Svila

PENI DŽORDAN

Ovaj roman je u potpunosti izmišljen. Imena, likovi i događaji prikazani u njemu delo su spisateljičine mašte. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, živim ili mrtvim, događajima ili lokalitetima sasvim je slučajna.

Terezi Kris, mojoj zastupnici koja mi je ulila nadu. Maksini Hičkok, urednici ove knjige. Ivoni Holand, za njenu izvanrednu lekturu. Svima u Ejvonu i Harper-Kolinsu koji su omogućili objavljivanje ove knjige - koja mi toliko znači. Mojim urednicima u Ričmondu, zbog dugogodišnje podrške iskazane Peni Džordan. Toniju, koji je uvek “bio tu” da istražuje, da me sluša i vozi na sva ona mesta koja sam morala da posetim kako bi postojanje ove knjige bilo moguće. Mojim čitaocima - onima koji su me toliko godina čitali kao Peni Džordan kao i onima koji će, nadam se, pročitati ovu knjigu i ostati opčinjeni tkanjem svile baš kao i ja.

Prolog 21. novembar 2002. Kraj novembra uvek je sa sobom nosio melanholiju koja joj nije izbijala iz glave; najlepši deo jeseni je prošao, a vetar koji je tresao kosturne grane drveća samo je podsećao na veličanstveno lišće, koga tamo više nije bilo. Može li drveće da pamti, upitala se Amber, zagledana kroz prozor u park imanja Denam. Seća li se ono, poput nje, nasrtljive radosti proleća i svega što ono u začetku obećava? Oseća li drveće i dalje u turobnom sivilu odjek teške, opojne, senzualne toplote leta? Osmeh ispunjen prisećanjem dotaknuo joj je usne, sada tanje nego u letnje doba njenog života, ali taj osmeh joj je podigao visoke jagodice i zasjao u izbledeloj lepoti njenih očiju. Proleće i leto; ta su doba za nju tako davno prošla, baš kao i jesen, prošarana bogatim bojama živim poput njene voljene svile. Sada je bila u rukama zime, gole i povremeno sumorne, ali i dalje lepe. Preko noći se uhvatio mraz povrh trave i otkrio tragove srna koje je njena baka dovela u Denam. Nedavno je sanjala Blanš, i sve one druge koji su je čekali. Vreme je sada prolazilo veoma sporo i ona je bila sve nestrpijivija da im se pridruži. Ali ne danas. „Jesi li danas zaista napunila devedeset godina?” Ozbiljno pitanje njenog trećeg najmlađeg čukununuka, nagnalo ju je da se osmehne i spusti ruku na njegovu tamnu glavu. „Da”, rekla mu je. „Zaista jesam.” „Hari! Izvinite, prabako. Nije vas valjda probudio?” „Nije, mila. Ne brini.” Mlada žena - supruga jednog od Amberinih praunuka -

izgledala je uznemireno i napeto. Amber se sažalila na nju. Mladim ženama nije nimalo lako u ovo moderno doba. Ona je poživela skoro čitav vek, i za to vreme toliko se toga promenilo. Da li je žena njenog praunuka, koja se žalila na sve ono što mora da trpi zbog političke karijere svog muža, shvatala da u vreme kada je ona, Amber, rođena žene nisu čak ni imale pravo glasa? Je li uopšte marila za to? I da li bi Amber marila za to na njenom mestu? Devedeset godina. Prava večnost. Amber je podozrevala da tako makar misle mnogi njeni rođaci koji su danas došli da proslave taj događaj. Opet, za nju je u mnogočemu to proletelo brzo kao običan uzdah, jedan jedini udisaj u damaru vremena. Život je bio samo vešta igra opsena, koja je sada, u ovoj fazi njenog veka, postala toliko providna za nju da su prošlost i oni sa kojima ju je delila postali dostupni kao niz otvorenih vrata kroz koja je slobodno mogla ući. Sećanja joj više nisu dolazila samo kao senke u snovima. Bila su stvarna poput nje same, delila su sada njenu radost zbog onoga čijem su stvaranju doprineli. Čula je očev gromoglasni smeh i osetila radosni medveđi zagrljaj kojim bi on zagrlio njenog čukununuka. Amber je zatražila da njenu stolicu postave na mesto odakle će moći istovremeno da vidi prostoriju i gleda kroz prozor kako bi istovremeno sagledala i prošlost i sadašnjost. Oduvek je volela Denam, a kuća joj je uzvraćala jednakom ljubavlju. Delile su tajne koje su pripadale samo njima. Amber je gotovo mogla da oseti ledeno neodobravanje svoje bake, kao da je ova bila tu, u sobi, bake čiji su biseri sada krasili vitki vrat njene najstarije praunuke, Nataše, kojoj ih je Amber poklonila, delom zbog toga što ju je toliko podsećala na Blanš. Nataša je možda likom podsećala na Blanš, ali ne i prirodom, i Amber se s drhtajem pomolila da joj ni život ne bude kao Blanšin. Toliko sećanja: neka od njih na stvari koje su joj donele veliku

radost, druga na ono što joj je donelo neizdrživi bol, ali sva su bila dragocena na sopstveni način. Novembarski dan je bio svetao, sa tim zubatim suncem koje donosi kasna jesen. Uneli su tortu, baš kao i šampanjac. Kuća je bila starija od nje dvesta godina i soba je lagodno utonula u tišinu punu iščekivanja - najzad, u njoj su održane mnoge proslave, neke javne, a neke sasvim privatne. Osmejak joj je zalebdeo na usnama; oživela je jednu krajnje privatnu uspomenu. Gotovo da je osetila toplinu u naletu smeha muškarca koji je tu uspomenu zajedno sa njom stvorio. Pogled joj pređe na sliku koju su upravo okačili za ovu priliku. Kći trgovca svilom iznajmljivana je u nizu uglednih galerija već toliko decenija da je susret sa njom sada bio poput dobrodošlice starom prijatelju koji se vratio kući. Ali devojka na slici nije gledala u nju, baš kao prava kći trgovca svilom; bila je previše zaokupljena tubom svile za kojom je žudela. Svila. Dok je bila mlada, misiila je da je zna sve što se znati može, kako o tkanini, tako i o samom životu, ali razumela je samo ono što je bilo na površini. Tada nije poznavala ono što se krilo ispod; potku i osnovu gusto tkane šare ljudskog života. U senkama, oni koje je volela prišli su bliže i samo je ona osećala njihovo prisustvo. Čast da održi zdravicu pripala je praunuku čiji je rođendan bio istog dana kad i njen i koji danas puni sedamnaest. Sedamnaest. Soba zatreperi od bolnog trzaja u njenom srcu. Neke godine ostale su zauvek urezane u pamćenju zahvaljujući ljutoj oštrini bola koji su joj nanele. Godina koja je započela njenim sedamnaestim rođendanom bila je jedna od njih. Artritične šake sklopljene u njenom krilu pod jednim od naročitih, ručno izrađenih i postavljenih svilenih prekrivača koje je svuda sa sobom nosila, zadrhtale su. Pogledala je prema prozoru, očiju ozarenih oštrinom i jasnoćom sećanja.

Prvi deo

Prvo poglavlje Češir, kraj novembra 1929. Za manje od jedan sat Amber će morati da siđe u bakinu radnu sobu i primi naročiti rođendanski poklon koji joj je baka obećala. Sedamnaest! Sada je bila gotovo žena. Konačno odrasla. U grozničavom iščekivanju, Amber je prošla kroz svoju sobu plesnim koracima. Naravno, znala je šta znaci „naročiti poklon.” Kako je mogla da ne zna? Umetnička škola - mesto gde će započeti s obukom koja će joj na kraju omogućiti da krene očevim stopama. Samo to je i želela otkad je znala za sebe, i sada će njeni snovi konačno početi da se ostvaruju. I to ne samo njeni. Za doručkom su je sačekale čestitke od bake i brata od ujaka, Grega; od Džeja, upravnika bakinog poseda; od kućne posluge; od upravnika porodičnog pogona za izradu svile u Meklsfildu, i od Bet, njene najbolje školske drugarice. Ali, baš kao u protekle četiri godine, nije bilo čestitke od onih koje je najviše volela. Od njenih roditelja. Njena osećanja, danas živahna i neobično snažna, izmenila su joj raspoloženje iz uzbuđenosti u tugu jednako brzo kao što je vetar izmenio boju novembarskog neba iza prozora njene sobe iz vedre jesenjeplave u sivu. Na stolu koji je pripadao njenoj majci i u kojem je ona čuvala svoje skicen-blokove, nalazila se fotografija Amber sa roditeljima, snimljena na njen dvanaesti rođendan, samo tri nedelje pre njihove smrti. Na njoj su se svi smejali, a otac je grlio majku. Majka je gledala u oca sa čistim obožavanjem, a on joj je uzvraćao pogledom. Amber je stajala ispred njih, majčina ruka ju je štitila, a otac je slobodnom šakom stezao njene. Bili su tako srećni njih troje - nisu želeli druge niti su im drugi trebali, život im je bio ispunjen međusobnom ljubavlju i ljubavlju

prema svili. Njen tanani konac ispleo je mrežu oko njih, kao neka posebna čarolija koja ih je sigurno vezala jedne za druge i sve u njihovom životu učinila posebnim. Amber su oni užasno nedostajali. Još je pamtila koliko su joj roditelji bili srećni na dan svoje smrti, kada su krenuli na politički skup. Mati ju je poljubila s privrženošću, a otac ju je stegao u svoju uobičajeni medveđi zagrljaj, zaljuljavši je oko sebe sve dok joj se nije zavrtelo u glavi od oduševljenja. Oboje su bili toliko puni života da je čak i sada bilo trenutaka kada gotovo nije mogla da prihvati činjenicu da su mrtvi. Baka je bila ta koja joj je hladno saopštila da su mrtvi; a njen rođak Greg joj je kasnije krišom doneo članak iz novina s opisom toga kako se, u zgradi u kojoj su bili, prepunoj onih koji su se, kao i oni, okupili da bi se zalagali za stvar radnog čoveka i tražili bolje nadnice i uslove, drveni pod provalio, te su se Amberini roditelji sa još dvadeset šestoro ljudi strmoglavili u smrt. Amber se odmakla od prozora i vratila svom stolu, zagledana odozgo u šaru na kojoj je radila: u preplet crvenkastomrke i srebrne boje u obliku keltskog čvora, koji će na kraju činiti deo bordure. Njen otac je bio nadareni dizajner, ruski emigrant koji je radio za jednog malog proizvođača svile u Londonu kad su se on i njena mati upoznali i zaljubili jedno u drugo, prkoseći majčinoj majci kako bi bili zajedno. Amber je oduvek volela da sluša priču o romansi njenih roditelja. Sećala se kako je sedela u krevetu i kako joj je majka češćljala dugu zlatnu kosu starom srebrnom četkom i pričala joj o danu kad su se Amberini roditelji upoznali. Oboje su bili u poseti sajmu tkanina u Londonu, njen otac kao dizajner, a majka kao predstavnica Denbija, slavnog pogona za izradu svile iz Meklsfilda koji je pripadao Amberinoj baki Blanš. Svilena je bila nit koja ih je povezala, govorila joj je često majka, a svilena nit bila je najsnažnija i najbolja od svih, čista i jaka kao sama ljubav.

Amberin otac je bio predvodnik novog talasa slobodoumnih dizajnera, i majka je volela da joj priča o svim pohvalama koje je pobrao svojim radom. Nadali su se da će Amber nastaviti njegovim stopama, tako su joj oboje govorili. Preneli su na kćer strasnu želju za kombinovanjem svile i dizajna kako bi proizveli tkanine koje su same po sebi umetnička dela. To je bio njihov dar njoj, i bila je rešena da im uzvrati tako što će ispuniti njihove snove. Od prvog trena kada je mogla da drži olovku, od prvog trena kada je mogla da razume koncept lepote i dizajna, Amber je otac vodio i podučavao, baš kao što joj je mati pokazivala kako da prepozna jedinstvenu raskoš svile. Dok su druga deca učila dosadne lekcije, Amber su roditelji podučavali istoriji svile, a kroz nju i istoriji života, i tome kako je ona povezala toliko kultura i civilizacija; kako je prevaljivala najduže moguće udaljenosti preko pustinja i mora, te kako je nadahnjivala najveće strasti čovečanstva, od ljubavi do pohlepe. Priča koju je Amber najviše volela bila je priča o tome kako je proizvodnja svile iznesena iz Kine, najpre u Kotan, kako se govorilo, preko jaja svilene bube skrivenih u frizuri jedne kineske princeze koja se udala za kotanskog princa, a potom u Vizantijsko carstvo, kad je car Justinijan ubedio dva kaluđera da otputuju u Kotan i ukradu tajnu svilarstva. Kaluđeri su se najpre vratili sa semenom duda, a zatim sa jajima svilene bube skrivenim u šupljim štapovima od bambusa. „Vidiš kakvo je to ogledalo života”, kazala joj je majka dok je držala dete na kolenu i provlačila bogati materijal kroz Amberinu ručicu. „Teče ti kroz prste kao voda, a opet, kad se zategne veoma je jaka, i ta snaga je opet toliko suptilna da ti izmiče. Ljudski duh je kao svila, Amber”, kazala je ona. „I on stalno izmiče; i on je veoma jak, i prelep za one dovoljno nadarene da ga mogu videti. Nikad to nemoj zaboraviti, draga moja...” „Amber? Jesi li tu?”

Zvuk glasa njenog brata od ujaka Grega vrati je u sadašnjost. Gregu je bilo dvadeset tri godine, i prošle godine je došao iz Oksforda, zgodan mladić širokih ramena i guste, svetle talasaste kose, siguran na način karakterističan za pojedine povlašćene mlade muškarce iz imućnih porodica. On je bio bakin miljenik baš kao što joj je njegov otac Markus bio omiljeno dete. Gregu je otac umro kad je Greg bio mali, poginuo u borbi u rovovima za vreme Velikog rata, a njegova majka je umrla na porođaju sa mrtvorođenim, dugo očekivanim drugim detetom kad im je stigla vest o smrti njenog muža, tako da je Grega morala da podiže njihova baka. Sportski građen i ekstrovertan, uvek spreman za šalu i željan zabave, Greg je savladao početnu dosadu koju je osećao pošto je ostavio Oksford i prijatelje kako bi se vratio kući u Meklsfild, tako što se sprijateljio sa grupom mladića nalik njemu, bogatog porekla, koji su provodili vreme prepuštajući se zadovoljstvima auto-trka, učenja da lete, igranja tenisa i posećivanja kućnih prijema kako bi flertovali s lepim devojkama. Finansirani porodičnim bogatstvom, bez potrebe da zarađuju za život, Greg i njegovi drugari bili su rešeni da se ne osvrću prema strašnom ratu koji je odneo toliko pripadnika generacije rođene pre njih, mladiće koji su izginuli pre nego što su propisno stigli da požive. Njima se to nipošto neće dogoditi, i grozničava brzina kojom su živeli bila je dokaz njihove odlučnosti da tako i bude. Ako ih je i proganjao užas onoga čega su bili pošteđeni, nikada o tome nisu govorili. Život je bio namenjen življenju i oni su upravo to nameravali da rade. Jedino što su ozbiljno shvatali bila je zabava. Amber je u Gregu pre gledala starijeg rođenog brata nego brata od ujaka. Bilo joj je lepo u njegovom društvu i oduvek se dobro ophodio prema njoj. Pored toga što će naslediti svilaru Denbi, Greg će naslediti i imanje Denam, zemljište i glavninu ogromnog bogatstva koje je nasledila njihova baka, najpre od svog oca, a potom i od ujaka, brodovlasnika iz Liverpula. Amber je, u međuvremenu, sanjala

sopstvene snove. Nameravala je da sama uspe u životu. „Srećan rođendan”, osmehnu se Greg i pruži joj malu, lepo upakovanu kutiju, da bi zatim prišao kaminu razmetljivim korakom punim samopouzdanja. Amber je videla da se on nešto ranije odvezao svojim novim otvorenim automobilom i, pošto je Grega dobro poznavala, podozrevala je da je njen rođendanski poklon kupljen verovatno zahvaljujući trenutnoj odluci, tog jutra u Meklsfildu, dok je on boravio u gradu gde je prisustvovao sastanku konzervativne partije. Trebalo je da Greg postane poslanik u parlamentu kada ovaj sadašnji bude odstupio za šest meseci, ili je makar tako govorila njihova baka. „O, Greg”, zahvalila mu se, zagrlila ga i poljubila u obraz. „Ali još ga ne mogu otvoriti. Moram da odem baki i vidim kakvo mi je rođendansko iznenađenje priredila.” Amber nije mogla da sakrije uzbuđenje u glasu. Toliko je već čeznula za ovim trenutkom, pričala o njemu, sanjala ga još pre nego što je letos napustila svoj otmeni internat. „Ne mogu da verujem da ću za nekoliko nedelja poći u London da izučavam umetnost. Šta misliš, koju mi je umetničku školu baka odabrala? Nadam se da je to Slejd, mada nisam sigurna da bih za njega bila dovoljno dobra. Nikada nije od mene tražila nijednu moju sliku kako bi im je pokazala, ali valjda je zamolila mesje Lafita iz škole da jamči za mene. On je oduvek govorio da će to učiniti. Greg, tako sam uzbuđena, samo to sam oduvek i želela, a moji roditelji...” „Polako, stara moja. Ne bih da ti kvarim zabavu, ali mislim da ne bi trebalo previše tome da se nadaš.” Amber se namršti. „Kako to misliš?” Greg opsova sam sebe u pola glasa. Sada je poželeo da ništa nije rekao. Nevolja sa Amber bila je u tome što ona jednostavno nije bila dovoljno pametna da zna kako stoje stvari. Da jeste, već bi znala na šta je pokušao da joj ukaže. Ali opet, naravno, da je znala, on ne bi morao ništa da joj natukne - niti da pokušava da je upozori. „Dođavola, Amber”, protestovao je nelagodno, „ne misliš

valjda zaista da će ti baka dozvoliti da pohađaš umetničku školu? Valjda je toliko poznaješ.” „Ali rekla je da mi je priredila posebno iznenađenje. Nešto što će promeniti ceo moj život, nešto što će me veoma usrećiti.” „Ne kažem da nije to rekla, ali ne radi se o umetničkoj školi, Amber. Sa sigurnošću to znam.” „Šta je onda posredi?” Greg odmahnu glavom i okrenu se prema vratima, ali Amber ga preduhitri, stiže tamo prva, zatvori ih i pogleda ga odlučno. „Nećeš izaći iz ove sobe dok mi to ne kažeš, Greg.” „Neće ti se dopasti”, reče on proročki. „Znam da ni sam nisam bio oduševljen kad mi je rekla da moram da budem poslanik, ali znaš ti baku, u njenim je rukama novčanik.” Njihova baka nimalo nije krila da joj je unuk miljenik i Amber je oduvek pretpostavljala da Greg dobija sve što poželi. Za nju je bila novost kada je shvatila da možda i nije tako, uznemirujuća novost, kao da je iznenada saznala da mirna voda lepog jezera na imanju krije opasne struje. „Ali, ako ne želiš da budeš poslanik, zašto onda...” „Amber, nije to tako jednostavno - ništa nikada nije takvo.” Greg uzdahnu i sede na jednu od dve elegantne šeraton stolice postavljene s obe strane kamina, dok je oštra sunčeva svetlost nemilosrdno obasjavala izbledele jastučiće od cica. „Hodi i sedi”, reče joj on, nagnuvši se da potapše sedište stolice spram njega, a onda ispruži duge noge ispred sebe. „Imamo još nekoliko minuta pre nego što budeš morala da siđeš kod bake.” Amber poslušno učini kao što joj je bilo rečeno. „Baka te ne šalje u London u umetničku školu. Šalje te tamo da budeš dovršena.” „Dovršena?”

„Da, u smislu: pripremljena da stupiš u društvo kao debitantkinja i nađeš sebi muža.” Amber je trebalo nekoliko sekundi da shvati značenje njegovih reči, ali kada ih je konačno razumela, odmahnula je glavom u poricanju. „Ne. Ona to ne sme uraditi. To je nemoguće. Ja ne želim... Neću.. Ustala je sa stolice nesvesna da se uopšte pomerila, i stajala je pred Gregom, šaka stegnutih u male pesnice. „Grešiš, Greg. Nemoguće je da to smera. To joj ionako ne bi moglo poći za rukom, pošto u porodici nema nikoga ko bi me mogao predstaviti društvu.” Amber je saznala sve o tajanstvenom procesu sticanja zvanja debitantkinje i pravilima u vezi sa tim, u internatu gde joj je predočeno kako unuka jednog vlasnika svilare, koliko god on bio imućan, nema pravi pedigre da bi bila primljena kao punopravni član u ekskluzivni klub aristokratije. Njoj to nije nimalo smetalo. Nije mogla sebi da smisli goru sudbinu nego da je nateraju na nekakav dinastički brak kao što će se dogoditi većini devojaka sa kojima je išla u školu. „Baka će uvek pronaći način da uradi šta god poželi, Amber.” „Ali zašto bi ona to htela?” Greg slegnu ramenima. Bilo mu je žao Amber, ali nije nameravao da se upušta u takvu vrstu rasprave. Sada je, međutim, bilo prekasno da priželjkuje da se u to nije ni petljao. „Barant de Vris”, reče joj on kratko. „Eto zašto.” „Džejev deda? Ne razumem.” „Duga priča, koju sam i sam čuo tek nedavno, ali iz prve ruke “ Greg načas zaćuta, zapitavši se koliko bi trebalo da joj kaže. Amber je bila naivna i verovala je ljudima, a on nije želeo da nepotrebno rizikuje. Amber nije morala da zna odakle mu ta informacija. „Još kao mlada devojka, baka se nameračila da se uda za Baranta de Vrisa i nije to nimalo tajila.” Amber iznenađeno uzdahnu, ali Greg ne obrati pažnju na njenu

reakciju i žurno nastavi: „Naravno, činjenica da je ceo okrug znao kako Barant i njegov otac misle da ona nije dovoljno dobra niti bogata da udajom uđe u porodicu De Vris sigurno je bila težak udarac za bakinu sujetu. Verujem da su joj se mnogi smejali iza leđa zbog takvih ambicija.” „Ali ona je to svakako znala? Hoću reći, svi znaju da je Barant de Vris pogano gord.” „Pa, da, ne sumnjam da je znala, ali ona je, naravno, bila veoma lepa, a naš pradeda je bio prilično imućan. Kladim se da je ubedila sebe kako može da ga upeca. Visoko društvo u okrugu prihvatilo ju je, sudeći po onome što sam čuo, i to ju je sigurno nateralo da pomisli kako ima dobre izglede da postane Barantova žena.” „Visoko društvo u okrugu?” upita Amber. „Misliš na Fiton Lijeve i Bromli Devenportove?” „Pa, na Bromli Devenportove sigurno; nisam baš siguran za Fiton Lijeve, pošto se Barant de Vris na kraju oženio devojkom iz te porodice.” „Ali baka se sada druži s udovom markizom od Colmondelija. Clanice su istih komiteta za milosrdna dela i...” „Draga moja Amber, postoji ogromna razlika između druženja s nekim i dozvole da ti ta osoba udajom uđe u porodicu”, reče Greg Amber toliko dobro oponašajući bakin glas i način govora da je Amber prosto morala da se osmehne. „Jednog dana baka će čuti kako to radiš, pa ćeš videti svoje.” „Ti ćeš videti svoje ako siđeš i počneš da pričaš o umetničkoj školi.” „Ali, Greg, i dalje ne shvatam kakve veze ima to što Barant de Vris nije hteo da se oženi bakom sa njenom željom da me predstavi visokom društvu”. „Pa, trebalo bi da shvatiš. Ona nije od onih koji zaboravljaju uvredu, je li tako?”

Amber zavrte glavom. Greg je govorio istinu. Njihova baka je umela da bude beskrupulozna kad joj je to odgovaralo. Svakako nikada nije oprostila Amberinoj majci to što se udala za Amberinog oca protivno bakinoj volji. Amber malčice zadrhta. ,,S obzirom na ono što sada znam, mislim da je baka kupila ovo imanje samo zato što se graniči sa zemljištem De Vrisovih, te da bi stavila Barantu de Vrisu do znanja kako ona poseduje više zemlje i veću kuću nego on”, nastavi Greg. „Čak je uposlila njegovog unuka da joj upravlja imanjem. Na taj način ponižava Baranta zbog toga što je on ponizio nju. Svi znaju da je Barant de Vris izgubio praktično sve posle rata, uključujući i sina jedinca - koji je umro, a da mu nije ostavio naslednika. Ali to baki nije dovoljno, Amber. Ona želi da joj mi pribavimo ono što nije uspela sama. Naročito ti. Na kraju krajeva, ja ne mogu steći titulu brakom, ali ti možeš. Rat je osiromašio mnoge aristokratske porodice. Treba samo da pomisliš na to koliko njih svoje sinove ženi kćerima američkih milionera da bi to shvatila.” Amber je to znala. Najzad, njihov sused, lord Fiton Li, oženio se prošle godine jednom američkom naslednicom, i vladalo je uvreženo mišljenje da je taj brak bio dogovoren kako bi njemu obezbedio novac, a nevesti titulu. Kao da joj je pročitao misli, Greg poče da je zadirkuje: „Treba da se smatraš srećnom zbog toga što baka očito ne misli da bi ti Fiton Lijeva titula bila dovoljna. Ali opet, naravno da ona želi titulu koja će nadmašiti De Vrisovu, tu nema nikakve sumnje, i zbog toga će hteti da te predstavi na dvoru.” Pre nego što je Amber stigla bilo šta da kaže, Greg nastavi. „Baka možda ima dovoljno novca da ti kupi titulu, ali ne ide to baš tako lako. Hoću da kažem, treba da se družiš s odgovarajućim svetom, a to ne možeš ukoliko nemaš pravu osnovu, što je za jednu devojku predstavljanje na dvoru. Baka želi unuku koja će imati titulu mnogo, mnogo bolju od one koju je Barant de Vris njoj uskratio, titulu da se njome razmeće pred svima koji su joj se smejali iza leđa kada ju je Barant odbacio.”

Amber sve to gotovo nije mogla da shvati. „Greg, molim te, ne pričaj takve stvari. To nije lepo”, preklinjala je brata od ujaka. „Znam da voliš da zbijaš šale sa mnom, ali...” „Amber, ne šalim se.” „Da li ti je baka rekla sve to?” „Ne.” „Dakle, samo nagađaš, Greg. Sigurna sam da grešiš. Kao prvo...” „Ne grešim, Amber. Ako baš hoćeš istinu, zadesio sam se ispred njene radne sobe dok je o tome razgovarala sa Džejem Fulšoom. Nešto u vezi sa plaćanjem nekoj ledi ili tako nešto kako bi te ona izvela u društvo.” „Džej zna?” To joj je ličilo na dvostruku izdaju. Džej joj se dopadao, i čak joj ga je bilo pomalo žao, pošto je morao toliko da radi za njenu baku, dok je Greg, koji je s njim bio u Itonu, plandovao i uživao. Amber je morala da sedne, toliko je sada drhtala. To nije moglo da bude istina. To nije smelo da bude istina. „Ja ne želim muža s titulom. Ne želim još da se udajem, a kad to budem poželela...” „Važno je ono što baka želi. Ne ono što želimo mi.” Greg se sada nije šalio. U stvari, Amber nije mogla da se seti da ga je ikada videla tako ozbiljnog. „Tu nema nikakve sumnje”, upozorio ju je. „Ona uvek dobije ono što poželi.” Pogledao ju je i kiselo se osmehnuo. „Seti se kako je došla do ove kuće i imanja. Opunomoćenici lorda Talbota nisu zaista želeli da joj prodaju Denam, ali na kraju nisu imali izbora, usled tolikih poreza koji su se morali isplatiti nauštrb imanja zato što je lord Talbot umro bez naslednika.” Gregovo pominjanje imanja Denam načas je Amber skrenulo

misli. Ona je volela divnu kuću sagrađenu po Vanbroovim1 nacrtima, klasičnih linija i čuvenog, elegantnog niza prostorija na prvom spratu. Ali Denam nikada neće biti njen. „Denam je divan, Greg”, reče ona sneno bratu od ujaka. „Navodno je bio jedna od omiljenih kuća samom Vanbrou, premda je jedna od najmanjih koje je projektovao.” Greg slegnu ramenima. Ni najmanje se nije interesovao za arhitekturu ili dizajn. Na satu otkuca tri. „Baka te čeka.” I Greg je imao ugovoreni sastanak, iako iskreno nije bio sasvim siguran da želi da na njega ode. Ono što je nedavno imalo uzbudljiv početak sada je počelo da ga opterećuje. Greg nije naročito mario za snažna osećanja, a svakako nije voleo scene sa plakanjem, ali nevolja je bila u tome što se obreo u situaciji iz koje mu je bilo izuzetno teško da sa izvuče. Da je imao i najmanju priliku, oberučke bi prihvatio da ode u London pun privatnih večernjih klubova i dekadentnih zabava na raspolaganju povlašćenima. Piće, kocka, flertovanje sa lepim ženama koje su znale pravila igre - to je mnogo više prijalo njegovom ukusu od dosadnih sastanaka sa članovima lokalnog komiteta konzervativne partije. Možda bi se njegova baka dala ubediti i pristala da mu, kao brižnom starijem bratu od ujaka, dozvoli da s vremena na vreme svrati u London i zaštitnički pripazi na Amber.

1

Ser DžonVanbro prvi slavni engleski arhitekta (1664-1726); prim.prev.

Drugo poglavlje Blanš Pikford je kritički osmotrila svoju unuku. U sedamnaestoj godini, Amber je izgledala kao da će se razviti u pravu lepoticu. Bila je tek osrednje visine, ali vitka i fino građena, elegantnog vrata i porcelanske kože. Kad joj lice konačno bude izgubilo poslednje obline devojačkih obraza, biće savršenog srcastog oblika, široko razmaknutih očiju i gustih trepavica. Blanš nije bila zadovoljna zato što je njena kći - nesumnjivo pod muževljevim uticajem - objavila da će joj se dete zvati Amber, što je Blanš smatrala previše egzotičnim imenom. Porodična tradicija bila je da kćerke dobijaju imena koja odražavaju boje svile. Ali nije se mogla poreći činjenica da su devojčine oči zaista imale mednozlatnu boju te dragocene smole.2 Amberin pravilan nos i izvijene usne, kao i plavi uvojci, bili su slika i prilika Blanšinog izgleda u Amberinom uzrastu, ali u njenoj unuci još nije bilo naznaka one rasplamsale senzualnosti kakvu je ona sama iskazivala u sedamnaestoj - kao ni snage koju takav dar sa sobom nosi. Amber je temperamentom bila blaga, slaba, u svemu onome u čemu je ona oduvek bila tako jaka, pomislila je Blanš kritički. U njoj nije bilo vatre niti strasti, ali to nije bilo važno. Ona vrsta braka koju je želela za svoju unuku nije se gradila na strasti ili senzualnosti. Upravo suprotno. Devojka makar jeste lepo izgledala, za razliku od njene majke. Blanš se žestoko razbesnela kad je shvatila koliko će njena kćer biti neugledna, prava kćer Henrija Pikforda, tako privržena fabrici i sklona laburističkom pokretu i borbi za jednakost radnika. Međutim, taj bes nije bio ništa prema jarosti koja ju je obuzela kad joj se neugledna dvadesetpetogodišnjakinja koja je, po Blanšinom mišljenju, trebalo da ostane usedelica, usprotivila i udala za ruskog emigranta, upotrebivši za to maleno nasledstvo koje joj je ostalo od oca. Mada ono nije potrajalo predugo. I naravno, na kraju, baš kao 2

eng. Amber - ćilibar; prim. prev

što je znala da će se dogoditi, kći je morala doći kod nje da je preklinje za pomoć. Da, sve u svemu, nije bila sasvim razočarana sirovim materijalom koji je morala da obrađuje. Devojci će se izgled svakako ubrajati u prednosti, ali Blanšin novac će biti ono što će u porodicu dovesti titulu za kojom je Blanš čeznula. „Sedi, Amber”, naloži Blanš unuci. „Moramo da razgovaramo o važnim stvarima.” Amber nije mogla da se seti da je baku ikada videla sa bilo čime od svile na sebi. Umesto toga, ova je više volela odeću francuske kreatorke Šanel, i danas je nosila jednu od njenih tipičnih haljina od žerseja, sa gornjim delom zgodno nabranim tako da se pričvrsti za bok krupnim brošem načičkanim kristalima, koji su hvatali svetlost sa svakim pokretom njenog tela. Vitka i uspravnog držanja, njena baka je imala figuru za takvu odeću. Amber je nasledila njenu vitku građu, premda joj je konture tela skrivao školski kroj vunene kecelje preko obične pamučne bluze. Ispod te bluze, Amberino srce je zabrinuto tuklo. Nije valjda ono što joj je Greg rekao istina? Ona pogleda u baku i sačeka s podozrenjem. Kao i uvek, Blanš je na sebi imala svoje bisere, tri dugačke niske, i u njihovom sjaju bilo je mnogo više topline nego u samoj ženi. „Pošto je ovo tvoj sedamnaesti rođendan, obećala sam ti poseban poklon. Taj se poklon tiče tvoje budućnosti, Amber. Ti si veoma srećna devojka i nadam se da to shvataš. Kao moja unuka, imaćeš mogućnosti i koristi kakve su nedostižne za mnoge devojke tvojih godina i statusa, i dok budeš u njima uživala hoću da pamtiš zbog čega su ti podarene i kakva je tvoja odgovornost u odnosu na mene. E sad”, Blanš dopusti sebi da se malčice osmehne, ,,u januaru ćeš otputovati za London kako bi se pripremila za svoje predstavljanje na dvoru. Sve sam uredila...”

Dakle, bilo je tačno. Greg je bio u pravu. Amber oseti mučninu od očajanja. „Ne”, usprotivi se ona žestoko. „Ne, ja ne želim nikakvo predstavljanje na dvoru. Ja hoću u umetničku školu.” Blanš je bila užasnuta. Roditelji su devojci naneli više štete razdražujućim i besmislenim pričama o umetnosti i dizajnu nego što je mislila. Za to je mogla da okrivi samo Rusa. Možda je kćerki napunio glavu svojim ludorijama, ali Blanš nije imala nameru da dopusti tim glupostima da tamo i ostanu. Amber je navršila sedamnaestu i vapila je za životom o kojem pojma nije imala - u tridesetsedmoj će joj biti zahvalna što ju je od toga izbavila. Bilo je smešno makar pomisliti da uporedi mukotrpno samostalno probijanje kroz život sa statusom i komforom koji će pripasti Amber ako ova bude učinila kako joj se kaže. Premda nije bilo naročito važno šta Amber misli niti koliko se protivi. Blanš će uraditi ono što je već odlučila. „Umetnička škola?” Amber je osećala da ju je bakin čelični pogled praktično prikovao za neudobnu stolicu u kojoj se s mukom trudila da sedi pravo kao strela. Amber je mrzela način na koji je ova soba bila uređena. Ta silna edvardijanska težina bila je nepodnošljiva i zloslutna, od tapeta tamnosmeđe boje i odgovarajućih mekih somotskih zavesa do uglačanog nameštaja od mahagonija. „Grozna”, to je bila reč kojom su ljudi najčešće opisivali njenu baku, ali Amber su na pamet padale i druge: zvanična, preteća, zastrašujuća. Njeni majka i otac ne bi je se plašili, podsetila je samu sebe. Duboko je udahnula. „To sam oduvek želela.” Njene reči, pre bolne nego prkosne, kao da su potonule u ledenu tišinu koja je rashladila prostoriju, uprkos tome što je u kaminu dobro gorela vatra: mermer karara iz čuvenih italijanskih

kamenoloma, odabran zbog svog savršenstva, baš kao i sve ostalo u životu njene bake. Ali ona nije uživala u veštini izrade. Njoj je bio važan samo status koji je dokazivalo vlasništvo nad njim. „Amber, tebi je sedamnaest godina i previše si mlada da bi znala šta je dobro za tebe.” Reči njene bake izazvale su strah u Amberinom srcu i uspaničile je toliko da joj se otelo: „Tako su želeli moji roditelji. Otac je često govorio o tome, a kad se i budem udala, udaću se za nekoga kog volim i ko voli mene onoliko koliko je moj otac voleo moju mati.” Prekasno je shvatila svoju grešku. Lice njene bake pretvorilo se u ledenu masku. „Tvoj otac? Tvoj otac, Amber, bio je ubogi emigrant koji se oženio tvojom majkom zbog njenog novca - ili bolje rečeno, zbog mog novca.” Kao i uvek kad bi se njena baka naljutila, glas joj se utišao do jedva čujnog šapata koji je opet nekako vređao uši. Ipak, Amber je zbog oca bila rešena da nadvlada strah od bakinog gneva i stane u njegovu odbranu. „To nije tačno. Moj otac je voleo moju mati.” Ne obrativši pažnju na nju, Blanš neumoljivo nastavi: „Upozorila sam je šta će se dogoditi ako mi bude prkosila i ako se bude udala za njega, i bila sam u pravu. Kada je ostao bez posla, došla je da me moli, preklinje da ga zaposlim. Tvoj otac nije voleo moju kćerku. Tvoj otac je voleo moj novac i moju fabriku.” „Voleo ju je. Bili su tako srećni skupa. Mati mi je tako govorila. Kazala mi je da je moj otac bio nadaren, pravi umetnik.” „On je bio najobičniji trećerazredni propalitet koji bi svilaru upropastio svojim smešnim zamislima, samo da sam mu to dopustila.” Amber je osećala da se guši, vrlo svesna svojih uzavrelih osećanja dok je njena baka i dalje bila smirena i hladna. Njeni roditelji se jesu voleli, znala je to. Pre nego što se fabrika u kojoj je

radio u Londonu zatvorila, njihova mala kuća bila je ispunjena zvukom smeha njenih roditelja. Amber se sećala kako je otac dovodio prijatelje kući, druge umetnike koji su sedeli oko majčinog kuhinjskog stola, kusali njenu supu i razgovarali. Bili su to veoma srećni dani i Amber ih je pomno čuvala u mislima. Bilo je manje smeha kada su njeni roditelji bili primorani da se presele natrag u Meklsfild, ali još je bilo topline i ljubavi u kući koju su roditelji insistirali da uzmu pod kiriju, umesto da stanuju na imanju Denam s njenom bakom. Otac je voleo da čita i u zimskim večerima okupili bi se oko vatre, a on bi čitao naglas, veoma često iz čudesnih knjiga Čarlsa Dikensa, koje su opisivale strašne okolnosti u kojima su živeli siromasi. Kako je njena baka samo mogla da pokuša da uništi uspomenu na njihovu ljubav porekavši njeno postojanje? Baka je takođe grešila kada je govorila da bi Amberin otac upropastio posao. On ga je baš i spasao. Amber je to znala. Upravo zahvaljujući njegovom dizajnu, londonski zastupnici svilare Denbi bili su u prilici da izveste kako se njihova nova svila prodala samo nekoliko dana pošto je otpremljena u prodavnice, sa ponovljenim porudžbinama za nove količine. Bilo je žestokih rasprava o njegovim nacrtima i želji da sledi zamisli Pokreta zanata i rukotvorina, te o odsustvu sklonosti njene bake prema promeni i inovacijama. Upravo zahvaljujući njenom ocu, fabrika svile je obezbedila sebi unosne ugovore sa tim pokretom i s Engleskom crkvom kako bi je snabdevala svešteničkom svilom posebno bogatog tkanja. Amber se očajnički borila da suzbije suze besa. ,,Da su moji roditelji živi, ne bi ti dozvolili da ovo radiš.” „Sad je stvarno dosta.” Baka ustade. „Ne želim više da čujem ni reč o tvom ocu niti o toj gluposti s umetničkom školom. Ja sam ta koja će odlučiti o tvojoj sudbini, Amber. Niko drugi do ja.” ,,Ti si običan snob! Radiš to samo zbog Baranta de Vrisa, zato što su ti se ljudi smejali jer nije hteo da se tobom oženi...” Amber se trže kada Blanš stupi napred i ošamari je, a šok od udarca ućutka je i nagna da se užasne kad je shvatila šta je uradila. Obraz joj je brideo, a srce tuklo kao ludo.

Dve besne crvene tačke gorele su u obrazima njene bake koja je brzo i plitko disala. „Kako se samo usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom? U moje vreme išibali bi te zbog drskosti. Vrati se u svoju sobu i ostani tamo sve dok ti ne dozvolim da iz nje izađeš.” Gotovo zaslepljena suzama, Amber pobeže i ostavi Blanš samu u sobi. Nekoliko minuta posle Amberinog odlaska, Blanš se nije pomerala. Bes, prožet ponosom, buktao je u njoj zbog toga što se njena unuka, dete za koje je mislila da je daleko bezvrednije nego što je ona sama bila u njenim godinama, usudila da razgovara sa njom na takav način, i to o nečem toliko intimnom, u vezi s njenom prošlošću. Blanš se ukruti. Četrdeset četiri godine živela je pamteći kako ju je Barant ponizio i odbacio, i nijednom za sve to vreme niko se nije usudio da joj otvoreno pomene to poniženje. Ona priđe prozoru i stade tamo, zagledavši se napolje. Imala je šezdeset jednu godinu i nije prošao niti jedan dan otkao joj se Barant nasmejao i rekao da se nikada neće oženiti kćerkom jednog fabrikanta, a da nije odmeravala tu uvredu na vagi svog života i zaklinjala se kako će učiniti sve da jednog dana tas prevagne u njenu korist, makar morala da ga puni zrno po zrno, osvetu po osvetu, da bi bila sigurna u to i da bi Barant umro srca bolesnog od spoznaje koliko ga je koštala ta arogancija. Mrzela ga je i jedva čekala da njeni unuk i unuka prestignu njegove na društvenoj lestvici - a bila je rešena da oni to i ostvare. Džej Fulšo je video kako Amber istrčava iz bakine radne sobe toliko očigledno uzrujana da je smesta pogodio šta se dogodilo. Srce ga je zabolelo zbog nje. Dakle, baka joj je saopštila novosti. Siroto dete, to će joj jako teško pasti. Ona je još bila u godinama kada su joj osećanja otvorena pred pogledima svih, kao odraz u tamnozlatnim očima koje je sada prekrivala senka očajanja. Visprena i dobrodušna, ona je bila omiljena među poslugom u domaćinstvu njene bake. Otkad je došla

iz internata, Džej je shvatio da neprestano osluškuje zvuk njenog smeha i osmehuje se kada ga zaista i začuje. Za razliku od nekih, u Amberinom nestašnom smislu za humor nije bilo zlobe niti neljubaznosti. Bila je tako strasna u vezi sa svim stvarima u koje je verovala, pa samim tim zbog te strasti i veoma ranjiva. Džej se nadao da je život neće kazniti zbog toga. Još je bila vrlo mlada. „Amber...” Izgovorio je njeno ime blago, obrativši joj se u hodniku gde je stajala uplakana, ali ona je odmahnula glavom. „Znao si, Džeje”, optužila ga je ogorčeno. „Znao si šta moja baka smera i opet mi ništa nisi rekao.” A kako je Džej mogao da joj kaže? Amber ga je poznavala praktično od svog rođenja, i smatrala ga je više prijateljem nego bakinim nameštenikom. On je bio u Itonu sa Gregom i mnoge praznike je proveo u Češiru. Njegovi roditelji živeli su u Dorsetu gde mu je otac, treći sin „džentlmena farmera”, bio sveštenik. Govorkalo se da je Barant de Vris, pošto mu je žena rodila sina i naslednika, izgubio interesovanje za svoje dve kćerke i da nije mario za to sa kime će one stupiti u brak, premda su neki govorili kako je razlog za to što se nisu više usrećile bio nedostatak novca. U aristokratskim krugovima u kojima su se De Vrisovi i njima slični kretali i venčavali, nevestin miraz bio je gotovo podjednako važan kao i njen odgoj. Džej je bio ozbiljniji od Grega; crnomanjast, visok i sportski vitak, govorio je smireno i odmereno, a povremeno je na licu imao pomalo zagonetan osmeh zbog kojeg je Amber često želela da dograbi skicenblok i ugljen kako bi pokušala da ga uhvati na crtežu. Ali Džej se sada nije osmehivao. „Nije bilo moje da ti to kažem”, odgovorio joj je tiho. „Veoma mi je žao, ali možda to i nije toliko loše kao što strepiš.” „Hoćeš reći da niko sa titulom neće hteti da me uzme za ženu i da ću biti odbačena onako kako je tvoj deda odbacio moju baku?” uzvrati Amber ogorčeno.

Dakle, konačno je čula tu staru priču. Džej se i pitao kada će se to dogoditi. Na kraju krajeva, za to su znali gotovo svi u okolini. Njegova sestra od ujaka Kasandra s uživanjem mu je to poverila kada je priču i sama čula od Fiton Lijevih, ne znajući da on već zna za nju, ali opet, Kasandra je nasledila tu iskvarenu gordost De Vrisovih, koju je on lično smatrao veoma izopačenom i destruktivnom. Džej spusti šaku na Amberinu mišicu, ali ona je strese sa sebe. Amber otrča uz stepenice i duž odmorišta, pa pronađe dobrodošlo utočište u svojoj sobi. Možda je baka mislila kako će je kazniti naređenjem da tamo ostane, ali ona je radije želela da bude tu, sama sa svojim očajanjem. Ukočila se kada je začula kratko kucanje na vratima, ali se opustila kada je ušla sobarica Meri. Meri je imala dvadeset pet godina i zabavljala se sa pomoćnikom piljara u Meklsfildu. Bila je vesele prirode i stalno se osmehivala, ali sada je izbegavala da je pogleda, primetila je Amber, dok je prilazila stolu i govorila izvinjavajućim tonom: „Gazdarica mi je rekla da moram da se popnem i uzmem od vas sav pribor za crtanje, gospođice Amber.” Amberino lice je gorelo od poniženja i jada. Baka je sigurno pretpostavila da će ona potražiti utehu u crtanju. Pa, ako je mislila da će joj se Amber izviniti kako bi ponovo došla do pribora, grdno se varala! Smrkavalo se kada je Džej izvezao na izbrazdani put za kočije prema manastiru Felton karavan kojim ga je Blanš Pikford opskrbila kao upravitelja svog imanja. Izvestila ga je da može koristiti automobil za „određeni broj privatnih vožnji”, pošto je pretpostavljala da će on želeti da poseti svog dedu, koji očito nije u stanju da poseti njega. Jesu Ii te reči bile izraz Blanšinog ljubaznog gesta ili neprijatno naglašavanje činjenice da je Barant vezan za invalidska kolica? Džej je znao šta bi od toga njegov deda odabrao da poveruje.

Sumrak je prikrivao oronulost kuće i okolnog parka. Za razliku od imanja Denam, bivši manastir Felton se nikako nije mogao opisati kao dragulj arhitekture, pošto su u njemu bili zbrda-zdola pomešani različiti periodi i lični stilovi, u čemu je prednjačila ružna pseudogotika Petog Vikonta. S tipičnom arogancijom, ili možda slepilom za umetnost, Džejev deda je insistirao da se razmotri mogućnost proglašenja Feltona za glavnu aristokratsku rezidenciju u Meklsfildu, ako ne i u čitavom Ceširu, i Džej je bio dovoljno dobrodušan da mu u tome udovolji, premda je Džej mnogo više voleo lepi parohijski dom u Dorsetu gde je sam odrastao. Džej je sebe smatrao srećnim zbog toga što nije nasledio gordost i aroganciju De Vrisovih. Parkirao je karavan u prednjem dvorištu posutom šljunkom, a onda pošao lakim koracima po stepenicama prema masivnom tremu. Batler njegovog dede otvorio mu je vrata. Džej se najavio telefonom, znajući da je Bejtsu, koji je od njegovog dede bio stariji dobrih deset godina i reumatičan, sve teže da prevaljuje peške veliku udaljenost od ostave za poslugu do glavnog ulaza. „Dobro veče, gospodine Džej”, dočekao ga je Bejts dobrodošlicom i uzeo od Džeja mantil za vožnju, kapu i šal. „Dobro veče, Bejtse”, uzvrati Džej. „Kako reuma?” „Nije tako loše, hvala na pitanju. Ali bojim se da je vaš deda imao nekoliko loših dana.” „Hvala za upozorenje. Opet ga muče noge, zar ne?” „Plašim se da je tako.” I pored činjenice da su obe noge morale da mu budu amputirane, Barant je trpeo akutni bol u onome što je njegov lekar Džeju opisao kao „fantomske udove.” Kada je bol bio najjači, olakšanje mu je mogao doneti samo morfijum, koji mu je morao prepisati doktor Bruks.

Džejev deda je žestoko prigovarao činjenici da je izglasan zakon upravo suprotan ranijoj praksi, po kom su morfijum i svi njegovi derivati mogli sada da se dobiju samo na osnovu lekarskog recepta. Po Džejevim saznanjima, njegov deda nije bio jedini koji je smatrao da se vlada koja je predložila Zakon o opasnim drogama meša u stvari u koje nije imala prava da se meša. Za mnoge „vrle omladince”, kako su novine nazivale određenu grupu bogatih mladića i devojaka, zakon je došao prekasno. Poput sirote Elizabet Ponsonbi, mlade pripadnice visokog društva, o čijem se neobuzdanom ponašanju pisalo u trač-rubrikama, mnogi su već bili zavisnici i od pića i od droge, i baš kao što je to bilo i sa prohibicijom u Americi, zakon je samo sve snabdevače i kupce opojnih materija i narkotika oterao u podzemlje. „Deda vas čeka u biblioteci, gospodine Džej.” Biblioteka u Feltonu bila je prostrana četvrtasta soba koju je Džejev deda posle nesreće pretvorio u svoj zabran. Kineski lakirani paravan diskretno je skrivao krevet, koji je Džej spustio u prizemlje kako bi njegov deda mogao da se ,,odmara” kad god mu bude do toga, umesto da koristi nezgrapni mali lift koji bi dizao i njega i invalidska kolica do drugog odmorišta odakle se ulazilo u njegovu spavaću sobu. ,,Ha, konačno si došao, je li?” pozdravi Barant Džeja. „Moram da kažem da te Blanš iznuruje i hoće da te iscedi do kraja. Bejtse”, riknu on na batlera, „donesi mi brendi - i neka bude veliki.” Džej pogleda dedu zabrinuto. „Zar ti doktor Bruks nije zabranio da piješ brendi?” Barant uputi unuku mrzovoljan pogled. „Neće meni tamo neki doktor da priča šta smem da radim. Ako mi se pije brendi, vala ima i da ga pijem. Uostalom, šta on uopšte zna? Mlada budala. Njegov otac nije bio nikakav lekar. Mislio sam da će me na kraju ubiti pre nego što ode u penziju, ali sin mu je još gori.” Starac je očigledno imao loš dan.

Njegova kosa, nekada jednako gusta i tamna kao Džejeva, sada je bila bela. Bol je izrezbario duboke brazde u obrazima s obe strane njegovih usta, izdubivši mu lice ispod visokih jagoda. Žestina strasti još je svetlucala u tamnoplavim očima, ali Džej je podozrevao da je ta strast bila potpaljena osujećenošću i arogancijom. Barant uze brendi koji mu je Bejts doneo bez ijedne reči zahvalnosti, sačeka da batler izađe, i tek onda reče oštro: „Dakle, mladi Pikford se kandiduje za mesto Barklija Vistona, zar ne? Naravno, to je Blanšina zamisao. Neće mu uspeti. Ima premalo uticaja i nema tih para koje će to izmeniti. Nije ni nalik na pokojnog oca.” Licem njegovog dede prođe izraz koji Džej nije umeo da protumači. „Dobro se slažeš s njim, zar ne?” „Svi se dobro slažu s Gregom”, odgovori Džej mirno. „Kasandra nema bogzna kakvo mišljenje o njemu.” Iako Džej na to nije rekao ništa, Barant ipak zastenja i reče: „U pravu si, krajnje je vreme da Kasandra sebi nađe muža. Nije neka lepotica, ali u žilama joj teče krv De Vrisovih. Mada, previše je osorna. Nema tog muškarca koji bi poželeo ženu s takvom jezičinom. Ne znam odakle joj to. Od vaše bake svakako ne. Ona je bila krotka kao jagnje. Kasandra mi reče da Blanš šalje devojku u London s nekom blesavom idejom da može da joj kupi titulu.” „Amber će biti predstavljena na dvoru, tako je.” „Dobro izgleda, je li?” „Da.” Barant ponovo zastenja. „Opet, ona je i dalje iz trgovačkog staleža. Tvoja baka bila je od Fiton Lijevih. Njeni preci su došli u doba Osvajanja, baš kao i De Vrisovi. U braku se računa dobra krv, a ne dobar izgled. Isto se istom raduje. Seti se toga kad tebi dođe vreme. Mada ti i nisi pravi De Vris, pošto dete nosi očevo prezime, a ne majčino.”

Ogorčenost u dedinom glasu bila je Džeju poznata baš kao i razlozi za nju. Barant de Vris nikada nije preboleo gubitak sina, i nikada i neće. Deda bi ga mnogo više cenio, Džej je to znao, da je potomak Barantovog sina, a ne jedne od njegovih kćeri. „Dosadila sam ti, znam da jesam.” Glas joj je bio zlovoljan i opasno se dizao sve bliže histeriji. Greg je poželeo da nije došao. Odbio je poziv da se odveze u Mančester u novi noćni klub koji tek što je bio otvoren. „Naravno da nisi.” „Jesam, jesam. Čak me nisi nazvao svojom jedinom draganom kao nekada.” Sada se durila i krupne plave oči bile su joj pune suza. Greg je osećao da mu raspoloženje tone jednakom brzinom kao što mu je razdraženost rasla. Spavaća soba je mirisala na parfem i seks, i jedno i drugo je bilo nekako podjednako zagušljivo. Osećaj da je zarobljen u situaciji koju više ne želi, osećaj koji je u njemu narastao već nekoliko nedelja, sada se pojačao. U početku, onako uzbuđen i pohotan, nije shvatao da njena izuzetna lepota krije tako napornu i posesivnu prirodu. Žudnja za njom učinila ga je slepim za opasnosti. Veza s udatom ženom bila je nešto prikladno za mladića njegovog položaja, bar je tako Greg mislio. Na tren je bio opsednut požudom prema njoj, tačno, i u tom trenu joj je možda prenagljeno obećao neke stvari, ali sada je Gregu sve to dosadilo i bio je spreman da krene dalje. Ona mu je, međutim, jasno stavljala do znanja da nije spremna da ga pusti da ide. Njihova, za njega bar, nehajna veza u njenim očima - i rečima pretvorila se u nešto sasvim drugačije. Greg tako nešto nikada nije nameravao, a svakako nije ni želeo. „Rekao si da me voliš, ali si lagao”, optužila ga je. „Kako možeš biti tako surov? Zar ono što već moram da trpim nije dovoljno? Moram li biti još teže kažnjena zato što si mi ukrao srce lažnim obećanjima ljubavi?”

Sada se ushodala po spavaćoj sobi, i iz minuta u minut ponašala se sve mahnitije, dok je oko nje lepršao beli penjoar s perjem afričke rode na rubovima, koji je namakla na sebe kad su napustili postelju. Svila se pripijala uz njeno golo telo ispod penjoara, ali to ga više nije uzbuđivalo kao nekada. Zbog njenog ponašanja, Greg se osećao vrlo nervozno. Nije mogao ni da zamisli na početku, kada je bila tako hladna prema njemu i mamila ga i čikala, da će postati ovakva i da će ga praktično preklinjati. Ona stade ispred njega, posegnuvši za martinijem koji joj je pripremio ranije na njeno insistiranje, čak je pozvala i sobaricu, dok se on krio u njenom kupatilu, da donese sastojke i šejker za koktele. Greg ju je tada upozorio da previše rizikuje, ali ona je briznula u neobuzdani plač, optužujući ga da je više ne voli, podsećajući ga da je nekada zbog nje bio spreman da sve stavi na kocku. Sad je žedno otpila iz čaše koju je držala. Lice joj je bilo rumeno, pogled mutan. „Znam”, reče mu ona vedro, „pozvoniću dadilji da donese maloga.” ,,Ne!” Greg nije mogao da sakrije svoj užas. „Ne, mislim da to nije pametno.” „Zašto ne? Na kraju krajeva, on je..Ona zaćuta i baci se na krevet gde su prekrivači bili izgužvani od seksa koji su tamo maločas upražnjavali, setivši se kako je on prvi put vodio ljubav s njom baš u toj sobi, i kako je njihova međusobna strast bila toliko jaka da nisu čak ni stigli do kreveta. Znala je da će joj doći u posetu i bila je izvanredno uzbuđena. Na sebi je imala meku nabranu Šanelinu haljinu preko svilene satenske košulje i odgovarajućih francuskih gaća, dok su joj čarape držale svilene podvezice, i svaki odevni predmet bio je odabran zbog brzine kojom se mogao ukloniti, premda Gregu to nije rekla. Uzeo ju je u naručje istog trena kada su se našli u sobi, naslonivši se na vrata kako bi ih zatvorio, i stisnuo ju je uz sebe, mazeći je i meseći rukama, istražujući je lakomo i gladno, sasvim u

skladu s njenom potrebom. Glasno je zastenjao kad je pomazila njegovu erekciju kroz tkaninu pantalona dok ona nije poprimila jasan oblik, a zatim prešla vrhom prsta njenom dužinom kao da je meri, napućena pred njim, u želji da ga uzbuđuje i muči. Uzvratio joj je grickajući je tik ispod uha i gladeći meke obline njenih dojki skrivenih od njegovog pogleda Šanelinom haljinom. Kada je pronašao rub njene košulje, pomazio je kožu iznad nje, a onda je polako spustio niže tako da su joj gole grudi uprle u tkaninu haljine, a bradavice napeto očvrsle kad ih je uštinuo i poigrao se njima. Nije ga zaustavila kad joj je zadigao haljinu, a onda je podigao u naručju i pribio je uz vrata spavaće sobe dok ga je obavijala rukama i nogama. Uzeo ju je brzo i žestoko, ne potrudivši se čak ni da joj skine veš, već je jednostavno gurnuo komotne nogavice u stranu pošto se i sam raskopčao. Vrisnula je od uzbuđenja i zadovoljstva, nagoneći ga da prodire dublje, dahćući i držeći se za njega dok se on zabijao u nju. Svršio je prebrzo, ali pravila se da je i sama doživela orgazam odmah posle njega - baš kao što je činila mnogo puta pre nego što se, pomislila je sada, prepustila samosažaljenju, pre nego što je počela da ga preklinje: „Kaži mi da me voliš, Greg.” „Znaš da je tako”, slagao je nelagodno. „Reci to. Hoću da čujem te reči “ „Volim te.” „Ne, hoću da kažeš to kako treba i da tako zaista misliš, kao nekada.” Glas je ponovo počeo da joj se diže. Ako bude nastavila tako, neko će je čuti. Greg poče da se znoji; u toj sobi se osećao kao u zatvoru, a ona mu je bila tamničar. „Kasno je. Moram da idem.”

„Ne.” Ona se okrenu i pritrča mu, zgrabivši ga za revere sakoa, pripivši se uz njega, utisnuvši svoje telo u njegovo, trljajući se o njega. „Hoću da ostaneš.” „Dobro znaš da ne mogu.” „Zbog nje: zbog tvoje babe. Pretpostavljam da ti je već odabrala ženu.” „Koliko znam, nije.” „Ali ne bi ti nimalo smetalo da jeste.” „Pričaš gluposti...” „Misliš da sam glupa? Nisi tako mislio kad smo se upoznali. Tada si me voleo. Sećaš se? Reci mi ponovo šta si pomislio kad si me prvi put ugledao.” Bio je to ritual u kojem je uživao na početku njihove veze, ali ga više nimalo nije privlačio: niz obruča kroz koje je sada morao da skače pre nego mu uspe da pobegne. „Pomislio sam da si najlepša žena koju sam ikada video”, reče joj Greg poslušno. „A šta si mi rekao?” „Rekao sam ti da si mi idol, da te obožavam, da te želim i volim...” „I da ćeš me voleti večno”, dovrši ona trijumfalno. „Da ti mene nikad neće biti dosta...” Greg je znao da je to tačno. Bilo je trenutaka kada ga je žudnja prema njoj toliko obuzimala da bi svršio gotovo istog trena kad bi ušao u nju. Žurni zabranjeni sastanci u mračnim ćoškovima i senovitim hodnicima njihovu zajedničku požudu pretvarali su u grozničave erotske susrete, kao kada su ostali u muzičkoj sobi pošto se njen muž udaljio poslom sa svojim poslužiteljem, a ona je sela na klavirsku stolicu i rekla mu da dođe da joj zasvira, sačekavši da stane kraj nje kako bi se nagnula i raskopčala mu pantalone, jednom rukom stručno mazeći njegovu kitu, dok je drugom svirala tonove na dirkama klavira, prelazeći žurno jezikom preko nabreklog sjajnog glavića.

„Oduvek sam želela da sviram organu”, rekla mu je tobože nevino. Uzeo ju je brzo i užurbano, zadigavši joj suknju kada se izazovno izvila, izloživši mu svoju oblu zadnjicu, i zario se duboko u toplu vlagu njenog useka koji ga je iščekivao, dovevši ih oboje do brzog žestokog orgazma dok su slušali sve snažnije glasove njenog muža i poslužitelja koji su prilazili vratima muzičke sobe. Da, bilo je lepih trenutaka, ali Greg nije želeo da ih se sada priseća. „Rekao si to, Greg”, čuo je njeno insistiranje. „Rekao si da ćeš me voleti zauvek i da me nikada nećeš ostaviti.” „Pa, plašim se da te moram ostaviti sada, slatkišu moj”, reče joj on i prikri se iza žalosnog osmeha i reči koje je izgovarao lako i začikavajuće. „Jer svakako ne mogu ostati cele noći.” „Ali videću te sutra?” Pošto je oklevao, ona prasnu: „Moram. Moram te videti, Greg. Ako mi ne budeš došao, neću biti odgovorna za ono što bih mogla da uradim.” To nije bilo prvi put da mu je pretila, ali sada su ga njene pretnje pre razdraživale nego zabrinjavale. Najzad, ona je imala da izgubi više nego on u slučaju da njihova veza bude obznanjena. Kasnije, dok je vozio kući, pomislio je sa zavišću na predstojeći Amberin odlazak u London. Šta bi samo dao za priliku da tamo provede nekoliko meseci, pogotovo sada.

Treće poglavlje Amber je bila u nemilosti, naravno. Prošlo je više od dve nedelje od njenog rođendana, a baka se još hladno ponašala prema njoj i obraćala joj se samo kad je morala. „Misliš li da je baka volela Baranta de Vrisa, Greg?” upitala je Amber brata. Vreme ručka je prošlo i nalazili su se u sobi za bilijar, Amber je sedela prekrštenih nogu kraj prozora dok je Greg premazivao tak kredom da bi se zatim nagnuo preko stola i pažljivo ga uperio u jednu kuglu. „Dođavola, kako bih ja to mogao da znam?” odgovori on. Ako je njena baka volela Baranta de Vrisa, zbog čega ga sada toliko mrzi, pitala se Amber. Ako ga jeste volela, onda je to morala biti sasvim drugačija ljubav od one koju su njeni roditelji gajili jedno prema drugome. „Baka još ne govori sa mnom. O, Greg, volela bih da ne moram biti predstavljena visokom društvu.” Amber se strese. „Ma hajde.” Greg je pokušao da je razveseli i trgne iz tužnog raspoloženja. „Možda to i nije tako loše kao što misliš. Mislio sam da vi devojke volite da nosite lepe haljine i idete na balove. Ja nipošto ne bih odbio priliku da se malo zabavim u Londonu, to mogu da ti kažem.” Oči mu se ozariše. „Tamo su klubovi Cica-maca, Ambasada i Cipelica. Mesta na kojima momak stvarno može da se proveseli. Možda bi trebalo da popričam s bakom i vidim hoće li me pustiti da pođem s tobom, tako da mogu da oteram sve tvoje neželjene udvarače.” On iskrivi lice u tobože besnu grimasu. Amber se nasmeja. „Vidi, da ti kažem. Moram kasnije da se odvezem do Fiton hola; možeš poći sa mnom ako to želiš. To će te malo oraspoložiti.”

Greg je bio veoma ljubazan. Sreća njena što ima tako pažljivog brata od ujaka. „Zar baka nije rekla za doručkom da je lord Fiton Li u Londonu poslom?” podseti ga Amber. „Stvarno? Ne sećam se, ali svejedno, nije ni važno ako njega tamo nema. Samo treba da vratim ledi Fiton Li neke knjige u bakino ime.” Amber klimnu glavom. Jedva je čekala da se ponovo vidi s Kerolajn Fiton Li. U kraju se digla prilična prašina kada se lord Fiton Li oženio američkom naslednicom mlađom dvadeset godina od njega, i ne mnogo starijom od Amber. Blanš je bila u istom dobrotvornom komitetu kao i Kerolajn Fiton Li i udova-naslednica markiza od Colmondeleja. Udova-naslednica markiza pozvala je Amber prošlog Božića na dečju zabavu. Amber se sećala da je na zabavi bilo prilično ogovaranja među odraslima, praćenih izvijanjem obrva i rečima „pas devant les enfants”3 korišćenih u vezi s činjenicom da je vojvoda od Vestminstera pozvao Gabrijel Šanel, čiju je odeću njena baka toliko volela, da boravi u Iton holu. Amber je kasnije naivno pitala Grega zbog čega su odrasli mislili da nije prikladno da oni saznaju za posetu madmoazel Šanel Iton holu, na šta se Greg nasmejao, a onda prenerazio Amber rekavši joj: „Zato što je ona vojvodina ljubavnica, bleso.” Ali Amber sada nije bila toliko zaokupljena mislima o skandaloznom ponašanju vojvode od Vestminstera, koliko brakom Fiton Lijevih. Zar su Kerolajnini roditelji želeli da se ona uda za nekoga sa titulom? Zar se ona zbog toga udala za lorda Fiton Lija, koji je bio toliko stariji od nje? Amber malčice zadrhta. Zar će se to dogoditi i njoj? Amber pohita u prizemlje. Pod svilenim žaketom krem boje imala je svoju „najbolju”’ popodnevnu haljinu boje čokolade. Decembarsko sunce obasjavalo je šaru od malih krem-rombova na tkanini. Iako joj je haljina bila nova, i dalje je krojem veoma ličila na 3

franc. „ne pred decom“; prim. prev.

školske haljetke, s visokim četvrtastim izrezom oko vrata obrubljenim svilom krem boje, i kratkom plisiranom suknjom. Smeđe lakirane cipele bile su u skladu s njenom tašnom i imale su niske potpetice i kaišić u stilu „Meri Džejn” preko svoda stopala.4 Njen kloš šešir krem boje bio je ukrašen smeđom trakom od čupavog sukna i jednim svilenim cvetom boje čokolade. Amber ga je natukla nisko preko uvojaka i malo nakrivila, oponašajuči način na koji su manekenke nacrtane u Vogu, nosile svoje. Odeću su joj upotpunjavale kožne rukavice krem boje. Kada je Amber stigla do hodnika, videla je da je Greg već stigao i da nestrpljivo korača tamo-amo dok je čeka. Poput nje, i on se presvukao i sad je na sebi imao odelo od tvida sa vrećastim pantalonama u oksfordskom stilu, toliko širokim da su mu se videli samo špicevi smeđih kožnih cokula. Imao je šešir i gusta svetla kosa bila mu je jako zalizana pozadi umesto da mu kao obično pada na oči. Izgledao je vrlo naočito. „Spremna, stara moja?” Amber klimnu glavom, položivši šaku na savijenu ruku koju joj je pružio začikavajući je osmehom, dok je Vilson, batler njene bake, mahao jednoj sobarici da im otvori. Osećala se veoma odraslom i ponosnom zato što je išla sa Gregom u popodnevnu posetu. Gregov svetlocrveni otvoreni auto, bugati koji je iskamčio od bake kada se vratio iz Oksforda, bio je parkiran napolju na šljunku. Dok se Fiton hol nalazio istočno od Meklsfilda, u zavetrini Derbiširskih brda, imanje Denam nalazilo se na zapadu. Dve lepe kuće nisu bile razdvojene samo gradom Meklsfildom već i ljupkim 4

Meri Diejn je američki izraz (nekada je to bila robna marka) za cipele ili sandale obično niskih potpetica, širokog i zaobljenog dela oko prstiju i kaišićem s kopčom oko svoda stopala i/ili oko gležnja. Tradicionalno se prave od lakova- ne kože i nckada su ih nosile uglavnom mlade devojke, ali danas ih nose žene svih uzrasta. Tipično, Meri Džejn cipele smatraju se formalnim kad ih nose devojke i neformalnim kad ih nose žene. Ime im potiče od naziva lika koji je stvorio Ričard Autkalt za svoj strip Baster Braun 1902. godine. Meri Džejn je bila sestra Bastera Brauna, lika po kojem je strip dobio naziv; prim. prev.

selom po imenu Alderli Edž, gde se prvobitno završavala železnica i gde su živeli svi bogati železnički baroni. Postojala je prečica koja bi ih odvela uskim i krivudavim seoskim puteljkom kuda su često prolazila vozila sa farmi, ali Greg ih je vozio dužim okolnim putem, boljim drumovima, i dok su se vozili kraj Stenli hola, a potom uzbrdo od Alderlija do samog grebena, Amber je malo zadržala dah. Toliko se priča ispredalo o grebenu i njegovim čarobnim svojstvima. Pričalo se da se tamo nikad nije čulo kako je zapevala ptica, a po nekima je čarobnjak Merlin živeo duboko u pećinama ispod njega, i tamo još spava i čuva mač kralja Artura. Dok su se približavali Meklsfildu, Amber dotaknu Gregovu ruku. „Možemo li proći kraj svilare, Greg, molim te?” „Ne znam šta to vidiš u tom dosadnom mestu”, požalio se on. Svilara Denbi bila je sagrađena u neopaladijskom stilu koji je bio veoma popularan među vlasnicima fabrika iz tog vremena. Nekoliko pogona u gradu bilo je sagrađeno u istom stilu, ali Denbi je bio nadaleko najveći i najunosniji. Amber je majka objasnila da je njihova porodica toliko uspešna zato što se njihov predak oženio naslednicom čiji je otac bio bogati liverpulski brodovlasnik. Zahvaljujući ženinim parama ne samo što je sebi sagradio novi pogon, već je investirao i u izgradnju železnice i kanala. Blanš Pikford je nasledila drugo bogatstvo preko ujaka neženje s majčine strane porodice i tako uvećala bogatstvo koje je dobila posle očeve smrti. Amber je mati takođe rekla da se zahvaljujući ženinoj porodici njihov predak zainteresovao za Daleki istok, objasnivši da je na svoju svilu kopirao šaru s jedne slike koja je dospela iz Kine, i to je postala njihova slavna tkanina poznata kao „kineska svila” iz fabrike Denbi, koja je prvi put prikazana na Velikoj izložbi i kojoj se divila i sama kraljica Viktorija. Poput drugih na njegovom položaju, Josija Denbi, njihov

predak, upotrebio je deo svog bogatstva filantropski, pomažući siromašnima u gradu i započeo tradiciju koja se dalje održavala kroz svaku novu generaciju. Kao dete, Amber je volela da sluša majčine priče o porodici. S jedne strane fabrike, u vrtu ograđenom gvozdenom ogradom stajala je statua Denbija. Dok su se sada vozili kraj nje, Amber se osmehnula sama sebi, setivši se kako je, kada je bila mlađa, priželjkivala da je uradila nešto uzbudljivije kao gospođica Broklherst, koja je putovala u Egipat i vratila se s mnogo egipatskih predmeta, uključujući i jednu mumiju, a sve je to bilo smešteno u muzeju u Zapadnom parku gde su stanovnici grada mogli da odu i da im se dive. Pošto su se provezli kroz grad i njegove fabrike, Greg je skrenuo na put koji je vodio prema Fiton holu i Meklsfildskoj šumi. Ubrzo zatim, Greg ih je provezao dugačkim drumom oivičenim drvećem koji je vodio do Hola, a onda sačekao kraj kućice pred kapijom da neko izađe i otvori je. Elizabetanska kuća i njeni vrtovi bili su čuveni po svojoj lepoti. Neki su pričali kako je Šekspirova Crna gospa iz Soneta bila jedna od Fitonovih, a bilo je i priča o davnim tragičnim događajima kad se jedna nevesta iz porodice Fiton, primorana na brak koji nije htela, udavila u jednom od nekoliko jezeraca koja su ležala između kuće i seoske crkve, radije nego da napusti svoj voljeni dom i ode sa novim mužem. „O, Greg, baš je lepo, zar ne?” uskliknu Amber, zagledana prema spoljašnjosti kuće uokvirene drvnom građom i njenim prozorima sa stubićima po sredini, dok je Greg zaustavljao automobil ispred glavnog ulaza. Vrata im otvori sluga. „Dobar dan, gospodine Pikford.” Očigledno prepoznavanje njenog brata od ujaka malo je iznenadilo Amber, iako je bila previše zainteresovana za kuću oko njih da bi o tome razmišljala.

Sa strahopoštovanjem okružila je pogledom predvorje obloženo panelima. Zar je vez koji je videla na jastucima izrađen originalnim jakobinskim koncem? Čeznula je da priđe i pogleda to podrobnije, ali sluga je čekao da pođu za njim. Pod predvorja bio je od kamena i prekriven tepihom u čijem se središtu nalazio veoma uglačani sto s predivnim aranžmanom ljiljana i ruža iz staklenika, i njihov miris ispunjavao je vazduh. Jedno stepenište vodilo je uvis prema odmorištu s galerijom, čija je ograda bila zamršeno izrezbarena voćem i lišćem u stilu Grinlinga Gibonsa. 5 Tamni portreti starih Fiton Lijevih u teškim okvirima gledali su odozgo sa zidova u posetioce, dok je ogroman kamin bio visok gotovo dovoljno da u njemu čovek može stajati uspravno. „Hodi”, prošišta Greg nestrpljivo, cimnuvši Amber za ruku kad je zastala da sve to upije u sebe. Ona poslušno krenu za slugom prolazom obloženim jednostavnim drvorezom, koji se otvarao u prvobitni veliki hol kuće. S visine drugog sprata, prozori su gledali na zelene travnjake koji su se pružali u padinama oko kuće, a zid je bio ukrašen oklopima i mačevima, kao i grbom Fiton Lijevih. Amber se pažljivo zagleda u njega. Pokojna majka lorda Fiton Lija angažovala je Amberinog oca da ugradi grb u dizajn za drvorez povodom četiristote godišnjice dodele palate porodici. Amber se sećala da ga je posmatrala dok je radio na tome, precrtavao konture različitih grbova, a onda ih prerađivao u raznolike moguće šare, čela nabranog u koncentraciji, pre nego što bi prekinuo s tim i pozvao njenu majku da mu kaže šta misli. Teške zavese koje su visile kraj prozora bile su izvezene šarom ananasa koja je, Amber je to znala zahvaljujući onome čemu ju je otac naučio, značila da ih je verovatno naručio onaj Fiton Li čija je žena donela bogatstvo stvoreno trgovinom sa teritorijama Zapadne Indije.

5

Čuveni engleski drvorezac i kamenorezac iz osamnaestog veka; prim. prev.

Stari trpezarijski sto pružao se čitavom prostorijom. Na zidu preko puta mesta na kom su ušli u hol nalazio se paravan u zamršenom duborezu, a iznad njega je bila galerija za muzičare. „Hodi.” „Oprosti”, izvini mu se Amber. „Prosto, sve je ovo tako divno. Mogla bih ovde da ostanem satima.” Iza velikog hola, hodnik se širio u prostrani četvrtasti prolaz mnogo modernijeg dizajna i Amber shvati da su ušli u onaj deo kuće koji je projektovao Robert Adam. 6 Zidovi su bili obojeni u blagu plavu boju poput pačjih jaja, dok su gipsarski radovi bili naglašeni belom. U istovetnim udubljenjima nalazile su se biste, kako je Amber pretpostavila, nekadašnjih Fitonovih. Nekoliko dvokrilnih vrata od mahagonija otvaralo se iz tog hola. Sluga je povukao jedna od njih, a onda najavio posetioce. Soba je bila u boji slame, a „ridžensi” nameštaj bio je tapaciran satenom iste boje, pa se činilo da soba sija blagim i toplim svetlom. Ledi Fiton Li je sedela na maloj sofi sa Kasandrom. Amber je znala da Kasandra boravi kod Fiton Lijevih, s kojima su De Vrisovi bili povezani, pošto je Barantova pokojna žena bila od Fiton Lijevih. Kasandra kao mala nije provodila toliko vremena u Češiru kao Džej, pa je Amber zato nije dobro poznavala. Kasandra je bila dve godine starija od Amber. Njeni roditelji živeli su blizu Brajtona i, po Džejevim rečima, Fiton Lijevi su Kasandru ugostili kada je za prošli Božić posetila dedu, a onda ju je lord Fiton Li pozvao da dođe i odsedne u Fiton holu kao družbenica njegove žene. Čim je ugledala posetioce, ledi Fiton Li je skočila sa sofe i pohitala prema njima, uskliknuvši s očiglednim oduševljenjem: „Greg, kako divno iznenađenje!” Nasuprot njoj, Greg je zvučao neobično neprirodno i ni nalik svom uobičajenom opuštenom izdanju dok je odgovarao na njenu 6

Slavni škotski arhitekta i dizajner enterijera iz druge polovine osamnaestog veka ;prim. prcv.

dobrodošlicu, i brzo je odstupio od nje sa rečima: „Baka me je zadužila da vam vratim neke knjige, a poveo sam i svoju rođaku Amber.” Kad god bi videla Kerolajn Fiton Li, Amber se iznova divila njenoj lepoti. Njene oči, krupne i tamnoljubičaste, dominirale su nežnim licem; usne su joj bile meke i pune, i u ovom trenu činilo se da malčice drhte, tako da je izgledala istovremeno i tužna i ranjiva. Koža joj je bila ljupko potamnela kao u manekenki iz Voga, zbog čega je Amber smesta poželela da zameni sa njom svoju englesku mlečnobelu put. Kosa joj je bila tamna i podšišana, po najnovijoj modi, uz glavu i savršeno talasasta. Haljina na njoj bila je svilena, iste nijanse kao i njene oči. Amber pomisli kako nikada nije videla nikoga tako vitkog i krhkog. Prstenje na njenom domalom prstu izgledalo je ogromno i teško za tako nežnu ruku. Kasandra, koja je ostala da sedi, sada ustade i krenu kao da smera da stane između njih i Kerolajn. Amber primeti da se Kasandra mršti na njih. Sirota Kasandra, pomisli Amber sa sažaljenjem. Lepota ledi Fiton Li samo je naglašavala koliko je Kasandra lepote bila lišena. Visoka i mršava, ukovrdžane riđe kose, Kasandra je slovila za naglu i nespretnu devojku, kako u ponašanju, tako i u kretnjama. Čak je i Džej priznao Amber kako se teško slaže s njom i kako nisu naročito bliski. Bilo je očigledno da nije rado dočekala njihov dolazak. Gledala ih je odbojno, lica rumenog od besa. „Morate s nama popiti čaj”, bila je uporna ledi Fiton Li. „Kasandri i meni je baš bilo dosadno. Greg, moraš nam ispričati koji svoj blesavi vic, moraš nas nasmejati.” Još dok je to govorila, pozvonila je za posluženje. Amber nije znala da njen brat od ujaka poznaje Kerolajn toliko prisno da joj priča viceve. „Tako volim ceremoniju engleskog popodnevnog čaja”, reče ledi Fiton Li i nasmeja se. „Greg, moraš doći i sesti kraj mene kako bi se postarao da poštujem sva ta mala pravila.”

Ali umesto da prihvati njen poziv, Greg gurnu Amber napred, rekavši veselo: „Mislim da je najbolje da Amber sedne sa tobom. Ja sam previše nespretan i najverovatnije bih nešto preturio, zar ne, Amber?” „Je li to tačno, gospođice Vronski? Je li vaš brat od ujaka zaista tako nespretan kao što kaže, ili nas samo začikava?” Na Amberino olakšanje, pre nego što je bila prinuđena da joj odgovori, vrata se otvoriše da unutra uđu batler, dva poslužitelja i sobarica, koja poče da servira čaj uigrano i lako, dok se batler najpre okrenuo prema poslužitelju kako bi ovaj uklonio lampu na špiritus i napravio mesta za čajnik na velikom srebrnom poslužavniku, te posle njenog paljenja, odozgo smestio čajnik. Sve se moralo postaviti na tačno mesto i tačnim redosledom povrh sveže opranog stolnjaka za čaj kojim je bio prekriven sto kraj sofe, dok je sobarica stavljala stolnjak na drugi sto, a onda na njemu ređala porcelanske šolje sa poslužavnika koji je u rukama držao drugi poslužitelj. Poslužitelji nestaše u predvorju, a onda se vratiše sa samim kolicima za čaj, punim sitnih sendviča bez kore i raznovrsnih čajnih kolača i hlepčića. Ali Amber nije mogla ništa da jede. Bila je veoma nervozna i preplašena. Amber je uz čaj učtivo pokušala da stupi u razgovor sa Kasandrom dok je ledi Fiton Li poveravala Gregu nekoliko poruka za njihovu baku, ali bio je to težak posao, pošto joj je Kasandra odgovarala samo drvenim „da” ili ,,ne.” Amber je laknulo kada je ledi Fiton Li konačno pozvonila da uklone pribor za čaj. Međutim, njena nadanja da bi sada mogli da pođu izjalovila su se kad je ledi Fiton Li slađano rekla: „Greg, lord Fiton Li će se veoma naljutiti na mene ako sazna da si bio ovde, a da ja ne umem da ga u potpunosti izvestim o tvom sastanku s Izbornim komitetom. Kasandra, zašto ti ne povedeš Amber u muzičku sobu kako bi čula komad koji si uvežbavala? Kasandra je veoma uspešna pijanistkinja, Amber.”

Amber na tren pomisli kako bi Kasandra mogla to da odbije, toliko je ova izgledala jarosno, ali onda Kasandra naglo ustade s vrelim crvenilom u licu i pohita prema vratima, ne obrativši pažnju na Amber, koja je morala da potrči kako bi je sustigla. Kada su se našle u muzičkoj sobi, Kasandra je nastavila da ne obraća pažnju na nju, zbog čega je Amber bilo veoma neprijatno. Zasevši za klavir, podigla je poklopac i spustila ruke na dirke u glasnom tresku neskladnih tonova, od kojih su se zatresli kristali na lusteru. Dok se Amber još oporavljala od šoka, i bez ijedne reči objašnjenja svog čudnog ponašanja, Kasandra zasvira na klaviru vrlo glasno, tako da im je bilo nemoguće da razgovaraju. Amber požele da Greg požuri i izbavi je odatle. Dok je svirala, Kasandrino lice i dalje je bilo crveno, a oči su joj neobično svetlucale. Amber nije imala pojma šta da radi. Takvo ponašanje bilo je potpuno strano svemu što je poznavala. U školi su ih podvrgavali veoma strogom režimu, koji nije dopuštao nikakvo javno ispoljavanje ličnih osećanja. Jednoj dami, učili su ih, ne priliči da odaje ono što oseća. Jednako naglo kao što je počela, Kasandra prestade. ,,Ti znaš da je tvoj brat od ujaka zaljubljen u Kerolajn, zar ne? Mada njoj na pamet ne pada ni da ga pogleda. Ona mu se smeje. Obe mu se smejemo.” Amber nije znala šta da kaže. Bilo joj je izuzetno neprijatno i, da bude iskrena, malčice se plašila Kasandre. „Moraš mu reći da prestane da dolazi ovamo i gnjavi je. Uvaliće se u velike nevolje ako to ne učini.” „Sigurna sam da grešiš. Greg se samo ponaša pristojno”, reče joj Amber hrabro. „Ne, ne grešim. Videla sam kako je gleda. Čula sam laži koje je pričao, izgovore koje je smišljao kako bi se s njom viđao u vreme kada ovde nije imao šta da traži

Ona zalupi poklopac klavira, ustade i onda bez ijedne nove reči umače iz sobe, ostavivši Amber da zbunjeno zuri za njom. „Eto, da li si se sada malo razveselila?” upita Greg Amber dok su se vozili kući. Amber pogleda brata. Posmatrao je u drum dok je vozio. „Greg, Kasandra mi je rekla nešto krajnje neobično.” „Šta to?” „Rekla je da si zaljubljen u ledi Fiton Li.” Nakratko zavlada muk, a onda se Greg nasmeja, malčice preglasno. „Bože, kakve sve gluposti vi devojke nećete da pričate. Naravno da nisam. Ledi Fiton je udata. Usudio bih se da ustvrdim kako je Kasandra sama strašno zaljubljena u ledi Fiton Li kao kakva šiparica. Znaš već kakve ste vi, devojke”, stade on da je zadirkuje. „Stalno morate biti zaluđene nekim.” Njegove reči imale su smisla i Amber zahvalno oseti olakšanje. Nešto u vezi sa popodnevnim događajima nagonilo ju je da se oseća nelagodno. Ledi Fiton Li je bila toliko lepa da ne bi ni bilo nimalo neobično da se Greg zaista zaljubio u nju, ali Amber je bilo drago što nije. Kao što je i sam rekao, Kerolajn Fiton Li je bila udata, i poslednje što je Amber želela za svog brata od ujaka bilo je slomljeno srce zbog zaljubljenosti u nekoga ko mu je zabranjen i ko ne može da uzvrati na njegova osećanja.

Četvrto poglavlje „Dakle, Amber, verujem da si imala dovoljno vremena da razmisliš o svom lošem vladanju i izvinjenju koje mi duguješ.” Zar je trebalo da se izvinjava zato što je rekla da ne želi da bude predstavljena u visokom društvu kad je zaista tako, pomislila je Amber uvređeno, ali je nekako, umesto da iskaže svoja buntovna osećanja, ustanovila da je pognula glavu i pokorno kazala: „Da, bako.” „U redu onda, više nećemo govoriti o tome”, reče joj Blanš velikodušno, zaćutavši na nekoliko sekundi pre nego što je nastavila. „Dakle, krenućeš u London za vreme novogodišnjih praznika. Sve je već uređeno.” „ Ali bako, zaista ne vidim kako mogu da budem predstavljena. To je moguće samo ako te predstavi neko ko je to već prošao.” Amber se u očajanju saplitala o reči. To je bila poslednja nada u koju se uzdala: da njeno predstavljanje na dvoru neće biti moguće. Na kraju krajeva, to što je rekla bilo je istina. I to istina u koju se Amber i protivno svojoj volji neprestano uveravala u školi. Možda njena baka ima daleko više novca nego porodice većine drugih devojaka koje su sa njom išle u školu, ali one su imale nešto mnogo važnije. Imale su „odgoj” - veze i titule - a neke od njih su joj vrlo brzo stavile do znanja koliko smatraju da je nisko ispod njih na društvenoj lestvici. Neke, ali ne sve. To nije važilo za Bet - ili radije, ledi Elizabet Levington - njenu najbolju drugaricu, i Amber je znala da će joj zauvek biti zahvalna za svu ljubaznost koju je ona prema njoj iskazala. Amber se čak smejala činjenici da neće nastupiti u visokom društvu zajedno sa Bet, i iskreno rekla kako joj je drago što neće morati to da radi. Po onome što je čula, sezona je bila hladnokrvi način da se devojke udaju za neku dobru priliku što je moguće brže.7 Društvena sezona ili samo sezona istorijski se odnosi na period u godini kada je za društvenu i političku elitu bio običaj da održava balove debitantkinja, prijeme sa večerama i krupne 7

„Veoma sam svesna pravila koja se primenjuju na predstavljanje debitantkinja na dvoru, Amber.” Glas njene bake više nije bio samo hladan već i oštar. „Već je uređeno da te ledi Ratlend predstavi u jednom od formalnih salona ove sezone zajedno sa njenom kćerkom.” Amber oseti mučninu. Nada koje se držala nije predstavljala baš nikakvu prepreku. Šta će sad? Nije bilo svrhe da ubeđuje samu sebe kako može prkositi baki; znala je da to ne može. Biće spakovana za London i otputovaće kod ledi Ratlend, dopadalo se njoj to ili ne. Ledi Ratlend? To ime joj je bilo poznato. Otkud...? A onda shvati, i njeno očajanje se pojača. Ledi Ratlend je bila Lujzina majka! Pa ona će debitovati s plemenitom Lujzom Montford, koja ju je toliko mrzela i bila tako užasna prema njoj u školi. Čula je kako joj davne Lujzine reči odjekuju u glavi. „Vronski? Kakvo je pa to prezime?” začikavala ju je Lujza prvog dana u školi. „To je prezime mog oca. Rusko”, odgovorila je Amber gordo. Lujza je obožavala da joj se ruga u školi nazivajući je imenom „mala iz meklsfildske fabrike”, usmeravajući pažnju na njen nedostatak „porodice” i ,,odgoja”, dok se svojima neprestano hvalila. Amber nije mogla da veruje da će je Lujzina majka uvesti u visoko društvo. Po onome što joj je Bet rekla, Lujzina majka je bila još veći snob od Lujze; i arogantna i gorda. Gorda ali siromašna. Ledena sumnja usadila se u Amberine misli. U ovih nekoliko poslednjih kratkih nedelja od rođendana, naučila je da više ništa ne uzima zdravo za gotovo. Je li to njena baka kupila za nju sponzorstvo ledi Ratlend baš kao što je nameravala da kupi Amber muža sa titulom? dobrotvorne događaje. To je takođe bilo podobno vreme da se boravi u gradu umesto na selu, kako bi se moglo odlaziti na takva dešavanja. Društvena sezona obično traje dok traju topli letnji meseci; prim. prev.

Njena baka je još pričala, ali Amber je prestala da je sluša. Mislila je, kad joj je baka prvi put rekla da je šalje u London, da stvari ne mogu biti gore od toga, ali grdno se prevarila. Laknulo joj je zbog toga što je ostala sama dok je šetala stazom prekrivenom lukom od letvica kroz senoviti svečani vrt bakine kuće. Preko leta, letvice su bile zatrpane ružama bogatog mirisa, ali sada je u tamnom večernjem vazduhu bio oštar miris zime. Zvuk nečijih brzih koraka po drugom pošljunčanom puteljku koji se ukrštao s njenom stazom nagna je da podozrivo stane, da bi se onda opustila kada je ta osoba istupila iz senki na mesečinu. Džej. Bio je viši od Grega, sivih očiju koje bi se ozarile kad je bio veseo, ali Amber je povremeno viđala kako tamne u boju vlažnog škriljca. Džej je bio samo dve godine stariji od Grega, ali bilo je u njemu nečeg zrelijeg. Džeju su pristajale grube i jednostavne radničke čakšire do ispod kolena i sako od tvida, iako je Amber znala da bi Greg podigao obrvu kad bi video da neko takvu odeću uveče ima na sebi. Ali Džej nekako nije bio od ljudi koje je mogla da zamisli u moderno krojenom večernjem žaketu. U Džeju je Amber uvek slutila neku tihu svrhovitost i pouzdanost koja ju je privlačila na način koji nije uistinu razumela. „Samo sam izašla malo na svež vazduh da... razmislim”, reče mu ona iako nije zatražio da mu objasni zbog čega se našla u vrtu. Nakrivio je glavu prema njoj i kada je Amber pogledala u njega odozdo, videla je da su mu oči tamne. Glas joj zadrhta. „Džej, jesi li ikada poželeo nešto toliko snažno da te je zabolelo? Ja želim da učim za dizajnerku, kako bih mogla da radim na našoj svili u fabrici. Oduvek sam to sanjala.” „Svi mi imamo snove.” Ona se trže na njegove reči, tihe ali nekako teške. „Šta ti sanjaš?” upita ga ona radoznalo. „Verovatno želiš da naslediš dedinu titulu.”

„Ne, ne želim to.” Glas mu je bio čvrst i odlučan. „Moja ljubav je zemlja, Amber.” On se sagnu, zahvati malo zemlje iz cvetne leje i pusti da mu pocuri kroz prste. „Ovo je život, Amber, ovo skromno zemljište. Hodamo po njemu i ne obraćamo pažnju, uzimamo ga zdravo za gotovo, ali ono je u stvari pravo čudo. Kad ga s ljubavlju i brigom negujemo, vraća nam desetostruko. Moj pradeda s očeve strane bio je zemljoradnik i ja sam, rekao bih, nasledio njegovu prirodu. Mnogo sam zadovoljniji tim nasleđem nego što bih ikada mogao biti titulom De Vrisovih.” „Volela bih da je moja baka kao ti. Njoj je titula nešto najvažnije na svetu.” Džej je pogleda. „Ne plaši se, Amber, jednog dana ćeš moći da stupaš sopstvenom stazom i sama donosiš odluke.” Kada joj se osmehnuo, celo liee mu se ozarilo, a oči su mu poprimile boju topljenog srebra, i bez nekog posebnog razloga, Amberino srce zalupalo je isuviše jako i brzo. Osećala se kao da stoji na ivici nečeg veoma važnog. Bilo je to nešto za čim je želela da posegne, ali je od toga istovremeno strepela. Ne shvativši šta zapravo radi, ona kroči prema njemu, a onda ustuknu veoma brzo za dva koraka i umalo se pritom ne saplete, tako da je Džej morao da pruži ruku da je umiri i njegova šaka završila je na njenoj mišici. Prsti su mu bili dugi, a nokti čisti i negovani. Bile su to ruke jednog džentlmena. Reči joj kliznuše glavom. Ona podiže pogled prema njemu, zagleda mu se u lice. Senovita polutama reljefno je ocrtavala snagu njegovih kostiju, oslikavala ga svetlom i senkom, ravnima i udubljenjima. Uzvratio joj je pogledom jednako netremice, a tišina koja je među njima zavladala bila je napeta i izazovna. Amber oseti izuzetnu čežnju da pruži ruku i dotakne ga; da isprati prstima oblik njegove vilice i oblinu jagodice. Prebrzo je disala, istovremeno preneražena i uzbuđena svojim osećanjima. „Džej...” Istog trena kad je izgovorila njegovo ime, on je pusti i odstupi. „Bolje da uđeš. Sve je hladnije, a baka će ti se pitati gde si.”

„Da.” Okretao se od nje. „Džej!” On stade i pogleda je. „Samo sam htela da kažem kako se nadam da će se tvoji snovi ostvariti, kakvi god da su.” I nadao se da hoće - zarad nje - ali plašio se da život možda neće biti toliko dobar prema njima.

Peto poglavlje Januar 1930. Amber i njena baka stigle su na imanje Kadogan kasno popodne, kada je drveće bilo srebrnastosivo i bez sjaja u kombinaciji sa mrazom i ledenom maglom, a sirote gole grane posezale su uvis kao ruke dece koju su upravo pristigle putnice videle kako prose dok su ih vozili ulicama od stanice Juston. Neki batler kome je curilo iz nosa, presamićen od starosti, pustio ih je u hol koji je, premda elegantnih proporcija, bio toliko hladan da je Amber uzdrhtala pod svojim zimskim kaputom, iako je primetila da je njena baka samo diskretno privukla krzno bliže telu. Pošto je Amber, po mišljenju njene bake, bila previše mlada da bi nosila propisno krzno onako kako ono treba da se nosi, okovratnik njenog kaputa bio je samo obrubljen krznom kanadske kune. Ledi Ratlend ih je primila u svom privatnom salonu na prvom spratu, koji je blago zaudarao na stari nameštaj i vlagu. Ali nije Lujzina majka, visoka i mršava, kruto pravih leđa i glasa ledenog poput te sobe, bila ta koja je preuzela kontrolu nad razgovorom, već Amberina baka, s naglaskom poput brušenog stakla i hladnim držanjem. Dogovoreno je da Blanš ostane u Londonu nedelju dana kako bi se postarala da sve bude na svom mestu za Amberin konačni nastup u visokom društvu, u nekom od salona krajem aprila, i pošto je poznavala svoju baku, Amber nije bila zaista iznenađena time što na isteku njene sedmice, kada je baka izlazila iz kuće na imanju Kadogan i ulazila u bentli sa šoferom koji je iznajmila za vreme trajanja svoje posete, nije samo sobarica u službi ledi bila angažovana da zajedno opslužuje i Amber i Lujzu, već su zakazani i održani sastanci kod modistkinja i dvorskog krojača, te se sa njima potanko razgovaralo o svakoj pojedinosti Amberine nove garderobe. Obe devojke bile su upisane u Plesnu školu Vakejni radi lekcija iz prikladnog vladanja i formalnih knikseva, dok su kod grofice Brisak

učile konverzaciju na francuskom, etikeciju i „lepo ponašanje.” Njena baka je takođe uspela da preobrazi ledenu kuću u koju su ušle pre samo nekoliko dana, gde se služila bezukusna hrana i gde se neprestano činilo da je posteljina na krevetu vlažna, u kuću u kojoj je vatra gorela u svakoj prostoriji, uključujući i devojačke spavaće sobe, obroci su stizali na vreme i bili dovoljno ukusni da stave na iskušenje i one sasvim lišene apetita, uposlene su dodatne sluge prikladno visprene i žustre, a ugrađena je i nova peć kako bi se obezbedilo da dame u domaćinstvu ubuduće mogu uživati u pravim vrelim kupkama. rols-rojs sa šoferom takođe je iznajmljen za vreme dok bude trajala sezona, a za Amber je otvoren račun u onim prodavnicama u kojima je mogla da kupuje neophodne sitnice tokom svog boravka. Sada, dok se njena baka pripremala da pođe, oštro je pogledala u Amber i podsetila je: „Upamtićeš, nadam se, da si mi unuka i da očekujem da se u skladu s tim i ponašaš. Sve vreme ćeš slušati ledi Ratlend. Razumeš?” ,,Da, bako”, odgovori Amber poslušno. Uostalom, zar je bilo svrhe da kaže bilo šta drugo? Kad ju je Blanš zagrlila, ona je po dužnosti poljubila baku u obraz. Slutila je da njen nedostatak oduševljenja i zahvalnosti razdražuju baku, ali nije nameravala da se pravi kako čezne za budućnošću koju joj je baka isplanirala. Blanš je pusti i odstupi, upozorivši je kratko: „Upamti šta sam ti rekla, Amber. Ne želim da čujem od ledi Ratlend nikakve prigovore na tvoje ponašanje.” „Neće ih biti, bako.” Amber je osetila nestrpljenje u načinu na koji je baka ispustila dah dok je čekala da joj sluga otvori vrata. Amber je ostala zagledana sve dok se bakina kola nisu izgubila iz vidokruga. Neće joj nedostajati - ni najmanje - ali osetila se neočekivano usamljeno.

Blanš nije bila odsutna ni nekoliko minuta kada se Lujza prvi put ustremila na Amber, pošavši za njom do njene spavaće sobe, gde je stala pred vratima, sprečavajući je da prođe. „Ne treba da očekuješ da ću glumiti da te želim ovde ili da mi se dopadaš”, izvesti ona Amber pakosno, „pošto nije tako. Niko ti se neće obraćati niti imati bilo šta sa tobom. To znaš, zar ne? Ja ću svima reći šta si ti zaista.” „A hoćeš li im reći i to da moja baka plaća tvojoj majci da organizuje moj nastup?” upita je Amber tiho. Lujzini obrazi buknuše jarkim crvenilom, otkrivši Amber da je pogodila u živac, i na njeno olakšanje, Lujza se okrenu na peti bez ijedne dalje reči. Taj razgovor bio je osnov za čitav njihov odnos. Ako je ledi Ratlend i znala za Lujzino neprijateljstvo prema Amber, ničim to nije pokazivala. Ledi Ratlend nije bila ono što bi Amber nazvala brižnom majkom, niti je na bilo koji način saučestvovala sa kćerkom, i Amber se činilo da se ona prema Lujzi ophodi jednako hladno kao i prema samoj Amber. Mada, činilo se da Lujzi to nimalo ne smeta, baš kao ni činjenica da je njena majka retko uopšte prisutna, pošto je i sama vodila buran društveni život. Lujzina mati se svakako nije pobrinula da dve devojke budu pod nadzorom kakav bi, Amber je to znala, njena baka sigurno organizovala. Amber je čeznula za prilikom da se vrati kući u Meklsfild. Nedostajala su joj Gregova začikavanja i glupe šale, a nedostajao joj je i Džej. Osećala je strašnu nostalgiju kada su je prvi put poslali u školu, ali ovo je bilo drugačije. Dok je bila u školi, verovala je da ima čemu da se nada, da će moći sama sebi da izabere budućnost. Sada je strepela od onoga što ju je čekalo. Angažovana je sluškinja da prati devojke na njihove raznorazne časove, ali izgleda da je ledi Ratlend za nju pronašla neki drugi posao, pošto je nedelju dana po bakinom odlasku Amber ustanovila da mora sama da odlazi u grofičinu kućicu iza Herodsa, i

to bez Lujze, koja je izjavila kako joj nisu potrebni nikakvi časovi iz francuskog niti iz „lepog ponašanja.” Pošto grofica nije volela da napušta toplotu i mesto kraj kamina, Amber je brzo ustanovila kako se njeni časovi „lepog ponašanja” zapravo sastoje samo iz slušanja razgovora grofičinih prijateljica uz popodnevni čaj. Bio je to usamljenički život za jednu devojku. Amber je bila svesna toga da ledi Ratlend vodi Lujzu na ručkove i čajanke koje su za nje bile zabranjene - Lujza je jedva čekala da joj o tome priča, objašnjavajući joj s podmsehom kako su to „porodični” pozivi i kako Amber „prirodno” nije među pozvanima, da bi joj opet istovremeno jasno stavljala do znanja kako je to obična izmišljotina i kako je reč u stvari o prijemima koje priređuju majke drugih debitantkinja koje će nastupiti te sezone, i koje nisu želele da pozovu i Amber. Amber se vispreno pitala koliko je razlog za to bilo njeno poreklo, a koliko činjenica da sama ledi Ratlend nije želela da je uključi, pošto ju je njeno prisustvo podsećalo na finansijske probleme. Amber je znala da bi njena baka smatrala kako ledi Ratlend nc ispunjava svoj deo pogodbe, ali nije marila za to što je ne zovu na predsezonske prijeme. Zapravo, bilo joj je drago što ne mora na njih da odlazi. Uprkos hladnom zimskom vetru, Amberini koraci su usporili dok je prilazila Plesnoj školi Vakejni gde je imala prepodnevni čas. Počela je da strepi od sati koje je tamo morala da provodi. Ne zbog učiteljica - one su bile oličenje dobrote - već zbog nekih devojaka, grupe sa Lujzom na čelu; one su brzo uvidele koliko je Amber teško da savlada izvođenje kniksova i uživale su da joj se rugaju učiteljima iza leđa. Sada je Amber strepela od časova i sopstvenog poniženja. Činilo se da joj je, što više pokušava, tim neizvodljivije da postavi stopala kako treba duž baletske šipke, držeći se za nju desnom

rukom, pa da onda klizne dole i ponovo se digne glatko, uspravnih leđa, kao što su sve debitantkinje morale da izvedu kako bi zadovoljile učiteljice i dobile dopuštenje da pređu na sledeću fazu. Lujza je izvodila knikseve kao da je bila rođena usred jednog od njih, što je, naravno, donekle i bilo tačno - ili je makar bila rođena za to, priznala je Amber tužno dok je skidala kaput u garderobi i nazuvala salonke pre ulaska u učionicu. Nije bilo važno koliko je strpljiva i dobra bila gospođica Margarita, Amber je naprosto znala da neće umeti da izvede propisni kniks i da će se osramotiti, te da će, još važnije od toga, osramotiti baku. Zadrhtala je na samu tu pomisao. Danas se činilo da se trudi više nego ikad pre. Konačno, času je došao kraj, ali ne i Amberinom poniženju. Lujza je prošla kraj nje ruku pod ruku s jednom od ostalih debitantkinja i zastala namerno dovoljno blizu kako bi mogla da se čuje, a onda glasno objavila: „Pa naravno da mala iz meklsfildske fabrike ne ume da propisno izvede kniks. Nema pedigrea. Jeste li je videli kako igra? Kao konj iz zaprege.” Lujza ozvede prenaglašenu imitaciju nezgrapne plesačice, pa izvede nesiguran i nepravilan kniks, da bi se zatim preturila. ,,Baš kao što moja mama kaže: jednostavno ne možeš pretvoriti krmačino uvo u svilenu tašnu, niti devojku iz fabrike svile u pripadnicu plemićkog staleža. Jedna od drugih devojaka frknu, pa se druga na to neskriveno zakikota, dok se čak i one koje nisu bile deo Lujzine grupe okrenuše od Amber - kao da je zarazna ili tako nešto, pomisli Amber jadno. Baš kao što je Barant de Vris odbio njenu baku? Bilo joj je čudno što je osetila da ima nečeg zajedničkog sa tom zastrašujućom staricom. Pisma koja joj je Blanš slala bila su puna naredbi da radi što joj se kaže i da ima na umu koliko je srećna. Bilo je teško zamisliti da neko sa toliko samokontrole i odlučnosti kao njena baka može dozvoliti da je bilo ko odbaci. U garderobi, Amber su devojke ponovo prenebregavale dok su međusobno ćeretale. Amber je sasvim jasno čula Lujzin glas.

„Vidimo se na prijemu kod ledi Vilson-Bajer, Antea? Mislim da je većina nas dobila poziv, zar ne? O, Amber, osim tebe, naravno. Žao mi je. Mama mi reče da ti kažem kako moraš sama sebe danas da zabavljaš. Zaboravila sam.” Neću zaplakati, rekla je Amber sebi sa žestinom dok se saginjala iznad cipela za izlazak i vezivala ih. Trebalo je da ode kod Normana Hartnela radi probe jedne od novih haljina koje će nositi kada smenjivanje prijema pre i posle nastupa uzme maha, ali Amber je umesto toga krenula prema Pikadiliju i Nacionalnoj galeriji. U tako stranom i neželjenom novom svetu, Nacionalna galerija u koju je tako često odlazila s roditeljima, postala je njeno privatno utočište i obično je udisaj vazduha u njoj bio dovoljan da je smiri, ali danas su je poniženja previše pekla da bi taj lek delovao. Stala je ispred portreta Lorenca Veličanstvenog, koji je bio omiljena slika njenog oca, i pokušala kao i uvek da ga osmotri njegovim stručnim očima. On ga je voleo zato što je gotovo mogao da oseti težinu tkanine - firentinske svile, farbane u Brižu, sa stipsom u boji kao sredstvom za fiksiranje - i sada je čula njegov glas i videla njegov osmeh. „Porodica Mediči nikada nije uspela da preuzme kontrolu nad trgovinom stipsom od pape”, kazala je naglas, izgubljena u prošlosti koja je bila daleko srećnija nego sadašnjost. „A mislite li da je Božja volja bila da papine molitve prevagnu nad makijavelističkim pregovaračkim sposobnostima Medičijevih?” Amber se trže. Nije ni shvatila da je progovorila naglas, a kamoli da je čovek koji je stajao iza nje to čuo i da joj sada odgovara. Pocrvenevši postiđeno, ona odmahnu glavom. Novi sagovornik joj reče kroz smeh: ,,Ja lično mislim da je šteta što Medičijevi nisu uspeli u tome, ali opet, oni su mi oduvek bili nekako dragi, stari Lorenco naročito. On je sasvim lepo umeo da kombinuje sopstvene interese i pobožnost.”

Amber nikada nije videla tako fizički lepo ljudsko biće. Bio je gotovo previše savršen, svakako prelep za jednog muškarca: visok i vitak, veoma tamne i talasaste kose, blistavozelenih očiju i vrlo blede kože. Njegov profil nagnao je slikarku u njoj da zadrži dah u grudima. Imao je na sebi odelo koje mu je pristajalo na način koji nikada nije videla pre toga, od tkanine tako fluidne, a opet tako savršeno krojene da je njen pohlepni pogled želeo da upije u sebe i najmanji detalj. Šta je to? Vuna sa svilom? Čeznula je da pruži ruku i dotakne je. „Da li vas to Medičijevi posebno zanimaju?” Glas mu je bio bogat kao najkvalitetniji baršun, menjao je ton i boju, poprimao toplinu i hladio se tako da ju je opčinio. „Ne baš. Moj otac je voleo ovu sliku, iako je rekao da ima i drugih još boljih koje je viđao u Lenjingradu. Roditelji su me dovodili ovamo i pričali mi sve o istoriji svile.” „Svile?” Rekao je to iz čiste učtivosti. „Izvinite. Zadržavam vas i dosađujem vam.” Ona pokuša da se udalji, ali on odmahnu glavom i reče joj sigurnim glasom: ,,Ma kakvi. Priznajem da znam vrlo malo toga o istoriji svile. Eno, tamo je klupica; hajde da sednemo, pa me vi lepo prosvetlite.” Amber zausti da ga učtivo odbije, ali nekako shvati pre nego što je to stigla da uradi kako već sedi kraj njega, odgovara mu na pitanja o njenoj porodici i domu i poverava mu se onako kako nikada ne bi pomislila da bi se mogla poveravati nekom neznancu. „Dakle, baka je odbila da vam dozvoli da idete u umetničku školu i umesto toga poslala vas je u London da učite knikseve kako biste nastupili u nekom salonu pod pokroviteljstvom ledi Ratlend, a sve samo da biste pronašli sebi muža sa titulom, s tim što vama to neće uspeti zato što vam kniks ne polazi za rukom?” Bio je to čudesno precizan sažetak njenih zbrkanih objašnjenja. ,,Da”, prizna Amber. „Lujza - kćer ledi Ratlend - kaže da je to zato što nisam... zato što nemam... pa, ona veli kako devojka mora imati odgoja kako bi bila u stanju da propisno izvede kniks.”

,,Ah, odgoj. Izgleda da vaša prijateljica tek treba da nauči da je pravi odgoj stanje svesti i da se ne može preneti kao krunica, s glave na glavu.” Sada joj se rugao, Amber je bila sigurna u to, ali izgledao je ozbiljno. „Da se upoznamo?” upita je on. „Vi ste...?” „Amber”, reče mu Amber stidljivo. „Amber Vronski.” On posegnu za Amberinom rukom, uze je u svoju i ustade, a onda izvede mali polunaklon. „Molim fas da mi dosfolite da fam se predstafim. Ja sam Her Obert”, reče joj, poprimivši pompezni strani naglasak koji natera Amber na kikot, protiv njene volje. „Imam tu čast da budem najbolji sfetski učitelj austrijskog kniksa, ako mi dosfolite da fam to pokašem A onda, pre nego što je Amber stigla da ga spreči, on joj pusti ruku i spusti se u savršeni kniks, sa sve usiljenim izrazom na licu koji natera Amber da ponovo poželi da se nasmeje. „Dobro sad, gospoj’ce Fronski, dosta je bilo ofe neprilične ismotancije. Opratite pašnju i sledite me, moliću lepo.” Galerija je bila prazna i, ni sama ne shvativši kako, Amber vide da je već na nogama i da se pridružila toj igri. Ona se spusti u duboki kniks, a onda se diže iz njega bez napora i savršeno kao da to radi otkad zna za sebe. Pola sata kasnije, bez daha od smeha pošto je njen neobični i drski „učitelj” insistirao da ponovi svoj kniks još pet-šest puta, Amber odmahnu glavu usprotivivši se: „Ne mogu više. Probada me sa strane od tolikog smeha.” „Smeh. Kakfa je to smeh? Fi ste tu da naučite kniks. Ne da se smejete.” Kad ga je poslušala, odglumio je da je uvređen, a onda joj rekao sigurno svojim običnim glasom: „Mislim da bi sada trebalo da proslavimo vašu veliku pobedu nad kniksom uz čaj u Ricu.”

Amber obesi nos. „O, ne, ne mogu ja to.” „Naravno da možete, i hoćete.” Naravno, bilo bi veoma pogrešno da pođe s njim, ali bez obzira na to, nikako nije mogla da ga odbije. Uzeli su kočiju do Rica, a kada su ušli, vratar se naklonio i rekao: „Dobar dan, lorde Roberte. Gospodin Biton vas čeka za vašim stalnim stolom.” „Hvala, Malinse”, odgovorio je on, a onda kazao Amber: „Hodi, dete.” Lord Robert, tako ga je vratar oslovio, primetila je Amber. Amber je već dolazila u Ric, sa bakom, ali i dalje je osećala strahopoštovanje zbog toga koliko je bio veličanstven. Dok su prilazili stolu za kojim je sedeo neki drugi mladić, dva konobara priskočiše da im prinesu stolice. „Sesile, dragi moj.” Lord Robert je sada pričao lenjo i razvučeno i Amber se učini kako mu se čitavo držanje suptilno izmenilo. Više nije bio nestašan i veseo, već umesto toga nezainteresovan i elegantan. „Žao mi je što kasnim, ali oprostićeš mi kada čuješ da sam izbavio ovo jadno, upropašćeno dete.” „Nije to dete, Roberte, več devojka.” Glas drugog muškarca bio je nabusit. „Ah, da, ali devojka koja proučava Lorencov portret zato što želi da analizira kvalitet njegovog svilenog kaputa. Podozrevam da se ona plaši kako ta živahna nijansa više duguje umetnikovoj paleti nego prodavnicama farbe u Brižu.” „Zaista.” To je bilo propraćeno oštrim pogledom u Amber. „Sesil je opsednut bojama, princezo - izluđuje sirote manekenke koje fotografiše za Vog.” Sesil? To je bio Sesil Biton! Pa ona se nalazila u prisustvu velikog fotografa u čije je radove u Vogu zurila sa toliko oduševljenja. Amber se od strahopoštovanja vezao jezik.

„Pričaš besmislice, Roberte. Reci mi sad zaista, ko je ovo dete?” upita fotograf. Amber pogleda lorda Roberta molećivo, ali nije vredelo. „Ona je Amber Vronski, otac joj je bio Adam Vronski, i primorana je da bude ove sezone jedna od debitantkinja. Zatekao sam je uplakanu u galeriji zbog iskušenja zvanog Kniks. Međutim, sada je sve u redu, zar ne?” U očima prelepog muškarca bio je izraz grešnog veselja. „Ona je od Vronskih? Stvarno?” Oči Sesila Bitona se skupiše. „Pa, dete, je li tvoj otac bio princ ili grof, pošto se sećam da se oni jednako prezivaju.” Otvarao je tabakeru dok joj se obraćao, a onda joj ponudio cigaretu. Amber odmahnu glavom i vide da se on okreće lordu Robertu, koji uze jednu od crnih ruskih. „Moj otac nije bio niti jedno niti drugo”, reče ona fotografu, koji ju je gledao skupljenih očiju dok je izdisao oblak mirisnog dima. „On je bio slikar i kreator tkanina.” Ona zadrža dah u oščekivanju dobro poznatog prezira, ali posle kratkog udisaja, Sesil Biton reče glatko: „Dakle, uistinu princ među ljudima.” „Da, bio je to”, saglasi se Amber ponosno. „I volela bih iznad svega da me je baka pustila da pohađam umetničku školu kao što je on želeo.” „Bavila bi se slikanjem?” „Ne”, odgovori Amber. „Hoću da radim ono što je radio moj otac i da stvaram nove kreacije za našu svilu - moja baka je vlasnik fabrike svile.” Pristiže pribor za čaj, i kada im se šolje napuniše, dva muškarca zapodenuše razgovor o društvenom događaju kojem su obojica smerali da prisustvuju, ostavivši Amber da na miru posmatra oko sebe i istovremeno prisluškuje njihov razgovor. Tu i tamo bi joj uspelo da prepozna neko ime, samo da bi sa strahopoštovanjem shvatila da je reč o nekom slavnom, ali Amber je od tog razgovora mnogo više uzbuđivala i ushićivala ženska odeća, i njena čula gladno

su se time hranila. Ono što su nekada bile samo skice i fotografije koje je viđala u Vogu sada je oživelo i kretalo se s telima koje je prekrivalo. Osetila je ubod zavisti kada je primetila kako Šanelin žersej zahteva priznanje svoje dominacije, pošto se činilo da ga nose praktično svi, ali onda je videla kako ulazi žena u kreaciji Skjaparelijeve8 i izgubila se, zaboravivši da diše, pogleda omađijanog fluidnim kretanjem svilene haljine predivnog kroja, s odgovarajućim elegantnim svilenim žaketom odozgo. Sve ostalo i svi ostali bili su zaboravljeni dok je Amber upijala u sebe svaki detalj, a srce joj je tuklo kako zbog tkanine, tako i zbog kreativnog genija dizajnera. „Više ti se dopada Skjaparelijeva nego Šanel?” Amber se prenu. Toliko je bila opčinjena tim kompletom da nije videla da se Sesil Biton okrenuo prema njoj. „Zbog svile”, reče mu ona jednostavno, „i zbog boje...” Ona zavrte glavom, pošto nije mogla da pronađe prikladne reči da opiše utisak koji je na nju ostavila tako neverovatno živa boja viđena iz prve ruke umesto samo kao skicirana verzija u časopisu. Bilo je to toliko jako, toliko moćno, da se gotovo moglo osetiti kao fizičko prisustvo. Postizanje tako čiste jarkožute boje bilo je samo po sebi umetničko delo. „Pitala sam se koju su boju koristili. Videla sam taj komplet u Vogu, ali nisam shvatala koliko je to drugačije u stvarnosti.” Na vreme je shvatila da fotograf izgleda donekle uvređeno, pa ga je iskreno razuverila: „Vaše fotografije su divne i istinski prenose stvarnost onako kako to puke skice ne mogu.” Lord Robert je pozvao kelnera i naručivao je koktele.

8

Elza Skjapareli (1890—1973) bila je uticajna italijanska modna kreatorka. Zajedno sa Koko Sanel, dominirala je svetom modc između dva svetska rata Počela je sa trikotažom, a kreacije su joj bile pod velikim uticajem nadrealista poput njenog saradnika Salvadora Dalija. Za razliku od Šanelove, ona se nika- da nije prilagodila promenama u modi posle Drugog svetskog rata i firma joj je zatvorena 1954. godine; prim. prev.

„Dibone i džin za gospodina Bitona i mene”, reče on kelneru, „pola-pola, promučkan i jako hladan, i, ovaj, limunadu za mladu damu.” „Zbog toga su fotografije budućnost modnih časopisa.” Sesil Biton se sada osmehivao Amber s odobravanjem. „Stalno to pričam u Vogu, ali slušaju li oni mene? Ne, ne slušaju me, zato što ne mogu da prate promene koje vreme nosi. To su budale, ali pokazaće se da sam u pravu. Kamera može uhvatiti stvarnost mnogo oštrije i jasnije od jednog crtača sa tubama boja. Haljine Skjaparelijeve to dokazuju. Kao što si rekla, nemoguće je reprodukovati pravu boju njene odeće bez kamere. Naravno, ona je prava umetnica, i to nadarena, ali pripazi, dete, ako u njoj vidiš budućnost svoje svile, onda ne gledaš gde treba. Ja mislim da Šanel, sa svojim praktičnim žersejom i pametnim, tobože jednostavnim krojevima, drži u rukama ključ budućnosti mode. Ako prihvatiš moj savet, najbolje je da usmeriš pažnju na svilu koja može biti ukras kuće, a ne ukras ljudskog tela.” On srknu malo svog koktela, pa to ponovi, i spusti čašu kako bi pripalio novu cigaretu, a onda nastavi: „Ulazimo u razdoblje velikih promena, i to ne samo u odeći. Treba da obratiš pažnju na unutrašnju dekoraciju. Tu će biti najveća tražnja za novim i inovativnim tkaninama. U Njujorku su već ludi za tim da im kuću preuredi neki vrhunski dizajner; ljudi koji imaju dovoljno para za to žele da njihov dom izgleda jedinstveno, ali i da istovremeno bude prepoznatljiv za poznavaoce kao nešto što je uređeno pod nadzorom stručnjaka, nešto sa ’stilom.’ Tamo ubuduće treba da gledaš. Razgovaraj o tome sa Lis-Milnom. On je lud za kućama i poznaje ih najbolje od svih. Umetnička škola je jako dobra stvar, ali ona ti ne može podariti dobro oko ili čulo prepoznavanja za to šta je ispravno a šta ne, ako to već sama nemaš, ali nešto mi govori da imaš. Dozvoli da te vodi sopstvena strast. Strast se nikada ne sme potceniti niti prenebregnuti.” Amber ga je slušala, zapanjena i postiđena time što je on bio spreman da joj posveti toliko svog vremena kako bi je posavetovao.

Najednom je njena budućnost, koja je izgledala toliko sumorna i preteća, bila puna čudesnih mogućnosti. Ona mu se stidljivo poveri: „Moj otac je govorio kako se nismo prilagodili vremenu i kako...” Ona zaćuta kada im priđe zamamno lepa žena, u mekoj i komotnoj haljini, u pratnji vitkog razmetljivog mladića faunskih crta lica, uskliknuvši: „Robert i Sesil, kakva sreća! Treba mi pomoć obojice, a kao što vidiš, Sesile, već sam angažovala tvog pomoćnika. Pronašla sam ga u predvorju i izbavila od čopora mladih dama. Brajan i ja planiramo prijem, pošto se beba bude rodila, razumeš.” Amber nije mogla da odvoji oči od nje. Žena je bila odevena za večernji izlazak, u haljini sa zlatnim lameom preko čipke i krep satena, a odozgo je imala smeđi somotski večernji kaput sa porubom od sjajnog satena boje breskve. Na nogama su joj bile cipele od srebrnog materijala sa zlatnim mrljicama. U njenoj lepoj talasastoj zlatnoplavoj kosi bile su dijamantne zvezde koje su svetlucale u odsjaju svećnjaka. Na prstima i ručnim zglobovima imala je još dijamanata, a usne su joj bile premazane ružičastosmeđim karminom kako bi bile u skladu s bojama njene haljine i kaputa. „Šta, još jedan prijem?” pitao je lord Robert dok je zvao kelnera da mu kaže: „Gospođa Ginis će s nama popiti čaj.” Amber je bila akutno svesna koliko je nedorasla tom društvu. Lord Robert je još razgovarao sa gospođom Ginis. „Baš lepo što si se udala za Ginisove milione i što je Brajan tako privržen muž, Dajana”, začikavao ju je, pre nego što se okrenuo mladiću koji je stajao sa njom da mu kaže: „Savile, moraš sesti tu kraj Sesila, jer će on u suprotnom da se naduri.” Dok se mladić probijao prema mestu, nimalo uvređen začikavanjem lorda Roberta, gospođa Ginis se jednostavno nasmejala i rekla mu: „Pa, i treba da bude takav, pošto se nadam da ću mu vrlo brzo podariti naslednika.” Amber malo pocrvene začuvši kako ona tako otvoreno govori o svom stanju.

„Nadajmo se onda da će to biti dečak i da ćeš ga roditi na vreme, sa mnogo manje porođajnih muka nego siroti Ivlin Vo koji nikako da se porodi sa svojom novom knjigom”, isceri se lord Robert. Gospođa Ginis zavrte glavom. „Roberte, to je baš pakosno od tebe.” „Pakosno, možda, ali isto tako i tačno” bio je uporan lord Robert. „Harold Akton mi je rekao da mu je Iv, kad ga je on pitao o čemu je ta njegova nova knjiga, kazao da je posredi pravi haos seksa i snobovštine.” Gospođa Ginis se glasno nasmeja. „O, to je baš nevaljalo od njega. On i Nensi se klade na to kome će od njih Farv prvo otpisati novu knjigu kao ’otpad.’” Kako je samo lepa i vesela, pomisli Amber i oseti da joj zavidi. Nije nikakvo čudo što muškarci s takvim divljenjem gledaju u nju. „E sad, Roberte, hoću da me saslušaš”, govorila je ona odlučno. „U redu onda”, saglasi se on, „ali prvo, Dajana, najlepša od svih prelepih sestara Mitford, dozvoli da ti predstavim svoju štićenicu „Svoju šta?” uskliknu ona radosno. Amberino lice buknu, koliko od stida zbog toga što je u društvu sa nekim o kome je čitala na stranicama Voga i u trač-rubrikama, toliko i od zamisli da je ona sad najednom štićenica lorda Roberta. Sesil Biton je bio taj koji je odgovorio Dajani Ginis, rekavši joj pomalo komičnim glasom: „Gospođica Amber Vronski. Robert je pronašao ovo dete u Nacionalnoj galeriji i podučavao devojku izvođenju kniksa.” Plave oči se raširiše dok je njihov pogled počivao na Amberinom rumenom lieu. „O, kniks. Da, zaista, to je baš grozno. Mav je pripretila da će zatražiti od moje sestre Nensi da me nauči tome, ali na moju sreću, Nensi je naljutila Mav svojim začikavanjem,

pa sam umesto toga otišla kod gospođice Vakejni. Siroto dete”, obrati se ona prvi put neposredno Amber, „i pritom tako lepo. Opsedaće te obožavaoci. Moraš doći na jedan od mojih prijema. Poslaću ti pozivnicu.” „I kako ti se dosad dopada London, gospođice Vronski?” upita Sesil Biton. „Dok sam u umetničkim galerijama ili dok gledam uvis u tu divnu arhitekturu, mislim kako je London najveličanstveniji grad koji postoji, i veoma sam ponosna.” Amberin glas je malčice zadrhtao kada je nastavila: „Ali kad onda pogledam sve te siromahe koji prose na ulicama i pročitam u novinama kako nema posla za njih, osetim se posramljeno.” Zavlada kratki muk, a onda Sesil Biton reče: „Deca ponekad pravo zbore.” Bila je previše iskrena, shvati Amber ispunjena osećajem krivice. Greg ju je uvek zadirkivao zbog toga, ali roditelji su u nju usadili poštovanje prema poštenju i istinoljubivosti. „Istina ponekad može da zaboli”, rekla joj je majka, „ali obmana ostavlja daleko bolniju ranu.” Sesil Biton i njegov mladi pomoćnik raspravljali su o nekim skicama koje je fotograf predao Vogu. Iz džepa je izvukao mali blok za skiciranje i olovku, kako bi naglasio ono što je hteo da kaže. Amber je posmatrala, istovremeno i opčinjena i puna zavisti, nesvesna toga koliko joj se osećanja jasno vide na licu. Kako je Savil bio srećan što tako može da izučava zanat! Amber se pomalo zavrtelo u glavi, od vazduha oko stola, tako zasićenog dimom cigareta i opojnim razgovorom. Stolovi oko njih su se punili, smeh je bio sve glasniji, a šolje za čaj zamenile su čaše za šampanjac. „Roberte, mislim da je možda došlo vreme da vratiš svoju štićenicu ledi Ratlend, pre nego se i ti i ona ne uvalite u nevolju”, upozori Sesil Biton, iscepavši uz te reči stranicu iz bloka.

„Da, moram poći”, saglasi se Amber, shvativši najednom koliko je sati s ledenom strepnjom. „Hvala vam za čaj i za toliku ljubaznost...” Pokušavala je da ustane dok je to govorila, veoma svesna nedostataka svog izgleda među toliko predivno odevenih i prefinjenih ljudi, kao i činjenice da će strašno zakasniti s povratkom kod ledi Ratlend. Srce joj je brzo tuklo. Pobogu, šta li će reći ledi Ratlend? Nije smela da se toliko zadrži, priznala je sa grižom savesti. U stvari, uopšte nije ni trebalo da dolazi ovamo. Ali bilo joj je drago što jeste. „Evo, dete, ovo je za tebe - mala uspomena.” Njena strepnja iščeznu i zameni je mešavina oduševljenja i strahopoštovanja kada se zagledala u malu skicu koju joj je Sesil dao. Tamo su pred njom bili svi oni - male ali tako verne karikature na papiru, za stolom. Ispod skice je napisao: „Gospođica Vronski pije čaj.” „O, hvala vam”, zagrcnu se Amber, nesposobna da kaže bilo šta osim toga. Činilo joj se nemogućim da ona, koja je toliko vremena provela nad Sesilovim duhovitim društvenim skicama, sada ima jednu na kojoj je i sama prisutna. Pozvali su glavnog kelnera i zatražili da se on postara da Amber bezbedno uđe u dvokolice koje će je odvesti kući. Gospoda poustajaše i nakloniše se zvanično iznad njene ruke, a onda je kelner otprati od stola. Upravo je stigla do glavnog ulaza kad je žurno sustiže lord Robert. „Ukoliko budeš imala nevolja s ledi Ratlend, obavezno je uputi na mene”, reče joj on. Njegova brižnost posle tolikog jada koji je istrpela bila je za nju gotovo kap koja je prelila čašu. „Vi ste tako ljubazni”, reče mu ona uzbuđeno. Lord Robert ju je gledao kako odlazi. Imala je toliko toga da nauči. Nije još znala da se društvo deli na one koji prihvataju i mešaju se sa pripadnicima drugih klasa i na one koji to ne čine, niti

će ikada činiti. On je, naravno, pripadao onoj prvoj grupi; i u njegovom svetu je bilo mesta za sve duhovite, otmene i prevashodno lepe. Bio je to svet prefinjen, zabavan i pun novca. Ali imao je i mračno naličje, jer to je bio svet dekadentnih, vulgarnih, bestidnih i posrnulih - svet onih koji su se hranili lepotom, kupovali je i prodavali. I taj svet će Amber, čija je lepota bila vezana bakinim bogatstvom i žudnjom za titulom, oberučke prihvatiti. Hoće li ona to moći da preživi, ili će propasti? Siroto dete, saosećao je sa njom. Najzad, on je jako dobro znao šta znači imati moćnog i surovog pretka. Njegov rođeni deda je... ali ne, ne sme sebi dozvoliti da na to misli. Amber je znala da nikada neće zaboraviti taj dan. Bila je ispunjena novom nadom i srećom. O, ali i dalje je morala da zavidi mladom pomoćniku Sesila Bitona. Koliko je samo on sreće imao. U kočiji koja ju je vozila natrag na imanje Kadogan, Amber je naizmenično osećala zabrinutost i strah zbog onoga što će joj ledi Ratlend verovatno reći, i tvrdoglavo odbijanje priželjkivanja da nije pošla sa lordom Robertom. Zbog sreće koju joj je donelo to popodne mogla je i deset puta istrpeti gnev ledi Ratlend. Nikad neće zaboraviti kako se lepo provela, kako su svi bili dobri prema njoj, ali najviše od svih lord Robert. Rumeni sjaj zagrejao je Amberino lice i srce joj je malo brže pokucalo. Lord Robert je bio tako zabavan, i tako zgodan. Naravno, teško da će ga ikada ponovo videti, ali ako do toga ipak dođe...

Šesto poglavlje Već je prošlo šest sati kada se Amber vratila na imanje Kadogan, i ručak na koji su ledi Ratlend i Lujza otišle odavno se završio. Sobarica saosećajnog lica izvestila je Amber da se ima smesta pojaviti pred ledi Ratlend, ali pre nego što je Amber stigla to da uradi, Lujza je ušla u njenu sobu ne potrudivši se ni da pokuca, sa vrlo samozadovoljnim izrazom na licu. „Mama je apsolutno besna na tebe”, izvesti je Lujza radosno. „Pisaće tvojoj baki i reći joj da zbog tvog ponašanja nipošto neće moći da ti omogući da nastupiš.” Amber je najpre pomislila ispunjena grižom savesti kako ju je neko sigurno video u Ricu i ovako ili onako uspeo da obavesti ledi Ratlend o tome. Međutim, Amberin strah je bio umiren kada je Lujza nastavila: „Mama kaže kako ni za živu glavu neće otrpeti sramotu i predstaviti debitantkinju koja ne ume da izvede kniks.” Amber uzdrhta i odahnu. Iako je bila naivna, sasvim je bila svesna toga da je prihvatanje poziva nepoznatog muškarca daleko teži društveni prestup nego nesposobnost da se izvede kniks. Mada je nije bilo briga. Ne bi propustila to divno popodne ni za šta na svetu. Ledi Ratlend je sedela ispred malog pisaćeg stola na sklapanje nasleđenog, kako je izvestila Amber i Blanš, od pretka koji se tukao kod Vaterloa. Amber je još crvenela na pomisao kako joj je baka hladno odgovorila: „Meni zaista više izgleda viktorijanski nego džordžijanski.” Iako je lakej najavio Amber, ledi Ratlend je nastavila da zagleda pismo koje je ispred nje ležalo na stolu kao da Amber jednostavno nije prisutna, tako da je prošlo dobrih pet minuta pre nego što se konačno okrenula i hladno izjavila: „Jedna od onih stvari

po kojima se više klase razlikuju od onih koje su na društvenoj lestvici ispod njih, Amber, jeste svest o važnosti određenih vrednosti. Više klase ne pričaju koješta. To se jednostavno ne radi. Ovde mi je pismo od tvoje bake. U njemu ona izražava brigu zbog toga što se čini, kako kaže, da njena unuka ’ne prisustvuje onolikom broju društvenih događaja pre predstavljanja kao što se moglo očekivati.’” Amber je premrla od straha. Sigurno je Džej nešto rekao baki. Pre nego što je napustila Denam, molila je i Grega i Džeja da joj redovno pišu. Greg je bio nepouzdani dopisnik, pisma su mu bila izveštačena odavala su njegovu želju da uživa u životu umesto da o tome piše, ali Džejeva pisma bila su informativna i zanimljiva, baš kao da on zaista razgovara s njom, i Amber je postepeno shvatila da mu sve iskrenije piše o tome kako živi tu, u Londonu. Iako joj je Džej krajnje ozbiljno otpisao kako ledi Ratlend, pošto joj baka plaća da predstavi Amber u društvu, zapravo uzima novac za nešto što ne radi, Amber jednostavno nije palo na pamet da bi Džej mogao bilo šta od toga ispričati baki. Sada je Amber shvatila zbog čega je baka u svom najskorijem pismu zatražila spisak svih onih društvenih dešavanja kojima je Amber prisustvovala. „Shvatićeš da društvo ne voli potkazivače, Amber. Nadala sam se da ću moći da zaštitim tvoju baku od neprijatnih vesti o tome kako je njena unuka predmet sprdnje zbog toga što ne ume da izvede dvorski kniks, kao i da je nekoliko majki iz društva odbilo da te pozove na svoje prijeme. Sada, međutim, zahvaljujući samo tvojoj ludosti, nemam drugog izbora nego da joj saopštim istinu.” „Znam da se Lujza nada da će se moja baka predomisliti i da će me pozvati kući”, reče Amber hrabro ledi Ratlend, „ali meni to neće ni najmanje smetati.” Ledi Ratlend nije izgedala onoliko zadovoljno što to čuje koliko je Amber očekivala. U stvari, izgledala je krajnje nezadovoljno.

„Pitanje tvog povratka kući, Amber, uopšte se ne postavlja. Ja te samo upozoravam na posledice pričanja kojekakvih priča. U ovom slučaju, spremna sam da ti pružim drugu priliku. Kad smo već kod toga, angažovala sam se i preklinjala neke moje najdraže prijateljice da te uvrste na spisak svojih gostiju i da mi to učine kao ličnu uslugu, pa se nadam da ćeš moći svojoj baki za nekoliko dana da pošalješ listu preliminarnih pozivnica koje sam prihvatila u tvoje ime.” Neočekivani zaokret koji je načinila ledi Ratlend isprva je zbunio Amber. Ona je očekivala da je pošalju kući osramoćenu, ali joj je sada umesto toga rečeno kako ledi Ratlend smera da je vodi upravo na onakve prijeme sa kojih je ranije bila isključena. Amber shvati da je to gotovo izraz straha koji ledi Ratlend oseća pred njenom bakom. „Najzad. Sva gorim od iščekivanja. Telefonirala sam ti pre više od jednog sata i rekla ti da te moram smesta videti. Kako si samo surov prema meni, Greg.” Pohitala mu je u susret, pokušavši da mu se baci u naručje, ali Greg ju je zadržao dalje od sebe, besan zbog razdraženosti i straha. „Kerolajn, znaš da smo se dogovorili da nikada nećemo jedno drugome telefonirati. Na svu sreću, Džej je podigao slušalicu, i ja sam uspeo da mu serviram neku priču o tome kako imaš za mene poruku od lorda Fiton Lija.” Njoj se očito nije dopalo što ju je odgurnuo, pošto se sada durila na onaj tobože dečji način koji mu je nekada izgledao tako dražesno, ali mu je sada bio odvratan. Zaboga, pa njoj je bilo dvadeset tri godine, a ne sedamnaest. „Dođavola, šta je to bilo toliko važno da si morala da rizikuješ i dovučeš me ovamo?” „Još mi nisi rekao da me voliš.” Sada se ponašala koketno, i to mu je bilo jednako neprivlačno. „Kerolajn...”

„Reci.” „Slušaj sad...” „Reci to, Greg. Moraš to reći inače neću moći da podnesem da ti kažem.” Sada je plakala i glas je počeo da joj se diže. Greg zabrinuto pogleda prema vratima njene spavaće sobe. Jedno je bilo naći se s njom na osnovu prethodnog dogovora, kada nije bilo mnogo izgleda da ih neko uznemiri i kada su za tajnu njihove veze znali samo njih dvoje, ali Kasandra, koja ga je čekala napolju na prilaznom putu i koja ga je uvela u kuću kroz bočna vrata, očigledno je znala šta se dešava. I jednako je jasno bilo da to ne odobrava, ukoliko se dalo suditi po pogledu punom besnog prezira koji mu je uputila. Pa, on nije bio tu zato što je tako želeo. U stvari, da je po Gregovom, on bi bio sasvim zadovoljan ako se nikada više ne bi video s Kerolajn Fiton Li. Zapravo, veoma zadovoljan. Dođavola, šta čovek zapravo mora da uradi kako bi jasno stavio do znanja da više nije zainteresovan? Kerolajn nije bila naivna; znala je dobro pravila igre koju su igrali. Morala je to da zna, udata za muškarca koji je po godinama mogao da joj bude otac, a pritom nije, po onome što mu je Ker rekla, bio mnogo vičan u krevetu. „Reci to”, bila je uporna ona. Greg je iznad svega mrzeo da ga neko na nešto prisiljava. Bio je po prirodi dobrodušan, ali nosio je u sebi crtu tvrdoglavosti. Više je nije voleo i ni za živu glavu nije nameravao da joj govori suprotno. „Nemam vremena za igre”, reče joj on. „Imam posla.” Greg pođe prema vratima. Ruka mu se spustila na kvaku kada je Kerolajn tiho rekla: „Nekada si se veoma rado igrao sa mnom, Greg, i ako ta posla koja te čekaju podrazumevaju tu blesavu političku karijeru, pa, bolje bi ti bilo da još jednom razmisliš. Rodiće se dete.” Ruke su mu sada bile vlažne i kvaka mu je skliznula iz stiska.

„Počastvovan sam time što si mi to rekla, ali to je svakako nešto što može zanimati samo muža i ženu”, istrtlja on. „Ili majku i oca deteta?” natuknu Kerolajn. Grega je sada hvatala panika. „Gledaj, Kerolajn, ovo je otišlo predaleko. To što smo imali bilo je zabavno i uvek ću pamtiti i to, i tebe, sa toplinom i... i sa nežnošću. Ali oboje smo oduvek znali da se jedino možemo nadati maloj međuigri ispunjenoj zajedničkim zadovoljstvom Sada se obilno znojio, a ona nije progovarala, već je samo stajala tamo i gledala ga na taj svoj prokleti, razdražujući način. „Oboje smo znali da tome mora doći kraj, tako da je ovo samo još razlog više da ti i lord Fiton Li imate još jedno dete.” „Ne! Ovo dete nije dete mog muža...” „Pobogu”, usprotivi se Greg uzrujano, „šta je to s tobom, Kerolajn? Dobro znaš da to dete mora pripadati tvom mužu. Nema tu nikakvog izbora. Pomisli samo na skandal i sramotu. On bi se od tebe razveo i...” „I ti bi onda morao da me uzmeš za ženu.” Ona nehajno slegnu ramenima. „Razvod nije ništa strašno. Moj otac se razveo od moje majke kako bi mogao da se oženi ljubavnicom.” „Možda je to sve tako u Americi”, reče joj Greg, „ali ovde je drugačije.” U želucu je osećao mučno bućkanje. „Ne misliš valjda da bi me baka podržala u tome da se oženim tobom?” Greg je prekasno shvatio da nije trebalo to da kaže. Ona umalo ne polete na njega da mu lice izgrebe noktima, dok je njeno lice bilo iskrivljeno od besa. „Tvoja baka! Zar misliš da ne znam da se samo kriješ iza nje? Zar misliš da mi niko nije rekao za tu devojku iz Meklsfilda s kojom se viđaš? Kako si samo mogao, Greg? Jednu malu nikogovićku čiji se otac izdržava praveći svinjske kobasice. Ali to i ne treba da me iznenađuje, kad pomislim na to da si i sam prostog porekla.” Greg se žacnu od njene uvrede.

