Мирослав Јовановић
СРБИ И РУСИ 12–21. ВЕК (ИСТОРИЈА ОДНОСА)
2
JOVANOVIĆ, Miroslav, 1962Srbi i Rusi, 12-21. vek : istorija odnosa / Miroslav Jovanović. - Beograd : Narodna biblioteka Srbije, 2012 (Beograd : Cicero print). - 254 str. ; 21 cm Tiraž 500. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. ISBN 978-86-7035-250-6 (broš.) 327(497.11:470)"11/20" 316.75(497.11:470)"11/20" 94(497.11)"11/20" 94(470)"11/20" COBISS.SR-ID 191645964
3
Мом сину Борису
4
САДРЖАЈ УМЕСТО УВОДА (16) ИСТОРИОГРАФСКИ ИЗАЗОВ(И) (14) ИСТОРИОГРАФСКО НАСЛЕЂЕ ИСТОРИОГРАФСКА ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА СРПСКО-РУСКИ ИЛИ РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ? – ТРИ ДИСКУРСА ИСТОРИЈА СРПСКО-РУСКИХ / РУСКО-СРПСКИХ ОДНОСА (18) ЕПОХА СПОРАДИЧНИХ КОНТАКАТА (12–15. ВЕК) (16) 1. Контексти средњовековног развоја руских и српских држава 2. Политички контакти и назнаке веза током средњег века 3. Духовне и културне везе и контакти ВРЕМЕ ДУХОВНИХ ВЕЗА (КРАЈ 15 – КРАЈ 17. ВЕКА) (16) 1. Општи контекст развоја руске државе 2. Контекст развоја српског народа у оквирима Отоманске империје 3. Политичке везе руске државе и српског народа 4. Духовни, културни и друштвени контакти и односи ЕПОХА ПОЛИТИКЕ (18–21. ВЕК) (16) (А) 18–19. ВЕК: ПЕРИОД РУСКОГ ПОКРОВИТЕЉСТВА И СРПСКЕ БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ (1697–1917) (14) 1. Контекст развоја Руске империје 2. Контекст српског националног и државног развоја 3. Мене покровитељства: политички односи 4. Интензивирање размене 1: духовност, просвета, миграције, друштво (18. век) 5. Интензивирање размене 2: духовност, просвета, наука, култура, друштво, миграције, привреда, династичке везе (19. век)
(Б) 20. ВЕК: ВРЕМЕ ИДЕОЛОГИЈЕ (1917–1991) (14) 1. Идеолошки контекст руског развоја – СССР
5
2. Интегративни контекст развоја српског народа – Југославија и њене мене 3. Политички односи: у стегама идеологије 4. Прожето идеологијом: привредни односи, миграције, културни, научни и просветни утицаји, духовне везе и контакти
(В) 21. ВЕК: ДОБА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ (НАКОН 1991) (14) 1. Општи контекст пораза и распада:совјетски случај и руско искуство 2. Контекст распада и пораза: југословенски случај и српско искуство 3. У маказама распада и транзиције: политички односи Србије и Русије 4. Ослободити се идеологије: савремени руско-српски привредни, културни, научни, просветни, друштвени и духовни односи УМЕСТО ЗАВРШНОГ РАЗМАТРАЊА: ПЕТ ТЕЗА О КАРАКТЕРУ И ТОТАЛИТЕТУ РУСКО-СРПСКИХ / СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА
6
УМЕСТО УВОДА Нас и Руса – 300 милиона! – била је једна од најкарактеристичнијих фраза којом се у српској средини (понекад озбиљно, некада шаљиво) наглашавала блискост Срба и са руским народом 1 . Касније, након распада Совјетског Савеза и Југославије, та фраза је донекле „рационализована” и гласила је Нас и Руса – 200 милиона! (Истина, уколико би имали у виду последње резултате пописа становништва код „њих” и „нас”, требало би је даље кориговати јер нас је, скупа, једва преко 150 милиона). А када се буде обележавало 1.000 година руско-српских односа, 2191. године – ако се имају у виду савремени демографски трендови – биће нас, будимо реални, свега пар милиона, максимално пар десетина милиона. Посматрано из те перспективе, сасвим логично се намеће питање има ли онда уопште смисла писати о српскоруским односима кроз историју „за неке будуће нараштаје”? Свакако да има. Прво, због чињенице које су свесни сви научници који се баве прошлошћу, да упркос увреженом лаичком мишљењу да је историја „учитељица живота”, једино што се од историје може научити јесте да она јасно показује да нико никада од историје ништа није научио. А друго, зато што се историја готово по правилу пише за „своје поколење”, односно свака генерација пише „своју историју”. На основу онога што је до тада урађено, отварајући нова питања, посматрајући проблеме из новог угла, доносећи комплексније и продубљеније закључке, једном речју одлазећи „корак даље” у спознавању прошлости. Што је, уосталом, и суштина научног развоја. Имајући то на уму, лако се може разумети зашто је о руско-српским односима потребно писати. За то постоје најмање три важна разлога. Први – српско-руски односи,
Књига је реализована у оквиру пројекта бр. 47019 „Традиција и трансформација: Историјско наслеђе и национални идентитет у Србији“ Министарства образовања и науке Републике Србије. 1 О овој фрази, која је постала и део савременог сленга, и њеним савременим рефлексијама у српском друштву: „Nas i Rusa 300 miliona“, Vukajlija: rečnik slenga (http://vukajlija.com/nas-i-rusa-300-miliona); Zoran Panović, „Nas i Rusa 300 miliona“, Dnevni list Danas: On line, 25.11.2011 (http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nas_i_rusa_300_miliona.1083.html?news_id=228842); Славољуб С. Лекић, „Нас и Руса 300 милиона“, Нова српска политичка мисао: On line, 9.1.2009 (http://www.nspm.rs/savremeni-svet/qnas-i-rusa-300-milionaq.html)
7
како прошли, тако и савремени, увек су, као уосталом и данас, привлачили изузетну пажњу савременика и увек су, макар када је реч о српском друштву, чинили важну саставницу и представљали важан чинилац приликом доношења битних, пре свега политичких, одлука. Други – везе и контакти које су Срби имали са Русијом и руским народом спадају међу односе са најдужим историјским континуитетом (уз Грке, Бугаре и Мађаре). То се, у великој мери, односи и на везе Руса и руске државе са српским народом. Притом, радило се о изузетно садржајним и разгранатим везама, контактима и односима: снажним међусобним културним утицајима, миграцијама, политичком протекторату... Трећи – савремена тумачења српско-руских односа неретко су оптерећена митовима, површним, једностраним и искључивим, идеологијом обојеним тумачењима. Зато је неопходно учинити максималан напор да се међусобни односи српског и руског народа, како историјски, тако и савремени, сагледавају и тумаче што рационалније (што би и морао бити основни задатак науке). Ово је један мали прилог у том правцу. ИСТОРИОГРАФСКИ ИЗАЗОВ(И) Српско-руски односи су привлачили, и данас привлаче, велику пажњу. Њима је посвећен велики број књига, текстова у штампи и периодици, мемоара, успомена, путописа, песама, трактата. О Русији се размишља и пише и из научног, и из стручног, аналитичког, и из личног, индивидуалног, интимног угла појединца. Али управо српско-руски односи неретко изазивају емотивне, понекад и ирационалне страсти. Готово сви смо свесни чињенице да било какав став о Русији у српском друштву – свеједно да ли се заступа теза да су Русија и руска политика „добри” или „лоши” – неминовно изазива готово муњевито „етикетирање” и сврставање у једну од две супротстављене крајности, у зависности од друштва у коме се налазите, међу оне који Русију „воле” или „мрзе”. Притом су и једни и други убеђени да о Русији и руској политици имају крајње „објективан” став. И што је још занимљивије, готово
8
сваки саговорник, било да је „воли” или „не воли”, убеђен је да о Русији зна много, практично све, и спреман је да то своје „знање” без устручавања подели са свима, да убеђује, јавно просуђује о Русији и Русима, па чак и да самим Русима „стручно” објасни шта се то заправо у Русији догађа, којим путем руски народ и руска политика иду, или би требало да иду. Као да Срби, готово генетски, поседују сва знања о Русији. Таквим приступом у српској јавности у последње време нагомилава се све већи број експерата за Русију, руску историју и савремену руску политику, економију, друштво... Али, нажалост, ради се о савременом и распрострањеном феномену, који је један руски колега тачно и сликовито описао кроз закључак: „нешто се у последње време превише накупило ових експерата и аналитичара, али из неког разлога нигде нема специјалиста”. Но упркос овој раширености „знања” о Русији и руско-српским односима и све већем броју „експерата” спремних да са јавношћу поделе своја „знања”, мора се констатовати да историја српско-руских односа није ваљано истражена и, што је још значајније, у историографији није сагледана као целовита тема. (Што, истина, када је реч о српској историографији, пре представља правило него изузетак, пошто и читав низ других, веома значајних историографских проблема и тема није синтетично обрађено). Одсуство синтетичних прегледа руско-српских односа представља само један, притом мањи део научних проблема везаних за њихово истраживање. Такође, и све чешћа појава „племенитих дилетаната”, спремних да се позабаве неким сегментом руско-српских односа (што не представља нову појаву у српској култури), може се, из угла науке, пре посматрати као маргиналан проблем. Насупрот томе, много значајнији тренд у науци, уочљив последњих година, представља све раширенија појава да се чак и у озбиљној научној периодици и важним пројектима (међународне конференције, зборници радова) појављују људи од струке који се никада нису бавили изучавањем српско-руских односа, а који су притом (најблаже речено) још и потпуно неинформисани о руској историји или савременој Русији – који су, са пуно самоуверености, спремни да се „ухвате у коштац”, да се баве или да дискутују о
9
веома комплексним историјским проблемима или савременим појавама. Понекад се стиче утисак да све већи број српских историчара сматра како је апсолутно довољно да пред собом има један или два архивска документа и да се, на основу њих, може компетентно расправљати о веома сложеним питањима. Такав фетишизам докумената можда је довољан за једну од омиљених српских историографских форми експликације научних резултата, тзв. „кафанску повесницу”, али је неприхватљив за озбиљан научни рад. Да би се разумело о чему је реч, довољно је указати на један од последњих, изузетно сликовитих и речитих примера. У зборнику Српско-руски односи од почетка XVIII до краја XX века, који је Српска академија наука и уметности објавила 2011. године, објављен је текст „Уговор о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и Совјетског савеза (закључен 5. априла 1941. године)” 2 . Несумњиво важна и комплексна историографска тема. То схвата и сам аутор, који већ у првој реченици наглашава: „Тема мог прилога је једна необична и мало позната епизода у југословенско-совјетским односима с почетка 1941. године...” 3 Необична и мало позната? Притом се аутор није удостојио ни да у једној јединој напомени наведе макар и летимичан преглед старије научне литературе, којом би поткрепио овакав, несумњиво далекосежан, промишљен и крајње озбиљан „научни” закључак. Тим пре јер су пре њега овој необичној и мало познатој теми само четири аутора посветила своје радове: Вук Винавер 4 , Г. М. Славин 5 , А. Л. Нарочњицки 6 и О. Н. Решетникова 7 , а у својим радовима 2 Станислав Стојановић, „Уговор о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и Совјетског савеза (закључен 5. априла 1941. године)”, у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја XX века: Међународни научни скуп 23–25. септембар 2010 (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с. 232–252. 3 Станислав Стојановић, „Уговор о пријатељству и ненападању између Краљевине Југославије и Совјетског савеза (закључен 5. априла 1941. године)”, у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја XX века: Међународни научни скуп 23–25. септембар 2010 (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с. 232. 4 Вук Винавер, „Југословенско-совјетски пакт од априла 1941. године”, у: Историјски гласник 1 (1973), с. 7–87. 5 Г.М. Славин, «О советско-югославском Договоре о дружбе и ненападении (1941 г.)», в: Балканские исследования, вып. 9, Москва 1984, с. 232–240. 6 А.Л. Нарочницкий, «Советско-югославский договор 5 апреля 1941 г. о дружбе и ненападении (по архивным материалам)», в: Новая и новейшая история, №1. 1989, с. 3–19. 7 О.Н. Решетникова, «К вопросу о советско-югославском договоре о дружбе и ненападении», в: Международные отношения и страны Центральной и Юго-Восточной Европы в период фашистской
10
не малу пажњу посвећивали су јој (да наведемо само најважније) Јакоб Хоптнер 8 , Бранко Петрановић 9 , Никола Поповић 10 , Алексеј Тимофејев 11 , односно Габријел Гордецки 12 . Да парадокс буде потпун, сам документ којим се аутор бави у свом раду, посвећеном овој необичној и мало познатој теми, заправо је објављен у зборнику докумената Односи Југославије и Русије (СССР) 1941–1945. Документи и материјали! 13 Добро, мотивација самог аутора може се још и разумети – „открио” је пар докумената у објављеном зборнику грађе, „спознао” њихову историјску важност и, пошто је тема, је ли, необична (што би ваљда требало да значи Југославија и СССР спадају у оне ретке земље које су током светске историје закључиле Уговор о пријатељству и ненападању) и мало позната, решио је да је историографски „осветли”. Међутим, остаје сасвим нејасно зашто бар уредник издања, а реч је о научнику несумњивог искуства, поготово када је реч о научној акрибији, није сматрао за потребно да аутору скрене пажњу на ове „детаље”, или пак није интервенисао на самом тексту, на шта као уредник има пуно право (а у оваквим случајевима и дужан је да интервенише). Тај зборник, и иначе пун текстова „експерата” који се никада нису бавили историјом српско-руских односа (а како ствари стоје, неће се ни бавити, те да је било памети не би ни улазили у теме којима нити су се бавили нити их разумеју), у великој мери одсликава стање савремене српске историографије. И по томе се у великој мери разликује од претходна два зборника, направљена по сличном обрасцу, посвећена међусобним односима
агрессии на Балканах и подготовки нападения на СССР (сентябрь 1940-июнь 1941): Сборник статей, (Отв. ред. Л. Я. Гибианский, С. З. Случ), Москва 1992, с. 110–123. 8 Јакоб Б. Хоптнер, Југославија у кризи 1934–1941, New York – London 1964, с. 385–388 (који је објавио и сам текст документа). 9 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988. Prva knjiga: Kraljevina Jugoslavija 1914–1941, Beograd 1988, s. 382–383; Branko Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu, Beograd 1992, s. 93. 10 Nikola Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd 1988, s. 26– 28. 11 Алексеј Тимофејев, Руси и Други светски рату у Југославији: Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд 2011, с. 245–248 (Која представља пречишћен текст докторске дисертације одбрањен 2010. на Филозофском факултету, који је у рукопису могао бити доступан аутору.). 12 Г. Гордецкий, Роковой самообман: Сталин и нападение Германии на Советский Союз, Москва 1999, с. 178. 13 Текст документа: Односи Југославије и Русије (СССР) 1941-1945: Докуметни и материјали, (приређивачи: Бранко Петрановић [et al.]), Београд 1996, с. 45-46.
11
током 18. века 14 и у време Првог српског устанка 15 , који су и истраживачким фокусом и квалитетом радова представљали битне помаке у разумевању и тумачењу српско-руских односа. Посматрано из тог угла, и интересовање које влада у српском друштву за Русију и руско-српске односе и потреба за њиховим целовитим и рационалним сагледавањем, досадашњи
представљају
научни
напори,
својеврстан упркос
научни
изазов.
мањкавостима,
Тим
недовољно
пре или
јер у
потпуности неистраженим питањима, назнакама неких негативних тенденција и одсуству синтетичних прегледа, представљају одличну основу за један целовит увид у историјат међусобних односа. ИСТОРИОГРАФСКО НАСЛЕЂЕ Занимање за историју српско-руских односа присутно је у науци и друштву Србије и Русије доста дуго. Још у делима историографа из времена просветитељства – Орфелина, Рајића или Карамзина – може се открити интересовање не само за руску (односно, са руске стране, за српску) историју већ, иако само на мах и у појединим пасажима и секвенцама, и за међусобне везе и контакте два народа. Такође, у српској средини приметно је и интересовање за биографије оних Срба који су направили знатне каријере у руској служби 16 . Но интересовање за руско-српске односе прерасло је у њихово мање или више
систематично
изучавање
тек
од
времена
професионализације
историографије, када се у Русији профилисала славистика као научна дисциплина и када су први истакнути руски слависти почели да се интересују
Југословенске земље и Русија у XVIII веку (уредник Васа Чубриловић), Београд 1986. Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804–1813: зборник радова приказаних за Округлим столом који је од 18. до 20. новембра 1980. одржао Одбор југословенских и совјетских историчара за објављивање докумената из совјетских архива о првом српском устанку (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983. 16 Примера ради: Т. Павловић, «Биографија Петра Аврамовича Текели. Россијског Генерала», у: Сербскиј летопис, Ч. 2, 1833, с. 1–19. 14 15
12
за међусобне односе и њихову историју: Нил Попов 17 , Гиљфердинг 18 , Платон Кулаковски 19 , Срезневски 20 , Мајков 21 ... Од тог времена, од последње трећине 19. века, до данас настала је огромна библиотека радова о руско-српским односима. То богато историографско наслеђе – за које, нажалост, не постоји специјализована библиографија – по много чему је карактеристично и специфично. Уколико би се анализирале само основне тенденције – без амбиције за исцрпност и са указивањем само на најзначајније или најсликовитије примере историографског наслеђа посвећеног српско-руским односима – јасно се могу уочити три основне групе радова. Прву, далеко најмалобројнију, чине радови са амбицијом да дају, у већој или мањој мери, целовит преглед односа. Другу групу чине радови посвећени важним тематским и проблемским питањима међусобних односа (унутар ширих или ужих временских оквира), који су умногоме кључни за разумевање појединих процеса или важних збивања. Најзад, трећу групу чине збирке историјске грађе, посвећене различитим тематским питањима. Међу радовима чији су аутори за свој основни циљ поставили целовит преглед односа, само је Алексије Јелачић покушао да их сагледа у хронолошком тоталитету, истина у ширем тематском оквиру (односа Русије и Балкана) 22 . Осим њега, свега још неколико аутора покушало је да историју
17 На пример: Н.А. Попов, Россия и Сербия. Исторический очерк русского покровительства Сербии с 1806 г. по 1856 г., Ч. 1–2, Москва 1869 (српски превод: Нил Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, Св. 1–4, Београд 1870. 18 А.Ф. Гильфердинг, Письма об истории сербов и болгар. Вып. Первый, Москва1855 (друго издање: А.Ф. Гильфердинг, „История Сербов и Болгар“, в: Собрание сочинений А. Гильфердинга Т. 1., Санкт Петербург 1868, с. 3-296.). 19 Примера ради: П.А. Кулаковский, В. Караджич, его деятельность и значение в сербской литературе, Москва 1882; или, П.А. Кулаковский, «Начало русской школы у сербов в XVIII веке. Очерк из истории русского влияния на югославские литературы», в: Известия Отделения русского языка и словесности Императорской Академии наук, Т. VIII, Санкт Петербург 1903, с. 246–311. 20 И.И. Срезневский, В. Ст. Караджич, Москва 1846 (српски превод: И. Срезњевски, Живот Вука Ст. Караџића, Нови Сад 1870). 21 Примера ради: А.А. Майков, История сербского языка по памятникам, писанным кириллицей, в связи с историей народа, Москва 1857 [српски превод: А. Мајков, Историја србскога народа (Из његове књиге «Исторія Сербскаго языка въ связи съ историею народа», Москва 1857), Београд 1858.]. 22 Алексије Јелачић, Русија и Балкан: Преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866–1940, Београд, 1940.
13
руско-српских односа сагледа као целину у ширим хронолошким оквирима. Први целовит преглед руско-српских односа од 12. до почетка 20. века покушао је да прикаже прота Стеван Димитријевић 23 . Но у његовом раду главни је акценат ипак на црквеним везама и односима. Након њега, покушај целовитог приказа односа у периоду од 12. века до Првог светског рата предузео је руски избегли историчар Владислав Аљбинович Мајевски 24 , али његов рад оптерећује прилично ноншалантан однос према научном апарату и изворној основи рада, те чињеница да је такав приступ послужио, најблаже речено, за веома слободно и површно закључивање. Готово у исто време објављен је и веома озбиљан рад посвећен културним везама у периоду од 12. до почетка 18. века Ђорђа Сп. Радојчића. Реч је о циклусу предавања одржаном на историјском факултету МГУ (1964) 25 . Релативно целовит преглед односа за период од 12. века до краја Првог светског рата покушао је да дâ Никола Поповић у књизи Србија и царска Русија. Проблем Поповићевог рада је то што је
историографску
проблематизацију
и
тематизацију
извео
крајње
неуједначено. Историји односа до Првог светског рата, чија је експликација притом превише зависна од Јелачићевог рада (до 1878) и крајње површно и не нарочито успело историографски контекстуализована, посвећено је 75 страна, док је историји српско-руских односа током Првог светског рата посвећено 245 страна (односно 76% текста књиге) 26 . У том смислу, преглед историје односа у периоду од 12. до 20. века Поповић је пре конципирао као увод у тему међусобних односа током Првог светског рата, него што је имао амбицију да саме односе сагледа у тоталитету њиховог хронолошког развоја. Најзад, најцеловитији и концептуално најуспелији преглед целине међусобних односа дао је Алексеј Тимофејев у раду „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12
23 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости”, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 48–79. 24 Вл. Маевский, Взаимоотношения России и Сербии. Том 1, Нью - Йорк 1960. 25 Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско-руске културне везе до почетка XVIII века”, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 13, св. 2 (1965), с. 261–309. 26 Никола Поповић, Србија и царска Русија, Београд 2007.
14
до начала 20 века” 27 . Он је у овом изузетно концизном и прегледном раду, који је одлично проблематизован и контекстуализован (иако се о неким питањима, попут периодизације одређених етапа међусобних односа, може расправљати), отворио низ важних питања и изнео неколико изузетно битних закључака. Међу радовима који претендују на потпуније сагледавање међусобних односа, нешто већи број посвећен је ограниченим временским периодима. Било да је реч о сагледавању односа у оквирима једног века, попут радова И. И. Лешчиловске 28 , А. П. Бажове 29 , И. С. Достјан 30 , Е. П. Кудрјавцеве 31 , С. И. Данченко 32 , односно С. А. Ромањенка (мада је у случају његовог рада и научног приступа реч о гранично научном раду и у погледу прилично нејасне експликације резултата, поготово у односу историјских извора и ауторовог текста, али и, што је неупоредиво значајније, снажно изражене идеологизације која његове закључке чини практично неупотребљивим) 33 , или пак о ужим хронолошким периодима, али тематски посвећеним изузетно важним питањима
међусобних
односа,
примера
ради,
током
деценије
након
Берлинског конгреса, какав је рад Душка Ковачевића 34 , или Првог светског рата, попут студија Николе Поповића 35 , и Јурија Алексејевича Писарева 36 , односно Другог светског рата, какви су радови Николе Поповића 37 , Алексеја
27 А.Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века”, в: Русские в Сербии, Белград 2009, с. 13–46. 28 И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006; И.И. Лещиловская (ред.), Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Москва 2003. 29 А.П. Бажова, Русско-югославянские отношения во второй половине ХVІІІ в., Москва 1982. 30 И.С. Достян, Россия и балканский вопрос: Из истории русско-балканских политических связей в первой трети 19 в., Москва 1972. 31 Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833), Москва 1992; Е. П. Кудрявцева, Россия и Сербия в 30–40-х годах XIX века, Москва 2002; Е. П. Кудрявцева, Россия и становление сербской государственности (1812–1856), Москва 2009. 32 С.И. Данченко, Развитие сербской государственности и Россия 1878-1903, Москва 1996. 33 С.А. Романенко, Между «пролетерским интернационализмом» и «славянским братством»: Российско-югославские отношениия в контексте этнополитических конфликтов в Средней Европе (начало ХХ века – 1991 год), Москва 2011. 34 Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889: Од Берлинског конгреса до абдикације краља Милана, Београд 2003. 35 Никола Поповић, Односи Србије и Русије у првом светском рату, Београд 1977. 36 Ю. А. Писарев, Тайны первой мировой войны. Россия и Сербия в 1914-1915г., Москва 1990. 37 Nikola Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941–1945), Beograd 1988.
15
Тимофејева 38 или Бранка Петрановића (мада је у конкретном случају реч о специфичној експликацији научних резултата – у форми интервјуа) 39 . Такође, објављено је и неколико зборника радова који претендују на целовит приступ историји међусобних односа 40 . Међу њима се квалитетом посебно истичу зборници Југословенске земље и Русија у XVIII веку, односно Славянские народы Юго–Восточной Европы и Россия в XVIII в. Но има и зборника који често само насловом најављују целовит приступ али га садржајем не оправдавају (већ представљају збир међусобно слабо повезаних радова), какав је случај са зборником Сербско-русские литературные и культурные связи XIV–XX вв 41 . Друга група радова, који су посвећени појединим проблемима и питањима руско-српских односа, неупоредиво је бројнија. Без амбиције да се у летимичном прегледу, попут овог, прикажу сви ти радови, па чак и све тематске области које су у досадашњој историографији обрађене, довољно је указати само на поједине специфичне и важне теме које су обрађене да би се сагледао цео дијапазон и ширина проблематике која је у историографији до данас покренута. У том погледу могла би се направити, свакако условна, подела на радове посвећене посебним тематским или проблемским целинама међусобних односа, те радове који се баве специфичнијим, али важним проблемима, без чијег је разумевања веома тешко сагледати и тумачити целину односа (свеједно да ли покривају ужи или шири временски оквир). На првом месту реч је о интересовању за историју културних веза, контаката и међусобних утицаја 42 . Потом за питања миграција Срба у Русију, посебно 38 Алексеј Тимофејев, Руси и Други светски рату у Југославији: Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941–1945, Београд 2011. 39 Branko Petranović, Sava Dautović, Jugoslovenska revolucija i SSSR: 1941–1945, Beograd 1988. 40 Примера ради: Босния, Герцеговина и Россия в 1850-1875 гг.: Народы и дипломатия: Материалы "круглого стола" советских и югославских историков (Москва, апрель 1990 г.), Москва 1991; Национальное возрождение Балканских народов в первой половине XIX века и Россия. Материалы международной научной конференцииТ. I-II, (ред. И.С. Достян, И.В. Чуркина), Москва 1992. 41 Л.К. Гаврюшина (ред.), Сербско-русские литературные и культурные связи XIV–XX вв, Санкт Петербург 2009. 42 Упоредити, примера ради: Vladimir Mošin, „O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza”, u: Slovo br. 11–12, Zagreb 1962, 13–130; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70–80-е годы ХIХ в.), Москва 1989; Горан Милорадовић, Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955:
16
током 18. века 43 . Затим за духовне и црквене везе два народа 44 . Најзад, и за феномен руске емиграције и њен значај у историји Србије (и Југославије) током 20. века 45 . Посебну целину, која се, формално посматрано, само делимично односи на тему руско-српских односа али суштински чини изузетно важну саставницу за њихово разумевање, представљају радови посвећени развоју славистичких студија у обе средине 46 . Са друге стране, лепеза тема посвећених ужим, појединачним питањима међусобних односа неупоредиво је шира и покрива огроман дијапазон различитих историјских проблема: од Докторска дисертација, Београд 2009 (Докторска дисертације у рукопису, одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2009. године); Милорад Павић, „Руско-српске везе у доба просветитељства”, у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 263–272; Витомир Вулетић, «Улога Русије у културном и националном развоју Срба у XVIII и XIX веку», в: Славянские культуры и Балканы, Т. 2, София 1978 (Прештампано у: Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 7–34). 43 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923; Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995; О.М. Посунько, История Новоий Сербии та Славяносербии, Запорижжя 1998 (српски превод: Олга М. Посуњко, Историја Нове Србије и Славеносрбије, Нови Сад 2002); Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7–9. маја 2003, Нови Сад 2005; Љ. Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html). 44 Ст. Димитријевић, „Одношаји пећских патријарха с Русијом у XVII веку“, у: Глас СКА, LXIII (1900), с. 201-289; и: Глас СКА, LX (1901), с. 153-203; Mateja Matejić, Relationship Between the Russian and the Serbian Churches Through Centuries, Columbus, Ohio 1988; Мирјана Бошков, „О односима Светог Пантелејмона са Русијом (до средине XVI века)“, у: Зборник Матице српске за славистику, Бр. 58/59 (2000), с. 35-56; Сретен Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“, у: Казивања о Светој Гори, (уредник Милка Јанковић), Београд 1995, с. 143-170; Сретен Петковић, „Манастир Студеница и Русија у XVII и XVIII веку“, у: Осам векова Студенице, Београд 1986, с.231-240; Добросав М. Ковачевић, Срби – Митрополити и црквени писци у Русији: као проповедници православне цркве, Београд 1903; Роль религии в формировании южнославянских наций, (ред. И.В. Чуркина), Москва 1999; као и већ помињани рад: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 48-79. 45 Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова. Том I- II, Београд 1994; Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Русская эмиграцня в Югославии, Москва 1996; В.Д. Козлитин, Русская и украинская эмиграция в Югославии, Киев 1998; Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев, Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011; Детаљну библиографију објављених радова погледати у: Алексей Арсеньев, „Выборочная библиография книг и статей о русских в Сербии“, в: Русские в Сербии, Белград 2009, с. 349-356. 46 Довољно је указати на најважније прегледне радове: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979; Славяноведение в дореволюционной России: Изучение Южных и Западных Славян, Москва 1988; М.Ю. Досталь, Как Феникс из пепла… (Отечественное славяноведение в период Второй мировой войны и в первые послевоенные годы), Москва 2009; Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996; 50 лет исторической славистики в Московском государственном университете, Москва 1989; Е.К. Вяземская, С.И. Данченко, Россия и Балканы: Конец ХVIII в. – 1918 г. (Советская послевоенная историография): Обзор, Москва 1990; Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-400; Ђорђе Живановић, „Сто година славистике у Србији“, у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 7 (1978), с. 7–14; Предраг Пипер, „На сто двадесету годишњицу Катедре за Славистику Универзитета у Београду, у: Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини, Београд 1998, с. 9–10.
17
утицаја које су конкретни историјски догађаји, попут српско-руских односа у време Првог српског устанка 47 или сукоба КПЈ и ИБ 1948 48 , имали на развој међусобних односа, сагледавања међусобних веза у различитим историјским контекстима 49 , или пак утицаја који су међусобне везе и односи имали на конкретне политичке актере 50 , преко српско-руских револуционарних веза51 , питања школовања српских ђака и студената у Русији 52 , међусобних уметничких утицаја 53 , књижевних веза 54 , просветних контаката 55 или језичких 47 Примера ради: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник радова приказаних за Округлим столом који је од 18. до 20. новембра 1980. одржао Одбор југословенских и совјетских историчара за објављивање докумената из совјетских архива о првом српском устанку, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983; М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия. События, документы, историография, Нижний Новгород 1999; В.П. Грачев, Сербы и черногорцы в борьбе за национальную независимость и Россия (1805-1807 гг.), Москва 2003. 48 Кључни радови о овој проблематици: А.С. Аникеев, Как Тито от Сталина ушел: Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва 2002. (са можда најпотпунијим прегледом старије литературе); као и: Svetozar Rajak, „The Cold War in the Balkans, 1945-1956: From the Greek Civil War to Soviet-Yugoslav-Normalization“, in: Melvyn P. Leffler and Odd Arne Westad (eds.), Cambridge History of the Cold War, Volume I: Origins, Cambridge - New York: Cambridge University Press, 2010, p. 198-220; Такође објављено је више зборника радова посвећених овој проблематици: 1948 Jugoslavija i Kominform: pedeset godina kasnije, Beograd 1998; Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine: Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1999; Jugoslavija v hladni vojni: Zbornik z Znanstvenega posveta Jugoslavija v hladni vojni, Ljubljana, 8.-9. maja 2000, Ljubljana 2004; Сведени преглед старије историографске литературе и контроверзи о овом питању, такође: Leond Gibianski, „Sovjetskojugoslovenski sukob 1948 : istoriografske verzije i novi arhivski izvori“, u: Jugoslavija v hladni vojni: Zbornik z Znanstvenega posveta Jugoslavija v hladni vojni, Ljubljana, 8.-9. maja 2000, Ljubljana 2004, s. 27-47. 49 Попут радова: Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878, Београд 2000; односно: В. Н. Виноградов, Двуглавый российский орел на Балканах: 1683-1914, Москва 2010; Ю.А. Писарев, Великие державы и Балканы накануне первой мировой войны, Москва 1985; В. В. Зајцев, “Русија и Србија у време намесништва и радикалских влада : 1889-1892”, у: Зборник Матице српске за историју, 33 (1986), с. 39-85; Милорад Екмечић, «Русија и народни покрети Балкана 1848. године», у: Зборник Матице српске за историју, 32 (1985), с. 7-50; Владимир Стојанчевић, «Русија и аграрни покрети у јужнословенским земљама 1830-1850. године», у: Зборник Матице српске за историју, 37 (1988), с. 81-97; Владимир Стојанчевић, «Србија, Русија и народни покрети у Турској почетком 1860-их година», у: Зборник Матице српске за историју, 47-48 (1993), с. 69-80. 50 Упоредити, примера ради најкомплекснији рад посвећен овој проблематици: А.Л. Шемякин, Идеология Николы Пашича: Формирование и эволюция (1868-1891), Москва 1998 (српски превод: Андреј Шемјакин, Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891), Београд 2008.). 51 Примера ради: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд 1993; или: Владислав Якимович Гросул, Революционная Россия и Балканы (1874-1883), Москва 1980; В. Я. Гросул, Российские революционеры в Юго-восточной Европе (1859–1874 гг.), Кишинев 1973. 52 Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 16-30; или пак: Мирослав Перишић, Од Стаљина ка Сартру: Формирање југословенске интелигенције на европским универзитетима (1945-1958), Београд 2008, с. 177-254; 469-503. 53 Миодраг Јовановић, «Руско-српске уметничке везе у XVIII веку», у: Зборник Филозофског факултета у Београду, Књ. VII-1, Београд 1963, с. 379-410; Павле Васић, «Pуски утицаји y српској уметности», у: Браничево X, Пожаревац 1964; Динко Давидов, „О Украјинско српским уметничким везама у XVIII веку“, у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, 4 (1968), с. 211-235; Миодраг Јовановић „Српска ликовна уметност и Русија крајем ХIХ и почетком ХХ века“, у: Саопштења 15 (1983), с. 119-126; Угљеша Рајчевић, „Како су се школовали српски уметници у Русији с краја XIX века“, у: Свеске, Год. 7, бр. 14
18
утицаја 56 , до улоге Русије на овом простору током „југословенске кризе” и „ратова за југословенско наслеђе” деведесетих година 20. века 57 , односно савремених руско-српских политичких односа58 . Најзад, посебну и изузетно драгоцену групу радова чине зборници историјских извора, који не само да олакшавају целовит преглед односа већ представљају и одличну полазну основу за даља истраживања. То се подједнако односи како на прве зборнике докумената које је објавио прота Стеван Димитријевић 59 , а који још увек имају научну актуелност, преко тематских зборника докумената посвећених међусобним односима током 18.
(1983), с. 87-101; Угљеша Рајчевић, „Митрополит Михаило и школовање српских сликара у Русији“, у: Зборник МС за ликовне уметности, 19 (1983), с. 263-274. 54 У обиљу литературе посвећене овом питању, довољно је указати на, примера ради: Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006; Мила Стојнић, Руско-српска књижевна преплитања, Београд 1994; Прилози проучавању српско-руских књижевних веза. Прва половина XIX века, Нови Сад 1980; Прилози проучавању српско-руских књижевних веза. X- XX век, (Уредник Мила Стојнић), Нови Сад 1993; Л.К. Гаврюшина (ред.), Сербско-русские литературные и культурные связи XIV-XX вв, Санкт Петербург 2009. 55 Милорад Радевић, «Први Руси професори у Београду», у: Историјски гласник 1 (1965), с. 85-93; М. Радевич, „Русский язык в белградских школах до 1878 г.“, в: Советское славяноведение, Но. 6, 1979, с. 8791; Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010. 56 На пример: Александар Младеновић, Славеносрпски књижевни језик - почеци и развој, Нови Сад 1996; Александар Младеновић, Историја српског језика: одабрани радови, Београд 2008; такође и: Н.И.Толстой, «Литературный язык сербов в конце XVIII - начале XIX века», в: Национальное возрождение и формирование славянских литературных языков, Москва 1978, с. 269-328; Н.И.Толстой, «Литературный язык сербов в XVIII веке», в: Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменость, Москва 1979, с. 154-197; В.П. Гудков, «Борьба концепциий славянскаго и простого языка в истории литературного языка у сербов», в: Славянское и балканское языкознание. История литературных языков и письменость, Москва 1979, с. 198-211. 57 Упореди, примера ради: К.В. Никифоров, Между Кремлем и Республикой Сербской. Боснийский кризис: заверщающий этап, Москва 1999 (српски превод: К. Никифоров, Између Кремља и Републике српске, Београд 2000); Владимир Константинович Волков, Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной Европы, Москва 2000; Е.Ю.Гуськова, Югославия в огне, Москва 1992; Югославский кризис и Россия: Документы, факты, комментарии (1990-1993), (автор, составитель, редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва 1993 (српски превод: Jugoslovenska kriza i Rusija: Dokumenti, fakta, komentari (1991-1995), (autor, priređivač, urednik J. Guskova), Beograd 1996.); Международные организации и кризис на Балканах. Документы I-III, (редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва 2000; Е.Ю.Гуськова, История югославского кризиса (1990-2000), Москва 2001 (српски превод: J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize (1990-2000). T. I-II, Beograd 2003.). 58 Довољно је навести: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд 1999; Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka: Zbornik radova, (priredio: Žarko N. Petrović), Beograd 2010; Vladimir Vereš, Srbija i Rusija - realnost i zablude, Beograd 2000. 59 Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“, у: Споменик LIII, Други разред, књ. 45 (1922), с. 1-329.
19
века 60 , Првог српског устанка 61 , 19. века 62 , или пак Другог светског рата 63 и прве послератне деценије 64 , до зборника Москва–Србија: Београд–Русија 65 , који претендује на представљање хронолошке целине односа. У ову групу свакако се могу сврстати тематски зборници грађе, у којима су обједињени мемоари, успомене, путописи и извештаји, тј. радови на основу којих се може сагледати како су, из личног, интимног угла појединца Руси сагледавали Србију и српски народ у периоду 1851-1917. године 66 , односно Срби Русију и Русе од 1750. до 2010. године 67 . И овај летимичан преглед богатог историографског наслеђа, упркос мањим или већим мањкавостима које му се у могу приписати, јасно показује да пред савременим истраживачима постоји солидна основа за сагледавање и тумачење међусобних односа. Но пре тога неопходно је, имајући у виду управо досадашње
историографске
резултате,
указати
на
кључне
проблеме
60 Политические и культурные отношения России с югославянскими землями в XVIII в.: документы, (отв. Редакторы: А. Л. Нарочницкий, Н. Петрович), Москва 1984. 61 Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия, Кн. 1–2, (составители В. П. Грачев, Н. П. Данилова), Москва 1980–1983. 62 Упоредити нпр.: Политические и культурные отношения России с югославнскими землями в первой трети XIX века. Документы, (редакторы: А.Л. Нарочницкий, В. Чубрилович) Москва 1997; Россия и национально-освободительная борьба на Балканах 1875–1878: Сб. документов, (ред. А. Л. Нарочницкий и др.), Москва 1978; Русија и босанско-херцеговачки устанак : 1875–1878. Св. 1–3, (приређивач: Бранко Павићевић), Титоград 1985–1988; Зарубежные славяне и Россия: Документы архива М.Ф. Раевского, 40–80 гг. XIX в., Т. 1, Москва 1975; Југословени и Русија : документи из архива М. Ф. Рајевског 40-80 године XIX века. Том 2. Књ. 1, Београд 1989; Годишњи извештаји Министарства иностраних дела Руске империје о Србији и Босни и Херцеговини (1878-1903), (Приредили Љ.Кузмичова и Д.Ковачевић), Нови Сад 1996; Россия и восстание в Боснии и Герцеговине. 1875–1878. Документы, (Отв. редактор К.В. Никифоров), Москва, 2008; Русија и анексиона криза 1908-1909, (приређивач: Бранко Павићевић), Титоград 1984. 63 Односи Југославије и Русије (СССР) 1941-1945: Докуметни и материјали, (приређивачи: Бранко Петрановић [et al.]), Београд 1996. 64 Југословенско-совјетски односи 1945-1956. Зборник докумената, (Приређивачи: Љ. Димић, Ђ. Борозан, И.В. Бухаркин, Л.В. Внукова, Ј.А. Зеленко, М.К. Кравченко, В.А. Сољански) Београд 2010; а такође и изузетно користан зборник, који обилује документима о совјетско-југословенским односима у ширем контексту: Восточная Европа в документах Российских архивов 1944-1953 гг. Т. 1-2, (Ред. Г.П. Мурашко, Т.В. Волокитина, Т.М. Исламов, А.Ф. Носкова, Л.А. Роговая), Москва 1997-1998. 65 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд– Москва, 2009; Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2: Друштвене и политичке везе 1804-1878, (Приређивачи М. Јовановић, А. Тимофејев, Љ. Кузмичова и Е. Иванова), Београд – Москва 2011. 66 А. Л. Шемякин (Сост.), Русские о Сербии и Сербах, Санкт-Петербург 2006. 67 Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011.
20
историографске проблематизације једне овако комплексне теме какву представља историја српско-руских односа. ИСТОРИОГРАФСКА ПРОБЛЕМАТИЗАЦИЈА Уколико бисмо желели да избегнемо привлачну замку (у коју се уплео велики број историчара) да бавећи се српско-руским односима у периодима када нису били нарочито интензивни, како би надоместили историјски наратив, заправо се препустимо скраћеном излагању историје српског народа и државе 68 , уколико бисмо, такође, желели да избегнемо општеприхваћену и тако примамљиву навику да, ради попуњавања непрекинутог хронолошког наратива,
у
прворазредног
исту
проблемску
политичког
раван
значаја
сведемо
(попут
историјске
догађаје
Кучук-Кајнарџијског
од
мира,
Букурештанског мира, Берлинског конгреса, сплета догађаја везаних за избијање Првог светског рата, комплекса питања везаних за Други светски рат итд.), са сликовитим детаљима из живота неког истакнутог или маргиналног појединца, чији се значај огледа једино у томе што се вољом судбине или захваљујући сплету околности у одређеном тренутку живота затекао у Русији, односно Србији (попут Саве Владиславића, Матије Змајевића или „јуродивог” Илије из Пожеге који се четрдесетих година 17. века запутио у Сибир, односно самозванца Тимошке Анкудинова 69 ) и да се, потом, готово по правилу безуспешно, старамо да тим моментима из личне историје појединца придамо некакав „виши”, државнички, национални или политички значај, дакле уколико бисмо желели да избегнемо те тако примамљиве историографске 68 Посебно изражено у раду: Вл. Маевский, Взаимоотношения России и Сербии. Том 1, Нью - Йорк 1960; али уочљиво и код: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“, у: Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 13, св. 2 (1965), с. 261-309; и код: Н.Поповић, Србија и Царска Русија…, с. 7-33. 69 Упореди: Е.П Наумов, „Культурные связы России с Балканскими странами в первой половине XVII века“, в: Связы России с народамы Балканского полуострова: Первая половина XVII века, (Отв. редактор Б.Н. Флоря) Москва 1990, с. 108; О Тимошки Анкудинову детаљније: В. А. Мошин, «Из переписки самозванца Тимошки Акундинова», в: Труды отдела древнерусской литературы Т. XXIV. Л., 1969. с. 309-313; Е. Р. Сквайрс, Е. В. Григорьева, «Латинские и немецкие тексты самозванца лжешуйского II (Тимофея Анкидинова): Лингвистические аспекты проблемы подлинности», в: Древняя Русь. Вопросы медиевистики, № 3 (9) 2002, с. 29-42.
21
„замке”
(тако
карактеристичне
за
традиционалну,
позитивистичку
историографију) и покушали да се фокусирамо искључиво на реконструкцију догађајног у равни политике и дипломатских односа, њихова историја би се, на фактографском нивоу, показала као релативно сведена и, што је посебно значајно, у хронолошком погледу крајње „неравномерно” распоређена. Имајући то у виду, потребно је одмах нагласити да се комплексна историја руско-српских / српско-руских односа исказивала и рефлектовала на различитим нивоима прошле стварности: у равни политике и дипломатије; духовних и црквених веза; равни друштвених и културних веза и утицаја; равни релативно честих (е)миграција из једне у другу средину – што масовних, што индивидуалних; као и прилично ретких привредних веза; најзад, и у равни индивидуалних и личних контаката, веза и импресија… Фасцинација високом политиком само делимично може помоћи да се разумеју и објасне међусобни односи. Међутим, пуноћу, многостраност и вишезначност српскоруских односа немогуће је разумети фокусирањем искључиво на раван политике, губећи притом из вида читав низ комплекснијих друштвених појава и битно слојевитијих и међузависних веза и односа, поготово што тај комплекс веза (иако можда мање уочљив) чини важну саставницу колективног памћења, менталитета и међусобне перцепције. Притом, ти различити нивои прошле стварности не могу се сводити у исту раван и тумачити као подједнако значајни за општи сплет руско-српских односа, без последица по логику историјске проблематизације. Да поједноставимо. Примера ради, духовне и црквене везе и контакти сасвим се оправдано разматрају за главни, често и једини садржај међусобних односа у периоду од 12. до 18. века. Међутим, од тренутка када су ти односи, током 18. века, а поготово након 1804, „подигнути” на ниво дипломатских, па потом и међудржавних, црквене и духовне везе и контакти нестају из видокруга традиционалног (позитивистичког) историографског интересовања за руско-српске односе. Тако се може стећи апсолутно погрешан и нетачан утисак да су те везе, нпр. од 1804. године, биле готово прекинуте. Заправо, у конкретном случају, само се променио дискурс историчара који
22
пише и који је, када му је то историографски „материјал” коначно омогућио, фокус интересовања „померио” са индивидуалних контаката и веза на „праве” односе (са становишта позитивизма), тј. на политику и политичке и дипломатске односе, везе, контакте, сарадњу, зађевице и распре… Међутим, таква промена дискурса ниуколико не одговара реалном садржају односа у прошлој стварности. Напротив. Духовне везе и контакти, подједнако као и друштвене, културне и просветне везе, и надаље су одржаване, неретко чак и са појачаним интензитетом и изузетно богатим и важним садржајима, а понекад и са битнијим или дугорочнијим утицајем него политичке. Из тог разлога тумачење српско-руских/руско-српских односа практично није могуће (или је бар
безнадежно
мањкаво)
уколико
није
базирано
на
комплексном
проблемском приступу и контекстуализацији, који омогућавају њихово сагледавање и разумевање на различитим нивоима прошле стварности. Да не буде забуне, комплексан проблемски приступ прошлој стварности ни приближно не значи одбацивање или негирање важности фактора политике и политичких садржаја руско-српских / српско-руских односа. Напротив. Политика јесте, у многим сегментима, чинила основу и била кључни мотивациони фактор међусобних односа – и као таква се рефлектовала и у доброј мери профилисала и духовне, и друштвене, и културне, и просветне, па чак и индивидуалне везе и контакте. Али и поред тога, уколико се тумачење сведе искључиво на трагање за политичким мотивима, интересима и деловањем на основу политичког рефлекса времена, оно постаје неумитно једнострано. Јер реч је о знатно сложенијем историјском феномену, који садржи подједнако и елементе политичког мишљења и делања (можда и најуочљивије), али и ништа мање значајне културне, духовне и друштвене везе и контакте, који су временом прерасли у оно што се данас најчешће назива традиционалним у српско-руским односима и што је снажно утицало на уобличавање колективних менталних мапа, поготово српског, али и руског народа. Једноставно, српско-руске односе немогуће је разумети уколико се изгуби из вида да се ради о феномену у којем је логика политичког делања и
23
политичке
рефлексије
по
правилу
чврсто
међузависно
повезана
са
специфичном мрежом различитих културних, духовних и социјалних веза и контаката,
прожетих
идејама
о
реалној
или
умишљеној
блискости,
представама о Другом, утемељених у конкретним или фиктивним догађајима, намерама, симболима… Стога међусобне односе практично није могуће (или је макар изузетно тешко) сагледавати уколико се не разумевају у односу на тоталитет историјског развоја. У том смислу неопходно је најпре размотрити како су се ти односи развијали (и у оним периодима када су се развијали) на нивоу политике и дипломатије, па тек након тога како се политика рефлектовала на остале садржаје међусобних односа и контаката, од духовних, до индивидуалних и личних. Поготово уколико се има у виду неравномерност и снажно изражени дисконтинуитети
који
су
их
обележили,
проузроковани
различитим
преломним догађајима и у руској, и у српској историји: губитак најпре руске, а потом и српске државности током средњег века; потом у наредна три и по века (до 1804) развој односа једне империје и једног народа у оквиру друге империје; након тога, од 1804, тек у назнакама, а од 1878. у пуном обиму, развој билатералних односа две државе; затим прелом који је наступио 1917/1918. године, када је српско-руски оквир међусобних односа замењен совјетско-југословенским оквиром (та промена, са своје стране, била је праћена крајње растрзаним и неравномерним развојем односа, са потпуним прекидом у периоду 1918–1940. и потом 1948–1955); најзад и драматичан распад две државе – СССР-а и Југославије (1991) – који је довео до новог радикалног заокрета
у
међусобним
односима.
То,
последично,
покреће
питање
сагледавања, разумевања и тумачења историјских процеса и феномена из дискурса тоталне историје. Тежња ка тоталној историји не значи, нити може значити, тежњу ка прибирању и реконструкцији сваке чињенице прошле стварности, јер једно такво хипотетичко прегнуће (али чак и као такво, без сумње, достојно поштовања) не само што би – већ самом својом идејом – представљало
24
потпуно бесмислен труд него би додатно подстакло лоше (у многим елементима и погубне) научне тенденције, карактеристичне за савремену позитивистичку историографију. То се, на првом месту, односи на све израженији тренд бескорисног нагомилавања чињеница у историјским радовима, које у појединим случајевима доводи до тога да нагомилавање постаје само себи сврха и „научни” циљ по себи (тако да се чак и потпуно маргиналним и безначајним темама или, што је неупоредиво већи проблем, темама које, гледано из угла научне проблематизације, практично и не постоје, посвећује по 600–700, па и 800 страница „научног” рада). Императив досезања тоталне историје никако се не може досећи таквим приступом. Напротив. Тежња ка тоталној историји заправо је тежња ка сагледавању свих кључних процеса, феномена, токова и проблема догађајног и њихово уочавање и тумачење. Истовремено, то је и тежња ка осветљавању свих аспеката прошле стварности, а не само једног од њих: политичке, или друштвене, или културне, или економске, или духовне историје. Притом, приступ тоталитету прошле стварности истовремено значи и размишљати проблемски и водити рачуна о контектуализацији (јер разматрање појединачних догађаја ван општег контекста унутар којег су се одигравали, ма колико велики број чињеница био реконструисан, практично нема научног смисла, попут, примера ради, покушаја да се реконструишу билатерални односи било које две државе „народне демократије” након 1945, из једноставног разлога што развој тих односа није био могућ без њихове директне контроле и потпуног усмеравања од стране трећег субјекта, кључног центра политичке моћи у тадашњој Источној Европи – Москве). У складу са тим, ова књига представља покушај управо таквог сагледавања тоталитета односа Срба и Руса у прошлости. Најзад, потребно је избећи и последњу „замку”, која је посебно карактеристична за српску историографију: српско-руски односи се ни на који начин не могу разумети и тумачити изоловано, ван ширих контекста балканске и европске политике свога времена, како се то неретко чини, јер су се рускосрпски односи изграђивали унутар и у односу на сплет различитих политичких
25
и дипломатских контекста, који су се преплитали, били међусобно прожети, или су се пак потирали. * Но пре разматрања саме историје односа, неопходно је указати на још један теоријско-методолошки проблем, на који у досадашњој науци није обраћана довољна пажња, а који је изузетно важан пошто умногоме пресудно одређује приступ њиховом изучавању и додатно усложњава могућности њиховог тумачења. Реч је о различитим дискурсима из којих је ове односе могуће сагледавати и тумачити. СРПСКО-РУСКИ ИЛИ РУСКО-СРПСКИ ОДНОСИ? – ТРИ ДИСКУРСА Када се анализира научна литература о односима Србије и Русије и ставови политичара у прошлости, или се пак данас разматрају изјаве и размишљања политичара и различитих аналитичара, лако се уочава једна значајна чињеница. Међусобне односе два народа или државе није могуће перципирати и објаснити из само једног и јединственог дискурса. Па чак ни у оним случајевима, далеко најбројнијим, када се разумевање и тумачење сложеног комплекса питања српско-руских односа своди искључиво на ниво реконструкције и тумачења чињеница политике. Напротив. Постоје најмање три различита дискурса њиховог разумевања и тумачења. Два представљају равноправне полове. На једној је страни, условно речено, „српски дискурс” – односно перцепција и тумачење српско-руских односа у српској средини, друштву, политици и науци, које у фокус поставља српску политику и интересе. На другом полу, насупрот српском, може се јасно уочити „руски дискурс” – перцепција руско-српских односа која у фокус поставља руску политику и интересе. Најзад, наспрам њих, или, још прецизније, сучељен са њима, могуће је уочити и „дискурс треће стране” – поимање и објашњење руско-српских односа из угла треће, заинтересоване стране (на Балкану, у Европи или свету) која у фокус интересовања по правилу ставља руско ангажовање на Балкану и
26
рефлексе српске политике према Русији и руској активној политици – утилитарно их „мерећи”, оцењујући и тумачећи у односу на властите циљеве и интересе (најчешће ради профилисања своје политике према руско-српској интеракцији). Но чак ни ова три различита дискурса, из којих је могуће сагледавање и тумачење српско-руских односа, нису ни кохерентна, ни јединствена. Довољно је указати да се сам српски дискурс, током друге половине 20. века (а то је нарочито уочљиво данас), примера ради, исказивао и исказује кроз најмање две основне стајне тачке: русофилску и русофобску (које притом имају читав спектар различитих нијанси, које проистичу из различитих историјских контекста). Потом, чак и када је изгледало да је „српски дискурс” био прилично унисон, нпр. током 19. века, ипак су се јасно могле уочити различите подвојености. Примера ради, да однос Срба из Србије и однос Срба из Хабзбуршке монархије према Русији (иако су у равни свакодневне перцепције народа у великој мери били подударни) на нивоу званичне културне продукције, која је зависила од политичких чинилаца (нпр. у Бечу), никако није био идентичан 70 . Са друге стране, руски дискурс је током 19. века умногоме био располућен на два прилично сучељена и сукобљена сагледавања и разумевања, две интелектуалне визије политичке, друштвене и културне реалности – „словенофилске” и „западњачке”. Као што је крајем 20. и почетком 21. века био оштро подељен између два, по много чему, супротстављена пола (која су, уосталом, била сучељена и сукобљена и по бројним другим питањима унутрашње и спољне, социјалне, културне и економске политике, а не само по питању односа према Србији и Србима) – тзв. „либералног” и „патриотског”. У српском политичком и друштвеном дискурсу Русија је перципирана, веома често, као један од најважнијих или, просто, као кључни партнер. Но специфичност српског дискурса огледа се у чињеници да је перцепција руске 70 Примера ради Живан Милисавац, бавећи се анализом текстова у часопису Летопис Матице Српске, закључује да до велике источне кризе 1875–78, „о Русима тамо није било ни речи“. Ж. Милисавац, „Русская культура в журнале Летопис Матице српске (вторая половина 19–начало 20 вв.)“, в: Сербскорусские литературные и культурные связи. XIV-XX вв., Санкт-Петербург 2009, С. 180–181.
27
политичке улоге у српском друштву неретко исказивана у бинарним крајностима. Део друштва Русију је доживљавао као кључни фактор који треба да помогне реализацију виталних српских (југословенских) политичких, националних, верских, идеолошких или културних интереса, док је део друштва заступао супротну перцепцију улоге Русије (оштро супротстављену претходној) – као кључног фактора који омета реализацију тих истих виталних интереса. Примера ради, та амплитуда у перцепцији Русије варирала је од ставова митрополита Стефана Стратимировића из 1804. године да „Нема народа под капом небеском који би толику љубав и наклоност ка Русима и Руском Императору имао, као што га има источне православне исповести народ српски” 71 и Проте Матије Ненадовића да „Будући да смо Немца у почетку молили да нас прими, пак не хтеде, треба да пођемо и Руса тражимо. Он је наш јединоверни и јединокровни, он ће нама помоћи...” 72 , или пак Живојина Жујевића из 1868. године: „Наш народ осећа и свестан је свог родства с Русима. Ово родство не долази само од једноверности нашег народа с руским – наш народ зна и признаје да је род с Русима још по нечему, а то је по крви или, каконо кажу, по једноплемености. Наш народ зна да смо ми и с Грцима једне вере, ал’ га та вера не учини ни уколико рођаком грчким – Грк је за њ све једно као и иноверац, као Маџар, Енглез или ко други…” 73 . До сасвим супротних и директно супротстављених виђења, на пример изложених у писму Илије Гарашанина неименованом француском пријатељу, из 1866. године: „Оћемо ли опет продужити о Папи, о Муамеду и о Москову? Ја мислим да треба, јер то су три зла о коима се данас цео свет занима, па зашто неби и нас двоица, кои смо у главном сагласни, а само се разликујемо у начину коим ћемо се сигурно од зла сачувати (…) Ви знате мој драги пријатељу да ја нисам био
71 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд– Москва, 2009, с. 447–448. 72 Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Београд 1980, с. 156, 164. 73 Ж. Жујовић, Сабрани списи Живојина Жујовића 1, Београд 1974, с. 287–288.
28
последњи међу онима, кои су почели увиђати опасности од Русије…” 74 . Или пак крајње радикалног става Јаше Игњатовића из 1886: „Мађарска је у плану русизма кост у грлу, као и Србија (…) Русофили, ти руски шовинисте, сем славопоја Русији као избавитељки народа, придодају карактер неодољивости. По њима је Русија не само велемоћна, већ свемогућа, и да њој на свету нико противстати не може. Ствар претерана. Нико не одриче Русији велемоћност, – но свемогућа ипак није. (…) Србија, ма још млада и нејака држава, у поменутом сукобу велику, можда и одлучну улогу има. С Русијом против Аустро-Угарске, ил’ с Аустро-Угарском против Русије? С Русијом, а уз победу Русије, нема ништа више очекивати до сопственог си порушења; Аустро-Угарској није својствен карактер рушидбе у сопственом интересу. Русија против савезне Аустро-Угарске са Србијом нема изгледа освајачког на Балканском полуотоку” 75 . Таква, радикално подвојена перцепција Русије и њене улоге уочљива је у српском друштву и почетком 21. века. Тако се једни, јавно егзалтирани Русијом, залажу за „конфедерацију Русија – српске земље, као једини спас за српство” 76 , док други са крајњом ароганцијом и ниподаштавањем јавно говоре о савременој Русији и њеним политичарима, попут Владимира Путина: „Он је један КГБ-овски доушник необразовани, који лупета с времена на време. Ја не бих претеривао у истицању неке његове улоге и његових способности, мислим да их он нема...”77 . Дакле, константу српског дискурса и перцепције политичких реалија времена представља чињеница да је Русија у њему готово увек имала једно од кључних места, само што се тумачење улоге Русије исказивало у супротстављеним крајностима. Отуда, уосталом, и емотивне (неретко и радикално емотивне) реакције на конкретне политичке потезе, Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2: Друштвене и политичке везе 1804-1878, (Приређивачи М. Јовановић, А. Тимофејев, Љ. Кузмичова и Е. Иванова), Београд – Москва 2011, с. 886-890. 75 Јаков Игњатовић, Публицистички списи. [Књ.] (2), Нови Сад, Приштина 1989, 78–81. 76 INTERVJU: Veselin Đuretić, istoričar, Konfederacija Rusija – srpske zemlje - jedini spas za srpstvo, Глас јавности, 09.5.2008 (http://www.glas-javnosti.rs/clanak/glas-javnosti-09-05-2008/konfederacija-rusijasrpske-zemlje-jedini-spas-za-srpstvo) 77 Nikola Samardžić, „Tangenta srca”, Peščanik, 14.09.2006 (http://www.pescanik.net/content/view/1206/206/) 74
29
догађаје, одлуке. Но то наивно поимање политике – у коме су Срби, тражећи помоћ, подршку и протекторат Русије, спремни да сугеришу Русији како треба „водити руску политику” и да одређују шта би то требало (и морало) да буду примарни руски политички интереси (које ће временом, нажалост, постати једна од константи српског дискурса) – ни приближно се није уклапало, нити се на било који начин могло уклопити у руски дискурс разумевања политичке реалности на Балкану. Насупрот српском, руски спољнополитички дискурс био је много разуђенији и далеко рационалнији. Та рационалност се можда најсликовитије, мада и прилично цинично, може препознати у ставовима руског посланика у побуњеној Србији за време Првог српског устанка К. К. Родофиникина, које је износио у разговорима са Карађорђем поводом унутрашњих политичких спорова у Србији везаних за тзв. аустријску партију и фанариотску заверу: „Што се тиче продаје Србије, уверавам вас, нико за вас неће дати ни пребијене паре, јер без одлуке водећих европских држава нико вас купити неће, а када они реше да вас дају једном или другом, неће од вас ни савета тражити, ни сагласности, знајући да ви у том делу ни најмању препреку поставити не можете, јер Србија према великим државама, значи тачно толико колико и кап воде према мору” 78 . То је сасвим логично када се има у виду чињеница да је у руском (совјетском) разумевању политике Балкан, као целина, представљао тек
један
–
истина
важан
–
од
многих
простора
реализације
спољнополитичких планова, интереса и амбиција. Примера ради, само током 19. века руска политика на Балкану била је подједнако активна као и политика на просторима Пољске, Азије, Кавказа или Персије, у црноморском региону итд. А током 20. века – након револуције и периода изолације (1917–1939/41), после тријумфа у Другом светском рату, стицања престижа ратног победника и реалног статуса (једне од две светске) суперсиле које су међусобним односом снага у времену Хладног рата регулисале међународне односе – додатно је М.В. Белов, У истоков сербской национальной идеологии. Механизмы формирования и специфика развития: Конец 18 – середина 30-х гг. 19 века, Санкт-Петербург 2007, с. 261. 78
30
проширила спољнополитичке хоризонте својих интереса и активности: од Сахалина, Кине, Кореје и Вијетнама до Кубе и Никарагве, од Анголе и Мозамбика до (Источне) Немачке и Финске, односно Авганистана... Јасно је да у тако разуђеној политичкој и дипломатској активности „руски” политички дискурс није могао бити фокусиран искључиво на Балкан, или још уже, на Србију. Такође је јасно да руска спољна политика и дипломатија ни на који начин нису могле бити осмишљене и спровођене на начин, средствима и у односу на видокруг у којем се током 19. века кретала српска, односно током 20. века југословенска спољна политика. Стога је јасно да „српско питање” није било, нити је могло бити централно питање ангажмана руске политике и дипломатије. Чак ни само на Балкану. Имајући то у виду, лако се може разумети због чега су руске представе о овом простору (конкретно Србији, односно Југославији) биле много изнијансираније и рационалније (а последично, неретко и отворено патерналистичке). Генерално посматрано, разлика између два дискурса у сагледавању улоге и значаја који Русија има у српској политици, односно Србија у руској, најсликовитије се исказала у разговору руског путника кроз Србију В. П. Мешћерског са митрополитом Михаилом, на почетку Велике источне кризе 1876. године: „[Мит. М.] – Неће ли се десити да Русија не ступи у акцију – питао је митрополит; (...) [В. П. М.] – Мени се чини да о хитној акцији Русије не може бити ни речи; [Мит. М.] – А када ће?; [В. П. М.] – Једном; [Мит. М.] – А до тада ћемо ми погинути?; [В. П. М.] – Не, нећете погинути, али колико ми се чини по свему што овде видим и чујем, ви гледате на садашње догађаје другачије но што ми гледамо: чини ми се, на пример, да смо ми још код пролога огромне драме, док ви већ очекујете епилог; (…) [Мит. М.] – А неће ли бити да ви мислите да се Русија неће покренути; [В. П. М.] – Мислим да неће, и мислим да није у томе сав значај; [Мит. М.] – А у чему је?; [В. П. М.] – У томе, да ли је искрена ваша ствар? По мени то је много важније. Русија ће увек
31
умети своју ствар да одради, али од првог тренутка откако сам у Београду, мене мучи друго питање: да ли смо ми браћа или странци(…)” 79 . Веома је занимљиво да је двојност различитих дискурса – српског, односно руског – уочљива не само када је реч о политичкој перцепцији реалија времена већ и када је реч о тумачењу српско-руских / руско-српских односа, пре свега у историографији. Наравно, може се констатовати да је тежња да се српско-руски односи сагледају и објективно, макар и декларативно, присутна у науци. Али сама тежња ка објективном приступу истраживању и тумачењу у огромном броју случајева није сама по себи била довољна да се избегне замка да се читава историјска проблематика и историјске чињенице сагледавају и објашњавају само из једног (од неколико могућих) дискурса тумачења, а да се при томе на друге дискурсе не обраћа никаква пажња (па чак ни да не постоји свест да они постоје). Та чињеница – да се међусобни српско-руски односи могу тумачити из различитих дискурса – већ је уочена у историографији 80 . Да би се овај проблем илустровао, довољно је подсетити се какву и колику је полемику изазвао рад Нила Попова на истраживању српске историје током 19. века. Односно до које је мере, примера ради, у епохи социјализма током друге половине 20. века, југословенска и совјетска научна продукција била оптерећена латентним споровима (који, истина, готово никада нису прерасли у отворене полемике, као у време Нила Попова) о читавом низу питања из тада „скорије” прошлости, попут питања о карактеру и улози ангажовања Црвене армије током Другог светског рата у Југославији (1944/45), о расколу у комунистичком свету и резолуцији ИБ (1948), карактеру југословенске варијанте социјализма... Узалуд су се, у то време, обе стране трудиле да „наметну” оној другој своје виђење и тумачење као једино мериторно В. П. Мещерский, „Правда о Сербии. Письма”, в: Русские о Сербии и Сербах (Сост. А. Л. Шемякин), Санкт-Петербург 2006, с. 147. 80 О проблему различитих дискурса у сагледавању не само руско-српских односа, већ и приликом сагледавања и тумачења унутрашње ситуације у Србији како од стране савременика, тако и посебно у савременој (пре свега српској историографији) расправљао је изузетно утемељено, и детаљно поткрепљено бројним примерима, Андреј Леонидович Шемјакин (Детаљније: А. Л. Шемякин „Традиционное общество и вызовы модернизации. Сербия последней трети 19–начала 20 в. Глазами русских“, в: Русские о Сербии и Сербах (Сост. А. Л. Шемякин), Санкт-Петербург 2006, с. 629–680). 79
32
(исходећи из представе о једној и недељивој историјској истини). То је била, како је време показало, „немогућа мисија”. У основи, радило се о два различита, притом и идеолошки снажно утемељена и сучељена дискурса разумевања прошлости – „југословенском” и „совјетском”. *** Чињеница да постоје различити дискурси у сагледавању руско-српских односа захтева један знатно комплекснији приступ њиховом реконструисању и тумачењу, који подједнаку пажњу посвећује и политичкој димензији односа, али и духовној, друштвеној и културној. И овај преглед руско-српских / српско-руских односа кроз историју управо ће бити базиран на кључним научним полазиштима, која представљају императиве савремене науке: на тежњи ка сагледавању тоталитета међусобних односа у прошлости, њиховој контекстуализацији и проблематизацији, уз комплексан приступ реконструкцији и тумачењу, који подједнаку пажњу посвећује како политичкој димензији односа, тако и духовној, друштвеној и културној. ИСТОРИЈА СРПСКО-РУСКИХ / РУСКО-СРПСКИХ ОДНОСА (18) Посматрајући тоталитет руско-српских / српско-руских односа кроз историју (у свим њиховим појавним сегментима), јасно се уочава и намеће закључак да су они имали испрекидан, дисконтинуиран развој. Такав развој се, последично, неминовно рефлектује на покушај њихове периодизације и типологизације у реалном историјском времену – времену након досељавања Словена на Балканско полуострво 81 . Генерално посматрано, у времену од Питање доисторијског времена представља сасвим други ниво историјске проблематизације, који не спада у тему разматрања руско-српских односа (упореди примера ради: Славяне Юго-Восточной Европы в предгосударственный период, В. Д. Баран (отв. ред.), Киев 1990.). Но, мора се нагласити да управо проблематика тумачења доисторијског времена, представља специфичан «простор» за бујање, нажалост популарних, квазинаучних радова који спадају у science fiction сновиђења и фантазмагорије, попут «математичких теорија» Фоменка и Носовског, односно низа спрских псеудоисторичара предвођених Јованом Деретићем. Детаљније о проблему параисторије у Русији видети: Мифы "новой хронологии". Материалы конференции на историческом факультете МГУ имени М.В.Ломоносова 21 декабря 1999 81
33
првих српско-руских контаката крајем 12. века јасно се могу издвојити три периода, који се по свом карактеру, по карактеристикама епохе, као и по унутрашњој динамици развоја, међусобно увелико разликују. Први период – епоха спорадичних контаката – обухвата, грубо говорећи, средњи век (12–15. век). Средњовековне везе руског и српског народа веома је тешко дефинисати као односе. Напротив. Захваљујући сплету различитих узрока, те везе током средњег века типолошки је могуће одредити једино као контакте, и то спорадичне контакте појединаца из два народа. Наредна фаза – време духовних веза – трајала је од краја 15. до краја 17. века. Од краја 15. и почетка 16. века дотадашњи спорадични контакти појединаца из два народа прерасли су у редовне (према стандардима тога доба) контакте руске државе и српског народа. Њихов доминантан садржај чиниле су посете изасланика и делегација српских манастира и српске цркве Русији и императорском двору, који су долазили ради тзв. „челобитија”, односно добијања помоћи. Учесталост тих посета и чињеница да су оне временом прерасле у регулисане контакте, дозвољава да се духовне, културне и друштвене везе између два народа, одржаване током тог периода, типолошки дефинишу као континуирани односи (у најширем значењу тог појма). Најзад, трећи период – епоха политике – обухвата, генерално посматрано, модерно и савремено доба (18–21. век). Током тог, свакако најкомплекснијег и, догађајно несумњиво најбогатијег периода, фокус рускосрпских / српско-руских односа, у новој политичкој констелацији епохе, измештен је са духовних, друштвених и културних контаката и преусмерен, готово искључиво, на политичке и дипломатске односе, сарадњу и сучељавања. года, Москва 2000; Антифоменко, Сборник русского исторического общества N3 (151), Москва 2000; История и антиистория. Критика "новой хронологии" академика А.Т.Фоменко, Москва 2000.; История и антиистория. Критика "новой хронологии" академика А.Т.Фоменко". Анализ ответа А.Т.Фоменко, Москва 2001 (изд. 2-е, дополненное); С.О. Шмидт, "Феномен Фоменко" в контексте изучения современного исторического сознания, Москва 2005; Анти-история, вычисленная математиками. О новой хронологии Фоменко и Носовского, Москва 2006; А. Новиков, Крах "новой хронологии", Москва 2011. и др. О проблему псеудоисторије у Србији детаљније: Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега. Историја једне злоупотребе: слово против „новоромантичара“, Београд 2005; Мирослав Јовановић, Радивој Радић, Криза историје: српска историографија и друштвени изазови краја 20. и почетка 21. века, Београд 2009.
