Stiven Hodž1 SVICI SA MRTVOG MORA pregled novih tumačenja i teorija
naslov originala: The Dead Sea Scrolls an introductory guide (2001) Stephen Hodge Sa engleskog preveo: Borivoj Gerzić
Sadržaj Uvod Prvi deo: Otkriće svitaka 1. Otkriće 2. Priča o objavljivanju svitaka Drugi deo: Istorijska pozadina 3. Ustanak Makabejaca i vladavina Hašmonejaca 4. Judeja pod rimskim jarmom Treći deo: Sadržaj svitaka 5. Određivanje datuma nastanka svitaka 6. Biblijski spisi 7. Nesektaški spisi 8. Sektaški spisi Četvrti deo: Ko je napisao svitke? 9. Arheologija Kumrana 1
Stiven Hodž (Stephen Hodge), engleski pisac i prevodilac, proučavalac budizma i hinduizma. Autor je sledećih knjiga: Svet zena (The World of Zen); Atlantida (Atlantis); Tibetanski budizam (Tibetan Buddhism) i Nova otkrića o svicima sa Mrtvog mora: najnovija tumačenja jedne od najvećih arheoloških zagonetki (The Dead Sea Scrolls Rediscovered: An Updated Look at One of Archeology's Greatest Mystery). Sa Housden Rogerom napisao je knjigu Sveta putovanja modernim svetom (Sacred Journeys in a Modern World). Preveo je na engleski Tibetansku knjigu mrtvih i Tao te čing Lao Cea.
10. Identitet Zajednice 11. Kraj vremena i mesijanizam Judejska hronologija Rečnik važnijih pojmova Literatura Indeks UVOD Dvadeseti vek je bio svedok otkrića nekoliko izuzetnih rukopisnih zbirki: mavangdujiških srebrnih svitaka rane dinastije Han iz Kine, velikog broja budističkih spisa sakrivenih u pećini kod Dun Huanga, gnostičkih tekstova iz Nag Hamadija u Egiptu i svitaka sa Mrtvog mora iz pećina kraj Kumrana. Naučna istraživanja, preduzeta tokom decenija u vezi sa ovim otkrićima, potpuno su promenila i često neizmerno obogatila naše razumevanje kulture i religije ljudi koji su te rukopise pisali ili prepisivali. Mada skoro niko od običnih čitalaca verovatno nikada nije ni čuo za Mavangdui, Dun Huang ili Nag Hamadi, iznenađujuće veliki broj pojedinaca zna ponešto o svicima sa Mrtvog mora, bilo iz knjiga, bilo iz televizijskih dokumentarnih filmova. Tokom rada na ovoj knjizi, čitao sam, putujući javnim prevozom, raznu pomoćnu literaturu i često su mi prilazili putnici i postavljali pitanja u vezi sa svicima. Pa šta je to u vezi sa njima što je tako zaokupljalo ljudsku maštu? Po mom mišljenju, postoji nekoliko povoda za to i neki od njih su se pokazali kao lažni. Postojao je jedan skandal povodom tajnovitosti i nepotizma, koji je trajao mnogo decenija. Dok je materijal držan podalje i od akademskog sveta i od publike, tokom osamdesetih i ranih devedesetih godina, pojavio se jedan broj knjiga kao što je Prevara o svicima sa Mrtvog mora (The Dead Sea Scrolls Deception) Majkla Bejdženta (Michael Baigent) i Ričarda Lija (Richard Leigh) i u njima se tvrdilo da postoji zavera visokih zvaničnika katoličke crkve, koji žele da onemoguće objavljivanje građe pronađene u svicima - građe koja je potencijalno mogla da ugrozi ortodoksno hrišćanstvo. Bez sumnje da je vešta reklama od strane izdavača osigurala dobru prodaju takvih knjiga, ali sada kada je celokupna građa dostupna javnosti čini se da su ovi strahovi bili neutemeljeni i da će takvo zanimanje za svitke prestati. Pa ipak, mislim da ovo pobuđivanje opšte pažnje potiče od pozitivne znatiželje da se sazna nešto više o sadržaju svitaka i o njihovom značaju za hrišćanstvo. Iako je vera u hrišćansko učenje značajno opala u gotovo svim zapadnim zemljama, mi smo još uvek pod velikim uticajem hrišćanskih stavova i koncepata. Šteta zbog toga, jer je prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora izgleda promakla pažnji običnih čitalaca. Kao što ćemo videti, svici zaista imaju mnogo toga da nam kažu o jevrejskom hrišćanstvu i o njegovom poreklu, ali podaci koje oni otkrivaju mnogo su suptilniji i složeniji nego što je bilo koji teoretičar zavere mogao i da zamisli. To se najpre odnosi na vrstu i tip građe koja je sada dostupna iz perioda od nekoliko decenija, pre nego što su Isus i Jovan Krstitelj delovali u Palestini. Od trenutka kada su se mnogi Jevreji vratili iz vavilonskog progonstva tokom V veka pre nove ere i ponovo izgradili Hram u Jerusalimu, pa sve do tragičnog Jevrejskog
ustanka, koji je započeo 66. g. nove ere i završio se razaranjem Hrama, jevrejsko društvo i verski stavovi Jevreja pretrpeli su ogromne promene. Život Jevreja iz perioda Drugog hrama se dosta razlikovao od onog opisanog u istorijskim knjigama Hebrejske Biblije, koja nam govori o događajima tokom ranog izrailjskog perioda careva i proroka. Promene i sukobi nastali su usled uticaja sofisticiranog kulturnog sveta Grka, a kasnije i Rimljana, na konzervativno jevrejsko društvo. Ovo je takođe bilo vreme ponosnog nacionalnog preporoda pod Makabejcima, narušavano žestokim i često krvavim bratoubilačkim sukobima među samim Jevrejima. Ranija čvrsta vera u poseban odnos sa Bogom, koja je bila obeležje religije Izrailja (drevnog Izraela), potkopana je nevoljama što su zadesile jevrejski narod. Iz tih razloga, mnogi Jevreji potražili su nove odgovore u vezi sa njihovim Savezom - ili bar nova tumačenja njihovih svetih spisa. Bilo je to vreme čudotvoraca, lažnih mesija i proroka koji su privlačili veliki broj očajnih ljudi, što su tražili sigurnost i veru u to da će se sve završiti dobro po njih, da ih Bog nije zaista napustio i bacio na milost i nemilost pohlepnim hordama paganskih vukova. Mada su neka od ranijih dela stvorenih tokom ovog burnog perioda bila dostupna u prevodima od kraja XIX veka, u formi apokrifa i pseudoepigrafa, veoma mali broj rukopisa je sačuvan iz decenija neposredno pre i posle Isusovog rođenja. Postojeći izvori, korisni za razumevanje tog vremena, bili su veoma ograničeni i malo toga je bilo poznato o duhovnom životu Jevreja, osim onoga što je moglo da se nasluti iz hrišćanskih jevanđelja, iz dela istoričara Josifa Flavija ili iz spisa jevrejskog filozofa Filona Aleksandrijskog, koji je bio pod velikim uticajem Grka. I zaista, u nedostatku bilo kakve druge čvrste duhovne građe iz tog vremena, izuzev samih jevanđelja, ljudima u prošlosti može se lako oprostiti što su hrišćanstvo smatrali jedinstvenom istorijskom pojavom nije bilo ničeg drugog sa čime su mogli da uporede njegovo učenje. Ali, sve to će se promeniti okrićem i postepenim objavljivanjem građe iz svitaka sa Mrtvog mora. U zlatnom dobu pedesetih i šezdesetih godina XX veka, otac Rolan de Vo (Roland de Vaux) iz Biblijske škole u Jerusalimu i njegova grupa, bili su očarani raznolikošću poverene im građe iz pećina u Kumranu nadomak Mrtvog mora. Oni su izneli brojne nepotvrđene pretpostavke o poreklu i značaju svitaka. Budući da su ovi istraživači i sami po vokaciji mahom bili crkveni ljudi, jedva su dočekali da celokupnu zbirku identifikuju kao biblioteku esena, do tada tajanstvene asketske jevrejske sekte koja je, po svemu sudeći, živela onim, u okolini Kumrana, poznatim monaškim načinom života, iako su neka od esenskih učenja bila vrlo ekstremna. Međutim, ovo njihovo tumačenje je ozbiljno uzdrmano tokom godina, a neke sumnje u vezi s tim početnim pretpostavkama pretvorile su se, sada kada je celokupni materijal svitaka postao dostupan merodavnim istoričarima, u pravu bujicu. Dok se ranije smatralo da je Kumranska biblioteka predstavljala homogenu zbirku spisa koje su eseni napisali, ili ih bar visoko cenili, sadašnja ponovna istraživanja navela su mnoge stručnjake da pretpostave da je zbirka zapravo samo presek religiozne građe od neprocenljive vrednosti, koja otkriva, po prvi put, upravo to kako je bogat i raznolik bio duhovni život Jevreja tog doba. Svici nude sliku intelektualnog i verskog okruženja u kom bi Isus i njegov pokret mogli da budu smešteni. Jevrejsko hrišćanstvo više ne izgleda kao neobjašnjiv, izolovan događaj. Sada možemo da vidimo da je to bio pokušaj jedne grupe Jevreja da dâ smisao tragičnim verskim i društvenim krizama sa kojima su se suočavali u tim burnim godinama.
Drugim rečima, prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora je u njihovom doprinosu da se oblikuje istinska logička povezanost sa onim što će kasnije postati hrišćanstvo. Na primer, svici nam otkrivanju koliko je među Jevrejima tog doba bilo rašireno očekivanje da će se pojaviti Mesija spasilac, kao i to da su u judaističkom svetu postojale suprotstavljene teorije o tome šta se od Mesije zapravo očekuje. Svici nam takođe prenose da je očekivanje koje nalazimo u jevanđeljima, da se bliži kraj sveta, tada bilo dominantno verovanje u mnogim delovima Judeje. Pošto su nove generacije stručnjaka počele sa preispitivanjem svih starih i utvrđenih činjenica o svicima sa Mrtvog mora, verujem da će prosečnom čitaocu dobro doći jedan sažeti pregled novih tumačenja i teorija koje su se pojavile. Iako je moja specijalnost uporedna religija, i to pogotovo budizam i hinduizam, dugi niz godina sam sa velikim interesovanjem pratio kako se odvija ova priča o svicima. Mada postoje brojne knjige o ovoj temi, većina je pristrasna i u njima se dato tumačenje predstavlja kao jedino tačno, dok su sva ostala pogrešna. Žestoko rivalstvo i stalne svađe između većine vodećih stručnjaka koji su se bavili svicima sa Mrtvog mora, upravo to i potvrđuju. Ja sam, čini mi se, bio u stanju da se odmaknem od velikog broja tih suprotstavljenih pretpostavki i da ih procenim bez ličnih predrasuda, jer nemam ništa ni da izgubim, ni da dobijem, ako je teorija X tačna, a teorija Y pogrešna. Ova knjiga ima za cilj da izloži jedan uravnoteženi opšti pregled iz oblasti studija o svicima sa Mrtvog mora, jer ima već pedeset godina otkako su svici pronađeni, a i na pragu smo novog milenijuma. Posle priče o tome kako su fragmenti svitaka pronađeni, a i priče o ljudima koji su bili umešani u dugu sagu što je naposletku dovela do obelodanjivanja svitaka u celini, daću jedan opšti prikaz sadržaja cele biblioteke i pokušati da prikažem važnu vezu između ove građe i evolucije tekstova koji se sada nalaze u Bibliji. Najvažnija stvar za razumevanje prirode svitaka jeste način na koji se došlo do datuma nastanka svitaka, kao i način na koji su ideje o poreklu svitaka povezane sa arheološkim ostacima u Kumranu i obližnjim lokalitetima. Preciznije rečeno, postoji nekoliko novih činjenica koje su se pojavile na svetlosti dana i njima još nije dat značaj koji zaslužuju, iako imaju moć da radikalno izmene i sam naš koncept o svicima. Još jedno obeležje ove knjige, koje bi trebalo da bude od pomoći običnom čitaocu, jeste relativno detaljan opis političke i kulturne pozadine jevrejske Zajednice od pojavljivanja Makabejaca oko 168. g. pre nove ere, pa sve do razaranja Jerusalimskog hrama 70. godine nove ere. Bez ove pozadine je nemoguće shvatiti skrivena dešavanja, što su imala glavnu ulogu u nastanku apokaliptičnih i mesijanskih učenja na koja nailazimo u velikom broju svitaka - pa opet, istorija ovog perioda i u mnogim drugim knjigama je prikazana na samo nekoliko stranica. Čitaoci će ovde, takođe, pronaći ujednačen rezime savremenog razmišljanja o ključnim teološkim konceptima u svicima, pogotovo u vezi sa grupom tekstova povezanih sa tobožnjom izabranom Zajednicom - bilo da je zapravo postojala samo jedna prepoznatljiva sekta, kao što se obično mislilo, ili da je postojalo nekoliko različitih grupa sa zajedničkom ideologijom. Složeno istorijsko poreklo i organizacija ove Zajednice su teme od velikog značaja i o tome dosta može da se nauči iz raznih pravilnika i jedinstvenih komentara, kao i na osnovu objašnjenja pronađenih u Kumranu. Sa ovom Zajednicom je povezan i njen tajanstveni osnivač, "učitelj pravednosti", a i njegovi suparnici, kao što su "zli sveštenik" i "čovek laži". I ovde dolazi do protivurečnosti oko identiteta ovih ključnih učesnika zbivanja tokom perioda jevrejstva Drugog hrama.
Nadalje, spisi ove grupe pokazuju da je ona imala izvesne terminološke i konceptualne sličnosti sa najranijim hrišćanima, pa nam tako ti spisi pomažu da razumemo neke tvrdnje iznete u jevanđeljima i u spisima apostola Pavla, koje do sada nisu bile dovoljno jasne. U vezi sa ovim odnosom, napravio sam kratak pregled i procenu spornih hipoteza dr Roberta Ajzenmana (Robert Eisenman) i dr Barbare Tijering (Barbara Thiering), koji smatraju da su upravo jevrejski hrišćani bili tvorci takozvanih sektaških spisa pronađenih među svicima sa Mrtvog mora. Mada ne sumnjajući u to da se i moje sklonosti i simpatije, ponekad mogu primetiti, pokušao sam da predstavim dovoljan broj podataka o jednom broju ključnih, iako međusobno suprotstavljenih, teorija o poreklu, smislu i vrednosti svitaka sa Mrvog mora, a sve to sa ciljem da čitaocima omogućim da sami donesu sud o savremenim naučnim tezama. Čitaoci možda mogu da dođu i do jednog od odličnih prevoda Svitaka sa Mrtvog mora, kao što je onaj Geze Vermeša, pa da tako budu u još povoljnijem položaju da sami donesu svoje mišljenje o poruci koju danas za nas imaju ovi dragoceni dokumenti, nekih dve hiljade godina pošto su napisani. Uprkos svim nepovoljnim okolnostima, oni su preživeli, premda u fragmentarnom obliku. Oni zaslužuju naše poštovanje i razumevanje jer su, indirektno, pomogli da se oblikuje društvo u kome mi sada živimo. Zbog toga što nam je iz jevanđelja poznato toliko mnogo kakrakteristika kasnog perioda Drugog hrama, mi smo nesvesno skloni primenjivanju hrišćanskih stavova i ideja na jedan religiozni svet koji još nije bio hristijanizovan, iskrivljujući tako pravu sliku jevrejskog verskog života tog vremena. Šta god da su njegovi kasniji sledbenici stvorili od njega, sam Isus je, iznad svega, bio jedan pobožni Jevrejin koji bi se bolje osećao u intelektualnom svetu iz koga su potekli svici sa Mrtvog mora, nego u bilo čemu stvorenom u njegovo ime od strane njegovih nejevrejskih sledbenika, gentila. Iz ovog razloga - ne da bih prema hrišćanima pokazao nepoštovanje, već da bih čitaocima osvežio pogled na jednog čoveka u kontekstu njegovog vremena - upotrebljavao sam prvobitni oblik njegovog imena, Ješua. PRVI DEO: OTKRI]E SVITAKA I poglavlje OTKRI]E Neobično je to koliko je mnogo velikih otkrića u svim oblastima ljudskih pregnuća načinjeno pukim slučajem - u oblasti arheologije situacija nije ništa drugačija. Krajem 1946. i početkom 1947. godine jedan beduinski pastir po imenu Džuma Mohamed nabasao je na nešto izuzetno, dok se penjao po kamenim liticama što su se uzdizale iznad zemljanog platoa, na kome se nalazila grupa drevnih ruševina, poznata kao Hirbet Kumran, na obali Mrtvog mora. Kao što predanje kaže, on je, dok je tražio kozu koja se izgubila, primetio nekoliko otvora u stenama. Pogledao je dole u tamu, ali nije mogao ništa da vidi, pa je bacio unutra nekoliko kamenčića. A onda, kada je kamenje udarilo o dno, čuo je zvuk lomljenja glinenih posuda. Pošto je dan bio na zalasku, Džuma Mohamed i njegova dva
rođaka poterali su stado sa strmine, nameravajući da se kasnije vrate i da pretraže pećinu, da bi videli da li su pronašli išta vredno. Dan, dva kasnije, jedan od dečaka, živahni Muhamed el-Dib, Muhamed Vuk, probudio se rano ujutru i popeo se nazad do pećine. Raskrčio je stene na ulazu i provukao se kroz usku pukotinu dole u unutrašnjost pećine. Dečak je unutra je pronašao izvestan broj starih glinenih krčaga od kojih je većina bila prazna, izuzev nekoliko u kojima je našao ubuđale stare kožne svitke zamotane u krpe, koje su on i njegovi drugovi tokom sledećih dana odatle odneli. Pošto su oni bili siromašni i neuki pastiri, mora da su bili razočarani jer nisu pronašli ništa što bi im se učinilo vrednim. Po svemu sudeći, pastiri su svitke odneli u svoje naselje i ostavili ih da se suše na motkama od šatora. Svici, očigledno, nikome nisu bili mnogo zanimljivi. Čak se pričalo da su neki od pergamenata upotrebljavani za potpaljivanje vatre - što je košmar svakog arheologa. Takva je bila sudbina nekoliko manje poznatih papirusa gnostičkih rukopisa, koji su pronađeni skoro istovremeno u Nag Hamadiju, u Egiptu. Bilo da se to dogodilo i sa pergamentima sa Mrtvog mora ili ne, u trenutku kada su beduinski pastiri shvatili da možda mogu da prodaju pergamente koje su pronašli, ostalo im je samo sedam raspadnutih svitaka. Prodato za pet funti Kad je zima prestala, dva starija rođaka, Džuma i Halil, odneli su svitke u obližnji Vitlejem. Niko od ljudi sa kojima su razgovarali nije znao šta bi ti oštećeni parčići pergamenata mogli da predstavljaju, a još manje ih je bilo briga za to. Neko im je predložio da ih odnesu lokalnom obućaru, koji bi možda mogao da im dâ nekoliko penija i da svitke upotrebi za popravku cipela. I tako su oni otišli do trgovine Halila Iskendera Šahina, poznatijeg pod nadimkom Kando, koji je igrom slučaja po potrebi bio i antikvar. Kando je bio malo obrazovaniji od svojih beduinskih mušterija i shvatio je da svici možda nešto i vrede: platio je dvojici beduina pet engleskih funti i pristao na to da s njima podeli zaradu od eventualne prodaje svitaka. A što je najvažnije za priču koja će upravo početi da se odvija, on je takođe pristao da bude njihov zastupnik, ako oni pronađu još nešto interesantno. Igrom slučaja, Kando i njegov prijatelj Džordž Šomun bili su pravoslavni sirijski hrišćani. Rukovodeći se samo pukim osećajem, za vreme Svete nedelje godine 1947, Šomun je pomenuo svitke mitropolitu Atanasiju Jošui Semjuelu, poglavaru pravoslavnog sirijskog manastira Sveti Marko u Jerusalimu. Posle raznih odlaganja, usled sumnji u autentičnost ponuđenih predmeta, mitropolit Semjuel je, konačno, kupio četiri svitka za samo 24 funte. U međuvremenu, uvaženom arheologu Eleazaru Sukeniku (ocu poznatijeg Jigela Jadina), koji je radio na novom Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, jedan drugi prodavac starina, Fejdi Salahi, ponudio je dva skoro kompletna drevna svitka i nekoliko fragmenata. Sukenik je odmah, s oduševljenjem, shvatio da svici ne samo da su autentični nego su i zaista drevni, kao i to da potiču iz perioda Drugog hrama, sudeći po sličnosti teksta u svicima sa natpisima na grobovima koje je on proučavao. Ovo je bilo otkriće od prvorazrednog značaja, jer ništa slično dotad nije bilo pronađeno - zapravo, pretpostavljalo se da u surovoj suvoj klimi rukopisi iz ovog perioda jednostavno nisu mogli da se očuvaju. Lako se može zamisliti, kako su njemu ruke drhtale od uzbuđenja
dok je ispitivao ta dva svitka. Odmah ih je otkupio, zajedno sa fragmentima, za Hebrejski univerzitet, a onda je, nekoliko meseci kasnije, decembra 1947. g. od istog prodavca kupio i druge svitke. Odblesak jednog drugačijeg sveta Mi sada znamo da su ono što je on kupio bile Knjiga proroka Isaije, Zahvalnice i Svitak o ratu sinova svetlosti protiv sinova tame, ili Pravilo rata. Mada Sukenik nije znao da velika količina građe još uvek leži neotkrivena, ova tri svitka daće čovečanstvu uvid u jedan neobičan svet sektaškog života Jevreja tokom burnih vekova, od vremena Starog do vremena Novog zaveta. Sukenik je, naravno, bio upoznat sa Knjigom proroka Isaije, mada je ova novostečena kopija nudila malo drugačiju verziju teksta od onog koji se nalazio u Bibliji. Vratićemo se značaju ove razlike u VI poglavlju. Preostala dva svitka, međutim, bila su potpuno nova i privukla su veliku pažnju proučavalaca Biblije. Zahvalnice su pretstavljale zbirku himni sa puno čudesnih slika i lepote i namena im je bila, očigledno, da se koriste pri bogosluženju. Uprkos njihovoj površnoj sličnosti po tonu sa nekim Psalmima, u njima se govori iz jedne potpuno drugačije perspektive od bilo čega već poznatog iz drugih izvora. Pitanje je bilo: ko ih je napisao? Da li su bile namenjene za dnevne obrede održavane u velikom Hramu koji se nalazio u Jerusalimu, ili su sastavljači bili članovi neke nezvanične grupe? Tokom vremena, kako se novi materijal postepeno pojavljivao iz Kumrana, na neka od ovih pitanja je dat odgovor, mada su i sami odgovori često vodili ka novim pitanjima. Izuzetno zanimljiv spis je takozvano Pravilo rata, gde se do detalja govori o pripremama koje je trebalo da učine pravoverni za predstojeću apokaliptičnu borbu između snaga dobra i snaga zla. Ovaj rat, pisalo je u spisu, završiće se potpunim uništenjem sila zla i uspostavljanjem božije vladavine nad svetom, pod upravom njegovih posvećenih predstavnika - scenario koji je bio krajnje sličan sa verovanjima pripisanim, u ranim hrišćanskim spisima, Galilejcu rabinu Ješui i njegovim sledbenicima, koji su takođe propovedali da je "božije carstvo na dohvat ruke". Barijere padaju Sada kada je neverovatnim, srećnim slučajem pronašao ovih nekoliko dragocenih svitaka, da li će Sukenik biti u stanju da dođe do još nekih iz istog izvora? Na nesreću, umešala se sudbina, u vidu političkih događaja koji će, tokom sledećih desetak godina, imati velikog uticaja na čuvanje i eventualno objavljivanje rukopisa svitaka. Krajem 1947. g. Ujedinjene nacije izglasale su da Palestina bude podeljena, a zatim je usledilo priznavanje države Izrael. Iscrtane su nove granice. Područje Mrtvog mora, odakle su poticali svici, pripalo je Jordanu, a tu Jevreji, poput Sukenika, nisu bili dobrodošli. Pa ipak, on je uspeo da bar na trenutak vidi i druge svitke koje su beduini pronašli. Anton Kiraz je, u ime mitropolita Atanasija Semjuela, zamolio Sukenika da, kao priznati stručnjak za stari hebrejski jezik, dâ svoje mišljenje o autentičnosti ostala četiri svitka. Oni su sadržavali još jednu kopiju Knjige proroka Isaije; zatim Pravilnik Zajedništva, gde su propisivana stroga pravila po kojima su se rukovodili članovi do tada nepoznate jevrejske sekte, čiji su stavovi o nebesima i paklu izgleda bili usko povezani sa onim izraženim u Pravilu rata; potom Pešer Avakuma, sa neobičnim tumačenjima
proroka Avakuma, koja taj spis dovode u vezu sa savremenim događajima, uključujući i tajanstvenog "učitelja pravednosti" i njegove neprijetelje; i Apokrini svitak postanja, koji je sadržavao prepis događaja opisanih u biblijskoj Knjizi postanja. Verovatno teška srca, Sukenik je vratio svitke u februaru 1948. g., ali je pritom rekao da je vrlo zainteresovan da ih kupi za državu Izrael. On je naglasio da je ponudio 1000 funti za njih, ali to mora da je mitropolitu ukazalo na pravu vrednost svitaka, pa je počeo da se raspituje i za ostale mogućnosti prodaje. Jedan od mitropolitovih kolega, monah Butros Sovmi, imao je izvesnih veza sa uglednom Američkom školom za orijentalna istraživanja - sada poznatom kao Institut Olbrajt - koja se nalazila u istočnom Jerusalimu, pa ih je odneo tamo, da bi čuo i drugo mišljenje. Direktor škole je bio na odmoru, ali je svitke video mladi student Džon Trever (John Trever) koji je, iako nije mnogo poznavao hebrejski jezik, odmah ustanovio da su veoma stari. Dok su svici bili u Institutu, Trever je bio toliko dalekovid da je, sa mitropolitovom dozvolom, napravio nekoliko izvanrednih kolor i crno belih fotografija sva tri svitka. Ove fotografije su sada od izuzetne važnosti, jer su tokom godina pomenuti svici izbledeli, a njihovo stanje se pogoršalo usled izlaganja prejakoj svetlosti i nepažljivom rukovanju ljudi, koji su kasnije bili zaduženi za njihovo čuvanje. Povratak u Jerusalim Dok je mitropolit još uvek vagao mogućnosti o tome šta da uradi sa svicima, politička situacija u regionu je počela da se pogoršava. Posle deklaracije o stvaranju države Izrael, u maju 1948. g. je izbio rat, a borbe su se vodile čak i na ulicama Jerusalima. Sledeća faza u ovoj priči nije potpuno jasna, ali se zna da su svici, da bi bili zaštićeni, "evakuisani", kao i to da su završili u Sjedinjenim Američkim Državama, gde su bili izloženi u nekoliko gradova. U tom periodu, neki stručnjaci koji su ih videli, verovali su da su svici ili falsifikati, ili srednjovekovni rukopisi bez velike vrednosti! Najzad, u junu 1954. g., pojavio se u Vol strit džornalu (Wall Street Journal) mali oglas u kome se svici nude na prodaju, sa potpisom mitropolita, koji je morao brzo da ih proda zbog sopstvenih finansijskih razloga. Posle raznih pregovora, izvesni Sidni Estridž (Sidney Esteridge) kupio ih je za 250.000 dolara - kasnije se pročulo da ih je kupio za izraelsku državu - i ubrzo potom, svici su bili vraćeni nazad u Jerusalim. Kupovinu je zapravo potajno organizovao Jigel Jadin, Sukenikov sin, jedan izuzetni erudita i političar, koji će kasnije predvoditi nekoliko najznačajnijih arheoloških iskopavanja u Izraelu, poput onog u Masadi, a takođe će objaviti i prevode nekoliko svitaka sa Mrtvog mora, kao i važne studije o njima. U jordanskim rukama U međuvremenu, u područjima gde su svici bili pronađeni, kao i u istočnom Jerusalimu, situacija se sve više menjala. U vreme prvog otkrića svitaka, Hirbet Kumran i cela ta oblast oko Mrtvog mora u Palestini, bili su deo britanske mandatne teritorije, koja je uspostavljena pošto su Turci, koji su tom regijom upravljali kao delom Otomanske carevine, bili poraženi u Prvom svetskom ratu. Sada je ta oblast pripala Jordanu i sve do predaje Zapadne obale izraelskoj upravi posle Šestodnevnog rata 1967. g., svici koji su poticali iz Hirbet Kumrana, njihova prodaja i kasnija arheološka istraživanja lokaliteta
-sve to je bilo u rukama jordanskog Odseka za starine i službenika tog odseka. Zbog ove podele se i dan-danas u tom području osećaju velike posledice, a što se tiče svitaka sa Mrvog mora, rezultat se može opisati samo kao tragikomedija epskih razmera. Onog trenutka kada su inostrane akademske misije u istočnom Jerusalimu saznale za ove, čudom sačuvane, drevne svitke, počela je potraga za njihovim izvorom. Još godine 1949, utvrđen je lokalitet prve pećine koju je pronašao beduinski pastir. Ono što je nazvano Pećina 1 zapravo je pronašao, posle potrage od nekoliko dana, jedan odred britanskih i jordanskih trupa koji je patrolirao u tom području. Pećinu su pretražili i ispitali Džerald Lankaster Harding (Gerald Lankester Harding), tadašnji direktor jordanskog Odseka za starine, i njegov stari prijatelj Rolan de Vo, dominikanski biblista iz Biblijske škole u Jerusalimu. Oni su pronašli oko sedamdeset malih fragmenata svitaka i za neke od njih se ispostavilo da su se odlomili od onih komada, koje su beduini bili pronašli i nepažnjom ispustili. Narednih godina nastavila se potraga i za drugim pećinama koje bi mogle da sadrže ostatke svitaka, pa su one zaista i otkrivene - češće su ih, međutim, nalazili hitri beduini koji su izuzetno dobro poznavali tu oblast, nego nesnalažljivi arheolozi. Do godine 1956. svih jedanaest pećina, od kojih je svaka čuvala nešto književnih ostataka, otkriveno je i istraženo. Zatim su, posle iskopavanja u Pećini 1 tokom 1951. g., Harding i De Vo proveli celu arheološku sezonu istražujući ruševine Hirbet Kumrana, koje su se nalazile na zemljanom platou što se uzdizao pokraj Mrtvog mora. De Voove teorije Iako ćemo se kasnije detaljnije pozabaviti sa onim što su De Vo i njegova grupa pronašli u Hirbet Kumranu, jedan letimični pregled sada neće biti naodmet. De Voova ekipa je vršila iskopavanja na lokalitetu i na osnovu grnčarije, novčića i ostalih dokaza koje su pronašli, oni su povezali svitke sa samim lokalitetom i potvrdili njihovu starost. Oko toga da li je De Vo bio u pravu ili ne, još uvek se lome koplja između onih koje su počeli da nazivaju kumranolozima, mada je De Vo tada vrlo brzo zaključio da je taj lokalitet bio neka vrsta monaške naseobine asketske jevrejske grupe nazvane eseni, o kojima su pisali istoričar Josif Flavije i filozof Filon Aleksandrijski. De Vo je smatrao da je očigledno da su eseni autori velikog broja književnih zapisa pronađenih u pećinama Kumrana, jer su zapisi sadržavali detaljna uputstva za organizovanje i upravljanje jednom verskom zajednicom, koja je imala mnogo sličnosti sa starim izveštajima o esenima. Ali, ono što je bilo zaista iznenađujuće jeste nešto što nijedan od starih pisaca nije bio nagovestio: članovi ove zajednice verovali su da žive u "poslednjem vremenu" koje prethodi "sudnjem danu", i da će samo oni biti spaseni, dok će svi ostali biti uništeni. Tokom decenija, De Voovo poistovećenje kumranske grupe sa esenima je postalo opšteprihvaćena činjenica. Međutim, u samim svicima nigde se ne pominje grupa po imenu eseni. Ime kojim članovi grupe vole da se nazivaju jeste jednostavno Zajednica i to je ime koje ću ja upotrebljavati u celoj knjizi za grupu koja je stvorila takozvane sektaške elemente u svicima sa Mrtvog mora. Pored toga, pojednostavljeno poistovećivanje esena sa kumranskom Zajednicom je problematično i ono je upravo dovelo do velikih rasprava među kumranolozima. Ova tema biće razmatrana u narednim poglavljima, a ovo ćemo završiti kratkim obilaskom samih pećina da bismo videli šta je u njima pronađeno.
Pećina 1 i 2 Kao što je već objašnjeno, prvu pećinu otkrili su beduinski pastiri krajem 1946. ili početkom 1947. godine. Posle iskopavanja, postalo je jasno da Pećina 1 uopšte nije bila otvarana otkako je zatvorena, verovatno negde između 66. i 70 g. nove ere tokom Jevrejskog ustanka, koji se završio razaranjem Jerusalima i Jerusalimskog hrama od strane rimskih legija pod Titom, sinom cara Vespazijana. U samoj pećini je pronađeno pedeset šest krčaga koji su bili u dobrom stanju, a zajedno sa njima nađeni su i ostaci od oko osamdeset svitaka. Sedam komada koje su beduini pronašli spadaju u najočuvanije od svih svitaka, koji su uopšte pronađeni u Kumranu, jer su tokom protekle dve hiljade godina iskopine iz ove, kao i iz najvećeg broja ostalih pećina, bile prilično oštećene usled protoka vremena, kao i zbog vlage, insekata i glodara. Ova činjenica se često zamagljuje u nekim od najsenzacionalnijih knjiga i članaka, u kojima se tvrdi da su ključni spisi sakriveni zbog njihovog opasnog sadržaja. Bezazlena publika je možda ostala pod jakim utiskom da gomile pažljivo umotanih svitaka u pećinama samo čekaju da ih neko pročita. A to je veoma daleko od istine. Sada se zna da svi otkriveni fragmenti predstavljaju ostatke od otprilike 850 svitaka, mada je samo u deset slučajeva više od polovine originalnih svitaka sačuvano, a samo jedan svitak - jedan od dva Isaijina svitka - može da se smatra kompletnim. Od onoga što je preostalo, mnogo je propalo tokom vekova, a sačuvano je oko 50.000 zagonetnih komadića. Pošto su mnogi od ovih komadića veličine od samo nekoliko santimetara, ne bi bilo pogrešno široj publici predstaviti ta otkrića kao konfete sa Mrtvog mora, mada to može da izgleda pomalo degradirajuće. Pećinu 2 su arheolozi otkrili 1952. g., ali izgleda da oni nisu bili prvi posetioci. Neko je u prošlosti već bio delimično otvorio ulaz - verovatno neki tragač za blagom predak beduina koji je otkrio Pećinu1. Krhotine od keramike, ostaci od četiri razbijena krčaga, pronađene su razbacane po tlu, zajedno sa ostacima četrdesetak svitaka. Nakon što su oni ispitani i njihov sadržaj prepisan, otkriveno je da je većina tih komadića predstavljala delove različitih knjiga iz Biblije, kao što su Postanje, Izlazak i Zakoni ponovljeni (Deuteronomij), kao i nekih apokrifnih radova. Mada nisu bili toliko uzbudljivi kao materijal koji je očigledno pripadao nekoj davno nestaloj jevrejskoj sekti, ovi fragmenti jevrejske Biblije sami po sebi su važni, jer su bili od koristi biblistima da naprave male, ali ponekad veoma važne ispravke u standardnom tekstu koji je tokom vekova bio prenošen iz generacije u generaciju. Pećina 3 I veliku pećinu, koja je nazvana Pećina 3, otkrila je 1952 g. jedna arheološka ekipa. Iskopavanja su pokazala da je ova pećina prvenstveno bila upotrebljivana kao boravište i možda je bila nastanjena još od IV milenijuma pre nove ere. Što se ostataka svitaka tiče, nije bilo razloga za radost. I u ovu pećinu neko je u prošlosti ulazio - mada je očigledno da je to bilo pre nekoliko vekova. Arheolozi su pronašli razbijene komadiće od trideset pet ćupova, nalik onim karakterističnim ćupovima koji su pronađeni u Pećini I. Mada je bilo čudno to što se bukvalno ništa nije sačuvalo od onoga za šta se pretpostavlja da je bio njihov sadržaja - samo nekoliko vrlo malih fragmenata od oko dvadeset četiri svitka. Moguće je da nijedan od ta trideset četiri ćupa nije u sebi sadržavao svitke - ali, s druge
strane, ne može se pretpostaviti da ih uopšte nije ni bilo. Na osnovu prosečne veličine antičkih svitaka, očekivalo se da će biti pronađeni tragovi od barem sedamdeset, pa sve do sto četrdeset malih svitaka, ili svitaka srednje veličine. Pa ipak, i ono što su arheolozi pronašli je bilo zanimljivo i podsticajno. Većini ljudi danas na Zapadu nisu bliske knjige u obliku svitaka, mada je korišćenje svitaka bio ustaljen način prepisivanja knjige u drevnom svetu, a i dan-danas postoji u nekim sredinama na Dalekom istoku. Po mnogo čemu je knjiga-svitak neuporedivo manje pogodna za korišćenje od savremene knjige, koja je verovatno nastala da bi se prevladale poteškoće u korišćenju svitaka. Na primer, ako želimo da se vratimo nekom odeljku u sredini knjige, jednostavno ćemo otvoriti knjigu i bez problema naći traženu stranicu. Ali, ako to isto pokušamo da uradimo sa svitkom, moraćemo da ga odmotavamo od samog početka, dok ne dođemo do traženog mesta. Zbog toga se dešava da se, usled čestog korišćenja, početak svitka prilično pohaba. Da bi se umanjilo ovakvo oštećenje, svici obično počinju sa praznim tabakom koji je neka vrsta zaštite. Pored toga, pošto svici nemaju korice onakve kakve mi podrazumevamo, obično su obmotani nekom vrstom zaštitnog omotača, ponekad čak i krpom. Mnogobrojni delići zaštitnih korica pronađeni su razbacani u ovoj pećini. Mnogo vekova je trebalo da prođe da kožni pergament postane toliko krt da se komadići lako lome, a kao što smo već rekli, malo je verovatno da je iko u skorije vreme ulazio u Pećinu 3. Pa šta se onda desilo sa svicima za koje pretpostavljamo da nedostaju? Ugledni nemački naučnik Hartmut Stegman (Hartmut Stegemann) veruje da može da objasni problem koji muči arheologe. On pretpostavlja, sasvim ispravno, da je sigurno neko ušao u Pećinu 3, nekoliko stotina godina nakon što je njen ulaz blokiran u Starom dobu. On čak pretpostavlja da možemo i da odredimo kada se to dogodilo. Oko 800. g. nove ere nestorijanski patrijarh Timotej 1 iz Seleukije, kome je sedište bilo u Bagdadu, napisao je svom kolegi, mitropolitu grada Elama, da je desetak godina pre toga primio poverljiv izveštaj koji se ticao jednog broja knjiga, što su pronađene u nekoj pećini blizu Jerihona. U izveštaju je pisalo da je pas nekog lovca ušao u pećinu i da je tako došlo do otkrića pomenutih knjiga. Timotej je takođe pomenuo da je o ovom otkriću izvestio Jevreje iz Jerusalima, pa su oni u velikom broju došli da vide knjige. Po svemu sudeći, oni su pronašli nekoliko biblijskih knjiga i neke druge rukopise na hebrejskom i sve ih odneli. Delići zaštitnih korica, koje su arheolozi pronašli, verovatno su bili otkinuti usled nepažljivog rukovanja, zato što su uzbuđeni Jevreji svete svitke odmotali još u samoj pećini. Kao što Stegman ističe, velika je verovatnoća da se ovaj izveštaj odnosio na pećine iznad Hirbet Kumrana, jer u blizini Jerihona ne postoje nikakve druge pećine. On takođe pretpostavlja da su se ovi svici ponovo pojavili u jevrejskom svetu i da su na kraju završili u rukama srednjovekovne jevrejske sekte poznate kao karaiti. U VIII poglavlju ponovo ćemo se vratiti ovom pitanju, kao i razlozima koji su naveli Stegmana da zasnuje ovakvu teoriju i tada ćemo se detaljno pozabaviti izvesnim aspektima takozvanih sektaških svitaka. Ipak, uprkos oskudnom broju fragmenata svitaka pronađenih u Pećini 3, tu je nešto drugo ležalo sakriveno i to je bilo nešto potpuno neočekivano i sasvim različito od svega što je bilo, ili što će biti pronađeno: arheolozi su pronašli dva svitka od savijenog bakra, skoro u stanju raspadanja. Usled tehničkih poteškoća, proći će nekoliko godina pre nego što će će se smisliti kako da se odmotaju ovi slomljeni svici i pre nego što će stručnjaci uspeti da pročitaju urezani sadržaj. To je bio takozvani Bakarni svitak, po
svemu sudeći, jedna lista od preko šezdeset mesta na kojima je sakriveno ogromno blago, tako da je ovaj svitak ubrzo postao predmet žive rasprave i raznih pretpostavki. Neki su odbacili tu listu sakrivenog basnoslovnog zlata i srebra, kao delo nekog drevnog šaljivdžije ili ludaka, dok su je drugi smatrali ključnim dokazom koji razotkriva misteriju svitaka sa Mrtvog mora, kao što ćemo videti u VII poglavlju. Pećina 4 Ovu pećinu, jednu od najvažnijih od kumranskih pećina, otkrili su 1952. g. vredni i uporni beduini, koji su tajno sklanjali mnoge ostatke, sve dok ih arheolozi u tome nisu sprečili. Ti parčići su bili u veoma lošem stanju mada je, kada su naučnici uspeli da pročitaju ono što je na njima bilo zapisano, postalo jasno da je njihov sadržaj izuzetno važan. Kada su fragmenti konačno bili sređeni i privremeno rastumačeni, otkriveno je da je sadržaj ove pećine raznovrstan, kao i da su nađeni ostaci od oko 566 svitaka. Stegman smatra da je Pećina 4 bila poslednja od 11 kumranskih pećina, koje su bile ispunjene svicima i zatvorene u Staro doba. Čini se da su oni svici za koje se smatralo da su bili od najveće važnosti ostavljani u Pećinu 1, dok su oni od drugorazredne važnosti stavljani u Pećine 2, 5, 6 i 11 - a možda i u Pećinu 3. S druge strane, izgleda da je Pećina 4 sadržavala različitu građu - od važnih sektaških spisa do ostataka svakakvih rukopisa, na primer, raznih pravilnika i priznanica. Pošto nije bio pronađen nijedan krčag, zamotuljci svitaka mora da su bili samo slagani na tlo, ili su bili stavljani na police koje su odavno istrulile. Loš kvalitet pronađenih komadića je naveo neke istraživače da pretpostave da je u prošlosti neko ulazio u pećinu i potpuno ispreturao hrpe svitaka. Čak su se pojavile i pretpostavke da su neposredno posle Jevrejskog ustanka osvetoljubivi rimski vojnici pronašli svitke i u nastupu besa ih uništili. Možda je to tačno, ali je takođe vrlo verovatno da su krivci za propast svitaka zapravo bili pacovi, miševi, insekti, kao i klimatski uslovi. Otkriće ovih nekoliko hiljada fragmenata potpuno će obesmisliti amaterske pripreme koje su preduzeli De Vo i njegov tim, za dešifrovanje i objavljivanje svitaka sa Mrtvog mora. Dotad su oni imali relativno malu zbirku ostataka rukopisa, prikladnu za obradu, a sada su bili potpuno zatrpani novim nalazima. Decenijama posle toga, baš će sadržaji ovih ostataka iz Pećine 4 postati jabuka razdora u naučnom svetu, jer je pristup tim fragmentima bio obavijen velom tajni, a i pritom je stalno odgađan. U nekim popularnim knjigama se pojavila teza, koju je podržao ne mali broj stručnjaka, da je pretežno hrišćanski tim naučnih radnika zadužen za nadgledanje i objavljivanja svitaka naišao na nešto što je moglo da ima podrivački uticaj na naše razumevanje razvoja hrišćanstva i njegove rane istorije. Ova bajka je podgrevana činjenicom da je preduzeto sve da se obezbedi da se svi fragmenti koje su beduini tajno sklonili, a koji su zatim bili vraćeni, sačuvaju zajedno pod nadzorom De Voovog tima, radije nego da budu raštrkani širom sveta u različitim kolekcijama. Pošto je beduinima sada postalo jasno da fragmenti imaju veliku vrednost, bili su neophodni posebni trgovački dogovori da bi se oni nabavili preko našeg starog prijatelja Kanda koji je tada nastavio da se, u ime svojih "klijenata", intenzivno zanima za svitke sa Mrtvog mora. De Voovom timu trebalo je šest godina da povrati sve komadiće iz Pećine 4! Pošto je dogovoreno da svi fragmenti u početku treba da budu zajedno čuvani u Biblijskoj školi, jordanska vlada je uputila molbu raznim organizacijama i institucijama
da svojim fondovima pomognu pri otkupu fragmenata svitaka nađenih u Pećini 4, kao i onih kasnije pronađenih u obližnjim pećinama. Na kraju, nekoliko arheoloških instituta iz istočnog Jerusalima, zatim nekoliko univerziteta i, što je ispalo najspornije, Vatikan, odvojili su novac i uložili ga u posao oko svitaka. Trebalo je napraviti prepise svitaka, pripremiti ih za štampu i objaviti ih svrstane po modelu onih ranije pronađenih, a onda ih razdeliti sponzorima u srazmeri sa uloženim novcem. Precizan iznos količine novca koji je bio priložen od svake organizacije je, naravno, držan u tajnosti, pa su se pojavile sumnje da je Vatikan uložio znatnu sumu novca i tako obezbedio prava na veliki broj baš onih problematičnih fragmenata iz Pećine 4. Na žalost po većinu teoretičara zavere, činjenice su govorile drugačije. Mi sada znamo da je Vatikan dao mali prilog nedovoljan da bi se stekla bilo kakva značajnija kontrola nad objavljivanjem fragmenata svitaka. Pre nego što je zatvorena, zajedno sa svicima unutra, Pećina 4 je u Staro doba korišćena kao boravište. Pronađeni su ostaci predmeta koje su upotrebljavali stanovnici pećine, na primer ostaci od vrčeva, kao i rupe koje su bile ukopane u kamenim zidovima pećine. Pošto se Pećina 4, u odnosu na sve ostale pećine, nalazi najbliže ruševinama u Hirbet Kumranu, na osnovu rasporeda ovih rupa neki naučnici su pretpostavili da su one bile namenjene za police i da su navodni sektaši, stanovnici kumranske naseobine, ovu pećinu prvobitno koristili kao biblioteku. Oni pretpostavljaju da su, pošto su drvene police istrulile, svici, koji su na njima stajali, pali na zemlju i razbili se u paramparčad. Ovo mišljenje možda ima određenu vrednost, ali je ipak zavisno od utvrđivanja činjenica o poreklu ovih svitka i tačne prirode ruševina u Hirbet Kumranu. Kao što ćemo kasnije videti, ovo pitanje će izazvati duge i usijane rasprave prepune zajedljivosti, optužbi i protivoptužbi. Pećine 5 i 6 Petu pećinu je otkrila jedna arheološka ekipa 1952. g. za vreme ispitivanja kumranskog lokaliteta. I ona je prvobitno, pre nego što su u nju bili sakriveni svici, korišćena kao boravište. Čini se da su i ovde svici na brzinu uneti u pećinu, jer nisu pronađeni nikakvi zaštitni ćupovi, pa izgleda da su samo slagani na podu pećine. U Pećini 5 pronađeni su skoro raspadnuti ostaci tridesetak svitaka, uglavnom iz biblijskih knjiga kao što su Zakoni ponovljeni, Isaija i Psalmi. Igrajući se sa arheolozima uobičajene igre mačke i miša, lokalni beduini su prvi pronašli Pećinu 6 i sklonili najveći broj ostataka. I ovde je situacija bila slična kao u Pećini 5: nađeni su raspadnuti ostaci od oko trideset pet nezaštićenih svitaka, koji su na kraju ipak vraćeni. Među njima su se nalazile još neke biblijske knjige i nekoliko delova apokrifnih radova i zahvalnica. Pećine 7, 8 i 9 Iako su opisani kao pećine, ova tri otvora su samo mala udubljenja na liticama; međutim, s obzirom na trošnu prirodu stena u ovoj oblasti, te pećine mora da su nekada bile mnogo čvršće. Arheološka ekipa je i njih otkrila 1955. g., ali bukvalno nijedan fragment svitaka u njima nije pronađen.
