Srpski_jezik_4_Citanka

Радмила Жежељ-Ралић

pe

apo h

Читанка за четврти разред основне школе

e

РЕЧИ ЧАРОБНИЦЕ

Читанка за четврти разред основне школе треће издање Ауторка: Радмила Жежељ-Ралић Илустрације: Зорана Кесер-Петровић Рецензенти: др Свенка Савић, професор, Филозофски факултет у Новом Саду Радиша Ђорђевић, дипломирани педагог Ивана Васиљевић, професор разредне наставе, ОШ „Уједињене нације“ у Београду Графичко обликовање и илустрације пиктограма: Сашењка Мељников Ивановић Лектура: мр Горан Зељић Компјутерско обликовање: , Нови Сад

Издавач: Издавачка кућа „Klett“ д.о.о. Светозара Ћоровића 15, 11000 Београд Тел: 011/3348-384, факс: 011/3348-385 [email protected], www.klett.co.yu За издавача: Гордана Кнежевић-Орлић Уредник: Александар Рајковић Штампа: Ротографика, Суботица Тираж: 10.000 примерака Министар просвете Републике Србије одобрио је издавање и употребу овог уџбеника у четвртом разреду основног образовања и васпитања решењем број 6-00-00124/2006-06. CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 37.016:821-82 (075.2) РЕЧИ чаробнице : читанка за четврти разред основне школе / [приредила] Радмила Жежељ-Ралић; [илустрације Зорана Кесер-Петровић]. – 3. изд. – Београд : Klett, 2008 (Суботица: Ротографика). – 191 стр. : илустр. ; 26 cm Текст ћир. и лат. – Тираж 10.000 Речник: стр. 183-186. – Они су писали за нас: стр. 187-190. - Речи чаробнице : избор обавезних текстова из Читанке за четврти разред основне школе / текстове читају Татјана Станковић, Светислав-Буле Гонцић. – 1 електронски оптички диск (CD-ROM); 12 cm ISBN 978-86-7762-068-4 1. Жежељ-Ралић, Радмила [аутор] COBISS.SR-ID 147352844 Забрањено је репродуковање, дистрибуција, објављивање, прерада или друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму или поступку, укључујући и фотокопирање, штампање или чување у електронском облику, без писмене дозволе издавача. Наведене радње представљају кршење ауторских права.

© Klett, 2008. ISBN 978-86-7762-068-4

РЕЧИ ЧАРОБНИЦЕ Мама. Тата. Крила. Лет. Прозор. Месец. Небо. Цвет. Говор. Љубав. Бајка. Сан. Осмех. Песма. Сунце. Дан. Књига. Свитац. Машта. Птице. Теку РЕЧИ ЧАРОБНИЦЕ.

Драга девојчице!

Драги дечаче!

Ово је још једна твоја читанка. Њене су странице пуне вере у твоју снагу знања и стварања и твоју способност замишљања и истраживања. Не заборави: текстове који су означени * обавезно прочитај! Остале текстове читај у слободно време и према сопственом избору. Нека читанка постане твој добар пријатељ. Док отвараш њене странице – врата, указиваће ти се чудесни светови исткани од љубави и људског сна. Слободно закорачи у ту чаролију! Ауторка

САДРЖАЈ

4

НА ЗАХТЕВ ПУБЛИКЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . НА ЗАХТЕВ ПУБЛИКЕ – Мошо Одаловић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * СВИТАЦ ПШЕНИЧАР И ВОДЕНИЧАР – Добрица Ерић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . KAD DEDICA NE ZNA DA PRIČA PRIČE – Đani Rodari . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ДОКТОР ГРОЗОЗО МАЛО ХАРА ПО СВЕТУ – Владимир Андрић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * КО ДА ТО БУДЕ – Стеван Раичковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ЈУНАЧКА ПЕСМА – Мирослав Антић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЉУБОМОРНО ДУГМЕ – Бранислав Црнчевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ГРАД – Јанко Веселиновић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ЈЕСЕН – Војислав Илић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ПОЗНО ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО – Исидора Секулић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЧАРОЛИЈА РЕЧИ – КЊИГА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

7 8 10 12 14 17 19 22 24 27 29 32

У ОЛДАНИНИМ ВРТОВИМА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * BESKRAJNA PRIČA – Mihael Ende . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * OLDANINI VRTOVI – Grozdana Olujić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . САЊА – Момо Капор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * MALI PRINC – Antoan de Sent-Egziperi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * АЛИСА И ВЕЛИКО РУЖИНО ДРВО – Луис Керол . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . PČELICA MAJA – Valdemar Bonsels . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * РУЖНО ПАЧЕ – Ханс Кристијан Андерсен . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * TRNOVA RUŽICA – Braća Grim . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЧАРОЛИЈА СВЕТЛОСТИ – ФОТОГРАФИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

33 34 38 42 46 49 51 53 56 60

ОСЛУШНИ СРЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ДРУГ ДРУГУ – Драган Лукић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ПАУКОВО ДЕЛО – Десанка Максимовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * МРАВ ДОБРА СРЦА – Бранислав Црнчевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Рене Гијо . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ШТА СЕ СВЕ МОЖЕ ШЕШИРОМ ОД ЦРНЕ КОЖЕ – Раде Обреновић . . . . . . . . . . . . . . . . . . * СТЕФАНОВО ДРВО – Светлана Велмар-Јанковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * AŽDAJA SVOME ČEDU TEPA – Ljubivoje Ršumović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * LUCKASTA PESMA – Federiko Garsija Lorka . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ЧАРОЛИЈА ЗВУКА – РАДИО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

61 62 64 66 70 74 76 80 81 82

ИЗ СРПСКЕ СТАРИНЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * НАЈБОЉЕ ЗАДУЖБИНЕ – народна легенда . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО – народна песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * НАДЖЊЕВА СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА – народна песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * СТАРИ ВУЈАДИН – народна песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ШЉИВЕ ЗА ЂУБРЕ – народна прича . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . * ПЕПЕЉУГА – народна бајка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

83 84 87 90 92 94 96

* означава обавезне текстове

* PEPELJUGA – Aleksandar Popović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 101 * МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА – народна приповетка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 * ЈЕЛЕНЧЕ – народна песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107 ЧАРОЛИЈА ЦРТЕЖА И РЕЧИ – СТРИП . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 МЕСЕЧЕВЕ ПРИЧЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 ТЕСЛИН МАЧАК – Миодраг Новаковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 МЈЕСЕЧЕВА ПРИЧА – Григор Витез . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 * МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА – Бранко Ћопић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 * PRIČA O DEČAKU I MESECU – Branko V. Radičević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 JUTRO NA MESECU – Herbert Džordž Vels . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 121 * СУНЧЕВ ДАР – Милутин Миланковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 124 * ЦИГАНИН ХВАЛИ СВОГA КОЊА – Јован Јовановић Змај . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 МЕСЕЦ – Момо Капор . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 ЧАРОЛИЈА ПОКРЕТНИХ СЛИКА – ФИЛМ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 TИ МОЖЕШ НАЈВИШЕ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 131 * БОСОНОГИ И НЕБО – Бранислав Црнчевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 * ЧИК, ДА ПОГОДИТЕ ЗБОГ ЧЕГА СУ СЕ ПОСВАЂАЛА ДВА ЗЛАТНА БРАТА – Добрица Ерић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 * PODELA ULOGA – Gvido Tartalja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 * ОД ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА – Михаjло Пупин . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 ЗЛАТНА РИБИЦА – Душко Трифуновић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 148 * VIOLINA – Miroslav Demak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 ЧАРОЛИЈА ГЛЕДАЊА И СЛУШАЊА НА ДАЉИНУ – ТЕЛЕВИЗИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 ТЕБИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 * ПРВА ЉУБАВ – Бранислав Нушић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 154 ТЕБИ – Драгомир Ђорђевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 158 * ПЛАВИ ЗЕЦ – Душан Радовић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 159 * ТРЕШЊА У ЦВЕТУ – Милован Данојлић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 162 ПРИМЕР ЗА УГЛЕД – Влада Стојиљковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 NAVIJAM ZA VIOLETU – Nedeljko Popadić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 УСПАВАНКА ЗА Д. – Перо Зубац . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 167 * ЗЛАТНО ЈАГЊЕ – Светлана Велмар-Јанковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 168 ЛЕГЕНДА О ДЕЧАКУ ИЗ ЊУЈОРКА – Драган Лакићевић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 174 КАО КРАТАК ЛЕП САН – Милутин Миланковић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177 ВОЛЕО БИХ – Недељко Попадић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 181 ЧАРОЛИЈА РАЧУНАРСКОГ СВЕТА – ИНТЕРНЕТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 182 РЕЧНИК . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 ОНИ СУ ПИСАЛИ ЗА НАС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 ВАЖНЕ РЕЧИ У ЧИТАНЦИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 191

5

У читанци ћеш наићи и на следеће знаке:

Да ли знаш?

Шта мислиш?

Задаци

Да се подсетимо Они ће ти бити путокази за успешан рад. Желим ти успех и задовољство у раду!

6

Кажи ми, кажи

Хајде да стварамо!

За радознале

НА ЗАХТЕВ ПУБЛИКЕ Звоно, молим те – још мало дремни; кажем ти лепо да нисмо спремни! Учинило нам се: распуст је дуг... Шта да ти причам – буди друг! Буди другарчина, распуст продужи, за бедну седмицу да буде дужи. Објави негде у дну рубрике: Школа се одлаже на захтев публике! Мошо ОДАЛОВИЋ

8


Коме се обраћа публика из песме? Којим стиховима то чини? Зашто то чини? Да ли разумеш ове молбе? Зашто се звону обраћају као да је живо? Јеси ли овог лета желео/желела да се распуст скрати или да се продужи? Зашто? У којој рубрици би требало да се објави ова молба па да је одрасли разумеју?


Како би још деца могла да упознају одрасле са својим идејама?

Да ли знаш?

Реч публика је латинског порекла и значи свет, нарочито: читалачки свет, читаоци, гледаоци, слушаоци, јавност, народ, људи. Каква сте ви данас публика?


Поделите се у више група. Свака група нека уради следећи задатак: Направите зидне новине на тему „Пет разлога да школска година почне баш данас“. Или оног дана који ви одаберете. Размислите.


Најтеже звоно на свету је Цар-звоно у Москви у Русији. Тешко је 196 тона, а изливено је 1735. године.

9

СВИТАЦ ПШЕНИЧАР И ВОДЕНИЧАР У крилу једне поточаре Већ три недеље животаре Један млад свитац пшеничар И један стари воденичар.

Удан старац џакове носи, Просипа брашно и купи зрнца. Свитац му дрема у снежној коси И слуша песму његовог срца.

Пре тога је свитац лутао Светлуцајући по пшеници А воденичар брашно гутао И чамовао у воденици.

У сутон стари млинар вечера А свитац му над софром сјаји Па су му тврди залогаји Слађи од меда и шећера.

Једне вечери, тихе и просте Кад им већ беше самоће доста Старац позва свица у госте Свитац заволе старца и оста.

Потом, кад попац дуне у фрулу Старац прилегне на ћилим траве А свитац му запали лулу И светлуца му око главе.

Запали свитац жижак у души Бркатог старца, бивше делије И од тада му жрвањ певуши Много лепше и веселије.

Тако живе у сенци иве На коју слећу јата безбројна Свитац пшеничар и воденичар Два пријатеља нераздвојна. Добрица ЕРИЋ

10


Шта је воденица? Како је почело пријатељство између свица и воденичара? Зашто је свитац заволео старца? А старац свица? Каква је атмосфера у воденици откад старац није сам? Обележи строфу која о томе говори. Какве су летње, а какве зимске вечери у воденици?


Шта је пријатељство? Ко су човекови проверени пријатељи из света животиња? Како се показује пријатељска љубав? Шта је самоћа? Шта значи „запалити жижак у нечијој души“?

Задаци Опиши једног свог необичног пријатеља/пријатељицу.. Смисли један вечерњи разговор (дијалог) свица и воденичара.


Замисли да си водитељ емисије „Пријатељи“. Твој гост је свитац пшеничар. Припреми питања за интервју који ћеш са њим водити.

11

KAD DEDICA NE ZNA DA PRIČA PRIČE – „Živela jednom devojčica koja se zvala Žutokapica.“ – Ne, Crvenkapica! – Ah, da, Crvenkapica. Mama je pozvala i rekla joj: „Slušaj, Zelenkapice...“ – Ne, Crvenkapice! – Ah, da, Crvenkapice. „Pođi kod tetke i odnesi joj ovaj krompir.“ – Ne, idi kod bake i odnesi joj ručak! – Dobro. Devojčica krene u šumu i sretne žirafu. – Sve si pobrkao! Srela je vuka, a ne žirafu. – I onda je vuk upita: „Koliko je šest puta osam?“ – Nije istina! Vuk je pitao: „Kuda si pošla?“ – Imaš pravo. A Crnokapica mu odgovori... – Bila je Crvenkapica, crvena, crvena! – Da, i odgovorila je: „Idem na pijacu da kupim paradajz...“ – Ni govora! „Idem kod bake jer je bolesna, ali sam zalutala.“ – Tako je. A konj joj reče... – Kakav konj? Bio je vuk! – Tačno. I rekao je ovako: „Idi tramvajem broj sedamdeset i pet, siđi na trećoj stanici, skreni desno, onde su tri stepenice i tu kupi gumu za žvakanje.“ – Dedice, pa ti uopšte ne znaš da pričaš priče. Sve pogrešno pričaš, sve izokreneš. Ali žvakaću gumu moraćeš da mi kupiš. – Dobro, evo ti novac. I deda nastavi da čita novine. Đani RODARI

12

Kaži mi, kaži

Da li je ovaj tekst ozbiljan ili šaljiv? Ko u njemu postavlja pitanja, a ko odgovara? Da li deda ozbiljno misli ono što odgovara? Kakva je njegova namera? Koliko je pogrešnih odgovora dao? Gde se otkriva zašto je deda izmešao odgovore? Da si na mestu unuka, šta bi uradio/uradila kad vidiš da deda nije raspoložen za priču? Imaš li ti neko iskustvo slično ovom? Ispričaj.

Zadaci

Nabroj sve boje kapica koje se pominju u priči. Nabroj i životinje koje se pojavljuju umesto vuka. Dramatizujte ovaj tekst.

Da se podsetimo

Pisac nam daje samo razgovor dede i unuka, a ipak o njima mnogo saznajemo. Iznesi nekoliko njihovih osobina. Da li sa sigurnošću možeš da odrediš da li se u tekstu govori o unuku ili o unuci? Glasaj i obrazloži svoje mišljenje.

Da li znaš?

Razgovor dva lica može da bude deo teksta ili ceo tekst. Ima čitavih dela koja su pisana u obliku razgovora. To su dramski tekstovi. Oni se prikazuju u pozorištu.

Hajde da stvaramo!

Izaberi jednu od poznatih bajki i „preradi“ je kao što je to uradio dedica iz priče. Odigraj svoju priču sa parom iz klupe.

13

ДОКТОР ГРОЗОЗО МАЛО ХАРА ПО СВЕТУ Једном приликом, у Гудурама Обреновца, набасам на џиновски ратлук. Крајње необично. И примамљиво. Неодољиво. Те вам се ја преварим и – смажем тај ратлук. А онда приседнем да одморим уморне цокуле. Изгледа да сам мало дремнуо. Мало, али... Ма све грешка за грешком! Будим се. У руци ми црна цедуља. Мој омиљени непријатељ, зли научник доктор Грозозо оставља ми редовно црне поруке, јер само моје очи соколове умеју да читају црна слова са црне хартије... Шта ми Грозозо пише? „Многонепоштовани Пустолове, ти си се од мог ратлука сад распекмезио, а ја мало харам по свету. Лукаво с моје стране, а? С непоштовањем, твој одани Грозозо!“ Каква ли злодела Грозозо чини? Буши ли деци балоне? Да ли соли бисквит-торте? Не. Грозозо испушта – о, ужаса – ваздух из гума на бициклима широм Планете! Јурнем на зликовца. И паднем. Од оног ратлука сам занемоћао – колена су ми мекана као ратлук. Како да повратим снагу? Недељу дана пузио сам до најближе челичане. Ту ојачам. Е, сад ћу Грозозоу јавно да почупам уши и да га тако обрукам! Похитам, али у руци ми – заједно са кваком – остану челична врата челичане. Мало сам изгледа претерао са челичењем. Незгодно, Грозозоу сад не могу ништа – претерано сам јак. Кад сам оштетио челичану, како би тек Грозозо био оштећен?! Хм. Ова надљудска снага мора проћи за две-три недеље. Али, дотле ће Грозозо целу планету претворити у рушевине. Али, имам ја своје људе. Скокнем до чувеног Била Меза... – Биле, извуци уместо мене уши доктору Грозозоу? – Нећу – рече буквално Бил Мез и настави да хрче у грмљу.

14

– Причувај се, Биле Мезу, ја ћу теби довести Црнога Гусара, најгорег певача на свету, нека ти крешти гусарске песмице – да научиш шта је патња! И доведем Црног Гусара... – Црни Гусаре, запевај мало овом Билу Мезу, нека сазна шта је патња! – Нећу – рече Црни Гусар и оде да непристојно чачка зубе сабљом. – Причувај се, Црни Гусаре, ја ћу теби довести моју тетка Соку, нека те без милости ориба у кориту! И доведем моју тетка Соку... – Тетка Соко, орибај овога Гусара, нека упозна тамну страну живота! – Нећу – рече тетка Сока и оде да своју нову веш машину обучава како се правилно пропира плавеж. – Причувај се, тетка Соко, ја ћу теби довести мољца Мокија да поједе све џемпере које ми плетеш за пролеће, лето, јесен и зиму! И доведем мог кућног љубимца – мољца Мокија – великог љубитеља чисте рунске вуне... – Моки, једи ове џемпере! – Хоћу! Стаде Моки џемпере јести. Стаде тетка Сока Црнога Гусара немилосрдно рибати. Стаде Црни Гусар Билу Мезу песмицу крештати. Бил Мез чупну доктора Грозозоа васпитно за ушеса. Престаде Грозозо испуштати гуме на бициклима. Кад је кроз месец дана попустила она надљудска снага, могао сам безбедно Грозозоа да чупнем за уши и лично. Али, Гроки је тако полетно и вредно пумпао гуме на бициклима широм света, па нисам хтео да му сметам. Владимир АНДРИЋ


Шта значи скраћеница РТС? Да ли ти је познато да је на овој телевизији успешно приказивана емисија о необичним згодама и незгодама великог светског путника познатог као Пустолов? Какав је утисак оставила на тебе ова прича? Како замишљаш Пустолова, а како доктора Грозозоа? Шта је пустоловина? Како разумеш наслов приче? Знаш ли неког светски познатог пустолова (проналазача) чије су пустоловине измениле свет?

15


Којој храни Пустолов није могао да одоли? Како је доктор Грозозо искористио његову слабост према ратлуку? Какав предео у природи називамо гудуром? Личе ли Гудуре Обреновца на праве гудуре? Зашто? Како је ратлук деловао на Пустолова? Шта је за то време радио Грозозо? Какве је неприлике Грозозо правио деци? Шта је предузео Пустолов да би помогао деци? Да ли си очекивао/очекивала овакав исход њихове „борбе“?

Задаци

Пронађи у тексту делове који носе елементе бајке. Пронађи и део који подсећа на ређалицу „Пошла кока на пазар“. Ко су ликови у Пустоловљевој ређалици? Зашто је први лик у ређалици Бил Мез, а последњи мољац Моки?


Доктор Грозозо је спознао да је живот много лепши кад си неком потребан. Пожелео је да се захвали Пустолову за ову корисну лекцију. Помози му. Одабери да ли ће Грозозо писати писмо, разгледницу, електронско писмо (e-mail) или СМС поруку. Ако ти је лакше, опиши једну своју пустоловну жељу. Смисли неки пустоловни задатак за своје пријатеље.

Да ли знаш?

Старо име Обреновца је Палеж. У току Другог српског устанка Палеж је потпуно спаљен. Обновио га је 1859. године кнез Милош Обреновић по коме је добио име. Знаш ли како је добио име твој град или село?

Да се подсетимо

16

Кристифор Колумбо, велики италијански морепловац и пустолов, донео је пре нешто више од петсто година са америчког континента биљке и животиње без којих бисмо данас тешко могли да замислимо живот (кромпир, пасуљ, бундеве, паприке, парадајз, кукуруз, сунцокрет, ананас, каучук, кокос, дуван – фуј! и ћурке).

КО ДА ТО БУДЕ Кад локомотива засвира И воз стане – Да ли бисте волели да из даљине Тачно пред вас Неко бане?

Кад крене авион ка земљи доле Са неба плава – Да ли бисте волели да кроз вратанца Провири на вас Позната глава?

У пристаништу кад брод затруби И ленгер спусти – Да ли бисте волели са палубе да вам Неко махне Кроз дим густи?

И ноћу када вас сирене доласка Из сна пробуде – Кога бисте волели да угледате? Ко да то буде? Ко да то буде? Стеван РАИЧКОВИЋ

17


Стеван Раичковић је писац за децу и одрасле. Његове песме за децу које сликају градски амбијент пуне су светлости и топлоте, утехе и доброте. У трећем разреду прочитали смо његову причу „Бајка о белом коњу“.


Да ли си понекад усамљен/усамљена? Како побеђујеш своју усамљеност? Чијем се доласку највише радујеш? Зашто? Како се осећаш док ишчекујеш драге госте? А како кад си ти гост? Коју би познату личност волео/волела да упознаш и угостиш? Зашто?


Како још можемо рећи да је неко пред нас бануо? Песник каже да неко може да нам дође из даљине, са палубе, кроз вратанца, из сна... Одакле још?

Задаци

Прочитај први стих из сваке строфе. Да ли би тим стиховима могла да започне нова строфа? Покушај! Оно што недостаје – допиши. Опонашај звук који производи воз, бродска сирена, авион...


Опиши или нацртај једну своју неостварену жељу.

18

ЈУНАЧКА ПЕСМА Познајем једног капетана. Брада му дуга скоро до југа. Опловио је пола света. Опловио је сто океана и многобројна мора друга, и многобројна мора трећа, и многобројна мора пета. Тај је капетан страшно јак. На леђа може да дигне џак. Којешта – џак! Бар два-три џака и уврх тога још седам ђака и пет морнара, јаких момака.

Па кад све то лепо на леђа стави, он се овако важан прави: прошета, рецимо, читавом луком и сруши кућу левом руком. Испије млека осам ока и шест буради вишњевог сока, па тако пијан све успут гази и около се на децу плази.

19

20

Знам и тог трећег капетана. Глас му је јачи од урагана. Брада му је дуга даље од југа и око земље још два-три круга.

Пред учитељем мирно стоји. Зна до милион брзо да броји. Ничег се, кажем, тај не боји.

Тек тај је страшан! Тек тај је јак! Слободно шета кад је мрак. Не плаши се хладне воде. Не плаши се ниједног миша. У берберницу без маме оде и нешто певуши док се шиша. Мислим да никад прст не сиса. Уме, ал’ неће да се бије. Тај се не боји земљописа, рачуна, цртања, историје...

Лако је њему, лако је њему да буде такав јунак у свему. Лако је њему да суче брк, лако је њему да буде јак, кад је искусни морски вук, а не обичан размажен ђак. Мирослав АНТИЋ


За кога се каже да је јунак? Шта је насупрот јунаштву? Шта значи изрека „на муци се познају јунаци“? Зашто се ова песма зове „Јуначка песма“?


О каквим јунацима је реч у овој песми? Како изгледа први капетан? Шта он може? Какав је трећи? Којим се њиховим јунаштвима диви дечак? Чега се дечак плаши? На основу чега то закључујеш? Шта дечаку у школи представља проблем? За кога се каже да може нешто да уради левом руком? Шта је смешно у овој песми?

Да ли знаш?

Мирослав Антић је написао и Најмању песму, Најљубавнију песму, Дрхтаву песму, Шашаву песму, Босоногу песму, Задихану песму, Мушку песму, Татину песму, Досадну песму... Све их можеш наћи у књизи „Плави чуперак“.


Направи интервју са првим капетаном. Имај у виду сва мора и океане које је опловио и све луке у којима је пристајао. Или замисли и напиши како изгледа једна страница из капетановог дневника.

21

ЉУБОМОРНО ДУГМЕ Кад сам срео дугме без капута седели смо, тако прекопута, дугме, ја и месечина жута. Све је било дивно, ал’ суморно јер дугме је било љубоморно. Дугме боли, ког сад капут воли? Дугме пита, где мој капут скита. Ја му кажем: дугме, није драма, зашто патиш? Видим ти по лицу готова је љубав међу вама, мани капут, па воли дугмицу!

22

Шта те боли ког сад капут воли! Ко те пита где твој капут скита? Све је било дивно, ал’ суморно јер дугме је било љубоморно. Дугме боли, ког сад капут воли? Дугме пита, где мој капут скита? Бранислав ЦРНЧЕВИЋ

Да ли знаш?

Шта је љубомора? Како настаје, а како нестаје? Ко је љубоморан у овој песми? Зашто? Шта му саветује песник? Да ли дугме прихвата савет? Да ли си ти некад љубоморан/ љубоморна? Како то изгледа?


Како си разумео/разумела значење речи „драма“ у песми? Објасни.

Задаци

Направи именице женског рода од речи: cунце, слово, мир, пиле, метар, дрво, снег. Препевај песму тако што ћеш уместо речи дугме и капут користити речи пролеће и лето.


Напиши причу „Јуче сам срео/срела књигу без слова“.

23

ГРАД Врућина и оморина... Нигде цвркута, нигде ветрића! По гдекоји сељак прође улицом, прекинуо опасач, распучио прса, затурио капу на затиљак, па корача тешко, једва бога назива. Говеда се заобадала, па јуре улицом као бесомучна; коњи стали крај плота, у пашњаку; зној их облио, а они окренули главе један ка другом, па машу и репом се бране од силне муве; пси полегали под стреје, затворили очи, исплазили језике, и лено регну тек онда кад им мува на њушку падне... и живина поскапа. Гушчићи полегали по бари; кокоши се склониле у хладове, опустиле крила, па зинуле од тешка зора; а ћурке заболе кљунове у земљу, па се не мичу... и дрвета опустила лишће, и кукуруз се пресукао, и влат пшенице стоји усправно као свећа, ни да се њи’не... Да те бог сачува!... Све игра пред очима; и онај ваздух побледео и отежао, па те гуши као пепео; кроза њ те сунце жеже као жеравица, а бледим се небом ваља по неки жбунић: бео, сив, мрк, голубије боје... Кишица се спусти. Облак склапаше са свију страна, а ја гледам како се кишне капи претапају у прашини, и осећам како ме запахњава мирис саме земље... Наједаред дуну силан ветар. Дрвета се савијаху до земље. Он крхаше гране и гранчице, па то све носаше као сламке. Шину муња, очи засенише. Онда загрме. Потраје мало, шину друга, трећа... и – чу се лупа по крову. Бацим поглед у авлију и видех како од земље одскачу комади леда, велики као песница. Грaд брисаше све: и грање, и лишће, и влат, и траву. Гране падаху са дрвећа, као да их мотком обијаш; са кућа падаху комади разбијена црепа... Замрачило се, па сипа као из подеране вреће, а ветaр се напео, дува, па коси као оштра коса. Не само ја него ни најстарији људи у селу овако шта нису запамтили. Падао је као најбујнији пљусак. Зачас побеле земља, а кроз авлију почеше тећи јаруге од самога леда. Кад већ разби прозор крај кога сам стајао, и кад ми поче капати са тавана на врат – ја се уклоних у собу. Али ни тамо не беше боље. Жена стала крај прозора, па гледа и ћути, а дете плаче. Ја седох на кревет. Хиљадама најтужнијих мисли вртело ми се у памети. Сагао сам главу, па не смем ни да је дигнем.

24

Страх ме хвата и при помисли да погледам на оно голо дрвеће и ону пустош.. Сунце се проби кроз облаке. Ништа јадније нисам видео у свом веку. По друму лежаше пообијано грање и лишће, блатом улепљено. Докле око могаше сагледати, сама пустош. Са висова се дизаше бела пара; дрва штрчаху као да су ватром опаљена; где беше таласава пшеница и кукуруз – ту сад згажена стрњика и патрљци, као да их је војска прегазила... Јанко ВЕСЕЛИНОВИЋ

25


Које годишње доба доноси врућину и оморину? Шта следи иза незапамћене врућине и суше? Како је описано село пред олују? Како је почела олуја? Шта је донео олујни ветар? Шта се дешавало за време олује? Како је изгледала земља кад је стао бес природе? Чијим очима је виђен град?


Како се осећао писац кад је прошла олуја? Зашто је осећао страх при помисли да погледа на ону пустош? Како се осећају сељаци кад осете да ће бити града? Како се данас људи боре против града?

Задаци

Обележи сликовите изразе у тексту. Направи списак непознатих речи и објасни њихово значење.


Опиши једну временску непогоду, на пример олујни ветар или вејавицу.

Да ли знаш?

Јанко Веселиновић је најрадије писао о селу. Пошто је рођен у Мачви (Црнобарски Салаш), писао је о њој са много љубави. Био је учитељ, новинар и драматург у Народном позоришту. Роман „Хајдук Станко“ био је омиљена књига многих генерација деце. У овој причи он је приповедач, приповеда у првом лицу.

Народ је рекао:

ПОСЛЕ КИШЕ СУНЦЕ СИНЕ.

26

ЈЕСЕН Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве. Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди, Припрема она сад спокојне вечери и дане, И жетву богату нуди. Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна, И гатке времена давни’. И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји, Док дремеж не савлада све. И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом – ал’ и то губи се брзо, И сан лагано пада... Војислав ИЛИЋ

27


Како замишљаш јесен док читаш прву строфу? Зашто се јесен смеши зрелом грожђу? Какве бајке (гатке) прича јесен? Какву тајанственост носи јесења магла? Каква је јесен на почетку, а каква на крају? Да си сликар, како би илустровао/илустровала прву строфу?

Задаци

Пронађи песничке слике и испиши их у свесци. Која ти се највише допада? Зашто? Часове слушања музике обогати композицијом „Јесен“ Антонија Вивалдија. Упореди доживљаје.


Песничке слике граде визуелни (видни), звучни и мирисни елементи. Пронађи их у песми.


Замисли да си ти јесен. Које све послове треба да обавиш у селу? Какве би савете дао/дала деци, а какве птицама?

Да ли знаш?

Описна песма помоћу слика природе приказује унутрашњи доживљај песника, његова осећања и мисли.

28

ПОЗНО ЈЕСЕЊЕ ЈУТРО Сељаци још спавају, а по друму пролазе само ветар и студ. Болесна трава се насисала влаге, омлитавила и полегла и као арктичка маховина помодрела од мраза и слане. На ивици јендека летошњи чкаљ разапео своје осушене крте стабљичице, са пободеним ћелавим лопатицама, а на увелом листу лежи мртав један од оних финих баштенских паукова што падају на распуштене косе малих девојчица и спавају у круницама белих јоргована. На дну јендека ћути барица, и стрепи од прве ледене коре што ће доћи. У једном удубљеном трагу човечије стопале чучи врабац. Згрчио своје промрзле ножице, и чини се да је у земљу забоден. Увукао врат, стегао кљун, и док температура нагло пада, његово мало срце куца неједнако и ретко. На небу две-три расплакане звезде, у ваздуху два-три смрзнута месечева зрака.

29

У дну поља стоје редови црних дебелих стабала, а по укрштеним суварцима се види да шума не живи. Тамо на страни крупан бик доживљује позно јесење јутро. Лежи; под њим и око њега се отопила слана и пуши се земља. Уз рогове накострешени чуперци коврџаве длаке, а под испупченим црним челом светла влага сањивих очију. Обара главу и слузавим својим ноздрвама мирише траву, жуту као шафран, горку као пелен. – Клече, заљуља се, грдан и тежак, и страховито шупљим тоном прастарих животињских грдосија рикну поздрав Богу Сунцу. Затим још дуго беше тишина и облачно и из шуме допираше само мирис трулих дрвета и мртвих инсеката. Исидора СЕКУЛИЋ

30


Колико одељака можемо издвојити у тексту? Како је песникиња дочарала мирисе, боје, облике и звукове касне јесени? Које су најснажније слике у тексту?


Како изгледа болесна трава? Какав је чкаљ? Од чега стрепи барица у јендеку? Какав је врабац, а како изгледа бик? Пронађи појединости којима је то дочарано. Какву је боју добила шума? Како се оглашава бик? Ко највише стрепи „док пролазе ветар и студ“? Да си музичар, којим би инструментом дочарао/дочарала позну јесен?

Задаци

Обележи у тексту најлепше описе. Објасни изразе: крте стабљичице, расплакане звезде, смрзнути месечеви зраци, страховито шупљи тон. Смисли нови наслов за ову причу. Опиши касну јесен у својој улици.

Да ли знаш?

Пејзаж је слика неког предела.


Замисли да водиш једну радио емисију и да ти је гост хладна јесења киша. Како би текао ваш разговор? Води рачуна о звуковима који је прате (лупање, капање, фијукање ветра, ударање грана о прозоре, шкрипа...). На часу ликовног насликај један јесењи пејзаж.


Описивање је сликање речима. Речима се могу сликати предели, људи, природне појаве, догађаји... Што је у опису више детаља и различитих чулних доживљаја, то је он живописнији и снажнији.

31

ЧАРОЛИЈА РЕЧИ – КЊИГА Да ли си се некад запитао/запитала када је настала прва књига? Данас се зна да су људи прве записе правили на глиненим плочицама. Неки од тих пронађених записа стари су преко 5 500 година.

Ни прве књиге нису много личиле на данашње. Писане су ручно на свитку пресоване биљке папирус, а касније на пергаменту, танком комаду животињске коже, словима која бисмо данас тешко разумели. Пошто су писане руком, било их је мало и тешко да су се могле наћи две потпуно исте. Открићем штампарске машине 1450. године, Немац Гутенберг променио је свет! Масовна производња књига, штампање неограниченог броја примерака истог рукописа, омогућила је људима да преносе информације кроз време и простор и познатим и непознатим читаоцима. Једна од најчитанијих књига на свету је Библија.


Шта знаш о производњи књига? Шта је библиотека? Замисли данас свет без књига. Шта би све било друкчије? Која је твоја омиљена књига? Зашто?

32

o ah h m bptob ma

BESKRAJNA PRIČA Stanovnici zemlje Fantazije zahtevaju od dečaka Bastijana Baltazara Buksa da spasе Detinju Caricu, njihovu vladarku, da iznova stvori carstvo koje nestaje i da svemu smisli novo ime. Jedini način da to učini jeste da i on postane deo Fantazije. Tako Bastijan postaje jedan od likova knjige koju čita. Bastijan Detinjoj Carici daje ime Mesečevo dete.