„Pričaj ti šta hoćeš”, reče joj on. „Mejzi je daleko zabavnija od tebe, a što se tiče prostaštva, dokaz tvog je upravo ono što sada nosiš u stomaku.” On začu tresak ogledala koje je uzela sa toaletnog stola i zavrljačila ga u vrata iza njega kad je šmugnuo u hodnik. „Ledi Ratlend želi da vas vidi u svojoj sobi, gospođice.” Amber pretrnu. Ne opet. Šta je sad uradila? „Hvala, Elis.” Ona mahnu sobarici da pođe, ne obrativši pažnju na Lujzin pogled. Ovog puta ledi Ratlend nije bila sama. Sa njom je bilo još dvoje ljudi, a jedno od njih, mlada žena sa neverovatno velikim i kitnjastim šeširom, Amber se učinila na neki način zbunjujuće poznatom. Pored nje, postariji muškarac poguren nad štapom, imao je na sebi crni pedantno ogrnuti plašt preko veoma čupavog odela od tvida. „Ah, Amber”, pozdravi je ledi Ratlend. „Zaista imaš sreće što se tvoja baka neumorno trudi da ti pomogne. Profesor Roberts koji je ovde sa nama kaže mi kako mu je gospođa Pikford naložila da te podučava istoriji slavnih građevina u Londonu. Moram reći da bih pomislila kako će me gospođa Pikford obavestiti o toj odluci, ali sigurna sam da ima na umu druge, važnije stvari. Lično ne vidim kakve bi koristi jedna debitantkinja mogla imati od izučavanja istorije, ali opet se usuđujem da kažem kako nekome čiji su preci imali tako važnu ulogu u istoriji naše zemlje tako nešto jednostavno ne treba. Istoriju čini porodica. Profesor se neobično zagrcnu, i kada se Amber zabrinuto zagledala u njega, on podiže glavu i pogleda pravo u nju, namignuvši joj dok to ledi Ratlend nije mogla da vidi. Lord Robert! Zaboga, šta to lord Robert, i da, sada je to shvatila, pomoćnik Sesila Bitona Savil, rade ovde, ovako odeveni? „Baš tako, draga moja ledi Ratlend”, saglasi se profesor drhtavim glasom. „Da vidim, ako se ne varam, vaš je deda pao kod Sevastopolja, a koliko se prisećam, njegov rođak markiz bio je u

lakoj konjići. Izvanredna vojnička istorija, premda je moje polje interesovanja je više politička istorija. Mislim da negde postoji zapis o sporu između jednog vašeg pretka i Vilijama Puta Mlađeg, pa možda nešto znate o tome?” Kada je ledi Ratlend, konačno bez reči, samo odmahnula glavom, lord Robert uzdahnu i reče: „Šteta...” da bi se zatim okrenuo prema Amber i upitao: „Dakle, ovo je to dete?” „Da”, potvrdi ledi Ratlend. „Pa, nadam se da će se pokazati kao dobra učenica premda mi iskustvo govori da su mlade devojke sklone budalastim postupcima i prevelikoj privrženosti nevažnim stvarima. Započećemo njene lekcije jednim obilaskom grada pešice, ako je ikako moguće odmah.” „Pa, da, naravno, profesore.” Ledi Ratlend je bila krajnje uslužna. Amber je došlo da pukne od smeha. „Dakle, dete, čula si Ledi Ratlend. Idi i obuci odeću za izlazak. Videćete, Ledi Ratlend, da sam bio toliko slobodan da obezbedim gospođici Vronski pratilju? Neću vas upoznati s njom. Ne treba da trošite vreme na to. Ona ne zna ništa o istorijatu velikih porodica naše zemlje.” „Šta se dešava?” upitala je Lujza kad je Amber potrčala uz stepenice da uzme odeću za izlazak. „Šta je to mama htela? I zašto oblačiš kaput, Amber? Amber, odgovori mi”, rekla je ona, ali Amber je samo odmahnula glavom i gotovo otplesala niz stepenice u predvorje gde su je čekali „profesor” i njena „pratilja.” „Nisam mogla da verujem kad sam shvatila da ste to vi, lorde Roberte”, nasmejala se Amber kad su se našli napolju i van vidokruga iz kuće. „A ja ne mogu da verujem kako moram da nosim na glavi ovaj gnusni šešir”, požali se Savil. „Pomenuo si kako ti se oduvek dopadala pozornica, Savile”,

reče mu Lord Robert veselo. „Treba da mi budeš zahvalan za ovu priliku da glumiš malo i van pozorišta. Osim toga, ne bi morao da nosiš šešir da si se obrijao pre polaska.” Dok je Savil tonuo u mrzovoljnu tišinu, Lord Robert reče Amber: „Sesil je taj kome se moraš zahvaliti - o, i Dajana, i ona je u tome učestvovala, kad je Sesil rešio da budeš njegova štićenica. Savil i ja smo jednostavno instrumenti za izvođenje njegovog plana. Avaj, plašim se da nam je Savil na raspolaganju samo danas, Sesil je odbio da duže od toga ostane bez pomoćnika. Ali nije važno, siguran sam da ćemo se nas dvoje sasvim dobro snaći, osim ako naravno ne želiš da ti pronađem neku drugu pratilju?” Osmeh mu je i dalje bio vragolast, ali Amberino srce je zatreperilo od izvanrednog i opojnog uzbuđenja koje joj je istovremeno bilo potpuno nepoznato, a opet momentalno prepoznatljivo. Zar je to lord Robert flertovao sa njom? Amber je bila poprilično uverena da je tako. „Pametno je to što ste se setili svega toga o precima ledi Ratlend. To je na nju ostavilo dubok utisak.” Savil podrugljivo frknu. „E sad, Amber, pređimo na stvar”, reče joj lord Robert, ne obrativši pažnju na Savila. „Sesil mi je dao uputstva da te upoznam sa što više stvari iz sveta mode. Organizovao nam je posetu uredništvu časopisa Vog; mada znajući Sesila, pretpostavljam da će to više biti kazna nego zadovoljstvo. Treba da te vodim u prodavnice i da te podučavam arhitekturi i dizajnu, a Sesil mi je rekao da ti kažem kako će te testirati da bi bio siguran da marljivo učiš.” Amber je bila puna neverice. „Veoma je ljubazan. Zašto bi se toliko gnjavio oko mene?” Lord Robert spusti pogled na nju. Nije bilo nikakve svrhe da objašnjava kako je Sesil Biton deo sveta u kom je hir trenutka sve ili je tako makar na površini. Sesil je bio veoma marljiv, i ako je odlučio da glumi nonšalantnost zbog koje se činilo da nije tako, to je ipak bila njegova stvar.

Bilo bi surovo kad bi rekao Amber koliko su se zabavljali dok su ispijali koktele i raspravljali o tome kako bi joj mogli pomoći, kao i da su se još više zabavljali dok su smišljali plan sa čitavom tom glumom i maskama. „Pošto Sesil mora toliko da putuje, svakodnevna briga o tvom obrazovanju mora biti prepuštena meni, tvom profesoru”, saopštio je lord Robert Amber dok je rukama stezao rubove svoje odore. „Dakle, danas ćemo istraživati savremeni fenomen čije je ime Selfridžis Selfridžisl Amberino lice se ozari. Ona je čula za tu slavnu prodavnicu - svi su čuli za nju - premda je ledi Ratlend tvrdila da je ona vulgarna i kupovala je samo u Herodsu. „Tamo održavaju sjajne prijeme”, reče Amber uzbuđeno lordu Robertu. „Čitala sam o jednom od njih u Ekspresu.” „ Amber, ne smeš verovati svemu što kaže lord Biverbruk”, reče joj Robert polušaljivo. „Nemam nameru da ovakav idem u Selfridžis”, reče im Savil nadureno. „U redu, onda, dragi moj, ne moraš sa nama”, odgovori mu Robert. Njih dvojica se zgledaše na način koji Amber nije razumela: Robert je izgledao podrugljivo, a Savil ljutito. Proveli su više od dva sata u Selfridžisu i popeli su se u baštu na krovu da vide kako pupoljci niču iz zemlje, sedeli u kafeu i pili čaj, pre nego što su se vratili da posmatraju kako jedna od slavnih Selfridzisovih manekenki prikazuje novu kolekciju nakita. „Šta ti misliš o tome?” upita Robert Amber. Ona je oklevala, a onda priznala: „Veoma je lepo. Dijamanti su baš blistavi, ali...” „Ali?” podstaknu je Robert. „Nisu po mom ukusu. Ja više volim nešto malo manje... sjajno.”

Robert klimnu glavom s odobravanjem. Sesil je bio u pravu: ovo dete je imalo dobro oko i dobar ukus, premda on nije bio sasvim siguran šta bi ona s tim mogla da uradi, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazila. Svakako ne bi napravila karijeru kao jedna od Sesilovih asistentkinja. Nedostajala joj je jedna veoma važna osobina da bi se kvalifikovala za to. Nijc bila muškarac. Amber razrogači oči kada ugleda poznato lice. „Pa to je princ od Velsa”, šapnu ona lordu Robertu sa strahopoštovanjem. „Jeste, zaista” Robert pogleda u princa i vide da je ovaj u društvu svoje ljubavnice, Frede Dadli Vord. Princ je voleo slobodoumne Amerikanke - slobodoumne udate Amerikanke premda Robert nije hteo to da pominje Amber, koja je još u mnogočemu bila tako slatko naivna. Sat kasnije, lord Robert je dopratio iscrpljenu, ali veoma srećnu Amber do Kadogana. Dve noći kasnije, dok je ležala u postelji, Amber je zaključila da je srećnija nego što je ikada mogla da pomisli. Juče ju je lord Robert odveo u Selfridžis, a danas je savršeno izvela kniks. Neočekivano, i zahvaljujući lordu Robertu, London i njen novi život postali su daleko uzbudljiviji i zabavniji nego što je ikada mogla da poveruje. Koliko je samo sreće imala što je upoznala lorda Roberta i kako je samo bio ljubazan kad se tako sprijateljio sa njom. Amber je jedva čekala njihov sledeći sastanak.

Sedmo poglavlje „To je nedopustivo, i da je po mome, njega bi trebalo nasmrt isprebijati.” Blanš Pikford pogleda u svog posetioca, podesivši izraz lica tako da ne oda sopstveni bes. „Slažem se s vama, lorde Fiton Li; zaista je nedopustivo da jedna udata žena laže muža u pokušaju da sakrije prevaru. I baš kao što vi želite da nasmrt isprebijate mog unuka, ja jedino mogu da kažem da je za preljubu potrebno dvoje.” Koža njenog suseda, već prošarana staračkim pegama, postala je gotovo ljubičasta od gneva. „Očigledno me niste čuli kako treba, madam. Vaš unuk je taj koji je pokušao da zavede moju ženu. Dovraga sve, ženo, postoji svedok za to. Kasandra je sve videla.” „Da, tako ste i rekli”, saglasi se Blanš, nadodavši značajno: „Sirota vaša žena, sigurno je osećala da je pod velikim pritiskom, kad ju je tako saletalo dvoje ljudi koji žude za njenim čarima.” Lord Fiton Li je izgledao kao da bi mogao da eksplodira. „Dopustite da vam kažem, madam, kako ova reakcija odaje iz koje klase potičete, ili radije, kojoj klasi ne pripadate”, reče on podrugljivo. „Svako plemenitog roda razumeo bi...” „Šta? Šta tu ima da se razume osim da su moj unuk i vaša žena bili u ljubavnoj vezi vama pred nosom? Zar je plava krv razređenija od crvene? Želite li da razumem kako se plemići ne upuštaju u preljube? Ma dajte, lorde Fiton Li, budimo otvoreni jedno prema drugome. Vi želite da moj unuk bude kažnjen.” „Kažnjen? Postaraću se da bude upropašćen. Budite sigurni u to. Sad više nećete moći da ga nametnete okrugu kao mogućeg kandidata za parlament, gospođo Pikford. Kad ljudi samo saznaju kako je uvredio moju ženu... O, samo me gledajte tako, ali Kasandra je spremna da se zakune na Svetom pismu da je nepočinstvo samo

njegovo. Moja žena joj se poverila i kazala koliko ju je uznemirilo negospodstveno ponašanje vašeg unuka prema njoj, i prirodno, čim je Kasandra čula da je moja žena povikala pohitala je da joj pomogne, samo da bi zatekla vašeg unuka koji je umalo nije napao.” „To je zaista da se čovek prenerazi, i usuđujem se da kažem kako je pritom reč o gomili laži. Premda se to mene ni najmanje ne tiče, upozorila bih vas da ne objavljujete tu priču na sva zvona, lorde Fiton Li. Uvek ima onih koji misle da gde ima dima, mora biti i vatre i, na kraju krajeva, ledi Fiton Li je veoma lepa i živahna žena udata za muža mnogo starijeg od sebe.” „Ama, vi... upropastiću ga, kažem vam. Do kraja života neće smeti da promoli nos u Češiru.” „Znam kako vam je. Greg se loše poneo. Sasvim sam spremna da ga zbog toga kaznim i oteram iz Češira - štaviše, iz Engleske - na neko vreme. Međutim, nisam spremna da stojim sa strane i posmatram njegovu propast.” „Ne možete to sprečiti.” „Prava je šteta što ste morali da se suočite s ovom dodatnom brigom. Čujem da je vaš gospodin tast nedavno izgubio veliku svotu novca na Volstritu.” Blanš načas zaćuta i spusti pogled na ruke, kao da se više zanima za njih nego za nastavak razgovora, pre nego što je podigla pogled prema licu lorda Fiton Lija i nastavila, gotovo blago: „I sami ste trenutno prilično, da tako kažemo, prezaduženi - zapravo u tolikoj meri da ste morali da stavite hipoteku na Fiton hol.” „Vi to ne možete znati.” „O, ali vidite, mogu, mogu. Znate, mislim da je uvek prilično glupo biti popustljiv prema mladim ljudima bez njihove prethodne provere, pogotovo kad je reč o određenom tipu mladih osoba. Mislim sada na sirotu Kasandru. Naravno, ne treba govoriti previše o tome, ali priča se već duže vreme o tome da ona više voli sopstveni pol. Usuđujem se da tvrdim da će biti onih koji će se zapitati da li je njena priča u vezi s mojim unukom istinita. Tako prljava i neprijatna. Ali

avaj, sad je već prekasno da se to ispravi. Međutim, sigurna sam da vi i ja zajedno, kao dve starije i mudrije glave, možemo doći do nečeg uravnoteženijeg i bližeg istini. Jedan mladić, blesav i povodljiv, zaljubi se u odanu i prelepu mladu ženu. Situacija žalosna, ali razumljiva. Naravno, niti jedno od njih nema namere da se prepusti osećanjima. Na kraju krajeva, oboje su veoma časni ljudi. Međutim, događaji se žalosno zavere protiv njih tako da ih nateraju da provode vreme jedno s drugim, a glupavi trenutak mladićeve slabosti zajedno s usamljenošću odane žene dovede do zagrljaja zbog kog se obe strane smesta pokaju. Na njihovu nesreću, tom zagrljaju prisustvuje preterano uzbuđena devojka koja tek treba da se suoči sa životom. Oni mudriji zaključe kako mladića treba poslati na put kako bi shvatio u čemu je pogrešio; odana žena, naravno, ostaje to što je i bila. Mladić - prirodno i časno - ne govori ništa o činjenici da ga je usamljena žena pozvala u intimu svojih odaja bez pratilje, iako je znala da joj je muž odsutan. Međutim, on poverava tu njenu ludost, recimo, svojoj porodici. Ali zašto mučiti jadnu devojku pretnjom da pretrpi još veću sramotu od one koju sigurno već oseća? Moramo pretpostaviti da se naučila pameti.” „To je ucena.” „Ne, lorde Fiton Li”, ispravi ga Blanš hladno. „To je samoodbrana. Shvatam da je vaša sujeta pretrpela surovi udarac, ali sigurna sam da bi uplata zamašne svote novca - dovoljne, recimo, da isplatite poverioce i zadržite Fiton hol - dovela do njenog brzog oporavka.” Blanš je sačekala da prođe pola sata posie odlaska lorda Fiton Lija pre nego što je izvadila uramljenu fotografiju koju je držala u prvoj fioci stola. Sa fotografije ju je posmatrao mladić. Njen sin. Gregov otac. „Trebalo je da poživiš”, reče mu ona, grla suvog poput njenih očiju. „Da si poživeo, ništa se od svega ovoga ne bi dogodilo.”

Kada je vratila fotografiju u fioku, pozvonila je Vilsonu i kazala mu: „Kad dođe mladi gospodin Greg, reci mu da želim da razgovaram sa njim.” Bože, kako mu je samo prijalo što se otarasio Kerolajn. Prošla su već cela tri dana, a da ona niti jednom nije pokušala da stupi u vezu s njim. Greg je osećao vrtoglavicu od olakšanja. U stvari, osećao se toliko dobro da je želeo to da proslavi. Sa Mejzi, odlučio je i iscerio se dok je izlazio iz svog bugatija i hitao u Denam, previše nestrpljiv da bi sačekao da mu batler uzme kapu i kaput, tako da je najpre jedno, a zatim i drugo bacio prema čiviluku glatkim pokretom preko glave, uz veselo: „Alal mi vera!” Kaput je promašio, ali kapa mu se uredno nakačila na jednu kuku čiviluka. „Dobro hvatanje, a?” Čestitao je sebi dok se Vilson saginjao da mu podigne kaput. „Gospođa Pikford je rekla da vam kažem čim uđete da hoće da razgovara sa vama”, izvesti ga batler. „Ma nije valjda? Pa, onda bi najbolje bilo da trknem i vidim šta hoće, zar ne?” Greg se nasmeja. „Pa, Gregori, ima li nečeg što bi možda želeo da mi kažeš?” Greg premesti težinu s jedne noge na drugu. Znao je da treba da bude na oprezu kad god mu se baka obrati sa ,,Gregori.” „Ne baš, bako, osim da mi ne bi smetalo da skoknem na nekoliko dana u London. Da vidim kako se mala Amber snalazi, znaš.” „Pa, baš mi je drago što čujem da si zabrinut za sestru, Gregori, drago mi je, ali sam donekle i iznenađena, pošto je tvoje ponašanje dovelo porodicu u situaciju koja preti ugledu svih nas zajedno.” Greg oseti nagli strah duboko u utrobi. Bio je dovoljno vispren da zna kuda vodi taj razgovor. „Naravno, pritom mislim na tvoju vezu sa Kerolajn Fiton Li. Malo ranije, u poseti mi je bio lord Fiton Li.”

Fiton Li zna? Greg prebledi. „Izgleda da je Kasandra nagovorila Kerolajn da mu se poveri, pošto je vas dvoje zatekla in flagrante, mada koliko sam shvatila, to flagrante je bilo više tvoja zasluga nego Kerolajnina, pošto si je po Kasandrinim rečima napastvovao.” „To je laž „A ta veza? Je li i to laž?” Greg se nije usudio ništa da kaže. „Dakle, zaključujem da si bio u vezi s Kerolajn Fiton Li.” „Nije to bilo ništa, samo smo se malo zabavljali.” „Naprotiv, bilo je. Sada, naravno, više uopšte ne možeš da se nadaš da će te izabrati da zameniš stalnog člana parlamenta kad se on bude penzionisao; lord Fiton Li će se pobrinuti za to. Fiton Lijevi imaju previše dobre veze da bi se njihov uticaj zanemario, Gregori, i razočarana sam time što nisi bio makar toliko inteligentan da razmisliš pre nego što si se upustio s njom. Lord Fiton Li je zatražio da napustiš Češir, i u ovim okolnostima slažem se sa njim da bi to bilo pametno. Da se ona jadnica Kasandra nije toliko brzo rastorokala okolo. možda bi se stvari i dale popraviti, ali nažalost, otišle su predaleko. Sada sujeta lorda Fiton Lija zahteva odmazdu u vidu tvog proterivanja. Moram reći da sam izuzetno nezadovoljna tobom, Gregori.” „Nisam ja kriv za to”, pobuni se Greg. „Kerolajn je to započela, kunem ti se, bako, a onda, kad sam pokušao da sve okončam, nije htela da mi to dozvoli.” Blanš ga pogleda, pa reče mirno: „Dok sam čekala da se vratiš, napisala sam pismo Henriju Džardinu i poslala ga u Hongkong, zbog tebe, zamolivši ga da ti pronađe neko nameštenje u svojoj firmi. Biće to za tebe dobro iskustvo. Džardin je prvoklasni poslovni čovek, sirova svila za fabriku stiže nam preko njega, a porodice nam se poznaju već tri generacije. I mada ne očekujem da se upustiš i sam u tu trgovinu, Gregori, za čoveka je uvek pametno da zna sa novcem, i sigurna sam da bi se lord Fiton Li saglasio s tim.”

Blanš se toliko gnušala trgovine da je odbijala da ulaže u akcije na berzi. Sve njeno bogatstvo bilo je u gotovini - čuvano u istim bankarskim sefovima kao i ono koje je pripadalo kraljevskoj porodici. „Hongkong?” Greg se spremao da joj prigovori, ali onda se setio da je čuo zanimljive priče o tome kako se zajednica engleskih iseljenika tamo prilično zabavlja. Hongkong nipošto nije mogao da bude tako dosadan kao Meklsfild. Gregu je bilo lako da sa sebe strese sve što mu se činilo neprijatnim, pod uslovom da ga na to neprestano ne podsećaju. „Ako dobro shvatam, ne želiš više ništa da mi kažeš u vezi s tvojom ljubavnom vezom s Kerolajn?” pitala ga je baka. Greg pomisli načas na Kerolajninu tvrdnju da nosi njegovo dete, a onda je odbaci. Ukoliko i jeste trudna, onda će svakako biti uporna u tvrdnji da je to dete njenog muža, zaključio je Greg. A kad je već bilo tako, nije postojala potreba da to pominje baki. U stvari, nekoliko sati kasnije je čestitao sam sebi pošto se prilično dobro izvukao, kad se sve uzme u obzir. Baka je sada prema njemu bila ledena, ali ubrzo će promeniti raspoloženje. A što se tiče progona u Hongkong, smatrao je da će to biti sasvim lagodna stvar i da će se tamo lepo provesti. „Znači, Fiton Li primorava Blanš da pošalje svog unuka miljenika u Hongkong. Baš nije imao sreće, eh, kad ga je Kasandra tako uhvatila? Kažem ti, upozoravao sam je da ga drži na oku kad je rekla da je počeo da odlazi tamo u posetu kad je Fiton Li bio odsutan. Bilo je jasno i upadljivo šta se dešava kao ona nosina što štrči na Kasandrinom licu.” Dok je Džej slušao dedu, shvatio je da ovaj likuje zbog Gregove bruke. Džej svakako nije mogao da se seti kada je dedu poslednji put video tako raspoloženog. On je očito žestoko udarao po čašici, pošto je dekorativna boca na stolu kraj njega bila gotovo prazna. Džej se namrštio kada je to video, znajući da su mu dedu upozorili da manje pije zarad sopstvenog zdravlja.

Trač o preljubi se brzo raširio, naravno, ali Džeja uopšte nije iznenadio, pošto je sasvim jasno pretpostavljao šta se događa. „Šteta što nisi malo više na De Vrisove, Džej”, reče mu Barant. „Da si makar upola muško kao što ti je bio stric, Blanšina unuka bi se već odavno zatelebesala u tebe, pa bismo onda i nju mogli da obrukamo.” Džej je prema svom dedi osećao mnogo toga - samilost, sažaljenje, ozlojeđenost, ljubav - ali sada je prvi put osetio gnev i prezir. Prihvatao je to da bi njegov deda mogao da uživa u Gregovom padu pošto je on istovremeno podrazumevao i Blanšin pad, ali nije mu sve do sada padalo na pamet da pretpostavi kako bi Barant mogao zapravo namerno da se umeša i podstakne vatru koja je sada opekla Grega, preko Kasandre. Sada, međutim, pošto se Barantov jezik razvezao zahvaljujući trijumfu i brendiju, Džej je nevoljno postao svestan da je njegov deda mogao biti veći manipulator nego što je on ranije pomišljao. „Ako ti je to na umu, onda mislim da je bolje da svoj predlog izneseš Kasandri. Njoj izdaja očigledno bolje ide od ruke nego meni”, reče mu Džej smrknuto i dodade na to: „Premda se usuđujem da kažem kako ti bolje od mene znaš, deda, je li to porodična osobina De Vrisovih ili nije.” Neka deda shvati njegov komentar kako god želi. Ako Barant još ne zna da Kasandra više voli svoj pol od njegovog, onda je možda došlo vreme da to sazna. Najzad, bio je nemilosrdan prema tuđoj ranjivosti, pa zašto bi onda iko bio milosrdan prema njegovoj? Njegov predlog u vezi s Amber bio je istovremeno i nezamisliv i neukusan. Bes koji je Džej osetio zbog pomisli na to da bi Amber mogla na bilo koji način biti povređena ili osramoćena goreo mu je u grudima. Bilo mu je drago što je ona u Londonu i van domašaja zlobe njegovog dede.

Osmo poglavlje Proleće 1930. Amber je bila veoma srećna. Činilo joj se da ta sreća pršti iz nje u istoj onoj nezaustavljivoj plimi u kojoj su se svi znaci proleća pojavljivali u Hajd parku. Neizmerno je uživala. Sreća je šištala i penušala u njoj, pogotovo u danima koje je, poput ovog, provodila sa lordom Robertom. Dosad ju je, kao „profesor”, lord Robert odveo u redakciju Voga, gde je ona načas ugledala gospođu Alison Setl, Vogovu urednicu, i gde su je upoznali sa Mardž Garland, urednicom mode, koja ih je zamolila, prilično naglašeno, da podsete Sesila, kad ga budu videli, na to da ona još čeka skice koje joj je obećao. Išli su u Britanski muzej, gde su po Sesilovom nalogu zagledali sve što je imalo veze s Egiptom. Ali najbolja od svega, bar što se Amber tiče, bila je njihova poseta Kraljevskom društvu za umetnost iza Strenda, gde je ona u čuđenju zurila u arhitekturu i slušala lekciju o njenom poreklu. Lord Robert joj je obećao da će je odvesti u Zapadni Vajkomb, selo koje je društvo nedavno kupilo kako bi ga moglo sačuvati za buduće generacije. Davao joj je „domaće zadatke”, koji su se sastojali od naloga poput „projektuj enterijer sobe okrenute prema jugu za plavokosu pripadnicu visokog društva koja nosi na sebi samo Vedžvud-plavo”, ili „Lord R. želi nove zavese za svoj salon - tema je Egipat za vreme Napoleona - prikaži tri različita stila.” Ponekad su instrukcije bile propraćene malim skicama sličnim onima koje je on crtao za Vog; povremeno su to bile samo ovlašne beleške, ali Amber je obožavala da ih prima gotovo koliko je obožavala i da bude s lordom Robertom - pogotovo kad su bili sami, bez Savila, kao danas. Amber je s obožavanjem gledala u lorda Roberta koji je, kao i obično, imao na sebi akademsku ,,masku.”

Dani su sada leteli, što zbog iščekivanja zadovoljstva koje je osećala prilikom izlazaka sa lordom Robertom, što zbog konverzacije na francuskom sa kontesom Di Brisak, časova aranžiranja cveća kod Konstance Spraj na koje su ona i Lujza sada išle, i naravno, zbog časova iz vladanja u društvu u kojima za Amber više nije bilo ničeg strašnog, pošto je savladala kniks. Tome je trebalo dodati društvene događaje kojima je sada takođe prisustvovala i dani jedva da su imali dovoljno sati za sve to, na šta se ona već požalila lordu Robertu. „Ledi Ratlend se sada bolje ophodi prema tebi, zar ne?” upitao je on. „Da”, potvrdila je Amber. Nije vredelo da kvari dan tako što će mu priznati koliko se osećala neprijatno i neprilično na tim društvenim događajima, te kako je bila svesna ledenih pogleda majki drugih debitantkinja, krute tišine i neprijatnih stanki, kada su te debitantkinje odbijale da razgovaraju s njom. Naravno, Lujza joj nije bila nimalo od pomoći. Sasvim je jasno pokazivala da mrzi Amber, i naravno, sve njene bliske prijateljice sledile su je u tome. Amber donekle i nije mogla da ih krivi za to. Na kraju krajeva, ona nije spadala među njih. Podozrevala je da bi se osećala kao stranac čak i bez neprijatnosti koje joj je priređivala Lujza. „Jutros mi je stiglo pismo od brata Grega. Ide u Hongkong. Moja baka smatra da će to biti dobro za njega, tako on kaže”, rekla je ona lordu Robertu, namerno promenivši temu. „Bio je to pravi šok, pošto je trebalo da on postane član parlamenta. On piše kako misli da će mu u Hongkongu biti mnogo zabavnije nego u poslaničkoj klupi.” Pošto je sam Greg sa tolikim oduševljenjem pisao o promeni u planovima, Amber je moglo samo da bude drago zbog njega. Ali veoma će joj nedostajati, jer će znati da je on s druge strane sveta, na mestu koje joj je nepoznato i gde, za razliku od Meklsfilda, ne bi mogla da ga zamisli. „Biću toliko slobodan da kažem kako je on potpuno u pravu”, saglasi se Robert. Bila je tako naivna. Povremeno je ta njena naivnost

bila zastrašujuća, priznao je sebi. Boravak sa Amber bio je nalik na ispijanje čaše kristalno čiste vode: isprva pravi šok za sistem naviknut na daleko opojnije supstance, ali za sobom je ostavljao čežnju da se uzvrati istom merom na tu jednostavnost i dobrotu. „Drago mi je zbog Grega, ali razočarana sam zbog sebe, zato što sam se nadala da će on biti na plesu koji će ledi Ratlend prirediti posle našeg predstavljanja”, prizna Amber. „Tako bih makar znala da ću imati s kim da plešem.” „Nema ama baš nikakve sumnje da će tamo biti neko s kim ćeš plesati.” Amber ga pogleda. „Hoćete reći da ćete i vi biti tamo?” Oči joj zasvetlucaše. „Ne bih propustio to ni za živu glavu”, reče joj Robert, shvativši dok je izgovarao te reči da je posredi sušta istina. Bili su u Selfridžisu i bližilo se vreme polaska, pošto je Amber imala probu svoje svečane haljine. Ali kao i uvek, htela je da razvuče dragocene minute koje je provodila sa lordom Robertom, pa ga je zamolila: „Pričajte mi opet o onom prijemu kad su upriličili lov na blago pa su ih tragovi sve naveli da dođu u Selfridžis i preskaču preko prodajnih pultova.” Robert odmahnu glavom i nasmeja se. „Bila su to blesava vremena - uopšte nije trebalo da ti o njima pričam.” „Drago mi je što jeste. Sigurno je bilo veoma zabavno.” „Hodi sad, vreme je da se vratiš u Kadogan”, reče joj lord Robert odlučno. „Jesi Ii više spremna?” upitala je Lujza Amber agresivno, „jer neću da te ćekam ako nisi i mama mi je rekla da ti kažem da treba kasnije s nama da ideš na jednu čajanku.” Amber nije mnogo smctalo da ide na probu svoje haljine, ali na čajanku radije ne bi otišla. Haljine je pravio Revil na Hanover skveru, isti onaj dvorski krojač koji ne samo što je sašio haljinu ledi Ratlend u vreme

prethodne generacije, već je isto tako bio i jedan od omiljenih krojača kraljice Meri. Iako je Amberina baka rado prepustila ledi Ratlend da izabere krojača, pošto-poto je htela da lično odabere tkaninu za Amberinu haljinu. Bilo je obavezno da debitantkinje nose samo bele, ili haljine u najsvetlijim pastelnim bojama. Za Amberinu haljinu baka je odabrala svilu za kombinezone koja nije bila ni bele niti krem boje, već nešto između, preko koje je trebalo da ide čipka prošivena malim biserima tako da izgleda kao da je čitav donji deo haljine sačinjen od sedefa. Pored izbora tkanine, Blanš je naložila da sama haljina bude sašivena u najjednostavnijem mogućem stilu, spreda gotovo kao obična, džak-haljina dugačka do poda, ali na leđima, od završetka Amberine kičme, donji deo haljine trebalo je da se deli i otkriva lepezu običnog satenskog plisea u vidu malog šlepa. Lujza se posprdno smejala kad su otišle na prvu probu, dok se okretala oko sebe u daleko bogatijoj i cigovanijoj haljini, sa podsuknjama u smeloj boji breskve koje su se videle kroz gustu čipku, ali sada, dok su obe posmatrale kako se pod veštim švaljinim prstima pomalja nepobitno elegantna Amberina haljina, Lujzino ruganje ustupilo je mesto mrštenju. Ali haljine za nastup nisu bile jedina odeća koju su devojke imale. Pisma Amberine bake bila su puna detaljnih uputstava o prodavnicama u koje Amber mora ići kako bi nabavila odevne predmete o kojima je Blanš već preko telefona razgovarala s upravnicama dotičnih radnji. Lujza je neizostavno i sama dobijala novu odeću za koju je Blanš plaćala, ali Lujza je sama birala sebi stvari, i Amber je počela da shvata kako njena baka zaista „ima ukusa”, dok se za Lujzu to svakako nije moglo reći. Sada, dok je češljala kosu i zahvaljivala se sobarici za pomoć, Amber je shvatila da je nije naročito briga hoće li je Lujza čekati ili ne. Tog jutra se divno provela sa lordom Robertom. Uživala je u tom zadovoljstvu, potpuno obuzeta. Zar je Lujzina neljubaznost i najmanje važna kad ona ima tako sjajnog prijatelja u lordu Robertu?

Proba nije trajala predugo, premda se Lujza požalila da je njena haljina opervažena pogrešnom čipkom. Pri povratku, Amber je insistirala da svrati kod Hečardsa kako bi naručila primerak nove knjige Ivlina Voa. Tek pošto je završila sa naručivanjem, shvatila je da Lujza sada razgovara s nekim muškarcem koji je sigurno ušao u prodavnicu za njima. Iako nije znala zbog čega, nešto u Lujzinom ponašanju izazivalo je u Amber neprijatnost i strepnju. Pošto Lujza ničim nije pokazala da želi da upozna Amber sa svojim sagovornikom, Amber je osetila olakšanje. Ali Lujza je očigledno uživala u tom susretu i na kraju je Amber izašla iz prodavnice bez nje i prešla nekoliko metara niz ulicu kada ju je Lujza konačno sustigla, bez daha, ali sa izrazom mačke koja je upravo omastila brk. Čajanka je bila priređena kod ledi Vajsnet u njenoj kući u Ulici Karlton. Lujza je odabrala za sebe tesnu satensku haljinu bez rukava, svetloplave boje - gotovo iste nijanse kao i njene oci - sa dubokim V izrezom, dok je ledi Ratlend nosila svoju uobičajenu zapuštenu crninu pod krznom. Pošto nije bilo nikoga da je uputi, Amber je nesigurno upitala sobaricu: „Šta misliš, šta bi trebalo da obučem?” i pretpostavljala je po Lujzinom pogledu punom zadovoljstva kojim je ova odmerila njenu blago nabranu, krajnje jednostavnu haljinu boje svetlog ćilibara, sa skladnim svilcnim i satenskim žaketom izvezenim ćilibarskim perlama, da Lujza sopstvenu odeću smatra daleko superiornijom. Pošto je ledi Vajsnet predstavljala svoju kćerku na jednom od dvorskih nastupa, čajanka je bila jedan od onih događaja koje priređuju sponzori debitantkinja, navodno kako bi se devojke međusobno upoznale i kako bi majke proverile svoje dnevnike da bi bile sigurne da se važni balovi debitantkinja ne poklapaju, ali zapravo su majke tada mogle da odmere konkurenciju sa kojom će se njihove kćerke suočiti među drugim devojkama, te da u skladu s tim i podese spiskove svojih gostiju.

Amber, koja je pažljivo slušala dok ih je kontesa Di Brisak podučavala značaju ćaskanja i načinima za njegovo otpočinjanje, davala je sve od sebe kad ju je ledi Ratlend ostavila za stolom za čaj sa jednim praznim mestom ne predstavivši je prethodno, ali znala je po tišini koja ju je dočekala kako je njen neželjeni upad upravo to, tako da je sa još većim olakšanjem dočekala dodir ruke na svojoj mišici i poznati glas svoje najbolje školske drugarice koji je sa zadovoljstvom uzviknuo: „Amber, ne mogu da verujem da si to ti. Divno!” Dogovorile su se, na Amberin predlog, za vreme poslednjeg polugodišta koje su provele zajedno u školi, da ne pišu jedna drugoj. Amber je tada mislila da im se životni putevi više neće ukrstiti i, znajući koliko je Bet konzervativna, nije želela da osramoti školsku drugaricu držeći se očajnički njihovog prijateljstva kad ih je već razdvajao tako veliki društveni jaz. Sada su, naravno, stvari stajale drugačije - makar privremeno, dok se Amber kretala u istim društvenim krugovima kao i njena drugarica. Za ciglo nekoliko sekundi, Bet je odvela Amber da je predstavi svojoj majci, koja ju je pozdravila sa toliko iskrene srdačnosti da se Amber učinilo da će zaplakati. Kontesa od Levingtona bila je starija i iskusnija verzija svoje kćeri. Imale su iste crte lica i dobar, čist engleski ten, premda je Bet imala svetliju kosu nego njena majka. Dok je posmatrala Betinu majku, Amber je sasvim jasno videla kako će i sama Bet izgledati u godinama koje nastupaju. Bilo je sasvim jasno da je kontesa brižan roditelj. Kontesa je žustrim klimanjem glave potvrdila da zaista pamti kako je Bet pričala o Amber, svojoj školskoj drugarici. „Ako se ne varam, tebi je otac bio Rus?” upitala je ona Amber nehajno i lagodno. „Šta ćeš ti ovde?” bilo je prvo Betino pitanje kada su ostale nasamo. „Zar nisi nameravala da upišeš slikarsku akademiju?”

„Jesam. Ali baka mi to nije dozvolila. Platila je Lujzinoj majci da me uvede u društvo.” Eto, kazala je to i držala je pritom visoko podignuto čelo, iako je potajno strepela od onoga što bi Bet mogla da pomisli. Na njeno olakšanje, Bet je samo napomenula, sa mnogo simpatija: „Sigurno ti je užasno što moraš da živiš sa Lujzom.” Amber iskreno uzdahnu. „Da znaš da jeste.” Bet joj blago stisnu mišicu. „Nije važno. Zamoliću mamu da se pobrine da budemo pozivane na ista mesta. Privatna škola za devojke u Parizu bila mi je grozna, gora od one naše, a još moram da idem u školu Vakejni da učim da izvodim kniks, iako znaš koliko sam nespretna.” „Mi smo to već radile”, reče Amber. „Isprva pojma nisam imala.” „Zaista? To je mnogo bolje nego da iz prve izvedeš kniks kako treba.” Pošto ju je Amber pogledala s nevericom, Bet joj reče: „Mama kaže da uvek one devojke koje izvedu kniks kako treba na prvom času, urade potom nešto glupavo za vreme svog nastupa. O, pripazi sad, evo Lujze”, upozori je ona. „Šta to vas dve šurujete?” upita Lujza sumnjičavo. „Baš sam govorila Amber koliko mi je drago što sam je ovde srela.” „Ona je ovde samo zato što se moja majka smilovala na nju”, reče Lujza oštro Bet. Amber i Bet se zgledaše znalački. Njih tri, iako toga nisu bile svesne, zajedno su činile veoma privlačnu sliku, Bet sa svojom mekom, svetlosmeđom kosom i slatkim izrazom lica; Lujza, najviša od njih, „najupućenija”, sa kratko podšišanom kosom glatkom i crnom kao gavranovo krilo i plavim očima oivičenim dugačkim tamnim trepavicama. Ali Amber je bila ta koja je, sa crvenkastoplavom kosom, očima boje žeženog zlata i savršenom strukturom kostiju, uzdizala vizuelnu privlačnost sve tri iz pukog

prijatnog izgleda u istinsku lepotu. „Pretpostavljam da ćeš prirediti bal za ulazak u društvo?” upita Lujza Bet. „Da”, reče joj Bet, „mama se već brine hoće li pronaći dovoljno mladića koje će moći da pozove, naročito ako se iste noći budu održavali i drugi balovi. Bilo bi baš grozno kad se ne bi pojavilo dovoljno muškaraca da igraju s nama.” „Misliš na momke koje dovode za debitantkinje?” Lujza je izgledala prekorno. „Ko bi još želeo da igra sa njima? Ja ne. Ja želim da plešem s pravim muškarcem, s nekim uzbudljivim i... opasnim.” „Po tome koliko nas je kontesa upozoravala da ne ulazimo same u kola sa pratiocima debitantkinja, čini mi se da su oni prilično opasni”, napomenu Amber. „Šta? Zato što bi mogli pokušati da ukradu poljubac?” Lujza zabaci glavu. ,,Pa, lično mislim da bih radije saznala kako je to kad te neko poljubi; a vas dve?” Kraj preneražene Bet, Amber odgovori iskreno: „Zavisi od toga ko je taj koji te ljubi.” „Pa, da, naravno. Morao bi da bude zgodan, i bogat, mada mislim da bi u tvom slučaju, Amber, bilo dovoljno da ima neku titulu.” „E, stvarno je podla”, reče Bet ljutito kad je Lujza otišla. „Nimalo se nije promenila.” Amber oćuta. Najzad, šta je pa mogla da kaže kad je Lujzin komentar bio tačan, makar kad je reč o njenoj baki? „Tako mi je drago što ćemo nastupiti u društvu prvi put zajedno”, reče Bet Amber s toplinom. „Strepela sam od toga, ali sad će to biti zabavno. O, vidi, mama nas traži.” Amber ne pođe za njom. „U čemu je stvar?” upita Bet.

Amber joj s nelagodnošću objasni kako je isključuju i prenebregavaju, nadodavši kako ne želi da uvali Bet u neprijatnu situaciju tako što će joj se prišljamčiti. „Uopšte me ne bi iznenadilo ako to ljudi zapravo hoće da izbegavaju ledi Ratlend, a ne tebe”, reče joj Bet odlučno. „Znaš, ona nije naročito omiljena.” Isto tako, ona nije imala ni tako dobre veze niti toliku društvenu moć kao Betina majka, kao što je Amber ubrzo otkrila, pošto je Bet uspela da je, na svoje navaljivanje, odvuče do majke. Ljudi koji nisu obraćali pažnju na nju kad ju je ledi Ratlend predstavila sada su bili neverovatno prijatni prema njoj. Devojke koje su joj maločas okretale leđa, sad su joj se smeškale i pravile mesta kako bi i Bet i Amber mogle da im se pridruže za okruglim stolovima gde se služio čaj. Zaokupljena razgovorom, Amber je samo primetila smrknuti Lujzin pogled kad je slučajno podigla oči i ugledala je kraj vrata sa jednom ili dve prijateljice. Primetivši taj Lujzin pogled, devojka koja je sedela kraj Amber reče joj zaverenički: „To je Lujza Montford. Strašno je brza, znaš. Moj brat ju je upoznao na jednom kućnom prijemu o Božiću.” „Kako to misliš?” upita je Amber ljubopitljivo. Sagovornica je pogleda stidljivo, a onda joj ispriča bez daha: „Pa, kada su jedne večeri igrali žmurke, Lujzu strašno dugo niko nije mogao da nađe, a kada im je to pošlo za rukom, u jednom od ormara za čizme, zaklela se da je bila sama, ali neko je rekao da je video kako se jedan od momaka išunjao iz tog ormara neposredno pre nego što je Lujza bila pronađena. A onda je druge noći posle večere otišla kod momaka i pridružila im se u sobi za bilijar, i tamo je bila jedina devojka. Jedan od momaka, Edvard Firton, kazao je mom bratu da mu je dozvolila da je poljubi, da mu je sedela u krilu i pustila ga da drži ruku na njenom kolenu. Ako malo ne pripazi, uvaliće se u strašne nevolje.”

Amber je u tišini varila te poverljive informacije. Bilo je tačno da je ponašanje kakvo je njena sagovornica upravo opisala veoma brzopleto i krajnje neprihvatljivo za jednu mladu i neudatu devojku. Priznala je u sebi da se Lujza povremeno ponaša neobuzdano, kao da je uživala u tome da rizikuje i krši pravila. Ali Lujza zapravo nije smela sebi da dopusti prezir prema običajima, ukoliko je smerala da sebi obezbedi brak kakav je njenoj majci bio potreban radi popravljanja njihovog porodičnog finansijskog stanja, sa nekim ko joj je ravan na društvenoj lestvici, i pritom ima para: sa muškarcem kakvog je svaka majka želela za svoju kćerku i muškarcem koji je mogao da bira među društveno prihvatljivim i dobro vaspitanim mladim ženama kada bude sebi potražio suprugu. Sa muškarcem koji bi teško odabrao devojku na lošem glasu. „Pretpostavljam da sada misliš da si nešto naročito samo zato što si se dopala Bet”, zanovetala je Lujza Amber kasnije, dok su se vraćali u Kadogan. „E, da znaš da nisi. I dalje si samo devojka iz meklsfildske fabrike. Šta ti je ono Džulija Smetington-Blajt pričala o meni? I nemoj mi samo reći da nije, pošto znam da jeste. Videla sam to po načinu na koji ti je šaputala.” „Samo je pomenula kako te je njen brat upoznao na nekom kućnom prijemu”, odgovorila je Amber diplomatski. „O, on. Bio je pravi gnjavator. Nije umeo čak ni da pleše, a ima i isturene zube.” Lujza se namrštila. Mrzela je Amber gotovo koliko i život kakav joj je nametao nedostatak novca. Lujza je žudela za luksuzom i uzbuđenjima; želela je da odlazi na najmodernija mesta u najskupljoj garderobi i sa dragocenim nakitom, držeći pod ruku nekog mladića, toliko čudesna da se ljudi okreću i zure za njom. Otkad je Lujza znala za sebe, njenim životom je upravljao novac. Majka joj je retko govorila o bilo čemu osim o tome kako ga nemaju dovoljno. Lujza je bila u mogućnosti da pohađa ekskluzivne ženske škole samo zato što je školarinu za nju plaćao jedan rođak.

Mama je oduvek bila razdražujuće neodređena kada je trebalo da objasni u kakvom je ona zapravo odnosu sa svojim „rođakom Hjuom.” Zapravo, toliko je izvrdavala da odgovori na to da je Lujza počela da se pita nisu li oni ljubavnici. Lujza se veoma zanimala za seksualne odnose među ljudima, pogotovo ako su bili nedozvoljeni. U stvari, za Lujzu je čitav koncept seksa bio veoma uzbudljiv. Sigurno je veoma zabavno biti ljubavnica nekog izuzetno bogatog muškarca; muškarca spremnog da udovolji svakom tvom hiru i zaspe te garderobom i nakitom. Naravno, najpre bi morala da se uda: da ima bogatog muža, a potom i bogatog ljubavnika. Nije podnosila to što joj je tek sedamnaest godina, i što se prema njoj ophode kao prema detetu. Jedva je čekala da odraste i stekne slobodu da radi šta god hoće. Hrpa pozivnica je rasla na polici kamina u salonu Kadogana, i to sve više, podozrevala je Amber, otkad je nju Betina majka tako dobrostivo prigrlila sebi. Neke majke su možda morale da prištede, ali naravno, zahvaljujući Amberinoj baki, nije dolazilo u obzir da se škrtari na balu koji je ledi Ratlend spremala za Lujzu i Amber, posle njihovog formalnog ulaska u društvo. Lord Kadogan je dozvolio da se iskoriste njegovi lični vrtovi, i tamo je trebalo da bude podignuta velika nadstrešnica, dok su se dekorateri dali na preuređenje prostorija za prijem. Neke porodice su priređivale privatne večere pre svog bala, ali ledi Ratlend je to izbegla, na veliko Amberino olakšanje. Uz sve ostalo što je uspela da organizuje za nedelju dana koliko je boravila u Londonu, Amberina baka je odabrala i cveće za bal, i jelovnik za zvanice - isti kao onaj koji je vojvoda od Vestminstera izabrao za bal u Iton holu priređen za kraljevsku porodicu - iako ona lično nije nameravala da prisustvuje tom događaju. Među pozivnicama koje su pristizale u Kadogan bila je i pozivnica plemenite gospođe Ginis za prisustvo na balu u Ulici

Bakingam broj 10, zbog koje je Amber osetila žalac uznemirenosti i griže savesti, kao i brige da će se ledi Ratlend zapitati otkud to da im Dajana Ginis šalje pozivnicu, ili još gore, da bi se nekako moglo saznati da se ona upoznala s Amber u Ricu, sve dok ledi Ratlend nije napomenula kako postoji porodična veza između njene pokojne majke i Dajanine porodice po imenu Mitford. „I mi smo pozvane”, izvestila je Bet Amber, kad joj je Amber rekla za tu pozivnicu. „Porodica moje majke povezana je s Ginisovima, premda je mama malo zabrinuta zbog toga što ću ići tamo.” Bet se sneveseli. „Mislim da mama ne odobrava to što se Dajana ponaša tako moderno, ali ja mislim da je ona strašno zabavna. Mamin kumić pripada tom društvu i tvrdi kako su njene zabave fenomenalne.” Bet se zakikotala. „Pravo da ti kažem, mislim da se mami ni Tedi naročito ne dopada, ali ona to naravno ne sme da kaže, a pošto je on bio uporan u zahtevu da nam pravi društvo, mama sada teško to može da odbije. Jedva čekam taj bal.” „I ja”, saglasila se Amber vatreno. Prošlo je skoro nedelju dana otkad se poslednji put videla s lordom Robertom, i strašno joj je nedostajao, iako ju je upozorio da mora da ode na nekoliko dana. Možda je priznala Bet kako jedva čeka prijem kod Ginisovih, ali sada, dok je stajala pred ogledalom u spavaćoj sobi i dok je Rentonova dovršavala prišivanje dugmadi za njene rukavice od jareće kože, neposredno pre polaska na bal, Amber je sa žaljenjem priznala sebi kako zapravo oseća nešto nalik na usplahirenost. Amber je na sebi imala haljinu Normana Hartnela u blagoj nijansi žućkastozelenkaste boje. Gornji deo haljine bio je ukrašen nizovima sićušnih kristala koji su sijali na svetlu, sa čednim visokim okovratnikom, ali je zato donji deo bio prilično smelo krojen po dijagonali. Preko te haljine, Amber će obući prikladni, nabrani bolero žaket nekoliko nijansi tamniji od haljine, ali sa postavom od istog žućkastozelenog satena.

Frizura joj se sastojala iz mekih uvojaka, a šnale kojima je bila pričvršćena krasili su mali zasebni kristali u skladu s onima na gornjem delu haljine. Satenska tašna odgovarajuće boje bila je taman toliko velika da u nju stane karta za evidentiranje plesnih partnera, maramica i bočica parfema. Ledi Ratlend nije odobravala šminkanje, mada je Amber znala da Lujza ne mari za majčinu ljutnju i stavlja ruž na usne. „Rentonova, jesi li sigurna da izgledam dobro?” upitala je Amber svoju sluškinju zabrinuto. Isprva joj se činilo da je sluškinja malčice stroga i zastrašujuća, ali brzo je počela da vrednuje njenu procenu i ukus, pa je ustanovila da se oslanja na Rentonovu kad god joj zatrebaju odgovori na pitanja u vezi s etikecijom u visokom društvu koja joj je bila nepoznata, umesto da se obraća ledi Ratlend. Amber je saznala da je Rentonova odrasla na imanju erla od Redzberija u Norfolku i da je stupila u službu kod grofice navršivši četrnaestu, te da se odlučno pela po hijerarhijskoj lestvici u domaćinstvu sve dok je upražnjeno mesto sluškinje jedne ledi koja je bila grofičina prijateljica nije dovelo u London, a potom i u Kadogan kad joj je prethodna gazdarica umrla. Rentonova je rekla Amber da se spremala za povratak u Norfok, gde je trebalo da deli kućicu sa sestrom, koja je sada bila u penziji, kad je s njom razgovarala Amberina baka. „Odmah sam videla da gospođa Pikford tačno zna kako stvari stoje”, saopštila je Rentonova Amber, iznenadivši je prizvukom odobravanja koji joj se jasno čuo u glasu, „i da ume prema svakome da se postavi kako treba.” Amber je priznala da joj je drago što joj je baka odabrala Rentonovu za sluškinju. „Izgledate upravo onako kako treba da izgledate”, rekla joj je Rentonova sada i uputila Amber jedan od svojih retkih osmeha. Amber je slutila da je, na sopstveni način, Rentonova podjednako zastrašujuća kao i njena baka.

Put ispred kuće Ginisovih bio je pun kola sa šoferima koji su prevozili goste do mesta prijema, ali dok je Lujza jedva čekala da izađe iz kola, nestrpljiva zbog odugovlačenja, Amber se zadovoljila time da zuri razrogačeno u ljude koje je prepoznavala iz novina i časopisa o visokom društvu; ljude poput Emerald Kanard, koja je na sebi imala Skjaparelinu haljinu koju je Amber odmah prepoznala, od belog satena, sa crnim satenskim plaštom. Na kraju su se njihova kola dovoljno približila ulazu u kuću da mogu da izađu, i haljina ledi Ratlend od smeđeg satena kruto je zašuštala dok su se pele uz prednje stepenice. Kad su se našle unutra, sluškinja im je s osmehom ponudila da preuzme njihove ogrtače. Amber je raširila oči od iznenađenja kada je videla koliko je Lujzina ružičasta haljina nisko sečena, svakako mnogo niže nego na probama. U elegantnoj sobi za primanje na prvom spratu bilo je toliko ljudi da se od njihovog glasnog razgovora nije mogla čuti muzika kvarteta koji je svirao u predvorju. Priđe im kelner sa poslužavnikom punim čaša. „Koktel, madam?” Amber nesigurno pogleda u svetlozelenu tečnost, ali Lujza je već posezala za čašom dok joj je majka, zauzeta razgovorom s nekom drugom pratiljom, bila okrenuta leđima. Iskapila je piće i dograbila drugo kada im se pridružila ledi Ratlend. Amber je laknulo kad je ugledala Bet, ali to olakšanje se pretvorilo u nevericu i oduševljenje kada je videla ko to stoji kraj kontese. Lord Robert! Ali začudo, kontesa je pitala ledi Ratlend sme li joj predstaviti „svog kumića” i Amber nije imala pojma šta da kaže kad ju je dobro poznata šaka, večeras naravno u beloj rukavici, uzela za ruku.

„Amber, draga moja, molim te, dopusti mi da te upoznam sa mojim kumićem, lordom Robertom Devenišom, erlom od Montklera. Tedi, ovo je gospođica Amber Vronski.” Amber je zadržavala dah i molila se da ledi Ratlend ne prepozna u lordu Robertu Devenišu profesora koji je dolazio u Kadogan, dok joj se u glavi vrtelo od šoka zbog otkrića da je „njen” lord Robert istovremeno Betin „Tedi.” Lord Robert joj se smeškao. „Gospođice Vronski, nadam se da se smem nadati da ću s vama kasnije plesati?” U očima mu je bio onaj nestašan izraz koji je Amber sada tako dobro poznavala. Srce joj je lupalo vrtoglavo brzo. Ali pre nego što je imala priliku da mu odgovori, kontesa reče odlučno: „Smeš plesati s Amber, Tedi, ali ne smeš je upoznati s onim tvojim sumnjivim društvom.” „Sesil bi se veoma uvredio kad bi čuo da ste rekli za njega samo da je sumnjiv, teta Fibi. On sebe voli da smatra krajnje raskalašnim”, odgovori Robert i nasmeja se. Kontesa ga pogleda prekorno. ,,Pa, usuđujem se da kažem da bi se tvoj deda složio s njim.” Izraz lica mu se smesta promeni i razveseljenost mu zgasnu u očima, da bi ga zamenila oštra praznina zbog koje je njegovo lice izgledalo kao da je isklesano iz kamena. Amber se prenerazi. Nikada ranije nije videla da on izgleda tako zastrašujuće i rezervisano. „Lujzina haljina je strašno nisko sečena, zar ne?” šapnu Bet Amber zaštićena majčinim razgovorom sa „Tedijem.” „Čudi me da joj je majka to dozvolila.” „Nije bila takva kad smo poslednji put bile na probi”, uzvrati Amber šapatom. „U njoj izgleda kao radodajka. Nije nikakvo čudo što se Džordž Ponsonbi zalepio pravo za nju.”

Amber pogleda prema Lujzi koja je stajala i razgovarala s nekim tamnokosim muškarcem srednje visine. Kao i ranije, nešto u Lujzinom ponašanju nagnalo je Amber da se oseća neprijatno. „Gledaj samo koliko stoji blizu njega.” Bet je izgledala skandalizovano. „Mama je prošle nedelje pričala o Džordžu Ponsonbiju. Kaže da je on lovac na bogatstvo i avanturista, i da mu ne treba verovati. Pre nekoliko godina je izbio strašan skandal kad je jedna jadnica ispričala celom svom društvu da će se veriti sa njim, a on ju je onda jednostavno ostavio. Porodica je morala da je pošalje u inostranstvo. Pričalo se da je... znaš već...” „šta?” upitala je Amber zbunjeno Bet se nagnu bliže. „Ljudi su pričali da ona čeka bebu, pa je zato morala u inostranstvo.” Obe pogledaše Lujzu, koja je sada plesala sa Džordžom Ponsonbijem. On možda i jeste bio zgodan, ali je isto tako bio jedan od onih muškaraca koji su nekako izgledali previše uglađeno i fino, previše laki na osmehu, sa previše briljantina u kosi. Držao je Lujzu veoma čvrsto, ali ona nije ničim pokazivala da joj je neprijatno, već se čak činilo da uživa u njegovoj pažnji. „Mama je ranije rekla da se Lujza ponaša previše otvoreno i da već izaziva razne priče”, nadoda Bet. Lujza je ponovo plesala sa Džordžom Ponsonbijem kada je lord Robert malo kasnije poveo Amber na plesni podijum. „Zašto vas Betina mati naziva Tedi?” upita ga ona. „To je nadimak koji mi je mati nadenula kad sam bio mali. Ona je umrla kad mi je bilo dve godine, a pošto je teta Fibi bila njena najbolja prijateljica, ona još koristi taj nadimak.” Amber ga pogleda sažaljivo. „Sigurno vam je bilo užasno teško da rastete bez nje.” „Jeste, veoma teško.” Glas mu je bio stegnut i Amber je pretpostavljala da on želi da promeni temu.

„Mnogo mi je laknulo kad vas ledi Ratlend nije prepoznala „Ledi Ratlend je od onih ljudi koji vide samo što žele da vide.” Izvanredno je plesao. Amber je uhvatila vrtoglavica od lakoće s kojom ju je okretao dok su klizili po podijumu. U jednom okretu, lord Robert joj reče: „Sesil je tamo sa Dajanom i Ralfom Sifordom. Ali, navući ću strašnu srdžbu tete Fibi na sebe ako te odvedem kod njih.” Amber pogleda tamo gde joj je pokazao. Ralf Siford je bio visok i tanan, tamne kose i pomalo maslinaste kože. Okrenuo se da pogleda prema njima i Amber se iz nekog razloga trgla, što je bilo glupo pošto on uopšte i nije gledao u nju. Gledao je - zapravo, zurio u lorda Roberta... Bal se završio i pošle su kući. Amber je bila toliko umorna da je jedva držala oči otvorene, a noge su je bolele od silnog plesanja. Iako je bal bio veoma uzbudljiv, i ona je plesala sa lordom Robertom, to veče ju je nekako ostavilo zbunjenu i ne toliko srećnu koliko je mislila da treba da bude, iako nije sebi mogla tačno da objasni zbog čega se tako oseća, osim da to ima nekakve veze sa lordom Robertom i time kako joj je izgledao nekako drugačije, gotovo uvek odsutan, ne onako dobrostiv i zadirkivanju sklon lord Robert koga je poznavala i toliko volela. I ni za šta na svetu nije htela da prizna kako ju je to veče - zajedno sa lordom Robertom - ostavilo donekle usamljenu i razočaranu. S druge strane, Lujza uopšte nije bila umorna. Sva je prštala od uzbuđenja i energije, a oči su joj svetlucale. Džordž Ponsonbi je upravo bio muškarac kakve je volela, strahovito zgodan i opasan, i odavao je utisak da bi je mogao upoznati sa krajnje zanimljivim i uzbudljivim stvarima. I sama pomisao na njega izazivala je u Lujzi oštro zadovoljstvo uzbuđenja. Bilo joj je dosta ljubakanja s neiskusnim momcima u ostavama za metle i posmatranja njihovih reakcija na obećanja koja nije nameravala da ispuni. Bile su to stvari za šiparice, a ona to više nije bila. Bila je žena.

Deveto poglavlje „Da li se ikada zapitaš šta nam budućnost sprema, Amber?” Bile su na čajanki u Savoju i bio je to dan posle ručka na kom ih je zabavila i preplašila gatara koju je unajmila njihova domaćica kako bi njene gošće imale čime da se zanimaju. Kao što se i dalo očekivati, Lujza je bila prva u redu koji je stajao ispred malog, jarko obojenog šatora postavljenog u salonu, gde je sedela gatara. „Ne”, odgovorila je Amber Bet, zadirkujući je, „zato što već znam kako izgleda tvoja budućnost. Verićeš se do kraja sezone sa sasvim prikladnim i sjajnim mladićem koji ima i titulu i bogatstvo. Imaće taj veliko imanje na selu i lepu gradsku kuću u Londonu, a kada se venčate, imaćete puno prelepih kćeri i sinova.” „A ja znam kako izgleda tvoja”, uzvrati Bet. „Upoznaćeš čudesno zgodnog i vrlo opasnog umetnika koji će se strasno zaljubiti u tebe, kao i ti u njega. Ponudiće ti svoje srce i ruku. Najpre ćeš ga odbiti, ali kad se bude dokazao pred tobom, prihvatićeš ga i zajedno ćete dizajnirati predivnu svilu. Pitam se šta li je gatara rekla Lujzi ostala je unutra čitavu večnost.” „Ne znam”, reče Amber, ,,ali šta god da joj je rekla, sigurno joj je bilo drago pošto otad neprestano izgleda kao da nešto krije i sva je samozadovoljna.” „Prilično sam se unervozila zbog našeg nastupa i biće mi drago kad se to završi. Veoma sam zadovoljna što će to biti na samom početku sezone i što nećemo morati da čekamo do juna, slažeš se?” Trebalo je da nastupe sutradan i Amber se saglasila, potisnuvši u sebi sopstveni strah. „Ledi Raterford, moja kuma, prihvatila je mamin poziv na moj bal.” Bet malo porumeni. „Njen sin, Alister, doći će sa njom. Nisam ga već dugo videla, i bio je strašno zabavan, ali naravno, najpre

imamo tvoj bal. Jesam li ti rekla da je Tedi pošto-poto hteo da bude mamin pratilac?” Bet je pogleda vragolasto. „Znaš šta ja mislim? Mislim da se Tedi možda zaljubio u tebe. Znaš, on će postati vojvoda kad mu deda umre, i strašno je bogat.” Amber se nasmeja. „Svakako se nije zaljubio u mene”, opovrgnu Betinu tvrdnju. Amber je priznala sebi kako zapravo misli da se ona zaljubljuje u njega. Ali nije to htela da saopšti Bet, baš kao što joj nije priznala da je već poznavala lorda Roberta pre nego što ju je Betina majka upoznala s njim. Bila je to samo njihova tajna, i zbog nje je ona na svaku pomisao o njemu osećala u sebi topli sjaj. „Bilo nam je zabavno, zar ne?” Amber klimnu glavom. Bili su u kafeu na krovu Selfridžisa, a lord Robert je na sebi imao svoju masku. „Nisam znao da ste ti i Bet tako bliske prijateljice.” Amber se najednom zabrinu. „To ništa neće promeniti, je li tako?” „Naravno da neće. Sada si toliko zauzeta da ubrzo nećeš više imati vremena za svog starog profesora.” Amber zausti da se usprotivi, ali lord Robert nastavi: „I bolje je što je tako. Pretpostavljam da bi nas razotkrili kad bismo još nastavili s našom malom igrom, i premda je ona bila istovremeno i izvanredna i nevina, poslednje što bih želeo bilo bi da se tvoj ugled dovede u sumnju.” Amberina ruka zadrhta dok je spuštala porcelansku šolju. „Da, da, naravno. U pravu ste. Znam to.” I znala je. Amber je mnogo toga naučila o životu za to kratko vreme provedeno u Londonu. Ako je Bet bila preneražena i puna osude zbog toga što je Lujza plesala sa Džordžom Ponsonbijem, kako bi se tek postavila da zna kako je Amber izlazila sa lordom Robertom bez nadzora? Londonsko društvo je obožavalo da tračari, a ti tračevi su umeli da budu surovi. Ugled mlade neudate devojke nije

smela naružiti ni najmanja naznaka skandala. Ljubav i nežnost njenih roditelja i njihovog braka izgledali su beskrajno daleko od onoga što je Amber sada videla oko sebe. Ljudi su otvoreno pričali o ljubavnici princa od Velsa koja je, naravno, bila udata žena. Morala je da nauči veoma mnogo različitih pravila i shvati brojne šifre. Prenerazila se kada je saznala da Dijana Ginis, koju je Amber bila sklona da kuje u zvezde, neskriveno priča o tome koliko joj je naklonjen Ivlin Vo i kako je praktično dozvolila tom piscu da se useli kod nje i Brajana dok se oporavljala od razvoda. U visokom društvu, kad se žena jednom uda i mužu podari naslednika, kako je Amber shvatila, smatralo se savršeno prihvatljivim da nađe sebi ljubavnika. Čak i Bet, koja je bila toliko strogo vaspitana i sva na note, govorila je otvoreno o vezama parova koji nisu međusobno bili u braku. Jedan pripadnik aristokratije s punim pravom je očekivao da njegova ljubavnica bude pozivana na društvene događaje koje bi on mogao da posećuje, a on je njoj kao partner davao pedigre koji ju je činio društveno prihvatljivom za ženu koja takav događaj priređuje. Mogli su ih čak pozivati i na kućne prijeme zajedno, ali su im se uvek morale obezbediti zasebne sobe, ali međusobno zgodno blizu. Princ od Velsa je, kad god je imao ljubavnicu, voleo da dotičnu damu okruži grupom svojih bliskih prijatelja, među kojima bi se ponekad zadesio i njen muž. A bile su tu i one drugačije ljubavnice, žene koje su muškarci smeštali u diskretne i skupe kuće u šumi Sent Džon, gde bi im dolazili u posetu. Te ljubavnice su često bile zabavljačice ove ili one fele. One su mogle svoje ljubavnike aristokrate da prate u Kan ili Monte Karlo; išle su s njima na Granpri i raskalašne zabave, ali nisu mogle ljubavnicima da prave društvo na onim formalnim društvenim događajima na koje je muškarac mogao povesti svoju ljubavnicu iz visokog društva. Bilo je i takvih aristokratkinja koje su prvobitno nastupale na pozornici, ali takve su bile retke.

Ipak, jedna stvar se nikada nije dovodila u pitanje: neudata devojka morala je po svaku cenu čuvati svoj ugled. Amber je bila na ivici suza i strašno se uplašila da se ne osramoti. Ne sme prirediti neprijatnost lordu Robertu glupavom scenom. Veoma će joj nedostajati - toliko je bio dobar prema njoj ali ona je bila samo mlada i naivna devojka, a on tako iskusan i zgodan da je mogao imati svaku devojku koju mu srce poželi. Nije mogla nikako da očekuje od njega da se zaljubi u nju, razmišljala je sva očajna dok se sumrak spuštao na Oksford strit. Bilo bi to nalik na nešto iz bajki, a ona je bila previše razborita da bi verovala u njih. Lujza je zadrhtala dok je čekala u ulazu Harvija Nikolsa, koliko od uzbuđenja, toliko i od nestrpljena. Odabrali su ovo mesto za sastanak zato što je Lujza mogla da kaže, ako ih iko vidi, kako je išla u kupovinu pa su natrapali jedno na drugo. Znala je od onog trenutka kad ju je pogledao onako značajno na balu kod Ginisovih da će ga ponovo videti. Da on to sam nije predložio, ona bi nekako pronašla način da se postara da im se putevi ponovo ukrste. Lujza još jednom zadrhta, sada samo od uzbuđenja. Osećala se toliko važnom zbog toga što je Džordž baš na nju obratio pažnju. Znala je sve o tome kakav ga glas bije, naravno, ali zato joj je bio još privlačniji. Mislio je da može da je zavede, ali ona je umesto toga nameravala da ga natera da se zaljubi u nju. Lujza je još u detinjstvu shvatila koliko je lako i uzbudljivo manipulisati muškarcima. U njoj je bilo nečega što je žudelo za uzbuđenjima. Lujza je čeznula za danom kada će postati jedna od tih uvaženih lepotica koje život provode u luksuzu, i čiji se svaki hir ispunjava. Život za kojim je Lujza čeznula nije bio život kakav je majka isplanirala za nju: tup i dosadan život pun bračnih dužnosti prema nekom jednako tupom i dosadnom muškarcu istog društvenog statusa kao što je njen, kome je trebalo da bude zahvalna što ju je uzeo za ženu bez obzira na to što je bila bez miraza. Ne, u Lujzi je uzbuđenje izazivao život mladih lepotica koje su pratili i kojima su

udovoljavali njihovi bogati i često mnogo stariji ljubavnici; život koji bi joj omogućio da na sebe oblači divnu garderobu i stavlja nakit i da bude deo brzog društva koje život provodi u društvenom vihoru prijatnih aktivnosti koje su ih vodile iz kockarnica na francuskoj obali do raskalašnih klubova Londona, na putovanja brzim kolima i elegantnim jahtama, da spavaju u najluksuznijim hotelskim krevetima, jedu najukusniju hranu i uvek budu prisutni da im se dive; da ih muškarci žele i da im pripadnice njihovog pola zavide, ali da uvek budu blistavo središte mondenskog sveta. Nju će njen Ijubavnik obožavati i zasipati darovima - trkačkim konjima; nakitom, naravno; lepom kućom u gradu i vilom na jugu Francuske. Ništa neće biti previše za nju, svaka njena želja biće ispunjena. I naravno, biće tu i drugih muškaraca, mladih, izvanredno zgodnih, koji će takođe žudeti za njom i obožavati je. Želela je sve to. I imaće sve to, obećala je Lujza sebi vatreno. Njena veza sa Džordžom Ponsonbijem biće jednostavno samo početak. Naravno, nije se mogla udati za Džordža. Nije to ni htela. Kao prvo, on nije bio dovoljno bogat, ali za nju će biti pravi trijumf ako bude mogla da ga osvoji, pogotovo kad se ima u vidu koliko je na lošem glasu. Slaviće je kao ženu koja ga je konačno ukrotila. Neki taksi se zaustavljao; Džordž izađe i osmehnu joj se. Lujza mu ne uzvrati osmehom. „Kasniš”, reče mu ona nadureno. „Upravo sam mislila da krenem kući.” Njegovo podrugljivo: „Lažljivice” izazva blesak temperamenta u Lujzinim očima. „Ti i ja, draga moja, iste smo sorte. Znamo šta hoćemo i kada to pronađemo, ne želimo da odustanemo. E sad, želiš li zaista u Harvija Nikolsa, ili da pronađemo neko intimnije mesto? Znam za jedan klub u blizini gde spremaju žestoke i grešne koktele.”

„To je baš bezveze”, reče mu Lujza, odbivši da se prepusti opojnom osećaju koji ju je ispunio. Ovo je bilo veoma uzbudljivo zato što je bilo opasno. Igrala se vatrom i znala je to. Džordž je mirisao na kolonjsku vodu od sandalovine koju je uvek imao na sebi, jače od onoga što se smatralo „britanskim i gospodskim.” Bio je odeven u tamnosivo odelo sa ružičastim prugicama, belu košulju i svilenu kravatu boje kestena. Izgledao je, znala je Lujza to jako dobro, malčice previše elegantno, odeća mu je pristajala malčice previše savršeno, sa šeširom nakrivljenim taman koliko treba i samopouzdanjem očiglednim u načinu na koji je hodao. „Kako koktel može biti grešan?” odgovori ona. „Pođi sa mnom, da ti pokažem.”

Deseto poglavlje „Ali svakako nisi bila tako užasnuta kao ja; uveravam te, bukvalno sam se zaledila i nisam mogla da se pomerim...” „Baš je bilo strašno...” „Pa, ti si imala sreće. Ja sam se sva tresla i bila sam sigurna da će mi češljevi poispadati i da će mi se frizura raspasti.” ,,Ja se čak ni ne sećam da li sam izvela kniks, toliko sam uplašena bila...” Muke zbog prvog nastupa u visokom društvu konačno su bile iza njih. Amber, Bet i Lujzu, zajedno s ostalim debitantkinjama, prozivao je gromoglasno član kraljevskog domaćinstva u livreji i one su izvodile svoj formalni kniks pred kraljem i kraljicom, pozirale za fotografisanje, i vazduh je sada bio mirisan od njihovog olakšanja kao što bi to bio od kakvog opojnog vina. Glasovi su im bili visoki od olakšanja i uzbuđcnja i devojke su se međusobno nadmetale pričom o tome koliko su prestravljene bile. Amber je gotovo osećala vrtoglavicu od olakšanja koje je, znala je to, za nju bilo veće nego za ostale devojke. One su odrasle svesne uloge koja ih čeka, kao i toga da je njihovo formalno uvođenje u visoko društvo deo te uloge. Za nju je to bilo drugačije. Osećala se nespretno i nelagodno, ostale devojke su je povremeno plašile, pogotovo na samom početku, i bojala se onoga što će joj doneti ambicije njene bake. Plašila se isto tako da ne izneveri baku. Ali sada je makar ta prepreka bila savladana i više nije morala da se plaši bakinog gneva. Nije imala pojma šta je čeka, ali su makar muke njenog neželjenog uvođenja u visoko društvo sada bile iza nje, priznala je Amber sama sebi. Nije se usuđivala da misli o budućnosti i sopstvenim nadama. Zbog njih se osećala veoma ranjivo i uplašeno, jer je dobro znala šta joj baka želi. Za budućnost koju je sama

priželjkivaia bilo je potrebno pravo čudo, protkano onom vrstom ljubavi koju su delili njeni roditelji, i strašću koju je osećala prema svili, u osnovi i svakoj potki tkanja. Umorne pratilje su gonile svoje štićenice prema kolima koja su ih čekala, u želji da se vrate kući i postelji umesto da moraju da idu na neki od brojnih balova te večeri, ali samo je jedan bal mogao biti vrhunac sezone, bal koji će svi pamtiti i koristiti kao merilo za poređenje svih drugih. Naravno, ledi Ratlend se nadala da će to biti baš njen bal, baš kao što se i svaka druga domaćica nadala za svoj. Ali o tome će prosuditi i odluku doneti hroničari visokog društva u uglednim novinama. Dok su bile na dvoru i čekale svoj nastup, vojska čarobnjaka izvodila je svoju magiju u Kadoganu i pripremala sve za njihov bal povodom ulaska u društvo, ili se tako makar činilo Amber kad je kroz prozor automobila ugledala sićušne svetiljke koje su treperele u krošnjama i krasile šatre. Ali ledi Ratlend joj nije ostavila vremena za divljenje, pošto je predala debitantkinje efikasnom nadzoru Rentonove, upozorivši njihovu sluškinju da će gosti početi da pristižu na bal za nešto više od jednog sata. „Ništa ne brinite, gospo, sve je organizovano. Kuvarica im je poslala nešto da prezalogaje pre nego što na sebe odenu balske haljine.” Amber je sa prozora svoje spavaće sobe imala pogled na vrtove. Čula je kako muzičari štimuju instrumente. Stomak joj je bio previše uznemiren da bi mogla da pojede laki obrok od pečenog bakalara koji joj je poslala kuvarica. Miris sveže farbe još je prožimao kuću i osećao se čak i gore, u njenoj sobi. Veče je bilo čudesno blago, zapravo savršeno veče za bal. Rentonova upade unutra i zavrte glavom kad vide da Amber nije večerala.

„Žao mi je, Rentonova”, izvinila se Amber, „naprosto ne mogu.” „Pa, niste jedini, pošto je i gospođica Lujza ostavila svoj obrok. Haj’mo sad, da vam skinemo tu dvorsku haljinu i obučemo vam balsku.” „O, Amber, ovo je tako divno”, uzdahnula je Bet s odobravanjem dva sata kasnije, dok su stajale jedna kraj druge pod jednom šatrom, zajapurene i bez daha od plesa, i ispijale srebrne i crne šampanj-koktele posebno smišljene za bal. Unutrašnjost šatre bila je obložena sedefastom svilom i ukrašena belim i crnim trakama kao i buketima belog i srebrnog cveća u skladu s ogromnim vazama belog i srebrnog cveća napolju. Crna satenska tavanica bila je prekrivena oblacima od belog tila i načičkana majušnim srebrnim zvezdama. Stolovi su bili prekriveni crnim i srebrnim stolnjacima, a svetla su meko obasjavala posrebrene stolice na čijim su naslonima bile vezane crne i bele satenske trake s kiticama belih gardenija i lišća obojenog u srebrno. Bila je to veoma jednostavna kombinacija boja i Amber se zabrinula da bi mogla izgledati turobno posle preterivanja sa mnoštva kostimiranih i tematskih balova koji su bili sad u modi. Ali sve je izgledalo naprosto čarobno. Čak su i haljine koje su Amber i Lujza imale na sebi bile odabrane tako da budu u skladu sa kombinacijom boja. Lujza je nosila haljinu od srebrne čipke, preko pothaljine od belog satena sa smelo niskim izrezom na leđima, pa joj se glatka koža videla kroz čipku. Kosa joj je bila sveže podšišana na kratko, što joj je lepo stajalo, ali ona se sada durila pošto je njena majka odbila da pozove Džordža Ponsonbija. Amberina haljina je bila krojena ukoso u stilu Vionet9, od belih satenskih traka širokih deset centimetara sa belim štepom i uskim porubima punim zvezdica od srebrne tkanine. I Amber se 9

Madlen Vionet (22. jun 1876 - 2. mart 1975), francuska kreatorka koju su nazivali „kraljicom kosog kroja" i „arhitcktom među krcatorima." Vionet je danas najpoznatija po elegantnim haljinama u grčkom stilu i po uvođenju kosog kroja u svet mode; prim. prev.

podšišala, ali mnogo blaže nego Lujza, a dve lepe cirkonske šnale u obliku srca držale su joj uvojke. Kasnije, kada je Amber čula kako Emerald Kanard s odobravanjem napominje nekome da je svetle boje haljina debitantkinja i bela tema u šatri podsećaju na eleganciju jedne od čuvenih kombinacija za belu sobu Siri Moma, Amberino srce se toliko ispunilo ponosom da joj se učinilo da će pući. Čak se i ledi Ratlend konačno smeškala i ljubazno primala opšte pohvale, mada je Amber znala da bi te pohvale zapravo trebalo da budu upućene njenoj baki, pošto je ona sve isplanirala. Amber je čudilo to što je neko sa tako dobrim ukusom poput njene bake mogao da okrene leđa tkanini koja je, po Amberinom mišljenju, bila toliko kvalitetnija od svih ostalih. Iako kraj bala nije bio još ni na vidiku, on je već proglašen velikim uspehom. Amber je mogla da popuni dve karte za evidenciju plesnih partnera, zahvaljujući posredovanju lorda Kadogana, koji se velikodušno ponudio da igra ulogu domaćina i takođe pozvao više od dvadeset naočitih mladića sa odgovarajućim plemićkim i kraljevskim poreklom, koji su se mogli videti tu i tamo među gostima, u paradnim uniformama, koje su upadljivo odskakale bojama od damskih haljina i gospodskih večernjih odela. Amber je i sama plesala sa nekolicinom, ali najlepše je bilo kad je plesala sa lordom Robertom, koji je održao obećanje i došao na bal. Lord Robert... Amber je sada osećala žiganje u srcu kad god bi pomislila na njega. Rekla je sebi da se neće glupirati zbog toga. A bilo bi isto tako krajnje budalasto od nje kad bi pridala ikakav značaj Betinoj izjavi da se on zaljubljuje u nju. On sigurno poznaje sijaset lepih devojaka - lepših od nje, i mnogo prikladnijih za njega. Najzad, bilo mu je dvadeset sedam, tako da je čitavih deset godina bio stariji od nje. Ali nije oženjen, govorio joj je tihi glas u glavi... Amber je srce malo jače zalupalo kad je podigla pogled i videla da joj on prilazi. „Nadam se da ćeš sačuvati još jedan ples za mene”, kazao joj je.

Amber je želela da mu prizna kako bi za njega sačuvala svaki ples, samo da on to zatraži. „Samo ako mi obećate da ćete me odvesti u Vest Kompton”, rekla mu je. Primetila je da ga je pogodila u žicu, pošto su mu oči onako ljupko zasvetlucale. „Baš sam razgovarao sa Dajanom i rekla je da prelepo izgledaš i kako se nada da ćete postati prijateljice.” „O, baš lepo od nje.” „A Sesil veli kako se strašno ljuti na tvoju baku zato što ga nije zamolila da napravi tvoju zvaničnu fotografiju, ali on će to svakako uraditi pa smera da to saopšti ledi Ratlend.” Amber se već navikla na bombast govor i odevanje društva kojem je pripadao lord Robert, premda se zbog nečega u načinu na koji je Ralf Siford neprestano posmatrao lorda Roberta ona osećala nelagodno. I lord Robert i Sesil su joj poslali po buketić, ali ona je umesto njih nosila onaj koji joj je poslao Džej, i nasmejala se kad je lord Robert počeo da je zadirkuje da ima tajnog obožavaoca. Jutros je bila toliko uzbuđena kad je cveće stiglo sa malom ceduljom na kojoj je pisalo da je od Džeja, i još više ju je dirnulo kad je saznala od Rentonove da se on čak javio telefonom i zamolio da razgovara s njom tražeći savet o tome kakav bi buketić za haljinu bio najprikladniji. Dragi Džej. Šteta što on i Greg nisu mogli da prisustvuju balu. Ledi Ratlend i Lujza ipak nisu spadali u njenu porodicu. U stvari, osećala je veću bliskost s Betinom majkom, i upravo je kontesa diskretno proverila da li ona drži svoj buket kako treba pre nego što je bila prozvana da izvede kniks, i dala joj potom čistu maramicu za suze, baš kao što je jednu dala i Bet. Ali Lujza nije nimalo uživala u balu. U stvari, bila je veoma Ijuta. Na Džordža i na svoju majku. Pre nego što je saznala da Džordž neće biti pozvan i da ničim što kaže neće moći da natera

majku da se predomisli, kazala je Džordžu da očekuje da on dođe i pleše s njom, ali on je odbio rekavši da već ima dogovorenu obavezu. „Onda je moraš otkazati”, rekla mu je zapovednički. „Ukoliko to uradim, moram znati da će mi se tako nešto isplatiti”, odgovorio joj je on. Znala je na šta on to misli, naravno, ali nije bila toliko glupa da mu dozvoli da je tako prevari. Pošto nije odgovorila, on je nastavio: „Morala bi da mi obećaš nešto sasvim posebno.” „Znaš da ne mogu to da uradim.” Tad joj se osmehnuo na onaj način koji se njoj nije dopadao, i rekao glatko: „Pa, rekao bih da su tvoju majku upozorili da ne dopusti naslednici svilare da se upozna sa lovcima na bogatstvo. Moram reći da je baš lepa i vrlo privlačna, čak i bez babinih para. Gotovo da poželim da imam titulu.” Lujza je bila toliko besna da je pokušala da ga udari, ali Džordž je za nju bio previše brz i zavio joj je ruku iza leđa toliko bolno da je jeknula. I tad ju je poljubio. Ali, bože, kako je to samo bilo uzbudljivo. I kako ju je samo razbesnelo. Još je bila besna. Besna i na rubu nerava, tako da je očajnički žudela za jednim od onih koktela koje je prvi put probala sa Džordžom. I za još jednim od tih strasnih poljubaca... Amber je za tih nekoliko nedelja u Londonu toliko toga saznala, pomislila je kad joj se plesni partner zahvalio i poklonio. Međusobna ljubav njenih roditelja još je za nju bila ideal, ali sada je shvatala da većina devojaka iz Betine i Lujzine klase smatra prikladnog muža važnijim od ljubavi, te da to naročito važi za njihove porodice. Prikladan brak, dobar brak, bio je za njih neophodan ukoliko su smerale da uživaju u društvenom položaju koji im je pripadao rođenjem.

Na primer, Dajana Ginis nije nimalo krila koliko uživa u bogatstvu svog muža Brajana. Kako bi inače, bez pogodnosti koje proizilaze iz dobrog braka, sinovi i kćeri mogli lepo da žive i imaju osiguranu budućnost? Ako su koristi od društvenog prestiža tako bezvredne, zašto onda toliko brojne zabrinute majke pokušavaju da svoje kćerke izguraju iz srednje klase naviše uz društvenu lestvicu, i zbog čega ih pripadnici visokog društva gledaju tako sa visine i rugaju se njihovim stremljenjima? Društvene privilegije su bile žestoko branjena teritorija i podjednako su suptilno bile nedostupne onima koji nisu imali odgovarajuće kvalifikacije da na tu teritoriju stupe koliko i vrtovi lorda Kadogana za one koji su mogli samo da stoje i zure kroz ogradu. Možda dobra udaja i nije bila ono za čim je čeznula, ali sad je makar mogla da shvati zbog čega toliko devojaka to priželjkuje, priznala je Amber sebi žalosno dok je izlazila iz šatre kako bi šmugnula napolje i pošla jednom od staza kroz senke vrta, da malo uživa u svežem vazduhu. Čak joj je i Bet poverila kako se brine da ne razočara majku i kako se nada da će do kraja sezone dobiti prihvatljivu ponudu za brak od nekoga koga bi vremenom mogla i da zavoli. Ljubav. Amber nije želela da razmišlja o ljubavi. Bilo je tako divno plesati sa lordom Robertom. Bio je toliko zabavan, i osećala se tako srećnom dok je bila s njim, tako slobodnom... Za oko joj zapade neki pokret pod stablima, kad su dve ljudske prilike istupile iz tamnijih senki. Nešto u krutom držanju njihovih tela govorilo joj je da među njima postoji nekakav sukob, pa je ostala na svom mestu, ne želeći da se meša. Trgla se kad je shvatila da su to lord Robert i Ralf Siford. Siford reče nešto lordu Robertu, a onda krenu od njega, ali lord Robert pohita za njim i uhvati ga za mišicu kako bi ga zadržao. Ralf Siford najpre strese njegovu ruku sa sebe, ali onda lord Robert stupi ispred njega i prepreči mu put. Bilo je očigledno da se svađaju, premda Amber nije čula šta govore. A onda iznenada, toliko iznenada i toliko neočekivano da

Amber nije mogla da poveruje rođenim očima, lord Robert pruži ruke prema Sifordu i zagrli ga, zadrža ga u zagrljaju i poljubi u usta. Kao da ljubi neku ženu, a ne drugog muškarca... Amber se trže u neverici, sa željom da skrene pogled, ali nesposobna da to i učini. Pa nije valjda moguće da to vidi? Nipošto! Sigurno greši, sigurno je pogrešno razumela. Ali znala je da nije tako. Ona trepnu, očiju suvih i bolnih kao da su nekako bile opržene onim što su ugledale. Duboko u stomaku ona oseti strašan očaj. Želela je samo da prebriše nečim to što je videla i umakne odatle, ali kada se pomerila, Amber je čula kako je lord Robert doziva. Sigurno ju je video! Uspaničila se. Nije mogla ostati da razgovara s njim, ne posle onoga što je videla. Okrenula se i potrčala slepo kroz mrak, dok joj je srce tuklo u grudima. On je sustiže posle nekoliko metara, uhvati je za ruku i reče joj žurno: „Amber, strašno mi je žao. To što si videla... Nećeš razumeti.” „Grešite, razumem”, reče mu ona gotovo besno, pre nego što je otrgla ruku iz njegove i pohitala prema svetlima šatre. Ovog puta on nije krenuo za njom, pa je pomislila koliko joj je samo drago zbog toga. Naravno da je razumela. Nije ona bila toliko blesava, šta god on mislio o njoj. Greg joj je pričao o „tome” na onaj hvalisavi način na koji se školarci obraćaju mlađim rođacima, sa željom, naravno, da je istovremeno šokira i da se hvališe svojim novostečenim saznanjima. Tada je bila preneražena i puna neverice, ali sada je shvatila. Robert je bio jedan od onih muškaraca koji su više voleli sopstveni pol. Kako je samo bila glupa što se umalo nije zaljubila u njega. Baš tako, umalo što nije, govorila je Amber sebi odlučno. Umalo što nije, i to je sve. Ništa više od toga. Stoga nije postojao razlog da se oseća tako poniženo. Jednako poniženo kao što se njena baka osećala kad ju je Barant de Vris odbio? Na sopstveno iznenađenje, Amber oseti kako joj suze peku oči na pomisao o baki kao povređenoj i

ranjivoj devojci. Zar je Blanš ikad bila takva? Ukoliko i jeste, to se sada po njoj svakako nije dalo zaključiti. Ako je bila takva, Blanš je u međuvremenu nekako stekla grubu drugu kožu kojom je zaštitila svoju osetljivost. Besmisleno je da baki pripisuje osetljivost i osećanja koja ona možda nikada nije iskusila, kao i da se uopšte poredi sa njom, pomislila je Amber. Lord Robert nju nije odbio. Bio je dobar prema njoj. Bilo je potpuno glupavo od nje da oseća tako bolan gubitak. Orkestar je još svirao istu numeru kao i kada je izašla iz šatre, obojene svetiljke od papira još su sijale blagim svetlom, druge devojke su se i dalje kikotale i flertovale sa svojim plesnim partnerima. Ništa se od svega toga nije promenilo, a opet, Amber je znala da u njoj nešto više neće biti kao pre. Nije posredi samo činjenica da se tako lako mogla zaljubiti u lorda Roberta; posredi je bilo više od toga. Nešto u njoj je ustuknulo od onoga što je videla. Ipak, to se nije moglo zaboraviti, baš kao što se ni pogrešna boja nije mogla isprati iz komada svile. Vičan dizajner bi možda uspeo da nađe način da tu boju ugradi u novi dizajn i tako je prikrije, ali ona nikada ne bi ostala skrivena pred njegovim očima, koliko god da je neprimetna za one koji se u dizajn svile ne razumeju. Koliko je ljubav mogla da bude zastrašujuća, koliko bolna. Koliko zbunjujuća i nerazumljiva. Ljudi nisu uvek bili onakvi kakvim su se predstavljali. Siroti lord Robert, izgledao je tako izmučeno. Sada se osećala mnogo drugačije - kao da je nekako starija, odraslija; i snažnija, shvatila je Amber, jer morala je biti snažna, sebe radi. Ali otkud joj snaga za to kad se osećala tako povređeno, tako izdano? Verovala je Iordu Robertu i mislila da su prijatelji, a opet, sve to vreme dok je mislila da ga poznaje, uopšte ga nije poznavala. Zbog toga se osećala veoma usamljenom. Lord Robert i njegovo prijateljstvo, koje su po njenom uverenju delili, postali su simbol, njen gotovo jedini oslonac za budućnost i sva njena nadanja.

Ispričala mu je svoje snove o toj budućnosti, poverila mu se, uverena da među njima postoji posebna veza. Ali kako je to bilo moguće kad nije znala nešto toliko važno o njemu? Uopšte ga nije poznavala. Sve što je upoznala bila je himera, izmišljotina. Kako je mogla da se ikada ponovo pouzda u sopstvenu procenu? Zar tako izgleda odrastanje? Učenje da nemaš poverenja u druge, da se ne oslanjaš na njih niti da ih uzimaš zdravo za gotovo? Navikavanje na to da tamo gde ima ljubavi mora biti i bola? Zar je mogla sve to da podnese? Sa tugom i teška srca, Amber je priznala da mora to otrpeti. Nikada više neće tako otvoreno ispoljiti svoja osećanja, obećala je sebi. Ta Amber više nije postojala. Amber u koju će ona izrasti biće drugačija; mudrija i manje ranjiva. Manje spremna da bude tako lakoverna.

Jedanaesto poglavlje Maj 1930. Nedelje su sada letele toliko brzo da se Amber činilo da nema vremena ni da pošteno dođe do daha. Pod strogom kontesinom pratnjom, ona i Bet su išle na svečane ručkove, pomodna okupljanja na trkalištima, popodnevne čajanke i, naravno, iz noći u noć na prijeme i balove povodom nastupa u visokom društvu. Grupu debitantkinja, među kojima su bile i Bet i Amber, odveli su čak i u klub Cica-maca gde su sve sedele uzbuđene i na okupu, trudeći se da ne pokažu strahopoštovanje zbog toga što tamo vide princa od Velsa sa njegovom svitom. Amber je pogledom tražila lorda Roberta, iako je od Bet saznala da je on u poseti prijateljima u Jorkširu. Nije ga videla od one noći na balu, i mada se trudila da ne oseća to, i dalje su joj nedostajale sve one zabavne stvari koje su zajedno radili, makar više i nije osećala one tanane drhtaje srca kad god bi pomislila na njega. Ali i ona i Bet su bile sigurne da su videle Lujzu kako sedi u uglu sa svojim pratiocem, i Bet se klela da je to bio Džordž Ponsonbi. „Lujza će sebe dovesti na rđav glas; niko je neće poželeti za ženu”, prorekla joj je Bet. Iako su Amber i Lujza spavale pod istim krovom, Amber i Bet su bile toliko zauzete prisustvom na raznim događajima gde su ih pozivali da Amber Lujzu više jedva da je i viđala. Ona i Bet su probale svoju prvu cigaretu i pritom se kikotale na sav glas. Jadnoj Bet se to strašno smučilo, a ni Amber se nije osećala naročito dobro. Teško je bilo poverovati da je prošlo viŠe od mesec dana od njenog bala, pomislila je Amber dok je sedala za doručak, pošto je

poželela ledi Ratlend dobro jutro. Amber je ispijala kafu kad je Lujza ušla i sela za sto, smesta pripalivši cigaretu. Nokti su joj bili prekriveni tamnocrvenim lakom, a način na koji je udisala i potom izdisala oblak dima cigarete bio je neverovatno prefinjen, pomislila je Amber sa malčice zavisti. Ledi Ratlend, koja je počela s neodobravanjem da se mršti čim je Lujza pripalila cigaretu, izgovorila je oštro: „Amber, ako si završila s doručkom, želela bih da popričam s Lujzom nasamo.” Iako je zatvorila vrata dok je izlazila iz sobe za doručak, Amber je čula kako ledi Ratlend ljutito govori Lujzi: „Smesta da si ugasila tu cigaretu, Lujza. Ne dozvoljavam da pušiš za stolom, i šta sad to čujem, da si bila u noćnom klubu s nekim muškarcem?” Bez ikakve želje da prisluškuje, Amber je požurila na sprat. Provela je u svojoj sobi tek nekoliko minuta kad je unutra upala Lujza bez kucanja, očigledno strašno razjarena. „Ti si me tužila mami da sam bila sa Džordžom u klubu Cicamaca, zar ne, podla tužibabo?” „Ne”, rekla je Amber u svoju odbranu. „Nisam.” Lujza više nije mogla da je zastrašuje. Njeno samopouzdanje je naraslo otkad ju je lord Robert uzeo pod svoje i otkad se Bet vratila iz Pariza, gde je pohađala školu za devojke, da obnovi njihovo prijateljstvo. „Tužila si me zato što si ljubomorna”, grmela je Lujza, ne obraćajući pažnju na Amberin odgovor. „Hoćeš ga za sebe. E, pa samo gubiš vreme. Džordž ne bi ni pogledao neku kao što si ti, čija se porodica bavi proizvodnjom.” Amber se nije potrudila da udostoji Lujzine uvrede odgovorom. Lujzina pomisao na to da bi ona mogla da se zaintercsuje za Džordža Ponsonbija bila je naprosto smešna. Amber je smatrala da je on sebičan i samoživ, i nije ga smatrala ni najmanje privlačnim. „Mama može da priča šta god hoće”, nastavi Lujza besno, „ali ja neću prestati da se viđam s njim.”

Lujza je otišla pre nego što je Amber stigla bilo šta da kaže, zalupivši vrata za sobom. „Ne mogu da zamislim da ikada uradim nešto što mi je mama zabranila”, kazala je Bet Amber, pošto joj je ova kasnije tokom dana prepričala taj događaj. Bile su u kontesinom privatnom salonu u kući Levingtonovih na Belgrejv skveru i čekali kontesu koja je trebalo da im pravi društvo na ručku u hotelu Savoj. Na kontesinom stolu je bio primerak Tajmsa i Amber je primetila da se njegov glavni članak bavi i dalje lošim vestima o sve većem broju nezaposlenih. Džej je u svom poslednjem pismu pomenuo da je nekoliko fabrika u Meklsfildu bilo prisiljeno da otpušta ljude zbog pada tražnje koji je usledio posle prošlogodišnjeg kraha berze na Volstritu. Siromasi su prosili po čitavom Londonu, a laburistička vlada izgleda nije bila dorasla situaciji baš kao ni konzervativci pre nje. „Mama samo što nije”, reče Bet Amber. „Hoće o nečemu da popriča s tobom, ali ja ne bih smela ništa da ti kažem. O...” Bet zaćuta kad njena majka uđe u sobu i pogleda u njih, zavrtevši glavom prekorno prema Bet, a onda se okrenu prema Amber s osmehom i reče: „Amber, draga moja, još malo pa će doći kraj balovima za debitantkinje, a ja sam se pitala da li ti je tvoja baka nešto pomenula o tome šta ti je isplanirala za leto.” „Baka mi nije nagovestila u pismima ništa o tome”, odgovori ona kontesi stidljivo, ne baš sasvim sigurna u to kuda vodi taj razgovor. „U redu onda, u tom slučaju ću joj pisati i zatražiti dopuštenje da pođeš sa nama sledećeg meseca na jug Francuske - naravno, ukoliko ti tako želiš?” Da li tako želi? Zar je tu moglo biti ikakve sumnje? „O, da. Da, hvala vam”, odgovori Amber sa žarom.

Kako da ne bude uzbuđena na pomisao da će provesti leto na jugu Francuske, i to sa Bet, najboljom prijateljicom na celom svetu? Ona pogleda Bet sa zahvalnošću, na šta joj Bet uzvrati uzbuđenim osmehom. Kontesa nastavi da priča Amber kako će u njihovoj grupi biti Betin otac, erl, i njihov najstariji sin Henri, vikont Holovis, obojica trenutno u Australiji gde je, kako je Bet već ispričala Amber, njen otac imao poslovne interese u jednoj stanici za strižu ovaca i rudnicima. Pridružiće im se i grupa dece, koja će se sastojati od Betina dva mlađa brata i bebe, njene sestre Arabele, a svi će zajedno odsesti u mestu Žuan Ie Pan gde je erl zakupio vilu preko leta. „Tako mi je drago što ćeš poći na jug Francuske sa nama”, poveri Bet uzbuđeno Amber kasnije, za vreme ručka. „Biće nam strašno zabavno.” „Da”, saglasi se Amber. Nije mogla da poveruje da će posetiti jug Francuske, mesto na kom su boravili tako brojni slavni umetnici. Jedva je čekala da vidi sva ona mesta i boje koje su im bile nadahnuće. I laknuće joj što neće morati neprestano da se osveće i traži pogledom lorda Roberta. Jug Francuske. Kako je samo bila srećna što ima tako dobru prijateljicu kao Bet i koliko je zahvalna bila kontesi što ju je pozvala da im se pridruži. „Ali rekao si da ćeš me odvesti na neko uzbudljivo mesto, a ne u neki tamo užasni i ofucani hotel u Brajtonu”, prigovorila je Lujza povukavši nekoliko puta nervozno dim iz cigarete. Stajali su u hotelskoj sobi i premda je sve vreme znala šta je Džordžu na umu, sad pošto je bila suočena s neprivlačnom stvarnošću mesta na kom su se nalazili, prkos majci zbog izvanrednog uzbuđenja izazvanog preuzimanjem tako opasnog rizika više joj nije izgledao ni uzbudljivo ni glamurozno. I zapravo, ni sam Džordž više nije bio tako naočit u toj turobnoj sobi kao u onim nacifranim salonima Mejfera i prikladno razuzdanim noćnim klubovima.

U stvari, da bude iskrena prema sebi, Lujza sada zapravo nije osećala uzbuđenje već gađenje. Bio joj je odvratan podrugljiv osmeh recepcionara i način na koji ju je odmeravao od glave do pete dok ih je Džordž prijavljivao kao gospodina i gospođu Smit, ali bila je previše preneražena time da bi prigovorila. Kada je Džordž predložio da se odvezu u Brajton zbog „nečeg posebnog na jednom malom i diskretnom mestu”, Lujza je zamišljala sebe kako ulazi razmetljivo u glamurozni lokal gde se sve glave okreću prema njoj sa divljenjem, a uglađeni mladići smesta ostavljaju svoje sagovornice kako bi joj se predstavili. Ručaće - sa šampanjcem, naravno - a onda ispijati koktele u baru sa klavirom. Lujza je nemarno prenebregla problemčić zadržavanja van kuće do sitnih sati bez objašnjenja za majku. Sada, u sobi manjoj od one koju je sluškinja imala u njenom domu, sa tapetama koje su se ljuštile i zadahom vlage i masne kuhinje koji je prožimao sve oko nje, pitanje najverovatnije majčine reakcije na njeno odsustvo najednom je postalo izuzetno važno. „Zaista ne mogu više da ostanem”, reče ona Džordžu glumeći bezbrižnost. „Pojma nisam imala da će nam trebati toliko vremena da stignemo ovamo. Mama će biti van sebe od besa ako se ne vratim na vreme za koktel kod Edala.” „Zaista?” U Džordžovim očima bio je izraz koji je Lujzi jasno stavio do znanja da neće prihvatiti njeno „ne.” Baš uzbudljivo. I kako se samo moćno osećala zbog saznanja da je on toliko želi. „Da, hoću da me sada vodiš kući”, reće mu ona. „A ja hoću - tebe”, odgovori joj Džordž. Lujza pokuša da ga zaobiđe dok joj je prilazio, ali soba je bila premala i njemu je bilo dovoljno da je uhvati za mišice i potera unazad da bi je svalio na krevet. „Ne, Džordž. Ne smeš”, pobuni se Lujza, glumeći bes. Bilo je to baš kao što je zamišljala: izvrstan osećaj moći i raspusnosti,

spoznaja da je Džordž sav obuzet požudom za njom. Ako je mogla Džordža dovesti do toga, kako bi joj samo lako bilo da manipuliše nekim starijim - i bogatijim. U očima joj blesnu pohlepa. „Sada je kasno za igre zadirkivanja, Lu”, upozori je Džordž. „Već mi se nedeljama nabacuješ, i znaš to i sama. Prestani da se brineš, dopašće ti se. Takvima kao što si ti uvek se dopadne. Pažljivo, ne želiš valjda da ti pocepam tu lepu bluzu? Šta bi na to rekla mamica?” Sada se zaista razljutila - nije smerala da stvari odu ovako daleko. Zadirkivanje Džordža bilo je jedno, a dozvola da joj on „to” uradi nešto sasvim drugo. Lujza nekako uspe da ga zbaci sa sebe i progura se do vrata, ali ona su bila zaključana, i dok je bespomoćno pokušavala da ih otvori, on je dohvati i odvuče natrag na krevet. To zasigurno nije bilo ono što je želela, niti kako je trebalo da se sve odigra. Džordž joj je cimao odeću, svlačio je brzo i stručno, uprkos njenom protivljenju i otimanju, sve dok nije ostala samo u bledoružičastom kombinezonu i francuskim gaćicama iste boje sa čipkastim porubom. Kad ju je Džordž pustio i ustao da se i sam skine, automatski je podigla ruke preko grudi. Nije nameravala da mu pokaže da ju je strah. Muškarci poput Džordža nisu imali milosti prema ženama koje plaču i preklinju; muškarcu kao što je Džordž žena se mora suprotstaviti. Lujza je to nagonski znala. Možda je bila preplašena, ali je i dalje bila dovoljno radoznala da se usudi i pogleda ga. Nikada ranije nije videla nagog muškarca, ne do kraja, premda joj je bio poznat osećaj te debele mesnate izbočine koja se uzdizala žurno i natečeno, jer je dopustila Džordžu da joj u nekoliko navrata stavi ruku na to, uključujući i onaj put kad je raskopčao pantalone i gurnuo njenu ruku pod svoj donji veš kako bi ona „to” zaista opipala. Nije očekivala da izgleda tako ružno, kao ni da ispod toga visi ta bezvezna mesnata kesa.

„Sviđa ti se to što vidiš?” upita Džordž. „Hoćeš podrobnije da pogledaš?” Trudila se da izgleda nehajno kad je blago slegnula ramenima, ali samo je gubila vreme, shvatila je tada, pošto je Džordža više zanimalo da joj smakne bretele kombinezona da bi joj razotkrio grudi, obujmio ih šakama, a onda počeo da ih mesi i gotovo bolno da joj povlači bradavice. Opustila se malo kad je počeo da je ljubi - na kraju krajeva, bila je tu na poznatoj teritoriji - ali kada je usta spustio s njenih usana na njene grudi, ponovo se napela i još više ukočila kad je osetila da joj povlači - sisa - bradavice, najpre jednu, a zatim i drugu. Nepoznati osećaj prožeo joj je telo i izazvao tupo tištanje u njoj koje je počelo da jača. Džordžovi zubi su joj najednom zaparali bradavicu i nagnali je da jekne i trgne se od njega, ali on ju je povukao natrag, zavukavši joj ruku ispod gaćica i dodirnuvši je gotovo grubo tamo gde se u potaji i smelo sama dirala, ali nikad tako kao Džordž, koji se probijao prstima u nju i nije obraćao pažnju na njene proteste zbog toga što joj nanosi bol, trljajući to posebno čarobno mesto koje je pronašla za vreme sopstvenih istraživanja, sve dok najednom Lujza više nije mislila na to kako da pokori Džordža svojoj volji zato što nije bila sposobna da misli ni na šta, već samo da dela; izvila je leđa, zastenjala i kriknula, usprotivila se kad je Džordž ostavio izvor njenog zadovoljstva i umesto toga joj gurnuo jastuk ispod kukova da bi se zatim svalio na nju, podigao joj kolena i polako ugurao u nju, ne obraćajući pažnju na to što se ukočila dok je zahtevala od njega da prestane s tim. Odbio je da prestane, a onda je bol najednom čarobno nestao i osećaj njegovog sve dubljeg i sve bržeg zabadanja u nju pretvorio se u izazov na koji je morala da reaguje, a zatim i na potrebu da glasno počne da ga doziva. Kad je zastenjao i ukrutio se, Lujza se zapitala šta se dešava, uplašivši se da nešto nije u redu, čak možda i da se on zaglavio u njoj, ali pre nego što je stigla da se uspaniči, on je ponovo zastenjao i jarosno počeo da se zabada u nju, da bi zatim ispustio vazduh zadovoljno i klonuo povrh nje.

Uopšte nije bilo onako kako je mislila da će biti. Džordž je bio tako grub, ponekad i previše. I sav taj znoj i naprezanje, kao i lepljiva vlaga koju je osećala kao curkanje tamo odakle se sada Džordž izvukao iz nje. „Eto, rekao sam ti da će ti se svideti, zar ne?” Lujza je sedela na krevetu sa čaršavom navučenim na grudi dok je pušila cigaretu koju joj je Džordž pripalio i dodao. Džordž je ležao kraj nje, glave oslonjene o ruku, i gledao je sa samozadovoljnim izrazom na licu. „Ne, ni najmanje mi se nije dopalo”, oštro je porekla. Još je bila ljuta zbog toga što ju je prisilio na to. Džordž se nasmeja. „Nije? Otkud onda sve ono: ’O, Džordž, molim te, o, Džordž. Oh, oh...?’” nasmejao se. Lujza je priznala sebi da je uživala, ali i dalje je bila užasno besna na Džordža. Najzad, nije očekivala da na ovakvom mestu izgubi nevinost. Zaslužila je bolje. Ali, platiće joj on za to...

Dvanaesto poglavlje Ledi Ratlend nije bila ni najmanje zadovoljna zbog toga što je Amber pozvana na privatni večernji prijem koji su Betini roditelji organizovali neposredno pre bala povodom Betinog stupanja u visoko društvo, dok Lujzu nisu zvali, ali pošto joj je Amberina baka ne samo napisala koliko je oduševljena time što je Amber pozvana da pravi društvo Bet na jugu Francuske, već čak i telefonirala, Amber je smatrala da s pravom može da prenebregne ljutnju ledi Ratlend. Kuća na Belgrejv skveru koja je pripadala lordu i ledi Levington bila je daleko grandioznija od kuće ledi Ratlend na imanju Kadogan; cveće kojim je balska dvorana bila ukrašena stiglo je iz staklenika u Ševeneliju, njihovom seoskom imanju, i odgajeno je specijalno za Betin bal. Pošto je tada prvi put srela erla od Levingtona, Amber se plašila da Betin otac neće blagonaklono gledati na nju i da će poziv za jug Francuske možda biti povučen. Međutim, lord Levington se prema njoj ophodio krajnje ljubazno, tako da ju je odmah umirio. Amber su kao partnera za večeru dodelili Betinog starijeg brata Henrija, vikonta Holovisa. Mladalačkog lica, sa Betinom mekom smeđom kosom i očevim očima boje lešnika, pomalo nespretnog i napetog ponašanja, Henri je za vreme večere otvoreno pričao s Amber o Australiji. „Henri baš i nije navikao na devojačko društvo”, poverila se Bet Amber. „Mama je mislila da bi dobro bilo da on boravi ovde, u Londonu, dok meni traje sezona, aii tata je smatrao kako je važnije da on s njim ode u Australiju.” Bet je večeras izgledala zaista blistavo, a Amber je podozrevala da je glavni razlog za to prisustvo sina njene kume, Alistera, i ona je kasnije posmatrala kako se njena prijateljica vrti na plesnom podijumu u Alisterovom naručju. Snažno građen, crvenkastozlatne kose i svetloplavih očiju, časni Alister Makrej možda nije izgledao

glamurozno kao neki od uglađenijih pratilaca debitantkinja, ali u njemu je bilo nečeg što je ulivalo sigurnost. Amber je uvidela da je on jedan od onih mladića koji svoje obaveze shvataju krajnje ozbiljno, a te obaveze su svakako obuhvatale i odnos prema budućoj ženi. On će na kraju naslediti ne samo očevu titulu i zemlju u Škotskoj, već i malo imanje u Hertfordširu koje će mu pripasti preko deda-ujaka s majčine strane porodice, rekla je Bet Amber u poverenju, a Amber se činilo da se Bet već napola zaljubila u njega. Blago Bet, pomisli Amber, kad je mogla da se zaljubi u nekog toliko prikladnog. Ali opet, Bet je bila od onih devojaka koje žele da ugode roditeljima, naročito majci sa kojom je bila izuzetno bliska. Pošto je mogla da se nada nečem toliko uzbudljivom kao što je jug Francuske, Amber je gotovo pošlo za rukom da zaboravi na prizor kojem je prisustvovala u noći svog bala, i na to koliko joj nedostaje sva ona zabava sa lordom Robertom. Gotovo. Ali ne sasvim. Bet ga nije nedavno pominjala, a Amber nije želela da je pita, uplašena da će je pitanja odati. Dajana i Brajan Ginis bili su na balu u grupi u kojoj su bili i Dajanin brat, Tom Mitford, Džim Lis-Miln, Osvald Mozli i njegova žena, te romansijer Ivlin Vo, a Amber ih je sve prepoznala bilo zahvaljujući tome što su je upoznali s njima, bilo zato što su joj bili pokazani u prethodnim prilikama. Amber ih je videla dok je plesala s Henrijem i trudila se da joj ne bude neprijatno zbog načina na koji ju je gledao netremice, bez ijedne izgovorene reči. Svi su se zbili oko Osvalda Mozlija, veoma zgodnog muškarca nalik na Rudolfa Valentina, koga su sve popularne novine slavile zbog odluke da se povuče iz vlade Remzija Makdonalda zbog odbijanja onoga što je potom prozvano Mozlijevim memorandumom, dokumenta koji je sadržao planove za zamašan program javnih radova koji bi obezbedio posao i prihode za siromašne i nezaposlene. Amber je lično smatrala da sve što može doneti olakšanje za strašnu situaciju u kojoj ljudi nisu u stanju da nađu posao i izdržavaju porodicu treba da se veliča i sprovodi što je pre moguće. Ali naravno, ona nije znala mnogo toga o politici.

Umalo što nisu stigli do te grupe kad je Dajana, koja je stajala kraj Mozlija, najednom vrisnula, a onda se nasmejala i zavrtela glavom s usklikom: „O, prava si zver, Mozli”, pre nego što se okrenula mužu i rekla mu: „Upravo mi je ubacio nešto ledeno niz leđa, Brajane.” „O, ne, sirotice”, pobuni se smeđokosa lepotica koja je držala Toma Mitforda ispod ruke, dok je Osvald Mozli raširio prste i otkrio nekoliko ružičastih loptica kojima su bili ukrašeni stolovi za večeru. „Bila je to jedna takva, hladna od šampanjca”, govorio je on razvučeno, očigledno uživajući u zadirkivanju. „Tako si sjajno i sa žarom branila moj memorandum, Dajana, da sam smatrao kako mi dužnost nalaže da te malo ohladim pre nego što pretvoriš ugled sirotog Remzija u pepeo.” Ples se završio i Amber je laknulo što je uspela da se iskobelja iz čvrstog Henrijevog stiska. „Moraš sebi pronaći sledeću partnerku za ples”, podsetila ga je blago kada ničim nije pokazao da namerava da se skloni od nje. On istrtlja: „Radije bih da plešem s tobom”, i Amber ponovo oseti nelagodnost zbog toga. A kada je poznati glas razvučeno izgovorio: „Ah, ali plašim se da gospođica Vronski ima obavezu da meni pokloni sledeći ples, Henri, stari moj”, njeno olakšanje bilo je preveliko da bi se postidela kad se okrenula i podigla pogled prema lordu Robertu. „Pretpostavljam da nisi želela da ponovo igraš s njim?” upita je on kad se Henri udaljio dovoljno da ne može da ih čuje. „Ne baš”, prizna Amber, „ali ne treba da ostanete kako biste plesali sa mnom ako je tu...” Ona zaćuta i ponovo oseti nelagodnost. „Veoma želim da plešem s tobom.” Amber sada shvati, sva uznemirena, da crveni. „Ali mislim da bi umesto toga trebalo malo da prošetamo”, predloži lord Robert i ponudi joj ruku. „Tako će nam biti lakše da razgovaramo.”

Amber je shvatila da lord Robert očigledno dobro poznaje kuću, pošto je ubrzo pronašao malo predvorje balske dvorane gde su bila otvorena vrata balkona širokog taman toliko da dvoje ljudi stoji tamo i uživa u večernjem vazduhu. „Žao mi je što sam se tako glupavo ponela zbog... svega”, reče mu Amber. „Nisi bila nimalo glupava. Zapravo, sumnjam da bi ikada mogla biti glupava, Amber.” Kad ga je pogledala, očiju raširenih od nesigurnosti, on joj reče: „Nisam smeo da se ponašam onako. Neke stvari bi morale da ostanu intimne. Da ih niko ne vidi niti čuje.” „Rekla bih kako nije uvek lako prikriti osećanja, kad su ona veoma jaka.” Sad je Amber gledala napolje u mrak, pošto nije mogla da podnese da gleda pravo u lorda Roberta. „Podjednako si milostiva koliko i dobra. Bio sam zaljubljen kao budala i platio sam to skupo.” Amber se duboko rastuži zbog njegovih reči. „Mislila sam da ljubav prema nekome podrazumeva da će taj neko biti srećan onako kako su moji roditelji bili srećni, ali ljubav nije uvek takva, je li?” „Ne, nije. Ljubavi mogu biti svakakve, neke od njih i đavolski bolne. Nadam se da će ona ljubav koju ti budeš pronašla biti ista kao i uzajamna ljubav tvojih roditelja.” Zaćutao je načas, a onda naglo rekao: „Nedostajala si mi, baš kao i naši zajednički izlasci.” „Zaista?” Sad se Amber okrenula da ga pogleda. „I vi ste nedostajali meni. Mislila sam da ste sigurno ljuti na mene zato što...” „Ne. Ako se na nekoga uopšte ljutim, onda sam to ja sam.” On posegnu za njenom rukom i uze je blago. „Hoćemo li ponovo biti prijatelji?” „O, da.” Zgledaše se, a onda osmehnuše.

„Sesilu će zaista biti milo. On misli da puno obećavaš, znaš, i mislim da u tebi vidi novu Siri Mom.” Amberine oči se raširiše zbog tog komplimenta. Siri Mom, bivša žena slavnog dramskog pisca, trenutno je bila najmodernija dekoraterka enterijera. „Baka mi nikada neće dozvoliti da počnem da radim”, reče ona tužno Robertu. „Ne, verovatno neće, ali muž bi ti to mogao dopustiti ako ga pažljivo izabereš, i ako je dovoljno bogat”, reče joj on. Amber se nasmeja. „Znači, sada moram pronaći muža sa titulom kako bih udovoljila baki, a on pride mora biti i dovoljno bogat da bih udovoljila Sesilu.” Robert je pogleda. „Nadam se da ćeš pronaći način da slediš svoje srce, Amber, jer ako neko to zaslužuje, onda si to svakako ti.” Amber umalo nije zaplakala zbog njegove dobrote, i kao da je osetio koliko su je savladala osećanja, Lord Robert reče kao da je zadirkuje: „Bolje bi bilo da se vratimo u balsku dvoranu pre nego što Henri ne pošalje poteru za nama i pre nego što te optuže da si pokušala da mi ukaljaš ugled tako što si me namamila na ovaj balkon.” Amber se ponovo nasmeja. Bilo joj je toliko drago što su ponovo prijatelji, ali još i više, shvatila je to dok je stajala s njim na balkonu, zbog toga što je on sada bio samo dragi Robert, njen prijatelj, i ništa više od toga. Njena stara osećanja su nestala i ona je u njima sada prepoznala prvu pravu zaljubljenost. A ko je mogao da je krivi za to kad je on bio tako zgodan i tako uzbudljiv? Ali znala je da će, kad se prava ljubav konačno bude javila u njoj, to smesta umeti da prepozna.

Trinaesto poglavlje Za manje od nedelju dana, krenuće na jug Francuske, i u palati na Belgrejv skveru vladala je vreva zbog priprema. „E sad, drage moje”, ižvestila je kontesa Bet i Amber, „dok će mališani ići pravo za Žuan le Pan sa dadiljom i poslugom, nas tri ćemo nakratko boraviti u Parizu pre nego što im se pridružimo. Biće vam potrebna odeća prikladna za jug Francuske, a nju je, naravno, najbolje kupiti u Parizu.” Pariz! Amber i Bet se zgledaše zadovoljno. „O, Amber, kako sam samo uzbuđena”, prasnu Bet pošto su joj majku pozvali da se hitno javi na telefon. „Biće nam veoma zabavno. Trebaće nam nove haljine za tenis, kao i kostimi za kupanje. O, i nadam se da će nam mama dozvoliti da kupimo one nove komplete pižama za koje u Vogu kažu da ih svi nose.” Amber je pola sata kasnije još razmišljala o uzbudljivom putovanju na jug Francuske, dok se pela uz stepenice do ulaznih vrata kuće ledi Ratlend u Kadoganu. Znala je da su Lujza i ledi Ratlend u poseti staroj rođaki ledi Ratlend koja živi u Ričmondu. „Gospođice, imate posetioca”, saopšti joj batler kad je ušla. „Izvesni g. Fulšo. Rekao je da vam kažem kako ga je ovamo poslala vaša baka. Smestio sam ga u biblioteku.” Džej je tu, a poslala ga je baka? Kako je to samo zlokobno zvučalo. Amber brzo prođe kroz hol i gurnu vrata biblioteke, trudeći se da suzbije brigu koju je osećala. Džej je stajao pred kaminom u kom nije bilo vatre. Imao je na sebi gradsku odeću i, shvatila je s neočekivanim iznenađenjem, nije u njoj uopšte izgledao neprikladno, kao što je mislila da će biti. Daleko od toga. Zapravo, izgledao je veoma zgodno i elegantno. „Tvoja baka mi je naložila da dođem”, reče joj on. „Plašim se da za tebe imam lošu vest.”

„Lošu vest?” Misli joj počeše da se utrkuju. Na šta je to mislio? Zagledala mu se u lice, ali tamo nije mogla ništa da otkrije. „Šta je posredi? Šta se dogodilo? Je li reč o fabrici?” Odmahivao je glavom. „Greg?” Glas joj postade oštar od brige. „Reč je o Gregu, zar ne?” upitala je kad je primetila da se on malo pomerio. „Nešto mu se dogodilo. Šta to, Džej? O, molim te, reci mi.” „Nije u pitanju Greg, premda se u neku ruku njega tiče. Posredi je Kerolajn Fiton Li.” „Kerolajn?” ponovi Amber prazno. Džej je prevalio toliki put do Londona da bi joj rekao nešto u vezi s Kerolajn? Njena zabrinutost za Grega malo je popustila, i sada je bila zbunjena. „Amber, ne postoji lep način da ti ovo saopštim. Kerolajn je mrtva.” Smrt Kerolajn Fiton Li nije bila među stvarima od kojih je strepela. Ona je bila tako mlada i toliko puna života. To joj se činilo nemogućim. Amber se setila koliko je Kerolajn bila lepa onog popodneva kad su je ona i Greg posetili u Fiton holu. Bila je tako dobra, prijazna i topla. Amber je bila zaprepašćena. Kako je mogla da umre? Najednom se setila nečeg što je rekla Kasandra: da je Greg bio zaljubljen u ledi Fiton Li. Ali Greg se nasmejao kad mu je Amber to rekla. Srce joj je neprijatno tuklo. Osetila je zbog nečega strah. „Ali kako?” „U nesreći”, reče joj Džej kratko. „Zar baka hoće da se vratim kući zbog sahrane? Jesi li zato ovde?” Džej odmahnu glavom. „Lord Fiton Li je objavio da će se održati samo mala, privatna porodična ceremonija.” „Ne mogu da poverujem”, prizna Amber. „Sigurno su se svi šokirali. Naročito sirota Kasandra.”

Džej je imao tamne senke ispod očiju, a obrazi su mu izgledali nekako upalo. „Amber.” On zaćuti i uzdahnu. „Tvoja baka mi je naložila da... to jest, želi da ti nešto saopštim. Hodi i sedi.” Amber poslušno sede na stolicu koju joj je pridrža i sačeka nesigurno dok je on sedao na onu spram nje. U kaminu nije bilo vatre i u sobi je bilo hladno. Ta strana kuće nije bila izložena suncu. „Ti, naravno, znaš da je Greg na putu za Hongkong.” „Da, naravno”, saglasi se Amber. „ Činilo mi se da je zadovoljan što ide kad mi je pisao o tome, mada ne znam kakve to veze ima sa...” Ona zaćuta kad Džej podiže ruku da je prekine. „Ne znam kako da ti ovo kažem, i više bih voleo da nisam ja taj koji to mora da uradi, ali tvoja baka smatra da treba za to da znaš i priznajem da se slažem s tim. Ionako ćeš to čuti kad se budeš vratila u Meklsfild, nesumnjivo nakićeno toliko da nećeš biti u stanju da razlikuješ istinu od izmišljotina.” Amber je stomak krčao od nervoze. Nije pojma imala šta to Džej mora da joj kaže, ali znala je da mora biti nešto neprijatno. Džej pogleda u Amber. Nije prošao ni minut za vreme putovanja vozom na jug - prvom klasom, na insistiranje njegove poslodavke - a da nije razmišljao o ovom susretu i onome što će morati da kaže, u kojoj meri i kako. Prenerazio se kad je video koliko je Amber sazrela za tako kratko vreme; kada je shvatio kako ga je primila, kako se ponaša i drži sada, dok kontroliše svoja osećanja; ona devojka koju je poznavao nestala je, i njeno mesto je zauzela smirena i samouverena mlada žena. On udahnu duboko. „Tvoja baka je poslala Grega u Hongkong zato što su on i ledi Fiton Li bili u vezi.” Amber upi u sebe te obazrive reči, a onda pogleda u Džeja. „Hoćeš da kažeš, u ljubavnoj vezi?” upita ona. „Da.”

„Baka je oterala Grega zato što je otkrila da je on zaljubljen u ledi Fiton Li?” „Ne. Hoću reći, ne verujem da je to među njima bila ljubav, koliko stvar zgodne prilike i okolnosti koje su dovele do toga da prave društvo jedno drugom.” „Da”, saglasi se Amber. Džej je bio zapanjen zbog njene smirenosti, kao da je ta vest ni najmanje nije dotakla. Zaista, više ni najmanje nije bila nalik onoj devojci koju je tako dobro poznavao. „Nažalost, njihovu vezu je prvi otkrio lord Fiton Li - a ne vaša baka - i govorkalo se malo o tome pre nego što je tvoja baka uspela da ga ubedi da je najbolje zadržati celu tu stvar u granicama privatnosti koliko god je to moguće. I mada je on zahtevao da Greg bude kažnjen izgonom iz Češira, mislim da su i tvoja baka i sam Greg bili vrlo zadovoljni zbog prilike da se on udalji što više od događaja.” Greg jer bio zadovoljan zbog toga što ide u Hongkong - Amber jer to znala zahvaljujući njegovom pismu - tako da očigledno nije voleo Kerolajn. Sada se setila kako je osetila njegovu nelagodnost onog popodneva kad su otišli u posetu, i kako je i sama smatrala da se ledi Fiton Li ponaša prema njemu prisnije nego što je izgledalo prikladno. Možda je ona za Grega više marila nego on za nju? „Ne razumem. Kakve veze ima Gregov odlazak u Hongkong sa smrću ledi Fiton Li?” Džej uzdahnu. Znao je da će doći do te tačke. „Ledi Fiton Li je trebalo da se porodi.” Amber smesta pogodi ono što joj nije rekao. „Dete je bilo Gregovo?” upita ona. „Ne znam.” „Ali to je moglo biti Gregovo dete?”

„Da”, priznao je Džej. A šta je drugo mogao? Ceo Češir je vrio od tračeva i pretpostavki, a Kasandra se zaklela da joj je Kerolajn kazala da je dete Gregovo i optužila ga zbog toga što ju je napustio. „Da li lord Fiton Li zna da je beba mogla biti Gregova?” „Da, mislim da zna.” „O, sirota Kerolajn.” „Bila je u nezavidnom položaju.” Nepodnošljivom, to je reč koju je trebalo da upotrebi, pomislio je Džej. „Šta se dogodilo?” „Udavila se u jezeru. Kasandra ju je pronašla i digla uzbunu, ali već je bilo prekasno. Veruje se da je stupila sa staze u travu, okliznula se i nije mogla da se spase. Bilo je kiše, i staza i obala su bile blatnjave.” Amber proguta knedlu. Tragična nesreća, ili je možda ledi Fiton Li, nesposobna da se suoči sa tračem i sramotom zbog toga što nosi dete čiji otac nije njen muž, sama sebi oduzela život? Da nije možda volela Grega iako on nije voleo nju? Kako li to samo izgleda voleti nekog muškarca i biti ostavljena u takvim okolnostima? Amber zadrhta. Primetivši to, Džej se zapita nije li previše toga rekao. „U šoku si, znam”, pokuša on da je umiri. „Ali bolje je da znaš istinu nego da slušaš raznorazne izmišljotine. Znam koliko ti Greg znači.” „Ali šta je prava istina?” upita ga Amber. „Otkud to možemo znati? Sigurno je bila potpuno očajna i sama kad je mogla tako da oduzme život i sebi i svom detetu.” Džej posegnu i uze je za ruku. Kerolajn Fiton Li je bila plitka i sebična, u mnogočemu baš kao i Greg. Amber je, s druge strane, jednako duboko saosećala sa drugima kao što je marila za sebe. „Moramo prihvatiti to kao nesreću, Amber, zarad ledi Fiton Li, koliko i zarad svih ostalih.”

Amber klimnu glavom. Svi su znali, naravno, da je protivzakonito izvršiti samoubistvo i da osoba koja to učini ne sme biti sahranjena na osvećenom zemljištu, niti joj grob sme biti obeležen. „Drago mi je što si mi ti to saopštio, Džej.” „Trebalo bi da pričamo o lepšim stvarima. Nadam se da će ti se dopasti ovo što sam ti doneo i da će ti pružiti malo utehe”, reče joj on s osmehom. „Tvoja baka me je zadužila da popišem razne predmete i papire koje je godinama čuvala, pa sam među njima pronašao ovo.” Dok je to govorio, posegnuo je rukom u aktovku koju je stavio na radni sto od mahagonija prekriven kožom i izvukao nešto nalik na debeli skicen-blok. Dok joj je to pružao, Amber su zadrhtale ruke. „Mislim da je to sigurno pripadalo tvom ocu.” Čula su joj već zapazila poznati miris parfema od lavande i duvana pomešanog sa grafitom i papirom koji ju je zapahnuo sa bloka i pre nego što je videla očev poznati potpis na koricama. Stisnuvši to čvrsto na grudima, ona podiže pogled prema Džeju, očiju mutnih od novih suza. „Hvala ti, o hvala ti, Džej.” Onda spusti blok na sto i baci mu se u naručje. Sada je nije sprečio i tešio ju je dok je plakala. „Nikada neću odustati od svog sna da radim ono što je moj otac želeo da radim”, reče Amber Džeju strasno kad ju je pustio i dodao joj čistu maramicu. „Znači, još ti nijedan zgodan mladić nije taknuo srce za sve ovo vreme provedeno u Londonu?” poče Džej da je zadirkuje. „Nije.” „Sigurna si? U tvojim pismima se prilično često pominje izvesni lord Robert.”

Amber obavi maramicu oko prstiju. „On mi se dopada, i prijatelji smo, ali samo to. Videla sam kako on ljubi drugog muškarca i znam šta to znači. Ljubav ponekad ume da bude veoma zastrašujuća.” Te reči su joj se otele pre nego što je stigla da ih zaustavi, pa joj je lice sada gorelo. „Da”, saglasi se Džej trezveno. „Baš ume.” Zaćuta nakratko, pa nadoda: „Takva ljubav kao što je ljubav lorda Roberta, makar u ovoj zemlji, protivna je zakonu i kažnjava se zatvorom, tako da se o njoj retko kada priča.” „Ne bih to kazala nikome drugome osim tebi, Džeje”, reče mu Amber, naslutivši da ju je upozorio. „Tebi nekako uvek smem sve da kažem.” „Nadam se da ćeš uvek tako misliti.” Gledali su se u tišini, i Amber je prva prekinu. „Koliko ćeš ostati u Londonu?” „Danas se vraćam u Meklsfild.” „Već?” Ona se sneveseli. „Da, u stvari, moram odmah poći ako mislim da stignem na voz”, reče, spremivši se da pođe. Amber se naglo okrenu prema njemu. „Nastavićeš da mi pišeš, zar ne?” Pošto joj nije odgovorio, ona poče žurno da ga preklinje: „Molim te, Džej, moraš mi pisati. Nikome drugome ne mogu verovati. Ti si jedini koji shvata šta mislim... šta osećam.” Džej je znao da ona to misli na svoje roditelje i na to kako su joj snovi oduzeti. Srce ga je zabolelo zbog nje, i ne samo srce. Sklopio je oči. Zarad oboje, trebalo bi da odbije njen zahtev. Ona više nije dete i on nije znao koliko se može pouzdati u sopstvenu sposobnost da održava stari lagodni odnos u kom su uživali dok je to bila. Telo mu je i pre polaska iz Denema za London reklo ono što

njegov um nije hteo da prihvati. Osetio je to kad ju je zagrlio i nije želeo da je pusti. Baš kao što je hteo da je sada uzme u zagrlja i zadrži je tako. „Mislim da bi bolje bilo da to ne radim”, reče joj on tiho. „Bolje? Za koga bolje?” upita ga Amber uzrujano. „Ne za mene, Džej. Dovoljno je loše to što mi baka ne dozvoljava da radim što hoću, a sad još treba i da ne znam šta se događa kod kuće i u fabrici. Rade li radnici i dalje puno radno vreme? Je li knjiga narudžbina puna? Znam da baka ne mari za to šta se dešava u svilari, ali ja se brinem zbog toga, Džej, i mislila sam da se brineš i ti.” Bila je previše mlada i neiskusna da bi shvatila šta mu radi, ili koliko ga razdire njen strasni ispad usled sukobljenih potreba i tereta njegove griže savesti. Ako popusti, ona će pomisliti da joj on to pomaže, ali znao je da će tako zapravo samo udovoljiti sebi i zadržati je u blizini, snažeći vezu među njima, zadržavajući je u svom srcu na mestu gde nije smeo da je želi. „Džej, molim te”, preklinjala ga je Amber. Nije znala zašto je tako očajnički želela da zadrži taj njihov kontakt, ali znala je da je pomisao na to da ostane bez njega - da Džej više ne bude u njenom životu - za nju jednostavno nepodnošljiva. Suze su joj zapekle oči, ali nije im dozvolila da poteku. Najzad, više nije bila dete. Pogrešila je u svojoj proceni snage prijateljstva između nje i lorda Roberta; nije mogla da podnese saznanje da je pogrešila i kad je posredi njena spona sa Džejem. Morala je biti sigurna u njenu snagu i u to da se može pouzdati u nju i u njega. „Potrebno mi je da mi pišeš”, reče mu ona. „Ukoliko ne mogu da se oslonim na tebe, Džej, mislim da nikada neću moći da se oslonim ni na koga. Molim te, obećaj mi da ćeš ostati u vezi sa mnom.” Kako je to mogao da joj odbije? Nikako. „Ako ti tako želiš”, reče on. „Da, da, želim.”

„U redu, onda.” Zgledaše se, a onda mu Amber impulsivno pritrča. Još koji tren i naći će mu se u zagrljaju. Kada Džej ustuknu od nje, Amber shvati šta radi i ukopa se u mestu, pocrvenevši. Siroti Džej. Strašno bi ga postidela da mu se bacila u zagrljaj kao dete. Ona mu pruži ruku i načas dotaknu rukav, pa tiho reče: „Hvala ti, Džej.’ „Čuo si, naravno, da me je lord Fiton Lio molio da ostanem u Fitonu kako bih se brinula za dete?” upitala je Kasandra sva važna, dok je silazila niz široke kamene stepenice glavnog ulaza u kuću njihovog dede. Sunce kasnog proleća prljilo joj je kosu bojom vatre i Džej nije znao da li mu se slučajno ili namerno obratila dok je stajala na gornjem stepeniku dok se on peo, tako da su im se oči našle na istoj visini. „Da, Kasandra, čuo sam to”, saglasi se Džej. „Lord Fiton Li je svoju sestru od tetke Ilejn Fiton zamolio da dođe u Fiton hol kako bih imala žensko društvo. Naravno, ona je previše stara da bi preuzela na sebe brigu o detetu.” Džej se smrknu. Kasandra je očito bila oduševljena što može da se hvališe svojom novom ulogom, ali ni iz jedne njene reči nije se moglo naslutiti da oseća bilo kakvu toplinu prema mladom sinu Kerolajn Fiton Li - daleko od toga. „Šteta što ledi Fiton Li nije živa da se sama brine o detetu”, reče joj on ne uspevši da istisne sopstvena osećanja iz glasa. Kasandru nikada nije naročito voleo, ali uznemiravalo ga je sada nešto u načinu na koji se ponašala, iako nije umeo da kaže zbog čega. Bila je bliska s Kerolajn, a opet se činilo da je zabrinjavajuće ravnodušna prema njenoj smrti, pogotovo pošto ju je ona pronašla, što je samo po sebi trebalo da bude dovoljno da ostavi na nju snažan utisak. Da je posredi bilo ko drugi, on bi pomislio kako je ta hladnoća samo sredstvo zaštite od bola, ali Kasandra nije bila takva. Ona je u mnogome bila žrtva svojih osećanja i jasno ih je iskazivala.

„Mogla je samo sebe da krivi za ono što joj se dogodilo”, reče ona samouvereno. „Pokušala sam da joj pomognem. Upozorila sam je šta će se dogoditi kad lord Fiton Li sazna da ona nosi tuđe dete.” Džej oseti gađenje nad njenim samozadovoljstvom. Gde je u njoj ona samilost koju je trebalo da oseća? „To je puka pretpostavka”, podseti je Džej. „Ne, nije. Lično mi je rekla da dete nikako nije moglo pripadati njenom mužu. Bila je budala.” Kasandrin glas se dizao zajedno s njenim gnevom. „Trebalo je samo da se ratosilja deteta. Postoje lekari, svi to znaju, i mogla je to sebi da priušti iako joj je otac ostao bez tolikog novca. Trebalo je samo da proda ponešto od onog groznog nakita koji su joj roditelji poklonili kad se udala. Ionako ne bi više bila u prilici da ga nosi, pošto je lord Fiton Li odbio da joj dozvoli izlaske u društvo zbog bruke koju je navukla sama na sebe.” U Kasandrinom glasu bio je jasan osvetnički prizvuk. I još nešto? Džej nije znao zbog čega, ali postepeno, dok je slušao ispad svoje rođake, počeo je da se oseća nelagodno. „Trebalo je da me sluša”, nastavi Kasandra vatreno. „Rekla sam joj šta će se dogoditi ako se ne otarasi deteta. Rekla sam joj da će biti osramoćena i da lord Fiton Li to dete neće prihvatiti kao svoje. Rekla sam joj da će svi znati da se kurvala i prekršila bračne zavete.” Džeju je Kasandrino zadovoljstvo koje se bližilo likovanju bilo odvratno. Hteo je da odbije da je sluša i udalji se. U njenom ponašanju bilo je nečeg uznemirujućeg i istovremeno neukusnog. „Ona je odlučila da ne obraća pažnju na moje upozorenje. Ja bih joj pomogla, išla sa njom, znala je to. Sama je kriva. Nije moralo tako da bude. Sama je izabrala.” Kasandra je sada zvučala moralno nadmeno, što je pojačalo Džejev osećaj nemira. To nije bio stav nekoga ko je navodno bio prijatelj pokojnici, već pre nekoga ko je smatrao da ima prava da joj sudi, nekoga ko je se gnuša. Džej se namršti, nespreman da sledi takvo unutrašnje preispitivanje, ali se opet istovremeno osećao

moralno obaveznim da to učini u Kerolajninu korist. Sama je kriva. Te bezdušne reči uskomešale su nešto neželjeno u Džejevoj glavi, nešto o čemu nije hteo da razmišlja. Podozrenje da su Kasandrino surovo ponašanje i odbijanje da pomogne Kerolajn možda nečim i doprineli Kerolajninoj smrti nije ga ostavljalo na miru. „Ako ti se Kerolajn poverila i rekla da njen muž nije otac deteta”, započe on turobno, „onda...” „Šta onda?” reče Kasandra izazivački. ,,Da nije trebalo da lažem zbog nje kao što je želela i da tobože tvrdim kako mi se zaklela da je otac deteta lord Fiton Li? Zašto? Zbog čega bih? Rekla sam joj da neću.” Dakle, njegove sumnje su bile osnovane. Džej je bio previše preneražen da bi sakrio ono što je osećao. „Kasandra, ako je istina to što kažeš, onda svakako shvataš da je moguće da si ti oterala Kerolajn u smrt.” Na licu njegove rođake pojavi se neobičan izraz - ne trijumf, svakako ne ni griža savesti, već nešto od čega se Džejevo srce steglo s užasnutim ubeđenjem da Kasandra ne samo što je svesna istinitosti onoga što je rekao, već i da je nekako uspela da ubedi sebe kako je ono što je uradila bilo sasvim opravdano. Odmah za tom spoznajom usledila je još jedna, podjednako neželjena i uznemirujuća. Kasandra je tvrdila da nije mogla niti htela da laže kako bi pomogla Kerolajn, a opet je to svakako uradila kad je tvrdila da je Greg Kerolajn napastvovao? Bilo je tu nečega što se Džeju nije dopadalo, nečeg odvratnog i užeglog od obmana i zlih namera. Premda uopšte nije želeo da se meša u to, smatrao je da mu je dužnost da to učini. Amber je bila veoma potresena zbog onog što se dogodilo. Zbog Grega, naravno, oduvek je prevashodno bila odana svom rođaku, kao i zbog Kerolajn Fiton Li i njenog deteta, premda ona, za razliku od Kasandre, Kerolajn nije intimno poznavala. Džej se nagonski trgao na reč

„intimno” i njene neukusne konotacije. Jedan od razloga zbog kojih je Kasandrina majka tako rado prihvatila poziv Fiton Lija zarad Kasandre, po rečima Džejeve majke, bila je briga izazvana intenzitetom prijateljstva koje je Kasandra osećala prema novopridošloj ženi koju su, kako se govorkalo, „obožavali na oltaru Lezbosa”, kako je to obazrivo rekla Džejeva mati. Džej udahnu duboko. „Kažeš da si odbila da lažeš za Kerolajn...” Pre nego što je stigao da završi ono što je nameravao da kaže, Kasandra reče vatreno: „Kako sam pa mogla? To bi bilo sasvim nemoralno.” „A opet si lagala za nju kad si rekla lordu Fiton Liju da si joj pritekla u pomoć i zatekla Grega kako je napastvuje.” Kasandra stegnu usta. Bilo je sasvim jasno da joj se nije dopalo to što je Džej rekao. „To je drugo. Greg je zaslužio da bude kažnjen”, reče Kasandra u svoju odbranu. „Kerolajn je htela da mu se osveti. Htela je da ga vidi obešćašćenog i obrukanog, i tako bi i bilo da se nije umešala njegova baba. Ne mogu da shvatim kako tako unižavaš sebe kad dopuštaš da te kupuje, Džej, pa ti si od De Vrisovih! I deda se slaže sa mnom. Kaže da nemaš ni ponosa ni samopoštovanja. Kaže da si izdajnik svog imena i da više ceniš Blanš Pikford nego sopstvenu porodicu.” „Ja se prezivam Fulšo - a ne De Vris”, napomenu Džej smelo. „A što se mog ponosa i samopoštovanja tiče, osećam dovoljno i jednog i drugog da bih sebe smatrao boljim čovekom zbog toga što zarađujem za život, koliko god skroman taj moj život bio.” Džej je savršeno dobro znao da je njegovog dedu nerviralo to što on odbija da sa njim razgovara o Blanš, i ponaša se kao nekakva uhoda prikupljajući informacije protiv nje koje bi je prikazale u lošem svetlu, jer je znao da bi time samo ugodio Barantu. „Ti si od De Vrisovih, Džej, i slažem se sa dedom da je sramotno što dozvoljavaš da ti Blanš Pikford naređuje.”

„Nema ničeg sramotnog u poštenom poslu. I ne treba da podstičeš dedu da se drži i dalje svog starog neprijateljstva prema Blanš, Kasandra.” „Ne treba njemu nikakvo podsticanje. On je mrzi.” „Kao što ti mrziš Grega Pikforda?” predloži Džej suvo. Kasandrino lice buknu ljutitim crvenilom. Nikada nije umela da krije osećanja. Koža ju je uvek odavala, goreći od temperamenta. Džej je pogleda. „Kerolajn me je naterala na to. Ne razumeš. Volela sam je.” Sad su se u njenom glasu čule stvarne emocije, mešavina bola i gorčine koja je, kako je Džej pretpostavljao, bila odjek njenih stvarnih osećanja prema Kerolajn. „Govorila je da me voli”, jecala je sada Kasandra, lica prekrivenog crvenim mrljama. „Rekla je da mu tako i treba, i da joj je žao što me je povredila. Mene je volela sve dok se Greg Pikford nije isprečio između nas. Morala sam da je nateram da to uvidi, Džej.” Kasandrin glas postade grublji. „Morala sam da je nateram da shvati koliko mi toga duguje. To se moralo platiti, i morala je biti kažnjena. Shvataš to, zar ne? Kero je shvatila, kada sam joj to objasnila. Najzad, izdala me je, i to ne samo mene, već našu ljubav. Dozvolila mu je da strpa tu stvar u nju i potom ostavi u njoj svoje gnusno seme. To se moralo izbaciti. Nije nikako smela da dozvoli da to seme isklija u plod. Rekla sam joj to, a ona mi je obećala da će učiniti kao što sam rekla. Ali slagala me je. Pokušala je da me prevari tako što se tobože ratosiljala deteta, da bi zatim rekla da je prekasno.” Džej je slušao preneražen, zgađen. Počeo je da podozreva da je Kasandra strasno zaljubljena u Kerolajn ali nije mogao ni da sanja da njegova rođaka gaji tako zlokobne misli poput ovih koje je upravo otkrivala. „Želela sam da mene najviše voli, znala je ona to”, nastavi Kasandra, potpuno slepa za Džejevo gnušanje. „Klela mi se da joj Greg Pikford ništa ne znači, a opet je odbila da se otarasi njegovog

deteta. I bolje što je mrtva, Džej. Radi nje same. Nikad ne bi bila u stanju da podnese tu sramotu.” Bolje? Džeju je bilo mučno jasno da Kasandra zaista veruje u to. U tolikoj meri da je pretila i odbila da pomogne Kerolajn s namerom da sirotu ženu otera u smrt? Bila je to užasavajuća pomisao, ali nije mogao da odbaci takve sumnje. „Jesi li ti svesna onoga što pričaš?” upita Džej. „Da li znaš šta si uradila? Uveren sam da si odgovorna za Kerolajninu smrt, kao da si je i sama gurnula u vodu i posmatrala kako se davi. A učinila si to iz ljubomore, zato što je izabrala Grega, a ne tebe. Imala je ona svojih mana, ne poričem, ali da je uništiš zbog pukog napada Ijubomore, zato što ti ne uzvraća osećanja...” „Ne smeš tako da pričaš. Volela me je, zaista. Obećala mi je da će se rešiti deteta i da ćemo biti zajedno.” Ona tada kidisa na njega, zasuvši mu lice udarcima, pokušavajući da mu noktima zapara obraze, a bes joj je dao toliko snage da je prošlo nekoliko sekundi pre nego što je Džej uspeo da je zadrži. Dahtala je, a lice joj je bilo iskrivljeno od besa i bola. „Prevarila me je zato što je mislila da je toliko volim da ću popustiti, ali ja nisam to uradila, nisam mogla to da uradim.” „Oterala si je u smrt”, optuži je Džej neuvijeno. „Ne. Ne smeš tako da govoriš. To nije tačno. Zažalićeš što si mi to rekao, Džeje”, upozori ga ona. „Nekako ću se postarati za to.” Ona pohita kraj njega i zajaha bicikl koji je ostavila naslonjen na stepenice, pa poče furiozno da okreće pedale niz prilazni put, ostavivši Džeja zgađenog i užasnutog. I pored svih njenih mana, Kerolajn Fiton Li nije zaslužila da je neko otera u smrt onako kako je on podozrevao da je Kasandra uradila. Kasandra je mogla da veruje kako je „ljubav” opravdava i oslobađa krivice i odgovornosti za njene postupke, ali Džej nije tako mislio. Naravno, nije se moglo ništa učiniti - najzad, Kasandra nije fizički ubila Kerolajn Fiton Li - ali on zbog ponašanja svoje rođake nije osećao samo preneraženost, već i duboku mučninu.

