Serdar Ozkan - Izgubljena Ruza

Taj crv nevidljivi, Što leti kroz noć i urlik oluje, Postelju ti grimizne slasti nade A njegova ljubav mračna i tajna Doista će ţivot tvoj da ubije. Vilijam Blejk

Trebalo bi da ti u ruţičnjak uđeš, Trebalo bi da ti njime putuješ Trebalo bi da tipomirišeš svezu ruţu, Ruţu što nikada ne bledi.

Junuz Emre

2

Prolog Efes! Grad dvojstava. Dom Artemidinog hrama i sveta kuća Majke Marije. Grad u kojem se otelotvoruju i jastvo i duša. Ovaploćenje taštine i skromnosti. Personifikacija ropstva i slobode. Efes! Grad u kojem se suprotnosti prepliću. Grad koji je isto toliko očovečen kao i bilo koje ljudsko biće. Jedne oktobarske večeri, sedeli su kraj reke Veliki Menderes koja teče kraj grada - drevnog Efesa. Sunce samo što se nije sakrilo iza Bulbul planine, bojeći je svojim purpurnim zracima. Oni što boţanskim jezikom zbore poslali su im prijatne glase o nadolazećoj kiši. „Sveti Pavle propovedao je ljudima o Majci Mariji", rekla je mlada ţena. „Zar ne čuješ gomilu koja gnevno urla, protestuje i proklinje ga? Hiljade se bune protiv nove religije koja im zabranjuje da oboţavaju svoju boginju. Slušaj kako udaraju nogama i kliču: „Nećemo Mariju! Oboţavamo Artemidu!" „Artemidu?" upitao je mladić. „Boginju? Rimsku Dijanu?" „Nije ona vaţna", rekla je mlada ţena. „Ona nije ništa drugo do iluzija koju su drugi stvorili i oboţavali." „Ĉini se da mnogo znaš o njoj." „Poznajem je kao sebe samu." „Zašto mi onda ne bi ispričala nešto o njoj?" „Ona je boginja lova", započela je. „Prava lovkinja koja koristi svoje strele da podari slatku, iznenadnu smrt svome neprijatelju. Slobodna duha, a ipak porobljena; potčinjena, a ipak gorda. Oslonjena na jedno maslinovo drvo, njena majka Leta rodila je nju i..." Nakon dugog uzdaha, dodala je: „ I njenog blizanca..."

3

Prvi deo 1 Dva su jedno... Samo jedno. Da, naravno! Naravno, postoji samo jedna flaša. Ne, nije istina... Vidim dve flaše... Ali, moţda ja duplo vidim, moţda još ima neke šanse da je tu samo jedna flaša... Ne, nemoguće je da sam pijana, nemoguće da duplo vidim. Mora da stvarno ima dve flaše. Dobro, u redu, ima dve flaše. Ali, zašto ih je dve? Zašto dve? O Boţe, izgledaju potpuno isto. Veličina, oblik, boja, sve je potpuno isto, čak je i prokleti datum proizvodnje njima isti. Da, jesu... Flaše su bliznakinje! Ali kako?Kako od jedne flaše mogu, odjednom, da nastanu dve? Kako je to moguće? I zašto? To nije u redu...

U jednoj od najluksuznijih kuća u gradu, smeš-tenoj na brdu što se uzdiţe iznad zaliva, scena, koja se odvijala gotovo svake noći tokom prethodnog meseca, zbivala se ponovo. Zatrpana u jastučiće crne sofe, u najuţem kutku dnevne sobe, leţala je Dijana sa svojim flašama vina i pokušavala da shvati zbog čega joj se ţivot odjednom okrenuo naglavce. Noćas, kao i svih prethodnih noći, stvari koje je tokom dana potiskivala našle su načina da se izmigolje i opterete joj mozak poput olova. Telo joj je utrnulo kao i svake noći; kestenjasta kosa joj 4

se raščupa, a zelene oči zakrvavile. Te zakrvavljene oči šetale su od dve flaše, koje su stajale na niskom stočiću, do majčine fotografije na kaminu, i natrag. Jedinu uočljivu razliku ove noći predstavljala je vatra koju je upalila samo da bi spalila dva pisma. Odsjaji plamenova, što su treperili na Dijaninom licu, raspalili su te tople majske noći plamen i u njoj samoj. Ispila je poslednji gutljaj iz vinske čaše i spustila je na pod. Za trenutak je, prikupljajući snagu da posegne za drugom flašom, pogledala prema onoj koju je upravo ispila. „Znaš", obratila se flaši, „ti si baš kao ja; iako si ispijena, i dalje bestidno stojiš uspravno." Izvila je usne u osmeh nalik na keţenje. „Pa, mi smo boginje, zar ne? Šta nas moţe da sruši?" Potom se okrenula drugoj flaši. „A ti, kradljivice majki!" obratila joj se. „Mama kaţe da smo ti i ja bliznakinje. Ali, za mene ti nisi ništa, ništa, tek puka opsena." Ustavši sa jastučića sofe, Dijana se nagnula prema stočiću; ali umesto da dohvati flašu, podigla je majčino pismo što je leţalo kraj nje. Pismo koje je, u roku od nekoliko minuta, od jedne flaše načinilo dve. Majka joj ga je dala pre mesec dana, dan pre nego što je preminula. Traţila je od Dijane da ga otvori isključivo nakon njene smrti, govoreći: „To je moja poslednja volja, dušo. Hoću da mi obećaš da ćeš je ispuniti." Dijana ju je upitala šta ţeli da učini za nju, ali majka joj nije odgovorila na pitanje. Umesto toga, zagledala se svojim dubokim, plavim očima u nju i strpljivo čekala ćerkino obećanje. Ĉinilo se da te oči nikada neće odustati; tako je, najzad, ne mogavši više da podnosi majčin molećivi pogled, Dijana dala reč. Kada je čula obećanje, oči su joj zadobile staru iskričavost, a bledo lice je za trenutak ţivnulo. Obema šakama obuhvatila je Dijaninu, i rekla: „Znala sam da mogu da se oslonim na tebe, dušo. Ĉuvaj je, čuvaj je dobro. Ona je jedinstvena." Dijana se nagnula prema majci i upitala: „Ona? Koja ona? O kome to govoriš, mama?" Međutim, njeno pitanje ostalo je bez odgovora, pošto je majka sledećeg dana preminula.

5

Kada je Dijana otvorila i pročitala pismo, osetila je kako joj tlo izmiče pod nogama. Spuštajući se lagano na kolena, čitala je pismo ponovo, i ponovo, osećajući kako je napuštaju i poslednji atomi snage. Malo toga se od tada promenilo. Pre nego što će baciti majčino pismo u vatru, Dijana ga je još jednom, poslednji put, pročitala:

1. april Najdraţa moja Dijana, Nadam se da si dobro, dušo moja. Moraš da budeš dobro. Nikada ne smeš ni da pomisliš da si me izgubila. Znam da to nije lako. Ali, molim te da pokušaš... Molim te, nemoj da zaboraviš da me povremeno obavestiš kako si. Naţvrljaj nešto u svom dnevniku za mene, razgovaraj sa mojom fotografijom, piši mi priče... Ĉim bude utvrđen datum tvog diplomskog ispita, obavesti me. I ne odustaj od svojih večernjih šetnji, molim te. Odlaziš na predavanja, zar ne? Ima li nekih novosti u vezi sa molbom za posao? A iznad svega, javi mi čim ponovo počneš da pišeš divne priče kakve si nekada pisala. Ko zna, moţda ćeš me uskoro obradovati vešću da si konačno odlučila da postaneš pisac.

6

Šta je, uistinu, dušo, to što te sprečava da podeš za svojim najvećim snom? No, kao i uvek, na tebi je da odlučiš. Sve što ja ţelim jeste da budeš srećna. Govorim o tvojoj sreći, Dijana, ali će te ovo što moram da ti kaţem moţda dovesti do očajanja. Shvati, molim te, da mi to nije bila namera, ali plašim se da nemam drugog izbora. Oprosti mi... Volela bih da sam o tome mogla da razgovaram sa tobom oči u oči, ali, kao što moţeš videti iz mog drhtavog i nečitkog rukopisa, više nemam snage da se suočim sa tobom i saopštim ti novosti, niti da se upuštam u detaljnija objašnjavanja. Jedino čemu se nadam jeste da će mi Bog dati snage da završim ovo pismo. Ni sama ne znam kako bih započela... A i kada bih znala, ne bih bila u stanju, jer bih morala da se vratim dvadeset četiri godine unazad, na onaj dan kada si imala godinu dana i kada si poslednji put videla svoga oca. Dijana, dušo, prava istina je da tvoj otac nije mrtav, već da nas je ostavio. Ostavio nas je i odveo sa sobom tvoju sestru bliznakinju, Mariju... Da bih te poštedela bola koji sam tada osećala i da ne bi rasla s osećajem da si dete koje je otac napustio, dozvolila sam da svih ovih godina veruješ da je umro. Ĉak sam, dok smo ţivele u Njujorku, stavila i nadgrobnu ploču, koju si ti obilazila svakog meseca verujući da je to grob tvoga oca. U svakom slučaju, za nas dve on, praktično, i jeste bio mrtav.

7

Kada smo se preselile u San Francisko, činilo se kao da smo ostavile prošlost za sobom. Nikada nikome nisam rekla da je tvoj otac ţiv, niti sam ikada pominjala Mariju. Znala sam da tvoj otac, koji nas je razdvojio od nje, nikada ne bi dozvolio da je vidimo. Verovatno je i on njoj ispričao neku priču poput one koju sam ja ispričala tebi. Sigurno se, sa punim pravom, pitaš zašto ti sada sve ovo govorim. Dozvoli mi da ti objasnim... Pre otprilike mesec i po dana, tvoj otac je od zajedničkog prijatelja saznao da sam bolesna, pa je, ţeleći da se oslobodi osećaja krivice, dao Mariji moju adresu. Međutim, znam da joj nije rekao za tebe, niti da sam bolesna. Od tada, svake nedelje dobijam pisma od Marije, do sada ih je stiglo četiri, ali ni na jednom nema adrese pošiljaoca. Napisala je da se raduje što će uskoro doći da me vidi. Međutim, pre nedelju i po dana, dobila sam od nje sledeću poruku: „Mama, ne mogu više da podnesem da budem odvojena od tebe. Ukoliko te ponovo ne vidim, ţivot neće imati nikakvog smisla. O, mama... Mogla bih da se ubijem... Marija, 23. mart." A da stvar bude još gora, juče je telefonirao tvoj otac. Prvi put za dvadeset četiri godine. Cim sam mu čula glas, znala sam da zove zbog Marije. I zaista, prve reči koje je izgovorio bile su: „Znaš li gde je Marija?" Ispričao mije da je ona pre dve nedelje nestala, ostavivši za sobom oproštaj no pismo - priloţila sam ti ga uz svoje; tvoj otac mi ga je juče poslao faksom. Rekao mi je da su je svuda traţili, da su se raspitivali kod njenih prijatelja, ali da joj nema ni traga ni glasa.

8

O, Dijana, za ovo malo vremena što mi je preostalo nisam u stanju da bilo šta učinim. Toliko se bojim... Ti si mi jedina nada. Zbog toga nemam drugog izbora, osim da te molim da nađeš svoju sestru i da se brineš o njoj. Toliko mi je ţao što dodajem još bola tvojoj tuzi za mnom i opterećujem te tolikom odgovornošću, ali mi još teţe pada to što ostavljam za sobom ćerku koja je čitav ţivot provela u nadi da će sresti svoju majku. Znajući koliko me ti voliš, nimalo ne sumnjam da ćeš učiniti sve da ispuniš ovu moju, poslednju, ţelju. Znam da neće biti lako pronaći Mariju. Nema nijednog traga koji bi ukazivao na to gde bi mogla biti. Ostaje nam jedino nada da je, negde u svojim pismima, ostavila za mene neka poluotvorena vrata u čudesan svet koji je u sebi stvorila, u svoj duboki, tajni svet, kakav je samo moguće naći u bajkama, a koji se, istovremeno, čini tako stvarnim. Sigurna sam da u njega nije uputila čak ni svog oca, a ni najbliţe prijatelje, i zbog toga mislim da mi, više od bilo koga drugog, imamo mogućnosti da je pronađemo. Ono što bih volela da učiniš jeste da uđeš u Marijin svet i slediš tragove koje je u njemu ostavila. Najzad, ko bi to bolje mogao da učini od njene identične bliznakinje? Sve što imamo jesu tri imena koja je Marija spomenula u svojim pismima, „Zejnep" i „Sokrat", pored naziva zamka. Ta tri imena moţda nisu dovoljna da joj se uđe u trag, ali su ona, naţalost, sve što imamo. Marijina pisma nalaze se u starinskom kovčeţiću. Ključ ćeš naći u mojoj kutiji za nakit.

9

Dijana, nadam se da ćete ti i Marija uskoro biti zajedno, kao dok ste, nekada davno, bile sa mnom. A kada se to dogodi, molim te, piši mi... Mila moja Dijana, nije trenutak da se kaţe zbogom. Nikada nije. Nikada nemoj da zaboraviš da ću uvek biti uz tebe. Volim te mnogo. Tvoja majka

10

2 Dijana je otvorila oproštajno pismo koje j Marija napisala ocu. Sada je ono bilo na redu da s pretvori u pepeo.

17. mart Dragi tata, Moram da odem od kuće još danas. Sigurno se pitaš zašto... Juče sam, nakon mnogo godina, pročitala ponovo Egziperijevog Malog princa. Knjiga se, izgleda, potpuno promenila! Jedina stvar koja se nije izmenila jeste to da je ruţa i dalje moj omiljeni lik. I lisica, naravno; zato što je ona ta koja uči malog princa da bude odgovoran prema svojoj ruţi. Konačno, mislim da i ja počinjem da shvatam šta 'brinuti se o jednoj ruţi'zaista znači. I to je razlog zbog kojeg odlazim. Na kraju knjige, Egziperi nas navodi da se upitamo: „Da li je ovca pojela ruţu? Da ili ne?u On kaţe da odgovor na ovo pitanje menja sve. I tako sam ja sebi postavila pitanje: „Da li su Drugi ukrali moju ruţu?Da ili ne?"

