског разума(за разлку од Берклиј engleski empiriste je bio aristokratskog porekla, završio je studije teologije, radio kao misionar u Americi, najznačajnije delo je napisao u svojoj 25. godini - «Rasprava o principima ljudskog saznanja», glavni problem: da li postoje samo one stvari koje mi opažamo? da li postoji boja koju nikad nismo videli? da li postoji zvuk koji nikad nismo čuli?, Barkli kaže da ne postoji.)
2. оно што стварно постоји је несхвадљиво, несазнајно. 3. и умско и неумско, оно што постоји стварно у свету и оно што не постоји, постоје. Ови ставови подржавају реалистичке тезе које кажу да ентитети постоје у светубез обзира да ли их човек перципира, или о било којемумном процесу. Они постоје. Овакав став је тишичан и за природне науке. Већина природних наука тврди да постоје ствари које човек директно не може да опази, измери.Оне постоје ,,теоретски,,. Електрони, протони, кваркови... Човек има способност да раузме физички свет, каже Џон Полкинхорн који је истраживач додирних тачака теологије и физике, који нас уверава у своју стварност, стварност квантних теорија на пр. Иакота теорија се неможе осликати. Теологија попут физике покушава да разуме Оног кога није могуће осликати. Критички реализам је веома важан за теологију. Наивни реализам сматра да постоји директан однос између света и људске перцепције, тако да се стварност може директно заменити. Критички реализам сматра да је ова перцепција стварнаали али није директна, тј. Представљена нам је посредно, аналогијама. Јер никада нећемо знати како изгледа електрон, али нас то не спречава да верујемо у његово постојање. Ни у развијању модела електрона који ће нам помоћи да разумемо њихово понашање. Ово је важно за религију. Философија религије пита: дали Бог постоји независно од човековог ума, или је он производ људског ума? Теолози кажу ослањајући се на критички реализам: да Бог постоји независно од ума човечијег и да га не могу описати, видети,
19
измерити али могу користити моделе и аналогије да бо Га описали. Зато је употреба модела у науци и религији веома важно.
19. АРГУМЕНТИ ЗА БОЖИЈЕ ПОСТОЈАЊЕ. Мое ли се доказати Божије постојање? Увод Изнети доказ за исказ П значи изнети валидан аргумент да је П закључак.Изнети противдоказ значи изнети валидан аргумент где је закључак не-П. Човек у пракси трага за аргументом за оно што жели Да закључи. Ако су обе пренмисе истините и закључак је валидан. Библија каже да Бог постоји, све што Библија каже је истинити. Знаћи: Бог постоји. Овде су обе премисе истините, и закључак значи. Али ако они верују да је Библија надахнута, значи они веч верују да Бог постоји. Не треба их се убеђивати. Они то већ верују. Не постојање доказа, немогућност да се нађе доказ, не значи противдоказ, тј. да не постоји то што хоће да се докаже а не може. Исто тако, ако нема противдоказа, не значи да је истинито нешто, зато што се не може оповргнути, наћи противдоказ. Текст не може да каже да атеист нема доказе да Бог не постоји. Атеист не може да каже да теист нема доказе да постоји. Филозофи су смислили многе аргументе у прилог Божијег постојања. У философији се ти докази процењују истим мерилима логике и рационалности као било који други аргумент. То су космолошки, онтолошки, телеолошки аргумент. Космолошки је из кретања, последице и узрока, који не може да буде бесконачан. Мора да постоји први узрок, покретач. А зашто не може да се буде бесконачно у низу? Да све има свој узрок, па и узрок? Једно објаснити другим? Неки савремени мислиоци мисле да је то могуће. Онтолошки аргумент покушава да постојање Бога изведе из постојања идеје о Богу. Анселмо Кентерберијски. Оно од чега се ништа више не може замислити. Оно што неки мислиоци замерајугласи: има смисла да је Бог ,,највише замисливо биће,,. Али зашто не би постојало, а то ова дефиниција искључује, било које биће више од бога. Постојање није својство, тј, каже се није предикат. Овај аргумент бога дефинише као нужно биће, а нужно биуће мора да постоји. Бог онда мора да постоји. Занчи какда би било нужног бића (а да ли га има?) оно мора да постоји. Није доказано да нужно биће постоји, то је мана овог аргумента. Телеолошки аргумент је такоже аргумент на основу замисли, јер све у природи изгледа као да је резултат неке замисли. У природи постоји сврха, као да је н неко све то замислио, неки интелигентни творац. Телос-сврха, циљ. Космос значи ред, украс. И у биологији се види да организми имају сврху. Али неки философи кажу да је то могла и природа, не бог. Јер у природи има склада али и сукоба. Једни једу друге, вируси користе слабост и ослабљују друге. Да су добро испланирани, били би отпорни на вирусе. Космолошки и телеолошки кажу да је космос створио бог.И ничега. Фолософи кажу да човек то не може да схвати, ништа. Али је могуће, али нама не користи као објашњење. 20
Тома Аквински је написао Сума теологиа, али не говори ту о доказима јер он верује на основу отровења. Анселмо Кентерберијски је дао онтолошки доказ, аргументn
Св. Анселмо Кентерберијски (1033-1109), "отац схоластике", дао је начувенији онтолошки доказ постојања Бога. Вера је ствар осећања а не разума. Прво се треба веровати, да би се разумело Свето Писмо и Бог. Анселмо Кентерберијски који дефинише теологију као ону која је fides quernes intellectum (вера која тражи њену интелигибилност) употребљава "онтолошки" доказ да би априорно, дедуктивно показао сагласност између разума и вере (In Proslogium, дело Простологион). Анселмо сматра да се може и логички доказати постојање Бога. Анселмо дефинише теологију као ону која је fides quernes intellectum (вера која тражи њену интелигибилност) употребљава "онтолошки" доказ да би априорно показао сагласност између разума и вере (In Proslogium). АПОЛОГЕТИКА је (лат. apologeticum, одбрана, оправдање): грана систематске теологије која покушава да докаже постојање Божије кроз рационалне закључке или логичке доказе. Творевина схоластике, Зато Анселмо дефинише Бога као биће од којег се веће биће не може замислити. (Под величином се мисли: вредније, супериорније, боље. Ово је битно зато што Анселмо тврди да је оно што постоји у стварности, реално је веће од оног бића које не постоји реално. )Убрзоје монах Гаунило критиковао Анселма где каже: имати замисао, појам о некој ствари не значи да та ствар заиста постоји. Дао је пример замишљеног остра. Анселмо се одбранио тако што је рекао да острво не мора да постоји, а Бог је нужно биће. Св. Анселмо је рекао да је неегзистенција Бога незамислива, Тома обрнуто. Анселмова аргумент се може оспорити само ако се покаже да аргумент није логиан,(а он јесте ваљан, логичан) или да се докаже да једна одпремиса није истинита. TEORIJA a posteriori : 1. Св. Анселмо даје доказ о Божијој егзистенцији на основу ступњева савршености у створеним бићима: доброта, савршенство мудрост то све говори да постоји мерило савршенства, тј. апсолутна доброта, апсолутна лепота, у којој учествују све ствари. (Предмети поседују доброту у ограниченој мери, у неком степену, значи да постоји виши степен а онда и највиши тј. апсолутни, тј Бог, од кога предмети добијају доброту, мудрост. Бог је добар по себи а не по другом ако створена бића. Ово је платонски аргумент. Ово је теорија а постериори. И начело према коме предмети поседују доброту у ограниченој мери. ) 2. космолошки доказ. Аргумент узрочности каже да ако постоје бића независна и неузрокована онда мора да постоји ФОРМА бића у којој све те ствари учествују. А тада мора да постоји и јединствено биће које ЈЕСТЕ та форма. То биће битише само собом, последње је биће, најбоље, највише од свега што јесте. Значи постоји узроковано и Узрок и сви коначни предмети су створени из ничега, тј. НЕ ИЗ НИЧЕГА. Све што постоји постоји по некој предходној, другој ствари. Бог највиша својства не поседује партиципацијом, већ Бог ЈЕСТЕ мудрост, доброта, правичност, живот...Врховно биће не може бити састављено од елемената, јер би они онда предходили њему, па он не би био врховно биће. Та својства су индентична са божанском суштином , која је проста. Бог трансцедентири и време и простор због своје једноставности, све ствари су у његовој вечности, он је свуда али не на неком месту или одређено, не мења се и не подлежеслучају. Ако на њега применимо било које име, трба да схватимо да је он различит од тога. 3. онтолошки аргументкојим доказује да бог постоји: Бог је оно од чега се ништа веће не може замислити, али не само ментално већ и ван ментално. Апсолутно савршено биће, у старности. Ако кажемо да Бог неможеда лаже, да ли је он несавршен? НЕ јер лагање је недостатак, несавршенство. 4. теорија о истини- судом тврдимо да постоји оно што актуелно постоји, или поричемо, и истина пребива у суду а сама ствар је узрок истине. Вечна истина је само узрок а истина суда је само последица и узрок истине. )
Ontološki argument je prbvi put izložen u wegovom delu ,,Prologion,, 1079, ту даје дефиницију Бога као ,,оног од кога се не може ништа веће замислити. Ако Бог не постоји, остаје идеја о Бога, а Он не постоји. Али Божија стварност је већа од те идеје о Богу. Значи, Бог је оно изнад чега се не може ништа више замислити.Нужно следи Божија стварност. Али идеја о таквом бићу је једно, а стварност друго. Анселмо је хтео рећи да је идеја о нечему подређена стварности. Ако постоји идеја постоји и стварност. Приговор овој теотрији је дао Редовник Гаунило који је то упоредио са замушљеним острвом. Мора ли постојати, само зато што је стварност лепша од те идеје. Или идеја о сто долара, не значи да их имамо. Али бранитељи Анселма кажу да Бог припада другој категорији од острва и новца. Т 21
Тома Аквински је дао 5 доказа.
Тома Аквински доказе за постојање Бога ( којису пореклом антички,од
латона и Аристотела) изводи:
1. Из кретања: све што се покреће покренуто је од нечег другог. (Почети кретање је извести нешто измогућности у стварност, ватра преноси своју топлоту на дрво које је у могућности да је прими, и тако се дрво ставља у кретање и мења се. Не може нешто да буде и зачетник и прималац кретања. Не могуће је ићи у бескрај, јер тада не би постојао покретач, не би постојао први кји би био покретач, све ствари би примале кретање, и тако нужно мора постојати први покретач, Бог. Сума теологиа од Томе Аквинског.) 2. из урока, јер мора постојати први неузроковани узрок који је започео низ узрока. Ништа није само себи узрок, свака последица има свој узрок. Не могуће је ићи у бесконачност са узроцима и последицама, те тако мора постојати први узрок. Тај први узрок сви људи називају Богом. 3. из нужног бића, јер се ствари су случајне, тј. временски ограничене, пропадљиве, нису нужне. Те ненужне ствари мора да Давалац егзистенције свему. Ако неби постојало нужно биће, Бог, не би постојало ништа. је створио неслучајни узрок, нужни узрок. 4. постоје мање и више савршене ствари, из тога следи да постоји биће са најсавршенијим степеном савршенства, којем друге ствари дугују своју савршеност. 5. из сврхе, јер се види да у природи влада хармонија као сврха постојања, ( као да је уграђена у природу,)и ту сврху постојања мора да је уредио моћни ум. (Постоји ред, телеолошки ред у космосу, који претпоставља умну узрочност. „асамо оно што нема ума нетежи циљу ако га не усмерава нешто сазнавајуће и умно, као стрелу лук.” Сума теологиа. Κόσμος - распоред, уређење, ред, правилност, правило, накит. Јесте космос а не хаос.. Прва четири аргумента се заснивају на претпоставци о немогућности бесконачног низа. Али вера је различита од филозофије. Филозофија не можеда докаже Тројство, Васкрсење, Страшни суд.)
Бог се потписао на створењњима, поредак показује на Бога, уређеност света. Тома искључује бесконачно постојање узрока, мора бити први. Да ли тај први узрок мора бити Бог'.
11. ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА ПРЕДАЊЕ је оно што се усменим путем преноси. Како да се читају и разумеју библијски текстови. Апостолска предање је важно, у духу апостола и отаца. Постоји континуитет у Цркви од апостола, и постоје стандардна веровања од працркве до данас. Та веровања представљају главне црте хришћанске вере. Она нису тајна, као нека учења, мистична, она су за све, и оне најмање људе. Предање је гарант верности изворном апостолском учењу. Јавила се потреба да се успоставе стандарди теолошки којим би се просуђивали ти ставови. Тај стандард је предање. Правило за тумачење пророка и апостола треба да буде у складу са вером , са апостолома, то је договор са оцима, следити дефиниције отаца. Замерке су : да је предање статички појам, нешто што мора да се понавља. Али тако је Писмо заштићено од заблуда. Птредањ је жива реч која је сачувана у Цркви и верницима. Црква је суд у свим временима, она просуђује. Предањ је и норма, стандард у тумaчењу Писма, правилом вере. Предањ је живо и динамично. Разлика између предања тј. традиције и традиционализма. Традиционализам је робовање, доктринама, моралу прошлости. А Предањe је жива вера Цркве. Еванђеље се преноси двојако, усмено ( са Духом Светим) и писмено. Ако је усмено зове се Предање.Црква предаје веру засновану на Писму, предање је увек живо, мења се, а остаје исто, због ситуација које су друкчије, временом које је друкчије, а садржај битни предња је исти. Најпознатији облик хришћанске традиције је Литургија, на којој се моли, како каже изрека лекс оранди лекс креденди, како молиш тако 22
верујеш. То знали да теологија и побожност су повезани.Шта хришћанин верује, тако моли и тако живи. Гностицизам каже да је материја зла. Аријанизам да је Христос највиши од створења, да је створен. Значи не треба се молити Христу. Ако је Арије у праву , хришћани су идолопоклоници. ( Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. Црква као Тело Христовоима за задатак да тумачи Писмо, значи то не може да серади индивидуално. Због реформације сабор на западу у Тренту 1545.1563 догматизовао је два извора вере Писмо и Предање.Богонадахнутост Писма није у вези са Словом Писма већ са откривеном иИстином која се чува у заједници, и која се предаје следећој генерацији, богонадахнутост исма није механички, спољашњи процес, већ догађај Духа Светог унутар заједнице. Има везе са искуством ане у речима, предавање Истине, искуствене ( а не теоретске истине) од једне на другу генерацију. Апостолско наслеђе, предање, није предавање моћи једног вође другом, већ преношење живота на нове удове Тела Хростовог, које има вођекоје су слуге ане носиоцимоћи. Наглашава историјски карактер тајне Божијег домодтроја спасења где је Бог тражио човека, на томе се заснива светоотачка традиција тумачења. Друга карактеристика паволсавног тумачења је њен црквени карактер. Чињеница је да је исус живео у једном времену, али и чињеница да је васкрсао и да живи, присутан је у сваком времену, у животу сваке појединчне особе, може да буде примљено само у Духу Свеом.ИСТОРИЈА И Богословље су повезани са сваком временом, преображени су, трансформисани, имају егзистенцијалну поруку. Покрет, двиг, сеодвија у два правца: на време текста8егзегеза) и на наше време(порукатекста) ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА То је норма хришћанског живота. παράδοσις- предаја, предање, усмена поука. ). Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. За православну теологију Предање није исто са што и прошлост. Предање је прошлост и садашњост које је у континуитету и које се учвршћује Духом. Библија је врховно правило живота хришћанског. А традиција је правило вере одређено, дефинисано Светим Писмом. Јован у свон еванђељу каже да су ученици разумели Писмо тек по васкрсењу. Исус каже, такође у Јовановом ев. Бранитељ, Дух Свети , кога Отац ће послати у мје име, поучиће вас... Исус је рекао да ће Дух помагати.Црква наставља да тумачи поћу Духа. Тимачењемора бити вернотумачењу које је сачувала Традиција, Предање. Педањ је жива реч Божија у Цркви кроз време.Зато се пише великом словом. Садржи божанске објаве, Христове речи, апостолско тумачење, наредбе, пракса. Традиција, Предање се преноси у Цркви преко њених чланова, Црква опет, преноси члановима науку о животу , богопоштовању, веру...Предање се често назива живим јер је увек актуелно, и великим да би га одвојила од мањеважних предања. Свето Писмо и Традиција делују једно на друго.Св.Пи. је Боћији говор, записан. Црвено предање тумачи апостолско сведочанство. Писмо је настало из Предања и разумљиво је једино кроз Прњдање. Црква је , помоћу Духа Светог одабрака списе који ће бити у канону, канон је плод Предања. Узајамни утицај се наставља и данас. Егзегеза прихвата Предање. Предање је предразумевање, живљење које чини могућим разумевање. Предање усмерава тумачење текста, што научна критика не жели. У Јовановом еванђељу 14,28 Исус каже: идем Оцу и враћам се вама, треба да се радујете јер је Отац већи од мене. Аријевци су то користили да докажу да је Исус створен. Црвено Предање каже да то не може, и то је норма. Мисионарско проповедање Јеврејимаи многобожцима се назива керигма, глас о Господу. Павле у 1 Коринћанима каже:предадох вам што и примих, да Христ... Дидах или катихеза је поучавање оних који су прихватили веру.Предање, Црква и Писмо су за православље сведочанство начина доживљавања истине а не ,,мозгове ,,који садрже истину, прдју је. Истина у православном Предању није питање рационалних предства, већ је истина став и однос између Бога , човека и света. ( на пр. Не знам истину онда када прихватим да је Бог Тројичан, већ када сам егзистенцијално повезан, сплетен са Тројичним постојњем Бога, и тко све добија свој смисао,јаи свет. ) ОткривењеБожије је лично искуство: Аврам. Мојсије, Павле, св. Оци... И то баца нову слику на цело постојање. Бог се исти открива али на различите начине. )
из ,, наука о теолошкој спознаји,, : Људи су пвезани са предањем. Предањ је нешто двосмислено, и данс је предњеу кризи. Криза је почела у просветитељству. Просветитељство је било непријатељски расположено према предању, али је и подстакло критичку анализу предања, разумно опхођење према њој. Они који хоће да на основу прошлоси одреде наш будући живот , су подвргнути критици. То не значи уништење предања. Заговорници позитивног значења предања кажу да је предање услов за 23
индетитет и заједнице и човека. Човек живи у колективном предању, али и предањ у човеку појединцу добија новиживот. Појединац преноси предање другима, будућим поколењима. Предање може и да завлада човеком, да га затвори у себе, отуђити га од себе и других.А може и да се отуђи и ако одбаци предање. Мера. Њуди који изгубевезу са својом заједницом, постају нестабилни, већина,, немају упориште, лако семанипулише њима. Немају корен. Предање може бити оружје у рукама неких. Предањ је сећање. Предањ каже шта је нека социјална група, шта треба да буде и тако предање буде инструмент у рукама незадовољних. Предањ је свест о себи самима. Из предања се можепоново стећи свет о себи. Садржај предања је велик, читав човеков живот. Преноси се песмама, обичајима, славља, празници, Васкрс... Предање је у сваком сегменту људског живота.Да би се разликовало битно однебитног, говори се о предању и предањима. У Новом Завету имамо више примера предаје, Каже се код Матеја 10,4: Јуда, који га и је издао- παραδούς. Јуда је рекао поглаварима свештеничким: шта ћете ми дати ија ћу вам га издати- παραδωσω. 1 Кор 11,23: Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи када беше предан- παρέδωκα узе хлеб. У Рим 8,32: Он ни свог Сина не поштеди, него га за нас предаде-παρέδωκεν за све нас, како да нам с њиме и све не дарује? ,,Издаја,, и ,,предаја,, значи преношење или предавање. Оно што се преноси треба дање преносити. У стварима вере, пеношење је поредовање у стварима вере. Од уста до уста, од срца, срцу. Предањ је за хришћанску веру конститутивно. Има темељну улогу. Предање има задатак да чува веру коју су нам предали. Предај и чува, и наставља континуитет предаје кроз векове. Предање је залог за оно што је настало и за оно што треба да траје, што је животно чува и то преноси. (ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА То је норма хришћанског живота. παράδοσις- предаја, предање, усмена поука. ). Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. За православну теологију Предање није исто са што и прошлост. Предање је прошлост и садашњост које је у континуитету и које се учвршћује Духом. Библија је врховно правило живота хришћанског. А традиција је правило вере одређено, дефинисано Светим Писмом. Јован у свон еванђељу каже да су ученици разумели Писмо тек по васкрсењу. Исус каже, такође у Јовановом ев. Бранитељ, Дух Свети , кога Отац ће послати у мје име, поучиће вас... Исус је рекао да ће Дух помагати.Црква наставља да тумачи поћу Духа. Тимачењемора бити вернотумачењу које је сачувала Традиција, Предање. Педањ је жива реч Божија у Цркви кроз време.Зато се пише великом словом. Садржи божанске објаве, Христове речи, апостолско тумачење, наредбе, пракса. Традиција, Предање се преноси у Цркви преко њених чланова, Црква опет, преноси члановима науку о животу , богопоштовању, веру...Предање се често назива живим јер је увек актуелно, и великим да би га одвојила од мањеважних предања. Свето Писмо и Традиција делују једно на друго.Св.Пи. је Боћији говор, записан. Црвено предање тумачи апостолско сведочанство. Писмо је настало из Предања и разумљиво је једино кроз Прњдање. Црква је , помоћу Духа Светог одабрака списе који ће бити у канону, канон је плод Предања. Узајамни утицај се наставља и данас. Егзегеза прихвата Предање. Предање је предразумевање, живљење које чини могућим разумевање. Предање усмерава тумачење текста, што научна критика не жели. У Јовановом еванђељу 14,28 Исус каже: идем Оцу и враћам се вама, треба да се радујете јер је Отац већи од мене. Аријевци су то користили да докажу да је Исус створен. Црвено Предање каже да то не може, и то је норма. Мисионарско проповедање Јеврејимаи многобожцима се назива керигма, глас о Господу. Павле у 1 Коринћанима каже:предадох вам што и примих, да Христ... Дидах или катихеза је поучавање оних који су прихватили веру.Предање, Црква и Писмо су за православље сведочанство начина доживљавања истине а не ,,мозгове ,,који садрже истину, прдју је. Истина у православном Предању није питање рационалних предства, већ је истина став и однос између Бога , човека и света. ( на пр. Не знам истину онда када прихватим да је Бог Тројичан, већ када сам егзистенцијално повезан, сплетен са Тројичним постојњем Бога, и тко све добија свој смисао,јаи свет. ) ОткривењеБожије је лично искуство: Аврам. Мојсије, Павле, св. Оци... И то баца нову слику на цело постојање. Бог се исти открива али на различите начине. )
24
12 ИСТОРИЈА ПОЈМА ПРЕДАЊЕ Писмосе развија из предањаИ Заком Мојсијев је пре него је записан био живљен.Псалми пре него су записани били рецитовани. Прво предање па Писмо. У Старом Завету, предање тумачионо штоје било записано у Старом. У Вавилонском ропству је разматран догађај изласка као утешни повратак у домовину. Народ у старом тексту тражи тумачење нових, актуелних дешавања, садашње судбине, и нађи решење или утеху за садашње стање. ,,Мидраш,, значи марљиво тражити. Наод из недаже тражи шта му Писмо поручује, говори, о садашњем тренутку, Народ стално чита и поново тумачи помоћу новог кључакоји је увек у тесном односу са новим. Тако су настале школе у којима се Закон тумачио, ученици су преносили предање са колена на колено, генерације на генерацију.Мудрост се скупљала, чувала као драгоценост. Та мудрост је у почетку била везана за Писмо, односила се на Писмо, а временом постаје самостална. Сматрају је даном од Бога и стављају је поред Пима. Талмуд значи напамет научено. Документи из талмуда су цењени и код отаца. И за Нови важи да предање предходи Писму.Егзегете су истраживалеисторију и начин настанка списа, историју облика, предања, редакције...Историја облика се односи на ,,Сит е либен,,( ЖИВОТНИ
КОНТЕКСТ Sitsz im Leben су живоне прилике. То је друштвени контекст који се види у тексту,и настало је критиком редакције. Разлика међу ауторима се тумачи различитим животнима, типичнеприлике се траже за поједине књижевне целине. Није се тражило посебно стање већ типично за ту средину и време. Метода , критика редакције се занима за теолошке ставове писца, а животни контекст за животне прилике писца. Тако да јпостоји разлика између животних прилика које испитује метода историје текста, облика и животних прилика којеистраћује критика редакције. Те прилике се назиру из теолошких ставова и склоности појединца. Нови Заветслужи дкао
) да ли су они прво проповедали па онда подучавали за крштење или су служили у литургијске сврхе па су онда били обликовани као текст, или химна. Егзегети истражују како су ови елементи предавани, преношени, и како су добијали другачије значење. С обзиром да су текстови прошли кроз разне традицијске слојеве, били прерађивани, мењали свој главни, темељни смисао од времена до времена, поједини еванђелисти су редиговали текстове са властитим теолошким ставом и тенденцијом. Нови је настао на предању верника хришћана прве заједнице. Исус није писао. Прво је записано Марково, 70г, онда Лука 80г, Матеј90, Јован 100г. Павле каже да је и он од Бога примио предају али да је верске обрасце о васкрсењеу и евхаристији примио од других,тако да су они предмет предања. И Лика почиње своје еванђеље речима: ,,будући да су многи покушали изложити казивање о дога водич и модел за хришћанску веру
Ајима који су се догодили међу нама, 2. као што нам ПРЕДАДОШЕ они који су од почетка били очевидци и слуге Речи, Логоса. ,, Лука и завршава речима: 24.28:а ви сте сведоци овоме... Ученици су позвани да буду сведоци ономе што треба да предају следећем нараштају. Ова генерацијска служба предавања има историју у трансцендентном догађају, оваплоћења Сина Божијег, и на деловање Духа Сетог у Цркви. Ово сведичимо и проповедамо.У сва три еванђеља овај догађај је другачије протумачен. Јединство у разлици. Два извора. Марково прво. Јована су назвали теологом међу еванђелистима.Још код Павла се налазе разлике поготово у 1. и 2. 25
Солињанима. Јаков се супротстацља Павлу и истиче закон и дела уместо љубави. Значипостоји критика унутар самог Писма. И Исус је критиковао , тумачио другачије, христолошки Стари . А после Павле. Једно је читати Писмо по предању а не нешто друго тумачити гапо властитим нахођењу. Као Маркион и други јеретици. Први црквени оци су направили рзалику: глагол парадидоне је значио предају списа а пародосис-предање је значило науку која се усмено преносила. Још су Клименрт Александријски и Тертулијан почетком 3. века знали за усмена предања која нису записана. На пр. Где пише да се деца по рођењењу крсте? Како то да постоје различити обреди? Одакле датум Васкрса? Знал крста, вода и вино у евхаристији, болесничко помазање?Кроз апостолско предање и кроз писмено написане дефиниције и науку Црква је примила правила. То суд ва начина преношења традиције. Од 4. века све се више позивају на ове. Оци постају сви који су правоверни теолози. Тако да појам Писмо подразумева не само Писмо већ и све што су написали црквени оци. Све је то било у вези са светим стварима. Силазак Христов у пакао, у суботу, то нигде не пише у Писму, али је настао на темељу неписаног предања. Постојало је много теолога у Цркви,и много тога њиховог је дошло до нас преко усменог предања. Али оно што је догматско , то је дошло писаним путем.То је записано. Реформатори Јан Хус и Лутер су почели критику црквенг редања, они одбијају предање. За њих је то разно људско предање, оно удаљава од Христове неуке, од оног шро је записано у Писму. Цркву су супроставили Писму. Питање опроста, индулгенције је било питање око ког се Лутер побунио, али то је било само повод. Лутер и Калвин су прознавали 4 сабора. Никејски, Први цариградски, Ефески и Клакедонски. Питање је шта је појам традиција представљао црквеним оцима? Да ли оно што је Исус предао апостолима или им је Дух издиктирао?Да ли су то два извора откровења? На Тридентском савбору католичка црква је 1546г, закључила да не дели Писмо од предања, и да постоје неписана предања која су важна за веру. Разне секте и протестантска црква постављају питања о садржају. Католички теолози су истицали учитељство као чувара и тумача предања. Тубингеншка школа спочетка 20 ека, под утицајем немачког романтизма су били ти теолози, и сматрали да не постоји људски разум повезан с појединцем, већ да је човек и његов разум повезан са историјом и друштвом. Друштво је схваћено као организам који се изражава кроз историју, и кроз различита преања. Предање је нека врста колективне свести. Предањ је животни изражај, исказ, оног што су људи држали за важно. Црквено предање је тако схваћено као жива историја цркве, целина која је у току. И Црква је живо предање. Писмо је најчистије најискристализованије предање, записано. Предање је у цркви, обухвата дух хришћанства и све појединачне науке. Преноси се са колена на колено, генерације на генерацију,улази у теологију, даје нови вид, свест вере. Предање је темељ вере, учитељсва. Постоје догме којих нема у Писму, и не могу се повезати с Писмом. Немају континуитет у историји хришћанства. . Богородица се телесно вазнела на небо,и то је предање. И догма. На Другом ватиканском сабору 1962г. Су хтели да реше питање непогрешивости Писма па је речено да се непогрешивост односи и на профане ставове а надахнутост на сваку реч. Предање, објава, је у једнини, значи не ради се о предањима већ о предању, тако је речено на сабору. Предање објављује све оно што се Исусу десило, не само наука. Предањ и Писмо се повезани јер потичу из Божијег говора, речи, надахнути Духом Светим. Предање је Исус и Дух предао апостолима, да би је оно преносили даље. Писмо и Предање се допуњују. Постоји један извор предања али два начина на који постоји у Цркви. Црква делује по Писму и Предању. 26
13. ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ О ПРЕДАЊУ: Функција предања у старој Цркви: Свети Викентије Лерински, 5. век, има исти став као првобитна Црква у предмету вере: ,, треба да држимо оно што се веровало свуда, увек и од свих,,. Ово је одмах постало критерјум и норма. Викентије Лионски истиче непрекидност хришћанског учења. ХРишћанско учење је у простору и времену. Црква је расута по свету, али ипак говори једним језиком. Универзалност, старост и консензус иду заједно . Старина мора да значи и консенсус старих. Консесзус мора да потиче још од апостола. Викентије каже да права вера може да буде препозната по Светом Писму и Светом предању. То не значи да постоје два извора хришћанског учења. Канон Светог Писма је довољан сам по себи, али је употпуњен предањем јер појединци тумаче Писмо на различите начине. Свако има своје тумачење. На супрот томе Црква има једно тумачење.Насупрот приватним тумачењима Виконтије супротставља ,,заједничко,, или ,,колективно,, тумачење, или колективни ток тумачења пророчких и апостолских списа. Према нормама католичанског смисла. По Вилонтију Леринском предање је једино средство којим се утврђије право значење Светог писма. А Писмоје једини и последњи канон хишћанске истине. Ерминевтички проблем у старој Цркви: Викентије је био сагласан са традицијом када је овај проблем у питању. Свети Иларије из Поатје је рекао:,, Свето Писмо није у читању него у разумевању,,. У 4. веку у борби са аријанцима је био проблем егзегезе. Аријанци, гностици, манихејци и сви јеретици су тумачили Писмо и позивали се на њега. Цитирали су га да би одбранили своје ставове. Егзегеза је била главни ако не и једини теолошки метод. Зато је морало да се постави питање ерминевтике, тумачења Писма. Гаранција исправности хришћанског и христолошког разумевања пророштва Старог Завета је у ствари Свето предање. Свето Писмо припада Цркви, Црква је заједништво вере и само ту може бити схваћено и правилно тумачено. Треба имати кључ за разумевање Писма. Разумети дух Писма. Није довољно читати и цитирати. Смисао Писма је у интегралној целини. Смисао мора да буде изведен. Мора се знати образац библијског откровења, знати план Божанског промисла.А то се може само кроз веру. Вером је могао да се сагледа сведочење оХристу у Старом Заваету. Вером су оци могли установити јединство четворојеванђеља. А та вера јевераЦркве, која имакрен у апостолској поруци, керигми, у апостолској вери. Не субјективна и својевољна.Из апостолске керигме Црква црпи свој ауторитет. Они који су ван Цркве недостаје основа. Они покушавајун да среде , преуреде Писмо према властитом образцу, они имају другу веру. Тертулијан је инсистирао на ,,направилу вере,, јер је то једини кључсмисла Писма. А то правило је апостолско. ПРАВИЛО вере нису апостоли поставили и формулисали. Хришћани, рани, су сматрали да сваки хришћанин пре крштења када исговара напамет, то правило обухвата у сажетом облику веру коју су апостолупроповедали. И коју су њихови ученици после њих проповедали. Ово исповедањ је свуда било исто. Исповедање вере је било тесно везано са крштењем. Ван овог правила Свето Писмо може само погрешно да се тумачи. Тертулијан каже: ,,само тамо где су хришћанско учење и вера истинити биће и истинито Писмо, истинито тумачење и целокупно истинто хришћанско предање. Апостолско предња је неопходан водич и гаранцја правилног тумачења. Црква је чувар тог предања и правила. Свети Иринеј
( ИРИНЕЈ ЛИОНСКИ (грч: Ειρηναίος της Λυών) - свети (140/145 - око 202), највећи хришћански богословски писац II века; спада у ред оних писаца који остају савремени у свако доба, јер је решавао увек важна питања хришћанске вере и живота. Подаци ο Св. Иринеју које дају древни извори осветљавају само неколико неповезаних момената његове биографије. Св. Иринеј је рођен у Малој Азији, вероватно у Смирни. Био је Поликарпов ученик, и само две генерације временски су га делиле од Господа. У младости је добио широко јелинско образовање. Из његових списа види се да је познавао јелинску поезију, философију и друге науке, и да је лепо писао на грчком језику. Ипак, Исток није био простор највеће Иринејеве активности. Рано је прешао на Запад, из неутврђених разлога. Боравио је у Риму. Претпоставља се да се тамо налазио у време Поликарпове посете римском Епископу Аникити 155. године, поводом литургичких и календарских питања. Α судећи по томе што се у Иринејевим делима налази доста мисли и израза Јустина Философа, Иринеј је врло лако могао да буде Јустинов ученик или је читао његова дела. Није се дуго задржао у Риму, али ћe га касније ипак посећивати. Стално место Иринејеве Црквене службе био је древни град Лугдунум, данашњи Лион. Јевсевије Кесаријски говорио је ο њему као ο вођи Хришћана у Галији, што је он сигурно и био. Проширио је простор Цркве крштавајући околна племена, нарочито на северу Галије, и борио се за чистоту хришћанског учења против
27
јеретика, нарочито валентинаца и других гностика, усменом и писаном. Иринеј је добро проучио гностичку литературу, али и дела ранијих Црквених писаца: Св. Климента Римског, Св. Поликарпа Смирнског, Св. Папија Јерапољског, Св. Јустина Философа и многих других. Циљ му је био нарочито да сазна шта уче јеретици, да би могао да их побија и очисти простор за истиниту веру, "једанпут предану светима" (Јд 1,3) - веру апостолску. Иако је живео на Западу, он је писао на свом грчком језику и жалио се што је морао да учи и "варварски језик", мислећи, чак и према оцени западних научника, на латински језик. Као богослов, Иринеј је најзаслужнији за следеће теме: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο јединству бића Божијега, учење ο оваплоћењу Логоса, за еклисиологију, сотириологију, антропологију, за учење ο Светом Предању и Светом Писму и за многе друге теме. У то време још није био створен канон новозаветних књига, али је Иринеј већ тада знао да укаже на она четири Јеванђеља која заиста припадају Цркви, док ћe сва друга бити одбачена. Јеванђеља од Матеја, Марка, Луке и Јована прихваћена су зато што изражавају веру Цркве. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања многобројна због тога што су творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. ) Иринеј Лионски је упоредио
туачење православно и гностичко са мозаиком. Неки уметник је саставио мозаик од драгог камења, саставо слику цара. Други је овај мозаик раставио и од истог камења саставио неку другу слику. Други уметник увеава да је камење право, вредно, аутентично. Али оригинални план слике је нарушен. Тако гностици раде са Писмом. Кваре ред и поредак. У то време су кружили списи ,,Хомерокентонес,,састављени од Хомерових стихова, али насумице поређаних. Тако да су стихови оригинални,Хомерови, али произвољно спојени, поређани. Ритмика је Хомерова, језик такође, али песма није Хомерва. Тако и Писмо има свој план , своју унутрашњу структуру, хармонију. Јеретици се не оазиру на овај пплан, они га пеуређују према другом образцу. По светом Иринеју, правило вере,, мора да руководи читањем Писма. Иринеј каже,, правило истине,,. То правило је апостолско сведочење и пропоед,керигма, коју су апостоли поверили цркви. А Црква даље преноси. Предањ је живо предањеповерено Цркви. Епископи или презвитери су постављени у Цркви да чувају ислуже истини. Они излажу Писмо како треба. ПРАВИЛО ВЕРЕ ili REGULA FIDEI Ерминевтички принцип је постојао и у старој Цркви. Предањ ништа не додаје Писму, оно обезбеђује перспективу у којој се схвта смисао, план Писма. По светом Иринеју истина је ,,добро уређен систем,, ,,корпус,, или хармонија. Ову хармонију је могућесхватити институцијом вере. А то значи не преношењем већ живљењем у истини. Истина није скуп прописа, већ увид у значење у откривење Бога који дела. Јеретици су се ослањали на изоловане текстове а православни на свеукупност Писма. Др.Елен Флесмен је написала: Свето Писмо без тумачења , није уопште Свето Писмо. Оног момента када се с њим служите и постане живо, оно је тада унек-протумачено Свето Писмо. Писмо мора да се тумачи саглсно са основним смислом. Тај смисао је показан у регула фидеи. Тако ова регула постаје контролна инстанца у егзегези. Стварно тумачење Писма је проповед Цркве, а она је предање.