34
На апсолутну доминацију политике у међусобним односима од тог доба јасно указује и чињеница да је – чак и у оним периодима када су односи били до те мере напрегнути да је или претило њихово пуно дипломатско прекидање, у деценијама након Санстефанског мира и Берлинског конгреса (1878–1903), или су пак реално били потпуно прекинути, након Октобарске револуције у Русији (1918–1940) – политика чинила срж тих напетости и раскида. У исто време, доминација политике водила је и ка снажној институционализацији међусобних односа. Међутим, доминирање политике не значи да су се односи на другим нивоима прошле стварности прекидали или слабије развијали. Напротив. Духовне, црквене, културне, друштвене и привредне везе у појединим случајевима и периодима биле су чак и интензивније од политичких веза. Но упркос томе, богатство догађајног у равни политике и дипломатије било је током овог периода до те мере згуснуто и тако профилисано да је чинило не само доминантне садржаје међусобних односа већ се у многим елементима кључно рефлектовало и на друге нивое међусобних веза и контаката. Истовремено, током „епохе политике” јасно су се профилисале различите етапе развоја међусобних руско-српских односа. ЕПОХА СПОРАДИЧНИХ КОНТАКАТА (12–15. ВЕК) Први контакти средњовековне Русије са Балканом датирани су у 9–10. век 82 , а први забележен, несумњив и недвосмислен контакт Срба и Руса догодио се крајем 12. века. Готово сви аутори тај први контакт везују за 1191. годину и посету монаха руског светогорског Манастира Св. Пантелејмона (који је свега двадесетак година пре тога, 1169, био признат као самосталан Примера ради: А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 5-11; Bладимир Мошин, «Русские на Афоне и руссковизантийские отношения в XI-XII вв.», в: Byzantinoslavica IX, Prague 1947, с. 55-85 (поновљено издање: B.В. Мошин, «Русские на Афоне и русско-византийские отношения в XI-XII вв.», в: Из истории русской культуры. Т. 2. Кн. 1: Киевская и Московская Русь, (Сост. А.Ф. Литвина, Ф.Б. Успенский), Москва 2002, с. 309-357.); или пак: Г.Г. Литаврин, Византия, Болгария, Древняя Русь (IХ-начало XII в.), Санкт Петербург 2000; такође и: Прот. Иоанн Мейендорф, Византия и Московская Русь: Очерк по истории церковных и культурных связей в XIV веке, Париж 1990. (http://www.agnuz.info/tl_files/library/books/meyendorf_vizantiya/) 82
35
манастир) двору рашког великог жупана Стефана Немање, владара у том тренутку најмоћније српске феудалне државне творевине. Приликом тог сусрета један од руских монаха је најмлађег жупановог сина Растка, како се може закључити на основу његових потоњих хагиографија, „склонио” да прими монашки постриг. Растко се замонашио управо у Манастиру Св. Пантелејмона и добио је духовно име Сава 83 . Наредне деценије показале су да се радило о догађају од прворазредног, не само духовног већ и државног значаја. Сава, будући српски светитељ, који је заједно са оцем Стефаном Немањом, који се пред крај живота замонашио под именом Симеон, основао српски Манастир Хиландар на Светој гори, изузетно успешном дипломатијом успео је да се, у тренутку велике кризе Византије (1204–1271 латинско освајање Константинопоља) избори за аутокефалност српске цркве (1215), а потом и да његов брат Стефан добије краљевску круну (1217). Био је то зачетак уздизања најмоћније српске средњовековне државне творевине и династије Немањића, која је владала више од 150 година (до 1371), а која је свој врхунац доживела у време владавине Стефана Душана, средином 14. века, који се 1346. године прогласио за цара, а српску архиепископију подигао на ранг патријаршије. Тако је један, у великој мери случајан, сусрет руског монаха (чије име није сачувано) са најмлађим сином српског великог жупана – односно, први забележен српско-руски контакт – иако у том тренутку није имао, нити је могао имати политичку димензију, заправо посредно уткан у кључни историографски наратив о образовању, политичкој консолидацији и наглом уздизању најмоћније српске средњовековне државе. Или, поједностављено 83 Овај догађај представља опште место у литератури о руско-српским односима. Готово сви аутори који су писали о раним руско-српским се на њему више или мање задржавају (од Јелачића, Ст. Димитријевића и Мајевског, до Петковића, Турилова и Тимофејева). Основни, класични наратив о догађају, са прегледом у том тренутку старије литературе: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 272-273; Новије тумачење догађаја, са прегледом контроверзи, попут питања да ли се Растко замонашио у манастиру Св. Пантелејмона или у Ватопеду, или о потери коју је Стефан Немања упутио за сином: Dimitri Obolensky, Six Byzantine Portraits, Oxford 1988, p. 115-172. (српски превод: Д. Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 2004, с. 133-191.); Треба нагласити да је Алексије Јелачић, овај сусрет погрешно датирао у 1185. годину (А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 10), одатле га је, без критичке провере, погрешно преузео и Никола Поповић (Н.Поповић, Србија и Царска Русија…, с. 7.). О односима Св. Саве са Русијом, детаљније: Анатолий Турилов, „Святогорец Растимир: Святой Савва Сербский и Русь“, в: Родина, Москва, 10 (2003), с. 46-49.
36
речено, први руско-српски контакт имао је, иако посредно, изузетан значај за почетке српске државности. * Средњи век се, генерално посматрано, управо и сводио на такве случајне, посредне и крајње нередовне контакте, који реално посматрано нису ни могли бити
константни,
нити
засновани
на
неким
уочљивим
заједничким
интересима. Делом је то било условљено реалном географском удаљеношћу – која је, према стандардима тога времена, била готово непремостива – што је практично обесмишљавало и чинило немогућим било какве континуиране политичке или привредне контакте. Делом, било је последица општег контекста политичког и државног развоја на простору Русије и Србије, као и различитог, феудалног категоријског система, у којем се схватање шта држава јесте, те како и какве дипломатске односе успоставља, умногоме није подударало са оним што се под тим устаљено подразумева у модерно и савремено доба. На карактер руско-српских контаката и веза током средњег века пресудно су утицали општи контексти развоја. Упркос томе што је општи фон развоја држава на просторима Русије и Србије био сличан – већа или мања феудална раздробљеност простора, државни и идеолошки образци који су преузимани од Византије и опасност по државну самосталност која је у оба случаја дошла са Истока – контексти у којима су се развијале руске и српске средњовековне државе умногоме су се међусобно разликовали. 1. Контексти средњовековног развоја руских и српских држава Руске средњовековне државе прве су дошле под удар освајача са Истока. Већ тридесетих и четрдесетих година 13. века (свега неколико деценија након првог забележеног контакта Срба и Руса), поједине руске кнежевине и области
37
Кијевске Руси биле су изложене татарско-монголској најезди 84 . Многе од њих изгубиле су самосталност и дошле у зависност од Велике Орде, која је средином 13. века формирана у јужноруским степама. Приближно у исто време, средином 13. века, западне руске кнежевине ушле су у сферу утицаја, а део њих и под директну зависност од Великог кнежевства Литванског. Тек средином 14. века, када је око Московске и Велике кнежевине Владимирске, као новог језгра, почела да се формира будућа руска држава, створени су услови да се, осим унутрашњих сукоба и престројавања, поведе активнија спољна политика, пре свега ка Великој Орди, чији је зенит освајачке моћи већ био прошао. То је релативно брзо дало видне резултате. Након победе здружене руске војске кнеза Дмитрија Донског над монголско-татарском армијом на Куликовском пољу (1380), започео је процес константног јачања руске државе са центром у Москви и убрзаног распада Велике Орде. Наредних сто година, све до потпуног ослобођења од Орде (1480), Москва је ширила своју територију, најпре на рачун руских територија и кнежевина под монголскотатарском контролом, а након тога и на рачун монголско-татарских територија. Са друге стране, развој најмоћније српске средњовековне државе Немањића имао је потпуно другачији ток 85 . Током 13. и већег дела 14. века – управо у време када су руске кнежевине падале под зависност страних чинилаца, Велике Орде и Великог кнежевства Литванског – српска држава Немањића пролазила је кроз период учвршћивања и убрзаног ширења на рачун суседа (пре свега већ битно ослабљене Византије). Врхунац тог процеса представљало је оснивање Душановог царства, средином 14. века (1346), када је у састав српске државе улазио већи део Балкана. Но након Душанове смрти (1355) започео је убрзани пад српске државе. Њена пропаст била је Детаљније о историји Русије у овом периоду, погледати новије синтетичке прегледе: Л.В. Милов (ред.), История России с древнейших времен до конца XVII века, Москва 2006, с. 12-351; А.Н. Боханов, М.М. Горинов (и др.), История России с древнейших времен до конца XVII века, Москва 2000. 85 О српској средњовековној историји референтне синтетичке прегледе представљају: Сима Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1995; Историја српског народа. Књига прва: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), (уредник Сима Ћирковић), Београд 1981; Историја српског народа. Књига друга: Доба борби за очување и обнову државе (1371-1537), (уредник Јованка Калић), Београд 1982. 84
38
проузрокована феудалним уситњавањем простора и губљењем ауторитета централних власти, оличених у цару Урошу, али много више притиском и освајачким наступањем османлијске турске државе из Мале Азије. Пошто су Османлије најпре поразиле утицајне српске обласне кнежеве Мрњавчевиће у бици на Марици (1371), а потом и озбиљно уздрмали власт друге утицајне српске кнежевске куће, Хребељановића, битком на Косову (1389) – која је истина завршена без јасне победе било које стране, а у којој су погинули и турски султан Мурат и српски кнез Лазар – разједињене српске обласне кнежевине више нису биле у стању да се саме одупру турском надирању. Средином 15. века Османска империја покорила је Византију и освојила Константинопољ (1453), покорила српску деспотовину и освојила Смедерево (1459) и најзад покорила српску средњовековну краљевину Босну (1463). На тај начин средњовековни развој руских и српских држава имао је потпуно супротну динамику. Током прве половине 13. века, у тренутку када су Кијевска Рус и старе средњовековне руске државе дошле под удар монголскотатарске
најезде
средњовековна
и
држава
ширења
Велике
Немањића
кнежевине
започела
је
Литванске,
свој
државни
српска успон,
територијално ширење и снажење. Насупрот томе, век и по касније, када су српске кнежевине, наследнице моћног Душановог царства, дошле под удар Отоманске империје (1371 и 1389), нова руска државна творевина, са центром у Москви, почела је да се ослобађа монголско-татарског „ига” (1380). У наредних пар деценија започели су паралелни, а дијаметрално различити процеси, који ће битно одредити општи контекст руско-српских односа у наредних неколико векова – консолидација, снажење и експанзија руске државе са центром у Москви, насупрот слабљењу, урушавању и нестанку српских средњовековних држава и потпуном укључивању Балкана у састав Отоманске империје. 2. Политички контакти и назнаке веза током средњег века
39
Дисонантност генералних трендова средњовековног развоја пресудно је утицала и на динамику руско-српских веза, одредила њихове оквире и карактер, сводећи их на спорадичне, појединачне, претежно духовне и црквене контакте. И иако у средњовековном систему категоризације није могуће најјасније разграничити сферу политике од духовних и црквених активности, ипак се може констатовати да, у преовлађујућем броју случајева, српско-руски духовни контакти нису имали карактер државних, нити се могу разматрати у ширим оквирима политичких активности средњовековних српских и руских владара. Стога, из неколико хронолошки разбацаних информација о овим односима, једва се може извући неколико чињеница које би имале карактер политичких. Управо то и потврђује да су се, по својој суштини, руско-српски односи у то време сводили на спорадичне и крајње случајне контакте. Тако се, осим информације да је непознати руски монах „склонио” Растка Немањића да прими монашки постриг, и то у руском Манастиру Св. Пантелејмона на Светој гори – који добија на политичком значају пре свега захваљујући важности коју је имао за потоњи државни и црквени развој Србије (док, реално, није имао никакав политички или дипломатски значај за било коју тадашњу руску државу) – фактички истичу још само три податка политичког карактера. Први је нејасна белешка о томе да је српски краљ Драгутин (1276–1316), који је 1282. године био принуђен да абдицира у корист брата Милутина, слао много дарова „у руску земљу” и да је био „веома близак пријатељ са кнезом Василијем, коме је слао писма и дарове” 86 . Други је везан за једну повељу кнеза Лазара Хребељановића (70-их или 80-их година 14. века), којом потврђује права Манастира Св. Пантелејмона на Цркву Спасову у Хвосну (Метохија) „да имају Руси цркву ти и села” 87 . Најзад, трећи, да су руски владари за пораз српске војске од Османлија у бици на Марици (1371) дознали тек неколико година касније, као и да су податке о бици на Косову (1389)
86 87
Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 279-280. А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 13.
40
највероватније сазнали око годину дана после ње, од једне црквене делегације која је баш у то време ишла у посету Светој гори 88 . 3. Духовне и културне везе и контакти Духовни и културни контакти, попут политичких, током средњег века такође су имали карактер случајних и спорадичних. Мада је, у појединим случајевима, њихов реални историјски значај био много већи од оног који су имали спорадични политички контакти. Све у свему, током три века (12–15. век) истиче се неколико битних момената. Осим већ помињаног утицаја који су руски калуђери имали на одлуку Растка Немањића да се замонаши, што је последично имало изузетан значај за почетак српске цркве, у црквеном погледу изузетно је важна чињеница да је руски Манастир Св. Пантелејмона (тзв. Русик) на Светој гори током 13. и 14. века, у тешко време монголског „ига”, био под заштитом српске владарске куће Немањића, о чему сведочи велики број повеља даровница, као и чињеница да се цар Душан примио ктиторства над Св. Пантелејмоном 89 . Такође је важна и чињеница да је овај манастир, када је у време татарско-монголске превласти у Русији „изубио свој национални карактер” и када је број руских монаха био радикално смањен а већину братства чинили српски монаси, једно време у другој половини 14. века био преузет на старање од српске државе и цркве и да је представљао „другу ктиторију” српских владара на Светој гори (прва је био Манастир Хиландар). На чињеницу да је Манастир Св. Пантелејмона имао специјалан статус код српских средњовековних владара указује и то да је након гашења лозе 88 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.», у: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд–Москва, 2009, с. 8687. 89 Детаљније о односу Св. Пантелејмона и руских средњовековних држава и подршци која му је давана, и научним контроверзама и дискусијама везаним за тај однос и о питању подршке српске државе манастиру, поготово у време Стефана Душана, видети: Мирјана Бошков, „О односима Светог Пантелејмона са Русијом (до средине XVI века)“, у: Зборник Матице српске за славистику, Бр. 58/59 (2000), с. 35-56; такође: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 281-282.
41
Немањића бригу о њему преузео кнез Лазар Хребељановић. Међусобни контакти, иако спорадични, ипак су утицали на ширење и размену културних утицаја. У том погледу, примера ради, значајна је чињеница да су још крајем 13. и почетком 14. века српски монаси били упознати са класичним делима руске хагиографске литературе, попут житија кнеза Мстислава, житија и памјати Бориса и Глеба, житија кнегиње Олге и памјати преподобног Феодосија Печорског, а да су на прелазу из 14. у 15. век у руску средину доспела житија најважнијих српских светаца Св. Саве и Св. Симеона, која су од тог времена постала неодвојив део месецослова руских јеванђеља 90 . Ипак, упркос тој значајној размени, остао је забележен само један случајан помен, лишен детаља, о конкретном путовању, око 1395. године, конкретно „у српску земљу”, Касијана Румјанцева, монаха Спасо-каменог манастира код Вологде (који је из Србије донео зборник са 16 слова Григорија Богослова) 91 . * С друге стране, уочљив је и прилично велики културни утицај који су српски ствараоци, заједно са осталим јужнословенским, оставили у руској средини. У том погледу изузетан значај имало је пре свега ширење јужнословенских превода са грчког у Русији током 14. века, које је у литератури познато као „други јужнословенски утицај” 92 . Крајем тог века у Русију је стигао и известан број оригиналних српских рукописа, попут Лествице, Повести о Варлааму и Јосаафу или Воспоминаније к својејему души Петра Дамаскина 93 . Осим ових посредних утицаја, изузетну важност имала је и индивидуална делатност Бугарина из Трнова Григорија Цамблака, који је био и игуман Манастира Велики Дечани и чија делатност чини нераскидив део српске културе (подједнако као и бугарске, румунске и руске), те нарочито јеромонаха Пахомија Логотета Србина, који је био централна личност српско-руских културних веза у 15. веку и који је са Свете горе дошао у Русију. Пахомије А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»…, с. 84. А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 81-82. 92 Детаљније: Vladimir Mošin, „O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza“ ..., s. 92-120; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 81. 93 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 85. 90 91
42
Логотет, који је у Русији живео најмање 46 година, „створио је целу једну књижевност, написавши више него скоро сви његови руски савременици заједно” и
имао
је
изузетан
утицај на стил руске хагиографије и
химнографије 94 . Осим ових значајних утицаја, већина аутора истиче и једну изоловану, готово анегдотску, али ипак значајну и сликовиту чињеницу да је московски летописац 1404. године забележио како је један Србин, „чрнац са Свете Горе по имену Лазар”, који је владао веома ретким занатом за то време, по налогу великог кнеза поставио часомер (часовник) у његовом двору, на Храму Св. благовештења у Кремљу, чиме је започела историја часовника у московском Крмељу 95 . *** Но и поред крајње спорадичног, случајног и несистематског карактера контаката, могуће је извести неколико генералних закључака о српско-руским везама у периоду од 12. до 15. века. Готово сви контакти имали су полузванични или незванични карактер. И сви, без изузетка, били су посредни – посредством Свете Горе, Угарске или Константинопоља. Сама Кијевска Рус, а крајем 14. и током 15. века и Московска кнежевина, услед реалне географске удаљености, излазиле су изван „горњих граница” српске политичке карте Европе, ван видокруга српске политике. Због тога су међусобно познавање и знања о савременом животу и блиској, тада савременој историји и политици и у Русији и у Србији, до 16. века, били на изузетно ниском нивоу (ако их је уопште и било). А када је нека вест о савременим догађајима и стизала из једне средине у другу, била је то случајност која није имала шири значај 96 . Но догађања у Србији и на Балкану од краја 14. до средине 15. века имала су, како је време показало, иако посредан, ипак битан значај за профилисање Детаљније, са детаљним прегледом старије литературе: А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 91-94; такође и: Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 284, 285-286. 95 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 89; С. Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 143; Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 284; Vladimir Mošin, „O periodizaciji rusko-južnoslavenskih književnih veza“ ..., s. 110. 96 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 79-80. 94
43
руске политике. Након османског освајања Балкана и нестанка са политичке мапе тада познатог света – Друге Бугарске државе (1396), Византије (1453), српских држава деспотовине (1459) и Босне (1463), најзад и румунских кнежевина (1541) – московски велики кнез остао је једини православни владар на свету (према православном поимању вере у то време и једини на свету истински хришћански владар 97 ). Тако су, посредно, традиције балканских православних царстава – Византијског, Српског цара Душана и Бугарског цара Симеона – и њихова пропаст одиграли важну улогу у изграђивању императорске свести у тадашњим руским владајућим елитама. То је утицало да се у Москви профилише идеја да је она наследница Византије, што је идеолошки било артикулисано у посланици старца Филотеја великом кнезу Василију III, у којој је Москва названа „Трећим Римом”. Ти драматични преокрети утицали су да од краја 15. века, када је Русија након потпуног ослобођења од Орде (1480) остала једина суштински независна православна држава, започне формирање новог система руско-српских / српско-руских односа. ВРЕМЕ ДУХОВНИХ ВЕЗА (КРАЈ 15 – КРАЈ 17. ВЕКА) (16) Почетак наредне етапе у српско-руским / руско-српским односима могао би се везати за крај 15. века, када је Русија – са Москвом као гравитационим центром – након ослобађања од монголске зависности, почела да шири територије и артикулише нову активну државну политику и идеологију. Генерални контексти развоја руске државе и српског народа током овог периода кључно су одредили динамику и карактер њихових односа. Тим пре што су се међусобно дијаметрално разликовали. Руска држава била је у процесу потпуног ослобађања од стране зависности, централизовања и јачања државне власти и знатног ширења територије, док је српски народ, са губитком својих средњовековних држава, у потпуности потпао под страну зависност, 97
А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 15.
44
временом се готово у целини нашавши у оквирима Отоманске империје. Притом генерални правци ширења Русије, с једне, те Отоманске империје, у чијим је оквирима српски народ живео, с друге стране, били су апсолутно различити. Експанзија Русије у овом периоду била је усмерена превасходно ка истоку, док је ширење Отоманске империје било усмерено ка западу. 1. Општи контекст развоја руске државе На самом почетку овог периода, крајем 15. и почетком 16. века, након стицања независности од Велике Орде, после сукоба на Угри (1480), током владавине Ивана III и Василија III (1462–1533) завршен је процес ширења спољних граница Московске кнежевине, освајањем и откупом, на рачун других руских земаља које су биле под влашћу, у вазалној зависности или у зони утицаја Велике Орде или Великог кнежевства Литванског (Јарослављ, Перм, Новгород Велики, Твер, Вјатска земља, Верховске кнежевине, Брјанск, Чернигов, Путвиљ, Гомељ, Псков, Смоленск и Рјазањ). Био је то, истовремено, и почетак константног процеса ширења, током којег је руска држава у наредна четири века прерасла у „један од најефикаснијих механизама територијалне експанзије који су икада постојали на нашој планети” 98 . Ширење је настављено у време Ивана IV Грозног, а нарочито након његовог крунисања за цара или, како се тада говорило, „венчања на царство” (1547). Тада се, услед различитог сплета околности, профилисао и главни правац руске експанзије у овом периоду – ширење на исток. Током снажне и константне експанзије Москва је прикључивала једну за другом територије Казанског (1552) и Астраханског каната (1556), средњег и доњег Поволожја, Кабардинског каната (1557), док је Велика Ногајска Орда прихватила, ограничено вазалну, власт Москве (1555– 1557). Тек након тих несумњивих војних успеха Москве, цариградски патријарх признао је царску титулу Ивану IV Грозном (1561). Управо у то време започео је и процес „постепеног исчезавања поличитког идентитета московског царства”, 98
Доминик Ливен, Российская империя и ее враги с XVI века до наших дней, Москва 2007, с. 415.
45
а сви његови ресурси били су мобилисани ради снажења војне моћи и даље експанзије, која ће најзад довести до формирања моћне Руске империје 99 . Први корак у том процесу представљало је освајање Сибира. Простор за експанзију ка огромним зауралским, сибирским пространствима отворен је када је сибирски кан, ради заштите од Бухаре, прихватио вазалну зависност од Москве (1555 – у потпуности покорен до 1598) и након оснивања донских (1570), уралских (1571) и терских (1572) козачких војски 100 . Са освајањем Сибира – започетим првим и другим походом Јермака (1578 и 1579) и његовом победом над војскама сибирског кана Кучума (1580) – отпочела је нова етапа изузетно брзог (за свега шездесетак година) ширења власти Москве од Урала до Тихог океана. Интензивна руска експанзија – након застоја и колапса руске државности, после смрти Ивановог наследника Фјодора I и гашења династије Рјуриковича (1598), у периоду Смуте (1598–1613), преврата, борбе за власт, устанака и иностране интервенције – настављена је у време Михаила Фјодоровича, првог императора из новоустоличене династије Романов и његових наследника. До средине 17. века козаци и руски насељеници освојили су западни и продрли све даље у источни Сибир, до Прибајкаља, Јакутије, Охотског мора и Колиме, а у неколико наредних деценија почели су да учвршћују власт и у Забајкаљу, Приамурју, Чукотки, Камчатки, да би најзад избили и на обале Тихог океана. Тиме је постављена основа за потпуну руску контролу над Сибиром, која ће бити учвршћена током 18. века. Упоредо са снажном експанзијом текла је колонизација. На новоосвојеним територијама, али и на онима које су само признавале врховну власт Москве, осниван је низ нових градова који су имали и функцију одбране освојених земаља (како на истоку, тако и на југу), али су представљали и својеврстан „плацдарм” за даљи руски продор на исток: од Орела (1566), преко Д. Ливен, Российская империя и ее враги…, с. 415. Детаљније о историји Русије током овог периода: Л.В. Милов (ред.), История России с древнейших времен до конца XVII века, Москва 2006, с. 352-754, А.Н. Боханов, М.М. Горинов (и др.), История России с древнейших времен до конца XVII века, Москва 2000; О дипломатији Русије у овом периоду детаљније: Г.А. Санин (ред.), История внешней политики России: Конец XV- XVII век (От свержения ординского ига до Северной войны), Москва 1999. 99
100
46
козачких насеобина на Дону, Терека и Јаика, Вороњежа, Тјумења, Самаре, Царицина, Саратова, Тобољска, Берјозова, Сургута, Одборска и др. у западном Сибиру, до Јенисејска, Кузњецка, Краснојарска (1628), Јакутска (1632) и других у источном Сибиру. Изузетно снажна експанзија ка истоку у 16. и 17. веку утицала је да московска Русија, захваљујући снази са којом се све више морало рачунати, постане значајан чинилац европске политике. Истина, освајања на истоку, сасвим разумљиво, онемогућавала су већу политичку и војну активност на просторима „великог лимитрофа” – широком појасу од Прибалтика до централне Азије (који ће након освајања Сибира и Далеког истока постати основни простор активности руске политике) 101 . Ипак, ширење и снажење Русије неминовно је наметало питање њених даљих амбиција, што је, директно или индиректно, изазивало забринутост и реакције најближих суседа. Тако је у време Ивана IV Грозног, након успостављања ближих трговачких односа са Великом Британијом (формирање „Московске трговине”, 1555. у Лондону), отворено питање руског изласка на Балтичко море и Прибалтик, које ће у наредна два века остати једно од чворишних питања руске политике. Због тежњи да ојача своје позиције у Прибалтику и осигура трговину са Европом, Русија је већ тада била принуђена да води низ ратова: са Шведском (1554– 1557); коалицијом Шведске, Тевтонске конфедерације и Речи Посполите – конфедерације Пољског краљевства и Великог кнежевства Литванског (1558– 1583) и поново Шведском (1590–1593; 1614–1617; 1656–1658), из којих је излазила са променљивим успехом. Осим тога, почело је да се намеће и питање односа са Речи Посполитом. Драматични и искључиви карактер рускопољских односа временом је прерастао у низ спорова, зађевица, сукоба, ратова и непријатељстава (1605–1618; 1632–1634; 1652–1667; 1733–1735). Управо током тих сукоба Русија је успела (1654), у савезу са Богданом Хмељницким, да присаједини практично све украјинске земље, укључујући и Кијев (чиме је био О појму «Велики лимитроф», који је у науку увео С.В. Хатунцов, са прегледом релевантне литературе, видети детаљније: В. Л. Цымбурский, Россия – Земля за Великим Лимитрофом: цивилизация и ее геополитика, Москва 1999. 101
47
остварен давнашњи државни циљ – да се око Москве уједине све руске земље и поново досегну границе средњевековне руске државе 102 ). Но упркос свим овим сукобима, све уочљивију присутност Русије у европским пословима показивало је успостављање регуларних трговачких веза са Антверпеном (1578). Најзад, руска политика у јужном делу „великог лимитрофа” током овог периода, генерално посматрано, била је пасивна и пре свега одбрамбена. Након ликвидације Велике Орде (1502), Русија је добила заједничку границу са Кримским канатом, након чега су руске територије током готово читавог 16. и 17. века биле изложене нападима кримских Татара и номада. Преко Кримског каната Русија је на југу посредно дошла у контакт и са моћном Отоманском империјом (према којој је Кримски канат био у вазалним односима од 1478). Убрзо је, неминовно, дошло до сукоба око контроле над северним Причерноморјем и Северним Кавказом, када је Русија успела да одбрани Астрахањ, који је Порта желела да освоји како би повратила контролу над Поволожјем (1568–1570). А потом и век касније, када је Отоманска империја покушала да се умеша у руско-пољске сукобе и међусобице (1676–1681). То су били први наговештаји будућих сукоба, који су ескалирали у 18. и 19. веку (када су се интереси Руске империје подударали са интересима српског народа). Обједињавање
територија
око
Московске
кнежевине,
потпуно
ослобађање од стране зависности и снажна и брза експанзија ка истоку до Тихог океана дали су добар оквир за уобличавање нових идеолошких постулата, на којима је изграђивана централизована власт Москве. Током владавине Ивана III и Василија III власт се све више структуирала, формирана су министарства и донет је јединствени зборник закона, „Судебник”, док је на нивоу симбола била уочљива појава представе двоглавог орла на државном печату 103 . Истовремено, женидба Ивана III Софијом Палеолог симболизовала је тежњу руске владарске куће да преко брачних веза са потомцима последње Детаљније: Б. Н. Флоря, Русское государство и его западные соседи (1655-1661 гг.), Москва 2010, с. 10. С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.», у: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд–Москва, 2009, с. 13. 102 103
48
династије
највеће
православне
државе
успостави
директне
везе
са
византијским наслеђем. Свеобухватне идеолошке промене добиле су ново утемељење проглашењем Царства (1547) и Патријаршије (1589 – коју је Константинопољски сабор потврдио већ 1590). Њихово идејно језгро представљала је идеја о Москви као „Трећем Риму”, садржана у посланици старца Филотеја („Два су Рима пала, трећи стоји /Москва/, четвртог бити неће”) 104 . Та идеја добила је своје потпуно идеолошко уобличење приликом састављања руског Хронографа (свода светске историје), у првој деценији 16. века, „чији је задатак био да историју Московске (и њене претходнице – Кијевске) Русије упише у контекст историје православне екумене – Византије и словенских балканских држава, које су напустиле политичку сцену после турских освајања” 105 . Тиме је московски цар, преко више симболичких равни, на себе преузимао улогу наследника Византије. Но управо захваљујући овој базично месијанској идеји, у идејни корпус руске политике истовремено је као императив уткана и идеја о борби за православље и заштити (православних) хришћана. Месијанска основа идеје „Трећег Рима”, осим што је оставила изузетан траг у руском колективном менталитету (примера ради, њене основе могуће је препознати чак и у комунистичком поимању идеје ширења
Сама идеја «Трећег Рима» појављује се у више посланица, у једној од најчешће цитираних, дефинисана је на следећи начин: «И если хорошо урядишь свое царство — будешь сыном света и жителем горнего Иерусалима, и как выше тебе написал, так и теперь говорю: храни и внимай, благочестивый царь, тому, что все христианские царства сошлись в одно твое, что два Рима пали, а третий стоит, четвертому же не бывать. И твое христианское царство другим не сменится, по слову великого Богослова, а для христианской церкви сбудется блаженного Давида слово: «Вот покой мой во веки веков, здесь поселюсь, как пожелал я того». Святой Ипполит сказал: «Когда увидим, что Рим осажден персидскими войсками и персы вместе со скифами идут на нас с боем, тогда несомненно поймем, что то Антихрист». Пусть же Бог миром, любовью, многолетием и здоровьем, молитвами пречистой Богоматери и святых чудотворцев и всех святых — преисполнит твое державное царствование!» (Текст посланица старца Филотеја у: В. Малинин, Старец Елеазарова монастыря Филофей и его послания: Историко-литературное изследование, Киев 1901, с. 369-382.); О утицају идеје «Трећег Рима», детаљније са прегледом старије литературе: Н.В. Синицына, Третий Рим: Истоки и эволюция русской средновековой концепции (XVXVI вв.), Москва 1998; Дм. Стремоухов, «Москва - Третий Рим: источники доктрины», в: Из истории русской культуры. Т. 2. Кн. 1: Киевская и Московская Русь, (Сост. А.Ф. Литвина, Ф.Б. Успенский), Москва 2002, с. 425-441; А.Л. Гольдберг, „Три Послания Филофея: Опыт текстологического анализа“, в: Труды Отдела древнерусской литературы Института русской литературы, Т. XXIX (1974), с. 68-97; такође и: Milan Subotić, „Moskva kao Treći Rim :Prilog istoriji ruskog mesijanizma (I deo)“, u: Filozofija i društvo, 1 (2011), s. 167-192; Milan Subotić, „Moskva kao Treći Rim :Prilog istoriji ruskog mesijanizma (II deo)“, u: Filozofija i društvo, 2 (2011), s. 105-128. 105 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 98. 104
49
револуције), саму руску политику учинила је изузетно пријемчивом и привлачном за бројне православне хришћане у Отоманској империји. (Стога и не треба да чуди што су они препознали своје место и улогу у таквом руском поимању политике, што ће битно одредити односе у наредна три века.) 2. Контекст развоја српског народа у оквирима Отоманске империје Насупрот експанзији и снажењу руске државе, српски народ је током овог периода пролазио кроз дубоку, свеобухватну кризу, те као колективитет готово нестао са политичке мапе Европе, утопивши се у надирућу Отоманску империју 106 . Било је то сто и педесет златних година највећег успона и моћи османске државе, од средине 15. до краја 16. века. Време Мехмеда II Освајача, Бајазита II и Сулејмана I Величанственог, када је Отоманска империја угрожавала и сам Беч, престоницу Хабзбуршке империје (1529) и под своју власт укључивала широка пространства Медитерана, југоисточне и централне Европе. Истина, већ крајем 16. века биле су уочљиве прве назнаке стагнације, али се власт Порте поново опоравила под великим везирима Ћуприлићима током друге половине 17. века, када су њене границе достигле највећи обим, ширећи се од предграђа Беча на западу до Персијског залива на истоку те од Крима на северу до Египта и Марока на југу. На самом крају овог периода отоманска војска је последњи пут, такође безуспешно, опседала Беч (1683). Снажна експанзија Отоманске империје – од пада средњовековних српских држава (1459, 1463) до османских освајања јужноугарских покрајина Срема, Бачке, Барање и Славоније (између 1521 и 1547) те Баната (освојен 1572) – утицала је да се готово све територије на Балкану и у централној Европи на којима је живео српски народ, у потпуности нађу под влашћу Порте. У тој моћној муслиманској империји, захваљујући специфичној феудалној државној 106 О историји српског народа у овом периоду, детаљније: Историја српског народа. Књига друга: Доба борби за очување и обнову државе (1371-1537), (уредник Јованка Калић), Београд 1982; Историја српског народа: Трећа књига. Први том: Срби под туђинском влашћу 1537-1699, (уредник Радован Самарџић), Београд 1993; Историја српског народа: Трећа књига. Други том: Срби под туђинском влашћу 15371699, (уредник Радован Самарџић), Београд 1993; Историја народа Југославије. Књига друга, (ред. Б. Ђурђев, Б. Графенауер, Ј. Тадић) Београд 1960.
50
и друштвеној структури, српски народ као колективитет имао је изузетно мало простора за национални развој (као и други православни народи). Турско освајање српске државе у 15. веку није нарушило само континуитет државног и политичког развоја, већ је прекинуло еволуцију готово свих важних друштвених и културних институција српског народа, који је, оставши без елита и без могућности школовања, прошао кроз процес општe стагнацијe са елементима деволуције, уз повратак на племенски тип биосоцијалних односа 107 . Иако долазак Османлија није довео до моменталног нестајања српских друштвених елита, а Порта је у прво време укључивала домаће хришћанске феудалце у свој војни систем, до средине 16. века ипак је била уништена претходна друштвена стратификација. Османске власти нису укинуле постојећи сталешки систем, већ су га дотерале према потребама власти 108 . У складу са њим, православни Срби налазили су се у сталежу потлачене раје, док су у професионалном погледу, у огромном проценту, припадали слоју изопштене раје, тј. православних сељака 109 . Истина, међу Србима је било и трговаца и занатлија, али тај предузимљиви слој, који се развио по турским варошима и касабама, није био ни довољно бројан, ни у тој мери имућан да би учинио много више за друштвени развој од онога што је чинио, помажући црквене општине и, преко њих, очување националне
107 Детаљније: Nikola F. Pavković, “On the problem of secondary archaism among the south slavs”, in: M. Jovanović, K. Kaser, S. Naumović (Eds.), Between the archives and the field: A dialogue on Historical anthropology of the Balkans, Belgrade – Graz 1999, 133–140. 108 Отоманско друштво је било подељено на шест сталежа (не рачунајући робове): људи од вере; људи од закона (тј. муслиманске институције); људи од сабље, односно владајуће институције (чији су се бројни припадници бавили трговином, због чега су били повезани са новим трећим сталежом немуслиманских трговаца); привилегована православна раја, тј. помоћни војници; сталеж потлачене раје; и, најзад, скуп сталежа у које су спадале самосталне заједнице странаца (и њихови османлијски штићеници), које су штитили међународни споразуми. (Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Beograd 1995, s. 118.) 109 У погледу професионалне поделе, османлијско друштво чинили су: псеудослој људи од вере и закона; слој војника, подељен на превасходно муслимански војно-заповеднички сталеж и помоћни слој завИсторија српског народаих али привилегованих православних хришћана; слој пословних људи, међу којима је било Јевреја, православаца, Јермена, и преобраћеника у ислам (код којих се осећај заједништва најчешће заснивао на бављењу истим занатом, у оквиру истог еснафа); слој изопштене раје, тј. православних сељака; и, најзад, привилеговане групе странаца. (Trajan Stojanović, Balkanski svetovi. Prva i poslednja Evropa, Beograd 1997, s. 189-191.)
51
самобитности 110 . Самим тим српски народ је био уклопљен у османску друштвену
стратификацију,
али
му
је
практично
било
онемогућено
индивидуално социјално напредовање (уколико није желео да промени веру) и законски је био спречен да формира било какве сталешке или друштвене организације. У таквим условима живот српског човека у Отоманској империји у великој мери био је везан за Српску православну цркву, једину институцију српског народа чија је делатност била законски дозвољена у оквирима Отоманске империје. Српска црква, упркос притисцима којима је и сама била не мало пута изложена, након обнове Пећке патријаршије (1557) представљала је централну друштвену, националну и политичку организацију српског народа 111 . Стога је њен утицај, као организатора свеопштег духовног и културног препорода 112 , на целокупан друштвени живот српског човека, био толико изражен и свеобухватан да је омогућио спонтано уобличавање специфичног српског друштвеног строја унутар Отоманске империје – који је понекад поистовећиван са неком врстом парадржавне организације, „државе у држави” 113 . а понекад са специфичном теократском организацијом друштва 114 , који је, са своје стране, означаван као кључни елемент „клерикалног друштвеног сазнања Срба” 115 .
110 О читавом проблему детаљније, са прегледом старије литературе: Мирослав Јовановић, Језик и друштвена историја. Друштвеноисторијски оквири полемике о српском књижевном језику, Београд 2002, с. 43-55. 111 О историји и устројству српске цркве у том периоду видети: Ђоко Слијепчевић, Историја српске православне цркве I. Од покрштавања Срба до краја XVIII века, Београд 1991, с. 277-463; Историја српског народа III-2..., с. 7-102.; Историја народа Југославије II..., с. 1256-1270; Васа Чубриловић, "Српска православна црква под Турцима од XV do XIX века", у: Зборник филозофског факултета V-1, 1960, с. 167-188.; Радмила Тричковић, "Српска црква средином XVII века", у: Глас CCCXX Српске академије наука и уметности. Одељење историјских наука књ. 2, Београд 1980, с. 61-164+VIII. 112 Историја српског народа III-2..., с. 64-67. 113 Стојан Новаковић, Турско царство пред Српски устанак 1780-1804, Београд 1906, с. 264; Никола Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку, Београд 1940, с. 180; Станоје Станојевић, Историја српског народа, Београд 19263, с. 254-255; Ђ.Слијепчевић, Историја српске православне цркве I…, с. 307308; Радмила Тричковић, “Српска црква средином XVII века”, у: Глас CCCXX САНУ, Београд 1980, с. 76. 114 Мита Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи XVIII и XIX века, Београд 1959, с. 205, 209, 225, 243. 115 Инна Ивановна Лещиловская, Сербская культура XVIII в..., с. 26.
52
Друштвена и политичка обесправљеност под влашћу Порте, с једне, те чврста везаност за своју православну цркву, с друге стране, утицали су да српски народ наде за промену свог статуса препозна и почне да тражи у добијању подршке и помоћи моћних хришћанских држава. У првом реду Хабзбуршке монархије, суседа и супарнице Порте, и саме угрожене османским освајањима на Балкану и у централној Европи (у којој је део српских великаша потражио спас крајем 15. и у првој половини 16. века). А потом и од, за то време прилично удаљене, али што је посебно важно, једноверне Русије, на челу са „нашим православним царем” 116 , која је упоредо са својом експанзијом постајала све значајнији фактор у европској политици и која се, што је такође било изузетно битно, ширећи се и ка југу, све више приближавала границама Отоманске империје (претећи да у перспективи постане њен озбиљан такмац и супарник). 3. Политичке везе руске државе и српског народа Опште околности пресудно су утицале на карактер веза које је од краја 15. до почетка 18. века руска држава успостављала са српским народом. Једноставно, у околностима када српски народ није имао ни државе, ни било каквих колективних организација које би могле артикулисати и заступати његове интересе, осим цркве, а Русија највише снаге усмеравала у експанзију ка истоку и делимично западу, никакви дипломатски контакти и односи нису били могући, нити је било превише простора за конкретне политичке активности засноване на сличним или истим интересима. Чињеница да су политички контакти током овог периода били толико ретки дозвољава да се (као и у случају средњовековних) практично сви спомену, чак и у једном сведеном прегледу. Но када се анализира и тих неколико разбацаних података,
Упоредити примера ради, на више места: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1..., с. 201, 203, 205-206, 209, 211, 213 и даље; такође и: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 138, 145 и на другим местима. 116
53
лако се може уочити да већи број њих, за политику тога доба, има или посредан значај, или тек симболичку важност. У изузетно сведеном попису података, којима би се током овог периода могао приписати превасходно политички карактер, поједини аутори придају важност посредног сведочанства о српско-руским везама чињеници да је до 1542. године на султановом двору радила словенска канцеларија са српским писарима, која је обављала дипломатску преписку између Отоманске империје и руских земаља 117 . Такође се наводи и неколико чињеница које пре свега имају симболички значај. На првом месту то се односи на податак да је Јелена Глинска, мајка првог крунисаног руског цара Ивана IV Грозног, била унука, по мајци Ани, српског велможе Стефана Јакшића. Односно да је тај податак о „српској крви” у генеалошком стаблу Ивана IV Грозног био познат и у српским крајевима, па се гордо помињање те чињенице појавило у родословима српских владара 118 . Поред тога, истиче се да је током епохе Ивана Грозног био уочљив пораст поштовања српских светаца, у првом реду Св. Симеона, Св. Саве и кнеза Лазара, „утемељивача националне државе (царства) и аутокефалне цркве”. Такође, да је култ кнеза Лазара, који је погинуо у бици са Турцима – муслиманима, добио у Москви Ивана Грозног нови смисао у вези са освајањем татарских царстава – Казанског и Астраханског каната” 119 . Најзад, неретко се наводи и да су изузетан симболички значај за тадашњу политику имали поклони које су српски (као и остали православни) путници, који су у то време посећивали Москву, добијали од руског цара, као и они који су поклањани руском цару. Истиче се да се „милостиња дата у име руских царева и Русије сматрала самилошћу, саосећањем, милосрђем, благонаклоношћу и изразом особитог осећања према православним народима који су се налазили у зависности од Османске империје”, док су дарови српских свештених лица, 117 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 17-18; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 108-109. 118 Ђорђе Сп. Радојчић, „Јужнословенско - руске културне везе до почетка XVIII века“…, с. 283, 288-289; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 18-20; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 109-111. 119 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111.
54
превасходно свете мошти које су доносили српски (као и други православни) монаси, представљале „светиње око којих се консолидовала целокупна источно-хришћанска заједница”, односно да је „Москва са светињама стицала светост, претварала се у најважнију православну државу света – богочувани град Москву, Трећи Рим и Други Јерусалим” 120 . Са друге стране, неколико преосталих података о српско-руским контактима у том периоду, реално посматрано, имају ефемеран или посредан политички значај (и најчешће се помињу у стручној литератури готово по нужности, услед непостојања важнијих догађаја). Примера ради, да се у пратњи ердељског митрополита Саве Бранковића, приликом његове посете Москви 1668. године, нашао и његов рођак гроф Георгије Бранковић, будући „деспот Илирика”, аутор Хронике и аустријски сужањ, који је „пред царем излагао планове ослобођења Словена од Турака” 121 . Или податак да су српске путнике који су у Русију стизали преко Путвиља (прво гранично место Руског царства), локалне војводе подробно испитивале о „политичкој ситуацији на територијама које се граниче са Русијом, о намерама противника Русије, кримских ханова и турских султана, о кретању њихове војске, о гласинама о припреми војних похода, о међународним приликама у Европи”. Путнике у су Москви накнадно поново испитивали о питањима од међународног значаја дијаци Посољског приказа 122 . С друге стране, српски путници су у писмима цару говорили о положају православних српских манастира у Отоманској империји, о угњетавањима, страдању, похарама, великим откупима и тешким наметима турске администрације 123 . Тако су српски путници на неки начин били и специјални информатори, преко којих су руске власти долазиле до С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»…, с. 15. А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 23. 122 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 19-20; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20; И.С. Достян, «Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг. ХVII в.)», в: Османская империия и страны Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы в XVII веке: Часть I, (редактор: Г.Г. Литаврин) Москва 1988, с. 253…; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 21; такође упоредити и испитивање епископа Вршачког Антонија и протосинђела Јосифа у: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 273-276. 123 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 22. 120 121
55
интересантних података о стању у суседним државама (у времену када је интензивна
размена
информација
на
тако
широком
простору
била
незамислива). У исту раван, према реалном политичком значају, могле би се сврстати и информације о пријему у руску службу (или пресељењу у Русију) српских световних лица. Истина, може се закључити да се није радило само о појединачним случајевима, имајући у виду чињеницу да су на прелазу 16. и 17. века у руској армији постојали засебни одреди „Срба” и „Грка” (како су се тада називали сви православни поданици Порте) 124 који су учествовали у рату са Шведском 1590–1593. године. Но и поред тога, имајући у виду даљи историјски развој, може се закључити да су такве појаве пре биле изузетак него правило, или, у најбољем случају, тек рани наговештај будућих масовних сеоба српског становништва у Руску империју. Најзад, специфичну врсту политичких контаката представљали су и „откупи” Руса из турског заробљеништва. Тако је једну групу Руса откупио Неофит, митрополит Манастира Хопово, док је Павле Радосов из турског ропства откупио руског заставника Стефана Агафонова 125 . 4. Духовни, културни и друштвени контакти и односи Насупрот политичким, духовне и културне везе у периоду 16. и 17. века биле су знатно динамичније. Истина, тешко је спорити се са констатацијом Ирине Степановне Достјан да „везе Русије са Грцима, Србима и Бугарима, засноване на догмату о хришћанској узајамној помоћи, нису биле ограничене само на религиозну сферу, већ су постепено добијале политичку димензију” 126 , али требало би прецизирати да је реалан политички значај духовних и културних контаката, чак и према тадашњем разумевању политике, ипак био И.С. Достян, «Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг. ХVII в.)»…, с. 253; детаљније о читавој појави: Б.Н. Флоря, «Выходцы из балканских стран на русской службе (конец XVI — начало XVII в.)», в: Балканские исследования Вып. 3, Москва 1978. с. 58—61. 125 Детаљније: С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 2829; у поредити такође и документа објављена у: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 238. 126 И.С. Достян, «Балканские народы и международные отношения в Юго-Восточной Европе (до 60-х гг. ХVII в.)»…, с. 253. 124
56
доминантно симболички, а да су саме везе суштински имале првенствено духовни и црквени карактер. Значај који су имали на нивоу политичке симболике огледао се у чињеници да су везе и контакти засновани „на догмату о хришћанској узајамној помоћи”, с једне стране, помагали учвршћивању самодржавне идеологије у Русији, односно, с друге, потпомагали одржавању и преживљавању српске цркве као једине дозвољене друштвене структуре Срба у Отоманској
империји,
која
је
својим
постојањем
и
организационом
делатношћу у великој мери била заслужна за очување националног самосазнања српског народа. (Те везе су, уосталом, послужиле као основа на којој ће се током времена, на дубљим нивоима колективног менталитета, утемељити и учврстити представе о братству, блискости „једноверности” и „једноплемености” два народа.) Основни облик духовних и црквених веза у то време чинила су посланства српских и светогорских манастира, која су почела да долазе у Москву још крајем 15. века (као уосталом и посланства из других православних манастира и цркава – грчких, бугарских и влашких). Тако су опште околности развоја Русије и генерална ситуација у којој се налазио српски народ „природно учиниле Москву једним од главних центара руско-српских односа” 127 . Српски монаси су се тзв. „челобитијем”, тј. молбама за добијање помоћи, или како се тада говорило милостиње, обраћали великим кнежевима, касније царевима, односно митрополитима и патријарсима. Руски владари, чланови њихових породица и највиши духовници даривали су српске молиоце црквеним утварима (предметима), одеждама, богослужбеним књигама (најпре рукописним, а временом све више и штампаним) и давали им материјалну помоћ у новцу, крзну, сребрном посуђу, тканинама и др. Српски митрополити и монаси, заузврат, у Москву су доносили иконе, реликвије (пре свега свете мошти) и, такође, богослужбене књиге 128 . Они су преузимали на себе и обавезу А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 96-97. С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 23-24; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111-112. 127
128
57
да у службама, литургијама и молитвама помињу са благодарношћу руске владаре и њихове претке 129 . Прво такво посланство, о коме је сачуван званичан податак, београдског Манастира успења пречисте Богородице, дошло је у Москву, на двор великог кнеза Василија III, 1509. године 130 . Након тог, уследила су и друга посланства. Велики кнез Василиј III током своје владавине указивао је помоћ српским манастирима, а посебно монахињи Ангелини, жени последњег српског деспота Стефана Бранковића 131 . И веома брзо, већ двадесетих година 16. века, српски монах, поготово онај који је стигао са Свете горе, није био необична појава у Москви. Неоспорна је чињеница да су у духовним контактима изузетан значај и својеврсно првенство и даље имали светогорски манастири Хиландар и Св. Пантелејмон, иако су се руски владари максимално старали да помогну свим молиоцима који су у Москву долазили из различитих манастира и цркава (а чији је број почео битно да се повећава након обнове Пећке патријаршије, 1557 132 ). Хиландар је био штедро дариван од руских владара вредним црквеним предметима (попут катапетазме и надбедреника украшеног бисерима и драгим камењем, добијених 1557) или већим сумама новца (нпр. поклон од 300 рубаља, 1559). Током боравка првог хиландарског изасланства у Москви (1555– 1557), цар Иван IV Грозни чак је дао пристанак да буде ктитор њихове обитељи. Том приликом изасланство је добило и кућу у Китај-граду (1556), која је постала стално подворје Хиландара у Москви 133 и од тог времена српски путници и молиоци смештај у Москви добијали су управо у овом подворју. О Упоредити, примера ради: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1..., с. 204-205, 237, 251, 256, 270, 290 и даље; такође и: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 139, 161 и др. 130 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 201-205. 131 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 205-207. Такође упореди: С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 17; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 18; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 18. 132 Т. Суботин-Голубовић, «Осам векова познанства с Русима», у: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд–Москва, 2009, с. 193. 133 С. Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 147-148; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русскосербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 22; А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111. 129
58
значају Хиландара сведочи и чињеница да су бивши монаси српског Манастира Хиландар добили дозволу да у Москви, недалеко од Печатног двора, оснују Николо-грчки манастир (1571) 134 . Повећан прилив изасланика и делегација из православних српских манастира и цркава (као и уопште са Балкана) није се ограничавао искључиво на добијање дарова, већ је утицао и на све разгранатије и дубље везе српске и руске цркве, које су почеле да задиру и у питања богослужења и догматике. Тако су, примера ради, на судском процесу против Максима Грка (1525), у својству сведока оптужбе, била позвана два српска монаха, старци Арсеније и Теодор 135 . Или пак век касније, када су српски јерарси поново имали активну улогу (или им је она била наметнута) у руским унутарцрквеним преображајима и сукобима. Тако је српски патријарх Гаврило (који је од 1654. био на „доживотном боравку” у Москву), на молбу патријарха московског и целе Русије Никона, донео грчке књиге да би током реформе коју је започела Руска православна црква послужиле за исправљање богослужбених књига и обреда према грчким обрасцима. Наредне, 1655. године, патријарх Гаврило активно је учествовао и на јавном црквеном сабору који је Никон сазвао да би се утврдили основни ставови реформе и ради ширења нових штампаних слажабника, преведених са грчког136 . Деценију касније, када је цару Алексеју Михајловичу током судског процеса над патријархом Никоном било неопходно да обезбеди подршку источних патријарха, српски вршачки митрополит Теодосије (који је живео у Москви од 1663) „био је остављен у престоници при особи цара Алексеја Михајловича до указа”, како би учествовао на црквеном сабору на коме се судило патријарху 137 . Претходно су два руска свештеника, Арсениј Суханов и ђакон Тодор, послати на Балкан, у српске и грчке цркве и манастире
А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20. Детаљније, са прегледом старије литературе: А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 97. 136 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 26-27; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 21. 137 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 27. 134 135
59
(посебно у Хиландар), да би на лицу места проучили начин богослужбених обреда 138 . Током два века Москву је посетио велики број изасланстава, из више од тридесет српских манастира. Изасланства су долазила са свих подручја на којима се у то време простирала јурисдикција српске цркве – из Манастира Јована Претече (Гомирја), Лепавине и Комаговине на западу, до манастира Сушице, Сисојевог манастира код Кучајне и Манастира Шемљуг код Темишвара на истоку, од фрушкогорских манастира Шишатовац, Хопово, Ремета, Раковац, Крушедол, Ковиљ, Гргетег и Бешеново на северу, до Леснова, Пећке патријаршије, Дечана и самог Хиландара на југу. А међу онима који су у Москву слали изасланства били су и највећи и најпознатији српски манастири: Студеница, Милешева, Манасија, Житомислић, Раваница 139 . Интензивне везе и долазак у Русију српских монаха и изасланика (као и других са Балкана), које су се развиле током 16. века, није омео ни нестанак династије Рјуриковича и немири који су потресали Русију током Смутног времена. Напротив. Борис Годунов и Василије Шујски, цареви из периода Смуте, у жељи да се покажу као наследници политике претходних царева из династије Рјуриковича, потврђивали су грамате којима је српским манастирима у претходном периоду било дато право да долазе у Русију по милостињу. По доласку на престо династије Романов (1613), монарси из овог владарског дома примили су на себе обавезу да чувају и шире и православље и да буду покровитељи српских манастира
и
цркава,
а
руско-српске
духовне
и
културне
везе
су
интензивиране 140 . Током првих деценија 17. века број молилаца и изасланстава српских (и осталих балканских православних) манастира и цркава који су долазили у С. Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 156-157; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 22. Упореди корпус грађе објављен у зборнику: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд–Москва, 2009; а такође и грађу објављену у зборнику: Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“, у: Споменик LIII, Други разред, књ. 45 (1922), с. 1-329. 140 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 18-19; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20. 138 139
60
Москву почео је нагло да се повећава. Већ у време првог цара из династије Романов Михаила Фјодоровича, српски свештеници више нису представљали реткост у Москви и Русији, а у време његовог наследника Алексеја Михајловича „Москву је већ запљуснуо читав талас оних који су тражили милостињу и прибежиште”141 . Негде у то време усталио се и ритуал пријема изасланика код руског цара и патријарха 142 . Четрдесетих година 17. века ова појава постала је толико масовна и захтевала је издвајање огромних средстава за издржавање и даривање свих молилаца, да су почела да се уводе све строжа правила издавања дозвола за долазак. Тачно се одређивало време доласка свештеника у Москву и састав изасланстава. Први такав документ, даровна грамата пећког Вазнесењског манастира, издат је 1. августа 1641. године. У њему су таксативно набројана права и услови под којима изасланства могу долазити: „У складу са овом нашом даровном граматом сваке седме или осме године у нашу Московску државу да долазе три или четири човека манастирска и слуга манастирски” 143 . Убрзо је то постало опште правило. Рокови доласка одређивани су у односу на величину и значај сваког манастира, а у Москву је било дозвољено да долазе једино изасланици оних српских манастира који су већ имали „даровне грамате”. Најчешће је било допуштено да долазе по помоћ монасима Манастира Милешева (једном у четири године). Осталима су на граници у Путивљу давали издржавање у виду дневних следовања хране и пића и скромну милостињу и отправљали их назад. То се догодило монасима Сарандапорског манастира, који су ради „челобитија”, тј. Милостиње, дошли у Русију а нису имали даровну грамату (1639–1640), као и монасима београдског Манастира архистратига Михајла (1647). А дешавало се да се, у страху од инфилтрирања „сумњивих елемената” у изасланства, примера ради пред избијање „Смоленског рата” са Пољском (1632–1634), бољарима и војводама у Путвиљу генерално забрани да пропуштају у Москву „Грке” (под чиме су подразумевани и српски свештеници) и да им се царски дар додели на С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 26. С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 23. 143 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 21. 141
142
61
граници. Било је чак и случајева да се молба за долазак у Русију одбије. Тако је било са молбом игумана Благовештенског манастира Крушедол Исакија (1684) да им се изда милостиња за манастир, по коју нису могли да дођу у року који је наведен у грамати 144 . У 16, а поготово током 17. века интензивне везе српске цркве са Русијом и руском црквом, које су развијали српски патријарси, посебно Пајсије, Гаврило и Максим, одржаване су на највишем црквеном нивоу. Бројна изасланства српских манастира и цркава неретко су предводили највиших црквени званичници, митрополити и епископи. Временом су везе постале толико блиске да су, упоредо са општим околностима, утицале на специфичну појаву – одлазак српских свештеника на „вечно житељство”, тј. краћи или дужи боравак у Русију. Тако је, временом, Москва постала прибежиште и склониште српских духовника највишег ранга. Примера ради, Симеон, митрополит Манастира Јована Претече, тражио је 1641. године дозволу да остане у Москви „на доживотном боравку” 145 . Његова судбина посебно је занимљива и сликовито показује до које мере су односи и везе две цркве били дубоки и свеобухватни. Наиме, Симеон је указом патријарха Иосифа 1646. године био постављен за митрополита Казанског и Свијажског (у ком чину је умро 1649) 146 . Митрополит кратовски Михајло дошао је 1651. године у Москву „на вечно житељство” (остао до 1654)147 , док је на „доживотни боравак” 1654. године дошао српски патријарх Гаврило (задржао се до 1656, а по повратку кући обешен је од османских власти, „од својих оклеветан, од браће лажно облаган”) 148 . Његов боравак у
С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 29-30; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20. 145 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 241-242. 146 «Симон», Русский биографический словарь. Т. 18.: Сабанеев-Смыслов, Санкт-Петербург 1904, с. 495; „Симон (Симеон Серб), митрополит Казанский“ (http://ortho-rus.ru/cgi-bin/ps_file.cgi?2_6760); «Симеон Казанский», Открытая православная энциклопедия «Древо» (http://drevo-info.ru/articles/11805.html); Податак о Србину, Митрополиту Казанском први је у историографској литератури о руско-српским односима навео Алексије Јелачић (Упореди: А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 21.), и то управо на месту где говори о доласку митрополита Симеона у Русију. Но он је погрешно везивао избор за Митрополита, за ђакона пећког Вознесенског манастира Дионисија, а не за Симеона. 147 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 265-269. 148 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 282, 290-291; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 22. 144
62
Русији такође показује колико су у то време односи две цркве били развијени. Осим што је на молбу патријарха московског и целе Русије Никона донео грчке књиге као узор за реформу и учествовао на црквеном сабору који је Никон сазвао да би се утврдили основни ставови реформе (1655), патријарх Гаврило је у време епидемије куге која је погодила Москву (1654–1655), када су многе цркве запустеле и није било никога ко би служио свету литургију, у чину патријарха српског, а у складу са Никоновом граматом, рукополагао попове и ђаконе. Такође, заједно са Никоном и другим јерарсима источне цркве служио је свечану литургију у Успенском сабору московског Кремља (1655) 149 . Након Гаврила, у Москву је на доживотни боравак дошао митрополит призренски Никодим (1671) 150 . Као и Јевтимије, српски митрополит Скопља, који је напустио своју епархију и дошао Москву пошто се због војних дејстава у време „Великог Бечког рата” сва његова паства разбежала, с молбом да буде примљен „на вечное житије” (1687)151 . До које мере је овај период представљао време духовних веза јасно показују и културни контакти и утицаји који су доминантно били везани за духовне и црквене садржаје. О томе сведочи и чињеница да су на фрескама Архангелског сабора Кремљу (гробној цркви руских царева), осликаног при Ивану IV Грозном, били додати ликови српских светитеља: Св. Саве, Св. Симеона и кнеза Лазара (што је, како је већ наглашено, садржало јасну политичку симболику)152 . Такође и то што је током 16. века у Русију наставио да пристиже значајан број дела и превода која су стварали српски духовни писци, при чему су ове културне, у првом реду књижевне везе, отприлике до средине 16. века и надаље у основи имале исти смер: у Москви су се преписивала и користила дела и преводи српских књижевника, а кретање књига и текстова у
С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 26-27. Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 324-325. 151 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 337-338. 152 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 111; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 20; (репродукција фреске у: С. Петковић, „Хиландар и Русија у XVI и XVII веку“…, с. 145.). 149
150
63
супротном правцу још увек је имало мању улогу 153 . Доласци изасланстава српских манастира и цркава у Москву ради добијања помоћи од руских владара битно су допринели заинтересованости људи од књиге за житија српских
светитеља.
Српске
хагиографије
коришћене
су
и
приликом
састављања Хронографа, али су невезано за то и трајно ушле у свод руске писмености 16–17 века. Посебно је популарно било Теодосијево Житије св. Саве (као и Похвала Симеону и Сави, која га је пратила у већини преписа), чији су се преписи појавили у најзначајнијим библиотекама, укључујући далеки север и запад земље. Може се рећи да током 17. века у Русији није било ниједне значајније манастирске библиотеке која није имала књигу Сава Српски 154 . Поред тога, управо за доласке манастирских посланстава везује се и појава специфичног полудокументарног-полулитерарног жанра у руској књижевности 16. и 17. века – приповедања српских светогорских инока о светињама и о разним странама свакодневног живота и богослужења у светогорским братствима (својеврсна „путовања у супротном смеру”) 155 . Осим пажње и интересовања које су образовани кругови московског друштва у првој половини 16. века показивали за српско књижевно наслеђе, у међусобним културним везама велики утицај су имали и савремени српски књижевници. Посебно Аникита Лав Филолог, светогорски монах који је неко време живео у Русији (највероватније не касније од двадесетих година 16. века), плодан стваралац који је писао на руске теме. А осим њега, у руској средини 16. века стварао је још и „инок Филотеј Србин” 156 . * Међутим, културне везе биле су знатно разгранатије и нису се сводиле искључиво на ове директне, лако уочљиве међусобне утицаје и контакте. Блиска и свеобухватна духовна и културна сарадња проистицала је из веза и 153 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 97; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 17. 154 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 102-103. 155 А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 97. 156 Детаљније, са прегледом старије литературе: А. А. Турилов, «Kультурные связи Московской Руси и Сербии в XIV–XVI вв.»..., с. 108.
64
сарадње руских и српских свештеника. Тако су, примера ради, књиге „путовале” у оба смера – из Русије у српске манастире и обратно. У том погледу огроман значај за очување књижног фонда у српским манастирима имали су дарови руског двора, патријаршије или обичних свештеника и мирјана, којима су даривана српска изасланства која су посећивала Русију 157 . Са друге стране, велику улогу у реформама које је спроводила руска црква имале су управо богослужбене књиге и преводи са грчког које су на дар руским царевима или патријарсима, или пак на њихову молбу, доносила та иста изасланства. У оквиру те специфичне књижне размене било је случајева да су чак сами манастири
набављали
неопходне
богослужбене
књиге
у
директним
међусобним контактима са монасима из српских, односно руских манастира. Довољно је, као илустрацију, навести молбу протопопа Благовештенског сабора московског Кремља Андреја Савинова цару Алексеју Михајловичу, 1669. године, да дозволи да се у Москву пропусте свештена лица Вазнесенског и Милешевског манастира Св. Саве, који су обећали да ће му послати илуминиране српске богослужбене књиге 158 . * Током овог периода наилази се и на један издвојен податак, који иако сведено, ипак јасно указује на постојање и још ширих, друштвених (привредних) веза. Наиме, приликом повратка изасланства Манастира Студенице, које је посетило Москву 1662. године, цар Алексеј Михајлович замолио је архимандрита Неофита да му помогне око проналажења стручњака за копање руда и металуршку производњу. Са архимандритом Неофитом на пут је кренуо и специјални царски изасланик кнез Стефан Милорадович, који је у Манастиру Студеница провео више од годину дана. Током боравка упознао се са начином копања златне и сребрне руде у српским земљама и разговарао са мајсторима који су пристали да отпутују у Русију да копају злато и сребро, 157 Упореди, примера ради, случај манастира Папраћа: Татјана Суботин-Голубовић, Српско рускопИсторија српског народао наслеђе од 1557. године до средине XVII века, Београд 1999, с.160-161. 158 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 321-322. ; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 34.
65
уколико им цар Алексеј Михајлович „да своја царска средства, за која би путовали” 159 . *** Током овог периода руско-српске / српско-руске везе, за разлику од средњег века када су биле крајње спорадичне и махом случајне, постале су знатно интензивније и редовније. Ослобађање и снажење Русије и одласци изасланстава српских манастира у Москву ради „челобитија” учинили су међусобне везе мање или више континуираним. Самим тим битно се повећао проток информација, међусобно познавање и знање о савременој ситуацији. Знатно су проширена и поља међусобне сарадње, која је, за разлику од ранијих посредних утицаја, обухватала не само помоћ српској цркви и даровање светих реликвија, већ и размену богослужбених књига, учешће у расправама о догматским питањима, ширење књижевних садржаја и образаца, па чак и преношење извесних привредних искустава. Имајући све то у виду, лако се може извести генерални закључак да су руско-српске / српско-руске везе у овом периоду снажно обележиле духовне везе два народа, које су прожимале све сфере међусобних односа, и то у мери да су преко симболичке равни и идеологије почеле све снажније да обележавају и тадашњу политику. Но без обзира на то, Русија је још увек била сувише удаљена (а Отоманска империја превише моћна) да би могло доћи до реалне политичке сарадње Москве и српског народа. Међутим, крајем 17. и почетком 18. века ситуација се битно променила. Пре
свега
захваљујући
сплету
догађаја
чије
су
чворишне
моменте
представљали Велики бечки рат (1683–1699) – током кога је Турска доживела озбиљан пораз и након два и по века експанзије по први пут била потиснута, истина не за дуго, са већег дела територија на којима је живео српски народ – и, с друге стране, долазак на царски трон Петра I Великог, који је спровео низ реформи и повео знатно активнију политику према Отоманској империји, Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 310-311; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 28.