Četrnaesto poglavlje Pariz. Amber je jedva mogla da poveruje da je zaista tu. Odseli su u hotelu Džordž V, koji je bio otvoren samo dve godine ranije, u čast kralja Džordža, pre nego što su nastavili putovanje na jug Francuske, vozom Le Train Bleu koji je saobraćao od Pariza do Marseja i Azurne obale, i imao je samo vagone prve klase. Pošto su putovale same, bez muške pratnje, ledi Levington je zaključila da je bolje da uzmu apartman u Džordžu V, umesto nekoliko zasebnih soba. Iako je već upoznala bogatstvo Rica i Savoja, Amber je zadivila raskoš Džordža V. Sedela je pred prozorom sobe sa blokom za skiciranje u krilu. Bet i ledi Levington su se odmarale od putovanja, ali Amber je bila previše uzbuđena da bi zaspala. Najpre je raspakovala očevu beležnicu, čiju je svaku stranu sada tako dobro poznavala i toliko volela. On bi bio oduševljen Parizom. Baš kao i majka. Koje bi slike najviše želeo da uhvati? Ajfelovu kulu, žene u letnjim haljinama? Amber je čeznula za tim da izađe i krene u istraživanje. Je li bilo sebično od nje što je želela da to radi sama, sopstvenim korakom, tako da može prosto da stane, zagleda se i upije sve u sebe? Sesil joj je poslao kratku poruku naloživši joj da „gleda ono što se krije iza očiglednog”, te da potom „time preklopi ono očigledno” tako da makar počne da shvata zbog čega je Pariz takva gurmanska gozba za čula. -

Amber nije bila sigurna da razume na šta Sesil misli. Kada je to rekla Robertu, on se nasmejao i kazao da ništa ne brine, pošto ponekad ni sam Sesil ne razume ono što je hteo da kaže. Šta bi njen otac, čije su skice motiva iz klasične Grčke i Egipta bile toliko stručno detaljne, poželeo da zabeleži kad bi sedeo tu? Zar je bilo glupavo od nje što želi da očeve stubove zaodene u nabore

svile sa štampanim grčkim vazama i egipatskim hijeroglifima? Ako ikada bude imala sopstveni studio za dekoraciju enterijera, izloge će mu ukrasiti jednim jedinim komadom nameštaja, stolicom ili možda malim radnim stolom - ne od uglačanog drveta već obojenim tako da bude u skladu s tkaninom koja bude preko tog predmeta prebačena; tkanina će biti u središtu pažnje, a sve ostalo samo pozadina. Ljudi će stajati i gledati, nesposobni da se odvoje od tog prizora, opčinjeni čarolijom tkanine. Amber se nasmeja sama sebi. Bila je u Parizu, koji je nudio toliko toga. Nije trebalo da traći vreme na sanjarenje. O, ali toliko je čeznula da izađe; imala je svoj bedeker - ali ledi Levington je rekla da ona i Bet ne smeju izlaziti iz hotela bez nje, podseti Amber sebe strogo. Nije želela da je pošalju kući osramoćenu već prvog dana. Nesvesno zevnu, a onda to ponovi. Nije bila umorna, ali možda bi baš i bilo dobro da se odmori. Ledi Levington ih je upozorila da će u Parizu imati malo vremena i da moraju tu obaviti mnogo toga. „Nadam se da će nas Alister posetiti u Žuan le Panu”, šapnula je Bet uzbuđeno Amber dok su čekale iza ledi Levington da im vratar dozove taksi. Alister je pisao ledi Levington pre nego što su pošle iz Londona napomenuvši da će proči kroz Žuan le Pan na putu u Firencu, i zatraživši dozvolu da im dođe u posetu. „Ne radi se o tome da neću biti savršeno srećna u tvom društvu, najdraža moja Amber”, uveravala ju je Bet dok ih je ledi Levington gurala u taksi i dok je vratar davao vozaču uputstva da ih odveze u Ulicu Kambon broj 31, „jer hoću, naravno.” Ali ona nije bila Alister, shvatila je Amber i bilo joj je jasno da je Bet već zaljubljena u svog starog druga. Ulica Kambon broj 31 bila je adresa salona Šanel. „Samo razgledamo”, upozorila ih je ledi Levington dok su izlazile iz taksija na prepodnevno sunce i uzdisale od oduševljenja ugledavši slavni butik.

Ledi Levington im je obema već rekla da namerava da im naruči neophodnu odeću za letovanje od malih i diskretnih krojača skrivenih u uskim uličicama, koji su savršeno razumeli štase traži i kako treba da izgleda odeća za veoma mlade dame: pastelne haljine od hladnog muslina, obazrivo diskretni kostimi za kupanje i nove teniske haljine. Pamtiće poseban miris Pariza do kraja života, zaključila je Amber dok su stajale ispred salona Šanel. Bio je to miris potpuno drugačiji od londonskog, jedinstven i nekako jak, a opet istovremeno prefinjen i elegantan, mešavina parfema, mirisa hleba, kafe i cigara, pomešani s nečim drugim što Amber nije umela da prepozna, ali je nagonski znala da se ne može naći nigde više osim u Parizu. Francuskinje, odevene toliko šik da su izazivale strahopoštovanje, prolazile su kraj njih u divnoj odeći, zajedno sa majušnim psima na povocima optočenim draguljima. Francuski govor svuda oko njih sam po sebi bio je dovoljan da Amber prođu žmarci niz leđa. Zahvaljujući kontesi, njeno razumevanje govornog francuskog i sposobnost da ga tečno koristi dramatično su se popravili, pa je osećala tiho zadovoljstvo zbog toga što je slušala razgovor na francuskom svuda oko sebe i shvatala da može da ga razume. Bila bi sasvim srećna i da ostane tako pred salonom i samo posmatra sve oko sebe, ali kada su se našle unutra, sve što je videla na ulici izbledelo je i postalo beznačajno. Zidovi obloženi ogledalima pretvorili su salon u beskrajni prostor ispunjen neizrecivim mogućnostima. Tu i tamo visila je poneka haljina kao da je nemarno ostavljena, a opet nekako hvatala pogled i zadržavala pažnju. Amber je čeznula da te haljine podrobnije pogleda. Ali ledi Levington nije bila raspoložena da dangubi, pa ih je povela uz stepenište ge su se sjatile prodavačice kako bi im pomagale. Nekoliko promrmljanih reči ledi Levington, odsečan pljesak ruku jedne prodavačice, i Amber se činilo da je prošlo samo nekoliko sekundi pre nego što su počele da im pokazuju komplet za kompletom.

Amber se smesta zaljubila u blistave pižama pantalone za plažu, od svile tirkizne kao more, izvezene oko ruba morskim školjkama, pantalone koje su se nosile sa kratkim prslukom preko tanke bluze, dok je manekenka na glavi imala šešir širokog oboda kao zaštitu od sunca. Bilo je tamo kompleta za jedrenje, teniskih haljina, sportske odeće svake vrste, kao i predivno elegantnih večernjih haljina, u crnoj boji karakterističnoj za Šanel, koje je ledi Levington proglasila previše ozbiljnim za tako mlade devojke. Ali Amber nije mogla da odoli i gledala ih je čežnjivo: jednostavne fluidne haljine od žerseja sa vragolastim suženim porubima krojenim tako da je svaka žena u njima morala da se oseća kao da izgleda apsolutno najbolje na svetu. Cipele za dan, sa niskim potpeticama i zgodnim malim Tkaišem spreda, crne i bele, zajedno su stajale na podu pod uglom tako da se činilo da ih je neko upravo izuo, dok su na sopstvenim podijumima bile večernje cipele od crne jareće kože, svetlucave od bisera i dijamanata, uparene s odgovarajućim tašnicama velikim tek toliko da u njih stanu maramica i ruž za usne. Ali ono za čim je Amber čeznula bila je jedna od Šanelinih kožnih postavljenih tašni, i nije mogla da odoli da ne mazi čudesno meku kožu, tako da je nagnala prodavačicu da kaže na brzom i uglađenom francuskom kako je to savršena tašna za jednu mladu devojku, dragoceni predmet u kom će uživati do kraja života. Ledi Levington je odmahnula glavom kada je videla cenu, ali Amber nije mogla da je ispusti iz ruku. Na kraju, iako je znala da joj to iedi Levington ne odobrava, Amber se prvi put ponela kao što to rade odrasli i izjavila kako smera da kupi sebi tašnu delom novca koji je dobila od bake. Dok je čekala da joj je upakuju - odbivši da joj tašnu pošalju u hotel pošto još nije mogla zaista da veruje kako je ona sada njena i kako neće iščeznuti čim joj nestane iz vidokruga - najpre u sopstveni omotač od meke tkanine, potom u nekoliko slojeva papira, pa zatim u elegantnu Šanel kutiju, povezanu crno-belom

Šanel trakom pre nego što su je stavili u papirnu Šanel kesu, Amber je mislila da će joj srce pući od zadovoljstva što poseduje nešto tako lepo. Pre nego što su pošle, ledi Levington je devojkama dozvolila da izaberu za sebe po jednu od karakterističnih kreatorkinih kamelija koje su se mogle nositi kao broš na kaputu iii haljini, ili na šnali kao ukras za kosu. Bet je izabrala lepu svetloružičastu, dok se Amber, posle malo premišljanja, odlučila za kameliju krem boje. Kad su konačno izašle iz salona Šanel, Amber se činilo da korača iznad tla dok je uživala u spoznaji da, šta god se dalje bude događalo u njenom životu, niko nikada neće moći da joj oduzme zadovoljstvo zbog toga što je kupila sebi Šanel tašnu. Po odlasku iz butika. šetale su duž Rue de la Paix gde su zastale da zvirnu u izlog slavnog draguljara Kartijea, gde je Amber pogled zastao na jednostavnim satovima Tank Americaine.10 U jednoj prodavnici, zavučenoj u istoj ulici gde i Kartije, prodavali su se samo svileni šalovi, i kad se obrela u njoj, čak je i ledi Levington došla u iskušenje da kupi elegantan svileni šal boje zelene kao žad, ukrašen rukom islikanim cvetovima lotusa, dok se Amber dopao jedan plisirani u Fortunijevom stilu 11, u različitim nijansama krem i zlatne boje. Kod Žane Lanvan pokazali su im odeću za golf od žerseja, a kod Vionet, Bet i Amber su pomno zagledale koso sečene kreatorkine lepršave svilene večernje haljine. Ali ledi Levington je na kraju poverila posao diskretnim malim krojačnicama u sporednim ulicama i saopštila devojkama da su još Kompanija Kartije je počela da proizvodi ovu vrstu satova 1917. godine, a na sam dizajn uticali su saveznički zapovednici tenkovskih snaga koji su branili Francusku u I svetskom ratu. Pravougaoni oblik, glatke ivice i zaobljeni uglovi bili su oličenje elegancije i šarma, i danas se ova vrsta ručnog sata smatra klasičnom i karakterističnom za čitav XX vek;prim. prev. 11 Mariano Fortuny y Madrazo (11.05.1871 — 03.05.1949), sin slikara Mariana For tuny y Marsala, bio je španski modni kreator, čija je modna kuća bila otvo- rena 1906. i postojala je sve do 1946;prim. prev. 10

premlade za visoku modu. Ipak, dozvolila je Amber da brzo skicira Šanelin kostim u koji se zaljubila za jednu od krojačica, koja je potvrdila da može da sašije nešto slično za nju. Devojkama su doneli uzorke odeće probe radi, i Amber je morala da prizna kako su i oni jednako elegantni i lepi kao sve što je videla u kućama visoke mode. Ledi Levington je za Amber naručila gloh suknju krem boje od svilenog platna, koja je trebalo da se uklopi sa odgovarajućom bluzom s kontrastnim teget porubom. Pored toga, bila je tu i jakna sa teget, crvenim i belim prugama, kao i sladak džemperić lepe zelene nijanse sa svilenim mašnama krem boje kao aplikacijama, te još jedan džemper limun žute boje, s aplikacijama u obliku teget svilenih mašnica. Bet je trebalo da dobije sličan komplet, samo što će njena suknja biti francuski plava. Biće to sasvim prikladno za neformalne izlaske, i sportske prilike, kazala je ledi Levington. Za svečanije odevanje preko dana bile su tu popodnevne haljine, po tri za svaku, od lepe svile i platna pastelnih boja. Poželevši da sazna poreklo tuba tkanina koje su im krojačice iznele da biraju, Amber ih je na čistom francuskom upitala gde ih kupuju i kako ih biraju. „Mislila si na onu svoju svilaru, zar ne?” zadirkivala ju je Bet kasnije, kad su izašle iz uskih sokaka i vratile se u Rue du Faubourg St-Honoré. „One svilu kupuju u Lionu, ne u Engleskoj”, rekla joj je Amber. Onda su, naravno, bile tu i njihove nove večernje haljine, ne baš sasvim kao za odrasle žene, ali svakako s onim francuskim žarom zbog kog su se i Bet i Amber oči ozarile. Svileni šifon preko satena sečenog ukoso, u pastelnim bojama mogućnost da na sebe odenu nešto toliko moderno obe je oduševila,

premda je ledi Levington trebalo malo ubeđivati kako su nisko sečena leđa zaista prikladna za mlade devojke. „Ali vidite kako svileni šifon prekriva golo meso”, napomenula je prodavačica kako bi je umirila i razuverila. Posle lakog ručka u kafeu koji su preporučili ledi Levington, i koji je imao zasebne prostorije samo za dame, zaštićene od pogleda s ulice, ledi Levington je odvela devojke u Galeries Lafayette, gde im je kupila svilene komplete noćnih košulja i gaćica sa porubima od nežne čipke, čarape, haltere i maramice, pre nego što je kazala da je došlo vreme da se vrate u hotel. Amber je priznala da joj je od svega što je kupila najdraža Šanel tašna. Prva modna stvar koju je sama sebi kupila. Boravak u Parizu proleteo je u vihoru kupovine, posle čega je brzo usledila isporuka izvanredno sređenih kutija sa odećom, cipelama i šeširima punih papira. Morale su da naruče nove kovčege od Luja Vitona kako bi imale gde da smeste sve što su kupile, i dok se bližio dan polaska, sluškinje su bile prezauzete pažljivim prepakivanjem nove odeće u njih. Jedva su stigle da se nakratko odvezu kočijom do Bulonjske šume, posle čega je usledila jednako kratka poseta Versaju, gde su ih proveli kroz palatu, koja je sada nažalost bila tek senka njene ranije slave, i nije bila ni nalik onome što je Amber zamišljala. Francuska revolucija je omogućila da palata bude poharana, i sada je u njoj vladala atmosfera napuštenog i omrznutog mesta. Ipak, uz malo mašte mogla je sebi da dočara kako je to ranije bilo, kad je Dvorana ogledala bila obasjana stotinama sveća koje su sjale u beskrajnim odrazima, dok su se dvorjani pomerali u svečanim koracima formalnog plesa, a oni koji nisu plesali za to vreme su tračarili i posmatrali. Ali čak je i to zamišljanje bilo pomračeno Amberinim mislima o sudbini koja je zadesila sirotu i glupavu Mariju Antoanetu, koja je rekla da izgladneli narod njenog muža treba da „jede kolače” kad su joj kazali kako ljudi ne mogu sebi da priušte hleb.

Pomisao na Mariju Antoanetu podsetila je Amber na muke sirotinje kod kuće i izazvala u njoj grižu savesti zbog toga što je toliko imućna. Njena baka uvek je govorila da je važno biti svestan odgovornosti prema onima sa manje sreće i Amber se, prisetivši se toga sada, zarekla da će upravo tako i biti. Noć pre polaska za Žuan le Pan, Amber je bila toliko uzbuđena da nije mogla da zaspi. Još jednom je otvorila očev blok za skiciranje, dok su joj oči bile mutne od suza. Tu na stranicama nisu bile samo skice nekih njegovih dizajna, već i njene majke i same Amber, brzi portreti u ugljenu, nekoliko linija, tek toliko, ali dovoljno da ih verno prikaže. Koliko god se divila tkaninama koje je videla otkad je došla u Pariz, za Amber su dizajni njenog oca i dalje bili posebno sveži; skice koje je najviše volela obuhvatale su one sa rimskim novčićima i grčkim glavama, gde su klasične teme bile upotrebljene u bogatim bojama; bili su tu krilati konji, griva nošena vetrom i heraldički simboli, zamisli koje je skicirao jer je znao da će ih kasnije pretvoriti u elegantne šare. Njene skice - malene Trijumfalne kapije, Ajfelove kule, elegantne žene u skladnim haljinama sa velikim šeširima koje šetaju pudlice, tabac konobari sa navoštenim mustaćima i besprekorno čistim belim keceljama zategnutim preko okruglih stomaka - koje je smatrala duhovitim i veselim kad je ispod njih napisala „Razigrani Pariz”, izgledale su joj tako površno u poređenju s očevim. Zatvorila je blok za skiciranje, prilično rastužena. Kao što se i moglo očekivati u tako popularno doba godine, većina njihovih saputnika u Le Train Bleu bili su takođe Engezi, i kako je Amber ustanovila za večerom u kolima za ručavanje, dame kao da su koristilc priliku da prikažu svoju novu odeću. Čak ni ledi Levington nije bila imuna na to iskušenje i imala je na sebi haljinu Lanvanove s odgovarajućim žaketom, koju je kupila početkom te nedelje. Dok je zapažala elegenaciju ostalih gošći u vagon restoranu i prilazila stolu, Amber je bilo drago što je ledi Levington insistirala

da ona i Bet obuku neki od svojih novih kompleta - lepe svilene večernje haljine jedne od „veštih malih krojačica” čija imena i adrese oni koji ih znaju čuvaju kao najveću tajnu. Ledi Levington je priznala devojkama da je svoj spisak dobila od žene britanskog ambasadora sa kojom je bila u daljem srodstvu. Pošto je ovo bila Francuska, ledi Levington je obema dozvolila da popiju po čašu belog vina uz večeru, iako je povukla crtu pred ostalim francuskim običajima tako što je dopustila prilično bucmastom džentlmenu koji je pokušavao da zapodene razgovor sa njima da tako i uradi, da bi mu onda ledeno jasno stavila do znanja kako njegova nametljivost nije dobrodošla. Dok je sve to trajalo, Amber se nije usuđivala da pogleda u Bet kako ne bi podlegla napadu kikota. Mesje je bio izuzetno debeo i čulo se zloslutno škripanje kada se naklonio nad rukom ledi Levington, što je ukazivalo na to da on možda na sebi ima nekakav mider. Posle večere, kad su se neki džentlmeni povukli u kola za pušenje, ledi Levington je zahtevala od Amber i Bet da se vrate u kola za spavanje i rano legnu. Amber je izvukla beležnicu, previše uzbuđena da bi mogla da spava. Nije mogla da veruje da je na putu prema jugu Francuske. Izgledalo joj je to isuviše čudesno da bi bilo istinito. Samo je želela da ima s kim da podeli to uzbuđenje, da je s njom neko ko bi to zaista razumeo. Bet je bila mila, ali nije gajila kao Amber strast prema umetničkoj strani života. Lord Robert bi je razumeo, kao i Džej. Džej! Amber odluči da mu odmah piše. Tako će makar imati utisak da deli uzbuđenje s nekim ko je razume. Pisala je toliko da ju je zaboleo ručni zglob. Razočarana je bila jedino, kako je saopštila Džeju, što neće videti Lion, jer će kroz njega proči tokom noći. Bilo bi zanimljivo da ga istraži zbog njegove istorijske povezanosti sa svilom. Dragi Džej. Za razliku od Lujze, koja je isto tako bila plemenite krvi i bez novca, Džej nikada ničim nije pokazao da je

ogorčen zbog toga. Amber je za vreme boravka u Londonu saznala da mnogi pripadnici porodica više klase, koji su ostali bez novca posle rata, uglavnom zbog poreza na smrt 12, smatraju da im je ispod časti da zarađuju za život. Da li se Džej ikada gnušao položaja u kom je bio? Poricao je to, podsetila je Amber samu sebe, i makar je imao tu slobodu da sebi bira put kroz život. Mogao je da se oženi kim god želi, i to iz ljubavi. Želela je da i sama može tako da bira. Da Blanš nije toliko bogata, možda bi joj to i bilo omogućeno. Ali cena koju je morala da plati za to što ima bogatu baku sastojala se u tome što je Blanš to bogatstvo želela da upotrebi kako bi kupila Amber muža i titulu koja je njoj samoj bila uskraćena, iako to nije bilo ono što je Amber želela.

Porez poznat kao „namet na smrt“ zapravo je porez na nasledstvo. Reč je o porezu na imanje ili sveukupnu vrednost novca i nekretnina koji su pripadali preminulom; ova vrsta poreza uvedena je u Engleskoj 1894. godine i u nastupa- jućim decenijama doprinela je usitnjavanju ranije ogromnih poseda i praktično finansijskoj propasti starih aristokratskih porodica; prim. prev. 12

Petnaesto poglavlje Još radiš, Džej?” Džej podiže pogled sa knjiga računa koje je proučavao u prostoriji koja se na imanju Denam nazivala stjuardovom sobom, i koja je praktično bila njegova kancelarija, ured upravnika imanja. Džej se osećao sasvim kao kod kuće u ovećoj, udobno nameštenoj prostoriji i cenio je to što mu je Blanš dozvolila da od nje napravi svoju teritoriju. Tople tamnozelene zavese visile su na prozorima, a pored velikog radnog stola i stolice bila je tu i lepa kožna fotelja za sedenje kraj vatre i udobno ulegnuta „nol”13 sofa presvučena zelenim somotom. „Zato što mi se radi, gospođo Pikford. Proučavao sam godišnje prinose obradive zemlje Denama.” Blanš nije često dolazila da ga traži, i obično je slala nekoga po njega da ga dovede u radnu sobu kad je o nečemu htela da razgovara s njim. „Pretpostavljam da smo ostvarili profit?” Džej se osmehnu. ,,Da, zaista. Prošlogodišnji prinosi su bili veći nego godinu dana pre toga, a nadam se i ove godine povećanju. Pitao sam se takođe ne bi li bilo dobro da malo povećamo broj rasplodnih grla. Znam da bi kupovina bika-šampiona bila skupa, ali na duge staze bi se isplatila.” „Pripremi mi brojke, pa ću da ih pogledam”, reče Blanš. Džej je održavao besprekoran red u svojoj kancelariji. Blanš je zastala i sagnula se da potapše ostarelog španijela koji je spavao u svojoj korpi. „Vidim da imamo novog člana domaćinstva.”

13

Klasičan engleski dizajn nameštaja nastao u sedamnaestom veku;prim. prev.

„Stari ptičar mog dede”, reče joj Džej mirno. „Sada je prestareo za rad, naravno, i oćopavio je. Moj deda je mislio da je najbolje da ga ubijemo, ali ja sam naterao veterinara da ga pogleda, i on smatra da ga je samo malo uhvatila reuma. Zato sam pomislio da pustim starog džukca da proživi svoj vek u komforu.” Blanš je već znala za Barantovo zbrzano naređenje da se njegov pas ubije, i za to da Džej ne samo što je platio iz svog džepa veterinaru da ga pogleda, već je platio i za njegovo lečenje i kupio mu toplo runo kojim je sada bila obložena njegova nova korpa. „ Ako pričamo o psu, slažem se; ali ako pričamo o tvom dedi, onda bih se radije odlučila za sačmaricu”, reče ona Džeju suvo. „Od početka sledećeg meseca povećaću ti platu, Džej. Ne, nemoj mi zahvaljivati”, spreči ga ona. „Moj otac je verovao u staru maksimu da dobar radnik vredi do poslednje pare koja mu se da, a ja se slažem s tim. Sigurno znaš da mnoge fabrike u Meklsfildu otpuštaju ljude?” „Da.” „Nimalo mi se ne dopada fabrika Denbi, sigurna sam da to znaš, i rado bih je videla zatvorenu. Ali mislim da dugujem nešto tamošnjim radnicima. Hoću da sutra odeš tamo i kažeš upravniku da niko ne sme biti otpušten iz fabrike Denbi, i da se nadnice imaju blago povećati.” Džeja Blanšina uputstva nisu iznenadila toliko koliko će, znao je to, iznenaditi druge. Dobro je upoznao svoju poslodavku, ili makar onoliko dobro koliko je ona ljudima uopšte dopuštala da je upozna, tako da je znao da se dobrotvorni rad Blanš Pikford ne svodi samo na sedenje u komitetu. Džej je bio tužan zbog toga što Amber nikada nije dobila priliku da zaviri iza hladne fasade koju je Blanš često prikazivala spoljnom svetu. Ponekad se pitao nije li mu Blanš naklonjena zbog toga što kao njen nameštenik nije mogao da je kritikuje, ali nadao se da je razlog to što je znala da može da mu veruje i što ceni njegovu želju da sam uspe u životu.

Kada ga je zaposlila, prvobitno je pretpostavljao da je na njenu odluku pre uticalo to ko je on, nego je li kvalifikovan za to mesto, ali kao što je on diskretno stavio do znanja i njoj i svom dedi, bio je samostalan i nije hteo da ga ijedno od njih koristi za dalje raspirivanje međusobne netrpeljivosti. Barant mu je bio deda, Džej ga je voleo, ali to nije značilo da nije svestan Barantovih mana. Blanš mu je bila poslodavka, ali to nije značilo da ne može da je ceni i divi joj se, te ujedno bude svestan da ju je njegov deda sigurno povredio. Blanš se okrenu da pođe, ali najednom stade i okrenu se ponovo prema njemu sa rečima: ,,Ne dopada ti se ono što sam isplanirala za svoju unuku, je li tako?” „Ona je veoma mlada i puna ideala, tako da pretpostavljam da joj se brak iz računa mora činiti zabrinjavajućim”, odgovori Džej što je obazrivije mogao. Blanš nakrivi glavu kako bi potvrdila da on tačno zbori. „Ti planovi idu u njenu korist koliko i u moju”, reče mu ona uzdržano. Amber nije imala pojma o stvarnom životu. Bila je puna snova i ideala, ujedno tvrdoglava. Žena je mogla postići toliko toga u prikladnom braku, toliko toga bi mogla uraditi u svetu sa mužem moćnim i uticajnim, spremnim da tu moć i uticaj podeli s njom. Samoj Blanš je bila uskraćena prilika da postane sve što je mogla postati, a to se sa Amber neće dogoditi. Promenivši temu, Blanš reče: „Čujem da je tvoja rođaka Kasandra odsela u Fiton holu.” Džej ustade. „Da.” „Usuđujem se da kažem da se ubrzo možemo nadati novom braku između De Vrisovih i Fiton Lijevih. To bi trebalo da zadovolji tvog dedu, pošto bi se istorija ponovila. On je sebi uzeo za nevestu jednu od Fiton Lijevih.” Barant de Vris je budala zbog toga što više ne ceni svog unuka, zaključila je Blanš. Ali opet, Barant nikada nije cenio one koje je

trebalo da ceni, pomisli Blanš ogorčeno pošto je otišla od Džeja. Mogla je toliko toga da mu pruži, ali on ju je odbacio. Amber neće pretrpeti istu sudbinu - niti njene posledice. Živeće životom koji je Blanš bio uskraćen. Blanš se mnogo uzdala u sina Levingtonovih. Malo se diskretno raspitala posle poziva koji je ledi Levington uputila Amber. Dvoje mladih zajedno preko leta - tu će gotovo neizbežno morati da bukne ljubav.

Šesnaesto poglavlje I pre nego što se voz zaustavio u stanici Žuan le Pana, Amber je znala da nikada neće zaboraviti prizore i mirise juga. Sa svakim kilometrom koji su prevaljivali i sve dublje tonuli u njegov senzualni zagrljaj, ona je bila sve opijenija. Ezan Provans, iako ga je videla samo krozu prozor njihovih kola za spavanje, bukvalno joj je ščepao srce i, podozrevala je to donekle, ukrao ga zauvek. Bila je opčinjena, očarana, izgubljena u magiji Midija14, a um joj je bio ispunjen tamošnjim bojama. Osećala je kako joj se čula otvaraju i ispijaju sve to dok nije osetila vrtoglavicu od tolike lepote. Lord Levington i Henri dovezli su se do stanice da ih sačekaju, i Henri je likovao pun ponosa zbog novog Bugatijevog automobila koji mu je otac poklonio zato što je postao punoletan. Otac i sin su sa mnogo oduševljenja pričali o Le Manu, o automobilskoj trci, a ledi Levington ih je prekidala zabrinutim pitanjima o zdravlju svoje mlađe dece. Ali Amber je bila sasvim zadovoljna dok se držala van njihovog porodičnog razgovora i jednostavno blaženo ćutala, uživajući u čistom zadovoljstvu zbog toga što je tu. Čula je kako ledi Levington ispituje muža o vili i njenoj podobnosti za ono što su naumili. „Prvoklasna u svemu”,. uveravao ju je lord Levington. „Moram ti reći da sam se malo zabrinuo kad mi je Benson javio da nam u kućici u vrtovima boravi vlasničino kumče. Izgleda da je agent zaboravio da nam kaže kako taj momak, Žan-Filip, tamo živi. Deluje mi sasvim pristojno, očigledno ima dobre veze, pošto je vlasnica vile njegova kuma. Ali nema potrebe da se brineš zbog njega. Povučen je. I stalno macka farbama.” Lord Levington tiho uzdahnu i nadoda; „Pa, makar nije posredi poezija. Izgleda da priprema nekakvu izložbu na Akademiji. Kako god bilo, kazao sam mu da bi dobro bilo da 14

Drugi naziv za jug Francuske; prim. prev.

večeras dođe u kuću na večeru i predstavi ti se kako bi i sama mogla da ga proceniš.” „Zaista, bilo bi dobro”, saglasi se ledi Levington hladno, očigledno ne baš zadovoljna zbog pomisli na njihovog novog suseda. Nasuprot tome, pomisao na to da bi mogla stanovati tako blizu nekom mladiću koji bi, po onome što je čula, verovatno bio slikar, ispunila je Amber oduševljenjem i strahopoštovanjem koje je zadržala za sebe. Sluge su tovarile prtljag na taljige koje su čekale, znojeći se u vrelini kasnog i mirnog popodneva. Henri je hteo da se malo razmeće svojim novim kolima i njihovim mogućnostima, ali ledi Levington je insistirala da joj se Amber i Bet pridruže u bentliju. „Fibi, plašim se da neće biti mesta za sve nas”, upozori je lord Levington. „Jedna devojka će morati sa Henrijem.” „Idi ti, Amber”, podstaknu je Bet. „Henri vozi previše brzo za moj ukus i veoma mi se smuči od njegove vožnje.” Bugati je bio tamnoplav, sunce je bleštalo na njegovoj uglačanoj haubi i sjajnim točkovima. Vrelo sunce je pojačavalo mirise kože, farbe i benzina, koji su se mešali s aromom prašine i borovine. Pošto je drum krivudao od stanice kroz grad i potom u brda, Henri je morao da smanji brzinu u mnogim oštrim krivinama, zbog prisustva magaraca, taljiga i drugih kola. Zahvaljujući tome što je put vijugao, Amber je načas uspevala da ugleda dražesno more duboko ispod njih, kroz borove koji su bacali hladovinu na obronke. Provezli su se kraj visokih zidova okrečenih u belo i kapija od kovanog gvožđa ispred kojih su stajali crveni geranijumi, i zašli na prašnjavi put. „Evo nas”, viknu Henri kako bi nadjačao riku motora i hujanje vetra, dok je skretao kroz otvorenu dvokrilnu kapiju i vozio po prilaznom putu prekrivenom razbacanim ružinim laticama, a Amber je zadržala dah u oduševljenju.

Vila Florentina, s omalterisanim zidovima okrečenim u blistavo belo, bila je baš onako lepa i italijanski kitnjasta kao što se po njenom imenu moglo zaključiti. Podsećala je na ilustraciju kuće iz neke knjige s pričama, sva u kulama i tornjevima, sa visokim zasvođenim prozorima i balkonima od kovanog gvožđa, dok je hladnu čistotu njenih belih zidova grejalo strasno mnoštvo crvenih hibiskusa i ljubičaste bugenvilije. Vaze od terakote visine malog deteta krasile su kamene stepenice koje su vodile do trema sa stubovima, a svetlocrveni geranijumi prosipali su se iz njih, tako da je formalno i neformalno tu bilo spojeno na način koji je budio čula. Hodnik iza vrata pod tremom bio je prijatno svež posle spoljne vrućine. Pod od crnih i belih mermernih ploča koji je ličio na šahovsku tablu odjekivao je njihovim kretnjama i glasovima. Crni mermerni kipovi stajali su u zasvođenim udubljenjima u gipsanim zidovima. Stepenište od kovanog gvožđa vijugalo je uvis kraj prozora u pseudosrednjovekovnom stilu. Ledina sluškinja koju je Amber trebalo da deli sa Bet došla je da ih povede gore u njihove sobe, koje su bile jedna do druge na spratu vile, i gledale na široku terasu; iza nje se nalazio bazen za plivanje, a zatim i detaljno uređen vrt u italijanskom stilu koji se spuštao prema samom Sredozemnom moru. Sa svog prozora, Amber je diskretno potražila kućicu u kojoj je po rečima lorda Levingtona živeo Žan-Filip, ali se razočarala kada nije uspela da je vidi. Amber je ponovo videla svoje domaćine tek predveče. Ledi Levington joj je predložila da popodne provede u nadzoru raspakivanja svojih stvari, odmoru i pisanju baki o tome da je bezbedno doputovala. Pošto je večera bila porodična, ledi Levington je rekla da Bet i Amber ne moraju da odenu večernje haljine, ali njihovo dugo putovanje i dnevna vrelina i dalje su zahtevali kupku za rashlađenje i presvlačenje u čiste jednostavne haljine. Amber je odabrala onu od svetloplave svile sa vezenim cvetovima od malih bisera, dok su joj isti takvi sitni biseri krasili i porub donjeg dela haljine. Preko toga,

Amber je obukla odgovarajući beli bolero postavljen istom svetloplavom svilom. Lepa šnala ukrašena biserima pridržavala joj je uvojke koje je morala neumoljivo da češlja kako bi razdvojila vlasi umršene vožnjom do vile Henrijevim kabrioletom. Betini roditelji i Henri već su ispijali martini na terasi kad je Amber prošla kroz otvorena dvokrilna vrata da im se pridruži, dok je njihov razgovor pratila pesma zrikavaca. Lord Levington ponudi Amber da joj smućka jedan od svojih specijaliteta - „belu ledi.” „Nisam baš sigurna da devojke treba podsticati da piju koktele”, usprotivi se ledi Levington. „Neće biti preterano jak”, razuveri je erl i ljubazno se osmehnu Amber. Ona srknu snebivljivo i s olakšanjem shvati da je on održao reč. Brzo je naučila da su beskrupulozniji pratioci debitantkinja skloni da im daju piće daleko jače od onoga što bi trebalo da bude, mameći devojke u staklene bašte pune senki ili napolje u mračne vrtove sa čašom nečega što bi trebalo da bude limunada i obećanjem izlaska na svež vazduh posle vreline balske dvorane, samo da bi devojka shvatila pošto popije svoju „limunadu” da ne može da se odbrani i da je u njenom piću bilo nečeg mnogo jačeg - obično džina - što je njenom pratiocu omogućilo da iskoristi njenu opijenost. „Nikada ne prihvataj piće ni od koga osim ako nisi sama videla kako je nasuto, ili si ga odabrala sa poslužavnika koji nosi kelner”, glasio je savet koji su iskusnije devojke davale onima sa manje iskustva. Bet je upravo pohitala kroz dvokrilna vrata da im se pridruži kad je batler izašao na terasu i najavio dolazak gosta na večeru Levingtonovih. Amber je stegla prste oko stalka čaše, dok su joj leptirići nervoznog uzbuđenja vrtoglavo zamahali krilima u stomaku. U mislima je već zamislila Žan-Filipa, na osnovu lika svog oca, dodavši mu malo franeuske elegancije, zamislivši muškarca

izuzetnog šarma, crnomanjastog i tamnookog, sa dugačkim slikarskim šakama. Ali muškarac koji je sada stajao u razgovoru s erlom nije bio ni nalik tome. Jeste bio visok, ali isto tako plećat, mišićavih grudi, čiji su se obrisi sasvim jasno nazirali ispod tanke radničke košulje koju je imao na sebi. Dok su lord Levington i Henri bili glatko obrijani, on je imao malu špicastu bradu, put mu je bila mrka, a gusta tamna kosa padala mu je gotovo do ramena, kao da je neki od onih engleskih pesnika sa dvora Čarlsa I. Ne, ispravi se Amber kad je on okrenuo glavu i pogledao je, i kada je ugledala blesak zlatne minđuše koju je imao u jednom uhu, nije on nikakav pesnik, već ciganin, ili možda gusar, nemilosrdan, beskrupulozan i opasan. Ona mu automatski okrenu leđa, ali tek pošto je primetila beli sjaj njegovih zuba kad joj se podrugljivo osmehnuo. Ruka joj se zatresla. Osećala je vrelinu u obrazima, ali je istovremeno drhtala. Nikada nije videla tako tamne oei, gotovo crne, a šake mu nisu bile slikarske, već zanatlijske, široke, zdepaste i... snažne. Sigurno slika snažnim i teškim zamasima, zaključila je, i to ne svetle akvarele, pa čak ni ulja, već slike u drečavim senzualnim bojama koje opijaju čula i kradu razum. Bet ju je vukla za rukav, razrogačena od zaprepašćenja i uzbuđenja. „Pogledaj samo, Amber”, preklinjala ju je šapatom. „Zar nije lep?” Lep, sa tim očima preterano smelim, i sa tim ciganskim gusarskim licem, preterano mišićavim telom i smešnom minđušom? „Ne”, poreknu Amber oštro. „Uopšte ne mislim da je lep.” Amber je čula kako se ledi Levington smeje, posle čega je ŽanFilip nešto rekao. Glas mu je bio kao topao sirup koji joj je bakina kuvarica sipala preko ovsene kaše zimi, gotovo previše jak tako da se Amberin želudac trzao od njegovog ukusa iako je istovremeno čeznuo za njim. Bilo je kasno, ponoć je već prošla, i Amber je bolela glava. Žan-Filip je otišao pre možda jedan sat, izvinivši se još jednom za

svoje prisustvo u kućici, ali još je dominirao njihovim razgovorom, kao da je prisutan. Amber nije imala nikakvo logično objašnjenje za takav svoj antagonizam prema njemu, niti zbog čega je osetila takvo olakšanje kada je otišao. Mogla je samo da shvati da ju je nešto u vezi s njim tako moćno uzdrmalo da se uplašila. On im neće smetati, uveravao je ledi Levington. Morao je da završi važan posao, na kom je radio praktično i dan i noć. Dan i noć. Amber zadrhta. Bilo je nečeg u vezi s tim tamnim očima i vrelom somotskom tamom mediteranske noći od čega se ona ježila. On je očigledno ostavio jak utisak na lorda Levingtona i pogotovo ledi Levington, a i Bet je reagovala na njegov galski šarm. Ali Henri izgleda nije delio oduševljenje ostalih članova svoje porodice Žan-Filipom, primetila je Amber. Dakle, nije bila sasvim sama u svom osećanju oprezne nelagodnosti. Bogu hvala za to. „Kasniš.” „Ali ti si me čekala.” Žan-Filip se nasmeja i kliznu rukama preko Marijaninih glatkih golih ramena, a onda se sagnu da joj poljubi crvene i zrele, napućene usne. „Muž će mi se ubrzo vratiti. Bolje idi da te ne uhvati ovde sa mnom.” „Kako da sada ostavim takvu gozbu senzualnih zadovoljstava?” zadirkivao ju je Žan-Filip, dok je zavlačio ruku ispod labavog ruba bluze na njenim grudima. Dojke su joj bile okrugle i pune, glatke i zrele od sunca, bradavice tamne i krute. Prošlo je jedva šest nedelja otkad je odbila od sise svoje četvrto dete i na grudima joj se osećao opojni miris mleka i plodnosti. Dojila je dete kad ju je prvi put ugledao, dopustivši namerno da joj se raskopčani gornji deo haljine otvori tako da on primeti kako beba pohlepno sisa, i sporo se pokrila pošto ju je odvojila od grudi.

Njen muž je bio meštanin, pekar, ustajao je rano i odlazio uveče u obližnji tabac da pije, tako da je ona ostajala sama i željna zadovoljstva kakvo je Žan-Filip rado želeo da joj pruži. On povuče stolicu od stola i sede na nju, dok je ona stajala i gledala ga, podbočena. Privukavši je bliže, on joj svuče bluzu kako bi joj potpuno ogolio grudi i počeo da ih licka i povlači jezikom i usnama, posvećujući obema dojkama podjednako pažnju, brzim ritmom, sve dok nije osetio kako ona snažno drhti od zadovoljstva. Kratko je zaroktao i samo time pokazao da je svestan koliko je željna - time i brzim pokretom ruku ispod njene suknje, gde joj je pronašao butine, teške i vrele, i mesto između njih vlažno i spremno. Kliznuo je rukama okolo do njenih guzova, počeo da ih mesi, i upitao je podrugljivo: „Šta misliš, da li bi me tvoj muž zaposlio? Ovde se nešto baš lepo nadiže.” Nije mu odgovorila. Uživala je u svom zadovoljstvu pohlepno i sebično kao muškarac, zatvorenih očiju, oglašavajući se grlenim zvucima dok ga je podsticala. Vrh njegovog prsta skliznuo je vešto kroz njenu vlagu, pronašao mesto koje ju je nagnalo da se ukruti, izvije, a onda mahnito trzne obuzeta vrhuncem. Žan-Filip je pusti, ustade i raskopča pantalone. Bez ikakve potrebe za rečima, ona se nagnu napred i s obe strane dograbi rukama sedište stolice koju je on upravo oslobodio, raširivši noge. Žan-Filip stade iza nje i zadiže joj suknje. Guzovi su joj bili meki i mesnati, a stajala je tako da otvori prilaz brazdi među njima, te ujedno i mesnatom otvoru njene vagine čije su još otečene usmine bile predusretljivo povučene, a tamni žbun stidnih dlaka umršen u tamnu masu vlažnih uvojaka. Ušao je u nju sporo, uživajući i u osećaju i u pogledu na tamnim venama prošarani glavić svog penisa koji je klizio u njenu vlagu, a onda ponovo napolje pa duž cele njene brazde do klitorisa, potom ponovo unutra, pa napolje, i zatim dublje unutra, do kraja, prodirući u nju žestoko i potpuno, toliko da je jeknula od želje i zadovoljstva, pobunivši se kad se on povukao da je zadirkuje

maznim klizanjem glavića među njenim usminama. Između birtije i kuhinje bila je pekara, sa pećima i pročeljem radnje koje se pružalo celom dužinom kuće, i dok se Žan-Filip igrao njenim klitorisom, čuo je zvuk zvona na vratima prodavnice. „Moj muž”, upozori ga Marijana, zastenjavši kad se Žan-Filip jednostavno i snažno nabio u nju, uhvativši je u svoj ritam dok se naginjao napred i šaputao: „Stvarno hoćeš da prestanem? Možeš li to sad da podneseš? Ne možeš, je li tako?” Stenjala je i pokušavala da priguši taj zvuk dok se njegovo zabadanje pojačavalo, sve dublje i sve duže. Žan-Filip je osećao kako izgara od uzbuđenja izazvanog rizikom, pa se zabadao sve snažnije i osećao kako ga njeni mišići stežu i hvataju u furioznom naletu grčeva. S druge strane zida, čuli su kako se približavaju koraci njenog muža. Osetio je u naletu sopstveni orgazam, a onda se zabio u nju još jednom, prepustivši mu se, uživajući u eksploziji zadovoljstva i u olakšanju koje je sa njom nastupilo. Kvaka na vratima začangrlja. Žan-Filip potapša Marijani zadnjicu i spusti joj suknju kad su vrata počela da se otvaraju. Dok je Marijanin muž stupao u kuhinju, Žan-Filip je seo na stolicu. „Ah, mesje Di Brevone, tu ste”, zagunđa pekar. „Da, Žak, vaša dobra žena obećala mi je da će mi dati svoje specijalno slatko. Mislim da mu je ukus i miris bez premca”, nadoda tiho, pogledavši Marijanu dok je govorio. Miris njene vagine još mu je bio na rukama i bilo mu je zabavno što ona ne sme da se pomeri od straha da joj ono što je izlio u nju ne pocuri niz noge i ne oda je. Još se kezio sam sebi u bradu pola sata kasnije, dok se vraćao u kućicu.

Sedamnaesto poglavlje Greg se u Hongkongu provodio kao nikad u životu, ili je to makar važilo otkad je naleteo na Lajonela Septona, svog poznanika s Oksforda. Lajonelovi roditelji su bili misionari. Posle njihove smrti u Africi, crkva je finansirala obrazovanje njihovog siročeta, uz pretpostavku da će Lajonel krenuti stopama svojih roditelja, ali Lajonel je imao drugačije stvari na umu. Zivot ispunjen dobročinstvima i malom platom nije bio za njega. Lajonel je video kako žive mnogi njegovi vršnjaci s Oksforda i brzo zaključio da mu mnogo više odgovara njihov način života ispunjen zabavom nego život predan crkvi. On je došao u Hongkong s jednim bogatim prijateljem, koji je potom otišao odatle. Bio je popularan među ženama, finih manira, zgodan i šarmantan, i obazrivo je tajio od elegantnog društvenog kruga iz kluba Pik, u koji je ušao zahvaljujući svom bogatom prijatelju, činjenicu da se izdržava tako što mladiće poput Grega upoznaje sa zadovoljstvima mračnije strane života u Hongkongu: s prostitutkama, drogama i kockom, što je sve bilo u rukama zloglasnih hongkonških bandi, „trijada.” Blanš je volela Grega i pobrinula se za to da on ima veoma veliki džeparac dok boravi u Hongkongu, daleko veći od skromne plate koju je sada dobijao za ,,rad” kod Henrija Džardina u kancelariji njegove transportne kompanije. Džardin i njegova žena Džejn imali su veliku kuću na Piku 15, sa malom gostinskom momačkom kućom na imanju - i to je bio Gregov novi dom. Greg i Lajonel su najpre obnovili poznanstvo na koktelu koji je priredio guverner Hongkonga - bio je to dosadan, uštogljeni događaj za Grega sve dok nije sasvim bukvalno naleteo na Lajonela. Posle priča o vremenu provedenom posle Oksforda, koje su i jedan i drugi ulepšali pre nego što su ih ispričali, obojici je postalo 15

The Peak, odn. Victoria Peak, takođc Mount Austin - planina iznad Hon- gkonga; prim. prev.

očigledno da će ono što je dotad bilo puko poznanstvo prerasti u prijateljstvo. Džardinu, koji nije pojma imao kako da zabavlja mladića kome je bilo dosadno i koji mu je jasno stavio do znanja da nema ni potrebu niti nameru da radi, isprva je laknulo zbog toga što su se njih dvojica združili. Dobar deo uglednog društvenog života britanskog Hongkonga odvijao se u klubu Pik, koji nije dopuštao da se svi prijavljuju u članstvo i jasno stavljao do znanja da određene rase, uključujući i kantonske Kineze, tamo nikada neće imati pristup. Igranke uz čaj i bridž, i zatim večere, bile su na programu svakog dana u klubu; same po sebi, nisu bile loše, ali kao što je Lajonel napomenuo Gregu već nedelju dana posle njihovog susreta, mladi muškarci su imali zabavnije načine da se provode. Greg je to jedva dočekao. „Dobro bi mi došla neka žena”, rekao je Lajonelu iskreno. „I to ne neka kojoj je do prstena, ako znaš šta hoću da kažem.” Lajonelu je to bilo potpuno jasno. Složen sistem licenciranih kupleraja u Hongkongu za različite klase mušterija, možda je sada bio protivzakonit, ali to nije značilo da su ti kupleraji prestali da postoje. Prostituciju su, kao i toliko drugih stvari, sada kontrolisale trijade. Kineskinje su dovodili u Hongkong iz siromašnih sela, neke kako bi ih otpremili preko mora, neke da ostanu u samom Hongkongu, a sve su ih kupovali za bedne iznose novca. I sve su mnogo hiljada puta vraćale uloženo onima koji su ih „posedovali” za vreme njihovog kratkog radnog veka. Čim je Greg shvatio da može napraviti spisak onoga što želi i zahteva baš kao kada bi poručivao bilo koju robu, njegovo prvobitno snebivanje ustupilo je mesto gotovo preteranom samopouzdanju. Zašto bi se ograničio na ukus jednog ploda kad postoji toliko različitih „ukusa” - i to po tako razumnoj ceni? Ubrzo se zahvaljivao Lajonelu što ga je uputio u sve to, i

uživao u ulizičkoj poslušnosti raznoraznih ,,madam” koje su upravljale kuplerajima. Među Gregovim omiljenim javnim kućama bila je jedna veoma visoke klase, koja je pružala usluge bogatim klijentima. Za one koji to nisu znali, rezidencija Šangri La ličila je spolja na elegantan i diskretan hotel. Dva krupna i mišićava vratara u plavo-zlatnim livrejama stajala su pred dvokrilnim vratima od duboreza u atlasnom drvetu, koja se nisu otvarala ukoliko posetilac nije znao trenutno važeću lozinku. Nove mušterije su morale da pitaju za Madam S. Kad bi se potom obrele u kićenom hodniku, lepa recepcionerka u čeongsamu16 toliko tesnom da su ga sigurno zašili na njoj, prišla bi im, naklonila se i upitala mušteriju zbog čega je tu. Kupleraj je zauzimao svih pet spratova visoke i uske zgrade, i svaki sprat je bio mesto za posebnu ,,vrstu” seksa, počevši od podruma, rezervisanog za one koji su voleli bestijalnosti - Lajonel se iscerio Gregu i rekao mu da je mesto za takve u podrumu pošto je tamo lakše držati životinje. Ljudi koji su bili redovni posetioci Šangri La mračno su se šalili govoreći kako zadah prženog mesa iz prodavnica hrane blizu kupleraja znači da je neka od mušterija uživala u naročito nasilnoj vrsti zadovoljstva, te da se upravo prži životinja isporučena iz neke od podrumskih prostorija. Svaki sprat je bio jednako uređen: niz sobičaka za individualno zadovoljstvo, neke od njih sa velikim „prozorima” okrenutim prema ,,sceni” za mušterije koje uživaju u voajerizmu, i prostrana zajednička soba za „grupna zadovoljstva.” Greg je najviše voleo da plaća za dve, ponekad i tri devojke koje su ga zadovoljavale i istovremeno se međusobno predavale lezbijskom činu. 16

Tesna jednodelna kineska ženska odora. Na kineskom se još zove qípáor, qípáor, na pojednostavljenom kineskom ch’i-p’ao, dok se na engleskom još naziva „mandarinska haljina." Moderni čeongsam je osavreme- njena verzija mandžurskog qipao-a koji su Mandžurci doneli u Kinu kad su je osvojili u 17. veku (za vreme dinastije Kving); prim. prev.

Bila je tamo jedna devojka, visoka i plećata skandinavska plavuša krupnih i isturenih grudi sa bradavicama velikim kao kuke za kapute, i ona je s posebnim oduševljenjem zabadala privezani veštački penis u druge devojke. Sobe za mučenje, takođe u podrumu, za Grega nisu bile naročito primamljive, iako nije uzmicao od malčice kažnjavanja pod uslovom da je on taj koji kažnjava devojke. Ništa naročito, samo da ih malo mlati, koliko da znaju ko je glavni. Ništa se nije moglo uporediti sa zadovoljstvom koje je pružao udarac malom šibom po goloj zadnjici devojke koja se ne trudi mnogo jezikom i usnama oko njegovog uda, pogotovo kada je već platio za to. Kad je Henri Džardin čuo da se šuška o tome šta Greg radi, poveo ga je u stranu i rekao mu da mladić njegovog položaja treba sebi da kupi čistu devojku i uzme je za ljubavnicu. „Mnoge devojke u kuplerajima imaju sifilis”, rekao je on Gregu s nelagodnošću. „I učinio bih ti medveđu uslugu ako bih to prećutao. U stvari, čudi me da ti mladi Šepton to već nije rekao. Pored toga, pa, ljudi naše klase ne zalaze u taj kvart. To se ne radi. Ne valja se, znaš. Hongkong je malo mesto i svi tračare.” Dobronamerni saveti Henrija Džardina razbesneli su Grega. Nije mu se dopadalo što matorac kao što je Džardin govori kako on nije dovoljno bistar da bi znao šta je šta. S druge strane, Lajonela je nervirala Gregova glupost i neshvatanje da makar prividno treba da se pridržava „pravila.” Lajonel je obazrivo razdvajao dva sveta u kojima je obitavao - na kraju krajeva, morao je da bude društveno prihvatljiv kako bi upoznavao svoje žrtve. Obično, kad se jednom upuste u život sa kojim ih Lajonel upozna, na kraj pameti im nije da o tome pričaju, pogotovo pred onima za koje su sigurni da im to neće odobravati. I tako je, da bi kaznio Grega zbog toga što je ugrozio njegov položaj, ovoga odveo u jednu od kockarskih jazbina u rukama trijada, koje su se bogatile hvatanjem glupih mladića u zamku. Omamljen trijumfalnim i opojnim adrenalinom zbog svoje

„početničke sreće”, Greg nije primetio kako je Kinez koji je stajao u senkama kratko klimnuo Lajonelu glavom, niti da je novac prešao iz ruke u ruku. Bio je suviše zauzet time što je sam sebi čestitao zbog uspeha i veštine iskazane već na samom početku. Bilo je kasno kad su konačno izašli iz kluba, i Lajonel je obgrlio rukom Gregova zgrbljena ramena dok ga je tešio. „Nema veze. Bićeš bolje sreće. Vidiš kako ti je dobro krenulo na samom početku.” Greg je treptao u svetlu praskozorja. Očne jabučice su ga bolele, glava mu je bila teška. Više nije ni znao koliko je ispisao potvrda o dugovanju uz Lajonelova uveravanja da je ukupan iznos bedan i da će već u sledećoj ruci biti dobitnik. „I ne brini za Čung Haja. On je pristojan lik i davaće ti da igraš na veresiju tako da možeš s njim da se raskusuraš kad ti stigne džeparac. Da popušimo po lulu pre nego krenemo natrag na Pik?” Greg odmahnu glavom. Ni ovako nije mogao jasno da misli, tako da mu nije bilo ni najmanje potrebno da sve dodatno pogorša posetom pušionici opijuma.

Osamnaesto poglavlje Dani su leteli, ispunjeni raznovrsnim društvenim događajima. Pošto im je Henri bio pratilac, ledi Levington je davala Bet i Amber više slobode nego u Londonu, i već posle nedelju dana one su bile deo grupe mladih ljudi koji su boravili u elegantnim vilama raštrkanim po Žuan le Panu, namernih da se dobro zabavljaju. Henri ih je gotovo svakog dana vozio obalskim drumom Promenade des Anglais, kojim su mogli da odu do Kana i prođu Kroazetom, sastati se s novim prijateljima o ručku u art nuvo enterijeru hotela Karlton ili art deko hotelu Martines pre nego odšetaju na samu Kroazetu, ili su, ako im je više bilo do toga, mogli da se odvezu u Antibe na koktele u Hotel du Cap, gde su vrtovi prekrivali hektare i hektare zemlje, i gde se nalazio spektakularan bazen za plivanje. Život je bio opojan i hedonistički kao i kokteli koje je Amber učila da pije, i komplimenti šarmantnih mladih Francuza koji su engleski govorili s očaravajućim naglaskom. Ali u mislima joj je neprestano bila tmurna stvarnost tragedije koja je Grega poslala u izgnanstvo, i onoga što je baka očekivala od nje. Amber je savršeno dobro znala zahvaljujući vremenu provedenom u internatu šta se u smislu ponašanja očekuje od devojaka više klase, ali spoznaja o tome kako treba da se ponaša da bi se uklopila u društvo u kom se našla, i ono što je zaista osećala dok je to činila, bile su dve potpuno različite stvari. Kruta zvaničnost načina života više klase, izveštačenost i „pravila”, izgledali su joj krajnje lažno i neprirodno posle života koji je upoznala u domu svojih roditelja. Činilo joj se da glumi ulogu kako bi ugodila drugim ljudima umesto da jednostavno bude ono što jeste, i mrzela je svu pritvornost toga. To ju je grizlo i nagonilo da se oseća kao uljez koji se zapravo ne uklapa u društvo.

Laknulo bi joj kad god bi otvorila blok za skiciranje i pobegla u sopstveni intimni svet. Gde god je išla, Amber je nosila blok sa sobom i pokušavala da uhvati slike koje su joj punile glavu i potpaljivale maštu: plava svila prožeta tirkizom, bojom Mediterana, prštanje bugenvilija i geranijuma spram terakote i bele boje, a zatim u kontrastu stare zgrade srednjovekovnih gradova Sen Pol de Vans i Mužan, boje dragulja spram istrošenog kamena, meka svilenkasta lepota na golom kamenu, šare i boje prirode prenesene na tkanine koje će uhvatiti suštinu svega onoga što jug Francuske jeste. Ona i Bet su nagovorile Henrija da ustane rano jednog jutra i odveze ih u Gras, gde su posetile čuvenu cvetnu pijacu i kupile parfem, zakikotane stidljivo zbog strasti sa kojom je „nos” u maloj parfimeriji govorio, namerno senzualno, o nemogućnosti da ispuni svoju davnu želju i uhvati varljivi miris ženske kože. Amberina koža potamnela je u toplo zlato, a pegava Bet je uzdisala od zavisti. Mladi Francuzi su bili sve revnosniji u davanju komplimenata. Jedne večeri, lord i ledi Levington odveli su ih u kockarnicu u Monte Karlo, gde je Amber dobila pedeset funti igrajući chemin de fer zahvaljujući tradicionalnoj početničkoj sreći. Išli su na jedrenje i izlete, večernje prijeme i na brzinu pripremljene igranke posle večere na terasama elegantnih vila; radile su toliko toga da je jedva sve mogla i da opiše u pismima koja je slala kući i Džeju i baki. I dok su njena pisma baki bila sažeta prepričavanja svega onoga što je baka želela da čuje, napisana kao po obavezi, sa imenima - i titulama - ljudi sa kojima se upoznala Amber je u pismima Džeju mogla da se prepusti uživanju u opojnoj lepoti svog novog okruženja. Punila je u ekstazi stranice i stranice detaljnim opisima mesta koja su posetile, jedva pominjući ljude koje je upoznala. Koliko god da su bili prijatni, nisu se mogli porediti s učinkom koji je sam jug Francuske imao po njena čula i osećanja. Nije pominjala Kerolajn. Ono što joj je Džej rekao bilo je obazrivo gurnuto negde pozadi u njenoj glavi, kao nešto previše

bolno i preneražavajuće za razmišljanje. Bila je toliko zbunjena da joj je bilo gotovo milo što je usled udaljenosti između njih dobila samo jedno vrlo kratko pismo od Grega, koje su joj prosledili iz Meklsfilda, gde se Kerolajn nije ni pominjala, i gde je umesto toga on njoj samo jednostavno javljao da je doputovao zdrav i čitav. Sada, pošto ih je razdvajalo i njeno novostečeno saznanje, Amber je shvatila da joj je teško da piše Gregu o promenama u svom životu - gotovo kao da bi morala da ga piše nekom neznancu. Ledi Levington je dvaput pozvala Žan-Filipa da se pridruži porodici za večerom, i u oba navrata Amber je osetila isti onaj oštri antagonizam kao i kad ga je prvi put ugledala. Ponašao se nemarno; bilo je arogancije u blcsku tih tamnih očiju, kad god bi se njegov pogled zaustavio na njoj. Bio je smešan sa tom grivom gustih kovrdža i tim nebrižljivim držanjem koje je nagoveštavalo opasnost, budalasti muškarac čija se umetnost verovatno krila jedino u smelim potezima kojima je oslikao sam sebe. On je bio uvreda, pogrda za pravu umetnost, grabljivi pozer koji je flertovao i laskao ledi Levington kako bi joj se umilio, ali Amber nije uspeo da obrlati. „ Ali kako to da ti se ne dopada”, protestovala je Bet jedne večeri pošto je obedovao s njima, „kad je tako lep, a ujedno i slikar?” „Prosto mi se ne dopada”, bilo je sve što je Amber mogla da joj kaže. Pred kraj druge nedelje koju su proveli u Žuan le Panu, stigli su i Alister i njegovi roditelji, na putu za Firencu, i ubrzo je postalo jasno da se i jedni i drugi roditelji nadaju da će se oroditi preko dece. Bet je sneno provodila sate oduševljena Alisterom, i Amber se nimalo nije iznenadila kad je donesena odluka da Alister, umesto da produži s roditeljima u Firencu, ostane u Žuan le Panu kao gost Levingtonovih. Sada, kad bi izlazili, Alister je vozio Bet kako bi mogli da budu nasamo, tako da su ostavljali Henrija i Amber kao par. Amber nije želela ništa da kaže - na kraju krajeva, Henri je bio sin Levingtonovih i Betin brat — ali se zbog njegovog ponašanja prema njoj osećala sve

nelagodnije. Počeo je da se pojavljuje tiho i neočekivano kad god je bila sama, gotovo kao da je neprestano nadzire. A kada je bio sa njom, stajao je neprijatno blizu i netremice je gledao u oči. Jedne večeri, posle prijema u Hotel du Cap, umesto da dopusti Amber da uđe u vilu po povratku, Henri ju je uhvatio za ruku i poštopoto hteo da ona prošeta s njim po vrtovima vile, u mrak do mesta gde su se vrtovi završavali i gde je bio početak stepenica koje su vodile dole do plaže. Cele večeri je bio čudno raspoložen, mrštio se i veoma ljutio kad je jedan od mladih Francuza flertovao s njom, i Amber bi radije otišla pravo unutra. Henri je popio nekoliko koktela „krv i pesak”, nalivajući se mešavinom viskija, soka od pomorandže, šeri-brendija i vermuta u nekoliko brzih gutljaja pre nego što bi zatražio novi, i nju je preplašila brzina kojom je vozio natrag. „Zaista mislim da treba da uđemo”, kazala mu je. Još ne.” Henri ju je još držao za ruku i pre nego što je shvatila šta namerava da uradi, on je dograbi, gurnu uz niski zid iza nje i pokuša da je poljubi. Amber uspe da okrene lice tako da joj on usnama dodirnu samo obraz. Zabrinuta i uznemirena njegovim ponašanjem, ona ga odgurnu od sebe i pobeže kroz vrt prema vili. Videla je Žan-Filipa tek kada je bilo prekasno i kad se on obreo ispred nje, zaprečivši joj put. „Dakle, devica beži od nesuđenog ljubavnika, previše uplašena da bi se ljubila”, podrugnu joj se on. „Siroti Henri, gori od strasti za tobom, a ti ga ni ne primećuješ.” „Pusti me da prođem.” Amber nekako uspe da ga zaobiđe dok joj je srce tuklo, i pobeže u vilu. Počela je da shvata da nisu svi muškarci, kao što je naivno mislila, stvoreni u istom kalupu kao i njen otac. Čak je i Greg bio obuzet požudom. Silovita namera i bes kojima je bio propraćen

Henrijev zagrljaj preplašili su je, a sad ju je Žan-Filipova poruga nagnala da pomisli kako bi joj najbolje bilo da nema nikakva posla s muškim polom. Sledećeg jutra za doručkom, dok je Henri sedeo preko puta nje i zurio sve vreme obroka ne progovarajući ni reč, Amber se osećala neprijatno i donekle uplašeno. Hoće li on reći roditeljima nešto o njoj? Zatražiti iz čista mira da je pošalju kući, možda? Nadala se da neće. To bi joj bilo mrsko. Malo kasnije je šetala vrtom kada je videla da joj ledi Levington nailazi u susret. „Amber, draga moja, tu si, dobro”, pozdravi je njena domaćica. „Hodi i sedi malo sa mnom. Želim da malo porazgovaram s tobom.” Amber poslušno sede na baštensku klupu kraj Betine majke. „Lord Levington i ja smo malčice zabrinuti zato što nam se čini da si Henriju isuviše prirasla srcu. Mladići poput Henrija skloni su tome da zamišljaju da su zaljubljeni, a ti si izuzetno lepa devojka.” Ledi Levington tiho uzdahnu tako da Amber oseti grižu savesti, kao da je učinila nešto loše. „Nažalost, prisiljeni ste da toliko vremena provodite zajedno”, nastavi ledi Levington. „Trebalo je to da shvatim. Ti si šarmantna devojka, Amber, i znam da si dovoljno pametna da shvataš kako lord Levington i ja gajimo... određene nade za Henrijevu budućnost.” Amber je dobro znala na šta ona misli: na podobnu devojku plemenitog porekla. Ne na devojku poput nje. Amberino lice buknu od poniženja. „Naravno, znam da ti nisi od onih devojaka koje bi pogrešno razumele površnu zaljubljenost budalastog mladića, Amber, i to sam i rekla lordu Levingtonu.” „Henri je za mene oduvek bio samo Betin brat”, reče joj Amber tiho. „Samo tako i mislim o njemu.” „Naravno.” Ledi Levington je sada izgledala malo opuštenije. Potapšala je Amberinu ruku i osmehnula joj se. „Samo sam želela da

razumeš zbog čega lord Levington i ja smatramo kako je bolje da vas dvoje više ne budete ni u kakvom kontaktu.” U Amberinom stomaku se javi težak, neprijatan osećaj. „Šaljete me kući?” pretpostavi ona naglas. Ledi Levington je smesta razuveri: „O, draga moja, nipošto, naravno da ne. Ne, ni nalik tome, jer kao što sam već rekla, tebe ni najmanje ne krivimo za to. Posredi je jednostavno presecanje stvari pre nego što se situacija ne zakomplikuje. Za nekoliko dana, lord Levington će se pridružiti nekim prijateljima koji su ga pozvali na jedrenje njihovom jahtom i Henri će poći s njim. Kad se budu vratili, Henri će otpratiti Bet u Firencu, gde će ona boraviti s Alisterom i njegovim roditeljima.” Ona ponovo potapša Amber po ruci. „Ja ću uživati u tvom društvu dok Bet i moj muž budu odsutni. E sad, malo upozorenje: moguće je da ti Henri predloži da se dopisujete.” „Kazaću mu da radije ne bih”, reče Amber tiho. „Eto, znala sam da ćeš razumeti. Drago mi je što smo uspele da se dogovorimo. Kako je ovo divno jutro.” Kontesi je sada široki osmeh krasio lice. „Da.” Amber se osećala kao da joj se jezik zalepio za nepce. Bilo je glupo od nje što se toliko uzrujala. Naravno da je lord i Iedi Levington nisu želeli za snahu. Njoj nikada nije ni palo na pamet da sebe zamišlja u toj ulozi; ni na tren. Samo što je, kad je čula da ledi Levington razgovara tako s njom, shvatila da stvarnost može da je zaboli. Smatrala je da se ona kontesi dopada i da ova mari za nju, te da razlika u njihovoj klasnoj pripadnosti tu nije važna. Ali samo je obmanjivala sebe i sad se osećala poniženom i izdanom - kao da je sama sebi to priredila zato što nije shvatila istinu. Betina majka je zapravo bila ista kao ledi Ratlend i njeni prijatelji, i brinula se samo za to kako stvari spolja izgledaju i da li se konvencije poštuju. Ledi Levington se vratila u vilu, ali Amber nije mogla da podnese povratak tamo. Još ne. Ustala je s klupe na kojoj je sedela i pošla polako prema vrtu, opterećena sumornom težinom sopstvenih misli kad je krenula kamenim stepenicama koje su vodile do privatne plaže vile. Tamo je makar mogla da bude sama. Još je bilo prerano

da dadilje dovedu tamo decu da se igraju. Izgubljena u sopstvenom jadu, Amber je šetala po pesku, pognute glave, sa toplinom sunca na leđima. Trebalo je da se ona i Henri tog prepodneva odvezu u Antibe. Naravno, to je sada bilo nemoguće. Podigla je pogled i zatreptala pred suzama koje su pretile da joj poteku, a onda se ukočila kad joj je pažnju privukao neki pokret u moru, ruka, mrka i mišićava, koja je sekla zapenušane talase, zatim još jedna, pa glava obrasla gustom tamnom kosom, ramena široka i sjajna tamo gde im je sunce obasjavalo kožu mokru od mora. Bez razmišljanja, Amber ustuknu u senke izbočene stene koja je štrčala iz litice. Slikar je plivao. Njegova kućica imala je sopstveni prilaz moru, setila se da je on to rekao ledi Levington. Sada je stajao i voda je prštala s njegove puti dok se otresao. Grudi su mu bile prekrivene gustim tamnim maljama. One su se sužavale naniže kao strela i prekrivale mu ravan stomak dok je izlazio nag iz mora. Nag... Amber je htela da se okrene i pobegne, ali nije mogla. Bila je opčinjena i drhtala je od šoka i neželjenog saznanja. Muški kipovi nisu izgledali ovako, sa tamnim telesnim maljama i moćnim butnim mišićima zbog kojih se, dok je koračao, ono što nije bilo skriveno gušćim maljama, njihalo i poskakivalo, privlačeći joj pažnju primitivnom seksualnošću iako je očajnički želela da skrene pogled. Sada je došao do peska i okretao joj je leđa, nesumnjivo da bi krenuo prema stepenicama koje su vodile do njegove kućice, koračao je po plaži, guzova zategnutih i tvrdih, obrisa i mesa tako drugačijih od mekoće njene zadnjice. Srce joj je tuklo brzim i neumoljivim ritmom, nošeno njenim besom zbog toga što on s takvom arogancijom prikazuje svoju golotinju u čistoti jutra i njene lične privatnosti. Ponašao se uvredljivo za pristojne i ugledne ljude; mogla su ga videti deca - kao što ga je ona videla - i sada se osećala neprijatno i užasno postiđeno. Još joj je bio okrenut leđima i došao je do stepenica koje su vodile prema njegovoj kućici, tako da je mogla slobodno da umakne stepenicama natrag prema vili.

Sunce je sada grejalo jače nego kad je stupila u senke i njegov sjaj ju je zaslepio kad je izašla iz zaklona. Okliznula se na rastresitim oblucima tako da su se bučno odronili pod njenim nogama. Iznenađena, Amber se osvrnu. On je stao i okretao se da pogleda prema njoj. Ona potrča, ne znajući ni sama zbog čega to radi, znajući samo da mora tako, ali osetljive cipele koje je imala na nogama izgleda nisu bile predviđenje za trčanje po pesku. Njegova senka se primakla njenoj, a zatim je i prekrila, baš kad ju je dograbio i tada su od brzine oboje pali na pesak, on preko nje, i njegov oštar dah bio joj je u uhu dok je njen zastao u grlu, uz brzo lupanje srca. On je bio varvarin, gusar, razbojnik koji je živeo samo po pravilima koja je sam sebi postavljao. „Mon Dieu, pa to je mala devica.” Smejao joj se. „Pusti me, životinjo!” „Ah, životinja, ma nemoj? Vraiment, moglo bi se reći da ima nečeg od toga u meni, pošto se životinja više povodi za nagonima nego za intelektom. Zbog čega me uhodiš?” „Uopšte nisam to radila”, poreknu Amber. ,,A... a ti nisi imao prava da...” „Šta? Da plivam, oui!” Osećala je navalu njegovog smeha na licu. Znala je da se on to smeje njoj. Njegova kosa, prekrivena solju i mokra, krutila se u umršene kovrdže. Kad bi spustila ruku na njih, da li bi joj se omotale oko prstiju i vezale je za njega? Ustanovila je da mu oči zapravo nisu crne, već tamnosmeđe. Mirisao je na so i more, kao i na nešto strano, opasno i karakteristično samo za njega. Njegov miris ju je nadvladavao, oduzimao joj snagu volje i čula, dok ju je njegova blizina primoravala da taj miris i dalje udiše. Težina njegovog tela, najpre samo masa koja ju je zarobila, sada se preobražavala u konkretne oblike: kost kuka koja je upirala u njeno meko meso; butina, mišićava i gruba od soli i malja, prebačena preko njenog tela tako da je prikuje za tle; pulsirajuća tvrda vrelina

koja joj je damarala uz butinu. Telo joj se zatrese, zadrhta dok je uvlačila vazduh u pluća. On se skotrlja s nje. Amber se smesta nekako osovi na noge i pobeže, ne mareći za njegov smeh koji je čula dok se približavala stepenicama i hitala uz njih. Koža joj je bila gruba i prekrivena peskom, letnja haljina vlažna od morske vode. Kosa joj se umrsila prilikom bega. Tihi jecaji smetali su joj da diše. Životinja, životinja jedna! Kako ga se samo gnušala. Na njeno olakšanje, niko je nije video kad je ušla u vilu i popela se pravo u svoju sobu. Te večeri su bili na terasi i ispijali koktele koje im je lord Levington upravo smućkao. Henri je, kako je Amber saznala, izašao sam s nekim prijateljima. Izašao ili su ga naterali da izađe zbog nje? „Pozvao sam Žan-Filipa da nam se večeras pridruži. Baš mi ga je žao, sirotog, što živi tako sam.” Amber se umalo nije zagrcnula pićem. Užasnula ju je pomisao na to da mora da vodi učtiv razgovor za večerom sa slikarem, znajući sve vreme šta se sve dogodilo ranije i kako joj se on samo slatko u potaji smeje, ali nije imala izbora. Bilo je prekasno da izmisli glavobolju koja bi je mogla zadržati dalje od stola za večeru, prekasno, priznala je sebi, kad im se ŽanFilip pridružio na terasi, sa sjajem mekog večernjeg svetla u uvojcima i na zlatnoj naušnici. Bet tiho uzdahnu kraj Amber i šapnu: „Izgleda tako romantično, kao lord Bajron, ili...” „Lord Bajron nije bio romantičan. Zlostavljao je ženu i kršio bračne zavete”, reče joj Amber prkosno. „Nemaš pojma šta mi je Alister rekao”, šapnu Bet. „Da te voli”, reče Amber kako bi je zadirkivala. „Ne.” Ona iskrivi lice. „U vezi s Lujzom. Amber, uradila je nešto zaista strašno. Viđena je kako izlazi iz stana Džordža Ponsonbija.” Bet načas zaćuta, a onda nadoda značajno: „I to ujutro.

Alister najpre nije hteo to da mi kaže, ali izgleda da o tome ceo London priča i svi već znaju. Lujza je sada potpuno upropašćena i niko neće ništa da ima s njom. Nije li to grozno?” „Jeste”, saglasi se Amber. U tim trenucima bilo ju je baš briga za to. Ledi Levington se smejala nečemu što joj je Žan-Filip rekao. „Želim da vas zamolim za uslugu, ledi Levington.” Gledao je u nju, shvatila je Amber, kad joj je srce bolno zalupalo uz rebra, pogleda prikovanog za nju dok je razgovarao sa Betinom majkom. „Veoma bih voleo da mi dopustite da mi gospođica Vronski pozira.” Amber oseti da joj se koktel prosuo po ručnom zglobu kad joj je ruka zadrhtala. Ledi Levington se mrštila. „Sve će biti comme ilfaut, uveravam vas. Želim da naslikam samo glavu gospođice Vronski, ništa više od toga. Et naturellement, ona će imati propisnu pratnju.” Ledi Levington se osmeh vratio na lice. „Pa, naravno, odluku o tome mora doneti Amber...” „O, Amber, kako je samo uzbudljivo biti muza jednog umetnika”, oduševljavala se Bet. A onda, pre nego što je Amber mogla da je spreči, govorila je Žan-Filipu: „Amberin otac je takođe bio slikar, zar ne, Amber?” „Zapravo, grafički dizajner”, ispravi je Amber, podigavši gordo bradu dok je gledala u podrugljive Žan-Filipove smeđe oči. „Moja porodica se bavi industrijom. Moja baka poseduje svilaru.” Eto, neka ga - neka ih sve - nek je gledaju s visine koliko god žele. „ Amber želi da nastavi stopama svog oca, ali baka joj ne dozvoljava da studira slikarstvo. Možda ti Žan-Filip može pomoći... može te nečemu naučiti, Amber...”

„Bien sur, vrlo rado ću naučiti gospođicu Vronski svemu što mogu.” Glas mu je bio glatko učtiv, ali se u njemu krila opasnost, Amber je bila sigurna u to. Želela je da odbije, ali ponos joj je još bio povređen zbog jutrošnjeg razgovora sa ledi Levington. Kontesa je rado pristala da ona pozira Žan-Filipu zato što je njeno prisustvo izazivalo nevolje zbog kojih je lord Levington zaključio da je neophodno da ukloni Henrija iz njene blizine. Ona očigledno nije želela da joj obična trgovačka kći bude snaha, i Amber je podozrevala da ova svakako ne bi dopustila Bet da pozira Žan-Filipu. „Znači, dogovoreno. Dođi sutra ujutro u moj atelje. Volim da radim rano kad je svetlost najbolja, tako da moraš biti tamo u sedam. Urediću da tamo bude neko u ulozi tvoje pratilje. Certainement, madam Brun će nam već poslati neku prikladnu osobu.”

Devetnaesto poglavlje Amber se probudila u praskozorje. U stvari, jedva da je i spavala, i više puta je ustajala iz kreveta da se šetka, a potom i da posedi sa očevim blokom u rukama kao da je on nekako može zaštititi. Žan-Filip ju je ponizio rekavši da želi da mu pozira, znala je Amber. U šest sati, sluškinja je donela Amber njenu cafe au lait sa kroasanom, i ponudila se da joj pomogne u oblačenju. Amber je odmahnula glavom. Nije želela da sluškinja vidi koliko je ona uplašena i to razglasi među poslugom. Bogati miris kafe izazvao je u njoj mučninu, a kroasan je jedva i gricnula. Odenula se jednostavno, u plisiranu suknju sa odgovarajućim svilenim pletenim kompletom koji se sastojao od džempera i prsluka, jer nije imala pojma šta se tačno očekuje od nje niti koliko će dugo poziranje trajati. Kada je mesje Lafit držao za njih u školi časove slikanja modela, pozirala su im samo deca - nestrpljiva zbog toga što moraju da sede nepomično, željna da se što pre izmigolje. Bilo je pola sedam. Više nije imala nikakvih izgovora za odlaganje. U drugačijim okolnostima, jedva bi dočekala neophodnost da tako rano ustane - savršenstvo novog jutra i njegova netaknuta čistota bili su jedinstven prizor. Sunce se diglo, bacivši svetlo na vrtove i iza njih na mirno more. Vazduh je bio mirisan od borovine i limunovih stabala koja su rasla u vrtovima. Tek će kasnije tokom dana i ruže početi da odaju svoj miris u vrelini sunca. Jedan gušter je protrčao stazom ispred nje i pomerio sitno kamenje. Amber stade i osvrnu se prema vili. Sa snebivanjem, ona krenu dalje prema kućici skrivenoj u malom privatnom vrtu blizu vrha litice, sa belim zidovima gotovo sasvim prekrivenim bugenvilijama, dok je sunce zagrevalo crepove od terakote na

njenom kosom krovu. Kućica se nalazila severno od vile, blizu divlje teritorije borove šume. Njeni prozori prekriveni kapcima nisu odavali nikakav trag života. Sunce je sada sijalo svetlucavim zracima iznad talasa. Zaklonivši oči od jarkog svetla, Amber pođe prema vratima gotovo skrivenim iždžikljalim ružama-puzavicama. Bilo je teško zamisliti da čovek poput Žan-Filipa živi na takvom mestu. Vrata su bila otvorena. Ona pokuca s oklevanjem, očekujući da se na njeno kucanje javi neka sluškinja - najbolje bi bilo da to bude pratilja za koju je Žan-Filip tvrdio ledi Levington da će je obezbediti -

ali vrata je povukao slikar lično i pozvao je rukom da uđe.

Kućica je bila starija od vile, podovi su joj bili od običnog kamena, a zidovi grubo obrađeni. Vrata su vodila pravo u prostranu kuhinju niske tavanice, gde su sa greda visile hrpe začinskog bilja. Prostorija se osećala na boje i terpentin, i Amber je zastao dah od oštrine tog mirisa. Žan-Filip je na sebi imao komotnu belu košulju preko pantalona sečenih kod kolena, tako da otkrivaju mišićavu snagu njegovih listova potamnelih od sunca. Stopala su mu bila bosa i prašnjava. On se osmehnu kad vide kako Amber zagleda kuhinju. „Možda nije grandiozna kao u vili, ali ova kućica ima nešto čega u vili nema. Između nje i rta na severu nema ničega, a moj atelje je okrenut na tu stranu. Tu je jutarnje sunce najčistije koje sam ikada video. Trud da se uhvati njegov sjaj može čoveka oterati u ludilo. Baš sam skuvao kafu - želiš li malo?” upita je on, pokazavši na džezvu i šoljice kraj nje. Amber odmahnu glavom dok je gledala kako on naliva jednu of njih. Šake su mu, iako krupne i zdepaste, bile iznenađujuće spretne i elastične. On uze šoljicu i brzo otpi iz nje. „Dakle, smeraju da pošalju tvog zaljubljenog obožavaoca što dalje, n’est-ce pas?” „Rekao si da hoćeš da dođem rano kako bi iskoristio jutarnju svetlost”, podseti ga Amber, ne obrativši pažnju na njegovo pitanje.

On ispi svoju kafu i spusti šoljicu na sto, pa joj reče: „Hodi”, a onda je ostavi da ga sledi dok je prolazio uskim hodnikom bez prozora u sledeću prostorijuAmber je videla ateljee u Londonu projektovane tako da oni koji u njima rade imaju na raspolaganju najkvalitetniju moguću svetlost, ali svetlo koje je naviralo u ovu sobu bilo je toliko jako da joj je od toga bukvalno zastao dah. „Ah. Oui, osećaš je ovde, zar ne?” reče joj Žan-Filip lupnuvši se po grudima iznad srca. „Obuzme te i počne da ti zapoveda, a onda ti se naruga kad ne uspeš da je uhvatiš.” Nekoliko slika bilo je naređano uz unutrašnji zid, ali im je sadržina bila skrivena. Soba je mirisala na boje i znoj, terpentin i prašinu, dodatke bojama i lak; mirisala je, pomislila je Amber bespomoćno, na njenog oca. Ona pogleda prema prozoru, kako ŽanFilip ne bi primetio njen trenutak slabosti. Veliko platno na štafelaju dominiralo je prostorijom, a preko njega je bila prebačena tkanina dok su unaokolo stajale poznate slikarske drangulije i stolica spremna, pretpostavila je ona, da sedne na nju i pozira mu dok on radi. Na jednom kraju sobe bio je krevet. „Bet reče da pripremaš platno za izložbu na Akademiji.” Bilo je bolje da učtivo ćaska nego da dopusti da je savlada atmosfera koja je okruživala tog čoveka. „Budala je svako ko podvrgne svoju genijalnost prizemnom mišljenju onih koji sebe nazivaju kritičarima umetnosti. Kako oni uopšte mogu da shvate šta znači biti umetnik? Mogu da misle samo na naručioce slika i novac. I primoravaju slikara da im se pokori. Ali nužno je izlagati, prodavati se na tržištu. Idi tamo i sedi na stolicu. Reći ću ti kako želim da se namestiš.” Skidao je meku pamučnu košulju sa sebe, svlačio je preko glave, a pokret mišića njegovog trupa hvatao je svetlost podjednako oštro kao što je Amber zadržala dah. „Rekao si ledi Levington da ću imati pratilju”, podseti ga ona. On slegnu ramenima, nemarno zgužva skinutu košulju u loptu i

baci je u ćošak. „Nema potrebe za tim”, reče joj arogantno, „a ćeretanje neke blentave žene samo bi me uznemiravalo. Ima nečeg u crtama tvog lica što me intrigira. Nije srednjovekovno, a opet ima tu pomalo toga, kao i nečeg paganskog. Možda zbog tvog ruskog porekla. Čistota i strast zajedno, nevinost i senzualnost. Neodobravanje u tvom pogledu ne može od mene sakriti da to i sama želiš, Mam’selle Amber Vronski.” Prilazio joj je. Želela je da pođe, da ustane i ode, odmah, dok još može. „Nameravao sam da te naslikam s ovim jednostavnim zidovima u pozadini, naivnost zajedno s jednostavnošću, ali sinoć sam shvatio da prenebregavam nešto od ključne važnosti. Nevinost kojom odišeš samo je maska koju ti društvo nameće. Gde sam samo to stavio? Ah, oui, evo.” Posezao je u drevni kovčeg iza njene stolice i vadio iz njega tkaninu. „Maintenant..” Stajao je isuviše blizu nje i vreli miris njegovog tela joj je bio odbojan i istovremeno izazivao vrtoglavicu, dok je on razmotavao tubu tkanine i spuštao je na niski sto ispred nje, gde se ona skrasila u bogatim naborima. Svila, i to svila kakvu ona nikada nije videla. Spustila je pogled na svetlucave talase tamne plavo-zelene tkanine, sa vezenim crvenim zmajevima vatrenog daha, čije su oči od dragulja plamtele na svetlu. Nesposobna da se uzdrži, ona pruži ruku i dodirnu materijal. Bio joj je topao pod vrhovima prstiju, živ, disao je kako to samo najkvalitetnija svila može. Da je sklopila oči, gotovo da bi mogla da čuje očev glas koji joj priča o takvoj svili, koju su navodno tkali samo za kineske careve, neprocenjivoj i sada retko dostupnoj izvan zbirki izuzetno bogatih ljudi. Možda je grešila; možda je ova svila bila lošijeg kvaliteta, možda nije bila carska, ali istog trena kad ju je dodirnula, Amber je znala da ona mora biti upravo to. „Ne pomeraj se.” Bila je toliko opčinjena da je umalo zaboravila na Žan-Filipa,

koji je posegnuo za blokom i kleknuo ispred nje, dok mu se ruka brzo pomerala preko papira. „Taj izraz mešavine poštovanja i čežnje je savršen.” Amber se trže, a svila joj teško kliznu kroz prste kad ju je pustila. Zbog Žan-Filipovih reči osećala se kao da je pred njim ogolila nešto krajnje intimno. „Ovo je bolje nego što sam se nadao. Nazvaću sliku Kći trgovca svilom, pa da vidimo hoće li ti tupavi kritičari biti u stanju da povežu moj izbor reči ’trgovac’ sa tim čežnjivim pogledom u tvojim očima. Samo oni koji znaju istinsku vrednost nečega kadri su da gaje najsnažniju žudnju da to i poseduju.” „Odakle je ova svila?” upita ga ona, odbivši da reaguje na njegove komentare. „Pripada mojoj... mojoj kumi. Čim si sinoć pomenula da tvoja porodica ima svilaru, znao sam da moram da te naslikam s ovom tkaninom.” Amber je sedela kruto i nije htela ni da ga pogleda. Bila je ljuta zbog saznanja da on namerno manipuliše njenim osećanjima. Nije podnosila činjenicu da može tako dobro da je prozre; osećala je da je u nevolji. „Dakle, ne nedostaje ti onaj tikvan koji ne ume ni da te poljubi kako treba?” Ta neočekivana promena teme zatekla ju je nespremnu. „Da ti pokažem kako izgleda pravi poljubac?” Glas mu je sada bio blaži, ali i dalje zadirkujući. Amberino lice buknu kad on spusti blok i priđe joj. Bila je zarobljena na stolici, nesposobna da umakne, nesposobna da uradi bilo šta kad se nagnuo prema njoj, obujmio joj lice jednom krupnom, zdepastom šakom, raširivši prste preko njenog grla nalik na usijano gvožđe za žigosanje. Glavom je zaklonio svetlost, a njegova usta na njenima nisu se obazirala na njeno neznanje. Bilo je to, shvatila je, jednako sirovo ispoljavanje njegove muževnosti i ponosa koji je zbog nje osećao,

koliko i njegova jučerašnja golotinja. Brzi pokret njegovog jezika probio je stisnutu crtu njenih usana. Osetila je ukus soli i začina. Srce joj je zalupalo u grudima. Slobodna ruka bila mu je na njenom ramenu, a palcem joj je blago trljao ključnu kost. Osećala je da joj je telo teško, a opet nekako istovremeno potpuno lišeno težine. On se najednom odmaknu od nje i pusti je. „Eto, jesi li sada zadovoljna, pošto ti je radoznalost zadovoljena?” „Nisam bila ni najmanje radoznala”, reče mu Amber ljutito. „Naravno da jesi. Video sam ti to u očima. Baš kao i juče na plaži.” „Ne”, opovrgnu to Amber, ali on nije obraćao pažnju na nju dok se vraćao štafelaju i govorio joj da ponovo uzme svilu kao ranije. Tri sata je radio bez reči, osim kad bi viknuo na Amber da se ne pomera kad bi joj zadrhtala bolna ruka, a onda bacio četkicu ljutito i nezadovoljno kad ona ne bi uspela da spreči drhtaje, ili kad bi joj prišao da je pomeri u položaj koji je želeo, pokretima ruku koji su na njenom telu sada bili bezosećajni i nestrpljivi. Radio je u tišini. Sunce se diglo i vazduh u ateljeu postao je prezasićen i lišen kiseonika, iscrpljen njegovom furioznom aktivnošću i Amberinom napetošću. Amber je počela da oseća nesvesticu u vrelini ateljea. Mišići su je boleli, ali nije se usuđivala da se ponovo pomeri. Žan-Filip najzad spusti četkicu i reče joj da može da se opusti. „Sutra moraš više da se potrudiš i ostaneš mirna.” Amber se zagleda u njega s nevericom. Zar se zaista usuđivao da poveruje kako će se ona vratiti posle takvog njegovog ophođenja? Drhtala je dok je brzo prolazila kraj njega, ne pouzdajući se dovoljno u sebe da bi mu bilo šta odgovorila. Bilo je pet sati. San joj je izmicao najvećim delom noći. Amber je priznala sebi da može sasvim mirno i da ustane, pošto neće moći da zaspi.

Juče se vratila u vilu odlučna da više ne pozira Žan-Filipu, ali on ju je nadmudrio i pojavio se neposredno pre večere kako bi šarmirao ledi Levington i naterao Henrija da se mršti na njega, pre nego što je Amber ulučila priliku da joj saopšti svoju odluku. Kako je samo lako i tečno lagao, ustvrdivši da mu je Amber donela nadahnuće koje mu je bilo potrebno, te da sada nikako ne može završiti svoj rad bez nje. Kako je samo suptilno ostavio ledi Levington pod utiskom da Amber ima koristi od njegovih saveta i pomoći, i da jedva čeka da ponovo dođe da još više toga sazna od njega, natuknuvši da su njegovi saveti bili umne prirode dok je istovremeno iskosa sugestivno gledao u Amber. Bio joj je mrzak, i gnusan, a srce joj je tako snažno tuklo u grudima zato što je bila besna i to je bio jedini razlog zbog kog prošle noći nije mogla valjano da spava. Sada više nikako nije mogla da kaže ledi Levington kako ne želi više da pozira Žan-Filipu, ukoliko za to nema jako dobar razlog. A to svakako nije mogla da joj kaže. Njen će ugled biti upropašten ako ledi Levington sazna da ju je Žan-Filip poljubio. Trebalo je da ode istog trena kad je shvatila da tamo nema pratilje za nju. Pošto to nije učinila, našla se u veoma ranjivom položaju i dovela sama sebe u sumnju. Sada je bilo prekasno da se žali, a Žan-Filip je to vrlo dobro znao. Žan-Filip je otvorio vrata čim je pokucala. Amber je osećala da je ljubopitljivo zagleda, ali nije htela da mu uzvrati pogledom. „Jesi li doručkovala?” „Nisam bila gladna”, odgovori mu Amber nevoljno. On se oglasi zvukom koji je bio nešto između poruge i razdraženosti. „Moraš jesti. Sedi.” „Ne želim ništa”, usprotivi se Amber, ali nije vredelo, on ju je već gurao da sedne na stolicu za kuhinjskim stolom i punio joj veliku šolju kafom i vrelim mlekom sa staromodnog šporeta. „Popij to”, reče joj i stavi šolju ispred nje, a onda joj gurnu bliže korpicu sa kroasanima. „Neću početi da radim dok se ne

najedeš”, upozori je, „a ako mi promakne jutarnje svetlo, strašno ću se naljutiti.” Kada je počela da pije, ustanovila je da joj bogati ukus kafe unosi energiju u telo i vraća ga u život. „Maintenant, na posao”, reče joj Žan-Filip čim je završila. Stolica je bila uklonjena, a svila raširena preko niskog stola kao juče. „Hoću da klekneš na pod”, reče Žan-Filip Amber, „i da ovako posegneš za svilom, prigrliš je strasno.” Amber učini kao što joj je rekao, ukočivši se kad je ugledala njegovo mrštenje. „Non! Ne valja. Moraš zamisliti da si došla ovamo dok ti oca nije bilo i pronašla ovu, najdivniju tkaninu koju je krio od tebe. Znaš da ti on neće dozvoliti da je uzmeš i da će ga razljutiti to što si je poželela, ali ne možeš da se uzdržiš. Kad je dodirneš, čezneš za njom; držiš je uz kožu kao da je to dodir ljubavnika; žudnja za njom jača je od svega drugog.” Amber ponovo posegnu za svilom. Bila je predivna i tako retka, svila kakva se može naći samo jednom u životu, ali nikada neće biti njena, koliko god ona za njom čeznula. Izgubljena u sopstvenim osećanjima, ispustila je svilu preneražena kad je Žan-Filip pružio ruku i raskopčao okovratnik njene haljine bez rukava, a onda je povukao nadole tako da joj ogoli meso ramena i vrata. Ona pokuša da uzmakne, ali on odmahnu glavom i reče joj kratko: „Mora biti ovako, svila uz tvoju kožu, pošto se prepuštaš strasti koju osećaš prema njoj; obuzima ti čula.” Zar joj otac nije uvek govorio da se u svili mora uživati sa više čula? Amber je uzdrhtala od hladnog milovanja na njenoj goloj koži. Tkanina je nekako pala tako da se činilo da je jedan od vezenih zmajeva sklupčan oko njene nabrekle dojke, tako da bi prst koji bi pošao za konturom zmaja pomazio i njenu put. Kako li izgleda trpeti

takvu senzualnost? Meka svila pod tvrdom, žuljevitom slikarevom rukom? Blaga boja grejala joj je grlo i lice, grudi su joj se oštro dizale dok je udisala vazduh, a oči su joj tamno gorele žudnjom koja se budila. Amber položi obraz na hladnu tkaninu, izgubljena u sopstvenoj misteriji. „Oui. To je upravo to.” Žan-Filipove trijumfalne reči trgoše Amber iz sna, i ona shvati da se plaši onoga što joj se događa i osećanja koja je obuzimaju. Ona ispusti svilu, odgurnu je od sebe i podiže gornji deo haljine. Žan-Filip se u dva brza koraka nađe pred njom, ščepavši je za mišice. „Uradi to ponovo. Bilo je savršeno.” „Ne želim ovo da radim. Želim da odem.” „Ne možeš. Ja ti to neću dozvoliti.” Amber ga pogleda, a onda odmahnu glavom opovrgnuvši ono što mu je videla u očima, ali prekasno. Već ju je žestoko ljubio. Drhtala je silovito, previše slaba da se pomeri, dopustivši mu da je podigne na noge, a potom i zavuče ruke u njenu kosu dok joj je prekrivao lice strasnim poljupcima. „Vidi šta si mi uradila. Kako si me slomila na točku čarolije koju si na mene bacila. Ti si najlepše biće koje sam ikada video, devičanska zavodnica koja mi je ukrala srce i volju. Samo na tebe mislim od trena kad sam te ugledao. Vladaš mojim noćima i kradeš mi dane. Ne mogu da postojim bez tebe. Ti si moja hrana i piće, život sam. Vidiš kako si me od umetnika pretvorila u običnog čoveka.” On joj uze ruku i položi je na onaj deo svog tela koji je videla i toliko se prenerazila kada je izašao nag iz mora. Ona oseti kako tamo damara životna sila i shvati da i u njoj samoj narasta prirodna reakcija: tištanje koje je nesigurno pulsiralo u ritmu njenog isprekidanog disanja. „Ne smeš mi govoriti takve stvari.” „Ah, kako je šteta što strast koju ti je priroda podarila u takvom

izobilju mora biti suspregnuta nečim toliko ružnim kao što su običaji. O, kako ću samo uživati u tome da te oslobodim toliko surovih i bolnih ograničenja, a i ti ćeš uživati u tome, ljubavi moja. Drhtiš i gledaš me u neverici, ali uveravam te da je to istina. Vidi...” Pre nego što je stigla da se pomeri, on svuče gornji deo njene haljine da joj ogoli oble grudi. Amber se učini da je krajičkom oka opazila neki pokret kraj prozora, ali kada je okrenula glavu da bolje pogleda, tamo nije bilo nikoga. Ona se ponovo okrenu prema Žan-Filipu da zatraži od njega da je pusti, ali bilo je prekasno. On se sagnu i pođe jezikom po njenoj koži, nagnavši je da zadrhti bespomoćna pred reakcijom svog tela na njega. Obuze je razuzdanost koju nije mogla da prepozna, ispuni je ushićeno zbog toga kako je on zubima povlačio tkaninu sa njenih grudi tako da ih do kraja izloži čistom severnom svetlu jutra, bisernu put krunisanu ružičastim bradavicama koje su se krutile pod Žan-Filipovim dodirima. „Tako sam dugo čekao da se pojaviš u mom životu, ma cherie.” Te slatke reči milovale su joj kožu i ulivale se u njeno usamljeno srce. „Želja za tobom, i želja da i ti mene poželiš, oterale su me u ludilo.” „Nisam znala.” „Ne verujem ti. Sigurno si to odmah primetila. Ne bih umeo to da sakrijem čak ni kada bih pokušao.” „Uplašio si me.” „Devičanski strah koji je zapravo više uzbuđenje nego prava strepnja. Sanjala si me noću, n’est-cepas? Oui? Jesi li me noću sanjala? Jesi li me pustila u to tajno mesto u sebi, u mislima i tim snovima? Jesi li u potaji znala koliko sam se trudio da te nateram da me poželiš, koliko sam ti svoju čežnju slao iz samotne postelje i

zamišljao kako se budiš po njenom nalogu iz sna, da je primiš? Da li si u mraku sanjala da si sa mnom?” Zar je zaista bilo tako, a ona nije to želela da prizna? Sad joj je izgledalo nemoguće, dok joj je telo pevalo i čeznulo pod njegovim dodirom, da ga nije sanjala. Ne dok joj je tako govorio, kao da ih već spaja neraskidiva veza. „Vraiment. Kako si samo savršena. Moja večita muza, u svakom pogledu savršena, premda kao puki smrtnik nikad neću biti u stanju da prikažem tvoje savršenstvo onako kako ga svetlost sada ocrtava.” Amber je drhtala dok su njegove ruke pratile stazu jutarnje sunčeve svetlosti po njenom golom telu, uklanjajući odeću koja ju je tako ograničavala i vezivala. Ispunio joj je čula, preplavivši je zadovoljstvom koje je u njoj izazivalo nesvesticu. Žan-Filip je podiže u naručje i prenese do kreveta. Ležala je na svili čiji su se nabori svijali ispod njenih grudi. Tkanina ju je mazila među razmaknutim butinama, gde je ona osećala nepoznatu klonulost. Poluzatvorenim očima, Amber je gledala kako Žan-Filip radi za svojim štafelajem, brzim pokretima četkice. Bio je nag izuzev skraćenih pantalona koje je na sebi imao i prethodnog dana. Njena klonulost prerasla je u slatko probadanje koje ju je nagonilo da se nemirno pomera na krevetu. Žan-Filip spusti četkicu i priđe joj. „Ako već moraš da mi prkosiš i pomeraš se, moraš za to platiti.” Glas mu je bio prisan i grub i terao ju je da zadrhti od zadovoljstva i pre nego što su joj njegove usne čupnule bradavicu, a ruka protrljala svilu preko mekih malja kojima je bio prekriven njen Venerin breg. Kako je uopšte mogla da pomisli da su ti prsri nespretni i nevešti? Telo joj se podiže i zgrči, a oštar krik ote pod njegovim poljupcem, toliko brzim da ga je jedva i primetila. Nasuo joj je crnog vina i posmatrao kako joj ono boji usta i

pomračuje oči senzualnošću, a onda kazao kako mora da se vrati poslu, te da ona ne sme više da ga iskušava. On je taj koji nju iskušava, protestovala je Amber bez daha kada je ponovo ostavio štafelaj kako bi joj preuredio udove i zastao kako bi je zadirkivao toliko da zadrhti od čežnje. „Ove noći ćeš me sanjati, a sutra ću ti snove pretvoriti u stvarnost”, rekao joj je kad je uklonio vino i pomogao joj da se odene. Amber je taman došla do krivine staze gde se više nije videla iz kućice, ali još nije došla u vidokrug iz kuće, kad je iznenada ispred nje na stazu stupio Henri i sprečio je da prođe. „Henri! Zar ti i lord Levington niste jutros planirali da pođete?” Ne obrativši pažnju na njeno pitanje, Henri reče Amber promuklim glasom: „Video sam te sa njim. Dozvolila si mu da te pipa. Droljo.” Kad je zaurlao to na nju, pljuvačka mu je prekrila usne, a oči su mu se ispunile suzama. Amber je premrla od straha. Pokušala je da se provuče kraj njega, ali on je bi brži, zgrabio ju je, povukao na zemlju i počeo da je skida, zasipajući njenu tako otkrivenu put vrelim i vlažnim poljupcima od kojih je užasnuto zadrhtala. „Henri, ne smeš to činiti.” Mora ga naterati da shvati; u suprotnom, neće moći da se spase. „Zašto ne? Njemu si dala. Moja si. Volela sam te, ali sve si pokvarila droljo, droljo.” Tresao ju je, tako da joj je glava udarala o peskovitu zemlju toliko da se ošamutila. -

„Kazaću Žan-Filipu”, reče mu ona. Jednako naglo kao što ju je dograbio, Henri je pusti i otetura se stazom. Preneražena i obuzeta mučninom, Amber je gutala čist vazduh i pokušavala da ispravi haljinu i kosu. Nije to mogla da ispriča

Henrijevoj majci. Ona joj ne bi poverovala; niko joj ne bi poverovao. Pogledala je prema kućici, a onda, pre nego što je stigla da se predomisli, potrča natrag stazom, ali kada je stigla tamo, od ŽanFilipa nije bilo ni traga ni glasa. Henri je rekao da ih je posmatrao. Amber se prevrnu želudac, mučnina joj zagreba grlo. Bila je u pravu kad je pomislila da je videla nešto na prozoru. Na svu sreću, kada se vratila u kuću, uspela je da se uvuče kroz bočna vrata i ne sretne se ni sa kim. U svojoj sobi skinula je odeću i napunila kadu, a onda legla u vodu i počela da riba kožu. Čeznula je da bude sa Žan-Filipom kako bi mogla da mu ispriča šta je Henri uradio i kako bi se osećala sigurno. Kada je Amber bila dovoljno pribrana da siđe, laknulo joj je kad je saznala da su Henri i njegov otac već otišli. Bila je već polovina popodneva kada je dadilja pohitala da pronađe ledi Levington, koja je sedela s Amber, da joj saopšti kako je mala Arabela veoma bolesna. Posle jednog sata, stigao je i lekar. Arabela je imala visoku temperaturu i morala je da ostane u krevetu, saznala je Amber od dečje sluškinje koju su poslali da joj to saopšti, dok je Arabela neprestano plakala za majkom, pa ledi Levington nije želela da izlazi iz dečje sobe, što je značilo da je Amber prepuštena sama sebi sve dok se Arabela ne oporavi. Amber je uverila sluškinju da razume situaciju i da ledi Levington, naravno, ne treba uopšte da misli na nju. Bilo je dobro što je Žan-Filip tražio da mu ona pozira, jer bi inače ostala sama i dosađivala bi se, kazala je ledi Levington kasnije, kad je konačno sišla da se izvini Amber i upozna kuhinjsko osoblje sa specijalnom hranom koja se mora pripremati za malu bolesnicu. Amber je na to oćutala. Najzad, šta je uopšte mogla da kaže?

Njene misli, kao i njena osećanja, bile su u vrtlogu izuzetne zbrke. Jedva je mogla da poveruje u ono što se dogodilo; u ono što je osećala; u ono što je želela; u osećanja koja je iskusila, sve to toliko novo i neočekivano da ju je ostavilo grozničavo ošamućenu zato što ju je uznosilo u visine u jednom trenu, da bi je sunovratilo u dubine već u sledećem. Ono što je učinila svet bi veoma osuđivao, znala je to, a opet nije mogla da se kaje zbog toga. To je pripadalo najintimnijem svetilištu njenih misli i osećanja. Neočekivano, sada je mogla čak da razume i Kerolajnino i Lujzino nemarno ponašanje. Ali njena situacija nije bila ista kao njihova. Ona je volela Žan-Filipa i on je voleo nju, i imali su tu slobodu da vole jedno drugo. Samo su preduhitrili zavete koje će na kraju izreći jedno drugom, zato što ih je savladala snaga sopstvenih osećanja. Pekareva žena je zabacila glavu, kao da tobože ne zna zbog čega je Žan-Filip došao, ali on je savršeno dobro znao da mu neće dugo odolevati, i bio je u pravu. Devica i plodna majka - imaće ih obe, udovoljiće im i zadovoljiti obe. Pošao je za Marijanom u sobicu kraj kuhinje gde je čuvala biljne meleme koje je sama pripremala, zadižući joj jednom rukom suknju dok joj je drugom svlačio bluzu, opipavajući je energično i vešto prstima, dok je zavlačio jezik u njena vlažna i topla usta upravo onako kako će se zabijati u njenu vrelinu za samo nekoliko minuta. A sve vreme će misliti na Amber.

Dvadeseto poglavlje Prepuštena sebi, Amber je tumarala po osunčanim vrtovima vile i osmehivala se zato što joj je telo bilo preplavljeno osečanjem sreče. Znači, ovo je ljubav? Koliko se samo razlikuje od onoga što je očekivala. Ni nalik na ono što je mislila. Zar su se njeni roditelji ovako osećali? Nije mogla to ni da zamisli ni da pretpostavi. Strast koju su delili sigutno su krili od nje i čuvali je kao svoju tajnu. Amber nije verovala da bi ikada mogla to da radi. Bila je obuzeta i opsednuta ljubavlju prema Žan-Filipu. Ta ljubav je sada dodirivala sve što je Amber bila i što je radila, kao snaga sunca iznad nje koja je prodirala u svaki kutak, sve obasjavala i menjala čitav pejzaž. Njena snaga bila je tako velika da joj se nije moglo umaći, niti se njen uticaj mogao izbeći. Zaljubljivanje u Žan-Filipa je jednostavno izmenilo čitav njen svet. Već je zamišljala kako dele zajedno budućnost, kako njena ljubav premošćuje sve prepreke koje će im njena baka nesumnjivo postaviti. Živeće u Parizu, u stanu s pogledom na Senu i s ogromnim prozorima okrenutim na sever u ateljeu gde će oboje raditi, Žan-Filip na svojim slikama, a ona na tkaninama koje će dizajnirati. Letom će dolaziti u Žuan le Pan i boraviti u kućici gde su prvi put iskusili svoju ljubav. Kako će samo gordo predstaviti Žan-Filipa lordu Robertu i Sesilu. A Džeju? Sad se zabrinula. Nekako nije mogla da zamisli da upozna njih dvojicu jednog s drugim. Oni su poticali iz različitih svetova. Džej je bio pouzdan, odan i siguran, dok je Žan-Filip bio divalj, temperamentan, nepredvidiv. Džej je pripadao Meklsfildu; Žan-Filip je pripadao suncu i Francuskoj. Džej možda neće moći da ga shvati niti da ga ceni. Ali Džej će joj uvek biti prijatelj, kazala je Amber sebi brzo. Ništa to neće izmeniti. Ništa.

Lutanje kroz vrt i razmišljanje o Žan-Filipu bilo je slatko i prijatno, ali ona je zapravo čeznula da bude s njim. Sad i zauvek. U stvari, grozničavo je žudela za njegovim društvom, priznala je Amber. Svaki sekund proveden daleko od njega bio je protraćen. Kako je samo glupa bila kada je mislila da joj se on ne dopada. Umalo se nije naglas nasmejala toj tupavoj maloj neznalici. Bilo im je suđeno da završe zajedno, takva im je bila sudbina. Kako da ne bude, kad su ih okolnosti spojile na tako izuzetan način? Blago uzbuđenje proželo ju je kad je shvatila koliko su lako mogli da se mimoiđu. Žan-Filip, Žan-Filip, Žan-Filip. Čak je i šapat njegovog imena uspevao da je opčini i razgali. Ponovila je to, dodavši njegovo prezime, a zatim i svoje ime iza njega: Madam du Brevone; Madam Amber di Brevone, supruga mesjea Žan-Filipa di Brevonea. Srce joj je zamamno tuklo od radosti. Tako je žarko želela da mu se sva poda - da mu podari svoju ljubav, sreću, budućnost i, naravno, svoje telo. Kazala mu je to sutradan, dok je pila kafu koju joj je skuvao pošto ju je najpre odvukao u mrak kuhinje i poljubio je, prelazeći rukama preko njenog tela. „Bien, pođi sa mnom”, zapovedio joj je i uzeo je za ruku. Začuđena, dopustila mu je da je povede uskim stepenicama u spavaću sobu. Soba je mirisala na njega, i na spavanje. Njegov miris opijao ju je i slabio joj volju. Nije mogla da mu se odupre sve da je to i htela. Krevet je bio visok i staromodan, a prozori sobe okrenuti prema moru. „Cele sam noći mislio na tebe”, šapnu joj on dok ju je ležerno svlačio. „Toliko si mi u mislima da ne mogu da radim, tako da ništa drugo nije važno osim tebe i ovoga.” Kad ju je poljubio, ni do čega joj više nije stalo osim do njega.

Osećala je vrtoglavicu od njegovih dodira koji su je prožimali neverovatnim kaskadama uzbuđenja, uzdizali je do gotovo nepodnošljivih visina zadovoljstva. Njegove usne na njenom vratu, njegov jezik koji joj je lickao meso iza uha dok mu je ruka obuhvatala golu dojku da joj zatim palcem i prstom čupne bradavicu, sve to je u njoj izazivalo toliko jake senzacije da je Amber osećala da naprosto ne može da ih obuzda. Nisko u njenom telu javilo se tištanje, težak, opterećujući osećaj čija je snaga rasla sa svakim dodirom Žan-Filipovih ruku na njenom telu. Sama senzacija njegovog daha bila je dovoljna da joj pojača nadraženost i natera je da poželi da pruži ruku i dodirne ga, udahne topao i začinski miris njegove kože, utisne vrelo lice u njegove grudi, u čežnji za njim kao i u stidljivoj, kolebljivoj potrebi da sakrije lice, posle ječanja od zadovoljstva kad je osetila najpre njegove usne, a zatim i usta na grudima. „Okusi me”, podsticao ju je tiho i podizao ruke da prinese njeno lice uz svoja prsa. „Ništa lakše od toga, samo spusti usne na moju kožu.” Kad je to uradila i uzdrhtala od slanog ukusa njegovog mesa i golicanja telesnih malja na njenim usnama, naložio joj je blago: „A sad jezikom.” Prenerazila se kad je otkrila koliko joj je lepo zbog toga što oseća kako se on napinje, a zatim i mrmlja: „Oui, cherie, oui - a sad niže, aaahhhh. Oui... vraiment, tako je dobro”, dok je ona stidljivo sledila njegova uputstva, i sve vreme ju je težina njene želje još zahtevno pritiskala nisko u telu. Kad ju je intimno dodirnuo prstima, razmaknuo joj usmine i potom nežno pomazio vrhom prsta, Amber je jeknula od oduševljenja. „Bien, tako si vrela i vlažna, tako spremna za mene, ma petite.” Vrhom prsta je zaokružio po mestu toliko osetljivom na zadovoljstvo zbog njegovog dodira da je Amber silovito zadrhtala, u čežnji da se on zadrži tamo umesto da je mazi celom dužinom, premda je i to bilo veoma prijatno, naročito kad je Žan-Filip počeo

istovremeno da joj ljubi bradavice, uvlači u usta najpre jednu, a zatim i drugo, dok je prstom nežno klizio u nju. Amber se nagonski ukruti, nagnavši Žan-Filipa da se nasmeje. „Vraiment, ako me budeš stezala tako jako kad mi kurac bude u tebi, veoma ćeš me usrećiti, ali najpre moramo pripremiti to tvoje malo blago da ga primi, n’est-cepas?” Ponovo joj je ljubio bradavice i pritom joj zavlačio prst dublje i mazio je. Ispunila ju je žurna potreba; tištanje koje je prodiralo duboko u nju, damaranje koje je sad tuklo i žestoko je gušilo, dobrodošlo, u želji za osetom izazvanim utiskom kako je donekle rastegnuta i ispunjena ritmičkim pokretima Žan-Filipovih prstiju; u želji da reaguje na to, da se pomera s njima, kao kontrapunkt, tako da taj osećaj unese još dublje u sebe. Žan-Filip se pomerao preko nje, podizao je kako bi joj stavio jastuk ispod kukova. Amber ga je gledala i blago drhtala, omamljena sopstvenom strašću, nadražena i nestrpljiva da je on ponovo dodirne, a grudi inače blede puti bile su joj rumene od pohote. Ljubio ju je žestoko, a zatim sporo i sa zadržavanjem, ruka mu je bila između njihovih tela, između njenih nogu, mazio ju je ponovo, dodirivao joj to posebno mesto, nagonio je da se izvija u čežnji i brekće, dok su joj se oči širile od osećaja da se on čvrsto nabija u nju, puni je i rasteže, i čitavo telo bilo joj je ispunjeno zadovoljstvom koje se širilo od osećaja njegovih pokreta u njoj. Zadovoljstvo je bilo kao duga, nagonilo je na želju da potraži svršetak, namerna samo da to čini, ne mareći ni za šta drugo, i tako kada je nastupio bol, oštar i prodoran, ščepavši je u svoj stisak, dok je stigla da jekne i zgrabi ga za mišice, on je iščeznuo, a njegovi sve jači ubodi nosili su je s njim na putovanje koje je njegovo telo već poznavalo, dok je njeno samo znalo da ga mora upoznati. Osećaj njegovog napinjanja, a zatim iznenadnih veoma brzih i žestokih pokreta, propraćenih njegovim brektanjem od zadovoljstva uz njenu kožu, ostavio ju je zbunjenu i bolnu, više ne devicu, ali nekako još ne ženu, sve dok je nije dodirnuo ponovo, pomazio to posebno mesto, zagrlio je i posmatrao kako zadovoljstvo narasta u

njoj sve dok nije bilo kao brana koja je morala da se rasprsne pred ogromnom poplavom uživanja od kojeg je kriknula sa strahopoštovanjem. „Volim te”, rekla mu je stidljivo dok ju je držao u naručju, pošto joj je obrisao suze i poljubio je. „Moja mala devica više nije nevina”, zadirkivao ju je on dok je ležala na jastucima pošto mu je pripala. „Spavaj sad”, reče joj on, zuba belih spram maslinaste topline njegove kože dok se smejao, paganski gusar koji je došao do svog plena. Kad se probudila, on je sedeo ukrštenih nogu na krevetu i skicirao. „Šta radiš to?” upita ona. „Čuvam izuzetnu uspomenu”, reče joj on lako. „Ne želim nikada da zaboravim ovaj dan.” „Sada mene crtaš?” Iz nekog razloga, to ju je uznemirilo. „Smem li da vidim?” „Nema šta da se vidi. Samo nekoliko linija koje kriju značenje samo za mene. Hoćeš li da ostaneš tamo i mamiš me da ti se vratim?” On odloži blok u stranu, priđe joj i Amber vrlo brzo zaboravi zbog čega je bila uznemirena. Kako je samo bila predivno, čudesno, čarobno srećna. Nije imala predstavu o tome da život može biti takav. Prvi put otkad su joj roditelji umrli, osećala se ponovo potpunom i celovitom. Žan-Filip je uklonio prazninu iz nje. Ponekad, pošto bi vodili ljubav i pošto bi on usnuo, ona je ležala kraj njega i posmatrala ga, puna ljubavi prema njemu, puna takve sreće da je osećala kako njeno srce jedva može sve to da podnese. Bili su dve polovine jedne celine, rekao joj je Žan-Filip, i suđeno im je bilo da budu zajedno. Njegove reči bile su odjek onoga što je osećala. Bila je sigurna da su njeni roditelji nekako zaslužni za to što su joj ga doveli, slikara kao što je bio njen otac, muškarca s kojim je mogla da podeli i najdublje delove svog bića.

Još nisu pričali o detaljnim praktičnim planovima za budućnost, nije bilo potrebe, jer Amber je znala da su suđeni jedno drugome i da ih ništa ne može rastaviti, čak ni njena baka. Ali Žan-Filip joj je rekao da će živeti u Parizu, u stanu s pogledom na Senu, a Amber se nasmejala zato što su se njegove reči toliko poklapale s njenim sanjarenjem. On će izložiti Kći trgovca svilom i kritičari će se utrkivati u tome ko će pre nahvaliti njegovo delo. Amber će im doneti sreću, kazao joj je, i bogate mušterije koje će sve od reda želeti da kupe njegove slike. Bio je ushićen, uzbuđen, nasmejan dok ju je privlačio sebi, ljubio je i govorio joj da je voli. „Želim da uvek budemo zajedno”, rekla je ona Žan-Filipu ozbiljno, dok je ležala u postelji u njegovom naručju. „I tako će i biti”, odgovorio joj je on. ,,Ne može biti nikako drugačije, pošto ne bih mogao da živim bez tebe.” Dani su prolazili u omamljenosti ljubavi i otkrića, a radost je okružila Amber kao svetlucavi oblak oduševljenja. Maloj Arabeli je bilo bolje i ledi Levington je izašla iz dečje sobe, izvinjavajući se Amber zbog toga što ju je zapostavila. Žan-Filip je postao redovan gost na večeri. Ledi Levington se prema njemu ophodila gotovo kao da je njeno kumče. Za Amber je njegovo prisustvo istovremeno bilo i raj i pakao: raj zato što su bili u istoj prostoriji, pakao zato što, kao što ju je ŽanFilip upozorio, nije bilo bezbedno da odaju šta osećaju jedno prema drugome, jer bi u tom slučaju ledi Levington bila obavezna da ih spreči da provode vreme zajedno. Ona je očigledno pretpostavljala da Amber boravi kod njega u pratnji Žan-Filipove nepostojeće kućepaziteljke, kako su zahtevali običaji. Amber je znala da nikada ranije nije zaista upoznala pravu sreću, kao ni sopstvenu strasnu prirodu. Čak i beznačajno pominjanje Žan-Filipovog imena u pismima koja je slala kući baki i Džeju, iako

je samo pisala kako ju je negde otpratio, moglo je da je ispuni gotovo nepodnošljivom radošću. Lord Levington, Henri i Bet trebalo je već da se vrate u vilu, ali Amber je zatekla nekog potpuno neočekivanog na terasi sa ledi Levington, jednog dana pre večere, pošto je morala da se na brzinu obuče provevši tako mnogo vremena sa Žan-Filipom. Jedva je uspela da se obuzda i ne pohita prema njemu, od oduševljenja zbog toga što ga vidi. „Roberte!” On je, kako je objasnio, boravio s nekim prijateljima u Kanu i prosto je morao da navrati. „Sesil je posebno zahtevao da te podsetim na njega”, reče on Amber, koja se nasmejala i zavrtela glavom. „Sigurna sam da nije to uradio. On svakako zna da ga nikad ne bih zaboravila. Veoma sam mu zahvalna zbog toga što je toliko ljubazan prema meni.” Lord Robert je zasmejavao Amber svojim komičnim opisom mal de mer koji je iskusio kad su prijatelji pošto-poto hteli da ga povedu na jedrenje, kada je Žan-Filip stigao da im se pridruži za večerom. Amberino srce je bilo preplavljeno ljubavlju i ponosom kada je ledi Levington predstavila Žan-Filipa lordu Robertu. Htela je da kaže lordu Robertu koliko voli Žan-Filipa, ali naravno, nije to mogla da uradi u prisustvu ledi Levington. „Žan-Filipova kuma je vlasnica vile, Tedi”, objasnila je ledi Levington. Lord Robert je pušio i sada se najednom namrštio, a onda skrenuo pogled sa njih, teatralno gaseći cigaretu. „Žan-Filip je slikar”, nastavila je ledi Levington. „A koji pravac najviše volite, mesje?” upitao je lord Robert Žan-Filipa.

„Nijedan. Radije ostavljam sopstveni trag i sledim svoj put.” Amber je čula gordi gnev u Žan-Filipovom glasu i nagonski se pomerila bliže njemu, pogledavši u lorda Roberta sa zaštitničkom uvređenošću. Amber je bila uznemirena zbog toga što se činilo da je prisustvo lorda Roberta unelo oštru napetost u to veče, iako nije mogla da shvati zbog čega. Očajnički je želela da se on i Žan-Filip dopadnu jedan drugom, ali ako to ne budu mogli, onda ona mora ostati odana Žan-Filipu, svojoj srodnoj duši, svojoj ljubavi. Kada se večera završila, Žan-Filip je kazao da se mora vratiti u svoju kućicu, a Amber se posle njegovog odlaska, čim je to mogla, takođe izvinila, izmislivši glavobolju, kako bi mogla da pohita stazicom za njim. Sačekao ju je kraj vrata kućice, uvukao je unutra sa sobom i počeo žestoko da je ljubi, i naravno da je ostala s njim mnogo duže nego što je nameravala. Ipak, nije važno, razuveravala je sebe dok je išla natrag. Ledi Levington je verovatno jedva dočekala priliku da ostane nasamo sa lordom Robertom, i ona se nadala da će lord Robert tako imati dovoljno vremena da promeni to svoje čudno raspoloženje. Umalo nije stigla do terase kad lord Robert istupi iz senki na stazu ispred nje i natera je da naglo stane. Pušio je, primeti ona, i jednako naglo kao ranije te večeri, ugasio je cigaretu ne dokrajčivši je, gotovo kao da mu je pušenje samo bilo način da prekrati vreme dok ju je čekao. Naravno, to nije bilo moguće. Najzad, on nije mogao znati da je ona napolju. Možda se ona i Žan-Filip vole, ali Amber je bila sasvim svesna toga da u očima društva nije bilo prihvatljivo da njih dvoje budu nasamo bez nadzora, i pogotovo nije bilo prihvatljivo da mu se prepusti onako kako je to ona uradila. Ali ona se nije pokajala zbog toga, ni na tren. Na kraju krajeva, kroz vene joj je tekla strasna očeva ruska krv, a takva njena ljubav prema Žan-Filipu značila je da je za nju nemoguće da mu tu ljubav i ne pokaže.

„Prošetaj se malo sa mnom, Amber. Treba da razgovaram o nečemu s tobom, i mislim da je najbolje da taj razgovor bude u četiri oka.” Amber obuze strepnja i ona požele da ga odbije, ali Robert ju je već uzeo za Iakat i poveo je prema stepenicama kraj staze koje su vodile prema formalnim vrtovima. „Kuma mi kaže da poziraš Žan-Filipu.” „Da”, saglasi se ona nervozno. „Pretpostavljam da ti je ispričao nešto o svom životu?” Sad se Amber zbuni. Mislila je da će je lord Robert pitati ko ju je nadzirao u kućici, i znala je da ne bi mogla da ga slaže. „Znam da je, kao i ja, ostao mlad bez roditelja i da živi ovde sa svojom kumom.” Čula je uzdah lorda Roberta. ,,To ti je rekao? Kazao ti je nedvosmisleno da je gospođa De Vitje njegova kuma, i tako ti je opisao?” Amber se još više zbuni. „Da. Zašto ne, kad je to istina? Lord Levington nam je tako kazao čim smo stigli.” „I vas dvoje ste ljubavnici?” Amber nije mogla da prikrije izdajnički zvuk svog soptaja iako su senke skrivale boju koja joj je navalila u obraze. „Volimo se, tako je”, prizna ona gordo. „Hoćeš reći da te je zaveo.” „Hoću reći da ga volim i da on voli mene.” „On nije slobodan da te voli, Amber. A gospođa De Vitje nije mu kuma. On je njen ljubavnik.” „Ne, to je nemoguće”, stade Amber to da poriče, odmahujući glavom. „On me voli, rekao je to. Uostalom, videla sam njenu fotografiju. Ona je starija, starija i od ledi Levington.”

„Dosta starija”, saglasi se lord Robert, „ali on je svejedno delio postelju s njom i ona očekuje njegov povratak na isto mesto čim se vrati iz Pariza.” „Ne, to nije istina. Izmišljaš. Ne verujem ti. Neću da... ŽanFilip voli mene.” „Moguće. Na kraju krajeva, njegov odnos sa gospođom De Vitje je običan poslovni aranžman tako da ga ona plaća da s njom deli život i krevet. To je stara tradicija u određenim slojevima društva. Imućna starija žena plaća zgodnom mladiću da joj bude ljubavnik - takav mladić se naziva žigolo. Pristojnosti radi, gospođa De Vitje je Žan-Filipa verovatno predatavila kao svoje kumče, ali ja te uveravam da svi njeni prijatelji jako dobro znaju šta joj je on. O tome se mnogo pričalo u Kanu u društvu sa kojim sam odseo. Izgleda da je Žan-Filip ovde, a ne u Parizu s gospođom De Vitje samo zato što su njoj u poseti neki prilično uštogljeni rođaci iz Amerike.” Amber je osećala mučninu od neverice. „Ne, to nije istina”, ponovi ona. „Sigurno si se prevario. Tvoji prijatelji su to pričali o nekom drugom. Ja znam Žan-Filipa. On ne bi...” Amber izdade glas od silnih emocija. „Veoma mi je žao, Amber. Voleo bih da sam mogao ovoga da te poštedim.” „Ne, nije tačno. Da je tako, ne bi mi ni rekao.” „Dete moje, čast mi je nalagala upravo tako da uradim. Sve i da nisam večeras video kako gutaš svaku njegovu reč i pokret sa srcem u očima, komentari moje kume o tome da mu ti poziraš nagnali bi me na to. Naravno, moja kuma je jednako obmanuta pošto i sama iskreno misli da je on kumče gospođe De Vitje.” „Jesi li joj rekao da nije?” „Hteo sam da to najpre kažem tebi.” „Pa, sad si mi rekao, ali ja ti ne verujem. Kad budem rekla ŽanFilipu šta si mi kazao, znam da će mi reći da grešiš.”

„Siguran sam da hoće, ali kada to bude uradio, Amber, zatraži od njega, sebe radi, da to porekne u mom prisustvu i meni u lice. Ne gledaj me tako. Uveravam te da mislim samo na ono što je najbolje za tebe, premda ti je možda teško da poveruješ u to.” Amber se otetura od njega, nesposobna da veruje u ono što je čula. Njen svet - svet koji je bio toliko pun obećanja i mogućnosti sada se sručio s treskom na zemlju.

Dvadeset prvo poglavlje Spavala je na preskok i poželela da uopšte nije ni zaspala zato što su je posle odlaska u sobu mučili grozni košmari u kojima su Žan-Filipa od nje odvlačili lord Robert i njena baka. To što joj je lord Robert rekao nije bilo tačno. Nikako nije moglo biti. Njegovi prijatelji su se prevarili. Bilo je tek četiri sata, ali ona više nije mogla da čeka. Brzo se obukla, i prsti su joj bili nespretni dok se zakopčavala. Neočekivano sveži lahor nagnao ju je da zadrhti dok je išla poznatom stazom. Sunce se tek dizalo iznad brda iza vile. Još malo pa će njegovi dugi zlatni prsti pomilovati usnulo Žan-Filipovo telo. Žan-Filip nikada nije zaključavao vrata kućice. Ona je šmugnula unutra i naslonila se na vrata, pokušavši da umiri bolne udare srca. Zbog čega je tako tuklo? Najzad, nije imala čega da se plaši. Žan-Filip ju je voleo. Toliko joj je puta to ponovio. Možda i nisu skovali detaljne planove, ali Žan-Filip je otvoreno i uzbuđeno pričao o njihovoj budućnosti, o tome kako će je odvesti u Pariz, o tome kako će preklinjati njenu baku da im dozvoli da se venčaju, a sve to ne bi radio da je ono što je kazao lord Robert bilo istina. Drvene stepenice su bile stare i zakrckale su pod njenim vitkim telom, kao da nevoljno prihvataju njeno prisustvo. Vrata spavaće sobe lako su se otvorila, i svetlost jutarnjeg sunca ukoso je padala kroz prozore baš kao što je i pretpostavila. Žan-Filip je ležao na leđima i spavao. Sunce mu je šaralo goli trup zlatom tamo gde je odgurnuo prekrivač sa sebe. Obuze je ljubav koju je osećala prema njemu. Ispuni je celu, ispuni svaku njenu ćeliju i nervni završetak tako da joj je čitavo telo sada bila ta ljubav, i damaralo je u njenom ritmu.

On joj je bio sve, potvrda međusobne ljubavi njenih roditelja, obećanje budućnosti. Kao da je njeno srce dozvalo njegovo, on otvori oči i osmehnu joj se, raširivši ruke, sačekavši da mu pritrči kao što je uvek radila. „Poranila si.” „Nisam mogla da spavam.” On se nasmeja tiho, gotovo raskalašno, na onaj način koji je uvek nagonio njeno srce da poskoči u grudima i nožne prste da se saviju u iščekivanju. „Moja senzualna bivša device, kako si samo slatka i izvrsna. Certainement poslastica od koje se nijedan muškarac nikada ne bi mogao umoriti. Hodi ovamo “ „Moram nešto da te pitam.” On zevnu i protegnu se, tako da je srce žignu od bolne čežnje. Amber se jedva uzdržavala da mu pritrči i baci mu se u naručje - da uradi bilo šta, samo da ne mora da mu kaže ono što se moralo reći. „Šta to?” Glas mu je bio lenj od sna i zadovoljstva. „Lord Robert kaže da gospođa De Vitje nije tvoja kuma i da si ti njen žigolo.” Žan-Filip zbaci sa sebe prekrivač, spusti noge na pod i kroči prema njoj. „Šta je sad to?” upita on ljutito. „Slaže te, a ti mu poveruješ? Mislio sam da me voliš!” „I volim te.” Umalo nije zaplakala, dok se u njoj olakšanje borilo sa jadom zbog toga što ga je razljutila. Kada je primetio koliko je očajna, Žan-Filipovo lice je poprimilo blaži izraz i on je uze u naručje. „Ti si mi sve, Amber, uveravam te u to.” „I reći ćeš lordu Robertu da greši, te da gospođa De Vitje jeste tvoja kuma?” Amber oseti da se on ukočio.

„Zašto bih njemu bilo šta govorio? Zar ti moja reč nije dovoljna?” Amber ustuknu od njega i pogleda ga u lice kako bi protumačila njegov izraz dok joj je srce tuklo u grudima. „Gospođa De Vitje jeste tvoja kuma, Žan-Filipe, zar ne?” „Ne moram ja nikome ništa da dokazujem. Ako postoje oni koji žele pogrešno da tumače naš odnos koji se njih ne tiče, ja tu ništa ne mogu da uradim.” Izbegavao je da je pogleda pravo u oči, baš kao što je izbegavao da joj direktno odgovori. Mučan, lepljivi strah poče da joj puzi telom. On se okrenu od nje, a onda ponovo prema njoj. „Gledaj, Amber, sve i da je tačno to što ti je rekao lord Robert, šta to menja za nas? Ona nema nikakva prava na mene, šta god mislila. Ona me ne poseduje. Ja sam slobodan čovek. Ona ne može promeniti ništa između nas. Niko to ne može.” To što je čula nije imalo nikakvog smisla, a opet je istovremeno bilo užasno jasno. Želela je da krikne kako neće više da ga sluša, ali nije mogla. Bilo je istina. Lord Robert je bio u pravu, ona je pogrešila. Kada je to toliko zahladilo da joj se krv pretvorila u led, led koji joj je zamrznuo srce bolnom stvarnošću? Žan-Filip, njen bog među muškarcima koga je toliko uzdizala na vrh svoje ljubavi, bio je na kraju krajeva običan smrtnik. „Znači, istina je?” Kako joj je samo glas bio miran i blag, toliko drugačiji od onog vrištećeg, plačnog glasa u njoj. „Obmanom me je navela da to učinim, ponudila je da mi pomogne, tobože da joj naslikam portret, dovela me je ovamo, a onda odbila da mi plati ono što mi je obećala. Nisam imao nikakvog izbora. Ali i to je sada gotovo.” „Onda ćeš poći danas sa mnom u Pariz, gde ćemo započeti zajednički život?” upitala ga je Amber tiho. U glasu joj nije bilo

strasti, nade ili ubeđenja, zato što je već znala šta će joj odgovoriti. „Ne mogu otići dok mi ne plati što mi je dužna. To je veštica, prava nadžak-baba koja me muči i tera da igram kako ona svira. Mon Dieu, ne možeš da zamisliš koliko je mrzim. Ali tebe volim, slatka moja Amber. Kunem ti se. Volim te.” Vratila se istim putem kojim je i došla. Lord Robert je stajao na stazi ispred nje i čekao je, shvatila je, kad je izgubila svu pribranost, a njegove su je ruke privukle u zagrljaj. „Žao mi je, toliko mi je žao”, reče joj on. „Poštedeo bih te da sam mogao. Najzad, dobro znam kako izgleda kad volim nekoga ko me samo može povrediti.” „Moram se vratiti u kuću.” „Još ne. Treba s tobom još o nečemu da razgovaram - želim nešto da ti predložim.” Provukao je njenu ruku oko svoje tako da Amber nije imala drugog izbora nego da krene s njim. „ Amber, želim da se udaš za mene.”

Dvadeset drugo poglavlje „Da se udam za tebe? Ne razumem. Zašto bi želeo da se udam za tebe? Ne voliš me, nema razloga...” „U stvari, ima razloga. Vidiš, ja se moram oženiti pre svog tridesetog rođendana ukoliko želim da nasledim bogatstvo koje mi je ostavila baba po majci. A što se tiče toga da te ne volim, premda je istina da me moja priroda sprečava da volim bilo koju ženu u fizičkom smislu, ja veoma marim za tebe, Amber. Priznajem da mi je potreba da obezbedim sebi nasledstvo odnedavno zaokupljala misli, ali sve do prošle noći nije mi palo na pamet da bi rešenje moglo biti u tvojoj udaji za mene. Međutim, kad sam jednom na to pomislio, što sam o tome više razmišljao, to sam više i prepoznavao uputnost takvog aranžmana za nas, jer meni je potrebna žena kako bih došao do svog nasledstva, a tebi treba muž sa titulom kako bi udovoljila baki i zaštitila svoj ugled.” Amber zadrhta u sebi. Upozorenja lorda Roberta u vezi s njenim ugledom oštro su joj skrenule pažnju na opasnost u kojoj se nalazila. Bilo je dovoljno da se seti Betinih komentara o Lujzi i smrti Kerolajn Fiton Li da bi znala kakva bi joj sudbina bila kad bi se razglasila njena veza sa Žan-Filipom. Ipak, iskrenost je nagna da kaže drhtavim glasom: „Ali mogao bi se oženiti bilo kim.” „Ne, Amber, ne bih mogao. Svakako da postoje ljudi kao što sam ja koji se žene i koji mogu da obavljaju svoje bračne dužnosti, koliko god nevoljno, ali za mene bi to bilo gnusno. Reći ću ti otvoreno. Iako mogu da ti se divim, i to i osećam - da, čak i da te volim kao prijateljicu - nikad ti ne mogu biti pravi muž. Pošto ti već znaš za prirodu mojih želja, tebi to mogu da kažem, a pošto i ja znam da si ti srce poklonila drugome, mogu biti siguran da nećeš doći u opasnost da se zaljubiš u mene.

Znam šta osećaš, veruj mi. Prošao sam kroz to i morao sam da se suočim sa bolom s kojim se sada ti suočavaš, i s tim osećajem da ti je čitav život gotov i da ga nema svrhe živeti. Ne možeš da zamisliš da nešto može biti gore od očaja koji trenutno osećaš, ali može, Amber. Jesi li već pomislila kakva bi ti sudbina bila ako bi došlo do reperkusija zbog tvoje veze sa Žan-Filipom? Ili ako shvatiš da nosiš njegovo dete?” Amber oseti da joj udovi ostaju bez krvi. „Ne smemo dangubiti. Moramo se venčati što je moguće pre.” „Ne misliš valjda ozbiljno da bi se oženio mnome iako znaš da možda nosim Žan-Filipovo dete?” „Uveravam te da je tako.” „Ali ako se rodi dete, i bude muško...?” „Onda ću i sam sebi obezbediti naslednika i uživaću veliki ugled zbog toga. Pogotovo bi moj deda bio oduševljen ako bi se ispostavilo da si noseća.” Sve dok lord Robert nije pomenuo avet mogućeg deteta, Amber se nije naročito zanimala za njegov predlog, pored misli o tome kako je nemoguće da on želi da se njome oženi, ali sada je drugi, veoma realan strah bio pridodat agoniji zbog Žan-Filipove izdaje. Sunce je sada zagrevalo plažu i bilo je prekasno da priželjkuje da se ranije povela za porivom koji je imala kad je izašla iz kućice da uđe u more i jednostavno se udavi zajedno sa svim svojim mukama. U vili se domaćinstvo sigurno budi i primetiće da je nema. Kao neko ko se budi iz sna, ona s preplašenom bistrinom shvati koliko je toga rizikovala i u kakvoj se sada opasnosti obrela. „Siroto dete”, reče joj lord Robert blago. „Život je toliko surov, naročito prema nedužnima i onima punim vrlina, ali ne mora biti tako loše kao što se plašiš. Veoma ćemo se dobro slagati ti i ja, Amber. U braku sa mnom imaćeš tu slobodu da biraš šta želiš da uradiš od svog života - u razumnim granicama.”

„Mogla bih da studiram grafički dizajn?” Lord Robert nakrivi glavu. „Ako to želiš.” Slabašni džilit nade je probode, a onda minu. „Ali ne možemo se tek tako venčati. Niko nam to neće dopustiti. Ledi Levington...” „Uveravam te, kad jednom diskretno stavim do znanja svojoj kumi da sam se zaljubio u tebe u Londonu i da me je, avaj, posle tako dugotrajne razdvojenosti od tebe, prošle noći savladao žar, ona će savršeno shvatiti potrebu da se nas dvoje venčamo bez odlaganja. Razgovaraću s ambasadorom u Parizu. Verovatno je najbolje da se venčamo tamo, po posebnoj dozvoli. Tvoja baka će, siguran sam u to, biti oduševljena kada sazna da ćeš se udati za naslednika vojvodstva i ne samo što će nam dati pristanak, već i blagoslov. E sad, što se Henrija tiče, mislim da će tu stvari ići drugačije.” Henri! „Šta je bilo?” upita lord Robert primetivši izraz na njenom licu. Amber nije želela da mu to ispriča, ali iskrenost ju je naterala na to. „Povredio te je i pretio ti? Pa, budi sigurna da se to neće ponoviti.” Amber zadrhta, na ivici suza zbog spoznaje da se to lord Robert samo brine za nju. Toliko ju je bolelo saznanje da ju je ŽanFilip izdao; mislila je da je on taj koji će je štititi od Henrija. Morala je da prizna da ima mnogo sreće. Lord Robert joj je nudio toliko toga: zaštitu i bezbednost koju bi joj pružilo njegovo ime - kao i njenom detetu, ako ga bude. Ona ponovo pomisli na Lujzu i Kerolajn Fiton Li, te na Henrija, pa shvati da može doneti samo jednu odluku, da lordu Robertu može dati samo jedan odgovor. Ko bi joj inače pomogao? Baka svakako ne bi. Ali deo nje je još bio bolan i jecao je od očaja za onim što joj je tako surovo oteto. Činilo se nemogućim da se tako nešto događa. Koliko juče u ovo vreme, jedina budućnost o kojoj je razmišljala bila

je ona sa Žan-Filipom. Kao da joj čita misli, lord Robert joj reče blago: „Sve će se završiti na najbolji mogući način, uveravam te.” On posegnu za njenom rukom i uze je pruživši joj utehu. „Bolje da se vratimo u vilu i saopštimo vest mojoj kumi.” Blanš nije pročitala pismo lorda Roberta jednom, već dvaput. Stiglo je zajedno s ostatkom jutarnje pošte, u kojoj su bila i pisma od Amber i Grega, a ona nije pročitala još niti jedno od njih. Lahor koji je duvao kroz otvoren prozor malo je povijao papir za pisanje, uprkos njegovoj debljini. Blanš je automatski posegnula i spustila ruku na njega, namrštivši se kad je shvatila da joj prsti drhte. Bilo je to samo zbog neočekivane izjave lorda Roberta da će uzeti Amber za ženu, ni zbog čega drugog. Otkud to, kad je posredi očigledno toliko pogodan brak i za Amber i za porodicu, daleko, daleko pogodniji od svega čemu se Blanš nadala? Lord Robert je čak svoje namere izneo kao tvrdnju, umesto da samo zatraži od nje dozvolu za njihovo venčanje. Svako pitanje koje je starateljka neveste mogla da postavi već je imalo odgovor u pismu. Lord Robert je naveo i podatke o svojim bankarima - koji su bili isti kao i njeni - tako da Blanš može da proveri njegovu finansijsku stabilnost; pismo od britanskog ambasadora koji je potvrdio njegov identitet, zvanični dokument u kom je naveden krajnje velikodušni finansijski aranžman za Amberinu budućnost, i izjava o želji lorda Roberta da Amber u braku učini najsrećnijom ženom na svetu. Ali lord Robert nije pomenuo zahtev da i ona prisustvuje njihovom venčanju. „Oboje smo saglasni da smatramo kako je od ključne važnosti da postanemo muž i žena što brže i što tiše”, napisao je on, „bez pompe i još važnije, bez odlaganja.” Postojao je samo jedan razlog za potrebu da se oni tako hitno venčaju, a taj razlog je bilo njihovo saznanje da je Amber noseća, ili makar mišljenje da bi to mogla biti.