Свети Атанасије и ,, основ вере, (Свети Атанасије Велики је рођен у Александрији 296 год. и од самог детињства имао наклоност ка духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I Васељенском Сабору. На овом сабору Атанасије се прослави својом ученошћу, благочешћем, и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео, да се Аријева јерес сузбије a Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа Александријског. У звању архиепископском остане преко 40 година. премда не цело то време на престолу архиепископском. Без мало кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим друтим; a од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим.) У 4. веку су били спорови са аријанцима.
Аријанци су износили уз своје ставове велику количину библијских текстова. Ти текстови су били ,,докази,, за њихову тврдњу да је Спаситељ створем створење савршеније од човека. Нису бринули о целини. Св.Атанасије се 28
позвао на ,,правило вере,,. То је био уобичајени доказ. Атанасије је говорио да је ,,исправно,,тумачење само у склопу целокупног сагледавања вере. Све што се цитира треба да се упореди са основом вере које је правило, ώσπερ κανόνι. Треба обратити пажњу на контекст, смисао сваке фразе и намеру писца. Скопос код Атанасија је оно што је Ирунеј назвао ίπόθεσς, основна идеја, главна мисао, план, значење. И неоплатоничари су користили реч скошпос. Атанасије је тврдио да цитирање овихтекстова занемарује целину. И води у странпутицу. Скопос вере или Светог писма је срж вере Атанасија која је сажета у правилу вере. Правило вере је сачувано у Цркви, преко отаца, а аријевци немају оце. Аријевци имају приватно мишљење а Црква ,, црквено,,. Вера Цркве је канон тумачења. Једном је Атанасије рекао да је и само Писмо апостолски парадосис, предање. Св.Атанасије у дислусији са аријанцима увек о предању говори у једнини, никада у множини. То је одређно, апостолско предање које обухвата апостолску проповед у ,,правилу вере,,. Позивање на предање јепозивање на дух Цркве. Црква има знање и разумевање истине и ..знања,,откровења.Црква има власт и знање да га тумачи. Црква мора да проповеда Христа а не само Писмо. Жива реч се чува у ЦрквиВера и живвот су повезани. Молитве и богослужења су темељ правила вере. На крштењу су катихумени изговарали правило вере, и постојао је проблем када сус почела деца да се крсте. Црквено богослужење је свечана прокламација вере. А призивање имена на крштењу је најстарија тринитарна формула. Писмо се појавило у богослужењу. И чита се на богослужењу. СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ (Василије Велики (грч. Βασίλειος ὁ Μέγας, око 329–379), познат као Василије из Цезареје је био утицајни теолог и епископ Цезареје (Кесарије) у Кападокији (Мала Азија). Сматра се оснивачем општежитељне монашке традиције у источном хришћанству. Убрзо након смрти проглашен је за светитеља: православна црква га слави 1. јануара, а римокатоличка 2. јануара. Василије Велики, његов брат Григорије Ниски и пријатељ Григорије Богослов се називају кападокијским црквеним оцима.)
Ирунеј сепозивао на веру којаје примљена на крштењу. Св.Василије говори овери на основу литиргичке традиције. Василије говори о горућемпроблему: Светој Тројици. И о хомотимии, όμοτιμία Светога Духа. Он каже да се на литургији сведочи доксологија са Светим Духом.Употребљава се у свим Црквама. Она не постоји у Писму. Али постоји у Светом предању. Али противници прихватају само Писмо као једини ауторитет. Василије је хтео да покаже да Цркви постоји вера у ,,хомотимии, Светог Духа, тј. Поштовање Светог Духа као Божанства. Исповедање Светог Духа је део крсног исоведања вере. Хомотимос код Василија је синоним за омоусиос. Василије каже да неке догмате и керигмате, који се налазе у Цркви, неки су записани неки нису, већ потичу из апостолског парадосиса које нам је предато έν μυστηρίω. Оба имају исту силу, у делима побожности. Изгледа као да Свети Василије уводи двоструки ауторитет, али није тако. Керигмата је за њега оно што ће се касније назвати догмат или доктрина, ауторитативно учење и правило у стварима вере. Каригмата је отворено и јавно учење. А догмати за Василија цео комплек неписаних обичаја или цела структура литургијског и светотајинског живота. Појам догма у то време још није био утврђен. Догмати су каже Василије дошли од апостола и то ен мистериа. Али 29
то не значи тајновећ путем или преко мистерије тј. Тајне. А то значи у облику култа илилитургичке радње или ,,обличја,,. Већина светих тајни нам јепредата непсаним путем. Реч та мистика се овде вероватно односи на крштење и евхаристију који су апостолског порекла. И ап. Паелсе позива на предањ, каже Василије, ,,које су верни примили било речју било посланицом,,. 2Сол.2,15 1Кор 11,2 : ,,хвала вам што свемоје држите и предање држите како вам и предадох,,. Доксологија је једно од тих предања. Оци су сачували светотајински карактер у ћутању и тајности. То су: знак крата у обреду пријема катихумена, положај при молитви, обичај да се стоји за време богослужења,епиклеза у обреду евхаристије, благосиљање воде и уља, одрицање од сатане, трикратно погружењеу води при крштењу... Има још много неписаних правила, мистерија. Τ τα άγραφα μυστήρια. Оне имају велики ауторитети неопходне су за очување вере. По Василију оне долазе из црквеног предања. Василије каже да нека предања морају да се чувају незаписана да би се спречила њихова профанација од оних који нису у Цркви. У 4. веку Симбол вере и молитва Оче наш су били део ове тајне дисциплине. Катихумени нису смели д их открију непосвећенима, некштенима. Симбол вере су могли да уче кандидати за крштење, и изговарали су га на крају подучавања, пре крштења. Симбол је требало записати у срцу а не говорити пред непосвећенима. Василије посебно говори о исповедању вере на крштењу када се крстило у име Свете Тројице. Разлика између догме и керигме је у томе што се о догми жутало а керигма је саопштавана јавно. Циљ им је исти. Саопштавају исту веру. На различите начине. Неписано предање не додаје Писму ништа, симоли у литиргији и обредима не додају садржини вере из Светог Писманишта. Ван овог неписаног правила немогуће је схватити смисао учења Писма. Писмо је за Василија највећи критеријум догматског учења. Писмо је мистерија Божанске економије и људског спасења. За правилно тумачење је потребан је дар духовног сагледавања. То могу једино оци, јер им је дао Дух исправно расуђивање. Дух је свима дарован у светим тајнама. Писмо се мора читати у светости вере и у заједници верних. Предањ је предање вереи потребно је као водич ипратилац у тумачењеу. ЦРКВА КАО ТУМАЧ Писма: Црква је овлаштена да тумачи Писмо и да чува керигму. Црква поучава живу реч Божију, A viva vox Evangelii, жива реч еванђеља. То је објава Речи Божије, коју је Црква сачувала силом Духа Светог који у њој обитава. Изван Цркве нема истините објаве, здраве проповеди, тумачења правог. Писма и Црква се не могу супротставити. Каже св. Јероним да тумачење и поучавање не сме да буде своје, лично, већ тумачење Духа Светог. Наопако тумачење, каже свети Јероним, доводи до еванђеља човечијег , не Христовог . Права, Божанска порука може да буде откривена само са истином вере. Veritas fidei , истина вере, је тројично исповедање вере. Значи Јероним има исти приступ као и Василије. СВЕТИ АВГУСТИН је рекао: заиста ја не бих поверовао у еванђеље да ме на то није подстакао ауторитет католичанске Цркве. То је став који треба да 30
заусзмесваки хришћанин.Јер у Цркви се прима еванђеље и проповеда се.Он не пореди Писмо и Цркву.
,,црква је живот,,: Црква, предање, есхатологија. У Цркви дигматска одређења почињу речима: следујучи Светим Оцима, као што је случај са Халкидонским Сабором, 4. Сабором из 451г. Или речима : следујући богонадахнутоме учењу Светих Отаца и Предању Католочанске Цркве, којим је Седми Васељенски Сабор започео своју одлуку о Светим Иконама. Стари ,,обичаји,, нису истина и ,,истина ,,није само обичај. Није непрекинутост људског памћења, нити трајност обичаја или обреда. Истинско Предање јесте Предање и Предавање Истине. То Предање је заснованоп на дару Истин којије од самог почетка био у Црквиичуван кроз епископско служење. Предање је Живо Предање, није мртво правило. Предање је стално обитавање и присуствовање Духа Светог у Цркви, Божанског руковођења и просветљења. Цркву стално покреће Дух. Није ограничена ,,словом,,. Дух је води онај Дух који је говорио кроз пророке, који је водио Апостоле, и који је и даље у Цркви. Предање је позивање на свето сведочење. Црква је подједнако посвећена и керигми Апостола и догми Светих Отца.. Вера је одкеригме прешла у догму. То је била нужност. Апостоли су објавили благовест, а Оци су ту благовест преточили, по нужности, у догму. Апостолска проповед се чува као жива, и данас жива, а не као нешто конзервирано, окамењено, неактуелно. Учење Отаца је трајна категорија хришћанског битовања, стални и крајњи критеријум истине. Оци су сведоци истините вере. ,,Ум Отаца,, је као и Свето Писмо. Референтни појам православног живота. ,,Ум Отаца,, се не може одвојито од Писма. Оци су богословствовалина начин апостолски (рибарски), а не аристотеловски. То значи да је њихова проповед као и код Апостола, керигмапроповед. И ако су то учење логички излагали, поткрепили аргументима, интелектуално саопштавали, и даље је то била проповед. Они су живели у Христу. Без тог живота у Христу, без духовног опита, без виђења вере, богословље је неубедљиво, може да постане испразнадијалектика, јалово многословље. Отачко богословље је укорењено у исповедању вере. Потребан је духован труд. Отачко богословље је за време Кападокијских Отаца, могло да се проповеда у Цркви, с амвона, и кроз речи молитве и кроз свештенорадње. Богословље не може да се одваја од молитвеног живота ни од врлинског живота. Св.Јован Лествичник каже: 31
,,Врхунац чистоте је основа богословља,,. Богословље је ,,пропедевтичко,, јер му је циљ да се спозна и потврди Тајна Бога Живога, да сеТајна посведочи речима и делима. Богословље је пут, па и догмати су разумски обрис откривене истине, ,,умно,,саведочење истине. Христолошке формулације су смислене за оне кјоји су се срели са Христом,који су га прихватили, који вером обитавају у Њему. Богословље није научна дисциплина. Оно се позива на виђење вере. Оце не треба цитирати. Следовати Оце не значи цитирати их, већ стицати њихов ум, њихово умовање. Неки сматрају д се епоха Отаца завршила, са Јустинијановом епохом или Халкидонским Сабором.Да је визнатизам наставак Отачке епохе. Али византијско богословље је било више од понављања отачког богословља. Оно је било органски настављено, није било прекида, јер је било Отаца који су живели молитвено и подвижнички. Епоха Отаца се наставља у Цркви. Св. Григорије Палама је сем омилија писао по сврси, потреби, проблемима, био је укорењен у Предању, . Његово богословље није било понављање, већ продужавање древног Предања, полазио је из живота у Христу. Крајњициљ хришћанског живота је ,,обожење,, теозис. Главна карактеристика по Оцима, обожења је бесмртност, и нетрулежност. Човек не може да постане Бог, онтолошки је то незамислво, али обожење је лични сусрет. У подвижничком животу, усхођењу, човек заиста среће Бога, кажу Оци.Иако је Бог непојмив, нико га нје видео, али га познајемо из Његових енергија, не сазнајемо Његову суштину, она је неприступна. Енергијама је Бог заиста присутан, на тајанствен начин Бог прилаз човеку. Двиг Бога има за последицу сусрет. Григорије Палама разликује ,,благодат,,и ,,суштину,, . Благодат је енергија Бога, њом се човек обожује, харис, Χάρις, није исто што и суштина, усиа, ούσуα. Енергије пројављују Божије Битије. У Богу нема деобе, иако се енергије разликују, благодат није одвојена од Суштине иако је различита од ње. Бог лично дела, грли човека благодаћу, каже Палама. Спасење је више од опроштаја то је истинско обнављање човека, помоћи енергија Бога,не човека. У Бпога је воља и енергија једно, сва својства су једно, . Неки су рекли да ако природа и суштина Божија су исто онда рађање и схођење је исто па онда и Христос је исто што и твара која је створена. Оци кажу рађати припада Божијој природи а стварати припада Његовим енергијама. Разлика између догмата и учења- догмати се чувају непромењени, али само је мали број догмата који су непромењени, ,,догматични,,у строгом смислу речи. Учење треба да објасни и изрази откривену истину, у одређеном времену и у одређеној средини, и учење се мора стално прилагожавати менталитету људи који се стално мења. Учењес се мора с времена на време преформулисати, преконструисати. Јер једно објашњење не може да важи за сва времена. Неможе да обавезује у сваком времену. Вера не може да зависи од филозофске претпоставке, метафизике... Следити стопе Отаца не значи судити по речи учитеља, већ развијање учења по духу Отаца. Отачко учење је кључ за догмате, ако јеОтачко учење непотпуно за историчаре мора се наставити истим путем. Они нас воде тим путе. Пци су више од теолога, они су учитељиЦркве, васељене. Они су постигли стваралачку и подвижнички чин, свако то може, свако је позван да крене тим путем. Не значи да се морамо држати свих мишљења Отаца, већ да способност за жртву успостави и данашњи богослов. Оци су изразили веру Цркве новим језиком , нову филозофију су створили, различиту од платонизма и аристотелизмаили било чега другог. Оно што се данас тражи, каже Флоровски, је боље духовно гледиште које би нам 32
омогићило да проникнемо у пуноту саборног искуства онолико колико су нто учинили Оци. Све преањске схеме су јелинске или грчке. То је хришћански јелинизам, он је канонизован, то је општа амосфера Цркве коју су створиле генерације хришћана. Хришћанско богослужење је јелинско, иконе, и теолог мора да прође кроз духовну јелинизацију. Хегелов или Кнтовска мисао нема везе са искуством, каже Флоровски.Данас не треба да старе симболедогматске преведемо на савремени јеик, већ да се вретимо на стваралачки начин, статом искуству. Вратити се Оцима не значи се удаљити се од садашњости, . Четири ,,поскедње есхатолошке ствари,,су :Смрт, Суд, Небо и Пакао. То су последње стватри за човека. И Христос, цар је дошао, царство тек треба да дође. Хришћани су на путу. Црква живи у две димензије, сада и овде и у вечности, небеском, на путу и у отаџбини. Црква је тело које узраста док не постане савршен човек. Црква је послата у свет да објављује и проповеда Цраство. Историја није бесконачни процес. Крај времена се јасно каже у Оисму. Али Васкрсење опште је ново стварање, обновљење,. Хришћанска вера није заснована на идејама већ на догађајима. Сам Симбол вере је историјско сведочанство. Историја мора имати крај, у којем ће се историја испунити, и извршити. После краја нееимати никакве историје.Вечност је Бог. Врем ће сепосле краја, испунити вечношћу. Грех је раскид, промашај, погрешни поступци ид догађаји. Људи имају слободу избора, вољни избор. Бог није створио пакао. Њега су створили људи, то је последица бунта против Бога, . Григорије Ниски сматра да ће сви бити спашени, тј. да ће се на Страшном суду покајати. Или ће им Бог наметнути спасење без њихове сагласности. Али Човек се не може спасити насилно. З а спасење је потребно преобраћење, вера, поновно рођење.. То се ,оже десити ипосле смрти, теоретски. Човекова душа је бесмртна. Љубав прем злу мења структуру човекове личности. Постоји рзлика између слабости и порочности, немоћи и безбожништва. Пакао је стање душе. То је распад личности. Тај распад може да изгледа као самопоуздање јер има извор у гордости. Имају горди поглед на свет. Власт греха је у одрицању реалности коју је Бог створио. Грех жели да створи нову реалност, нови поредак, да се наметне ново устројство, којем грешник може дати предност заувек. Грех није једноставно незнање. Човечија воља је ирационалана и не може се логички објаснити. И очигледност не моће некада да утиче на вољу човека. Каконешто оже да постоји мимо Бога? Због слободе. Слобода постоји у овом свету којијестворен од Бога , због тога што одзив мора бити слободан, умутрашња обавеза, зато Бог дозвољва много тога. Човечијаслобода се углавном испољава у побуни и хаосу. Тајна је зашто је потребна историја пунагреха, патње. Пакао већ постоји, и пакао не зависи од воље Бога, Бог тамо никога не шаље. Човек га ствара, и сам иде тамо. Ад је плод човека. Сртрашни суд остаје тајна. (Из ерминевтике : ПРЕДАЊЕ-ТРАДИЦИЈА То је норма хришћанског живота. παράδοσιςпредаја, предање, усмена поука. ). Предање је животно искуство Писма кроз историју Цкве. За православну теологију Предање није исто са што и прошлост. Предање је прошлост и садашњост које је у континуитету и које се учвршћује Духом.
33
Библија је врховно правило живота хришћанског. А традиција је правило вере одређено, дефинисано Светим Писмом. Јован у свон еванђељу каже да су ученици разумели Писмо тек по васкрсењу. Исус каже, такође у Јовановом ев. Бранитељ, Дух Свети , кога Отац ће послати у мје име, поучиће вас... Исус је рекао да ће Дух помагати.Црква наставља да тумачи поћу Духа. Тимачењемора бити вернотумачењу које је сачувала Традиција, Предање. Педањ је жива реч Божија у Цркви кроз време.Зато се пише великом словом. Садржи божанске објаве, Христове речи, апостолско тумачење, наредбе, пракса. Традиција, Предање се преноси у Цркви преко њених чланова, Црква опет, преноси члановима науку о животу , богопоштовању, веру...Предање се често назива живим јер је увек актуелно, и великим да би га одвојила од мањеважних предања. Свето Писмо и Традиција делују једно на друго.Св.Пи. је Боћији говор, записан. Црвено предање тумачи апостолско сведочанство. Писмо је настало из Предања и разумљиво је једино кроз Прњдање. Црква је , помоћу Духа Светог одабрака списе који ће бити у канону, канон је плод Предања. Узајамни утицај се наставља и данас. Егзегеза прихвата Предање. Предање је предразумевање, живљење које чини могућим разумевање. Предање усмерава тумачење текста, што научна критика не жели. У Јовановом еванђељу 14,28 Исус каже: идем Оцу и враћам се вама, треба да се радујете јер је Отац већи од мене. Аријевци су то користили да докажу да је Исус створен. Црвено Предање каже да то не може, и то је норма. Мисионарско проповедање Јеврејимаи многобожцима се назива керигма, глас о Господу. Павле у 1 Коринћанима каже:предадох вам што и примих, да Христ... Дидах или катихеза је поучавање оних који су прихватили веру.Предање, Црква и Писмо су за православље сведочанство начина доживљавања истине а не ,,мозгове ,,који садрже истину, прдју је. Истина у православном Предању није питање рационалних предства, већ је истина став и однос између Бога , човека и света. ( на пр. Не знам истину онда када прихватим да је Бог Тројичан, већ када сам егзистенцијално повезан, сплетен са Тројичним постојњем Бога, и тко све добија свој смисао,јаи свет. ) ОткривењеБожије је лично искуство: Аврам. Мојсије, Павле, св. Оци... И то баца нову слику на цело постојање. Бог се исти открива али на различите начине.
34
20. АНАЛОГИЈА (АНАЛОГИЈА (гр. αναλογια, лат. analogia, сразмер, сличност, саобразност): теолошка метода по којој познање Бога јесте "саобразно са" или "по мери" његовог Откривења подобно способности човека да прими Откривење. Теолошко познање јесте аналогично познање, сразмерно, симетрично, одговарајуће духовном искуству. С једне стране, Бог, који је по својој суштини изнад сваке мере и односа, задржава свој апсолутно трансцендентни карактер, чак и у самом делу Откривања. Анђели покривају своје лице пред престолом славе Божије (Ис. 6, 2), што сугерише да је карактер божанске тајне неизмерив и необухватив. У своме Откривању Бог повлачи Своју божанску природу да би човеку оставио могућност познања. Само име "Бог" више упућује на облике учешћа које он прихвата у односу са човеком, неголи на његову невидиву и неприступну природу. С друге стране, учешће у Откривењу као предмету теолошког сазнања саобразно је са способношћу отварања ума, која се стиче светошћу у Духу. "Недокучив по својој природи (Дух) може бити обухваћен својом добротом, испунивши све својом силом. Он је дарује само онима који су достојни, не подобно јединственој мери, него дарујући своје делање сразмерно вери." (Свети Василије Велики, 0 Светоме Духу, IX, 22, стр. 325-327).
ако је Бог створио свет, постоји аналогија између Бога и света. Теологија не своди Бога на сторена бића, већ само каже да постоји сличност између Бога и бића. Сличан али не и истоветан . Бог је аналоган оцу. Зато се каже,, Бог је наш отац,, што не значи буквално отац. Бог се спушта на наш ниво, говори нам сликама нама разумљивим, па када мислимо на људског оца, боље разумемо Бога. То је аналогија. ,,Бог је љубав,, ТАКОЂЕ НАМ ПОКАЗУЈЕ Бога. Исус даје откупнину за грешнике. Шта је аналогија овде? Откупнина наводи на ослобађање од затвора,(тј. греха) плаћање да се стекне слобода, и неком је плаћена откупнина( наша слобода је скупа ствар). Коме је Исус платио.(Не Оцу, већ нама. ) Када да знамо да смо претерали са аналогијом? Аналогија никада не стоји сама , делови су повезани, утичу једни на друге, условљени су једни другима. Писмо нам даје низ аналогија или модела. Свака аналогија осветља нам да боље разумемо Бога, или природу спасења. Тако једна аналогија помаже да сазнамо другу. Аналогија на пр. Краља, оца и пастира. Краљ може да буде тиранин, па ,,отац,, то допуњује, и оданост доброг пастира допуњује краља. МЕТАФОРА је насчин говора о једној ствари говорећи о другој- Бог је мудар или Бог је лав. Мудрост људска и Божанска су аналогије. Али други пример: постоје и разлике и сличности. Метафора то укључује.,, Бог као светло,,.