159
66
артикулишући на тај начин још један правац активности руске политике ка Балкану, што је круцијално обележило међусобне односе у наредна два века. ЕПОХА ПОЛИТИКЕ (18–21. ВЕК) (16) Почетак наредне етапе руско-српских односа – епохе доминације политике – може се везати за владавину Петра I крајем 17. и почетком 18. века, када су му се српски народни прваци, предвођени патријархом Арсенијем III Црнојевићем, обратили за помоћ ради ослобођења од османске власти и заштите од притисака којима су, након сеобе, били изложени у Хабзбуршкој монархији. Тако се активирање руске политике на Балкану и према Отоманској империји у великој мери подударило са српским тежњама за ослобођењем од османске власти. То активирање руске политике према Отоманској империји, започето у време Петра I, које је током наредна два века прерасло у низ ратова са Портом, давало је основни импулс и пресудно утицало да се руско-српски / српско-руски
односи фокусирају
на политичку, дипломатску
и
војну
реализацију заједничких интереса. Период у развоју руско-српских односа од 18. до 21. века био је изузетно богат не само политичким, дипломатским или војним контактима већ и друштвеним, духовним, културним и привредним везама. То је утицало да се количина чињеница о догађајима, контактима и везама два народа и две државе – до којих је дошло како због фокусирања на реализацију заједничких државних и политичких интереса, тако и због глобалних промена које су олакшавале комуникацију – драматично повећа. Самим тим намеће се потреба да се, ради прецизнијег тумачења, унутар посматраног периода издвоје мање хронолошке целине, од којих је свака имала унутрашњу динамику и логику: (1) 18–19. век – период руског покровитељства и српске борбе за независност (1697–1917); (2) 20. век – време комунизма (1917–1991); (3) 21. век – доба глобализације (после 1991). *
67
Руско-српске / српско-руске односе у епохи политике (18–21. век) практично је немогуће разумети и тумачити ван контекста односа водећих европских и светских сила према Балкану. Такође, и ван општег контекста приближавања, савезништава или сучељавања Русије са осталим европским силама (и током 20. и 21. века – светским силама). У 18. и 19. веку шири контекст представљало је „Источно питање”, тј. однос водећих европских сила према Турској или, како је међу европским дипломатама
цинично
називана,
„болеснику
на
Босфору”
и
његовој
пројектованој будућности. Решавање комплексног „источног питања” није било везано само за будућност Турске и балканских хришћана, већ је на ширем плану укључивало и сучељавање Русије са осталим европским силама, пре свих Британијом и Француском, везано за руске тежње да успостави неку врсту контроле над мореузима 160 . Када је конкретно реч о Балкану, важан општи контекст чинио је троугао политичких и дипломатских активности и односа Руске, Хабзбуршке и Отоманске империје на овом простору, који су имали своју унутрашњу динамику и логику (која се није увек уклапала у логику српско-руских односа, а још ређе у логику српских спољнополитичких амбиција и планова). Током 20. века шири контекст био је одређен најпре изолацијом Русије, након Октобарске револуције, у готово читавом међуратном периоду. Потом пресудном улогом СССР-а и Црвене армије у општем контексту Другог светског рата и, посебно, дипломатском и војном улогом СССР-а у дефинисању статуса Балкана након рата. Најзад, током друге половине века међусобни односи развијали су се на општем фону Хладног рата и сучељавања две суперсиле, САД и СССР-а, током којег је европски политички, идеолошки и војни простор био битно прекомпонован. У то време сам Балкан представљао је тек једну од многих зона сучељавања и посредног сукобљавања две суперсиле, у широком
О овој теми детаљније: Н.С. Киняпина, Балканы и проливы во внешней политике России в конце XIX века (1878-1898), Москва 1994; О.Р. Айрапетов, «К вопросу о проекте захвата Босфора (из истории внешней политики и стратегии России 1806-1884 гг.)», в: Etudes Balkanique, Кн. 1, София 2009, с.143-158. 160
68
појасу од Кореје на Далеком истоку, преко Азије, Европе и Африке, до Латинске Америке. Почетком 21. века, након окончања Хладног рата, пораза СССР-а, његовог распада, генерални контекст развоја српско-руских односа чинио је униполарни свет под доминацијом САД, које су пресудно утицале не само на догађања на Балкану већ и на знатно ширем простору централне и источне Европе и бившег СССР-а. Сви ови различити контексти неумитно су се рефлектовали на рускосрпске односе и конкретно на решавање „српског питања”, које се унутар њих преламало, бивало потискивано или актуелизовано и од њих, директно или посредно, зависило. (А) 18–19. ВЕК: ПЕРИОД РУСКОГ ПОКРОВИТЕЉСТВА И СРПСКЕ БОРБЕ ЗА НЕЗАВИСНОСТ (1697–1917) (14) Преображаји на Балкану (и унутар њих руско-српски / српско-руски односи) одигравали су се током 18. и 19. века на фону далекосежне трансформације европског политичког простора. Велики бечки рат (1683– 1699), који је дефинитивно зауставио турско надирање ка централној Европи и покренуо далекосежне процесе на југоистоку континента; Рат за шпанско наслеђе (1701–1714), у који је била увучена готово читава Европа, а који је наговестио будуће нарастање француских амбиција; Велики северни рат (1700–1721) и каснији низ руско-шведских ратова (1741–1743, 1788–1790, 1808– 1809), којима је суштински измењен однос снага на северу Европе; Француска револуција (1789); Наполеонова освајања (1796–1815), која су по Европи проширила основне идеје Француске револуције, потом Наполеонов коначни слом код Ватерлоа и формирање „Света алијансе” (1815); затим нови, такође радикални друштвени преломи, исказани кроз европске револуционарне покрете (1830, а нарочито 1848–49); Кримски рат (1853–1856); уједињење Италије (1861); пруско-аустријски (1866) и француско-пруски (1870–1871)
69
ратови, који су омогућили уједињење Немачке (1871); Велика источна криза (1875–1878) и Берлински конгрес (1878); низ криза почетком 20. века (Прва и друга мароканска, Анексија Босне…); Младотурска револуција (1908), а потом и Балкански ратови (1912–1913) и, најзад, Први светски рат (1914–1918), као и процес колонизације који је у овом периоду доживео свој врхунац – у потпуности су преобликовали политичку мапу Европе и изменили однос снага на европском континенту. Традиционални центри моћи и одлучивања у европској политици – Лондон, Беч и Париз – почели су да добијају нове важне партнере и такмаце – најпре Санкт Петербург, а потом Берлин и, у нешто мањој мери, Рим. У исто време ширење просветитељских идеја у 18. и романтичарских током 19. века, којима су промовисана начела демократије, слободе личности, политичких и националних слобода и отварање питања социјалне једнакости, која су наметали европски револуционарни покрети, паралелно
са
индустријском
револуцијом,
која
је
неминовно
водила
модернизацији, укидању феудалног и увођењу капиталистичког система, припремили су и омогућили ступање на политичку сцену Европе две нове политичке категорије, које су све наглашеније тражиле своје место у расподели политичке моћи и своја представничка тела – тзв. „трећи сталеж” и нације. Самим тим било је то и време радикалних раскида са прошлошћу, али и снажних отпора том радикализму, оличених у тежњама да се у друштвеном и политичком животу очувају традиционалне вредности и рестаурира стари пољуљани поредак. Промене су баланс снага у европској политици учиниле веома нестабилним, а његово одржавање крајње компликованим, поготово када су се почетком 20. века јасно профилисала и уобличила два супротстављена блока држава – Централне силе и Антанта – чије су амбиције и интереси водили неминовном сучељавању, које ће прерасти у најкрвавији рат у дотадашњој светској историји, „Велики рат” или Први светски рат. На општој основи радикалне прекомпозиције европског политичког простора, на европском југоистоку било је уочљиво све израженије потискивање Отоманске империје, започето Великим бечким ратом (1683–
70
1699), током којег је изгубила низ територија – Угарску и Ердељ, Мореју, Подолију и први пут Азов. Почетком 18. века Порта је покушала да поврати изгубљено и успела је да, макар за извесно дуже или краће време, поврати Азов, Мореју и Србију са Београдом. Међутим, током читавог 18. века била је принуђена да води низ ратова за заштиту и одбрану већег дела својих европских поседа са Хабзбуршком монархијом (1716–1718, 1736–1739, 1787– 1791) и са Русијом у Европи и у Персији (1710–1711, 1723–1727, 1733–1736, 1735– 1739, 1743–1746, 1768–1774, 1787–1792). И без обзира на повремене веће или мање ратне успехе, на покушаје унутрашње модернизације (средином 18. и током већег дела 19. века), време је показало да је за Отоманску империју „Велики бечки рат” заправо означио почетак процеса константне кризе, опадања војне и политичке моћи и убрзаног губљења позиције и престижа велике силе. Процеса током којег је у више наврата, приликом закључења мировних уговора, била принуђена да прихвати неповољне ултиматуме и компромисна решења, која су представљала директно мешање у њене унутрашње послове (примера ради, 1699, 1700. или 1774). Тај процес се, током 19. века, преобратио у константну дубоку кризу познату под називом „Источно питање”, у чије су се решавање, са већим или мањим успехом, укључивале (или пак покушавале да се укључе) све европске силе. Кључне моменте решавања „Источног питања”, уз руско-турске ратове (1806–1812, 1828–1829, 1853–1856, 1877–1878, 1914–1917), означили су устанци балканских хришћанских народа почетком века (српски 1804–1813. и 1815–1817. и грчки 1821–1830), који су – на темељу општег економског напретка и индустријске револуције, која је олакшавала и подстицала убрзани проток информација, а под утицајем идеала националног
ослобођења
подстакнутих
Француском
револуцијом
и
романтизмом – прерасли у константан процес борбе за националну самосталност. До краја 19. века потпуну самосталност стекле су Грчка (1830), Србија, Црна Гора и Румунија (1878), а почетком 20. века и Бугарска (1908). Најзад, Турска је, након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (1908) и
71
Првог балканског рата (1912–1913) готово у потпуности била истиснута из Европе. Генерални
контекст
европске
политике,
дубоки
преображаји
и
свеобухватна трансформација европског политичког простора, неминовно су се рефлектовали и на унутрашњи развој Русије, подједнако као и на простор Србије и покушаје дефинисања српске политике. 1. Контекст развоја Руске империје Војна и експанзионистичка природа руског царизма 161 , која је у претходна два века довела до освајања и колонизације огромних пространстава Сибира и Далеког истока, током 18. века претежно је била усмерена ка ширењу и припајању територија у зони „Великог лимитрофа” 162 . На самом почетку века Петар I је, осим низа далекосежних реформи на основу западних узора, које су пресудно одредиле даљи друштвено-економски и културни развој земље, спољнополитичким и војним активностима јасно назначио правце будуће руске експанзије. Неки од његових планова били су мање или више реални, имајући у виду потенцијале којима је Русија у том тренутку располагала, попут напредовања ка Балтичком и Црном мору (кључним трговачким путевима, којима је требало да се обезбеди укључивање у европску економију), док су „сујетни планови експанзије у Закавказју и Средњој Азији били превише смели за своје време и опет су пренапрегали снаге Русије”, па су тада постављени циљеви достигнути тек у 19. веку 163 . Питање изласка на Балтичко море, које се наметнуло још током 16. века, било је, може се рећи, у основи решено Великим северним ратом (1700–1721), након кога је Петар I узео титулу првог императора Руске империје, мада је и након тога вођен низ ратова са Шведском, у којима је шведска моћ дефинитивно сломљена и руски поседи на Д. Ливен, Российская империя и ее враги…, с. 417. О историји Русије у периоду 18-19. века, упоредити синтетичке прегледе: Л.В. Милов (ред.), История России XVIII-XIX веков, Москва 2006; А.Н. Боханов, М.М. Горинов (и др.), История России с начала XVIII до конца XIX века, Москва 2001. 163 Д. Ливен, Российская империя и ее враги…, с. 416. 161
162
72
Балтику осигурани (1741–1743, 1788–1790. и 1808–1809, када је Русији припојена Финска). Насупрот томе, задатак изласка на Црно море, који је отворен у време Петра I крајње неуспешним Прутским походом (1710–1711), коначно је био више или мање решен тек у време Екатерине II, када је након два рата са Турском (1768–1774. и 1787–1791) „Русија постала доминантна држава на Црном мору” 164 . (Управо у време тих ратова руска војска је по први пут на Балкану, у Дунавским кнежевинама, успела да нанесе озбиљан пораз армијама Порте). Упоредо са црноморским правцем даље експанзије, Петар I је наговестио још два смера будућег руског наступања – према Кавказу и средњој Азији. Истина, Русија је након такође не нарочито промишљеног и прилично неуспешног Петровог „Каспијског похода” (1723) активну политику и војна дејства према Кавказу обновила после четири деценије (1763–1864), а своје активности ка средњој Азији тек крајем века, када је ушла у низ сукоба са Персијом (1796, 1804–1813. и 1826–1828). Активирање Русије на Кавказу утицало је да се она веома брзо наметне као један од кључних актера у том региону. Тако је, само после две деценије, дошла у позицију да прихвати понуду Грузијског царства да му буде протектор (1783), да би га убрзо потом „примила у поданство” (1800). Истовремено, њена нарастајућа моћ исказивала се и кроз активну политику ка западу, где су најзначајнији успеси постигнути у време Екатерине II, приликом три поделе Речи посполитој (1772, 1793. и 1795), где је такође имала и још неколико важних, али краткотрајних успеха попут протектората над Меленбург-Шверином (1716–1717), освајања Источне Пруске у време Седмогодишњег рата (1758–1762), или Олденбурга (1773). Најзад, наставила је са даљим учвршћивањем своје власти на истоку, кроз закључивање протектората и нова освајања – Нове земље, Тајмира, Чукотке, Камчатке и Командорских острва (1689–1725), Хакасије (1707–1727, током којег је дошло до регулисања границе са Кином), Млађег жуза, дела западног Казахског каната (1731, чиме је започео процес освајања територија Казахског Као резултат ратова 1768-1774 и 1787-1792, Крим је у потпуности прешао под контролу Русије и у потпуности је учвршћена и руска власт у богатим рудним и пољопривредним областима јужне Украјине (Д. Ливен, Российская империя и ее враги…, с. 416.) 164
73
каната, који ће трајати до шездесетих година 19. века), па чак и прекоокеанских поседа на територији Америке – Аљаске (од 1744. правно посед Русије, продата САД 1867), Алтаја (1747–1756), и најзад Курилских острва (1779) 165 . Амбициозна политика и војни успеси у претходна три века обезбедили су Русији током 19. века статус и престиж велике силе на европском континенту (и огроман значај на Балкану). Могло би се рећи да је она тада доживљавала врхунац своје моћи као велика европска и светска сила, на пример у време „Свете алијансе” (1815), „Велике источне кризе” (1877–1878) или на почетку Првог светског рата (1914), када је константном вишевековном експанзијом достигла максималан територијални обим. Током тог периода развијала је низ војних, политичких и дипломатских активности на широком простору од Шведске, преко Париза, Пољске, Балкана и Средоземног мора, до Персије, Туркестана и Далеког истока 166 . Настављена су освајања на готово свим магистралним правцима експанзије у претходним вековима. На југу ка региону Црног мора, где је продужила учвршћивање своје власти освајањем источне обале од Анапе до Абхазије (1829). Такође, ка Кавказу и Закавказју, где је осим пријема Грузијског царства „у поданство Русије” (1800), успела да ослободи и источне територије Јерменије (1803–1828), од којих је формирана Јерменска област у саставу Русије (1828), а касније и Јереванска губернија (1849). Осим њих, током Кавказког рата (1763–1864) и ратова са Персијом (1804–1813. и 1826–1828) једну за другом припајала је мање територије, канате и султанате на просторима Азарбејџана (1801, 1803–1806), Абхазије и Ингушетије (1810), Дагестана (1813), Карачаја и Черкезије (1829), Чеченије и дела Дагестана, који су улазили у Севернокавкаски имамат (1859), Адигеје (1864) и прикључивала поједине, раније неослобођене делове грузијских (1801, 1803–1811, 1829, 1833,
165 О спољној политици Русије током 18. века, детаљније: Г.А. Санин (ред.), История внешней политики России: XVIII век (От Северной войны до войн России против Наполеона), Москва 1998. 166 О спољној политици Русије током 19. века детаљније: О.Р. Айрапетов, Внешняя политика Российской империи (1801—1914), Москва 2006.
74
1878) и јерменских територија (1803–1806, 1828) 167 . Ширење Русије ка средњоазијским територијама настављено је припајањем Средњег и Старијег жуза
Казахског
каната
(1822),
да
би
казахстанске
територије
биле
прикључиване и у наредним деценијама (1851–1854, 1854–1867, 1864–1866). Поред њих, Русија је за само три деценије успела да освоји огромна средњоазијска пространства Туркестана, Семиречја, Самарканда, Бухаре, Хорзема и Закаспија, која ће се касније сматрати узбекистанским (1854–1867, 1865–1885, 1868, 1873–1876), киргиским (1854–1867), таџикистанским (1868) и туркменистанским (1865–1885) територијама, па чак и северни Иран (1911). Током 19. века на западу су, осим Финске (1809), освојене и припојене и Бесарабија (1812), Пољска (1815) и делта Дунава (1829). На крајњем истоку отворено је питање Сахалина (1855) и мапиран нови правац експанзије на руско-кинеској граници, припајањем Усурске области (1858–1860), кинеске источне железничке пруге (1896), Лаодунског полуострва са лукама Порт Артур и Даљни, јужноманџурске железничке пруге (1898), Манџурије (1900), Тјанцзина
(1903)
и
Урјанхајске
области
(1914).
Најзад,
на
војну
и
експанзионистичку природу царизма јасно су указивала и освајања на крајње удаљеним тачкама, која нису могла имати трајни карактер. Тако је Русија током 19. века освојила и краће време држала: Котор на јадранској обали (1806, враћен Француској 1807); острво Готланд (1808, враћено Шведској после неколико недеља); Форт Рос у Калифорнији (1812, продат САД 1841), односно покушала да колонизује полинезијско острво Кауаи на Хавајима (1816–1817), или луку Сагало, преименовану чак у „Нова Москва”, у Џибутију (1889, враћена после неколико недеља под француску контролу). Међутим, освајања и експанзију током овог века пратили су и периоди несумњивих криза и понирања: Наполеонова инвазија (1812–1813), када је независност државе била доведена у питање а главни град Москва напуштен; 167 О историји Кавказа и руској пенетрацији на ове просторе, детаљније: Артур Цуциев, Атлас этнополитической истории Кавказа (1774-2004), Москва 2006; В.В. Дагоев, Введение в политическую историю Северного Кавказа (XVI век - 1917 год). Москва 2009; М.А. Волхонский, В.М. Муханов, Россия на Кавказе: Пять веков истории, Москва 2009; Северный Кавказ в составе Российской Империи, (ред. В.О. Бобровников, И.Л. Бабич), Москва 2007.
75
пораз у Кримском рату (1853–1856), након кога су битно ослабљене позиције Русије на Црном мору; најзад и понижавајући пораз у руско-јапанском рату (1904–1905). Истовремено унутар самог руског друштва одигравали су се драматични потреси. Дубоке политичке и друштвене противречности и слабу функционалност познофеудалног друштвеног уређења наговестио је већ Кримски рат. Било је јасно да је руском политичком и друштвеном строју неопходна модернизација. Међутим, власти нису биле спремне на радикалне промене и дејствовале су тек у крајњој изнудици. Уследили су све снажнији друштвени притисци за ослобођење кметова, што је најзад, 1861, довело до напуштања познофеудалних односа. Али то, већ само по себи, није било довољно да заустави борбу за сталешка и уставна права, на чијој су се основи појавиле и радикалне револуционарне друштвене и политичке идеје и покрети (који ће, уосталом, стајати живота и самог императора Александра II, 1881). Закаснела решења, по правилу донета под притиском и изнуђена, нису могла да умање противречности које су почетком 20. века, у кризним временима након пораза у руско-јапанском рату (1904–1905) и током Првог светског рата (1914–1917), драматично ескалирале кроз три револуције: 1905–1907, током које су и саме основе руског друштва и будућност монархије, чинило се, биле стављене под знак питања; односно Фебруарске и Октобарске револуције 1917, које су у потпуности измениле политички, државни и идеолошки лик Русије. 2. Контекст српског националног и државног развоја Крајем 17. и почетком 18. века одиграли су се кључни догађаји који су битно одредили оквире живота српског народа у наредна два века. „Велики бечки рат” (1683–1699) и наредна два аустријско-турска рата (1716–1718, 1737– 1739) рапидно су померили границу између две империје, управо на просторима на којима је живео српски народ. Током ратова територија Србије се, једно сразмерно краће време, нашла под влашћу Хабзбуршке монархије, а српско становништво масовно је подржало аустријску војску и нову државну
76
управу 168 . Као резултат ратова, Отоманска империја изгубила је практично све јужноугарске покрајине – Срем, Бачку, Барању и Славонију (1699) и Банат (1718) – и од тог времена граница две царевине стабилизовала се, условно речено, на Сави и Дунаву. Ратови су испровоцирали и велике миграције српског становништва. Најпре једну од најмасовнијих и најзначајнијих сеоба српског становништва из Турске у Аустрију, познатију као „Велика сеоба Срба” под патријархом Арсенијем III Црнојевићем (1689–1690) 169 , након чега су Срби од цара Леополда I добили низ „царских привилегија” (1690, 1691. и 1695) којима је регулисан њихов правни положај у Аустрији, 170 а потом и мању под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом (1737–1739). Ратови, драстично померање аустријско-турске границе ка југу и сеобе српског становништва под Арсенијем III и Арсенијем IV утицали су да српски народ током 18. века живи у два различита државна оквира, у две по много чему различите царевине, на граници два света и две цивилизације, те да његов друштвени развој током 18. и 19. века тече у два паралелна, умногоме различита тока. То је, после османских освајања у 15. и 16. веку, представљало нови велики дисконтинуитет у историјском развоју српског друштва. До „Великог бечког рата” највећи део српског народа готово два века је живео у границама Турске и за то време се, колико су то услови омогућавали, прилагодио животу у новим политичким и социјалним околностима. Нарочито након обнове Пећке патријаршије 1557. године. Поновно аустријско освајање јужноугарских територија (1699–1718) на два начина пореметило је ту варљиву друштвену равнотежу. У јужној Угарској требало се прилагођавати новим политичким и социјалним околностима, борити за стечена права и 168 О историји Србије за време Бечког рата погледати: Глигор Станојевић, Србија у време Бечког рата 1683-1699, Београд 1976.; такође: Историја народа Југославије II…, Београд 1960, с. 763-780.; Историја српског народа IV-1…, с. 39-85. (са прегледом релевантне старије литературе). 169 Историјски приказ емиграције Срба у Аустрију дат је у књигама: Душан Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Београд 1954.; и: Стефан Чакић, Велика сеоба Срба 1689/1690 и Патријарх Арсеније III Црнојевић, Нови Сад 1982. ; о историјском значају “Привилегија”: Историја народа Југославије II…, Београд 1960, с. 763-780.; Историја српског народа IV-1…, с. 39-85. 170 Текстови Привилегија, са краћим историјским уводом: Јован Радонић, Мита Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954.; такође: Историја српског народа IV-1…, с. 39-54. (са прегледом новије литературе).
77
тражити начин да се она очувају (примера ради, оснивањем школа уз руску помоћ, па чак и масовним сеобама у Русију). Опет, са друге стране границе, у Турској, устаљени живот био је умногоме поремећен новим политичким реалијама, масовном емиграцијом становништва и одласком патријарха. Подршка коју су у време ратова Срби давали аустријској војсци и управи, уз масовне сеобе, компромитовали су пред османским властима преостало српско становништво
у
јужној
Србији,
које
је
било
изложено
одмаздама,
интензивнијој исламизацији и угрожено све масовнијим насељавањем албанског становништва на напуштеним просторима. Измењена ситуација довела је најзад и до укидања Пећке патријаршије, 1766. године. Поновно активирање српског становништва у Отоманској империји започело је крајем 18. века, подршком која је дата аустријској војсци током последњег аустријско-турског рата (1787–1791). Но услови мира ни приближно нису могли задовољити српске амбиције, које су тежиле ослобођењу од османске власти. Нове одмазде које су уследиле након рата, самовоља локалних феудалаца и заповедника нерегуларних турских војних трупа, немири и нередовне прилике довеле су, најзад, до прве самосталне побуне српског становништва у Београдском пашалуку и избијања Првог српског устанка (1804–1813). Устанак је временом прерастао оквире бунта против несређеног стања и терора на локалном нивоу и, попримајући по последицама одлике револуције, означио почетак борбе против централне власти Порте. Први пут после 1459. године српски народ је током устанка успео самосталном војном акцијом да ослободи једну кохерентну територију и да на њој формира своју прву нововековну власт. Убрзо после гушења Првог, 1815. године избио је Други устанак. Борба је војнички трајала кратко, али је, пре свега смишљеним вођењем спољне политике – уз ослањање на руску заштиту, до 1853/54, и лавирањем и уклапањем својих интереса у сучељене интересе Порте, Беча и Санкт Петербурга, а потом и Париза, Лондона и Берлина на Балкану – прерасла у поступан и дуготрајан процес националног ослобођења и осамостаљења. У наредне 63 године Србија се од побуњене покрајине
78
Отоманске
империје
преобратила
најпре
у
полузависну
кнежевину
(хатишерифима 1830, 1833. и 1838. године), а потом је стекла и независност под династијом Обреновића (на Берлинском конгресу 1878). Још за време конгреса била је принуђена да се одрекне ослањања на руску подршку, да у потпуности уђе у Хабзбуршку сферу утицаја и потпуно се веже за аустроугарску политику и привреду. То је резултирало потписивањем тајне конвенције са Бечом (1881) и, након проглашења краљевине (1882), увлачењем у политички потпуно несувисли и крајње неуспешан рат са Бугарском (1885), под директним аустријским утицајем. Но након државног преврата 1903. године, повратка на престо династије Карађорђевића и учвршћивања на власти радикала Николе Пашића, спољнополитичка оријентација на Аустроугарску дефинитивно је напуштена и Србија је поново потражила подршку Русије, за коју је нова владарска кућа била везана династичким браковима (што је отворило простор за бројне, нетачне шпекулације о умешаности Русије у атентат на Александра Обреновића). Руска подршка показала се кључном у време „Анексионе кризе” (1908), када је Аустроугарска припојила Босну и Херцеговину, што је изазвало дубоко незадовољство и резигнацију у Србији, потом и приликом стварања „Балканског савеза” (1912) и најзад, нарочито у недељама „Јулске кризе” и аустроугарског ултиматума пред избијање Првог светског рата (1914). У деценијама од стицања независности до избијања Првог светског рата Србија је доживела бурну експанзију и, ширећи се на рачун Турске, нарочито у време балканских ратова (1912–1913), више него удвостручила своју државну територију 171 . 171 О политичком развоју Србије током 18. и 19. века, са прегледом основне литературе, опширније: Историја српског народа: Четврта књига. Први том: Срби у XVIII веку, (уредник Славко Гавриловић), Београд 1986; Историја српског народа: Четврта књига. Други том: Срби у XVIII веку, (уредник Славко Гавриловић), Београд 1986; Историја српског народа: Пета књига. Први том: Од Првог устанка од Берлинског конгреса 1804-1878, (уредник Владимир Стојанчевић), Београд 1981; Историја српског народа: Пета књига. Други том: Од Првог устанка од Берлинског конгреса 1804-1878, (уредник Владимир Стојанчевић), Београд 1981; Историја српског народа: Шеста књига. Први том: Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, (уредник Андреј Митровић), Београд 1983; Историја српског народа: Шеста књига. Други том: Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, (уредник Андреј Митровић), Београд 1983.
79
3. Мене покровитељства: политички односи Промене у Европи, преображаји кроз које је пролазила Русија и далекосежна трансформација Србије од побуњене покрајине Отоманске империје до независне, суверене државе, чине генерални контекст разумевања и тумачења руско-српских / српско-руских односа веома слојевитим и комплексним. У том колоплету различитих интереса и политика на Балкану, динамику руско-српских односа диктирала је повећана активност руске дипломатије и политике, у циљу реализације својих интереса према Отоманској империји, али и према Хабзбуршкој монархији. Српске политичке замисли, жеље и интереси само су у извесном броју случајева давали кључне импулсе (били повод) развоју међусобних односа, док су у већем делу посматраног периода морали, са мање или више успеха, бити уклапани у генералне активности руске политике и дипломатије. Упркос чињеници да су од времена Петра Великог политика и дипломатија чиниле доминантан садржај руско-српских односа, фокусирање на реконструкцију догађајног искључиво у равни политике и дипломатских односа открива да је њихов историјат био релативно сведен. Кључни моменти у развоју међусобних односа углавном су груписани око преломних догађаја епохе: српско-руске интеракције подстакнуте активирањем руске политике на Балкану у време Петра I, а потом и Екатерине II; руско-турских ратова и очекиване помоћи (како оне коју су Срби и остали балкански народи очекивали од Русије, тако и помоћи коју је Русија очекивала од балканских народа); мировних уговора са Турском, на основу којих је Русија на себе преузимала улогу заштитнице православног живља на Балкану; Првог српског устанка; Кримског рата; Велике источне кризе; Берлинског конгреса; Анексионе кризе; балканских ратова и, најзад, Првог светског рата. У периодима мира, између ових догађаја, они су се сводили на мање или више интензивне дипломатске контакте и сарадњу.
80
Наравно, богатство догађајног током овог периода – сви остварени контакти, ратови, преговори, међународни уговори, политички договори, званичне и незваничне посете, дипломатске везе, револуционарни планови, укази, прогласи, одржани говори, предавања, остварена преписка – не дозвољава да се, као за раније епохе (средњи век и период 16. и 17. века), евидентирају сви или готово сви остварени контакти руског и српског народа и две државе. Напротив. Развој транспорта и комуникација учинили су везе и контакте толико учесталим, слојевитим и међузависним да се у сажетом прегледу, попут овог, пажња може посветити само најзначајнијим, онима који су обележили генералне трендове развоја. Током 18. века кључни моменти руско-српских / српско-руских односа били су везани за период владавине императора Петра I и Екатерине II. Њихову суштину карактерисала је чињеница да су се Срби обраћали Русији најчешће са молбом да војно, политички, просветно, културно, духовно и финансијски помогне њихову борбу за ослобођење од Отоманске империје. Односно – пошто је српски народ, након „Бечког рата” и сеобе под патријархом Арсенијем III, живео подељен у две државе, Аустрији и Турској – да их заштити од католичког притиска и покушаја унијаћења на територијама под Хабзбуршком и млетачком влашћу. Била је то и епоха масовних сеоба Срба из Хабзбуршке империје у Русију, подстакнутих свакако и осећањем политичке, културне и духовне блискости два народа. Да би, најзад, приликом закључења мира у Кучук-Кајнарџију (1774), Русија успела, дипломатски сучељавајући се са Хабзбурзима за политички утицај на простору Балкана, да се наметне као покровитељ православних балканских народа. Активирање руске политике на Балкану у време Петра I пробудило је код Срба (и осталих православних народа) наде да Русија може помоћи да се ослободе од османске власти. Такве идеје уклапале су се у идеологију руских самодржаца, базирану „на догмату о хришћанској узајамној помоћи”. Но није само активна руска политика генерисала такве идеје. Управо на почетку владавине Петра I политичка ситуација на Балкану битно се изменила.
81
Отоманска
империја
је
у
време
аустријско-турског
рата
(1683–1699)
доживљавала озбиљне поразе и по први пут након два века била потиснута са већине територија на којима је живео српски народ, а који је, услед померања границе и велике сеобе становништва под патријархом Арсенијем III Црнојевићем (1689–1690), сада живео подељен у више држава – Хабзбуршкој и Отоманској империји и Млетачкој републици. У новонасталој ситуацији патријарх Арсеније III решио је да се, мимо у то време уобичајеног политичког ослањања на Хабзбуршку монархију, обрати и Русији за војно-политичку подршку. Са тим циљем послао је 1689. године у Москву тајно посланство, које је предводио Исаија, архимандрит Манастира Св. Павла на Атосу. Москва је одговорила да о свим православним води „бригу неотказиву” и исказала решеност да „дође у помоћ” против Турака, тако што ће послати помоћ влашком војводи Шербану Кантакузину 172 . Српски патријарх успоставио је чврсте везе са руским послаником у Бечу К. Н. Нефимоновим, који је 1697. године предао представку аустријским властима против притисака на српско становништво. То је било прво званично иступање руског официјалног лица за заштиту права Срба 173 . Патријарх Арсеније III– не само као духовни већ и политички предводник српског народа у Хабзбуршкој монархији – обратио се и руском „Великом посланству” (које је боравило у Бечу 1697–1698), а у коме се инкогнито налазио и сам император Петар I, са молбом да заштити Србе од притисака католика и да убеди аустријског императора да Србима омогући право на слободу вероисповести. Даљу дипломатску иницијативу за заштиту Срба наставио је да води нови руски посланик у Бечу П. Б. Возницин. У марту 1699. године, као одговор на те напоре Русије, император Свете Римске империје Леополд предао је Возницину документ којим је гарантована слобода
С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 30; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 21. 173 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 31-32; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 21. 172
82
вероисповести
Срба
на
територији
Хабзбуршке
монархије 174 .
Руски
дипломатски представници трудили су се, такође, у време потписивања Карловачког мира након аустријско-турског рата (1699) и Константинопољског мира којим је окончан руско-турски рат (1700), поред осталих спорних питања, да заштите и интересе српског становништва у Отоманској и Хабзбуршкој империји. Тако је Русија први пут на међународним преговорима иступила као заштитник интереса Срба (и других православних народа на Балкану) 175 . Неколико година касније уследила је и озбиљна војна кампања Петра I на Балкану, тзв. „Прутски поход”. У тој ситуацији – ослањајући се на информације о жељама локалног становништва и контакте са представницима Срба, попут Пантелејмона (Пане) Божића, изасланика Срба из Хабзбуршке монархије, који је још 1704. године у њихово име затражио да буду примљени под руско покровитељство и да се боре на страни Русије против Отоманске империје 176 – Русија је решила да сама иницира устанак Срба против Порте. Циљ је био да се устанком одвуче део османских снага са фронта према руској војсци. Тако је 1711. године Михаил Милорадович упућен у специјалну мисију Србима и Црногорцима, а Сава Владиславић упутио је писмо са позивом на устанак пуковницима Текелији, Вулићу и Рашковићу (који су 1710. послали у Москву свог изасланика пуковника Богдана Поповића) 177 . Међутим, како су се власти Хабзбуршке монархије противиле ангажовању Срба, устанак није избио и директна подршка руској војсци је изостала. И поред тога, известан број Срба нашао је начин да се одазове позиву Петра I, тако да се током Прутског похода 1711. у његовој армији борило 456 српских бораца, под заповедништвом Јована Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 352-353; Такође: С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 32; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 22. 175 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 33; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 22-23. 176 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 366-368; Ст. Димитријевић, „Грађа за српску историју из руских архива и библиотека“…, с. 240-245; О мисији Пане Божића детаљније: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 7-8. 177 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 34-35; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 29. 174
83
Албанеза178 . Деценију касније, након победе у Северном рату, Петар I предузео је низ мера за заштиту малоруских крајева у случају руско-турског рата. Једна од њих подразумевала је активније ангажовање у руској служби људи са Балкана. С тим циљем 1723. године упутио је Јована Албанеза са „Позивном грамотом” у Потиску и Поморишку војну границу, с идејом да се од свих оних који су били спремни да ступе у руску службу формира неколико коњичких пукова. Већ наредне, 1724. године, око 1.000 Срба доселило се на јужне руске границе и формирана је Српска команда (која је 1727. прерасла у Српски хусарски пук). Тако су започеле масовне сеобе Срба у Руску империју 179 . Владавина Петра I привукла је велику пажњу, побудила наде и одушевљење Срба за његову личност, и то у мери да су поједини аутори у томе видели чак и елементе култа Петра Великог код Срба 180 . Тако је Петрова политика означила почетак потпуно нове фазе у руско-српским / српскоруским контактима. Након његове владавине политичке везе постајале су све разгранатије и садржајније. Тако су се, примера ради, српски патријарси Арсеније IV Јовановић Шакабента (1738) и Парентије Павловић (1742), у име Срба из Хабзбуршке монархије, обраћали руском двору са молбама „да овај народ не буде заборављен” и да буде узет у заштиту од економског и верског угњетавања 181 . Но уколико се размишља о чворишним периодима, током којих су политички контакти били изузетно интензивни и имали далекосежан значај, онда се са временом Петра I по важности може поредити само владавина Екатерине II. У два наврата, 1769. и 1788. године (након отпочињања нових руско-турских ратова 1768–1774. и 1787–1792), императорка се обраћала са позивом народима Балканског полуострва да подигну устанак против власти И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 256; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23. 179 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 36; Љ.Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html). 180 Мита Костић, «Култ Петра Великог међу Русима, Србима и Хрватима у XVIII веку», у: Историјски часопис, Кн. VIII (1958), с. 83-106. 181 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 407-408, 410-411; такође: С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 36-37. 178
84
Порте 182 . Са своје стране, српски народни кнежеви Аврам Рашковић и Јосиф Хаџилазаревић обратили су се 1770. године Екатарини II, у име целог српског народа, са молбом да их заштити од османске власти 183 . Најзад, после успешног окончања рата против Отоманске империје, Русија је, на основу члана 7. мировног уговора у Кучук-Кајнарџију (1774), успела да наметне Порти обавезу заштите „хришћанског закона и цркава” и добила право да чини представке у корист православних хришћана 184 . Због тога се Мир у КучукКајнарџију може посматрати и као почетак континуиране руске политичке, дипломатске и војне активности на Балкану, њеног патроната над балканским хришћанима, али и процеса постепеног ослобађања балканских народа 185 . Успесима у овим ратовима суштински је учвршћен војно-политички ауторитет Русије на Балкану, као реалног гаранта интереса православног становништва у Отоманској империји. Са нарастањем војне моћи и реалног значаја Русије на Балкану у време Екатерине II, у Санкт Петербург су почели да стижу различити пројекти српских духовних и световних вођа о ослобођењу српских земаља под покровитељством Русије 186 . Најзад, у поверљивом писму императору Јосифу II (10) 21. септембра 1782. године, Екатерина II покушала је дипломатски да уобличи изузетно важан, истина нереализован, тзв. „грчки пројекат” – поделу зона утицаја Руске империје и Хабзбуршке монархије на Балкану. Важно је нагласити да су у оквиру тог (нереализованог) пројекта српске земље, без икаквих дилема, биле остављене у аустријској сфери утицаја 187 . А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 25-26; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 37. 183 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 431-432. 184 „Кючук-Кайнарджийский мирный договор завершил русско-турецкую войну 1768-1774 гг.“, у: Под стягом России: Сборник архивных документов, Москва 1992, с. 82; о значају уговора више: В.Н. Виноградов, „Дипломатия Екатерины Великой. "Мы ни за кем хвостом не тащимся"», у: Новая и новейшая история, Но. 3, 2001, с. 131-150. 185 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 39. 186 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 26. 187 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 26; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 40; О «Грчком пројекту» детаљније: В.Н. Виноградов, „Дипломатия Екатерины Великой. "Мы ни за кем хвостом не тащимся"», у: Новая и новейшая история, № 3, 2001, с. 131-150; П.В. Стегний, «Еще раз о греческом проекте Екатерины II Новые документы из АВПРИ МИД России», Новая и новейшая история, № 4, 2002, с. 103-107; О.И. Елисеева, «Начало создания «новой восточной 182
85
Веома интензивни контакти у време Петра I и Екатерине II поставили су основу на којој су, у битно измењеним међународним околностима почетком 19. века, руско-српски / српско-руски односи даље свестрано развијани и проширивани. Русија је улогу заштитнице, гаранта и покровитеља Срба у Отоманској империји (коју је имала још од 1774) поново потврдила приликом потписивања Мира у Букурешту (1812), а касније и Акерманске конвенције (1826) и Једренског мира (1829) и до средине 19. века садејствовала је у реализацији српских планова, иако њена политика није увек и у потпуности задовољавала српске наде и очекивања. На почетку „дугог” 19. века Срби су, одмах по избијању Првог српског устанка (1804–1813), јасно схватили да се не могу надати било каквом позитивном решењу „српског питања” уколико га не интернационализују. У складу са том политиком, најпре су се обратили за помоћ Хабзбуршкој монархији, а одмах након тога и Руској империји. Већ тада је било уочљиво да се од Русије очекује суштинска подршка, било да се радило о политичким пројектима митрополита
архимандрита Стефана
Арсенија
Гаговића,
Стратимировића
или
крајем епископа
1803.
године 188 ,
бачког
Јована
Јовановића, 1804. године, који су се обраћали руском цару Александру I нудећи да Русија успостави неку врсту протектората над Србијом 189 , или пак о молби коју је устаничка депутација, предвођена Протом Матејом Ненадовићем, већ крајем 1804. предала тадашњем руском министру иностраних послова кнезу Адаму Чарторијском, званично затраживши помоћ од Русије 190 . Санкт Петербург је, начелно, исказао разумевање за српске захтеве, али се, осим крајње сведене дипломатске акције руског посланика у Цариграду, још увек системы» и договор с Австрией 1781 года по переписке Екатерины II и Г.А. Потёмкина»,Исследования по источниковедению истории России (до 1917 г.). Сборник статей, Москва 1997, с. 128-141; Н. Коршунова, «Восточный вектор геополитики Екатерины II: "Греческий проект"», Вестник Челябинского ун-та. Сер. 10. Востоковедение. Евразийство. Геополитика, № 1. 2003, с. 62-68. Генерално о политици Русије на Балкану у време Екатерине II, са прегледом старије литературе: В.Н. Виноградов, Двуглавый российский орел на Балканах, 1683-1914, Москва 2010, с. 75-150. 188 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 44. 189 Упореди текст обраћања епископа Јовановића и Митрополита Стратимировића објављен у: Москва– Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., с. 445-449. 190 Упореди текст документа: Прота Матеја Ненадовић, Акта и писма, (приредио Велибор Берко Савић),Горњи Милановац 1984, с. 58-60.
86
није озбиљније политички и војно ангажовао. Тек две године касније, када је започео руско-турски рат (сасвим другим поводом, због спорова око Влашке и Молдавије), успостављени су први озбиљни дипломатски контакти устаничке Србије и Руске империје. У Србију су у мају 1807. године дошле руске јединице под комадом генерала Исајева, а убрзо затим, у јуну, и први руски дипломатски представник
Константин
Константинович
Родофиникин 191 .
Два
месеца
касније, у августу, Русија је поново узела Србе под заштиту, приликом потписивања примирја са Турском у Слобозији, након чега је наступило двогодишње затишје у ратним операцијама и руске трупе су се повукле из Србије. Истина, у то време – мада је старањем царског изасланика маркиза Паулучија код Карађорђа 1807. била закључена и једна конвенција војнополитичког карактера, којом је био предвиђен руски протекторат над српским народом 192 – руски представник Родофиникин улазио је у све отвореније сукобе са српским вождом 193 . Но после обнављања ратних операција (уочи којих је Родофиникин напустио Србију, што је изазвало мучан утисак код Срба) руске јединице су, током 1810, поново прешле на српску територију и заједнички ратовале са српским армија, а у Србију је стигао нови руски представник Фјодор Иванович Недоба 194 . Најзад, у потпуно измењеном политичком контексту, непосредно пред Наполеонову најезду на Русију, закључен је руско-турски мир у Букурешту (28. маја 1812), на основу којег је (члан 8) Србима била дата аутономија и унутрашња самоуправа, чији је гарант била Русија 195 . Био је то први документ од међународног значаја у којем се
191 Детаљније, са прегледом старије литературе: М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 19-23, 25-26; такође и: В.П. Грачёв, «Начальный этап русской политики в отношении Первого сербского восстаниия 1804-1813 гг. (1804-1807)», в: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник радова, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983, с. 177-202. 192 М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 23-24; В.П. Грачев, Сербы и черногорцы в борьбе за национальную независимость и Россия (1805-1807 гг.)..., с. 214-224; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 48. 193 М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 25-39. 194 М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 36. 195 М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 42-44; Упоредити и тачку 8 Мира у Букурешту (М.В. Белов, Первое сербское восстание 1804–1813 гг. и Россия…, с. 92.); такође и: Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 40-45.
87
говорило о некој врсти аутономије Србије 196 . Но у новој политичкој констелацији после Наполеоновог освајања Москве, дошло је до слома српског устанка (1813), а Порта је одустала од обавезе поштовања одредаба мира у Букурешту. После слома устанка Карађорђе је, са делом устаника, нашао уточиште на територији под руском контролом, у Хотину, у Бесарабији 197 . Након првог устанка, подршке, успостављања директних дипломатских веза, војне сарадње, дипломатског покровитељства и давања прибежишта изгнаницима, наступило је време када је Русија све јасније наступала као покровитељ Србије и наставила да јој пружа активну подршку. Али и раздобље током којег су званични руски дипломатски представници, у складу са протекционистичком политиком, почели мање или више активно да се мешају у унутрашње српске послове. После Другог српског устанка (1815) главна активност у руско-српским / српско-руским односима пренета је на поље дипломатских контаката и сарадње. Тако се активна дипломатска делатност агената
кнеза
Милоша
Обреновића,
који
је
акценат
српских
спољнополитичких активности усмерио ка Порти, у великом степену ослањала на покровитељство руских дипломатских представника у Цариграду. Русија, са своје стране, није губила из вида да и у другим дипломатским акцијама штити српске интересе. Приликом закључења Акерманске конвенције (1826) принудила је Отоманску империју да се обавеже на испуњење тачке 8 уговора у Букурешту, а три године касније, по окончању новог руско-турског рата, Миром у Једрену (1829), Порта је била принуђена не само да испуњава обавезе према Србима преузете 1812. и 1826, већ и да врати шест нахија (које су својевремено улазиле у састав устаничке Србије) 198 . Дипломатски напори Русије крунисани су турским хатишерифима 1830. и 1833. и 1838 (тзв. „Турским уставом”), којима је правно учвршћена српска аутономија. Тиме је била завршена прва фаза процеса обнове српске државности. С друге стране, А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 30. А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 49-50. 198 Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 98-119; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 31; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 56-57. 196 197
88
Ункер-Искелесијским договором са Портом (1833) проширено је право Русије да интервенише у корист султанових православних поданика, што је додатно ојачало њен положај протектора у односу на Србију 199 . После тог периода Русија је одржавала дипломатске везе са Србијом преко мисија барона Пјотра Ивановича Рикмана (1836) и кнеза Василија Андрејевича Долгоруког (1837), да би 1838. године у Србију био упућен први руски конзул Герасим Васиљевич Вашченко, чиме су фактички били успостављени дипломатски односи 200 . Користећи се улогом покровитеља, руски представници неретко су се активно мешали у унутрашње српске послове и распре: крајем тридесетих и почетком четрдесетих, као и почетком педесетих година, у борбу Уставобранитеља са кнезом Милошем и његовим наследником Михаилом, а потом и у избор кнеза Александра Карађорђевића (1841), односно његову унутрашњу политику. Но упркос активном руском уплитању у српска питања – а делом и захваљујући управо томе, али и променама у тадашњој европској политици и тежњама дела српске политичке елите да се еманципује у односу на руски утицај и њеним везама са пољском политичком емиграцијом успостављеним четрдесетих година 19. века – од средине века наступило је време рускосрпских политичких сучељавања, размимоилажења, трзавица, потпуног захлађења и поновног приближавања. Кримски рат (1853–1856) означио је први велики прелом у српско-руским политичким односима. Србија је, упркос демонстрацијама студената и гимназијалаца у Београду у корист Русије 201 , избегла да објави рат Турској, а кнез и влада политички су бојкотовали руског конзула Фјодора Антоновича Туманског, који је покушавао да се супротстави повећаном француском утицају у Србији. Непријатну дипломатску напетост 199 Текст конвенције: Договоры России с Востоком: Политические и торговые, (Собрал и издал: Т. Юзефович), Санкт Петербург 1869, с. 89-93; такође и: Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 168-195; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 59-60. 200 Детаљније о руско-српским односима тридесетих година 19. века, са прегледом старије литературе: Е. П. Кудрявцева, Россия и становление сербской государственности (1812–1856), Москва 2009, с. 132-194; такође, о кризи почетком четрдесетих година и: К.В. Никифоров, Сербия в середине ХIХ в.: Начало деятельности по объединениию сербских земель, Москва 1995, с. 14-27. 201 Димитрије Маринковић, «[Ђачке демонстрације у корист Русије 1853. и 1854]», у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 172-173.
89
додатно је погоршала чињеница да је Тумански убрзо и умро у Београду (5. јуна 1853). Међусобни односи захладнели су до те мере да је након потписивања Париског мировног уговора, 30. марта 1856. године – којим је члановима 28. и 29. дефинисана позиција Србије као вазалне кнежевине у Турској – чиме је Русија и дефинитивно изгубила статус протектора Србије (и осталих балканских хришћана) 202 , дошло до фактичног, иако не и формалног прекида односа, а Београд је напустио руски конзул Мухин, што је у руском друштву побудило негативне ресентименте према Србији. Истина, одмах по окончању Кримског рата (1856), за генералног руског конзула у Србији постављен је Михајло Милошевић, руски генерал, Србин из Беле Цркве 203 . Међутим, односи су и даље остали затегнути. Тек две године касније, након смене власти и повратка кнеза Милоша у Србију (1858), односи су донекле нормализовани. Потом, током владавине кнеза Михаила Обреновића (1860–1868), поново је дошло до приближавања, чему су са своје стране допринели и званични руски дипломатски представници, најпре Александар Героргијевич Влангали, познати дипломата и научник (1860–1863), а затим и Николај Павлович Шишкин (1863–1875) 204 . У време власти кнеза Михаила Русија је преузела значајну улогу, дипломатски помажући борбу Београда за повлачење турских гарнизона из Србије, мада је пред крај кнежеве владавине дошло до извесних несугласица 205 . Даље побољшање српско-руских односа уследило је 1871. године, после посете кнеза Милана Обреновића и намесника Миливоја Блазнавца императору Александру II у Ливадији на Криму. Врхунац побољшања, али и нови велики прелом, догодио се у време „Велике источне кризе” (1875–1878). На почетку српско-турског рата (1876), А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 67-70; такође упоредити и: К.В. Никифоров, Сербия в середине ХIХ в.: Начало деятельности по объединениию сербских земель, Москва 1995, с. 162-173. 203 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 2 ..., с. 730. 204 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32. 205 Детаљније: Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878…, с. 107-146. Такође и: А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32-33; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 74-75. 202
90
упркос макар и формалном противљењу руских власти, у Србију је стигао познати словенофил мајор Михаил Григорјевич Черњајев (који је у Србији добио чин генерала и постао главнокомандујући српске војске). Његов долазак био је сигнал за организовану акцију пребацивања руских добровољаца, са којом званичне руске власти декларативно нису имале ништа (мада су Србију снабдевале оружјем и муницијом). Најзад, у рату је учествовало 4.500 руских бораца, који су званично представљали нерегуларне руске добровољачке јединице, које је анимирао и регрутовао Славјански комитет у Москви, што је изазвало шаљиве коментаре у Русији да је „Славјански комитет објавио рат Турској” 206 (а којима су Срби, истина, придавали неупоредиво већи значај од оног који су објективно имали у руском друштву и политици). После лоше вођене кампање, на инсистирање Черњајева, а уз посредовање руског двора и самог императора Александра II, 1. новембра 1876. године потписано је примирје са Турском 207 и руски добровољци су напустили Србију. Када је наредне године започео руско-турски рат (1877–1878), краљ Милан је тек након сложених преговора прихватио руски позив да се Србија придружи акцији против Порте. Операције су започете са великим закашњењем (након шест месеци, тек после освајања Плевне), и то у завршној фази рата, када су војне активности имале ефемеран значај за основне ратне фронтове (што је, уосталом, имало директне политичке последице) 208 . Уследило је потписивање Санстефанског мировног уговора 209 , који је изазвао разочарење и готово општу резигнацију у српском друштву. Убрзо потом одржан је и Берлински конгрес (који је анулирао одредбе Санстефанског мира). Србија је стекла независност, А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 77. Више о руском ангажовању током српско-турског рата 1876–77: David MacKenzie, „Panslavism in Practice: Cherniaev in Serbia (1876)“, у: Journal of Modern History 36 (September 1964), С. 279–297; David MacKenzie, The Lion of Tashkent. The Career of General M. G. Cherniaev, Athens 1974; Историја српског народа V-1..., с. 381–407; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 77-79. 208 Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878…, с. 226-238, 440-442; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 38-39; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 79-81. 209 О руској политици везаној за Сан-Стефански мировни уговор, детаљније: О.Р. Айрапетов, «О причинах начертания Сан-Стефанских границ Болгарии», в: Вестник МГУ. История, № 6, 1998, с. 84-94. (on line издање: http://zapadrus.su/slavm/ispubsm/210-2010-12-22-13-32-34.html); истовремено, упоредити српску политичку реакцију на уговор: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 31-42. 206 207
91
али дошло је до још радикалнијег разлаза српске и руске политике. Тада је Русија политичке амбиције на Балкану усмерила ка Бугарској, док је Србију вољно препустила аустријској сфери утицаја210 . Последица сплета догађаја 1877–1878. године, која истина није довела до формалног прекида званичних односа али је утицала на њихово изузетно захлађење, била је потпуна преоријентација Србије на Аустроугарску, крунисана потписивањем „Тајне конвенције” Беча и Београда (1881)
211 .
То је
био и један од преломних момената у аустријско-руском сукобљавању на Балкану (и посебно у Србији) током 19. века, које ће кулминирати у годинама пред избијање и током Првог светског рата. Тако је Русија крајем 19. века дошла у парадоксалну ситуацију – после силовите војне акције на Балкану (1877–1878), која је донела слободу балканским Словенима, изгубила је свој утицај не само у Србији, већ и у Бугарској 212 . Губитак позиција и повлачење Русије из Србије (и Бугарске) није значило да је генерално изгубљен интерес за Балкан. Напротив. Занимање за догађаје на Балкану, које је у руској јавности систематски развијано током већег дела 18. и 19. века, и даље је било уочљиво и изражено. Руске дипломате су и након политичког захлађења велику пажњу посвећивале положају православног становништва под влашћу Турске. Руски конзули на територији Косовског вилајета – Иван Степанович Јастребов, Виктор Фјодорович Машков, Григориј Степанович Шчербина (убијен у марту 1903), Аркадиј Александрович Орлов, Александар Аркадјевич Ростковски (убијен у августу 1903) и др. – улагали су огроман напор и ризиковали животе да би заштитили српско становништво 213 . 210 О руско-српским односима у овом периоду, са прегледом старије литературе: Никола Поповић, Србија и царска Русија, Београд 2007, с. 22–33; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 39-40; Историја српског народа V-1-2, Београд 1983; Душан Берић, Српско питање и политика Аустроугарске и Русије 1848-1878…, с. 443-461. 211 Детаљније о преоријентацији српске политике: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 59-76, 142-158, 251-278. 212 О. Р. Айрапетов, Внешняя политика Российской империи (1801—1914)…, с. 351-355; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 39. 213 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: А. Ю. Тимофеев, Крест и кинжал: Старая Сербия в политике Белграда. 1878-1912, Санкт Петербург 2007, с. 74-80; такође и: Ђуричић, Милија, „Руски
92
Захлађење односа и, свакако, српско разочарање руском политиком (истина, и руско разочарање српском), делимично је превладано након абдикације краља Милана Обреновића (1889) старањем Јована Ристића, једног од намесника. Но „потпуно јасни и непомућени односи” обновљени су тек после преврата у Србији, убиства Александра Обреновића, повратка на престо династије Карађорђевић (1903) и учвршћивања на власти радикала Николе Пашића,
који
су
у
претходном
периоду
доследно
били
проруски
оријентисани 214 . Наступило је време поновног зближавања, интензивне сарадње и руске заштитничке политике према Србији (прва званична посета краља Петра I Карађорђевића била је управо Русији, у марту 1910, док се у августу 1911. кнегиња Јелена, кћерка краља Петра, удала за великог кнеза Иоана Константиновича, чиме се српски краљевски дом Карађорђевића ородио са династијом Романов). Тај кратки период интензивне сарадње био је презасићен догађајима. Ново време донело је и битно повећан проток информација, тако да су догађаји у Србији или Русији, наилазили на снажан одјек у једној или другој средини, што је међусобне политичке односе додатно усложњавало. Довољно је подсетити на везе и контакте српских и руских револуционара, који су у овом периоду били све интензивнији и разгранатији. Тако су српски омладинци, попут Светозара Марковића и касније Николе Пашића, управо у контакту са руским револуционарним круговима почели да уобличавају своје кључне политичке ставове 215 . Владимир Гаћиновић, један од идеолога револуционарне организације „Млада Босна”, у годинама пред Први светски рат, у Швајцарској, постао је изузетно близак са руским анархистима и народовољцима 216 . До које конзули у Призрену“, у: Иван Степанович Јастребов: Зборник радова са научног скупа одржаног у Призрену 31. октобра и 1. новембра 1996, (уредилили: Артемије епископ рашко-призренски... [ет ал.].), Призрен 1997, с. 77-81. 214 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 88-90; О Пашићевим везама са Русијом, детаљније: Андрей Шемякин, „Орденоносец Николай Петрович: Русские награды Николы Пашича“, в: Родина, Москва, 10 (2003), с. 7578. 215 Детаљније, са прегледом старије литературе: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд 1993; Андреј Шемјакин, Идеологија Николе Пашића. Формирање и еволуција (1868–1891), Београд 2008. 216 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 104.
93
мере су те везе биле значајне сведочи и податак да је, на пример, руски револуционар Бочкарјов 1867. године, на конгресу српске омладине, како је касније приметио Светозар Марковић, први у српској средини покренуо „питање женске еманципације, које до тада није било присутно у српској журналистици” 217 .
О
битно
повећаном
протоку
информација,
што
је
неминовно водило ка повећаном интересовању за догађаје у другој средини, сведочи и то да је у Србији било организовано масовно прикупљање помоћи за Русију и руске рањенике у време руско-јапанског рата (1904–1905) 218 . Но упркос томе што су се везе и контакти на нивоу догађајног драматично убрзавали и гомилали, међу њима је ипак могуће издвојити неколико кључних момената, који су генерално утицали на развој рускосрпских / српско-руских политичких односа. Ти кључни моменти били су везани за неколико међународних криза. Прво, за улогу и помоћ Русије Србији у време „Царинског рата” (1906–1911) са Аустроугарском, када јој је, искористивши ауторитет савезника, омогућила да добије повољне кредите од француских банака, чиме је економска блокада Србије била превладана. Затим, током „Анексионе кризе” (1908), када су блиски руско-српски дипломатски контакти и сарадња умногоме пресудно помогли Србији да без авантуристичких
корака
(рата)
превлада
кризу
изазвану
аустријском
анексијом Босне и Херцеговине 219 . Изузетно важан моменат у међусобним односима био је такође везан за снажну и свеобухватну дипломатску активност Русије, која је дала кључан допринос превладавању политичких анимозитета и разногласја и отворила пут обједињавању православних балканских држава у јединствени савез (1911–1912), чиме су створени услови да дође до ослобађања готово читавог Балкана од турске власти током Првог балканског рата (1912– В. Я. Гросул, Российские революционеры в Юго-восточной Европе (1859–1874 гг.), Кишинев 1973, с. 294. 218 Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия и русско-японская война. Один забытый эпизод (добровольные пожертвования в пользу русских ранненых)», в: Русско-японская война 1904-1905: Взгляд через столетие, под редакцией О.Р. Айрапетова, Москва 2004, 555-569. 219 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 41; шири контекст питања даје: Я.В. Вишняков, „Боснийский кризис 1908 – 1909 гг. и славянский вопрос”, в: Вестник МГИМО-Университета, № 1, 2011, с. 103-111. 217
94
1913) 220 . Најзад, далеко најважнији комплекс питања везан је за догађаје уочи и током Првог светског рата. У том колоплету догађаја, који су пресудно утицали на руско-српске односе и показивали степен српско-руских веза и сарадње, најупечатљивији су свакако они везани за безрезервну подршку коју су Србији, изложеној снажним дипломатским и политичким притисцима Аустроугарске, у кључним недељама „Јулске кризе” пред избијање Првог светског рата, пружили Русија и сам император Николај II, који је у одговору на депешу регента Александра Карађорђевића недвосмислено нагласио: „Док има и најмање наде да се избегне крвопролиће сви моји напори тежиће том циљу. Ако пак не успемо и поред најискреније наше жеље, нека Ваше Височанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију” 221 . Став Николаја II био је до те мере искрен и доследан да је након аустроугарске објаве рата Србији, 28. јула 1914, Русија прогласила општу мобилизацију, што је Немачка искористила за отпочињање ратних дејстава. До које мере је напетост током тих кризних јулских недеља била велика показује и податак да је руски посланик у Београду Николај Николајевич Хартвиг умро од последица срчаног удара после једне од посета посланству Аустроугарске 222 . Након отпочињања ратних дејстава Русија је пружила Србији суштинску војну помоћ – послала је у Србију јединице артиљераца 223 и речних минера 224 и, као и у време балканских ратова, санитетске одреде 225 , оружје и муницију 226 , 220 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 41; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 98-99. 221 А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 106. 222 О перцепцији Хартвигове улоге у српском друштву тога времена погледати текстове Димитрија Поповића и Панте Драшкића у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 330-341. 223 О русским артиљерцима у одбрани Београда више: М. Йованович, „Ленинским курсом: Как русские защищали Белград от австрийских мониторов на Дунае (1914-1915)“ , в: Родина (специальный выпуск): Россия на Дунае, Москва, 11 (2010), с. 130-131. 224 Детаљније: М. Йованович, „Ленинским курсом: Как русские защищали Белград от австрийских мониторов на Дунае (1914-1915)“, в: Родина (специальный выпуск): Россия на Дунае, Москва, 11 (2010), с. 130-131; Василий Каширин, „Дунайская одиссея лейтенанта Григоренко“, в: Родина (специальный выпуск): Россия на Дунае, Москва, 11 (2010), с. 132-138. 225 О санитетској помоћи Русије Србији, детаљније: Г. И. Шевцова, Россия и Сербия: Из истории российско-сербских отношений в годы Первой мировой войны (гуманитарный аспект), Москва 2010. (српски превод: Галина Игоревна Шевцова, Руска добротворна помоћ Србији у ратовима 1912-1917, Београд 2010.); такође и: Мирослав Јовановић, „Писмо доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова неименованом доктору који је завршио медицину у Русији, поводом изласка из штампе књиге др Владе
95
Не мање значајна и умногоме пресудна била је и подршка коју је, након слома српске одбране (јесен 1915) и драматичног повлачења српске војске преко Албаније, руски император пружио Србији. У тренутку док је исцрпљена српска армија чекала савезничку помоћ на албанској обали, крајем јануара 1916, Николај II обратио се председнику Француске и премијеру Велике Британије, запретивши да ће, ако српска армија не буде евакуисана, Русија закључити сепаратни мир са Немачком и Аустријом. На констатацију Француза да је реч о скупој и бескорисној акцији, Николај II је одговорио: „ја ћу платити све расходе Срба” 227 . Најзад, важан сплет питања и догађаја везан је и за руско-српску сарадњу на Солунском фронту (1916–1917), који је представљао ратно поприште на којем се српска армија организовано борила после окупације земље и повлачења. Током 1916. године у околину Солуна стигла је и борила се заједно са српским војницима специјална руска дивизија увећаног састава (два пешадијска и два артиљеријска пука), формирана у Москви. Управо неке од јединица те дивизије, 19. новембра 1916. године, прве су ушле у Битољ, први српски град ослобођен након окупације земље 228 . О свеобухватности ратне сарадње говори и чињеница да су током те, 1916. године, осим што је током боравка у Русији, у мају, Николу Пашића у званичну посету примио Николај II, у Русији формирани и Прва српска добровољачка дивизија (у фебруару) и Српски добровољачки корпус (у јулу). Међутим, неколико месеци касније Русија је ушла у период далекосежних политичких преокрета и потреса. Две револуције, најпре фебруарска, а нарочито октобарска 1917, у потпуности су измениле политички лик Русије – са политичке позорнице нестала је императорска Русија дома Романових, а њено место заузела је нова бољшевичка творевина и отпочели су дубоки, свеобухватни и радикални
Станојевића ‘Историја српског војног санитета’“, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета. Наше ратно санитетско искуство, (Ур. М.Јовановић, М.Перишић), Београд 1992 (2 изд.), с. 874-882. 226 О руској помоћи Србији током Првог светског рата детаљније: Н. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату..., с. 117-131 и даље. 227 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 44. 228 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 43.
96
политички и друштвени експерименти. Тиме је наступила суштински сасвим нова епоха, не само у историји Русије већ и у руско-српским односима. * Са епохом политике више него јасно дошла је до изражаја и чињеница да је међусобне односе могуће анализирати из најмање два дискурса – српског и руског. То се најјасније може видети уколико се има у виду да је основну саставницу и често кључни садржај односа чинила политика, амбиције и заједнички интерес према Порти (према територијама под суштинском или макар формалном влашћу Отоманске империје). Но чак и та активна руска и српска политика према Отоманској империји, која је у извесном броју случајева вођена и синхронизовано, имала је две димензије. Да би се разумело у чему се оне разликују, довољно је навести да је у периоду 1697–1917. српски народ водио четири рата против Порте (1804–1813; 1815; 1875–1878. и 1912– 1913) и да је у два наврата, са већим или мањим интензитетом, учествовао у аустријско-турским ратовима (1683–1699. и 1788–1791). У исто време Русија је у овом периоду ратовала против Отоманске империје у једанаест наврата (1686– 1700; 1710–1713; 1735–1739; 1768–1774; 1787–1792; 1806–1812; 1827; 1828–1829; 1853–1856; 1877–1878. и 1914–1918). Притом Србија се војнички сукобљавала са Портом искључиво на Балкану, и још уже, на српским етничким просторима. Основни војни, политички и дипломатски циљ било је ослобођење што већег простора историјских српских земаља (на којем су Срби живели у Отоманској империји) и, као максимални задатак, стицање независности. У исто време Русија је водила ратове старајући се да потисне Порту на широком простору од Кавказа до Балкана, па чак и да заштити своје политичке интересе који су задирали дубоко у територију Турске (питање хришћанског протектората над Христовим гробом у Јерусалиму). Унутар тако замишљене и спровођене политике било је простора чак и за блиску сарадњу Русије и Отоманске империје (1805. или 1832–1833). Приоритети руске политике били су стварање основа за уплитање у унутрашња питања Отоманске империје (што је остварено наметањем
97
питања покровитељства над балканским хришћанским народима Порти), ширење властитих територија на рачун Турске (од Персије, преко црноморске обале, до Балкана) и, најзад, покушаји успостављања пуне контроле или овладавања мореузима (у максималистичкој варијанти и самим Цариградом). Ти приоритети реализовани су кроз интеракцију и, неретко, оштро сучељавање са другим великим силама, које су такође водиле активну политику према Турској. Уколико је пак реч о простору на којем су се руски и српски интереси према Порти преклапали, простору Балкана, неопходно је нагласити да су приоритет за руску политику и дипломатију, осим мореуза, имале пре свега територије најближе границама Руске империје, тј. Дунавске кнежевине Влашка и Молдавија (а у појединим периодима источни део Молдавије, Бесарабија), у првој фази, а потом, у другој фази, Бугарска. Тек после тога у приоритете руске политике улазила је подршка устанцима побуњених балканских хришћана (Србија, Грчка). У тако замишљеној и реализованој политици руске и српске војне јединице, током више од два века, заједно су ратовале против Отоманске империје свега у два наврата – за време Првог српског устанка (1807. и 1810) и у време српско-турског рата 1876 (иако су тада, са руске стране, ратовале добровољачке јединице). * То би, генерално, био кроки оног сегмента руско-српских односа у периоду руског покровитељства и српске борбе за независност (1697–1917) који се готово без резерве може сврстати у домен политике. Ипак, ма колико „заслепљујући блесак” високе политике и дипломатије појавно изгледао најважнији, и за већину истраживача имао неодољив шарм, толико да, готово по правилу, на њега стављају највећи акценат – историја међусобних односа недвосмислено показује да су подједнако значајне, ако не и далекосежније за општи развој српско-руских односа током 18. и 19. века биле друштвене, културне, уметничке, научне, духовне, религиозне и црквене везе два народа.
98
4. Интензивирање размене 1: духовност, просвета, миграције, друштво (18. век) Можда изгледа пренаглашено истицати да су културни, духовни, црквени и социјални контакти и везе имали већи значај од политичких односа руског и српског народа. Међутим, не сме се губити из вида да су културна и просветна сарадња, духовне и црквене везе и социјални контакти – у огромном дијапазону од српских сеоба у Русију и руског утицаја на развој српског језика, до школовања српских свештеника и студената у Русији – имали улогу покретача далекосежнијих процеса, чији је траг уочљив на битно дубљим нивоима колективног менталитета и историјског памћења. Истина, као и у случају политичких збивања, повећана мобилност и размена информација утицале су да и културне, духовне и социјалне везе током 18. и „дугог” 19. века буду проткане масом догађаја, тако да се у једном сведеном прегледу морамо задовољити само указивањем на оне најважније, који су били кључни за уобличавање генералних трендова. А посебан значај имале су духовне везе, просветни контакти и миграције српског становништва у Русију. Блиски духовни и црквени контакти, међусобна прожимања и обострани утицаји карактеристични за претходно раздобље, јасно се могу уочити и у овом периоду. На самом почетку владавине Петра I, приликом тајне мисије архимандрита Исаије (1689), Русија је потврдила да ће и убудуће водити „бригу неотказиву” о свим православним 229 . У пракси се „брига неотказива” преточила у низ конкретних дипломатских акција за заштиту слободе вероисповести Срба у Хабзбуршкој монархији 230 . Истовремено, у Русију су наставила да пристижу изасланства српских манастира, са молбама за помоћ. Петар I прихватио је да буде ктитор Манастира Раковица 231 и старао се да се позитивно реагује на сваку молбу српског патријарха Арсенија III, било да се А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 21. Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 6-7; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 21-22. 231 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 64. 229
230
99
тицала заштите верских права Срба у Хабзбуршкој монархији, или пак слања богослужбених књига (попут оног из марта 1703) 232 . У ово време уочљиве су и неке сасвим нове форме традиционалне руске помоћи обитељима српских цркава и манастира. Осим руских императора и државе, и сами Срби који су се исељавали у Русију почели су да се интересују и помажу цркве и манастире у родном крају. Тако су Михајло и Гаврило, синови Илије Милорадовића, који се крајем 17. века иселио у Русију, почетком 18. века посетили Манастир Житомислић, задужбину својих предака, те том приликом донели девет књига које је манастиру на поклон послао Петар Велики 233 . Новину је представљала и одлука, донета принудно, пошто је „Северни рат” у великој мери испразнио државну благајну, да се српским ходочасницима и молиоцима који су долазили у Русију не отказује помоћ, већ да им се у Дипломатској канцеларији издаје тзв. „сакупљачка грамата”, која им је омогућавала „да сакупљају милостињу од православних хришћана, а да свако на улицама Москве да колико може” 234 . Истина, ово „право на прошњу” по улицама руских метропола касније је изазивало негативне реакције раних српских просветитеља, попут Симеона Пишчевића, који је критиковао „просјачење српских монаха по Русији и Европи” 235 . С друге стране, у српској средини овај снажан руски црквени утицај, на различитим нивоима, био је све уочљивији. Већ крајем 17. века српска црква проширила календар је руским култовима, чиме су у српску средину унети елементи руске историје 236 . Након тога у српским црквама у Хабзбуршкој монархији прихваћени су и елементи руског богослужења, под утицајем богослужбених књига набављаних у Русији, односно руских уџбеника који су у српску средину почели да стижу двадесетих и тридесетих година 18. века, С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 33. Т. Суботин-Голубовић, «Осам векова познанства с Русима»…, с. 195-196. 234 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1 ..., …, с. 388-390; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 34. 235 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 119. 236 Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 261-262; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89. 232 233
100
заједно са руским учитељима 237 . Истовремено је чак и у духовном простору била уочљива велика популарност међу Србима императорке Екатерине II, и то у мери да је хабзбуршки царски комесар наредио да се провери истинитост тврдњи да се по српским црквама у Хабзбуршкој монархији налазе слике руске царице и да се у току богослужења уместо имена аустријске царице, помиње њено име (1769) 238 . Тај изражени руски духовни утицај у српској средини поједини аутори, сасвим неочекивано и потпуно неосновано, карактеришу као „покушај русификације” 239 . Такав закључак лишен је логичког смисла пошто је руска помоћ није стизала у српску средину на руску иницијативу, већ искључиво на захтеве и молбе, неретко више пута поновљене, самих Срба (што би, последично, практично значило да су Срби желели сами себе да русификују). Најзад, и неколико карактеристичних примера сликовито сведочи о изузетно блиским односима две цркве и међусобном духовном прожимању. Тако је Сава Владисавић, један од истакнутих Срба у руској служби у време Петра I, на новој граници између Руске империје и Кине, у чијем је регулисању сам учествовао, подигао храм посвећен Св. Сави српском 240 . Симболика подизања руског храма посвећеног српском светитељу на руској територији генерално се уклапала у православно поимање вере, али и у руску политику и идеологију помагања и подржавања православних народа на Балкану и њену конкретну помоћ српској цркви. На изузетно блиске везе указивала је и пракса, присутна још од 17. века, да се на поједине митрополијске катедре постављају
Радослав Грујић, Православна српска црква, Крагујевац 1989, с. 104-105; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89; детаљније о руским утицајима у Карловачкој Митрополији: Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 257-310. 238 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 16. 239 „Покушај русификације у Карловачкој митрополији 18. века“ (Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 255-318); О «планској руској пропаганди и наметању руске културе», такође неосновано писао је и: Лаза Чурчић, Српске књиге и српски писци 18. века, Нови Сад 1988, с. 29-30. 240 Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић: Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине I, Београд 1999, с. 374; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 98; такође и: Богдан Косановић, Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009. 237
101
српски јерарси. Тако је Јефрем (Јанковић Тетовац), епископ петоцрквански, након одласка у Русију 1705. године био изабран за администратора, а потом и за митрополита Суздаљског и Јурјевског (1708) 241 . Петар (Смелић), који је једно време био ризничар управо митрополита Јефрема, обављао је низ високих црквених дужности – био је архиепископ московског Симеоновог манастира (1713), потом саветник Светог синода (1721), па архимандрит Манастира Александра Невског у Санкт Петербургу (1725) и најзад је хиротонисан за архиепископа Белгородског и Обојанског (1736–1742) 242 . Макарије (Петровић) био је архимандрит Желтиковог манастира у Твери (1764–1766) 243 . * Други важан генерални тренд представљала је свеобухватна просветна сарадња, која је у многим елементима пресудно утицала на карактер српскоруских / руско-српских односа, и то не само у 18. веку. Иако се елементи просветне размене могу препознати и у духовним контактима и размени богословске литературе и у ранијем периоду (15–17. век), у време Петра I одиграо се догађај који је унео потпуно нову компоненту у просветну сарадњу Срба и Руса. Митрополит београдски Мојсеј Петровић, у страху од све Половцов, «Ефрем Янкович», Биография.ру Биографическая энциклопедия (http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=41799); Р. Г., „Јанковић Јефрем Тетовац“, у: у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-хрватско- словеначка, Том. II, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 124; П. М. Строев, Списки иерархов и настоятелей монастырей Российской Церкви, СПб. 1877, с. 657; С. В. Булгаков, Настольная книга для священно-церковнослужителей, Киев 1913, с. 1396; Н. Д[урново], Девятисотлетие русской иерархии 988—1888. Епархии и архиереи, Москва 1888, с. 45. 242 „Петр Смелич“, у: Большая биографическая энциклопедия (2009). (on line издање: http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/100215/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80); А. С. Лебедев, Белгородские архиереи и среда архипастырской деятельности, Харьков 1902, с. 55-62; С. Г. Рункевич, Александро-Невская лавра 1713—1913: Историческое исследование доктора церковной истории С. Г. Рункевича, СПб. 1913, с. 55; Р. Г., «Смелић Петар» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српскохрватско- словеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 257; С. В. Булгаков, Настольная книга для священно-церковнослужителей, Киев 1913, с. 1403; Ю. В. Толстой, Списки архиереев и архиерейских кафедр иерархии Всероссийской со времени учреждения Святейшего Правительствующего Синода (1721—1871 гг.), № 50, Москва 1872; П. М. Строев, Списки иерархов и настоятелей монастырей Российской Церкви, СПб. 1877, с. 147, 152, 269, 634; Н. Д[урново], Девятисотлетие русской иерархии 988—1888. Епархии и архиереи, Москва 1888, с. 57; Православная богословская энциклопедия или Богословский энциклопедический словарь, Т. 2, Под ред. А. П. Лопухина и Н. Н. Глубоковского, СПб. 1901, с. 1243; Матеја Матејић, „Хиландар: културна раскрсница“, у: М. Матејић, Хиландару хвала, Београд 2005, с. 40. 243 Болховитинов, „Макарий Петрович“ (Биография.ру Биографическая энциклопедия (http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=81692)). 241
102
израженијих притисака римокатоличке цркве да се Србима наметне Унија, упутио је 1. септембра 1718. године, посредством руског посланика у Бечу Аврама Павловича Веселовског, молбу императору Петру I 244 , у којој се осим традиционалног тражења помоћи за српске цркве које су разорили Турци, по први пут недвосмислено указивало на неприхватљив положај српских школа у Хабзбуршкој монархији, у којима се „римски учитељи” старају да приволе децу да постану „чада римске вере” 245 . Истина, у то време, 1716. године (по другим подацима 1709–1713. године), у Сремским Карловцима је већ предавао један руски учитељ, Василиј „Московљанин” 246 , али очигледно без званичне подршке руске државе. Пошто није добио одговор на прво писмо, митрополит је поново писао императору 20. октобра 1721. године, „тражећи његову помоћ да би сазидао школско здање, као и да пошаље два учитеља, једног за словенски а другог за латински језик, као и неке богослужбене књиге”247 . Најзад, 11. маја 1722, Петар I је позитивно одговорио на молбу и наложио руском Синоду да оствари ову одлуку. „Тиме је потврдио не само своју стратегију просветитељства него и покровитељства када су у питању једноверни словенски народи” 248 . Након дуже припреме, 1725. године, са годишњом платом од 300 рубаља, која му је истина исплаћивана нередовно, у српске земље упућен је преводилац Синодалне типографије Максим Терентјевич Суворов, заједно са братом Пјотром, ради обучавања деце у словенском и латинском језику. На тај начин Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 390-392. „Как ныне взяти под протекцию цесарского величества, немало нам стужают римские учители, спор творяще и прелщающе незлобивых и неученых словом о православной вери нашей и о исповеданию нашем, яко да приведут их последовати им учению и чадом быти римского костела. Того ради просим от в.ц.в., чтоб быти по своей превысокой монаршеской милости и ради ревности благочестивой веры нашей православной определили из иных учителей двоих послати к нам у Белиград ради учения детей благочестивых.“ (Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 391.) 246 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. , …, с. 32. 247 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, 69. 248 Марина Обижајева, «Онтологија првих српских граматика (црквено)словенског језика за Србе», у: Зборник Матице српске за славистику, бр. 74 (2008), с. 104; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 17-18. 244 245
103
Русија је, на молбу београдског митрополита, преузела активну улогу организатора школства међу Србима у Хабзбуршкој монархији. Максим Суворов је за наставне потребе донео буквар Теофана Прокоповича Прва настава за децу, Словенско-грчко-латински лексикон Фјодора Поликарпова и граматику Мелентија Смотрицког, које ће задуго остати кључне књиге за образовање српске деце 249 . Суворов је у јесен 1726. године отворио прву српску световну школу, „Словенску школу” у Сремским Карловцима. До краја свог боравка у српској средини (1730/31) предавао је српским ученицима и у Београду, Будиму, Новом Саду, Сегедину и другим местима 250 . После његовог одласка митрополит Викентије Јовановић, као и раније митрополит Мојсеј, обратио се руском двору са молбом да пошаље нову групу руских учитеља у српску средину. Тако је 1733. године у Сремске Карловце стигла група дипломираних студената Кијевске духовне академије – Мануил Иванович Козачински (потоњи Михаил, архимандрит Видубцки), Пјотр Подунавски (по другим подацима Падуновски), Трофим Климовски, Иван Минацки, Георгиј Шумљак и Синесиј Залуцки, који су предавали у Сремским Карловцима у „Словенско-латинској школи” Козачинског (1733–1737). Поред њих, Тимофеј Левандовски је предавао у Вуковару, Иван Ластавицки у Пожаревцу, Пјотр
249 О лингвистичком карактеру ових уџбеника детаљније: Марина Обижајева, «Онтологија првих српских граматика (црквено)словенског језика за Србе», у: Зборник Матице српске за славистику, бр. 74 (2008), с. 104-105; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69. 250 О делатности Максима Суворова: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 398-404; „Писма Максима Суворова руско-српског учитеља и митрополита Мојсија Петровића“, (приопштио Димитрије Руварац), у: Споменик, Књ. XLIX, 1910, с. 74-95; такође и: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 15-17; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23-24; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 35-36; Војин С. Дабић, „Српско школство у Хабзбуршкој монархији у XVII веку», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 35-36; Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 27; И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 73-77; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 137-138.