„Na koliko želja imam pravo?“ „Koliko hoćeš – što više, to bolje, moj Bastijane. Utoliko će Fantazija biti bogatija i raznolikija.



„Zašto je tako mračno, Mesečevo dete?“, upitao je. „Zato što je u početku uvek mrak, moj Bastijane.“ „Strašno bih voleo da te ponovo vidim, Mesečevo dete. Znaš kao u trenutku kad si me pogledala.“ Ponovo je začuo tihi melodični smeh. „Zašto se smeješ?“ „Zato što se radujem.“ „Zbog čega?“ „Upravo si rekao svoju prvu želju.“ „Hoćeš li da je ispuniš?“ „Da, pruži mi ruku!“ On je posluša i oseti da je stavila nešto u njegovu ispruženu ruku. Nešto majušno, ali začudo vrlo teško. Zračilo je hladnoću i dečak je osetio da je to nešto tvrdo i mrtvo. „Šta je to, Mesečevo dete?“ „Zrno peska“, odgovorila je, „to je sve što je ostalo od bezgraničnog carstva. Poklanjam ti ga.“ „Hvala“, reče Bastijan začuđeno. Nije znao šta da radi sa ovim darom. Da je barem nešto živo! Dok je razmišljao, što je Mesečevo dete verovatno i očekivalo od njega, iznenada je na ruci osetio nežno golicanje. Pogledao je malo bolje. „Pogledaj, Mesečevo dete!“, šaputao je. „Pa ovo počinje da tinja i svetluca! I tu se – vidiš li – pojavljuje majušni plamen. Ne, pa to je klica. Mesečevo dete, pa to uopšte nije zrno peska! To je svetleće seme koje počinje da klija!“

34

„Dobro si uradio, moj Bastijane!“, začuo je njen glas. „Vidiš kako je to lako za tebe.“ Tačkica na Bastijanovom dlanu zračila je jedva vidljivim sjajem, koji je brzo rastao i u baršunastom mraku obasjavao dva tako različita dečija lica, nadneta nad čudom. Bastijan je polako povukao ruku i svetleća tačka je ostala da lebdi između njih kao mala zvezda. Klica je nicala tako brzo da se mogao posmatrati njen rast. Izbijalo je lišće i stabljike, nicali su pupoljci koji su se otvarali u divne fluorescentne cvetove, višebojne i blistave. Već su se rađali mali plodovi koji su, čim bi sazreli, eksplodirali kao minijaturne rakete i poput iskričave šarene kiše sejali oko sebe novo seme. Iz novog semena ponovo su rasle biljke, ali ove su imale drugačiji oblik. Neke su ličile na lepezastu paprat ili male palme, okrugle kaktuse, rastaviće ili kvrgasto malo drveće. Svaka biljka sijala je i blistala drugom bojom. Ubrzo se baršunasta tama oko Bastijana i Mesečevog deteta, ispod i iznad njih i sa svih strana, ispunila blistavim biljkama, koje su brzo nicale i bujale. Lopta sjajnih boja, novi svetlucavi svet lebdeo je NIUČEMU i rastao i rastao. A u samom središtu sedeli su Bastijan i Mesečevo dete držeći se za ruke, zadivljeno osmatrajući čudesan prizor. Činilo se da biljke neumorno stvaraju uvek nove oblike i boje. Otvarali su se sve veći cvetni pupoljci i stvarali sve bogatiji i bogatiji bokori. Sve ovo odvijalo se u potpunoj tišini. Posle izvesnog vremena neke biljke su već dosegle visinu suncokreta, a druge su bile čak velike kao voćke. Bilo je tu lepeza od smaragdnozelenog lišća ili cvetova nalik na paunovo perje pokriveno očima duginih boja. Drugo rastinje podsećalo je na pagode poput otvorenih kišobrana napravljenih od ljubičaste svile. Nekoliko providnih debelih stabala, isprepletenih poput pletenica, izgledalo je kao da su od ružičastog stakla iz kojih zrači svetlost. Bilo je velikih bokora nalik na krupne grozdove plavih i žutih lampiona. Na nekim mestima hiljade malih zvezdastih cvetova visili su kao blistavosrebrnasti vodopadi, ili kao tamnozlatne zavese od zvončića

35

sa velikim pašnjacima kao kićankom. Ove svetleće noćne biljke rasle su sve bujnije i sve gušće, i malo-pomalo isprepletale se međusobno u divan splet blagog svetla. „Moraš svemu ovom dati ime!“, šapnu mu Mesečevo dete. Bastijan klimnu glavom. „Noćna šuma Perelin“, reče.

 Okrenuo se Mesečevom detetu. Ali nje više nije bilo! Bio je sam u kružnom prostoru, koji je stvorio tinjajući gustiš biljaka. „Mesečevo dete!“, povikao je. „Mesečevo dete!“ Nije dobio odgovor. Seo je osećajući se bespomoćno. Šta sada da učini? Zašto ga je ostavila? Kuda bi trebalo da krene – ako je uopšte mogao da krene nekud. Dok je sedeo i pokušavao da shvati šta je navelo Mesečevo dete da ga napusti bez objašnjenja i pozdrava, prstima se poigravao zlatnom amajlijom koja mu je visila oko vrata. Posmatrao ju je i odjednom ispustio krik iznenađenja.

36

To je bio AURIN, medaljon, Sjaj, znak Detinje carice i svako ko bi ga nosio postajao je njen zamenik! Mesečevo dete dalo mu je moć nad svim bićima i stvarima u Fantaziji. I sve dok bude nosio ovaj znak, ona će neprestano biti s njim. Bastijan je dugo posmatrao dve zmije, jednu svetlu, drugu tamnu, koje su jedna drugoj zagrizle rep i oblikovale oval. Zatim je okrenuo medaljon i na svoje čuđenje našao natpis na drugoj strani. Bile su to četiri kratke reči ispisane čudnim kitnjastim slovima: UČINI ONO ŠTO ŽELIŠ. (Odlomak iz knjige „Beskrajna priča“.) Mihael ENDE

Kaži mi, kaži

Šta znači reč fantazija? Šta ta reč znači u ovom odlomku? Kako zamišljaš Bastijana? Kako ti se dopada ideja da se čoveku mogu ostvariti sve želje? Koji ti se bajkoviti detalj u ovom odlomku najviše dopao? Šta misliš o Mesečevom detetu? Kako ti se dopada ideja da čovek može da učini ono što želi? Za šta bi ti iskoristio/iskoristila AURIN? Uporedi Detinju Сaricu i zlatnu ribicu iz istoimene pesme Duška Trifunovića. U koju bi knjigu rado uveo/uvela pravila Fantazije? Zašto? Kako ti donosiš važne odluke? Šta silno želiš da učiniš?

Zadaci

Pročitaj knjigu „Beskrajna priča“ i razmisli o njenim likovima. Sastavi listu u koju ćeš uvrstiti pet želja. Napiši deset reči koje bi voleo/volela da postoje u Fantaziji i deset reči koje ne bi voleo/volela.

Hajde da stvaramo!

Nacrtaj medaljon koji stvara vedro raspoloženje i daj mu ime.

37

OLDANINI VRTOVI Rastao grad, porastao, u svom se rastu osilio. Rasterao cveće i drveće, ptice i veverice. Pustio gradske kule da se takmiče koja će prva do neba stići, zakloniti sunce i zvezde! Briga ih što u njima ljudi kao u kavezima žive, što devojčica na vrhu najviše kule oči ne otvara. Pa i što bi? Da vidi pustoš oko sebe? Svoje u požaru unakaženo lice? Šta? Devojčica uzdahnu. Da joj je neko da popriča dok se roditelji ne vrate s posla. Da makar vrabac proleti! Zacijuče miš u zidu! Gore, u planini, kada je kuća u požaru planula, miševi su se prvi razbežali, a ovde čak ni njih nema! Devojčica oseti kako tišina kao olovna kiša pada po njoj, kad ču kako u blizini nešto šuška, i začudi se. Do njenog stana glasovi ulice ne dopiru, a susedne zgrade su daleko. Niko ni da pogleda ka njenom prozoru, niko da mahne rukom! – Kao da bi ti to videla? – trže je nečiji prekorni glas. – Ja ti svako jutro bacam svetlosnu mrlju na lice, pa ništa! Ti kao okovana živiš... – Zar nije tako? – progunđa devojčica i okrete glavu ka polici s knjigama. Da glas odande ne dolazi? Koješta! U knjigama je mnogo toga, ali one ne govore, ne smeju se, ne prepiru. Devojčica prebaci pokrivač preko glave, rešena da ne obraća pažnju na nevidljivog posetioca, ali onaj glas ljutito reče: – Zvala si me da dođem, došla sam! – soba najednom, buknu radosnim sjajem, a devojčica u čudu raširi oči. Na polici, kao svetlosna loptica čuči Bela mišica, mrda brkovima, smeje se, a na zvuk njenog smeha sve stvari u sobi počinju da se kreću... Рrvo papuče, pa stolica, kašika u tanjiru, čaše na stolu. Sve veselo zvecka, trupka, lupka. Gle, i knjige kao da su pošle u šetnju dok naslonjača gunđa: – Šta vam je? Čekajte me! Ja sam ovde najstarija!

38

Ali niko se na nju ne osvrće. Stići će ih, ako požuri! „Mora biti da sanjam?“, devojčica protrlja oči, ali sve je bilo kao i pre nekoliko trenutaka. Zveckala je kašika, igrale knjige na polici, smejala se Bela mišica. – Razvedri se! – žmicnu Mišica crvenim očima, pa čučnu kao da nešto osluškuje. – Ponekad se i želje ostvare. – Aj, kad bi bilo tako! – promrmlja devojčica snuždeno. – Oko nas ne bi bio beton već cveće! Samo što to reče, a zajedno sa Belom mišicom nađe se u vrtu prepunom cveća svih boja i oblika iznad koga lete bele ptice. A sve je drukčije od onog što je u kući na planini zapamtila: i cveće, i ptice, i vlati trave. Pa i Mišica. Čas je Mišica, čas hitra svetlosna loptica u koju je nemoguće gledati. – Ej, ti? Šta si? – upita je . – Mišica ili vila? Mоj san? – Sve pomalo! – zavrte se Mišica kao čigra, a cveće buknu plamenim sjajem postajući jarko crveno, zlatno, ljubičasto. – Ja ovom cveću ne znam ime! – reče devojčica posramljeno. – Ni tebi ne znam ime. Čak ne znam ni da li si mišica? Ja se miševa obično bojim. – Pa ja nisam kao drugi miševi! Zašto bi me se bojala? Postoje miševi sivi, beli, kućni, poljski, pustinjski, ali nema miševa načinjenih od svetlosti. U Oldaninim vrtovima – ja sam jedina, a ti me zovi kako hoćeš. Ja ću ti, svejedno, kao sunčana mrlja padati na lice... Mišica ubrza korak tako da ju je devojčica jedva stizala trčeći kroz cvetne vrtove koji su se nastavljali jedan na drugi, dok su se na granama drveća smenjivala godišnja doba. Neke su tek pupile, druge cvetale, na trećima sazrevali plodovi obrasli srebrnastim maljicama. „Gde li sam to zašla?“, trže se devojčica ugledavši krušku s krupnim, plavim plodovima. „I kruške su i nisu kruške? Ko je još video plave kruške?“

39

Devojčica ubra jedan plod i istog trenutka vide kako se pod granama plave kruške igraju, skakuću, trčе neka mala stvorenja nalik na jako smanjenu decu, okružena čudesnim krupnim cvetovima svih mogućih boja od ljubičaste do nežno plave. Ipak, najlepši od svih bili su srebrni cvetovi nalik na prozirna izdužena zvona. – I jesu zvona! – reče Mišica kao da naslućuje njenu misao. – Oslušni! Devojčica napreže sluh, i zapanji se. Iz cveća je dopirala tiha zvonjava i glas nečije, jedva čujne pesme. – Gle, pa to cveće peva! – još zabavljena pesmom cveća, devojčica jedva poverova sopstvenim očima ugledavši kako iz krupnog, ljubičastog cveta izleće krilata devojčica, sva srebrnasta, malih očiju, pruža joj ruku i kaže: – Ne plaši se! Ja sam Oldana! Mišica ti je sigurno rekla moje ime. Čega se plašiš? Svaka travka, cvet, zvezda, školjka ili zvone ili pevaju, jer sve na svetu glasi se na svoj način, samo što ljudi to ne čuju. Čula si cveće kako peva! Nije te mišica slučajno dovela iz sveta ljudi... „O čemu to ona priča?“, začudi se devojčica kad ču kako se, pucketajući, otvaraju šarene čašice cveća, i pevaju. Još više, začudi je Oldana koja je iz časa u čas rasla. Gle, već joj je do pojasa stigla a još ne prestaje da raste! Ako sve ovo nije san? /. . ./ – Šta je Oldana? Mesečeva princeza? Cvetno dete? Vila? Ne, ipak ne vila! Vile su ljudskog rasta! – promrmlja devojčica, a Oldana se podrugljivo nasmeja. – E, baš si pogodila! Vile mogu biti malecke kao pčele i ogromne kao planine. Zato i jesu vile što mogu da se menjaju. Da li bi i ti to želela? – oko Oldaninog lica zaleprša slap beličaste kose ukrašen cvetovima kakve devojčica nije ranije videla. – Bi li ili ne? Odluči! Mogla bi ostati s nama. Biti jedna od nas... – reče Oldana, a devojčica saže glavu. (Odlomak) Grozdana OLUJIĆ

40

Kaži mi, kaži

Gde je smeštena radnja ove bajke? Ko su likovi? Šta se desilo sa devojčicom? Zašto nije srećna? Šta bi želela? Šta su Oldanini vrtovi? Kako devojčica tamo stiže? Čemu se čudi? Kako izgledaju Oldanini vrtovi? Šta Oldana nudi svojoj gošći? Po čemu se ova bajka razlikuje od narodnih bajki?

Šta misliš?

Da li je devojčica ostala u Oldaninom carstvu? Obrazloži svoje mišljenje. Otkriću ti tajnu: devojčica je odabrala da se vrati kući. Šta misliš zašto?

Zadaci

Zamisli da poznaješ devojčicu iz bajke. Kako ti je opisala Oldanu? Nacrtaj grad koji se u svom rastu osilio. Pronađi i pročitaj celu bajku.

Hajde da stvaramo! U jednom trenutku devojčica razmišlja o sledećem: SREĆA KOJA SE NE DELI – NIJE SREĆA! Produži bajku imajući u vidu ovu misao.

41

САЊА Догодило се да је једне ноћи мала луцкаста звезда из чиста мира напустила своје звездано јато и почела да пада и пада и пада кроз читав непрегледни космос. Падајући тако, прошла је кроз сунчеву галаксију и случајно се спустила на планету Земљу... На континент који се зове Европа... Тачније, на Балканско полуострво... У земљу Србију... У главни град, Београд... У један град на који никада раније није пала ни једна звезда, па то је било право чудо! Један фењерџија је покушао да је ухвати, да му светли у фењеру, један генерал је желео да је стави на груди као одликовање, једна злочеста дама је хтела да од ње направи минђушу која светли, један пијани морнар да му светли у лампи, а једна јелка да је стави на свој врх! Али звезда се није дала никоме, него је пала право у једно породилиште на крају града... Тачно у поноћ када се родила једна девојчица Сања. На чијем се левом колену залутала звезда претворила у мали љупки младеж. Бен! Догодило се да се исте ноћи у исто време, родио и један дечак. Вања. Кад би се Сања осмехнула, смешио би се и он без разлога. Када би она заплакала, плакао је и Вања, мада му ништа није фалило. Зашто бебе уопште плачу? Кажу због тога, што им је било много лепше тамо одакле долазе на свет, него овде, код нас. А одакле долазе бебе? Бебе долазе из љубави. А где је љубав? Љубав је између оних које се воле. Али, Вањи је било много лепше у породилишту, него тамо одакле је дошао, јер је добио место одмах покрај Сање, у коју се заљубио одмах чим је прогледао – значи, заиста на први поглед! Најпре, она није била ћелава и црвена у лицу као остале бебе, већ је била отмено бледа и имала

42

дивну дугу црну косицу, која се изванредно лепо слагала са белим јастуком. Онда су пили млеко и спавали, пили млеко и спавали, пили и спавали и било им је помало досадно. Једва су чекали да их пусте напоље, па да виде тај свет о коме су слушали девет месеци. Онда се једно време нису виђали, јер су их возили у колицима из којих се види само небо. Пошто је касније проходао, јер је био помало лењ, Вању су возили дуже од Сање, па су му због тога очи постале плаве. Онда се једнога дана случајно сретну на клацкалици: – Је л’ ме се сећаш? – упита га Сања. – Сећам се... – рече Вања – знао сам да ћемо се једног дана срести! – Вања! А, ти? – Сања! – рече она с олакшањем, јер се плашила да им се имена неће слагати. – Сања и Вања! Како се то дивно слаже! – рече човек који је продавао балоне, слушајући њихов разговор. Онда су их њихове маме узеле за руке и одвеле свака на своју страну. Дуго су се освртали једно за другим... И тако је почела њихова љубав... А, шта је то – љубав? Кад гледаш у звезде без разлога и кад поделиш жваку и кад поклониш цвет... Кад ономе кога волиш даш један круг бицикл и уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Кад ономе кога волиш даш један гриз јабуке и кад поделиш са њим гумицу за брисање на двоје и кад му даш један лиз сладоледа! Кад нацрташ срце и унутра упишеш ваша два имена. Ако то није љубав, ја онда, стварно не знам шта је! Славили су истог дана рођендане... Онда су пролазиле године, а они су заједно расли. Играли школице...

43

Седели у истом разреду... У истој клупи... Учили шта је домовина... А шта је то – домовина? Акваријум је домовина златне рибице. Диму је домовина лула. Пужу је домовина на леђима. Црву је домовина јабука, а цвету саксија. Пчели је домовина цвет, Сањина и Вањина домовина била је љубав. Добили су у исто време оспице... Па онда заушке... Па прву награду за свирање у четири руке, у музичкој школи „Мокрањац“. Заједно су клизали. Заједно возили ролшуе. И ишли у заједничком кишном мантилу, само да се не би растајали ни за тренутак. – Шта ти је то на колену? – упита је једног дана Вања. – Ох, ништа! Младеж... – одговори му Сања. – Мене подсећа на неку тамну звезду! – рече он. – Заиста? – обрадова се она – подсећа и мене, али не смем то никоме да кажем! – Лепа је – дивио се Вања. – И мени се допада – казала је Сања. – Смем ли да је пољубим? – Смеш... – рече Сања и он пољуби малу тамну звезду, на шта се Сања зарумени. – Хоћеш ли да будеш моја жена? – упита је. – Хоћу! – одговори она тихо – али само ако се закунеш да ћеш ме увек волети. – Кунем се! – заклео се Вања. – То је важно због тога – настави Сања – што не би поднела да заволиш неку другу! Знаш, чини ми се да ћу живети само дотле, док ме заиста будеш волео... – Лудице! – помилова је Вања по коси – како те не бих волео? – Верујем ти и молим те да никада не заборавиш своју заклетву, јер од ње зависи мој живот!

44

(Одломак из књиге „Сањa“.) Момо КАПОР


Који се географски појмови помињу у тексту? Да ли ти је познато њихово значење? У шта се преобразила мала луцкаста звезда? Какве су планове са њом имали фењерџија, генерал, жена, морнар и јелка? Зашто се звезда зауставила на колену једне бебе? Ко се у Сању заљубио на први поглед? На шта је Вању подсећао Сањин младеж на колену? Шта му је Сања признала? Шта га је замолила када ју је запросио? Шта је Светлоока замолила малог стаклара у причи „Стакларева љубав“? Упореди ове две приче.


Шта виде бебе из колица? Шта је љубав? Како се препознаје? Коме се пева „оборили очи доле, сад се види да се воле“? Зашто заљубљени своја имена пишу у срцу? Ако ти кажем да се на крају Сања толико смањила да је постала невидљива, шта мислиш како се Вања понашао према њој? Зашто није одржао обећање које је дао?

Задаци

Сети се што више речи које потичу од глагола сањати. Пронађи у тексту тумачење речи домовина. Напиши на шта ти помислиш када чујеш ту реч. Одабери један део текста и прикажи га у облику стрипа.


Продужи причу. Смисли најмање три разлога због којих је Вања заборавио на заклетву дату Сањи и због којих се она смањивала. Користи бајковите елементе.

Да ли знаш?

„Сања“, књига за децу и одрасле, написана је у облику поетске сликовнице, а слике у њој насликао је сам писац.

45

MALI PRINC Tako sam živeo sam, bez ikoga svoga sa kim bih mogao iskreno da porazgovaram, sve dok mi se pre šest godina, u pustinji Sahari, nije desio kvar. Nešto se bilo pоlomilo u mom motoru. Pa kako pored sebe nisam imao ni mehaničara, ni putnika, rešio sam da sam probam da popravim jedan teški kvar. Bilo je to za mene pitanje života ili smrti. Vode za piće imao sam jedva za osam dana. Prve noći zaspao sam na pesku hiljadu milja daleko od ljudskih naselja. Bio sam mnogo usamljeniji od bilo kog brodolomnika na splavu usred okeana. Zato možete zamisliti kako sam se iznenadio kad me je, u zoru, probudio neki smešan glasić. Govorio je: – Molim vas... nacrtaj mi ovcu! – A! – Nacrtaj mi ovcu... Skočio sam na noge kao gromom pogođen. Dobro sam protrljao oči. Dobro pogledao. I video sam sasvim neobičnog dečeka koji me je ozbiljno posmatrao. Evo njegovog najboljeg portreta koji sam kasnije uspeo da nacrtam. Ali moj crtež nije, naravno, ni izdaleka tako čaroban kao što je on. Nisam ja zato kriv. Kad mi je bilo šest godina, odrasle osobe su me obeshrabrile u mom slikarskom pozivu pa nisam naučio da crtam ništa drugo osim zmijskog cara iznutra i zmijskog cara izvana. Gledao sam, dakle, to priviđenje očima širom otvorenim od iznenađenja. Ne zaboravite da se nalazimo na hiljade milja daleko od ljudskih naselja. A činilo mi se da moj dečak nije zalutao, ni mrtav gladan, ni mrtav žedan, ni smrtno uplašen. Ni po čemu nije ličio na dete izgubljeno usred pustinje, na hiljade milja od ljudskih naselja. Kada sam napokon uspeo da progovorim, rekoh mu: – Ali... šta ti radiš ovde?

46

A on mi tada ponovi, sasvim tiho, kao da želi da kaže nešto veoma ozbiljno: – Molim vas... Nacrtaj mi ovcu... Kad neka tajna na vas ostavi snažan utisak, ne usuđujete se da ne poslušate. Ma koliko mi se sve to činilo besmisleno na hiljade milja od ljudskih naselja i u smrtnoj opasnosti, izvadih iz džepa list papira i nalivpero. Ali tada se setih da sam pre svega učio geografiju, istoriju, matematiku i gramatiku, pa rekoh mališanu (malo mrzovoljno) da ne znam crtati. On mi odgovori: – Ne smeta. Nacrtaj mi ovcu. Kako nikad nisam crtao ovcu, nacrtao sam za njega ponovo jedan od ona dva crteža koja sam jedino umeo da nacrtam. Onaj sa zmijskim carem izvana. I bio sam zaprepašćen kada sam čuo kako mi mališan odgovara: – Ne! Ne! Neću ja slona u zmijskom caru. Zmijski car je veoma opasan, a slon je ogroman. Kod mene je sve tako maleno. Treba mi ovca. Nacrtaj mi ovcu. Tada počeh crtati. On je pažljivo posmatrao, pa reče: – Ne! Ta je mnogo bolesna. Nacrtaj mi neku drugu. Crtao sam. Moj prijatelj se malo nasmeši, praštajući mi: – Vidiš i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima rogove... Ponovih, dakle, svoj crtež. Ali i on je bio odbijen kao i prethodni: – Ta je suviše stara. Ja hoću ovcu koja dugo živi. Tada, nemajući više strpljenja a i žurilo mi se da počnem da rastavljam motor, ja naškrabah ovaj crtež. I dobacih: – Evo, ovo je kutija. Ovca koju želiš je unutra. Mnogo sam se iznenadio kada sam video kako se lice mog maleckog sudije ozarilo: – To je baš ono što sam želeo! Misliš da će toj ovci biti potrebno mnogo trave? – Zašto? – Zato što je kod mene sve tako maleno... – To će joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti sasvim malu ovcu. On nagnu glavu prema crtežu: – Nije baš tako mala... Vidi! Zaspala je... I tako sam se, eto, upoznao sa malim princom... (Odlomak iz knjige „Мali Princ“.) Antoan de SENT-EGZIPERI

47

Da se podsetimo

Knjiga „Mali princ“ je jedna od najčitanijih knjiga za decu na svetu. Autor ove savremene bajke bio je proslavljeni francuski pilot i pisac, zaljubljenik u muziku i slikarstvo (sam je ilustrovao „Malog princa“). Knjiga je posvećena njegovom prijatelju Leonu Vertu „kad je bio mali dečak“.

Šta misliš?

Šta misliš zašto je ova knjiga posvećena odraslom čoveku ali kad je bio dečak? Kakva je razlika između dece i odraslih? Kada tebe odrasli ne razumeju? Zašto odrasli zaborave da su nekad bili mali? Šta je to upornost? Kada je upornost korisna?

Zadaci

Navedi makar tri razloga zbog kojih je dečak želeo da ima ovcu. Često se kaže da sreću treba tražiti u malim stvarima. Potvrdi to primerom.

Kaži mi, kaži

Ko su likovi u ovoj priči? Kako je došlo do njihovog poznanstva? Zašto je Antoan bio iznenađen? Zašto se Antoan osećao nesigurno u ulozi crtača? Koliko je puta crtao ovcu? Kako je na kraju razrešio problem? Kakvu je ovcu želeo dečak? Šta misliš zašto? Zašto je dečak prihvatio kutiju umesto crteža ovce? Šta sve može dečja mašta? Kako zamišljaš planetu sa koje je došao neobični dečak? Šta misliš o dečaku, a šta o Antoanu?

Hajde da stvaramo!

Napravi aviončić od papira i ukrasi ga. Zamisli da je pravi, a da si ti pilot i da možeš poleteti na planetu malog princa. Ispričaj kako je izgledao vaš prvi susret. Raspitaj se kako on oživljava svoje crteže.

48

АЛИСА И ВЕЛИКО РУЖИНО ДРВО Крај улаза у врт расло је једно велико ружино дрво: на њему су цветале беле руже, али су их три баштована ужурбано бојила у црвено. Алису то зачуди, па приђе ближе да боље погледа и управо кад стиже до њих чу како један од њих говори: – Пази мало, Петице! Немој тако да ме прскаш том бојом! – Нисам ја крив! Седмица ми је гурнула лакат! – одговори Петица надурено. На то Седмица погледа горе и рече: – А ти баш тако, Петице! Опет сваљујеш кривицу на другог! – Било би ти боље да не брбљаш толико! – рече Петица. – Баш јуче сам чуо да је Краљица рекла како си заслужио да ти одрубе главу! – А зашто? – рече онај који је започео разговор. – То се тебе, Двојко, уопште не тиче! – рече Седмица. А не, тиче га се! – рече Петица. – И нека баш чује да је то било зато што је кувару донео луковицу од лала уместо главице црног лука. Седмица тресну четку на земљу и таман повиче: – Е, од свих неправди... – кад случајно опази Алису како стоји и гледа их и одмах заћута. И друга двојица се окренуше и погледаше Алису, па јој се сва тројица дубоко поклонише. – Хоћете ли ми рећи, молим вас – упита Алиса бојажљиво – зашто бојите те руже? Петица и Седмица ништа не рекоше, него само погледаше у Двојку. Двојка поче тихо: – Ствар је у томе, госпођице, што је ово требало да буде црвена ружа, али грешком смо посадили белу, па ако Краљица то открије, одрубиће нам свима главе, разумете. И зато, видите, госпођице, чинимо све што можемо да пре него што она дође... – уто Петица, који је забринуто гледао низ врт узвикну: – Краљица! Краљица! – и сва три баштована се истог часа бацише на земљу. Зачу се топот многих ногу и Алиса радознало погледа око себе, не би ли опазила Краљицу... (Одломак из књиге „Алиса у Земљи чуда“.) Луис КЕРОЛ

49


Да ли ти је одраније позната фабула (радња) књиге или филма о Алиси? Који ти се део у књизи највише допада? Каква је Алиса? Како се Алиса нашла у Земљи чуда? Ко су ликови у овом одломку? Шта они раде? Зашто? Како ти се допада идеја о оживљавању карата? Око чега се препиру карте? Како се понашају у Алисином присуству? Шта мислиш о људима који за своје грешке оптужују друге? Да ли се то теби некад дешава?


Ако ти кажем да је Алиса упознала ликове као што су: Бели зец, Миш, Птица Додо, Гуштер Бил, Гусеница, Војвоткиња, Шеширџија, Мачак Церекало, Грифон, Лажна Корњача и друге, шта се може рећи о тој земљи чуда? Како би свет изгледао када би животиње знале језик људи и обрнуто? Смисли неки пример.

Задаци

Наведи неколико примера из књиге који су највише деловали на твоју фантазију. Откриј елементе хумора и разноврсне игре речима у књизи.

Хајде да стварамо! Нацртај у облику стрипа карте које боје ружино дрво. Опиши како замишљаш Алисин спољашњи изглед.

Да ли знаш?

Да је Чарлс Лутвиџ Доџсон, професор математике по образовању, остао само математичар, његово име било би давно заборављено. Пишући књиге за децу које је потписивао са Луис Керол, постао је један од најчитанијих енглеских писаца. Исмевао је немаштовит и често суров свет одраслих.

50

PČELICA MAJA Letela je kroz vreže kupinovog grma; na njemu su se već pojavile zelene kupine, ali je još uvek cvetao. Kad je opet htela da poleti gore do jasmina, iznenada joj se na čelo i ramena spusti nešto neobično i hitro joj prekrije krila tako da su izgubila svu snagu. Maja se začudi toj neobičnoj pojavi i oseti da je nešto iznenada zaustavilo u letu i da nemoćno pada prema zemlji, kao da neka tajanstvena zla sila drži njeno telo, njene noge i njena krila u nevidljivom zarobljeništvu. Ali ipak nije pala. Iako više nije mogla da pomera krila, lebdela je u vazduhu. Držalo je nešto čudesno meko i nežno i gipko, malo je podizalo, pa opet spuštalo i bacalo tamo-amo, kao da se blagi povetarac poigrava uvelim listom. Pčelicu obuze neki teskobni osećaj, ali se zapravo još nije bojala, jer nije osećala bol, a ni neku neprijatnost. Samo je sve to bilo čudno, veoma čudno, a iza toga je vrebalo neko zlo. Bilo je već vreme da krene dalje. Maja je mislila da će joj to uspeti, samo ako dobro zapne. Tada na svojim grudima oseti neku beskrajno tanku rastezljivu srebrnu nit, a kada sva u strahu hitro posegne za njom, nit joj ostane na ruci, čvrsto se zalepi i ne dade se više skinuti; a druga srebrna nit pružala se preko njenih ramena, obavijala se oko krila i tako ih vezivala da ih Maja više nije mogla da raširi. I ovde, i tamo, svuda po njenom telu pružale su se te sjajne, blistave i lepljive niti. Mala Maja glasno viknu od užasa, jer je sada razumela šta joj se dogodilo i gde se nalazi. Bila je u paukovoj mreži. Njen plač i zapomaganje odzvanjali su glasno i teskobno kroz tihu letnju prirodu, u kojoj su sunčani zraci blistali na zlatnozelenom lišću, a bubice lepršale tamo-amo i ptice visoko letele. Sasvim blizu mirisao je jasmin u nebeskom plavetnilu. I ona je maločas htela tamo, a sad se čini da je sve svršeno... (Odlomak iz knjige „Pčelica Maја“.) Valdemar BONSELS

51

Narod je rekao:

PAMETNA KAO PČELA.

Da li znaš?

Ovo ipak nije bio Majin kraj. Pre nego što se našla u paukovoj mreži, pčelica je, putujući po svetu, stekla mnogo prijatelja insekata: skakavca, muvu, vilinog konjica, cvrčkicu i druge. Kad pročitaš roman „Pčelica Maja“ saznaćeš ko joj je i kako pomogao.

Kaži mi, kaži

Gde je Maja upala u paukovu zamku? Šta misliš kuda je pošla? Kako se osećala kad je shvatila svoj položaj? Šta je pokušavala? Zamisli da si na njenom mestu. Kako bi se osećao/osećala u paukovoj mreži? Kakva je bila pčelica Maja? Kako zamišljaš pauka?

Zadaci

Pronađi glagole i prideve u tekstu koji opisuju paukovu nit. Obeleži rečenice koje opisuju prirodu. Smisli novi naslov za ovu priču. Prepričaj je u ulozi Maje. Nacrtaj pčelicu u paukovoj mreži.

Hajde da stvaramo!

Napiši priču „Kako se spasla pčelica Maja“. Uvedi nove likove.

Da se podsetimo

Književno delo obimnijeg sadržaja, sa više likova, opisa i događaja naziva se roman. „Pčelica Maja“ je roman za decu.

52

РУЖНО ПАЧЕ На селу је било дивно. Лето у пуном јеку! Пшенице пожутеле, овас озеленио, сено по зеленим ливадама зденуто у пластове, док се рода шетала на својим дугим црвеним ногама и говорила мисирским језиком, који је научила од своје мајке. Око њива и ливада свуда све велике шуме, а усред шума велика језера. Заиста је било красно на селу. Усред сунчевог сјаја блистао се замак, опкољен дубоким водојажама: с његових зидина се спуштало зеленило корова до саме воде, с толико широким листовима да су испод њега могла усправно да стоје деца. У тој дивљини као у најгушћој шуми лежала је једна патка у свом гнезду. Требало је да излеже пачиће па јој је било већ досадило што је морала толико дуго да лежи, а нико је није похађао. Друге су патке више волеле да пливају у водојажама него да седе испод листова корова и да блебећу с њом. Најзад почеше да пуцају јаја, а једно за другим: па! па! чуло се из њих. Сва су жуманца оживела и из њих су се помаљале главице. – Ква! Kва! – рече патка, а пачићи се искобељаше што су могли брже и разрогачише очи на све стране испод зеленог лишћa. Мајка их пусти да гледају колико су хтели, јер је зеленило добро за очи. – Како је свет велик! – рекоше младунци. Та они су сада имали много више места него када су лежали у јајима! – Ви мислите да је то цео свет! – рече мајка. Та он се пружа сасвим на другу страну врта и иде све до попине ливаде! Али ја тамо још нисам била! – Чекај да видим јесте ли сви ту! – и она се диже. Највеће јаје стоји још нераспукнуто. Колико ли ће то још да траје? Већ ми је дојадило! – патка леже опет на јаја. – Па како је? – рече једна стара патка која беше дошла у посету. – Дуго траје још с једним јајетом! – рече патка која је лежала. – Никако неће да се распукне! Али погледај остале! Зар нису то најлепши пачићи на свету? Сви личе на тату, тог неваљалца који неће да дође ни да их види! – Дај да видим то јаје што неће да се распукне! – рече стара. – Знај да је ћуреће! Тако су мени једном подвалили, па сам имала грдне муке и бриге с младунцима, јер су се плашили воде! Никако нисам могла да их натерам у воду. Дерала сам се и претила им, али ништа није помогло.