11

Egziperi je bio u pravu; odgovorna to menja sve. No, ja znam da nijedan odrastao čovek nikada neće shvatiti zašto. Odlazim, jer je moj odgovor na to pitanje: „Da." Odlazim da povratim svoju ruţu... Marija

Dijana se ponovo okrenula flašama. „Kaţite mi, vi flaše!" kazala je. „Kaţite mi šta sve ovo znači... Ne izgleda li to kao ludilo? Odmagliti posle čitanja jedne knjige... Nestati zbog jedne ruţe? O čemu je tu reč? Povratiti nečiju ruţu, brinuti se o nečijoj ruţi..." „Ne, ne, ne zanima me da saznam šta simboliše ruţa u Malom princu, niti šta to znači toj devojci. Ni najmanje me ne zanima! Jedino što ţelim da znam jeste zašto sam ja ta koja mora da ispašta zbog toga što je neka devojka, koju nikada nisam ni videla, otišla od kuće i hoće da izvrši samoubistvo?" Ućutala je, besna na sebe što flaše, koje je maločas prezirala, sada moli za pomoć. Ali, kome je mogla da se obrati? Ko bije, osim tih flaša, slušao? Kako su istinite bile mamine reči: „Dijana mrmlja kada govori." „Kaţe da je Marija jedinstvena... Naravno, naravno da je jedinstvena. Način na koji mi je ukrala majku stvarno je jedinstven." Nakon trenutka tišine, Dijana je zguţvala Marijino pismo i bacila ga u vatru. „Oprosti mi, mama", šapnula je, gledajući bezizraznog lica kako se loptica od papira lagano pretvara u pepeo.

12

3 Zvuk zvona na vratima, koji joj se, uprkos svojoj inelodičnosti, kao noţ zario u bolnu glavu, prenuo je Dijanu iz sna. „Gospođo Lopez! Gospođo Lopez! Molim vas, otvorite vrata!" Ne dobivši odgovor, setila se da gospođa Lopez ima slobodan dan. Ustala je, pridrţavajući se za sofu. Pošla je ka vratima, jedva se drţeći na nogama. Preko sigurnosne kamere videla je nepoţeljnog gosta, Gabrijela, kurira koji je redovno isporučivao svakakve, šarenim tračicama uvezane pakete, cveće i ostale poklone koje je dobijala. Kada je otvorila, ugledala ga je kako stoji sa još jednim šareno uvezanim paketom u rukama, koji mu je dopirao gotovo do brade. Njegovo braon lice, braon radno odelo i šešir gotovo savršeno su se slagali sa omotom paketa. „Dobar dan, gospođice", rekao je. „Imam još jedan paket adresiran na najlepšu devojku u San Francisku. Znate li, moţda, da li ona ovde stanuje?" „Nije li malo rano za dostavljanje paketa, Gabrijele?" „Znači, ipak sam na pravoj adresi. Moţda samo u pogrešno vreme?" „Koliko je sati?" „Već je podne." „Stvarno je toliko kasno?" Dijana se potpisala na dostavnu knjigu ţvrljotinom koja jedva da je podsećala na njen uobičajeni potpis, i uzela paket. I pre nego stoje Gabrijel mogao da izgovori svoje uobičajeno: „Ĉuvajte se, dok nas vaši oboţavaoci ponovo ne spoje", zatvorila je vrata. Primanje lepo upakovanih poklon-paketa uvek bi joj ulepšalo dan. Međutim, ovog puta nimalo nije bila zainteresovana da sazna šta se nalazi u paketu, niti ko ga je poslao. Ostavila ga je na podu kraj sofe. Prolazeći pored ogledala u predsoblju, primetila je mrlje od vina na svojoj košulji. Iznenada se setila majke; to je već postalo uobičajeno ovih dana. Male i naizgled nepovezane stvari bile su

13

dovoljne da je vrate ţivotu koji je proţivela sa majkom. Neka boja, miris, reč, a sada ta uflekana košulja... Sećanje na dan kada ju je kupila i razgovor koji je, potom, vodila sa majkom oţivelo je, i sve je izgledalo kao da se dogodilo juče... Za Dijanu je to bio samo jedan od onih dana kada se ide u kupovinu. U butiku je prvo razmišljala la li joj je potrebna nova košulja ili ne, govoreći sebi da je tog dana kupila dovoljno stvari, ali je, na kraju, Ipak uzela i tu ţutu košulju. Kada ju je pokazala majci, zaboravila je da skine etiketu sa cenom od četiristo dolara. Pogledavši u cenu, majka je upitala: „Dušo, da li si čitala o pariškoj aukciji u jučerašnjim novinama?" „Ne, mama, zašto?" „Jedan prsluk, koji je pripadao Dekartu, prodat je za dvadeset i pet hiljada dolara." „Zaista? Drago mi je što nismo bile tamo. Ti ne bi mogla da ga kupiš, a meni to ne bi izlazilo iz glave. Nego pogledaj, moja košulja je pametniji izbor od Dekartovog prsluka, zar ne?" „Za samo dvadeset pet hiljada dolara, Dijana!" „O, dobro, vidim na šta ciljaš. Hoćeš da kaţeš da je četiristo dolara zaista visoka cena za ovakvu košulju, zar ne, draga mamice?" Dijana je savršeno dobro znala da to nije ono što je njena majka imala na umu, ali je ţelela da iskoristi svoj šarm, da se izmigolji, da bi mogla da ode i srećno okači novu košulju kraj ostalih u ormaru. „Pa, u jednoj stvari si u pravu, dušo. Tvoja košulja je, svakako, elegantnija od Dekartovog prsluka. On nije bio načinjen od svile i kašmira, niti je nosio marku dona karan ili armani. U stvari, u robnoj kući ne bi koštao više od pet dolara." „Ipak, aukcijska cena ima smisla, mama. Mislim, taj prsluk je nosila jedna takva ličnost kao stoje Dekart!" „Istina. To što gaje nosila osoba poput Dekarta uvećava cenu tog odevnog predmeta. Ali, moţeš li da zamisliš obrnutu situaciju?" „Kako to misliš?" „Da odevni predmet podiţe cenu jedne ličnosti..." Dijana je, za trenutak, sagnula glavu. Shvatila je šta je majka, na svoj jedinstven način, pokušavala da joj kaţe: „Jedino što ti je potrebno da bi se osećala posebnom jesi sama ti."

14

„Shvatam šta si mislila, mama, ali ljudi od mene očekuju da budem najbolje odevena. Ĉim me ugledaju, odmere me od glave do pete, i tek onda kaţu zdravo. Ukoliko nosim istu odeću dva dana zaredom, čudno me gledaju." „Misliš da ja volim da o meni sude na osnovu izgleda? Ili da vidim neiskreno poštovanje u očima ljudi? Šapuću o mojoj ručno šivenoj kolekciji, mome kartijeu, maseratiju, mome ovome ili onome...Ne, mama, to mi se, zaista, ne dopada. Međutim, ti znaš da zbog našeg poloţaja svi, u svakom trenutku, očekuju najbolje od mene." ,,I ti veruješ da je tvoja duţnost da odgovariš njihovim očekivanjima, draga, zar ne?" „Šta ja tu mogu? Ne ţivimo u dţungli." Nastavila je, sa vragolastim osmehom: „Moraš priznati, mama. Dijana Stjuart postala je brend. Kako da razočaram svoju publiku, sve svoje oboţava— koji me zasipaju neprekidnim laskanjem?" Međutim, pet meseci kasnije, od trenutka kada je doktor izrekao onih nekoliko reči, mnoge stvari su ic piomenile u Dijaninom ţivotu. „Tvoja majka će nas napustiti", saopštio je doktor.

15

4 Ĉinilo joj se da je ormar sa lekovima u kuhinji kilometrima daleko. Svakim danom, kuća je za Dijanu postajala sve veća; udaljenost dnevne sobe od kuhinje, pa od kuhinje do spavaće sobe, a onda od spavaće sobe do kupatila, postajala je sve veća. Već gotovo čitavih mesec dana nije silazila u suteren, gde se nalazi bazen, niti se pela na gornji sprat sa terasom i umetničkim ateljeom, tako da nije imala pojma da li su i oni postali veći. A nije ni imala ţelju da to otkrije. Kada je konačno stigla do kuhinje, sipala je sebi čašu vode i popila je u jednom gutljaju. Potom je ispila i drugu, a onda treću, ali je u njoj razmutila dva aspirina. Ponovo se uputila u dnevnu sobu. U trenutku kada je ponovo krenula ka sofi, zazvonio je mobilni telefon. Pozvonio je drugi, treći, četvrti put... A ond je, nakon sedmog zvona, odlučila da se javi. „Srećan rođendan! Srećan rođendan! Srećan... zaurlao je mladi muški glas. Dijana je, istog trenutka, prekinula vezu i bacila telefon na sto. Da li je to stvarno istina? Da li joj je rođendan? Neko drugi je trebalo dj joj kaţe da joj je rođendan, neko drugi... Nekada je stalno brojala dane do svog rođen dana, unapred pravila planove kako će ga proslaviti a potom sastavljala spisak ljudi po redosledu kojim st joj čestitali. Prvo ime na listi uvek je bilo majčino. Ovo je prvi rođendan koji prolazi bez nje. Prvi od svih narednih... Oči joj se napuniše suzama. Otišla je u radnu sobu i isprevrtala nekoliko fioka, sve dok nije pronašla svoj dnevnik. Sela je na pod, otvorila ga i počela da piše.

16

Voljena moja majčice, Rekla si da ćeš zauvek ostati uz mene... Pa ako je to zaista tako, zbog čega mi, onda, toliko strašno nedostaješ? Upravo sam shvatila da mije danas rođendan.. Oh, mama... gde si? Oprosti mi što ti nisam ranije odgovorila. Ovo je prvi put kako otvaram svoj dnevnik otkako si otišla... Ne, nisam ljuta na tebe zbog one tvoje ispo-vesti. Moţda sam bila malo besna u početku; to mi je, u stvari, na neki način slomilo srce, ali nije dugo trajalo. Sigurna sam da si imala valjane razloge zbog kojih si krila istinu od mene. Međutim, oprosti mi, mama, ali uopšte nisam potraţila Mariju. Nikada joj neću oprostiti što je uticala na to da svoje poslednje dane proţiviš u brizi i strahu. Veruješ li mi da, čak, nisam pročitala ni njena pisma? Moţda je ona već odavno mrtva... Oprosti mi... Znaš li šta me najviše boli, mama? Zato što osećam da me to što nisam odrţala obećanje koje sam ti dala onemogućava da zadrţim ţivu sliku o tebi. Sve me, neprestano, podseća na tebe, ali se zbog toga osećam još gore... Ne mogu bezbriţno da te se sećam... Samo da se ona nije pojavila, sve bi bilo mnogo drugačije.

17

Isto tako, ne ţelim ništa da znam o tom čoveku. Sigurna sam da si imala mnogo razloga da veruješ da je za nas dve bolje da je on mrtav nego ţiv. U svakom slučaju, dozvoli mi da odgovorim na tvoja pitanja, mama... Danas je poslednji dan škole. Ja ću, ipak, diplomirati kao jedna od tri najbolje student-kinje u svojoj klasi. Svečanost je u pet sati po podne, devetnaestog maja. Ne moţeš ni da zamisliš koliko čeznem da budeš tamo... Iskreno da ti kaţem, nisam odlazila na svoje večernje šetnje, ali ne brini, počeću ponovo čim se budem osećala malo manje umornom. Sto se tiče moje molbe za posao, prošle nedelje sam dobila ponude od dve ugledne advokatske kuće. Očekuju odgovor do kraja meseca, ali ja još nisam odlučila koji posao da prihvatim. Znam da bi mi ti rekla da odbijem obe ponude i, umesto toga, postanem pisac. Zaista bih volela da to mogu da uradim, mama, ali ti dobro znaš, isto kao i ja, da si ti jedina kojoj se dopadaju moje priče. Ostali misle da one ne valjaju. Uostalom, ja sam samo maštala da postanem pisac zbog onih divnih priča koje si mi nekada pričala. Te su priče učinile da ose-ćam da moj ţivot ima smisla. Tebe više nema. Ni tvojih priča. Ti mi više nikada nećeš ispričati neku priču, a čak i ako napišem knjigu, ti nikada nećeš moći da je pročitaš. Nikada mi nećeš reći: „O, ovo je bilo raskošno, Dijana." Eto, to su novosti, mama. Nadam se da ćeš, na neki način, znati da sam dobro.

18

*** Dijanin pogled je, neko vreme, ostao kao prikovan za dnevnik. Napisala je tu stranicu osećajući, bar za trenutak, da majka očekuje od nje da je izvesti o tome šta se novo dešava. Ali, to je apsurdno! Mrtvi ne mogu da čitaju pisma koja im neko piše, niti da znaju da li su njihove ćerke dobro ili ne. Zatvorila je dnevnik i prišla srebrnom ramu, koji je njena majka naručila da se posebno izradi, kao rođendanski poklon za nju. Mesec dana pre nego što će umreti, pruţila joj je taj ram sa ručno ugraviranom crnom ruţom kao motivom na svakoj stranici, govoreći: „Srećan rođendan, mila moja." Dijana je odmah shvatila majčinu nemuštu poruku i uzdrţala se od komentara da ima još dva meseca do njenog rođendana. Pomilovala je četiri crne ruţe koje su ukrašavale tu najdragoceniju uspomenu na majku, istovremeno čitajući naglas majčinu pesmu koju je ram uokvirivao: Ne, nije to ono što ti misliš, Nisi me izgubila, Jer, zborim ti kroz sve što vidiš, Negde iza sećanja.