Od te tri pećine, Pećina 7 je najzanimljivija jer su kopači u njoj prvi put pronašli fragmente koji nisu bili ni na hebrejskom, ni na aramejskom, nego na grčkom jeziku, i po svoj prilici su poticali iz nekoliko knjiga septuagintske verzije Jevrejske Biblije - grčkog prevoda Starog zaveta sačinjenog u Aleksandriji tokom II veka pre nove ere. I ovde su pronađeni slomljeni komadići ćupova, ali se vrlo malo od njihovog sadržaja očuvalo samo dvadeset tri minijaturna fragmenta. Na osnovu veličine ovih fragmenata i u ovom slučaju je pretpostavljeno da oni nisu ostaci svitaka, koji su se verovatno na neki drugi način raspali, nego su to bili parčići koji su otpali sa ivica originalnih svitaka. Isto se dogodilo i u Pećini 8, gde je količina pronađenih fragmenata bila još oskudnija - samo tri na hebrejskom jeziku. Nalaz kopača u Pećini 9 je bio najsiromašniji - samo jedan fragment na hebrejskom. Međutim, sudeći po tragovima koje su kopači pronašli u ove tri pećine, činilo se da su svici, koji su tu prvobitno stavljeni na čuvanje, već bili otkriveni u Staro doba. Rimljani ih, po svemu sudeći, nisu pronašli neposredno posle Jevrejskog ustanka, zato što su na nekim od razbijenih komadića ćupova nađeni čitljivi otisci od mastila davno propalih svitaka. Iz ovoga se izvodi pretpostavka da su sakriveni svici neko vreme ležali u ćupovima, a da su onda, pre mnogo godina, pronađeni i sklonjeni. Kao i u slučaju Pećine 3, Stegman predlaže uverljivo rešenje ove misterije. Origen - jedan od najvećih otaca rane crkve, tih ključnih figura za formiranja hrišćanske doktrine tokom prva tri veka hrišćanske ere - bio je redak i izuzetan stručnjak koji se veoma mnogo trudio da prouči sva tekstualna svedočanstva i o Hebrejskoj Bibliji i o hrišćanskom Novom zavetu. Za razliku od mnogih njegovih antisemitski nastrojenih sunarodnika hrišćana, on je pokazivao izvesno poštovanje prema jevrejskoj tradiciji i onome što je moglo da se iz nje nauči. Proučavajući jevrejski udeo u Bibliji, on je sastavio ono što je postalo poznato kao Heksapla - izdanje u kojem su se nalazile sve biblijske knjige sa svakom od šest verzija teksta, što su u to vreme bile dostupne i sve one su bile poređane u paralelne stupce. Znamo od crkvenog istoričara Euzebija, koji je živeo nešto kasnije, da je Origen koristio još jedan primerak Psalama tokom pripreme za objavljivanje Knjige psalama, jer on kaže da je Origen koristio i tekst Psalama, "koji je pronađen u nekom glinenom ćupu u blizini Jerihona, u doba Antonina, Severovog sina". Nekoliko decenija kasnije, godine 392. nove ere, jedan drugi crkveni otac, Epifan, napisao je da su "u sedmoj godini vladavine Antonina, Severovog sina /217. g. nove ere/, u jednom glinenom ćupu, u blizini Jerihona, pronađeni rukopisi Septuaginte, zajedno sa drugim hebrejskim i grčkim spisima". I tako, ponovo, ovde imamo moguću vezu sa kumranskim pećinama, kao što iz istog razloga možemo međusobno da povežemo različita otkrića opisana u gore pomenutom Timotijevom izveštaju iz IX veka. Ali čak i da je Origen koristio rukopis Psalama iz pećine u Kumranu, mi na žalost nemamo nikakvu predstavu o tome šta se dogodilo sa preostalim svicima koji su, bez sumnje, u isto vreme otkriveni. Pećine 10 i 11 Ovo su dve poslednje otkrivene pećine. Pećina 10 verovatno nikada nije bila korišćena kao mesto za sakrivanje svitaka, jer u njoj nije pronađen ni najmanji komadić pergamenta. Izgleda da je u Staro doba ona bila korišćena kao boravište, verovatno kao
usamljeno sklonište za izbeglice koje su bežale od razjarene rimske vojske u vreme Jevrejskog ustanka, ili nakon ustanka Bar-Kohbe jedan vek kasnije. Pećinu 11 su otkrili neumorni beduini godine 1956. Kasnija ispitivanja potvrdila su da je ona bila zatvorena još od Starog doba, ali je u njoj pronađeno veoma malo ostataka. U to vreme, svi oni koji su bili direktno povezani sa Kumranom, i beduini i arheolozi, kao i široka javnost, već su bili shvatili koja je prava vrednost svitaka sa Mrtvog mora. Mada je na kraju vraćeno oko dvadeset veoma oštećenih fragmenata svitaka, glasine su i dalje kolale o tome da su pronađeni i drugi, bolje sačuvani svici, ali da su oni ili izgubljeni usled nepažnje, ili su završili u rukama privatnih kolekcionara. Ovo lako može da bude istina. Dosta vremena nakon što su sve pećine bile otkrivene, a ono što je u njima pronađeno odneto, ponovo se pojavio neizbežni Kando. On je izjavio da poseduje jedan važan svitak iz Kumrana, ali se zatim, kao i uvek, u poslednjem trenutku, povukao iz pregovora. Na kraju mu je stvar izmakla iz ruku, jer je za vreme izraelske okupacije Vitlejema, tokom Šestodnevnog rata 1967. g., u njegovoj prodavnici izvršena racija koju je organizovao Jigel Jadin u ime izraelskih vlasti. Ispod dasaka poda, dok je trunulo u staroj kutiji za cipele, pronađeno je ono što će dobiti ime Svitak Hrama - poduži spis koji detaljno opisuje izgradnju idealnog Jerusalimskog hrama i za koji se, kao što ćemo videti u VI poglavlju, čak smatra da predstavlja dotad izgubljeni dodatak Petoknjižja. Iako se ovaj svitak očigledno oštetio dok je bio u Kandovim rukama, ipak je bio relativno dobro očuvan, pa ga je na kraju sam Jadin preveo i objavio. Opšte je prihvaćeno da je taj svitak prvobitno bio pronađen u Pećini 11. Pitanje da li je Kando posedovao još nešto od građe iz ove pećine i da li je znao nešto o njoj, ostaje nejasno, mada je bilo svakakvih glasina. II poglavlje PRIČA O OBJAVLJIVANJU SVITAKA Pošto smo videli kako su svici sa Mrtvog mora otkriveni, sada ćemo se pozabaviti još kontroverznijom pričom o tome kako su oni pripremani za štampu i objavljivani. Sve je išlo dobro tih nekoliko godina nakon otkrića prvih svitaka. U to vreme, izgleda da niko nije shvatao da su sedam svitaka pronađenih u Pećini 1 samo vrh jednog ledenog brega. Tri svitka koje je Sukenik nabavio 1947. g. pripremljeni su za štampu i objavljeni relativno brzo, dok je Američka škola za orijentalna istraživanja (ASOR) godine 1950. objavila fotografije i prepise Isaijinog svitka A i Pešer Avakuma, a godinu dana posle toga i Pravilnika Zajedništva. Sve u svemu, način na koji su te rane publikacije objavljene nije davao nikakav povod za uznemirenje među naučnicima, dok široka publika uglavnom nije ni znala da se nešto značajno pojavilo u Judejskoj pustinji. Samo hrišćanski naučnici Izvorište potencijalnog izdavačkog i istraživačkog skandala nalazilo se u samom sastavu tima koji je oformio jordanski Odsek za starine. Godine 1952. direktor odeljenja, Džerald Lankaster Harding, naimenovao je Rolana de Voa za glavnog urednika planiranog izdavačkog procesa, koji će biti dotiran od strane Palestinskog arheološkog muzeja (PAM; sada Rokfelerov muzej). Sam Džon D. Rokfeler je velikodušno obezbedio znatnu
sumu novca za pokrivanje troškova stručnjaka koji će raditi na svicima u Jerusalimu, njihovog osoblja, kao i troškova za fotografisanje i zaštitu fragmenata - očekivalo se da će taj proces trajati šest godina. Kao što je ranije pomenuto, muzej je takođe obezbedio fondove za kupovinu fragmenata rukopisa koji su dospeli u ruke beduinskim lovcima na novac. Cilj je bio da se omogući da izdavačka kuća Oxford University Press štampa verzije ovih fragmenata sa dodatnim prevodima i komentarima, pod naslovom Otkrića u Judejskoj pustinji. Tokom nekoliko prvih meseci De Vo je poverio razne delove građe Pjeru Benoi (Pierre Benoit), Juzefu Miliku (Jozef Milik) i Morisu Bejeu (Maurice Baillet), svojim kolegama iz Biblijske škole u istočnom Jerusalimu. Teoretičari zavere požurili su da istaknu, gotovo klevetnički, da su sva četiri naučnika katolički sveštenici, pa se zbog toga od njih ne može očekivati da da će objektivno pristupiti bilo čemu protivurečnom kada je u pitanju poreklo hrišćanstva. Bilo kako bilo, poljski stručnjak Milik izgleda da je bio najvredniji, i njegov krajnji rezultat se i dan-danas veoma uvažava. Upravo je on bio taj koji će kasnije započeti izuzetno težak posao klasifikovanja fragmenata iz Pećine 4, kao i posao oko pripreme za objavljivanje nebiblijskih elemenata iz Pećine 1. Napori francuskog stručnjaka Bejea na kraju su se sveli na poslove oko pripreme za štampu mnogih fragmenata iz Pećina 2 i 3 i 6-10, kao i poznatog Ratnog svitka. Međutim, zbog otkrića Pećine 4 i stalnog priliva ogromne količine fragmenata nađenih u toj pećini, u proleće 1953. g. De Vo je organizovao jedan međunarodni tim. Taj tim je bio sastavljen od izabrane grupe poznatih stručnjaka koji su svi, izuzev Milika i Bejea, bili angažovani iz raznih arheoloških misija aktivnih u istočnom Jerusalimu. Grupa je u početku imala i šest dodatnih članova, mahom relativno mladih i neiskusnih. Uprkos ciničnim primedbama od onih koji su celu stvar videli kao masku za manipulacije od strane Vatikana, religiozna pripadnost ove grupe bila je srazmerna: četiri katolika i četiri protestanta. Novi članovi bili su Amerikanac Frenk Mur Kros Mlađi (Frank Moore Cross Jnr) za koga se kasnije ispostavilo da će biti zaslužan za objavljivanje mnogih biblijskih tekstova iz svitaka; ekscentrični Englez Džon Alegro (John Allegro), koji je pripremio za objavljivanje jedan izbor parabiblijskih spisa i komentara; Amerikanac Džon Stragnel (John Strugnell), koji će kasnije preći u katoličanstvo i koji je radio na nebiblijskim tekstovima i raznim liturgijskim spisima; otac Patrik Sken (Patrick Skehan), Amerikanac koji je radio na delovima biblijskih tekstova i na jednom grčkom spisu; i otac Žan Starski (Jean Starcky), Amerikanac koji se bio specijalizovao za nebiblijske tekstove na aramejskom. Bio je tu i jedan Nemac, Klaus Kunciger (Claus Hunzinger), ali je on ubrzo podneo ostavku. Niko iz tog tima nije bio ni Jevrejin, a kamoli Izraelac. Pošto je sva kumranska građa bila poreklom jevrejska, ovo je bilo veoma čudno čak i ako odbacimo teoriju o vatikanskoj zaveri, sve dok sa žaljenjem ne shvatimo da su mnogi iz te grupe bili poznati po tome što su bili veoma antisemitski, ili pak proarapski nastrojeni. Mada su i neki jevrejski naučnici kasnije marginalno uključivani u istraživački posao, skandalozno je i to što oni nisu mogli da se direktno priključe projektu sve do godine 1990. Nestručnost i nemarnost Štaviše, gledajući unazad, možemo da vidimo da je bilo i nekoliko drugih dovoljno jakih razloga za zabrinutost. Izgleda da De Vo nije imao velikih organizatorskih sposobnosti,
jer je očigledno da on nije uspeo da osmisli dugoročnu strategiju za klasifikovanje i objavljivanje fragmenata. Najjači utisak jeste da se sve odvijalo sa idejom rada na kratke staze. Izgleda da je, sa zaista ogromnom arogancijom, De Vo verovao da će njegova mala grupa stručnjaka biti u stanju da ponovo sastavi i pripremi za štampu tako veliku količinu građe iz Pećine 4 za samo deset ili dvanaest godina. Što je još gore, uslovi pod kojima su fragmenti proučavani mogu samo da se opišu kao primitivni. S obzirom na veliku starost i krtost materijala, začuđujuće je da nikakav ozbiljan pokušaj nije učinjen da se fragmenti konzerviraju ili zaštite. Prilikom sastavljanja komadića, istraživači su koristili neprikladan materijal kao što su selotejp i samolepljive ivice od tabaka poštanskih marki. Fragmenti su često stavljani u plitke kutije, a zatim polagani na police gde su bili izloženi štetnom dejstvu bliskoistočne sunčeve svetlosti što je dolazila kroz prozore, a to je bilo nešto, uz šoljice kafe i cigarete koje su istraživači nemilice konzumirali tokom beskrajnih zamornih časova identifikacije i slaganja fragmenata, od čega se konzervatorima diže kosa na glavi. Mada su načinjene kvalitetne fotografije fragmenata, često uz pomoć infracrvene svetlosti da bi se otkrila slova na zatamnjenim parčićima pergamenata, nema sumnje da su neki članovi istraživačkog tima čak i uljem od karanfilića premazivali nečitke fragmente svitaka da bi slova postala malo vidljivija! Pored štete koja je možda učinjena usled ovakvog načina rada, ima i nešto još gore. Tokom Suecke krize 1956. g. strahovalo se za sigurnost fragmenata iz Pećine 4. Zato su oni prebačeni iz istočnog Jerusalima u trezore Turske banke, u jordanskoj prestonici Aman. Kada su nakon godinu dana bili vraćeni, ustanovljeno je da je došlo do značajnog oštećenja, verovatno zbog neprikladnih uslova skladištenja - mnogi od fragmenata su imali tragove buđi. Pa ipak, uprkos povremenim unutrašnjim trvenjima i neslaganjima između pojedinih članova tima, pogotovu od strane Džona Alegra koji je na kraju započeo lični obračun sa ostatkom tima i, uopšte, sa hrišćanstvom, grupa je, uz pomoć Rokfelerovog fonda, tokom pedesetih i šezdesetih godina, relativno efikasno radila. Kako je vreme prolazilo, neki od prvobitnih članova su napuštali tim, a drugi stručnjaci su bili pozivani da mu se pridruže. Najistaknutiji od njih bio je doajen kumranskih studija, Amerikanac Džej Ficmajer (J. Fitzmyer), koji je godine 1957. počeo da radi na registru reči iz svih rukopisa iz pećina 2-10, a to će 1991. g. konačno odigrati važnu, iako nenamernu ulogu u razbijanju monopola za studije svitaka, koji je stvoren tokom decenija. Kasnih pedesetih godina i enigmatski Bakarni svitak je konačno otvoren u Velikoj Britaniji, na Mančesterskom institutu za tehnologiju, pomoću specijalnog cirkulara koji je za specijalno za tu priliku konstruisao profesor Rajt-Bejker (Wright-Baker). Međutim, tokom kasnih šezdesetih godina, posao se odvijao brzinom puža. Do godine 1967. objavljeno je samo pet tomova Otkrića u Judejskoj pustinji. Rad na svicima tokom narednih dvadeset godina neprekidno je narušavan velikom haotičnošću i stalnim odlaganjima - nakon 1967. g. samo će se još četiri toma pojaviti sve do 1990. g. Kultura tajanstvenosti Očekivalo se da će Šestodnevni rat 1967. g., koji se završio izraelskom okupacijom istočnog Jerusalima i Zapadne obale, ipak promeniti situaciju, jer je sada sva građa, sa izuzetkom Bakarnog svitka i nekoliko manjih fragmenata sa izložbe u Amanu, bila u
posedu Izraelaca. Pa ipak, veoma je neobično to što su Izraelci De Vou i celom njegovom nejevrejskom timu ostavili potpunu kontrolu nad velikim brojem fragmenata iz Pećine 4 koji još nisu bili objavljeni. Neznatna količina građe iz Pećine 11 je dodeljena nekolicini holandskih i američkih stručnjaka, s ciljem da oni urade pripremu materijala za štampu i eventualno ga objave. Međutim, od tada, pa sve do svoje smrti 1971. g. izgleda da je De Vo bio potpuno prestao sa radom, možda i iz razumljivih razloga zbog svoje antipatije prema izraelskoj državi. Naredne godine, De Voovo mesto glavnog urednika je preuzeo njegov stari prijatelj Pjer Benoa, koji je bio već u poodmaklim godinama. Tokom narednih godina mnogi od članova prvobitnog tima su se ili penzionisali, ili otišli na razne univerzitete da predaju. Otac Sken je umro 1980. g., a za njim i Starski 1986. g., a da rezultate svog rada nisu objavili. Sa neodgovarajućim vođstvom, došlo je do neefikasnosti, tajanstvenosti i nepotizma. Dva starija člana, Stragnel i Kros, rešili su da delove dodeljenog im materijala raspodele svojim svršenim studentima "ljubimcima" koji su bili relativno neiskusni, pod uslovom da ih oni nadziru u radu. Do tada se svaki naučnik sa strane, koji je želeo pristup svicima sa Mrtvog mora, susretao sa očiglednim odbijanjem. Iako su fragmenti iz Pećine 4 skoro svi bili identifikovani i klasifikovani, ne samo da su stručnjaci sa strane bili sprečavani da išta vide, nego su im čak i liste predmeta bile nedostupne. Takvo stanje stvari je dovelo do pojave jedne čitave armije senzacionalističkih knjiga, što su tvrdile da postoje mračni razlozi za takvu tajanstvenost. Kao što je već pomenuto, teoretičari zavere se nisu mnogo dvoumili pre nego što su uprli prstom u Vatikan, jer su verovali da Vatikan pokušava da spreči da nešto krajnje neprijatno po istoriju hrišćanske vere izađe na videlo. Sada kada imamo pristup celokupnoj građi, čini se da je ova teza prilično nategnuta - jedini, pomalo uznemiravajući zaključak koji možemo da donesemo jeste taj da je hrišćanstvo, po svom sektaškom jevrejskom poreklu, ipak malo manje originalno nego što se dosad smatralo, i to će biti objašnjeno u XI poglavlju. U jevrejskim rukama - ali i dalje vlada tajanstvenost Benoa je bio penzionisan 1986. g., a naredne godine je umro. Zamenio ga je Džon Stragnel. Po svemu sudeći, Stragnel je bio veoma talentovan naučnik, ali izgleda da je on funkcionisao na potpuno drugačijem vremenskom nivou od ostatka sveta, jer za trideset tri godine nije objavio nijedan jedini tekst! A onda je, godine 1990, jednim izraelskim novinama dao onaj zloglasni intervju, tokom kojeg su njegova antijevrejska i antiizraelska osećanja postala očigledna. Možda je posle toga na njega bio vršen pritisak, jer je ubrzo penzionisan zbog "zdravstvenih razloga". Sada su izraelske vlasti uradile ono što je možda trebalo da urade još 1967. godine: ceo projekat poverili su 1991. g. sposobnom Emanuelu Tovu. Poznati profesor biblijskih studija sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, Tov, bio je prvi Jevrejin koji je bio direktno povezan sa ma kojim materijalom iz svitaka sa Mrtvog mora, izuzev onog kojeg su Sukenik i Jadin štampali godinama ranije. Gotovo istog trenutka, Tov je oformio novi međunarodni tim za pripremanje građe za štampu, koji je po svom sastavu bio mnogo ujednačeniji nego bilo koji prethodni. Ipak, čak je i Tov, na žalost, nastavio staro "pravilo tajanstvenosti" koje je utemeljio De Vo, pa je on tako svima zabranio pristup tekstovima, izuzev nekolicini odabranih. To je pokazalo koliko su prazne bile priče nekih
popularnih pisaca da je Vatikan namerno sklonio od javnosti delove građe iz Pećine 4, jer inače kakve bi sada imao motive jedan Jevrejin da štiti hrišćanstvo od bilo kakvih neprijatnih otkrića? Godine sopstvenog iskustva u akademskom svetu navele su me da dođem do mnogo jednostavnijeg objašnjenja. Naučnici mogu da budu izuzetno posesivni, ili posednički raspoloženi, kada je u pitanju "njihova" uža oblast proučavanja i obično žele svu slavu samo za sebe. Pored toga, na mnogim univerzitetskim odsecima vlada nepotizam: nova radna mesta i projekti često se dodeljuju, usled međusobne povezanosti "starih članova", favorizovanim stručnjacima, dok su ostali isključeni. Čini mi se da tajanstvenost i odlaganje objavljivanja materijala iz svitaka sa Mrtvog mora ne predstavljaju izuzetak od ovog pravila. Svici su konačno objavljeni Međutim, situacija je počela naglo da se menja početkom devedesetih godina. Kada su isključeni naučnici shvatili da Tov namerava da nastavi sa primenom pravila tajanstvenosti, sa svih strana se otvorila baražna vatra kritike. Dva mlada istraživača, kompjuterski znalci Ben Cion Vaholder (Ben Zion Wacholder) i Martin Abeg (Martin Abegg), načinili su zadivljujući napredak rekonstrukcijom sedamnaest rukopisa iz Pećine 4, na osnovu takozvanog Pripremnog azbučnog sadržaja koji je započeo Ficmajer, i koji je sastavljan decenijama, a za privatnu upotrebu ga je štampao Stragnel godine 1988. Ovi dotad neobjavljivani tekstovi prikazani su u cenjenom časopisu Biblijskog arheološkog društva, septembra 1991. godine. Predstavnici Hantington biblioteke iz Kalifornije domogli su se jednog kompleta fotografija, pripremljenog za slučaj da se fragmenti svitaka izgube u nekoj neprilici, pa je tako ta biblioteka postala jedna od retkih institucija izvan Izraela kojoj je uspelo tako nešto. Septembra 1991. g., na opšte zaprepašćenje, biblioteka otvara čitav svoj fotografski arhiv svim kvalifikovanim naučnicima. Shvativši da su sada izgubili pravu kontrolu nad fragmentima svitaka, izraelski Odsek za starine i Tovova grupa "zvaničnih priređivača" nisu imali drugog izbora osim da i sami ukinu sve zabrane pristupa sadržajima svitaka. U isto vreme, još dva kompleta fotografija svitaka postala su dostupna javnosti - onaj koji se nalazio u Oksfordskom centru za postdiplomske hebrejske studije u Velikoj Britaniji i onaj u Centru za drevne biblijske rukopise u Klermonu, u Sjedinjenim Američkim Državama. Ne samo da su sada fragmenti svitaka i fotografije postali dostupni svim zainteresovanim stranama, nego je i Biblijsko arheološko društvo u dva toma objavilo fotografsko izdanje većine kumranskih fragmenata. To izdanje sastavili su prilično osporavani kumranolozi Rober Ajzenman i Džejms Robinson, dotad isključeni iz projekta, mada ostaje nejasno kako su uopšte ova dva profesora došla do građe. I tako se, od početka devedesetih godina, situacija u vezi sa pristupom svicima sa Mrtvog mora, na sreću, umnogome promenila, mada u nekim krugovima ima još mnogo gorčine. Ne samo da je sada sirova građa, u raznim oblicima, postala dostupna za ispitivanje svakom kompetentom stručnjaku, nego su i prevodi na engleski, kao i na druge jezike, široj čitalačkoj publici pristupačni po umerenim cenama. U isto vreme, objavljivanje narednih tomova iz serije Otkrića u Judejskoj pustinji, namenjenih akademskoj publici, naglo se nastavlja sa osam novih tomova koji su se pojavili 1998. godine. Priznati naučnici, kao i mlađi stručnjaci, koji su u vreme prelaska jednog u drugi
milenijum napisali ogroman broj studija o svim aspektima svitaka sa Mrtvog mora, gotovo da su stvorili čitavu jednu novu privrednu granu. DRUGI DEO: ISTORIJSKA POZADINA III poglavlje USTANAK MAKABEJACA I VLADAVINA HAŠMONEJACA Skoro svi stručnjaci, koji su se bavili svicima sa Mrtvog mora, slažu se oko toga da su ovi dragoceni fragmenti rane jevrejske književnosti prepisani, ako ne i napisani, negde između 170. g. pre nove ere i 68. g. nove ere, iako se i dalje nastavljaju uzavrele rasprave u vezi sa tumačenjem i poreklom svitaka. Ovo datiranje se zasniva na arheološkim i paleografskim nalazima, i o tome će kasnije u ovoj knjizi biti reči. Pre nego što se detaljno pozabavimo samim svicima, biće korisno da makar letimično sagledamo ovaj tragični period jevrejske istorije poznat po raznim imenima, kao što su međuzavetni period, postegzodusni period, i period Drugog hrama. Drugim rečima, pošto su svici proizvod jednog izuzetno burnog istorijskog perioda, može se slobodno pretpostaviti da su događaji, koji su se odigrali za to vreme, sigurno imali veliki uticaj na sadržaj svitaka i da su, zapravo, inspirisali pisce da napišu to što su napisali. Poraz i vavilonsko progonstvo Kao i toliki drugi mali narodi, i Izrailjsko carstvo često je bilo izloženo na milosti i nemilosti moćnijih i brojnijih suseda. U vekovima koji su nastupili posle slavnih Solomonovih podviga, odvijala se duga borba Jevreja koja je za cilj imala očuvanje sopstvenog jedinstvenog identiteta i nezavisnost od strane dominacije. Do godine 928. pre nove ere, ujedinjeno Izrailjsko carstvo se podelilo na dva dela: na ostatak samog Izrailjskog carstva, sa centrom u Samariji, i na novo carstvo, Judeju. Dvesta godina kasnije, 722. g. pre nove ere, Izrailjsko carstvo porazili su ratoborni Asirci iz Mesopotamije, i posle masovnih deportacija i pokolja zemlja je ostala gotovo pusta. Iako je Judeja u međuvremenu postala vazalna asirska država, i ona je na kraju pala kao žrtva osvajača sa Istoka, Vavilonjana, godine 587. pre nove ere. Tom prilikom ne samo da je Jerusalim opustošen, nego je i Solomonov hram bio razoren. Na hiljade ljudi odvedeno je iz Judeje u Vaviloniju, gde su ostali u progonstvu više od pedeset godina. Onda se iznenada, što je vrlo tipično za dešavanja u tom području, čitava situacija promenila: veliki deo te oblasti, uključujući Judeju i Vaviloniju, osvojio je 539. g. pre nove ere velikodušni persijski car Kir Veliki, koji je ubrzo posle toga jevrejskim izgnanicima dozvolio da se vrate kući. Povratak iz progonstva Nema sumnje da ove godine nisu bile baš najsrećnije vreme za mnoge Jevreje, kao što možemo da prosudimo po potresnim rečima iz Psalma 137, ali život u Vavilonu verovatno nije bio previše težak, jer se povratak iz progonstva odigravao u talasima
tokom nekoliko stotina godina. Mnogi Jevreji bili su izloženi stranim religioznim idejama, pod uticajem svojih bivših vavilonskih osvajača i onih koji su praktikovali sofisticiranu zoroastrejsku religiju, pa su mnoge tako usvojene ideje kasnije imale veliki uticaj na jevrejsku religioznu misao. Ovaj strani uticaj je posebno primetan kod članova raznih jevrejskih sekti koje su se razvile tokom narednih vekova, sve do vremena svitaka sa Mrtvog mora. Međutim, kada su se Jevreji vratili u Judeju, Persijanci su se pokazali kao dobroćudni vladari, pa su im dali mnoga građanska prava i verske slobode. Do 516. g. pre nove ere, na primer, Jerusalimski hram je bio ponovo izgrađen i osveštan, i to uglavnom o persijskom trošku, što je dovelo do tzv. perioda Drugog hrama koji će biti centar naše pažnje u preostalom delu ovog poglavlja. Prorok Jezdra (Ezra) je poveo još jedan talas izbeglica iz Vavilona oko 458. g. pre nove ere, a smatra se da je bio uključen i u izuzetno važan posao oko pripreme i kanonizovanja onih pet knjiga, ponekad nazivanih Petoknjižje, koje sačinjavaju Toru, i koje od tada predstavljaju temelj jevrejskog života. Mada izgleda da je Jezdra usvojio veoma pomirljiv stav prema onim Jevrejima koji su tokom perioda progonstva ostali u Judeji, prorok Nemija, koji je bio aktivan nekoliko decenija kasnije, bio je daleko manje tolerantan prema njihovim verskim i moralnim nazorima. On je uveo mnoge verske reforme sa ciljem da očisti zemlju od polupagana Jevreja, a takođe je i svom snagom prionuo na posao jačanja odbrambene moći Jerusalima, započinjanjem serije građevinskih projekata, koji su uključivali i obnovu velikih gradskih zidina. Autonomija Judeje Iako su nominalno bili pod persijskom vlašću, stanovnicima Judeje je, bez obzira na to, bilo dozvoljeno da se organizuju kao posebna verska i politička zajednica. Ono što je za našu priču veoma važno, jeste to da je baš u tom periodu današnje nasledno zvanje prvosveštenika počinjalo da dobija svoj izuzetni značaj: sva unutrašnja vlast u Judeji je bila skoncentrisana u rukama ove ličnosti, koja ne samo da je bila doživotni vrhovni vođa u verskim pitanjima, nego je i de facto bila doživotni državni poglavar. Ova situacija se nastavila čak i kada je došlo do promene vlasti, pošto je Persijska carevina bila poražena pod naletima armija Aleksandra Velikog. Pod grčkim osvajačima je politička autonomija stanovnika male države Judeje, kako je zemlja tada nazvana, postala još veća, ali su njihova jevrejska braća u drugim područjima, koja su nekad bila deo starog Izrailjskog carstva, sada tamo bili u manjini, i nisu bili u tolikoj milosti. Mada su se u mnogo čemu razlikovali, persijski, a sada i grčki upravitelji Judeje, imali su jednu zajedničku crtu: viziju ogromne carevine koja bi se održavala uz pomoć jedinstva jezika, običaja i kulture. Dok je Aleksandar napredovao preko Srednjeg istoka na svom putu ka granicama Indije, za njim su stizali karavani doseljenika koji su osnivali i gradili mnoge gradove, s ciljem ostvarivanja upravo ovih helenističkih ideala. Nakon Aleksandrove iznenadne smrti 323. g. pre nove ere, teritorija koju je on osvojio biva rascepkana posle kratke, ali krvave borbe među njegovim vodećim generalima, na nekoliko manjih kraljevstva. Bliski istok je podeljen na dva dela: Egipat i okolna područja pripala su dinastiji Ptolomeja, dok je Sirija sa delovima Turske i Persije pripala dinastiji Seleukida. Oko uprave nad Judejom, koja se nalazila u nepovoljnom
položaju između ova dva moćna bloka, kao što se i očekivalo, vodila se ogorčena borba. U početku, Judeja je bila pod blagom vlašću Egipćana koji su Jevrejima dozvolili znatan stepen verskih sloboda; ali, agresivni pohodi istočnih Seleukida na kraju su otrgli Judeju iz ruku dinastije Ptolomeja i točkovi jevrejske pobune polako su počeli da se pokreću. Ali tokom celog ovog perioda, i Ptolomeji i Seleukidi snažno su podsticali Aleksandrovu viziju helenističkog sveta. Proces je bio toliko uspešan da je u vreme ustanka Makabejaca, koji je započet 168. g. pre nove ere, najveći deo Srednjeg istoka bio potpuno helenizovan, pogotovo plemstvo i ambiciozna srednja klasa. I Judeja, uprkos svom jedinstvenom verskom i socijalnom statusu u tom području, nije bila izuzetak. Može se reći da je izvestan stepen helenističkog uticaja bio neizbežan, jer je veliki deo trgovine sa susednim zemljama obavljan na grčkom jeziku - bez izvesnog poznavanja jezika ekonomski opstanak bio bi težak - a sa jezikom su dolazili kultura i običaji. Da seleukidski vladar Antioh IV Epifan nije bio toliko bezosećajan, vrlo je verovatno da bi Judeja potpuno izgubila svoj jevrejski identitet, a svetska istorija pošla sasvim drugačijim putem. Mada je veliki deo jevrejske više klase u Judeji bio za saradnju sa onima koji su helenizaciju nametali ubrzanim tempom, pod vođstvom ovog vladara došlo je do velikih tenzija među liberalnijim Jevrejima koji su bili za helenizaciju, i hasida, grupe religioznih, konzervativnih Jevreja koje su obični ljudi veoma uvažavali. Ove tenzije uskoro će eruptivno izbiti u jedinstvenom verskom ratu. Prvo podmićivanja... Seleukidski vladar Antioh IV Epifan je bio kontradiktorna ličnost: veliki despot, okrutan i nepredvidljiv, koji je u isto vreme imao izlive krajnje velikodušnosti, kao i sklonost da se druži sa običnim ljudima. Kada je on došao na presto 175. g. pre nove ere na položaju prvosveštenika Hrama se nalazio pobožni Onija III. Onija, koji je bio konzervativac, imao je mlađeg brata koji je, budući prohelenistički nastrojen, više voleo da ga zovu Jazon nego po njegovom jevrejskom imenu Jošua, ili Isus. Iako je status prvosveštenika bio doživotan, što je zasnovano na starom običaju još od vremena Nemije, Jazon je žarko želeo da postane prvosveštenik, pa je Antiohu, u zamenu za podršku, obećao veliku sumu novca, kao i to da će učestvovati u Antiohovom projektu helenizacije zemlje. Onija je ubrzo svrgnut sa položaja prvosveštenika i poslat u progonstvo u Egipat, a Jazon je, kao što je i sam očekivao, zauzeo njegovo mesto. Proces helenizacije je počeo da se ubrzava, mada u početku nije dolazilo do mešanja sa jevrejskom verom. Pa ipak, tokom perioda kada je Jazon bio prvosveštenik, na samo dobačaj kamena od granica Hrama sagrađeno je vežbalište u grčkom stilu, gde su muškarci, po grčkom običaju, vežbali bez ikakve odeće. Ovo pokazivanje nagih tela bilo je sramno za konzervativne Jevreje, mada se pričalo da su mnogi sveštenici u Hramu tokom svetih dužnosti pravili pauze i s pažnjom posmatrali gole mladiće dok vežbaju. (Mada na Bliskom istoku obrezivanje nije bilo specifično jevrejski običaj, Grcima je ono bilo strano. Mnogi helenizovani Jevreji su zato bili posramljeni pokazivanjem svojih obrezanih genitalija, što je mnoge od njih nagnalo da pokušaju da veštački "koriguju" ožiljke - postupak koji je, pre izuma anestezije i plastične hirurgije, bio bolan i opasan.) A zatim ubistva, pokolji i vladavina terora
Posle nekoliko godina, Jazona je smenio Menelaj koji je takođe podmitio Antioha Epifana da bi mu ovaj dao podršku. Po jevrejskom verskom zakonu, položaj prvosveštenika mogao je da dobije samo neko ko vodi direktno poreklo od rodozačetnika Arona iz plemena Levi, još iz Mojsijevog vremena; Menelaj je, međutim, bio iz plemena Benjamina. U očima konzervativnih pobožnih Jevreja situacija je bila skandalozna, ali stvari će uskoro postati još gore. Radeći složno sa svojim pokroviteljem Antiohom, Menelaj je 171. g. pre nove ere naredio da Onija III ubiju. U međuvremenu, zbačeni Jazon se nije mirio sa situacijom. Dok je Antioh bio u ratu u Egiptu, Jazon je godine 170. pre nove ere krenuo na Jerusalim i na prepad ga zauzeo. Strepeći za svoj život, Menelaj se brzo sklonio u tvrđavu. Antioh je bio van sebe od besa, jer je Jazonovu akciju verovatno shvatio kao direktan izazov svojoj vlasti i lično je poveo pohod na Jerusalim. Došlo je do krvoprolića, a zatim je Antioh, uz pomoć pokornog Menelaja, opljačkao ogromno blago iz Hrama. Naredne godine je Antioh ponovo krenuo u pohod protiv Egipta koji je bio pod dinastijom Ptolomeja, ali su mu račune pomrsili oprezni Rimljani koji su, po svoj prilici, bili zabrinuti zbog mogućnosti da im se poremeti isporuka žitarica iz Egipta, kao i zbog rastuće snage Seleukidske carevine. Naredili su Antiohu da Egipat ostavi na miru, ili da snosi posledice. Kako to siledžije obično i rade, on je svoj bes iskalio na nesrećnim stanovnicima Judeje. Antioh je sada odlučio da još okrutnije sprovede svoj plan helenizacije tog područja. Na njegovu zapovest započeli su pokolji, pljačke i razaranja Jerusalima, kao i ostatka zemlje. Svi oni koji su odbili da sarađuju, likvidirani su - muškarci su pobijeni, žene i deca prodati u roblje. Gradske zidine koje je ponovo izgradio Nemija su uništene, mada je tvrđava u starom Davidovom gradu ojačana i tu su bile stacionirane seleukidske trupe. Gnušanje nad očajem Situacija se i dalje pogoršavala. Antioh je prvo naredio da se ukine kult Hrama i zabranio da se Zakon izvršava. Trebalo je da ih zamene paganski kultovi i svi jevrejski običaji su zabranjeni, pogotovo šabat i obrezivanje, pod pretnjom smrtne kazne. Najveća uvreda za Jevreje odigrala se krajem 167. g. pre nove ere kada je u Hramu, na vrhu velikog oltara za prinošenje žrtava, podignut paganski oltar, a onda su tu Zevsu prinošene žrtve, verovatno svinje, koje su Jevreji smatrali za "nečiste" životinje. Tada nastaje ono poznato "gnušanje nad očajem", koje će postati lozinka za otpor tokom narednih godina. Naređeno je ne samo u Jerusalimu, nego i u svim judejskim gradovima da se paganske žrtve prinose bogovima, a samo posedovanje Tore bilo je kažnjivo smrću. Tokom ove vladavine terora, mnogi Jevreji su sa velikom hrabrošću pružali otpor i ostajali verni svojoj veri i izvršavanju dužnosti. Međutim, ovi hrabri činovi pasivnog otpora nisu mogli dugo da traju, i da nije bilo delovanja jednog skromnog sveštenika i njegovih sinova u gradiću Modinu, judaizam bi bez traga nestao iz zemlje u kojoj je ponikao. Početak Makabejskog ustanka
Jednog dana 168. g. pre nove ere barjak otvorene pobune je podignut. Kada je izvesni Antiohov činovnik naredio Matatiji, pobožnom svešteniku iz Modiina u blizini Jerusalima, da prinese pagansku žrtvu, ovaj je odbio da izvrši naređenje i pritom je ubio činovnika. Matatija i njegovih pet sinova, Johanan, Šimon, Eleazar, Juda i Jonatis, zatim su uništili oltar i pobegli u planine. Tamo im se pridružio jedan broj istomišljenika, ali su mnogi od njih pobijeni od strane kaznenog odreda sirijskih vojnika iz Jerusalima, jer su toliko poštovali zakone Tore da nisu pružili otpor kada su napadnuti na šabat. Sudbina ovih pobožnih mučenika ojačala je Matatijinu rešenost da se odupre Seleukidima i njihovim saradnicima - pa čak i ako je to značilo da će se boriti subotom, ako bude neophodno. Matatiji su se pridružlili mnogi savesni pripadnici sekte hasida "bogougodnih" - koji su dotad strpljivo podnosili situaciju, plaćajući ne malu cenu zbog toga. Matatijina grupa je počela da putuje kroz Judeju i da se suprotstavlja Antiohovoj nametnutoj helenizaciji. Rušili su paganske oltare, ubijali Jevreje otpadnike, obrezivali decu i, jednom rečju, pozivali na otvorenu pobunu protiv Seleukida. Juda Makabejac i borba protiv Seleukida Posle Matatijine smrti 165. g. pre nove ere, nasledila su ga dvojica od njegovih sinova: Šimon je postao savetnik za verska pitanja, a Juda vojni zapovednik. Na taj način Juda je postao vođa pokreta otpora i uzeo je ratno ime "Makabejac", za koje mnogi misle da znači "čekić" ili "kladivo", možda u smislu da je on ratnik koji udara jako i brzo. Za njega je rečeno: "U svojim delima bio je kao lav, i kao lavlje mladunče rikao je napadajući svoj plen". Akcije Jude i njegove male grupe pobunjenika u početku nisu bile sprečavane, ali je onda Antioh odlučio da preduzme mnogo strožije mere i da pošalje veliku vojsku na Judeju. Međutim, Juda se bacio na posao. U Mispi je prikupio sve svoje snage, od kojih je do tada već bio napravio dobro organizovanu vojsku. Nakon što su se, uz molitvu i post, bili pripremili za bitku, sukobili su se sa sirijskom vojskom u Emausu. Uprkos svim očekivanjima, Jevreji su pobedili zahvaljujući veštoj upotrebi taktike. Ali, Antioh, koji nikad nije priznavao poraz, poslao je 164. g. pre nove ere još jednu vojsku iz Idumeje; Judine armije su još jednom, kod Vet-Cura nadomak Jerusalima, pobedile superiorne seleukidske snage. Ubrzo posle toga, Antioh je umro u toku jednog pohoda na istok, pa je između Seleukida i Jude Makabejca potpisano nesigurno primirje. Iskoristivši ovo zatišje u borbi, 164. g. pre n. e. Juda preuzima Jerusalim iz ruku simpatizera Seleukida - mada je grad i dalje ostao podeljen jer su seleukidske trupe ostale u tvrđavi, a prvosveštenik, uzurpator Menelaj, bio je na slobodi. Ipak, Juda je uspeo da očisti Hram i ponovo ga osvešta. Stari oskrnavljeni oltar je srušen, a novi je zatim sagrađen i donete su nove relikvije. Da li namerno ili sasvim slučajno, ponovno osvećenje Hrama se odigralo na isti datum na koji je, tri godine ranije, Antioh oskrnavio oltar prinošenjem paganskih žrtava. Ovi događaji označili su kraj prve faze ustanka Makabejaca. Život u Judeji se na neko vreme normalizovao: Seleukidi su bili zauzeti na drugoj strani, što je Judi omogućilo da učvrsti vlast u zemlji. Do kraja ovog perioda on je još bolje utvrdio Hram na brdu, kao i nekoliko drugih mesta u Judeji. Ako je naseobina u Hirbet Kumranu bila, kao što neki misle, vojno utvrđenje, može se pretpostaviti da je ona bila ponovo izgrađena i utvrđena u njegovo vreme. Pored toga, Juda je preduzeo nekoliko prepada na
susedne teritorije da bi zaštitio jevrejske manjine koje su tamo živele, a često ih je i vodio natrag u Judeju da se tamo ponovo nasele. U međuvremenu, u Siriji, naslednik trona Antioh V Eupator još uvek nije bio punoletan, pa se general po imenu Lisija ustoličio kao de facto vladar. Uzevši sada u obzir pozive za pomoć opsednutih trupa iz jerusalimske tvrđave, on je podigao veliku vojsku i poveo je u bitku protiv jevrejske armije; bitka se odigrala kod Vet-Zaharije, u blizini Jerusalima. Iako su se borile sa velikom hrabrošću, jevrejske snage su bile potučene do nogu i činilo se da je neizbežan potpuni preokret. Ali, sudbina se tada umešala: Lisija je, zbog domaćih problema, hitno pozvan nazad u Siriju, pa mu je bilo dobro došlo da sklopi mir, koji je za Jevreje bio povoljan. Jevrejima je najvažnije bilo to što im je konačno dozvoljeno da svoju veru ispovedaju onako kako su želeli. Iako će se sukob sa Seleukidima razvlačiti decenijama, ovaj ustupak neće biti opozvan ni od jednog od kasnijih seleukidskih careva, koji će i dalje biti nominalni upravitelji Judeje. Sada se, međutim, otvorio novi front: među samim Jevrejima došlo je do bratoubilačkog rata između nacionalno orijentisanih pristalica Makabejaca, i helenista. Juda Makabejac protiv prohelenističkih Jevreja Juda Makabejac je sa uticajnih položaja uklonio sve prohelenistički nastrojene Jevreje. Ali, oni su i dalje žudeli da po svaku cenu ponovo preuzmu vlast. Uskoro su dobili i priliku za to. Novi vladar, Demetrije I Soter, došao je na seleukidski presto 162. g. pre nove ere. Njega su jedno vreme držali kao taoca u Rimu da bi imali uticaj na njegovog ujaka, Antioha IV Epifana, ali je on uspeo da pobegne. Vrativši se u Siriju, pošlo mu je za rukom da na brzinu okupi dovoljno pristalica i preuzme vlast, pa je pogubio i Antioha Eupatora i Lisiju. Vođa prohelenističke frakcije Jevreja, sveštenik po imenu Alkim, naravno da je odmah iskoristio priliku da kod Demetrija žestoko optuži Judu Makabejca da je zlostavljao proheleniste. Pokoleban Alkimovim tvrdnjama, a verovatno i potkupljen, Demetrije je naimenovao Alkima za prvosveštenika i poslao vojsku na Jerusalim. Vojska će zatim na vlast postaviti Alkima i pogubiti uzurpatora Menelaja. Nakon što je Alkim došao na vlast, protiv njega nije bilo mnogo pritužbi po pitanjima vere, čak ni od pravovernih Jevreja kakvi su bili pismoznalci i hasidi. Zapravo, verovatno da su Juda Makabejac i njegovi sledbenioci bili jedini koji nisu bili zadovoljni Alkimom. Pošto se seleukidska vojska vratila kući, izgleda da je vlast uticala na Alkimovu moć rasuđivanja, pa je on, bez razloga naredio pogubljenje šezdesetak ljudi iz grupacije hasida, što je samo doprinelo tome da se i mnogi drugi okrenu protiv njega. Skoro odmah zatim je izbio otvoreni rat između Alkima i Makabejaca. U panici, Alkim je pozvao Demetrija u pomoć, pa je jedna vojska poslata u Judeju pod sirijskim generalom Nikanorom. Izgleda da je on bio prilično nesposoban zapovednik, tako da je 161. g. pre nove ere Juda Makabejac desetkovao njegovu vojsku. U cilju da obezbedi to da makabejska struja ostane za stalno na vlasti u zemlji, Juda je sada odlučio da potpuno odvoji Judeju od Seleukida. Mada nije mogao da zamisli krajnje posledice ovog svog poteza, on se obratio za pomoć Rimljanima koji su već bili zabrinuti zbog moći Seleukida. Rezultat Judine poslanice u Rim bio je prijateljski sporazum, koji je obe strane obavezao na uzajamnu pomoć u slučaju rata. Ali na nesreću za Judu, Demetrije je brzo poslao veliku vojsku na Jerusalim u jesen 161. g. pre nove ere, pre
nego što je rimska pomoć mogla da stigne. Videvši tu ogromnu vojsku, Judini vojnici su se uspaničili i mnogi su se dali u bekstvo. Oni koji su ostali borili su se hrabro, ali su pali na bojnom polju zajedno sa samim Judom. Jonatisov uspon do vlasti Judu Makabejca su nasledila dva njegova preostala brata, Šimon i Jonatis, i od ove dvojice Jonatis je preuzeo vođstvo nad nacionalističkim snagama. Odmah posle toga, pobednička prohelenska grupacija, sa svojim seleukidskim pokroviteljima, zahtevala je izvesnu osvetu nad nacionalno orijentisanom grupacijom. Pošto su brojčano bili veoma oslabili, Makabejci su iz Jerusalima i ostalih gradova pobegli u unutrašnjost zemlje, gde su počeli da ponovo prikupljaju ljudstvo. Neko vreme su se bavili i razbojništvom, sačekujući duž puteva bogate putnike i pljačkajući ih. U međuvremenu, seleukidski predstavnik Bakhid je rešio da ojača upravu nad Judejom, pa je utvrdio gradove kao što su Jerihon, Emaus, Vet-Cur i sam Jerusalim, i stacionirao trupe u njima. Pa ipak, prvosveštenik Alkim nije živeo dovoljno dugo da bi uživao u plodovima pobede. Sredinom 160. g. pre nove ere uništio je zidove unutrašnjeg dvora Hrama, ali je ubrzo umro od srčanog udara, što su mnogi protumačili kao božansku odmazdu za njegovo neverničko delo. Ime sledećeg prvosveštenika nije poznato - ali takav položaj teško da je ostao nezauzet, s obzirom na vitalnu ulogu koju je njen nosilac imao u jevrejskom civilnom i verskom životu. Nije nemoguće da je taj anonimni Alkimov naslednik bio neko od suštinske važnosti za sektašku grupu, koja je bila povezana sa Kumranom i svicima, kao što ćemo videti u X poglavlju. Pošto je izgledalo kao da se u Judeji situacija smirila, Bakhid je odlučio da se vrati u Siriju. Onda je usledio period od sedam godina (160-153. g. pre nove ere) o kome se veoma malo zna. Može se pretpostaviti, međutim, da su Makabejci pod Jonatisom sve vreme jačali. Postoje neki podaci da je tokom tog vremena Jonatis osnovao suparničku vladu u Emausu, odakle se njegov uticaj prostirao kroz celu Jedeju, pošto pretežno aristokratska prohelenistička struja nije imala dubokih korena u narodu. Sama Seleukidija je bila oslabljena krvavom borbom za vlast. Do tada je Jonatis postao snaga koja je morala da se uvažava, i od njega su usluge počeli da traže i suparnički pretendenti na seleukidski presto. Sreća se još jednom okrenula, pa su sada Seleukidi bili ti koji su morali da zauzmu miroljubiv stav prema Jevrejima, da bi ih držali u miru dok se ne srede stvari kod kuće. Jonatis postaje prvosveštenik Jedan od rivalskih pretendenata na seleukidski presto bio je i Aleksandar Balas, koji se suprotstavio Demetriju i pokušao da preuzme vlast 152. g. pre nove ere. Pošto Demetrije nije bio baš omiljen, on se očajnički trudio da od Jevreja dobije podršku u zamenu za razne povlastice, kao što je dopuštenje Jonatisu da zadrži potpunu vojnu vlast i oslobađanje jevrejskih taoca koji su držani u Jerusalimu. Jonatisu je omogućeno i da uđe u Jerusalim, pa je on odmah preduzeo korake da utvrdi i grad i njegov Hram. Ne želeći da Demetrije dobije podršku Jevreja, Aleksandar Balas je ponudio više od njega i uradio ono što je, po mnogim stručnjacima, bilo od izuzetne važnosti za Zajednicu sa Mrtvog mora naimenovao je Jonatisa za prvosveštenika i poslao mu vladarska znamenja. Uprkos
činjenici da, po jevrejskom verskom zakonu, Jonatis nije imao prava da postane sveštenik, on je ipak dao da mu se za Sukot (Praznik kolibe) napravi svečana odora, pa je tako i formalno postao poglavar jevrejskog naroda. Posledica toga je bio konačni odlazak jevrejske prohelenističke struje sa vlasti. Utisak o veličini moći, koju je sada Jonatis imao u rukama, može se steći iz činjenice da je Demetije odmah pokušao da zadobije njegovu podršku time što je pokušao da nadmaši mito, koji mu je ponudio Aleksandar Balas. Ali, njegovi pokušaji su bili uzaludni. Nešto kasnije, 150. g. pre nove ere, Demetrije I Soter je ubijen u nekoj bici i vladar je postao Aleksandar Balas. U znak priznanja za podršku Jevreja, on je Jonatisu iskazao veliku čast. Ali, u Seleukidskoj carevini, tek je bio započeo dugotrajni proces cepanja države. Aleksandar Balas je izgleda bio slab i nepopularan vladar, pa su uskoro i drugi počeli da iskazuju svoje pretenzije prema prestolu. Jonatis, koji je bio siguran na svom položaju u Jerusalimu, neprekidno je koristio borbu za vlast u Siriji da bi ojačao poziciju Judeje i nije imao ništa protiv da njegove usluge budu plaćene teritorijama, koje su mu zauzvrat bile ustupane. U Seleukidiji, kao rival Aleksandru Balasu, pojavio se Demetrije II Nikator. Uprkos stalnoj podršci zahvalnog Jonatisa, Balas je poražen i pobegao je u Arabiju, gde su ga izdali i ubili. Novi vladar je, naravno, bio besan zbog Jonatisove pomoći njegovom prethodniku, ali nije mogao mnogo da učini za odmazdu, jer Seleukidija više nije imala onoliku moć. Štaviše, budući slab, Demetrije je bio prinuđen da i dalje, na Jonatisove zahteve, čini ustupke, kao što su pripajanja Judeji još tri judejske oblasti južne Samarije. Jonatisov pad Zamorne i dugotrajne borbe za seleukidski presto sada su ušle u novu fazu, mada ovoga puta njihov ishod Jonatisu neće ići na ruku. Jedan sirijski general po imenu Trifon, obrlatio je Antioha, sina Aleksandra Balasa, i postavio ga kao takmaca Demetriju, verovatno s namerom da ga iskoristi kao piona u sopstvenom pohodu na presto. Jonatis, želeći da još više ojača poziciju Judeje, krenuo je u pomoć Demetriju, koji je obećao da će mu zauzvrat ustupiti sporna utvrđenja u Jerusalimu i ostale tvrđave u Judeji. Uz pomoć svog saveznika, Demetrije je uspeo da uguši pobunu u prestonici Seleukidije Antiohiji, ali je onda glupavo odbio da ispuni zadato obećanje Jonatisu. Onda je Trifon, koga je pratio Antioh, uspeo da osvoji Antiohiju, a Jonatisu je obećao sve ono što mu Demetije nije učinio. Jonatis je opet promenio stranu i započeo opasnu igru. Sa bratom Šimonom je, u ime Trifona i Antioha, pokorio razne seleukidske teritorije, ali je istovremeno, lukavo, tu stacionirao svoje trupe i ojačao svoje prisustvo u nekoliko judejskih gradova. To je zabrinulo Trifona, pa se on na kraju okrenuo protiv Jonatisa. Pošto su oni ipak bili saveznici, Trifon je sa vojskom ušao u Palestinu i susreo se sa Jonatisom u Skitopolisu. Obojica su iza sebe imali velike vojske. Možda je Jonatis bio previše siguran u sebe, ili je Trifon uspeo da ublaži njegove sumnje, uglavnom, Trifon je uspeo da Jonatisa ubedi da raspusti vojsku. Jonatis je sa malom grupom pristalica i sa Trifonom otišao kod Ptolomeja na obalu. Tu je uhvaćen, a njegovi ljudi su pobijeni. Poslednji preostao od braće Makabejaca, Šimon, u Jonatisovom odsustvu je preuzeo vlast u Judeji i spremio se za rat. Pošto su i dalje na papiru bili saveznici, Trifon
je u Judeju stigao sa vojskom i Jonatisom kao zarobljenikom. Poslao je poruku Šimonu u kojoj mu je objasnio da je zarobio Jonatisa jedino zato što mu je ovaj dugovao veliku sumu novca za neke prošle usluge, i da će ga rado osloboditi ako mu novac bude isplaćen, a Jonatisovi sinovi poslati kao taoci. Verujući mu na reč, Šimon je učinio sve što je od njega traženo. Ali Trifon nije oslobodio Jonatisa, već ga je ubrzo ubio. Nezavisnost Judeje pod Šimonom Posle Jonatisove smrti makabejska vojska je i zvanično izabrala Šimona za svog vođu. Svi prvobitno postavljeni verski ciljevi Makabejskog ustanka sada su bili ispunjeni, a jedino što je preostalo je bila potpuna nezavisnost od Seleukida. U međuvremenu, prevrtljivi Trifon je u Siriji otkrio karte i ubio svog mladog štićenika Antioha IV. Onda se sam krunisao, ali je i nastavio da se bori protiv Demetrija. Ne iznenađuje činjenica da je Judeja pod Šimonom još jednom promenila stranu i pristala da podrži Demetrija, pod uslovom da nezavisnost Judeje bude priznata. Pošto mu je pomoć bila očajnički potrebna, Demetrije je prihvatio Šimonove zahteve: godine 142. pre nove ere i formalno je oslobodio Judeju plaćanja svih dugova i ukinuo je danak. Zapravo, Demetrije je Judeji priznao punu nezavisnost i, kao što je to u Prvoj knjizi o Makabejcima rečeno: "Nevernički jaram skinut je sa Izrailja". Šimon nije gubio vreme na učvršćivanju svojih snaga u Judeji, nego je odmah svog mrtvog brata nasledio na položaju pravosveštenika i kralja Jevreja. Poslednji znak prisustva strane vlasti u Jerusalimu nestao je sredinom 141. g. pre nove ere kada je poslednji seleukidski garnizon u Jerusalimu zarobljen. Posle toliko mnogo godina krvoprolića usledio je teško stečeni period mira i napretka u Judeji, tokom kog se, navodno, Šimon brinuo i za materijalno i za duhovno blagostanje Judeje. Konačno, krajem 140. g. pre nove ere, u znak priznanja za podvige Makabejaca, velika skupština sveštenika i naroda donela je odluku da Šimon i njegovi potomci treba da zauzimaju položaje prvosveštenika, vojnog zapovednika i etnarha (vladara) Judeje "sve dok se ne pojavi istinski prorok" (Prva knjiga o Makabejcima, 14:41). Ovaj događaj je obeležio osnivanje dinastije Hašmonejaca. Šimonov pad Ali, istorijska dešavanja na Bliskom istoku izgleda da nikad nemaju srećan kraj. Mada je izgledalo da se celokupna situacija dobro razvija, zato što je usledilo priznanje Rima i drugih okolnih država, Šimon se još jednom upleo u seleukidske poslove. Za vreme svog pohoda protiv Parćana, Demetrije II biva zarobljen. Iskoristivši tu situaciju, njegov brat se sam krunisao kao Antioh VII Sidet. U to vreme Trifon je i dalje uporno pokušavao da osnuje svoje kraljevstvo, pa je Antioh VII potražio Šimonovu pomoć, potvrdivši mu sve privilegije dotad date i ponudivši mu još neke. Uz pomoć svog saveznika, Antioh je ubrzo uspeo da porazi i ubije Trifona. A onda, pokazavši tipičnu seleukidsku nezahvalnost, povukao je svoja obećanja i ukinuo sve ustupke prethodno obećane Judeji. Da bi bio još ubedljiviji, s vojskom je krenuo prema Judeji, ali pošto nije uspeo mnogo da napreduje, ubrzo se vratio u Siriju. Ali Šimon neće imati mnogo mira. On je imao jednog izdajnički nastrojenog ambicioznog zeta, Ptolomeja, koji je bio komandant snaga u Jerihonu. Početkom 135. g.
pre nove ere, pod izgovorom da pravi raskošnu gozbu u čast Šimona i njegova dva sina, Jude i Matatije, on je sačekao da se gosti dobro napiju, pa ih je zatim poubijao. Johanan Hirkan I: vreme napretka Johanan Hirkan, jedini preživeli Šimonov sin, nasledio je zvanja prvosveštenika i judejskog kralja. U početku je imao dosta uspeha protiv neugodnog pretendenta na presto, Ptolomeja, koji je poražen i prisiljen na progonstvo. Ali, nedugo zatim na sceni su se ponovo pojavili Seleukidi. Antioh VII je 136. g. pre nove ere još jednom okupirao Judeju, opustošio zemlju i zauzeo Jerusalim. Pokazavši tako ko je glavni, vratio se u Siriju nakon što je zaključio mirovni sporazum sa Johananom Hirkanom, koji je morao da plati danak, da preda taoce, i da demilitarizuje nekoliko gradova. Mada su Rimljani upozorili Seleukide da se povuku, Judeja je još jednom postala zavisna od seleukidske Sirije. Hirkan je, iako nevoljno, morao i da učestvuje u jednom seleukidskom pohodu protiv moćnih Parćana koji su u to vreme vladali Persijom na istoku. Ali, na sreću, godine 129. pre nove ere, tokom pomenutog pohoda Antioh umire, pa je pritisak na Judeju popustio. Pošto je to odgovaralo njihovim ciljevima, Parćani su oslobodili slabog Demetrija II, koji je ponovo zaposeo seleukidski presto. U stvari, Judeja je još jednom bila potpuno slobodna od seleukidske vlasti. Johanan Hirkan je izvukao korist iz ovog srećnog preokreta agresivnim pripajanjem najbližih delova susednih teritorija Judeji. Najvažnije je bilo to što je okupirao južnu Idumeju i njene stanovnike podvrgao judeizaciji, a takođe je pokorio Samarićane i razorio njihov hram na gori Gerizim. Judejska teritorija se do sada znatno uvećala. Ova osvajanja, međutim, imala su malo toga zajedničkog sa verskim žarom koji je prvobitno motivisao Makabejce. Osvajanja su bila inspirisana snovima o političkoj moći. Tokom duge vladavine koja je trajala trideset plodnih godina, Johanan Hirkan je, kao što se moglo i očekivati, zauzimao mesto prvosveštenika, ali u svetovnim stvarima izgleda da je sebe doživljavao više kao vođu, nego kao kralja autokratu, o čemu svedoči i jedan natpis na novčiću iz njegovog vremena: "Johanan prvosveštenik i ujedinitelj Jevreja". Ovo govori da je on vladao u saradnji sa nekom vrstom narodne skupštene, verovatno prototipom kasnijeg sinedriona. Ono što je možda važno u vezi sa sadržajima nekih sektaških svitaka sa Mrtvog mora, jeste to da u tekstovima istoričara Josifa Flavija stoji da se Johanan izložio neprijateljstvu fariseja, koji su mu se suprotstavili, pa je zato morao da se okrene sadukejima za podršku. To je prvi put da se imena ove dve sekte pominju zajedno, mada Flavije o samim farisejima govori pominjući vreme Jonatisove vladavine. Aristobul I i Aleksandar Janaj: nasilje i agresija Godine 104. pre nove ere, posle smrti Johanana Hirkana, Aristobul, njegov najstariji sin, preuzeo je zvanje prvosveštenika. Johanan je odredio da njegova udovica Aleksandra postane svetovni vođa - pojava žene vladara nije bila neuobičajena na Bliskom istoku. Međutim, uprkos želji svog pokojnog oca, Aristobul je Aleksandru bacio u tamnicu, gde je umrla od gladi. Tokom njegove kratke vladavine, u Judeji je donekle nastavljen proces helenizacije, mada su izvorna jevrejska kultura i njihovi običaji sve vreme podsticani, jer je i Aristobul bio učen da treba da osvoji Galileju i započne proces judeizacije tog
područja. A onda, posle vladavine od samo godinu dana, Aristobul je umro u velikim mukama od neke bolesti, koju su mnogi protumačili kao božansku kaznu zbog toga što je ubio sopstvenu majku. Posle smrti Aristobula 103. g. pre nove ere, njegova udovica Salome Aleksandra je oslobodlila Aristobulovu zatočenu braću, a najstarijeg od njih, Aleksandra Janija, poznatijeg kao Aleksandra Janaja, načinila je prvosveštenikom i udala se za njega. On je bio ratoboran vladar željan krvi i njegova vladavina je poznata po stalnim ratovima, koje je obično on sam započinjao. Nije bio uvek uspešan, i posle jednog katastrofalnog sukoba zamalo da Judeja bude pripojena Egiptu. Vladavina Hašmonejaca je postajala sve više despotska, i sve se više udaljavala od početnih pobožnih ciljeva Makabejske pobune. Sve to su primećivale razne verske sekte u Judeji, a nemir se naročito osećao među populističkim farisejima, koji su se čak usudili da dovedu u pitanje Aleksandrovo naimenovanje za prvosveštenika. Jednom prilikom, kada je on tokom važnog Praznika kolibe (Sukot) prisustvovao žrtvovanju u Hramu, učesnici su počeli da ga gađaju jednom vrstom limuna i da mu se rugaju. Sav pobesneo, Aleksandar je svojim plaćenicima naredio da napadnu masu. Tom prilikom pobijeno je oko šest hiljada ljudi. To je bio zlokobni znak. Nešto kasnije, tokom još jednog agresivnog pohoda protiv susednih država, Aleksandar je sačekan u zasedi i jedva je izvukao živu glavu. Iako je na kraju uspeo da stigne do Jerusalima, u njega je ušao kao begunac. U to vreme, neprijateljstvo prema njemu dostiglo je vrhunac i izbio je otvoreni sukob. Fariseji i drugi njegovi suparnici podigli su vojsku da bi se borili protiv njega, i tako je otpočeo krvavi sukob koji će trajati šest godina. Godine 88. pre nove ere frakcija protiv Aleksandra je uradila ono što je u to vreme bilo prirodno: pozvala je u pomoć seleukidskog vladara Demetrija III. Uz pomoć vojske iz Sirije, Aleksandar Janaj je teško poražen i jedva je izvukao živu glavu. Onda se, iznenada, njegova sreća preokrenula. Mora da su Jevreji, koji su želeli da ga se otarase, shvatili da će sada ponovo biti pod vlašću Seleukida, pa su odlučili da je ipak bolje da žive slobodni u jevrejskoj državi pod Hašmonejima, makar i pod Aleksandrom Janajom. Mnogi od Aleksandrovih protivnika sada su promenili stranu, i Demetriju nije preostalo ništa drugo osim da se vrati u Siriju. Aleksandar je ubrzo porazio preostale pobunjenike, pa je nakon poslednje bitke odveo zatvorenike nazad u Jerusalim. Tu se on užasno osvetio svojim neprijateljima, jer je, po Josifu Flaviju, u centru grada bilo razapeto oko osam stotina njih, dok je on, u isto vreme, pijančio sa svojim ljubavnicama. Štaviše, pričalo se da su žrtve bile prisiljene da posmatraju pokolj svojih žena, kao i dece, pre nego što su i oni sami bili poubijani. Ono što je važno za razumevanje nekih aluzija iz svitaka sa Mrtvog mora, jeste to što se veruje da su mnogi među žrtvama Aleksandrove odmazde bili fariseji. Preostali deo Aleksandrove vladavine obeležen je mirom u zemlji, zato što su mnogi od njegovih protivnika u strahu pobegli u progonstvo, gde su ostali sve do njegove smrti. Što se tiče situacije izvan Judeje, tu su se, kao i obično, i dalje sklapali poslovi. Iskoristivši to što je Seleukidsko carstvo bilo na izdisaju, Aleksandar je krenuo u pohode protiv Nabatejaca i u oblasti koje su se nalazile istočno od reke Jordan. Verovatno je na kraju umro od bolesti na jednom od tih pohoda, 76. g. pre nove ere. Pri kraju njegove vladavine, Judeja je dostigla svoj teritorijalni maksimum: prostirala se od jezera Merom na severu, pa sve do Idumeje na jugu. Tokom ovih osvajanja, Aleksandar je pokorio mnoge grčke gradiće duž mediteranske obale i na istoku
Jordana. Stanovnici tih gradova obično su bili prisiljavani da prime jevrejsku veru i običaje, a oni gradovi koji bi odbili da se pokore, bili su razoreni - što je, ironičnom igrom slučaja, bilo nešto potpuno suprotno od politike helenizacije Antioha IV sto godina ranije. Salome Aleksandra: mir u zemlji i van nje Posle smrti Aleksandra Janaja, dvostruka udovica Salome Aleksandra je postala svetovni vladar i proglasila je svog najstarijeg sina Hirkana za prvosveštenika. Nasuprot podršci koju je njen pokojni muž pružao sadukejima, sekti aristokrata, Aleksandra je bila naklonjenija farisejima, pa ih je uključila u upravljanje zemljom. Zbog ovoga, fariseji su u svojim spisima njenu vladavinu proglasili svojevrsnim zlatnim dobom. U stvari, po Flaviju, fariseji su zapravo upravljali zemljom, pa su se ubrzo i obračunali sa svojim starim neprijateljima. Ali, iznad svega, tokom Aleksandrine vladavine mir je vladao i u zemlji i van nje, i činilo se da je to bilo vreme napretka. Aristobul II i Hirkan II: osvajači na vidiku Posle smrti Aleksandre Salome 67. g. pre nove ere sreća je polako počela da napušta Hašmonejce jer je situacija postajala sve gora i cela zemlja je potonula u bedu. Aleksandra je želela da je nasledi njen najstariji sin, Johanan Hirkan, koji je već bio prvosveštenik, ali što je bilo tipično za Hašmonejce, njegov mlađi brat Juda Aristobul je imao sopstvene ambicije. U njegovoj nameri da dođe na vlast pomogli su mu nezadovoljni članovi sekte sadukeja. Aristobul je u jednoj bici porazio Hirkana, nakon što su mnogi nepouzdani ljudi promenili strane. Hirkan se predao i činilo se da je rado pristao da se odrekne svog položaja, pod uslovom da mu ostave sve prihode koji su mu pripadali. Josif Flavije o njemu piše da je bio slab i ravnodušan čovek, pa su mu tako uslovi ove pogodbe izgleda i odgovarali. Ali iako je Juda Aristobul II preuzeo i državnu i versku vlast, to nije bio kraj dešavanja, jer su i drugi prevrtljivci počeli da se pojavljuju kao lešinari što se okupljaju oko umiruće životinje. Tadašnji vojni zapovednik Idumeje bio je Antipater, otac budućeg Iroda (Heroda) Velikog, i on je shvatio da je za njega bolje da vrhovni vladar bude slabi Hirkan, nego aktivni Aristobul. Odmah je počeo da sa Hirkanom kuje zaveru da obori Aristobula. Da bi podstakao svoju idumejsku vojsku, Antipater je obećao nabatejskom kralju Aretu da će mu vratiti neke teritorije, ako mu ovaj u vojnom smislu pomogne. Aristobul je bio poražen u bici. Mnoge od njegovih trupa i mnogi ljudi iz naroda promenili su stranu, a sam Aristobul je pobegao u Hram, gde je bio opkoljen. I stvari bi možda takve i ostale, na mrtvoj tački, podsećajući na Menelajevo vreme, da se na judejskoj političkoj sceni nije pojavio još jedan moćan igrač. IV poglavlje JUDEJA POD RIMSKIM JARMOM
Tokom proteklih decenija moć rimske republike postepeno se povećavala, jer se njena teritorija brzo proširivala usled osvajanja Julija Cezara i njegovog suparnika Pompeja Velikog. Igrom sudbine, dok su se Aristobul i Hirkan međusobno borili, veliki general Pompej nalazio se u istom području. On je upravo bio postigao veliku pobedu nad Mitridatom iz Pergama, pa je veliki deo Anatolije i delove Sirije pripojio je Rimu. Pompejev predstavnik Skar, koji je bio stacioniran u Siriji, ušao je u Judeju i pokušao da po starom rimskom običaju iskoristi situaciju. Bez mnogo oklevanja, i Aristobul i Hirkan pokušali su da pridobiju rimsku podršku za svoju stvar. U početku je Pompej podržavao Aristobula, koji je u tom trenutku bio jači. Ali, onda se rimskom generalu, koji je počeo da razmišlja na isti način kao ranije Antipater iz Idumeje, učinilo da će za njega biti korisnije da podrži slabijeg Hirkana. Posle izvesnog otpora, Aristobul se predao Pompeju ali, što i nije za čuđenje, Aristobulove pristalice u Jerusalimu nisu želele mir. Godine 63. pre nove ere oni su se povukli u utvrđeni Hram i tu zabarikadirali, dok su drugi stanovnici grada otvorili kapije osvajačima. Pompej je više od tri meseca morao neprestano da opseda Hram, jer su se masivni zidovi pokazali izuzetno jakim, uprkos mašinama za razbijanje zidova koje su dovučene specijalno za tu svrhu. To što se dogodilo kada su rimske trupe provalile unutra, bio je užasan nagoveštaj onoga što će se dogoditi samo sto godina kasnije. Josif Flavije pretpostavlja da je u masovnom pokolju pobijeno preko 12.000 ljudi, i da su čak i sveštenici u Hramu posečeni dok su obavljali svete dužnosti dnevnog žrtvovanja. Odmah posle toga, Pompej je ušao u "svetinju nad svetinjama" ali se, za to doba, pokazao izuzetno suzdržanim: ništa u njoj nije dirao. Nije bilo pljačke Hrama i dozvoljeno je da se žrtvovanja i dalje nesmetano obavljaju. Mnogi od Aristobulovih ratnih pomagača su bili pogubljeni, a njihovo vlasništvo konfiskovano, mada je Hirkan II bio ponovo postavljen za prvosveštenika. Međutim, judejska teritorija je znatno smanjena, a zauzeti gradovi su stavljeni pod direktnu rimsku upravu, iako se sam Pompej nije mnogo mešao u unutrašnje jevrejske stvari. Ovo je bukvalno označilo kraj nekada ponosne dinastije Hašmonejaca, jer Judeja je sada bila samo rimska vazalna državica pod pokroviteljstvom sirijskih namesnika. Ne treba se čuditi što je u godinama pontifikata Hirkana II došlo do daljeg opadanja Judeje i Jevreja. Gabinije, rimski prokonzul u Siriji, morao je da se nosi sa problemima koje mu je stvarao Aleksandar, jedan od Aristobulovih sinova, da bi ga na kraju ipak porazio. Štaviše, Rimljani su podstakli važne administrativne promene unutar Judeje: položaj Johanana Hirkana II kao prvosveštenika ograničen je na Jerusalim, dok je tokom jednog perioda ostatak zemlje bio podeljen na pet oblasti, kojima su vladali različiti saveti aristokrata. Nekoliko novih buna, koje su vodili Aristobul i njegov drugi sin Antigon, Rimljani su brzo ugušili. Jedno vreme je rimska vlast bila okrutna: Gabinijev naslednik, pohlepni Kras, konfiskovao je zlato u vrednosti većoj od 200 talenata, kao i dragocenosti iz Hrama u vrednosti većoj od 8000 talenata. Međutim, stvari su počele da se kreću nabolje u periodu posle rimskog građanskog rata koji je doveo do Julija Cezara na vlast. Hirkan II je mudro podržao Julija Cezara protiv Pompeja i zbog toga je bio bogato nagrađen: njegova zvanja judejskog etnarha i prvosveštenika bila su potvrđena i Cezarovim dekretom učinjena naslednim, a značajni ustupci i prava bivaju zagarantovani Jevrejima. Pa ipak, Hirkan II je samo
nominalno bio vladar, jer je sada Antipater iz Idumeje, koji je takođe podržao Cezara, imao pravu vlast u zemlji. Antigon i kraj vladavine Hašmonejaca Aristobulov sin Antigon je iskoristio nemire u rimskom svetu prouzrokovane ubistvom Julija Cezara, pa je 40. g. pre nove ere podržao jedan napad na Judeju koji su izvršili Parćani, njegovi saveznici. Oni su na juriš bili zauzeli zemlju, uhvatili Hirkana II i na njegovo mesto postavili Antigona. Tokom jednog kratkog perioda (40-37. g. pre nove ere), ovaj uzurpator je uspeo da se, uz njihovu pomoć, održi kao prvosveštenik i kralj Judeje. Jadnome Hirkanu II Antigon je odgrizao uši, što je ovoga sprečilo da ikada više bude prvosveštenik - jevrejski verski zakon zahtevao je da sveštenici ne smeju da imaju fizičke nedostatake. Antigon je uskoro, kao što se moglo i pretpostaviti, došao u sukob sa Irodom, sinom ubijenog Antipatera, koji je i sam gajio ambiciozne planove. Nekoliko godina pre toga, Marko Antonije je Iroda postavio za tetrarha Judeje, pa je ovaj na svaki način nameravao da ponovo zadobije taj položaj. Čak i posle smrti svog zaštitnika iz Egipta, posle sudbonosne bitke kod Aktijuma, Irod je otišao u Rim i zatražio pomoć od Avgusta Cezara, neprijatelja Marka Antonija. Kao što se moglo i očekivati, i Cezar i Senat proglasili su Iroda za kralja Judeje, videvši u njemu ili korisnog saveznika, ili piona, mada će proći nekoliko godina pre nego što će on uspeti da se domogne prestola u Jerusalimu. Posle krvavog pohoda kroz Judeju godine 37. pre nove ere, Irod je konačno uspeo da vlast u zemlji preotme od Antigona i njegovih pomagača Parćana. Antigon je bio uhvaćen i, po nalogu Iroda, odmah pogubljen od strane Rimljana i to je bilo prvi put da su Rimljani pogubili vladara jedne strane zemlje. Tako je umro i poslednji od nekada moćnih Hašmonejaca. Irod Veliki: paranoja i pogubljenja Kada se jednom domogao vlasti u Judeji, Irod je odmah preduzeo korake da eliminiše svu preostalu opoziciju svojoj vlasti. Pošto je bio Idumejac iz mešovitog braka, u očima pobožnih Jevreja Irod nije bio pravi Jevrejin, pa je morao da se pomuči da, promišljenom upotrebom terora i ustupaka, nad Jevrejima stekne kontrolu. Irod je sigurno patio od hronične paranoje, jer nije verovao nikome ko bi eventualno mogao da bude pretnja njegovoj vlasti, pa čak ni članovima sopstvene porodice. S bolesnom pravilnošću, pogubljivao je ljude bez ikakve griže savesti. Prvi koji je doživeo ovu sudbinu bio je svrgnuti Aristobul II, koji je ubijen 34. g. pre n. e.; Josif, muž njegove sestre Salome, pogubljen je godinu dana kasnije. U narednoj deceniji Irod je pogubio nesrećnog Hirkana II (30. g. pre n. e.), svoju drugu ženu Marijamnu (29. g. pre n. e.) i Kostobara, drugog Salominog muža (27. g. pre n. e.), da pomenemo samo njih nekoliko. Ako ni bliski rođaci nisu bili sigurni, kakvu li su zaštitu mogli da očekuju ostali smrtnici od njegovih, nadaleko poznatih, bezobzirnih postupaka? Iako priča o pokolju nevinih koja je povezana sa rođenjem Isusa nije istorijski tačna, takvo delo bilo bi sasvim tipično za Iroda. Možda po ugledu na Avgusta Cezara, koji je od Rima napravio raskošan grad sa mermernim hramovima i palatama, Irod je bio preduzeo nekoliko velikih arhitektonskih
projekata. U prvim godinama svoje vladavine organizovao je ponovnu izgradnju Jerusalima, koji je bio veoma oštećen tokom ratnih pustošenja. Pored toga što je za sebe sagradio veličanstvenu palatu, godine 20. pre nove ere, on postaje inicijator velike obnove Hrama, čime je želeo da zadobije popularnost kod jevrejskog naroda - mada je taj projekat završen mnogo godina kasnije, posle njegove smrti, 63. g. nove ere. Irod je vodio računa da ne povredi osećanja Jevreja, ali je takođe, kad god je to mogao, unapređivao helenističku kulturu i običaje, gradeći širom Judeje pozorišta, amfiteatre i hipodrome za gentile, tj. nejevreje. On je uvek bio svestan toga koliko je dugovao Rimljanima, pa je pažljivo negovao pokroviteljstvo Avgusta Cezara. Cezar mu je zauzvrat dodelio velika okolna područja, čime se Judeja teritorijalno proširila. Da bi zaštitio granicu Judeje od arapskih upada, obnovio je mnoga utvrđenja i izgradio lanac tvrđava, koji će kasnije biti od velike važnosti Jevrejima u njihovim bunama protiv Rima. Upravo tokom tih buna, mogla je naseobina u Kumranu da ponovo bude naseljena, pogotovo ako prihvatimo pretpostavku da je ona funkcionisala pre kao vojno utvrđenje, nego kao verska institucija. Kako se njegova vladavina bližila kraju, Iroda su počele da muče beskrajne, komplikovane političke intrige u palati. Sledio je još jedan talas pogubljenja, pa su i Aleksandar i Aristobul, njegovi sinovi iz prvog braka, udavljeni godine 7. pre nove ere. U poslednjim mesecima života, Irod je bio na pravim mukama, bolestan, i skoro da je poludeo - naredio je da Antipatera, njegovog sina, pogube svega nekoliko dana pre nego što je umro, i tri puta je menjao testament kojim je određivao ko će mu biti naslednik. U Jevrejskom ratu Josif Flavije je dijagramski opisao Irodove muke poslednjih dana života i njegovu neumoljivu okrutnost. Znajući da ga narod verovatno neće žaliti, naredio je da se sve starešine gradova i sela u zemlji zatvore, i da svi oni budu ubijeni u trenutku kad on umre, da bi u državi imali zbog čega da žale. Na sreću, njegova milosrdna sestra Salome uspela je da spreči ovu tragediju i oslobodi ove taoce pre nego što su vojnici zaduženi da izvrše ova užasna naređenja saznali za Irodovu smrt. Irod je konačno bedno i jadno umro u Jerihonu u proleće 4. g. pre nove ere. Njegovo kraljevstvo podeljeno je između njegova tri sina: Iroda Antipa, Arhelaja i Iroda Filipa, koji su bili naimenovani za tetrarhe svojih teritorija. Irodova dinastija Trojica sinova koji su rimskim naimenovanjem nasledili različite delove Irodovog kraljevstva, bili su skup sasvim različitih ličnosti. Najmanje grozan od te trojice je bio Filip (4. g. pre nove ere - 34. g. nove ere), kome je dodeljena oblast severozapadno od Galileje, poznata kao Trahonida. Kasniji rabinski spisi ga opisuju kao blagog i miroljubivog čoveka, koji je bio i pobožan i voljen od naroda. Njegova vladavina, koja je protekla bez ikakvih uzbuđenja, kada je posmatramo u vezi sa svicima sa Mrtvog mora, nije bila od značaja. Irod Antipa (4. g. pre nove ere - 39. g. nove ere), koji je bio naimenovan za tetrarha Galileje i Pereje, nasledio je neke osobine svog pokojnog oca, mada u manje ekstremnom obliku. Iako je politički bio manje sposoban od Iroda Velikog, ipak je bio lukav i ambiciozan vladar. On je takođe započinjao preterano skupe projekte izgradnje gradova, i njegova prestonica Tiverijada, na zapadnoj obali Genisaretskog jezera, bila je izgrađena u grčkom stilu i prožeta grčkim duhom.