53

– Чекај да видим још једном то јаје! Да, то је ћуреће јаје! Остави га и хајде да учиш ове друге да пливају! – Хоћу још мало да полежим! – рече патка – кад сам већ толико лежала, могу још мало. – Како хоћеш! – рече стара патка и оде. Напослетку се распуче и велико јаје. „Па! Па!“ – рече младунче и искобеља се напоље. Било је велико и ружно. Патка га погледа: – Страшно велико паче! – рече она. – Ниједно ми друго не изгледа као оно. Ваљда није ћуре. Уосталом видећемо. Мора у воду макар га сама гурнула! Сутрадан је било красно време. Сунце је обасјавало сав зелени коров, а мајка изби са целом породицом код водојаже. Пљас! Скочи патка у воду. – Ква! Ква! – повика она и пачићи поскакаше за њом једно за другим. Вода им је прелазила преко главе, али они су опет испливали и пливали одлично; ноге су им радиле саме од себе – и сви су пливали, чак и оно ружно, сиво. – Не, то није ћуре! – рече патка. – Гле само како лепо ради ногама, како се држи право! То је моје младунче. Уосталом, кад се добро загледа, оно сасвим лепо изгледа. – Ква! Ква! Хајдете за мном, повешћу ја вас у свет, показаћу вас у пачјем дворишту, али се не удаљавајте од мене да вас ко не згази и чувајте се од мачке! (Одломак из бајке „Ружно пачe“.) Ханс Кристијан АНДЕРСЕН

Задаци

Шта би још желео/желела да сазнаш о дворцу из ове бајке? Обележи све именице у првом пасусу. Шта је писац постигао гомилањем именица? Пронађи више података о писцу ове приче Хансу Кристијану Андерсену. Ако ниси до сада, прочитај „Ружно паче“ и друге Андерсенове бајке.

54


Где се налазио паткин дом? Како је изгледало његово окружење? Како је патка тумачила свет својој деци? Како се понашала кад је видела да се највеће јаје још није распукло? Какав савет је патка добила од своје старије познанице? Зашто га није прихватила? Како је изгледало најкрупније паче? Шта је мама мислила о њему? Како је проверила његово порекло? Шта је патка саветовала својој деци?


Како се односи мама патка према својој деци? Зашто каже да је отац њених пачића неваљалац? Зашто он неће да види своју децу? Које особине красе патку? Прави ли разлику међу децом? Зашто ова прича носи назив „Ружно паче“? Ако за неваљалог човека кажемо да је неваљалац, како ћемо рећи за: доброг човека, мудрог човека, поспаног човека, веселог човека, храброг човека, неспретног човека, незахвалног човека, непознатог човека, стидљивог човека?


Испричај сажето у првом лицу целу бајку „Ружно паче“. На часу ликовног поделите посао и направите патку и њену децу у облику лутака – сенки. Питајте учитеља/учитељицу како се то ради. Направите представу постављајући ове лутке на графоскоп и позајмљујући им своје гласове.

Да ли знаш?

Једна од најпрестижнијих награда за књижевност за децу у свету носи Андерсеново име. У граду Копенхагену у Данској, у једном парку стоји бели мермерни споменик који приказује човека који уз себе привија дете и као занесен држи подигнуту руку и приповеда му. То је споменик Андерсену, писцу најлепших бајки. Поред обале, на једној стени, налази се статуа мале сирене, лика из једне његове бајке. Андерсен је рођен у сиромашној породици. Као дечак волео је да слуша старе народне приче. Много је читао и имао је своје луткарско позориште.

55

TRNOVA RUŽICA U davno vreme živeli su jedan car i jedna carica koji su svakog dana govorili: „Ah, kada bismo imali dete!“ – a nisu mogli da ga dobiju. No jedanput, dok se carica kupala, jedna žaba izmile iz vode na suvo i reče joj: „Tvoja želja bića ispunjena: pre no što se navrši godina, rodićeš ćerku.“ Što žaba reče, to se i dogodi, i carica rodi jednu devojčicu koja je bila tako lepa da car nije znao šta će od radosti, pa priredi veliki pir. Na pir nije pozvao samo svoje rođake, prijatelje i poznanike nego i mudre žene – suđaje, da bi bile prijazne i naklonjene detetu. Njih je u ovom carstvu bilo trinaest, ali kako je on imao samo dvanaest zlatnih tanjira, to je jedna od njih morala da ostane kod kuće. Učini se velika svetkovina i pre nego što će se pir završiti, suđaje stadoše detetu poklanjati svoje čarobne darove: jedna vrlinu, druga lepotu, treća bogatstvo, i tako redom sve što se može poželeti na zemlji. Taman kad njih jedanaest izrekoše svoje, uđe iznenada ona trinaesta. Ona je bila naumila da se osveti što nije bila pozvana, pa i ne pozdravivši, čak i ne pogledavši nikoga, glasno uzviknu: „Neka se careva kći u svojoj petnaestoj godini ubode na vreteno i padne mrtva.“ I ne rekavši ni reči više, okrete se i napusti dvoranu. Svi se uplašiše, no tad istupi dvanaesta, koja je još imala da kaže svoju želju. I, kako nije mogla da opovrgne presudu, već samo da je ublaži, ona reče: „Ali to što će snaći carevu kćerku neka ne bude smrt nego stogodišnji dubok san.“ Car, koji je silno želeo da sačuva svoje milo dete od te nesreće, naredi i obznani da se spale sva vretena u njegovom carstvu. Međutim, na devojci su se ogledali svi darovi mudrih žena, jer bila je tako lepa, čedna, ljubazna i razborita da ju je morao zavoleti svako ko bi je video. I dogodi se da car i carica nisu bili kod kuće baš onoga dana kada je ona napunila petnaest godina i tako je ostala sasvim sama u dvorcu. Tumarala je kroz dvorac, razgledala do mile volje sobe i odaje, pa najzad dođe do jedne stare kule. Pope se uz jedne zavojite stepenice i stiže do nekih malenih vrata. U bravi se nalazio zarđao ključ, a kad ga okrete, vrata se otvoriše, i ona ugleda u

56

sobičku neku staricu kako sedi s vretenom i vredno prede lan. „Dobar dan, bakice“, reče careva kći, „šta radiš to?“ „Predem“, reče starica i klimnu glavom. „A šta to tako veselo trčkara ukrug?“, reče devojka, pa uze vreteno i pokuša da i sama prede. Al’ tek što dodirnu vreteno, kad se mađijska kletva ispuni i ona se ubode u prst. Istog trenutka kad je osetila ubod, ona leže u krevet koji se tu nalazio i pade u dubok san. A taj san se proširi na ceo dvorac: car i carica, koji su se baš bili vratili i stupili u dvoranu, počeše da tonu u san, a sa njima i cela dvorska svita. Onda pospaše i konji u štali, psi u dvorištu, golubovi na krovu, muve na zidu, čak i vatra koja je plamsala na ognjištu, čak se i ona utiša i zaspa. I vetar se smiri i zaspa, pa se više na drveću pred dvorcem nije pomerio nijedan listić. Oko dvorca poče rasti trnova ograda, koja je svake godine postajala sve viša, dok najzad nije obavila ceo dvorac pa ga prerasla, te se uopšte nije mogao videti, čak ni zastava na njegovom krovu.

57

Međutim, zemljom je kružila priča o lepoj usnuloj Trnovoj Ružici, jer tako prozvaše carevu ćerku, pa su s vremena na vreme dolazili carevići i pokušavali da kroz živu ogradu prodru u dvorac. Ali to im nije polazilo za rukom, jer ih je trnje zadržavalo, kao da je imalo ruke, i mladići su ostajali da vise na njemu, nisu se mogli osloboditi i umirali su na žalostan način. Posle mnogo, mnogo godina opet dođe jedan carević u tu zemlju i ču od nekog starca priču o trnovoj ogradi iza koje se nalazi jedan dvorac u kome stotinu godina spava prelepa careva kći, nazvana Trnova Ružica, a s njom spavaju i car i carica i svi dvorani. A i od dede je slušao da su već mnogi carevići dolazili i pokušavali da prođu kroz živu ogradu, ali da su ostali da vise na njoj i da su svi umirali na žalostan način. Tada mladić reče: „Ja se ne bojim, odoh tamo da vidim lepu Trnovu Ružicu.“ I ma koliko ga je dobri otac odvraćao od toga, on ne posluša njegov savet. Međutim, baš toga dana se navršilo onih sto godina i došao je čas da se Trnova Ružica probudi. Kad se carević približio trnovoj ogradi, on ugleda lepo i krupno cveće koje se razmiče samo od sebe da bi ga neozleđenog propustilo, a onda se opet sastavi u živicu. U dvorskoj avliji on vide konje i šarene kerove kako leže i spavaju, a na krovu su sedeli golubovi glava uvučenih u krila. Kad je stupio u kuću, tamo su spavale muve na zidu, u kuhinji je kuvar još držao ruku kao da hoće da ščepa momka, a kuvarica je sedela pred crnim petlom kojeg je trebalo očerupati. On pođe dalje i vide u dvorani celu dvorsku pratnju gde leži i spava, a gore kraj prestola ležali su car i carica. On pođe još dalje, a sve je bilo tako mirno da je čovek mogao da čuje svoje disanje. Najzad stiže do kule i otvori vrata sobička u kome je spavala Trnova Ružica. Ležala je tu i bila tako lepa da nije mogao da odvoji oči od nje, pa se saže i poljubi je. Kako je on dotače usnama, tako Trnova Ružica otvori oči, probudi se i milo ga pogleda. Onda njih dvoje siđoše. A dole se probudiše car i carica i cela dvorska pratnja, pa se stadoše gledati razrogačivši oči. I konji u dvorištu ustadoše i stresoše se; kerovi skočiše i počeše da mašu repovima; golubovi na krovu izvukoše glavice ispod krila, obazreše se i poleteše u polje; muve na zidovima produžiše da mile; vatra u kuhinji se podiže, zaplamsa i nastavi da

58

kuva jelo, pečenje opet poče da cvrči; kuvar ošamari momka da je zajaukao na sav glas; i kuvarica očerupa petla. A potom se bogato i sjajno proslavi venčanje carevića i Trnove Ružice, i oni su živeli srećno i zadovoljno celoga života. Braća GRIM

Kaži mi, kaži

Po čemu ova bajka liči na narodne? Istraži. Zašto je careva kći nazvana Trnova Ružica? Kako je dospela u duboki san? Kada je san prestao?

Šta misliš?

Zašto se baš trinaesta suđaja sveti devojčici? Kakav je broj trinaest prema narodnom verovanju?

Zadaci

Napravi plan za prepričavanje bajke. Neka devojčice prepričaju bajku kao da su princ, a dečaci kao da su careva ćerka.

Hajde da stvaramo!

Pokažite pokretima trenutak buđenja na dvoru. Napiši priču „U gostima kod Trnove Ružice i princa“.

Da li znaš?

Jakob i Vilhelm Grim živeli su pre više od dvesta godina. Bili su savremenici i prijatelji Vuka Karadžića. Prvi su predstavili Evropi srpsku narodnu književnost prevodeći naše narodne pesme.

59

ЧАРОЛИЈА СВЕТЛОСТИ – ФОТОГРАФИЈА Сигурно да су ретки људи који у својој кући не поседују макар један албум са фотографијама. Међутим, фотографије се не чувају само у албумима. Неке се праве да би биле објављене у књигама и часописима и служе нам као информација, неке се праве да сведоче о одређеном историјски важном времену, личностима и догађајима (документарна фотографија), неке представљају стваралачки чин аутора и најчешће их можемо видети у галеријама и на изложбама. А да ли си се некад запитао/запитала шта значи реч фотографија? Потиче из грчког језика и значи, „писање свет– лошћу, сликање светлошћу“. Нема фотографије без фотоапарата! Прва фотографија у Србији јавила се недуго после појаве у Европи, 1839. године. Први фотограф у Србији био је Анастас Јовановић. Школовао се у Бечу на Академији лепих уметности. Био је савременик кнежевске породице Обреновић и о томе времену је оставио значајне фото-записе. Прве фотографије, за разлику од данашњих, биле су искључиво црно-беле и трају до наших дана. Када анализирамо садржај фотографије, постављамо следећа питања: шта саопштава, када је настала, где и како.

Да ли знаш?

Какав је значај за фотографију имала појава штампе (књига и часописа)? Можемо ли данас неке новине замислити без фотографија? Каква је њихова улога? Скуп фотографија које приказују одређени догађај назива се фоторепортажа.

Задаци

Направи фоторепортажу о неком значајном догађају у школи.

60

oc

h cp e

ДРУГ ДРУГУ Ко има друга, има све – и пријатеља, и помоћ у свакој прилици, и адресу за писма, и гитару за песму, и још десет прстију када је мало својих десет, и уво за тајну, и уво за жељу, и још једне очи, и још једну памет. Другарство није птица, – птица одлети. Другарство није бели зец, – зец је плашљив. Другарство није пахуљица, – пахуљица је лепа, али се истопи. Другарство није злато, – злато се купује. Другарство није шапутање, – шапутање се претвара у јединицу. Другарство је као храброст војничка, као часна реч, као стално сећање на друга.

 ДРУГ ЈЕ САМО ДРУГУ ДРУГ! Дечак дечаку! Девојчица девојчици! Девојчица дечаку! Дечак девојчици! Тражимо себи другове – једног, десет, читав разред другова.

62

Драган ЛУКИЋ


Шта је тема ове песме? Зашто за онога ко има пријатеља кажемо да „има још једне очи и још једну памет“? Шта још има онај ко има пријатеља? Зашто је другарство „као часна реч“ и „као храброст војничка“? Са ким се ти најрадије дружиш? Како се чува другарство?

Шта мислиш? Шта није другарство?

Задаци

Искажи својим речима поруку песме. Порука је мудрост и сазнање о нечему. Допиши неколико стихова о другарству.

Хајде да стварамо! Опиши свог најбољег друга или другарицу. Направи стрип о другарству.

63

ПАУКОВО ДЕЛО Слушам птичије речи корачајући кроз шуму уском козјом путањом све стрмијом и тањом, кад паукова мрежа пут ми наједном препречи. Сред мреже раскорачен паук газдински стао као сељак на њиви коју је узорао. Могла сам покретом руку здерати то плетиво, сву паукову муку смрсити у клупче сиво, али ми беше жао. Ударих шумом лево кроз дубоку честу свежу: ко зна шта је паук сниво докле је плео мрежу; и он је можда срце у танане нити прео, у мрежу га створио свега. Обазрем се још једном иза грања на њега, и видим како и он за мном се обазрео. Десанка МАКСИМОВИЋ

64


У које се годишње доба најчешће може видети пауково плетиво? На шта те подсећа паукова мрежа? Шта је слушала песникиња корачајући кроз шуму? Каквом стазом се кретала? Ко јој је препречио пут? Са чим је песникиња упоредила паука? Пронађи те стихове. Зашто није искористила своју надмоћ и уклонила мрежу? О чему је размишљала заобилазећи паука? Можемо ли паука упоредити са песником? Објасни.

Задаци

Пронађи у песми све речи на крају стихова које се римују. Шта мислиш шта би паук рекао песникињи да је разумела његов језик? Покушај да допишеш још једну строфу овој песми.

Да ли знаш?

Ритмичност у песми остварује се бројем слогова у стиху, дужином стиха, понављањем гласова, речи и стихова. Њиме се дочарава основно расположење у песми.


Паук је после подне отишао код свог најбољег пријатеља на чај. Како је пријатељу описао свој необични доживљај? Како је исте вечери овај догађај пренео „Пауков вечерњи дневник“?


Рима је подударање гласова и слогова у речима на крају стиха или строфе.

65

МРАВ ДОБРА СРЦА Три милиона и један мрав живе, раде и спавају У мрављем граду, Испод велике крушке, у хладу, Они имају куће на спрат, на три, на девет спратова, Они навијају будилнике нa пет, да би се на време пробудили. Тачно у пет зазвони милион сатова, Тада мрави устају, галаме, праве збрку, Облаче се, перу зубе у трку. Када зазвони шест, нема никога у граду; Сви су на раду. Ујутро мравље старешине по списковима прозивају: Мрав тај и тај. Мрави се по именима одазивају. Свак мора да каже: Ту сам! И: здрав; Када се јави три милиона и један мрав, Тада је списку крај. Пре три дана, тек што се јутро заплавило, Мрави се три пута у групе престројавали И три пута пребројавали. Старешине су из спискова прозивали: Мрав тај и тај. Мрави се, по именима, одазивали. Како год окренеш: три милиона мрава! И крај! Шта је са једним мравом? Зар спава! Сутрадан исто, и прекосутра исто, Три милиона мрава тресе главом: Ту има нешто чудно! Ту нешто није чисто!

66

То занимљиво постаје, Зашто и који мрав недостаје? Нема мрава који је највише певао и галамио Он се, због нечег, осамио. Шта му је? – чуде се три милиона мрава У мрављем граду, Испод велике крушке у хладу. Шта му је? Зашто самује? Три дана ни реч није прозборио, Мрави који са посла кући хитају Његову мајку питају: Да ли се одобровољио? Да ли је проговорио? Три дана ништа није ручао, Сам је по граду лутао И замишљено ћутао, Или на степеништу чучао. Сви се питају: Шта му је? Шта му је? Зашто самује? Све је у мрављем граду збунио. Мрвицу кекса су му нудили, А он се узјогунио: Није ни прстом макнуо, није је такнуо. А јутрос, тек што се дан заплавио, Неко је бучно прозор отворио И мрављем граду јавио: „Проговорио је! Проговорио!“

67

Зашто је мрав три дана ћутао? Што није ручао? Што је замишљен градом лутао? И на степеништу чучао? – Пре неколико дана – вели – мој је тата Отерао гладног цврчка са врата. И, сада, нећу ни да се макнем. Док не доведете цврчка да са мном руча Нећу ништа да такнем! Па сада У мрављем граду Испод велике крушке у хладу, Три милиона мрава трчка И тражи цврчка. Бранислав ЦРНЧЕВИЋ

68


Захваљући њему упознали смо љутито мече, радознало врапче, љубоморно дугме, а сад и једног добродушног мрава. Наслови његових дела најчешће означавају и тему текста. Да ли знаш ко је он?


Колико мрава живи у мрављем граду? Где се налази њихов град? Како почиње њихов радни дан? Шта је поремeтило устаљену мрављу дисциплину? Како су реаговали мрави кад су схватили да један од њих недостаје? Шта им је испричала мама одбеглог мрава, како се понаша њен син? Шта га је мучило? Зашто нису помогле ни мрвице кекса, шта је мраву био важније? Да ли волиш да читаш басне? Зашто?


Зашто овај мрав има добро срце? Када се за неког човека или жену каже да има добро срце? Када си ти показао/показала да имаш добро срце? Како си се тада осећао/осећала?

Задаци

Испричај укратко причу о добром мраву. Наведи још неке примере из литeратуре чији су јунаци показали да имају велико срце.

Хајде да стварамо! Напиши причу о срећном мраву, заборавном мраву, поспаном мраву или мудром мраву. Прочитај своју причу пред одељењем. Изаберите три најуспешнија рада.

69

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ Наредног јутра, као и увек, Фолко је прво загрејао кафу. Затим је, пре него што је кренуо да пробуди деду, брзо почистио земљани под. На великом окованом кожном ковчегу, поред узглавља старог пријатеља, разбарушеног перја, спавала је Еузибијева мала ластавица. – Ти си већ устао, Фолко... – Сунце је високо одскочило, деда. – Старим, дете, а и ноге ме боле, као Антонија. И данас ћеш морати да идеш у риболов без мене. Биће ти довољна мала мрежа. Она друга се распала. Требало би крпити нит по нит. – Кад Антонио пође у Арл – рече Фолко – могао би нам донети нову мрежу. – Скупа је нова мрежа, дете. Уосталом, видећемо. – Кафа је готова. Хоћу ли будити малог? – Пусти га нека спава. – Данас ћу можда ићи даље до велике баре – рече Фолко. – У праву си, тамо има више рибе. Само, у том случају нећеш стићи кући на ручак. – Понећу бисаге – рече Фолко. – Добро... И срећан лов! Фолко је пребацио мрежу преко рамена и изашао из колибе. У чамац је преко ноћи продрло много воде. Фолко је ведром избацио воду, а затим се отиснуо од обале и завеслао. Замке, које прошле вечери није успео да прегледа, сада су вероватно биле пуне риба. За два сата, уз мало среће, у великој бари, успеће да напуни ведро рибом. А онда ће бити слободан до вечери. Пристаће уз велико копно на коме се простиру пашњаци. Отићи ће да види Белу Гриву. Дечак није ни слутио да ће срести пријатеља много раније. Фолко је бешумно веслао, терајући чамац посред белих цветова који су прекривали баруштину. Радовао cе што пред собом има цео дуги дан.

70

Стигао је до блатног острва. Зауставио се и извукао две замке у којима су се копрцале рибе. Једна лепа јегуља, белог трбуха, испаде му из руке, али срећом, склизну у дно чамца и увуче се у пукотину између дасака. Мало даље Фолко је поново бацио мрежу. Два пута је бацио мрежу испод плаве јаме и оба пута мрежа је била пуна. Дан је добро почео. Фолко је чамцем секао велику површину воде пуну цветова. Мајушне крунице цветова биле су посуте по води као снежне пахуљице... Пратећи погледом птицу која је узлетела са жбуна, Фолко је угледао у дну шевара високу белу прилику. Бела Грива... Био је то заиста Бела Грива, који се одмарао од напорне трке претходног дана и од борбе са људима. Целу ноћ је вероватно провео на овом месту, у окриљу честара, у води до колена. Грива му је била рашчупана. Густи праменови са чела висили су му преко очију скривајући половину главе. Бела Грива је осетио како му се неко приближава. Окренуо је главу према Фолку. Познао је пријатеља, јер није ни покушао да побегне. Нагло је забацио главу, а грива се завијорила. Усправљен, издужена врата изгледао је дивно! Изненада су се у даљини чули кораци по води. А одмах потом узвици. – Он је... овога пута је наш!... сви к мени! Господар манаде долазио је у трку. Распоређивао је своје људе. Вода је прштала под копитама њихових коња. Опкољавали су Белу Гриву. Фолко заустави чамац. Био је приморан да присуствује овом призору који је кратко трајао. На велико изненађење гардијана, дивљи пастув није чак ни покушао да побегне. Понос му није допуштао. Бела Грива се само окрену према јахачима, који су се одмах распоредили и развили ласа омотана о седло. – К мени!... – повика газда спремајући се да баци конопац. Али није стигао то да уради. У облаку блата, које је прштало по дивном белом плашту, Бела Грива се са дивљим њиштањем баци на газду. Овај страшни налет, овај судар, догодио се на уском делићу готово сасвим суве земље. Два коња се пропеше један према другом. Уједајући и ритајући се, Бела Грива је грудима одгурнуо коња господара манаде. Човек је испустио узде и грчевито се ухватио за гриву своје кобиле. Кобила је

71

била снажна и храбра. Издржала је налет, ослободила се и свом тежином се срушила на ноге. Гардијани дојурише. Али је помахнитали пастув поново кидисао. Кобила се пропела тако нагло да је њен јахач испао из седла и опружио се по земљи. Он страшно опсова. Гардијани притрчаше да помогну господару. – Оставите ме! – Нисте се повредили? – Оставите ме, кажем вам! Глас му је дрхтао од беса. Гардијани су држали кобилу за главу, јер избезумљена животиња није дозвољавала јахачу да се врати у седло. Најзад му је успело да навуче узенгије и притегне узде. – Проклета животиња!... – узвикну он. Гушио се од гнева. Рукавима кошуље брисао је чело са кога је цурио зној. Онда је, испруживши песницу у правцу у коме је нестао Бела Грива после извршене освете, избацио између две клетве: – Ту проклету животињу... дајем оном ко је хоће! Фолко га је чуо. Приближио се. Стидео се људи, али је ипак прикупио довољно храбрости да тихо упита господара кога је гнев заслепљивао: – Дали бисте је... чак и мени? Господар манаде с висине погледа ово босоного дете, разбарушене косе, у капутићу до колена, у панталонама са закрпама, у изношеној кошуљици. – Ко је овај мали дивљак? – упитао је. – Фолко – одговори један гардијан. – Фолко? Не познајем га. – Еузибијев унук, рибара Еузибија... – Антонијев пријатељ, дакле – подсмехну се газда. – И овај босоноги деран хоће мога коња... Дечак не обара очи, богами... Е, па добро, да... У реду! Чак и теби, мали, дајем тога коња, али ако га ухватиш ..., те твоје рибе... па... добиће онда и оне крила? Гардијани праснуше у смех. – Хајдемо – рече газда. – Вратићемо се кући. И опет се пакосно насмеја гледајући Фолка који је мирно стајао. Затим је окренуо коња, стао на чело мале групе и удаљио се касом. (Одломак из књиге „Бела Грива“.) Рене ГИЈО

72


Да ли си прочитао/прочитала књигу „Бела Грива“? Ко су главни ликови у књизи? Како настаје пријатељство између дечака и коња? Зашто овај одломак носи назив „Кад се снови остваре“? Чији снови су се остварили? Како? Како се понаша богати власник манаде према Фолку? Зашто обећава да ће му поклонити Белу Гриву? Којом реченицом показује да му је повређен понос зато што није успео да ухвати коња? Чиме је Фолко показао да му је веома стало до Беле Гриве?


Какав је унук био Фолко? Како се бринуо о свом брату? Како изгледа живот једног рибара? Зашто је једном рибару било важно да има коња? Верујеш ли у пријатељство животиња и људи? Чиме је Бела Грива задивио дечака? Чиме је дечак придобио љубав дивљег коња? Имају ли животиње право на слободу? Како се Бела Грива осећао када је остао без мајке? Каква је симболика у пријатељству дивљег коња и дечака који нема родитеље? Шта је пријатељство?

Задатак

Ако већ ниси, потражи и прочитај књигу „Бела Грива“. Шта је порука ове књиге?

Хајде да стварамо! Напиши причу „Мој пријатељ Бела Грива“. Нацртај Фолка.

73

ШТА СЕ СВЕ МОЖЕ ШЕШИРОМ ОД ЦРНЕ КОЖЕ Шеширом могу, само да знате, да се страше птице, ето, тако може, шеширом од коже да кријете лице. Уморан путник са извора из шешира пије воду, стојећи не једној нози изиграва роду. На њиви стари шешир на ветру се клати и будно чува да нека птица у крађу не наврати. Верујте, заиста се свашта може црним шеширом од праве коже, да се Снешку глава сачува од Сунца, у пролеће да мање бунца. Понекад се шешир стави на главу, када се крене на прославу. Раде ОБРЕНОВИЋ

74


Да ли је за све ове ствари важна боја шешира? Коме би могао да припада шешир који има оволико намена?


Које све намене има шешир из песме? Како би се осећао/осећала да поседујеш један такав шешир? Шта би био твој први потез? Која ти се строфа највише допала? Зашто?

Хајде да стварамо! Нацртај најнеобичнији шешир на свету. Објасни када се користи.

75

СТЕФАНОВО ДРВО Ово је прича о томе како је један Стефан упознао своје дрво. Један необичан Стефан једно необично дрво. Догађа се у граду Крушевцу, пре много, много година. Стефан је син кнеза Лазара, у народу познатог као цар Лазар, и кнегиње Милице. Његов верни пријатељ је пас Трчко.

Стефан поче залазити у шуму. Корачао је опрезно: знао је да се мора држати само једног правца да не би залутао. Чим се нашао у мраку шуме стално се освртао да провери види ли се ивица искошене ливаде на којој је био оставио мајку и Трчка. Да, ливада се још видела, али мајка више није. Ни Трчко. Али Стефан је знао да га они чекају. Корак по корак, залазио је све дубље. Дрвета су га окруживала и њему се, у први мах, учини да су сва иста: како онда да препозна оно дрво којем се може поверити? Срце му је све јаче ударало а и онај прстен као да га је све јаче стезао. Одлучи да застане и погледа око себе. Шума је била густа и пуна тмине али тишина је била пријатељска. Сунчеви зраци су ипак где-где падали до самог тла, као крупни златници. Тле је било меко и мирисно. Из Стефана је полако чилела бојазан, почео је с пажњом да загледа свако дрво. Убрзо је схватио да се дрвета, наизглед

76

тако слична, међу собом и те како разликују. Свако је, у ствари, било друкчије. Свако је имало нешто посебно и у начину на који је пуштало корење, и у начину на који је било израсло и обликовало грање и лишће, своју круну. Било је ту врло старог дрвећа, али и младог. Стефану се учини да једно од њих, баш оно које изгледа највеће и најстарије, пружа гране према њему као да га призива. Да, стварно: гране се пружају ка Стефану и шуморе лишћем, некако нарочито. А ветра нема. Стефан се сасвим приближи дрвету: стабло му је било толико широко да ни сам Стефан, него ни његов отац, кнез Лазар, не би могао да га обухвати рукама. Можда би могли да га обухвате, али сви заједно, држећи се за руке, отац са својим витезовима Југ-Богданом, Милошем Обилићем и Иваном Косанчићем. Можда. Стефан стаде уз стабло, пењући се преко дебелог дрветовог корења, које се пробило изнад земље, као преко степеница. Кора стабла је била дебела и јако избраздана. Не знајући због чега, Стефан наслони образ на ту избраздану кору и одједном осети како из ње избија нека велика, топла доброта. Просто га је запљуснула. Дечак одахну: нашао га је, то је његово дрво. – Могу ли теби све да кажем? – шапну. – Дабогме да можеш, Стефане – зачу се. – Већ дуго те чекам. Стефан погледа око себе и не виде никога. – Доле сам – рече гласић. У подножју дрвета, код самог огромног корења, Стефан угледа мајушног човечуљка с брадом. Ми данас знамо да је то могао бити патуљак сличан, рецимо, добром Учи из бајке о Снежани и седам патуљака и да добри патуљци обавезно носе браду. Али, то Стефан, у оно време, није могао да зна. Ипак се нимало није уплашио. – Ја сам чувар овог дрвета. Живим у њему. Молим те, наслони лице и руке на кору, затвори очи и покушај да испричаш шта те то мучи. Док је гледао и слушао човечуљка, Стефан осети огромно поверење. Био је сигуран у то да му се, док је то мало шумско биће уз њега, ништа рђаво не може догодити. Прислони шаке и лице уз кору старог дрвета и затвори очи. Прво је, тако наслоњен, дуго ћутао а онда почео да говори.

77

Испричао је све: како је он један слаб дечак који уме да учи слова и бројеве, да се служи њима, уме да памти стране речи и читаве песме, уме да рачуна – али не уме ништа од оних вештина у којима је потребна снага тела. А отац га је одвео да учи мачевање, очекује од њега да постане добар мачевалац, само је мач толико тежак да он ништа с њим не може. Ни да га подигне, а некмоли да се мачује. И још се боји да никад неће умети да баца копља, ни да гађа стрелом из лука, ни да управља коњем. Остаће, заувек, најслабији и најнеспретнији дечак на свету и зато ће, такав, разочарати свог оца. Мати му каже да је паметан и способан, али шта то вреди кад он зна да није ни за шта, а од тог сазнања му се направио један прстен око срца који га стеже, до прскања.

 Стефан понови своју причу па, пошто му човечуљак објасни да није запамтио сваку појединост, понови је још једном. Тада му човечуљак, који је сад чучао на грбини дрветовог корена, рече: – Умеш ли да ослушкујеш себе? – Мислим да умем – одговори Стефан, мало зачуђен. Никад га нико није питао тако нешто. Али су шумски духови, видите, били склони да постављају необична питања. – Одлично. Онда ослушни себе па ми реци да ли ти срце још лупа онако јако као кад си ушао у шуму и долазио довде? И шта је са тим прстеном? Стефан ослушну себе. – Не – рече. – Срце и не чујем, а прстена као да више нема. (Одломак из књиге „Књига за Марка“.) Светлана ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ


Какав је прстен стезао Стефаново срце? Да ли ти је познато то осећање? Када се Стефан први пут суочио са неуспехом? Како? Шта је стварно, а шта бајковито у причи? Како је Стефан препознао своје дрво? Зашто га је мајка послала самог у шуму? Како је изгледао шумски дух? Како је Стефан скинуо прстен са срца?

78


Зашто Стефан није читао бајку о Снежани и патуљцима? Како бајке помажу у решавању проблема?

Да ли знаш?

Главни лик ове приче је историјска личност. У књижевном делу дозвољено је да лик буде сличан, али и друкчији од стварне (историјске) личности.

Задаци

Обележи у тексту реченице које говоре о Стефановој несигурности и страху од неуспеха.

Хајде да стварамо! Препричај причу у улози Стефанове маме. Напиши састав „Један мој успех“.


Стефан Лазаревић владао је Србијом после страшног пораза српске војске на Косову пољу 1389. године. Имао је титулу деспота и као деспот Стефан Лазаревић ујединио је многе српске крајеве у јаку државу. Владао је и Београдом. Тада је Београд први пут постао српска престоница. У књижевности је оставио траг својим делом „Слово љубве“. Његова задужбина је манастир Манасија, првобитно име Ресава, код Деспотовца, у којој је и сахрањен 1427. године.

79

AŽDAJA SVOME ČEDU TEPA Aždaja svom čedu tepa: „Nakazice moja lepa! Ostavićeš svoju majku, i otić u neku bajku. Ješćeš ljude kao repe, najmiliji moj akrepe. Šta će s tobom biti, ko zna, lepotice moja grozna? Bićeš ličnost negativna, rugobice moja divna! A tvoja će jadna majka celog veka da se vajka!“ Ljubivoje RŠUMOVIĆ

Kaži mi, kaži

Gde se najčešće govori o aždajama? Kako se one ponašaju? Imaju li aždaje iz bajki decu? Po čemu se ova aždaja razlikuje? Kako se ona obraća svome detetu? Kako može da izgleda „lepa nakazica, grozna lepotica, divna rugobica“? Šta je pesnik postigao koristeći reči koje znače umanjeno? Zašto će se aždajina majka vajkati celog veka? Kako se još može reći celog veka?