Suza joj je skliznula niz obraz. „Ne, mama, nije onako kako ti misliš da jeste", prošaputala je. „Izgubila sam te. I ti mi ništa ne zboriš."

19

5 Dijana je sela pored paketa da bi ga otvorila, u nadi da joj ga je, moţda, poslala majka. Bilo joj je čudno kako je čak ni taj, poput poklona upakovan paket, nije podsetio da joj je rođendan. U njemu je pronašla bocu šampanjca, kristal u obliku srca i rođendansku čestitku bez potpisa. U momentu kada je htela da ustane i baci ih u đubre, zvono na vratima je ponovo zazvonilo. Ĉinilo se da tog dana neće biti mira. Na ekranu viziofona videla je da su nepozvani gosti njene dobre prijateljice, Izabela i Andrea. Bile su to „dobre" prijateljice od one vrste koju je samo zanimalo kakva joj je frizura, šta je obukla, koliko je zabavna ili popularna bila; ali, nikada nisu našle vremena da otkriju kakva je ona zaista. Međutim, Dijana je, isto tako, znala da se uz takve prijateljice, poput Izabele i Andree, osećala poštovanom i posebnom, uz njih je postajala ona Dijana. Suočena sa tim koliko im duguje, nije mogla da im ne otvori, niti da kaţe da dođu kasnije ili da im dovikne kroz zatvorena vrata: „Ne ţelim nikoga da vidim!" I tako je otvorila. „Danas nam je divan dan, divan dan, našoj boginji rođendan, rođendan..." Radost na njihovim licima potpuno je nestala kada su opazile njenu raščupanu pojavu. „Šta je sa tobom, Di?" upitala je Izabela. „Koliko sam ti puta govorila da ne mešaš pića, Di", dodade Andrea. A onda je, misleći verovatno kako izgled dnevne sobe nije dovoljno dobar za nju, uhvatila Izabelu za ruku i brzo je povukla prema stepenicama koje vode na terasu, istovremeno je zasipajući kanonadom pitanja. „Hoćemo li imati ţurku večeras, Di? Zašto nisi bila u školi? Dakle, kakav je plan?"

20

Čim su izašle na terasu, Izabela je prevukla prstom preko nameštaja od tikovine. „Dakle stvarno, gospođice Stjuart! Ova prašina je sasvim dovoljan dokaz da ste, iako vam čitav grad leţi pod nogama, odustali od uţivanja u vidiku. Zar ne, Andrea?" „Zaista!" sloţi se Andrea. „Dakle, Di", nastavila je Izabela, „nisi odgovorila na Andreino pitanje. Kakav je plan za večeras?" „Mislim da neću ništa da radim." „Šta?!" „Vi znate da nikad ne bih poţelela da vas razočaram, ali prošle noći sam zaista kasno legla i glava mi puca, tako da..." „Ali, danas ti je rođendan, Di!" „Stvarno se ne osećam kao slavljenik..." „Šta se događa sa tobom, Dijana?" upitala je Izabela, strogo je gledajući. „Nekada si ti bila ta koja nas je sve okupljala, a sada te jedva viđamo. Mi znamo da ti je sada teško i razumemo te, ali zar misliš da će ti zatvaranje u kuću pomoći da to pregrmiš? Misliš li da je ovo ono što bi tvoja majka ţelela? Priberi se. Ti si jedna jaka devojka." Ne " „Šta ne?" „Slaba sam." „Ne, nisi i ne smeš da budeš. Pred tobom je mnogo toga, ciljevi, snovi... Ali ako nastaviš ovako da se ponašaš, onda ništa od tebe..." „Kakvi snovi?" „Pa, zar nisi maštala o tome da postaneš uspe-šan advokat?" Uzdahnuvši, Dijana je pogledala u Izabelu, a potom u Andreu. Izgleda da one stvarno ništa ne shvataju. „Nikada nisam maštala o tome da postanem advokat, Izabela." „Nisi?" „Jedino sam uvek maštala da postanem pisac." „Ah da, taj san!" reče Izabela. „Ma hajde, Di", nadoveza se Andrea. „Nismo više deca. Kada sam ja bila mala, ţelela sam da postanem pevačica. A kada sam porasla, pogodi šta se desilo? Shvatila sam da imam glas kao svraka!" Ĉak ni prijateljski izraz Andreinog lica, kao ni njeno toboţnje ruganje samoj sebi nisu mogli da prikriju staje zaista htela da kaţe.

21

„Ne brini, Andrea", reče Dijana. „Ja već uveliko znam da pišem kao svraka." „Nisam tako mislila, Di, samo sam..." „U redu, devojke, nije sad vreme za rasprave", prekinu je Izabela. „Šta ćemo za večeras?" Dijana i Andrea nisu odgovarale. „Di, mi sada stvarno moramo da idemo, treba da probamo odore za svečanost dodele diploma. Ali, doći ćemo oko osam da te pokupimo. Budi spremna da ne bismo gubili vreme. Izvešćemo te u 'Olimpiju ili moţda 'Da Mario'? A ako ti se više sviđa, moţemo u 'Pulanu ', vaţi? Nekoliko telefonskih poziva i celo društvo će ponovo biti na okupu. Šta kaţeš?" „Ja sam za!" ciknu Andrea. „Pa", reče Dijana, „hvala vam što ste došle, ali danas... Ţelim da budem sama."

22

6 Kada su Izabela i Andrea otišle, Dijana je, još neko vreme, stajala na terasi razmišljajući o tome koliko je njih dve malo poznaju. Već su godinama prijateljice, smejale su se i zabavljale zajedno, delile loliko toga... Pa kako je onda moguće da te dve devojke ne znaju o čemu to ona mašta? A opet, zbog čega bi bilo vaţno to što niko ne razume njene snove kada je i ona sama već odustala od njih? Razmišljala je o pitanju koje joj je majka postavila u svom pismu: „Šta je to što te, zaista, sprečava da pođeš za svojim najvećim snom?" Dijana je bila sigurna da bi, i kada bi imala hiljadu ţivota, u svakom od njih ţelela da bude pisac. Jedini razlog zašto je izabrala pravo bio je strah od uţasnog scenarija koji je sebi predočavala, a to je da postane tek osrednji pisac... Za početak, svi oko nje mislili bi da traci svoje sposobnosti. Nasuprot tome, oni bi, sasvim sigurno, učtivo krili svoje pravo mišljenje i govorili joj kako je odabrala uzbudljivu i zanimljivu profesiju. Međutim, u pozadini njihovih reči uvek bi se naslućivali neodobravanje i omalovaţavanje, i uskoro bi postala predmet ogovaranja. Ljudi bi šaputali o naslednici jednog internacionalnog hotelskog lanca, kao i jednog od najprestiţnijih hotela u San Francisku, „nesrećnoj Dijani Stjuart" koja je nekada bila uzor za mlade u gradu, oboţavana od svih, a koja je, na kraju, završila tako što je postala pisac čije knjige niko ne čita. Oni koji bi, nekada, sve dali da budu na njenom mestu mislili bi kako je protraćila svoj ţivot... Dijana nikada nikome nije rekla daje, samo da se taj scenario ne bi ostvario, izabrala karijeru koju će svi oko nje priznati. Pa, moţda je sama kriva što njeni prijatelji nisu znali kako se zaista oseća. Ali, nije li uvek pokušavala da im ispriča svoje snove i nadanja? Naravno da jeste. Međutim, kada bi to i pokušala, osuđivali bi je. Izgledalo je kao da svi oni bolje znaju šta je za nju najbolje, i uvek su je zasipali

23

savetima šta treba da radi, misli i oseća. Nikada nisu pokušali darazumeju. Kako je došlo do toga da se nađe u situaciji daje potpuno sama na svetu, bez ikoga ko bi je razumeo? Na kraju je, da bi smirila svoje misli, odlučila da pođe u večernju šetnju parkom, kao što je to uvek činila sa majkom.

24

7 U parku je vladala prevelika guţva. Pribliţivši se moru što je više mogla, Dijana je šetala duţ obale. Koliko su samo puta ona i majka šetale zajedno, koliko samo puta? Šta bi sve dala da samo još jednom moţe da prošvrlja sa majkom. Bar još samo jednom... Šetala je, utonula u sećanja, nešto duţe od četvrt sata. Kada je stigla do marine s jedrenjacima, okrenula se i pošla natrag ka kući. Obično je volela da se vraća prečicom kroz park, uglavnom da bi uţivala gledajući neobične ljude koje je putem sretala. Ljude čija je kosa obojena svim duginim bojama, sa pirsingom na onim delovima tela na kojima bi čovek najmanje očekivao da ih vidi; ljude koji su tragali za čistim mestom na svojoj koţi koje bi ukrasili još jednom tetovaţom... Kao i obično, staza je bila zakrčena prodavcima đinđuva i kiča, tatu-majstorima, lutajućim muzičarima i prosjacima. Prolazeći kraj prosjaka, Dijana začu dubok glas: „Hej, gospo'ice!" Pošto nije bila sigurna da se poziv odnosi na nju, osvrnula se oko sebe, ali nije videla nikoga drugog kome bi takav opis odgovarao. Onda joj se pogled susreo sa pogledom starog prosjaka, prikovanim za nju. Pozvao je ponovo: „Hej, gospo'ice!" Cesto je viđala tog čoveka sede kovrdţave kose na ovom uglu, kako sedi prekrštenih nogu na parčetu asure. Ono što ga je činilo drugačijim od ostalih prosjaka bilo je to što, iako su njegove sitne crne oči stalno šarale po guţvi u potrazi za nečim, on nikada nije uznemiravao prolaznike. Drugu razliku činilo je to što je na ćošku njegove iskrzane prostirke pisalo: „Proricanje sudbine - četiri dolara". Dijana je bila iznenađena; već je bezbroj puta prolazila kraj tog prosjaka-proroka, ali je nikada do sada nije pozvao. „Jeste li meni nešto rekli?" upitala ga je upirući prstom ka sebi. „Traţiš li je?" „Kako to mislite?"

25

„Nju." „Koju nju?" „Ako ti ne znaš, kako bih ja mogao da znam?" „Šta?!" „Nju, kaţem." Zatresla je glavom. Bilo je potpuno suvišno nastavljati ovaj besmisleni razgovor. Moţda je samo ockao nekoga da bi se sa njim našalio, ili je, moţda, isprobavao novi način da privuče paţnju mogućeg klijenta. Šta god da je bilo u pitanju, nagnalo ju je da ode s ovog mesta što je pre moguće. Samo što je krenula svojim putem, kao da ni reč nisu razmenili, zastala je, čuvši kako je prosjak ponovo doziva: „Pazi 'vamo, gospo'ice, spreman sam da ti pro-i eknem sudbinu dţabe. Dođi, moţda će tvoja sreća da ti kaţe gde bi ona mogla da bude." „Ja ne znam o čemu vi to pričate, a i ne ţelim da znam." U tom trenutku, brzo poput treptaja, prosjak ubaci nešto što je podsećalo na pepeo u čašu vode pred sobom, i paţljivo se zagleda u vodu koja se bojila u sivo. A onda: „O, pazi, pazi!" reče. „Šta ja to vidim, staja to vidim? Ona je ista kao ti. Skroz ista." Dijana se ukočila u mestu. „Ko to izgleda kao ja?" upita gotovo zagrcnuta. „To je već mnogo bolje, gospo'ice, sad dođi i sedi." Poput robota, Dijana ga posluša. Prosjak promeša vodu kaţiprstom, a onda njime očeša Dijanino lice. Ne čekajući njenu reakciju, progovori: „Traţila je ti ili ne, ona je ista kao ti. Ista ti. Istih godina, visine, iste obrve i oči." Dijana oseti kako joj hladni trnci prolaze niz kičmu. Nije znala šta da čini ili kaţe. Ali, sigurno je postojalo nekakvo objašnjenje svega ovoga. Tako nešto, kao što je proricanje sudbine, ne postoji. Niti čitanje misli. Nije moguće da ovaj čovek govori o Mariji. Da bi mu dokazala da je običan šarlatan, upita ga: „Pa gde je onda ona?" „Nije daleko." „Gde tačno?" upita, podiţući glas. Prosjak joj uze ruku i prosu malo prljave vode na dlan. Nakon što ga je nekoliko trenutaka napeto proučavao, reče: „Došla je izdaleka i blizu je. Uskoro će da ode daleko, ali će opet da se vrati."