21. ПРИЛАГОЂАВАЊЕ Бог се удостојио и сишао нама, прилагодио се нама, кеноза(КЕНОЗА (гр. κενοσις испражњење, осиромашење, унижење, смирење): стање унижења или испражњења које Син Божији прихвата у Своме Оваплоћењу, као акт послушности према Оцу: "Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак с Богом; него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, и изгледом се нађе као човјек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту" (Филип. 2,6-8). То је стање које се не може адекватно схватити нити описати. У систематској теологији, кеноза се схвата као последица ипостасног јединства. У Христу, Бог постаје учесник у животу човека: "прима наше грехе и умире за нас" (Јевр. 2,9), да би човеку дао могућност да дође до Бога)
35
Као када се говори малој деци. Жан
Клавин је то назвао ,,акомодација,, прилагођавање, људима и њиховом уму.,Све библијске слике и исказе не треба узети озбиљно јер су оне прилагођене људима. Па када у Библији каже да се сунце окреће око земље то није научни став. Писмо се не бави физиком. Јован Златоусти о прилагођавању (беседа 3) Бог је неизрецив,, непојмљив, незамислив, невидљив, и силама небеским је такав. Творац је узвишенији од поимања људског, свих створења, не може се мислима описати, замислити. Доказе за то даје Павле у 1Тимотеју 6,15: ,, Кога нико од људи не виде, нити може видети,,... А о Сину се каже. Да сви поштују Сина, као што поштују Оца. Павле: ,,и живи у светлости неприступниј,,. Значи дом Божији је неприступан, значи да је Бог још више неприступан Који у њему обитава. Он је непојмљив, али Павле није рекао да Бог борави у светлости непојмљивој, већ неприступној, што је веће. Несхватљиво. Неприступно је оно чији се почетак не може истражити. Исаија каже, тј. Дух Свети преко Исаије: ,,... Серафими.. са по шест крила, и са два заклњаше лице своје...,,, јер не могу да поднесу блесак исијавања који долази од Трона Божијег. Бог снисходи, тј. не јавља се као што јесте, већ онако како гледа онај који то може да прими, било Небеске силе, или човек. Бог не седи, јер је то телесна карактеристика, неописив је. Небеске Силе боље познају Бога од човека, јер је велика разлика између њих и човека, каже Златоусти. Као разлика између слепог и оног који види. Они боље виде снисхођење Божије. Човек не може да види ни суштину анђела. Пророк Данило је три седмице постио да би имао виђење, и онесвестио се од присуства Анђела који је послан њему. Није исдржао присуство створеног Анђела. Језекиљ 1,3 каже. ,,то беше виђење славе Господње,,. Анђео значи весник, гласник, који објављује оно што је од Бога.Ни њима Бог није појмљив.
36
37
27. БЕЧКИ КРУГ је најзначајнији фил.покрет у 20 веку, из Беча, то је група филозофа, физичара, математичара, социолога и економиста окупљених око Мориса Сшлика у 1 . половини 20. векА ДО 36Г. Основали логички позитивизам . Бечки круг се проширио на Америку због рата. Идеје које су заступали суда веровања морају имати оправдање на искуству. Као и Дејвид Хјум:( impresije (utisci) mogu biti) Tо је емпиријски став. Зато су чланови ове групе ценили науку и природну науку и нису марили за метафизику, за коју су сматракли да се ослобађа искуства. За њих искази који нису повезани са стварним светом су безвредни, признавали су само оно што је у искуству.
Служили су се облицима симболичке логике. Покушали су доказати да логичком конструкцијом може свет да се изведе из искуства, стварност је свео на датост, на логичке исказе које је извео из искуства. Логичким методама. За њих су два начина сазнања. Перцепција и логичка метода. Али какве везе има што је 2+2=4? За Бечки круг исказ је бесмислен ако се не може свести на исказ који се посматра. Исказ не сме бити бесмислен, да ништа не говбори. Као реч ,,суван,, која ништа не значи. Ало у Бечком кругу који је основао Мартин Шилк 1922г. Бечки круг је објавио манифест ,,Научно схватање света,,. Ту смислемне реченице могу бити само ставови математике и логике, који су формални ставови без емпиријског садржаја. О мистичном нема ни мало. Инсистира се на начелу верификације, које вероватно потиче од Витгенштајна. Бесмислен није онак став који сепоматрањем садржаја ствари покаже истинитим, који се може верифицирати. Њихов програм је рационалистичко-емпиријски.Позивали су се на Хјума, Анђтајна, Лајбница, Витгенштајан, Фојербаха, Маркса и Спенсера. Нису се позивали на Канта ни на немачку традицију, зато у Немачкој и нису били прихваћени. Бечани су имали аверзију према метафизици, немачком идеализму. Философија се редукује на логику, анализу језика, теологија је бесмислена. Тражење основе знања, код Декарата, затим у феноменологији, трансцендентној философији, у Хајдегеровој фундаменталној онтологији. Свуда се тражи апсолутно знање. Е сада се тражи апсолутна егзактност, кажу бечлије. Анализа стварности преко математичко-логичких учења.Садржај психе, властити доживљај, је основни елемент. Треба сазнати све што се сазнаје, интуитивни најпре, емпиријске садржаје духовних и природних наука. Тотални структураализам. Метафизику треба протерати. 38
Витгенштајново ,,мистично,, и неизрециво у животу се заемарује. Тезе метафизике се не могу проверити. Метафизички појам, нерационалан, ненаучан је : стварност, ствар по себи, ,,ја,,. Доживети не значи јесам, то је доживљај. Место Декартовог ,,ја мислим,, боље је режи ,,у мени се мисли,,. И још избрисати ,,у мени,,. Само тако наука иде даље. Последице за веру је та да ако се не може нешто спшознати не може се назвати спознајом. Као ни ирационалну интуицију. Лирика и еротика спадају у животне осећаје, у емоције. Вера и наука једна другу не могу оборити ни потврдити. Логички позитивизам се ширио. Треба се методички орентисати на емпиријски проверљиво, верификовати и онда ће у философији да се крене напред. Ако се слчужимо знаковним језиком математике, уметним или симболичким језиком онда ће се постићи јасноћа мишљења. То је рожење модерне теорије знаности. Али одакле право некоме да језик којим се комуницира , који није савршен, јасно је, замени вештачким.Постоји ли такав језик.Мора ли свака наука да прихвати математичко.природну методологију.Може ли се и тако превладати метафизика. Мора ради математике у језику, доћи до смрти Бога у језику. Метафизика данас не тежи да надогражује науку, већ да тражи темељ науке. Таква метафизика не тврди да ствара емпиријске проверљиве исказе. Витгенштај каже да је свака расправа о смислу бесмислена. Емпиријско се признаје за смислено, та догма о смислу је постала недодирљива.
ВЕРИФИКАЦИЈА -ПОТВРЂИВАЊЕ ЗА ЧЛАНОВЕ Бечког круга значи да су смислени само они искази које можемо верификовати. Као на пр. Природне науке, које се могу верификовати. А филозофија је алат за објашњавање оног што се емпиријски сазнало. Логички позитивизам није се бавио религијским исказима за које су сматрали да су бесмислени јер се не могу верификовати. Религијски искази су ненаучни. Реченице о Богу који је трнсцендентан или апсолутан, су бесмислене по њима. Јер не постоји ништа у искуству што би то могло потврдити. Али ти искази могу, по њима, да имају утицај на ум особе која их слуша. Може ли се Божије постојање фалцификовати, ако се не може верификовати. Кромби, један од њих, је рекао, да ако се не може верификовати искуство које доводи до верских ставова, сада, али након смрти да, може. Искуство је ограничено, каже Кромби, а за Хришћанина долазак у поуицију просуђивања се зобе смрт. Само што се не можемо вратити и пренети искуство живима, каже мр. Кромби.
28. ФАЛСИФИКАЦИОНИЗАМ и Карл Поппер Фалсификационизам ЈЕ ДРУГАЧИЈИ, СУПРОТАН ПРИСТУП у односу на логичко-позитивистички приступ. Карл Поппер, са два п, је критиковао верификабилност, јер је искључила универзалне законе природе. Сматрао је да постоје многе псеудонаучне 39
науке, као фродизам или марксизам. То нису научни ставови. Јер све може да подржи њихове ставове. Посматрањем се многи ставови верификују, потврђују, и свуда можете видети доказе за те ставове, ако их тражите. (Ко тражи длаку у јајету, тај је и нађе) Марксист када чита новине свуда види потврду о класној борби. Психоаналитичар, фројдовац, свуда наилази на потврду својих теортија. Теорије су увек верификоване, примењене, потврђене, . Читајући Ајнштајна и његову Теорију релативитета, где је Ајнштај рекао да се та теорија може оборири ако неко некада отрије,, црвени помак,, који се тада, у то време није имао чиме отрити. Тада његова теорија би била побијена, каже Ајнштајн. Тек 1960 се открио гравитацијски црвени помак, и теорија је била побијена. Карл Попер је сматрао да не трба верификација већ фалсификационизам да буде критеријум за потврду теорије, исказа. Ако нешто може да се оповргне, не ваља теорија. Попер је ставио нагласак на експерименте који ће нешто да оборе, . То је било врло важно за религиозне исказе, јер се немогу фалсификовати, побити, оповргнути, па се не могу сматрати смисленим. Јер их ништа из искуства не може порећи. Неки кажу да то значи да постоји врт али не и вртлар, да се он не види, да је нечујан... Религијски искази се не могу формулисати на начин на који би се могли побити. Увод Непроверена теорија је безвредна, свака теорија ммора да предвиђа. Али ако се деси да неки пример мрдведа на с.полу није бео, читава теорија пада у воду. Конфирмирана теорија значи није побијена теорија. Фалсификација избегава парадокс конфирмације. Научници не побијају своју теорију зато што једно посматрање је било лоше. Можда нешто у тим условима није ваљало. Али мора да нађе објашњење пшта се десило. Чињенице које нису у складу са номичком нужношћу, називају се аномалије. Ако се аномалије гомилају, зтреба тражити бољу теорију. Нова теорија мора све да објасни. Чак и то да аномалија је номичка нужност. Карл Попер није припадао Бечком кругу, али су га сматрали многи позитивистом. Написао ,,,Логику истраживања,, где анализира правила при стицању нучних хипотеза и теорија, поставио је темељ критичком реализму, или рационалном критицизму. Како научник од појединачних ставова долази до теорије. Поперов позитивизам самог себе доводи до апсурда. Начело верификације треба да осдстрани метафизичке исказе, и природну науку. Јер већина научних ставова није проверљива. Ни законе природе . Попер је против Витгенштајна јер Витгенштајнов критеријум смисла ако се примени доследно, тада и природни закони постају бесмислени. Сваки бакар би требало проверавати да ли проводи електрицитет. Дакле природни закони нису проверљиви. Општи став никада нијем могуће проверити посматрањем. А појам вероватности није средство за проверу истинитости. Попер каже за Декарта и емпиристе да су Библију и Аристотела заменили са умом и осетима. По Поперу нема крајњих ,,објављених,, извесности ума или осета од којих би се кренуло. И осет се већ тумачи, и на почетку нашег сазнања тумачење.Тако за Попера теорије не следе из искуства , већ из 40
слободе, и који треба да се проверавају. З апроверу је потребна критичка метода, ,,метода покушаја и погрешке,,. Теза да можемо учити на својим грешкама је тема есеја. Дали теза: сви лабудови су бели мође да се провери. Не можђжемо све лабудове гледати. Треба ту хипотезу оповргунити помоћу фалсификације. Поћи од сингуларних, темељних ставова, кпји говоре о појединачном, проверљивом. Један црни лабуд је довољан за фалсификацију. Али и то су све општи појмови, интерпретације. Лабуд, бео, црн... Мотрење се тумачи општим појмовима. Општи егзистенцијални суд се изводи: има не-белих лабудова. Која је супротна предходној.Прва је оповргнута, побијена. Из сингуларног става, једног лабуда, је могуће побити универзални став. Када је нека хипотеза истинита. Попер воли реч. Подкрепљена. Хипотеза је поткрепљена када је одолела свим покушајима фасификовања. Зато хипотезе не треба квалификовати као истинитењ, већ као привремено истините. Идол знања, апсолутно знање, епистеме, нема гас. Само оповргавањем теорија наука иде даље, не доказивањем. Верификација се не мсе примењивати као позитивистички критеријум смисла, не као правило за разликовање ставова смислених и бесмислених. Већ само као критеријум разграничења, за разликовање логичкиматематичког и допустивог и недопустивог искуственог става. Такав став оставља простора и за метафизичке, нефизичке, ставове, који надилазе природну науку. Према овом начелу, рационална анализа метафизичких ставова је могуће. Космологија је за Попера изворни философски проблем. Који занима све људе. Проблем размевања света и нас самих. Наша наука није знање, не може доћи ни до истине ни до вероватности. Попер каже, ми не знамо него одгонетамо. А води нас вера да постоји законитост коју можемо разоткрити. Провера мора бити стална. И Поперова теорија фалсификације је била изложена фалсификацији и била фалсификована.
29. ТОМАС КУН и Парадигма парадигма-образац грч. Томас Кун 1922 је овај термин увео у науку, и под парадигмом је подразумевао скуп теорија, навика, мишљења, вештина, која дефинишу начин бављења науком у одређеном тренутку. Тако је ,,нормална,, наука, наука под влашћу доминантне парадигме. Парадигма сугерише проблеме које треба решити и поставља стандарде, рутинске науке. Када се нагомила довољно аномалија, долази до научне револуције. Истинска нaука се може оповргнути, оборити. Карл Попер је сугерисао да интелектуалне системе који прентендују да буду наука треба одбацити као псеудонаука. Напр. Марксизам и фројдовска психоанализа. Да би биле истинске науке морају да могу да се побију, али они не пролазе тест фалсификационизма. Попер јре смaтрао да су неке науке са супротним ставовима па их се не може фалсификовати. Теорија се напушта када је замени боља. Пр. Сви људи су себични, неки кажу. Чак и ако раде бесплатно, сeбични су, јер раде оно што 41
желе, значи због себе а не због других (или спашавају своју душу). Ако се на овакав начин одбаце сви против примери, потенцијални, или фалсификатори, је псеудо тврђење.Јер не може да се побије, фасификује. Томас Кун је истражио структуру научних револуција. Кун је рекао да нове теорије не настају ни верификацијом ни фалсификацијоим, већ заменом, парадигме, тј. модела којим се објашњава.У природној науци долази до напретка истраживањем, излажу се сазнања у уџбеницима, часописима. Настају правци: араистотеловски, птоломејски, коперниканска. Истраживање треба да потврди, осигура, изгради сазнање. Не да се обори, већ потврди. Ако се открије аномалија, нови феномен, научници прво покушавају да га сврстају, објасне. Покушавају теорију да коригују, модификују а не да фалсификују. Што је теорија поткрепљена с више података то ју је лакше оборити. Што је парадигма егзактнија, осетљивија је на аномалије, а онда и за промену парадигме. Када се јаве аномалије, оне се прво покушавају објаснити. Када научна теорија добије статус парадигме, она престаје вредети тек када се наже оно што ће да је замени. Укидање једне парадигме значи аутоматдски да је на њено место дошла друга. А суд који је до тога довео мора да у тој одлуци, донесе порежење једне с другом. Прелаз на нови модел објашњења, се не дешава корак по корак, већ одједном. Као Галилео Галилеј, или Дарвин. Пут теорије науке је прешао од картезијанског рационализма, позитивистичке логике, језичне анализе поново дошао до социологије, психологије, историје, метафизике. За процењивањ целог тог процеса није довољан један критеријум. Логику истраживања није лако ни рационално. Математичка метода се не сме апсолутизовати, ни физика која је сматрала да је природу могуће спознати и да су сви физички процеси унапред прорачунљиви. Данашња физика, са теоријом релативности, квантном механиком полази од тога да класична физика са својим сазнањима вреде само у посебним условима, а у другима не. Да се ствари, збивања не дешавају детерминисано, да у експерименту метода мења предмет истраживања, и да се сазнаје само једна перспектива, аспект, хемијско физички аспект, на пр . живог организма. Данас се говори о хипотетички исправним, ваљаним нацртима или моделима, који вреде само у одређеним условима. Нема апсолутне истине, већ само условно објективне. Не може се, мада би хтели, да се регулише друштво управљањем помоћу технике и техничког вођства.
42
25. НАУКА
НА ЛАТ. СЦИЕНТИА-ЗНАЊЕ. АнЕКАДА СЕ ПОД НАУКОМ ПОДРАЗУМЕВАЛО САВКА ВРСТА
Гр. Софиа. И философија је значила науку.Исак Њутн се у своје време сматрао природним филозофом. Појам науке се не може дефинисати али се подразумева да науку чине. Научна пракса, историја науке, институција науке, и научне методологије. Наука је човекова пракса, њом се баве научници. Има дугу историју, и у историји много посебних наука, медицина, астрономија, биологија.Наука постаје институционализована, научници су чланови институција, универзитета, пишу чланке, повезани су, вреднују им се чланци, и вреднују се по томе колико их цитирају. Нештио се третира као научно вредно, нешто не. Нема једног метода заједничког свим наукама. Научници морају да проверавају своје резултате, постоје технике, процедуре, методе. Не постоји рецепт за непогрешив рад. ЗНАЊА.
26. ЦИЉ науке је унапређење саме науке. Значи треба открити нешто што није откривено, што није познато. ,,Чиста наука,, тежи знању ради знања, без обзира да ли се може применити то знање, и ,,примењена наука,, која се бави практичним стварима, применом. Најпознатији наивни емпирист је Френсис Бекон 16в,. Посматрају природу, и описују. Међутим дошло се до закључка, да посматрање није довољно, мора да буде вођено теоријом. Научник на основу теорије, сдданас закључује шта треба да се посматра. Некада је биоло обрнуто. Теорија обезбеђује појмове којима ће се посматрање описати. ТЕОРИЈА гр. Теориа-видети заједно. Теорија је скуп, општих принципакоји објашњавају скуп запажених феномена. Теорија мора да објашњава неку област стварности. Поларни медведи су бели... Својство А и својство Б су у,,емпиријској корелацији,, само ако се запазило да сва својства која има А има и Б. Медведи поларни су А и сви су бели је Б. Мада може да се деси и да се нека својства јављају заједно само понекад, случајно. И за њих се каже дас су ,,позитивно корелирана,,. Да су сви пол. медведи бели се стиже индукцијом. Да би се избегле слабости треба открити номичку правилност, номос-закон. Номичка нужност је слабија од логичке нужности, али је јача од корелације, када се нека својства јављају заједно, али не нужно, може и да их не буде. Номичка нужност нам говори зашто се нека својства јављају заједно. Теорија еволуција нам каже да поларни медвед мора да буде бео и да је то закон природе. Када то знамо, знамо да су сви поларни медведи 43
бели, и да нећемо срести ...црвеног. Теорија предвиђа, и пре него се нешто види, јер постоји правилност, на пр дана и ноћи, . Наука је проширила предвиђање. Метеорологија. Геологија и археологија конструишу, не предиђају. Теорија еволуције објашњава многе чињенице, како околина утиче на живи свет. 33. ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ или хуманистичке , неки се питају да ли оне постоје? Може ли човек сам себе да проучабва? (а ко ће) Може, доказ су психологија, антропологија, андрагогија, социологија, економија...Да ли је то псеудонаука? Наука се одређује преко породичних сличности науке, само мора да се испуни један захтев а то је изградња теорија. Занчи мора постојати теорија или теорије. Теорија мора да објашњава неку област стварности. Свака теорија није теорија ако не можа да се провери. У природним наукама објашњење и предвиђање иду заједно, али то важи и за друштвене. Пресудно је то да ли нека наука пружа закон: ако А , тада вероватно Б. Или ако А тада сигурно Б. Међутим мођже та наука и да објасни А и Б и однос међу њима. Човеково понашање је реузултат избора, људи су слободни, имају слободну вољу. Али постоји идеја узрочног понашања као и слободна воља, тј. идеја избора. Може се рећи да је илузија да људи се понашају по слободној вољи, и слободномк избору. Може се рећи и да наш избор је детерминисан. Наивна психологија је термин за теорију која каже да се понашање може предвидети. Наивна теорија је прећутна, али је успешна. Ако неко прави забаву и позове госте, већина ће доћи. Ако је наивна психологија успешна зашто не би и научна психологија. Психологија тежи да предвиди индивидуално понашање, и имала је успеха у предвиђању шта ће појединац вероветно учинити. Разлог и урок су два објашњења понашања. Лопов има разлог зашто краде, можда непотпуне разлоге, али то може да не буде разлог, тј. да он мисли да зна разлог свог понашања. Клептомана психолошка принуда наводи да краде, и он не зна зашто краде. Ако неко падне низ степенице, није он то учинио. Настојимо да објаснимо поступке некога налазећи разлоге. Филозофи кађу да су објашњења заснована на разлозима су успешна само ако су разлози и узрици. По другима разлог не мође бити узрок, али то није ни потребно, јер су објашњења заснована на узроцима аутономна, легитимна. 34. ПРОБЛЕМ РЕДУКЦИЈЕ И ОДНОС ИЗМЕЂУ НАУКА је термин којим се каже да је неко гледиште неприхватљиво. Пежоративно. Редукција је тврдња облика: А-ови нису ништа друго до Б-ови. Ово је редукцијска реченица. ,,Муња није ништа друго до пражњење статичког електрицитета,,. ,,Вода није ништа друго до 2 атома водоника и 1 косеоника,,. То значи да је индентично. Тако да редукцијске реченице изражавају индетитет. Ако се сматра да је ентитет нешто више него је то речено у редукцији, који се 44
редукује, онда се оптужије за редукцију. Пресократовци су рекли да је Земља велика стена, што је редукција, али и истина. Људи су , ништа друго до, биолошки организми.. Међутим човек јесте биофизички систем , али ко верује да има душу, тај верује. Слика јесзте много боје, тј. хемијске супстанце, али је слика и то можда лепа. Тако да реченица: слика није ништа друго до хемијска супстанца ,, је истинита и погрешна. Јер има естетику. Науке се прожимају. Биолошки организми су сачињени од хемијских супстанци, па је хемија основа биологије. Хемијске супстанце су од атома, које проучава физика, па је онда физика основа хемије. ( атоми су од празнине, па је све... празно, ништа?) Мање основна наука као геологија у односу на хемију, или у односу на физику, не може да доноси тврдње које су у супротности са тврдњама основније науке у односу на њу. Ако се изнесу, морају се одбацити, или показати да су у складу са основном науком.