Zadaci

Nauči pesmu napamet. Pročitaj pesmu tako što ćeš sve imenice pretvoriti u umanjenice.

Hajde da stvaramo!

Smisli ime za mušku aždaju, vevericu, lastu, kukavicu. Napiši pesmu u desetercu „Čedo svojoj majci odgovara“.

80

LUCKASTA PESMA Mama, hteo bih da postanem srebro! Sine, bojim se, hladno bi ti bilo! Mama, hteo bih da postanem voda! Sine, bojim se, hladno bi ti bilo! Mama, hteo bih da sam tvoj đerdan oko vrata! Možeš, sklopi mi samo ruke oko vrata! Federiko GARSIJA LORKA

Kaži mi, kaži

Za koga se kaže da je luckast? Da li se iz naslova može naslutiti tema pesme? Kakve želje iznosi dečak? Kako njegove želje prihvata majka? Koju želju majka ispunjava svome detetu? Zašto? Zašto su deca svojim roditeljima „đerdani od zlata“? Kako tebi mama iskazuje ljubav? A ti njoj?

Šta misliš?

Zašto je dečak najpre želeo da postane srebro, pa voda i na kraju đerdan od zlata? Kakve je poruke slao majci? Šta je majci najvrednije?

Hajde da stvaramo!

Napiši i ti „Luckastu pesmu“ za svoju mamu.

81

ЧАРОЛИЈА ЗВУКА – РАДИО Звукови су свуда око нас. Неки, попут грмљавине, хука ветра, жубора воде... настају у природи, док друге производе жива бића или различити уређаји. Звучни таласи путују брзином од око 340 метара у секунди. Када авион лети брзином већом од брзине звука, чује се прасак. Ми обично слушамо звукове који путују кроз ваздух. Међутим, на Месецу, где нема ваздуха, људи се споразумевају радио-везом. И радио-таласи су свуда око нас, али их ми не чујемо. Они путују веома брзо, брзином светлости. Да бисмо чули радио-таласе, неопходно је да имамо радио-апарат. А да би настали радио-таласи потребна је радио-станица. Радио-станице претварају звучне таласе, глас или музику у радио-таласе. Ови таласи путују ваздухом до радио-апарата. Први радио-апарати израђени су око 1920. године. Оцем радија сматра се Никола Тесла. Размисли о његовој реченици: „Онога дана кад се мој проналазак бежичних комуникација угради у ову цивилизацију, цела Земљина кугла прeобразиће се у џиновски мозак.“


Да ли ти радо слушаш радио? Који ти се радио-програми највише допадају? Како препознајеш своју омиљену радио-емисију? Знаш ли шта је џингл?

Задаци

Ти си уредник емисије „Веселе вести“. Припреми вести за вечерњи дневник. Одабери музику која ће најавити твоје вести. Посетите локалну радио-станицу и распитајте се како oна прави програм.

82

3 cp cke ctap he

НАЈБОЉЕ ЗАДУЖБИНЕ Тако дођу једанпут два богата човека к cветом Сави, па му кажу: „Свети владико! Богати смо и имамо свега доста. Радили смо, па нам је Бог дао. Знамо да ће и ово наше богатство проћи. Неће дуго трајати, као ни остала што нису била дугог века. За време нашег живота и богатства ради смо да учинимо по неку добру задужбину, па смо дошли к теби, да нам ти кажеш, које су то најбоље задужбине.“ – Ја вам нећу то сада казати – рече богаташима cвети Сава – но идите по свету и чините добра дела. После три године да се вратите, па ћу вам ја тек онда рећи: или сте добро или зло учинили. Богаташи су послушали cветог Саву. Узели су доста новца и кренули се на пут, да чине у свету добра дела. Да се не би гдегод у путу срели, један се од њих крене право на исток, а други право на север. Тако су по свету путовали и чинили народу добра дела. После три године се врате својим кућама. Кад оду cветом Сави, да му кажу шта су радили и где су били за три године, cвети Сава каже прво старијем трговцу: „Шта си ти учинио?“ Старији му трговац рече: „Свети владико! За ове три године путовао сам по свету, па сам за свој рођени новац подигао: три велике цркве, три школе, три извора, три гостионице, три моста, три лађе и три болнице. Свакој цркви купио сам по три звона; а свакој школи платио сам по три учитеља; а свакој болници по три лекара.“ Свети Сава му на то рече: „Лепе су твоје задужбине: цркве требају, да се у њима људи Богу моле; школе требају, да се у њима деца уче свему ономе што је добро; извори требају, да се са њих мештани и путници напију лепе и чисте воде; гостионице требају, да се у њих склоне путници и намерници; мостови требају, да се људи не даве по дубоким рекама; лађе требају, да преносе путнике преко великих вода; болнице требају, да се у њима лече болесни; звона требају, да оглашују службу Божју и да позивљу људе у цркву; учитељи требају, да упућују децу на рад, поштење и знање; лекари требају, да чувају народно здравље и народни живот.“ За овим се cвети Сава окрене млађем трговцу, па га упита: „А шта си ти урадио за ове три године?“ Млађи трговац му рече: „Свети вла-

84

дико! Ево да ти све по реду кажем. Кад сам стигао у прво село, беше запао један путник, с колима и воловима, у једно велико блато; ја му помогох, те одатле изиђе. У другом селу беше се човеку запалила кућа, те да ја не викнух, хоћаше изгорети и он и чељад му. У трећем селу уклоних мало дете с пута испред кола, која хтедоше да га прегазе. У четвртом селу чувао сам за седам дана и седам ноћи једног болесника, који не имађоше никога више сем два нејака детета, нудећи и дворећи га. У петом селу извадих из бунара једно дете, које се хтело онога часа утопити. У шестом селу растерах разбојнике испред куће једног великог богаташа. У седмом селу накалемих и посадих поред пута три лепе и племените воћке. У осмом селу одбраних слабијег од јачег, који га хоћаше убити. У деветом селу оправио сам један напуштен и забатаљен извор поред једног великог друма. У десетом селу нахраних једног убогог старца и поред тога дадох му гуњ и опанке. У једанаестом селу показах пут у оближњи град неким странцима. У дванаестом селу нађох и дадох пуну кесу новца човеку, који је беше изгубио, и то баш

85

ономе, који ме прошле вечери не прими на преноћиште. Најзад, у једном граду поделих сиротињи сав новац који сам био са собом понео, тако да сам без паре дошао кући.“ Зарадовао се cвети Сава оволиким добрим делима млађег трговца, па га загрли, пољуби и рече му: „Жив ми био, синко, и велику срећу имао! Задужбине се могу подизати и новцем и добрим делима. Но задужбине које се подижу новцем мање су од задужбина које се чине добрим делима. Задужбина коју неко чини сам собом, својим личним радом, лишавајући се и сам и мучећи се, више вреди од задужбине која се новцем подиже. Твоје су задужбине боље од задужбина твога старијег друга.“ Народна легенда


Колико целина уочаваш у овој причи? Зашто богати трговци долазе код cветог Саве? Шта им саопштава светитељ? Шта се дешава након три године? Какве су задужбине најбоље?


Како се осећају људи који чине добра дела? Шта је порука ове приче?

Задаци

Пронађи што више речи које се крију у речи задужбина.

Хајде да стварамо! Нацртај једну средњовековну задужбину и поклони је драгој особи.

Да ли знаш?

Легенда је краћа занимљива народна прича.

86

ЈЕТРВИЦА АДАМСКО КОЛЕНО Храни мајка два нејака сина у зле дане, у године гладне, кад је била понајскупља храна: ока брашна тридесет динара. Хранила их и од’ранила их на преслици и десници руци. Кад су деца женидбе дорасла, довела им две лепе девојке: Виду Винку, Давиду Ковиљку. Јетрвице мало живовале, мало време три године дана; кад настала година четврта, свака роди по једнога сина, Винка Мирка, Ковиљка Маринка. Ал’ не прође ни година дана, ни година, нит ће половина, разболе се невестица Винка, разболе се, хоће умријети, па дозива своју јетрвицу: „Ој, Ковиљка, мила сестро моја, ја болујем и хоћу умрети, аманет ти сиротице моје, сиротице и моје и твоје! Пази, секо, сиротицу моју: кад Маринку бела хлеба сечеш, подај, секо, и мојему Мирку, њему подај од хлеба корице – нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема. Ој, Ковиљка, мила сестро моја, кад Маринку справиш кошуљицу, моме Мирку закрпи траљицу – нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема. Ој, Ковиљка, мила сестро моја,

кад нам света недељица дође, твог Маринка на крило посади, мога Мирка код себе на земљу – нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема. Ој, Ковиљка, мила сестро моја, кад нам свето Васкрсење дође, кад на деци рухо покројите, вашем кројте како вам је драго, моме кројте чисто рухо црно – нек се знаде да је сиротица, да мој Мирко своје мајке нема. Ој, Ковиљка, мила моја сестро, кад ми сејо, у цркву пошећеш, твог Маринка на руци понеси, мога Мирка за руку поведи – нек се знаде да је сиротица, да твој Мирко своје мајке нема.“ То изусти невестица Винка, то изусти, па душицу пусти. Хвала богу, хвала јединоме! Ковиљка је срца милостива, она знаде шта је сиротињство, од малоће сиротица ј’ била: прије Мирку бела хлепца даје, прије Мирку, нег’ своме Маринку; прије Мирку скроји кошуљицу, прије Мирку нег’ своме Маринку. Кадно света недељица дође, кад изађе на сокак међ’ друге, њеног Мирка на крило посади, свог Маринка до себе на земљу: нико не зна да је сиротица, а да Мирко своје мајке нема. Кадно свето Васкрсење дође,

87

кад на деци рухо покројише, какво Мирку, онакво Маринку, свако мисли и свако се диви како стрина негује их оба, као да су браћица рођена. Кад Ковиљка у цркву пошеђе, обојицу води за ручицу, а сав народ стрину благосиља, сам ли господ из небеског царства: „Ој, Ковиљка, колено адамско, проста душа твојих родитеља, који су те породили мудру, међ’ туђу те браћу оправили, па ти знадеш шта је сиротињство!“ Боже мили, на свему ти хвала! Тако ради јетрва Ковиљка: оба храни, оба своја сина, хранила их до седамн’ест лета. Кад настало лето осамн’есто, писат пође цареви везире, писат пође по земљици царској

88

и он купи на цареву војску: где с’ у кући четир’ мушке главе, од четворо узима тројицу; где с’ тројица, узима двојицу; где двојица онде обојицу; где је један, и оног једнога. Редак дође Ковиљкином двору да јој иде Мирко и Маринко, да јој иду на цареву војску. Обадва их оправила мајка да јој иду на цареву војску. Кад је било у боју првоме, кад у ватру деца ударила, пуче пушка из те ватре прве, пуче прва те уби Маринка. Сам остаде сиротица Мирко, сам остаде на царевој војсци. Војевао за девет година. Кад настала година десета, прекиде се та царева војска, не зна Мирко на коју ће страну:

да ли стрини, да ли свету белу. Окрете се својој милој стрини. Далеко га она угледала, па је преда њ стара ишетала: „Чедо, Мирко, а где је Маринко?“ „Ој, бога ми, моја мила мајко – јер за другу бољу не знам мајку – кад смо били у боју првоме,

пуче пушка из те ватре прве, пуче прва те уби Маринка!“ Заплака се јетрва Ковиљка, па говори сиротици Мирку: „Чедо, Мирко, ’оди ближе стрини! Ја не имам да загрлим сина, а ти немаш да т’ загрли мајка – ’оди, Мирко, да т’ загрли мајка!“ Народна песма


Шта су јетрве? Ко су били Вид и Давид? Како су се звали њихови синови? Како су се јетрве слагале? Шта се десило Винки? Какав аманет она оставља својој јетрви? Пронађи стихове који о томе говоре. Каква је била Ковиљка? Шта се дешава са Мирком и Маринком? Какав је сусрет Мирка и Ковиљке? Пронађи те стихове. Каква је осећања побудила у теби ова песма? Знаш ли ти некога ко би се могао упоредити са Ковиљком?

Народ је рекао: БОЉЕ ЈЕ ПОШТЕЊЕ НО ДРАГО КАМЕЊЕ. ПОШТЕНО ИМЕ НЕ ГИНЕ.

Задаци

Упореди ову песму са народном причом „Најбоље задужбине“. Објасни народну изреку „поштено име не гине“.

Хајде да стварамо! Замисли и нацртај Ковиљкину задужбину. За какве подвиге би се додељивала „Ковиљкина медаља“?

89

НАДЖЊЕВА СЕ МОМАК И ДЕВОЈКА Наджњева се момак и девојка: момак нажње двадес’т и три снопа, а девојка двадесет и чет’ри. Кад увече о вечери било, момак пије двадес’т и три чаше, а девојка двадесет и чет’ри. Кад ујутру бео дан освану, момак лежи, ни главе не диже, а девојка ситан везак везе! Народна песма

90


Када се обавља жетва? Шта значи да се момак и девојка наджњевају? Зашто то чине? Како сазнајемо ко је победник у овом такмичењу? Шта се дешава дан после жетве? Какво осећање слутимо у овој песми?


Шта претходи овом такмичењу? Ко је започео причу о надметању? Зашто?

Да ли знаш?

Народне песме које су певане за време радова на пољу зову се посленичке песме. Називе су добијале према врсти посла који се обављао. Ова песма спада у жетелачке песме.

Задаци

Пронађите још неке посленичке песме и изложите их на одељењском паноу. Ако народни певач такмичење у жетви назива наджњевање, како би се могло назвати такмичење у писању, читању, рачунању, трчању, певању...?

Хајде да стварамо! Отпевај ову песму у духу народног певања.

Народ је рекао: УСТА СУ ДА ЗБОРЕ, А РУКЕ ДА ТВОРЕ.

91

СТАРИ ВУЈАДИН Ђевојка је своје очи клела: „Чарне очи, да не би гледале! Све гледасте, данас не виђесте ђе прођоше Турци Лијевљани, проведоше из горе хајдуке: Вујадина са обадва сина. На њима је чудно одијело: на ономе старом Вујадину, на њем бињиш од сувога злата, у чем паше на диван излазе; на Милићу Вујадиновићу, још је на њем љепше одијело; на Вулићу, брату Милићеву, на глави му чекрли челенка, баш челенка од дванаест пера, свако перо од по литру злата.“ Кад су били бијелу Лијевну, угледаше проклето Лијевно ђе у њему бијели се кула; тад говори стари Вујадине: „О, синови, моји соколови, видите ли проклето Лијевно, ђе у њему бијели се кула? Онђе ће нас бити и мучити: пребијати и ноге и руке, и вадити наше очи чарне. О, синови, моји соколови, не будите срца удовичка, но будите срца јуначкога, не одајте друга ниједнога, не одајте ви јатаке наше, код којих смо зиме зимовали, зимовали, благо остављали;

не одајте крчмарице младе, код којих смо рујно вино пили, рујно вино пили у потаји.“ Кад дођоше у Лијевно равно, метнуше их Турци у тавницу; Тамноваше три бијела дана, док су Турци вијећ вијећали како ће их бити и мучити. Кад прођоше три бијела дана, изведоше старог Вујадина, пребише му и ноге и руке; кад стадоше очи вадит’ чарне, говоре му Турци Лијевљани: „Казуј, кујо, стари Вујадине, казуј, кујо, дружину осталу, и јатаке куд сте доходили, доходили, зиме зимовали, зимовали, благо остављали; казуј, кујо, крчмарице младе код којих сте рујно вино пили, пили рујно вино у потаји!“ Ал’ говори стари Вујадине: „Не лудујте, Турци Лијевљани! Кад не казах за те хитре ноге, којено су коњ’ма утјецале, и не казах за јуначке руке, којено су копља преламале и на голе сабље ударале, јa не казах за варљиве очи, које су ме на зло наводиле гледајући с највише планине, гледајући доље на друмове, куд пролазе Турци и трговци.“ Народна песма

92


Ко су хајдуци? Зашто је девојка своје очи клела? Како су одевени хајдуци? Зашто? На шта Вујадин припрема синове? Зашто Турци окрутно поступају према хајдуцима? Како се понаша Вујадин? Чиме зрачи његов одговор Турцима?


Зашто је у народу настала изрека: Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак? Зашто је старац Вујадин јунак? Шта значи бити „срца удовичка“?

Да ли знаш?

Хајдучки вођа био је харамбаша. Најпознатије харамбаше које је народни певач овековечио били су Старина Новак, Дели-Марко и Мијат Томић.


Народне песме које певају о јунацима и њиховим подвизима и бојевима називају се епске народне песме. Епске песме писане су у десетерцу, стиху од десет слогова.

Задаци

Препричај догађај о коме се говори у песму у улози Вујадиновог сина Милића.

Народ је рекао: НА МУЦИ СЕ ПОЗНАЈУ ЈУНАЦИ.

93

ШЉИВЕ ЗА ЂУБРЕ Био неки човек па имао сина, врло ваљана и угледна момка. Кад му син дорасте за женидбу, стане човек мислити како ће наћи према сину и девојку, добру и ваљану. Најпосле смисли једно: натовари пуна кола шљива, па крену селом да виче: – Хајде људи, шљиве за ђубре! Шљиве за ђубре! Брзо се пронесе селом глас о томе да је неки човек памећу померио, па даје шљиве за ђубре. Потрчаше људи на тај глас и стадоше чистити и скупљати ђубре по кућама, да промене за шљиве. Тамо, видиш, нека девојка накупила пун кецељац ђубрета, друга опет носи уврх једну котарицу, а једна се хвали – јадна јој мајка! – да би могла све шљиве измењати за ђубре, само је мрзи да толико чисти кућу. И човек сваком даде пуно шљива. Утом дође нека девојка, стисла мало прашине у шаку, па и она иште коју шљиву. – А што, синко, ниси више сакупила, та то је одвећ мало? – рече јој човек. – Та донела бих ја, чико, и више, али немамо. И то смо једва мајка и ја којегде по буџацима настругале – одговори стидљиво девојка. То је човек баш и тражио, јер видећи да је чиста и вредна девојка, одмах је испроси за свог сина, и они поживеше дуго и сретно. Народна прича

94


Какав је тон ове приче? Шта мислиш о овом човеку? Какав је био његов син? Како се стиче добро васпитање? Како ти се допала идеја да се шљиве мењају за ђубре? Шта је тиме постигнуто? Како се ти понашаш кад хоћеш да провериш нешто што ти је веома важно? Коју девојку је човек изабрао за снаху? Да ли је жалио поклоњене шљиве? Која је твоја омиљена народна прича? Зашто?


Шта значе народне изреке „навео га на танак лед“ и „лети као ждребе пред руду“? На кога би се оне могле применити у причи?

Хајде да стварамо! Замисли данас овог човека као угледног пословног човека. Решио је да провери поштење својих сарадника. Шта користи уместо шљива? Смисли причу. На часу слободних активности продужите и драматизујте ову причу. Уведите нове ликове и чин свадбе. Израдите костиме и изведите представу пред родитељима.

Народ је рекао: ЛАКО ТИ ЈЕ СЈЕТОВАТИ МУДРА, ЈОШ ЈЕ ЛАКШЕ ПРЕВАРИТИ ЛУДА.

95

ПЕПЕЉУГА Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: – Ђевојке, чувајте се ви те јаме јер да којoj од вас упадне вретено у њу оне би се мати одмах претворила у краву. Ово рекавши старац отиде, а ђевојке онда, чудећи се његовим ријечима, прикуче се јами још ближе и стану се у њу надвиривати и разгледати је, док се једној, која је била најљепша између њих, измакне вретено из руке и падне у јаму. Кад она увече дође кући, то јој се мати претворила у краву и стоји пред кућом. Потом она стане ову краву гонити на пашу с осталијем говедима. Послије неког времена отац се ове ђевојке ожени удовицом, која доведе једну своју кћер. Маћеха стане одмах мрзити на своји пасторку, особито зато што је била много љепша од њезине кћери: забрањивала јој је да се умива, чешља и преоблачи, и свакојако је тражила узроке да је кара и мучи. Једном јој даде пуну торбу куђеље, па јој рекне: – Ако ово све данас не опредеш и у кокошку не смоташ, не иди ми довече кући, убићу те. Ђевојка, сирота, идући за говедима, прела је колико је могла, а кад на подне говеда полијежу у пландишту, она видећи да се на куђељи не познаје што је опрела, стане плакати. Кад је види она крава што јој је била мати ђе плаче, запита је шта јој је, а она каже све редом што је и како је. Онда крава, тјешећи је, рекне јој да се за то не брине нимало: – Ја ћу – вели – куђељу узимати у уста и жвакати, па ће се на моје ухо помолити жица, а ти је ухвати па је одмах мотај на кокошку. Тако и учине; крава стане куђељу у уста узимати и жвакати, а ђевојка на ухо њезино жицу извлачити и мотати, и одмах буду готове. Кад ђевојка увече маћехи да велику кокошку, маћеха јој се врло зачуди, па јој сјутрадан да још више куђеље, а кад она и ово опреде и смота као и оно прије и увече донесе кокошку готову, она помисли у себи да то њој помажу њезине другарице, па јој трећи дан да још више куђеље, али крадом пошаље за њом и своју кћер да гледа ко то њој помаже прести и мотати. Кад се ова послана ђевојка привуче те види како крава куђељу узима и жваће а пасторка на њезино ухо пређу мота, она се

96

врати кући и каже све матери својој. Потом маћеха навали на свога мужа да се крава закоље. Муж је изнајприје жену од тога одвраћао, али најпослије, кад се жена није шћела оканити, пристане и он на то, и каже да ће је у тај и тај дан заклати. Кад пасторка за то дозна, она стане једнако плакати, а крава је запита зашто плаче и она јој каже све што је и како је, рече јој крава: – Мучи ти, не плачи, већ кад мене закољу, да не једеш од мене меса, већ кости моје да покупиш, па да их за кућом под тијем и тијем каменом закопаш у земљу, па кад ти буде каква невоља, дођи на мој гроб и наћи ћеш помоћ. Кад краву закољу и месо јој стану јести, ђевојка није шћела окусити изговарајући се да није гладна и да не може, него покупи све њезине кости па их закопа ђе јој је крава казала. Ђевојци је овој било име Мара, али како је послије тога највише радила и слушала у кући: носила воду, готовила јело, прала судове, мела кућу и радила све остале кућевне послове, и како се тако највише око ватре налазила, прозову је маћеха и њезина кћи Пепељугом. Једном у неђељу маћеха, опремивши се са својом кћери у цркву, проспе по кући пуну копању проса, па рече пасторци: – Ти, Пепељуго, ако ово све просо не покупиш и ручак не зготовиш док ми из цркве дођемо, убићу те! Пошто оне отиду у цркву, ђевојка сирота стане плакати говорећи у себи: „За ручак ме није бриге, ласно ћу га зготовити, али ко ће толико просо покупити!“ Утом јој падне на ум што јој је крава рекла: ако кад буде у невољи, да иде на њезин гроб и да ће наћи помоћ, па отрчи одмах онамо; али кад тамо, шта да види! На гробу стоји великачки сандук отворен, пун свакојакије драгоцијених хаљина, а на заклопцу његову два бијела голуба, па јој реку: – Маро, узми из сандука хаљине које хоћеш, па се обуци и иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и све остало уредити. Она весела узме прве хаљине с врха све од саме свиле, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви све се, и женско и мушко, зачуди њезиној љепоти и њезинијем хаљинама, а највише што нико није знао ко је она

97

и откуда је, а особито јој се зачуди и око на њу баци царски син, који се онђе десио. Кад буде испред свршетка летурђије, она се из цркве искраде па бјежи кући, па скупивши своје хаљине остави их у сандук, а он се сам затвори и нестане га, а она брже к ватри; кад тамо, а просо покупљено, ручак готов и све уређено. Мало постоји, ал’ ето јој маћехе са кћерју својом из цркве, и врло се зачуде кад виде све уређено, па и просо покупљено. Кад буде у другу неђељу, маћеха се са својом кћерком опет спреми у цркву и на походу проспе још више проса по кући, па каже пасторци као и прије: – Ако све просо не покупиш и ручак не зготовиш и остало све не урадиш док ми дођемо из цркве, убићу те! Пошто њих двије отиду у цркву, пасторка одмах к материну гробу, кад тамо, а то сандук опет отворен као и прије и на заклопцу стоје два бијела голуба, па јој реку: – Обуци се ти, Маро, па иди у цркву, а ми ћемо просо покупити и остало све уредити. Онда она узме из сандука хаљине од чистога сребра, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се опет зачуди све још више него прије, а царев син очију не сметаше с ње; али кад буде испред свршетка летурђије, она се између народа некако украде, те бјежи кући, пак се брже-боље свуче и хаљине остави у сандук, па к ватри. Кад јој маћеха са својом кћерју дође из цркве, још се већма зачуде кад виде просо покупљено, ручак готов и све остало уређено, и никако се нијесу могле дочудити. Кад буде у трећу неђељу, оне се опет спреме у цркву, па на походу маћеха проспе још више проса по кући и каже пасторци као и прије: – Ако ово просо све не покупиш, ручак не зготовиш и остало све не уредиш док ми дођемо из цркве, убићу те! Пошто оне отиду из куће, пасторка одмах к материну гробу и нађе опет сандук отворен и на заклопцу два бијела голуба, који јој реку да се обуче и да иде у цркву а да се не брине ни за шта у кући. Онда она узме из сандука хаљине све од суха злата, пак се обуче и отиде у цркву. У цркви јој се сви зачуде још већма, а царев син је био намислио да је

98

не пушта као прије, већ да је чува да види куда ће. Кад буде испред свршетка летурђије, те она пође да иде, а царев син за њом устопце, и тако она између народа провлачећи се и бјежећи, некако јој спадне папуча с десне ноге, и она, не имајући кад тражити је, побјегне босонога, а царев син јој узме папучу. Дошавши она кући, свуче се и хаљине остави у сандук, па одмах к ватри као и прије. Царев син потом зађе с оном папучом њезином да је тражи по свему царству огледајући свакој ђевојци папучу на ногу, али којој дуга, којој кратка, којој уска, којој широка, не може ни једној да пристане. И тако идући од куће до куће, дође и до куће њезина оца. Маћеха њезина, кад је виђела да ће царев син доћи и њиховој кући да тражи ону ђевојку, она њу пред кућом сакрије под корито. Кад царев син дође с папучом и запита имају ли каку ђевојку у кући, она му каже да имају и изведе му своју кћер. Кад јој папучу он огледа на ногу, али јој папуча не може ни на прсте да се навуче. Онда царев син запита имају ли у кући још какву ђевојку, а она му каже да немају више никакве. Утом пијевац скочи на корито пак запјева: – Кукуријеку, ево је под коритом!

99

Маћеха повиче: – Иш, орао те однио! Царев син, чувши то, потрчи брже-боље ка кориту те га дигне, кад тамо, а то под њим она иста ђевојка што је била у цркви у онијем истим хаљинама у којијем је трећи пут била, само без папуче на десној нози. Кад је царев син угледа, он готово обезнани од радости, па јој бржебоље папучу назује на десну ногу, и видећи не само да јој је таман на ногу него да је управо онаква као и она што јој је на лијевој нози, одведе је своме двору и ожени се њоме. Народна бајка


Бајку о Пепељуги имају многи народи света. У Кини је записана скоро хиљаду година пре Вука и браће Грим, а у старом Египту била је популарна још у 3. веку. Пепељуга је била и јесте инспирација многих уметника: Волт Дизни направио је о њој цртани филм, а наш Александар Поповић позоришни комад.


Да ли си очекивао/очекивала овакав развој догађаја у бајци? Како се зове наша Пепељуга? Је ли обичај да ликови у народним бајкама имају лична имена? Како је Пепељуга изгубила мајку? Шта се дешава кад се отац поново ожени? Где Пепељуга проналази утеху? У каквим хаљинама одлази кришом у цркву? Где их проналази? Који је најузбудљивији тренутак у бајци? Где маћеха скрива Пепељугу кад долази царев син? Ко открива превару?

Задаци

У бајци се издваја пет тематских целина. Пронађи их и направи план приче. Препричај сажето причу. Обележи све речи које први пут чујеш.


Препричај бајку тако да маћеха буде племенита, Пепељуга незахвална, а принц забораван.

100

PEPELJUGA OČEVO NEZAHVALNO SRCE

OTAC: A ako Pepina ipak ne nađe te viklere, ona će se osetiti tu – tu – tužnom... PEPELJUGA: Što jecaš, tatice, kad će oni sigurno naći da kupe viklere! OTAC: O, kakva sreća, ako nađu! Ja sam rekao neka uzmu zlatne, ako nema plastičnih! Neka uzmu srebrne! Neka uzmu brilijantske, samo neka uzmu! Moje je srce odviše meko, ne mogu izdržati kad Pepina plače... to me štreca! PEPELJUGA: Ti imaš puno briga, tata... zato ja pazim da ti ni na senku ne stanem... da učinim samo ono što je tvome srcu drago... OTAC: E, pa drugo si ti, Pepeljugo! Тi si moja prava kći! Kad ti plačeš, ja to baš i ne uzimam k srcu! Tja! Znam, možda si legla u pepeo, pa ti je trun gari upao u oko... Nije greda, izaći će sa suzama! PEPELJUGA: Trun iz oka hoće, tata... ali tuga iz srca... OTAC: Kakva tuga, Pepeljugo?! PEPELJUGA: Ah... OTAC: Nemoj se čepiti! PEPELJUGA: Eh, tuga za mojom pravom mamom, tata... OTAC: Nemoj se maziti, Pepeljugo! PEPELJUGA: E – he – heeee! OTAC: Ma znaš da ja to ne volim! To je neozbiljno! PEPELJUGA: Dobro, tatice... OTAC: Tvoja nova mama je prema tebi dobra baš kao da je i prava!... Ili hoćeš reći da ti je malo ono što ti ostaje da pomažeš iz Pepininog i Rozinog tanjira?! PEPELJUGA: Ne, tata! Neću ništa reći... i uvek ću ćutati... OTAC: Nećeš ništa reći ali ćeš se natuštiti kao jesenje vreme! Ti to sve radiš meni iz inata! To mi je „hvala“! Trudiš se da me što više nasekiraš, da i ja što pre umrem! PEPELJUGA: Ne, tata! Ne, tatice, molim te! Pogledaj, ja se smešim, tata! OTAC: I to si našla baš danas da se kreveljiš! Ni pet, ni šest! Ačiti se danas kad će na dvoru biti bal na kojem će mladi princ izabrati za sebe nevestu! PEPELJUGA: Oooooo! To je kao u romanu... OTAC: Ne uzdiši, Pepeljugo! Raduj se! Pomisli, možda ćeš baš ti postati princezina sestra! A!? PEPELJUGA: Aaaaaa...

101

POLJULJANA CAREVINA (Car dolazi u pratnji ađutanta i generala. Hodaju kao mornari na palubi broda koji se ljulja.)

CAR: Na čemu se drži ovaj patos, generale, kada se ovoliko uvija? GENERAL: Sa strane na štrufnama, vaše veličanstvo! AĐUTANT (napipa sredinu i skače po njoj): U sredinu smo ubacili stari madrac sa tavana, kao pojačanje, vaše veličanstvo! CAR (i sam naiđe na sredinu, odskače): Zar se to odozdo nije moglo malo bolje podupreti, da ne federira? GENERAL: (i on naiđe na sredinu, pa odskače s njima): Poduprli smo, vaše veličanstvo, portfišima i motkama za podupiranje veša! CAR: Kakvi začarani zamci s duhovima i kuće straha sa slepim miševima! Naš rasklimatani dvor je atrakcija prvog reda! AĐUTANT: Da, ovaj, vaše veličanstvo... ali hoće li zihernadle i ostali lako otkačivi materijal izdržati pod pritiskom? GENERAL: Dvor se iz temelja ljulja, vaše veličanstvo! AĐUTANT: Potporni zidovi pucaju, vaše veličanstvo! CAR: E, pa ko ima slabe živce, taj nije pristao sa mnom. Ja volim vratolomije i uzbuđenja! NISU NOGE KITNIKEZ

(Napred ulaze Pepina i Roza sa kalupima za kitnikez na nogama. Vuku noge, stenju, ćopkaju, posrću. Za njima ulazi maćeha.)

MAĆEHA: Jesu li vam se smanjile noge, kćeri moje lepe? PEPINA: U – hu – hu... ukrutile su se, mama... ROZA: Prsti nam se crvene kao mladi krompirići... joj! MAĆEHA: E, pa to je za vaše dobro, kćeri moje! Hodajte u kalupima od kitnikeza! Vežbajte! Morate se napeti da izdržite! PEPINA: Jao – jao – jao! MAĆEHA: Vi nemojte pred carom i princom da se mrštite, šmrčete, stenjete i cokćete, nego samo vičite: „Taman!“ PEPINA: Komotno! Oooooo! ROZA: Kao saliveno! Oooooo!

102

PEPINA: Pasent! Joj! ROZA: Kao da je na nozi pravljeno! Oj! Uh!!! MAĆEHA: Gde li je sad taj onaj ćutljivi tata? Jedva čekam da ga se otarasim... i njega, i te njegove musave Pepeljuge! Tata! MAĆEHA: Sakrij, tatice, Pepeljugu pod korito da se princ ne bi razočarao u našu kuću kad ugleda njene dronjke. KAO ARTILJERIJSKI DVOBOJ

(Pepeljuga klekne, otac je poklopi koritom i odozgo sedne na korito. Na vratima se pojavljuju: car, princ sa cipelicom, ađutant i general. S druge strane, tiho i stidljivo dolazi Roza. Maćeha pusti Pepinu koja se zaljulja i stenje od bola, ali se ipak na silu nasmeši.)