Antipa je poznat čitaocima jevanđelja kao vladar koji je naredio da se Jovanu Krstitelju odrubi glava, pretpostavlja se na zahtev njegove ćerke Salome, koju je na to nagovorila njena majka Irodija. Ovo je možda uistinu bio pravi razlog Jovanove smrti, jer je Irodija bila poznata kao osvetoljubiva i problematična žena. Činjenica koja stoji u pozadini ove legende je ta da se Antipa verovatno plašio izbijanja nemira zbog Jovanove popularnosti u narodu, koja je podsticana njegovom oštrom kritikom na Antipov račun. Takođe, znamo iz jevanđelja da se za Antipa smatralo da je učestvovao u Isusovom suđenju, ali da je odbio da se umeša - verovatno je ubistvo Jovana Krstitelja već bilo potkopalo njegovu popularnost u Galileji. Nekoliko godina kasnije, dok je bio u Italiji sa Irodijom i pokušavao da, na njen podsticaj, popravi svoj politički položaj, sukobio se sa carem Kaligulom koji ga je optužio za nelojalnost. Znajući Kaligulunu reputaciju, Antipa je mogao da bude srećan što je izvukao živu glavu - mada je izgubio sve svoje teritorije i bio prognan u Lugdunum (Lion) u Galiji. Njegovu bivšu teritoriju zaposeo je Agripa, Irodijin brat, kome je već bila dodeljena i teritorija Filipa, koji je nedavno umro. Poslednji od trojice braće je bio Arhelaj (4. g. pre nove ere - 6. g. nove ere), naimenovan za etnarha najvećeg dela starog Irodovog kraljevstva, koje je uključivalo Judeju, Samariju i Idumeju. Arhelaj je bio pravi sin svoga oca, jer je bio isto tako surov i tiranski nastrojen, i ogromne sume novca trošio je na preskupe i nepotrebne građevinske projekte. Njegova vladavina je prekinuta kada je jedna delegacija starešina Samarije i Judeje otišla u Rim, i optužila ga zbog skandaloznog ponašanja i loše uprave. On je bio smenjen i Rimljani su njegovu teritoriju stavili pod svoju direktnu upravu, kao dodatak sirijske provincije, mada je zemlja imala svog guvernera, tj. namesnika ili, kako je kasnije nazvan, prokuratora. Direktna rimska uprava Rimljani su u Jerusalimu, u velikoj kuli Antonija, koja je namerno sagrađena u blizini Hrama, stacionirali jake trupe, tako da su mogli efikasno da nadgledaju veliki broj hodočasnika, koji je svake godine dolazio u Jerusalim za Pashu. Od 6. do 41. godine nove ere, ključni položaj prvosveštenika je bio pod potpunom kontrolom namesnika, koji bi uvek naimenovali najpopustljivijeg i najkooperativnijeg kandidata - mada je ovo pravo nakratko opozvano tokom vladavine poslednjeg judejskog vladara Agripe I. Ovaj tridesetpetogodišnji period direktne rimske uprave bio je u osnovi tolerantan u odnosu na jevrejske običaje i kulturu, mada su prolomi nezadovoljstva povremeno mogli da se osete kao, na primer, u periodu kada je nasilnik Pontije Pilat bio namesnik. Gledajući unatrag, čovek bi skoro mogao da poveruje da bi sve bilo u redu, ako bi se gledalo uopšteno, da nije bilo glupih, bezosećajnih i pohlepnih namesnika koje je Rim bio naimenovao tokom poslednjih nekoliko decenija pre izbijanja Jevrejskog ustanka. Kaligula je na kraju imenovao Agripu I, koji je već bio vladar teritorija prethodno datih Filipu i Irodu Antipi, za vazalnog kralja nad celim kraljevstvom kojim je nekad vladao Irod Veliki. Tokom tog kratkog perioda (41-44. g. nove ere) dok je on upravljao Judejom i Samarijom, činilo se da ima neke nade za budućnost. Tih nekoliko godina predstavljalo je kratkotrajno poslednje zlatno doba, pogotovo za fariseje, čije su snage u Judeji sve više jačale. Agripu su smatrali za pobožnog čoveka, koji je revnosno poštovao jevrejski verski zakon, mada su neki to videli i kao ciničan način da se stekne popularnost u narodu, jer se on izvan Palestine ponašao kao nejevrejin. S više obzira, moglo bi se reći
da je Agripa pokušavao da napravi kompromise u jednoj, bez sumnje, teškoj situaciji. Ali kakva god da je bila istina, Agripa je iznenada umro, pa nije imao mnogo vremena da utisne svoj pečat u istoriju, bio taj pečat pozitivan ili ne. Sunovrat u haos Agripin naslednik, neprikladno takođe nazvan Agripa, imao je samo sedamnaest godina u vreme smrti svog oca, tako da je rimski car Klaudije odlučio da Palestinu vrati pod rimsku vlast. Možda je Klaudije mislio da će na taj način biti u stanju da izbegne političke nemire ili rat u tom području, ali ispostavilo se da je to bila katastrofalna odluka. Mnogi od rimskih namesnika tog doba, koji su bili naimenovani u tu prekomorsku službu, videli su posao u Palestini samo kao šansu da se obogate i steknu veliku moć, a da ih pritom udaljeni Rim gotovo uopšte ne kontroliše. Tako da je od 44. g. nove ere, čitav jedan niz potpuno neprikladnih namesnika izgleda namerno izazivao Jevreje na pobunu. Poslednjih dvadeset godina pre izbijanja Jevrejskog ustanka, obeleženo je rastućim tenzijama i u samom jevrejskom društvu. Kao i uvek, postojali su ljudi, pogotovo među bogatijim plemićima, kojima je odgovaralo da sarađuju sa rimskom vlašću, iako su ti ljudi imali i svoje neprijatelje. Ovo je bilo vreme fanatizma, i političkog i verskog, mada ih nije bilo lako međusobno razlikovati. Tada je nastao i ultranacionalistički, ksenofobski pokret poznat kao zeloti, i oni su počeli da pribegavaju terorizmu, kako bi kažnjavali one koji su sarađivali sa Rimljanima. Zeloti su stvorili urbanu gerilu poznatu kao sikari, ili "ljudi noža" - sudeći po svom imenu, Juda Iskariotski je možda imao neke veze sa njima - koji su svoje žrtve ubijali naočigled svih, noževima sakrivenim ispod svojih plašteva. Po Josifu Flaviju, verski fanatizam je sve više jačao, podgrevan vizionarima i mesijanskim prorocima. Flavije nam priča da su neki od njih vodili svoje očajne, mada lakoverne sledbenike u pustinju, obećavajući im spasenje kroz pokajanje, dok su oni drugi neprestano držali propovedi protiv Rima i ubeđivali ljude da se dohvate oružja i napadnu tirane. Čak ni sveštenstvo nije bilo pošteđeno razdora: mnogi bogatiji i moćniji sveštenici uzimali su novac namenjen siromašnima, i ostavljali ih u bedi. Flavije, čak, na jednom mestu kaže da je jednom prilikom došlo do ulične tuče između neodlučnog bivšeg prvosveštenika i njegovog naslednika. Krađa i ucenjivanje bili su uobičajene pojave širom zemlje, što su često i sami rimski namesnici podržavali, jer im je samo bilo stalo da uzmu svoj procenat. Jevrejski ustanak i razaranje Hrama Konačno, 66. g. nove ere, cela ta eksplozivna smesa se zapalila i izbio je zlosretni Jevrejski ustanak. Tačan uzrok pobune je ostao nejasan, ali su preovladavala dva različita elementa: goruća mržnja uperena protiv privilegovanih jevrejskih aristokrata, koja je siromašne okrenula protiv bogatih, i nacionalistička žudnja da se najzad svrgne tiranska i korumpirana vlast Rima. Stanovnici mnogih judejskih oblasti digli su se na oružje i krenuli da divljaju. Rimljani su brzo reagovali i poslali trupe u zemlju. Nezaustavljiva ratna mašina Vespazijanovih legija, a kasnije i njegovog sina Tita, obrušila se na Judeju, postepeno
kršeći svaki otpor, da bi početkom 70. g. nove ere krenula i na Jerusalim, koji je bio glavno uporište zelota. Opsada koja je sledila, trajala je mesecima, i tokom nje su se građani zlopatili pod zavađenim suparničkim zelotskim bandama, i bili izmučeni glađu i bolestima. Na hiljade ljudi je umrlo još i pre nego što su Rimljani konačno provalili u grad i započeli ulične borbe. Hram, taj ponos jevrejskog naroda i središna tačka njihove vere, bio je zapaljen. Kraj je stigao za mesec dana, kada je i poslednje uporište zelota razbijeno, i kada su oni preživeli isterani iz svojih skrovišta u kanalizacijama i katakombama, da se suoče sa ropstvom i razapinjanjima. Najveći deo grada je bio spaljen do temelja, a velike odbrambene zidine potpuno srušene. Cena u životima Jevreja je bila ogromna: nekoliko stotina hiljada ljudi je izgubilo živote samo u Jerusalimu, a hiljade drugih je pobijeno nasumice u operacijama čišćenja, koje su kulminirale opsadom i zauzimanjem tvrđave Masada 73. g. nove ere. Ovim kratkim pregledom tih užasnih događaja jedva da se može sagledati šta se zaista dogodilo, mada je jevrejski istoričar Josif Flavije taj celokupni nesrećni period detaljno opisao u svom delu Jevrejski rat. Bar-Kohbin ustanak Posledice razaranja Jerusalima, pokolj i porobljavanje stotina hiljada Jevreja mora da su ostavili teške rane u zemlji. Mnogi su nastavili da žive tegobno, u potpunom haosu, jer je gubitkom Hrama i njihova verska orijentacija bila ozbiljno uzdrmana. Pa ipak, kako su godine prolazile, normalan život je polako počeo da se vraća u zemlju. Čovek bi pomislio da je lekcija u vezi sa Jevrejskim ustankom naučena, i da su svi shvatili uzaludnost dizanja bune protiv carskog Rima. Ali nije bilo tako. Drugi kratki ustanak koji je trajao od 132. do 135 g. nove ere, poveo je Šimon bar-Koseba, poznatiji kao Bar-Kohba. Za njega su neki rabini, uključujući i poznatog rabina Akivu, tvrdili da je on onaj očekivani Mesija, ali Bar-Kohba nije uživao opštu podršku - mada to nije mnogo uticalo na neizbežni kraj pobune. Ono što je od važnosti po pitanju svitaka sa Mrtvog mora, jeste činjenica da se Bar-Kohba kretao u tom području, i za neke pećine u kumranskoj oblasti se znalo da su ih koristili njegovi sledbenici, jer su izvesni administrativni spisi pobunjenika pronađeni u nekima od njih. Ali iako je Bar-Kohba u početku imao uspeha u borbi za slobodu, na kraju je poražen i nekadašnja Judeja još jednom je razorena od strane osvetoljubivih Rimljana. Ovoga puta, Jerusalim je sravnjen sa zemljom, a zatim obnovljen kao čisto rimski grad i preimenovan u "Helio Kapitolina", a Jevrejima je bilo zabranjeno da kroče u njega. Zaključak Nekim čitaocima ovaj opis istorije Judeje može da izgleda nepotrebno dugačak, iako sam ja uopšteno prikazao samo najvažnije događaje iz tog perioda. Međutim, ove osnovne činjenice treba da omoguće čitaocima da stvore sliku o tom vremenu - ta slika je veoma važna ako želimo da shvatimo sadržaj svitaka sa Mrtvog mora, pošto su i oni proizvod tog vremena. Kasnije ćemo baciti pogled na neke od sektaških svitaka i videti da li u njima ima nagoveštaja o tome u kakvim odnosima oni mogu da budu sa događajima tokom ovog perioda od dvesta godina. U međuvremenu, kao podsticaj za razmišljanje,
voleo bih da čitaoci pokušaju da zamisle kako bi se oni odnosili prema životu da su živeli tokom tih godina užasa, ispunjenih uništenim nadama i sveopštom bedom. TRE]I DEO: SADRŽAJ SVITAKA V poglavlje ODRE\IVANJE DATUMA NASTANKA SVITAKA Pošto je mali tim Rolana de Voa postepeno bio prikupio na hiljade rukopisnih fragmenata, počeo je izuzetno složen posao njihovog identifikovanja i razvrstavanja. Rad je pojednostavljen kada je otkriveno da mnogi fragmenti sadrže delove, koji su se mogli prepoznati kao delovi već poznatih hebrejskih biblijskih tekstova, ponekad sa zanimljivim varijacijama u odnosu na postojeće tekstove. Pored toga, među naučnicima je zavladalo veliko uzbuđenje kada su shvatili da tu postoje i delovi iz nekoliko tekstova, koji su njima bili poznati, ali koji nisu bili uvršteni u Bibliju - tekstovi koji su spadali u grupu spisa poznatih kao apokrifi i pseudoepigrafi. U najvećem broju slučajeva, ovi tekstovi su se kroz vekove prenosili na jezicima kao što su grčki, etiopski giz, ili slovenski, pre nego na originalnom hebrejskom ili aramejskom; pa ipak, i ti tekstovi su vrlo brzo bili identifikovani. Iako sada znamo da je preko četrdeset posto tekstova iz kumranskih pećina bilo biblijskog ili polubiblijskog porekla, ostatak od šezdeset posto bio je potpuno nepoznat, osim jednog važnog izuzetka, Damaškog dokumenta, kome ćemo se vratiti u VI i X poglavlju. O vremenu nastanka svitaka doneti su određeni zaključci, zasnovani na arheologiji kumranskog lokaliteta i, u manjem stepenu, na sadržajima izvesnih tekstova. Određivanje starosti fragmenata, bez sumnje, bilo je od suštinske važnosti da bi se odredila priroda i značenje ovih, dotad nepoznatih tekstova. Neki stručnjaci nisu u početku mogli ni da poveruju da su pisani materijali uopšte mogli da se očuvaju u jednoj tako nepovoljnoj klimi, pa su tvrdili da su svici ili srednjovekovnog porekla, ili su falsifikati. Ova ekstremna shvatanja sada su jednoglasno odbačena, i prihvaćeno je mišljenje da fragmenti svitaka potiču iz vremena kasnog perioda Drugog hrama otprilike između 200. g. pre nove ere i 68. g. nove ere, ili pak nešto malo kasnije. Međutim, odmah na samom početku proučavanja fragmenata svitaka, De Voov tim je doneo izvesne veoma specifične zaključke u vezi sa datiranjem, koji su do dana današnjeg nastavili da izazivaju razne polemike u naučnom svetu. Da bismo razumeli ove rasprave, potrebno nam je da razmotrimo kako su stručnjaci došli do tih datuma. Kada je reč o drevnim rukopisima, postoje dva vrlo važna sredstva za određivanje starosti: paleografija i radiokarbonska metoda datiranja. Razmotrićemo oba ova metoda, jedan za drugim, kao i same datume koji su uspostavljeni za fragmente svitaka, a takođe i primedbe na ovakvo datiranje, koje su se pojavile u nekim krugovima. Paleografija Proučavanje drevnih rukopisa i odnosa među njima, poznato kao paleografija, još uvek je više umeće nego nauka, i zavisi u velikoj meri od veštine i iskustva samog paleografa.
Kada ljudi, tokom perioda od nekoliko vekova pišu jednim istim jezikom, razne promene mogu da se otkriju u stilu pisanja i načinu na koji su reči napisane. Na primer, mogu se uočiti razne neobičnosti u formiranju svakog slova, u debljini poteza koji formira svako slovo, pa čak i u razdaljini između redova. Da bismo razumeli kako se paleografija koristi za određivanje datuma nastanka nekog rukopisa, razmotrićemo jedan nama bliži primer. Ako pogledamo neki izbor starih spisa napisanih na engleskom jeziku, mnogi od nas prepoznaće takozvani gotički stil srednjovekovnog pisanja, ukrasni ručno pisani kurziv, popularan u XVII veku, ili krasnopis iz viktorijanskog vremena. Mnogi od nas će na taj način biti u stanju da spise približno razvrstaju po vremenskom sledu. Kad bismo bili stručnjaci, takođe bismo znali da se, na primer, srednjovekovna gotika na različite načine postepeno razvijala tokom vekova u kojima se upotrebljavala. Mnogi sačuvani srednjovekovni spisi sadrže neku vrstu datuma. To nam dozvoljava da kažemo da je određeni stil pisanja povezan sa određenim istorijskim periodom. Što je više sakupljenih rukopisa koji su datirani, sve je lakše ubaciti nov nedatiran rukopis u opštu hronologiju, upoređivanjem stila tog nedatiranog rukopisa sa onim primerima za koje znamo datum nastanka. Znači, uopšteno govoreći, teorija paleografskog datiranja podrazumeva upoređivanje nedatiranih rukopisa sa onim datiranim, i to je ono što su Solomon Birnbaum (Solomon Birnbaum) i Frenk Kros, dvojica istraživača koji su bili povezani sa svicima sa Mrtvog mora, pokušali da urade tokom pedesetih godina. Ali, tu se pojavio jedan veliki problem: bilo je vrlo malo poznatih primeraka spisa, pisanih hebrejskim ili aramejskim pismom, koji su bili iz istog vremena kao pretpostavljena zbirka kumranskih rukopisa. Jedino što su oni imali na raspolaganju, bio je jedan mali rukopis poznat kao Nešov papirus, kao i nekoliko natpisa sa grobova, tako da su bukvalno radili u praznom prostoru. Pa ipak, sa velikom sigurnošću karakterističnom za rane kumranologe, oni su tekstove podelili, zasnivajući tu podelu na opštim karakteristikama, u tri kategorije i došli su do sledećih mogućih perioda: arhajskog, od oko 250. do 150. g. pre n. e, hašmonejskog, od oko 150. do 30. g. pre n. e. i irodskog, od oko 30. g. pre n. e. do 70. g. nove ere. A onda, što je bilo začuđujuće, nastavili su da datiraju rukopisne fragmente u okviru svakog od ovih perioda, po veoma suženom sistemu datiranja koji obično dozvoljava raspon od samo dvadeset pet godina - na primer, Knjiga proroka Isaije smatra se da je prepisana između 125. i 100. g. pre nove ere. Iako jedna opšta kategorizacija može da se prihvati kao grub vodič za relativnu hronologiju ili za relativnu starost građe, zaista je iznenađujuće to što su ova dvojica paleografa bili toliko samouvereni, i što su se toliko pouzdali u svoju veštinu - zasnovanu na tako malo potkrepljujućih činjenica - da su nastavili da datiraju građu sa tolikom preciznošću. Pošto je datiranje raznih sektaških tekstova od suštinske važnosti za rekonstrukciju istorijskog porekla Zajednice koja ih je stvorila, nije ni čudo što je jedan broj stručnjaka žestoko osporio njihove nalaze. Oni su isticali da razlike koje su Kros i Birnbaum razaznali u rukopisima, i koje su ih navele na to da dođu do tako preciznih datuma, zapravo mogu da navedu na pogrešan zaključak iz raznih razloga, koji unapred isključuju da je uopšte moguće te razlike koristiti kao osnovu za stvaranje jedne ovako detaljne hronologije. Robert Ajzenman daje jedan koristan primer. Zamislimo jednog osamdesetogodišnjeg pisara koji sedi pokraj nekog pisara dvadesetogodišnjaka, i obojica
ispisuju neki rukopis. Mlađi pisar još nije potpuno ovladao strukom, i zato bi se moglo desiti da njegov prepis sadrži jedan broj nenamernih, ali zbunjujućih, različitih elemenata rukopisa, iako on, zapravo, pokušava da piše na "moderan" način. Stariji pisar je učio da piše šezdeset godina ranije, i još uvek piše na "staromodan" način koji je naučio kao mladić. Kada paleograf upoređuje ova dva rukopisa, on će skoro sigurno zaključiti da je rukopis starca stariji od mladićevog rukopisa oko šezdeset godina, dok pogreške u mladićevoj verziji mogu da se protumače kao savremene novine. A sada zamislite da je i sam stari pisar učio od veoma starog konzervativnog pisara, koji je takođe učio da piše kada je i sam bio mlad. Po ovom scenariju, greška paleografa može da bude još veća i može da ga navede da poveruje da je rukopis, koji je prepisivao stariji pisar, više od sto godina stariji od verzije mladog pisara, iako su rukopisi zapravo pisani istog dana! Pored ovog problema, takođe se postavlja pitanje da li su neki pisari namerno upotrebljavali ili, pak, oživljavali stara pisma. Ranije smo videli da je gotičko pismo bilo karakteristično za period srednjeg veka, ali šta će paleografi da rade sa, recimo, viktorijanskim oživljavanjem raznih gotičkih rukopisa? Ako nemaju nikakve vremenske odrednice na osnovu unutrašnje logike samog teksta, oni lako mogu da pogrešno datiraju spis iz 1880. g. u godinu 1470. Ovo lako može da bude slučaj sa jednim od ručnih stilova pisanja pronađenim među kumranskim materijalom, sa takozvanim paleohebrejskim ili "oblim" pismom, poznatim po tome što je bilo istisnuto od kasnijeg "kvadratnog" pisma, koje je bilo pod aramejskim uticajem i kojim se hebrejski i danas piše. Sektaška Zajednica povezana sa kumranskim rukopisnim fragmentima bila je, bez sumnje, u mnogo čemu krajnje konzervativna, pa ne bi bilo neuobičajeno da su neki od njenih pisara namerno pisali arhaičnim stilom. Ovo je sasvim moguće, ako znamo da je jezik kojim su Jevreji govorili tokom perioda Drugog hrama bio aramejski, koji su oni prihvatili tokom progonstva u Vaviloniji. Hebrejski jezik je izašao iz opšte upotrebe, ali se smatra da je kasnije, za vreme nacionalista Makabejaca, došlo do značajnog oživljavanja njegove upotrebe, a to može da se vidi i po jeziku tekstova iz kumranskih pećina. Šta može da bude prirodnije u takvim uslovima, nego da pisar ovakvih tekstova namerno koristi starije hebrejsko pismo, pre nego ono "modernije", zasnovano na aramejskom? Ne osvrćući se na to da li su krajnji rezultati njihovog rada valjani ili ne, činjenica je da su paleografi utvrdili i neke važne činjenice o tzv. sektaškim tekstovima iz Kumrana. Prvo, utvrdili su da nijedan od rukopisa, koji je po pitanju sadržaja i smisla povezan sa sektaškom Zajednicom, ne potiče iz arhajskog perioda (oko 250-150. g. pre nove ere), što je podrazumevalo da Zajednica nije bila stvorila, ili barem nije prepisala rukopise pre 150 g. pre nove ere. Zatim, oni su najstarije sektaške dokumente datirali otprilike u period od 100-75. g. pre nove ere - pogotovu onu grupu koja se sastojala od fragmenata Pravilnika Zajedništva iz Pećine 1 i Svedočenja iz Pećine 4, koje je, sudeći po rukopisu, prepisivala ista osoba. Podjednako važan Damaški dokument (Novi savez u zemlji Damaska) datirali su nešto kasnije - u period od 75-50. g. pre nove ere. Vratićemo se kasnije ovom pitanju datiranja pojedinačnih rukopisa, ali dovoljno je reći da je od suštinske važnosti pravilno utvrditi vreme nastanka sektaških tekstova, jer neki od njih izgleda da sadrže prikrivene naznake o istorijskom poreklu Zajednice. Ako su datumi pogrešni, bilo koji zaključak koji može da se izvuče iz njihovog sadržaja, takođe može da budu pogrešan.
Postoji još jedan, ključni problem u vezi sa datiranjem svitaka. Izuzev nekoliko nevažnih pravnih dokumenata kao što su priznanice i razni izveštaji, nema nijednog originalnog rukopisa - postoje samo prepisi pisara. Ovo ukazuje na to da nijedan od važnih tekstova nije original pisan rukom osobe koja ga je stvarala - svi rukopisi su kasnije kopije. Očigledno je da prepis pojedinog dokumenta može da bude sačinjen u bilo koje vreme posle vremena kada je bio napisan, pa tako moramo da napravimo razliku između mogućeg datuma kada je tekst nastao, i datuma kada je prepisan. Znamo da su neki od biblijskih tekstova koji su otkriveni u Kumranu, kao što su Knjiga levitska ili Zakoni ponovljeni, po svoj prilici nastali, ili su spojeni u jedan spis, nekoliko stotina godina pre nego što su njihovi sačuvani prepisi napravljeni, i ovo indirektno može da se utvrdi na razne načine; tako da tu nema nikakvih problema. Međutim, ako ovu činjenicu smetnemo s uma, u slučaju nebiblijskih tekstova susrešćemo se sa teškoćama u pokušaju rekonstrukcije istorijskog porekla te sektaške Zajednice. Čak i ako prihvatimo, na osnovu paleografije, relativno rano datiranje tekstova kao što su Pravilnik Zajedništva, ili Damaški dokument, moramo da imamo na umu da se ovi datumi odnose na vreme kada je sam rukopis prepisan, a ne kada je nastao, što je moglo da se dogodi decenijama pa čak i, mada je to manje verovatno, vekovima ranije. Datiranje pomoću radiokarbona Od godine 1950, još jedan naučni metod, pored paleografije, počeo je da se koristi za određivanje starosti organskih ostataka - datiranje pomoću radiokarbona. Princip je jednostavan. Atomi ugljenika (C) nalaze se u svim živim bićima kao što su biljke i životinje, ali postoje tri tipa ovih atoma i svaki tip ima različitu atomsku težinu. Dva od njih, C 12 i C 13 su stabilni i nisu podložni promenama, dok je C 14 nestabilan i podložan stalnim promenama i raspadanju. Živi organizmi neprekidno apsorbuju C 14 iz atmosfere gde on nastaje, mada se C 14 u živim bićima nalazi samo u minimalnim količinama, u poređenju sa stabilnim atomima ugljenika - grubo rečeno, samo jedan njihov bilioniti deo. Kada jedan organizam prestane da živi, ovaj proces apsorbovanja prestaje i svaki prisutni C 14 počinje da se raspada. Za arheologe je interesantno to što se, u idealnim uslovima, C 14 raspada prilično konstantnom brzinom. Tokom vremena, prisustvo bilo kog radioaktivnog materijala prepolovljuje se tokom datog perioda - otprilike 5730 godina u slučaju C 14 - pa se tako merenjem odnosa C 14 prema stabilnim formama atoma ugljenika, koji su ostali u mrtvoj organskoj materiji, može teoretski ustanoviti koliko je vremena proteklo od njegovog nestanka. Ovo je popularno poznato kao radiokarbonska metoda datiranja. Međutim, naučnici su ubrzo otkrili i da koncentracija C 14 u atmosferi, gde se on stvara, nije uvek stalna i da brzina kojom ga živi organizmi apsorbuju varira. Rezultat ovoga je značajna nepodudarnost u proceni starosti. Ne postoji lak način da se ovaj problem reši, ali najpouzdaniji metod podrazumeva prilagođavanje datuma dobijenih pomoću radiokabronske metode datiranja sa onim datumima ustanovljenim na osnovu dendrohronologije - bukvalno rečeno, "merenjem vremena pomoću drveta". Svake godine drvo koje raste stvara novi prsten, koji lako može da se uoči na poprečnom preseku stabla, i svaki od ovih, tokom godina, izraslih prstenova - godova,
unekoliko se razlikuje od ostalih, u zavisnosti od klimatskih faktora kao što su količina kiše i temperatura. Preklapanjem sve starijih primeraka kalifornijskih čekinjastih borova, ustanovljen je kompletan niz datiranih godova koji se prostire unazad 8000 godina. On može da obezbedi podatke za opšte klimatske promene u severnoj hemisferi. Ostali, specifičniji nizovi lokalnih godova, sakupljeni su za delove severne Evrope i za druge krajeve, mada još uvek nedostaju nizovi za suve oblasti Srednjeg istoka kao što je Egipat, gde nema mnogo drveća. Ali uopšteno govoreći, godovi obezbeđuju prilično tačan metod datiranja starih šuma za veliki deo Evroazije i Severne Amerike, ako je dostupan dovoljno veliki poprečni presek. Odatle je postupak jednostavan: treba izvesti radiokarbonske testove na komadima drveta, pa shodno tome, uz pomoć datuma dobijenih dendrohronologijom, podesiti početne datume dobijene radiokarbonskim datiranjem. Drugim rečima, ako se parče drveta koje je po dendrohronologiji staro tačno 2000 godina podvrgne testiranju na C 14, i ako rezultat pokaže neslaganje od 200 godina, datum dobijen uz pomoć C 14 može da se podesi ili pak promeni, tako što će se ovaj stepen varijacije uzeti u obzir. Tako da kada je starost neke kosti ili tkanine procenjena uz pomoć radiokarbonskog testiranja, ovaj datum može da se koriguje poznatim stepenom varijacije. Ovo je osnovni princip koji je u osnovi savremenih datiranja pomoću C 14 , mada će naravno uvek postojati i element nepouzdanosti. Očitavanja se obično izražavaju parom datuma, jednim višim i jednim nižim, i pretpostavlja se da će prava starost predmeta biti negde između ova dva datuma, ali i oni, iz tehničkih razloga, imaju tačnost od samo otprilike 68 posto. Takođe, u nekim slučajevima, materijal će proizvesti dva niza uparenih datuma, kao u listi datiranih rukopisa datoj dole. U svakom slučaju, ovde je važno da se uoče dve stvari: prava starost može da bude bilo gde između ova dva datuma, i - trenutno ne postoji jednoglasno mišljenje oko toga kako da se datumi ustanovljeni uz pomoć C 14 izmere s preciznošću. To znači da je bilo koji datum ustanovljen uz pomoć radiokarbonske metode datiranja, u najboljem slučaju, samo pretpostavka. Rana testiranja uz pomoć C 14 bila su nesavršena, i za njih je bio potreban prilično veliki uzorak građe koja se proučava. To je značilo da mnogi mali i dragoceni objekti nisu mogli da budu na ovaj način datirani bez nepopravljivih oštećenja, pa čak i uništenja. Na sreću, pri kraju XX veka razvijen je mnogo efikasniji metod za merenja prisustva C 14: AMS - akceleratorska spektrometrija mase - koji je veoma skup i složen proces, ali ima dve prednosti. Potrebna je samo mala količina građe a, pored toga, ovaj metod je mnogo osetljiviji od onog starijeg pa može da pruži kraći raspon datuma. Tokom godina, oba ova metoda su korišćena na građi pronađenoj u Kumranu, sa relativnim uspehom. Godine 1952, parčići tkanina, u kojima su svici iz Pećine I bili umotani, podvrgnuti su testiranju na C 14 i raspon utvrđenih datuma je bio od 167 g. pre nove ere do 233. g. nove ere, a stvarna starost procenjena je na 33. g. nove ere. Zbog veličine primerka koji je tada bio potreban, nijedan od dragocenih svitaka nije testiran na ovaj način. Međutim, sa pronalaskom AMS metode, osam kumranskih rukopisa, kao i neki iz Masade i iz drugih područja, podvrgnuti su ovom metodu u Cirihu 1990. g. Evo kako, na osnovu metode AMS, izgledaju datumi utvrđeni za kumranske fragmente pergamenata, u poređenju sa datumima koji potiču od prethodnih paleografskih procena Birnbauma i Krosa.
fragmenti svitaka
merenja C 14
paleografija
Kahatovo zaveštanje 388-353. pre n. e. 100-75. pre n. e. Prepisano Petkoknjižje 339-324. pre n. e. 125-100. pre n. e. 209-117. pre n. e. Knjiga proroka Isaije 335-327. pre n. e. 125-100. pre n. e. 202-107. pre n. e. Levijevo zaveštanje 191-155. pre n. e. kasni II vek/rani I vek 146-12. pre n. e. pre nove ere Knjiga Samuilova 192-63. pre n. e. 100-75. pre n. e. Svitak Hrama 97. pre n. e. - 1. n. e. kasni I vek pre n. e./ rani I vek nove ere Apokrifno Postanje 73-14. pre n. e. kasni I vek pre n. e./ rani I vek nove ere Himne zahvalnice 21. pre n. e. - 61. n. e. 50. pre n. e. - 70. n. e. Dalji testovi na sledećih trinaest fragmenata izvedeni su1994. i 1995. g. u AMS laboratoriji univerziteta u Arizoni. Rezultati su, uopšte uzev, potvrdili paleografsko datiranje, ali trebalo bi da budemo oprezni sa ovim jer, kao što može da se vidi iz gornje tabele, podudarnost između paleografskog datiranja i radiokarbonskog datiranja nije baš velika. Odnos između datiranja radiokarbonom i uz pomoć paleografije Pobornici jednoglasnog mišljenja da sav materijal iz svitaka sa Mrtvog prethodi hrišćanskoj eri, bili su oduševljeni ovim rezultatima kada su objavljeni. Doktor Geza Vermeš je izjavio, onog dana kada su rezultati objavljeni 1991. g., da "najveći deo svitaka datira iz dva poslednja veka pre Hrista", a objavljeno je da su "on i njegove kolege paleografi radosni, zato što su, gotovo u svim slučajevima, oni datumi koje su oni utvrdili i naučno potvrđeni". S druge strane, naučnici kao što su dr Robert Ajzenman i dr Norman Golb, doveli su u pitanje ove trijumfalne tvrdnje o pouzdanosti datiranja. Oni su istakli da veza između datuma ustanovljenih radiokarbonom i onih ustanovljenih paleografijom nije tako pouzdana, kao što bi neki možda želeli, i da se u mnogim slučajevima ovi datumi poklapaju samo marginalno, tako da su rezultati dobijeni paleografijom za datiranje ostataka fragmenata svitaka koji nisu bili datirani radiokarbonom, u najbolju ruku, nagađanje. Ajzenman i Golb nas takođe podsećaju da čak i datumi, ustanovljeni uz pomoć AMS metoda, mogu da imaju veći stepen greške nego što se čini, jer na količinu atoma C 14 prisutnih u uzorku može da utiče mnogo štošta, kao što je godišnja promena atmosferskog C 14 zbog Sunčeve aktivnosti, ili zagađenje građe tokom rukovanja u modernom vremenu. Takođe, mora se imati na umu da rezultati radiokarbonskih testova samo ukazuju na procenjeni period, u okviru koga je izvor primerka prestao da postoji. Pergament, kakav je korišćen za svitke, obično se pravio od ovčije kože, tako da datumi utvrđeni radiokarbonom pokazuju kada je ovca ubijena, a ne kada je sam pergament upotrebljen. Ovo je važno, jer pergament nije prikladan za trenutnu upotrebu, već treba da, kao vino,
ostari nekoliko godina, pre nego što postane pogodan da se koristi kao podloga za pisanje. Pored toga, pergament može da bude uskladišten na nekom mestu nekoliko decenija, sve dok ga neki pisar konačno ne uzme da na njemu piše. Nije nemoguće da su neki tabaci pripremljenog, ali neupotrebljenog, pergamenta ležali uskladišteni i preko pedeset godina. Ovo je zapravo i bio odgovor stručnjaka, pristalica jednoglasnog mišljenja, po pitanju te velike nepodudarnosti između radiokarbonskog i paleografskog datiranja za neke od predmeta na gornjoj listi. Uzevši u obzir ove činjenice, Golb, Ajzenman i ostali, utvrdili su da su ovi testovi samo ukazali na to da su svici prvobitno napisani u vremenskom razmaku između III i 1 veka nove ere. Ovo nije veliko iznenađenje i ne pomaže mnogo u određivanju istorijskog porekla svitaka, izuzev što jasno potvrđuje da svici nisu ni srednjovekovni, a ni moderni falsifikati. Razmotrivši ponovo situaciju povodom izvođenja datuma nastanka svitaka sa Mrtvog mora, kako pomoću radiokarbonskih testova, tako i uz pomoć paleografije, najjači moj utisak je da stručnjaci imaju sklonost da manipulišu sa različitim poteškoćama, koje nastaju zbog metoda datiranja, u cilju potvrđivanja sopstvenih pretpostavki o svicima, odnosno o pitanju ko ih je pisao ili prepisivao. Kao što je jedan naučnik rekao, ističu se oni datumi koji potvrđuju nečiju teoriju, oni datumi koji pomalo odstupaju proteruju se u fusnote, a oni koji su potpuno kontradiktorni se odbacuju! DNK podudaranje Postoji i jedna tehnika koju je nauka nedavno stavila na raspolaganje kumranolozima upotreba DNK podudaranja. Ova tehnika, naravno, ne može da se upotrebljava za datiranje svitaka, ali itekako može da se pokaže korisnom za međusobno povezivanje nekih od brojnih neidentifikovanih fragmenata, ili, pak, za njihovo povezivanje sa onim većim, poznatim delovima svitaka. Čak je nagovešteno da jedna dubinska DNK analiza svih fragmenata svitaka može da pomogne da se grupišu spisi, na bazi srodničkih odnosa između ovaca, čije su kože upotrebljene za pergament. Ovo može da bude veoma koristan način da se reše neke od rasprava, koje su se rasplamsale u akademskom svetu, o poreklu svitaka. Ako bi moglo da se uspostavi porodično stablo koje bi pokazivalo odnos između raznih ovaca, moglo bi i da se odredi koji su svici genetski povezani, odnosno koji potiču iz istog stada. Jedan naučnik je u šali primetio da ćemo na kraju znati više o geneologiji kumranskih ovaca, nego o njihovim tadašnjim vlasnicima! Ovo je jedno uzbudljivo otkriće, jer iako mnogi stručnjaci veruju da su svici uglavnom bili prepisavani u Kumranu, drugi, poput dr Normana Golba, tvrde, kao što ćemo kasnije videti, da svici dolaze iz drugih područja, i da su im mesta nastanka različita. Ako se predložena istraživanja nastave, ta problematična pitanja će možda, konačno, i biti rešena. VI poglavlje BIBLIJSKI SPISI
Sada je vreme da detaljno razmotrimo sadržaj zbirke svitaka. Ovo poglavlje se bavi najvažnijim biblijskim spisima pronađenim u Kumranu, dok će u VII poglavlju biti reči o delima za koja se smatra da su bila stvorena u okviru jedne sektaške Zajednice, koju su često identifikovali kao esene. Pošto su svi tekstovi pronađeni u Kumranu sada dostupni naučnim radnicima, a nekoliko kompletnih prevoda već je pripremljeno, konačno možemo da razumemo celokupnu kompoziciju zbirke. Kao prvo, sada se zna da je nešto malo manje od 80% tekstova napisano na hebrejskom, što se moglo i očekivati, a od onog ostalog je najveći deo napisan na aramejskom, i jedan broj tekstova na grčkom jeziku. Tačan broj pojedinačnih, pronađenih spisa je malo teže proceniti, jer postoji mnogo neidentifikovanih delova koji mogu, ali i ne moraju, da se pripišu drugim, kompletnijim fragmentima. Trenutno stanje stvari je sledeće: posedujemo ostatke od oko osamsto četrdeset spisa, iako je konačni broj veći, zato što postoje višestruki prepisi nekih tekstova - najveći broj prepisa imaju Psalmi, najmanje trideset devet identifikovanih prepisa. Oni tekstovi, koji su više puta prepisivani, po svoj prilici su bili od naročite važnosti u to vreme, pa su zato bili i više traženi. Smatra se da su Psalmi, na primer, bili u liturgijskom smislu važni za mnoge jevrejske grupe i naširoko su prepisivani, dok su drugi tekstovi, kao što je Isaija, bili popularni zbog svoje religiozne poruke. Bazirajući se na svom razumevanju sadržaja raznih tekstova, vodeći nemački stručnjak Hartmut Stegman je početkom devedesetih godina svitke podelio u četiri grupe: 33% sektaških tekstova (249 rukopisa), 29% biblijskih tekstova (223 rukopisa), 25% nesektaških tekstova (192 rukopisa) i 13 % neidentifikovanih spisa (96 rukopisa). Nema mnogo neslaganja oko procenta koji je on odredio za biblijsku građu, jer ovo lako može da se utvrdi i, naravno, vrlo malo toga može da se kaže o neidentifikovanim spisima. Međutim, u vezi sa pojedinim procentima koje je on utvrdio za sektaške i nesektške tekstove, trenutno se vode polemike. U ranom stadijumu kumranologije, za skoro sve što nije bilo biblijsko, smatralo se da je po poreklu bilo sektaško. Ali, poslednjih godina istraživači su počeli ponovo da pažljivo ispituju sadržaj, jezik i stil tih, navodno, sektaških svitaka i u nekim slučajevima su došli do zaključka da spisi, za koje se do tada smatralo da pripadaju Zajednici, zapravo ne bi trebalo da budu direktno povezivani sa njom. Na primer, postoje različita mišljenja o statusu važnog Svitka Hrama - neki misle da je to sektaški spis, dok drugi misle suprotno. Pored toga, iako se jedno vreme smatralo da je kumranska Zajednica bila sastavljač svih sektaških spisa, sada je moguće da da su oni bili spisi ne jedne grupe, već nekoliko možda povezanih grupa, sa neznatno drugačijim programima. Ne postoji "tačna" verzija Biblije Pogledajmo sada tri osnovne kategorije dokumenata pronađenih u Kumranu. Biće najlakše i najmanje sporno, ako prvo razmotrimo oblast biblijske građe, mada će čak i ovi tekstovi iznenaditi pojedine stručnjake. Bilo da su Jevreji ili hrišćani, čitaoci su danas naviknuti da koriste jedan od savremenih prevoda Hebrejske Biblije koji je zasnovan na standardizovanom hebrejskom tekstu, iako sami prevodi mogu malo da variraju - neki delovi hrišćanske verzije, poznate kao Stari zavet, možda su prilagođeni da bi se poklopili sa raznim odeljcima citiranim u knjigama Novog zaveta. Pored toga, postoje nepodudarnosti između broja knjiga uključenih u Hebrejsku Bibliju usled različitih
hrišćanskih i jevrejskih stavova o tome šta se smatra za kanon, jer čak ni razne hrišćanske crkve nisu jednoglasne oko toga šta treba da se prihvati. Da bismo razumeli ovu situaciju, prvo treba da razmotrimo šta se podrazumeva pod izrazom "kanon". Ovaj izraz potiče od grčke reči za prav štap, pa odatle znači pravilo ili standard. Kada se to primeni na biblijske tekstove, izraz podrazumeva nepromenljiv izbor spisa koji se smatraju autentičnim, božanski inspirisanim i i autoritativnim. Reč je prvi put upotrebljena od strane otaca rane crkve, a u vezi sa biblijskim delima, iako se taj pojam, mada ne tako jasno izražen, može pronaći i u mnogim drugim religijama. Pošto je rana hrišćanska crkva stvorila ogroman korpus književnosti koja izražava širok raspon gledišta, bilo je mnogo nesporazuma oko toga šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da se smatra kanonskim. Kada je jedna posebna struja u okviru crkve obezbedila dominantnu poziciju i pritom počela da samu sebe smatra arbitrom za ortodoksna učenja i spise, jedan broj biblijskih tekstova po njenom mišljenju postaje jeretički i nevredan uključivanja u kanon. Ostali tekstovi koji su takođe bili isključeni, iako nisu smatrani jeretičkim, ipak su, u nekom smislu, smatrani sumnjivim. Ovi tekstovi uopšteno su nazvani "apokrifi" i "pseudoepigrafi". Apokrifni tekstovi su tekstovi koji su, kao što i originalno grčko ime govori, bili skriveni - nisu bili prikladni da se upotrebljavaju kao deo liturgije. U slučaju hrišćanskog Starog zaveta, takva apokrifna dela su Priče Solomonove, dve knjige o Makabejcima i Knjiga o Tobiji. Pseudoepigrafi, bukvalno "lažni" spisi, predstavljaju radove pripisane iz poštovanja određenom autoru, ali očigledno je da ih dotična osoba nije pisala. Jednu poznatu i popularnu zbirku radova u ovoj kategoriji predstavljaju tri Enohove knjige - ali, po svoj prilici, njih nije pisao Enoh, legendarni potomak Adama. Neki od ovih sekundarnih tekstova su prehrišćanskog jevrejskog porekla, dok su ostali spisi dela rane hrišćanske crkve, ili ih je ona barem modifikovala. U svakom slučaju, pošto se smatralo da su mnogi od apokrifa i pseudoepigrafa vrlo dragoceni, iako se mislilo da su manje merodavni nego "zvanične" biblijske knjige, ipak su različite hrišćanske crkve jedan broj ovih spisa uključile u Bibliju. Tanah Pošto se u ovoj knjizi ne bavimo hrišćanskim Novim zavetom, trebalo bi da razmotrimo kako se stvarala jevrejska zbirka knjiga poznata kao Stari zavet. Pošto uzimamo u obzir i jevrejska gledišta o ovoj zbirci knjiga, biće korisno obratiti pažnju na jevrejski izraz za Stari zavet. Uobičajeno jevrejsko gledište, koje potiče još iz perioda Drugog hrama, jeste da se ova zbirka knjiga može podeliti u tri kategorije: Tora ili "Nauk", N'viim ili "Proroci" i K'tuvim ili "Spisi". Zbirka je poznata pod zajedničkim imenom Tanah, a sama reč je nastala združivanjem početnih slova triju grupa knjiga. Od svih njih Tora je bila toliko važna za jevrejski način života da je još u tom ranom dobu prihvaćena kao merodavna. Ona se sastoji od pet knjiga - Postanja, Izlaska, Knjige levitske, Zakona ponovljenih i Brojeva - i zbog toga je u hrišćanskim krugovima poznata kao Petoknjižje, što potiče od grčke reči za broj pet. Iako je zasnovana na brojnim ranijim izvorima, veruje se da su ove knjige dobile svoj konačan oblik na osnovu uputstava proroka Jezdre, kada su se Jevreji vratili iz vavilonskog progonstva. Drugi deo knjige Proroka izgleda da je bio uobličen do Irodovog vremena, ali treći deo, Spisi, ostao je nezavršen još neko vreme, i nije bilo
dogovora o tome šta bi u Spise trebalo uključiti, a šta iz njih isključiti. Korpus knjiga koji sada imamo i koji sačinjava Tanah verovatno nije bio završen sve do II veka nove ere, kada se osetila potreba da se isključe knjige sa hrišćanskim sklonostima, kao i knjige nadahnute hrišćanstvom. Kada je sadržaj ovog kanona za stalno utvrđen, postao je poznat kao zatvoreni kanon, dok je onaj koji je dozvoljavao uključivanja i drugih, dopunskih spisa, poznat kao otvoreni kanon. Ono što je važno jeste da izgleda vrlo moguće da je kanon jevrejskih bibilijskih knjiga bio još uvek otvoren u vreme kada je sektaška Zajednica, povezana sa kumranskim nalazima, bila aktivna. Iako je veliki deo sadržaja Tanaha dobio kanonski status do vremena kada je započeo Jevrejski ustanak 68. g. nove ere, još jedan činilac morao je da bude utvrđen pre nego što je sadašnji tekst knjiga standardizovan. Verziju koju mi sada imamo završila je tek oko IV veka nove ere grupa učenih ljudi i pisara poznata kao masoreti - "prenosioci". Birajući najbolje kopije tekstova do kojih su mogli da dođu, ovi učeni ljudi uobličili su te knjige, pronašli sistem označavanja samoglasnika koji se kod Hebreja ranije nisu videli prilikom pisanja, i podelili knjige na poglavlja i stihove. Ovo je postao standardni tekst Tanaha koji Jevreji i danas koriste, iako najstariji sačuvani rukopis potiče s početka XI veka nove ere. Neko vreme pre rada masoreta - svakako u vreme svitaka sa Mrtvog mora - u opticaju je bio jedan broj tzv. recenzija, iako je sveukupni sadržaj u osnovi bio nepromenljiv. Izraz "recenzija" korišćen je da označi bilo koju verziju teksta koja je puštena u opticaj, a razlikovala se od ostalih. Postoji nekoliko razloga za postojanje recenzija. Na primer, određene verske grupe ponekad dodaju ili izbacuju neke delove materijala da bi bolje istakli sopstveno razumevanje značenja teksta, ili da bi jasnije zastupali određenu doktrinarnu tezu. Još jedan uzrok odstupanja počiva u činjenici da su, pre doba štampe, sve knige bile u rukopisnoj formi. Kada je knjiga jednom bila sačinjena i zapisana, pisari bi je prepisivali uvek iznova kad god je to trebalo. Pošto su pisari bili samo ljudi, ponekad su pravili greške usled umora, nepažnje, lošeg vida i sl. Što je tekst više puta prepisivan, bio je izvesniji veći broj grešaka u njemu. Neki kasniji pisar mogao je da zapazi grešku i da pokuša da je ispravi najbolje što je mogao - ali nije bilo garancije da će on tekst povratiti u prvobitan oblik. Ako ne bi bio siguran kakav je bio originalni oblik teksta, on bi često samo prepisivao taj tekst sa greškom. Kumran i samarićanske recenzije Sa otkrićem kumranske zbirke biblijske građe, rukopisni horizont Tanaha može da se pomeri unazad u istoriju za više od hiljadu godina. Jedan od uzbudljivijih uvida, dobijen iz kumranskih biblijskih knjiga, tiče se niza recenzija knjiga Tanaha koje su još bile u upotrebi u to vreme. Oko 60% rukopisa bilo je veoma blizu krajnjem standardu masoretske recenzije, iako su u tim rukopisima ponekad bila sačuvana bolja tumačenja, nego što su trenutno dostupna. Prilikom novih prevođenja Tanaha, tamo gde je bilo moguće, kumranski svici su bili od koristi za razne korekcije, na primer u slučaju Isaije. Obično će čitaoci videti upućivanja na kumranske rukopise u fusnotama, kao u novoj verziji Američke jevrejske asocijacije.
Ali, izuzev masoretskog stila recenzije, otkriveno je postojanje još četiri verzije. Neki od fragmenata svitaka predstavljaju dotad nepoznatu "kumransku" recenziju, sa svojim jedinstvenim tumačenjima što mora da su se prenela preko Zajednice, jer je ona bila povezana i sa drugim sektaškim materijalom pronađenim u Kumranu. Zatim, postoje i verzije tekstova koji predstavljaju samarićansku Toru. Samarićani su bili potomci onih stanovnika severnog carstva Izrailja sa centrom u Samariji, koji su tamo ostali pošto su Asirci u VIII veku pre nove ere osvojili zemlju i raselili stanovništvo. Iako su poštovali Mojsijev zakon onako kako je to propisivala Tora, oni su se otcepili od judejskih Jevreja u periodu kasnog Drugog hrama i sagradili sopstveni suparnički hram na gori Gerizim, a imali su i sopstvenu Toru, koja se u nekim aspektima razlikuje od masoretske verzije. Samarićansku Toru i sada koristi nekoliko stotina Samarićana koji danas žive u Izraelu, pa je ona tako oduvek bila poznata naučnicima. Mada se mislilo da su sva odstupanja u samarićanaskoj Tori od tradicionalnog masoretskog teksta bila rezultat namerne ideološke izmene, sada izgleda da je takvih slučajeva bilo mnogo manje nego što se prvobitno mislilo. Baš nasuprot, čini se da verzija Tore koju su Samarićani sačuvali ne samo da prethodi njihovom raskolu sa judejskim judaizmom, nego je takođe bila korišćena širom Palestine, i Jevreji su je prihvatali sve do vremena kada su svici sakriveni u kumranskim pećinama. Septuaginta Otkriće četvrtog tipa recenzije Tanaha, izdanje Septuaginte, na originalnom hebrejskom jeziku, izazvalo je najveće iznenađenje među biblistima. Tokom perioda Drugog hrama u Egiptu je živelo mnogo Jevreja, naročito oko Aleksandrije. Svakodnevna upotreba hebrejskog jezika u Judeji utrla je, posle perioda progonstva, put aramejskom jeziku, i pošto mnogi Jevreji nisu bili u stanju da čitaju hebrejske tekstove, pisani su prevodi na aramejskom, sa tumačenjima, poznati kao targumi. S druge strane, aleksandrijski Jevreji su u to vreme govorili gotovo isključivo grčki jezik, jer je to područje Egipta, pošto ga je osvojio Aleksandar Veliki, postalo gotovo sasvim helenizovano. Mada je mnogo verovatnije da je u stvarnosti Septuaginta bila proizvod prevodilačkog rada od nekoliko vekova, postoji legenda da je u III veku pre nove ere jedan od poslednjih egipatskih faraona želeo da za državni arhiv ima primerak Jevrejske Biblije na grčkom, pa je pozvao sedamdesetoro učenih ljudi (ili sedamdeset dvoje) iz Palestine da je prevede. Dobivši ime po tim prevodiocima, kojih je bilo sedamdeset, grčka septuagintska verzija Tanaha preživela je do danas, jer je to bila verzija Jevrejske Biblije koju su u početku podržavali oni hrišćani koji su grčki koristili kao svoj biblijski jezik. Septuaginta ima nekoliko značajnih karakteristika koji je čine vrednim dodatkom za pročavanje Hebrejskog Tanaha. Na prvom mestu, u njoj se nalazi nekoliko knjiga koje masoreti ili njihovi rabinski prethodnici nisu smatrali kanonskim, pa tako one i nisu sačuvane na hebrejskom. Pored toga, čak i u slučajevima onih knjiga koje se nalaze u obe recenzije, u Septuaginti postoje mnoge varijacije za koje su stručnjaci tradicionalno verovali da su nepouzdane - kao rezultat nejasnog i slobodnog stila prevoda. Međutim, u kumranskim pećinama pronađen je jedan broj fragmenata biblijskih knjiga na hebrejskom, koje su očigledano povezane sa grčkom verzijom Septuaginte. Drugim rečima, ono što su stručnjaci smatrali da su netačnosti u septuagintskom tekstu, ispostavilo se da su
činjenice koje imaju hebrejsko poreklo vredno poštovanja, i da potiču još od recenzije Tanaha koja je u staro doba bila korišćena u Judeji. Izuzev ove četiri recenzije Hebrejske Biblije, čije je postojanje sada dokazano kumranskim nalazima, postoje i tragovi onoga što možda može da bude peta recezija, koja pokazuje neke drugačije karakteristike od ostalih recenzija. Međutim, o poreklu ove verzije i o tome kako je ona otkrivena, trenutno ne može mnogo da se kaže. Ali, uprkos otkriću ovih pet verzija biblijskih knjiga, od kojih mnoge postoje uporedo, većina primera je povezana sa recenzijom za koju se smatra da je proizvod kasne masoretske tradicije. Spisak biblijskih knjiga Ne zna se sa sigurnošću kako su ljudi koji su čuvali kumransku građu gledali na spisak biblijskih knjiga tamo pronađenih - da li su imali zatvoreni kanon ili ne - mada su u tom spisku bili fragmenti iz svih knjiga koje su sada uključene u Tanah, možda samo sa izuzetkom Knjige o Jestiri. Broj primeraka svake biblijske knjige dosta otkriva, i daje neke naznake o tome na šta su se, kada je učenje u pitanju, pozivali ljudi koji su svitke sakrili. Sledeća tabela pokazuje broj kopija svake biblijske knjige pronađene u Kumranu, a takođe možemo da naslutimo i koje od tih knjiga su bile važne sektaškoj Zajednici, jer su o njima pisali komentare. Radi poređenja, dao sam na uvid i to koliko je puta svaka biblijska knjiga Tanaha citirana u hrišćanskom Novom zavetu, ili je pak na nju napravljena neka aluzija, pošto su sastavljači Novog zaveta delili sa kumranskom Zajednicom brojne ideološke stavove. knjiga
kategorija
broj kopija komentar Novi zavet
Psalmi Spisi Zakoni ponovljeni Tora Isaija kasni Proroci Postanje Tora Izlazak Tora Knjiga levitska Tora Brojevi Tora Dvanaest manje značajnih proroka kasni Proroci Danilo Spisi Jezekilj kasni Proroci 7 Jeremija kasni Proroci I i II Samuilo rani Proroci Jov Spisi Pesma nad pesmama Spisi Ruta Spisi Tužbalice (Plač Jeremijin) Spisi Sudije rani Proroci O carevima, I, II rani Proroci Isus Navin (Jošua) rani Proroci Priče Solomonove Spisi
22
39 +2? 2 31 + 3? 2 18 + 3?
94 57 107 42
18
45 17
24
12
8 10 +1? 6
8 + 1?