Blanš se nadala da je posredi ovo potonje. Svakako nije mogla da im piše i pita ih to, a ako je ona u pravu, pa su njih dvoje već ljubavnici, onda je zaista najbolje da se što pre venčaju - zarad Amber. Blanšina sujeta bi možda mogla biti povređena time što nisu zatražili da i ona doputuje u Pariz na venčanje, ali ona svakako nije nameravala nikome to da stavi do znanja. Posegnula je za Amberinim pismom, otvorila ga i brzo pročitala. Posle obaveštenja za baku o tome da smera da se uda i molbe da pročita pismo lorda Roberta koje sadrži sve praktične pojedinosti, Amberino pismo se nastavljalo: Nadam se da ćeš nam oprostiti zbog žurbe sa kojom se sve mora dogoditi i znam da ćeš, kada ga upoznaš, rado primiti Roberta u našu porodicu, i biti jednako srećna zbog mog braka kao i ja. Volim i cenim Roberta, i u potpunosti se uzdam u našu zajedničku budućnost. Robertova titula znači takođe da se uzdam i u to da sam ispunila sva nadanja i želje koje si imala za mene. Pošto će njena unuka na kraju postati vojvotkinja, nema nikakve sumnje da je Amber to zaista ispunila, priznala je Blanš. Ustala je od stola i prišla prozoru. U mislima je Blanš sebe videla kao sedamnaestogodišnjakinju, ludo zaljubljenu u Baranta de Vrisa. Kakvo bi ona pismo napisala ocu da je Barant insistirao da se tako žurno venčaju? Nipošto pismo tako smireno i poslovno. Ali njoj strasna ljubav prema Barantu nije donela sreću; umesto toga, donela joj je samo bol, podsetila se Blanš. Uradila je za Amber ono što je smatrala najboljim kako bi je sprečila da iskusi iste muke. Ona pogleda prema vratima kancelarije. Džej će se ubrzo vratiti. Stari ptičar je uginuo tokom noći i Džej ga je odneo kako bi ga sahranio na denamskom groblju za kućne ljubimce. Bilo je tamo nadgrobnog kamenja s imenima pasa, konja, pa čak i jednog papagaja čiji su vlasnici generacijama živeli u Denamu. Blanš je shvatila da se sve češće okreće Džeju kao nekome sa kim može da razgovara o određenim stvarima, ne zato što joj je potreban njegov

savet - Blanš nikada sebe ne bi dovela u situaciju da joj zatreba tuđi savet - već zato što je umeo trezveno i mudro da razmišlja, mnogo trezvenije nego Greg, i daleko mudrije nego što bi očekivala od jednog De Vrisa. Džej je očigledno povukao više osobina s očeve strane. Bilo je tačno da je Blaš prvobitno zaposlila Džeja kako bi mučila Baranta, ali njegova marljivost i tiho, upućeno samopouzdanje nagnali su je da ga ceni, baš kao što je sada sticao i njeno poverenje. Nameravala je da pođe i potraži ga, kada se setila da još nije pročitala Gregovo pismo. Bilo je poduže i bez glave i bez repa, podjednako ispunjeno pritužbama na Henrija Džardina i hvalama za Gregovog „dobrog prijatelja Lajonela Septona.” Gregu je Hongkong dosadio, napisao je on. Nameravao je da poseti Sangaj, ali nedostajalo mu je novca; pozajmio ga je prijatelju čija sredstva nisu pristigla kada je očekivao, pa je sada samom Gregu novac bio očajnički potreban. Molio je baku da mu ga pošalje. Blanš je uzdahnula. Možda se činilo da će se njeni planovi za Amber obistiniti na zadovoljavajući način, ali kad je Greg posredi, stvari su stajale sasvim drugačije. Džej se naslonio na svoj ašov. Biće to vreo dan; sunce je već razgonilo slabu izmaglicu koja je ležala u dolini pod Denamom i on je osećao toplotu njegovih zraka. Probudio se usred noći, ne znajući ni sam šta ga je to nagnalo da pogleda kako je stari pas, i zatekao ga je kako ga čeka i podiže glavu da ga pogleda gotovo slepim očima, uspevši da još jednom lupne repom pre nego što je izdahnuo dok ga je Džej mazio. Pas nije bio njegov, ali to nije bilo važno: proveli su zajedno tih poslednjih nekoliko meseci i pas je, učtiv kao i uvek pre toga, samo želeo da se oprosti od njega. Džej je zauzvrat samo mogao da mu ukaže isto poštovanje. Sahranio ga je na zaklonjenom mestu među ostalima od njegove

vrste, a naručiće i izrezbareni kamen sa njegovim imenom. Dok se vraćao kući, Džej je priznao sebi da će mu nedostajati njegovo društvo. Pošta je stigla u njegovom odsustvu i Džeju je srce brže zakucalo od snažnog naleta osećanja kada je ugledao Amberin rukopis. I sam pogled na njega, posle tužne dužnosti koju je upravo morao da obavi, bio je gotovo jednako utešan kao i reči pune saosećanja koje bi mu ona, znao je to, kazala da je bila tu. Samo je u takvim trenucima slabosti dopuštao sebi emotivni luksuz da o njoj razmišlja tako lično, kao muškarac koji je voli i koji će je uvek voleti. Znao je od samog početka da njegova ljubav prema njoj nema budućnost, i da bez obzira na to koliko ga Blanš možda ceni kao upravitelja svog imanja, nikada ne bi dozvolila da se on udvara Amber. Pre bi ga na licu mesta otpustila ako bi pomislila da će on to pokušati, i pošto je znao za to, kao i da nije u mogućnosti da ponudi Amber ništa od svega onog što je zaslužila, Džej se starao da nikada ne kaže niti učini bilo šta zbog čega bi ona pomislila da bi joj on mogao biti išta više od prijatelja. On nije bio toliko tašt da pomisli kako bi se Amber zaljubila u njega samo zato što je on voli, ali ona je bila mlada i ranjiva, spremna da u njemu potraži utehu, a pošto je bila po prirodi tako blaga devojka, neki manipulativni muškarac bi je lako mogao ubediti da je ono što ona prema njemu oseća ljubav. To ne bi bilo pošteno prema njoj, čak i da je Blanš voljna da mu dopusti da joj se udvara. Amber je bila tako mlada, a znala je tako malo o životu, pa čak i o sebi samoj. Džej se nadao da će, kada dođe vreme da se ona zaljubi u nekoga i uda, on imati dovoljno snage da ostane po strani i raduje se zbog njene sreće. U međuvremenu, imao je to gorko-slatko zadovoljstvo da čita njena pisma i uživa u njenom poverenju, a njegovo izgladnelo srce hranilo se time. Otvorio je pismo i seo da ga pročita. „Dragi Džej, pišem ti kako bih te obavestila da ću se udati za lorda Roberta.”

Preneraženost zbog tih reči, tako neočekivanih i tako nedobrodošlih, bila je pravi udarac za njegovo srce. Pre nego što je uopšte shvatio šta radi, on zgužva pismo u ruci. Onda Džej pogleda u loptu od papira i stavi je na sto, pa je izravna drhtavim prstima. Pročita to još jednom, i vide uz mučni trzaj bola ono što je prethodno prevideo, da Amberino pismo ukazuje na razlog za njihov brak ne navodeći ga izričito.Ona se zaljubila u drugoga, koji ju je izdao, a lord Robert ju je spasavao od posledica toga; on je bio njen izbavitelj i ona mu je bila zahvalna zbog toga. Jedna rečenica, pominjanje ledi Fiton Li, njene sramote i potom njene smrti, razotkrilo je Džeju čega se Amber zapravo plašila. Napisala je: Znam da ćeš biti šokiran. Veoma se stidim i shvatiću ako me budeš smatrao nedostojnom. Imala sam zaista veoma mnogo sreće zbog spremnosti lorda Roberta da me izbavi od posledica moje ludosti. Razumeću ako ne budeš više želeo da išta imaš sa mnom, Džej, jer sam se uistinu jako loše ponela. Džeja je srce bolelo zbog nje. Zbog njegove drage, drage devojčice. Savršeno dobro je razumeo zašto ona oseća zahvalnost prema lordu Robertu. I znao je podjednako dobro da bi dao sve samo da je on bio taj koji je mogao da se pobrine za nju. On ustade, priđe vatri i baci Amberino pismo u plamen, a onda ostade tamo da posmatra kako ono gori, baš kao što je i bol ljubavi goreo u njegovom srcu. Blanš uđe u sobu baš kada je Džej krenuo natrag prema stolu. Korpa za psa, primeti ona dok je ulazila u kancelariju, više nije bila tu. „Amber se udaje”, reče mu ona bez uvoda. Džej klimnu glavom. Nije se pouzdao u sebe dovoljno da progovori. „Lord Robert mi je pisao i rekao kako želi da se njih dvoje odmah venčaju, u britanskoj ambasadi u Parizu. Neću imati vremena da se spremim da prisustvujem venčanju. Ipak, želim da se uverim da su osobine lorda Roberta upravo onoliko izvrsne kao što se da

zaključiti po onome što mi je napisao.” Treba li on da Blanš upozna sa seksualnim sklonostima lorda Roberta? Šta bi time mogao da postigne? Nije želeo da naudi Amber ni na koji nacin. Ona je u svom pismu jasno rekla da joj sada treba zaštita i ugled muža, tako da bi svaki postupak koji bi možda odložio ili sprečio venčanje bio protiv njenih interesa. Najzad, ona je znala kakav je lord Robert, i dopadao joj se, Džej je to znao. Više nije samo stari pas bio taj čije će mu društvo nedostajati; on više neće imati ni svoje intimne, nemoguće snove, priznao je Džej sebi. Dve nedelje pošto ju je lord Robert zaprosio, Amber se venčala sa njim po posebnoj dozvoli u crkvi San Mišel u Parizu, „zvaničnoj” crkvi britanske ambasade. Amber je na sebi imala Vionetinu venčanicu sa prišivenim biserima i sitnim dijamantima, i čipkani veo koji su neveste iz Deveniša nosile već nekoliko generacija, i koji je kurir doneo u britansku ambasadu u Parizu, zajedno sa porodičnim nakitom. Lord Levington ju je predao mladoženji, a Bet, u nešto skromnijoj verziji Amberine venčanice, u lepoj ljubičastoplavoj nijansi, bila joj je jedina pratilja, dok je jedan mladi diplomata iz ambasade bio u ulozi Robertovog kuma. Bet je, na veliko Amberino olakšanje, bila oduševljena kad je saznala da se Amber udaje za lorda Roberta, i čak je zadirkivala Amber da je sve vreme pretpostavljala kako se Amber zaljubila u njega. Bilo je lakše - i bezbednije - pustiti je da i dalje tako misli. Amber je, saglasili su se svi, bila izuzetno smirena. Samo je ona znala koliko je blizu bila da se slomi kad je čula kako ubedljive, drevne reči svadbene službe odjekuju ozbiljno u zastrašujućoj tišini crkve. Bio je to tako bolan trenutak, da je očajnički poželela utešno prisustvo roditelja. A šta je sa Žan-Filipom, upitala je sebe dok joj je Robert namicao prsten.

Ne! Žan-Filip ju je slagao i izdao. Ona ga je volela, ali sada to više ne sme. Ipak, ne sme ga ni mrzeti onako kako njena baka mrzi Baranta de Vrisa. Nije videla Žan-Filipa još od one strašne scene kad ga je suočila s onim što joj je lord Robert rekao, iako to nije želela. Nije htela da ga ikada ponovo vidi. U stvari, želela je da zaboravi da ga je uopšte poznavala. Je li njena baka osećala istu zahvalnost prema Henriju Pikfordu kao što je Amber osećala prema Robertu? Amber nije želela sebe da smatra ni po čemu sličnom svojoj baki. Robert je nakrivio glavu i usne su mu bile prijatne i tople kada su dotakle njene. Bili su venčani. Završeno je. Bila je bezbedna. Robert ju je poveo natrag prolazom dok je orguljar preplavio crkvu naletom trijumfalne Hendlove muzike. Iako u svetom ambijentu crkve nije dolično misliti na takve stvari, ona je sanjala grozne košmare o Kerolajn Fiton Li. Koliko je samo ona bila jadna, nesrećna i uplašena, kad ju je Greg ostavio, a muž napustio? Kako je samo strašnu cenu platila. Amber je imala mnogo sreće. Robert ju je izbavio od bruke i sramote koju je Lujza sada trpela, a moguće i od još strašnije situacije u kojoj je bila Kerolajn Fiton Li, a u koju je nju doveo ŽanFilip ne pomislivši ni na tren o njoj. U takvim okolnostima, uvek je žena plaćala cenu, a ne muškarac. Nikada neće zaboraviti ono što je Robert učinio za nju i nikada neće prestati da oseća zahvalnost prema njemu, rekla je Amber sebi sa žarom, zarekavši se svečano kako će od sad pa nadalje njena Ijubav i odanost pripadati samo Robertu. Vrata crkve su se otvorila kako bi unutra prodrla sunčeva svetlost i kako bi oni mogli da stupe u nju. Obuzeta snagom sopstvenih osećanja, Amber se okrenula da pogleda Roberta, srca preplavljenog zahvalnošću, i upravo je taj trenutak uhvatila Sesilova kamera i umešnost koja je kasnije iznedrila fotografiju objavljenu kraj članaka punih uzbuđenja i hvale

u društvenim kolumnama britanskih novina gde je objavljena vest o njihovom venčanju. Mlada devojka koja s obožavanjem gleda u lice svog novopečenog muža. Koga još ne bi dirnuo taj prizor? Posle crkvene ceremonije, ambasador je priredio svadbeni doručak u britanskoj ambasadi. I dok su lord i ledi Levington prividno bili puni podrške, Amber je podozrevala da niti jedno od njih, ali naročito ledi Levington, ne odobrava zaista to što se Robert venčao sa njom. Kako je i mogla kad je smatrala Amber nedovoljno dostojnom da se uda za njenog sina? A Robert, kao naslednik vojvodstva, bio je na višem društvenom položaju od Henrija. Ipak, niko ništa nije rekao, a ledi Levington je svakako učinila sve što je mogla kako bi pomogla u organizaciji venčanja. Međutim, bila je tu primetna hladnoća, i Amber je pretpostavljala da će na isto nailaziti i kod drugih. U očima Robertovog sveta, ona je bila veoma uspešna zato što se udala za njega, i majke mnogih kćeri iz uglednih porodica zrelih za udaju mrzeće je zbog toga. Podnosile su je kad je ona bila samo „Betina školska drugarica”, ali sad, pošto je bila Robertova žena, morala je da očekuje da će nailaziti na stalnu suptilnu netrpeljivost kod onih koji su po svom poreklu bili iznad nje, ali će ih ona sada, zahvaljujući udaji za Roberta, preskočiti na društvenoj lestvici. Amber je priznala sebi da joj je to najmanja briga. Laknulo joj je kada je Henri ostao sa svojim prijateljima umesto da dođe u Pariz. Nije mogla podneti pomisao na to kako se ponašao i šta je uradio. Robert joj je rekao da je upozorio Henrija kako bi bilo loše po njega da makar zucne i reč o Amber i Žan-Filipu, i uverio ju je da, imajući u vidu sopstveno ponašanje, Henri neće nikome smeti ništa da kaže. Robert je rekao ambasadoru da ne žele nikakvu pompu, ali ipak su tu bile zdravice, čestitke koje su se morale pročitati i gomila svadbenih poklona. Među čestitkama, Amber je pronašla i Džejevu, u kojoj joj je poželeo svu sreću.

Dragi Džej. Amber se on veoma dopadao. Bio joj je iskren i pravi prijatelj, čovek kome je uvek mogla da se poveri. Za oboje je stigla i čestitka od njene bake, kao i hladno i tipično ravnodušno pismo za nju u kom je Blanš napisala kako rado očekuje njihov povratak i priliku da konačno upozna Roberta. Prijem je potrajao duže nego što je Amber očekivala i laknulo joj je, uz osećaj zahvalnosti, kada je Robert smireno objavio da je došlo vreme da pođu. Proveli su sedmicu posle venčanja u Parizu, odsevši u Džordžu V, u apartmanu toliko velikom da su im spavaće sobe razdvajala dva velika salona, dok su se Levingtonovi vratili u Žuan le Pan, a Sesil Biton otišao u London. Kao što je Amber saznala za vreme svoje sezone i dok je boravila u vili, aristokratija je smatrala sasvim normalnim to da bračni par ima zasebne spavaće sobe. Čak je i Dajana Ginis imala sopstvenu spavaću sobu koju nije delila sa mužem Brajanom, a oni su se veoma voleli. Stoga nije imala nikakvog razloga da se oseća neprijatno zbog toga što su ona i Robert imali sopstvene sobe, niti da se brine za to hoće li ljudi pomisliti da je to čudno za jedan tek venčani par. Ženi jednog plemića bila je potrebna potpuno drugačija garderoba nego jednoj neudatoj debitantkinji, saoštio je Robert Amber, kad se usprotivila njegovom navaljivanju da kupi sebi odeću kakvu god poželi. A Robert joj nije kupovao samo odeću. Prvog jutra posle njihovog venčanja, odveo ju je kod Kartijea, rekavši kako ona mora imati sopstveni nakit, a ne samo porodično nasledstvo koje mora da nosi u zvaničnim prilikama. Njegov svadbeni poklon za nju bio je par crnih i belih dijamantnih grivni u obliku zmija sa žutim dijamantskim očima koje je Amber smatrala isuviše dramatičnim da bi joj bilo prijatno da ih nosi. Londonska kuća na Iton skveru, praktično neupotrebljavana otkad se njegov deda povukao u Osterbi i tamo nastanio u ogromnoj i velelepnoj građevini koja je bila porodična kuća na selu, biće njihov

dom, kazao joj je Robert i dodao kako bi je upozorio: „Ali u ovom trenutku ona nije podobna za stanovanje. Stoga ćemo u međuvremenu morati da se snađemo sa Čejn vokom, gde će nam biti prilično tesno.” Naravno, njihov brak je izazvao veliko interesovanje među pripadnicima više engleske klase koji su živeli ili bili u poseti Parizu, i mladence su naravno pozivali na sve moguće događaje, gde se Robert ponašao upravo onako kako novopečeni mladoženja i treba da se ophodi prema svojoj nevesti - sa puno pažnje, nežnosti i očigledne zaljubljenosti. Noć pre nego što je trebalo da napuste Pariz i vrate se u London, bili su gosti na večeri kod britanskog ambasadora. Amber je već upoznala većinu drugih gostiju; većinu ali ne sve, i želudac joj se okrenuo od očajanja kad je ugledala Žan-Filipa kako ulazi u prostoriju u pratnji žene koju je, zahvaljujući fotografiji, prepoznala kao gospođu De Vitje. Bila je veoma elegantna, morala je Amber nevoljno da prizna, i veoma mršava, koža joj je bila zategnuta preko kostiju lica gde su joj oči bile skrivene i grabljive kao oči lešinara. Žan-Filip je, daleko od iskazivanja bilo kakve neprijatnosti ili stida, izveo podrugljivi polunaklon pred Amber kad ju je video, i naušnica mu je blesnula na svetlu ispod neobuzdanih tamnih uvojaka. Amberin stomak se smesta zgrčio i preplavio ju je bol zbog ljubavi koju nije želela da oseća prema njemu. Samo jedan pogled koji joj je uputio bio je dovoljan da razbije zaključana vrata iza kojih je sakrila sva sećanja na njihovu zajedničku intimu, sećanja koja više nije mogla da podnese. Fizički bol za njim bio je u njoj toliko jak da je jedva uspevala da ga izdrži. To što je govorila sebi šta je sada, i podsećala se na to da on podaje svoje telo ženi s kojom je u zamenu za novac, bilo je slaba odbrana od njene ljubavi. Ako je bude pozvao, ako joj bude prišao, ona će... „Amber.” Robert je stupio ispred nje i zaklonio joj pogled na njih.

„Upamti gde se nalaziš. I ko si sada.” Amber je strašno želela da zaplače, ali nije smela. Sad je bila Robertova žena i dugovala mu je da se ponaša u skladu s tim, podsetila je sebe. Osetila je da je Žan-Filip posmatra, primorava je snagom volje da mu uzvrati pogledom kako bi mogao još više da je muči, ali odbijala je da to uradi, prestravljena od onoga što je mogla da učini ako mu pogleda u oči i tamo prepozna čežnju za njom. Žan-Filip je nije voleo. Nije mogao da je voli i da je onako laže. Ali ni Robert joj nije mogao biti muž kakvom se oduvek nadala. Posle toga, činilo joj se da veče nema kraja, a kada je kraj konačno nastupio, Amber je bila veoma zahvalna zbog toga. Sledećeg jutra, Amber se probudila s osećajem mučnine i malaksalosti. Prizor i miris Robertovog doručka nagnali su je da se izvini i pohita od stola u kupatilo. Kada se vratila, Robert joj se široko osmehnuo i rekao da se nada kako će beba sačekati pristojnih osam meseci pre nego što dođe, i Amber se na to onesvestila. Kad je došla sebi, pobunila se i rekla da je uznemirena zbog prethodne večeri, te da joj je riba koju je pojela poremetila varenje, to je sve, ali Robert je odbio da bude uveren u to i smesta počeo da se ponaša krajnje zaštitnički i ophodi se prema njoj kao da je sazdana od najnežnijeg porcelana. Tri dana po povratku u London, otputovali su u Meklsfild kako bi prisustvovali prijemu koji su morali povodom venčanja da prirede na Blanšino insistiranje, i naravno, kako bi se Blanš upoznala sa Robertom. Amber se razočarala kad je ustanovila da Džej nije u Denamu, pošto je uzeo mali odmor koji mu je sledovao, da bi posetio roditelje u Dorsetu.

Amber je znala da će se Blanš Robert dopasti - kako i ne bi, kad je ispunjavao sve kriterijume za njenog zeta, a pritom bio i tako ljubazan i šarmantan? Ali Amber nije očekivala da se Blanš podjednako dopadne Robertu. Neposredno pre njihovog polaska, Blanš je ušla u sobu gde je Amber pisala pismo za Bet dok je Robert uživao u udobnosti denamske biblioteke. „Veoma sam zadovoljna i srećna zbog tvog braka, Amber”, rekla joj je Blanš. „Robert je sve ono što sam samo mogla da ti poželim za muža, pa i više od toga.” „Misliš zato što ću uz njega postati vojvotkinja?” Amber nije odolela da to suvo ne upita. „Robertov odgoj govori sam za sebe, kakvu god on titulu imao”, reče joj Blanš hladno. „Nikome to ne može promaći. Imaš veliku sreću.” „Zaista?” Amber je prekasno shvatila da oštrina njenog glasa odaje više nego što je pametno. „Hoću reći, da, imam, zar ne?” ispravi ona sebe. Blanš se namršti. Znala je od samog trenutka kada je upoznala Roberta, i pre nego što je primetila poglede odobravanja i poštovanja među gostima na prijemu koji je priredila za mladence, da niko ko upozna Roberta ne može odoleti snažnom utisku, ne samo zbog njegove titula i bogatstva, i bila je u pravu. Ali Blanš je još više od toga oduševio Robertov šarm i očigledna blaga priroda. Bilo je jasno koliko on ima visoko mišljenje o Amber i Blanš je znala da se ne mora plašiti za budućnost svoje unuke. Ali je isto tako znala da Amber nije srećna. Bila je previše mršava, nervozna, defanzivna i ljuta, iako se veoma trudila da tu ljutnju prikrije, a niti jednom još nisu pomenuli razlog njihovog žurnog venčanja. „Amber, veoma sam zabrinuta za tebe.” „Ne, nisi. Nikada nisi bila zabrinuta za mene. Htela si da se udam za nekog ko ima titulu. Pa, učinila sam to. Sad možeš lepo da opereš ruke od mene.”

Pre nego što je ijedna stigla da kaže još nešto, Robert je ušao i tako doveo njihov razgovor do naglog svršetka, na veliko Amberino olakšanje. Bilo joj je drago što se ujutro vraćaju u London, ali je isto tako bila razočarana što nije videla Džeja. Toliko se radovala susretu s njim. Kuća je izgledala nekako prazno bez njega i Grega, iako je dobila Gregovo pismo sa najboljim željama povodom venčanja, i izvinjenjem što nije poslao poklon uz objašnjenje da je ostao bez novca. „I ne smeta ti što radiš za gospodu Pikford iako ti je dedino imanje tako blizu?” upitala je Lidija. „Ne, zaboga, pa zašto bi mi smetalo?” odgovori Džej i pruži ruku da joj pomogne da pređe preko ograde. Lidijina baka je živela u istom malom pijačnom gradu kao i njegovi roditelji, i oni su se poznavali gotovo otkad su znali za sebe, premda je prošlo nekoliko godina otkad ju je Džej poslednji put video. Divljenje koje je ona očigledno osećala prema njemu trebalo je, Džej je to znao, da bude dobrodošao melem za njegovo bolno srce i svakako je trebalo u tome da uživa da je bio iole razuman, ali ko još raspolaže razumom kad je zaljubljen? Lidija nije bila Amber, i Džej je ustanovio da ga odbijaju Lidijina napadnost i nagle promene raspoloženja iz gotovo preterane sreće u golo očajanje, premda ju je sažaljevao zbog toga. Kazala mu je da je nju novi brak njenog oca, posle majčine smrti, potpuno uništio i da je veoma uznemirena zbog maćehine netrpeljivosti, poverivši mu donekle snebivljivo da se maćeha loše ophodi prema njoj i izgleda želi da unese razdor između nje i njenog oca, tako da je Džej naravno saosećao s njom zbog muka koje su je snašle. Danas su se slučajno sreli kad je Džej pošao u šetnju, i mada je bio previše učtiv da bi to pokazao, Džej je više želeo da ostane sam. „Moram se vratiti, da ti ne bih više dosađivala”, reče Lidija sada.

„Uopšte mi ne dosađuješ”, odgovori Džej, više zato što je znao da ona to očekuje, nego zato što je to i osećao. „Hoćeš li me otpratiti? Nikad se ne osećam baš prijatno kad moram da hodam kroz šumu.” „Naravno da hoću”, uveri je Džej i krenu ukorak s njom. Imali su lepo vreme, premda možda malo pretoplo za dugo pešačenje, i kad su stigli do kuće Lidijine bake, Lidija mu je ponudila hladno piće pre povratka kući, što je Džej rado prihvatio, pošavši zahvalno za njom u kuhinju uredne kuće. Malo se iznenadio kad je Lidija privukla stolicu jednom ormaru i uporno zahtevala da se sama popne na nju kako bi uzela čašu, iako se on ponudio da uradi to umesto nje, ćeretajući pritom neprekidno. Njeno isuviše živahno ponašanje bilo je isrcpljujuće i Džej je čeznuo za prilikom da umakne. „Ali možeš mi pridržati stolicu”, stade Lidija da se kikoće, „samo moraš obećati da mi nećeš gledati u noge.” „Lidija, molim te, dozvoli mi da ja dohvatim čašu”, preklinjao ju je Džej, ali bilo je prekasno. Lidija se zanjihala na stolici i izgubila ravnotežu, stumbavši se pravo u njegovo naručje. Džej se taman zapitao nije li njen pad bio pre nameran nego slučajan, kada je Lidija potvrdila njegove sumnje tako što ga je zagrlila i poljubila. Džej nije nikada pretpostavljao da bi se mogao naći u takvoj situaciji, i bilo mu je veoma neprijatno. Nije želeo da povredi Lidiju, ali prema njoj nije gajio ama baš nikakva romantična osećanja. Međutim, ono najgore tek mu se spremalo. „O, zar nije divno što smo se ponovo sreli?” prodahtala je Lidija zadovoljno. „Nisam mogla ni da pomislim kad smo bili deca da ćemo se zaljubiti jedno u drugo, a ti?” Zaljubiti jedno u drugo? „Lidija, žao mi je, ali...”

„Ne sme ti biti žao.” Glas joj je bio tih i zabrinjavajuće napet. „Ja... oh.” Džej začu kako se iza njega otvaraju zadnja vrata, i tada Lidija uzbuđeno reče: „Bako, zar to nije divno? Džej i ja se volimo tako da ćemo se veriti.” Džej nije mogao ništa da uradi. Nije nikako mogao da je ispravi, niti da porekne ono što je rekla. Obreo se u zamci sopstvenog moralnog kodeksa i Lidijine nametljivosti. Kako je život samo mogao da krene tako naopako?

Dvadeset treće poglavlje Dva meseca po njihovom povratku iz Pariza, na Robertovo navaljivanje, Amber je posetila eminentnog ginekologa u Harli stritu, koji je potvrdio da je Amber zaista u drugom stanju. Izašla je iz lekareve ordinacije i spremala se da sedne u novi i elegantni bentli sa šoferom koji joj je Robert obezbedio na sopstveno insistiranje, kad je pogled na ženu koja je izašla iz druge ordinacije samo nekoliko vrata odatle nagnao Amber da zastane. I pored činjenice da je žena bila u teškom kaputu i sa šeširom na glavi, tako da joj je veo skrivao lice, nešto u njenim pokretima odavalo ju je. „Lujza”. Amber oseti da se devojka ukočila kad je spustila ruku na Lujzinu mišicu. „Bila sam u pravu, ti si to.” Ispod vela, Lujzino lice je izgledalo bledo, a oči pomalo upale. Mišica joj je bila mršava, ali oči su joj plamtele neprijateljstvom koje je Amber tako dobro pamtila. ,,I pretpostavljam da si pomislila kako bi mogla malo da likuješ, zar ne, pošto me je snašla takva sramota pa ću teško sebi pronaći muža, pogotovo sad?” Amber nije znala šta da kaže. Prišla je Lujzi automatski, ne pomislivši na tračeve koje je čula o njoj i njenoj vezi sa Džordžom Ponsonbijem. I svakako nije nameravala da likuje zbog sopstvenog neočekivanog uspona na društvenoj lestvici. Međutim, pre nego što je Amber mogla to da joj kaže, Lujza nastavi oštro: „Kako je samo pametno bilo od tebe da se toliko dobro udaš, i kako je samo glupo bilo od mene da se tako budalasto zaljubim.” Lujzine reče su neumoljivo pogodile Amber u srce. Na sopstveno iznenađenje, Amber shvati da joj je Lujze zapravo žao. Zvučala je toliko poraženo, toliko bedno, ni nalik na arogantnu, samopouzdanu devojku koju je Amber pamtila.

Ona impulsivno predloži: „Upravo sam krenula kući, pa zašto onda ne bi pošla sa mnom? Mogle bismo onda lepo da porazgovaramo.” Lujza smesta zauze oštar odbrambeni stav: „Lepo da porazgovaramo? O čemu to?” „Možda i nismo bile prijateljice, Lujza, ali zajedno smo nastupile u društvu, a to mora nešto da znači”, reče joj Amber tiho. Na njen užas, Lujzine oči se ispuniše suzama. „Možeš tako sad da pričaš, ali kada se istina sazna, a to će se ubrzo dogoditi, nećeš hteti da priznaš ni da me poznaješ. Niko neće, čak ni moja rođena majka. Naravno, mogu izmisliti neki izgovor i nestati na selu dovoljno dugo, ali to nikoga neće zavarati, i ja ću u društvenom smislu biti upropašćena, a svi nesumnjivo smatraju da sam to i zaslužila. Nadala sam se da možda grešim i da sam pogrešno protumačila znake, ali izgleda da nisam. Kao što mi je objasnio dobri doktor, paket koji nosim biće ubrzo nepovratan, a pošto je trošak njegovog povraćaja, kako on to kaže, daleko iznad svake svote do koje bih mogla doći, ne preostaje mi ništa drugo nego da sasvim bukvalno uberem plod sopstvene ludosti.” Lujza je sada drhtala i neskriveno plakala, a Amber nije mogla da je krivi za to. Najzad, sasvim je dobro znala kako bi se osećala da je sama na njenom mestu, i koliko joj se to lako moglo dogoditi. Osećaj saučešća istisnuo je iz Amber stare antipatije koje je prema Lujzi osećala. „Uđi u kola”, naložila joj je, ne pristavši na odbijanje, a kada je Lujza popustila i sela kraj nje u bentli, Amber se obratila šoferu: „U Nacionalnu galeriju, Harise.” „Zaboga, zašto idemo tamo?” upita Lujza. „Kako bismo mogle da razgovaramo, a da nas niko ne prisluškuje”, odgovori Amber. Provele su tamo više od četiri sata, ali bez obzira na Amberine predloge, Lujza je ostala pri čvrstom stavu da želi da pobaci dete koje nosi. „Zar ne shvataš, nema mi druge ako želim makar kakvu priliku

da me društvo prihvati. Bez muža koji bi detetu dao svoje ime, ja to ne mogu imati.” Amber pomisli na dete koje i sama nosi i požele da zaplače. „Mora da postoji nekakav način... neko...” „Ne, ne postoji nikakav drugi način, a pomoći mi može samo lekar koji neće prstom mrdnuti za mene osim ako mu ne platim stotinu funti.” Ona se gorko nasmeja. „Mada pojma nemam kako sada da dođem do te svote. Ja je svakako nemam. Džordž Ponsonbi, koji bi svakako trebalo da mi pomogne, naložio je svojim slugama da me ne puštaju u njegov stan, i ne odgovara mi na pisma niti na telefonske pozive. Osim toga, mlađani Džordži ubrzo će obznaniti svoju veridbu sa kćerkom jednog bogatog trgovca.” „Ali on je odgovoran za tebe”, pobuni se Amber. „Ne misli on tako, i zapravo niislim kako on smatra da bi trebalo da postupim časno i uklonim i sebe i dete.” Amber oseti nalet mučnine, ne samo zbog svog stanja. Tragičan kraj Kerolajn Fiton Li lebdeo je u njenim mislima kao bleda avet. Nove suze navirale su Lujzi u oči. „Založila bih svoju porodičnu tijaru, ali ona je već kopija pošto su onom pravom otplaćeni kockarski dugovi mog oca.” Upravo su stigle do Lorencove slike koju je Amber proučavala kada je upoznala Roberta. Ona automatski zastade da je pogleda. Da li bi postupala drugačije da je mogla da se vrati kroz vreme do tog prvog susreta s Robertom, znajući ono što sada zna? Da li bi mu okrenula leđa? Ali to je ne bi sprečilo da ponovo sretne Bet, je li tako, a to bi opet dovelo do njenog susreta sa Žan-Filipom. Robert je bio njen spasilac, a ne neprijatelj. Bez njega, ona bi se nalazila u jednako lošoj, ako već ne i goroj situaciji nego što je Lujzina. „Vidim da ti dosađujem”, reče Lujza nadureno. „Ne. Uopšte ne”, poreknu to Amber iskreno. „Samo bih volela...”

„Šta? Na kraju krajeva, zbog čega bi uopšte saosećala sa mnom? Bet svakako ne bi.” Amber nije znala šta da kaže, bilo kako bi porekla Lujzin komentar u vezi s Bet, bilo da objasni sopstveno saučešće. „Sigurno postoji neki drugi način.” „Koji drugi način? Ljudi me već ogovaraju iza leđa. Kad bih sada otišla na selo - sve i kad bih imala gde da odem - to bi bilo isto kao da sam dala oglas na društvenom stupcu Tajmsa.” Lujza je izgledala i zvučala sasvim očajno. „Ja ću ti dati novac.” Lujza preblede i uhvati se za naslon jednog sedišta kako bi se naslonila, i toliko je očigledno i potpuno bila preneražena da je Amber van svake sumnje znala da ova nije očekivala, niti ijednom pomislila na takvu ponudu. „Ti? Ali zašto bi učinila nešto takvo za mene?” Činilo se da je Lujza na ivici nervnog sloma. Amber posegnu za njenom rukom i Lujza je pusti da je uhvati. Bila je ledena u Amberinom stisku. Naravno, nije mogla da objasni Lujzi zbog čega toliko saoseća s njom, kao ni da zahvaljujući tome što je sluša i vidi koliko je očajna, ona sama shvata da je imala neizmernu sreću. Kad je Lujzina sudbina toliko lako mogla snaći i nju, kako onda da ne zaboravi na prošlost i netrpeljivost koja je među njima vladala, kako da joj ne pruži ruku i ne pomogne joj? „Robert mi daje zamašan džeparac, ali ja ne nosim velike svote novca sa sobom. Trebaće mi nekoliko dana da sve organizujem. U međuvrcmenu, zašto ne bi došla da odsedneš kod nas? Mogle bismo sada da pozovemo tvoju majku i ja bih je zamolila da te pusti da mi praviš društvo. Ali najpre mislim da treba da ti kažem kako i sama čekam dete, pa ako misliš da će ti zbog mog stanja biti teško sve da podneseš...” „Meni je teško da podnesem pomisao na to da sam bila tolika budala da poverujem kako me Džordž Ponsonbi voli. Ja nisam za

majku, Amber, i nikad to neću biti. Ti i sve druge žene u Londonu možete željno očekivati taj takozvani srećan događaj, ali ja se zbog toga ne osećam nimalo drugačije. Više od svega želim da se oslobodim... tog... bednog stvora koji bi mogao da mi uništi život.” Lujza je bila na spratu i odmarala se u najboljoj gostinskoj sobi, dok je Amber bila dole u biblioteci s Robertom. Odlučila je da bude potpuno iskrena prema mužu. „Ti mi to govoriš kako želiš da pomogneš nekome ko se tako loše ophodio prema tebi u prošlosti?” „Roberte, ne mogu da se oduprem pomisli kako sam ja lako mogla biti na njenom mestu, da se nisi ti pojavio i spasao me. Samo bih volela da postoji neki način da učinim više.” Spustila je ruku na stomak koji joj je još bio ravan, kao da želi da zaštiti život koji u njemu raste, dok su joj suze navirale u oči. „Neću dozvoliti da se uzrujavaš zbog ovoga”, reče joj Robert. „I ne smeš sebe porediti s Lujzom. Ona je od samog početka jako dobro znala kakav je Ponsonbi, i po mom mišljenju, sama je sebi natovarila nesreću na vrat.” „Moram joj pomoći, Roberte. Savest bi me zauvek pekla kad to ne bih uradila. Samo bih volela da postoji neki način koji bi je onemogućio da...” „Takav način ne postoji”, prekinu je Robert odlučno. „Ljudi več tračare. Svi znaju da je bila u vezi zahvaljujući njenoj indiskretnosti i razraetanju. Ako ništa drugo, to joj neće oprostiti. Kad bi sada nestala, samo bi potvrdila tuđe sumnje. Ja ću pokriti sve troškove”, nastavi on. „I raspitaću se kako bih se postarao da dobije najbolju moguću medicinsku negu. Postoje određeni veoma kvalifikovani hirurzi koji na ženama obavljaju operacije izazvane različitim ženskim problemima - u potaji. Potom, pošto toliko želiš da joj pomogneš, mislim da bi bilo pametno da vas dve provedete nekoliko nedelja u Osterbiju. Biće joj potrebno da se oporavi na nekom skrovitom mestu, a mi ćemo objaviti kako su tebi posavetovali da se odmaraš zbog trudnoće.

Ali posle toga, Lujza mora napraviti sopstvene planove iživeti svoj život, Amber. Ona je od onih osoba koje će uvek privlačiti nevolje i koje će uvek privlačiti tamnija strana života, a ja neću dozvoliti da tebe time zagadi. Nadam se da ne moram insistirati da ništa o sopstvenoj prošlosti ne saopštiš Lujzi.” „Ne, ne moraš. Nikada to nikome neću reći”, razuveri ga Amber. Bila mu je onomad toliko zahvalna, kao i sada, ali bila je prestravljena time koliko je fina i nežna nit koja ju je držala vezanu za sigurnost. Kao svila. Ali svila je isto tako bila neverovatno jaka, kao što će ona morati da bude - kao što će biti - da bi zaštitila svoje dete. Jaka kao svila. Jaka kao dete koje je raslo u njoj. Žan-Filipovo dete. Ako bude dečak, hoće li izgledati smelo kao gusar, na oca? Hoće li biti nadareni umetnik kao otac, i hoće li naslediti njegov šarm i surovost? Ne sme misliti tako. Dete koje ona nosi treba da bude Robertovo, i zarad njega čak i više nego zarad nje, ona mora o njemu misliti kao o Robertovom detetu, detetu iz njihovog braka. Dete iz njihovog braka? A kada su oni to živeli kao muž i žena? Kad ona provodi noći sama u bračnom krevetu koji nikad neće podeliti sa čovekom koji joj je muž? Nikad ga neće podeliti ni sa jednim muškarcem. To se ne sme nikada dogoditi. Ona nikada ponovo ne sme preuzeti takav rizik na sebe, znajući kolika je cena koju već mora da plati. Mora biti jaka i prihvatiti da plati ono što život zahteva od nje. Robert bi se naljutio kad bi saznao da je pristala da dođe ovamo sa Lujzom, priznala je Amber sebi dok su hitale na adresu u Ulici Harli kroz bočna vrata. Ali Lujza ju je preklinjala da to uradi. Prošlo je tri nedelje otkad je Lujza poverila Amber u kakvoj se to strašnoj situaciji nalazi. Amber je osećala kako ona silovito drhti dok joj se drži za

ruku. Veoma brzo su ih pustili kroz vrata koja su zaključali za njima, zatim uz stepenice i u malu sobu koja je jako mirisala na karbolnu kiselinu. Jedna bolničarka se pojavila da se pobrine za Lujzu, koja je izgledala bolcsna od straha. „Ako hoćeš da se predomisliš...” započe Amber. Ali Lujza odmahnu glavom. „Samo hoću da se završi.” „Koliko će trajati?” upita Amber bolničarku. „Koliko god bude potrebno.” Bolničarka je napućila usta s neodobravanjem. Lujza je bila odsutna već skoro čitav sat kad su se vrata čekaonice najednom otvorila i dve mlade žene, preterano našminkane i utegnute u previše tesnu i jarko obojenu odeću, upale su kraj recepcionarke koja je očigledno pokušavala da ih spreči; pridržavale su između sebe treću devojku, koja je jedva bila u stanju da stoji. „Ne možete ući tamo”, bunila se recepcionarka. „A ko će pa da nas spreči? Ti bogme nećeš. Vidi samo u kakvom je stanju. Ima ubrzo da zakovrne ako je doktor ne primi, jer on ju je inače ovako sredio.” „Šta se tu dešava?” Bolničarka žurno uđe u čekaonicu, usta stisnutih u tvrdu, ljutitu crtu, samo da bi ih otvorila u izrazu velike zabrinutosti kad je upitala: „Šta će ona ovde? Rečeno joj je da ostane u krevetu.” „Jeste, pa, da je to uradila dosad bi već skiknula. Baš ju je skenj’o, do daske, nikako da zaraste. Krvari k’o zaklano svinjče.” Iza zatvorenih vrata začu se prodoran krik sličan urliku životinje u smrtnoj opasnosti, od kog se Amber diže kosa na glavi. „Kol’ko čujem, sad kolje neku drugu tamo. Pa, nadam se da će ta biti bolje sreće od jadne Marije. Rekli su nam da je on najbolji. Vala, baš smo mogle da nađemo nekoga na Ist endu da pos’o završi za upola manje para, i to bolje.”

„Ona ne sme ostati ovde. Morate je odvesti u bolnicu.” „Je’1 pa da je u’apse zbog ovoga? Ima da ostane ovde, a on nek se spremi da je pogleda ako neće da mu umre na tepihu.” „Da sam na tvom mestu, dušo, ja bi’ zapalila odavde pre nego što i tebe uneredi”, upozori druga devojka Amber. Pojavi se druga bolničarka, u mantilu prekrivenom krvlju, pa priteče u pomoć sirotici. Od mirisa u prostoriji Amber je došlo da povrati. Podsetilo ju je to na trenutke kada je morala da prolazi kraj ulaza u klanicu blizu koje su stanovali kad je bila mala. „Vaša prijateljica je sada spremna da pođe, ako biste došli ovamo”, saopšti prva bolničarka Amber i pokaza joj da krene za njom. U sobi iza zatvorenih vrata, Lujza je ležala na krevetu prekrivena čaršavom. Vazduh je bio zasićen zadahom krvi i bljuvotine. „Mora otići kući i odmarati se.” Amber klimnu glavom. Kraj kreveta se nalazila kofa. Ona odsutno pogleda u nju i smlaviše je užas i mučnina zbog onog što je videla. Osetila je kako drhti od glave do pete, ispunjena samrtničkim strahom i bolom. „Hajde”, terala je bolničarka Lujzu. „Ne smete ostati tu.” Život koji je bio iščupan iz Lujze ležao je nepomično u kofi, obična gomila krvavog mesa. Amber je želela da skrene pogled, ali nekako nije mogla. Ispunili su je jad i bolna griža savesti zbog uništenog života. Da je bila na Lujzinom mestu, ona ne bi mogla podneti saznanje da je dozvolila da njenom detetu bude oduzet život, a opet, bez Roberta ona možda ne bi morala da okonča samo detetov život već i svoj. Amberino lice je bilo mokro od suza. Spustila je ruku na svoje telo, smesta, u žarkoj želji da zaštiti život koji je nosila, ispunjena nesavladivom potrebom da umakne sa tako užasnog i groznog mesta.

Dvadeset četvrto poglavlje Kada je Amber nekoliko nedelja pre nego što se navršilo devet meseci od njihovog venčanja rodila krupnu mušku bebu, za koju su svi rekli da je pljunuti otac, Robert je bio taj koji je lio suze radosnice zbog rođenja njihovog sina i koji je držao dete kao da nikada ne bi podneo da ga pusti, dok je Amber ležala i to gledala, zapanjena. Tek sad se mogla konačno osloboditi srašne strepnje koja ju je progonila za vreme trudnoće, da će nekako, zbog onoga što se dogodilo sa Lujzinim detetom, njeno biti na neki način oštećeno. Kada ga je videla, uzela u ruke i shvatila da je zdrav i bezbedan, osetila je radost koju gotovo nije mogla da podnese. Tek kada je ostala sasvim sama sa sinom, Amber je mogla da ga podrobno i zabrinuto zagleda. Rodio se sa gustim crnim uvojcima - nalik na njenog oca, i na Roberta. Oči su mu bile plave, a kad ga je pogledala, u njegovom licu videla je svog oca, a ne Žan-Filipa. Dok ga je držala uz sebe i prepuštala se olakšanju, Amber se pomalo ošamućeno zapitala šta je zapravo očekivala. Da će se dete roditi s naušnicom?

Ono što je preduzela značilo je da će njenom sinu biti uskraćeno saznanje o tome ko mu je pravi otac. Zarad njega samog. Robert će ga voleti - već ga je voleo. Kao Robertov zakoniti sin, on nikada neće znati kako to izgleda biti neželjen i prognan. Ali hoće li nešto naslutiti dok bude rastao? Neće - zbog čega bi? „Volim te”, šapnu mu Amber dok ga je držala u naručju. „Sve sam učinila i činiću za tebe iz ljubavi i tako će uvek biti, obećavam ti to.” Poželela je da Džej može da ga vidi. Zamišljala je osmeh koji bi joj uputio kad bi pogledao bebu. Pogled koji bi joj saopštio da je on razume i uverava je da je učinila ono pravo. Još su se dopisivali, ali ne na isti način. Najzad, ona je bila udata, a i sam Džej se verio. Amber se isprva prenerazila kad je čula novosti o Džejevoj

uzbudljivoj romansi - prenerazila se, ali je naravno bila veoma zadovoljna i srećna zbog Džeja, uveravala je sebe čvrsto. Njena baka trebalo je da doputuje sutra, jer je insistirala da doputuje u London i vidi svoje prvo praunuče. Šta li će Blanš misliti o njemu? Celim putem do Londona bol je bio tu, stezao joj je srce i gušio je. Blanš bi radije da Džej nije pošto-poto hteo da je prati. Njegovo prisustvo sa njom u vagonu prve klase nagonilo ju je da obavezno prikrije svoja osećanja. Kako je samo dobro pamtila rođenje svog prvog deteta. Bio je to produžen i bolan porođaj, a beba je bila postavljena naopako. Babica je uspela konačno da dete okrene, omogućivši mu da se zatim rodi toliko brzo da se nasmejala njegovom nestrpljenju. Blanš je čula kako se kaže da beba u prvim satima posle rođenja najviše liči na oca, jer je tako priroda osigurala da otac prihvati dete pod uslovom da je u mogućnosti da ga vidi. Henri je bio odsutan kada se rodio Markus. Ona ga je veoma volela. Bilo je to njeno prvo dete i sin - kako je mogla da ga ne voli? -

Čak je i sada bol zbog njegove smrti bio oštar i jasan kao one noći kad se probudila iz sna sa saznanjem da njega više nema. Ceo vod hrabrih mladića iz Češira izginuo je te noći, među njima i sin Baranta de Vrisa, koji ih je poveo u juriš u kom su pokošeni. Barant je neskriveno jecao za vreme memorijalne službe održane u parohijskoj crkvi, ali suze koje je Blanš mogla da isplače sasušile su se od vreline mržnje prema Barantu. Pomolila se da Amber nikad ne upozna jad kakav je upoznala ona, ali i zbog čega bi? Amber će živeti živitom koji je Blanš strasno želela za sebe, a nikada ga nije dobila. Za nju neće biti zatvorenih vrata. Kao Robertova žena i buduća vojvotkinja, moći će ukoliko to bude želela da bude i velika politička domaćica, koja utiče na događaje iza scene. Blanš je znala da ona s pravim mužem može mnogo toga postići. Ona je žudela za svim tim stvarima koje je mogla da dobije kao

Barantova žena. Ali on ju je ismejao i odbacio. E, pa sad je ona mogla da se smeje njemu. Njen praunuk biće jedan od onih koji će povesti svoju zemlju u budućnost, dok je loza De Vrisovih praktično presahnula. Ona je mogla toliko toga da pruži Barantu - dala mu je toliko toga - a on je toliko mnogo uzeo od nje. Previše toga. Amber je zabrinuto čekala dok je Blanš zagledala bebu koju je držala u naručju. „Izgleda baš kao ti”, reče ona konačno i osmehnu se Robertu, dok je Amber ispuštala dah zadržan u grudima u uzdahu olakšanja. „Amber smatra da dete liči na njenog oca”, reče Robert Blanš, pogledavši Amber nestašno. „Na jednog ruskog emigranta? Besmislice. Sasvim jasno vidim da ima tvoj nos, Roberte. Ali opet, Amber je oduvek bila isuviše sentimentalna kad je posredi njen otac. Džej je zatražio da ti prenesem njegove najbolje želje, Amber. Odseo je u dedinom klubu dok sam ja ovde. Kazala sam mu da nije neophodno da me prati, ali on je to pošto-poto hteo.” „Džej je ovde, u Londonu?” Amber je bila zaprepašćena. Zbog čega je osetila tako oštro razočarenje zbog toga što joj nije došao u posetu ili joj napisao kako namerava da doprati njenu baku? Bilo je to glupo. On sada ima sopstveni život. A ona ima svoj, pomislila je i sa zadovoljstvom uzela sinčića u naručje. Šest nedelja po rođenju, Amberin sin je bio kršten kao Lušus Robert Vernon Deveniš, u privatnoj kapeli u Osterbiju, i dodeljena mu je nezvanična titula vikonta Odlija. Njegov pradeda prisustvovao je krštenju, zajedno s Amberinom bakom. Bet mu je bila kuma, a kumovi su mu bili Alister i ser Čarls Afton-Blejk, Robertov prijatelj iz školskih dana. Da bi obeležio taj događaj, erl je kontesi poklonio dijamantsku ogrlicu, a vojvoda joj je dao komplet dragulja iz porodične riznice koje je Robert opisao kao neverovatno ružne.

Po povratku u London, erl i kontesa su priredili prijem koji su Tajms i Vog opisali kao prijem sezone. Sesil Biton je fotografisao novu porodicu dok je lord Robert, erl, stajao gordo kraj kontese dok je ona u naručju držala njihovog sina. Svila se pokazala dovoljno jakom i bili su bezbedni.

Drugi deo

Dvadeset peto poglavlje Engleska, 1935. „Ali draga moja devojko, naravno da će ići u moju staru pripremnu školu i tamo živeti pre nego ode na Iton.” Sa dvadeset dve godine, teško da se više mogla uklopiti u opis „devojke”, pomislila je Amber, ali nije imala nikakvu nameru da sebi dopusti da skreće Robertu pažnju na to, kad mora svu tešku artiljeriju da sačuva za daleko važniju stvar. „Roberte, Luku su tek četiri godine, još je beba.” „Samo zato što ga ti uporno tako nazivaš. To stvarno neće moći, Amber. Takve stvari možda sasvim lepo prolaze u domovima bogatih industrijalaca, ali mi aristokrate radimo stvari drugačije.” Čak ni sada ona nije bila zaista „prihvaćena”; čak ni od svog muža, pomisli Amber, pognuvši glavu kako bi od Roberta sakrila koliko ju je povredio njegov nemarni komentar. Je li njeno poreklo ili ono što ona jeste zapravo razlog za toliku njenu osetljivost na činjenicu da je društvo u kojem se kreće posmatra sa mešavinom nadmenosti i strasnog interesovanja i čeka, sigurna je bila u to, da vidi koliko će joj vremena trebati da zapadne u nemilost? Na površini je možda prihvataju, ali uvek je bilo onih spremnih za kisele sitne komentare kako bi je podsetili da Robertova titula samo može da maskira to da ona potiče iz porodice industrijalaca. Ipak, više je zabrinjavalo to „šta” je Amber bila: konkretno, žena u braku bez seksa koja mora biti verna kako bi sačuvala brak. Robert joj je to sasvim jasno stavio do znanja. On neće, kao što joj je više puta rekao, dopustiti da ona ima ljubavnike, koliko god diskretna bila, i koliko god drugi iz njihovog društvenog kruga to prihvatali kao životnu činjenicu. A ne može se reći kako nije bila u iskušenju da nađe ljubavnika; daleko od toga, i bila je i dalje veoma zahvalna Robertu za sve što je uradio za nju, i za Luka naravno, koga je Robert zaista

voleo kao rođenog sina. To je samo po sebi vredelo zabrane zalaska u seksualnu divljinu koju joj je nalagao njen „ljubičasti” brak. 17 Makar je imala Džeja, svog odanog prijatelja sa kojim se dopisivala, sada oženjenog Lidijom, kraj koje se Amber nikada nije osećala sasvim lagodno, koliko god da se trudila. Od nje se očekivalo da voli Džejevu ženu i ona se neprijatno prenerazila kad je shvatila da joj to ne polazi za rukom. Nažalost, dok je njena veza iz detinjstva sa Džejem jačala, zahvaljujući prijateljskim susretima u društvu bračnih partnera kada su Amber i Robert putovali u Češir da borave kod Blanš, Amberina veza sa Gregom je oslabila. Još su se dopisivali, dugim pismima punim novosti s Amberine strane i kratkim, grčevitim Gregovim odgovorima, u kojima ju je često molio za novac. Amber se zapanjila kad je Greg izjavio da namerava da ostane u Hongkongu umesto da se vrati kući, i pretpostavljala je da je Blanš razočarana iako, pošto je posredi bila Blanš, ova to naravno nikada nije rekla. Sada je prošlo bezmalo šest godina otkad je Greg otišao iz Češira u Hongkong, i Amber se pitala kada će ga zapravo ponovo videti. „Uveravam te, dopašće mu se internat kad se jednom navikne na njega. Meni se dopao”, nastavio je Robert veselo. Amber je želela da ukaže na to kako je razlog zbog kojeg je njen muž voleo internatski život bilo to što mu je ovaj omogućavao da izbegne svu surovost koju je prema njemu, kao prema detetu bez roditelja, ispoljavao njegov deda.

17

Ljubičasti brak je izraz skovan kako bi opisao brak između muškarca i žene u kom je jedan bračni partner homoseksualac, ili to važi za oboje. Obično, ali ne uvek, smatra se da su obe strane saučesnici u obmanjivanju javnosti kako bi sakrile svoju homoseksualnost. Ukoliko je jedan od partnera heteroseksualan, on se naziva „brada." Sam izraz je ušao u upotrebu u dvadesetim godinama dvadesetog veka kada je nametanje klauzule moralnosti u ugovorima nago- nilo holivudske homoseksualne zvezde da stupe u takav brak ne bi li zaštitile svoj javni ugled i karijeru. Lavinu takvih brakova izazvala je propast karijere MGM-ovog glumca Vilijama Hejnsa koji nije hteo da okonča vezu sa svojim partnerom Džimijem Šildsom. Iako se ovaj izraz više ne upotrebljava, kruže glasine da je praksa „ljubičastih brakova“ još u primeni među nekim veoma slavnim parovima\prim. prev.

Užasnula se kad ju je, nedugo posle Lukovog rođenja, Robert upozorio da njihov sin ne sme nikada ostati nasamo sa vojvodom. „On je sadista; ne znam kako bih ga drugačije opisao”, rekao je Robert Amber kratko. „Postavljao mi je zamke i onda me kažnjavao kad bih upao u njih, zbog laganja. Tukao me je, bio toliko surov da to ne možeš ni da zamisliš. Zaključao bi me u sanduk koji je držao u sobi i ostavio tamo, ponekad i čitav dan i noć. Mučio me je govoreći kako bi mogao da ode i ostavi me tamo, gde me niko nikada ne bi pronašao.” „Ali zašto je radio takve stvari? Ti si njegov unuk - njegov naslednik.” „Tvrdio je da to treba da me pripremi za život, ali po mom mišljenju, on je malčice lud - i možda ne samo malčice. Tim pre mi je drago što u Luku nema njegove krvi. Ali, kao što sam rekao, Luk nikada, ama baš nikada ne sme ostati nasamo s njim, niti mu odlaziti u posetu ukoliko jedno od nas nije prisutno.” Robertova ispovest šokirala je Amber i ona je ozbiljno shvatila njegova upozorenja. „Ne treba da se prepiremo, Amber.” Robert joj se sada osmehivao kao da joj podilazi. „Dobro znaš da nikad ne bih učinio ništa što bi Luku na bilo koji način moglo da naudi.” Amber je morala sebi da prizna kako to zna. Otac i sin su se međusobno obožavali i bili nerazdvojni. „Ionako će proći još dve godine pre nego što ode u moju staru pripremnu školu. Pomislio sam da bismo mogli ove godine da promenimo spisak gostiju za Škotsku”, nadoda Robert nehajno. Stajao je ispred lepog kamina, igrao se sitnišem i ključevima u džepu i trudio se da izgleda nonšalantno, ali mu je uspelo samo da izgleda kao dečak koji je nešto zgrešio. Naravno, Amber je prepoznavala sve znake sada, posle skoro pet godina braka. Početkom meseca je posumnjala da se Robert ponovo zaljubio, a sada je njegov predlog da promene spisak gostiju za njihov godišnji prijem sa lovačkom zabavom na škotskom imanju

samo potvrdio te sumnje. Pravilo celibata koje je važilo za nju, naravno, nije važilo i za samog Roberta, i Amber je brzo naučila da raspoznaje u Robertu naznake nove rasplamsale strasti. „ Ako to želiš”, saglasi se ona smireno, jer je znala da se to očekuje od nje. „Mislila sam da odem ubrzo u Osterbi”, reče zatim. Najzad, igru promene teme razgovora mogu da igraju oboje. „Uzorak za Kraljevu sobu je spreman i ja naravno želim da ga vidim pre nego što Morisu dam odobrenje da proizvodi tkaninu. Džim se ponudio da me sačeka u fabrici i kaže mi šta misli o tome.” Imanje u Osterbiju i paladijska kuća na njemu pripali su Robertu, zajedno sa titulom, 1933. godine. Amber se užasnula kada je ustanovila koliko je kuća zapuštena, a onda osetila olakšanje kad je iscrpni pregled pokazao da je ta zapostavljenost više bila kozmetička nego strukturna. Uživala je u izazovu restauracije te kuće; veoma je volela takve projekte. Robert isprva nije bio naročito zadovoljan kad ga je Amber obavestila o tome da planira da se angažuje oko dizajniranja i proizvodnje novih vrsta svile u fabrici Denbi. Njegovoj ženi ne doliči da se bavi bilo kakvim poslom, kazao joj je, ali Amber je bila odlučna i ukazala mu je na to da joj je neophodan neki ventil za neutrošenu energiju. Sasvim jasno mu je stavila do znanja na šta misli, i Robert je na njeno olakšanje pristao. Amber je bila potpuno predana učenju svega što se moglo naučiti o tekstilima i dizajnu, pošto joj je brak omogućio da sa samopouzdanjem dela kad je posredi rekonstrukcija Osterbija. Svi papiri u vezi s prvobitnom zgradom i nameštajem u kući prikupljeni su kako bi ih Amber proučila; Sesila Bitona je laskanjem i pohvalama navela da slika sobe u zatečenom stanju, kao i izbledele, izlizane tkanine.

Amber je odlučila da rekonstrukcija Osterbija sledi planove prvobitne dekoracije koliko god je to bilo moguće, pogotovo kad su u pitanju bili zasebni apartmani u Osterbiju, tako da joj je to omogućilo da stvori grandioznu kuću koja je ujedno odavala utisak doma. U njihovom privatnom apartmanu Amber je želela da kombinuje klasične linije prvobitnog dekora sa nečim prikladnijim za savremeno stanovanje. Okrenula se očevim nacrtima u potrazi za nadahnućem, dodajući sopstvene zamisli kako bi stvarala nove svilene tkanine. Naravno, svilu će uzeti iz porodične fabrike u Meklsfildu, ali pošto je dobro poznavala svoju baku, Amber je pojedinosti dizajna čuvala za sebe. Možda je zadobila bakino odobravanje, najpre udajom za naslednika vojvodstva, a zatim i rađanjem njegovog sina, ali Amber nije imala nikakve iluzije da baka prema njoj gaji bilo kakva osećanja. Sad je Amber imala novu ambiciju, koju još nije otkrila Robertu pošto je čekala na pravi trenutak. Sesil je bio taj koji joj je najpre predložio da razmisli o otvaranju sopstvene radnje. U to vreme se nasmejala njegovoj zamisli, odmahnuvši glavom, rekavši kako joj Robert to nikad ne bi dozvolio, ali ta ideja je nekako uhvatila korena i narasla sve dok ona više nije mogla da prestane da misli o njoj. Stvari možda ne bi otišle dalje od toga da slučajno nije prošetala Ulicom Volton, pre nešto više od mesec dana, i videla tamo praznu radnju koja se prodavala. Istog trenutka se zaljubila u nju, uvidevši njene mogućnosti. Sa dva pročelja i zasvođenim izlogom s obe strane ulaznih vrata, bila je to lepa građevina, koja istovremeno nije bila previše impozantna tako da odbija posetioce od sebe. Bilo je tačno da je izgledala prilično oronulo i zapušteno, ali to je Amber samo nateralo da je još više želi kako bi je vratila u život i utisnula joj sopstveni žig. U njoj je bilo mnogo potencijala i šarma. Bila je savršena za njen cilj, i znala je da mora doći do nje. Sada je samo morala da ubedi Roberta da je otvaranje i upravljanje radnjom, koju je nameravala da nazove Salon svile,

pametna ideja. Amber je došla u iskušenje da zatraži Sesilovu podršku, ali on je umeo strašno da ogovara, a Robert ne bi bio mnogo zadovoljan ako bi pomislio da su ona i Sesil o tome razgovarali iza njegovih leđa, pre nego što se posavetovala s njim. Amber je već imala divne planove za velike izloge. Želela je da budu upravo poput onih koje je videla u Parizu. Zidovi prostorija iza izloga bili su obloženi drvenim panelima i Amber je smerala da svu drvenariju ofarba u svetlu, neutralnu boju, možda francusku sivu, ili boju običnog kamena, sa samo jednom stolicom u jednom izlogu i velikim ogledalom u drugom, u nekoj upečatljivoj boji, možda crnoj, a preko njih bi bila prebačena tuba svile kao da je nehajno tu ispuštena. Možda bi dopustila da se tu nađe koji zanimljiv objet d’art, a na stočićima za čitanje biće otvorene „knjige” s informacijama o istorijatu i postupku proizvodnje svile, i dizajnima tradicionalnih svilenih tkanina, napisane tako da oni ispred izloga mogu da ih čitaju ukoliko pogledaju unutra. Amber je sanjala da njena radnja postane odredište za sve one koji požele svilenu tkaninu najboljeg kvaliteta za nameštaj u svom domu. Znala je da neće moći lako da ubedi Roberta. Iako je njegov seksualni život bio protivan zakonu, Robert je umeo da bude iznenađujuće krut kad je posredi to šta on smatra prihvatljivim ponašanjem za svoju ženu. Sve u svemu, ona i Robert su se prilično lepo slagali, iako je Amber često osećala da je ona ta koja mora da daje veće ustupke u njihovom braku. Samo je povremeno dopuštala sebi da razmišlja o tome kakav bi joj život bio da joj je dozvoljeno da se uda iz ljubavi samo povremeno, jer na kraju krajeva, morala je da misli na Luka, i nikada ne bi mogla reći da u njenom braku nema ljubavi, sve dok je tu Luk. Oboje su ga voleli, a Robert ga je obožavao, premda ga nipošto nije razmazio niti mu je preterano povlađivao, tako da je Luk u Amberino srce unosio sunčev sjaj svojim prirodnim oduševljenjem i uzbuđenjem, kao i izražajnim licem i spremnošću da onima koji ga vole uzvrati ljubavlju.

Isprva je pazila na njega sa strahom, zabrinuta da će ga svaki stepen razvoja razotkriti kao dete njegovog pravog oca, ali kada je navršio dve godine, Amber je shvatila da ne mora da brine. Luk je bio čudesan i jedinstven, bez obzira na sve okolnosti njegovog začetka. Bio je milog karaktera, stalno nasmejan i dobro raspoložen, čime se Robert neumorno hvalisao, veoma bistar i kadar brzo da uči. Robert je Luku bio divan otac i veza između njih dvojice nju je u mnogočemu isključivala. Luk je poprimio sve Robertove manire. Stajao je kao on, hodao kao on, ugledao se na oca i oponašao ga u svemu što je mogao. Robert sa svoje strane nije samo pružao Luku upravo ona čvrsta očinska usmerenja potrebna svim malim dečacima, već mu je pokazivao i fizičku očinsku ljubav, tako da Luk nije gajio u sebi na najmanju emocionalnu zbunjenost ili čak strah kakav su prema svojim očevima osećali mnogi mladi sinovi njihovih prijatelja. Kao roditelji, bili su ujedinjeni u ljubavi prema sinu onako kako ih ništa drugo nije moglo ujediniti. Ako je Amber sada ikada i pomišljala na Žan-Filipa, bilo je to sa brigom i strepnjom da Luk ne poprimi izgled svog oca kad poraste ili da se Robert ne okrene protiv njega. Ako je duboko u sebi i čeznula za ljubavlju kakvom su se voleli njeni roditelji, onda je to bila cena koju je morala da plati za Lukovu sigurnost i sreću, tako da ju je plaćala spremno. Amber se ponovo podsetila na to koliko je sreće imala te večeri, kad su se ona i Robert pridružili prijateljima u Američkom baru u Savoju na koktelu pre odlaska u Ambasadorski klub, i kada je videla kako Lujza i njen muž sede za jednim stolom. Lujza je izgledala prilično mršavo, i zagledala je druge stolove nemirno i nervozno, po čemu se jasno videlo da se dosađuje. Amber je znala da nikada neće zaboraviti koliko je lako mogla doživeti istu sudbinu kao Lujza. Sada Lujza nije imala dete, a muž joj je bio prostak dvadeset godina stariji od nje, koji ničim nije krio da smatra da joj je učinio uslugu time što se njom oženio. Oni su

živeli na obodu visokog društva, gde su se zadržavali zahvaljujući vezama Lujzine porodice i nepokolebljivoj odlučnosti njenog muža da te veze što bolje iskoristi. Isto tako, mnogo se govorkalo o tome da Lujza nije verna mužu, te da su joj ljubavnici obično bogati stariji muškarci kojima se dopadala zamisao da mogu da se razmeću time što spavaju sa ženom koja ima titulu. Robert je jasno stavio do znanja Amber da ne želi da ona nastavi svoje druženje sa Lujzom. „Ona je obrukala i sebe i svoje porodično ime”, kazao je on Amber posle jedne epizode kad su Lujzu otvoreno naveli u novinskom članku kao „prisnu prijateljicu” izvesnog „poznatog trgovca.” Dotični trgovac je bio Hari Selfridž, zloglasan po svom kockanju i stalnoj vezi sa sestrama Doli, bliznakinjama koje su nastupale na pozornici. Skandalizovana Bet je ispričala Amber kako je zaista videla Lujzu u Selfridžisu, gde ju je kroz robnu kuću vodio sam vlasnik. „Morala sam da se pravim da je nisam videla. Imala je na sebi isti onaj ogavni i vulgarni nakit koji joj je očito on dao, i previše šminke.” Ali Amber nije mogla da pomisli na Lujzu, a da ne oseti kako je strašno peče savest. Obe su se zaljubile u pogrešnog muškarca, obe su se ponašale nesmotreno zbog te ljubavi, i obe su se na kraju obrele u istoj situaciji. Ali nju je od posledica te situacije izbavio Robert, dok sirotu Lujzu nije imao ko da izbavi. Kada je Amber jednom rekla Robertu nešto u tom smislu, on se veoma naljutio na nju i kazao joj da nikada ne sme sebe porediti s Lujzom. ,,Ti si moja žena. Postoje ogromne razlike među vama. Lujza je rođena bludnica”, rekao je on Amber jezgrovito. „Svi su je upozoravali na Ponsonbija, ali je namerno prenebregavala ta upozorenja. Sve što joj se dogodilo sama je svalila na sebe. Ona nimalo ne krije da svaki muškarac sa dovoljno novca može kupiti njeno društvo sebi u postelji.” „To nije fer”, pobunila se Amber, ali Robert je bio uporan: „Istina je, i svi to znaju.”

Robert je otišao od njihovog stola i razgovarao s nekim mladićem koji je upravo pristigao, visokim i svetlokosim, ni dana starijim od devetnaest godina, lica koje bi bilo prelepo da u njegovim očima usađenim previše blizu nije bilo izvesne proračunate oštrine. Siroti Robert, taj će mu slomiti srce, pretpostavila je Amber. I pored sve njegove inteligencije i mudrosti, nešto u Robertovoj prirodi navodilo ga je da u svakoj ljubavnoj vezi na kraju bude onaj koji voli više. Njegovi najbliži prijatelji, među kojima su mnogi bili, kako je Amber tokom godina saznala, i sami homoseksualci ili biseksualci, te tako sasvim upoznati sa snažnom strašću i neuzvraćenim ljubavima, trudili su se što su više mogli da zaštite Roberta od njegove sopstvene ranjivosti, ali bez uspeha. „Nevolja sa Robertom”, rekao je jednom Sesil Biton Amber, „jeste u tome što se on zaljubi u lepe heteroseksualne momke koji vole da ga muče tako što ga navode na pomisao da bi mogli biti homići, spremni na ljubav jednog pedera, ali se onda u poslednjem trenutku predomisle, baš kad im siroti Robert otvori srce.” Pet godina braka bilo je za Amber dovoljno da joj otvori oči pred svetom za čije postojanje ona jednostavno nije ni znala. Više je nije ni iznenađivalo ni šokiralo kada bi saznala da se tobože veran muž ili vešti ženskaroš koji u javnosti obožava žene, privatno okreće sopstvenom polu. Drugi ljudi bi mogli romantično da pričaju o „ljubavi”, ali po onome što je Amber videla i sama iskusila, fizička i emotivna strast izazivale su mnogo više bola i očajanja nego sreće. Bila je rešena da ne dozvoli da joj niti jedna druga ikada ponovo uđu u život. Bol ljubavi prema Žan-Filipu nju je opekao i zatvorio joj srce za želju da ikada ponovo bilo koga voli. Sada je Amber pijuckala svoju „belu ledi” i toplo se osmehnula kad su Bet i njen muž žurno ušli. „Kasnimo, izvini, ali bebi niču zubi, jadno malo, a dadilja se mnogo ljuti na nju”, izvinila se Bet dok je Alister prilazio šanku da se pridruži drugim muškarcima.

Bet je rodila svoje treće dete, kćerku posle dva sina, prošle jeseni. „Vidim da je tu i Volis Simpson”, iskrivi Bet lice dok je sedala kraj Amber. Bet se nije dopadala američka raspuštenica koja se toliko zbližila s princem od Velsa. „Jesi li čula najnoviju vest o Dajani Ginis?” Bet se pretvorila u pravu tračaru kad je sazrela, i koliko god da joj je bila draga, Amber nije volela da razgovara o privatnim stvarima drugih ljudi, možda zbog toga, priznala je sebi, što ne može podneti pomisao na to da ljudi nju, ogovaraju. Bet je nastavila da priča o Dajaninoj vezi s Osvaldom Mozlijem, koji je potpirivao priče o sebi uplevši se u fašizam. „Ne znam kako Dajana uopšte može da bude s njim. Taj grozni fašizam je zaista veoma šokantna stvar”, nastavi Bet. „Jeste”, saglasi se Amber. Početkom nedelje, ona i Robert su razgovarali o situaciji i Robert joj je rekao kako strahuje za budućnost Evrope ako Hitler nastavi svojim sadašnjim kursom. „Po mom mišljenju”, rekao je tada, „dobro je što širimo Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo. Radnici u Nemačkoj su možda spremni da obožavaju Hitlera zbog toga kako je oporavio privredu, ali nekoliko mojih prijatelja koji imaju veze sa Jevrejima sve se više brinu zbog njegovog antisemitskog stava.” „O, zamalo da zaboravim da ti ispričam”, nastavi Bet, „Pamela je opet trudna. Mama mi je telefonirala da mi to kaže. Tata i Henri se očajnički nadaju da će ovog puta biti muško, zbog titule, znaš.” Henri se venčao sa ledi Pamelom Mauntdžoj, kćerkom lorda Nouksa, čija se zemlja graničila s imanjem Betinog oca, godinu dana posle Amberine udaje za Roberta. Prvo dete im je bilo žensko, kao i drugo, i Amber je lako mogla da zamisli sa koliko napetosti svi u porodici čekaju ovaj porođaj. Ali njoj je i dalje bilo neprijatno kad god bi pomislila na Henrija, i više je volela da ne priča o njemu.

„Hoćeš Ii ove godine ići na kontinent, Amber?” upita Bet. Amber pogleda preko puta, gde je Robert s obožavanjem zurio u svog dragana. „Još nismo ništa odlučili. Robert je pričao o tome da bi kupio jahtu. Prošle godine mu se veoma dopala jahta Dejzi Felous.”18 „Alister kaže da su jahte neverovatno vulgarne”, saopšti joj Bet. Amber sakri tužan osmejak. Posle četiri godine Bet se iz blage devojke izmetnula u mnogo hladniju osobu. Takva osoba svakako ne bi želela da ima ništa s Amber koja je bila Žan-Filipova ljubavnica i koja se njemu tako potpuno predala. Amber je bilo drago što Bet ne zna ništa o periodu nepromišljene strasti u njenom životu, kao ni o njegovim posledicama. Sada je iskreno zažalila što je pristala da pođe u Ambasadorski klub, priznala je Amber sebi, ali Robert je bio uporan, a Emerald Kanard, koja je bila na istom večernjem prijemu na koji su išli ranije, uporno ju je ubeđivala da mora doći. Ali sada je princ od Velsa došao sa gospođom Simpson i u vazduhu je bila veoma primetna napetost, pošto su oni kojima je gospođa Simpson dala svoje dopuštenje prišli blizu princa, dok su oni koji su mu nekada bili prijatelji, ali ona nije odobravala njihovo prisustvo, ostali isključeni. „Beznadežno je zaljubljen u nju, jadničak mali.” Amber zavrte glavom upozoravajuće pred zgodnim bonvivanom Maksom Lejtonom, dok je on zauzimao mesto kraj nje. „Ne smeš dozvoliti da te neko čuje kako govoriš takve stvari, Maks”, upozori ga ona. On slegnu ramenima kao da ga je baš briga za to, a onda nastavi razvlačeći reči; „Zašto ne, kad je istina?” On promeni temu. „Znači, ono je Robertova nova ljubav, zar ne? Pravi arijevac, Amber. Plemenita Dejzi Felous, rođena kao Margarita Severina Filipina Dekazes de Glikzsbirg, (1890 1962), bila je u 20. veku slavna ličnost iz visokog društva, lepotivca bez premca, romansijerka i pesnikinja, glavna urednica francuskog izanja časopisa Harpers Bazar, modna ikona i naslednica porodičnog bogat- stva proizvođača šivaćih mašina Singer; prim. prev. 18

Firer bi to odobrio.” „Nije smešno, Maks. Ta antisemitska propaganda koju Firer podržava zaslužuje gnušanje”, reče mu Amber vatreno. Osmeh koji joj je Maks uputio bio je pun cinizma. „Ja mislim da će stvari biti mnogo gore, i nisam jedini. Pobogu, ko je ono dražesno stvorenje kraj Siri Mom?” upita on, promenivši ponovo temu. „Izvini, draga, da odem samo do Siri i ubedim je da me upozna sa dotičnom.” Samo što je otišao, kada oštar i odsečan glas s američkim naglaskom uskliknu kraj Amberinog uva: „Kako su to neobične narukvice!” Amber se okrenu i suoči sa Volis Simpson. Američka raspuštenica je imala na sebi Skjaparelinu svečanu haljinu od satena boje kamenice sa smaragdnozelenim vezom koji je naglašavao ekstremnu vitkost njenog uskog tela. Tamna kosa joj je bila ošišana kratko, s elegantnim talasima. U ušima su joj bleštali ogromni klipsevi s dijamantima i smaragdima u skladu sa ogrlicom koju je imala oko vrata. Amber je videla procenjivački pogled u Volisinim očima dok je ova posmatrala Amberine crno-bele grivne u obliku zmija sa žutim dijamantnim očima. Amber ih je retko nosila; činilo joj se da takav postupak u godinama ekonomske krize predstavlja uvredu za sve one sirote ljude koji su ostali bez posla, ali pošto je nezaposlenost sada brzo opadala, a njena Sanelina haljina bila gotovo strogo neukrašena, odlučila je da grivne stavi na ruku. Fabrika Denbi bila je jedna od malobrojnih koje nisu morale da otpuštaju radnike na vrhuncu krize, i Amber je isprva bila zapanjena, a zatim i duboko dirnuta kad je o tome razgovarala sa Džejem i kad joj je on rekao da je razlog za to bio nalog njegove bake da nijedan radnik u fabrici ne sme ostati bez posla, koliko god svilara imala malo porudžbina. Da bi bila sigurna da će njen nalog biti ispunjen, Blanš je čak osnovala fondaciju iz koje su finansirane plate radnika. Možda njena baka nije marila za samu svilaru, ali je marila za ljude koji su u njoj radili.

„Hvala. Bio je to svadbeni poklon od mog muža”, reče ona Volis. „Od kog to draguljara?” navaljivala je pohlepno raspuštenica. „Od Kartijea.” „Dejvide”, doviknu Volis Simpson zapovednički, „dođi da vidiš ove grivne. Neviđeno su zabavne.” „Da li znaš, Roberte, ja zaista mislim da Volis Simpson veruje da će se princ od Velsa venčati s njom”, poverila se Amber svom mužu u privatnosti njihove biblioteke kasnije, dok je skidala grivne kako bi ih smestila u sef. Robert zevnu i odmahnu glavom. „Neće se on venčati s njom”, reče joj odlučno. „Možeš biti sigurna u to. Vlada to nikada neće dozvoliti.” Bila je kasna noć, a Amber još nije mogla da zaspi; to veče je u njoj probudilo previše bolnih sećanja, a sa njima i bol koji ju je sve redovnije mučio. Trudila se koliko god je mogla da ga poriče, a onda, kada više nije mogla da ga prenebregava, bila je preneražena i postiđena zbog toga što ga je iskusila. Njena saznanja o onome što je prihvatljivo u pogledu ženske seksualnosti i njenih potreba bilo je, pre njene veze sa Žan-Filipom, ograničeno na svest o tome da za jednu „dobru” devojku nije bilo pristojno čak ni da priznaje da seks uopšte postoji, a kamoli da bude radoznala u vezi s njim ili da sačuvaj bože - poželi da ga iskusi. Kao udata žena i majka ona je morala da živi kao da seks, žudnja i čežnja koju on stvara i ispunjenje tih potreba jednostavno ne postoje. Govorila je sebi kako ona može lako živeti tako i mislila je da je to istina, ali najednom je u tih poslednjih nekoliko nedelja tištanje-tek mali dodir koji je nestao tako brzo da je uspela sebe da ubedi kako nikada nije ni postojao počelo da je progoni i ne da joj mira. Amber je ležala u tami, tela napetog zbog neželjenog tištanja i njegovih jednako neželjenih zahteva. Potreba koja ju je sada obuzimala bila je njena sramotna i neželjena tajna, koju je mogla podeliti samo sa mračnim noćnim satima. Preko dana je mogla da je

prenebregava tako što je nalazila sebi posla, ali noću... Pogledala je prema zatvorenim vratima između njene i Robertove sobe. Robert. Njen muž. Mali ubod emocije prostreli joj srce i dah. Kada ga je upoznala, smatrala ga je tako veličanstvenim i romantičnim. Čak je bila spremna da mu preda svoje srce pre nego što je shvatila... Sanjala je o Robertu snove nevine devojčice, snove o romantičnoj ljubavi ispunjenoj samo nežnim poljupcima i blagim dodirima. Ali sada je želela poljupce i dodire kakve želi žena, a ne devojčica. Bol koji ju je mučio jedva je podnosila, a Robert joj je bio muž. Drugi muškarci s njegovim sklonostima imali su uredne bračne odnose sa svojim ženama, i njihova deca bila su svedoci te činjenice, prisetila se Amber. Ona se ponekad osećala toliko usamljeno, prikraćeno, gotovo prevareno. Prevareno? Kako je uopšte mogla to i da pomisli, posle svega što je Robert uradio za nju? Suze su je zapekle u očima. Zar je od nje zaista bilo toliko loše što je makar povremeno želela da joj Robert bude pravi muž? Vrata između soba kao da su je privlačila. Ustala je, navukla čipkanu kućnu haljinu preko spavaćice, dok joj je srce tuklo od mešavine uzbuđenja i strepnje, a onda prišla vratima i otvorila ih. Robertova spavaća soba bila je uređena u nijansama čisto bele i bledosive boje, vrlo muževna i moderna; debeli meki tepih prekrivao je podne daske sa tamnim mrljama, posebno satkan za njega, i uzdignuti rubovi beleli su mu se spram tamnije golubijesive pozadine na mesečini. Robert je voleo mesečinu i nije hteo da navlači zavese u noćima kad se mesec mogao videti. Spavao je na boku, okrenut prozoru, kosa mu je bila tamna na belom jastuku, rame pod pižamom od crne svile zgureno. Ispunilo ju je osećanje slasti i ljubavi, otupevši dosadne zube njenog unutrašnjeg bola. Pa valjda mogu pružiti nekakvu fizičku utehu jedno drugom? Možda ona ne žudi za njim onako kako je žudela za Žan-Filipom, ali oni su bili muž i žena, i kome je drugom mogla da se okrene osim njemu kako bi joj utolio potrebu zbog koje nije mogla da zaspi? Voleli su se i poštovali - bračni parovi koji su se

mnogo manje međusobno cenili opet su delili fizičku intimu. Nije im valjda nemoguće da čine isto? Amber priđe drugom kraju kreveta. Pogleda odozgo u Robertovo usnulo lice, a onda posegnu da ga dodirne, uzme mu lice u ruku šapćući mu ime. Smesta se probudio, trgavši se od njenog dodira, uspravio se na krevetu i oštro upitao: „Amber, šta ćeš ti ovde?” „Nisam mogla da zaspim.” Najzad, to je bilo istina. Pre nego što je izgubila hrabrost, izlanula se: „Roberte, strašno me tišti ovaj bol iznutra. Ne mogu da spavam i...” „Nije ti dobro? Hoćeš da ti pozovem lekara?” On zbaci prekrivač sa sebe i ustade, upali lampu kraj kreveta i namršti se na nju. ,,Ne”, preknu to Amber smesta. „Nije to ta vrsta bola. O, Roberte, ponekad sam usamljena, strašno usamljena.” Ona ga zagrli i nasloni se na njegovo telo, položivši glavu na njegove grudi. „Treba mi da budem s tobom kao tvoja žena, Roberte, onako kako žena bude s mužem. Molim te...” Amber podiže glavu i nežno dodirnu usnama njegove. Ona oseti kako mu se telo kruti, a onda odskače dok ju je on grabio za mišice i gurao od sebe toliko silno da umalo nije pala. „Izgleda da si večeras popila previše šampanjca. To je jedino objašnjenje tvog ponašanja kog mogu da se setim.” „Roberte”, zamoli ga Amber očajnički, „Trebaš mi. Ti si moj muž.” „Ne želim to da slušam, Amber. Molim te, nemoj više reći ni reč.” On joj okrenu leđa, a onda se ponovo okrenu prema njoj, rekavši joj grubo: „Ti znaš kakav sam ja muškarac.” „Ali drugi muškarci kao što si ti takođe su muževi svojim ženama”, pobuni se Amber. „A...” „Ne, to nisu muškarci kao što sam ja. Razumeš li to?” Kad je Amber odmahnula glavom, on opsova u pola glasa, pa reče surovo: „U redu, onda, objasniću ti. Za muškarce kao što sam ja,

i sama pomisao na to da dodirnu žensku put na način za kojim ti žudiš odvratna je; nas takva pomisao ispunjava mučninom i gađenjem. Dok te slušam kako govoriš o bolu, želji, potrebi... sav se ježim.” Amber je načas bila toliko preneražena i ponižena da nije mogla ništa ni da kaže ni da uradi, ali onda joj ponos priteknu u pomoć. „Šta onda treba da radim, ako ti nećeš da mi budeš muž? Da trpim u tišini bol koji ti možeš utažiti kad god i sa kim god poželiš?” „Opšte prihvaćeno je pravilo da žena može naći ljubavnika ukoliko je diskretna i ne puni muževljeve dečje sobe kopilanima.” Robertov glas je bio krut i formalan. „Ako želiš da ti preporučim nekog prikladnog...” „Ne!” Sad je na Amber došao red da ustukne od gađenja. „Radije ću trpeti bol i zadržati svoje samopoštovanje nego da trpim da mi muž bude svodnik kao da sam... Zar ono što si već uradio nije dovoljno? Zar me zaista toliko mrziš, Roberte?” Morala je da zaćuti naprosto nije mogla da govori od suza koje su je gušile. „Uopšte te ne mrzim. Ti si mi žena, po mom izboru.” Tad se Amber nasmeja. „Tvoja žena? Ali bi me radije naterao da se kurvam nego da me pustiš u svoj krevet.” „Dosta s tim. Histeriju još i mogu da razumem, Amber, ali ne i vulgarnost. Žao mi je ako sam te uzrujao, ali nije trebalo da dolaziš ovamo. Pretpostavljam da sam ja za to kriv. Trebalo je da se postaram da vrata između soba budu stalno zaključana. Moraš naučiti kako da živiš sa svojim... potrebama, Amber, ili pronaći diskretan način da sa njima izađeš na kraj. Mislim da neke žene - nesumnjivo one dostojnije-zaokupe sebe dobročinstvima. Sama moraš izabrati. Ja o tome više ne želim da čujem ni reč. Molim te, vrati se u svoju sobu.” Amber je osetila neizmerno olašanje zbog toga što je mogla da umakne. Kako je samo mogla toliko da se ponizi?

Bol koji ju je oterao u Robertovu sobu nestao je. Ne sme se nikada vratiti. Pomisao na to da hladnokrvno sebi nađe ljubavnika smučila joj se, više čak nego što ju je ponizilo Robertovo odbijanje. Ne, od sad pa nadalje, ona će iznalaziti drugi način da živi kao žena muškarca koji je ne želi, a to neće podrazumevati ni pronalaženje ljubavnika niti novo preklinjanje muža. Amber se drhteći vratila u krevet. Poželela je da zatvori oči i zaboravi da se ta noć uopšte dogodila, kao da je samo usnila ružan san. „Amber, nešto sam razmišljao.” Amber se ukoči. Prošla su dva dana od njenog katastrofalnog pokušaja da ga zavede, i Robert dotad ničim nije pomenuo ono što se dogodilo. „Pošto ideš u Meklsfild, a zatim i u Osterbi”, nastavi Robert tobože nehajno, „mislio sam da skoknem na nekoliko dana do Pariza.” Da li je nesvesticu i slabost koje je osetila izazvalo olakšanje ili stid, i je li to uopšte bilo važno? Robert je ponovo govorio i ona je naterala sebe da se usredsredi na njegove reči. „Oto nikada nije bio u Parizu, sirotan - zamisli samo - i mislio sam da bi mu tamo moglo biti zabavno.” Amber je želela da mu kaže da ne poklanja srce prebrzo niti do kraja. Bilo je nečeg hladnog i proračunatog u očima Robertovog novog dečka, dok je ovaj posmatrao kako se Robertovo lice ozarilo ljubavlju prema njemu, toliko hladnog da je ona tada osetila jezu.

Dvadeset šesto poglavlje „Džej, pa ovo je divno iznenađenje!” Amber nije mogla da sakrije zaovoljstvo koje je osetila kada je videla da je Džej čeka na peronu stanice u Meklsfildu. „Nadam se da ti ne smeta, ali tvoja baka je morala da prisustvuje sastanku dobrotvornog komiteta, pa me je zamolila da te pokupim pošto su joj trebali i Horas i kola.” Amber se nasmeja. „Više volim da me dočekaš ti nego Horas, i isto tako mnogo više volim da me ti voziš. Baka bi zaista trebalo da ga pošalje u penziju. Nisam sasvim sigurna da bezbedno obavlja svoj posao.” „Verovatno ne, ali pošto ga svi ovdašnji poznaju i gledaju da naširoko zaobiđu bentli tvoje bake, smeo bih reći da je dovoljno bezbedan. Naravno, došla si da vidiš svilu?” osmehnuo joj se dok je pred njom otvarao vrata stamenog moris-oksforda. „Da. Jesi li je ti već video?” upita ga Amber željno. „Još ne. Moris Vesli je želeo da to uradim, ali kazao sam mu kako mislim da bi trebalo da ti budeš prva. On je oduševljen - ili makar oduševljen u onoj meri koju jedan Jorkširac sebi sme da dozvoli - i smatra da su dobro to odradili.” Moris Vesli je bio novi upravnik fabrike, koga je Džej pronašao pošto mu se Amber poverila kako smatra da će nedostatak interesovanja njene bake i starost prethodnog upravnika zajedno još više pogoršati ionako posustalu prodaju proizvoda svilare. Džej je umeo da postupa prema njenoj baki i postiže rezultate kakve Amber nikada nije mogla da postigne, i ona se oduševila kad ju je Džej upoznao s Veslijem. Jorkširac nikada nije krio da misli kako se proizvodnja svile po važnosti ili količini nikada ne može meriti sa proizvodnjom vune ili pamuka, ali se dobro snašao u fabrici

i radnici su ga cenili. Zahvaljujući savetima Sesila Bitona i njenom ličnom diskretnom lobiranju u svom društvenom krugu, Amber je uspela da dobije nekoliko odličnih poslova za fabriku, uključujući i neke preko Džejmsa Lis-Milna, čiji je angažman u Nacionalnom trustu značio da je on postao neka vrsta stručnjaka za dekoraciju enterijera grandioznih kuća širom zemlje. Proizveli su belu svilu za enterijere Siri Mom i još su imali ugovore s crkvom koje je doneo Amberin otac pre toliko godina, ali fabrika Denbi je uglavnom zahvaljujući Robertu došla do te preko potrebne nove porudžbine za velike količine padobranske svile. Robert je bio taj koji je, kada je vlada objavila u proleće 1935. da namerava da utrostruči veličinu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u sledeće dve godine usled rastuće sile Nemačke, shvatio da to znači da će doći do povećane potražnje za svilenim padobranima, i on je bio taj koji je predložio da fabrika Denbi preko njegovih veza bude pozvana na tender za te nove ugovore. Dodela vladinog ugovora za isporuku padobranske svile unela je strahovitu promenu u njihovo poslovanje. „Jedva čekam da vidim svilu”, reče Amber Džeju. „Organizovala sam za sutra posetu fabrici. Ako budeš imala vremena, voleo bih da pođeš sa mnom.” „Naći ću vremena Džej je bio jedan od onih muškaraca koji nose svoju privlačnost jednako nehajno kao što bi nosili komotnu seosku jaknu, pomislila je Amber dok joj se on osmehivao. Možda je greška bila u njoj, ali nekako se umorila od preterano duhovitih, preterano pametnih muškaraca i žena koji postoje samo za oštre igre rečima, i život im ne znači ništa ukoliko ne odlaze na najotmenije društvene balove ili su au fait kad su posredi najnoviji tračevi. „Kako je Lidija?” upita ona Džeja. „Malo bolje. Doktor Bruks kaže da ne smemo više imati dece. On smatra da su trudnoća i porođaj odgovorni za njeno stanje.”

Lidija je mnogo propatila posle rođenja obe kćeri, i mada joj je Džej bio izuzetno odan i ništa o njenom ponašanju nije pominjao Amber, ona je od bake čula da je posle rođenja njihovog drugog deteta neposredno pre Božića Lidija bila u toliko teškom stanju da su postojale bojazni za njeno duševno zdravlje kao i za bezbednost njene bebe. Amber je očajnički saosećala sa Džejem, kao i sa samom Lidijom, ali videla je po njegovom izrazu da bi svako ispoljavanje tog sažaljenja samo povredilo njegovu sujetu. Ipak, čoveku kao što je Džej, koji voli svoju ženu, sigurno je teško da prihvati da u braku više neće smeti da pribegavaju seksualnoj intimi, pošto se nisu mogli osloniti u potpunosti ni na jedno sredstvo za sprečavanje začeća. Naravno, on uvek može naći ljubavnicu, ali Meklsfild nije bio kosmopolitsko društvo u kom su se takve veze prihvatale kao nešto sasvim normalno. „Kako ti je deda?” upita Amber dok su se vozili kraj kuće Dauer. Posle njegovog venčanja, posle nekoliko diskretnih natuknica koje joj je Amber dala, njena baka je dozvolila Džeju da se useli u praznu kuću Dauer i tamo se skući, jer je ona bila dovoljno velika da se u nju smesti porodica, i da on ima sopstveni, privatni vrt. „U stvari, uvek isto”, odgovori Džej. „Tvoja baka je još rešena da ga natera da joj proda deo svoje zemlje, makar za onoliko novca koliko će sprečiti da mu se kuća sruši dok sedi u njoj, a moj deda je podjednako rešen da se ne liši niti jednog jedinog hektara, iako nema direktnog naslednika, pa će imanje morati da se proda kad bude umro kako bi se isplatio porez na smrt.” „Sigurno mu je teško”, reče Amber saosećajno. Tvrdoglavi matori jarac, pomisli u sebi. Stigli su do glavne kuće i Džej je zaustavio kola ispred ulaznih vrata, a onda izašao iz vozila da pomogne Amber. „Jesi li čula skoro nešto o Gregu?” upita on Amber dok je išao s njom prema glavnom ulazu. „Prošle nedelje.” Amber je bila veoma zabrinuta za brata. Već ga godinama nije videla, a pisma su mu bila sve neredovnija. „Zvuči

toliko nesrećno, Džej, i, pa, pitao me je da li bih mogla da mu pozajmim nešto novca. Naravno da mogu i hoću, ali brine me što on mora toliko novca da traži.” „I plašio sam se da bi mogao to da učini”, reče joj Džej. „Vidi, ne volim da pričam o Gregu iza njegovih leđa, ali izgleda da se uvalio u veliku nevolju.” „U kakvu to nevolju?” ,,U kockarske dugove, koje je morala da plaća tvoja baka, a izgleda i da se zaljubio u neku Kineskinju, po rečima Henrija Džardina. Tvoja baka mi je pokazala Džardinovo pismo.” „Volela bih da dođe kući. Sad svakako ne postoji razlog koji bi ga sprečio? Najzad, lord Fiton Li se ponovo oženio.” Lord Fiton Li se oženio Kasandrom samo nešto više od godinu dana posle Kerolajnine smrti. Amber je bila time iznenađena, ali njena baka je napomenula kako postoji stari običaj sklapanja brakova među Fitonovima i De Vrisovima. „Izgleda da on to ne želi. Tvoja baka mu je predložila da tako uradi. Izgleda da ona misli kako se Greg plaši da će ga ovdašnje društvo izolovati ako se bude vratio.” „Je li to razlog, ili ga grize savest zbog Kerolajn?” upita Amber. „Ono što joj se dogodilo sigurno u njemu izaziva jako osećanje krivice.” Pošto je poznavao Grega, Džej je sumnjao da je tako, ali nije hteo to da kaže i uznemiri Amber. Umesto toga, on odgovori blago: „Pretpostavljam da su i njegova sećanja delimično razlog što okleva da se vrati.” „Po njegovim pismima čini se da vodi veoma buran društveni život u Hongkongu. Stalno se izvinjava što ne piše češće”, reče Amber Džeju. „Ali moraće u nekom trenutku da se vrati. Na kraju krajeva, on je bakin naslednik, i znam da joj sigurno nedostaje. Ona će hteti da se on oženi i skrasi.”

„Kad želiš da sutra dođem po tebe?” upita Džej, promenivši uviđavno temu. „Da li ti odgovara u jedanaest?” „Postaraću se da bude tako”, reče joj Džej i ostavi je s toplim osmehom kad joj je vrata otvorio batler Vilson. Greg je sačekao, a onda odlučno uhvatio pogled Kineza koji je stajao tobože nehajno blizu neuglednih vrata, toliko zaklonjenih u senkama kockarske jazbine da ih je bilo lako prevideti, osim ako posetilac već ne zna da su ona tamo. Imao je grozan dan. Novac koji je očekivao od bake još nije stigao, a njegov prokleti bankar bio je toliko drzak da odbije da mu isplati avans na ime tih para, izjavivši da ima već ugovoren sastanak kad je Greg pokušao da ga poseti. I kao da to samo po sebi nije bilo dovoljno, ono đubre od krojača koje mu je šilo odela bilo je toliko bezobrazno da se pojavi u kancelariji i iznudi od Grega novac koji mu je ovaj dugovao. Greg se nadao da će mu se zla sreća promeniti za kockarskim stolom, uzdajući se u to da ona u nekom trenutku mora da se promeni, i da bi to baš moglo biti večeras. Isprva se činilo da je imao pravo, i u jednom trenutku je ispred njega bio nagomilan dobitak od blizu stotinu funti, ali ga je onda neverna Gospa Sreća napustila i on je izgubio sve, kao i još stotinu povrh toga. Čovek koji je čuvao vrata klimnuo je glavom i Greg je pošao prema njemu. Osećao je nelagodnost kad je prvi put ušao u pušionicu opijuma, ali pošto mu se Lajonel nasmejao, sujeta ga je nagnala da pođe za svojim poznanikom. Greg je sada pomalo žalosno zavrteo glavom dok se diskretno šunjao kroz otvorena vrata. Kako je samo naivan bio kad je zamišljao nešto nalik na zloglasnu londonsku oblast ćumeza oko Lajmhausa: ono o čemu je mogao da čita kod kuće u žutoj štampi.

Pušionica opijuma nije bila ni nalik tome. Istina, uske stepenice koje su vodile uvis iz kockarnice bile su izlizane i oronule, ali po dolasku do odmorišta i predaji žetona kupljenog u prizemlju stražaru pred vratima, vrata su se otvarala, ako ne pred rajem, kako su tvrdili neki obožavaoci te droge, onda svakako pred veoma elegantnom prostorijom, gde su rekviziti za pušenje opijuma bili sami po sebi umetnički predmeti. Veliki i niski opijumski kreveti stajali su na uglačanom drvenom podu, a ljudi na njima imali su na sebi dugačke svilene odore koje su im davali da se u njih presvuku iza paravana. Gregu su dali crvenu, na kojoj su bili vezeni zlatni zmajevi. Osmehnuo se kad ju je navukao na sebe. „Lov na zmaja” bio je eufemizam koji su Kinezi koristili kako bi opisali pušenje opijuma. Grega su poveli do kreveta gde je bio samo jedan drugi čovek, Evropljanin, kao i sve druge mušterije. Kaligrafski svici sa vedrim izrekama krasili su zidove, zajedno sa bogatim svilenim draperijama, dok je slatki miris samog opijuma teško visio u vazduhu, previše dragocen da bi mu se dozvolilo da umakne kroz otvoreni prozor ili ventilaciju. Dodali su mu emajlirani poslužavnik na kojem se nalazilo sve što će mu zatrebati, a lampa s uskim levkom za usmeravanje toplote na posudu lule bila je već upaljena. Same lampe su bile ručne izrade i komplikovano išarane, kao i posude sa dragocenim grumenčićima droge, i uklapale su se u tanano iskovano srebrno sedlo lule. U toj bogato uređenoj sobi, sve je služilo tome da uzdigne iskustvo pušenja opijuma do nečega u čemu mogu uživati samo oni malobrojni koji to sebi mogu da priušte. Takav enterijer bio je neizmerno daleko od gnusnih i prljavih opijumskih jazbina u najsiromašnijim krajevima Hongkonga. Greg je udahnuo i sačekao da dnevne brige zalebde dalje od njega, kako bi ih brzo zamenio sve jači osećaj euforije. Ovo nije bio lov na zmaja, ovo je bilo jahanje na njemu, zapovedanje,

posedovanje i zadovoljstvo kakvo samo zmaj može da mu pruži. „Pa, Amber, mislim da je pametnije da si otišla sa mužem u Pariz nego što si došla ovamo da naručuješ svilu za svoj salon kao žena nekog trgovca.” Njena baka nikada nije htela da popusti, pomislila je Amber žalosno, niti se u bilo čemu menjala. Bila je besprekorno odevena za doručak kao što bi se obukla za bai, i nosila je kao i uvek svoje bisere, dok joj je srebrnasto seda kosa bila elegantno uvijena i talasasta. „Robert ima svoja posla u Parizu”, odgovori Amber, „a što se moje svile tiče, ti si me naučila koliko je važno voditi računa o budžetu domaćinstva.” „Ne shvatam tu fascinaciju dekoracijom koja je izgleda obuzela inače pametne ljude. Kad god čovek otvori Vog, vidi da je pun gluposti o tome kako je ova ili ona ledi preuredila nameštaj. Mislila sam da trošiš vreme na važnije stvari. Idealno je imati naslednika i još jednog, za svaki slučaj. Ako se bilo šta dogodi s Lukom...” „Ništa se neće dogoditi s Lukom”, prekinu je Amber vatreno. Pomisao na to da se njenom sinu dogodi bilo šta loše ispunilo ju je žestokom potrebom da ga zaštiti, i jednako snažnim strahom za njega. „Ti nisi Bog, Amber, i ako dođe do nekog novog rata, što je sasvim moguće, kad se ima u vidu kako se Nemačka ponovo naoružava...” Blanš značajno zaćuta. Naravno, njena baka nije znala da drugo dete uopšte ne dolazi u obzir, niti koji je razlog za to. „Čudi me da Kasandra još nije podarila dete Fiton Liju. Premda, naravno, Fiton Li ne mora da se oslanja na Kasandru da mu rodi naslednika jer ga već ima, što je sasvim dobro pošto ni Fiton Lijevi ni De Vrisovi nisu baš umešni u pravljenju sinova, naročito ne u međusobnoj kombinaciji”, nastavi Blanš. „Žena lorda De Vrisa je bila od Fitonovih i njih dvoje su imali sina”, smatrala je Amber da mora da napomene.

Prvi put otkad zna za nju, Amber vide kako oči njene bake pomračuje nešto nalik na izraz bola. „Lord De Vris je imao sina, svakako, ali sin nije uvek i naslednik, pa ti zbog toga savetujem da provedeš više vremena u pokušajima da mužu podariš drugog sina, a manje u pokušajima da kući obezbediš nove zavese.” Mogla je da očekuje od bake da pošto-poto ima poslednju reč, pomislila je Amber žalosno sat kasnije, kad je peške pošla do kuće Dauer, javivši se prethodno telefonom da bi upozorila Džeja kako bi radije da se tamo sastane s njim nego da on dolazi po nju. Jutro je bilo previše Iepo da ne bi iskoristila prednost sunca koje je sijalo kroz lisnate krošnje prilaznog puta oivičenog bukvama i bacalo razigrane senke na šljunak. Lepa metalna ograda ofarbana u crno zadržavala je srndaće iz parka dalje od prilaznog puta i žbunja ispod stabala, ali Amber je videla kako oni pasu na valovitim proplancima s obe strane puta. Njena baka je videla srndaće u Lajm parku u Dizliju i naložila je Džeju da ih obezbedi za Denam. Mužjaci fazana, izbegli sa zemljišta lorda De Vrisa gde su odgajani za lov, ukočili bi se dok je prolazila kraj njih i pokušali da odglume kako uopšte ne postoje, da bi zatim uzleteli u šumu teških tela i lepeta krila. Džej je kroz smeh govorio da su oni više nalik na kućne ljubimce nego na divljač, i da je njena baka zato naredila da se ne pobiju, ali Amber je podozrevala kako baka štiti te ptice više iz želje da nervira lorda De Vrisa nego da zaštiti tuđu divljač. Zahvaljujući braku s Robertom i odgovornosti prema njihovom imanju, Amber je bolje razumela upravljanje zemljom, i mogla je da ceni sav trud i novac uložen u to da zemlja oko imanja Denam bude dovedena u tako izvrsno stanje. Džej joj je napomenuo koliko su zadovoljni tekućim godišnjim prihodima sa obradive zemlje pod zakupom, ali je odmahnuo glavom kad mu je ona kazala kako mu je sigurno teško da gleda kako imanje

Denam cveta pod njegovom brigom dok zemlja njegovog dede toliko trpi zbog nedostatka investicija i dobrog upravljanja. „Dedina zemlja me nikada nije lično zanimala, a istinu da zborim, čini mi se da mi je lakše da radim za tvoju baku nego kada bih radio za rođenog dedu. Njega je zemlja oduvek interesovala samo u smislu vrednosti imovine nasleđene od predaka, dok tvoja baka vrednuje svoju zemlju na osnovu onoga što ona predstavlja kao finansijski produktivna imovina.” „ A opet, ona mrzi svilaru i mora se obrlatiti i nagovoriti da potroši i najmanji iznos za ulaganje u njenu budućnost. Pretpostavljam da je razlog za to što ona u zemlji vidi aristokratsku investiciju dok je svilara industrija, a ona je takav snob da mrzi svaku pomisao na to da je neko povezuje s industrijom”, odgovorila je Amber tada. Stigla je do kuće Dauer, i dok je podizala rezu kapije kako bi ušla u lep privatni vrt, jedna dadilja je prelazila preko travnjaka i gurala dečja kolica jednom rukom, dok je drugom držala za ruku malo dete, Džejeva deca. Amber se toplo osmehnu Džejevoj starijoj kćerki, zapitavši se hoće li je ona prepoznati, a onda se nasmeja kad se mala Ela oslobodi dadilje i potrča preko travnjaka da se baci Amber u naručje. Dečja koža. Miriše tako dobro i čisto, pomislila je Amber kad ju je podigla u ruke i pribila uz sebe. Nije mogla da shvati koliko je jak njen materinski instinkt sve dok nije rodila Luka. Rado bi imala još dece, i sam osećaj malog uskoprcanog Elinog tela koje je držala dok je devojčica uzbunjeno ljubila njeno lice izazvao je bol u njenoj materici. „Dobro, de, gospođice Ela, dovoljno ste se uzbudili”, upozoravala je dadilja. To ne važi samo za njenu štićnicu, već i za mene, pomisli Amber tužno. „Biće da sam ja kriva za to”, reče Amber dadilji s osmehom.

„Mnogo je porasla, beba takođe. Blago njima s vama, to sasvim jasno vidim.” Dadilja se na to raznežila. „Pa, ne kažem da je baš uvek lako, milostiva. Beba nam je nedavno priredila nekoliko teških noći, zbog zubića koji niču i sve to Amber spusti Eiu, ali ona nastavi da je drži za ruku dok je Amber zagledala kolica. Beba je veoma ličila na Elu u istom uzrastu, i imala je iste krupne, široko razmaknute sive oči - Džejeve oči. Kad se osmehnula, otkrila je začetke dva mala zuba, a kada je podigla ruke, sa željom da je neko uzme, Amber je shvatila da je u opasnosti da ostane bez srca. „O, kako si divna.” Amber je čeznula da je uzme u ruke, ali znala je da ne treba da remeti ustaljeni dadiljin red, pogotovo zato što je dadilja krajnje ljubomorno držala ruku na kolicima i očigledno nije zaista odobravala remećenje jutra njenih malih štićenica, pa se Amber umesto toga zadovoljila time da klekne i još jednom kratko zagrli Elu, zapitavši se pritom da li bi možda mogla da pošalje malo lepe dečje odeće za nju iz Londona, a da time ne povredi Džejev ponos. „Je li gospođa Fulšo kod kuće za posetioce?” upita Amber dadilju. Bilo bi veoma nepristojno od nje da se ne vidi s Lidijom, iako se u „posete” obično nije išlo ujutro. „Žao mi je, milostiva, ali ledi Fiton Li ju je jutros pozvala kako bi je odvela u Mančester.” Sam Džej se pojavio baš dok je Amber ustajala, i bilo je jasno koliko voli svoje kćerke dok se pravio strog kad ga je Ela preklinjala da je zagrli, samo da bi popustio i uzeo je u ruke. „Volela bih da sam se videla s Lidijom, ali dadilja kaže da je otišla s Kasandrom”, reče Amber Džeju, kada su se pozdravili s decom. „Da. Kasandra je mislila da bi joj prijalo da izađe.”

„Sigurna sam da će joj vremenom biti bolje, Džeje”, reče Amber saosećajno. „Nadam se”, odgovori joj on sumorno, „zarad devojčica, i nje same.” Sasvim tipično za Džeja da misli na druge umesto na sebe, pomisli Amber. „Ela će biti veoma srećna zbog toga što si je upamtila”, reče Džej Amber kad su se našli u kolima. „Ja sam ta koja je srećna zbog toga što je ona upamtila mene „, nasmeja se Amber. „Luk ima mnogo sreće što si mu ti majka.” Je li on to mislio na svoju decu i sirotu Lidiju? Amber reče tiho: „Ne, ja sam ta koja je srećna, srećnija nego što zaslužujem, i to zbog mnogočega, ali ponajviše zbog toga što me je Robert uzeo za ženu.” Zgledali su se i Amber je shvatila da Džej zna šta ona zaista hoće da kaže. „Kad me je zaprosio, Robert je rekao da će mi brak dati ključ za vrata moje budućnosti, i bio je u pravu. Džej...” Amber zaćuta. Nije volela ni sa kim da priča o Robertu u njegovom odsustvu, ali Džej je bio njen stari prijatelj i, još više od toga, bio je čovek kome je verovala i čije je savete cenila. „Videla sam radnju koju bih kupila, za moju svilu. Nalazi se u Ulici Volton i savršena je u svakom pogledu. Sesil je predložio da otvorim prodavnicu i moram priznati da bih to veoma volela. Ipak, još nisam o tome razgovarala s Robertom i...” Džej pogleda njenu pognutu glavu. Lidija je jutros bila u jednom od svojih preterano uzbuđenih raspoloženja, oduševljena zbog pomisli na to da ode na izlet sa Kasandrom i rekla mu je, kao što je to često radila u takvim raspoloženjima, kako ga mrzi i kako bi volela da se nikada nije udala za njega. Kad bi joj se raspoloženje sunovatilo s visina do dna i

ponelo je sa sobom, uvek ga je preklinjala da joj oprosti i govorila da njega i njihovu decu voli iznad svega. Hvatala bi se za njega, plakala i molila, sve dok je emocije konačno ne bi iscrpele. „Meni to zvuči kao odličan plan”, saglasio se on obazrivo. „Ali ne veruješ da če se Robertu dopasti?” pretpostavi Amber. „Ti ga poznaješ bolje od mene, Amber. Ali nije neobično da muškarci ne žele da vide kako im se žene bave poslom, i mislim da to tim pre važi za čoveka na Robertovom položaju.” „Da, znam šta govoriš, i mislila sam to i sama, ali, Džej, meni treba nešto moje, nešto.. Nešto za šta bih živela, želela je Amber da kaže. „Sigurno me smatraš veoma sebičnom. A imam dobrog muža i divnog sina.” „Uopšte to ne mislim”, uveravao ju je Džej. „Daleko od toga. U stvari, mislim da je to odlična ideja. Samo nisam siguran kako će Robert reagovati na to. Ne bih voleo da se mnogo nadaš, samo da bi se na kraju razočarala.” „Mislila sam da popričam sa Džejmsom Lis-Milnom kad ga danas budem videla, da ga pitam šta on misli. On pripada istom društvenom krugu kao i Robert, i naravno, ima veze s Nacionalnim trustom, što znači da će Robert biti skloniji da ceni njegovo mišljenje.” Stigli su do svilare. Sa Džejem je uvek bilo tako lako razgovarati, i ona je jedva primetila kako kilometri promiču kraj njih. „Ti si mi zaista divan prijatelj, Džeje”, reče mu ona i stegnu mu ruku. Izašli su iz kola i pošli unutra. Džej se osmehnu. Ona nikada neće saznati koliko je njegovo srce žudelo za tim da joj bude više nego prijatelj. Oženio se Lidijom zato što je znao da nema pravog izbora. Ali rekao je sebi kako bi bolje bilo da je oženjen, a ne sam, i da će se truditi da joj bude dobar

muž. Ipak, ništa od svega toga nije bilo dovoljno da ga spreči da voli Amber, premda je on tu ljubav zaključao u sebi, znajući da je nikada neće moći ispoljiti. Imao je obavezu prema Lidiji koja mu je bila žena i nikada ne bi opteretio Amber svojom ljubavlju. Koliko god mu ponekad bilo teško da to podnosi, radije bi imao njeno prijateljstvo nego da nema nikakvog kontakta s njom. On svakako nikada neće rizikovati da joj saopšti šta oseća, ponajviše zbog nje same. Nije želeo da je na bilo koji način uznemiri. Ono što je osećao prema Amber nipošto nije predstavljalo pretnju po njegov brak sa Lidijom. Na kraju krajeva, Amber je prvu zavoleo. Voleo je njihove kćerke potpuno i bezrezervno, ali kada ga je Lidija optužila da je ne voli, u srcu je osetio grižu savesti. Želeo je da je voli, ali bilo mu je veoma teško da uspostavi bilo kakav stvarni odnos sa Lidijom, zbog njene prirode. Nisu imali nikakvih zajedničkih interesovanja, Lidija se neprekidno žalila na činjenicu da je Džej, iako je od De Vrisovih, „samo upravnik imanja”, a Džej je podzrevao da Kasandra dodatno pogoršava situaciju. Lidija je uvek izgledala razdražljivije i nervoznije posle vremena provedenog s njegovom rođakom. Džej je znao da mu nikada neće biti sasvim pravo zbog Lidijinog prijateljstva s Kasandrom. Nije želeo da bude od onih muževa koji naređuju ženama s kim da se druže, ali nije mogao da zaboravi Kasandrinu vezu s Kerolajn Fiton Li, niti je mogao da zamisli kako razgovara o Kasandrinoj „ljubavi” prema Kerolajn sa Lidijom. Njihov odnos jednostavno nije bio takav da im dopusti takvu vrstu intimnosti. Na prvi pogled, Kasandrino prijateljstvo s Lidijom bilo je najobičnije prijateljstvo između dve udate žene. On nije nikako mogao da zna da li je Kasandra preuveličavala svoja osećanja prema Kerolajn; da li su ta osećanja jednostavno bila zastranjivanje najzad, ona je sada bila udata za lorda Fiton Lija već nekoliko godina - ili, ukoliko nisu, da li njeno prijateljstvo s Lidijom možda takođe

prikriva neko dublje osećanje, a to svakako nije mogao da pita samu Kasandru. Mogao je samo da se nada da će se Lidijino mentalno zdravlje poboljšati. Svila je bila upravo onakva kakvoj se Amber i nadala, boje su svetlucale kao dragulji u amblemima koje je posle toliko sati mukotrpnog rada uspela da ugradi u dizajn: zlatni narovi iz Robertovog porodičnog vojvodskog grba, naizmenično sa paunovima raširenog repa, gde se plava mešala sa zelenom bojom žada spram bogato grimizne pozadine, i bledom bojom kamenica. Suze su joj zapekle oči pred tom lepotom. „Savršena je”, kazala je Morisu Vesliju kad je ponovo ovladala glasom dovoljno da može da govori. „Upotrebiću je u Kraljevoj sobi u palati. Prekrivač će biti postavljen, a paunovi naglašeni zlatnim uzdignutim vezom. Baldahini će imati zastore obrubljene zlatnom tkaninom, a onaj iza krevetskog uzglavlja biće izvezen porodičnim grbom.” „Jesam li vam već rekao da je on postao poklonik fudbala?” upita Moris Vesli Amber, pošto su se dogovorili o količini svile koja se morala proizvesti, iscerivši se prema Džeju, koji se nasmeja i žalosnim glasom objasni: „Sećaš se Džefa Stenlija, iz Alderli Edža? Njegov deda je dao onomad novac za železnicu?” „Da, naravno”, potvrdi Amber. „Svi ste zajedno išli na Iton.” „Pa, njegov deda je takođe imao akcije u jednom fudbalskom timu iz Mančestera, i da skratim priču, Džef i njegov rođak Ronald nasledili su dedine fudbalske akcije posle njegove smrti. Džef me je ubedio da odem na jednu njihovu utakmicu. Sanja o tome da se tim probije u prvu ligu. Promenio mu je ime u Hermes Stenli. Misli da će tako možda igrati brže nego da im nadene neko ime poput Skitnica, ili tako to.” Amber se nasmeja. „Zar imaju krilca na petama?” „Koliko vidim, ne, mada navijači tim već nazivaju Stenlijevim Krilima.”

Amber shvati da je zaboravila koliko joj je lako da razgovara sa Džejem, i koliko se oseća opušteno kraj njega. Možda i ima neke istine u starom Lujzinom začikavanju da je ona samo mala iz meklsfildske svilare. Dolazak ovamo bio je za nju kao udisaj svežeg vazduha posle mahnitog, gotovo incestuoznog sveta londonskog društva. Pomoćnik Morisa Veslija pokuca na otvorena vrata i objavi: „Stigao je gospodin Lis-Miln.” „Džime, baš mi je drago što te ponovo vidim”, pozdravi Amber pridošlicu. „I čestitam ti za postavljenje. Zvanje sekretara Nacionalnog trusta za istorijske zgrade zvuči prilično grandiozno.” „Pa, to još nije sasvim zvanično”, reče joj on s osmejkom. „A u stvarnosti je daleko od grandioznog.” Ipak, izgledao je zadovoljno. „Evo svile”, reče mu ona. „Šta misliš?” Zagledao ju je toliko dugo da se Amber zabrinula, ali onda je pogledao u nju i videla je šta misli u sjaju njegovih očiju. „Mislim da je savršena. Da li bi ti smetalo ako bih se odvezao u Osterbi i malo fotografisao sobu, prvo pre, a potom i posle postavljanja tkanine? Započeo sam sa nezvaničnom evidencijom enterijera velikih i seoskih palata zato što me to lično veoma zanima. Sesil se žali da su moje fotografije grozne, ali mislim da mu je u potaji veoma drago što nema suparnika.” Amber se nasmeja. „Naravo da smeš da se odvezeš tamo.” „Video sam prošlog meseca neke od tvojih tkanina u Čarltonu. Žutu svilu koju si koristila u Mermernoj sobi.” „Da, prodali smo veliku količinu otkad je prikazana u Vogu”, izvesti ih Moris Vesli oboje zadovoljno. „Moram priznati da mi je ona jedna od omiljenih”, saglasi se Amber. „Koristila sam jedan od očevih dizajna, rimski novčić broj jedan, kao borduru duž ivice svile. Dobro se uklopio.” „Da. Čuo sam da je tvoj stil sa ogrtačima i togama sve slavniji i traženiji, kao bele sobe Siri Mom.”

Amber se nasmeja. „U to sumnjam, Džime.” Imala je u Osterbiju pravougaonu sobu gde se nalazilo nekoliko mermernih bisti koje je iz Italije doneo jedan od Robertovih predaka, prefarbanu u topložutu boju, sa visokim prozorima oivičenim draperijama od žute svile sa bordurom u dizajnu zlatnog novčića, preko jednobojnih carski ljubičastih svilenih zavesa, u stilu koji je ona sa smehom i u šali nazvala carskim plaštom i togama, i koji je izgledao izuzetno otmeno i efektno, donoseći bogatstvo koje ni na koji način nije skretalo pažnju sa samih bisti. „Hoćeš li imati vremena da se vratiš u Denam i ručaš s nama?” upita Amber Džima kad su izašli iz kancelarije upravnika svilare. „Rado, ali ne mogu. Treba da odem kod Doli Heterington, gde je preko cele godine prava ledara, i gde ću morati da jedem kuvani kupus s ovčetinom.” „O, bože, jadan ti.” „Moram podneti tu žrtvu pošto se Doli nosi mišlju da prepusti i kuću i slike u njoj Nacionalnom trustu.” „Nadala sam se da bih mogla saznati šta misliš o izvodljivosti otvaranja moje radnje u Londonu, gde bi se prodavala svila iz Denbija.” „Pa, već sad mogu da ti kažem kako mislim da je to odlična zamisao. Svakako ne bi imala nimalo problema da privučeš kupce.” „Možda će mi biti potrebno da to ponoviš pred Robertom”, upozori ga Amber. Na njeno olakšanje, on se nasmeja i reče veselo: „Vrlo rado.” „Zaista si zagrejana za tu ideju o prodavnici, zar ne?” napomenu Džej dok ju je vozio natrag u Denam. „Da. Što više razmišljam o tome, više je želim. Luk će ubrzo krenuti u pripremnu školu, a pošto...” Pošto više neće biti dece, nameravala je da kaže ali je prekinula rećenicu i umesto toga rekla: „A pošto ću potom imati mnogo slobodnog vremena, čini mi se logičnim da to uradim.” Amber nije želela to da kaže - bilo bi to toliko nelojalno prema Robertu posle svega što je on učinio za nju - ali osećala je sve jaču,

očajničku potrebu za nečim vrednim što bi ispunilo prazan prostor koji će Lukov odlazak u školu ostaviti u njenom životu. Neprekidno smenjivanje za nju gotovo besmislenih društvenih događaja koji su karakterisali „visoko društvo” ostavljalo ju je izolovanu i samu, svesnu da postoji vrlo malo ljudi sa kojima je osećala da je na istoj talasnoj dužini. Bio je tu Sesil, naravno, i gomila njegovih prijatelja umetnika, ali Sesil je po prirodi svog posla često bio odsutan. Osim toga, boravak u Sesilovom društvu pojačavao je njenu potrebu da ostvari sopstveni umetnički nagon umesto da ga potiskuje. Sve više i više, priznala je Amber sebi, zbog praznine u srcu sopstvenog braka plašila se kako će to jednog dana postati toliko nepodnošljivo da će možda doći u iskušenje da uradi ono što se zarekla da nikada neće ućiniti. Druge žene u aristokratskim brakovima diskretno su, a ponekad i ne toliko diskretno, pronalazile ljubavnike i takvo njihovo ponašanje je bilo prihvaćeno. Ali ona nije bila aristokratkinja i veoma se plašila da bi se, ukoliko nađe sebi ljubavnika, u njega i zaljubila, a to nije mogla sebi da dopusti. Radnja će joj doneti inspiraciju i uzbuđenje, nešto čime će ispuniti svoje prazne sate. A samotne noći u velikom, praznom krevetu - hoće li ih razvejati? Da, rekla je Amber sebi odlučno, zato što će biti toliko zauzeta da će svake noći zaspati istog trena kad joj glava dodirne jastuk, umesto da... Umesto da šta? Umesto da leži sama i seća se kako se osećala dok je bila u ljubavnikovom naručju i delila njegovu požudu, kako se osećala kad je znala da je ispunjena kao žena? Amber je odbila da dopusti sebi odgovor na to pitanje.

Dvadeset sedmo poglavlje „Ne, Amber. To ne dolazi u obzir.” „Ali, Roberte...” „Rekao sam ne. Uostalom, ne razumem zbog čega bi, za ime sveta, uopšte želela da imaš radnju.” „Treba mi nešto čime bih ispunila vreme”, reče mu Amber jednostavno. „Imaš dete, prijatelje, treba da vodiš računa o Osterbiju, kao i o ovoj kući. Rekao bih da je to sasvim dovoljno da budeš neprestano zauzeta.” Bili su u biblioteci kuće na Iton skveru, i dok je Amber očekivala neophodnost da ubeđuje Roberta u planove koje je skovala za radnju u Ulici Volton, nije očekivala njegovo glatko odbijanje. „Luk uskoro polazi u pripremnu školu i kada se to dogodi, više mu neću biti potrebna kao sad. Za razliku od žena poput Bet, ja nemam druge dece u kući.” Nije htela da izaziva u njemu netrpeljivost napominjanjem kako nikada neće imati drugo dete, ali isto tako nije htela ni da se povuče. „Što se prijatelja tiče”, ona tu kratko slegnu ramenima, „znaš i sam da me naš društveni krug trpi samo zato što sam tvoja žena. U takvim okolnostima ne mogu steći bliske prijatelje, Roberte, već samo provoditi vreme s poznanicima. Kada ti to poželiš, naravno da postupam kao tvoja domaćica, ali kao što oboje znamo, postoje trenuci kada moje prisustvo nije neophodno, pa čak ni poželjno.” Videla je da mu se ne dopada ono što ona govori, ali morala je to da kaže ukoliko je htela da ga ubedi da se predomisli. „Postoji izvestan broj parova u našem društvenom krugu koji povremeno vode zaseban život, i tu žene izgledaju savršeno sposobno da sebi ispune vreme bez potrebe da otvaraju radnje. Ljudi našeg statusa to ne rade, Amber, toga si svakako svesna.”

Ona podiže bradu. „Hoćeš da kažeš, ljudi tvog statusa, Roberte. Moji koreni su u industriji i...” „Ti si moja žena i zato se od tebe očekuje da se u skladu s tim i ponašaš.” Neće uspeti da ga nagovori, shvatila je Amber. Na licu mu je bio taj tvrdoglavi, oholi izraz koji je značio da neće dozvoliti da bude ubeđen. „Roberte, ne želim da se svađamo, ali ovo mi mnogo znači.” Amber mu priđe i spusti ruku na njegovu mišicu, pokušavši da se ne oseti povređenom kad je osetila kako mu se mišići stežu u odbijanju njenog dodira. Da li joj se to činilo, ili se Robertovo ponašanje prema njoj promenilo otkad se sprijateljio s mladim Nemcem Otom fon Brehtom? „Molim te da pokušaš da sagledaš stvari iz moje perspektive. Treba mi nešto čime bih se bavila, Roberte, nešto čemu bih pristupila strasno, nešto što mogu voleti, nešto što će zauzeti mesto svega onoga što nemam u svom životu.” Eto, kazala je to konačno, i bila je to istina. U njoj je postojala praznina, potreba i čežnja da ispuni tu prazninu nečim što bi poteklo iz njenog srca. Nečim u šta bi usmerila tu energiju koja ju je ponekad sprečavala noću da zaspi i nagonila da sa zavišću posmatra druge parove koji žive normalnim bračnim životom. „Molim te, reci da ćeš razmisliti o tome preklinjala ga je Amber. „U redu, razmisliću.” Bilo je to makar nešto za početak. Greg inače nije podnosio formalne prijeme u klubu Pik i izbegavao ih je kao kugu, ali danas, dok je zakopčavao čistu košulju u sobici momačkog bungalova Džardinovih, goreo je od iščekivanja i uzbuđenja. Henri Džardin je već u više navrata natuknuo kako bi možda bilo pametno, kad je već odlučio da ostane u Hongkongu, da Greg

sebi pronađe pogodniji smeštaj, ali Greg nije imao nameru da se iseli s mesta gde nije plaćao kiriju i gde je njegove kućne potrebe ispunjavalo osoblje Džardinovih. Osim toga, već je morao da uzme pod kiriju stan za svoju kinesku ljubavnicu i nije imao novca za nove troškove. Greg se namršti, pošto mu je dobro raspoloženje pomračila senka razdraženosti. Čia Jung mu je već dosadila i pre nego što je upoznao Lusi Kebot-Džejms. Nevolja je u tome što je on previše velikodušan i previše saosećajan, rekao je sebi. Zar joj nije obezbedio krov nad glavom i novac za sve vreme trudnoće i posle nje, iako mu kao ljubavnica i nije bila od neke velike koristi u kasnijim fazama trudnoće, kao ni posle rođenja derišta koje je, po njenim upornim tvrdnjama, bilo njegovo? „Pa, ne možeš poreći da je ona tvoja ljubavnica”, rekao mu je Lajonel bez ikakve podrške kad mu se on požalio na činjenicu da je Čia Jung trudna. „Trebalo je da joj kažeš da se deteta otarasi dok je još imala vremena za to. Mada, ne treba mnogo da se brineš”, nadodao je namignuvši. „Uvek je možeš nagovoriti da derište iznajmi nekom od rođaka posle porođaja, i uz malo sreće, ono će zauvek nestati.” Gregu bi sada bilo najdraže kad bi i njegova ljubavnica i dete koje mu je ona rodila iščezli zajedno i bez povratka. šteta što je trenutno imao tolike kockarske dugove, inače bi ponudio Čiji Jung pristojnu svotu da nestane i povede dete sa sobom, a ukoliko to ne bi upalilo, mogao bi da zamoli Lajonela da mu predloži nekoga ko bi je naterao da nestane. Moraće od bake da izmuze još malo para. Kad bude saznala šta smera, otvoriće kesu, bio je siguran u to. Rado bi ga videla kako se skrasio kao ugledan oženjeni čovek, a to ga ni najmanje nije privlačilo sve dok nije upoznao Lusi. Lusi... Gregu se činilo da se bezglavo zaljubio u nju čim ju je ugledao pre tri nedelje na guvernerovom prijemu. Tek pristigla iz Amerike sa strinom i stricem koji su joj bili staratelji, imala je tek osamnaest godina i bila je najlepša devojka koju je Greg ikada video,

krupnih smeđih očiju i crnih uvojaka; usne su joj bile toliko meke i ružičaste da nije mogao da odvoji pogled od njih. Zadirkivao ju je i laskao joj, naravno, i bilo mu je veoma drago što su ona i njeni strina i stric ostali tako impresionirani. Nastupio je malo prenametljivo, pomenuvši tobože nehajno svoju sestru i njenu titulu, kao i baku i njeno bogatstvo. Lajonel je pokušao da se tu ubaštra i privuče joj pažnju, ali gubio je vreme. Greg sebe nije smatrao taštim, ali nije bilo nikakve sumnje u to ko je bolji potencijalni muž od njih dvojice, a to nije bio Lajonel. Naravno, na njenu strinu i strica on je ostavio dublji utisak nego Lajonel; a pošto je i ona sama bila naslednica, naravno da su hteli da budu sigurni da je neće progoniti neki lovac na bogatstvo. Greg je posetio njenu strinu i strica ujutro, posle guvernerovog prijema, posle čega je poslao cveće - za Lusinu strinu - i dobro se postarao da sazna kojim će oni sve događajima prisustvovati kako bi se i sam mogao tamo naći. Sa zagušljivom vrućinom leta bilo je gotovo, ali Greg se još obilno znojio dok se pripremao za igranku s večerom u klubu Pik. Bio je ludo zaljubljen i nije mu smetalo da to prizna. Večeras će zatražiti od Lusinog strica dozvolu se udvara Lusi. Bio je siguran da će se Horas Kebot-Džejms složiti s tim. Sada su se mogli veriti i venčati o Božiću, a onda je Greg smerao da odvede Lusi natrag u Englesku. Dosad je sva ona frka u vezi s Kerolajn sigurno zaboravljena, a pored toga, i sam Fiton Li se ponovo venčao tako da se on neće tu nešto buniti, je li tako? Već je pričao Lusi o Denamu, i mada se ona isprva malo razočarala kad je shvatila da on nema titulu, on joj je uz kratko sleganje ramenima kazao kakve planove za njega ima njegova baka. „Dakle, jednog dana ćeš steći titulu?” upitala ga je Lusi uzbuđeno. „Da”, objavio je on ponosno.

Bože, kako ju je samo voleo. Bila je savršena u svakom pogledu, kao stvorena da bude obožavana. Veriće se, a potom i venčati, najbolje ovde, u Hongkongu, a onda će je on odvesti kući, u Meklsfild. Greg je počeo da zvižduće i osmehuje se na pomisao koliko njegova baka jedva čeka da prikolje ugojeno tele i dočeka ga s dobrodošlicom. Verovatno će je ubediti da finansira nekoliko meseci boravka u Londonu - može joj reći da je važno da Lusi bude predstavljena na dvoru njoj bi se to strašno dopalo. Naravno, može je predstaviti Amber. Ko bi samo pomislio da će se mala Amber na kraju udati za vojvodu? Greg je zavideo Amber na tome što živi u Londonu. Možda će čak moći da ubedi baku da uloži nešto para i kupi u Londonu kuću. Na kraju krajeva, ona za to ima dovoljno para. „A gde je večeras tvoj prijatelj Lajonel?” upita Lusi Grega. „Obično ste zajedno, a on je i rekao da će doći.” Greg je pokušao da prikrije ljubomoru. Najzad, bio je u mogućnosti da je krije pošto Lajonel nije imao nikakve šanse, pogotovo sad, pošto je Greg šapnuo reč upozorenja Horasu KebotDžejmsu u uvo o Lajonelovom finansijskom stanju. „Pretpostavljam da će se pojaviti kasnije”, odgovori on Lusi. ,,Da ti pričam još malo o Denamu?” „O, da, molim te”, saglasi se Lusina strina željno. „Izgleda da je to predivno mesto, zar ne, Lusi?” „Rekao si da ti je jedan sused lord?” upitala je Lusi Grega, ne obrativši pažnju na strinu. „Barant de Vris? Da, tako je”, saglasi se Greg nemarno. „Naravno, njegova titula ne može da se meri s titulom moje rođake.” Video je kako se Lusine oči šire u iznenadnoj neverici i gađenju kad je pogledala kraj njega, pa se okrenuo da vidi šta joj je to tako zaokupilo pažnju, a onda se ukočio od neverice. Prema njima je išao Lajonel, a sa njim je bila Čia Jung. Grega obuze panika. On pokuša da ih preduhitri, istupivši napred, ali bilo je prekasno: svi koji su ih videli sada su zurili. Kinezima nije bio dozvoljen pristup u klub Pik i on nije imao pojma

kako je Lajonelu uspelo da je uvede. „Zar to nije neka Kineskinja sa gospodinom Šeptonom?” pitala je Lusi. „Lusi, draga moja...” upozoravala ju je strina nelagodno, dok je Horas Kebot-Džejms stupao ispred svoje žene i bratanice, razjaren. „Tu si, dakle, eto, rekao sam ti da će biti ovde”, kazao je Lajonel Čiji Jung pre nego što se okrenuo Gregu i rekao razvlačeći reči: „Žao mi je ako ti kvarim priču, Greg, stari druže, ali čia Jung te svuda traži. Jadnica je prilično uzbuđena zbog bebe. Izgleda da nije baš u najboljem stanju. Naravno, rekao sam joj da ne može doći ovamo, ali ona je insistirala.” Pustivši Čiju Jung, on se okrenu prema Horasu Kebot-Džejmsu. „Izvinjavam se, ser. Ove Kineskinje bi trebalo da znaju gde im je mesto, ali ponekad se zaborave. Upozoravao sam Grega da se ne petlja s njima, ali nije hteo da me posluša. Mislim da je bolje da odvedeš čiju Jung kući, Greg, stari druže, i to što pre, ako ne želiš da te izbace.” Greg nije imao izbora. Čia Jung se bacila na pod pred njegove noge i preklinjala ga za oproštaj, Lusi je zurila u njega ljutito i neprijateljski, dok se Lajonel cerio u strahovitom i očiglednom uživanju. Povukavši bukvalno čiju Jung na noge, Greg je pogura prema vratima, gde mu je trebalo skoro pola sata da je se otarasi. Lajonel ju je prevario, jecala je ona. Kazao joj je da Greg očajnički želi da je vidi. „Lažljivice.” Greg je bio toliko besan da ju je ošamario. „Savršeno dobro znaš da takvima kao što si ti nije dozvoljeno da ulaze ovamo.” „Rekao mi je da moram to da uradim. Rekao je da će poslati nekoga da naudi bebi ako ga ne poslušam.” Pokušavala je da se uhvati za njega. Greg je odgurnu od sebe toliko silovito da je pala na zemlju. „Diži se, đavo te odneo”, reče joj on, a onda je ritnu kad se nije pomerila. „Diži se i gubi se iz mog života.”

Prokleti Lajonei, pokušavao je da upropasti njegove šanse kod Lusi. E, pa ubrzo će on izgladiti stvar. Dođavola, svi muškarci imaju ljubavnice. Strina joj je to sigurno objasnila. A on će je obrlatiti pričom o Amber i Lusinom predstavljanju na dvoru. Znojeći se strašno, Greg se ponovo okrenu prema klubu, samo da bi ustanovio da mu je put preprečio uniformisani službenik. „Šta, dovraga...?” upita on, izgubivši živce. „Ja sam ovde učlanjen, zato bolje da me pustite unutra.” Ali nisu to hteli, pa je zatražio da razgovara sa nekim ko ima šira ovlašćenja, i ostavili su ga da kucka petama više od pola sata pre nego što se neki penzionisani general razdraženog i rumenog lica pojavio da mu osorno kaže kako je njegovo članstvo opozvano i da je ta odluka već stupila na snagu. „Zbog čega, dođavola?” zavapio je Greg. ,,Pa nisam ja jedini posrani muškarac u Hongkongu koji ima ljubavnicu.” „Znate za pravila kluba: Kinezima je zabranjen pristup. Zaboga, čoveče, zar niste svesni koliko je vaše ponašanje uvredljivo za naše dame?” General se udalji. Greg jarosno i nemoćno ritnu kapiju dok je čuvar to posmatrao. Amber se osmehivala s ljubavlju dok su ona i Luk igrali ,,snep.” Bio je tako mio dečak i veoma će joj nedostajati kad bude krenuo u pripremnu školu. Ali, kako se nadala, ona će makar dobiti svoju radnju. Prošetala se tog jutra s Lukom do Ulice Volton, osluškujući njegovo ćeretanje jednim uhom dok je sanjarila. Robert je bio odsutan - s Otom - na neplaniranom putovanju u Pariz zato što se Otu, po njegovim rečima, tamo toliko dopadalo da je želeo da se vrati, i otišao je ne odgovorivši joj. Agent za nekretnine u Ulici Volton upozoravao ju je kako ne može da joj radnju čuva beskrajno, i Amber je juče odlučila da je kupi kako ne bi rizikovala da ostane bez nje. Nekretnina je, na kraju

krajeva, uvek investicija, uveravala je sebe i umirivala sopstvenu grižu savesti zbog kupovine za koju nije imala Robertovu saglasnost. Na svu sreću, imala je dovoljno svog novca da to uradi. Robert joj je davao veoma velikodušan kvartalni džeparac, zapravo, toliko velikodušan da ga ona u stvari nikada nije trošila, te je tako imala dovoljno da nekretninu odmah kupi. Prepustila je sve pravne stvari Robertovom advokatu i obavestila je banku o onome što čini, ali po onome što je advokat rekao, agent koji je prodavao zgradu bio je savršeno ugledan i sve bi trebalo da prođe glatko. „Mama, stvarno bih voleo da imam svoju kucu”, kazao joj je Luk, osmehujući joj se zavodljivo. Amber se nasmejala dok mu je uklanjala kosu s lica. Luk je pošto-poto hteo da ima psa otkad je video jedno drugo dete s psom u Hajd parku. „Moramo da vidimo šta će na to reći tvoj otac”, reče mu ona, dok ga je grlila i trudila se da upamti da porazgovara s lovočuvarem u Osterbiju kako bi mu ovaj potražio prikladno štene. Sada je zvučao baš kao da je porastao, ali zapravo je još bio veoma mlad, još je bio njena beba, pomislila je Amber uz oštar bol, dok ga je čvrsto grlila i ljubila ga u teme. Kosa mu je bila tamna kao Robertova i još je imao guste dečje kovrdže. Maniri su mu bili toliko slični Robertovim da niko po njegovom ponašanju ne bi nikada pretpostavio kako on nije Robertovo dete. Ali naravno, ona je to znala, i ponekad ju je griža savesti nagonila da se zabrine. „Kad se tata vraća?” upita je Luk. „Uskoro.” Kad je bio na putu, Robert joj je obično svakodnevno pisao i pisma su mu bila brbljiva i zabavna, premda ponekad ispunjena skandaloznim tračevima, ali ovog puta jedva da se i javljao, a i kada jeste, pisma su mu bila veoma površna. Možda nije čula ništa od njega, ali je zato čula svašta o njemu.

Amber pusti Luka i priđe prozoru. Ona i Luk su se vratili iz Osterbija na Iton skver početkom nedelje i već je imala nekoliko posetilaca koji su se potrudili da joj brzo napomenu kako je Robert predan svom „mladom prijatelju.” „Znaš ti Roberta”, odgovorila je ona s osmehom jednom od njegovih najbližih prijatelja, Pirsu Vitertonu. „Mislio sam da ga znam”, saglasio se Pirs, „ali plašim se da ga je ovo prijateljstvo s izvesnim mladim Nemcem izmenilo.” Pošto Amber nije ništa rekla, dodao je osorno: „Mogu da zamislim šta ti je sve na pameti.” Pirs je bio nekoliko godina stariji od Roberta. U prošlosti su bili ljubavnici, i Amber je podozrevala da Pirs Roberta još voli i želi. „I da, imaš pravo kad su posredi moja osećanja prema Robertu, ali ja sam oduvek znao da je on neko kome je potrebno stalno uzbuđenje zaljubljivanja u nekog novog. Ali ovo je drugačije.” „U kom smislu?” upitala ga je Amber, osetivši začetak brige. „Sam Robert je posredi. Nekako, kao da više nije kao pre. Izbegava sve stare prijatelje i čini se da je našao sebi novo društvo. Isto tako, izgleda da prilično pije. Stalno slutim kako to neče izaći na dobro. Možda bi bilo pametno da odeš u Pariz i pridružiš mu se.” „Ne mogu tek tako da se pojavim u Parizu bez ikakvog razloga smatrala je Amber da mora da napomene. „Odeća”, reče joj Pirs sažeto. „Jednoj ledi uvek treba nova odeća.” Pošto nije mogla da sakrije iznenađenje zbog njegovog predloga, on nadoda žalosno: „Oduvek sam mislio kako je Robert imao đavolsku sreću zato što se tobom oženio, Amber.” Nije joj samo Pirs rekao da je zabrinut za Roberta. Bilo je komentara i suptilnih upozorenja od strane nekoliko njegovih prijatelja po njenom povratku u London; previše da bi ih ignorisala. Kretala su se u rasponu od diskretnih pritužbi na to da se čini kako je on sada previše zauzet i zaokupiran da bi imao vremena za stare prijatelje, do daleko direktnijih napomena njegovih starijih prijatelja

- iz društva u koje su spadali i Sesil Biton i Džejms Lis-Miln - u smislu da im izgleda kako je Robertovo prijateljstvo s Otom promenilo njihovog starog druga, i to ne nabolje. Opšte mišljenje među najstarijim Robertovim prijateljima bilo je da je on obuzet Otom i da jednostavno ne želi više ni za koga da zna. Naravno, takva briga koju su za njega ispoljavali tako stari prijatelji već je uzbunila Amber, a Pirs je sada predlagao da ona za Robertovo dobro ode u Pariz i podseti ga na obaveze koje ima prema njoj i prema Luku. Amber nije volela pomisao na to da pokušava bilo kime da manipuliše, pogotovo ne Robertom, ali na kraju nije morala da izmišlja izgovor da bi otišla u Pariz, zato što je sledećeg jutra dobila pismo od Bet sa molbom da prihvati njen poziv i pridruži joj se tamo. Odsešćemo u kući Alisterovih roditelja u Rue de Poitiers i tamo provesti celu zimu, Amber, pošto je Alistera pozvao britanski ambasador da mu pomaže u raznim stvarima i to nezvanično. Kuća je ogromna, a pošto Alister provodi toliko vremena u ambasadi, očajnički mi je potrebno društvo najdraže prijateljice. Amber je znala da je Bet oduvek volela kitnjaste fraze, ali njen poziv je došao u pravom trenutku, tako da joj je Amber otpisala prihvativši poziv. Luk je bio oduševljen kad je saznao da će deliti sobu sa Betinom decom koja su mu u mnogočemu bila gotovo kao krvni srodnici. Amber je pisala i Robertu, koji je odseo u Džordžu V, da bi ga obavestila o svojim planovima i kupovini nekretnine u Ulici Volton, ali je pismo poslala tek onog jutra kada su pošli da uhvate voz do broda za Pariz. „Nećeš poverovati koliko Amerikanaca ima ovde u Parizu, Amber, i svi se žale na to koliko su novca izgubili u krahu na Volstritu, a opet se zabavljaju i priređuju krajnje ekstravagantne zabave.” Amber nije htela da pokaže koliko je zabavlja to što čuje neodobravanje i zavist u Betinom glasu.

