78 VIII. Predavanje - Socijalni (politički) stavovi
1. Određenje stava Pojam stava smatra se jednim od ključnih pojmova socijalne psihologije – jedan od najosobenijih i najneophodnijih pojmova (prema Allportu, 1935). Korišćen više od bilo kog drugog pojma u socijalnoj psihologiji. Nekoliko razloga je “odgovorno” za ovu činjenicu: a. Slož Složen enost ost pojm pojma a stava stava – odav odavno no je traž tražen en pojam pojam koji kojim m bi bilo bilo mogu moguće će prikazati kompleksno ponašanje ljudi (sledstveno trihotomnoj podeli psihičkog života – na intelektualnu, emocionalnu i konativnu (voljnu) sferu – koja potiče još od Platona. Iako je ljudsko ponašanje kompleksno, ono je obično prikazivano polazeći od shvatanja da je samo jedna od ovih funkcija isključivo ili dominantno u akciji. Pojam stava upravo uključuje integraciju svih ovih funkcija. b. Pojam stava omogućava da se prevaziđe jednostranost i sociologisti sociologističkog čkog i psihologist psihologističkog ičkog objašnjavanj objašnjavanjaa ljudskog ljudskog ponašanja ponašanja; omogućio omogućio da se savladaju savladaju ove dve krajnosti krajnosti i da se povežu, za društveno društveno ponašanje čoveka, dva značajna momenta: delovanje socijalnih činilaca i osobe osobeno nost st i akti aktivn vnost ost samog samog čovek čoveka. a. Stav Stav je pojam pojam koji koji preds predsta tavl vlja ja međučlanu promenljivu (intervenišuć (intervenišuću u varijablu): varijablu): on je stečena stečena dispozicija dispozicija da se na određeni način opaža, misli, emocionalno reaguje i deluje; ali, kakvo će to reagovanje biti – zavisi od iskustva pojedinaca formiranog u toku njegovog života, koje je izgrađeno pod uticajem socijalnih činilaca. c. Pojam Pojam stava, stava, potpu potpunij nije e nego do tada tada korišćen korišćenii pojmovi pojmovi,, omogućio omogućio je ono ono što je cilj svakog naučnog nastojanja – predviđanje; upravo zbog dva gore navedena svojstva on se pokazuje pogodnim za objašnjenje i predviđanje ponašanja ljudi u vezi sa društveno važnim pojavama i pitanjima. d. Stav se sm smatra relativno trajnom predispoziicijom; što znači da u određenom, rela relatitivn vno o dužem dužem vreme vremens nsko kom m perio periodu du može može da usme usmerav rava a pona ponaša šanj nje e pojedinca, ali i da se znatno lakše menja u odnosu na neke druge dispozicije (kao što su vrednosti ili motivi određeni unutrašnjom psihodinamikom). Stoga je interesovanje psihologa za stavove, ujedno interesovanje za mogućnost njihivio menjanja – tj. usmeravanja i kontrole ljudskog ponašanja. Prema Allportu (1935) tri osnovna ishodišta savremenog pojma stava: 1. u eksperi eksperimen mental talnoj noj psiholog psihologiji iji druge polovin polovine e 19. veka – u laborat laboratori orijsk jskim im istr istraži aživa vanji njima ma vrem vremena ena reak reakcij cije, e, pamć pamćen enja, ja, mišl mišlje jenj nja, a, kada kada se uvode uvode koncepcijske prethodnice pojma stava – “mentalni i motorni stavovi”. 2. u psihoanalizi psihoanalizi,, koja naglašava naglašava dinamičke dinamičke i nesvesne nesvesne osnove osnove stavova stavova 3. u sociolo sociologij giji,i, gde se stavovi stavovi shvataju shvataju kao indika indikator torii društve društvenog nog i kultur kulturnog nog uticaj uticaja a i gde je prvo i počelo počelo sistem sistemats atsko ko istraži istraživan vanje je stavova stavova (Thomas (Thomas,, Znainecki, 1921). Svi imamo grubu predstavu o tome šta šta je to stav. Kada se kaže da imamo stav prema prema nečem nečemu, u, to pred predst stav avljlja a skraće skraćen n način način da se kaže kaže da imam imamo o neka neka
79 osećanja ili mišljenja u pogledu toga da li nam se to nešto dopada ili ne dopada, da li ga odobravamo ili ne odobravamo, da li nam je privlačno ili odbojno, da li imamo u to poverenja ili nemamo. Takva osećanja odražavaju se u onome što govorimo i šta radimo, a, takođe, kako reagujemo na ono što drugi govore ili rade. J. R. Eiser (Ajzer), 1986: navodi neke od osnovnih pretpostavki koje su sadržane u pokušajima određenja ili upotrebi termina “stav”: (1) Stavovi su subjektivna iskustva (odrednica karakteristična za većinu definicija). (2) Stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu (nisu prosto raspoloženja ili afektivne reakcije nego je problem ili objekat deo