30 . ДУАЛИЗАМ лат.дуо-два, двоструко.Дуализам је гледиште да постоје два темељано различите врсте ТВАРИ. Твар је сиров материјалал од које је сачињена стварност. Картезијански дуализам је изнео Рене Декарт. Темељ ствари је свест или дух, други темељ ствари је тело или твар, материја. То се назива и психофизички дуализам. Сматра дуализам да људи имају нематеријалне бесмртне душе. Декарт је механички објаснио кретање свега сем човековог духа. Чак ни животиње и биљке по њему немају душу. Аргумент Декартов каже: ја могу да мислим, тело не може да мисли, значи ја нисам тело. Антикартезијански аргумент је гласио: ја сам тело, ја могу да мислим, дакле нека тела могу да мисле. Декарт је мислио да је мишљење суштина духа, суштина тела је у протежности. Декарт каже: Не могу да сумњам да имама дух, могу да сумљам да имам тело, значи , мој дух и моје тело нису индентични. Декарт никако није сумљао у дух, оно што мисли, погово ерго сум, јер је сама сумња облик мишљења. Могу да сањам да ходам, или да грешим када мислим да ходам, али не могу да мислим да мислим, а да не мислим. Ако су обе ове премисе истините . Ово су аргументи у одбрану дуализма. Многе религије сматрају да је човек дух и тело. Али не треба то схватити строго одвојено, душу и тело. Душа утиче на тело и обратно. 31. МОНИЗАМ
гр.монос-један.( је схватање да не постоји разлика између суштине Божије и суштине човека- Монизам од лат. монисимус а гр. Монас значи јединство, једнину али и монаду. Монизам је старо филозофско гледиште по којем унутар света постоји само једно начело, један вид постојања. Ве је једна апсолутна суштина, и бића су једно, јединство, од истог су материјала. Њимауправља иста природа, лигички или етички закон. Парменид каже да је све једно, непрекидно. Нема суштинске специфичности. Биће , природа или суштина је сте једно. Та суштина је духовна, она постоји као материјални свет, као чулне ствари, то су феномени, слике универзалне духовне стварности. Монизам је тако и идеализам и пантеизам. Постоји и гледиште, став да је свет одматерије, материја је суштина света, а дух је дејство материје. . Материјалистички монизам суштину човека види самоу телу, па и душевне функције су функције тела. Човек постоји телом.) Све је сачињено од једне врсте ствари. 1. Панспсихизам каже да је све од духа, свести, психе. Ало како би камен имао дух. 2. Пантеизам каже да све што постоји је део Бога, да је божије биће, Барух Спиноза је пантеист.3. Неутрални монизам каже ни дух ни тело већ или једно или друго. 4. Материјализам каже све је материја, 45
атом АНАКСИМАНДАР--- МАТЕРИЈАЛНИ УЗОРАК, АНАКСИМЕН, ХЕРАКЛИТ. Били су сви пантеисти. Питагора-монаде. Модерни материјалисти су препустили да их воде науке. 5. Физикализам каже да се свве своди на физику, и да је све испуњеноенергијом, силама разним, магнетне, електричне... Дуализам има више проблема од монизма. (дух и дело и њихово дејство) Физикализам је под утицајем природних наука. Али природне науке нису доказ да не постоји на пр. Религиозно искуство.. Све више је феномена које наука може да објасни. Физикалист дух поистовећује са мозгом, ова теорија се назива теорија психофизичког индентитета.Данас се научници, филозофи деле на присталице психофизичког индентитета и психофизичке дуалисте. 32. СЛОБОДНА ВОЉА природне науке дају узрочна објашњења, номичке нужности. Али за веће догађаје узрочни детерминизам не важи. И човек је део физичког света, зашто и он не би био детерминисан, узрочно објашњен. Ако испустимо камен, и при познатим условима, законима физике одредимо му путању. НА ПР. КАМЕН СЕ КОТРЉА НИЗ ПАДИНУ. Можемо да предвидимо где ће се зауставити. Путања камена је узрочно одређена. Али животни пут човека није такав. Постоји пут који је остварен и који је могао бити. Јер човек има избор. Тај избор се назива слобода, људи имају слободу. Неки кажу да и није слободан. Да је субјективна илузија када је могао а није урадио човек. А има оних који кажу да избор није илузија, да је стваран. Избор или детерминизам . Неки кажи да су детерминизам и избор компатибилни. Они кажу да слобода не искључује каузалност, узрочност.Особа поступа слободно само ако ради оно што хоће или жели.Слободан чин је проузрокован хтењима, жељама, , али је слободан. То је компатибилна дефиниција слободе. Они који ту дефиницију поричу су инкомпатибилисти или ригидни детерминисти. 37. ИНТЕНЦИОНАЛНОСТ интенција-намера. Ментални феномени су интенционални ако су о нечему, имају репрезентацију о нечему. Ум образује репрезентацију света, некад и погрешне. Мисли и веровања и друга стања се зову интенционални садржај, јер нема гаранције да било шта у свету одговара том садржају, да постоји. То је важна особина човека и његовог менталног живвота. Не морају сви ментални феномени да буду интенционални. Голицање, свраб, бол јесу ментални али они нису репрезентациони садржај. Ментално је ако нешто постоји у свести и ако је интенционално. Ова два критеријума се некад и разилазе као са болом, јер је свест о болу присутна али без интенционалности. Или веровање је интенционалност без свести. Многи ментални феномени су интенционални, али не сви. Сваки интенционални садржај јесте О нечему. ,,Бити о,,. Човек верује нешто. То захтева да постоји оба релата тј. обе ствари које се налазе у релацији. Деда Мраз не постоји али дете верује да постоји. То је веровање ,,о,,Деда Мразу. Значи интенционални објект може да неегзистира тј. непостоји. ,,Бити о,, је реферирање на. Човек може да има лажна веровања, да Деда Мраз постоји, пусте наде човек може да има, страхове. АФизички обејкти за неке не могу да буду интенционални систем за нека могу. Мапа града је физички објект, има интенционални садржај јер мапа ,,о,, ,,Интенционални однос,, је синтагма коју је увео Данијел Денет. Интенционални однос је оно на основу чега се неком систему (ваљда човеку) приписују жеље, веровања. Човек их има. Ко има интенционални однос има ум. 46
35. БИХЕЈВИОРИЗАМ (енг.бихавиор-владањ,понашање, на основу посматрања понашања објашњабва душевне процесе.) Је стновиште о човековом менталном животту. Интроспекција је самопосматрање ума, поглед на унутра, на приватно. Бол може да буде стварна а може и да умишља. Али када се научи шта значи реч бол, особа је користи Логички бихејвиоризам каже да ми учимо да користомо речи језика заједнице, тако што следимо правила. Остензија је показивањњее а остнзивно показно. Бол не можемо показати, морамо га осетити , јер се не види. Постоје јавне остензивне дефиниције, као на пр. Црвена боја коју сви виде. 36. ФУНКЦИОНАЛИЗАМ став да ментална стања треба поистоветити са понашањем. Јер се сва или већина менталних стања испољава. Функционализам сматра да су ментална стања узроци понашања. Функционализам ментални живот своди на веровање и жеље. Веровање управља човеком, поступцима, понашањем. И веровањ и наше жеље нас воде. Верујући да ће пасти киша, узимамо кишобран. Жеље нису независне од веровања, особа жели оно што сматра добрим, вредним. Нико не жели зло и нико не сматра да је зло добро. Диспозиција значи да човек мора се покрене, ако ћу да изађем напоље понећу кишобран, аки неђу, шта ће ми. Заначи Функционализам је диспозиционалан. Диспозиција- значи да се уради нека ствар. Диспозиција може бити потиснута другом диспозицијом. На пр. Ако мислим да изгледам глупо ако носим кишобран. Шта ћу урадити зависи од моје жеље да не покиснем или ако је јача жеља да не изгледам глупо. 38. СУБЈЕКТИВНОСТ је унутрашњи живот.Ако каже: пада киша, то је истинито независно од човека који то кађе. Целокупна стварност да ли може објективно да се опише. Свако има своје искуство боја, човек је средиште искуства, од њега зависи свесност искуства и то се зове субјективност. Истините чињенице су објективне, јер су независне од нашег ума, или ма чега. Небо је плаво. Некоме нешто може да се деси и он да заборави. Алиће и даље бити истинито да му се то десило, ма како он порицао. Искуства се деле на ВЕРДИЧКА и неверидичка. Веридичко искуство је ако и само ако је искуство о ономе што се особи чини да јесте. Неверидичко је ако и само ако (АККО) није о о ономе о чему се особи чини. Искуства су стварна без обзира да ли су веридичка или неверидичка. Када сањамо брата, то је стварно, јер брат постоји, иако садржај није стваран. Халуцинације чине да се има искуство, али неверидичко. Снови су стварни, али у сновима. ,,У сну,, је псеудолокатив израз који одређује локацију на којој се нешто десило, али то се стварно не дешава., У књизи, у филму...И у мом стану, на њиви... То су стварни локативи и псеудолокативи. Искуство је приватна ствар. Човек је уплашен, плаши се на пр. Воде и то нико не види. Већина наших мисли и осећања се не може видети. Привилеговани приступ је када човек је свастан на пр. Страха од воде. Човек може и да греши по питању свог унутрашњег стања и живота. 39. ЗНАЧЕЊЕ је термин који има више значења. Може да значи појаву која је знак друге појаве, црни облак значи кишу. То је каузални поредак, узрочан. Симпоми у медицини су природни знаци. Конвенционални знаци су знаци по договору, саобраћајни знаци.Конвенционални знаци су нејезички знаци, за разлику од језичких. Когнитивно значење се дефинише као оно значење које омогућава да реченица буде истинита или лажна. Значење долази пре истине. Морамо да знамо шта је когнитивно значење па онда тржимо истину. . Неке реченице немају когнитивно значење, па кажемо да су некогнитивне. ,,Неки зелени бројеви су лењеи,,. Када неко нешто каже, он подразумева да је то што је рекао и хтео да 47
каже. Али оно што подразумевам је нешто друго.. Моја комуникативна намера. У пракси може да се разликује од стандардног значења речи. До неразумевања долази ако се разликује речено од схваћеног. 40. МОРАЛ ДЕОНТОЛОШКИ приступ моралу Поступци могу да се буду допуштени, недопуштени и обавезни. Деонтолошки приступ моралу значи да је тај поступак обавеза или дужност. Гр. Деон-обавезно, исправно. Дужност је нешто треба да учинимо, а можемо и да не учинимо. Многи се не слажу шта су наше дужности, ту има разлике. Неки од религије очекују да да основу морала. Десет заповести су рецимо дужност.Али ако морал се заснива на религији, има разних религија, а има људи који нису религиозни. Да ли Бог забрањује убиство, свако. Да ли Бог то забрањује па је то зло, или забрањује јер је зло. Тп је први Платон расправљао о томе у Еутифрону и зато се то зове еутифронов проблем. Неки сматрају да људи имају интуицију о дужности и моралу, савест нам не дозвољава, каже се. Интуиција не може да се објасни. Али интуиција, морал, савест нису у помоћи око несугласицца моралних. Кант је хтео да етику деонтолошку заснује на разуму. Зато се појавио појам кантизам. Кантова максима, категорички_( безуслован) императив гласи: поступај тако да твоја максима постане општи принцип или закон. Свако може да слаже, али нико не жели да лаж постане закон, што је и немогуће. Разумна бижа могу да поступају контра и по моралном закону. Критикују Канта тако што кажу: да правила кантова су формална, нису универзалана, јер,, не лађи,, некада може да и се лаже да се добро уради. Пример Ане Франк. КОНСЕКНЕНЦИЈАЛИСТИЧКИ приступ значи да човек разматра последице које доноси поступак, и на основу тога доноси одлуку урадити или не. Неки кажу да размишљање о последицама доводи до морала. Треба забранити поступке који имају лоше последице. Утилитаризам је консеквенцијалистички приступ. Значи корисно. Утилитаризам је став да поступци треба да донресу срећу.Ржави поступци доводе до бола, несреће. Први утилитаристи су били економисти и они су позитивне ефекте поступака звали корист, а негативне штета. Јединица користи у савременом свету се назива утилима. Једни кажу да је количина задовољства и бола важна. Други говоре о квалитету и кажу да постоје виша и нижа задовољства. Нека правила имају статус закона. Друштва треба дуго да размишља која правила чланови треба да следе. Убујати људе ради органа може да има корист, али је недозвољено. Али не убијамо ради закона већ ради уверења да је то лоше. Да ли треба следити правила слепо. Неки схватају правила као апсолутна, увек и свида, поготово религиозни људи јер је то Божија воља, правило. Као и кантизам. Не уби, да ли то вађи и за рат. За многе не важи. ОПОЗИВ значи да се неко морално правиило може опозвати, ако је то потребно. На пр. Лагање је некада корисно. Неки кађи ако се људи уче опозиву правила да ће то радити када им одговара.Без обзира да ли су правила апсолутна или опозивна, исправно схватање правила нема везе са наметањем правила ни послушношћу. Утилитаризам поступака , корисност поступока је насупрот утилитаризму правила. Утилитаризам правила је једна врста императива, и установљује оквира моралу, . Правила говоре да човек ипак мора да процениисход тј. да меримо нашим стандардима вредности. Натурализам у етици каже да се све треба мерити на основу чињеница. Утилитаризам неје натурализам мада су и ту чињенице важне. Основни утилитаристички принцип, корист максимална, као задовољство и одсуство бола , треба да се мери објективно, не тренутно, не субјективно, дрогом или некако друго. А и људи желе разне ствари... 48
41. ЗНАЊЕ је оправдано истинито веровање. Свако сазнање има однос према објекту и према субјекту , свести. Свест је представа да је у мени нека друга представа. У сазнању мора да се разликује материја, тј, предмет и форма. Форма је начин на који тај предмет сазнајемо. Неко само опажа а неко и опажа и схвата. Ако је човек свестан представе она је јасна а ко нисам она је нејасна. Свест је услов логичке форме сазнања, и логика се бави само јасним представама. Представа још није сазнање, представа се не може објаснити јер се она може објаснити неком другом представом. Разум је широк опсег интелектуалних способности. Јер онда од способности је да образује веровање на основу добрих разлога, тј. евиденције. Да рационално образује веровање, да има стандард или норму коју следи при образовању веровања. Човек мора да има добре разлоге да мисли да је нешто истинито. Или је то мањак рационалности. Епистемологија гр. Еписеме-знање и логос-реч. Епистемологија је теорија знања. Оправдано истинито веровање се изражава: X зна да р AKKO (i ) X верује да P; (ii ) истинито је да
(i ) је услов веровања P; и
(ii ) услов истинитости
(iii) X оправдано верује да р ( ако X верује)
(iii) услов оправдања
То значи следеже: ја знам да је 2+2=4 само у случају када верујем да је2+2=4 , када је истинито да је2+2=4 и када оправдано верујем да је 2+2=4 . Знаш да је пас у задњем дворишту само у случају када верујеш да је тамо, ако јесте он тамо и ако имаш оправдање за то веровање. Стандардна анализа каже да су ова три услова довољна да би се поседовало знање. Постоји знањ како да нешто урадимо, и знање као способност. ,,Знање да,, се назива пропозиционално знање. Знати р веровати да р и знати да р зове се пропозиционална варијабла. Све реченице које изговарамо могу да се деле на оне које имају вредност и које немају. Могу да буду ни истина ни лаж. Затвори врата. Претпоставља да је нешто истинито ова реченица. Искази нешто исказујеу: планина је висока... м Нама требају искази. Смислене реченице, о постојећим стварима: зелени бројеви су лењи...ИИскази су искази одређеног језика, специфични су за сваки језик. Исказ је врста реченице. Искази су нам потребни да би изразили пропозиције. Глаголи изражавају пропозиционе ставове. Људи верују да р, сумљају да р, подозревају да р, . Разматрање пропозиционалних ставова спада у философију духа. Да би нешто било знање морају сва три услова да буду испуњена. То су нужни услови. Да особа има веровање и оправдање за то што верује. Када неко верује у нешто за шта нема оправдање онда особа нема ни знање. Ако верује у нешто лажно и има оправдање, опет нема знање. Постоје случајеви када постоје добри разлози да се нешто верује а то је лажно. Људи су у средњем веку веровали да је Земља равна и имали оправдање за то. Да ли је могуће да сва три услова буду задовољена а да се не зна. Човек види да пада киша из своје собе, а то је у ствари прскалица. То се зове готијеовски 49
противпример. Овде се веровање образовало на лажној претпоставци. Та особа нема оправдање. И она не зна да пада киша. Оно што чини знањ је субјект сазнајни, истине која је, и разлога које субјект има добрих или лоших за веровање. Значи знање може да буде анализирано помоћу појма веровања, истине и оправдања. Сваки од њих је нужан услов за знање упркос гетијеовским противпримером, и треба их заједно сматрати довољним условом. Врста веровања која укључује анализу је веровање ,,да,, а не веровање ,,у,, . Свака од ових 5Оправдање за веровање значи имати разлог за веровање, и одговарајућу евиденцију.Доћи до веровања називамо процес образовања веровања. теорија доприноси разумевању истине. 42. ВЕРОВАЊЕ ЈЕ ОСНОВ ЗНАЊА. (i) Не можемо имати знање без веровања. Али можемо имати веровања без знања. Сва наша веровања, подскуп, било истинита или лажна, оправдана, конституишу наше знање. Знати да пушење(Р) проузрокује рак, али не веровати (да Р) логички је могуће. Није контрадикторно. Треба разликовати веровање ,,да,, од веровања ,,у,, што је увереност. Веровање ,,да,, гласи: X veruje da r AKKO X да је р истинито Не постоји знање без веровања. То је као када се каже округао квадрат. 43. ИСТИНА (ii) је нужни услов знања. Не може се знати оно што није истинито. А много тога може бити истинито а да ми то не знамо. (ii) ово је услов истинитости, нужан услов знања. Каже се а су људи у средњем веку веровали да је земља равна, а не да су знали. Када кађемо да неко зна ,,да Р,, , ми кажемо да он верује он ,,верује да Р,, је истинито.Истина је угражена у наш појам знања: не може се рећи да икс зна , погрешно, да Р, и да то има смисла. Али се може рећи: окс верује, погрешно, да Р. Кад а неко каже да зна нешто што је лажно. Знам да Р, а Р је заправо лаж, онда тај неко прави две грешке: 1. грешку у погледу свог знања тј. Шта он зна и грешку у погкеду резултата тј о томе. Као када дете кађђже . знам да је 2+2=5 ту су две грешке. Чобвек не за Р а дете не зна резултат. Човек не жели да под знање подведе нешто што није истинито. Зато је тешко стећи знање, и зато је то постигнуће. Многи тврде да имају знање а немају. Разумно веровање није што и знање. Нема слагања межу философима око тога шта је истина. 44. ТЕОРИЈЕ ИСТИНЕ Многи кажу да нема теорије истине. То је парадокс јер је то назив за оне философе који кажу да 1. ,,НЕМА ТЕОРИЈЕ ИСТИНЕ,, то је теорија истине. Теорија истине мора да кореспондира стварност. ,,Пада киша,, је истинито само ако пада киша. Теорија коресподенције се приближава идеји да је истина објективно својство исказа, а објективно значи независно од ума. Речи могу да значе и нешто друго, али то није необјективност истине. Истина значи да ја верујем да Р. Теорији коресподенције се замера да је једноставна, да на прост начин одрежује шта је истинит исказ а шта лажан. Треба упореживати сваки исказ са стварношћу, што човек не ради. Човек учи у жибвоту да прихвата и одбацује исказе.Ова је теорија из позиције посматрача, 50
не учесника. Нешто је истина јер представља стварност. довела до две друге. Које су допуне прбве.
Ова теорија је
2. КОХЕРЕНТИДСТИЧКА теорија Она каже. Исказ је истинит АККО је кохерентан са
свим истинитим исказима. Кохерентан уначи межусобно сагласан. ДАВ СУ ИСКАЗА САГЛАСНА САМО АКО СУ ОБА ИСТИНИТА, а истинита су ако нису противречна. : моју радну собу је испретурао дух... Али нико не влада свим истинама. 3. ПРАГМАТИЧНА гр. Прагма-делатан, практичан. теорија значи корисна. Исказ по
прагматичкој теорији гласи. Исказ Р је истинит АККО је веровати да Р прагматично. Хоће да каже да веровање има прагматичку, делатнукорисну, функцију. Ово је теорија из перспективе учесника, не посматрача. Межутим за некога је прагматично да верује а за некога није прагматично да верује. Практични карактер истине је неоспоран, али није то најбоља теорија истине, да је нешто истина јер се може користити. је оправдана тврдљивост који каже: Исказ С је истинит АККО је асертибилан. Асерција је тврдња. Асертибилно значи оно што се може тврдити. Исказ се може тврдити ако или је асертибилан ако за њега постоји оправдање или гаранција. Треба скупити податке па рећи. Пада киша. Оно што тазликује теорију асертибилности од теорије коресподенције је преикупљање података, шта више тест или скуп тестова. Ако су тестови позитивни, имамо оправдање када то тврдимо. Теорија коресподенције тражи само да будемо сигурни. Али истинито не значи и асертибилно. Али људи су у средњенм веку тврдили да је Земља равна. Они су оправдано то тврдили. Али није била истина. Нема савршених тестова. 5. АСЕРТИБИЛНОСТ
45. ОПРАВДАЊЕ (iii) морамо да оправдамо оно што знамо. То значи да морамо да имамо одговарајућу евиденцију, да би разлози били оправдани. Услов оправдања не уначи и да је то истиносни услов. Може се веровати (ii) нешто што није истина а да се нема оправдања за то. А може се имати оправдање да се верује нешто што је лажно. Оправдање је нужан услов јер је у појамнм знања који употребљавамо угражено оправдање. Не можемо бити сигурни да је нешто знање. На основу знања ми планирамо и деламо. Веровања, истинита или нем не обезбежују максималну извесност која одговара знању. Знање даје исзесностз. Постоје слутње, предосећају али оне доносе ризик. Знање не. О оправдању говоримо само у вези са веровањем .Морамо да оправдамо оно што верујемо. Зато се каже доксастичко оправдање, ато значи оно које се тиче веровања. Поступак, план, емоција могу да се оправдају. Али то је друггачије од оправдања веровања. Доксастичко оправдање тј. Оправдање за веровање значи да неко има добре разлоге да верује. Разлог може да значи и узрок. Мој ауто није упаклио јер нема бензина. Овде је разлог у ствари узрок. Веровања могу да настану и под хипнозо, пијанство... Да ли неко има или не оправдање процењујемо на основу евиденције коју тај има. Питање је колико евиденције треба да би веровање било оправдано. Постоји оправдање које није засновано на евиденцији: Икс оправдано верује да Р АККО не постоји простора за критику икса у погледу његовог веровања да Р. Значи ако не може да се критикује иксово веровање.
51
ВЕРА
(ВЕРА (гр. πιστις, лат. cedens, верник, верујући, fides, вера, поверење, знање): "темељ, извесност, онога чему се надамо, доказ ствари невидљивих" (Јевр. 11,1), или предокусно добијање добара будућега века, познавање ствари засад необјављених. За Апостола Павла вера је делање благодати Божије која палог човека приводи у стање спасења: "А праведник ће од вјере живјети" (Рим. 1,17). "Мислимо дакле да ће се човјек оправдати вјером без дјела Зато вера долази од проповедања или непосредног сведочења оних који су видели Логоса (1. Јн. 1,1-3); она се не измишља (Рим. 8,14-17). Овде се могу приметити два главна аспекта вере: а) вера као начин живота, односно "вера која кроз љубав дела" (Гал.5,6), која има сотириолошки карактер: "Вера твоја спасе те" (Мт. 9,12); б) вера - као начин сазнања, темељ Истине Лични однос са Богом јесте прихватање, сажаљењем у срцу (Дела 2,37), обећаног Бога, који се манифестује у Христовом присуству, прихватање које омогућује не само нови начин живота, промену духа кроз покајање (Дела 2,38), него и одређује вечну судбину (2. Кор. 5,1). 18..... ВЕРА И ЗНАЊЕ Увод у философију: Постоји много различитих вера, и струја унутар вера. Философија не може да дефинише све појмове да сви буду задовољни. Философија и нема намеру да замени проучавање религија. Ипак је могуће да се појмови издвоје из свог контекста и дефинишу на опште прихватљив начин. Та ко дефинишемо веру као скуп уверења од којих бар нека нису подржана евиденцијом. Или превазилазе евиденцију. За религиозне људе вера се не може стећи евиденцијом већ је то ,,дар божији,, натприродно. Да ли онај ко верује крши норме рационалног? Да ли је вера ирационална? Ако веровања сва нису подржана евиденцијом, онда вера није у складу са рациом. Онда је вера ирационална. Тертулијан је рекао: ,,верујем зато што је апсурдно,,. 160г. Ако та веровања пружају могућност вечног спасења чему рационалност.(Нерон је то исто мислио, и појео жену) Религиозни људи мисле да уверења чине веру извесном, зато они кажу не да верују већ да знају. Они који поричу ирационалност веровања кажу да вера није нерационална већ надрационална. Веру смо прихватили на основу ауторитета, кажу верници. Неки кажу да је рационално веровати у Бога, па и у натприродно. СЊматрају да разум води вери а вера да ње него разм може. Увод у хр. теологију: Од времена проссветитељства вера се сматрала за нижи облик знања. Делимичмо знање. Кант је рекао да вера је то веровање постављено на темеље који су објективно неадекватни а субјективно адекватни. Вера се тиче начинаспзнавања Бога, спасења. Објект вере је тврдња о Богу, или хришћанској вери. Имати веру знали прихватити те исказе као истините, иако се не могу доказати као0 истинити. Тома Аквински каже да је вера хришћанска рационална, да је у складу са разумом, рациом. Има 5 доказа за божије постојање.Лутер учи да је оправдање само вером могућ, и зато је вера темељ његове духовности и теологије. Пад је за њега отпадање од вере. Вера је исправан однос са Богом. Имати веру значи живети како Бог жели. Лутер веру сматра личним односом да је Христос због нас дошао, човек се узда у Божије обећање и има поверење не веровање да је нешто истинито, и вера сједињује са Христом. Поверење није повремени став. Формална истина постоји, она је слагање сазнања са собом самим, то су општа логичка обележја подударања сазнања са собом самим или са општим законима разума. .Формални, општи критеријуми нису довољни за објективну истину. Логичка истина мора да буде могућа, да се слаже са собом, да не противуречи себи _( мада не значи да ако не противуречи да је истинито). Мора да буде логички основано да немалажна убеђења. Ако из неког сазнања следи погрешан закључак онда је и та основа погрешна. Ако је закључак исправан не мора да значи да је и основа истина. Али, ако су сва слеђења истинита онда је и то сазнање на основу кога се следи истина.
52
Истина је могућа, јер разум дела по својим суштинским законима. Заблуда је одступање од тих закона. Чулност нам даје грађу за мишљење, али из чулности не проистиче заблуда јер чулност не расуђују. Заблуда је зато не примећеност утицаја чула на разум, тј, суђење. Привид омогућава заблуду, па се брка објективно и субјективно. Разум такође може да не обрати довољно пажње на утицај чула, или придаје велику важност, истинитост чулима. Стицање сазнања путем искуства тј. a posteriori и a priori је стицањ путем ума. Свако сазнање има неко двојак однос: према објекту и субјекту. Објекат је представљање а субјекат је свет. Свест је нека представа да је у мени нека друга представа. У сваком сазнању се разликује материја, тј. предмет и форма, тј. начим на који тај предмет сазнајемо. Неко не зна како изгледа кућа, он има представу аи не и сазнање. Свест прати свако сазнање. Ако је човек свестан представе сазнање је јасно ако не онда је нејасно. Неразговетна представа је збркана представа. Наша сазнања потичу из разума и чула(поглед, виђење). Сва наша опажања су или опажаји или појмови тј. схватања која имају извор у разуму. ,,Наука о теолошкој спознаји,,: ЗНАЊЕ је унутрашњи део вере, саставни део вере. Чин вере не сме бити слепи скок у нешто, верник мора знати. Августин је рекао: нико не верује а да пре тога није помислио да то треба веровати. Човек мора имати знање о разумности вере, у супротном човек одлази у лаковерност,празноверје. Знање је потребно и ради субјекта и ради објекта. Субјект вере је човек који увек мора бити критички и испитивачки расположен ако жели да му вера буде људски чин. Вера је саставни део духовног живота. И вера расте из тог духовног живота. Знање је потребно и због објекта вере, Бога. Вера мора бити разумна. Верник мора да зна да се ослања на Бога.И Бога мора подвргнути испитивању, критици, разумном знању. Мора бити веровање поткрепљено знање. То знање може имати разне степене, може иматии слабе стране, али мора постојати. Та поткрепљеност расте заједно са човеком, његовим егзистенцијалним искуством, и то је доживотни процес. Знање мора да тумачи веру, то му је задатак. Садржај вере треба тумачити, образложити, обогатити, ускладити. Раније је речено да ,,вера претпоставља разум,, сада ,, да вера тражи разум,,. Занње мора да учини да верник примени веру у свом животу, да живи у складу са вером. Вера мора имати снагу и моћ за свакодневни живот. За то треба познавати животне ситуације, индивидуалне и колективне, треба знати философски размишљати, психологију, социологију знати... Човек када доноси неку одлуку чином вере примеењује на живот, , мора употребити знање тј. теологију. Теологија је виши степен знања. Теологија је црквена наука, знање о вери. Наука обично не признаје никакве претпоставке, а теологија управи гради своју науку на претпоставкама. Теологија признаје Божији објаву, откровење као исзвор знања и сазнања. На том откровењу гради своју веру. Наука се одвојила од теологије и од философије, одакле су потекле. Теологија је у грчко –римском свету била део митологија, или је и била митологија, онда се развила у логос, на тумачење света од стране првих философа, који су тражили архе, почетак, и архаично тумачили свет. Из универзалног философког размишљањасу се створиле. Развиле појединачне,, онтологије,,: физика, биологија, хемија, астрономја...Оне су почетком века 20.постале егзактне науке, онда када сиу престале да испутују ,,зашто,, и суштину и узрок ствари и већ су испитаивале само како оне функционишу. Какве су, измерили су их. После емпиризма у 17. и 18. веку позитивизам је у 19. и 20. сво сазнање свео на емпиријке чињенице, на искуство, на напредак технике и науке.Позитивизам жели да зна како. Треба знати технику рада и онда је применити 53
на сва људска подручја. Та средства, теехничка достигнуће, генетика, атомсканаука, су неутрална средства, нису негативна али се могу злоупотребити. Треба осмислити добро циљеве, не сме се ум инструментализовати. Разум доноси одлуке како, средство и циља измеђујеразум. Аум доноси и одређује вредности које су важне и односе се на човека. 47. ЗЛО је нешто лоше, негативно само по себи. Физизички бол и патња су пример зла. У контексту теизма поставља се питање како је могуће да Бог постоји и зло. Јер. I Бог је свемоћан ii Бог је безгранично добар iii Зло постоји - Овде су три исказа где истина два исказа имплицира тачност трећег. Ако су прва два исказа тачна, трећи би требао да буде лажан. Или је лажно да Бог жели да спречи зло. Или да зло постоји иако Бог жели да га спречи, значи немоћан је. Онда је први исказ нетачан. Неки филозофи мисле да је трећи исказ лажан, да зло постоји тј. непостоји. Неки кажу да бол има неку функцију, да је нужан и да није зло. Мада је Бог могао и на неки други начаин да смисли упозорење да не што није у реду са телом. Иако је бол нуђан, значи да је нужно зло. Атеистима проблем зла пружа највећи аргумент. Теисти кажу да сви ови искази могу бити истинити. Јер Бог је створењима дао слободну вољу, и могу да је употребљавају и на зло. Да ли сво зло потиче од Адама? Теиста мисли да ЗЛО ПОСТОЈИ СА БЕЗГРАНИЧНО ДОБРИМ Богом, 48. БЕСМРТНОСТ ДУШЕ многи зато што верују у Богу верују и у бесмртност душе. Филозофи се питају да ли је појам душе самопротивречан. Дали душа заузима простор?Ако је душа способна за кретањ и анђели такође, значи да имају просторне локације. (Св оци кажу да и анжели имају тело, финије) Ако дуђа може да мисли, проблем је како не укљућити физичко. Наше мишљење је подстакнуто чулима, надражајима, па се поставља питање да ли душа одвојена од тела може да буде свесан било чега. Да ли је идуша сложена? Стандардно схватање је да су духовна бића недељива. Да ли онда то недељиво може да има мисли и искуства? Тешкоћа је та што је човек мисли своје базирао и оформио у односу на физичка тела, на материју. Како то применити на душу. Ако је душа без делова, не може да се распадне као физичкА ТЕЛА. Зато се кажеда душа може да престане да постоји само анихилацијом, то је супротно од стварања и то може само Бог. Евиденција која би потврдила да душе постоје: паранормало, натприродно, визије. Али наука то не прихвата. Картезијански дуализам тврди и заснива се на дуализму. 46. ЗНАЧЕЊЕ РЕЛИГИЈСКОГ ЈЕЗИКА аинтелигибилне реченице значи да можемо да их разумемо. Језок религије може да буде интелигибилан али опет дс не рсзумемо све. Религијски језик има сложено значење, психолошки утицај који изазиве мисли, емоције, слике. Религијском језиком може да се каже нешто истинито и нешто лажно, (као и са другим). ,,Бог постоји,, је смислемно, али да ли у то треба веровати. Немогуће је веровати у нешто што се не разуме. Да ли ми разумемо ову реченицу. То је разлика измежу реченица: ,,Р је истинито,, и ,,да Р,, . Јер схватајући шта реченица значи, ми аутоматски прелазимо на значење, на садржај. Али тамо где је интелигибилност проблем, разлика је велика између схватања и знаћења. Може ли се изградити интелигибилан појам Бога. Шта верници кажу о богу? Кажу да је Бог особа, личност: колико различит или сличан са нама. Кажу да је савршен. Значи ,,не као ми,, несавршени. Појам савршене особе не неинтелигибилан.Бог је нематеријалан. Да ли као душа, мада не знамо ни каква је она. Бог је бесконачан. 54
Човек то не може да схвати, али мате,матичку бесконачност низа бројева , да ли то неко схвата? Интелигибилност када је реч о Богу није јасна .Савршена особа за на с је као округли квадрат. Реч о Богу захтева да се језик искриви, преокрене, да се баруши когнитивна смисленост, разумска смисленост. Захтева напор. Зато је многима тешко да схвате Бога. ПОЈАМ је супротан опажају, виђењу, јер је он општапредстава оног што је заједничко у више објеката. Сазнање путем појмова је мишљење. Материја појмова је предмет а форма је општост. Појам је или емпиријски или чист. Чист је онај кои није из искуства, већ из разума. ИДЕЈА је појам чији се предмет неможе наћи у искуству. Емпиријски појам потиче из чула поређењем предмета искуства, и путем разума добија форму општости. То су стварна искуства, Појам ума или идеје показују да нису све ствари из искуства. На пр. идеја о целини света.Идеја је целовита, не добија се састављањем, јер је овде целина пре делова. Математичке идеје. Само за идеју слободе се може прибавити објективна реалност, јер је реалност један од аксиома идеје слободе. Практична употреба идеје слободе.