26

Potom je podigao glavu i prikovao pogled za nešto sa druge strane staze. Dijana se okrenu da vidi u šta on to gleda. Na udaljenosti od oko dvadeset metara, stajao je jedan ulični slikar i posmatrao ih. Kada je shvatio da ga je primetila, hitro se okrenuo svom štafelaju. Dijana upitno pogleda u prosjaka. „Ta devojka, koja izgleda kao ti", kaza on, „treba jednog dana da se sretne sa ovim slikarom." Dijana skoči na noge. Pogrešila je što se, uopšte, upustila u to i sela ovde. Očigledno je da se on sprda sa njom. Trebalo je to ranije da shvati; otpočctka mu je izraz na lukavom, naboranom licu govorio da se zabavlja. Pošto je pojurila, prosjak je povikao za njom: „Ĉitaj. Otvori ono stoje napisano i čitaj." Otvori i čitaj! Te reči su se, poput podmukle strele, ţarile u Dijanina leđa dok se povlačila. Da lije i to slučajnost? Da li se te reči odnose na Marijino pismo koje nije ni otvorila, a kamoli pročitala? Misli su joj bile uskovitlane, ali je ovog puta I)i oduţila, ne okrenuvši se za sobom. Iako je ţelela da stigne kući što pre i zaboravi na sve ovo, koraci joj se, mimo njene volje, usporiše dok je prolazila kraj uličnog slikara. Dok je stajao licem okrenut ka svojoj slici, kriomice je pogledala u tog neurednog mladića, pokušavajući da proceni ima li ikakvog smisla u onome što je prosjak rekao. Slikar je bio nekoliko godina stariji od nje, visok, dobro građen, preplanuo i neuredne smeđe kose. Na sebi je imao staru majicu boje kestena i plave farmerice sa rupom od iznošenosti na jednom kolenu. Sandale su mu bile suviše prašnjave da bi im se mogla odrediti boja. Platna koja je prodavao bila su oslonjena na gvozdenu ogradu koja je ograđivala obliţnje palmino drvo. Na svima su se mogle videti slične teme: nebo, more i galebovi. Sa svakog je visila etiketa sa cenom od sedamdeset i pet dolara. Iako se kvalitet boja činio jadnim, slike su privlačile paţnju. Dok joj je pogled lutao od slikara do slika i nazad, on ga je postao svestan. Pogledao ju je svojim velikim očima boje lešnika. „Mogu li nekako da vam pomognem?" „O, samo gledam."

27

„A moţete li da vidite?" „Molim?" „Dobro, da li vam se dopadaju slike?" „Dopada mi se kako slaţete boje." Slikar je ćutao. Dijana, koja je očekivala bar jedno „hvala" za svoj kompliment, reče: „Onda... Do viđenja." Slikar joj samo odmahnu i, ne čekajući da se udalji, ponovo se zadubi u svoje platno. Dijanu nije uznemirilo njegovo ponašanje. Bar ne danas. Ali, dok je odlazila sigurnim korakom, nije mogla a da ne pomisli kako mu je ponašenje neotesano i kako je bio neljubazan.

28

8 Sve što je ostalo od noćnog leptira koji je leteo po sobi bili su tanani tračak dima oko lampe i laki miris paljevine. Gledajući u pramičak dima, Dijana se pitala šta je to nateralo noćnog leptira da se baci u vreli snop svetlosti. Mora da je sledio instinktivni zov da izleti iz mraka. Impuls koji ga je podstakao da poleti sigurno je predstavljao pobunu protiv tmine koja ga je obavijala. Pobunu protiv nesigurnosti. Umesto da leti u večnoj tami, izabrao je da ga sprţi svetlost. Ne bi li otvaranje i čitanje Marijinog pisma bilo identično srljanju noćnog leptira prema svetlosti? Da li bi to bio beg iz tame u koju je zapala, prenebregnuvši majčinu poslednju ţelju? A ako je i tako, ne bi li je bekstvo iz takve tame, nesigurnosti i nelojalnosti suočilo sa rizikom da bude uništena poput noćnog leptira? Dijana više nije znala šta da misli. Nije znala zbog čega je u mraku, kako se tu našla, niti ko je kriv za to... Da li je ona kriva što nije poštovala majčinu ţelju? Ili je kriva majka, što joj je natovarila takav teret na leđa? Ili otac, što je razdvojio porodicu? Moţda treba okriviti Mariju, zato što je poslala onu sebičnu poruku svojoj majci. Ili Boga, koji joj je oduzeo majku. Moţda svi imaju udela u krivici, a moţda i niko... Nije znala odgovor, ali je osećala da su joj uzde sopstvenog ţivota odavno iskliznule iz ruku. Ĉinilo se kao da događaji, mimo njene kontrole, upravljaju njenim mislima, osećanjima i postupcima; kao da su odluke o njenorr ţivotu donete negde drugde, na nekom nepoznatom mestu i odvijaju se mimo njenog znanja i pristanka. Je li to sudbina? Ako jeste, da li su čudne reči prosjaka koji joj se nikada ranije nije obraćao, takode, sudbinske? Kada bi sada ustala, otvorila Marijina pisma i pročitala ih, da li bi to bio akt njene sopstvene volje? Ili bi time samo poslušala još jednu komandu sudbine koja je vuče ka nepoznatom? Moţda je to jedno te isto. Nije znala.

29

Međutim, postojala je jedna stvar koju jeste znala: poštovala je noćnog leptira. Dijana je, odjednom, skočila. Pošla je pravo ka majčinoj kutiji za nakit, uzela ključ starinskog kovčeţića i uputila se ka sobi gde je stajao. Tamo ga je otvorila i našla Marijina pisma umotana u komad platna. Vratila se u dnevnu sobu noseći zamotuljak. Sedeći na podu, leđima oslonjena na fotelju, odmotala je platno. U njemu je našla četiri velika i jedan manji koverat, svaki u drugoj boji. U manjem kovertu nalazilo se Marijino poslednje pismo majci. Svaki veći koverat bio je numerisan majčinim rukopisom, po redosledu kojim ih je dobijala. Boje su bile: crvena, zelena, bela i srebrna. Pri-metilaje da su prva tri poslata iz Njujorka, dok su četvrti i onaj manji bili poslati iz San Franciska. Znači, Marija je stigla do San Franciska! Dijana se, iznenada, setila reči starog prosjaka: „Došla je izdaleka. Blizu je." Ako je Marija stigla do San Franciska, zašto nije došla da vidi majku? Da li je moţda još uvek tamo? Da li ţivi u Njujorku? Dok se Dijana tako borila sa pitanjima u glavi, primetilaje daje srebrni koverat prazan. Pitanje gde bi to pismo moglo da bude, unelo je još veću zbrku. U nadi da će naći nekakve odgovore, nasumično je čitala pisma. Potom je uzela prvo i počela, drugi put, paţljivo da ga čita. Prvo pismo: „Prigovori Drugima" 14. februar Moja voljena majko, Napolju munje sevaju i valja se grmljavina. Prisećam se noći kada sam se sklupčala u krevetu, drhteći od straha, ţudeći za utočištem na majčinim grudima.

30

Tek što sam, nekako, uspela da prevaziđem činjenicu da te nema, dolazi otac i priznaje da si ţiva. Drţeći u ruci tvoju adresu, govori da mogu da ti pišem. Oluja koja besni napolju odjednom postaje prijateljska. Munje postaju blicevi kojifoto-grafišu moju radost. Najzad, govorim sama sebi, najzad ću se ponovo sresti sa svojom majkom! Da, mama, neverovatno je, ali istinito. Moje traganje za tobom, koje je započelo tako davno, skoro da se završava srećno. Za tač-no mesec dana dolazim da te upoznam. Pomisao na naš susret, posle toliko godina, ispunjava me neopisivom srećom. Ipak, moja sreća nije potpuna jer znam da me, u stvari, ne poznaješ. Nedavno sam počela da pišem roman koji je trebalo da mi pomogne da ti se predstavim na pravi način. Priča je zasnovana na događajima koje sam doţivela tragajući za tobom. O mama, kada bi samo znala kroz šta sam sve prošla u toj beskrajnoj potrazi! Protestovala sam protiv Drugih, prešla jedan okean i, čak, razgovarala sa jednom ruţom. Volela bih da mogu da ti pošaljem primerak svog romana, ali ga još nisam završila. Ipak, baš ţelim da podelim svoju priču sa tobom. Tako sam odlučila da bih ti pruţila priliku da se, bar delimično, upoznaš sa njom. Zato ću ti, svake nedelje, slati po jedno pismo u kojem ću ti objašnjavati različite etape svoje potrage.

31

Te etape sam nazvala: „Prigovor", „Staza" i „Poništenje". Poslednja etapa: „Ponovno rođenje", započeće čim se ponovo budemo srele. Dozvoli mi da počnem svoju priču etapom „Prigovor"... Bila sam još sasvim mala kada sam sebi postavila pitanje: 'Zašto ja nemam majku?' Međutim, ma koliko da sam pokušavala, nikako nisam nalazila odgovor. U svakom slučaju, kada već postoji pitanje, negde mora da se nalazi i odgovor. A pošto se pitanje ticalo mene, mora da i odgovor leţi u meni. Naravno, tada nisam bila dovoljno odrasla da razmišljam na takav način, ali sam, u tom trenutku, ipak mogla da čujem glas svoga srca. Ne pitaj: 'Zašto ja nemam majku?' kazalo mi je moje srce. Postavi pravo pitanje: 'Gde je moja majka?' i pitaj to Onoga-ko-zna. Onoga-ko-zna... Onoga-ko-zna... Nekoga ko zna!... Mog oca! „ Tata, gde je moja mama?'1 Poćutavši za trenutak, otac mi je kazao: „Tvoja je majka sa Bogom, dete moje". Naravno, to bi trebalo da jeste prava istina, jer Bog ţivi na najboljem mestu, a ti si dostojna svakog takvog mesta.

32

,,A gde ţivi Bog?" bilo je moje sledeće pitanje. Otac je zurio u mene, kao da sam mu postavila najčudnije pitanje na svetu. A onda je rekao: „Ne znam". Nadajući se da će, moţda, Drugi znati gde se nalaziš, pitala sam njih: „Znate li gde je moja majka?" „ Tvoje majke više nema ", odgovorili su mi. „Šta to znači?" „Pa, umrla je, nije više ovde." Kako je to bilo moguće? Tek tako, umreš, i onda te više nema. Kako je moguće da su oni smatrali da više nisi tu, kada sam ja tako jako osećala tvoje prisustvo? Ponovo mije srce progovorilo: Ti osećaš prisustvo svoje majke, a to znači da je ona sigurno ovde. Otišla sam Drugima i rekla: „Moja majka je ţiva!" A oni su mi, tada, drugačije odgovorili: „Tvoja majka ţivi jako daleko". Niko od njih nije uspeo da me ubedi u to, jer sam osećala da si vrlo blizu. Davali su mi Drugi, potpuno drugačiji odgovor: „Svoju majku moţeš da sretneš samo na onom svetu ". Ne! Mora da postoji još neki odgovor.

33

Onda ću krenuti da traţim Boga!, rekla sam samoj sebi i upitala Druge da li znaju gde se On nalazi. Ako bih to saznala, znala bih i gde si ti. Ali, uskoro sam shvatila da su ljudske predstave o Bogu vrlo zbunjujuće. Neki su govorili: „Boga nema", drugi: „Bog se nalazi na mestu koje mi ne moţemo dosegnuti", a neki: „Bogje tu, vrlo blizu tebe, ali ga moţeš videti jedino na onom svetu". I ponovo, mora da postoji neki drugi odgovor! U svakom slučaju, ovi Drugi, kakvi god da su, govorili su mi da sam na pravom putu. Istovetnost odgovora, koje sam dobi-jala na pitanja: „ Gde je Bog" i „ Gde je moja majka?" ukazivala je na to da si stvarno sa Bogom. U stvari, tek nedavno sam spoznala da potraga za tobom i nije toliko različita od traganja za Bogom. I tako, mama... S vremenom su Drugi, shvativši da sam u potpunosti posvećena tebi, pokušali da me odvrate. Davali su mi mnoge drangulije i igračke. One bi me zabavile neko vreme, ali bi mi ubrzo dosadile. Onda bi mi oni doneli nove - još zanimljivije, još skuplje, još uzbudljivije igračke... Moţda bih, mislila sam, ako nastave da me zasipaju novim i boljim igračkama, moţda bih, zabavljajući se njima, mogla da provedem čitav ţivot. Ali ne, to uistinu nije bilo ono što sam ţelela. Sve što sam htela bila je moja majka! Nije bilo te igračke koja je mogla da me usreći kada ti nisi bila tu! A i da si bila sa mnom, zar bi ţelja za nekom igračkom, koju nisam imala, mogla da zaseni moju sreću?

34

Tako sam uspela da odolim zamci sa igračkom, ali, malo zatim, moja potraga za tobom ponovo je prekinuta. Dozvoli mi da ti objasnim, mama... Kako sam rasla, Drugi su sve više brinuli o meni. Naţalost, oboţavali su me. Kaţem 'naţalost', jer sam ubrzo shvatila da su me njihovo oboţavanje i moja ţelja da ga opravdam i sačuvam zaustavili na putu ka ostvarenju mog najvećeg sna - u traganju za tobom. Osećala sam da će Drugi, ako budem nastavila da postavljam pitanja o tebi, uskoro prestati da se interesuju za mene. Zbog toga sam odustala od potrage i dozvolila sebi da, umesto toga, uţivam u neprekidnom blis-tavilu njihovih osmeha. Drugi nisu prestajali da me zasipaju kišom pohvala i izraza oboţavanja smrtonosnom kišom, shvatila sam kasnije. 'Ti si posebna, na čitavom svetu ne postoji niko poput tebe.' Obasipali su me tim slatkim otrovom koji mi je, lagano, ulazio u krv. I dalje sam, povremeno, sumnjala u njihove reči. Cesto sam se pitala: Jesam lija, zaista, toliko izuzetna? Ali, pošto su me Drugi nate-rali da poverujem u to, bez njih nisam mogla sebi da odgovorim na to pitanje. Ĉinilo se kao da je moje unutrašnje ogledalo razbijeno i da još, jedino, mogu da vidim svoj odraz u njihovim rečima. Bilo mi je potrebno da budem neprekidno u njihovom društvu, da bih, kad god postavim pitanje: 'Da li sam ja stvarno izuzetna?' čula njihov, uvek isti, odgovor: 'Da, zaista jesi. Na čitavom svetu nema nijedne nalik tebi!'