57 15 27
6
17 4 4
7 3
4 4 3 3 2 2
1 6 1 15
4
Knjiga propovednikova Spisi Jezdra-Nemija Spisi I i II Hronika Spisi Jestira Spisi
2 1 1
1 2 0
1
Ako se zna da je sektaška Zajednica, za koju se smatra da je bila povezana sa Kumranom, krajnje savesno obraćala pažnju na detalje Mojsijevog zakona, ne predstavlja iznenađenje to što se u ovom spisku nalazi čak pet knjiga Tore. Veliki broj prepisa Psalama možda i nije toliko važan, jer je ova knjiga bila omiljena i mnogo korišćena među svim Jevrejima, kako u Hramu, tako i prilikom molitvi. Ali, očigledna popularnost knjiga proroka Isaije, Dvanaest manje značajnih proroka i Knjige proroka Danila, nesumnjivo je povezana sa eshatološkim i apokaliptičnim karakteristikama pogleda na svet sektaške Zajednice, a te poglede su, kao što ćemo videti, u izvesnom smislu delili i rani hrišćani. Polukanonski spisi Kao što smo videli, postoji jedan broj biblijskih spisa, poznatih kao apokrifi i pseudoepigrafi, koje možemo da nazovemo polubiblijskim, tako da imaju neodređen status i na njih različito gledaju Jevreji i hrišćani. Konačni kanon Jevrejskog Tanaha bio je najkonzervativniji i izostavio je sve takve knjige, dok su neke od njih uključene u hrišćanske biblije - mada ne u sve. Uopšte uzevši, sve savremene hrišćanske biblije izostavljaju pseudoepigrafe, ali obično ponegde uključuju apokrife. Protestanske biblije ne uključuju ove spise u svoj Stari zavet, nego ih proteruju u odvojene dodatne delove, Apokrife, koji se često nalaze uklješteni između Starog i Novog zaveta. Katoličke biblije se pomalo razlikuju po tome što ove spise prihvataju u okviru Starog zaveta, mada ih označavaju kao "deuterokanonske", umesto apokrifne. Pravoslavne crkve su unele u svoj Stari zavet još veći broj ovih spisa, jer one bliže prate septuagintsku podelu, dok male etiopske i koptske crkve uključuju najveći broj ovih apokrifa. Isus Sirah U Kumranu nije pronađen velik broj apokrifnih tekstova, ali među onim pronađenim bila su i dva veoma važna. Prva je bila jedna zbirka mudrih izreka sabranih u delu poznatom kao Knjiga Ben Sira, ili Knjiga Sirahova, kako je nazvana u hrišćanskim krugovima. Pošto je bila prenesena na grčkom jeziku kao deo Septuaginte, tokom vekova se mnogo raspravljalo o originalnom jeziku na kom je ovaj tekst bio napisan. Grčka verzija je imala prolog u kome je istaknuto da ju je prvobitno napisao na hebrejskom jeziku Isus Sirah oko 180. g. pre nove ere, a da ju je pedeset godina kasnije na grčki preveo njegov unuk, mada neki sumnjaju u autentičnost ove izjave. Negde na prelasku iz XIX u XX vek veliki broj jevrejskih rukopisa je pronađen u jednoj sinagogi u Kairu; među njima je bilo i nekoliko oštećenih rukopisnih prepisa dela Isusa Siraha na hebrejskom. Pošto je veći deo ove rukopisne zbirke bio po poreklu srednjovekovni, mnogi stručnjaci su smatrali da su to samo prevodi sa grčkog, iz nekog perioda srednjeg veka kada je došlo do ponovnog interesovanja za ovu knjigu. Ovo
mišljenje je konačno oboreno, zahvaljujući otkriću nekoliko delova ove knjige na hebrejskom jeziku u Kumranu i u Masadi. Knjiga Sirahova pripada popularnoj vrsti jevrejskih spisa poznatoj kao zbirke mudrosti - tj. kompilacije koje su stvorile grupe mudraca organizovane u "škole mudrosti". Izgleda da su ovakve škole bile masovna pojava u kulturama Srednjeg istoka, od Mesopotamije do Egipta. One nisu bile otvoreno religiozne, već su isticale praktičnu mudrost, i možda su bile korišćene za obuku pisara i državnih službenika. Izuzev spisa Isusa Siraha, Tanah je uključivao nekoliko sličnih knjiga, kao što su Priče Solomonove i Knjiga propovednikova, ali mora da su postojale i mnoge druge knjige takve vrste koje nisu sačuvane. Neki naučnici smatraju da su u jevrejskoj kulturnoj sferi ove škole mudrosti bile prethodnice rabinskih škola, koje su se pojavile u periodu kasnog Drugog hrama. Da su ti spisi tada bili veoma popularni potvrđeno je time što je u Kumranu otkriveno mnogo drugih fragmenata iz petnaestak knjiga mudrosti, koje svedoče o snazi jevrejskog intelektualnog života tog vremena. Tobija Drugi spis, prethodno poznat samo po svom grčkom prevodu kao kratka Knjiga Tobijina, takođe je otkriven u fragmentarnim aramejskim rukopisima. Upravo činjenica da je na aramejskom jeziku, trebalo bi da pokaže da je to jedan prilično kasno sastavljen tekst, koji potiče negde iz perioda posle povratka iz progonstva, ali pre Ustanka Makabejaca. Poruka ovog dela imala je veliki uticaj na mnoge grupe Jevreja, kao i na ortodoksne sektaške grupe, a samo delo se pominje i u Novom zavetu. U knjizi je reč o jednom požrtvovanom i pobožnom Jevreju po imenu Tobija, koji je bio posvećen milosrdnom delu sahranjivanja ostavljenih tela umrlih Jevreja. Jednoga dana, dok je dremao, dogodi se da mu u oči padne izmet iz lastavičijeg gnezda, od čega je oslepeo. Njegov sin Tobijas kasnije je otišao u Ekbatanu, gde se oženio s Jevrejkom, koju je mučio demon ubivši tokom prvih bračnih noći sedmoricu prethodnih muževa. Ali zbog svoje pobožnosti, Tobijas je uspeo da dobije pomoć od Rafaela, anđela iscelitelja, i da nadvlada demona. Kada se Tobijas sa ženom vratio kući kod svog oca Tobije, uspeo je da ocu povrati vid. Zaključak priče je da će pobožni ljudi na kraju nadvladati nesreće i biti u stanju da isceljuju druge. Ova ideja o napaćenim pravednicima koji su na kraju, zbog svoje pobožne odanosti Mojsijevom zakonu, bili osvećeni i nagrađeni, svideće se sektaškoj grupi povezanoj sa kumranskom zbirkom, što može da objasni prisustvo tog teksta u kumranskim pećinama. Enoh Izuzev ovih apokrifnih knjiga, u Kumranu su pronađeni i mnogi primeri uticajnih pseudoepigrafa za koje se ranije znalo samo iz prevoda. Nema sumnje da su ovi spisi sačuvani jer su za sektašku Zajednicu bili važni, ali mora da su oni bili i veoma poznati i cenjeni u velikom delu jevrejskog sveta, i da su ih nasledili hrišćani koji su i najodgovorniji za to što su se oni sačuvali na drugim jezicima. Enohova knjiga je klasifikovana kao pseudoepigraf zbog toga što se njen sadržaj pripisuje ovom
legendarnom Adamovom potomku, iako su i sadržaj i tematika očigledno kasnijeg porekla. Postoje zapravo tri spisa povezana sa Enohom, i oni se pominju kao I Enoh, II Enoh i III Enoh. Nas zanima samo I Enoh jer je II Enoh kasnijeg porekla, dok je III Enoh srednjovekovni. I Enoh je prethodno bio poznat samo iz nekoliko grčkih fragmenata pronađenih u Egiptu, i iz prilično dovršene etiopske verzije, mada je tek otkriće brojnih kumranskih fragmenata bilo od velike važnosti za proučavanje ovog zapostavljenog teksta. Može se reći da je I Enoh zapostavljen zbog toga što, uprkos činjenici da je u Novom zavetu osam puta pomenut, veoma malo hrišćana zna za njega i shvata njegovu važnost za poreklo njihovih verovanja, jer taj tekst u najvećem broju hrišćanskih crkava nikada nije dobio kanonski status. Za I Enoh se znalo da sadrži pet delova: Knjigu čuvara, Alegorije, Knjigu astronomskih spisa, Knjigu snova i Enohovu poslanicu. Kao rezultat kumranskih otkrića, sada je ustanovljeno da je I Enoh složeno delo od tekstova koji su prvobitno bili nezavisni jedan od drugog, i koji su bili napisani na aramejskom jeziku u periodu posle progonstva, a ne na hebrejskom, i u različito vreme tokom perioda Drugog hrama. Teme ovog dela - poreklo i konačno uništenje zla, uloga anđela i demona u ljudskom svetu, dolazeće novo doba - mora da su u to vreme bile privlačne mnogim pobožnim jevrejskim grupama, jer su u mnogim spisima kumranske sektaške Zajednice, kao i u delovima Novog zaveta, pronađene razne aluzije na samo delo, a takođe su primetni i uticaji samog dela. Smatra se da je najstariji deo I Enoha bila Knjiga astronomskih spisa koja je, sudeći po fragmentima pronađenim u Kumranu, po svoj prilici prvobitno bila nezavisno delo nastalo pre 200. g. pre nove ere. Sada je takođe očigledno da je ovaj deo, pošto ga imamo i u etiopskoj verziji I Enoha, samo skraćeni deo jednog znatno većeg spisa u kojem se opisuje detaljan sistem zasnovan na solarnom kalendaru od 364 dana. U periodu posle progonstva suštinsko pitanje o tome koji kalendar treba koristiti za određivanje praznika i verskih svetkovina, bilo je predmet velikih rasprava. Neke grupe želele su da zadrže stariji i kraći lunarni kalendar, dok su druge želele da usvoje mnogo tačniju solarnu verziju, pa čak i da naprave neku mešavinu oba kalendara. Sektaška Zajednica povezana sa kumranskim rukopisima je bila naročito glasna u propagiranju upotrebe solarnog kalendara, i čini se da je to bio jedan od glavnih razloga zbog kojih su se oni razvili u nezavisnu sektu i odvojili se od verske vlasti Hrama tokom ranog makabejskog perioda. Nešto mlađa od Knjige astronomskih spisa, ali takođe po poreklu pre-makabejska je i Knjiga čuvara. U ovom delu I Enoha tumači se jedan deo građe iz Postanja i razmatraju se doktrinarne teme u vezi sa "krajem vremena" i "poslednjim sudom", koje mora da su imale veliki uticaj na Jevreje što su živeli u periodu Drugog hrama. Pošto su bili okruženi neprijateljskim i tuđinskim kulturama, koje su indirektno težile da podriju jevrejski verski i društveni identitet, Jevreje što su živeli u periodu Drugog hrama mučio je problem zla u svetu. Na kome leži odgovornost za zlo - jesu li ljudi urođeno zli, da li je Bog ipak odgovoran za zlo, ili izvor zla leži negde drugde? Odgovor koji daje Knjiga čuvara obeležava novu fazu u jevrejskoj verskoj misli, a možda je i bio inspirisan načelima sa kojima su Jevreji došli u dodir tokom vavilonskog progonstva. Najveći broj religija ne dopušta da se Bog označi kao tvorac zla u ljudskoj stvarnosti, tako da se krivica obično svaljuje na samo čovečanstvo. Međutim, ravnajući se
prema jednom zagonetnom delu iz Postanja (6:1-4) u kojem se pominju "sinovi božiji" koji su za žene uzimali kćeri čovečije i tako proizveli vrstu divova poznatu kao nefili, Knjiga čuvara označava ova bića kao uzroke zla, a to je rezultiralo time da je Bog poslao Potop da uništi najveći deo čovečanstva. Priča kaže da je Bog naredio da dvesta anđela čuva njegovo novostvoreno ljudsko potomstvo. Kako je vreme prolazilo, lojalnost ovih anđeoskih čuvara postepeno se smanjivala i oni su mnogo zavoleli svoje pređašnje štićenike. Posledica toga bila je da su postali pobunjeni ili pali anđeli. Ne samo da su ljudske žene uzimali za svoje, već su razvili i tajno znanje poput sposobnosti da prave metale, kao i druge veštine. Ova njihova dela počela su da ostavljaju posledice u ljudskom svetu, a sve to je dovelo do opšte rasprostranjenosti greha i zla. Potomstvo koje su rodile ljudske žene ovih palih anđela, ta divovska bića poznata kao nefili, imali su mnoge osobine svojih anđeoskih otaca. Pošto se smatra da je ovaj deo iz I Enoha bio sastavljen krajem III veka pre nove ere, on je lako mogao da bude alegorija na uticaj helenističke kulture na tradicionalno jevrejsko društvo, koji je počeo da se primećuje nakon što su Aleksandar Veliki i njegovi naslednici zauzeli Palestinu. Pošto se opšta povika protiv zla koje su činili neodgovorni čuvari sve više uvećavala, oni su na sebe navukli božiji gnev i Bog je odlučio da ih uništi. Ali, čuvari su otišli kod Enoha i zamolili ga da se kod Boga zauzme za njih. Enoh je pristao da to uradi, i tako je omogućio piscu Knjige čuvara da opiše razne apokaliptične vizije koje je imao na nebesima. One verovatno vode poreklo od starih legendi povezanih sa Postanjem (5:24): "Enoh je išao sa Bogom; a onda ga nestade, jer ga uze Bog", što je značilo da je Bog Enoha uzneo na nebesa dok je još bio živ. Dok je bio na nebesima, Enoh je imao vizije o toku istorije, konačnom uništenju zla i ponovnom rađanju sveta u novom dobu pravednosti. Ove vizije su proširene u Knjizi snova koja opisuje budući svet viđen iz Enohove perspektive, i one obuhvataju Potop i događaje koji su usledili, sve do dolaska Mesije i "poslednjeg vremena". U ovoj knjizi se nalazi i tzv. Životinjska apokalipsa, koja simbolično opisuje razne grupe ljudi i događaje koji mogu da se poistovete sa ranim makabejskim periodom. Ovu vrstu fantastičnog životinjskog simbolizma prihvatio je i pisac Knjige proroka Danila - koja je, sudeći po unutrašnjoj logici same knjige, takođe mogla da bude napisana nešto malo posle 168. g. pre nove ere - i mora da je bila popularno sredstvo za tumačenje stanja sveta u tadašnje vreme. Jedna važna karakteristika ove Životinjske apokalipse jeste to što se u njoj govori o grupi "ovaca" i o njihovom potomstvu, "jagnjadima", koji se pojavljuju odmah posle uništenja zlih u "poslednjem vremenu". Koristeći ove slike, priča predskazuje pojavljivanje izabrane grupe pravednih Jevreja koja će pomoći u kažnjavanju onih zlih u svetu, a kao što ćemo videti, sektaške grupe povezane sa raznim spisima iz Kumrana bile su nadahnute istovetnim idejama. Enohova poslanica u kojoj se nalaze teme i iz Knjige čuvara i iz Knjige snova, napisana je u formi opominjućeg zaveštanja i ona se, kao i sva prethodna dela, pripisuje Enohu. I ovde se ponovo opisuje istorija sveta, ali ovoga puta podeljena u nizu od deset uzastopnih "nedelja", od kojih svaka ima svoje posebne karakteristike, od Enohovog vremena do dana Strašnog suda. Ova takozvana Apokalipsa nedelja biće važna za sektaške grupe, jer je isticala da se izvesne stvari tokom istorije ponavljaju, kao što je uzdizanje zlih ljudi samo da bi, na ovaj ili onaj način, oni bili zbačeni ili uništeni.
Međutim, uprkos tome što je uključena u Enohovu knjigu, Enohova poslanica nije u potpunosti saglasna sa ostatkom spisa, jer se u određenim aspektima ne slaže sa onim delovima Enohove knjige što se tiču porekla zla - ovde se manje okrivljuju čuvari, pali anđeli, nego samo čovečanstvo. Ipak, u svakoj od cikličnih "nedelja" izabrana je, ili predodređena za spasenje, jedna grupa pravednih i pobožnih ljudi. Tako je, na primer, Noje izabran da bude spasen kada je Bog odlučio da svet oslobodi od zlih ljudi, koje su iskvarili pali anđeli. Kao što smo već rekli, ova ideja o jednoj izabranoj grupi, koja se pojavljuje neposredno pre dana Strašnog suda, biće veoma privlačna kumranskoj Zajednici. Još jedna ključna karakteristika ove Poslanice je njeno učenje o zagrobnom životu koji se provodi u društvu domaćina anđela na nebesima, jer su raniji biblijski spisi začuđujuće nemi o mogućnosti zagrobnog života i, uopšte, o samoj njegovoj prirodi. Ovde se takođe uočavaju primetne podudarnosti sa ideologijom kumranskih sektaških grupa, jer se i za njih smatralo da su imale izraženo verovanje u zagrobni život, koji je povezan možda čak i sa fizičkim vaskrsenjem. Knjiga alegorija se nalazi u jednom od pet delova I Enoha, i poznata je po svom etiopskom prevodu, ali nikakav trag ovog dela nije bio pronađen u Kumranu. Pored toga što se bavila hrišćanstvu bliskim temama, kao što je dolazak "poslednjeg vremena", kažnjavanje palih anđela i vaskrsenje, ona je hrišćane naročito zanimala jer je sadržavala nekoliko odeljaka koji su se odnosili na lik "sina čovečijeg", za koga se smatralo da je bio božiji izaslanik u vezi sa spasenjem pravednih i kažnjavanjem zlih. Pošto ovaj deo nije bio pronađen u Kumranu, neki naučnici pretpostavljaju da je to kasniji spis, i da možda datira iz prvih nekoliko decenija hrišćanske ere, a možda je čak i napisan u krugovima iz kojih se hrišćanstvo na kraju pojavilo kao jedan zaseban pokret sa svojim verovanjem u Mesiju. Dok je Knjiga alegorija smeštena u etiopsku verziju I Enoha, kumranske verzije 1 Enoha sačuvale su jedno potpuno drugačije delo - Knjigu divova. Kao i ostali delovi Enohove knjige, Knjiga divova je takođe nekada bila nezavisan spis. Njene verzije su poznate odavno, ali niko nije pomišljao da je ona jevrejskog porekla, jer se oduvek smatralo da čini deo manihejskog kanona, a njeni prepisi pronađeni su svuda na raznim jezicima širom Azije, pa sve do Kine. Maniheizam, koji je ime dobio po svom persijskom osnivaču Maniju, koji je živeo u III veku nove ere, spaja elemente judaizma, hrišćanstva, zoroastrizma, pa čak i budizma, i nekoliko vekova je bio veoma uticajan u raznim područjima na Istoku - čak je neko vreme bio i državna religija carstva Turaka-Uigura. Otkrićem delova Knjige divova među kumranskim rukopisima, iznenada je postalo jasno da je ovo delo zapravo bilo sastavljeno na aramejskom u jevrejskim krugovima u Judeji, i da ga nije sastavio Mani kao što se dotad verovalo. Ovaj spis bavi se sličnim idejama kao i Knjiga čuvara, jer se i u njoj opisuju nefili, demonski divovi koji su potomci palih anđela i njihovih ljudskih žena. Ovi divovi u knjizi imaju krila koja im omogućavaju da brzo lete oko sveta. Pošto imaju mnoge osobine iste kao i njihovi anđeoski očevi, i za njih se smatralo da su bili nevidljivi i besmrtni - barem do kraja stvaranja i dana Strašnog suda, kada će biti sprženi ognjem. Oni su predstavnici demona čiji je zadatak da iskušavaju ljude i navode ih na greh, naročito mučeći žene, a takođe i da izazivaju bolesti. Tekst detaljno govori o imenima njihovih vođa, što je veoma važan podatak, jer se smatralo da ako neko zna imena demona, on će steći nad njima vlast i moć da ih istera i izleči posednutog. Ovo
povezivanje bolesti sa demonima mora da je bilo uobičajeno verovanje u periodu Drugog hrama, jer i u Novom zavetu vidimo kako Ješua isceljuje bolesne ljude, isterujući iz njih demone. Knjiga jubileja Fragmenti još jednog vrlo važnog, mada zapostavljenog, apokaliptičnog teksta, Knjige jubileja, koja je bila prethodno poznata samo indirektno preko prevoda, takođe su pronađeni u Kumranu. Kao i Enohova knjiga, na kojoj se i delimično zasniva, Knjiga jubileja je kasno delo nastalo tokom perioda Drugog hrama, najkasnije tokom sredine II veka pre nove ere, i ima za cilj da izvesti o otkrovenju koje je anđeo dao Mojsiju na Sinajskoj gori. Na osnovu fragmenata pronađenih u Kumranu čini se da je Knjiga jubileja prvobitno bila sastavljena na hebrejskom, a ne na aramejskom jeziku kao Enohove knjige. Pa ipak, poput Enohove knjige, mora da je i Knjiga Jubileja bila dosta proučavana u periodu kasnog Drugog hrama, ne samo zato što su nju autori Novog zaveta dobro poznavali, nego i zato što je znatan broj pojedinačnih svitaka - sve u svemu četrnaest - konačno identifikovan u Kumranu. Čini se da su razne jevrejske grupe iz ovog perioda bile uključene u prepisivanje, prerađivanje ili ponovno tumačenje velikog broja tekstova sadržanih u Tori, da bi je prilagodili sopstvenim ideološkim tendencijama, što je često bilo reakcija na pritiske koje je helenizam u tom periodu vršio na njihovo društvo. Iako su neki jevrejski intelektualci, poput Filona Aleksandrijskog, bili skloni tome da grčki filozofski pristup uvedu u proučavanje Tore, mnogi u Judeji su bili suprotno raspoloženi. Ove ljude, od kojih su mnogi bili povezani sa hasidima, karakterisali su stavovi koji su bili tvrdokorniji i konzervativniji nego stavovi koje je i sama Tora propisivala. Knjiga jubileja je proširen ponovni prepis Postanja i delova Izlaska, i to je jedna vrsta alternativne, preciznije Tore. Neki delovi Tore citirani su u njoj doslovno, dok su drugi prošireni da bi autor mogao da ubaci brojne nove dodatke za jevrejski zakon. Na primer, Knjiga jubileja sadrži vrlo žestoku osudu brakova između Jevreja i nejevreja, dok sama Tora manje osuđuje takve brakove. Ovakvu zabranu mešovitih brakova treba, naravno, shvatiti u kontekstu stalnog nadiranja helenizma, koji je u to vreme bio nametan u Judeji na miran način, mada ponekad i nasilno. Kao i Enoh i Danilo, i Knjiga jubileja pokazuje snažne eshatološke i apokalitičke tendencije. Takođe kao u pomenutim spisima, i u Knjizi jubileja je očigledno nesumnjivo zanimanje za kružnu prirodu istorije, pa ona događaje iz jevrejske istorije proučava u okviru hronološke šeme zasnovane na nedeljnim i godišnjim ciklusima od sedam i pedeset godina, odakle i potiče njen duži naziv - Knjiga podele vremenâ na svoje jubileje i nedelje, koja je pronađena u Damaškom dokumentu. Kao i Enohova knjiga, Knjiga jubileja zastupa ideju o prvenstvu solarnog kalendara za određivanje datuma obreda i praznika, a to može biti još jedan dodatni razlog zbog kog se ona sviđala sektaškoj Zajednici. Pored toga što je bila jedna vrsta prerađene Tore, u Knjizi jubileja se raspravlja o prisustvu zla u svetu i načinu pomoću kog će ono biti nadvladano. Kao i Enoh, u Jubilejima se dokazuje da je zlo uvedeno u čovečanstvo demonskim potomstvom palih anđela, mada autor spisa nudi i neke novine. U Jubilejima se naročito prikazuje pad čovečanstva u zlo. Pošto se knjiga obraća ljudima helenističke ere, u njoj se govori o
"zlom pokoljenju" koje je zaboravilo "zapovesti i savez i svetkovine i mesece i šabate i praznike i svu pravdu" (23:11-21). Pisac Jubileja očigledno je verovao da su stroga uputstva o verskom zakonu, koja se u tekstu nalaze, bila od velike važnosti za spasenje pobožnih, jer će "poslednje vreme" započeti tek kad ljudi počnu da poštuju ove zakone. U Jubilejima se kaže da će u društvu započeti promena nabolje tek kada "deca započnu da proučavaju Zakon i kada počnu da traže zapovesti i kada se vrate na put pravednika" (23:26). Kao i u mnogim drugim apokaliptičnim delima, vrhunac "poslednjeg vremena" je "dan strašnog suda" kada će zli biti zbrisani sa lica zemlje i kada će se pojaviti nova, savršenija bića. Ovakva učenja su podsećanja na ideju da će se u društvu pojaviti izabranik, što je opisano i u Enohovoj Apokalipsi nedelja i u Životinjskoj apokalipsi. Zagrobni život je pomenut, ali fizičko vaskrsenje, po svoj prilici, nije predviđeno. Kao što ćemo kasnije videti, ovakva verovanja bila su ključna u eshatologiji sektaške Zajednice. Apokrifno Postanje i Zaveštanja Još jedno polubiblijsko delo, pronađeno u pećinama 1 i 4, koje je sačuvano u brojnim fragmentima, jeste Apokrifno Postanje, napisano na aramejskom jeziku. Pošto je mastilo, korišćeno za pisanje na ovom svitku, oštetilo pergament, mnogi redovi su bukvalno nečitljivi, mada su nedavni pokušaji pomoću metode spektralnog prikazivanja omogućili da se još neke reči pročitaju. Jedan od većih fragmenata nalazio se na jednom od četiri svitka koje je Jigel Jadin 1954. g. kupio od mitropolita Atanasija Semjuela. Kao što i samo ime govori, ovaj spis je parafraza glavnih događaja opisanih u Postanju, i prepisan je u popularnom maniru za širu publiku. Delovi koji su sačuvani govore o čudesnom Nojevom rođenju, raznim događajima u njegovom životu, i o prvom periodu Abrahamovog života. Vrlo je verovatno da je svitak prvobitno sadržavao veliki deo građe iz Postanja, kao i život Mojsijev. Sudeći po sačuvanim delovima, smatra se da je u ovu verziju Postanja uključeno mnogo dodatnih uputstava u vezi sa jevrejskim religioznim zakonom, isprepletanih sa pričama na koje nailazimo i u Knjizi jubileja. To je navelo naučnike da povežu Apokrifno Postanje sa istim doktrinarnim miljeom iz kog su nastali Jubileji i Enoh, što verovatno razjašnjava zašto je ono bilo sačuvano u Kumranu. Ostali fragmenti Na kraju, među kumranskom građom pronađen je i jedan broj fragmentarnih zaveštanja. Neki od njih, kao Levijevo i Naftalijevo zaveštanje, bili su i ranije poznati iz jedne veće zbirke poznate kao Zaveštanja dvanaest rodozačetnika, koja je dostupna u hristijanizovanoj grčkoj formi. Tokom perioda kasnog Drugog hrama, ovakva zaveštanja imala su svrhu da prikazuju poslednje reči ljudi poput jevrejskih patrijarha, a bila su popularni književni žanr. Obično su bila oblikovana u priču, u kojoj su bile opominjuće reči, kao i skoro obavezna predskazanja i otkrovenja što se tiču budućnosti jevrejskog naroda. Sačuvano je premalo ovih zaveštanja da bi se mogli izvući konačni zaključci o njihovim doktrinarnim tendencijama, ali Naftalijevo zaveštanje, na primer, sadrži odeljak u kome se predskazuje "poslednje vreme" i odmah potom uništenje zlih, kao i posvećenje
pravednih, rečima koje odzvanjaju kroz svu književnost direktno povezanu sa sektaškom Zajednicom. Takođe treba istaći da pisac podrazumeva da su pravednici, koji će biti spaseni, bili predodređeni za takav kraj i pre nego što su se rodili - gledište takođe karakteristično za Zajednicu. Ovim završavamo pregled razne biblijske i polubiblijske građe pronađene u pećinama Kumrana, mada se čak i iz ovako kratkog prikaza vidi složenost procesa kojima su određeni kasniji kanoni Tanaha i hrišćanskog Novog zaveta. Možemo samo da žalimo što je veliki broj svitaka sačuvan u prilično fragmentarnom i oštećenom obliku, jer je ono što oni govore o poreklu klasične Jevrejske Biblije vrlo intrigantno: toliko mnogo toga bilo bi otkriveno da su pronađeni kompletni svici. VII poglavlje NESEKTAŠKI SPISI Pored velikog broja biblijskih i parabiblijskih dela, i znatna količina drugih spisa pronađena je u fragmentima svitaka u Kumranu. Ti spisi mogu da se podele u dve glavne grupe: nesektaški i sektaški spisi. Međutim, granice između ove dve grupe su promenljive i stručnjaci su daleko od toga da se slože po pitanju klasifikacije nekoliko tekstova. Sada je jasno da je postojao široki spektar jevrejske religiozne misli tokom perioda Drugog hrama. Kao i u vezi sa biblijskom građom, i ovde treba uzeti u obzir istorijsku dimenziju preostalih književnih spisa pronađenih u Kumranu, oslanjajući se na njihovu duboku vezu sa sektaškim grupama. Jedan broj svitaka je bio sastavljen ranije, u periodu posle progonstva, ali pre nego što su se pojavile različite grupe fariseja, sadukeja, esena i ostalih, i ti svici pokazuju opšte sklonosti oko kojih su se ovakve religiozne grupacije kasnije udružile tokom perioda Hašmonejaca. Čak i unutar tih grupa mora biti da je postojao stalan proces idejnog usavršavanja u skladu sa promenama okolnosti, tako da se čak i u onim tekstovima koji mogu da se povežu sa određenim grupama, obično vidi neka vrsta napretka. Svitak Hrama Jedan takav tekst, za koji mnogi naučnici veruju da je stvoren još početkom IV veka pre nove ere, jeste Svitak Hrama. Iako nije bio direktan proizvod sektaške Zajednice, on je sadržavao nekoliko karakteristika koje će za njihovu ideologiju biti izuzetno privlačne, ako ne i od suštinske važnosti. Ma koliko da je Svitak Hrama u opštem smislu važan, samo dva primerka su pronađena u Kumranu - jedan dobro očuvan svitak, devet metara dug, iz pećine 11, koji je Jigel Jadin povratio tokom Šestodnevnog rata, i nekoliko manjih fragmenata jednog drugog svitka iz iste pećine. Ovo govori da sektaška Zajednica nije smatrala da je ovaj svitak bio od suštinske važnosti. Pa šta je onda Svitak Hrama? Sudeći po njegovom sadržaju, koji se uglavnom odnosi na izgradnju i uređivanje ogromnog, idealnog hrama, i na žrtvovanja koja bi trebalo tamo da se prinose, pisci su svitak videli kao dopunu ili čak dodatak za pet kanonskih knjiga Tore. Pošto su se oni gotovo u potpunosti usredsredili na stvari u vezi sa ovim hramom, prirodno je pretpostaviti da je ovaj spis sastavila grupa
protosadukejskih sveštenika u Jerusalimu, ubrzo posle povratka prvih izbeglica iz Vavilonije, možda u kasnom VI ili u ranom V veku pre nove ere, mada neki stručnjaci datiraju njegovu konačnu formu u rane godine hašmonejske dinastije, nekoliko vekova kasnije. Hartmut Stegman pretpostavlja da su prepisi Tore, koji su bili u upotrebi u Jerusalimu pre konačnog objavljivanja i okončanja kanona Tore što je Jezdra obavio negde u to vreme, sadržavali dodatnu građu koja nije pronađena u verziji za koju on veruje da su je izbeglice sakupile i objavile u Vavilonu. Kada se Jezdra vratio u Jerusalim, on je obznanio "autorizovanu" verziju Tore, što je rezultiralo odbacivanjem dodatne građe one ranije, jerusalimske Tore. Brižljive analize, kao što su one koje su obavili Endrju Vilson (Andrew Wilson) i Lorens Vils (Lawrence Wills), otkrivaju da je Svitak Hrama zaista složeno delo koje građu crpi iz najmanje pet različitih izvora. Stegman ukazuje na to da su oni koji su objavili Svitak Hrama hteli da sačuvaju dodatnu građu koja je Jezdrinom reformom uklonjena iz Tore, pa su tako razne delove spojili u jedan spis. Ovo gledište je potvrđeno tradicionalnim stilom i jezikom Svitka Hrama, koji su slični stilu i jeziku klasične Tore, i koji ne pokazuju nikakve naročite pokazatelje idejne i terminološke povezanosti sa sektaškim grupama kao što je kumranska Zajednica. Za sveštenike koji su stvorili Svitak Hrama, on je funkcionisao kao izuzetno važan dodatak Tori, kao šesta knjiga koja, za razliku od kasnijih dela poput Knjige jubileja, nema težnju da istisne ostalih pet, ili pak da im postane zamena. Ali, oni su je zaista smatrali za merodavnu u najvećem mogućem stepenu jer su, u procesu pripreme građe, pokušali da eliminišu posrednu ulogu Mojsija i da ukažu na to da su razna uputstva, sadržana u Svitku Hrama, data direktno od Boga celom izrailjskom narodu okupljenom na Sinajskoj gori. Mada izvesni počeci svitaka nedostaju, ili su pak teško oštećeni, pozornica je postavljena: Bog objavljuje svoju pogodbu sa Hebrejima. Osnovne tačke ovog ugovora bile su da će zemlja Izrailja biti data Hebrejima pod uslovom da se oni odvoje od svojih suseda idolopoklonika i da slave samo Njega. Ovaj koncept vuče korene, naravno, iz Izlaska (34:10-16), gde su idolopoklonici kojih je trebalo Hebreji da se klone bili Keniti, prvobitni stanovnici zemlje koju su Hebreji osvojili. Međutim, vavilonsko progonstvo i povratak Jevreja mogu da se posmatraju i kao događaji koji teku paralelno sa njihovim privremenim boravkom u Egiptu, zatim odlaskom iz Egipta i povratkom u Izrailj. Pošto je Bog u svojoj milosti dozvolio Jevrejima da se iz Vavilonije vrate u Judeju, autorima Svitka Hrama činilo se da svako produženje prava na zemlju zavisi od strogog poštovanja uslova prvobitne pogodbe, s obzirom na nove idolopoklonike - razne grupe helenizatora u Judeji i u susednim područjima. Od ovog uvodnog dela svitka priča se lagano kreće dalje, ka božijim nalozima za izgradnju naročitog svetilišta ili hrama, u kojem će On biti prisutan među Jevrejima i gde će ga oni slaviti onako kako im je On naložio. Naravno, ovaj hram treba da bude veličanstveniji i savršeniji od starog Solomonovog hrama koji su uništili Vavilonci. Svitak Hrama detaljno opisuje arhitekturu hrama, kao i to kako hram treba da bude namešten i opremljen. Pa ipak, uprkos svim detaljima, čovek se pita da li je grupa koja je sastavljala Svitak Hrama zaista nameravala i da ga izgradi. Za razliku od stvarnog Hrama sagrađenog kada su se izgnanici vratili iz Vavilona, koji je imao samo dva okolna dvorišta, ovaj idealizovani hram imao je i treće dvorište toliko velikih dimenzija da bi moglo da proguta najveći deo Jerusalima. Štaviše, čak i da je ovaj idealni hram izgrađen
u Jerusalimu, nije se očekivalo da on bude trajan. U svitku sa takođe pominje da će ga nakon "poslednjeg vremena" Bog zameniti božanski stvorenim hramom, koji će se čudom pojaviti na zemlji. Posle opisa samog hrama, u Svitku Hrama se propisuju verske uredbe koje će regulisati žrtvovanja, inicijacije sveštenika i poreze na koji oni imaju pravo. U svitku se dalje raspravlja o obrednom kalendaru za određivanje datuma održavanja praznika, zasnovanom na solarnom kalendaru, baš kao što smo videli kod Enoha i u Jubilejima. Svitak Hrama uvodi nekoliko dodatnih praznika tokom godine, kao što je druga Nova godina u proleće, i praznici prvih plodova od kojih se pravilo ulje i vino kao dodatak onim uobičajenim praznicima prvog ječma i prve pšenice. U vezi sa godišnjim ciklusom žrtvovanja, u svitku se vidi naročito zanimanje za stvari povezane sa obrednom čistotom, kojom bi se očuvala svetost svetilišta. Ovo je postala tačka od suštinskog značaja za Jevreje koji su živeli u Judeji pre Makabejskog ustanka, a i kasnije, pošto je stalna čistota unutrašnjeg svetilišta, gde se smatralo da je Bog i bukvalno prisutan, bila suštinska za dobrobit jevrejskog naroda. Ako svetilište ne bi bilo dobro čuvano, mogla se očekivati nesreća za ceo narod - jevrejsko posedovanje izrailjske zemlje je bilo uslovno i zasnivalo se na strogom poštovanju božijih zapovesti. Oni koji smatraju da je Svitak Hrama sastavljen kasnije, kao Lorens Šifman, otkrivaju ovde prikrivenu kritiku poslednjih hašmonejskih prvosveštenika-vladara Judeje. Ovo je samo jedna mogućnost, jer u svitku se nastavlja sa propisivanjem regulativa u vezi sa kraljem koji bi trebalo da vlada Jevrejima. Kao što smo videli, zvanja prvosveštenika i vladara bila su spojena tokom perioda Hašmonejaca, dok su pisci Svitka Hrama želeli da ta dva zvanja budu razdvojena; tako da ovo može da bude prikriven napad na legitimitet hašmonejskih prvosveštenika. Takođe je moguće da ograničenja, koja svitak nameće vojnim aktivnostima ovoga kralja, mogu biti usmerena protiv preterane agresije i gramzivosti hašmonejskih vladara, kao što je bio Johanan Hirkan 1. Kalendarski spisi Mnogi od nesektaških spisa pronađenih u Kumranu odnose se na praktične stvari u vezi sa jevrejskim verskim zakonima i njihovim primenama. Neki spisi tiču se svakodnevnih stvari koje su zanimale obične pobožne Jevreje tog vremena, dok se ostali spisi izgleda više odnose na dužnosti i obaveze sveštenika koji služe u Jerusalimskom hramu. Pošto su svi pobožni Jevreji pridavali veliki značaj raznim verskim praznicima koji su se odigravali tokom godine, pitanje ispravnog određivanja datuma kada praznici treba da se održe, bila je stvar oko koje su se vodile stalne rasprave tokom perioda Drugog hrama. Da li kalendar koji se koristi treba da bude lunarni ili solarni? Zbog ovoga ne treba da budemo iznenađeni što je izvestan broj kalendarskih tablica, kao i spisa u vezi sa njima, bio otkriven u Kumranu. Mišljenja stručnjaka su podeljena oko pitanja da li se solarni kalendar tradicionalno koristio u Prvom hramu, jer su dokazi nejasni, ali posle perioda progonstva slika je jasnija. Sadukeji, koji su oformili sveštenstvo Hrama, koristili su solarni kalendar da bi utvrdili dane praznika u vezi sa pravim trenutkom za setvu ječma, zasnovane na naznakama datim u Knjizi levitskoj (23:9-14). Kasna polukanonska dela iz perioda posle progonstva, kao što su Jubileji i Enoh, jasno preporučuju korišćenje solarnog kalendara, tako da možemo da pretpostavimo da su pisci ovih dela bili, na neki način, povezani sa
sveštenstvom iz Jerusalima. Protiv upotrebe solarnog kalendara bili su fariseji, koji su ključne odlomke iz Knjige levitske tumačili drugačije i zagovarali su korišćenje lunarnog kalendara za određivanje svih važnih datuma praznika. Građa iz Kumrana i u ovom kontekstu je zanimljiva, jer iako je sektaška Zajednica definitivno koristila solarni kalendar, otkriveno je da neki kalendarski spisi pokušavaju da stope solarni i lunarni kalendar, baš kao što je rađeno u Egiptu za vreme faraona. Kao što i samo ime kaže, solarni kalendar je zasnovan na godišnjem kruženju Sunca, a ne na mesečevom kruženju, što rezultira kraćom godinom u trajanju od 354 dana. Jevrejski solarni kalendar je bio zasnovan na godini od 364 dana, podeljenoj na dvanaest meseci od kojih svaki ima trideset dana, pod uslovom da se jedan ekstra dan doda mesecima solsticija i ekvinocija. Brojka 364 je, međutim, samo približna za solarnu godinu jer je ona kraća za jedan dan i šest časova. Ako se ovo skraćenje ne uzme u obzir, početak svake godine postepeno ispada iz sinhronizacije i neophodna je jedna vrsta podešavanja, poznata kao "umetanje". Da li su oni koji su koristili solarni kalendar zaista to i činili, i na koji način, ostaje tajna, jer kalendarske tablice pronađene u Kumranu o tome ne govore. Zapravo, stručnjaci poput Lorensa Šifmana smatraju da solarni kalendar nikada nije ni bio u opštoj upotrebi, mada je bilo i onih koji su tokom perioda Drugog hrama propagirali njegovo korišćenje. Šifman ukazuje na to da su ovi kalendari bili ili idealni kalendari koji nikada nisu ni upotrebljavani, ili su bili korišćeni samo tokom jednog kratkog perioda, pa nije bilo vremena da se nepodudarnost od jednog dana i šest sati godišnje akumulira i da postane uočljiva. Ipak, postoje dokazi da se sektaška Zajednica držala solarnog kalendara za određivanje godišnjih ciklusa praznika, jer svici govore o više napada na verske suparnike Zajednice, kojim se ovi optužuju zbog upotrebe pogrešnog kalendara. Na primer, u sektaškom komentaru Avakuma pominje se neprijatelj Zajednice, "zli sveštenik", koji se iznenada i nezvan kod njih pojavljuje "u vreme određeno za počinak, na Dan pomirenja, da ih uništi i natera da pokleknu na dan posta, subotnjeg mira njihovog". Ovo očigledno pokazuje da je Zajednica koristila drugačiji kalendar od svojih neprijatelja iz jednostavnog razloga što se Dan pomirenja, glavni jevrejski praznik sve do danas, toliko poštovao da nijedan pobožni Jevrejin tada ne bi krenuo čak ni na put. Ako je "zli sveštenik" poštovao različit, pretpostavimo lunarni kalendar, on ne bi smatrao da je počinio greh ako bi putovao na taj dan, koji bi po solarnom kalendaru bio Dan pomiranja. Pesme za šabatnu žrtvu Pored velikog broja fragmenata o verskom zakonu, postoji takođe mnogo tekstova koji se tiču liturgijskih aspekata bogosluženja. Najbolji i najkompletniji nesektaški primerak u ovoj kategoriji je spis Pesme za šabatnu žrtvu, poznat kao Anđeoska liturgija. Pitanje je koliko je ovo delo bilo rasprostranjeno i korišćeno među pobožnim Jevrejima, ali otkriće devet rukopisa u Kumranu, kao i drugih iz Masade, ukazuje na to da je ova liturgija bila važna za neke delove stanovništva. Ranije se mislilo da je prisustvo ovog spisa u Masadi podrazumevalo da su ga izbeglice iz Kumrana donele sa sobom, ali mnogi naučnici u to više ne veruju. Opšte je mišljenje da je spis bio popularan širom Judeje i da njegov sklop možda prethodi korpusu kumranske sektaške građe, mada su najraniji primerci datirani
paleografskom metodom otprilike u 75 g. pre nove ere. Postoji izrazita mogućnost da spis čini deo zvanične liturgije povezane sa Hramom i izvođene na šabat tokom cele godine. Postoji i alternativno mišljenje da je ovu anđeosku liturgiju izvodila i sektaška Zajednica kao zamenu za uobičajeno prinošenje žrtava za šabat u Hramu, jer članovi Zajednice zbog svojih verskih ubeđenja nisu više hteli da prisustvuju aktivnostima u Hramu. Kao što i njen alternativni naziv pokazuje, to je niz liturgijskih himni za žrtvovanja na šabat, s ciljem da to budu darovi koje anđeli čine Bogu. Izgleda da je u tu zbirku uključeno samo trinaest himni, ali je moguće da je namera bila da se one ciklično ponavljaju tokom cele godine; kao druga mogućnost stoji pretpostavka da one zapravo čine samo deo veće zbirke koja je izgubljena. Svaka himna počinje kratkom naznakom u kojoj se govori kada treba da bude korišćena, na primer: "Gospodaru. Pesma žrtvovanja za prvi šabat, četvrtog dana prvog meseca". U tekstu za svaki šabat navode se različiti redovi anđela koji slave Boga, i pokazuje se kako treba izvoditi dnevne molitve. Opisane su karakteristike rajskog Hrama, kao i detalji u vezi sa njegovim anđeoskim sveštenstvom. Ova ideja o rajskom hramu je veoma važna jer se pojavljuje i u nekoliko drugih spisa u periodu posle progonstva, od kojih su neki pronađeni u Kumranu. Po toj ideji, Hram na zemlji je odraz jednog mnogo veličanstvenijeg i savršenijeg Hrama koji se nalazi u raju. Kada ljudi slave Boga i ispunjavaju ostale verske dužnosti, smatralo se da se sa tim njihovim delima simultano odvijaju istovetna dela koja čine nevidljivi anđeli. Ovaj koncept, da anđeli delaju zajedno sa pobožnim Jevrejima na zemlji, izložen je u brojnim spisima povezanim sa sektaškom Zajednicom i on čini ključni element u eshatološkim verovanjima izloženim u Ratnom svitku. Nasuprot neznatnom prisustvu anđela u starijim knjigama Hebrejske Biblije, značajna uloga imenovanih anđela je karakteristika vredna pomena u mnogim spisima iz perioda Drugog hrama. Opšte je prihvaćeno da zanimanje Jevreja za anđele potiče zbog uloge koje su anđeoska bića igrala u mesopotamskim i persijskim verovanjima, gde su imala ulogu posrednika između ljudske stvarnosti i Boga. Nasuprot drevnom Izraelu, toj maloj zemlji čiji su vladari bili vidljivi i dostupni mnogima, velika carstva Srednjeg istoka imala su vladare koji su živeli u gradovima vrlo udaljenim od većine njihovih podanika. U periodu posle progonstva Jevreji su Boga videli kao velikog cara, tako da je osećaj da je On udaljen od ljudskih poslova odgovarao slici koju su obični ljudi imali o zemaljskim carevima. Ovakva situacija doprineće pojavljivanju ideje da su posrednička bića neophodna za komunikaciju sa samim Bogom, pa je uloga anđela došla do izražaja tokom perioda Drugog hrama. Još jedna važna karakteristika Anđeoske liturgije jeste njen opis božanskog prestola, merkabaha, okruženog anđeoskom pratnjom. Ovakva slika najpre potiče od vizija pripisanih Jezekilju i drugim kasnim jevrejskim prorocima, koji su bili uzneseni do raja i kojima su pokazane rajske divote. Od ove ideje jednog fantastičnog uspinjanja u raj kasnije se razvio središnji element jevrejskog misticizma, koji je cvetao u vreme Iroda Velikog, ako ne i ranije - poznato je iz spisa apostola Pavla da je i on lično doživeo tako nešto. Međutim, opisi božanskog prestola u nebeskom okruženju u Anđeoskoj liturgiji ne podrazumevaju neizostavno složene mistične obrede, jer same himne ne govore o mističnom uznošenju na nebesa, ili o putovanju kroz raj sa vodičem, nego govore o raznim detaljima iz statične perspektive anđela. Ipak, ovakvi opisi nam pomažu da razumemo poreklo kasnog jevrejskog misticizma, zato što oni ukazuju na tendenciju
pomeranja od spoljašnjeg javnog obožavanja povezanog sa Hramom, ka unutrašnjem religioznom posvećenju. Ta tendencija je sve više jačala što je integritet bogosluženja u Hramu opadao u irodskim vremenima, da bi se na kraju sve završilo fizičkim uništenjem Hrama. Bakarni svitak Pre nego što pređemo na posebne sektaške spise pronađene u Kumranu, moramo da razmotrimo još jedan važan svitak. Ovaj svitak se razlikovao po mnogo čemu od svega što je u Kumranu pronađeno, i prouzrokovao je najžešće rasprave i polemike. Poznat je kao Bakarni svitak iz jednostavnog razloga što je njegov sadržaj urezan na bakarnu ploču, za razliku od svih ostalih rukopisa koji su pisani na pergamentu ili papirusu. Činjenica da je ovaj svitak bio zapravo rolna krtog bakra, prelomljena na dva dela, usporila je otvaranje za nekoliko godina, sve dok nije pronađen odgovarajući metod da se svitak iseče na trake. Kada je sadržaj konačno pročitan, pripremljen za štampu i preveden, tim Rolana de Voa je uvideo da Bakarni svitak ima ogroman značaj za razumevanje istorijskog porekla kumranske zalihe svitaka i same prirode asketske Zajednice, za koju su verovali da je tamo živela. Za razliku od većine drugih svitaka, Bakarni svitak je napisan, ili tačnije rečeno urezan, na kasnom hebrejskom jeziku - i u grafološkom smislu, i po pitanju samog stila. On sadrži spisak od šezdeset četiri predmeta, uglavnom dragocenosti i rukotvorina iz Hrama, kao i mesta gde su one navodno sakrivene. S obzirom na sadržaj, oni koji veruju u to da je u Bakarnom svitku popisano pravo blago, zapravo misle da se u svitku navode stvari prokrijumačarene iz Jerusalima neposredno pred opsadu, ili pak u bezbednim danima pre opsade, koje su, za svaki slučaj, sakrivene u Judejskoj pustinji i na drugim mestima. Na žalost, mnoga od tih mesta danas ne mogu da se identifikuju, a na onim koja su pronađena nema ni traga od blaga. S druge strane, toliko mnogo blaga je popisano da su jedno vreme stručnjaci odbacivali ceo svitak kao neku antičku šalu ili fantaziju. Međutim, novo izdanje studije o Bakarnom svitku Jude Lefkoviča (Judah Leftkovits) ukazuje na to da su raniji istraživači preterivali kada su govorili o popisanoj količini dragocenosti. Zasnivajući svoju tvrdnju na tačnijoj vrednosti talenta, tj. jedinici težine korišćenoj za merenje dragocenosti, Lefkovič ukazuje na to da količina popisanog nije oko 200 tona, kao što se ranije mislilo, nego samo 60 tona. Pored toga, veliki deo blaga nije bilo zlato, za koje on kaže da predstavlja samo 17 % svih dragocenosti, već uglavnom srebro i bakar; ovo je ipak mnogo realnija slika o količini dragocenosti. Pa ipak, ono što se pokazalo kao intrigantno nije bio toliko sadržaj Bakarnog svitka, nego ono što je moglo da se nasluti u vezi sa samim postojanjem ovog svitka u Kumranu - u kakvoj je on bio vezi, ako je uopšte i postojala neka veza, sa ostalim rukopisima koji su tamo pronađeni? Iako je Bakarni svitak pronađen u Pećini 3, postoji značajna nepodudarnost među izveštajima o tačnom mestu gde je nađen. Neki izvori potvrđuju da je on bio pronađen zakopan u dnu pećine - drugim rečima, nalazio se iza svitaka pergamenta koji su bili položeni ispred njega, i zato se izvodi zaključak da je on tamo bio ostavljen u isto vreme, ili pak nešto ranije. S druge strane, Hatrmut Stegman tvrdi da je svitak pronađen ispod gomile kamenja na ulazu u pećinu, ispred još uvek zatvorenog ulaza u pećinu, pa tako svitak nije imao nikakve veze sa ljudima koji su
biblioteku sa svicima sklonili u pećinu. Možda je ovo još jedan primer koji govori o tome kako naučnici podešavaju činjenice, kako bi one bile u saglasnosti sa njihovima omiljenim teorijama o prirodi i poreklu sektaške Zajednice! Ako prihvatimo spisak sa blagom u Bakarnom svitku kao stvaran, pojavljuje se jedan ozbiljan problem za staro jednoglasno mišljenje o svicima sa Mrtvog mora. De Voov tim i njegovi naslednici smatraju da su svi rukopisi koji su tamo pronađeni sačinjavali sektašku biblioteku baziranu u samom Kumranu, i da je ta biblioteka iz bezbednosnih razloga bila sakrivena tokom Jevrejskog ustanka, možda već negde oko 68 g. nove ere. Pošto su ovi Jevreji-sektaši bili poznati na osnovu njihovih sopstvenih spisa kao askete, da li bi oni posedovali tako veliku količinu blaga ako Bakarni svitak potiče od njih? Pristalice jednoglasnog mišljenja shvataju ovaj problem, ali i dalje imaju poteškoća pri objašnjavanju odakle blago prvobitno potiče. Međutim, kada vidimo vrstu svetih predmeta koji su takođe nabrojani, izgleda najverovatnije da su ti predmeti poticali iz Jerusalimskog hrama, ne samo zato što je u samom Hramu bilo uskladišteno veliko bogatstvo, nego i zato što je Hram bio svojevrsna štedionica i za ostale. Ali kao što znamo iz sektaških svitaka, Zajednica je, ma gde da je bila njena baza, pokidala sve veze sa Hramom i vlastima. Tako da ako su Jevreji-sektaši zaista živeli u Kumranu, kao što se pretpostavlja, da li je verovatno da bi oni prihvatili ovu gomilu blaga iz Hrama, i da li bi im ona uopšte bila poverena? Ovo znači da moramo ili da preispitamo prirodu Zajednice, ili da stvorimo nove hipoteze. Norman Golb i oni koji slede njegov način razmišljanja pokušavaju ovo drugo i zastupaju ideju da je pogrešno jednoglasno mišljenje u vezi sa Kumranom i poreklom zbirke svitaka. Po njima, svici pronađeni u Kumranu nemaju nikakve veze sa tamošnjom naseobinom, jer oni smatraju da Kumran nikada nije ni bio baza sektaškoj Zajednici. Umesto toga, oni pretpostavljaju da je u ranim godinama Jevrejskog ustanka došlo do opšte evakuacije dragocenosti iz Jerusalima, i da je Bakarni svitak sačinjen kao spisak predmeta i mesta na kojima se ove stvari nalaze. Svici pronađeni u Kumranu bi u tom slučaju poticali iz Jerusalima, a neki od njih možda i iz Hrama, kao i iz privatnih zbirki. Ovo gledište je samo naoko uverljivo, jer u Bakarnom svitku postoji još jedan podatak koji se prećutkuje u nekim krugovima - pominjanje osam mesta za koje se tvrdi da su spisi bili baš tu sakriveni. Ako ovu činjenicu uzmemo u obzir, uočena jedinstvena priroda kumranske zbirke postaje manje uverljiva i tako možemo da je sagledamo samo kao jednu gomilu rukopisa iz Jerusalima, koja je slučajno ostala neotkrivena sve do modernog doba. Alternativa tome je verovanje da je sektaška Zajednica sakrila svoju zalihu svitaka u pećine iznad Kumrana, dok je nezavisno od toga, ali u isto vreme, nekome sa zelotskim sklonostima iz Jerusalima bilo dozvoljeno da sakrije svoj Bakarni svitak u Pećinu 3. Ostavljam čitaocima da odluče koja varijanta je realnija. VIII poglavlje SEKTAŠKI SPISI Sada možemo da razmotrimo glavne spise za koje se gotovo jednoglasno smatra da su po prirodi sektaški. Kao i u slučaju sa ostalim svicima, u najvećem broju slučajeva sačuvani su mali fragmenti koje je teško povezati u celinu. Pa ipak, postoje tri glavne grupe
pomoću kojih može da se stekne neobično zanimljiv uvid u život i verovanja Zajednice: razni pravilnici, biblijski pešer komentari i himne zahvalnice poznate kao hodajot. Ovi spisi su važni i zbog toga što sadrže jedan broj nejasnih aluzija na poreklo Zajednice, i na izvesne ključne događaje u njenoj istoriji. Pravilnik Zajedništva Tokom cele istorije Zajednice izgleda da su njeni članovi smatrali da je neophodno osavremenjivati ili čak zamenjivati pravilnike u skladu sa promenama u društvu, onako kako su ih oni videli, pogotovo uzimajući u obzir neizvesnost koja je pratila utvrđivanje tačnog početka i kulminacije "poslednjeg vremena". Jedan veliki i relativno dobro očuvan svitak pronađen je u Pećini 1 i on sadrži nekoliko nizova pravila kojih se pridržavala Zajednica. Još deset fragmenata pronađeno je u Pećini 4, i dva u Pećini 5, što sve svedoči o važnosti ovih dokumenata. Svitak iz Pećine 1 obuhvata nekoliko dela od kojih svako može da se razmatra odvojeno, jer čini se da su to prvobitno bili nezavisni tekstovi. Stegman pretpostavlja da ih je bilo četiri, ali drugi stručnjaci, poput Geze Vermeša, smatraju da ih je bilo samo tri. Od ovih je najduže i najvažnije delo Pravilnik Zajedništva, koje je posle paleografskih ispitivanja datirano otprilike u period od 75-50. g. pre nove ere: ali pošto je i taj spis sastavljen iz delova i sadrži ispravke pisara, on, u svom sadašnjem obliku, može da bude datiran i u period od 150-100. g. pre nove ere, mada sadrži i neke starije elemente. dovde Na čelu hijerarhijski organizovane Zajednice se nalazio učitelj ili "nadzornik", i za njega je Pravilnik Zajedništva bio priručnik pomoću kog se regulisao pristup Zajednici i određivao statut po kojem su se upravljali njegovi članova. Spis počinje opštom izjavom o ciljevima i svrsi Zajednice - da omogući svojim članovima ispravan život u skladu sa Bogom, tako da ih, kad dođe "poslednje vreme", Njegova osveta neće dotaći. One koji su voljni da žive strogo po božijim pravilima treba ohrabriti da svojevoljno priđu Zajednici. U tekstu se zatim detaljno razmatra način pristupa novih članova Zajednici, postupak obnavljanja posvećenosti starijih članova, kao i način napredovanja na hijerarhijskoj lestvici, na godišnjem prazniku Obnove Saveza. Ovaj važan praznik koji je proslavljan petnaestog dana trećeg meseca, istovetan je sa hrišćanskim Duhovima. Kao deo obreda, sveštenici i njihovi pomagači leviti treba da kroz molitve slave Boga, i da ga usrdno mole da blagoslovi pravednike, poznate u Zajednici pod imenom "sinovi svetlosti", a da prokune grešne "sinove tame", tj. one Jevreje i pagane koji su na strani Belijala, zlog anđela ili duha, koji ih predvodi. Učenje o dva duha Na ovom mestu u Pravilniku Zajedništva ubačena je jedna kratka rasprava poznata kao Učenje o dva duha. Mada je to verovatno nezavisan spis, on se u tom trenutku sasvim dobro tu uklapao, jer je predstavljao gledišta Zajednice o prirodi stvaranja i čovečanstva. U spisu postoji učenje koje kaže da su, kada je Bog stvarao svet, elementi svetlosti i tame u celini stvaranja bili prisutni u jednakom odnosu, ali da su u pojedinačnim elementima oni bili u različitim odnosima. Na moralnom nivou, svetlost predstavlja dobrotu ili pravednost, a tama zlo ili greh.
Ne izgleda da je ovakvo, dualistično shvatanje stvaranja bila istaknuta crta izrailjskog verovanja u periodu Prvog hrama. To je, s druge strane, bilo centralno učenje persijskog zoroastrizma. Po ranom zoroastrejskom učenju, Bog tvorac Ahura Mazda je stvorio blizance - dobrog Spenta Majnu i lošeg Angra Majnu, ili Ahrimana, kao što je kasnije postao poznat. Svet je bojno polje na kome se bore ova dva podjednako snažna duha, a krajnji rezultat zavisi samo od intervencije Ahure Mazde na kraju vremena. Jevreji koji su živeli u Vaviloniji tokom perioda progonstva, a i kasnije, bili su pod uticajem ovog zoroastrejskog verovanja, čiji jasni tragovi mogu da se vide u biblijskim knjigama stvorenim tokom perioda Drugog hrama. Članovi Zajednice izgleda da su otišli korak dalje u vezi sa ovim konceptom, jer su smatrali da je moralnu vrednost svakog pojedinca Bog odredio pre njegovog rođenja. Ovaj predodređeni kvalitet smatra se da je nepromenljiv, tako da oni kod kojih su prevagnule negativnosti nikada ne mogu da se poboljšaju, bez obzira na to koliko se trudili. Samo pravedni izabranici imaju mogućnost da budu spaseni, mada čak i oni mogu da budu prokleti ako ne žive po božijim zapovestima. Ova ideja o izabraniku razvila se postepeno tokom jevrejske istorije, počev od jednostavne ideje da su Izrailjci posebna rasa, odvojena od drugih svojim savezom sa Bogom, pa sve do učenja o jednoj pobožnoj grupi pravednika, što nalazimo u Knjizi jubileja i Enohu. Krajnji izraz ove ideje se pojavljuje u učenjima Zajednice, ali takve ideje mora da su bile prilično uobičajene u kasnom judaizmu Drugog hrama, jer ih takođe pronalazimo i u hrišćanskim učenjima. Nešto izmenjena verzija ove teorije o predestinaciji je i u osnovi kalvinizma, kao i mnogih današnjih fundamentalističkih ili evangelističkih hrišćanskih crkava, kojima očito ne predstavlja nikakav problem da veći deo čovečanstva pošalju u večnu propast i oganj pakla. Zato je bilo veoma važno da "nadzornik"-učitelj bude u stanju da razlikuje mogućnosti svakog budućeg kandidata, u skladu sa sadržajem ove kratke rasprave. Ono što je moglo da pomogne u ovom zadatku, bilo je verovanje u okviru Zajednice da je svaki pojedinac sastavljen od devet delova dobra i zla, koji su u različitim odnosima, i variraju od osam delova dobra i jednog dela zla, do osam delova zla i samo jednog dela dobra. U Kumranu su pronađeni i fragmenti nekakvog spisa koji se bavio proricanjem, i u kojem su bile kombinovane astrologija i fiziognomija, pomoću kojih se određivala moralna priroda svakog kandidata koji bi želeo da se pridruži Zajednici. Disciplinski priručnik Posle Učenja o dva duha, u Pravilniku Zajedništva nalazi se jedan detaljniji disciplinski kodeks, Disciplinski priručnik. Kao što je već pomenuto, najveći broj naučnih radnika smatra da je ovaj tekst integralni deo Pravilnika Zajedništva, ali Hartmut Stegman smatra da je to posebno delo. Pažljive analize pokazuju da su i Pravilnik Zajedništva i Damaški dokument, koji je već opisan, složeni spisi koji se sastoje od nekoliko književnih slojeva stvorenih tokom mnogo decenija. Ovo takođe može da se vidi po razlikama uočenim između delova svitaka pronađenih u Pećini 1 i fragmenata iz Pećine 4, koji predstavljaju manje razvijenu verziju ovog dela. Iz ovog razloga, možda je Stegman u pravu što pretpostavlja da je Disciplinski priručnik zaseban spis, mada je sama Zajednica mogla da ga smatra i integralnim delom Pravilnika Zajedništva kao celine.