104
Михајловски у Београду, а „неки Украјинац” у Мајданпеку 251 . Међу ученицима ових школа било је чак и одраслих ђакона, архиђакона и калуђера. Културни и просветни значај и резултати делатности руских учитеља у српској средини, и поред тога што су аустријске власти успеле да издејствују да руски учитељи буду прогнани после само неколико година, били су изузетни. Захваљујући њиховом раду и уџбеницима који су користили, у српску језичку праксу ушао је руски литургијски језик тога доба, познат под називом рускословенски, који је представљао уједно и језик зрелог барока код Срба. То је, последично, водило како ка трансформацији језика црквене службе, тако и диглосији и позније триглосији са уобличавањем тзв. славјаносербског језика, а тиме и усмерило развој српског језика за наредних готово век и по 252 . До које је мере руски утицај био свеобухватан показује и чињеница да је чак и латински језик у српским школама дуго предаван под знатним утицајем програма Кијевске духовне академије Пјотра Могиле 253 . Мануил Козачински истакао се у српској средини не само као педагог већ и као први српски драматург и режисер. Он је школске 1733/34. године у Сремским Карловцима поставио Тра[г]едокомедију о смрти цара Уроша V на рускословенском
Обраћање митрополита Викентија Јовановића: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 396-398; О делатности группе руских учитеља предвођених Козачинским, детаљније: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, 69; В. Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, Нови Сад – Београд 1980; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 70-71; И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 77-78; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 138; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с.16-17. 252 Детаљније са прегледом старије литературе: М. Јовановић, Језики друштвена историја…, с. 19-37. Такође и: Александар Младеновић, Славеносрпски књижевни језик - почеци и развој, Нови Сад 1996; Александар Младеновић, Историја српског језика: одабрани радови, Београд 2008; Н.И. Толстой, „Литературный язык у Сербов в конце XVIII – начале XIX века“, в: Национальное возрождение и формирование славянских литературных языков, Москва 1978, с. 269-328; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89-90; Александар Младеновић, «Значај рускословенског језика за културу Срба у XVIII веку», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 297-302; П.А. Дмитриев, Г.И. Сафронов, „Русско-славянский и славяно-сербский языки и проблема создания литературного языка на народной основе“, в: П.А. Дмитриев, Г.И. Сафронов, Сербия и Россия (страници истории культурных и научных взаимосвязей), Санкт Петербург 1997; Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд 2006. 253 Милорад Павић, «Руско-српске везе у доба просветитељства», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 268. 251
105
језику 254 . И најзад, упркос настојању аустријских власти, руски учитељи успели су да васпитају читаво поколење српских свештеника и учитеља, који су школовали нове генерације српске деце. То је, свакако, уз друге мотиве, утицало и да се велики број српских студената одлучи за даље школовање на Кијевској и Московској духовној академији. У 18. веку седамдесетак српских студената стицало је образовање у Русији, од Стевана Раденковића (1712), јеромонаха Лаврентија (1713) и Дионисија Новаковића (1726), до јерођакона Јулијана (1791) и Марка Рељића (1798). Међу њима су била и нека од најистакнутијих имена српске културе 18. века, попут Дионисија Новаковића, Јована Рајића, Симеона Балтића, Петра I Петровића Његоша или Павла Кенгелца 255 . На тај начин руска просвета оставила је изузетно дубок траг у ширењу руског утицаја међу Србима 256 . Просветни утицај током 18. века није, међутим, био једносмеран. Наиме, нису само руски педагози својом делатношћу обогатили и развијали просвету међу Србима у Хабзбуршкој монархији, већ су и српски педагози и професори оставили траг у руској средини. Без сумње најдубљи траг од свих Срба оставио је Теодор Јанковић Миријевски, један од најзначајнијих реформатора руске просвете крајем 18. века. Он је, након успешне реформе српских школа у Хабзбуршкој монархији, када је готово свака српска општина у Банату добила своју школу, на препоруку цара Јосифа II и на позив императорке Екатарине II отишао у Русију да реорганизује руски школски систем по Фелбигеровом методу. У Русији је израдио план о организовању народних школа, који је
Детаљније: В. Ерчић, Мануил (Михаил) Козачинскиј и његова Траедокомедија, Нови Сад – Београд 1980; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 85-87, 91-92; Милорад Павић, «Руско-српске везе у доба просветитељства», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 266; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 144. 255 Детаљније о школовању српских питомаца у Русији током 18. века: Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 16-30; и такође, са прегледом релевантне литературе: Чедомир Денић, «Школовање Срба у Русији крајем XVIII века и однос сународника према њима», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 239-262. 256 Детаљније о руским школама и професорима, и генерално о руском утицају: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 69-72; Mateja Matejić, Relationship Between the Russian and the Serbian Churches Through Centuries, Columbus, Ohio 1988. 254
106
постао и први руски закон о школама (1786). Написао је око 30 уџбеника, мноштво приручника за учитеље и педагошких инструкција које су биле у употреби неколико наредних деценија. Упоредо је радио на реформисању високих стручних, племићких и девојачких школа. Поред педагошког рада, Јанковић је био и редактор другог издања упоредног речника свих језика (1790–1791) 257 . Осим Теодора Јанковића, који је називан и „оцем руских народних школа”, а за своју просветну делатност добио је племићку титулу „От Миријево”, мањи или већи траг у руској средини оставило је још неколико српских педагога и професора. Први за кога се може поуздано утврдити да се бавио педагошким радом био је Макарије (Петровић Темишварац), архимандрит Желтикова манастира у Твери. Након студија у Кијевској и Московској духовној академији, на Московској академији краће време предавао је ученицима реторику (1758), био проповедник академијски (1759–1760), а потом префект и „филозофије учитељ” (1761–1763), да би пошто је постављен за архимандрита у Твери (1764) био и ректор Тверске семинарије (до смрти 1766) 258 . Био је аутор низа у то
257 И. И. Лещиловская, «Федор Иванович Янкович де Мириево (Мириевский)», в: Славянский альманах 2004, Москва 2005, с. 36-44; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 99; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 73-74; Љубивоје Церовић, Срби у Белорусији, Београд 1997. (http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_bru.html); О делатности Теодора Јанковића у Русији, детаљније: Peter Polz, „Theodor Jankovic und Schulreform in Russland“,in: Erna Lesky et al. (Hrsg.), Die Aufklärung in Ost- und Südosteuropa: Aufsätze, Vorträge, Dokumentationen, Köln 1972. S. 119-175; Занимљиво је да мађарски историчари у својим радовима Јанковића истичу као мађарског педагога, не наводећи податак да је био Србин и да се у Хабзбуршкој монархији бавио реформом српских школа, упореди: Ласло В. Moльнар, „Деятельность педагоговвыходцев из Венгрии в России (1703–1848)“, in: Studia Slavica, Vol. 49, No. 3-4 (2004), pp. 315-339; Ласло В. Moльнар, Русско–венгерские культурные связи (1750–1815), Йошкар-Oлa 1994; Ласло В. Мольнар, „Венгры и русские в зеркале истории контактов (Уроки культурных контактов 18-го века)“, в: Дюла Свак (ред.), A magyar-orosz kapcsolatok tizenkét évszázada/Двенадцать столетий венгерско-русских отношений, Budapest 2005, с. 44-50. 258 Болховитинов, „Макарий Петрович“ (Биография.ру Биографическая энциклопедия (http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=81692)); Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 25-26; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 98; Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 271-272.). Међутим, упркос овим подацима, поједини руски историчари уопште га не наводе у свом раду, упоредити: И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 115-128; 254-293; И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 63-82, 200-221, 229-254.
107
време изузетно цењених радова 259 . Известан траг у руској педагогији, као реформатор духовног школства, оставио је и Петар (Смелић), архиепископ белгородски и обојански (1736–1742), најпре у Александро-невској семинарији где је увео учење грчког и латинског, а потом и у Харковском колегијуму, у којем је увео низ нових предмета и паралелно у читавом низу места оснивао припремне словенско-латинске школе за ступање у колегијум 260 . Битан траг у руској просвети оставио је и генерал Семјон Гаврилович Зорич, који је у месту Шклов основао „Шкловску благородну школу” (1778), војну школу по француском обрасцу, из које је временом израстао Кадетски корпус, који је почетком 19. века пребачен у Гродно, Смоленск, Јарослављ, Кострому и најзад у Москву, где је постао познат као „Први Московски Кадетски корпус” 261 . Осим њих, у литератури се помињу још имена јеромонаха Јевстатија Скерлетова, као професора на Кијевској 262 и јеромонаха Јефрема Ђорђевића,
„Система Философии и Богословии“ (1783), „Проповеди“ (1786); „Описание Жизни и Страдания Св. Благоверного Князя Михаила Ярославича Тверского» и «Житие Арсения Епископа Тверского Чудотворца» (1798) и неиздато дело «Гармония на Евангелие». Болховитинов, „Макарий Петрович“ (Биография.ру Биографическая энциклопедия (http://www.biografija.ru/show_bio.aspx?id=81692)) 260 „Петр Смелич“, у: Большая биографическая энциклопедия (2009). (on line издање: http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/100215/%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80); А. С. Лебедев, Белгородские архиереи и среда архипастырской деятельности, Харьков 1902, с. 55-62; С. Г. Рункевич, Александро-Невская лавра 1713—1913: Историческое исследование доктора церковной истории С. Г. Рункевича, СПб. 1913, с. 55; Р. Г., «Смелић Петар» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српскохрватско- словеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 257; С. В. Булгаков, Настольная книга для священно-церковнослужителей, Киев 1913, с. 1403; Ю. В. Толстой, Списки архиереев и архиерейских кафедр иерархии Всероссийской со времени учреждения Святейшего Правительствующего Синода (1721—1871 гг.), № 50, Москва 1872; П. М. Строев, Списки иерархов и настоятелей монастырей Российской Церкви, СПб. 1877, с. 147, 152, 269, 634; Н. Д[урново], Девятисотлетие русской иерархии 988—1888. Епархии и архиереи, Москва 1888, с. 57; Православная богословская энциклопедия или Богословский энциклопедический словарь, Т. 2, Под ред. А. П. Лопухина и Н. Н. Глубоковского, СПб. 1901, с. 1243; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 61; Матеја Матејић, „Хиландар: културна раскрсница“, у: М. Матејић, Хиландару хвала, Београд 2005, с. 40. 261 Николай Веденяпин, «Московский Императрицы Екатерины II Кадетский Корпус 1778-1978», у: Кадетская перекличка, № 22, Нью-Йорк 1979, с. 75-91. (on line издање: http://xxl3.ru/kadeti/moskovski1.htm); Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 66; Љубивоје Церовић, Срби у Белорусији, Београд 1997. (http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_bru.html). 262 Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 23; Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 271. 259
108
на Московској духовној академији 263 . И мада се тврдња да је Јевстатиј Скерлетов
предавао
у
Кијеву
поткрепљује
колико-толико
поузданим
изворима 264 , није било могуће проверити је у другој литератури, те би било потребно додатно је проверити и поткрепити (што, разуме се, не може бити циљ једног овако сведеног прегледа). Насупрот томе, са готово потпуном сигурношћу може се рећи да податак о професури Јефрема Ђорђевића практично нема никаквог озбиљнијег научног утемељења 265 , а да је заправо једино сигурно да је јеромонах Јефрем Ђорђевић почетком педесетих година 18. века био студент Московске духовне академије 266 . Најзад, крајем 18. века, на позив Ивана Семјоновича Орлаја једна група српских научника била је ангажована на новооснованом Харковском универзитету.
Истина,
они
су
са
радом
почели
почетком
19.
века.
Најистакнутији међу њима био је Атанасије Стојковић, писац, песник, 263 Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 272. 264 Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 23. 265 У литератури се наводи: «А на Московском универзитету је такође предавао и јеромонах Јован Георгијевић» (Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 272.) Занимљиво је да сам аутор, који наводи овај важан податак, погрешно наводи име јеромонаха Јефрема Ђорђевића, као «Јована Георгијевића». То је утолико сигурније, пошто ни један релевантан рад о школовању српских студената, средином 18. века не помиње никаквог Јована Георгијевића, већ једино Јефрема Ђорђевића. Податак о Јефрему Ђорђевићу као профессору Московског универзитета појављује се и у тексту Душан Кашић, „Јефрем Ђорђевић: један од првих професора Московског универзитета“, у: Гласник: Службени лист Српске православне цркве, Бр. 9, септембар 1957, с. 199-200; Могуће је да је нетачна информација о «професору Јовану / Јефрему / Јеврему Ђорђевићу» у историографију ушла преко текста: Д. Руварац, «Два српска калуђера у Русији 1757», у: Српски Сион, Год. 15, Бр. 2, 31. мај 1905, с. 295-299; у коме су објављена два писма – калуђера Исидора Дамјановића и самог Јефрема Ђорђевића митрополиту Павлу Ненадовућу – на основу којих и сам Руварац изводи закључак да је Ђорђевић био професор на «московском универзитету у ком је три године предавао благородној деци верозакон». А на који се ослањају у својим радовима и Кашић и Вукашиновић. И осим ова два писма, других извора који би поткрепили тврдњу да је Јефрем Ђорђевић био профессор, у релевантној литератури једноставно нема. Стога је сасвим могуће да је наведена тврдња тенденциозно била унета у текст писама од стране самих аутора, и да је као таква (без зле намере Димитрија Руварца, али и без неопходне додатне провере) потом ушла у историографију. 266 Јефрем Ђорђевић се помиње само као студент Московске духовне академије у текстовима Мирка Јовановића (Мирко Јовановић, «Срби у руским школама у XVIII веку», у: Црква и живот, бр. 1-2, Скопље 1926, с. 26) и проте Стевана Димитријевића (Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 61.) као и у обимном службеном извештају «Срби у Русији 1670-1904» који је А.К.Бељајев, руски конзул у Скопљу написао на предлог Првог департмана МИД Русије 1904. године, који се чува у Архиву САНУ (упореди: Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012)
109
физичар, математичар, филозоф, преводилац, члан Гетингенског ученог друштва и Јенског природњачког друштва, један од највиђенијих професора, оснивач кабинета за физику и чак два пута ректор Харковског универзитета (1807–1808. и 1811–1813)267 . Поред њега, значајну универзитетску каријеру у Русији имао је и Глигорије Трлајић, књижевник, правник и преводилац који је најпре на Педагошком институту у Санкт Петербургу предавао статистику и општу историју (1803–1806), а потом и енциклопедију права (1806–1811), да би на Харковском универзитету био постављен за професора права, али је убрзо потом умро (1811) 268 . Осим њих, и Теодор Филиповић, адвокат и правник, био је постављен за професора права, али се он већ 1804. године придружио устаничкој депутацији Проте Матеје Ненадовића и посветио политици269 . * Поред значајних духовних и просветних веза, 18. век обележио је и један изузетно важан социјални феномен – миграције становништва. Срби су се и раније, током 16. и 17. века, појединачно и у мањим групама досељавали на руске територије 270 , али се радило о неорганизованим миграцијама и 267 О Харковском универзитету и делатности Атанасија Стојковића на универзитету: Д.И. Багалей, Опыт истории Харьковского университета (по неизданным материалам). Т. 1 (1802-1815 г.), Харьков 18931898; такође и: Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 100, 123; О Атанасију Стојковићу и његовом делу детаљније: Јован Деретић, «Славеносербски списатељ Атанасије Стојковић», у: Атанасије Стојковић, Аристид и Наталија – Фисика, Београд 1973, с. 227-248. 268 В.Петровић, „Трлајић, Глигорије“, у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-хрватскословеначка, Том. IV, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 604-605; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 98. 269 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 100. 270 Примера ради, први помен Срба у саставу козачких јединица на малорусским козачким просторима, у Запорожкој Сечи, везан је још за крај 16. века, где је у «пятисотенном реестру», 30. марта 1581. године, уписан “Марко з Серпской земли” (И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 1-й, Краснодар 2004; такође и: И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих войсках", у: Вольная Станица (http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh));. Током 17. века приличан број Срба и Црногораца улазио је у састав козачких војски. Читав низ српских презимена у регистрима козачких јединица сведочи о томе, а познато је да су нпр. «у Перејаславском пуку Срби током читавог столећа обављали кључне дужности, а од друге половине 17. века заповедници пука су били: Дмитрашко-Раичи, Новаковичи, Сербины, Требинские (Угричичи-Требинские)» (И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 1-й, Краснодар 2004; такође и: И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих войсках", у: Вольная Станица (http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh); Најистакнутији појединци међу њима били су Родион (Райча) Григорьевич Дмитрашко (ок.1635-1705), од 1665 у Русији, где је био пуковник «волоських хоругов», са њим је средином 17. века у козачке јединице дошло око 500 људи; као
110
појединачним пресељењима. Осамнаести век донео сасвим нову појаву – организоване, масовне миграције Срба у Русију. Прве масовније организоване избегличке групе пристигле су у Русију у време Петра I. Након закључења мира са Отоманском империјом у Једрену (1713), официри и војници са Балкана (међу којима и Срби) који су били позвани у руску службу, по императоровом указу (1715), насељени су у Кијевској и Азовској губернији, са идејом да буду ангажовани на одбрани јужних граница Руског царства 271 . Деценију касније Петар I издао је Јовану Албанезу „Позивну грамоту” ради формирања неколико коњичких пукова. Током 1723–1724. године из потиске и поморишке границе на овај позив одазвало се 460 Срба, по једним, односно око 1.000, по другим подацима, који су насељени на јужне руске границе, где је формирана Српска команда (од 1727. Српски хусарски пук) 272 . То је био почетак масовних досељавања Срба, који су током 18. века чинили једну од најважнијих компоненти приликом стварања јединица руских хусара на јужним границама империје 273 . Током и Иван Юрьевич Сербин (?-1665) брацлавски и умански пуковник «Войска Запорожского», један од сабораца Богдана Хмељницког. Детаљније о Дмитрашку и Сербину и другим Србима у козачким јединицама: И.В.Жуков, "Югославяне в составе казачества", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 1й, Краснодар 2004; И.В.Жуков, "Сербы и их потомки в казачьих войсках", у: Вольная Станица (http://fstanitsa.ru/people/serby-i-ikh-potomki-v-kazachikh-voiskakh); И.В.Жуков, "Фёдор Сербин - есаул Запорожского и Черноморского казачьих войск", у: Мир славян Северного Кавказа, Выпуск 2-й, Краснодар 2005; И.В.Жуков, "Балканские славяне и их потомки в составе казачества", у: Сербиновы и другие. Генеалогия и семейная история Донского казачества, Выпуск 57-й, Москва 2006; А.В. Стороженко, Очерки Переяславской старины, Киев, 1900; А.В. Стороженко, «Родион Григорьевич Дмитрашко, полковник переяславский, и его род», у: Киевская старина, № 4, 1893, с. 1 – 28; А. Д. Бачинский, «Сербы и болгары в Усть-Дунайском Буджакском казачьем войске», у: Славянское источниковедение: сборник статей и материалов, Москва 1965, с.132 – 137; О. В. Матвеев, «Следы югославян в истории Кубани и Черноморья второй половины XIX – XX в.», у: Синергетика образования. Пятые международные Кирилло-Мефодиевские научно-педагогические чтения, №. 1. Вып. 14., Москва Ростов н / Д 2009, с. 120 – 124; О. В. Матвеев, В. Н. Ракачев, «Сербский след в истории Кубани», у: Мир славян Северного Кавказа. Памяти В. П. Попова, Вып. 3, Краснодар, 2007, с. 171 – 193; С. В. Жабчик, Связи населения Кубани и Черноморья с Южными Славянами в конце XVIII – начале XX веков (Автореферат диссертации на соискание ученой степени кандидата исторических наук), Краснодар 2010. 271 И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 255; С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 35; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 31. 272 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 393-396; Детаљније о историји сеобе под Јованом Албанезом: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 11-12; Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 11-13; Љ.Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html). 273 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23.
111
владавине императорке Ане Иоановне, мање групе српских досељеника у два наврата су попуњавале хусарске пукове у јужној Русији – прво, на предлог грофа Вајсбаха (1733), а потом и пред рат са Отоманском империјом (1737) 274 . Хабзбуршка монархија у то време није могла јавно да брани Србима пресељење у Русију, пре свега из политичких разлога, због савеза са Русијом и страха од Порте, али је зато вршила притисак преко митрополита Викентија Јовановића, коме је оштро замерала делатност руских учитеља у српској средини и чак у августу 1732. строго забранила сваку везу с људима „са оније страна” 275 . Но упркос томе, процес започет у време Петра I, као низ ипак спорадичних сеоба, средином 18. века, током владавине његове кћери Елизавете Петровне, преобратио се у праву реку. Најпре је једна мања група српских граничара из Поморишја стигла у јужну Русију, са Петром Текелијом на челу (1747–1748) 276 . Да би најзад, након дефинитивног укидања Потишке и Моришке крајине (1750), уследиле најмасовније сеобе у Русију, које су трајале неколико наредних година. Прва је отпочела 1751/1752. године, под командом пуковника Јована Хорвата, а друга 1752, под заповедништвом Јована Шевића и Рајка де Прерадовића 277 . Њих је пратило и неколико мањих, накнадних сеоба, попут сеобе пар стотина Срба из Далмације са митрополитом Симеоном Кончаревићем
на
челу
(1758) 278 .
Досељеници
су
основали
низ
војнопољопривредних насеобина на јужноруским територијама, од којих су формиране две административно-територијалне јединице – „Нова Србија” и „Славјаносрбија” (укинуте 1764). У њима је почетком шездесетих година 18. Детаљније: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 13-14. Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 13. 276 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 15-16; Љ.Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html). 277 Преглед историје сеоба и насеобина Славјаносербије и Нове Србије дат је у кључним монографијама: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923; и: Павел Рудяков, «В службу и вечное подданство...»: Сербские населения Новая Сербия и Славяносербия на украинских землях (1751–1764), Киев 2001 (српски превод: Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995). 278 Детаљније са прегледом старије литературе: М. Јачов, „Сеоба Срба из Далмације у Русију 1758. године”, у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 213–224. 274 275
112
века живело више од 26.000 279 Срба и других балканских усељеника у 122 насељена места 280 . Време је показало да су то биле кључне сеобе Срба у Руску империју током 18. века. Одлазак у Русију читавих српских породица, које су у руској средини изузетно брзо губили свој национални и прихватали руски идентитет, имао је значајну улогу у преиспитивању позиције Хабзбурга у односу на Србе који су живели у империји. Но и поред тога – па и упркос доношењу „казненог патента” (1752), усмереног између осталог и на забрану врбовања нових исељеника 281 , а потом и „патента толеранције” Марије Терезије (1757), којим су гарантоване верске слободе ради спречавања даљих исељавања – наредних деценија настављене су мање групне и појединачне сеобе у Русију 282 . Такође су настављена и пресељења мањих група из Отоманске империје 283 . Најзад, током владавине Екатерине II досељавање Срба је, захваљујући енергичнијим мерама хабзбуршких власти, почело дефинитивно да пресахњује 284 . Захваљујући масовним сеобама и великом броју Срба у руској средини, али и индивидуалним ангажовањима руских власти, више њих оставило је 279 Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 77; По неким ауторима чак 100.000 Срба се преселило, мада се тај изузетно висок податак износи без нарочите аргументације (Радослав Грујић, Православна српска црква, Крагујевац 1989, с. 119.) 280 Кључна документа везана за сеобу: Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 412-422; О сеобама Срба у Русију постоји обимна литература. Осим кључних монографија: Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923; и: Павел Рудяков, «В службу и вечное подданство...»: Сербские населения Новая Сербия и Славяносербия на украинских землях (1751–1764), Киев 2001; овој теми такође је посвећена и монографија: О. М. Посунько, История Новоий Сербии та Славяносербии, Запорижжя 1998 (српски превод: Олга М. Посуњко, Историја Нове Србије и Славеносрбије, Нови Сад 2002); а такође и обиман зборник радова са међународног научног скупа: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005. Детаљна библиографија о сеоби Срба у Русију током 18. века дата је у: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005, с. 548-563; веома занимљиве податке о сеобама Срба у Русију, износи и: И.И. Лещиловская, «Сербы в России», в: И.И. Лещиловская (ред.), Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Москва 2003, с. 277-297. 281 Историја српског народа IV-1…, с. 242. 282 Само кроз Нови Сад је до 1783. године прошло преко 1.500 оних коју су се иселили у Русију. Упоредити занимљиве документе Новосадског магистрата о овим сеобама: Стеван Рајчевић, „Документа магистрата града Новог Сада о сеоби Срба у Русију у другој половини 18. века“, у: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005, с. 437-448. 283 Упореди: Н. В. Калачев, „Экстракт из протокола правительствующего сената от 18 сентября 1758 года. О переселении сербов в Россию“, у: Русский архив, № 5 (1869), с. 739-740. 284 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 24-25.
113
изузетан траг у руској служби. Били су то људи попут Саве Владиславића Рагузинског 285 , Марка Ивелића или Павла Јулинца, у руској дипломатији 286 . Бројни војници у руској армији, у којој је током 18. века сужило око 150 Срба генерала и штабних официра, међу којима је, по многим параметрима, најистакнутији био генерал Петар Текелија, командант Српског хусарског пука, потоњи фелдмаршал руске војске и покоритељ Запорошке Сечи 287 , односно заповедници попут Матије Змајевића, касније адмирал флоте, који се истакао у чувеном боју код Гангута, Марка Мартиновића или Ивана Крушале, који су заслужни за развој руске флоте 288 . Но када се говори о односима Русије и српског народа током 18. века треба имати у виду да не само што их није могуће сводити искључиво на политичку сарадњу, већ ни да се чак нису ограничавали ни ширим, духовним и просветним везама и миграционим таласима – ма колико они у историјској перспективи посматрано били значајни. Напротив. Везе, контакти и сарадња – на основу руског покровитељства, нада које је активна руска политика будила код Срба и опште популарности коју су у српској средини уживали Петар I и Екатерина II – били су знатно дубљи и разгранатији. Довољно је указати да су
285 О делатности Саве Владиславића детаљније: Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић: Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине I, Београд 1999; Богдан Косановић, Сава ВладиславићРагузински у свом и нашем времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009; И. И. Лещиловская, «Серб – сподвижник Петра I. Граф Рагузинский», в: Славянский альманах 2002, Москва 2003, с. 70-93; Павел Рудјаков, Сеоба Срба у Русију у 18. веку, Београд 1995, с. 9-10. 286 О Марку Ивелићу, са прегледом старије литературе, детаљније: Д. Мартиновић, „Пет генерала Ивелића из РИсторија српског народаа у Руској армији“, у: Зборник Бока 24, Херцег-Нови 2004, с. 329337. 287 Мита Костић, Српска насеља у Русији: Нова Србија и Славеносрбија, Београд 1923, с. 15-16; Љ.Церовић, Срби у Украјини, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr_c.html); Володимир Миљчев, „Петар Текелија: нацрт портрета "злог генија" запорошке сечи», у: Зборник Матице српске за историју, 71-72 (2005), с. 202-210; Александар Форишковић, Текелије: војничко племство XVIII века, Нови Сад 1985; Виктор Петраков, „Разрушителъ Запорошкой сечи – генерал родом из Сербии“, у: Сеоба Срба у Руско царство половином 18. Века: Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад 2005, с. 254-264. 288 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 378-380, 405; Детаљније о делатности Змајевића, Мартиновића и Крушале, са прегледом старије литературе: М. Милошевић, «Достигнућа и дилеме у проучавању доприноса тројице Пераштана Русији Петра I (Марко Мартиновић, Матија Змајевић и Иван Крушала)», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 107139; такође и: И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 255; А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 23; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. 31.
114
руске књиге у српској средини тога времена биле читане колико и српске 289 . Да је руски утицај био уочљив и у сликарству 290 и у музици 291 . Да су најбољи српски интелектуалци тога доба, попут Гаврила Стефановића Венцловића 292 или Јована Рајића, преводили значајне руске ауторе – Лазара Барановича, Иоаникија
Галатовског,
патријарха
Адријана,
митрополита
Платона
(Левшина) или митрополита Гаврила (Петрова) 293 . Да је и у усменом народном стваралаштву било песама са руском тематиком 294 . Да су руски часописи из средине 18. века и каснији служили као узор за рану српску периодику295 . Па чак и да су се у рукописним песмарицама, популарним у српској грађанској средини, преписивале песме које су славиле Русију, Екатерину I или Елизавету Петровну, попут Песнь славнаго орла российскаго (у славу победе над Шведском) или Радуйся Россие 296 . Да би се разумело до које су мере руско-српске везе током овог периода биле разгранате и дубоке, довољно је указати на историографска преплитања. Она су била уочљива и као генерални тренд, пошто су српски историчари Мирјана Бошков, «Руска штампана књига у нашем XVIII веку», у: Годишњак филозофског факултета у Новом Саду, XVI/2 (1973), с. 527-567; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 91. 290 Миодраг Јовановић, «Руско-српске уметничке везе у XVIII веку», у: Зборник Филозофског факултета у Београду, Књ. VII-1, Београд 1963, с. 379-410; Павле Васић, «Црквена уметност код Срба у XVIII и XIX веку», у: Српска православна црква 1219-1969: Споменица о 750-годишњици аутокефалности, Београд 1969; Павле Васић, «Pуски утицаји y српској уметности», у: Браничево X, Пожаревац 1964; Динко Давидов, „О Украјинско српским уметничким везама у XVIII веку“, у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, 4 (1968), с. 211-235; Д.В. Степовик, „Творческие связи сербских и болгарских художников с Украиной в XVIII –XIX вв.“, в: Славянские культуры в эпоху формирования и развития славянских наций XVIII – XIX вв. Материалы международной конференции ЮНЕСКО, Москва 1978, с. 288-292; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 123, 139-142; детаљније са прегледом старије литератре, такође и: Љиљана Стошић, Српска уметност : 1690–1740, Београд 2006. 291 Детаљније, са прегледом старије литературе: Даница Петровић, «Српска музика и руско-српске културне везе у XVIII веку», у: Југословенске земље и Русија у XVIII веку, Београд 1986, с. 303-319. 292 О Венцловићу детаљније: Милорад Павић, «Предговор», у: Гаврил Стефановић Венцловић, Црни биво у срцу: Легенде, беседе, песме, Београд 1966, с. 7-80; такође и: И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 120. 293 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 89-93; И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 120. 294 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 93. 295 Мирјана Бошков, «Захарија Орфелин и књижевност руског просветитељства», у: Зборник Матице српске за славистику, бр. 7 (1974), с. 11-79; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 96; Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 17. 296 И. И. Лещиловская, Сербская культура XVIII века, Москва 1994, с. 72. 289
115
попут „грофа Георгија Бранковића или Јована Рајића у својим историјама Срба чинили честе и неизбежне осврте на руску историју”, а „барокни славизам, тако типичан за српску историографију 17. и 18. века често се обраћао руским читаоцима”, док су, у исто време, дела Атанасија Даскала Србина, Павла Јулинца, Василија Петровића Његоша и посебно Захарије Орфелина била посвећена руским императорима и највишим личностима на двору 297 . Та преплитања још се лакше могу уочити уколико се посматрају конкретна историографска дела. Тако је Сава Владиславић, по жељи Петра I, превео на руски и по његовом личном налогу објавио (1722) знаменито дело дубровачког историчара Мавра Орбинија Il regno de gli Slavi (1601), које је повећало пажњу и интересовање за српску историју у руској средини 298 . Капитално дело Захарије Орфелина Житије и славнија дела государја императора Петра Великаго (1772), „најраскошнија српска књига читавог столећа и најлепши пример барокне опреме једне штампане публикације” оставило је несумњиво најдубљи траг на ове међусобне историографске утицаје. Руски превод Орфелинове књиге, у редакцији М. М. Шчербатова и В. А. Тројепољског, објављен је само две године касније (1774) 299 . Симболички карактер међусобног прожимања показивала је и „једна, доста фантастична и романтична Историја Црне Горе” (1754) владике Василија Петровића, објављена на руском и посвећена императорки Елизавети Петровној, иако је њен значај у односу на Орфелинов рад био неупоредиво мањи 300 . Као уосталом и прва штампана историја српског народа Павла Јулинца (1765), која свакако није досегла високе историографске стандарде, али је била посвећена капетану Лејб-гвардије Измајловског пука Симеону Чарноевичу 301 . И знаменита 297 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 92. 298 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 68; А. Јелачић, Русија и Балкан..., с. , …, с. 28. 299 О Орфелиновој Историји Петра Великог, са прегледом старије литературе, детаљније: Милорад Павић, Језичко памћење и песнички облик I, Нови Сад 1976, с. 45-74; Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 99. 300 А. Јелачић, Русија и Балкан…, с. 34. 301 Упореди: Павле Јулинац, Краткое введеније в историју происхожденија Славено-сербскаго народа. Сочињено Павлом Јулинцем 1765, Београд 1981.
116
Историја разних словенских народа, посебице Бугара, Хрвата и Срба архимандрита Јована Рајића, руског ђака (1794–1795), на више различитих нивоа показивала је свестрано руско-српско прожимање у том периоду. Осим осврта на руску историју, важан моменат је да је Рајић књигу писао на рускословенском, српском књижевном језику барокне епохе, и црквеном ћирилицом (мада је, две деценије касније, када је коначно сазрело време за њено објављивање, штампана језиком грађанског сталежа, славјаносербским и грађанском ћирилицом) 302 . Издавач Стефан Новаковић свечано ју је подарио Екатарини II, са сликовитом и речитом посветом 303 . Најзад, поједини аутори наглашавају да је реч о „првом историјском делу које је подстакло разматрање словенског питања у Русији и у Европи, и исказало правовременост и актуелност ове теме” 304 . Ових неколико пробраних примера, из масе остварених културних контаката и веза, поткрепљују став о изузетном руском утицају на развој српске културе у 18. веку, са којим је већина аутора који су се бавили овом проблематиком готово у потпуности сагласна. Истиче се, бар када је реч о првој половини века, да је „руски утицај доминирао у српском културном процесу” и да су „духовне вредности Русије биле изворник из кога су Срби у значајној мери црпли неопходан материјал за развој своје професионалне културе” 305 . Односно да је утицај раног руског просветитељства из времена Петра Великог вршио снажан утицај у српској средини, поготово Духовни регуламент Теофана Прокоповича, који је инспирисао Рајића, Орфелина и Доситеја
Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 233-234. 303 „Вашему императорскому величеству, яко матери и владетельнице многочисленнаго храбраго и елико мирос, толико паче победоносными войнами по вселенной со славою возвеличившагося славеннороссийскаго народа“ (Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 443-444.) 304 С.Р. Долгова, Е.В. Иванова, «Русско-сербские православные связи XVI–XVIII вв.»..., с. 37-38. 305 И.И. Лещиловская, Сербский народ и Россия в XVIII веке, Санкт Петербург, 2006, с. 147. 302
117
Обрадовића 306 . Такође, и да је „српска књижевност остварила знатне користи везујући се за руску културу у првој половини 18. века” 307 . Свеобухватност српско-руских веза и контаката током 18. века може се илустровати са још неколико, наоко маргиналних, али изузетно сликовитих примера, који омогућавају да се сагледа њихов карактер и ширина. Тако, остало је забележено да је Сава Владиславић на пијаци робова у Константинопољу купио и поклонио Петру I малог црног дечака, који ће у историји остати упамћен по имену Абрам Петрович Ганибал – прадеда по мајци знаменитог А. С. Пушкина 308 . Такође, да је средином 18. века калуђер Исидор Дамјановић у Москви продавао кесице са земљом из Јерусалима и Свете земље. Та специфична врста трговине, тзв. „побожна трговина”, називала се тада „грчком” будући да су се монаси из Грчке неретко издржавали на овај начин, али је наилазила на подсмех у руској средини 309 . А до које су мере везе два народа биле раширене сведочи и податак да је Србин Софроније Марковић Детовић, човек авантуристичке биографије, дао себи слободу да се 1785. године лично обрати кнезу Потемкину, оснивачу Црноморске флоте и губернатору
Новоросијског
краја,
са
поприлично
утопистичким
и
авантуристичким плановима, нудећи своје услуге за развој виноградарства, воћарства, узгајање свилене бубе и производњу папира у овом региону погодном за пољопривреду, као и за нова насељавања становништва у Русију, па чак и изазивање побуне у средоземном региону против Отоманске империје 310 . *
306 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 94. 307 Милорад Павић, Историја, сталеж и стил: Језичко памћење и песнички облик II, Нови Сад 1985, с. 91. 308 Јован Дучић, Гроф Сава Владиславић: Један Србин дипломата на двору Петра Великог и Катарине I, Београд 1999, с. 132-134; такође и: Богдан Косановић, Сава Владиславић-Рагузински у свом и нашем времену, Београд-Гацко-Сремски Карловци 2009. 309 Владимир Вукашиновић, Српска барокна теологија. Библијско и светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века, Требиње 2010, с. 272. 310 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1…, с. 436-438.
118
Међусобне културне и духовне везе, контакти и утицаји остварени током 18. века представљали су основе на којима се, уз мање модификације, практично током два наредна века (19. и 20) изграђивала српско-руска културна и духовна размена и сарадња. Континуитет духовне и културне размене и утицаја, миграције, далекосежни процеси језичког развоја, неминовно су оставили дубок траг у колективном менталитету и памћењу и уобличили основе савременог међусобног познавања и перцепције. 5. Интензивирање размене 2: духовност, просвета, наука, култура, друштво, миграције, привреда, династичке везе (19. век) Генерални трендови из претходног периода и даље су се развијали и разгранавали током „дугог” 19. века. Нове елементе у садржај међусобних односа уносио је генерални политички, духовни и културни развој. Било је то раздобље борбе српског народа за ослобођење, стицање државне независности и изградњу властите државе, епоха национализма, романтизма, реализма, позитивизма и историцизма, друге индустријске револуције, информатичког и транспортног
бума,
даље
институционализације
државне
бирократије,
просвете и културе… Но упркос томе што су утицале на појаву нових форми и садржаја, те промене нису пресудно утицале на карактер и суштину рускосрпских / српско-руских односа профилисаних у 18. веку. Њихову окосницу чинили су духовни и црквени контакти и сарадња, просветне, културне и уметничке везе. Истина, извесну промену у односу на претходно раздобље представљала је чињеница да су престале масовне, организоване миграције (мада је мањих групних и појединачних сеоба и даље било), као и то што је међусобним односима реално посвећивана много већа пажња медија. Два момента су изузетно важна када се тежи сведеном приказу рускосрпских / српско-руских духовних, друштвених и културних односа током 19. века. Богатство догађајног и повећан проток информација у овом периоду утицали су на много већу разуђеност, дисперзивност и комплексност
119
међусобних веза. С друге стране, изражено занимање истраживача за политичку историју 19. века готово у потпуности је потиснуло у други план интересовање за друштвене и културне догађаје, те су многе важне теме друштвене, културне и духовне историје међусобних контаката у овом периоду практично неистражене, што такође не олакшава њихов синтетизован приказ. Али упркос томе, могуће је приказати генералне трендове развоја ових односа. Духовне и црквене везе српског и руског народа и две цркве и даље су чиниле један од кључних везивних елемената међусобних односа. Уочљиво је да су током 19. века битно смањени одласци изасланстава српских манастира и цркава у Русију по помоћ. То је била последица стицања аутономије и потом, нарочито, независности српског народа у Отоманској империји, као и материјалног снажења српског грађанског сталежа у јужној Угарској. Но то никако није значило слабљење или прекид црквених и духовних веза. Напротив. Руска држава, црква, различите друштвене организације и појединци и даље су помагали обнову српских цркава и манастира. Делом су то биле исплате на основу старих даровница, какав је на пример случај са исплатом даровања Манастиру Студеница за протекле 53 године (1758–1811) 311 , а делом се радило о реакцијама руске јавности у ситуацијама када се указала потреба за обновом српских цркава и манастира, што је био случај током и после револуције 1848–1849, када су Мађари оштетили српске цркве по Бачкој и Банату 312 . Међутим, у овом периоду је чак и давање помоћи српским манастирима било институционализовано, тако да су од краја шездесетих година сви манастири који су добијали помоћ од руских власти морали најпре да се директно обрате Светом синоду (1868)313 . Истина, после више векова, током овог периода било је и супротних случајева, када су се руски монаси са Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2. Друштвене и политичке везе 1804-1878, (Приређивачи Мирослав Јовановић, Алексеј Тимофејев, Људмила Кузмичова и Екатерина Иванова), Београд – Москва 2011, с. 795-796. 312 Добровољни прилози за њихову обнову сакупљани су на иницијативу руског проте Рајевског из Беча, потом војног генерал-губернатора Москве, грофа Арсенија Андрејевича Закраевског, и најзад на молбу патријарха Јосифа Рајачића. Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 795-796. 313 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 800-801. 311
120
Свете горе обраћали српским властима, конкретно кнезу Милошу Обреновићу, за помоћ скитовима страдалим од пљачкаша (1831) 314 . Такође, српски духовници су и даље долазили на чело руских манастира, попут игумана Пајсија, архимандрита Путвиљског Молченског Печерског манастира (1804), односно Спиридона (Филиповића), архимандрита Гиржевског манастира у Бесарабији (1818–1846) 315 . У новим условима институционална сарадња две цркве постајала је све снажнија и садржајнија. На самом почетку овог раздобља, још током Првог српског устанка, у саставу другог устаничког изасланства у Русију (1810) налазио се и архимандрит Хаџи Мелентије (Стевановић), „са молбом да узгред буде посвећен за архијереја”. Тиме је „Карађорђева Србија хтела уз руску помоћ да национализира и вишу црквену јерархију” 316 , што је, свакако, био нереалан захтев будући да Србија у том тренутку није била самостална држава, али показује до које мере се у српској средини рачунало на руски духовни патронат. Још пластичније то се показало две и по деценије касније, када је у већ аутономној Србији митрополит Петар (Јовановић) основао Богословију (1836). Богословија је, на предлог Симе Милутиновића Сарајлије, ангажовала два
руска
професора,
Дмитрија
Алексејевича
Рудинског
и
Василија
Фјодоровича Вердиша (1849–1854) 317 , за чији је долазак везан и почетак систематског учења руског језика у српској средини. Поред оснивања Богословије, митрополит Петар донео је решење да се један број српских питомаца школује и у Русији. Тиме је традиција школовања српских Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 796-797. Алексей Александрович Поповкин, «Сербы – иноки и настоятели Российских монастырей (XV-XIX вв)», Русская народная линия: информационно-аналитическая служба – Православие Самодержавие Народность, 20.09.2010 (http://ruskline.ru/monitoring_smi/2010/09/21/serby_inoki_i_nastoyateli_rossijskih_monastyrej_xvxix_vv/ ) 316 Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости”, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 76. 317 Погледати преписку у вези доласка руских професора: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 817-821; Такође и: Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 2, Београд 2002, с. 234; Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 76; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 14. 20-21. 314 315
121
свештеника у Русији, започета током 18. века, добила систематски оквир. Већ 1846. године у Русију је упућена прва група српских питомаца, коју је у име министарства водио Сима Милутиновић Сарајлија, а у којој су били Милоје Јовановић (потоњи
митрополит Михаило), Сава Сретеновић, Гаврило
Милићевић, Димитрије Нешић, Василије Николајевић и Милисав Протић 318 . Наредна група, у којој су били Алимпије Васиљевић, Милан Ђ. Милићевић, Пантелија Срећковић, Григорије Златковић, Никола Зисић и Никола Новаковић, упућена је 1850. године 319 . Током 19. века на духовним академијама у Кијеву, Москви, Санкт Петербургу и Казању укупно је школовано више од 80 српских питомаца. Свакако најистакнутији међу њима, уз митрополита Михаила, били су и будући патријарх Варнава (Росић), епископ Никодим (Милаш), митрополит Инокентиј (Павловић), епископ Иларион (Зеремски), епископ Никанор (Ружичић), епископ Доситеј (Васић), прота Стеван Димитријевић и други 320 . Истина, нису сви студенти духовних академија посветили свој живот црквеном раду, већ је међу њима било и истакнутих интелектуалаца, професора универзитета и државних чиновника, какви су били Алимпије Васиљевић, Светозар Никетић, Васа Пелагић, Светолик Ранковић, Чедомиљ Митровић, Марко Цемовић, Пантелија Срећковић (који је завршио и историјско-филолошко одељење Кијевског универзитета) и
318 О преговорима око слања српских питомаца у Русију и њиховог стипендирања детаљније: Москва– Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 807-809, 810-817; Погледати и Милутиновићеве белешке са тог путовања: Мирослав Јовановић, „Сима Милутиновић – Сарајлија у (о) Русији 1846-1847 године“, у: Руски алманах, бр. 15, 2010, 108-137; као и белешке Митрополита Михаила: Васиљ Поповић, „Ђачки путопис митрополита Михаила“, у: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 18 (1938), с. 445-449; Такође и: Ст. М. Димитријевић, „Узајамне везе између Срба и Руса у прошлости“, у: Црква, календар Српске православне патријаршије за преступну годину 1948, с. 76; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 19; М. Радевич, „Русский язык в белградских школах до 1878 г.“, в: Советское славяноведение, Но. 6, 1979, с. 87; Klaus Buchenau, „Just as real-life brothers: SerbRussian contacts in the ecclesiastical academy of Kiev (1850-1914) and in Orthodox schools of interwar Yugoslavia (1920-1941)“, u: Tokovi istorije 3-4 (2005), s. 55. 319 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 61. 320 Радмила Радић, «Образовање свештенства Српске православне цркве у 19. веку и првој половини 20. века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 89-101; Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012.
122
други 321 . Такође, поједини српски студенти, стицајем различитих околности, одлучивали су да остану у Русији и тамо продуже живот и пастирски рад (попут Ивана Пичете 322 или Душана Јакшића 323 ). Школовање српских питомаца на руским духовним академијама свакако је представљало важан елемент црквене сарадње, који је пресудно утицао да до почетка 20. века „главни богословски кадар из Србије” образовање стекне управо у Русији 324 . Но далеко од тога да је био једини. На блиске везе две цркве указивала је и намера митрополита Михаила да српску цркву што је могуће више уреди према руском моделу. Што је, опет, утицало на одлуку да се током друге половине 19. века на школовање у Русију пошаље једна група српских црквених сликара. Њихово школовање у Русији је, пак, са своје стране директно утицало на коначно заокруживање и потпуно преношење руског утицаја и руског модела иконе и учвршћивања руског модела иконописа у српској средини325 . А без сумње је блискост показвао и пријем и утицај који је имао митрополит Михаило током принудног боравак у Русији (1883–1889) 326 . Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012; такође и: Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 60-61; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 19-20. 322 „Пичета, Иван Христофорович“, в: И. Ф. Павловский, Полтавцы: Иерархи, государственные и общественные деятели и благотворители, Полтава 1914, с. 229-230. (http://histpol.pl.ua/pages/content.php?page=2744); По неким другим изворима (очито не нарочито прецизним) име му је било Стеван. Упореди: Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012. 323 Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012. 324 Радмила Радић, «Образовање свештенства Српске православне цркве у 19. веку и првој половини 20. века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 118. 325 Детаљније: Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с. 159-181. 326 Детаљније о боравку Митрополита Михаила у Русији, његовим везама са славјанофилским круговима и утицајима и контактима у руској средини детаљније: Андреј Л. Шемјакин, „Митрополит Михаило у емиграцији (Заједно са Николом Пашићем против Милана Обреновића)“, у: Зборник Историјског музеја Србије, 31 (2003), с. 219-237; А.Л. Шемякин, «Сербский митрополит Михаил. Годы изгнания. (18831889)», в: Церковь в истории славянских народов. Балканские исследования, №17, Москва 1997, с. 259273; А. Л. Шемякин, «Митрополит Михаил в эмиграции (вместе с Николой Пашичем против Милана Обреновича)», в: Славянский альманах 2002, Москва 2003, с. 112-129; A. Л. Шемякин, «Сербский Митрополит Михаил. Годы изгнания (1883-1889)», у: Д. Стефановић (Ур.), Живот и дело митрополита Михаила: (1826-1898), Београд 2008, с. 155-165; иеромонах Феофан (Шкоба), «Сербский митрополит Михаил и Россия во ΙΙ половине ΧΙΧ века», в: Богослов.ру – Научный богословский портал (http://www.bogoslov.ru/text/382370.html); такође погледати и веома занимљиву и важну преписку 321
123
Такође и идеја митрополита Нићифора (Перића) да запустеле манастире у Старој Србији, пре свих Високе Дечане и Пећку патријаршију, попуни руским монасима са Свете горе. (Истина, долазак на прелому векова у Дечане руских калуђера са Свете горе, из келије Св. Јована Златоустог, која се налазила под административном управом Манастира Хиландар, испровоцирао је прилично непријатан сукоб познат као „Дечанско питање” 327 ). Тај утицај показивала је и одлука Стојана Новаковића, министра просвете и црквених дела, да током свеобухватне реформе црквеног живота (спроведене управо у периоду 1883– 1889) буду уведена одликовања за свештеничку службу, по угледу на Русију 328 . Такође, и набавка јеванђеља и крстова за суднице у Србији, на основу одлуке „попечитеља
правосудија”
Лазара
Арсенијевића
(1853) 329 ,
или
пак
организована набавка икона и дрвореза за српске цркве из Русије, што је било добро примљено од више црквене јерархије и свештенства СПЦ, пошто су „живописане у православној Русији, тако да су израђене уметнички и у строгом православном духу“, којом се бавило више увозних фирми, међу којима је крајем 19. века најпознатија била увозна фирма Витомира Марковића и Павловића 330 .
Ипак
најзначајнији
институционални
оквир
сарадње
представљало је оснивање Српског подворја у Москви, на иницијативу митрополита Михаила (1872) 331 , које је имало велику улогу у школовању српских богослова у Русији 332 и било мотивисано управо учвршћивањем
Митрополита Михаила са Николом Пашићем: Митрополит Михаило и Никола Пашић: Емигрантска преписка 1884-1888, Приредио Андреј Шемјакин, Београд 2004. 327 Детаљније: Душан Батаковић, Дечанско питање. Друго допуњено издање, Београд 2007. 328 Радмила Радић, «Образовање свештенства Српске православне цркве у 19. веку и првој половини 20. века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 109. 329 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 798-799. 330 Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с. 70-72. 331 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 271-323; такође: Предраг Пузовић, „Подворје Српске цркве у Москви“ у: Српско-руски односи од почетка XVIII до краја XX века: Међународни научни скуп 23-25. септембар 2010, (уредник Михаило Војводић), Београд 2011, с. 77-93; В.Ф. Козлов, «Сербское подворье в Москве» в: Московский журнал, № 5, 1999 (on line верзија: (http://www.evlogite.ru/about/podvorie/131-id); Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 159173. 332 Радмила Радић, «Образовање свештенства Српске православне цркве у 19. веку и првој половини 20. века», у: Образовање код Срба кроз векове. Зборник радова, Београд 2003, с. 110-111.
124
сарадње српске и руске православне цркве 333 . Тиме су и иначе традиционално снажне везе руске и српске цркве добиле важан институционални оквир систематске сарадње. * Просветна сарадња, чије су основе постављене у 18. веку, развијана је и даље током 19. века. Но за разлику од претежно појединачних иницијатива и тек понекад систематских покушаја (готово по правилу краткотрајних), који су карактерисали претходни период, у новим условима почела је да се реализује кроз све израженије институционалне оквире. Индивидуални траг који су појединци остављали у универзитетској настави, попут Атанасија Стојковића на Харковском универзитету, односно Ивана Христифоровича Пичете, који је био професор Полтавске духовне семинарије (1867–1888) и ректор Полоцке духовне семинарије (1888–1889) и Полтавске духовне семинарије (1890– 1902) 334 , био је још увек уочљив током овог периода. Међутим, већ ангажовање Платона Андрејевича Кулаковског, зачетника русистике на Београдском универзитету крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 335 , у великој мери
одражавало
је
процес
све
веће
професионализације
и
институционализације, који је обележио просветну сарадњу од средине 19. века. Најважнији елементи тог процеса били су систематско школовање српских студената на руским универзитетима, заснивање славистике у Русији, што је представљало професионализацију интересовања за словенску (и српску) проблематику у руском друштву и, најзад, систематско увођење учења руског језика у наставне планове у српској средини.
333 «Святейший Всероссийский Правительствующий Синод! Желание наше утвердить прочное единение и общение с православною церковию России, к коей обращаем взоры свои для улучшения судьбы нашего славянского народа на юге, по случаю личного присутствия моего в Москве прошлого года в заседании Славянского благотворительного комитета возбудило мысль приобрести Сербской митрополии подворье в России.» («Обращение сербского митрополита Михаила в Св. Синод с просьбой учредить в Москве Сербское подворье», у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 289). 334 „Пичета, Иван Христофорович“, в: И. Ф. Павловский, Полтавцы: Иерархи, государственные и общественные деятели и благотворители, Полтава 1914, с. 229-230. (http://histpol.pl.ua/pages/content.php?page=2744). 335 Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-378.
125
Током 19. века, до почетка Првог светског рата, готово 200 српских студената школовало се у Русији. Њихово студирање уклапало се у генералну политику српских власти, нарочито након стицања независности (1878), да се у ситуацији не нарочито развијеног високог школства у земљи за државне потребе омладина и питомци школују на иностраним универзитетима 336 . Тако је у крајем 19. и почетком 20. века (1882–1914) држава на школовање у иностранство упутила 850 питомаца, од којих се 145 (или 17% од укупног броја) школовало у Русији 337 . Већина их завршила је духовне академије, мада је било и оних који су завршили студије или само једно време студирали на универзитетима у Кијеву, Москви и Санкт Петербургу, попут Пантелије Срећковића, Милоша Милојевића, Живојина Жујевића, Светозара Марковића, Александра Белића, Раше Милошевића, будућих генерала Саве Грујића, Стевана Бошковића и Стевана Хаџића 338 , као и Катарине Миловук, једне од првих жена са високом образовањем у Србији 339 , односно лекара Ђорђа Нешића, знаменитог офталмолога, као и Милоша Борисављевића, Петра Миљанића, Јована Кујачића, Саве Поповића, Момчила Ивковића, Милана Жерајића (који је као студент учествовао у сузбијању колере, пегавца и скорбута у Самарској губернији, 1892), Мила Илачковића или Ристе Пешића Гостушког (који је једно време радио као лекар у Тамбовској губернији, Финској и градовима по Русији) 340 и др. Такође, у руским војним школама образовали
су
се
и
синови
тадашњег
политичког
емигранта
Петра
Карађорђевића, Ђорђе у Кадетском корпусу и Александар Карађорђевић у Детаљније: Љубинка Трговчевић, Планирана елита: О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003. 337 Од укупно послатих 853 питомаца највише је школовано у Аустро-Угарској (318, или 37%) и Немачкој (201, или 23%), а мањи број у Француској (132, или 15%), односно Швајцарској (32 студента, или 4%). Упореди: Љубинка Трговчевић, Планирана елита: О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003, с. 50-51. 338 Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012. 339 Светозар Дунђерски, «Институционално образовање женске деце и омладине у Србији у периоду 1858–1903», у: Педагошка стварност LIII, 7–8 (2007), Нови Сад, с. 649-65;.Радован Пилиповић, «Записка о сербах, которые получили образование в России», рукопис припремљен за објављивање у часопису Русский сборник, 2012. 340 Српско лекарско друштво: Споменица 1872-1972, Београд 1972, с. 174, 180, 193, 195-196, 197-198, 199, 201, 204-205. 336
126
Пажеском корпусу 341 . У Смољном институту благородних девица у Санкт Петербургу училе су кћери црногорског кнеза Николе Петровића, Милица, Стана, Јелена и Марија, а касније и ћерка војводе Радомира Путника, Радојка 342 . Планско школовање студената у иностранству показује до које се мере генерални трендови политичког развоја нису поклапали са тенденцијама културне или просветне политике. Иако је реч о раздобљу током којег је званична српска спољна политика варирала у две прилично удаљене и супротстављене крајности – спољнополитичко упориште на Аустроугарску (1878–1903), које је након државног преврата замењено ослањањем на Русију (1903–1914) – парадоксална је чињеница да је након доласка проруских политичких снага на власт у Србији (1903) број српских студената на руским универзитетима опао. За разлику од претходног периода, у деценији пред избијање Првог светског рата тек 7,5% српских студената школовало се у Русији 343 . На квалитет и значај студија српских студената на руским универзитетима указује и чињеница да су крајем 19. века и током првих деценија 20. века чак четири ректора београдске Велике школе и Београдског универзитета стицала образовање у Русији. Били су то Алимпије Васиљевић (1875/76), Панта Срећковић (1884/85. и 1890), Чедомиљ Митровић (1927/28– 1929/30) и Александар Белић (1932/33–1933/34)344 . * Институционализација и професионализација просветне и научне сарадње Србије и Русије исказивала се и кроз организацију славистичких студија у Русији, као и кроз увођење систематског учења руског језика у српској 341 Упореди, са прегледом ранијих издања: Ђорђе Карађорђевић, „[На пропИсторија српског народаом одстојању, у ставу мирно, застајем испред цара]“, у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 290-294. 342 Упореди: Н.П. Черепнин, Императорское Воспитательное общество благородных девиц. Исторический очерк. 1764—1914. Т. 3, Петроград 1915. 343 У периоду 1903-1914, у иностранству је школовано укупно 256 српских питомаца, од тог броја 40% у Аустроугарској, 26,4% у Немачкој, 17,4% у Француској и само 7,5% у Русији (Љубинка Трговчевић, Планирана елита: О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Београд 2003, с. 60.) 344 Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 41.
127
средини. Истина, на ширу подршку коју је у руском друштву имало одржавање просветних веза указивало је и генерално ангажовање Словенског комитета у Москви на организационој подршци школовања словенске омладине у Русији, које је укључивало, за то време, и једну прогресивну образовну новину – школовање девојака са Балкана (и из Србије и Црне Горе) у Институту благородних девица 345 . Но темељнију, систематску државну политику, проистеклу из континуираних контаката, сарадње, међусобне помоћи и повећаног друштвеног интересовања за догађаје у руској, односно српској средини, указује рад на институционализовању славистике у Русији. Занимање за славистичка истраживања било је уочљиво још током 18. века, када су научници и интелектуалци попут Василија Никитича Татишчева или
Михаила
Васиљевича
Ломоносова,
односно
протојереја
Пјотра
Алексејевича Алексејева, Николаја Николајевича Бантиш-Каменског, Михаила Ивановича Попова и других, покушавали да осмисле научну грађу о словенским народима који су у руској средини константно прикупљани током претходних векова 346 . На прелазу 18. и 19. века, те у пар наредних деценија, интересовања за славистичку проблематику била су све развијенија. У том погледу посебно је био значајан рад Александра Христифоровича Востокова, али и Николаја Михајловича Карамзина и Харитона Андрејевича Чеботарјова, као и Михаила Трофимовича Каченовског који је инсистирао на важности коју изучавање словенских језика има за дубље истраживање руског језика и историје 347 . На трагу те идеје било је покушаја да се формирају славистичке О просветним напорима московског Словенског комитета и, посебно, школовању девојака са Балкана и из Србије у Институту благородних девица видети детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 209-270; Такође: Алексей Александрович Поповкин, «Славянские комитеты и распространение русского языка в Восточной Европе (1867-1879 гг.)», Русская народная линия: информационно-аналитическая служба - Православие Самодержавие Народность, 18.03.2011 (http://ruskline.ru/analitika/2011/03/18/slavyanskie_komitety_i_rasprostranenie_russkogo_yazyka_v_vostoc hnoj_evrope_18671879_gg/); О институтима, генерално видети детаљније: Институтки: Воспоминания воспитанниц институтов благородных девиц, (Сост. В. М. Бокова и Л. Г. Сахарова), Москва 2008, С. 5– 31. 346 В.А. Дьяков, А.С. Мыльников, „Об основных этапах развития славяноведения в дореволюционной России“, в: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 11-13; детаљније: Славяноведение в дореволюционной России: Изучение Южных и Западных Славян, Москва 1988, с. 17-28. 347 О општем контексту значаја славистичких истраживања у Русији: В. К. Волков, «Славянская идея и русское национальное самосознание», в: Славянский альманах 1998, Москва 1999, с. 5-16; Такође 345
128
катедре, али тек 1835. године у Универзитетски статут (устав) унето је решење да се на хуманистичким одељењима филозофских факултета формирају „катедре за историју и књижевност словенских наречја”. Оне су формиране на Московском, Петербуршком, Харковском и Казанском универзитету 348 . Тиме је интересовање за славистику – језик, историју и културу словенских народа – у руској средини добило професионалне оквире. То је дало нови снажан импулс ширењу руског присуства у словенским културама. Истина, напори ранијих генерација на пољу славистике, посебно А. Х. Востокова, такође су имали велики одјек и привлачили пажњу у словенским земљама, примера ради Вука Караџића или Јозефа Добровског. Међутим, оснивање катедри и делатност прве генерације руских слависта имало је изузетну улогу и одјек у словенским срединама, посебно у српској. Тим пре јер је, због резерви које су император Николај I и утицајни министар просвете гроф Сергеј Семјонович Уваров имали према „свесловенској идеји”349 , славистичко интересовање у првој фази било усмерено готово искључиво ка православним јужнословенским народима 350 . Крајем тридесетих и почетком четрдесетих година 19. века прва генерација руских слависта – Осип Максимович Бодјански (са Московског универзитета) 351 , Пјотр Иванович Прејс (са Петербуршког) 352 , Измаил
погледати и: М. Ю. Досталь, «Славянский мир и славянская идея в философских построениях и «практике» ранних славянофилов», в: Славянский альманах 2000, Москва 2001, с. 85-95; В.А. Дьяков, А.С. Мыльников, „Об основных этапах развития славяноведения в дореволюционной России“, в: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 13; детаљније: Славяноведение в дореволюционной России: Изучение Южных и Западных Славян, Москва 1988, с. 28-54. 348 В.А. Дьяков, А.С. Мыльников, „Об основных этапах развития славяноведения в дореволюционной России“, в: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 14; Славяноведение в дореволюционной России: Изучение Южных и Западных Славян, Москва 1988, с. 54-61. 349 О грофу Уварову и његовим погледима на просвету детаљније: М.М. Шевченко, Конец одного величия: Власть, образование и печатное слово в Императорской России: На пороге Освободительных реформ, Москва 2003; М.М. Шевченко, „Сергей Семенович Уваров“, в: Российские консерваторы, Москва 1997, с. 95-136. 350 М. Ю. Досталь, «Славянский вопрос в мировоззрении графа С. С. Уварова», в: Славянский альманах 1997, Москва 1998, с. 105-119. 351 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 78-81; Л. Ю. Аристова, «Сербские книги в Славянской учебной библиотеке О. М. Бодянского», в: Славянский альманах 2008, Москва 2009, с. 288294; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 75; О истраживању Бодјанског у Србији погледати: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 176-179; 803-806. 352 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 283-285.
129
Иванович Срезневски (са Харковског) 353 и Виктор Иванович Григорович (са Казанског) 354 – стицала је славистичко образовање изучавајући словенске језике, књижевност, историју и обичаје у словенским срединама. Делатност генерације оснивача руске славистике као универзитетске дисциплине, којој су припадали и истакнути научници попут Николаја Ивановича Надеждина 355 , Михаила
Александровича
Максимовича 356 ,
Станислава
Павловича
Микуцког 357 , и Александра Фјодоровича Гиљфердинга 358 , уз допринос и утицај имена каква су били историчар Михаил Петрович Погодин или филолози Фјодор Иванович Буслаев Јаков Карлович Грот, односно Степан Петрович Шевирјов, поставила је основе на којима су руско-српске духовне везе јачале, добијале на значају, садржају и дубини 359 . Основе које су они поставили, битно је проширила и обогатила наредна генерација руских слависта, дајући изузетан допринос научном развоју не само у руској већ у великој мери и у српској средини. То се пре свега односи на делатност
Нила
Александровича
Попова 360 ,
Александра
Николајевича
Пипина 361 , Викентија Васиљевича Макушева 362 , Аполона Александровича
353 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 318-321; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 518-519; О истраживању Срезневског у Србији погледати: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 180-183; 809810. 354 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 131-134. 355 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 246-247; М. Ю. Досталь, «Н. И. Надеждин на пути к романтизму (Парадоксы и славистические опыты)», в: Славянский альманах 2009, Москва 2010, с. 166-175; О истраживању Надеждина у Србији погледати: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 183-186; 806-807. 356 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 230-231; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 354. 357 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 235-236. 358 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 121-125; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 140-141. 359 В.А. Дьяков, А.С. Мыльников, „Об основных этапах развития славяноведения в дореволюционной России“, в: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 14-17; Витомир Вулетић, У рускосрпском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 23. 360 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 276-278; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 437-438. 361 О делатности Пипина: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 286-289; Е. П. Аксенова, «Славянская идея в интерпретации А. Н. Пыпина», в: Славянский альманах 1998, Москва 1999, с. 87-97; Е. П. Аксенова, «А. Н. Пыпин как историк и теоретик славянского возрождения», в: Славянский альманах 2003, Москва 2004, с. 22-68; такође о његовој позицији према делу Вука Караџића: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 85-89.
130
Мајкова 363 , Платона Александровича Кулаковског 364 , Владимира Ивановича Ламанског 365 ,
Тимофеја
Дмитријевича
Флоринског 366
и
Владимира
Васиљевича Стасова 367 . Њихов рад продужила је наредна генерација слависта, њихових колега и ученика, попут Владимира Васиљчевича Качановског 368 , Константина Јаковљевича Грота 369 , Матвеја Ивановича Соколова 370 , Ивана Савича Паљмова 371 , Пјотра Алексејевича Лаврова 372 или Ивана Степановича Јастребова 373 . Изузетан допринос првих генерација руских слависта огледа се, поред осталог, и у њиховој великој заслузи за проналажење и очување српског средњовековног рукописног наслеђа, повеља, књига и др. Истина, њихова делатност понекад је изазивала контроверзе у српској научној средини, посебно рад Н. А. Попова на проучавању савремене српске историје 374 или П.