Bile su u elegantnom salonu na prvom spratu kuće u Rue de Poitiers dekorisanom u stilu Luja Četrnaestog, sa ofarbanim i pozlaćenim panelima. Amber je stigla pre samo jedan sat i, pošto se uverila da je Luk smešten u dečju sobu i da se zadovoljno igra s Betinom decom, sada je slušala kako joj Bet priča najnovije tračeve o pariskom društvu. „A to me podseti da smo danas pozvane na večeru u ambasadu, sutra je bal pod maskama, a potom zabavu priređuje Dejzi Felous. O, i umalo da zaboravim. Nikada nećeš pogoditi. Sećaš se Žan-Filipa, koji je stanovao u gostinskoj kući vile u kojoj smo boravili s mojom majkom pre nego što smo se udale?” Amber se trudila da izgleda normalno i bezbrižno dok je klimala glavom, ali nije htela da rizikuje i progovori zato što se plašila da će je glas odati. „Pa, le tout Paris trenutno slavi njegove slike, a Alister je pomenuo da ga je video na nekoj večeri za gospodu. O, a ja sam preko vikenda videla Roberta i tog njegovog šarmantnog mladog štićenika. Bili su sa nemačkim ambasadorom. Šta misliš, hoćeš li ići sledeće godine na Olimpijske igre u Nemačku? Alister kaže da treba da idemo, ali ne odobrava njihovo održavanje u Nemačkoj zbog tog njihovog antisemitizma.” „Nisam ni razmišljala o Olimpijadi „, reče joj Amber, zadovoljna što Bet nije nastavila da priča o Žan-Filipu. Na pomisao da je on tu, u Parizu, srce joj je neprijatno zalupalo. Ne zbog toga što je želela da ga vidi; u stvari, to je bilo poslednje što je mogla da poželi. Mrzela je pomisao da je on podseća na njenu prošlost i na nesreću koju joj je doneo. Osim toga, sada je morala da se brine o stvarima važnijim od budalaste devojačke romanse. Neće moći da se smiri sve dok ne bude videla Roberta i saznala kako je on. Muž i sin su joj sada značili mnogo više od Žan-Filipa. „Pa, žao mi je, Amber, ali istina je da bi mi draže bilo da nisi došla u Pariz.” Amber pogleda svog muža, zgrožena. Sedeli su u baru Džordža V i pili koktele; ili je to pre Robert pio koktele velikom brzinom, dok

je ona sedela i mešala svoj pošto je bila previše nervozna da bi ga pila. Bila je užasnuta i uznemirena kad je videla koliko je Robert smršao i kako bolesno izgleda. Imao je modricu na jagodičnoj kosti i rekao joj je da je slučajno naleteo na poluotvorena vrata. Ali ono što ju je zaista prenerazilo bilo je njegovo ponašanje prema njoj, potpuno neprijateljsko i odbojno. Prvobitno nije nameravala da pominje kako su njegovi prijatelji zabrinuti za njega, ali sada, suočena s njegovim besom zbog činjenice da je ona u Parizu, Amber je zaključila da joj nema druge. „Zbog čega tako govoriš?” upita ga ona tiho. „Najzad, zbog čega ne bih bila ovde? Ako se sve drugo zapostavi, nedostaješ Luku. Nikada nisi ovako dugo bio odsutan.” Ona se nagnu bliže i reče mu blago: „Tvoji prijatelji se brinu, Roberte. Pirs me je posetio u Londonu samo da bi mi rekao koliko je zabrinut zbog tebe.” Robert je naručio novi koktel. Amber vide da mu ruka drhti kad je podigao čašu. „Pirs. Pa, naravno, zašto i ne bi? Ljubomoran je, sigurno. Ne može da podnese to što sam srećan s Otom.” „Ne izgledaš srećno.” „E, pa jesam. Blažen sam. Volim Ota više nego što sam mislio da je moguće voleti nekoga. On mi je sve, Amber. Sve. Nikada se nisam ovako osećao. Ljubav prema njemu donosi mi najčistiju ekstazu i najmračnije mučenje.” Robertove oči se ispuniše suzama. „Jadnik, oseća svu težinu moje ljubavi i ponekad jedva može da je podnese. On neće to da kaže, ali ja vidim. Buni se protiv toga i neljubazan je prema meni. Ne može drugačije. On je tako mlad, Amber. A ja želim samo da budem s njim, dok njemu treba i društvo drugih. Razumem to i prihvatam. Ali moram biti tamo za njega, kad bude spreman da mi se obrati, Amber, moraš to razumeti.” Amberina uznemirenost rasla je sa svakom izgovorenom Robertovom reči. Ali nije se brinula za sebe, pa čak ni za svoj brak, već za samog Roberta. Srce ju je bolelo zbog njega i načina na koji

se unižavao zbog ljubavi prema mladiću koji, kako je podozrevala, nije delio njegovu strast niti mu uzvraćao osećanja. „Ti si i dalje moj muž, Roberte”, podseti ga ona blago. „I Lukov otac.” „Hoću da odeš kući, Amber. Ne želim da Luk i ti budete ovde.” Još ne možemo otići. Ponajpre, to bi izazvalo tračeve, a i Bet bi se uzrujala. Planirala je da me uključi u mnoge društvene događaje.” „Dobro onda, ostani ako moraš, ali shvati da je to protivno mojim željama. Ali, ionako ti je prešlo u naviku da se ne osvrćeš na moje želje, Amber.” Ona pretrnu. „Ako misliš na nekreninu u Ulici Volton, Roberte, ja..” „Da, mislim na nekretninu u Ulici Volton. Pribegla si obmani, nesumnjivo u nadi da ćeš me primorati da prihvatim svršen čin.” „Ne, Roberte. Priznajem da sam kupila nekretninu iako te nisam pitala, ali nije mi bilo druge. Bio si ovde, u Parizu.” Amber ga pogleda. Njegova kritika bila je nepravedna i povredila ju je. „Sa svojim ljubavnikom.” „Oduvek si znala šta sam”, podseti je on. „Da, a ti si oduvek znao koliko mi znači porodični posao. Kad si me zaprosio, rekao si da će mi naš brak dati ključ za budućnost, ali sada tu budućnost želiš da mi uskratiš.” „Budućnost u radnji? Zar zaista misliš da će Luk želeti da ljudi znaju kako njegova majka radi?” Želiš li da sazna da njegov otac ima dečka, bila je u iskušenju da mu odbrusi, ali se umesto toga uzdržala. Ne iz kukavičluka - bila je potpuno spremna da uradi šta god zatreba da bi dobila svoju bitku. Ali ne razmenom uvreda. To nije priličilo ni njoj ni njemu. „Nepravedan si”, reče ona Robertu umesto toga. „Shvatam da misliš na svoj položaj i... i na sve što duguješ svom imenu. Naravno, kao tvoja žena, svesna sam svojih obaveza prema svemu tome.”

Kako joj je teško bilo da priča ovako i podvrgava svoj ponos idolatriji prema nečemu što je intimno prezirala. Titule i plemenito poreklo nisu joj ništa značili, niti će joj ikada značiti; ona je imala druge vrednosti i druge potrebe. Nije mogla niti htela da se klanja pred njihovim oltarom, ali morala je da bude obazriva - zbog Luka. Ako bi od Roberta stvorila sebi neprijatelja, uvek bi mogao da joj se osveti tako što bi je se odrekao - kao i Luka. Kako je samo želela da se stari Robert vrati u njihov život. On više nije bio onaj isti velikodušni i prijazni muškarac kao nekada. Ljubav je postavljala pred ljude surove zahteve, ona je već to znala. Menjala ih je, ponekad izopačivala i upropašćavala. „Ima ljudi... plemenitog roda koji su uradili isto što želim i ja Siri Mom, na primer. To će me nečim zaokupiti, Roberte”, reče mu očajnički. „Ti imaš svoja... interesovanja, a ja sam ponekad veoma, veoma usamljena.” Nešto - tuga ili možda stid, Amber to nije znala - zamračilo mu je pogled kad je upravio oči prema njoj, ali kada je progovorio, glas mu je bio grub, a reči beskompromisne. „Uradićeš ono što želiš šta god ja rekao, tako da nema svrhe da bilo šta kažem.” Dakle, neka vrsta velikodušnosti ili ljubavi.

dogovora

je

postignuta,

ali

bez

„Roberte, molim te, ne budi takav. Želim da budemo prijatelji kakvi smo uvek bili”, pokušala je Amber da ga primiri, ali videla mu je po licu da ga ne može ničim dirnuti. Uzdahnula je u sebi i promenila temu, rekavši mu: „Luku si nedostajao dok si boravio ovde, u Parizu. Ako možeš, nadam se da ćeš doći da ga posetiš dok smo ovde.” „Ne znam hoću li imati vremena.” Prvi put u njihovom bračnom životu, on je pokazao takvo neprijateljstvo prema njoj, i Amber je bila užasnuta.

Osećala se povređeno i veoma usamljeno, pored zabrinutosti za samog Roberta, priznala je sebi to, dok se vraćala u Rue de Poitiers. Nije valjda nameravao da je ostavi? Ne valja, ništa više ne valja, pomisli Greg ogorčeno. Bio je praktično isteran iz kluba, Lusi nije htela da razgovara sa njim i svuda ju je pratio trijumfalni Lajonel, a prošle noći se kockao i izgubio više nego što je smeo i da pomisli. On pogleda devojku koja je ležala u postelji kraj njega. Mršava, neuredne kose i praznih očiju, ona se počeša po ruci. Greg nije imao pojma kako se našao u nekom od hongkonških očigledno bednijih kupleraja. Nije se sećao ničeg posle klađenja u čitav iznos svoje apanaže za sledeći kvartal, i njegovog gubitka. Smrad iz otvorene kanalizacije koju je video napolju kroz otvoren prozor kako teče niz ulicu, dodatno je kvario ionako zagušljiv vazduh u sobičku. Dva deteta, oba muška, nisu obraćala pažnju na gnusni smrad njegov izvor, igrala su se pred otvorenim vratima s druge strane ulice. Dok je Greg posmatrao, neki čovek - Evropljanin crvenog lica, s tamnim mrljama od znoja ispod pazuha na tropskom odelu, naišao je ulicom, zastao da se osvrne i onda krenuo prema otvorenim vratima. Tamo se pojavila neka žena, pokazala na dva dečaka i podigla prste kako bi mu pokazala cenu. Čovek je klimnuo glavom, a onda nestao u zgradi, dok je žena išla za njim i vukla dečaka kog je izabrao. i

Greg pogleda u stranu, nezainteresovan. Oguglao je na svakakve gadosti, a pored toga, morao je da misli na sopstvene probleme, kako je sad pomislio sa samosažaljenjem. Bio je u veoma gadnoj nevolji i za to je bio kriv Lajonel. Devojka posegnu za njim, prljavom rukom na kojoj su nokti bili izgrizeni i crni, praznog lica dok su se prsti stezali oko njega. Greg je odgurnu i opsova. „Daj mi pare”, zavapi ona. „Obećao si.”

Cela soba i sve u njoj, uključujući i devojku, smrdelo je toliko da ga je nagonilo na povraćanje. Kako se samo uvalio u ovo? „Pa, zaradi to onda”, reče surovo, svali se na leđa i raskopča pantalone. „A Oto mi je kupio specijalne bombone, ali tata kaže da ne smem da ih pojedem sve odjednom kako se ne bih razboleo.” Bilo je osam uveče i trebalo je da pođu za pola sata na prijem koji je priredila udovica nekog indijskog maharadže koja je pripadala francuskom visokom društvu, gde je le tout Paris, kako je Bet poštopoto to visoko društvo nazivala, bilo pozvano, ali Luk je još bio toliko uzbuđen zbog jutra koje je proveo s Robertom da je hteo iznova i iznova da priča Amber o tome. Iako je najpre bila oduševljena i osetila veliko olakšanje kad je Robert telefonirao da joj kaže da će doći i izvesti Luka, užasnula se i duboko zabrinula kad je Robert stigao s Otom u pratnji. Nadala se da će i sama poći kako bi malo izgladila stvari među njima. Samozadovoljni Otov pogled nagnao ju je da pomisli kako je on prozreo njene namere i rugao joj se zato što ih je pokvario, ali kazala je sebi da su to najobičnije gluposti. Najzad, nije bilo nikakvog razloga da se Oto prema njoj ponaša kao prema nekakvoj suparnici ili da smatra kako treba da joj natrlja nos sopstvenom ulogom u Robertovom životu. Ona svakako nije bila ljubomorna na Robertovu privrženost prema Otu, ali nije bila naročito zadovoljna kad je čula kako joj Luk oduševljeno priča da je se s njim igrao loptom i da mu je Oto kupio bombone. Bila je još nezadovoljnija kad je Oto, posle njihovog izleta, ušao u predvorje sa Lukom u naručju. „Prava je šteta što je crnomanjast na tebe umesto svetlije puti na majku, dragi Roberte”, rekao je Oto razvlačeći reči. „Ali makar zahvaljujući tvom poreklu možemo biti sigurni da mu krv nije uprljana jevrejskim precima.” Amber se sada ukočila na samu pomisao o Otovoj uvredljivoj primedbi. Uznemirilo ju je što Robert nije Ota smesta prekorio zbog

toga, pogotovo što je Oto nekoliko puta pomenuo Toma Mozlija, kako je Osvald bio poznat među prijateljima, i njegove pristalice, čiju je politiku Robert već ranije odlučno kritikovao. Odbijala je da poveruje kako bi Robert mogao da promeni svoja politička uverenja, koliko god da je bio zaljubljen u Ota. „Sad je vreme da ideš na spavanje, dušo „, reče ona Luku strogo. Prijem maharadžine udovice održavao se na ostrvu usred jezera u Bulonjskoj šumi. Od svih gostiju se zahtevalo da dođu u kostimima iz vremena Napoleona. Amberina haljina, sa visokim strukom u stilu Carstva, bila je od svetlozelene svile, porubljena srebrnom čipkanom trakom sa sitnim kapima od štrasa zašivenim u svilu. Trake od iste srebrne čipke bile su joj provučene kroz frizuru, a lisica koju je nosila oko vrata imala je postavu srebrne boje. Betina haljina bila je ružičasta, sa porubom od meke vune, i dok su se Bet i Amber odlučile za haljine sa nekoliko slojeva fine svile, tamo je bilo i žena koje su prigrlile modu tog vremena i navlažile tkaninu svojih haljina tako da su im se sasvm jasno videli obrisi tela. „Naravno, koliko god da se trudimo „, napomenula je Dejzi Felous Amber dok su čekale da uđu u čamce s veslačima koji će ih prevesti do ostrva, „ne možemo nadmašiti muškarce. Nikad nisam videla toliko različitih uniformi.” Muškarci su zaista izgledali izuzetno dobro u živopisnim uniformama, priznala je Amber. Maharadžina udovica, sama odevena kao carica Džozefina, angažovala je francuskog dekoratera mesjea Le Barona da ukrasi restoran na ostrvu, le Pavillon des Iles, za zabavu, i Amber je naravno posebno obratila pažnju na ono što je on uradio. Staza od pristaništa do paviljona bila je prekrivena tepihom od belog somota, a s obe strane su stajale visoke sveće i osvetljavale put. Dalje od staze, druge sveće i fenjeri osvetljavali su ostatak

ostrva, a u samom restoranu zidovi i stolice bili su uvijeni u beli somot ukrašen zlatnim i srebrnim vijugavim draperijama. Orkestar je svirao valcere. Amber je među zvanicama videla grčkog princa Nikolasa i njegovu ženu, veliku rusku vojvotkinju Helen. Amber je upoznala njihovu kćerku, princezu Marinu, u Londonu, zajedno s njenim mužem, princom Džordžom, vojvodom od Kenta. Ledi Dajana Kuper, koja je bila sa svojom prijateljicom Elzom Maksvel, imala je na sebi predivnu haljinu od ljubičaste svile. „Eno sirote Mimi Peci-Blant”, reče Bet Amber dok su čekale Alistera, koji je svratio da porazgovara sa britanskim ambasadorom. „Muž joj je bezglavo zaljubljen u onog slugu s kojim se spetljao.” Amber je oćutala. Čula je da je grof, Robertov poznanik, smestio svog novog ljubavnika u vilu blizu Monte Karla, ali činilo se da se grofica, koja je i sama bila izuzetno bogata, više zanima za filantropiju po kojoj je bila čuvena, nego za muževljevo ponašanje. Amber je istovremeno zabavljalo i uspevalo da zapanji to što je Bet i dalje ostala tako naivna u vezi sa stvarnim životom kad joj je to odgovaralo, dok je istovremeno toliko revnosno tračarila o njemu, opet kad joj je to odgovaralo. „Prava je šteta što je Robert imao prethodno zakazanu obavezu i neće stići još neko vreme „, nastavi Bet, nadodavši značajno: „Prava je šteta što ti i Robert nemate još dece, Amber.” Amber priguši u sebi tihi uzdah. To nipošto nije bilo prvi put da Bet komentariše činjenicu da ona i Robert imaju samo Luka. Naravno, nije dolazilo u obzir da se ona poveri Bet i ispriča joj istinu, što je značilo da Amber mora da se brani od Betine radoznalosti sa što više takta i odlučnosti, a da ne izazove Betine sumnje. „Bilo bi to divno „, saglasi se ona lako. „Pa, naravno, još ima vremena za to”, reče joj Bet. „Premda, naravno, ti i Robert ste toliko prisutni u društvu i živite sa tako mnogo obaveza, za razliku od nas. Alister i ja smo u poređenju s

vama veoma dosadni.” Amber se osmehnu. Betin samozadovoljni ton sasvim jasno je ukazivao na to da, koliko god dosadni bili, ta njihova osobina dovela je do toga da imaju četvoro dece, pa bi možda i Amber trebalo da proba da se malo dosađuje. Amber je videla Roberta kasnije te večeri. Bio je u grupi ljudi oko nemačkog ambasadora gde se, naravno, nalazio i Oto. Mladi Nemac je izgledao izuzetno zgodno u uniformi pruskog oficira iz Napoleonovog doba, priznala je Amber, kao pravi Arijevac tako plav, pun samopouzdanja, kao da puca od zdravlja. S druge strane, Robert je, odeven kao gizdavac iz doba Namesništva, izgledao prilično povučeno i kao da je bio istisnut na rub grupe dok je Oto bio u samom njenom središtu. Amber je došla u iskušenje da ode tamo i pridruži se Robertu makar toliko da se uveri kako je s njim sve u redu. Nikada ga nije videla toliko obuzetog nekom vezom kao sad s Otom, i plašila se da će mu njegov mladi ljubavnik slomiti srce. Oto kao da nije primećivao napetu pažnju sa kojom je Robert bio usredsređen na njega, niti činjenicu da je ovaj bio isključen iz razgovora, dok se smejao i šalio sa drugim muškarcima koji su stajali blizu ambasadora. Međutim, pre nego što je stigla to da uradi, Amber se našla u zamci pristojnih manira i rizika da izazove ogovaranje u slučaju da nije obratila pažnju na Henrija kad joj je ovaj prišao. Zahvaljujući braku sa kćerkom bogatog markiza, Henri se držao arogantno i zadovoljno, ubeđen kako ima prava da kritikuje druge, ali još nije imao sina. Amber je gledala da s njim ima što manje dodira i bila je zahvalna zbog toga što su bili zajedno u društvu samo u nekoliko prilika posle noći kada je pokušao da joj se nametne silom, a i tada uvek zajedno sa drugima i sa njegovom ženom. Henri je, kako je to Bet neumorno i gordo isticala, bio veran muž. Ujedno je, po Robertovim rečima, imao niz seksualnih veza tokom braka. I ponovo po Robertovim rečima, među njegove ljubavnice se ubrajala i Lujza, premda nakratko.

„Vidi, vidi, šta tebe dovodi u Pariz? Ili ne moram da pitam, pošto vidim da je ovde i Di Brevone. Zabavljaš se prisećanjem na stara dobra vremena, zar ne? Kažu da žena nikada ne zaboravi svog prvog muškarca. I usuđujem se da kažem kako ih je posle njega sigurno bilo mnogo, eh, Amber, pogotovo pošto je Robert takav kakav je”, nadodao je, klimnuvši glavom prema grupi oko nemačkog ambasadora. „Premda si bila zaista diskretna. Dobro je da žena tvoje fele bude diskretna.” Amber krenu da ga zaobiđe, ispunjena gađenjem prema njemu i njegovim komentarima, ali on je uhvati za mišicu. ,,Ma nisam te valjda uvredio?” zadirkivao ju je. „Nisam nameravao. Oduvek sam ti se divio, Amber, to znaš. Bogme si i pametna. Ko bi još pomislio da će mala industrijalka, niko i ništa, da završi kao vojvotkinja?” Amber je iskusila mešavinu besa i strepnje istog trena kad ju je Henri dodirnuo. Stajala je blizu zida i sada nije imala prostora da se otrgne od Henrija, okrene se i umakne. Ljudi su stajali oko njih sa svih strana, obuzeti sopstvenim razgovorom, ali dovoljno blizu da čuju šta njih dvoje govore ukoliko bi oni podigli glas, iako je Henri dosad govorio tiho, ali preteće. „Očigledno si previše popio, Henri”, reče mu Amber odlučno. „Gde ti je žena? Mislim da bi bilo pametno da joj se pridružiš pre nego što se obrukaš, zar ne?” „O, nema šta da se brukam. Nema tu nikakve bruke ako čova pozove ženu da se malo provede s njim, to već znaš, Amber. Koliko ih je bilo od Di Brevonea?” upita je on nehajno, iscerivši se kad je ostao bez odgovora, da bi onda nastavio: „Sigurno su te naučili nekim zanimljivim trikovima. Provešću sledećeg meseca nekoliko dana u Londonu - šta misliš, da te posetim pa da malo proćaskamo o starim dobrim vremenima?” „Eno Roberta tamo, Henri. Zašto ne odeš tamo i ne ponoviš ono što si mi upravo rekao?” predloži mu Amber hladno.

Henri prestade da se osmehuje. „Nema nikakve svrhe da se ponašaš oholo prema meni, Amber. Ja te znam, sećaš se? Video sam te”, naglasi on značajno. „Robert zna šta si radila sa Di Brevoneom, zar ne?” Amber mu ne odgovori. Bet ih je videla i sada im je prilazila. Amber će ubrzo moći da umakne. „Jer ako ne zna, možda bi neko trebalo da mu to kaže? Taj Di Brevone je bio baš energičan čova. Znaš li da je jebao onu drolju od pekareve žene u isto vreme kad je jebao i tebe? Možda ste ga i zajedno zadovoljavale, je li?” reče on lascivno, dok se Amber trudila da zadrži pod kontrolom šok zbog izdaje koji je osetila. „Henri, tu si”, uskliknu Bet, uzevši brata pod ruku. Henri smesta pusti Amber i ustuknu od nje. „Pamela te svuda traži. Ne oseća se dobro i želi da ide kući. Sirota Pamela je opet noseća, Amber.” „Upozorio sam Amber da ne želim da ostavljam Pam predugo samu, ali ona mi je rekla da očajnički traži nekoga s kim bi plesala „, slaga Henri. Pre nego što je Bet mogla bilo šta da kaže, Amber hladno reče Henriju: „Nadam se da će ovog puta biti muško, Henri. Veoma je važno imati naslednika, zar ne?” Pogled koji joj je uputio bio je gotovo ubistven, ali Amber nije za to marila. Srce joj je tuklo od mešavine besa i olakšanja. Besa i olakšanja? Otkud ta druga emocija? Ona koju je osetila kad joj je Henri rekao to za Žan-Filipa? Koja druga emocija? Nije ništa osetila. A i zašto bi? Henri je, naravno, mogao da slaže, ali Amber je nekako znala da nije to učinio. Greg se našao u strašnim problemima i bio je uplašen. Sve je počelo kad je Čung Hai prestao prijatno da se osmehuje pred Gregovim kockarskim dugovima i umesto toga počeo da se ponaša krajnje neprijatno. Naravno, Greg je pokušao da se obrati Lajonelu za pomoć kako bi sredio situaciju s Kinezima, ali Lajonel je postao neobično nedostupan, možda zato što je sada toliko vremena provodio prateći Lusi na sve te događaje u klubu Pik, gde je njemu

sada bio zabranjen pristup, pomislio je Greg s mržnjom. Pisao je baki izmislivši priču o tome da mu je novac ukraden s računa u banci i zamolio je da mu pošalje još malo, ali za to je bilo potrebno vreme, a Cung Hai nije bio spreman da ga čeka. Bilo je zahteva, potom i pretnji, umalo izbegnutih nesreća, a onda je prošle nedelje otkrio sveže zaklanu kokošku iz koje je krv šikljala po čistom vešu kojim je sobarica Džardinovih upravo presvukla njegov krevet u momačkom bungalovu. Čung Hai mu je jasno pokazao koliko je nezadovoljan. Poslali su mu glasnika, zajedno sa dvojicom ljudi naoružanih noževima, da dovedu Grega u sedište Čung Haiovih poslovnih operacija, prljavu sobu usred gomile ćumeza, koja se mogla pronaći samo ukoliko čovek tačno zna gde je ona, i iz koje je svakako bilo nemoguće pobeći bez izričite Čung Haijeve dozvole. Greg se sada preznojavao i na samu pomisao o tome. Čung Hai je imao predlog za njega. Greg je teorijski radio za Henrija Džardina, mada je zapravo provodio dane, ako ne i nedelje, ne prilazeći na puškomet kancleariji Džardina i nećaka, gde su se radili papiri za pretovar tereta iz Šangaja i drugih istočnih luka na brodove koji će taj teret prevesti do Evrope i Amerike. On svakako nije nogom kročio ni na jedan brod, kao što je Henri Džardin lično redovno radio, kako bi na licu mesta proverio teret. Kraduckanje je donekle bilo normalno i preko toga se prelazilo, kazao je Henri Džardin Gregu u prvim danima po Gregovom dolasku, dok je Henri još pretpostavljao da Greg zaista želi da nauči nešto o njegovom poslu i načinu na koji se prevozi svila iz fabrike Denbi. Ta „taksa” je bila pod kontrolom Trijada koje su na nju pazile jednako pomno kao što su brodski agenti pazili na brodske tovare. Onaj ko bi krao od Trijada ostao bi bez šake i ruke, ukoliko ima sreće - a bez života ukoliko je nema. Greg se sada obilno znojio dok je sedeo na jedinoj stolici u sobičku stana koji je prvobitno iznajmio za svoju kinesku ljubavnicu. Došao je tu zato što nije mogao da se seti bilo kog drugog mesta.

Nije se usuđivao da se vrati kod Džardinovih, bar ne još, dok ne bude siguran da niko neće prokljuviti šta je uradio. Čung Hai ga je naterao da to uradi, baš kao što je Lajonel bio odgovoran za sve njegove ostale probleme. Najzad, Lajonel je bio taj koji ga je upoznao sa Čung Haijem, a ukrao mu je i Lusi. Čim se bude izvukao iz ovog sosa, Greg će mu se dobro osvetiti za tu izdaju, još kako. Kad se bude izvukao. Sve se više preznojavao. Soba je imala nisku tavanicu, i vazduh je ulazio samo kroz mali prozor koji je, kad je bio otvoren, propuštao unutra sav kužni smrad odozdo iz sokaka i kontaminirao sobu na isti način na koji su otpadne vode zagađivale kišnicu koja je tekla sokakom kad god bi pala kiša. Kada je Čia Jung boravila tu, mahala je lepczom, ali ona je sada izašla zajedno sa derištem kad je on zapretio da će ga zavitlati o zid kako bi prestalo više da plače. Zbog čega je bio toliko uplašen? Uradio je sve što mu je Čung Hai rekao, zar ne? Ukrao je čekove iz čekovne knjižice koja se vodila na firmu Henrija Džardina, i falsifikovao Henrijev rukopis i potpis bilo ih je lako oponašati. Čak je upotrebio pero samog Henrija, „pozajmivši” ga kad je znao da će Henri i njegova žena biti odsutni. Onda je predao čekove Čung Haiju, sa datumima kao što je ovaj zahtevao -zaduživši račun kod Hongkonške i šangajske banke. Greg je pretpostavio da mu je Čung Hai rekao da ih ispiše na nekoliko manjih iznosa umesto na jedan veliki kako bankarski službenici ne bi posumnjali i proverili kod Henrija Džardina mogu li da ih prihvate. Opet, ukupan iznos u protivvrednosti od gotovo sto hiljada funti u hongkoškim dolarima bilo je teško prevideti. A kad Henri Džardin bude primetio da mu nedostaju, neće imati nikakvih razloga da posumnja u njega, uveravao je Greg sebe. A isplatio je svoje kockarske dugove.

Dvadeset osmo poglavlje „Gledaj, mama!” Amber sakri osmejak kad je Luk čežnjivo pogledao prema sjajnom biciklu. Bili su u Herodsu, punom svih mogućih igračaka spremnih da ih Deda Mraz pokupi i isporuči ,,dobroj” deci na Badnje veče. Amber se ponadala da će Robert poći s njim - znala je da je bio u iskušenju da to uradi - ali onda je došao Oto na onaj svoj razdražljivi način na koji se uvek pojavljivao kad god bi se Amber ponadala da bi se Robert mogao posvetiti nakratko samo njoj i Luku, tako da su ona i Luk na kraju došli sami. Luk je već išao da „vidi Deda Mraza” i Amber se pitala koliko Luk zaista ,,veruje” u njega kad joj je sin sav važan rekao posle toga kako je „rekao Deda Mrazu” da bi „veoma voleo da ima sopstvenog psa.” Štene ga je čekalo u Osterbiju. Amber ga je već videla konačno u Robertovom društvu, za vreme kratke posete u koju su stigli da odu posle povratka iz Pariza. Bila je to veoma lepa poseta, tim pre pošto je Robert konačno popustio i pristao da Amber može imati svoju radnju. Koliko je Robertova griža savesti, zbog toga što joj nije bio muž kakav je trebalo da bude, imala udela u tome što se predomislio? Možda joj je time namirivao dug čije postojanje nije bio spreman da otvoreno prizna; davao joj igračku kojom je mogla da se igra, bude njom zaokupljena i sprečena da ponovi onu sramnu epizodu kad ga je preklinjala da joj bude pravi muž. Sada se trudila da na to uopšte ne misli. Neizdrživ bol poniženja koje je iskusila utisnuo je žarki ožiljak sramote duboko u njeno biće, i ona je sada s jednakim gnušanjem odbijala pomisao na njihov brak bez seksa kao što je Robert to odbijao odvajkada. Bilo je jednostavno lakše praviti se da se „taj” incident nikada nije dogodio - lakše za oboje. Bilo joj je lakše i sigurnije da govori sebi kako je Robertov pristanak verovatno ustupak njegovoj savesti zato što je imao Ota, kome je poklanjao svoju emocionalnu i fizičku ljubav, dok ona nije

imala nikoga. Kakav god bio stvarni razlog za to što je prihvatio njene planove, što se Amber tiče, bio je to zaista divan božićni poklon. Ona je mrzela sve vrste konflikata, i Robertov ljutiti stav prema njenim planovima zasenio je sve uzbuđenje koje je osećala, otupeo joj zadovoljstvo i naterao je da se oseća potišteno. Očajnički je želela da podeli s Robertom radost u vezi s tim projektom, ali morala je da prihvati to da ga on zapravo ne interesuje, i da samo trpi njene planove umesto što želi da oni budu zajednički za oboje. To ju je rastuživalo, zato što su njeni roditelji sve međusobno delili u svom braku. Ali njen brak nije bio takav. Nije bilo svrhe da razmišlja o svemu što njen brak nije. Umesto toga, trebalo je da se usredsredi na brojne pogodnosti koje joj je on doneo. Nameravala je kasnije da ode do Ulice Volton da se sastane sa Sesilom i Džejmsom Lis-Milnom, čije je savete besramno htela da izmami. Obojica bi joj, u svojim različitim ulogama, mogli doneti jako dobre poslove, tako da je imalo smisla da sada malo koristi njihovo iskustvo. Mora popričati s Robertom i pitati ga šta misli o tome da Luk dobije bicikl. Već je učio da jaše ponija koji je na svu sreću bio veoma miran, pod brižljivim okom glavnog konjušara u Osterbiju. Njen sin je oboma donosio veliku radost. Robert je možda pokušavao da bude strog prema Luku, ali istina je bila da je Luk mogao da vrti Roberta oko malog prsta. „Razmazićeš ga, Roberte”, bunila se Amber često, kad je Robert popustio pred još jednom Lukovom molbom da dobije ovu ili onu poslasticu, ali Robert je oduvek isticao to da je Luk „nadaren toliko milom prirodom da bi to bilo nemoguće.” Amber je sa žaljenjem priznavala da je to tačno. Mnogo puta su „poslastice” koje je Luk tražio od Roberta bile namenjene drugima. On je bio veoma „uviđavan” i skretao joj je pažnju na nevolju siromašne dece kad je izlazio s njom, pitajući je da li bi mogli da daju „nekoliko penija jadnoj prodavačici šibica „ ili „nešto para onom jadnom dečku da sebi kupi nove cipele.”

Nosio je u sebi očevu želju da pomogne siromašnijima od sebe, i Amber se u potaji nadala da će jednog dana, kad dođe vreme da Luk prihvati svoje obaveze, on pokazati veće interesovanje za politiku nego Robert. Moćani mudar čovek mogao je toliko toga da uradi, a toliko je toga tek trebalo učiniti. Bilo je dovoljno pročitati novinske izveštaje o mukama nezaposlenih ljudi da bi se to shvatilo. Nema sumnje da bi baka optužila Amber, da je umela da čita misli, kako pokušava da sina pretvori u socijalistu, ali Amber je više od svega želela da Luk i ubuduće saoseća sa drugima kao sada. Sve sluge su ga volele. On je znao sve o njihovim porodicama, a kad su posredi stariji članovi posluge, sve o tome šta ih tišti i boli. Umeo je da sedi sa Robertovom starom dadiljom i drži joj vunicu za pletenje među raširenim rukama dok je ona namotavala, ali on je još bio veoma mlad i jednako spreman da zbija neslane šale i zabavlja se, koliko i svestan odgovornosti koje će mu jednog dana pasti na pleća. Amber je zastala knedla u grlu dok je gledala kako on muževno korača kraj Roberta dok ga je Robert vodio po imanju, oponašajući Robertov hod. Amberina zaokupljenost radnjom podrazumevala je da više nije toliko izlazila u društvo kao pre, i prijatelji su počeli da joj prigovaraju kako se pretvara u pustinjaka. Društvena scena je nikada nije zaista privlačila - oni koji su po njoj defilovali bili su uglavnom plitki i šuplji - premda je bilo i značajnih i časnih izuzetaka muškaraca i žena čijoj se oštroumnosti i širini znanja ona divila. Emerald Kanard, na primer, pored svoje silne ljubavi prema zabavama i tračevima, mogla je uvek da iznese pronicljiv zaključak o onome što se krije ispod skupe odeće i dragulja. Daf Kuperovi i Šenonovi bili su takođe dobri prijatelji u čijem je društvu Amber uvek uživala. Cips Šenon je bio možda duhovitiji i uvek je zasmejavao, dok su Daf Kuperovi jednako kao i ona mrzeli Hitlera i njegovu politiku. Opet, oba para su bila odlično obaveštena i politički aktivna.

Dajana Mitford je prvobitno bila žena kojoj se Amber divila, i u jednom periodu je priželjkivala da se s njom sprijatelji, ali to je bilo pre nego što je obznanjena njena veza s Osvaldom Mozlijem. Amber se namršti. Ekstremno desničarska politika Osvalda Mozlija, a sada i Dajanina, predstavljala je sve čega se ona najviše gnušala. Njihovi stavovi bili su bliski Hitlerovim, sa tom antisemitskom retorikom, te su stoga za nju bili potpuno neprihvatljivi. Ali u Engleskoj je bilo onih koji su isto tako mislili, znala je to, koliko god da je tim saznanjem bila zgrožena. Večernje zabave često su donosile uzavrele razgovore o minhenskoj olimpijadi, i neki ljudi su ljutito tvrdili kako se to nipošto nije smelo dopustiti, te da bi bilo moralno pogrešno prisustvovati Igrama, dok su drugi odlučno govorili kako smatraju da politici nije mesto u sportu i da su iz tog razloga odlučili da budu tamo. Postojala je i treća grupa - grupa koja se otvoreno hvalisala nemačkom nadmoći i koristila Igre kao izgovor za priču o Hitleru i o tome koliko je on divan, kad god bi se ukazala prilika. Nekada je mogla s Robertom da raspravlja o svojoj zabrinutosti zbog Hitlera, Mozlijevih i njihovih sledbenika, ali Otov uticaj na njegov život bio je toliki da se ona sada snebivala da to čini. Zato što je strahovala da Robert možda više ne misli kao i ona? Znala je koliko Oto znači Robertu, ali zar bi Robert mogao da izneveri sopstvena politička uverenja zbog njega?

Dvadeset deveto poglavlje Januar 1936. „Milostiva, gospodin Fulšo je dole i traži da vas vidi.” Amberino lice se ozari osmehom. „Uvedi ga, Čajverse, molim te”, naloži ona batleru, „i kaži kuvarici da sam se predomislila i da bih ipak popila popodnevni čaj. Sigurna sam da bi se gospodinu Fulšou dopalo nešto jače, možda malo njenog posebnog ’gospodskog zadovoljstva’ i kolača sa šljivama?” „Džej.” Amber je toplo dočekala starog prijatelja. „Baš divno iznenađenje. Toliko retko dolaziš u London, i to po ovakvom vremenu. Po snegu i magli. Bet i Alister su vikend proveli u Vindzoru, u lovu, a onda ih je princ od Velsa pozvao na ručak u Fort Belveder i trebalo im je sat i četvrt da se dovezu natrag u London umesto uobičajenih četrdeset pet minuta.” On je izgledao toliko ozbiljno da je Amberin osmeh zgasnuo, da bi ga zamenilo zabrinuto mrštenje, ali pre nego što je stigla bilo šta da kaže, stigle su sluškinje sa popodnevnim čajem. „Popićeš čaj, zar ne?” upita ga Amber, pokazavši sluškinjama da ostave kolica. „Hvala ti, Čajverse. Ja ću sipati.” Kada su ostali nasamo, Amber reče tiho: „Nešto nije u redu. Vidim to.” „Da.” Izgledao je rastrojeno. „Šta je posredi? Šta se dogodilo?” Amber je shvatila da mu je teško da nastavi da govori. „Je Ii nešto u vezi sa Lidijom, ili sa devojčicama? S mojom bakom?” Prošla je skoro čitava sedmica otkad je Amber dobila poslednje vesti od bake. Blanš joj pisala svake nedelje, baš kao i dok je Amber bila u internatu, i Amber joj je naravno odgovarala na pisma, ali bilo je veoma neobično što joj je Džej došao u posetu i ona se automatski uplašila da se nešto dogodilo.

„Lidija je onoliko dobro koliko će ikada moći da bude, a i sa devojčicama je sve u redu.” U stvari, daleko od toga da je Lidija bila dobro, a za vreme Božića došlo je do incidenta koji ih je oboje ostavio povređene kako mentalno, tako i fizički, kad ga je Lidija napala bez ikakvog razloga, bacivši se na njega da ga udara i šutira. Na svu sreću, u tim trenucima su bili sami. Džej ne bi voleo da su deca prisustvovala njenom gubitku kontrole i nasilju, jer je znao koliko bi ih uplašilo da vide takvo majčino ponašanje. Odbijala je da mu kaže šta nije u redu i umesto toga je samo vrištala na njega da je drži kao zatvorenicu, da ga mrzi i da će nekako uspeti da pobegne, a kada se na kraju srušila na krevet u histeričnom plaču, morao je da pozove lekara i odvuče ga sa njegove božićne večere kako bi Lidija mogla da bude umirena. „Posredi je Greg, Amber. Znam koliko mariš za njega, i zaista ne volim da ti donosim loše vesti.” „Nešto se dogodilo Gregu? Zar je došlo do neke nesreće?” Strah za rođaka nagnao je Amber da izgubi uobičajeno vladanje nad sobom. Spustila je čajnik. Drhtala je previše da bi bezbedno mogla da ga drži, obuzeta brigom za Grega. „Ne, ništa u tom smislu”, razuveri je Džej smesta. „Tvoja baka je pre dva dana dobila pismo od Henrija Džardina. Izgleda da je Greg nestao, i da postoje određene greške, da tako kažemo, u poslovnim računima... sa računa u banci nedostaje velika suma.” „Nećeš valjda da kažeš kako je Greg ukrao novac od Henrija Džardina?” Amber je bila užasnuta. Greg je bio i ovakav i onakav, i nije uvek bio prijatan, kako je počela da saznaje, ali da bude običan lopov? Nije mogla da poveruje u to. „Znam da te je ovo sigurno silno uznemirilo”, reče joj Džej, „i nećemo znati pravu istinu o tome šta se desilo sve dok Greg ne bude pronađen, naravno.” „Ali Henri Džardin ne bi optužio Grega da nije siguran.” „Ne”, saglasi se Džej. „Međutim, sudeći po Džardinovom pismu, Greg je bio pod znatnim pritiskom.”

Džej se to trudio da bude ljubazan, shvatila je Amber. Takođe je znala da bez obzira na pritisak kojem bi sam Džej bio izložen, on nikada ni od koga ne bi ništa ukrao. Ali Džej je imao u sebi snagu koja je Gregu nedostajala. Greg je bio slabić. Amber je to znala. Oduvek je to znala u dubini duše. „Henri Džardin misli da je Greg imao kockarske dugove koje nije mogao da otplati. Kinezi su veliki kockari, a gangsteri iz Trijada koji upravljaju kockarskim organizacijama bezobzirni su u ophođenju prema onima koji im ne plate. Henri Džardin podozreva da su sigurno zapretili Gregu i da je on zato uzeo novac.” „Pa to je strašno. Jadni Greg. Znam da je pogrešio što je to uradio, ali da bude uplašen za sopstveni život...” „Da, zaista.” Zgledaše se. Amber spusti šoljicu za čaj i tacnu, pa ustade i priđe prozoru. Poslednji ostaci jutarnje magle još su se vili oko golih stabala na trgu. „Džej, šta ako su ga Kinezi pronašli?” Kad se okrenula, Amber je videla da je Džej ustao sa stolice i da joj prilazi. „O, Džej.” On posegnu za njenom rukom i stisnu je utešno. Osetila je toplinu njegovog stiska duž čitave ruke, kao da joj je njime zagrejao krv. Prsti su mu bili toliko muževni, tekstura njegove kože toliko drugačija od njene - grublja, muška. Dah joj je zastao kad joj se grlo steglo, a srce joj je prejako zakucalo. Toliko je vremena prošlo otkad je njena put bila izložena muškom dodiru, otkad je saznala kako to izgleda kada je drži neki muškarac. Potreba koju je osećala navirala je kroz nju kao nabujala reka koja se izlila preko obala, u naletu, kuljanju, zagrmevši u svim onim delovima koje je smatrala bezbedno zaštićenim od nje. Neobuzdanost, koja je trebalo da joj bude toliko strana, bila joj je umesto toga tako poznata da joj se učinilo da je s njom intimno živela već jako dugo. Ako je to bilo tačno, onda ona uopšte nije za to znala, želela je samu sebe da opravda. Uistinu je verovala da je bezbedna.

Džej! Šta bi bilo kad bi ga sada uzela za ruku i povela ga, pokazala mu? On joj je bio prijatelj; razumeo bi i njenu potrebu i razlog zbog kojeg ta potreba postoji. Ne bi morala ni da mu objašnjava, ni da mu se izvinjava. Džej je bio muškarac, snažnog tela - i sama pomisao na te reči ubrzala joj je puls, a put ju je zatištala od tog dubokog i teškog bola koji je njegovo prisustvo uskomešalo u njoj. Ne bi bilo nikakve potrebe za flertom ili razgovorima, vremena protraćenog na uvode i okolišanja kojih se žurna potreba u njoj gnušala. Već ga je poznavala. Ne bi imala razloga za strepnju, razloga za strah, samo sigurnosti zbog toga što je Džej taj koji želi da joj ugodi i čuva je zaštićenu. Iskušenje ju je lišilo snage volje snažno kao plima, privuklo je u svoj zagrljaj i zadržalo je u njemu dok se poigravalo njom, mazilo je i prodiralo u nju, zadirkivalo je. Hranilo njenu potrebu. Džej je mogao da je liši te potrebe, mogao je da je zadovolji i ispuni prazninu u njoj. Niko drugi to nikada ne bi morao da sazna. Džej ju je još držao za ruku. Sigurno su prošle samo sekunde, ali činilo joj se da je trajalo duže, dovoljno dugo da ona zabasa na to mesto koje joj je bilo zabranjeno i koje je moralo ostati zabranjeno. Misli su joj išle smerom koji nije bio dopušten. Prošlo je toliko vremena otkad je iskusila tako ohrabrujuću, nežnu i brižnu podršku kakvu joj je Džej sada pružao. I nikada baš ovakvu. Robert je bio poslednji muškarac koji joj je to ponudio i... Robert je bio njen muž, podsetila je Amber sebe oštro, izvukavši brzo ruku, ustuknuvši od Džeja. „Moramo se nadati, Grega radi, da nisu „, odgovori joj Džej. On načas zaćuta, a onda reče tiho: „Naravno, baka ti je veoma uznemirena, premda se naravno trudi iz sve snage da to ne pokaže.” „Biće joj veoma teško da podnese takvu bruku odgovori Amber.

„Ima i toga, ali ona voli Grega, kao što znaš, i on joj nedostaje. I tebe voli, Amber. Znam koliko je uživala kad te je posetila o Božiću.” Amber je morala da prizna da je Božić bio divan. Blanš je obožavala i Roberta i Luka, a zbog te bakine ljubavi prema Luku, Amber je mogla štošta da joj oprosti. Amber je, zahvaljujući svom materinskom instinktu, osećala da je njihov odnos dobar po Luka. On je bio jedino dete u porodici, a porodične veze su važne. Blanš je možda potcenjivački frktala na tradiciju Robertove porodice po kojoj se za vreme Božića održavao godišnji bal za zakupce imanja i sluge, sa sve božićnom zabavom za decu zemljoradnika koji su držali njihovu zemlju pod zakupom, kao i onih koji su radili za Roberta, ali Amber je podozrevala da se Blanš u potaji veoma dopada sva ta pompa i tradicija koja je išla uz Robertovu ulogu vojvode. Kao Robertova baba-tašta, Blanš je uživala u tretmanu punom strahopoštovanja kakav je češirsko društvo uskraćivalo jednoj običnoj gospođi Pikford, a Blanš je svakako umela da se ponaša u stilu velike dame, morala je Amber da prizna. Na balu priređenom za zakupce i sluge imala je na sebi Šanelinu haljinu od srebrnosivog svilenog žerseja sa kamelijom od perli vezenom na boku—što je bila Šanelina oznaka - i naravno, bisere. Kad se pojavila u svojoj haljini na večeri, Robert ju je samo pogledao, a onda se izvinio i pojavio petnaest minuta kasnije, zaboravivši pritom na svoj martini, kako bi mogao da joj pokloni komad porodičnog nakita - polutijaru sa biserima i dijamantima koja je tako savršeno išla uz njenu haljinu da se činilo kao da je napravljena upravo za nju. Amber ne bi ni u snu pomislila da stavi tijaru za jedan takav događaj - uopšte joj se nije nosio takav nakit - ali na njenoj baki, umesto da izgleda preterano napadno, ta tijara je jednostavno izgledala sasvim prikladno, i Amber je čak posumnjala kako njihovi gosti, umesto da pomisle da Blanš pokušava da ih zaseni tolikom raskoši, misle umesto toga kako im ona to svojom elegancijom ugađa. Ali Božić se nije sastojao samo od tijara i balskih haljina. Ona se jednog popodneva popela u „dečju sobu”, kako su i dalje nazivali veliku i udobnu prostoriju do Lukove sobe, i zatekla svog sina i baku, oboje na kolenima, kako se igraju Lukovom Hornbijevom

minijaturnom železnicom. Amber je sa žalošću priznala da su ta sećanja bila dovoljna da ublaže netrpeljivost koju je osećala prema baki. „Ona obožava Roberta i Luka”, priznala je. „Kako se razvijaju stvari s radnjom?” Amber srce poskoči od griže savesti. Radnja! Projekt koji joj je, po onome što je rekla Robertu, bio potreban zato što je nečim htela da ispuni vreme i prazan prostor koji je u njoj ostavljao njihov brak. Ono što će je sprečiti da podlegne iskušenju. „Trenutno je sve još u samom začetku. Sva papirologija je završena i spremila sam nekoliko shema za izloge i ono što će na kraju, nadam se, biti biblioteka referenci u prizemlju. Preostala dva sprata biće pogodan izložbeni prostor za svile fabrike Denbi, i tu će biti pokazano kako one izgledaju kad se upotrebe u prostoriji. Nameravam da sve bude jednostavno - velike sofe sa prekrivačima koji se mogu menjati u zavisnosti od toga je li leto ili zima, sa jastucima za sedenje, zavesama, tako da izgledaju otmeno, ali istovremeno i kao da su namenjene za svakodnevni život. Volela bih kasnije da zaposlim nekog umetnika koji bi mogao da crta planove prostorija za kupce, i nadam se da ću ubediti Sesila da mi uradi fotografije za naše oglase i ‘knjige ideja.’” „Čini mi se da si već mnogo toga uradila.” „Ponekad se budim noću i brinem koliko sve to košta, hoće li uspeti i da li će Ijudi samo pomisliti da sam jedna razmažena žena iz visokog društva koja se igra unutrašnje dekoracije.” „Siguran sam da ćeš postići veliki uspeh s tim”, uveri je Džej odlućno, napomenuvši: „Strast koju osećaš prema svili dovoljna je da to obezbedi i sama, čak i bez nadarenosti za dizajn i stil koji si nasledila od oca, te - usuđujem se to da kažem- sklonost prema poslovanju od tvog pradede, koja je u krvi Denbija.” „Misliš na trgovačku krv koju moja baka toliko mrzi osmehnu se Amber i malo iskrivi lice. „Sve do sada nisam o tome uopšte razmišljala, ali pošto su me toliko mučili u školi zbog moje

povezanosti s ’industrijom’, bilo bi prilično lepo da je sada iskoristim kao prednost.” „Upravo ti i tvoja ljubav prema svili, tvoj poseban dar da deliš tu ljubav i oduševljenje sa drugima, biće glavni činioci u uspehu tvog preduzeća, Amber”, bio je uporan Džej. „Ti i niko i ništa drugo. Pretpostavljam da ćeš prisustvovati kraljevoj sahrani?” upita on, promenivši temu. „Da. Robert kao vojvoda ima dužnost da bude tamo, a moja je dužnost, naravno, da idem s njim. Svakako ga neću osramotiti reklamom i promocijom radnje, kao kakav ulični nakupac, mada pretpostavljam da će tamo biti i onih koji će se nadati da ću upravo to učiniti.” Ona ponovo iskrivi lice. „Možda sam se udala za vojvodu, ali naravno da još ima onih koji me ne prihvataju niti će me prihvatiti zato što nisam ‘jedna od njih.’” „Tim su veće budale, velim ja”, reče joj Džej blago. „Robert mrzi takav snobizam. Samo se nadam da će se vratiti na vreme za sahranu. U Parizu je, ali javio je telefonom da se odmah vraća kući.” Amber skrenu pogled sa Džeja, dok joj je lice buknulo zbog neprijatnosti izazvane onim što je osećala. Bila su to osećanja kojih se sada iskreno stidela. „Naravno, da je on ovde, ja bih ti ponudila da večeras prespavaš, kod nas, ali...” Džej odmahnu glavom. „Ne, u redu je. Odseo sam u dedinom klubu - sad je to moj klub, pošto me je on uveo u članstvo.” „I dalje je dobro?” „Vrlo dobro. Ponekad se pitam da li ga to u životu održava samo odlučnost da ne dozvoli tvojoj baki da kupi njegovu zemlju. Pretpostavljam da pošto-poto želi da je nadživi, baš kao i ona njega.” Amber uzdrhta. „Kako je samo strašno godinama živeti u takvoj međusobnoj netrpeljivosti.” „Tvoja baka je oduvek bila veoma dobra prema meni, a moram priznati kako jednostavno moram da joj se divim zbog nekih njenih osobina. Ona ima strahovite količine unutrašnje snage i volje. Mislim da ih imaš i ti, Amber. Vas dve ste sličnije nego što to možeš da

zamisliš.” Amber odmahnu glavom. „Javićeš mi ako bude vesti od Grega.” „Odmah”, uveri je Džej. Dugo po Džejevom odlasku, Amber je ostala zagledana kroz prozor salona u mutno sivilo kasnog januarskog popodneva. Osećala se kao da ju je magla ledene bede i očajanja obuzela poput samog grada, probila se u nju i ispunila joj misli. Kraljeva smrt je sve rastužila, i bila je loš početak za novu godinu, pogotovo sa toliko tračeva u vezi sa vezom princa od Velsa i Volis Simpson. Takođe je rasla uznemirenost zbog situacije u Nemačkoj. Emerald Kanard je mogla da koketuje s nemačkim diplomatom Fon Ribentropom i zadirkuje ga rečima kako je očarana njime, ali među nekim britanskim političarima sve je više rasla netrpeljivost prema Adolfu Hitleru, i pored činjenice da je ovaj bio slavljen kao neka vrsta spasitelja svoje zemlje zbog načina na koji se borio s ekonomskom krizom i nezaposlenošću. Robert je kod kuće, poput mnogih zemljoposednika koji su bili u položaju da to mogu da čine, davao sve od sebe da pronađe posao onima koji su bez njega ostali, tako da je na imanju sada nastajalo veliko novo jezero, a taj posao poveren je ljudima iz okoline koji nisu imali zaposlenje. Robert, koji je bio toliko nenaklonjen politici fašista, ćutao je o tome otkad se zaljubio u Ota. Nemačka je trebalo da bude domaćin Olimpijskih igara tog leta, i Amber je čula da se u nekim krugovima već priča kako je to bila greška koja se nije smela dozvoliti. A sad još i te strašne i zabrinjavajuće vesti o Gregu. Neke stvari koje su se zbivale kako politički, u svetu, tako i privatno, u njenom ličnom svetu, bile su uronjene u toliko gust mrak i opasnost da je morala da bude zabrinuta. Blanš je gledala kroz prozor u sve gušći mrak. Džej je dosad sigurno već posetio Amber i preneo joj vesti o

Gregu. Naravno, ona će se uzrujati; Amberina priroda je gotovo neizostavno nalagala da se ona uznemiri zbog neprijatnih stvari koje se događaju njenim bližnjima. I Blanš je bila „uznemirena”, to se nije moralo ni pominjati. Bila je „uznemirena” zbog činjenice da se ispostavilo kako je njen unuk, u koga je uložila toliko ljubavi i nade, samo loša investicija koja joj neće vratiti uloženo. Greg je izgledao tako da je stvarao glamur i iluziju časti i snage, ali sve je to bila upravo samo iluzija. Blanš nije mogla lako da se prenerazi, ali čak se i ona prenerazila kad je ustanovila, dok je sa Džejem razgovarala o Gregovim mukama, da je njen unuk verovatno znao za dete koje je Kerolajn Fiton Li nosila i ništa o tome nije rekao. Ali zašto bi pa bila preneražena? U ovakvim okolnostima, trebalo je to i da očekuje od njega. Nadala se da će biti bolje. Mislila je da će on biti bolji zato što je njen unuk. Kako je samo pogrešila. Pismo Henrija Džardina ocrtalo joj je Gregovu sliku koju nije želela da vidi, sliku mladog slabića i kukavice bez ponosa ili poštovanja - kako prema sebi, tako ni prema drugima. Mladića koji bi svom jadnom ocu slomio srce. Gregov otac je bio sjajni primer svega najboljeg u muškarcu, kako unutra, tako i spolja. Barant je bio kriv za njegovu smrt. Barantov prezir ga je naterao da se prijavi u vojsku iako se ona toliko trudila da ga sačuva od rata, Barantova namerno smišljena javna konfrontacija sa njim, kada ga je nazvao kukavicom i zatražio odgovor na pitanje zbog čega se on nije pridružio brigadi ovdašnjih mladića koje je njegov sin okupio. Preklinjala je Markusa da ga ne sluša, molila ga da ne ide. On je bio oženjen, sa mladim sinom i ženom koja je nosila njihovo drugo dete. Znalo se da mu je leva noga slaba od povrede iz detinjstva, zbog čega je pomalo hramao i nije mogao da osloni mnogo težine na tu nogu, zbog čega je mogao da bude pošteđen odlaska u rat, ali ne,

on nije mogao da dopusti da muškarci mlađi od njega odu na front bez njega. Imao je dužnost da bude sa njima. Njegova dužnost. Blagi bože. Imao je dužnost prema njoj, majci koja ga je rodila sa toliko bola, prema svojoj ženi i sinu. Nije imao nikakvu dužnost prema grupi budalastih mladića čiju je patriotsku mahnitost potpalio Barant, koji bi, da je samo imao trunku pameti u glavi, zadržao sopstvenog sina daleko od klanice umesto da se hvališe njegovom hrabrošću i da ga podstiče. Žene su želele žive sinove, ljubavnike i braću, a ne mrtve heroje. Blanš je znala da ljudi iz okoline misle kako ona mrzi Baranta zbog toga što je nije uzeo za ženu, ali istina je bila da ta mržnja nije bila ništa u poređenju sa gorčinom mržnje koju je prema njemu osećala posle Markusove smrti. Barant je ubio njenog sina s jednakim umišljajem kao da mu je zario nož u srce. Amber je zaista morala da rodi Robertu drugog sina. Jedan sin nikada nije bio dovoljan; jedan sin je izazov sudbini, a sudbina ume da veoma surovo reaguje na taj izazov. Blanš je zaključila kako mora podsetiti unuku na tu činjenicu.

Trideseto poglavlje „Mama, mama...” „Pssst, dušo”, ućutkavala je Amber Luka, dok se on trudio da prikrije svoje uzbuđenje. Amber ga je tog jutra dovela u palatu Sent Džejms sa željom da vide i čuju objavu Kraljevske proklamacije kojom će biti obznanjeno da će se krunisati novi kralj. Mogla je da razume Lukovo uzbuđenje zbog tako veličanstvenog prizora, Najpre je naišla elitna konjica. Naravno, Luk je ranije već viđao konjicu; to je važilo za svu londonsku decu: bili su to uniformisani muškarci u paradnim uniformama, na leđima svojih besprekorno istimarenih i obučenih konja. Onda su iza njih nailazili pratioci na konjima u heraldičkim kostimima crvene boje, sa puno zlatne i bele, i sa vezenim amblemima i grbovima Krune, dok su im crni srednjovekovni šeširi bili od pliša i bele svile meklsfildske svile, nadala se Amber ponosno - kraj raskošnih kočija. Gotovo je mogla da vidi kako se Lukova mala prsa nadimaju od nedužnog ponosa zbog toga što je Britanac, dok ih je posmatrao. Ni Amber nije bila sasvim imuna na to osećanje, priznala je žalosno, dok su se kočije polako njihale kraj njih, kao živa ceremonijalna veza sa prošlošću njene zemlje. Ali kočije nisu bile ništa u poređenju sa samim barjaktarima u zlatnim i crvenim odeždama. Okupljeni trubači podigli su fanfare i zasvirali trijumfalno kao jedan, proglasivši stupanje kralja Edvarda VIII na engleski presto, i Amber se zapitala dok su to činili koliko se onih koji slušaju zapitalo kao i ona kako će se Edvard nositi sa svojim novim i suprotstavljenim dužnostima. Toliko je strašno bio zaljubljen u Volis Simpson, ali sada, pošto je bio kralj, oni više nikako nisu mogli da nastave sa svojom vezom kao pre. Najzad, Volis je bila razvedena, a nijedan kralj Engleske nikada neće moći da se oženi raspuštenicom.

Romantična ljubav samo izaziva brojne nevolje, pomislila je Amber tužno. Bilo joj je drago što nije dozvolila da joj se ona ponovo umeša u život. Iz nekog razloga, Džejev lik joj se stvorio u glavi. Zamislila ga je toliko jasno, tamne kose nepokrivene i zamršene često oštrim meklsfildskim vetrom, dok obavlja svoj posao u običnoj radničkoj odeći. U Džejevom životu nije bilo mesta za pompu ili formalnosti; položaj i bogatstvo Džeju nisu značili ništa i on svakako nikada ne bi težio za njima. Razmišljanje o njemu nagnalo ju je da shvati koliko njen život sada odudara od svega što je sanjala u detinjstvu. Stegnula je ruku oko Lukove i nagnala ga da se glasno pobuni. Vratili su se na Iton skver i ustanovili da je Robert stigao kući samo nekoliko minuta pre njih. Gotovo zanemeo od oduševljenja, Luk se bacio Robertu u naručje i tako pružio Amber toliko potrebnu priliku da obuzda preneraženost zbog izgleda svog muža. Robertovo lice je bilo prekriveno modricama, usna posečena, a oko mu je pocrnelo. „Tvoje jadno lice!” pobuni se ona. „Nesreća. Ništa više od toga. Izgleda gore nego što jeste”, reče joj on osorno. Izgledao je užasno mršavo i bolesno, i namerno je, kako je Amber pretpostavljala, izbegavao da je pogleda u oči, dok je žestoko grlio Luka. Nameravala je da provede popodne u svojoj radnji, ali je odlučila zbog Robertovog povratka i toga kako je izgledao da ostane kod kuće. Možda bi mogla naterati Roberta da joj se poveri. Izgledao je užasno nesrećno iako se trudio da to ne pokaže. On je u mnogočemu bio dobar muž, iako je onaj zabavni i zadirkivanja pun lord Robert s kojim je provodila vreme u Nacionalnoj galeriji, uživala u njemu i toliko ga cenila, naizgled iščezao kada se Oto pojavio u njegovom životu. „Luk je dobar dečak”, kazao je Robert Amber za ručkom, nadodavši naglo: „Malo ranije sam video Čipsa Senona. Svratio sam

u Vestminster pre nego što sam došao kući, kako bih saznao šta se dešava u vezi sa izlaganjem kovčega. Čips je skroz pobenavio zbog rođenja svog sina. Bože, kako mu samo zavidim, Amber.” Robert je govorio sa takvim žarom uz malo gorčine, da je Amber osetila ubod zaštitničke brige za Luka. „Pretpostavljam da svaki muškarac uživa u pomisli na to da ima sina svoje krvi bilo je sve što se setila da kaže. „Ne, pogrešno si me razumela”, reče joj Robert smesta. „Nikada ne bih poželeo sina boljeg od Luka. Razlika koju želim da vidim jeste u meni, Amber, zbog načina na koji sada izdajem sve što bi trebalo da budem. Ne mogu ni da ti kažem koliko bih voleo da ne patim od ove slabosti i gluposti, da sam dovoljno jak muškarac da ne trpim...” Ustao je i rekao joj prigušenim glasom: „Kad u jednoj vezi postoji surovost, čovek mora shvatiti da joj je došao kraj, ali nekako mu je nemoguće da je okonča; pretnja agonijom je toliko velika da se ne može podneti.” On se sruči na stolicu, zagnjuri lice u šake, dok su mu se mršava ramena tresla od emocija. Amber ispuni gotovo majčinsko sažaljenje prema njemu. Ona mu priđe i uze ga za koščatu ruku. „Zar ga ne možeš ostaviti sebe radi, Roberte?” upita ga ona tužno. „Ne, ne mogu”, zavapi Robert. „Voleo bih, ali ne mogu. Pokušao sam, Amber, zaista jesam.” Pogled koji joj je uputio bio je ispunjen očajanjem i patnjom. Amber ga zagrli i stisnu jednako nežno i zaštitnički kao Luka. Želela je da plače sa njim - za njega - ali znala je da ne sme. Bilo mu je potrebno da ona bude jaka za njega, a i njoj samoj je bilo potrebno da bude jaka, kao i njihovom braku. Iako joj je Robert govorio toliko otvoreno o svojoj muci, Amber se snebivala da pomene Otovo ime ili postavi previše pitanja za slučaj da ga to ne natera da se povuče od nje. Bila je sasvim sigurna da je tragove nasilja koje je videla na njegovom licu ostavio

njegov ljubavnik. A ako mu je jadno lice bilo toliko povređeno, šta li je tek sa onim delovima njegovog tela koje nije mogla da vidi? Gotovo kao da je naslutio šta ona misli, Robert podiže glavu i reče: „Ne smeš kriviti... nikoga. Ja sam pogrešio tako što sam ga opteretio svojom ljubavlju. Mislio sam... nadao se... došlo je do teških reči i pogleda... nisam mislio da ga vređam. Verovao sam da on - ne bi trebalo da sa tobom razgovaram o ovome.” Amber je gotovo mogla da oseti snagu njegove emotivne borbe. „Ako te... neko u životu čini nesrećnim”, reče ona blago, „onda je možda bolje da ga i nema tu.” Robert je uzdrhtao dok je ustajao i prilazio prozoru. „Nesrećnim!” Nasmejao se mahnito. „Ne možeš pojmiti razliku između puke nesreće i onoga što mi je obuzelo srce. Ponekad osećam da me je zahvatilo nekakvo ludilo. A ako već nije, onda ću poludeti od bola koji osećam. To je nepodnošljivo, neizdrživo, gore od svega što sam ikada zamišljao da ću morati da trpim, a opet ne mogu poželeti da poništim makar i sekund vremena koje smo proveli zajedno.” „Ali, Roberte, on te je povredio. Ne verujem da je to uistinu bila nezgoda.” Amber više nije mogla da se uzdržava. „Nije on kriv za to”, poreklnu Robert smesta. „Uzrujao sam ga, naljutio. Ja sam kriv za to što je izgubio živce. Naterao sam ga na to svojim sebičlukom i... svojom potrebom za njim.” „O, Roberte.” Sažaljenje prema njemu zagušilo joj je grlo i zaparalo srce. „Toliko ga volim, Amber. O bože, ovo me uništava. Ne mogu da živim bez njega, a opet, zbog njega, milog i slatkog, moram. Tako je mlad. Previše mlad da nosi na plećima teret onoga što osećam prema njemu. Optužuje me kako želim da njegov život lancem vežem za svoj, i na sopstvenu sramotu moram sa priznam da je u pravu. A opet, u isto vreme, želim da budem dovoljno jak da mu podarim slobodu za kojom žudi, zbog toga što ga toliko volim.”

Amber je patila zbog sirovog bola koji je čula u Robertovom glasu. Oto se očigledno ponašao prema Robertu surovo i veoma loše. Srce joj je bilo teško od tuge za Robertom i spoznaje da nikako ne može da mu pomogne, da nema tih reči koje bi mogla da mu ponudi kako bi mu ublažila jad. Tek mnogo kasnije te večeri, dok je sedela za toaletnim stolom i dok joj je sluškinja pomagala da se spremi za krevet, shvatila je da nije ispričala Robertu o Gregu, ali sada nije mogla ništa da uradi u vezi s tim. Siroti Robert, bilo je tako nepravedno očekivati od njega da sluša o njenim nevoljama kad je bio u tako groznom stanju zbog Ota.

Trideset prvo poglavlje „Moram da se vratim na Iton skver, Ričarde”, reče Amber mladom dekorateru kog joj je Sesil Biton preporučio za posao koji se morao obaviti u radnji. Nije nameravala da svraća u Ulicu Volton, ali iskušenje je bilo prejako, a istina je bila da se teško držala podalje sada, pošto je sve što je planirala tako dugo konačno počelo da poprima oblik. Poslala je u svilaru narudžbine za svile koje je htela, sve pažljivo odabrane tako da naglase atmosferu koju je planirala da dočara u izlozima. Provela je mnogo sati marljivo radeći za stolom, baveći se brojkama i rokovima, kako bi bila sigurna da će svilara moći da ispuni porudžbine koje se nadala da će tamo slati. Poručene su neophodne sirovine, a napravljeni su i specijalni dogovori sa farbarima koji su radili za Denbi kako bi bili sigurni da će im odgovarajuće nijanse biti dostupne da bi porudžbine od kupaca mogle biti završene na vreme. Uzorci novih šara koje je nameravala da koristi već su proizvedeni - svaki u četiri različite kombinacije boja - što je Amber palo na pamet pošto je posmatrala uniformisane barjaktare. Pored obezbeđenja svih sirovina za proizvodnju odgovarajućih dizajna kad zatrebaju, Amber je provodila mnogo vremena i u proceni stvarnih troškova, sve do poslednje potrebne špenadle i prave težine svilenog konca za šivenje mekih draperija. Nijedna pojedinost nije bila premala da izmakne njenoj pažnji. Provela je čitav dan sa predstavnikom firme Konci za šivenje Kouts, pre nego što je bila uverena da su konci koje je odabrala upravo odgovarajuće boje za njene tkanine - i da je dobila odgovarajuću cenu. Pretpostavljala je da se taj predstavnik, nabusiti Jorkširac, prilično iznenadio zbog njene rešenosti da snizi cenu koju je on od nje tražio - i zbog njene sposobnosti da pritom ostane pri svome. I sama je bila iznenađena, kada je otkrila neočekivani osećaj dostignuća u postizanju dobrog sporazuma, kao i odlučnosti da to uradi. Ponovo se obazrela oko

sebe. Blaga francuska siva boja izgledala je divno. Amber je čeznula da ostane tu. Volela je svedenu jednostavnost ofarbane drvenarije. Biće to savršeno okruženje za bogatstvo svile. Pošla je nevoljno. Robert je sada bio toliko krhak i ranjiv. Siroti Robert. I njemu je trebalo malo utočišta i utehe kakvu je ona nalazila u svojoj radnji i svojoj svili. „O gospode, umalo da zaboravim da ti kažem, Amber. Juče sam naleteo na lorda Biverbruka. Bio je sa Čipsom Šenonom, i Čips nas je pozvao na večeru koju priređuje kralju.” Robert je možda pokušavao da zvuči i izgleda veselo, ali zubato zimsko sunce, čiji su zraci ukoso padali kroz prozore dnevne sobe, otkrivalo je istinu. Kako je samo još izgledao suvonjavo i posivelo, premda je prošlo više od mesec dana otkad se vratio iz Francuske. „Kako je Maks?” upita Amber brižno za lorda Biverbruka. „Znam da se žalio kad sam ga poslednji put videla kako mu se astma pogoršala od zimskog vremena.” „Pa, znaš ti Maksa. Mnogo voli da se žali na sopstveno zdravlje. O, uzgred, rekao mi je da ti kažem kako je veoma zadovoljan uzorcima koje si mu poslala.” „On želi zavese od srebrne svile za svoj privatni bioskop”, reče Amber Robertu. Oči su joj se sada svakako otvorile kad je u pitanju raskošno trošenje i često neverovatne stvari na koje su oni vrlo bogati bili spremni kako bi zadovoljili svoje hirove. Dobila je jedan zahtev za draperije u budoaru izvesne ledi, za koje joj je rečeno kako moraju biti baš u istoj nijansi plave boje kao što su oči njene buduće mušterije, te još jedan od sada već ostarele glumice iz muzičkog teatra Gejeti koja se izuzetno dobro udala, da joj potpuno preuredi privatan stan u muževljevom porodičnom zamku uključujući i krevet sa baldahinom i dnevni ležaj - za njenog dragog pekinezera.

Amber je učila kako da sasluša takve zahteve a da ne trepne. Društveno su bili veoma zauzeti otkad se Robert vratio iz Pariza. Amber je pretpostavljala da Robert želi da ispuni sebi vreme kako ne bi podlegao iskušenju i možda potražio pomirenje s Otom. Robert je provodio mnogo vremena sa Lukom ne bi li ponovo uspostavio njihovu nekada prisnu vezu. Činilo se da samo vreme provedeno s Lukom može da odagna izraz gole patnje iz Robertovih očiju. Još nije bilo vesti o Gregu niti o tome gde se on nalazi. Amber je odbijala da koristi reč „sudbina”, čak i u svojim intimnim mislima, iako ju je Robert upozorio da, ukoliko je Gregov dug kineskim bandama Trijada veliki, teško da će mu dozvoliti da živ ode iz Hongkonga. To ju je užasnulo. Jedva je mogla podneti pomisao na ono što Greg možda trpi, i mogla je samo da se moli za njegovo bekstvo od opasnosti i bezbedan povratak.

Trideset drugo poglavlje Večera koju su Henri i Onor Šenon priredili za kralja bila je, na Amberino olakšanje, iznenađujuće veseo događaj. Ona i Robert su sedeli tokom večere sa Dafom Kupersom. I Daf i Čips su bili političari, i Robert ih je poznavao već nekoliko godina. Robert je kazao Amber da se, uprkos činjenici da su prijatelji, on slaže sa Čipsovim stanovištem da je Daf, otkad je imenovan za državnog sekretara odbrane, postao donekle ratoborniji u svojim političkim stavovima, te da to možda i nije mnogo pametno ako se ima u vidu trenutna politička snaga Adolfa Hitler. Vojvoda i vojvotkinja od Kenta prispeli su nedugo posle Amber i Roberta, i Šenonovi su ih zvanično upoznavali s Ijudima, uključujući Amber i Roberta. Ali Amber je upoznala princezu Marinu u Parizu i nasmejala se kad se princeza, koja je poput nje nosila najmodernije, veoma velike biserne minđuše, nagnula prema njoj i zaverenički šapnula: „Zar si i ti probušila uši? „Jesam”, priznala je Amber. U trač-rubrikama je pisalo da sada čak i mlade dame iz visokog društva hitaju da obave tu neprijatnu stvar iz straha da bi krupne biserne naušnice mogle da im otpadnu ukoliko bi im samo bile klipsom prikačene za ušne resice. Taj postupak je bio izuzetno bolan, i prošlo je šest nedelja pre nego što su joj se ušne školjke dovoljno zacelile da može da nosi odgovarajuće minđuše. Čak i sada, povremeno su malo krvarile i boluckale je. Kralj je stigao nekoliko minuta posle Kentovih, sa toplim osmehom, i poljubio je princezu Marinu koja se upravo pridizala iz svog kniksa pred njim kad je objavljen početak večere. U trenutku kad su se vrata trpezarije otvorila, oni koji nisu, za razliku od Amber, videli spektakularnu novu dekoraciju trpezarije

šenonovih, reagovali su na nju sasvim zadovoljavajućom tišinom punom strahopoštovanja, i Amber je znala da je Čips to i sam shvatio. Nova trpezarija bila je svakako veoma drugačija i veličanstvena, ali ne i ,,britanska”, kako je to Robert suvo primetio kad ju je prvi put ugledao. Šenonovi su preuredili trpezariju u rokoko stilu lovačke vile u Amalijenburgu, na zemljištu palate Nimfenburg u Minhenu, sa ogledalima i svetloplavom bojom, i Amber je mislila da je ona veoma lepa, premda prilično kitnjasta. Dok su ulazili da večeraju, Onor Šenon požuri kraj Amber, objasnivši kako Emerald Kanard, koja je trebalo da sedi do kralja, još nije stigla. „Sirota Onor”, saosećala je Dijana Kuper s Amber. „Ove navodno nezvanične kraljevske večere strašno su iscrpljujuće.” Naravno, svi su na sebi imali zvaničnu crninu zbog Edvardovog prisustva, muškarci crne prsluke i bele kravate, a žene tamne svečane haljine. Sam Edvard je imao na sebi crni prsluk sa veličanstvenim kvadratnim dijamantnim dugmadima za manžete koja su hvatala svetlost kad god bi se pomerio. Volis Simpson je bila u diskretnoj jednostavnoj crnoj haljini, ali nije bilo ničeg jednostavnog ili diskretnog u vezi s njenim nakitom. „Kralj bukvalno zasipa Volis nakitom”, reče Dijana Kuper Amber. „Znaš, sam ga dizajnira za nju. O, dobro, tu je i Filip Sasun!” uskliknu ona i promeni temu. „Jesi li ga već upoznala, Amber? Zaista je veoma šarmantan.” „Nisam, ali Colmondeleja.”

upoznala

sam

mu

sestru,

markizu

od

„O, ona je baš prijatna, zar ne?” reče Dijana oduševljeno. „Često preuzima ulogu Filipove domaćice kad on priređuje zabave u Limpniju. Naravno, pošto je Jevrejin, Filip je veoma antihitlerovski raspoložen, i niko ne može da ga krivi za to. Daf kaže da iz Nemačke

stižu baš strašne priče o tome kako se ponašaju prema Jevrejima. Mislim da će uskoro naša vlada morati nešto da preduzme u vezi s Osvaldom Mozlijem i onim njegovim crnokošuljašima.” Amber klimnu glavom. Slagala se u tome sa Dajanom. Večera je bila izvrsna, iako je Amber primetila da Robert ne jede mnogo. Uz govedinu, Amber upita Dafa da li smatra da bi zaista mogao izbiti rat sa Nemačkom. „Nadajmo se da neće”, odgovori joj on, „ali samo bi budala rekla da takav rizik ne postoji. Nemačka diže veliku buku u pokušaju da opravda svoje sadašnje postupke zato što želi da povrati izgubljene kolonije, ali sve i da im se one prepuste, sumnjam da bi se na tome zaustavila.” Amber malo zadrhta. „Baš je strašno što moramo razmišljati o novom ratu.” „Da, baš tako”, saglasi se Daf tmurno. Svaka porodica je imala sopstvenu strašnu priču o mladićima čiji je život izgubljen ili uništen užasom rata iz 1914. Ti gubici su bacili senku na sve njih, Amber je to znala. I Njena baka i Džejev deda izgubili su svoje ljubljene sinove jedince, a takvi gubici su više bili pravilo nego izuzetak. Imajući u vidu strašne gubitke pretrpljene u tom ratu, trebalo je da bude nezamislivo da dođe do novog, ali čovek se ponekad morao suočiti i sa nezamislivim. Večera se završila. Dame su poustajale i izvele kniks pred kraljem pre nego što su ostavile gospodu sa njihovim portom. Gore, u salonu, Amber je slušala razgovor oko sebe. Pošto su i Dajana Kuper, Onor Šenon i princeza Marina sve imale male sinove, uvukle su je u svoj razgovor, tako da nije očekivala komentar princeze Marine koja je rekla kako je čula čudesne stvari o Amberinim divnim svilenim draperijama, i da bi volela da čuje njen savet.

Amber se osmehnula i kazala kako bi joj veoma rado pomogla, ali je pritom sama sebe upozorila da bude obazriva. S jedne strane, Svili bi koristilo da joj princeza Marina bude kupac, ali s druge, princeza bi mogla očekivati da nove draperije dobije kao poklon i naknadu za to što joj je mušterija, a Amber nije bila sigurna da želi to da uradi. Bila je to jedna od onih stvari o kojima bi volela da razgovara sa Džejem, ali Džej je, naravno, bio u Meklsfildu, dok je ona bila ovde. Pre nego što se veče završilo, Amber i Robert su dobili nekoliko zvaničnih poziva za petak pa do ponedeljka, kako je viša klasa nazivala vikend, uključujući i poziv Filipa Sasuna, koji je insistirao da ga moraju posetiti u Limpniju, kao i poziv na jednu od čuvenih večernjih zabava Emerald Kanard. Bilo je skoro tri ujutro kad ih je njihov batler pustio u kuću na Iton skveru. „Primio sam telefonski poziv za milostivu „, izvestio ih je on. „Od gospodina Fulšoa. Ostavio je poruku sa molbom da mu se milostiva javi telefonom čim joj bude zgodno.” Amber zabrinuto pogleda Roberta. Mogla je da pomisli samo na jedan razlog za Džejev telefonski poziv. „Misliš da ima neke vesti o Gregu?” upita ga ona. „Moguće, premda je, naravno, sada previše kasno da mu telefoniraš.” Posle nemirne noći, tokom koje nije mogla da spava duže od nekoliko minuta u kontinuitetu, dok joj je mašta divljala i suočavala je sa preterano živopisnim scenarijima u kojima su Grega zadesili svi mogući užasi, sačekala je koliko god je mogla, ali na kraju više nije bila u stanju da čeka. Pošto je živeo na selu, Džej je rano ustajao, uveravala je sebe dok je prstima stezala slušalicu i čekala da joj se javi na telefon. Ali kada je on to učinio, bila je toliko nervozna da je prošlo nekoliko sekundi pre nego što je uspela promuklo da kaže: „Džej, Amber ovde. Nadam se da nije prerano za telefonski poziv.”

„Ne, naravno da nije.” „Pozvala bih te i pre, ali kasno smo se sinoć vratili.” „Da, vaš batler mi je objasnio da ste na večeri s kraljem.” Amber uspe da se slabašno nasmeje. „Čajvers je, izgleda, pod mnogo jačim utiskom zbog našeg drušvenog uspona nego mi sami.” „Telefonirao sam ti da te pitam da li bi mogla da dođeš u Meklsfild?” Amber stegnu slušalicu. „Džej, o čemu je reč? Šta se dogodilo?” „Sad stvarno ne mogu da razgovaram o tome. Mogu samo reći da se tiče Grega. Bilo bi najbolje kad bi ti mogla da dođeš ovamo što je moguće pre.” „Greg? Je li on...? Da li je...?” „Živ je, Amber. Žao mi je, ali ne smem reći više od toga. Misliš li da ćeš moći da dođeš kući?” Kući. Njena kuća je sada ovde, sa Robertom i Lukom, ali iz nekog razloga, na Džejevo pominjanje te jednostavne reči oči su joj zasuzile. Amber brzo razmisli. Imali su nekoliko društvenih obaveza i smerali su da provedu najveći deo leta u Osterbiju umesto da odu u inostranstvo. Amber je pretpostavljala da Robert naročito želi da izbegne Francusku i Pariz, zbog sećanja na koja su ga oni navodili. Iako je povratio malo težine koju je prethodno izgubio, i duhom naizgled gotovo sasvim postao ponovo onaj stari, bilo je trenutaka u kojima je dopuštao da mu maska spadne i Amber je iza nje videla ogoljeni bol. „Moram da vidim šta će Robert da kaže”, reče ona Džeju. „Da, naravno, ali molim te, probaj da dođeš, Amber.” „Daću sve od sebe”, obeća ona. Ali zapravo, u tome ništa nije moglo da je spreči.

„Naravno da moraš otići u Meklsfild”, insistirao je Robert kad mu je saopštila šta joj je Džej rekao. „Čini mi se da si potrebna tamo svojoj baki.” „Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih bila potrebna baki, niti u kojoj bi ona to priznala, sve i da joj trebam „, pobunila se Amber, nadodavši: „Mislila sam da bismo možda mogli svi da odemo kao porodica.” Robert odmahnu glavom. „Ne. Oprosti mi, Amber, ali zbog toga kako se osećam, više bih te kočio nego što bih ti bio od pomoći.” „O, Roberte... Povešću Luka sa sobom, naravno”, reče mu ona, ali on odmahnu glavom. „Nema potrebe. Mislim da je mnogo bolje da ja povedem Luka u Osterbi kao što smo prvobitno planirali, pa da se malo prepustimo muškom provodu. Sad već gotovo može da me pobedi u kriketu. Postao je prvoklasni bacač.” „Veoma si ljubazan i uviđavan”, reče mu Amber zahvalno. „ Ako sam ljubazan i uviđavan, to je zato što ti moram biti zahvalan zbog mnogo toga. Bez tebe i Luka, ne bih mogao preživeti ovih poslednjih nekoliko paklenih meseci. Ti i on ste mi dali razlog i potrebu da to učinim. Bol zbog neuzvraćene ljubavi...” Glas mu je zadrhtao i Amber je videla sumorno očajanje u njegovim očima. „Roberte, ti jesi voljen, i to veoma, uživaš ljubav svojih prijatelja i svih koji mare za tebe.” „Ali ne i onoga za čijom ću ljubavlju zauvek čeznuti.” Amber pogleda muža zabrinuto. Nadala se da je Robert preboleo svoju ljubav prema Otu, ali očigledno se prevarila. „O, jesam li ti rekao da nas je Fon Ribentrop pozvao da budemo njegovi gosti na Olimpijskim igrama, zajedno sa Šenonovima?” upita je Robert, namerno promenivši temu. Nemački ambasador i njegova žena bili su takođe gosti na večeri kod Šenonovih, iako sama Amber nije sa njima razgovarala.

„Strašno mnogo ljudi govori kako tamo ne treba ići „, podseti Amber Roberta. „I kralj namerava da ide”, izvesti je Robert, „tako da nema razloga da ne odemo i mi. Po svemu sudeći, biće to sjajan događaj.” „I još jedna prilika da Nemačka pokaže svetu svoju rastuću vojnu silu”, napomenu Amber kiselo. „Da, pretpostavljam da si u pravu, ali ako je već tako, zar nije bolje suočiti se s tim i proceniti iz prve ruke nego jednostavno okrenuti leđa i odbiti priznanje da ta sila postoji? Hitler nije bez prijatelja, Amber, čak ni u ovoj zemlji „Mislim da svi to znamo.” Amber je bila zabrinuta zbog toga što je Robert, nekada toliko veliki protivnik Hitlera, sada izgleda ublažio svoje stavove, naročito kada se ona sama sve više brinula zbog mogućnosti da nemačka militaristička politika ne dovede do novog rata. Iako se Luk razočarao kad je saznao da će Amber otići u Denam bez njega, razvedrio se kad mu je Amber rekla da će on ipak poći u Osterbi s ocem. „I moći ću da vidim Bruna”, reče on Amber zadovoljno. Očajnički je želeo da dovede štene sa sobom u London posle Božića, ali Robert je bio odlučan i rekao mu je da će Bruno biti srećniji ako ostane u Osterbiju. „Pisaću ti, mama, o novim trikovima koje je naučio”, reče Luk sav važan. Amber ga je zagrlila i oslonila bradu o njegovu tamnokosu glavu. Kako je samo drag bio. Sada se čudila tome što je imala takvu sreću da joj dete bude toliko posebno. Kad bi ga pogledala, videla bi samo njega samog, Lukovu posebnu malu ličnost. Isprva se zabrinula kad je videla male karikature koje je počeo da crta kako bi sam sebe zabavio - dečje, još nedozrele, ali ipak sa naznakom dara koji ju jc smesta nagnao da sa grižom savesti pomisli na Žan-Filipa - a onda je ugušila u sebi takve misli, ubedivši se da je Luk, ako već ima dara za

crtanje, to prirodno nasledio od nje, baš kao što je ona isti taj dar nasledila od svog oca. Kad god bi pomislila na Kerolajn Fiton Li, i na Lujzu, koja se pretvorila u ženu zadovoljnu da bude ljubavnica svakog muškarca koji sebi može da je priušti, osetila bi u sebi bol oštar kao nož. Od sudbine poput njihovih izbavila ju je samo Robertova potreba za ženom koja ga razume. Sav lični gubitak sreće koji je morala da pretrpi bio je ništavan u poređenju s radošću koju joj je doneo Luk. Dok je ulazila u kola kako bi se odvezla na železničku stanicu, poslednji pogled uputila je prema kući i prozoru na kom je Luk stajao i mahao joj. „Ali, Džej, hoću da ostaneš ovde sa mnom “ „Lidija, znaš da ne mogu.” „Uradio bi to da me voliš. Ali ti bi radije da si u Denamu nego ovde, sa mnom.” Bili su u svojoj spavaćoj sobi. Lidija je tih dana izlazila samo sa Kasandrom. Džej je želeo da ona povodi više vremena u prizemlju. Nije voleo zabrinuta lica njihovih kćeri dok su išle okolo na prstima „zato što dadilja kaže kako mami nije dobro.” Ali šta je mogao da uradi? Njihov lekar kazao je da je najvažnije da Lidija ostane što smirenija, za sopstveno dobro. „Više me ne voliš, je li tako?” Glas joj se dizao. „Da me voliš, ostao bi sa mnom kao što tražim od tebe.” „Lidija, moram da idem. To mi je posao. Znaš da jeste.” „Ti si De Vris. Kako samo možeš toliko da se ponižavaš i radiš za Blanš Pikford?” Sada je bila sve razjarenija i gotovo je siktala dok je koračala po sobi. „Kasandra kaže da bi morao da imaš više ponosa.” Džej pretrnu. Kasandra je možda tvrdila kako pokušava da pomogne Lidiji, a Lidija je možda insistirala kako joj je Kasi najbolja i jedina prijateljica, ali Džej je iz iskustva znao da je Lidija uvek veoma nezgodna posle vremena provedenog sa Kasandrom. „Moram da idem”, ponovi on. „Poslaću ti gore dadilju sa doručkom, u redu?” „Ne.” To poricanje zazvučalo je gotovo kao zavijanje.

On bi se obično zadržao i potrudio da umiri Lidiju, ali danas to nije mogao. Obećao je Blanš da će sačekati Amberin voz i već ga je grizla savest zbog toga što nije bio u stanju da kaže Amber šta se dogodilo s Gregom, iako je znao koliko će se ona zabrinuti, ali Blanš je insistirala, tvrdeći kako će sve što bude rekao preko telefona odmah biti poznato svima koje poznaje operaterka na lokalnoj centrali. Džeju je laknulo kad je zazvonio telefon, iako je to bila Kasandra, koja je tražila da razgovara sa Lidijom, omogućivši mu tako da umakne. I pored svih njihovih nadanja i svega što je lekar uradio, Lidijino stanje je bilo sve gore i gore. Srce mu se paralo posle Božića kad se ona slomila i zajecala mu u naručju, priznavši da je bolesna. Ali takvi periodi normalnog ponašanja bili su retki. Džej je sada plaćao dve dadilje za devojčice, pošto se jednog dana vratio kući i zatekao ih šćućurene u ćošku dok je Lidija pretila da će ih tući. Devojčice su mu pritrčale, prestravljene, bacivši mu se u naručje s olakšanjem, obe uplakane i uzdrhtale. Džej je dao sve od sebe da ih uteši, bespomoćno svestan toga da im on nije zamena za majku kakvu treba da imaju, ispunjen osećanjem krivice zbog njihovih patnji. Jedino što je mogao da uradi bilo je da naloži dadiljama da nikad ne ostavljaju Lidiju nasamo s njenim kćerkama. Lidija se izbezumila kad je saznala za to, i plakala je i preklinjala Džeja da se predomisli, zaklevši se da nije htela devojčicama ničim da naudi i da je Džej sada taj koji je surov, ali Džej je u toj stvari ostao nepokolebljiv. Morao je tako, bio je ubeđen u to, zarad devojčica. Voz je krenuo iz stanice i ostavio Amber da stoji sama na praznom peronu. Džej je rekao da će je sačekati kad bude sišla s voza i nije ličilo na njega da ne bude tu na vreme. Njena strepnja se produbila. Rekao je da je Greg još u životu, ali šta ako ju je samo štitio od istine?

„Amber, izvini što kasnim.” Nisu se dodirnuli. Sunčev sjaj je uglačao Džejevu kosu tako da je blistala kao svračje krilo. Svijala mu se preko okovratnika kao da nije imao dovoljno vremena ili taštine da se podšiša. „Već sam se zabrinula.” U vazduhu se osećao poznati meklsfildski miris vlage. Džej podiže njen kofer, osmehnuvši joj se. Izgledao je umorno, primetila je Amber, a oko očiju su mu se širile bore kojih tamo nije bilo kad su se poslednji put videli. On je uze za ruku, otprati do svojih kola i pomože joj da se smesti, sačekavši da se nađe na sedištu vozača, gde niko nije mogao da ih čuje, pre nego što je blago rekao: „Da te odmah umirim. Greg je živ i na sigurnom. U stvari, u Denamu je.” „U Denamu?” Olakšanje, iznenađenje i radoznalost projuriše joj glavom, završivši se najzad oštrom i nelagodnom brigom. „Bojim se da je ta priča prilično složena, i da tu još mnogo toga mora da se kaže, zbog čega je tvoja baka i želela da dođeš, i zbog čega mi je bilo izričito zabranjeno da ti preko telefona kažem bilo šta osim toga da je Greg bezbedan.” „Još mnogo toga?” Amber se malo rasrdi. „Čega još tu može biti, ako je Greg bezbedan?” „Pa, pošto pitaš to i pošto me je tvoja baka zamolila da ti saopštim činjenice, najvažnije od svega jeste to da se Greg nije vratio kući sam.”

Trideset treće poglavlje „Kako to misliš, nije se vratio kući sam?” „Izgleda da je u Hongkongu prihvatljivo da neoženjeni Evropljani koji to žele imaju kineske ljubavnice.” Džej nije gledao u nju, pažnja mu je bila usmerena na drum, ali to nije značilo da ona ne može da gleda u njega. Naznaka rumenila probijala se ispod njegove kože, kao da on to želi da je zaštiti od nečeg što je očigledno smatrao neprijatnim. Ispuni je neočekivana nežnost. Njen život sa Robertom činio je Džejevu želju da je zaštiti još dražom i slađom. „Hoćeš da kažeš kako je Greg sa sobom doveo kući kinesku ljubavnicu?” Amber je pokušala da zamisli bakinu reakciju na to posle svih nadanja koja je gajila za Grega, i svih njenih planova da on postane član parlamenta i stub češirskog društva, nesumnjivo sa ženom koja bi ga uzdigla na društvenoj lestvici. „Ne.” Džej nakratko zaćuta, a onda tiho reče: „Ona nažalost nije preživela putovanje. Po onome što je ispričao, Greg je morao da obavi svoj povratak u često neprijatnim okolnostima. Ne, nije doveo sa sobom kući ljubavnicu, već svoju malu kćerku.” Amber otvori usta, pa ih ponovo zatvori. Najzad, šta je mogla da kaže? Greg, otac? „Kao što možeš da pretpostaviš, situacija je trenutno prilično nezgodna”, nastavi Džej. „Greg je slabog zdravlja. Tvoja baka, iako joj je laknulo zbog toga što je živ, sasvim prirodno je veoma ljuta i uznemirena, a tu je i to dete. Veoma je slabo i krhko, Amber, u prilično lošem stanju po mišljenju doktora Bruksa. Zapravo, u veoma lošem stanju”, reče joj on značajno. „Greg je sigurno van sebe, pogotovo pošto je već ostao bez majke svog deteta.”

Pošto Džej na to nije odgovorio, Amber se namršti. „Sigurno mari za njih, Džej, kad ih je već poveo sa sobom?” „Ne mogu da govorim o Gregovim osećanjima. Ipak, treba da te upozorim kako ćeš ustanoviti da se on mnogo promenio.” „Promenio? U kom smislu?” „Mislim da je najbolje da to sama proceniš. Iako se vratio u Meklsfild, još je nervozan i osvrće se stalno kao da se plaši da ga neko proganja. Naravno, baka ti je veoma zabrinuta.” „Hoćeš da kažeš kako je zabrinuta za sebe i za to kako će češirsko društvo reagovati na to što se Greg vratio bez žene, ali sa detetom?” ispravi ga Amber suvo. „To nije pravedno, i svakako ti ne priliči”, prekori je Džej blago. „Greg je doneo tvojoj baki mnogo briga.” Naravno, bio je u pravu. „Zbog tvojih reči se osećam kao... kao nepromišljeno dete.” „To mi sigurno nije namera. Nikome se ne divim toliko kao tebi, Amber.” Trebalo joj je nekoliko sekundi da svari taj kompliment, ali kad je to učinila, pošlo joj je za rukom da ga začikava. „Čak ni mojoj baki?” „Čak ni tvojoj baki.” Džej je morao da uspori zbog traktora koji je prelazio put ispred njih. Dok je to govorio, pogledao je u Amber i osmehnuo joj se toliko slatko i toplo da joj se učinilo da joj se srce polako premetnulo u grudima i ostavilo je uzdrmanu. Zar je to sunce najednom jače zasjalo? Ovo je jednostavno nedopustivo, upozori ona sebe strogo. Potpuno nedopustivo. „Pričaj mi o Gregovoj devojčici”, zamoli ona Džeja, namerno promenivši temu.

„Pa, kao što sam već rekao, veoma je lošeg zdravlja. Izgleda da joj je majka umrla od neke groznice kojom se zarazila dok su bili na moru. Greg nije sasvim jasno opisao te okolnosti. Pretpostavljam da još ne može naterati sebe da govori o pojedinostima. Kapetan broda kojim su isplovili iz Hongkonga ostavio ih jc u sledećoj luci kad je shvatio da su tu i Gregova Ijubavnica i dete, za čiji prevoz Greg nije platio. Gregova ljubavnica je ubrzo zatim umrla.” „O, grozno.” „Da. A devojčica - nije joj još ni dve godine razbolela se od iste bolesti kao i majka. Veoma je slaba, Amber, i doktor Bruks nije siguran da će preživeti.” „O, jadno malo, i jadan Greg.” „Zaista.” Traktor je ušao u njivu kroz otvorenu kapiju, omogućivši Džeju da vozi dalje. „Greg je sigurno van sebe.” „Da, pretpostavljam da jeste”, saglasi se Džej neodređeno. Baš kao što je i sam Džej nesumnjivo van sebe od brige i tuge zbog Lidijine bolesti, pomisli Amber u sebi. Ali Džej je mnogo snažniji od njenog rođaka u svakom mogućem pogledu. „Ima li kakvih vesti od lorda Fiton Lija povodom Gregovog povratka?” upita ona Džeja dok su skretali na prilazi put. „Premda ne bi trebalo da ih bude, pošto je on sada oženjen Kasandrom.” „Još ništa nije rekao.” „Pa, baka će makar zbog toga biti zadovoljna.” „Ona će biti zadovoljna zbog toga što si ti došla kući, Amber, mada možda to neće pokazati. Znaš, strašno se ponosi tobom.” „Ako je zaista tako, onda to oseća zato što sam udata za Roberta, i zbog onoga što sam zahvaljujući tome postala.” Ona načas zaćuta, pa ga upita: „Kako su devojčice, Džej, i Lidija?” „Devojčice su dobro i poručuju ti da te vole. Zaista je veoma lepo od tebe što im šalješ tu lepu odeću, Amber. Ela je pogotovo u

tom uzrastu kad veoma pazi na ono što oblači.” „To je za mene bilo zadovoljstvo. Volim Luka, naravno, ali moram priznati da bih volela da imam i kćerku. Nadam se da ću imati vremena da posetim devojčice dok sam tu - to jest, naravno, ako Lidija nema ništa protiv.” „Lidija neće imati ništa protiv.” On skrenu pogled, pa reče napregnutim glasom: „Doktor Bruks mi je rekao kako je malo verovatno da će se ona ikada u potpunosti oporaviti.” „O, Džej.” Amber je naslutila njegov bol i veoma je saosećala, i sa njim i sa Lidijom. „Osećam da sam ja krivac za ono što se s njom dogodilo. Da se nije udala za mene i rodila decu, možda bi sačuvala razum. Svi su spremni da saosećaju sa mnom. Ali Lidija je ta kojoj to saosećanje treba i koja ga zaslužuje. Lidijina maćeha mi je rekla o Božiću, kad su nam njeni roditelji došli u posetu, kako je Lidijina mati imala tetku koja je patila od iste bolesti kao i Lidija.” „Sve je to toliko strašno”, reče Amber. „Ali što se tiče tvog osećaja krivice, ne smeš to sebi dopustiti, Džej. Ti nisi nikako mogao da znaš šta će se dogoditi - niti jedno od vas dvoje nije moglo. Isto bi se dogodilo i da se Lidija udala za nekog drugog.” Bez razmišljanja, Amber spusti ruku na njegovu mišicu u nagonskom gestu saosećanja, a onda požele da nije to uradila pošto je osetila toplu čvrstinu mišića i mesa ispod otrcanog tvida njegovog sakoa. Džejeve ruke su bile tako snažne; ruke kakve su mogle nekoga da podignu zaštitnički i bezbedno, ruke kakve bi svaka žena svakako rado poželela oko sebe. Osetivši grižu savesti, ona povuče ruku. „Da”, saglasi se Džej, znajući da je to istina, i znajući isto tako da ne može priznati Amber onu drugu istinu: da se oženio Lidijom zato što je osećao moralnu obavezu da to uradi, i da se njom oženio iako je voleo Amber. On zaustavi kola ispred kuće i okrenu se na sedištu da je pogleda. Toplo sunce koje je prodiralo kroz otvorene prozore

zagrevalo je kožna sedišta, tako da se kombinacija njihovog mirisa, sunca i čist miris sapuna sa Džejeve kože nekako utisnula u Amberina čula na način koji, znala je to, nikada neće moći da zaboravi. Ne sme ovako da sedi tu. Treba da uđe i pusti Džeja da ode. „Kako napreduje radnja?” Džej je znao da ne treba ovako da produžava vreme provedeno s njom, ali ko još može znati za to da on greši, osim njega samog? „Baš dobro. Malo sam se zabrinula na pomisao da ono što sam naumila neće uspeti, ali uspelo je. Mnogo je tu posla, ali mislim da ćemo je otvoriti krajem jeseni. Zakupila sam veoma skup oglas u Vogu - koštaće me skoro pedeset funti, iako se Sesil zauzeo za mene. On će snimiti fotografije za reklamu - samo snimak izloga. Ubedila sam Roberta da pristane - nevoljno - da Sesil fotografiše glavni salon u Osterbiju za božićnu reklamnu kampanju.” Gotovo kao da se ponovo pretvorila u devojčicu punu uzbuđenja i oduševljenja, pomislio je Džej, dok su joj obrazi bili zajapureni, a u očima joj je bio onaj pogled koji je tako dobro pamtio iz vremena njenog detinjstva. Samo što ona nije bila devojčica, bila je žena - supruga - majka deteta. Njegovo sledeće pitanje - ,,Da li ti on nedostaje?” - prenerazilo je Džeja gotovo koliko i Amber. „Za koga me to pitaš?” Bilo mu je prekasno da se pravi kako je to pitao nehajno i bezveze. „Za Lukovog oca „, odgovori on tiho. Boja prouzrokovana osećanjem krivice buknu u Amberinom licu. „Ne. Robert je Lukov otac u svemu što je važno, a ne ŽanFilip. Džej, ja...” Usne joj se razmaknuše, senka zabrinutosti prekri joj oči.

„Izvini, nije trebalo da pitam. Ne znam zbog čega sam to uopšte uradio.” To je bila laž. Znao je, i pitao je to zato što je bio ljubomoran na čoveka kome je ona poklonila ljubav. „Nije važno. Kad je Luk bio mlađi, sve vreme sam se brinula da će ga neko pogledati i shvatiti da nije Robertov, ali što je stariji, Luk sve više liči na Roberta. Imaju iste manire i izraze lica... Toliko vole jedan drugog.” „Ali šta je s tobom, Amber?” Nije se pravila da ne zna na šta on to misli. „Ja imam Luka i... i ubrzo ću imati radnju. To je dovoljno. Mnogo više nego što zaslužujem. Kad samo pomislim na Lujzu, kako osramoćena ide iz kreveta u krevet oženjenih muškaraca...” „To joj niko nije nametnuo, sama je to izabrala.” „I Kerolajn”, nastavi Amber odlučno. „Možeš reći da su one same birale svoju sudbinu, ali ona im je ipak u mnogočemu bila nametnuta. Ne mogu da pomislim na to da Luk ne postoji - život deteta je tako dragocen dar, Džej. Sigurno osećaš to prema svojim kćerkama, ali društvo skupo naplaćuje od pripadnica mog pola kršenje pravila koja ono donosi. I ne samo od nas - ona stara izreka trebalo bi da glasi: ‘Deca trpe zbog grehova svojih majki’, a ne ’zbog grehova svojih očeva.’ Ne poričem da sam nekada čeznula za istom onom vrstom ljubavi kakvu su moji roditelji osećali jedno prema drugome, ali znam koliko je to retko. Čak ni oni koji se venčaju iz ljubavi ne uspeju uvek da je sačuvaju.” Ona nije mogla, nije smela da mu ispriča o onoj noći kad je ležala budna i čeznula da je neko drži u naručju, čeznula da joj telo oživi, čeznula da kao žena spozna ono što je tako kratko iskusila sa Žan-Filipom kad je bila devojka. On se naginjao prema njoj. „Amber...” „Bolje bi bilo da uđem.” Je li zvučala jednako usplahireno kao što se osećala? Zar bi on mogao da pogodi šta joj je u mislima?

On se odmicao od nje i govorio mirno: „Poći ću s tobom za slučaj da tvoja baka ima neke naloge za mene.” Kako je samo bio blizu toga da joj prizna šta oseća, ali nije smeo da je optereti svojim osećanjima kad je već toliko toga morala da trpi, reče Džej sebi smrknuto. Bilo je, naravno, nemoguće da cigle i malter kuće uistinu odražavaju raspoloženje ljudi koji u njoj žive, ali Amber je opet osetila turobnost u holu čim je u njega kročila. „Dobrodošli natrag, milostiva.” „Hvala, Vilsone.” Amber se osmehnu batleru svoje bake pre nego što je upitala: „Je li moja baka kod kuće?” „Kazala je da vas povedem u biblioteku čim stignete „, saopšti joj batler kruto. „Je li gospođa Pikford ostavila neke naloge za mene, Vilsone?” upita Džej. „Ne, ser. Samo je rekla da doktor Bruks dolazi u četiri sata.” „U redu onda, biću u kancelariji imanja ako me neko bude tražio.” Već je prešao polovinu hola kada je stao i okrenuo se da kaže Amber: „Umalo da zaboravim. Juče sam se video s Morisom i on je potpuno oduševljen profitom koji će svilara ostvariti na osnovu ugovora za padobransku svilu. Zamolio me je da ti kažem kako su isto tako dobro prošli sa svilenim maramicama koje su pravili za komemoraciju povodom sahrane pokojnog kralja, te da smera da proizvede dodatnu količinu pre krunisanja novog kralja... Šta je bilo?” upita on kad je primetio Amberin izraz. „Ništa. To jest, mislim da bi trebalo da malo sačeka pre nego što to uradi. A mogao bi to da stavi do znanja i drugim pogonima, premda sve što mu budeš rekao mora biti diskretno i neodređeno.” Amber oseti kako je Džej gleda.

„Zar hoćeš da kažeš kako misliš da Edvard neće biti krunisan?” „Ne znam, Džej. On je veoma privržen gopođi Simpson, znaš. Veoma privržen”, naglasi značajno. „Robert kaže da mu vlada nikada neće dozvoliti da se oženi jednom raspuštenicom i sedne na presto, tako da će morati da se odrekne ili nje ili krune. Njegovi bliski prijatelji kažu da se on neće odreći Volis.” „U novinama nije bilo ni slova o tome.” „Nije, znam. štampu su ubedili da o tome ne piše, ali kad ih vidiš zajedno... Ona njime vlada, Džej. Naravno, postoje oni koji je podržavaju i smatraju da je dobra za njega, kao i oni koji se žestoko zalažu za nju, dok su joj drugi, koji smatraju da ona zapravo ništa ne oseća prema njemu, veliki protivnici. Tu gotovo da nema neopredeljenih.” „ A šta ti misliš?” „Ne znam. Kad bi se zakon promenio i omogućio mu da se oženi raspuštenicom, problem bi mogao biti rešen, ali Robert tvrdi da se to jednostavno neće dogoditi „Postaraću se da Moris kaže svima da budu strpljivi, a da ne oda previše pojedinosti, i biću u kancelariji imanja ako ti budem za bilo šta zatrebao.” S malom grižom savesti, Amber je priznala sebi da bi trebalo da se malo više usredsredi na svoju brigu za Grega nego za situaciju s Edvardom i Volis, ali pošto je to moglo imati veze sa svilarom i budućnošću tamošnjih radnika, nije mogla da ne bude zabrinuta. Oklevala je u holu, upola očekujući da ugleda Grega kako trči niz stepenice prema njoj, spreman da je uzme u medveđi zagrljaj baš kao kada su bili mali. „Pretpostavljam da je Greg sa svojom kćerkicom, Vilsone, zar ne?” upita ona batlera.

„Zaista ne znam, milostiva”, odgovori on drveno. „Ali znam da se nešto ranije odvezao automobilom, pošto je imao neka posla u Meklsfildu.” O bože, pomisli Amber žalosno, Greg je očigledno nekako uvredio poslugu kad je uzeo bakina kola. „Gospođa Klemenc vas je smestila u vašu staru sobu”, nastavi batler dok je polazio prema stepenicama, sporim i krutim geganjem. Baš je ostario, vide Amber i oseti mali ubod bola. „Nema potrebe da me najavljuješ, Vilsone”, spreči ga ona blago. „pretpostavljam da nas je moja baka čula i da me već čeka.” „Kako god želite, milostiva. Idem da kažem gospođi Klemenc da ste stigli. Pripremila je onu bejkvelsku tortu koju vi i mladi gospodar Luk toliko volite.” „Kaži joj da jedva čekam da probam tortu, Vilsone.” To je svakako bila neka svetlosna varka - njena baka nikako nije mogla da se toliko skupi od njihovog poslednjeg viđenja, pomislila je Amber kada je Blanš ustala sa svoje stolice i prišla da se pozdravi s njom, zadržavši je na udaljenosti ispruženih ruku dok je prinela obraz za Amberin učtivi poljubac. Ako je i bilo tako, to je nimalo nije lišilo uobičajene elegancije. Izgleda kao kraljica, pomislila je Amber kiselo, koža joj je praktično bez bora, premda je prilično bleda. Dijamanti u Blanšinom vereničkom prstenu sijali su na svetlu sunca kasnog popodneva koje je kuljalo kroz prozor. Njena baka je oduvek pomno pazila na ruke, sa dugim vitkim prstima i besprekornom belom kožom. Amber je bila svesna da nasuprot baki ona verovatno izgleda prljavo i neuredno od putovanja, i morala je da se odupre porivu da dodirne kosu i uveri se kako tamo nema nijednog buntovnog pramena koji se oslobodio. Doputovala je u Meklsfild vozom u jednoj od haljina koje je poručila u Parizu, i nije se mnogo iznenadila kada se njena baka zagledala u nju i objavila: „Lanvan. Vrlo korisno, van svake sumnje, ali prilično dosadno. Veoma je teško nositi crno po letnjem suncu.”

„Prisustvovali smo toliko brojnim događajima u kojima je učestvovao kralj da sam se navikla da nosim crninu”, objasnila je Amber. „Osim toga, mora se misliti na svu onu prašinu i prljavštinu u vozu.” „Neke žene možda to moraju, Amber, ali žena tvog položaja treba više da misli o tome kako će se njen izgled odraziti na status njenog muža. Kako je dragi Robert?” „On je vrlo dobro, bako, i on i Luk ti poručuju da te vole.” Amberina usta se načas izviše u nežnom osmehu kada je pomislila na sina. „Džej mi je ispričao o Gregovoj kćerkici dok me je vozio ovamo. Sirotica.” „Oduvek si bila preterano sentimentalna, Amber. Prava istina je da bi joj bolje bilo da je umrla zajedno sa svojom bednom majkom.” „Grozno je uopšte pomisliti tako nešto.” Blanš je pogleda sa gnevnim prezirom. „Dakle, tebi ne bi smetalo da se devojka njenog porekla uda za Luka? Urazumi se, Amber. Ona nije ni riba ni devojka, tako da za nju ovde mesta nema.” „Baš kao što nije bilo mesta ni za Kerolajn Fiton Li, i njeno dete?” Sada je bilo prekasno da poželi da nije to rekla ili da opozove izgovoreno, ali Amber zbog mnogočega nije ni želela to da uradi. Nešto u njoj, neka krivica zbog sopstvene sigurnosti u odnosu na strašnu Kerolajninu sudbinu, zahtevalo je da se pobuni. Blanš se okrenula od optužbe koju je videla u Amberinim očima. Amber ne bi poverovala kada bi joj ona rekla istinu i kazala kako nije znala za dete koje je Kerolajn Fiton Li nosila, te kako bi kao uslov za novac koji je dala lordu Fitonu Liju postavila to da on dete prihvati kao svoje. Ali opet, Amber nije imala nikakvog razloga da razume ili prihvati to kao istinu. „Radije ne bih razgovarala o tako neprijatnoj temi, ali kad si već to pokrenula”, Blanšin glas je sada bio veoma hladan, „i pošto je Kasandra sada udata za Kerolajninog muža, mislim da je razumno

pretpostaviti kako je Kasandra imala sopstvene razloge da pronese glas o tome kako Kerolajn nosi Gregovo dete. Sam Greg nije pojma imao ni o kakvom detetu. Moraš se prisetiti, Amber, da je upravo Kerolajn Fiton Li bila ta koja je uvukla Grega u tu vezu, a ne obrnuto. Kao udata žena, ona je svakako znala za rizike kojima se izlaže. I sve bi bilo dobro samo da ona nije rekla Kasandri da nosi dete koje nije Fiton Lijevo.” Amber je sada začula prizvuk iznerviranosti i prezira u bakinom glasu. „Ako je Kerolajn volela Grega, verovatno je želela da on sazna za to.” Blanš oštro udahnu. „Ona nije volela Grega, niti je on voleo nju. Kerolajn je bila razmažena i preterano emotivna devojka koja je sama sebi navukla bedu na vrat.” „I ne samo sebi”, napomenu Amber tužno, pomislivši na nerođeno dete. „Šta je bilo, bilo je, Amber. A što se tiče ovog polutanskog derišta koje je Greg doveo sa sobom - ja sam njemu već rekla šta o tome mislim. Istog trenutka kada je saznao da se ta žena sa detetom ukrcala na brod kao slepi putnik, trebalo je da zatraži od kapetana da ih iskrca u najbližoj luci, a ne da sačeka da ih ovaj otkrije i tako uradi, i Greg je trebalo da plati njihov povratak u Hongkong gde im je i mesto. Na taj način bi se ratosiljao svake odgovornosti za njih i kapetan ne bi iskrcao i njega na kopno zajedno sa njima.” „Siroti Greg”, promrmlja Amber. „Gregu nije potrebno tvoje sažaljenje, Amber. Dovoljno sažaljeva sam sebe”, reče Blanš zajedljivo. „Veoma me je razočarao. On svakako nije muškarac kakav je bio njegov otac.” Retko se moglo čuti da baka pominje svog davno umrlog sina i Amber oseti neuobičajeni žalac saosećanja s njom. Pošto je sada i sama imala sina, mogla je sasvim dobro da zamisli kako je baki bilo teško da podnese taj gubitak.

„Šteta što je Džej pozvao doktora Bruksa pre nego što sam ja stigla da u potpunosti procenim situaciju”, nastavi Blanš. „Bruks je toliko uobražena i matora budala da mu je besmisleno ukazati na to kako bi najbolje bilo prepustiti prirodi da se pobrine za dete, umesto pokušavati da se ono spase.” „Užasno je to što govoriš”, pobuni se Amber i njeno saosećanje iščeznu zbog bakine neosetljivosti. „Naprotiv, to je jedino razumno reći”, ispravi Blanš Amber. „Ako dete preživi, šta misliš na šta će toj devojčici život ličiti kad jednom odraste? Po boji i izgledu je na majku, Amber.” „Ona je Gregova kćerka i tvoja praunuka”, bila je uporna Amber. „Ona je kopile koje je Greg napravio svojoj ljubavnici Kineskinji, kao poslednja budala.” Blanšino lice najednom ostade bez boje i ona pritisnu grudi rukom. „Šta se desilo, bako?” upita Amber zabrinuto. „Zar ti nije dobro?” „Naravno da mi je dobro. Meni je uvek dobro. To znaš, Amber. Nemam vremena za one žene koje se neprekidno žale na svoje zdravlje”, izvesti je Blanš jetko. Možda je i uspela da ubedi unuku kako je sa njom sve u redu, ali Blanš je u sebi osećala slabost i preneraženost. Nikada ranije o sebi nije mislila kao o starici, ali sada, po Gregovom povratku i sa problemima koje joj je to donelo, bila je sve svesnija sopstvene smrtnosti. Ali nije smerala da to pominje bilo kome. Bol koji ju je toliko oštro prožeo niotkuda sada je na svu sreću minuo, ali problemi koje je doneo Gregov povratak neće minuti toliko lako, znala je Blanš, pogotovo ako Amber bude toliko sentimentalna u vezi s Gregovim detetom. Posle otprilike jednočasovnog zapitkivanja o Robertu, Luku, Osterbiju i prodavnici, baka ju je konačno pustila i dozvolila Amber da pohita u dečju sobu, željna da vidi malu Gregovu kćerku. Dadilja je s neodobravanjem huknula i odmahnula glavom kada je Amber rekla šta smera, baš kao da je ona i dalje bila dete povereno njenoj brizi, ali bolničarka koju je Džej pronašao da pazi na

devojčicu bila je ospokojavajuće mlada, razoružavajućeg osmeha i blagog ponašanja. „Kako se malena zove, Betsi?” upitala je Amber devojku. „Gospodin Greg je rekao da joj je ime Lin Hua, milostiva. To navodno znači ’divni cvet od žada’ na kineskom, ali gospođa Pikford kaže kako neće dopustiti da je zovemo takvim paganskim imenom, pa je gospodin Greg rekao da treba da je zovemo Rouz.” Devojčica je bila toliko mala da je Amber tiho jeknula kad ju je videla kako leži ispod ukrasnih nabora i prekrivača staromodne izrezbarene kolevke. „Još malo pa će joj dve godine, a izglcda kao da nije ni upola tog uzrasta”, požalila se Betsi. Koža deteta izgledala je toliko žuto da se činilo kako je za nju ime Rouz izuzetno neprilično. Tamne oči devojčice su se otvorile, a pogled je u njima bio apatičan i prazan. Njena nevolja probudila je u potpunosti Amberine majčinske nagone. Ona se sagnula i podigla bebu iz kolevke, preneražena time koliko je ova lagana. Luk je u istom uzrastu bio robustan dečačić koji je već mnogo meseci hodao i počeo da govori. Ovo jadno ljudsko biće više je ličilo na voštanu lutku nego na dete. „Kako je samo hladna”, reče ona dadilji. „Tako je, milostiva. Doktor kaže da je razlog za to njena velika slabost. Na svaka četiri sata moram da joj u postelju stavljam boce s vrelom vodom, a gos’n Džej je uz’o još jednu dadilju da provodi noć uz nju.” „Da li jede koliko treba?” upita Amber. „Ja ne bi’ rekla da je to kol’ko treba”, reče Betsi. „Dajemo joj prokuvanu vodu i tek malčice mleka u prahu pošto doktor Bruks misli da njen stomak ne može da primi više od toga, ali ona ne pije mnogo tog mleka, a i kad ga popije, opet ga povrati.” „Sirotica mala, sigurno je jako usamljena bez majke, na toliko nepoznatom mestu.”

Kada je Amber posegla da vrati devojčicu u kolevku, ona je tiho i žalosno zakmečala. „Baš ste joj se dopali, milostiva”, osmehnu se Betsi. „Izgleda da ne želi da je spuštate. Prvi put sam vid’la da je to uradila.” Pre nego što je Amber stigla bilo šta da kaže na to, pojavi se doktor Bruks. On je bio njihov porodični lekar otkad je Amber znala za sebe i toplo se osmehnuo kad ju je ugledao. „Kako je samo mršava i sitna”, uzdahnu Amber dok se doktor Bruks pripremao da izmeri Gregovu kćerku. „Da. Imala je jedno vreme tešku žuticu, zato joj koža izgleda toliko žuto. Od nje je ostala bolesna od žuči i veoma slaba. Ovo je vrlo dobro, Betsi”, pohvali on bolničarku. „Dobila je tri unce...” „Hoće li sa njom sve biti u redu?” upitala ga je Amber kasnije dok ga je pratila u prizemlje. „Prerano je da to znamo. Borac je ona mali, to moram da joj priznam, i u najboljim je mogućim rukama.” Amber se vratila u dečju sobu pre večere, ne obrativši pažnju na to što se dadilja napućila kada je ona uzela Rouz iz kolevke. Nalet ljubavi prema malenoj bratanici preplavio je Amber dok ju je držala, u kombinaciji sa stezanjem njene rođene materice. Baš bi volela da ima još dece, pogotovo devojčicu. Nekada dobro poznati miris dečje kože, mleka i talka ispunio ju je nostalgijom. Luk je bio veoma dobra beba, zdrava i napredna, a Robert ga je obožavao. Kako su samo brzo prošle te posebne godine. Prebrzo, priznala je Amber pomalo tužno. Ona bi volela da ima još dece - još beba - ali naravno, to nije dolazilo u obzir. „Kada gospodin Greg obično dolazi u dečju sobu, dadiljo?” upita Amber u očajničkoj želji da se vidi s njim. „O, gospodin Greg se ne penje ovamo, milostiva”, odgovori Betsi. „I ne bi ni trebalo. Dečje sobe nisu mesta za odrasle muškarce”, objavi dadilja oštro.

„On se zapravo nimalo ne bavi oko Rouz”, reče Betsi Amber. „Gospoda ne treba da se zanimaju za bebe”, reče dadilja smrknuto. „Baš kao što to ne treba da rade ni gospe, ako ćemo pravo”, nadoda ona, namrštivši se na Amber, „pogotovo kad ove treba da se spreme za večeru.” „Da, dadiljo”, izvini se Amber učtivo i nevoljno pruži Rouz Betsi.

Trideset četvrto poglavlje „Greg, da li ti je dobro?” Bilo je to drugi put da je Amber morala da postavi isto pitanje bliskom članu svoje porodice u roku od dvanaest sati, ali čak i ako je bila u opasnosti da počne da se ponavlja, kada je Greg bio posredi, i najneutralniji prolaznik svakako je mogao da prepozna razlog za njeno pitanje. Greg je pio sve vreme tokom večere, a Amber je zapravo podozrevala da je pio i pre nego što je sišao - zakasnivši pritom. Sada su ostali nasamo u svom omiljenom svratištu, sobi za bilijar, i Greg je još pio, dolivajući sebi čašu iz bokala sa džinom koji je poneo sa sobom. „Dođavola, naravno da mi nije dobro”, odgovorio je ogorčeno. „Zaboga, Amber, imaš li koju cigaretu? Ja sam ostao bez svojih, a umirem za pljugom.” „Žao mi je, nemam.” Ona nikada nije bila naročito sklona pušenju i prestala je s tim one zime posle Lukovog rođenja kada su i ona i Luk preboleli strašnu prehladu. Greg baci bilijarski tak koji je uzeo sa stalka na čoju stola toliko silno da se Amber trže. Ta narav koja se u njemu izgleda razvila, i koju je više puta ispoljio za večerom, prenerazila ju je gotovo koliko i promena u njegovom fizičkom izgledu. Njen vedar, zgodan rođak iščeznuo je i njegovo mesto zauzeo je neki neznanac. Ista ona žuta nijansa kojom je bila obojena koža bebe Rouz doprinela je tome da Greg izgleda žučno i nezdravo. Oči su mu bile zakrvavljene, a ruke nemirne. Kada je progovorio, glas mu je bio upitan i pun samosažaljenja zbog kog je njihova baka stiskala usta. „Pomislila bi da bi svaka normalna baka bila zadovoljna i ispunjena olakšanjem zbog toga što joj je jedini unuk i naslednik bezbedno stigao kući, ali opet, naravno, kao što oboje znamo, naša

baka nije ni najmanje normalna. Pobogu, Amber, kako je samo surova. Hoću da kažem, ko je uopšte kriv za to što sam se obreo u tom prokletom Hongkongu? Ja nisam. Ona je insistirala da odem tamo i živim od crkavice.” „Mislila sam da si želeo da odeš”, pobuni se Amber. „Činilo se da si tamo toliko zadovoljan, pogotovo pošto si se upoznao s Lajonelom. Tako si bar govorio u svojim pismima.” „To je bilo pre nego što me je taj prevrtljivi gad prevario. Da nije bilo njega, dosad bih već bio oženjen sa Lusi...” „Lusi? Jesi li tako zvao Rouzinu majku?” „Ja da se oženim tom kučkom? Kamo sreće da je nikad nisam sreo. Ona i ta prokletinja od Lajonela zajednički su mi upropastili život.” Amber se trže od mržnje u Gregovom glasu. „Ne razumem”, reče ona. „šta se to dogodilo?” Kada je Greg završio sa pričom o tome kako se upoznao sa kockom i kuplerajima Hongkonga, posle čega je sreo Lusi i zaljubio se u nju, Amber je bila i preneražena i zgađena - samim Gregom jednako koliko i njegovim prevrtljim prijateljem. Kako se to moglo dogoditi? Kako je rođak kome se toliko divila i volela ga postao ovaj nemoralni čovek koji izgleda ni najmanje nije bio svestan sopstvenih grešaka, a kamoli osećao stid zbog njih? „Ukoliko voliš Lusi, možda bi bolje bilo da si ostao u Hongkongu i prepustio se njenoj milosti”, predloži mu Amber obazrivo. „Ona bi mi bila žena da je Lajonel nije okrenuo protiv mene”, nastavi Greg, ne obrativši pažnju na njen komentar. „Rekao sam joj šta sve baka planira za mene i kako ću verovatno doći do titule. E pa sad, ako se uda za Lajonela, tog podlaca i lažova, neće moći da se nada tituli ledi.” Greg je nastavio s prigovorima, a Amber ga je slušala sve tužnija i tužnija. „Sad baka ima primedbe na činjenicu da sam dobio dete. Šta je kog đavola očekivala da radim? Da živim kao kaluđer?”

Počeo je jako da se znoji, a pokreti i govor su mu postali isprekidani i nepovezani. „Mislim da se baka najviše zabrinula zbog tvojih dugova, Greg”, reče mu Amber blago. „Ona se zabrinula!” On se neobuzdano nasmeja. „Dobar štos. Nije se zabrinula dovoljno da mi pošalje pare da ih isplatim, je li tako? Kinezi mnogo vole kockanje, ali mrze one koji gube. Znaš li šta rade tamo ako nisi u stanju da isplatiš svoje kockarske dugove? Odseku ti šake, za početak - prst po prst - a onda...” Greg je doneo u sobu za bilijar pun bokal džina, ali on je sada bio prazan i Greg ga uze u iznenadnom izlivu nasilja i zavitla u zid, tako da se srča razlete po parketu na podu, a on sam klonu u fotelju, zagnjuri glavu u šake i poče nekontrolisano da jeca. „Sve bi bilo u redu samo da se Lusi udala za mene”, zajeca on. „Lajonel je bio taj koji je nagovorio Čung Haja da zahteva da mu platim sve što sam mu bio dužan. Lajonel je znao da ja to ne mogu. Morao sam da ispišem te čekove, Amber - nisam imao nikakvog izbora - a onda kada je Čung Haj počeo da mi preti zbog toga što sam falsifikovao potpis Henrija Džardina i terao me da ispisujem nove, znao sam da ne mogu više to da radim i da moram pobeći. To putovanje me je koštalo i poslednjeg penija k .oji sam imao; pogani kapetan je dobro znao da sam očajan i da može da mi naplati koliko god želi. Nisam znao da me je ta glupa gadura pratila do pristaništa i uvukla se na brod zajedno sa derištem.” „Sigurno je očajnički želela da bude s tobom, Greg.” „Želela je da bude sigurna da neće ostati bez svoje krave muzare, pre je o tome reč”, odbrusi Greg pakosno. „Pa, makar si malu Rouz bezbedno doveo kući.” „Zar misliš da je to bilo ono što sam hteo? To se desilo zahvaljujući poganim misionarima koji su turali nos u tuđa posla. Derište je trebalo da umre zajedno sa svojom majkom.” „Misliš, kao Kerolajnino dete?” upita ga Amber tiho.

Na trenutak je mislila da će on oćutati. Lice mu je postalo tamno- crveno i on se zapiljio u nju, a onda ustao i progurao se kraj nje. „Za to nisam bio ja kriv. Upozorio sam je da moramo biti obazriviji, i imali smo sreće što nam je upalilo s prvim”, nasmeja se Greg pijano. „To bi baš prijalo baki, zar ne, da Fiton Lijev mili sin ima za oca jednog Pikforda?” Amber nije mogla ni da se pomeri. Greg je bio toliko pijan da je ona podozrevala kako nije sasvim svestan onoga što je rekao. „Šta misliš?” upita on Amber. „Da kažem matoroj?” „Greg, mislim da...” „Šta ti to misliš?” Sada je počeo da besni. „Misliš da ne znam o čemu pričam, zar ne? E, pa da ti lepo kažem, znam itekako. Kerolajn se klela i pre nego što se derište rodilo da je moje; tvrdila je da Fiton Liju nikad nije mogao da se digne. Nije ni čudo što se Kasandra udala za njega - baš su rođeni jedno za drugo. To derište je moje, Amber.” Pre nego što je otišla na spavanje, Amber se popela u dečju sobu i izvinila se noćnoj bolničarki koja se predstavila kao Betsina rođaka šila. „Malena je uspela večeras da ne povati mlekce”, rekla je ona Amber sa zadovoljstvom u glasu, dok ju je uvodila u senovitu sobu gde je devojčica čvrsto spavala u svojoj kolevci. „Naša Betsi reče da ste se baš dopali maloj Rouz, milostiva. Fali joj majčin dodir, rekla bi’ da je zato.” Amber se nagnu i nežno dodirnu Rouzin obraz. Detetu je koža bila malo toplija i manje voštana. Siroto malo. Je li Greg bio u pravu? Zar je sin jedinac i naslednik lorda Fitona Lija zaista njegovo dete? Kako god bilo, Greg se mora sprečiti da bilo kome kaže ono što je rekao njoj, zarad tog dečaka. Ona će popričati s njim kad se bude otreznio i naterati ga da obeća da će ćutati. Amber je jedina sišla na doručak. Greg je sigurno snom lečio

pijanstvo od prošle noći, a Vilson ju je izvestio kako njenu baku malo boli glava pa će sići kasnije. Amber se namrštila dok je izlazila iz sobe za doručak. Nije mogla da se seti da je njena baka ikad propustila da siđe na doručak. Ako je Blanš tako želela da pokaže koliko je nezadovoljna Gregom, onda joj je plan zakazao, pomislila je Amber žalosno. Nekoliko minuta u dečjoj sobi sa Rouz, koja je tog jutra izgledala mnogo bolje i čak joj se osmehnula, bilo je dovoljno da se Amber oraspoloži, sve dok doktor Bruks nije došao i pokazao joj koliko su devojčici noge savijcne, uz objašnjenje da je to znak rahitisa i da postoje izgledi da se Rouzini zakržljali nožni mišići i kosti nikada neće propisno oporaviti. Kako je samo strašan početak života imalo to siroto stvorenjce, da ostane tako tragično bez majke, a sada i da sama bude tako lošeg zdravlja. Amber je osećala očajničko sažaljenje prema njoj. Izgledalo joj je to previše surovo i nepošteno, tim pre što je Gregov status trebalo da joj obezbedi bolje početne pozicije u životu. Greg je trebalo da se stidi sam sebe zbog toga što se prema svojoj ljubavnici i detetu nije bolje ponašao, pomislila je Amber ljutito. Svako dete svakako zaslužuje da bude voljeno, ali u Gregu nije bilo nimalo ljubavi prema malenoj Rouz. Bilo joj je teško da prihvati ponašanje svog rođaka kad je Rouz posredi, priznala je Amber, i podjednako teško da mu to oprosti. Greg je drhtao i grčio se u svom kupatilu. Upravo se silovito ispovraćao, i u glavi mu je mučno bubnjalo. Znao je iz iskustva da i glavu i stomak može jedino da mu sredi nekoliko čašica brendija, ali je isto tako znao da je boca koju je prošle noći poneo gore sada prazna. Pustio je vodu, a onda shvatio da želi da isprazni bešiku. Jarka svetlost sunca koja je dopirala kroz prozore naletela je na njegove očne jabučice kao fizički udarac, nagnavši ga da trepne, a onda spusti pogled. Još je bio tamo i sada je malo curkao, crven i rovit, ali ne i bolan, omaleni plik, ništa značajno, samo što je on znao da je u

pitanju nešto itekako značajno. Toga nije bilo tamo kada je pošao iz Hongkonga, a na onoj devojci koju je imao te poslednje noći nije video ništa, ali opet, nije je baš mnogo zagledao, niti bio u stanju da je zagleda. Imao je prokletom Džardinu da zahvali što je ulio strah Božji u njega insistirajući na tome da ga onaj pogani medicinar ispresliša uzduž i popreko o rizicima jebanja devojaka iz kupleraja, ubrzo po njegovom prispeću u Hongkong. Naravno, mogao je da zamoli matorog Bruksa da mu to pogleda, i umiri ga. Verovatno nije reč ni o čemu važnom, samo se malo povredio. Ali onda bi on ispao budala, a Bruks je bio takva baba da bi istog trena otrčao njegovoj baki. Bolje da ništa ne pominje. U stvari, nema šta ni da kaže. Samo malo nadražene kože. Nema nikakve šanse za to, ni najmanje... Opet mu dođe da povraća. „Toliko se osećam krivom zbog Rouz”, reče Amber Džeju. Bili su u salonu kuće Dauer, gde je Amber svratila da poseti Džejevu decu, koju su doneli iz dečje sobe da je pozdrave, ali ih je sada dadilja brže-bolje odnela natrag. Nije očekivala da zatekne Džeja kod kuće, kao što nije očekivala na snažno uzbuđenje i zadovoljstvo koje je osetila kad je saznala da je on tu. „Mogla sam da uradim mnogo mnogo više. Na primer, da pošaljem Gregu malo para.” ,,Da si to uradila, zar zaista misliš da bi ih on potrošio na ljubavnicu i njihovo zajedničko dete?” „Bio si u pravu kad si me upozorio da se promenio, Džeje”, priznala je Amber tužno. „Jedva ga prepoznajem kao onog starog Grega. U jednom trenu je grozno naprasit, a onda već u sledećem...” Ona uzdahnu. „Pije daleko više nego što može biti dobro po njega. Šta je bilo, zašto tako izgledaš?” upita ona zabrinuto. „Ne želim da ti uvećavam zabrinutost, Amber, ali podozrevam da zavisnost od kockanja nije jedina koju je stekao dok je bio u Hongkongu.” „Zavisnost?”

„Vilson mi je rekao da se po onome što je ispričao Gregov novi lični sluga može zaključiti kako Greg možda puši opijum. Čini se da doktor Bruks svakako smatra da je to moguće. Još ništa o tome nismo rekli tvojoj baki.” „Opijum?” Amber više nije bila ona nekadašnja naivna devojka. Sestre Mitford su možda i mogle da se kikoću tobože razrogačene i pričaju o tome kako trgovci belim robljem daju nevinim devojkama opijum i šalju ih van zemlje, ali nije bila nikakva tajna da ima onih u visokom društvu, i muškaraca i žena, koji su zavisini od kokaina, pogotovo pripadnici moderne omladine. „Ali ako bi mogao da prestane da ga uzima i okane se pića, bilo bi mu bolje, zar ne?” „Možda”, saglasi se Džej toliko obazrivo da je Amber pretpostavila kako Džej smatra da Greg nikada neće prestati sa tim. Kako je život samo bio surov. Ko je ikada mogao da pomisli da će Greg, tako nonšalantno šarmantan i veseo, miljenik njihove bake sa zavidnom budućnošću kojoj je mogao da se nada, propasti na tako strašan i štetan način? „Samo da nije otišao u Hongkong”, zausti ona u njegovu odbranu, ali Džej odmahnu glavom. „Plašim se da je koren te slabosti u samom Gregu, Amber, a ne u okolnostima u kojima se on obreo.” Amber se činilo da će izdati Grega ako to prizna, ali znala je u dubini srca da je Džej u pravu. „Nije prekasno da se promeni.” „Ukoliko to uopšte želi”, saglasi se Džej. „Zar misliš da on to ne bi hteo, Džej?” „Ne znam, Amber. U Gregu vidim samo sebičnjaka ispunjenog samosažaljenjem.” Amber nije mogla da porekne istinu u toj tvrdnji.

„Malo sam zabrinuta zbog Rouz”, priznala je. „Baka je mrzi, a Greg je očigledno previše nepouzdan da bi joj bio valjani otac. Betsi i Šila su odlične, ali ako bi iz bilo kog razloga morale da odu, ona bi ostala toliko ranjiva. Povela bih je kući sa mnom, ali...” „Obećavam ti da joj se ništa neće dogoditi”, uveri je Džej. „Paziću na nju sa jednakom pažnjom kao da je moja, i obaveštavaću te o tome kako napreduje, dajem ti reč da će biti tako.” „O, Džej, kako si ti samo dobar.” Suze su zapeckale Amberine oči i morala je da trepne kako bi ih odagnala. „Ne znam šta bih bez tebe; toliko si blag i predusretljiv.” Nije smela više da kaže ni reč. Postidela bi ga i, što bi bilo još opasnije, odala osećanja koja ne bi smela da gaji. „Ponadala sam se da ću videti Lidiju”, reče mu ona, promenivši temu. „Plašim se da to neće biti moguće. Morao sam kasno sinoć da pozovem doktora Bruksa. Ponekad, kad joj nije dobro, sklona je samopovređivanju zato što sebe smatra beskorisnom. Trudim se da je uverim kako su to besmislice, ali pravo da ti kažem, čini mi se da je zbog mog prisustva situacija još gora, umesto da bude obrnuto. Doktor Bruks joj je dao sedative i ona sada spava.” „Džej, strašno mi je žao.” Obuzeta kajanjem zbog toga što ga je opteretila svojim problemima iako on već mora da se nosi sa toliko toga, Amber mu je dodirnula ruku u nežnom gestu saosećanja. ,,I sve ovo pride. Moraš da rešavaš dovoljno sopstvenih nevoIja.” „Ne, drago mi je što si došla. Tvoje razumevanje i dobrota mi strahovito mnogo znače.” Jedva da je oka sklopio prethodne noći. Lidija se ponašala izuzetno nasilnički pre nego što je utonula u morbidnu želju da naudi sebi, što je obično sledilo jedan od njenih ipada. Izbola mu je noktima meso na grudima ostavivši duboke ogrebotine koje su ga još pekle. Amberino prisustvo, koje je obično delovalo kao melem za njegovo zabrinuto srce, danas mu je samo nanosilo dodatni bol. „Ti mi strahovito mnogo značiš, Amber. Veoma, veoma mnogo. Čak i više nego što je možda pametno.” Pokušao je da

potisne te reči, ali bilo je prekasno; sada su bile izgovorene, izdale su ga i još gore od toga, postidele su Amber. Džejev glas, prisan i pun napetosti, samo je izgovorio ono što je bilo u njenom srcu, priznala je Amber, dok su se gledali u teškoj tišini. Trebalo je sada da pođe, jer ukoliko to ne uradi... ali videla je u Džejevim očima odraz onoga što se nalazilo u njenim; i ta zajednička spoznaja izmenila je teksturu tišine, ispunila je sa hiljadu suptilnih neizrečenih nada i obećanja. Nalazilo se to između njih toliko dugo, nepriznato i opasno, a sada je bilo razotkriveno. Žudnja koju je jednom iskusila nikada nije mogla da bude zaboravljena, a godine u kojima je iz devojke izrasla u ženu samo su produbile njenu senzualnost. Nije morala da se pita kako bi reagovala kad bi je Džej dodirnuo - znala je to, i samo to saznanje nagonilo ju je da još više priželjkuj taj dodir. Želela ga je. Želela je Džeja sa žestinom i strašću, želela je da je on dodiruje, kuša, ispunjava joj ćula na svaki mogući način. Osećala je tupi bol duboko u telu, potrebu toliko jaku da je ličila na krik čežnje u njoj. Mora otići. Počela je da se okreće od njega, ali se onda okrenula natrag i prešla tu razdelnu liniju koju se zaklela da nikada neće preći. Našla se u Džejevom naručju, srce joj je ushićeno tuklo uz njegovo telo, a čula su joj vrtoglavo, pohlepno grabila sve što su mogla kako bi je ispunila osećajem da je to zaista on. Obavila mu je ruke oko vrata i poljubila ga sa istom žestinom sa kojom je on poljubio nju. Bilo je to poput sunčeve vreline posle zimske hladnoće, kao nada posle očajanja, život posle smrti, čitava svrha njenog sopstvenog postojanja. „Toliko već dugo želim da te držim ovako u zagrljaju”, reče joj Džej promuklo. „Kao i ja tebe”, uzvrati mu Amber šapatom. Nije mogla obuzdati silnu želju da ga dodiruje, da ga upozna, želju za čudom ove intimnosti posle pustih godina bez nje. I želela je

još mnogo više. Želela je da leži sa njim u zaklonjenim senkama kako bi ga potpuno upoznala. „Koliko te samo želim.” Eto, rekla je to, i dođavola s posledicama. „Ja tebe želim još više, odavno već”, odgovori joj Džej. Ona se nervozno nasmeja i dotaknu mu usta vrhovima prstiju, zatvorivši ponovo oči pred snažnim naletom zadovoljstva koje ju je ispunilo kada je on uhvatio njenu ruku i poljubio joj vrške prstiju jedan po jedan. „Ne bi trebalo...” zausti ona. „Ne”, saglasi se on, ali još ju je držao za ruku. „Džej, poljubi me ponovo”, zatraži ona od njega. Osećaj da je u njegovom zagrljaju bio je upravo onako predivan kao što je znala da će biti. Dok je bila s njim osećala se kao da se vratila kući, i ona je... „Vidi, vidi, šta se to ovde dešava? Zar uopšte i moram da pitam?” Odskočili su jedno od drugog istog trena kada su čuli Kasandrin glas, ali naravno da je bilo prekasno: videla ih je. „Baš me čudi to od tebe, Džej, dok je sirota Lidija toliko bolesna, ali naravno, Pikfordovi su oduvek imali naviku da otimaju tuđe supružnike i uništavaju brakove.” Amber je želela da uzmakne od njenih reči kao da su posredi udarci, da se zaštiti od njih, ali kako je mogla kad ih je i zaslužila? Nije imala nikakvu odbranu pred onim što je uradila - baš nikakvu. Osećala je mučninu od sramote i krivice. Lidija je bila veoma bolesna, a ona se ovde ponašala tako sramotno sa Lidijinim mužem, prepuštala se ponašanju koje bi prezirala i osuđivala da je neko drugi u pitanju. Guja je ušla u raj, donevši sa sobom grižu savesti koju će Amber morati da trpi do kraja života.

Kako je samo mogla da dopusti da se to dogodi? Za Džeja je to bilo drugačije. On je bio muškarac čija žena nije mogla da ispuni svoju ulogu u njihovom braku, čovek opterećen brigom o bolesnici, koji mora, kao i svi zdravi muškarci, imati svoje potrebe. Bila je njena dužnost i obaveza da ga spreči u tome, bez obzira na to šta sama oseća, bez obzira na to koliko su ta osećanja u njoj burna i izmučena, silna i neodoljiva. Ali ona to nije uradila, i sada će morati da plati cenu za taj greh najstrašniji od svih.