tog iskustva). (3) Stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu izraženi kao evaluativna dimenzija. Kada imamo stav prema nekom objektu ne samo da ga jednostavno doživljavamo, već ga doživljavamo kao više ili manje poželjan, bolji ili lošiji, itd. Stavovi se mogu meriti duž nekog evaluativnog kontinuuma. (4) Stavovi uključuju evaluativne (vrednosne) sudove. Odredica slična prethodnoj. Međutim, treba imati na umu da suđenje može biti svesno procenjivanje objekta, ali može biti i naučen uslovni odgovor. (5) Stavovi mogu biti jezički izraženi (saopšteni govorom). Mada postoji donekle i mogućnost neverbalnog izražavanja stavova, ne može se za vrste koje ne govore reći da imaju stavove. (6) Izražavanje stavova je u principu podložno razumevanju . Kada drugi ljudi izražavaju svoje stavove mi ih možemo razumeti (ne zašto imaju takav stav, već kakav je njihov stav). Mada predstavljaju subjektivna, privatna , iskustva ona se odnose na javne stvari. (7) Stavovi se saopštavaju (komuniciraju ). Ne samo da je izražavanje stavova podložno razumevanju, već su oni obično tako formirani da ih drugi mogu opažati i razumevati. Izražavanje stavova je socijalni čin (pretpostavljaju publiku koja može ovo izražavanje da razume). (8) Različiti pojedinci se mogu slagati ili ne slagati u svojim stavovima (pošto se stavovi mogu jezički saopštavati i pošto imaju javne reference). (9) Ljudi koji imaju različite stavove prema nekom objektu razlikovaće se prema tome za šta smatraju da je istinito ili neistinito u vezi sa tim objektom (slaganje ili neslaganje podrazumeva procenu istinitosti). (10) Stavovi su predvidljivo povezani sa socijalnim ponašanjem. Ova pretpostavka je predmet rasprava. a. ako ne postoji sklad između stav i ponašanja, teško je znati šta takve verbalne ekspresije znače; b. iako su ljudi motivisani da postupaju pozitivno prema onome prema čemu imaju pozitivan stav, to nije jedini motiv socijalnog ponašanja; c. ako se kaže da stavovi uzrokuju ponašanje, postavlja se pitanje prirode intervenišućih varijabli. Možemo dodati još dve karakteristike: (11) Stav je relativno trajan sistem, tj. usmerava pojedinca u relativno dužem razdoblju (12) Stav je naučena, stečena predispozicija.
80
2. Pokušaji definicije stava Ipak, još uvek ne postoji saglasnost u pogledu definicije ovog pojma. Veliki broj pokušaja definisanja. Hronološki pregled nekih pokušaja definicije. Thomas i Znainecki, 1921 – “stanje svesti” (prva definicija);
“Tendencija da se bilo pozitivno, bilo negativno reaguje prema određenim osobama, objektima ili situacijama (Morgan, 1956); English & English, 1958 – “trajno stečena predispozicija da se na dosledan
način ponaša prema nekoj grupi objekata”; Allport (1935) – “mentalno i neuralno stanje spremnosti, formirano na osnovu iskustva, koje vrši direktivni ili dinamički uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir ” (naglašava dispozicionu, tj. fiziološku
osnovu; stečenost; ulogu u relativno doslednom ponašanju ljudi; direktivni uticaj, tj. da može ostvarivati pozitivan ili negativan uticaj; dinamički uticaj, tj. da od stava ne zavisi samo procena i mišljenje nego i akcija. Implicira da se stav ne može posmatrati neposredno, nego da se može shvatiti kao “spremnost za odgovor” o kojoj se može zaključivati na osnovu ispoljenog ponašanja. Kreč, Kračfilf, Balaki (Krech, Crutchfield, Ballachey, 1962): “trajni sistemi pozitivnog ili negativnog ocenjivanja, osećanja i tendencije da se preduzme akcija za ili protiv – a u odnosu na različite objekte” (u prvi plan stavlja složenost
stava). Definicija koja izražava bazične elemente pojma: Njukomb (Newcomb, 1950): “Naučena predispozicija da se na konzistentan način, pozitivno ili negativno, reaguje na dati objekat ”. Ističe se: a. naučena – stečena socijalnim učenjem b. predispozicija za ponašanje c. princip konzistentnosti d. evaluativna priroda stava
3. Teorijski pristupi stavovima Pokušaji teorijskih uopštavanja o održavanju i menjanju stavova. Odslikavaju napore da se empirijski podaci povežu u koherentan teorijski sistem koji bi omogućio bolje razumevanje stavova. Ipak, nije došlo do stvaranja šire teorijske koncepcije koja bi dala odgovor na pitanje o ulozi stavova u društvenim zbivanjima, niti na njihovo mesto u strukturi celokupne ličnosti. Teorije ostale na interpersonalnom nivou.