AĐUTANT: Još samo za konjski nokat i magareće uvo pa će gospođici Pepini cela noga bez pete stati u cipelicu. Šta mislite, da je ne mučimo za to malo? PRINC: Molim vas, ađutante, poštedite i gospođičinu nogu i bajnu cipelicu. Cipelica će prsnuti, a gospođica će dobiti žuljeve ako i dalje uporno budete nastojali da u tako majušnu cipelicu ugurate tako veeeliku nogu. PEPINA (pada u nesvest): Jaooooo... CAR: Stanite! Stojte! Gospođica se onesvestila! MAĆEHA: Vaše veličanstvo, moja se Pepina onesvestila od razočarenja... gorkog razočarenja! Cipelica je Pepini po meri, samo je Pepina malo porasla od juče... Jao, da znate što ona brzo raste! CAR: Izvinite, draga moja damo, ja vas razumem, ali ne ženim se ja, nego se ženi moj sin... Žalim slučaj, ali on ima reč! GENERAL: A možda može gospođica Roza, što nju zaobilazite? ROZA: Ne, generale, ne i ne ! Ja cipelicu nisam izgubila i neću da padam u nesvest od bola samo za badava, kvit! MAĆEHA: E, moja Roza, Roza, baš si bistra kao boza! OTAC: (najednom ustane s korita na kome je mirno i odsutno sve do tada sedeo i stane pred cara): Moram vam reći da u ovoj kući ima još jedna devojka... moja kći Pepeljuga! (brzo priđe i podigne korito ispod kojeg na podu kleči Pepeljuga): Evo, izvolite! Ustani, kćeri! (Pepeljuga stidljivo ustane.) PRINC: Da to je ona... kraljica moja! PEPINA: Ne dam! Iz inata ne dam! Zar dronjava Pepeljuga da postane princeza? Pa ja bih pukla od muke! Neću da dam, baciću je u bunar! (Jurne.)

103

CAR: Držite je! (Svi jurnu, gužva, kao da igraju „šuge“.) PRINC: Sprečite je! GENERAL: Opkolite je! OTAC: Vraćaj tu cipelicu, čupava Pepino! PEPINA: (zaprepašćeno i uplašeno): Tatice, tata? OTAC (istrgne joj iz ruke cipelicu): Da, tata jesam, ali ne samo tebi i Rozi, kao što sam do sada bio! I Pepeljuga je moja kći! Ja se stidim što prema njoj nisam bio dobar kao tata... (Prilazi caru sa cipelicom.) Vaše veličanstvo, ja se stidim što sam dopustio da Pepeljuga ide u pocepanoj haljini!... Ne može ni jedan dobar tata dvema ćerkama da kupi sto haljina, a trećoj nijednu... CAR: Pa, to je strašna nepravda! Ja ću već sutra izdati naređenje da se u celoj našoj zemlji ne sme praviti razlika među decom ni u čemu! OTAC: (Brzo se sagne i obuje Pepeljugi cipelicu.): A cipelica, Vaše veličanstvo, pogledajte... Stoji kao da je nikla na Pepeljuginoj nozi! PRINC: Kraljice moja! PEPELJUGA: Prinče moj! (Odlomci iz „Pepeljuge, Bajke za prikazivanje“.) Aleksandar POPOVIĆ

Da se podsetimo

Pozorišni komadi pišu se u obliku dijaloga. U zagradama su napisana uputstva glumcima. Pozorišni komad podeljen je na činove. Scena ili prizor je deo čina. Novi prizor uvodi nove likove, događaje ili promenu mesta radnje. Događaje na pozornici prati scenska muzika.

Kaži mi, kaži

Po čemu se ova „Pepeljuga“ razlikuje od narodne bajke? Uporedi glavne junakinje. Kako se ponaša Pepeljugin otac prema svojoj kćeri? Šta shvata na kraju? U kojim delovima ovog teksta nailazimo na gorak humor? Gde na pravi? Kakve su Roza i Pepina? Šta misliš o ovoj maćehi? Šta misliš o carevom naređenju da se u zemlji ne sme praviti razlika među decom?

Zadaci

104

Pripremite ovaj komad za scensko izvođenje. Izradite neobične kostime.

МЕЂЕД, СВИЊА И ЛИСИЦА Удруже се међед, свиња и лисица, па се договоре да ору земљу и да сију пшеницу, да се ране. Запитају једно другога, шта ће које радити и како ће сјеме наћи. Свиња рече: „Ја ћу провалити кош, и украшћу сјеме; и ја ћу мојом сурлом узорати.“ Међед рече: „Ја ћу посијати.“ А лисица рече: „Ја ћу мојим репом подрљати.“ Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати, како ће пожети. Свиња рече: „Ја ћу жети.“ Међед рече: „Ја ћу снопље снијети и ја ћу вријећи.“ Свиња рече: „Ја ћу претрести и раставићу сламу од пшенице.“ Лисица рече: „Ја ћу мојим репом трнити пљеву са пшенице.“ Свиња рече: „Ја ћу овијати“, а међед рече: „Ја ћу жито раздијелити.“ Оврхоше. Међед жито подијели, али га не подијели право: јер свиња га замоли, да јој даде само сламу, а пшеницу сву узе сам, лисици не даде ништа. Расрди се лисица па отиде на тужбу, и каза им да ће им довести једнога царског човјека који ће жито право раздијелити. Уплаше се свиња и међед, па рече међед свињи: „Закопај се ти, свињо, у сламу, а ја ћу се попети на ову крушку.“ Закопа се свиња у сламу, а међед се попе на крушку. Лисица отиде, те нађе мачку, па је позва у друштво да иду на гувно, да ватају мише. Знајући мачка да на гувну има доста миша, пође радо; па сад изнад пута, сад испод пута, трчи за птицама.

105

Опази је међед с крушке поиздалека, па каже свињи: „Зло, свињо! Ето лисице, води страшнога бумбашира: огрнуо ћурак од куне, па и крилате тице вата око пута.“ Утом се мачка украде међеду из очију, па кроз траву дође на гувно и тражећи миша стане шушкати по слами. Свиња подигне главу да види шта је, а мачка помисли од њезине сурле да је миш, па скочи, те свињу шчепа за нос. Свиња се уплаши, рукне и скочи, те нада у поток; а мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку; а међед помисли, да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страха падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне, а лисици остане све жито и слама. Народна приповетка


Шта је тема ове приче? Ко се договарао о ортаклуку? Колико тематских целина уочавамо у причи? Зашто је лисица била незадовољна? Како разрешава проблем? Која је порука ове приче? Чије особине поседују јунаци ове приче?

Задаци

Упореди лисицу из oвe приче са лисицом из басне „Лисица и рода“. Илуструј део приче по избору.

Народ је рекао:

КО ЗЛО ЧИНИ И ДОЧЕКАЋЕ ГА.

Хајде да стварамо! На основу ове приче о животињама напиши текст за игроказ. Главни ликови су медвед, свиња, лисица и мачка. Можеш почети овако: МЕДВЕД (свињи и лисици): Размишљам нешто, драги моји, да ове године на време обезбедимо храну. СВИЊА И ЛИСИЦА: Како, имаш ли идеју? МЕДВЕД: Хајде да се уортачимо, пооремо земљу и посејемо пшеницу...

106

ЈЕЛЕНЧЕ Расло јеленче малено, ко у пољу цвеће шарено. Гора га росом појила кошута млеком дојила. Јеленче траву газило, у трави извор спазило. Не да се више дојити, ни хладном росом појити. С бистрога пије извора, драже му поље нег’ гора. Кошута гором лелече: „Пропашће моје јеленче.“

Не слуша младо јеленче, шта мајка гором лелече, већ оно скаче по пољу, не слути тешку невољу; туда је момче ловило, јеленче младо спазило; хитро се стрелом бацило, јеленче љуто ранило. Јеленче пишти у гори, рана га љута обори. Кошута тужно лелече, мртво је њено јеленче. Народна песма


Колико целина различитих по тону и расположењу разликујемо у песми? Како је одрастало јеленче? Шта се десило кад је јеленче у „трави извор спазило“? Због чега је страховала његова мајка? Како је јеленче настрадало? Чије понашање препознајеш у лику јеленчета? До чега може довести непослушност и непромишљеност?

Задаци

Уочи мање поетске слике у песми. Објасни народну изреку: „Ко има памети, не тражи среће.“ Да ли ти је позната књига или филм „Бамби“? Упореди јеленче са Бамбијем.


Смисли друкчији завршетак песме.

107

ЧАРОЛИЈА ЦРТЕЖА И РЕЧИ – СТРИП Верујем да нестрпљиво чекаш сваки нови месец између осталог и због тога што тад стиже твој омиљени часопис, а у њему и нове згоде твога омиљеног стрип-јунака. А да ли си се некад запитао/запитала кад је настао први стрип? Ове године прославиће свој стоти рођендан. Родио се у време кад и прве сликовнице и мало ко му је прорицао светлу уметничку будућност. Његов процват почиње од 1930. године. Скромно живи у дневним новинама и сматрају га штивом за забаву све до седамдесетих година прошлог века. Тадашње генерације признају му уметничку вредност. Код нас се тих година појављује специјализовани часопис за уметност стрипа „Пегаз“. А шта је стрип? То је реч енглеског порекла и значи тракa на којој су слике које показују главну радњу са мало текста који је уписан у облачиће. Зашто стрип-јунаци лако путују по свету и говоре на стотине језика?

108

mece ebe p e Knjizevnost 4 V deo.indd 109

05-06-2008 11:58:00

ТЕСЛИН МАЧАК На једној висоравни близу обале Јадранског мора, под планином Велебит, у селу Смиљану, у покрајини Лици, 10. јула 1856. године, родио се Никола Тесла. Растао је окружен љубављу родитеља, брата и сестара, природом и кућним љубимцима, од којих су га неки пратили кроз цео живот. У дворишту српске православне цркве у којој је као свештеник службовао Теслин отац Милутин, и око куће у којој је вредно пословала његова мајка Ђука, многе птице, а највише голубови, гнездиле су се по околном дрвећу, док су о кокошкама, ћуркама, паткама и гускама бринули сами укућани. Иако је Тесла био веома радознао да сазна чега све има у гнездима, ретко је дирао њихове становнике. Па ипак, једном се узверао уз стрму литицу да испита тајанствено пребивалиште орлова, гнездо из кога су полетале огромне птице које су после господариле над Смиљаном и целим Велебитом. Отуда је извадио једног младог орлића, понео га са собом и закључао у онај амбар са чијег крова је једном скочио у жељи да се и сам, попут тих голубова и орлова, опроба – вине у ваздух и полети. За ту прилику позајмио је од оца, и не питавши га за дозволу, кишобран, попео се на кров и раширио га. Дубоко је дисао, обузимало га је осећање лакоће и као да је у тим тренуцима његово тело сасвим изгубило тежину. Зажмурио је и непромишљено скочио доле, у понор. Авантура се неславно завршила зато што жице на кишобрану нису издржале жесток налет ветра и тежине, па се Тесла, на срећу, ударивши свом силином о земљу, ипак, само добро угрувао... Никада више није покушао на такав начин да лети... Али, ето, сада је у свом амбару имао кућног љубимца – правог високолетача, као ниједан други дечак у селу! За тог љубимца само је он знао и о његовом лету под облацима само је он могао да машта... А онда је угледао како се над Велебитом надвијају густи облаци, како севају муње и у даљини се чује јак удар грома. Почињала би прво да ромиња па онда и да пљушти густа пролећна киша. Поточић на коме је Тесла, још у време када му је било само пет година, градио мале воденице, толико би набујао да би вода, једноставно преливала преко обала. Кроз ваздух испуњен свежином и озоном, мајка Ђука позивала би децу да дођу и да се склоне под кров. Тесла је тада, по ко зна који

110 Knjizevnost 4 V deo.indd 110

05-06-2008 11:58:00

пут, могао да се увери да је његов омиљени кућни љубимац, стари мачак, о коме још ништа нисмо рекли, одавно заузео своје место. Мачково место налази се одмах ту, крај топле пећи, дакле тамо где сваки мудри мачак воли да се савије у клупко, да дрема, преде и шири око себе мир, тишину и спокојство. Пруживши руку миловао је Тесла свог мачка по густој, сјајној длаци. Тада је запазио како се мачкова длака под његовом руком лагано подиже, костреши и међу прстима почиње да пуцкета! Разрогачених очију угледао је варнице којима је за тили час, као неким волшебним пламеном био обавијен цео његов кућни љубимац. – Тата! – узвикнуо је узбуђено Тесла – дођи да видиш! Наш мачак светли и пуцкета! Шта се то догађа? Отац му је објаснио да се та појава зове статични електрицитет. Захваљујући очевој учености и мајчином великом таленту да сама измишља и израђује многе предмете намењене кућној употреби, деца су у својој кући на безбројна и радознала дечја питања, одмах добијала конкретне и праве одговоре. Ето, тај мачак, који свакако није радио на батерије, јер оне у то доба још не беху ни измишљене, ипак је био пун електрицитета! Оставши сам Тесла је могао да баци поглед кроз прозор и да га поново упути према висовима и врховима Велебита над којим су севале муње и одакле су још увек допирали потмули ударци громова. Тада је помислио: „Па и цела ова природа, која нас окружује, као да је нека велика мачка која се најежила и која светлуца. Само, ко �� ли ту мачку милује руком по леђима?!...“ Миодраг НОВАКОВИЋ


05-06-2008 11:58:02


Да ли си овако замишљао/замишљала дечака Николу Теслу? Који ти се детаљ из његовог детињства учинио најзанимљивијим? Зашто? Како су Николини љубимци усмерили његов живот?


Какву машту поседују проналазачи? Могу ли се понекад упоредити са децом?

Задаци

Напиши причу „Причао ми Теслин учитељ“. Посети Теслин музеј у Београду или на други начин сазнај више о његовом животу и раду.


Смисли лек против ђачке заборавности. Измисли игру која ће оплеменити свет. Направи позивницу за своју најновију маштарију. Напиши графит (кратак натпис на зиду, духовита порука) о генијалности.


Година 2006. проглашена је код нас Годином Тесле у част генију који је угледао свет пре тачно 150 година. Његове игре у Смиљану биле су само увод у велике игре које је по завршетку студија технике у Грацу и Прагу преточио у открића којима је задужио свет. Радио је као инжењер у Будимпешти, Паризу и Њујорку, а онда је основао сопствену лабораторију у Њујорку и посветио се науци. Дао је преко хиљаду патената и проналазака из области електротехнике и физике. Био је веома поносан на своје српско порекло. Умро је у Њујорку на православни Божић 1943. године.


05-06-2008 11:58:02

МЈЕСЕЧЕВА ПРИЧА Небом је шетао Мјесец пун и свијетао. А онда је сишао у гране багрема Да се мало љуља, Да мало задријема. И како је на најтању грану стао, У воду је пао. Али се није угасио, Него је и даље сјао. И онда наједном изиђе из воде, До звијезда оде. Тада су звијезде опколиле Сјајноглава дједа, Преклињале и молиле Да им приповиједа. А Мјесец је приповиједао, Све им је причао и распредао: Како је рибама свјетлио док су вечерале, А оне му пјевале и играле, играле и пјевале, А он, сав сретан, с њима јео и пио И све им љуске сребром посребрио... Тако је причао сред ноћне тишине Своју причу пуну мјесечине, Док звијезде нису позаспале, И оне велике и оне мале. А онда је и он, уморан и снен, Легао у кревет, у дубоку сјен, Негдје иза тамне шуме велике, Међу храстове, брезе и јелике. Григор ВИТЕЗ


05-06-2008 11:58:04


Које особине има Месец ? Шта мисли песник кад каже да је Месец пао у воду? Има ли у песми шаљивих детаља? Потражи их. Шта чине звезде кад се Месец врати? Шта се помиње у Месечевој успаванки? Којим стиховима песник каже да је Месец зашао? Имају ли сви стихови у песми једнак број слогова? Колико слогова има најдужи, а колико најкраћи стих? Од колико стихова су састављене поједине строфе?

Задаци

О чему Месец никада не прича звездама? Зашто? Научи песму напамет.


Прикажи „Мјесечеву причу“ у облику стрипа. Допиши још једну строфу о Месечевом сну.


Стих је ред у песми. Стихови се слажу у строфе.


05-06-2008 11:58:05

МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш – од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плавим вије се дим; ту живи Мјесец и бака с њим.

Дремљива поноћ по шуми луња, а строга бака на прагу куња, држи у руци од брезе прут, а небом дотле, по модрој води, скитница Мјесец пучином броди, у мору звијезда дукат жут.

Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати. Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита.

У саму зору маглица паде, озеблом шумом заигра кос, уморан Мјесец дому се краде, опрезно иде, плашљив и бос.

„Ала ће сјутра шиба да ради! Сврби ме рука!“ – бака се слади.


05-06-2008 11:58:06

Шуља се Мјесец, утвара права, кад, гле, на прагу – бакица спава, спустила главу, сребри се коса, на пруту трепти јутарња роса. С дрвета утом , хитра и лака, пред кућу скочи брбљива сврака, закрешта злобно репати враг. „Држ’те га! Уа! С неба је пао! Читаве ноћи звијезде је крао! Погледај за њим – блиста се траг!“ Потрча Мјесец брже нег’ очи, кроз врата шмугну, у кревет скочи, а сврака опет галаму ствара: „Побјеже скоком! Држи га стара!“ Јадна се бака из сна трже, збуни је дрека и румен сјај, па свраку пита што брже може: „Откуда?! Шта је?! Да није змај?!“ „Погађам ко је! – бака се сјети, у дворе корак управи свој – крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах.

„Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, Како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!“ и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве! Зашто носите унука мог ширином неба звјезданог?! Сандале трпе батине многе и сложно шкрипе: „Криве су ноге!“ Ноге се буне: „Крива је глава, ноћу је будна, а обдан спава!“ Бака се љути. „Погледај врага! Зар ова глава, рођена, драга?! Прије ћу за брк Баука вући, него ли сненог унука тући. измлатићу га, ал’ други пут.“ То рече бака и баци прут. (Одломак из књиге „Мјесец и његова бака“.) Бранко ЋОПИЋ


05-06-2008 11:58:07


Где и са ким живи Месец? Како изгледа његов дом? Какве особине су му приписане? Зашто бака не може да заспи? Како прети унуку? Шта се деси кад Месец стигне кући? Кога бака казни? Чиме правда свој поступак? Какав је однос унука и баке? Какву улогу има сврака? Шта се десило кад се Месец пробудио? Како је описана шума у зору? Како изгледа уснули Месец?

Задаци

Пронађи све описе Месеца. Уочи комичне (смешне) ситуације у песми. Прочитај песму до краја.


Нацртај Месечеву баку у великом кругу. У мањим круговима испиши њене особине. Опиши своју баку. Смисли загонетку о Месецу.


05-06-2008 11:58:08

PRIČA O DEČAKU I MESECU Ja često kažem: pričala mi mati. Ne znam kako bih drukčije i mogao da počnem priču. Ja, u stvari, prepričavam sve ono što sam davno, davno, kad sam bio dete, čuo od svoje majke. I opet moram da priznam, mati je moja mnogo, mnogo lepše pričala. Lepše – to nije prava reč. Hiljadu puta bolje. I više – sto hiljada puta. Sećаm se: ležim tako, a ona počne: – Jednom je Mesec sišao na Zemlju. Lepo, kao čovek, silazi niz srebrne lestvice. Noge mu u sjajnim čizmama. Gazi, a čizme zveckaju i sijaju potpeticama kao dukatima. Silazi on tako, a svet poustajao, gleda i čudi se: – Gle, Mesec! Pa i ruke ima. Ko bi rekao da je tako naočit momak! U selu samo jedan čovek nije izašao da vidi ovo čudo. Beše to poznati tvrdica, nadaleko čuven po svojoj pakosti. Imao je dućan i veliku zemlju. Svoga slugu, malog Radojicu, nagonio je da radi najteže poslove. A kada dođe vreme večeri, terao bi ga da pije mnogo vode, pa dete posle ne bi ni okusilo ništa od jela. Voda bi mu napunila stomak da u njega više ne bi mogao stati ni zalogaj hleba. Krišom bi, po noći, Radojica uzimao sveću i gore, ne tavanu, u svojoj sobici čitao knjige. Beše pametno momče. Voleo je nauku. Ali ga tvrdica uhvati i istuče. Dršćući od ljutnje, reče: – Eto ti Meseca, pa neka ti on svetli. Ne dam ja svoju sveću. Ionako te džaba hranim. Još mi i štetu praviš... Radojica, uplakan i tužan, uzeo je knjigu i seo pored prozora. Mesec je sijao, ali njegov sjaj beše slab. Uzalud je dečak širio oči. Jedva je razlikovao slova. Zaboleše ga oči i on ostavi knjigu. – Eh, moj Meseče – požali se Radojica gledajući u nebo – što nisi Sunce, pa da osvetliš ovu moju sobicu. Lepo bih mogao čitati. I sve bih knjige, koliko ih god ima na svetu, pročitao. Našao bih tako i onu najmudriju knjigu u kojoj piše kako se beda na zemlji satire. Spava gazda tvrdica. Spava mali Radojica. Ne slute da Mesec silazi niz srebrne stepenice. A on lako, sa poslednje prečke, skoči na zemlju, dohvati se puta i, sipajući oko sebe jarku svetlost, uputi se baš tvrdičinoj kući. Zakucao je na vrata. Tvrdica, koji je imao lak san jer se plašio za svoj novac, bojao se da ga neko ne pokrade, odmah se probudi i otvori jedno oko. – Ko si ti i šta tražiš? – pitao je trljajući oči koje mu zablesnu mesečeva svetlost.


05-06-2008 11:58:08

– Ja sam Mesec i, evo, dođoh da posvetlim malom Radojici da može čitati knjige. Tvrdica zaškrguta zubima od pakosti i mržnje. – Nećeš! – viknu, i još bolje zatvori vrata. Nasmeja se Mesec, jer njemu nisu potrebna vrata. Poče da se smanjuje. Odjednom posta sjajna lopta koja se vinu do krova i uđe kroz otvoren prozor u sobu malog Radojice. U sobi se okači o jedan klin na zidu. Zaljulja se malo, kao fenjer na vetru. A onda jako zviznu i probudi dečaka. – Evo me, došao sam – reče Mesec. – Sad možeš mirno i spokojno da čitaš. Obradovao se mali Radojica. Hteo je da poskoči i da ga poljubi, ali se plašio da ne oprži usne. – Možeš me slobodno poljubiti – reče razneženo Mesec. – Nisam ja vreo kao što je vrelo Sunce. Evo! – i načini pravi pravcati obraz, koji malo napući i pruži. Radojica ga, sav srećan, poljubi. Od tada je svake noći sijala dečakova sobica. Radojica je čitao, a Mesec bi mu ponekad pričao o svojim putovanjima. I načitan je bio Mesec. Nema


05-06-2008 11:58:09

knjige u koju on nije zavirio. Davao je savete dečaku. Nekad bi ga strogo ispitivao. I dečak je napredovao u naukama. Uskoro se po svojoj pameti raščuo u svetu. Tvrdica precrče od pakosti. A mali Radojica, pročitavši i onu najmudriju knjigu, krenu po svetu da satire bedu. Mesec ga nije napustio. Kada su mračne noći, on žuri, probija oblake, hita da stigne i osvetli put svom prijatelju, koji je odavno narastao i nije više dečak. Eto: ispričah. Ali, da ste čuli moju majku kad ona to priča! Tako lepo niko na svetu ne priča. Vi biste je pažljivo slušali i nikad priču ne biste zaboravili. Tako lepo priča moja mati. Branko V. RADIČEVIĆ

Kaži mi, kaži

Kakvo je osećanje pobudila u tebi priča o Radojici? Od koga je pisac čuo ovu priču? Šta je dečak mnogo želeo? Šta je rekao Mesecu? Koju bi knjigu želeo da pročita? Da li ju je pročitao? Šta je posle toga učinio? Koja je poruka saopštena ovom pričom? Na koje se vreme ona odnosi? Kako se priča završava? Pronađi bajkovite elemente u priči.

Šta misliš?

Da li je tvrdica srećan? Zašto? Kako izgledaju pakosni ljudi? Da li je bogatstvo dovoljno za sreću? Kako se u svetu može satrti beda? Zašto su prva i poslednja rečenica u tekstu iste?

Zadaci

Uporedi ovu priču sa pesmom „Mesec i njegova baka“.

Hajde da stvaramo!

Ispiši nazive poglavlja koja se nalaze u najmudrijoj knjizi koju je Radojica pročitao.

Narod je rekao:

VIŠE UM ZAMISLI NEGO MORE PONESE.


05-06-2008 11:58:09

JUTRO NA MESECU Prvi naš pogled na Mesec pao je na jedan od najdivljačnijih i najtužnijih prizora. Naša je svemirska kugla zastala u ogromnom amfiteatru, na silnoj kružnoj ravnici, na dnu divovskoga kratera. Njegovi su nas krševiti zidovi zatvarali sa svih strana. Sa zapada je na njih padalo svetlo nevidljivoga Sunca osvetljavajući im podnožje i otkrivajući neurednu hrpu porazbacanoga kamenja, pukotine i raseline pune snega... U to vreme ja sam mislio da su od snega. Ali nisu, nisu bili od snega, nego brežuljci i mase smrznutoga vazduha! A onda iznenada i naglo počeo se buditi dan na Mesecu. Svetlost Sunca puzila je niz pećine. Udaljene hridine kao da su zadrhtale i potresle se; na prvi dodir jutra uzdigle su se sa tla kratera sive pare, sivi oblaci i oblačići, sve gušći, širi i deblji, dok se napokon čitava ravnica nije počela pušiti kao mokar peškir koji sušimo kraj peći; zapadne su hridine postale nejasne u svetlosti koja se lomila u sivoj pari. „To je vazduh“, reče Kejver. „Mora biti vazduh, jer se inače ne bi ovako brzo dizao – na sam dodir Sunčeve zrake. I ovako brzo...“ Onda pogleda kroz prozor iznad nas: – Gledajte: nebo! Već se razaznaje. Na crnini – slaba modra nijansa. Gledajte. Zvezde kao da su veće. A malih je nestalo, zajedno sa maglicama koje smo pre videli... sakrile se.“ Postojano i brzo približavao se dan. Jednog je sivog brežuljka nestajalo za drugim, u žarkoj svetlosti koja ih je pretvarala u beli dan. Naposletku nije na zapadnoj strani preostalo ništa osim stuba magle koja se dizala uvis. Pećine su se odmicale sve dalje i dalje, postajale sve nejasnije, menjale se u vejavici i nestajale naposletku u oblacima. Sve bliže i bliže dolazila je zavesa pare, jureći kao što juri po Zemlji sena oblaka pred jakim južnjakom. Oko nas se već počela dizati lagana maglica. – A onda – Sunce! Postojano je izlazila sjajna linija, tanak rub nepodnosiva sjaja, koji se pretvarao u kružni luk, a ovaj u žarku kuglu što je poput kopalja bacala k nama svoje usijane zrake.


05-06-2008 11:58:09

 Mestimice na obronku videli su se nekakvi oblici koji su se isticali zbog neotopljenoga snega na svojim senkastim stranama, nalik na suve stabljike. Bili su rđaste boje, kao i pećina na kojoj su se nalazili. Ovo me je nagnalo na razmišljanje. Stabljike! Na mrtvome nebeskom telu? Kad mi se oko bolje prilagodilo pa sam mogao razabrati sastav njihove površine, opazio sam da gotovo sva ova površina ima vlaknast sastav i da nalikuje ćilimu od smeđih iglica kakav se može naći u senkama ispod jela i smreka. Nešto je privuklo moju pažnju. Među iglicama otkrio sam oveći broj okruglastih predmeta. A jedan kao da se malo pomaknuo. „Kejvere“, prošaputam. „Šta je?“ Ali nisam dospeo odgovoriti. Buljio sam ne verujući svojim očima. „Gledajte!“ povikah. „Eno onde! I onde!“


05-06-2008 11:58:11

Njegove su se oči povodile za mojom rukom. Kako da opišem šta sam video? Kad se pripoveda, sve se čini sasvim jednostavno, a ipak je za nas bilo neobično, divno, te nas ispunilo najdubljim ganućem. Rekoh da su među iglicama i štapićima na tlu bila ona okrugla telašca, nalik na zrna peska. I najpre se jedno od tih zrna, a za njim odmah i drugo, maknu, okrenu, raspuknu, a iz pukotine spusti se prema tlu sitna, žućkastozelenkasta nit, žureći se pod žarkim zracima Sunca da što pre stigne u toplo krilo tla. Jedno je vreme to bilo sve, a onda pukne i treće zrnce. „To je seme“, reče Kejver, „život!“ Život! Ta mi misao projuri glavom, zajedno s jednom drugom: da naš put nije bio uzaludan i da nismo došli u mrtvu pustinju ruda, nego u svet koji živi i koji se mič�� e! Herbert Džordž VELS

Da li znaš?

Herbert Džordž Vels je stvorio ovu popularnu naučnofantastičnu priču nekoliko desetina godina pre nego što je prvi čovek stupio na Mesec.

Kaži mi, kaži

Ko su likovi u ovoj priči? Kako im Mesec izgleda u početku? Na šta liči vazduh kad se pojavilo Sunce? Kako izgleda dan na Mesecu? Pronađi te opise. Gde su prijatelji ugledali tragove života? Šta misliš da li Mesec stvarno ovako izgleda? Zašto bi bilo važno da na Mesecu ima života?

Zadaci

Uporedi kraj ove priče sa odlomkom iz romana „Beskrajna priča“ Mihaela Endea. Napiši priču „Moj put na mesec“.


05-06-2008 11:58:11

CУНЧЕВ ДАР Ноћас је пао снег и покрио својом чистом белином њиве и пашњаке. Ја седим, загреван топлим Сунчевим зрацима, под високим храстом, на узвишици поред мога стана, удишем пуним недрима свежи ваздух, посматрам по хиљадити пут предео у којем су природа и људска рука изложиле своја дела, а не могу да их се сит нагледам. Тамне јелове шуме, камене врлети, снежне пољане, брежуљци, гребени, а, иза свега тога црвенкасти џиновски бедем Раксе. Нема те кичице која би била у стању да ову раскошну игру пренесе на платно, па ни саму боју снега; ова је и бела и плава, и бисерна, и сребрнаста и румена. А већ небо! Да сам сликар, ја бих са ове висине треснуо сав свој сликарски прибор у дубину, да га никад више не узмем у руке. ...Вративши се синоћ са своје шетње, осећао сам се као пијан; преда мном су треперили без престанка Сунчеви зраци, плаветнило неба и белина снега. Сада ујутро седим у добро загрејаној дворани мога стана, поред огромног прозора, који је разумни архитекта начинио од једног јединог окна, и уоквирио га тако да предео који се кроза њ види изгледа као каква слика. Сва лепота природе коју сада уживам, дар је Сунчев. Све боје које трепере кроз овај прозор само су одсјај Сунчеве светлости. И ове јеле, и оне стене, па и само небо, све су то тамна тела! Она имају само способност да од Сунчеве светлости, која на њих пада, проберу и задрже у себи један известан део, а остатак да врате. Тај остатак зовемо њиховом бојом. Овај снег на планинама зна врло добро да га Сунчеви зраци слабе својим пољупцем, па их зато враћа у целини. Због тога нам он изглeда бео и засењује нам очи. Но и њега је Сунце створило и уздигло из Земљиних вода на врхунце брегова. Сунце је однеговало и ове шуме, напајало их кишом, загревало својим зрацима и хранило соковима земље. Хранећи биље, оно је хранило и све животиње, од најмање, па до највеће, човека. Све што живи захваљује за свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге. И онај воз који се пење стрмом трасом покреће Сунце. Оно је депоновало, давно, пре неколико стотина милиона година, један део своје снаге у биље, да бисмо ту снагу, претворену у камени угаљ, могли упо-


05-06-2008 11:58:11

требити за наше машине. Сунце ствара и водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове воду која отиче опет у дубину. Без Сунца не би било ни даха, ни замаха на Земљи. То су знали и стари народи. У мојој путничкој библиотеци имам и једно лепо дело о историји и култури старог Египта. У њему читам да је Аменофис IV целу своју царевину посветио Богу Сунца. Он јој је обележио границе каменим стубовима, на којима је био исклесан лик Сунца. Тај фараон спевао је Сунцу ову химну: „Твој сјај је леп на небеском обзорју, ти живо Сунце које си прво живело. Када се ти уздигнеш на источном хоризонту, онда обаспеш целу Земљу својом лепотом... Твоји зраци обухватају цео свет и све што си ти створило... Тама бежи када ти своје зраке разашиљеш; свет се весели, људи се буде и устају, јер си их ти подигло. Они перу своје тело, облаче своје одеће, и дижу у молитви руке кад се ти рађаш. Стада се одмарају на паши, дрвље и биље се зелени, птице излећу из својих гнезда, а њихова крила славе тебе... Ти си, Сунце, створило годишња доба, зимску хладноћу и летњу врућину. Ти си створило далеко небо, да на њему светлиш и видиш све што си створило.“ Данас, после 3300 година, говоримо ми, природњаци, о Сунцу скоро истим језиком и са једнаким усхићењем као и тај просвећени фараон. Сунце је очувало, неокрњено, своје достојанство у току бурних векова, који су видели смрт многих осталих божанстава. (Oдломак из књиге „Кроз васиону и векове“.) Милутин МИЛАНКОВИЋ


Шта је задивило научника кад је пао снег подно Раксе у Аустрији? У чему је уживао? Како изгледа предео који је посматрао? Како он тумачи да је сва лепота на свету дар Сунца? Шта је све створило Сунце? Како се Сунцу обраћао египатски фараон? Шта знаш о Сунцу?

Задаци

Сазнај више о Милутину Миланковићу и његовом научнопопуларном делу „Кроз васиону и векове“.

Knjizevnost 4 V deo.indd 125

125 05-06-2008 11:58:11

ЦИГАНИН ХВАЛИ СВОГА КОЊА Гледаш, је ли, мога коња, Господару стари? Не знаш је ли коњ ил’ птица Ластавица? Скидај наочари, Не можеш се нагледати, Већ хајде, пазари! Ти још питаш за Путаља Да ли ваља? Немај бриге! Да не ваља, не би био Он код Циге. На можеш га у царевој Наћи штали, Само Цига што не уме Да га хвали.

Да га поспе сувим златом, Ко не штеди, Још и онда један дукат Више вреди. Ако имаш, једе сено, Зоб и сламу, Ако немаш, он не иште, Не треба му.


05-06-2008 11:58:12

Немој да му гледаш зубе, Мој голубе, Ни ја му их нисам гледо; Немој ни ти, Тај не може остарити. – Што га дуже тераш, куме, Све је млађи, Па де сад му Пара нађи!

 А што питаш, мој пријане, Има л’ мане Та зато га и продајем, Мој пријане, Јербо нема мане, Такви коњи нису за нас, За Цигане.

А брзина каква му је? Малко ј’ бржи од олује. Сад ћеш чути, Казаћу ти: Једном сам се из Ердута Враћо с пута. Мада нас је пљусак вијо, Он се није уморио. Муња севне, а он рже, Пљусак брзо, а он брже; Пљусак пизман на мог ата, Па га хвата, А Путаљ га преко гледа, Па се не да. Пљусак лети да полије, – Тек што није! Кад стигосмо до шатора, У цигански дворац леп, На мом коњу све је суво, Покисо му само – Реп. Јован ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ


05-06-2008 11:58:13


Шта знаш о Ромима? О чему ова песма говори? Како изгледа Путаљ? Зашто га Цига продаје кад је без мане? Како продавац рекламира своју робу? Пронађи доказе његове маштовитости. Који ти се део песме највише допао? Зашто? Како замишљаш расплет трговине? Ко је био купац? Шта данас људи продају уместо коња?