35

Neumorno sam postavljala to pitanje i neprekidno dobijala isti odgovor. Kao što slana voda samo pojačava osećaj ţeđi onoga ko je pije, njihove pohvale povećavale su moju ţelju da ih neprekidno i iznova slušam. Što je još gore, da ne bih ostala bez sveg tog povlađivanja, osećala sam se obaveznom da opravdam njihova očekivanja. Ne zadugo, shvatila sam da ţivim ţivot koji su Drugi odabrali za mene, a ne onaj o kojem sam oduvek sanjala. I ponovo mije srce progovorilo: 'Ti nisi srećna'. To je bila istina. Toliko sam se razočarala u samu sebe da više nisam mogla da uţivam u činjenici da me Drugi oboţavaju. To što sam se osećala nesrećnom ponovo mi je dalo neophodnu snagu da nastavim da tragam za tobom. 'Gde je moja majka?'pitala sam Druge. Davali su mi uvek iste odgovore: 'Daleko je. Jedino je moţeš sresti na onom svetu.' 'Ne!' kazala sam. 'Ne mislite vi tako.' 'To je ono što smo čuli od drugih.' 'A šta ako oni nisu bili u pravu?' 'Osvrni se oko sebe. Vidiš li negde svoju majku, ili Boga? Da je bilo suđeno da ih vidiš na ovom svetu, videla bi ih.'

36

'Kada bih gledala samo pomoću svojih očiju, bila bih izgubljena u vašem zamagljenom svetu.' 'Izgleda da si sada porasla i postala velika devojka. Odlično!' 'Ne, mala sam', govorila bih. T uvek ću takva ostati!' Svejedno, ti prigovori nisu bili dovoljni da me dovedu tebi, mama. Morala sam da pronađem stazu. Druga etapa moga traganja otpočela je kada si mi, u jednom snu, pokazala stazu kojom treba da te sledim. Rekla si mi gde mogu da nađem Onoga-ko-zna. Mnogo kasnije, na javi, ta osoba će me uhvatiti za ruku i povesti stazom koju si mi pokazala, sve dok se ti i ja ne budemo srele na ovom svetu. Nadam se da ću ti, u sledećem pismu, pričati o onome što sam sanjala. Sa svom ljubavlju koju imam... Marija

37

9 Odevena u zeleno laneno odelo, u kojem je majka uvek volela da je vidi, Dijana je koračala kroz travu, idući ka njenom grobu. Kada se pribliţila, ugledala je priliku duge kestenjaste kose kako stoji kraj majčine nadgrobne ploče. Bio je to jedini grob ispod ogromnog platana, tako da nije mogla da pogreši. Ovaj dan ni po čemu nije bio poseban, pa ko bi onda mogao biti taj rani posetilac? Da nije ona? Oklevala je da nastavi, i neko vreme je posmatrala neočekivanog posetioca. Koga se to plaši? prebacivala je sebi i ponovo krenula ka grobu. Osećala je kako joj srce jako kuca. Napravila je samo nekoliko koraka, i ostala bez daha. Ali, nije se zaustavila. Iako je gotovo stigla do groba, posetilac se nije okrenuo da pogleda. Pribliţivši se, Dijana je mogla da raspozna lice posetioca i osetila je olakšanje kada je shvatila da je to gospođa Dţonson, prijateljica sa kojom je njena majka putovala. Dijana ju je poslednji put videla na sahrani. Iako je gospoda Dţonson bila jedna od najbliţih prijateljica njene majke, nisu imale prilike da se često viđaju, jer je ova ţivela u Njujorku. Dijana ju je prijateljski potapšala po ramenu: „Drago mi je da vas vidim, gospođo Dţonson". „O Dijana, kako si?" upita, grleći je. „Jesi li dobro, mila? Toliko sam te puta zvala telefonom, ali i nisi odgovarala. Poslala sam ti i poruku preko upravnice hotela. Rekla mije da si dobro, ali..." „Izvinite Sto nisam mogla da vas nazovem, gospođo Dţonson. Sada se već bolje osećam." Pokazala je glavom ka ţutim ruţama koje je ţena donela na grob njene majke. „Kako su divne." U očima gospođe Dţonson videlo se da se slaţe sa tim. „Dijana, imam jedan sastanak u vreme ručka, a vraćam se kući danas po podne. Ako ţeliš da dođeš kod mene, bila bih srećna da te povedem sa sobom."

38

„Mnogo vam hvala, ali ima još stvari koje moram da obavim ovde." „Kako ţeliš, mila, ali zapamti - mi ćemo se uvck radovati da nam dođeš... A sada, budi iskrena prema meni. Jesi li zaista dobro?" Izraz na Dijaninom licu je, i bez reči, govorio: 'Kako bih mogla da budem?' „Ja znam da ti sada nije do toga da me slušaš, ali mi, ipak, dopusti da kaţem: 'Tvoja majka se uvek ponosila tobom'." „Stvarno nisam bila spremna za to, gospođo Dţonson. Sve se dogodilo toliko brzo. Pre pet meseci, činilo se da je sve divno. Ĉak i kada je već bila bolesna. Mama nikada, svojim stavom, nije pokazala da joj je ostalo još svega nekoliko meseci ţivota. Nijednog trenutka nije dozvolila da nestane onog njenog sjaja u očima. Nikada nije zapitala: 'Zašto baš ja?'' Dijani se oči napuniše suzama. „Ali, ja ne mogu da budem kao ona, ne mogu. Svakog jutra, kada se probudim, postavljam isto pitanje: Zašto ona? Zašto je to morala da bude baš moja majka? Ona nije bila samo moja majka, ona je... Ona je bila svetlost koja obasjava sve koji je okruţuju." ' „Jeste, bila je takva", sloţila se gospođa Dţonson. „Ali, ja se nikada nisam ni pribliţila toj njenoj svetlosti, nisam ni htela da dozvolim da me obasja... A tek pošto je to počelo da se menja, ona je otišla." „Da se menja?" Dijana je klimnula glavom. „Odnedavno, počela sam da osećam kako je dobro da gledam na ţivot očima svoje majke. Morala sam da doprem do nje, da budem kao ona. Morala sam da otkrijem tajnu koja se nalazila iza njenog pogleda, njenih reči i načina ţivota. Ona je, duboko u sebi, posedovala skriveno blago i ja nikada nisam uspela da dosegnem do njega." Jedno iznenadno sećanje izmamilo joj je bledi osmeh. „Ponekad... Ponekad sam je zadirkivala: 'Hajde, mama, ako već smatraš da ja nosim skriveno blago u sebi, daj mi ključ da ga otključam'. Ona bi mi samo pokazala prazne šake, govoreći: 'Nemam ga. Nema ga niko osim tebe'."

39

Dijana duboku uzdahnu. „Potreban mi je taj ključ, gospođo Dţonson. Očajnički. Ţelim da budem onakva kakva je bila moja majka. Ţelim, bar, da je budem dostojna. Znate li šta osećam ponekad? Kako ţelim da se to što me je pustila da krenem svojim putem ili mi dozvolila da se učim na sopstvenim greškama nikada nije dogodilo. Ţalim što me je prih-vatala onakvu kukva jesam, i što nije pokušala da me učini više nalik sebi, kao što to rade druge majke. Ţelela sam da budem mamina ćerka, gopođo Dţonson, stvarno sam ţelela." Gospođa Dţonson zagrli Dijanu kada ovoj grunuše suze. ,,Oh, Dijana, ti jesi mamina ćerka. Toliko ličiš na nju. Nikada nisam videla nijednu devojku da toliko liči na svoju majku kao ti. Nemoj da sumnjaš u to. Ja nisam provela mnogo vremena sa tobom i ovo ti moţe izgledati kao da se trudim da te utešim, ali, veruj mi, poznajem te jako dobro. Toliko toga sam saznala o tebi od tvoje majke, koja te je poznavala bolje nego ti sebe samu." Dijanini jecaji utihnuše. „Šta vam je moja majka pričala o meni?" prošaputala je. „Prošle godine, kada smo zajedno putovale u Aleksandriju, mnogo je govorila o tebi. Ispričala mi je kako se osećaš neispunjenom, da više nisi zadovoljna onim što jesi i da svakim danom postaješ sve nes-rećnija." „Da", prošaputa Dijana, pognuvši glavu. „Istina je da sam počela tako da se osećam pre, otprilike, godinu dana. Ali, mislila sam da sam uspela da sakrijem svoja osećanja. Nisam htela da uznemiravam majku, naročito zato što nije bilo pravog razloga zbog kojeg bih se osećala ncsrećnom. Međutim, izgleda da je ona bila sposobna da spozna sve što se događa u meni." „Pitam se zašto mi ništa nije rekla? Kako li je morala biti tuţna tada..." „Tuţna? Mislim da uopšte nije tako bilo. Oči su joj blistale dok mije pričala o tome." „Blistale?" „Da, činilo se da je to zaista usrećuje. Ĉak mi je i rekla: 'Vidim kako moja ćerka sve više postaje ţedna Oktobarskih kiša.' U stvari, razmišljala je da te pozove da nam se pridruţiš na našem sledećem putovanju."

40

„Oktobarske kiše? Mislite na putovanja na koja ste odlazile svakog oktobra? Ona tajanstvena putovanja?" Gospođa Dţonson klimnu glavom. „Uvek su me kopkala ta vaša putovanja", reče Dijana, „Svaki put sam ţelela da pođem sa vama, ali mi mama nikada nije dozvolila. A kada biste se vratile, uvek bih pitala kako je bilo, no sve što mi je ona odgovarala bilo je: 'Slušale smo i preporodile se'." Dijana je molećivo pogledala u gospodu Dţonson. „Tada sam bila samo radoznala, ali od pre nekoliko godina, počela sam da osećam da ima još nečega u tim putovanjima, jer su ona bila izvor svetlosti kojom je moja majka zračila. Slutila sam da bih je bolje upoznala ukoliko bih saznala više o njima. Vi ste jedina osoba koja mi u tome moţe pomoći, gospođo Dţonson. Molim vas, moţete li mi reći šta ste radile u Aleksandriji? Ili Atini, Jerusalimu, Fesu, Surabaji..." Gospođa Dţonson je izbegla njen pogled. Izgledalo je kao da joj je ţao što je dozvolila da razgovor skrene u ovom pravcu. „Uvek sam se divila tome kako je tvoja majka umela da se izraţava, Dijana. Ona je to rekla na najdivniji mogući način: 'Slušale smo i preporodile se'." Dijana je znala da bi bilo uzaludno da insistira. ,,U redu, shvatam... Dozvolite mi da vam, onda, postavim još jedno pitanje." „Nadam se da nije tako teško kao ovo prethodno", kazala je gospođa Dţonson, osmehnuvši se. „Gde mi je majka? Gde je? Ţelim da znam šta se dogodilo sa njom, a sigurna sam da vi imate bolji odgovor na to od mene." Nakon trenutka tišine: „Da li se sećaš, Dijana", reče gospođa Dţonson, „kako si, u vreme kada sam se tek upoznala sa tvojom majkom, neprekidno postavljala jedno te isto pitanje. Htela si da znaš gde ti je otac. A tvoja draga majka uvek ti je davala isti odgovor: 'Tvoj tata je kod Boga, dete moje'." Ĉim je čula odgovor, Dijana je shvatila da je pitanje koje je postavljala istovetno onom koje je i Marija postavljala tokom svih tih godina. Pitala se zašto joj je gospođa Dţonson odgovorila na taj način. Pošto nije bila sigurna da li ona zna istinu o njenom ocu, uzdrţala se od toga da joj pomene Mariju. „Ljudi mogu da uteše dete koje je izgubilo majku govoreći mu: 'Tvoja majka je kod Boga'. Alija nisam dete, gospođo Dţonson,

41

moţete mi reći istinu. Molim vas. Moja majka više ne postoji, zar ne?" „Ono što se govori deci da bi se umirila nije uvek pogrešno, Dijana. Gde god da je tvoja majka bila pre nego stoje umrla, tamo je i sada. Sa Bogom." Dijana je spustila pogled. Gospođa Dţonson je uhvati za ruku: „Sada ću te pustiti da provedeš malo vremena nasamo sa majkom, mila moja. Ali zapamti, u našoj kući će uvek biti mesta za tebe." Dijana je zagrli. „Hvala vam, gospođo Dţonson. Doći ću da vas posetim čim budem mogla. Srećan vam put kući."

42

10 Kada se gospođa Dţonson dovoljno udaljila da je ne moţe čuti, Dijana se spustila kraj podnoţja nadgrobne ploče. Sklopila je ruke na grudima i tiho se pomolila. Iako nije verovala da je majka moţe čuti, ipak joj je govorila. „Mama, da li si čula šta je gospođa Dţonson upravo rekla? Da ličim na tebe više nego što bilo koja druga devojka liči na svoju majku. Ona je tako draga osoba. Međutim, mislim da postoje neke stvari koje ona, jednostavno, ne zna..." „Prošle noći pogledala sam Marijina pisma, a onda sam ih opet sklonila. Iako je već, moţda, suviše kasno, razmišljala sam da učinim ono što sam ti obećala. Ali ne mogu, mama. Ne pitaj me zašto; jednostavno, ne mogu." „Ali, nešto me je, ipak, zanimalo. Pitala sam se kako si se ti osećala dok si čitala Marijina pisma. Obe smo pomislile isto, zar ne? Da je Marija mentalno obolela? Znam da si mi rekla da je jedinstvena, ali to si učinila da ja ne bih odustala od potrage za njom, zar ne?" „Zaista bih volela da znam šta si mislila pod rečju 'jedinstvena'. Koliko znam, ta reč znači 'jedna i neponovljiva' i da ne postoji niko nalik njoj u čitavom svetu. Ali ti, koristeći tu reč, nisi tako mislila, zar ne, mama? Nisi mislila da Marija, više nego ja, zavređuje da bude tvoja ćerka, zar ne?" „To nikako ne moţe biti istina. Marija je luda. Jesi li pročitala njeno treće pismo? Kako je čula ruţu da diše, vetar koji duva kroz njenu sobu, videla svet-lost koja svuda svetli... A tek razgovor koji je vodila sa ruţom?! Ako to nisu simptomi psihoze, šta su onda? To su sve samo halucinacije. Veruj mi, mama, psihologija mi je bila drugi predmet na fakultetu." „U svakom slučaju, stvari o kojima govori u svom prvom pismu stvari za koje tvrdi da ih je shvatila još kao dete - jasno govore o tome da ona nije normalna. Moţe li dete u tim godinama da ima takvo poimanje sopstvenog ţivota?"