81 U osnovi mogu se izdvojiti dva osnovna pristupa izučavanju stavova na individualnom nivou: strukturalni (koji se bavi problemom složenosti ili strukture stavova, tj. pitanjem šta je stav) i funkcionalni (koji se bavi pitanjem koje funkcije stavovi imaju za pojedinca). Strukturalni pristup
a. Problem složenosti stava Tradicionalno se smatra da postoje tri osnovne komponente stava: kognitivna, afektivna i konativna (voljna ili ponašajna). Kognitivna : percepcije, informacije, shvatanja, znanja i uverenja – kognitivne reprezentacije - o objektima prema kojima postoji stav; prema Rotu (1973) uključuje i sudove, pa i vrednosne sudove (dajemo ocenu vrednosti objekta - da li je nešto dobro ili rđavo i sl.) Emocionalna : osećanja koja pojedinac ima prema objektu prema kome postoji stav (volimo ga, ne volimo ga, sviđa nam se ili ne, prijatan nam je ili neprijatan, privlačan ili odbojan i sl.). Pojedini autori evaluaciju objekta svrstavaju u ovu komponentu stava i smatraju da je ona izraz pojedinčevih usvojenih vrednosti. Konativna (ponašajna ): sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekat prema kojem imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim (da se pomogne, podrži nešto prema čemu imamo pozitivan ili osujeti nešto prema čemu imamo negativan stav i sl.). Ove komponente mogu biti više ili manje izražene i ekstremne . Analiza složenosti stava dovodi do pitanja o međusobnoj povezanosti ili usklađenosti ove tri komponente. Smatra se da postoji povezanost između stepena izraženosti sve tri komponente (na pr. ukoliko je jedna izrazitije pozitivna, verovatnije je da će i druge biti izrazitije pozitivne itd.). Prema mišljenju nekih istraživača ta povezanost je visoka, a prema drugima samo umerena. Znatan deo pokušaja da se promene osećanja ljudi prema nekim problemima tako što će im se ponuditi više informacija o tom problemu – zasnovan je na implicitnoj ideji da su kognitivna i afektivna komponenta stava povezane. Takođe, pretpostavka strukturalnog pristupa je da postoji saglasnost između izraženih stavova i ponašanja.