U uvodu u Disciplinski priručnik ukratko se ponavljaju ciljevi i svrha Zajednice. Zatim se sažeto propisuju pravila za proces primanja pojedinaca u Zajednicu i opisuje se njihov dalji napredak u okviru nje, pre nego što počne detaljna rasprava o pravilima pomoću kojih se upravlja svim aspektima života članova. Kao dodatak pravilima određenim u Tori, a koja su, naravno, bila obavezujuća za članove, date su još neke odredbe i pravila, isključivo za članove Zajednice. Ove odredbe trebalo je da upravljaju svim aspektima zajedničkog života članova Zajednice, pod vođstvom sveštenika, ovde simbolično imenovanih sa "sinovi Cadoka". Ostala pravila propisana su za rukovođenje sastancima saveta i odnosila su se na pristup Zajednici, kao i na naredni period iskušenja. Spis se završava detaljnim nabrajanjem tih pravila i strogih kazni za nepridržavanje, od privremenog ili trajnog isključenja iz zajedničkog života, do smanjivanja obroka i drugih manjih kazni. Zapisano je da će ova pravila ostati na snazi u Zajednici sve dok se ne pojavi novi prorok i dvojica Mesija, Mesija Aronov i Mesija Izrailjov - koncept kome ćemo se vratiti u XI poglavlju. Zborni pravilnik i Pravilnik blagoslova Pravilnik Zajedništva prate dva kraća dodatka koja pokazuju sve znake da su bili nekad nezavisna dela. Prvo od njih je Zborni pravilnik, ponekad nazivan i Mesijanski pravilnik. I ovde stručnjaci nisu jednoglasni oko uloge i istorijskog porekla ovog pravilnika. Vermeš smatra da je to neka vrsta idealnog pravilnika koji bi Zajednica trebalo da usvoji kada se konačno pojavi Mesija, dok Stegman ističe da je Zajednica smatrala da već živi u "poslednjem vremenu", i da je zbog toga ovaj Zborni pravilnik shvatala kao validno i obavezno i za vreme života onog ko ga je napisao. Pošto Pravilnik govori o raznim vrstama ljudi sa fizičkim ili duhovnim nesavršenostima, možda je Stegman u pravu kad kaže da se spis ne odnosi na buduće idealno vreme kada će izabrani biti spaseni, nego na trenutnu situaciju koja se podudara sa verovanjima Zajednice. Kao što je već pomenuto, Zajednica je verovala u dvojicu Mesija, jednog svešteničkog i jednog prinčevskog, kojima će prethoditi jedan prorok, ili će im se on pridružiti. Ma kakav da je bio pravi status ovog Pravilnika u okviru Zajednice, on uspostavlja pravila za sve "vernike Izrailja" za poslednjih nekoliko godina pre neminovnog pojavljivanja ovih Mesija. Ovo zajedništvo podrazumeva i žene i decu, a ne samo muškarce pominjane u drugim pravilnicima. Tako se u ovom Pravilniku nalaze odredbe koje rukovode čitavim životom pojedinca, od detinjstva do braka, kao i njegovim zrelim životom u okviru jedne veće Zajednice. Ono što je važno jeste da Zborni pravilnik aludira na neku vrstu oružanih odreda Zajednice i njihovo učestvovanje u ratu. Stegman veruje da je to bio najraniji pravilnik Zajednice, ali činjenice govore u prilog tome da se spis odnosio na kasniji period istorije Zajednice. Sve gora duhovna i političko-socijalna atmosfera u Judeji mora da je navela članove Zajednice da poveruju da su "poslednja vremena" zaista pred njima. Osnivač Zajednice, prorok, "učitelj pravednosti", već je bio umro i očekivalo se da Mesije stignu svakog trenutka. Pominjanje rata i potreba za ratnicima ukazuju na period previranja koji prethodi konačnom uništenju zlih "sinova tame", i ta je tema razvijena u Ratnom svitku. Zajednica je tako verovatno bila mnogo manje miroljubiva nego što se to obično pretpostavlja, i ovo može da bude razlog za postojanje odbrambenih karakteristika
kumranske naseobine, pod uslovom da je Zajednica zaista tu živela, kao što smatraju oni koji brane jednoglasno mišljenje. Drugi dodatak sastoji se od niza liturgijskih molitvi, verovatno sastavljenih za upotrebu prilikom kazivanja "učitelja". One služe kao dopuna Zbornom pravilniku, jer u njima takođe nailazimo na ideju da Zajednica zapravo živi u "poslednjem vremenu", pre neizbežnog dolaska dvojice Mesija. Molitve se dele na četiri grupe, i ukazuju na četiri elementa celokupne Zajednice iz tog perioda. Prvo, "učitelj" treba da blagoslovi sve članove Saveza; zatim prvosveštenika, koga neki vide kao aluziju na aronskog Mesiju; zatim cadokitske sveštenike, koji su bili vođe Zajednice; i, na kraju, osobu po imenu "princ Zbora", koju obično poistovećuju sa prinčevskim ili davidskim Mesijom Izrailja. Damaški dokument (Novi savez u zemlji Damaska) Mada Stegman, svojstveno sebi, menja istorijsko mesto ovog pravilnika i smatra ga za konačni i definitivni disciplinski kodeks korišćen u okviru Zajednice, najveći broj stručnjaka se s tim ne slaže; oni veruju da ovaj spis predstavlja najstariji kodeks koji je Zajednica stvorila. Činjenica da je samo nekoliko fragmenata, iako dugačkih, pronađeno u pećinama 4, 5 i 6, nasuprot relativno dobro očuvanom Pravilniku Zajedništva pronađenom u Pećini 1, učvršćuje ovo drugo gledište, jer se uopšteno smatra da svici iz Pećine 1 predstavljaju najdragocenije, tada aktuelne, spise Zajednice, pošto je svaki svitak bio pažljivo umotan u platno i stavljan u krčage da bi se sačuvao, za razliku od vidljive nebrige prema spisima koji su ostavljani u Pećini 4. Kao i drugi pravilnici, Damaški dokument je složeni spis u okviru koga ima nekoliko nivoa, od kojih je najstariji nastao mnogo decenija pre konačne verzije koju sada imamo, i on je završen negde tokom prve polovine II veka pre nove ere. Ako se shvati unutrašnja logika same knjige, vidi se da je veliki deo Damaškog dokumenta napisan pre Pravilnika Zajedništva, jer su izvesne crte ovog kasnijeg dela zavisne od onog prethodnog, ili pak proističu iz njega. Sam Damaški dokument ima čudnu sudbinu u modernom dobu, jer mada su samo mali fragmenti pronađeni u Kumranu, delo je već duži niz godina bilo poznato u akademskom svetu. Poput sledbenika mnogih drugih religija, Jevreji su smatrali da je skrnavljenje bacati istrošene prepise svetih spisa, tako da su više voleli da ih sagore ili zakopaju. Pre nego što su bili ceremonijalno uništeni, ovakvi stari rukopisi su bili uskladišteni na posebnom mestu, poznatom kao geniza (ostava). Slavni jevrejski naučnik Solomon Šekter (Schecter) je 1896. g. sledio glasine o velikom broju srednjovekovnih jevrejskih rukopisa, koji su se vekovima sakupljali u genizi jedne stare sinagoge u Kairu, da ne bi bili bačeni. Među stotinama hiljada dokumenata koje je Šekter tamo pronašao, bila su i dva nepotpuna rukopisa Damaškog dokumenta, ili Cadokitskih fragmenata, kako su nekad nazivani. Ovi rukopisi štampani su 1910. g. i mnogi naučnici pretpostavljaju da su oni povezani sa esenima. Pošto su fragmenti istog dela otkriveni među svicima iz Kumrana, rasplamsala se rasprava o tome kako je Damaški dokument uopšte stigao do genize u Kairu. Jedna od hipoteza je da su kopije Damaškog dokumenta možda bile među rukopisima otkrivenim u Judejskoj pustinji u blizini Jerihona, koje je pominjao nestorijanski patrijarh Timotej 1 iz Bagdada početkom IX veka. Neki naučnici pretpostavljaju da ovi rukopisi potiču iz samih kumranskih pećina, što je samo jedna od mogućnosti, mada treba napomenuti da
kumranski fragmenti pronađeni u pedesetim godinama ukazuju na to da je verzija iz kairske genize kraća, ili je skraćena, i da su izostavljeni važni detalji. Pošto su se ti rukopisi ponovo pojavili u opticaju, neki od njih su možda došli u ruke jevrejske sekte poznate kao karaiti. Karaitski pokret je osnovan oko 750 g. nove ere u Mesopotamiji, i mada danas ima malo privrženika, nekada je to bio veoma uticajan pokret koji je imao sledbenike širom Srednjeg istoka. Njihova osnovna načela podrazumevala su potpuno odbacivanje tumačenja koja su rabini dodali Tori utelotvorenih u Mišni i Talmudu, koji još uvek čine osnovu ortodoksnog judaizma - jer karaiti su priznavali samo Toru. Mnoga gledišta ove sekte su zapravo toliko slična onima pronađenim u sektaškim delima iz Kumrana, da su neki stručnjaci u početku smatrali da je kumranska zaliha po poreklu bila karaitska. Možda zaista postoji neka istorijska veza između ova dva pokreta. U svakom slučaju, prisustvo Damaškog dokumenta u kairskoj genizi ostaje misterija jer ta sinagoga nije karaitska - mada je u knjigama o svicima sa Mrtvog mora često tako navođeno. Damaški dokument počinje kratkim opisom porekla Zajednice, koje ćemo detaljno razmotriti u X poglavlju, i pravi aluzije na buduće događaje u istoriji Zajednice. U spisu se govori o novom savezu koji je Bog sklopio sa nekim pobožnim Jevrejima, sveštenicima i "sinovima Cadoka", koji se nazivaju izabranima, u periodu kada su oni otišli iz Judeje i nakratko živeli u zemlji Damaska. Dato je obimno teološko tumačenje raznih aspekata istorije drevnog Izraela, da bi se sledbenici "sinova Cadoka" podstakli da ostanu verni ovom novom savezu i da bi se ubedili da će ih Bog zbog njihove pravednosti nagraditi posle "kraja vremena". Ovaj deo teksta karakterišu mnoge nejasne aluzije na tadašnje ljude i događaje, i one su su u to vreme verovatno bile jasne članovima Zajednice, ali da bi se sada dokučio njihov smisao neophodna je velika domišljatost stručnjaka. U drugom delu ovog spisa reč je, kao i u pravilnicima, o raznim uredbama uz pomoć kojih se rukovodi životima članova Zajednice. Ove uredbe su raspoređene u odnosu na predmete o kojima govore, i u njima je reč o takvim stvarima kao što su obećanja i zakletve, zatim rad suda Zajednice, svedočenja o prekršajima, rad sudija koji bi trebalo da se bave tim prekršajima, očišćenje vodom, poštovanje šabata i obredna čistota. Mnoge od tih uredbi su sektaška tumačenja tradicionalnih biblijskih zakona, ali neke predstavljaju i nova pravila koja se tiču same organizacije Zajednice. Kao i Pravilnik Zajedništva, Damaški dokument pridodaje kazneni kodeks koji se u principu slaže sa onima pronađenim u drugim sektaškim pravilnicima. Na kraju, Damaški dokument je pisan s namerom da se uz pomoć njega upravlja svim članovima Zajednice, jer su se mnoga pravila odnosila na žene i decu, što je značilo da se ovaj spis nije odnosio samo na celibatsku zajednicu sastavljenu od muškaraca. Ratni svitak Ratni svitak i fragmenti pridodatog Ratnog pravilnika povezani su sa događajima za koje se očekivalo da će se odigrati tokom "poslednjeg vremena". Činjenica da je glavni prepis ovog dugačkog teksta bio pronađen u Pećini 1, ukazuje na to da je onaj ko ga je sakrio, ma ko da je bio, izuzetno cenio ovo delo mada je, nažalost, ono znatno oštećeno usled protoka vremena. Nekoliko fragmenta povezanih sa Ratnim svitkom, koji su pronađeni u Pećini 4, otkrivaju brojne razlike u odnosu na mnogo potpuniju verziju iz Pećine1.
Kao i u slučaju mnogih sektaških rukopisa pronađenih u Kumranu, ne može se utvrditi tačan datum nastanka Ratnog svitka, ali postoje izvesne naznake koje nam pomažu da se približimo datumu nastanka spisa. Pisac je, bez sumnje, bio inspirisan događajima opisanim u Danilu u poglavljima 11:40-12:3, i pošto je prihvaćeno da je Knjiga proroka Danila napisana malo posle "gnušanja nad očajanjem", to jest posle skrnavljenja Hrama koje je izvršio Antioh IV Epifan godine 167. pre nove ere, mora biti da je Ratni svitak nastao posle ovog datuma. Ostali dokazi za to da je spis nastao baš tada mogu da se pronađu i u opisima oružja i taktike, u zavisnosti od toga da li su se Jevreji ugledali na grčke ili na rimske običaje. Ako su se ugledali na rimske običaje, kao što mnogi veruju, Ratni svitak bi u tom slučaju poticao iz perioda nakon najranijeg direktnog susreta između rimskih legija i Jevreja, koji se dogodio tokom osvajanja Palestine od strane Pompeja Velikog 63. g. pre nove ere. Konačno oblikovanje Ratnog svitka možda se zapravo odigralo u nekom kasnijem periodu, jer se u njemu pominje "kralj" Kitejaca, što je obično predstavljalo aluziju na vladara iz postrepublikanske ere Rimskog carstva, koju je započeo Avgust Cezar. Pošto je očigledno da je i ovo delo u svom razvoju imalo nekoliko etapa, možda je ono započeto odmah posle 167. g. pre nove ere, a onda prerađeno kasnije, kada su se Rimljani pojavili na judejskoj političkoj sceni. Ratni svitak je zanimljiv tekst jer se bavi eshatološkim ratom, koji će se voditi tokom završnih četrdeset godina "poslednjeg vremena", ali se u njemu borba opisuje na nerealističan način. Mada neki stručnjaci, kao što je Šifman, smatraju da je ovo delo neka vrsta vojnog priručnika koji propisuje pravila za ovaj konačni sukob, mnogi drugi, pak, uključujući Vermeša i Stegmana, smatraju da se u njemu zapravo simbolično predstavlja kulminacija borbe između sila dobra i sila zla. Po Vermešu, bitka je smeštena u imaginarni istorijski kontekst, a snage dobra i zla na zemlji imaju svoj odraz u svojim pandanima, anđelima i demonima. Ljudsku komponentu čine "sinovi svetlosti", koje predstavljaju plemena Levija, Jude i Venijamina, dok su "sinovi tame", koje simbolišu gentili na čelu sa Kitejcima, predstavnici zla. U ranoj jevrejskoj književnosti izraz Kitej obično se odnosio na Grke, pogotovu na Seleukide, ali do vremena kada je Ratni svitak dobio svoj konačni oblik, on se odnosio na Rimljane. Ja lično mislim da su događaji opisani u Ratnom svitku pravi, jer iz drugih tekstova znamo da su članovi Zajednice organizovali vojne jedinice, pripremajući se za borbu koja će se odigrati u "poslednjem vremenu". Anđeoska liturgija pokazuje da su oni verovali da njihova dela na zemlji imaju pandan u anđeoskim aktivnostima na jednom višem nivou, i ovaj koncept lako je mogao da se proširi na eshatološki rat koji je bio predskazan. Članovi Zajednice pripremiće se za to svojim pravedničkim životom i, kada budu ispunili svoj deo pogodbe, Bog će se umešati i poslati anđele da im pomognu. Ova ideja je možda bila rasprostanjenija u periodu kasnog Drugog hrama, jer se njom, pretpostavlja se, rukovodio i Ješua kada je okupljao sledbenike na Maslinovoj gori, pre nego što je uhapšen zbog izdaje, i razapet. Po Ratnom svitku, šest godina rata završiće se ponovnim osvajanjem Jerusalima i bogosluženje u Hramu će tada biti obnovljeno. Posle ovog perioda rata, uslediće trideset tri godine daljeg sukoba koji će se konačno završiti porazom i uništenjem svih stranih naroda. U svitku se dalje naširoko opisuju razne vrste bojnih truba, zatim pravila pukova, bojni redovi vojnika i njihovo oružje, kao i liturgija koju će pre bitke obaviti sveštenici.
Po mnogo čemu, ovi opisi podsećaju na pripreme Izrailjaca, pod komandom Isusa Navina, u blizini Jerihona, koji je takođe bio uništen božijom intervencijom. Jedna zanimljiva karakteristika bitke tiče se starosti i uloga učesnika. Čitamo da ratnici treba da budu muškarci četrdesetih ili pedesetih godina, a da pomoćne čete i pozadinu treba da sačinjavaju mladići. Tokom aktivnih vojnih obaveza u ratnim logorima, ovi muškarci morali su da se pridržavaju stroge obredne čistote, a prisustvo žena i dece je bilo zabranjeno. Ovo poslednje pravilo možda je bilo sačinjeno povodom priprema za pravu vojnu bitku, ili kao figurativna aluzija na pravilo celibata koga su se pridržavali neki članovi Zajednice, čekajući na "poslednje vreme" - a treba imati na umu da su mnogi naučnici smatrali da su stanovnici Kumrana bili askete i da su živeli u celibatu. Neka zakonska pravila koja se tiču Tore Jedan drugi spis koji se odnosi na oblast zakona, privukao je veliku pažnju pošto je sa zakašnjenjem objavljen u poslednjoj deceniji dvadesetog veka: pismo obično naslovljeno kao Neka zakonska pravila koja se tiču Tore, ali takođe poznato kao 4QMMT. To nije pismo napisano rukom originalnog autora, već šest fragmenata prepisa koji su sačinjeni u neko kasnije vreme. Najveći fragment počinje jednim delom kalendara za šabat, po svoj prilici zasnovanom na solarnom kalendaru koji je Zajednica koristila, i on možda nije deo originalnog pisma. Na osnovu početka pisma mogli bismo da saznamo kome je ono bilo namenjeno, ali početak nedostaje, i to je kumranologe dovodilo do očaja. Glavne teme pisma su izvesna sporna pitanja jevrejskog zakona, ili halahe, uključujući i aspekte obredne čistote i bračnih pravila. Postoje tri strane koje se pominju u ovom pismu: "mi", "ti" i "oni". Ako ovo pismo potiče od Zajednice, a mnogi naučnici smatraju da je to najverovatnije, onda "mi" može da se odnosi na "učitelja pravednosti" i njegovu Zajednicu. Međutim, Vermeš i izvestan broj drugih naučnih radnika odbacuju ovo mišljenje; oni smatraju da je pismo napisao neki član otpadničke grupe manje značajnih sadukejskih sveštenika, pre nego što se "učitelj pravednosti" uopšte i bio pojavio na sceni. U tom slučaju, ova otpadnička grupa može da se posmatra kao preteča jedne potpuno nove sektaške Zajednice, koja se pojavila kasnije. Pošto je pismo zapravo sastavljeno kao savet nekome, najverovatnije prvosvešteniku, obično se pretpostavlja da se "ti" odnosi na osobu koja je na kraju postala poznata pod nadimkom "zli sveštenik" . Čak i kad bi ovo bilo tačno, i da je pismo zaista napisao "učitelj pravednosti", ono može da predstavlja prilično ranu fazu u sukobu između "učitelja" i "zlog sveštenika", zato što pisac piše pomirljivim tonom: "Takođe smo ti pisali povodom nekih postupaka u vezi sa pridržavanjem Zakona, za koje mislimo da su za tebe korisni, kao i za tvoje ljude, jer smo primetili da ti prihvataš mudrost i iskustvo Zakona. Shvati te /stvari/ i moli Ga da ti ojača volju i da udalji od tebe zle misli i Belijalove savete". Međutim, čak i u ovom stadijumu pisac i njegovi prijatelji pokazuju da su se povukli iz široke zajednice jevrejskog sveta, rečima: "Odvojili smo se od gomile i sa njima ne razgovaramo o ovim stvarima". Iz ovoga bi moglo da se shvati da su oni već bili prekinuli veze sa aktivnostima Jerusalimskog hrama, a znamo da je Zajednica u jednom trenutku svoje istorije to isto učinila.
Sudeći po sadržaju, izgleda da je pismo bilo upućeno prvosvešteniku, ili nekome veoma važnom u Hramu, što ukazuje na to da je primalac - "ti" - pripadao sadukejskom sveštenstvu. Ostaje pitanje na koga se reč "oni" odnosila, kada se kritikuju "oni koji šire lažne zakone". Nije mnogo teško da se odgovori na ovo, ako bacimo pogled na hebrejske reči za taj epitet - doreshe halaqot. Jedna od glavnih karakteristika gotovo celokupne hebrejske književnosti - ni kumranska književnost nije izuzetak - jeste ljubav prema igri reči, a hebrejski jezik je bio za to prikladan. Primaocu pisma je verovatno bilo jasno na koju grupu su se odnosile reči "oni koji šire lažne zakone", u svetlosti sličnosti tih reči sa rečima doreshe halakhot, "oni koji šire verski zakon" (halahu), a to nije bio niko drugi do fariseji. U vremenu Drugog hrama, fariseji su bili veliki stručnjaci za pitanja jevrejskog verskog zakona i bili su zapaženi zbog sastavljanja mnogih posebnih, nekanonskih zakona, koji predstavljaju dopune onim datim u Tori. Ovu njihovu sklonost su žestoko kritikovali sadukeji, koji su poštovali samo one zakone koje je propisivala Tora. Pošto izvesni stručnjaci smatraju da sadržaj ovog pisma može da posluži za utvrđivanje porekla i identiteta kumranske Zajednice, vratićemo se pitanjima koja se u pismu postavljaju u X poglavlju. Pešer komentari Izuzev već pomenutih vrsta spisa koji se bave zakonskim i organizacionim stvarima, sektaška Zajednica je stvorila i jednu radikalno novu i bukvalno jedinstvenu literarnu vrstu, poznatu kao pešer. Sama reč potiče od hebrejskog glagola koji znači objasniti ili protumačiti, i može se pronaći u biblijskim pričama o tumačenju snova, kao što su priče o Josifu i faraonu, ili Danilu i Nabukodonosoru. Neobična karakteristika drevnih bliskoistočnih tumačenja snova bila je verovanje da nije bilo dovoljno sanjati san ispunjen predskazanjima - trebalo je taj san i tačno protumačiti, da bi se to stvarno i dogodilo. Verovatno je u tom cilju Zajednica koristila pešer tumačenja. Međutim, članovi Zajednice su, koristeći ovu tehniku, dodali jednu sasvim novu karakteristiku, i to u cilju tumačenja značenja ranijih, tipično proročkih, biblijskih spisa. U vremenima kriza u izrailjskoj ili jevrejskoj istoriji, pojavljivali su se proroci kao što su Isaija ili Jeremija, i oni su se često obraćali svojim savremenicima da bi ih upozorili na neposrednu nesreću koja će ih zadesiti ako se ne poprave i ako se ne drže Saveza što su njihovi preci sklopili sa Bogom. Zajednica je preuzela ove drevne priče i samo ih je protumačila u svetlosti savremenih događaja. Drugim rečima, članovi Zajednice su verovali da su proroci iz prošlosti nehotice predskazivali stvari koje se nisu odnosile na njihovo vreme, već na udaljenu budućnost. Izuzev njih, jedina druga verska grupa, koja je u to vreme upotrebljavala reči proroka na isti način, bili su pisci hrišćanskog Novog zaveta, koji su, na primer, koristili Isaijina proročanstva da bi dokazali da je Ješua bio Mesija i božiji sin. Čak i danas, neke fundamentalističke hrišćanske grupe tumače Knjigu proroka Danila da bi objasnili savremene događaje. Izvestan broj ovakvih pešer komentara je pronađen u Kumranu i, mada u fragmentarnom obliku, ovi komentari možda obezbeđuju ključni izvor podataka u vezi sa istorijskim poreklom Zajednice. Međutim, dok rano hrišćanstvo proročki materijal
predstavlja na jasan način, identitet ljudi i događaji koji se pominju u pešerima Zajednice zamagljeni su upotrebom mnogih šifrovanih oznaka, kao što su, na primer, "učitelj pravednosti", "zli sveštenik", "čovek laži", "propovednik lažnih stvari", "čovek od istine", i tako dalje. Članovi Zajednice su znali na koga se odnose ti nadimci, ali takve prikrivene aluzije su bukvalno onemogućile savremene naučnike da donesu bilo kakve zajedničke zaključke povodom dramatis personae ovih tekstova. Naučnici, na primer, nisu mogli da se slože ni oko toga da li je sveštenik alternativno ime za "učitelja pravednosti", i da li su "zli sveštenik" i "čovek laži" dve ličnosti ili se radi o jednoj. To pitanje - na koga su se odnosile ove i mnoge druge oznake, tesno je povezano sa identitetom i istorijskim poreklom sektaške Zajednice, pa ćemo se ovim problemom detaljno pozabaviti u X poglavlju. Mnogi od tekstova pešera su detaljni komentari raznih proročkih knjiga, koje sadrže materijal što podupire gledišta Zajednice o savremenim događajima. U pešerima se uvek prvo navede kratak odeljak, a zatim i komentar u vezi sa njegovim značenjem, kao što možemo da vidimo iz sledećih odeljaka pešera za Miheja i Nauma. Pa koje je središte Judeje? Zar to nije Jerusalim? U tumačenju se ovo odnosi na "učitelja pravednosti", koji izlaže Zakon pred Savetom i pred svima koji su se svojevoljno zavetovali da će se pridružiti božijim izabranicima i da će poštovati Zakon u Savetu Zajednice, i ti ljudi će i biti spaseni na dan Strašnog suda. Jao gradu krvničkom, sav je u laži, otimanja pun. U tumačenju, to je grad Efrajima, onih koji propovedaju lažne stvari tokom "poslednjih dana", onih koji žive u lažima. Ovde vidimo tipičnu upotrebu šifrovanog jezika - "učitelj pravednosti", "grad Efrajima" i "propovednici lažnih stvari". Moguće je prepoznati neke od ovih izraza, ali većina je neshvatljiva. Najvažniji pešeri koji su sačuvani su oni o Avakumu, Naumu, Isaiji i pešer Psalama, i o njima će sada biti reči. Sačuvano je samo nekoliko komadića pešera o Osiji (Hošeu), Sofoniju (Cefaniji) i Miheju (Mihi). Pešer Avakum (Tumačenje knjige proroka Avakuma) Ovo je najbolje očuvani pešer i on se odnosi na događaje u ranoj istoriji Zajednice, pa se smatra za najvažniji izvor u rekonstruisanju njenog istorijskog porekla. U njemu se opisuje sukob između "učitelja pravednosti" i njegovog suparnika, ili njegovih suparnika, "zlog sveštenika" i "čoveka laži". "Čovek laži" izgleda da je bio neka vrsta verskog vođe koji se sa "učiteljem pravednosti" sukobio oko izvesnih pitanja u vezi sa verskim zakonom. U pešeru se takođe pominje "zli sveštenik", koji je svoju službu dobro započeo, ali je kasnije, po mišljenju autora pešera, on zgrešio. "Zli sveštenik" je počeo da proganja "učitelja pravednosti", mada nije uspeo u svojoj nameri da ga ukloni. Spis takođe pominje dolazak Kitejaca, agresivnog naroda koji će se pojaviti preko mora i kazniti sveštenike Jerusalimskog hrama. Pešer Naum
Na jednom jedinom fragmentu iz Pećine 4 sačuvan je deo pešera Naum. Neuobičajeno je to što se u njemu daju prava imena istorijskih ličnosti - Antioha i Demetrija - ali na koje se to selučke vladare odnosilo, nije jasno. Za Demetrija se kaže da je bio saveznik sa "onima koji propovedaju lažne stvari". A smatralo se da su to bili fariseji. Pomenuta je još jedan ličnost koja je označena kao "divlji mladi lav", krvožedni vladar koji se "svetio onima koji su propovedali lažne stvari, i žive ih vešao". Mnogi su u ovoj ličnosti prepoznali Aleksandra Janaja, koji se tako užasno osvetio svojim neprijateljima, farisejima, a koje pisac često zove "oni koji propovedaju lažne stvari". U Pešeru Naum je takođe reč o dve političko-religiozne grupe aktivne u Judeji u tom periodu, pod šifrovanim imenima "Menašanji" i "Efrajimi", a govori se i o događajima koji su povezani sa njihovim odnosom prema Zajednici. Po mnogim stručnjacima, najverovatnije je da ove grupe predstavljaju fariseje i sadukeje. Isaijin pešer Činjenica da je u Kumranu pronađeno mnogo prepisa Knjige Isaijine, i pešeri u vezi s njom, kao i to da su je rani hrišćani koristili da dokažu da je Ješua odista bio očekivani Mesija, ukazuje na to da je ona bila veoma popularna biblijska knjiga u judaizmu Drugog hrama. Pošto su sačuvani pešer tekstovi, koji se bave odabranim odlomcima iz Isaije, u fragmentarnom obliku, nije jasno da li oni sadrže delove samo jednog spisa, ili delove četiri različita pešera. U svakom slučaju, taj materijal se bavi poznatim temama koje su bile od velikog značaja za Zajednicu. Jedan fragment predviđa konačni poraz i svrgavanje Kitejaca koji su pregazili Izrailj - i ovde, kao što je to bilo uobičajeno u šifrovanom jeziku Zajednice, Kitejci su Rimljani. U drugom delu istog fragmenta iščekuje se neminovan dolazak prinčevskog ili davidskog Mesije, koji je pomenut u čuvenom odeljku u Isaiji (11:1-3), odeljku koji je isto toliko bio važan i za hrišćane, mada Mesija koga je Zajednica očekivala nije imao iste osobine kao Ješua. Sledeći mali fragment govori o Jevrejima - protivnicima Zajednice, ovde nazvanim "podrugljivcima" i "onima koji propovedaju lažne stvari", dok jedan drugi fragment izgleda da poistovećuje Zajednicu sa Isaijinom vizijom Novog Jerusalima. U jednoj rečenici u ovom poslednjem pešeru se pominje reč "dvanaest", što se obično odnosilo na dvanaest sveštenika-vođa Zajednice, od kojih je svaki vođa predstavljao jedno pleme drevnog Izraela kojim je i vladao. Ova sličnost sa dvanaest apostola hrišćanstva navela je neke stručnjake da ukažu na direktnu vezu između ova dva pokreta. Pešer Psalama Znamo da je Knjiga Psalama takođe bila krajnje važan spis za Zajednicu, ali možda je razlog tome široka popularnost ovog spisa u jevrejskom društvu uopšte. Sačuvani su pešer komentari za najveći deo Psalma 37 i za neke delove Psalama 45 i 127. Kao i u drugim sačuvanim pešerima iz Kumrana, i ovde je reč o ličnim sukobima između "učitelja pravednosti" i njegovih protivnika, "zlog sveštenika" i "čoveka laži", kao i o još većoj borbi između Zajednice i njenih neprijatelja. Članovima Zajednice je obećano da će njihovi zli neprijatelji, koji su ovde ponovo pomenuti kao "Efrajimi" i "Menašanji", i koji
će nastojati da im nanesu zlo, konačno biti "zauvek uništeni". Zajednica će, s druge strane, "zauvek zadobiti Visoku goru izrailjsku, i uživaće u večnim blagodetima u Njegovom svetilištu". Zahvalnice Poslednji sektaški spis je jedna važna zbirka himni pronađena u loše očuvanom rukopisu iz Pećine 1, uz dodatak od još nekoliko fragmenata iz Pećine 4. Zbog stanja tih sačuvanih rukopisa, nije bilo moguće odrediti tačan broj himni koje su sačinjavale zbirku, iako se obično smatra da ih je bilo između 25 i 40. Sveukupno, one po svom stilu podsećaju na biblijske Psalme, ali to su zapravo molitve zahvalnice, ili slavopojke upućene Gospodu. Kada ih je Sukenik prvi put objavio, smatralo se da ih je sve sačinio lično "učitelj pravednosti", mada se danas misli da je on napisao samo oko polovine od tog broja, ako je uopšte i napisao bilo koju od njih. Te himne govore o iskustvu jednog verskog učitelja koji je, iako blizak s Bogom, bio proganjan od svojih neprijatelja i napušten od učenika; ali ne postoje nikakvi dokazi da ih je zaista stvorio sam "učitelj". Vermeš i Kalavej (Callaway), skloni su da poveruju da te himne, koje opisuju pravednika u sukobu sa zlima, ne moraju nužno da se odnose na iskustva "učitelja pravednosti". To su, u svakom slučaju, po snazi i imaginaciji, zadivljujući tekstovi, što može da se vidi iz sledećeg odeljka: A ja sam prah i pepeo, šta da smišljam što Ti ne želiš, o čemu da razmišljam bez volje Tvoje? Kako bih se okrepio da me Ti ne podiže? I kako bih se prosvetlio da me ne stvori? I šta bih govorio da mi usta ne otvori? I kako bih odgovarao da me ne posveti? Pošto su u Kumranu pronađeni brojni prepisi, možemo da zamislimo da su ove himne koristili članovi Zajednice i za lične i za grupne molitve. Vermeš pretpostavlja da su ih vođa Zajednice i novi članovi pevali ili pojali tokom njihovog glavnog godišnjeg praznika - praznika Obnove Saveza. ČETVRTI DEO: KO JE NAPISAO SVITKE? IX poglavlje ARHEOLOGIJA KUMRANA
Jedva da se i prašina slegla posle iskopavanja koja su izvršili u Pećini 1, pomno tražeći svitke sa Mrtvog mora, a De Vo i Harding su svoju pažnju usmerili ka mnoštvu ruševina, što su mirno stajale na vrućini, oko kilometar i po ka jugu. Ovo usamljeno drevno mesto, koje su lokalni Arapi zvali Hirbet Kumran, u prošlosti su nekoliko puta posećivali putnici sa zapada koji su žudeli za tim da u palestinskoj zemlji pronađu tragove poznatih biblijskih priča. Pre nego što su svici otkriveni među obližnjim liticama, svi ovi posetioci su zapazili očiglednu stratešku važnost ovog mesta i zaključili su da je to morala biti neka vrsta izrailjske tvrđave. Na ovaj zaključak oni su bili navedeni i usled samog položaja naseobine, kao i zbog ostataka ruševina koje su se izdizale iz peska. Hirbet Kumran se nalazi na severozapadnoj obali Mrtvog mora, nekih 13 kilometara južno od Jerihona i oko 22 kilometra od Jerusalima, na samoj ivici sušne Judejske pustinje. Nešto malo dalje, na jugu, nalaze se dva manja mesta, Ejn-Fešha i Ejn el-Guvir, za koje mnogi stručnjaci veruju da su bili povezani sa Kumranom. Nekoliko građevina u samom Kumranu je sagrađeno na platou koji se uzdiže iznad mora, u blizini vadija, suvog rečnog toka koji proseca svoj put naniže, od litica do obale. Ova naseobina se nalazi na ključnom položaju u tom području, jer su se odatle lako mogli sprečiti upadi neprijateljskih trupa sa juga, severa i sa istoka, ako bi one pokušale da napadnu gradiće koji su se nalazili u unutrašnjosti. Čovek bi skoro mogao da pomisli da je Kumran tu izgrađen kao pandan mestu na istočnoj obali Mrtvog mora, Maherusu, za koga se definitivno zna da je u hašmonejskom periodu bio tvrđava. Nekih sedam godina pre otkrića svitaka sa Mrtvog mora, Majkl Avijonah (Michael Avi-Yonah) je istražio Kumran i ucrtao ga na mapu; on je takođe smatrao da je Kumran bio vojno utvrđenje - jedno od mnogih takvih mesta za koja se zna da su postojala u Judejskoj pustinji, i koja su poticala iz perioda Drugog hrama. Upravo je otkriće fragmenata svitaka u pećinama iznad Kumrana dovelo do prvih potpunih iskopavanja samih ostataka, između 1951. i 1956. godine. Bez sumnje, posao je izveden pažljivo i na naučno zadovoljavajućem nivou, u skladu sa najboljom arheološkom praksom tog vremena. Ali na nevolju, kao što je to i dan-danas često slučaj sa arheolozima, izgleda da je De Vo zanemario taj ne baš mnogo zanimljiv posao, ali od suštinske važnosti, što se odnosio na popisivanje nalaza i beleženje raznih sitnica u vezi sa iskopinama, kao i rad na njihovom objavljivanju, a sve to da bi se posvetio očigledno privlačnijem poslu oko građe svitaka iz pećina. Ovo je dovelo do toga da jedna objektivna analiza tog lokaliteta bude prilično teška, jer je jasno da je ne samo De Vo video ono što je i želeo, nego je i prikrio one karakteristike koje su dolazile u sukob sa njegovom omiljenom idejom da je Kumran bio dom jednoj jevrejskoj monaškoj zajednici. Ali pošto mi trenutno na raspolaganju imamo jedino sažeti prikaz njegovih nalaza u Arheologiji Kumrana, moramo umnogome da se oslonimo na njegov opis onoga što je pronađeno, mada u poslednje vreme sve veći broj stručnjaka počinje da sumnja u njegove zaključke. Arheološki periodi u Kumranu po De Vou Period izrailjski helenistički
Sloj
Datum Ia Ib
VIII-VII vek pre nove ere pre oko 134. g. pre nove ere oko 134. g. pre n. e. - 31. g. pre n. e.
irodski rimski Bar-Kohbin
II III
oko 31. g. pre n. e. - 68. g. nove ere posle 68. g. n. e. - oko 73. g. n. e. oko 132. g. n. e. - 135. g. n. e.
U suštini, De Vo je izneo dokaze da je kumranski lokalitet u drevnom dobu bio periodično nastanjivan, još od vremena Prvog izrailjskog hrama. Najraniji ostaci iz ovog perioda nalaze se u kasnom helenističkom sloju (koji je De Vo podelio na dva nivoa), ili su pak, zatrpani ovom slojem. Posle ovoga, usledio je još jedan period naseljavanja, koji je De Vo nazvao irodskim, posle kojeg je došao treći sloj koji je on doveo u vezu sa kratkom rimskom okupacijom tog lokaliteta odmah posle Jevrejskog ustanka i razaranja Jerusalima. Međutim, kao što ćemo kasnije videti, postoje neke sumnje kad je u pitanju važnost isticanja jasne razlike između helenističkog perioda 1b i irodskog perioda II sloja, tako da čak i ideja o rimskoj okupaciji može da se dovede u pitanje. Tragovi su takođe nađeni, i oni su u velikoj meri zasnovani na činjenicama baziranim na novčićima tamo pronađenim, što govori o povremenom korišćenju ovog lokaliteta i u kasnijem periodu, sve do Bar-Kohbinog ustanka, pa i nadalje, do srednjovekovnih vizantijskih vremena. U nedostatku natpisa, a pored stilova grnčarije, istorijska rasprostranjenost novčića pronađenih na određenom lokalitetu je najbolji dokaz za datiranje bilo kog posebnog nivoa. Kao i drugde u svetu, kada je monetarna ekonomija uvedena na Srednjem istoku, svaka kraljevina je imala sopstvene novčiće, a novi novčići često bi se pojavljivali kada bi na vlast došao novi vladar. Ponekad su ti novčići bili datirani, pa su tako arheolozi dobili mogućnost grubog datiranja nivoa u kojem su oni bili pronađeni. Na primer, ako bi se vršila iskopavanja na nekom lokalitetu i ako bi se zašlo ispod savremenog, površinskog nivoa, moglo bi se očekivati da će se pre pronaći stariji, nego noviji novčići. Na nekom britanskom lokalitetu, odsustvo novčića iz vremena vladavine kraljice Elizabete II u bilo kom sloju ukazaće na to da će taj nivo verovatno odgovarati periodu pre 1952. g. Ako bi, pak, bilo pronađeno mnogo novčića iz vremena vladavine kraljice Viktorije, a samo nekoliko od ranijih monarha, ali ne i od kasnijih, mogli bismo da pretpostavimo da je ovaj sloj bio stalno nastanjen bar do vremena poslednjeg datiranog novčića Viktorijine vladavine, ali ne mnogo posle tog vremena. Takođe možemo da pretpostavimo da najraniji datirani novčić može da označi početak naseljavanja tog nivoa, mada moramo da imamo na umu da novčići često ostaju u opticaju i neko vreme posle njihovog puštanja u promet. Pogledajmo sada pažljivo De Voove izveštaje o arheologiji kumranskog kompleksa i o lokalitetima povezanim sa njim jer, iako ti izveštaji mogu da budu pomalo suvoparni, jasno razumevanje i tumačenje tih nalaza od suštinske je važnosti, ako želimo da odredimo poreklo fragmenata svitaka pronađenih u obližnjim pećinama. Izrailjski period Ostaci najranijeg lokaliteta iz izrailjskog perioda bili su, po svoj prilici, veoma oskudni, jer se sada može videti samo nekoliko zidova i jedna velika okrugla cisterna za vodu. Pošto nisu pronađeni nikakvi novčići koji bi mogli da pomognu u određivanju tačnijeg datuma, De Vo je procenio da ovaj sloj odgovara poznatom lokalnom periodu gvozdeno doba II, jer je pronašao ostatke ćupova karakterističnih za to vreme. Što se ovog nivoa
tiče, De Vo je bio voljan da prizna da je to po svoj prilici bilo utvrđenje sagrađeno kao sklonište za izrailjske vojne snage, koje su obilazile Judejsku pustinju i područje Mrtvog mora, ali je i dalje bio nepokolebljiv u vezi sa pitanjem prirode kasnijeg naseljavanja Kumrana. Kasnije ćemo se vratiti ovom problemu, ali za sada moramo da imamo na umu da je De Vo verovao, možda i s pravom, da je postojala čvrsta veza između fragmenata svitaka i kumranske naseobine. On je, zapravo, smatrao da su svici prvobitno bili napisani u Kumranu i da su sačinjavali biblioteku jedne asketske jevrejske sekte poznate kao eseni, koji su tu živeli tokom helenističkog i irodskog perioda. Iako ovo tumačenje mnogi još uvek podržavaju bez ikakvih prigovora, njegovu valjanost osporila je mala grupa aktivnih stručnjaka koji su, u svetlosti novih činjenica koje su se pojavile o kumranskom lokalitetu, napali tzv. jednoglasno mišljenje. Helenistički period 1 a Ključni period za nastanjivanje i razvoj skupine zgrada u Kumranu De Vo je ispravno nazvao helenističkim. On je verovao da je moguće razlikovati dve faze nastanjivanja tokom ovog perioda, koje je označio sa 1a i 1b. Iako donja faza 1a ima mnogo karakteristika sličnih gornjoj fazi 1b, izvestan broj elemenata jasno pokazuje da one predstavljaju dve različite faze u razvoju ovog lokaliteta. Na osnovu arheoloških dokaza, izgleda da je kumranski lokalitet bio napušten vekovima pre nego što je ponovo nastanjen. Nivo gvozdeno doba II odgovara, naravno, periodu Prvog hrama pre progonstva. Vavilonsko osvajanje Judeje, koje je kulminiralo razaranjem Jerusalima 587. g. pre nove ere, posle čega je došlo do progona stanovnika u Vaviloniju, ostavilo je veliki deo zemlje bez populacije i u stanju očajanja. Male vojne postaje, kao ta u Kumranu, bile su, bez sumnje, napuštene sve do ponovnog nastanjivanja nekoliko vekova kasnije. Bez obzira na identitet onih koji su se vratili u Kumran i bez obzira na svrhu tog povratka, mi, nažalost, nismo u stanju da sa sigurnošću odredimo datum ove faze, jer tamo nije pronađen nijedan novčić. Sasvim je moguće da su neki elementi ranije naseobine iz gvozdenog doba II bili još uvek upotrebljivi, iako su verovatno bili zapušteni. De Vo je pretpostavio da su se ljudi vratili na ovaj lokalitet pre 134. g. pre nove ere, a možda čak i oko 168. g. pre nove ere. Tada je došlo i do obnove ostataka zgrada iz gvozdenog doba, a dodate su nove prostorije i okružni zidovi. Stanovnici su, takođe u to vreme, napravili jedan kanal za vodu koji je išao do stare okrugle cisterne iz gvozdenog doba, kao i dve dodatne pravougaone cisterne i bazen za pretakanje da bi povećali zalihe vode. Ove dve činjenice navele su neke stručnjake da poveruju u to da je na lokalitetu u to vreme boravilo više ljudi nego tokom ranijeg izrailjskog perioda, gvozdeno doba II. Kao što je već rečeno, tačan razlog njihovog nastanjivanja u Kumranu je jedno od najkontroverznijih pitanja, zato što je u direktnoj vezi sa poreklom i nastankom samih svitaka sa Mrtvog mora. Helenistički perod 1b Sada dolazi do perioda znatne ekspanzije kumranske naseobine. Mnoge nove stvari su dodate malom prvobitnom jezgru zgrada, i tako je došlo do "konačne" strukture
Kumrana, onakvog kakvog ga danas vidimo. Pronađeni novčići omogućili su De Vou da u opštim okvirima odredi početak i kraj ove faze. Najranija zbirka koju je De Vo pronašao sastojala se od petnaest bronzanih i srebrnih novčića, što su bili iskovani u vreme Seleukidskog carstva u Siriji, a to Carstvo je u različitim vremenima vladalo nad velikim delom Palestine, uključujući i Judeju. Najstariji od ovih novčića je bio onaj bronzani koji je poticao iz doba vladavine Antioha III (223-187. g. pre nove ere), kao i još jedan iz vladavine Antioha IV (175-163. g. pre nove ere). Pošto većina ovih seleukidskih novčića datira iz tridesetih godina II veka pre nove ere, lokalitet je verovatno i tada bio nastanjen. Međutim, moramo biti oprezni kada tumačimo ovakvu vrstu datiranja. Mnoge zemlje i dan-danas menjaju svoju valutu, pa ako posle jedne takve promene zavirimo u svoje džepove ili novčanike, u njima više nećemo naći neke mnogo starije novčiće. Sedamdesetih godina XX veka kada je u Velikoj Britaniji uvedena decimalizacija, pojavili su se i novi novčići, i svi stariji novčići odmah su postali zastareli. Do tog vremena nije bilo neuobičajeno pronaći penije još iz tridesetih godina XIX veka, koji su se koristili zajedno sa novčićima iz šezdesetih godina XX veka. To što je De Voov tim slučajno pronašao rane seleukidske novčiće u Kumranu, ne znači automatski da helenističku 1b fazu naseobine treba datirati u tridesete godine II veka pre nove ere - oni sasvim lako mogu da potiču i iz perioda od nekoliko decenija kasnije. Međutim, mi stojimo na čvršćoj osnovi kada pokušavamo da odredimo kraj faze 1b, jer su poslednji novčići što su pronađeni na ovom nivou, bila četiri novčića iskovana u vreme Antigona Matatije, negde između 40. i 37. g. pre nove ere. Antigon Matatija je bio, naravno, poslednji hašmonejski vladar Judeje pre nego što je Irod Veliki preuzeo vlast. Datiranje novčića iz Kumrana nivo helenističkog perioda Ia Nema pronađenih novčića. nivo helenističkog perioda Ib seleukidski novčići 223-130. g. pre nove ere: 8 bronzanih novčića 145-125. g. pre nove ere: 11 srebrnih novčića jevrejski novčići 134-104. g. pre nove ere: 1 (vladavina Johanana Hirkana) 104-103. g. pre nove ere: 1 (vladavina Aristobula I) 103-76. g. pre nove ere: 162 (vladavina Aleksandra Janaja) 76-67. g. pre nove ere: 1 (vladavina Salome Aleksandre) oko 63-40. g. pre nove ere: 2 (vladavina Hirkana II) oko 40-37. g. pre nove ere: 4 (parćanski period, vladavina Antigona) nivoi irodskog i rimskog perioda 103-76. g. pre nove ere: 12 (vladavina Aleksandra Janaja) oko 40-37. g. pre nove ere: 1 (vladavina Antigona) 37-4. g. pre nove ere: 11 (vladavina Iroda Velikog)
?-8. g. pre nove ere: 561 (kasni seleukidski srebrni novčići, uglavnom iz nezavisnog grada Tira, pronađeni u trima pećima u "prostoriji za trgovanje") 4. g. pre nove ere-6. g. nove ere: 18 (vladavina Iroda Arhelaja) 6-14. g. nove ere: 92 (period rimskih namesnika) 37-44. g. nove ere: 78 (vladavina Agripe I) 54-58. g. nove ere: 33 (vladavina Nerona) 67. g. nove ere: 94 (bronzani jevrejski novčići - I godina Jevrejskog ustanka) 68. g. nove ere: 5 (bronzani jevrejski novčići - I godina Jevrejskog ustanka) +67. g. nove ere: 6 (bronzani jevrejski novčići iz Prvog ustanka - datum nečitljiv) 67-68. g. nove ere: 13 (rimski) 69-79. g. nove ere: 1 (rimski) 72-73. g. nove ere: 2 (rimski) 72-81. g. nove ere: 4 (rimski) 87. g. nove ere: 1 (rimski) 98-117. g. nove ere: 3 (rimski) 132-6. g. nove ere: 6 (rimski-period ustanka Bar-Kohbe) Rasprostranjenost pronađenih novčića ukazuje na to da su dva perioda najveće aktivnosti u Kumranu bila od 103. do 73. g. pre nove ere, tokom vladavine Aleksandra Janaja, i irodsko-rimski period od 8. g. pre nove ere do 67. g. nove ere. Pa koja je onda posledica priliva doseljenika u kumransku naseobinu tokom perioda 1b? Izuzev dva ulaza, sa istoka i sa severozapada, postoji i glavna kapija kompleksa koja se nalazi na severnoj strani utvrđenja; baš tu je podignuta čvrsta trospratna kula. Čak i danas se njeni ostaci veoma dobro vide i mada De Vo nikada nije hteo da prihvati tezu da je kumranska naseobina korišćena u vojne svrhe tokom helenističkog i irodskog perioda, čak ni on nije mogao a da ne primeti njenu stratešku prednost: "Sa kumranskog platoa pogled se pruža na celu zapadnu obalu, od ušća Jordana do Ras-Fešhe i na celu severnu polovinu Mrtvog mora". Zapravo, dok je kula bila čitava, pogled sa njenog vrha prostirao se čak i dalje. Osim ove kule, dodate su mnoge druge zgrade i razni detalji. Ponekad više koristeći pretpostavke nego čvrste dokaze, De Vo je identifikovao brojna skladišta, perionicu, kuhinju, zatim ostavu u kojoj se na ispreturanim gomilama još nalazilo više od hiljadu činija za jelo, potom ćupove, boce, tanjire pažljivo složene u setove od dvanaest komada, veliku dvoranu koja je mogla da služi kao zajednička trpezarija ili zbornica, i još jednu prostoriju sa niskom klupom ukopanom u zemlju, koja je bila postavljena duž zidova. Pored toga, svuda su se nalazile radionice, razna grnčarija i peći za pečenje gline, kao i prostorije koje su mogle da budu štale. Ceo kompleks je bio okružen čvrstim zidovima od krečnjaka, mada od tih zidova danas nije mnogo preostalo. Očigledno je da je kumranska naseobina u to vreme bila izvanredno opremljen dom za znatan broj ljudi, pa je morao da se sagradi i dodatak za skladištenje vode. To je podrazumevalo nekoliko novih cisterni i bazena sa hladnom vodom, kao i kanala za vodu
koji su ih povezivali. Količina vode dostupna na ovom lokalitetu u to vreme, bila je dovoljna za potrebe nekoliko stotina ljudi tokom osam sušnih meseci godišnje. I zaista, nedavno je procenjeno da je ova količina vode iznosila otprilike 1.127,000 litara, što je bilo dovoljno za potrebe 750 ljudi. Ovo je važna brojka, kao što će se kasnije i pokazati. De Voovo tumačenje kumranskog lokaliteta Zbog činjenice da su Rimljani izgleda znatno oštetili Kumran negde u periodu Jevrejskog rata (66-72. g. nove ere), mnogo vrednih dokaza je izgubljeno. Na primer, veruje se da je najveći broj građevina u glavnom kompleksu bio dvospratne građe i da se srušio baš u to vreme. Nešto malo južnije od velike kule pronađeni su ostaci onoga što je moglo da bude drugi sprat dvorane, koji je pao na ruševine prizemlja. U ovom trenutku treba se setiti da je De Vo verovao da je kumranski lokalitet funkcionisao kao neka vrsta jevrejskog "manastira". Pošto je on rukopise pronađene u obližnjim pećinama direktno povezao sa kumranskim lokalitetom, pretpostavio je i da je u Kumranu postojala neka vrsta biblioteke i, što je još važnije, da je postojalo mesto gde su ti rukopisi bili prepisivani, nešto kao skriptorijum u srednjovekovnim hrišćanskim manastirima. Pošto je među ruševinama u tom području pronašao nekoliko neobičnih predmeta nalik kamenim stolovima, kao i tri mastionice, on je pretpostavio da su to bili delovi što su sačinjavali skriptorijum, koji se nalazio na sada srušenom drugom spratu. Mada mnogi još uvek prihvataju neke delove ovog tumačenja, sve veći broj mlađih naučnika sumnja u ovu tezu. Poslednji primer je belgijska istoričarka Polina Donsil (Pauline Donceel) koja je, zajedno sa svojom suprugom, za Biblijsku školu radila na pripremanju delova finalnog izveštaja o kumranskom lokalitetu, pa je 1992. g. objavila svoje nalaze. Pošto je ponovo ispitala sve dostupne elemente povezane sa tzv. skriptorijumom, i navela podatke sa drugih lokaliteta iz tog perioda, ona je utvrdila da je skriptorijum zapravo bio neka vrsta luksuzne privatne prostorije za ručavanje, uobičajne u staro doba, poznate kao triklinijum. Ono što je De Vo protumačio da su ostaci pisaćih stolova, mogli su biti delovi klupa što su bile pričvršćene za zidove i na kojima su ljudi sedeli za vreme jela. Uprkos svim znacima da je Kumran u to vreme bio živa naseobina, u okviru koje su bile razvijene razne aktivnosti kao što su pravljenje grnčarije, štavljenje kože ili proizvodnja urminog sirupa, i uprkos znatnoj količini životinjskih kostiju odbačenih posle jela, kao i mnoštvu pronađenih novčića na ovom nivou, ostaje nejasno gde bi to na ovom lokalitetu toliko mnogo stanovnika moglo da živi i da spava. Ova čudna nepravilnost objašnjavana je na nekoliko načina. Kao što smo videli, mnoge zgrade su prvobitno imale dva sprata i pošto su oni sada srušeni, nije ostalo jasnih tragova da su se prostorije na gornjem spratu posebno koristile - a prostorije za život i spavanje lako su mogle da tu budu smeštene. S druge strane, neki stručnjaci smatraju da su obližnje pećine, u kojima su otkriveni fragmenti svitaka, prvobitno korišćene kao boravišta. Ovo rešenje ima određenih vrednosti jer, po nekim nalazima iz jednog broja tih pećina - krhotinama ćupova, ostacima hrane, parčićima kože, tkaninama i asurama - znamo da su one zaista u to vreme bile nastanjene, ali teško je zaključiti da li su u njima ljudi spavali, ili su pećine korišćene samo kao radionice, ili za nešto tome slično. Poslednja mogućnost jeste ta da su oni koji su živeli u
Kumranu, provodili svoje slobodno vreme u kampu koji se sastojao od šatora, ali od svih mogućnosti ova je, naravno, najmanje održiva. Oštećenje usled pukotine: da li je to bio zemljotres? Na osnovu velike pukotine u zemlji i znatne štete za koju De Vo veruje da se dogodila na ovom lokalitetu u drugoj polovini 1 veka pre nove ere on je, u svom sažetom izveštaju, razdvojio helenistički period 1b od irodskog perioda. Ova pukotina se širi od severa ka jugu, na istočnom kraju glavne grupe zgrada. Pošto je bio načitan istoričar, De Vo je odmah zaključio da je to oštećenje bilo prouzrokovano velikim zemljotresom, koji se dogodio u tom području 31. g. pre nove ere, o čemu je pisao jevrejski istoričar Josif Flavije. Još jedan zemljotres se desio 24. g. pre nove ere, ali ga De Vo nije uzeo u obzir. Tragovi velikog požara na istom lokalitetu povezani su sa ovim oštećenjem, ali je pitanje da li je do požara došlo u isto vreme kada je nastalo i oštećenje od pukotine, zato što veličina požara ukazuje na to da je on bio nameran, a ne slučajan. Oštećenje izazvano pukotinom je oštetilo nekoliko kanala za vodu, kao i jedan rezervoar u tom delu naseobine, a prelivanje vode dovelo je do toga da se stvori jedan sloj taloga, što je De Voa navelo da pretpostavi da je lokalitet napušten tokom perioda od tridesetak godina, od 31. do 4. g. pre nove ere, mada se čak i De Voov kolega Milik kasnije distancirao od tog mišljenja. Važna činjenica jeste ta da se tragovi oštećenja od požara nalaze ispod ovog sloja taloga, pa iako ne možemo da utvrdimo da li se požar dogodio u isto vreme kada i oštećenje usled pukotine, ili pak pre njega, kasnije zasigurno nije mogao da se dogodi. Bilo kako bilo, De Vo je zaključio da ovo oštećenje obeležava kraj njegovog helenističkog perioda 1b, i da je kumranski lokalitet sledećih nekoliko decenija bio napušten, sve dok nije bio ponovo naseljen i obnovljen na početku njegovog irodskog perioda. Iako izgleda da je De Vo bio ubeđen u to da je oštećenje građevina usled ove pukotine bilo prouzrokovano zemljotresom iz 31. g. pre nove ere, to nije jedino moguće objašnjenje. Nedavno su Karc (Karcz) i Kafri (Kafri) bacili senku na teoriju o zemljotresu i samim tim doveli u pitanje datum pretpostavljene granice između helenističkog perioda 1b i irodskog perioda. Oni su ukazali na to da celo područje počiva na nestabilnom laporu koji je, usled delovanja vode, lako mogao da sklizne ka Mrtvom moru, što bi dovelo do talasanja i do prodiranja vode i krunjenja, i to je moglo da destabilizuje zgrade. Ako je to bio slučaj, to je moglo da se dogodi u bilo koje vreme, a ne neophodno 31. g. pre nove ere. Pored toga, pošto dokazi o tadašnjim požarima počivaju ispod taloga koji se stvorio nakon što su zgrade bile oštećene, i ovi dokazi lako mogu da se objasne na druge načine. Kao što smo videli u IV poglavlju, celo ovo granično područje često je bilo izloženo napadima neprijateljski nastrojenih suseda. Tokom ranog hašmonejskog perioda Seleukidi su često osvajali Judeju i za sobom ostavljali znatne tragove pustošenja. Još je verovatnije da su Parćani, koji su došli sa istoka i opustošili to područje oko 40. g. pre nove ere, mogli da napadnu i zapale Kumran, ili je pak Irod Veliki mogao da ga uništi 37. g. pre nove ere, dok je pokušavao da zauzme Jerusalim. Irodski period
Mada se na osnovu arheoloških nalaza može napraviti razlika između De Voovog helenističkog perioda 1b i njegovog irodskog perioda, nema jakih osnova za tvrdnju o postojanju velikog prekida između ova dva perioda, ako se stvar posmatra s tačke gledišta stanovnika lokaliteta. Dokazi koji se zasnivaju na novčićima su protivurečni, pa ne možemo da budemo sigurni u to da su prošle čitave decenije pre nego što se iko vratio u to mesto - moglo je proći samo nekoliko meseci, najviše godinu dana, jer su naslage taloga, otkrivene na istočnom kraju lokaliteta, mogle da se stvore za relativno kratko vreme. I zaista, pored popravki koje su urađene posle oštećenja nastalog usled pukotine u zemlji, nema jakih dokaza za tvrdnju da je u to vreme došlo do prekida života u Kumranu. Moguće je, međutim, da je posle ove nesreće ipak bilo manje stanovnika, zato što nije učinjen nikakav značajniji pokušaj da se raščiste ruševine, ili da se mesto ponovo izgradi. Izvesni delovi su bili napušteni, dok su u drugim zgradama zidovi bili poduprti ili ojačani; u to vreme bilo je sagrađeno još nekoliko novih zgrada, uključujući i jednu radionicu sa kovačnicom, ili je tu možda bila peć za topljenje, i još jednu prostoriju sa žrvnjem. Jednoj važnoj građevini bila je posvećena posebna pažnja: kuli pored glavnog ulaza. Njeno podnožje je poduprto sa svih strana velikim kamenjem koje je dosezalo do vrha prizemlja. Ovo kamenje je bilo postavljeno ukoso, nalik rampama, pod uglom od 45 stepeni. Ko god da je u to vreme živeo u Kumranu, očigledno je posvetio veliku pažnju baš toj građevini. Razaranje Kumrana Obično se veruje da je život u Kumranu bio naglo prekinut negde tokom 68. g. nove ere, ili odmah posle toga. Ovo mišljenje se zasniva na novčićima kao dokazima i na znacima ratnih razaranja, kao što su udubljenja od udaraca rimskih strela ili sloj crnog pepela. Štaviše, opšte je prihvaćeno da se ovaj događaj morao odigrati dok su se Rimljani kretali kroz zemlju, slamajući otpor tokom Jevrejskog ustanka. Ali za naše razumevanje prirode grupe zgrada u Kumranu, od suštinskog je značaja da znamo tačnu godinu kada se ovo razaranje dogodilo. Tokom dugog niza godina, veliki broj stručnjaka je smatrao da se razaranje najverovatnije dogodilo početkom leta 68. g. nove ere. Ali, takođe postoje dokazi za pretpostavku da je to bilo nešto malo kasnije, posle pada Jerusalima 70. g. nove ere, tokom operacija čišćenja. Dobro je poznato da Tit i njegove legije nisu odmah napali nekoliko tvrđava u tom području, uključujući Irodijum, Maherus i Masadu, nego su ih srušili tek kada je bio razoren Jerusalim. S obzirom na položaj Kumrana u odnosu na ove tvrđave, izgleda verovatnije da su i Kumran, ma koja da je bila njegova funkcija, Rimljani napali i uništili tek posle 70. g. nove ere. Kada su jevrejski stanovnici isterani na jedan kratak period, Kumran su, po De Vou, okupirali rimski vojnici koji su verovatno tu oblast neko vreme čuvali od napada malih jevrejskih gerilskih grupa, što su izvesno vreme nastavile da dejstvuju u tom području. Tokom svog boravka u Kumranu, izgleda da su Rimljani raščistili samo jedno malo područje u okviru naseobine i da su izvršili samo minimalne popravke i dodatke. Sve u svemu, oni su samo pojednostavili građu postojećih zgrada i rezervoara za vodu, i na izvesnim mestima su ojačali zidove. Kada je Jevrejski ustanak bio ugušen, rimski legionari su, bez sumnje, jedva čekali da spakuju svoje stvari i napuste lokalitet, a to se
dogodilo verovatno nekoliko godina kasnije, možda oko 74. g. nove ere, pod pretpostavkom da novčiće koristimo kao dokaze. Posle odlaska Rimljana, ako prihvatimo De Voovo tumačenje, izgleda da je lokalitet bio napušten šezdesetak godina, sve do vremena Bar-Kohbinog ustanka od 132. do 135. g. naše ere, kada je ponovo bio nakratko zauzet. Postoji, međutim, bar jedan stručnjak, a to je Robert Ajzenman, koji se u potpunosti protivi ovakvoj rekonstrukciji događaja što su kulminirali nesumnjivim oštećenjem kumranskog kompleksa. Pošto je Ajzenman preduzeo ponovno razmatranje dokaza zasnovanih na novčićima, prvo ćemo brzo razmotriti De Voove osnove za pretpostavku da je naseobina u Kumranu bila većim delom uništena od strane Rimljana tokom Jevrejskog ustanka, a to se, po njegovom mišljenju, dogodilo oko 68. ili 69. g. nove ere. Čim su zeloti, koji su podsticali Jevrejsku pobunu, de facto objavili nezavisnost od Rima, odmah su iskovali i sopstvene jevrejske novčiće. Znatan broj novčića iskovanih u trećoj godini pobune (68. g. nove ere) pronađeni su u Kumranu, ali nijedan iz četvrte, kao ni iz poslednjih godina. Sledeća vrsta novčića koji su tamo pronađeni bili su svi rimski po poreklu. Što se De Voa tiče, ovo je značilo da je Kumran uništen 68. g. nove ere, a onda ponovo zauzet od strane jednog odreda rimskih vojnika - konsenzusni scenario koji sam već gore pomenuo. Ajzenman ističe da ima nekoliko prepreka da bi se ova teorija prihvatila. Ako su jevrejski novčići iz treće godine ustanka iskovani u proleće 68. g. nove ere, veoma je čudno to što se toliko mnogo novčića našlo u Kumranu već do juna te godine, kada De Vo tvrdi da je lokalitet bio napadnut. Kao što smo gore videli, postoje jaki dokazi da Rimljani nisu čak ni bili aktivni u području Kumrana, sve do pada Jerusalima. Štaviše, iako nije pronađen u Kumranu, jedan jevrejski novčić iz četvrte godine ustanka (69-70. g. nove ere) pronađen je u blizini Ejn-Fešhe, mesta koje i De Vo i mnogi drugi povezuju sa glavnom kumranskom naseobinom. Ajzenman takođe ističe da su rimski novčići pronađeni na lokalitetu samo nemi svedoci, koji nam ne govore ko ih je ispustio - posle propasti ustanka rimski novčići su bili u opštoj upotrebi i koristili su ih i Jevreji i Rimljani. Iz sopstvenih razloga, o kojima će biti reči kasnije, Ajzenman zaključuje da sve što sa sigurnošću možemo da kažemo jeste to da su Jevreji nastanjivali Kumran bar do sredine 68. g. nove ere, ali ovo ne negira mogućnost da su Jevreji nastanjivali lokalitet sve do 136. g. nove ere, do kraja Bar-Kohbinog ustanka. On pretpostavlja i da su Rimljani lako mogli da prouzrokuju požar u Kumranu dok su prolazili kraj njega, ali ovo nužno ne znači da je bilo koji rimski vojnik ikada bio stacioniran u Kumranu tokom poslednje faze ustanka. Ajzenman pretpostavlja da su stanovnici, za koje on ne veruje da su bili jevrejski vojnici, mogli da se sakriju dok Rimljani ne prođu, i zatim da se vrate na lokalitet, a onda da ga obnove onako kako je to De Vo opisao u svom objavljenom preliminiranom izveštaju. Jedini problem sa ovom teorijom potiče od jednog dodatnog podatka koji De Vo nije pominjao, ali kog je kasnije objavio Frank Kros, koji je takođe radio na lokalitetu. Nekoliko spoljnih zidova grupe zgrada srušeno je usled potkopavanja. To je bila uobičajena vojna taktika Rimljana, korišćena i prilikom opsade Jerusalima, da se ispod neosvojivih zidina prokopa dugačak tunel i da se zatim gredama učvrsti. Onda bi se grede
zapalile i ceo tunel bi se srušio, što bi prouzrokovalo da se i sami zidovi iznad tunela obruše i padnu. Groblje: žrtve pokolja? Pre nego što napustimo Kumran, ostaje nam da se pozabavimo jednom važnom činjenicom: grobljima što se nalaze istočno od glavnog građevinskog komleksa. Ima ih tri - jedno veliko sa oko hiljadu sto grobova, nekih dvadeset sedam metara istočno od utvrđenja, i još dva manja, smeštena severno i južno od glavnog groblja, sa dvanaest, odnosno trideset grobova. Svi grobovi postavljeni su pažljivo jedan do drugog, obeleženi su izrezbarenim kamenjem i okrenuti u pravcu sever-jug. Ovaj razmeštaj nije bio tipičan samo za Kumran - sličan način postavljanja grobova otkriven je i u Jerihonu i u južnom Jerusalimu, kao i u drugim gradovima. Neki od ovih grobova već su bili iskopavani tokom sedamdesetih godina XIX veka, a druge je iskopao De Voov tim, i nedavno su pretraživani još neki grobovi. Iako u grobovima nije pronađeno ništa što bi moglo da pomogne preciznijem datiranju nastanka samog groblja, po stilu crepova pronađenih u njima, groblje bi moglo da se smesti u De Voov helenistički period 1b i irodski period. U četrdeset tri groba koja je iskopao De Voov tim pronađeni su ostaci od trideset muškaraca, sedam žena i četiri deteta. Ako odnos do sada pronađenih muških i ženskih tela predstavlja uzorak celog groblja, trebalo bi da očekujemo da se u negde oko 20% grobova odraslih nalaze ostaci žena. Ovo stvara teškoće za merodavnost jednoglasnog mišljenja koje je začeo De Vo, da je Kumran bio naseljen članovima monaške sekte koja je živela u celibatu. De Vo je takođe verovao da je groblje zapravo bilo mesto sahranjivanja članova ove zajednice tokom nešto više od dvesta godina, koliko dugo se i smatra da je bio nastanjen lokalitet u Kumranu. I ovde ponovo nastaje problem. Svaki grob koji je toliko dugo korišćen pokazuje izvestan stepen raslojavanja. To znači da će vrhovi nekih grobova postepeno tonuti ispod površine, i da će čak biti zatrpani zemljom i nanosima prilikom kopanja kasnijih grobova. Ali, ovo nije slučaj sa Kumranom - vrhovi svih grobova leže na istom nivou i jasno se vide na površini. Ova činjenica ukazuje na to da ovo groblje nije akumulacija nekoliko generacija grobova, nego da su svi grobovi, iz nekog razloga, nastali bukvalno u isto vreme. Nedavna iskopavanja obavljena na tom groblju bacaju novu svetlost na ovaj problem. Doktor Z. Kapera (Kapera), poljski naučnik, obelodanio je rad H. Stekola (Steckoll), koji je obavio detaljna ispitavanja ljudskih ostataka iz drugih grobova u Kumranu. Ono što je on otkrio je veoma dramatično. Izvestan broj skeleta, koje je ispitao, pokazuje znake da su izgoreli, mada ne namernim spaljivanjem, a ostalih 10% imalo je prelomljene kosti. Sve u svemu, pravilan niz grobova (od kojih je većina bila iskopana u približno isto vreme), mešavina polova i znaci nasilne smrti ukazuju na to da je ovde reč ne o miroljubivom monaškom groblju, već o masovnom zakopavanju masakriranih ljudi ili žrtava rata. Ako je to bio slučaj, ko su bili ti ljudi i kada su oni umrli? Prvo, broj tela govori da je gotovo cela populacija pobijena - znamo, najzad, na osnovu cisterni za vodu da je Kumran imao zalihe vode za preko 750 ljudi tokom osam meseci, tako da nije bilo problema da se tu smesti veći broj ljudi tokom kraćeg vremenskog perioda. U prvi mah možemo da pomislimo da su u grobovima tela ljudi koje su Rimljani ubili, u vreme kada je Kumran napadnut i spaljen tokom Jevrejskog
ustanka, ali to izgleda malo verovatno. Ma šta da su Rimljani-pobednici obično radili sa telima svojih pobeđenih neprijatelja, malo je verovatno da bi se oni potrudili da smeste svako telo u posebne, dobro sagrađene grobove, poređane u pravilne redove, sa glavama postavljenim ka severu. S obzirom na jednoglasno mišljenje - da su rimski vojnici u Kumranu ostali nekoliko godina da bi ga čuvali, takođe je malo verovatno da bi pobožni Jevreji uopšte mogli da se približe tom mestu, i da po propisima sahrane svoje mrtve. Ja pretpostavljam da je većina ovih ljudi ubijena ranije, i da njihova smrt lako može da se poveže sa znacima spaljivanja koje je De Vo otkrio, povezujući ih sa posledicama oštećenja usled zemljotresa. Kao što smo ranije videli, osvajačke parćanske snage opustošile su ovo područje oko 40. g. pre nove ere. Najverovatnije je da su za ovaj pokolj deceniju kasnije bili odgovorni ili Parćani, ili vojnici Iroda Velikog. Ejn-Fešha Od dve male naseobine ponekad povezivane sa Kumranom, jedna, Ejn-Fešha, leži oko tri kilometra južno, a ime je dobila po obližnjem izvoru sveže vode. Sudeći po arheološkim ostacima, izgleda da je to bila mala radna postaja povezana sa lokalnom poljoprivredom. Imajući u vidu grnčariju kao dokaz, De Vo je smatrao da su u Ejn-Fešhi živeli isti ljudi koji su živeli u Kumranu tokom njegovog helenističkog perioda 1 i irodskog perioda. Ostaci građevina, koji su tu pronađeni, sastoje se od jedne velike zgrade dugačke 24 metra i široke 18 metara, koja je nekada imala dva sprata i jedan dodatak, verovatno za štale ili skladište, okrenut ka jugu, i dvorišta na severu sa bazenima za koje se pretpostavlja da su bili korišćeni za štavljenje kože. Nema nikakvih znakova oštećenja od "zemljotresa" kakvi su pronađeni u Kumranu, a koje je De Vo iskoristio da odredi svoj period 1b i period II, mada on tvrdi da je život tu naglo prekinut u isto vreme kada i u Kumranu, oko 68. g. nove ere. U Ejn-Fešhi nije pronađen nijedan grob, tako da ako je ovde ikada i bilo žrtava rata, njihova tela mogla su da budu prenesena do obližnjeg Kumrana i tamo sahranjena sa ostalim telima. Ejn el-Guvir Ejn el-Guvir, koji je takođe bio naseobina nalik seoskom domaćinstvu, nalazi se 24 km južno od Kumrana, u blizini još jednog izvora. Ovo mesto je još manje od Ejn-Fešhe i sastoji se samo od ostataka jednog dvorišta ograđenog zidovima, zgrade sa četiri prostorije, trema, velike kuhinje i još dve prostorije na istočnoj strani. Arheolozi su, na osnovu grnčarije, napravili razliku između dva perioda naseljavanja koji odgovaraju Kumranu 1b i II. Na ovom lokalitetu nije pronađen nijedan novčić koji bi poticao iz perioda posle 43. g. nove ere, tako da je ova naseobina po svoj prilici bila napuštena neko vreme pre Jevrejskog ustanka, i verovatno je već bila potpuno zapuštena kada su Rimljani tuda prolazili krećući se u pravcu Masade. Znaci velikog požara uočljivi su između nivoa koji odgovaraju Kumranu 1b i II, a i na samim ovim nivoima uočavaju se znaci štete usled požara. Zbog toga se čini da su ovi događaji bili povezani. Za razliku od Ejn-Fešhe, Ejn el-Guvir je imao malo sopstveno groblje koje se nalazilo 800 metara prema severu. Kao i u Kumranu, grobovi su pravilno poređani jedan do drugog, u pravcu sever-jug. Iskopano je dvesta devedeset grobova, i u dvanaest su se nalazili ostaci muškaraca, u sedam ostaci žena i u jednom ostaci dečaka. Možemo da
pretpostavimo da i ovo mogu da budu tela ljudi pobijenih onda kada je naselje napadnuto i spaljeno, ali do sada na skeletima nije obavljeno nijedno naučno istraživanje koje bi ovo potvrdilo. Ipak, pošto su grobovi u Ejn el-Guviru identično postavljeni kao oni u Kumranu, i pošto je grnčarija koja je tu pronađena izgledala isto kao i ona iz Kumrana, De Vo je brže-bolje povezao ova dva mesta, pretpostavljajući da je Ejn el-Guvir bio jedna od nekoliko udaljenijih, sporednih esenskih naseobina. Ovo gledište podržavali su i drugi stručnjaci, sve do osamdesetih godina XX veka kada je grnčarija iz Ejn el-Guvira podvrgnuta neutronskom testiranju, koje je konačno pokazalo da ona ima različito poreklo od grnčarije u Kumranu. Povezivanje ovog lokaliteta sa Kumranom na osnovu grobova, ako već ne na osnovu grnčarije, dovedeno je u pitanje otkrićem još nekih grobova, koji su bili u istom stilu i isto razmešteni na brojnim malim lokalitetima duž cele obale Mrtvog mora, a tu su bili i oni već ranije pomenuti grobovi pronađeni u Jerihonu i na drugim mestima. Život na obalama Mrvog mora Sa nedavnim napretkom arheoloških istraživanja zapadne obale Mrtvog mora, sada znamo da je cela ta oblast nekada bila mnogo gušće naseljena nego što možemo da zamislimo, gledajući je danas. Ostaci brojnih malih naseobina pronađeni su načičkani duž uskog pojasa zemlje, koji se nalazio između obale i Judejske pustinje. Iako, po savremenim merilima, život tu nije bio lak, vešta upotreba lokalnih resursa je doprinosila tome da život bude srazmerno ugodan - što je bilo dovoljno da se izgradi jedan broj važnih poljoprivrednih dobara i radnih naselja, kao što su Ejn-Fešha i Ejn el-Guvir. Ključ za opstanak u ovom području je bila voda. Pored mestimičnih izvora sveže vode koja je oticala prema Mrtvom moru, kiša koja je padala u vadise tokom nekoliko kišnih meseci godišnje oticala je pažljivo napravljenim kanalima u rezervoare, kao što je bio slučaj i u Kumranu. Sudeći po dosad istraženim ostacima što su pronađeni na tim lokalitetima, stanovnici ove oblasti bavili su se raznim vrstama poljoprivrede. Prvo, verovatno su uzgajali ječam jer su u Kumranu pronađeni veliki žrvnji. Takođe su držali ovce i koze, kao i današnji stanovnici tog područja. Ne samo da se od tih životinja dobijalo meso, mleko i vuna, nego je i njihova koža presovana da bi se od nje pravili kožni predmeti. Otkriće pećnica za pečenje grnčarije u Kumranu ukazuje na to da je novac zarađivan i od pravljenja keramike, karakteristične po elegantnim ćupovima što su pronađeni u pećinama iznad Kumrana. Ova oblast je takođe puna vrtova urminog drveta, od kojih se, pored urmi, dobijao i materijal za pokrivanje krovova, drvo za ogrev, kao i sirup od urmi. Čak je i Mrtvo more sa svojom slanom vodom, neprikladnom za bilo koju vrstu života, obezbeđivalo korisne materijale. Od trske koja je rasla duž obala, pravljene su korpe, prostirke i, po svoj prilici, dodatni materijali za pokrivanje krovova. Samo more je bilo u Starom dobu poznato zbog vrednog prirodnog asfalta koji se u njemu nalazio, i bitumena (mineralnog katrana), koji je plutao po površini i koji je sakupljan i prodavan u gradovima u unutrašnjosti. I tako, uprkos prividnoj negostoljubivosti ovog područja, možemo da vidimo mnoga obeležja žive ekonomije, koja je, iako malog opsega, obezbeđivala život relativno velikom broju ljudi.