О делатности Макушева: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 93-100; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 231-232; такође и извештај Макушева о боравку у Србији: В.В. Макушев, „Отчет II ординарного профессора Инператорского Варшавского Университета В.В. Макушева о научных занятиях за границей с марта по сентябрь 1881 года“, в: А.Л. Шемякин, Русские о Сербии и сербах, Санкт Петербург 2006, с. 261-269. 363 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 229. 364 О делатности Кулаковског: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 74-84, 89-92; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 201-203; такође погледати и белешку Кулаковског о боравку у Србији: П.А. Кулаковский, «Сербия в последние годы», в: А.Л. Шемякин, Русские о Сербии и сербах, Санкт Петербург 2006, с. 270-277. 365 О делатности Ламанског: Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 214-217; О. А. Платонов (Сост. и редактор), Славянофилы. Историческая энциклопедия, Москва 2009, с. 330-332; о боравку у Србији и истраживању Ламанског, више: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 106-107. 366 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 342-344. 367 О истраживањима Стасова у Србији, детаљније: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 104-106; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 321-322. 368 О делатности Качановског: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 100-102; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 179-180. 369 О делатности Грота млађег: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 102-104; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 134-136. 370 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 314-315. 371 О делатности Паљмова, више: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 108-111; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 259-261. 372 О делатности Лаврова: С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 111-112; Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 209-211. 373 Славяноведение в дореволюционной России, Москва 1979, с. 385-386; Иван Степанович Јастребов: Зборник радова са научног скупа одржаног у Призрену 31. октобра и 1. новембра 1996, (уредилили: Артемије епископ рашко-призренски... [ет ал.].), Призрен 1997. 374 Упоредити нпр.: Ђорђе Д. Ценић, Нил Попов као назови-историк српски или Одговор Ђ.Д. Ценића на лажна патворења Нила Попова, Београд 1872. 362
131
А. Кулаковског, везан поред осталог и за језичку реформу Вука Караџића 375 . Али то није умањивало чињеницу да је са професионализацијом занимања за словенске народе Русија ширила свој научни утицај у свим словенским срединама, па и у српској. О важности рада руских слависта и научника уопште, те значају који је имао у српској средини, сликовито сведочи и податак да је већи број њих, уз неколицину истакнутих славјанофила, био изабран за почасне и дописне чланове Српског ученог друштва, попут А. Н. Пипина, И. С. Аксакова, Н. И. Костомарова, А. А. Мајкова, Н. А. Попова, Ф. И. Буслаева, В. И. Ламанског, Ја. К. Грота, К. Ја. Грота, Ф. И. Леонтовича, В. В. Макушева, П. А. Кулаковског, Т. Д. Флоринског, И. С. Јастребова, В. Г. Васиљевског и др. 376 Повећано интересовање за словенску проблематику, научни и просветни напори за профилисање славистичких студија и, најзад, професионализација тих интересовања не само да су указивали на изражен интерес државе за ова питања, већ су представљали специфичан одраз (и може се рећи, специфичну државну реакцију) на снажна идејна струјања у тадашњем руском друштву. Систематизација интересовања за Словене (и Србе) била је последица, али и одговор власти на изражено емотиван однос према питању „словенске браће”, односно разумевању политичког, друштвеног и историјског значаја који словенски народи ван Русије имају (или би требало да имају) за саму Русију, који је тих деценија доминирао у руском друштву и исказивао се кроз две идејно и идеолошко супротстављене крајности – славјанофиле и западњаке 377 .
Пре свега то се односи на критику Светислава Вулевића књиге Кулаковског о Вуку Караџићу, објављену у Отаџбини 1882. Видети детаљније: Витомир Вулетић, «Платон Кулаковски о Вуку», у: Славистика, XII (2008), с. 24-34. 376 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 73. 377 О славјанофилима у русском друштву детаљније: Л. Ф. Кацис, М. П. Одесский, Славянская взаимность: Модель и топика. Очерки, Москва 2011; А. Д. Каплин, Мировоззрение славянофилов. История и будущее России, Москва 2008; А. Д. Каплин, Славянофилы, их сподвижники и последователи, Москва 2011; О одјеку славјанофилских идеја у српској средини, видети: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд 1993, с. 35–38; Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 24; о преламању славјанофилских и западњачких позиција, на практичну руску дипломатију на Балкану крајем 19. и почетком 20. века видети детаљније: Ар.А. Улунян, „Взгляд имперской России на Балканы (начало ХХ в.)“, в: Человек на Балканах: Государство и его институты: гримасы политической 375
132
Славистичке везе, просветни контакти и школовање српских студената у Русији имали су и шири, не само културни или научни значај. Одличан пример за то је ангажовање у дипломатској служби истакнутих руских слависта, попут Јастребова, али и познате научне (и политичко-пропагандне) мисије истакнутих српских научника и слависта у Русију током Првог светског рата. Српска влада у два наврата слала је мисије у Русију: прву, у којој су били Љубомир Стојановић, који се по завршеном факултету усавршавао и у Русији и Александар Белић, бивши руски студент и истакнути слависта (1915), и другу, која је била поверена Александру Белићу и Станоју Станојевићу, који се по завршеним студијама у Бечу усавршавао, поред осталог, и у Русији (1916–1917). По идеји српске владе, циљ ових мисија био је да руске научне и културне кругове упознају са прошлошћу Србије и Балкана, да створе научни центар који би се бавио издаваштвом и организују информативни центар. Али, у суштини, мисије су биле упућене са намером да руску јавност упознају са кључним политичким ставовима и пројектима Србије, што је код појединих руских политичара, попут министра иностраних послова С. Д. Сазонова, изазивало подозрење и негативне реакције, пошто су у таквом приступу видели „мешање у послове руске владе” 378 . Систематски просветни напори током овог периода имали су и неке, свакако непланиране и са становишта власти неповољне споредне ефекте, попут посредног утицаја који је школовање српских студената у Русији имало на ширење идеја руске левице у српском друштву и култури. Но популарност руских друштвених идеја под утицајем Светозара Марковића, Живојина Жујевића и других, али и традиционалне руско-српске везе, испољиле су се у том периоду на један помало неочекиван начин – младу српску интелигенцију, која је желела да чита руске писце у оригиналу, захватила је мода модернизации (последняя четверть XIX – начало XX вв.), (ред. Р.П. Гришина), Санкт Петербург 2006, с. 318-354. 378 Детаљније о политици слања научних мисија у престонице држава Антанте, и посебно о мисијама Љ.Стојановића и А. Белића (1915), односно А. Белића и Ст. Станојевића (1916-17), детаљније: Љубинка Трговчевић, Научници Србије и стварање Југословенске државе 1914-1920, Београд 1986, с. 40-45; 111124.
133
самоиницијативног учења руског језика. На том таласу појавиле су се и представке студената да се руски језик уведе у факултетску наставу 379 . То је указивало на потребу систематског учења руског језика у српској средини. Почетак наставе руског језика на тим просторима везује се за његово увођење у програм Богословије у Београду (1849), односно за његово увођење на Богословско-учитељској школи и Дјевојачком институту на Цетињу (1869) 380 . Са доласком двојице руских професора на Богословију у Београду, Дмитрија Алексејевича Рудинског, професора црквеноруског језика и словесности и руског језика и књижевности и Василија Фјодоровича Вердиша, професора црквене историје (1849–1854), започела је настава руског језика. По њиховом одласку, руски језик предавао је Сава Сретеновић, из прве групе питомаца школованих у Русији 381 . Систематско учење руског језика на Богословији имало је битно већи друштвени значај, имајући у виду чињеницу да су свршени богослови по завршетку школовања радили не само као свештеници већ и као учитељи у основним школама (прва учитељска школа отворена је тек две деценије касније, 1871)382 . Руски језик у Београду готово три деценије изучавао се једино на Богословији. Крајем педесетих и током шездесетих година било је више иницијатива за његово увођење у друге школске установе383 , а почетком седамдесетих година 19. века „појавила [су се] озбиљна настојања да се руски језик учи и у српским гимназијама, али су се том успротивили српски 379 Погледати обраћање Раше Милошевића ректору Велике школе, у коме га обавештава да га је группа студената звала да им предаје руски језик: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 840-841; такође: Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-376; Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 32; Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика, XII (2008), с. 36. 380 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 62-74; Милорад Радевић, «Први Руси професори у Београду», у: Историјски гласник 1 (1965), с. 85-93; М. Радевич, „Русский язык в белградских школах до 1878 г.“, в: Советское славяноведение, Но. 6, 1979, с. 87-91; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 14. 20-23. 381 О просветном раду Рудинског и Вердиша, детаљније: Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 62-64; Радевић, Милорад, «Први Руси професори у Београду», у: Историјски гласник 1 (1965), стр. 85-93. 382 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 63; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 21. 383 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 65.
134
аустрофили и руски дипломатски представник у Београду, Шишкин”, тврдњом да ће „наставом руског језика у Србију продирати нихилизам” 384 . Упркос противљењу, повећано интересовање ипак је утицало да се руски језик поступно уводи и у друге школске установе, Вишу женску школу (1873), Учитељску школу (1877) и Војну академију (1880) 385 , али истина не и у српске гимназије (тек 1902) 386 . Но убедљиво највећи значај за изучавање руског језика (и шире, за утемељење славистике) у српској средини имало је оснивање Катедре за руски језик и књижевност на Историјско-филолошком одељењу Филозофског факултета Велике школе у Београду (1878). Иако је и раније било покушаја увођења руског језика у наставни програм Велике школе, попут курса јавних предавања из руског језика који је током школске 1863/64. године одржао Алимпије Васиљевић 387 , прави почетак русистике у Београду везан је тек за долазак првог професора из Русије, младог, а касније истакнутог слависте Платона Андрејевича Кулаковског (1878–1882) 388 . Делатност Кулаковског у Србији није се сводила искључиво на предавање и унапређење наставе руског језика или присуство као изасланика Министарства просвете на професорским испитима, већ је он активно радио и на отварању руске читаонице у Београду, као потенцијалног центра за ширење руске књижевности, науке, уметности, културе и знања о Русији и руском народу. Иако је морао да напусти овај амбициозни план, набављене књиге послужиле су за формирање руског одељења при Београдском читалишту и за Библиотеку Велике школе. Осим Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 32. Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 84-88. 386 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 109-112. 387 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 65-66. 388 О доласку Платона Андрејевича Кулаковског у Београд видети: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 841-858; Детаљније: Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 75-80; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 74-84; такође и: Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-380; Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика, XII (2008), с. 35-42; Светлана И. Бочкарева, «П. А. Кулаковский в белградской Великой школе», у: Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 16 (1979), с. 65-85; Дара Дамљановић, Ксенија Кончаревић, Настава и методика наставе руског језика у Србији у XIX и XX веку: Прилози за историју, Београд 2010, с. 21-22. 384 385
135
тога, Кулаковски је активно учествовао и у јавном, културном и научном животу српског друштва, објављивао је радове у српским часописима, присуствовао седницама Српског ученог друштва, упознавао руску читалачку публику са приликама у Србији 389 . И управо та његова свестрана делатност најбоље је симболизовала нову етапу институционализације просветне сарадње у овом периоду. * Школовање студената и повећана продукција часописа и књига омогућили су битно повећан проток информација и размену идеја. То је пресудно утицало на карактер, обим и садржај руско-српских књижевних и културних веза у овом периоду. У руској средини континуирано интересовање за Србе, српску културу и науку може се препознати у бројним сферама: од интересовања које је у руском друштву изазвао Први српски устанак и посебно личност Карађорђа, о којима су руски читаоци сазнавали из новинских текстова 390
и
Каменског
(1810) 391 ,
путописних
бележака
преко
Дмитрија
Пушкинових
Николајевича
„српских
песама”,
Бантиш– његовог
интересовања за судбину и делатност Саве Владиславића и бројне контакте са Србима у Бесарабији или Одеси392 , односно интересовања које су руски слависти попут Срезневског, Кулаковског или Мајкова, али и истакнути књижевници попут Тургењева, показивали за српску народну књижевност и, нарочито, за рад Вука Караџића 393 , до апела за помоћ Србији и Србима које су, 389 Дара Дамљановић, Руски језик у Србији: уџбеници до 1941. године, Београд 2000, с. 80-84; Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 377-378; Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика, XII (2008), с. 41. 390 Видети један мањи избор новинских текстова из тог периода у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 93-96, 97-98, 103-106. 391 А.П. Бажова, «Карагеоргий в России», у: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник радова, (уредник Васа Чубриловић), Београд 1983,с. 294-295; делове белешки Бантиш-Каменског видети у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 99-102. 392 Детаљније са прегледом релевантне литературе: Милорад Павић, Језичко памћење и песнички облик I, Нови Сад 1976, с. 45-74; 371-382. 393 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: Голуб Добрашиновић, „Вук Караџић и Руси“, у: Ковчежић. Књ. 6: Прилози и грађа о Доситеју и Вуку, Београд 1964, с. 36-50; Радован Лалић, „Вук и Руси“, у: Анали Филолошког факултета 4 (1964), с. 229-241; Голуб Добрашинович, «Россия в жизни и деятельности Вука Караджича», в: Национальное возрождение балканских народов в первой половине
136
у драматичним данима Првог светског рата, руској јавности упућивали истакнути књижевници и интелектуалци попут Леонида Николајевича Андрејева 1914. године („Реч за Србију”) 394 или Нестора Александровича Котљаревског 1916. године („У очекивању недеље: За прикупљање помоћи Србији”) 395 . Иако је током овог периода интересовање са Србију у руском друштву било константно, ипак је уочљиво да је у појединим тренуцима било више изражено. Такође, било је везано за појачане институционалне активности, поготово за делатност словенских комитета и славјанофила 396 . Било је то време снажног узлета свесловенске идеје и индивидуалног јавног обраћања истакнутих руских интелектуалаца словенским народима, од Бакуњина (1848) 397 , преко Алексеја Степановича Хомјакова, Ивана Сергејевича Аксакова и других славјанофила (1860) 398 , до Николаја Петровича Аксакова (1910) 399 , али је заправо представљало начин артикулисања одређених (иако понекад потпуно различитих, па и сучељених) политичких, идеолошких и културних ставова. Повећано интересовање за Србију давало је импулс и све већем превођењу српских аутора у Русији. Уз српску народну поезију, која је привлачила велику пажњу и коју је први преводио А. С. Пушкин 400 , за овај ХIХ века и Россия, Ч. II, Москва 1992, с. 99-122; С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (7080-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 84-89; В.П. Гудков, «К изучениию русских связей Вука Караджича. Караджич и Александр Тургенев», в: Славянский вестник, Вып. 1, Москва 2003, с. 237-249. 394 Л.Н. Андреев, «Слово о Сербии», в: Литературная Россия, №52, 25 декабря 1992, с. 12-13. (првобитно објављено: Л.Н. Андреев, «Слово о Сербии», в: Биржевые ведомости, 11 ноября 1914 года); Леонид Андреев, „Слово о Сербии“, 1914 г, Проект Растко Россия (on line издање: http://www.rastko.rs/rastkoru/delo/13018); Леонид Андрејев, «Реч о Србији», у: Руски архив 30/31 - 34/35, Београд 1935 стр. 5–8; Леонид Андрејев, «Реч о Србији», у: Руски алманах, бр. 1, Београд 1992 стр. 248–250. 395 Н.А.Котляревский, „В ожидании воскресенья. (К сбору в помощь Сербии)“, в: Биржевые ведомости. Утренний вып. №°15412, 29 февраля 1916. 396 О раду словенских комитета детаљније, погледати класичан рад: Сергей Александрович Никитин, Славянские комитеты в России в 1858-1876 годах, Москва 1960. 397 М.А. Бакунин, «Воззвание к славянам», в: М.А. Бакунин, Избранные сочинения. Т. 3, Петроград Москва 1920, с. 47-63 (такође објављено и у: М.А. Бакунин, «Воззвание русского патриота к славянским народам», в: Избранные философские сочинения и письма, Москва 1987.). 398 Србљима послание из Москве, Lajpcig 1860. (Прештампано: „Србима: посланица из Москве“, у: Ситнији списи Ђуре Даничића I, Сремски Карловци 1925.) погледати обраћање Раше Милошевића ректору Велике школе, у коме га обавештава да га је группа студената звала да им предаје руски језик: Део објављен и у: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 213-224. 399 Н.П. Аксаков, Всеславянство, Москва 1910. 400 О српској народној поезији у руској средини, са прегледом старије литературе више: Лука Шекара, Српска народна пјесма у руској књижевности 19. вијека, Бања Лука - Српско Сарајево 2000; О
137
период је карактеристично да су се у руској научној средини почели објављивати и радови српских научника попут Нићифора Дучића, Милана Милићевића или М. С. Протића 401 . Институционализована је чак и размена књига. Осим појединаца који су одржавали сталне и блиске везе и који су, поред преписке, размењивали своја издања, попут Стојана Новаковића и В. И. Ламанског, Новаковића и Н. А. Попова, В. И. Ламанског и Алимпија Васиљевића, В. В. Макушева и Нићифора Дучића, А. Н. Пипина и Милана Милићевића и др. 402 , и научна размена добила је системске оквире, што се види по договору о размени књига и часописа Друштва српске словесности и руских научних друштава (1856)403 . Ипак један догађај из овог периода имао је изузетан значај, не само за руско-српску већ и уопште културну и научну сарадњу Русије са словенским народима – организовање Велике свесловенске изложбе у Москви (1867), етнографске изложбе која је окупила стотинак водећих словенских научника и интелектуалаца. У српској култури (као и у већини словенских), ова изложба – иако је у том тренутку доживљавана као својеврсна политичка манифестација првог реда – представљала је заправо озбиљну научну прекретницу и почетак систематског бављења етнологијом, као новом науком 404 . Пушкиновим преводима, са прегледом старије литературе: В. Е. Гусев, «Пушкин и Вук Караджич», в: Временник Пушкинской комиссии, Вып. 24 (1991), с. 29-41. (on line издање: http://febweb.ru/feb/pushkin/serial/v91/v91-216-.htm). 401С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 129, 137139. 402 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 139. 403 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 833-834. 404 Детаљније о организацији и одржавању изложбе: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 324-355; Такође и објављени материјали са изложбе: Всероссийская этнографическая выставка и Славянский съездъ въ мае 1867 года, Москва 1867; Этнографическая выставка 1867 года: Императорскаго общества любителей естествознания, антропологии и этнографии, состаящего при Императорскомъ московскомъ университете, Москва 1878; Сећања српских учесника на изложби Лазе Костића, Михаила Полит-Десанчића, Јована Суботића и Милана Ђ. Милићевића: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 107-151; Такође упоредити и релевантну литературу: Первый всеславянский съезд в России. Его причины и значение, Москва 1967; Славянские съезды XIX-XX вв., Москва 1994; Славянский мир. Этнографическая выставка 1867 года, СанктПетербург 2000; Слвяне Европы и народы России, (ред. Н. М. Калашникова), Санкт-Петербург 2008; Россия и славянский мир на этнографической выставке 1867 г.: Материалы Международной научной конференции, посвященной 140-летию первой этнографической выставки России, Санкт-Петербург 2009; Вилма Нишкановић, Олга Карпова и др, Колекција јесен/зима 1867: Српска колекција из Руског етнографског музеја у Санкт Петербургу: Етнографски музеј у Београду, 6. децембар 2005 - 6. март
138
Током овог периода и у српској средини владало је велико интересовање за догађања у руској култури. И што је још значајније, српска средина реаговала је специфичном интеракцијом на главне културне токове у Русији. То се јасно исказивало кроз преводе дела водећих руских књижевника. Повећан проток информација омогућавао је да се веома брзо, већ током прве половине века, пред српским читаоцима појаве преводи дела Пушкина, Крилова, Жуковског, Баћушкова или декабриста. Интересовање и пажњу привлачила су и научна дела, попут знамените Карамзинове синтезе История Государства Российского, као и руско народно стваралаштво (што је одговарало сензибилитету епохе) 405 . Током друге половине 19. века, што је у складу са бурним развојем руске књижевности, интересовања српске интелигенције почињу да се шире, па поред до тада доминантног занимања за Пушкина и Љермонтова, у фокус су почели да улазе Грибоједов, Гогољ, Тургењев, потом и Салтиков-Шчедрин, Њекрасов и Островски. Већ крајем века у српској средини појављују се први преводи Достојевског и Толстоја. То јасно показује да је интеракција српске културне средине са тада савременим руским стваралашвом била веома комплексна 406 . Најеминентнији српски интелектуалци тога доба интензивно су пратили догађања у руској средини и бавили се превођењем, попут Стојана Новаковића, Алимпија Васиљевића, Милована Глишића, Пантелије Срећковића, Светозара Марковића, Лазе Лазаревића, Пере Тодоровића и других. Српска читалачка 2006, Београд 2005; М.Ю. Досталь, «Славянский съезд 1867 г. в С.-Петербурге и Москве», в: Славянское движение ХIХ – ХХ веков: съезды, конгрессы, совещания, манифесты, обращения, Москва 1998, с. 95112; И. В. Чуркина, «Славяне на Всероссийской Этнографической выставке и Славянском съезде в Москве», в: Славянский альманах 2007, Москва 2008, с. 79-108; М.Ю. Досталь, «Славянский съезд в Москве 1867 г.: задачи и итоги. Взгляд с русской стороны», в: Славянские форумы и проблемы славяноведения: Сборник статей, М.Ю. Досталь (ред.), Москва-Ставрополь 2008, с. 18-24; Ольга Майорова, «Славянский съезд 1867 года: Метафорика торжества», в: Новое литературное обозрение, № 51 2001, с. 89-110. (on line издање: http://magazines.russ.ru/nlo/2001/51/mayor.html); Натаниэл Найт, «Империя напоказ: всероссийская этнографическая выставка 1867 года», в: Новое литературное обозрение, № 51 2001, с. 111-131. 405 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 21-23; Витомир Вулетић, „Н.М. Карамзин и књижевност српског Препорода“, у: Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду, 17-2 (1974), с. 391-403; Витомир Вулетић, „Романтичарски историцизам и руска историографска дела у књижевности српског препорода“, у: Зборник Матице српске за славистику, 14 (1978), с. 17-41. 406 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 29, 33.
139
публика веома изнијансирано је пратила руску књижевност, до мере да су различити слојеви српске читалачке публике имали своје омиљене руске писце. Ту занимљиву појаву, која је јасно сведочила о комплексној перцепцији руске књижевности у српској средини, описао је Бранислав Нушић: „Од руских писаца, који су тада били најпопуларнији, Чернишевског, Тургењева и Гогоља први је био омиљени писац нових људи, следбеника Светозара Марковића; Тургењев је постао љубимац књижевно-интелигентне публике… а Гогољ је био писац целе тадање омладине, која се њиме одушевљавала са његове оштре сатире, нарочито оне која се односила на руску бирократију. У Гогољевим типовима омладина је видела ону нашу бирократију која је заостала из првих дана грађења државе и која је, додуше, већ тада изумирала, али још увек бележила јасне
трагове
у
нашем јавном животу. Милован
Глишић,
најнепосреднији ученик Гогољев и најизразитији представник реалистичког правца, био је уједно и најпопуларнији писац, као што је Гогољев Ревизор био најомиљенија лектира омладине” 407 . Присутност руске књижевности у српској средини била је толико изражена да је у одређеним периодима током последњих деценија 19. века (нпр. од краја шездесетих година до Тимочке буне 1883) „од укупних превода са страних језика више од половине било са руског (чак се и поједини западни аутори преводе с руских превода и адаптација)” 408 . Ово изражено, али и комплексно занимање за књижевност неминовно је водило ка директној или посредној перцепцији различитих руских друштвених идеја у српском друштву. То се посебно односи на упознавање, популаризацију и прихватање револуционарних идеја у српској средини. На ширење револуционарних, левичарских идеја у српском друштву велики утицај је имао, како је примећено, повратак српских студената из Русије 409 . Истина, известан број српских студената активно се укључио у 407 Дара Дамљановић, «Отварање Катедре за руски језик и литературу на Великој школи», у: Славистика, XII (2008), с. 36; Мила Стојнић, Руско-српска књижевна преплитања, Београд 1994, с. 44. 408 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 33-34. 409 Тај моменат посебно је истицао Пера Тодоровић: «Студенти руске школе много се разликују од осталих младих Србијанаца који су своје науке усавршавали на Западу. Париз је Србији лиферовао празне фразере и псеудолиберале; Беч – политичке варалице; Берлин – неку врсту опскурних људи, а
140
револуционарни покрет већ у Русији, попут Јефрема Кочовића, Окице Глушчевића, Марка Николића или Саве Јакића 410 . Но са повратком српских студената из Русије, под утицајем Живојина Жујовића и Светозара Марковића, револуционарне идеје Чернишевског, Доброљубова, Писарева почеле су да привлаче све већу пажњу леве српске интелигенције. Појављивали су се преводи дела руских револуционара: Лаза Лазаревић објавио је у часопису Матица превод једног одломка из романа Чернишевског Шта да се ради (1869), а Лаза Нанчић, следбеник Светозара Марковића, као прву књигу у новопокренутој Малој библиотеци у Новом Саду објавио је два рада Дмитрија Писарева, Пчеле и Разговор с једним либералом 411 . До које мере је била изражена фасцинираност руским револуционарима и њиховим идејама код дела тадашње српске омладине сведочи и учешће Пере Тодоровића и Милоша Андрејевића у акцији руских нихилиста, ослобађања из затвора у Берну познатог руског револуционара Нечајева 412 . То интересовање за руску револуционарну мисао неминовно је водило ка усложњавању представа о Русији, руској култури и друштву и њиховој све већој диференцијацији (и међусобном искључивом супротстављању) у српском друштву. Тако су под утицајем Светозара Марковића и Живојина Жујовића, српских и руских револуционара, нове српске генерације почеле да уобличавају и друштвено актуелизују представе о „две Русије” 413 : „царистичкој” и „напредној”, ретроградној и прогресивној, које су доживљаване као реалност. Таква перцепција посебно је добијала на значају уколико се има у виду да је однос
само Петроград неколико бистрих духова, људи од акције и карактера са озбиљним научним образовањем који су за узор узели нажалост прерано умрле или још у Сибирију живеће мученике Чернишевског, Доброљубова, Михаилова итд.», цитирано према: Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 30; Генерално о овом питању, детаљније: Латинка Перовић, Српско-руске револуционарне везе. Прилози за историју народњаштва у Србији, Београд 1993. 410 С.И. Данченко, Русско-сербские общественные связи (70-80-е годы ХIХ в.), Москва 1989, с. 183-189. 411 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 29-30, 33. 412 Пера Тодоровић, „Из прошлости Нихилиста – истинит догађај“, у: Мале новине бр. 303, 28.10.1894, с. 2-3; бр. 304, 29.10.1894, с. 2; бр. 305, 30.10.1894, с. 2-3; 308, 2.11.1894, с. 2-3; бр. 309, 3.11.1894, с. 2; бр. 310, 4.11.1894, с. 2-3. 413 Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 26.
141
према Русији и руској култури у много чему пресудно утицао на самодефинисање односа према историјској судбини српског народа 414 . Све сложенија перцепција Русије у српској култури и друштву, као и све разгранатије везе и сарадња две средине, делом су били последица и све израженије
системске
институционалне
сарадње,
а
делом
су
сами
представљали генераторе њене даље институционализације. Карактеристичан је пример позоришне сарадње. Наиме, Народно позориште у Београду, почетком 20. века, још увек на прелазу из своје аматерске у озбиљнију професионалну фазу развоја, у жељи да подигне уметнички ниво позоришног рада ангажовало је редитеља Александра Ивановича Андрејева и сценографа Владимира Владимировича Балузака (1911–1914). Редитељски рад А. И. Андрејева (право презиме Скјудери), бившег глумца и помоћника редитеља Московског художественог театра (1898–1906), још од прве поставке Буре Островског (24. новембра 1911) представљао је програмску најаву једног потпуно новог схватања позоришта. Андрејев је у праксу позоришне режије у Србији увео симболистичко-експресионистичка тумачења, нпр. Шекспиров Магбет (1912) 415 , што је представљало важан моменат у раној фази професионализације српског позоришта. * Миграције, које су у великој мери обележиле 18. век, биле су карактеристичне и за овај период (тим пре јер су сталне миграције становништва све више постајале карактеристика епохе). Но оно по чему су се миграције током „дугог” 19. века разликовале јесте чињеница да оне нису имале ни приближно масовни карактер као сеобе у 18. веку. Упркос томе неколико миграторних таласа имало је важан симболички значај у међусобним односима. То се пре свега односи на пресељења Срба у Русију током и након Првог српског устанка. Још током устанка, Миленко Стојковић Витомир Вулетић, У руско-српском књижевноисторијском простору, Београд 2006, с. 25. Један век Народног позоришта у Београду 1868-1968, Београд 1968, 73, 96, 98, 244; Petar Volk, Pozorišni život u Srbiji 1835/1944, Beograd 1982, s. 271-272; Рашко Јовановић, Олга Милановић, Зоран Јовановић, 125 година Народног позоришта у Београду, Београд 1994, с. 107. 414 415
142
и Петар Добрњац, након протериравања из Србије (1811), под заштитом руског императора, нашли су прибежиште на руској територији, у Кишињеву (1812) 416 . Након слома устанка и велике миграције српског становништва у Аустрију, после дугих лутања и тешких преговора, Русија је пристала да прихвати само једну мању групу, 750 људи предвођених Карађорђем и другим истакнутим устаничким
вођама,
Јаковом
и
Јевремом
Ненадовићем,
Младеном
Миловановићем, попом Луком Лазаревићем и другима (септембар 1814), који су добили дозволу да се настане на руској територији у Хотину, у Бесарабији 417 . То је омогућило Русији да у великој мери контролише даље политичке планове устаничких вођа 418 . Дугогодишњи боравак у руској средини, упркос блискости и традиционалним везама, ипак је код појединаца изазивао снажну носталгију 419 , због чега су упућивали молбе кнезу Милошу да им се дозволи повратак у домовину 420 . Важан траг у међусобним односима оставила је и група богатих српских трговаца која је живела и пословала у Одеси, попут Јована Ризнића, Атанасија Гереског, Платона Симоновића и других. Тако су се, примера ради, у дому Јована Ризнића, од двадесетих година до средине 19. века, окупљали истакнути руски интелектуалци, попут Пушкина, али и српски ђаци који су учили у Русији 421 . Најзад, важну
улогу
у међусобним односима имала је
и
несистематска миграција Срба у Русију током Првог светског рата. Истина, у
416 Љ.Церовић, Срби у Молдавији, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html). 417 Р. Љушић, Вожд Карађорђе. Друга књига, Београд 2000, с. 191; А.П. Бажова, «Карагеоргий в России», у: Југословенске земље и Русија за време Првог српског устанка 1804-1813: зборник радова, (Уредник Васа Чубриловић), Београд 1983,с. 293-306; Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790-1918. Књига 1, Београд 1989, с. 162-164; Е.П. Кудрявцева, Россия и образование автономного Сербского государства (1812–1833)…, с. 45-50; Љ.Церовић, Срби у Молдавији, Београд 1997 (on line издање: http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html). 418 О емиграцији Срба након Првог српског устанка, у Бесарабији детаљније: Р. Љушић, Вожд Карађорђе. Друга књига, Београд 2000, с. 191-208. 419 Упореди преписку Миленка Стојковића с књазом Милошем (Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 874-876.). 420 Упореди, примера ради: Велибор Берко Савић, Карађорђевићи, Београд 1990, с. 142-143. 421 Детаљније: Милорад Павић, Језичко памћење и песнички облик I, Нови Сад 1976, с. 372-376; Алимпије Васиљевић, «[У Русији 1850–1857, 1878, 1892–1893 и 1894. године]», у: Мирослав Јовановић, Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 247-250, 252.
143
овом случају тешко би се могло говорити о некаквој компактној избегличкој групи. Напротив. Делом се радило о Србима који су и пре рата живели у Русији, као ђаци или студенти, трговци или по различитим другим основама, а које је рат затекао ван земље, делом о Србима који су (као и остали Јужни Словени) као аустроугарски војници били руски ратни заробљеници, а делом о Србима пребезима из аустроугарске војске, који су током ратних операција користили прилику да преко линије фронта пребегну на руску страну. Та некохерентна маса од преко 10.000 Срба, како због крајње дисперзивног карактера мигрирања у Русију, тако и због чињенице да се миграција одигравала у веома специфичним условима, на основи веома комплексних ратних збивања, није се истицала у први план 422 . Важан феномен који сведочи о све израженијем кретању становништва током овог периода, представља и појава, у нешто већем броју, првих руских поданика у Србији. Иако је реч о миграцијама ниског интензитета, оне су ипак привлачиле пажњу власти. Руско посланство у Србији трудило се да њихов боравак стави под своју контролу и да, у сарадњи са српским властима, наметне обавезу да сваки руски поданик у Србији може боравити искључиво са пасошем и визом издатом од руског генералног конзула (1841) 423 . Турске власти, пак, након избијања Кримског рата, захтевале су да се сви руски поданици који су се затекли у земљи, протерају са територије Србије (1854) 424 . Такође, по окончању Кримског рата, нови руски посланик у Београду Милошевич упутио је молбу српским властима да се евидентирају сви руски поданици у Србији (1856). Ту шаролику групу чинило је десетак поданика Руске империје, међу којима је било и оних српског порекла, као браћа Никола и Коста Михаиловичи из Кишињева, али и Срби попут свештеника Панте Јовановића или трговца Хаџи Ђорђа Х. Костића из Скопља, који су имали
422 Погледати нпр. подтаке о десетак хиљада српских избеглица и заробљеника у Русији од којих је формиран добровољачки корупус, детаљније: Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, Београд 1977, с. 279-305, 389-425. 423 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 691-692. 424 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 725-727.
144
заштиту руске државе 425 . Власти су се трудиле да надзиру и миграције у супротном смеру. Тако је Попечитељство унутрашњих дела Србије наредило да се не издају пасоши за одлазак у Русију сиромашним српским поданицима (1853) због учестале појаве да је већи број Срба који су тих година самоиницијативно одлазили у Русију, због немогућности да нађу адекватан посао и слабог материјалног стања, „падао на терет властима Русским” 426 . Власти су својим одлукама утицале и да поједини истакнути појединаци напусте Србију и, фактички у статусу политичких емиграната, нађу прибежиште у Русији, попут митрополита Михаила (1883–1889) 427 , а и други познати српски емигранти, током свог егзила, у краћим или дужим временским
периодима
посећивали
су
Русију,
попут
кнеза
Милоша
Обреновића (1854–1856) 428 или Николе Пашића (1885) 429 . Константне, готово двовековне миграције неминовно су утицале да се у руској служби појаве потомци српских избеглица, који су оставили историјски траг у руској политици и друштву тога доба. Без сумње најзнаменитији од свих био је гроф Михаил Андрејевич Милорадович, славни генерал који је током Бородинске
битке,
кључне
битке
првог
Отаџбинског
рата
Русије са
Наполеоном, командовао десним крилом Прве руске армије (1812), а који је био и кијевски војни губернатор (1811–1812) и генерал-губернатор Санкт Петербурга (1818–1825) 430 . Известан траг у дипломатској служби Руске империје током тог периода, уз Марка Ивелића, оставио је и Јеремија Гагић,
Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 731-735. Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 725. 427 А.Л. Шемякин, «Сербский митрополит Михаил. Годы изгнания. (1883-1889)», в: Церковь в истории славянских народов. Балканские исследования, №17, Москва 1997, с. 259-273; такође и: Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве. Књ. 2, Београд 2002, с. 272-273. 428 Кнез Милош се на почетку Кримског рата склонио из Влашке, када се повукла руска војска. Током боравка у Русији, кнез Милош је чак планирао да купи «два села заједно са људима», али од та његова идеја није реализована. Детаљније о овим питањима: Петар Трајковић, „О боравку кнеза Милоша у Русији за време Кримског рата: неколико прилога“, у: Историјски гласник 1-2 (1960), с. 170-174. 429 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: Андреј Шемјакин, „Никола Пашић у емиграциjи (1883–1889). Бугарска, Румуниjа, Русиjа“, у: Никола Пашић. Живот и дело (Зборник радова), Београд 1997, с. 215-226; такође и: Душко М. Ковачевић, Србија и Русија: 1878-1889…, с. 284-285, 292-293, 308, 318. 430 Детаљније: А.Ю. Бондаренко, Милорадович, Москва 2008; Г.И. Бобенко, Генерал Милорадович: Баярд России, Санкт Петербург 2006. 425
426
145
руски вицеконзул у Дубровнику (1815–1856) 431 , који је одржавао везе и реализовао руску политику Црној Гори 432 . У руској армији, поред осталих, важан траг оставио је и генерал Андреј Степанович Бакич 433 . Са друге стране, један од руских конзула у Београду био је и Михајло Милошевић (1856), рођен у Белој Цркви, руски поданик од 1832. године 434 . Као једну од најбитнијих генералних карактеристика ових миграторних таласа Срба у руску средину могуће је издвојити веома брзу асимилацију у новој средини, тако да већ припадници друге или треће генерације нису знали српски језик435 . Такође је занимљиво да су у појединим случајевима неки од ових појединаца, на различите начине, одржавали везе са домовином, попут Дејана Суботића, сина песника и политичара Јована Суботића, који је једно време био почасни српски конзул у Јалти, или пак пуковника Михаила Милошевича Георгиевича, начелника штаба 12. коњичке дивизије Руске армије (1915–1917), који су, сплетом историјских околности, након Грађанског рата у Русији, као руске избеглице прибежиште нашли у Краљевини СХС 436 . * Осим духовних контаката, културне и просветне сарадње и миграторних токова, у овом периоду били су уочљиви и све израженији покушаји успостављања привредне сарадње. То се у првом реду односи на контакте у вези са државном набавком оружја у Русији, до којих је долазило у више наврата (1842 437 , 1844 438 , 1850 439 , 1862. 440 и 1867 441 ), као и у вези са могућом «Гагић Јеремија» у: Ст. Станојевић (ур.), Народна енциклопедија српско-хрватско- словеначка, Том. I, Сремски Карловци - Нови Сад 2001 (2. изд.), с. 451. 432 Упореди, примера ради: Душан Вуксан, „Гагићева мисија 1832 у Црној Гори“, у: Записи 19 (1938), с. 129-138. 433 Андрей Владиславович Ганин, Черногорец на русской службе: генерал Бакич, Москва 2004. 434 Упореди: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 730. 435 Упоредити, примера ради, запажања Лазе Костића о сусрету са једним студентом српског порекла 1867: Лаза Костић, «[Московски словенски митинг — истински хаџилук]», у: Мирослав Јовановић, Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 110-111. 436 Више: Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996, с. 301; Михаил Милошевич Георгиевич, Свет и тени: Первая мировая война - Добровольческая армия воспоминания, Сидней 1968. 437 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 692-693. 438 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 697-702. 439 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 718-722. 431
146
набавком дрвета за руску црноморску флоту (1847) 442 , односно на набавку оружја и муниције уочи и током Првог светског рата 443 . Овим озбиљним државним аранжманима делом се желело парирати изузетно снажним, традиционалним
привредним
везама
које
је
Хабзбуршка
монархија
изграђивала на овом простору 444 . Поред ових, занимљиво је још неколико спорадичних економских контаката, попут покушаја српске владе да из Русије ангажује једног инжењера и искусне мајсторе за мостоградњу (1840) 445 , покушаја Министарства финансија да постигне договор о експлоатацији злата са Друштвом за проналажење златног песка у Србији из Санкт Петербурга (1848–1849) 446 , односно жеље митрополита Михаила да, преко московског Словенског комитета, обезбеди помоћ Милошу Георгијевићу за отварање фабрике шећера у Србији (1874) 447 , који су имали више симболички него реалан економски значај. То се, такође, може рећи и за неуспео покушај српског Министарства финансија да, на иницијативу Алимпија Васиљевића, а посредством Словенског комитета у Москви, добије кредит у висини од три милиона рубаља (1874) 448 . Такође, у више наврата вођени су преговори и закључивани трговински уговори и уговори о пловидби између Русије и Србије (1880, 1893, 1907), успостављане су железничке и парабродарске везе (1893, 1894, 1901), у више наврата је предлагано отварање трговачког представништва Србије у Русији (1897, 1904, 1906). Србија је у Русију извозила памук, суве шљиве, пекмез, шљивовицу, свеже воће, свињске прерађевине и др.; док је из Русије увозила нафту 449 . Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 372-374, 736-739. Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 386-388, 748-763. 442 Видети детаље везане за преговоре: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 702-710. 443 О руској војној помоћи током Првог светског рата, детаљније: Н. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату..., с. 121-131. 444 А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 32–33. 445 Видети детаље везане за преговоре: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 689-690. 446 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 710-718. 447 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 368-369. 448 Детаљније: Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 365-368. 449 Србија и Русија 1838-1918 (Поводом 150 година успостављања дипломатских односа). Каталог, Београд 1988, с. 53-54. 440 441
147
* Међутим, било би погрешно међусобне везе сводити искључиво на институционалне и институционализоване контакте или културне и привредне утицаје. Везе два народа биле су битно разгранатије. Брак кнеза Милана Обреновића са кћерком руског официра Наталијом Кешко, као и брак Арсена Карађоревића са Аурором Павловном Демидов, несумњиво су показивали приврженост српских политичких елита Русији. Док су династички бракови кћери црногорског кнеза и потоњег краља Николе Петровића – Милице са великим
кнезом
Пјотром
Николајевичем
Романовим
(1889)
и
Стане
(Анастасије) прво са Георгијем Максимилијановичем Романовским, шестим херцогом Лихтенбершким (1889), а потом са великим кнезом Николајем Николајевичем млађим Романовим (1907) 450 – као и брак кћерке краља Петра Карађорђевића са кнезом Иоаном Константиновичем Романовим (1911) 451 , симболично требало још снажније да нагласе те везе. Оне су се огледале и у читавом пројекту изградње палате „Росија” (хотела „Москва”) у Београду, који је имао не само привредни и културни значј, већ и снажно изражену симболичку црту 452 . Могуће их је јасно препознати и у ликовним и визуелним утицајима и размени 453 . Пре свега у чињеници да је руски модел црквене слике био најдоминантнији у црквеном сликарству Србије, пошто су га наметали како сликари школовани у Русији тако и увозници икона, и да је на тај начин 450 Л.В. Кузьмичева, «Балканские принцессы в семье европейских монархов (К вопросу о признании равнородности черногорской и сербской династий)», в: Человек на Балканах. Социокультурные измерения модернизации на Балканах (последняя четверть ХIХ – начало ХХ вв.), Санкт Петербург 2007, с. 342-373. 451 Л.В. Кузьмичева, „Сделай все, чтобы нас венчали в России... Свадьба внучки короля Черногории и правнука русского царя“, в: Родина. Спец. Выпуск: Россия и Черногория, (Март) 2006, с. 58-64. 452 Детаљније: Марко Лопушина, Душан Лопушина, Хотел Москва : првих 100 година, БеоградЗрењанин 2008; Draginja Maskareli, „Hotel "Moskva" u Beogradu“, u: DANS: list Društva arhitekata Novog Sada, Br. 55 (jun 2006), s. 70-71. 453 Више о уметничким контактима: Миодраг Јовановић „Српска ликовна уметност и Русија крајем ХIХ и почетком ХХ века“, у: Саопштења 15 (1983), с. 119-126; Миодраг Јовановић „Историзам у уметности ХIХ века“, у: Саопштења 20-21 (1988/1989), с. 275-285; О школовању српских уметника у Русији, детаљније: Угљеша Рајчевић, „Како су се школовали српски уметници у Русији с краја ХIХ века“, у: Свеске, 14 (1983), с. 87-101: Угљеша Рајчевић, „Митрополит Михаило и школовање српских сликара у Русији“, у: Зборник Матице српске за ликовне уметности, 19 (1983), стр. 263-274; такође и релевантни документи: Москва– Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 239, 246-247; О неким конкретним детаљима уметничке сарадње више: Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (18821914), Београд 2007, с. 22, 27, 51-57, 70-72, 127, 153, 159-181, 237, 254, 258.
148
руско црквено сликарство постало модел који је српска црква у потпуности усвојила и покушала да пренесе у српску средину 454 . Представу о комплексности међусобних веза допуњава и низ наоко маргиналних, али изузетно речитих примера из свакодневице, од којих је довољно навести неколико карактеристичнијих, попут геста какав је представљало слање добровољног прилога од 5 рубаља и 82 копејке који је сакупило псковско свештенство за српске школе (1868) 455 , као и званична државна
наруџбина
портрета
руског
императора
Николаја
I
и
престолонаследника (1837) 456 , или пак сакупљање добровољних прилога широм Србије и Аустро-Угарске током руско–јапанског рата (1904–1905), као помоћ руским војницима и рањеницима, међу којима се по својој симболици посебно истиче случај Игњатија Мирковића, окружног шумара из села Рогот код Лапова, који је, шест месеци (од 3. јула 1904. до 3. јануара 1905), очито од своје скромне плате шумара, уплаћивао по 10 динара прилога за руске рањенике на Далеком истоку 457 . * Општу карактеристику српско-руских / руско-српских односа у периоду руског
покровитељства
и
српске
борбе
за
независност
(18–19.
век)
представљало је све израженије лаицизирање културних, духовних и друштвених веза. Тамо где су раније основне контакте одржавала манастирска изасланства. све више се појављују званични државни представници. На тај начин измењени су кључни комуникациони канали и умногоме проширени оквири међусобне сарадње. У том процесу важну улогу имали су политички импулси, али нису били занемарљиви и културни и друштвени подстицаји. Такође, међусобни културни, друштвени, па и духовни односи, нарочито током 19. века – у складу са све израженијом професионализацијом државне управе – Ненад Макуљевић, Црквена уметност у Краљевини Србији (1882-1914), Београд 2007, с. 254, 258. Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 801-802. 456 Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2..., с. 879-880. 457 Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия и русско-японская война. Один забытый эпизод (добровольные пожертвования в пользу русских ранненых)», в: Русско-японская война 1904-1905: Взгляд через столетие, под редакцией О.Р. Айрапетова, Москва 2004, 555-569. 454 455
149
почели су да добијају све јасније и израженије институционалне оквире (било да се радило о школовању српских студената у Русији, научној сарадњи у оквирима славистичких студија, зачетих у то време у Русији, или пак отварању Српског подворја у Москви). Чак су и снажни миграциони таласи, у већој или мањој мери, уклапани у различите системске форме. *** Генералне трендове међусобних односа током овог периода у великој мери је одређивала политика, што је након епохе јасно израженог руског покровитељства водило ка све израженијим и чешћим дисконтинуитетима – нескладима и разлазима, те поновним приближавањима и сарадњи. Опште околности утицале су да међусобни односи у овом периоду буду све мање засновани на идеализованим, а све више на рационалним формама сарадње засноване на интересима. Русија се током овог периода на Балкану, осим отвореног сукобљавања са Отоманском империјом, све видљивије суочавала и са Хабзбуршком монархијом. Тај специфичан политички троугао у великој мери утицао је на профилисање и изградњу политичких контаката Русије са Србима. Њихов карактер варирао је од покровитељства и заштите српских религиозних права пред Портом и Хабзбурзима (током 18. и већег дела 19. века), односно изражене политичке, дипломатске и војне подршке (у годинама пред избијање, током „Јулске кризе” 1914. и Првог светског рата), преко мање или више успелих руских покушаја да Србе потакне на устанак, односно да компактне масе српског живља насели у граничним областима Руске империје, до различитих политичких пројеката који су Србе остављали у аустријској сфери утицаја (тзв. „Грчки пројекат”). Осим тога, на нивоу генералних трендова, могуће је издвојити још неколико важних момената. Примера ради, Русија је током овог периода доследно одбијала различите пројекте, који су потицали са српске стране, да српске територије на било који начин и у било ком облику укључи у састав империје (такав доследан став био је мотивисан не само чињеницом да је руска дипломатија имала друге приоритете на Балкану,
150
већ је проистицао и из другачијег разумевања општег међународног контекста у оквирима кога је остваривана сарадња, као и из чињенице да је Русија била претежно заинтересована за снажење статуса „православних хришћана” у оквирима страних империја). Истовремено, национални интереси Срба на учвршћивању независности и државности, паралелно са стремљењем ка обједињавању српских земаља, у великој мери су се подударали са тежњом Русије да на Балкану допринесе уобличавању субјекта који ће јој бити пријатељски настројен и имати снагу да помогне слабљењу турских и аустријских претензија. У том погледу се – уколико се ангажовање руске политике на Балкану, током овог периода, посматра као тежња ка стварању моћних балканских православних држава које би биле довољно снажне да заштите Балкан од претензија страних империја – као апсолутно логичан, намеће закључак да је Русија том циљу била најближа пред почетак и током Првог балканског рата 458 . Са друге стране, генералне трендове у културном и друштвеном погледу током овог периода снажно су обележиле миграције становништва – делом засноване на рационалним основама, а делом на идеализованим представама. Такође, истиче се и снажан руски културни и просветни уплив, који је – уколико се пре свега има у виду значај који је имало и последице које је изазвало увођење рускословенског језика у српску културу током 18 века – имао далекосежан значај (упоредив са српским утицајима у руској култури током претходних векова). Све наведене промене оставиле су траг у српскоруским / руско-српским односима, на нивоу колективног менталитета, што ће се јасно моћи уочити током 20. века. Први светски рат, са свим својим последицама и револуцијама у Русији (1917), означио је врхунац историјског развоја веза два народа, његов прелом и почетак сасвим нове епохе у међусобним српско-руским / руско-српским односима.
458
А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 45.
151
(Б) 20. ВЕК: ВРЕМЕ ИДЕОЛОГИЈЕ (1917–1991) Кратки 20. век, „век екстрема”, или „време нетрпељивих”, већ самим карактером,
израженим
идеолошким
искључивостима
и
општом
институционализацијом политичког и друштвеног живота, пресудно је утицао на форме и суштину међусобних односа. Још једна карактеристика времена, радикално нагомилавање догађаја и њихова све већа јавна присутност, захваљујући штампи и потом електронским медијима, у животу сваког појединца твори непрегледну панораму догађајног, која се сваког дана страховито умножава. Но и у тој непроходној „шуми” догађајног, која у великој мери обесмишљава и саму идеју потпуног историографског евидентирања свих остварених контаката, веза, преговора, разговора, уговора, говора..., јасно се истичу преломни моменти и најважније тенденције развоја. Два народа су у ново време ушла у радикално измењеним државним формама. У вртлогу револуција (1917), са историјске позорнице нестала је Руска империја. С друге стране, по окончању Првог светског рата (1918) српска политичка елита, предвођена династијом Карађорђевића, добровољно је утопила независност и државност Србије у новоформирану државу јужних Словена – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На историјској сцени појавили су се Југославија и Совјетски Савез. Међусобни односи су у великој мери изгубили национални предзнак. Наступила је ера идеологије… Појава СССР-а и Југославије, нових државних творевина на мапи Европе, утицала је и на напуштање дотадашњих унутрашњих и спољнополитичких приоритета и радикалну промену политичког фокуса владајућих елита два народа. Притом, сплет догађаја од Велике источне кризе (1875–1878), преко балканских
ратова
(1912–1913),
до
Првог
светског
рата
(1914–1918),
дефинитивно је утицао да политика према Турској, као фокус око кога су се током више векова профилисали заједнички интереси Русије и Србије на Балкану, нестане као модус и покретач међусобних односа. Ново време наметало је нове политичке приоритете и интересе, а њихову срж чинила је
152
идеологија. У исто време, на профилисање међусобних односа пресудно је утицао општи контекст европске и светске политике. Међународни односи током 20. века дефинитивно су изгубили доминантно европски карактер и неповратно добили светску димензију. Та промена се, неминовно, одразила на све односе, укључујући и руско-српске. Први светски рат, први тотални рат у светској историји, на много начина је трансформисао међународне односе и карактер европске и светске политике. Велики рат, или како су га још називали Рат за крај свих ратова, „често је посматран као смртни ударац који је европска цивилизација нанела сама себи” 459 . Изазвао је драматична демографска страдања и довео до радикалне политичке прекомпозиције европског простора. Утицао је на појаву нових идеологија на европској (и светској) политичкој сцени, које су представљале јасан изазов либералном капитализму – комунизма (1917), фашизма (1922) и, најзад, нацизма (1933). Такође, утицао је и на измештање средишта светске политичке и економске гравитације изван Европе (у САД), што је директна последица ратних разарања, задуживања и економског понирања Европе. Једноставно, свет изграђен током 19. века – у коме је Европа имала непорециво централно место као преовлађујући чинилац светске политике, центар светске војне моћи, водећи светски банкар, светски културни центар, генератор кључних идејних и уметничких токова – урушио се и нестао током Првог светског рата. Послератни период, за који је још 1919. године маршал Фердинанд Фош наслутио да ће представљати тек „двадесетогодишње примирје” 460 , јасно је показао до које је мере измењен међународни контекст. Истина, привид првенства великих европских сила био је краткотрајно очуван захваљујући изолационизму САД и изолацији СССР-а. Но већ потреси које је изазвала Велика економска криза јасно су показали сву драматичну зависност Европе од 459 Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila: Ekonomska promena i ratovanje od 1500. do 2000. godine, PodgoricaBeograd, s. 309. 460 “This is not a peace. It is an armistice for 20 years.” (Ruth Henig, The origins of the Second World War: 1933-1941, London – New York 2005, p. 69; Antony Best, Jussi M. Hanhimäki, Joseph A. Maiolo and Kirsten E. Schulze, International history of the twentieth century and beyond, London – New York 2008, p. 46.).
153
ваневропског центра политичке и економске моћи (САД). Криза је на политичку сцену Европе избацила немачке националсоцијалисте и Адолфа Хитлера, који је у наредних пар година – стално изазивајући водеће европске државе, Француску и Велику Британију – агресивном спољном политиком и милитаризацијом Немачке, у потпуности прекомпоновао европски политички простор и урушио варљиви систем политичке равнотеже заснован на одлукама Мировне конференције у Паризу (1919–1920) и оличен у Друштву народа. У таквој
политичкој
констелацији
Други
светски
рат
је
представљао
неминовност, која је изазвала потпуни колапс Европе (1939–1945). Нацисти су, претворивши системом савеза и ратним освајањима (1939–1941) готово читаву Европу у политички и привредни простор Трећег рајха, све ресурсе континента искористили за беспоштедан идеолошки и расни рат за освајање „животног простора”, у првом реду против СССР-а и у мањој мери против Велике Британије. Ратна разарања, демографски слом, масовна страдања цивила, холокауст и привредни колапс не само да су нагласили губитак водећих позиција Европе у међународној политици, већ су уништили било какве трагове вере у европско морално преимућство над осталим светом. Тријумф у рату јасно је показао да је наступила ера владавине две суперсиле – САД и СССР-а. И поред чињенице да је још током рата осмишљена, а након рата формирана Организација уједињених нација, као политички инструмент за контролу и спречавање међународних спорова, непомирљива идеолошка полазишта суперсила увела су свет у епоху Хладног рата. Европа – подељена, према често цитираним Черчиловим речима, „гвозденом завесом” – представљала је тек једну од многих неуралгичних тачака и простора на којем су Совјетски Савез и Сједињене државе одмеравале своје снаге. Поприште сучељавања обухватило је читав свет, од Кореје и Вијетнама, преко Грчке и Немачке, односно Блиског истока, Анголе и Мозамбика, до Никарагве и Кубе. Свет је живео у сенци „трке у наоружавању”, у сталном страху од могућег атомског рата, али и страху од исцрпљивања енергетских ресурса, пре свега нафте, те енергетских криза (1973. и 1979/80)
154
Било је то у исто време и сучељавање две идеологије, и то не само у политици, на нивоу локалних сукоба широм света (који су се делом отварали у процесу деколонизације), или „трке у наоружању”, већ и у области културе, уметности, филма, забаве, свакодневице, људских права, па и „космичке трке”, сучељавање које је неповратно изменило свет. Најзад, окончање Хладног рата (1989–1991) не само да је означило пораз СССР-а у послератном сучељавању суперсила, већ је довело и до потпуног краха комунистичке идеологије у Европи. 1. Идеолошки контекст руског развоја – СССР Руска политика током овог периода у потпуности је одређена новим идеолошким и државним оквирима 461 . Револуционарни преврати у фебруару и октобру 1917. године потпуно су трансформисали Русију. Државни удар у ноћи 25. на 26. октобар 1917. године,требало је да означи почетак „светске револуције”, која би била почетак изградње „праведнијег, комунистичког света” и довела „до свеопштег братства међу људима”. Но време је показало да је државни удар означио само почетак радикалних друштвених експерименат,а које су у руској политици и друштву спроводили бољшевици предвођени Владимиром Иљичем Лењином, а који су до непрепознавања преобратили како саму Русију, тако и свакодневицу руског човека. Вишевековна православна самодржавна империја дома Романових преобраћена је у бољшевичку државну творевину – Совјетску Русију (РСФСР), а потом (1922) Савез
Совјетских
Социјалистичких
Република
(СССР)
–
засновану
комунистичким (марксистичким) идејама и идеалима 19. века. Русија је иступила из рата. Револуционарне промене у потпуности су је изоловале из европске политике и изазвале крвав Грађански рат (1917–1920/1922), који је однео милионске жртве и довео до готово два милиона емиграната. 461 О историји Русије/СССР у 20. веку постоји изузетна библиографија. Но, по многим елементима најуравнотеженији и научно најкоректнији, а проблемски и концептуално изузетно успело обрађен синтетички преглед представља: А.С. Барсенков, А.И.Вдовин, История России 1917-2004 гг., Москва 2005. (или допуњено издање: А.С. Барсенков, А.И.Вдовин, История России 1917-2009 гг., Москва 2010.).
155
Револуционарни
процеси,
идеолошке
догме,
изолација
из
европских
политичких токова и Грађански рат довели су до напуштања и губитка преко 800.000 квадратних километара територије која је улазила у састав Руске империје (Финска, прибалтичке републике, Пољска, Буковина и Бесарабија). Уведена је једнопартијска диктатура комунистичке партије, еуфемистички названа
„диктатуром
пролетаријата”.
Спроведена
је
и
радикална
либерализација друштвених и породичних односа, просвете… Уведен је „ратни комунизам” и, истина на кратко, укинути су робно-новчани односи. Борбени атеизам и марксистичка догма заузели су место религије. Црква је била изложена прогонима. Свргнути император Николај II и читава царска породица су стрељани (јул 1918). Друштво је било увучено у вртлоге „класне борбе”, праћене терором и прогонима. Тек по окончању Грађанског рата, током којег се земља нашла на ивици колапса, започео је процес обнове и стабилизације, симболички оличен у тзв. Новој економској политици (НЕП – 1921). Након Лењинове смрти (1924) и оштре унутарпартијске борбе и дебате о „перманентној револуцији” (Троцки), односно „могућности изградње социјализма у једној земљи” (Стаљин), на власти се учврстио Јосиф Висарионович Стаљин. Крајем двадесетих година, у новом таласу политичког и привредног експериментисања, ушло се у процес индустријализације и колективизације, са циљем да се убрзано превлада заосталост и достигне ниво, пре свега индустријског, развоја Запада. Увођење строго контролисане државне, планске привреде (базиране на петогодишњим плановима) било је праћено снажним притисцима на становништво, масовним чисткама и формирањем „логорске империје” – ГУЛАГ-а, у којем је робовски рад затвореника коришћен за убрзан привредни развој земље 462 . Општи политички
притисак
био
је
праћен
извесним
општим
друштвеним
462 Упореди: Н.Ю. Белых, Экономика ГУЛАГа как система подневольного труда: На материалах Вятлага 1938-1953 гг., Москва 2011; М.А. Колеров, «Военнопленные в системе принудительного труда в СССР (1945-1950)», в: Отечественные записки, № 3 (2003), с. 355-376. (on line издање: http://magazines.russ.ru/oz/2003/3/2003_3_41.html); Paul R. Gregory and Valery Lazarev (Eds.), The economics of forced labor: the Soviet Gulag, Stanford 2003.
156
конзервативизмом у односу на питања породице и брака, просвету, свакодневицу. У исто време, од половине двадесетих до средине тридесетих година Совјетски Савез је успео да се поступно врати у основне токове међународне политике (мада бољшевичка елита није била спремна да се олако одрекне погодности за тоталну контролу друштва и неспутано експериментисање које јој је омогућавао изолационизам). Низ држава успоставио је пуне дипломатске односе са Москвом (почев од 1924), да би најзад СССР био примљен и у Друштво народа (1934)
463 .
Истина, Совјети су развијали два магистрална
правца спољне политике. Први, чији је репрезент била званична дипломатија, окренута европској проблематици, у великој мери суздржана и у потпуности уклопљена у владајуће стандарде међународних односа. И паралелно са њим, други, у великој мери илегалан, агресиван, који је имао јасно наглашену светску димензију и амбиције, и не само да није био уклопљен у постојеће стандарде међународних односа већ им је био супротстављен – базиран на Коминтерни
као
„центру
светске
револуције”.
Преко
Коминтерне,
конспиративног центра „извоза револуције”, бољшевичке власти у Москви су генерисале,
подржавале
и
финансирале формирање
и
организационо
повезивање комуниста и комунистичких партија широм света, стварајући на тај начин једну неформалну светску политичку мрежу, са јасним циљем ширења идеолошких постулата совјетске политике и политичке моћи, пропагандно базиране на идеалима марксизма и комунизма. У таквим околностима европске политичке турбуленције, нацистичка експанзија и најзад Други светски рат довели су до неминовности сучељавања два непомирљива идеолошка света: нацизма и бољшевизма (комунизма). Нацистичка Немачка напала је СССР (22. јуна 1941). Започео је „Велики отаџбински рат” руског народа. Трећи рајх, руковођен тежњом за освајањем „животног простора” за „расно супериорне аријевце”, који је према плану О спољној политици Совјетског савеза, генерално: А.С. Барсенков, А.И.Вдовин, История России 19172004 гг., Москва 2005, с. 194-202, 268-274, 498-503, 596-599; Советская внешняя политика в годы холодной войны (1945-1985): Новое прочтение, (ред. Леонид Нежинский), Москва 1995. 463
157
„Исток” („Generalplan Ost”) требало да се простире до линије АА (Архангелск – Астрахањ), током прве две ратне године (1941–1942), спроводећи изузетно успешно тактику „муњевитог рата”, под своју контролу ставио је огромна руска пространства, до линије која је ишла од предграђа Лењинграда, преко предграђа Москве, десне обале Волге, код Стаљинграда и обала Црног мора, до северног Кавказа. Ипак, након прелома и тријумфалних победа Црвене армије код Стаљинграда (1942–1943) и Курска (1943), започело је константно наступање Црвене армије. Совјетски Савез је заједно са ратним савезницима, САД и Великом Британијом, до краја рата ослободио Европу од нацистичке доминације. Изашавши из рата са ореолом несумњивог ратног победника, са моралним престижом у који је било уткано преко 26 милиона жртава, са моћном армијом која је ослободила од нациста источну и већи део централне Европе и чије су јединице биле стациониране у низу европских престоница (попут Беча, Берлина, Прага, Будимпеште Варшаве...), са територијалним проширењима од преко 700.000 квадратних километара – Совјетски Савез се наметнуо као једна од две несумњиве светске суперсиле, које су диктирале основне правце светске политике. Упоредо са експанзијом политичке и војне моћи – делом и у складу са договорима постигнутим током рата са савезницима
о
подели
интересних
сфера
са
циљем
формирања
прокомунистичке „зоне безбедности” ради заштите својих западних граница – СССР је по источној Европи проширио своју „идеолошку империју”. Помагао је успостављање и учвршћивање режима „народне демократије”, од Источне Немачке, Пољске и Чехословачке, преко Мађарске, Румуније и Бугарске, до Југославије и Албаније – изграђиваних под пуном контролом локалних комуниста и комунистичких партија (1944/45–1950). Током овог периода све земље прошле су кроз мање-више идентичне фазе развоја, које су биле диктиране из Москве и уклапане у општи контекст совјетске спољне политике. Током прве, тзв. „квазидемократске” фазе (1945–1950), у свим земљама „народне демократије” били су најпре одржани избори (на шта се Стаљин
158
обавезао још током преговора са западним савезницима током рата), након којих су формиране коалиционе владе (у којима су комунисти држали кључна места). Након тога следила је фаза привида вишепартијског система, која је у неким земљама трајала краће, а у некима дуже, током које су практично све комунистичке партије и покрети који нису припадали комунистичкој партији формално били обједињени у „народни фронт” (својеврсну коалицију свих партија), који су такође контролисали комунисти, да би на тај начин, временом, на политичкој сцени од свих партија остале једино комунистичке партије тих земаља. Паралелно су спровођени национализација економије, аграрна реформа са колективизацијом, индустријализација и увођење планске привреде. На крају те фазе доношен је нови устав (по моделу совјетског „стаљинског” Устава из 1936), увођен је једнопартијски систем, са укидањем приватне својине. Након тога, током друге фазе, која је такође трајала различито од земље до земље (1947/48–1950/53), спровођене су тзв. „чистке” партије ради учвршћивања монолитности комунистичких партија и њиховог чвршћег везивања за Москву 464 . Груписање сродних режима је, најзад, у реалности
биполарног
система
међународних
односа,
добило
јасне
организационе форме. У сфери економије било је то повезивање у Савез узајамне економске помоћи (СЕВ, од 1949), као одговор на „Маршалов план” (1947) опоравка и реконструкције западне Европе, а у војном погледу у Варшавски пакт (1955), као пандан западном повезивању у НАТО пакт (1949). Притом се снажно идеолошко присуство Москве осећало и у Западној Европи (посебно у Француској и Италији), а ширење бољшевичких идеја и активирање комунистичких елемената било је уочљиво од Далеког истока (Кина, Кореја, Вијетнам, Лаос, Камбоџа) до Латинске Америке (Куба или Никарагва).
О формирању и успостављању комунистичких режима у земљама «народне демократије», детаљније: Восточная Европа в документах Российских архивов 1944-1953 гг. Т. 1-2, (Ред. Г.П. Мурашко, Т.В. Волокитина, Т.М. Исламов, А.Ф. Носкова, Л.А. Роговая), Москва 1997-1998; Т.В. Волокитина, Г.П. Мурашко, А.Ф. Носкова, Народная демократия: миф или реальность? Общественно-политические процессы в Восточной Европе 1944-1948, Москва 1993; Т.В. Волокитина, Г.П. Мурашко, А.Ф. Носкова, Т.А. Покивайлова, Москва и Восточная Европа: Становление политических режимов советского типа (1949—1953): Очерки истории, Москва 2002. 464
159
На идеолошким поставкама марксистичке догме, државним основама базираним
на
једнопартијском,
тоталитарном
режиму,
терору
према
властитом становништву, са партијским лидером као стожером политичке стабилности и економским системом заснованим на затвореној аутархичној, самодовољној планској привреди – изграђиван је „нови свет” и формиран „нови човек”, хомосовјетикус 465 . Тако осмишљен, и у политичкој и друштвеној пракси реализован, систем је називан по његовом творцу – стаљинизам. Тежња ка радикалном преображају света и човека, ка изградњи комунизма – друштва заснованог на марксистичким и комунистичким догмама о изградњи „боље и срећније будућности” на „праведним основама”, у коме неће бити „експлоатације човека над човеком” – била је, и политички и пропагандно, уклапана у генералне трендове унутрашње и спољне политике. Управо та стаљинистичка варијанта друштвене и политичке праксе пренета је у све државе које су након Другог светског рата, на овај или онај начин, изграђивале социјализам. Унутар тако осмишљеног и постављеног система вредности, у првих пар деценија након рата своје место су имали и убрзан научни развој, и освајање технологије производње атомске бомбе – које се за готово све заинтересоване стране посматраче догодило неочекивано брзо (1949) и што је још значајније хидрогенске бомбе (1953), чији је „отац” био тада млади Андреј Дмитријевич Сахаров. Такође и изузетни успеси у „свемирској трци”, базирани на раду Сергеја Павловича Корољева – слање у орбиту Земље првог вештачког сателита, „спутњика” (1957) и првог човека у космос, Јурија Алексејевича Гагарина (1961). На плану спољне политике било је то време врхунца хладноратовског сучељавања током Кубанске ракетне кризе (1962), а у унутрашњој политици период дестаљинизације (почев од ХХ конгреса КПСС 1956). Унутар Варшавског пакта СССР није допуштао радикална политичка 465 Појам хомосовјетикус у научну терминологију увео је чувени руски социолог Александар Зиновјев. О том проблему детаљније: Александр Зиновьев, Гомо советикус, Москва 1991; такође и рад посвећен истој проблематици: Михаил Геллер, Машина и винтики. История формирования советского человека, Москва 1994.