Šematski prikaz strukturalne analize stavova (koji pokazuje odnos između uverenja, vrednosti, intencije - tj. spremnosti za ponašanje - i ponašanja) (prema Pennigton, 1986). Uverenja Stavovi
Intencije
Ponašanje
Vrednosti Primer: Petar čije političke stavove želimo da razumemo i predvidimo posledice tih stavova ima pozitivan stav prema DOS; to je rezultat određenih uverenja o DOS (da ima demokratski potencijal i potencijal za promene, da će ekonomski
82 otvoriti zemlju prema svetu i sl.). Pošto je stav pozitivan ova uverenja su povezana sa nekim vrednostima koje Petar ima (da su demokratija i ekonomski liberalizam nešto dobro i poželjno). Pozitivan stav vodi spremnosti da se Petar u odnosu na DOS ponaša na pozitivan način, na pr. glasa za njenog kandidata, učlani se u neku od partija koalicije i sl. Ukratko, očekujemo da pronađemo konzistentnost između stavova i intencija da se ponaša na određen način. Znanje o tome šta Petar namerava da uradi dozvoljava da se sa velikim dozom pozdanosti predvidi šta Petar zaista i radi (glasa na izborima za DOS i sl.). Međutim, uprkos znanju o uverenjima, vrednostima, stavovima i intencijama – ljudi se ne ponašaju uvek u skladu sa onim što govore. Navike, socijalne norme, grupni pritisak i sl. – takođe snažno utiču na ponašanje. Fišbajn i Ajzen (Fishbein i Ajzen, 1975) – ponudili specifičniji model, u pokušaju
da objasne neslaganje između stavova i očekivanog ponašanja. Istraživači su do tada, smatraju oni, pokušavali da poveži pogrešnu vrstu stavova sa pogrešnom vrstom ponašanja. Da bi se omogućilo predviđanjemoraju se uzeti u obzir stavovi prema specifičnom objektu i intencije da se ispolji specifično ponašanje. U gornjem primeru, nije važan generalan Petrov stav prema DOS da bi se predvidelo specifično ponašanje (glasanje za DOS-ovo lokalnog kandidata), već upravo stav prema glasanju za lokalnog kandidata. Znanje o tom stavu kao i o specifičnom vrednovanju glasanja uopšte, u ovom slučaju vodi preciznijem predviđanju ponašanja. Pojedini autori se suprotstavljaju ideji o tri komponente stava (Shaw, Wright, 1967, Fishbein, 1963). Oni naglašavaju samo afektivni deo stava (smatrajući da su znanja samo osnov za formiranje stava, ali ne i sama komponenta stava, a da je stav osnov za ponašanje, ali ne i samo ponašanje). Prema tom stanovištu, stav je afektivna reakcija zasnovana na evaluativnim koncepcijama, koja prethodi ponašanju. (Očekivanje-vrednost struktura stava)
= opisuje se kao složaj očekivanja (tj.opažene instrumentalnosti ili “korisnosti” objekta prema kome se ima stav za postizanje pojedinčevih ciljeva, ili opažanje da objekat stava poseduje određene atribute) + vrednosti (tj. vrednovanja ciljeva ili atributa povezanih sa objektom prema kome se ima stav). Na osnovu saznanja o pojavi, ona se vrednuje i na tom vrednovanju se zasniva afektivna reakcija koja određuje stav. Prema ovom modelu, kognitivna komponenta stava se razdvaja od afektivne ili evaluativne. Uverenja o nekom objektu stava definišu se kao opažanje da objekat povezan sa određenim ciljevima ili atributima. Afektivni ili vrednosni aspekat stava definiše se kao evaluacija ciljeva ili atrubuta koji su sa objektom povezani. Jednom stvorena vrednosna (afektivna) reakcija ne samo da deluje na ponašanje, ona deluje i na saznanje o datom objektu. Primer: uverenje = “crnci su atletski građeni”; evaluacija = znači da se “atletski” smatra nečim što je dobro, tj. pozitivno se vrednuje. Stav predstavlja sumu Struktura
stava
83 evaluativno zasićenih uverenja. Tendencije ponašanja nisu deo stava već predstavljaju samo intencije (namere) da se ponaša na određen način. Ova koncepcija priznaje važnost povezanosti sve tri komponente, ali pod stavom podrazumeva samo jedan element – afektivni. Fishbein (Fišbejn) – “stav je evaluativno zasićena suma uverenja”. Uverenje o objektu stava se definiše kao opažanje veze između objekta stava i određenih atributa ili ciljeva. Dve koncepcije strukture stava mogu se prikazati ovako Šiber, 1998): A. Stav je struktura tri komponente (“tradicionalni” tro-komponentni model) Afekat Objekat (osobe,situacije)
Stavovi
Kognicije Ponašanje
B. Stav je afektivna reakcija (“očekivanje-vrednost” model) Objekat
Kognicija
Vrednovanje
Ponašanje
b. Pojmovi srodni pojmu stava Za strukturalni pristup je karakteristično posmatranje stavova u odnosu na druge srodne pojmove – uverenje, vrednosti,mnenja. Veći broj pojmova po svom sadržaju su slični pojmu stava. Ipak moguće je među njima povući razlike. Uverenje – u većoj meri je naglašena intelektualna operacija; kada je reč o uverenju po pravilu postoji naglašeno pozivanje na činjenice i argumente. Slično razlici između stava i uverenja koju postavlja Fišbejn (videti napred). U koncepcijama koje potiču iz teorija učenja (Doob, 1947) smatra se da stavovi imaju afektivne (dinamičke, motivacione) i kognitivne (direktivne) karakteristike, a uverenja samo kognitivne. Kada su uverenja zasnovana na pretpostavci da postoje argumenti, iako logičnih argumenata nema – govorimo o verovanjima. Kada su zasnovana na izrazito pogrešnim tumačenjima, koja su u suprotnosti sa stvarnim stanjem – govorimo o praznovericama.