43

„A šta tek reći o snovima koje opisuje u svom drugom pismu? Navodno, u jednom snu, ti joj govoriš da ode u neki ruţičnjak, sretne neku osobu i razgovara sa jednom ruţom. A mnogo godina kasnije, ona odlazi daleko i čini baš ono što si joj ti rekla. Nalazi osobu o kojoj si joj govorila, i štaviše, uči od nje kako da razgovara sa ruţama. Moţe li tako nešto biti istina?" ,,U svakom slučaju, nemoj da brineš o Mariji, mama. Moţda je ţivot lakši kada čovek nije baš čiste pameti. Ne brini, takođe, ni za mene. Moţda ja patim zato što sam još uvek normalna, moţda ne mogu da prihvatim da sam te izgubila, i verovatno ne mogu da prestanem da mislim kako ti više ne postojiš... Ali, uprkos svemu tome, neću poludeti, mama. Neću pokušavati da pobegnem od istine i neću za sebe da stvaram izmišljeni svet. Jer, sada sam velika devojka i uvek ću to biti!" Dijana je ustala. ,,A jednog dana", dodala je, „uspeću da pobedim svoj bol i postanem ćerka dostojna tebe."

44

11 Vrativši se sa groblja, Dijana je veći deo dana provela spavajući. Iako je trebalo da obavi mnogo poslova - uplate u banci, pripreme za diplomsku svečanost, još razgovora za posao, i tako dalje - sve je odloţila za naredni dan. Jednostavno joj se ništa nije radilo, ali je besposleno sedenje pojačavalo osećaj praznine u njoj. Najzad je odlučila da krene u šetnju duţ obale i udahne malo sveţeg vazduha. U parku je vladala veća guţva nego prethodnog dana, ali je ona pronašla osamljeno mesto gde je mogla da sedne i gleda decu kako bacaju mrvice hleba galebovima. Nakon kraće šetnje ponovo je sela, posmatrajući, ovog puta, sunce kako lagano tone u okean. Na putu do kuće ponovo je krenula prečicom; ţelela je da prođe kraj prosjaka, u nadi da će joj moţda pojasniti ono što je prethodnog dana rekao. Pribliţivši se mestu na kojem je prosjak sedeo, ugledala ga je kako istraţuje svoju okolinu na isti način kao i prošli put. Zastavši pred njim, zagledala mu se pravo u oči. Na njeno iznenađenje, on je nije primećivao. Umesto toga, pomerao je glavu tamo-amo, posmatrajući ostale šetače kao da devojka koja stoji pred njima nije ona ista sa kojom je dan ranje pričao. „Zdravo, hoćeš li danas da mi prorekneš sudbinu?" Prosjak je izgledao kao da nema pojma o čemu to ona govori. „Da li se mi znamo?" „Zar se ne sećate? To sam ja." „Znam da si ti. Ali, ko si ti?" Sada već potpuno sigurna da se on sprda sa njom, okrenula se na petama i odmarširala. Nekoliko koraka dalje, opazila je umetnika zauzetog slikanjem. Nosio je istu staru košulju i plave farmerice. Na slici, koju je sada radio, nije uočila neku razliku, osim stoje na njoj bilo više pene koju su stvarali talasi što se razbijaju. „Danas izgledaš bolje", reče joj umetnik.

45

Kakav učtiv način da se započne razgovor, razmišljala je Dijana. Ali, nije mogla da prestane da se preispituje kako li je to izgledala prethodnog dana. „Zar nećeš da pogledaš sliku?" „Koliko mogu da primetim, nema mnogo promena na slici koju sada radiš." „Zar promena nije u tome što talasi besne većom snagom?" „Naravno da jeste", reče Dijana. „Juče je slika bila potpuno drugačija, prosto kao da sada gledam sasvim drugu. O, zadivljena sam! Sa dva dodatna poteza četkicom uspeo si da stvoriš utisak oluje koja otkriva luk talasa. O, impresionirana sam!" „Je li ista kao tvoja?" „Molim?" „Oluja u tebi, takođe, prilično otkriva tvoj unutrašnji ţivot." Zapanjena njegovim komentarom, Dijana slegnu ramenima. „Izvini, nisam htela da budem gruba." ,,U redu je. Šta, stvarno, vidiš na slici?" „Pa, vidim da nisi dodao galeba u letu, koji je prisutan na tvojim drugim slikama." „Moram priznati da si vrlo pronicljiva." „Pa, ljudi kaţu da jesam", reče Dijana. Uprkos njegovoj neurednoj pojavi i grubom stilu pri upoznavanju, umetnik je, izgleda, bio obrazovan čovek. „Jesi li student?" upitala je. ,,Ne. " „Znači, završio si studije?" „Studirao sam ekonomiju i napustio je." Dijana ga je pogledala pogledom koji je pitao: 'ali zašto?' „Shvatio sam, pre nego što je bilo kasno, da od svojih profesora s ekonomije nikada neću naučiti da slikam." „Zar nisi mogao uporedo da slikaš i da studiraš?" „Nije reč o tome da nisam imao vremena. Problem je bio što mi se svaki put, kada bih završio neku sliku, činilo da je ona prethodna bila bolja." „U kojem smislu 'bolja'?" „Pa, kao i svaki drugi umetnik, ja sam na platnu prikazivao ono što sam osećao u sebi. Ali, kako je koji dan prolazio, činilo mi se da

46

moje unutrašnje boje iščezavaju. Morao sam da odem da bih sačuvao svoje originalne boje, ako baš hoćeš." U Dijaninim očima videlo se odobravanje dok mu je pruţala ruku: „Ja sam Dijana." Slikar joj je samo protresao ruku. Opet je to uradio! Ponašao se kao da je ravnodušan prema njoj. Nije rekao ni kako se zove, niti je bio dovoljno pristojan da kaţe da mu je drago što ju je upoznao. Bilo je besmisleno da nastavlja taj, već ionako preopširan razgovor sa nekim ko se nije čak ni potrudio da kaţe kako se zove. Govoreći da ima jedan neodloţan sastanak, Dijana je promrmljala pozdrav i otišla. Ali, na putu do kuće, misli su joj bile obuzete onim što je ispričao o bojama koje blede. Baš kao što su slikaru počele da ponestaju boje njegovog unutrašnjeg sveta, toliko su i njoj, mislila je DIjana, nedostajale majčine.

47

12 Kada je Dijana otišla, prosjak mahnu slikaru. Prethodnog dana, slikar mu je prišao i raspitivao se o divnoj devojci kojoj je ovaj proricao sudbinu. Prosjak se osmehnuo, govoreći: „Stani, sinko. To što postoji između mojih mušterija i mene ne ostaje ovde; to voda odnosi. Pitaj sam gospo'icu ono što bi 'teo da znaš. Ona će uskoro da dođe. Sutra dolazi... Ma, vidi ti njega, pita matoru budalu k'o što sam ja da mu pomogne. Ti si mlad, umetnik, i lep si kol'ko i ja. Sta ti ja trebam da osvojiš gospo'icu?" Pomalo se zastidevši, slikar je pokušao da se odbrani: „Video sam kako oboje gledate u mene, pa sam se, naravno, zapitao zašto." „Nemoj da me zasmejavaš, sinko. Oči, velike k'o tacne, koje su je gledale kako dolazi putem, te oči koje su se same od sebe zakovale za nju, to nisu bile moje oči, zar ne? Tu ne treba gatanje. Iste sekunde si poţeleo da je upoznaš. Reci, je l' laţem? Ako laţem, nek' mi se taj tvoj galeb posere na ovu moju matoru glavu!" Ne znajući šta da kaţe, slikar je promrsio neko izvinjenje i udaljio se. Shvatio je da nije lako iznuditi neku informaciju od starog prosjaka. Međutim, nekoliko trenutaka ranije, kada mu je prosjak mahnuo, uz ljubazan osmeh, kroz glavu mu je prošla misao daje ovaj, ipak, odlučio da mu kaţe nešto o Dijani. Odlučio je da će, te večeri, ponovo da okuša sreću i poseti prosjaka.

48

13 Flašu voćnog soka, koju je izvadio iz friţidera u svome dţipu, slikar je paţljivo poloţio na sred asure. Prethodne večeri, prosjak gaje upozorio da ne dolazi više praznih ruku. Takođe mu je rekao da sačeka da se guţva u parku raziđe, da mu ne bi rasterivao potencijalne mušterije. „Hoćeš li sada da primiš goste sa ponudama?" „Moje mesto uvek je otvoreno za svakog ko ne ţeli da zna previše." „Dobro, dobro, neću mnogo da te ispitujem večeras, ali voleo bih da mi kaţeš kako si znao da će se ona danas ponovo prošetati ovuda. Jesi li koristio svoje moći predviđanja? Uzgred, odmah da ti kaţem da nemam četiri dolara." „Ja ne verujem niukakvo predviđanje", reče prosjak. „Ljudi 'oče da znaju nji'ovu sudbinu i ja im kaţem kakva će da bude. Šta drugo da radim? Da im kaţem: Ne pitajte mene, ţivite, pa će' da saznate?" „Znači, hoćeš da kaţeš da ti, u stvari, ne moţeš da predvidiš budućnost?" „Izvin'te molim, mladiću, ja sam častan čovek. Poštivam svoj pos'o. Budućnost - to je samo naziv za igru. Pepeo, krčazi, voda, to su samo izmišljotine. Moraš da napraviš nekakvu predstavu za narod, onakvu kakvu vide u filmovima. Da pretpostavimo da sve što im kaţeš i bude istina, oni neće da ti veruju ako nema malo hokus-pokusa. K'o što sam rek'o, predviđanje je samo reč. A ono što ja radim jeste čitanje sa lica. Ĉitam sa lica, baš tako, tamo je sve zapisano." „Kako to misliš? „Da pretposta'imo: gled'o sam gospo'icu dok je pričala sa tobom. Znaš šta sam vid'o? Vid'o sam da joj se sviđaju tvoje slike. Ho-kuspo-kus i, za dan-dva, evo nje opet. Eto, to je tvoja sudbina." „Hoćeš da kaţeš da je ta njena šetnja bila samo izgovor da bi videla mene, zar ne?"

49

Prosjak slegnu ramenima. „Šta znam ja šta je u glavi te gospo'ice. Nisam ja doktor za glavu. Ne znam ja razloge, ja znam samo rezultate. AF, pusti sad to, kaţi mi nešto o tebi. Dobro, gospo'ica je lepa, i sve to, al' kaţi mi ti ko si ti, u stvari. Odakle stiţeš i kuda ideš? Na tvom licu vidi se da si neka sorta lutalice." „Pa da, tako nekako. Došao sam iz San Dijega i, slikajući duţ obale, radim za svoj povratak tamo. Platna koja vidiš prva su iz moje letnje zbirke. Zapravo, prema mom ranijem planu, trebalo je da ih završim još juče i da budem na pedesetak kilometara od mesta koje mi je sledeće bilo u planu, ali... Uostalom, ostatak znaš." „Slika neće da se završi pre nego što vidiš gospo'icu, a?" „Eh, lov je uvek najslađi deo. A kad uloviš ili kad si ulovljen, stvari postaju malko kisele, a? Dobro je, sinko, vrlo dobro. Pusti sliku da još malo visi unaokolo " Prosjak isprazni času sa sitnišem - svoj današnji plen - na prostirku. Napunivši čašu voćnim sokom, postavi je ispred mladića. On sam potegao je gutljaj iz flaše. „A taj tvoj San Dijego, na šta to liči?" „Pojma nemam. I to, u stvari, nije nikakav 'moj San Dijego'. Ja sam iz Njujorka. Bio sam u Bostonu sve dok nisam napustio koledţ. Onda sam se preselio u San Dijego, da ţivim sa jednim svojim prijateljem." „Šta tvoji matorci misle o tome što si napustio koledţ? Ĉuo sam da vi, fakultetlije, zarađujete grdnu lovu, a?" „Moja porodica od mene nikada nije očekivala nekakvu novčanu potporu. Njima ide sasvim dobro. Ali su, svakako, očekivali više od mene. Mislili su da ću postati dobar bankar ili nešto slično. A pošto je koledţ koji sam napustio bio Harvard, napravili su priličnu galamu oko toga. Međutim, nije se moglo drugačije; jednostavno sam morao da slikam." „Har-vard, a? Vidi ti, boga ti! Ĉuo sam za njega. Kladim se da si to ispričao maloj gospo'ici?" „Ne." Prosjak je čudno zurio u mladića. „Sinko, postoje tri rešenja. Prvo: Da budeš budala. Drugo: Da ne ţeliš da osvojiš malu gospo'icu. Treće: Da budeš budala. Izaberi!" Slikar se osmehnu.