Trideset peto poglavlje „...A ukoliko ovako prebacimo svilu preko stolice - Amber?” upita Sesil Biton pomalo ljutito, dozvavši Amber iz košmara misli ispunjenih grižom savesti. Sesil je došao da snimi fotografije za prvu reklamu za Vog. Profesionalno je bio toliko tražen da ona nikako ne bi mogla da obezbedi njegove usluge da joj nije bio prijatelj, a sada je traćila njegovo vreme usled osećaja krivice koji ju je obuzimao zbog onoga što se dogodilo sa Džejem. „Da, da, to izgleda savršeno.” Mora prestati da misli na to šta se dogodilo. Na kraju krajeva, nikakvo razmišljanje nije moglo da ispravi grešku koju je počinila. Pekla ju je griža savesti. Kasandra ih je možda optužila oboje, ali samo je ona bila kriva. Ona je bila ta koja je produžila poljubac i želela još... Kasandra je bukvalno likovala zbog toga to ih je tako zatekla i Amber se plašila da će raširiti glas o tome što je videla, iako je rekla da zbog svoje brige za „dragu sirotu Lidiju” ona nikada više neće pomenuti taj incident. Ako bi ih Kas ogovarala, to bi moglo narušiti njen ugled, ali Amber je sumnjala da bi produhovljeno društvo u kom u se ona i Robert kretali mnogo marilo za to. Na kraju krajeva, diskretne ljubavne veze su bile veoma prihvatljive. Ne, nju je zapravo brinulo kakve bi posledice saznanje o tome moglo da ima po Lidiju, čije je mentalno stanje bilo u tako delikatnoj ravnoteži. Amber nije mogla da podnese pomisao na to da bi izazvala nesreću nedužne osobe. Hoće li Kas sačuvati za sebe to što je videla kako bi zaštitila Lidiju, ili se samo igra sa njima dok zapravo sve vreme smera da objavi ono čemu je prisustvovala? Amber nikada nije ni pomislila da bi mogla da se nađe u tako neprijatnoj situaciji; to je bilo suprotstavljeno svemu u šta je verovala. Prekršila je sopstvene najsvetije moralne zavete. Kako će se samo njena baka naljutiti ako Kas nešto zucne, pošto će je tada oboje unučadi izneveriti. Amber će

morati da se postara da Blanš ni zbog čega ne okrivi Džeja. Mora prestati da misli na to; šteta je već počinjena; više nije mogla ništa da uradi. Bili su u Kasinim rukama, koliko god njoj ta činjenica bila mrska. Prodavnica je bila „uređena” za Sesilovo snimanje. U prednjem delu izloga bila je stolica obojena onako kako je Amber zamislila, istom blagom sivom bojom kao i enterijer, sa tubom predivne crne svile izvezene zlatnim lovorovim vencima - to je bio jedan od nacrta njenog oca - bačenom naizgled nemarno preko stolice. U pozadini su bila dva polustuba, u korintskom stilu, jedan sa bistom na vrhu, koja je imala krunu od lovorovog venca, dok je na drugom stajao pohabani metalni svećnjak sa belim svećama, kroz koji je Amber u kaskadama provukla bršljan. Kao završni detalj što je bila Sesilova zamisao - bila je tu bucmasta beba zlatnoriđe kose, pozajmljena za slikanje od majke, jedne od švalja, koja je došla sa mekim jastucima i sada je zabrinuto posmatrala svog sina, odevenog sasvim u belo sa lovorovim vencem na uvojcima, kako sedi na podu okružen svilom i osmehuje joj se široko i zadovoljno. Amber se samo nadala da dete neće povratiti na svilu, iako je morala da prizna kako čitava ta slika izgleda veoma privlačna za oko. Trebalo bi da joj bude drago zbog toga što ih je Kasandra videla. Poniženje i griža savesti koju je osetila bili su pravedna kazna. A gubitak najboljeg prijatelja - je li i to bila pravedna kazna? Džej joj se nije javljao otkad se vratila u London, niti je ona ikako pokušala da stupi u kontakt s njim. Kako je i mogla posle onoga što se dogodilo? Osećanje krivice ju je progonilo i mučilo. Ali, pre nego što se ,,to” dogodilo, on je obećao da će joj pisati i izveštavati je o tome kako Rouz napreduje. Iznad svih svojih ličnih osećanja, Amber je smatrala da ima moralnu obavezu da proverava zdravstveno stanje devojčice - bila je to majčinska dužnost u ime majke koja nije bila prisutna da pazi na rođeno detence. Ona nije mogla odustati od te obaveze samo zbog svojih osećanja. Ali, šta je sa Džejem? Hoće li on ipak učiniti kao što je rekao i pisati joj o Rouz? Ili će pomisliti da je bolje da prekine svaki dalji kontakt s

njom? A ukoliko on tako učini, hoće li ona biti u stanju da to podnese? On joj je bio najprisniji i najbolji prijatelj, jedini na koga je mogla da se osloni i kome je mogla da se poveri. Kako je samo bilo glupo što je žrtvovala to za nekoliko minuta strasti. Prijateljstvo dugo čitav život poništeno jednim jedinim poljupcem. „Silvestere, dušo, molim te, ne zaklanjaj mi svetlost.” Sesilov novi pomoćnik se napući i zabaci plave uvojke. „Bio sam prošle nedelje u Parizu”, reče Sesil Amber. „Robertov mladi prijatelj Oto je bio veoma zapažen i motao se oko dve krupne Brunhilde. Sasvim mi je jasno zašto se siroti Robert toliko zaljubio. Momak je opasno privlačan, veoooma izazovan i uzbudljiv. Došao sam u iskušenje da i sam oprobam sreću.” „O, Sesile, ne smeš to”, usprotivi se Amber. „Roberta bi to mnogo povredilo. Oto se prema njemu poneo strašno neljubazno, znaš.” „Da, znam”, osmehnu joj se Sesil. „Robertovo prijateljstvo mi znači više od tamo neke usputne vezice. Samo sam se šalio. Znači, Robert i dalje želi da prisustvuje Olimpijadi?” „Da, Robert kaže da bi prava šteta bila ako bi Luk propustio da to vidi. Smatra da će to putovanje biti dobro za Luka.” „Olimpijada će svakako biti dobra za porpagandnu mašinu Herr Hitlera”, saglasi se Sesil. „Uticajne sile se sada sigurno kaju što je Nemačkoj dozvoljeno da bude domaćin Igara sada, kada su Hitler i njegova desničarska politika toliko ojačali. Jevrejski lobi je već digao glas.” „Svakako s razlogom?” napomenu Amber. Iz mnogo razloga je osetila olakšanje kada se okrenula problemima većim od njenih ličnih. Strašne nevolje jevrejskog naroda podvrgnutog Hitlerovim antisemitskim zakonima morale su da užasnu svakoga ko u sebi ima makar trunku saosećanja i humanosti. Amber nije mogla da shvati kako su mogli da postoje ljudi koje Hitlerovi grozni planovi ne užasavaju, a kamoli oni koji ih podržavaju, ali preneražujuće je bilo to da i u Britaniji ima onih koji gaje i podstiču antisemitska osećanja. Amber je znala kakav bi bio

stav njenih roditelja. Oni bi među prvima ustali i izrazili svoju podršku svakome ko je tako gažen i maltretiran. „Pre mislim da javnost zanima hoće li Juniti Mitford19 srušiti Firera umesto jevrejskog lobija”, reče joj Sesil. „Veoma zabavno i apsurdno. Naravno, Dajana i Tom Mozli će svakako otići. Herr Fon Ribentrop je bio vrlo zauzet slanjem pozivnica svakome koga smatra uticajnim, pošto se sada čini da će on biti sledeći nemački ambasador u Britaniji. Nažalost, eto, dok ti budeš u obavezi da gledaš kako se zgodni mladići razmeću mišićima, ja ću raditi. Makar će te, po povratku, čekati uzbudljivo otvaranje prodavnice.” „Ne znam baš koliko će to biti uzbudljivo, Sesile. Strašno sam uplašena. Šta ako se nikome ne dopadne, ili...” „Draga devojko, naravno da će se svima dopasti. Biće oduševljeni. Kako i da ne budu pošto vide Vog? Moja fotografija će ih ispuniti čežnjom da ispune svoj dom tvojim tkaninama.” Amber se nasmeja. Želela je da gaji isto samopouzdanje kao i Sesil, ali opet, on je bio rođeni zabavljač i neprestano je nastupao za publiku i one koji su mu se divili.

19

Unity Valkyrie Mitford (8.8.1914 - 28.5.1948) bila je pripadnica aristokratske porodice Mitford koja vuče korene još iz 11. veka za vreme normanskog naseljavanja Engleske. Sestra Juniti Mitford Dajana bila je udata za Osvalda Mozlija, lidera Britanskog fašističkog saveza. Juniti je u Britaniji i Nemačkoj bila istaknuti i javni pristalica fašizma, a od 1936. pripadala je sledećih pet godina bliskom krugu Hitlerovih prijatelja i intimusa. Po izbijanju II svetskog rata, Mitfordova je pokušala samoubistvo;prim. prev.

Trideset šesto poglavlje Džej pogleda pismo koje je gotovo celo jutro pokušavao da napiše. „Zamolila si me da te izveštavam o tome kako Rouz napreduje i radujem se zbog toga što mogu da ti kažem kako doktor Bruks kaže da joj je neprestano sve bolje i bolje. Možda će te isto tako zanimati...” Šta? To da mi nedostaješ i da čeznem za tobom? Da mi je žao što sam te izložio Kasandrinom otrovu? Da mi je onaj zagrljaj, umesto zadovoljstva, samo doneo nepodnošljivu čežnju za time da ih bude još? Da bi zaista bilo bolje da među nama više ne bude prepiske, tebe radi? Da ne mogu podneti prekid ovog dragocenog kontakta s tobom, čak i ako kroz to izdajem i tebe i svoje bračne zavete jednako kao kad bih te nagu držao u naručju? Džej, koji je retko psovao, gnevno opsova sebi u bradu, zgužva pismo i baci ga u vatru. U ovakvim trenucima mu je najviše nedostajao dedin stari pas. Psu je mogao slobodno da poveri sve ono što nikada nije mogao da kaže ljudima. Naravno, Kasandra je trijumfalno likovala zbog toga što ih drži u šaci. Oboje su znali da će ona tu prednost nemilosrdno iskoristiti iz pukog zadovoljstva. Bila je to teška situacija, još više pogoršana činjenicom da je zbog Lidijinog zdravlja bilo izuzetno važno da ona ne sazna šta se dogodilo. Uopšte nije trebalo da se ženi Lidijom, Džej je to znao, ali učinio je to i sada je imao moralnu obavezu da je zaštiti. Ona je bila majka njegove dece. Ali njena emocionalna ravnoteža bila je toliko delikatna da je i najmanja stvar mogla da je poremeti. Ponekad je bilo dovoljno da jedna od devojčica ne želi da joj sedne u krilo pa da je to baci u duboku depresiju, a opet, povremeno je odlučno odbijala da ima ikakve veze s njima i okretala je od njih lice, ponašajući se kao da one uopšte ne postoje.

Na isti način je plakala i govorila mu kako ga mrzi, kako je brak sa njim za nju kao zatvor, samo da bi onda ustvrdila kako ga toliko voli da ne bi mogla da živi bez njega, i preklinjala ga da joj kaže kako i on voli nju, neutešno jecajući sve dok on to ne učini. Možda bi za Amberino dobro bilo najbolje da joj jednostavno napiše kako će zamoliti doktora Bruksa da joj od sad pa nadalje šalje redovne izveštaje o Rouzinom napredovanju. Morali su da se udalje jedno od drugog, zarad Amber i zarad dece i njihove majke. Daleko od očiju, daleko od srca, tako se kaže, zar ne? Ali koliko god da prođe vremena dok ne vidi Amber, Džej je znao da se njegova osećanja prema njoj nikada neće promeniti, već će samo možda još više ojačati. Ipak, to će morati da ostane njegov lični teret. Nije imao nameru da ga podeli ni sa kim, ponajmanje sa samom Amber. Njena sreća mu je više značila od njegove sopstvene, i bio je tužan zbog toga što neko ko toliko zaslužuje ljubav i sreću u braku mora da bude tako lišen i jednog i drugog. „I da li me zaista voliš?” „Draga moja, naravno da te volim, pogotovo u ovakvim trenucima”, odgovori Kasandra nežno svojoj ljubavnici. Žena okrenu glavu i osmehnu se Kasandri, protegnuvši golo telo lenjo, posle zajedničkog zadovoljenja. Njena put, maslinasta i glatka, mirisala je, kao i prostorija, na seks. Ta soba je bila Kasandrino specijalno lično igralište i ona ju je prisvojila još u prvim danima braka sa Džonom Fiton Lijem. Nalazila se visoko na vrhu gotske kule koju je kući pridodao neki predak iz osamnaestog veka. Sluge su se klele da je kula ukleta, a Kasandra je podsticala to uverenje jer je znala da ga može upotrebiti u svoju korist. Neobično kako su se sve kockice složile. I sama soba kao da je napravljena za ostvarenje njenih ciljeva. Veliki krevet sa stubovima bio je izrezbaren maskiranim figurama i slikama mitoloških rogatih zveri. Ona ga je zaodenula tkaninom za koju je čula od prijateljice koja je intimno „poznavala” Vajolet Trefuzis i Vitu Sekvil-Vest. Zlatna šara na crvenoj podlozi prikazivala je legendu o „lažnom udu”

koji je Dedalus izdeljao za kćerku kralja Mide kako bi ova mogla da zadovolji svoju pohotu. Kako je Kasandra samo zavidela Viti i Vajolet. Pre nego što se udala, mnoge sate je provodila zamišljajući kako posmatra njihova zadovoljstva. Kako je tada samo bila glupa. Daleko je bolje bilo da sama iskusi to zadovoljstvo, premda su postojale situaeije kada je i uloga voajera donosila zadovoljstvo; kao onomad kad je zatekla Džona s jednom od sobarica. Tada još nisu bili u braku. Kako se samo mučio, jadnik, i ud mu je već bio mlitav i pre nego što je shvatio da je ona tu. Toliko je bio glup kada je pokušao da uzme devojku tamo gde su mogli da budu tako lako zatečeni. Naravno, preklinjao ju je da ga ne izda. A ona se saglasila da ništa ne kaže pod uslovom da se uda za njega. Rekao joj je da ne bi mogao da joj bude valjan muž; voleo je da opšti samo sa sluškinjama. Kasandra ga je uverila kako to nije ni najmanje važno. Želela je brak, a ne muža. Pristao je nevoljno, ali ona ga je ubrzo ubedila da nije pogrešio, i za nagradu ga je pozvala da, tokom njihove prve bračne noći, posmatra kako ona zadovoljava sirotu sluškinju koju on nije bio u stanju da zadovolji. Koliko je samo preneražen bio, i koliko uzbuđen. Tokom godina su još nekoliko puta uživali u sličnim prijatnim situacijama. Naravno, kada su bili odsutni; sluge su ogovarale, a toj prvoj sluškinji su platili da krene za karijerom na pozornici, koju je oduvek želela. Naravno, on nikada neće shvatiti koliko se ona trijumfalno osećala dok ga je posmatrala kako lascivno i bespomoćno zuri u golo telo žene u kojem ona uživa, sa spoznajom da je nesposoban da im se pridruži. Za nekoliko meseci koje su svake godine provodili u Londonu, ona je stekla mnogobrojna poznanstva. Malo lake ljubavi sa drugom ženom bilo je sasvim moderno, i Kasandra je ubrzo naučila kako da odbaci one koje su samo želele da se poigraju i tobože žudele za njom, a kako da uživa u onima koje su joj bogato uzvraćale na

ukazanu pažnju. Jedan londonski flert posle kojeg je usledio poziv u Fiton hol doneo joj je nekoliko izuzetnih perioda zadovoljenja, ali ništa od svega toga nije se moglo uporediti sa zadovoljstvom koje je osećala sada, sa svojom najnovijom ljubavnicom. Kako je samo bilo uzbudljivo zavesti je, znajući ko je ona. Kasandra je odlučila da to postigne još na samom početku. Ipak, ova je prvobitno bila zamorno slepa za sve natuknice o lezbijskim zadovoljstvima koja su mogle da pruže jedna drugoj. Ali, Kasandra je bila spremna da čeka. A sada je to njeno strpljenje urodilo plodom, zamka je bila opremljena mamcem i aktivirana, i Lidija je sada bila njena. Zahvaljujući ruševnom mentalnom stanju, Lidija je bila ranjiva i podložna uzbuđenjima, tako da ju je bilo lako navesti na bezuman bes prema Džeju, bes koji je Kasandra umešno pretvarala u fizičku strast i osećaj napuštenosti. Polako, obazrivo i sa izuzetnim zadovoljstvom, ona je upoznala Lidiju sa sopstvenim specijalnim užicima, radujući se mračnoj mistici njihovog razvrata. Jedno od Kasandrinih omiljenih zadovoljstava bilo je da kažnjava svoje ljubavnice za svaku neposlušnost, ponekad sasvim nasilno, mada je morala malo da se uzdržava sa Lidijom, koja je povremeno bila sklona histeriji. Svejedno, Kasandra je uspela da napreduje od jednostavnog pljeskanja po Lidijinoj goloj zadnjici do silovitijih udaraca mekim bičem od traka vezanih u čvorove koji nije rasecao kožu, ali je nagonio žrtvu da ječi za milost, i time pojačava strast same Kasandre. Kasandra se sasvim jasno sećala prve situacije u kojoj ju je uzbudilo takvo fizičko nasilje. Tada joj je bilo dvanaest godina i bila je na školskom raspustu. Majka ju je poslala da odnese malo meda od njihovih pčela gospođicama Barnet, sestrama usedelicama koje su mirno živele u siromaštvu, u kućici u varoši, a bile su nezaobilazne kada je reč o pravljenju cvetnih aranžmana u crkvi.

Kasandra je pokucala na ulazna vrata, a kada je to kucanje ostalo bez odgovora, otišla je okolo na zadnja vrata, sa namerom da upotrebi ključ koji je, kao što su svi znali, bio ispod jedne saksije, da bi im ostavila med u kuhinji. Tek kada je ušla u kuću, Kasandru su zvuci koji su dopirali odozgo toliko opčinili da nije mogla da se odupre i ne odšunja se tamo da pogleda. Vrata spavaće sobe bila su otvorena i tamo se videla pozamašna i sasvim gola zadnjica starije gospođice Barnet dok je ona čučala na krevetu, a sestra ju je tukla šibom koja je za sobom ostavljala crvene masnice na njenom belom mesu. Dok je mlađa gospođica Barnet korila sestru i tražila da ova prizna svoj greh, starija je stenjala i vrištala, molila za još kažnjavanja i istovremeno za njegov prestanak. Kasandra je bila fascinirana - i uzbuđena. Bilo je to isto ono osećanje koje joj je dolazilo ponekad noću, u krevetu - samo stotinu puta bolje. Njena čula su pohlepno sačuvala sve što su upijala u sebe, uključujući i trenutak kada je mlađa gospođica Barnet prestala da tuče sestru i umesto toga izvadila ,,stvar” čudnog izgleda, koju je žustro gurnula na „ono mesto” ispod ogoljenih guzova gospođice Barnet gde je Kasandra videla tamni žbun dlaka koje su rasle iznad mesnatih usana, gurajući to unutra i izvlačeći napolje, dok je starija gospođica Barnet stenjala i još glasnije vrištala „još” pre nego što se srušila na krevet uz jedan jedini jecaj zadovoljstva. Ono što je videla bilo je za Kasandru otkrovenje, početak putovanja koje ju je dovelo tu gde je sada bila. Naravno, ona je predočila gospođicama Barnet šta je videla, i naravno da je morala da ih kazni zbog njihovih grehova. Kasandrine usne su se sada razvukle u lascivnom osmehu pošto je osetila kako je obuzima dobro poznata ovlaženost. Uživala je u veoma srećnim i unosnim trenucima s gospođicama Barnet. Ali to je bilo u prošlosti. Ovo je bila sadašnjost. Džon je trenutno bio na putu u Londonu, ali kada se bude vratio, Kasandra je nameravala da mu priredi specijalnu predstavu. Učila je kako da snima fotografije i na jednom od tavana je imala

mračnu komoru. Lidija je briznula u plač prvi put kad joj je Kasandra pokazala jednu od njenih fotografija koje je snimila, nagnavši Kasandru da se nasmeje i razuveri je. „Ali niko neće znati da si to ti zato što ti nisam fotografisala lice.” Zastala je pre nego što je dodala, namerno okrutno: „Mada moram da kažem da će te Džej prepoznati.” Lidija je tada zaurlala na nju i napala je, grebući po njenoj goloj puti. Kasandra joj je odgovorila i sama grebanjem i ujedanjem, u sve jačem zajedničkom uzbuđenju. Tada joj je Lidija prvi put dozvolila da u potpunosti na njoj primeni veštački ud koji joj je Kasandra prošli put samo pokazala. Bila je presrećna zbog saznanja koliko duboko povređuje Džeja. Najzad, zaklela se da će to uraditi i sada je tu pride bilo i uzbuđenje zbog saznanja da on želi Amber. O, možda on to nikada nije rekao, ali ona je poznavala Džeja. Ne bi je tako ljubio da nije to posredi. Siroti Džej. Sada je potpuno zavisio od njene milosti. Nagnula se preko kreveta i spustila ruku na Lidijin brežuljak, osmehnuvši se kad se Lidija malo trgla. Sve je bilo mnogo lepše kada je zadovoljstvo bilo pomešano s bolom. „Odvešću te kući”, reče ona Lidiji, a onda joj se zavodljivo osmehnu. „O, i zar ti nisam obećala mali poklon?” Lidijine oči se ozariše. U mnogočemu je toliko detinjasta, pomisli Kasandra s prezirom, toliko ju je lako zadovoljiti nekom tričarijom. „Šta je to? Šta si mi kupila?” upita Lidija.Kasandra priđe toaletnom stočiću i otključa jednu fioku ključem koji joj je visio o lančiću oko vrata. „Ovo”, reče ona Lidiji, okrenuvši se da joj pokaže par lisica. Kad je Lidija obesila nos, ona joj objasni: „Zlatne su i optočene dijamantima, i vidi, kad odšrafiš lanac možeš da ih nosiš kao grivne.”

Bile su napravljene po njenom ličnom nacrtu i Kasandra je zbog njih bila veoma zadovoljna. „Pokazaću ti sledeći put kako funkcionišu i kako ćemo se zabavljati pomoću njih”, obeća ona Lidiji. Dok ih je ponovo zaključavala, pakosno se osmehnula.

Trideset sedmo poglavlje Berlin je bio upravo onoliko grandiozan i tevtonski koliko je Amber to iščekivala. Uniforme, marševski korak i žustro salutiranje nagonili su je da stiska zube, ali još teže joj je bilo da se nosi sa revnosnim obožavanjem Hitlera kao heroja koje je ispoljavala grupa britanskih poklonika nacizma, među kojima su bile Juniti Mitford i njena sestra Dajana, premda je ona osetila olakšanje kada je videla kako je Robert ponovo sklon tome da se o Adolfu Hitleru izražava prilično sardonično i bez ikakve impresioniranosti. Pretpostavila je da je ono kratkotrajno oduševljenje bilo izazvano njegovim odnosom s Otom, i premda ju je još brinulo to što je Robert, koga je oduvek smatrala samostalnim, bio tako spreman da ropski prihvati uverenja svog mladog ljubavnika, Amber je znala da nema nikakve svrhe da pominje svoje brige. Spolja gledano, i dalje su se dobro slagali kao i uvek, ali ispod površine je bilo izvcsne napetosti, za koju je delom ona sama bila kriva, Amber je to znala. Ona više nije bila naivna devojka spremna da sledi Roberta u svemu, nije joj više bilo potrebno njegovo vođstvo niti saveti, i nije bila spremna da mu se divi i diže ga na pijedestal. Ona je sada bila žena, vodila je svoj posao i sopstveni život, i mada on to nije govorio, Amber je podozrevala da se Robert toga povremeno gnušao. Iako joj je popustio kad je reč o prodavnici, Amber je znala da on nikada nije želeo da ona to ostvari. Posedovanje i upravljanje prodavnicom - firmom - nije bilo nešto čime bi se aristokrate bavile, i kada se odlučila za to, Amber je znala da je sebe izvukla izvan uskih međa koje su definisale šta je prihvatljivo a šta ne za ženu njenog položaja. Ali ona nije bila aristokratkinja, bila je ono što je bila, kćerka nadarenog umetnika i praunuka uspešnog trgovca, i time se dičila. Želela je da Robertu bude dobra supruga, naravno, ali je isto tako želela da bude svoja, umesto da dozvoli da bude progutana i unižena tako što će se pretvoriti u nešto što joj ne odgovara, sa ljudima koji će je prezirati bez obzira na to kako pokuša da im udovolji.

Ipak, nedostajali su joj otvoreni razgovori o politici u kojima su ona i Robert nekada uživali. Robert je bio dobro obavešten i ona je cenila njegova gledišta - kada su bila njegova, a ne gledišta njegovog trenutnog ljubavnika. Situacija sa Mitfordovima upravo je bila dobar primer za to. „Ne bih se ja brinuo zbog toga”, rekao joj je Robert kad mu je pomenula Mitfordove. „Koliko sam čuo, čak i njen dični Firer misli da je Juniti budala, dok je Dajana, naravno, u obavezi da podržava naciste zbog Toma Mozlija.” „Juniti možda i jeste budala, Roberte, ali nacističkom režimu je tim lakše da njenu odanost Hitleru koristi za propagandu”, uzvratila je Amber. „Hoću reći, pogledaj samo koliko se sprijateljila s Gebelsom. Možda bi bolje bilo da nismo ni došli ovamo. Čini mi se da smo pogrešili i osećam se neprijatno zbog toga.” „Moraš priznati da je svečano otvaranje Igara bilo baš veličanstveno i besprekorno isplanirano”, napomenuo je sada Robert, veoma svestan koliko je nevoljno ona došla u Minhen. „Gotovo vojnički precizno”, saglasi se Amber suvo. „Sve te toliko svesrdne mlade Arijevke...” Ona i dalje nije bila zadovoljna zbog načina na koji je Robert namerno iskoristio Lukovo nevino oduševljenje ovim putovanjem kako bi je emotivno ucenio da pristane na njega, rekavši da ona i ne mora da ide, te da će on i Luk poći sami. Savršeno dobro je znao da ona na to neće pristati. „Vidim da si rešena da te ništa u vezi sa Berlinom, Firerom ili njegovim Igrama neće zadovoljiti”, zadirkivao ju je Robert lako. „Zar si zaista to očekivao?” upita Amber. „Žao mi je, Roberte, ali jednostavno ne mogu da ne pomislim kako se ispod čitave ove spoljne velelepnosti krije nešto krajnje ružno. Čoveku je dovoljno da pomisli na to kako se nacisti ophode prema Jevrejima. Neki od komentara sinoć, za večerom koju je priredio Herr Gering, bili su gnusni i neoprostivi. Nadigla bih se i otišla odatle samo da sam mogla. Čak sam čula kako se Juniti hvališe time da stanuje u apartmanu u Minhenu koji je nekada pripadao nekoj jevrejskoj

porodici.” „Slažem se sa tobom, ali tu ne možemo ništa da uradimo, i upozorio bih te da ne izražavaš javno svoje mišljenje, Amber.” Robert uopšte nije morao da je upozorava. Pored toga što se osećala neprijatno u Minhenu, Amber je osećala i neodređenu nelagodnost, pomalo čak i strah. Jedva je čekala da odu odatle, uprkos nesumnjivoj veličanstvenosti svega oko njih. Nije bilo nikakve sumnje da su Nemci bili rešeni da ostave jak utisak. Prošle večeri, goste je zabavljala baletska trupa koja je pred njima igrala na mesečini. Potom su uživali u fete champetre. Večeras će posetiti prijem koji organizuju Herr i Frau Gebels, i koji treba da se održi na jednom ostrvu na jezeru Vansi, a Amber je znala da će mu prisustvovati i sestre Mitford. Bilo joj je izuzetno neprijatno da razgovara sa Dajanom, kojoj se prvobitno toliko divila, ali sada se osećala veoma otuđeno od nje. „Biće mi drago kad se budemo vratili kući, Roberte. Luk se ranije požalio da se ne oseća dobro i zaista bih volela da večeras ne moramo otići na taj prijem.” „Ako Luku nije dobro, onda je to verovatno od silnog sladoleda koji je pojeo. Biće sve u redu s njim dok ga Gledis bude čuvala. Bilo bi upadljivo čudno ako ne bismo otišli, kad sam se već dogovorio za sastanak sa Senonovima i britanskim ambasadorom.” Amber uzdahnu. Naravno, Robert je bio u pravu. Kao i uvek, privid je bio najvažniji. Robert je tvrdio, kad su se prvi put posvađali zbog ove posete, kako im je dužnost da posmatraju šta se dešava u Minhenu, i kako ona na sve to reaguje previše emotivno. „Dakle, stari moj, sutra za tebe nema sladoleda”, upozori Robert Luka tobože strogo. Otišli su u njegovu sobu da mu kažu laku noć pre polaska na prijem, i premda je Luk i dalje bio bled, Gledis, dadilja koju su doveli sa sobom s Iton skvera, uverila je oboje kako je propisno večerao.

Amber je Luka ponovo zagrlila. U septembru će on poći u staru Robertovu pripremnu školu i Robertov stari sanduk je već donesen iz Osterbija, sa Lukovim imenom ispisanim unutar poklopca ispod Robertovog, dok je Luk to posmatrao kao da će pući od ponosa i uzbuđenja koje se moglo uporediti samo s Robertovim. Amber nije mogla da podnese pomisao na to da tako mali dečak ode u internat, ali Robert ju je uveravao da je to sasvim normalno i da će Luk uživati u svojim školskim danima jednako kao on. Sam Luk je svakako izgledao kao da jedva čeka da započne to novo poglavlje u njegovom životu, ali njoj će strašno nedostajati. Život bez njega izgledaće joj tamo strašno prazno. Čeznula je za tim da piše Džeju i ispriča mu sve što je videla i iskusila od njihovog dolaska u Nemačku, ali nije mogla. Iako ništa nisu rekli, pisma koja su pisali jedno drugome izmenila su se i sada su bila kratka, gotovo nelagodna pisma neznanaca, ili ljudi ophrvanih grižom savesti, i nekako su ih povređivala više nego da uopšte nisu međusobno komunicirali. Makar je tako mogla da se pravi da je sve ostalo kao pre; na ovaj način je bila primorana da prihvati to da je izgubila dragoceno prijateljstvo koje su delili. „Hajde, draga, da ne bismo zakasnili.” „U redu je, mama. Sad mi je mnogo bolje”, uveravao ju je Luk ozbiljno. Robert je stajao kraj otvorenih vrata, očigledno nestrpljiv da krene. Amber mu se nevoljno pridruži. Nije ni najmanje uživala. Nije joj se dopadala atmosfera u Nemačkoj i čeznula je za domom, za svojom prodavnicom, i ponajviše za Džejem - a to je, naravno, bila čežnja za zabranjenim voćem... Da bi došli do jezera gde se održavao prijem, gosti su morali da pređu preko pontona postavljenih od obale, osvetljenih bakljama koje su, visoko podignute, držale nacističke „deve”, kako su nazivali ženski ekvivalent Hitlerovog omladinskog pokreta. „Veoma zastrašujuće”, otegnuto je rekao Robert Čipsu Šenonu, sa kojim su stajali.

„Misliš na podignute ruke?” „Ne, na iskežene zube.” „Roberte”, prigovori Amber, prikirvena zvukom smeha Henrija Šenona, „neko bi mogao da te čuje.” „Da, dragi moj”, saglasi se Henri Šenon s upozoravajućim tonom u glasu, „moraš voditi računa. Hitler se strahovito protivi gospodi određenog seksualnog opredeljenja, znaš, zbog čega ih nesumnjivo muči svim tim zlatnim omladincima u kožnim čizmama.” Veče je bilo upravo onako neprijatno kao što je Amber strahovala. Izgubili su Šenonove negde u gomili i sada su bili sa Fon Ribentropovima, koji su ih pozdravili veoma srdačno, očigledno oduševljeni svojim Firerom i svojom zemljom, s očekivanjem da i svi ostali budu jednako impresionirani. Amber je upravo smerala da se diskretno izvini i umakne od njih, kad su im prišli Jozef Gebels i njegova žena, okruženi malom grupom esesovaca agresivnog izgleda. Pošto je Amber već bila upozorena na ženskaroške sklonosti Jozefa Gebelsa, i pošto je primetila kako je ovaj neskriveno odmerava, ona je prišla bliže njegovoj ženi, Magdi. Slušala je kako Magda priča o svojoj deci kada je podigla pogled i, na svoj užas, na samo nekoliko metara od sebe, ugledala Ota. Nije mogla da ga ne primeti, kao ni njegov otvoreno arogantan stav, pomislila je Amber ogorčeno. Bio je sa dvojicom muškaraca, i nijedan od njih nije bio tako fantastično zgodan kao on, a obojica su bila znatno starija od njega. Amberin želudac se zgrčio od strepnje. Očajnički je želela da odvede Roberta, ali bilo je nemoguće prekinuti Magdin monolog o vrlinama njenog brojnog potomstva. Bio joj je dovoljan jedan pogled na Robertovo lice da shvati kako je i on ugledao Ota. Robert je prebledeo kao krpa, izuzev dve

tačke rumenila koje su mu plamtele visoko na jagodicama. Sada je bilo kasno da umaknu. Isuviše kasno, zapravo, pošto ih je Jozef Gebels već upoznavao sa pridošlicama. „Vojvoda i ja smo se već upoznali”, izjavio je Oto nemarno, odbivši da prihvati Robertovu pruženu ruku, a onda mu je namerno okrenuo leđa i zapodenuo razgovor sa jednim od preostalih muškaraca. Bilo je to očigledno i namerno nipodaštavanje, i Amber nije znala šta bi se dogodilo danije nastao metež izazvan iznenadnim Junitinim pojavljivanjem i neobuzdanom pričom o tome koliko su Igre predivne. Jozef Gebels se podrugljivo smeškao dok ju je slušao, potapšao je po ruci i onda predstavio Otu, koji je kucnuo potpeticama i naklonio se iznad njene ruke. „Baš je lepo videti jednu Engleskinju nezaprljanu dekadencijom karakterističnom za brojne vaše zemljake”, čula je Amber kako Oto ulizički saopštava Juniti. „Nadam se da ćete mi dopustiti da vas pozovem da mi se jedne noći pridružite za večerom.” Još ju je držao za ruku, dok su Robertove šake bile toliko čvrsto stegnute da je Amber videla kako mu zglavci bledo sijaju kroz kožu. Kada se Juniti nasmejala i kročila bliže Otu, Amber je u jednom užasnom trenutku pomislila da će Robert bukvalno stupiti između njih i razdvojiti ih fizičkom silom. Robert je izgledao kao čovek izložen torturi, i oči su mu plamtele na skamenjenom licu. „Roberte, zaista bih volela da se vratim u hotel i proverim kako je Luk”, reče Amber glasno, spustivši ruku na Robertovu ruku dok je žurno smišljala izgovor za njihov odlazak tako da ne izazove nikakve tračeve. „Naš sin se ne oseea dobro”, kazala je Magdi. „Onda naravno morate biti uz njega. Znam kako i sama brinem kad nekom od mojih šestoro nije dobro. Urediću da vas neko odveze kolima u Minhen.”

„Zaista ste veoma ljubazni. Hvala vam.” Robert nije rekao ni reč otkad je ugledao Ota. Oči su mu sada izgledale prazno. Ne, nisu izgledale prazno, ispravila je Amber samu sebe. U njima je pre bio izraz čoveka kome je zadat smrtonosan udarac. A opet je osećala da okleva da pođe s njom. Oto se sada udaljavao, a Robert je okrenuo glavu i očajnički gledao za njim. Amber mu je čvršće stisnula mišicu kako bi ga obuzdala, uplašivši se da bi on mogao uistinu krenuti za Otom, ali on joj je, na njeno olakšanje, dopustio da ga odvuče prema pontonima. On još nije progovarao, i nije rekao ni reč dok su se vozili prema hotelu, povučen u sebe i svoj bol toliko da je Amber gotovo mogla da oseti kako ga ovaj okružuje kao hladan pokrov. Makar se Luk osećao bolje, priznala je Amber umorno, dok je ležala poduprta jastucima. Rekla je sluškinji da joj ona više nije potrebna, sa namerom da čita pola sata pre spavanja, ali pošto je sada bacila pogled na toaletni sto i videla ono što je ležalo na njemu, shvatila je da je zaboravila da zamoli Martu da njen nakit da Robertovom sobaru kako bi ga on zaključao na bezbednom mestu. Možda joj se nikada nisu zaista dopadao komplet sa velikim rubinima i dijamantima koji je pripadao Robertovoj baki, ali on je bio porodično nasleđe. Ustavši sa kreveta, Amber je navukla satenski penjoar krem boje, zaključivši da je bolje da sama nakit odnese Robertu nego da uznemirava sluškinju. Kada niko nije odgovorio na njeno kucanje na vratima između njihovih hotelskih soba, Amber ih je otvorila. Robert je očigledno poslao svog ličnog slugu, Halmija, na spavanje. Spavaća soba je bila osvetljena samo lampama kraj kreveta, ali vrata kupatila su bila otvorena i tamo je gorelo svetlo. Pošto nije želela da smeta, Amber se oglasila s oklevanjem: „Roberte, ja sam to. Zaboravila sam da kažem Marti da Halmu da rubine, pa sam ih sama donela. Ostaviću ih na tvojoj komodi.” Spustila je kutije s nakitom i upravo se spremala da krene kada je začula neki zvuk iz kupatila. Zvučalo je to kao da je nešto metalno

palo na mermerni pod, a gotovo odmah zatim usledio je zvuk nečeg težeg što je palo na pod sa tupim, mekim udarom. Ona smesta potrča prema vratima kupatila i širom ih otvori. Robert se srušio na pod, a krv mu je curela iz posekotine preko unutrašnje strane ručnog zgloba. Curela je, nije kuljala, primetila je Amber s mučnim olakšanjem, dok su joj misli jurile ispred osećanja i njenih sopstvenih udova, upijajući činjenice, uklapajući ih i dovodeći do zaključka zbog kojeg joj se srce užasnuto steglo dok je istovremeno posezala za slušalicom telefona. Pola sata kasnije, Robert je bio smešten u postelju, a posečen ručni zglob bio mu je u zavojima. Pozvala je Halmija i njih dvoje su zajedno smislili priču o tome kako je Robert pretrpeo nesreću kada je zaboravio na brijač ostavljen i okrenut sečivom naviše, a onda pružio ruku da dohvati sapun. Njegov pad posle toga bio je izazvan šokom. Lekar, čiji je engleski bio dovoljno dobar da izađe na kraj sa situacijom, ali ne i dovoljno tečan da može preterano da zapitkuje Roberta, očistio je posekotinu i previo je, objasnivši Amber kako je to najobičnija ogrebotina, dok je čvoruga koja je Robertu izbila na glavi značila da će njegov dodir s mermernim podom za rezultat u najgorem slučaju imati izuzetno jaku glavobolju. Amber je slutila da je lekar posumnjao kako je Robertova „nezgoda” bila izazvana nemarom usled preterane količine pića. Trebalo bi da drži Roberta na oku i stupi u kontakt sa lekarem istog trena ako on počne da povraća ili pokazuje znake nesvestice. Robert, koji je bio svestan dok je lekar razgovarao s Amber, izjavio je ubrzo zatim kako je potpuno svestan, i namerava i da ostane pri čistoj svesti. Je Ii Robert zaista smerao da sebi oduzme život? Amber se to kasnije zabrinuto zapitala dok je sedela na njegovoj postelji i dok je on spavao. Ona i Halmi su na smenu sedeli kraj njega, navodno kako bi pazili na to hoćc li se pojaviti simptomi potresa mozga koje je lekar pomenuo. U stvari, iako to nijedno od njih nije otvoreno reklo, Amber je znala da su oboje svesni stvarne Robertove namere i

neophodnosti da ga spreče da to ponovo pokuša. Još jednom je tu bio dokaz, ako joj je uopšte bio potreban, za to koliko strahota ljubav može doneti, za haos i očajanje koje ona može da izazove. Amber spusti pogled na Roberta. Siroti Robert, sigurno je osećao da ne može više da podnosi taj bol. Posegnula je preko glatko pokrivača i uzela muževljevu ruku, zadržavši je nežno u svojoj. Od sad pa nadalje, ona će se postarati da se Otu ne dopusti da mu prilazi. „Roberte, zaista mislim da je vreme da se vratimo kući.” U Amberinom glasu se čuo prizvuk odlučnosti, kao i sumorni ton očajanja i straha, dok je stezala Robertovu bledu, preterano mršavu šaku. Sedela je kraj njega na sofi u malom salonu njihovog apartmana u minhenskom hotelu. Prošla su dva dana otkad ga je pronašla u kupatilu, i lekar je na svu sreću sada rekao da smatra kako ne postoji nikakav razlog za strah od povratka nesvestice ili od potresa mozga. „Što se mene tiče, nema nikakvih razloga za to. Sasvim sam zdrav. Čula si da je doktor to rekao”, odgovorio je Robert mrzovoljno, izvukavši ruku iz njene, odbijajući da je pogleda. Njegovo odbijanje bilo je upravo ono od čega je Amber strepela. Najzad, priznala je, Oto je još bio tu, u Minhenu. Jedva da je i bilo svrhe za to da ona naloži da joj se prijavi svaki Otov pokušaj da stupi u kontakt s Robertom. Mladi Nemac se nije javljao, ali Amber je svejedno znala po saosećajnim i radoznalim pitanjima i posetiocima koje su primali da svi znaju za Robertovu „nezgodu.” Siroti Robert. Amber nije mogla da opravda njegov pokušaj da sebi oduzme život, ali mogla je da saoseća s očajanjem svog muža i to je i činila. Sada je Roberta bolje poznavala nego kada je bila mlada nevesta; tada je poznavala njegovu velikodušnost i dobro srce; sada je isto tako upoznala i njegovu osetljivu gordost i tvrdoglavost. „U stvari, mislim da treba da pođemo zarad Luka”, reče ona Robertu, pribegavši izgovoru koji je smislila, u iščekivanju njegove reakcije.

„Luk? Zašto? Zbog čega bi Luk trebalo da se vrati u Englesku?” Kao i uvek, Robertova ljubav prema sinu jasno je bila prisutna i u njegovom glasu i na njegovom licu. „Ne spava niti jede dovoljno dobro, i premda to ne želi da kaže, nedostaje mu dom. Želeo je da dođe u Minhen i, kao što si s pravom rekao, bilo je to za njega divno iskutvo koje će pamtiti celog života, ali kada sam zamolila doktora da pregleda Luka i objasnila mu da će u septembru otići u školu, rekao je da smatra kako Luku najviše treba period mira kod kuće, zajedno sa nama.” „Pa, ako je doktor tako rekao, onda valjda tako moramo i da postupimo”, saglasi se Robert, „ali moraćemo jasno obznaniti da skraćujemo boravak ovde zbog Luka, a ne zbog bilo kog drugog razloga.” Ne zbog njega, na to je Robert mislio, Amber je to znala. „Naravno”, saglasi se ona spremno. Morala je s naporom da održava privid spoljnog mira dok je u sebi osećala slabost od olakšanja. Plašila se da će Robert biti tvrdoglav i odbiti da pođe. Amber udahnu duboko da se primiri i upita Roberta staloženo: „Da ja razgovaram s hotelom i dam uputstva slugama ili...” Pre nego što je stigla da završi, Robert joj reče mrzovoljno: „Da, ti to sredi. Dosadilo mi je da mi ljudi postavljaju prazna pitanja o mom zdravlju i vise iznad mene kao da sam jednom nogom u grobu.” Amber ustade. „Idem sad da obavim razgovor sa svima.” Nije želela da rizikuje da se Robert predomisli i odbije da ode iz Minhena u nadi da će ga Oto posetiti. „Pa, draga moja, tvoja prodavnica je zaista postigla uspeh kakav i zaslužuje.” „Hvala ti, Sesile”, osmehnu se Amber. Prošlo je tek nešto više od mesec dana posle njihovog povratka iz Minhena, i na veliko Amberino olakšanje, premda joj je strašno nedostajao, Luk se snašao u svojoj novoj školi kao poslovična riba u vodi, i pisao je kući ushićena pisma sa redovnih školskih odmora za ručak i poludnevnih izleta, zasipajući roditelje svojim oduševljenjem

prema životu u internatu. Pošto je po prirodi bio veoma društveno dete, Luk je u internatu pronašao društvo koje mu je kao jedincu nedostajalo i Amber je sada videla da se Robertu prsa nadimaju od ponosa kad je Lukov starešina napomenuo kako mu se čini da u Luku već sada ima materijala da bude školski predvodnik. „On je rođeni vođa”, rekao im je. „Ostali dečaci u njemu traže nekoga ko će ih predvoditi, i to je nešto što treba da podržimo.” I Amber i Sesil su morali da podignu glas kako bi nadjačali žamor gostiju koji su došli na prijem s ručkom koji je Amber krajem jeseni priredila u prostorijama iznad prodavnice u Ulici Volton. Tanani mladić koga je Sesil pronašao da joj vodi svakodnevni posao u prodavnici - „On ti je od plemstva, draga moja - bez novca, ali izvanredno vaspitan i sa još izvanrednijim vezama” - već je izvestio Amber da je preplavljen zahtevima za privatnim sastancima radi preuređenja prostorija, a urednica Voga je natuknula kako bi u jednom od budućih brojeva časopisa mogao da se pojavi članak o njenoj radnji. Robert se pojavio nakratko, i izgledao je toliko zamamno i zgodno da je Amber srce zabolelo. Samo na tren, u senkama je ponovo videla onog Roberta iz Nacionalne galerije. Sesilovi pomoćnici su se trudili da nadmaše jedan drugog u pokušajima da mu izmame osmeh, ali bilo je jasno, makar za Amber, koliko nepodošljivog jada on nosi u srcu. „Amber, moram da dobijem neki novi dizajn za Ajzelvort.” „Džejmse.” Toplo se osmehnula kad se pozdravila sa Džejmsom Lis-Milnom, pre nego što ga je upitala sa strepnjom: „šta misliš? Hoću li uspeti u ovom poslu?” „Nesumnjivo”, uveri je on. „Ali usuđujem se da kažem kako će Gordon Selfridž pokušati da ti preotme i tkanine i upravitelja.” „E sad, to je već pravi kompliment. Sesil mi je pronašao Persija.” „To se od Sesila i dalo očekivati”, osmehnu se Džejms, pre nego što je nastavio žustrije: „Kad budeš imala vremena, voleo bih da o nečemu porazgovaram s tobom.” „O, pa to nije fer. Moraš mi odmah reći.”

„U redu onda. Pokušavam da ubedim Trust da preuredimo neka imanja - voleo bih, tamo gde je to moguće, da primenim prvobitne tkanine, i hteo bih da svilara Denbi proizvede svilu za to.” „Džejmse!” „Ne raduj se prerano. Još nisam dobio saglasnost, a sve i da bude tako, nećeš moći da ostvariš bogzna koliku zaradu.” „ Ali to će za nas biti izvanredna reklama.” „Upravo tako, i zbog toga i očekujemo zamašan popust.” „To će zavisiti od naručene količine”, reče mu Amber odlučno. Već je bila iznenađena time koliko je uživala u pogađanju koje joj je nalagalo poslovanje - bila je to još jedna stvar koju njena baka definitivno ne bi odobravala, pretpostavljala je ona. Možda je njena baka imala smisla za poslovanje, ali ona, Amber, znala je koliko ova prezire i gnuša se svega što ima veze s ,,trgovinom”, a cenkanje radi postizanja dobrih uslova, podozrevala je Amber, spadalo je pod tu odrednicu. Ljudi su počeli da odlaze; dobavljači namirnica su čistili stolove, sutrašnje trač-rubrike objaviće fotografije i članke o otvaranju prodavnice i onima koji su mu prisustvovali. Svi koji su došli i koji su se razumeli u te stvari kazali su joj da će prodavnica biti uspešna. Trebalo je zbog svega toga da bude ushićena i srećna. Imalo je toliko razloga da bude zahvalna. Zbog čega se onda osećala toliko nesrećno?

Treći deo

Trideset osmo poglavlje Božić 1936. Božić samo što nije prošao. Sutradan će se njihovi gosti - baka, Greg i mala Rouz - vratiti iz Osterbija u Meklsfild. Kako je to uopšte mogao da bude Božić bez Džeja? Ali bio je, i Amber je nekako uspela da ga prebrodi isto onako kako će morati da prebrodi ostatak svog života, bez Džeja i isto tako bez tog divnog, potajnog osećanja kome se vraćala u svim teškim trenucima, jer premda joj on možda nije bio blizak u fizičkom smislu, postojala je posebna veza koja ju je spajala sa Džejem i koja je značila da su prisni u mislima i da uvek može da mu se obrati za pomoć ukoliko joj ona zatreba. Naravno, sada joj je bilo nemoguće da traži utehu u tome - ako ni zbog čega drugog, ono zbog osećaja časti. Trebalo bi, govorila je Amber sebi kritički, da bude zahvalna umesto što samu sebe sažaljeva zbog onog što nije mogla da ima. Imala je divan život, život na kom bi joj mnogi pozavideli. Imala je dobrog, bogatog muža sa titulom. Imala je milog sina koji se vratio posle prvog polugodišta u internatu i u kojem je načas sa slatkim bolom u srcu videla muškarca u kog će on jednog dana izrasti - odlučnog, odanog, zabrinutog za tuđa osećanja, ponosnog na to što jeste, bez trunke arogancije u tom ponosu - a opet je to i dalje bio njen sinčić kad bi ostali nasamo, i bacao joj se u naručje govoreći joj otvoreno kako mu, premda obožava školu i ne bi ni za šta na svetu propustio da je pohađa, nedostaje mamin poljubac za laku noć, i kako, kad sklopi oči, pomisli na nju i oseti kao da je ona tamo uz njega. Ah, kako će samo lomiti ženska srca kada poraste, a ona, naravno, niti jednu devojku, kakva god ona bila, neće smatrati dovoljno dobrom za svog obožavanog sina, priznala je Amber sa žaljenjem. Da, imala je sreće. Ne samo što je imala Roberta i Luka, divnu kuću ovde na selu i gradsku kuću na jednoj od najotmenijih adresa u Londonu, imala je i svoj posao, već toliko uspešan da su morali da zaključe porudžbine za Božić još početkom novembra.

Posebno je uživala u tome što je sa njom boravila malena Rouz. Luk se ponašao veoma zaštitnički i zainteresovano za svoju novu rođaku, kao pravi stariji brat, tako da je Amber srce žigalo od bola izazvanog željom da mu jednom podari rođenu braću i sestre. Spolja gledano, jedinu senku na njihovo porodično slavlje bacao je Greg, čije su sve nestalnije raspoloženje i nedostatak samokontrole doveli do nekoliko verbalno nasilnih ispada - a to je bio rezultat, shvatala je Amber tužno, njegove sve jače zavisnosti od pića i opijuma. Bilo joj je užasno da gleda kako njen brat od ujaka toliko strašno propada. Nekoliko puta je, posle njegovog povratka, pokušala da ga ubedi da promeni ponašanje, ali on je odlučno odbijao da prihvati kako postoji bilo kakav problem, i u jednoj prilici je čak porekao i da previše pije, i da puši opijum. „Mora postojati nešto što bismo mogli da uradimo”, rekla je Robertu. Ali on je odmahnuo glavom i posavetovao je: „Amber, video sam i druge muškarce u istoj situaciji u kakvoj je Greg. Njima se ne može pomoći ukoliko sami ne žele pomoć, a Greg je jasno stavio do znanja da je ne želi.” Bilo je nemoguće razumno razgovarati sa Gregom kada je pio i Amber je podozrevala da se svi prema njemu ophode blaže nego što bi trebalo zato što su svesni njegove konačne sudbine. Umakla je od svojih obaveza domaćice u cvetnu sobu, iskoristivši kao izgovor činjenicu da je došao vrtlar sa svežim cvećem iz staklene bašte, ali kada su im novi Ijiljani već bili u vazama, ona više nije imala nikakvih razloga da se tu zadržava, a osim toga, znala je da će ubrzo ručak i da treba da se presvuče. Njena baka je bila pristalica formalnosti i protokola, i sada se nesumnjivo predala rukama svoje sluškinje. Blanš je sa sobom donela tijaru koju joj je Robert pozajmio, i to je Amber nagnalo da se osmehne i još jednom pomisli na to koliko je njen muž bio dobar kada je odlučno insistirao na tome da je u

pitanju poklon, i da će se uvrediti ukoliko Blanš tijaru ne zadrži. Amber je upravo kročila na prvi stepenik kada je podigla pogled, uzbunjena zvukom trčećih koraka gore, po odmorištu, gde je videla kako Lukova tamnokosa glava poskakuje iznad izrezbarene ograde, dok je on jurio odmorištem prema vrhu stepenica, da bi uzrujano uzviknuo kad ju je ugledao: „Mama, dođi brzo. Ujka Gregu nije dobro.” Amber potrča uz stepenice, zabrinuvši se dodatno kada je Luk zavukao ruku u njenu, kao da traži utehu. „Gde je ujka Greg, Luk?” upita ona, potrudivši se da zvuči smireno. „Šta se dogodilo?” „U svojoj je sobi. Prolazio sam tuda, vrata su bila otvorena i ja sam samo pogledao, ništa drugo. Nisam hteo da uradim ništa loše, ali ujka Greg je bio tamo i ugledao me je. Viknuo je nešto i potrčao prema vratima, ali je onda pao i sad mu ide krv iz glave i...” Lukov glas poče da podrhtava i njegova ruka stegnu Amberinu. U kakvom god da je stanju Greg sada, Amber je nagonski znala da ne želi da joj se sin još više uznemiri, ali Luk je bio bistar i ponos mu je bio veoma osetljiv. Robert ga je od malih nogu učio kako mu je dužnost da štiti žene. Insistiraće da ostane uz nju, pogotovo sad kada je Robert odsutan zbog nekog posla na imanju. Robertove poslednje reči koje je izgovorio pre odlaska od kuće podsetile su Luka da je on, u Robertovom odsustvu „muškarac u kući.” Gregova soba je bila na samom suprotnom kraju odmorišta sam ju je izabrao zato što je, kako je tvrdio, loše spavao i nije želeo nikoga da uznemirava ako se probudi usred noći i višak energije utroši šetnjom po sobi. „Luk, molim te da siđeš dole i zamoliš nekoga da pošalje ujka Gregovog slugu u njegovu sobu. Ne želim da dođe do nekakve nezgode na stepenicama.” „Ne brini, mama. Ja umem baš brzo da trčim, a da se ne okliznem”, reče joj Luk i izvuče ruku iz njene.

Kad se okrenula da ga isprati pogledom dok je on hitao od nje, Amber je postala svesna toga koliko joj je šaka hladna bez toplote njegove ruke, i koliko se usamljeno oseća bez njega kraj svojih skuta, ali šta god da je posredi s njenim bratom od ujaka, znala je da je bolje da Luk to ne vidi. Ona otvori vrata sobe, shvativši da ih je Luk sigurno zatvorio kad je otrčao po pomoć. Greg je bio na nogama i teturao se, mumlajući nešto sebi u bradu. Sama soba je bila u polumraku. Kućepazitelj joj se već požalio kako sluškinje ne mogu propisno da je pospreme pošto Greg odbija da dozvoli da se zavese otvore. Miris džina mešao se sa sladunjavim zadahom opijuma. Na krevetu je stajao poslužavnik sa, kako je Amber pretpostavila, spremnim priborom za zadovoljenje Gregove žudnje prema opijumu koji je pušio. Je li Luk video taj poslužavnik? Amber se nadala da nije. Užasnula ju je pomisao da bi njen sin mogao biti izložen odvratnom ponašanju njenog brata od ujaka. „O, ti si to, zar ne? Vidiš šta je to tvoje derište uradilo?” upita on, uklonivši okrvavljenu maramicu koju je držao uz glavu kako bi joj pokazao malu posekotinu ispod nje. „Treba da ga malo vaspitaš, Amber, i kažeš mu kako ne bi smeo ljudima da upada u sobu bez kucanja.” Amber oseti kako u njoj narasta gnev dok je to slušala. Ali nije bilo nikakvog smisla u pokušajima da Grega urazumi, niti u iskaljivanju besa na njemu. On je sada bio izvan domašaja razuma ili obraćanja njegovoj dobroj naravi, znala je to. Osećaj tuge prekri njen gnev. Srce joj se kidalo na pomisao da je ovo rođak kome se toliko divila i koga je toliko volela, brat od ujaka koji je bio toliko dobar prema njoj kada se ponašao kao stariji momak, jedan od odraslih. Suze su joj zapekle oči kada se setila koliko je puta Greg činio sve što je mogao da je zaštiti od bakinog besa zbog nekog relativno sitnog prestupa. Zar mu nije nešto dugovala zbog te dobrote? Nevolja je bila u tome što Gregovi prestupi nisu bili sitni, kao i u tome što taj muškarac više nije bio onaj Greg sa kojim je odrasla i kog je volela.

U tome je bio istinski užas čitave situacije: pravog Grega je otela i uništila njegova rođena slabost, da bi neki drugi Greg zauzeo njegovo mesto. „Prestani tako da me gledaš, Amber”, zatraži on glasno. „Nisam ja kriv, ni za šta. Tebi ništa ne fali, ne razumeš, ne znaš kako je to kad ležiš budan noću dok ti kožom idu žmarci kao mravi, ujedaju te, ukopavaju se u tebi, jedu te naživo, proždiru ti telo i mozak. Čujem kako me grizu. Zbog toga moram da pijem. To ih ubija, razumeš. Moram to da radim.” Istovremeno se znojio i tresao, češao mišice i u trzajima se teturao po sobi. Amber je očajnički želela da Robert nije odsutan. Pojma nije imala kako da izađe s ovim na kraj. Gde je Gregov lični sluga? Molim te, Bože, ne daj da se Luk sada vrati i vidi Grega. Džej bi znao šta je činiti, znao bi kako da umiri Grega. Džej - toliko joj je nedostajao, ali nije smela da misli na njega, ni sada niti bilo kada. „Treba mi piće, dođavola”, sada je Greg bukvalno urlao. Neko je otvarao vrata sobe. Gregov sluga. Amber se okrenu s olakšanjem, a onda ukoči ugledavši Blanš koja je tamo stajala. „Šta se dešava? Čula sam buku s drugog kraja odmorišta.” „U redu je, bako. Greg i ja smo samo malo razgovarali.” Amber nije bila sigurna koga zapravo želi da zaštiti, Grega ili baku. Možda oboje. Blanš pređe pogledom s Amberinog zabrinutog lica i napetog tela na svog unuka. Zar ju je Amber zaista smatrala oronulom budalom koju treba štititi od istine, zar je zaista mislila da ona ne zna za Grega? Ako je tako, onda je njena unuka zapravo budala. „Ovo je izazvao onaj njen pogani sin”, požali se Greg, pokazavši okrvavljenu maramicu, „kada je upao ovamo.” Blanš uputi Amber oštar pogled. „Luk je ovo video?” upita ona. Nije bilo nikakve potrebe da Amber pita baku šta je pod tim mislila. „Mislim da nije. Nadam se da nije”, prizna Amber. „Samo je rekao da je Greg pao. Poslala sam ga da pronađe Gregovog slugu.”

Blanš pogleda svog unuka. I sam pogled na njega ispunio ju je gorčinom i gnušanjem. Kako je samo mogao da bude tolika budala? Kako je samo mogao da protraći sve te prilike koje su mu se ukazale? Kako je samo mogao da se izmetne u stvorenje tako lošeg i primitivnog kova kad je ona toliko želela da bude izliven iz istog onog kalupa od suvog zlata kao njegov otac? Gregov lični sluga stiže, na svu sreću bez Luka. „Usuđujem se da kažem da će Robert imati dosta teških reči za tebe zbog nemara koji je doveo do toga da Luk budu izložen Gregovom odvratnom samoponižavanju”, reče Blanš hladno Amber, kada su izašle iz Gregove sobe. „Greg mi je obećao da će pokušati da ne pipne... bilo šta dok je ovde”, odgovori joj Amber. „I ti si mu poverovala?” Blanš je zvučala prezirno. Amber je shvatila da iracionalno želi da brani svog rođaka. „On ne može da se uzdrži, bako. Ne može da kontroliše svoje porive.” „On je iskvareni slabić, nedostojan da nosi očevo ime. Da sam znala u šta će se izmetnuti...” Blanš napući usne. „Neprestano nam govore da smo slabiji pol, Amber, ali uistinu smo mi te koje smo jače, zato što moramo to da budemo.” Za Blanš je bilo veoma neobično to što je toliko otvoreno razgovarala s njom i ophodila se prema njoj kao prema sebi ravnoj, kao da dele zajedničku spoznaju, tako da Amber nije znala šta da kaže. Je li to bio znak ranjivosti njene bake, ili prepoznavanja Amberine sve dublje zrelosti? „A mi moramo biti jače zato što nosimo teret prepoznavanja nedostatka svega čemu smo se nadale od deteta čijem smo nastanku doprinele sa tolikim očekivanjima, kao što ćeš i sama ustanoviti.” „Luk je sve ono što bih mogla da poželim od njega, i više od toga”, stade Amber smesta u odbranu svog sina. „Dobro se čuvaj oholosti, Amber. Njena cena najbolnija je od svega.”

Trideset deveto poglavlje Proleće 1937. „Jesi li siguran da ne želiš da pođem sa tobom i sa tatom ?” upit Amber Luka. Bio je to kraj njegovog uskršnjeg školskog raspusta. Stajali su u hodniku kuće na Iton skveru dok je, ispod njih na trgu, Robert čekao da osoblje završi utovar Lukovih stvari u kola. „Najbolje bi bilo da ne ideš, mama”, objasni joj Luk ozbiljnim, ali veoma muškim glasom. „Kako ne bi počela da cmizdriš.” Amber je bila rastrzana između suza i žalosnog osmejka. Luk je obožavao školu, i on i Robert su zajedno provodili sate i sate razgovarajući o „momcima” čudnih imena i upoređujući zapažanja o nastavnicima koji su još Robertu izgledali prastari kada je on tamo bio, a sada su predavali i Luku. Činilo se da je Robert sada ostavio za sobom mračne dane koji su usledili posle njihovog povratka iz Berlina. Šok zbog abdikacije u decembru, kada je Edvard objavio da se odriče prestola kako bi bio sa Volis, bila je prekretnica, ili se Amber tako činilo, i do Božića on je mnogo više ličio na sebe. Posao u radnji širio se iz nedelje u nedelju, prevazilazeći čak i najoptimističnija predviđanja. Jedan drugi mladić, Bret, sada zamenik upravitelja, angažovan je za rad u prodavnici; tri jutra nedeljno, Amber je primala privatne klijente u prostoriji na spratu ili je, ukoliko su bili veoma značajni, odlazila da ih poseti u njihovim londonskim domovima. Dekorater, stolari i druge zanatlije u elegantnim radnim kombinezonima u bojama radnje iz Ulice Volton, prigušeno sivozelenim sa belim vezenim natpisom ,,Svila” kao i telefonskim brojem prodavnice, neumorno su pripremali sobe mušterija za meke draperije koje je proizvodila pouzdana grupa honorarno angažovanih

švalja. Amber je odozgo čula Robertov glas dok je on govorio kako je vreme za polazak. U privatnosti njenog salona, Luk je još bio dovoljno mlad da je jednako čvrsto grli kao što je ona grlila njega, mada je Amber znala da bi se postiđeno migoljio kada bi ona to uradila pred svima. Bila je veoma ponosna na njegovu sve primetniju muževnost, i na to kako je videla kakva će odrasla osoba biti formirana u telu i umu tog dečaka. Opet, istovremeno joj je nedostajao njen dečkić, njena beba. Da su stvari stajale drugačije, ništa joj ne bi bilo draže od toga da primi malenu Rouz u svoje krilo, ali pošto joj je prodavnica oduzimala toliko vremena, jednostavno ne bi bilo fer da malu devojčicu dovede u nepoznati dom. I premda je Rouz sada napredovala, kad god je Amber kupovala odeću za nju po merama koje joj je Džej slao, pribavljenim od Rouzinih dadilja, po njima se videlo koliko je Gregova kćerka još veoma sitna. Sitna, ali sada mnogo boljeg zdravlja, po rečima doktora Bruksa, koji je čak smatrao i da joj noge neće biti toliko slabe kao što je najpre pomislio, bogu hvala. Dole, u holu, sluge su se poređale da se pozdrave sa Lukom, i Amber nije mogla da se odupre i ne razmeni osmeh roditeljskog ponosa sa Robertom zbog toga kako se Luk rukovao sa svima kao da je odrastao. Još malo pa ću se vratiti kući za letnje ferije, mama”, izvestio je on Amber s ohrabrenjem dok je ulazio u kola, nadodavši oduševljeno Robertu: Jedva čekam da vidim jahtu, tata.” Robert je kupio jahtu, Morski lahor, još početkom godine, i ona je bila usidrena na jugu Francuske, pa je bilo dogovoreno da leto provedu tamo, na njenoj palubi. „Hoćeš li se izviniti baki zbog toga što ovaj put ne mogu da dođem s tobom?” upita Robert Amber, spustivši joj kratak poljubac na obraz pre nego što je navukao vozačke rukavice i pošao prema kolima.

Blanš je početkom te nedelje pisala Amber saopštivši joj da želi da ona dođe u Meklsfild pošto mora sa njom lično da razgovara o nečemu važnom. Pošto je Robert već organizovao vožnju na jug Francuske sa nekim prijateljima kako bi „isprobao” jahtu pošto odveze Luka natrag u školu, Amber je morala da ode tamo bez njega. Znala je da će se Blanš zbog toga razočarati. Njena baka je još volela da se razmeće svojim zetom plemićem, i obično je priređivala najmanje jednu grandioznu večeru kad god je on bio u poseti Denamu. Ali, o čemu je to Blanš želela da razgovaraju? Zar je Kasandra ipak tračarila o tome da ju je zatekla sa Džejem? Ako jeste, i ako je taj trač dopro do ušiju njene bake, Amber je nameravala da jasno Blanš stavi do znanja da je za to kriva ona, a ne Džej, te da kazna treba da padne na njena pleća, a ne na njegova. Šta ako je baka uvrtela sebi u glavu da mora kazniti Džeja tako što će ga otpustiti? Amber je osetila mučninu na tu pomisao, i molila se da to nije razlog zbog kog ju je Blanš pozvala u Meklsfild. Nije bilo nikakve svrhe da izgara od briga unapred, dok ne čuje šta to Blanš ima da joj kaže, zaključila je Amber. Džej bi svakako pronašao način da je upozori na to da je Blanš saznala za njih? Ne, ona se mora usredsrediti na nešto drugo. Možda se nije radovala susretu sa bakom, ali jedva je čekala da poseti malenu Rouz, koju nije videla još od Božića. Na svu sreću, činilo se da Luk nije pretrpeo nikakve loše posledice zbog Gregovog ponašanja, mada je, baš kao što ju je Blanš i upozorila, Robert bio ljut kad mu je Amber rekla šta se dogodilo, i zapretio je da će ubuduće braniti Gregu da im dolazi u posetu. Naravno, Amber nije očekivala da zatekne Džeja kako je čeka na meklsfildskoj stanici, i njega tamo zaista nije bilo. Ali, ono što nije očekivala bila je dubina njenog očajanja zbog toga što se Džej tamo nije pojavio. Prevaljalo se ono preko nje poput tamnosivih oblaka koji su se toliko često valjali iznad samog Meklsfilda sa bregova Bakstona i Derbišira, pa je vazduh u gradu imao tu toliko potrebnu vlagu za proizvodnju svile. Kišni oblaci iz Derbišira možda su pogodovali njenom poslu, ali njeni Iični unutrašnji sivi oblaci za

nju svakako nisu bili od koristi. Baka je poslala sopstvena kola da je dočekaju, i premda je Amber uspela da se osmehuje i ćaska sa vozačem, u sebi je bolno čeznula za danima kada je Džej bio taj koji ju je vozio kući. Amber se trudila da ne gleda prema kući Dauer dok su prolazili kroz glavnu kapiju, ali prizor Džejevih kola parkiranih ispred nje pokolebao ju je. Je li on sada bio unutra? Hoće li videti kola i pretpostaviti da je ona u njima, ili je njegov auto tamo jednostavno zato što mu nije potreban? Zbog posla je morao da se kreće po čitavom imanju, i Amber je znala da on uživa u šetnjama mnoštvom pešačkih staza prilikom poseta zemljoradnicima-zakupcima kada za to ima vremena. Tako je mogao da „proučava zemlju i uveri se da je ona u dobrom stanju”, kazao joj je jednom. Robert je često napominjao da Amberina baka ima veliku sreću zbog toga što Džej radi za nju. Džejms Lis-Miln, koji je preko svojih veza s Nacionalnim trustom poznavao mnoštvo imanja, rekao je Amber da je retko kada viđao imanje kojim se upravlja toliko dobro i saosećajno, kao što je slučaj s Denamom. Amber je osećala uzbuđenje i ponos zbog Džeja dok je slušala Džejmsove pohvale. Dok je Haris nezgrapno zaustavljao bentli isped kuće, drugo vozilo, niski sportski automobil, obojen u britansko trkačko zeleno, prohuja kraj njih, podigavši mlazeve šljunka oko sebe. „Zar je moj rođak nabavio nova kola, Harise?” upita Amber. Greg se bučno žalio o Božiću na to kako njegova baka odbija da mu kupi nova kola, ali Amber je podozrevala da će ona popustiti. „Ne, biće to da gospodin Stenli vraća kući gospodina Grega”, izvesti Haris Amber žalosno. Gospodin Stenli? Haris je to sigurno mislio na Gregovog prijatelja, Džefa Stenlija, koji je zajedno s njenim bratom od ujaka imao deonice popularnog lokalnog fudbalskog kluba. Amber je posmatrala kako se vrata sportskih kola naglo otvaraju i iz njih izlaze njen rođak i njegov prijatelj.

Jasna prolećna svetlost bila je okrutna prema Gregu, jer je otkrivala svu štetu koju je njegov način života naneo nekada lepom licu i građi. Džef Stenli, koji je bio istih godina kao i Greg, sada je izgledao dobrih deset godina mlađi. Činilo se da niti jedan od njih dvojice nije primetio bentli, nesumnjivo zato što su izgleda bili zadubljeni u žestoku svađu, zaključila je Amber dok ih je posmatrala s nelagodom. Džef Stenli doviknu nešto Gregu, koji na njega nije obraćao pažnju, već se samo udalji. Džef je očigledno dovikivao Gregu da stane, a kad ovaj to nije uradio, on je tresnuo pesnicom po krovu svojih kola pre nego što je uskočio ponovo u njih i odvezao se, dok je Greg nestao iza kuće, zaputivši se prema štalama. „Hvala ti, Harise”, reče Amber kada joj je vozač otvorio vrata. „Molim te da kažeš gospođi Haris kako se nadam da je reumatizam neće više toliko mučiti.” „Da, baš k’o i ja i svi ostali, milostiva. Ništa živo nije radila cele zime, samo se žalila na to. Mene je bogme to bolelo skoro jednako kol’ko i nju”, potuži joj se on. U kući se osećao onaj nov miris proleća koji je Amber pamtila iz svog detinjstva, sa blistavim čistim prozorima, sjajnom farbom i poliranim površinama kao svedocima čvrste kontrole koju je Blanš imala nad svojim domaćinstvom. Gospođa Klemenc je čekala da poželi Amber dobrodošlicu, namrštena zbog nervozne i uzbuđene nove, i veoma mlade sobarice, koja je pocrvenela i zakikotala se dok se upoznavala s Amber. „Pretpostavljam da moja baka ne želi da je sada uznemiravam”, osmehnu se Amber kućepaziteljki, ,,pa ću otići pravo gore u dečju sobu, da vidim bratanicu.” „Pa, gospođa Pikford je kazala da bi volela da vas vidi čim budete imali vremena da se malo osvežite, milostiva”, saopšti Amber gospođa Klemenc. „O, pa, u tom slučaju ću se samo popeti u svoju sobu i svući sa sebe odeću za put.”

Amber nije trebalo mnogo da skine kaput i šešir i presvuče se u haljinu za popodne, od jednog od najomiljenijih kreatora vojvotkinje od Vindzora, Mebošea.20 Sesil je bio taj koji ju je ubedio da proba nešto od tog kreatora, insistirajući na tome da je njegova odeća savršeno krojena za nju. Njena haljina, od smaragdnozelene svile, s odgovarajućom jaknom opervaženom crnim, bila je krojena elegantno i prilično svečano za selo, ali ona je znala da će baka umeti da ceni taj stil i eleganciju. Amber se žalosno osmehnula sama sebi dok je kačila par minđuša sa krupnim četvrtasto brušenim smaragdima, najnoviji poklon koji je dobila od Roberta. Bilo je veoma smešno da ona, udata žena, i dalje strepi kao neka devojčica od toga kako će baka reagovati na njenu pojavu. Ona pogleda prema vratima. Čeznula je da se popne u dečju sobu, ali njena baka je svakako već znala da je ona stigla. Pravo je čudo bilo kako se činilo da godine nimalo ne dotiču njenu baku, pomislila je Amber, premda je u Slici Dorijana Greja Oskara Vajlda postojalo drugačije, i dosta mračnije objašnjenje razloga za to što neko ne stari. Ali ona nikako nije mogla da zamisli da bi njena baka mogla da bude toliko tašta ili slaba kako bi prepustila deo vlasništva nad bilo kojim svojim delom nekom drugom. Dok je sedela u svojoj omiljenoj fotelji, leđa su joj bila prava kao strela, kao i oduvek, kosa gusta i besprekorno talasasta, a pogled njenih očiju oštar i pronicljiv. Kada se Amber sagnula da je poljubi u obraz, Blanš je suvo napomenula: „Čini mi se da tvoj novi parfem, baš kao i tvoja nova haljina, sadrži više stila nego supstance, Amber. I jedno i drugo će svakako privući pažnju u londonskim takozvanim modernim koktelMainbocberje modna marka koju je uspostavio američki kreator Main Rou- sseau Bocher (24.10.1890 - 27.12.1976), poznat i kao Meboše. Osnovana 1929. godine, kuća Meboše je uspešno poslovala u Parizu (1929-1939) a potom u Njujorku (1940-1971). Po mišljenju hroničara mode Dejla Makonatija, kreato- rovo ime se ne izgovara na francuski način već umesto toga kao MEJNBoker; prim. prev. 20

barovima, ali meni se čini da nisu dovoljno kvalitetni da bi se duže zadržali. Kada žena sebi bira novi parfem, mora da se upita hoće li je neko pamtiti po njemu.” Amber podiže obrve na bakin prekor. „Parfem mi je za Božić poklonio Robert. Naručio je da ga specijalno naprave za mene, a haljina je Mebošeova.” Amber zaćuta načas dok je njena baka upadljivo frktala sa prezirom. „On je sada baš u modi, znaš. Nova kraljica je rekla da joj je on omiljeni kreator.” „Pa, ona mi deluje pristojno, za razliku od one bedne američke raspuštenice. Koliko sam čula, ona svojim mužem vlada jednako koliko je i ta Simpsonova vladala Edvardom.” Baka je očigledno bila narogušena i spremna da se svađa sa svakim mišljenjem koje se kosi s njenim. „Robert se izvinjava što nije mogao da dođe sa mnom.” Blanšino mrštenje prestade baš kao što je Amber znala da će se dogoditi. Kad god bi pomenula svog muža, to bi smekšalo raspoloženje njene bake, iako je Amber priznavala da zaista treba da bude otresitija i ne koristi sirotog Roberta kako bi baku umirila. Smatrala je da je vreme da konačno stane na sopstvene noge. „Da li si se već videla sa Gregom?” upita Blanš. „Zapravo i nisam. Samo sam ga nedavno videla kako dolazi.” „Nesumnjivo pijan.” Blanšin glas je bio leden i ispunjen neodobravanjem. „Upravo sam zbog Grega tražila da dođeš ovamo, Amber.” Blanš je zastala pre nego što je nastavila: „Oduvek sam smerala da glavninu svog imanja ostavim Gregu. Ti si, na kraju krajeva, sasvim dobro zbrinuta, a Greg je jedini muški nasledik u porodici. Međutim, s obzirom na njegovo nedavno ponašanje, izmenila sam testament. Sada ćeš ti biti njegov glavni korisnik. Ostavila sam ti ovu kuću i svilaru, zajedno sa glavninom novca koji je meni ostavljen. Naravno, tu su i određeni uslovi, određene obaveze

za tebe, a one obuhvataju i propisno staranje o tvom bratu od ujaka.” Amber je bila toliko preneražena da je zanemela. Ovo je bilo poslednje što je mogla da očekuje. „Bako, ne smeš to uraditi”, pobunila se čim je osetila da je ponovo u stanju da govori. „Oduvek si govorila da će Greg sve naslediti. Svi to znaju.” „A ja znam da bi on sve prokockao ili razdelio svojim prijateljima ništarijama pre nego provedem i godinu dana u grobu. Kao korisnica po testamentima mog oca i strica, bila sam odgovorna da se valjano staram o onome što su mi oni preneli. Ta odgovornost podrazumeva i da budem sigurna kako ću imovinu preneti nekome za koga verujem da će postupati onako kako sam postupala ja. Oduvek sam verovala da su muškarci nadareniji za baratanje novcem nego žene. Međutim, u slučaju tvog brata od ujaka jasno mi je da on sa novcem postupa tako što ga rasipa, a ja ne smem dopustiti da se to dogodi. Možeš li da zamisliš šta bi se dogodilo s ovom kućom i ovim imanjem kada bi pripali Gregu?” ,,On je na to stekao pravo svojim rođenjem”, reče Amber baki. „Tako on smatra, a ti si ga i podsticala da bude uveren u to.” „Da me je slušao, i dalje bi na to imao pravo zahvaljujući rođenju.” „Ne mogu prihvatiti ono što bi trebalo da bude njegovo”, reče Amber odlučno. „Dakle, bila bi zadovoljna kad bi videla da je zatvorio svilaru, je li, pošto on to namerava da uradi?” U drugačijim okolnostima, Amber bi gotovo zabavljalo to što njena baka, koja se oduvek toliko gnušala i gadila svilare, nju sada koristi na takav način. „Ukoliko Greg želi da se reši svilare, sigurna sam da bi je Robert rado od njega otkupio za nas.” „A imanje - bila bi zadovoljna da vidiš kako je i ono rasparčano, a Džej otpušten? Bila bi to bedna nagrada za njegovu odanost i marljiv rad, naročito kad se ima u vidu sa kakvim je nevoljama suočen zbog te njegove poremećene žene.”

Amberino srce preskoči otkucaj. Njena baka nije nikako mogla da zna za Džeja, je li tako? Ne, to je bilo nemoguće. Amber je samo dozvolila da joj sopstvena griža savesti pritiska imaginaciju. „Jesi li razgovarala sa Gregom?” upita Amber. „Možda, ako bi mu objasnila zbog čega si zabrinuta...?” „Tvoj brat od ujaka imao je svaku moguću priliku da iskaže koliko se kaje zbog onoga što je uradio. Njega više zanima da sam sebe usmrti pićem nego da bude unuk kakvog sam želela, sin i pravi naslednik svega što je mogao da postane njegov otac. Nadala sam se da ću u njemu videti neki trag veličine njegovog oca, ali sve što vidim jesu slabost i iskvarenost. Njegovo ponašanje o Božiću potvrdilo mi je sve čega sam počela da se pribojavam. Čak i kada nekim čudom ne bi uništio sve ono što sam izgradila, ko može da kaže da ne bi ispunio dečje sobe novim neželjenim malim kopilanima, kao što je ono derište koje već sedi gore. Bog mi zaista nije uslišio želju onog dana kad je tom detetu dopustio da živi.” „Bako!” pobuni se Amber. „Grozno je što to kažeš!” „Zaboga miloga, spusti se jednom na zemlju, Amber, i prihvati stvarnost takvu kakva je. Koja će se pristojna devojka iz dobre porodice udati za Grega i podariti mu sinove, kad zna za njegovu prošlost, i za poreklo tog deteta sa sprata?” „Ti si bila ta koja je Grega kaznila poslavši ga u Hongkong, bako”, podseti Amber odlučno Blanš. „Ti i on možete na to gledati kao na kaznu, Amber. Ja sam, s druge strane, to videla kao priliku za njega - priliku da se Greg iskupi i postane ono čemu sam se usrdno nadala.” „Želela bih da se predomisliš u pogledu promene testamenta”, reče Amber. „Pa, želje su ti uzaludne, pošto te uveravam da to neću uraditi. Odlučila sam, Amber. Osim toga, već je prekasno. Gospodin Broklherst mi je prošle nedelje doneo moj novi testament i on je sada potpisan. Ti, i Luk posle tebe, nasledićete sve.”

Dok se Amber okretala, pažnju joj je privukao poznati veliki album za fotografije na stočiću kraj bakine fotelje. Dok je bila mala, često je preklinjala da vidi fotografije u njemu, naročito one na kojima je bila njena majka, ali Blanš je uvek gordo pokazivala Amber svog sina, Gregovog oca, na grupnim porodičnim fotografijama gde su svi stajali u krutim pozama. Amber se setila koliko je uvek ljuta bila zbog svoje majke i kako je, kad je bila veoma mala, odbijala da gleda u Markusa, besna zbog toga što je njena baka više volela svog sina od Amberine obožavane majke. Naravno, njeno ponašanje nije nailazilo na bakino odobravanje, i čule su se oštre Blanšine reči o razmaženim derištima i efikasnosti ishrane na hlebu i vodi, nasamo u hladnoj sobi, za dobro nevaspitane dece. Blagi osmejak sada dotaknu Amberina usta. Njena majka nikada nije dopuštala da Blanš ostvari svoje pretnje i, umesto da joj smeta to što je Blanš više volela njenog mrtvog brata, uvek je to prihvatala s mirnim osmehom. „Ona ne može drugačije, Amber”, rekla joj je majka jednom kada je Amber upitala zbog čega se baka tako ponaša. „Ona ga je obožavala, zbog toga kakav je bio. Pretrpela je zaista strašan i surov udarac kada ga je izgubila iako ga je toliko volela. Jednog dana, kada odrasteš i kad i ti budeš imala decu, shvatićeš to i sama.” Njeni roditelji bi veoma voleli Luka. Amber je morala da trepne kako bi odagnala suze. Blanš je primetila da ona gleda album, pa ga je uzela i otvorila u krilu. „Sećaš se ovoga?” „Da, naravno. Kad sam bila mala, opčinjavalo me je to što sam mogla da vidim fotografije moje majke kao bebe. Nikad nisam mogla da shvatim zbog čega nema nijedne očeve.” „Tvoja mati je bila veoma neugledno dete; strašno sam se razočarala kad sam videla da neće izgledati lepo ni kao ja, niti kao njen...”

Amber pogleda u baku dok je ova oklevala, da bi zatim brzo rekla: „njen brat. Gregov otac je bio predivna beba.” Okrenula je nekoliko stranica albuma i pokazala Amber svoju fotografiju, na kojoj je bila mlada devojka sa nesumnjivo lepom bebom u naručju. „To je bio Markus, a ovde je tvoja mati.” Dok je ona okretala stranice, Amber je ugledala fotografiju svoje bake koja je kraj sebe držala dete ukovrdžane kose, pa je brzo rekla: „O, eto nje, i baš je bila lepa.” „To nije tvoja mati”, reče joj Blanš, okrenuvši stranicu. „Ko je onda?” upita Amber radoznalo. „Pojma nemam. Verovatno neka rođaka u poseti. Ah, evo tvoje majke.” Amber oseti kako je ispunjavaju i obuzimaju osećanja dok je gledala majčinu fotografiju. „Nije bila neugledna, bila je Ijupka, na svaki mogući način. Otac mi je tako govorio.” Na zvuk zvona za oblačenje, koje ih je upozorilo da je došlo vreme da se obuku za večeru, njena baka zatvori album, pokazavši time da je razgovor završen. „Dakle, matora veštica menja testament, zar ne, i sve ostavlja tebi?” „Greg, zaboga, pusti me. Boli me ruka”, pobuni se Amber kada je stupila iz svoje sobe da bi tamo zatekla Grega koji ju je čekao, očigledno veoma besan. „Tebe boli? Šta misliš, kako je meni?” upita on. Oči su mu bile krvave i govorio je nejasno, a ni na nogama se nije sasvim dobro držao, shvatila je Amber. „Zašto ne bi otišao i presvukao se za večeru, pa da kasnije razgovaramo o ovome?” pokuša Amber da ga umiri.

„Misliš kao kad ste ti i naša mila baka razgovarale o tome kad sam vas čuo?” U Gregovim očima je videla ružan izraz. „Mogu da shvatim kako se osećaš”, zausti ona. „Ma pusti to. Kako kog vraga možeš da shvatiš šta znači kad se prema tebi ponašaju kao prema siromahu i kad moraš da preklinješ za nekoliko gvineja? Usuđujem se da kažem kako ti taj tvoj muž ne uskraćuje novac onako kako ga meni uskraćuje naša mila baka. Način na koji se ophodi prema meni nije fer, Amber.” Sada je počeo sam sebe da sažaljeva, oči su mu se ispunile suzama kada se naslonio na ogradu kako bi se pridržao, i pritom pustio njenu ruku. „Nije u redu. Svi tako kažu. Covek mora da ima nešto novca u džepu. Da li bi ti mogla da mi pozajmiš koju stotinu, Amber? Samo dok mi ne stigne džeparac.” Amberino srce poče da tone pod zajedničkom težinom griže savesti i očajanja. „Greg...” „Ma daj, kao da ne možeš to sebi da priuštiš, je li tako, sad kad imaš ono čemu sam se ja nadao, pored svog bogatog muža? Ko bi to mogao i da pomisli? Sećaš se, kad smo bili mladi, kako sam uvek ja morao da pomažem tebi, Amber?” „Nisam ponela sa sobom mnogo gotovine, Greg, ali kada odem kući...” „Jednako si zla kao ona, znaš li to? I gora.” On se okrenu od nje i pođe prema stepenicama, a onda siđe niz njih gotovo posrćući. „Greg”, pobuni se Amber, „možemo da razgovaramo posle večere.” „O čemu da razgovaramo? O tome kakva si izdajnica? O tome kako si ukrala ono što po pravu meni pripada? Nema potrebe!” „Baš je ljubazno od Kasandre što je danas pozvala tebe i Grega na večeru u Fiton hol”, napomenula je Blanš dok su ona i Amber zajedno doručkovale.

Prošlo je tri dana otkad je Amber stigla u Meklsfild. Na njeno olakšanje, Greg jedva da je i razgovarao sa njom, pošto je još i sama bila preneražena vešču i očajnički je želela da se uteši razgovorom sa Džejem, a on više nije pominjao bakin testament. Ako se izuzme bakin testament, Amber se trudila da sebe ubedi kako je najbolje da se uopšte ne vidi sa Džejem, ali njeno srce je tvrdoglavo odbijalo da bude ubeđeno. Ali eto u kakvu ju je nevolju to srce dovelo. Bilo joj je lakše i mnogo bezbednije da se usredsredi na praktična pitanja poslovanja nego da razmišlja o sopstvenim emocijama, iako bi joj i za to bilo drago da ima Džejevu smirenu podršku. Moris je priznao da je prenebregnuo njeno upozorenje, pod pritiskom ostalih vlasnika pogona, koji su se skanjivali da prihvate savete jedne obične žene, pa je proizveo maramice za krunisanje, koje naravno nisu mogle da se prodaju usled abdikacije, te će im umanjiti zaradu. Osetila je jedino zadovoljstvo prilikom posete kada je videla kako mala Rouz izgleda dobro i srećno, a sada će još morati da istrpi prijem sa večerom kod Fiton Lijevih. Šta god da je motivisalo Kasandru da lično dođe u posetu kako bi ih pozvala, to sigurno nije bila ljubaznost, pomislila je Amber, ali naravno, nije mogla da kaže baki zbog čega je bila sigurna u to. „Stigao je gospodin Stenli, milostiva, i pita da li bi mogao da razgovara sa vama.” Gregov prijatelj želi da razgovara s njom? Amber se nije radovala tome, ali nije mogla da odbije. „Molim te da ga uvedeš u biblioteku, Vilsone, i da mu kažeš da ću odmah sići.” Bila je sredina popodneva, njena baka se odvezla u posetu prijateljici, a Amber je bila u dečjoj sobi gde se igrala sa Rouz. Devojčica je bila medena i Amber se oduševila kad ju je Rouz prepoznala i pružila joj ruke. „Pravi je veseljak, milostiva, nego šta”, izvestila je Betsi ponosno Amber.

„A njene noge?” upitala je Amber sa strepnjom. Betsi je reagovala tako što je detetu zadigla haljinicu i pokazala Amber bucmaste nožice. „Baš je stamena. Vežbamo s njom kako nam je doktor Bruks rek’o, Sila i ja, dvaput dnevno, a doktor Bruks veli kako misli da će sasvim čvrsto da stoji na njima.” „Gospodine Stenli”, pozdravi Amber svog posetioca kada je ušla u biblioteku. On pocrvene, kao da mu je donekle neprijatno. „Žao mi je što sam morao da dođem ovamo da s vama na ovaj način razgovaram, ali činjenica je da me je vaš brat od ujaka Greg uvalio u velike nevolje i jednostavno ne znam kome više da se obratim. Premda nije na vama da ga izvlačite iz problema, ali...” „Pretpostavljam da želite da mi kažete kako vam Greg duguje novac”, prekinu ga Amber. „Bila je to njegova zamisao, ne moja. Rekao je kako želi da uđe u posao, pa sam mu pozajmio novac za kupovinu akcija, a on sada tvrdi kako ih ne želi. Ali dođavola, sad je prekasno da se predomisli. Mene će moj matori da odere kad za to sazna; i sam sam se zadužio kako bih izvršio uplatu u njegovo ime.” „Mislim da bi najbolje bilo da mi čitavu stvar malo bolje objasnite”, predloži Amber i sede. Pola sata kasnije, ona je pogledala Džefa Stenlija i sažela ono što joj je rekao: „Dakle, ako sam dobro razumela: vi i Greg ste zajednički kupili akcije vašeg pokojnog strica u fudbalskom klubu Hermes Stenli. Vi ste pokrili Gregov udeo u trošku preko zajma koji ste uzeli u očevo ime. I sada Greg odbija da vam to plati?” „Da, tako je. Kaže da se ne seća kako je pristao da obojica uložimo po polovinu, ali dođavola, jeste to uradio. Izvinite”, reče on, pocrvenevši. „Načas sam se zaboravio. Moj otac treba da se sledeće nedelje vrati iz Londona i kad bude za to saznao... On je svoj udeo u timu prodao pre mnogo godina. Vidite, on to ne odobrava, pošto je

veoma pobožan.” Amber klimnu glavom. Čula je kako je gospodin Stenli stariji postao strogi metodista pošto se drugi put oženio, i kako je to izazvalo nevolje sa njegova dva sina iz prvog braka. „Koliko vam tačno Greg duguje?” „Pet hiljada gvineja.” Preneražena, Amber brzo razmisli. Mogla je da isplati taj zajam u Gregovo ime, ali... „Ukoliko vam budem dala taj novac, zahtevaću od vas da na mene prepišete deonice u fudbalskom timu koje bi inače pripale Gregu”, reče ona mirno. „A šta će vama deonice u jednom fudbalskom timu?” upita je on, očito zapanjen, i kako je Amber podozrevala, ne naročito zadovoljan. „Ne trebaju mi, ali mislim da bi bile bezbednije u mojim nego u rukama mog brata od ujaka. Baš kao što ne bih volela pomisao na to da je on dužnik starom prijatelju, ne bih volela ni pomisao na to da ga je neko prevario i uzeo mu ono što mu pripada. Na kraju krajeva, Greg ima malo dete o kojem mora da se stara.” Možda je osmeh ublažio zajedljivost njenih reči, ali Amber je želela da Džef Stenli zna kako nju niko ne može lako prevariti. „Ako ste saglasni sa tim, zatražiću od bakinog advokata da pripremi odgovarajuća dokumenta.” „Važi. Hoću reći, da. A novac?” „Dobićete ček kada budem dobila deonice u Hermesu”, uveri ga Amber. Kako bi se Džej samo nasmejao kada bi bila u prilici da mu ispriča da je postala suvlasnica jednog fudbalskog tima, pomislila je Amber kada je Džef Stenli otišao. Ali naravno da nije mogla to da mu kaže. Nije više ništa mogla da mu kaže. „Sigurno imaš utisak da smo strašno parohijalni, Amber, pošto već toliko dugo živiš u Londonu i visokom društvu.”

Glavno jelo, Velingtonov biftek, bilo je pojedeno i razgovor je donekle zamro, što neizostavno sledi posle obilnog obroka; opšte opuštanje misli i muških kaiševa, i makar su se ove prve spremno vratile na dužnost posle Kasandrinog namerno provokativnog komentara. Amber je gotovo bila u stanju da oseti različite slojeve emocija kojima je bila ispunjena tišina oko trpezarijskog stola, dok je lokalno plemstvo čekalo da vidi kako će ona izaći na kraj s Kasandrinim komentarom. Hoće li odbraniti svoj srez ili će se svrstati uz londonsko društvo u čijim se krugovima ona kreće? Amber potisnu u sebi tihi uzdah; mnogo joj je teže bilo da se odupre želji da razmeni intimne, upućene poglede sa Džejem, koji je bio smešten gotovo neposredno preko puta nje. Džej - kako je samo budalasto bilo od njenog srca što je tuklo ispunjeno silnim osećanjima u odjeku tihog šapata njegovog imena. Kako se samo prenerazila kada ga je ugledala. Svečano odelo mu je pristajalo. Nosio ga je na sebi Iagodno, kao čovek rođen za to. Izgledao je otmeno i bolno zgodno, iako se Amberino srce kidalo zbog njegovog sumornog lica. Kako je Kasandra samo bila grozno surova kad ih je ovako spojila, iako je znala za njih. Ali šta je Kasandra zapravo znala? Samo to da ih je videla u nedoličnom zagrljaju, ništa više od toga. Nije imala ona pojma o osećanjima koja su cepala Amberino srce, o potrebi da pohlepno upija gladnim pogledom svaku dobro poznatu crtu njegovog lica, o potrebi da ga dotakne - čak i najmanji dodir bio bi dovoljan, kratko spuštanje vrhova njenih prstiju na rukav njegovog sakoa - o potrebi da podeli sa njim makar jedan dragocen, intimni osmeh. Ali bile su to potrebe kojima se nije smelo udovoljiti, i Amber je to dobro znala. Znala je istog trena kad je dobila pozivnicu da će večera kod Fiton Lijevih biti za nju mučna. U Kasandrinoj prirodi bilo je nečeg makijavelističkog, gotovo zluradog, a ova je sada bila u mogućnosti da u tome uživa, i to na račun Amber. S obzirom da se dosad nije susrela ni sa kakvim glasinama o njoj i Džeju, Amber nije verovala

da će Kasandra ni na koji način neposredno pomenuti da ih je zatekla zajedno, ali Amber je podozrevala da će je Kasandra iskušavati i mučiti suptilnim sitnim sarkastičnim primedbama, što bi moglo opasno podstaći radoznalost, pa čak i sumnje ostalih gostiju na večeri. U stvari, ako je Kasandra želela da je ispuni strepnjom od pomisli na veče koje ju je čekalo, istovremeno obezbedivši to da ona sve vreme sedi na ivici stolice, nije to mogla bolje da isplanira, pomislila je Amber. Međutim, gugutavo sladunjava Kasandrina najava, kada je dočekala Amber i Grega po njihovom dolasku, da su među ostalim gostima Bromli Devenportovi, Legovi iz Adington hola, Masijevi iz Danam Masija, kao i Džej i Lidija, pokazala je Amber da je ona opasno potcenila dubinu Kasandrine zlobe. Godine u kojima je glumila vojvotkinju pored svog vojvode Roberta naučile su je tome da mora održavati dostojanstvo svog čina poprimanjem smirenog formalnog izraza lica na javnim događajima, koji se menjao samo dodatnim osmesima i prijateljskim pogledima ukoliko je imala posla s Robertovim zakupcima poseda, ili neporecivim izrazom hladne uzvišenosti kada je bilo neophodno podsetiti one koje je na to trebalo podsećati, koji je njen status. Te veštine joj nikada nisu bile potrebnije nego večeras. U ovoj prilici, umesto da rizikuje da Kasandri pruži dodatni izgovor da na njoj istresa svoju zlobu, Amber je jednostavno odbila da bilo kako reaguje. Čak ni kasnije, neposredno pre nego što su posedali za sto, kada je Džej stigao - okasnevši - i izvinio se zbog toga što je sam, uz objašnjenje da Lidija ima napad strašne migrene, zbog koje nije bila u stanju da dođe. „Već sam telefonirao kako bih Kasandri rekao da ni Lidija ni ja nećemo biti ovde”, čula je Amber kako on govori Meri Bromli Devenport, „ali ona mi je naredila da dođem.” A pretpostavljam i da znam zbog čega, pomislila je Amber ogorčeno. Kasandra je želela da oboje budu ovde kako bi mogla maksimalno lično da uživa u njihovoj zajedničkoj strepnji.

Nikad joj se nije činilo da neko veče traje toliko dugo. Visoko društvo iz Češirskog sreza bilo je najvećim delom žestoko patriotski nastrojeno i njihov razgovor se uglavnom vrteo oko šokantne abdikacije, njihovog divljenja prema novom kralju i neodobravanja prema ratobornom stavu Nemačke. Amber je zasad uspevala da otrpi odlučni konzervatizam u njihovom mišljenju tako što se bavila lakšom konverzacijom. Za nju je od pretnje da će Kasandra razotkriti ono što su učinili još bolnija bila činjenica da se nalazi tu, u istoj prostoriji sa Džejem: mogla je slobodno da mu sluša glas, čak i da gleda u njega, ali ne i da sa njim prisno razgovara, dodiruje ga ili gleda u oči, a toliko je toga tamo čeznula da vidi. Umesto toga, morala je da odgovori na Kasandrino pitanje i odbrani se od mnoštva udaraca koji su, znala je to, bili za nju pripremljeni te večeri. Ona udahnu duboko i reče lako: „Kasandra, uveravam te da ne postoji ništa parohijalnije od londonskog društva.” Ostali za stolom kao da su zajednički ispustili dah s odobravanjem, ali Kasandra nije bila spremna da odustane. „Ali ti, Greg, sigurno mora da osećaš zavist zbog toga što tvoja rođaka toliko uživa”, bila je ona uporna, skrenuvši pažnju s Amber na Grega. Amber je znala da ona nikako ne može da zna za testament, ali naravno, to nikako nije sprečilo da izgovoreno pitanje ima učinak šibice prinesene buretu baruta. Greg je reagovao upravo onako kako je Amber znala da će on učiniti, objavivši besno: „Naravno da osećam zavist, pošto sam ustanovio da će me naša baka razbaštiniti u njenu korist.” On je cele večeri puno pio, i Fiton Lijev sluga mu je isuviše spremno punio čašu za Amberin ukus. Kao devojka, toliko bi se uplašila da bi poželela da ustane i pobegne iz prostorije, ali brak ju je sada naučio kako da upravlja sobom i ponaša se u društvu, pa je ostala na svom mestu, iako nije mogla da se seti ničega što bi rekla da bi ublažila učinak Gregovog ispada. „Kako si ti samo srećna osoba, Amber”, osmehnu se Kasandra.

„Ali opet, najčešće je tako, oni koji najviše toga imaju obično su skloni da najviše i grabe za sebe? Često se to može videti: razmaženo dete koje traži više pažnje od svoje dadilje; razmažena osoba koja ne može da se zadovolji time da bude puka supruga već mora izazivati divljenje u drugima, čak i kada su ti drugi i sami u braku.” Te reči su bile izgovorene lako, ali njihovo značenje i otrov u njima bili su očigledni. Greg se mrštio kao da se trudi da shvati šta je to rečeno, dok su ostali gosti izgledali radoznalo ili nelagodno, u zavisnosti od njihove prirode. Amber je bilo jasno da to Kasandra misli i na prošlost i Gregovu vezu s Kerolajn, kao i na to kako je zatekla Amber i Džeja u zagrljaju, i Amber je osetila kako joj se želudac steže od strepnje. Bilo je to ono od čega je cele večeri strepela. Kasandra je uživala. Naravno, bila je prava šteta što je Lidija rešila da se duri i odbila da dođe pošto joj se nije dopadalo kako ju je Kasandra zadirkivala i odbijala da joj kaže kako je voli, juče popodne. Greg, koji je upravo iskapio dopunjenu čašu, spustio ju je nespretno na sto i onda prekinuo tišinu koja je zavladala posle Kasandrine napomene izjavivši plahovito: „Ona ima isuviše sreće, kažem. Nije pravo da Amber pripadne ono što je moje. Nije pravo, čujete?” upitao je, osovivši se nesigurno na noge i tresnuvši šakom po stolu. „Da ti kažem, stari moj, nemoj da si tako fortissimo, eh?” predloži mu Džon Bromli Devenport kada je Greg klonuo natrag na svoju stolicu. „Ne tako portissimo, bilo bi prikladnije”, šapnu jedna gošća tiho, ali i dalje dovoljno glasno da to Amber čuje. „Nije pravo”, ponovi Greg, štucnu, pa glasno zajeca, spustivši glavu na sto dok mu se celo telo treslo od emocija. Amber nije znala šta bi uradila da Džej nije tiho ustao i prišao Gregu, obgrlio ga i rekao blago: „Hajde, stari moj; da te odvedemo kući, važi?”

Sa zbunjenim i nespretnim izrazom na licu, Greg dopusti Džeju da ga izvede iz prostorije. „Žao mi je, Kasandra, ali bolje bi bilo da pođem i ja”, izvini se Amber. „Pa da, naravno, savršeno razumem zbog čega to želiš da uradiš.” Kasandrine reči su na površini možda bile sasvim nedužne, ali Amber je podozrevala da ih je Kasandra odabrala iz pakosti. Kakve je još neprijatne sitne sarkazme Kasandra planirala za nju? Od sada pa nadalje u njenoj blizini neće imati ni trenutak mira, znala je Amber. Amber je uredila da pozovu telefonom kada budu spremni za odlazak, ali kada je sustigla Džeja i Grega u hodniku, Džej joj reče odlučno: „Mislim da je bolje da ja odvezem Grega pravo kući. Prilično mu je loše.” „Nisam hteo da dolazim ovamo. Ne čini mi se to kako treba, sad kada više nema Kerolajn”, reče Greg pijano. Amberine oči ispuniše se suzama sažaljenja prema bratu od ujaka. „Ne, i ja bih rekao da nije kako treba, stari moj”, saglasi se Džej. „Dečak je moj sin, znaš.” Amber pogleda Džeja. On je na to taktično oćutao, iako je Greg bio previše pijan da bi znao šta je rekao. „Ja ću ostati ovde i pozvati Harisa telefonom”, reče Amber Džeju. „Kako želiš, ali u kolima ima mesta i za tebe ukoliko hoćeš da se vratiš s nama.” „Rekla sam baki kako bih radije da ona ne menja testament, i kako mislim kako je to pogrešno.” Za ime sveta, zbog čega je to govorila? „Žao mi je”, nadoda ona bespomoćno. „Žao mi je zbog

svega.” „Amber...” „Neću više da boravim ovde. Odo’ ja”, objavi Greg, zateturavši se prema vratima. „Sačekaj, Greg, idemo i mi sa tobom.” Džej pohita za Gregom, ostavivši Amber da okleva, i potom požuri kako bi ih sustigla.

Četrdeseto poglavlje Leto 1937, jug Francuske „Dragi moji, konačno ste ovde. Kako ste putovali?” Kada se Amber prepustila Betinom zagrljaju koji je mirisao na parfem od ruže, morala je da prizna da je Bet sve više podsećala na svoju majku kako je sazrevala. Ona i Alister su sada imali četvoro dece, dva dečaka i dve devojčice, a sama Bet je izrasla bucmasto i tetkasto, ali na način koji joj je priličio. „Pridržavajući se, to je možda najbolji opis”, nasmeja se Amber, dok ju je Bet uvodila u salon i zvonila za čaj. Robert je insistirao da doplove iz Engleske do San Tropea, i premda niko od njih nije patio od morske bolesti, more je povremeno bilo mnogo nemirnije nego što je Amber to prijalo. Robert je već nestao negde s Alisterom, a Betina dadilja je odvela Luka u dečju sobu kako bi on obnovio prijateljstvo sa Betinom i Alisterovom dccom. „Pa, sada ste ovde, a ja imam toliko toga da ti pričam”, najavila je Bet dok im je sipala čaj. Salon vile bio je opremljen velikim francuskim vratima koja su se otvarala prema terasi, iza koje je pucao veličanstven pogled na Sređozemno more. Blagi lahor koji je duvao kroz otvorena vrata donosio je sa sobom taj poznat miris mora, toplote i lavande koji je Amber oduvek vezivala za jug Francuske. Poznati mirisi nagnali su je da se seti mnogih uspomena. Njihove posete Parizu radi kupovine; putovanja vozom tokom kojeg su jedva mogle da spavaju od uzbuđenja; njen prvi pogled na vilu, njen prvi pogled na Žan-Filipa. Bilo joj je dovoljno prisećanja. Nepobitno je kucnuo čas da potisne u sebi te uspomene. Ispravila je mali nabor tkanine u falti svoje bele Šanel suknje od svilenog platna.

„Prvo i najbolje od svega, mama je uspela da ubedi Henrija da dođe i boravi kod nas preko leta. Svi smo se veoma zabrinuli za njega posle razočarenja zbog toga što je nova beba bila još jedna devojčica.” Amber se ukočila na pominjanje imena Betinog brata, ali je oćutala. Naravno, ona nikada ništa nije rekla svojoj prijateljici o Henrijevom ponašanju. Amberin i Henrijev put retko su se ukrštali u godinama koje su otad prošle i u retkim prilikama kada bi se to dogodilo, Amber se trudila da Henrija izbegava, pogotovo posle onog prijema kada se onako užasno poneo prema njoj. „Moramo biti posebno ljubazne prema njemu, Amber, i razveseliti ga.” Pusti to da budemo ljubazne prema Henriju, želela je Amber da kaže, šta je s njegovom ženom? Kako li je njoj dok je krive za to što ne može da rodi naslednika? Ali ona je znala da nema nikakvog smisla da iskaljuje svoje besno gađenje prema Henriju na sirotoj Bet, koja je očigledno obožavala brata. „Izgleda da su ove godine svi ovde, naročito Nemci”, nastavi Bet. „Ima ih svuda, i priređuju sjajne zabave. Henri kaže da su preterano razmetljivi. Među njima su naročito moderne zabave sa kupanjem - pa, znaš već kakvi su kad je reč o fizičkim vebama i takvim stvarima.” Bet iskrivi lice. „Za mene lično to je previše zamorno, ali deca obožavaju, naravno. Strašno mi se sviđa taj tvoj komplet. Baš imaš sreće što si ostala tako vitka, Amber, ali opet, posle četvoro dece...” Amber je pila svoj čaj i slušala s dužnom pažnjom. Nikada nije bilo lako zaustaviti Bet kad joj jednom krene, i prijalo joj je što može da se opusti ne brinući se da Luk nekako ne padne u more, ili što ne mora da pomišlja da je Robert utonuo u neko od svojih mračnih raspoloženja ako ga ne vidi duže od jednog sata ona su sada bila mnogo ređa, hvala nebesima. On je bio izuzetno strpljiv i pun razumevanja kada mu je rekla za bakine namere da izmeni testament, ali je ipak insistirao na tome da je pravo njene bake da učini što joj je volja, te da sasvim može da shvati zbog čega ona smatra da mora tako da uradi. Ipak, to nije moglo da promeni činjenicu da je Greg i dalje bio veoma ljut.

„O, i umalo da zaboravim, prošle nedelje smo otišli u Mužan. Svi kažu da se to mora uraditi, pogotovo sada, dok Pikaso tamo letuje, i nikada nećeš pogoditi koga smo videli.” „Pikasa?” pretpostavi Amber. „Pa, da, videli smo njega i onu fotografkinju za koju svi pričaju da mu je ljubavnica, Doru, kako-ono-beše.” „Doru Mar”, pomože joj Amber. ,,Da, tako je. Ali nisam mislila na njih. Htela sam da ti kažem da smo videli njega, Žan-Filipa, i da je zgodan kao što je oduvek bio.” Amber vrlo pažljivo spusti šoljicu i tacnu za čaj. „Sigurno ga se sećaš, Amber?” navaljivala je Bet. „To je onaj slikar koji je boravio u kućici one godine kad smo došle ovamo s mamom. Mislila sam da je veoma romantičan i baš sam ti zavidila kada je tražio da mu poziraš.” „Da, naravno da ga se sećam”, reče Amber tiho. Žan-Filip! Ruke su joj drhtale, pa ih je sklopila u krilo. Pretpostavljala je da ne bi trebalo da bude toliko preneražena. Na kraju krajeva, jug Francuske je bio omiljeno lovište za slikare. ŽanFilip i Henri, obojica ovde. Drhtaj ledcnog straha joj se sjuri niz kičmu. Nije imala zbog čega da se brine. Sada je bila udata žena, sa mužem. Robert je bio tu da je štiti. On je znao sve o Žan-Filipu, i o Henriju. Osim toga, svi su sada bili stariji. Njoj Henri možda nije naročito drag, ali to ne znači da nije sazreo. Sada je bio oženjen, imao je porodicu, i teško da bi mogao da ponovi neželjene nasrtaje kao pre toliko godina. A nasrtaji Žan-Filipa, da li bi i oni bili „neželjeni” ako bi ih ponovio? Poput zmije, to pitanje se uvijalo oko njenih čula, mazilo ih i iskušavalo, onako kako je Žan-Filip nekada mazio nju. „Isprva me nije prepoznao, ali naravno, prošlo je već više godina.”

Amber je nekako uspela da prestane da misli na Žan-Filipa i prošlost, i vrati se u sadašnjost. „Da, sigurno”, saglasi se ona lako. Više godina? Tačno je znala koliko - kako i ne bi kad joj je dokaz za taj period bio ispred nosa, u Luku? „Sećam se kako sam se prenerazila kad sam saznala da on za madam nije bio kum već ljubavnik. Alister mi je rekao da je čuo kako mu je trenutno ljubavnica neka Austrijanka, sa veoma dobrim vezama. Uzgred, raspitivao se za tebe, i kada sam mu rekla da svakog dana treba da stigneš, kazao je da se nada da ćete se ponovo sresti.” Amber je nekako sebe nagnala na osmeh. Srce joj je previše jako tuklo u grudima tako da je počela da oseća mučninu. „Strašno si prebledela”, reče joj Bet. „Da li si dobro?” „Još se nisam navikla na kopno”, izmisli Amber, „otprilike kao mal de mer naopačke.” „Želiš li da legneš?” „Ne, biće mi sasvim dobro za koji trenutak. Kako su ti roditelji, Bet? Videla sam ti majku u Londonu u januaru i rekla mi je da ti otac pati od gihta.” „Da, zaista, siroti tata, toliko mu je teško u zimskim mesecima, ali sada se prilično oporavio. Videćemo se s njima u septembru u Škotskoj.” Mama mi reče da je tvoja radnjica baš u modi i da je princeza Marina jedna od tvojih mušterija. Nikako da nađem vremena da odem do Londona, ali sledeći put kad to budem uradila, gledaću svakako da je posetim. Mada ne razmišljamo o preuređenju enterijera, pošto Alister smatra da je ova moderna pomama za neprestanim izmenama soba krajnje vulgarna.” Izgleda da su optužbe zbog vulgarnosti prilično česte na Alisterovim usnama, kad god se postavi pitanje trošenja para, pomisli Amber kiselo. Ali ona nikad ne bi povredila prijateljicu izgovarajući

naglas ono što misli. „Moram da kažem kako sam bila zapanjena što ti je Robert dopustio da uradiš nešto toliko...” „Toliko buržoasko?” pomože joj Amber lako, naljutivši se najednom zbog spoznaje da njena uviđavnost prema Betinim osećanjima nije recipročno uzvraćena. Izgledalo je da se Bet oseća toliko nelagodno da se Amber osetila krivom. Ona pruži ruku i prekri Betinu šaku svojom. „Znam da to što imam sopstvenu radnju sigurno izgleda neuobičajeno, Bet, ali strahovito mi mnogo znači što znam da drugi ljudi vide i vrednuju dizajn mog oca, a Robert to razume. Džejms Lis-Miln mi je obećao nekoliko porudžbina, a nadam se i da će mi Nacionalni trust dozvoliti da reprodukujem u svili neke od materijala iz njegove arhive.” Betin ljubazni osmeh je upozorio Amber da je ona već iscrpela svako interesovanje svoje prijateljice za radnju, pa je promenila temu i upitala Bet za decu. Letnji meseci su za radnju bili obično mirni pošto je toliko ljudi bilo na putu, i ona je sasvim rado prepustila posao svom mladom upravniku i njegovom pomoćniku. Za njih će to biti dobro iskustvo, a njoj će omogućiti da proceni koliko su u stanju da se snalaze bez njenog prisustva. Morali su da zaposle nove radnike u svilari kako bi ispunili sve narudžbine, i Amber je mislila da eksperimentiše sa nekoliko novih šara, koristeći ponešto od onoga što je uradio njen otac kao preliminarne skice, ali ujedno i ono što je mislila da sama može da usavrši i dovrši. „...A Alister misli da će on zasigurno da ode u mornaricu.” Osetivši grižu savesti Amber shvati da nije čula ništa od onog što je Bet govorila. Potvrdno je klimala glavom i nadala se da Bet to nije primetila. „Idete li na bal Dejzi Felous večeras u Kap Ferau?” upita je Bet. „Dejzi neprestano govori svima kako mora da ekonomiše zbog

velike krize u Americi, ali ko će ga znati da li je zaista tako.” „Da. Idemo”, potvrdi Amber. „Baš se radujem tome.” „Emerald Kanard mi je rekla da je Dejzi naručila ogrlicu od Kartijea kako bi nadoknadila to što je morala da proda jahtu. Izgleda da je naziva tuti-fruti ogrlicom, pošto je u njoj toliko dragog kamenja različitih boja. Dejzi je oduvek bila strašno zabavna.” „Pa, nadam se da Vindzorovi neće biti tamo. Baš mi je neprijatno da se viđam s njima u društvu sad, posle svega što se dogodilo. Hoću reći, kad čovek pomisli da je on nekada bio kralj, makar vrlo kratko, i da nije ni stigao da bude krunisan.” ,,To je veoma tužno, slažem se, ali novi kralj i kraljica zauzimaju sada svoja mesta u srcu naroda, a dve princezice su preslatke. Ipak, živa je šteta što nemaju sina. Ti si toliko srećna što je Luk muško, Amber, jer imaš samo jedno dete. Za Roberta bi bilo strašno da nema sina i naslednika, ali naravno, ne moram ja to da ti govorim.” Ne, nije morala. Sin i naslednik. Veoma često korišćen izraz u njihovoj društvenoj klasi, reči koje lako padaju s jezika, a opet kriju u sebi strašne zamke za neoprezne, kao i mnogobrojne tajne. Možda upravo zbog toga što se nalazi ovde, na jugu Francuske, ona sada misli na prošlost. Niko, ali pre svih sam Luk, nikad ne sme saznati da nije Robertovo dete. Za Luka bi to bio strašan teret i lišio bi ga svake vere u ono što jeste. Nijedna brižna mati nikad ne bi dozvolila da se to dogodi njenom detetu. „Laka ti noć, dušice moja.” Amber poljubi sina koji je zadremao i začešlja mu tamnu kosu. Robert je zakupio jednu malu vilu od koje se do sidrišta jahte moglo dopešačiti, kada je Amber rekla kako misli da bi Luka radi trebalo da imaju neko stanište na kopnu dok tu borave. Robert je Luku već rekao laku noć i čekao ju je kraj vrata, pred polazak na gala prijem Dejzi Felous, dok je Gledis stajala spremna da Luka pokrije i postara se da bude u postelji pošto oni odu.

„Bet mi je popodne rekla da Henri boravi kod njih”, reče Amber Robertu, dok ju je on vodio prema stepenicama i dok je svileni taft njene večernje haljine, zelene kao more, senzualno šaputao uz njenu kožu pri svakom koraku. Više bi volela da je obukla nešto obično i neupadljivo, ali Robert je došao u njenu sobu upravo kada je sluškinja kačila haljinu koju je ona odabrala, i požalio se kako misli da je ova previše tmurna, pa je predložio da umesto nje Amber odene haljinu boje mora. Svilena Mebošeova večerna haljina, prošivena sitnim kristalima koji su hvatali svetlost pri njenim pokretima, bila je sečena ukoso i naglašavala je vitkost i tananost njene figure. Dok je spreda bila visoko oko vrata, na leđima se obrušavala, ili je makar tako izgledalo, pošto se zapravo činilo da je to gola put prekrivena finom mrežicom protkanom morski zelenom svilom i kristalnom morskom zmijom koja joj je vijugala niz kičmu. Amber je tu haljinu smatrala previše smelom, ali Robert je tu imao poslednju reč. Robert je, kao mnogi drugi homoseksualci, imao izvanredno oko za stil i dizajn i često joj je birao odeću. „Znam da ga ne voliš, ali sumnjam da sada imaš zbog čega da ga se plašiš, s obzirom na to koliko je opsednut idejom da začne naslednika. Alister je popodne to uzgredno pomenuo. Imam utisak da on ne odobrava u potpunosti stav svog šuraka.” „Pa, mislim da Bet to ne može da shvati. Rekla mi je kako ’jadnom Henriju treba nešto što bi ga razvedrilo.’ Ali nisam zabrinuta samo zbog toga što će Henri biti tamo, Roberte.” Amber načas zaćuta. „I Žan-Filip je tu.” Stigli su do kraja predvorja i Amber je videla da se Robert štrecnuo kad je ona uzgovorila Žan-Filipovo ime. „Šta te tu konkretno brine?” „Ne znam”, odgovori mu ona, ne sasvim istinito. „Znam da je to od mene verovatno iracionalno, ali činjenica da su i Henri i ŽanFilip ovde nagoni me da se osećam neprijatno... ranjivo.”

„Henri je već pokušao s ucenom i omanuo. Neće mu se to ponoviti.” „Ali on zna, Roberte, i ako se reši da to i kaže...” „Ukoliko to uradi, reći ću da se Henri jednostavno prevario i da sam ja taj s kim si u to vreme bila. Njegova reč protiv moje.” „Volela bih da sada nije došao ovamo. Da sam to znala pre našeg polaska iz Engleske...” „Nepotrebno se brineš, Amber. Henri će mnogo verovatnije da mulja po glavi činjenicu da još nema naslednika, nego da misli na događaje koji su se toliko davno zbili.” Amber klimnu glavom, naslutivši da je Robert počeo zbog nje da gubi strpljenje. Ali bila je zabrinuta, i to ne samo zbog sebe. Najzad, Luk je bio sa njima, a Luk je bio Žan-Filipovo dete. Amber je godinama očajnički tragala po svom pamćenju u strahu da će pronaći sličnosti između njih, i bila je zahvalna za to što je i Robert, poput Žan-Filipa, bio visok i crnomanjast. Ali šta ako ona bude videla Žan-Filipa i shvatila da Luk zaista liči na njega, i to toliko da bi čak i drugi mogli da primete tu sličnost? Već je veoma dugo uzimala zdravo za gotovo da svi prihvataju Luka kao Robertovo dete. Hoće li to biti dovoljno? Amber se molila da bude. Bal se održavao u hotelu Rojal rivijera u Kap Ferau, i put do hotela bio je pun nanizanih limuzina koje su čekale da dovezu goste iz visokog društva do ulaza. Robert je bio u pravu kad ju je naterao da obuče novu haljinu, priznala je Amber sebi kada su ušli u foaje i kada je videla koliko su svi odeveni elegantno i skupo. Pored Dejzi, koja ih je oboje dočekala toplim osmehom, Amber je već opazila Emerald Kanard, i Milicent Roberts, kćerku petrolejskog magnata - obe su bile slavne hostese, naročito Emerald sa fenomenalnim nakitom i reputacijom da je izuzetno velikoduŠna kad je reč o gostoprimstvu. Videla je francuske aristokrate, grofa Etjena de Bomona, i princa De Kondea, s njihovom svitom, kao i ser Carlsa i ledi Mendl, britanskog ambasadora i njegovu ženu.

„Izgleda da je ovde celo evropsko visoko društvo”, promrmlja Amber Robertu dok su ulazili u balsku dvoranu. „I ne samo evropsko”, odgovori Robert. „Eno tamo i Age Kana, s maharadžom od Džaipura.” „Roberte, zar ovo nije pravi raj?” „Svakako je primamljivo za nekog sa tvojim ukusom za teatralno, Sesile”, nasmeja se Robert kad im se pridruži Sesil Biton. „Dejzi se duri pošto sam odbio da fotografišem njene goste grupno, ali kao što sam joj i rekao, ja nisam saučesnik u zločinu nekom kolumnisti iz trač časopisa, pa je trebalo da zatraži od Toma Drajberga da joj preporuči nekoga iz Dejli ekscesa, ako je već tako nešto htela.” „Sirota Dejzi. Celo veče ima da bude turobna. Baš pakosno od tebe, Sesile”, reče mu Amber. „Ti si neviđeno slatka u toj haljini, Amber. Okreni se da je pogledam kako priliči.” Amber poslušno učini kao što joj je rekao, a onda se ukoči, i glasovi njenog muža i Sesila počeše da jenjavaju. U celoj masi gostiju koji su se tiskali kroz balsku dvoranu, videla je samo jednoga. A on je stajao i zurio prema njoj, kao da samo nju vidi. Bilo je tananih sedih niti u njegovoj lavljoj grivi od kose, a u kožu su mu ili sunce ili život, a možda i jedno i drugo, urezali nove bore. Ni minđušu više nije imao, ali te promene su samo pojačale ono što je bio, umesto da to oslabe. Ramena su mu sasvim ispunila širinu večernjeg sakoa, a oči su mu gorele jednako strasno i jarko kao što ih je i pamtila. Amber reče sebi kako upija u sebe svaku njegovu vidljivu pojedinost tako gladno samo zbog Luka; da zbog svog sina pretražuje svaku crtu njegovog lica, pohranjuje ih u pamćenje; luk njegove obrve, blago kukasti nos, oštre isturene jagodice i vilicu, grubo isklesanu i prekrivenu maslinastom kožom - sve se to moralo upamtiti kako bi ona mogla nasamo da se svakom detalju vrati i uporedi ga sa sinovljevim licem.

A njena usredsređenost na tu opaku i lenju izvijenost usana i način na koji je gledao tako opasno, podrugljivo, grabljivo, muški prema njoj - zar je upijala svaku pojedinost toga zato što je mislila da bi jednog dana mogla da je otkrije u sopstvenom sinu? On je zurio u njena usta, a osmeh mu je bio sve dublji dok su njoj čula reagovala udarcima srca poput malja po rebrima. „Žan-Filip.” Da li je zaista izgovorila njegovo ime ili ga je samo nemo oblikovala, nije bilo važno. On je primetio da joj se usne pomeraju i prepoznao njihovu izdaju. „Amber”, govorio je Robert, „Sesil je upravo rekao kako smera da ode u Mužan i poseti Li Miler i Mena Reja, pa je predložio da i mi krenemo sa njim.” „Da, da, to bi bilo sjajno”, odgovori Amber odsutnim glasom. Jedva je disala, a kamoli uspevala da logično misli ili govori. Bila je ispunjena panikom, strepnjom i uzbuđenjem, i ponovo se osećala kao sedamnaestogodišnjakinja, a ne kao supruga i majka. Ona je bila žena čije je telo pamtilo da mu je Žan-Filip bio prvi i jedini ljubavnik. „Dejzi je pozvala isuviše ljudi”, požali se Sesil. „Uvek to čini.” Amber je pokušavala da prisili sebe da se ponaša normalno. Sada je okrenula leđa Žan-Filipu, ali tek pošto je primetila mršavu elegantnu ženu koja je stajala kraj njega i posesivno ga držala za mišicu. „O gospode, evo i Ribentropovih, stuštili su se na nas”, zastenja Sesil. „A i Gebels je sa njima.” I ne samo Gebels već prava falanga uniformisanih esesovaca visokog čina, i još tri ili četiri muškarca u civilu, uključujući Ota fon Brehta. Oskar Vajld bi mogao da napiše krajnje zabavan i ciničan komad slučajnosti o mužu i ženi koji susreću stare ljubavi u ovakvim okolnostima, prizna Amber sebi osetivši da joj srce silazi u pete, i

automatski se primaknu Robertu u nagonskoj želji da ga zaštiti i sačuva. Ona začu kako on naglo uvlači vazduh u pluća, i shvati upravo kako se on oseća. Na kraju krajeva, zar se i sama nije osećala tako kad je ugledala Žan-Filipa? Život ume da bude izuzetno surov, da pritiska i na ispit stavlja ljudsku odlučnost i emotivnu izdržljivost do samih granica, ponekad i preko njih. Robert još nije progovorio ni reč. Zar se i on, poput nje, prisetio one strašne noći u Minhenu, kad ga je ljubav prema Otu naterala na toliko očajanje da je pokušao sebi da oduzme život? Njih dvoje nikada nisu razgovarali o tome, ali Amber je znala da nikad taj događaj neće zaboraviti. Nemačka grupa im je prišla. Amber se nape, u strahu da će morati ponovo da prisustvuje sceni u kojoj će Oto poniziti Roberta. Na njeno olakšanje, sam Robert je počeo da im okreće leđa. Amber ga uze pod ruku. Onda krajičkom oka vide da se Oto pozdravlja sa svojim prijateljima i odlazi od njih, gazeći krupnim koracima kako bi presreo Roberta s toplim osmehom i spustio ruku na Robertovu slobodnu mišicu. Ona kao da uopšte nije ni postojala, shvatila je Amber. Za nju je bilo potresno - gotovo vredno sažaljenja - kada je videla kako je Robert odjednom živnuo, pretvorio se opet u onog šarmantnog i zgodnog Roberta kog je pamtila od njihovog prvog susreta, samo što nije ona bila ta koja ga je vratila u život, već Oto. Oto, sa tim svojim osmehom i dodirom, i s onim nečim posebnim u manirima što je jasno govorilo o tome da on traži pomirenje. „Siroti Robert, mora se priznati da je mladi Oto izvanredno privlačan. Zamisli samo da dovedeš taj strogi tevtonski led do toga da se istopi! Jeza me je podišla kad se rukovao sa mnom, ali možda je to bilo i zbog snage njegovo uvežbanog nacističkog stiska”, rekao je Sesil šaljivo Amber, pola sata kasnije, kad su se ona i Robert rastali u gužvi svih tih ljudi. „Sesile, molim te da se ne šegačiš u vezi s njim”, preklinjala ga je Amber. „Veoma sam zabrinuta za Roberta. Taman je počeo

ponovo da biva onaj stari, i ovo će samo da ga spreči u tome. Predložiću mu da se vratimo u vilu.” „To nije pametno, draga moja, a mislim i da je besmisleno”, reče joj Sesil. „Upravo sam video Roberta i Herr fon Brehta u jednom malom salonu podalje od balske dvorane. Sudeći po sili njihovog tete-a-tete, šta god da kažeš Robertu naići će na gluve uši.” „Bili su zajedno? Ali Robert je bio ovde sa mnom sve dok me Emerald nije odvukla da pogledam Dejzinu ogrlicu. Oto se možda sada ponaša vrlo prijateljski, ali Roberta umalo nije smrtno povredio kad smo bili na Olimpijadi u Minhenu.” „Pa, sasvim je jasno da mladić sada želi da podiže mrtve, da tako kažem, pošto se trudio iz petnih žila kada sam ih video da udahne nov život u njihovo prijateljstvo.” „O, Sesile, ne govori tako, molim te. Robert ga toliko voli i...” Amber se ujede za usnu. Koliko god da joj se Sesil dopadao, nije bilo pametno da mu govori o Robertovom pokušaju samoubistva. „Ponoviću ono što sam već toliko puta rekao - Robert je izuzetno srećan što ima ženu kao Što si ti. Nemoj da brineš. Po mom iskustvu, ako ono iole nešto znači, snaga takve strasti se hrani odbijanjem i nasuprot tome jenjava kada osećanja budu uzvraćena. Sama činjenica da Oto sad obleće oko Roberta može lako dovesti do kraja Robertove čežnje za njim. Pretpostavljam da ona više neće biti neuzvraćena, kao i da će njihovo zajedništvo konačno biti ostvareno”, nadoda iskreno, „te da se može desiti da sagori već tokom ovog leta. Čovek krajem avgusta prosto čezne za hladnom svežinom jeseni i prestankom zagušljive i znojave letnje vreline. Razvedri se, draga. Možda bi trebalo da razmisliš o tome da se i sama upustiš u neki mali flert?” Mali flert. Kad bi njena priroda samo bila sklona nečemu toliko bezbednom. Ali kad je reč bila o njihovim osećanjima, i ona i Robert su bili ranjivi pred krajnje nebezbednim dubinama iskrene strasti. Razlika je bila u tome što se ona nje plašila previše da bi poželela da je ponovo prigrli.

Igrala je uz muziku koju je svirao orkestar predvođen uglađenim mladim i zgodnim Austrijancem, ponešto štrpkala sa švedskog stola krcatog svim vrstama delikatesa, uključujući prepeličja jaja i kavijar od beluge, razmenjivala vesti sa starim prijateljima, a sad je već bilo kasno i ljudi su počeli da odlaze. Amber je nevoljno priznala da će morati da krene u potragu za Robertom, koga čitavu večnost nije videla. „Vidi, vidi, pa to je uvažena vojvotkinja glavom i bradom.” „Henri.” Amber se prisili na osmeh. Henrijevo lice je sa godinama ogrubelo, kosa mu se proredila, a telo udebljalo. Malo se ljuljao na nogama dok je stajao ispred nje i Amber je podozrevala da je prilično popio. „Bet reče da si odseo kod nje. Moram je pronaći. Emerald mi je dala poruku za nju.” „Ona je otišla. Baš kao u stara vremena, zar ne? Javi mi kad budeš nameravala da šmugneš sa Di Brevoneom, važi? Ne bih da propustim tu predstavu.” Sad joj se kezio, ogolivši neprijatno požutele i propale zube. Amber nije ni pokušala da odgovori na to, i umesto toga ga je zaobišla. On pokuša da je zaustavi, ali na svu sreću, naiđe Dejzi i nehotice ga spreči u tome zajedno sa nekim svojim drugim gostima koji su se okupili ispred njega, tako da je Amber imala priliku da umakne. „Vidim da te i dalje proganja?” Amber se toliko prenerazila da je stala usred koraka. Žan-Filip. Zar ju je video sa Henrijem? Koliko je već dugo posmatra? Zaboga, šta je to sa njom? Verovatno ju je samo načas opazio, to je sve. Kakvog bi on uopšte imao razloga da je posmatra? „Ne baš. Samo mi je rekao da su njegova sestra i njen muž otišli kući.” Jesu Ii joj osmeh i glas bili hladni i ravnodušni koliko je želela da budu? Hoće li ga oni uveriti i obmanuti? Najzad, on je bio

slikar, naviknut da zaviruje ispod površine i otkriva stvarnost koja se tamo krije. „Izvini. Moram se pridružiti mužu.” On joj ponudi savijenu ruku i zablesnu je tim strašno opasnim osmehom. „Dozvoli.” Amber ustuknu od njega. „Imamo zajedničke poznanike”, reče joj on i baci pogled na drugu stranu prostorije. Amber i sama pogleda tamo i sneveseli se kad vide da je Robert deo grupe u kojoj su Oto, Ribentropovi i žena sa kojom je ranije te večeri videla Žan-Filipa. Nije nikako mogla da odbije da pođe s njim. Da je to uradila, samo bi ga zabavila i podstakla ljubopitljivost kod ostalih. Amber nevoljno prihvati njegovu ruku, pokušavajući da porekne šok u čulima koja su prepoznala onaj stari dodir njegovih snažnih mišića i energičnog pulsiranja života u njemu. Sve u vezi sa Žan-Filipom bilo je iscrtano snažnim bojama i titravim potezima. Nije mogla da zamisli njegov portret ikako drugačije do u najmuževnijim i najenergičnijim uljanim bojama. Pikaso bi verovatno bio u stanju da najbolje dočara taj utisak razmetljivog gusara koji je on odavao, zaključila je Amber dok je pokušavala da skrene misli sa ličnog na bezbedniji, opšti plan. Herr fon Ribentrop je lično upoznao Amber sa Žan-Filipovom družbenicom, groficom Irenom. „Otac mi je bio iz Varšave”, rekla je ona Amber, potvrdivši upoznavanje brzim procenjivačkim, a potom i prezirnim pogledom pre nego što je hladno zatražila od Žan-Filipa: „Cigaretu, dragi.” Zar je to grofica namerno ponižavala Žan-Filipa, kako bi svima stavila do znanja u kakvom je on položaju, zapitala se Amber dok je on vadio paklicu sobranja iz džepa, nudio je i potom joj pripaljivao cigaretu. Ili se ona uvek tako ponašala? Uvukavši duboko dim iz cigarete, ona nastavi: „Ali poreklom sam Austrijanka, pošto je on umro pre mog rođenja i moja majka se

posle njegove smrti vratila u Austriju sopstvenoj porodici. I moj pokojni muž je bio Austrijanac.” Dunula je oblak dima. „I veliki poznavalac umetnosti.” „Dočim si ti, draga moja Irena, veliki poznavalac umetnika”, ubaci neko, nagnavši sve okupljene na smeh. Tačnije, sve osim Amber i Žan-Filipa. Očajnički je želela da ode odatle, ali Robert je bio duboko zanesen razgovorom s Otom, tako da nije mogla da mu pokaže šta želi. Žan-Filip je posmatrao Amberinu uznemirenost zainteresovano i radoznalo, pitajući se šta je razlog tome. Iza te smirene maske skrivalo se u njoj duboko vrelo osećanja. Ali to lice, pogotovo njene oči, uvek su je odavale - ako nikom drugom, ono njemu. Žan-Filip je znao da će se on i Amber sresti. Bio je zaintrigiran i mentalno i seksualno kad mu je Bet rekla da su Amber i njen muž na putu prema jugu Francuske. Zapitao se kako su protekle godine mogle da je promene, i sad je bio, morao je to da prizna, impresioniran. Naravno, znao je da je ona i dalje lepa; znao je to kao slikar. Struktura njenih kostiju jamčila je za to sama po sebi, ali Amber je imala nešto više od lepote, premda se činilo da je sama toliko primamljivo nesvesna te činjenice. Kako je samo izvanredno uzbudljivo i izluđujuće bilo to što je i dalje nesvesna sopstvene privlačnosti, baš kao što je tako dobro upamtio. Zahvaljujući tome, nekim muškarcima, onima koji je ne poznaju kao on, mogla je izgledati kao žena lišena strastvenosti, ali za njega je to bio erotski šapat o ženi čije strasti već veoma dugo nisu bile istinski probuđene, i to svakako nije učinio taj smešni Englez koji je nameravao da je proganja i čije je nasrtaje sasvim jasno odbijala danas, baš kao i onomad. Leto, koje je počelo da ga živcira i dosađuje mu, baš kao i žena kojoj se obavezao da će to leto provesti s njom, najednom mu se učinilo zavodljivim i punim mogućnosti. Žan-Filip je dopustio Ireni

da poveruje kako ona kontroliše njihovu vezu, zato što mu je tako odgovaralo. Slikar sa skupim navikama poput njega nije mogao da živi samo od prodaje svojih dela. Takvom slikaru je bio potreban bogati mecena, a u odsustvu nekog savremenog Medičija, on je morao da se zadovolji groficom Irenom, koja je čeznula za ugledom u društvu zbog toga što ima mladog ljubavnika, ali bez, što je ŽanFilipa zabavljalo, seksualnih usluga koje su joj sledovale zahvaljujući tome što je plaćala za njegovo prisustvo u svom životu. „Roberte, mislim da tvoja žena želi da pođe”, reče Oto presrevši pogled koji je Amber pokušavala da uputi Robertu. Otov osmeh je bio širok i šarmantan, osmeh iskrenog mladića koji samo želi da ugodi. Bilo je teško zamisliti da je onako povredio Roberta. Zar je toliko grešila zbog toga što je sumnjala u njega, zapitala se Amber. Možda nije bila fer? Ljudi su mogli da se menjaju, i činili su to. „Smem li da pohvalim vaš izgled?” upita on Amber. „Robert je odabrao moju haljinu”, reče mu Amber vedro, „pa bi možda trebalo da pohvalite njega?” „I činim to”, odgovori Oto s novim osmehom. „Čestitam mu zbog toga što ima sreću da mu žena bude toliko lepa.” On kucnu potpeticama pognut iznad njene ruke. Mladi Nemac koji je oličavao sve što je Hitler želeo od nemačke omladine, makar na površini. „Vidim da Di Brevone još igra istu igru”, napomenuo je Robert dok su odlazili s prijema i ulazili u kola koja su ih čekala. Amber se vedro saglasi s tim kako bi mu stavila do znanja da shvata šta on to želi da kaže. „Ali sa drugom kumom.” „Obećao sam Otu da ću mu pokazati jahtu”, reče joj Robert brzo, promenivši temu. Amber ga pogleda, ali on je već okrenuo glavu i zagledao se kroz prozor. Namerno? Želela je da ga zamoli da bude obazriv i ne izlaže se riziku da ponovo bude povređen, ali već je osetila kako se on povlači od nje kao i uvek kad bi se upustio u neku od svojih

ljubavnih veza. „Gospođo Pikford, smem li koju reč sa vama...?” Blanš pogleda u doktora, koji je stajao zadržavši se na vratima njene radne sobe kao da mu je malčice neprijatno. Ona spusti penkalo i zatvori knjigu računa domaćinstva koju je upravo proveravala. „Ako je reč o onom kineskom derištu...” „Ne, radi se o Gregoriju.” „Ako hoćete da mi kažete, doktore Bruks, kako on previše pije...” zausti Blanš, ali lekar je prekinu, odmahnuvši glavom. „Pije, tako je, ali ne, nisam o tome hteo da razgovaram sa vama.” Blanš suzbi u sebi tihi uzdah. Umesto da je učini srećnom, Gregov povratak joj je doneo samo brige. „Bolje da pređemo u biblioteku. Pozvoniću za čaj.” „Ne morate zbog mene, madarn.” Znači, stvar je ozbiljna, pomisli Blanš. „Svakako znate kako je vaš unuk živeo u Hongkongu?” započe doktor kad su seli jedno s jedne, drugo s druge strane visokog prozora kroz koji je sunčeva svetlost padala u elegantnu sobu s galerijom. Ta galerija, do koje se dolazilo stepeništem od polirane hrastovine, vodila je do drugog nivoa i zimi je u ogromnom kaminu gorela vatra kako bi cela prostorija bila topla. Uprkos tolikim razmerama, soba je nekako uspevala da kombinuje i eleganciju i udobnost, muška soba koja je istovremeno sa dobrodošlicom primala pripadnice Blanšinog pola među svoje zidove. Pored kožnih fotelja sa visokim naslonima s obe strane kamina i antikvarne sofe ispred njega, mala grupa fotelja i sofa oko stolova nudila je prijatno okruženje za knjiške moljce.

Ali Blanš nije naročito mnogo čitala, pa je stoga više volela fotelje tu, ispred prozora, odakle je mogla da gleda napolje u stvarnost i sadašnjost umesto u sobu i njeno poznavanje prošlosti. Sada, u odgovoru na pitanje doktora Bruksa, ona reče kiselo: „Teško bih mogla da ne znam za to, pošto je dokaze doveo sa sobom kući, u tom detetu.” Teške tamnocrvene zavese koje ju je Amber ubedila da okači, pošto su bile replika onih iz Vanbroovog prvobitnog projekta za prostoriju, odavale su sjaj koji je nekako grejao i najhladnija srca i najhladnije dane, morala je Blanš da prizna, dok se odupirala porivu da pruži ruku i pogladi bogatu tkaninu. Amber je bila ta koja je gladila svilu kao voljeno i milo dete, ne ona. Koštalo ju je to isuviše i sad je podozrevala da će se od nje zahtevati novo plaćanje. „Zaista ne postoji lagodan način da vam ovo saopštim”, reče lekar nelagodno, ,,ali moram to da učinim. Veoma sam zabrinut.” Blanš sačeka, dok se činilo da se doktor bori sam sa sobom. „Gregori je zaražen bolešću intimne prirode koja se ne može izlečiti.” Doktor je osećao kako i sam počinje lako da se znoji. Morao je da obavi tu đavolsku stvar, zato što je bilo neophodno da upozori Blanš Pikford na to šta će se dogoditi, koliko zbog samog Gregorija, toliko i zbog svih ostalih. Ponajpre, bilo je prirodno da Blanš želi da se Greg oženi. Bolest intimne prirode, rekao je doktor. Cinilo se da se Blanšino promišljanje usporilo, zaglavljeno u glibu neverice i preneraženosti. Setila se kako je Markus otvoreno i Ijutito pričao o više mladih i naivnih vojnika koji su se zarazili polnim bolestima od francuskih prostitutki. „Koja je to bolest?” upita ona mirno. „Ona teška. Sifilis.” „Sifilis?” Znala je šta je to, naravno. „Jeste li sigurni?”

„Onoliko koliko mogu da budem u ovoj fazi. Ali Gregori odbija da prihvati moju dijagnozu. On misli da ja samo pokušavam da ga uplašim.” „Ali svakako, ako ste u pravu, može nešto da se učini?” Crvenilo svile sada joj nije pružalo nikakvu utehu, već je to pre bila boja besa, boja krvi, izgubljenih života i uništenih nadanja. Kao i uvek, svila je bila njen neprijatelj, kradljivac koji joj je otimao ono što je smatrala najvrednijim. Muškarca kog je želela, njenog obožavanog sina, a sada i Grega, trulu granu na svelom drvetu, tako da su i jedno i drugo bili osuđeni na uništenje. Bilo je očigledno da je u šoku, ali vest je podnela snažno, kao što se doktor Bruks i nadao. „Plašim se da ne može. Lek ne postoji.” Lekar je priželjkivao da može da joj saopšti lepše vesti. „Na svu sreću, po onome što mi je rekao, čini se da se zarazio posle Rouzinog rođenja, a ne od njene majke, tako da na nju to neće uticati.” „Zar bi trebalo da budem zahvalna zbog toga? Ona za mene nije niko i ništa, neželjeno kopile. Greg je moj unuk.” To je bilo najviše na šta se Blanš usudila, a da ne dovede sebe do nervnog sloma. „Mora da postoji nešto; nekakav lek.” „Ne, nema ga, i slagao bih vas kad bih rekao da postoji. Već su tu fizički znaci degradacije koji se daju očekivati - u stvari, to mi je i skrenulo pažnju na takvu mogućnost.” Blanš udahnu duboko i okrenu se licem prema doktoru. „On je takođe i zavisnik od opijuma - postoji li mogućnost greške, da nije to uzrok tih simptoma?” Toliko se trudila da prenebregava znake Gregove zavisnosti od opijuma kad se on tek vratio kući, ali posle onog incidenta u kom je Luk slučajno prisustvovao Gregovoj pripremi za pušenje droge, Blanš je konačno priznala sebi ono što ranije nije želela da prihvati. Mislila je da je spoznala najgoru stranu degradacije svog unuka, ali ukoliko je doktor Bruks u pravu, samo se zavaravala. Kako je njen ljubljeni sin samo mogao da začne nekog kao što je Greg?

„Ne”, reče joj doktor Bruks, nehotice pročitavši njene očajničke misli. „Jako mi je žao.” Ali ni približno mu nije bilo žao koliko njoj, pomislila je Blanš umorno kada je doktor otišao. Zašto se Greg ponašao tako budalasto i tako nemarno? Zar nije izvukao pouku iz onog što se dogodilo sa Kerolajn Fiton Li? Zar ga to nije nateralo da shvati kako je život pun posledica ljudskih postupaka? A imala je takve planove za njega, takva nadanja. Amberin brak sa Robertom mogao je Gregu da otvori bezbroj vrata, a sa Blanšinim novcem on je mogao da postane veliki političar, možda čak i premijer, samo da je to poželeo. Umesto toga, umreće kao ludak i ostaviti za sobom vanbračno polutanče. Kako bi joj se Barant samo nasmejao na sve to.