Mnenje ili mišljenje – predstavlja prelaz između stavova i uverenja. Intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja, a emocionalni momenat manje izrazit nego kod stavova. Stavovi su opštiji – mnjenja specifičnija. Stavovi su trajniji, a mnenja prolaznija. Fišbejn upotrebljava pojmove uverenja i mnenja kao alternativne pojmove (Fishbein & Ajzen, 1972). Drugi socijalni psiholozi pretpostavljaju da su mnenja ili tek otvoreno izražavanje
84 stavova (manifestacija stavova u konkretnoj situaciji), ili da se mnenja odnose na činjenične stvari koje su potencijalno proverljive (prema objektivnom kriterijumu), dok se stavovi odnose na nešto što je stvar ukusa. Postoji shvatanje da su stavovi integracija više speciifičnih mnenja, na pr. kod Ajzenka (Eysenck, 1954.)
Vrednosti – srodan pojmu stava. Ideje ili situacije za koje postoji uverenost da predstavljaju nešto dobro, poželjno, čijem ostvarenju treba težiti (na pr. vrednost humanizma, slobode, demokratije), etički kodovi. Vrednosti su opštije od stava i mogu biti izvor stavova. Na pr. vrednost humanosti = princip koji je izvor mnogih stavova: stava protiv diskriminacije, protiv rata, za ravnopravnost žena i sl. Međutim, u koncepciji “očekivanje-vrednost” vrednosti se posmatraju kao komponenta stavova. (O odnosu stava i vrednosti kasnije će biti posebno reči). Drugi srodni pojmovi – interes, crta ličnosti, navika i motiv . Interes i motiv – više se ističe konativna (voljna) komponenta dispozicije
ponašanja, a manje ukazuje na sadržaj prema kome su usmerene dispozicije nego kod stavova. Uvek se izražava pozitivan odnos prema objektima. Crte ličnosti – opštija dispozicija od stavova, ne označavaju direkciju (neutralne su) i manje su dinamičke dispozicije. Navika :takođe su dispozicije da se u odnosu na određene objekte ponaša na određen način, ali su manje istaknute emotivna i konativna komponenta i specifičnije su od stavova. Sentiment i – najsrodniji pojmu stava: složene dispozicije za reagovanje u vezi sa određenim objektima ili osobama (anahron pojam; naglašava instinktivni karakter).
c. Vrste stavova Prema različitim kriterijumima podele: 1. Lični (karakteristični samo za određenog pojedinca) i socijalni (zajednički za veći broj ljudi, s obzirom na koje ih je moguće upoređivati, i koji se odnose na društveno značajne pojave). Prvima se bavi psihologija ličnosti a drugima socijalna psihologija, kao i druge društvene nauke). 2. Prema tome na koje pojave se odnose: politički, ekonomski, estetski i dr. 3. S obzirom na njihovu logičku zasnovanost: izdvajaju se predrasudni stavovi (logički nezasnovani).