50

„Sta ti 'oćeš, sinko?" reče prosjak, ,,'oćeš da misli da si propalica? Ĉoban, koji vuče stado slika koje ne prodaje? Reci joj ko si. Kako ona moţe da zna ko si, ako joj ti to ne pokaţeš?" „Ne znam, nisam siguran da li ţelim da me gleda drugačije zbog toga što sam bio na Harvardu. Ne bih ţeleo da, na kraju, budem kaţnjen spoznajom da sam voljen zbog bilo čega drugog, osim zbog onoga što jesam." „Šta?! Ko šta voli i ko koga kaţnjava?" „Ako ću joj se dopasti zato što sam bio na Harvardu, bolje da joj se ne svidim uopšte. Mene ne predstavlja samo obrazovanje koje imam. Ili posao koji radim, ili mozak... I, ja nisam tek zbir svega toga." „Ti, znači, onda znaš ko si, sinko?" „Pa, ja sam samo... Ja sam samo ono što jesam." „Slušaj ti mene, sinko. Je l' ne vidiš kako je ona pametna sa tim svojim visoko dignutim obrvama. Reč 'Harvard ' će da bude muzika za njene uši. Samo joj šapni: 'Harvard ', i moţda ćeš da se usrećiš." Slikar odmahnu glavom. „Ne, suviše je rizično... Uvek će postojati neko bolji od mene. Ali, ne postoji niko poput mene. Znaš, svako ima različite otiske prstiju. Ĉesto mislim da svi mi, takode, imamo neku vrstu unutrašnjih otisaka prstiju. Otiske koje skrivamo noseći moderne rukavice..." „O, čoveče. Jadni klinac se sad razblebet'o o rukavicama." „Izvini", reče slikar osmehujući se. „Dobro, i šta ti sad misliš da radiš sa gospo'icom?" „Ne znam. Šta misliš, hoće li doći ovamo sutra?" „Izvini, sinko. Proricanje budućnosti bi bilo čet'ri dolara. Ne mogu za dţabe da proričem onima koji ne znaju šta 'oće." „Pa, i imaš pravo." Nakon kratkog ćutanja, umetnik progovori: „Pa, mislim da bi trebalo da nastavim dalje svojim putem." „Kako 'oćeš, sinko. Kad budeš opet došo', donesi nam neko osveţavajuće piće. Najveću flašu, zapamti.''

51

Pošto je smestio svoje slike u dţip, slikar se ispruţi na leţaljku pod otvorenim zvezdanim nebom. Pun mesec se blistavo ogledao u vodi, a odraz mu je postajao sve širi dok se vukao prema horizontu. On je prikovao oči za taj prizor, pitajući se kako je moguće da ga je uzdrmala devojka koja na licu, čak, ni ne nosi svetlost za kojom je on tragao.

52

14 Na kraju dugog, uobičajenog i besciljnog dana, Dijana se zagledala u majčinu fotografiju. „Mama, pretpostavimo da ja promenim mišljenje i krenem da traţim Mariju. U čemu bi bila razlika? Da li zaista misliš da moţemo da pronađemo Mariju na osnovu jednog imena, imena ţene koja ju je, pre mnogo godina, navodno naučila kako da razgovara sa ruţama?" Duboko uzdahnu. „Hajde da, za trenutak, zamislim da sam proputovala hiljade kilometara do zemlje u kojoj se nalazi ta palata, i pretpostavimo da sam pronašla taj pansion kraj nje. Kako da znamo da li je ta ţena uopšte ţiva? Ako i jeste, da li će se setiti mlade strankinje koja je došla u pansion pre mnogo godina? Dobro, ako je, zaista, i naučila Mariju da razgovara sa ruţama, sigurna sam da bi se setila. Ali, moţemo li mi, zapravo, verovati da su takve stvari moguće, mama?" ,,A ako je se i seća, od kakve je to koristi? Kako bi ona mogla da zna gde je Marija sada?" „Ako bih zaista otišla tamo, pitala bih je ljubazno: 'Izvinite, gospodo, ne znam da li se sećate, ali pre mnogo godina, jedna devojka, turistkinja, odsela je ovde. Njeno ime je Marija. Sećate li se? Bila je devojčica koju ste naučili da razgovara sa ruţama... Moţete li mi reći gde bih sada mogla da je nađem?'" „Sta misliš da bi mi odgovorila kada bi čula to pitanje? Najverovatnije bi mi se prvo osmehnula, ali ako bih insistirala i nastavila da postavljam to pitanje osoblju, ili čak gostima, ljubazno bi me zamolila da odem. A kada bih joj rekla da se neću pomeriti ni za milimetar, sve dok ne saznam gde je Marija, ne ţeleći da me izbaci silom, obavestila bi konzulat. Ali, ja ne bih odustajala. Zadala bih ljudima iz konzulata mnogo posla zapitkujući ih: 'Gde je Marija? Gde je Marija? Gde je Marija?'" ,,A šta bi onda bilo? Pretpostavljam da bi me poslali kući prvim letom, misleći da sam poludela, s izveštajem u rukama koji bi to i

53

potvrđivao. Na aerodromu bi me čekali ljudi u mantilima, uhvatili me ispod ruke i otpratili do najbliţe bolnice za mentalno obolele." ,,E, to bi bila dobra vest, mama, jer je to jedino mesto na kojem bih mogla da nađem Mariju."

54

15 Izgledalo je kao da su se sve devojke kestenjaste boje kose, iz San Franciska, okupile u parku, baš kao da su sve htele da liče na Dijanu. Međutim, čim bi se pribliţile, slikar bi se ponovo razočarao. Poslednje dve večeri čekao je Dijanu na istom mestu, ali ona se nije pojavljivala. Grdio je sebe što se nije drţao svog plana, i to sve zbog jedne devojke za koju je znao da nije ona prava, ali prosto nije mogao da natera sebe da ode iz parka. Već odavno - još od kada je izgubio poverenje u probaj-i-zezni-se pristup ljubavnim pitanjima - on se nije upuštao niukakvu ljubavnu vezu. Svojevremeno je došao do spoznaje da svaka nova veza neizbeţno dovodi do rastajanja, pa je odlučio da pronađe utočište u samovanju, oslobođenom svih potresa te vrste. Ranije je svako razdvajanje smatrao pripremom za stupanje u novu vezu, i mislio je kako ništa ne gubi. Ali, ubrzo je shvatio da slom jednog odnosa vodi sledećem. Takođe je shvatio da većina ljudi misli kako su oni ti koji su bili povređeni u vezi koja se završila. Svi veruju da su upravo oni voleli partnera na pravi način, a da im on nije uzvratio istom merom. To je, takođe, bio slučaj sa njim i njegovom devojkom kada su se rastali tri godine ranije. Nedeljama je pokušavao da shvati kako je došlo do razilaţenja. Kako je moguće da obe strane veruju da su baš oni trpeli nepravdu? Jednoga dana, dok je posmatrao dva galeba kako lete, našao je odgovor za kojim je tragao. Toga dana je postavio svoj štafelaj na liticu, nedaleko od mesta na kojem je ţiveo. Dok je bio obuzet slikanjem, jedan ga je galeb prenuo tako što je, prhnuvši, poleteo sa obliţnje stene i obrušio se prema vodi. Odmah za njim, poleteo je i drugi galeb i, odbacivši se sa suprotne litice, sunovratio se ka istoj tački na moru. Baš kada su bili za dlaku iznad vode, i kada se činilo da će se sudarili, vestom serijom manevara poleteli su ka nebu. A onda su skladno, kao zagrlivši se krilima, uzleteli na vrh koji se izdizao daleko iznad litica pod njima.

55

Dok ih je posmatrao, slikar je razmišljao o tome kako čovek, da bi se vezao za nekoga, prvo mora da bude slobodan. Međutim, većina ljudi ulazi u nove odnose sa starim okovima. Bez obzira da li ti okovi predstavljaju nepoverenje, nerazumevanje ili odbrambeni stav, oni sprečavaju ljude da slobodno proţivljavaju novu vezu. Moţda su i u pravu kada misle da im je naneta nepravda u prethodnoj, ali ono što ne vide, jeste da im tu nepravdu nije učinio njihov bivši partner, već prošlost', koju nisu bili u stanju da ostave za sobom. Ta dva galeba, koja su poletela sa dve različite stene, bili su u stanju da ostave svoje 'prethodno' mesto i spuste se do mora, nulte tačke, da bi se susreli i oslobodili svojih, odvojenih, identiteta. Zato su uspeli da se, spojeni, podignu u nebo. Umetnikova navika da slika galebove potiče od tog dana. Ali, njegov galeb se umorio od samotnja-čkog letenja, i ţudeo je za trenutkom kada će se su-novratiti ka moru. Moţda ovo i nije prava obala za njega, ali on, ipak, i dalje ne moţe da ode, već nastavlja da kruţi nebom. Kada se već potpuno smračilo, slikar je shvatio da Dijana ni te noći neće dolaziti u priobalni deo grada.

56

16 Snovi nisu dozvolili Dijani da sastavi ni pola sata popodnevnog spavanja. Pokušavala je da istisne slike palate i ruţičnjaka iz glave, ali nije mogla. Ako već nije mogla da ih se otarasi, ţelela je da im bar da neki smisao. Ali, i to se činilo nemogućim. Ustala je, obukla trenerku i obula patike. Moţda će kratka šetnja ili razgovor s umetnikom biti od pomoći. Stari prosjak, sedeći na svojoj prostirci, više kao kralj nego prosjak, odmah je počeo da broji svoje novčiće kada je video da se Dijana pribliţava. Ĉinilo se da pokušava da joj pokaţe kako, toga dana, nema nameru ni da je primeti. Njoj je bilo svejedno. U svakom slučaju, od njega više nije očekivala bilo kakva objašnjenja. Slikar je bio na uobičajenom mestu, kao i uvek, zaokupljen slikanjem. „Pa, kako tvoje boje danas?" upita Dijana. „Dobro. A tvoje?" „Dobro, gospodine Taj-i-taj." „Dţon ili Matija. Biraj." „Imaš dva imena?" „Neka vrsta dvojne ličnosti, ako baš hoćeš da znaš." „Kako to misliš?" „Matija ţeli da ostane u ovom svetu i shvati ga, dok Dţon ţeli da odleti." „Gde da odleti?" „Ne znam, moţda izvan ovog sveta." „O, shvatam... Matija je ovde neobično ime." „Tako kaţu", odgovori Matija isto što je i ona rekla kada su se poslednji put sreli. Osmehnula se i okrenula da pogleda platno. Reklo bi se da još nije bilo završeno, pošto na njemu još nije bilo galeba. Iako je izvesno vreme stajala zagledana u sliku, nije mogla da smisli ništa što bi o njoj mogla reći.

57

Njeno ćutanje i mogući odlazak uznemirili su Matiju. On ne samo daje promenio svoj plan ne bi li je bolje upoznao, već je danima boravio u jeftinom motelu, koji je bio od onih kojima iz tuša pršti hladna voda, kotlić iznad toaleta ne radi, a krevet je uzak i dţombast. „Pa", reče on, „kao što vidiš, danas baš nisam in-spirisan. Baš sam razmišljao da, promene radi, odem na kafu u onaj kafe. Da li bi mi se, moţda, pridruţila?" Dijana je malo oklevala pre nego što je, ravnodušno, rekla: „Pa, mislim da bih mogla. Potrebna mi je pauza da malo dođem do daha." Matija je paţljivo odloţio svoju četkicu u prorez na slikarskom stalku. „Hajdemo." Kada su se pribliţili kafeu, shvatio je da je to mnogo luksuznije mesto nego stoje pretpostavljao.

58

17 Došli su na mesto gde su stolovi bili presvučeni koţom, baklje bacale specifičnu svetlost, a aparati za gašenje poţara u uglovima bili u bakrenim navlaka-ma. Bila je to ona vrsta kafea u kojima su mušterije uredno plaćale deset dolara za šoljicu kafe, posađene na neudobne stolice od kovanog gvoţđa, zaglušene grajom koja je vladala u njemu. Matija ne bi otišao na takvo mesto ni kada bi sto godina ţiveo u San Francisku. Ali naţalost, nije video nijedan drugi kafe u blizini. Jedva da su se smestili za sto kraj prozora, kada se već pojavi konobar. „Izvolite, gospodine?" Pošto su ga se brzo oslobodili, naručivši nes i espreso katu, Matija je malo razgledao prostor. „Kakvo mesto za dobijanje inspiracije!" „O, inspiracija", reče Dijana, „Jedno vreme sam i ja slikala. Međutim, moram da priznam, inspiracija me nikada nije pohodila. Pretpostavljam daje u tome razlika između slikara i nekoga ko samo mačka." „Ne mislim da je inspiracija od suštinskog značaja. „Kako?" „Za mene, inspiracija se više očituje u vremenu koje je potrebno da bi se završila jedna slika, nego u slici samoj. Za neke je potrebno par dana; druge ne mogu da nazovem završenima, iako sam na njima radio godinama. A među mojim slikama skoro i da nema mnogo razlike." „A da, baš sam nameravala da te pitam zašto uvek slikaš more. Zar nikada ne slikaš ništa drugo?" „Ne, već odavno. Prošao sam kroz jedan olujni period pre nekoliko godina i od tada slikam samo more." „Mogu li da te pitam kakva je to oluja bila?" „Ĉudno je to bilo. Sve je počelo prekidom veze u kojoj sam tada bio. Jednoga dana osećao bih se kao da ću bejzbol palicom pojuriti

59

svakoga ko mi se pribliţi, a sledećeg, nisam mogao bez ljudi. Najzad, odlučio sam da izlijem svoje 'talase' na platno, u vidu morskog pejzaţa, nadajući se da će mi to pomoći da razumem samoga sebe." ,,A šta je sa galebovima?" „Duga je to priča. Sumnjam da bi ţelela da je čuješ." „Iskušaj me." „Treba li, zaista, da pričam o tome?" Suočen sa njenim nevinim izrazom lica, otpočeo je svoju priču o danu kada je gledao let dva galeba. Nije zalazio u detalje, ali Dijana je uspela da shvati značenje usamljenog galeba na njegovim platnima. Spustivši kafe na sto, konobar je upitao da li je to sve. Kada su potvrdno klimnuli glavama, naklonio se i povukao. „Budući da slikaš more, da li to znači da se tvoja oluja još nije stišala?" „Jeste, ali sam, u međuvremenu, nešto shvatio -da ja uvek slikam različite stvari." Dijana je delovala zbunjeno. Pre samo nekoliko minuta, rekao je da slika isključivo morski pejzaţ, a sada govori da slika različite stvari. „Stalno slikajući scene sa iste obale, jednu za drugom, shvatio sam da ono, što sam najmanje smatrao izloţeno promenama, a, u stvari, doţivljava najveću moguću promenu, jeste more." „Pa, tako je sa svima. Svi mi mislimo da vidimo istu osobu kada se, svakog jutra, pogledamo u ogledalo. Naši prijatelji misle da vide istu osobu čak i kada se sretnemo nakon nekoliko meseci neviđanja." „Istina, a čak i kada primete promenu, to su, uglavnom, stvari kao linija, frizura..." „Tačno, nikada ni ne pomisle da je osoba pred njima mogla postati neka sasvim druga ličnost... Mislim da se čovek moţe promeniti za samo nekoliko dana." Dijana je spustila pogled, pomislivši na to kako je, odnedavno, sve prisiljava da se promeni. „Matija je neţno kucnu po ruci. „Izvini, da li sam rekao nešto loše?"