Какав је живот овог Рома? Пронађи делове песме који о томе сведоче. Да ли се Ром радо растаје од свог коња? Како изгледа „цигански дворац леп“? Зашто Роми воле коње?

Да ли знаш?

Роми су народ настањен широм света који више од свега воли слободу. Опште је уверење да су музички врло надарени. Имају развијену усмену (народну) књижевност у којој се истичу бајке, песме и легенде. Живот Рома инспирисао је многе уметнике, нарочито књижевнике и композиторе. Oва песма написана је у облику монолога (дужи говор) једног лика.

Задаци

Опиши Путаља. Нацртај га.

Хајде да стварамо! Са паром из клупе смисли радио-оглас за продају половних књига.


05-06-2008 11:58:13

МЕСЕЦ У вр�� еме када сам био дечак, Месец је био далеко. Онда се једне летње вечери на њега спустише људи. Гледао сам читаву ту ствар на телевизији, са стрицем, старим колонистом. Телевизор је био постављен високо на креденцу, у летњој кухињи жутог, земљаног пода. Испод ногу су нам се мотали пси, мачке и голуждрави пилићи. – Ти стварно верујеш да су они горе? – упита ме стриц изненада. – Зашто не бих веровао? Видео сам људе без тежине како плутају кроз Месечеву прашуму. Чуо сам њихове удаљене металне гласове. Мој стриц је пушио лулу и ником ништа није веровао. Пре но што се населио у Бачкој, живео је дуго у Америци, држава Калифорнија. У време велике кризе статирао је у Холивуду. Погледао ме је сажаљиво кроз облак дима и пљунуо на земљу: – Све ти је то снимљено тамо у Коливуду! – казао је мирно. – Неће мене нико преварит’! Видијо сам рођеним очима шта све они могу... Смејао сам се дуго његовој неверици. Али како је време одмицало, почињао сам све више да сумњам. Јер, шта ако је мој стриц у праву? Шта ако људска нога никада није крочила на Месец? Шта ако је то заиста снимљено у студијима Парамаунт пикчерса? И шта ако једнога дана двојица упорних новинара Вашингтон поста открију превару столећа, а ми сви испаднемо будале? Ко ће се тада извинити мом стрицу, који је одавно умро? За њега, Месец је остао неоскрнављен људским траговима. За мене, он је поново исто тако далеко као кад сам био дечак. Јер, неке ствари не би никада смеле да буду освојене. Месец, на пример. И једна стара љубав из 1959. Момо КАПОР

Задаци

Шта мислиш о дечаковом стрицу? Шта је „Парамаунт пикчерс“, а шта „Вашингтон пост“? Да ли медији увек говоре истину? Испричај неки догађај коме си присуствовао/присуствовала посредством директног телевизијског преноса.

Knjizevnost 4 V deo.indd 129

129 05-06-2008 11:58:14

ЧАРОЛИЈА ПОКРЕТНИХ СЛИКА – ФИЛМ Родио се у Француској под окриљем браће Лимијер, Луја и Огиста, 1895. године и био је у почетку кратак, нем и документаран. Приликом приказивања имао је тонску пратњу музичара, обично клавиристе. Иако су га његови творци сматрали научном играчком, он је веома брзо престао да буде само играчка и постао својеврсна уметност. Ствара га тим људи који чине редитељ, сценариста, глумци, продуцент, директор филма, организатори, сценограф, костимограф, шминкер, маскер, филмски сниматељ, сниматељ звука, монтажер, мајстор светла, тонмајстор и бројни други сарадници. Да ли знаш шта сви они раде? Филм настаје тако што се бележе покрети помоћу великог броја фотографија (24 у секунди) снимљених на филмској траци. Највећи филмски град свих времена је Холивуд у Сједињеним Америчким Државама. У њему је снимљен и први звучни филм 1927. године. Педесетих година прошлог века филм је коначно обојен. Књига снимања је последња писана етапа у припреми филмског дела. Њом се радња филма рашчлањује на кадрове и сцене по редоследу и притом се дају детаљна упутства за снимање. Сигурно знаш да постоје разне врсте филмова: документарни, играни, анимирани, експериментални. Свака ова врста има своје подврсте. Шта знаш о овим врстама филмова?

Да ли знаш?

Један од највећих глумаца у историји филма је Чарли Чаплин (1889–1977). Остао је запамћен као господин са необичним брчићима, штапом, огромним ципелама и увек у изношеној господској одећи. Био је и успешан редитељ и прославио се улогама у многим немим филмовима.


Задаци

Опиши и нацртај Чарлија Чаплина.

05-06-2008 11:58:14

t mo e hajb e Knjizevnost 4 VI deo.indd 131

05-06-2008 11:58:36

БОСОНОГИ И НЕБО Це�� ло пролеће �� и �� лето �� ишао �� је �� бос, �� дубоко �� ујесен �� ишао �� је �� бос, �� тек крајем јесени облачио је огромне ципеле које би и многом одраслом биле велике. Отуда ваљда и доби надимак Босоноги. Годинама покушавам да се сетим његовог имена, па ништа. Нестало је његово име под наслагом дана који су нападали по мени, брату и њему, по свим стварима и људима, од оног дана кад сам га последњи пут видео. Остао је само надимак Босоноги. Па нека, и то је довољно за причу. Брату и мени чинило се да без Босоногог свет уопште не би био занимљив, јер он је могао све и знао све, а био је најјачи дечак не само у нашој улици него и у улици која је секла нашу. Одрасли га нису баш много волели. Говорили су да квари децу, да дружећи се с њим деца постају неваспитана, да од њега уче многе чудне и рогобатне речи. Можда баш зато што су одрасли били против њега, не беше детета које га није обожавало. Било је довољно да прође улицом и зазвижди, онако чудесно како је то само он умео, па да стрмоглавце изјуримо напоље. Једном га три дана није било. Брат и ја смо се просто разболели од туге, требало је да за неколико дана кренемо са родитељима на море, а Босоногог нигде. Уплашили смо се да га пре поласка нећемо видети. Он се, ипак, појавио. Био је прашњав и изгребан, што је само повећавало нашу радозналост. – Где си? – упитао га је брат усхићенo – ми се спремамо на море, а тебе нема. – Не вреди, децо, да идете на море. Запалио сам га. – Како запалио? – запрепастио се брат. – Како си га запалио? – Тако. Није ми се свидело па сам га запалио. – Како? – чудио сам се ја. – Лепо. Полио сам га бензином, насуо сам педесет канти бензина. И, ето, тако, запалио сам шибицу. Пшшш. И готово. – И даље? – Даље ништа. Остала је само рупа. – Као кућа? – питао сам ја. – Као пет кућа!? – поправљао ме је брат.

132 Knjizevnost 4 VI deo.indd 132

05-06-2008 11:58:37

– Као хиљаду и пет кућа! – рекао је Босоноги презриво. Поподне, иако је до поласка било још неколико дана, мајка је већ стављала понеку ствар у кофер припремајући се за море. Брат и ја смо се кришом смејали: ала ће се изненадити кад стигнемо тамо, а оно нигде мора, само рупа! Размишљали смо да ли да им кажемо да је Босоноги запалио море и да не путујемо, али је и њега и мене интересовало колика је рупа, па смо се договорили да ћутимо. Босоноги је и те како знао да нас изненади. Увече је звизнуо продорно и брат и ја смо истрчали напоље. – Децо, да ли знате – питао нас је – да дрвеће ноћу не остаје на истом месту, дрвеће устаје и шета, а тек пред зору се свако дрво врати на своје место. – Лажеш – рекао је брат ширећи очи од неверице. – А ви останите целу ноћ будни па гледајте – рекао је Босоноги увређено. До пола ноћи издржали смо заједно на прозору. Дуд у нашем дворишту није се ни померио. Договорили смо се да, пошто нам се приспавало, пазимо на смену. Сваки час смо будили један другог. Дочекали смо зору неиспавани, а дуд се није померио. – Слагао си нас, целу ноћ смо гледали, а дрво се није помакло. – Слагао си нас – рекао сам и ја увређено. – Које дрво сте гледали? – Дуд. Наш дуд – рекао је брат. Босоноги је пришао дуду и зарезао га мало ножем. Гледали смо запрепашћено. Шта ће с тим? Рекао је наглашавајући сваку реч: – Ваш дуд је болестан. Он се не креће. Има још само четири дрвета у граду која се не крећу. Болест, ето, то је то! Рекао нам је још и да ће се наш дуд једнога дана срушити. Толико је болестан. Брат и ја смо га од тога дана једнако обилазили, страхујући да се не сручи на нас. Сасвим заборављајући на дуд, Босоноги нам је рекао: – Пољубио сам небо. – Е, то лажеш. Све ти верујем, али, то лажеш! – рекао је брат. – Ниси га могао дохватити уснама! – сумњичио сам га.


05-06-2008 11:58:37


– А ја га уснама нисам ни дохватио. Попео сам се на једно брдо и штапом дохватио небо. Затим сам пољубио штап, а то је исто као да сам пољубио небо. То нас је поколебало. Босоноги нам је понудио да, ако не верујемо, кренемо с њим на то брдо. Били смо одушевљени. Када? Одмах ујутро. На растанку нам је рекао да понесемо ужину. – Ја волим пекмез – рекао је. Узели смо целу теглу пекмеза и ставили је у очеву торбу. И векну хлеба. И кухињски нож. Пробудили смо се рано и чекали га. Куцнуо је на прозор опрезно да не би пробудио старије. Искочили смо кроз прозор на улицу и кренули. Тек што смо изашли из града, затражио је хлеба и пекмеза. Доручковали смо и кренули даље. Попели смо се на једно брдо. Босоноги је рекао да је то ниско брдо и да он са њега није пољубио небо. Пешачили смо све даље и даље. Ја сам био уморан, а Босоноги је рекао да ће он и брат, ако ја цмиздрим, наставити даље сами. То ме је уплашило и ја сам рекао да никако нисам уморан. Попели смо се на неколико брда, али ниједно није било оно брдо. Пошто смо, да не бисмо залутали, најчешће ишли друмом, увече нас је стигао отац. Рекао је да неће да нас бије, ни Босоногог, и вратио нас је сву тројицу у град. Мама је плакала: – Казала сам да се не друже са Босоногим. Ујутру се Босоноги прикрао нашем прозору само на толико да нам каже: – Замислите, децо, одмах иза оног брда испред кога су нас стигли било је оно брдо, оно на коме сам пољубио небо! – Их, штета! – рекао је брат разочарано. Поподне смо кренули на море. Било је све на своме месту. Помислио сам да нас је Босоноги слагао и да није запалио море. Али брат је мислио друкчије.

05-06-2008 11:58:38

– Питаћемо оца – рекао је – мени се чини да има неколико мора. – Тата, да ли има више мора или само једно? – Има много мора, а не само једно – рекао је отац. – Ето видиш! Босоноги је запалио једно море, то није ово, он је запалио неко друго море. Поверење у Босоногог је опет било успостављено и ми смо, при крају летовања, једва чекали да одемо кући и да кренемо с њим да пољубимо небо. Босоноги је, међутим, отишао у неки град, тако да никада нисмо пров�� ерили да �� ли �� нас �� је �� онда слагао. �� Бранислав ЦРНЧЕВИЋ


Ко казује причу о Босоногом? Ко је Босоноги? Шта је стварао својим причама? Зашто одрасли нису волели Босоногог? Зашто су га деца обожавала? Како машта сиромашног дечака претвара у духовног богаташа? Које је све фантастичне ствари чинио Босоноги? Како је планирао своје приче? Шта је унапред предвиђао? Како је хтео да докаже да је пољубио небо? Слажеш ли се са тврдњом да су дечаци били босоноги без Босоногог?

Задаци

Пронађите реченице у тексту које изражавају узбуђење, одушевљење, неверицу, радозналост и страх. Драматизујте текст.


Маштом се стварни ликови и догађаји допуњавају и богате фантастичним елементима. Машта је способност замишљања.

Хајде да стварамо! Поделите се у парове. Један члан нека исписује тврдње које одобравају понашање Босоногог, а други нека га критикује. Поставите своје тврдње на пано и прочитајте их гласно.


05-06-2008 11:58:38

ЧИК, ДА ПОГОДИТЕ ЗБОГ ЧЕГА СУ СЕ ПОСВАЂАЛА ДВА ЗЛАТНА БРАТА Лица: ПЕСНИК, ДЕЧАК, ДЕВОЈЧИЦА, ПЕВАЧ, СУНЦЕ, МЕСЕЦ, ПЛАНИНКА (На средини позорнице је мали млекар, дрвена кућица, широм отворених врата кроз која се виде шерпе и лонци. Над млекаром је дрво. Око млекара и дрвета поскакују Дечак, Девојчица и Певач и тапшу длановима. Песник скочи мећу њих са дрвета.)

ПЕСНИК: Да ли сте чули, да ли сте знали... (Мало застане.) Сунце и Месец се посвађали! ДЕЧАК И ДЕВОЈЧИЦА: Шта, шта...? ПЕВАЧ: Сунце се посвађало са Месецом! ДЕВОЈЧИЦА: Свашта! ПЕСНИК: Смем да се закунем у клас пшенице и у све булке и меденице! Па та причица као птичица, већ седам дана кружи по Гружи! ДЕВОЈЧИЦА: Само се играју по плавом пољу! ПЕВАЧ: Због чега су се посваћали? ПЕСНИК: Е, у томе и јесте трик. Чик, погодите због чега, чик! ПЕВАЧ: Ја ћу. Ја знам. ПЕСНИК: Ма шта ти знаш? ПЕВАЧ: Ја знам. Због неке принцезе, баш. ПЕСНИК: О, не... ПЕВАЧ: Због... неке виле румене... ПЕСНИК: Не, не. ДЕЧАК: Да није... због бистрих извора? ДЕВОЈЧИЦА: Плавих вечери и рујних зора? ДЕЧАК: Звезданог јата? ДЕВОЈЧИЦА: Крилатог ата? ПЕВАЧ: Или због дворца од злата? ПЕСНИК: Није... ДЕЧАК: Него шта је? ДЕВОЈЧИЦА: Види ти њега. ПЕВАЧ: Е па, брате, реци због чега? ПЕСНИК: Хоћу... нећу... хоћу! Ал’ нико не сме да зна да сам вам реко! СВИ: Та говори већ једном, плашљивко!


05-06-2008 11:58:39

ПЕСНИК: Због једне плаве шерпе са млеком! Једном Сунце, око подне, шепурећи се на врху родне крушке, виде како дечица провлаче танке ражане сламке између оних жутих летвица, и... док жедан бумбар шара златну тишину око бунара – сркућу млеко из млекара... ДЕЧАК: Их, то су трице! ДЕВОЈЧИЦА: То је бар лако. ПЕВАЧ: Ја сам пио сто пута тако! (Све троје извлаче из рукава дуге сламке, провлаче их кроз летвице на млекару, забадају у шерпе и „пију“ млеко. Из грања полако провирује Сунце и задивљено их гледа.)

ПЕСНИК: И чим је Сунце то видело, То се њему страшно свидело. (Сунце чини брзе кретње рукама, као да пушта стреле.)

И онда срећно што је дознало тајну, пружи жедне и дрске (Сунце чини као што Песник говори.)

зраке у млекар, кроз лишће меко и замочи их радознало у једну плаву шерпу са млеком. Па се намести још удобније и поче слатко млеко да пије. ДЕВОЈЧИЦА: Ооохооо! Види ти њега само! ДЕЧАК: А после... сви ми испаштамо. ПЕСНИК: И рани Месец подиже главу из булке, ко из златне колевке: угледа Сунце и шерпу плаву, па и он пружи сребрне цевке. (Месец протрча поред Сунца и почне да пије млеко.)

И Месецу се млеко допаде, па и он поче слатко да срче.


05-06-2008 11:58:40

ДЕЧАК: Види, види, те безобразне... ДЕВОЈЧИЦА: Остаће нам шерпе празне! ПЕВАЧ: (поскакује и пева, деца за њим): Млека нестаде, игра престаде, млекца нестаде, игра престаде! ПЕСНИК: Сунце сиђе још мало ниже и поче плаву шерпу да лиже. А његов брат истеже врат и завуче главу у шерпу плаву. (Сунце и Месец чине оно што говори Песник.)

Споречкаше се и покошкаше као око царске столице и оборише са полице и шерпицу и још две флаше. (Тресак посуђа.) И тад Планинка бану на врата... ПЛАНИНКА: (Појави се и застане пренеражена.) ПЕВАЧ: (радосно поскакује и пева, а Дечак и Девојчица извирују): И тад Планинка бану на врата и виде како два златна брата (Сунце и Месец је угледају и брзо дохвате неку гранчицу, опкораче је и праве се невешти.)

на зањиханој гранчици јашу... ПЛАНИНКА: Шта ћете ту, богу вам вашу! (Пауза. Дечак и Девојчица се кикоћу.)


МЕСЕЦ: (муца): Ја... овај... ја... ја... хоћу рећи... нисам пио... ни оборио... СУНЦЕ: Јеси, јеси... смем да се... овај... ти си мене наговорио! МЕСЕЦ: И јој, што лажеш! СУНЦЕ: Шта, шта то кажеш? МЕСЕЦ: Лажеш, мајке ми! СУНЦЕ: Ко? Ја! Ти лажеш! ПЛАНИНКА: Сваког дана ви, неваљалци, обигравате око тарабе. Лажете оба ко неки врапци, а ја испљесках децу џабе! ДЕЧАК: Ето ти, видиш! На правди бога! ДЕВОЈЧИЦА: Ми испаштамо а они пију!

05-06-2008 11:58:41

ОБОЈЕ (обраћају се Песнику): И шта је било после тога? ПЕСНИК: Питајте једну оклагију! (Сунце и Месец покуњено стоје испред Планинке, а Певач, Дечак и Девојчица поскакују око њих и певају.)

ПЕСНИК: Е, због тог рата, два златна брата беру лишће и звезде круне те један другом изворе труне. И од тог данца та два близанца што се целом свету јављају – један другог не поздрављају. А кад их жеђ, као коприва, ожари изнад пшеничних њива, опет они, о, опет они ко надувани златни балони са кићанкама чудесних шара – поцупкују и попљуцкују по дрвећу око млекара и обојици, ко златне жице – расту ли расту – зазубице... (Одломак) Добрица ЕРИЋ


Која се вест проноси Гружом? Зашто су се посвађали Сунце и Месец? Кога су опонашали? Кога је Планинка најпре оптужила за нестанак млека? Како је открила истину? Како се понашају посвађана браћа? Због чега им на крају расту зазубице?


Шта значи „натрунити неком извор“?


Продужи ову драму и испричај како су се помирила завађена браћа.


Млекари су дрвене кућице у којима су некад чувани млеко и млечни производи.

Knjizevnost 4 VI deo.indd 139

139 05-06-2008 11:58:41

PODELA ULOGA Lica: REDITELJ, МIRKO, PAVLE, BRANKO, MILE i DEVOJČICA (Na pozornici je sto za kojim sedi Reditelj, koji pred sobom drži neke hartije. Sa desne strane su stolice na kojima sede dečaci i devojčica.)


REDITELJ: Sada, drugovi, kada ste saslušali sadržaj komada, koji ćemo izvoditi na školskoj priredbi, hajde da pređemo na podelu uloga a onda ćemo početi sa probom. Slažete li se? SVI: Slažemo! Slažemo! REDITELJ: Dobro, da počnemo. Da vidimo ko će u našem komadu igrati Magarca? (Nastane tajac. Svi dečaci ćute pokunjeni i oborene glave. Nakon kratke pauze.) Dakle, drugovi, pitamo vas: ko će igrati Magarca? Hajde, neka se javi ko će, pa da pređemo na druge uloge. Nemamo vremena da gubimo. (Dečaci i dalje sede onako i ćute. Devojčica se smeška.) Drugovi, nemojmo tako. Hoćemo li da igramo ovaj komad ili nećemo? Nećemo valjda da ga odbacimo zato što ne možemo da podelimo uloge. Hajde, Mirko, hoćeš li ti? MIRKO: A ne, ne, ja ću igrati Vučjaka. Umem svojski da lajem i da režim. Bolji čuvarkuća ne treba. Eto: vau, vau, vauuuu. REDITELJ: Dobro, onda ti Pavle. PAVLE: Izvini, ja ću biti Lav. Ja mogu da riknem da me čuju odavde do zoološkog vrta. A onda se tamo sve zveri pokunje i skupe, a samo mi lav odgovara: Uuuu... REDITELJ: Dobro, onda ćeš ti biti Lav. Ali ko će biti Magarac? Branko, hoćeš li ti? BRANKO: A ne, ja ću biti Lovac. Ja sam najbolji strelac u razredu. (Pokazuje dečju pušku, koju je do tada držao između nogu.) Evo, ja se od ove svoje puške ne odvajam ni danju ni noću. REDITELJ: Ma dobro, drugovi. Neko ipak treba da igra Magarca, ako ne želimo da otkažemo našu tačku. Mile, hoćeš li ti? MILE: Ja ću igrati Pajaca. (Naglim pokretom zapraši puderom lice i onda izlazi pred Rediteljev sto.) Prevrtaću se sve ovako. (Prevrne se nekoliko puta preko glave. Ustane.) Ako treba mogu i pedeset puta. REDITELJ: Eto sad! Ne možeš ni ti. Dobro, pa ko će onda da igra Magarca? (Ljutito.) Čujete li me vi? DEVOJČICA (Ustane, priđe Reditelju i nešto mu šapne, pa se vrati na svoje mesto.)

05-06-2008 11:58:42

REDITELJ (smeška se): Ah, da, zaboravio sam da vam kažem nešto vrlo važno. Rekao sam vam da u komadu Magarac treba da jede seno koje leži pred njim. Da, tako će izgledati gledaocima, a on će u stvari jesti štrudlu sa makom. (Među dečacima nastane komešanje.) Štrudla će se nalaziti u jaslama usred sena, ali tako da to gledaoci neće videti. To je trebalo odmah da vam kažem. Dakle, drugovi, ko se javlja da igra Magarca? MIRKO: Ja ću. Ja umem da njačem bolje nego pravi magarac: ia, ia, iaaa! PAVLE: Ja ću. Ja ću. Ja umem da se ritam kao niko. (Pokazuje.) BRANKO: Ne, ne, ja ću. Umem da se ukopam u mestu da me niko ne može pomeriti. Neće me maći ni deset njih. (Zauzima pozu.) Probajte pa vidite. MILE: Ja ću, ja ću. (Priđe Reditelju.) Umem da se valjam i da dižem sve četiri uvis kao pravi magarac. (Legne na leđa i diže ruke i noge uvis i njače.) Ia, ia, iaaaa!


05-06-2008 11:58:43

SVI DEČACI (uglas): Ja ću, ja ću, ja ću... REDITELJ: Ej, stanite malo! Otkud sad odjednom svi hoćete da igrate Magarca? Toliki mi magarci nisu potrebni. Ja za ovaj komad tražim samo jednoga i potražiću ga negde drugde. (Izađe, a dečaci ostanu pokunjeni.)

(Zavesa) Gvido TARTALJA

Da li znaš?

Skeč je kratki dramski komad, jednočinka, najčešće zasnovan na smešnom događaju.

Kaži mi, kaži

Kako počinje zaplet u ovom skeču? Zašto dečaci odbijaju da glume Magarca? Za koje se uloge preporučuju? Kako Reditelj pokušava da reši problem? Ko doprinosi obrtu situacije? Zašto dečaci menjaju svoje mišljenje? Kako se završava (raspliće) ova zgoda? Kakvu odluku donosi Reditelj? Šta misliš kako je Reditelj na kraju podelio uloge?

Zadaci

Prepričaj ovaj skeč u ulozi devojčice. Izmeni kraj.

Hajde da stvaramo! Napiši skeč o podeli pribora za čišćenje školskog dvorišta. Radi sa parom iz klupe.


05-06-2008 11:58:43

ОД ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА Пашњаци у мом родном месту покривају простор од неколико квадратних миља који би неких година били засејани кукурузом. У августу и септембру ова пространа кукурузна поља личила су на непроходну шуму. Недалеко од Идвора, источно од ових кукурузних поља, налазило се једно румунско насеље чувено по лоповима који краду стоку. Тешко је било чувати волове да не оду ноћу у кукурузе и зато је искусни вођа говедара тренирао своје момке преко дана за посао ноћних чувара. Међутим, није потребно ни наглашавати да смо ми преко дана трошили вишак енергије на рвање, пливање, играње по трави и на друге заморне игре, а тек онда смо приступили вежбању у пастирској вештини која нам је била потребна, нарочито ноћу. Једна од вештина била је сигналисање и дојављивање кроз земљу. Сваки дечак имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би се забадао дубоко у земљу, затим би се ударањем по његовој дршци производио звук, а дечаци су, лежећи на земљи, прислоњени ухом, имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо и да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чврста земља боље преноси звук од растресите узоране земље. Знали смо, према томе, да се звук произведен на овај начин на пашњацима у близини растресите земље у кукурузима неће чути у кукурузним пољима. И тако, румунски крадљивци стоке, који су се ноћу тамо крили, нису могли чути наше сигнале којима смо се дојављивали кроз земљу и нису нас могли открити. Мој учитељ, Словенац Кос, који нам је иначе објашњавао феномене физике, није знао да ми ово протумачи, а чисто сумњам да је просечни физичар Европе могао то учинити у оно време. Овај феномен је основа открића до којег сам дошао двадесет пет година после нових искустава стечених у пастирској летњој школи.


05-06-2008 11:58:43

Мој учитељ у сеоској школи у Идвору никад није био у стању да на мене остави тако дубок утисак као људи на комшијским поселима који су путовали по свету и тако активно суделовали у светским борбама. Читање, писање и рачунање личили су ми на средства за мучење која је учитељ, по мом мишљењу незналица, измислио да би ускратио моју слободу и играње са друговима. Но, моја мајка ме је убрзо убедила да сам на погрешном путу. Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.“ Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Њен омиљени светац био је свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина. Прича моје мајке о њему и начин на који је она то мени представила створило је у мени слику светог Саве као свеца који је величао вредност књига и вештину писања. Тада сам тек разумео зашто је моја мајка толико полагала на читање и писање, па сам се зарекао да ћу се посветити и једном и другом, макар и по цену да занемарим своје другове. Ускоро сам се могао похвалити мајци да знам да читам и пишем, бар тако добро као и сваки други дечак. И учитељ је приметио промену. Био је изненађен и веровао је да се догодило чудо. Моја мајка је веровала у чуда и говорила је учитељу да нада мном бди дух светог Саве. Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: „Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тесна за


05-06-2008 11:58:43

твога сина. Нека онда пође у свет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.“ Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан светог Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан сам први пут јавно говорио. Успех је био преко мог очекивања. Моји несташни другови овога пута нису се смејали; напротив, занимао их је мој говор и то ме је јако охрабрило. А мајка је плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за мене. Кад је дошао дан одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан од Будимпеште до Прага. Ствари сам носио у две шарене


05-06-2008 11:58:45

торбе израђене од лепо обојеног ткања од вуне. У једној је било моје рубље, а у другој храна, једна печена гуска и велики бели хлеб. Једино одело које сам имао носио сам на себи, а сестре су ме убеђивале да је модерно и да у њему личим на правог варошанина. Да бих донекле изменио погрешан утисак који сам могао оставити, и да бих имао топли огртач на путу ових хладних јесењих вечери и ноћи, био сам огрнут дугим жутим кожухом постављеним црном вуном и по ивицама искићеним црним и црвеним арабескама. Црна шубара од овчије коже уобличавала је мој лик правог сина Идвора. Кад сам се на пристаништу при уласку у брод опраштао од оца и мајке, очекивао сам као нешто сасвим природно да ће мајка заплакати, што се и догодило. На моје велико изненађење, међутим, приметио сам и две велике сузе које су се котрљале низ образе мога оца. Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког доба. И када сам први пут у своме животу приметио сузе у његовим светлим очима, клонуо сам и почех ридати, осећајући се постиђен када сам приметио топло саучешће путника на броду на ову дирљиву сцену мог растанка од оца и мајке. Слика Будимпеште, кад смо јој се приближили следећег дана, била је таква да ми је готово застао дах. На поселима у Идвору слушао сам многе приче о сјају цареве палате на врху брега Будима и о чудима висећег моста преко Дунава који је спајао Будим и Пешту. Читаве легенде биле су испредане у Идвору о овим дивним стварима. Али оно што сам видео са брода превазишло је сва моја очекивања. Осећао сам се заплашен и осетих како бих био срећан да се окренем и вратим у Идвор. Свет изван Идвора изгледао ми је сувише велики и загонетан. (Одломак из књиге „Од пашњака до научењака“.) Михајло ПУПИН


05-06-2008 11:58:45


Где је одрастао Михајло Пупин? Какво је било његово детињство? Како је Михаило доживљавао школу? Како је његова мајка гледала на образовање? Са чиме она пореди знање? Какав је био њен утицај на сина? Шта је уснила једне ноћи? Како је учитељ показао да уважава Михајлово знање? Шта значи да је школа у Идвору постала тесна за Михајлово знање? Како је дечак доживео растанак са родитељима и одлазак у непознати свет?


Михајло Пупин (1854–1935), идворски пастир, а касније светски научник и проналазач, физичар и електротехничар, професор и академик. Од великог броја његових проналазака познати су Пупинови калемови за пренос телефонских разговора на веома велике даљине. Свој живот описао је у делу „Од пашњака до научењака“ за које је 1924. године добио Пулицерову награду.

Задаци

Опиши пастирску летњу школу у Идвору. Обележи у тексту реченице које говоре о знању.

Хајде да стварамо! Направи причу у сликама „Од мог паркића до светских открића“.

Да ли знаш?

Аутобиографија је опис сопственог живота од рођења до тренутка писања или само одређених етапа живота (детињство, младост).


06-06-2008 09:38:43

ЗЛАТНА РИБИЦА Ловио један човек рибу ловио ловио цео дан па уловио рибицу златну а то ће рећи – рибарски сан

Времена ова каква су да су шта тебе брига – реци жељу и проведи живот ко нико твој у правој срећи и весељу

Пусти ме – каже риба мала испунићу ти једну жељу провешћеш живот ко нико твој у правој срећи и весељу

Е кад је тако кад си таква иди нека те други хвата ја нисам човек од једне жеље ...И пусти рибу из ината

Зар само једну – рибар пита досад је увек било три каква су ово дошла времена можда и ниси златна ти

Душко ТРИФУНОВИЋ


Зашто је златна рибица рибарски сан? Како се обично понашају златне рибице? По чему се ова разликује? Како тече дијалог између рибара и рибице? Зашто рибар пушта рибицу? Како разумеш стих „ја нисам човек од једне жеље“? Како би се ти понашао/понашала да ухватиш златну рибицу?



Нека свако нацрта или напише једну своју жељу, а онда све то спојите и направите „Књигу жеља“ свога одељења.

05-06-2008 11:58:47

VIOLINA Stari violinista je umro. Bio je to čudotvorni muzičar. Znao je sve pesme na svetu i znao je da ih zasvira bolje od bilo koga drugog. Kada je svirao, duga bela kosa vijorila mu je iznad čela kao da sama svira pesmu južnog vetra. Violinista je uvek dolazio neznano otkud, ali uvek u trenutku kada je ljudima bio najpotrebniji. Donosio im je radost i smeh. Dolazio je sa pesmom, darivao je njome ljude i ponovo odlazio neznano kuda. Svi su govorili da ima čudotvornu violinu. Sada je stari violinista umro. Iza sebe je ostavio najlepše pesme, zaveštavajući ih svim ljudima. Osim pesama, iza njega je ostala samo njegova violina. Nju nije dao nikome. Pre nego što je poslednji put sklopio oči, pozvao je sebi dva svoja najbolja druga – slikara i pesnika. – Ostavljam je onome ko može najviše – reče, dade im violinu i oprosti se s njima. Slikar i pesnik pogledaše jedan drugog i u istom trenutku pomisliše: „Ja ću dobiti čudotvornu violinu, jer ja mogu više nego ti!“ Bila su tо dva sjajna umetnika. I oni su već bili u godinama, poznavali su svet, a iznad svega su bili majstori svog zanata. – Moji stihovi mogu da zatalasaju more, skinu sa neba najsjajniju zvezdu, da opčine ljude i životinje – reče pesnik. – Ispod moje kičice poteći će reka zamućena jesenjim kišama, od mojih boja u proleće procvetaju trešnje – odgovori slikar. Dugo su se umetnici prepirali, sve dok ih sunce nije upozorilo da je već podne. Tada su se postiđeni oprostili od svog prijatelja violiniste. – Pođimo u svet – predloži slikar – možda ćemo negde naći dokaz ko od nas dvojice može više. Pesnik je bio saglasan: – Ali ako nađemo nekog ko može još više od nas, njemu ćemo dati violinu. Stari violinista je upravo to hteo – da njegovu violinu dobije najbolji, pa bilo ko to bio.