d. Dimenzije stavova Dimenzije prema kojima se pojedinci koji imaju isti stav razlikuju (i koje je moguće meriti): a. Direkcija : da li je odnos prema objektu pozitivan ili negativan b. Složenost: količina i vrsta znanja, emocija i tendencija ka akciji uključenih u stav
85 c. Ekstremnost : stepen pristajanja uz neki stav (stav može biti u različitom stepenu pozitivan ili negativan, tj. neki objekat se u različitom stpenu prihvata ili odbacuje. obično se podrazumeva postojanje linearnog kontinuuma stava od ekstrmene naklonosti do ekstremne odbojnosti d. Usklađenost : kada su sve tri komponente koje čine stav iste valencije – sve tri pozitivne ili sve tri negativne. Usklađenost je veća ukoliko je veći ne samo stepen podudarnosti valencije, već i stepena izraženosti pojedinih komponenti. O usklađenosti se govori i kao o konzistentnosti pojedinčevih stavova međusobno (međusobnoj pobezanosti i usklađenosti pojedinčevih stavova u jedinstven sistem). e. Doslednost : u kojoj meri se stavovi primenjuju na sve slučajeve gde ih je moguće primeniti f. Snaga: manifestuje se u otpornosti stav prema menjanju (najotpornija vrsta stava su predrasude). g. Otvorenost ili izrazitost stava : ogleda se u spremnosti da se stav manifestuje, da se ispolji Funkcionalni pristup
Bavi se pitanjem kakva je funkcija pojedinog stava za ličnost pojedinca – tj. ističe motivacionu (a ne kognitivnu, kao neke druge teorije) ulogu stava. U funkcionalnosti stava za zadovoljenje različitih motiva može se naći objašnjenje procesa formiranja i menjanja stavova (McGuire, 1969, Smith Bruner, & White, 1956). Najpoznatija je Kacova (Katz, 1960) funkcionalna teorija. Po njemu, glavne funkcije koje stavovi imaju za pojedinca, grupisane prema motivacionoj osnovi, jesu: a. Instrumentalna ili utilitaristička – služe da se postigne neka korist ili nagrada, a izbegne šteta ili kazna. Deca formiraju pozitivne stavove prema onim objektima ili pojavama koje dovode do zadovoljstva, a negativne prema onima koji stvaraju, ili od kojih se očekuje, nelagoda (dinamika formiranja stava zavisi od prošlih ili sadašnjih percepcija korisnosti koju objekat ima za pojedinca). U ovom smislu funkcija stava je i adaptivna – da bi se pojedinac socijalno prilagodio on uči ili preuzima ona mišljenja koja ima njegova okolina (uloga “socijalne ulaznice” koja omogućava pristup određenim grupama i zauzimanje određenih uloga” (osnov u bihejviorističkim teorijama učenja). b. Odbrambena funkcija – služi tome da se pojedinac koji formira stav odbrani od neugodnih saznanja o sebi ili uopšte od prihvatanja nekih istina o stvarnosti koje bi mogle da povrede njegovu ličnost. Stavovi ovde imaju selektivnu ulogu – o sebi i drugima se prihvataju samo određene činjenice, što omogućava održanje unutrašnje ravnoteže, samo-poštovanja i izbegavanje konfliktnih situacija. Primer – predrasude – kod osoba nesigurnih u sopstvenu vrednost: negativni stavovi prema nekim manjinskim grupama pomažu da se osoba oseća više vrednom (osnov u psihoanalitičkoj teoriji). c. Funkcija manifestovanja ličnih vrednosti - stavovi se formiraju i ističu kao izražavanje nečega što je u skladu sa ličnim vrednostima pojedinca i predstavom koji ima o sebi. obično je reč o integrisanom sistemu stavova koji se stečeni u detinjstvu na osnovu identifikacije sa roditeljima ili drugim
86 značajnim osobama (religijska uverenja, patriotizam, ideološke orijentacije). Pojedinac nalazi lično zadovoljstvo u izražavanju stavova koji odražavaju njegov sistem vrednsoti (osnov u humanističkim teorijama samoaktualizacije). d. Funkcija saznavanja i osmišljavanja – izražava težnju da se shvate stvari oko sebe i pojave u svetu u kome se živi; da se svet doživi celovito i predvidivo, da su znanje i iskustvo stabilni i integrisani. Ne želja za znanjem već za organizovanjem i osmišljavanjem znanja – konzistentna slika sveta. Često može voditi pojednostavljenju stvarnosti – na pr. stereotipi. (Ističe se u geštaltističkoj koncepciji, a, takođe, dolazi do izraza u teorijama konzistencije). Od funkcije zavisi koncepcija promene stava: Valja znati a. Koji stavovi? b. Kojim funkcijama služe? U ovoj koncepciji do menjanja stav dolazi kad više ne zadovoljavaju funkciju koju su do tada imali. Najteže se menjaju odbrambeni stavovi. Pružanje više informacija o objektu može biti efikasna kod menjanja stavova saznajne prirode ali ne i kod ego-odbrambenih stavova. Kritika: - nedovoljna povezanost elemenata ovog teorijskog sistema - nepostojanje dovoljno iskustvenih podataka kao dokaza Kritika tradicionalnih pristupa istraživanju stavova , Ajzer i van der Plajt