ДЕКАРТ
АВГУСТИН
ПАСКАЛ
61. МАТЕМАТИЧКА ИЗВЕСНОСТ математика даје апсолутну извесност. Све је евидентно, мезависно од искуства, (од априори-после), нема двоумљења. Зато је воле многи. Математички идеал сазнања је увео нове методе, експерименте, рачун у науци. Рене Декарт је увео у науку математичко-филозофску извесност. То је геометријски обликована јасноћа мишљења. Болестан од младости, исусовачки ђак, умро у Шведској код краљице Кристине... Декарт је тражио знање које је у њему не ван њега. Тражио је да математичко-геометријском методом изложи законе природе и духа, и физике и метафизике. Написао је ,,Правила за усмеравање духа,, где каже да проучавање мора да буде тако да усмерава дух да дух увек доноси солидне и истините судове, треба говорити само шта јасно увиђамо, шта са сигурношћу знамо, не оно шта слутимо и нисмо сигурни. За истраживање истине је потребна јака метода. То је по аДекарту математичка метода. Која би важила за сва подручја знања. Јер само математика даје јасно и сигуран доказ. Покушава да науку сведе на математику. Ни једна ствар се не треба смнатрати за истину ако се евиденцијом не спозна да је истина. Декарт у све суља.У то време 55
су Галилеја осудили, јер је рекао да се земља окреће око сунца. После осуде Галилеја Декарт није хтео да објављује. Ипак је објављивао. 62. ПРАИЗВЕСНОСТ УМА КОД ДЕКАРТА ( о Богу, о ја и о материјалним стварима) У све се може сумњати, посебно у материјалне ствари, каже Декарт.,Чула нас варају, сан и јаву није могуће најбоље разликовати. Да ли сва збиља не би могла да буде варка, обмана. Али 2+3=5 увек и у сну и на јави. И Квадрат увек има 4 стране. И то може бити варка, али Бог не би био добар Бог да је све направиом као варку. Ако је то урадио, преварио неки зао дух, и све је варка, шта је извесно. Исвесно је да ја постојим и мислим. Мислим, дакле постојим. То је истина. Ја сам мислеће биће. Природа ја, по Декарту је дух или свест. Човек је мислеће биће, мисли, жели, осећа. Али до Бога човек не долази посматрајући свет, већ из самог себе. Јер човек има идеју у себи о савршеном, бесконачном а све је несавршено и коначно око нас у свету. Те идеје имају почетак у Богу, по Декарту. Ту идеју није створио човек већ Бог. И усадио је у нас. Онтолошки узрок је као код Анселма Кентерберијског, који се након канта зове онтолошки,. Ако имамо јасну слику, представу неке ПРИРОДЕ неке ствари, мора њој и припадати. Најсавршеније биже мора имати савршеноство, мора бити најсавршеније. Ако вара, није најсавршеније биће. Варати је слабост и несавршеност. Појам или идеја нјсавршенијег бића укључује не само савршенство, већ и истинитост и доброту. Бог варалица не постоји. Тако Декарт појам Бога не изводи из света. Наука и вера су одвојене. Добри Бог је створио материјалне ствари које егзистирају, нису обмана Материја има запремину , протежност, дух мишљење. Сумња кажњава: ако Бог не постоји, да ли је ово све неистиннито. Ако нисмо сигурни да Бог постоји, сем што имамо јасну идеју о њему. Али ако на основу идеје констатујемо да Бог постоји(јер имамо јасну идеју о њему) морамо да будемо сигурни да све па и идеја постоји, с обзиром да све може да буде лаж ако Бог не постоји. Значи идеја-Бог, Бог-идеја, све иде у круг. То је кружни закључак, али Декарт каже, није. Јер гогото ерго сум, разум каже да није све обмана. Кант је говорио да се Бог не може закључити само из могућности постојања Бога, да је то као замишљених 100долара, које не постоје.Али онтолошки аргумент се ослањао на платонски аргумент о постојању света идеја. Реализам идеја. Ни за Декарата као за Платона и Сократа идеја није само појам, већ реалност, нематеријалана али реалност. Свет идеја. Тако да Декарт из ума из постојања идеје (која је у уму,) изводи реалност Бога. 63. ОДНОС ВЕРЕ И УМА Декарт , Августин, Тома Аквински Декарт је написао ,,Правила управљањем духом,, где у правилу 3 о исзвесности јасне и евидентне ИНТУИЦИЈЕ био путем сигурне дедукције, закључивања. То су за Декарта два најсигурнија пута науке, све је друго сумњиво. Треба показати и оно што нам је објавио Бог, јер вера није чин духа, већ воље. Вера је изузетак од правила евиденције: вера је највећа извесност јер се не односи на нешто евидентно, већ на нешто што надилази ум, трансцендентно. Вера није резултат, чин сазнајног духа, интелекта, већ воље која је под утицајем објаве, и која без евиденције прихвата објаву. Темељи, фундаменти те вере морају имати рационалне темеље, путем индукције или дедукције. У ,,Медитацијама,, Каже Декарт да Милост Божија подешава човека на пристајање, и на тај начин повећава човекову слободу. То су два начина спознаје Бога: природна светлост ума, и објава. Зато код Декарта нема ничег специфично хришћанског, то је Бог философа, не Исуса. Али се то не противи објави, хришћанству. Декарт из суље прави аргументе. Декарт не баца 56
акценат ни на ум ни на веру, не истиче ни једно ни друго. То је картезијанство. Низоземска се сматрала као јеретичка земља. Декарт је тамо издао, објавио ,,Правила,, . Ту је живео преко 20 година. Са служавком је имао кћер, која је умрла са 5 г. 1638. г Декарт пише да Св.Писмо не треба да служим к као извор истине о свету, то му није сврха коју му је Бог наменио. Тако тумачити Писмо, научно, значи злопупотребљавати га. ,,Трактат о свету,, је објавље 14 година после Декартове смрти. ,,Медитацијама о темељима философије,, 1641г. Жели помоћу нове егзактне методе да да одговоре на питања о Богу, души,.Иако су га критиковали и католици и протестанти теолози и философи. И У ПРОТЕСТАНТСКОЈ Низоземској су га оптуживали због атеизма, скептицизма, пелагијанства. Августин има другу философију, замисао. Августин је црквени отац, не зна за самостални философски став, код њега је философија и теологија једно. Ум и вера једно је. Мишљење и делање је једно. Он све види у јединству ума и вере, и философска истина је истина објаве, философија мође да потврђује Бога, а наводи из Библије могу да се користе као философски аргументи. А Декарт раздваја ум и веру. Философију од теологије, није у религиозном заносу, ни у молитви. Августина су опозвали црквени ауторитети, осудили, али је у Декартово доба постао први, читани теолог. ТОМА Аквински је нписао ,,Сума теологиа,, и Декарт који је мало читао годинама ју је носио са собом. Ту је нашао начела, поставке за питања разума и вере, и Декарт се позива на Тому када је у питању вера. Картезијанаска теза да је вера чин воље , је томистичка теза. Тома каже. Пристанак на веровање, веру, није последица мишљења већ воље. И када је реч о уму и вери, философији и теологији, Декарт се слаже са Томом Аквинским. Тома и Декарт раздвајају ум од вере, вера је на темељу милости Божије. Природна истина је једно а објава је истина на темељу милости. Науку деле на теологију и философију. 64. ДЕКАРТОВ ДУАЛИЗАМ Декарт је извео закључке из Коперо добаникових, Кеплерових, Галилејевих научних открића.Геометрија се може односити на тела, а свет је записан математички, тј. геометријски. Декарт је тако одредио појам стварности. Декарт каже: овај свет је материја, а материја је самостална. У Аристотелово доба се мислило да је све помешано са нематеријалним силама, . Већ као материју која има структуру и која је тако поређана по неким законима, строгим, и који су математички спознатљиви. То су механички закони. Декарт ствара космичку теорију према законима механике. Декарт разликује временско-просторни квантитет и душевни или духовни. Материја је протежна, испуњава простор, не постоји празан простор, ваким. Супротна је од свести, мисли, с мислећом супстанцом. То ће физика ускоро оборити. Разликује материју и свест, протежну и мислећу супстанцу, које немају никакво јединство. Душу је Декарт свео на свест и њене функције свео на мишљење. 1. Последице тог нејединства, те теорије се односе на душу и тело. Обездушење материје је повлачило дематеријализацију душе. Тело је материја која испуњава простор, машина, биологија је механика, она је објект механике.Живот је просторно кретање. Душа је дух који спознаје, који се састоји од мишљења, свест. Диша или ,,ја,, је објект философије. Тело и душа су апсолутно различити, одељени немају ни једну одредницу заједничку, ту су да би одржали живот заједно.Повезани су, Бог их је повезао, али нису једно. Јединство које је човеку својствено је загонетка. То Декарт није решио, то јединство. Ипак је Декарт прихватио узајамно декловање тела и душе, физичког и психичког, преко ЕПИФИЗЕ места у мозгу где душа највише 57
делује. Душа је иначе свуда у телу. Животиње немају душу, инстиктивно се понашају, оне су само материја протежна, бездушна машина. 2. Последица да је дуализам довео до отуђења од природе, јер је човек чисто мишљење. Пошто природа нема духа, а дух човечији нема природу, долази до отуђења природних и духовних наука. У дуализму су нашли ослонац рационалисти, идеалисти, философски емпиризам, материјализам и позитивизам. Јођ од Томе се раздваја теологи. И филос. Истраживање и побожност, духовно и телесно. Касније на веру у Бога и безверску световност. 65. КОНТРАРГУМЕНТИ ЗА МАТЕМАТИКУ КАО ИДЕАЛА ИСТИНЕ контрааргументи Декарт се материјом бавио као протежном супстанцом, потрудећи је са геометријом. Проучавао је односе редова и мере, који су заједнички алгебру и геометрији и омогућили аналитичку геометрију. Може ли се на математици градити појам истине. Субјект и објект су увек повезани, објективно спознавање је неизвесно увек, зависи од метода, перспективе субјекта. Када се нешто спозна истиче одрежени аспект стварности, а друго запоставља. Кант је почео да мисли о могућностима објективне спознаје људског ума. (ствар по себи)Математичка је спознаја у почетку била јасна, сваки предмет, тело је могуће посматрати ,,кубистичку,, свести га на геометријске фигуре.Али када се тело гледа тако, апстрактно, свака апстракција је на штету конкретног. Кант је упозорио на то. Конкретно сазнање је богатије од математичког. Јасноћа и нејасноћа се не могу раздвојити јасно. Декарт није узимао у обзир динамику субјекта и објекта, није смео да их раздваја.Динамика објекта је да субјект, ја сам који проучавам, мислим, спознајем, нисам стартичан, већ се и сам крећем, мењам расположење као и место. Наука мора да узме у обзир динамику субјекта и објекта, тј. која не зависи од привидно евидентних чврстих дефиниција и јасних теза. То чини рационализам, не гледа на стварност као на динамички процес. Хегел каже да се у једној реченици не може рећи стварност већ у три. Једна потврдна, једна одрична, и надилазећа. На пр. То је тако, па ипак није тако, напротив јесте. (?) При чему истина нису појединалне реченице, већ целина, све скупа, (јесте, није , јесте.) Философија и теологија никада неће моћи бити јасне као математика. Или неке науке. Јер оне могу навести предмет и начин свог истраживања, . Рационализам је сазнао своје границе и у математици, не само у философији и теологији. Двеста година од смрти Декарта, математика је дошла у кризу. Модерна математичка логика настала у 19 веку, доспело у кризу због учења о скуповима. Бесконачност се могла оспорити математички али и доказати. То су антиномије, парадокс. Математичари су математичким методама показали да има математичких проблема које није могуће решити математиком. Ако је под знаком питања математика, како да се друге науке орјентишу према математичком идеалу истине. Данас се мање апсолутизује математичка истина. 67. ПАСКАЛ И ЛОГИКА СРЦА Болестан, са боловима, отац га подучавао, ни дана школе није имао. Написао ,,Мисли,, цртице које је записивао. Паскал је доказао да постоји празан простор, тежину ваздуха. Аристотел је рекао да се природа боји празнине. Душу је Декарт свео на свест и њене функције свео на мишљење. Паскал није рационалист, нема ништа против рациа, али каже да постоји и интуиција. Брзо осећање, инстикт.Значи уз разум и емоција. Постоје људи који суде на основу осећања. Они без размишљања просуђују. Сентимент, осећај не значи снтименталност, осетљивост претерана, . Паскал супротставља уму ,,све,, пре него осећај, (а то у Библији је срце орган спознаје) Срце је духовно седиште 58
човека, људски дух, интуитивни осећа, вреднује путем целине, воли и мрзи. Паскал каже у ,,Мислима ,,_ срце зна све разлоге које ум не зна... Истина се пом Паскалу не спознаје само умом већ и срцем. Срце прво осећа а разум онда доказује. То су различити путеви. 68. ПРАИЗВЕСНОСТ ВЕРЕ КОД ПАСКАЛА Паскал никада није био само математичар и физичар, касније се почео бавити човеком. У ,,Мислима,, каже : треба упознати самог себе, Занимао га конкретан човек, са својом свакодневицом. Не као Декарта човек као мисаоно биће.Жели измерити људске висине и дубине. По Паскалу човек није супротстављен свету, он је у свету. Треба да схвати себе, и своје контрадикције. Свет је микро и макро. Све се до бесконачности дели на сићушне делове, атоме, а у атоми Паскал види друге светове, планете, универзме. (Велико у малом) Човек у односу на то бесконачно мало је свемир. То је несразмерност света и човека у свету. Човек је средина између ништа и све. Ништа у односу на бескрај, све у односу на ништа. Ко то може појмити. Човек је несигуран у свету. Жели да наже чвсто тло, темељ. Човек је несталан, тска која мисли, зна да је смртан.И Зато је надмоћнији од свемира који то све незна. Паскал је живео и из близине је познао све светско, живот, што теолози нису, на пр. Августин. Бавио се људском психом, попут Кјеркегоре, Достојевског, Фројда, Кафке.Посматрао је човека у свим ситуацијама. Дошао је до закључка да све разоноде, дружења се налази страх од самоће. У ,,Мислима,,. СВА ЈЕ НЕСРЕЋА ЉУДИ У ТОМЕ ШТО НЕ МОГУ ДА ОСТАНУ САМИ. У ТИШИНИ ЧОВЕК ОСТАЈЕ САМ НАСПРАМ СЕБЕ. Човек мало познаје себе као и друге. Све што човек зна је да ће ускоро умрети. А бесконачност га окружује. А смрт најмање познаје. Не зна човек одакле долази ни где иде. Паскал истиче човекову беду а ли и величину. Човек и када је бедан , велик је јер зна да је бедан. Бедан је само онај ко зна да је бедан. Биљка то не зна. Тако беда човекова доказује човекову величину. Треба ли човек сумњати у све?Сумњати да сумња?Треба ли бити скептик.Или догматик, рећи да поседује сигурно истину. Да зна истину. Није могуће доказати ни скептицизам, јер није сигурнио да је све сигурно, тако није сигурно ни да је све несигурно. Зато , каже, Паскал ум отреба да заћути, природа исто. Послушај Бога. Треба бити одважан и стећи веру у Бога. Бог објашњава и беду и величину човека. Хришћанство, не философија, дају објашњење противиречности човекове природе. Паскал је имао визију када је умало погинуо. Паскал је за Бога, живог, не бога философа . Декарт каже: мислим, дакле јесам. Паскал: верујем , дакле јесам. Извесност не из мишљења већ из вере. Човек спознаје Бога срцем. Бога срце осећа не уме. Ум мора да призна да има ствари које га надилазе. Паскал замера Декарту што не спомиње хришћанског Бога. Каже да му замера, јер би се Декарт решио Бога у својој философији, али је морао рећи да је Бог покренуо свет. Након тога Бог није потребан свету. Рекао је: знање о Богу без спознаје наше беде ствара гордост. Знање о беди својој без спознаје Бога доводи до очаја. Исус је средина, јер у Њему је и Бог и наша беда. 69. ОДНОС ВЕРЕ И УМА ПАСКАЛ, АВГУСТИН, ТОМА кинг Паскал каже треба знати сумњати где је то потребно, . Моћ разума је велика. Ум је уман толико да призна како није могуће наћи ослонац. Али ум и даље тражи. Сво достојанство човеково почива на мишљењу, каже Паскал. Али не сме се одступити од ума и препустити вери. Вера не сме да се гради само на ауторитету. То је понос, лажна понизност. Човек треба да бира, да ли да верује или не, да пориче , да сумња. Порицати, сумњати, веровати , за човека је исто што и коњу трчати. И у вери је неизвесност, несигурност. Извесности, по Паскалу нема ни у вери ни у 59
сбакодневним стварима. Све у животу је неизвесно, путовања... Ако хоћемо извесност не треба да верујемо. Има више извесности у религији него у томе да ћемо сутра бити живи. Ко ће рећи да религија јесте, или да није. Ми све што радимо радимо за сутра, а то је неисвесност. Значи радимо за неизвесност. И то је разумно. По вероватности. Опклада: избор између две могућности. Бог јесте или није...Мора се изабрати.Неизбор је такоже избор. Треба се кладити. Паскал каже да је добитак све..... вечни живот. Губитак ништа, ништа се не губи.Одлука тражи не суд ума, јер га ум не може рационално донети, већ одлука човека. Ум не може одлуку доказати, али је може оправдати. Човек треба да покаже бригу за себе и ову опкладу колико и за тривијалне ствари. Докази о Богу из и по природи су мали за Паскала. Бог је скривени Бог. Ни метафизички докази су мали. Како до Бога? Преко Исуса. Он је посредник. Без Исуса је немогуће доказати Бога. За разлику од Декарта у средишту Паскалове философије је Исус. У Исусу Паскал види и човека и Бога. Не треба претпостављати веродостојност вере као ни умност ума у животу. Ум је повезан с вером, вера с умом. А не раздвојени. Паскалу ум није основа вере, већ је вера основица ума, разума. Паскал не следи томистичку традицију. Паскал је доста узео од Августина када је у питању ум,вера. И Августин и Декарт су инсистирали на сређеном мишљењу. Августин , у вези с извешношћу, и Паскал, кажу да из невоље егзистенцијалне се појављује сумња. Не само из логике, већ из трагике живота. Не само методичка сумња, већ егзистенцијалана. Ни Паскал ни Августин не виде спас у математичкој методи.За њих је људски дух много више од људског ума. Паскал је у традицији философије срца коју је проповедао ап. Павле и Платон.Извесност по њима не темељи на уму већ на Библијској поруци. Средство против скептицизма је библијска вера, коју гарантује Црква. Августин каже. Не бих веровао Еванђељу када не би било ауторитета цркве. Зато за Августина је важно: верујем , да бих знао.И за Паскала је важно подвргавање ума вери. Није реч о ирационалној вери већ о вери коју је могуће рационално оправдати. Разумно., Зато оном. Вериј да би знао, предходи . спознај да би веровао. Вера је за обојицу потребна свакодневно. Августин је увидио да се ради о неизвесности, битка, море, али није увидио да се мора определити човек.За обојицу важи. Као штом је вера повезана с умом, и ум је с вером. Сва стварност је код њих христоцентрична. До Бога пут води преко Богочовека. Он је посредник. Ако је посредник, он је и пут. Тома Аквински и Декарт раздвајају ум и веру. Два вида сазнања. Ум је у стварним, видљивим стварима ауторитет.Сазнаје самог себе, делује доносећи одлуке. Знање не може бити вероватно. Веровано не може бити знање: тројство може само да се верује, не може да се зна. Вера је потребна да се спознају више истине, тајне, надприродне. Двострука могућност да се спозна Бог, философијом и теологијом. Философија каже од природе, теологија од Бога. Могу се спојити у оном: знам да бих веровао. Августин и Паскал кажу да су све истине повезане. Једна повлачи другу. Због јединства ума и вере, филозофска истина је једно с објавом, философија и теологија не смеју бити одвојене. Само философија која се темељи на хришћанској вери је истинска философија. Хришћанска философија полази од подвргавању божанском ауторитету, и она је само излаз вере. Иза хришћанску философију важи. Верујем да бих знао.
60
70. АТЕИЗАМ Кинг Многи мисле да треба да се подвргну аскези, вежба, одрицање, умртвљење, на штету људскости. То је многе отерало од Бога. Чинило се да бити хришћанин је могуће само на штету ,,бити човек,,. Такко је настао хуманистички АТЕИЗАМ. Протестанстки пуританци, јансенисти предани су раду, избегавакју задовољства. Али то нема ничег заједничког са животом Исуса. Nije stvar o osobi već sтvari. Aскезе има у свим религијама. Политички атеизам ЈЕ ПРВИ ПУТ ПОСТАО ПОЛИТИЧКИ ПРОГРАМ У ИСТОРИЈУ СВЕТА. У Француској је вера била све слабија у Бога, све већа у човека. У време просветитељства било је ве више антирелигиозног карактера. Били су против вере у Бога, јер је онима који владају, аристоркратији служила као средство којим се ометало ширење ,,светла разуме,, и народ одржавао у неслободи. Прогласили су ум против божанство, и увели револуционарно рачунање времена, укинули хришћанство које је почињали са 1793г. Наравно нестао је убрзо. Није нестао политички атеизам, оисен+бно се повампирио са Марксмо.... Научни азтеизам Паскал није тражио само мисаону неизвесност већ и егзистенцијалну сигурност. Паскал је решење видео у интуитивном осећању целине, у срцу. Архимедовска тачка је била између скептицизма и догматизма, у вери у библијског Бога и Исуса. Човек треба верујући мислити, и мислити верујући. Зашто не може да се нађе пут који би све скупио а не поделио: Августина, Паскала, Декарта, Тому. Вера није отпадништво од ума. Постоји ли теолошка позадина која обезвређује ум, слободу, философију , науку. Постоји клевета жудње за знањем , као и жудња за телесним и жудња за влашћу код Августина и Јансена чине склоност за пожуду. Августин и Адама и Христа дели на три стадијума, стања, природе, : здрава природа човека пре греха, поккварена пала природа, очишћена, искупљена природа посредством Исуса. Читаво ово поимање човека има везе са поимањем раја и греха, појмом златног доба, митолошког пада у грех, чека историјски вероватно није било. Човек никада , вероватно није био ослобожен од пожуде, ни у рају, кога такоже није било. Научно поимање света ову причу прескаче, не узима у обзир. У таквој теологији и долазак Христа је тумачен кроз грех. С христологијом и 61
антропологијом, милост се схвата као не лична ствар. То је августиново наслеђе, које оптерећује, налази се у реформаторској и протестантској теологији. Јансенисти су били против науке, али Паскал није потпао под њихов утицај. Религија или наука хришћанство то никада није поставило питање. ДА ЛИ РАСТ И ПРОЦВАТ НАУКЕ ТРЕБА ДА ПОРИЧЕ Бога. Наука не може да региструје, констатује Бога, анализирати. А без Бога наука може лепо да функционише. Библију треба тумачити критички што је урадио Ришард Симон који је открио да је Пентаух написало више људи, анонимни, а тих пет књига је стално било у сукобу са науком. Паскал је Библију сматрао загонетком књигом пуном симбола, слика , које треба алегоријом одгонетнути, као Ориген, Августин.Симон то није радио. Када је Симон објавио књигу,, Критику историје Старог заветта,, Књига је повуччена.Заступници механичке науке, Коперник, Њутн, Декарт сви су били религиозни.И Волтер је пропагирао механичку слику света али не као атеист , већ као деист. Декартов дуализам је довео до расцепа философије ма материјализам и идеализам, али тај дуализам није задовољио ни једну страну. Требало је објаснити свет из једног начела. Картезијанство је све објашњавало о од Бога, од божанске идеје, (Спиноза, Хегел) други картезијанисти су све објашњавали велном божанском материјом. Енглез Робер Бојл, хемичар, годину дана после Паскалове смрти, који је обарао Аристотелово учење о 4 елемента, али је бранио хришћанство од атеизма, је први употребио реч ,,материјализам,,. . Тек је у после 100 године, Ламетр и енциклопедисти развили су атеистички материјализам. Одбацују Бога, Исуса, против су деиста, . Ламетра су у Француској због атеизма лишили службе војног лекара, објавио је у НИЗОЗЕМСКОЈ где и Декарт, ,,Човек строј,, где је Декартову механистичку идеју применио и на људе, не само на животиње. И људска психа је по њему зависна од телесних процеса, и треба је објашњавати из механизма нервног система. Дух и свет објашњава из материје.Морал има смисла као уметност уживања.Религија може, али је и непотребна. Након 20 година од смрти Ламетра барон Хобах објављује догматику материјалистичког атеизма. ,,Састав природе или о законима физичког и моралног света,,. . Холбах је живео у Паризу. Објашњава материју и дух, физику и морал као индентичне, а религија је штетна. Свештенике треба заменити лекарима. Душа не наставља да живи, као што сат разбијен у комаде не може наставити да ради. Атеистички материјализам је био у предности јер је имао аргументе, јер је механичка наука стално потврђивала своје налазе, све се боље упознавала материја, закони природе, могућности.Чак су објаснил( Лаплас) и неправилности у путањама планета, Богу није било места. Када је предавао своју прву свеску Наполеону, Лаплас је на питање о Богу одговорио: мени та хипотеза није неопходна. Саунчев систем се сазнао као стабилан, свемир као машина, који сам собом управља, и траје неограничено.У науци Бог није требао.Наука је укинула Бога. Од тада религија није научна ствар, већ приватна. Многима је наука и у приватном животу заменила религију. Вест о смрти Бога је стигла тек неколико десетина година касније. То је било после француске револуције. Да ли је требало тако бити и елиминисати Бога из историје. После екстремних научних ситуација дошло је до бољег разумевања теологије и науке. Наука се и даље развијала.
71. ЛУДВИГ ВИТГЕНШТАЈН емпиријско и мистично Између два рата теоретичари науке су повезали картезијански рационализам и енглески емпиризам. Бранили су став да само математички и логички ставови , емпиријске науке могу 62
бити смислени. Философија и теологија су бесмислене. Лудвиг Ваитгенштајн 18891951, син бечког индустријалца, био добровољац у 1 рату. Написао ,,Логичко философску расправу,, где је дао анализу логичке структуре језика. У ставу један каже: 1. -оно што се може рећи, може се рећи јасно. Декарт је вери и теологији оставио њихове термине и идеје.Витгенштајн је рационално, као и Декарт, јасним исказима, речима, ставовима, идејама, каже јасно , али не рећи ништа метафизичко, само природне науке. Само природне науке се дају јасно рећи. Износити, дакле, ставове природних наука. Став који иде изван логике и природне науке треба сматрати бесмисленима. 2. - оно о чему се не може говорити, о томе се мора ћутати. То је задња реченица његовог ,,Трактата,, . Не треба то схватити да је рекао Витгенштајн да што се смислено математички не може рећи да то не постоји. Већ да и ако се одговори на сва научна питања, наши животни проблеми нису додирнути. Оно што је ван језика, граница, мисли, неизрециво може постојати. Неизрециво постоји и показује се . То је оно мистично. Неизрецив је свет у свом постанку. Мистично није како свет јесте већ то да он јесте. Неизрецив је смисао света и вредност света. Неизрецив је Бог, он се не објављује у свету. Витгеенштајн не одбацује метафизичко0, само одбацује могућност да се константује. Искуство ммистичног се не може изразити језиком. А то за теологију и философију има велике последице. Теологија је значи као мистика, треба ли се служити само негативним исказима, ако азијски философи религије. И философија која хоће да бити више ,,критика језика,, Уколико су ставове ,,Трактата,, то прекорачују и они су бесмислени, каже Витгенштајнн. Оно што остаје за ћивотне проблеме јесте ,,безјезичност,,. Витгенштајн се посветио практичном животу, и ради као сеоски учитељ. Из Кинга Да ли је реч Бог смислена реч. Или бесмислена. Да ли је Бог нонсенсбез смисла. Етичке исказе не можемо верификовати а они су смислени.Тако да се поставља питање емпиристичког критеријума смисла. Многи сматрају да уз етичке исказе смислени могу бити и религиозни искази иако нису емпиријски проверљиви, емпиријски се не могу верификовати. Религиозни искази не описују чињенице, кажу неки .Дословно схваћени, ти искази нису ни смислени ни погрешни већ бесмислени.Смислени би били само ако би изражавали одређене ставове према животу, свету: моралне и квазиметафизилке тј. одређени начин гледањана стварност. Неки су новозаветне исказе сматрали као одређени начин живота_( амерички теолог Барен је сматрао Исусову ,,заразну слободу,, као начин живота) Сва та схватања робују емпиристичким предрасудама и не воде размевању религије. Философи се баве анализом или мета-анализом( анализом анализе) логике и граматике, па и религиозног језика. Та анализа не жели описивати истину, већ само оно ,,како,, стилм и функионисање религиозног језика. Аналитичари језика отклањајум или модификују емпиристички критеријум смисла као једино законито начело стварности, који је оборио Попер. Тако да ти аналитичари језика виде смисао и у речи ,,Бог,,. Анализа језика је настала у Енглеској почетком 20 века, а у Америци од 40 тих година, постаје све више тренд како да се бави философијом а не шта се обрађује у фолософији. Лудвиг Витгенштајн као средиште тог покрета , члан тог покрета средишњи, није Бога сматрао као непостојећим, апсурдним. Бог је спадао у неизрециво,у животне проблеме. Када се из Аустрије вратио у Кембриџ већ је сумљао у своје дело Трактат о логици и решењу које је ту дао. У ,,Философским истраживањаима,, које је посао од 30тих година до смрти, а објављена тек након његове смрти, каже јасно да се свет не распада само на чињенице већ и на догађаје или ствари. Анализа не даје само једну једину могућност, већ више њих.Не постоји идеални језик који може осликати, изразити свет. И Језик има више 63
значења.Анализа не води правој истини.Философија је борба против таквог схватања: да језик може исказати стварност. Na pojmove kao što je ,,duh,,ili ,,ništa,, gleda se kao na stvari. Мисли се да човек може имати удела у општим бивствима као што је ,,коњ,, или ,,човек,,. Лудвиг Витгенштај даје једино решење, једину могућност: да се различита значења речи објашњавају према употреби, функцији, улози . Смисао света мења се и прилагођава смислу речи. Језик се различито употребљава, према ситуацији, сврси, околности, према,,животним формама,, каже Лудвиг Витгенштајн. Не постоји језик као такав. Речи се различито користе за различите ситуације, ствари. У јединству језике постоје ,,различите игре,, са уиграним правилима, каже он. Једна реч може да има више значења. У етици, естетици,приповедању, на пр. ,,лепо,, . Нема општег критеријума за језик, по Витгенштајну. Језик не може да буде личан. И има свој критеријум . Тако и религиозни језик има властито значење. И има властиту логику. Логички позитивисти су претпостављали да Бог не постоји па онда и реч ,,Бог,, се не односи ни на шта.Постоји и језик магије, празноверице, и иако је одавноу употреби тај језик није оправдан. А постоји иатеистички језик, и његова јеуичка игра. Да ли сви ти језици и језичке игре, и атеистичка, и магијско, и религиозни језик треба да буду легитимни, смислени? Да ли све то треба да буде легитимно, иако се не може лигитимисати и оправдати пред умом? Истина се може тестирати и на искуству. И то индиректном верификацијомстварности. Човек има умом и има право знати да ли се његове молитве и обреди односе на стварност која је различита од њега самог или не. Да ли су традиционалне слике о стварању и довршењу, човеков изум , да ли је појам ,,Бога,, пројекција, и није ли религија, како каже Фројд, самп најјача илузија. Мета-теологија, теорија теологије, бесмислена је ако теологија нема смисла. А теологија и религиозни језик би били бесмислени уколико Бог не постоји. Да би показали да Бог није илузија, треба доказати његов однос према реалности. Ако Бог постоји човек мора да се упусти у религиозну форму да би разумео ,,језичку игру,, тј, религиозни језк. И философија, религија, етика, уметностсве то није могуће обликовати речима.Витгенштај је у свом ,,Трактату,, покушао речи нешто о овим стварима о којима нијемогуће јасно говорити. Јер Витгенштајн је рекао да у Трактату језгро је етичко, али да већи део књиге није ни написао. Што значиније могао о тим стварима писати. Покушао је о свим чињеницама нешто рећи, заправо оно штосе о чињеницама не може рећи. Искази објашњавају али искривају. Витгенштајн је у свој дневник записао 1916г: да у свету добро и зло и има неку везу са смислом света, да се смисао света може назвати Бог, и да веровати у Бога значи не сводити све на чињенице света, и да веровати у Бога значи видети да живот има смисла. За Витгенштајна религија и вера нису емпиријске хипотезе. Али за њега је пресудно то шта оне чине у животу религиозних људи, оних који верују у то. Витгенштајнов живот је имао велики обрат у првом св.рату. Пре него је изгубио свест, пред смрт, је рекао: ,,реците им да сам имао чудесан живот,,. Заначи Витгенштај позитивно одговара на питања о постојању Бога. Иако није могуће емпиријски га доказати. Да ли је добро да философија и теологија буду одвојени. И да ,,животни проблеми,, се не постављају у философији, већ се препусте теологији. Јер философија има велику баштину, и треба ли то препустити теолозима. Данас постоји опасност да се философија разложи на многе струке, као природне науке, или као психологија и социологија. Да ли оне имају већезнање о човеку него философија? И да ли ће се философија изгубити у све апстрактнијимтеорија науке? Критици језика иметатеоријама? Философија хиљадама година философира, из ње су настале остале нуке, спекулације, хипотезе... Философија религије је настала унутар философије не само унутар 64
теологије. Да ли треба да философија и теологија заједно почну промишљати и говорити о питању Бога? Највећи приговор од Фојербаха до аналитичке философије, је највише упућена речи ,,Бог,,. Она се много употребљавала и злоупотребљавала, али је остала незаменљива. Како да људи схвате ту реч на начин на који је други изговара? То је најоптерећенија реч од свих других, каже јеврејски философМартин Бубер. Сви нараштаји су је употребљавали, мислећи на оно највише. Највећи, најблиставији појам не може обухватити ту мисао. ,,Последње ствари,,... О Богун треба опрезно говорити. Да би се у Бога веровало мора се прво спознати, кажу католици. Протестанти кажу: да би се спознао мора се прво веровати. Из рацио тј. Когито, или кредо, верујем.
ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ 65
59. ,,БОГА НИКО НИЈЕ ВИДЕО НИКАДА,, ПО ЗЛАТОУСТУ четврта беседа. Павлове речи тумачи Златоусти: Павле каже да Бога не знају ни Серафими ни Херувими а ни друга Сила која постоји, а за које човек не зна. То нам каже Павле: ,, Посади Истога (Христа) изнад свакога Началства , и Власти, и Силе и Господства, и изнад свакога имена што се може звати, не само у овом веку, него и у будућем веку,,. (Еф.1,21) Те Вишње силе за које знамо, Началства, Поглаварства нису знале за многе Божије економије, домострој, , тј, за неке су сазнале тек са људима, када и људи. И преко људи. Каже Павле:,, Јер у другим нараштајима није било обзнањено како се сада Духом открива светим Његовим Апостолима и Пророцима, да су незнабожци сунаследници и сутелесници и судеоници обећања Његових кроз Јеванђеље, којему ја Павле, постадох слуга,,. Павле каже: ,,... мени је дато да благовестим неистраживо...,, Еф.3,8 Значи оно што се не може истражити а то се не може ни рећи. ,,.... И ДА СЕ КРОЗ Цркву одсада обзнани Началствима и Властима мудрост Божија...,, ,,,...Јер не ратујемо против крви и тела, већ против поглаварства и таме овог света...,,,Св.Јован каже: Бога нико никад није видео. Тј. Његову суштину, по суштини, по природи. Исаија каже. Видех Господа где седи на престолу Давидову. Михеј: видех Господа на престолу својему. То су виђења, то је снисхођење Божије, , нико није видео чисту божанску суштиниу. Свако Га је видео на различит начин, није слика иста. Бог је прост, несложен, без облика, а сви су видели неки облик. Осија 12,11. ,,ја умножих вижења,, 2Мој. 33,20: не може човек видети лице моје и остати жив. Јован: јединородни Син, Који је у наручју Оца, Он Га објави,,. Ни Силе га не могу видети, а видети значи знати, јер Силе немају очи, за њих је знање што и за човека вид , каже Златоусти. Исаија каже да су Серафими крилима покрили лице своје, пророк мисли не на очи већ на знање, нису могли да појме то знање о Богу. Христос је Божије својство и само Његово својство, Јединородни, то је само Исусова карактеристика, што значи да ни заједничко име није заједничко, већ својство Исусово. Син је карактеристика за људске синове, али се користи за Бога. Јединородни је само Христова карактеристика. Христос зна све Очево, тј. познаје Га. 58. ,,ЗНАЊЕ ЋЕ ПРЕСТАТИ,, ПО ЗЛАТОУСТУ ( БЕСЕДА 1.) ,,Ако будете имали љубави међу собом, знаће да сте ученици моји,, рече Господ апостолима. То је дар саме благодати Божије. Христос каже да ће ученици бити препознати не по чудима, већ љубави. Јер оном који је стекао љубав не недостаје ниједан део мудрољубља. Мудрољубље значи философија, како су Оци то подразумевали, разумевање Божанског Откривења и примењивање заповести Христових у животу. Павле у Химни љубави каже да ће знање престати, пророштва ће нестати, језици ће замукнути. Ако знање престане, значи ли то да човек ће постати гори, лошији, јер ће без знања изгубити човечност? Бојати се Бога, како каже пророк, значи имати знање о Богу. Како се бојати без знања? Павле каже да ће нестати делимично знање, и замениће га потпуно.Престаје оно што је делимично, што није савршено. Како што дете расте у човека, и знање ће да прерасте у савршено. Мало знање ће опстати велико. Израз ,,укида се,, значи увећава се, јер.,, делимично знамо и пророкујемо, а када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично,,. Делимично знамо. ,,Када бејах мало дете, као дете мишљах,, каже апостол. Даје и пример огледала. 1Кор. 13,12: ,,сада видимо као у огледалу, у загонетци,,. Загонетка је пример за нашу несавршеност, садашњу слабост, неспособност. Каао што дете види многе ствари, али их не разуме, не појму, тако и човек: зна многе ствари а не познаје начин на који оне постоје. Не може човек фда схвати какав је Бог, како је родио Сина, како човек расте, развија се... Ни пророци не знају колика је мудрост 66
Божија Псалм138,6: ,,чудесно је знање Твоје за мене... јер си ме удивио.... чудесна су дела Твоја... чудесно је знање Твоје за мене... ако узиђем на небо Ти си тамо, ако сиђем у ад, присутан си,,.Исаија 53,8: ,,ко ће исказати род Његов?,,, Исаија је то рекао у будућем вцремену да би искључио и будућност. Павле каже у 1Кори.13,9: делимично зна,мо и делимично пророкујемо,,. Павле нигде не говори о мудрости Божијој већ само о Промислу Божијем, и то део промисла, а то је о свету, земљи, не истражује Павле сав Промисао, по којем Бог изводи сунце, обликује тела... ,,Неистраживи су путеви Његови,, и ,,Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дожђе, оно припреми Бог онима који га љубе,,. ,,Онда ћу познати као што бих познат,, 1Кор.13,12 Познат од Бога. Златоусти је говорио против Аномејаца који су мислили да могу знати Бога. ,,Ако те око твоје саблажњава, ископај га и баци,, Није овде Господ мислио на телесно око, јер оно је добро, Бог га је створио. Јер човек има два ока, онда би требало ископати и друго које гледа. Већ на све оно што те саблажњава, људи најчешће. 72. ТЕОЛОГИЈА И ПРОМЕНЕ СЛИКЕ СВЕТА Кинг каже да и у философији и у теологији чак је један модел замењивао други.У философији рецимо Декарт или Кант су правили коперниковски обрт. У теологији се увек наглашава континуитет, али су ипак, каже Кинг, Климент или Ориген , на пр. Донекле и нови модел интерпретације Писма. Није ли и прихватање аристотелизмау философији средњег века код Албета и Томе Аквинског била нека врста револуције, каже Кинг. Или Мартин Лутер? Када се упоређује теологија и природне науке: и у теологији постоји ,,нормална наука,, или ,,нормална теологија,,, са класицима и постепеним сазнањаима који проистичу један из другог, или тешкоће на које се наилази када се хоће нешто уклопити у стари модел па не иде. И ту је отпор према свему што хоће да замени стари модел. Ново у теологији се мање види него ново у физици. У физици су велики обрти, да се ,,човеку измакне тло под ногама,,, рекао је Алберт Анштајн. Могу се подударити ,, верске сумње,,теолога и физичара, као и конверзије парадигми или модела, и тешкоће прилоком тога, заступници старог и новог. Социолошки чиниоци као што су, порекло научника тј. Учесника расправе, живот, индивидуалност улазе у игру. Као и Психолошки карактер човека који је у расправи, научника или теолога, његова репутација, националност? Или друго. Сви решавају проблем који је стари модел, парадигму довео у кризу. Онај ко се навикао на стари модел, пружа отпор према новом, нови модел мора да се преведе, човек мора да се увери а уверење да доведе до обраћења.На крају је увек ,,одлука вере,, ту да пресуди, која ће парадигма да води у будуће при истраживању проблема, а таје одлука ствар поверења и код теолога и код физичара. Ствар поверења. Научник или теолог мора веровати да ће нова парадигма изаћи на крај са новим проблемима са којима се сусреће, тамо где је стара парадигма заказала, није дала решење задовољавајуће. Одлуку те врсте је могуће донети ссамо на ,,темељу вере,, каже Кинг. Нова парадигма у почетку има мало присталица, заговорника, и с временом она обрати све више научника, и упоредо парадигма све више напредује. Присталице етаблирана модела (старог,који је прихваћен од стране групе) пружају доживотни отпор, те је потребан нови нараштај, колено, да би нови заживео, и док цела научна заједница, етаблишмент, не пређе на нови модел. Нова научна истина у науци не усваја се тако што се научници увере да је нова истина истина, већ тако што противници нове истине полако одумиру, изумиру, а нове генерације су од почетка упознате са том новом истином која је зањих на неки начин и стара.И у теологији и у физици постоје три пута изласка из кризе: 1. или је нормална наука способна да изађе на крај с проблемима који су изазвали кризу, 2.или се проблеми 67
опиру па долази до привременог,,архивирања,, проблема, (у Цркви, западној, се често вршио прогон тих присталица) 3. или се нови модел успева наметнути,и насају нови оквири у који се сврставају старе чињенице. Научни уџбеници и прикази и философске расправе и тумачењасе пишу пошто нова парадигма победи, и пише се делимично или сасвим испочетка и тако ново раздобље обликује нову традицију. Наравно револуција, обрт се често не види, јер су нови ставови израсли из старих, као проширење традиционалног знања, науке или теологије. Грешке у науци или теологији се заборављају, нико не воли да их памти или спомиње, пропусте, грешке, заблуде. Памте се само исправни кораци. Поређење науке и теологије тј.сличност је у томе што обе сматрају да је реч о новим чињеницама које се сврставају ун нов научни однос. Ни у физици ни у теологији се не каже да је тотални обрт у питању, лом, већ о ,,темељном континуитету,,. Поготово теологија не може да ,,измишља,, нове традиције. То је више формулирање, ново, старед традиције у светлу нове парадигме, модела. У теологији новост није ради новости, ( дезидерат- оно што се жели) јер увек нови модел сачува доста од старог, старе конкретне делове, прошла достигнућа...Код теологије је реч о ,,истини,, о ,,животној истини,, или како Витгенштајн каже о ,,животним проблемима,,. Природњак, научник који проучава природу има доста проблема која му се сама намећу, ту су у природи, и захтевају одмах да се реше, па тако не мора да бира проблеме јер се проблеми сами намећу. . За разлику од друштвених наука или теологије. Теологу је до признања ,, стручњака,,и читаве јавности, јер теолошки проблемим се тичу живота, људи, за разлику од природњака. Најапстрактнији теолог води рачуна о лаицима, и њиховом разумевању, прихватању, него научник, физичар. Природњаци не дају одговор на питање ,,одакле,, ни ,,где,, . И Кинг као и Попер, наилазе на метафизички проблем ,,космологије,,. Научна заједница је део света, а свет има своја својства, која научници не знају, ма колико га проучавали. То где и одакле. Тако Кинг на задњој страни своје књиге каже: Проблем: ,, какав треба бити свет да би га човек упознао, сазнао? Тај проблем је стар колико и наука, али за научнике, природњаке, он остаје без одговора. 50. ЦРКВЕНОСТ ТЕОЛОГИЈЕ из ,,Науке о теолошкој спознаји,,: Многи се слажу да је права теологија црквена служба, задатак Цркве, и да се теологијом баве само као чланови Цркве, јер је то задатак Цркве и верника. Однос Вркве и теологије се сагледава каже Керн-Њуман кроз однос вере која је темељ теологије , према Цркви. Значи постоји однос теологије према Цркви. Керн и Њумен желе објаснити како је црквеност теологије спојива са науком. Теологија и црквеност су маизглед противуречне науци. Али оне су корелатне, узајамно зависне. А то значи: да је теологија црквена ЈЕР је научна, и теологија је научна јер је црквена. Књига ,,Теологиј и Црква,, од Ханса Кинга, ( написао ,,Постоји ли Бог,,) и то његово тумачењеи данас вреди, актуелно је. Кинг каже да је теологија црквена наука јер се теолози баве теологијом у Цркви и за Цркву.Јер теологијом се баве кроз егзегезу, историју, систематском критиком и рашчлањивањем. А Теологија мора да буде критичка, строга, јер и у Цркви има заблуда, празноверја, невере, заблуде. Теологија има тај задатк да рашчлањује, критикује од гр. Кринин-критика, да врши критику унутар Цркве. Говор о Богу теологија мора вредновати, по мерилима изворне порике, које су сачуване у Писму. Теологија не може да замени подучавање, веронауку.Али не може ни веронаука да замени теологију у Цркви. Постоји опасност, а то се и реално дешава, да се у заједници и њиховој вери почне замењивати оно што је главно са споредним, да истине буду помућене, нејасне, извитоперене, да полуистине посану истине. Тада 68
теологија мора да критички став заузме, да указује на оно што је главно, важно. Ово се не може урадити једном заувек, већ је потреба за тим увек нова. Истина која је увек била тајна, и остаје тајна, не може се јасно одмах објавити, рећи, већ се схвата временом кроз студијско проучавање, истраживање Писма, кроз традицију и историју Цркве, помоћу егзегетских, историјских и систематских метода. Теолозима треба да буду пример црквени учитељи, тј. св.Оци. Кинг каже да је теологија научна јер је црквена. Та можда парадоксална тврдња се аргументује на следећи начин. Теолози су у срцу Црквем, средишту. Они нису мислиоци, историчари. Своју науку нису сами створили, већ су је наследили. Нису вели, нје њима објављена реч Божија. Она је предан кроз предање, о њој сведочи заједница верника, старозаведних праведника, и Исус. Теологија се увек позиа на сведочанство вере, и расте из заједнице, из Цркве. Без заједништва верника тењологија губи циљ. Црква даје теологу канон, који је Црква утврдила и прогласила каноном. Црква се разним дефиницијама и догмама оградила од јереси, које су стално настајале. Црква и дефиниције помажу теологу да не скрене у заблуду, јерес, празноверицу, кривоверје. Теолог данас не почиње од нуле, не почиње без искуства, наслеђује туђа искуства, искуства цркве, и дугих из цркве, не мора се губити на странпутицама, има већ постигнуте податке. Реч Божија се не упућује појединцу, већ људима у Цркви. Теолог прво слуша заједницу Цркве, тј. Цркву, којој је Бог упутио речи, и он може да говори Црквии тражити да га Црква служа. Теолог може да се бави теологијом на добро Цркве а онда и целог света, само из Цркве. Са теологијом из цркве и за Цркву. Мартин Девтингер каже да је вера проживљена у животу, највиши ступањ разума. Вера је друштвена. Августин је рекао за теологе ван Цркве: они добро трче али трче ван стазе. Што више и брже трче, то више лутају, јер се удаљују од правог пута. А ако се врате на прави пут, онда зналачки настављају трку, јер знајју трчати а не вишелутати. Фрањо Ксаверски је рекао исто то а ли на други начин, рекао је: управонаученји упадају у највећ заблуде. Теологија је сложена наука, у којој је у историји било много противуречности и различитих мишљењ, а о којима је тешко дати суд да ли су исправна или не.У теологији је од велике помоћи орјентација помоћу заједничког разума вере, орјентација по ауторитету вере. Оријентисање по вери не значи бити некритичан, и некритички прихватати разне ставове и изјаве. Ауторитативност не значи аутиритарност. Истина не припада појединцу већ заједници верника. Вера и теологија су створене у апостолском предању а предање је поверено Цркви и њном клиру, њеним учитељима. 51. ИСТОРИЈА ПОЈМА ТЕОЛОГИЈА Теологија жели да има прво местомеђу наукама, да буде краљица, на првом месту свих наука.И философија је њена слушкиња и зато философија носи назив ,,слушкиња теологије,,. Кант је у вези са тим приметио тј. питао: да философија је слушкиња, али да ли она испред господарице носи бакљу или иза ње придрђава њене скуте. Научност теологије се доводила у питање и раније, у време Томе Акинског, у време схоластике. Теологија значи говор о Богу или божанским стварима. Први пут се овај појам јавља кд предсократоваца, а Платон тај појам користи само једном у ,,Држави,,. Али не као појам говора о БОГОВИМА ВЕЋ КАО СИНОНИМ ЗА МИТОЛОГИЈУ. Теологија је за Платона говор о боговима. Јер су митови у Платоновој држави употребљавани као средство едукације, васпитања омладине, али само када су очишћени од свега што је негативно. Јер у митологијама има доста негативног. Змачи мора да остане само оно позитивно, јер богови не лажу, не чине зло. Аристотел је проширио појам теологије. Један појам је као код Платона, други је теологија као један од три науке, 69
као највишу науку. Матемаика, физика и теологија као највиша. Теологију Аристотел поистовећује са метафзиком и са ,,првом науком,,. Прва наука се бави почетком бића и мишљења, метафизика се бави бићем као таквим а теологија оним највишим бићем ,с Богом. Али све је то једна истанаука, и Аристотел је први упшотребио појам теологија у научном смислу. У старог Грчкој теолозима су се сматрали митски песници и пророци у Делфима, јер су тумачили култске митове Теологија значила наговештавати богове, причати о богу... РАНА СТОА- СТОИЦИ (Оснивач Зенон, основао своју школу. Прво је био ученик киника Кратеса. Школа је добила назив према шареном трему где је држао предавања. Наследио га је Клеант, па Хрисип Клеанта. Зенонови ученици су били: Аристон, Дионисије, Персије...Супротно Платону сматрали су да сво знање долази од чулног знања. )
Стоици су хтели говорити обогу не само митолошки него и флософски. Панаитиос у 2. в.пре. Х. Је направио разлику појма теологија кои се користи као: митски у песништву, тј традиционално као код Хомера, политички, култса теологија, физичка теологија тј. философска која говори о Богу. Али тек у неоплатонизму 5в. Се употребљава појам теологија као философски, али под хришћанским утицајем. У грчко-римском свету поајам теологија, код грчких отаца се не налази тај појам. Врло ретко и то углавном у митском смислу. Александријци, пре свих Климент Александријски је користио појам у три смисла: 1. класично грчки смисао Хомера , Орфеја, Хесоида, и2. појам примењије на Стари Завет. Мојсија назива теологом. Грчки су теолози своју теологију преузели од статозаветних пророка. 3. теологијом назива све што се односи на Бога. Климент теологију још не употребљава за хришћанскопознање Бога. То чини Ориген говорећи о паганској теологији, Египћана и Персијанаца у смислу ,,признаваи и исповедати Бога,,. У Константиново доба тај појам се користи само за хришћанског Бога и за Исуса.Хомолошко значење теологије потиче од речи хомолоин – признавати и исповедати, тако схваћен појам је свосјствен оцима 4 и 5 века. Од Никејског сабора тај појам значи наука о Богу, и то Тројству, за разлику од икономије која значи спасење по оваплоћењу. Теоогија је Божији живот у себи а икономија је деловање Божије у свету. Есхатологија је наука о последњим стваима, христологија о Христу. Промена у појму теологија се десила у средњем веку. Класична латинска књижевност ретко користи тај појам. Августин и Цицерон га користе као у митовима грци. Тек у 13 веку појам добија значење научнотеоријскона Париском универзитету. Тома Аквински разликује философску теологијума у тј. философска наука о Богу , од теологије објаве. Само код Томе остаје и смисао свеукупне науке хришћанске. Висока схоластика је сматрала теологију свеукупним знањем и промишљањем хришћанске науке. Тома Аквински је у свом делу ,,Сума теологика,, поставио питање: да ли је поред философијеи философске науке о Богу потребна теологија објаве? Он је хтео да створи синтезу хришћанске традиције и аристотеловске философије. Јер није се просто могло пренети на хришћанство све оно што је Аристотел рекао о Богу, и помирити са хришћанством. Зато је било забрањено да се ико бави хришћанством. Тома Аквински је хтео да то усклади, аристотеловско које се сматрало научно и хришћанско. Тако да се види да је и онда постојао проблем хришћанског учења као научног. Како 70
помирити црквеност теологије и научност теологије? Тома повезује теологију са ап. Павлом, и схватаје као мудрост, а Павле је говорио о мудрости. Мудросит-софиа, је Павле супроставио лудост керигме, објаве. 1Кор.1,27:
25.,, Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божијаача од људи. 26. Јер погледајте звање своје, браћо, да нема ни много премудријех по тијелу, ни много силнијех, ни много племенитијех; 27. Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке 28. И што је неплеменито пред свијетом и уништено изабра Бог, и што није, да уништи оно што јест, 29. Да се не похвали ни једно тијело пред Богом. 30. Из којега сте ви у Христу Исусу, који нам поста премудрост од Бога и правда и освећење и избављење. 31. Да (као што се пише) ко се хвали, Господом да се хвали,,. Мудрост је нешто позитивно што се види из старозаветне мудрости. Бог је створио свет по својојмудрости,и зато свет и показује на Бога као на свог створитеља каже се у Старом. И зато човек може посматрајући свет дадође до Бога. Али људи су дозволили да мудрост само кружи око њих а не око Бога, јер је човек себи центар.Па испада да јемудрост антропоцентрична место да је теоцентрична. Људска мудрост се бави сама собом, и њој зато Бог супротставља керигму. Садржај керигме је у 1Кор. 15 Где каже да је Христос први устао и да његово васкрсење и нама доноси живот вечни. Павле каже да човек не може да постигне мудрост на основу свог размишљања већ само на темељу Христа, јер је Бог Христа учиниомудрошћу за нас људе, каже Павле у посл. 1Коринћанима 30: 30. Из којега сте ви у Христу Исусу, који нам поста премудрост од Бога и правда и освећење и избављење. Смрт и васкрсење Исусово не само да дају нови живот већ и ново сазнање. У светлу Исуса читав свет има другачији смисао, човек има нови увид до кога није могао доћи сам,већму га је дао Бог кроз керигму. И Кјеркегора је ово преузео и рекао: Исус човеку не нуди само садржај вере него и услов за сазнање тог садржаја. Хришћанска мудрост је дар, није урођена као интелигенција нити се стиче годинама. Хришћанска мудрост прихвата ту керигму. То је верничко сазнање и сазнање вере. Хришћанска мудрост тако бива супротстављена паганској мудрости, која сваку мудрост црпи из себе саме. Тома Аквински теологију схвата као мудрост на три начина: 1. дословно као мудрост, 2. као мудрост због њеног садржаја постављајући питање да ли је могуће уопште теолошки спекулисати о мудрости хришћанској, која је од Бога, 3. теологија је по Томи могућа само када Бог то омогући. Теологија постоји захваљујући Богу. Тома кажеда теологија добија знање од Бога и свеих, значи из више науке. Тома Аквински је зависио од Аристотеловог појма науке. Према Аристотелу наука мора да испуни два услова: 1. свака наука мора имати начела принципе, и 2. мора из тих начела и принципа да дедуктивним путем изведе све остале тврдње. Ако теологија жели бити самостална наука мора имати начела , и она морају бити темељ, као код сваке науке. Та начела сус сама себи темељи. Та начела човек стиче искуством и у томе се Аристотел разликује од Платона. Аристотел има два поступка да би доказао сигурност тих начела. 1. је Топика а то је логика вођења дијалога. Она развија говорна правила која служе дијалогу, говору. Да из заједничких места-τοποί, извуче доказе. Те топи , правила заједничка сви саговорници морају да прихвате. То су темељи сазнања, ти топи. Ти топи немају очевидност јер их није сам човек увидео, као што је случај са пословицама. Пословице су ,,заједничка места,,. Помоћу пословица можемо неког уверити у нешто. Али се на пословицама не мже градити наука. Схоластка 12 векасе задовољила топчном сигурношћу теолочкин начела. 2. поступак је аналитика. Темељне истине морају да буду евидентни, општи и нужни. Морају дати сигурност из себе самих а не на темељу договарања оних који 71
су у дијалогу, саговорника. Ако сада применимо Аристотелов принцип науке на теологију,јавља се питање: која су то начела теологије? И да ли та начела задовољавају услове науке? Тома одговара да су налела теологије чланци вере, обрасци које изговарамо у Никејском Симболу вере, дванаест чланова вере. У Цариградском симболу има 14 чланова ипитање је може лисе додаавати још чланова? Из тих чланака вере теологија сазнаје са односе међу исказима о искупљењу и спасењеу и из тих начела извлачи закључке. Ове чланове је Бог објавио и зато су сигурни и зато су они начела. Теологија је за Тому теологија закључака. Из тих начела се изводе даљњи зкључци. Њих не мођемо свестин на нешто друго, из њих се изводе друге верске истине. На друго питање, да ли задовољавају услове науке, да ли је теологија наука. Ту имамо два решења из доба схоластике:1. теорија просветљења, илуминација, која је била у фрањевачким школама, и која каже да се чланови вере могу сагледати само у светлу вере. Јер су принципи других наука очевидни и зато сигурни а чланци вере само кроз веру постају јаснији. 2. И теорија субалтернације која каже да по Аристотеловом систему наука постоје науке које су више и ниже тј. , подређене и надређене науке. И једне и друге се изводе из очевидних и сигурних начела. Разлика је што надређене науке, тј. Метафизика доказује своја начела а подређене науке не могу доказивати своја начела властитим методама унутер себе самих. Подређене науке да би доказале своја начела узимају из других наука начела , из оних наука где су начекла јасна, Н апр. Физика је егзатна наука која почива на мерењу и бројевима, али не можемо физику дефинисати мерењем, бројевима и бројчаним вредностима. Теологија је подређена наука, њена начела нису евидентна, већ их прима од надређене науке а то је знање које Бог има и свети. Значи од Бога. Верификација тих начела се догађа после смрти. 52 УЧЕЊЕ О ТЕОЛОШКОМ САЗНАЊУ МЕЛКИОРА КАНА Дело Мелкиора Кана 1509-1560 ,,Логика теологије,, је прва систематска обрада теолошке епистемологије или науке о теолошком сазнању. Топои код Аристотела је део логике, у његовом ,,Органону,, а на атинском се каже ,,лоци,, У првом делу Органона Аристотел се бави појмом, судом и закључком ау другом поступцима доказивања. Топи се код Аристотела ави начелима вероватности. Начела овог начина доказивања се зову ,,топои,, . Ти топои су опште призната начела као што су пословице. Ово значење топои или лоци се касније изгубило. Касније је лоци постао начин гледишта, различита гледиша под којим се нешто посматра, узрок или ствар. Лоци су постали нека вреста категорије помоћу којих можемо рашчланити неки појам. Еразмо Ротердамски је увео појам локус теологикус, што је подразумевалосадржај теологије, оправдање, милост, вера...Мелкиор Кано је обрнуто поставио ствар. Он је хтео из ,,лоци,, да сазна теолошке истине. Да ли се оне могу доказати да су од Бога или не? Верске тајне немају своју јасноћу унутрашњу, не можемо их разумом потпуно схватити, не можемо у њих продрети. Верник не верује у Тројство, милост , евхаристију јер су од Бога дате. А не зато што су оне вернику потпуно јасне. Верује у њих због Божијег ауторитета. Малкиор Кан је Писмо, Цркву, предање назвао ,,лоци теологици,, и из њих црпи теолошка начела, принципе. Они су једини извор теологије. И из њих изводи теолошке закључке. Он има 10 начина, лоци теологици, да докаже теолошке истине. Јер не може се доказати извор истина, не може се доказати Бог. 1.Извор теолошке спознаје или лоци теологици И 2. ИЗВОР САЗНАЊА КОЈЕ ТЕОЛОГИЈА ,,ПрОСУЂУЈЕ,, ОД ДРУГИХ НАУКА а које зове лоци теологици алиена. Теолошки извори се делеи још на две скупине:1. конститутивни за објаву тј који 72
објаву омогућују, 2.Писмо и3. Предање. Они који објаву тумаче су1. Црква,2. верници, 3. екуменски сабори,4. папа. Они су значајнији од друге групе коју чине: 1. оци2. , схоластички теолози, где су оци значајнији јер су блуже апостолском периоду. Ово су теолошки извори. Нетеолошки извори су:1. рацио-сазнање људско, искуствено,памет. 2. философиод којих је Аристотел први. 3. Историја човечанства. Уз ове три нетеолошка извора Мелкори Кана признаје и друштвене науке, природне науке, јер су и оне од значаја за теологију и теологија у свом доказивању мора водити рачуна о њима. Ова подела на десет извора није стриктна, јер се могу спојити оци и схоластичке теологе. За Мелкиора Кана је библијски текст незаобилазан, и то Вулгата а не јеврејски или грчки текст. Из лоци теологици теолог мора да црпи теолошко сазнање. Мелкиори Кан за теологе каже да треба да иду даље, да им није а прирори дато гледиште. Нису трансцендентни услови омогућили теологу теолошко размишљање.Размишљање о а приори условима се јавило тек са Кантом. Размишљања о трансцендентном услову теолошког рада је Карл Ранер означио као десидерат, нешто пожељно. ( Карл Ранер (нем. Karl Rahner; 5. март 1904 — 30. март 1984) је био католички теолог немачког порекла Карл се, следећи пример свог старијег брата Хуга, придружио језуитском реду 1922, а рукоположен је 1932. године. Наставио је студије у Фрајбургу и Инсбруку, а потом је добио посао на Теолошком факултету Универзитета у Инсбруку 1936. године. После Другог светског рата вратио се у Инсбрук 1948. да би следеће године постао професор догматске теологије. Био је професор у Минхену (1964—1967), а потом у Минстеру (1967—1971). Био је peritus на Другом ватиканском концилу.)