Četrdeset prvo poglavlje „I mama, pogledaj ovaj moj crtež. Biće kao onaj koji mi je poklonio mesje Pikaso.” Amber poslušno pogleda skicu koju je Luk podigao ispred nje, umrljanu, baš kao i njegove ruke, ugljenom. Proveli su predivan dan u Mužanu. Slikar je bio šaljivo raspoložen kad ih je sa njim upoznao Men Rej, kod kog je Sesil otišao, i pozvao ih je da mu se pridruže za ručkom u kafe baru, njegovom omiljenom svratištu. Na kraju su Sesil i Amber otputovali u srednjovekovni gradić bez Roberta. Nemačka vrhovna komanda nije odobravala određene moderne slikare čija su dela - i način života - njeni pripadnici smatrali dekadentnim, pa je Oto iz tog razloga smatrao da nije u stanju da ide s njima, što je značilo da ni Robert ne želi tako da uradi. Amber se brinula zbog toga što je povela Luka, za slučaj da je Žan-Filip tu, ali obećala je sinu izlet i na njeno olakšanje, tamo nije bilo ni traga ni glasa njenom nekadašnjem ljubavniku. U stvari, proveli su izvanredan dan pun zadovoljstava, makar što se Amber tiče, i ona je bila u prilici da sluša i upija u sebe umetničke razgovore od kojih je atmosfera u kafeu bila opojnija od bilo kog vina. Men Rej ih je sve fotografisao, a potom je i Sesil, kako ne bi bio nadmašen, insistirao da i sam snimi koju, što je Amber nagnalo da se nasmeje i pobuni kad je naterao nju i Luka da mu poziraju za različite snimke, da se okrenu postrance i osmehuju jedno drugome; da je Luk vodi za ruku, da dele sladoled, a na fotografiji koju je Amber najviše volela Luk je sedeo kraj njenih nogu, ruka mu je počivala u njenom krilu dok joj se on odozdo smešio. „Bolje idi gore i traži od dadilje da ti opere ruke, dušo. Ubrzo izlazimo.”

Danas će ona i Luk otići u Gras zajedno sa Bet i njenom decom. Amber je pala na pamet zamisao za nov moderan dizajn namenjen sledećoj letnjoj kolekciji, svila štampana bojama cveća koje je upamtila kad se prodavalo prilikom njene prve posete Grasu, sve skupa u šari koja se ponavlja kao da je naslikana u Moneovom stilu. Biće to vedra letnja tkanina, štampana na prozračnoj koprenastoj svili koja će se koristiti sa običnom podlogom od jednobojne tkanine u deset različitih nijansi, tako da se letnja prostorija, možda konzervatorijum ili letnjikovac, može ukrasiti u različitim tonovima istog materijala. Amber je već pomišljala da upotrebi taj materijal za narandžište u Osterbiju u različitim nijansama od blage boje breskve pa sve do najdublje terakote, i zamoli Sesila da to fotografiše za nju u prolećnoj reklamnoj kampanji sledeće godine. Vrata malog salona vile se otvoriše, i pomoćnik batlera, koji je sa njima došao iz Engleske, objavi odsečno: „Ledi Elizabet Makrea i vikont Holous, milostiva.” „ Amber, zar nije ovo sjajno, ostavila sam decu sa dadiljom i umesto njih dovela Henrija.” Bet je već bila u sobi i hitala da je zagrli. Preko Betinog ramena, Amber je posmatrala kako se Henri smejulji i osetila kako joj se inače meko srce steže. „Žao mi je, Bet, ali plašim se da ću morati da odustanem”, reče ona prijateljici. Bet uzmaknu od nje, uskliknuvši razočarano: „O, Amber, siroti Henri je jedva čekao priliku da se razonodi, zar nije tako, Henri?” „Amber očito ima drugu i važniju obavezu. Najzad, ovde ima toliko starih prijatelja. Siguran sam da bi, na primer, Žan-Filip bio oduševljen kada bi mu ona ponovo pozirala.” Ne obrativši pažnju na Henrijev zajedljiv komentar, Amber reče Bet: „Plašim se da Luku nije baš dobro i mislim da treba da ostanem sa njim.” „Pa, da, naravno.”

Amber se pomoli da Luk ne siđe upravo tad niz stepenice i ne pokaže kako je njena tvrdnja lažna. „Molim vas da mi oprostite, hoću samo načas da proverim je li kuvarica poslala gore vrući poset 21 koji sam joj rekla da mu pripremi.” U hodniku je pronašla pomoćnika batlera i odvela ga dovoljno daleko da niko ne čuje kako mu daje poruku za dadilju u smislu da Luk privremeno ne treba da silazi. „Žao mi je zbog toga”, osmehnu se ona dok je ponovo ulazila u salon, „i žao mi je što nisam u mogućnosti da idem u Gras. To je bila istina. „Pretpostavljam da je Robert otplovio negde svojom jahtom?” upita Bet. Sada su već bili na jugu Francuske malo duže od dve nedelje, i Robert je sve više vremena provodio s Otom, koji je izgleda bio oduševljen jedrenjem koliko i Robert. „Da, pretvorio se u pravog morskog vuka”, saglasi se Amber, sad već jedva čekajući da oni odu. Moraće sama da poseti Gras. Možda bi mogla da ubedi Sesila da pođe s njom, zaključila je Amber dok je zvonila batleru da isprati Bet i Henrija do ulaznih vrata. „Doći ćeš večeras na zabavu Anstrutersovih, zar ne?” „O, siguran sam da Amber to nipošto neće želeti da propusti. Najzad, Amber i Žan-Filip su stari... prijatelji.” „Teško da smo stari prijatelji. Pozirala sam mu, to je sve, i to na zahtev vaše majke, Henri”, napomenu Amber oštro. Bet se nervozno i polupostiđeno zakikotala: „Henri, stvarno si bezobrazan što tako zadirkuješ Amber.” Konačno, Bet i Henri su otišli. Amber je bila suviše napeta da bi se vratila svojim planovima za nov materijal, a Luk je naravno bio 21

Posset (piše se takođe poshote, poshotte) je bio britanski topli napitak od mleka sa malo vina ili piva, često začinjen, i popularan naročito u 19. veku; prim, prev.

razočaran kad mu je saopštila da je došlo do promene u njihovim planovima. Činilo joj se da nije fer da ga drži zatvorenog unutra, pa je Amber predložila da ga umesto toga odvede do javne plaže. „A hoću li smeti da gacam po moru?” upitao je on. „Videćemo”, reče mu Amber, odbivši da je on obrlati. Na kraju, ispostavilo se da je popodne koje su proveli zajedno neočekivano prijatno. Luk je bio inteligentno dete, puno pitanja, i nasmejao se kad su prišli vodi, pa je slučajni talas viši od očekivanih uhvatio Amber nespremnu i natopio porub jednostavne tirkizne platnene haljine koju je imala na sebi. Predavši se uživanju, pošto su bili jedini na plaži, izula je sandale i zadigla suknju, pa je zagacala kraj sina, uživajući u zaboravljenom zadovoljstvu mrdanja prstima kroz vlažan pesak topao od sunca, dok se more talasalo i penilo preko njih. Onda je sela na neko kamenje, kako bi sačuvala blago koje joj je Luk doneo da pogleda - sjajne pljosnate kamenčiće, poneku školjku, malo morske trave i, najvrednije od svega, ribicu koju je pronašao i preneo u skupljenoj šaci kako bi je smestio u mali prirodni kameni bazen kraj njegove majke. To je sreća u svom najsavršenijem i najčistijem vidu, pomislila je Amber lenjo: toplota sunca, obilni darovi prirode, među kojima i onaj najvredniji od svih, smeh voljenog deteta. „Tvoj sin?” Žan-Filipov glas koji se probio među njene misli, prepao ju je. Kada je poslednji put pogledala, plaža je bila prazna, a on je opet nekako uspeo da im se prikrade a da ona ne bude svesna njegovog prisustva. „Da, da, jeste”, saglasi se ona. Na kraju krajeva, bilo je besmisleno da poriče Lukovo postojanje. „Čini se da ti nije naročito drago što me vidiš”, stade on da je začikava.

„A zašto bi pa bilo kad si mi se tako prikrao i preplašio me?” Poče Amber da se brani. Osećala se nelagodno zbog spoznaje da ih je on posmatrao. Žan-Filip samo slegnu ramenima. „Video sam vas oboje maločas kako gacate po moru”, reče joj on, dodavši naglo: „Certainement liči na tebe.” Na nju? Prože je osećaj koji ju je istovremeno ispunio zahvalnošću i doneo joj slabost. „Većina ljudi misle da više liči na Roberta.” „Ima manire tvog muža, boju njegovog tena, ali struktura kostiju mu je kao tvoja.” Amber pogleda prema Luku, očajnički poželevši da se on vrati, ali dečak joj je bio okrenut leđima i čučao je pokazujući nešto lepoj devojčici u ružičastom kostimu za igru koja ga je s obožavanjem pratila proteklih pola sata. „Jesam te voleo, znaš.” Srce joj strahovito poskoči. Na ovaj ili onaj način, Žan-Filip je uspeo da je uhvati za ruku, i sad ju je čvrsto držao dok je sedao kraj nje, tako da je zakloni od svih pogleda. „To je istina.” ,,Ne bi trebalo tako da razgovaraš sa mnom”, pobuni se Amber. Osećala se više kao sedamnaestogodišnjakinja nego kao udata žena i majka. „Zašto ne? Šta ima loše u tome?” Blago posprdni ton u Žan-Filipovom glasu upozori Amber na to da on tačno zna šta bi njegove reči mogle da izazovu. „Moram da idem. Robert se sigurno pita gde smo.” Žan-Filipov smeh je bio blag. „Ah, ma pauvre Amber, plašim se da sam te prepao. Nije mi to bila namera.” Još je držao njenu ruku i sad ju je prineo usnama.

Snaga poznate čežnje podrivala je njenu odbranu jednako sigurno kao što su naleti mora isisavali pesak ranije ispod njenih nožnih prstiju. A osećaj je bio podjednako senzualno prijatan. Da Ii bi joj ljubio prst po prst, kao nekada. Da li bi... „Mama, vidi, imam još jednu ribu.” Kratak dodir njegovih usana na njenim zglavcima i bila je slobodna da se povuče u olakšanje - i razočaranje? Luk je posmatrao Žan-Filipa sa mešavinom ljubopitljivosti i podozrenja, što bi u drugačijim okolnostima nagnalo Amber da se razneži i razveseli. Upoznala ih je jednog s drugim što je smirenije mogla, a onda posmatrala kako njen sin biva očaran i oduševljen time što mu se Žan-Filip obraća kao sebi ravnom, da bi ovaj zatim pokazao mađioničarski trik sa novčićem, koji je naizgled iščeznuo, i onda se u spretnom pokretu ruke ponovo pojavio iza Lukovog uveta. Zar je to bio isti onaj trik pomoću kojeg joj je pre toliko godina ukrao srce? Ne sme mu dozvoliti da omađija Luka kao što je uradio s njom. Samo joj je trebalo još da se razvije nekakva veza između Luka i čoveka koji ga je začeo. Srce joj je poskočilo od oštre brige. Taj osećaj, ta potreba, razvila se u njoj, protegla i oživela, mazeći je iznutra toliko blago da ona toga možda ne bi ni bila svesna da nije osetila snažno tištanje u bradavicama i izvanredno uzbuđenje koje se pretapalo u iščekivanje, zbog čega je morala da se osmehne i sa dobrodošlicom dočeka njegovo prisustvo. Ali onda je naraslo prebrzo, pretvorilo se u neumoljivu graju koja joj je ispunila glavu opasnim slikama zamračene sobe i para muških ruku na njenom golom telu, pojačavajući potrebu maženjem, mučeći je tim izluđujuće lakim, znalačkim dodirom koji je u njoj budio glad za dubljom i prodornijom intimom toliko da je stenjala i koprcala se na krevetu, širila noge u znak žurnog poziva, čeznula za dubokim i punim njegovim zabijanjem koje će ispuniti bolnu prazninu u njoj, prazninu što vapi za takvim zadovoljenjem.

Zvuk sopstvenog usklika probudio je Amber iz sna, u tami njene spavaće sobe. Ležala je na leđima, srce joj je tuklo, prekrivače je nogama zbacila sa sebe, ruke su joj počivale na međunožju. Počivale? Oprži je stid, vreo i pun griže savesti. Prošle su godine otkad joj se to dogodilo, pošto se potisnuto tištanje njene ženskosti probilo kroz stege koje joj je nametnula da zatraži svoje od nje dok je u nemogućnosti da se brani. Bila je puna neverice prvi put kad ju je probudilo damaranje zadovoljstva usled orgazma, a misli su joj bile zamagljene nejasnim slikama iz njenog sna. Onda je sa grižom savesti i nevoljno, zaklinjući se svaki put da će joj biti poslednji, naučila da umiri tištanje potrebe u svom telu pomoću dodira sopstvenih prstiju; čin samozadovoljenja bio je njeno sramotno i tajno udovoljavanje samoj sebi. Srce joj je još tuklo od uzrujanosti izazvane sopstvenom preneraženom spoznajom onoga što je radila. Prstima je snažnije stiskala svoje ispupčenje da bi ih potom spustila niže i brzo zavukla unutra poput noćnog kradljivca, pronašavši krišom nečuvani ulaz za čije je postojanje znala. Pokreti su joj bili poznati, brzi, tihi i vešti, a um joj je bio budan i pozoran pred svakim zvukom ispred njenih vrata koji bi mogao dovesti do toga da bude otkrivena. Vrškom prsta je pronašla ono pravo mesto. Aahhh, da, zadovoljstvo, da. Amber je osećala kako ono narasta, ljulja je, grabi, dok se uspinjala zajedno sa njim, da je konačno odnese u prazninu iza njenog soptaja i drhtaja olakšanja. „Juče je navraćala Kasandra. Rekla mi je da se Greg Pikford satire od pića - da će se ubiti tako. Je li to tačno?” Džej pogleda dedu. „Jeste”, reče mu kratko. Džej nije imao nameru da se priključi eventualnom dedinom likovanju zbog Gregove propasti i Blanšinog očajanja. Međutim, kada je Barant ponovo progovorio, daleko od toga da veliča tu situaciju, jednostavno je rekao: „Blanš to sigurno teško pada, usuđujem se da kažem. Gajila je velike nade u vezi sa njim.” Načas je zaćutao, a onda nastavio: „Rekao sam Kasandri da bi joj bolje bilo da mužu rodi sina nego da troši vreme na tračeve.”

Džej je morao da prikrije sopstvenu zapanjenost. Njegov deda je obično bio izuzetno radostan kad god bi čuo nešto loše o Pikfordovima. „A kako je ona tvoja žena, Džej? Po Kasandrinim rečima, izgleda da silazi s uma.” Džej je nekako uspeo da obuzda osećanja. Nije vredelo da plane na dedu. Barant se nikada nije ponašao naročito taktično, i najzad, on nije bio odgovoran ni za Lidijino stanje, ni za Kasandrino tračarenje o tome. „Ne, više to ne želim da radim, Kasandra.” Lidijin zlovoljan glas strugao je po Kasandrinim živcima kao tupa testera. Na kraju krajeva, ona je bila ta koja kontroliše njihovu vezu, a ne Lidija. Ali odnedavno je Lidija postala tvrdoglava, i povremeno je otvoreno odbijala da uradi ono što je Kasandra tražila od nje. Možda su podsećanja na njihovu „ljubav”, koja su prvobitno bila veoma zgodno sredstvo da je navedu na poslušnost, sada izgubila moć da Lidiju ganu, ali Kasandra se tešila time što je još mogla da primenjuje upozorenja i pretnje. „Lidija, dušo, baš si blesava”, započela je, ustavši sa kreveta gde je proteklih dvadesctak minuta ležala gola i pokušavala da ubedi Lidiju, koja je i dalje defanzivno stajala kraj vrata potpuno obučena, da joj se pridruži. „Hoću reći, ako bi Džej saznao, slučajno naravno, šta si radila sa mnom, šta misliš, šta bi uradio?” Kasandra se ohrabrujuće osmehnu i sačeka da Lidija sama dođe do odgovora i onda popusti. „Džej me voli.” To nije bio odgovor koji je želela. „Zar? Možda ti on tako govori, Lidija.” „Da, govori mi, a kad mu budem rekla šta si me sve terala da radim, veoma će se naljutiti na tebe.”

Kasandra se namršti. Ovo nije trebalo da se dogodi. Ona je imala tu moć da preti, a ne Lidija. Lidija je svakako bila luda ako je uistinu mislila da će je Džej braniti i štititi. Ali Lidija je zaista bila luda, a to se ponajviše videlo kad bi počela da se ponaša kao tvrdoglavo dete, što je upravo radila. Kad je bila u takvom raspoloženju, nije je vredelo ubeđivati - i nije se mogla ni preplašiti. Kad je Lidija bila ovako raspoložena, Džej je bio njen spasitelj, očinska figura koja nije umela da pogreši dok je ona, Kasandra, bila „pokvarena i nevaljala”. Već je imala posla s ovakvim raspoloženjem, prisetila se Kasandra. Ono će ubrzo proći. Ali Lidija je sada prvi put zapretila da će Džeju ispričati o njihovom odnosu. Da je Lidijin muž iko drugi, a ne Džej, Kasandra bi mogla nekako da ga ubedi da Lidija greši i da je zbunjena. Ali Džej bi Lidiji poverovao. On je umeo da prozre Kasandru, i nju je to plašilo. „Lidija, dušo...” zausti ona kako bi je ubedila. Lidija se okrenu i otvori vrata spavaće sobe. „Lidija”, upozori je Kasandra manje ljubazno, ali već je bilo prekasno, Lidija je otišla. Opsovavši u pola glasa, zajapurena od besa, Kasandra poče da se oblači. Za sve ovo je bio kriv Greg Pikford. Da se on nije umešao među njih, Kerolajn bi još bila živa. Kerolajn. Njena jedina prava Ijubav. Kasandra sede na krevet. Toliko je volela Kerolajn. Zašto Karo nije uradila ono što ju je ona preklinjala? Da jeste, još bi bila živa. Ponekad noću, dok je tonula u san, Kasandra je čula Kerolajnin glas kako je doziva, preklinje da joj pomogne, dok je blato jezera usisava sve dublje što se ona više otima kako bi se iz njega izbavila. Da bi preživela, trebalo je samo da obeća da će se otarasiti toga - tog stvora kojeg je Greg Pikford ostavio u njoj. To je bilo sve. Preklinjala je Kerolajn da tako uradi. Rekla joj je da bi time dokazala

da je voli. Ali Kerolajn je to odbila. I sada je Kerolajn bila mrtva, a ona je bila sama. Budalasta je bila njena pomisao da bi neko kao Lidija uopšte mogao da zameni Kerolajn. Pogledala je u lisice koje je Lidija odbila da stavi na ruke, zbog čega su se i posvađale. Neka je, nek ode i kaže Džeju. Šta pa on tu može? Ništa. Nije bila dovoljno brza. Trebalo je da kaže Lidiji da je videla kako se Džej i Amber ljube, i onda da je upita da li misli da je Džej voli, a ukoliko to ne bi upalilo, trebalo je da je podseti na Lidijine fotografije koje je snimila. Sada s osmehom, Kasandra dovrši oblačenje. Sa prozora je videla kako njen šofer dovozi kola i kako Lidija ulazi u njih. Pametna Lidija, kad se toga setila. Mora upamtiti da se postara da je nagradi za tu pamet - sledeći put. A sledećeg puta će biti. Kasandra je u tome bila nepokolebljiva.

Četrdeset drugo poglavlje Prvo što je Amber čula kad ju je batlerov pomoćnik pustio u predvorje bio je zvuk muškog smeha iz male sobe u prizemlju koju je Robert prisvojio. Vrata te sobe se otvoriše i napolje izađoše Robert i Oto zajedno, s tim što je Robert rukom obgrlio Otova ramena, i bilo je očigledno da su obojica dobro raspoloženi. Preterano učtiv kao i uvek, Oto se malo nakloni kad je ugleda, rekavši pritom Robertu: „Zaista si isuviše ljubazan i velikodušan.” „Besmislice, Oto, prema tebi nikada ne bih mogao biti previše ljubazan ili velikodušan. To dobro znaš.” Robert je sada stezao Otovu šaku i osmeh koji su razmenili u potpunosti je isključivao Amber. „Ti si tako dobar.” „Mili moj momče.” Tišina je bila naelektrisana Amberinom spoznajom svega onoga što nisu govorili. Robert je gotovo blistao, toliko je srećan bio; isijavao je tu sreću i njom rasterivao sve one stare senke. Izgledao je godinama mlađi, ali ne, naravno, toliko mlad kao Oto. Obojica su bili u košuljama i Robert je, kao da ne može da odoli, pošao šakom uz Otovu mišicu u gestu bespomoćnog obožavanja pre nego što ga je ščepao za rame. Oto je podigao svoju slobodnu ruku da stegne Robertovu mišicu, ali njegovom gestu je nekako nedostajala ona neodoljiva Robertova radost. Ko god ih vidi tako, lako će prepoznati ko tu voli, a ko je voljen. Je li to od nje bilo nepošteno? Robert je bio u delirijumu od sreće, a Oto se ljubazno ponašao prema njemu. Njihov zajednički smeh, dok je ulazila, bio je dokaz za to. „Večeras te vodim u kockarnicu, ali insistiram na tome da gubiš”, govorio je Robert tiho.

„Kako bih time dokazao da imam sreće u ljubavi?” začikavao ga je Oto blago. ,,Ne moram da gubim za stolovima u kazinu kako bih to znao. Nije to puka moja sreća u ljubavi, Roberte. Blažen sam, višestruko. Vidimo se večeras.” Oto je otišao i Robert je tumarao po salonu sa zanesenim osmehom na licu, gluv za svaku Amberinu reč. Sada su bili već skoro mesec dana na jugu Francuske. Bet se prilično ohladila prema njoj zbog Amberinog odbijanja da izlazi sa njom ukoliko bi pomislila da bi i Henri mogao da im se pridruži, premda Bet nije rekla ništa konkretno o tome. Nije bilo više slučajnih susreta da Žan-Filipom, iako su Amber i Luk proveli mnoga prijatna popodneva na obali posle tog prvog susreta. Možda i nije bilo slučajnih susreta, ali to nije značilo da ga nije viđala, ili da nije bila u njegovom društvu - daleko od toga. Robert je bio neskriveno i radosno zanesen Otom, i gotovo svake večeri su on i Amber išli na prijeme gde je Robert provodio vreme s Otom, okružen ostalim Nemcima i onima koji su ih podržavali, uključujući groficu Irenu, njenog zeta esesovca sa visokim činom i, naravno, Žan-Filipa, dok je Amber bila prepuštena sama sebi. Amber je morala da prizna da je Žan-Filip bio veoma pažljiv prema njoj. Zato što je uživao u tome da je zadirkuje, ili zato što ju je zaista želeo? Za nju bi mudrije bilo da veruje u ono prvo. Koliko prošle noći, posle večere u vili koju je zakupila njegova ljubavnica, on je šapnuo Amber, „Zašto se toliko plašiš i ne dozvoljavaš mi da ti se približim?” „Ne plašim se”, porekla je ona. „Onda se prošetaj sa mnom po vrtu”, zatražio je on. „Ne plašim se”, ponovila je ona. „Jednostavno ne želim da mi se ’približiš’ ” „Ne želiš, već žudiš za tim, oui? šapnuo je on. „Baš kao što ja žudim za tobom.” Setivši se sada tih reči, dok je stajala ispred

prozora salona svoje vile i gledala prema luci, Amber je osetila kako je ispunjava mešavina griže savesti i stida. Jer Žan-Filip je bio u pravu: suprotno zdravom razumu, ona jeste žudela za njim. Itekako. Možda je to bilo zbog lenje i senzualne vreline juga; možda zbog činjenice da je ponovno videnje sa njim probudilo uspomene na mladost, živost i strast koja je bujala u njoj; možda zbog toga što je znala da Džej, koga je tako iskreno i potpuno volela na toliko različitih načina, nikada neće biti njen, ponajmanje kao ljubavnik; ili je možda razlog bilo jednostavno to što je predugo živela u celibatu; šta god bilo razlog, noćima su je mučila žestoka probadanja sopstvene čežnje, a ni dani joj nisu bili mnogo bolji. Sinoć je, u očajničkom pokušaju da ne misli na Džeja niti da čezne za njim, kao što je već toliko noći neuspešno pokušavala, dok je Žan-Filip stajao kraj nje i dok je ona potpuno bila okružena njegovim mirisom, osetila kako joj se telo predaje. Pošto mu je Džej već toliko dugo bio uskraćen, ono se setilo svoje mladosti, i ŽanFilipa, koji je tu mladost delio sa njom. Sada ju je i sama pomisao na Žan-Filipa nagonila da pati za njim na krajnje sramotan način, dok ju je bol ljubavi prema Džeju nagonila u za nju nepoznato stanje nemara. Najzad, sa Žan-Filipom ne bi bila u emocionalnoj opasnosti, i ko zna, možda će joj udovoljenje fizičkoj žudnji koja je u njoj gorela od prvog trena kada je shvatila da voli Džeja, čak i pomoći da ublaži osećaj usamljenosti i čežnje za njim. Nije htela da ostane nasamo sa Žan-Filipom. Je li on znao koliko ga ona želi? Amber je došla u iskušenje da se nasmeje sopstvenom pitanju. Naravno da jeste. Znao je to i uživao hraneći njenu požudu s namerom da se njom na kraju i okoristi. Ona pogleda prema Robertu, odgurnuvši u stranu osećanja zbog brige koju je osećala prema njemu. „Znam koliko uživaš u Otovom društvu, ali misliš li da je mudro da toliko vremena provodiš sa njim?” „Mudro? Amber, mene ne motiviše žudnja za mudrošću, već žudnja za ljubavlju, za Otovom ljubavlju. O, znam šta misliš, ali grešiš. Videla si ga ranije. I sama uviđaš koliko se promenio i kako

sada stvari stoje među nama.” Amber je čula izazivački ton u Robertovom glasu. Zar leopard može da promeni svoje pege? Možda i ne može, ali ljubav je dobro poznat feniks, i ako Oto zaista voli Roberta, onda je moguće da ga je ljubav preobrazila. „Molim te da budeš obazriv”, preklinjala ga je. „Ja nisam Luk, Amber. Muškarac sam.” Počeo je da se ljuti. Zato što je smatrao da ona dovodi u pitanje njegov sud, ili zato što nije bio siguran u Ota kao što je želeo da ona misli? „Ne želim više da razgovaram o tome. I svakako nemam nameru da dopustim tvoju sumnju u osećanja koja Oto gaji prema meni, Amber, ili u ona koja ja gajim prema njemu.” Sada se razbesneo, što je značilo da će verovatno celo veče provesti ljuteći se na nju. Nije se radovala noći. Atmosfera u kockarnicama menjala je ljude, oživljavala krajnje neprijatnu pohlepu. Amber se retko kockala. To je jednostavno nije privlačilo. Nešto u celom tom procesu plašilo ju je i odbijalo. Bila je to još jedna opasna zavisnost koja je uništavala one kojima je gospodarila, kao piće i droga. I ljubav prema pogrešnoj osobi? Kako je samo ljudska rasa ranjiva i krhka, priznala je Amber sebi tužno. Malo su kasnili u polasku i kockarnica je već bila puna kad su se pridružili Otu za stolovima. Emerald Kanard je sedela veoma blizu njega, a ruke su joj bile optočene dijamantnim narukvicama. Aga Kan je bio tamo, kao i nekoliko strastvenih kockarki, lica napregnutih od uzbuđenja i straha. Robert je zauzeo mesto kraj Ota. Dok je posmatrala kako se saučesnički osmehuju jedan drugom, Amber je uzdahnula u sebi. Večeras je na sebi imala novu haljinu od svile u nijansi po kojoj je dobila ime. Njena malo potamnela put naglasila je raskoš svile, a u ogledalu spavaće sobe videla je kako su joj zbog te boje svile oči

zaprepašćujuće svetle. „Divno.” Osetila je toplinu Žan-Filipovog daha na svom golom ramenu. Stajao je iza nje, i odrazi su im se spojili u ogledalu na zidu spram njih. „Izgledaš kao statua koja je oživela, toliko raskošno senzualna da ti nijedan muškarac ne može odoleti. Želim da te raspakujem kao poseban dar, i pritom udovoljim svim svojim čulima Krupije je pozvao ljude da stave svoje uloge. Amber vide čipove koje je Robert diskretno doturio Otu. Nije je se nimalo ticalo to što je njen muž želeo da udovolji svom ljubavniku. Na kraju krajeva, Robert je bio dovoljno bogat za to. „Mislim da te traži grofica Irena”, reče Amber smireno ŽanFilipu, okrenuvši se od njega kako bi se tobože zanimala za Robertov ulog. Bet priđe s Alisterom — i sa Henrijem. „Amber, zar te ovo ne podseća na vreme kada smo bile devojke? Sećaš se svog dobitka kad su nas mama i tata doveli ovamo? Ne, nemoj ići”, pobunila se. „Sedi kraj Henrija da mu doneseš malo sreće.” Bet se okrenu prema bratu. „Eto, Henri. Sigurna sam da će Amber biti oduševljena da posedi malo s tobom dok mi odemo da nešto večeramo.” Amber je bila uhvaćena u zamku i videla je po trijumfalnom Henrijevom pogledu da on to zna. Ovako ili onako, dok je scdao kraj nje, uspeo je da joj dodirne butinu, izvinivši se neiskreno. Amber je osećala vonj njegovog znoja, pomalo kiseo i neprijatno intiman. Sat kasnije, Amber je čeznula za bekstvom, iako je Henri na svu sreću otišao, ili je bolje reći da ga je Bet odvukla dalje. Nekoliko ljudi je selo za sto i potom otišlo, ali okoreli kockari su još bili tu.

Krupije je pozvao na stavljanje novih uloga. Oko stola je počela da se okuplja mala grupa posmatrača. Emerald Kanard se nasmejala kada je skinula jednu narukvicu i ispustila je na sto. Robertova hrpa čipova je rasla. Aga Kan je zagledao sto sa skrivenom koncentracijom dok je grofica Irena proučavala Emeraldinu narukvicu. Robert mahnu kelneru i naruči još šampanjca. S druge strane stola, neka lepa devojka je napućila usta i nagnula se prema Robertu, sa praznom čašom u ruci, grudi gotovo sasvim razgolićenih zahvaljujući dubokom dekolteu njene satenske haljine. Amber ju je s mukom prepoznala kao novu i perspektivnu američku filmsku zvezdu. Njen pratilac, postariji rmpalija, izbi joj šakom čašu iz ruke i odvuče je natrag. Ona poče da plače. Pohlepa i očajanje - ovde su išli ruku pod ruku, pomisli Amber. Zabolela ju je glava. Ona se okrenu prema Robertu i reče mu tiho:, „Idem ja, ako ti ne smeta. Ne osećam se baš dobro. Uzeeu kola i poslati ih po tebe.” Robert klimnu glavom. Bio je previše zanesen Otom da bi mario za ono što je rekla, priznala je Amber sebi dok je od garderobe išla prema izlazu. Bilo je prerano da ode na spavanje. Umesto toga, otišla je u salon i odmahnula glavom kad ju je pomoćnik batlera upitao treba li joj nešto. Trebalo bi da piše baki. A Džeju? Čeznula je da to uradi, ali sada su jedno drugome slali samo poslovna pisma. Svaku napisanu reč morala je da pažljivo odmeri i razmotri, i svako pismo koje je poslala sada je bilo opterećeno bolom zbog onoga što se desilo i onoga što je zaista osećala. Amber se ponekad pitala ne bi li bolje bilo za oboje da su prekinuli u potpunosti svaki međusobni kontakt, umesto ove situacije koja je podsećala na smrt od hiljadu malih posekotina. Opet, istog trena kada je to pomislila, obuzela ju je panika zbog pomisli da nikada više neće čuti ni reč od Džeja. Bila je to njena lična zavisnost i njena lična verzija pakla. Očajnički je žudela da nekako bude u mogućnosti da vrati časovnik u dane nevinosti i mladosti, kada njihov odnos nije bio opterećen

senkama i kada je u pismima mogla da otvori srce pred Džejem, te kada je u njegovim pismima pronalazila samo radost. Te nevinosti više nije bilo. Ona je bila udata žena i majka bez razloga da čezne za devojačkom nevinošću, i svakako bez prava to čini. Kada su se vrata salona otvorila, Amber je pretpostavila da ih je otvorio batlerov pomoćnik, zabrinut zbog njenog nedostatka apetita, tako da se prenerazila kada je podigla pogled i ugledala Henrija. On se podrugljivo osmehnu. „Rekao sam ovom tvom da me očekuješ i da se ne trudi da me najavljuje. I to je istina, Amber, zar ne? Očekivala si me, je li tako?” Dok je govorio, Amber je prilazila zvoncetu kraj kamina. Umalo nije stigla do njega kad je Henri iznenada shvatio šta ona radi i preduhitrio je, nasmejavši joj se dok ju je grabio i okretao tako da bude okrenuta leđima prema zidu. „Baš glupo od tebe, draga moja, kad u stvari želiš da ostaneš nasamo sa mnom.” Pio je. Amber je osetila piće u njegovom dahu. „Henri, zaista mislim da treba da ideš.” „Zaista? Živa šteta, pošto svakako nemam takvu nameru, makar ne još. Jesi li se već podala Di Brevoneu, Amber? Posmatrao sam vas dvoje, naravno, ali Bet se stalno petljala i insistirala da me vuče okolo za sobom. Jesi li uživala koliko i prvi put? Stvarno si uživala u tome, zar ne? Svi ti tihi uzdasi i ječanje, naročito kad...” „Prekini.” Amber bi prekrila uši rukama damo da je mogla da se otrgne iz Hernijevog stiska. „Šta je bilo? Niko ne može da nas čuje. Batler neće ući. Dao sam mu dovoljno da budem siguran u to. Pretpostavljam da ti on vrlo Iepo uređuje ljubavno gnezdo, ili možda Di Brevone ne dolazi kod tebe? Možda ti odlaziš njemu?” „Ne viđam se sa Žan-Filipom.”

„Ne, pa, nije ni važno.” Glas mu postade grublji. „Dužna si mi. Znaš to, Amber, zar ne? Grdno si mi dužna i to s kamatom, zato što si me onako mamila, zavodila i uzbuđivala.” On joj pusti jednu ruku i zavuče prste spreda ispod haljine, povukavši je naniže. Tkanina je bila čvrsta, što ga je nateralo da je svuče i ogoli joj grudi. Amber pokuša da se pokrije slobodnom rukom, ali on joj je ukloni, smejući joj se. „Nisi bila toliko stidljiva pred slikarem. Nemoj da me začikavaš.” Henri je teško disao i zurio u njene gole grudi. Amber ponovo pokuša da se otme, zasoptavši preneraženo kad je on najednom ošamari dlanom, i od siline njegovog udarca vrat joj se bolno trže unazad. Amber oseti vrelinu njegovog daha na svojim grudima kad joj on stegnu bradavicu i ujede je za nežno meso. Prože je odvratnost, zamaskiravši njen fizički bol. Želela je da zatvori oči kako ga ne bi gledala, ali nagon joj je govorio da ne sme to da radi, da mu se mora nekako suprotstaviti. Ona ga šutnu u gležnjeve i onda, setivši se nečega što joj je sigurno Greg nekada rekao, diže koleno i zari mu ga iz sve snage između nogu. Da bi joj se osvetio za to, on je divljački ugrize za dojku, a onda se odmaknu od nje držeći je i dalje, pa poče silovito da je trese. Povuče je prema sofi, dok se ona otimala. Kad joj je nogom ritnuo noge u stranu, ona pade polovinom tela preko sofe. Oseti kako joj on kida haljinu, a onda je zadiže kad već nije mogao da je svuče i ukloni s puta. Pokušavala je da mu se odupre, ali on ju je šamarao toliko snažno da se ujela za sluzokožu u ustima, a onda je uzeo da joj udara glavom o naslon sofe. U glavi joj je sve odzvanjalo od udaraca. Bilo je tako lako predati se i jednostavno izgubiti svest. Ionako će je silovati. „Ne pravi se da ne uživaš u ovome. Znaš dobro da ti se dopada.” Raskopčavao je pantalone, držao je prstima za kosu dok je isturao svoje nabreklo meso, u nameri da je natera da ga primi u usta.

Amber oseti dizanje mučnine iz želuca u grlo. Još koji sekund, i nabiće joj ga među usne. Borila se da uzmakne, a onda, čudesno, bila je slobodna, a Henri je ležao na leđima na podu, dok je iznad njega stajao Žan-Filip. Amber slabašno pokuša da uredi haljinu. Drhtala je toliko da je ruke nisu slušale. Henri se upinjao da ustane. Žan-Filip ga je očigledno veoma snažno udario. Nos mu je krvario. „Evo ti je. I tako ne znam šta si uošte ikada video u njoj”, reče on Žan-Filipu. „Drolja jedna prljava!” „Večeras ćeš reči sestri da se vraćaš u Englesku. Sutra ujutro odlaziš. Ako to ne uradiš, imam prijatelje koji će ti ostatak boravka učiniti veoma neprijatnim.” Henri preblede. „Ne možeš da mi pretiš.” „Ne pretim. Obećavam. A sad, marš napolje. Jer ako to ne uradiš, izaći ćeš na nosilima.” Henri je otišao. Amber nije imala pojma šta je Žan-Filip rekao batlerovom pomoćniku i nije ni marila za to. Očajnički je želela da ode u svoju sobu, ali se osećala previše slabom da bi se pomerila. Žan-Filip se vrati u salon. „Otkud si znao?” upita ga ona. „Video sam da je krenuo iz kockarnice ubrzo posle tebe i pretpostavio šta smera. Stigao bih i pre, ali su me zadržali. Želiš li da pozovem nekoga, tvoju sluškinju ili...” „Ne, ne... Ona ionako ima slobodno veče. Nije mi pocepao haljinu, ali ne mogu da je namestim kako treba, a ne bih da me iko vidi ovakvu. Ne možeš pocepati svilu, ona izgleda slabo, ali je neverovatno jaka. Otišla bih u svoju sobu...” Glas joj je bio sve tiši dok se borila s naporom da izgovara nepovezane rečenice. Ali Žan-Filip ju je sigurno razumeo, pošto je klimnuo glavom i ostao da posmatra kako ona ustaje i polazi prema vratima.

Stigla je na pola puta do njih, i najednom stala, nesposobna da pođe dalje. Svetlost svećnjaka otkrila je Žan-Filipu ono što ranije nije video: njeno lice je bilo modro duž jagodice tamo gde ju je Henri šamarao, a grlo joj je bilo izgrebano. Udario je Henrija dovoljno snažno da patosira muškarca dvostruko krupnijeg od njega, ali sada mu je bilo krivo što ga nije mlatnuo još jače. „Sačekaj”, reče on Amber žustro i uze je u naručje. „Ne”, pobuni se ona, ali naravno, Žan-Filip je nije slušao. Na svu sreću, hodnik je bio prazan - nije znala šta bi posluga pomislila kad bi videla da je nepoznati muškarac nosi na sprat u svom naručju. „Koja soba?” „Možeš ovde da me spustiš. U stanju sam da hodam...” „Koja soba?” „Ona tamo.” Amber snebivljivo klimnu glavom prema vratima svoje spavaće sobe. Sluškinja joj je pripremila postelju za spavanje i iznela spavaćicu. Ali, na njeno olakšanje, Žan-Filip ju je preneo do stolice umesto da je spusti na krevet. Bio je tako taktičan, daleko taktičniji nego što je ona to od njega očekivala. „Henri me mrzi”, reče mu ona. „Zato što... On... gledao nas je... kad smo bili zajedno. Rekao mi je to.” Ona zadrhta. „Robert to zna. Ispričala sam mu, ali on je rekao da ne moram da se brinem zbog toga. Misliš da će Henri otići?” „Ukoliko ima makar malo pameti u glavi, oui. Ja ne pretim u prazno. Poznajem dovoljno pravih ljudi koji će se pobrinuti da zažali ukoliko pokuša da ostane. Hoćeš li da pozovem lekara?” „Ne!

„D’accord. Imaš li nešto što bi stavila na lice?” „Da. U kupatilu ima malo arnike.” On žustro klimnu glavom. „Moram da se uverim da si se udobno smestila, a onda ću poslati tvom mužu poruku u kockarnicu.” „Ne, nema potrebe za tim. Mogu i sama. Dobro sam i nema razloga da uznemiravam Roberta.” Nije želela da kaže Žan-Filipu kako je Robert počeo da provodi noći na jahti - i to ne, kako je pretpostavljala, sam. Žan-Filip je već drugi put natapao krpu hladnom vodom u kupatilu, kako bi joj stavio oblog na otečenu jagodicu. Pošto je čula kako teče voda, Amber je iskoristila priliku da ukloni ruku sa gornjeg dela haljine i pusti tkaninu da padne, tako da ona može da pogleda svoju dojku. Strašno joj je bridela i damarala je bolno tamo gde ju je Henri ujeo. Prizor tragova njegovih zuba i modrice nagnao ju je da ponovo oseti slabost i mučninu. Žan-Filip ju je posmatrao sa vrata kupatila. Nije samo svila bila jaka. I Amber je u sebi imala veliku snagu. Nije poznavao nijednu drugu ženu koja bi se ponela sa takvom tihom moralnom čvrstinom. Video je kako drhti dok posmatra svoje telo, i kako joj se suza sliva niz obraz. Žan-Filipova kletva upozori Amber na to da je on gleda. Pokušala je da se pokrije, ali bilo je prekasno. On je već stigao do nje, i njegove šake, toliko snažnije od Henrijevih, a opet toliko nežnije, blago su odmicale njene, i on nije skidao pogled s njenih očiju dok je svlačio tkaninu njene haljine. „Ovo nema nikakve veze sa seksualnošću, razumeš, ovo je čista potreba”, reče joj tiho. „Povredio te je i neko se za to mora pobrinuti. Ako mi ne dopustiš da pozovem lekara...?” „Ne!” „Onda te ja moram izlečiti. Na kraju krajeva, nije baš kao da se ne poznajemo.” Njegov glas navodio ju je da se opusti i otkrije se tako da on može da je pregleda.

Ne, nije baš bilo kao da se ne poznaju, ali Amber je znala da on nije očekivao da ugleda telo koje izgleda kao da ga je unakazila neka zver. Žan-Filip je bio rastrzan između besa i samilosti dok je posmatrao natečeno, izgrebano meso. Amber je silovito drhtala, potresena bolom i stidom. Prošlo je pola sata pre nego što su joj povrede bile očišćene tako da Žan-Filip bude zadovoljan, a potom premazane arnikom. „Ma pauvre”, reče on jednostavno kada je završio, poljubivši je pritom u čelo. „Baš mi je drago što si došao”, reče mu Amber stidljivo. „I meni.” „Žan-Filipe?” Čežnja joj se probi kroz sve odbrane u glas, pokuljavši joj kroz telo, preplavivši je. Plakala je - nije znala da li zbog šoka ili osećanja gubitka. Žan-Filip ju je držao i znala je samo da se zbog toga oseća divno. A onda je počeo da je ljubi i to je bilo još divnije. „Želiš li da ostanem?” Nežno joj je uklanjao kosu s lica onako kako je pamtila, ljubio joj slepoočnice, a potom iza uha tako da se sva topila. Amber je provlačila prste kroz njegovu kosu, i dalje jednako bujnu kao što je nekad bila, živu koliko i on. Bila je okružena njegovim mirisom, koji je odagnao miris drugog muškarca. Udisala ga je onoliko duboko koliko je mogla, unosila u sebe tamo gde je osećala kako joj se tupo i teško tištanje nadima, tamo gde se širila senzualna toplina. „Da”, odgovori mu ona. Bio je nežan i pažljiv, a onda na svu sreću, kada je njena potreba narasla i raspevala se u njoj, prestao da bude i jedno i drugo. Bio je, pomislila je ošamućena u jednom trenutku, kada su joj čula

toliko bila preplavljena onim za čim su čeznula da se iz njih izlivala čista radost, jednostavno čaroban. Uklonio je iz nje sav bol, strah i grižu savesti zbog Henrijevog napada, zajedno sa slabijim barijerama svesti i samosvesti, rastvarajući ih u vatri njene sopstvene požude. Umesto toga joj je podario veliki nalet snažne radosti i ponosa; zbog njega; zbog onoga što su delili, ali ponajviše zbog nje same i zbog života. Iza njenih zatvorenih očnih kapaka, dok je on njena čula terao sve dalje i dublje, zadovoljstvo je slikalo radosne šarene mrlje na ljubičastoplavoj svili - u čudesnom ponovnom rađanju nečega što je shvatila da je izgubila ne znajući da je uopšte i postojalo. Umirila se i ostala tako načas dok ju je on grlio i vodio, a onda je ona povela njega, tako da se oboje popnu brzo, strmo i sigurno prema srcu beskraja. Poslednje što je pomislila pre nego što je utonula u ljubičastu svilenu i baršunastu tamu sna bilo je da joj je ono što joj je Henri oduzeo Žan-Filip vratio desetostruko. Još je spavala kada je otišao. Moguće je da se kretao tako vešto zahvaljujući poznatoj situaciji i tome što je tako napustio mnoge žene i mnoge postelje, ali je isto tako hitao zbog nečeg što odavno nije spoznao. Slike su mu uporno tukle po unutrašnjosti glave u vrtlogu obličja i boja, u kreativnoj potrebi koja će ga neumoljivo nositi i koristiti sve dok ne bude zadovoljena.

Četrdeset treće poglavlje „Siroti Henri, kad je morao tako da odjuri. Mislim da je stvarno sebično od Pamele što je insistirala da on prekine odmor.” U Betinom glasu se čulo koliko ona ne mari za Henrijevu ženu, ali Amber nije rekla ni reč. Nije joj bilo važno koji je razlog Henri izneo sestri za neplanirani odlazak, samo joj je bilo drago što je otišao. „Bolje da pođem”, govorila joj je Bet dok je ustajala od stola na terasi ekskluzivnog hotela Žuan-le-Pan, gde su se sastale kako bi ručale. Grupa muškaraea — sudeći po naglasku, bili su to Francuzi i Nemci - došla je za sto blizu njihovog i muškarci su sa divljenjem bacali poglede prema njoj. Imala je na sebi haljinu od svile koju je sama dizajnirala, kao eksperiment, u nameri da je iskoristi za dekoraciju nameštaja. Na bretele, uska u struku i sa punom suknjom, njena haljina je bila od svetloplave tkanine sa smelo slikanim šarama bele i boje mastila. Odgovarajućom trakom uklonila je kosu s Iica zbog toplote, a bele rukavice su joj bile u kontrastu s toplom zlatnom bojom osunčane puti. Amber je znala da toliko interesovanje muškaraca ne izaziva ni njena put, ni njena haljina. Bio je posredi drugi odevni predmet koji je imala na sebi. Nevidljivo Ijudskom oku ali istog trena prepoznatljivo drugim čulima, bilo je to samopouzdanje i čisto oduševljenje samom sobom, a to joj je podario Žan-Filip. Nije ga videla otkad ju je izbavio od Henrija pre četiri noći i možda je za čuđenje bilo to što nije osećala jaku želju za tim. Mislila je o njemu s naklonošću i zahvalnošću, kao i sa gotovo prosvetljujućim osećajem tihe radosti. S njim je pronašla deo sebe koji je nedostajao. Prihvatila je sopstvenu seksualnost. Nije bilo važno to kuda bi je ona mogla odvesti u budućnosti. Važno je bilo da se sada pomirila s tim i da to više nije bilo nešto čije

priznavanje treba odbijati, nešto što izaziva strah. Osećala je kako je interesovanje muškaraca prati dok su ona i Bet odlazile. Pred hotelom su se rastale uz poljubac, i onda otišle svaka na svoju stranu. Dan je bio izuzetno vreo, vrućina je prekrivala sve u živoj jari koja je milovala kožu i senzualno joj šaputala. Nije se moglo pobeći od nje. Prodirala je u čula i obuzimala misli. Amber se prošetala do luke. Robertova jahta je bila nepomična na svom sidrištu. Setila se da je u svojoj kabini ostavila knjigu koju je želela da pročita do kraja. Pošla je mostićem i popela se na jahtu. Paluba je bila pusta. Robert je pomenuo da će dati posadi slobodan dan, setila se Amber, pa je sišla glavnim stepenicama u potpalublje. Ona i Robert su imali spojene kabine i vrata između njih bila su otvorena, te je zato čula zvuke koji su dopirali iz Robertove kabine jecaje i bolno brektanje. To ju je privuklo otvorenim vratima pre nego što je njen um prepoznao o čemu je reč. Trgla se i odmakla od vrata kad je ugledala Roberta koji je čučao go na krevetu dok ga je Oto sodomizovao veštačkim udom, zabijajući ga u Roberta toliko da je ovaj soptao, očito od bola. Nije bila u opasnosti da je čuju; nisu primećivali ništa osim onoga što su radili. Svejedno, odmah je odstupila, okrenula se i pohitala natrag na palubu. Kako je Robert mogao da trpi da mu neko to radi? Toliko brzo posle njenog zadovoljstva u ponovo otkrivenoj seksualnosti, prizor koji je zatekla izgledao joj je surovo i odbojno, bio uvredljiv za njena čula. Nekako je pretpostavljala da muški ljubavnici teže za istom onom nežnošću u fizičkoj intimi koja je njoj bila toliko važna. Svakako je bilo nemoguće da Robert, onako šarmantan i elegantan, zgodan i duhovit, uđe u seksualni odnos u kojem bi bio podvrgnut toliko surovom i fizički ponižavajućem ponašanju. Nju je zabolela pomisao na to da se neko tako ophodi prema Robertu, jer premda nije prema njemu osećala nikakvu seksualnu privlačnost, ona ga jeste

volela i želela da ga zaštiti. Oto se promenio, uporno joj je govorio Robert, kad ga je Amber preklinjala da bude obazriv i podsetila na to kako se Oto ranije ponašao prema njemu. I sama je verovala da je Robert u pravu. Nije primetila ni trunku nasilničkog zadovoljstva u nanošenju poniženja i bola kojem je upravo prisustvovala, u tome kako se Oto ponašao prema Robertu u javnosti, dok su boravili na jugu Francuske. Ali Robert nije ni na koji način bio fizički sputan, što znači da se svojevoljno podvrgnuo Otovom zlostavljanju. Dok je stajala na vreloj osunčanoj palubi, Amber je zadrhtala, setivši se toga kako ju je Henri silovito napao. Probio ju je hladan znoj i ona se stresla. Osećaj mučne vrtoglavice, kao da bi mogla da se onesvesti, obuzeo ju je dok je nesigurno koračala niz mostić. „Amber, jesi li dobro?” „Žan-Filipe.” Video ju je iz luke, gde je sedeo u hladovini kafane, pio perno i odmarao se posle četiri dana najintenzivnijeg i najopsesivnijeg slikanja koje je ikada iskusio. Irena je bila besna na njega kad se vratio posle četiri dana odsustva - rekla je kako namerava da ga izbaci. Naravno, ona to ne bi uradila, ali ovaj put on nije, kao nekada, provodio vreme sa drugom ženom. Kada je otišao od Amber, zaputio se pravo u Mužan kako bi izmolio od jednog tamošnjeg prijatelja upotrebu studija, a onda je radio kao da mu je sama smrt za petama. Kći trgovca svilom ovladala je očevim poslom i postala i sama omiljena gospodarica svile, niti jedna od njih nije bila celovita bez one druge, a zajedno su stvarale mistiku moćne senzualnosti. Naslikao ju je okruženu treperavom zlatnom bojom po kojoj je dobila ime, sa svetlom koje se rasipalo iza nje kako bi naglasilo njenu lepotu i koje je mazilo ćilibarsku pločicu u kojoj je bilo njeno srce i iz koje je zlatna svetlost lila prožimajući tkaninu magijom. Dok je zurila u tkaninu kroz čistotu i lepotu sopstvenog srca, neki tamniji muškarac čekao je u senkama. Tamo gde je njegov pogled padao na

svilu, ona je bila bezbojna i prazna, lišena sjaja. Samo je ljudsko srce, svojom sposobnošću da voli, moglo da ispuni tkaninu svetlom i oživi je. Bilo je to najbolja slika koju je ikada naslikao. Bolja čak i od njegove obožavane Kći trgovca svilom. „Šta se desilo?” upita on Amber. „Ništa”, zausti ona, pa zaćuta. „Robert je na jahti s Otom.” Nije imala pojma zašto je to rekla Žan-Filipu, ali na licu mu je videla da je shvatio šta je htela da kaže. „Da te odvedem natrag do vile.” Uzeo ju je pod ruku i poveo je blago natrag prema stazi koja je vodila do vile. „Pojma nisam imala”, reče mu ona nesigurno. „Nisi to znala o svom mužu?” „Ne, znala sam za Roberta, naravno, ali nisam shvatala... ni pomislila... Da ga vidim podvrgnutog takvom postupku.” Toliko se tresla da nije mogla da se odupre kad ju je Žan-Filip zagrlio kako bi je pridržao. „Oto mu je nanosio bol, Žan-Filipe, zaista ga je povređivao.” Nije trebalo da priča o tome sa Žan-Filipom, niti sa bilo kime, ali nekako jednostavno nije mogla da zaustavi reči koje su prestizale jedna drugu. „Neki ljudi osećaju potrebu za tim - i muškarci i žene”, reče joj on tiho. „Ali da žele da im neko nanosi fizički bol...” Po Žan-Filipovom izrazu lica videla je da nije preneražen kao ona. Sigurno je naivnija nego što je mislila, shvati Amber. „Hodi”, reče Žan-Filip obgrlivši je kako bi joj pružio potporu. „Biće ti bolje kad se skloniš s ovog sunca.”

Kuća je bila tiha i prohladna. Gledis je odvela Luka na proslavu rođendana male Francuskinje koju je upoznao na plaži i koja ga je toliko obožavala. „Peut-etre ti to izgleda gore zbog onoga što si pretrpela od Henrija.” „Da”, saglasi se Amber, srknuvši malo bevande iz čaše koju joj je Žan-Filip pružio. Bili su u salonu, ali kada ju je Žan-Filip bezbrižno upitao: „Želiš li da ostanem?” Amber je tačno znala na šta je mislio. Brzo je klimnula glavom, zadrhtavši malo kad je uzeo vinsku čašu iz njene ruke i potom otvorio vrata salona. Ovaj put su zajedno pošli uz stepenice i u njenu spavaću sobu. Ovaj put je ona svlačila njega dok je on svlačio nju. Ovaj put je njeno telo bilo željno i spremno. Ovaj put je sama vladala sopstvenim zadovoljstvom, umesto da ga dobija od njega na dar. I ovaj put je radost bila manje obilna i puna zahvalnosti, prigušenija. Ovo će biti poslednji put, znala je Amber, zato što je sada u njenoj glavi bio Džej, čije je jutrošnje pismo bilo bremenito svim onim što je ostalo nenapisano, ali je opet uspevalo da nađe put do njenog srca. Amber je pogledala Žan-Filipa koji je ležao kraj nje u postelji, dok je sunce kasnog popodneva lilo preko njegovog golog tela baš kao i preko njenog. Žan-Filip je vodio ljubav s njom sa mnogo nežnosti i strasti. Fizički je zadovoljio njeno telo, ali premda je ono bilo letargično i otežalo od prezasičenosti uživanjem, nijedna njihova zajednička intimnost nije je emotivno zadovoljila. Ništa što su zajedno uradili ili podelili nije bilo dovoljno moćno da iz nje odagna tištanje emocionalne čežnje za Džejem, ili duboku unutrašnju usamljenost koja je išla ruku pod ruku s ljubavlju prema njemu. Ona je sada bila žena, sa složenim ženskim osećanjima isprepletenim u srcu. Isuviše je bila zrela da bi mogla da se vrati

devojačkom nevinom uverenju da fizička žudnja za muškarcem znači ujedno i ljubav prema njemu. Isto tako više nije mogla da ubedi sebe kako može da uguši potrebu za jednim muškarcem pomoću fizičke žudnje za drugim. Kad bi mogla nekim čudom da se ovog trena prebaci kraj Džeja, znala je da bi puki dodir njegove ruke i njegov osmeh izazvali njena čula i osećanja daleko snažnije nego sve one fizičke intimnosti koje je upravo podelila sa Žan-Filipom. Možda je njeno telo i bilo zadovoljeno, ali srce joj je još bilo gladno onoga što nije moglo da dobije i, Amber je to znala, uvek će tako i ostati. Ali to ne sme znati niko drugi osim nje. „Amber, moram nešto da ti kažem.” Zvuk Žan-Filipovog glasa još jednom ju je bolno podsetio za čim ili bolje rečeno za kim njeno srce zaista čezne. „Tvoj muž je u velikoj opasnosti.” Otkrio je to prošle noći, kada je slučajno čuo opasku Ireninog zeta i njegovih sunarodnika Nemaca, što ga je onda navelo da prisluškuje čitav njihov razgovor. Nije uopšte smerao da to kaže Amber, ali s druge strane, izabrao je kafanu preko puta jahte njenog muža, što je značilo da će biti u prilici da je vidi, a ako je već bude video, imaće moralnu obavezu da je upozori. Žan-Filipove reči, toliko neočekivane i toliko jezive, nagnale su Amberino srce da zatutnji u nelagodi. „I sama sam videla da...” „Non!” prekinu je Žan-Filip oštro. ,,Ne tako. Ili makar ne... Nemci su Robertu namerno napravili zamku sa sve mamcem, i on je ušao pravo u nju.” „Nemci? Ne razumem.” „Nemačka trenutno vodi propagandni rat protiv svih koji stoje na putu njenim planovima. U tvojoj zemlji ima onih koji se tim planovima protive.” „Da, tako je”, saglasi se Amber.

Žan-Filip nastavi: „Hitler je žučni protivnik homoseksualnosti. On je smatra najdekadentnijim od svih poroka koji treba oštro kažnjavati. Plan je da se Robertova homoseksualnost iskoristi kao sredstvo da se Robert obeščasti, a sa njim i tvoja zemlja i njena vladajuća klasa.” Amber je sada bila zabrinuta. „Kako to misliš?” „Oto nije homoseksualac, premda mu je rečeno da mora ubediti Roberta da jeste. Ovog vikenda će Oto saopštiti Robertu da mora da se vrati u Nemačku. Naravno, tvoj muž će ga preklinjati da ostane. Oto će reći kako ne može to, ali će pozvati tvog muža da mu pravi društvo pri povratku u Berlin. Robert je toliko zaljubljen da se uopšte neće predomišljati.” Amber proguta knedlu kako bi ugušila protest koji se u njoj javio, znajući da je Žan-Filip u pravu. „Kada se Robert bude našao u Nemačkoj, uhvatiće ga s Otom u kompromitujućoj situaciji. Onda će mu zapretiti da će ga razotkriti i kazniti pred nemačkim sudom, ali će mu pružiti priliku da se izbavi tako što će se vratiti u Englesku kao nemački špijun. Ako Robert to bude odbio, Hitler će opet imati koristi od propagande koja će biti rezultat prokazivanja Roberta kao homoseksualca, što je naravno nelegalno i u vašoj zemlji. A, naturellement, ako se Robert saglasi da špijunira za Nemačku...” „Robert to nikada neće učiniti.” „Ako se Robert saglasi da špijunira za Nemačku, onda će Hitler moći, ukoliko to poželi, da ga ponovo prokaže kao pripadnika britanske vladajuće klase spremnog da izda sopstvenu zemlju.” „Kako uopšte možeš sve to da znaš?” upita Amber. Sve je to izgledalo toliko neverovatno i teatralno, a opet, shvatila je po ŽanFilipo- vom glasu i izrazu njegovog lica da joj on priča sasvim realne stvari. „Kao što sam ti već rekao, preko Irene i njenog zeta. Hajnrih je u svojoj vili ugostio svoje kamarade esesovce. Ja, naravno, ne bi trebalo da budem upućen u njihove privatne razgovore, ali Hajnrih je

prava ispiČutura i veoma je indiskretan. Tvog muža su uljuljkali u osećaj lažne sigurnosti. On misli da su osećanja koja gaji prema Otu uzvraćena. Kao što sam već rekao, kad se budu našli u Nemačkoj, Robert će biti podstaknut na izliv intimnosti, i tada će upasti Hitlerov SS, a njega će zatvoriti kao kriminalca.” „Rizikuješ život time što mi sve ovo govoriš.” „A ti nisi sigurna da li možeš da mi veruješ i pouzdaš se u mene, ili je ono što ti govorim možda deo neke komplikovane zavere?” pretpostavi Žan-Filip. „D’accord‘ “ razuveri je on, videvši da se Amber oseća neprijatno. „S punim pravom se to pitaš. Ja bih svakako, da sam na tvom mestu. Priznajem da nisam nameravao da ti to ispričam, i da se tako umešam, ali pošto smo danas bili zajedno, probudila mi se savest. Iako možda niti jedno od nas to ne smatra ni prikladnim ni poželjnim, ja zaista marim za tebe, znaš. A što se tiče toga da li sebe dovodim u opasnost...” - on nemarno slegnu ramenima - „ionako za nekoliko dana polazim u Španiju da se pridružim borbi za slobodu, a to već neko vreme nameravam da uradim.” I bilo je to nešto čemu se priklonio krajem jučerašnjeg popodneva posle pića sa prijateljem čiji je studio pozajmio. „Ti ćeš da se boriš? U građanskom ratu?” „Da. Neki moji prijatelji već se tamo tuku, i pravo je da ratujem s njima rame uz rame.” Ozbiljno je mislio to što je rekao, Amber je to videla, i osim toga, nije imala nikakva prava da ga sprečava u tome. Kao ni želje? Sada je morala da se brine zbog Roberta. Zbog Roberta, koji je po Žan-Filipovim rečima bio u strašnoj opasnosti. „Robert mi uopšte neće poverovati ako mu kažem ono što si mi rekao. Zaljubljen je u Ota”, reče Amber. „Zbog toga ga moraš izvući odavde i vratiti u Englesku bez odlaganja, i to tako da ne staviš Hajnrihu do znanja kako si svesna

onoga što su isplanirali.” „Ne znam hoću li biti u stanju da to uradim.” „Tvoj muž ima jahtu u luci. Savetujem ti da smisliš neki način i izgovor da se on ukrca, a onda da naložiš kapetanu da zaplovi prema Engleskoj.” Zaboga, kako bi mogla to da uradi? Robert bi istog trena opovrgnuo svako njeno naređenje. Možda bi mogla da zatraži pomoć od Bet i Alistera? Da li bi joj oni poverovali? Bio je to preveliki rizik, i Amber je donekle sumnjala da bi bilo tako. Kome da se onda obrati, ko bi mogao da shvati prirodu opasnosti u kojoj se Robert nalazi, i ne samo da shvati već i da bude u stanju nešto da uradi? Nije mogla da rizikuje i uključi zvanično nekoga iz ambasade. Homoseksualnost je bila ilegalna, bez obzira na to koliko su se ljudi pravili da je ne primećuju. „Ja ću ti pomoći ukoliko to želiš.” Amber je bila zapanjena. „Ti? Ali zašto bi ti to uradio?” „Zato što želim, hoću da ti se odužim Amber ga pogleda. Videla je da je iskren i da zaista misli ono što kaže. Nije mogla da odbije pomoć koju joj je nudio. „U redu onda, da, molim te. Želim da mi pomogneš.” „Bien, da razmislimo. Treba da delamo što hitnije. Pretpostavljam da ćete večeras prisustvovati prijemu maharadže od Džaipura?” Amber klimnu glavom. „U redu onda. Alors, malheureusement, dok ste tamo, Roberta će najednom obuzeti vrtoglavica i mučnina, izazvana nečim što ću se postarati da mu dospe u piće.” Kada je ugledao izraz na Amberinom licu, Žan-Filip ju je razuverio: „Neće mu nauditi, obećavam ti. Samo će mu se zamantati u glavi i osetiće slabost.”

„Ali otkud to znaš? Šta ćeš to...” „Te stvari slobodno prepusti meni. Čovek se ne druži s ljudima poput onih sa kojima sam se ja družio godinama, a da ne nauči makar ponešto o ružnoj strani života. Insistiraćeš da pozoveš lekara. Na svu sreću, jedan gost će se predstaviti upravo tako - imam prijatelja u Mužanu - nema potrebe da znaš pojedinosti izuzev toga da su nekim slikarma potrebne takve supstance kako bi potpomogle njihovoj kreativnosti, a neki lekari su spremni da im ih obezbede - diskretno i za zamašnu naknadu. To je istovremeno onaj lekar koji će obezbediti i uzrok Robertove ‘bolesti.’” „Droge?” usprotivi se Amber zabrinuto. „Zar to neće biti opasno?” „Ne u rukama dobrog lekara. Moraš mi verovati u vezi s ovim, Amber, i možeš to, obećavam ti. Lekar će insistirati da se tvoj muž vrati u vilu i počine. Izjaviće da je Robert možda previše vremena proveo na suncu ili pojeo nešto što mu nije prijalo.” „Ali šta ako Robert odbije da pođe?” „Neće”, reče joj Žan-Filip konačno i jednostavno. „Lekar će s vama oboma krenuti do vaših kola, koja će zvanično čekati da vas odvezu do vile, ali zapravo do jahte. Kad sednete u kola, dobri doktor će dati tvom mužu neki sedativ. On mu neće nimalo nauditi, samo će ga uspavati, uveravam te. Kada dođete do jahte, pozvaćeš ljude da ti pomognu da ukrcaš muža na nju. Reći ćeš kapetanu da je lekar naložio da se Robert vrati kući. Dok posada bude pripremala jahtu za polazak, imaćeš vremena da odeš u vilu po sina „Siguran si da će sa Robertom sve biti u redu? Ne želim da...” „Probudiće se sa veoma jakom glavoboljom, i usuđujem se da kažem, jako loše raspoložen. A ti bi mogla, znaš, da ga prepustiš sudbini, i jednostavno sama odeš.” „Ne, to nikako ne bih mogla.” Bilo je to nezamislivo, posle svega što je dugovala Robertu, a morala je da misli i na Luka, koji

obožava oca. „Nemci će znati da si nam pomogao.” „Nije važno. Već sam pripremio svoj odlazak u Španiju.” ŽanFilip kratko zaćuta, pa joj ozbiljno reče: „Uveren sam da se Herr Hitler neće moći umiriti i da će oni koji to pokušavaju na kraju zažaliti.” Da li bi mogla to da uradi? Da li bi se usudila? Bilo je to veoma rizično. Previše je toga moglo da krene po zlu. Ali ukoliko ništa ne učini, i ukoliko je Žan-Filip u pravu, posledice po Roberta biće nepodnošljive. „U redu onda”, reče ona Žan-Filipu. „Trebaće ti novca - za lekara.” Pošto se sada odlučila, postala je krajnje praktična. Moraće da se postara da jahta bude prikladno snabdevena - možda bi mogla da kaže i Robertu i kapetanu kako pomišlja da organizuje kratko krstarenje za neke njihove prijatelje. Tako bi mogla i da naloži da se zapakuje makar deo njene i Lukove odeće. Kada ponovo budu u Engleskoj, organizovaće sve sa poslugom kako bi ona zatvorila kuću i pošla za njima. „Siguran si u tog lekara?” navaljivala je na Žan-Filipa. „Da.” Žan-Filip je uze za obe mišice, šaka tamnih spram bledozlatne boje njene gole puti. Držao ju je čvrsto i usrdno. „Amber, moraš mi verovati kad je to posredi.” Robertova čula bila su preplavljena mešavinom čežnje i oduševljenja. Konačno, posle dugih sati, dana i nedelja u kojima je Otu pokazivao koliko ga voli, njegov mladi ljubavnik mu je pružio zadovoljstvo iskazavši mu sopstvenu ljubav. Ležali su zajedno goli na velikom bračnom krevetu u Robertovoj kabini dok se jahta blago ljuljala na sidrištu. Robert pruži ruku, jedva se usuđujući da diše dok je levom šakom obujmio napetu i punu kesu Otovih mošnica, uzeo ih obazrivo i odigao da bi prstima desne ruke uhvatio Otov nabrekli ud. Robert je kažiprstom pomazio osetljivo meso između mošnica koje su sada bile zategnute i Otovog čmara, uzdahnuvši tiho i drhtavo. Dobro je poznavao zadovoljstvo

tog nežnog dodira i mogao je gotovo i sam da ga oseti dok je prisustvovao Otovoj nevoljnoj reakciji. „Da...” saglasi se on promuklo, „a kad te tamo budem pomazio jezikom, uživaćeš toliko da ćemo i ti i ja to jedva izdržati, obećavam ti.” I njegovo telo bilo je natečeno od žudnje. Ruke su mu se pomerale brže, desnom je pomerao Otovu klizavu i spremnu kožicu brzim i žustrim pokretima napred-nazad preko nabreklog glavića, dok je levim kažiprstom kružio i pritiskao. Otovo oštro i neravnomerno disanje bilo je prava pesma radosti za Robertove uši. Sada mu se konačno onaj koga je toliko voleo predavao i dopuštao mu da ga zadovolji. On začu Otovo ječanje, izmučen, divlji zvuk koji je probudio zadovoljstvo i u njemu samom. Robert pusti Otova jaja i zavuče mu prst u čmar potraživši ono mesto zadovoljstva, ubacivši i drugi prst da mu u tome pomogne. Oto je stenjao, bacakao se, pomerao u ritmu penetracije, dok je njegov glavić u Robertovom stisku bio čvrst i gladak. Robert začu Otovo brektanje, oseti kako se ovome telo kruti. Robert spusti glavu i otvori usta da u njih primi mlaz vrelog semena, zavukavši i treći prst uz prva dva kako bi poterao Ota preko poslednje barijere. Njegovog ljubavnika, obožavanog. Sada i zauvek. Ako bude trebalo, slediće Ota do kraja sveta, i dalje. Amber se osećala grozno. Robert je bio izuzetno dobro raspoložen, i činilo se da ga ni najmanje nije uzrujavao čin kojem je ona nehotice prisustvovala. Izgledao je toliko vedro i korak mu je bio večeras toliko čio kad se okrenuo da joj se osmehne dok je silazila niz stepenice da mu se pridruži. Postupa li ona zaista ispravno? Šta ako je Žan-Filip pogrešio? Možda bi trebalo da sačekaju, samo koliko da budu sigurni. Ili još gore, šta ako ju je on namerno slagao? Zar je uistinu bila sigurna da može da mu veruje? „I koga misliš da pozoveš na to kratko krstarenje koje si isplanirala?” upitao je Robert dok su izlazili iz kuće. Još nemam konačan spisak gostiju.”

Hoće li on po njenom glasu prepoznati da joj je nelagodno? Da li je već posumnjao? Amberino srce je nemirno tuklo. Bilo joj je mrsko što mora ovo da radi. Kad bi samo mogla s nekim drugim o svemu ovome da razgovara. Ali Sesil je već otišao iz Francuske. Veče je bilo prelepo, vazduh blag kao melem, ali Amber je ipak zadrhtala kada su izašli iz kola. Ipak, na svu sreću, Robert to kao da nije primetio. Čim su prebrodili formalnosti dočeka i dobrodošlice, Robert je pošao pravo prema gomili ljudi oko Fon Ribentropovih. Amber oseti kako joj vazduh napušta pluća s olakšanjem kad vide da je Žan-Filip već tamo, premda ničim nije pokazao da ju je primetio. Umesto toga, razgovarao je sa ženom jednog službenika iz nemačke ambasade. Sve mora ići po planu. Robert zabrinuto potraži Ota pogledom. Očekivao je da ovaj već bude tu. Nemačka grupa je uvek dolazila rano. „Tražite Fon Brehta?” upita Hajnrih, zet grofice Irene. „On je obično deo grupe”, odgovori Robert što je nehajnije mogao. „Zaista, tako je. Ipak, zamolio je da ove večeri bude odsutan “ Hajnrih namignu Robertu. „Nije naveo nikakav razlog, ali pretpostavljam da je posredi neka Fraulein - na kraju krajeva, on je još vrlo mlad.” Proburažen kopljem ljubomore, Robert oseti kako se ono zabada sve dublje u njega što mu se on više opire. U mislima je video Ota, golog sa nekim drugim. Obuze ga osećanje snažne potrebe. Gde je Oto? Gde god da je, on, Robert, pronaći će ga i preklinjati da voli njega i samo njega. On spusti praznu čašu i posegnu za novom sa poslužavnika u rukama kelnera koji je stajao kraj njih. „Ota nema ovde. Moram da odem da ga pronađem”, reče on Amber tiho.

Robert će otići? Amber izbezumljeno potraži pogledom ŽanFilipa. On je i dalje bio zauzet razgovorom sa Nemicom. Obuze je očajanje, ali kao da je nekako naslutio njen strah, Žan-Filip upravo u tom trenu diže pogled. „Izvinjavamo se svima “ Amber se prisili na osmeh, moleći se da Žan-Filip čuje njene reči, ,,ali Robert i ja moramo poći.” Robert nije bio ni najmanje zadovoljan. „Amber, nema potrebe da odlaziš i ti.” Spustio je piće na sto kraj kog su stajali, i mada je ona znala da će ovaj to uraditi, Žan-Filipov potajni pokret bio je toliko brz da Amber i dalje nije bila sigurna da je zaista videla kako on u Robertovo piće sipa prašak, koji se sada već rastvorio. Robert se okretao od nje. Nameravao je da krene ne dokrajčivši piće. Amber podiže čašu i pruži mu je. On uze čašu od nje bez ijedne reči, iskapi njenu sadržinu jednim jedinim gutljajem, a onda se udalji. Nije stigao ni do vrata, kad je najednom stao usred koraka, a onda se zaneo pre nego što se okrenuo da pogleda u nju. Žan-Filip stiže prvi do njega, upitavši glasno: „Ima li ovde nekog lekara?” kada se Robert presamitio, lica pepeljastog i vlažnog od znoja, insistirajući da mu je dobro. Neki muškarac, nizak i bucmast sa proređenom kosom, očima tamnim kao grožđice i žućkastim tenom, nerazaznatljiv od brojnih drugih Francuza, pohita prema njima vrteći glavom, sisajući zube. „Madam, znate li je li on možda jeo školjke? Ove nedelje je već bilo slučajeva trovanja hranom.” „O... da, mislim da jeste”, potvrdi Amber, dok je Robert pokušavao da se pobuni i kaže kako nije. „Idem da pozovem vaša kola”, objavi Žan-Filip. „Doktore, da li biste pošli s nama?” upita Amber, trudeći se hrabro da upamti sopstvenu ulogu. „Zabrinuta sam za svog muža. Izgleda jako Ioše.” Makar je to bilo istina.

„Naturellement, Madame”, potvrdi lekar. „Veoma mi je žao.” Amber se vrati do Fon Ribentropovih kako bi se izvinila. „Čini se da doktor misli kako je Robert žrtva trovanja hranom. Odvešću ga natrag u vilu. Na svu sreću, doktor misli kako to neće potrajati dugo.” „Ako želite da neko od nas pođe s vama...” ponudi Hajnrih. Da li joj se to učinilo, ili je on izgledao podozrivo? „Veoma ste ljubazni, ali zaista nema potrebe za tim. Doktor će poći s nama.” Neočekivano joj u pomoć priskoči grofica Irena, rekavši nestrpljivo: „Zaboga, Hajnrih, nemoj svima da kvariš veče. Na kraju krajeva, to je obično trovanje hranom.” Robert nije želeo da doktor pođe s njima. Želeo je, kao što je jasno saopštio Amber, da ga ostave na miru kako bi mogao da ode i pronađe Ota. Dok su Robertu pomagali da uđe u kola, u nekom trenutku su mu skinuli sako večernjeg odela - to je Žan-Filip uradio, van svake sumnje, zaključila je Amber dok se doktor nije obazirao na Robertove proteste i tražio od Amber da skine Robertu dugme sa manžete dok ga on drži za ruku. Osećala se grozno zbog toga što je radila, ali tako je bilo najbolje za Roberta - zar ne? „A sad, ako biste mi samo pomogli s ovim...” Robert pokuša da se odupre, ali kao što je Žan-Filip i rekao, droga u njegovom piću isuviše ga je oslabila da bi mnogo toga mogao da uradi, tako da je lekar mogao da mu veže mišicu i potom zamoli Amber da je pridrži. „Avaj, dobri gospodine. Plašim se da nećete to raditi”, reče doktor veselo, a onda vešto zabi iglu injekcije koju je izvadio iz torbe u Robertovu mišicu i pritisnu špric. „Šta to, dođ...”

„Odlično”, ozari se doktor, pošto se Robert onesvestio pre nego što je stigao da iskaže svoje protivljenje do kraja, pa zadovoljno nadoda Amber: „A evo nas već na keju.” „Biće mu dobro - mislim, kad bude došao sebi?” „Boleće ga glava, ali da, Madame, biće mu dobro.” Lekar je otišao i brzo se stopio s tamom, ostavivši Amber da pohita na jahtu i potraži kapetana. Britanca, bogu hvala, dobro obučenog. „Kapetane, bojim se da mom mužu uopšte nije dobro. Moraćemo da ga prenesemo na jahtu i smestimo u njegovu kabinu. Nije posredi ništa zarazno, molim vas da uverite svoje ljude u to, ali je izuzetno važno da potraži medicinsku pomoć kod kuće. Treba da isplovimo čim dovedem našeg sina.” „U redu, milostiva.” Luk je bio uzbuđen zato što su ga probudili tako kasno i rekli mu da ide na jahtu. Ali Gledis nije bila toliko oduševljena. „Njegova milost je izgledao sasvim dobro jutros kada je odlazio”, reče ona Amber. „Da, nastupilo je to sasvim iznenada. Na svu sreću, na prijemu je bio lekar koji je rekao kako je izuzetno važno da vojvoda potraži pomoć kod kuće, u Engleskoj.” „Pa, svakako niko ne može da se poredi sa pravim engleskim doktorom”, saglasi se Gledis, umirena. Konačno je i to bilo obavljeno. Kovčezi su im ukrcani, kao i oni sami, i obala se polako udaljavala dok je kapetan upravljao jahtu prema kući. Robert je ležao obeznanjen u svojoj kabini i šumno disao. Amber se skrasila na stolici kraj ležaja. Brinula se da Robertu ne pozli i da se ne uguši ako ga ostavi nasamo. Samo se molila da je ispravno postupila.

Četrdeset četvrto poglavlje „Milostiva, šta želite da uradimo sa sandukom koji je donesen na jahtu pre nego što smo napustili Francusku?” „S kakvim sandukom?” „Isporučio ga je neki Francuz. Rekao je da se preda samo vama. Želite li da to donesemo u glavni salon?” Bilo je jutro, i lakše joj je bilo da razmišlja o tome šta joj kapetan govori nego da se brine zbog toga što će morati da objasni Robertu šta je uradila, i zbog čega, kad se on potpuno bude oporavio od sredstva za spavanje koje su mu dali. Amber umorno klimnu glavom. „Da, kapetane molim vas. Bolje da pogledam o čemu je reč.” Sanduk je bio velik i težak, sudeći po tome kako su pod njim napeti bili mišići dvojice članova posade koji su ga uneli u salon. Kad su ga spustili na tepih, morali su da otkuju poklopac. Amber je sačekala da odu pre nego što je pogledala unutra. Bilo je očigledno da su tu platna umotana u zaštitne bele čaršave, a povrh njih je bilo pismo adresirano na nju Žan-Filipovim raspisanim rukopisom. Amber ga razvi i pročita. Draga moja nekadašnja device, Neke stvari nisu namenjene tuđim očima i premda sam ova platna naslikao s namerom da ih izložim, na kraju to nisam mogao. Možda je trebalo da ih uništim, ali kako bih to mogao da podnesem kad su ona sve što mi je ostalo od tebe, kad je već moja budalasta osionost uništila našu ljubav? Sačuvao sam ove tvoje slike uz sebe i one su mi pružale veliku utehu, ali sad su one moj dar tebi, a sa njima je i slika koja je, ubeđen sam, najbolje što sam ikada naslikao.

Zauvek tvoj, Žan-Filip Amber otkri prvo platno, polako i oprezno, i dah joj se ubrza i put porumene pred onim što je ugledala. Onda, nespretno petljajući prstima po prekrivačima, ona izvadi svih šest slika iz sanduka i položi ih jednu kraj druge. Poređane tako, one su pripovedale o buđenju njene fizičke i emocionalne žudnje. Daleko šokantnija od golotinje njenog tela bila je golotinja njene ranjivosti koju su otkrili Žan-Filipovo slikarsko oko i četkica. Otkrio je njena osećanja tako intimno da su ona blistala iz slika, daleko iznad njenog svetlucavog nagog tela okupanog svetlom tog davnog leta na jugu Francuske. Bio je to, slutila je Amber, istovremeno i dar i kletva. Žan-Filip je bio izuzetno darovit slikar, i da je možda naslikao neku drugu devojku, ona bi bila u stanju samo da se divi njegovoj veštini. Ali ne; on je naslikao nju, otkrio njena osećanja toliko intimno da ona nije mogla da podnese pogled na ono što je videla. Ta devojka više nije postojala. Ostavila ju je za sobom kada je pobegla od njega, znajući koliko ju je Žan-Filip lagao. Ta devojka je postala Lukova majka i Robertova žena. Postala je žena koja je shvatila, tog leta u ŽanFilipovom zagrljaju, šta je zapravo ljubav i prema kome je ona zaista oseća. A to nije bio Žan-Filip. Volela je svog sina, kao majka; volela je muža, kao prijateljica; ali njena ženska ljubav pripadala je, i uvek će pripadati, samo jedom muškarcu. A taj muškarac je bio Džej. Ispod njih su bile još dve slike. Prva, Kći trgovca svilom, bila joj je poznata, ali druga nije. U strahopoštovanju pred njenom lepotom, Amber je pratila nabore ćilibarske svile toliko žive da su mogli biti stvarni, i pritom su je oči zapekle od suza. Obe slike su bile izvanredne, ali ova nova je bila pravo umetničko delo. I baš kad je htela da smesti slike natrag u sanduk, primetila je u njemu još nešto, brižljivo umotano u debeo i jak smeđi papir, toliko lagano da nije mogla biti još jedna slika. Ruke su joj se pomalo tresle dok je otvarala taj zamotuljak. U hartiji, upakovano pažljivo u kreppapir, bilo je parče skupocene antikvarne svile sa kojom ju je Žan-

Filip prvi put slikao. Tu je bila i poruka u kojoj je pisalo: „Tebi na dar, i pošteno sam ovo platio - ali ne pitaj čime.” „Šta si to uradila?” Robertov glas je bio grub od bola. Droga koju mu je lekar dao uspavala ga je na čitav dan, ali sada je bio budan i pozvao je Amber u svoju kabinu, zatraživši objašnjenje. Međutim, kad mu ga je ona dala on je odbio, i nastavio da odbija, da prihvati kako je ona postupila u njegovom najboljem interesu, baš kao što je i strahovala. „Učinila sam ono što sam mislila da je najbolje po tebe”, pokušala je Amber da ga razuveri. „Uništila si me. Uništila si mi život. Meni nema života bez Ota. Ne želim da živim bez njega”, reče joj Robert, progura se kraj nje i pohita prema vratima. „Kuda ćeš?” upita ga Amber zabrinuto. „Da kažem kapetanu da okrene jahtu.” „Ne, Roberte, ne smeš to da uradiš”, usprotivi se ona. „Moraš razumeti šta će ti se dogoditi ako tako učiniš.” „Ne. Ti moraš razumeti šta će mi se dogoditi ako tako ne učinim. Mislim da te mrzim više nego što sam mislio da je moguće mrzeti bilo koga.” Govorio je i kretao se mahnito i izbezumljeno, ali iako je Amber znala za uzrok njegovih reči, one su je svejedno vređale. „Sve što sam učinila, učinila sam tebe radi, Roberte. Znam da sada to ne možeš da prihvatiš, ali s vremenom...” „Ne! Nikada neću moći da prihvatim to što si uradila, niti tvoje prisustvo u mom životu.” „Roberte...” „Ozbiljno to mislim, Amber. S našim brakom je svršeno. Da nije Luka - ali neću dozvoliti da on bude povređen na bilo koji način.

Biće pripremljena rastava od stola i postelje, naravno, ali tek kad se budem uverio da je Luk sasvim spreman za sve što to podrazumeva, i da shvata kako to neće uticati na odnos koji imamo, niti na moju ljubav prema njemu. A sad izvini, ali moram da odem i naložim kapetanu da okrene brod. Niko i ništa neće me sprečiti da budem s Otom. Moram biti s njim. Ne mogu izdržati da ne budem...” On zaćuta, čelo mu se najednom orosi znojem, lice preblede i on se okrenu od nje, a onda zatetura prema kupatilu. Čim je zatvorio vrata kupatila, Amber gotovo potrča iz kabine, zaključa je za sobom i ostavi Roberta unutra, dok su joj se ruke tresle. Onda ode da pronađe kapetana i reče mu brzo: „Kapetane Pirs, plašim se da mom mužu uopšte nije dobro. On mora ostati u svojoj kabini sve dok ne stigemo do Engleske, i niko ne sme kod njega, osim njegovog sluge i mene.” U redu, milostiva.” „Moraću da pošaljem telegram... i to Dafu Kuperu iz Ministarstva ratne mornarice.” Amber je mrzela da radi nešto što toliko izgleda kao da zapravo izdaje Roberta, ali ovo pitanje je bilo za nju isuviše ozbiljno da ne bi zatražila pomoć za koju je znala da joj je očajnički potrebna. „Šta želite da piše, milostiva?” „Recite mu, molim vas, da... da je izuzetno važno da on dočeka jahtu kad stignemo do Engleske. Molim vas i da mu kažete kako je posredi stvar važna za državnu bezbednost.” Nije mogla da pogleda kapetanu u oči. „U redu, milostiva.” Robert joj sada nikad neće poverovati, koliko god se trudila da mu kaže istinu, znala je to, ali nije mogla da podnese ono što mora da mu uradi.

Četvrti deo

Četrdeset peto poglavlje Božić 1937. Dakle, to je bilo to. Ona je znala, naravno; znaci su bili nedvosmisleni iako se veoma trudila da ih ne primećuje. Ali sada je imala neporecivi dokaz, a zahvaljujući njenom sopstvenom zabijanju glave u pesak, već je bilo prekasno da bilo šta izmeni. Amber spusti ruku na stomak koji joj je još, na svu sreću, bio ravan. Da li bi htela, da li bi mogla da krene tim putem i uništi život koji je u sebi nosila? Zašto ne? Zar ionako neće svima njima uništiti život ako to ne učini? Zivot njenog sina, koji se pravio da nije uzbuđen zbog Božića, ali je bio toliko sladak dok je jedva krio koliko se zapravo raduje; život njene porodice; njene bake, koja je početkom nedelje stigla iz Meklsfilda, da provede Božić sa njima, zajedno sa još ljutitim Gregom i malom Rouz; život koji je sama vodila, sa dobrotvornim organizacijama i dobročinstvima; sopstvenu zauzetost svilarom; i naravno, njenu obožavanu i veoma uspešnu prodavnicu. Život njenog muža, koji je već planirao njihovu formalnu rastavu od stola i postelje, čak i pre saznanja o ovom detetu? Robert joj se jedva i obraćao po povratku iz Francuske, i zatvorio se pred njom kako fizički, tako i emocionalno. Pošto mu je prepiska sada bila pod nadzorom po nalogu države, i pošto je Robert lično bio upozoren da ni u kakvim okolnostima ne sme pokušavati da stupi u kontakt s Otom ili da napusti zemlju, on je jasno pokazao da krivi Amber za takvo stanje stvari. Kada je morao da joj se obraća, glas mu je bio hladan, a reči oštre, ali najčešće ju je jednostavno izbegavao. Samo je bilo pitanje vremena kada će objaviti da je stupio u kontakt sa svojim advokatima i pripremio sve za njihovu formalnu rastavu. činjenica da ona sada nosi Žan-Filipovo dete mogla je samo da požuri i potcrta potrebu za tom rastavom, kao i da joj pridoda opravdanje.

Naravno, ona će u najmanju ruku biti predmet velikog ogovaranja, a u najgorem slućaju će biti potpuno obeščašćena. Ali nju nije najviše brinula situacija u kojoj se sama nalazila. Luk je obožavao muškarca koga je smatrao ocem. I nju je upravo gubitak očinske ljubavi iz Lukovog života ispunjavao brigom i očajanjem, više nego to što bi na kraju Luk ostao bez Robertovih titula i bogatstva. Na kraju krajeva, Robert je morao sada javno da kaže, pošto je ona po drugi put trudna, kako on nije Lukov pravi otac. Ona se nadala da će se, uprkos njihovoj rastavi, Robert i dalje ophoditi prema Luku kao prema svom sinu i pružati mu ljubav koju mu je oduvek pružao. Robert je rekao kako ne želi da Luk bude povređen. Ali ova druga trudnoća menjala je sve. Jedva je mogla da poveruje kada su počele jutarnje mučnine; svakako nije želela da poveruje u to. Ali sada je pametan i veoma diskretan londonski Iekar koji ju je pregledao početkom meseca potvrdio da nema nikakve greške i da je ona zaista u drugom stanju. Ustala je sa stoličice ispred toaletnog stola, gde je sedela proteklih pola sada, otkad je rekla sluškinji da može da ide. Tog popodneva je Robert stigao iz Londona da bi se pridružio porodičnoj proslavi Božića. Sada je sigurno u svojoj spavaćoj sobi, sprema se za večeru. Moraće da mu kaže, i to što pre, to bolje. Zarad Luka, moraće da ga preklinje da ga ne razbaštini. Hoće li joj to uslišiti? Hoće li moći da se uzdigne iznad ogorčenosti koju oseća prema njoj kako bi bio velikodušan, ili to ona zahteva previše od njega, znajući za to koliko snažno voli Ota? Uvek su o Božiću večerali sat ranije kako bi potom imali vremena da uruče poklone posluzi kod ogromne jelke u predvorju. Badnje veče. Vreme radosti i zahvalnosti zbog rođenja deteta. Ali ne i ovog deteta. Suza joj skliznu niz obraz, blesnuvši na svetlu kao dijamant pre nego što ju je obrisala. Bilo je prekasno za suze. Sada je bilo prekasno za sve drugo osim za suočavanje sa stvarošću.

Ustala je, prišla vratima kojima su bile spojene njihove spavaće sobe i kratko pokucala, pre nego što ih je otvorila i ušla u Robertovu sobu. Crte lica su mu u protekla četiri meseca poprimile izvesnu oštrinu i gorčinu, pogotovo kada je morao da gleda u nju, znala je Amber. „Moram da razgovaram s tobom pre nego što siđemo na večeru”, reče mu ona, „i to nasamo.” „Hvala ti, Halmi”, otpusti on slugu i sačeka da drugi muškarac izađe iz prostorije, da bi joj onda predložio: „Želiš li da sedneš?” Amber odmahnu glavom. Robert joj je rekao da joj nikada neće oprostiti što ga je dovela natrag u Englesku protivno njegovim željama i ona je znala da je to zaista i mislio. Pokazao je neumoljivu snagu volje u proteklim mesecima za koju nije ni znala da je on poseduje, koristeći je kako bi se odvukao dalje od ruba ambisa očajanja u koje je upao po njihovom povratku. U tim prvim nedeljama, Amber nije strahovala samo za njegov život, već i za zdrav razum kada mu je Vinston Čerčil rekao da će ga smestiti u kućni pritvor ukoliko pokuša da se vrati u Nemačku. Nije bilo ni najmanje važno što su postupali onako kako je po njega bilo najbolje i zato što su za njega marili; njemu je smrt bila primamljivija od onoga što su ga primoravali da istrpi, kazao je on Amber. Vinston je bio taj koji ga je prenuo iz očaja, podsetivši ga na dužnost prema zemlji, insistirajući na tome da je ona preča od njegovih osećanja. ,,Ne postoji način da ti ovo lako saopštim”, započe Amber. „Nisam želela... nikad nisam ni pomislila... trudna sam.” Robert se okrenuo od nje kada je počela da govori i ostao je bez reči toliko dugo da je Amber počela da se pita je li razumeo šta mu je rekla, sve dok on nije rekao utučeno: ,,Da, baš sam se pitao.” „Znao si?”

Sad ju je gledao, usta su mu se izvijala u začetak osmeha koji je ona oduvek toliko volela da bi se onda umesto toga stisla u izrazu cinizma. „Mislim da je to bilo prilično lako pogoditi, ako se ima u vidu tvoja jutarnja mučnina. Otac je, držim, Žan-Filip?” „Da”, prizna Amber posramljeno. „Sada ćeš, naravno, hteti da ubrzaš pripreme za našu rastavu, ili ćeš možda čak zatražiti i razvod? Ja to razumem, ali Roberte, molim te da ne mešamo Luka u sve ovo. On te obožava i kad bi sad ustanovio da mu nisi otac...” „Misliš da bih to uradio?” Sad je njegov cinizam zamenio bes. „Imaš jako loše mišljenje o meni, Amber. Luk mi je sin; uvek će mi biti sin i to ništa ne može da promeni, niti bih ja to poželeo da uradim. Upravo sam zbog Luka rekao od samog početka da se rastava mora obaviti obazrivo, i to tako da Luk bude u stanju da prihvati to da ga, iako ti i ja živimo razdvojeni i ne kao bračni par, ipak oboje volimo. Isto tako sam zbog Luka oklevao da preduzmem pravne korake prema formalnoj rastavi, sve dok ne budem u stanju da razgovaram sa njim, mada će to naravno morati da se obavi, a izbor pravog trenutka za to će sada prirodno biti još osetljivija stvar. Ili bi pre trebalo da kažem kako će izbor pravog trenutka za naš razvod biti značajan.” Amber ispusti uzdržani i drhtavi dah olakšanja. Robert neće povrediti Luka. On ga voli i još ga smatra sinom. Rekao je to, a čula mu je i u glasu kako ozbiljno misli ono što govori. Oči joj se napuniše suzama. „Kada će se dete roditi?” „Krajem maja.” „Onda ćeš sigurno hteti da se razvcdemo što pre ako misliš da se udaš za Žan-Filipa pre nego stigne novo dete.” Amber je bila užasnuta. „To ne dolazi u obzir, ni za jedno od nas. Žan-Filip... Bilo je to neplanirano, greška, jedan jedini događaj, a ne rezultat neke trajne veze.” „Ali ti ga voliš, i kada bi bio voljan da se tobom oženi, onda...” „Ne, ja ga ne volim”, reče Amber nesigurno. „To što se među nama

desilo sada je u prošlosti.” Više od toga nije sebe mogla da natera da kaže. Bilo joj je izuzetno bolno da ovako priča, tim pre što nije mogla da kaže Robertu kako je prizor njegove degradacije i bola bio ono što je delimično dovelo do začeća ovog deteta koje niti je želela, niti je ikada mogla da voli, ali čiji je život kao majka bila u moralnoj obavezi da štiti. „Da li si ikome već rekla za ovo?” upita je Robert. „Ne. Nisam želela... to jest, nadala sam se da možda grešim.” „Pretpostavljam da je prekasno da...” „Jeste”, preduhitri Amber njegovo pitanje, „prekasno je da se prekine” „Onda mislim da je u datim okolnostima za nas najbolje da se ne razvodimo, ukoliko mislimo na ono što je po Luka najbolje.” „Da se ne razvedemo? Ali...” „Rekla si da ne planiraš niti želiš da se udaš za Žan-Filipa. Ako je već tako, nema nikakvog razloga da se podvrgavamo prljavim neprijatnostima koje nas čekaju u slučaju razvoda, uključujući i priznanje da je jedno od nas seksualno opštilo sa trećim licem, uz neophodne dokaze koji će tu činjenicu potkrepiti.” Amber oseti mučninu, ali sada ne zbog svoje trudnoće. Po zakonu, razvod se mogao dozvoliti samo ako bi neka od strana „priznala” seks van braka i tako postala „kriva.” Znalo se za slučajeve kada su oni koji su želeli razvod angažovali nekoga da provede noć sa njima kako bi došli do neophodnih dokaza, i to je čak bio unosan posao kojim su se bavile mlade žene određenog tipa, unajmljene da zaštite ugled bilo supruge, bilo Ijubavnice. Naravno, Robert je s punim pravom mogao da se razvede od nje, pošto je ona već bila „kriva strana”. Formalna pravna rastava bila je daleko uglednija i prihvatljivija situacija. „Ako si siguran da ne želiš da se razvedeš od mene...” bilo je sve što je uspela da kaže.

„Savršeno sam siguran”, reče Robert, nadodavši: „Mislim da nema nikakve potrebe da bilo kome saopštavamo šta planiramo. Naravno, Luk nam mora biti glavna briga. Što se bebe tiče, ukoliko želiš, voljan sam da dozvolim da se i ona smatra mojom, Luka radi. Uopšte ne želim da se on uznemiri zbog svega ovoga, niti da ga drugi dečaci zadirkuju u školi. Ipak, moram te upozoriti da ne želim da je vidim, ne želim ništa da imam s njom niti sa tobom. Nikada tu bebu neću smatrati svojim detetom kao što sam smatrao Luka. U stvari, mislim da je najbolje da po završetku ovih božićnih praznika živimo potpuno razdvojeno jedno od drugog. Naravno, moraju se uzeti u obzir i pravne posledice, ali siguran sam da ćemo moći da nađemo način da sa tim izađemo na kraj. Luk je moj naslednik i uvek će to biti, dok ovo dete...” On zaćuta kad vide da je Amber zaplakala. „Izvini. Nisam hteo da te uznemirim „I nisi.” Zapravo, plakala je zbog olakšanja; olakšanja i griže savesti. Olakšanje je osećala zato što je on neće terati da objavi pred svetom svoju situaciju, a grižu savesti zato što je toliko želela da nikada nije došlo do začeća ovog deteta. „Pretpostavljam da će Luk teško da se rastane od Bruna kad bude morao da se vrati u školu”, upozorila je Amber Roberta dok su oboje stajali i gledali kroz prozor salona kako se Luk jurca po mraznom travnjaku s mladim labradorom. „Ni najmanje. Luk je dovoljno velik i inteligentan da shvati i prihvati da škola nije mesto za psa, te da je seoskim psima mesto na selu. Džarvis veli da će ovaj izrasti u dobrog lovačkog psa kad bude propisno obučen, i to taman u vreme kad i sam Luk stasa za pušku.” „Roberte, ali on je još tako mali.” „Meni je bilo pet godina kad sam prvi put lovio. To je deo i teret njegovog nasleđa, Amber. Ne dovodiš u pitanje činjenicu da on već izučava istorijat ove kuće i onih koji su ovde živeli, niti to da ga tvoja baka podseća na lepo ponašanje.” Amber žalosno uzdahnu. Drugog dana Božića, Luk je malo išao zajedno sa lovcima i do kraja tog dana pričao je, obraza rumenih od uzbuđenja. Robert je bio u pravu, znala je to, kad je insistirao da

Luk nauči sve ono što će jednog dana morati da zna, ali on je i dalje bio njen dečkić, čak i kada se ponašao zaštitnički i starmalo prema Rouz, koja je konačno prohodala, premda se Amber brinula da njene noge nikada neće biti onako snažne i prave kao što su mogle da budu. Mrzcla je hladnoću koja je vladala između nje i Roberta otkad su se vratili iz Francuske. Nedostajala joj je toplina njegovog brzog, zadirkujućeg osmeha i šale koje je zbijao. Nedostajalo joj je i njegovo odobravanje njene pojave i zanimanje za ono čime se bavila. Činilo joj se da joj je neko skinuo toplo ćebe sa ramena i ostavio je nezaštićenu pred hladnoćom koja joj je prodirala u dušu. Zar joj je bilo suđeno da uvek gubi utehu prijateljstva muškaraca koji su joj toliko značili, najpre Džeja, a sada i Roberta? Ona nije volela Roberta kao muža i ljubavnika, ali najzad, ljubav se mogla ispoljavati na mnogo načina. A sada će ona morati da živi izolovana od njega dok se priprema za rođenje svog deteta i formalni kraj njihovog braka. Veoma joj je nedostajao Robert za kog se udala. Ali ovaj Robert, Otov Robert, nije bio njen Robert. Ovaj Robert joj, kao što ju je već upozorio, nikad neće oprostiti. Amber pogleda kroz prozor Osterbija, iz Kraljevog salona, kako su nazivali malo predvorje kraj spavaće sobe u glavnoj zgradi, preko uređenih vrtova do skrivene barijere za divljač, iza koje su se jeleni iz parka hranili onim što im je bilo ostavljeno na zamrznutom snegu. Nekoliko noći jakog mraza posle snega pretvorilo je pejzaž u oštre i prelepe kontraste crne i srebrnobele boje. Sutra će se njena baka i Greg, zajedno sa Rouz, vratiti u Meklsfild, a dan pole toga, Robert i Luk će otići u London odakle će Robert odvesti Luka natrag u njegovu pripremnu školu dok će ona ostati ovde. Čekalo ju je dosta posla, tako da nije zaista bila raspoložena za bilo čije društvo. Glava ju je još bolela od sukoba koji je imala ranije sa Gregom, kad joj se on ponovo požalio na testament njihove bake.

Da li joj se to činilo, ili je njen rođak zaista izgledao kao da mu se zdravlje pogoršalo otkad ga je poslednji put videla? Svakako je izgledao mršavije, imao je nezdravu boju, a raspukli kapilari na nosu i obrazima bili su mu upadljiviji, zubi su mu požuteli i Amber je morala da skrene pogled, rastrzana između sažaljenja i očajanja, kada je videla kako mu se ruke tresu i kako gubi nit razgovora u tolikoj meri da bi jednostavno zaćutao usred rečenice. Zaključila je da joj treba malo svežeg vazduha kako bi odagnala glavobolju, i kako bi isto tako odagnala od sebe težak i tužan zadah očajanja i griže savesti kojim je vazduh u kući bio zasićen. Kao i u svim seoskim palatama, i u Osterbiju je postojala prostorija u kojoj su se držali seoski kaputi, šeširi i gumcne čizme, ali Amber se popela na sprat pre polaska kako bi obukla sopstveni topli kaput od tvida. Ipak, obmotala je šal oko šešira i vrata, i nazula par jakih cokula pre nego to je stupila napolje na ledeno hladan vazduh. Bilo je toliko hladno da joj je vazduh zapekao pluća kao i oči i nos, i premda je imala rukavice na rukama, morala je da zabije šake duboko u džepove kaputa od tvida kako joj ne bi bridele. Pošla je terasom, a potom niz stepenice koje su vodile prema uređenom vrtu, prošla kroz njega i onda krenula prema samom parku. Jeleni su je nezainteresovano posmatrali dok je hodala kraj njih. Osećala je nesreću u grudima kao olovan teg. Robert joj nikad neće oprostiti za to što je učinila kad ga je razdvojila od Ota, ali opet je znala da bi ponovo donela istu odluku kada bi imala priliku za to. Zvuk Lukovog smeha nagna je da digne pogled i vidi kako joj se Robert i Luk približavaju, s tim da je Luk trčao napred sa svojim psom. „Vidi, mama, vidi kako je Bruno pametan”, doviknu on uzbuđeno, sagnuvši se da uzme loptu kojom se pas igrao kako bi joj je dobacio. Amber vide kako lopta u luku pada prema njoj, i možda zato što je na nju obratila pažnju, nije primetila da je pas dotrčao sve do

njenih nogu, dok nije bilo prekasno i dok se nije srušila preko njega. Začula je sopstveni krik, zvuk koji se pomešao s Robertovim upozoravajućim povikom, i čula je takođe kako on trči prema njoj dok je ležala na tlu i dok joj se dah otkidao iz grudi usled bola koji ju je probadao kao nož. Robert je klečao kraj nje, Luk je stajao u blizini i Robert ju je kratko upitao: „Jesi li dobro?” „Ne znam. Moja... boli me.” Videla je kako su mu oči potamnele od spoznaje. Okrenuo se od nje i pogledao prema kući. Nameravao je da je ostavi tu. Bol i griža savesti obuzeli su je u borbi u kojoj je samo bol mogao da odnese pobedu. Iznad toga, Amber je čula kako Robert govori Luku: „Luk, trk u kuću, budi dobar dečko, pa reci Bejtsu da pozove doktora Arčera. Požuri sad. Reci mu da je hitno.” Bol je bio toliko jak da je jedva disala. „Čudno kako se stvari razreše same od sebe”, uspe da prodahće Robertu, koji je sada klečao kraj nje i držao je za ruku. „Ni ti ni ja ne želimo ovo dete. Pitam se da li ono to zna.” „Miruj sad.” Robertova šaka stegnu se na njenoj. Ona vide da je podigao pogled. „Dolazi tvoja baka, i pola domaćinstva, kako izgleda.” „Žao mi je, Roberte, strašno mi je žao”, šapnu Amber dok ju je bol grabio i kidao, odvlačio u tamu. Došla je sebi polako, i prvo čulo koje joj se sasvim povratilo bilo je čulo mirisa; osetila je miris mraza i zemlje, kao i njenog sopstvenog straha pomešanog s parfemom njene bake. Ona nevoljno otvori oči. Njena baka je zauzela Robertovo mesto i smrknuto je gledala odozgo u nju. „Kako si mogla da se poneseš tako budalasto i izađeš po ovoliko ledenom vremenu?”, prekorila ju je, kao da je nekako već nagađala da je Amber trudna.

„Doktor je stigao”, reče Robert. Doktor Arčer je bio staromodni seoski lekar smirenih manira i sporog govora. Amber je trebalo da prenesu u njenu sobu na nosilima, pod njegovim nadzorom, kako bi je propisno pregledao. „Pretpostavljam da ste slomili koje rebro”, reče joj on. On se okrenu prema Robertu dok se Robert naginjao i nešto mu tiho govorio. „Ah, da, tako znači. Pa, ostaje nam samo da se nadamo...” Prošao je čitav sat pre nego što je doktor konačno otišao, i samo nekoliko minuta po njegovom odlasku, Robert je ušao u Amberinu spavaću sobu. Jesi li razgovarao s doktorom Arčerom?” upita ga ona bezvoljno. „Jesam. Kaže da treba da se odmaraš sledećih nekoliko dana, a ako prokrvariš, moramo ga odmah pozvati.” „Da”, saglasi se Amber. Robert priđe prozoru, koji je gledao na park kojim je Amber šetala. Kada se okrenuo, izraz mu je bio ozbiljan i zatvoren, tako da nije mogla da pronikne u ono što je mislio. Krvarila je malo tokom noći i nikome to nije rekla, povukavši se u sebe, razdvojivši se od deteta koje je bilo u njoj, odbivši da posluša bolne krike sopstvenog majčinskog nagona u pobuni, ali do jutra joj je krvarenje prestalo i krajem nedelje doktor Arčer joj je govorio kako može da ustane iz kreveta i kako je dete savršeno bezbedno. Ipak, griža savesti ju je teško pritiskala. U dečjoj sobi je zibala Rouz u krilu i osećala kako joj ljubav prema Gregovoj kćerki zagreva obamrlo srce. Mogla je da voli Gregovo neželjeno dete koje nije imalo majku, pa zašto onda nije mogla da voli i dete koje je sama nosila?

Volela je Luka zbog njega samog - svakako je bilo moguće da zavoli i to dete kad se jednom već bude rodilo? Ali šta ako to ne bude uradila, ako to ne bude mogla da uradi? Rouz se uzmigolji na njenom krilu, shvativši da joj Amber više ne poklanja pažnju. Amber se poslušno sagnu da je poljubi u glatko svilenkasto teme. Rouz je imala orijentalno zakošene oči, koje su u kontrastu sa savršenim engleskim ružinim pupoljkom od usana, njenom licu davale egzotičnu lepotu. Poželela je da je Greg pristao na njen predlog da ostavi Rouz kod nje kad se on i njihova baka budu vraćali u Meklsfild, ali on je i dalje bio veoma ljut na nju i zato je, pomislila je Amber tužno, uživao u tome što može da je odbije. Imala je toliko planova za ovu godinu: nove tkanine za prodavnicu, i kako se nadala, novi posao za Naconalni trust, planove da formira arhivu šara koristeći očeve nacrte i detaljne crteže enterijera kuće Denam koje je izradio Vanbro. Ali sada je morala da na prvo mesto stavi potrebe novog života koji je nosila. Ali prodavnica joj je bila toliko važna. Važnija od života njenog deteta? U njoj su se sudarali griža savesti i gnušanje. Nije želela još jedno dete sa Žan-Filipom. Kako će samo biti u stanju da pogleda Džeju u oči? Samo da je ovo dete njegovo... Opet, bila je toliko zahvalna Žan-Filipu. Zahvalna za to što joj je omogućio da ponovo pronađe sebe, da, ali ne i za život koji je rastao u njoj.

Četrdeset šesto poglavlje April 1938. „Shvatam da ne želiš da slaviš rođendan, bako, ali kad to već hoće tvoji prijatelji, plašim se da nemaš mnogo izbora”, reče Amber Blanš suvo kad je saslušala bakine pritužbe zbog nepotrebnog bacanja novca na prijem koji nimalo nije želela da priredi. Džej ju je upozorio na činjenicu da će njena baka navršiti sedamdesetu, pozvavši je telefonom da joj to kaže i predloži da se organizuje nekakva proslava. „Ona je toliko toga učinila za ljude iz okoline kojima je pomoć bila potrebna, iako sama to ne želi da prizna.” Zvuk njegovog glasa doneo joj je takvo osećanje usamljenosti i bola da joj je bilo drago što ne može da mu vidi lice. Kada je tačno njihovo prijateljstvo preraslo u ljubav, Amber nije imala pojma. Da li se to dogodilo i pre nego što ga je poljubila, samo ona to nije želela sebi da prizna? Niotkuda, kao da je izgurano napred iz nekog kutka, vrati joj se sećanje na njihov susret u vrtu pre nego što je pošla za London. Zar nije bila tada svesna da se nalazi na ivici nečeg važnog? Tada je bila previše naivna da bi prepoznala to osećanje, previše naivna da voli onako kako žena zaista voli. Ali ona je znala da je Džej poseban, zar ne? Kako god bilo, znala je sa sigurnošću dok je bila u ŽanFilipovom naručju. O da, znala je to tada. „Sramota me je da to priznam, ali pojma nisam imala koliko joj je zaista godina. Ali da, naravno, nešto se mora srediti”, saglasila se ona sa Džejem kada je pomislila da može da mu se obrati tako da ne oda svoja osećanja. „Ni sam nisam bio toga svestan”, reče joj Džej. „Moj deda je to pomenuo.”

„Bolje bi bilo da joj to ne kažemo”, nasmejala se Amber, „pošto bi mu svakako zamerila zbog toga.” Sada je sve bilo organizovano i trebalo je da se priredi slavlje za sve radnike s imanja, dok su radnici iz svilare dobili slobodan dan, a Blanš se tome žestoko protivila kad joj je Amber prvi put predložila, i poklekla je tek kad joj je Amber kazala kako je već obavestila lokalne novine o tome koliko joj je baka velikodušna. To i nije bilo baš tačno, ali Amberin trik je upalio. Ona je isto tako u potaji uredila da se odštampaju svilene maramice sa slikom njene bake i razdele isključivo zaposlenima na imanju ili u svilari. Moris joj je pisao s oduševljenjem kako bi joj saopštio da su mu se lično obratili vlasnici drugih pogona i gradski zvaničnici sa zahtevom da i oni dobiju po jednu takvu maramicu. „One će postati prava retkost, i biće još više na ceni zbog ograničenog broja”, predskazao je Džej kad mu je Amber prenela tu informaciju tokom jednog od njihovih redovnih telefonskih razgovora i razgovora o tome kako teku pripreme. Stenlijevi iz Alderli hola, koji su sa Mitfordovima u srodstvu, prirediće rođendansku čajanku, a meklsfildski zvaničnici organizovaće svečanu večeru. Sve u svemu, cela nedelja u koju je padao Blanšin rođendan, uključujući i oba njena vikenda, bila je ispunjena proslavama, među kojima je prvi trebalo da bude prijem tog popodneva za radnike s imanja i iz kuće, u Tenants holu. „Nešto sam razmišljala, Amber”, objavi Blanš oštro. „Ako će već biti rata, država će gledati koje nekretnine da rekvirira kako bi smestila vojsku, i moramo se postarati da ni ne pomisle na rekviziciju Denama. Moraš razgovarati s onim tvojim prijateljem iz Nacionalnog trusta i reći mu kako bi imanje De Vrisovi bilo mnogo prikladnije za to. Štaviše i sama sam to već pominjala kad god bi se o rekviziciji povela reč. Ovo je, na kraju krajeva, produktivno imanje na kojem se radi, dok lord De Vris živi sam i dopušta da zemlja propada oko njega.

Amber prikri osmejak. Zar je njena baka nekako čula kako se Džejev deda setio njenih godina? Zar je ovo možda bila osveta koju je smerala da mu priredi za to?” „Gospodin Čemberlen je ubeđen da neće doći do rata”, podseti Amber baku. „Hah, Čemberlen! Nemam vere ni u njega, ni u njegova ubeđenja.” Priča o ratu podsetila je Amber na sukob koji je trajao u Španiji. U novinama su objavljivani članci o strašnim događajima. Je li Žan-Filip preživeo borbe? Nadala se da jeste, njega radi. Poslala je zapečačen sanduk sa njegovim slikama u Meklsfild i zatražila da one budu uskladištene. „Idem sada do kuće Dauer, bako, po Rouz.” „Ne znam zbog čega se toliko petljaš oko tog deteta. Neka jedna od sluškinja siđe po nju.” „Petljam se oko nje, kako ti to nazivaš, zato što mi je ona bratanica i zato što je volim.” „Onda je dobro što ćeš uskoro imati sopstveno dete oko kojeg ćeš moći da se petljaš.” Amber je imala još nešto manje od mesec dana pre nego što je beba trebalo da se rodi. Bilo je to mirno dete, nije je uopšte uznemiravalo, sve dok se nije vratila u Meklsfild. Sada svaki put kad bi uzela Rouz u krilo, beba se ritala toliko jako kao da je želela da išutira sirotu Rouz iz njenog naručja na pod. Prvi dani maja naveli su poslednje lale da procvetaju tako da su plamtele šarenilom u kamenim žardinjerama i lejama koje su bile dika Denamovih uređenih vrtova. Džej joj je rekao da Harvi, glavni baštovan, već nedeljama gunđa zbog proslave i žali se kako će ljudi gaziti po lejama i praviti nered na njegovim travnjacima. „U potaji je, naravno, oduševljen zato što mu je to pružilo priliku da nadmaši sve ostale baštovane na imanjima u okolini razmećući se svojom veštinom pre Sreske priredbe.”

Džej. Komplikovana mreža pravila i zabrana koje je sebi nametnula kako bi predupredila svaki mogući izgovor da se s njim vidi, i kako bi samu sebe kaznila ukoliko to uradi, zahtevala je da se pomno stara da fizički budu jedno kraj drugog što je moguće kraće. Istiskivanje Džeja iz njenih misli i emocija bilo je zadatak od kojeg je već odustala. Stoga je odlazak do kuće Dauer po Rouz bio savršeno prihvatljiv zato što je već znala da Džej neće biti tamo. Štaviše, tom posetom je bukvalno kažnjavala sebe zato što je znala da je Kasandra sigurno tamo. Na prvi pogled, pošto su Kasandra i Džej bili u srodstvu, bilo je savršeno prirodno da se Kasandra sprijatelji s Lidijom. Zaista, Blanš je rekla kako smatra da je od Kasandre izuzetno milostivo i ljubazno što toliko vremena provodi sa Lidijom, ako se imaju u vidu njene obaveze. Ali u Kasandri je bilo nečeg što je Amber odbijalo, i nije posredi bila njena griža savesti zbog toga što je Kasandra videla kako je Džej ljubi. Kasandra je makar održala reč i nije to ispričala Lidiji, za Lidijino dobro, pretpostavljala je Amber, pošto su bile tako bliske prijateljice. „Uverena sam da je Džej trebalo tu svoju ženu da pošalje u neki sanatorijum pre mnogo godina, pošto je očigledno da je sišla s uma, premda svi njeno stanje opisuju kao ‘slabe živce’”, izvestila je Blanš Amber iskreno. „Mislim da si prestroga, bako”, odgovorila je Amber tada. „Lidiji ponekad nije dobro, ali ne baš stalno.” Sirota Lidija, pomislila je Amber saosečajno dok je hodala prilaznim putem, gologlava na majskom suncu. Bukve oko prilaznog puta upravo su počele da šire novo lišee i park je s obe strane prilaza bio bujan i zelen. Pomišljala je da u prodavnici predstavi novu liniju svile i tapeta istog dezena, a oblici granja i lišća podsticali su joj maštu. Mogli su da iskoriste pergamentne boje sa blagim nijansama žalfije i ugljena, tek toliko da se vidi skicirana linija. Prodavnica je procvetala i Amber je bilo dovoljno da otori vrata i kroči u nju, ispuni pluća mirisom svile i čula njenom lepotom, da oseti kako je postojano i

polako ispunjava osećaj dostignuća. Uspeh prodavnice joj je izuzetno bio važan. Imala je velike planove za njenu budućnost; ti planovi su obuhvatali i jačanje veza sa Džejmsom Lis-Milnom i Nacionalnim trustom, kao i sve obimniju arhivu antikvarne svile. Kako bi opstala, svilara je morala da prodaje naveliko proizvode koji su bili pristupačni, poput onih svilenih komemorativnih maramica. Takođe su joj bili neophodni specijalni ugovori za svilene zastave i heraldičke predmete. Luksuzne tkanine koje je prodavala u svojoj radnji nikada ne bi same uspele da održe rad svilare u punom kapacitetu, ali one su bile njena Ijubav. Zadovoljstvo zbog toga što može da vidi reprodukovane večite drevne šare, da drži u rukama divne tkanine, da vidi kako je delo njenog oca tako živo ovaploćeno, značilo joj je toliko da to nije umela ni da iskaže. Bila je radosna i osećala se privilegovanom zbog toga što je, zahvaljujući porodici i braku s Robertom, mogla da stvori most za prenošenje lepote iz prošlosti u sadašnjost, da je vrati u novi život. Ona nikada ne bi zapostavila značaj svakodnevnih predmeta koji su omogućavali svilari da nesmetano radi, niti bi prestala da oseća zahvalnost zbog ugovora s ministarstvom odbrane za isporuku padobranske svile, ali srce joj je zauvek ukrala predivna svila koju je prodavala u svojoj radnji u Ulici Volton, i smerala je da njena stalna životna misija bude širenje obima sopstvene arhive. Ali tako je bilo nekada. Spustila je ruku na stomak. Zbog ovoga, planovi za budućnost koji su joj izgledali tako jasni i dostižni sad su joj više ličili na fatamorganu koja nikada nije zaista postojala izvan njene mašte. Na istočnom obzorju su bregovi Derbišira bili Ijubičaste senke spram neba. Sneg je sada sigurno sasvim okopneo u gradu Bakstonu, gde se nalazila čuvena banja, kao i na krivudavom putu koji je vodio uvis do zloglasne javne kuće Mačak i violina, najviše javne kuće u celoj Engleskoj. U danima kao što je bio ovaj, kad je vazduh bio toliko čist, iz Alderli Edža se mogla videti čitava Ceširska ravnica čiji su se bogati pašnjaci prostirali na zapad. Za mesec dana će bukve sasvim olistati, a ona će izneti ovo dete do termina predviđenog za porođaj. Njegovo rođenje doneće

kraj njenom braku. Baki nije još ništa rekla o svojoj budućnosti. Imala je za to dovoljno vremena. Amber je sada došla do kapije koja je vodila u vrt kuće Dauer i, začudo, tamo se nije čuo poznati zvuk dečjih glasova. Namrštila se zabrinuto kada je videla da Rouz sama sedi na travnjaku. Gregova kćerka joj se ozareno osmehnu i ustade, pa potrča da je pozdravi. „Kako je danas moja lepa Rouz?” upita je Amber nežno. Stomak joj je bio previše nabrekao da bi mogla da se sagne, pa je umesto toga potapšala po glavi, i potražila pogledom dadilju i Džejeva dva deteta. Iz nekog razloga, prazna tišina vrta najednom joj je izgledala zlokobno. Smetalo joj je što ne vidi niti čuje Džejevu decu, i što je Rouz bila ostavljena sama u vrtu. Amber je znala za Džejevo pravilo da deca nikada ne smeju biti ostavljena sama sa majkom, na osnovu saveta doktora Bruksa, ali nova dadilja, koju su morali da angažuju na brzinu, možda i nije znala za to. Krenula je bržim koracima, prebrzo za svoje trenutno stanje, shvatila je kad je osetila zabrinjavajuće probadanje u boku. Vrata kuhinje su bila otvorena, kuvarica je bila zauzeta razvijanjem testa i izgledala je nabusito kako već kuvarice izgledaju kada ne žele da ih iko ometa. „Gazdarica je poslala Alisu da dovede gospodina Džeja”, odgovorila je na Amberino pitanje. „Devojčicama nije baš dobro previše jurcaju okolo i glupiraju se, ako mene pitate. Nije nikakvo čudo što su se razbolele.” „Gde su one sada?” upita je Amber. „Gore. Gazdarica je sišla po njih posle odlaska ledi De Vris, a onda ponovo sišla malo kasnije i rekla da Alisa hitno ode po gospodina Džeja, pošto joj se činilo da deca nisu baš dobro. Hah, ništa im nije falilo kad su trčale po vrtu i gnjavile me da im dam keksa.” „Keksa”, reče Rouz sva željna i nasloni se na Amberine noge. „Kasnije, dušo”, reče joj Amber.

Nije imala nikakav logičan razlog da oseti hladnu brigu koja joj se kao led spuštala niz kičmu, govorila je Amber sama sebi, nikakav razlog. Pogledala je prema vratima presvučenim zelenom šargijom koja su razdvajala kuhinju od ostatka kuće. „Imam za gospođu Fulšo poruku od moje bake. Bilo bi najbolje da se popnem i prenesem joj je. Kuvarice, da li biste, molim vas, pripazili na Rouz mene radi? Obećavam da se neću dugo zadržati.” „Ja nisam dadilja”, reče kuvarica oštro. „Naravno da niste”, saglasi se ona umirujuće. „Međutim, plašim se da bi mi sada bilo veoma teško da podignem Rouz, a pošto ona još ne ume dobro da se penje i silazi po stepenicama, bila bih vam veoma zahvalna za to.” Amber otvori tašnu i ugleda sjaj u ženinim očima. „Bila bih vam veoma zahvalna, kuvarice”, reče joj ona, i stavi na dlan dva novčića od po pola krune. „Pa, rekla bih da me to neće sprečiti da pripremim testo. Ona je baš mirno detence.” „Rouz, sačekaj me ovdc”, naloži Amber nežno svojoj bratanici. Iza vrata presvučenih šargijom, kuća je mirisala na prazninu, na prostorije koje ljubav nikad nije dotakla. Dok je prolazila kroz salon, osetila je miris dima cigarete kroz otvorena vrata. Koliko je znala, Lidija nije pušila, ali zato Kasandra jeste. Amber je oklevala u dnu stepenica, da bi se zatim oglasila: „Lidija, ja sam to. Amber.” Tišina, a onda prigušeni zvuk zatvaranja vrata, kao da je onaj ko ih je zatvorio hteo to da prikrije. Amber krenu uz stepenice. Dečja soba je bila na poslednjem spratu i ona je nagonski pošla prema njoj. Vrata su bila otvorena, ali su prozori bili zatvoreni i zavese navučene. Dve devojčice ležale su u svojim zasebnim posteljama, gotovo rasprostrte po njima, shvati Amber u naletu preneraženja i strepnje, sa prekrivačima umotanim oko njih poput mrtvačkih pokrova. Nisu

se pomerale. Prože je olakšanje, slabo i nesigurno, kad je pomislila da je videla kako im se grudi podižu i spuštaju. Na nočnom stočiću su bile dve čaše i staklena bočica kraj njih. „Nisi smela da dolaziš ovamo.” Amber se okrenu nespretno, i gotovo se zatetura od sopstvene nezgrapne težine. Lidija je stajala na vratima. Ušla je u sobu i zatvorila vrata. „Lidija, šta si to dala devojčicama?” pita je Amber zabrinuto. „Znam da im nije bilo dobro i da si poslala dadilju po Džeja.” „Hoću da on vidi kako znam da je smerao da mi ih oduzme. Zato sam ga pozvala. Ali sada neće moći da ih uzme. Niko više neće moći da ih uzme.” Amber je pogleda u strahu, osetivši mučninu. „Lidija, Džej ti nikada ne bi oduzeo decu.” „Bi. Kasandra mi je to rekla. Ona kaže da ne smem verovati Džeju i da on hoće da mi ih oduzme, zbog tebe. Zbog toga.” Ona pokaza na Amberin stomak. „Zbog toga, zbog bebe koju ti je napravio. Kasandra mi je rekla da Džej ne voli mene, već tebe.” Amber je bila zgrožena, a kroz užasnutost joj se probijalo i sažaljenje. „Ne, Lidija, to nije istina. Kunem ti se da nije. Džej nije otac moje bebe.” Kako je samo Kasandra bila surova, i kako je manipulisala drugima. Šta je, za ime sveta, ona mogla da stekne huškajući sirotu Lidiju na Džeja, osim spoznaje da pravi nevolje? Ona je svakako znala u koliko je delikatnoj ravnoteži Lidijin um. „Ti si Džejeva žena, Lidija, i majka njegove dece. To ništa ne može da promeni”, poče Amber da je uverava. Na kraju krajeva, to je bila istina. „Džej hoće da mi uzme dečicu, ali ja mu to neću dozvoliti. Ja sam im majka, moje su.” Glas joj se diže. „Znam da ih voliš, Lidija”, pokuša Amber da je umiri.

„Da, tako je. Ništa neće znati. Spavaće. A ja ću im zauvek pružiti sigurnost pomoću ovoga.” Desna ruka joj je bila opružena niz bok, skrivena u prevojima haljine, ali ona je sada podiže i Amber ugleda mračno presijavanje noža koji je držala. Obuze je strava. „Biće vrlo brzo, znaš”, reče joj Lidija ravnodušno. „Gledala sam kako moj deda kolje stoku. Samo pređeš sečivom preko grla i to je to. Bude puno krvi, naravno, ali vidiš kako sam ih uvila u čaršave?” Celo Amberino telo kupalo se u ledenom znoju. Kao da je mogla to da oseti, beba joj se mahnito bacakala u materici i prvi put od začeća Amber obuze žestoki nalet zaštitničke ljubavi prema nerođenom detetu. Morala je da umakne iz ove sobe i pozove pomoć, ali Lidija je stajala između nje i vrata i držala je nož. „On neće stići još dugo”, reče joj Lidija kao da je pronikla u Amberine misli. „Rekla sam Alisi da je otišao na farmu, ali nije.” Bilo je nečeg gotovo detinjeg u zadovoljnom izrazu njenog lica i zvuku njenog glasa. „To je bilo veoma pametno od tebe, Lidija”, reče joj Amber. „Da. Pametna sam ja. Kasandra tako kaže.” „I voliš svoju decu.” „Da.” „Ne želimo valjda da povredimo one koje volimo?” „Ja njih ne povređujem. Džej je taj koji će ih povrediti ako mi ih oduzme. Ali ja mu to neću dozvoliti. Šaljem ih Bogu tako da on može da se stara o njima. Tamo će biti bezbedne. Svi su bezbedni kraj Boga.” Govorila je kao dete, pa je Amber zaključila kako mora pokušati na taj način da je urazumi. U sebi je osećala mučninu od užasa, ali znala je da od Lidije mora sakriti ta osećanja. Gde je Džej,

zašto nije došao? O Bože, pomolila se u sebi, daj mu da se vrati kući, daj da neko dođe i izbavi nas. Izbavi moje dete. I njenu decu. Jedno dete najednom zastenja i pomeri se ispod pokrivača, očigledno u bolovima. „Povratiće”, reče Amber Lidiji. „Moramo je okrenuti na stranu, kako se ne bi ugušila.” Ona pođe nagonski prema krevetu i posegnu da okrene Elu na bok, kada Lidija vrisnu: „Ne, ne pipaj je! Ne smeš je ni pipnuti!” Ona se baci na Amber toliko brzo, s nožem u ruci, da je Amber jedva imala vremena da ispruži ruku kako bi se zaštitila i pokušala da se skloni. Amber oseti kako joj je nož zapekao mišicu, oseti bol, brz i žestok. Beba se ritnu kao da se uplašila za sopstveni život i osećaj slabosti proguta Amber kad ona vide kako joj krv curi niz ruku u svetlocrvenim kapljicama. Njeno bremenito telo nije moglo zbog nezgrapne težine da posluša komande koje mu je mozak slao kako bi ga zaštitio. „Krv”, šapnu Lidija. ,,Krv.” Ponovo podiže ruku. Amber je bila u zamci između kreveta i zida, ali više nije marila za sopstvenu bezbednost. Mislila je samo na bebu; na život koji mora da štiti. Ništa drugo više nije bilo važno - niko i ništa, ponajmanje ona sama. Ona začu korake na stepenicama, zatim i Džeja kako je doziva. Nju, a ne Lidiju. S ono malo preostale snage ona mu se odazva i pokuša da odgurne Lidiju od sebe. Amber vide nož u zamahu prema njenom nezaštičenom detetu; diže ruke prema sečivu, u očajničkoj želji da zaštiti bebu, ispruži ih, oseti da nož zaseca njenu šaku, potom i mišicu. Oseti vrco zadah sopstvene krvi. Vrata su bila otvorena i tamo je stajao Džej. Džej - jedva je prodahtala njegovo ime, ali on ju je čuo. Pogledao je prema njoj i u očima mu je videla užas i jad.

On uđe u sobu i pruži ruke prema Lidiji, ali se ona progura kraj njega dok je pokušavao da je obuzda. Sad ju je gutala tama, a sa njom su se javili i prvi bolni trudovi. Ona zaštitnički spusti ruke na telo. „Ne”, pobuni se. ,,Ne, ne još. Prerano je.” Spolja se začu zvuk kola koja su se naglo i bučno zaustavila. Bolovi su nadirali u snažnim i vrelim talasima koji su se dizali i lomili je agonijom, uvlačili dublje u svoj stisak. Ovo nije bilo kao kada se porađala s Lukom. Ovaj put se činilo da su joj telo i dete u njemu međusobno zaratili, da se bore jedno protiv drugog, pošto njeno telo nije bilo voljno da otpočne s porođajem, dok je dete odlučno to zahtevalo. Preneli su je natrag u Denam kada je rekla da ne može da se porodi u kući Dauer, premda se nije naročito dobro sećala samog putovanja. Dan je prošao i pala je noć, a bol nije prestajao, povremeno toliko jak i probadajući da je povremeno gubila svest. Videla je da nad njom stoji njena baka, lica strogog i nepomičnog, videla je doktora Bruksa, naslutila brigu iza njegove smirene ljubaznosti. U najtamnijim trenucima noći, kad joj je bol iscrpeo telo i ostavio ga slabog i izmoždenog, učinilo joj se da vidi nekog muškarca kako stoji u senkama iza uznožja kreveta. Osetila je kako je dotiče njegova ljubav, nežna i brižna, okružuje je kako bi je zaštitila. Zaplakala je tada, preklinjući ga da je ne ostavlja, već da je povede sa sobom, a krike joj je prigušio žestoki talas bola koji ju je tada prožeo. Ugledala je zgrčeno Lidijino lice, dok je ova stiskala nož u ruci; osetila je kako se sečivo zariva u nju, kida je. Ne sme dozvoliti da Lidija naudi njenoj bebi. Mora je sačuvati na sigurom. Dete se još ne sme roditi. Prerano je i preopasno, ali Lidijin nož joj je parao meso. Osećala je vreli miris sopstvene krvi. Bol se nadimao i nije je puštao. Čula je kako neko vrišti u samrtničkom ropcu.

„Guraj, Amber. Sad guraj.” Baka se naginjala iznad nje, stezala joj mišicu. „Ne”, pobuni se ona. Ali bilo je prekasno, njeno telo se povinovalo prirodi; sada više nije mogla da štiti svoju bebu. Bilo je prekasno. Položili su je - nju, bila je to devojčica - na njeno telo, malu i voštanu. Beživotnu. Ona pokuša da posegne za njom, ali taj pokret izazva navalu vreline iz njenog tela. Ona oseti zadah krvi, vreo i slan. Oko nje su se čuli glasovi, ali ona nije čula šta govore od te poplave u njoj, koja joj je oduzimala snagu i čula. „Amber.” Glas joj je bio poznat, i njegova iscrpljenost nekako ju je prenula, prodrla kroz pokrove njenog sna. Robertov glas. Ali kako je Robert mogao da bude tu kad su bili rastavljeni, i kad je jasno rekao da ne želi više ništa da ima s njom? Amber se upinjala da otvori oči uprkos velikoj slabosti koja ju je ispunjavala. To joj se Robert obratio, shvatila je kada je najpre pogledala muža, a potom i nepoznatu prostoriju. „Gde sam?” upita ona nesigurno. „U bolnici si, Amber. Morali su da te dovedu ovamo kako bi ti dali transfuziju.” „Transfuziju?” Celo joj se nabralo dok se upinjala da shvati njegove reči. „Jednu od nekoliko. Doktor Bruks je na kraju morao da zatraži krv iz one nove banke krvi u Ipsviču.” Ona najednom svati da je Robert drži za ruku. Izgledao je umorno, i bio je neobrijan. Isto tako, izgledao je mršaviji, i stariji nego inače. „Zbog čega si ovde?” „Tvoja baka me je pozvala.”

Šaka mu je drhtala povrh njene. „Kakva sam samo budala bio. Trebalo je da gotovo ostanem bez tebe da bih shvatio koliko mi značiš, i koliko bi mi život bez tebe bio prazan. Mislio sam da znam šta je ljubav, ali sada shvatam da sam upoznao tek jednu granu stabla sa veoma dubokim korenima, da ste ti i moja ljubav prema tebi glavni koren tog stabla, ono što me održava u životu. Princezo, ti si moja najmilija, najmilija devojčica.” Amberine oči su se napunile slabim suzama zbog toga što ju je Robert oslovio nadimkom koji joj je nadenuo kad su se prvi put sreli. Njegova šaka stisnu njenu i ona uzvrati na to sopstvenim stiskom. „Kada si ječala od bolova i molila me za oproštaj, shvatio sam da bih mogao da volim hiljadu takvih kao što je Oto, ali da nema nikog više kao što si ti.” „Bio si tamo? Kad?” „A gde je inače trebalo da budem? Premda moram da priznam da tvoja baka to nije odobravala. Bodrio sam te da preživiš, Amber, zbog Luka i zbog mene, i kako bih imao priliku da razgovaram s tobom kao što to sada činim. Želeo sam da te umotam u svoju ljubav i zaštitim te.” „Osetila sam to. Znala sam da neko... Pomislila sam da to možda moj otac...” „Možda smo obojica”, reče joj Robert blago. „Sad se moraš odmoriti.” Pustio joj je ruku i počeo da ustaje. Amber nije želela da ga pusti. Slike su joj polako promicale kroz glavu: Lidija; nož; Džej; rođenje njenog deteta, nepomičnog i beživotnog. Spustila je slobodnu ruku na ravan stomak dok su joj se oči punile suzama i upitala ga: „A moja beba?” Izraz Robertovog lica se promeni, lice mu se ozari, prosvetljeno radošču koju mu je videla u očima. Zato što je njeno dete mrtvo! Bol je bio nepodnošljiv, daleko gori od fizičkog bola rađanja. Želela je da umakne od njega i vrati se onom mračnom ništavilu iz kojeg ju je Robert izvukao.

Osetila je stisak Robertove ruke na svojoj kao da je on naslutio njenu želju i poželeo da je spreči. „Tako je lepa, Amber, tako savršena”, nasmeja se on. „Priznajem ti da sam potpuno zaljubljen u nju. Liči na Luka, mada je mnogo lepša, naravno.” Amber se sa nevericom zagleda u njega. „Živa je?” „Šta? O, sirota moja devojčice, zar si mislila...? Da... da, živa je i majka joj je veoma potrebna, pošto nju otac ne može zameniti. I tvoja baka je očarana jednako kao i ja, pretpostavljam to, premda ne priznaje. Međutim, ne dozvoljava mi da je uzmem iz dečje sobe i odvedem kući. Svi smo mi njeni robovi, izuzev možda malene Rouz, kojoj se dušica iskida za tobom.” Amber nije mogla sve to da shvati do kraja. „Pomislila sam da nije preživela. Bila je tako bleda i nepomična, uopšte se nije pomerala.” „Porođaj je bio traumatičan i za tebe i za nju. Mislim da se toga nećeš setiti, ali posle porođaja si toliko krvarila da nas je doktor Bruks upozorio kako možda nećeš preživeti. I zaista ne bi da ti nisu dali novu krv. Zanimljivo mi je što sam saznao da imamo istu krvnu grupu.” „Ti si dao krv za mene?” Robert se umorno osmehnu. „Svi smo dali krv. Tvoja baka, Džej, ja, ali pošto nisi prestajala da krvariš, doktor Bruks je morao da se osloni i na banku krvi.” „Koliko vremena?” „Prošlo je skoro mesec dana otkad se rodila Emerald.” „Emerald?22“ Bodlja majčinske ljubomore zapara Amber iznutra zbog toga što je neko drugi njenoj kćerki nadenuo ime. „Ime je odabrala tvoja baka. Mislim da je smaragd bebin rodni dragi kamen i odražava tradiciju tvoje porodice da se devojčicama 22

eng.: smaragd;prim.prev.

daju imena boja. Ja sam želeo da joj dam tvoje ime...” Glas mu zape u grlu. „Roberte, pričaj mi o Lidiji. Šta je bilo s njom? Gde...?” „Lidija je mrtva, Amber. Istrčala je pravo iz kuće posle napada na tebe dok je dolazio doktor Bruks, na drum pred kola. Poginula je na licu mesta. Siroti vozač je bio u strašnom šoku, naravno.” „O, baš grozno.” „Da, ali kad čovek sagleda sve te preneražavajuće događaje, može se reći da je tako i najbolje. Da nije skončala, morali bi da je optuže za to što je opila decu s namerom da im oduzme život, i za napad na tebe.” „Deca! O, Roberte, kako su?” Amber je bila puna griže savesti zbog toga što već ranije nije pitala za njih. „Dobro su. U stvari, tvoja baka kaže, a ja sam sklon da se saglasim s njom, kako im je bolje bez njihove jadne majke. Doktor Bruks misli da im je ona dala sopstvene lekove, koje je gomilala umesto da ih uzima.” „Sigurna sam da nikad to ne bi uradlila da joj Kasandra nije utuvila u glavu kako će joj Džej oduzeti decu. Šta je bilo?” upita ona kad vide kako se Robertov izraz promenio i postao veoma ozbiljan. „Nisam još želeo o tome da ti govorim, ali kad si već pomenula Kasandru, mislim da bi trebalo.” Načas zaćuta, pa reče tiho: „Bojim se da je Kasandra širila gnusni trač o tome kako je Džej želeo da okonča svoj brak, i da je iz prve ruke prisustvovala ispoljavanju njegove veze sa drugom ženom.” Amber se ukoči, i njeno lice ostade i bez ono malo boje. „Ona je toliko zlobna, Roberte, toliko pokvarena. Pa Džej joj je, na kraju krajeva, rođak.” „Baš kao što je i Greg tebi, pa gledaj samo kako se ponaša u odnosu na tebe kad je posredi testament tvoje bake. Pošto si sama toliko brižna i dobrog srca, pretpostavljaš da su i drugi takvi. Nažalost, nisu. Amber, postoji još nešto o čemu moram s tobom da

razgovaram, ukoliko imaš dovoljno snage.” „Ako je reč o našem braku...” „Jeste. Ipak, najpre ti dugujem izvinjenje. Svi sada znaju da je Hitler uništio opoziciju koju je imao među oficirima nemačke vojske i proklamovao sebe vrhovnim komandantom oružanih snaga. Onda je upotrebio propagandu kako bi ukaljao ugled feldmaršala Vernera fon Blomberga insinuacijom da mu je žena bivša prostitutka, dopustivši širenje glasina kako je general Fon Frič homoseksualac. Bila si u pravu kad je posredi sve ono na šta si me upozoravala, Amber, i mnogo ti dugujem zbog svega što si za mene uradila. Sada to priznajem i zahvalan sam ti iz dna duše. A sad moram da te zamolim za još jednu uslugu.” Zaćutao je i osmehnuo joj se, i Amber je prepoznala starog Roberta u tom osmehu. „Želim da ostaneš moja žena, Amber. Kao što sam ti već rekao, kad sam saznao da ti je život u opasnosti, mogao sam da mislim samo na to koliko te volim i koliko mi trebaš, koliko bi mi život bio siromašniji bez tebe. Imamo sina kog oboje volimo, a sad možemo imati i prelepu kćerku, ako si voljna da je deliš sa mnom. Ni ti ni ja još nikome nismo govorili o rastavi, tako da ništa ne mora da se kaže niti uradi, ukoliko odlučimo da nastavimo s našim brakom. Slažeš li se, Amber? Hoćeš li to?” Amber se seti kako ju je Džej pogledao kada je ušao u dečju sobu i video je prepuštenu Lidiji na milost i nemilost. U očima mu je videla ono što mu je bilo na srcu. Videla je i prepoznala ljubav koju je gajio prema njoj, jednako snažnu kao što je bila njena ljubav prema njemu. Svakako su zaslužili da budu zajedno i da imaju tu ljubav. Toliko su toga imali zajedničkog; toliko su toga mogli da urade - za imanje, za svilaru, za svoju decu. Sve je u njoj želelo i njega i tu budućnost. Ali ona je imala druge obaveze: sina koji je voleo muškarca kog je smatrao ocem; novo dete koje će, ukoliko ona razvrgne svoj brak, ostati bez zakonitog oca. Nju će žigosati zlobne tračare, kao što je to već učinila Kasandra, a Džejeve kćerke će možda odrasti smatrajući kako je ona uzurpirala mesto njihove

majke, pa zbog toga neće biti u stanju da joj se obrate kada im to bude potrebno. Ako usreći sebe, mnoge druge će morati da optereti nesrećom. Zlatni put prema ljubavi i ispunjenju svetlucao je ispod njenih suza, primamljujuće trepereo pun obećanja. Amber ga je pogledala s čežnjom, i onda zatvorila oči pred njim. „Da, Roberte”, reče mu ona. „Da, hoću.” „Ah, Amber, čekaj samo da vidiš našu kćerku.” Robertova usta se izviše u širokom osmehu. „Smatrao sam sebe presrećnim ocem kada se rodio Luk, ali sada shvatam da nema tog muškarca koji zna šta znači očinstvo sve dok ne postane očarani otac jedne kćeri. Ona je predivna, Amber, na svaki mogući način, očaravajuća, ljupka, i već me mota oko malog prsta. Kunem se da mi se jutros osmehnula.” Amber je slušala njegovu slavopojku srca teškog kao kamen, toliko da ju je njegova težina bolno mrvila. Emerald Olga Deveniš je bila krštena četiri meseca kasnije, neposredno pošto se Čemberlen vratio u Englesku objavivši da će „biti mira u naše doba.” Amber je odabrala drugo bebino ime kako bi iskazala počast svom ruskom poreklu. Svi su govorili kako lepše dete nikad nisu videli, s tamnim uvojcima i dugim trepavicama oko očiju u kojima se već nazirala boja dragog kamena po kom je dobila ime. Zaokupljala je pažnju svoje odane svite obožavalaca odlučno kao svaka carica. Roberta je svim srcem volela, ali Amber je u potpunosti odbijala od sebe. Kad ju je Amber prvi put uzela u ruke po povratku kod bake, Emerald se toliko ukrutila u njenom naručju da se Amber uplašila da je dete pretrpelo fras. „Majka ne sme da se uzrujava. To je samo zato što je beba još ne poznaje”, izvestila ju je odsečno efikasna dadilja koju je unajmila Blanš, uzevši joj spretno bebu iz naručja. Ali Emerald je nju poznavala, Amber je u to bila ubeđena. Poznavala ju je i odbijala od sebe. Je li razlog bilo to što je nekako

znala da je Amber nije htela? Je li to naslutila u onim dugim danima i nedeljama pre svog rođenja? Ali osetila je ljubav prema njoj kad se uplašila da bi joj Lidija mogla nauditi, rekla je Amber sebi. Tada ju je volela i potom je ta ljubav ojačala kad ju je rodila. Noću, kada je Amber trebalo da spava kako bi povratila snagu, ona je odlazila u dečju sobu i gledala odozgo u Emeraldin krevetac, posmatrala je kako spava, čeznući da je uzme u naručje. Ali kad god je popustila pred iskušenjem da to učini, beba bi se probudila i kricima iskazala koliko ne voli majčine ruke koje su je držale. Postoji li išta teže za majku od toga da je odbacuje rođeno dete? Amber je pokušavala da ne oda svoja osećanja kada je Emerald pružala ruke drugima da je uzmu i poklanjala im osmeh koji je uskraćivala majci. Amber se činilo da je ona jedina koju to dete odbacuje, ali bio je tu još neko koga beba nije volela: Rouz. Sirota mala Rouz, trebalo je samo da se pojavi u Emeraldinom vidokrugu pa da natera bebu na plač. Blanš je gunđala, ali Amber je slutila da je njenoj baki u potaji drago što Emerald više voli njeno društvo nego majčino. Kako su nedelje prolazile, Amber je sve više mislila kako Emerald ima u sebi dosta Blanšinog, i kako se u njenom pogledu često može primetiti ta tvrda hladnoća kojom su Blanšine oči toliko često bile ispunjene dok je ona odrastala. Odlučili su da zamole Bet i Dajanu Kuper da budu Emeraldine kume, dok je Robert predložio da zamole Džeja da joj bude kum. „Na kraju krajeva, on te je spasao”, kazao je on Amber, ,,a sa tobom i Emerald.” Sada, dok su im se gosti družili na prijemu priređenom posle krštenja u kući na Iton skveru, Amber je priznala sebi da oseća i najslađe moguće zadovoljstvo i najoštriji mogući bol zbog toga što joj je Džej toliko blizu, znajući kako moraju večito ostati razdvojeni. Došao joj je u posetu dok je još bila u bolnici, i sedeo je kraj njenog kreveta kao i Robert, s tim što je, za razliku od Roberta, nije

držao za ruku. Pričali su o njegovim kćerkama i ona mu je rekla, nesposobna da se natera da pogleda u njega, za sopstvenu grižu savesti zbog toga što prvobitno nije želela Emerald. „Bila sam toliko ljuta i uplašena kada sam shvatila da nosim Emerald. Bila sam zahvalna Žan-Filipu. On mi je pokazao koliko zaista vredi moja ženska strana i isto tako me je nagnao da shvatim koliko tebe volim. Ali nisam mogla da podnesem činjenicu da nosim njegovo dete.” Suza joj se skotrljala niz lice i pala na čaršav. Džej je to mesto poklopio rukom, pognuvši glavu. Kasije, kada je otišao, Amber je stavila svoju šaku preko mesta gde je još bilo udubljenje od njegove. Dajana Kuper je držala Emerald, koja joj se smeškala, obraza rumenih od uzbuđenja, kao da zna da je u središtu pažnje svih prisutnih i da je ovo njen dan. „Prava je princezica, Amber”, nasmeja se Dajana. „Mladići će čekati u redu da je obožavaju kad bude odrasla.” „Mladići? Nijedan neće smeti da joj pride”, zareža Robert šaljivo. Džej je stajao na drugoj strani prostorije sa svojim kćerkama i sa Rouz. Amber se probijala prema njima, bez žurbe, zastajkujući da razgovara sa drugim gostima, izvlačeći na površinu očekivanje zadovoljstva i osećanje koje je ono gradilo u njoj. Želela je da uzme Rouz kako bi ona živela sa njima, ali Robert joj je na to prigovorio, ističući kako se Emerald ne dopada Gregova kćerka. „Ne bi bilo pošteno ni prema jednoj, ni prema drugoj, a osim toga, Rouz se navikla na društvo Džejevih kćeri. Ne bi bilo pošteno da je razdvajamo od njih.” Bio je u pravu, Amber je to znala, ali njoj će Rouz nedostajati. Njih dve su se razumele i umele međusobno da komuniciraju najobičnijim pogledom. Kada su bile u društvu s Emerald,

razmenjivale su mnogo takvih pogleda. „Izgleda da Emerald zaista uživa u svom krštenju”, osmehnu se Džej kad je Amber konačno stigla do njih. „Ista je moja baka, i rešila je da igra ulogu grande dame”, reče mu Amber žalostivo, nadodavši: „Novine su pune Čemberlenovog sporazuma s Nemačkom, ali Robert je svejedno ubeđen da ćemo na kraju zaratiti s njima.” „Nažalost, mislim da je u pravu.” Amber malo uzdrhta. Osećala se toliko ranjivo znajući da je njen lični život tako ispunjen ljubavlju i zadovoljstvom, dok u svetu traju veliki politički potresi. Želela je da zagrli svoje najmilije kako bi ih zaštitila od pretnje koja je pomračila političko nebo, dok je istovremeno pokušavala da ne čuje daleki zvuk ratnih bubnjeva koji su odjekivali užasnim i pretećim upozorenjem. Je li jasnije osećala to koliko je srećna zato što je ta sreća išla ruku pod ruku s njenim strahom? Je li svest o sve jačem uverenju da će biti rata pojačavala dragoceno zadovoljstvo ovih posebnih trenutaka? Rat! Nije bilo nikakvo čudo što su se vernici širom zemlje molili svake nedelje da se to ne dogodi i da bude mira. „Koliko dugo misliš da ostaneš u Londonu?” upita ona Džeja, trudeći se da ne misli na političku situaciju. „Sutra se vraćamo u Meklsfild.” Još jedan udarac koji je pomračio njenu sreću, ovaj put mnogo neposredniji. „Amber, dušo, kćerka ti je prelepa. Baš sam ljubomoran.” Ona se poslušno okrenu da razgovara sa još jednim Emeraldinim obožavaocem. Kada se ponovo okrenula, Džeja tamo više nije bilo.