05-06-2008 11:58:47


Krenu oni u svet da traže ko može najviše. Već prvog dana na putu nađoše se ispod neba čija je jedna polovina bila prljava, a druga čista i plava. Pogledaše okolo i odjednom ugledaše na dugačkim merdevinama nekog dugajliju sa priborom za pranje prozora. Na merdevinama je bilo okačeno džinovsko bure sa vodom kojom je dugajlija prao nebeski svod. – Lepog li posla! – rekoše umetnici, ali još nisu bili sigurni da li ovaj dugajlija svojim lepim poslom može više nego drugi. Pozdraviše perača nebeskog svoda i produžiše svojim putem. Noć je postepeno padala, ali umesto da bude sve tamnije, nebo je počelo da svetli od nekog neobičnog vatrometa. Vatromet je čas bliže čas dalje šikljao prema nebu. Dva umetnika odluče da se tu odmore i sačekaju jutro. Ujutro ugledaše nekog garavog čoveka kako trčkara sa velikom odžačarskom četkom. Tek tada shvatiše da je sinoćnji vatromet bila vatra iz vulkana, a ovaj garavko je čistio začepljena grla vulkana. – Sjajne li zabave, ali bez muzike. Možda bi trebalo ovom garavku dati violinu, pa da vatromet dopuni muzikom – pomisliše umetnici. Ipak se nisu mogli odlučiti, pa pođoše dalje. Išli su dugo. Najzad u nekoj šumi nađoše čovečuljka sa tankim prutićem u ruci, okruženog mnoštvom ptica. Bile su to nesrećne ptice koje u mladosti nisu stigle da nauče pevanje od roditelja, pa ih je tome učio ovaj mali dirigent. – Ovaj zasigurno zaslužuje da mu damo violinu. S njom bi lakše obavljao svoj posao – rekoše umetnici, ali se na to još nisu mogli odlučiti. Jer, još je mnogo krajeva i puteva bilo pred njima i ko zna gde je onaj koji može najviše. Idući dalje, sretoše starca koji je na nepreglednim livadama, u maloj kući pokrivenoj slamom, mešao mirise za sve cveće sveta. Taj starac je odbio violinu, jer on osim spravljanja mirisa ništa drugo nije znao. Zatim su dva umetnika srela farbara trava, frizera morskih talasa, mlinara najfinijeg peska nepreglednih plaža... i stotine drugih ljudi, od kojih je svako mogao biti dostojan starčeve violine. Na svakom koraku nalazili su dokaze da je lepota ljudima i te kako potrebna, da je život bez nje prazan, ali nisu mogli da donesu odluku o tome ko može najviše. Najzad, pored puta ugledaše dečeka koji je od peska pravio zamak i pevao dečju pesmicu. Slikar uze violinu i pruži je dečaku, govoreći: – Tebi pripada violina, dete, jer ti možeš najviše. Od tebe može biti slikar poput mene, pesnik kao moj drug ili bilo šta drugo. Ti možeš sve nas prevazići i graditi neki sasvim nov, nama nepoznat svet. Ti stvarno možeš najviše.

05-06-2008 11:58:47

Dečak je uzeo violinu, prislonio je uz lice i počeo da svira. On još nikada nije imao u rukama violinu, pa je njegova svirka podsećala na škripu vrata, ali dva umetnika su u njoj od�� mah raspoznala čudotvornu muziku svoga starog prijatelja. Miroslav DEMAK

Kaži mi, kaži

Po čemu je stari violinista bio poseban? Kakva je bila njegova muzika? Kome je zaveštao svoj instrument? Šta su prvo pomislili pesnik i slikar? Zašto nisu lako doneli odluku o tome ko može najviše? Sa kakvim su se zanimanjima i ljudima upoznali idući po svetu? Koje je po tvom mišljenju najneobičnije zanimanje? Zašto na kraju umetnici poklanjaju violinu dečaku? Šta može dečak? Kako zvuči njegovo sviranje? Za koju vrstu umetnosti ti imaš najviše dara? U kojim umetničkim delima najviše uživaš?

Šta misliš?

Zašto ljudi stvaraju umetnička dela? Šta je to umetnički doživljaj?

Zadaci

Razmisli o čemu su pevale najlepše pesme koje je izvodio violinista. Napravi spisak umetničkih dela u kojima najviše uživaš.

Hajde da stvaramo

Napiši priču „Lopta“. Možeš da počneš ovako: Čuveni košarkaš doneo je odluku da više ne igra. Pozvao je dva najvernija prijatelja i obavestio ih da...

Za radoznale

Violina je gudački instrument koji ima četiri žice. Čuveni graditelji violina i drugih gudačkih instrumenata bili su članovi italijanskih porodica Amati i Stradivari.


05-06-2008 11:58:48

ЧАРОЛИЈА ГЛЕДАЊА И СЛУШАЊА НА ДАЉИНУ – ТЕЛЕВИЗИЈА Да ли сте се икад упитали какав би свет био да нема телевизије? Она нам омогућава гледање и слушање на даљину. Каже се да је њена појава учинила да свет постане глобално село. Зато се сматра да је телевизија епохални изум двадесетог века. Појавила се 1926. године, а већ тридесетих година прошлог века почињу да раде прве телевизијске станице. Телевизија у боји постоји од 1954. године. Какав је телевизијски програм? Као радио и телевизија има више програма: информативни, документарни, културно-уметнички, образовни, забавни и друге. Две основне врсте емисија jeсу емисије снимљене на лицу места, а да нису унапред планиране, односно режиране, и емисије које се унапред планирају, режирају, како би биле што занимљивије гледаоцима (квизови, забавно-музичке емисије, драмe). Да ли ти се некад учинило како телевизија личи на филм? Филм, међутим, не може директно приказати оно шта се дешава када ми то гледамо, а телевизија може. Директан пренос је оно што телевизију чини посебном.


Која је твоја омиљена телевизијска емисија? Зашто? Сети се директног преноса неког спортског или културног догађаја. Постоји ли разлика када гледаш филм у биоскопу и филм на телевизији? На шта трошиш највише времена: на читање књига, слушање радија, читање стрипова, гледање телевизије и видеа, на одлазак у биоскоп, играње компјутерских игрица?


05-06-2008 11:58:48

te

Knjizevnost 4 VII deo.indd 153

05-06-2008 11:59:21

ПРВА ЉУБАВ Заљубио сам� �� се ��у �� Персу, �� нашу �� комшику, �� јер она ми је �� била �� нај�� ближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни об� раћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу. Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је де� вет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој ис� казао на један необично романтичан начин. Једном приликом, кад смо се играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубaв, и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад прођем крај каквог бурета. Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући. Ја јој дам једну кифлу, коју сам јој сваког петка куповао... толико сам могао по једном недељно кифлом да јој изразим симпатију и пажњу. Том прили� ком сам је озбиљно запитао: – Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац, ако те запросим? Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета. – Не верујем! – одговори ми полугласно. – А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. – Зато што си код њега рђав ђак! Заклео сам се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да попра� вим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ’ љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућега часа уместо двојке, коју сам дотад имао, добио сам јединицу. Идућег четвртка... на подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она болно рече:

154 Knjizevnost 4 VII deo.indd 154

05-06-2008 11:59:21

– Онда никад нећу бити твоја! – Ти мораш бити моја, па ако не на овоме а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позориш� ној представи. – Како то може да буде? – упита она радознало. – Отроваћемо се, ако пристајеш. – А како ћемо се отровати? – Тако – наставих ја све одлучније – попићемо отров! – Добро – одговори она решена – пристајем! А кад? – Сутра после подне. – Е, сутра после подне имамо школе – присети се она. – То јесте, паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме мог� ли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак после подне, онда немамо школе ни ја ни ти. Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање. Идућега четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрва� ца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет. Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душа нам се отимао дубоки уздах бола и чежње. Ја извадих из џепа кутију са па� лидрвцима. – Шта ћемо сад? – пита Перса. – Да једемо палидрвца. – Како да једемо? – Ето, овако! – одговорим ја, па откинем главић и бацим га, а оно дрвце поједем. – А шта то бацаш? – Па то је гадно. И она се реши и пружи одлучно руку. Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи. – Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. – Онда ти мора да си већ отрована.


155 05-06-2008 11:59:21

– Може бити – одговори она. – А осећам да ме нешто гребе у гуши. – Е, то је. Ти си већ отрована! Ја наставих истрајно и поједох девет дрваца, па и ја изгубих апетит и осетих да ме гребе у грлу. – Савршено! И ја сам отрован! – рекох свечано, као што у таквоме тренутку треба рећи. Настаде затим један тренутак мукле тишине, при коме сам ја раз� мишљао колико је четири пута седам и никако нисам могао да се се� тим, а она, не знам шта је мислила, ал’ знам да је чачкала зубе, јер јој се заглавило измеђ’ зуба једно дрвце. Најзад, она прекине ту свечану тишину питањем: – Па шта ћемо сад? То ме питање доведе у ужасну забуну, јер, одиста, пошто смо тро� вање као главни део посла свршили, ја нисам знао шта би сад друго имали да радимо! Најзад, паде ми сретна мисао на памет. – Знаш шта, пошто смо већ отровани, ’ајде прекрсти се! Она се прекрсти, а то исто учиних и ја. – А сад – наставих ја – да идемо сваки својој кући да умремо. Сра� мота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти! – Јесте! – рече она и пођосмо. Цела се ствар, међутим, свршила овако: Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и на њене осећаје, рече: – Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби! Задигла јој је затим сукњице и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу усађени. Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љуб�� ав. (Oдломак из књиге „Аутобиографија“.) Бранислав НУШИЋ


05-06-2008 11:59:21

Да ли знаш?

Хумор је смешна страна књижевног дела. У књизи „Аутобиографија“ Бранислав Нушић је описао много комичних ситуација.


У каквом тону је испричана ова прича? Ко су њени ликови? Зашто се дечак заљубљује у Персу? Где јој изјављује љубав? Какви су његови следећи планови? Зашто је Перса изломила лењир? Како јединица из рачуна квари срећу двоје младих? Какву идеју добија дечак након позоришне представе? Како се несрећно заљубљени трују? Како се завршава ова љубав? Шта је смешно у овој причи? Шта је необично и неочекивано? Сети се како се још може рећи отићи на онај свет. Да ли се теби десила прва љубав? Како си се осећао/осећала?


Какву позоришну представу је гледао дечак кад је чуо део о самоубиству? Шта је овом тексту дало смешан тон?

Задаци

Издвој најсмешније ситуације у тексту. Сети се неке смешне ситуације у школи коју је изазвала забуна. Прочитај Нушићеву књигу „Аутобиографија“.


Замисли како је четвртак после подне забележен у Персином дневнику. Или испричај шта је било петнаест година касније. Да ли је љубав поново планула? Напиши поруку својој симпатији за Дан заљубљених.


Ромео и Јулија из Вероне у Италији најпознатији су романтични и несрећни љубавници у светској књижевности.


157 05-06-2008 11:59:22

ТЕБИ Нека ти срећа позлати жеље Нека ти осмех озари весеље Нека се сунце само теби смеје За вас све је, Теби све је. Нека ти облак подари кише Нека ти ветар сузе брише Нека ти река умије лице Нека ти песму поклоне птице. А ја ћу ти дати нешто малено Само за тебе добро скривено У кишном дану, мору дубоком Намигнућу ти веселим оком. Драгомир ЂОРЂЕВИЋ


Шта је тема ове песме? Како разумеш први стих? Какве су остале песникове жеље? Коме би ти поклонио/поклонила ову песму? Када ти неком поклањаш осмех? Шта се може рећи једним осмехом?


Ко је инспирисао песника да напише ову песму? Како се пишу песме?

Задаци

Покушај да продужиш песму. Користи речи дуга, Месец, река, лето.


05-06-2008 11:59:22

ПЛАВИ ЗЕЦ Три сам земље прелазио, и три горе прегазио, и три мора препловио – док га нисам уловио. Плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету! Овај зец зна да свира, овај зец зна да плете, овај зец ручак кува, овај зец кућу мете. Овај зец плести уме, овај зец жети уме, овај зец шити, пити и француски говорити – све разуме! Плави зец, чудни зец, једини на свету!

Ја га хтедох вама дати да вам шије, да вам пије, да вам кроји да вам броји, да вам плете, да вам мете, да вам кува, да вам чува, да вам пева, слике шара и француски разговара. Плави зец, чудни зец, једини на свету!


05-06-2008 11:59:23

Ставих зеца у торбак па пожурих својој кући. Ал’ кад бисмо испред куће, стаде зечић да шапуће: – Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас, да удесим глас. Нек’ виде деца плавог зеца, чудног зеца, јединог на свету! Пустих зеца из торбака ал’ се зец не очешља, ал’ се зец не уми, нит исече нокте, нит исправи стас, нит дотера глас. Већ побеже, ој несрећо, на крај света, ој невољо! Плави зец, чудни зец, једини на свету! Душан РАДОВИЋ


05-06-2008 11:59:24


Какве су ловачке приче? Да ли знаш неку? Каквог зеца је ловио песник? Зашто песник истиче више пута да је тај зец једини на свету? Шта уме тај зец? Коме ловац жели да га поклони? Како се завршава песма? На шта те подсећа почетак песме? Како се завршавају бајке? Шта може песникова машта?


Зашто се поједине речи и стихови понављају у песми? Шта се тиме постиже? Какав је ритам песме?

Задаци

Испиши све радње које обавља овај зец. Додај још пет радњи које би теби биле потребне за успех у школи. Прочитај Радовићеву драму „Капетан Џон Пиплфокс“.


Душан Радовић је сматрао да се песме за децу могу посматрати као играчке. Говорио је: „Ако писац хоће да занимљиво прича, он прво мора да буде кратак; друго, да измишља немогуће ствари; треће, да прича смешно.“

Хајде да стварамо! Напиши духовиту причу о розе мачки.


05-06-2008 11:59:24

ТРЕШЊА У ЦВЕТУ Сва узаврела, И сва бела; У њој зузори Хиљаду пчела. Зузоре, зузоре Сложно и живо; Читају неко Древно штиво. У миомирису Цветнога грмља Хиљаду пчела Исту реч мрмља. Милован ДАНОЈЛИЋ


Како песник слика расцветалу трешњу? Пронађи речи које употпуњују наш доживљај боја, звукова и мириса трешње. Зашто зузор пчела личи на читање неког старог списа? Какав однос имамо према старим рукописима? Зашто? Како замишљаш трешњин миомирис? Када ти зазузориш од среће?

Задаци

Напиши песму „Трешња у зрењу“. Научи песму напамет.


Компонуј „Трешњу у цвету“ за Хор хиљаду пчела. Направи плакат за Дане трешњевог цвета.


05-06-2008 11:59:25

ПРИМЕР ЗА УГЛЕД Гледам онога Цоку што увек седи мирно напред у првој клупи испред саме катедре: из матиша пет, из географије пет, из физичког пет. Одакле год погледаш оно саме петице. Укратко вуковац од првог разреда па скроз. Иде у музичку школу, одсек клавира, наравно, и тамо је одличан. Био је првак на градском такмичењу и трећи на републичком и сви за њега значајно говоре ааа овај дечко има штофа.


05-06-2008 11:59:29

Код куће скупља марке и прави моделе једрилица. Како све стиже не знам али заиста стиже и још му богами остаје времена да игра с нама кошарку или фудбал или шта већ буде кад се скупимо. Има бицикл, страшан бицикл и кад га замолиш, дај један круг даје без речи нема проблема. Хоће и књигу да ти позајми и да помогне кад радиш домаћи па и да ти шапне кад ти загусти и није цинкарош, не откуцава никог. Носи фармерке, џемпер и јакну као и цео свет није од оних што се пренемажу да их је ћале водио у Трст и да су им кошуље из Енглеске, не. Не псује не лаже не бије се не галами у биоскопу не спушта се низ гелендер не вири кад се цуре пресвлаче после физичког.


05-06-2008 11:59:29

Узоран дечко, све у свему немаш му шта замерити, он просто нема мане и управо ми зато иде на бубреге у неограниченим количинама. Влада СТОЈИЉКОВИЋ


Шта је тема ове песме? По чему је Цока посебан? Наброј његове особине. Која ти се особина највише допада? Како разумеш два последња стиха песме? Шта теби данас „иде на бубреге“? Како то још можемо рећи?

Задаци

Научи део песме који ти се највише допада. Испричај по чему си ти сличан/слична Цоки. Прочитај песму тако да Цoка буде девојчица.


Нацртај Цокино радно место. Напиши причу о трогодишњаку Цоки или о пензионеру Цоки.


Тема је оно о чему се говори у књижевном делу.


06-06-2008 09:39:39

NAVIJAM ZA VIOLETU Navijam za Violetu U školi je ružno pače Neće sa njom da se druže. Violeta kući plače. Navijam za Violetu. Ne govori s pola sveta. Pravedna je. Prkosna je. Sama pati. Sama šeta. Navijam za Violetu. Čude mi se što je ne dam. Pa i mene već ne vole... Al’ znam: ne smem da se predam! Navijam za Violetu. Svud je branim. Pretim. Molim. Ona ćuti, mada sluti da je mnogo, mnogo volim. Nedeljko POPADIĆ

Kaži mi, kaži

Za koga se kaže da je „ružno pače“? Kakva je Violeta? Zašto je okolina ne ra�� zume? Ko navija za Violetu? Zašto?

Zadaci

Seti se za koga se kaže da јe levo smetalo, Troјanski konj, satelit? Opiši druga/drugaricu za koga/koju ti navijaš.

Hajde da stvaramo

Napravi amblem i ostale navijačke reкvizite za tim drukčijih.


05-06-2008 11:59:31

УСПАВАНКА ЗА Д. Усред ноћи језди ривом морски коњиц с модром гривом. На њем седи, ко сан тиха, девојчица из мог стиха. Морске звезде и планктони сијају ко лампиони. Светиљки се пчеле роје ко украси с јелке твоје. Сањај само, у сну пливај, причај с морем, мирно снивај. Нико у сан ући не сме, док не пита писца песме. Перо ЗУБАЦ


Шта су успаванке? Коме је испевана ова успаванка? Куда путује девојчица? Шта улепшава њено путовање? Шта јој писац жели?


Кога би песник пустио у њене снове? Зашто?

Хајде да стварамо! Напиши успаванку за своју омиљену играчку.

Задаци

Напиши СМС поруку којом својој симпатији желиш слатке с�� нове. Научи песму напамет.


05-06-2008 11:59:32

ЗЛАТНО ЈАГЊЕ Деча�� к се бојао �� вукова. Урликали су, ноћу, из шума око града-тврђаве у којој је живео. Град се звао Рас а дечак Растко. Био је најмлађи син господара града, вели� ког жупана Стефана Немање. Док их је слушао како завијају, дечаку је изгледало да су врло близу, да ће часком стићи под кулу у којој је, на самом врху, спавао са своја два брата, Вуканом и Стефаном. У каменој просторији, кружној и пространој, прекривеној овчјим кожама, биле су намештене њихове постеље. Једне зимске ноћи када је снег био висок, ваздух леден а месечина блештава – а такве су ноћи у свакој причи о вуковима, зар не? – урли� кање је постало страшно. Растку се учинило да су се и стражари, ту доле, испод куле, узнемирили. Чуо их је како ужурбано корачају, смрз� нути снег је шкрипао под њиховим чизмама од лисичијег крзна. Шапу� тали су, као да се договарају. Чудио се браћи: како могу тако мирно да спавају док вуци бесне? Или се само праве да спавају? Одједном сав премре: као да се неко шуња уз уске, камене степе� нице које вијугају од приземља до њихове собе? Не, тај што се шуња никако не може бити човек: тако нечујно испуњава простор својим кретањем само дивља звер. То се неки вук, непримећен, увукао у кулу и сад се већ попео, ту је. Испред врата. Дечак је, сав укочен, лежао испод покривача. Срце му је ударало као војнички бубањ: бум-бам, бум-бам. А вук је стајао пред вратима и дахтао, јесте, дечак је јасно чуо. Збацио је покривач, усправио се у својој постељи на поду и за� вриштао. Пробудила су се браћа, дотрчали стражари, соба се испунила љу� дима са буктињама у рукама. Говорили су углас, умиривали га, уверава� ли да у близини нема ни једног јединог вука, они су далеко, тамо изван града, у шумама. Не смеју ни да се приближе, боје се људи и ватре. Хтео је да им верује, али није могао. Страх је био већи од поверења. Смирио се и успео да заспи тек кад је чуо да је његов отац, велики жупан Стефан Немања, наредио да један од стражара, и то баш онај највећи и најјачи, сву ноћ остане пред вратима њихове собе.


05-06-2008 11:59:32

Сутрадан није могао да се одбрани од подсмеха. Браћа су га – Вукан је, као и увек, предњачио у томе – називала кмекавцем, плачљивком и стршљивком. Стидели су се због његове ноћашње вриске и узбуне коју је подигао. Зар се тако понаша син великог жупана? Ућутао је и осетио како се увлачи дубоко у себе, као пуж у кућицу. Да, разликовао се од своје браће – они су били храбри, он није. Они су умели да буду достојни синови свога оца, он није. Од тада су браћа избегавала да се играју с њим. „Још си мали“, го� ворили су му, „и кукавица. Играј се сам.“ Зима је најзад прошла. Стигло је пролеће, али страх у дечаку није се смањио. Напротив, као да је растао. Једног топлог априлског дана пожелео је да се опет игра са браћом и њиховим друговима на озеленелој пољани поред градског трга. Мож� да су већ заборавили на његову бруку? Можда ће хтети да га приме? Али, нису заборавили. Чим им је притрчао, почели су да му дови� кују и „Бежи, ти мали!“ и „Склони се, плачљивко!“ и „Не играмо се с тобом!“. Растко је побегао у књижницу. Ту се, неко време, склањао од браће и од њиховог подсмеха. Књижница је била кружна, са низом малих прозора. Свуда унаоколо стајали су дрвени сандуци, мањи и већи, са пажљиво сложеним завијуцима, свицима, од пергамента. У то време о којем причамо ти исписани свици су представљали књиге. Растко је пришао једном од сандука, узимао у руке свитке, разг� ледао их, не одвијајући их, и враћао. Најзад је један развио. Одмах је погодио да су на њему исписане молитве које се читају о Бадњој вече� ри, о вечери кад се, у Витлејему, родио Христос, син Божији. Свитак је био украшен многим цртежима у боји. На једном цртежу је у стаји, на слами, окружена овцама и јагањцима, лежала Богородица. Била је сва озарена неком унутарњом светлошћу и држала је у рукама свог тек рођеног сина. Уз њих двоје стајао је Јосиф. Изнад стаје стајала је ве� лика звезда репатица, она звезда која је до забачене стаје довела три мудраца са Истока, да се поклоне Сину Божијем. Међу животињама окупљеним у стаји и око стаје нарочито лепо било је насликано једно


05-06-2008 11:59:32

мало јагње, обојено бојом злата. Чим је развио свитак, Растко га је угле� дао. Учинило му се да ни јагње не скида поглед са њега. Док га је посматрао, Растко је осећао како постаје сав лак од неке среће. Пољубио је ликове Богородице и Богомладенца и мало јагње у очи. Те вечери је Растко, после молитве, лако и безбрижно утонуо у сан. После много месеци, први пут му није пало на памет да ослушкује чују ли се вуци, оданде, из шуме. Одједном, у сну, угледа лопту сву од чудесног сјаја како се котрља према њему. Гле, па то није лопта него оно мало златно јагње, које се невероватном брзином премеће преко главе. Баш је смешно и слатко! Хоп, хоп, хоп – и зауставило се пред Растком. Погледало га је и прого� ворило: – Слушај ме – рекло је. – И сутра ће бити диван дан. Изађи да се иг� раш с лоптом и играј се сам. У подне, капије града ће се, као и обично, от� ворити да приме гласнике и путнике намернике. Ти неопажено истрчи, у игри, за лоптом и приближи се шуми. Лопта ће се откотрљати у шуму а ти потрчи за њом. Слободно. Не бој се. Кад се нађеш у шуми, испред тебе ће изаћи велики страшан вук. Искезиће зубе и грдно зарежати. По� желећеш да побегнеш, али то никако не смеш да учиниш. Савладај свој страх како знаш и умеш, примакни се вуку, погледај га у очи и мирно му заповеди да седне као да није вук него обичан пас. Ако будеш миран и одлучан – а знам да ћеш бити – вук ће те послушати. Али, ако му окренеш леђа и почнеш бежати, стићи ће те и онда ти нема спаса. Чим је то изрекло, мало златно јагње примакне своју главу дечако� вој, лизне га по носу и нестане. Кад се пробудио, Растко је одмах осетио да је некако јачи у себи. Сетио се сна и златног јагњета. Још једном се загледао у себе: да, био је спреман да уради све што му је јагње наложило. Цело пре подне играо се на пољанчету, сам. Пред подне, кад су се капије отвориле, почео је да им се приближава бацајући лопту. Ска� кутала је, склизнула кроз градску капију и брзо се откотрљала изван градских зидина, па, низбрдо, према шуми.


05-06-2008 11:59:32

Улетела је у шуму, а Растко за њом. Вешто је вијугала између дрвећа. Најзад ју је сустигао и ухватио, сав задихан. Усправио се са лоптом у рукама и – у тами шуме, пред собом, угледао огромног вука. Био је страшан и зао. Очи су му сјајиле, режао је и кезио зубе, спре� ман у скок. Растко је стајао, укопан. Није могао ни да јекне, ни да бекне. Ни да се макне. Одједном, као да га је нека сила гурнула ка вуку, коракнуо је унап� ред једном, па други, па трећи пут. А вук је, режећи, узмицао. Јесте, узмицао је. Више није изгледао тако страшан. Обузет чудесном снагом, Растко га погледа право у очи.


05-06-2008 11:59:33

Вук престаде да режи, мада је још кезио огромне зубе. Затим се са� свим примири. Гласом који као да није био његов, Растко му заповеди: – Седи. Седи доле. Огромни вук је гледао у дечака а дечак у вука. Онда звер послушно обори главу и седе. Растко му приђе, подиже, својом малом руком која је још подрхта� вала, опасну вукову губицу и мирно рече: – Пођи са мном. Ти си мој. И ти си добар. На градској капији стражари су запрепашћено гледали необичан призор, под јарким подневним сунцем ишао је мали кнежевић Растко са лоптом у рукама а огромни сиви вук га је послушно пратио. Стража� ри дограбе лукове и стреле, али им Растко довикну: – Не, не, он је мој! Неће вам ништа! На вест о чуду која се простирала брже од муње дотрче Вукан и Стефан са својом дружином. Вук одједном застаде, погледа их и поче да режи, тихо. Растко се заустави да га помилује. – Не љути се, Сиви – рече. – То су моја браћа. И њихови другови. Ја знам да ме они ипак воле. – Пођите са мном – рекао је Растко браћи и они су га ћутке послу� шали као да је он најстарији међу њима. Од тога дана дечак и вук се више нису растајали и од тада се Растко више ничега није плашио. Знам, драги читаоци, да сте одавно погодили да је овај дечак Растко онај исти младић Растко Немањић који је, кад је постао младић, поже� лео да свој живот у потпуности посвети Богу. Зато се, у једном манасти� ру на Светој гори, замонашио и добио има Сава. Постао је први српски архиепископ и просветитељ, а због силнога добра које је чинио људи� ма, остао је као велики српски светитељ, наш свети Сава. У народу се вековима проносило предање да је, док је Сава био жив, у његовој близини био и велики сиви вук, као будни чувар�. Светлана ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ


05-06-2008 11:59:33


Ко је главни лик у овој причи? Због чега су браћа називала Растка кмекавцем и плачљивком? Када је Растко први пут видео златно јагње? Какав је савет добио у сну? Како је победио свој страх? Како разумеш да се Растко „загледао у себе“ пре него што је пошао у шуму? Када ти не можеш „ни да јекнеш ни да бекнеш“? Зашто се каже да страх нема очију?


О светом Сави већ доста знаш. О њему су написане многе приче, песме, легенде.�� Савиндан је �� слава �� свих школа �� у Србији, а�� прославља се од 1840. године.


Како су браћа прихватила Растка и његовог новог пријатеља? Шта симболизује јагње, а шта вук у овој причи? Шта је страх? Шта значи „показати неком зубе“?

Задаци

Напиши причу „Рекло ми је моје златно јагње“. Прочитај књигу „Књига за Марка“ и упознај ширу верзију ове приче.

Да ли знаш?

У хришћанству јагње означава Христову жртву. Вук је у причама опак, страшан, крволочан. Код старих Словена био је божанство.


Растко се у детињству бојао вука, а генијални Тесла једног крупног гусана.


05-06-2008 11:59:33

ЛЕГЕНДА О ДЕЧАКУ ИЗ ЊУЈОРКА С�� парно је, �� као ��у летње �� подне, �� пре �� осам �� стотина година. Већ недељама један дечак, Кристофер Лаки, понавља исти риту� ал: устаје рано, дуго се огледа у купатилу, мрси већ замршену косу, ставља контактна сочива, прстом подиже па спушта нос – да види какав би могао бити, искези се себи у огледалу. Са педесет деветог спрата погледа кроз прозор на угао Меди� сон авеније и 69. улице. Пије сок од поморанџе из аутомата, узима вакуумирани сенд� вич, седа за сто. Нови компјутер добио је од произвођача, као награду за прог� рам „Прошлост“. Његов програм омогућава кориснику да личнос� ти, догађаје и само време дочара у четири димензије. У екрану треба да угледа живог коњаника, да чује топот копита, осети мирис прашине. Ветар. Већ недељама дечак пуни компјутер необичним подацима про� нађеним у старом рукопису свога прадеде, који је, пре два столећа, живео у Србији, негде у Европи. Лаки зна да је прадеда свој спис штампао на српском језику, као књигу, а старинску дискету, с упрошћеним преводом на енглески, дечак је преснимио, у Музеју рачунарства. Дечака је занимало шта је његов предак, који се, исто тако, на свој начин, бавио прошлошћу, оставио њему – човеку будућности. Чиме је био опседнут прадеда који је некад писао књиге, мислећи при том на далеке потомке? Прелиставао је речнике и атласе, укључивао се у уџбенике, у помоћ позивао податке из Конгресне библиотеке с којом је био по� везан, изложио се трошковима за коришћење Оријент центра. На екрану је имао огромну ботаничку башту прошлости, са сликама биљака, њиховим латинским, српским и енглеским именима. Било је ту ишчезлих трава и цветова, од којих су остала само имена, покоја боја и нека друга особина, колико је, на основу прадединих пода� така, компјутер могао да формира слику. Спискови архаичних речи, синонима, идиома, загонетака, датума и историјских догађаја.


05-06-2008 11:59:33

Кад је тај обиман посао привео самом крају, саопштио је оцу, преко компјутера – да жели нешто да му покаже. Неку анимацију реконструк� ције прадединог рукописа за коју тек треба смислити термин. Отац се, помало блед у екрану, замислио, притиснув календар оба� веза, одмахнуо главом. Није имао времена. Мајку се није ни усудио да пита: одговор је већ унапред знао. Укључио се сам. У дубини екрана угледао је велика брда и пространства под шу� мама. На планинама јеле и борови, у подножју буква и храст. Све се зелени. Испод лишћа и грана – тама: реке и водопади. Ниско растиње, трава, маховина, необично цвеће. Ливаде. Њиве под житом: пшеница, раж, јечам, сирак. Копачи с мотикама, косци с ручним косама – измахују, секу траву, као да слажу сламку по сламку. Србија, средњи век. У дубоким шумама свиње једу жир. Стада оваца и говеда на планинс� ким пасиштима и појилима. Мужа, исто ручна коза по коза, овца по овца. На трговима продају мед, мешине сира, дивље патке, усољено месо, рибу. Свеже и сушено воће и зеље: купус, пеотрусин, рута, рику� ла, краставица, жућеница, радић, ротквица, коморач, лишће и цвеће и семе копра, руже и љубичице. Горке трешње и шљиве. Куће од дрвета, у њима по две одаје. Жене пеку хлеб у врелом пе� пелу између црепова, увијен у лишће.


05-06-2008 11:59:34

С псима и соколовима, крећу ловци у хајку на дивље свиње, срне и дивокозе. За њима слуге, псари и соколари, пешице. Припитомљени јелени шетају по дворским вртовима. Зидају се манастири, сликају иконе, резбаре иконостаси, подижу конаци. Одежда, оружје, инструменти прошлости. Кристофер Лаки је задовољан. Искључује компјутер. Устаје. Шета по соби. Гледа у мали парк на крову суседног небодера. Жао му што нема коме да покаже дедину причу: слику, легенду, филм – шта је то? Враћа се у столицу. Укључује. Чита наслов: Гледа.

СРПСКА ВИЛИНСКА ПРИЧА (Одломак из књиге „Витез Вилине горе“.) Драган ЛАКИЋЕВИЋ


Имаш ли идеју зашто се главни јунак зове Кристофер Лаки? Како је замишљен човек будућности? Какву идеју има Кристофер? Зашто родитељи немају времена за његова интересовања? Шта дечак сазнаје из рукописа свога прадеде? Издвој најлепше поетске слике о прошлости.


Каква је улога рачунара у Кристоферовом животу? Које су добре стране познавања рада на рачунару? Може ли се рачунар злоупотребити?

Задаци

Ти си председник жирија који је Кристоферову анимацију прогласио победничком. Образложи свој став. Напиши причу „Легенда о девојчици из моје улице“.

Да ли знаш?

Главни јунак књиге „Витез Вилине горе“ је највећи српски средњовековни јунак Милош Обилић.


05-06-2008 11:59:34

КАО КРАТАК ЛЕП САН Он ми донесе и показа велику збирку фотографија, успомена из његовог рибарског живота. На њима сам га једва препознао: у чизма� ма, са високом шубаром на глави, па и самим својим држањем, није се ту ничим разликовао од обичног професионалног рибара, аласа. Он претражи збирку и нађе у њој ону фотографију која је представљала оно о чему ми је причао. „Ево, погледајте“, рече ми он, „ове јаке мотке што штрче из чамца вертикално у вис, а оптерећене су на свом горњем крају тешким ка� менима, то је аласка вертхајмова брава њихове мреже. Кад оне стоје овако, у свом усправном положају, онда је врећаста мрежа, спуштена у воду, разјапљена и тако положена, да река убацује у њу рибу. На тој мрежи причвршћени су, на десет разних места, крајеви од десет поја� чих канапа; других десет крајева држи наш рибар-стражар у рукама, обмотавши, сваки од њих, око по једног прста својих руку. Тих десет канапа су, такорећи, његови пипци; помоћу њих он тачно зна каква је све риба ушла у ту врећу.“ „А ако је у врећу случајно упловила каква клада?“ „То се тачно распознаје по начину трзања. Кад стражар увиди да му је дошло време да се врећа затвори, он осталима даде знак или их виком пробуди, ако су поспали. Тада се у исти мах оборе ове мотке, и тиме је врећаста мрежа затворена, она се заједничким снагама изву� че из воде и уловљена риба убаци у чамац. Тако то иде без престанка дан и ноћ, а сви чланови дружине, па и ја, одмењујемо се у улози стражара.“ Узех фотографију поново у руке. „Красан предео!“ рекох, „један од најлепших што сам га у природи својим очима видео. Свеж ваздух и летња хладовина. Можда бих и ја могао онде, одмора ради, провести који дан – али цело лето?“ „Прође као кратак леп сан!“, одговори ми Мика. Питао сам се, али њему не поставих то питање, како је могао да толике дане проведе у друштву неписмених рибара, далеко од књиге и свог правог позива. „То сам, као што ћу још причати, схва� тио тек доцније.“


05-06-2008 11:59:35


„Зими сам“, настави Мика своју причу, „закупљивао риболовне баре.“ „Шта је то?“ „Сад ћу да вам испричам. Када се после јесењих киша Дунав и Сава разлију па, с наступом зиме, врате опет у своје корито, остављају у свом плавном терену појединачне баре, пуне риба. Ту рибу ваља похватати пре но што се у пролеће река опет разлије и рибе у њу врате. Али се често дешава да се те баре за време зиме покрију дебелим ледом. Онда ваља тај лед разламати и рибу похватати. Опасан посао, јер чим крочиш на санту таквог разломљеног леда, она се под твојим теретом накриви, ти оклизнеш по њеној глаткој стрмој површини, паднеш у воду, а она се врати поново у свој хоризонтални положај и поклопи те.“ „Ајаој, наопако!“ „Зато сам пронашао начин како да се рибе похватају из баре, а да се њен ледени покривач не мора разбијати.“ „Како то?“ „У леду се избуше неколико рупа кроз које се рибарска мрежа уву� че под лед и њоме похватају све рибе. Показаћу вам првом приликом како се то ради.“ „Како сте дошли на ту идеју?“ „Тако, што сам се до данас једанаест пута давио у Сави или Дунаву, и то обично у леденој води. Једанпут и са принцем Ђорђем. „Читао сам о томе и у новинама, но волео бих да о томе и од вас чујем нешто аутентичније.“ И он ми исприча потанко како се то десило. „Били сте“, рекох му ја, „у двострукој смртној опасности: да вас, ма� лаксале, не прогута Дунав, а кад се из њега срећно спасете, да не до� бијете запаљење плућа. Ви сте, мајсторе, сигурно одличан пливач.“ „Ја не умем да пливам; не знам ни сам како сам се досад увек нека� ко спасао.“ „Шта кажете? Алас Мика не уме да плива!“ Он обори главу и слеже раменима. „Не умем.“ „Ја ћу вас научити!“ „Е, кад бисте били тако љубазни!“

05-06-2008 11:59:35

Ја учиних, заиста, покушај да га научим пливати када је идућег лета дошао на неколико дана к мени у госте у Даљ. Баш те године дао сам по његовим упутствима саградити у Вуковару врло згодан чамац у коме сам за време летњег распуста проводио са својим братом свако до подне на Дунаву који тече поред мог очинског дома. На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Онамо одведох свога ђака Мику да га научим вештини пливања. Он уђе храбро у воду, али само до колена. Кад му рекох да се ту, у плићаку, испружи по води да му покажем ос� новне пливачке покрете, он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже из реке главом безобзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан. Од свих ђака које сам у животу имао, Мика је био најслабији; а ја сам био његов најлошији учитељ. (Одломак из књиге „Мика Алас, белешке о животу“.) Милутин МИЛАНКОВИЋ


05-06-2008 11:59:36


Где се одвија радња ове приче? Какав је њен први, а какав други део? Шта је забележено на фотографији коју је Мика показао своме пријатељу? Како се Мика сналазио на води? Шта један геније није успео да научи?