54. РАЗВОЈ ДОГМИ догма реч потиче од гр. Речи докео-мислим, држим, одлучујем. Нови Завет 5 пута користи ту реч: Лука: у оне дане изађе догма од ћесара Авгуса... Овде дога значи царску наредбу. Св Оци реч догма користе за прописе у учење Исуса Христа. Dogme suobjavљena istina, nauka po obliku, izražaj vere nepogrešivi, smernice za vernike i stvarnost koju je ustanovila Crkva kroz istoriju. Проблем догми: један је то што је треба објаснити како то да је Симбол вере Никејски дужи од Апостолског веровања.Једно ма дванест а други 14 чланова. Нема ништа о евхаристији у њима. Тај проблем се поставио тек у 18 веку. Просветитељство догме схвата као објављене истине, које преносе оно што би човек могао и сам да дође до закључка разумом. С обзиром да има много вера, кажу просветитељи, хришћанство нема никакаву вредност. С Хегелом почиње савремено схватање историје . Хегелов ученик Баур , евангелист, тумачи историју догми по Хегеловој шеми: теза-антитиеза, синтеза. Сматрао је да се хришћанство историјскиусавршавало, а историја догми је део историје човечанског духа, историја религиозних идеја хришћанства. Црква сматра неке реченице дасу од Бога објављене, које су биле у свести вере а нису биле предлагане као догме. Или на различит начин исказују , другом терминологијом, која не постоји у Працркви. Како постојање тих касније насталих догми повезати са Исусом и апостолима и предањем. Јер предање се завршава са 73
задњим апостолом. Није било нових догми, тако да се мора наћи где се те нове догме налазе у старим предањима. Католичка теоогија је у 19 веку развила различите теорије о развоју догми. 1. Неосхоластика је тврдила да догме објашњавају верску науку која је била нејасна и не тако тачна. Три модела тумачења дог,и сва три моделасу сматрала да су догме историјсли процес. 54. развој догми по ЏОНУ ХЕНРИЈУ ЊУМЕНУ Њумен је англиканац који је прешао у католичанство. Био је кардинал. Њумен је установиода се приговори који се односе на Тридентски сабор могу изнети и на Никејски и Калкедонски сабор. Каже да оно што реформатори пребацују папама 16 века морају да пребацују и папама 4 и 5 века. Аангликанска црква ове папе из 4 века не сматра декадентнима. Написао је спис ,, О развојуврске науке,, и ту излошио 7 критеријума по којима се одвија развој науке. 1. очување типа: пореди развој догми са органском природом и њеним растом и развојем. Како се каснији физички изглед садржи у ранијем , млађем, мањем, у истом је односу, тако Њуман каже да се и догме развијају. Из младе птиве не настаје риба. 2. ,,Континуитет принципа,, По другом критеријуму нЊуменовом , догма има унутрашња правила и вањски облик који морају остати исти. 3. способност асимилације или прилагођавања каже : свака се мисао среће, суочава, сасупротним мишљењима. Хришћанство се сусрело са другим философијама и верама и победило. Инкултурализација је то. 4. логичка последичност: за Њумана је развој догми историјски процес не логички. Наука хришћанска се не сме представљати у облику логичке дедукције. 5. антиципација властите будућности: значи да се будући развој мора налазити у почетку,ту се наслућују, каснија наука не може и не сме да буде нешто ново. Касније науке морају да буду чувари ранијих из којих су настале, мора постојати континуитет, трајност, веза. 7. трајна животна снага: трајност казује на истински развој. За Њумана могу постојати и други критеријуми. Различити људи различито просуђују исту чињеницу. Неко каже да је Црква очувала континуитет са Працрквом а неко да није. Како хричанин може да стекне темељ, сазнање о развоју догми Њуман каже човек има псебну способност сазнања коју зове ,,ILLATIVE SENSE,, ТЈ. ЗАКЉУЧАК. Ако човек има две премисе и из њих извуче закључак конклузијом, онда тај закључак није исо што и одобравање, пријањање, assensus. Одобравање је чин који се темељи на закључку, али је самосталан. Слагање с нечим не значи приањање уз закључак, , или уз дедуктивни доказ. Слагање је признавање клико је нека спознаја важна. Овај чи, чин слагања, се може десити и када не постоји закључак. Смисао закључка је у способности човека да дође до неког сазнања, чак и када нема премисе. Него има само неке мотиве, из различитих подручја, претпоставке. То се дешава свакодневно у човековом животу. Не аргументујемо нити логички образлажемо своје одлике, ставове, мишљења. И у науци тај сазнајни поступак постоји, и ту је накада доказ последица интуиције. И нагомилавање вероватности може човека довести до сазнања. Ако има више интуиција, оне могу уверити човека. Од интуиције до прихватања и одобравања свако мора сам да одлучује о томе. У поступку сазнања цео човек учествујем н само разум. Слободна воља одлучује да ли прихватити или не .Зато различити људи различито просуђују исту чињеницу. Неко сам прихвата веру, неко не. 55.развој догми по ЈОХАНУ ЕВАНГЕЛИСТУ КУНУ: Припадао католичкој тибенгенској школи 19 века. Супротставио се неисторијском библицизму протестантске ортодоксије, протестанске школске теологије 17 и 18в. Која се строго држи дословног смисла Писма.И против просветитељског рационализма и против 74
немачког идеализма. Кун ствара метафизичку шему нужног развоја догми: 1. могућност развоја догми, тј. Како спојити крај откровење, објаве и даљњи развој догми. Бог се служи старозаветним пророцима и апостолима да би себе открио и своју вољу, људски разум је прихвата. Просветитељство мисли да људи тог времена су били и нешколовани и другачије су размишљали, имали другачије категорије мишљења, и дазато све што су пророци и апостоли говорили о веским стварима треба усавршитии побољшати. Наука апостола је први и пролазни израз хришћанства , кажу просветитељи.Кун се буни против тога. Кун каже да је Исусово откровење, коначно и савршено. Просветитељско-рационалистички став и немачки идеализам сматрају да је религијско знање, хришћанско, само део људског знања. Они оспоравају самосталност верских истина и не признају разлике између вере и знања, каже Кун. Према Куну истина је човеку дана, откривена, поклоњена. И она сенеможе усавршавати. Али је могуће дубље и јасније је схватити, спознати те објављене, отривене истине. Садржај откровења се не може мењати, али може њен облик. 2. нужност развоја догме: развој догми значи да се оне све савршеније схватају. Врхунац Божијег открИвења је Исус. После Њега нема више открИвења. Зато апостолско завештење Исусовог откривења има нормативно значење за сва поколења. И други циљ апостолскогзавештења је да је откивење важно за СВОЈЕ време. И за друга времена. И околностима. Откривење у другим ситуацијама, времену. Како каже ап. Павле у 1 Кор. 9,22: да буде свима све- постао је једнак онимабез закона онима са законом, сличан Јудејцима да би их придобио, слабима слаб, јер је Павле слободан од свега, па је себе учинио робом. Значи садржај откривења се не да мењати, јер је садржај дат од Исуса и апостола, алим мора се мењати облик тј, начин њеног приповедања,преношења. Томе се супротставио рационализам. За рационалисте је и форма апостолског приповедања норма, смерница и не сме се мењати. Јер ако начин приповедања зависи од времена, онда и садржај хришћанске проповедизависи од времена и онда је релативан. Јер се развија. 3. чињеничност или стварност развоја догми. Када је отривење објављено оно се сусрело са човеком и његовом природом и свим што утиче на човека. Кун каже да развој догми нје дело појединца, већ дело учитељства које делује под утицајем Духа Светог. Развој црквени, тј. Догми је задатак Црквеног учитељства. Кун не мисли на улогу верника, њу не спомиње. Наука Исусова и апостолска има историјски и апсолутни карактер. Она је за свако време и за своје време. Она је норма. Она ту своју улогу остварује : зато што је та наука ненадмашива, коначна, извор је и правило даљњег развоја. Правило је и норма по томе што има Духа Светог. Развој догми значи напредак у мишљењу, мисли Кун. Предањ је живо зато што се сукобљава у мишљењима, објављена истина се сукобљава с духом одређеног времена и настоји се изразити његовим појмовима и сликама, и начином мишљења. Зато се кроз историју развоја догми развијали и различити модели мишљења. Ново питање је тражило и ново тумачење отривених истина. Апстрактни говор не бим могао да замени црквено учитељство. Исус и апостоли су истину рекли начином говора тог времена, и начину мишљења. Апстракно изражавање не заокупља целог човека већ само његов разум. . А реч и начин говора Исуса и апостола је норма, јер је то жива реч. А ту реч Црква изговара. Исус, апостоли, Дух Свети и Црква су с једне а учитељи с друге страни. Упућени су једни на друге. Реч Христову Црква и учитељство морају пренети.Откривење је натприродно, и не може да га замени људски дух, и да се закључи да је развој догму дело људског духа, а да се искључу Божански Дух из утицаја. Кун се разликије од ЊумЕна 1. Њуман има низ критњеријума по којима се рпосуђује да ли је развој науке законит или не. Код Куна тога нема. 2. На питање како 75
хришћанин може препознати развој науке, Кун као и Њумен увиђа да је за то потребна сазнајан моћ. Кун се ослања на Духа Светог, а ЊумЕн помоћу посебне способности спознаје, тј. закључака, ,,ILLATIVE SENSE,, . Према Куну носилац развоја догми је учитељство.По Карлу Рајнеру теолози треба да побољшају сазнање, да доведу до напретка сазнања. Новог сазнања, а не учитељство. Учитељство само треба да одреди да ли је тумачење догме било законито или не. 56. развој догми по КАРЛУ РАЈНЕРУ. Теорија развоја догми у 19 и 20 веку бавиле су се суштином развоја догми. Да би протумачиле идентитет хришћанске вере кроз историју. Karl Rajner je hteo da razvije kriterijume po kojima bi mogao da predvidi strukture budućeg razvoja dogmi. Јер се не може предвидети садржај будућег развоја догми. Ова начела треба да омогуће просуђивање законитости будућег развоја догми.У историји догми увек је било нових наука које је учитељство признавало као законито. Развој догми се одвијао кроз супротстављања, расправе, жестоге борбе различитог мишљења и става. У будућности ће бити исто. Рајнер као и Кан мисли да: 1. развој догми није као органски раст који се складно развија, идилично, већје нешто што се мора пробити тако што ће се супротставвити супротним струјама и другим схватањима. Црквенан наука је другачија после сукоба. Развој догми мора да се пробије помоћу супротних ставова, са савременим питањима, са струјањем времена, са другачијим схватањиима. 2. Оно што се после искристалише је службена црквена наука, и то је већ на почетку било присутно бар код једног дела теолога. Али није било довољно јасно и тачно изговорено. Црквена наука после сукоба изгледа другачије него пре сукоба. Друга мишљења су утисала на развој догме тако што су довели до боље формулације, јаснијег исказа. Треба поштовати критику и признати њене заслуге за конструктивније сазнање догме. 3. Одбрана истине не сме да непоштује ставове критичара, критике, јер су они донели да се утре пут ка разјашњењу истине. У хришћанству сеније никада десило да се напусти потпуно нека истина, сазнање. Али било је уступака, напустити одређене ставове за које је мислило да су непогрешиви, незаблудиви, а касније сазнала да су превазиђени. Неке црквено учитељске одлуке су биле мењане и преиспитиване у прошлости. Али не признаје да би могле да буду промењене одлуке које данас доноси. Црквено учитељство не даје упутство верницима како и колико да прихвате неку црквену одлуку. Колико је она обавезна за верника. Позива се Црква на дугу традицију, говори како се одлука не може изменити. Н пр. О греху. Неки мисле да се он преноси рођењем. Црква даје науке које у неком времену тако тумаче догме, и чија тумачењасу везана за то време. Често појмови које Црква користи у том времену се сматра да су незаменљиви. Само су они допуштени. ,,источни грех,,је пример. А источни грех је само унекомсмислу грех. Требала би Црква када га спомиње да каже и разлике између грехова. И избећи тај појам. Не смемо назвати јеретиком оног ко не прихвата оваве појмове, и правила. Треба водити рачуна о смислу инамери Цркве када овако говори. Смисао и намере учитељских текстова, црквенихмогу се одредити помоћу историјско-критичке методе. Сви текстови, не само библијски се различито тумаче у различито време. Ерминевтика доктринираних правила треба да разјасни садржај вере. Мора и да разликује погрешна схватања која су узрокована менталитетом времена. Зато се ерминевтика мора доследно спроводити. Према ком ће правилу да се развија овај процес? Рајнер даје смернице где ће развој да иде, а не као Њумен који је дао само мерила за прошли развој. Значи, развој дигми је био у прошлости, биће га и у будућности. Мењаће се неке догматски 76
обрасци. Некаодлука црквеног учитељства не значи крај развоја догме. Обрасци или формуле којимсе служи црква могу се заменити новим. Под условом да се смисао,порука догме не мења. 57. SENSUS FIDELIUM ZNAČI OSEĆAJ VERE To je osećajkoji proizilazi iz vere. I tiče se svega što ima veze sa verom. Osećaj vere omogućuje verniku da rasuđuje instiktivno o sadržaju vere. Osećaj vere ima onaj ko poseduje duh vere. Takav čovek пре осети него што размом разуме или рационално оправда шта спада а шта не спада у веру.Осећај вере је спонтани, интуитивни осећај који нам допушта да прихватимо или не прихватимо, одбијемо, оно што се тиче вере а да о томе не размишљамо. Тај је осећај као осећај уметника , интуиција уметника или осећај доктора када лечи. Костер.М.Д. је у новије време први нагласио значење осећаја вере. Костер је описао осећај вере овако: то је духовни оруђе којим Дух вети чини да сва Црква и сви верници да срасту са са стварима које се тичу традиције вере. Осећајем вере се преноси вера. Да их уведе у већу, зрелију спознају и бољи зрелији живот. Осећај вере омогућује вернику да осмишљено се укорени у Цркви. Други теолог каже: Осећај вере је интуитивни, натприродни осећај, плод и снага његове вере, и дар Светог Духа по којем је верник способан дабуде у заједници. Осећај вере је исто што и инстикт вере. Инстикт ереје расположење човека и отвореност човека . Инстикт вере је ут , аосеај вере расте из вере. Није исто што и консенсус вере, тј. Верски консенсус. Тоје јединствино и заједничко изражавање вере многих верника. То је резултат осећаја вере. Генеза вере почиње из инстикта вере који је темељ, полазиште и он води до осећаја вере појединаца у Цркви и иде ка консензусу верском, слагању. Субјект вере је индивидуална свест. Теолошко оправдање вере се налази и у Писму код Павал у Кол.1,9: Павле моли : 9. ,,Тога ради и ми од онога дана како чусмо не престајемо за вас молити се Богу и искати да се испуните познањем воље његове у свакој премудрости и разуму духовноме,,… и у Ефесцима 1.: 17. Да Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде вам Духа премудрости и откривења да га познате, 18. И бистре очи срца вашега да бисте могли видјети које је нада његова звања, и које је богаство славе нашљедства његова у светима,,,… На темељу овог текста говори се о очима срца или очима духа. И са овом синтагмом је повезан израз ,,црквени осећај,,. Бонавентура говори о ,,уву срца,, И Паскал говори о ,,есприт де геометри,, и .,, есприт де финес,,. Маријанске дигме су доогме које говоре о безгрешном зчећу и вазнесењу Маријином. А у Библији о томе има мало или ништа. А и предање не говори ништа. Бог је обећао верницима Духа Светог. Дух ,,сведочи нашем духу да смо деца Божија,, ,,потпомаже нашу немоћ…за нас се заузима неизрецивим уздасима,,, Рим.8,16.26 1Кор. 2,12. ,,с Духом Божијим којега примисмо да знамо чиме нас је Бог обдарио,,. С тим Духом су верницима дарована 7 датова, а 3 су дата баш да би се тај осећај утемељио. Осећај вере је појединачни и заједнички осећај. Осећај вере чини да? Теолози кажу да Црква чини да човек поседује науку Христову. Јер може човек, људи да садржај Писма изипачи. Зато нас учи Свети Дух који чини даљудски дух постане способан да спозна хришћанске истине. Када човек приђе Цркви која је настала из апостолства, када слуша, учи, живи у Цркви, онда се у човеку ствара дубоку осећај унутрашњи који је једини кадар прихватити истину. С тим осећајем треба читати Писмо да би се прихварили садржајина прави начин. Предањ је онај посебан осећајкоји је присутан у Цркви, који се шири црквеним васпитање, . Њуман је сматрао да и лаицима треба допустити да говоре о питањима Цркве, да одлучују, јер је целина верника сведок предатих и објављених истина и да је њихов консенсус глас Цркве. За Њумана је осећај вере нека врста инстикта 77
који је у Телу Христовом, Цкви. Тај осећај вере сведочи о апостолском значењу вере. Он бди да се не појави заблуда.
73. НОВОВЕКОВНА РАЦИОНАЛНОСТ И философија и теологија и природне науке су имале тешкоће са променом слике света. Проблеме могу да реше само заједно. Упућени су на сарадњу. Више нису непријатељски супротстављене, већ упућене на дијалог, на критичко заједништво. Један је свет иједан је човек, једнан је објект који проучаваку. Има научника који кажу да их се не тиче философско или теолошко потање, да су та питања незанимљива, као што су природњачка илиматематичка питања незанимљива теологу.Игноришући их питања се не решавају. За критичко заједнички дијалог је потребно да Црква промени курс.У 17 веку су многи изуми настли, открића, и напуштено је средњевековно поимање света, што је натерало теологију да пређе на нову парадигму света, нов модел. Методички преокрет у мишљењу је у току, и када је реч учење о Богу, греху, смрти, небо, пакао, све захтева корекцију. С развојем критичко историјске методе морале су да се у теологији прихвате нове парадигме, дасе створи модерна слика света, да се промени егзегеза, историја Цркве, практична теологија више него догматика. Али ни традиционални догматичари не могу говорити каом пре 200 година: о стварању, довршењу света, Месији, чудима, небу, паклу...Не мења се ,, постојање парадигме већ пре њена природа,,,како каже Кинг. Тек након те промене је могуће проучавати, нормално истраживати загонетке и питања. Треба решити противречности. Иблијска поука мора бири преведена, актуелизована, ослобођена временских ограничења, и преведена у садашњост. Средњевековно мишљење треба да се превлада. Исправке су могуће само тамо где се признају грешке, погрешни ставови Цркве и теологије. Не треба теологија да мења став само зато што мора, јер све то очекује, и када нема избора. Не треба стварати подлогу теологијун са неколико ставова, крилатица, већ целу теологију јасно развијати на темељима 78
теологије и свих других наука, јер је реч о свету и човеку. Декарт и Паскал представљају традиције две, које дају извесност, свака на свој начин, теологија овде мора да заступа обеперспективе и Декартову, рацио и Паскалову, теологију срца. Теологија мора промислити и Декартов и Лутеров став, мора и дух новог доба да подвргне испитивању. Значи да преиспита и старо и ново. И та два процеса нису одвојена. На пример: Од Платона и Аристотела се деле ставови. Постоје разлике између мистке и схоластике, хуманистичких и природних наука, природне и духовне науке...Постоји супротност између рационалности и доживљеног, објашњења и разумевања. Осећаја геометрије и осећаја финеса, ум или вера.... Та два облика мишљења, могуће је заједништво, нека комуникација. Паскал је веровао у то, у помирењедва концепта, става. Два типа духа је спојио иако је један дух у Паскалу преовладао, то је дух срца, емоције, осећања. Човек је у ситорији помоћу сумње почео све боље да користи свој ум. Почео је да научно испитујеприроду, законе природне, па и самог себе. Рационалност и научна сазнања су веома важна, али их не треба апсолутизовати. Треба узети у обзир човекове жеље, хтења, емоције, страсти, а све то нје могуће свести само на ум. Човек има математичко.рационални ум, али и интуицију, наслућивање, осећање.. Садашња наука жели да створи методу која ће бити јасна, егзактна, објективна, али могу ли сетако обухватити све димензије људског духа. Дух људски је више од математике, формализирања. Све димензије људског духа се не могу обухватити. Оно што се измери не сме се изједначити са тим феноменом. Не постоји само једна рационалност, она математичко-природна.Човек мора бити свестан свег састава и чиниоца који воде сазнању, свестан последица и друштвенеодговорности. Методе и наука не смеју бити саме себи сврха. Оне су средство да се човек очовечи. Теорија науке не сме да постане идеологија, већ помоћ и теплогији и философији. Треба да критикују а не деконструишу. Логика,, анализа језика, теорија науке треба да верификују или нфалсификују емпиријске ставове.Философија и теологија ту треба да помогну да што једноставније формулишу своје проблеме, прецизирати појмове, критички истражити предложена решења. И теологија ако ће ли бити рационална, мора поступати рационално, а то значи критилки. Али ни формална логика ни анализа језика ни теорија науке не смејуда имају универзалне претензије. Ни философија ни теологија не смеју само да се баве методом, и да им рационална деконструкција буде циљ. 74. ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И ПРИРОДНЕ НАУКЕ Природне Науке су покушале ићи до математичке извесности, без граница. Атомска физика, астрофизика, микробиологија, генетика, медицина, могу ићи скоро до математичких извесности. Значи да та математичка извесност има пуно оправдање. Математика даје извесност, прецизност, законитост, и то јој нико не може оспорити. Питања природних наука се одређују по методици и стилу природне науке. Питања људске душе,психе и друштва, права, политике, историје, естетике,морала и религије такође треба обрађивати на основу методике, која је примерена њиховом објекту и властитом стилу. И наука има проблем свог темеља, и она је ограничена. Али наука не може прогласити метафизичке и теолошке ставове бесмисленим. Не постоји никакав критеријум за то, ни математичко.научни. Из природне науке се не сме стварати целина, и онда она можеда буде темељ. Што је и постала у новом веку, веку технике и индустрије, уопште цивилизације модерне. Мора се увидети релативност, привременост, и друштвене условљености сваке слике света, модела. Мора се поред научне оставити места и за методе других наука, хуманистичких и друштвених, философских, и Свака наука која саму себе апсолутизује доводи у 79
питање саму себе. Ко може да каже да поседује истину? Која наука? Нико нема коначне одговоре, истину, увек се поново тражи. Када се увиди грешка иде се испочетка. Да ли теологија може да буде наука. Шта значи реч наука? Дефиниције појмова наука, теологија, метафизика су углавном резултат договора, конвенције. Науку је могуће ограничити на математичко-логичке и природне ставове. Међутим реч,,наука,, је могуће користити и за нематематичке и неприродне ставове значи за мета емпиријске и теолошке ставове. Ако теологија хоће да буде наука мора се подвргнути научним начинима излагања и стварања појмова. Наука ако је хтела поступати методички беспрекорна , морала је Бога оставити по страни и не бавити се њим. Јер Бога није могуће емпиријски утврдити а камоли анализирати. Стварност је једно и стварност је појмљива природним наукама. Треба разликовати феномен и стварност. Питања се постављају и науци и теологији. Сме ли наука искључити питања о задњим стварима и о целини. Од самог почетка хришћани и Јевреји верују у библијског Бога, објављеног. Наука се не сме простирати даље од искуства. Не сме да тврди да не зна и да зато што она не зна нешто није или да зато што зна све је тако како она зна. Трансцендентна и апсолутна прва стварност, коју зовемо Богом, и коју није могуће утврдити нити анализирати, с њом зато не треба манипулисати. У ПРИРОДНИМ НАУКАМА МОРА ОСТАТИ ВАН РАЗМАТРАЊА. А СОБЗИРОМ НА СТВАРНОСТ И НА ЦЕЛИНУ И НА ЧОВЕКА, НЕ МОЖЕ СЕ ОДБАЦИТИ ПИТАЊЕ О свему томе. О исконским мерилима, вредностима, нормама. Научници морају бити отворени према свеопштој стварности. И признати метафизичко питање о животним проблемима о којима је говорио Витгенштајн, о космологији (Попер) о свету (Кинг) кпје превазилази подручје природно научне реалности. Нововековни атеизам. Црква и теологија су доста утицале на научни и политички аеизам. Зато што су одбацивале природну науку. Веру у Бога је заменила вера у науку. Јер Бог Библије је слика света , онако како су видели свет, митолошки.Бог Библије није исти као Бог грчке философије (мит, по дефиницији, није у суштини политеистички и лажан, он сам по себи није рђа у културама које немају развијену дискурзивну мисао, мит је једини начин да се допре до онога. што је изнад чулног искуства (настанак свијета, природа божанства...) мит не рјешава стварно те проблеме, али изражава који став заузима човјек пред мистеријом упитно је да ли дискурзивно умовање постиже ишта више карактеристика мита је да догађај о коме говори није историјски, него вјечно сада Стари завјет служи се митским језиком и сликама. многе митолошке алузије сличне су митолошкој литератури старог Блиског Истока (нпр. Јахве на трону (Ис 6), Елохимови синови и људске кћери (Пост 6)... многе митолошке алузије сличне су митолошкој литератури старог Блиског Истока (нпр. Јахве на трону (Ис 6), Елохимови синови и људске кћери (Пост 6)...) сама по себи, повремена поетска употреба митолошких слика није довољна да говоримо о митологијском начину размишљања али, када се те слике посматрају у систему са другим одјељцима Старог завјета, настаје појава која се може назвати митопејском у тим случајевима митолошке представе нису узете да би се поетски дотјерао текст, већ са намјером да се ријечима изрази трансцендентно поредећиПост а ње са Енума Елишом види се да има извјесне сличности, мада су разлике веће (нема постанка и сукоба богова, хаоса...) Постање је писано против схватања стварања какво је изражено у Енума Елишу месопотамијски мит надомјештен је другим митом (не науком или историјом), а разлика је у схватању божанства дакле, митолошка мисао у СЗ није намјерно изабрана као начин пјесничког размишљања, већ настаје у културама у којима логичко мишљење није још достигнуто тачније је говорити о митопејском начину мишљења у СЗ, него о митовима и митологији СЗ ) Зато се треба залагати за критичку
рационалност, заједно са Декартом и његовим следбеницима. Али и против идеолошког рационализма, са Паскалом и његовим следбеницима. Значи треба 80
прихватити критичку рационалност али одбацити одеологију критичког рационализма, који апсолутизира и мистифицира рационалност. Идеологија се схвата као састав идеја, скуп идеја, појмова, уверења, модела тумачења, ,отива, норми понашања. Све то најчешће је вођено неким интересима, и зато на искривљен начин приказује стварност, а рационална образложења замењује емоцијама. Рационалистичку идеологију карактерише рационалистички догматизам и рационалистичка нетолеранција. И ТЕОЛОГЈА МОРА БИТИ ЗА КРИТИЧКУ РАЦИОНАЛНОСТ. Теолози би морали да следе традицију критичког мишљења. Некада су у средњем веку теолози просвећивали људе тумачећи митологију, идеологију и друге опскурности тј. мрачњаштво. Ни велики филозофи као Декарт, Спиноза, Лајбниц, Волтер, Кант Коперник, Њутн, нису порицали друге димензије а истицали само математичко природну науку. И у том смислу: оно су грешком прозвани рационалисти. Они су тражили целину стварности. Јер стварност је многодимензионална. Стварности се може прићи са различитих страна, јер она многослојна, многодимензионалан. И зато може имати различите карактере. Стварност атомског физичара другачија је од стварностиплатоничара, стварност свакодневна је дугачија од религиозног погледа на свет. По садржају стварност је расцепкана, раздељена.Разликује се већ према углу посматрања. И према начину на који се појављује. Стварност постоји на разним нивоима стварности. И не сме се апсолутизовати одређени аспект те стварности, а занемарити друге аспекте.Сви ти нивои стварности нису различите стварности. Стварност је јединствена иако је у различитим димензијама, слојевима, аспектима.То је једна стварност. И ако се дели, цепа, раздељује , то је на штету стварности, и на штету људи и човештва. Стварност је јединство стварности.Не треба је делити на ум или веру, као Декарт и Паскал. Аристотел је сматрао да је теологија и наука једно, целина. Стварност од свакогодговора начини привремени одговор. Истина је у отвореном питању. И док год је то питање отворено, наука остаје наука. Кант је рекао да религија која је у супротности са умом, неће издржати против ума. . Као што ни ум у просветитељској победи није издржао над вером, веж је развио крајње нерационалне начине наивног веровања. Питање целине, смисла целине, вредности целине, космологије, друштва , сва су ова питања повезана са питањем о Богу. А о Богу се сада другачије говори него раније. Након просветитељства и француске револуције питање Бога је доспело до свог зенита у немачком идеализму. Историја философије и духа у новије време је омогућила да се о Богу, и то о библојском Богу другачије говори него у време патристике, средњем веку, у време Декарта и Паскала. Велики је јаз био у разумевању Бога између теологије и нововековне философије, и нововековног начина мишљења. .
_( ЕРМИНЕВТИКА –ХЕРМЕНЕУТИКА ЈЕ наука отумачењу. Логика је важна за размишлјање а ерминевтика за тумачење. Тумачење Библије је кључно за веру, јер има последице,директно утиче на живот.
81
Није могуће разумети Библију без предразумевања. Ерминевтика је пут од предрасуде до предразумевања. Предрасусда је став који не дозвољава да се присвоји, усвоји нечије мишљење, већ се оно коригује да би било у складу са својим, са предрасудом. Предразумевање је став отворености за слушање. А би се нешто разумело, појединац мора већ имати неке информације, знање, раумевање за то што чита. Оно што прочита може бити у складу или не са оним што он већ зна,или мисли да зна. ЕГЗЕГЕЗА је од грч. Έξήγσις- извести напоље, протумачити, излагати . . Έξήγτις- тумач, саветник, онај ко говори. Έξελθειν- излаз, излазак. Значи тумачити, интерпретирати библију као Божије речи, са својим пуним смислом. Библија је средство којим Бог говори људима. Свака егзегеза мора бити допуњена ерминевтиком и њеном теоријом. Црквени Оци су сматрали да је егзегеза текста потпуна само ако је открила значењр за хришћане њиховог времена и њихове ситуације. Егзегеза није историјска наука, не реконструише историју, већ смисао, поруке текста. Историско проучавање је средство а не циљ егзегезе. Циљ је истина о Богу и о људској егзистенцији. Та истина се не можеоткрити само рациом. Бога можемо сазнати Његовом објавом. ИСТОРИЈСКИ –КРИТИЧКА МЕТОДА је научна метода, дијахрона метода, којом се истржује литерарни и историјски контекст. Почела је да се примењује у просветитељству, И желело се доћи до првобитног смисла.Веровало се да се објектвно и научно може доћи до првобитног смисла, објективне истине, помоћу науке, хеменеутичке методе. Била је најпримењивабија метода. Истражује се овом методом људски фактор Библије, помоћу историјског истраживања, литерарне и филолошке анализе, филозофске ерминевтике, психоанализе, културне антропологије. Свака од овух научних анализа даје добринос разумевању људске речи. Показано је да не постоји један већ випе првобитних смислова. Доћи до тога је важно да би видели како су прве заједницеговорило о Богу, кроз призму библијских откривењских чињеница.Ова метода се зове и историјско-филолошка метода. Главне две науке које се користе су историја и филологија. Мана ове методе је што су мислили да је могуће анализирати текст без занимања за његову поруку.) (Modernizam je izraz koji je, u svom nastajanju, bio usko vezan sa teologijom i filozofijom, a kasnije se proširuje i na kulturu i umetnost. U samom kontekstu ekspanzije umetnosti i kulture, modernizam se vezuje za težnje, teorije i prakse druge polovine XIX veka i prvih decenija XX veka2, u vreme jako velikih tehnoloških inovacija. Umetnost, kao usko shvaćen pojam, imala je određene postmoderne karakteristike tokom perioda moderne. Moderno završava u sukobu sa samim sobom i postaje postmoderno. Znači, jasno je da se koreni postmoderne nalaze u moderni koja se razvijala, doživljavala svoju kulminaciju da bi zatim doživela svoj kolaps kroz slikarstvo, arhitekturu, književnost, industrijsku revoluciju, filozofiju, marksizam… Postmodernizam ne označava neki iznenadni događaj niti samo vid umetničkog izražavanja već teorijski pokret s društvenoteorijskim zaključcima i tehničko-tehnološkim ekspanzijama.