160
колебања. Због тога је био спреман да на било какве политичке немире реагује радикалним политичким мерама, укључујући и војну интервенцију, у складу са доктрином „ограниченог суверенитета” (како ју је позних шездесетих година формулисао Л. И. Брежњев). Такав је случај са догађајима у Пољској и Мађарској (1956) и Чехословачкој (1968), односно поново у Пољској (1981), када је подржао војни пуч генерала Војћеха Јерузелског. Међутим, политички и друштвени динамизам који је наметао Никита Сергејевич Хрушчов изазивао је сталне турбуленције у друштву, које нису одговарале партијској номенклатури, те је убрзо дошло до његовог смењивања са места генералног секретара (1964). Након промене уследио је период „застоја”. Под влашћу Леонида Иљича Брежњева битно је смањена динамика политичких промена. У друштву се развијао опозициони дисидентски покрет (чији су симболи постали Александар Исајевич Солжењицин и А. Д. Сахаров), економија је све више почела да се ослања на извоз енергената. Док је свет улазио у период друге индустријске, а потом и информатичке револуције, совјетска партијска и државна елита доследно је истрајавала на окошталим идеолошким и пропагандним флоскулама, тврдоглаво се опирући било каквој идеји промена. У таквој ситуацији Москва се одлучила на један крајње рискантан спољнополитички потез – војну интервенцију у Авганистану (1979). Најзад, након смрти Брежњева (1982), совјетски партијски и државни врх, у којем су се већ деценијама налазили стари партијски кадрови – што је отворило простор да се тај кратки период времена сликовито назива влашћу „геронтократије” – био је суочен са неминовношћу промена. Након краће политичке борбе, на власт је дошао партијски руководилац спреман да те промене реализује – Михаил Сергејевич Горбачов (1985). Уследили су импулси у правцу темељних политичких и друштвених преображаја, познатији као „Перестројка” (престројавање) у унутрашњој, „Ново мишљење” у спољној политици, и „Гласност” (јавност) у друштвеној комуникацији 466 . Совјетска Постоји изузетно богата литература о историји СССР у време М.С. Горбачова. Међу најпотпуније и научно, проблемски и концептуално најкоректније и најпоузданије синтетичке прегледе свакако се могу 466
161
дипломатија напустила је дотадашњу хладноратовску праксу доследног сучељавања са САД. Одржан је низ самита на највишем нивоу, Горбачова и америчког председника Роналда Регана. СССР је повукао војску из Авганистана (1987), окончавајући на тај начин ову неславну епизоду. Но трансформација окошталог политичког, друштвеног и идеолошког система изазивала је превише друштвених и политичких напетости. Све је ескалирало кроз међунационалне
сукобе
(Нагорно-Карабах)
и
све
снажније
изражене
сепаратистичке тенденције (Литва, Летонија, Естонија, Грузија). Свеобухватна реформа целокупне политике неминовно се одразила и на земље „народне демократије”, односно совјетске „сателите”. Контрола Москве и подршка комунистичким
режимима
у
источној
Европи,
као
недвосмислен
спољнополитички постулат, била је напуштена. Међутим, реформе које су започете са великим полетом и општом друштвеном и међународном подршком изазвале су дубоку друштвену и политичку кризу и потпуни државни, економски и друштвени колапс. Најзад, криза је ескалирала и довела до распада система, силаска Комунистичке партије са власти и на крају распада земље (1991–1992). Све то повукло је за собом општи идеолошки колапс како у самом Совјетском Савезу, тако и у читавој источној Европи. Идеолошки „крсташи” широм света изгубили су тиме свој деценијски ослонац. Био је то крај бољшевичког државног и друштвеног експеримента, крај комунизма као идеологије у Европи и крај СССР-а као државне творевине. 2. Интегративни контекст развоја српског народа – Југославија и њене мене Историјски развој српског народа током читавог 20. века био је пресудно одређен новим државним оквиром 467 . Одмах по окончању рата (1. децембра сврстати: А.С. Барсенков, Введение в современую Российскую историию 1985-1991, Москва 2002; В.В. Согрин, Политическая история современной России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001; А.Б. Безбородов (ред.), Отечественная история России новейшего времени 1985-2005 гг., Москва 2007. 467 Од класичних историографских прегледа историје Југославије, свакако треба издвојити: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918-1988.T. I-III, Beograd 1988; У вези са југословенском кризом написан је
162
1918) српска политичка елита учинила је један од најдубљих прелома у модерној српској историји – свега четрдесет година након стицања државне независности (1878) унела је државност Србије и војничку победу извојевану током рата у новостворену државну творевину јужних Словена под круном династије Карађорђевић – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, државу у чијим је границама био обједињен највећи део српског народа који је живео на просторима југоисточне Европе. Нова држава, за коју се веома брзо испоставило да је, иако је формирана са идејом да обједини „троимени народ”, заправо класична многонационална земља – суочила се са сасвим новим изазовима унутрашње политике: питањем регулисања и балансирања међунационалних спорова и супротстављених интереса, најјасније изражених кроз усаглашавање политичке сарадње српске политичке елите са Хрватима (која је ескалирала у отворен политички сукоб 1921–1925), политичким атентатима које су вршили комунисти, дефинисањем и заштитом граница готово према свим суседима (Италији, Аустрији, Мађарској, Румунији и Албанији), сталним политичким и војним сукобима са Албанцима на Косову и на граници према Албанији, упадима комитских чета на граници са Бугарском; послератном обновом земље (с тим што су ратна разарања крајње неједнако погодила различите регионе нове државе – најдрастичније Србију); унификацијом новца (утврђивање паритетног односа динара и круне)... Сви ови проблеми преточили су се у латентну политичку напетост током друге половине двадестих година, која је експлодирала 1928 (пуцњима Пунише Рачића у парламенту у хрватске посланике), да би најзад и низ синтетичких прегледа историје Југославије, но велики део њих је мањкав пре свега због изражене пристрасности и наглашено идеологизоване дневнополитичке функционалности и утилитарности, те је стога у научном погледу практично неупотребљив. Ипак, међу објективније могуће је убројати: A. N. Dragnich, Yugoslavia's Disintegration and the Struggle for Truth, Boulder - New York 1995; M. Glenny, The fall of Yugoslavia: the third Balkan war, London - New York 1992; H. Hofbauer, Balkanski rat: razaranje Jugoslavije 1991-1999 (Перевод книги: Balkankrieg: die Zerstoerung Jugoslawiens), Beograd 2001; T. Judah, The Serbs - History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, London 1997; J. R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice There Was a Country, Cambridge 1996; D. A. Dyker and I. Vejvoda (eds.), Yugoslavia and After: a Study in Fragmentation, Despair and Rebirth, London - New York 1996; Милчо Лалков, Югославия 1918-1992: Драматичният път на една държавна идея, София 1999; Dejan Jović, Jugoslavija, država koja je odumrla: uspon, kriza i pad Kardeljeve Jugoslavije (1974–1990), Zagreb 2003. Югославия в ХХ веке: Очерки политической истории, (ред. К.В. Никифоров), Москва 2011.
163
била пресечена (али не и решена) увођењем личне диктатуре краља Александра (1929). Потом су атентат на краља Александра I Карађорђевића у Марсељу (1934), снажан спољнополитички и економски притисак нацистичке Немачке крајем тридесетих година и прекомпозиција државе по споразуму Цветковић–Мачек (1939) донели нове политичке потресе и унутрашње изазове. Нови
државни
оквир
неминовно
је
наметао
и
потпуно
нове
спољнополитичке приоритете. Краљевина Југославија обухватала је много већи, тиме и геостратешки значајнији простор, што је готово у потпуности изменило предратни (српски) спољнополитички положај и амбиције. Истина, упркос генералним променама у међународним односима, спољнополитички хоризонти њених активности нису превазилазили европске и још уже регионалне, балканске и централноевропске, оквире. У тако профилисаној спољној политици, од старих утицајних сила на овим просторима једино је још Француска имала пресудан утицај. На регионалном нивоу амбиције су битно нарасле, али се у исто време спољнополитичка констелација веома усложнила, а фокуси значајно изменили појавом нових суседа, партнера, али и супарника. Пре свих, Италије (која је нагло добила на значају након доласка фашиста на власт, 1922), али и Албаније и ревизионистички настројене Мађарске. Мада ни са осталим суседима нису била решена сва спорна питања, пре свих са такође ревизионизму склоном Бугарском, али чак ни са Румунијом, ни Грчком. У таквој
ситуацији
новоформирана
држава
је
велику
спољнополитичку
активност усмерила ка регионалним повезивањима са централноевропским и балканским државама: Мала Антанта (1922) и Балкански савез (1934). У другој половини тридесетих година 20. века, у ситуацији битно измењеног односа снага у Европи, у спољној политици, али и привреди Југославије, изузетно важно, по многим елементима и пресудно место заузела је нацистичка Немачка. Латентна нестабилност Краљевине Југославије, како у погледу унутрашње политике, тако и у погледу спољнополитичке позиције,
164
није представљала добру основу за суочавање са изазовима Другог светског рата (на које нису успеле да одговоре ни много стабилније земље). Други светски рат– обиљем догађаја и често контрадикторних решења – драматично је променио и преобратио правце развоја Југославије (у њеним оквирима и Србије): од потписивања Тројног пакта 25. марта и његовог одбацивања 27. марта 1941; агресије Трећег рајха 6. априла, краткотрајног Априлског рата и капитулације (1941); преко распада земље и одласка краља и владе у емигрирацију; периода нацистичке, бугарске, италијанске и албанске окупације; формирања фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ); геноцида над српским народом у НДХ (на територији Хрватске и Босне); идеолошки крајње искључивог Грађанског рата (1941–1944) два покрета отпора – комунистичког и грађанског; до преласка совјетских трупа преко територије Југославије (1944), тријумфа комунистичког крила покрета отпора у Грађанском рату, предвођеног КПЈ и Јосипом Брозом Титом, и потпуног ослобођења земље (1944–1945). Након рата целокупан ток дотадашњег политичког, друштвеног и културног развоја био је нагло прекинут и драматично преусмерен. Уместо монархистичког уређења проглашена је република,
а
уместо
предратног
вишепартијског
система
уведена
је
једнопартијска „диктатура пролетаријата”. Нове комунистичке власти увеле су земљу у потпуности у совјетску сферу утицаја (1944/45) и приступиле свобухватној трансформацији државе и друштва, наметнувши идеологију и у целини преузимајући и изграђујући политички, привредни и друштвени модел стаљинизма (1944/45–1948/49). Муњевито увођење комунизма, уз ореол ратног отпора Трећем рајху, учинили су да се Брозова Југославија веома брзо наметнула као авангарда у екумени „народне демократије” (1944–1948). Њене везе са Москвом биле су изузетно снажне, а утицај, примера ради, на збивања у Албанији или током Грађанског рата у Грчкој, несумњив. Темељи на којима је привреда земље до тада почивала нагло су замењени основама бољшевичког привредног експеримента:
укидањем
тржишта,
форсираном
индустријализацијом,
165
државном интервенцијом у привреди и планском привредом (базираном на петогодишњим
плановима),
експропријацијом
и
национализацијом,
колективизацијом, обавезним откупом (1944/45–1947). Дотадашњи наглашено грађански
културни
код
муњевито
је
замењен
наметањем
ригидне
комунистичке (стаљинистичке) идеолошке и културне матрице (оличено кроз соцреализам и агитпроп), уз пропагиранду борбеног атеизма, што је преусмерило даљи културни развој. Но након само пар година дошло је до неочекивано радикалног сукоба КПЈ и ИБ, односно Југославије и СССР-а, тј. Броза и Стаљина (1948). Била је то прва „бреша” у блоку држава „народне демократије”. Социјалистичка Југославија се након сукоба КПЈ и ИБ-а одлучила на процес еманципације од СССР-а, приближавања САД и тражења нове позиције у хладноратовском свету 468 . Захваљујући томе, у другој половини 20. века добила је важну улогу у хладноратовском, биполарном свету. Раскид блиских веза са СССР-ом означио је радикалну измену спољнополитичких приоритета. „Лавирање” између две суперсиле утицало је да
Југославија
релативно
брзо
напусти
регионалне,
балканске
и
источноевропске хоризонте спољне политике (у којима се југословенска дипломатија кретала у међуратном периоду, а посебно српска дипломатија у деценијама пред Први светски рат) и дипломатску пажњу преусмери ка државама „трећег” света, тражећи нове савезнике међу земљама тек ослобођеним у процесу деколонизације (попут Индије и Египта) и улажући огромне политичке напоре у међународни пројект организације „покрета несврстаних”. Чињеница да је СФРЈ у „хладноратовском” биполарном систему међународних односа имала веома специфично (и повољно) „место” између две суперсиле, послужила је комунистичкој елити као основа за стварање 468 Детаљније о спољнополитичкој позицији Југославије у процесу еманципације од СССР видети: Dragan Bogetić, „Laviranja jugoslovenske spoljne politike - vojna saradnja Jugoslavije sa SAD posle sukoba sa Informbiroom“, u: Istorija 20. veka, 1-2 (1993), s. 117-121; Dragan Bogetić, „Jugoslovensko približavanje Zapadu u vreme sukoba sa Kominformom“, u: Istorija 20. veka, 1 (1998), s. 61-67; такође погледати и америчку позицију: Gregory Mitrovich, Undermining the Kremlin: America's Strategy to Subvert the Soviet Bloc 19471956, New York 2000.
166
једног од најважнијих конституционалних друштвених митова социјалистичке Југославије (поред митова о самобитности, самосталности и оригиналности југословенске комунистичке револуције током Другог светског рата и о историјском „НЕ” Стаљину 1948. године) – мит да је та позиција изборена искључиво захваљујући властитом политичком значају, војној снази и дипломатској спретности, а да се није радило о прећутном договору суперсила. Нова спољнополитичка оријентација, након сукоба КПЈ са ИБ-ом, уз могућност релативно неометаног путовања југословенских грађана на Запад, утицали су на тиху еманципацију од соцреалистичке културне матрице (од 1950),
и
временом,
од
средине
педесетих
година,
све
израженију
вестернизацију и американизацију културног живота 469 . Привредни развој Југославије у новим условима, након сукоба 1948. године,
имао
је
извесне
специфичности:
није
спроведена
тотална
колективизација, а у извесном степену очувана је и приватна својина (право сељака на власништво над земљом и занатске радионице у приватном поседу). Такође, Брозова Југославија, пре свега због политичке еманципације од Совјетског Савеза, добила је значајну финансијску помоћ са Запада у виду неповратних кредита. Истина, та средства су најчешће коришћена за очување социјалног мира (преливана у потрошњу), за улагања у војноиндустријски комплекс или за изградњу тзв. „политичких фабрика” у појединим регионима земље. У таквим околностима, педесетих и шездесетих година југословенски партијски врх покушао је да фингира економску оригиналност (чији је циљ био да додатно пропагандно нагласи системске разлике у односу на СССР): уведено је тзв. „радничко самоуправљање”, тржиште је делимично било отворено за западне производе, поред државне својине уведена је и категорија „друштвене својине” итд. Иако су неки од ових елемената давали позитивне импулсе привредном развоју СФРЈ (понајпре делимично очување приватне својине у пољопривреди),
кључни
економски
механизми
бољшевичког
Упореди: Радина Вучетић, Американизација у југословенској популарној култури '60-их, Београд 2011. (Докторска дисертација одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2011). 469
167
(стаљинистичког)
система
–
форсирана
индустријализација,
државна
интервенција у привреди, тежња за формирањем аутархичног, затвореног и самодовољног
економског
система,
изградња
и
форсирање
тзв.
социјалистичких привредних „гиганата”, потпуна контрола банкарског система и политике креирања новца, укидање тржишне регулације економских токова – у потпуности су били очувани до краја осамдесетих година. Иза пропагандне фасаде о спољнополитичким достигнућима, оличеним у тзв. „трећем путу” и Несврстанима и испод површине привредне стабилности и благостања, пропагандно оличених у „социјалистичком самоуправљању”, „удруженом раду” и сличним флоскулама, али реално економски неостварљивих без снажне (и бесповратне) финансијске потпоре и помоћи Запада, нагомилавале су се унутрашње политичке противречности. Сукоб са ИБ-ом је, на унутрашњем плану, довео до политичког обрачуна са неистомишљеницима (присталицама совјетске линије) и до формирања тзв. „југословенског ГУЛАГ-а” – Голог отока и осталих репресивних логора за политичку изолацију – јасно показујући суштински тоталитаран карактер режима.
Након
класичног
стаљинистичког
обрачуна
са
„класним”
непријатељима (1944/45–1947/48), а потом после сукоба са ИБ-ом и са „идеолошком петом колоном” (1948/49–1953/54), уследила је деценија релативне политичке стабилности. Али већ крајем шездесетих година наступио је период снажних политичких потреса: студентски немири (1968), побуна Албанаца на Косову (1969), обрачун са српским „либералима” и хрватским „Маспоком” (1970–1972), након чега су постале очигледне назнаке дубоке кризе у функционисању државе. Оне су се јасно исказале доношењем новог Устава, у који су били уграђени недвосмислени конфедерални елементи (1974). Наредну деценију обележиле су: перманентна и латентна економска криза ниског интензитета, нарочито уочљива након Брозове смрти (1980), нове побуне Албанаца на Косову (1981) и све снажнија политичка несагласја владајућих комунистичких елита по републикама и покрајинама. Истина,
168
седамдесете и осамдесете – у друштвеном погледу године делимично еманципованог комунизма – отвориле су нове културне хоризонте. Но паралелно са тим процесима још увек је био уочљив и снажан уплив политичког (и идеолошког) у културном стваралаштву, било тако што су поједина књижевна и уметничка дела забрањивања или цензурисана, или кроз јавни ангажман дисидената (мада се, када је српско друштво у питању, тешко може говорити и размишљати о постојању дисидената у источноевропском значењу тог појма – какви су били Солжењицин, Сахаров, Тарковски, Буковски, Кундера, Хавел... – пре би се могло закључити да се радило о некој врсти квазидисидената, попут Добрице Ћосића, Михајла Марковића, Матије Бећковића и др.) 470 . Евидентно приближавање краја Хладног рата током друге половине осамдесетих година 20. века омогућило је да се ти неспоразуми преточе у снажне политичке потресе, који су довели до новог распада земље (1991–1992). Био је то истовремено и крах једног идеалистичког модела државне заједнице. Јасно се показало да ниједан привид успешности Социјалистичке Југославије,
ниједна пропагандна,
митолошка
образина
југословенског
социјализма – ни спољнополитички пројект Несврстаних, ни идеалистички пројекат решавања националних односа кроз тзв. „братство–јединство”, нити пак економска илузија „социјалистичког самоуправљања” и „удруженог рада” – нису могли понудити ниједну ваљану основу за њено очување, ни помоћи да она преживи као јединствена државна творевина. Унутрашње противречности биле су, једноставно, уграђене у њене основе. Од кључне идеолошке контроверзе међуратне Југославије, унитаризам или федерализам, пресечене (али не и разрешене) диктатуром краља Александра. Преко крвавог наслеђа Грађанског рата и геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској, које је надвладано (али не и потиснуто из колективног памћења) 470 О феномену дисидентства у југословенском друштву, изузетно промишљено, утемељено и контекстуализовано, расправљао је: Goran Miloradović, „Ljudi na strateškim mestima: Uzroci, posledice i smisao sukoba Josipa Broza Tita i Milovana Đilasa na Trećem (vanrednom) plenumu CK SKJ 1954. godine“, u: Tito – viđenja i tumačenja: Zbornik radova, (urednik O. Manojlović-Pintar), Beograd 2011, s. 199-231.
169
комунистичком
диктатуром
Јосипа
Броза
и
пропагандно
маскирано
флоскулом о „братству и јединству” југословенских народа. До титоистичке варијанте стаљинистичке идеолошке, политичке привредне и друштвене матрице на којој је била изграђена социјалистичка Југославија. Матрица која је, са једне стране – поготово током живота Јосипа Броза – прекривала и под контролом држала политичку реалност у којој је паралелно функционисало шест (од 1974 – осам) релативно независних комунистичких партија (по републикама, односно аутономним покрајинама), које су само део своје реалне политичке моћи „делегирале” у Савез комуниста Југославије (СКЈ). Са друге стране, је служила као основа за артикулисање веома амбициозне и активне политике и према Истоку и према Западу, али чија је функционалност била могућа једино у хладноратовском контексту међународних односа. У таквој ситуацији, са окончањем Хладног рата, са нестанком општег контекста биполарног света у којем је СФРЈ имала јасно дефинисано место и нестанком комунистичког
идеолошког
система
у
читавој
Источној
Европи,
као
својеврсног „заштитног кишобрана” – у новом униполарном свету који је изграђиван под потпуном превлашћу једине преостале суперсиле САД (након 1991) – унутрашње противречности проистекле из политичких реалија и масе (диктатуром Броза тек потиснутих, али не и решених) проблема напросто су експлодирале и разориле југословенски државни оквир (1990–1992). * То би у основним цртама била скица генералног контекста унутар кога, и у односу на који су се током 20. века развијали руско-српски (прецизније југословенско-совјетски) односи. Њихова кључна карактеристика, која је диктирала и њихову суштину, везана је за чињеницу да су у већој или мањој мери изгубили националне и попримили искључиво идеолошке предзнаке. 3. Политички односи: у стегама идеологије
170
Током 20. века у неколико наврата долазило је до радикалних преокрета у руско-српским односима. Србија и српски народ су многоструким везама, кроз читав 18. и 19. век, до 1914. године, били повезани са царском Русијом као државом, са руском црквом, културом и са руским народом. Стога су Фебруарска и Октобарска револуција (1917) представљале велико искушење за српско-руске односе. Рушење династије Романов, нестанак Руске империје, револуционарни преображаји и Грађански рат (1917–1920) неминовно су се одразили на међусобне односе 471 . Иступање Русије из рата и потписивање сепаратног мира са Централним силама у Брест-Литовску, 3. марта 1918, утицало је да српска влада, која се налазила у избеглиштву на Крфу, изгуби једног од главних политичких савезника и заштитника у спољној политици и гаранта српске, у том тренутку изгубљене, државности. У исто време, код политичке елите Србије, а потом и елите новоформиране Краљевине СХС, појавио се страх од револуције и револуционарних идеја које су пропагирали бољшевици. Проблем који је 1917–1918. године властима, тада још увек Краљевине Србије, донео бољшевички државни удар и закључење сепаратног мира у Брест-Литовску, био је вишеструк. Налазећи се у том тренутку још увек у избеглиштву, српска влада не само што је изгубила свог традиционалног спољнополитичког савезника већ и једног од најважнијих гараната њеног ратног програма – формирања државе Срба, Хрвата и Словенаца. Одлука Антанте да војно интервенише против бољшевика у Грађанском рату у Русији додатно је компликовала позиције владе у избеглиштву. Антанта је у пролеће 1918. године поставила пред српску владу захтев за конкретним ратним ангажовањем српских војника у борбама против бољшевика, пре свега рачунајући на ангажовање Допунског батаљона Добровољачког корпуса СХС, О односу Србије и Краљевине СХС према догађајима у Русији постоји више радова, детаљније о тој проблематици, са прегледом старије литературе: M.Jovanović, “Kraljevina SHS i antiboljševička Rusija 19181924. Skica za sveobuhvatno tumačenje”, u: Tokovi istorije 1-2 (1995), 93-126; Од старије литературе посевећене овој проблематици, погледати такође: Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, Београд 1977; Богумил Храбак, "Југословени у интервенционистичким трупама на северу Русије 1918-1919. године", у: Историјски гласник 2 (1963); с. 3-51; Радослав Ст. Јовановић, Зашто сам и како био и остао у Русији од 1913. до 1923. године. Кратки меморандум Министру Спољних Послова Краљевине СХС, Београд 1925; Никола Поповић, «Југословенска централна комунистичка организација у Русији 1918-1921», у: Прилози за историју социјализма 5 (1968). 471
171
који се налазио у Русији. Но српска влада се одлучно успротивила тој намери. Противљење је било условљено неколиким разлозима. Чињеница да се сама налазила у избеглиштву није јој допуштала било какву активну акцију у Русији. Осим тога, заузела је начелан став да се не треба мешати у руске унутрашње послове. Истовремено, желела је да сваког српског војника, уколико је то могуће, искористи на Солунском фронту, а не на неком другом фронту или политичком жаришту у Европи. Најзад, изузетно је држала до традиционалних веза са Русијом. То је био разлог да је и сама идеја да би српски војник могао да се нађе на супротној страни фронта и да се бори против руског борца (без обзира на идеолошке ознаке његове армије) наилазила на снажан и одлучан отпор
владајућих
политичких
елита,
упркос
њиховом
снажном
антибољшевизму и нетрпељивости према совјетској власти у Русији. Но и поред тога, српске (а касније и југословенске) власти у политичком погледу уплеле су се у руску проблематику знатно свеобухватније и дубље. У сложеним условима Грађанског рата у Русији, који је узимао све више маха, постајао све разорнији и до крајности провоцирао политичке искључивости, српске власти су покушавале, у првим месецима након револуције, колико су то услови дозвољавали, да међусобне односе изграђују нијансирано, на неколико паралелних нивоа, у троуглу између Београда (тј. Крфа, пре ослобођења) са једне, потом званичне Москве (Петрограда) са друге, и
најзад
антибољшевичких
влада
у
Омску
(адмирала
Колчака),
у
Јекатеринодару (генерала Деникина) и у Севастопољу (генерала Врангела) са треће стране. Но, политика лавирања између зараћених и сурово идеолошки завађених страна није могла дуго потрајати. Српске власти су све више наклоности почеле да показују према антибољшевичким носиоцима отпора током Грађанског рата, који су будили наде у могућност рестаурације „старе Русије”. С друге стране, бољшевичке власти почеле су пуну пажњу посвећивати југословенским комунистима у Русији. Логична последица такве промене политичких позиција било је и повлачење српског посланика Мирослава Спалајковића из Москве (20. јула 1918), са једне, односно образовање
172
„Југословенског совјета радничких и сељачких депутата” у Москви, након формирања Коминтерне (20. март 1919); преузимање српског конзулата у Москви од стране Југословенског совјета (24. март 1919) и затварање вицеконзулата у Тамбову и посланства у Петрограду (до 3. априла 1919), с друге стране. Тиме је и фактички и формално дошло до прекида односа. Доследна антибољшевичка оријентација српских, а касније и власти Краљевине СХС, предвођених краљем Александром и Николом Пашићем, неминовно је водила ка успостављању односа са једним од антибољшевичких центара отпора у Грађанском рату. Мада је у географском, али и политичком погледу гравитирала ка заповедницима антибољшевичких армија на југу Русије, влада у Београду ступила је у контакте са „Сверуском привременом владом” адмирала Колчака у Омску (коју су септембра 1918, у Уфи, формирали легитимно изабрани посланици – у јануару те године растеране – Уставотворне скупштине). Ту владу признали су и други најважнији заповедници антибољшевичких армија, Н. Н. Јуденич и А. И. Деникин. Најзад, Влада краљевине СХС под председништвом Стојана М. Протића, у сложеној ситуацији у којој се и сама налазила, борећи се са једне стране за међународно признање новоформиране државе, а са друге тражећи начина да јасно искаже подршку
антибољшевичким
центрима
отпора,
и
тиме
истакне
свој
антибољшевички став – признала је владу у Омску. На тај начин поступила је по препоруци Николе Пашића, који је као шеф делегације Краљевине на Конференцији мира у Паризу, договорио међусобно признање Београда и Омска на састанку са С. Д. Сазоновим, министром спољних послова владе адмирала Колчака. Одлука о признавању владе адмирала Колчака као владе Русије објављена је у Службеним новинама 28. априла 1919, а Стојан Протић је 19. маја службеном нотом о признању званично обавестио владу у Омску. Краљевина СХС је за званичног дипломатског представника при омској влади, у рангу отправника послова, поставила Јована Д. Миланковића, док је са руске стране у својству посланика био је именован искусни дипломата, који је већ боравио у Београду, Василиј Николајевич Штрандтман. Време је показало да је
173
Краљевина СХС била једина држава која је званично признала владу у Омску и са њом установила службене дипломатске односе 472 . Пораз јединица адмирала Колчака, који је убрзо уследио, иако је донекле пореметио ситуацију, није битније утицао да Краљевина измени став према „руском питању”. В. Н. Штрандтман остао је на челу руске мисије и после Колчаковог пораза, тада као представник Деникинове владе, а након његовог напуштања Русије и као представник владе генерала Врангела. За то време на југу Русије деловале су дипломатска и војна мисија Краљевине СХС. Дужност руског посланика Штрандтман је обављао и када је последњи председник владе коју је он представљао, генерал Врангел, дошао у Краљевину и настанио се у Сремским Карловцима. На месту посланика он је одиграо велику и веома значајну улогу приликом доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1919– 1921). Краљевина СХС је функцију Руског посланства укинула, када и већина европских земаља, почетком марта 1924. године. Но формално она чак ни тада није била дефинитивно угашена, јер је посланички акредитив В. Н. Штрандтмана и даље остао при двору. Приликом прослава важних државних празника он се и даље налазио на списковима дипломатског кора акредитованог
Београду.
После
формалног
укидања,
посланство
је
преименовано у „Делегацију за заштиту интереса руских избеглица”, а на његовом челу налазио се бивши посланик Штрандтман. Делегација је задржала просторије бившег руског посланства, на чијој се фасади и даље налазио руски императорски двоглави орао и била је истакнута руска национална застава. Доследан антибољшевички став власти у Београду у великој мери је утицао на њихову одлуку да прихвате 44.000 руских избеглица 473 . Временом Детаљније: Мирослав Йованович, «Сербия (Югославия) между большевиками и белыми генералами, или о дипломатическом признании Колчака», в: Русский сборник: Исследования по истории России, Том II, Москва 2006, с. 293-312. 473 О досељавању руских избеглица у Краљевину СХС, детаљније: Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Miroslav Jovanović, “Das russische Exil in den Balkanstaaten nach dem Ende des Burgerkrieges 1919-1920/22”, in: D. Dahlmann (Hg.), Unfreiwilliger Aufbruch: Migration und Revolution von der Franzosischen Revolution bis zum Prager Fruhling, Essen 2007, S. 81-114. 472
174
број избеглица је опадао 1936/37 – око 27.000, а након 1944/45 – око 10.000. Већи део избеглица био је концентрисан у источном делу земље (Србија и Македонија), а скоро трећина (око 10.000) је почетком 30-их година живела у Београду. Изражено немирење са политичким променама у Русији, подједнако као и традиционалне руско-српске везе, утицале су да се власти Краљевине СХС, предвођене Николом Пашићем и краљем Александром I, са изузетном наклоношћу односе према руским избеглицама. Организовале су прихват и помоћ, те омогућиле несметану делатност читавог низа избегличких институција и организација. Међу избегличким институцијама највећи значај имале су Руска армија, чији се Штаб на челу са П. Н. Врангелом до 1925. налазио у Сремским Карловцима и Синод Руске православне заграничне цркве, на челу са митрополитима Антонијем (Храповицким), 1921–1936. и Атанасијем (Грибановским), 1936–1944/64, са центром такође у Сремским Карловцима (1921–1938) и Београду (1938–1944). Власти су омогућиле запошљавање дела избеглица у државној служби, а руских војника колективно на уговорној служби у пограничној стражи и у Министарству грађевина (на изградњи путева). Такође, дозволиле су и организацију руског школског система – у међуратном периоду у Краљевини је радило више од 70 руских средњих и основних школа и школских група. Помагале су и организацију и рад научних (попут Руског научног института у Београду), културних и уметничких удружења (Савез руских писаца и новинара, позоришта и позоришне трупе, оркестре, црквене хорове...), који су имали изузетан значај у животу избеглица 474 .
474 О руској емиграцији у Југославији детаљније: Остоја Ђурић, Руска литерарна Србија 1920-1941. Писци, кружоци, издања, Горњи Милановац-Београд 1990; Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова. Том I- II, Београд 1994; Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС 1919-1924, Београд 1996; Русская эмиграцня в Югославии, Москва 1996; В.Д. Козлитин, Русская и украинская эмиграция в Югославии, Киев 1998; Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев, Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011; Детаљну библиографију објављених радова погледати у: Алексей Арсеньев, „Выборочная библиография книг и статей о русских в Сербии“, в: Русские в Сербии, Белград 2009, с. 349-356. Такође, изузетна библиографија радова самих избеглица: Јован Качаки, Руске избеглице у Краљевини СХС/Југославији: Библиографија радова 1920-1944: Покушај реконструкције, Београд 2003.
175
Доследан антибољшевички став био је, без сумње, пресудан да власти у Београду доследно истрајавају, чак и преко граница политичке логике, на званичном непризнавању совјетских власти у Москви. Томе је свакако допринео и боравак великог броја руских избеглица на њеној територији. Тако је Југославија међу последњим европским државама званично признала Совјетски Савез. Догодило се то тек после отпочињања Другог светског рата, у јуну 1940. године, у потпуно измењеној европској политичкој панорами. А потом, у драматичној ситуацији, ноћ уочи напада Трећег рајха на Југославију, потписан је Уговор о пријатељству и ненападању (5. марта 1941) 475 . Међутим, упркос непостојању дипломатских односа, појединци су успевали, на различите начине, да пређу „с оне стране санитарног кордона”, те су тако Станислав Винавер 476 , раних двадесетих година, односно Драгиша Васић 477 , Сретен Стојановић 478 и Владислав Рибникар, 1927. Године, на десетогодишњицу Октобарске револуције, упркос затвореним границама, посетили СССР. Осим тога, српско-руске (прецизније совјетско-југословенске) везе одржаване су и на још једном нивоу. Потпуно у складу са једним од два магистрална правца совјетске спољне политике – одржавања илегалних веза са комунистима широм света преко Коминтерне – и југословенски (и српски) комунисти одржавали су константне везе са Москвом: појединци су одлазили у СССР ради припреме и организационог повезивања са комунистичким центром и прављења мреже са осталим комунистичким партијама; локални комунисти у Југославији добијали су из Москве финансијска средства за своје активности,
такође
су,
илегалним
каналима,
добијали
литературу
и
пропагандни материјал; део српских (југословенских) комуниста је преко 475 Детаљније: N. Popović, Jugoslovensko-sovjetski odnosi u drugom svetskom ratu..., s. 26-28.; А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 245-248. 476 Станислав Винавер, «[У вртлогу револуције и Грађанског рата]», у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 441-447. 477 Упореди, са прегледом старијих издања: Драгиша Васић, «Утисци из Русије», у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 447-469. 478 Сретен Стојановић, «Импресије из Русије», у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 469-480.
176
организационих
канала
Москве
пребачен
у
Шпанију,
да
би
се
у
Интернационалним бригадама борио у Шпанском грађанском рату (као својеврсној припреми за евентуално будуће партизанско ратовање 479 ); појединци су се школовали на универзитетима у организацији Коминтерне, док су неки од истакнутих комунистичких првака, попут Јосипа Броза или Родољуба
Чолаковића,
на
тим
школама
радили
као
предавачи
и
инструктори… 480 Везе су биле разгранате и изузетно активне, до мере да је један број српских и југословенских комуниста страдао у масовним чисткама у СССР-у током друге половине тридесетих година, попут Филипа Филиповића, браће Миљуш, Живојина Павловића, Симе Марковића, Владимира Ћопића, браће Вујовић и др. 481 Такође, шарм илегалне комунистичке активности имао је у то доба одјека у српској средини кроз појаву познату као „салонски комунизам”, али и кроз поједине организоване акције попут студентских штрајкова (1935. и 1936) и демонстрација на Београдском универзитету (1937). Истовремено, сама Коминтерна профилисала је активну политику према догађајима у Југославији 482 . У складу са стаљинистичком доктрином решавања националног
питања,
формулисана
је
политика
о
„великосрпском
национализму” као кључном проблему у функционисању југословенске државе, са којим се комунисти морају борити 483 . Та политичка платформа била је уткана у основе политике југословенских комуниста како у предратном времену, тако и током и, поготово, након рата. У потпуно новој ситуацији, која је настала у Европи са избијањем Другог светског рата, југословенско-совјетски (руско-српски) односи ушли су у потпуно нову фазу развоја. Сам рат се у читавом низу аспеката одражавао на међусобне односе. Свакако најдалекосежнији значај имала је победа комуниста Детаљније, са прегледом старије литературе: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 193-204. 480 Упореди: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 184-193. 481 Детаљније: Petar Požar, Jugoslaveni – žrtve staljinskih čistki (dokumentarna kronika), Beograd 1989. 482 Упореди : Р.П. Гришина (ред.), Национальный вопрос на Балканах через призму мировой революции (в документах центральных российских архивов начала – середины 1920-х годов). Ч. 1-2, Москва 20002003. 483 Детаљније: Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd 1992. (посебно, с. 286-313). 479
177
у Грађанском рату и свеобухватна подршка коју су добили од Москве, пре свега дипломатска и војна. По многим елементима пролаз јединица Црвене армије преко територије Југославије (1944–1945) имао је одлучујући значај за ојачавање позиција југословенских комуниста у ратним операцијама у Југославији. Такође, комунистички покрет отпора у Југославији ослањао се на свестрану дипломатску подршку, и формалну и неформалну, коју су му пружале и совјетска дипломатија и совјетске агентурне мреже (примера ради, преко групе својих агената у британском обавештајној служби, тзв. „кембриџке петорке”, окупљене око Кима Филбија, односно тако што су још током 1942. године успеле да остваре оперативни „контакт” и чврсте везе са баном Иваном Шубашићем (кодно име Серес), који се тада налазио у САД 484 ). Војно ангажовање Црвене армије, чије је јужно крило (2. и 3. украјински фронт) ослободило источни део земље са Београдом од нацистичке окупације, створило је пресудну основу на којој су југословенски комунисти изградили власт последњих месеци рата 485 . Но није само ангажовање СССР-а и Црвене армије чинило сву пуноћу међусобних односа током рата. Напротив. До које мере су традиционалне српско-руске везе налазиле одраз чак и у ратној ситуацији најбоље се може илустровати податком да су у првим месецима рата окупационе немачке власти сматрале да комунистички покрет отпора у Србији, под псеудонимом Тито, заправо предводи совјетски дипломата Лебедев 486 . У смутним ратним временима део руских избеглица такође је узео активно учешће. Ангажовање у оквирима Руског заштитног корпуса, од првих дана рата, јасно је показивало жељу избеглица да се ангажују на Источном фронту, у борби против омражених бољшевика. Али упркос жељама и намерама, остали су у земљи где су, у већој или мањој мери, сарађивали са окупаторским властима, као помоћне војне јединице. У складу са таквим својим ангажманом, Детаљније: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 263-265. Детаљније: Мирослав Јовановић, „20. октобар: од ослобођења до окупације Београда (Радикална трансформација једног политичког симбола)“, у: Ослобођење Београда 1944. Зборник радова, Београд 2010, с. 505-523. 486 Детаљније: Мирослав Јовановић, „О једној забуни у нашој историографији или ко је В.Лебедев ?“, у: Зборник Филозофског факултета. Серија А: историјске науке. Књига XVIII. Споменица Радована Самарџића, Београд 1994, с. 337-354. 484 485
178
по окончању рата повукли су се из земље пред наступајућом Црвеном армијом. Насупрот њих, мања група избеглица учествовала је у комунитичком покрету отпора, у Савезу совјетских патриота. Ипак, највећи део емиграната није се политички ангажовао током рата 487 . У комплексној ратној ситуацији на територији Србије појавиле су се још неке јединице састављене од совјетских грађана, које су улазиле у састав немачких окупационих снага, које је Трећи рајх ангажовао за борбу против парзитана. На првом месту јединица „Горштак”, састављена од Грузина и војника других кавкаских народа, специјално припремљена за планинско ратовање, која је деловала у Македонији, Босни, Срему и источној Славонији. Затим азарбејџанске, таџекистанске, јерменске и севернокавкаске јединице, које су деловале на Косову и Метохији, у Хрватској и Босни, односно 162. туркестанска дивизија формирана од Казаха, Киргиза, Узбека, Таџика, Туркменистанаца, Калмика и Азарбејџанаца, која је деловала на простору НДХ. Најзад, и 14. СС дивизија „Галиција” (1. украјинска), састављена од украјинских националиста, која је деловала у Словенији, Штајерској и Корушкој, и свакако најпознатија, „Козачка дивизија”, под командом фон Панвица, која је деловала у Србији и НДХ 488 . Интензивирање односа, али у потпуно другачијем међународном контексту – у тренутку тријумфа СССР у Другом светском рату, ширења совјетске империје на Источну Европу и победе комуниста у Грађанском рату у Југославији – уследило је од 1944. године. То је донело нови снажан и дубок заокрет у међусобним односима, који су од тог времена грађени у оквирима комунистичке идеологије и посматрани и оцењивани из те визуре. Чињеница да је Југославија била једна од ретких земаља Источне Европе у којој по окончању ратних дејстава нису остале стациониране јединице Црвене армије, како би војно осигурале и помогле учвршћивање на власти локалних 487 Детаљно о „руском фактору“ током Другог светског рата у Југославији погелдати, са прегледом старије литературе: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији: Утицај СССР-а и руских емиграната на догађаје у Југославији 1941-1945, Београд 2011; такође и: N. Popović, Jugoslovenskosovjetski odnosi u drugom svetskom ratu (1941-1945), Beograd 1988. 488 Детаљније: А.Тимофејев, Руси и Други светски рат у Југославији…, с. 124-152.
179
комуниста, јасно сведочи да су југословенски комунисти чврсто држали власт још пре краја рата. У том погледу југословенски комунисти представљали су авангарду у совјетској екумени у Источној Европи и, у првих пар година након рата, најближег и највернијег савезника СССР-а. Јосип Броз је званично посећивао Москву још током рата (1944 – када је без знања западних савезника са Виса одлетео у Совјетски Савез, свега две недеље пре чувених преговора Стаљина и Черчила о „подели сфера интереса на Балкану”, по коме је утицај СССР-а и западних савезника у послератној Југославији подељен у односу 50/50%; потом и 1945 – када је потписан Уговор у пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи СССР-а и Југославије), а затим и по окончању рата (1946). Нове комунистичке власти потписале су са Москвом низ билатералних, међудржавних уговора: Уговор о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи; Споразум о условима рада совјетских стручњака; Споразум о испорукама нафтних деривата Југославији (1945); Споразум о економској сарадњи (1946); Споразум о оснивању Југословенскосовјетског дунавског парабродарског акционарског друштва; Споразум о оснивању Југословенско-совјетског друштва за цивилно ваздухопловство; Споразум о школовању грађана ФНРЈ у високим цивилним образовним установама СССР-а (1947) 489 и др., који су представљали основу међусобне сарадње. У земљи је убрзано увођен стаљинистички политички, привредни, друштвени и културни модел. Први Устав социјалистичке Југославије (1946) у највећем проценту је представљао преписану и прерађену варијанту чувеног „стаљинског” Устава (1936) 490 . Уведена је планска привреда, а на селу спроведена колективизација… 491 Истина, и поред чињенице да је Југославија
Текстови ових споразума у: Југословенско-совјетски односи 1945-1956. Зборник докумената, (Приређивачи: Љ. Димић, Ђ. Борозан, И.В. Бухаркин, Л.В. Внукова, Ј.А. Зеленко, М.К. Кравченко, В.А. Сољански) Београд 2010, с. 15-17, 36-38, 49-50, 119-122, 157-161, 161-165, 230-232. 490 Детаљнију анализу погледати у: Мирослав Јовановић, „Пресликана или самобитна друштвена изградња: Компаративна анализа Устава ФНРЈ (1946) и Стаљинског Устава СССР-а (1936)“, у: Токови историје, 1-2, 2008, с. 280-289. 491 О односу југословенских комуниста према селу, детаљније, са прегледом релевантне литературе: Момчило Митровић, Друштвено економске промене и организација управљања привредом у Србији 1944-52 године, Београд-Пожаревац 1988; Ненад Стошић, Аграрна колективизација у Србији и Бугарској 489
180
представљала авангарду и „најближег савезника” међу свим земљама у совјетској сфери утицаја, сви односи које су комунистичке власти у Београду могле успостављати са осталим државама „народне демократије” морали су бити подложни системској супервизији Москве, у троуглу: Москва – Београд – … (Софија, Тирана, Праг, Букурешт…). Но у тренутку када је амбиција нових комунистичких власти у Југославији битно превазишла реално место и улогу коју су могле (и смеле) имати у биполарном свету који је почео да се формира након рата – пројекат Балканске федерације 492 , политички утицај у Албанији, помоћ комунистичким снагама у Грађанском рату у Грчкој 493 , убрзано преузимање власти на свим нивоима и завођење једнопартијске диктатуре (које је имало битно бржу динамику у односу на остале земље совјетског „лагера” у Источној Европи) – неминовно је дошло до сукоба. Сучељавање две политике довело је до сукоба који је ескалирао током 1948, након резолуције ИБ-а (јун 1948)494 . Иако се Југославија трудила да докаже
своју
идеолошку
правоверност,
чврсто
се
држећи
основних
стаљинистичких догми у унутрашњој политици (1948–1949), разлаз је био потпун и довео је до прекида свих односа, по други пут за мање од пола века. Од најближег савезника, највернијег саборца и авангарде комунистичког света, југословенске комунистичке власти постале су образац „издаје” и „слугу западног капитализма”, а Југославија прва „парија” комунистичког света. То је, по совјетском моделу 1945-1953: Компаративна анализа законодавстава, Београд 2007. (Магистарска теза одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2007). 492 Детаљније: Branko Petranović, Balkanska federacija: 1943-1948, Šabac 1991; Милчо Лалков, От надеждата към разочарованието: Идеята за федерация в Европейския югоизток 1944-1948 г., София 1994. 493 Детаљније, са прегледом релевантне литературе: Милан Ристовић, „Између категоричког императива и равнотеже сила: Грчка криза у сенци односа Тито-Стаљин 1946-1949“, у: Зборник радова са међународног округлог стола Тито-Стаљин. Београд 25. октобар 2006, Београд 2007, с. 61-79. 494 О сукобу 1948, са прегледом старије литературе, детаљније: А.С. Аникеев, Как Тито от Сталина ушел: Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва 2002; Svetozar Rajak, „The Cold War in the Balkans, 1945-1956: From the Greek Civil War to Soviet-Yugoslav-Normalization“, in: Melvyn P. Leffler and Odd Arne Westad (eds.), Cambridge History of the Cold War, Volume I: Origins, Cambridge - New York: Cambridge University Press, 2010, p. 198-220; 1948 - Jugoslavija i Kominform: pedeset godina kasnije, Beograd 1998; Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine: Zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1999. Општи преглед совјетске политике у том периоду: Г.М. Адибеков, Коминформ и послевоенная Европа. 1947-1956, Москва 1994.
181
неминовно, изазвало драматичне потресе и дубоке и далекосежне промене. Унутар југословенског друштва започела је борба са „петом колоном”, тј. онима који нису могли ни схватити, ни прихватити тако брзу и драстичну промену политичке оријентације. За њих је организован „југословенски ГУЛАГ” – систем логора за изолацију политичких и идеолошких неистомишљеника и противника. Део њих је, ипак, успео да избегне хапшење и да се, илегалним путевима, преко границе пребаци у земље „народне демократије” у суседству (Мађарска, Руминија, Бугарска и Албанија). А одатле, временом, у СССР. Тако је формирана тзв. ИБ емиграција. Сами Совјети су раскид са Југославијом искористили за спровођење политичке и пропагандне чистке у готово свим источноевропским комунистичким партијама: Мађарска – Ласло Рајк (обешен); Пољска – Владислав Гомулка (ухапшен); Бугарска – Трајчо Костов (стрељан); Чехословачка – Ото Слинг, Владимир Клементис и Рудолф Слански (ухапшени); Румунија – Ана Паукер, Трајан Ђорђеску и Василе Лука (ухапшени); Албанија – Кочи Дзодзе и Сејфула Малешова (стрељани). Од југословенских емиграната формиран је најпре Координациони центар „револуционарне емиграције” (1950), на чијем челу је био генерал Петар Попивода, касније преименован у „Савез патриота за ослобођење народа Југославије од фашистичког угњетавања клике Тито–Ранковић” (1953), коме је била намењена пропагандна улога у сукобу са Југославијом. Најзад, Југославија је, након неуспешног покушаја да Совјетима докаже своју
идеолошку
правоверност,
извршила
дубок
унутрашњи
и
спољнополитички заокрет током 1950. године 495 . У спољној политици дошло је до преоријентације на тражење подршке Запада (САД), који је у сукобу Тита и Стаљина видео згодну пропагандну и (могућу) политичку „брешу” у монолиту комунистичке екумене 496 . У унутрашњој политици, иако су очуване основне 495 Детаљније о „прелому“ 1950: Miroslav Perišić, “Veliki zaokret 1950: Jugoslavija u traganju za vlastitim putem: Kultura – oslonac, prethodnica i sastavni deo politike”, u: Pisati istoriju Jugoslavije: Viđenje srpskog faktora, Beograd 2007, s. 237-282. 496 Уз остале већ наведене Богетићеве радове упоредити и: Dragan Bogetić, „Ekonomska i vojna pomoć Zapada Jugoslaviji u vreme sukoba sa Kominformom“, u: Jugoslovensko-sovjetski sukob 1948. godine: zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1999, s. 43-47.
182
системске претпоставке стаљинистичког модела (с тим што је изграђиван у својеврсној „мини” варијанти, са Брозом као стожером система, те је познат и као титоизам), извршене су извесне, пре формалне него суштинске модификације
система
–
које
су
уобличене
у
идеолошки
концепт
„социјалистичког самоуправљања” (1950). Тако се, заправо, сукоб Броза и Стаљина, КПЈ и ИБ-а, у сенци Хладног рата преобратио у латентну борбу „сукобљених истомишљеника” – у истој идеолошкој васељени. Доследно опирање југословенског партијског врха како совјетским притисцима да се прикључи „лагеру”, тако и америчким покушајима да се политички демократизује (укључи у НАТО пакт или у Европску економску заједницу), уз стално пропагандно инсистирање на предностима
социјалистичког
самоуправљања
у
односу
на
„државни
социјализам”, представљао је неку врсту специфичног самодоказивања идеолошке правоверности марксистичкој догми, у фиктивном идеолошком спору са КПСС за идеолошку превласт у комунистичком свету (и право на „једино исправно” тумачење Маркса и Лењина), које у главама ондашњих југословенских партијских првака и партијске интелигенције никада заправо није ни био окончано. Но убрзо, свега годину након Стаљинове смрти (1953), ново совјетско партијско руководство, са Н. С. Хрушчовим на челу, одлучило је да нормализује односе са Југославијом (од 1954). Уследила је Хрушчовљева посета Београду, свега десетак дана након званичног формирања „Варшавског пакта” (1955) и Брозова посета Москви (1956), након којих су односи нормализовани 497 . Истина, отопљавање у односима није било ни приближно 497 О нормализацији односа упоредити изузетан, најновији преглед, са прегледом старије литературе: Svetozar Rajak, Yugoslavia and the Soviet Union In the Early Cold War: Reconciliation, Comradeship, Confrontation, 1953-1957, London - New York: Routledge, 2010. Такође и: А.С. Аникеев, Как Тито от Сталина ушел: Югославия, СССР и США в начальный период „холодной войны“ (1945-1957), Москва 2002, с. 250-276; Pomirenje Jugoslavije i SSSR-a 1953-1955: Tematska zbirka dokumenata, (Priredio Radoica Luburić), Podgorica 1999; Dragan Bogetić, „Odnosi Jugoslavije i Zapada u kontekstu posete Hruščova Beogradu 1955. godine“, u: Istorija 20. veka, 1 (1997), s. 47-60; Dragan Bogetić, „Podsticaji i ograničenja na putu normalizacije jugoslovensko-sovjetskih odnosa tokom 1956“, u: Tokovi istorije, 3-4 (2005), s. 160-181; Đoka Tripković, „Uspon i pad jugoslovensko-sovjetskih odnosa 1956. godine“, u: Istorija 20. veka, 2 (1998), s. 129– 141; Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi 1953–1956“, u: Zbornik radova Jugoslovensko-sovjetski
183
на нивоу блискости од пре 1948. године. Чак је убрзо дошло и до новог, краткотрајног захлађења (1958) 498 . СФРЈ се доследно опирала Хрушчовљевим инсистирањима да буде „враћена у лагер”, а процес дестаљинизације, започет 1956, служио јој је као доказ идеолошке правоверности. Међутим, постепено приближавање довело је до договора о економској сарадњи СФРЈ и СЕВ (1964). Југославије је била укључена у рад низа органа СЕВ и сарађивала је на реализацији једног од његових кључних пројеката, Комплексног програма социјалистичке економске интеграције 499 . Након помирења, сусрети највиших партијских руководилаца, Броза и Хрушчова, а након њега Брежњева, одржавани су готово константно. Броз је, након прве посете у склопу нормализације односа 1956, посећивао СССР у више наврата 1962, 1965, 1972, 1973, 1977. и 1979. године, док је Хрушчов, после прве посете, 1955, Југославију посећивао и 1956 (у тајној посети у време немира у Будимпешти и Мађарској) и 1963, док је Брежњев имао више посета СФРЈ, 1962, 1966, 1971. и 1976 године. Читава сарадња била је институционализована. Потписан је низ важних уговора, од којих се посебно истичу: Уговори о совјетском кредиту за Југославију и о научно-техничкој сарадњи (1956), Уговор о сарадњи у области мирнодопског коришћења атомске енергије (1963) и др. Ипак, међусобни односи, након отопљавања, нису били ни приближно једнозначни и варирали су од блиске сарадње и разумевања, попут понуде Л. И. Брежњева да „помогне против националиста”, коју је најпре упутио Брозу у телефонском разговору, а потом и приликом неофицијелне „пријатељске посете” СФРЈ (1971), до оштре југословенске осуде, нпр. совјетских интервенција у Мађарској (1956), Чехословачкој (1968) и Авганистану (1979). Југославија (прецизније СКЈ) понекад је позивана и учествовала је у редовним и честим саветовањима комунистичких и радничких партија социјалистичких земаља у Москви (1957, sukob 1948, Beograd 1999, s. 279–293; Ljubodrag Dimić, „Jugoslovensko-sovjetski odnosi u 1954. godini“, u: Balkan posle Drugog svetskog rata: zbornik radova sa naučnog skupa, Beograd 1996, s. 155-165. 498 Детаљније: Dragan Bogetić, Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956-1961, Beograd 2006; Dragan Bogetić, „Drugi jugoslovensko-sovjetski sukob 1958. i koncept aktivne miroljubive koegzistencije“ u: Istorija 20. veka, 2 (2004), s. 123-154. 499 О сарадњи СЕВ и СФРЈ, детаљније, примера ради: Развитие взаимной торговли стран-членов СЭВ и СФРЮ: (результаты, опыт, перспективы), Москва 1980.
184
1967 – два пута, 1970 – два пута), а понекад на њих није позивана или је одбијала да учествује (1957, 1958, 1960 – три пута, 1965, 1966 1967, 1968 – пет пута, 1969, 1970). Све то показује до које мере су југословенско-совјетски односи пролазили кроз различите периоде приближавања и захлађења. Политичке промене које су се догодиле у СССР-у средином осамдесетих година, долазак на чело КПСС М. С. Горбачова,и почетак темељних и далекосежних
политичких
и
друштвених
промена,
познатијих
као
Перестројка, дали су нову динамику међусобним односима. Појава Горбачова на челу СССР-а и динамичне промене које је спроводио имали су огроман одјек у читавом свету и директне реперкусије у Источној Европи. Последично и у Југославији и српском партијском врху. Појавио се тзв. „ефекат Горбачова”, односно „ефекат Перестројке”. У готово свим државама Источне Европе очекивала се појава нових, младих, енергичних партијских руководилаца, спремних да спроведу далекосежне реформе по обрасцу Перестројке. На том фону јавност у Србији је сагледавала и појаву Слободана Милошевића на власти у Србији. Тих пар година динамичних и далекосежних промена обележио је неколико сусрета Горбачова са највишим комунистичким руководиоцима Југославије, Србије, међу којима и са Слободаном Милошевићем (1987, 1988, 1991). Управо ти сусрети, на нивоу симбола, откривају неке врло важне моменте совјетско-југословенских (српско–руских) односа током 20. века 500 . Тако је, примера ради, током сусрета 1988. Слободан Милошевић отворено убеђивао Горбачова да је Перестројка у СССР-у заправо својеврсна победа социјалистичког самоуправљања над моделом државног социјализма 501 . Такође, Милошевић је током сусрета инсистирао на истицању вредности социјализма као „прогресивног друштва наше епохе”, док је Горбачов говорио
500 Детаљније: Ю. С. Кирьяков, Е. Г. Волкова, «Факторы распада СФРЮ и СССР: сравнительнотипологический анализ», в: Судьба России: вектор перемен: материалы Международной научной конференции, Р. Г. Пихоя (отв. ред.), Москва - Екатеринбург 2007, с. 466-487. 501 Dejan Jović, Jugoslavija, država koja je odumrla: uspon, kriza i pad Kardeljeve Jugoslavije (1974–1990), Zagreb 2003, s. 71.
185
о „старим и добрим историјским традицијама које везују Русе са Србима” 502 . Интересантно је да Горбачов није имао сличне опаске о традиционалним везама,
приликом
сусрета
са
партијским
руководствима
Хрватске
и
Словеније 503 . Тако је Слободан Милошевић, крајем осамдесетих година, прихвативши
са
убеђењем
„терет”
сталног
доказивања
идеолошке
правоверности, посредно допринео да Србија на Западу буде оцењена као „последњи бастион комунизма у Европи”. 4. Прожето идеологијом: привредни односи, миграције, културни, научни и просветни утицаји, духовне везе и контакти Привредна сарадња Југославије и СССР-а прошла је кроз две различите фазе. Прву је представљао период 1945–1948, када је – у складу са совјетском привредном политиком према земљама „народне демократије” – сарадња била замишљена на широкој основи. Кључне моменте у том периоду представљало је потписивање уговора о сарадњи у оквиру „Дунавске комисије” и развоја цивилног ваздухопловства. Но услед раскида односа (1948), неминовно је дошло до прекида свих привредних веза и економске преоријентације Југославије на западне партнере. Након нормализације односа (1955–1956), економски контакти су постали разгранатији. Огледали су се у билатералним уговорима о сарадњи, кредитима које је СССР давао Југославији (1964–1980) и сарадњи у оквиру СЕВ (од 1964, када је СФРЈ постала придружени члан те организације).
СССР
је,
са
своје
стране,
учествовао
у
изградњи
и
реконструкцији низа енергетских и индустријских постројења (изградња Хидроелектране „Ђердап”, реконструкција Железаре Смедерево…). СФРЈ је у СССР извозила производе тешке, пољопривредне и индустрије робе широке производње. Најзад, после распада обе државе показало се да је мањак у међусобној привредној размени био на страни СССР-а. Укупан дуг совјетске 502 Г. Х. Шахназаров, Цена свободы: реформация Горбачева глазами его помощника, Москва 1993, с. 102103. 503 Сергей Романенко, «М. С. Горбачёв и судьба Югославии» (http://www.info-library.com.ua/books-text10375.html)
186
државе према СФРЈ износио је 1.291.951.838,77 клириншких америчких долара (који је тек савремена Русија регулисала уговорима са земљама сукцесорима СФРЈ 2003. и 2007 504 ). * По многим елементима најзначајнији и најдалекосежнији друштвени догађај и процес који се одиграо током 20. века било је досељавање руских избеглица у Југославију, током и након Грађанског рата у Русији. Руска избегличка група у Југославији представљала је тек део од око 2.000.000 људи који су емигрирали из Русије након револуције и током грађанског рата. Но долазак 44.000 руских избеглица није имао само политичке импликације, већ и огроман културни, просветни, научни и друштвени значај. Пре свега за српску средину. У вишевековним процесима пресељавања становништва и појединаца из једне у другу средину, појава руских избеглица у српској средини оставила је без сумње најдубљи и најдалекосежнији траг. Руске избеглице доселиле су се у Краљевину СХС у пет већих, организованих избегличких таласа, у периоду од пролећа 1919. до лета 1921. године. Власти Краљевине СХС трудиле су се да их, колико је то било могуће, равномерно распореде по читавој земљи, но временом саме избеглице су се, што из објективних (већа понуда посла), што из субјективних разлога (православна средина, традиционалне руско-српске везе) саме концентрисале претежно у источном, српском делу земље и у Београду. Оно што је посебно наглашавало значај руске емиграције у српској средини био је пре свега њен образовни и социјални састав. Међу избеглицама је било 13% људи са вишим образовањем; 62% са средњим; 19% са основним образовањем и свега 3% необразованих. Таква образовна структура у великој мери је одударала од
504 Из решения Коллегии Счетной палаты Российской Федерации от 9 февраля 2007 года, № 5К (523) «О результатах проверки осуществления расчетов по государственному внешнему долгу Российской Федерации по обязательствам перед бывшей Югославией в Министерстве финансов Российской Федерации и Банке внешнеэкономической деятельности СССР» (www.ach.gov.ru/userfiles/bulletins/13buleten_doc_files-fl-1393.pdf)
187
претежно руралног социјалног окружења у којем су се затекли 505 . Њихов долазак, боравак и делатност имали су изузетан значај за културни, уметнички, научни и просветни развој српске средине. У исто време, избеглице су у великој мери сачувале мрежу унутрашњих социјалних односа и симболичке социјалне мреже у оквирима тзв. „Заграничне Русије” (политичке и друштвене организације, војна, научна и професионална удружења, кадетски корпуси, основне и средње школе, штампа, позоришта, хорови, ресторани) 506 . Миграције у супротном правцу – из Србије ка Русији – биле су током овог периода мање изражене него што је то било током 19, и нарочито 18. века. Ипак, јасно се могу уочити три, не нарочито масовна избегличка таласа. У општем метежу Грађанског рата у Русији, током повлачења преко Сибира, једна мања група српских (и југословенских) добровољаца, бивших руских ратних заробљеника, решила је да остане на Далеком истоку 507 . Након тога, српски (као и други југословенски) комунисти, у већим или мањим групама, или појединачно, одлазили су у Москву и СССР на позив Коминтерне. Најзад, након раскола КПЈ и ИБ (1948), део оних који су се противили политици Броза и југословенских комуниста успео је да побегне из земље и да се пребаци у СССР. Ова ИБ емиграција, иако није била превише масовна, укупно око 5.000 људи (мада има претераних оцена о 200.000 емиграната), била је коришћена у пропагандном рату који је вођен након сукоба (1948–1953) 508 . * Када се анализирају српско-руски односи током 20. века у сфери културе, науке и просвете, јасно се уочавају два периода. Први, раздобље између два светска рата, када је појава више десетина хиљада руских избеглица у српској 505 Детаљније: Мирослав Јовановић, „Прогнана елита. Социјална структура руске избегличке колоније у Краљевини СХС“, у: Годишњак за друштвену историју, Год. II, св. 3 (1995), с. 297-321. 506 О делатности руских избегличких удружења у Србији, са прегледом старије литературе, детаљније: Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев, Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011. 507 Ово је, истина, готово неистражена тема, више детаља у сећањима: Милутин Велимировић, „Са добровољцима од Москве до Владивостока“, у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 379-381. 508 О југословенској ИБ емиграцији у СССР, детаљније: Момчило Митровић, Слободан Селинић, „Југословенска информбироовска емиграција у источноевропским земљама 1848-1964“, у: Токови историје, бр. 1-2 (2009), с. 31-54.
188
средини круцијално утицала и у многим областима квалитетно преобразила развој многих сегмената српске културе, уметности, науке и просвете. И други, након Другог светског рата, када је Југославија прихватила идеолошки културни образац изграђен у СССР-у, а научна и просветна сарадња су у потпуности биле институционализоване и бирократизоване. Утицај руских избеглица – који су након изгона и егзила из домовине почетком двадесетих година 20. века били прихваћени у српској средини – на руско-српску културну сарадњу и, генерално, на уношење и прихватање руских културних и научних вредности и достигнућа у српској средини био је изузетан 509 . По значају, интензитету и квалитету културне и научне размене два народа, утицај руских избеглица на генералне токове развоја српске културе може се, са пуно основа, поредити са српским културним утицајима на развој руске културе током 14–15. века (тзв. Други јужнословенски утицај), односно руских утицаја на развој српске културе током 18. века. С том суштинском разликом што је утицај руских избеглица на развој српске културе у међуратном времену, за разлику од та два најпознатија периода међусобних културних утицаја, био знатно шири и разгранатији. И што су га – за разлику од ранијих векова, када је културни утицај ширен захваљујући пре свега књижној размени и утицајима писаног текста – у српској средини током прве половине 20. века директно шириле хиљаде врхунских руских уметника и стручњака својом делатношћу, својим стваралаштвом, педагошким радом, својим искуством у практичној организацији уметничког или научног рада… Довољан је и летимичан преглед само оних области у којима су Руси оставили дубок траг и битно допринели културном, уметничком и научном развоју српске средине, да би се разумео значај и свеобухватност њихове О културном утицају руских избеглица у српској средини, детаљније: Остоја Ђурић, Руска литерарна Србија 1920-1941. Писци, кружоци, издања, Горњи Милановац-Београд 1990; Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова. Том I- II, Београд 1994; Русская эмиграцня в Югославии, Москва 1996; Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940), Москва 2005; Алексеј Арсењев, Самовари у Војводини: Руска емиграција у Војводини, Нови Сад – Футог 2011; Детаљну библиографију објављених радова погледати у: Алексей Арсеньев, „Выборочная библиография книг и статей о русских в Сербии“, в: Русские в Сербии, Белград 2009, с. 349-356. Такође консултовати најпотпунију библиографију стваралаштва руских избеглица у: Јован Качаки, Руске избеглице у Краљевини СХС/Југославији: Библиографија радова 1920-1944: Покушај реконструкције, Београд 2003. 509
189
делатности (и утицаја на карактер и садржај међусобних српско-руских односа). Делатност руских редитеља, сценографа, костимографа, оперских певача и балетских уметника у међуратном периоду, како у националним театарским установама, тако и у руским позоришним и оперским дружинама и групама, обележила је и обогатила позоришни, оперски и балетски живот Београда и других места у Краљевини Југославији. Појава руских избеглица пресудно је допринела професионализацији, институционализовању и популаризацији опере у Београду. Чим су се прве избеглице појавиле на овим просторима, то се осетило у оперском животу Београда. Већ прве сезоне, 1919/1920, у Народном позоришту певала је сопран Јелена Ловшинска. А већ у наредној оперској сезони, 1920/1921, у Народном позоришту било је ангажовано 17 руских уметника (12 певача, 3 корепетитора и по један оперски режисер и диригент). Од тог тренутка руски уметници пресудно су утицали на формирање српске оперске сцене. Међу најзначајнијим певачима и примадонама издвајали су се: првакиња београдске опере сопран Ксенија Јефимовна Роговска Христић, примадона београдске опере сопран Јелизавета Лиза Ивановна Попова, колоратурни
сопран
Софија
Рудољфовна
Драусаљ,
сопран
Неонила
Георгијевна Вољевач, солиста београдске опере баритон Павел Фјодорович Холодков, једини бас првог оперског ансамбла Народног позоришта Евгениј Семјонович Маријашец, првак београдске опере баритон Михаил Николајевич Каракаш, солиста баритон Георгиј Матвејевич Јурењев, једини стално запослени оперски редитељ Теофан Венедиктович Павловски и руководилац хора београдске опере диригент Николај Матвејевич Васиљев. Руски певачи донели су у Београд италијанску школу певања (било да су се школовали у Италији или код италијанских педагога у Русији) 510 . 510 Н.Мосусова, "Руска уметничка емиграција и музичко позориште у Југославији имеђу два светска рата", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 139-149; М.Павловић, "Институционализовање опере (и балета) у Народном позоришту у Београду и руски уметници", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 153-168; В.Петровић, "Руски оперски певачи и београдска музичка критика и публика", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 171-177.
190
Ако се за делатност руских оперских уметника у српској средини може рећи да је била важан, али не и пресудан моменат у процесу формирања и институционализације опере, за оснивање балета генерално био је пресудан долазак у Београд руских уметница и уметника. Почетак формирања београдског балета везује се за одлуку Управе Народног позоришта да ангажује Клавдију Исаченко (1. септембра 1920), као и за нашто каснији долазак у Београд чувене балерине и балетског педагога Јелене Пољакове. У првој деценији боравка избеглица у Југославији руски балетски уметници чинили су окосницу балета Народног позоришта у Београду. На челу београдског балета у међуратном периоду су се као директори и кореографи смењивали руски уметници: Клавдија Исаченко, Јелена Пољакова, Сергије Стрешњев, Нина Кирсанова, Фјодор Васиљев, Маргарита Фроман, Борис Књазев, Анатолиј Жуковски, Марина Олењина и Јана Васиљева. Поред њих, као кореографи радили су и Јелисавета Николска и Борис Романов. Од корепетитора посебно су се истицали Владимир Нелидов, Олга Цакони и Димитриј Конради. Тек од почетка тридесетих година, захваљујући пре свега педагошкој активности Јелене Пољакове, стасале су прве генерације домаћих балетских уметника511 . Најдубљи траг у позоришном животу Југославије од свих руских уметника оставио је, без сумње, редитељ Јуриј Љвович Ракитин (Геогиј Љвович Ионин), ученик Императорске театарске школе у Петрограду и асистент чувеног авангардног руског редитеља Всеволода Мејерхољда. Ракитин је у Краљевину стигао прихвативши понуду београдског Народног позоришта, 31. децембра 1920. године. Најпознатије режије остварио је у београдском
Народном
позоришту
и
новосадском
Српском
народном
позоришту. До рата је режирао и у Скопљу и Сарајеву, а после Другог светског рата и у Шапцу и Вршцу. Посебно су остале упамћене његове поставке Чехова. 511 М.Павловић, "Институционализовање опере (и балета) у Народном позоришту у Београду и руски уметници", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 153-168; Милица Јовановић, "Јелена Пољакова на београдској балетској сцени", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 179-186; К.Шукуљевић-Марковић, "Улога руских уметника у стварању балета Народног позоришта у Београду 1920-1944", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 187-208.
191
Развоју српског и југословенског позоришног живота, уз Ракитина, значајан допринос дали су и сценографи. На првом месту Владимир Иванович Жедрински, који је био сценограф и костимограф Народног позоришта у Београду, Хрватског народног казалишта у Загребу, Српског народног позоришта у Новом Саду и позоришта у Прагу и Брну (а после Другог светског рата низа француских и југословенских позоришта). Дубок траг у позоришном животу оставили су и Леонид Михајлович Браиловски, који је са супругом Римом Никитином Браиловском био оснивач и шеф сликарнице Народног позоришта у Београду, затим и Владимир Павлович Загородњук, сценограф београдског Народног позоришта. Поред њих, значајне уметничке домете остварили су редитељ Александар Александрович Верешчагин и костимографи и сценографи Ананије Алексејевич Вербицки и Павле Петрович Фроман 512 . У српској средини деловало је више од 70 руских архитеката. Они су пројектовали неке од најзначајнијих здања у међуратном Београду и Србији. Само у Београду, међу изведеним пројектима руских архитеката више дела има капиталан историјски и архитектонски значај. То се у првом реду односи на изведене (делимично или у потпуности) пројекте арх. Николаја Краснова – здања Министарства финансија, Министарства шума и руда, Министарства пољопривреде и вода и зграде Архива Србије; затим Руски дом имена императора Николаја II, арх. Василија (Вилхелма) Баумгартена; радови арх. Виктора Лукомског – зграда Патријаршије и Црква Светог Саве на Врачару; најзад и Главна пошта арх. Василија Андросова. Међу руским архитектама најзначајнији су свакако били представници старије генерације: Николај Петрович Краснов (који је славу стекао још у Русији пројектом летњег дворца цара Николаја II у Ливадији на Криму, пројектант не само монументалних А.Арсеньев, У излучины Дуная, Очерки жизни и деятельности русских в Новом Саду, Москва 1999, с. 192-204; А.Арсењев, "Ракитин међу руским емигрантима ", Зборник МС за сценске уметности и музику, 16-17, 1995, с. 249-264; Олга Милановић, "Допринос руских уметника развоју сценографије код Срба", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 92-103; Olga Milanović, Vladimir Žedrinski. Scenograf i kostimograf, Beograd 1987; З.Божовић, "Допринос художественика афирмацији чеховљеве драме у Србији", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 109-114; П.Марјановић, "Контроверзе редитеља Јурија Љвовича Ракитина", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 115-118. 512
192
зграда министарстава и низа приватних и јавних зграда у Београду, већ и Његошеве капеле на Ловћену, цркве Ружице у Београду, Меморијалног Српског војног гробља у Солуну и на острву Видо, ентеријера Белог двора и Народне скупштине у Београду), Василиј Михајлович Андросов (који је осим зграде Главне поште пројектовао и низ јавних и стамбених зграда у Београду), Георгиј Павлович Коваљевски (пројектант, између осталог, калемегданске терасе и студентског дома код Вуковог споменика), Василиј Фјодорович Баумгартен (осим Руског дома у Београду, аутор пројеката и Официрског дома у Скопљу и Хипотекарне банке у Панчеву) и Виктор Викторович Лукомски (пројектант зграде Патријаршије). Од млађег поколења руских архитеката изведеним радовима посебно су се истакли Григориј Иванович Самојлов, за кога се може рећи да је обележио тридесете године у архитектури Београда (пројекти палате бившег Пензионог фонда Народне банке на Теразијама и Задужбине Луке Ћеловића Требињца), Валериј Владимирович Сташевски (пројектант Руске цркве Св. Тројице у Београду и аутор преко 1.000 реализованих и нереализованих пројеката), потом Андреј Васиљевич Папков, Иван Афанасијевич Рик, Леонид Захарович Макшејев, Павел Васиљевич Крат, Петар Дмитријевич Анагности и други. У стилском погледу, руске архитекте су се
током
академизму
међуратног
периода
(задовољавајући
већином
укус
приклањале
инвеститора),
монументалном
препознатљивом
по
раскошним фасадама, монументалности и репрезентативности 513 .