Ko je živeo u Kumranu? I tako smo došli do suštine problema: ko je, sudeći po arheološkim činjenicama, živeo u Hirbet Kumranu? De Vo je bio siguran da je ova naseobina bila dom tajanstvene asketske jevrejske sekte, poznate kao eseni. Njegovi razlozi bili su prilično iskreni, mada, gledajući unazad, možemo da kažemo da, iako su oni u suštini bili opravdani, ipak su bili i pomalo pojednostavljeni, pa izgleda kao da je De Vo ponekad krojio arheološke činjenice da bi one odgovarale njegovim pretpostavkama. Posle pronalaska fragmenata svitaka u obližnjim pećinama, De Vo je zaključio da oni mora da su bili usko povezani sa ostacima ruševina. Pre nego što su svici detaljno pregledani, ovo je moglo da ima smisla. De Vo je povezao Kumran sa esenima zbog reči koje je napisao rimski pisac Pilinije, koji je posetio Palestinu oko 75. g. nove ere, odmah posle svršetka Jevrejskog ustanka: "Eseni žive na zapadnoj obali Mrtvog mora, ali podalje od nezdravih isparavanja obale. Oni se razlikuju od svih drugih plemena u svetu po tome što među njima nema žena i što su se potpuno odrekli svih seksualnih želja. Žive bez novca i jedino društvo su im palmina stabla. Njihov broj se obnavlja tako što im stalno pristiže veliki broj izbeglica, ljudi koji su se umorili od života i koje je promenljivost sudbine navela da prihvate njihov način života. Tako se tokom hiljada godina, ma koliko to izgledalo neverovatno, održala ova zajednica u kojoj se niko nije rađao. Za popunjavanje njihovog broja je bilo korisno razočarenje mnogih ljudi u sopstveni život. Niže od esena nekad se nalazio grad Engadija (Ejn-Gedi), koji je po plodnosti i vrtovima palmi zaostajao samo za Jerusalimom u čitavoj zemlji, ali je od njega sad ostao samo pepeo." Odlučujući iskaz za De Voa je bio: "Niže od esena nekad se nalazio grad Engadija" - drugim rečima, eseni su živeli negde severno od Engadije, na zapadnoj obali Mrtvog mora. Jedan brzi pogled na mapu tog područja pokazuje da se Engadija nalazila negde na sredini zapadne obale Mrtvog mora, i pošto izgleda da nije bilo nijednog drugog pogodnog mesta u toj oblasti, De Vo je odmah pomislio na Kumran i odlučio da mora da je to ono mesto o kome je Plinije govorio. Identifikacija esena je potvrđena i izvesnim aspektima svitaka sa Mrtvog mora koje je on već bio pročitao, i koji su ukazivali na to da je svitke stvorila jedna stroga jevrejska separatistička sekta. Pa ipak, ako malo pažljivije pogledamo Plinijevu izjavu i uporedimo to što je on rekao sa poznatim činjenicama u vezi sa Kumranom, naići ćemo na nepravilnosti koje, smatraju neki, bacaju senku sumnje na ovo rano i zasad još uvek popularno poistovećivanje. Prvo, Plinije govori o esenima, koristeći sadašnje vreme, i ukazuje na to da su oni tada živeli negde u toj oblasti, onda kada je on o tome i pisao, a to je bilo posle Jevrejskog ustanka. Ovo je potvrđeno njegovom izjavom da je Engadija tada bila samo jedna gomila pepela kao i Jerusalim (ili Jerihon, kao što neki stručnjaci tumače tekst) mada je nevažno da li je on mislio na Jerihon ili Jerusalim, jer su Rimljani uništili oba grada. Takođe znamo na osnovu arheoloških dokaza da je i sam Kumran bio osvojen i razoren, kao i da su neko vreme tokom Jevrejskog ustanka u njemu bile stacionirane rimske jedinice. Na osnovu ovoga mogli bismo jednostavno da zaključimo da Plinijevi eseni uopšte nisu ni bili u Kumranu, nego mora da su živeli negde drugde, iako se još ne zna gde.
Naravno, De Vo i njegovi sledbenici su na kraju morali da se suoče sa ovim problemom i, da bi pronašli izlaz iz te situacije, oni su Plinija shvatili tako da to o čemu on govori zapravo odgovara njihovim zaključcima o esenima i Kumranu. Ukazano je da je Plinijev tekst bio prepravljen, a da je iskaz o uništenju Engadija ubačen kasnije, dok je njegov opis esena, koji su živeli na obalama Mrtvog mora, poticao iz ranijih sekundarnih izvora, što je dovelo do toga da Plinijeve reči postanu nepouzdane kao istorijska činjenica. Meni se čini da je ovakav odgovor neodređen, i u slučaju kada uzmemo u obzir da na drugim mestima u svom opisu Palestine Plinije očigledno opisuje situaciju koju je tamo uočio posle razaranja nastalog nakon Jevrejskog ustanka, pa i u slučaju kada uporedimo naredne Plinijeve iskaze o esenima i iskaze drugih drevnih pisaca, sa onim što je u Kumranu pronađeno. S druge strane, teorija Roberta Ajzenmana da su Rimljani samo prošli kroz Kumran, spalili ga, pa zatim nastavili ka jugu, može da objasni zašto su se jevrejski stanovnici već bili vratili u vreme kada je Plinije pisao. Sve u svemu, ranije jednoglasno mišljenje bilo je problematično zbog toga što je sa previše entuzijazma i vrlo pojednostavljeno pokušalo da poistoveti esene, onako kako su o njima pisali Josif Flavije i Plinije, sa mogućim stanovnicima naseobine u Hirbet Kumranu, iako činjenice zapravo nisu tako očigledne. Još neke karakteristike kumranskog lokaliteta protivureče Plinijevom opisu. On i svi drugi drevni pisci slažu se s tim da su eseni, u suštini, bili celibatska grupa koja je prezirala društvo žena; pa ipak, kao što smo videli, jedan broj ženskih skeleta je pronađen na kumranskom groblju, što pokazuje da su i žene, u nekom periodu, živele u Kumranu. Štaviše, sve ono što čitamo o esenima ukazuje na to da su oni bili siromašni i da su živeli bez novca, pa ipak, De Vo i njegov tim pronašli su u Kumranu znatnu količinu novčića, uglavnom srebrnih. Drugi stari pisci koji su opisivali esene, poput Josifa Flavija i Filona Aleksandrijskog, ukazuju na to da su eseni bili miroljubivi, a možda čak i vegetarijanci. Ali to se ne slaže sa onim što znamo o ljudima koji su živeli u Kumranu, da su oni očigledno stupili u borbu kada su ih Rimljani napali, i da su iza sebe ostavili veliku količinu bačenih životinjskih kostiju, ostataka njihovih obroka. Nepravilnosti u Kumranu I tako, postoje brojne činjenice u vezi sa Kumranom, koje pokazuju da stanovnici naseobine nisu živeli u celibatu, kao i da oni nisu bili asketska jevrejska grupa, poput esena koje poznajemo iz klasičnih izvora. Dr Norman Golb zastupa teoriju da ta naseobina nikada i nije bila dom neke verske grupe, nego je uvek funkcionisala kao jevrejsko vojno utvrđenje. Prvo, nekada čvrsti zidovi što okružuju celu naseobinu, zatim masivna ojačana kula, kao i složen sistem skladištenja vode sposoban da podmiri potrebe preko sedamsto ljudi, ne ukazuju na to da je Kumran bio nastanjen miroljubivim usamljenicima koji su se posvećivali molitvi i meditaciji, nego ima sve oznake utvrđenja. Sada se pokazalo da je onaj mnogo pominjani skriptorijum pre bio triklinijum, neka vrsta privatne prostorije za ručavanje, koja je u rimskom dobu mogla da se pronađe samo u luksuznim domovima teško da je to moglo da se poveže sa asketama. Mogućnost da je Kumran bio pozornica velike spisateljske aktivnosti, takođe je malo verovatna usled potpunog odsustva bilo kakvih nalaza (izuzev tri mastionice), koji bi mogli da se povežu sa spisateljskim alatom,
kao što su pera i komadići pergamenta: da su uopšte tu i postojali, bar bi oni bili pronađeni. Na kraju, najveća teškoća u vezi sa grobljem, pored činjenice da su u njemu pronađeni ostaci skeleta žena, jeste sam lokalitet groblja. Sektašku zajednicu, sa kojom se povezuju neki od svitaka, činili su ultraortodoksni Jevreji, koji su se izdvajali od svojih sunarodnika po strogosti sa kojom su poštovali jevrejski obredni zakon. Najbliža ivica groblja se nalazi na samo 27 metara od istočnog krila kumranskih zgrada, dok jevrejski zakon propisuje da grobovi ne treba da budu na manje od 23 metra od naselja. S obzirom na krajnje ortodoksnu prirodu esena, ovo rastojanje bi bilo preblizu - zapravo, za njih bi bilo tipično da svoje groblje smeste na još većoj udaljenosti. Ali kao što smo već videli, ništa ne pokazuje da je ovo groblje bilo u upotrebi tokom nekoliko generacija posvećenih monaha-asketa. Pre će biti da su tela u grobovima uglavnom žrtve masovnog pokolja, i da su ona bila pokopana otprilike u isto vreme. Kumran: luksuzna vila? Belgijski supružnički tim, Robert i Polina Donsil, nedavno su predložili alternativnu teoriju o ulozi kumranskog kompleksa tokom helenističkog i irodskog perioda. Po svoj prilici, za razliku od većine naučnih radnika, oni su bili privilegovani utoliko (pre)(dodaj) što su imali pristup beleškama sa iskopavanja Rolana de Voa, kao i pratećoj građi. Pored De Voovog skriptorijuma (triklinijuma Poline Donsil), drugi elementi sa lokaliteta ukazuju na to da on nije bio dom nikakve asketske grupe. Pronađeni artefakti uključuju parčiće stakla - u drevna vremena vredan luksuz, kao i komadiće luksuzne grnčarije. Zajedno sa velikom količinom novčića što su bili pronađeni skriveni na lokalitetu, ovi artefakti, pretpostavljaju Donsilovi, izgledaju veoma neobično ako prihvatimo teoriju da je Kumran, u neku ruku, bio monaška zajednica, ali oni baš odgovaraju onim stvarima koje bi se eventualno zatekle u nekoj vili, koja bi mogla pripadati nekom imućnom članu jerusalimske aristokratije. Arheološki nalazi koji potvrđuju da se desio rimski napad tokom Jevrejskog ustanka, takođe mogu relativno jednostavno da se objasne. Ono što se bilo pretvorilo u ustanak protiv Rima, započelo je kao žestok sukob između zelota i bogatih aristokratskih porodica iz Jerusalima. Pošto su zeloti odneli pobedu, iz spisa Josifa Flavija je poznato da su mnoge aristokrate bile pobijene, a njihove kuće opljačkane. Ako je Kumran prvobitno bio luksuzna vila, lako je moguće da su je zeloti okupirali i prisvojili zbog njenog strateškog položaja, a da su na kraju i Rimljani na nju obratili pažnju. Zaključak Videli smo da trenutno postoje tri hipoteze u vezi sa prvobitnom funkcijom grupe zgrada u Kumranu. Rolan de Vo je verovao da je to bio dom nalik manastiru jedne asketske jevrejske grupe i sve što je njegov tim pronašao na tom lokalitetu, on je protumačio kao potvrdu svoje teorije. Ono što je bilo protivurečno ovom tumačenju, ili je ignorisano, ili tiho proterano u fusnote. Uprkos činjenici da je i sam De Vo kasnije izrazio sumnju oko nekih aspekata svoje teorije, ona i dalje ostaje dominantno objašnjenje za korišćenje ovog lokaliteta, čak i među stručnjacima koji o drugim pitanjima imaju suprotstavljena gledišta
o prirodi svitaka pronađenih u pećinama, kao i o njihovoj krajnjoj vezi sa kumranskom naseobinom. Uprkos velikoj blizini pećina, ništa do nedavno nije pronađeno, što bi definitivno povezalo svitke sa kumranskim lokalitetom. Činjenica da su neki od keramičkih ćupova, pronađenih u pećinama, izgledali identično kao oni što su pronađeni na samom lokalitetu, sama po sebi ne dokazuje nikakvu vezu - ko god da je živeo u Kumranu, mogao je lako da u znak pažnje pokloni ćupove posetiocima, koji su bili vlasnici svitaka. Međutim, godine 1996, u podnožju istočnog zida, koji razdvaja zgrade od groblja, pronađeno je nekoliko ostrakona. Ostrakon je slomljeni komadić crepa na kojem je nešto upisano, obično nešto nevažno poput kratkog pisma ili priznanice i on predstavlja neku vrstu antičke zamene za papir. To je bio slučaj i sa dva komadića pronađena u Kumranu. Na jednom od njih je zabeležen poklon izvesnog imanja, a taj poklon je bio posledica neke zakletve, i bio je datiran "u godini drugoj...". Deo datuma koji nedostaje lako je ustanoviti, jer je očigledno da se odnosi na drugu godinu Jevrejskog ustanka - 68. g. nove ere. Ovaj ostrakon je privukao veliku pažnju zato što je odgonetnuti zapis sadržavao hebrejsku reč yahad, tj. zajednica, koja je izgleda i bila primalac poklona. Ova reč dosta se koristila u sektaškim delovima svitaka sa Mrtvog mora, i upotrebljavali su je pisci svitaka da označe svoju grupu: Zajednicu. Međutim, ne slažu se svi stručnjaci sa ovim tumačenjem, i oni tvrde da se sa činjenicama manipulisalo da bi se potvrdila pretpostavka. Pa opet, čak i ako je ovaj ostrakon bio povezan sa sektaškom zajednicom, ne sledi nužno da su stanovnici Kumrana bili jedna sektaška grupa, s obzirom na kasni datum tog komadića i na činjenicu da je pronađen van granica lokaliteta. Videli smo da postoji i druga dobro potkrepljena hipoteza o prvobitnom korišćenju kumranskog kompleksa kao vojnog uporišta. Iako je ovo mišljenje žestoko napadnuto od onih koji prihvataju jednoglasno mišljenje zasnovano na De Voovim otkrićima, poslednjih godina je ono dobilo znatnu podršku. Postoje jasni znaci vojne upotrebe ovog lokaliteta, pogotovo ogromno skladište za vodu i ojačana kula, kao i potkopani spoljni zidovi koji su nagoveštavali dugu opsadu. Meni se čini da je ova pretpostavka ubedljivija nego popularni monaški scenario, mada treba dati objašnjenje za gore pomenuti ostrakon, ako on zaista sadrži tu reč za "zajednicu". Žan-Batist Umber (Jean-Baptiste Humbert) iz Biblijske škole, možda želeći da prizna da ovaj problem postoji, s ciljem da spoji ove dve hipoteze, iznosi pretpostavku da je Kumran prvo bio makabejsko utvrđenje koje su tek kasnije zauzeli eseni. Kao alternativa ovome, ako se čvrsto držimo ideje da je lokalitet zauzela neka verska grupa, možda ne bi trebalo da od njenih pripadnika očekujemo da budu onakvi pacifisti kao što nam klasični pisci nagoveštavaju. Ovo može da bude najbolje rešenje, i ono je veoma uverljivo u svetlosti ratobornih sadržaja mnogih spisa pronađenih u okolnim pećinama, poput Ratnog svitka. Treća hipoteza, da je kumranski kompleks bio seoska vila, takođe ima izvesnu vrednost i nije potpuno u suprotnosti sa teorijom o utvrđenju. Živeći u burnim vremenima, mnogi od poslednjih vladara Judeje i njihovih potomaka bili su pod stalnom pretnjom od raznih nezadovoljnih grupa Jevreja, kao i od stranih osvajača. Znamo da je za jednu malu palatu bilo sasvim uobičajeno da u tim uslovima ima i elemente tvrđave, kao što može da se vidi u Masadi, Irodijumu i Maherusu. Slična situacija može se pronaći i u mnogim evropskim zemljama.
Ipak, sve se svodi na to da su svi pokušaji da se odredi prava uloga grupe zgrada u Kumranu još uvek onemogućeni zbog amaterskog pristupa Rolana de Voa arheologiji, baš kao što je i proučavanje samih fragmenata svitaka decenijama bilo sprečavano upravo njegovim katastrofalnim nadzorom nad svicima. Sve dok svi ne budu imali potpuni pristup kompletnim zapisima o iskopinama, biće nemoguće doći do bilo kakvog definitivnog rešenja. Pa čak ni onda to možda neće biti moguće, jer tokom bilo kog iskopavanja najvažniji dokazi gube se ili uništavaju, a i mi znamo iz De Voovog objavljenog preliminarnog izveštaja da mnoge činjenice izgledaju zamagljene i nedorečene. Na primer, ne samo da je dokaze na osnovu novčića moguće tumačiti na nekoliko načina, nego su i novčići koje je on pronašao bili sklonjeni u Biblijskoj školi, i koliko ja znam, još ih niko nije ni video, a kamoli ponovo protumačio. Zatim, jedan broj novčića koji može da okonča raspravu u vezi sa datumom mogućeg napuštanja lokaliteta od strane jevrejskih stanovnika, veoma je oštećen i nečitak. Moderne tehnike će možda ući u trag nekim natpisima koji će biti od koristi, ali korišćenje ovakvih metoda još uvek nije dozvoljeno. X poglavlje IDENTITET ZAJEDNICE Pošto smo razmotrili arheologiju naseobine u Hirbet Kumranu i sadržaje svitaka pronađenih u obližnjim pećinama, možemo da se okrenemo spornoj problematici identiteta sektaške grupe koja je povezana sa važnim delovima fragmenata rukopisa. Ta problematika dovela je do stvaranja velikog broja knjiga, i popularnih i naučnih, kao i akademskih spisa - o ovoj temi možda je napisano više nego o bilo kom aspektu svitaka sa Mrtvog mora. Za žaljenje je što ta sektaška grupa nigde sebe ne imenuje u svicima, a to bi ih jasno i konačno povezalo sa poznatim jevrejskim grupama aktivnim u Judeji tokom perioda Drugog hrama. Oni su često o sebi govorili samo kao o Zajednici (yahad), iako su voleli da koriste i širok spektar epiteta, kao što su "siromašni" (ebionim), "ponizni" ('anayyim), "sinovi Cadoka", "sinovi svetlosti" i "posvećeni" (kedoshim). Na osnovu unutrašnje logike spisa ove Zajednice, stručnjaci su pokušali, s različitim uspehom, da je poistovete sa nekom od jevrejskih grupa poznatih iz drugih izvora. Da bismo razumeli razloge koji stoje iza tih pokušaja da se Zajednica smesti u judejski verski i društveni konteks, moramo prvo da razmotrimo raznolikost verskih grupa, za koje se zna da su postojale tokom tog perioda. Nauk progonstva Vavilonsko osvajanje Judejskog carstva, razaranje Solomonovog hrama i progonstvo desetina hiljada ljudi u Mesopotamiju, označili su razmeđe u verskoj istoriji drevnog Izraela. Pre ovoga, Izrailjci su verovali da imaju jedinstven odnos sa Bogom na osnovu Avramovog saveza sa Bogom i da Bog ne samo da je tu, među ljudima, već se i naročito o njima brine. Tačno je da se događalo da izrailjski neprijatelji nakratko pobede, ali bi na kraju oni uvek bili nadvladani i ponovo bi bio uspostavljen status quo. Ovom verovanju je nanet težak udarac asirskim razaranjem Severnog carstva, i raseljavanjem stanovništva u dvadesetim godinama VIII veka pre nove ere, a onda jedan
još ozbiljniji - prilikom vavilonskog napada, samo stotinak godina kasnije. Ovi događaji sigurno su verske vođe prognanih naterali u veliko razmišljanje, pa su oni izgleda pokušali da smisle način pomoću kojeg bi judejske izbeglice sačuvale svoj različiti etnički i verski identitet. Čini se da su ove vođe još uvek tumačile nesrećne događaje na način koji je bio sličan ranijim prorocima. To znači: ljudi su zgrešili i okrenuli se od Boga, koji ih je onda kaznio izgnanstvom, a to je bila kazna koja je trebalo da ih natera da se pokaju. Ako bi oni, pak, prestali da greše, i pokajali se, patnji bi došao kraj, a judejski narod bi se vratio na svoju zemlju i tu živeo u miru i blagostanju. Obnova Saveza Kada su Persijanci pokorili Vavilonsko carstvo, Kir Veliki je objavio da prognanici mogu da se vrate u zemlju njihovih predaka. Bog je bio zadovoljen, a budućnost je izgledala ružičasta, iako je zemlja Judeja sada bila persijska provincija. Prvi talas izbeglica, koji je predvodio Zorovavel, uspeo je da se vrati u Jerusalim. Među prvim zadacima koji su preduzeti, bila je ponovna izgradnja Hrama koji je završen 515. g. pre nove ere. Tokom sledećih sto godina, novi talasi izbeglica počinju da se vraćaju u Judeju, iako je bilo mnogo onih koji su verovatno oklevali da napuste relativno udoban život u Vavilonu i da se vrate u neizvesnost, što ih je čekala među ruševinama Jerusalima. Ipak, dovoljan broj ljudi se vratio, te su pod vođstvom dva proroka, Jezdre i Nemije, razne mere preduzete da se narod sačuva od ponovnog božijeg gneva. Oko Jerusalima su bili podignuti zidovi. Sveštenicima koji nisu imali poverenje naroda zabranjeno je da služe u Hramu, gde su se sprovodili bogosluženja i žrtvovanja. Oni Jevreji koji su bili ostali u Judeji i koji nisu otišli u progonstvo, i oni koji su sa nejevrejima sklopili brak i usvojili paganske običaje, bili su podvrgnuti strogim kaznama i kritikama. Za našu raspravu najvažnije je to što su Jezdra i njegovi sledbenici pripremili konačnu verziju Tore i drugih biblijskih spisa. Velika pažnja je bila posvećena pridržavanju Tore, pogotovo u smislu praktične primene obreda koji su propisani u Jerusalimskom hramu. Priča se da je Jezdra okupio sve stanovnike, pročitao im Toru i na kraju ih upitao hoće li da je prihvate kao trajnu obavezu - i oni su pristali. Uspon pismoznalaca Pošto je pobožno pridržavanje Zakona postalo toliko važno, nije iznenađujuće to što se jedna nova i nezavisna grupa verskih specijalista, pismoznalaca (sofrim), pojavila uporedo sa sveštenstvom iz Hrama - iako su mnogi od sveštenika i sami bili pismoznalci. Ovi pismoznalci su, uprkos svom imenu, zapravo bili učeni ljudi čiji je zadatak bio tumačenje često teško razumljivih i protivurečnih pravila koja je propisivala Tora. Pošto je ispravno pridržavanje verskih zakona bilo od suštinske važnosti za dobrobit kako pojedinca, tako i celog naroda, pismoznalci su igrali ključnu ulogu u jevrejskom životu i bili su izuzetno poštovani - izraz "rabin" tada je prvi put upotrebljen njima za obraćanje, mada je on još uvek u bukvalnom smislu značio "poglavar". Ovim pismoznalcima je pripala dužnost da razviju i utemelje svete spise, time što su proučavali i rešavali moguće probleme koji su nastajali prilikom objašnjavanja i primena tih spisa. Ovaj postupak imao je za posledicu dve vrste tumačenja: halahu i
hagadu. Halaha se bavila ortodoksnim običajima - šta pojedinac treba da čini da bi bio dobar Jevrejin - i ostalim stvarima koje su bile u vezi sa žrtvovanjem u Hramu, proslavama i praznicima, problemima oko kalendara, nametima i novčanim obavezama prema Hramu i sveštenstvu, kao i velikim brojem pravila što su se odnosila na versku čistoću i nečistoću. Hagada je tumačila istorijska i verska učenja. Judaizam je prvenstveno religija ortodoksnih običaja koja, izuzev malog jezgra osnovnih verovanja, dozvoljava iznenađujuće širok raspon gledišta na doktrinarne stvari. Smatra se da primetna dupliranja ili nadopunjavanja izveštaja o istorijskim događajima u biblijskim i parabiblijskim spisima, kao što su Hronike, Knjiga jubileja, Enoh itd., potiču upravo od pismoznalaca - specijalista hagade. Kao što će se čitaoci setiti, mnoge takve knjige pronađene su među fragmentima svitaka nađenih u Kumranu, i one svedoče o plodnosti ovih učenih ljudi. U XI poglavlju videćemo da je i jedno usputno i sve intenzivnije interesovanje za eshatološke i apokaliptičke spise, koje je kulminiralo u uzavrelim mesijanskim teorijama, bilo karakteristično baš za period Drugog hrama. Tako su tokom prvih godina perioda Drugog hrama uporedo postojale dve grupe verskih specijalista - sveštenstvo i pismoznalci. Tokom godina se pojavio veliki broj rivalski nastrojenih jevrejskih grupa, od kojih su mnoge svoje korene vukle iz neke od ove dve najranije grupe. Na nesreću, naše znanje o ovim grupama je nedovoljno i u najvećem broju slučajeva moramo da se oslonimo na jevrejskog istoričara Josifa Flavija i na usputne naznake u Prvoj i Drugoj knjizi o Makabejcima. Koliko znamo, ne bi bilo ispravno ove grupe nazvati "sektama", jer se ovaj izraz obično odnosio na grupe sa različitim doktrinarnim pogledima. Glavne karakteristike, koje su razlikovale ove grupe, ticale su se tumačenja verskog zakona, onako kako je on bio kodifikovan u Tori, mada je bilo reči i o nekoliko novih doktrinarnih problema. Posle osvajanja Palestine od Aleksandra Velikog 332. g. pre nove ere dogodila se jedna veoma važna stvar u vezi sa razvitkom ovih rivalskih jevrejskih grupa. Dok je Aleksandar napredovao Srednjim istokom, tokom svog dugog osvajačkog pohoda koji ga je odveo do granica Indije, on je podsticao grčke naseljenike da prate njegovu vojsku i da osnivaju gradove duž tog područja, i tako je došlo, po njihovom mišljenju, do blagotvornog civilizacijskog uticaja helenizma na lokalno stanovništvo. Palestina nije izbegla ovaj proces i tokom nekoliko decenija posle Aleksandrove smrti 323. g. pre nove ere, došlo je do brojnih uspešnih stapanja gradova duž helenističkih vojnih linija, kao što je čuveni niz od deset gradova poznat kao Dekapolis, severoistočno od Judeje. Bliskost ovih kosmopolitskih helenističkih gradova, sa svim njihovim inovacijama i idejama, imala je dubok uticaj na Jevreje koji su živeli u Judeji. Obrazovani i bogati Jevreji su na taj način bili izloženi širokom spektru uticaja, do tada nepoznatih na Srednjem istoku, a harizma grčke kulture je bila krajnje privlačna za taj društveni sloj. Pa ipak, bilo je neizbežno da dođe do tenzija što su se pojačavale kako je vreme prolazilo. Kao što smo videli, najraniji Aleksandrovi naslednici koji su vladali Judejom, prihvatili su politiku nemešanja u jevrejske verske stvari, ali su mnogi Jevreji dobrovoljno usvojili neke osobine helenističkog načina života. Mada ima malo dokumentovanih činjenica, pitanje helenizma mora da je i u to vreme bilo tema oko koje su se vodile žestoke rasprave. Budući da se verovalo da dobrobit Jevreja zavisi od pomnog pridržavanja božijih zapovesti, onako kako ih je propisivala Tora, sigurno su se mnogi hvatali u koštac sa ovim problemom - koliko daleko može da se ide u asimilaciji i prihvatanju grčke kulture.
Hasidi Baš u periodu Seleukida, po prvi put smo čuli za pominjanje različitih verskih grupa u Judeji. Pretpostavljamo da su se do tog vremena razvile one najranije i najjednostavnije kategorije sveštenika i pismoznalaca, a zatim se i podelile na dva krila: na helenizovane Jevreje i na pobožne tradicionaliste, od kojih su i jedni i drugi imali sledbenike i iz redova sveštenstva i iz redova pismoznalaca. Uopšte uzevši, kulturno udruživanje izgleda da je bilo klasno pitanje - viša klasa imala je tendenciju da prihvati helenizam, dok je niža klasa ostajala privržena tradicionalnim vrednostima. Jedna od ovih grupa, hasidi, odigraće važnu ulogu u kasnijem razvoju jevrejske istorije, a izgleda da su oni već neko vreme postojali i pre nego što se po prvi put pominju u Prvoj i Drugoj knjizi o Makabejcima. Nemamo jasnu sliku o ovim pobožnim pravovernim Jevrejima, pa bi možda bilo greška smatrati ih za homogenu grupu. Pre će biti da se epitet hasidim - "bogougodni" - odnosio na ljude čija je jedina zajednička osobina bila upravo suprotstavljanje usvajanju helenističkih običaja, ukoliko su oni dovodili u pitanje tradicionalno razumevanje jevrejskih dužnosti. Na primer, znamo da su članovi hasida pohrlili u pomoć Judi Makabejcu kada je on 166. g. pre nove ere podigao ustanak protiv Antioha IV, ali činjenice o načinu njihovog učestvovanja u ustanku, kao i o jačini podrške prilično su protivurečne. U Prvoj knjizi o Makabejcima, hasidi su opisani kao miroljubivi ljudi koji su samo u početku podržavali Jevrejski ustanak, i koji su se povukli od aktivnog učestvovanja onda kada su verski ciljevi ustanka postignuti. S druge strane, u Drugoj knjizi o Makabejcima je opisano da su oni po svojim shvatanjima izgleda bili mnogo ratoborniji i da su sačinjavali jezgro makabejskih snaga, sve do osnivanja hašmonejske dinastije. Moguće je da su ovde najmanje dve različite grupe hasida bile umešane - nešto što treba da imamo na umu i onda kada razmišljamo o drugim jevrejskim grupama. Jevrejske grupe po Josifu Flaviju Izuzev onoga što možemo da pronađemo u dvema knjigama o Makabejcima, razna dela Josifa Flavija su naš jedini izvor detaljnih podataka o verskim grupama tokom poslednjih godina perioda Drugog hrama. Iako su Flavijeva dela važna, moramo da imamo na umu da on nije pisao za jevrejsku publiku, već za rimsku, kojoj je pokušavao da prikaže judaizam. Zbog toga je on različite jevrejske grupe opisivao na način koji je za gentile (nejevreje) imao smisla. Iz ovog razloga, moramo da budemo na oprezu i ne smemo pretpostaviti da je Flavije dao potpuno tačnu sliku učenja i običaja svake od ovih grupa. Ipak, Josif Flavije i ostali izvori, kao što su biblijski i parabiblijski spisi, ukazuju na neke suštinske ideje po kojima se razlikuju ove grupe. S obzirom na najvišu važnost koja se pridavala poštovanju Tore i ulozi Hrama, lako možemo da vidimo da je do najvećih neslaganja dolazilo u vezi sa bogosluženjem u Hramu i žrtvovanjima, kao i u vezi sa aktivnostima sveštenstva, pogotovu aktivnostima prvosveštenika. Pitanje slobodne volje, i teorije o nagradi i kazni, kao i, sledstveno tome, problem vaskrsenja, oformili su još jednu grupu potencijalno razdornih tema. Za ostale rasprave zna se da su bile usredsređene na prirodu otkrovenja i na postojanje anđela.
Svaka od četiri jevrejske grupe koje je Josif Flavije pomenuo, imala je sopstveno mišljenje o ovim problemima, tako da bi trebalo da svaku od ovih grupa razmotrimo jednu za drugom da bismo videli da li je neka od njih imala identična, ili pak slična gledišta, poput onih kojih su se pridržavali kumranski sektaši. Te četiri grupe su sadukeji, fariseji, zeloti i eseni. Iako su i neki rani protohrišćani bili aktivni u vreme kada je Flavije pisao, oni su ili bili brojčano neznatni, ili su pripadali jednoj od ove četiri grupe. Sadukeji Iz razloga koji će postati očigledni, sadukeji su mogli da budu grupa koja se najranije od svih ostalih grupa pojavila kao izdvojena grupacija, mada Josif Flavije prvi put pominje njihovo postojanje, u vidu odvojene grupe u Judeji, u vezi sa događajima koji su se desili od 150. g. pre nove ere. Iako nam je njihovo ime poznato iz hrišćanskih jevanđelja, ipak imamo iznenađujuće malo podataka o sadukejskim verovanjima i gledištima. Zapravo, ono što znamo umnogome potiče iz izvora koji su, iz raznih razloga, prema njima bili neprijateljski: Josif Flavije, zato što je bio član njima suprotstavljenih fariseja; Talmud, zato što su ga sastavili rabinski nastavljači fariseja; hrišćani, zbog toga što ni o jednoj jevrejskoj grupi nisu imali dobro mišljenje. Međutim, jedna stvar je očigledna: sadukeji su uglavnom bili sveštenici, mada nisu svi sveštenici bili sadukeji. Samo ime potiče od reči "Cadok", a on je bio prvosveštenik koga je Solomon naimenovao da u njegovom hramu vodi bogosluženje, i za njega se smatralo da vodi poreklo od svešteničke linije Arona. Cadokovi potomci bili su prvosveštenici tokom celog perioda Prvog hrama, a i kasnije tokom perioda Drugog hrama sve dok njihovu moć nisu uzurpirali Makabejci. Sveštenički poglavari, od kojih su na kraju nastali sadukeji, bili su tako prvenstveno članovi porodica iz više klase i vodili su poreklo od Cadoka, mada su i potomci drugih svešteničkih porodica, kao i njihovi sledbenici, takođe bili tu uključeni. Do perioda kasnog Drugog hrama, tačnije nešto malo pre ustanka Makabejaca, izgleda da su sadukeji bili uglavnom prohelenistički nastrojeni i da su sarađivali sa seleukidskom vladarima. Josif Flavije nam kaže da nije bilo više od nekoliko hiljada sadukeja, ali je njihov uticaj uveliko nadmašio njihovu brojnost. Da bismo razumeli zašto je to bilo tako, moramo da se prisetimo da je u celom jevrejskom svetu postojao jedan jedini priznati Hram. Štaviše, obavezna žrtvovanja morala su da se izvode i dnevno, i mesečno, i godišnje, za dobrobit nacije i pojedinaca da bi se ispunili uslovi Saveza sa Bogom, a ta žrtvovanja jedino su bila valjana ako su izvođena u Jerusalimskom hramu. Drugim rečima, da bi bio pobožni pravoverni Jevrejin, čovek je morao da bude potpuno okrenut službi sveštenstva Hrama i nikome drugom. Ova glavna uloga pretežno sadukejskog sveštenstva u jevrejskom životu, produbljena je i njihovim uključivanjem u svetovne stvari, jer su oni nadgledali i sud ili savet, poznat pod imenom geruzija, koji je bio prethodnica sinedriona. Ipak, uprkos njihovoj važnosti u svim aspektima judejskog života, sadukeji nisu uživali veliku popularnost među običnim ljudima, i nisu imali njihovu podršku. Kao privilegovana grupa u društvu, sadukeji su bili prilično konzervativni, jer su Tori davali primat u svim stvarima i mada je nisu shvatali bukvalno, nisu prihvatali interpretativni "usmeni nauk" koji su fariseji razvili. Ovaj različit pristup verskim zakonima je doveo do žestokog neslaganja između sadukeja i fariseja. Na primer,
nasuprot farisejskom mišljenju, sadukeji su smatrali da se strogi zakoni o čistoti odnose samo na Hram i sveštenstvo, i da oni nisu primenljivi na veliki broj aspekata dnevnog života. Drugi kamen spoticanja je bio usvajanje solarnog kalendara od strane sadukeja, nasuprot upotrebi dnevnog lunarnog kalendara kod fariseja. Pošto su sadukeji uglavnom bili sveštenici, zainteresovani za pravilno izvođenje obreda u Hramu, što je zasnivano na odredbama Tore, njihovi doktrinarni pogledi bili su relativno jednostavni - ako uopšte možemo da verujemo tom kasnijem iskazu Josifa Flavija o njihovim verovanjima. On nam prenosi da su sadukeji verovali da Bog nema direktnu kontrolu nad ljudskim poslovima, a da je samim ljudima data apsolutna slobodna volja. Pored toga, i što je najčudnije iz naše savremene perspektive, sadukeji nisu verovali da postoji bilo kakva nagrada, ili kazna, koja ljude čeka posle smrti odbacivali su i ideju o besmrtnosti duše i, sledstveno tome, verovanje u buduće vaskrsenje tela posle smrti. Zapravo, izgleda da su oni oklevali da prihvate i druge aspekte duhovne dimenzije sveta, jer su, za razliku od mnogih drugih Jevreja, odbacivali i ideju o postojanju anđela, kao natprirodnih bića koja deluju u svetu. Ali, ovaj opis sadukeja se zasniva prvenstveno na iskazu Josifa Flavija, koji je pisao dve stotine godina nakon što su se oni u Jerusalimu pojavili kao značajnija grupa. Njegov opis zato možda ne izražava sve nijanse u okviru aktivnosti sadukeja i sve njihove sklonosti koje mora da su se razvile tokom tog perioda. Sasvim je moguće da je u okviru sadukejske stranke postojalo više frakcija, jer su neki članovi verovatno bili više prohelenistički nastrojeni nego drugi. I zaista, postoje neke naznake da je postojala jedan manja grupa pobožnih sadukeja, možda sastavljena od članova nižeg sveštenstva, koji nisu bili zadovoljni tim sve više helenizovanim sveštenicima. Ovaj razdor u okviru sveštenstva, postao je još uočljiviji kada su Makabejci zauzeli položaj prvosveštenika, jer mada je u početku pod hašmonejskom dinastijom postojao jedan stepen anatagonizma prema helenistima, aristokratski sadukeji pružili su svoju legitimnu podršku Hašmonejcima i tako učvrstili svoj položaj u društvu. Zapravo, glavna grupa sadukeja je zadržala znatnu versku i svetovnu moć u Jerusalimu sve do početka Jevrejskog ustanka, izuzev jednog kratkog prekida tokom vladavine Salome Aleksandre koja je favorizovala fariseje. Ipak, ova bliska povezanost sa Hramom je zapečatila sudbinu sadukeja: kada su Rimljani razorili Hram, koji je bio izvor njihove moći, i raison d'être sadukeja je nestao, i oni su ubrzo iščezli iz života Jevreja. Fariseji Oni su bili još jedna jevrejska grupa, mnogima poznata iz hrišćanskih jevanđelja, ali ta negativna slika o njima u jevanđeljima ne odgovara njihovoj važnosti i popularnosti u Judeji. Iako se i oni prvi put pominju po imenu u vezi sa vladavinom Jonatisa Makabejca oko 150. g. pre nove ere, po svoj prilici njihovi koreni sežu još dalje u prošlost. Njihovi prethodnici mogu biti članovi nekoliko grupa koje su postojale u periodu ranog Drugog hrama. S obzirom na razvoj verskog zakona za koji su fariseji bili zaslužni, neki stručnjaci veruju da fariseji potiču od pismoznalaca iz persijskog i ranohelenističkog perioda; drugi ih povezuju sa hasidima koji se pominju kao ljudi koji su podržali ustanak Makabejaca. Ime "farisej" potiče od hebrejske reči perushim, koja znači nešto kao "izdvojeni". Mnogi stručnjaci veruju da se u početku ovo ime u pežorativnom smislu odnosilo na
grupu, ali ga je ona ipak prihvatila zato što je ono naglašavalo njihove samosvojne karakteristike. Za razliku od sadukeja, fariseji su zahtevali vrlo strogo tumačenje i pridržavanje Tore, koja po njihovom mišljenju treba da bude primenljiva za Jevreje svih zvanja. U izvesnom smislu, to je i bio njihov cilj - da običnog Jevrejina uzdignu na status sveštenstva. Da bi obezbedili neophodni čistotu, fariseji su razvili još jedan niz pravila, "usmeni nauk", koji su oni oformili iz sopstvenog tumačenja Tore kao zaštitni bedem oko pisane Tore. Stremeći ka održavanju svih aspekte Zakona, onako kako su ga oni razumeli, fariseji su previše savesno izbegavali obredno nečiste obične ljude i gentile (neznabožce), i "odvajali" se od njih, kao i od svih ostalih izvora nečistote, poput hrane s kojom nije postupano na pravi način u skladu sa zakonima o čistoti. Upravo tokom tog perioda nailazimo na pominjanje malih, čvrsto spojenih udruženja, ili bratstava ljudi koji slično misle, poznatih kao havure, i često se pretpostavlja da je način njihovog rada bio farisejski. Nejasno je da li su takva bratstva bila isključivo farisejski fenomen, ali pošto je ovakva vrsta organizovanja bila popularna, ne samo u jevrejskim krugovima, nego i u širem antičkom svetu, može se pretpostaviti da je bilo znatnih razlika među nekima od ovih grupacija. Ovde je važno primetiti da nekoliko pravilnika koji su bili pronađeni u Kumranu, poput Pravilnika Zajedništva, mogu lako da se shvate kao kompozicije napisane u krugu nekog od ovih malih, pravovernih bratstava, kao neka vrsta uputstva. Ovo ukazuje na to da bi poreklo kumranske Zajednice, ma ko da su bili njeni članovi, trebalo tražiti među nekim od ovih grupa havura. U doslovno svakoj oblasti svog života, fariseji su bili u potpunoj suprotnosti prema sadukejima. Mada brojčano nisu bili jaki - Josif Flavije tvrdi da ih je u njegovo vreme bilo oko šest hiljada - među običnim ljudima su bili veoma popularni i krajnje poštovani, zato što su i sami fariseji pripadali srednjem i nižem društvenom staležu. Ovu popularnost fariseji su izgleda često koristili da bi primorali sadukeje da udovolje njihovim željama, u vezi sa strogim pridržavanjem raznih aspekata verskih zakona. Fariseji nisu bili neprijateljski nastrojeni prema samom sveštenstvu, jer su pojedini sveštenici, pogotovu oni niži u hijerarhiji, i sami bili fariseji. Ali za razliku od sadukeja, fariseji su ili bili minimalno helenizovani, ili uopšte nisu bili helenizovani, pa su tako smatrani za prave zaštitnike jevrejskog nacionalnog identiteta, koji je bio tako blisko povezan sa pitanjima verskog zakona. Dok su neki fariseji prihvatali izvestan stepen helenizacije, pod uslovom da suština jevrejske vere ostane nedirnuta, drugi nisu želeli nijednu drugu vlast izuzev one koja bi se upravljala prema farisejskim pravilima. Ova dva različita mišljenja po pitanju tuđinske kulture, zavisila su od toga šta je pojedinac mislio o upravljanju njegovom zemljom od strane gentila. S jedne strane, postojala je biblijska građa na osnovu koje je moglo da se poveruje da je Bog želeo tuđinsku upravu kao kaznu za grehove Jevreja, pa bi u tom slučaju oni bili primorani da prihvate situaciju, podvrgavajući se božijoj volji. Drugi su tvrdili da ako je izrailjski narod bio izabrani božiji narod, svaka strana, nejevrejska dominacija nije se smela trpeti i morao je da joj se pruži otpor, jer Izrailj ne bi trebalo da prihvati nijednog drugog vladara izuzev Boga. Teško je odrediti koje je od ovih gledišta tokom vekova bilo dominantnije među farisejima, ali se 6. g. nove ere jedna prevratnička grupa na kraju otcepila od glavne struje, i pritom zahtevala otvorenu pobunu protiv Rimljana. Pre ovog događaja, fariseji su tokom perioda hašmonejske dinastije postali sve više politizovani, i počeli su da se
suprotstavljaju očigledno kolebljivim i nezakonitim vladarima koji su objedinili zvanja prvosveštenika i kralja. Sve veće neprijateljstvo prema Hašmonejcima i njihovim sledbenicima, koje se može uočiti u vreme Johanana Hirkana 1, na kraju je buknulo u otvoren sukob koji je trajao šest godina tokom vladavine Aleksandra Janaja, koga su fariseji skoro uspeli da zbace s vlasti. Međutim, gledano na duge staze, fariseji su bili ti koji su odneli pobedu u verskim i političkim raspravama, karakterističnim za Jevreje, tokom perioda Drugog hrama. Kao što smo videli, njihovi rivali sadukeji su prestali da postoje kao nezavisna grupa posle razaranja Hrama, dok su sami fariseji nastavili da se razvijaju, i kasnije su stvorili rabinsku školu judaizma, koja je od tada pa nadalje sve više učvršćivala svoj položaj u jevrejskom društvu. Ne samo što su fariseji prihvatili "tradiciju otaca", za koju su tvrdili da treba da nadopuni, ili da čak zameni pisanu Toru, nego su se i njihova doktrinarna i teološka gledišta u skoro svakom pogledu razlikovala od onih sadukejskih. Iako su prihvatili ideje o slobodnoj ljudskoj volji i moralnoj odgovornosti, oni su takođe smatrali da Bog ponekad unapred određuje događaje u svetu. Drugim rečima, fariseji su tvrdili da do nekih stvari dolazi sudbinski, ili božanskim delovanjem, a do drugih samo usled slobodne ljudske volje. Razmišljajući o kasnom postegzodusnom razvoju događaja u okviru judaizma, fariseji su verovali i u besmrtnost duše i u život posle smrti, koji će biti neka vrsta božije nagrade ili kazne za dela učinjena tokom zemaljskog života pojedinca. U budućem mesijanskom carstvu, ili čak na nebesima u prisustvu samog Boga, pravedni će biti nagrađeni večnim životom kroz vaskrsenje tela, dok će zli biti kažnjeni večnim mukama u ognju pakla. Verovanje da Bog ponekad uzima direktnog učešća u ljudskim poslovima, navelo je fariseje da prihvate, za razliku od sadukeja, postojanje anđela kao natprirodnih bića koja takođe povremeno dolaze u dodir sa ljudima u ovom svetu. Zeloti Kao što smo gore već videli, u okviru farisejske partije postojale su tenzije u vezi sa pitanjem saradnje sa tuđinskim vladarima, koji su imali vlast nad izrailjskim narodom. Kako se u Judeji situacija pogoršavala pod irodovcima i njihovim rimskim gospodarima, oko 6. g. nove ere od fariseja se odvojila jedna grupa, pod vođstvom Jude iz Gamale i Cadoka Fariseja, i oformila "četvrtu filozofiju", kako ju je nazvao Josif Flavije. Sledbenici ovog pokreta nisu bili niko drugi do zeloti, a za njih Flavije neiskreno kaže da su se razlikovali od ostale tri verske grupe koje je pominjao, a jedino su se u svemu slagali sa farisejima, kao i to i da su "imali strast prema slobodi". Ne možemo da očekujemo pohvalnu ocenu o zelotima od kolaboracioniste Josifa Flavija, koji je bio potpuno prorimski nastrojen u vreme kada je pisao svoja istorijska dela: on je zelote krivio i za Jevrejski ustanak i za sve ono što se u Judeji dogodilo zbog tog ustanka. Povod za pojavljivanje zelota bio je danak što ga je uveo Kvirinije, koji je bio rimski namesnik u Siriji, odgovoran pritom i za provinciju Judeju. Zeloti su danak shvatili kao meru smišljenu da se jevrejski narod porobi, iako je njihov jedini gospodar bio Bog. Naravno da je ovaj danak bio uvod u oporezivanje naroda od strane Rimljana porez je morao da se plaća rimskim novčićima sa Cezarovim likom. Ovim postupkom nastavljeno je provociranje Jevreja u narednim godinama, jer nam jevanđelja kažu da je Ješua bio provociran baš u vezi sa ovom stvari - mada je on vešto izbegao da se izjasni o
problemu u vezi sa porezom, jer bi izjašnjavanje o tome moglo da potkopa njegov ugled u jevrejskom društvu. Mnogi zeloti nisu bili tako lukavi: podsticali su Jevreje na pobunu protiv Rima i pozivali ih da ne plaćaju danak i, mada nisu uspeli da spreče primenu rimskog oporezivanja, privlačili su sve veći broj sledbenika, od kojih su neki bili čak i Ješuini učenici; konačno, zeloti su se pobunili protiv Rima 66. g. nove ere i započeli otvoreni rat. I ovde ponovo moramo da budemo oprezni, jer nisu svi zeloti pripadali istoj homogenoj grupi, kao što se smatra. Pošto bi haside koji su podržavali Makabejce u borbi za oslobođenje od Seleukida, kasniji pisci poput Josifa Flavija nazivali zelotima da su bili njihovi savremenici, možemo lako da zamislimo da nisu svi zeloti bili divljaci i razbojnici, kao što ih opisuju Flavije i ostali, ako su to uopšte i bili. U rimsko doba, skoro kao i danas, pobunjenici su obično nazivani banditima ili teroristima - pogotovu onda kada su bili na strani gubitnika. Tako da je Flavije različite bande u okviru zelotskog pokreta obično nazivao lestima, ili razbojnicima, a po jevanđeljima, Ješua je bio razapet sa dva takva razbojnika. S druge strane, istina je da su neki članovi zelota, sikari, ili "ljudi noža", zaista učestvovali u nekoj vrsti gradskog terorizma. Ova frakcija je dobila ime po kratkom savijenom nožu, poznatom kao sika. Nosili su ga skrivenog ispod odeće i, kad god bi se ukazala prilika, koristili bi ga da ubiju razotkrivene kolaboracioniste. Kao i makabejski pobunjenici, zeloti su preduzeli jedan hrabar, mada neuspešan pokušaj da uspostave idealizovanu božiju vladavinu na zemlji - isto ono božije carstvo o kojem je Ješua često govorio. Pošto ne posedujemo nijedan opis zelota u kojem bi oni bili prikazani sa simpatijama, ne možemo da kažemo do koje mere su oni verovali da će uspeti da se protiv Rimljana izbore za svoju slobodu, i koliko su uopšte verovali u to da će se Bog umešati i pomoći im. Ratni svitak i Zborni pravilnik, pronađeni među rukopisima u Kumranu, potvrđuju da su neki Jevreji iskreno verovali da žive u "poslednjem vremenu", periodu previranja koje prethodi neizbežnoj pobedi Mesije i snaga pravednika. Vrlo je verovatno da su mnogi zeloti imali slična gledišta kao i Ješuini sledbenici, jer je ta ideja o neizbežnom dolasku Mesije dostigla vrhunac u decenijama koje su prethodile Prvom jevrejskom ustanku. I zaista, ovo verovanje je bilo toliko jako, da su mnogi zeloti i dalje verovali da je pokajanje i spasenje nadomak ruke, čak i posle razaranja Hrama, kao što možemo da zaključimo na osnovu Drugog jevrejskog ustanka koji je 132. g. nove ere poveo Šimon bar-Koseba. Posle ovog drugog neuspešnog pokušaja da se božija ruka primora da dejstvuje, zeloti su polako prestali da budu značajna snaga u okviru judaizma. Eseni Poslednja od poznatih jevrejskih grupa koja je postojala u vreme kada je pisana sektaška književnost pronađena u kumranskim pećinama, bili su zagonetni eseni. Njihovu pojavu treba razmotriti s pažnjom, zato što su ih mnogi stručnjaci povezivali sa sektaškom Zajednicom i ovo mišljenje je još uvek preovladavajuće. Josif Flavije nam daje dosta podataka o njima, ali postoje i opisi ove grupe iz pera helenizovanog jevrejskog filozofa Filona Aleksandrijskog, rimskog pisca Plinija i nekoliko drugih, kasnijih hrišćanskih pisaca. Ali, još jednom bi trebalo da se prisetimo da su se i Flavije i Filon, dok su pisali o esenima, držali sopstvenih političkih programa. Takođe, postoje neke suštinske protivurečnosti između opisa Josifa Flavija i Filona, mada
se opis Josifa Flavija obično smatra pouzdanijim, jer on kaže da je, iako farisej, u mladosti često pomišljao da se pridruži esenima, a imao je i direktne kontakte sa njima. Filon je, nasuprot tome, za njih znao samo po čuvenju. Iako imamo znatan broj korisnih podataka o esenima, malo znamo o njihovom istorijskom poreklu - čak je i samo poreklo njihovog imena nejasno. U slučaju da ih ne prepoznamo kao kumranske sektaše, od njih nije ostala nikakva književnost uz pomoć koje bismo osvetlili ove stvari. Rasprostranjeno je mišljenje da je ime "eseni" grčki oblik neke semitske reči, ali nema jednoglasnog mišljenja po pitanju koja je zapravo to reč. Najčešće se smatra da ime potiče ili od sirijske reči hase' koja znači "pobožan", ili od aramejske reči assayya ("iscelitelji"). Ako je ovo prvo tačno, onda možda i postoji veza sa ranim hasidima, jer njihovo ime potiče od hebrejske reči sa istim značenjem. S druge strane, pošto se za esene govorilo da su stručnjaci za isceljenje tela i duše, moguće je i da njihovo ime dolazi iz aramejskog izvora. Robert Ajzenman je dao još jednu mogućnost. On tvrdi da reč potiče od izraza osim ha-Torah ("oni koji postupaju prema Nauku"), i za taj izraz on pretpostavlja da je bio često upotrebljavan u kumranskoj Zajednici. Mada je, bez sumnje, koristio ranije izvore, hrišćanski pisac Epifan pominje jednu jeretičku jevrejsku sektu po imenu oseni, koja je nekad živela u području oko Mrtvog mora. Grčki oblik imena koje on koristi, bliži je obliku jednine imenice Ajzenmanovih "onih koji postupaju" (ose), nego drugi predloženi izrazi. Na osnovu toga, lako može da se uspostavi veza između "esena" i kumranske naseobine i, sledstveno tome, eseni se mogu povezati sa sektaškim spisima pronađenim u blizini. Kao i u slučaju sa sadukejima i farisejima, pojavu esena Josif Flavije prvi put pominje tokom vladavine Jonatisa Makabejca, oko 150. g. pre nove ere. Kao i u njihovom slučaju, verovatno je postojao jedan broj grupa s različitim verovanjima i običajima, koje su se obično stavljale zajedno pod jednim zajedničkim imenom. U svom spisu Opovrgavanje svih jeresi, rani crkveni otac Hipolit (oko 170- oko 236. g. nove ere) ponavlja gledišta koja su bila delimično zasnovana na spisima Josifa Flavija. Ali on takođe, na osnovu nepoznatog izvora, piše da su zeloti i sikari jednostavno bili samo ekstremne, nacionalističke esenske grupe i kaže nam da su, sve u svemu, postojale četiri grupe esena. Ako pitanje esenskog porekla razmotrimo u svetlosti opisa Josifa Flavija i Filona, vidi se da je njihova pozicija po pitanjima doktrinarnih i praktičnih stvari veoma složena, imajući u vidu sadukeje i fariseje, jer se kod esena mogu pronaći izvesne karakteristike obe ove grupe. Jedna ubedljiva teorija ukazuje na to da ona rana grupa pobožnih Jevreja, poznata kao hasidi, vodi poreklo od pismoznalaca koji su se pojavili, kao što je to već pomenuto, tokom prvih decenija perioda Drugog hrama. Kao što smo videli, pismoznalci su prvobitno bili u bliskim vezama sa sveštenstvom iz Hrama, ali su delovali kao specijalisti u proučavanju i tumačenju Tore. Pošto su pismoznalci postajali sve nezavisniji od sveštenika Hrama, a možda su im se ponekad čak i suprotstavljali, možemo da pretpostavimo da su mnogi od njihovih članova na kraju bili smatrani hasidima, zbog svog pravoverja i svoje pobožnosti. Kao posledica ovakvog razvoja događaja, smatra se da se jedna grupa hasida razvila u fariseje, dok je druga, tvrdokornija grupa, tokom hašmonejskog perioda postala esenska. Ovakva linija porekla esena izgleda moguća, ako shvatimo da su oni spajali sadukejske ideje o nadmoćnosti sveštenstva Hrama sa farisejskim isticanjem doktrinarnih i zakonskih inovacija, kao i adaptacija kroz biblijska
proučavanja. Ove karakteristike takođe se mogu naći i u sektaškim spisima pronađenim u Kumranu. Po Josifu Flaviju, samo je fariseja bilo više od esena: esena je bilo oko četiri hiljade. Pošto se pretpostavljalo da eseni žive samo u Palestini, takođe se smatralo da ih je bilo moguće pronaći i u mnogim drugim mestima širom zemlje. Na osnovu podatka koje nam drevni pisci prenose o tome gde su tačno eseni živeli, dalje se pretpostavlja da možda imamo posla sa nekoliko grupa istog opšteg imena. Dok Flavije kaže da ih je bilo u svakom gradu u Judeji, Filon nam govori da su oni uglavnom živeli u selima i da su izbegavali gradove zbog nemoralnog gradskog života. Pišući posle Prvog jevrejskog ustanka, Plinije navodi da su eseni živeli samo u blizini Engadija, pokraj Mrtvog mora. Ali bez obzira na to da li su eseni živeli u gradovima, ili u selima, neobično je da nijedna takva grupa nikada po imenu nije bila pomenuta u hrišćanskim jevanđeljima i Poslanicama, pogotovu kada se ima na umu prisustvo relativno velikog broja esena u Palestini, a takođe i zbog toga što su ih i Josif Flavije i Filon veoma cenili. Naravno, kao što ćemo videti kasnije u ovom poglavlju, to ne predstavlja problem za Roberta Ajzenmana jer su za njega eseni bili rani jevrejski hrišćani. Ako uzmemo u obzir sve detalje koje nam daju Josif Flavije i Filon, možemo da stvorimo neku sliku o načinu života esena i sastavu njihove organizacije, mada i dalje treba da imamo na umu da možda nisu svi oni imali takve osobine. Izgleda da su eseni živeli u malim lokalnim zajednicama u zajedničkim naseljima, pod vođstvom jednog starešine koga su morali da slušaju. Punopravno članstvo u ovim zajednicama nije se odmah dobijalo, nego se sticalo napredovanjem kroz četiri stupnja ili nivoa. Očigledno je da su kao punopravni članovi u grupu primani samo odrasli muškarci, mada po nekim navodima iz Filonovih i Flavijevih opisa, izgleda da je među esenima bilo i žena. Oni koji su želeli da im se pridruže, primani su na probnu godinu dana pre nego što bi im bilo dopušteno obredno pranje, koje je bilo ključni element esenskih običaja. Kandidatu su davali belu tuniku, mali ašov i pregaču - tuniku da obuče, a pregaču i ašov da koristi prilikom obavljanja fizioloških potreba. Ako bi probna godina bila završena na zadovoljavajući način, sledile bi još dve godine iskušenja. Vrhunac je bila ceremonija prilikom koje se davala zakletva vernosti. Nakon zakletve vernosti, iniciranom na kraju biva dozvoljeno da se priključi bratstvu i da zajedno s njima obeduje. Ove pričesne zajedničke obroke, kojima su samo inicirani mogli da prisustvuju, pripremali su sveštenici po strogim zakonima čistote, a inače se jelo dva puta dnevno uz molitvu i pre i posle zajedničkog obedovanja. Nakon što bi zakletva vernosti esenskim idealima i vođstvu bila prihvaćena, svaki ozbiljniji prekršaj pravila imao bi za posledicu, posle suđenja od strane suda koji se sastojao od stotinu sudija, trajno isključenje iz zajednice. Jedinstvena karakteristika esena bila je ta što im je sva imovina bila zajednička. Od novih članova je zahtevano da svu svoju imovinu i zaradu predaju starešinama. Da bi se obezbedile dnevne potrebe članova, upravnik imanja je izdavao potrebnu hranu i odeću, i organizovao brigu o starim i bolesnim. Iz onoga što možemo da vidimo kod starih pisaca, takođe zaključujemo da su eseni bili krajnje skromni, pa čak i askete po pitanju svog dnevnog načina života - njihova dijeta je bila spratanska, a novu odeću nisu oblačili sve dok im se ona stara ne bi iscepala. Verovatno zbog stalnih opasnosti od obredne nečistote, koja je bila povezana s raznim zanimanjima, izgleda da je poljoprivreda bila glavni posao esena. Trgovina i izrada oružja bile su strogo zabranjene.