2. Prvo što "pada u oči" (kad je u pitanju postmoderna) jeste to da je ta reč složenica, sastavljena od "post" i "moderna". Time se već jasno stavlja do znanja da je postmodernu nemoguće shvatiti, objašnjavati, razumevati bez znanja o tome: šta je moderna? Istovremeno se uočava da predfiks post (posle) — u našem vremenu — nije vezan samo za postmodernu već je veoma upotrebljiv za brojne opšte sintagme o savremenom društvu, i to one koje se prožimaju, ili su u nekoj drugoj vezi, u nekom drukčijem odnosu sa pojmom "postmoderna". Takve su, recimo, sintagme: "postmoderno društvo", "postkapitalističko društvo", "postindustrijsko društvo", "postsocijalističko društvo", "postfeudalno društvo", "postistorijsko društvo". Njima se pridodaju i sintagme iz određene oblasti, naprimer iz filozofije, te se javljaju pojmovi kakvi su: "postmetafizičko mišljenje", "postmarksizam", "poststrukturalizam"... 3. Da bi se približili pojmu "postmoderna" potrebno je znati šta je obuhvaćeno obimom i sadržajem pojma "moderna". Nema sumnje da je i moderna širok, višeznačajan i razvojan pojam. Jezički gledano, on dolazi od latinske reči m o d e r n u s što znači savremen. Sadržajno shvaćen, pojam savremen više je zavisan od "duhovnog prostora" nego od "hronološkog vremena". U tom slislu, jedna te ista savremenost događa se u raznim "duhovnim prostorima", tj. kod raznih naroda ili istovremeno ili u različito vreme, ustvari: retko kada (možda nikada) baš istovremeno a hronološki raspon može biti veći ili manji. Ako se uzme u obzir čitavo čovečanstvo, onda se terminom savremenost mora obuhvatiti veliki period, više vekova. Sve to važi i za našu savremenost, označenu (još odavno) pojmovima: modernost, modernizam, moderna i sl. U zavisnosti od jednog ili više kriterija, naša savremenost je počela pre više vekova. Koliko vekova. tj. kada je počela? Odgovora za to ima nekoliko. Evo nekih: Prema nekim misliocima (recimo Habermasu), začetke moderne treba tražiti već u petom veku našeere, kada se snažno afirmiše hrišćanstvo kao dimenzija duhovnosti evropskih i drugih naroda, te njihovo odvajanje (svojevrsna emancipacija) od predhodnih oblika duhovnosti, posebno od politeističkih religija, od paganstva i sl. Međutim, od petog veka pa nadalje hrišćšanstvo se — na razne načine — uzdrmava. Istoričari posebno ističu pad Carigrada (1453), otkriće Amerike (1492) i druga značajna zbivanja do kraja osamnaestog veka.
82
Imajući u vidu osnovne epohe u razvoju čovečanstva, a naročito klasifikaciju na "društveno — ekonomske formacije" (što znači po kriterijumima socijalno — ekonomskog razvoja) najveći broj mislilaca (teoretičara, istoričara i dr.) smatra da je moderno doba (koje traje i danas ) stvarno (kao celovita epoha) započelo ukidanjem feudalizma i nastankom kapitalizma (od četrnaestog do šesnaestog veka). Prelomni (presudni) događaji za to bile su buržoaske revolucije, od kojih su najtipičnije: francuska (politička) i engleska (industrijska). Tako gledano, moderna počinje usponom buržoazije, konstituisanjem građanskog društva, razvojem industrije, dominacijom robno — novčane privrede, razvojem građanske demokratije... Ukratko: modernost se na društvenom planu učvrstila kroz jačanje kapitalizma i građanskog društva. Na duhovnom planu, što znači u oblasti ideja, tj. razvoja filozofije, nauke, umetnosti slično, moderna se afirmisala najviše kroz razvoj prosvetiteljstva. Od brojnih osobenosti tog (veoma širokog i dubokog) duhovnog pokreta, za modernu su posebno značajne sledeće: — veliko poverenje u duhovnu (razumsku, saznajnu i dr.) moć čoveka da na osnovu znanja (filozofskog, naučnog, tehničkog) ovlada prirodom i podredi je svojim potrebama, na jednoj strani, kao i ovlada samim sobom, svojim životom na drugoj strani — kao i ovlada samim sobom, svojim životom na drugoj strani — te se tako oslobodi zavisnosti kako od prirode, tako i od drugih (natprirodnih) sila; što je došlo do najvećeg izražaja u francuskom prosvetiteljstvu, materijalizmu, deizmu i dr. kao i u engleskom empirizmu, te socijalno — političkim idejama (teorijama, shvatanjima) u Zapadnoj Evropi; — uspostavljanje i jačanje autonomije razuma kao osnovne ljudske (saznajne, moralne, estetske, političke i dr.) moći; što je posebno izraženo u nemačkoj klasičnoj filozofiji, pogotovo Kantovoj., da bi u Hegelovoj bilo nadograđeno "filozofijom uma", tj. idealističkim i dijalektičkim sistemom o celini ljudskog znanja, celini istorije čovečanstva itd; — sekularizacija politike, koja se odvaja razdvajanjem religioznog i političkog života; odvajanjem crkve od države, izjednačavanjem građana pred zakonima države, bez obzira na veru; ukratko: jačanjem autoriteta (moći, značaja) države i slabljenje crkve, kao razlika od drugačije konstalacije tokom feudalizma; — afirmacija ideja o linearnom i to progresivnom razvoju čovečanstva, za razliku od raznih cikličnih shvatanja istorije, bilo da su ona religiozna (teološka) ili neka druga; što je izraženo najviše kod Hegela u objašnjenjima napredovanja čovečanstva (kroz istoriju raznih naroda) ka sve većoj slobodi, samosvesti, svrhovitosti i sl. i to u skladu sa sveopštim razvojem (ljudskog) duha (subjektivnog, objektivnog, apsolutnog...), a uz kriitku prosvetitelja što su se previše vezali za razum jer je on uži od uma; — sveopšta vera u čovečanstvo može i treba da stvori "bolji svet", pravedniji Društveni poredak, sa mnogo više slobode, društvene jednakosti, demokratije, sklada zajedničkih i individualnih potreba i interesa... I pojava, i uspon, i snažna afirmacija moderne odvijala se, dakle, kroz "jačanje subjekta u odnosu na objekat", putem uvećanja ljudske moći i sveopšteg snažnog verovanja čoveka da svojim umom može svoju sudbinu "uzeti u svoje ruke", biti "kovač svoje sreće", a preko toga, uporedo s tim, i vladalac nad (do tada mračnim) silama prirode. Zato se tokom moderne ostvaruje sveopšta upotreba (pa i instrumentalizacija uma), o čemu će u našem (dvadesetom veku) lucidno pisati (Horkhajmer i Adorno u Dijalektici prosvetiteljstva i drugim delima i spisima iz opšteg trenda prosvetiteljstva i srodnih duhovnih orijentacija), neki teoretičari su se izdvajali skepsom ili izričitim protivstavovima. Tipičan je Ruso, sa svojim naturalizmom. 4. Moderna je našla svoj specifičan izraz u filozofiji (kao, uostalom, i u svim značajnim oblastima: ekonomskoj, političkoj, kulturnoj, naučnoj, tehničkoj). Taj izraz je složen i razvojan. Moderna počinje nastankom novovekovne filozofije, dakle sa Dekartom i Bekonom. Opravdano je reći da su oni — svaki na svoj način — podstakli razvoj prosvetiteljstva i drugih srodnih duhovnih pokreta, orijentacija, filozofija. A "a zajednički imenitelj" Dekartove i Bekonove filozofije (sa stanovišta duhovnosti moderne, tj. modernog društva) je nalaženje glavnog oslonca čoveka u ljudskom umu, u razumu, u iskustvu, u mišljenju. U tom smislu su Dekartov cogito i Bekonova borba protiv predrasuda (aidola) komplementarni. A cilj je, takoreći isti: sticanje istinitog znanja za ovladavanje prirodom i svojim životom. Pa, ako je kod Dekarta um ili razum, tj. mišljenje imalo značaj za objašnjavanje, prvenstveno, ontoloških i gnoseoloških pitanja, te kod Bekona gnoseoloških i naučnih — kod prosvetitelja kao i kod brojnih racionalista i empirista Novog veka, a pogotovu kod Kanta, razum će dobiti itekako veliki značaj u oblasti politike i etike. A Hegel će moć, ulogu i značaj razuma uvažiti, ali i ograničiti, da bi još potpunije objasnio ne samo um (kao širi od razuma) nego i ljudsku subjektivnost u celini. O tome — svestrano i inspirativno — piše Hebermas, naročito u Filozofskom diskursu moderne. 5. Moguće je artikulisati ovakav paralelizam: današnje rasprave o moderni i postmoderni liče, bar po nečemu, na predhodne, viševekovne rasprave o bitnim pitanjima: sveta i čoveka; bića i mišljenja; mišljenja i govora... Idući unazad, u istorijsku prošlost, u tom smislu su ilustrativne rasprave u osamnaestom veku, vođene između "starih" i "novih" (Les anciens et les modernes). Pa još dublje u prošlost: rasprave o opštim pojmovima (univezalijama) i suprotstavljanje logosa mitosu, dijalektike (Platonovog tipa) sofistici njenim reprezentativnim stavovima). Takođe je moguće uspostaviti paralelizam "logike razuma na jednoj strani", i "logike lica", na drugoj. U tom smislu bi naspram Dekarta stajao Paskal: naspram Hegela Kjerkegor.
83
U svetu ovih paralela, opravdano je tvrditi da se teme postmoderne filozofije nisu javile pri kraju moderne (filozofije ili epohe ), već su postojale i ranije: bile su na relacijama navedenih i srodnih paralela.
53. БИБЛИЈКСА ХЕРМЕНЕУТИКА Тумачење Писма већ има у Писму. У Старом Јеремија говори о Савезу и тумачи га и спомиње Нови савез. Девтеро-Исаија говори о дугом изласку тј. Тумачи стари излазак новим, тј. Духовно. Исус је тумачио Писмо, Исаију код Луке, христолошки је тумачио Стари: ,,Дух Господњи је на мени,,. Јњвреји су тумачили Писмо за време службе у синагоги. Прво читају текст из Закона, ако има сличан и из Пророка, тумаче. Том методом егзегезе се и Исус служио. У беседи на Готи Иус је рекао: ,,старима је речено-а ја вам кажем,, где себе ставља испред ауторитета Старог Завета. Али се надовезује увак на Стари. И превазилазислово Закона. Ап. Павле каже да је Стари Завет претприказивање будучег. Стари Завет се читау светлу Новог, Павле хистолошки тумачи Стари Завет: Адам згрешио и сви људи наслеђују грехали Исус даје живот вечни. Догађаји Новоог су испуњење Старог.У Другој Петровој посланици су постављена правила за тумачење а и то је уједно прво црквено ерминевтичко тумачење библијских текстова:,, 16. Јер вам не показасмо силе и доласка Господа нашега Исуса Христа по приповијеткама мудро измишљенијем, него смо сами видјели славу његову. 17. Јер он прими од Бога оца част и славу кад дође к њему такви глас: Ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи. 18. И овај глас ми чусмо гдје сиђе с неба кад бијасмо с њим на светој гори. 19. И имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу, као на видјело које свијетли у тамноме мјесту докле дан не осване и даница се не роди у срцима вашима. 20. И ово знајте најприје да ни једно пророштво књижевно не бива по своме казивању; 21. Јер никад пророштво не би од човјечије воље, него научени од светога Духа говорише свети Божији људи,,. Bogomnadahnute reči Božije ne smemo svojevoqno tumačiti, već u skladu sa voqom Božijom. А шта је воља Божија говори нам свето предање. Тако да у Новом Заету имамо модел и узор за ерминевтику. У Новом Завету, у једним од последњих списа, у Петровој 2. посланици, већ имамо ерминевтику и ерминевтички круг са стављен од Писма и предања, ( а данас и савремене Цркве). Духовни смисао Писма јеалегоријско тумачење Писма . Филон Александријски је наставио Александријску философску традицију, која је алегоријски тумачила Стари Завет,Писмо. Филон хоће да сазна скривени смисао преко дословног. Ориген је наставио ту традицију, и примениои на Нови. Алегорија узима дословни смисао и тумачи га, разоткрива. Тако су тумачили грци Хомерове епове, и мислисли д је писац намерно у своје песме унели скривени смисао, оношто је сакривено. Ориген следи платонску антропологију, да је човек од тела и духа и душе па то примењује и на Писмо: месо је тело Старог Завета и то је дословни смисао Писма, душа Писмаје морални смисао, и дух Писма је духовни смисао, најсавршенији смисао, као што дух постиже савршенство у бдеућем животу, ехатолошки смисао има. Пример је у Јовановом ев. 2,13: близу беше јеврејска Пасха. Дословно је празник Пасхе, у моралном је Исус Христос као пасхално јагње, а у духовном смислу значивечну евхаристију на небу, у новом животу. Алегоријска егзегеза је била прихваћена у касној античкој ерминевтици. Сви су је признавали и пагански философи, јевреји и 84
гностици и Црква. То је био беспрекорни облик тумачења Писма. Ова Оригенова библијска ерминевтика је била систематски развијена као четвороструки смисао Писма: дословни и три духовна: морални или трополошкио љубави, анагогијски на есхатологију-чему да се надамо-нада, духовни и дубљи-икономијски. Писмо превазилази свој дословни смисао.. Писмо треба да буде корисно зачовека и живот. Патристичка егзегеза је хтела да тумачи историјски вид Писма и да помоћу духовних метода, смисла, подигла тумачење на виши степен. Прво се почињало од дословног ил литерарног смисла, историје . Неке књиге немају дословни смисао као Књига изрека ? тј. Неисторијски текстови, који немају дословни смисао. Писмо нас обавештава о догађајима који су се догодили, то је сигурно, Бог се умепао, интервенисао,и зато треба дазнамо где, како, када, је била интервенција Божија. Историјски, дословни смисао је важан јер је он претпоставка за друге смислове, за духовне. Дословни смисао је темељ сваког тумачења Библије. ,,Слово убија а дух оживљава,, 2Кор. 3, 6: ,, Који и учини нас врсне да будемо слуге новом завјету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује,,. Хришћани старозаветни типос супротстављају новозаветној истини, антитипос, _(мана је слика евхаристијског хлеба) Христос је прави Давид, Победа над Голијатом је слика у односу над Христовом победом на крсту. Алегоријски смисао каже да су пророштва не само речи већ и догажаји. Историја је пророчка историја каже Храбан Маур, Стари Завет пророчки предсказује Нови.Нешто је речено, пороковано речима, а нешто догађајем: прелез ккроз Црвено море је праслика крштења.Оно што се догађа у Старом, то Христос остварује у истини. Тропологија-морални , је први духовни смисао који човек треба да оствари, да следимо пример Исуса, читајући шта је Он учинио, значи на основу чињенице, догађаја, да схватимо шта ми треба даучинимо. По Оригену се што се алегоријски може протумачити може и трополошко-морално. Мојсијев шатор се тумачи алегоријски као Христос, храм Соломонов као исто, а трополошки на људско срце. Све је место боравка Бога. Црква је тело Христово. Оно што се десило морамо стално имати на уму: свакодневно се Јевреји хране маном, свакодневно излазе из Египта ако верник духовно напуштаовај свет. Тропологија је морална изградња. Анагогијски смисао, гр. Анагоге значи пењање. Јевреји су очекивали замену храма са вечним, небеским храмом, небески Сион. Пошт је Месија дошао, али и отишао, тј чека се Његов нови долазак, оцису почели гледати наНови Завет као на слику будућег века, тј. Време између првог и другог доласка. У складу са Павловим речима 1Кор 12: ,, Тако сад видимо као кроз стакло у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу; сад познајем нешто, а онда ћу познати као што сам познат,,. Као што је Израиљ прасликаЦркве тако је Црква слика небеске Цркве. Реченица ,,нека буде сбетлост,, по Томи Аквинском значи: и дословном стварање светла, алегоријски рођење Христово, тропоу. лошки Исус просветљује ум човека и охрабрује и просветљује га, а анагошки да смо у Хисту рођени за вечну славу. Давидова победа над Голијатом: дословно-историјски смисао је догађај који се збио. Алегоријски Христова победа смрти. Трополошки праведникова победа над злом. Анагошки Христова победа на последњем суду. Алегоријско значи у нашем свету догађају, трополошки значи смисао у души верника, а анагогијски на крају света, есхатолошки. Ова метода четвороструког тумачења Писма данас припада прошлости. Овакво четвороструко тумачење је дозвољавало сваком да тумачи како хоће. То је мана ове методе. И Ориген је то увидео и зато је рекао да је алегоријско тумачење могуће само у духу и вери Цркве. Мада и у Цркви је било различитог тумачења. Што је представљало опасност за јединство Цркве. Реформаторско тумачење Писма. Четвороструко тумачење је остало на сназиу 85
средњем веку. Лутер врши реформацију и тумачи Писмо на 4 начина.1. Одбија , негира, духовни смисао јер је било много тумачења духовних смислова. За Лутера постоји само литерарно-дословни смисао. Дословни смисао је заЛутераи духовни смисао.2. За Лутера само Писмо је извор теологије, теолошког сазнања. Предањеи црквено учотељство нису извори теологије. Он не признаје ерминевтички круг. 3. Тумачити Писмо , по Лутеру је лако јер је оно јасно, и не треба га тумачити. Пошто има само дословни смисао, не треба га тумачити. И за то не треба учитељство црквено. 4. Начело, норма, мерило по коме се тумачи Писмо је оправдање. Оправдањем се гледа да ли се неко текст бави Христом или не. Наука о оправдању је зато канон у канону. Јаковљева посланица се противи оправдању и зато ју Лутер искључује из канона. Католичка црква је донела на Тридентском сабору одлуке против реформације где каже: да су Предањ ми Писмо извор вере и да се Писмо не сме тумачити противно црквеном тумачењеу. Ови ставови Католичке цркве су довел до стваања протестантске школске теологије, која се почела обликовати 1580 г. Која је још више од Лутера нагласила важност Писма. 1. За протестантеПисмо је исто што и Божија објава јер је Божија реч. Мартин Лутер каже да је Реч Божија Исус.2. Поистовећујући објаву и Писмо, протестанти су створили науку о вербалној инспирацији, о богонадахнутости сваке речи у Писму. Јер Дух Свети одређује смисао речи, све до јеврејских самогасника. Човек је само средство. Ова се теорија срушила када су открили да су самогасници јеврејски касније додати , да су их масорети додали од 6-10 века Пи. 3. Тимачење Писма је дело Духа Светог, и не зависи од црквеног посредовања, и Дух открива појединцу смисао текста. 4. Писмо има своје значење из себе самог, јер је богонадахнуто ( против католичке Цркве која каже да Црква одређује канон) Писмо је јасно да га свако може разумети. То је протестантска ерминевтика, која је запала у проблеме са развојем библијске критике већ у 1 веку. Свето Писмо имавишеод једног слоја, нивоа значења. Средњевековна егзегеза је прихватила 4 смисла : литерарни-дословни, и три духовна смисла: алегоријски, морални или трополошки и анагогијски. Историјско критичка метода сматра да текст има само један смисао, и то је ауторова намера, шта је аутор хтео рећи у времену у коме је писао. Али и савремена теорија језика и филозофска ерминевтика кажу да постоји више значења, смислова у тексту. Постоје два примарна смисла: Дословни-литерарни и духовни. СМИСАО ТЕКСТА је је намера, порука писца, а значење текста је шта тај текст значи за читатеља. Сваки текст треба читати кроз призму смисла и значења. Треба водити рачуна да западњачке методе немају атеистичке црте. МОРАЛНИ смисао говори шта треба да радиш, како да се понашаш, правила за свакодневни живот, етику. АНАГОГИЈА Чему човек да се нада. Има је у стварима које говоре о будућој, вечној слави, есхатон. ДУХОВНИ СМИСАО је нови контекст који је настао захваљујући догађајима из Новог Завета, Исусу, његовом животу, смрти, васкрсз. То даје нови контекст стварима иу Старог. Пр: Натан Давиду пророкује да ће од његовог колена настати краљ који ће заувек владати: Исус , пошто је васкрсао , више не умире. То је динамички аспекткоји је карактеристичан за литерарни смисао. Духовни смисао је у Исусовој вечној владавини, али не на земаљском престолу, већ с десне стране Оцу. Духовни смисао је христолошки смисао, где се ствари Старог испуњавају у НовомМатеј 1,22 каже:,, А ово је све било да се изврши што је Господ рекао преко пророка: ето девојка ће затруднети,,....... или Матеј 2,15: ,,И би тамо до смрти Иодове, да се изврши што је Господ рекаопреко пророка који говори: из Мисира дозвах сина свога,,. Духовни смисао мора имати доказ своје аутентичности у Новом.Дух је објавио у светлу васкрсадубљи смисао оног што је било у Старом. Дух оспособљава за тумачење.Псалми 22,69,72,89,101,110: ече Господ Господу моме, сам је Исус протумачио, затим 118: камен који одбацише зидари, то је Павле протумачио. Духовни смисао се не мора разликовати од литерарног, а ако се разликује духовни мора бити утемељен на литерарном. На пр: текст о Исусовом васкрсењу има и литерарни и духовни смисао. То је увек тако у Новом Завету: да је литерарни смисао и духовни. Углавном је духовни смисао динамички аспект литерарног у светлу васкрса.То се види по псалмима. Дословни смисао Старог завета је декалог на пр. Који може да служи и хришћанима, важии за њих, Шта је Мојсије говорио свом народи, важи и за хришћане даннас. Духовни смисао је смисао који је у тексту и који се налази под утицајем Духа Светог у контексту Христовог васкрсења. То је христолошки смисао. ПУНИ, ДУБЉИ ИКОНОМИЈСКИ СМИСАО је смисао који је Бог хтео рећи али не и аутор, он га није јасно изрекао, можда јер га и није био свестан. АЛЕГОРИЈА ( алегоријско тумачење, интерпретација) говори у шта треба да се верује, садржај вере, христолошки смисао.Алегоријски смисао је присутакн када старозаветни текст означава, односи се на стварност,
86
ствари Новог Завета, о Христу најчешће. Многи су суздражани када је у питању ова метода или уопште духовна метода против које су у Антиохијској школи у 4 веку, онда Мартин Лутер, Јан Калвин. Они су за историјскокритичку методу, тј. прецизно оно што је аутор хтео да каже . Али и савремена теорија језика и филозофска ерминевтика кажу да постоји више значења, смислова у тексту. Постоје два примарна смисла: Дословни-литерарни и духовни. Алегоријски смисао потиче од апостола ( Павле), иако се не могу користити као доказ вере. Егзегеза се мора бавити и литерарним и духовним смислом, протумачити теолошки смисао, значење Св.Пи. (ТЕОЛОГИЈА СМИСЛА се усредсређује на потенцијални смисао текста, а тај нови смисао се јавља у новим ситуацијама, животним ситуацијама. Плуралност смисла, полисемија, зависи од броја ситуација, од могућности употребе поруке, смисла, значења речи будућим читатељима и примаоцима поруке. )Бог говори на људски начи.
ЕРМИНЕВТИЧКИ КРУГ Је процес узајамног деловања текста и читатеља. То је кључни појам. То је разумевање као интеракције, узајамно деловање,однос измеђз историјске предаје и тумача. Тај процес се дешава кроз генерације. Због временског растојања између оног о чему текст говори,с обзиром да се давно десило, и читатеља мора се приступити методама јер је текст написан у духу свог времена. Али се текст може схватити само у контексту личног искуства, свог времена и животаи ситуације, иизналази нова значења која се односе на његаа, његов живот, ситуацију, време, стварност.Та значења су повезана са темељним, смислом, значењем које је у тексту, са стварношћу која јеу тексту. Текст је добро схваћен само ако је актуелизован, применњив, на садашње време, на живот читатеља, ако он може да га усвоји, апропрјација. То је традиционално јединство текста. То је однос између целине и дела, општеги посебног. Смисао целине се схвата од смисла појединих делова , а смисао тих делова од смисла целине. То је узајамна пповезаност смислова. Тако се сагледава целина.Разумевање није могуће без предразумевањапојмова, речи, стварности на коју се речи односе. Разумевање присаног текста се дешава када разуме текст што је последица предразумевања, везано је за предразумевање. Предразумевање и текст читатеља воде даље. То је спирала. Црква као заједница којој је повверена служба тумачења и чувања Божије Речи има ауторитетску власт да вреднује сва тумачења, даизабереи означи оно најбоље од свих савремених метода. То ради по критеријумима вере. ТИПОЛОГИЈА типолошко тумачење, интерпретација: је облик духовног смисла. Типологија је била библијскиначин размишљања у оба Завета. У Новом Завету апостоли тумаче Стари Завет кроз призму Исуса, васкрсења. Адам је пралик Христа, васкрсли Христос је нови Адам, Потом и прелаз преко Црвеног мора су праслика крштења, пасхално јагње је Христос, Јона у утоби кита је типос Христа који је у гробу. Типологија говори о побвезаности догађаја у Старом и Ново, са Христом. То је однос стварности, предмета, догађаја, институција, места.Павле тумачи Авељову жртву у посланици Јеврејима11,4: ,,Вером принесе Авељ Богу већу жртву него Каин...,,
ЕРМИНЕВТИКА –ХЕРМЕНЕУТИКА ЈЕ наука отумачењу. Логика је важна за размишлјање а ерминевтика за тумачење. Тумачење Библије је кључно за веру, јер има последице,директно утиче на живот. Није могуће разумети Библију без предразумевања. Ерминевтика је пут од предрасуде до предразумевања. Предрасусда је став који не дозвољава да се присвоји, усвоји нечије мишљење, већ се оно коригује да би било у складу са својим, са предрасудом. Предразумевање је став отворености за слушање. А би се нешто разумело, појединац мора већ имати неке информације, знање, раумевање за то што чита. Оно што прочита може бити у складу или не са оним што он већ зна,или мисли да зна. Ако се успостави дијалог између читаоца и текста, читаоц је нешто научио, добио, схватио, отишао степеницу више. Помоћу ерменеутике се повезују прошла значења са садашњим. Ерминевтика везује веру и разум у процесу тумачења, егзегезе. Ерминевтика мора дати смернице за тумачење Библије. Постоји библијска ерминевтика која је део опште ерминевтике и бави се спасењем кроз Исуса. Ти догађаји дају смисао људској историји. И зато није довољна само филозофска ерминевтика која се базира на разуму. Важно је живети у вери и у Духу, расти, уздизати се у Духу Светом како би расло разумевање стварности. Текст помаже да се избегне субјективизам у тумачењеу, и текст има примат у сваком тумачењу. Може ли се објективно разумети прошлост, или било шта друго?Још је Аристотел дао начин интерпретације текстова : врета текста, стил, композиција, део и целина. Бултман каже да предразумевањае зависи од животних услова. Интерпретација претпоставља животни однос наспрам стварикоје су у тексту. За музику морамо нешто знати о њој,или шах, морамо већ имати однос према томе. Немогуће је разумети Нови Завет без предразумевања и појмова.И Свето Писмо и догмате треба тумачити. ДОГМА Догмати у ствари тумаче Писмо. Догмати нису логичке дефиниције.Догмати су живот, откривење Истине, указују на смртно, пролазно, и ограничено стање битисања. Показују како су догмати повезани са нашим битисањем, немогу се научно проучавати, ( на западу се оспорасва историчност неких Христових изрека, по низу критеријума. Покушали су да реконструипу живот Христов, да траже историјског Исуса. Тумчење догмата или Писма треба да се веродостојно разуме историјска стварност у којима је настао догмат и каквом је вретом предања Црква располагала, писано или усмено, којим речником је асполагала, . Који су проблеми у историји довело до формирања догмата, и на које савремене проблеме сада утичу: Јеховини сведоци, савремена технологија,
87
екологија... Језик се мењао, и св.Оци су имали свој сваременијезик(једносуштан). Да би догматичар био добар као тумач мора да буде и филозоф,и историчар, да воли човека, да се бави његовим проблемима, да зан Литургијско искуство, живот Цркве, њену канонску структутру, јер све то изражава догмате Цркве. Зато метод догматике мора да будевезана ,усредсређена на Симбол Вере јер ту се налази тријадологија, христологија, сотирологија, мистириологија, есхатологија... Све је поезано.Мора се знати историја догмата. Треба тумачити сваки догмат, повезати га са Литургијом, аскетизмом Цркве, ( какво је место Исуса у богослужењу,) повезаност догмата са проблемима сваког времена, слобода, љубав, смрт...Догма потиче од гр. Дикин, значи мислити, сматрати, и мисли се на оно што је добро,исправно, али временом он почиње да значи филозофски став неке филозофске школе, касније се односи и на политику: ,,изађе заповест од цара Августа,, догма од цара.. Касније прима религијски смисао и има правно обавезујући карактер. Догмати се не проповедају, о њима Црва ћути, она их исповеда
Henrija Njumena, teologa iz 19. veka, tokom poslednjeg, četvrtog dana posete Velikoj Britaniji. ,,Увод у хришћанску теологију ,, Алистер Мц Гратх Из ,,Увода у философију,, Вилјема Џејмса Ерла ,,Постоји ли Бог,, Ханс Кинг ,,Наука о теолошкој спознају,, Керн-Нмани Св.Јован Златоусти : ,,О непојмљивости и једносуштности Божијој,,
88