(Eiser & van der Pligt, 1984). Ova istraživanja su se bavila, pre svega, objašnjavanjem pojedinčevog vrednovanja pojedinačnog objekta. Ali, zanemarila su socijalni kontekst ili “referentni okvir” u kojem se procenjivanje nekog objekta odigrava. Ona su otkrila da objekti sa više pozitivnih atributa ili asociranih ciljeva izazivaju više pozitivnih stavova (dopadanja). Međutim, evaluacije su relativna ocenjivanja (i postavlja se pitanje u poređenju sa čim, u odnosu na šta se nešto pozitivno ocenjuje?). 1. Pojedinci stvaraju preferencije i vrše izbore između alternativnih objekta, opcija ili aktivnosti. Ne možemo predvideti ponašanje na osnovu stavova ako nemamo informacije koje nam omogućavaju da predvidimo preferencijalni izbor (izbor među preferencijama ili alternativama koja postoje). U socijalnom kontekstu gde pojedinci nemaju mogućnost izbora, nema potrebe uvoditi pojam stava da bi se objasnilo njihovo ponašanje. 2. Kao što evaluacije nisu apsolutne, to nisu ni specifični kriterijumi na kojima se one zasnivaju. Pojedinci se razlikuju u svojim evaluacijama istog objekta, opcija ili aktivnosti stoga što koriste različite kriterijume procenjivanja (koji aspekat objekta se smatra ili bira kao relevantan). Teorija stavova mora biti u mogućnosti da računa sa ovim neslaganjem kao sa bazičnom životnom činjenicom. U socijalnom kontekstu gde ne postoji mogućnost neslaganja , nije potreban pojam stava da bi se objasnile razlike u ponašanju ljudi. Tamo gde postoji “stavovski egocentrizam” – tj. nemogućnost da se zauzme perspektiva “drugog” i shvati sopstvena selektivnost u pogledu kriterijuma evaluacije nekog objekta ili situacije – ljudi koji zastupaju jednu stranu kontroverze jednostavno ne mogu da prihvate kao “razumno” stanoviše svojih oponenata. To, prema mišljenju autora, može imati dalekosežne socijalne i političke posledice: ako neko misli da “niko razuman” ne može imati stanovište suprotno njegovom sopstvenom, to podrazumeva da
87 oponent nije razumno biće, da se, šta više, ne može ni urazumiti , iz čega, in extremis, sledi da se jedino može potući ili kontrolisati drugim sredstvima. Rečju, odgovarajuća teorija stava mora da bude sposobna da objasni ne samo zašto neka osoba oseća privlačnost prema nekom objektu, već zašto je to tako u svetu u kome postoje alternativni objekti koji se mogu dopadati, odnosno drugi ljudi koji iste objekte vrednuju na drugi način. pažnja mora biti usmerena na principe kao što su selektivnost i diferencijalno naglašavanje, i na procese subjektivne kategorizacije i diskriminacije. Ovaj zahtev može zadovoljiti tek societalni pristup izraživanju stavova na agregatnom nivou, o kome će u narednim predavanjima biti više reči.
4. Formiranje socijalnih (političkih) stavova Stavovi su rezultat socijalizacije. Oni se usvajaju socijalnim učenjem. Oni su posledica prethodnog iskustva koje utiče na ponašanje u vidu stvorenih dispozicija ili unutrašnjih reakcija na stimuluse. Znači, nisu determinisani genetskim niti fiziološkim faktorima. Svi faktori koji određuju proces socijalizacije predstavljaju i faktore formiranja socijalnih stavova. Sve faktore formiranja stavova možemo svrstati u tri velike kategorije – prema njihovoj opštosti i prema tome da li deluju posredno ili neposredno. 1. Opšti, univerzalni faktori koji (posredno) utiču na celokupno društveno zbivanje – razvitak proizvodnih snaga i odnosa, istorijski razvitak, i sl. 2. Pripadnost određenoj zajednici ili grupi - karakteristične norme i vrednosti, stavovi i uverenja zajednica i grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se identifikuje (kulturne zajednice, velike društvene grupe kao što su nacija i klasa i male, primarne grupe, kao što je porodica, prijatelji). Grupa utiče na formiranje stavova: a. time što deluje na izbor i filtriranje informacija koje će dospeti do članova grupe; one informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe ne šire se u grupi. b. naglašavanjem vrednosti za koje se grupa zalaže kao i verodostojnosti komunikacija i komunikatora stavova i vrednosti c. putem socijalne podrške koju grupa pruža održavanju stavova koji su u skladu sa shvatanjima grupe 3. Specifični uslovi i mehanizmi formiranja stavova (izloženost komunikacijskim porukama, određenom načinu organizovanja poruka i sl.)