U njihovom načinu života ističe se jedan broj naročitih, neobičnih karakteristika koje imaju zajedničke elemente sa pravilima određenim u kumranskoj Zajednici. Pošto su bili asketskih sklonosti, eseni nisu upotrebljavali ulje za mazanje tela, nego su više voleli grub izgled; uvek su nosili belu odeću da bi istakli svoju čednost; ritualna pranja obavljali su hladnom vodom pre obroka i posle obavljanja fizioloških potreba; potpuno su izbegavali vršenje fizioloških potreba na šabat; nisu smeli da pljunu ispred sebe ili udesno; nisu smeli da drže robove u okviru Zajednice; nisu smeli da se zaklinju da bi potvrdili svoje reči; i veruje se da su odbacivali brak iako Josif Flavije pominje da je jedna esenska grana dozvoljavala brak i seksualne odnose samo u cilju razmnožavanja. Izuzev ovih osobina, nešto o poreklu esena može da se nasluti i iz činjenice da su se držali podalje od Hrama i da nisu obavljali žrtvovanja životinja, mada su prinosili žrtve Bogu. Ovo nagoveštava neku vrstu ozbiljnog raskola sa sveštenstvom Hrama, najverovatnije zbog toga što je tokom hašmonejskih i irodskih dinastija ono bilo podmitljivo, nezakonito i iskvareno. Ovaj pregled o esenima možemo da zaključimo kratkim razmatranjem njihovih verovanja, koja su im pripisali Flavije i Filon. Za razliku od sadukeja, pa čak i od fariseja, eseni su verovali da ljudi nemaju slobodnu volju, i da je Bog unapred odredio, u potpunosti, moralnu prirodu svakog pojedinca, pa su ljudi predodređeni ili za spasenje, ili za prokletstvo. Ova vera u predestinaciju, koja podseća na gledište hrišćanskih kalvinista, takođe je zahtevala verovanje u neki oblik života posle smrti kada će pravednici uživati u večnom blaženstvu, a zli trpeti večne muke. Nije jasno da li su eseni mislili da život posle smrti uključuje i fizičko vaskrsenje tela, ali uzevši sve u obzir izgleda da su pretpostavljali da je taj život ipak bio spiritualna stvar koja je uključivala samo dušu. Kao što je to bilo očigledno iz njihovih običaja, eseni su veoma cenili praotačke zakone Tore, ali Filon kaže da su se oni bavili i alegorijskim tumačenjem Tore, mada pritom ne daje nikakvu napomenu šta bi to moglo da bude. Esenima je bilo zajedničko sa farisejima to što su prihvatali postojanje anđela, a govorilo se da su oni posedovali i tajanstvena učenja u tajnim knjigama, u kojima su se nalazila imena anđela. To da se znaju imena anđela, i dobrih i zlih, obično se smatralo načinom na koji pojedinac stiče moć nad njima. Koristeći ovu moć, eseni su bili u stanju da proučavaju i praktikuju isceljenje tela i duše, jer su mnogi među običnim Jevrejima mislili da su bolesti izazvane nekim oblikom demonske posednutosti. Poslednja naznaka koja esene može da poveže sa tajnim učenjima koja su čuvali, bila je njihova reputacija da umeju tačno da predskazuju događaje. Ne znamo ništa o sudbini esena posle razaranja Jerusalima i Hrama, u vreme Prvog jevrejskog ustanka. Izgleda da se Plinije slaže s tim da su eseni još uvek postojali posle tih događaja, mada se ne pominju ni u kasnijim rabinskim spisima, kao što je Talmud. Ako za trenutak stavimo na stranu one teorije koje neka krila esenskog pokreta povezuju sa ranim jevrejskim hrišćanstvom, ostaje mogućnost da ipak postoji nekakva veza između nekih esena i srednjovekovne jevrejske sekte karaita, koji su tokom ranog srednjeg veka, kao što smo videli u V poglavlju, možda došli do Damaškog dokumenta i drugih spisa, otprilike onda kada je javljeno da su u blizini Mrtvog mora pronađeni neki svici. Zajednica
Kao što smo gore već videli, postojalo je nekoliko jevrejskih grupa za koje se zna da su bile aktivne u Judeji u vreme kada se pretpostavlja da je tzv. Zajednica napisala, ili prepisala, sektaške elemente svitaka sa Mrtvog mora. Postojala je, naravno, još jedna jevrejska grupa koja se pojavila tokom tog perioda: Ješua i njegovi sledbenici, iz čijih redova će se uskoro razviti hrišćanstvo. Obratimo sada pažnju na glavne karakteristike Zajednice i na sve ono što može da se rekonstruiše o njenom istorijskom poreklu iz zagonetnih naznaka koje možemo da izvučemo iz njihovih postojećih spisa - članovi Zajednice, da još jednom ponovimo, nikada na jasan način nisu otkrili ko su, i tako su nas onemogućili da ih odmah povežemo sa nekom od već pomenutih jevrejskih grupa. Oni su više voleli da o sebi i svojim neprijateljima govore upotrebljavajući razne epitete i nadimke. Već smo razmotrili ključne spise koji nam omogućavaju da rekonstruišemo njihovu ideologiju, kao i njihove običaje - Pravilnik Zajedništva, Discipilinski priručnik, Zborni pravilnik i Damaški dokument. Pošto su ovi spisi po svojoj prirodi višeslojni, ne treba da nas iznenađuje to što pronalazimo neslaganja i protivurečnosti kada upoređujemo sadržaje svakog od njih. Ako svi ti spisi potiču od jedne iste Zajednice, kao što s razlogom može da se pretpostavi, ovi pravilnici mogu predstavljati različite stupnjeve u razvoju istorije same Zajednice. Ipak, postoji dovoljan broj zajedničkih karakteristika koje nam dozvoljavaju da predstavimo opštu sliku Zajednice i njenih preokupacija. Mnogi stručnjaci smatraju da je Damaški dokument najstariji pravilnik koji je Zajednica koristila. Njega su koristili članovi koji su u malim grupama živeli u gradićima i gradovima, dok je kasniji Pravilnik Zajedništva izgleda bio namenjen za neku vrstu monaške zajednice. Moguće je da su ove pravilnike koristile dve različite, a ipak povezane struje u okviru Zajednice, ili pak u suprotnom, ti pravilnici mogu da ukažu na neku vrstu razvoja od gradske organizacije do ceonobitske grupe, koja je živela u pustinji. Obe ove alternative imaju izvesnih vrednosti. Kao što smo već videli, nijedna od preostalih jevrejskih grupa nije bila u potpunosti homogena, dok su u isto vreme duboko eshatološka verovanja Zajednice navela njene članove da poveruju da žive u "poslednjim danima" pre dolaska Mesije, što je dovelo do bezuslovne potpune posvećenosti "pravednišvu", koje je verovatno odbacivalo i brak i druge oblike uobičajenog društvenog ponašanja. Ovo poslednje stanovište je po svoj prilici bilo preovlađujuće poslednjih godina perioda Drugog hrama, jer su slična osećanja izražena kako u delovima hrišćanskih jevanđelja, tako i u Pavlovim pismima. Osnovna karakteristika Zajednice je bila ta što je ona sebe videla kao elitu, jer su njeni članovi o sebi govorili kao o izabranima i implicitno tvrdili da su predstavnici pravog Izrailja, izvorne tradicije judaizma. Sve u svemu, Zajednica je bila grupisana u dvanaest "plemena" i hijerarhijski podeljena na dve vrste učesnika: sveštenike i levite, i inicirane laike. Bez sumnje, ovo je predstavljalo svesnu paralelu sa drevnim izrailjskim društvom, a Zajednica je smatrala da je ona njegov naslednik. Vrhovni autoritet u okviru Zajednice, kako za verska, tako i za svetovna pitanja - ova razlika za njih možda nije ni postojala - bio je sveštenik, iako je Zajednicom upravljao Savet. Pa ipak, čak su i u tom Savetu sveštenici, u spisima poznati kao "sinovi Cadoka" ili "sinovi Arona", izgleda imali poslednju reč po svim pitanjima. Celokupno vođenje poslova u okviru Zajednice u svakom mestu gde su njeni članovi živeli povereno je, i po Damaškom dokumentu i po Pravilniku Zajedništva, pojedincu poznatom kao poglavar ili nadzornik (mevaqqer). Ovaj
poseban položaj možda je uveden da bi se preuzela uloga osnivača, "učitelja pravednosti" posle njegove smrti, jer je deo odgovornosti poglavara bio da se bavi primanjem i obukom kandidata koji su želeli da pristupe Zajednici. Po Pravilniku Zajedništva, prvi stupanj pristupa Zajednici je počinjao svečanom zakletvom o poštovanju svih Mojsijevih zakona, u skladu sa tumačenjem sveštenika Zajednice. Na ovaj način, kandidati su postajali "članovi Saveza". Posle prvog kontakta sa Zajednicom, sledio je jedan period podučavanja od strane nadzornika, posle čega se zahtevalo od kandidata da se pojavi pred zborom koji bi ga ili prihvatio kao početnika, ili odbacio. Sledile su još dve godine obučavanja i jedno ispitivanje tokom praznika Obnove Saveza. U drugoj godini se odlučivalo da li će pojedincu biti dozvoljeno da postane punopravan član i da učestvuje u zajedničkim aktivnostima kao što su obedovanje, bogosluženje i učenje. Kao što smo već videli, različiti pravilnici su propisivali razne vrste kažnjavanja, pa čak i izbacivanje iz Zajednice zbog sagrešenja, o čemu je odluku donosio sud sastavljen od deset sudija. Damaški dokument ide još dalje i kao kazne pominje utamničenje, pa čak i pogubljenje, mada ne izgleda mnogo verovatno da je Zajednica zaista donosila takve kazne. Pitanje vlasništva je razmotreno na različite načine u Damaškom dokumentu i Pravilniku Zajedništva, možda zbog toga što se prvi spis odnosio na stanovnike grada, a drugi na monahe. Damaški dokument dozvoljava privatno vlasništvo, iako su propisana stroga pravila kada je reč o imovini koja je na bilo koji način povezana sa obrednom čistotom i nečistotom. S druge strane, Pravilnik Zajedništva propisuje da sva imovina pojedinca, kada on pristupi organizaciji, treba da bude predata Zajednici, a njom će upravljati "nadzornik svojine" čiji je posao da članovima deli hranu, odeću i ostale stvari, u skladu sa njihovim potrebama. Različiti uslovi života članova, u zavisnosti od toga da li žive u gradskim ili u monaškim grupama u pustinji, što se može uočiti na osnovu ova dva pravilnika, mogu se videti i u njihovom stavu prema braku. Damaški dokument, kao što se može zaključiti, dozvoljava prisustvo žena, i udatih i neudatih, kao i dece, dok Pravilnik Zajedništva propoveda celibatsku zajednicu. Verovanja i običaji Zajednice Do sada je već skoro sasvim jasno da su članovi Zajednice verovali iz sveg srca, a moglo bi se reći i gotovo fanatično, da su oni od Boga izabrana grupa koja će biti spasena na kraju vremena, kada će se pojaviti Mesija i uništiti sve zle sile u svetu. Ulaskom u Zajednicu, članovi su smatrali da pristupaju novom Savezu, zasnovanom na učenju Mojsija i proroka, ali onako kako ih je razumeo "učitelj pravednosti" i u skladu sa dodatnim egzegezama "sinova Cadoka". Kao i u ortodoksnom judaizmu, Zajednica je smatrala da su pravila halahe, koja se tiču čistote, od suštinske važnosti za njihove živote o čemu svedoče mnogi njihovi spisi, kao što su Pravilnik Zajedništva, Damaško pravilo i Ratni svitak. Međutim, iz ovih spisa je očigledno i to da je Zajednica prestala s bilo kakvim oblikom učestvovanja u bogosluženju i žrtvovanjima u Hramu, jer su oni Hram smatrali za sramno mesto zagađeno nemoralom i pokvarenošću sveštenika. Za Zajednicu je bila problematična i vrednost ključnih godišnjih praznika zato što je, po njihovom mišljenju, u upotrebi bio pogrešan kalendar - Zajednica je insistirala na korišćenju solarnog kalendara za utvrđivanje datuma ovih praznika. Pošto nije učestvovala u verskom životu ostalih Jevreja koje je smatrala izgubljenima, Zajednica je
odlučila da nastavi sa sopstvenom duhovnom žrtvom i bogosluženjem, sve dok se Hram konačno ne iščisti i ponovo ne osveti u sedmoj godini eshatološkog rata opisanog u Ratnom svitku. Dok se to ne dogodi, članovi Zajednice posvetiće svoje živote stalnom slavljenju Boga, a kada on dođe, njima, "sinovima svetlosti" na zemlji, pridružiće se anđeli sa nebesa. Mnogi stručnjaci smatraju da je zajednički dnevni svečani obrok, kojem su pristup imali samo punopravni članovi Zajednice, uspostavljen upravo kao zamena za žrtvovanja koja su svakodnevno izvođena u Jerusalimskom hramu. Neki od dokumenata Zajednice, što su pronađeni u Kumranu, ukazuju na to da su se njeni članovi bavili i izvesnim tajnim oblicima mističnih obreda. Njihova snažna vera u sebe, kao u predodređene božije izabranike, navela ih je da smatraju da je i samo njihovo spasenje dar od Boga. Jedan aspekt ovog dara je uključivao i specijalno poznavanje dobra i zla, koje su "učitelj pravednosti" i njegovi naslednici otkrili samo njima. Štaviše, pošto su članovi Zajednice bili božiji izabranici, On im je dao i naročitu sposobnost da prime istinu i da gotovo instinktivno deluju pravedno. Ova arogancija i netolerancija, kao i sigurnost u to da su samo oni, kao članovi izabrane Zajednice, predodređeni za spasenje, prožima veliki deo spisa Zajednice, a to ih svakako nije moglo približiti drugim, manje fanatičnim Jevrejima. Štaviše, kao i u slučaju sa gnosticima, ova ideja - da im je dato naročito znanje nedostupno drugima, takođe ih je navela da poveruju da će uz pomoć tog znanja otkriti sve nebeske tajne, i da će im biti jasna čak i vizija božanskog prestola koji je opisan u raznim kanonskim i nekanonskim biblijskim knjigama. Eseni i Zajednica Problem identiteta Zajednice je uključivao dva aspekta: ko su bili njeni članovi i da li su oni zaista živeli u Kumranu? Takozvani jednoglasni odgovor na ova pitanja, nasleđen iz ranih dana proučavanja svitaka sa Mrtvog mora, krajnje je jednostavan: Zajednicu su činili eseni, onako kako su ih opisali Josif Flavije i Filon, i oni su živeli u Kumranu. Čak se ni početkom pedesetih godina XX veka nisu svi složili sa ovim gledištem, mada su se tek nedavno pojavili glasovi još većeg neslaganja. Međutim, i oni su daleko od jednoglasja po pitanju porekla svitaka, identiteta autora i stanovnika naseobine u Hirbet Kumranu. Ipak, iz onoga što znamo iz drevnih izvora o esenima izgleda da su oni, po svojim verovanjima i običajima, po mnogo čemu bili najbliži Zajednici. Znamo da su obe ove grupe verovale u predestinaciju, da su bile hijerarhijski organizovane, da nisu odmah primale iskušenike i da je bilo dozvoljeno samo punopravnim članovima da učestvuju u zajedničkim obrednim obrocima. Jedna struja mišljenja u okviru Zajednice, kao što je i potvrđeno Pravilnikom Zajedništva, zastupala je ideje zajedničkog vlasništva i celibata, kao i sami eseni. Druge zajedničke karakteristike uključuju razvijeno verovanje u anđele, strogo podvrgavanje verskim zakonima koji se tiču čistote i nečistote, interesovanje za isceljenje i, na kraju, oklevanje da se uzme učešće u raznim aktivnostima u vezi sa bogosluženjem i žrtvovanjima u Hramu. Postoje i razlike između esena i Zajednice, ili samo nekih njenih delova, i te razlike protivnici hipoteze o esenima koriste da bi dokazali da te dve grupe ne mogu da budu povezane. Na primer, prisustvo ženskih skeleta na kumranskom groblju nije u skladu sa idejom da je Zajednica, ako su njeni članovi bili stanovnici te naseobine, živela
u celibatu. Ovaj argument može da bude valjan ako se pokaže da su pogrebi u Kumranu obavljani tokom dužeg vremenskog perioda, ali kao što smo već videli u IX poglavlju, mnogi od ovih grobova izgleda da su iz istog vremena; štaviše, neki skeleti pokazuju znake nasilne smrti. Znači, čak i ako je grupa u celibatu živela u Kumranu, možda je ovde reč o ostacima žrtava iz rata, možda i posle pokolja, a te žrtve su mogle da budu pobijene tokom bilo kojeg od mnoštva krvavih sukoba, koji su karakterisali period kasnog Drugog hrama. Čovek lako može da zamisli izbeglice koje su bežale na sigurno u Kumran, samo zato da bi ih tu uhvatili i pobili. Dalje primedbe čine nemi argumenti, mada to nikada nije jaka osnova za odbacivanje neke teorije. Tvrdi se, na primer, da ime "eseni" nikada nije bilo korišćeno u svicima, a da ključno pitanje solarnog kalendara nikada nije pominjano od strane drevnih pisaca. Kao odgovor ovim primedbama, može se istaći da su i Josif Flavije i Filon, naši glavni izvori, pisali za nejevrejsku publiku, pa su zato možda smatrali da je solarni kalendar previše zagonetan i nevažan za čitaoce kojima su se obraćali. Može se prigovoriti i primedbi da se ime "eseni" nigde ne pojavljuje u svicima. Prvo, ne može se očekivati da to ime bude pronađeno baš u ovakvom obliku, jer predstavlja, u grčkoj verziji, osporavan izraz iz hebrejskog ili aramejskog jezika. Štaviše, kao što smo gore videli, dr Robert Ajzenman ukazuje na moguće poreklo imena "eseni" iz hebrejskog izraza osim ha-Torrah, i to je hipoteza koja je dobila izvesnu potvrdu na osnovu imena "oseni" kod Epifana. Još jedna potencijalno velika primedba počiva na očiglednom kontrastu između pacifizma esena i militantnih karakteristika kumranske naseobine, pogotovo ako imamo na umu ratne instrukcije koje sadrži Ratni svitak. Odmah se prisećamo jednog rešenja: ime "eseni" se možda nije odnosilo na jednu homogenu grupu, već je njime označen čitav spektar povezanih grupa koje su delile mnoga verovanja od suštinske važnosti, mada su se pritom one razlikovale u drugim aspektima. Već smo videli da nam Hipolit ukazuje na to da su postojale četiri grupe esena, od kojih su zeloti bili jedno ekstremnije krilo. Iako Josif Flavije, iz sopstvenih razloga, više voli da opisuje miroljubivu stranu esena, neki od njih su bili ratnici - Flavije pominje i izvesnog Jovana Esena koji se borio i poginuo kao revolucionarni komandant tokom Prvog jevrejskog ustanka. Na kraju, postoji još jedan vredan podatak koji može da posluži i za identifikaciju Zajednice, a može i da je poveže sa naseobinom u Kumranu. U blizini Kumrana, u Judejskoj pustinji, pronađeni su mnogi dokumenti koji nesumnjivo potiču iz vremena Drugog jevrejskog ustanka, ukjučujući i jedan broj pisan rukom njihovog vođe, Šimona bar-Kohbe. U jednom od tih dokumenata govori se o "tvrđavi hasida" (mezad hahassidim) koja se nalazila negde u području Mrtvog mora. Hirbet Kumran je pravi kandidat, ako ne i najveći, za ovu tvrđavu. Ovde imamo u jednoj rečenici povezane tvrđavu i haside, epitet koji su članovi Zajedice vrlo često koristili kada su sami o sebi govorili, a on je jednostavno značio "bogougodni". Takođe od Plinija saznajemo, već je o tome bilo reči u IX poglavlju, da je čuo za grupu "esena" koja živi severno od Engadija, tako da zaključujemo da je on tada najverovatnije mislio na Hirbet Kumran. Ako Plinije nije lično sreo ove esene, što je prilično verovatno, možda je onaj ko mu je taj podatak dao pogrešio u svom opisu esena, ili ih je pak idealizovao, da bi udovoljio svom rimskom sagovorniku. Sve ove činjenice ukazuju na to da slobodno možemo da povežemo Zajednicu i sa esenima i sa naseobinom Hirbet Kumran, mada u tom slučaju moramo radikalno da
preispitamo naše ideje o esenima. Tako da ako dopustimo da nisu svi eseni po svojim načelima bili miroljubivi kako se ranije mislilo, gore navedene činjenice ukazuju na to da, uzevši sve u obzir, Zajednicu možemo da identifikujemo kao jednu od ekstremnijih frakcija esena. Postojanje religioznih ratnika je tokom istorije nepobitno dokazano. Ne samo da su za to očigledan primer hasidi, mogući naslednici Zajednice, koji su podržali Makabejski ustanak, nego smo i mi sami nedavno bili svedoci sličnih grupa, kao što su Islamski revolucionarni sledbenici Ajatolaha Homeinija u Iranu. Još jedna bliska paralela može da se pronađe u srednjovekovnom verskom redu hrišćanskih vitezova, kao što su recimo vitezovi templari koji su bili askete i provodili život u celibatu u zajednicama, pa su se latili oružja da bi odbranili svoju veru. Ja bih takođe ukazao i na to da činjenice govore da je naseobina u Kumranu okupirana od strane nekih članova ove templarske organizacije, mada očigledno ne od svih. Dr Norman Golb se ne slaže s tim da su ikakvi članovi jedne tako pacifističke grupe, kao što su bili eseni, uopšte živeli u Kumranu, upravo zbog vojnih karakteristika samog lokaliteta, ali možda moj scenario može da zadovolji njegove primedbe. On takođe, iz jednog drugog razloga, odbacuje ideju da su svici pisani u Kumranu; taj razlog često nisu uzimali u obzir oni koji su pojednostavljeno identifikovali esene, na osnovu spisa drevnih pisaca, sa malom asketskom zajednicom koja je živela u Kumranu i tu prepisivala svitke. Golb nam skreće pažnju na činjenicu da delokrug i raznovrsnost rukopisa, u celokupnom korpusu fragmenata svitaka, predstavljaju konačan dokaz o radu najmanje pet stotina pisara. Kao što on kaže, teško je zamisliti da je toliki broj pisara živeo i radio u Kumranu tokom relativno kratkog perioda kada je on bio nastanjen. Golb pretpostavlja da svici nemaju nikakve veze sa kumranskom naseobinom, koju on smatra zelotskom tvrđavom iz vremena Jevrejskog ustanka. Naprotiv, Golb veruje da svici potiču iz Jerusalima, da možda čak predstavljaju deo biblioteke Hrama i da su krišom izneti iz grada tajnim podzemnim prolazima tokom prvih godina Titove opsade Jerusalima. Njegova tvrdnja da svici ne potiču iz Kumrana izgleda da je sasvim na mestu ali, ako dopustimo da su naseljenici kumranskog kompleksa bili samo jedna frakcija celokupnog članstva Zajednice čiji su članovi živeli širom Judeje, na svitke možemo da gledamo kao na dragocenu imovinu jedne šire Zajednice, koja je prenesena na sigurno mesto tokom Jevrejskog rata. Štaviše, ako su članovi Zajednice iz Kumrana bili, bar u kasnijem periodu, grupa religioznih ratnika, koja je bila povezana sa zelotima što su se sklonili iz Jerusalima, ili makar da su oni bili samo naklonjeni zelotima, u tom slučaju čak i zbunjujuće prisustvo Bakarnog svitka u Kumranu može lako da se objasni. Sadukejska veza? Sada možemo da razmotrimo još jednu, drugačiju teoriju o identitetu Zajednice povezane sa Kumranom, i nju je nedavno predložio dr Lorens Šifman. Za razliku od dr Golba, on nema primedbi na lociranje jedne verske grupe u Kumran, kao ni na to da se pronađeni svici njima pripišu, ali se suprotstavlja tradicionalnom jednoglasnom mišljenju koje Zajednicu povezuje sa esenima. Zasnivajući svoj argument prvenstveno na valjanim argumentima koji su prikazani u sada čuvenom tekstu 4QMMT, uopšteno poznatom kao Neka zakonska pravila koja se tiču Tore, on tvrdi da je Zajednica po svom poreklu bila ili
sadukejska, ili se u suprotnom "esenski pokret mora potpuno redefinisati kao pokret koji se pojavio iz sadukejskih korena". Mišljenje da tekst 4QMMT ima nadasve sadukejske tendencije, prihvaćeno je od strane mnogih stručnjaka, uključujući i nepokolebljivog pobornika jednoglasnog mišljenja, dr Gezu Vermeša, mada on veruje da tekst treba povezati sa jednom ranije otcepljenom grupom nižih sadukejskih sveštenika u Jerusalimu. Mislim da i ovde ponovo nastaje problem zbog toga što se različite verske grupe, aktivne u Judeji u to vreme, posmatraju kao monolitne grupe, dok je, gledano kroz prizmu istorije, verovatnije da je postojao čitav jedan spektar različitih ideologija i običaja. Ako je zaista potrebno da preispitamo naš pristup esenskom pokretu u svetlosti mojih ranijih primedbi, hipoteza dr Šifmana izgleda manje protivurečna nego što su to mnogi smatrali. Uprkos jednom broju pravnih sličnosti između Zajednice i sadukeja, izvesna istaknuta gledišta u sektaškim spisima Zajednice zaista su u potpunoj suprotnosti sa onim što znamo o sadukejima (poput verovanja u predestinaciju i anđele), tako da mislim da bez opasnosti možemo da odbacimo pojednostavljenu identifikaciju Zajednice i sadukeja. Nakratko ćemo razmotriti razne aspekte istorijskog porekla Zajednice, ali ovde možemo da kažemo da nas ona druga Šifmanova alternativna teorija o poreklu Zajednice, zajedno sa Vermešovom procenom teksta 4QMMT, zapravo vode u pravom smeru. Ja bih poreklo Zajednice smestio u savez pravovernih Jevreja, poznatih iz Prve i Druge knjige o Makabejcima po imenu hasidi. U vreme kada se hašmonejska dinastija učvrstila, ovaj šaroliki savez ratobornih Jevreja se raspao i iz njega su iznikle različite grupe. Što se kumranske Zajednice tiče, znamo da ona mora da je, tokom izvesnog perioda, održavala neku vezu sa Hramom jer su njene vođe bili sveštenici koji su sebe nazivali "sinovima Cadoka". I zaista, naziv koji su sadukeji sami sebi dali takođe je povezan sa imenom Cadok. Isto tako, treba da se prisetimo da nisu svi sveštenici u Hramu bili u formalnom smislu sadukeji, pa nije nemoguće da su neki od njihovih članova imali različita mišljenja o doktrinarnim pitanjima. Ovo ukazuje na to da se jedna grupa sveštenika disidenata odvojila od sveštenstva Hrama i da je, iako je i dalje imala neke zajedničke karakteristike sa onima koji će postati pravi sadukeji, ova grupa stvorila ono što će tek postati Zajednica sa svojim specifičnim doktrinama. Istorijsko poreklo Zajednice Na kraju, možemo još jednom da pogledamo svitke i da vidimo bacaju li oni još nekakvu svetlost na istorijsko poreklo i razvoj Zajednice. Pre nego što se pozabavimo detaljima, kratak odgovor bio bi da iz svitaka, na žalost, može da se izvuče veoma malo istorijskih podataka, mada to nije sprečilo mnoge naučne radnike da predstave znatan broj teorija, od uverljivih do onih fantastičnih. Izvori koji se obično koriste za rekonstrukciju istorijskog porekla Zajednice su malobrojni - Damaški dokument, i neki od pešera - ali čak i oni daju vrlo malo čvrstih dokaza. Razlog za to delimično počiva u činjenici da namera pisaca nije bila da pišu sistematska istorijska dela, nego da povežu moguće proročke delove ranih biblijskih spisa sa savremenim događajima. Nadasve, ovo nije učinjeno na jasan način koji bi svima bio razumljiv, nego prikrivenim i šifrovanim jezikom da bi lako bilo razumljivo samo onim iniciranim članovima Zajednice i skoro nikom drugom - veliki deo onoga što su oni napisali, njihovi suparnici smatrali bi za izdaju.
Svesni ovih prigovora, pogledajmo prvo jedan od najstarijih tekstova povezanih sa Zajednicom, Damaški dokument, i pogledajmo šta možemo iz njega da naučimo. Izuzev detalja o tome kako Zajednica treba da bude organizovana i na koji način treba njom da se upravlja, u ovom spisu se pokušava da se logički povežu njegove očigledno teološke poruke, sa izvesnim pojedincima i događajima. Spis počinje odeljkom koji izgleda da pruža neke aluzije na poreklo Zajednice: "Jer zbog nevernosti njihove, kojom ga napustiše, sakri On lice svoje od Izrailja i od svetišta Svoga i predade ih maču. Al' setivši se saveza s praocima, ostavi ostatak Izrailju i ne dade da ih zatru. A po svršetku gneva, godina tri stotine i devedeset od kada ih predade u ruke Navukodonosora, kralja Vavilona, pohodi ih. I izraste iz Izrailja i Aharona koren nasada, kako bi baštinio zemlju Njegovu i uživao u dobru tla njegova. Jer shvatiše svoj greh i spoznaše da su ljudi prestupni. A bejahu kao slepi i kao oni koji tapkaju po putu dvadeset godina. I shvati Bog dela njina, jer Ga celim srcem iskahu i odredi im Učitelja pravednosti da bi ih naputio putem srca Njegova." Očigledno je da se prvi redovi ovog odeljka odnose na pljačkanje i razaranje koje je snašlo stanovnike Izrailja i Judeje od Asiraca, odnosno Vavilonjana. U odeljku se nalaze aluzije na pobožne preživele izgnanike na koje se Bog smilovao, ali iz teksta nije jasno da li su oni bili uključeni u prve talase izbeglica-povratnika - mada treba primetiti da, pominjući Izrailj i Aron, pisac implicitno kaže da su bili uključeni i sveštenici i laici. U detaljnoj analizi Damaškog dokumenta, Džerom Marfi-O'Konor (Jerome Murphy-O'Connor) ukazuje na to da je Zajednica zapravo poticala iz Vavilona i da se u Judeju vratila znatno kasnije od ostalih. U tekstu se zatim navodi približan datum pojavljivanja začetnika Zajednice i pominje se da je proteklo trista devedeset godina od vremena Navukodonosora i progonstva. Naučnici su se žestoko raspravljali oko toga da li ovaj broj ima bukvalno ili simbolično značenje u odnosu na kraj vremena koji spominje Jezekilj (4:5). Međutim, ako shvatimo bukvalno, trista devedeset godina posle početka progonstva, koje se dogodilo 586. g. pre nove ere, dovodi nas do 196. godine pre nove ere, kada su se, po predanju, pojavili osnivači Zajednice. Pošto je protekao još jedan haotični period od dvadeset godina, 176. g. pre nove ere pojavio se "učitelj pravednosti", vođa koji će ih predvoditi. Istorijski podaci koje možemo da pronađemo u Damaškom dokumentu otkrivaju da je između "učitelja" i izvesnih drugih članova njegove grupe, koji se različito nazivaju kao "propovednici lažnih stvari", "graditelji zida" i "oni koji probijaju međe Nauka", kasnije došlo do ozbiljne razlike u mišljenju u vezi sa verskim dužnostima. Ove druge članove je predvodila osoba koja je bila mlađa od učitelja i poznata pod imenom "lažov", ili na drugim mestima kao "podrugljivac" i "čovek laži". Ovi otpadnici optuženi su da obavljaju nečiste obrede, da se služe pogrešnim kalendarom za utvrđivanje praznika, kao i da vole novac i konflikte, a poznato nam je iz drugih sektaških spisa da je i sam "lažov" bio optužen zbog propagiranja lažnih učenja i obmanjivanja vernika. One što su i dalje bili verni njegovom tumačenju božijih namera, "učitelj pravednosti" je poveo u izgnanstvo u "zemlju Damaska", gde su sklopili novi Savez. Ovde ponovo počinju rasprave oko pomenutog "Damaska". Neki ga shvataju bukvalno kao grad sa tim imenom, dok drugi smatraju da je to samo simbolična odrednica za mesto gde su se oni bili sklonili, a mnogi pretpostavljaju da je to kumranska
naseobina. "Učitelj pravednosti" je tamo umro posle četrdeset godina - oko 136. g. pre nove ere, ako bismo date brojke shvatili bukvalno. Damaški dokument nam takođe govori da su, tokom ovog perioda, zli ljudi i dalje upravljali Hramom i Jerusalimom, iako su jednom prilikom oni bili kažnjeni od "glavnog kralja Grka" - izraz koji mora da se odnosio na jednog od seleukidskih helenističkih kraljeva, po svoj prilici na Antioha IV Epifana, ili na njegovog naslednika Demetrija I. Na kraju, pisac ovih kvaziistorijskih odeljaka ističe da će Zajednica morati da sačeka još četrdeset godina posle smrti "učitelja", do nastupanja "poslednjeg vremena" koje će započeti dolaskom Mesije. Iako nam ovi oskudni podaci daju nekakvu sliku glavnih događaja u stvaranju Zajednice, ipak bi ih trebalo uzimati s oprezom, jer nam ne omogućavaju da shvatimo išta što bi nam pomoglo da tačno prepoznamo događaje i dramatis personae, koji se u tim događajima pominju. Sve što možemo da iz njih izvučemo, jeste to da je Zajednica osnovana dosta kasnije nakon njenog povratka iz vavilonskog progonstva, negde tokom vladavine Seleukida i pre Makabejskog ustanka, i da joj je na čelu bio "učitelj pravednosti", čiji naziv izgleda indirektno podrazumeva da je on mogao biti i jedan od prvosveštenika. U okviru Zajednice je došlo do raskola i, kao rezultat toga, Zajednica je napustila Jerusalim i otišla negde u izgnanstvo. Podatak o "glavnom kralju Grka", indirektno ukazuje na to da su se ovi događaji odigrali u vreme kada su Seleukidi i dalje predstavljali pretnju za Judeju, bilo to pre ili posle Makabejskog ustanka. Izuzev ovako iscrtane istorije i samih Svitaka sa Mrtvog mora, iz drugih istorijskih izvora ne saznajemo više ništa što bi nam omogućilo da sa sigurnošću prepoznamo bilo "učitelja pravednosti", bilo "lažova", mada postoji jedno objašnjenje za otcepljenje grupe koju je predvodio "lažov". Pozivajući se na aluzije o ovim "propovednicima lažnih stvari", koje se mogu pronaći i u drugim sektaškim svicima, mnogi stručnjaci se zadovoljavaju time da ih poistovete sa farisejima - mada bi bolje bilo o njima razmišljati kao o protofarisejima, s obzirom na period na koji se Damaški dokument odnosi. Ovaj scenario se dobro uklapa u našu prethodnu raspavu o podeli labavo povezane grupe pravovernih Jevreja, poznatih kao hasidi, koji su se sastojali od sveštenika, pismoznalaca i laika, na kasnije esene i fariseje. U vremenu o kome raspravljamo, kada se Zajednica prvi put pojavila, verovatno da ni eseni ni fariseji nisu postojali kao različite partije, već su bili samo kao tačkice u okviru spektra, i brinuli su se jedino o ispravnoj primeni verskog zakona, koji je bio u središtu njihove ideologije. Damaški dokument izgleda da aludira na dalji raskol u nekadašnjem hasidskom savezu, kada su se protofariseji odvojili od ostalih hasida koji su evoluirali u razne esenske grupe. Posle "učiteljeve" smrti, njegovi sledbenici nastavili su da slede uputstva koja im je on dao, očekujući neminovan dolazak Mesije. Zajednica je pritom stvorila i druga književnih dela u kojima se odražavao njihov pogled na svet, zajedno sa spisima što propagiraju jedinstven pristup tumačenju svetih knjiga, poznatim kao pešeri. U jednom broju takvih spisa takođe se pominju događaji iz istorije Zajednice i života njenog vođe, od kojih su najvažniji Pešer Avakum, Knjiga Psalama i Naum. Ponovo se suočavamo sa velikim teškoćama pošto apsolutno nijedan od ključnih likova nije pomenut svojim pravim imenom, već samo brojnim maštovitim nadimcima. Pored "učitelja pravednosti", "lažova" i "propovednika lažnih stvari", sada se susrećemo i sa mnogim drugim. Oni se mogu grupisati u skladu sa tim da li se odnose na Zajednicu i njene vođe, ili pak na njihove
protivnike. Zajednicu predstavljaju "sveštenik", "čovek istine", "oni koji postupaju prema Nauku", "siromašni" i "povratnici iz pustinje". Njihovi protivnici mogu da se podele u dve grupe: na sunarodnike Jevreje koji su smatrani za otpadnike, i na gentile. U one prve ubrajaju se "zli sveštenik", "izdajnici", "mrzitelji Saveza", "poslednji jerusalimski sveštenici", "pokvarenjaci iz Jefraima i Menašea" i "pokvarenjaci iz Izrailja". Pomenuto je i nekoliko neprijatelja-gentila, kao što su "kraljevi Javana", "Kitimi i vladari Kitima", mada je njih najlakše prepoznati. "Kraljevi Javana" su Seleukidi, dok su "Kitimi i njihovi vladari" Rimljani. Ovo pominjanje Rimljana ukazuje na kasni datum nastanka spisa, jer su Rimljani počeli da se pojavljuju na jujdejskoj socijalno-političkoj pozornici posle osvajanja Palestine od Pompeja 63. g. pre nove ere. Poslednjih godina bila je primetna pojava da se pešeri ne tretiraju kao pouzdani istorijski dokumenti, pa je jedan broj naučnih radnika, poput Filipa Dejvisa (Phillip Davies), osporio njihovu istorijsku vrednost. Ipak, treba pogledati neke od najistaknutijih odeljaka pešera i videti može li se nešto u njima pronaći. Kao i u Damaškom dokumentu, i u pešerima se pominje raskolnička grupa koju je vodio "lažov", tako da se i ovde oni nazivaju "propovednicima lažnih stvari". U Tumačenju knjige proroka Avakuma se pominju dve grupe "izdajnika" - jedna ranija grupa i jedna kasnija koja je bila aktivna tokom "poslednjeg vremena". Raniju grupu možemo da identifikujemo kao grupu otpadnika "lažova", jer pešer implicitno nagoveštava da je ova grupa "izdajnika" odbacila "učitelja" i zatim se otcepila od njegove grupe, dok su u drugoj grupi izgleda bili oni pod vođstvom "zlog sveštenika", koji su bili suprotstavljeni celokupnoj Zajednici i njenom "učitelju". Tako da iako je "zli sveštenik" bio savremenik "učitelja pravednosti", njegove neprijateljske aktivnosti dešavale su se posle raskola "lažova". Identitet "zlog sveštenika" i "učitelja pravednosti" Jedan broj potencijalno korisnih podataka u vezi sa "zlim sveštenikom" može da se sakupi iz pešera, i to može da nam pomogne da ga identifikujemo. Da počnemo zapažanjem da je fraza "zli sveštenik" (ha-kohen ha-raša') igra reči za hebrejski naziv za prvosveštenika (hakohen ha-raša'), tako da je ovaj pojedinac verovatno bio jedan od jerusalimskih prvosveštenika. Međutim, treba reći da neki stručnjaci veruju da je taj nadimak korišćen u opštem smislu za sve nezakonite prvosveštenike hašmonejskog perioda. U Tumačenju knjige proroka Avakuma i u Tumačenju knjige Psalama nalaze se neki biogafski detalji o "zlom svešteniku": "Zli sveštenik je zvan imenom istine u početku svog nastupa. A kada vladaše Izrailjom, uzoholi se i napusti Boga i odmetnu se od zakona radi bogatstva. I napljačka i nakupi bogatstvo od ljudi nasilja koji se pobuniše protiv Boga. I bogatstvo naroda uze da bi dodao na sebe greh krivice. I putevima gnusoba delovaše, u svem kalu nečisti. Sveštenik koji se odmetnu /i odbaci/ zakone Božije... stoga ga udariše presudama za zlotvore. I strahote bolesti zlih mu naneše i osvete telu njegovom. ... Zlog sveštenika koga, zbog obesnog greha prema Učitelju pravednosti i ljudima njegovog Saveza, dade Bog u ruke neprijatelja njegovih da bi ga mučili udarom uništavajućim, patnjama duše, zato što je okrivljavao izabranika Njegovog. ... Zlog sveštenika koji je progonio Učitelja pravednosti da bi ga uništio u jarosti besa svoga. U domu progonstva njegova i u vreme određenog roka počinka Dana pomirenja,
pojavi se kod njih da ih uništi i da ih natera da pokleknu u dan posta, subotnjeg mira njihovog. A njemu će platiti Bog odmazdom, davši ga u ruku nasilnika tuđih naroda da se nad njim izvrši /sud/." Kada sakupimo sve gornje činjenice, videćemo da je "zli sveštenik" po svoj prilici bio prvosveštenik, koji je svoju karijeru započeo u dobrom duhu, ali da je vrlo brzo postao iskvaren i zao. On je progonio "učitelja pravednosti" i njegovu Zajednicu, verovatno s namerom da ih uništi, ali su ga gentili ubili van Judeje, i to je bila božija kazna za njegove grehe. Manje očigledno je to da se smatralo da je on bio nezakoniti prvosveštenik, zato što drugo značenje izraza "zli" to podrazumeva. Štaviše, kao prvosveštenik, on je bio vladar Judeje, ali ne i kralj, jer su ove reči u hebrejskom jeziku različite. S obzirom na približne datume koje smo ranije utvrdili za aktivnosti "učitelja pravednosti", pretpostavlja se da je "zli sveštenik" vladao do 136. g. pre nove ere i verovatno posle toga, u periodu pre 134. g. pre nove ere, kada je Johanan Hirkan postao prvosveštenik i etnarh Judeje. Ove činjenice nam dozvoljavaju da suzimo izbor mogućih kandidata za ulogu "zlog sveštenika". Prvo, treba da znamo da su tokom makabejskog i hašmonejskog perioda mnogi ljudi sve prvosveštenike, a to je bilo i mišljenje Zajednice, smatrali za nezakonite jer nisu bili potomci solomonskog prvosveštenika Cadoka. Titula "kralj" nije bila korišćena do trenutka stupanja Aristobula 1 na presto 104. g. pre nove ere, tako da su prethodni Hašmonejci bili vladari samo zahvaljujući tome što su bili i prvosveštenici. Bilo je pet prvosveštenika koji su odgovarali vremenskom okviru stvaranja Zajednice i aktivnostima "učitelja pravednosti": Jazon (175-172. g. pre n. e.), Menelaj (171-162. g. pre n. e.), Alkim (162 -160. g. pre n. e), Jonatis (152-142. g. pre n. e.) i Šimon (140-135. g. pre n. e.). Ako primenimo kriterijum iz pešera, možemo da eliminišemo Jazona i Šimona jer su obojica umrla u Judeji, dok je Alkim preminuo od srčanog udara. Po pitanju preostale dvojice, Menelaja i Jonatisa, koji su obojica ubijeni van Judeje, mnogi stručnjaci, poput Stegmana, klade se na Jonatisa jer je on bio poznat zbog svoje gramzivosti i ljubavi prema piću - a još jedna karakteristika "zlog sveštenika" pomenuta i na drugim mestima bila je njegova sklonost ka piću. Što se "učitelja pravednosti" tiče, osim alternativnih stručnjaka kao što su Ajzenman i Tijering, većina drugih smatra da nam podaci iz tekstova Zajednice, kao i na osnovu onoga što može da se nasluti iz ostalih istorijskih spisa, poput dela Josifa Flavija, ne dozvoljavaju da sa sigurnošću identifikujemo ovog čoveka. Stegman, ipak, daje neke korisne pretpostavke uz pomoć kojih makar može da se utvrdi period njegove aktivnosti, mada one ne mogu da nam pomognu da imenujemo pojedinca o kome je reč. On primećuje da je sam nadimak "učitelj pravednosti" (more hats-tseddek) bio tradicionalan naziv koji je davan jedino prvosvešteniku Hrama. Drugi epiteti koji su korišćeni da se opiše "učitelj pravednosti", kao što su "jedinstveni učitelj" (moreh hay-yahid), "tumač Tore" (doresh hat-torah), ili čak samo "sveštenik" (ha-kohen) - svi su takođe bili korišćeni da označe prvosveštenika. On tvrdi da je, u kontekstu Kumranskih svitaka, veoma moguće pretpostaviti da "učitelj pravednosti" ne bi pretendovao na ova zvanja da on zaista jednom nije bio prvosveštenik, pa čak i u slučaju da je bio smenjen sa položaja. Ako još jednom pogledamo kratak spisak prvosveštenika za vremenski period o kome je reč, možemo da vidimo da postoji neobičan prekid između Alkima i Jonatisa.
Pošto je praktično nezamislivo da bi Hram osam godina mogao da funkcioniše bez obaveznog prvosveštenika, Stegman tvrdi da ovaj anonimni pojedinac nije bio niko drugi do "učitelj pravednosti". On takođe ukazuje na to da se slična situacija dogodila sa Onijem IV, koji je nakratko držao to zvanje oko 170. g. pre nove ere, posle ubistva svog oca Onija III, pre nego što ga je prognao Menelaj. Dok je ovaj prognani prvosveštenik sa svojim sledbenicima pobegao u Egipat, gde je u Leontopolisu uspostavio rivalski "pravoverni" Hram, "učitelj pravednosti" izabrao je drugačiji put i otišao u Judejsku pustinju gde je osnovao kumransku Zajednicu. Ajzenmanova teorija Pogledajmo sada dve maštovite teorije u vezi sa identitetom Zajednice i osobama povezanim sa njom, koje su nedavno privukle znatno zanimanje šire publike, ali su pritom u isto vreme doživele potpuni neuspeh kod gotovo svih kumranologista i biblista. Prvu teoriju je izneo dr Robert Ajzenman sa Kalifornijskog državnog univerziteta. On osporava uobičajene datume dobijene pomoću arheologije, nalaza novčića i radiokarbonskog datiranja, koji su bili široko prihvaćeni i koji su približno označavali period pojavljivanja Zajednice i njenih aktivnosti. Umesto toga, on iznosi najmanje sto godina kasniji datum i Zajednicu smešta u kasni irodski i rimski period, otprilike od vremena smrti Iroda Velikog (4. g. pre nove ere) do razaranja Hrama (70. g. nove ere). Ajzenman potpuno zaobilazi pitanje umešanosti Ješue - čije je postojanje za njega fikcija - i tvrdi da je "učitelj pravednosti" bio Jakov "Pravedni", pretpostavljeni Ješuin brat i, po Novom zavetu, vođa Jerusalimske crkve. Pošto je Jakova pogubio prvosveštenik Anan 62. g. nove ere, ova ličnost mora da je bila "zli sveštenik", dok je "čovek laži" bio apostol Pavle. U svojoj najnovijoj knjizi, Isusov brat, Ajzenman nadugačko raspravlja o tome da sektaški spisi iz Kumrana i novozavetni spisi, kada ih posmatramo kao celinu, predstavlajaju dve strane jedne iste priče koju su napisali sledbenici Jakova, odnosno Pavla - kumranski materijal predstavljao bi tačan opis događaja, dok bi novozavetni spisi bili namerni falsifikati tih događaja, odnosno podmukla prevara. Iako Ajzenman iznosi veliki broj činjenica, za koje tvrdi da podupiru njegove hipoteze (ima ih previše da bismo ih ovde na pravi način ukratko predstavili), osnovna kritika njegovog dela se odnosi na previše slobodno tumačenje izvesnih delova Kumranskih svitaka i Novog zaveta ili pak, na još goru mogućnost da je on koristio sumnjive prevode. Na primer, jedan mali, ali ključni problem nastaje kada se shvati kako je on protumačio jedan važan odeljak koji se nalazi u fragmentarnom Pravilu rata, u kome je reč o jednoj mesijanskoj ličnosti. Ajzenman ovaj odeljak čita na sledeći način: "Presudiće mu... i osudiće na smrt vođu Zajednice, od Davidove loze... nanoseći mu rane", ali praktično svi ostali stručnjaci su jednoglasni i prihvataju mnogo koherentniju Vermešovu verziju: "Presudiće mu... Princ Zajednice, od Davidove loze, ubiće ga... udarcima i ranama". Dok Ajzenman ovaj odeljak vidi kao potvrdu za ubistvo Jakova, po njemu "učitelja pravednosti", u Vermešovom ubedljivijim prevodu opšti kontekst ukazuje na to da ove reči zapravo opisuju dela nekog mesijanskog vođe koji će pre nekoga ubiti, nego da bude ubijen, i to verovatno vođu "sinova tame". Iako ja nisam naklonjen tome da prihvatim Ajzenmanove hipoteze, treba naglasiti da su njegovi mnogobrojni spisi, o
raznim aspektima svitaka sa Mrtvog mora, dali važan doprinos našem razumevanju nekih karakteristika Zajednice, posebno u vezi sa korišćenjem jezika. Teorija Barbare Tijering Iako je akademska zajednica već bila odbacila Ajzenmanove hipoteze, njegovi argumenti su barem naoko uverljivi. Ovo, po mom mišljenju, ne može da se kaže za dr Barbaru Tijering sa Sidnejskog univerziteta koja, u svojim nedavnim knjigama, predlaže još jedno zapanjujuće rešenje. Zaista, njene ideje su toliko bizarne da kada sam prvi put pročitao knjigu Čovek Isus: novo tumačenje svitaka sa Mrtvog mora (Jesus the Man: A New Interpretation from the Dead Sea Scrolls), ozbiljno sam se upitao da li je to jedna, do najsitnijih detalja, razrađena, akademska prevara. Nažalost, to nije bio slučaj: tumačenje Barbare Tijering je pretendovalo na to da bude prihvaćeno "zdravo za gotovo". Kao i Ajzenman, i ona odbacuje jednoglasno mišljenje da svici potiču iz sredine perioda Drugog hrama, pa ih smešta u sredinu 1 veka nove ere. Ona tvrdi da je zapravo Jovan Krstitelj bio kumranski "učitelj pravednosti", dok je "zli sveštenik" Ješua! Na način jedinstven među biblistima, ona "dešifruje" i kumranski korpus i Novi zavet pomoću svog karakterističnog pešer stila tumačenja. Nastavljajući na ovaj način, ona, iznenađujuće detaljno, rekonstruiše istorijsko poreklo Zajednice i njenih ključnih igrača. Ukratko, ona predlaže teoriju da je Jovan Krstitelj bio vođa esenskog pokreta koji se podelio na dve struje: na jednu ortodoksnu ili konzervativnu i na drugu liberalnu i progresivnu. Ove dve struje živele su u stanju stalne napetosti pod vođstvom Jovana Krstitelja sve dok se Ješua, nezakoniti potomak kralja Davida, nije suprotstavio Jovanovom autoritetu i pokušao da uzurpira položaj prvosveštenika. Juda Iskariotski, jedan od lojalnih sledbenika Jovana Krstitelja, na kraju je izdao Ješuu Pontiju Pilatu, koji je odjahao do Kumrana, postao član Zajednice samo provizorno i naredio da Ješuu razapnu odmah tu na granicama naseobine. Pritom Tijeringova tvrdi i da je Ješua bio oženjen sa Marijom Magdalenom, da je preživeo muke prilikom razapinjanja i da je kasnije sa Pavlom otišao u Rim, gde je doživeo duboku starost. Čovek zanemi od ovakvih, ničim potkrepljenih, gluposti! Jedno moguće rešenje? Želim da ovo poglavlje zaključim poslednjom hipotezom koju sam pronašao u jednoj fusnoti članka Igora Tantleveskija, objavljenog u naučnom časopisu Kumranska hronika iz 1995. godine. On daje neke interesantne predloge u vezi sa poreklom Zajednice. Za početak, skreće nam pažnju na činjenicu da je Zajednica sebe nazivala "onima koji postupaju prema Nauku u domu Jude" i "Judinim domom". On veruje da je ime "Juda" zapravo dvosmisleno i da se odnosi i na vođu Zajednice i na Zajednicu kao celinu. Po Tantleveskijevom shvatanju ovaj Juda nije bio "učitelj pravednosti" nego njegov neposredeni naslednik, koga treba identifikovati kao "sveštenika". On dalje ukazuje na to da je ovaj Juda Sveštenik mogao da bude ista ona osoba koju Josif Flavije pominje, u nekoliko svojih spisa, kao esenskog vođu aktivnog za vreme vladavine Aristobula I i Aleksandra Janisa, koji je imao moć da predviđa buduće događaje - osobina pridavana "svešteniku" u kumranskom korpusu - i koji je bio progonjen od strane Aleksandra Janisa.