О раду руских архитеката у Београду, Србији и Југославији постоји изузетно богата научна литература. Радови који пружају општи преглед и слику њихове делатности, а у којима је садржана одговарајућа старија и савремена литература о конкретним питањима: Ж.Шкаламера, "Архитекта Никола Краснов (1864-1939)", у: Свеске Друштва историчара уметности Србије 14 (1983), с. 109-129; А.Кадијевић, "Изложбе руских архитеката у Београду између два светска рата", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова I, Београд 1994, с. 293-300; К.В.Никифоров, "Русский Белград. К вопросу о деятельности русских архитекторов - эмигрантов", у: Славяноведение 4 (1992), с. 33-44; С.Тошева, "Капитална дела руских архитеката у Београду", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова I, Београд 1994, с. 302-307; Н. Н. Калинин, М. А. Земляниченко, А.Кадиевич, Архитектор Высочайшего Двора: Книга о Н. П. Краснове, Симферополь 2004; А.Кадијевић, "Прилог проучавању дела архитекте Николе Краснова у Југославији (1922-1939)", у: Саопштења XXVI, Београд 1994, с. 181-192; М.Миловановић, "Архитекта Григорије И. Самојлов", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова I, Београд 1994, с. 293-300; О.Латинчић, Б.Ракочевић, "Архитекта Валериј Владимирович Сташевски: Живот и стваралаштво у Београду 1920-1944", у: Архитекта Валериј В. Сташевски: Живот и стваралаштво у Београду 1920-1944. Каталог изложбе, Београд 1999, с. 2-4. 513
193
Изузетан траг у развоју српске науке оставило је више од 70 руских научника који су предавали на Београдском универзитету (и на његовим испоставама у Суботици и Скопљу). Међу најистакнутијима свакако су били: Антон Дмитријевич Билимович, Николај Николајевич Салтиков, Владимир Христијанович Даватц (математика); Вјачеслав Сигисмундович Жардецки, Георгиј Николајевич Пио-Уљски и Владимир Владимирович Фармаковски (механика и машиноградња); Александар Иосифович Игнатовски, Сергеј Константинович Рамзин, Всеволод Николаевич Новиков и Сергеј Николајевич Салтиков (медицина); Алексеј Иванович Шчербаков (балеонологија); Дмитриј Фјодорович Конев (бактериологија); Николај Александрович Пушин и Александар Иванович Косицки (минерологија); Сергеј Павлович Максимов (хидрологија);
Тимофеј
Васиљевич
Локот
и
(агрономија);
Алексеј
Иванович
Шеншин
Иван
Павлович
(шумарство);
Марков
Владимир
Емануилович Мартино и Јулиј Николајевич Вагнер (зоологија); Иван Сергејевич Свишчев и Дмитриј Владимирович Фрост (геодезија); Пјотр Бернгардович Струве, Александар Павлович Доброклонски, Сергеј Викторович Троицки, Јевгениј Васиљевич Спекторски, Фјодор Васиљевич Тарановски, Михаил Павлович Чубински, Александар Васиљевич Соловјов, Георгиј Александрович
Острогорски,
Владимир
Алексејевич
Мошин,
Алексеј
Кирилович Јелачич (историја, право и богословија); Стјепан Михајлович Куљбакин, Јевгениј Васиљевич Ањичков и Александар Љвович Погодин (филологија и књижевност) 514 . Руси су оснивали нове и унапређивали постојеће катедре, покретали научна истраживања у низу области и дали видан допринос опоравку и развоју Београдског универзитета. Висок углед који су руски професори стекли својим радом у новој средини сликовито показује податак да је чак једанаест избеглих научника било примљено у Српску Детаљније: М. Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940)…, с. 327-334; А.Б.Арсеньев, "Культурные организации русской интелигенции в Югославии 1920-1944", в: Русская культура XX века: метрополия и диаспора. Блоковский сборник XIII, Tartu 1996, с. 327; О.Ђурић, Руска литерарна Србија …, с. 27-29; Е.П.Аксенова, "Русские ученые-эмигранты первой волны в Югославии (по материалам архива А.В.Флоровского)", в: Русская эмиграция в Югославии, Москва 1996, с. 148-166; Ю.А.Писарев, "Российская эмиградия в Югославии", в: Новая и новейшая история 1 (1991), с. 151. 514
194
краљевску академију (касније Српску академију наука и уметности): Антон Дмитријевич
Билимович,
Владимир
Дмитријевич
Ласкарјов,
Николај
Николајевич Салтиков, Јевгениј Васиљевич Спекторски, Фјодор Васиљевич Тарановски, Јаков Матвејевич Хлитчијев, Стјепан Михајлович Куљбакин, Владимир
Владимирович
Фармаковски,
Николај
Антоњевич
Пушин,
Константин Петрович Вороњец и Георгиј Александрович Острогорски 515 . Преко 700 руских учитеља и наставника предавало је у српским основним и средњим школама (од чега само у Војводини око 300) 516 . Неколико десетина руских лекара лечило је у српским здравственим установама по Београду и унутрашњости. Руски стручњаци били су запослени у Управи града Београда, а у великој мери захваљујући ангажовању руских експерата и сарадника организован је први попис становништва у Краљевини (1921). Руси су са собом у нову средину донели традицију и културу читања. Руске библиотеке отваране су на свим местима где су то прилике допуштале. Југославија
је
током
међуратног
периода,
сликовито
речено,
била
преплављена руском књигом. Само у Београду руске избеглице отвориле су десетак библиотека, чији је укупни књижни фонд био већи од 200.000 свезака (а о каквом културном прегнућу је реч сведочи чињеница да је приближно у то време, крајем двадесетих година, фонд Народне библиотеке у Београду имао 212.000 свезака) 517 . Традиција и култура читања, нека врста навике и култа књиге које су избегли људи стекли још у Русији и од којих се нису одрицали ни у избеглиштву, наметнула је потребу за набавком, дистрибуцијом и штампањем руске књиге 518 . Руски уметници имали су изузетан значај за развој једне нове врсте примењене уметности – стрипа. Стварању познатог „Београдског круга” стрипцртача посебно су допринели руски уметници Георгиј (Јуриј) Павлович М. Йованович, Русская эмиграция на Балканах (1920-1940)…, с. 332-334. М. Јовановић, „Руски емигранти професори на факултетима и школама у Србији 1920–1940”, у: Руски емигранти: професори на Универзитету и у школама Србије. Каталог изложбе, Београд 1993, с. V. 517 О. Ђурић, Руска литерарна Србија …, с. 37. 518 О. Ђурић, Руска литерарна Србија …, с. 37–38, 180–244; А. Арсеньев, У излучины Дуная…, с. 94–104; J.N. Katchaki, Bibliography of Russian refugees in the Kingdom of S.H.S (Yugoslavia) 1920–1945, Arnhem 1991, pp. 283–320. 515
516
195
Лобачов, Сергеј Соловјов, Константин Константинович Кузњецов, Николај Павлович Навојев, Иван Иванович Шеншин и Алексеј Борисович Ранхнер, а такође и познати сценограф Владимир Иванович Жедрински 519 . У естрадном животу међуратног (и послератног) Београда, као и Србије, дубок траг оставила је Олга Јанчевецка. Насупрот овом снажном руском културном, уметничком и научном утицају у српској средини, па и у директној идеолошкој супротности са њим, још током међуратног периода били су уочљиви утицаји и сасвим другачијих културних образаца, који су такође стизали из руског културног круга – само бољшевичког. Реч је о матрицама бољшевичке, стаљинистичке културе који су, захваљујући активности локалних комуниста, стизали у српску средину. Истина, њихов утицај је у великој мери био маргиналан, али је присуство било уочљиво. Но то је била тек најава наметања стаљинистичког културног модела, које је – као званичан политички пројекат нових власти – започело још крајем Другог светског рата (1944). Стаљинистичка идеолошка културна потка (соцреалистичка матрица у форми ждановизма) била је муњевито прихваћена и доследно наметана у српској (југословенској) послератној култури. Први културни догађај у тек ослобођеном Београду био је музички програм, који су у Народном позоришту у Београду извели војници Црвене армије (октобар 1944). Уследиле су посете совјетских уметника и научника Југославији, те југословенских СССР-у. Убрзо је основано „Друштво за културну сарадњу Југославија–СССР” (14. јануар 1945), чији је основни прокламовани циљ био „упознавање земље са СССР” и покретање и одржавање културне сарадње између два народа. Друштво је директно сарађивало са совјетским „Свесавезним друштвом за културне везе са иностранством” (ВОКС), основаним још 1925, које је представљало кључни комуникациони и организациони канал преко кога је СССР након рата пропагирао и ширио своју културу и културни утицај у свим земљама Источне Европе (управо преко Жика Богдановић, „Руси су дошли: или по ведром дану можете видети вечност”, у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова II, Београд 1994, с. 70–76; Vesna Lakićević Pavićević, Ilustrovana štampa za decu kod Srba, Beograd 1994, s. 38–53. 519
196
мреже „Друштава за културну сарадњу”, која је, као и у Југославији, била формирана у свим земљама „народне демократије”). Убрзо је почело снимање првог
копродукцијског
совјетско-југословенског
филма
„У
планинама
Југославије” (1945), са тематиком из Другог светског рата. Почео је да излази луксузан, поготово за прве послератне месеце и године, часопис „угославија– СССР. Нове власти су из стаљинистичког културног арсенала у потпуности преузеле готово све кључне елементе: стаљинистичку идеју „културног фронта”, као „средства за остваривање бољег контакта са масама”; праксу наметања политичких и идеолошких симбола, попут борбе и рада, као уметничких и културних модела; матрицу „ждановизма” у културној и уметничкој пракси социјалистичке Југославије; модел политичке и идеолошке функционализације
уметности
(нпр.
употребе
фолклора
или
црквене
уметности у борби са савременим и авангардним правцима у уметности); уведена је строга цензура; створен организациони и бирократски канал за трансмисију политичких и идеолошких стандарда у култури и уметности – АГИТПРОР… 520 У првим послератним годинама и наука и просвета убрзано су уклапане у нове културне оквире, у складу са политичким и идеолошким реалијама времена. Руски језик је, као обавезан страни језик, уведен на факултетима, у средњим и основним школама у Србији (1946). У првим послератним годинама у школама у употреби су били, примера ради када је реч о историји, совјетски уџбеници (Косминског), који су представљали важан комуникациони канал преко кога је имплементирана идеологија и совјетско поимање функције историјских уџбеника. И први југословенски уџбеници историје рађени су под снажним утицајем совјетског модела уџбеника (и тумачења историје) 521 . Нове 520Детаљније:
Горан Милорадовић, Совјетски културни утицаји у Југославији 1945–1955: Докторска дисертација, Београд 2009. (Докторска дисертације у рукопису, одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2009. године); Марко Пејовић, Односи „Друштва за културну сарадњу Југославија-СССР“ и „Свесавезног друштва за културне везе са иностранством“ 1945-1948. године, Београд 2010. (Магистарска теза одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2010); Ljubodrag Dimić, Agitprop kultura: agitpropovska faza kulturne politike u Srbiji: 1945-1952, Beograd 1988. 521 Детаљније: Оливера Марковић, Компаративна анализа уџбеника историје у Бугарској и Југославији 1944-1953. године, Београд 2010. (Мастер рад одбрањен на Филозофском факултету 2010).
197
власти су, такође, сваке године упућивале више стотина југословенских (и српских) студената на школовање на универзитетима у СССР-у. Укупно је у току тих првих пар послератних година на студије у СССР упућено преко 2.000 југословенских студената 522 . Са своје стране, совјетско интересовање за културну сарадњу са Југославијом није превазилазило оквире ширења и наметања совјетских, стаљинистичких културних образаца у свим државама „народне демократије” у Источној Европи, што је углавном вршено преко кључне структуре која се бавила том делатношћу – ВОКС523 . Извесну специфичност у ширењу совјетских културних образаца представљало је инсистирање на „словенском” фактору, као традиционалном културном оквиру сарадње Русије са осталим словенским народима у Европи, које је, услед суочавања са нацистичким расизмом, започело у годинама пред избијање Другог светског рата. Напад Трећег рајха на СССР актуелизовао је идеју словенске узајамности у рату против нацизма. Истина, форма „словенске узајамности” – која се исказала у одржавању првог Свесловенског митинга у Москви (11 август 1941) у организацији Коминтерне – делом је била инструментализована и уклопљена у совјетске пропагандне потребе током Другог светског рата (исто као и поправљање односа према цркви). Тако је „словенска идеја”, поготово након прелома у ратним операцијама (1943), до окончања рата и у неколико првих година након њега, постала једна од доктринарних основа совјетске спољне политике. Међутим, убрзо је исцрпела свој функционални потенцијал, те је Свесловенски комитет, формиран током рата, угашен (1948) 524 . Ипак, и у том кратком времену Свесловенски комитет је успео да организује једну 522 Детаљније: Мирослав Перишић, Од Стаљина ка Сартру: Формирање југословенске интелигенције на европским универзитетима (1945-1958), Београд 2008, с. 177-254; 469-503. 523 О делатности ВОКС, са прегледом релевантне литературе: Марко Пејовић, Односи „Друштва за културну сарадњу Југославија-СССР“ и „Свесавезног друштва за културне везе са иностранством“ 1945-1948. године, Београд 2010. (Магистарска теза одбрањена на Филозофском факултету у Београду 2010). 524 В. К. Волков, «Российское славяноведение: вчера, сегодня, завтра (К 50-летию Института славяноведения и балканистики РАН)“, в: Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 11-12; О делатности Свесловенског комитета детаљније: Н.И. Кикешев, Славянское движение в СССР 1941-1948 годы (Диссертация на соискание ученой степени кандидата исторических наук), Москва 2008. (on line издање: http://www.hrono.ru/libris/lib_k/kik00.php)
198
конференцију у Београду (1946) – у складу и у форми стаљинистичког поимања културне и научне сарадње 525 . Повећано,
макар
и
пропагандно
инсистирање
на
традицијама
словенских веза и културне сарадње, имало је једну веома важну последицу – рехабилитацију славистике као научне дисциплине и обнављање делатности славистичких центара у СССР-у. Генерално, бољшевици су на славистику, као и на све хуманитарне науке које су сматрали „буржоаским”, гледали са крањим подозрењем, сматрајући је „лажном науком, непријатељском совјетском систему”. Због тога, убрзо после Октобарске револуције, упркос богатим традицијама, укинуте су славистичке катедре и институти. Једини изузетак представљало је обновљање рада Института славистике АН (1931–1934), на чијем је челу у том периоду био Н. С. Деражавин. Само су појединци, првенствено у оквиру Академије наука, наставили да се баве славистичким истраживањима (Н. С. Державин, В. И. Пичета, А. М. Селишчев и др.). Истина, бројни руски научници у избеглиштву наставили да развијају славистичка истраживања, али без могућности да остваре чвршће научне контакте са колегама у СССР-у 526 . Промена политичке ситуације у Европи крајем тридесетих година довела је и до промене односа према славистици у СССР-у. Суочени са расистичком политиком Трећег рајха, највиши партијски руководиоци дозволили су отварање Катедре за историју Јужних и Западних Словена на Историјском факултету МГУ, као и сектора славистике у оквиру Института за историју АН СССР (1939). На чело обе институције постављен је проф. Владимир Иванович Пичета, академик АН СССР (пореклом Србин, син свештеника Ивана Христофоровича Пичете, крајем 19. века ректора духовних
Упоредити декларацију коју је конгресс донео: «Састанак Словенског конгреса у Београду», у: О словенству, Београд 1946, с. 27-30; такође и излагања најистакнутијих учесника на конгресу (ген. Гундорова, Митре Митровић, Радована Лалића, Милана Богдановића, Александра Белића, Стевана Јаковљевића и М.С. Петровића), потпуно у стаљинистичкој културној матрици: О словенству, Београд 1946; О представницима православних цркава на конгрессу: Радмила Радић, Живот у временима: Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950, Београд 2011 (друго, допуњено издање), с. 519-521. 526 Детаљније: Славистика СССР и русского зарубежья. 20-40-х годов ХХ века. Сб. Статей и материалов, Москва 1992. 525
199
семинарија у Полоцку и Полтави) 527 . Уз професора В. И. Пичету, на обновљеној Катедри за историју Јужних и Западних Словена Историјског факултета МГУ били су ангажовани и Чех Здењек Романович Неедла (од 1939) и Рус Сергеј Александрович Никитин (од 1942), који су у наредном периоду руководили радом катедре. Већ крајем рата на Филолошком факултету МГУ отворена је Катедра словенске филологије, као допуна Катедри историје Јужних и Западних Словена (1943/44). Нешто касније формиран је и Институт славистике АН СССР (1946), на чијем челу је био академик Б.. Греков. Након рата на развој славистике негативно су утицали догматски притисци власти (у вези са дискусијом о језику Стаљина и академика Мара – 1950), као и раскид односа
Југославије
и
СССР-а
(1948–1956).
Но
након
нормализације
југословенско-совјетских односа, 1955–1956, створени су повољни услови за развој широке међународне сарадње. На Међународном саветовању слависта у Београду (1955), за које је касније прихваћено да се сматра III Међународним конгресом слависта, формирана је Међународна комисија за припрему IV Међународног конгреса слависта (у Москви), која је прерасла у Међународни комитет слависта (1956). Након конгреса одржаног у Москви (1958), конгреси слависта одржавани су редовно, сваких пет година (1963–1998) 528 . Ова два научна центра постала су кључни научни и институционални оквир међусобне сарадње, чијем развоју су изузетан допринос дали дугогодишњи шеф Катедре
527 Детаљније: Э. Г. Иоффе, «Академик В. И. Пичета (1878—1947): Об историке, ученом – славянисте», в: Новая и новейшая история, № 5 (1996), с. 217-229. 528 М.Ю. Досталь, Как Феникс из пепла… (Отечественное славяноведение в период Второй мировой войны и в первые послевоенные годы), Москва 2009; В. К. Волков, «Российское славяноведение: вчера, сегодня, завтра (К 50-летию Института славяноведения и балканистики РАН)“, в: Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 9-14; О развоју славистике у СССР, након Другог светског рата, детаљније: В.Г. Карасев, „Полувековой юбилей кафедры истории южных и западных славян МГУ“, в: В.Г. Карасев (ред.), 50 лет исторической славистики в Московском государственном университете, Москва 1989, с- 3-12; В. К. Волков, «Российское славяноведение: вчера, сегодня, завтра (К 50-летию Института славяноведения и балканистики РАН)“, в: Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 7-32; Е. П. Аксенова, „Институт славяноведения и балканистики РАН за 50 лет (1947–1997). Краткий исторический очерк“, в: Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996, с. 33-62; такође и: В.Г. Карасев (ред.), Историки-слависти Московского универзитета (1939-1979 гг.), Москва 1979; В.Г. Карасев (ред.), 50 лет исторической славистики в Московском государственном университете, Москва 1989; Институт славяноведения и балканистики. 50 лет, Москва 1996; В.К. Волков, «Славяноведение в системе гуманитарных знаний», в: Вестник Российской Академии Наук, том 74, № 8, 2004, с. 681-689.
200
за историју Јужних и Западних Словена проф. Виктор Георгјевич Карасјов и дугогодишњи директор Института Славистике Владимир Константинович Волков. Са друге стране, Други светски рат имао је изузетан значај и за развој славистике у Србији. Истина, током међуратног периода у Југославији није било прекида у раду Катедре за славистику на Београдском универзитету. Напротив. Катедра, којом је руководио професор Радован Кошутић, доживела је изузетан развој. Томе је битно допринела и појава великог броја истакнутих руских научника, избеглица у српској средини. Но по окончању рата радикална промена политичког и друштвеног амбијента битно је допринела њеном даљем развоју. Огроман политички значај који је у првих неколико година након рата СССР имао у животу нове Југославије пресудно је утицао да руски језик добије изузетно значајно место у друштву. Уведен је као обавезан предмет у средње школе и, као помоћни, у програме низ виших школа и универзитета (1946). Међутим, потреба за учењем руског језика није се ограничавала само на школе, јер је потреба за његовим знањем у новим политичким и друштвеним реалијама времена, „порасла до огромних размера”. То је отварало велике перспективе развоју Катедре за славистику на Београдском универзитету, којом је руководио професор Радован Лалић, а руски језик и књижевност предавао професор Кирил Тарановски. Истина, након свега пар година дошло је до важне промене. Након Резолуције ИБ (1948), интересовање за изучавање руског језика уочљиво је опало, али је политичка преоријентација Југославије, истовремено, отворила могућност за чвршће повезивање српске славистике са другим славистичким центрима у свету 529 . Након политичког раскола (1948) и заокрета Југославије (1950), званична југословенска култура еманциповала се у односу на стаљинистичку 529 Детаљније о развоју славистике у Србији: Радован Лалић, «Катедра за источне и западне словенске језике и књижевности», у: Сто година Филозофског факултета, Београд 1963, с. 375-400; Ђорђе Живановић, „Сто година славистике у Србији“, у: Научни састанак слависта у Вукове дане, 7 (1978), с. 7–14; Предраг Пипер, „На сто двадесету годишњицу Катедре за Славистику Универзитета у Београду, у: Изучавање словенских језика, књижевности и култура у инословенској средини, Београд 1998, с. 9–10.
201
културну матрицу и битно отворила према западним утицајима. Међутим, општи идеолошки фон на којем се култура развијала (марксистичка идеолошка догма), и даље је остао присутан. Након нормализације политичких односа (1955–1956), настављено је са развијањем културне, научне и просветне сарадње унутар јасно дефинисаних институционалних веза (и комуникационих канала). Истина, интензитет обновљене сарадње био је битно мањи у односу на период 1944–1948, а притом се сама сарадња одвијала у битно измењеном контексту – отворености југословенске (и српске) културе за западне културне и научне садржаје. У измењеној ситуацији, културна и научна сарадња су, у потпуности, пратиле динамику међусобних односа и развијале се унутар строго контролисаних, од стране политичких и идеолошких центара одлучивања, институционалних канала. Унутар тих формализованих оквира сарадње могуће је посматрати и тумачити и званичну размену културних и уметничких делегација: југословенске у СССР-у (1956) и совјетске у Југославији (1957). И низ званичних државних оквира диктирао је оквире и темпо међусобне научне и културне сарадња, међу којима се посебно истичу: Договор о научнотехничкој сарадњи (1956); Договор о даљој сарадњи у области коришћења атомске енергије у мирнодопске сврхе (1963); Договор о сарадњи у области радија и телевизије (1969); Договор о сарадњи у области културе, науке и образовања (1976); Договор о узајамном признавању докумената о образовању и
научним
звањима
(1989)530 .
Унутар
тих
и
тако
постављених
институционалних оквира одвијала се се и научна сарадња и размена на нивоу универзитета, академија наука и научних института, те научне специјализације стручњака из две земље и размена студената… Тај општи институционални оквир погодовао је свестраној размени готово свих културних и уметничких садржаја из домена тзв. високе културе. Практично сви најистакнутији и најважнији руски књижевни ствараоци и песници били су доступни у преводу српском читаоцу. Довољно је нагласити да Текстови ових докумената доступни су на званичном сајту МИД Русије: http://www.mid.ru/spd_md.nsf/twowebcantr?openview&RestrictToCategory=%D0%AE%D0%93%D0%9E%D 0%A1%D0%9B%D0%90%D0%92%D0%98%D0%AF 530
202
су, примера ради када је реч о поезији, превођени практично сви најзначајнији руски песници 20. века, од истакнутих револуционарних песника Мајаковског или Блока, преко увек популарног Јесењина до Мандељштама, Гумиљова, Цветајеве, Ахматове, Заболоцког, Хлебњикова, Пастернака, Бродског и других „проскрибованих” руских стваралаца, односно Јевтушенка, Вознесенског, Ахмадулине и других руских „бардова”. А о значају који су руски, како авангардни, тако и класични песници 20. века имали у свести и стваралачком искуству савремених српских песника и књижевника јасно сведочи и летимичан преглед оних српских стваралаца који су преводили са руског: С. Винавер, О. Давичо, Р. Зоговић, Д. Максимовић, Б. Ћосић, С. Раичковић, Б. Миљковић, Д. Киш, Сл. Марковић, М. Данојлић, М. Бећковић, Љ. Симовић и низ других 531 . Такође, српски читаоци су могли да се упознају и са готово свим најзначајнијим романима и прозним делима водећих руских књижевника 20. века, од Горког и Шолохова до Окуџаве и Шаламова, те од Л. Андрејева, Хармса и браће Стругацких, преко Ремизова, Замјатина, Ољеше, Пиљњака Белог, до Грина, Паустовског или Л. Леонова. Паралелно су током читавог века изнова издавана класична дела руске литературе: Достојевски, Толстој, Чехов, Гогољ, Љермонтов и др. Ипак, оно што је давало додатан колорит руским утицајима у српској култури били су преводи дела оних аутора који су били забрањени у самом СССР-у, попут по многима најбољег романа 20. века Мајстора и Маргарите Михаила Булгакова 532 , потом романа Бориса Пастернака Доктор Живаго, или каснијих година више романа Александра Солжењицина. Изузетан пример међусобних утицаја – који излазе изван оквира утицаја који су стизали преко руских избеглица или стриктно посматрано институционалних канала – била је и сарадња часописа Зенит и његовог оснивача и уредника Љубомира Мицића са Иљом Еренбургом и Ф. И.
531 Детаљније: Миодраг Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури: Славистичка студија. Књига 1, Београд 1995, с. 151-163. 532 О рецепцији Булгаковљевог дела у српском друштву сведочи чињеница да је први превод објављен 1968, као и да је Александар, Саша Петровић још 1972. године снимио филм «Мајстор у Маргарита», а да је већ од 1973 у позоришту Атеље 212 играно Булгаковљево «Псеће срце».
203
Лисицким 533 . Са друге стране, исто важи и за све кључне ауторе и највреднија дела српске књижевности, која су се такође континуирано појављивала у руским преводима, од Андрића и Нушића, преко Д. Максимовић и М. Селимовића, до Црњанског. Поред културне, уметничке и научне сарадње и размене, током друге половине 20. века пажњу су, у обе средине, привлачила гостовања истакнутих естрадних уметника у СССР-у: Ђорђа Марјановића, Микија Јевремовића, Радмиле Караклајић, Љиљане Петровић, Ладе Лесковара, групе 7 младих и др. (организована од 1963. до раних осамдесетих). Међутим чак је и размена у домену
масовне
културе
била
реализована
унутар
општих
оквира
институционализоване културне сарадње. Промена је наступила са сломом идеолошке матрице у читавој Источној Европи и са распадом две земље (1989–1991), када је културна и научна размена изгубила идеолошки предзнак и потку, а политичка контрола и цензура су практично укинути. Тада су читава културна, уметничка и научна сарадња враћене у, шире схваћено, националне оквире, и део њих почео је да се базира на личним уметничким или научним контактима. Ипак, тенденције и инерција претходне, институционално контролисане (и финансиране) сарадње и даље је остала присутна у међусобним културним и научним контактима. * Духовни и црквени односи током овог периода такође су били снажно обележени општим идеолошким карактером епохе. И то не само због чињенице да су цркве у обе средине преживеле својеврсни револуционарни армагедон, тј. да је нова комунистичка идеологија, као један од основних друштвених и политичких постулата заговарала борбени атеизам, у Русији од 1917, а у Југославији (Србији) од 1944. године. Напротив. Општи идеолошки фон преламао се током 20. века на различите друге начине на односе две цркве, и две државе према црквеном питању и црквеним односима. У тим Миодраг Сибиновић, Словенски импулси у српској књижевности и култури: Славистичка студија. Књига 1, Београд 1995, с. 154. 533
204
оквирима духовне везе два народа и две цркве су током „кратког” 20. века прошле кроз два јасно разграничена периода (која су се разликовала и по суштини и по карактеру међусобних односа и контаката). Међуратни и ратни период чинио је један контекст, унутар којег су и односи две цркве били под снажним упливом идеолошких искључивости. И насупрот њему, период након Другог светског рата (током кога су бољшевици радикално ублажили оштру антицрквену политику), када су власти у обе државе припадале истом идеолошком блоку и када су званични односи две цркве били у потпуности обновљени, али су, такође, у потпуности пратили и динамику међусобних политичких односа. Притом, и када је реч о духовним везама, током првог периода међусобни односи су развијани кроз директне контакте и утицаје, док су
односи
током
другог
периода
развијани
у
знатно
чвршћим
институционалним оквирима. Драматичне промене у Русији, идеолошки, до крајности искључив однос према религији и цркви и наметање борбеног атеизма као друштвене норме, Грађански рат и долазак преко 40.000 руских избеглица у Југославију, поред низа других, наметнуло је и питање њиховог црквеног организовања и задовољавања духовних потреба. Делатност Руске православне цркве имала је велики значај посебно у Србији / Југославији, где се од почетка двадесетих година налазио њен центар у егзилу, и где је, за разлику од ситуације у западној и централној Европи или САД, деловала на подручју једне и у окружењу других сестринских православних цркава (на Балкану). То је, како је време показало, додатно усложњавало њену позицију, пошто су делатност, оквири и домети њеног рада зависили не само од усклађивања своје делатности са захтевима цивилних власти у Југославији и регулисања канонских односа са црквеним властима у Русији, већ и од усаглашавања канонских односа и са сестринским православним црквама на Балкану. Делатност и функционисање Руске православне цркве током Грађанског рата било је веома сложено и тешко. И то не само због чињенице да су бољшевици у религији и цркви видели једног од главних противника својој
205
идеологији, већ и због тога што је услед ратних догађања била прекинута и умногоме
онемогућена
нормална
комуникација
између
црквене
администрације на територијама под контролом антибољшевичких снага на југу и истоку земље са новоизабраним патријархом Тихоном у Москви. У тој ситуацији, на територијама под контролом Добровољачке армије генерала Деникина, на југу земље формирана је „Привремена виша црквена управа” (1919), на челу са најстаријим и најутицајнијим међу јерарсима, митрополитом Кијевским и Галицијским Антонијем (Храповицким), једним од три кандидата за патријарха на Сабору 1917–1918. године 534 . По одласку у егзил, управо је „Привремена виша црквена управа” постала језгро око кога је почела да се формира црквена администрација у избеглиштву. То је неминовно отворило проблем уређења канонских односа између црквених власти у Совјетској Русији и црквених власти у емиграцији – чији се центар кратко време налазио у Цариграду (1920–1921), а потом у читавом међуратном и ратном периоду у Србији, најпре у Сремским Карловцима (1921–1938) и најзад у Београду (1938– 1944). Канонски спор умногоме је био одређен односом према политици и политичким преображајима у самој Русији и односом најистакнутијих духовника у егзилу према бољшевицима и атеистичком карактеру њихове власти. Тај запаљиви политички колоплет искључивости и нетрпељивости довео је до великих потреса, сукоба и најзад до формирања Руске православне (заграничне) цркве и последично чак два раскола унутар Руске православне цркве 535 . О Привременој вишој црквеној управи и њеној делатности на југу Русије у време Грађанског рата детаљније: Н. Росс, Врангель в Крыму, Frankfurt a/M 1982, с. 313-327; Священник Георгий Митрофанов, Православная церковь в России и в эмиграции в 1920-е годы, Санкт-Петербург 1995, с. 12-13; П.Е. Ковалевский, Зарубежная Россия. История и культурно-просветительная работа русского зарубежя за полвека (1920-1970), Париж 1971, с. 197; М. Раев, Россия за рубежом. История культуры русской эмиграции 1919-1939, Москва 1994, с. 157. 535 Детаљније о питањима делатности цркве у егзилу, са прегледом старије литературе: Miroslav Jovanović, «’Sveštenik i društvo – eto parole’: Ruska pravoslavna zagranična crkva na Balkanu 1920-1940», u: Tokovi istorije 3-4 (2005), s. 67-100; Мирослав Јовановић, „Руска православна загранична црква у Југославији током двадесетих и тридесетих година 20. века“, у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати. Књига 3 (2008),с. 160-178; О канонским проблемима раскола, са прегледом релевантне литературе: Владислав Пузовић, Историјско-канонски асепекти односа карловачке управе Руске заграничне цркве и Московске патријаршије: Докторска дисертација, Београд 2012. (докторска дисертација у рукопису, одбрањена на Богословском факултету Универзитета у Београду, 2012. године). 534
206
Значај
Руске
православне
(заграничне)
цркве 536 ,
иако
је
међу
избеглицама било и других верника (протестаната, будиста, католика, Јевреја, муслимана), као доминантне духовне организације „Заграничне Русије”, био је огроман. Томе су пресудно допринеле две чињенице: 90–95% избеглица из Русије било је православне вероисповести 537 , а сама Руска православна црква у егзилу симболизовала је духовне везе избеглих људи са православном Руском империјом дома Романових (несталом у револуцијама 1917), са чијим традицијама се током двадесетих и тридесетих година већина избеглица идентификовала. Но када је реч о духовним везама и односима руског и српског народа, делатност Руске православне (заграничне) цркве у Србији имала је истовремено и симболички карактер, који је подвлачио блискост и традиционалне везе две православне цркве, али је отварао и низ практичних питања о надлежностима из домена јурисдикције и практичне пастирске службе. Прелазак „Привремене више црквене управе” у Србију, у Сремске Карловце, на позив патријарха српског Димитрија (1921) 538 , делом је био резултат традиционалних вишевековних духовних веза два народа, а делом се може посматрати и као симболичко „враћање дела дуга” српске цркве руској за доброчинства из претходних векова. Но без обзира на мотиве, долазак „Више црквене управе” покренуо је низ далекосежних догађаја, који су се неминовно 536 Историји Руске православне цркве у 20. веку и посебно РПЦ у егзилу посвећен је велики број радова. Упоредити најважније: D.Pospielovsky, The Russian Church under the Soviet regime 1917-1982, New York 1984 (руско издање: Д.В.Поспеловский, Русская православная церковь в ХХ веке, Москва 1995); Архиепископ Иоанн (Максимович), Русская Зарубежная Церковь. Дополнено Владимиром Русаком, Jordanville 1991; Священник Георгий Митрофанов, Православная церковь в России и в эмиграции в 1920е годы, Санкт-Петербург 1995; Као и веома значајни биографски и аутобиографски радови, водећих људи руске цркве у избеглиштву: Николай Павлович Рклицкий (архиеп. Никон), Краткое жизнеописание блаженнейшаго Антония, Митрополита Киевскаго и Галицкаго, Белград 1935; Архиепископ Никон (Рклицкий), Жизнеописание блаженнейшаго Антония, митрополита Киевскаго и Галицкаго. т. V-VII, Нью-Йорк 1960; Путь моей жизни. Воспоминания Митрополита Евлогия (Георгиевского) изложенные по его рассказам Т. Манухиной, Москва 1994. 537 Детаљније: Мирослав Йованович, «Русская эмиграция на Балканах: Социальная и национальная структура и проблемы адаптации», в: Национальные диаспоры в России и за рубежом в ХIХ – ХХ вв. Сборник статей, Москва 2001, с. 54-70. 538 Архиепископ Иоанн, Русская Зарубежная Церковь…, Jordanville 1991, с. 6; П.Е.Ковалевский, Зарубежная Россия…, с. 197; М.Раев, Россия за рубежом…, с. 157; Important Dates in the History of the Russian Orthodox Church Outside of Russia (електронска верзија: http://www.pomog.org/index.html?http://www.pomog.org/path.htm).
207
одразили на генералне односе две цркве. Убрзо по доласку у Сремске Карловце одржан је Први сабор Руске цркве у заграничју (новембар–децембар 1921), који је – упркос великих неспоразума и дубоких подела – донео два акта: „Чедима руске православне Цркве у расејању и изгнанству”, и други, значајнији, мировној конференцији у Ђенови (на коју су били позвани и совјетски представници), у коме се заложио за обнављање монархистичког друштвеног уређења у Русији, под династијом Романов, и апеловао на владе најмоћнијих светских држава да помогну оружану борбу против бољшевика 539 . Време је показало да је истицање радикалних политичких позиција једноставно морало изазвати реакције. Тако је тај догађај постао кључни узрок и генератор свих будућих неспоразума и подела унутар Руске православне цркве и иницијални моменат у процесу организације Руске православне (заграничне) цркве (РПЗЦ), односно тзв. „карловачког раскола” (који је додатно усложњавао односе РПЦ и СПЦ, пошто Московска патријаршија никада није заборавила да се одиграо на територији под јурисдикцијом СПЦ). Раскол унутар РПЦ стављао је СПЦ у специфичну позицију. Са једне стране, она се трудила да, колико су то општи услови дозвољавали, одржава регуларне и пријатељске односе са патријархом Тихоном, а потом и са „Чуварем
Патријаршијског
престола
Митрополитом
Московским
и
Коломенским Сергијем (Старогородским)”. У том правцу посебан труд је улагао патријарх Варнава, који је завршио Петербуршку духовну академију и монашки постриг примио у лаври Александра Невског, који се такође старао да, колико је било могуће, посредује у преговорима између РПЗЦ и Чувара патријаршијског престола Митрополита Сергија 540 . Но било је ситуација у којима
су
српски
патријарси
узимали
у
директну
заштиту
и
под
покровитељство РПЗЦ и митрополита Антонија. Најпознатији такав пример догодио се 1936. године. Тада је патријарх Варнава, у реаговању на телеграм Архиепископ Никон (Рклицкий), Жизнеописание Блаженнейшего Антония, Митрополита Киевскаго и Галицкаго. Т. VI, New York 1960, с. 23-24; Св. Г.Митрофанов, Православная церков в Росиии эмиграции в 1920-е годы…, с. 90-94; О важности ових аката видети: Св. Г.Митрофанов, Православная церковь в России и в эмиграции в 1920-е годы…, с. 19-22. 540 К.Е. Скурат, История Поместных Православных Церквей, Москва 1994, с. 91-92. 539
208
чувара патријаршијског престола у Москви митрополита Сергеја (који је својевремено био уредник у санктпетрбуршкој Духовној академији, у време када је будући српски патријарх у њој стицао богословско образовање, и га је познавао још из тог времена), у коме га је упозоравао да би због унутрашњих подела и раскола у Руској православној цркви требало да прекине односе са митрополитом Антонијем и Архијерејским синодом Руске православне цркве у Сремским Карловцима – према речима самог митрополита Сергија – одлучно одговорио: „На мој телеграм Патријарх Варнава је одговорио потпуним одбијањем да промени своју позицију (…) ’Ви, па и Ваш Сабор можете колико хоћете да забрањујете и екскомуницирате. Ми знамо да Ви нисте слободни и зато Вашим забранама и екскомуникацијама не придајемо никакав значај и као и раније ћемо сматрати да смо у односима са Руском Црквом’…” 541 Делатност Руске православне заграничне цркве у Србији није отварала само симболичка и канонска питања већ је наметала и низ практичних проблема које је требало решавати. У првом реду радило се о специфичној ситуацији у историји СПЦ (у 20. веку), пошто се на територијама под њеном црквеном јурисдикцијом нашла друга православна црквена организација (прецизније, један њен део, у специфичним историјским и политичким околностима, и то део који се налазио у сукобу, потом и у расколу са матичним патријаршијским властима у Москви) 542 . У таквој ситуацији требало је решити низ
начелних
бракоразводним
и
практичних
питањима
и
питања:
од
јурисдикције
питања
над
јурисдикције
руским
у
православним
парохијама и општинама, преко регулисања односа црквених и световних власти у троуглу световне власти – СПЦ – РПЗЦ, до питања шта ће се догодити са руским црквама и храмовима уколико Југославија званично призна бољшевичке власти у СССР-у. Ситуација је начелно решена тако што се РПЗЦ
В.И.Косик, "Русская церковь в Югославии 1921-1939 годы", в: Славяноведение 6 (1996), с. 75. Детаљније о историји РПЗЦ у Југославији, са прегледом старије и новије литературе: Мирослав Јовановић, „Руска православна загранична црква у Југославији током двадесетих и тридесетих година 20. века“, у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати. Књига 3 (2008),с. 160-178; В.И. Косик, Русская церковь в Югославии (20-40-е гг. ХХ века), Москва 2000. 541
542
209
налазила под покровитељством СПЦ и захваљујући тој „правној нејасноћи” организовала је своју делатност на територији Краљевине. Руској цркви у избеглиштву, на територијама под јурисдикцијом СПЦ, била је омогућена не само несметана канонско-правна делатност већ јој је био отворен и широки простор за развој руског духовног живота уопште: руски свештеници су, на предлог епископа нишког Доситеја (1920), примани у парохијску службу СПЦ; српски јерарси су, и поред чињенице да су се избеглице фактички налазиле на територијама под јурисдикцијом СПЦ, потпуно
искрено
и
пријатељски
сматрали
Русе
црквено
потпуно
самосталним 543 , власти СПЦ су омогућиле несметано формирање руских парохија на територијима под њеном јурисдикцијом; у делокруг надлежности РПЗЦ српске црквене власти су препустиле јурисдикцију над руским свештенством у Краљевини (које није било у парохијској и државно-правној служби), над духовницима у Руској армији (који нису радили у српској црквеној служби) и решавање бракоразводних парница руских избеглица; велики број руских монаха и монахиња наишао је на срдачан пријем у српским манастирима, где су се веома лако и брзо укључивали у српска монашка братства, а током времена понеки су чак и постајали старешине српских манастира, попут игумана Сергија у Манастиру Манасија, архимандрита Кирила
у
Манастиру
Св.
Прохор
Пчињски,
епископа
Митрофана
у
манастирима Раковица и Дечани (где је био дугогодишњи управник Монашке школе) и игумана Венијамина у Манастиру Св. Наум у Охриду; српске црквене власти омогућавале су, осим тога, и да се у (често запуштеним) српским манастирима
оснивају
чисто
руска
монашка
братства
и
сестринства
(најпознатији такви случајеви везани су за долазак осамдесетак монахиња Манастира Свете Богородице у Лесни (1920), које су, најпре биле смештене у Манастиру Кувеждин, а потом у Манастиру Ново Хопово 544 , на челу са 543 Протоиерей Владислав Неклюдов, "Церковная жизнь русских в Югославии", в: Часовой, Bruxell, Но. 236-237, 05.06.1939, с. 13. 544 О правном односу СПЦ према РПЗЦ и њеној делатности на територијама под својом јурисдикцијом, детаљније: Мирослав Јовановић, „Руска православна загранична црква у Југославији током двадесетих и
210
игуманијом Јекатерином (Јефимовском) 545 , а потом игуманијом Нином (Косаковском), који је био познат као Љесински женски манастир, а потом и за давање напуштеног Манастира Миљково, на Морави, на коришћење руским монасима (1926) предвођених архимандритом Амвросијем (Кургановим) 546 , који је, иако се формално налазио под јурисдикцијом Српске патријаршије, убрзо постао један од најзначајнијих центара руског духовног живота, а чији је унутрашњи манастирски живот био организован у складу са строгим правилима познатог манастира Оптињске пустиње. Боравак РПЗЦ, руских монаха и монахиња, свештеника и верника у српској средини имао је далекосежну важност за духовне везе два народа. У том погледу довољно је навести, примера ради, да је делатност монахиња Љесинског женског манастира довела до обнове, након више од два века, традиција женског монаштва у Србији (када је двадесетак монахиња овог манастира, предвођених игуманијом Меланијом /Кривокућин/ и српским искушеницама, прешло у обновљени Манастир Кувеждин – 1923)547 . Такође, боравак у српској средини таквих црковних и духовних ауторитета какав је био митрополит Антониј (Храповицки), односно од богослова млађе генерације школоване у Србији архиепископ шангајски Иоан (Максимович), игуман Антониј (Медведев), потоњи начелник Руске духовне мисије у Јерусалиму, или отац Сава (Струве), односно свештеници Петар Беловидов, Владимир Востоков, Владислав Некљудов или Виталиј Тарасјев и могућност сталне комуникације са њима, имао је изузетан значај за формирање богословских тридесетих година 20. века“, у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, Књига 3 (2008),с. 168-171. 545 Андреј Тарасјев, Руски духовници – обновитељи српских манастира: Схиархимандрит Миљковски Амвросије (Курганов): Игуманија Хоповска Катарина (Јефимовска): Житија, Ариље 2008, с.39-54. 546 Андреј Тарасјев, Руски духовници – обновитељи српских манастира: Схиархимандрит Миљковски Амвросије (Курганов): Игуманија Хоповска Катарина (Јефимовска): Житија, Ариље 2008, с. 7-33. 547 Сава Петковић, Српски женски манастир Кувеждин, Сремски Карловци 1930; такође и: За рубежом. Белград-Париж-Оксфорд. Хроника семьи Зерновых 1921-1972, Под редакцией Н.М. и М.В. Зерновых, Париж 1973, с. 78-85; А.Арсењев, "Руска интелигенција у Војводини. Културни, просветни и привредни оквири делатности", у: Руска емиграција у српској култури ХХ века. Зборник радова 1, Београд 1994, с. 75; Вл.А.Маевский, Русские в Югославии…, с. 31. После бројних неприлика у току и након Другог светског рата, руске монахиње из манастира Хопово су напустиле Југославију и прешле су у Француску. И данас у манастиру на пољопривредном добру поред села Провемон у Нормандији постоји руско монашко сестринство, које по традицији многи и даље називају "Хоповски руски манастир".
211
погледа таквих истакнутих делатника СПЦ какви су били владика Николај (Велимировић) или ава Јустин (Поповић) 548 . Осим тога, делатност руских педагога имала је кључни значај за обнову рада Богословског факултета у Београду (1920) 549 . Истина боравак великог броја руских духовника, свештеника и верника у српској средини био је одлична прилика да се уоче и извесне разлике у свакодневној духовној и верској пракси Срба и Руса. У том смислу, низ запажања избеглица о верским обичајима у новој средини доводи у сумњу општеприхваћене стереотипе према којима је Србима и Русима иста не само православна
вера,
већ
и
верска
пракса
и
исповедање
вере.
Најкарактеристичнија су, чини се, два примера: запажање митрополита Евлогија: „Адвокат, човек верујући, као и многи Срби, у цркву је одлазио ретко. (...) У српским храмовима народа је обично мало, али своју православну веру они воле и чврсто је се држе” 550 ; и карактеристичан осврт на разлике у верској пракси Зинаиде Хипијус: „Српско православље није у потпуности идентично са руским православљем. Ниже или више, лошије или боље – то је сад друго питање, али није исто: животније је и народније, простије и што је најважније – веселије је”551 . Смутна времена Другог светског рата донела су нове изазове духовном животу,
црквеној
организацији
и,
последично,
међусобним
духовним
односима. Још пре почетка рата (1938) центар РПЗЦ пребачен је из Сремских Карловаца (који су се током рата налазили у оквирима НДХ) у Београд. Током рата страдао је известан број руских свештеника, заједно са српским
О утицају русских мислилаца на аву Јустина, детаљније: Богдан Лубардић, Јустин Ћелијски и Русија: Путеви рецепције руске философије и теологије, Нови Сад 2009; о утицају, примера ради, архимандрита Кипријана (Керна) у српској средини, упоредити: Србољуб Убипариповић, «Допринос архимандрита др Кипријана Керна (1899-1960) као литургичара српској теологији 20. века», у: Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати. Књига 3 (2008),с. 54-63. 549 Детаљније: В. Пузович, «Русские эмигранты — преподаватели Православного богословского факультета в Белграде (1920–1940 гг.)», в: Труди Київської Духовної академії, № 15, 2011, с. 199-208; Богољуб Шијаковић, Александар Раковић, Универзитет и српска теологија: Историјски и просветни контекст основања Православног богословског факултета у Београду, Београд 2010, с. 73-76. 550 Митрополит Евлогий, Путь моей жизни..., с. 334. 551 З.Н. Гиппиус, «Письмо о Югославии», в: За Свободу, Варшава (А САНУ, 14386, 2541). 548
212
свештеницима, у одмаздама окупатора и усташких власти у Независној држави Хрватској. Ангажовање руског митрополита Гермогена на пројекту формирања „Хрватске православне цркве” у НДХ, у великој мери компромитовала је делатност руских свештеника. Најзад, долазак јединица Црвене армије на простор
Југославије
допринео
је
одлуци
митрополита
Анастасија
(Грибановског) и РПЗЦ да напусте Београд и Србију (1944). У потпуно измењеним политичким приликама Синод СПЦ донео је одлуку да се у свим руским црквама у Југославији (које су новембра 1944 „примљене под заштиту и управу СПЦ“, чиме су им укинута ранија овлашћења која су имала под управом РПЗЦ), за време богослужења имају помињати Патријарх српски Гаврило и митрополит Руске православне цркве Алексиј (1944) 552 . У новонасталој политичкој ситуацији 1944. године, упркос идеолошким притисцима којима су и даље биле изложене, био је отворен простор за поновно успостављање званичних односа две цркве. Односи две цркве су били обновљени на нивоу патријаршија, у пуном обиму, током последњих месеци Другог светског рата и одмах по његовом окончању. Већ у пролеће 1945. делегација СПЦ, коју је предводио митрополит скопски Јосиф, учествовала је на Помесном сабору РПЦ, док је делегација РПЦ, на челу са епископом кировоградским Сергејем (Лариним) у два наврата током 1945. године боравила у посети СПЦ. У том периоду регулисан је и читав низ административних питања у односима две цркве. У Београду је Руска црква Св. Тројице, на Ташмајдану, коју су подигле избеглице (1923–1924), постала званично Подворје Руске православне цркве (1946). Са друге стране, патријарх Гаврило (Дожић) започео је преговоре са патријархом Алексијем I око обнављања Подворја Српске православне цркве у Москви (основаног 1873), које је било затворено 1918. године, заједно са осталим православним подворјима. Најзад, на основу благослова патријарха московског Алексија I дозвољена је обнова делатности Подворја СПЦ 1948. године (али услед Радмила Радић, Живот у временима: Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950..., с. 511-512; о покушају стварања Хрватске православне цркве у НДХ и улози Гермогена, детаљније: Вељко Ђурић, Усташе и православље: Хрватска православна црква, Београд 1989. 552
213
политичког раскола ова одлука није практично реализована). Осим тога, две цркве постигле су договоре и о другим спорним питањима: закарпатска Мукачевска епархија, која се у том тренутку налазила под јурисдикцијом СПЦ, враћена је након 700 година под јурисдикцију РПЦ (1945); такође и православни храмови у Чешкој били су предати под јурисдикцију РПЦ (1946)553 . Последњи званични сусрет највиших сановника две цркве, пре политичког раскола и потпуног прекида односа, догодио се у јулу 1948, када је делегација СПЦ, са патријархом Гаврилом на челу, боравила у Москви на свечаностима поводом 500-годишњице аутокефалности Руске цркве 554 . Одмах по обнављању политичких односа две државе (1955/56), обновљени су и црквени односи на највишем нивоу. Најпре је патријарх Викентије (Проданов) боравио у званичној посети РПЦ (1956) 555 , да би потом делегација Руске православне цркве, на челу са патријархом Алексијем I, посетила СПЦ, када је патријарх Алексиј I на проглашен почасним доктором богословља београдском Богословском факултету (1957). Након тога, односи на највишем нивоу редовно су одржавани. Делегација СПЦ, на челу са епископом Нишким Јованом, боравила је у Москви поводом обележавања 40-годишњице обнове Патријаршије у Русији (1958). Почетком шездесетих година било је више званичних посета. Патријарх Герман (Ђорић) посетио је на позив патријарха Алексија I РПЦ (1961), Патријарх Алексиј I посетио је СПЦ (1962), а патријарх Герман поново је посетио Москву поводом обележавања 50годишњице архијерејске службе патријарха Алексија I (1963). Две године касније московску Патријашрију посетила је и делегација СПЦ на челу са епископом нишким Јованом (1965). Патријарх Герман је на челу делегације СПЦ учествовао и на прослави 50-годишњице обнове Патријаршије у Русији (1968), док је делегација СПЦ на челу са митрополитом дабробосанским 553 Детаљније: Radovan Pilipović, „Změna jurisdikce nad pravoslavnymi v Československu 1945 1946”, v: Parrésia – Revue pro východní křesťanství 4 (2010), s. 117–131. 554 О међусобним односима две цркве и размени делегација у периоду 1944-1948, детаљније: Радмила Радић, Живот у временима: Патријарх Гаврило (Дожић) 1881-1950, Београд 2011 (друго, допуњено издање), с. 510-539; К.Е. Скурат, История Поместных Православных Церквей, Москва 1994, с. 91-94. 555 О званичној посети детаљније: Пут делегације Српске православне цркве у СССР, Београд 1957.
214
Владиславом (Митровићем) боравила у Москви на интронизацији новог матријарха Московског и целе Русије Пимена (1971). Наредне године патријарх Пимен, приликом званичне посете православним црквама на Балкану, боравио је и у Београду у посети СПЦ (1972). Патријарх Герман поново је посетио РПЦ (1974), а након тога је делегација српских духовних школа боравила у званичној посети СССР-у, да би се упознала са праксом рада и живота духовних школа РПЦ у Москви, Лењинграду и Одеси (1975) 556 . Паралелно са овим званичним односима, организована су и путовања ходочасника у руске светиње 557 . *** „Кратки 20. век”, богатством догађајног и суштинском трансформацијом политике, друштва и културе снажно је утицао на карактер руско-српских односа. Генерално, интензитет и динамику међусобних односа током овог периода пресудно је диктирала политика. Радикална промена државног оквира развоја руског и српског народа – појава СССР-а и Југославије на политичкој мапи – неминовно је утицала да се фокус међусобних односа измести са руско-српских на југословенско-совјетске односе. На такву промену снажно је утицала и општа идеологизација политике, најпре руске/совјетске, а потом и српске/југословенске. Комунистичка идеологија уносила је и потпуно нову димензију у међусобне односе. Апсолутна превласт политике и идеологије водила је, са једне стране, даљој општој институционализацији међусобних односа – подједнако и политичких, и културних, духовних, економских и друштвених – што је утицало да практично све везе и контакти током овог периода буду директно зависни и да, заправо, представљају рефлекс политичких одлука. Са друге стране, превласт политике и идеологије утицала је на снажне дисконтинуитете међусобних односа – на потпуни политички О односима две цркве у овом периоду, етаљније: К.Е. Скурат, История Поместных Православных Церквей, Москва 1994, с. 91-94. 557 Упореди сећања Митрофан Хиландарац, „Светогорци по светињама Русије“, у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 611-629; Стефан Чакић, «У посети великим светињама и историјским споменицима Русије», у: Мирослав Јовановић (прир.), Срби о Русији и Русима: Од Елизавете Петровне до Владимира Путина (1750-2010) – Антологија, Београд 2011, с. 629-632. 556
215
раскид у периоду 1918–1940. и 1948–1955. године. а снажно је обележила и карактер и садржај међусобних односа током друге половине века (1955–1991). Најзад, снажна идеологизација и радикалне политичке искључивости током овог периода утицали су на појаву више од 40.000 Руса емиграната у српској средини. По многим елементима то је био најзначајнији феномен, који се свестраношћу и дубином сарадње и утицаја снажно истиче у вишевековној историји међусобних односа. Доминација политике и идеологије и њен утицај на динамику развоја међусобних односа неминовно се морао одразити на њихов карактер, када је на самом крају „кратког 20. века” дошло до урушавања и потпуног слома комунистичке идеолошке екумене у Совјетском Савезу, Југославији и, генерално, Источној Европи. (В) 21. ВЕК: ДОБА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ (НАКОН 1991) Савремени српско-руски односи, упркос традиционалним везама два народа, током протекле две деценије пресудно су профилисани и диктирани у односу на општи контекст промена које су обележиле светску историју и политику. Преломни
моменат
који
је,
по
огромној
већини
аутора,
јасно
разграничио догађаје „кратког” 20. века од савремених политичких процеса и догађаја свакако је био крај Хладног рата, пораз комунистичке идеологије у СССР-у и Источној Европи и крах совјетске идеолошке империје (1989–1991). Крај Хладног рата донео је и распад три велике федерације у Европи: СССР-а, Чехословачке и Југославије. На мапи Европе и света, уместо те три земље, појавиле су се чак 23 државе, мада по неким наговештајима процес дисолуције простора још није завршен. Читава Источна Европа ушла је у процесе евроатлантских интеграција и транзиције, без јасног и унапред разумљивог пута и динамике промена, у процес за који се, у многим сегментима, и данас ,после више од две деценије, сматра да је незавршен.
216
На
нивоу
друштвених
промена
свет
је
доживео
драстичну
трансформацију, која је у периоду Хладног рата била незамислива. Прелазак у нови миленијум обележили су процеси: глобализације, компјутеризације, прерастања интернета у реалну, глобалну светску мрежу, секвенцирања људског генома у Пројекту дешифровања „генома човека” (који је јасно показао до ког нивоа су научна истраживања достигла глобални ниво). Према појединим тумачењима, крај Хладног рата означио је улазак у ново доба, време постмодерне, постиндустријског друштва, постисторијску епоху („Велике мутације” или „Краја историје”), постекономског, посткапиталистичког друштва, постматеријалистичког модела друштвене мотивације… Постало је уочљиво да услед убрзања које доносе технологија, штампа, политика, економија и свакодневица, услед бујице информација које непрестано објављују средства масовне информације, постаје све теже раздвојити друштвену стварност од њене конструкције у медијима. Крај Хладног рата означио је и нестанак општег контекста биполарног света, унутар кога су, од 1945, међународни односи изграђивани кроз сучељавање и конфронтацију две водеће светске суперсиле (САД и СССР). Свет се преобразио у униполаран – са САД као једином преосталом светском суперсилом, која је главни стожер профилисања светских односа (упркос утопистичким надама које су биле присутне првих година по окончању Хладног рата, да би његов крај могао допринети да свет постане „демократскији” – мултиполаран, са више светских центара гравитације). У новим условима, упркос битно поједностављеној расподели светске моћи, у складу са новим реалијама времена, дипломатија је добила знатно сложенији карактер. Светска политика, за разлику од периода Хладног рата, што је парадоксално, постала је битно нестабилнија. А ситуација се додатно закомпликовала након терористичких напада Ал Каиде на САД, 11. септембра 2001. године. Са окончањем Хладног рата и јавно декларисаним тријумфом западне, либералне демократије, сасвим супротно очекивањима о „крају историје”,
217
ушло се у серију ратова. Поготово када су САД, након терористичких напада, започеле рат „против тероризма” (Авганистан, Ирак…). Паралелно, читав низ држава био је изложен терористичким акцијама (Русија, Шпанија, Велика Британија…). Уследила је борба за „демократска права и слободе”, за „заштиту људских права”, преточена у низ „обојених револуција” (Грузија, Украјина, Киргистан), након којих је уследило тзв. „арапско пролеће” (Тунис, Египат, Јемен, Либија, Бахреин…). То својеврсно насилно ширење Pax Americana неминовно је довело до промене улоге ОУН, и сукобљавања и сучељавања основних принципа ОУН са принципима НАТО-а (који је у априлу 1999. године јавно прихватио и прокламовао принцип насилног мешања у унутрашње ствари других земаља). Ратови у Југославији, бомбардовање Србије 1999. и, још у већој мери, „рат против тероризма”, тј. ратови у Авганистану и Ираку (као и данашње дилеме по питању како решавати кризу на Блиском истоку), јасно су указивали да како међу самим европским државама тако и у односу на САД, постоје разилажења око могућности решавања глобалних проблема. Та разногласја САД су морале превладавати наметањем модалитета њиховог решавања у ширем оквиру НАТО пакта. Најзад, велика економска криза, чије су назнаке биле видљиве још крајем деведесетих година и почетком двехиљадитих (банкрот низа интернет компанија и ЕНРОН-а…), ескалирала је 2008. године. Светска економија нашла се на ивици колапса. Огромно незадовољство и улични немири и демонстрације уздрмали су устаљену свакодневицу (Француска, Грчка, Италија, Шпанија, САД…). Читав низ економија, које су сматране снажним или економијама у успону, нашао се у дужничкој кризи и на ивици банкрота (Исланд, Ирска, Грчка, Шпанија, Португал, Италија…). Криза је јасно показала низ дилема са којима је суочен савремени свет. Појаву нових центара, пре свега економске моћи – на првом месту Кине, потом и Индије, Бразила и, у извесном степену, опорављене Русије (тзв. БРИК). Нови центри економске моћи били су позвани да активно помогну у превладавању
218
светске економске кризе. Али они, заузврат, траже све значајније место у одлучивању у светским економским пословима. У исто време, све веће укључивање Кине и Индије (и других земаља у развоју) у глобалну економију довело је до новог феномена – стотине милиона пунолетних, радно способних људи постају доступна радна снага на светском тржишту рада. Још на прелому векова, након слома комунистичког света, појавила се својеврсна „криза (западне) демократије” – пад поверења грађана према институцијама јавне власти, критика непрофесионалности владајућих елита, више пута поновљено пребројавање гласова приликом избора председника САД Џорџа Буша млађег… Дисбаланс у раније утврђеном односу снага униполарног света показује и све јаче снажење нпр. Турске или Јужне Африке у регионалним пословима. Криза је јасно оголила и све бескомпромиснију борбу за енергетске ресурсе. Појавиле су се нове тачке нестабилности (Иран, Сирија…). Све израженије су дилеме у ком ће се правцу свет даље развијати: у правцу „Давоског света” (света економски најмоћнијих држава – Г8); „Pax Americana” (света у под доминицијом САД); „Новог Калифата” (света у коме радикалан религиозан муслимански политички идентитет представља изазов западним нормама и вредностима) или „Оквира страха” (света великих „превентивних интервенција”, усмерених на спречавање самоубилачких напада у Западном свету)… 1. Општи контекст пораза и распада:совјетски случај и руско искуство Савремени контекст руске политике снажно је одређен поразом који је СССР доживео у Хладном рату. Пораз Совјетског Савеза био је свеобухватан и темељан. Идеологија комунизма доживела је потпуни колапс. СССР, као стожер окупљања и идеолошке контроле, више није био ни политички, ни економски у стању да контролише своју идеолошку екумену у Источној Европи. Један за другим распадали су се СЕВ, Варшавски пакт, да би најзад договором у Беловежској пуши, 9. децембра 1991. године, председници Русије
219
(Борис Николајевич Јељцин), Украјине (Леонид Макарович Кравчук) и Белорусије (Станислав Станиславович Шушкевич) дефинитивно ставили тачку на процес распада СССР-а, који је започео сепаратистичким покретима, покушајем државног удара у Москви (који је покушао да изведе Државни комитет за ванредне ситуације –ГКЧП) и декларацијама о независности прибалтичких
република
и
Грузије…
СССР
је
нестао
са
историјске
позорнице 558 . Русија се данас, као наследник СССР-а, простире се на територији 5 милиона квадратних километара мањој од територије Совјетског Савеза (тако да се у извесном смислу може рећи да је изгубила пространство веће од територије Европе без СССР-а). Након (и услед) пораза у Хладном рату Русија се суочила и са новом политичком и стратешком реалношћу у простору Евроазије – нашла се окружена са 15 новоформираних држава. Тај појас суверених држава, формираних у простору „Великог Лимитрофа” – протежући се преко континента од Пољске и Прибалтика до Памира (а који обухвата како бивше
совјетске републике, тако и бивше совјетске источноевропске
„сателите”, укључујући источну Европу, делове централне Европе, Балкан, Кавказ и „нову”, односно постсовјетску централну Азију) – представља окружење у којем су власти многих држава биле, и још увек су, најблаже речено, не нарочито пријатељски расположене према Москви. Притом, тај појас суверених држава у „Великом Лимитрофу” ограђује Русију по читавом распону њених копнених граница од свих евроазијских цивилизацијских простора који су формирани око незамрзавајућих (топлих) океанских
У огромној библиографији радова посвећених распаду СССР и првим годинама и деценијама савремене историје Русије, посвећена је огромна литература. Међу најпрегледније и у проблемском погледу најутемељеније и најпоузданије, свакако спадају синтетички прегледи: А.С. Барсенков, А.И.Вдовин, История России 1917-2009 гг., Москва 2010; В.В. Согрин, Политическая история современной России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001; А.Б. Безбородов (ред.), Отечественная история России новейшего времени 1985-2005 гг., Москва 2007; односно од западних аутора, примера ради: Richard Sakwa, Russian politics and society: Fourth edition, New York 2008; такође упоредити и веома карактеристичан поглед на протекле две деценије руске историје: Дмитрий Тренин, Post-Imperium: евразийская история, Москва 2012. 558
220
акваторија 559 . Стога је сама Русија, одмах по распаду СССР-а (1992), покушала да управо на простору „Великог Лимитрофа” – за који све стратешке анализе показују да ће бити простор најважнијих геоекономских и војностратешких сценарија промена на почетку 21 века – артикулише знатно активнију политику кроз тзв. пројекат „Заједнице независних држава” (СНГ/CIS), који није дао жељене резултате. Такав развој догађаја након пораза у Хладном рату и трансформације евроазијских политичких реалија (и пројектованог места Русије у њима), отворио је простор за читав низ различитих, често не нарочито оптимистичких предвиђања и размишљања о будућности Русије и трагања за савременим руским политичким и стратешким идентитетом, који су се могли чути у руској јавности током протекле две деценије: од представа о Русији као евротихоокеанској држави 560 , преко „Дамакловог мача” сталних прогноза о неизбежном даљем дробљењу и иначе суженог „острва Русије” (односно о Русији као својеврној „Евроазијској Атлантиди”, лишеној општеприхваћеног метаисторијског идеала који би мотивисао њено постојање 561 ), до отворених пројекција које инсистирају на неминовности суочавања Русије са губитком Сибира и Далеког истока (попут оне Збигњева Бжежинског о будућој „конфедералној Русији”, на западу приближеној трансатлантској Европи, а на истоку одлазећој у кинеску сферу утицаја 562 ). Пораз у Хладном рату имао је драматичне социјално-економске последице. Приликом преласка од совјетског ка тржишном економском моделу дошло је до уништења дела индустријског потенцијала земље и до престројавања
најважнијих
индустријских
грана
економије,
у
корист
559 Вадим Леонидович Цымбурский, «Геополитика для "евразийской Атлантиды"», в: Pro et Contra, Т. 4, № 4, 1999, с. 141-142. 560 Упореди: Дмитрий Тренин, „Евро-тихоокеанская держава“, в: Россия в глобальной политике, Том 1, Но. 1, январь-март 2003, с. 26-34. 561 В.Л. Цымбурский, «Геополитика для "евразийской Атлантиды"», в: Pro et Contra, Т. 4, № 4, 1999, с. 141-175; такође упоредити и остале његове радове, у којима се развија та теорија: В.Л. Цымбурский, «Народы между цивилизациями», в: Pro et Contra, Т. 2, № 3, 1997; В.Л. Цымбурский, «Европа-Россия: третья осень системы цивилизаций», в: Полис, № 2, 1997; В.Л. Цымбурский, «Земля за Великим Лимитрофом: От России-Евразии к России в Евразии», в: Бизнес и политика, №9, 1995; В.Л. Цымбурский, Россия – Земля за Великим Лимитрофом: цивилизация и ее геополитика, Москва 1999. 562 Zbigniew Brzezinski, The Grand Chessboard: American Primacy and Its Geostrategic Imperatives, New York 1997, pp. 87-122, 197-207.
221
сировинске
групе
(1991–1999).
Високотехнолошке
гране
индустрије
и
производња научно искористивих технологија,биле су практично замрзнуте и у великом степену уништене (изузев делом производње војне и космичке технике). У таквим условима неминовно је дошло до озбиљне кризе и „дивље” приватизације (пре свега природних ресурса, нафте и гаса и просперитетних индустријских грана, попут алуминијумске). Процес економске и друштвене транзиције у Русији отворио је више дилема него што је понудио одговора. Упркос либерализацији, економија Русије остала је, као и раније, високо монополизована. Руски капитализам данас представља разнолик периферни државно-монополистички капитализам. Стална
економска
и
друштвена
нестабилност,
сасвим
логично,
провоцирала је и системске политичке проблеме. Уочљива је, на првом месту, немогућност профилисања снажних партија, чију је улогу у различитим периодима функционално требало на себе да преузму тзв. „партије власти”, попут блока „Выбор России”, Јегора Гајдара и Анатолија Чубајса (1993), покрета „Наш дом — Россия”, Виктора Черномирдина (1995–1998), блока „Отечество — Вся Россия”, Јурија Лушкова и Јевгенија Примакова (1999), односно партије „Единая Россия”, Владимира Путина (од 2001) 563 . Политика се током деведесетих профилисала око јаког лидера (Јељцин), а заправо је била концентрисана у рукама неформалних центара политичке моћи. На првом месту то је била тзв. „семја” (породица), коју је чинило Јељциново најближе окружење (Валентин Јумашев, Александар Волошин, Борис Березовски, Сергеј Јастребжемски, укључујући и Јељцинову ћерку Татјану Дјаченко). А осим ње, ту је и група тзв. „олигарха”, који су контролисали све кључне привредне и финансијске токове у земљи (Борис Березовски, Михаил Фридман, Владимир Гусински, Михаил Ходорковски, Владимир Потањин, Пјотр Авен, Александар О савременом вишепартијском систему у Русији, упоредити примера ради прегледне радове: Ю.Г. Коргунюк, Современная российская многопартийность, Москва 1999; Первый электоральный цикл в России (1993-1996), (ред. В.Я. Гельман, Г.В. Голосов, Е.Ю. Мелешкина), Москва 2000; М.В. Барабанов, Партии и многопартийность в современной России; возникновение, основные тенденции развития, Москва 2011; Политические партии России: история и современность, (ред. А. И. Зевелев, Ю. П. Свириденко, В. В. Шелохаев), Москва 2000, с. 543-621; В.В. Согрин, Политическая история современной России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001, с. 167-187. 563
222
Смоленски, Владимир Виноградов, браћа Чорни и др.). Групу олигарха у јавности су називали и „семибанкиршчина” (као историјска реминисценција на „семибојаршчину” и период Смутног времена у Русији почетком 17. века) 564 . На латентну политичку нестабилност снажно је утицао рат у Чеченији и страх од процеса даље дезинтеграције земље. Криза је достигла врхунац, у економском погледу, са банкротом земље (1998). Најзад, дошло је до, по многима неочекиваног, преокрета. Изненадно, самоиницијативно повлачење са власти председника Б. Н. Јељцина (31. децембра 1999) отворило је простор за појаву новог политичког лидера Владимира Владимировича Путина, који је у великој мери симболисао и сублимирао опште друштвене тежње и очекивања неопходних промена и снажења
спољнополитичке
позиције
Русије.
Током
првог
и
другог
председничког мандата Владимира Путина (2000–2008) Русија је доживела снажан, пре свега економски опоравак. Окончане су ратне операције у Чеченији, поражене су сепаратистичке снаге и живот је, у извесној мери, нормализован.
Унутрашња
политичка
стабилност омогућила
је
битно
поправљање спољнополитичких позиција, које је започело средином прве деценије 21. века (снажнијим ангажманом на Балкану). Најзад, Русија је војно реаговала у сукобу Грузије са побуњеним областима, Јужном Осетијом и Абхазијом (2008), којима је пружила помоћ и заштиту, а касније и признала њихову државност 565 .