Mehanizmi formiranja stavova (videti, takođe: mehanizmi socijalnog učenja uopšte) Olport (Allport, 1936) je formulisao četiri bazična mehanizma formiranja stavova,
koji se najčešće, u realnom životu, ne pokazuju u čistom obliku, već kao međusobno povezani: mehanizam integracije - stavovi nastali na osnovu
88 integracije pojedinačnih iskustava tokom života, na racionalnoj osnovi (uporedi sa akumulacionim modelom procesa političke socijalizacije!); mehanizam imitacije - preuzeti stavovi na osnovu socijalnog nasleđa, preko primarnih grupa i drugih agensa socijalizacije; mehanizam traume – ona pojedinačna iskustva koja su svojom emocionalnom uključenošću i intenzitetom dovela pojedinca do stava o nekoj pojavi ili ljudima, najčešće izrazito negativnog i teško promenljivog (rat, hiperinflacija, migracije i sl.); mehanizam diferencijacije - na osnovu već formiranih stavova stvaraju se novi stavovi prema objektima sa kojima pojedinac nema dovoljno iskustava, stavovi se generalizuju na druge objekte (uporedi sa modelom interpersonalnog transfera!). Mehanizmi formiranja političkih stavova – videti modele političkog učenja iz
teorije političke socijalizacije (svi oni se mogu promeniti na objašnjavanje usvajanja političkih stavova). Teorija učenja- više govori o mehanizmima formiranja stavova nego što
predstavlja celovit teorijski pristup. Ajzenk (Eysenck, 1954) smatra da pojam stava treba posmatrati u okvirima teorije učenja. Sve definicije stava su saglasne u tome da je on formiran u procesu socijalnog učenja. Osnovni mehanizmi: a. klasično uslovljavanje – neki objekt prema kome je stav već formiran dovodi se u vezu sa objektom koji za pojedinca nema izraženu vrednost, i u tom procesu se formira sličan stav kao prema prvom objektu; b. instrumentalno uslovljavanje – pojedinac prvo pridaje vrednost nekom objektu, a reakcija na njegovo ponašanje dovodi do nekog potkrepljenja (nagrade ili kazne) – tako se učvršćije ili ne učvršćuje neki stav. Za Ajzenka stavovi su “mentalne navike” koje, ako su izazvane određuju ponašanje ljudi; pretpostavlja da za stavove vrede iste zakonitosti nastanka i delovanja kao i za navike koje razmatra teorija učenja. Sličnosti između stavova i navika : 1. oboje su naučene modifikacije centralnog nervnog sistema; 2. oboje su dispozicije da se ponaša na određen način koje se ne mogu
neposredno posmatrati; 3. oboje su hipotetski konstrukti čije merenje zahteva povezivanje prethodećih uslova i kasnijeg ponašanja; 4. one označavaju persistirajuće stanje organizma koje je potreban, ali ne i dovoljan uslov da dođe do nekog ovlika ponašanja. Pokušaj izjednačavanja stavova sa navikama nije dovoljno ubedljiv niti je prihvaćen među istraživačima. Literatura: ( u Zborniku tekstova): Rot, N. Osnovi socijalne psihologije “Pojam i priroda socijalnih stavova”, (s.279-288); “Formiranje i menjanje stavova: “Grupna pripadnost kao faktor formiranja socijalnih stavova”– (s.313-319); “Uloga
89 informisanosti i znanja” (s. 319-321); “Personalni momenti i formiranje stavova” – (s.321-322); Teorije stavova – (s. 393-402). Šiber, I. Osnovi političke psihologije : “Politički stavovi” (s. 74-86); “Teorijski pristupi stavovima” (s. 80-86).