Četrdeset sedmo poglavlje Septembar 1939. Rat! Robert i Amber su gledali jedno u drugo dok su slušali premijerov glas. Bili su u malom salonu kuće na Iton skveru i slušali radio, dok je Luk stajao ozbiljan kraj oca, a Emerald, koja ne samo što je već hodala, već je umela i da kaže ,,tata” i, ukoliko je bila izuzetno dobro raspoložena, ,,mama”, nije uspevala da skrene ocu pažnju na sebe pripijena uz njegove noge, ruku podignutih prema njemu. Mada, ta vest nije bila nikakvo iznenađenje. Cela zemlja je bila već mesecima svesna pripreme države za slućaj da se zarati. Kao pripadnica Ženske dobrovoljaćke službe, Amber je prethodnu nedelju provela radeći na Ist endu, pomažući pri evakuaciji dece, i vratila se kući prošle većeri za vreme zamraćenja posle sastanka ŽDS-a, u potpuno mokroj uniformi, pošto ju je uhvatila jaka oluja sa grmljavinom, koja je natopila ceo grad. Veći deo leta provela je pripremajući Osterbi za školu koja će se tamo preseliti ukoliko se zarati. I Osterbi i kuća u Londonu morale su se opremiti zavesama za zamračenje, a oni radnici iz domaćinstva ili s imanja koji nisu bili u mogućnosti da se priključe vojsci, morali su da budu sigurni u sopstveni položaj. „Trebaćete nam više nego ikad”, rekla im je Amber svima, „jer svi ćemo morati da damo svoj doprinos.” Prodavnica u Ulici Volton morala je da bude zatvorena. Oba momka su se prijavila u vojsku, i oni su zajedno s Amber proveli veoma tužna tri dana pakujući svu svilu, pripremajući je za skladištenje, zajedno sa slikama, umetninama i vrednim nameštajem iz Osterbija i s Iton skvera. Ona je dugo sedela nad nacrtima koje je planirala u južnoj Francuskoj u vreme kada je Emerald bila začeta. To leto i njegove uzburkane emocije sada kao da su pripadali nekom drugom

životu i nisu, baš kao ni nacrti koje je tada stvorila, imali sada mesta u njenoj stvarnosti. Došlo je vreme da se prošlost prepusti zaboravu. Nailazile su druge, ozbiljnije opasnosti. Za njihovo prevazilaženje nije bilo dovoljno da se udruže samo porodice i zapnu zajedno, već je to važilo za celu zemlju. Rat! Bio je to poklič na svim usnama, ali zvučao je nekako šuplje, naročito kad su posredi bile žene koje su morale da se oproste od svoje sitne dece i odraslih sinova. Od zemljoradnika se tražilo da uzgajaju više useva, mladići su regrutovani u vojnu službu, a svilare u Meklsfildu radile su i noću kako bi proizvele što više padobrana. Robert je, sa svoje strane, bio priključen generalštabu kao oficir za vezu i imao je posla s uglednim izbeglicama, zbog čega je morao da bude u Londonu. Ipak, bio je uporan u zahtevu da ukoliko izbije rat, Amber ode u Meklsfild, i povede sa sobom Emerald pošto će za njih tamo biti bezbednije. Emerald je sada više prihvatala majku, premda je za to možda prikladnija reč bila tolerancija, pomislila je Amber tužno dok je posmatrala kćerku. Strpljivo je radila na tome da pridobije Emeraldinu ljubav i poverenje, ali znala je da je Emerald nikada neće voleti onako kako voli Roberta. Zvuk premijerovog glasa jedva je počeo da jenjava kada je neki nezemaljski zvuk stao da raste i potom opada u prodornom zavjanju koje je nagnalo Emerald da prekrije uši rukama i zaplače. „Sirena za vazdušni napad”, reče Robert Amber smrknuto. „Verovatno je posredi samo vežba, ali svejedno, bolje bi bilo da svi siđemo u podrum.” Kao i u mnogim drugim londonskim kućama, njihov podrum je bio korišćen kao sklonište od vazdušnih napada. U kuhinji je jedna od mladih sluškinja, nova devojka koja je kratko vreme provela kod njih, bila na ivici histerije, i govorila je kako ne može da obitava u mračnim prostorijama i kako bi radije da je bombarduju nego da silazi u podrum, odbijajući da sasluša

ozbiljna upozorenja ostalih članova posluge o tome šta bi joj se moglo dogoditi. „Treba da si zahvalna, umesto da praviš ovakvu gužvu”, prekorila ju je kuvarica srdito. „Mi makar imamo sklonište u koje možemo da odemo, i ne moramo da silazimo u jedno od onih gadnih i smrdljivih javnih skloništa, kao neki.” Zbog njene srditosti devojka je još jače zaplakala. Preuzevši komandu, Amber joj mirno reče da može slobodno da ostane u kuhinji ako to želi, ali i da je čula kako mnogi mladići traže od svojih dragana da se vere sa njima samo ukoliko su sigurni da će ove biti u stanju da postupaju kako treba dok se oni bore za njihovu zajedničku otadžbinu. Kao da je posredi bila neka čarolija, sluškinja prestade da plače i umalo ne potrča kako bi sustigla druge sluge koje su hitale u podrum. ,,Za ime sveta, šta je tu bilo posredi?” upita Robert Amber neveselo dok su čekali da krenu za poslugom. „Ona ima momka koji je upravo dobio poziv za mobilizaciju i koji, kako kuvarica veli, očajnički želi da se njih dvoje vere”, saopšti Amber Robertu suvo. Podrum je bio relativno prostran i Amber i kućepaziteljka, gospođa Evans, dale su sve od sebe da ga opreme što komfornije, sa dovoljno poljskih kreveta i stolica da svi mogu da sede. I dalje je tamo bilo hladno i vlažno, a sijalice koje je Robert uspeo da postavi na dodatne električe kablove bacale su tamne senke na zidove. Luk je zabavljao Emerald praveći životinjska obličja šakama, dok su Robert i Cajvers, batler, prozivali sve poimence sa spiska koji je bio prikačen za nedavno ojačana podrumska vrata. S olakšanjem su dočekali zvuk sirene za prestanak opasnosti, kada su mogli da se vrate gore. Telefon je zazvonio samo nekoliko minuta posle sirene za prestanak opasnosti, i neko je hteo da razgovara sa Robertom. On je otišao u biblioteku da se javi, ostavivši Emerald da vapi za njim u

silovitom protestu. Naravno, u Meklsfildu su sigurno čuli vesti, pomislila je Amber dok je gledala kroz prozor na osunčani trg. Džej svakako ima dosta posla. Rekao joj je ranije tog leta kako oseća grižu savesti zbog toga što njegov status pripadnika rezervnog sastava znači da ne može dobrovoljno da se javi u bilo koji rod oružanih snaga u vreme kada mobilišu toliko mladića. Robert se vrati u sobu. „To je bilo obaveštenje iz službe za postupanje u slučaju vazdušnih napada”, reče on Amber. „Nema nikakvog razloga za uzbunu, sirena je bila samo deo vežbe. Sirotom Dafu Kuperu će ovo teško pasti”, nadoda Robert. „On želi da se uključi, ali njegov razlaz s Čemberlenom i ostavka na mesto u vladi ostavilo ga je bez odgovarajuće uloge. Čips baš reče pre neki dan kako saoseća sa njim.” „Ali Daf i Dajana uskoro treba da krenu za Ameriku, zar ne?” „Da, sredinom meseca. Sada će popriličan broj naših poznanika slati decu preko mora, Amber, i...” „Ne”, prekinu ga Amber odlučno. „To ne bi bilo ni pravedno ni pošteno, Roberte, ne kada toliko porodica ne može poslati decu u inostranstvo. Kralj i kraljica ne šalju princezu iz zemlje. Mi smo Britanci i ako ne budemo stajali čvrsto i pokazivali kako se pouzdamo u svoju vladu i borce, s kakvim onda pravom možemo očekivati da to rade obični ljudi? Na kraju krajeva, njihovi sinovi, muževi i braća su oni koji će se boriti.” „U pravu si, naravno. Ti i deca mi značite najviše u životu, Amber.” „Ne možeš da nas umotaš i spakuješ negde daleko dok se rat ne završi, Roberte, kao da smo nekakvo porodično blago.” „Ti si za mene ono najdragocenije. U Luku si mi podarila sina koji će biti mnogo bolji vojvoda nego što sam ja to ikad bio. Veoma se ponosim zbog toga što ću prepustiti imovinu svoje porodice tako vrednom nasledniku.” Zgledali su se u međusobnom razumevanju.

Tada Robert reče malo prozaičnije; „Mogli bismo na večeru u Ric. Tamo će sigurno biti gužva i moći ćemo da pokupimo glasine koje sada kruže. Hoću da ti i Emerald krenete za Meklsfild čim to budemo mogli da uredimo. Vozovi će biti prepuni evakuisanih ljudi, pa ću vas ja lično odvesti tamo, pošto vratim Luka u školu.” „Ne mogu poći u Meklsfild dok ovde sve ne bude sređeno”, napomenu Amber. Mislila je na sav onaj rad potreban kako bi se osiguralo da sve osim onog apsolutno neophodnog za svakodnevni život bude spakovano i otpremljeno van grada kako bi se bezbedno uskladištilo, kao i na svoje trenutne dužnosti u ŽDS-u. „Ima još dece s Ist enda koju treba evakuisati. Njihove sirote majke uzrujane su zbog toga što ne znaju kada će ponovo videti svoje mališane.” „To je zbog njihove bezbedosti, znaš i sama.” Znala je, naravno, i bila joj je dužnost kao pripadnici ŽDS-a da pokuša i nagovori majke da i same to shvate. „Neke od njih jednostavno odbijaju da puste decu da pođu.” Najpre je bila preneražena i užasnuta kada je saznala da je veliki broj dece iz sirotinjskih krajeva zaražen vaškama, i još gorim infekcijama, a onda je bila ispunjena besom zbog toga što porodice žive u takvom siromaštvu. Bila je besna prevashodno sama na sebe zato što nije znala za to. Da nije znala kako je u Meklsfildu čeka mnogo posla, shvatila je Amber, ona bi pokušala da ubedi Roberta da ostane u Londonu. I naravno, Džej je bio u Meklsfildu. Nije smela tako da razmišlja. Zar nije shvatala koliko sreće ima? Drugi svakako jesu, a među njima su bili i njena baka i Bet. „Veoma si srećna, Amber”, rekla joj je Bet kad su se poslednji put srele. I jeste to bila. Na kraju krajeva, imala je divnog, dobrog, velikodušnog muža koji je obožavao svoje dvoje dece i koga su ona obožavala zauzvrat.

Bilo bi veoma uznemirujuće živeti u Meklsfildu dok je Robert ovde u Londonu. Džeja bi viđala više nego Roberta. Srce joj je tutnjalo zbog griže savesti. Svakako da nema ničeg lošeg u tome što misli na Džeja onako kako to čini u svojim najintimnijim mislima, branila je sebe, ali naravno da je znala da ima, te da je čežnja za Džejem, njena ljubav prema njemu, podjednako izdaja kao da su i fizički ljubavnici, ne zato što bi Robcrt imao nešto protiv da ona ima ljubavnika - Amber je sumnjala da bi - već zato što je toliko volela Džeja. Dužnost prema mužu i porodici držala ju je podalje od njega, ali sad ju je rat njemu vraćao. Nešto, ne baš ni uzbuđenje niti radost, već nešto čežnjivo i opasno, pevalo je u njoj. „Znam da je zamračenje neophodno, ali zbog njega se živi veoma teško - i opasno”, napomenula je Amber Robertu kada se dvoja kola, farova isključenih zbog zamračenja, umalo nisu sudarila u Ulici Sloun. Njihov taksi je morao naglo da skrene kako bi ih izbegao, uz vozačeve psovke. „Dođavola, večeras već tri puta samo što se nisam sudario, izvinjavam se, gospoja”, reče im taksista. „Ovo prokleto pomračenje ima da pobije više ljudi nego Hitler, mene ako pitate.” Sudeći po broju automobila i taksija koji su se zaustavljali ispred Rica, oni nisu bili jedini koji su odlučili da večeras tu obeduju, shvatila je Amber, dok su pognuti prolazili kroz zamračeni ulaz i stupali u poznatu svetlost i toplotu čuvenog hotela. „Da najpre nešto popijemo?” predloži Robert. Bar je bio toliko pun da nisu mogli da pronađu slobodan sto. Amber oseti kuckanje po ramenu i okrenu se kako bi zatekla Lujzu, koja joj se osmehivala. Lujza i njen muž razveli su se prošlog Božića zbog njegovog nerazumnog ponašanja, i premda je Lujza tvrdila da joj je drago što mu je videla leđa, Amber se činilo da ova izgleda previše mršavo i napeto da bi zaista bila zadovoljna kao što je tvrdila. Njena veza s prijateljem Age Kana nije trajala naročito dugo, baš kao ni kratke

veze koje su potom usledile. „Zar ovo nije uzbudljivo?” upita ona. Imala je na sebi veoma elegantan večernji komplet, sa provokativno nisko krojenim dekolteom tamnoplave satenske haljine, dok su safiri oko njenog vrata i u ušnim resicama odgovarali sjaju njenih očiju. Kada je primetila da Amber gleda u njih, rekla joj je cinično razvlačeći reči: „Dar od dragog prijatelja. Nažalost, oženjen je, i što je još gore, upravo je podvio rep i zbrisao svojoj ženi u Ameriku. Nakit ume da pruži veliku utehu u izvesnim okolnostima.” Dok je govorila, posmatrala je prostoriju. Traga li za nekim ko će zauzeti mesto njenog ljubavnika Amerikanca, zapitala se Amber tužno. Sirota Lujza. Život je nije mazio, iako je Amber pretpostavljala da sama Lujza ne misli tako. „Hoćeš li ostati u Londonu?” upita ona Amber. „Ne. Robert insistira da Emerald i ja odemo odavde. A ti?” Lujza kratko slegnu ramenima. ,,Da, ja ću ostati. A kuda bih i mogla da odem? U stvari, nameravam da sebi uzmem sobu ovde, u Ricu.” Kao što je Robert i predvideo, Ric je bio pun, i zapravo su sreli toliko prijatelja i poznanika da je tu atmosfera bila gotovo kao na prijemu, na neki nadrealan način. Muškarci su se okupljali, s ozbiljnim izrazima na licima, a opet istovremeno odlučnim i čak i pomalo uzbuđenim, dok su žene izgledale uplašeno i umorno, sve odreda zabrinute zbog porodice i zbog obaveze da isprazne svoje velike kuće u Londonu pre polaska na relativno bezbedno selo. „Pre neki dan sam videla Sidni Redesdejl”, napomenuo je neko. „Sigurno se oseća grozno zbog toga što joj kćerke podržavaju Hitlera, premda ona to naravno ne želi da prizna.” Dajana je sada bila udata za Toma Mozlija, sa kojim je dobila svog trećeg sina, Aleksandra, a Juniti je, koliko je Amber znala, još živela u Nemačkoj. Zaista, sirota Ledi Redesdejl.

„Emerald Kanard je besna zbog rata i kaže da će to sasvim uporpastiti njene svečane večere.” Lujza izbaci iz usta prsten od dima. „Oduvek sam to ime - Emerald - smatrala previše glamuroznim i neengleskim.” Je li to Lujza namerno zlobna, zapita se Amber, ili samo malčice pakosna? Ona svakako nije imala nikakav razlog da pomisli kako Amberina Emerald nije Engleskinja, kako je već rekla. Amber nikada nikome nije rekla za Žan-Filipa. To jest, nikome osim Džeju i Robertu. Usledila je nedelja puna sunca i toplote - premda niko nije imao vremena da uživa u vremenskim prilikama. Ne sada, kad je bilo toliko posla zbog zvanične objave rata. širom Londona, velike kuće bogataša i plemića zatvarane su, a neki vlasnici su čak priređivali tužne kratke „oproštajne” prijeme povodom zatvaranja. Samo je Džo Kenedi, američki ambasador, još priređivao velike prijeme i saopštavao svima voljnim da ga slušaju kako se Engleska odlučila na samoubistvo. Amber je preko telefona razgovarala sa bakom, koja kao da se radovala ratu umesto da od njega strepi. Kuća na Iton skveru konačno je potpuno bila lišena svega što se moglo oštetiti, i u njoj su ostale samo najneophodnije stvari. Sluga, njegov pomoćnik i šofer bili su mobilisani, a sluškinje, kao i - začudo - gospođa Evans, kućepaziteljka, otišle su kako bi obavljale ratne posiove, tako da su preostali samo batler, kuvarica i dadilja. Lukov sanduk je bio spakovan za njegov povratak u evakuisanu školu, a i Amberine i Emeraldine stvari bile su spremne za njihov polazak u Meklsfild. Na dan Lukovog odlaska svanulo je još jedno divno i sunčano jutro. Robert je predložio da Amber i Emerald pođu sa njima, ali pošto je Emerald bila skiona mučnini u koiima, a Amber obećala da će zameniti jednu od svojih koleginica iz ŽDS-a čiji je muž tog jutra polazio za Francusku, ona je odlučila da ne pođe.

Luk je brzo rastao, i činilo se da će biti visok, „na oca”, kako su to ljudi često govorili. On je sada bio u godinama kada se stideo majčinskih zagrljaja i poljubaca, ali se ipak povinovao Amber, tek malčice porumeneo. Ali sa Brunom, svojim psom, za kojeg se ispostavilo da se plaši puške i da ipak nije pogodan za lovačkog psa, pa su morali da ga dovedu u London kad se škola uselila u kuču, bio je neskriveno srdačan, i čvrsto je grlio labradora dok je strogo govorio Amber kako ga ona ne sme razmaziti preteranom količinom poslastica dok je on na školovanju. Amber je ozbiljno obećala kako će doslovce ispuniti njegove želje. Emerald je otac uzeo u naručje kako bi ona poljubila brata i pozdravila se s njim, pre nego što ju je poljubio Robert, a onda je ceo postupak ponovljen još jednom pošto su se Robert i Luk zvanično pozdravili s preostalom poslugom, pa su njih četvoro izašli na toplo sunce. Još jedan kratak zagrljaj s Lukom i poljubac u obraz od Roberta, i onda su oni već bili u kolima i na putu. S Emerald u naručju, Amber je posmatrala kako oni iščezavaju iz vidokruga pre nego se vratila u kuću. Nekoliko sati kasnije, Amber se upravo spremala da krene od kuće kako bi obavila svoje poslove u vezi sa ŽDS-om - da razvrsta polovnu odeću namenjenu izbeglicama u ledenoj crkvi, kada je zazvonio telefon. Pretpostavivši da se to javlja Robert, pošla je da se javi. Ipak, on joj nije javljao kako je ostavio Luka u školi, već da su se zaglavili na putu zbog pokreta trupa, te da ona ne treba da očekuje njegov povratak pre jutra. „Pronaći ću neki hotel ili krčmu pošto ostavim Luka u školi, i sutra se dovesti natrag.” „Zagrli Luka u moje ime”, reče mu Amber, „i pazi kako voziš.”

„Znaš ti mene”, nasmejao se Robert. „Ja nikada ne rizikujem.” Amber i njene koleginice iz ŽDS-a saglasile su se da je pravo čudo kako unutrašnjost građevine koju je čitavu nedelju dana spolja grejalo sunce, može biti toliko hladna. „Čim se vratim kući, prirediću sebi vrelu kupku”, rekla je jedna žena. „Ima nečeg jako tužnog u staroj odeći, zar ne? Jadne neželjene stvari”, uzdahnu Izabel Markli. „Ali one jesu željene”, napomenu Amber žustro. U sebi je pomislila kako je Izabel sklona tome da bude teatralna čim joj se to dozvoli. „Zbog toga su ovde i zbog toga ih razvrstavamo.” Dok je išla kući mračnim ulicama sa zamračenim prozorima, Amber je mislila na svog sina i nadala se kako će on uspeti da se prilagodi novim školskim prostorijama. Trebalo bi da uspe u tome. On je bio pragmatičan dečak u mnogočemu, i posebno je bilo lepo posmatrati kako se neprestano ugleda na Roberta, ako se ima u vidu njegovo stvarno začeće. Premda je bila mlada, činilo se da će Emerald što se temperamenta tiče povući na Amberinu baku. Amber nije želela da favorizuje jedno svoje dete u odnosu na drugo, ali nije bilo nikakve sumnje u to da joj je bilo daleko lakše s Lukom nego s Emerald. Prešla je ulicu i skrenula na trg. Batler joj je otvorio vrata i izvestio je važno: „Milostiva, jedan gospodin vas čeka u biblioteci njegove milosti. Rekao je da će radije sačekati dok se ne vratite.” Džej! Ko bi mogao biti drugi? Ona oseti topao sjaj sreće u grudima, kao da je tamo neko pripalio toplu vatru. Bilo joj je teško da se smireno osmehuje dok se zahvaljivala batleru, i da onda polagano pođe prema dvokrilnim vratima koja su vodila u malu biblioteku u prizemlju, gde je Robert istovremeno imao svoju kancelariju.

Njen posetilac, možda upozoren zvukom koraka po popločanom podu predvorja na to da ona dolazi, stajao je okrenut prema vratima, leđima uza zid, i svakako nije bio Džej. Njeno razočarenje je bilo brzo i razorno, tako da joj je bilo teško da ga odbaci i podrobnije zagleda posetioca. Srednje visine, proćelav, u teškom tamnom kaputu bez obzira na toplotu večeri i prostorije, imao je neugledne crte lica zbog kojih je čovek mogao i deset puta s njim da se upozna, a da ga zapravno ne upamti. Upadljiv je bio samo oštar i pronicljiv pogled njegovih očiju crnih kao ugalj. „Vojvotkinja od Lenčestera?” upita je on zvanično, pomalo iznenadivši Amber. Niko joj se nikad nije tako obraćao. „Da, a vi ste...?” Nije Iičilo na Amber da se ponaša nadmeno, ali shvatila je da nekako oponaša veoma zvaničan i autoritativan ton tog muškarca. „Saunders, milostiva, inspektor Saunders iz policije Zapadnog Ratlenda.” Poput oblaka koji zaklanja sunce, osećaj zle slutnje i zabrinutosti pomrači njenu malopređašnju sreću. „Policija? Ali...” „Plašim se da vam donosim loše vesti, milostiva.” „Loše vesti?” Najednom je pretrnula od ledenih žmaraca i veoma se uplašila. „Došlo je do nesreće u kojoj su učestvovala kola vašeg supruga.” On zaćuta načas kao da hoće da dozvoli tim rečima da budu pravilno shvaćene. Amber oseti da joj srce mahnito tuče, kao da je trčala. „To je zbog zamračenja. Ono izaziva mnogo nesreća. Moj muž uvek tako kaže. Nadam se da kola nisu previše oštećena. Ne bi bilo lako zameniti ih sada, kad smo u ratnom stanju...”

Govorila je prebrzo, glas joj je bio previsok, i trtljala je kao budala. Osećala je da inspektor čeka da se ona istutnji, kao da je već mnogo, mnogo puta slušao slične reči. I sama njegova tišina navodila ju je na pitanje koje nije želela da postavi, ali znala je da mora. Njegovo ćutanje iscrpelo je njen očajnički pokušaj da to izbegne. „Je li s mojim mužem sve u redu?” Znala je i pre nego što je odgovorio po samoj promeni u izrazu njegovog lica i po njegovoj tišini. Ovaj čovek je trebalo da bude glumac. Umeo je da prenese toliko toga samim skretanjem pogleda, kao da zuri u neku strašnu prazninu. „Žao mi je, ali moram da vam kažem kako su vam i muž i sin poginuli.”

Četrdeset osmo poglavlje „Ne. Ne... to nije istina. Nemoguće.” „Veoma mi je žao, milostiva, ali plašim se da je moguće.” „Mrtvi su? Obojica?” „Da.” Drhtala je - silovito. Ne sme se prepustiti. Mora upamtiti svoje obaveze prema Robertu - i prema Luku. Drhtavica joj se pogoršala, ali je ipak uspela da upita: „Kako? Kako se to dogodilo?” Inspektor stisnu usne i Amber nasluti da joj neće to reći. „Morate mi kazati to”, bila je uporna. „Morate.” „U redu, kad insistirate. Teško artiljerijsko vojno vozilo skrenulo je na drumu kako ne bi udarilo biciklistu, ne znajući da vaš suprug nailazi iz suprotnog smera.” Kratko zaćuta pa reče tiho: „Ako vam to može pružiti ikakvu utehu, po položaju u kom smo ih zatekli, očigledo je da je vaš muž pokušao da zaštiti dečaka.” Utehu? Zar joj sada bilo šta može pružiti utehu? „Postoji li neko koga biste želeli da obavestimo o tome što se dogodilo? Nekog člana vaše porodice, možda, ili bliskog prijatelja?” „Ne. Ne postoji niko takav.” Amberin glas je bio ravan i tvrd. Koliko deo krivice za ono što se dogodilo leži na njoj zbog toga što nije mislila na Roberta i Luka, nije ih obasipala svojom ljubavlju već je umesto njih mislila na Džeja, i uživala u slobodi da bude s njim po povratku u Meklsfild? „Moraju se obaviti određene formalnosti.” Ona pogleda u inspektora kao da nema pojma ko je on. „Razumem da je ovo za vas užasan šok, milostiva, ali moraju se obaviti određene važne formalnosti”, ponovi on. „Možda bi neki bliski prijatelj vašeg pokojnog muža...”

Ona nekako uspe da se izvuče iz gliba griže savesti kako bi mu sa žestinom rekla: „Ja sam mom mužu bila najprisniji prijatelj. Kakve formalnosti?” Pošto joj nije odmah odgovorio, ona sačeka. „Zakon nalaže da osoba koja umre u takvim okolnostima mora formalno biti identifikovana.” „Identifikovana? Zašto? Šta? Ja mogu da ih identifikujem. Želim da ih vidim”, reče mu ona kad njegov izraz lica postade rezervisan. „Moram da ih vidim. Morate mi to dopustiti. Insistiram.” „U redu, milostiva.” Glas mu je sada bio drven. „Ako smem da upotrebim vaš telefon, urediću da se obezbede kola i vozač, ali predlažem vam da to poverite nekom drugom.” „To je moja dužnost i obaveza. Moj muž bi to očekivao od mene”, odgovori mu Amber, i shvati čim je to rekla da je zaista tako. „Zaboravila sam na lepo ponašanje, inspektore”, nadoda ona, zaputivši se prema otvorenim vratima. „Molim vas, dozvolite mi da vam ponudim neko piće, možda i nešto za jelo.” „Veoma ste ljubazni, milostiva, ali na dužnosti sam. Da li biste želeli da neko krene sa vama? Možda neka prijateljica?” Amber odmahnu glavom i pozva batlera. „Inspektor treba da telefonira”, reče mu ona. „Kada mu pokažete gde je telefon, bila bih vam zahvalna da pozovete osoblje i dovedete sve ovde u biblioteku njegove mi... u biblioteku, Čajverse, molim vas.” Amber je pretpostavljala da ono što ima da im kaže predstavlja puku formalnost, jer kao i svi batleri dostojni svog poziva, čajvers sada već sigurno zna za svrhu inspektorove posete. Amber je znala da je u pravu kad je kuvarica pristigla već uplakana. Dadilja, koja je očigledno izvadila zube pripremivši se za spavanje, izgledala je veoma staro, dok je Robertov lični sluga izgledao preneraženo. „Upravo sam obaveštena da je došlo do nesreće u kojoj...” Amber oseti kako će joj glas prepući. Ona nije bila samo Robertova

žena, bila je njegova predstavnica, podsetila je samu sebe, i morala se u skladu s tim i vladati. „U kojoj su i njegova milost i lord Odli” kako je čudno bilo govoriti o Luku, njenoj bebi, tako zvanično „obojica tragično poginuli.” Kuvarici grunuše nove suze, a dadilja priguši bolni zvuk koji podseti Amber da je Luk bio i njena beba. Kao da neko drugi rukovodi njenim mislima i postupeima, Amber joj priđe, uze joj hladne šake među svoje i oseti kako se mršavo telo starije žene trese i drhti. „Znam kako se osećate, dadiljo”, reče joj ona, „ali moramo biti hrabri i ponašati se onako kako bi milostivi to od nas zahtevao. Ja moram poći s inspektorom da...” Amber nije mogla da pronađe reči. „Osloniću se na vas da se starate o Emerald dok me nema. Znate koliko vas je milostivi cenio, dadiljo.” Dadilja klimnu glavom. „Možete se osloniti na mene, milostiva.” Amber je počela da se oseća kao da nekako uopšte nije u svom telu, već ga posmatra sa daljine gde funkcioniše samostalno i bez nje. Ništa joj nije izgledalo sasvim stvarno. Kao da je jednostavno glumila ulogu u nekom komadu. Inspektor se vratio u predvorje. „Milostiva, kola stižu za deset minuta. Pozajmio nam ih je Sotland jard i vozač će vas vratiti kada budete spremni, premda bi bilo dobro, ako smem da vam predložim, da spakujete torbu za boravak van kuće preko noći.” „Ja sam već bio toliko slobodan da uradim to za vas, milostiva, i voleo bih da pođem sa vama ako mi dozvolite.” Amber pogleda prema stepenicama gde je stajao Halmi, Robertov lični sluga, sa po jednim koferom s obe strane. „Spakovao sam i neke stvari milostivog, kao i mladog lorda Odlija. Milostivi je uvek veoma pazio na to kako izgleda. Starao sam se o njemu sve vreme otkad je odrastao, i ne bi bilo pravo da se ne

pobrinem za to da i sada sve bude baš onako kako bi on to želeo.” Halmijevo lice je bilo musavo od suza, ali odlučno. „Da, naravno, morate poći”, reče mu Amber, ne obrativši pažnju na smrknuti pogled inpektorovih očiju. Ona pogleda kraj Halmija prema stepenicama, rastrzana između želje da se popne u dečju sobu i brige da bi, ukoliko to uradi, mogla da probudi Emerald, koja bi onda mogla insistirati na želji da vidi oca. Osvit i nagoveštaj novog lepog dana obasjali su istočno nebo kada su se kola konačno zaustavila ispred male seoske bolnice. Sama upravnica dočekala je Amber u predvorju, zajedno s Lukovim glavnim učiteljem, doktorom Filpotom, i oboma su lica bila ozbiljna i samilosna. „Nadao sam se da bih vas mogao poštedeti ovog teškog iskušenja, milostiva”, reče joj doktor Filpot, ,,ali policija nažalost nije mogla da prihvati moju ponudu da identifikujem Luka i milostivog.” „Veoma je ljubazno od vas što ste to ponudili, doktore Filpot”, odgovori Amber, ,,ali svejedno sam želela obojicu da ih vidim.” Krajičkom oka ona primeti kako su se inspektor i upravnica zgledali, i kako je upravnica jedva primetno odmahnula glavom. Mrtvačnica je od glavne zgrade bolnice bila odvojena dugačkim hodnikom koji se na početku osećao na karbolnu kiselinu i štirak, ali se okončavao dvokrilnim vratima same mrtvačnice i hladnim vazduhom u kojem je bilo još nečeg što je Amberina čula nagnalo da se nakostreše, uprkos tome što nisu mogla to da prepoznaju. Upravnica je pošla sa njima i kada je klimnula glavom portiru koji je čekao da im otvori vrata, posegnula je za Amberinom rukom, uzevši je čvrsto u svoju. Dali su sve od sebe da ono što je zapravo bilo skladište u kom su leševi čekali na sahranu pretvore u nešto podnošljivije za ljudsko

srce, shvatila je Amber. Dva bolnička kreveta bila su gurnuta jedan uz drugi, a obrisi dva tela jasno su se videli ispod strogo zategnutih bolničkih čaršava, jednog odraslog i jednog ne, sa dve tamne glave na zasebnim jastucima. Kreveti i tela na njima zatrepereše i zaigraše kad se Amberine oči ispuniše suzama. Ona požele da im pritrči i zagrli ih, istovremeno sa željom da pobegne. Lica su im bila okrenuta jedno drugom i ona sada shvati da Robertova ruka počiva oko Luka. „Možete li prepoznati ovo, milostiva?” upita inspektor, posegnuvši za kutijicom kako bi Amber pokazao njenu sadržinu. „Da, to je pečatni prsten mog... to je vojvodin pečatni prsten”, odgovori ona. Očajnički je želela da zagrli Luka i osećala je tu potrebu u sebi kao fizički bol. Izvukavši ruku iz upravničine, ona priđe krevetu sa strane da pogleda odozgo svog sina. Oči su mu bile zatvorene i ona je poželela da ih otvori kako bi se zagledala u njih. Oči su mu bile tako lepe i iskrene. Na čelu je imao malu masnicu, ali mu na licu nije bilo drugih tragova. Lako se moglo pomisliti da samo spava. Ona se okrenu da pogleda upravnicu i, kao da je pretpostavila šta ona želi da je pita, upravnica reče Amber blago: ,,U sudaru mu je slomljen vrat. Svakako je umro na licu mesta i ništa nije osetio.” Amber klimnu glavom i ponovo pogleda u Luka. Nagnu se preko njega, poljubivši ga u hladan, nepomičan obraz. Bilo je teško poverovati da je to zaista Luk, njen sin. Njena beba. Njena beba. Amber posegnu, u želji da ga uzme u naručje, u želji da ga zagrli i da nastavi da ga grli, u želji da ga odvede odavde, gde nijednom detetu nije mesto, natrag u svet živih. „Veoma ste hrabri, draga moja. Budite hrabri još malo i recite mu zbogom.” Upravničin glas je bio ljubazan ali čvrst, baš kao i ruka na njenoj mišici, ne bi li je uverila u to šta je stvarnost, a šta ne. S druge strane kreveta, Robert je ležao baš kao i Luk, jednako zatvorenih očiju.

Kako je samo lep bio, kose i dalje guste, tek sa pokojom naznakom sedih. Ona mu je neuredno padala preko čela, gotovo u oči. On to nikako ne bi voleo. Amber automatski pruži ruku da mu začešlja kosu. Inspektor i upravnica primakoše joj se brzo i odlučno, pokretima oštrim i ciljanim, privukavši tako Amberinu pažnju. Ona diže pogled prema njima, pa se namršti kad oseti kako se Robertovo meso pomera pod vršcima njenih prstiju i brzo ponovo pogleda u svog muža. „Milostiva...” „Ne!” Užas, gust i sirov, zaguši joj grlo i um. „U redu je, milostiva. U redu je. Sestro, dajte brzo stolicu...” „Ne... Dobro sam... zaista.” Te reči nisu značile ništa, bile su puka upamćena forma. Kako bi uopšte mogla da bude dobro kad je upi'avo videla kako Robert nema glavu? Ne kako treba. Sada je videla liniju tamo gde je meso bilo presečeno, skrivenu njegovom ,,neurednom” kosom. A ispod kose, tamo gde je trebalo da mu bude potiljak, nije bilo ničeg. Nije smela da pokaže sav svoj užas ili mučninu. Bila bi to uvreda za Roberta, tako da to nipošto ne sme da učini. Zaslužio je bolje od nje. Na kraju krajeva, ona je već jednom ustuknula od njega zgađena onim što je videla. Mora pokazati koliko ga voli i ceni; mora odati počast svemu onome što je bio; ne sme misliti na grozno ništavilo ispod te guste tamne kose. „Hvala vam što ste postavili mog muža i sina tako jednog kraj drugog, upravnice. Moj muž bi upravo tako i želeo. Veoma je voleo svog sina.” „Svaka vam čast”, reče joj upravnica s odobravanjem. Nije mogla da tuguje. Kako je mogla da tuguje kad nije bila u stanju da prihvati to da ih više nema? Da, obavila je automatski sve one neophodne radnje, razgovarajući sa bolničkim osobljem, zahvaljujući im se za pažnju koju su ukazali telima njenog muža i

sina. Da, razgovarala je s pogrebnicima i izvestila ih kako će Robertov lični sluga odenuti i Roberta i Luka. Da, zahvalila se lokalnom svešteniku i rekla kako će Robert i Luk biti sahranjeni zajedno u porodičnoj grobnici u Osterbiju, ali ništa od svega toga nije značilo ništa, pošto nije bilo stvarno. Kako je pa moglo da bude? Kako su Robert i Luk mogli da budu mrtvi? To jednostavno nije bilo moguće. Kada se vratila na Iton skver, ustanovila je da je tamo čeka Džej. Batler mu je javio preko telefona šta se dogodilo, kazao joj je, pa je došao pravo u London s odobrenjem njene bake da vidi kako joj može pomoći. „Premda ne bih poslušao Blanš da mi je zabranila da dođcm”, nadoda Džej blago. „Ništa ne bi moglo da me spreči da budem ovde.” Amber ga pogleda i reče mu ošto: „Nije trebalo da dolaziš. Ne želim da budeš ovde, Džej. Hoću da odeš. Smesta. Ovde ti nije mesto.” „Amber...” pobuni se on. „Ozbiljno to mislim. Ne želim te ovde. Ne želim da budem u tvojoj blizini, niti da ti budeš kraj mene. Mrzim i samu pomisao na to.” „Znam koliko si potresena, ali ne shvatam zbog čega ovako govoriš.” „Ne? Da ti onda kažem zbog čega, u redu? Da li znaš šta sam radila dok su Robert i Luk umirali? Mislila sam na tebe; mislila sam na to kako ću te videti i sećala se kako si me pogledao kad me je Lidija napala, i kako si me gledao otad pa nadalje. Kako sam ti uzvraćala pogledima.” „Ja te zaista volim, to je istina”, reče joj Džej odmah otvoreno, „ali nikad ne bih dozvolio da zbog moje ljubavi prema tebi budu povređeni oni koje ti voliš, Amber. To svakako znaš?”

„Lako ti je to da kažeš, ali ja sebi nikad neću oprostiti zbog onoga što sam uradila. Mislila sam na tebe umesto da mislim na njih. Ostavila sam ih nezaštićene kao da ne marim za njih, i sad sam za to kažnjena tako što ih više nemam.” „Amber, to su besmislice.” „Ne, nisu. Trebalo je da mislim na njih, ne na sebe, niti na tebe, i da je tako bilo...” „Bespotrebno kriviš sebe.” „Ne, samo priznajem sopstvenu krivicu.” „Nisi učinila ništa loše. Njihova smrt je bila tragična nesreća.” Amber odmahnu glavom. „Onda kada je moja ljubav trebalo da ih štiti, ja sam je čuvala za tebe. Da sam mislila na svog muža i sina, umesto da mislim na tebe, oni bi možda još bili živi. Ne mogu podneti tvoje prisustvo ovde, Džej.” Ona pozvoni Čajversu i reče mu kad se pojavio: „Gospodin Fulšo odlazi, Čajverse”, tako da Džeju nije preostalo ništa drugo nego da pođe. Deset dana posle njihove smrti, Robert i Luk su bili sahranjeni zajedno u porodičnoj grobnici nakon pogrebnog obreda održanog u maloj seoskoj ci'kvi blizu imanja Osterbi. Crkva je bila toliko puna da su neki ožalošćeni morali da ostanu napolju. Svi Robertovi prijatelji iz londonskog društva doputovali su da mu kažu zbogom i svi su sa divljenjem komentarisali kako Amber uspeva da prikrije tugu dostojanstvom. „Naravno, sada ćeš se vratiti u Meklsfild”, rekla je Blanš Amber. „Da.” Morala je da se vrati. Najzad, bilo je to ono što je Robert želeo da ona uradi. Ali još će morati da pozavršava neke stvari pre nego bude u stanju da napusti London, među kojima je glavna sastanak sa Robertovim advokatima zbog razgovora o sadržini njegovog testamenta.

Gospodin Melrouz je stigao na Iton skver tačno u dva, istog dana kada se Amber vratila iz Osterbija. Visok, mršav i malčice poguren, on je bio Robertov advokat otkad se Amber udala za Roberta. „Moram sa vama da razgovaram o dve stvari u vezi s vašim pokojnim mužem, milostiva”, izvestio je on Amber kada su seli u biblioteci. „Prva se odnosi na vojvodstvo. Siguran sam da ćete razumeti da sva ona imovina vezana za vojvodstvo po prirodi stvari pripada nasledniku. To će reći da prelazi neposredno s jednog vojvode na sledećeg. U redovnim okolnostima, to bi značilo da bi vaš sin nasledio svog oca. To, međutim, nije moguće zbog tragedije. Plašim se da ovo dovodi do izvesnih finansijskih problema usled poreza na smrt. Biće mi potrebno izvesno vreme da tačno procenim situaciju i iznos koji će morati da se plati kao porez na smrt. Ako se dobro sećam, vaš pokojni muž je bio jedini muški naslednik svog dede. Drugih nije bilo. Međutim, i to treba proveriti. E sad, što se tiče privatne imovine pokojnog vojvode čije je poreklo od njegovih dede i babe po majci, on je naravno mogao njom slobodno da raspolaže pošto ona ne čini deo vojvodstva. Međutim, i ovde je situacija komplikovana. Vaš pokojni muž je sasvim prirodno pretpostavljao da če vas deca oboje nadživeti i da će njegov sin od njega naslediti vojvodstvo. Zbog toga njegov testament nalaže da najveći deo njegove privatne imovine bude ostavljen u trustu za vašu kćerku, s tim da ste vi imenovani za jednu od njenih poverenika. Postoji i poseban, ali manji trust za Luka, koji u slučaju njegove smrti prelazi na njegove naslednike ili, ukoliko je to nemoguće, na njegovu sestru. Pored svega toga, tu je i novac ostavljen vama, ali moram vas upozoriti kako to nije velik iznos, zapravo tek udovština dovoljna za doživotno izdržavanje, ne više od toga, uz zahtev da vam sin obezbedi odgovarajuću kuću za stanovanje sve dok vi tako budete želeli. Odmah želim da vas uverim kako je sve to savršeno normalno u okolnostima poput onih u kojima je bio vaš pokojni muž i ni na koji način ne umanjuje privrženost koju je osećao prema vama.”

Amber se prisili na osmejak, advokata radi. „U redu je to, gospodine Melrouz”, reče mu ona mirno. „Robert je sa mnom razgovarao o sadržini svog testamenta kad ga je preradio posle Emeraldinog rođenja. Moja jedina briga odnosila se na to što bi ostavljanje toliko velikog trusta za Emerald moglo da privuče lovce na bogatstvo.” „Da, zaista, i ta je briga sasvim razložna, ako smem tako da kažem, milostiva. Međutim, mora se priznati kako je u sadašnjim okolnostima možda nezgodno to što vam pokojni vojvoda nije ostavio više. Ne bi se to baš moglo nazvati milostinjom, ali...” „Ne bi, zaista”, saglasi se Amber odlučno. „...ali nije to ni velika suma novca, pogotovo ne kad...” „Gospodine Melrouz, uveravam vas da ni najmanje nisam zabrinuta zbog novca. Vraćam se u Meklsfild s Emerald kako bih tamo živela sa svojom bakom. Moj pokojni muž je želeo da odemo iz Londona na neko bezbednije mesto.” „Da, mudra odluka.” „Opet, kad je posredi porez na smrt...” „Kao što rekoh, moram poraditi na brojkama pre nego budem u stanju da ih valjano odredim. Naravno, sve će morati da se proceni, a za to će biti potrebno vreme. Pretpostavljam da će na kraju biti neophodno da se rešite nekih delova vojvodstva kako biste namirili porez na smrt, ali to je nesto o čemu ćemo morati da razgovaramo kasnije Amber nakrivi glavu u nemom pristanku. Dala bi sav novac na svetu hiljadu puta samo kad bi njen muž i sin mogli da budu živi i zdravi.

Četrdeset deveto poglavlje Decembar 1939. „Genijalno”, reče Moris Amber sa divljenjem dok su oboje zagledali parče svile koje je Amber spustila na sto između njih. „Pa, zasluge za to zapravo ne pripadaju meni”, napomenu Amber. ,,Ja sam samo preradila prvobitnu zamisao Klejtona Hatona. Kad si mi rekao da Volter Elison u Broklherst Vistonu radi s Klejtonom kako bi štampao mape za bekstvo na svili koja bi se dodala u opremu avijatičara, činilo mi se suvislim da ubacimo i neke korisne rečenice na odgovarajućim jezicima - nemačkom, francuskom i holandskom za mape Evrope.” Njenoj baki je palo na pamet da Amber preuzme veća ovlašćenja u svilari. Isprva previše obuzeta sopstvenom tugom i grižom savesti da bi poželela da radi bilo šta drugo osim da se drži njih, Amber je odbaeila njen predlog, ali njena baka je bila uporna i oštro je napomenula Amber; „Nisi ni prva niti jedina žena koja je ostala bez muža i sina, Amber, taman posla. Ja sam izgubila oba moja... Ostala sam bez tvog dede i bez svog sina. Tuguj za njima, svakako, ali upamti da isto tako imaš obaveze prema živima.” Njena baka je odgovorila na izazov koji je država postavila pred žene Velike Britannije, s očekivanom odlučnošću i energijom. Ona je predvodila lokalni ŽDS. Ona i Džej su zajedno isplanirali povećanje proizvodnje hrane na obradivim površinama Denama, a dvanaest zemljoradnica23 već je konačilo u na brzinu preuređenim štalama na farmi. Svi članovi domaćinstva dovoljno mladi da doprinesu ratnom naporu bili su podsticani da tako i čine, pa su u kući ostali samo bakin šofer, batler, kuvarica i Emeraldina dadilja, i svi su oni bili prestari da bi se valjano bavili ratnim aktivnostima. Nekoliko mladih majki iz grada navraćalo je i provodilo par sati u U vreme II svetskog rata, na poziv britanske vlade, devojke i žene iz gradova odlazile su na selo kako bi pomagale u proizvodnji hrane i time doprinele ratnim naporima zemlje; nazivali su ih land girls; prim. prev. 23

čišćenju, a nepotrebne prostorije su bile zatvorene, i nameštaj u njima zaštićen prekrivačima. Obroke su sada uzimali u kuhinji umesto u trpezariji, i premda se dadilja isprva prilično bunila zbog toga što mora da silazi u kuhinju umesto da joj hranu u dečju sobu donosi sluga, Amber je priznala sebi da joj se baš dopada neformalnost i prijatna toplina kuhinje. Podsećalo ju je to po mnogočemu na vreme kada je živela sa roditeljima. Ništa nije moglo niti će ikad moći da zbriše grižu savesti koju je osećala zbog Robertove i Lukove smrti, niti je ona želela da se to dogodi, ali njena baka je bila u pravu kada je govorila da bi Robert želeo da ona odigra svoju ulogu u ratnim aktivnostima. Rad u svilari zaokupljao joj je misli. Sada su ministarstvo za snabdevanje svilom i odbor za kontrolu veštačke svile imali sedište u Meklsfildu. Svila je rekvirirana za proizvodnju padobrana, i prelazak na mape štampane na komadima svile koji su se mogli spakovati tako da gotovo uopšte ne zauzimaju mesta u opremi avijatičara bio je sasvim prirodan, Odbor za kontrolu je Ministarstvu rata izneo njen predlog za dodavanje jednostavnih fraza i ona je dobila preliminarnu dozvolu da svilara odštampa prototipove takvih mapa. Upravo su jedan od tih prototipova ona i Moris sada zagledali. Amber je iskoristila pomoć Robertovih prijatelja i veza u ministarstvu spoljnih poslova kako bi se fraze prevele što je moguće bolje na tražene strane jezike, i pored toga što su bile odštampane u prevodu, bile su ispisane i fonetski. Amber je naterala Morisa, koji je znao samo engleski, da ih pročita Džejmsu Lis-Milnu, koji je navratio u Denam kada je došao da poseti Arli hol u blizini. „Poslaću ovo ministarstvu”, reče joj Moris, nadodavši gotovo previše nehajno: „Svakako ste čuli da se Džej prijavio u vojsku?” Amber se ukočila, kao i uvek kad god bi neko pomenuo Džejevo ime. Nije mogla drugačije. Džej i njena griža savesti bili su

satkani skupa u njenim mislima, neodvojivo i neodbranjivo. „Baka mi je to pomenula”, saglasi se ona. „Da, nije joj milo što će ostati bez njega, velim ja.” I nije joj bilo milo, što je govorila krajnje neuvijeno. Džejev posao je bio klasifikovan kao zanimanje za rezervu, što ga je onemogućavalo da se prijavi, i njena baka nije bila zadovoljna kada je on odlučio da preskoči tu zabranu pronašavši sebi zamenu, tako da bude u mogućnosti da pođe u rat. Covek koga je pronašao kao zamenu bio je penzionisani upravnik imanja u svojim ranim šezdesetim godinama. Amber ga je upoznala i on joj se svideo, ali bila je spremna sama sebi da prizna kako bi joj se svideo svako ko bi joj omogućio da ne mora da viđa Džeja. „Ne znam kako misli s onim svojim devojčicama, s obzirom na to da je bez žene”, napomenu Moris. „Pošto one već žive u Denamu, razložno je očekivati da s tim i nastave”, reče mu Amber. Nije joj se ni najmanje dopalo kad je njena baka kazala da će se Džej doseliti iz kuće Dauer u Denam, ali tu nije imala nikakvog izbora, i kako je Blanš već ukazala, iz praktičnih razloga i zbog rata imalo je smisla zatvoriti kuću Dauer. „Da, tako je”, saglasi se Moris, „pogotovo kad se vidi kako su tamo već Gregova mala i vaša kćerkica.” Amber je bila zbunjena sopstveni ambivalentnim osećanjima u vezi sa situacijom. Dopadale su joj se Džejeve kćerke i veoma ih je sažaljevala, pošto je znala kroz šta su sve prošle. One i Rouz su praktično odrasle zajedno, a za Emerald, koja je pokazivala po svemu da će biti veoma razmažena i svojeglava sad kad ju je Blanš podsticala da misli kako je ona veoma značajno malo stvorenje, bilo je dobro da bude u društvu starijih devojčica. S druge strane, njihovo prisutvo u Denamu značilo je da će je one neprestano podsećati na Džeja, što ni najmanje nije želela.

Temperatura je neprestano padala cele nedelje. Nebo iznad brda bilo je teško i nepomično, pretilo je snegom. Dok je vozila kući kroz grad, Amber je na železničkoj stanici videla mnogo mladića u uniformama, očigledno na božićnom odsustvu, mnogi u društvu svojih dragana ili porodica. Bol, koji inače nikada nije bio daleko, stegao joj je srce, kako zbog njenog ličnog gubitka, tako i zbog gubitaka koji tek očekuju toliko drugih žena. Amber je parkirala svog malog ostina u dvorištu kraj kuhinjskih vrata. Više gotovo niko nije koristio prednja vrata, čak ni njena baka. Greg se narugao tome što je kupila ostina, pošto je naučila da vozi za samo nekoliko nedelja, govoreći plahovito kako mu nije jasno zbog čega je kupila tu bednu stvarčicu kad je mogla da priušti sebi nešto mnogo bolje, i rekao joj je ogorčeno: „Najzad, Robert te je sigurno ostavio prilično obezbeđenu, a i nasledićeš sve od bake.” Greg joj nikada neće oprostiti to što je njihova baka promenila testament, shvatila je Amber, iako ju je ona molila da to ne radi. Očigledno, pošto on nije mogao niti hteo da prihvati kako je razbaštinjen zahvaljujući sopstvenom ponašanju, ostalo mu je jedino da krivi nju. Ona je praktično postala njegova redovna žrtva na kojoj se iskaljivao zbog toga što je ostao bez nasledstva. Vodu u starom kamenom valovu posred dvorišta prekrila je ledena skrama i hladnoća je dograbila Amber za grlo dok je ona žurno prilazila zadnjim vratima. Kuhinja je od zadnjih vrata bila odeljena hodnikom u kom su bile kuke za kačenje kaputa i odakle se moglo ući u dve prostrane ostave. Amber okači kaput kraj ostalih i uđe u kuhinju gde Bruno, Lukov pas, jurnu da je dočeka. Labrador ju je ostavljao samo kada je to morao, a istina je bila i da Amber nije htela da osujećuje njegovo ispoljavanje privrženosti prema njoj, zahvaljujući odnosu između psa i Luka. Toplina Age24 dočeka je čim je otvorila vrata. Njena baka je 24

Aga - britanski daljinski sistem za grejanje i kuvanje na čvrsta goriva, struju ili ga s;prim. prev.

zamenila stari daljinski sistem mnogo većim Agom tokom 1938. godine i rado je ljudima ukazivala na to koliko je mudro postupila. Deca su sedela oko kuhinjskog stola i jela kolače od lisnatog testa, dok je Bruno, koji se sada uverio da je ona kod kuće i na bezbednom, otišao do svoje korpe i legao u nju. „Mama”, oglasi se Emerald. „Zdravo, mila. Zdravo svima”, odgovori Amber prišavši da poljubi Emerald i potrudivši se da ne pokaže šta oseća kada je Emerald okrenula glavu. Njena kćerka je jako dobro umela da privuče pažnju drugih kada bi to poželela, Amber je to znala, ali je isto tako nije bila sklona da na tu pažnju uzvrati, osim ako joj to zbog nečega odgovara. Nju svakako nije krasio sladak i privržen Rouzin temperament. „Deda Mraz samo što nije”, reče Rouz. Emerald okrenu lice musavo od džema i osmotri Amber procenjivački. Emerald je možda bila premlada da bi shvatila šta znači Deda Mraz, ali je sasvim brzo shvatila da je to nešto što može da iskoristi, pomislila je Amber žalosno. Činilo se da je prihvatila činjenicu da njen otac i brat više nisu tu; bila je previše mlada da bi shvatila šta se zapravo dogodilo, na kraju krajeva, iako je vrištala histerično u prvim mesecima posle njihove smrti, uporno zahtevajući da vidi tatu koji će joj pročitati priču za laku noć, odbijajući svaki Amberin pokušaj da je zagrli i uteši. „Ja i Džejn ćemo večeras pisati Deda Mrazu i reći mu šta bismo volele”, reče Ela Amber, a onda upita zabrinutim glasom: „Da li misliš da nije dobro tražiti poklone kad smo u ratu, teta Amber?” Ela je s vremena na vreme bila veoma ozbiljno, zabrinuto dete, i po tome kako se mrštila moglo se zaključiti da joj težina čitavog sveta počiva na ramenima. Niko nikada nije ni pomenuo okolnosti u vezi s Lidijinom smrću - svi su zaključili da je tako najbolje - i devojčice je nikada nisu pominjale, tako da se činilo kako su jednostavno prihvatile njenu smrt.

„Ne, mislim da u tome nema ničeg lošeg, pod uslovom da ne zaboravite da se pomolite za sve one kojima su molitve potrebne.” „Znaš li šta ću ja tražiti od Deda Mraza?” upita Džejn nestrpljivo. „To nikome ne smeš da kažeš”, zausti Ela, ali Džejn ne obrati pažnju na nju. „Tražiću od njega novu mamu.” Sobu načas ispuni tišina. Amber je zanemela. Grlo joj je zatvorila tvrda knedla od bola i tuge. „Zaboga miloga, ledi Emerald, pogledajte samo kakvo vam je lice.” Dadiljino huktanje oko Emerald prekinu tišinu i nagna Amber da se namršti. Ona je rekla dadilji kako ne želi da se drugi obraćaju Emerald po tituli. Bilo je jasno da njena kćerka sebe već smatra izuzetnom i Amber nije želela da se to mišljenje dodatno podstiče. „ A ti, Rouz?” upita ona bratanicu. „Sta bi ti da ti donese Deda Mraz?” „Lutkicu”, reče joj Rouz. Amber se osmehnu. Ona je već telefonirala u Herods i naručila za decu božićne poklone. Svi su govorili kako ovaj Božić treba što lepše proslaviti, jer niko ne može znati šta će se sve dogoditi do sledećeg. Već su se sprovodila ograničenja u količinama hrane i svi su znali kako hrabri mornari trgovačke i Kraljevske mornarice stavljaju život na kocku kako bi dovezli preko potrebne namirnice do zemlje. Kasnije te večeri, kada su sva deca već bila u krevetu, a njena baka na sastanku komiteta, Amber je čula zvono na prednjim vratima. Sedela je u kuhinji i krpila, pa ju je zvuk nagnao da se namršti. Više niko nije koristio prednja vrata. Čim je stupila u glavno predvorje, Amber je uzdrhtala od ledene hladnoće. Kada je otvorila vrata, zatekla je tamo veoma lepu devojku u uniformi teritorijalne odbrane, na samom pragu. Tamni uvojci padali

su joj oko srcastog lica, a plave oči bile su joj prostodušne i ozarene. „O, zaboga, nadam se da nisam pogrcšila”, započe ona. „Kazali su mi da skrenem na prvom odvajanju, ali toliki je mrak da mislim kako sam se možda malčice zabunila.” „Uđite, molim vas”, pozva je Amber, a onda zatvori prednja vrata zbog ledenog vazduha. „Koga tražite? Sve i da ovo nije ta kuća, sigurna sam da vam mogu pomoći.” „O, stvarno, baš ste ljubazni. Tražim Džeja Fulšoa. Ne znam da li ga poznajete? Ja sam jedna od zemljoradnica dodeljenih farmi, i on je rekao da ga potražim ukoliko budem imala ikakvih problema.” „Da, shvatam”, odgovori joj Amber, i naravno da je shvatila. Naravno. Ova lepa devojka možda izgleda i zvuči prostodušno, ali jasno je da joj se Džej dopada. A da li se i ona dopada Džeju? Očigledno joj je dao dobar razlog da ga potraži. „Plašim se da Džej trenutno nije ovde. Možda je na farmi, gospođice...?” „Belinda, Belinda Vitington”, predstavi joj se devojka, sa srdačnim osmehom. „Ali svi me zovu Banti.” ,,Pa, Banti, postaraću se da Džej sazna da želite da stupite u kontakt s njim, ali ne mogu vam obećati kada će se on tačno vratiti.” Amber je podozrevala da je Džej pronalazio toliko večernjih poslova koji su ga zadržavali dalje od Denama upravo zbog nje i zbog hladnoće koja je sada postojala među njima. „To je veoma ljubazno od vas. Strašno me je brinulo kako će sve ovo sa radom na selu ispasti”, poveri se ona Amber. „Hoću reći, svako želi da pruži svoj doprinos, naravno, ali meni nije padalo na pamet da postanem zemljoradnica sve dok mi tetka to nije predložila. Ali gospodin Fulšo je zaista divan poslodavac.” Banti je očigledno bila strašno zaljubljena u Džeja, shvatila je Amber pošto se pozdravila s neočekivanom posetiteljkom.

Pošto se vratila u kuhinju, Amber je napisala poruku za Džeja i stavila je kraj čajnika gde će je on sigurno videti kada bude došao. Zna li Džej da Džejn želi novu mamu? Da li već pomišlja na to da svojim kćerkama dovede brižnu maćehu, a sebi novu ženu? Osećaj koji ju je potresao nije zapravo bio bol. A i zašto bi to bio? Džej njoj sada više nije značio ama baš ništa. Otišla je do Age da zagreje malo mleka za šolju kakaoa. Mogla bi baš i ranije da legne. Kuvarica ima slobodno veče, deca su u postelji, njena baka je izašla, a Greg je u jednoj od svojih sve učestalijih poseta Mančesteru. Tvrdio je kako ima prijatelje u gradu, koji je udomio malu kinesku zajednicu, ali Amber je podozrevala kako on tamo odlazi ne bi li došao do droge čiji je zavisnik sada bio. Razgovarala je o situaciji i svojim strahovanjima za njegovo zdravlje sa doktorom Bruksom, koji nije bio u stanju nimalo da je uteši. „Sumnjam da je njegova zavisnost takva da ne bi mogao prestati da koristi drogu bez znatnog napora, iplašim se da moram reći kako ne vidim da on taj napor ispoljava”, rekao je doktor Amber, nadodavši tiho: „Naravno, kad se ima u vidu i činjenica da se sada manifestuje sifilis kojim se zarazio u Hongkongu, moram da kažem kako će mu opijum pružiti makar malo olakšanja što se simptoma sifilisa tiče.” „Sifilis? Greg ima sifilis?” Doktor Bruks se zgrozio kad je shvatio da ona to nije znala i da je Blanš tu informaciju krila od nje, uskliknuvši kao krivac kako ne bi ništa rekao samo da je to znao. Amber ga je uveravala kako ne sme kriviti sebe. To joj je u mnogočemu pomoglo da razume Grega i oseti više samilosti prema njemu. Ne treba ni pominjati kako se Blanš, kada je Amber prebacila baki to što joj nije rekla, nimalo nije kajala, a Amberin gnev je tim bio veći kad ju je Blanš izvestila kako je to ispričala Džeju.

Međutim, iako je saosećala sa Gregom, postojale su neke stvari koje Amber nije mogla da mu oprosti. Amber je ustanovila da joj nedostaju pare iz novčanika i podozrevala je da ih je Greg uzeo. On je ranije te nedeije bio besan na nju kada je odbila da mu „pozajmi” pedeset funti. Kada je izašla da pusti Bruna na njegovo poslednje večernje njuškanje po dvorištu, Amber je videla da je počeo sneg. Luk je baš voleo sneg i gnjavio je Roberta da ga ovaj vodi na Aipe kako bi tamo naučio da skija. Luk. Nekim danima je čula njegov glas toliko jasno da je gotovo bila u stanju da poveruje kako će ga zateći tu ako se okrene. Ne fizički i telesno, već duhom, u njenom srcu i mislima, on je uvek bio tu, toiiko da bi se ona zaneia sopstvenim mentalnim razgovorom sa njim. Razgovaraia je neprestano s njim, pričaia mu sve ono što je mislila da bi on želeo da sazna okretala se da spusti pogled na njega, samo da bi prekasno shvatila kako on nije tu. Možda su najteže od svih bile one prilike kada je nehotice izgovarala Lukovo ime samo da bi videla kako Bruno ćulji usi i gleda prema vratima. Mogla je samo da kaže sebi kako će Luk biti tu sa njom sve dok ga ona bude čuvala u srcu, a to će biti zauvek, i ona će u tome pokušati da pronađe utehu. Bilo je božićno jutro, svi pokloni su bili raspakovani, a stanovnici Denama su otišli skupa u crkvu, gazeći žustro kroz sneg i pevajući poznate pesme, uz razmenu prazničnih lepih želja sa susedima. Crkva je bila puna, a veoma je bilo primetno prisustvo uniformi oružanih snaga. Ti muškarci, kod kuće na odsustvu, koji su u septembru otišli u Francusku sa BEF-om25, govorili su kako je tamo podjednako hladno kao i u Engleskoj. Vedro su govorili o ishodu rata, zbijali međusobno šale, a njihovo druženje i smeh davali su tom danu dodatni sjaj. Amber je davala sve od sebe da se tome pridruži, kako sopstvenom tugom ne bi zasenila sreću drugih porodica čiji su voljeni došli kući na odsustvo. British Expeditionary Force - britanske ekspedicione snage koje su ratovale u Francuskoj i Belgiji 1914-18. i u Francuskoj 1939-40; prim. prev. 25

Naravno, oni mladići koji su tek obukli uniformu i još bili na obuci, jedva su čekali da razgovaraju sa Ijudima koji su se vratili na odsustvo. Džej je svesrdno učestvovao u svemu tome, premda sam još nije bio u uniformi. Porodica De Vris imala je dugu tradiciju u vojnoj službi kod Ceširaca, i naravno, sin i naslednik Baranta de Vrisa borio se rame uz rame s njima u Velikom ratu. Ubrzo će se pozdraviti sa susedima i vratiti u Denam, dok će Džej i njegove kćerke otići s Fiton Lijevima i Džejevim dedom, koji je sada živeo sa svojom unukom Kasandrom, zato što je njegovo imanje bilo rekvirirano. One zemljoradnice kojima je bilo dozvoljeno da izostanu s posla prisustvovale su jutarnjoj službi, i Amber nije bila iznenađena kada je videla kako se Banti odvaja od prijateljica i prilazi Džeju da bi pričala s njim. Očigledno se dobro slagala i sa Džejem i sa devojkama, sudeći po neizveštačenom zvuku njihovog smeha, zaključila je Amber dok je podizala Emerald. Njena kćerka je bila u samom središtu pažnje kada su svi izašli iz crkve, i Emerald se priklonila celoj toj gužvi s puno osmeha i jamicama u obrazima. Sirotu Rouz jedva da je iko i primećivao. Amber je srce bolelo zbog bratanice, koja je bila tako draga, slatka, privržena devojčica. Njena prava kosa i orijentalne crte lica izdvajale su je kao drugačiju, i nažalost dadilja, koja je sada bila ostarela i naklonjenija prema Emerald, nije se ophodila prema Rouz onoliko dobro koliko bi inače mogla. „Emerald, molim te, ne mrdaj odavde”, reče Amber kćerki dok ju je spuštala na snegom prekriveno tle, da bi onda pružila ruku Rouz, koja je stajala sama i izgledala kao da joj je neprijatno i da je zbunjena. „Rouz, mila, hodi ovamo i uzmi me za ruku”, podstaknu je Amber. Rouzina koža istog trena poprimi srećnu rumenu boju, a oči joj zasijaše dok je hitala prema Amber. „Da li ti se dopala lutkica koju ti je doneo Deda Mraz?” upita je Amber. „Da. A dopala mi se i njena odeća. Baš izgleda lepo.”

Amber prikri osmejak. Presedela je tri noći zaredom šijući svilene haljine u bojama dragulja za lutku koju je kupila za Rouz, po modi kopiranoj s fotografija koje je Greg snimio kada je prvi put otišao u Hongkong. Dadilja se razbesnela, uporno tvrdeći kako su te haljine neznabožačke, „baš kao i detetova majka.” „Dopale su mi se i knjige, i slagalice, vodene bojice i papuče.” Amber joj s ljubavlju pogladi kosu. Osećala je izuzetnu vezu s tim detetom, bez majke baš kao što je i ona bila, i jednako kao ona, neomiljenim u domaćinstvu.

Pedeseto poglavlje Najzad se završilo, ono što je preostalo od ćurke odloženo je u ostavu, i sve je počišćeno. Baka je otišla u svoju sobu da počine, dadilja je odvela Rouz i Emerald u dečju sobu da ih smesti na spavanje, a Amber je sada konačno mogla da prestane da se pravi kako joj taj dan nije doneo samo grozne muke, i da ga nije u svakom trenutku poredila sa drugim, srećnijim Božićima. U Fiton holu se slavlje nesumnjivo nastavilo. Fiton Lijevi su imali nekoliko kućnih gostiju i pripadnika šire porodice. Sigurno igraju pantomimu i druge igre. Smeju se i zabavljaju - takve je Božiće i Amber nekada provodila i očekivala je da će to večito trajati. U jednoj od prostorija sigurno su smotali tepihe i postavili gramofon kako bi oni koji to žele mogli da plešu. Ona nikada nije plesala sa Džejem. Amber se okrenu nespretno, sudarivši se s jednom kuhinjskom stolicom, zaslepljena suzama koje, znala je to, nije imala prava da lije. Ako već mora da plače, onda neka plače za mrtvim mužem i sinom, a ne zbog činjenice da nikada nije plesala s nekim koga nikada nije smela ni da poželi za plesnog partnera. „Dakle, nećeš izaći na stanicu sa nama da ispratiš Džeja i poželiš mu sve najbolje?” „Ne, bako, neću.” „Pa, ljudi će pomisliti kako je to veoma čudno od tebe.” „Sigurna sam da neće. Neće ni primetiti da me nema tamo. Moram poći; čekaju me pisma koja treba da napišem „Amber, moram nešto da te pitam pre nego pođem.” Džej! Već se ranije javno pozdravila s njim; nije imao nikakve potrebe da je sada potraži. Osetila je kako joj vršci ušiju gore dok se okretala prema njemu.

Bio je u svojoj uniformi, naravno. Kapetan Džej Fulšo. Dobio je čin kapetana kada je završio obuku. „Ako mi se bilo šta dogodi, voleo bih da ti budeš zvanična starateljka devojčicama”, reče joj on bez ikakvog uvoda. „Poznaju te i vole.” A Banti - zašto ne tražiš to od nje? Reči su joj bile na vrhu jezika, ali na svu sreću uspela je da ih uguši u sebi. „Evo dokumenata. Potpisao sam ih, a moj potpis su overili svedoci. Ne tražim to zbog sebe već zbog devojčica. Ti znaš bolje nego iko drugi šta znači biti siroče. Ti si jedina osoba u koju se uzdam da će ih razumeti i pomoći im. Pružiti im ljubav.” Želela je da odbije, ali kako je uopšte mogla? Bilo bi to pakosno i bedno od nje. Devojčice nisu bile krive za ono što se isprečilo između nje i Džeja. „Ne ostavljaš mi mnogo izbora”, reče mu ona. „Bilo bi poštenije da si to ranije zatražio od mene.” „Trebalo je tako da postupim, da, ali nije bilo dovoljno vremena. Šalju nas na... polazimo ranije nego što sam očekivao.” Šalju ih na front - to je bilo ono što nije rekao, znala je. Osećala je istovremeno ledenu hladnoću i plamenu vrelinu. „Pretpostavljam da i ja to moram potpisati, zar ne?” „Da, ovde”, reče joj on i spusti dokument na sto, pa se nagnu da joj pokaže gde mora da potpiše. Mirisao je drugačije, ne kao što je navikla, već poput nekog drugačijeg Džeja. Ovaj Džej je mirisao na uniformu i kožu, na vojničku disciplinu i rat. Amber oseti kako drhti. Zbog toga što on stoji toliko blizu kraj nje? Ne, već zato što izdaje Roberta i Luka samom činjenicom da je nasamo s njim. „Trebalo bi da neko posvedoči kako sam ja to potpisala”, reče mu ona.

„Idem da pronađem tvoju baku.” „Džej, sačekaj malo, molim te.” Videla je po njegovom licu kako on očekuje od nje da se predomisli. Stegnu je osećaj strašne tuge. Ruka joj se malo tresla dok je otvarala malu fioku u radnom stolu. „Ovo je za tebe”, reče mu ona izvukavši kvadratić koji je tamo stavila pre nekoliko nedelja, kada je prvi put čula da on odlazi u rat. Posmatrala ga je kako to razvija. „Jedna od naših mapa za bekstvo”, reče mu ona nepotrebno. „Ali naravno, ako već imaš jednu...” „Ne, Amber, nemam...” „Onda bi najbolje bilo da overimo ovaj dokument, zar ne?” „Da”, saglasi se on tiho. „Idem po tvoju baku.” Dok se Džej vratio sa bakom, Amber je uspostavila malo više kontrole nad sobom. Ruka joj se tresla dok se potpisivala, ali obavila je to. Sada je bila punopravna starateljka Džejevih kćeri za slučaj njegove smrti. Amber je znala po tome kako je baka gleda kako ona sada očekuje od nje da se predomisli i ode sa svima ostalima na stanicu da isprati Džeja, ali ona to nije mogla. „Postaraću se da ovo dođe do gospodina Makenzija”, reče ona Džeju, pomenuvši pisara bakinog advokata. Njena baka je izašla u predvorje da se pridruži ostalima i njih dvoje su ostali nasamo. „Hvala ti.” Amber je znala da on gleda u nju, ali je odbila da mu uzvrati pogledom. Tišina u sobi bila je teška i napeta. Osetila je kako Džej okleva, čeka, želi da se ona okrene i pogleda ga, ali nije to uradila. Čula je kako izdiše polako, kao da ga sam taj čin boli, i onda on krenu prema

vratima, otvori ih i tiho zatvori za sobom.Iz biblioteke je videla kako kola polaze prema stanici. Njegov deda neće biti tamo. On se prehladio i, naravno, teško mu je bilo da se kreće, ali možda će na stanicu otići Kasandra, i naravno Banti, sa svojim pritvornim osmehom i očiglednim obožavanjem.U mislima Amber najednom vide Robertov lik, koji ju je posmatrao prilično tužno. „Ne idem zbog tebe i Luka”, reče mu ona divlje. „Znaš to dobro.” Bruno je dotapkao iz kuhinje da sedne kraj nje, i naslonio se na nju kao da je osetio koliko je uznemirena i koliko joj je potrebna uteha.

Pedeset prvo poglavlje „Meso na tačkice - šta li je sledeće?” Kuvarica frknu srdito, podbočena, rekavši neuvijeno šta misli o najnovijem potezu vlade s ciljem da se hrana podjednako deli svima. „To makar ne važi za živinu”, napomenu Amber, ali kuvarica očito nije pokazivala nameru da se smiri. „Lepo je to i krasno”, reče ona Amber, „ali više volim lepi komad junetine ili malo mlade jagnjetine iz Velsa nego celu kokoš da mi date.” „Odvešću se kasnije biciklom u Meklsfild i otići u banku i poštu. Svratiću i do svilare, tako da danas ne morate da se brinete zbog mog ručka, kuvarice.” Amber je dobila pismo od Robertovog advokata koji ju je izvestio kako ona treba da potpiše neka važna dokumenta, i upitao je da li bi mogla da se spusti do Londona pre Velikog petka kako bi završili s tim. Ona mu je telefonirala kako bi potvrdila sastanak i upitala da li bi to moglo biti pred kraj dana, s obzirom na vreme potrebno za njeno putovanje. Odlučila je da u četvrtak prenoći u Ricu i otputuje natrag na uskršnju subotu, u nadi da će vozovi možda biti prazniji nego obično. Morala je da ode do banke i podigne nešto novca ne bi li pokrila troškove svog izbivanja iz kuće. „Ne znam šta će biti s ovim svetom kad jedna ledi mora da se vozi unaokolo biciklom umesto da ima šofera. Nije to u redu.” Amber se nasmeja. „Uživam u tome”, reče ona kuvarici iskreno, podsetivši je: „Sve što uđe u zemlju moraju doneti naši vrli pomorci, a na svima nama je da se postaramo za to da ne moraju time da se bave više nego što je neophodno.” Svi su znali za teške gubitke koje je nemačka mornarica nanela britanskoj floti, uz velike ljudske žrtve.

„Popeću se da kažem Gregu da idem, za slučaj da mu nešto treba.” Amber je bila veoma zabrinuta zbog svog rođaka. Ponašao se sve neuobičajenije, između strašnih izliva besa ili euforije i perioda tupe apatije tokom kojih je odbijao da izlazi iz sobe. Doktor Bruks joj je objasnio da te promene u raspoloženju izazivaju droga i piće. „Sigurno postoji nešto što bismo mogli da uradimo?” upitala ga je ona. „Plašim se da ne postoji”, rekao joj je on. „Osim ako sam Greg ne poželi da se promeni.” Vrata Gregove sobe već su bila otvorena, a sam Greg je ležao neobrijan i potpuno odeven na krevetu, sa praznom bocom džina kraj sebe. Vazduh u sobi zaudarao je na kiselo i ustajalo. Onaj nekadašnji zgodni i mladi Greg više nije postojao. Lice čoveka koji je ležao na krevetu bilo je naduveno i grubo, koža pocrvenela, a kosa proređena. Amber oseti talas bespomoćnog sažaljenja prema rođaku. On nije obratio pažnju kada ga je pozvala po imenu, tako da joj nije bilo druge do da krene bez obavljenog razgovora s njim. Grad se užurbano pripremao za uskršnji vikend, i Moris je zadržao Amber u svilari mnogo duže nego što je očekivala, tako da se u Denam vratila tek predveče. Deca su, sa keceljama preko haljina, već pila čaj i jela kuvana jaja, nad kojima je Emerald krivila lice i tvrdila kako „ne voli jajca.” „Naravno da voliš”, rekla joj je Amber veselo, ,,a Fibi je snela to jaje specijalno za tebe.” Svako dete je imalo sopstvenu koku-ljubimicu u malom kokošinjcu u bašti, i svakog jutra ju je hranilo. Amber je smatrala da je za devojčice dobro da preuzmu poneku malu obavezu na sebe, premda je ona bila ta koja je svake večeri odlazila da proveri jesu li koke zatvorene i bezbedne.

„Da pristavim čajnik sad, pošto ste se vratili?” upita kuvarica. „O, molim vas. Umirem od želje za šoljom čaja.” Amber joj se zahvali dok je prolazila kroz kuhinju kako bi se presvukla i skinula sa sebe odeću za izlaske. Biće joj neobično da otputuje u London gde će morati da ponovo nosi „gradsku” odeću umesto jednostavnije seoske, birane tako da joj bude toplo, a ne da bude lepa. Amber je u svojoj sobi na spratu počela da se presvlači u stari komplet džempera sa prslukom i suknju od tvida, zastavši načas da pogleda Robertovu i Lukovu fotografiju na noćnom stočiću. Bilo je leto kada je snimljena, i obojica su se smejali. Amber se sećala kako je Luk jedva čekao da ona završi sa fotografisanjem kako bi se on i Robert vratili kriketu. Bila je to njihova poslednja zajednička fotografija, i ona ju je sačuvala zbog uspomena koje su iz nje izvirale, kao i zbog sreće kojom su obojica zračili. Čim deca polegaju, ona mora spakovati kofer. Poći će rano ujutro kako bi uhvatila prvi voz za London. Uredila je s novim upravnikom imanja da je on odveze na stanicu. On je bio prijazan i jako je dobro radio svoj posao, ali naravno, nije bio Džej. Džej je redovno pisao i njenoj baki i svojim kćerkama. A Banti? šta ju je briga piše li on toj mladoj zemljoradnici, upita se Amber besno. Džej njoj više ništa ne znači. „Volela bih da ne ideš.” Amber blago zagrli Rouz i obeća joj: „Neće to dugo potrajati, a kad se vratim ići ćemo u potragu za uskršnjim jajetom, i to će baš biti zabavno.” Rouz klimnu glavom i Amber vide da ona nije sasvim ubeđena u to. Trebalo joj je jedno dobro šišanje. Dadilja će to uraditi kao da joj štricka kosu ispod prevrnutog lavora, na način koji nimalo ne priliči nežnom Rouzinom licu. „Ako želiš, možeš doći da mi pomogneš u pakovanju kofera”, ponudi ona u pokušaju da razveseli Rouz.

Lice devojčice se smesta ozari, i ona zavuče ruku u Amberinu. S osmehom je slušala kako Rouz ćereta dok su zajedno išle odmorištem. Amber otvori vrata svoje sobe i onda naglo stade. Greg je stajao kraj njenog kreveta sa izrazom divljeg besa na licu. Fioka njenog noćnog stočića bila je otvorena. Čim je ugledala oca, Rouz se pribila uz Amber. „Dobro, gde je?” upita Greg. „Znam da si jutros bila u banci. Gde je novac, Amber? Mora da je tu negde.” Njena tašna! Ostavila ju je u ormaru kada je sa sebe skinula odeću za izlazak, više iz navike nego iz bilo kog drugog razloga. Već je neko vreme podozrevala da Greg uzima novac iz njenog novčanika, ali ovo je bilo drugačije. Greg je bio drugačiji, shvatila je, primetivši ružnu brutalnost koja je ružila njegovo nekada lepo lice. „Greg, zaista mislim da treba da se vratiš u svoju sobu”, reče mu ona smireno. Ne obrativši pažnju na nju, on nastavi ljutito: „Hoću novac, Amber. Treba mi.” Napad grčeva prože mu telo i on se presamiti toliko naglo da Amber pomisli kako će se on možda srušiti. Ona nagonski pođe prema njemu, sa željom da mu pomogne, ali se prenerazi kad on uze Robertovu i Lukovu fotografiju i razbi okvir o noćni stočič tako da je staklo popucalo. Bacivši ram na pod, on podiže parče slomljenog stakla i preteći krenu prema njoj, držeči ga kao nož, ne mareći za krv koja mu je liptala iz prstiju. „Daj mi taj novac. Daj mi ga, Amber”, viknu on. Rouz zajeca od straha a Amberino srce zalupa snažno pred slikama iz jednog drugog vremena, kad jedan drugi nož blesnu, taman i krvav u njenim mislima. Možda joj je ovo bilo suđeno. Možda bi trebalo jednostavno da kroči prema njemu i zauvek se pridruži Robertu i Luku. „Daj mi novac.” Sada je sa Gregovog lica kuljao znoj.

Rouz je plakala od straha. Greg se naglo okrenu i posegnu da je dohvati, zatraživši mahnito: „Umukni više! Umukni da te ja ne bih naterao da umukneš zauvek.” Njegove reči trgnuše Amber natrag u stvarnost. Ona povuče Rouz izvan njegovog domašaja, uzevši je zaštitnički u naručje, i reče mu: „U ormaru je, u mojoj tašni.” On ispusti staklo i jurnu prema vratima ormara. Čim ga je otvorio, dograbio je njenu tašnu i protresao je naopako u mahnitom nestrpljenju sve dok napolje nije ispao njen novčanik. Kad je iz novčanika izvukao pedeset funti koje je podigla iz banke, krv iz njegovih posečenih prstiju umazala je novčanice. To je bio njen rođak, podsetila je Amber sebe, ne neki tamo ludak podivljao od droge, već njen rođak koga je volela. „Greg, molim te”, preklinjala ga je. „Molim te, ne radi to. Molim te, dozvoli doktoru Bruksu da ti pomogne. Znam da to neće biti lako...” „Da mi pomogne?” nasmeja se on bezumno. „Sada mi može pomoći samo jedno, a to je doktor Opijum, a ne posrani doktor Bruks.” „Greg, molim te”, stade da ga preklinje Amber, pustivši Rouz da ode i stane ispred vrata. „Sklanjaj mi se s puta.” „Šta se to dešava?” Njihova baka! Dok se Amber okretala, Greg se progurao kraj nje toliko grubo da ju je odgurnuo na vrata. „Moram ga sprečiti”, reče Amber Blanš žurno. „Ne. Pusti ga da ide, Amber.” Amber je čula kako on teško silazi nis stepenice. Znala je da ide u Mančester, kod čoveka koji ga je snabdevao drogom. Očajnički je želela da pohita za njim i zamoli ga da ne ide, da se dozove pameti. Ulazna vrata se otvoriše, a onda zalupiše. Suze joj zapekoše oči. Ona spusti pogled na Rouz, koja se došunjala do njenog boka i sad se držala za nju, drhteći od glave do pete.

Sirotica mala, videla je oca u takvom stanju i sad ga se strašno plašila. „Najbolje bi bilo da počistim ovu srču”, reče Amber baki. „Ali najpre ću odvesti Rouz u dečju sobu.” Malo slomljenog stakla zarilo se u tepih; jedno parče ju je ubolo u prst kada ga je Amber uzela. Dok je sisala ranicu, podigla je Robertovu i Lukovu fotografiju i nežno je izravnala slobodnom rukom. Džej bi znao kako da umiri Grega samo da je tu. Ispuni je osećaj ogromnog gubitka i očaja, propraćen oštrim gnevom prema sebi samoj. Zašto je toliko slaba? Sada ne treba da misli na Džeja. Zar je već zaboravila da su joj muž i obožavani sin umrli upravo dok je ona mislila na njega? Kada je završila sa čišćenjem slomljenog stakla, Amber se popela u dečju sobu. Sada su sve devojčice bile u postelji i dadilja je napućila usne s neodobravanjem kad joj je Amber rekla da želi da pogleda kako je Rouz. Kao što je Amber i pretpostavljala, Rouz je još bila budna. Amber sede na krevet i posegnu za njenom rukom. „Volela bih da ne ideš”, reče Rouz. „Neću se dugo zadržati”, stade Amber da je uverava, „a kad se budem vratila, ići ćemo u potragu za uskršnjim jajetom, zar ne?” Rouzine kose tamne oči ostale su prikovane za nju. „A šta ako se moj tata vrati i razbesni dok tebe nema?” Amberina ruka steže Rouzinu. Tako se lomilo srce, ne zbog samog čoveka već zbog surovosti koju jedan čovek ispoljava prema drugome kad ga ne voli kao što bi trebalo. „Prabaka će se postarati da on to ne uradi”, reče joj Amber, u nadi da govori istinu. „Zašto mene moj tata ne voli?”

„Ne znam, Rouz. Mislim da je to možda zato što on ne može da voli nikoga, čak ni samog sebe”, reče joj Amber. „Ali ja te volim. Mnogo te volim.” „I ja volim tebe, kao i Elu i Džejn, i njihovog tatu. Poželim da je on i moj tata.” Amber je sedela kraj nje sve dok Rouz nije zatvorila oči i zaspala. Na kraju krajeva, u detinjstvu je bilo i gorih stvari od gubitka roditelja, a među njima je svakako najteže bilo podneti odsustvo ljubavi jednog ili drugog roditelja.

Pedeset drugo poglavlje „O zaboga. Nadam se da nećemo previše kasniti zbog ulaska na Juston.” Amber se učtivo osmehnu lepoj devojci koja je sedela preko puta nje u vagonu prve klase. „Mislim da nećemo”, razuveri je ona. „Vidite, idem da se vidim sa svojim verenikom”, nastavi devojka rumenih obraza, poigravajući se nervozno dijamantnim prstenom. „U stvari, pa, zapravo ćemo se venčati po specijalnoj dozvoli. Nikad se ne zna, je li tako? Mislim na budućnost, naročito kad se ratuje, i ne bih podnela pomisao na to da se nešto desi i on ne uspe da se izvuče, a da ne iskusimo svu sreću koju možemo skupa. Vidite, on je u mornarici, u konvoju koji prati trgovačke brodove dok prelaze preko Atlantika.” Oči joj se zacakliše suzama. „Stvar je u tome da sam već bila verena pre nego što sam upoznala čarlija. Odrasli smo zajedno, ja i Frenk, i kad je došao rat on je rekao da treba da se verimo. Nisam baš bila sigurna u to, ali nisam mogla da kažem ’ne’ kad je već polazio u rat, a on je onda poginuo. Znam da mnogi misle kako ne bi trebalo toliko brzo da se udam za Čarlija i kako time iskazujem nepoštovanje, ali Frenk bi to razumeo i voleo bi da budem srećna, jer to znači voleti nekoga, zar ne, želeti da taj neko bude srećan?” „Da, sigurno”, saglasi se Amber. Voz poče da usporava i devojka podozrivo pogleda kroz prozor. „U redu je”, razuveri je Amber. „Ulazimo na Juston, to je sve.” Voleti nekog znači želeti da taj neko bude srećan. Robert bi se svakako složio sa tim stavom, prizna Amber dok se priključivala reci putnika koji su polako prilazili rampi na peronu.

Nikada nije videla stanicu toliko punu ljudi - muškarci u uniformama, porodice sa decom, žene poput nje, svi užurbani i svesni rata. Čim je Amber izašla sa stanice, shvatila je da će joj biti praktično nemoguće da pronađe taksi. „Vala, nikad nisam video ovakvu gužvu”, reče neki drugi putnik. „Naravno, to je zbog praznika i činjenice da su mnogi mobilisani dobili odsustvo.” Moraće da pešači do advokatove kancelarije, shvati Amber. Ulice su bile gotovo jednako pune kao i stanica, i kada je konačno stigla do Lester skvera, zapanjila se dužinom redova ispred bioskopa. Na Aveniji Šeftsberi vladala je ista gužva, i Ijudi su čekali u redovima ispred pozorišta, dok su drugi mileli po ulici; uniformisani muškarci su čekali, u grupama ili kao deo para, držeći čvrsto svoje partnerke. „Žao mi je što kasnim”, izvinila se ona gospodinu Melrouzu kada je konačno stigla u njegovu kancelariju, pošto je morala da izbegava i gužvu i džakove s peskom, koji su sada već pozeleneli i počeli da pucaju. „Morala sam pešice od Justona, u gradu je krkljanac.” „Da, zaista je tako. Jutros sam čuo da je vlada uspostavila posebne vozove od Blekpula kako bi dopremila sve one javne službenike čija su ministartstva tamo preseljena, ne bi li proveli uskršnji vikend u gradu.” Sekretarica koja je uzela kaput od Amber po njenom dolasku ušla je sa čajem na poslužavniku, pa je Amber morala da sačeka da im ona naspe po šolju i potom izađe, zatvorivši vrata za sobom, pre nego što je gospodin Melrouz počeo s njom da razgovara o formularima koje ju je pozvao da potpiše. „Plašim se da je došlo do novog razvoja situacije”, reče joj on, „a bilo je prekasno da stupim u vezu s vama kako bih otkazao naš sastanak.” „Do kakvog razvoja situacije?” upita ga Amber.

„Prirodno, posle smrti vašeg muža, pokrenuo sam uobičajene pretrage kako bih ustanovio postoji li ili ne postoji legitimni naslednik vojvodstva.” „Da, naravno.” „Sve do ove nedelje, pretpostavljalo se da niko takav ne postoji. Međutim, sada sam dobio informaciju u kojoj stoji kako bi deda-stric vašeg pokojnog muža, Drogo, lord Ajverhalm, koga je otac poslao u Australiju, mogao da ima unuka koji će, ukoliko zaista postoji, prirodno biti novi vojvoda.” „Znala sam da je Robert imao deda-strica koga su obeščašćenog poslali u Australiju, ali Robert je uvek govorio kako je on umro mlad i nikad se nije ženio.” „Da, zaista, zbog toga ova tvrdnja treba da se podrobno istraži. Naravno, činjenica da smo u ratu sve to dodatno otežava. Međutim, dok se ta stvar ne razjasni ne bi bilo ispravno da odobrim prodaju bilo koje imovine u sklopu vojvodstva radi plaćanja poreza na smrt. Izvestio sam o tome poresku upravu i ona se saglasila kako moramo ostaviti stvari u sadašnjem stanju sve dok se situacija iscrpno ne istraži. Naravno, činjenica da bi mogao postojati naslednik ne utiče na poverenički fond vaše kćerke, niti na vaše lično nasledstvo.” Amber je znala da advokat svakako misli da je razuveri govoreći kako ništa neće uticati na Emeraldin poverenički fond, ali ona bi zapravo više volela da njena kćerka ne nasledi toliko velik novac... Bilo je to zaista previše i moglo je, po Amberinom mišljenju, da dovede do raznoraznih nevolja. Kada je konačno stigla u Ric, Amber je bila umorna, gladna i prilično iscrpljena. Prenerazila se kada je videla koliko je hotel pun, sa redovima Ijudi koji su čekali kod recepcije, i nije videla nikoga od starog, poznatog osoblja. Činilo joj se da je iz Londona odsustvovala celu deceniju, a ne samo nekoliko meseci. Zar je grad bio oduvek toliko pretrpan i bučan, ili se ona pretvorila u plašljivu seljanku?

Kada je konačno došla na početak reda, morala je da digne glas kako bi privukla pažnju recepcionarke zbog razgovora i smeha grupe uniformisanih muškaraca koji su stajali blizu recepcije. Amber primeti kako jedan od njih izgleda ima izuzetno visoko mišljenje o sebi, po tome kako se okrenuo da je posebno drsko pogleda. Ne obrativši pažnju na njega, Amber reče uznemirenoj recepcionarki kako se zove. „Žao mi je”, reče joj devojka, kada je proverila u registru, „ali nemam rezervaciju za vas, i uostalom, ne dajemo rezervacije samim damama, obično ne, pošto prioritet imaju oni u uniformi.” Amber začu iznervirani mrmor onih iza nje u redu. Oseti kako joj obrazi gore, ne toliko od stida koliko od besa. „Volela bih da razgovaram s upravnikom”, reče ona recepcionarki. „Boles’an je, a ako mislite da pričate s njegovim zamenikom, onda ćete morati da sačekate zajedno sa svim ostalima koji žele da ga vide.” „Nema sobe u svratištu, srce? Pa, nema veze, u mojoj sobi imam puno mesta, i još divan veliki krevet pride. Šta kažeš na to?” Bio je to onaj oficir koji ju je maločas onako drsko gledao, nagnut bliže, očito podnapit. „Ma daj, šta me gledaš tako. Ima samo jedan razlog da žena sama uđe u hotel tobože kao da je rezervisala sebi sobu, svi to znamo.” „Izvinite.” Amberin glas je bio leden od prezira i gnušanja dok je morala da se gura kraj njega pošto nije pokazao da želi da se pomeri, već se umesto toga pripio uz nju tako da ju je pritisnuo butinom s očiglednom erekcijom. Ona oseti u grlu gušenje od mučnine i besa. U redu je to da se priča kako ratnici moraju da se izduvaju kad su kod kuće na odsustvu, ali svakako ne u meri u kojoj je to ovaj pokazivao? Najzad, to nije bio neki mladić; dobrano je zašao u tridesete, i još bio oficir. „Amber, draga moja.”

Poznati zvuk glasa Emerald Kanard nagna Amber da se okrene na peti s olakšanjem, kako bi je dočekao ženin oduševljeni zagrljaj. „Divno iznenađenje. Kako si?” „Prilično ljuta i spremna da potražim klupu u parku na kojoj ću provesti noć”, reče joj Amber žalosno, objasnivši kako je ostala bez rezervacije. „Možeš odsesti kod mene. Imam apartman i spavaću sobu viška. Hodi, odmah ću te povesti tamo.” Amber sa zahvalnošću krenu za neočekivanom spasiteljkom. „...i naravno, svi su otišli tako da se više niko ne viđa ni sa kim poznatim. Tako mi nedostaje moja divna kuća, Amber. Baš kao što tebi sigurno nedostaje siroti dragi Robert.” Sedele su u baru pre večere i Amber je morala da priguši u grlu reakciju na to što je čula kako Emerald poredi Roberta sa svojom kućom na Grosvenor skveru. Kako bi samo Robert uživao u tom komentaru. Uvek je imao veoma čudan smisao za humor. „Margo Oksford se još drži Bedford skvera, a i Lelija Vestminster je naravno još ovde, kao i dragi Cips Šenon.” Dok je Emerald navodila imena njihovih poznanika i prijatelja koji su ostali u Londonu kao i onih koji nisu, Amber je zaključila kako jedva čeka da se vrati u Meklsfild. Društvo je sada bilo nekako krto, i niko više nije mario ni za koga. Je li moguće da je to sve vreme bilo prisutno, samo što ona nije primećivala? Pošto joj je povratna karta važila tek za subotu, znala je da mora provesti petak u Londonu, dok je klimala glavom i slušala Emeraldino ćeretanje. Jutros se makar činilo da gužva nije toliko velika, tešila je Amber sebe dok je koračala prema Katedrali Svetog Pavla. Nije bila sigurna šta ju je navelo da ode na tu stranu, osim što je bio Veliki petak. Emerald joj je već rekla kako će na uskršnju nedeljnu službu ići u Bromptonsku kapelu, londonsku „modern” crkvu, ali Amber će tada naravno već biti ponovo u Meklsfildu.

Bilo je prerano za one koji nameravaju da u katedrali Svetog Pavla slušaju službu za Veliki petak, ali vrata su bila otvorena i Amber je videla da nije jedina koja je bila navedena da kroči unutra. Uvek je za nju bilo zagonetno što je jedna tako lepa i svetska građevina toliko lako odisala mirom i skrušenošću: protivrečnost sama po sebi, a opet možda i prava čarolija Renovog čudesnog graditeljstva. Na šta god da je mislio, ova crkva je dirala ljudsku dušu, priznala je Amber dok je klečala kako bi se pomolila, najpre za Roberta i Luka, ali je onda i pored toga što ništa slično nije nameravala shvatila da se moli i za Džeja, kao i za sve one muškarce i žene koji su morali da stave život na kocku u borbi za slobodu.

Pedeset treće poglavlje Maj 1940. Amber i njena baka su u napetoj tišini slušale podnevne vesti BBC-a o nemačkom blickrigu u Holandiji i Belgiji. „Hitler osvaja Holandiju, a onda će se okrenuti Francuskoj”, reče Blanš smrknuto Amber. WRAF bombarduje Nemačku, a BEF i naši francuski saveznici svakako će zadržati Nemce. Francuzi su rekli da se sasvim pouzdaju u Mažino liniju”, podseti je Amber. Bile su u malom salonu pošto je već bio maj i više nije bilo potrebe da se celo domaćinstvo okuplja oko Age u kuhinji. „Greg se sinoć nije vratio kući”, reče Amber baki, promenivši temu. „Jutros sam pogledala u njegovu sobu i krevet mu nije bio razmešten.” „Uopšte ne želim o njemu da razgovaram, Amber. Znaš dobro šta mislim o tvom rođaku.” Amber priguši tihi uzdah. Sada se njihova baka u potpunosti okrenula protiv Grega. Ponekad se Amber zbog njihove netrpeljivosti osećala kod kuće kao da živi u ratnoj zoni. „Danas popodne imam sastanak ŽDS-a, i...” Blanš zaćuta kada, posle kratkog kucanja, unutra uđe batler i najavi: „Došao je doktor Bruks i traži da ga primite, milostiva.” „Zaboga, šta doktor Bruks želi od tebe, Amber? Uvedi ga ovamo, Vilsone, a onda idi i reci kuvarici da će nam trebati malo čaja.”

„Doktore Bruks.” Amber pozdravi njihovog lekara osmehom punim dobrodošlice, koji zgasnu kad ona primeti njegov ozbiljan izraz. „Plašim se da donosim loše vesti.” Obratio se i Amber i Blanš. „Loše vesti? Kakve to loše vesti?” upita Blanš oštro. „Reč je o Gregoriju.” Amber vide da se njena baka ukrutila, lica kameno hladnog kad se okrenula od doktora. „Kakve su to loše vesti, doktore?” upita Amber zabrinuto. „Plašim se da je mrtav. Udavljen.” Udavljen. Amber prinese ruku grlu. „Ledi Fiton Li me je pozvala rano jutros da se pobrinem oko Lorda de Vrisa, i dok sam bio tamo jedan od radnika sa imanja ušao je i rekao kako su pronašli telo u jezeru.” „U jezeru? Ali Greg mu ne bi prišao, ne pošto je Kerolajn...” Amber zaćuta, shvativši da je u svojoj preneraženosti postala indiskretna. Bilo je užasno pomisliti kako je Greg izgubio život upravo na isti način kao Kerolajn. „Izgleda da je prošle noći pio u gradu. Sporečkao se s nekim u pabu, pa su zatražili da ode. Mogu zaključiti samo da je odlučio da se pešice vrati kući, pa se zbunio.” „Da se pešice vrati kući? Ali Fiton hol je u suprotnom smeru.” Amber odmahnu glavom. „Veoma mi je žao”, govorio je doktor Bruks. „Ja sam ga zvanično identifikovao, naravno, i izvestio policiju. I ranije bih stigao ovamo da vam to saopštim, ali lord De Vris je pretrpeo ponovni napad kad mu je unuka to javila... Gospođo Pikford, da li vam je dobro?” Amber se okrenula da pogleda u baku kada je začula zabrinutost u doktorovom glasu. Blanšino lice je pobelelo kao kost, iz njega je nestala sva boja. Ona podiže ruku kao da želi da ih oboje otera kad su kročili prema njoj, a onda se sruši.

Amber je stajala u biblioteci i gledala napolje u prilazni put, ne primećujući ništa osim činjenice da očajnički želi da je Džej tu. Preneraženost zbog vesti o Gregovoj smrti bila je nadopunjena otkrićem da njena baka ima slabo srce i da je tu činjenicu krila od nje nekoliko godina. „šok zbog vesti o Gregovoj smrti bio je naprosto prejak za nju”, rekao je doktor Bruks Amber pošto su smestili Blanš u krevet i dali joj sredstvo za umirenje kako bi joj rasteretili srce. „Zato sam i tražio da se vidim s vama.” „Insistirala je da vas uvedu kako biste se suočili s obe”, kazala je njemu Amber. „Oporaviće se, zar ne?” Bila je iznenađena time koliko želi da joj baka preživi i koliko ne podnosi pomisao na to da je izgubi. „Da, mislim da hoće. Bio je to tek blagi napad, upozorenje, da tako kažemo, ali morala bi malo opuštenije da živi. Već sam joj to rekao. A rekao sam joj i da bi vama trebalo da kaže za svoju bolest, ali to je glatko odbila.” „Sasvim tipično za moju baku”, rekla mu je Amber. „Vi ste veoma hrabra mlada žena”, rekao je doktor Bruks blago, „a znam da ste i sami morali mnogo toga da istrpite.” „Mnoge žene će morati puno toga da istrpe dok se ovaj rat ne završi”, napomenula je Amber tužno. Džej, Džej. Kako je samo slaba kad može sada da čezne za njim da bi on na plećima poneo teret i obaveze koje su bile njene, a ne njegove. Treba organizovati Gregovu sahranu i pripaziti na bakino zdravlje; treba upravljati imanjem i svilarom; a iznad svega tu je neprestana briga zbog rata koji se proteže nad svima njima kao tamna senka. Siroti, siroti Greg. Da li je sada našao mir? Je li znao? Je li pošao namerno? Da li je...? Ali ne, ne sme pomišljati na to niti na činjenicu da je u svojoj samoći odlučio da okonča život tamo gde je

Kerolajn okončala svoj. Bolje je misliti kako je posredi bila nesreća, kako je, kao što je sugerisao doktor Bruks, on pošao pogrešnim putem kući, uma zbrkanog pićem i drogom. Pogrešan put kući. Kako su samo snažno te reči odjekivale u njenom srcu. U mnogočemu je Gregov život, otkad je odrastao, bio putovanje „pogrešnim putem.” Suze joj napuniše oči i sliše joj se niz obraze. Nije plakala za čovekom u kog se njen rođak pretvorio, već za čovekom kakav je mogao biti, za rođakom koji joj je bio prijatelj.

Pedeset četvrto poglavlje 27. maj 1940. Prošlo je skoro mesec dana otkad je otkriveno Gregovo udavljeno telo, i nepune tri nedelje otkad je on bio sahranjen. Amber je zaplakala kada je saznala da je on u svom testamentu njoj poverio brigu nad Rouz, i ponekad je noću plakala za rođakom kog je izgubila. Nekako joj je bilo daleko lakše da plače za Gregom nego za Robertom i Lukom. Sada je ostala sama sa odgovornošću za četiri mala deteta, bakom koja se još nije u potpunosti oporavila, s imanjem i svilarom. Tom Mozli je bio uhapšen, zajedno sa još trideset troje fašista, i odveden u zatvor u Brikstonu. Kad je pomislila na Dajanu, Amber se učinilo kako je prošlo veoma mnogo vremena otkad je ona vežbala kniks pred Robertom, da bi je on onda odveo u Ric, gde je prvi put upoznala prelepu plemkinju. Nije to bilo samo drugo vreme, već sasvim drugačiji život. Šta bi kazala toj devojci kada bi danas mogla da je sretne? Kakve bi joj savete dala, na šta bi je upozorila? Amber je zastala da se okrene i pogleda u sunce koje se probijalo između novog lišća na stablima bukava duž prilaznog puta dok je čekala Bruna, koji je njuškao prolećnu travu. U subotu je dobila pismo od ministarstva u kojem je pisalo kako će vojvodska kapija u Osterbiju, na koju je Robert bio toliko ponosan kad ju je projektovao i ugradio, zajedno sa ogradom oko londonske kuće, biti skinuta kako bi se državi obezbedilo što više metala za nove tenkove. Robert je voleo svoju kapiju. Robert... ponekad se činilo da joj on i Luk izmiču, da su joj njihovi likovi još u glavi, ali se ono što su zaista bili tupi i muti se zbog svega što se dogodilo i u čemu oni nisu učestvovali. Rat je doneo i nastavio da donosi veoma mnogo promena.

Juče je u crkvi Amber primetila da nekoliko ljudi oko ruke nose crne trake kako bi pokazali da su izgubili nekoga. Broj života izgubljenih u napadima nemačkih podmornica bio je preneražujuće velik, a novine su bile pune loših vesti iz Francuske, koju su Nemci nedavno okupirali. Pored toliko suprotstavljenih priča bilo je teško proceniti šta je činjenica, a šta ne. Kad bi samo Džej bio tu. Amber se okrenu na peti i udalji toliko brzo da se činilo kako pokušava da umakne od neželjenih misli, i Bruno je bio prisiljen da prekine zadovoljnu potragu za zečjim mirisom i pohita da joj se pridruži. Kasnije će svi otići u crkvu, pošto je taj dan označen kao Nacionalni dan molitve za britansku armiju u Francuskoj. Ona je već izrekla svoje privatne molitve kao što je činila svakog dana otkad je Džej otišao. Njene molitve pred počinak bile su rezervisane za Roberta i Luka, a sada naravno i za Grega. „Naravno, moraće da evakuišu vojnike ukoliko misle da spasu makar nešto od BEF-a, pošto su Nemci sada zauzeli Kale.” Glas njene bake bio je oštar od nestrpljenja, ali Amber je podozrevala da ova tim nestrpljenjem skriva strepnju koju svi osećaju, strepnju da jednostavno neće biti moguće da svoje ratnike vrate kući iz Francuske zbog brzine kojom Nemci napreduju. Amber je pokušala da ubedi baku da ostane kod kuće dok ona bude sa devojčicama u crkvi. Na kraju krajeva, Blanš je trebalo da se i dalje odmara, iako je odbijala invalidska kolica koja je doktor Bruks nekom čarolijom uspeo da joj pronađe. Ipak, Amber nije bila preterano iznenađena kad je baka odbila da ostane u Denamu, i kad je insistirala da pođe i pomoli se zajedno sa svima ostalima za borce u Francuskoj. Amber je morala da obavi dve vožnje svojim malim ostinom kako bi sve dovezla do crkve u obližnjem zaseoku. Devojčice su, kao i svi drugi, nosile svoje gas-maske. Amber je palo na pamet da ih za njih učini manje strašnim prekrivajući kutije u kojima su bile komadima šarene tkanine. Rouzinu je prekrivala ružičasta svila, dok je Emeraldina naravno bila u smaragdno zelenoj, a Džejeve

devojčice su imale svetložutu i neboplavu. Možda malčice nestašno, bakinu masku je umotala u golubijesivu svilu, i uspela čak da pronađe tkaninu tamnozlatne boje za svoju. Ali te boje namenjene ublažavanju dečjih strahova danas su izgledale neumesno, kad se ima u vidu gola realnost onoga što se dešavalo u Francuskoj. „Posebno ću se pomoliti za Elinog i Džejninog tatu”, rekla je Rouz ozbiljno Amber. Bila je to veoma mila devojčica. Bez ijedne jedine reči, od trenutka kada je Blanš naterala doktora Bruksa da joj dozvoli da napusti postelju, Rouz se postarala da joj bude pri ruci i prinosi i odnosi baki sve što joj je bilo potrebno. „Mene zanima ko će da nahrani sve te đavolske izbeglice kojih je zemlja sada puna”, govorio je jedan postariji zemljoradnik. „Jedva se i sami prehranjujemo.” Izbeglice iz Holandije i Belgije, Čehoslovačke i Poljske, pristizale su u rekama u zemlju, a u krajevima gde su se pojavljivale, oficiri zaduženi za smeštaj išli su od vrata do vrata i pitali kućevlasnike imaju li slobodnih soba. Amber, koja je preuzela bakine dužnosti u ŽDS-u, prisustvovala je hitnom sastanku komiteta priređenom kako bi se donela odluka o tome kako lokalni ogranak može najbolje da pomogne. Sada su njihove „zvanične” molitve bile završene i Amber je već povezla dadilju i decu natrag do kuće, a potom i baku, kuvaricu i Vilsona. Sada je, ipak, iz nekog razloga osetila poriv da ode tamo ponovo sama - i to ne kolima, čime bi trošila dragoceni benzin, već umesto toga biciklom, tako da čak ni odani Bruno nije mogao da je moli da krene s njom. Vreme je bilo izvanredno toplo i sunčano, i čovek bi obično poželeo da okrene lice prema suncu, sa radošću življenja u srcu. Ali koliko će još, zapitala se, „ova Engleska” biti takva? Kako oni sami

mogu odoleti moći Hitlerovog blickriga? Ti hrabri muškarci u Francuskoj - zar pomisao na njih ovde, sada, isto tako nije njima namenjena molitva i zahtev za Božjom zaštitom? Iza njenih spuštenih očnih kapaka pojavio se Džejev lik: Džej i mnoštvo drugih poput njega. Molim te, Bože, sačuvaj ih. Sve devojčice su bile u krevetu, a njena baka pristala je da se povuče u svoju sobu i počine, pošto su odrasli u zabrinutoj tišini odsedeli i saslušali vesti u devet, koje im nisu donele ništa novo, da bi ih opet sve ostavile, kako su se kasnije saglasili, sa slutnjom da se nešto veoma ozbiljno namerno krije od njih.Amber je oprala posuđe od večere i pripremila sto za doručak, Bruno je obavio svoju poslednju šetnju, i premda je sada bilo već jedanaest sati, ona još nije bila spremna za spavanje. Ušla je u biblioteku, zapitavši se odsutno kako gospodin Melrouz napreduje sa svojim lovom na mogućeg naslednika vojvodstva. Možda je od nje to bilo preterano sentimentalno, ali ona se nadala da će mu to poći za rukom. Koliko god se trudio da to prikrije, Robert je bio ponosan na svoje poreklo i istorijat. Bilo joj je dovoljno da se priseti kako je on govorio o tome sa koliko zadovoljstva podučava Luka u svemu neophodnom da ovaj krene njegovim stopama, da to razume. Zagledala je police s knjigama, pitajući se da li bi lakše zaspala ako bi neku ponela sa sobom u krevet, a onda joj pogled pade na primerak Šekspirovog Julija Cezara.Prsti su joj blago drhtali dok je izvlačila knjigu i spuštala je na radni sto. Slaba svetlost usamljene električne sijalice na koju su sami sebe ograničili pala je na zlatna slova utisnuta u izlizanu kožu.Mnoge knjige u biblioteci pripadale su njenom prethodnom vlasniku, među njima i ova. Na unutrašnjoj strani korice bilo je ispisano ime: „Čarls Von Perso, 3. erl Sarisfild” Ko je on bio i otkud njegove knjige ovde? Verovatno su bile nasleđene. Amber je tokom svog braka saznala koliko je aristokratija

volela da gomila stvari svojih predaka i prenosi ih s kolena na koleno.Nije joj trebalo mnogo da pronađe pasus koji je tražila. I druga srca i glave očigledno su osetile istu potrebu koju je ona osetila sada, jer se knjiga gotovo sama otvorila na odgovarajućoj stranici. Plime kod ljudskih preduzeća ima Koja čoveka uspehu ponese Ako se nje u bujanju dočepa; Apropusti li ovo, vodiće ga Životni put kroz bedu i plićake. Zabrodili smo sad i mi na takvo Debelo more, pa za povoljnom, Moramo strujom, nećemo V da naš Omane pothvat.26 Amber je nemo upijala te reči u sebe, a onda ih pročitala naglas odlučno i svrhovito, osetivši da joj se srce puni snagom i sopstvenom ljubavlju, kako bi onda snagom volje odaslala tu snagu i ljubav onim ljudima kojima su one sada toliko bile potrebne. Slike njenih roditelja; Robertov i Lukov lik bojili su njene misli, i činilo se kao da ih oseća oko sebe, kao da sama stoji na obali dok oni stoje oko nje i podstiču je da pođe napred. Džeju? Neobjašnjivo ali radosno o, da, vrlo radosno - Amber shvati kako je dug koji je osećala prema Robertu i Luku, isti onaj koji joj je tako teško ležao na savesti, sada u potpunosti namiren. Suze, ne one vrele, zaslepljujuće suze gorčine, jada i krivice, već slatke i lekovite suze spoznaje, prepoznavanja i ljubavi, skotrljale su joj se niz obraze. Obrisavši ih, ona zatvori knjigu i vrati je na policu. Dok je to činila, veliki časovnik na stepeništu oglasi se ponoćnim zvonom i prenerazi je. Kao da je ušla u biblioteku pre samo nekoliko minuta, a ne pre gotovo čitavog sata. „Plime kod ljudskih preduzeća ima...” a sa njom svakako i vremena, i negde duboko u sebi, Amber je znala da se prepustila sopstvenoj plimi. Šekspir, Julije Cezar, IV čin, 3. scena; prevod: Borivpje Nedić i Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1966. 26

Bilo je istina. Konačno, posle napetih sati i dana glasina i straha, spekulacija i nadanja van svake nade, zvanično je objavljeno da se ratnici BEF-a evakuišu s obala Denkerka, i da je ta evakuacija započela upravo istog onog dana kada se britanska javnost molila za njihovo izbavljenje i sigurnost. Amber i Blanš su iznova i iznova čitale novinske izveštaje, i svi su se okupili oko kuhinjskog stola u suzama i sa brektajima zaprepašćenja, dok je Amber naglas čitala izveštaje o evakuaciji. Još nije gotovo i ne smemo zaboraviti da je ovo poraz, a ne pobeda”, objavi Blanš oštro. „Poraz u ratnom smislu”, reče Amber emotivno, „ali velika pobeda u smislu ljudskog pregnuća i duha, bako.” „Ovde piše kako lepo vreme i mirno more pomažu našim momcima da se vrate kući”, reče im kuvarica, nadodavši uzbuđeno: „Kao da je sam Bog umirio Kanal zarad njih.” Ipak, posle prvobitne euforije, Amber je s jezom shvatila da neće svi muškarci uspeti da se vrate, da bi zatim osetila zabrinutost i strepnju da možda Džej neće biti među onima kojima to pođe za rukom. Dani - jedan, pa drugi, zatim još dva - sve dok nije došao 5. jun, vukli su se, ispunjeni poslovima, a opet prazni bez vesti za kojom je čeznula. Novine i radio opširno su govorili o evakuaciji i trijumfu izmaknutom iz čeljusti poraza. Još „malih lađa” odgovorilo je na poziv da se pridruže armadi brodova i posade su prelazile Kanal kako bi dovezle natrag ratnike koji su ih čekali. Na nebu se RAF žestoko tukao sa Luftvafeom kako bi sprečio nemačke avione da u niskom letu mitraljiraju nebranjeno ljudstvo koje je strpljivo čekalo na kopnu i moru... Svi sa kojima je Amber razgovarala imali su poneku priču o hrabrosti iz druge ruke, a neki su pripovedali i priče o strašnoj tragediji i gubitku. „... A gospođa Luis iz pošte rekla je kako pristižu brojne dopisnice od vojnika koji javljaju da su bezbedni. ŽDS im ih daje

dok silaze sa brodova, tako sam čula. Vera Doson je saznala da joj je unuk živ i zdrav, a u Meklsfild na odsustvo dolazi mnogo momaka čije su porodice mislile da ih nikada više neće videti.” Amber se trudila da ne dozvoli sebi da strepi dok je slušala kako kuvarica navodi imena svih onih koji su saznali dobre vesti o svojim bližnjima. Sada su prošla čitava četiri dana otkad se pojavila vest o evakuaciji iz Denkerka, a oni još ništa nisu čuli o Džeju. „Nadam se da je dobro, ne samo njega radi, već i zbog one njegove dve curice”, rekao je Moris još tog jutra Amber, kada je ona otišla u svilaru da porazgovara sa njim o zahtevu vlade da povećaju proizvodnju padobrana, uz istovremene tvrdnje o tome kako će morati da strogo ograniče snabdevanje sirovom svilom. „Dođavola, od čega očekuju da pravimo te prokletinje?” bunio se Moris. „Od vazduha?” „Moramo da razgovaramo s Ministarstvom za snabdevanje”, odgovorila je Amber. „Odvešću se danas popodne tamo biciklom da vidim šta imaju da nam kažu.” A tamo su joj rekli kako se trude koliko god mogu da održe neprestano pristizanje sirove svile, i da tragaju za novim izvorima snabdevanja - što naravno nije značilo ama baš ništa. „Ne možemo raditi u svilari dvadeset četiri sata dnevno kako nam je rečeno, ako nemamo sirovine za proizvodnju padobrana”, napomenula je Amber. „Trenutno imamo dovoljno za dva meseca sa normalnim smenama, ili jedan mesec ako radimo bez prestanka.” Čovek iz ministarstva bio je saosećajan, ali nepokolebljiv. Nije mogao da joj kaže ništa osim onoga što joj je već saopštio. Kada je otišla iz kancelarije ministarstva, odvezla se biciklom do stanice kako bi pomogla drugim aktivistkinjama ŽDS-a da dele čaj spasenim vojnicima BEF-a koji su dolazili na odsustvo pre nego se ponovo vrate u svoje jedinice.

Toliko umornih, poraženih mladića, i nekih ne tako mladih muškaraca među njima, ali niti jedan od njih nije bio Džej. Sada je ponovo bila u Denamu i slušala kako kuvarica svima prenosi dobre vesti, dok je u srcu sve više i više strepela od svakog novog dana bez vesti o Džeju. Obećala je da će se kasnije odvesti biciklom do farme da porazgovara sa zastupnikom o njegovoj želji da pita Ministarstvo poljoprivrede treba li mu još pomoći - bilo u angažmanu zemljoradnica, bilo u smeštaju izbeglica, njemu je to bilo svejedno, kako joj je zastupnik već saopštio. Sa toliko posla, trebalo je da ima previše stvari na umu da bi se razbolela od brige za Džejem, ali naravno, brinula se. I znala je da nije jedina. Vreme je bilo divno i deca su pila čaj napolju, kao da su na izletu. Amber je danas sedela sa njima i gledala kako se Ela igra sendvičima. Obično ozareno i srećno, devojčicino Iice je sada bilo bledo i zabrinuto. „Šta je bilo?” upita je Amber blago. „Boli me pupa”, reče joj Ela i oči joj se napuniše suzama kad pokuša da objasni: „Zaboli me kad pomislim na moga taju.” Usta joj zadrhtaše, suze potekoše iz očiju. Amber je čvrsto zagrli bez reči. Kako je mogla da joj kaže kako i nju „zaboli pupa” kada pomisli na Džeja - baš kao i srce? „Nemoj da brineš, mila”, reče joj ona. „Sigurna sam da će s njim sve biti u redu.” „Obećavaš?” upita je Ela. Amber oseti žiganje u srcu. „Obećavam”, šapnu joj ona, ne znajući šta drugo da joj kaže. „Zar nisi rekla kako večeras moraš do farme?” Amber pruži baki šolju s čajem. „Tako je, ali mislila sam da najpre saslušam vesti u devet.”

Njena baka je možda odbijala to da prizna, ali Amber je primećivala da ova izgleda slabije i starije. Gregova smrt je za nju bila strašan šok, tim pre, podozrevala je Amber, zbog svađe u kojoj su njih dvoje bili. Na BBC-u se večeras čuo novi glas sa komentarima vesti, glas romansijera Dž. B. Pristlija. Zvuk njegovog prozaičnog severnjačkog glasa na radio-talasima koji je slušaocima pričao o evakuaciji iz Denkerka i ulozi onoga što je on nazvao „malim parobrodima za zabavu”, izazvao je nalet emocija u Amberinom srcu. „Te Brajtonske lepotice”, rekao je on slušaocima, „napustile su svoj nedužni svet kako bi otplovile u pakao i izbavile naše vojnike. Neke od njih se nikad neće vratiti, a sada su sve, poput male Grejsi Filds i svih njenih hrabrih i izbombardovanih sestara, besmrtne.” „Sentimentalno trućanje”, reče Blanš oštro, ali Amber je primetila sjaj suza u očima sivim kao čelik, i shvatila da su njenu baku te reči dirnule koliko i nju samu. Prošlo je deset pre nego što se Amber vratila sa farme, jer je odlučila da tamo ode pešice umesto biciklom, pošto je veče bilo toliko toplo. Čim je prišla zadnjim vratima kuće, Bruno, koji je trčkarao zadovoljno kraj nje dok se vraćala, najednom se ukrutio, onjušio tle i onda, zakevtavši uzbuđeno, jurnuo u kuću. Amberino srce zalupa prebrzo i snažno. Ona shvati da i sama trči, i jedva se usuđuje da se nada, opet nesposobna da sebe u tome spreči. Ugledala ga je pre nego on nju, kako čuči i češka desnom rukom oduševljenog psa iza ušiju. Leva šaka i ručni zglob bili su mu u debelim zavojima. Džej. U njoj radost prsnu kao vatromet u noći slavlja, u eksploziji svetlosti i sreće koja je prože celu. Tek jedan sekund je stajala u mestu, upijajući njegov lik i spoznaju da je tu, živ i zdrav. Bilo je to svakako najslađe i najiskrenije, najčistije zadovoljstvo koje je ikad iskusila.

Amber stupi napred, dok joj se srce već nadimalo njegovim imenom, samo da bi i ono i njena sreća zamrli u njoj, kada su se vrata kuhinje otvorila i kada je unutra pohitala Banti, uskliknuvši Džeju: „Bokca mu, ova je kuća toliko velika da sam mislila kako ću se izgubiti. O, kako je divno što si se vratio živ i zdrav.” Tu je Banti, i to sa Džejem! Amber kruto kroči u kuhinju. Bantino ,,Oh...” kada je ugledala Amber odisalo je neskrivenom mešavinom postiđenosti i razočarenja, što je postalo još neskrivenije kada je ona smesta prišla Džeju i posesivno stala kraj njega. „Mislio sam da ste svi sigurno polegali, sve dok Bruno nije upao.” Džej je pustio Bruna kako bi ustao i pogledao je kada je Amber ušla u prostoriju. „Ostali jesu”, saglasi se Amber. „Ja sam morala do farme.” Kako je samo zvučala kruto, glasa zagušenog naporom da sakrije ono što zaista oseća. Stropoštavanje iz čiste nebeske radosti u akutnu ljubomoru za samo nekoliko sekundi nije bilo lako podneti, pogotovo kad nije mogla izbeći pomisao na to kako bi se samo ponizila da je potrčala prema Džeju i bacila mu se u zagrljaj pre nego što je ugledala Banti. „Devojčice će se radovati kad saznaju da si se bezbedno vratio. Bile su zabrinute za tebe, naročito Ela.” Amber oseti oštru optužbu u sopstvenom glasu. „Bili smo među poslednjima koje su pokupili s obale. Premda jesam popunio jednu od onih dopisnica ŽDS-a.” Amber klimnu glavom, ne pouzdajući se u sopstvenu sposobnost govora. Sada je bilo skoro jedanaest sati i još je bilo svetla, ali ne zadugo. Banti ničim nije pokazivala nameru da pođe i vrati se tamo gde je inače boravila. Zar se nadala da će provesti noć ovde sa Džejem? U Džejevom zagrljaju? U Džejevom krevetu?

Bol je bio momentalan i nemilosrdan, dograbio je Amber i smlavio je toliko surovo da je jedva mogla da diše. „Idem da ti pripremim postelju”, reče ona Džeju naprasito, nesposobna da se natera da ga pogleda. Osećala je nemu težinu Bantine čežnje pre nego što je ova konačno i nevoljno kazala: „Onda je bolje da ja krenem, premda ću već dobiti svoje zbog toga što kasnim. Treba da smo na spavanju pre deset.” „Reci gospođi Dženkins da sam ja kriv zbog toga što kasniš. Svratiću sutra da joj se izvinim”, osmehnu se Džej. „Laku noć, milostiva”, doviknu Banti učtivo Amber dok je prilazila vratima, naravno, sa Džejem u pratnji. „Laku noć”, odgovori Amber kratko. Slagala je kada je rekla da mora Džeju da razmesti krevet. On je bio spreman i čekao ga je čim su saznali da se BEF evakuiše, ali bio je to naravno dobar način da ona bude sigurna kako Džej i Banti neće moći krišom da se popnu na sprat, zar ne, narugala se sama sebi. Zar se u to pretvorila? U zlobnu, manipulativnu ženu koju ljubomora navodi na takve postupke? Nije sačekala da vidi koliko će vremena proći pre nego što Džej konačno uđe. Nije to mogla da podnese. Džej i Banti. Pa, ne bi trebalo da bude toliko iznenađena. Banti je pokazivala od samog početka koliko je zaljubljena u Džeja. Ali ona je bila tako mlada, tek je bila devojka, dok je Džeju trebala... Ko? Ona? Žena koja ga je odbacila i rekla mu kako njega krivi za smrt svog muža i sina? Amber se umorno pope uz stepenice i uđe u svoju sobu. Naravno, celo domaćinstvo je bilo oduševljeno zbog Džejevog povratka, i mada je on svima sasvim spremno odgovarao na pitanja za doručkom, Amber je u njegovim očima videla senke sećanja na stvari koje sa njima nije želeo da podeli.

U jednom trenutku je morala da ustane od stola, toliko je bila snažna njena čežnja da pruži ruku i dodirne ga; da mu prekrije šaku svojom, prizna šta joj je na srcu i kaže koliko ga voli. On je bio ranjen za vreme povlačenja, i ta povreda ruke oštetila mu je tetive šake, tako da su ga upozorili kako bi mogao biti proglašen nesposobnim za dalju službu u ratu. Izvinila se i udaljila od stola čim je to mogla, rekavši kako mora da se pozabavi nekom dokumentacijom, što nije bilo sasvim netačno. Još je radila na tome u bibliotcci sat kasnije kada je Džej ušao, s ozbiljnim izrazom na licu. „Žao mi je zbog Grega. Mnogo si propatila.” „Ni prineti onome što si ti pretrpeo”, odgovori ona. „Trebalo bi da odem do gospođe Dženkins i opravdam Bantino sinoćno kašnjenje. Bila je prava sreća što se ona provezla kraj mene baš kad sam izašao iz stanice, i prepoznala me. Pokušao sam da vam svima unapred javim telefonom da dolazim i pošto se niko nije javljao, već sam mislio da ću morati da dođem pešice.” „Znači, nisi se dogovorio sa Banti da te ona sačeka?” „Zaboga, ne, zbog čega bih to uradio?” Oni se zgledaše. Amber nije bila svesna toga da odmiče stolicu i ustaje kako bi mu prišla, ali jeste bila svesna želje u Džejevom glasu kad je on izgovorio njeno ime. „Džej, ja...” Oštra zvonjava telefona nagna ih da se oboje okrenu prema izvoru tog zvuka. „Da se javim”, reče mu Amber. „Ostali su sada redom nagluvi, čak i baka, premda to neće da prizna.” Na Amberino iznenađenje, javljala se Kasandra, sa pitanjem ima li ikakvih novosti o Džeju.

„Da, zapravo ima. Ovde je”, odgovori Amber, pruži slušalicu od sebe i reče Džeju: „Kasandra.” Dok je on razgovarao sa rođakom, Amber je stajala ispred prozora biblioteke i pokušavala da umiri vrtoglave misli. Džej i Banti nisu zajedno. Džej nije zaljubljen u Banti. Džej... „Moram u Fiton.” Amber ga pogleda. „Zbog dede. Izgleda da mu nije dobro. Kraj njega je doktor Bruks.” „Odvešću te ja”, ponudi Amber. „Amber?” „Da?” „Nije vreme za to, znam, ali moram da ti kažem. Mnogo sam mislio o tebi i o nama kada... kada mi se činilo da se možda neću vratiti.” „I ja sam mislila na tebe Nekako, ruke su im se dodirivale, vršcima prstiju. Amberino srce je tutnjalo i tuklo joj u grudima. Jedva je disala, kao da je vazduh ostao bez kiseonika. Tad se ona nađe u njegovom zagrljaju, udahnu njegov mili miris; pribi se uz njega; stade da ga ljubi sa jednakom žestinom kao što je i on ljubio nju, gladno i pohlepno kao da postoji samo taj trenutak i to mesto, kao da nema više ničeg i nikoga. Džej je to prvi prekinuo, nežno je odmaknuo od sebe i zagrlio dok se ona tresla od siline svojih osećanja. „Moraš u Fiton”, podseti ga Amber. „Da.” Nijedno od njih još se nije pomeralo. „Upotrebio sam tvoju mapu.” „Stvarno?”

„Ona me je spasila, dala mi nadu i razlog za život, zato što si mi je ti dala. Volim te, Amber.” „Volim i ja tebe.” Bila je to istina, ali ona je znala da joj se u glasu oseća težina tuge zbog prošlosti. Nisu progovarali dok je Amber vozila Džeja u Fiton, osim da nakratko prokomentarišu imanje i svilaru, a poznati način komunikacije među njima obesmišljavao je svako naširoko objašnjenje. Veoma su se dobro razumeli. „Idem ja sada kući”, reče Amber Džeju kada ga je dovezla. „Telefoniraj kad budeš poželeo da se vratiš.” „Stvarno ne znam zašto je Džej morao da odjuri u Fiton samo da bi se video sa Barantom”, reče Blanš nabusito. Nije bila nimalo zadovoljna kada je saznala kuda je otišao. „Deda mu nije dobro, bako”, podseti je Amber mirno. „Naravno da želi da ga vidi.” „Pa, ne znam zbog čega bi. Barant nikada nije učinio bogzna šta za njega. Usotalom, šta je Kasandra tačno rekla o Barantu?” „Rekla je da je pozvala doktora Bruksa.” „Previše drami. Barant će nas sve nadživeti, pazi šta kažem.” Amber je ceo dan provela blizu kuće, čekajući da joj Džej telefonira, a kada to nije uradio do deset uveče, zaključila je kako je on sigurno odlučio da prenoći u Fitonu. Taman se spremala da zaključa kuću kad su se zadnja vrata otvorila i unutra je ušao Džej. „Trebalo je da telefoniraš”, reče mu ona, ali kada ga je bolje pogledala, shvatila je. „Tvoj deda...” „Nema ga više. Bilo je to veoma mirno, bio je spreman da ode - želeo je to, rekao bih. Doktor Bruks smatra da se držao samo kako bi dočekao moj povratak. Bio sam sa njim do kraja. Samo nas dvojica.” Džej odmaknu stolicu od stola i sruči se na nju. „Rekao mi

je da nešto poručim tvojoj baki.” „Šta?” „Voleli su se, Amber, tako mi je rekao. Ili pre da je ona volela njega. Sudeći po onome što mi je rekao, shvatio je prekasno šta ona oseća prema njemu, kada su već oboje bili u braku sa drugima.” „Uvek se pravila da ga mrzi, ali opet, to je sasvim tipično za nju. O, baš grozno, Džej, da toliko dugo žive sa tako mnogo gorčine i kajanja.” „Da.” On posegnu za njenom rukom. „Ne smemo dozvoliti da se to dogodi i nama, Amber. Znam šta osećaš zbog Roberta i Luka i...” Amber spusti vrhove prstiju slobodne ruke na njegove usne. „Volim ih i uvek ću ih voleti, ali volim i tebe, Džej.” Sada je njihov poljubac bio nežan i blag, kao da se njime obavezuju jedno drugome. „Želim da se tobom oženim, to znaš, zar ne?” upita Džej. „Da.” „I to što pre. Ovaj rat...” „Da.” Pošto je Džej zaključao vrata, popeli su se na sprat držeći se za ruke. Kad je Džej hteo da je pusti pred vratima njene sobe, Amber je čvrsto ispreplela prste s njegovim i odmahnula glavom. „Moram da ovu noć provedem s tobom”, reče mu ona. „Treba mi tvoja ljubav, Džej, i potrebno mi je da ti podarim svoju.” Tek kasnije, u tihim i kratkim satima praskozorja, Amber se okrenula u Džejevom naručju i odigla glavu s njegovuh grudi da ga radoznalo upita: „Kakvu je to poruku tvoj deda hteo da preneseš mojoj baki?” „Šta? O, da. Rekao je: ’Kaži Blanš da je ona bila u pravu, a ja ne, i da mi je žao.’” „Misliš, zbog toga što se njih dvoje nisu uzeli?”

„Ne znam.” „Džej, ne smemo dozvoliti da se to i nama dogodi.” „Nećemo”, razuveri je on. „Kada su me povukli na palubu broda koji me je dovezao kući, obećao sam sebi da ću nekako zadobiti tvoju ljubav i potom provesti ostatak života pokazujući ti koliko te volim.” „Dakle, Baranta više nema?” „Da, bako.” Znala je to, naravno - kako i ne bi? Znala je, i u mislima, u srcu je otišla da bude uz njega. Jesu li bili tamo, da li su sačekali da ga isprate preko velike vode u večnost: njen sin; njegov sin; njihovi sinovi? Koliko bi sve bilo drugačije samo da mu ona nikada nije rekla za Markusa? Da ga je jednostavno navela da veruje, kao što je to verovao ostatak sveta, da je u prvoj godini braka začela sina sa Henrijen Pikfordom, a ne sa Barantom. Da li ih je na kraju obojicu izgubila samo zahvaljujući svojoj gordosti i želji za odmazdom, Markusa i njegovog brata, sina koga nikada nije smela da uzme u ruke; sina koji je od nje bio oduzet na porođaju i predat Barantovoj ženi da ga ona podiže kao svog? Kako je samo Barant bio ljut kada mu je rekla za Markusa i nasmejala mu se zato što je imala njegovog sina, dok je on ostao bez naslednika. Trebalo je sa mnom da se venčaš, začikavala ga je tada, ali bilo je to gorko i osvetničko začikavanje zato što je znala da ju je odbacio i da njen sin nikada neće ostvariti pravo koje mu pripada rođenjem. On je za nju bio kao droga - je li to bio uzrok Gregove slabosti? Zar ga je ona zarazila i navela da bude zavisnik od onoga što ga je ubilo, jednako kao što je ona bila zavisna od svoje gorke žudnje za Barantom? Nesposobna da ga natera da je prizna kroz brak, ali isto tako nesposobna da odustane od njega, nastavila je da mu bude

ljubavnica. Blanš je odbijala da je nazivaju „naložnicom” jer je to ukazivalo na ženu koja je muškarcu na milost i nemilost i koja predstavlja njegovu plaćenu igračku. Suočila se s Barantom u areni njihove uzajamne požude kao jednaka, premda Barant to nikada nije prihvatio. Veoma je uživala dok je on sa zavišću posmatrao kako Markus izrasta u sina kojim bi se svaki muškarac podičio, dok je Barant imao samo kćerke. Kako je samo uživala u tome da začikava Baranta i da mu se ruga, da bi ga potom primala u sebe u strasti njegovog besa i potrebe. Njihov drugi sin bio je začet upravo tako, ali sada se to dete nije moglo prikazati kao dete njenog muža. Henri Pikford nije bio u situaciji da se razvede od nje. Ona je posedovala svilaru baš kao i njega, ali Barant i on su se dogovorili kako da od nje strašno naplate to što će joj ugled ostati nenarušen. Dete koje je odbila da pobaci moralo se roditi u potaji i predati Barantu da ga on podiže kao svoje. Njen sin, Barantov naslednik, njeno drugorođeno dete zauzelo je mesto koje je po pravu pripadalo prvom; njeno drugorođeno dete koje je bilo odgovorno za smrt prvog, i koje je umrlo zajedno sa njim. Markus nije smeo da se prijavljuje. Nije bilo nikakve potrebe za tim. Rekla mu je to, preklinjući ga da ne ide, ali on je posedovao očevu snažnu volju i tvrdoglavi ponos. Nije hteo da dozvoli da ga neko naziva kukavicom, pogotovo ne arogantni i budalasti mladi sin Baranta de Vrisa. Otišli su u rat zajedno, borili se zajedno i poginuli zajedno, Markus, njen sin, njen predivan mili dečak, koga je po njenom ubeđenju čekala daleko značajnija budućnost - politička karijera za koju Greg nije bio sposoban lako bi počivala na Markusovim plećima. On je bio strastveni govornik, čovek nadaren da prepozna potrebe drugih, daleko bolji od svog oca. Njen sin.

Markus je dao život u bezuspešnom pokušaju da spasi ranjenog brata. Barantu je lice postalo pepeljasto kada su mu to saopštili. Kako ga je samo mrzela tada, i kako je nastavila da ga mrzi. Uskratio joj je svoju ljubav, ukrao joj dete, i pustio oba sina da poginu zbog sopstvenog ponosa, iako je bila dovoljna jedna jedina njegova reč da ih obojicu zadrži kod kuće, na bezbednom. Sada je on bio sa njima. Oduvek se nadala da će ih ona prva videti, kazati im koliko ih voli. Kako je samo ljubomorno posmatrala Barantovog „naslednika” dok je rastao. I kako je to samo Baranta zabavljalo. Setila se njegove surovosti na krštenju, kada je uzeo bebu iz kolevke i dao joj je da je podrži. I sada je osećala damaranje u grudima, stisnutim čvrsto ispod haljine; naviranje mleka zbog blizine njene bebe. Je li to bila surovost ili je Barant jednostavno želeo da joj načas da njihovog sina i vidi kako ga ona drži? Odakle joj je došla ta misao? I zbog čega je sada osećala mir i potpunost umesto stare i poznate gorčine koju joj je uvek donosila pomisao na njenu izgubljenu decu? Barant i njihovi sinovi. Zajedno. Sada čekaju još na nju.

Epilog Na godišnjicu Robertove i Lukove smrti, u Osterbiju je za njih održan pomen. Mesec dana posle toga, Džej i Amber su se venčali, dok je cela zemlja slavila pobedu RAF-a u Borbi za Britaniju. Prvo što je Amber rekla svom novom mužu kada su ostali nasamo, bilo je: „Izgleda da sam navikla da rađam u osmom mesecu umesto u devetom.” Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati, ali onda ju je Džej čvrsto zagrlio i poljubio. „Naravno, još je prerano da budem sasvim sigurna”, upozori ga Amber, „ali svi su znaci tu.” Pomisao na to da nosi Džejevo dete ispunjavala ju je radošću. Koliko god to bilo glupavo, osećala je da je njena trudnoća na neki način znak da Robert i Luk blagoslove njihovu ljubav. Robert i Luk. Oni će zauvek ostati u njenim mislima i srcu, i sa Džejevim blagoslovom ona će ih poneti sa sobom u njihovu zajedničku budućnost, tako da budu jednako deo nje i ljubavi koju ona i Džej osećaju jedno prema drugome, baš kao što su bili i deo njene prošlosti. Budućnost. Ona spusti ruku na stomak i osmehnu se. „Plime kod ljudskih preduzeća ima...” Ona je svoju iskoristila da doplovi u bezbednu luku Džejeve ljubavi. Kao čaura svilene bube, njihova uzajamna ljubav i ljubav prema njihovoj deci vezivaće ih sve skupa i pružati im sigurnost.