О самом појму семибанкиршчина и његовој савременој друштвеној рецепцији: («Семибанкирщина») «Словарь русского публичного языка конца XX века», в: Журнал Коммерсантъ-власть, № 24 (527), 23 июня 2003. (http://www.kommersant.ru/doc/390624); Такође упоредити опште прегледе економског развоја Русије деведесетих: В.В. Согрин, Политическая история современноц России 1985-2001: От Горбачева до Путина, Мосвка 2001, с. 198-220; А.Б. Безбородов (ред.), Отечественная история России новейшего времени 1985-2005 гг., Москва 2007, с. 329-352; С.Г. Кара-Мурза, Белая книга: Экономические реформы в России 1991-2001, Москва 2002. 565 Детаљније о савременом положају Русије у међународној политици и о спољној политици савремене Русије: Евгений Примаков, Мир без России?: К чему ведет политическая близорукость, Москва 2009; Модест Колеров, Без СССР: «Ближнее зарубежье» новой России и «задний двор» США: Статьи 19992008, Москва 2008; Модест Колеров, Война: Внешняя политика России и политическая борьба. Статьи 1999-2009, Москва 2009; М.В. Демурин, «Потребен днесь и воин, и монах» (о российской политике и русской традиции): Сб. статей, Псков 2010. 564
223
Нова ситуација по окончању Хладног рата неминовно је наметала питања које је место Русије у савременом свету (свету „једине преостале суперсиле”, којим доминира концепт „сукоба цивилизација” 566 и „стратегија контролисаног хаоса” 567 ). У таквој ситуацији било је неопходно редефинисати приоритете руске спољне политике. Након распада СССР-а фокус руске дипломатије усредсредио се на просторе које у Русији називају „Ближе заграничје” (тј. на политику према бившим совјетским републикама у којима је, након распада земље, остало да живи преко 20.000.000 Руса и рускојезичног становништва, који су у новим условима изненада постали руска дијаспора, односно национална мањина у новонасталим земљама). Тек након тога профилише се политика према „Даљем заграничју”. Кључно месту у оквиру њега чини, у првом реду, суседство Русије: ЕУ, САД, Јапан, Кина, Индија,
муслимански
појас.
Посматрано
из
те
перспективе,
кључни
приоритети савремене руске дипломатије су њен ангажман у „Ближем заграничју” и дефинисање односа са САД / НАТО и са ЕУ. Током протекле две деценије односи са САД су остваривани у веома комплексној ситуацији у којој је позиција Русије у америчкој, и следствено томе САД у руској политици, лавирала у широком распону од перцепције Русије као главног партнера у региону, до сучељавања Москве са политиком Вашингтона која тежи апсолутном лидерству, поготово када је реч о контроли ресурса широм света. Слично се профилисала и позиција према НАТО: од позитивних импулса, какве су представљали потписивање индивидуалног програма партнерства са НАТО (1997), затим „Акта о међусобној сарадњи и безбедности” и формирања Сталног савета Русија–НАТО (1998), односно Путинове изјаве да би „Русија могла да уђе у НАТО” (интервју британском BBC,
566 Samuel P. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, New York 1996. (Српски превод: С. Хантингтон, Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, Подгорица 1998.) 567 О стратегији контролисаног хаоса, детаљније: Greene, Robert, The 33 Strategies of War, London 2006, pp. 69-78; Otfried Hoffe, Democracy in an Age of Globalisation, New York 2007, pp. 305-312.
224
март 2000 568 ), до, сасвим супротно томе, озбиљних антинатовских кампања у медијима, оштрог и упорног, али безуспешног противљења ширењу НАТО-с на исток, релативно јасног противљења агресији НАТО-а на Србију (1999), или пак извођења комплексних нуклеарних маневара Руске армије (2004)… Најзад, политика према ЕУ била је дефинисана са мање осцилација и чвршће заснована на рационалнијим, пре свега економским моментима. У том погледу кључне моменте представљали су потписивање „Договора о партнерству и сарадњи” између ЕУ и Русије (1994, ступио на снагу 1997) и самит ЕУ – Русија у Санкт Петербургу (2003), посвећен заједничком раду на стварању: (а) заједничког економског простора; (б) заједничког простора унутрашње безбедности; (в) заједничког простора спољне безбедности и (г) заједничког простора у области културе и образовања. Такође развијана је и линија билатералних односа, која је у једном моменту (2003–2004) подсећала на покушај профилисања пројекта тзв. осовине Париз – Берлин – Москва. Осим ових генералних праваца, руска дипломатија отварала је нове праваце сарадње и модалитете повезивања, пре свега у Азији: са Кином (у оквирима Шангајске организације сарадње: Кина, Русија, Казахстан, Таџекистан, Киргизија и Узбекистан – 2001), Индијом и др., што је на крају, у условима светске кризе 2008. године, резултирало уобличавањем једне неформалне, али интересно повезане асоцијације тзв. економија у успону – БРИК (Бразил, Русија, Индија и Кина). Уколико би се пак пратили генерални трендови руске спољне политике, могле би се јасно уочити две одвојене фазе. Прву, током деведесетих година, у време Јељцина, обележило је прилично недоследно лутање у дипломатској пракси, проузроковано раскорацима у перцепцији властите позиције – од понашања које је, по инерцији, манифестовало пређашњи статус суперсиле (мада неутемељено на реалној политичкој моћи и значају), до апсолутног попуштања и повлачења пред дипломатским иницијативама САД и Запада, са Упореди: «Почему бы и нет? (Исполняющий обязанности президента РФ Владимир Путин интервью)», BBC Russian (Русская служба), 05.03.2000 (http://www.bbc.co.uk/russian/0305_1.shtml) 568
225
наивном надом да се на тај начин може утемељити позиција главног партнера (поготово у периоду 1991–1993). Другу фазу представља време Путина, чији је почетак обележило повлачење са готово свих истурених тачака на којима је постојало
какво-такво
спољнополитичко
упориште
–
повлачење
миротворачких јединица са Балкана, затварање радио-електронског центра у Лурдесу на Куби (2002), поморске базе Камрањ у Вијетнаму (2002) те затварање руских војних база и повлачење руских војника из Грузије (до 2007). Да би потом, након консолидације, то повлачење било преточено у све снажнији спољнополитички наступ, који је медијски нарочито дошао до изражаја у говору Путина на Конференцији о питањима безбедности у Минхену (2007) 569 , а који је изазвао оштре реакције на Западу, пре свега америчког државног секретара за одбрану Роберта Гејтса, који је тај говор окарактерисао као најаву новог Хладног рата. Другачији приступ био је заснован на новим приоритетима и битно рационалнији и фокусиранији (укључујући и нове елементе, попут тзв. енергетске дипломатије 570 ). У тој фази руска дипломатија је у односима са кључним чиниоцем међународних односа САД имала комплексан приступ, од периода сарадње (рат против тероризма), до умереног али доследног сучељавања на појединим кризним тачкама, од посебног значаја (Абхазија и Јужна Осетија, Сирија…). Но упркос свим позитивним тенденцијама у протеклој деценији, данашња Русија суочена је са низом проблема: од питања политичке стабилности и (не)могућности артикулације политичких промена, преко економских проблема који се огледају, пре свега, у готово искључивом заснивању стратегије развоја на извозу енергената и сировина, уз драматичан 569 Упореди: Владимир Путин «Выступление и дискуссия на Мюнхенской конференции по вопросам политики безопасности», Мюнхен 10 февраля 2007 года, Президент России (http://archive.kremlin.ru/appears/2007/02/10/1737_type63374type63376type63377type63381type82634_11 8097.shtml); Wladimir W. Putin, „Speech at the 43rd Munich Conference on Security Policy 10.02.2007“, 45th Munich Security Conference (http://www.securityconference.de/archive/konferenzen/rede.php?menu_2007=&menu_konferenzen=&sprac he=en&id=179&). 570 Упореди: „Энергетическая дипломатия России“, МИД России, 19.07.2005 (http://www.mid.ru/nsvnpop.nsf/osn_copy/BEC3E772F2B2649DC325704300315449); С.З. Жизнин, Энергетическая дипломатия России: экономика, политика, практика, Москва 2006; Б.Ю. Кагарлицкий, Периферийная империя: циклы русской истории, Москва 2009, с. 549-569.
226
заостатак у индустријској производњи и обиму читаве економије у односу на све кључне економске партнере (САД, ЕУ, Кину), до изражених демографских проблема – негативног природног прираштаја (константно од 1992) и годишњег смањења популације за 700.000–800.000 људи, повећане смртности од алкохолизма и наркоманије (од којих болује до 3.000.000 људи), чињенице да је на далеком истоку Русије, у областима где руску популацију чини нешто више од 5.000.000 људи, уочљив процес економске имиграције око 3.000.000 Кинеза… 2. Контекст распада и пораза: југословенски случај и српско искуство Крај „кратког 20. века” и распад југословенске државе (не без уочљиве помоћи спољних фактора) утицали су да српски народ поново живи подељен, овога пута у више независних (или „независних”, уколико се има у виду случај Босне и Херцеговине) националних држава балканских народа. Општа политичка криза прожела је читаво друштво 571 . Догађаји су се смењивали муњевитом брзином, увлачећи Србију у све дубљи вртлог криза и ломова: фактички,
а
потом
и
формални
распад
СКЈ
(1990–1991);
увођење
Међу познатије, релативно објективније и чешће цитиране студије на ову тему свакако спадају: J.B. Allcock, Explaining Yugoslavia, London 2000; N. Arvanites, Geopolitika i Balkan: Novi svetski poredak i organizovani kriminalitet na Kosovu, Beograd 2000; N. Beloff, Yugoslavia: an avoidable war, London 1997; C. Bennett, Yugoslavia's Bloody Collapse: Causes, Course and Consequences, London 1995; N. Čomski, Novi militaristički humanizam: lekcije Kosova (Превод књиге: The New Military Humanism.), Beograd 2000; C. Cviic, Remaking the Balkans, New York 1991; T. Zulch, (Hg.), Die Angst des Dichters vor der Wirklichkeit: 16 Antworten auf Peter Handkes Winterreise nach Serbien, Gottingen 1996; A. N. Dragnich, Yugoslavia's Disintegration and the Struggle for Truth, Boulder - New York 1995; Gen. P.-M. Gallois, The Allah's sun is blinding the occident, Laussane 1995; M. Glenny, The fall of Yugoslavia: the third Balkan war, London - New York 1992; Nathaniel Harris, The War in Former Yugoslavia, Wayland 1997; H. Hofbauer, Balkanski rat: razaranje Jugoslavije 1991-1999 (Перевод книги: Balkankrieg: die Zerstoerung Jugoslawiens), Beograd 2001; T. Judah, The Serbs - History, Myth & the Destruction of Yugoslavia, London 1997; T. Judah, Kosovo: War and Revenge, New Haven - London 2000; J. R. Lampe, Yugoslavia as History: Twice There Was a Country, Cambridge 1996; J. Merlino, Les verites Yugoslaves ne sont pas toute bonnes a dire, Paris 1993; S. P. Ramet, Balkan Babel: Politics, Culture, and Religion in Yugoslavia, Boulder 1992; A. Sherman, Perfidy in the Balkans The Rape of Yugoslavia, Athens 1993; L. Silber and A. Little, The Death of Yugoslavia, London 1996; L. Silber, Yugoslavia: death of a nation, New York 1997; P. Goff (ed.), The Kosovo News and Propaganda War, Vienna 1999; R. Thomas, Serbia, Still Europe's Pariah?, London 1996; M. Thompson, Forging War: the Media in Serbia, Croatia and Bosnia-Hercegovina, London 1995; Сара Макартур, Когда к штыку приравняли перо: Деятельность СМИ по освещению Боснийского кризиса (1992-1995 гг.); Москва 2007; S. L. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos and Dissolution after the Cold War, Washington, DC 1995; D. A. Dyker and I. Vejvoda (eds.), Yugoslavia and After: a Study in Fragmentation, Despair and Rebirth, London - New York 1996. 571
227
вишепартијског система (иако невољно и са закашњењем, у поређењу са другим државама Источне Европе); распад СФРЈ (1991–1992); формирање СР Југославије (у чији су састав ушле Србија и Црна Гора); прве масовне опозиционе демонстрације у Београду (9. марта 1991); ратови у Словенији, Хрватској и Босни, увођење економских санкција и потписивање Дејтонског споразума (1991–1995); једна од највећих хиперинфлација у светској историји (1992–1993); криза на Косову и неуспешни преговори у Рамбујеу (1998–1999); НАТО бомбардовање земље (март–јун 1999); политички атентати (Ћурувија, Драшковић, Стамболић, 1999–2000); масовне демонстрације и политички преврат (5. октобар 2000), одлазак са власти Слободана Милошевића и потпуни политички тријумф опозиције предвођене Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом (децембар 2000); хапшење и изручење Хашком трибуналу Милошевића и других осумњичених (2001–2002); фактички распад СР
Југославије
и
формирање
некаквог
специфичног
вида
државне
организације, Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003); убиство премијера Зорана Ђинђића (12. марта 2003); распад заједничке државе Србије и Црне Горе (2006)... Распад земље битно је уздрмао њену унутрашњу стабилност, док је крај Хладног рата пресудно утицао на готово потпуни губитак дотадашњег значаја. Србија се – изгубивши државу у коју је 1918. године уградила своју државност и у великој мери изгубивши дотадашњи значај и позиције у међународним односима, увучена у равни локалних односа у „ратове за југословенско наслеђе”, а на нивоу европских и светских процеса изложена прекомпозицији простора Источне Европе и Блиског истока (који је пратио претварање биполарног у униполарни свет и мало зависио од њене воље) – све више претварала у пуки објекат у спољнополитичким плановима, намерама и идејама САД и Европске уније (у знатно мањој мери Русије, и саме поражене у Хладном рату). Генерални српски спољнополитички хоризонти неминовно су измењени.
Уместо
пређашњег
фокусирања
на
земље
„трећег
света”,
спољнополитички хоризонт сведен је на балканско окружење, САД, ЕУ и
228
Русију. Но српска политичка елита, не сналазећи се најбоље у новонасталом односу снага у свету након окончања Хладног рата, видно оптерећена ранијим идеолошким наслеђем и по инерцији варљивим осећањем властите моћи, увела је државу у процес озбиљног сукобљавања са водећим светским силама (САД и ЕУ). Уследиле су санкције, изолација и искључивање из готово свих међународних институција, а потом и сукоб са НАТО пактом и бомбардовање земље (1999). Милошевићев пад са власти допринео је отварању спољнополитичке позиције Србије и делимичном напуштању статуса државе-парије: примљена је (враћена) у низ међународних институција (УН, ОЕБС, Савет Европе итд.); одржано је неколико донаторских конференција и не мала средства су уложена у ревитализацију земље; успостављени су редовни контакти са светским државницима, Србија је постала стални учесник на светским економским форумима... Спољнополитичке тежње усмерене су ка евроинтеграцијама и усмеравању земље на пут прикључења ЕУ. На том путу Србија је са ЕУ најпре потписала Споразум о стабилизацији и придруживању (2008), а онда је добила статус званичног кандидата за пуноправно чланство у ЕУ (2012). Но уследили су нови потреси, самопрокламована независност Косова (2008) и дипломатска борба Србије за очување територијалног интегритета земље… Међутим, и поред тога земља је суочена са последицама низа наслеђених друштвених и економских проблема. Криза деведесетих година, хиперинфлација, ратови, међународна изолација, али и општа друштвена клима утицали су на огромну емиграцију
са
ових
простора,
претежно
високообразованог
младог
становништва (више стотина хиљада људи); низ негативних демографских трендова и показатеља (према просеку година становништво Србије спада међу најстарија у Европи; услед пораза у ратовима, Срби били принуђени да масовно напуштају подручја на којима су вековима били присутни, у Хрватској, Босни и на Косову, што је довело до драстичне промене демографске распрострањености
и
заступљености
српског
народа
на
просторима
Балкана…); слабо улагање у науку и научни развој… У економском погледу, по
229
неким од основних параметрима развоја, Србија се може сврстати у ред слабије развијених светских економија (на шта посебно указују спољнотрговински дефицит, индикатори о индустријској производњи и о извозу роба и комерцијалних услуга...) Такође, савремено српско друштво карактерише непостојање јасне идеје и свести о томе каква би држава Србија данас желела да буде (нпр. извозник сировина, радне снаге или знања и сл.)… 572 * Искушења, потреси и изазови које је донео крај 20. века неминовно су се одразили на међусобне односе. Трауматичан процес „пада комунизма” (започет 1989–1991) довео је до распада обе федерације, совјетске и југословенске.
Наредне
две
деценије
представљале
су
време
криза,
турбуленција, економског и политичког понирања и преструктуирања – односно
свега
оног
што
се
подразумева
под
непрецизним,
али
општеприхваћеним збирним појмом транзиција – које је пре личило на лутање него на промишљен систем. Унутар тог општег контекста, током протекле две деценије развијани су и савремени српско-руски односи. 3. У маказама распада и транзиције: политички односи Србије и Русије Генерална карактеристика савремених српско-руских / руско-српских односа
јасно
је
институционалним
одређена оквирима.
чињеницом Тиме
је
да
су
структуирани
заокружена
тенденција
чврстим опште
институционализације и бирократизације међусобних односа започета од 19. века (најкасније од 1878) и настављена током 20. века (са изузетком везаним за међуратни период и донекле феномен руске емиграције). У исто време
572 Детаљније: Мирослав Јовановић, Србија 1804-2004: 200 година развоја оптерећеног дисконтинуитетима - седам теза, Београд 2006; Љ. Димић, Д. Стојановић, М. Јовановић, Србија 18042004: три виђења или позив на дијалог, Београд 2005. (on line издање: http://www.udi.rs/articles/Srbija_1804-2004_drugo%20izdanje.pdf).
230
савремени руско-српски / српско-руски односи прошли су, током протекле две деценије, кроз два јасно разграничена периода 573 . Први период, грубо говорећи, може се везати за догађаје током деведесетих година 20. века. Јељцинова Русија, иако поражена у Хладном рату, наставила је по инерцији да се понаша као велика сила (тражећи своје место у постхладноратовском свету и трудећи се да учествује у одлучивању о ратним питањима
у
бившој
Југославији).
Док
је
Милошевићева
Србија,
пренебрегавајући реалности света у коме је комунизам нестао са политичке (и историјске) позорнице, своје дипломатске активности аутистично заснивала на митолошким образинама из претходног раздобља – идејама о несврстаности и о властитим моћима и значају у међународним пословима. У складу са таквом политиком, током „ратова за југословенско наслеђе” веома често је упирала своје погледе ка „матушки Русији”, очекујући помоћ (или прецизније, надајући се волшебној ревитализацији биполарног система међународних односа и новом сучељавању Русије и Запада, које би омогућило да и СР Југославија заузме „удобно” место између два супротстављена блока) 574 . Руско ангажовање током распада Југославије и ратова „за југословенско наслеђе” у великој мери је одражавало тадашња лавирања и колебања саме руске дипломатије и својеврсну „размену руске подршке западним земљама у југословенском питању, за уступке који се тичу много важнијих проблема” 575 . Са једне стране Русија је исказивала максималну сагласност са свим 573 Детаљније о српско-руским односима и ангажовању Русије током „југословенске кризе“ постоји релативно богата литература. Међу најпрегледније радове, свакако спадају: Константин Владимирович Никифоров, Между Кремлем и Республикой Сербской. Боснийский кризис: заверщающий этап, Москва 1999; Владимир Константинович Волков, Узловые проблемы новейшей истории стран Центральной и Юго-Восточной Европы, Москва 2000; В. К. Волков, «Трагедия Югославии», в: Новая и новейшая история 4-5 (1994), с. 3-32; Е.Ю. Гуськова, Югославия в огне, Москва 1992; Югославский кризис и Россия: Документы, факты, комментарии (1990-1993), (автор, составитель, редактор: Е.Ю. Гуськова), Москва 1993; Е.Ю.Гуськова, Военные конфликты на территории бывшей Югославии в конце XX в.: хроника событий, Москва 1999; Е.Ю.Гуськова, История югославского кризиса (1990-2000), Москва 2001. 574 Детаљније о савременој перцепцији Русије у српском друштву: Miroslav Jovanović, „Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti“, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 11-17. 575 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност», у: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд 1999 с. 72; о читавој проблематици из другог угла и: Павел Кандель, «Постъельцинская Россия в постъюгославском мире», в: Pro et Contra, Т. 4, № 2, 1999, с. 161-174.
231
спољнополитичким активностима САД и ЕУ – признала је сепаратистичке републике Словенију, Хрватску и са њима успоставила дипломатске односе (1992), признала Босну и Херцеговину (1992, са којом је дипломатске односе успоставила тек 1996), прикључила се санкцијама против СР Југославије (1992; које је самоиницијативно делимично укинула 1995)… С друге стране, у „стихијном успостављању поделе рада” западних партнера и Русије, у оквиру Контакт групе за решавање кризе у бившој Југославији сваком је припало да се позабави сопственим клијентом у зони конфликта – такав развој ситуације „није Русији остављао другу улогу до заштитнице српских интереса”576 . Руска дипломатија је, након „завршетка меденог месеца демократске солидарности” Русије и Запада 577 , почела да указује све активнију подршку Србији и српском народу, пре свега у Босни 578 . Међутим, ангажман Москве у сукобима на Балкану – који је „најпре директно, а затим индиректно демонстрирао периферни карактер интереса Русије у зони конфликта” 579 – као ни њена реална моћ у међународним пословима, нису задовољавали нереалне амбиције српског политичког руководства. Милошевићева Србија, гајећи узалудне наде да ће поражени руски комунисти успети да се врате на власт у Москви, пречесто се везивала за руске политичке маргиналце, па их је чак и финансијски помагала у нади да ће доћи на власт. (Као што је, уосталом, такође узалудно, гајила наде да ће успети комунистичку Кину да увуче у своје сукобе са Западом знатно више него што је она то била спремна да учини.) То је, упркос доласку више хиљада руских добровољаца који су се борили на страни Срба током ратних конфликата деведесетих, поготово у Босни 580 , 576 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 72; такође и: Јелица Курјак, „Русија и Балкан између прошлости и реалности“, у: у: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд 1999 с. 87. 577 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 73. 578 О русском ангажовању у регулисању питања у Босни, детаљније: К.В. Никифоров, Между Кремлем и Республикой Сербской. Боснийский кризис: заверщающий этап, Москва 1999; Константин Никифоров, „Политика Русије према босанској кризи“, у: Руска политика на Балкану: Зборник радова, (уредник: Јелица Курјак), Београд 1999 с. 125-127. 579 Павел Кандељ, «Руски интереси на Балкану: митови и релност»…, с. 73. 580 Општи прегледи: Ксения Григорьевна Мяло, Россия и последние войны XX века (1989-2000), Москва 2002. (http://www.x-libri.ru/elib/myalo000/index.htm); С.Лавренов И.Попов, Советский Союз в локальных войнах и конфликтах, Москва 2005. (http://militera.lib.ru/h/lavrenov_popov/index.html); а
232
стално провоцирало нова разочарења, нарочито за време и после НАТО бомбардовања Србије (1999). Попут оног које је наступило када је постало јасно да самоиницијативна одлука парламента СРЈ да, у тренутку када је НАТО започео бомбардовање земље, приступи савезу Русије и Белорусије (са надом да би се на тај начин Русија могла увући у сукоб са НАТО пактом), неће испровоцирати неке одлучније кораке званичне Москве у правцу отвореног конфронтирања са САД, који би ишло даље од симболичког геста „окретања” авиона над Атлантиком, отказивања већ уговорене званичне посете САД и повратка у Русију, што је, примивши информацију да је бомбардовање Србије управо почело, учинио премијер Е. М. Примаков 581 . Почетак другог периода означиле су политичке промене које су се, независно једне од других, догодиле током 2000. године. Долазак на власт у Русији В. В. Путина и политички преокрет у Србији, 5. октобра 2000. године, неминовно су утицали на међусобне односе. Они су првих година 21. века, нагло захладнели, делом због реакције нових власти на нереална очекивања од Русије, која су били присутна у српском друштву током претходног периода, а делом и због руске одлуке да се „повуче” са Балкана. Након Милошевићевог пада са власти Србија је, нагло и темељно, извршила радикалан заокрет у спољној политици и, по много чему нерационално, прекинула свако спољнополитичко ослањање на Русију. Међутим, испоставило се да чак ни то такође и читав низ мемоарских записа о наведеним догађајима, међу којима се посебно истучу: Михаил Поликарпов, Жертвоприношение. Откуда у парня сербская грусть?, Москва 2006. (књига је доживела више издања: 2005, 2006, 2008, 2009, on line: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/serbia.txt_with-bigpictures.html; такође и: http://artofwar.ru/p/polikarpow_m_a/serbia.shtml); Олег Витальевич Валецкий, «Волки белые»: Сербский дневник русского добровольца 1993-1999, Москва 2006. (http://zhurnal.lib.ru/o/oleg_w/wolkibelyeserbskijdnewnikrusskogodobrowolxca.shtml); Олег Валецкий, Югославская война 1991-1995, Москва 2006. (http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/waleckij.txt); Борис Земцов, Боснийская тетрадь (дневник добровольца), Москва 1995. (http://esper.narod.ru/bosna/index.htm; такође и: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/bosna.txt); Михаил Горымов, Русские добровольцы в Боснии 1992-1995, Москва 1997. (http://esper.narod.ru/michael/mgb00.htm; такође и: http://lib.ru/MEMUARY/JUGOSLAVIA/bosna.txt); Александр Алексеевич Ионов, Очерки военной истории конфликта в Югославии (1991-1995), (http://artofwar.ru/i/ionow_a_a/text_0010.shtml). 581 Евгений Примаков, “Мы не торгуем своими принципами”, Правда.Ru on line, 24.03.1999 (http://www.pravda.ru/news/world/24-03-1999/904069-0/); о односу руског друштва и јавног мњења према агресији НАТО на Србију, детаљније: П.Е. Кандель, „Российское общественное мнение до и после косовского кризиса“, в: Человек на Балканах: В эпоху кризисов и этнополитических столновений XX в., (ред. Г.Г. Литаврин, Р.П. Гришина), Санкт Петербург 2002, с. 386-402.
233
није донело тренутно побољшање њеног спољнополитичког положаја. Процес лутања и тражења правца у спољној политици се наставио. Овога пута између САД и Европске уније. Но нови талас српских унутрашњих проблема, везаних за одређивање коначног статуса Косова, који је почео да се уочава још 2003, а ескалирао је као један од кључних проблема 2006/2007. године, поново је актуелизовао српскоруске односе. И овога пута, као и у већини случајева од 18. века, у виду помоћи коју је Србија очекивала од Русије да би решила своје унутрашње проблеме. „Косовско питање” је, са своје стране, уз низ других дипломатских активности, омогућило економски оснаженој Русији да се на „велика врата” врати на сцену „великих сила”, чија активност је изузетно важна на Балкану. Те варијације и удаљене амплитуде у развоју руско-српских односа јасно одражава динамика сусрета на највишем нивоу. Иако је у време политичких немира Београд посетио руски министар иностраних послова Игор Иванов (6. новембар 2000), за прве две године након одласка са власти Јељцина и Милошевића одржана су само два сусрета на највишем нивоу: посета председника Војислава Коштунице Москви (27. октобар 2000) и потом посета председника В. В. Путина Београду (16–17. јун 2001). Након тога је наступила пауза и контакти на највишем нивоу су обновљени тек 2004. Године, када је посебна пажња наглашено почела да се указује питањима одржавања мира и стабилности на Балкану, пре свега у оквиру решавања косовског питања: сусрет Путина и Коштунице у Сочију (2004); сусрет Путина и Тадића у Москви (2005); сусрет Путина и Коштунице током 10. Петербуршког међународног економског форума (2006), да би од 2007. године контакти били битно интензивирани. Те године дошло је до два сусрета, Путина и Коштунице у Санкт Петербургу током 11. Петербуршког међународног економског форума, и Путина и Тадића у Загребу, током Балканског енергетског самита. Већ наредне, 2008. Године, одржана су три сусрета: Путина са Коштуницом и Тадићем 25. јануара у Москви, током којег је потписан Уговор о сарадњи у нафтној производњи и договорени услови куповине акције НИС-а од стране „Гаспром–
234
њефта”, потом два пута током децембра, најпре неофицијелни сусрет Медведева, Путина и Тадића у Москви 9. децембра, на сахрани патријарха московског и целе Русије Алексија II, а потом 24. децембра званичан сусрет у Москви председника Дмитрија Медведева и Тадића, када су потписани уговори о енергетској сарадњи, куповини 51% акција НИС-а и градњи гасовода „Јужни ток”. И наредне, 2009. године одржана такође су три сусрета: сусрет у Москви, 17. јануара, Медведева и Путина и премијера Мирка Цветковића, у оквирима Међународне конференције посвећене проблемима транспорта руског гаса у Европу, председника Медведева и Тадића у Њујорку, 24. септембра, током Генералне скупштине УН, те у Београду, 20. октобра, сусрет Медведева, Тадића и Цветковића, поводом обележавања 65-годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату, када је потписано седам уговора о сарадњи. Следеће године, 9. маја, одржан је сусрет Медведева, Путина и Тадића у Москви, који је такође наглашавао одређену историјску симболику –, у оквиру прославе 65годишњице Победе над нацизмом у Великом отаџбинском рату. Најзад, 23. марта 2011. године у Београду је одржан сусрет Путина, Тадића и Цветковића, током којег је потписан низ уговора, међу којима и уговор о научно-техничкој сарадњи 582 . Савремене руско-српске / српско-руске односе крајем прве и почетком друге деценије 21. века карактерише изузетна динамика и слојевитост. Осим регуларних сусрета на највишем нивоу, одржавају се контакти на нивоу влада две земље (2009, 2011), као и руководилаца администрације, односно шефова кабинета председника две државе (фебруар и децембар 2009), сусрети и сарадња парламената две земље (2007, 2008, 2009, 2010), а интензивна сарадња одржава се и на нивоу Министарстава иностраних послова. И низ других државних установа и министарстава одржава међусобне везе и има потписане уговоре о сарадњи, попут министарстава одбране, транспорта и културе,
уставних
судова
(2009),
државних
тужилаштава
(2012)
или
Детаљније: «Российско-Сербские отношения (справочная информация)», МИД России, 05.10.2011 (http://www.mid.ru/bdomp/nsreuro.nsf/348bd0da1d5a7185432569e700419c7a/47ceb453e472714dc3257920002166b3!OpenDocument) 582
235
привредних комора две државе (2011). Сарадња МУП-а Србије са руским Министарства унутрашњих дела и Министарством за ванредне ситуације резултирала
је
договором
о
формирању
заједничког
руско-српског
хуманитарног центра за реаговања у ванредним ситуацијама у Нишу. Остварује се и сарадња на међурегионалном нивоу (сарадња Србије, појединих градова и региона, са Москвом, Централним федералним округом, са Курском облашћу, Краснодарским крајем, Татарстаном и другим субјектима Руске федерације). Међусобни односи су, такође, у највећем степену институционализовани и регулисани низом уговора који покривају најразличитије области сарадње. Међу њима је свакако најзначајнији Споразум о слободној (бесцаринској) трговини између две земље (2000), допуњен Протоколом о изузецима (2009). Осим тога, на снази је још увек низ уговора закључених између СССР-а и СФРЈ, односно Русије и СРЈ и СЦГ. Од 2007. године потписан је низ нових уговора између Русије и Србије, међу којима су најважнији уговори о енергетској сарадњи, куповини НИС-а и градњи гасовода „Јужни ток” (2008), потом уговор о безвизном режиму путовања грађана две земље, са роком до 30 дана (2009) и уговор о извозу и складиштењу искоришћеног нуклеарног горива из истраживачког
реактора
Института
„Винча”,
потписан
током
посете
генералног директора Државне корпорације „Росатом” С. В. Кријенка Београду (2009), те уговор о међупарламентарној сарадњи (2009), формирању центра за реаговање у ванредним ситуацијама у Нишу (2009)… 583 * Имајући у виду све аспекте спољнополитичке позиције Србије, са једне, као и развој српко-руских односа, са друге стране, лако се може закључити да се Србија данас налази у донекле парадоксалној ситуацији – она једноставно мора профилисати своју спољнополитичку позицију тако што ће јој фокус бити двострук – истовремено оријентисан и на Русију и на Европску унију. Друга варијанта у савременој српској политици једноставно није могућа. Са једне Детаљније: «Российско-Сербские отношения (справочная информация)», МИД России, 05.10.2011 (http://www.mid.ru/bdomp/nsreuro.nsf/348bd0da1d5a7185432569e700419c7a/47ceb453e472714dc3257920002166b3!OpenDocument) 583
236
стране, уколико сви суседи Србије уђу у ЕУ и НАТО, чему сви теже, а неки се тамо већ и налазе, потпуно је илузорно тражити перспективе Србије ван ЕУ. Русија, у таквим претпостављеним околностима, са своје стране нити хоће, нити економски може заменити ЕУ. Са друге стране, свака озбиљна политичка снага у Србији (која у ближој или даљој будућности претендује да врши власт) једноставно мора рачунати са „руским фактором” у свом политичком деловању. И то чак не толико у међународним односима (конкретно у односима према Русији или ЕУ), већ пре свега у унутрашњеполитичким односима, јер изражена антируска (русофобска) реторика, услед низа фактора (историјских односа, колективног менталитета и сећања, до бомбардовања НАТО 1999. и самопроглашења независности Косова 2008), нема могућности да се наметне као веома озбиљна (одлучујућа?) политичка снага у Србији. Са друге стране, Русија је после распада СССР-а дефинитивно профилисала своју политику на Балкану кроз улогу велике и развијене државе која има своје јасно изражене економске интересе, али без амбиција или капацитета велике силе 584 . Истовремено, упркос јавно изговореним надањима у Србији да ће она након ступања у ЕУ представљати „пријатеља Русије у Европи”, савремена руска политика је у том погледу јасно одређена – Русији није потребан агент утицаја унутар ЕУ, нити јој је потребан директан посредник са ЕУ, пошто Русија са Бриселом остварује директну комуникацију и у тој комуникацији директно остварује и штити своје виталне политичке и економске интересе 585 . Истина, таква спољнополитичка позиција Србије – и њена политика приближавања ЕУ – не наилази на пуну подршку Русије 586 . 584 Aleksej Timofejev, “Mitovi o Rusiji i dinamika razvoja ruskih spoljnopolitičkih interesa na Zapadnom Balkanu”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 23. 585 Modest Kolerov, “Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 72-73; о модалитетима, могућностима и ограничењима руско-српске сарадње, такође: Žarko N. Petrović, “Rusko-srpsko strateško partnerstvo: sadržina i domašaj”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 25-39. 586 Упоредити, примера ради: „Konuzin: Što bliže EU, Rusija dalje“, B92 on line, četvrtak 29.03.2012 (http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=03&dd=29&nav_id=595673); “Konuzin: EU će tražiti raskid trgovinskog sporazuma sa Rusijom”, Blic online, 18. 04. 2012 (http://www.blic.rs/Vesti/Politika/317873/Konuzin-EU-ce-traziti-raskid-trgovinskog-sporazuma-sa-Rusijom);
237
4. Ослободити се идеологије: савремени руско-српски привредни, културни, научни, просветни, друштвени и духовни односи Политички оквири пресудно утичу на садржаје и карактер руско-српских односа, али савремене везе и контакти српског и руског народа не могу се свести искључиво на њихову политичку димензију. Подједнако развијени, а у појединим
сегментима
још
чвршћи,
разгранатији,
свеобухватнији
и
садржајнији, јесу економски, културни, научни и духовни односи и везе два народа. Динамику савремених српско-руских односа у великој мери одређује економска сарадња. У том погледу кључно је неколико момената. Пре свега сарадња у енегретској области. Њене најважније елементе чине прелазак Нафтне
индустрије
Србије
у
већинско
власништво
Гаспром–њефта
(куповином 51% акција) и Уговор о градњи гасовода Јужни ток (2008) 587 , чији један део треба да прође преко територије Србије. Али у енергетској области у српској средини уочљиво је присуство још једне велике руске петрохемијске компаније – Лукојл (од 2003). Осим енергетске сфере, важан елемент међусобне економске сарадње представља кредит који је Русија одобрила Србији, у висини од милијарду долара (2009), од чега 800 милиона долара, за обнову инфраструктуре (чија је реализација почела 2011/12) 588 и 200 милиона
“Zbog EU smanjiće se izvoz Srbije u Rusiju!“, Alo on line Četvrtak - 29.03.2012 (http://www.alo.rs/politika/47733/Zbog_EU_smanjice_se_izvoz_Srbije_u_Rusiju_) 587 Упореди текст уговора: «Уговор о продаји и куповини акција Нафтне индустрије Србије а.д. Нови Сад», Влада Републике Србије on line (http://www.media.srbija.gov.rs/medsrp/dokumenti/ugovor_nis.pdf) ; такође и пропратна документа: „Нафтно-гасни споразум – потписана документа“ (http://www.srbija.gov.rs/vesti/dokumenti_sekcija.php?id=119768); Само потписивање уговора изазивало је велику полемику у српском друштву, о реаговањима детаљније: Miroslav Jovanović, „Dve Rusije: o dva dominantna diskursa Rusije u srpskoj javnosti“, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 11-17. 588 Упоредити: „Kreditna podrška Rusije Srbiji“, B92 online, 20.10.2009 (http://www.b92.net/info/komentari.php?nav_id=387702); „Tadić i Medvedev dogovorili kredit od milijardu dolara“, Политика online, 20.10.2009 (http://politika.rs/rubrike/tema-dana/Medvedev-Dmitrij-suverenitetSrbija.lt.html); „Konačno dogovoren ruski kredit za železnicu“, Политика online, 03.03.2012 (http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Konacno-dogovoren-ruski-kredit-za-zeleznicu.lt.html); „Železnice: Ruski kredit uz 4 odsto kamate“, Вечерње новости online, 11.04.2012 (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.239.html:375093-Zeleznice-Ruski-kredit-uz-4-odsto-kamate);
238
долара за потребе буџета Србије (2010) 589 . Такође, известан број српских, углавном пољопривредних али и других произвођача користи се погодностима које српској привреди пружа Уговор о бесцаринској трговини 590 . Српске грађевинске фирме и грађевинци успевају да добију послове на руском тржишту, на коме је грађевинска динамика веома изражена. На првом месту реч је о грађевинским пословима у Москви, а последњих неколико година и у Сочију (у склопу припрема Русије за организацију Зимских олимпијских игара 2014. године). Развијене економске везе утицале су, са своје стране, на нове миграторне токове између две средине. Иако се према званичним статистикама сматра да у Србији (2002) живи 2.588 Руса, а у Русији 3.510 Срба (2010) 591 , статистичке и миграционе службе евидентирале су да у Русији тренутно борави и ради око 80.000–90.000 Срба (од чега највећи проценат у Москви). Тај гастарбајтерски миграциони талас на својеврстан начин наставља давнашњу традицију пресељавања становништва из једне у другу средину, започету још током 18. века. * Савремена руско-српска / српско-руска културна, научна, просветна, духовна
сарадња
такође
је
организована
у
оквиру
јасних
институционализованих оквира и регулисана низом уговора. Поред уговора из “Rusi nam zajme po kamati od 4,1%”, B92 online, 12.04.2012 (http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2012&mm=04&dd=12&nav_id=599792) 589 Упоредити: „Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o odobrenju državnog kredita Republici Srbiji“, Narodna skupština Republike Srbije: Doneti zakoni, 28.06.2010 (http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/lat/pdf/zakoni/2010/1311-10Lat.zip); „Rusija odobrila Srbiji 200 miliona dolara kredita za budžet“, Политика online, 12.12.2009 (http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/RUSIJA-ODOBRILA-SRBIJI-200-MILIONA-DOLARAKREDITA-ZA-BUDZET-i115544.lt.html). 590 „Споразум између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Руске Федерације о слободној трговини између Савезне Републике Југославије и Руске Федерације, 28. август 2000“, SIEPA, Агенција за страна улагања и промоцију извоза, (http://www.siepa.gov.rs/files/pdf2010/sporazumi_Rusija_Tekst_sporazuma_o_slobodnoj_trgovini.pdf) 591 Упореди резултате пописа становништва у Србији (2002) и Русији (2010): (Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002: Становништво: Национална или етничка припадност: Подаци по насељима. Књига 1, Београд, фебруар 2003, с. 17. (on line издање: http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/repository/documents/00/00/16/25/Knjiga01.zip)); (Окончательные итоги Всероссийской переписи населения 2010 года: Национальный состав населения Российской Федерации (http://www.perepis-2010.ru/results_of_the_census/tab5.xls))
239
времена СССР-а и СФРЈ, који су још на снази, у овом периоду потписани су различити уговори у области културе, образовања, науке и спорта (1995). Потом и Програм сарадње у области образовања, науке и културе (2001) и, најзад, Програм сарадње у области културе, образовања, науке, спорта и политике младих (2009). У оквиру сарадње на највишем нивоу били су у два наврата организовани званични „Дани српске културе у Русији” (2003. и 2011) и „Дани руске културе у Србији” (2002. и 2010) 592 . Осим ове сарадње на међудржавном нивоу, у области културних, научних, просветних и духовних веза функционише и низ појединачних уговора
о
сарадњи
у
различитим
областима
–
уговори
појединих
министарстава, универзитета, факултета, Академија наука, архивских и музејских установа, позоришта… Научне везе су изузетно развијене и разгранате: Универзитет у Београду има потписане уговоре о сарадњи са 11 водећих руских универзитета и научних установа 593 , а посебни уговори о сарадњи постоје између других српских и руских универзитета; и даље функционишу уговори о сарадњи Српске академије наука и уметности и Руске академије наука (само одељења историјских наука имају девет заједничких пројеката, док Институт славистике РАН има посебне договоре о сарадњи са Балканолошким
институтом
САНУ,
Етнографским
институтом
САНУ,
Институтом српског језика САНУ, Историјским институтом и Институтом за новију историју Србије) 594 , а постоје и специјализовани уговори о сарадњи, попут уговора Архива Србије и Главне архивске управе града Москва, чија је
592 «Российско-Сербские отношения (справочная информация)», МИД России, 05.10.2011 (http://www.mid.ru/bdomp/nsreuro.nsf/348bd0da1d5a7185432569e700419c7a/47ceb453e472714dc3257920002166b3!OpenDocument) 593 http://www.bg.ac.rs/csrp/saradnja/pdf/Ugovori_saradnja.pdf 594Детаљније о славистичкој делатности у Русији: Институт Славяноведения 1999-2000: Справочник, Москва 2001; Труды Института Славяноведения 1997-2007: Библиографический указатель, Москва 2007; Институт Славяноведения Российской ададемии наук в 2011 году: Планы 2012 года: Справочник, Москва 2012; Историческая славистика в МГУ 1989-1999: Сборник статей и материалов, (Ред. Г.Ф. Матвеев, З.С. Ненашева), Москва 2000; детаљније о међународној сарадњи ИнСлав-а: http://www.inslav.ru/index.php?option=com_content&view=article&id=415:2010-10-20-10-5713&catid=16:2009-08-05-10-51-03&Itemid=23
240
реализација већ дала изузетно важне резултате… 595 Бројни српски студенти уче и у различитим областима се специјализују у Русији, као и руски студенти на српским универзитетима… У Србији је развијено учење руског језика на нивоу универзитетске наставе, али и у основним и средњим школама 596 , док је у Русији присутно изучавање српског језика на универзитетском нивоу. Насупрот
(и
упркос)
развијеној,
разгранатој
и
продубљеној
институционалној сарадњи, у српској јавности често се могу чути крајње поједностављени ставови, испуњени специфичном врстом емотивног набоја, да савремене српско-руске културне, научне, образовне или духовне везе нису на нивоу традиционалних, историјских контаката и веза два народа; да је учење руског језика,и генерални интерес за руски језик међу српском децом и родитељима у драматичном опадању; да је неопходно учинити додатне напоре да се два народа – историјски, судбински и духовно упућена једна на други – детаљније и свеобухватније „упознају”; да је неопходно да се културна достигнућа једне средине промовишу у другој... 597 Последично, стиче се утисак да су међусобни културни и духовни односи и размена готово у потпуности „замрли”, да су недовољни и да је, стога, неизоставно потребно учинити напор да се прошире и продубе везе, контакти и негује међусобно (у)познавање... Одмах треба нагласити да се закључци о слабим и неразвијеним (у сваком случају недовољним у односу на богату историју међусобних односа и сарадње и на високе домете руске, односно српске културе) међусобним везама, контактима и међусобној рецепцији базирају пре свега на импресији
595 Москва–Србија, Београд–Русија. Документа и материјали: Том 1: Друштвене и политичке везе XVI–XVIII век, (Приређивачи: С. Долгова, Е. Иванова, А. Турилов, Т. Суботин-Голубовић), Београд– Москва, 2009; Москва–Србија, Београд–Русија: документа и материјали. Том 2: Друштвене и политичке везе 1804–1878 (Приређивачи М. Јовановић, А. Тимофејев, Љ. Кузмичова и Е. Иванова), Београд – Москва 2011. 596 Goran Miloradović, “Ruski/sovjetski kulturni uticaj u Srbiji/Jugoslaviji u XX i XXI veku”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 193-201. 597 Упореди, примера ради: „Zašto u Srbiji nema ruske literature“, u: Glas javnosti (http://www.glasjavnosti.rs/pismo/11923/zasto-u-srbiji-nema-ruske-literature); „Konuzin: Brine me ukidanje ruskog jezika u srpskim školama“, u: Blic on line, 06.02.2012 (http://www.blic.rs/Vesti/Politika/305714/Konuzin-Brine-meukidanje-ruskog-jezika-u-srpskim-skolama).
241
медијске свакодневице и простора медија. 598 Но, те дилеме, на првом месту, отварају питање шта се под тачно под појмом култура подразумева. Да ли се културни контакт перцепира искључиво из дискурса присуства културе у културним институцијама тзв. „високе културе”, односно дискурса културе „ремек-дела” (елитне културе), или је реч о знатно широј перцепцији културе (схваћене као мреже значења која одређује једно друштво и на окупу држи све његове чланове, као производња, ширење, простор, усвајање...) која подједнако обухвата масовну културу, као и елитну културу. Више је него уочљиво да се, када је реч о српско-руској културној размени садржаја елитне културе, тешко могу наћи утемељене основе за незадовољство карактером и квалитетом односа и сарадње. Напротив. Током протеклих пар деценија српски читаоци могли су се упознати са преводима дела готово свих најзначајнијих савремених руских писаца (Пељевин, Улицка, Акуњин, Јерофејев, Сорокин...); у српској култури стално су присутна и поново се издају класична остварења руске културе (Достојевски, Толстој, Булгаков, Чехов, Пушкин, Леонтјев, Берђајев, Вл. Соловјев, Данилевски, Трубецкој, Тихомиров, Франк, Успенски, Вишеславцев, Фјодоров, Берберова, Газданов, Довлатов, Венедикт Јерофејев и низ других); већ две деценије у Београду излази специјализовани часопис за руску књижевност и културу „Руски алманах”; првак Београдског балета је истакнути руски балетски уметник Константин Костјуков; такође, српски гледаоци имали су прилику да се упознају са најзначајнијим филмским остварењима руске кинематографије (Михалков, Балабанов, Шахназаров, Говорухин и др.); српска публика могла је да чује низ најистакнутијих светских музичких виртуоза и диригената, потеклих из руске музичке традиције и школе, да види велики број најистакнутијих балетских звезда Бољшог театра, да чује чувене руске хорове... Са друге стране, српска култура је у много мањем степену присутна у савременој Русији но што је то руска у Србији. То је и логично с обзиром на Детаљнију анализу погледати у: Miroslav Jovanović, „U senci gasa i politike: kulturni i duhovni kontakti, veze i saradnja Srbije i Rusije“, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 183-191. 598
242
однос величине две земље и квантитет две културне продукције. Ипак, може се слободно констатовати да је у савременој руској култури уочљиво присуство и перцепција најистакнутијих домета српске елитне културе, попут дела Милорада Павића или Горана Петровића и Саве Дамјанова, у књижевности, односно Емира Кустурице, у кинематографији. Насупрот томе, потпуно је другачија ситуација када је реч о перцепцији садржаја руске масовне културе у српском медијском простору и српској масовној
култури,
и
обратно,
српске
у
руском
медијском
простору.
Једноставно, просечан српски конзумент масовне културе никада није чуо за неку од савремених руских естрадних звезда (Киркоров, Варум, Тимати, Земфира, Билан и др.). Подједнако као што ни током 20. века у српској масовној култури није било уочљиво присуство и утицај чувених руских естрадних уметника (Утјесов, Пугачова или Кобзон, или пак „бардова” Висоцки, Окуџава, Галич и др.). Или пак, као што ни млади у Србији нису имали, нити имају икакве представе о чувеним руским рок групама (Акваријум, Наутилус Помпилус, Алиса, ДДТ, Башлачов, Нољ, Гражданскаја оборона, Јанка Дјагиљева, Инструкција по виживанију...). Такође је уочљиво да у српској, односно руској средини практично не постоји перцепција таквих садржаја масовне културе какви су филмски блокбастери, односно ТВ серијали (теленовеле, „сапунске опере”...). Посматрано из тог дискурса, заиста се мора констатовати да је присуство руске масовне културе у српској средини једва видљиво (ако је уопште уочљиво), а српске масовне културе у руској практично и не постоји (упркос „славној” традицији и урбаним легендама о чувеним, готово митолошким гостовањима наших естрадних уметника, Ђорђа Маријановића, Радмиле Караклајић, 7. младих и др. у СССР-у, 60-их и 70-их година 20. века). И управо тај аспект, свакодневне перцепције културних садржаја у хиперреалности медија масовне комуникације – преплављених популарном културом и њеним бројним и различитим супкултурним дериватима – чини могућом и реалном импресију о недовољној заступљености (у неким тумачењима, чак и дискриминацији) руске културе у српској средини.
243
Но „жал” за већим присуством руске масовне културе у српском медијском простору, односно српске масовне културе у руским мас-медијима, готово да је депласиран. С једне стране, када је реч о, примера ради, садржајима руских филмских блокбастера и теленовела више је него уочљиво да су они, иако у извесној мери понављају опште клишее и обрасце америчких узора, у великој мери намењене готово искључиво руском (и постсовјетском) гледаоцу и у том смислу садрже један прилично затворен културни код удаљен од српских конзумената садржаја масовне културе. С друге стране, тек се за садржаје српске продукције масовне културе може констатовати да су затворени у специфичан културни код који може бити препознат, готово искључиво, у српској средини и, ређе, на постјугословенском простору. Културни код снажно обележен доминантном турбо-фолк и квазируралном саморецепцијом српске масовне културе и друштва (фестивал трубе у Гучи, односно бројни телесеријали о селу и руралном менталитету Стижу долари, Село гори а баба се чешља, Мој рођак са села, Бела лађа и сл.) практично је немогуће пласирати у савременом руском медијском простору. Никако се не може пренебрегнути чињеница да савремено српско, подједнако колико и руско друштво, функционише у ери опште политичке, привредне, али и културне глобализације, епохи кока-колонизације 599 , холивудизације културног простора и друштвеног живота у целини, ери у којој, како је бриљантно дефинисао А. Бартошевич, „уметност представља тек прелудијум за коктел и PR” 600 ; времену снажног и несхватљивог масовног нагомилавања „у вис” свих врста информација 601 , па и садржаја масовне културе, какав није запамћен у историји човечанства, да се данас, током само 24 сата, савремени човек суочи са више информација него што су их људи 8. или 9. века перцепирали за читав век. У таквој глобалној хиперреалности масовних медија апсолутну превласт имају садржаји америчке масовне R.Wagnleitner, Coca-Colonization and the Cold War: The Cultural Mission of the United States in Austria After the Second World War, North Carolina 1994. 600 Михаил Швыдкой, „Что понесут с базара?“, в: Российская газета 14.10.2009 (http://www.rg.ru/2009/10/14/shvidkoy.html) 601 Tomas Hiland Eriksen, Tiranija trenutka: Brzo i sporo vreme u informacionom društvu, Beograd 2003. 599
244
културе. Из једноставног разлога јер се ради о продуктима највеће светске индустрије масовне културе (у дословном значењу тог појма). Индустрије којој по квантитету не може да парира ниједна друга продукција масовне културе (ни далекоисточне, ни латиноамеричке, ни кинеска, ни индијска). Наравно, може се дискутовати о томе колико су процеси глобализације или кока-колонизације „добри” а колико „лоши”, чак се може доћи и до прилично недвосмисленог закључка, али без обзира на то мора се констатовати да размена садржаја масовне културе заправо у веома малој мери утиче на стварне садржаје и перспективе савремене српско-руске духовне и културне сарадње. У истом контексту мора се размишљати и о губљењу / повећању интереса за учење руског језика у српској средини. Једноставно, интересовање за учење језика природно опада у мери у којој међусобни контакти две државе и две економије слабе. А ти контакти су, у времену транзиције, битно мањи у односу на раздобље социјализма. Дакле, када (и ако) буде више Руса у српској средини, када (и ако) Руси буду имали интерес (привредни, туристички или лични – нпр. ако им се омогући да купују земљиште и куће), природно ће се повећати и интересовање за учење руског језика 602 . Без тог импулса тешко је очекивати неко драматичније побољшање. * Духовне и црквене везе два народа након пада комунизма, када се положај и једне и друге цркве у обе земље битно побољшао у односу на претходни период, наставиле су да се развијају у складу са вишевековном традицијом блиске сарадње (која, упркос свему није била драстично нарушена чак ни у време комунизма). Савремене духовне везе развијају се у два основна правца – кроз институционалне везе две цркве и кроз широку лепезу различитих духовних веза и контаката. Modest Kolerov, “Uvodno izlaganje na II okruglom stolu ISAC Fonda posvećenom rusko-srpskim odnosima 21.IV 2009. godine”, u: Odnosi Srbije i Rusije na početku XXI veka. Zbornik radova (Priredio Žarko Petrović), Beograd 2010, s. 71-73. 602
245
Званични црквени контакти на највишем нивоу започели су одмах по паду идеолошког система и распаду обе земље, још 1992. године, када су се у Фанару (Истанбул) сусрели српски патријарх Павле и патријарх московски и целе Русије Алексеј II (на сабору представника 14 помесних православних цркава). Након тог сусрета одржан је читав низ међусобних посета највиших црквених великодостојника СПЦ и РПЦ, који су размењивали мишљење о најважнијим црквеним питањима. У том низу сталних контаката и сусрета највећи симболички значај, ван сваке сумње, имала је званична посета патријарха Алексеја II Београду у време НАТО бомбардовања Србије (20. април 1999), када је заједно са патријархом Павлом,у Храму Св. Саве одржао Молитву за мир. Након тога је митрополит смоленски и калињинградски Кирил, (потоњи патријарх московски) у том тренутку председавајући Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије, тј. својеврсног црквеног МИП-а, посетио је патријарха Павла (2007), док је висока црквена делегација СПЦ, коју су предводили митрополит Амфилохије (Радовић) и епископ бачки Иринеј (Буловић), посетила патријарха Алексеја II (2008). Након упокојења патријарха Алексеја II (2008) и патријарха Павла (2009), везе на највишем нивоу су настављене. Нови председавајући Одељења спољних веза Московске патријаршије митрополит волоколомски Иларион боравио је у званичној посети СПЦ (2011) 603 . Осим црквених сусрета на највишем нивоу, руска црква активно помаже обнову манастира СПЦ на Косову, док руска држава са своје стране такође издваја средства за обнову српских црквених и духовних светиња на Косову и Метохији 604 . Истовремено и руска држава и РПЦ заједнички финансијски 603 Упореди: «Журналы заседания Священного Синода от 30 мая 2011 года, Журнал № 52», Русская Православная Церковь: Отдел внешних церковных связей, 30.05.2011 (http://www.mospat.ru/ru/2011/05/30/news42343/); «Состоялась встреча митрополита Волоколамского Илариона со Святейшим Патриархом Сербским Иринеем», Русская Православная Церковь: Отдел внешних церковных связей, 31.03.2011 (http://www.mospat.ru/ru/2011/03/31/news39018/). 604 Реч је о пројекту, дефинисаном током 2008. године, према коме је Русија, на иницијативу тадашњег председника Владимира Путина, изразила спремност да учествује са око 2 милиона долара, и различитим другим видовима техничке и експертске помоћи, у обнови и заштити српских духовних светиња на Косову – Пећке патријаршије Грачанице, Високих Дечана, Богородице Љевишке... Детаљније: «Об участии России в восстановлении православных святынь на территории края Косово (Республика
246
помажу завршне унутрашње радове на декорацији Храма Св. Саве у Београду 605 . Та помоћ Русије и руске цркве може се посматрати и као својеврстан савремени одјек давнашње традиције помоћи коју су руска држава и црква указивали српским црквама и манастирима још од краја 15–почетка 16. века. Током овог периода изузетну активност на развоју и продубљивању веза две цркве имало је и Подворије РПЦ у Београду (које је и само делимично оштећено током НАТО бомбардовања, 1999), као и Подворије СПЦ у Москви, које је обновило своју делатност на основу Указа патријарха Алексеја II (1999) 606 . Мада међусобни односи две цркве чине значајан, у институционалном погледу можда и кључан аспект међусобних односа, они ипак не чине једини садржај савремених духовних веза и односа. Напротив. У општем контексту духовних веза два народа изузетан значај имају и питања религиозности, вере, поклоничког поштовања светиња, опште верске саморецепције становништва, као важне саставнице идентитета у оба друштва. Стога се питање духовних, религиозних и црквених српско-руских веза и контаката мора разматрати имајући у виду вишезначност и слојевитост саме симболике међусобних веза два православна народа и две православне, сестринске цркве, коју снажно одражавају традиције међусобних веза и духовног прожимања у обе средине. Сагледано из тог угла, изузетан значај, осим званичних веза, примера ради, има и школовање будућих српских свештеника и теолога у руским духовним семинаријама
и
академијама.
Такође,
и
веома
развијена
традиција
Сербия)», МИД России, 21.11.2010 (http://www.mid.ru/bdomp/nsreuro.nsf/348bd0da1d5a7185432569e700419c7a/432569d80022027ec325776700429f15!OpenDocument) ; такође и: (http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/125/Dru%C5%A1tvo/465371/Rusija+obnavlja+srpske+svetinje+na+K osmetu; http://www.rtv.co.rs/sr_lat/drustvo/rusija-obnavlja-svetinje-na-kosovu_60096.html, односно: http://zabelezi.com/category/Vesti/rusija-obnavlja-srpske-svetinje-na-kosmetu/) 605 Упоредити, примера ради: „Rusi finansiraju mozaik u Hramu Svetog Save“, Политика online, 21.05.2011 (http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Rusija-prihvatila-finansiranje-mozaika-u-Hramu-SvetogSave.lt.html); „Hram Svetog Save oslikavaju Rusi“,B92 online, 21.05.2011 (http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=21&nav_id=513621) 606 Упореди: «Храм Петра и Павла у Яузских ворот», Подворье Сербской Православной Церкви в Москве (http://www.serbskoe-podvorie.ru/history_2.php)
247
ходочасничких путовања српских верника у Русију и посете руских светиња 607 , али и честих посета и обилазака монаха и руских верника светиња СПЦ, попут ходочасничких тура „С Вятки” (које се организују од 2006. године са благославом митрополита вјатског и слободског Хрисанфа 608 ). Наравно, увек постоји опасност да се те сложене и вишезначне везе емотивно, поједностављено перципирају и тумаче. Такав приступ неретко крије
опасност
да
се
западне
у
прилично
мистична
(понекад
и
мистификаторска) тумачења, према којима „једноверност” и „једноплеменост” – у једној метафизичкој, ванвременској равни – прилично поједностављено преобраћају у закључке о истоврсности вере, религиозности и духовности, да би се на тако сведеној основи изводили далекосежни закључци. Попут закључка ђакона Андреја Савостишког: „Европа је мртва. Европа је материјални рај а духовни ад (...) Европа је направила свој избор, Европа не иде са Господом и ка Господу, она живи без Бога, а Србија је са Богом (...)” 609 . *** Међусобне односе на почетку 21. века снажно су обележили политички потреси и промене који су се одиграли и у Русији и у Србији. Иако је прерано за доношење генералних закључака о карактеру промена које су утицале на међусобне односе, ипак се, макар и у назнакама, уочавају неке генералне тенденције које сведоче о карактеру савремених веза и контакта. На првом месту то се односи на чињеницу да је ангажовање Русије (и улога која јој је била поверена) током југословенске кризе деведесетих година 20. века, као и у Примера ради, једно такво 12-дневно поклоничко путовање и обилазак светиња Русије, које у организацији Епархије бачке треба да се одржи у мају 2010. године, подразумева обилазак: 09.05 Москва. Обилазак Тројице-Сергијеве Лавре. Поклоњење моштима Св. Сергија Радоњешког; 10.05 Муром-Дивјејев. Обилазак Свјато-Тројицког и Благовештанског манастира и храма Св. Николаја. Долазак у СерафимоДивјејевски манастир. Поклоњење моштима Св. Серафима Саровског и чудотворној икони Умиленије; 11.05 Дивјејев-Владимир-Москва. Обилазак Успенског сабора (честице моштију Св. Александра Невског, мошти Св. кнеза Андреја Богољубског, чудотворне иконе Владимирска, Богољубска, фреске преп. Андреја Рубљова). Манастири Свјато-Успенски Кнегињин, Свјато-Богољубов. Храм Покрова на Нерли, итд. (http://www.eparhija-backa.rs/putovanja/svetinje-rusije-0) 608 Упореди: „Паломничество в Сербию“ (http://www.rusk.ru/analitika/2009/12/17/palomnichestvo_v_serbiyu/); „Паломничество в Сербию и Черногорию“ (http://www.svyatky.ru/vpechatleniya/vpp2/); 609 „PORT ARTURSKA IKONA MAJKE BOŽIJE U SRBIJI“ (http://www.manastirlepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/port_arturska_ikona_majke_boije_u_srbiji/) 607
248
вези са кризом око самопроглашене независности Косова, по многим елементима показивало назнаке својеврсног патроната или, прецизније речено, заштитничке улоге Русије према Србији и српском народу. И то како због ангажмана Русије, примера ради, у „контакт групи” приликом сукоба у Босни, када јој је прећутно била додељена улога „заступника” српских интереса, или пак ангажовања који је сама руска дипломатија имала у међународним оквирима у вези са кризом око Косова, тако и због очекивања, присутних и снажно исказиваних у српској политици, српском друштву и јавности током овог периода, да би Русија требало (једноставно да мора и да ће свакако)
„заштитити”
своју
„традиционалну
савезницу”
Србију.
Таква
политичка ситуација, макар и симболички, наставља се на традиције руског протектората из претходних векова. У исто време тенденција снажне институционализације међусобних односа, која је започела још током 19. века, и даље је присутна и снажно утиче на њихов карактер. Мада је ново доба, са радикалном и свеобухватном информатичком револуцијом и битно повећаним протоком информација на свим нивоима друштвене стварности, уз једновремено „отварање” савремене Русије (напуштање политике изолационизма и стриктне контроле граница), води ка све већем разграњавању и продубљивању међусобних веза и контаката, како на нивоу различитих друштвених организација и удружења, у сфери културе и привреде, тако и на нивоу појединачних контаката и веза. Несумњиво је, макар посматрано из перспективе протекле две деценије, да
се
међусобни
односи
током
21.
века
могу
развијати
у
оквиру
традиционалних модалитета сарадње, развијаних током претходних векова, али да ће се појављивати и нове форме повезивања, што ће неминовно оставити трага на карактер и садржаје односа и проширити лепезу међусобних утицаја. * Ипак, упркос понекад емотивном приступу и перцепцији савремених културних и духовних веза и односа, упркос поједностављеним предлозима
249
како те односе треба и како их је могуће даље развијати и обогаћивати (који су чешће
засновани
на
поједностављеним,
у
појединим
сегментима
и
митологизованим представама о традиционалним везама него на реалијама савремених односа и политике), савремене везе, контакти и односи два народа, укључујући и напоре за продубљавање, проширење и одржавање високог нивоа политичких, економских, културних, научних и духовних контаката и сарадње, јасно сведоче о богатству међусобних односа. Богатству заснованом подједнако на традицији, колико и на савременим интересима. УМЕСТО ЗАВРШНОГ РАЗМАТРАЊА: ПЕТ ТЕЗА О КАРАКТЕРУ И ТОТАЛИТЕТУ РУСКО-СРПСКИХ / СРПСКО-РУСКИХ ОДНОСА Бројни, разноврсни и богати садржаји вишевековних политичких, друштвених, културних, економских, духовних и просветних веза и контаката формирали су комплексан и препознатљив простор размене, сарадње, сучељавања и међусобних утицаја српског и руског народа, Србије и Русије. Тај простор одређен је, пре свега, чињеницом да је међусобне односе, управо због комплексности и многозначности вишевековних веза, контаката и узајамних утицаја, практично немогуће сводити искључиво на ниво политичке рефлексије и њиховог профилисања у односу на конкретне политичке одлуке, решења или интересе (као што је то готово правило када је реч о односима са другим народима и државама, и то како у српској, тако и у руској средини). Наиме, богата традиција српско-руских културних, друштвених, духовних веза, контаката и међусобних утицаја, прожета релативно честим и релативно масовним миграцијама из једне у другу средину, утиче да се ови односи рефлектују на битно дубљим нивоима историјске стварности. На нивоу колективног менталитета и у равни њихове емотивне друштвене перцепције (без обзира да ли се радило, или се ради, о русофилским или русофобским позицијама у српском, односно славјанофилским или западњачким некада, тј. патриотским или либералним позицијама, у данашњем руском друштву).
250
Управо из тог разлога перцепција руско-српских / српско-руских односа, у свој њиховој комплексности, богатству садржајног и разнозначности појавног, и у српском и у руском друштву (истина, исказивано различитим интензитетом и у различитим формама), врши латентан али константан притисак на сферу политичког. И то чак и у смислу доношења конкретних политичких одлука, што је феномен који се не може уочити када се ради о односима, без обзира да ли прошлим или савременим, према било ком другом народу или држави (са изузетком руског односа према Пољској, односно и српског и руског односа према народима и државама насталим распадом СССР-а и Југославије). Осим тога, још четири карактеристична момента обележила су, и данас обележавају, српско-руске / руско-српске односе. На првом месту реч је о чињеници да су, уколико се посматра континуитет међусобних односа од 12. до 21. века, кључни садржај тог континуитета чинили односи, везе и узајамни утицаји у сфери духовних и културних контаката, размене и сарадње. Наиме, управо духовне и културне везе чине константу међусобних односа од 12. века до данас. Сви други видови веза, контаката и сарадње имају битно краћи развојни лук и обележени су снажно израженим дисконтинуитетима. У том смислу развој политичке сарадње и односа може се пратити фактички тек од 18. века. Притом, везе и контакти у равни политике могу се посматрати као континуирани само кроз призму сталне динамичне трансформације, успона и падова, форму политичког протектората, али и потпуног прекида свих политичких односа, што представља други карактеристичан моменат развоја руско-српских односа. Дакле, постојаност политичких односа од 18. века до данас може се сагледати и објаснити једино уколико се има у виду да су га обележавали
наглашени
дисконтинуитети.
У
исто
време,
међусобни
политички односи базирали су се и профилисали у односу на веома дифузне и разнолике интересе, који су у великој мери били зависни од епохе или генералних контекста у оквирима којих су се међусобни односи развијали. Примера ради, док је током 18–19. века однос према Отоманској империји представљао несумњив заједнички интерес, дотле је током друге половине 20.
251
века, у општем контексту биполарног света, као интерес уочљив и у једној и у другој средини, али не заједнички интерес, представљало заправо узајамно сучељавање. Стога је немогуће српско-руску / руско-српску политичку сарадњу и односе током овог периода везивати за један и јединствен интерес који их је диктирао. Напротив. Али оно што је представљало константу од 18. века до данас јесте чињеница да се, сем пар краћих периода, увек налазио некакав интерес, који је представљао најмањи заједнички именитељ око кога, и у односу на који је било могуће профилисати међусобну сарадњу и односе. Трећи кључан моменат, који је утицао на уобличавање међусобних односа, са елементима континуитета током дужег временског периода, представљају миграторни процеси из једне у другу средину, који су као тенденција уочљиви још од 17. века. Иако су се миграције одвијале са већим или мањим интензитетом, оне су се развијале у готово свим појавним облицима: од политичких
(е)миграција,
пресељавања
већих
или
преко мањих
економски група,
до
мотивисаних
масовних
индивидуалних
миграција
мотивисаних, неретко, личним, интимним разлозима. Најзад, четврти кључни моменат, када се сагледава тоталитет вишевековног развоја руско-српских / српско-руских односа, представља чињеница да је „Ахилова пета” руског утицаја на Балкану све време била економија. У време док је Русија могла војно да штити своје интересе на Балкану, и док још није изгубила свој културни утицај, њен економски утицај на Балкану био је ништаван. И управо то је био узрок што су и почетком и крајем 19. века, у условима мира, балкански Словени (међу њима и Србија) напуштали оријентацију на Русију и под притиском економских околности окретали се Аустрији 610 . *** Тек уколико имамо у виду све ове различите, али међусобно чврсто прожете и међузависне нивое, могуће је разумети сву пуноћу и комплексност руско-српских односа. Свако издвајање и апсолутизација било ког од ових нивоа, нпр. конкретних политичких одлука, или духовних веза, или 610
А. Ю. Тимофеев, „Взаимоотношения России и Сербии с конца 12 до начала 20 века“..., с. 46.
252
славјанофилства, односно русофилства…, неминовно осиромашује и води ка једностраном (тиме и неминовно погрешном) разумевању и тумачењу богатог, комплексног и изразито међузависног контекста, унутар кога различити, понекад и веома удаљени (неретко и супротстављени и контрадикторни) чиниоци заправо творе целину онога што се у науци препознаје као целина односа Срба и Руса у прошлости. Најзад, анализа тоталитета односа и веза Срба и Руса од 12. до 21. века, на фону ових различитих али међусобно чврсто прожетих и међузависних нивоа прошле стварности, јасно показује њихов изузетан значај. А он се огледа у чињеници да српско-руски односи, посматрано из дискурса историје српског народа, представљају везе са најдужим континуитетом које су одржаване са неком од великих сила, односно држава које су током историје имале интереса и моћи да те интересе реализују на просторима на којима је српски народ живео и данас живи. При том српско-руски односи су не само најдуготрајнији, већ и, када се упореде са везама и контактима српског народа са другим великим силама или суседима, убедљиво најсадржајнији, најразгранатији и са најуочљивијим и најдалекосежнијим узајамним (духовним, културним, друштвеним, просветним, научним, па и политичким) утицајима. Но, њихов значај се не ограничава само на српску историју и српско друштво. Напротив. Чак и посматрано из дискурса руског историјског развоја, који је у односу на српски неупоредиво дисперзивнији, богатији и дифузнији када је реч о контактима и односима са другим народима, руско-српски односи имају велику важност. Јер, иако је Русија због своје величине и значаја кроз историју, имала везе и контакте са практично свим европским народима, ипак у њеној историји су ретки односи, попут веза са српским народом, које су руски народ и држава практично одржавали и развијали од средњег века, а у непрекинутом временском распону од краја 15. века. И да је при том реч о народу који никада није улазио у састав руске државе, нити се са њом граничио. И иако рускосрпски односи нису имали реалан политички значај какав су кроз историју имали односи Русије са великим силама (Француском, Немачком, Турском,
253
Шведском, Персијом, САД…), или пак суседним народима, попут Пољака или Финаца, ипак чињеница да њихов развој траје више од осам векова, да су у њега уткани напори 26 или 27 поколења Руса и Срба, и што је још значајније, њихова разгранатост, узајамни дубоки и далекосежни духовни и културни утицаји, изузетно снажни миграторни таласи из једне у другу средину чине их, иако не магистралном, ипак важном саставницом руске историје.