Tantleveskij predlaže i hipotezu o identitetu "učitelja pravednosti", i pritom primećuje da Svitak Hrama ukazuje na to da je lično ime "učitelja pravednosti" bilo Cadok, pa su stoga njegovi sledbenici nazivani "sinovima Cadoka". Ovaj Cadok je, po njegovom ubeđenju, ista ona osoba koja se pominje u Aboth de-Rabbi Nathan, a pominju ga i drugi jevrejski pisci kao što su Jakov al-Kirikisani, Sađija Gaon i Juda Hadasi. Po ovim izvorima, taj Cadok je bio učenik uglednog Antigona iz Soša, čija su poznata verovanja u velikoj meri odgovarala verovanjima Zajednice. Na taj način, pod uslovom da je Tantleveskij u pravu, "učitelj pravednosti" (Cadok?) nije bio osnivač Zajednice, a ta počast pripada zapravo njegovom učitelju, Antigonu. Pored ovog Cadoka, znamo da je Antigon imao još jednog poznatog učenika po imenu Boetus. Po Kirikisaniju, i Cadok i Boetus bili su vođe cadokita i, što je još zanimljivije, ti isti cadokiti postali su poznati kao "pećinari", zato što su njihovi sveti spisi pronađeni upravo u pećinama. Kao što smo ranije videli, u okviru Zajednice je došlo do raskola i pojavila se disidentska struja koju je predvodio "čovek laži". Po ovoj teoriji, "čovek laži" bi trebalo da bude sam Boetus - koji je, to znamo iz drugih izvora, bio vođa jedna sekte što je po njemu dobila ime. Već je primećeno da postoje izvesne nepodudarnosti u detaljima, uprkos brojnim sličnostima, i to između opisa esena Josifa Flavija i onoga što znamo o kumranskoj Zajednici. Tantleveskij nudi rešenje i ove zagonetke. On veruje da Flavijeve esene možemo da poistovetimo sa otcepljenom grupom boetusovaca, koji su bili liberalnije krilo esenskog pokreta. Štaviše, ako odlučimo da ne prihvatimo uobičajeno poreklo izraza "boetusovac", nedavno je ukazano na to da je hebrejski izraz bajtsin, tradicionalno preveden kao "boetusovac", zapravo neznatno izmenjen oblik izraza bet bajtosin koji znači "dom /škola ili zajednica/ esena". U oba ova slučaja, izgleda da postoji uverljiva povezanost između boetusovaca i jednog esenskog krila. Intrigirajuće je to što znamo da su boetusovci postojali još neko vreme nakon razaranja Jerusalimskog hrama, jer su pominjani u kasnijim rabinskim spisima, a čak su i karaiti tvrdili za sebe da su njihovi duhovni naslednici. Jesmo li konačno razotkrili misteriju identiteta Zajednice, zahvaljujući jednoj neupadljivoj fusnoti zaturenoj u malom akademskom časopisu? XI poglavlje KRAJ VREMENA I MESIJANIZAM Radikalno drugačija verska i socijalna situacija tokom perioda progonstva i perioda Drugog hrama suočila je Jevreje sa mnogobrojnim teškim problemima koji su povremeno pretili da unište njihov jedinstveni identitet kao etničke grupe. Sada su bili potrebni novi odgovori da bi se povratila ranija izrailjska vera u sudbinu nacije uzdrmane nizom osvajanja od strane Asiraca, Vavilonjana, Grka i, na kraju, Rimljana. Postepeno je počeo da se pojavljuje sasvim nov način sagledavanja Boga i sveta, u kome su se mnogi persijski verski koncepti izmešali sa tradicionalnim jevrejskim verovanjima. U svakom slučaju, Jevreji su i dalje o sebi mislili kao o posebnom narodu vezanom za Boga Abrahamovim savezom, mada je, tokom seleukidskog perioda, poslednja nada za pravoverne Jevreje bila ta da se približava kraj sveta. To se ogleda u raznolikosti
eshatološke i apokaliptičke književnosti stvarane širom jevrejskog sveta, kao i od strane samih sektaških grupa povezanih sa Kumranskim svicima. Osnovno pitanje sa kojim su se suočavali konzervativni Jevreji u Judeji, upravo oni koji su odbacivali ono srećnije helenističko rešenje, bilo je vrlo jednostavno: zbog čega izabrani božiji narod toliko pati? Pre progonstva, mnogi proroci davali su na to jednostavan odgovor: Bog kažnjava svoj narod zbog njihovih grehova - da bi ih naterao da se pokaju i poprave. Ali bez obzira na to sa koliko su predanosti Jevreji ispunjavali svoje verske obaveze, očekivane nagrade nije bilo, ni za pojedinca ni za narod. Upravo suprotno, patnje su se, ni malo lakše, nastavile, pogotovo tokom surove vladavine Seleukida. Apokaliptizam Pošto su se posledice ove situacije sve više odražavale na umove pravovernih Jevreja, njihova pažnja se sve više okretala od sadašnjosti ka možda ne tako dalekoj budućnosti, kada će konačno oni biti osvećeni i nagrađeni. Ova ideja nije bila potpuno nova, jer se javljala i u spisima ranijih proroka, mada je pojava novih religioznih koncepata karakteristična za ovaj period jevrejske istorije. Apokaliptički spisi kasnog perioda Drugog hrama, kao što su oni Danila i Enoha, sada su ukazivali na to da krivica leži negde drugde: zle sile deluju u svetu i njima je Bog dao privremenu slobodu, da bi one prouzrokovale zlo kao deo tajanstvenog božijeg plana. Pre progonstva, proroci su učili da se ovakva patnja može jednostavno okončati iskrenim pokajanjem i ponovnim povratkom dubokom poštovanju božijih zakona, na način utemeljen u Tori, ali to više nije bilo dovoljno - sada će sam Bog morati da se umeša, da bi uništio zle sile i uspostavio "božije carstvo". Ovakva gledišta je negovala i kumranska sekta, što možemo da vidimo iz velikog dela njenih spisa, isto kao i jevrejska grupa koja se na kraju razvila u hrišćanstvo. U međuvremenu, od svih pravovernih Jevreja se očekivalo da ostanu privrženi veri, da poštuju Zakon i da čekaju da Bog interveniše, sve u nadi da će naći svoje mesto u budućem, idealnom svetu. U početku, oslanjajući se na uspeh Makabejskog ustanka i oslobođenje zemlje od strane dominacije, Judejci su po svoj prilici mislili da se stvari razvijaju u skladu sa božijim planom opisanim u Danilovoj knjizi. Ali ponovo su se nade mnogih, poput onih koji su na kraju osnovali kumransku sektu, skrhale usled divljaštva, gramzivosti i očiglednog bezbožništva hašmonejskih vladara, a kasnije i usled stalnog prisustva stranih vladara, kao što su irodovci i Rimljani. Doktrinarna sloboda Kao što smo već videli, judaizam je u to vreme dozvoljavao znatan stepen slobode mišljenja u vezi sa doktrinarnim pitanjima, sve dok su ona ostajala u granicama propisanog obrednog poštovanja vere. Ova sloboda je omogućila da se na obodima jevrejskog društva pojave sasvim nove i revolucionarne ideje. Te ideje su često bile utemeljene na aluzijama preuzetim iz starijih spisa, kao što su Izlazak ili, uvek popularni, Isaija. Mnogi pojedinci su oslobođenje drevnog Izraela iz egipatskog ropstva, četrdeset godina iskušenja i lutanja po pustinji, i konačno osvajanje Kanaanske zemlje, videli kao
istorijski model na osnovu koga će oni u sadašnjosti preduzimati svoje aktivnosti. Razni jevrejski mudraci i njihovi sledbenici, uključujući i Jovana Krstitelja i Ješuu, smatrali su da je pustinja mesto za pročišćenje, daleko od iskušenja i pokvarenosti gradskog života. Jasno je iz kumranskih sektaških spisa da je ova grupa svoje povlačenje u Judejsku pustinju videla kao pripremni, kratkotrajni boravak koji će se završiti njihovim trijumfalnim povratkom u Jerusalim. Štaviše, baš kao što su Izrailjci u prošlosti, u kriznim vremenima, imali harizmatske vođe poput Mojsija i Davida, tako su i mnogi Jevreji kasnog perioda Drugog hrama očekivali vođu koji će biti poslat od Boga - u Damaškom pravilu kumranske grupe zaista se eksplicitno izjavljuje da je "učitelj pravednosti" poslat upravo s tom ulogom. Mesijanski koncept Iznenađujuće je to što je ova ideja o vođi, koga će Bog poslati, sasvim kasno sazrela jer čak i u Danilovoj knjizi za koju se smatra, sudeći po njenoj unutrašnjoj logici, da nije mogla biti napisana pre 167. g. pre nove ere - nema izričitog pominjanja ovog vođe, iako su prisutni svi drugi eshatološki elementi, kao što su porobljavanje ili uništenje zlih naroda, kao i pobednička vladavina pravednih. Verovanja o ovom vođi počela su da dobijaju jasniji oblik u Solomonovim psalmima (oko 50. g. pre nove ere), nakon pada Jerusalima pod rimsku vlast. Posle pada hašmonejske dinastije i njenog konačnog neuspeha u ostvarivanju svog prvobitnog obećanja, Jevreji su počeli da žude za tim da Bog postavi kralja iz Davidovog doma da vlada Izrailjom i protera gentile iz zemlje. Iako su postojale razne varijante, prvobitno se očekivalo da ovaj vođa bude kraljevskog porekla, pa je tako došlo do toga da ga nazivaju "mesija" - "pomazanik". Nepotrebno je reći da su se očekivanja naroda da će se Mesija pojaviti, sve više uvećavala tokom vladavine Iroda Velikog, zatim tokom Ješuinog života i neko vreme posle toga, sve do smrti Šimona bar-Kosebe. Opšte očekivanje je bilo to da će Bog, ako se već ne bude sam direktno umešao, poslati svog izaslanika u vidu ovog Mesije da presudi činiteljima zla ili da ih uništi, zajedno sa neznabožačkim narodima. Kada božije carstvo bude ponovo ostvareno, verovalo se da će Mesija i dalje živeti kao vladalac tog izmenjenog sveta. Naravno da nisu svi Jevreji u to verovali, pošto je ideja mesijanskog suda i jednog budućeg, idealnog sveta podrazumevala veru u neku vrstu fizičkog vaskrsenja. Očekivalo se da će, kada nastupi ova mesijanska pobeda nad silama zla, pravednici među onima umrlima vaskrsnuti i biti nagrađeni, dok bi njihovi zli parnjaci ili ostali mrtvi, ili bi se suočili sa večnom kaznom. U drugim varijantama zasnovanim na ovoj tematici, pretpostavljalo se da to mesijansko carstvo neće trajati zauvek, nego će se završiti konačnim nestankom sveta. U tom slučaju, vera u vaskrsenje je podrazumevala jedno početno učestvovanje u mesijanskom carstvu, nakon čega će uslediti večno blaženstvo u raju, dok će oni zli zauvek biti mučeni u paklu. Kako će se odvijati "poslednji dani" Moguće je prilično detaljno rekonstruisati očekivani tok događaja, u čijem će središtu biti Mesija i "poslednji dani", pre nego što sile zla budu uništene, i mi ćemo sada razmotriti ta zbivanja jer su ona bila prilično u skladu sa verovanjima kumranske grupe. Mada čitaoci
mogu da uoče mnoge sličnosti sa idejama pronađenim u ranim hrišćanskim spisima, treba naglasiti da su ovakva gledišta u to vreme bila veoma rasprostranjena u judejskom svetu. Zbog toga nije iznenađujuće da slične stavove otkrivamo i kod ranih hrišćana, zato što su i oni prvobitno bili samo još jedna od jevrejskih sekti. Nagoveštaj za "kraj sveta" - tako se nazivalo vreme konačnog sukoba - bio je period užasnih patnji i haotičnih dešavanja, vreme teških iskušenja što će prethoditi zori oslobođenja. Onim Jevrejima koji su u ovo verovali, poput kumranske Zajednice i ranih hrišćana, bilo je jasno da je to vreme već počelo s obzirom na to da su Judeju naizmenično porobljavale najveće neznabožačke sile, kakve su bili Seleukidi i Rimljani. Verovalo se da će se uskoro pojaviti neka vrsta proroka koji će prokrčiti put za samog Mesiju - možda će se čak i sam prorok Ilija vratiti u svet. Rani hrišćani su verovali da je Jovan Krstitelj prorok i da on utire put svom nasledniku, Ješui-Mesiji, dok je "učitelj pravednosti", posle svoje smrti, izgleda igrao istu ovu ulogu u verovanjima kumranske grupe. Sudeći po velikom broju njihovih spisa, raznim pravilnicima, kao i Ratnom svitku, motiv za spartanski život kumranske Zajednice možda je bila očajnička želja da se isprovocira dolazak Mesije i da se tako privede kraju njima poznati svet. Uloga Mesije Mada su hrišćani Mesiju kasnije smatrali nekom vrstom emanacije samog Boga, Jevreji su, u vremenu o kome govorimo, očekivali da Mesija bude čovek iz kraljevskog Davidovog doma - uprkos činjenici da mu neki izvori pripisuju natprirodne moći. Ne samo da je trebalo da on bude car, nego je trebalo da bude i moćan, prevedan, mudar i posvećen čovek, potpuno sposoban da izvrši svoju dužnost. Treba primetiti da nagoveštaje kasnijih hrišćanskih ideja o božanskoj prirodi ovog Mesije možemo da pronađemo i u raznim teorijama u vezi sa poreklom Mesije. Na primer, ponekad se verovalo, bazirajući se na Isaiji (53:4), da će Mesija biti podvrgnut nekoj patnji, ali za razliku od hrišćanskog stava, za ovu se patnju mislilo da po svojoj prirodi neće biti pokajnička. Neki su opet smatrali, uključujući tu možda i kumransku grupu, da je Mesija, pošto nije imao božansku prirodu, živeo pre Postanja "u stanju skrivenosti u Bogu" i kao takav da je bio sličan anđelima. Ali, ma kakva da je bila njegova prava priroda, verovalo se da će doći do jednog odsudnog napada na pravedne od strane zlih (obično se smatralo da će ti zli biti oni neznabožački narodi predvođeni Rimljanima) i da će se taj napad završiti neuspehom. Mesija će suditi zlima kada budu poraženi, a anđeli osvetnici biće pušteni da ih kazne. A onda, kada svi zli ljudi, bilo otpadnici Jevreji ili gentili, budu uništeni, tada će započeti "mesijansko doba", takođe poznato kao "božije carstvo". Jedan od prvih događaja što će se desiti u ovom novom svetu biće obnova Jerusalima, i tada će i grad i Hram biti očišćeni, ili čak ponovo izgrađeni, kao što se navodi u Svitku Hrama. Štaviše, neke mesijanske jevrejske grupe išle su toliko daleko da su verovale da će se savršeni Jerusalim iz vremena pre Postanja, čudom spustiti sa nebesa i zameniti sadašnji grad. Mada su sva ta gledišta predviđala da će ovaj novi svetski poredak nadgledati sam Mesija s pravičnošću i poštenjem, to ustrojstvo će biti pod direktnom božijom upravom - tzv. Carstvo božije ili Rajsko carstvo - i Bog će u potpunosti vršiti svoju vlast.
Božije carstvo Iako će Jerusalim biti njegovo privremeno duhovno središte, očekivalo se da će ovo carstvo obuhvatati čitav svet i da će postojati za dobrobit i pravednih Jevreja, i preživelih gentila koji su osećali strahopoštovanje prema Bogu i priznavali njegovu vlast. Kao što i odgovara svakoj idealnoj stvarnosti, fizički bol i sve bolesti biće proterani, a svi ratovi, među kojima i oni bratoubilački, biće zamenjeni sveopštim mirom, pravednošću i ljubavlju. U ovom idiličnom svetu, kao što smo videli, uživaće ne samo oni što su živeli u vreme njegovog nastanka, nego i svi mrtvi pravednici koji će fizički vaskrsnuti u tu svrhu. O onome šta će se dogoditi posle toga, gledišta raznih jevrejskih grupa nisu bila ista. Neki su mislili da će ovo mesijansko carstvo biti bez kraja, dok su ostali smatrali da će ono imati ograničeno trajanje od oko hiljadu godina, a posle toga će uslediti "poslednji sud" i obnova sveta. Mada o ovom drugom gledištu izgleda da se nisu sačuvali nikakvi detalji, neke grupe su smatrale da će stari svet biti uništen u opštem požaru - kao što je Bog obećao Noju - a posle toga će uslediti zora novog sveta, uopšteno poznata kao "budući svet". Ovo konačno razaranje biće obeleženo i "poslednjim sudom", kada će biti potvrđene i nagrade večnog blaženstva, i kazne večnog prokletstva. Kumranski mesijanizam Eshatološka verovanja kumranske Zajednice prilagodila su se, uopšte uzevši, ovom gore opisanom toku događaja, mada postoji i jedan broj posebnih tačaka u njihovim spisima. Međutim, izgleda da je, kako je vreme prolazilo, došlo do postepene promene u nekim aspektima verovanja Zajednice, jer se stvari nisu odigravale onako kao što su se oni nadali. Kao što smo videli, mnoge jevrejske mesijanske grupe verovale su u pojavljivanje jednog proroka nalik Iliji, koji će prethoditi dolasku Mesije. Kumranska zajednica tu nije bila izuzetak. Koliko mi možemo da vidimo, oni su na kraju počeli da smatraju "učitelja pravednosti" za svoga proroka, a vrlo je verovatno da je i čitava Zajednica u početku smatrala da je on pravi Mesija, sve dok ga smrt nije sprečila da ih povede u očekivanu pobedu nad "sinovima tame". I zaista, mogućnost da je Zajednica, u jednom trenutku, "učitelja pravednosti" videla kao Mesiju, osnažena je jedinstvenošću mesijanskih gledišta Zajednice. Koliko je nama poznato, druge jevrejske grupe verovale su samo u jednog kraljevskog Mesiju iz Davidovog doma, dok je Zajednica pretpostavljala da će se pojaviti još jedan, sveštenički Mesija koji vodi poreklo od Arona, kao što je pomenuto u Pravilniku Zajedništva (9:11). Ovakvo zajedničko pojavljivanje dvojice mesija, jednog svetovnog i drugog svešteničkog, izgleda da je bilo zasnovano na sličnim obrascima koji potiču iz biblijskih spisa, a primeri za to su Mojsije i Aron, ili Isus Navin (Jošua) i Zorovavel. Treba reći, međutim, da se ovakav vid uparivanja može uočiti i u udvajanju ranih zelotskih vođa, Jude i Cadoka, a možda nešto kasnije i Jovana Krstitelja i Ješue. Treba imati na umu da prethodni primer Jude i Cadoka može da ukaže na neku vrstu ideološke povezanosti između zelota i kumranske Zajednice. Bilo kako bilo, za kumransku Zajednicu je sveštenički Mesija očigledno bio važniji član ovog para, a to je činjenica koja može ponovo da potvrdi mišljenje da je "učitelj pravednosti" u jednom trenutku bio smatran za Mesiju.
Kraj kumranske Zajednice Bez obzira na to kakav je bio fizički kraj Kumrana, eshatološka i mesijanska verovanja članova Zajednice mogu da se shvate kao dovoljan, ako ne i kao neophodan, uzrok nihovog nestanka. Apsolutno je jasno iz njihovih spisa da su oni svim srcem verovali da žive u "poslednjim vremenima", te da je dolazak Mesije neminovan i da će uništenje zlih "sinova tame", kao i spasenje "sinova svetlosti" kako su sami sebe nazivali, biti zagarantovano. Problem za svaku grupu koja je gajila takva verovanja bio je u tome što se događaji često ne odvijaju onako kao što se očekuje. Tokom istorije Zajednice mora da je bilo nekoliko zastoja, kao što je, recimo, smrt "učitelja pravednosti", posle čega je bilo neophodno ponovno procenjivanje bazičnih vrednosti verovanja članova Zajednice. Bilo je potrebno napraviti neke promene, pa su one verovatno i učinjene. Međutim, članovi Zajednice su bili potpuno nepripremljeni za kataklizmu koja je zadesila jevrejski narod tokom Jevrejskog ustanka, kao i za patnje nakon toga, a kulminacija je bila samo razaranje Hrama. Teško je shvatiti kako su se članovi Zajednice izborili sa tim udarcem. Ako je njihova konačna nada počivala u jednom eshatološkom kraju, onda su ga i dobili - ali rezultat nije bio onakav kakav su očekivali. Čak i pod pretpostavkom da članovi Zajednice nisu odmah ubijani ili odvođeni u ropstvo od strane Rimljana, teško je shvatiti kako je Zajednica, kao celina, mogla duže da preživi, izuzev u slučaju da je pristala da odbaci, ili da radikalno promeni, mnoga svoja načela, koja su ih sve dotad izdvajala od drugih jevrejskih grupacija tog vremena. Hišćanstvo i Zajednica Postojala je, međutim, još jedna jevrejska grupa koja je takođe verovala u neminovan kraj sveta, a koja je ipak uspela da preživi i da zapravo procveta onda kada ta nada nije uspela da se materijalizuje. To je bilo hrišćanstvo. Iako ova knjiga nema za cilj da odgovori na pitanje kako su rani hrišćani uspeli da se od jedne male jevrejske sekte transformišu u jednu od najvećih svetskih religija, važno je preispitati nekoliko zajedničkih osobina koje je hrišćanstvo imalo sa kumranskom Zajednicom. Za kontroverzne stručnjake, kao što su Robert Ajzenman i Barabara Tijering, te zajedničke osobine ne predstavljaju iznenađenje, jer oni tvrde da su kumranska Zajednica i rano hrišćanstvo bili u svojoj suštini identični. Možda u ovim teorijama, uopšteno uzevši, ima nekih vrednosti, pod uslovom da ih očistimo od njihovih senzacionalnijih aspekata, jer izgleda neobično to što se u ranim hrišćanskim spisima nigde ne pominje Zajednica, niti bilo koja esenska frakcija - ako su to oni bili - i ne postoje aluzije na Ješuu i njegove sledbenike, izuzev ako sledimo Ajzenmana i Tijering u tom povezivanju Jovana Krstitelja, Ješue ili njegovog brata Jakova, ili Pavla, sa "učiteljem pravednosti", "zlim sveštenikom" i "čovekom laži". Međutim, najveći broj stručnjaka odbacuje sve te hipoteze, iz jednostavnog razloga što oni veruju da svi kumranski spisi prethode Ješuinom rođenju i da bi, u slučaju da postoje bilo kakve direktne veze između jevrejskog hrišćanstva i kumranske Zajednice, bilo sasvim normalno da se neki fragmenti novozavetnih spisa pojave iz pećina. Tačno je da je Džos O'Kalahan (Jose O'Callahan) tvrdio da je identifikovao iz Pećine 7 izvesne sićušne komadiće rukopisa na papirusu napisanom na grčkom, koji sadrži delove iz Jevanđelja po Marku i iz drugih novozavetnih spisa, ali je uprkos
nedavnim pokušajima nekih pojedinaca da ponovo ožive ovu tvrdnju, ona potpuno diskreditovana. Međutim, za nas je sličnost izvesnih elemenata obe ove verske grupe sasvim dovoljno upadljiva, pa možemo da pretpostavimo da su postojale izvesne dodirne tačke između njih, tokom jednog perioda. Svi stručnjaci se slažu da važnost svitaka sa Mrtvog mora treba da bude priznata zbog osvetljavanja porekla judaizma, odakle se Ješua pojavio sa svojim učenjem, jer se pre otkrića u Kumranu uopšte nije znalo za postojanje bilo kakve savremene jevrejske verske literature. Izuzev uvek prisutnog Josifa Flavija, sve što smo imali su bila dela prilično helenizovanih Jevreja, poput Filona Aleksandrijskog, kao i neki kasniji rabinski spisi, mada su se obe ove vrste pojavile iz dosta drugačijih kulturnih i društvenih svetova u odnosu na onaj Ješuin i njegovih sledbenika. Za mnoge hrišćanske čitaoce, Kumranski svici verovatno deluju pomalo uznemirujuće jer, iako sadrže učenja koja su nama veoma bliska, u isto vreme preovlađujući ton u spisima Zajednice sigurno izgleda sasvim stran. Lakše je, međutim, shvatiti te razlike ako prvo razmotrimo prilike u kojima su stvarani spisi ove dve grupe. Smatralo se da je Zajednica stvorila svoju književnost mnogo pre šoka nastalog usled razaranja Hrama tokom Jevrejskog ustanka, dok se za svu ranu hrišćansku literaturu sa izuzetkom originalnih Pavlovih pisama, poput njegovih poslanica Rimljanima, Korinćanima i Galatima, uopšteno veruje da je bila napisana posle tog događaja. Još jedan razlog zbog kog se javljuju razlike, jeste auditorijum kome su ove zbirke spisa bile namenjene. Kumranski sektaški materijal je pisala jedna ekskluzivna i elitistička grupa pravovernih Jevreja na hebrejskom ili na aramejskom jeziku i oni su je pisali samo za sebe, dok su hrišćanski spisi bili uglavnom usmereni ka brojnoj nejevrejskoj čitalačkoj publici, sastavljenoj od potencijalnih ili aktuelnih preobraćenika, pa su ta dela uglavnom pisali nejevreji na grčkom jeziku, a ne na hebrejskom, mnogo decenija nakon događaja koji su opisani. Postoji, takođe, problem autentičnosti mnogih izreka pripisanih Ješui u jevanđeljima, mada ovo nije mesto za detaljnu analizu hrišćanske bibilijske književnosti. Ipak, bez želje da uvredimo osećaje angažovanih hrišćana, treba naglasiti da je u najnovijoj, iscrpnoj studiji o jevanđeljskom materijalu, koju je sačinilo dve stotine biblista što su 1993. g. sastavili tzv. Naučno izdanje jevanđelja, utvrđeno da je autentično najviše 20 % svih izreka pripisanih Ješui. Drugim rečima, veliki deo jevanđeljske književnosti sadrži materijal, često stran jevrejskom načinu razmišljanja, koji je stvoren iz kasnijih doktrinarnih razloga i pripisan Ješui, da bi se te nove ideje nametnule ranoj crkvi. Ove činjenice prilično otežavaju posao stručnjacima da odrede kakav je bio uticaj kumranske Zajednice, pod uslovom da je on uopšte i postojao, na Ješuu i njegove rane jevrejske sledbenike. U svakom slučaju, postoje neke doktrinarne karakteristike koje su dovoljno izrazite da bi se uzele u obzir kao tačke dodira između ove dve grupe - mada moramo da budemo oprezni, jer one možda samo oslikavaju koliko su ta zajednička učenja, kao i načini izražavanja tih učenja, bili rasprostranjeni u jevrejskom društvu tog vremena. Na primer, analogne ideje, u vezi sa neminovnošću "poslednjeg vremena" i sa ulogom Mesije, izgleda da su bile zajedničko vlasništvo mnogih jevrejskih grupa, uključujući i Zajednicu i Ješuin pokret. Jovan Krstitelj i Kumran
Od svih ličnosti pomenutih u jevanđeljima, najpre će biti da je Jovan Krstitelj imao izvesnih veza sa Zajednicom. Kao i članovi Zajednice, i Jovan je bio veoma ozbiljna, asketska ličnost koja je propovedala da je neophodno biti pravedan i savesno ispunjavati Zakon. Jovan je rođen u svešteničkoj porodici i njegov otac je, kažu, predvideo da će on svoj život provesti pripremajući se za predstojeći kraj sveta, dok nam Luka (1:80) kaže da je Jovan svoju mladost proveo u usamljenosti. Kada je započeo svoju misiju, Jovan je propovedao i pokrštavao na obalama Jordana nekoliko kilometara severno od Kumrana pa, ako prihvatimo da je tada postojala Zajednica u Kumranu, po svoj prilici su ove dve grupacije znale jedna za drugu. Neki stručnjaci idu toliko daleko pa pretpostavljaju da je Jovan neko vreme bio član kumranske Zajednice, i da se zatim odvojio i osnovao sopstveni nezavisni pokret. Ali, čak i da je on samo jednom bio u vezi sa Zajednicom, postoje očigledne razlike između njihovih običaja. Od svega toga je najvažniji bio stav koji je svaka grupa imala prema Jevrejima, jer dok je Zajednica bila krajnje elitistička organizacija, Jovan je pokrštavao sve ljude, bez obzira na to čime se oni bavili - čak i sakupljače poreza i vojnike, kao što je i svima njima, bez razlike, propovedao svoje učenje. I sektaška književnost i arheološki dokazi pokazuju da je obredno pranje, odnosno krštenje, bilo od suštinske važnosti za život Zajednice u Kumranu, mada se to pranje razlikovalo od onog koje je sprovodio Jovan Krstitelj. Za njega je ovaj obred krštenja bio jedinstven i neponovljiv događaj, a znamo iz Pravilnika da su taj ritual članovi Zajednice redovno ponavljali kao uvod za prisustvovanje posvećenim obrocima. Ipak, u isto vreme, postoje i izvesne sličnosti koje se tiču veze između krštenja i očišćenja od greha. U oba slučaja, pročišćujuće krštenje je imalo za cilj da čoveka iščisti od zla, ili da, kako se tvrdi u jevanđeljima, ono bude znak "pokajanja za oprost od grehova". Ali, uprkos uzgrednim sličnostima koje možemo da uočimo između Jovana Krstitelja i Zajednice, ništa baš ne postoji, u vezi sa tim sličnostima, što bi nas nateralo da bezrezervno povežemo ove dve grupe. Zapravo, još uvek toliko malo znamo o raznim jevrejskim grupama koje su postojale u to vreme, da čak ne možemo sa sigurnošću da kažemo ni koliko je u Judeji bila raširena ova ideja pročišćujućeg krštenja - ono što sigurno znamo jeste da ovaj običaj nije bio karakterističan samo za Jovana Krstitelja, kao što se nekad mislilo. Ješua i Kumran Skoro odmah pošto su u Kumranu otkriveni svici, javili su se stručnjaci koji su bili spremni da Ješuu povežu direktno sa Zajednicom; neki od njih, kao Džon Alegro, išli sa toliko daleko da su Ješuu poistovetili sa "učiteljem pravednosti". Kao što smo ranije videli, Ajzenman i Tijering su, u izvesnom smislu maštovito, povezali Ješuu sa osobama koje su nam poznate iz sektaških spisa samo po svojim nadimcima, ali te tvrdnje nisu dobile veliku podršku u širokom svetu kumranologa. Što se tiče Jovana Krstitelja, osnove za teorije ovih pisaca delimično mogu da se nađu u naširoko prihvaćenim sličnostima između izveštaja jevanđelja o Ješuinom učenju i aktivnostima, i onoga što čitamo u spisima Zajednice. Ali, čak i više nego u slučaju Jovana Krsitelja, moramo dobro da sagledamo proces oslobađanja istorijskog Ješue od kasnijih teoloških konstrukcija, koje ga u
jevanđeljima potpuno zaklanjaju. Budući da, kao što smo već videli, tako malo materijala u jevanđeljima može sa sigurnošću da se pripiše samom Ješui, onda treba da shvatimo to da svaka generacija stvara Ješuu koji odgovara njenim potrebama i težnjama. Ako odvojimo te kasnije naslage, možda sve što o Ješui kao osobi možemo da kažemo jeste to da je on barem bio pobožan i posvećen čovek, koji je delio mnoge stavove široko rasprostranjenog hasidskog pokreta, što se pojavio decenijama pre njegovog rođenja. Mada, u isto vreme postoji, kao što ćemo videti, jedan broj aspekata u kojima je Ješua bliži Zajednici nego ostalim grupama aktivnim u Palestini. Zajedničko vlasništvo nad imovinom Kao prvo, Ješua i njegovi neposredni nastavljači izgleda da su imali vrlo slične stavove kao i Zajednica povodom vlasništva nad privatnom imovinom - Ješua je često upozoravao svoje učenike na iskvarenost kao posledicu velikog bogatstva. Poput Zajednice, Ješua je po svoj prilici uspostavio jedan sistem zajedničkih finansijskih izvora koji su koristili njegovi učenici, budući da se u jevanđeljima spominje da je Juda Iskariotski bio blagajnik kod koga su se čuvala sva ta zajednička sredstva. Ovaj običaj je pomenuo i Luka u Delima apostolskim (2:44-45), gde se kaže: "A svi koji su poverovali behu zajedno i imali su sve zajedničko: prodavali su što su stekli i imali, pa su to delili svima - kako je kome bilo potrebno". Ovo je potpuno isto kao odredbe pomenute u Pravilniku Zajedništva, u kojima se kaže, za novog člana, da će "njegova imovina i zarada biti predate blagajniku Zbora i on će ih upisati rukom njegovom" (6:19-20), a kasnije, kad taj novi bude u potpunosti primljen u Zajednicu "njegova imovina će postati zajednička" (6:22). Eshatološko verovanje obe ove grupe u približavanje kraja sveta verovatno je delimično povezano sa ovim običajem, jer je za ove ljude bilo normalno da s prezrenjem gledaju na privatnu imovinu, u vremenu kada se očekivao dolazak Mesije i uspostavljanje božijeg carstva, kada, po svoj prilici, novac više neće biti potreban. Egzorcizam U doba kada je Ješua živeo, bilo je rasprostranjeno mišljenje da su bolesti prouzrokovane štetnim uticajima, ili, čak, usled opsednutosti žrtve od strane zlih duhova. Bilo je potrebno da iscelitelji poseduju duhovnu snagu da bi se isterali ti duhovi i tako izlečio opsednuti. Znamo da su eseni važili za velike iscelitelje, što treba povezati sa izveštajima o njihovoj zainteresovanosti za sredstva pomoću kojih se može zadobiti moć nad anđelima i demonima. Aluzije na ove običaje egzorcizma su pronađene u jednom broju spisa iz Kumrana, kao što je Apokrifno Postanje, gde se kaže: "... i ja se pomolih /za njega/ ... i položih ruku svoju na njegovu /glavu/, nestade sa njega boleština, i udalji se od njega vetar koji bolest nosi" (XX22.29). Moguće je da ovaj metod izlečenja bolesti uopšte nije bio neuobičajen, mada su mnogi hrišćani mislili da je samo Ješua bio obdaren ovom sposobnošću, sve dok se nisu pojavili spisi Zajednice. Učenje o razvodu i odnosu prema neprijateljima Svici su takođe bili korisni zbog toga što su se u njima mogli pronaći vredni dopunski podaci o idejama koje su se dotad mogle naći samo u jevanđeljima. Tokom dugog niza
godina, stručnjaci su bili zbunjeni zabranom razvoda i ponovne ženidbe, što je Ješua nametnuo, jer se ova zabrana nije mogla pronaći ni u jednom drugom jevrejskom izvoru. Ali, kada su se pojavili spisi kao što su Svitak Hrama i Damaški dokument, ubrzo je ustanovljeno da je i članovima Zajednice isto tako bio zabranjivan razvod. U Damaškom dokumentu se ljudi opominju da će "biti uhvaćeni u dve (zamke): u blud, ako uzmu dve žene za svoga života" (CD 1:20-21), dok se u Svitku Hrama takođe propisuje da kralj "ne treba da uzima još jednu ženu kao dopunu /prvoj/, jer će samo prva žena biti sa njim ceo svoj život" (LVII:17-19). Još jedna zagonetka koju su svici dramatično rešili, tiče se čuvenih reči iz Jevanđelja po Mateju (5:43) gde Ješua kaže: "Čuli ste da je rečeno: 'Ljubi bližnjega svoga i mrzi neprijatelja svoga.' A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, molite se za gonitelje svoje." Nije bila poznata nijedna jevrejska grupa koje je svoje sledbenike podučavala da mrze svoje neprijatelje, tako da je poreklo ove opomene bilo tajanstveno sve dok nisu pročitani spisi Zajednice. Tu vidimo da su članovi Zajednice stalno bili podučavani da mrze i proklinju svoje neprijatelje, i da se mole za njihovo uništenje. Sada shvatamo da je Ješua izgleda mislio na Zajednicu koja je imala takva učenja - ovde nailazimo na retku aluziju na kumransku Zajednicu u jevanđeljima. Ovaj prilično različit stav prema neprijateljima, takođe potkopava pokušaje da se Ješua direktno poveže sa Zajednicom, jer su njihova gledišta bila potpuno suprotna. Ritualno obedovanje Zajedničko ritualno obedovanje, isto tako, može da bude jedna od karakteristika Ješuinog pokreta, koja se može pronaći i u Kumranu. Nažalost, opis iz jevanđelja o tzv. "poslednjoj večeri" je očigledno modifikovan usled kasnijih teoloških shvatanja, tako da je teško otkriti kakvi su zapravo bili običaji Ješue i njegovih sledbenika. Međutim, pošto se iz ovog opisa iz jevanđelja vidi da je učestvovanje u zajedničkom obedovanju bilo ograničeno na Ješuino blisko okruženje izabranih učenika, možemo da pretpostavimo da je postojala neka vrsta inicijalnog ograničenja tog prisustvovanja obedima, što nailazimo i u spisima iz Kumrana. Takođe, vidimo da je Ješua blagoslovi hleb i vino, isto kao što su zvanični sveštenici Zajednice blagosiljali hranu i piće. Ali opet moramo da budemo oprezni pri pokušaju da uspostavimo bilo kakav direktan uticaj Zajednice na Ješuin pokret po pitanju zajedničkih obroka, jer se uistinu malo zna o mnogim aspektima jevrejskog sektaškog života tog vremena. Veruje se da su i ostale grupe, kao što su recimo bratstva havure, imale takav običaj, pa su pre možda one uticale na Ješuu nego kumranska Zajednica. Ipak, postoje izvesne karakteristike koje izgleda da zaista povezuju kumranske ritualne obroke sa onim hrišćanskim. U oba slučaja možemo da pronađemo snažne eshatološke i mesijanske tragove: po Zbornom pravilniku, Mesija bi, onda kada dođe, trebalo da za svoje sledbenike tokom obroka blagosilja hleb i vino, baš kao što je to činio Ješua, koga su kasnije njegovi sledbenici smatrali za Mesiju. Blagoslovi Čak i Ješuina učenja, za koja se ranije smatralo da su jedinstvena baš kao što su bili blagoslovi koje je nabrajao tokom Besede na Gori, imaju svoju analogiju među spisima kumranske Zajednice. Jedan takav spis poznat kao Blagoslovi (4QBeat), govori o
nekoliko vrlina, i po duhu je vrlo sličan onom delu u kom se blagoslovi pominju u Novom zavetu. U ovom spisu se nabraja čitav niz blagoslova od kojih svaki počinje rečima: "Blagosloveni bili oni koji...", mada, za razliku od onih koje pominje Ješua, u kumranskim blagoslovima se ne govori ni o jednoj nagradi za one obdarene takvim vrlinama. Još jedna razlika je vidljiva u specifičnom sadržaju svakog niza blagoslova: dok Ješuini imaju značajnu eshatološku primesu, kumranski mnogo više podsećaju na razna dela poznata kao "spisi mudrosti", i zvuče, po svojoj inspiraciji, mnogo banalnije. Ponovo nam se čini da ovo nije slučaj direktnog uticaja, uprkos sličnostima stila, već je samo odraz jednog popularnog, mada sada zaboravljenog, književnog žanra. Eshatološki dualizam Kao što je već pomenuto, to je verovanje da je čovečanstvo podeljeno na dva suprotna pola, na dobro i na zlo, a oni su često simbolično prikazani u izrazima u kojima se pominju "svetlost" i "tama". U tom eshatološkom ratu, za koji su i Zajednica i prvi hrišćani verovali da će se uskoro odigrati, ova dva suprotna tabora će se sudariti i kao rezultat toga, zle sile će biti nadvladane ili uništene. Videli smo da je ovaj konačni sukob stalno iznova opisivan u kumranskom materijalu, gde se dobro obično naziva "sinovima svetlosti", a zlo "sinovima tame". Pisci Novog zaveta takođe predviđaju ovaj dualistički sukob, pogotovu u Jevanđelju po Jovanu i u Knjizi otkrovenja. Iako su biblisti zaključili da je Jevanđelje po Jovanu najmlađe od svih hrišćanskih jevanđelja i da je u njemu najvidljiviji uticaj kasnijih teoloških shvatanja, treba reći da se pokazalo da ovo jevanđelje ima najviše sličnosti sa kumranskim materijalom u delovima gde se govori o suprotnosti između svetlosti i tame, u odeljcima 1:4-5, 3:19, 12:35-36, kao i na drugim mestima. Čak se izraz "sinovi svetlosti" pojavljuje i na drugim mestima u Novom zavetu, kao na primer u Poslanici Solunjanima (5:5) i Jevanđelju po Luki (16:8), mada se, što je čudno, izraz "sinovi tame" ne koristi. Pošto su ovi hrišćanski tekstovi bili napisani posle Jevrejskog ustanka, možemo da pretpostavimo da su se neki izbegli članovi Zajednice pridružili protohrišćanskom pokretu, noseći sa sobom svoju specifičnu terminologiju i teološka gledišta, čije odbleske sada pronalazimo u nekim delovima Novog zaveta. Književni stil i terminologija Bilo da su gore navedene sličnosti rezultat direktnog uticaja u nekom stadijumu, ili ne, vidimo da ima i drugih oblasti gde nailazimo na zanimljive sličnosti između spisa kumranske Zajednice i spisa ranih hrišćana. Na primer, u VIII poglavlju smo videli da su pisci Zajednice koristili jedinstveni pešer način tumačenja starijih biblijskih tekstova, da bi ih prilagodili savremenim događajima. Tako radeći, između ostalog, oni su svoja tumačenja izražavali na veoma šifrovani način. Podatak koji je poznat i svakom studentu koji proučava Novi zavet, jeste da su se i hrišćanski pisci slobodno služili odeljcima iz Proroka i iz drugih bibilijskih spisa, da dokažu da je Ješua bio Mesija i da je sve ono što se njemu dogodilo bilo deo već smišljenog božijeg plana za spasenje sveta. U svakom slučaju, ovi specifični tekstovi i način na koji su ih koristile obe ove grupe da bi dokazale svoje tvrdnje, veoma su slični; obe grupe su pokazivale veliku naklonost prema Knjizi Isaijinoj, što može da se vidi iz tabele u V poglavlju. Ipak, postoji jedna značajna razlika u načinu na koji su hrišćanski pisci koristili ova biblijska
svedočenja jer, za razliku od tajanstvenosti koja okružuje pešer tumačenja, u spisima Novog zaveta citati iz biblijskih svedočanstava se upotrebljavaju na otvoren i transparentan način. Ovo verovatno oslikava različitu organizacionu prirodu svake grupe: dok su se članovi Zajednice od početka obavezivali na strogu tajnost, hrišćani su svoje knjige pisali za široku publiku u nadi da će mnoge preobratiti, pa su zbog toga bili manje tajanstveni. Svici sa Mrtvog mora su isto tako bili značajni da bi se ustanovilo hebrejsko i aramejsko poreklo izvesnih karakterističnih izraza koji se koriste u Novom zavetu, a koji su do sada bili poznati samo na grčkom jeziku. Kao što je već rečeno, članovi Zajednice voleli su da o sebi govore koristeći širok spektar opisnih imena, i biblisti su sada shvatili da je jedan broj tih izraza podudaran sa rečima koje su pisci Novog zaveta koristili da označe Ješuine sledbenike. Na primer, u oba slučaja imamo 'ani (krotki), ebionim (siromašni), ili ha-rabbim, što se sve obično prevodilo kao "zbor", mada je literarno ekvivalentno grčkom izrazu ton pleionon (mnoštvo), što su često koristili hrišćanski pisci. Kao što je to bio slučaj u Zajednici, i Ješuin pokret je uskoro osnovao jedan administrativni sistem pod lokalnim episkopima (episkopos, što se obično prevodi kao "biskup", ali sada se zna da to odgovara kumranskom izrazu mebaqqer, "nadzornik"). Takođe, jedan od uobičajnih izraza, korišćenih u kumranskim spisima da se označe njihovi zli suparnici, je "nasilnici" ('Arizim), a to su u Novom zavetu "ljudi nasilja". Takođe, i izvestan broj ključnih teoloških izraza može da se pronađe u oba ova izvora. U svojim pismima, Pavle koristi izraze za koje sada znamo da su hebrejskog porekla i da ih nije on izmislio. Kada je on govorio o "božijoj pravednosti" (dikaiosyne theou), bez sumnje je na umu imao odgovarajući hebrejski izraz sidqat 'el; isto tako, gehal 'el za "božiju crkvu" (grčki he ekklesia tou theou), ma'aseh torah za "delovanje Zakona" (erga nomou), ili bene 'or za dobro poznate "sinove svetlosti" (huloi photos). Od još veće važnosti za hrišćane je otkriće da se njihov epitet "božiji sin" (koji se odnosio na Ješuu da bi se naglasile njegove posebne veze sa Bogom i njegova posebna božanska priroda), takođe koristio u kumranskoj književnosti. Smatralo se da je ovo bila nesemitska hrišćanska novina jer, iako je korišćena i u Tanahu, ona je imala manji broj značenja; odnosila se na anđele, na kraljeve iz Davidovog doma, na bilo kog Izrailjca pravednika, pa čak i na celokupni narod drevnog Izraela, ali nikada nije imala taj mesijanski smisao kao u Novom zavetu. Pre otkrića svitaka sa Mrtvog mora, pretpostavljalo se da je na hrišćansko razumevanje tog izraza, kao epiteta za opisivanje jedne božanske mesijanske ličnosti, uticala rimska upotreba izraza divi filius (grčki theou huios) koji se odnosio na Avgusta Cezara i na ostale. Sada se može videti da se i u kratkom fragmentu, poznatom kao Aramejska apokalipsa (4Q246), takođe koristi izraz "božiji sin" (bereh di 'el) gde on označava osobu koja je po svojoj prirodi očigledno mesijanska. Zaključak Svi biblisti se slažu da su sektaški svici, osim što su sami po sebi značajni, od izuzetno velike važnosti kao istorijski podaci o društvenim i verskim uslovima u Judeji koji su doveli do stvaranja hrišćanstva. Mada su se pojavile i neke senzacionalističke tvrdnje na početku istraživanja u Kumranu, a i nedavno - da svici sa Mrtvog mora sadrže materijal
koji je, po svojim posledicama, potencijalno opasan za pojavu Ješuinog pokreta, verovatno je sigurnije reći da to nije bilo tako, bez obzira na to koliko su primamljivi argumenti stručnjaka kao što je Robert Ajzenman. Ipak, po mom mišljenju, postoje suptilinije posledice koje mogu da se izvuku iz Kumranskih rukopisa, jer oni ne samo da daju zanimljivu paralelu u odnosu na hrišćanske koncepte i običaje, nego i pokazuju da Ješuin pokret nije bio tako jedinstven. Opravdano je pretpostaviti da verovatno i nije bilo mnogo direktnih kontakata između najvećeg broja članova ove dve zajednice, mada je ipak postojalo jedno klupko verskih jezika i verovanja, koje je sastavljeno i od mnogih drugih jevrejskih grupa koje su odavno nestale. Ono što nam preostaje jeste jedan impresivan korpus građe, koji je preživeo upravo zbog toga što oni koji su ga koristili, to jest članovi Zajednice, nisu preživeli. S druge strane, spise Novog zaveta danas i dalje koristi, širom sveta, jedan od najuspešnijih verskih pokreta koji je ikada postojao. Možda je lekcija koju treba odavde da naučimo ta da je bilo koji sistem verovanja, koji je tako prožet specifičnim eshatološkim ili mesijanskim očekivanjima i tako obeležen velikom mržnjom prema svojim neprijateljima, na kraju krajeva, ipak osuđen na neuspeh. Čak su i u hrišćanstvu, koje se razvilo iz palestinskog Ješuinog pokreta, tokom istorije postojali primeri mnogo ekstremnijih frakcija i kvazijeretičkih grupa što su se završili katastrofom, kao što su, na primer, kasni srednjovekovni anabaptisti ili, nedavno, grupa koju je predvodio Dejvid Koreš (David Koresh) u Vakou.
Judejska hronologija 587. g. pre nove ere Razaranje Jerusalima i Hrama, početak progonstva Jevreja. Jeremija i Jezekilj aktivni u ranom periodu. Drugi Isaija, Agej i Zaharije aktivni u kasnom periodu. 539. g. pre n. e. Persijska osvajanja Vavilonije pod Kirom Velikim. 530. i 520. pre n. e. Povratak jednog broja jevrejskih izbeglica odvija se u talasima. 516. g. pre n. e Ponovna izgradnja Hrama i njegovo osvećenje. ? oko 458. g. pre n. e. Jezdra aktivan: poveo još jedan talas povratnika iz Vavilona i (?) radio na objavljivanju Tore. ? oko 445. g. pre n. e. Nemija aktivan: verske reforme, ponovna izgradnja zidina Jerusalima. 332. g. pre n. e. Aleksandar Veliki osvaja Palestinu, uključujući i Judeju. 323. g. pre n. e. Aleksandar umire, njegovo Carstvo je podeljeno. 312. g. pre n. e.
Ptolomeji pokoravaju Judeju, zauzimaju Jerusalim, ali narodu ostavljaju versku slobodu. 201-198. g. pre n. e. Seleukidi osvajaju Palestinu. 197. g. pre n. e. Judeja postaje provincija sirijskog Seleukidskog carstva pod upravom Antioha III (223-187. g. pre n. e.) 187-175. g. pre n. e. Početak helenističkog uticaja kome se odupire Onija III. 175-164. g. pre n. e. Antioh IV Epifan. 175. g. pre n. e. Onija III svrgnut sa vlasti. 175-171. g. pre n. e. Jazon na položaju prvosveštenika. oko 175. g. pre n. e. Helenističke reforme. 172. g. pre n. e. Jazon svrgnut sa položaja, njegov brat Menelaj preuzeo vlast. 172-162. g. pre n. e. Menelaj na položaju prvosveštenika. 171. g. pre n. e. Po naređenju Menelaja, ubijen Onija. 169. g. pre n. e. Uz pomoć Menelaja, Antioh oskrnavio i opljačkao Hram. 168. g. pre n. e. Antioh pokušava da po drugi put krene u pohod na Egipat, ali ga onemogućavaju Rimljani. 167. g. pre n. e. Antioh počeo da proganja one Jevreje koji su se opirali integraciji Judeje u jedinstveno Seleukidsko carstvo zasnovano na grčkoj veri i kulturi. Zvanična zabrana jevrejske vere i običaja. Hram pretvoren u svetilište Zevsu. 166-160. g. pre n. e. Juda Makabejac poveo bunu tradicionalista. 164. g. pre n. e. Juda Makabejac osvaja Jerusalim. Primirje i osvećenje Hrama koji je i dalje u Menelajevim rukama. 162-150. g. pre n. e. Demetrije I. Sirijci pogubili Menelaja. Kralj postavio Alkima za prvosveštenika. 161. g. pre n. e. Juda Makabejac poražen i ubijen. Jonatis Makabejac postaje vođa pobunjenika (161-152. g. pre n. e). ? oko 160. g. pre n. e. Alkim umire od srčanog udara. Završetak sirijske vojne intervencije. 157. g. pre n. e.
Jonatis Makabejac ulazi u Jerusalim. 152-145. g. pre n. e. Aleksandar Balas uzurpira seleukidski presto. Ubijen na prevaru u Arabiji. 152. g. pre n. e. Jonatis Makabejac ostvaruje nezavisnost zemlje i Aleksandar Balas ga proglašava za prvosveštenika. 145-142. g. pre n. e. Antioha IV sa prestola svrgnuo njegov štićenik Trifon i kasnije ga ubio. Jonatis Makabejac naimenovan za guvernera Sirije, a Šimon Makabejac naimenovan za vojnog guvernera palestinskog područja. 143. g. pre n. e. Trifon zarobio Jonatisa Makabejca. 143. ili 142. g. pre n. e. Jonatis Makabejac ubijen u tamnici. 142. g. pre n. e. Šimon Makabejac preuzeo vlast. 140. g. pre n. e. Narodna skupština izabrala Šimona Makabejca za prvosveštenika i vladara, zatim donela odluku da ta zvanja budu nasledna u njegovoj porodici. Početak dinastije Hašmonejaca. 135. ili 134. g. pre n. e. Ubistvo Šimona Makabejca. 134. ili 135-104. g. pre n. e. Johanan Hirkan postao etnarh i prvosveštenik. Suprotstavljaju mu se fariseji. 104-103. g. pre n. e. Aristobul I postao prvosveštenik i kralj. 103-76. g. pre n. e. Aleksandar Janaj postaje prvosveštenik, kralj i osvajač. Odupiru mu se fariseji. 76-67. g. pre n. e. Salome Aleksandra, udovica Aleksandra Janaja, blagonaklono se odnosi prema farisejima. Hirkan II postaje prvosveštenik. 67. g. pre n. e. Hirkan II postaje kralj i prvosveštenik, ali ga svrgava njegov brat Aristobul II. 67-63. g. pre n. e. Aristobul II postaje kralj i prvosveštenik. Pompej ga zarobljava godine 63. 63. g. pre n. e. Pompej osvaja Palestinu. Posle pada Jerusalima, Judeja postaje rimska provincija. 63-40. g. pre n. e. Hirkan II ponovo postavljen za prvosveštenika, ali ne i za kralja. 40-37. g. pre n. e. Antigon, sin Aristobula II, uz podršku Parćana dolazi na presto i dobija zvanje prvosveštenika. Hirkan II osakaćen i prognan (kraj dinastije Hašmonejaca). 37. g. pre n. e. - 4. g. nove ere Irod Veliki. 30. g. pre n. e. Hirkan II pogubljen.
27-14. g. pre n. e. Avgust postaje car. ? 6. g. pre n. e. Pretpostavka o rođenje Ješue. 4. g. pre n. e. - 6. g. nove ere Arhelaj postaje etnarh Judeje i Samarije. 14-37. g. nove ere Tiberije postaje car. 26-36. g. n. e. Pontije Pilat postaje namesnik Judeje. ? 30. g. n. e. Ješua razapet. 66-70. g. n. e. Prvi jevrejski ustanak okončan zauzimanjem Jerusalima i razaranjem Hrama od strane Tita. 73. ili 74. g. n. e. Pad Masade. 132-135. g. n. e. Drugi jevrejski ustanak predvodi Bar-Kohba. Jerusalim razoren i zatim ponovo izgrađen pod imenom "Helio Kapitolina". 170. g. n. e. Središte verskog života Jevreja premešta se u Galileju.
REČNIK VAŽNIJIH POJMOVA apokaliptika Tekstovi i verovanja, popularni tokom perioda Drugog hrama; tiču se skrivenih istina, često u vezi sa budućom sudbinom sveta koja se posvećeniku otkriva ili kroz vizije, ili uspinjanjem na nebesa. apokrifi "Skriveni" spisi koji nisu uključeni u biblijski kanon. Iako su uglavnom jevrejskog porekla, nisu pripojeni jevrejskoj Bibliji. Smatra se da su oni spisi koji su priključeni raznim izdanjima hrišćanskog Starog zaveta sastavljeni između 300. g. pre nove ere i 100. g. nove ere. aramejski jezik Opšti naziv za grupu semitskih dijalekata drevne Sirije, bliskih hebrejskom jeziku. Do VI veka pre nove ere, a pogotovo tokom perioda Persijskog carstva i posle njega, aramejski se usvaja kao lingua franca u velikom delu Srednjeg istoka. dendrohronologija Sistem koji arheolozi koriste za datiranje materijala na osnovu godišnjih prstenova stabla.
eseni Drevni jevrejski asketski pokret, poznat iz spisa Josifa Flavija i Filona Aleksandrijskog. Mnogi autori smatraju da su eseni bili autori sektaških elemenata u svicima sa Mrtvog mora. eshatologija Verovanja i očekivanja u vezi sa konačnom sudbinom sveta i čovečanstva, često povezana sa apokaliptičkim spisima. fariseji Verska grupa aktivna u periodu Drugog hrama. Njihovo ime potiče od hebrejske reči perushim - "izdvojeni, odeljeni". Zastupali su ideju da je neophodno vrlo strogo tumačenje i pridržavanje Tore, i smatrali su da je to tumačenje primenljivo za Jevreje svih zanimanja, pa su tako razvili još jedan niz verskih zakona, "usmeni nauk", kao zaštitni omotač oko pisane Tore. Njihovi glavni verski protivnici bili su sadukeji sa kojima su se sukobljavali u mnogim oblastima verskog života. Fariseji su bili prethodnici rabina koji su na kraju postali vođe jevrejskog društva, posle neuspelog ustanka Šimona bar-Kohbe. geniza Skladište koje se nalazi uz sinagogu, za privremeno sklanjanje zastarelih i odbačenih tekstova, obično religiozne prirode, a sa ciljem da se spisi sačuvaju od upotrebe u nečasne svrhe. gentil (neznabožac, nejevrejin) Izraz koji su u Starom svetu koristili hrišćani i neki jevrejski pisci da bi uopšteno označili pagansko stanovništvo. gnostici Mešovita i raznolika grupa mislilaca koja se pojavila između I i III veka nove ere; hrišćani su smatrali da je gnosticizam jeres. Sledbenici gnosticizma delili su zajedničko verovanje da su oni elita koja jedina ima pristup naročitom poznanju Boga i njegovih namera; često su isticali da postoje dva božanska bića: zlo, koje je stvorilo sve što je materijalno, s ciljem da zarobi čisti duh koji je stvorio dobri i čisti Bog. hasidi "Bogougodni", grupa labavo povezanih, ekstremno religioznih Jevreja koji su se suprotstavljali kompromisima, što su bili posledica prodiranja helenizma u jevrejski verski život. Pojavili su se kao zasebna grupa u prvim danima ustanka Makabejaca i izgleda da su u početku i učestvovali u njemu, iako su se kasnije, po svoj prilici, povukli iz vojnih aktivnosti kada su glavni verski ciljevi pobune ostvareni. havura Zajednica krajnje pobožnih Jevreja u periodu Drugog hrama; oformili su bratstva koja su radila na tome da se održi stroga primena verskog zakona, i pomagali su se između sebe.
helenizam Eklektično stapanje grčke i bliskoistočne kulture do kog je došlo posle osvajanja Aleksandra Velikog; sveprožimajući uticaj helenizma u Starom svetu može da se uporedi sa današnjim procesom amerikanizacije. gvozdeno doba Hronološka podela, koju arheolozi koriste za određivanje datuma; zasnovana je na nastanku i upotrebi gvožđa u bilo kojoj datoj kulturi - ona očigledno varira s obzirom na područje, ali u slučaju Palestine najčešće se smatra da pokriva period koji počinje oko 1000. g. pre nove ere i završava se persijskim periodom 650. g. pre nove ere. kanon Zbirka svetih spisa, široko prihvaćenih u okviru jedne verske grupe, merodavna je i autentična. konkordanca Azbučnim redosledom poređane glavne reči nekog teksta ili dela (naročito Biblije), zajedno sa citatom fraze, u kojoj se određena reč nalazi. kosturnica Mesto za skladištenje kostiju, obično je sagrađeno od kamenja; korišćenje kosturnice je bilo neophodno u periodu kasnog Drugog hrama, kada su važili običaji ekshumacije i uklanjanja ostataka preminulih nakon što su zakopani, ali posle perioda koji je potreban da telo istruli. liturgijsko Bilo šta što je povezano sa liturgijom i propisanom formom izražavanja, kao i sa rečima koje se koriste pri javnom bogosluženju. Mesija Potiče od hebrejskog izraza koji znači "pomazanik". U jevrejskim krugovima Mesija je prvobitno bio pomazani kralj, kao što je David, ali kasnije se smatralo se da je on bio natprirodni božiji izaslanik, koji će se pojaviti u "poslednjim vremenima" da povede pravednike u pobedu nad snagama zla. Za razliku od hrišćanskog verovanja, Jevreji nisu smatrali da je njihov očekivani Mesija božansko biće, mada su neki smatrali da je on neka vrsta anđeoskog bića, nastalog pre Postanja. mesijansko Bilo koje verovanje koje se fokusira na neminovnom dolasku jedne mesijanske ličnosti; takva verovanja bila su rasprostranjena tokom poslednjih godina perioda Drugog hrama, ali su zamrla posle razaranja Jerusalimskog hrama i sloma Bar-Kohbinog ustanka, pošto se, po svoj prilici, nije pojavio nijedan pravi Mesija. misticizam
Vrsta verovanja i običaja pomoću kojih, kontemplacijom i samopredavanjem, pojedinac teži da se sjedini s Bogom ili da dođe do nekog egzaltiranog stanja; misticizam podrazumava da razumevanje duhovnih istina leži van normalnog poimanja stvari. n. e. Nova era - nesektaška oznaka za obeležavanje vremena posle rođenja Isusa Hrista. nestorijanci Hrišćanska sekta koja je prihvatila doktrinarne stavove Nestorija, aleksandrijskog patrijarha iz V veka; proglašena je za jeretičku od strane ortodoksnog hrišćanstva, ali je bila veoma rasprostranjena i uticajna na Bliskom i Dalekom istoku sve do mongolske invazije u Srednjem veku. paleografija Proučavanje drevnih spisa i dokumenata. period Drugog hrama Period jevrejske istorije iz vremena izgradnje Drugog hrama u Jerusalimu, posle povratka iz vavilonskog ropstva 516. g. pre nove ere; trajao do razaranja Hrama od strane Rimljana tokom Jevrejskog ustanka od 66-70. g. nove ere. Petoknjižje (Pentateuh) Grčki izraz koji su hrišćani koristili za Toru; prvih pet knjiga Jevrejske Biblije. pismoznalci Grupa verskih specijalista koji su se pojavili uporedo sa sveštenstvom Jerusalimskog hrama tokom perioda ranog Drugog hrama. Oni su bili učeni ljudi, čiji je zadatak bio da tumače pravila propisana u Tori; da bi to uradili razvili su i uspostavili biblijske spise, a takođe su proučavali su i rešavali eventualne probleme u svojim tumačenjima i primenama. pre n. e. Pre nove ere - nesektaška oznaka za obeležavanje vremena pre rođenja Isusa Hrista. pseudoepigrafi Vrsta drevnih jevrejskih verskih spisa čije se autorstvo pripisuje ranim prorocima i patrijarsima, sa ciljem da spisi dobiju oreol autentičnosti i autoritativnosti. sadukeji Brojčano mala, ali moćna verska grupa aktivna sredinom i krajem perioda Drugog hrama; uglavnom se sastojala od sveštenika Jerusalimskog hrama. Mnogi sadukeji bili su prohelenistički nastrojeni. Fariseji, njihovi protivnici, optuživali su ih da su veoma popustljivi kada je reč o poštovanju verskih zakona. Septuaginta
Grčki prevod Jevrejske Biblije, odobren od rane hrišćanske crkve. Tradicija kaže da je prevod sačinilo sedamdeset jevrejskih učenih ljudi u Aleksandriji, tokom ranog perioda ptolomejskog Egipta. sinedrion (sanhedrin) Najviši jevrejski savet sa sedištem u Jerusalimu tokom perioda kasnog Drugog hrama; bio je odgovoran za verske i civilne stvari, kao i za problematiku judaizma. Talmud Korpus jevrejskog verskog zakona i jevrejske istorije, posle IV veka nove ere razvijen i sastavljen od strane ranih rabina. Tanah Hebrejsko ime za Jevrejsku Bibliju, potiče od početnih slova njegova tri sastavna dela: Tora (Nauk), N'viim (Proroci) i K'tuvim (Spisi). Tora Zakon koji je Bog otkrio Mojsiju; takođe i prvih pet knjiga Jevrejske Biblije: Postanje, Izlazak, Knjiga levitska, Zakoni ponovljeni (Deuteronomij) i Brojevi - sadrže prikaz ovih Zakona i događaja koji su se odigrali u vezi sa njima. zoroastrizam Persijska monoteistička religija koju je osnovao prorok Zaratustra u VI veku pre nove ere; u zoroastrizmu se smatra da je vrhovni Bog Ahura Mazda stvorio blizance, jednog dobrog i jednog lošeg, koji su povezani sa svetlom, odnosno sa tamom. Ljudski svet je poprište bitke u kojoj se ova dva duha, iz epohe u epohu, bore za prevlast, iako je krajnja pobeda dobrog principa osigurana očekivanom intervencijom Ahure Mazde. Verovanja ove religije bila su uticajna u procesu stvaranja judaizma u periodu Drugog hrama, a takođe su bila važna i za uspon mesijanizma i apokaliptizma.
Literatura Engleski prevodi Svitaka sa Mrtvog mora R. Eisenmann, M. Wise, The Dead Sea Scrolls Uncovered, Element Books (1992) F. Garcia Martinez, The Dead Sea Scrolls Translated, Brill (1994) G. Vermes, The Complete Dead Sea Scrolls in English, Penguin Books (1998) Opšta literatura koja se odnosi na period Drugog hrama E. Bickerman, The Jews in the Greek Age, Harvard University Press (1988) S. Cohen, From the Maccabees to the Mishnah, Westminster Press (1989)
B. Ehrman, The New Testament: A Historical Introduction to the Early Christian Writings, Oxford University Press (2000) R. Funk, R. Hoover and the Jesus Seminar, The Five Gospels: What Did Jesus Really Say, HarperCollins (1997) Jewish Publication Society, JPS Hebrew-English Tanakh, Jewish Publication Society (1999) E. Schürer, G. Vermes, F. Millar and M. Goodman, The History of the Jewish People in the Age of Jesus Hrist, 3 Vols, Edinburgh University Press (1986) T. Thompson, The Bible in History: How Writers Create a Past, Jonathan Cape (1999) G.A. Williamson, trans., Josephus: The Jewish War, Penguin Books (1959) J. Winston, trans., Philo of Alexandria, SPCK (1981) Svici i Zajednica M. Baigent and R. Leigh, The Dead Sea Scrolls Deception, Jonathan Cape (1991) J. Campbell, Deciphering the Dead Sea Scrolls, Fontana (1996) J. Collins, Apocalypticism in the Dead Sea Scrolls, Sheffield University Press (2000) P.R. Davies, Behind the Essens: History and Ideology in the Dead Sea Scrolls, Scholars Press (1987) N. Golb, Who Wrote the Dead Sea Scrolls?, Michael O'Mara Books (1995) J. Lefkovits, The Copper Scroll: 3Q15 A New Appraisal, Brill (2000) F. Martinez and J. Barrera, The People of the Dead Sea Scrolls: Their Writings, Beliefs and Practices, Brill (1995) L. Schiffman, Reclaiming the Dead Sea Scrolls, Doubleday (1995) H. Stegemann, The Library of Qumran: On the Essens, Qumran, John the Baptist and Jesus, Wm. Eerdman (1998) G. Vermes, An Introduction to the Complete Dead Sea Scrolls, Penguin Books (1999) A. Wilson and L. Wills, Literary Sources of the Temple Scroll, Harvard Theological Review Vol. 75 pp275-288 (1982) Svici i hrišćanstvo J.H. Charlesworth, Jesus and the Dead Sea Scrols, Doubleday (1992) R. Eisenman, The Dead Sea Scrolls and the First Christians, Element Books (1996) R. Eisenman, James, the Brother of Jesus, Faber & Faber (1997) J. Murphy-O'Connor, ed., Paul and Qumran, Crossroad (1968) M.E. Stone and C.A. Chazon (eds), Biblical Perspectives: Interpretation of the Bible in the Light if the Dead Sea Scrolls, Brill (1998) G. Vermes, Jesus and the World of Judaism, SCM Press (1983) G. Vermes, Jesus and Jew, SCM Press (1983)
Napomena Stiven Hodž je u knjizi Svici sa Mrtvog mora koristio Vermešove prevode na engleski rukopisa svitaka sa Mrtvog mora. Citate iz rukopisa svitaka sa Mrtvog mora preveo je na srpski Eugen Verber, to jest citati su preuzeti iz njegove knjige Kumranski rukopisi (BIGZ, 1982). Citati iz Starog zaveta dati su u prevodu Đure Daničića. Citati iz Novog zaveta dati su u prevodu Emilijana Čarnića. Transkripcija biblijskih imena urađena je prema Daničićevom prevodu. Samo u malobrojnim slučajevima, kad su imena zbog zastarelosti već izašla iz upotrebe, data su u savremenom izgovoru. Ponegde su dati dubleti imena radi bolje identifikacije.