Када је сазнао да општина града Београда има намеру да једну престоничку улицу назове његовим именом, чувени професор је одговорио да је познатији међу дунавским аласима и да ће га тамо дуже помињати, па је тако, на његов предлог, једна улица у близини Дунава добила назив Улица Мике Аласа.

Да ли знаш?

Мика Алас, наш чувени математичар, због своје љубави према риболову, много је путовао. Обишао је многе крајеве света и оставио више успешних путописних дела у којима је сликовито описао доживљаје са тих путовања. Међутим, у путописима је ретко говорио о себи. Белешке о његовом животу написали су његови пријатељи Милутин Миланковић и Јеленко Михаиловић, универзитетски професори.

Задаци

Напиши причу „Један дан са Миком и аласима на Дунаву“. Нацртај Мику математичара.

Хајде да стварамо! Нацртај препознатљив знак за Улицу Мике Аласа.


05-06-2008 11:59:36

ВОЛЕО БИХ Баш су лепи ти стрипови црно-бели и у боји... Ал’ ме боли то што стварно Паја Патак не постоји.

Волео бих да упознам из стрипа баш свако лице, па да онда Мини, Пата, буду моје другарице...

Баш су лепи ти цртаћи! Волт Дизни је за све крив. Ал’ ме боли то што стварно Мики Маус није жив.

Волео бих да угледам у октобру овом сивом како преко Теразија Баџа јури за Оливом!

Баш би било лепо кад би становали на Дорћолу, па да ја и Хроми Даба идемо у исту школу.

Волео бих да свакоме од њих своју руку пружим, ал’ не вреди, могу само с цртаћима да се дружим... Недељко ПОПАДИЋ


05-06-2008 11:59:37

ЧАРОЛИЈА РАЧУНАРСКОГ СВЕТА – ИНТЕРНЕТ Имаш ли код куће рачунар? Шта се може радити помоћу рачунара? Шта ти умеш да урадиш на рачунару? Да ли играш компјутерске игрице? Које? О Интернету сви говоре. А шта је, заправо, Интернет? Да бисмо приступили Интернету неопходно је да имамо рачунар, телефонски прикључак и један уређај који се зове модем и повезује рачунар са телефонском линијом. Ширење Интернета почело је 1992. године. Своју прастару потребу да брзо преносе информације и да се лако споразумевају и на даљину, људи су напокон задовољили појавом Ин� тернета. Ако рачунаре замислимо као књиге које су распоређене по библиотекама по целом свету, Интернет нам омогућава да све те књи� ге повежемо и добијемо податке из њих. Дакле, Интернет је нешто по� пут рибарске мреже у којој је сваки чворић један рачунар, а повезује их мноштво нити. Помоћу Интернета можемо слати и писма. То је електронска пошта за коју нам нису потребне поштанске марке, коверте, поштанска сан� дучад, поштари. Довољно је да се прикључимо на Интернет, напишемо писмо и електронску адресу наше драге особе и писмо је отишло при� тиском на само један тастер. Знаш ли шта се може уз помоћ Интернета ако поседујеш микрофон, специјални фотоапарат или видео камеру? Знаш ли шта у рачунарском језику значи сурфовање?

Задаци

Пошаљи један e�� -�� mail�� другарици из одељења и обавести је �� о �� неком �� догађају.


05-06-2008 11:59:38

РЕЧНИК А

БРОДИТИ – пловити по небеском АВЛИЈА – двориште пространству АДАМСКО КОЛЕНО – добра, племенита БРЕМЕ – терет особа БУЛКА – цвет мака АЂУТАНТ – официр у служби вишег старешине БУЉУК – мноштво АЖДАЈА –крилато чудовиште покривено БУМБАШИР – гласник, изасланик крљуштима, има једну или више глава АКРЕП – турска реч за шкорпију; мршаво, В ружно биће ВАЗДА – увек, стално АЛАВ – прождрљив ВАЈКАТИ СЕ – јадиковати АМБАР – остава, спремиште за жито ВАСЕЉЕНА – космос АМАЈЛИЈА – предмет који по народном ВЕРТХАЈМ БРАВА – врста старинске браве веровању штити човека од невоље ако је носи ВИЈЕЋ ВИЈЕЋАТИ – расправљати АМАНЕТ – жеља или опорука која се обично ВИЛА – лепа девојка дуге косе, обучена у на самрти оставља особи од поверења белу хаљину; виле живе у биљу и дрвећу, АМФИТЕАТАР – полукружна позорница у планинама, рекама, облацима, пећинама; АРАБЕСКА – шара помажу људима и доносе срећу, али умеју АРКТИЧКА МАХОВИНА – маховина која да буду и осветољубиве расте око Северног пола ВИЛАЈЕТ – област, покрајина, земља АРХИЕПИСКОП –највиши црквени ВОДОЈАЖА – канап испуњен водом старешина, првосвештеник, први епископ ВОЈЕВАТИ – ратовати АТ – коњ ВРЕЖА– стабљика зељастих биљака АТРАКЦИЈА – занимљивост која привлачи пузавица пажњу ВРЕТЕНАСТО – оно што има облик вретена, издужено Б ВРЕТЕНО – дугуљаст штапић са БАДАВА – узалуд зашиљеним крајевима на који се намотава БАЈНА – чаробно лепа, прелепа (преде) вуна БАНУТИ – изненада се појавити ВРИЈЕЋИ – одвајати зрневље од класа жита БЕГ – турски племић БЕДЕМ – заклон, утврђење Г БЕЛЕШКА – оцена ГАРДИЈАН – кротитељ дивљих коња БЕСЕДИТИ – говорити ГАТКА – бајка, легенда БИЊИШ – широки огртач од црвене тканине ГЕНЕРАЛ – највиши официрски чин са дугим рукавима обрубљен крзном ГЛАГОЉАТИ – говорити БИСАГЕ – две торбе, служе за ношење ГОВЕДА СЕ ЗАОБАДАЛА – говеда се хране коњу или јахачу узнемирила због уједа обада БИСКАТИ – пребирати прстима по коси ГОРДА – поносна БЛАГОСИЉАТИ –дати благослов, ГРАЦИОЗАН – љубак, мио, леп одобравати ГРДОСИЈА – џин, веома велико биће БОСИЉАК – лековита биљка за коју се ГРИВНА – наруквица верује да има моћ да заштити од урока ГУДУРА – неприступачан терен, кланац, БРАДВА –врста секире са кратком дршком клисура

A Б В Г Д Ђ Е Ж З И Ј К Л Љ М Н Њ О П Р С Т Ћ У Ф Х Ц Ч Џ Ш

183


184

ГУВНО – гумно, место на ком се врше жито ЈАСЛЕ – дугачак сандук од дрвета или исплетен од прућа причвршћен на зид, у ГУЊ – кратак сељачки мушки капут који се ставља храна за стоку Д ЈАТАК – човек који у својој кући скрива ДВОРИ – дворац или кућа хајдуке ДВОРСКА СВИТА – дворјани који брину о ЈАТИТИ СЕ – окупљати се цару и његовој породици ЈЕЗА – дрхтавица од страха ДИВАН – скупштина, веће, разговор ЈЕЗДИ – јаше, брзо се креће ДРАЖЕСНА – лепа, љупка ЈЕНДЕК – узак и дугачак канал, ров, ДРЕВНА – веома стара, старинска вододерина ДРЕВНО ШТИВО – старинска књига ЈЕТРВЕ – жене два брата ДУКАТ – златан или сребрни новац К Ђ КАДИФА – мекана тканина, сомот ЂЕРДАН – огрлица КАРАТИ –грдити ЂЕРЂЕФ – обични дрвени оквир на који се КАЧИЦА – већа дрвена посуда у којој се разапне тканина на којој се везе чува сир, масло ЂИПИТИ – скочити КЕР – пас ЂОГАТ – коњ беле длаке КИТНИКЕЗ – пихтијаст колач од згуснутог сирупа од дуња Ж ЖАРАЧ – гвоздена шипка уз помоћ које се КИЋАНКА – украс на капи или капуту, свежањ упредених конаца разгорева ватра ЖЕТВА – прикупљање зрелих класова жита КЛИН – зашиљени комад дрвета или гвожђа КЛОМПА – дрвена ципела ЖИЖАК – пламенчић, искра ЖРВАЊ – воденички млин који меље жито КОЖУХ – кожни постављени огртач, капут КОКОШКА – дугуљасто клупко З КОПАЊА – корито издубљено од широког ЗАВЕШТАТИ – оставити у наследство балвана ЗАКРЖЉАО – неразвијен КРАТЕР – вулканско гротло ЗАКРИЛИТИ – заклонити КРСНО ИМЕ – сваки Србин има по један дан у години, један православни празник, ЗИХЕРНАДЛА – игла осигурача која се који он слави и то се зове крсно име затвара у копчу КРХАТИ – ломити ЗМАЈ – крилата неман чудовишне снаге КУЂЕЉА – кудеља, вунена или ланена ЗОР – сила, мука, невоља влакна спремљена за предење И КУЈА – кучка, увредљиво обраћање ИВЕР – парче дрвета које отпадне кад се КУРАЖ – храброст дрво сече КУЧИНА – неочишћена кудеља и ланена ИСКАТИ – тражити влакна ИСКЉУВИТИ – излећи из јајета ИСТОРИЈА – прошлост, прича о прошлости Л ЛАВИНА – огромна маса одроњеног Ј снега или камења која се великом брзином ЈАВА – стварност, будно стање, супротно сручује са стрмих страна, још се зове усов од сна

ЛЕГИШТАР –лењир ЛЕНГЕР – сидро ЛЕТУРЂИЈА – литургија, главна дневна служба у православној цркви

П ПАГОДА – будистички храм у Индији ПАМПУР – затварач за флаше ПАСОШ – путна исправа; потврда о власништву и здрављу животиња М ПАСТОРКА – поћерка, кћерка из МАЂИЈА – враџбина, чаролија претходног брака МЕДАЉОН – женски накит овалног, ПАТОС – под округлог или срцастог облика у који се ПАТРЉАК – делић који преостане кад ставља слика драге особе нешто сломиш МИЉА – јединица дужине, поморска миља ПАША – турска титула за човека на износи 1852 метра, енглеска миља износи високом положају 1609 метара ПЕЛИН – биљка горког укуса МИСИРСКИ – египатски ПИЗМАН – злобан, жељан освете ПИР – гозба, свечани ручак МЛАДА – невеста ПИРГАВ – пегав МЛЕКАР – дрвена кућица у сеоском ПЛАВЕЖ – популарни назив за шарени веш дворишту у којој се чува млеко и млечни ПЛАНДИШТЕ – хладовито место где се производи МОЉАЦ – ситни штетни лептирић, напада дању одмара стока ПЛАНИНКА – жена која је задужена за вунене, крзнене, перјане производе и др. мужу, чување млека и спремање млечних МОРСКИ ВУК – искусни морнар, капетан производа МУЧАТИ – ћутати ПОЛИТИРАНО – углачано Н ПОПАЦ – инсект црне или мркожуте боје, НАРАВ – природа који производи звонко цврчање увече НАОЧИТ – леп, пријатан за око ПОТОЧАРА – воденица саграђена на НАЋВЕ – дрвено корито у којем се потоку замесује хлеб ПРЕСЛИЦА – предмет на који се ставља НЕБОЈША – храбар човек који се не боји вуна за предење НЕВЕСТА – млада супруга, млада ПРИЈАН – пријатељ ПУТАЉ – често име за коња смеђе боје О којем су ноге изнад копита беле ОБНОЋ – ноћу ПУХОР – ситан пепео ОВИЈАТИ – овејати, одвојити зрно жита од плеве на ветру Р ОВРШИТИ – завршити вршидбу РАБОШ – дрвени штапић на којем су се ОГАЊ – ватра, јака светлост некад правили зарези, цртице у рачунању; ОДАЈА – соба у куповини делио се на два дела које су ОКА – стара мера за мерење тежине; узимали купац и продавац 1 ока = 1280 грама РАСТАВИЋ – пољски цветић плаве боје ОПОВРГНУТИ – променити, преиначити РАЧУНИЦА – некад предмет у школи; ОХОЛО – надмено математика (рачун)


185


186

РЕГНУТИ – зарежати, показати зубе РЕДИТЕЉ – режисер, уметнички руководилац позоришног или филмског извођења РИДАТИ – снажно плакати РОЛШУЕ – ципеле са точкићима РУБРИКА – натпис, ознака, одељак РУХО – одећа РУЈНО – црвено (рујно вино)

Ћ ЋУРАК ОД КУНЕ – кожух, прслук од крзна куне

С САМАР – врста коњске опреме, седло на коме коњ носи терет САПИЊАЧ – везица на кошуљи, користи се уместо дугмета САТИРЕ – уништава СВИТАЦ ПШЕНИЧАР – свитац који живи у пшеници СИГНАЛ – знак СИМБОЛ – ознака, обележје СКАПАТИ – умрети на недостојан начин, страдати; угинути СКЕРЛЕТ – скупоцена црвена тканина СКОЛИТИ – заокупити, опколити СОКАК – узана улица СОФРА – трпеза СРЕДОЗЕМЉЕ – област око Средоземног мора СТАРОСТАВНА – древна, веома стара СТЕГ – застава, барјак СТРЊИКА – одсечене стабљике жита СТУД – зима, студен

Ф ФЕДЕРИРАТИ – одскакати, поскакивати ФЕЊЕРЏИЈА – човек који пали фењере (светиљке) на улицама

Т ТАВНО – тамно ТОКЕ – металне плочице на оклопу или на кошуљи као украс ТЕПСИЈА – плитка и округла посуда од метала, служи за печење пита и колача ТОР – ограђени простор за стоку ТРАЉА – исцепана, исхабана тканина; сиротињска одећа ТРИЦЕ – ситно измлевене мекиње; ситнице, неважне ствари

У

УДАН – по дану УЗЕНГИЈЕ – део јахаћег прибора, висе на каишевима са стране седла УРАГАН – снажан олујни ветар

ХАЈКА – потера ХРИДИНЕ – стене ХИТНУТИ – бацити

Х

Ц ЦВИКЕРИ – наочаре Ч ЧАМОВАТИ – самовати ЧАРНО – црно ЧАТРЉА – трошна кућа, страћара ЧЕСТАР – густа, тешко проходна млада, ниска шума, густиш, шипраг ЧКАЉ – бодљикава биљка ЏИН – див, горостас

Џ

Ш ШВРАКА – сврака, птица грабљивица ШИКАРА – густа непроходна шума ШКРИЊА – сандук, ковчег ШЛЕМ – заштитна кацига за главу ШТРУФНЕ – подвезице

ОНИ СУ ПИСАЛИ ЗА НАС АНДЕРСЕН, Ханс Кристијан (1805–1875), дански књижевник, приповедач, песник, драмски писац, путописац, најпотпуније се остварио и постао познат у свету по својим бајкама намењеним деци. За разлику од сакупљача народних бајки, Андерсен је грађу из легенди, бајки, приповедака и митова користио само мотивски дајући им своју оригиналну прераду. Чувене су његове „Бајке и приче“ које су излазиле у свескама под истим насловом и „Бајке казиване деци“ (1835). АНДРИЋ, Владимир (1944), рођен у Обреновцу. Дела за децу: „Свеска над свескама“, „Напред плави, смеђи, црни“, „Вечерњи слон“, „Срце на зиду“, „Новогодишњи поклон“. АНТИЋ, Мирослав (1932–1986), рођен у Мокрину код Новог Сада. Студирао је у Београду на Филозофском факултету. Радио је као новинар у Новом Саду и Београду. Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: „Плави чуперак“, „Гарави сокак“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „Птице из шуме“, „Тако замишљам небо“. БОНСЕЛС, Валдемар (1881–1952), познати немачки писац. Написао је више романа, путописа, игроказа и песама. Деци је најпознатија његова књига „Пчелица Маја“ о несташној и радозналој пчелици која жели да упозна свет. И сам Бонселс је већ у седамнаестој години напустио свој дом желећи да упозна свет. Обишао је Северну и Јужну Америку, Индију, Египат и многе европске земље. ВЕЛМАР-ЈАНКОВИЋ, Светлана (1933), рођена, школовала се и живи у Београду. Написала више књига за одрасле, добитник престижних награда за књижевност. Дело за децу: „Књига за Марка“. ВЕЛС, Херберт Џорџ (1886–1946), енглески новинар и писац. Написао познату „Историју света“, као и велики број научнопопуларних, историјских и фантастичних романа и приповедака. Главна дела су му: „Острво доктора Мороа“, „Храна богова“, „Времеплов“, „Невидљиви човек“, „Рат светова“ и друге. По његовим романима снимани су познати филмови. ВЕСЕЛИНОВИЋ, Јанко (1862–1905), рођен у Црнобарским Салашима у Мачви, писао приповетке, романе и позоришне комаде. У прози је превасходно писао о мачванском селу које је сликао са много љубави. Дела: популарни историјски роман „Хајдук Станко“, „Збирке приповедака“, „Слике из сеоског живота“, „Од срца срцу“, „Рајске душе“, „Зелени вајати“, „Мале приче“, роман „Јунак наших дана“ и друга дела. ВИТЕЗ, Григор (1911–1966), књижевник и преводилац. Рођен у Косовцу у Хрватској. Завршио учитељску школу. Поред књига за одрасле, највећи део књижевног стварања посветио деци: Дела за децу: „Веселе замке“, „Препелица“, „Сто вукова“, „Кад би дрвеће ходало“, „Где приче расту“, „Бајка о глиненој птици“, „Иза брда плава“ итд. ВИТЕЗОВИЋ, Милован (1944), рођен у Косјерићу. Студирао на Филозофском факултету у Београду. За децу написао збирке песама „Ја и клинци ко песници“, „Изабрано детињство“, „Песме које расту“, „Наименовања“. ГАРСИЈА ЛОРКА, Федерико (1899–1936), шпански књижевник, писао песме и драме. Стрељали су га фашисти код Гранаде. Писао је за одрасле. Дела: „Књига песама“, „Песник у Њујорку“ и др. ГИЈО, Рене (1900–1970), француски писац, рођен у Сентонжу. Написао је око педесет књига. Радио као професор у Дакару и Сенегалу. Био је математичар који је изгледа више волео животиње него бројеве и формуле. Дела: „У земљи дивљих животиња“, „Коњаник без лица“, „Дивље животиње моји пријатељи“, „Два дечака на једном коњу“, „Принц из џунгле“, и, надасве, „Бела Грива“.

187

188

ГРИМ, Јакоб и Вилхелм, Немци, познати књижевници, живели крајем 18. и у првој половини 19. века. Издали збирке бајки „Дечје и домаће бајке“, „Немачке бајке“ и др. Млађи брат Јакоб (1758–1863), академик и сакупљач народних умотворина, преводио на немачки језик српске народне песме и Вукову „Српску граматику“. Били су савременици и пријатељи Вука Караџића. ДАНОЈЛИЋ, Милован (1937), рођен у Ивановцима код Лазаревца. Дипломирао на групи за француски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Написао књиге за децу „Како спавају трамваји“, „Фуруница јогуница“, „Родна година“, „Како живи пољски миш“, „Песме за врло паметну децу“. ДЕМАК, Мирослав (1948), рођен у Старој Пазови. Пише приче, песме и драме на словачком језику. Преводи са српског на словачки језик. Дела: „С отвореног длана“, „Трпоглави змај Штефа“, „Хор творова“ итд. ЂОРЂЕВИЋ, Д. Драгомир, (1959), рођен у Београду. Објављивао поезију у „Дечјим новинама“, „Политикином забавнику“ и другим часописима за децу. Писао је стихове за дечје хорове, сценарио за ТВ филм „Чекајући Деда Мраза“ и дечјих емисија „Земља играчака“. ЕНДЕ, Михаел (1929–1995), рођен у Гармишу, одрастао у Минхену у Немачкој. Његов отац Едгар био је познати немачки сликар коме су нацисти за време Другог светског рата забранили да слика јер су му слике биле маштовите, фантастичне. Михаел је веома рано почео да пише . Дела: „Џим дугме и машиновођа Лукас“, „Момо“ и на тридесет језика преведена „Бескрајна прича“ према којој је снимљен и истоимени филм. ЕРИЋ, Добрица (1936), рођен у Доњем Црнићу у Горњој Гружи. Дуго је живео у селу, бавио се ратарством и узгред писао песме, а сада живи у Београду као професионални писац и рецитатор својих песама. Пише песме, приче и романе, сарађује са многим листовима и часописима. Досад објавио око тридесет збирки песама. Дела за децу: „Вашар у Тополи“, „Славуј и Сунце“, „Огрлица од грлица“, „Торта са пет спратова“, „Од ратара до златара“, „Песме о свицима“, „Добрица чобанска торбица“, „Сишло буре у обруче“, „Песма о сеницама“, „Долина сунцокрета“, „Башта са седам ружа“, „Читанка годишњих доба“, „Лето у Калипољу“, „Цар пчелар“, „Мој друг Миливоjчићев луг“, „Од азбуке до златне јабуке“, „Вилина долина“, „Плава месечина“, „Празник воћа и поврћа“ итд. ЗУБАЦ, Перо (1945), рођен у Невесињу у Херцеговини. Дела: „Хоћу –нећу“, „Што се на ме Дарја љути“, „Деца расту као куће“, „Деца могу немогуће“, „Ово сам ја“, „Буди пријатељ ветру“, „Птице у грудима“. ИЛИЋ, Војислав (1860–1894), рођен и прерано умро у Београду. Припадао је познатој породици Илића у чијој су се кући у Хиландарској улици састајали тада најпознатији књижевници. Сматра се оснивачем модерне српске поезије. Дело: „Песме“. ЈОВАНОВИЋ, Јован Змај (1833–1904). Рођен у Новом Саду. Уређивао листове и часописе за децу: Јавор, Змај, Жижа, Невен. Дела за децу: „Певанија“, „Чика Јова српској деци“, „Чика Јова српској омладини“, „Ђулићи“, „Ђулићи увеоци“ и др. КАПОР, Момо (1937), познати београдски писац и сликар, рођен у Сарајеву. Аутор је тридесетак књига – романа, кратких прича, путописа и уметничких монографија, као и приближно истог броја дела изведених у позориштима, на радију и телевизији. За децу је написао поетску сликовницу „Сања и Леро – краљ лептира“. КЕРОЛ, Луис (1832–1898), право име Чарлс Доџсон, читаву радну каријеру провео као професор математике на Оксфордском универзитету. Из љубави према деци написао је „Лов на Снарка“, бајке „Алиса с ону страну огледала“ и „Алиса у Земљи чуда“, роман „Силвија и Бруно“.

ЛАКИЋЕВИЋ, Драган (1954), рођен у Колашину, живи у Београду. Пише песме и романе. Дела: „Између нас зима“, „Прохуја једна песма“, „Породични азбучник“, „Свеће на снегу“, „Студенград“, „Земаљски кључ“, „Бајка о јабуци“, „Мач кнеза Стефана“, „Принцеза и лав“, „Витез вилине горе“, „Београдска принцеза“. ЛУКИЋ, Драган (1928–2006), рођен и живео у Београду. Дела за децу: „Велика трка“, „Звери као фудбалери“, „Како се коме чини“, „Из једног џепа“, Дечаци, девојчице и одрасли“, „Овде станују песме“, „Мој тролејбус“, „Вагон прве класе“, „Деца у огледалу“, „Како расту ногавице“, „Шта тата каже“, „Капетанов сланик“, „Од куће до школе“, „Чудо с кишом“. МАКСИМОВИЋ, Десанка (1898–1993), рођена у Рабровици код Ваљева. Дела за децу: „Врт детињства“, „Патуљкова љуљашка“, „Шарена торбица“, „Ветрова успаванка“, „Ако је веровати мојој баки“, „Бунтован разред“, „Песма из шуме“, „Сунчеви поданици“, „Птице на чесми“, „Ђачко срце“, „Орашчићи палчићи“, роман „Прадевојчица“ и др. МИЛАНКОВИЋ, Милутин (1879–1958), грађевински инжењер, професор небеске механике и теоријске физике на Београдском универзитету, један од највећих светских научника. Три небеска тела названа су његовим именом. Поред светски познатих научних радова и уџбеника, написао је и научнопопуларно дело из астрономије „Кроз васиону и векове“. НОВАКОВИЋ, Миодраг (1940), рођен у Београду. Дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, одсек Драматургија. Дела: „Фини људи“, „Како залази Сунце“, „Гледање у филм“, позоришни мјузикл за децу „Шумска бајка“. НУШИЋ, Бранислав (1864–1938), највећи српски комедиограф, рођен у Смедереву, умро у Београду. Студирао у Грацу и Београду. Поред низа комедија написао је и дела која деца и данас радо читају: романе „Аутобиографија“ и „Хајдуци“ и драмску једночинку „Наша деца“. ОБРЕНОВИЋ, Раде (1942–1994), рођен и живео у Београду. Дела за децу: „Тата, звони телефон“, „Возови одлазе, ми машемо иза црвене куће“, „Из породичне свеске“, „Солитер је дрво“, „Не блените у мене“, „Ливада на бетону“, „Шапућу детињства“. ОДАЛОВИЋ, Мошо (1947), рођен у Старом Грацком код Липљана, живи у Београду. Дела за децу: „Тако и толико“, „Врло важно“, „Пегави генерали“, „Од амебе до бебе“, „Да ти кажем нешто“, „Мама је глагол од глагола радити“, „Неко је украо ласту“, „Друже тата, кућни команданте“, „Ветар ми однео панталоне“, „Том Сојер у Црној Гори“. ОЛУЈИЋ, Гроздана (1934) рођена у Ердевику, живи и ради у Београду. Дела за децу: „Седефна ружа и друге бајке“, „Небеска река и друге бајке“, „Принц облака“, „Звездане луталице“. ПОПАДИЋ, Недељко (1961), рођен у Сплиту, живи у Београду. Значајнија дела за децу: „Дечак и планина“, „Срце служи да се дружи“, „Три јаблана“, „Победа“, „Сав сам од стакла, сав сам од пене“, оснивач и главни и одговорни уредник часописа Витез. ПОПОВИЋ, Александар (1928–1996), рођен на Убу, живео и радио у Београду. Један од најплоднијих драмских писаца. Дела за децу: „Грлица“, „Страшне ствари“, „Тужни град“, „Девојчица у плавој хаљини“, „Гардијски поручник рибанац“, „Судбина једног Чарлија“, „Како се воли Весна“. ПУПИН, Михајло (1854–1935), физичар и електротехничар, академик, рођен у Идвору у Банату, умро у Њујорку где је био професор на универзитету Колумбија. Оставио велики број проналазака. Свој живот описао у делу које је код нас преведено по називом „Од пашњака до научењака“.

189

190

РАДИЧЕВИЋ, В. Бранко (1925–2002), рођен у Чачку. Писао песме, приповетке и романе. Дела за децу: „Приче о дечацима“, „Дух ливада“, „Бајка о шаљивчини“, „Учени мачак“, „Чудотворно око“, „Посластичарница код Веселог чаробњака“, „Деветаци“, „Три лажова“, „Медвед поткивач“, „Песме о мајци“, „Бајка о гуслама“. РАДОВИЋ, Душан (1922–1984), рођен у Нишу, живео у Београду. Писао приче, песме, скечеве, радио-драме и телевизијске емисије за децу. Уредник часописа Полетарац. Дела за децу: „Поштована децо“, „Смешне приче“, „Вукова азбука“, „Причам ти причу“, радио игра „Капетан Џон Пиплфокс“, ТВ серија „На слово, на слово“. РАИЧКОВИЋ, Стеван (1928–2007), рођен у Нересници. Веома плодан стваралац, добитник престижних књижевних награда. Дела за децу: „Дружина под сунцем“, „Гурије“, „Крајцара“, „Ветрењача“, „Слике и прилике“, „Велико двориште“, „Мале бајке“. РОДАРИ, Ђани (1920–1980) познати италијански писац нарочито популаран код деце. Дела за децу: „Чиполино“, „Путовање Плаве Стреле“, „Торта на небу“, „Књига грешака“, „Бројалице на небу и на земљи“, „Планета испуњених жеља“, „Телефонске басне“ и др. РШУМОВИЋ, Љубивоје (1939), рођен у Љубишу, на Златибору, живи у Београду. Песме почео да пише још у основној школи у Љубишу и Чајетини. Написао преко четрдесет књига. Најпознатија дела за децу: „Ма шта ми рече“, „Тандара мандара“, „Још нам само але фале“, „Вести из несвести“, „Причанка“, „Певанка“, „Хајде да растемо“, „Домовина се брани лепотом“, „Уторак вече ма шта ми рече“, „Десет љутих гусара“, „Фазони и форе“, „Северозападни крокодил“. СЕКУЛИЋ, Исидора (1877–1958), књижевница и преводилац, рођена у Мошорину у Бачкој, умрла у Београду. Једна од најобразованијих жена свога доба. Писала је романе, приповетке и путописе. Дела: „Писма из Норвешке“, „Хроника паланачког гробља“, „Записи о моме народу“ и др. СЕНТ ЕГЗИПЕРИ, Антоан де (1900–1944), француски писац и пилот. Светску славу постигао је романом „Мали принц“ у коме пише о неразумевању одраслих и деце. Остала дела: „Пошта за југ“, „Ноћни лет“, „Ратни пилот“ итд. СТОЈИЉКОВИЋ, Владимир (1938–2003), рођен у Загребу. Дела за децу: „Замислите један датум“, „Блок 39“, „Кишобран је распродан“, „Одавде довде“, „Да ли да се понашам“, „Пегави и дебели“. ТАРТАЉА, Гвидо (1894–1984). Рођен у Загребу, живео у Београду као професионални књижевник. Дела за децу: „Оживела цртанка“, „Шта месеци причају“, „Од облачка до маслачка“, „Дедин шешир и ветар“, „Гусарска дружина“, „Први лет“, „Сјатиле се песме“ и др. ТРИФУНОВИЋ, Душко (1933–2006), рођен у Сијековцу код Босанског Брода. Дела: „Главни јунак“, „Цела школа“, „Пет Живота“, „Дјеца сама код куће“, „Од игле до локомотиве“. ЋОПИЋ, Бранко (1915–1984), рођен у Хашанима у Босанској Крајини, живео у Београду. Завршио учитељску школу и филозофски факултет. Писао је песме, приче, бајке, басне, романе за одрасле и децу и прожимао их само њему својственим хумором и тананом осећајношћу. Дела за децу: „Распевани цврчак“, „Доживљаји мачка Тоше“, „Орлови рано лете“, „Славно војевање“, „Битка у зеленој долини“, „Магареће године“, „Јежева кућица“, „Рибар и мачак“, „Деда Тришин млин“, „Чаробна шума“, „Мала моја из Босанске Крупе“ и др. ЦРНЧЕВИЋ, Бранислав (1931), рођен у Руми, живи и ради у Београду. Уредник Малог јежа. Дела за децу: „Босоноги и небо“, „Капетан и лула“, „Мрав добра срца“.

ВАЖНЕ РЕЧИ У ЧИТАНЦИ Андерсенова награда 55

путопис 180

аутобиографија 147

радио 82

бајка 38, 59, 100

рима 65

главни лик 79

ритмичност 65

графит 112

роман за децу 52

десетерац 93

стих 114

дијалог 104

стрип 108

драма 139

строфа 114

драмски текст 13

сцена 104

епска народна песма 93

телевизија 152

загонетка 117

тема 69, 165

Интернет 182

уметнички доживљај 151

књига 32

успаванка 167

легенда 86

фабула 50

машта 135

филм 130

монолог 128

фотографија 60

научнопопуларно дело 125

хумор 157

научнофантастична прича 123

чин 104

описивање 31 описна песма 28 пејзаж 31 песничке слике 28 поетска сликовница 45 позоришни комад 104 порука 63 посленичке песме 91 приповедач 26 прича о животињама 106 публика 9

191

Драга децо, Још једна школска година се ближи крају. Мирише дуго пустоловно лето. Драго ми је што смо се лепо и успешно дружили. Пре него што се опростимо, подсетићу вас на једну мисао Душана Радовића: Ко уме да се радује, има чему да се радује. Радост је привилегија оних који скромно мисле о себи а лепо о животу. Радујте се и обрадујте друге. И не заборавите шта све могу речи чаробнице...

Srpski_jezik_4_Citanka

Recommend Documents