60

„Ne, ne. To što si rekao podsetilo me je na nešto. To je sve." Izvivši se napred, oslonjen na laktove, Matija joj se pribliţi: „Ţeliš li da mi pričaš o tome?" „Pa... Moţda kasnije." Konobar se ponovo pojavio sa pitanjem ţele li još nešto. Dijana se okrenu ka Matiji: „Šta ti ţeliš? Ja ću naručiti neke čokoladne kolače." „Da, hvala, i ja ću, takođe, jedan čokoladni." „Zaista mi je ţao", reče konobar. „Upravo sam posluţio drugog gosta, tako da su ostala još samo dva čokoladna kolača. A to je samo za jednu porciju. Da li bi vam odgovaralo da svakome posluţim po jedan i da porcije dopunim po jednim od vanile?" Iako nerado, oboje su se sloţili.

61

18 Kolači još nisu stigli. Ali, njih dvoje bili su previše zadubljeni u razgovor da bi se ţalili. Svejedno, Matija je ipak hteo da podseti konobara, da se slučajno ne bi dogodilo da im drugi gosti preotmu kolače. Baš tada, ovaj se pojavi noseći dva posluţavnika. Okusivši parčence svog kolača od vanile, Dijana upita Matiju: „Koji su tvoji ciljevi? Mislim, kada je reč o slikanju." „Moj jedini cilj jeste da slikam." „Mislila sam da se ciljevi odnose na budućnost, zar ne?" „Pa," reče Matija, postoji jedna izreka koja kaţe: 'Sve dok vreme teče, budućnost kojom smo toliko opčinjeni ne predstavlja ništa drugo do netaknutu prošlost.'" Uzimajući zalogaj svog čokoladnog kolača, pitao se kako to doţivljava Dijana. Nakon trenutka tišine, ona progovori: „Pretpostavljam da si time mislio da dan u budućnosti postaje prošlost u odnosu na dan koji sledi za njim. A taj sledeći dan će sigurno doći, jer vreme ne prestaje da teče... Tako da svaki dan koji mi vidimo kao budućnost, u stvari, nije ništa drugo nego odloţena prošlost. Prošlost još netaknuta vremenom... Jesam li dobro razumela?" „Nikada nisam čuo daje iko to bolje rekao." „No, sve je to odviše filozofski i ne verujem da ima bilo kakvu praktičnu vrednost u svakodnevnom ţivotu." „Hej", reče on osmehujući se. „Ja sam samo pokušao da odgovorim na tvoje pitanje." ,,Oh, oprosti." ,,U stvari, sve što sam hteo da kaţem jeste da volim da ostvarujem svoje ciljeve u vremenu koje jedino postoji, a to je sadašnjost. I zbog toga sam odabrao slikanje kao svoj jedini cilj." „Ali, svakako moraš imati neke dugoročne planove?" „Da, imam jedan plan. Planiram da radim, tokom svog puta do gradića u kojem ţivim, kraj San Dijega, i to tako što ću slikati

62

prizore koje budem uočavao duţ obale. Krajem leta, napraviću izloţbu na jednom od mesta na kojima sam slikao." Znači, Matija nije iz San Franciska... U stvari, to je već i pretpostavljala. Ipak, način na koji je rekao 'mali grad kraj San Dijega', tek tako, kao da govori nešto nevaţno, probudio je poznati osećaj u Dijani. Usamljenost. ,,A čak sam", prekinu Matija njene misli, „isplanirao kako ću da nazovem izloţbu: 'Ćudljiva mora Kalifornije'..." „Dobro zvuči." „Ali, ne znam da li ću taj projekat moći da završim na vreme. Postoji, takođe, još mnogo stvari koje ne znam... Ako završim projekat na vreme, da li ću imati dovoljno novca za izloţbu? A ako ga budem imao, hoću li uspeti da nađem odgovarajući prostor; čak i da ga nađem, da li će iko biti zainteresovan za moja platna? Ako i bude, da li će mc to učiniti srećnim? Ĉak i ako sve bude onako savršeno kako sam i planirao, da li ću biti srećan? Ako budem bio srećan, koliko će to trajati? A ako i potraje duţe vreme - kada sreća prestane, da li ću to moći da prevaziđem? I čitav spisak stvari, o kojima ništa ne znam, reda se u nedogled." ,,I reda..." sloţi se Dijana. „Vidiš, zato mije samo slikanje jedini cilj." „Dobro, recimo da se izloţba organizuje sada, gde bi bila postavljena?" „Ne znam još; ranije sam mislio da je postavim tamo gde budem naslikao najbolju sliku, ma gde to bilo." Oboje su pojeli po jedan kolač. Dijani je na tanjiru ostao čokoladni, a Matiji od vanile. Razlika u redosledu kojim su jeli kolače privukla je njenu paţnju. Ona je onaj koji je više volela sačuvala za kraj, dok je on svoj omiljeni pojeo odmah. Sada je na mene red, mislila je Dijana. Pokazujući na čokoladni kolač na svom tanjiru, reče: „Gledaj, ovaj kolač, takođe, govori da budućnust ima jače hipnotičko dejstvo na mene nego na tebe. Od detinjstva, hranu koju volim ostavljam za kraj. A onda sam, u većini slučajeva, već bila toliko sita da nisam mogla daje pojedem. Bojim se da se to i danas dešava." „Suviše si se zasitila da bi pojela drugi kolač? Šteta. Pretpostavljam da će u prošlosti ostati kao netaknut?"

63

Oboje se osmehnuše, gledajući se, sve dok i jedno i drugo ne oseti potrebu da spusti pogled. Dijanin pogled pade na ručni sat. „O, već je prilično kasno." Matija zatraţi račun. „Dijana, to zavisi od tebe", reče, „ali ako postoji nešto o čemu bi ţelela da pričaš, ja sam tu da slušam." Njen pogled zgasnu. A onda je, pribravši se, sumirala sve što je proţivela u poslednjih nekoliko meseci. Matija je sa punom paţnjom slušao dok je Dijana pričala svoju priču. Kada je završila, činilo se da on ne zna šta da kaţe. Sve što je mogao bilo je: „Ţao mi je". „Ono što me najviše uznemirava jeste pomisao da moja majka više ne postoji", nastavila je. „To je, čak, gore nego da te majka ostavi. Volela bih da ona i dalje negde postoji, pa makar je ja nikada ne videla i ne čula njen glas." Matija primeti da su joj oči zasuzile. „Dijana", rekao je neţno, „nisam mogao da znam koliko patiš. Niko nije. Tako da, ma šta ja rekao, neće mnogo značiti..." „Znam da nije isto, ali, nakon što mi je baka umrla, bio sam veoma tuţan. Prosto nisam znao kako da to prihvatim. A onda sam, u nekoj knjizi, pročitao kratku priču koja me je stvarno dirnula." Dijana je jedva zadrţala suze, setivši se priča koje joj je majka nekada čitala. „Volela bih da je čujem." „Dobro", reče Matija. „Bio jednom jedan talas u okeanu, koji se kotrljao naokolo uţivajući u toploti sunca i hitrini lahora. Smešio se svemu oko sebe dok je krčio sebi put ka obali. A onda je, iznenada, prime-tio da se talasi pred njim, jedan za drugim, razbijaju o ogromne stene, i divlje raspršuju u sitne komade. 'O Boţe', zaplakao je talas. 'Završiću isto kao oni. Uskoro ću se razbiti i nestati.' Baš u tom trenutku, jedan drugi talas, koji je bio u prolazu, vide kako se prvi talas uspaničio i upita ga: 'Šta ti je? Zašto si tako tuţan? Pogledaj kako je divno vreme, pogledaj sunce, oseti vetar...' Prvi talas mu odgovori: 'Zar ne vidiš? Vidi kako se talasi pred nama silovito razbijaju o liticu. Gledaj kako na uţasan način nestaju. I mi ćemo, uskoro, isto tako proći.' 'O, ali ti ne razumeš', reče drugi talas. 'Ti nisi talas. Ti si deo okeana.'"

64

Priča i saosećanje, koje je videla u Matijinii očima dok je pričao, pruţiše Dijani tračak utehe. tom trenutku je iznenada osetila kako ţeli da pruţi| ruku i dotakne njegovu koja je leţala na stolu. Noj uzdrţala se i, umesto toga, klimnula glavom u znal razumevanja. Konobar se pojavio sa računom stavljenim u školjku. Kada je ona posegla prema njemu, Matija reče: „Molim te, ja sam tebe pozvao." Dok ga je pratila do parka, Dijana se, iznenada, setila prosjakovih reči: „Ta devojka, koja izgleda kao ti, treba jednog dana da se sretne sa ovim slikarom, rekao je tada. Za trenutak je pomislila da to kaţe Matiji i upozori ga da je ne zameni sa Marijom ukoliko im se putevi ikada ukrste. Ali, nije ţelela da sada pominje prosjaka, pa je tako odlučila da mu ništa ne kaţe. Kada su stigli do njegovog štafelaja, ona mu pruţi ruku: „Bilo mi je divno večeras, Matija. Ili Dţone. Hvala." „Ne, hvala tebi." Dijana poţele, za trenutak, da ga upita kada odlazi iz San Franciska. Takođe je poţelela da mu kaţe da je moţe pronaći u hotelu pravo niz put, i da ga čak izbavi iz jeftinog motela i ponudi mu sobu. Ali, ništa od toga nije uradila, već mu se samo zahvalila i otišla.

65

19 Već je bila prošla ponoć kada je Dijana sišla iz svog ateljea. Nehajno se bacila na krevet, ne razmišljajući o plavoj boji kojom je sva bila uflckana. Kao stoje i pretpostavila, po krevetu su ostale plave mrlje. To je pravedna cena za slikanje mora, pomislila je. Ali, nije tema bila kriva za nered, već novi način slikanja koji je isprobavala. Počela je da odbacuje sva naučena pravila sa časova slikarstva koje je nekada pohađala. Iscedila je čitavu tubu plave boje na dlan, a onda ju je, praćena mističnom muzikom Lorine Makenit, s oba dlana, u nasumičnim krugovima, razmazivala po platnu. Na neki način se osećala duţnom Matiji koji ju je, nakon toliko vremena, podstakao da slika. Priča koju je ispričao pomogla joj je da se oseća malo bolje. Nije ţelela da to osećanje iščezne, i pokušala je, čak, da ga pojača, čineći nešto što bi usrećilo njenu majku. Posegnula je za zelenim kovertom koji je leţao ispred noćne lampe i, još jednom, počela da čita Marijino drugo pismo. Drugo pismo: „Staza u Ružičnjaku" 22. februar Moja voljena majko, Tokom svog detinjstva, uprkos Drugima, uspela sam da sačuvam odlučnost da te pronađem. Ali, vreme je prolazilo i mogla sam da osetim kako mi, od tih stalnih, beskrajnih pokušaja da postanem jedna od Drugih, ponestaje snage.

66

Jedne noći, usnila sam san. Videla sam sebe u malom drvenom čamcu koji struja nosi okeanom. Na sebi sam imala belu spavaćim i narandţasti šešir. Put ka horizontu bio je čist, ali čamac nije imao ni jedra ni vesla da bi me u tom pravcu odneo. Dok sam bespomoćno čekala, ti si mi se obratila iza sivih oblaka: „Marija, vrati mi se."

„Gdesi, mama?" „Nisi me izgubila; ja ću uvek biti uz tebe." „Zašto ne mogu da te vidim?" „Spoznaj me u sebi." „Ne mogu." „Onda me spoznaj preko mojih darova." A onda je zaglušujući tresak rasparao nebo. Ruka svetlosti spustila se i skinula mi šešir, zamenivši ga krunom od belih ruţa. Ta ruka bila je tvoja, mama. A kruna je bila najlepši dar od svih koje sam ikada dobila. Gledajući odraz krune u vodi, divila sam se lepoti tvoga dara neko vreme. A onda se stuštila strašna oluja. Dok su ogromni talasi bacali čamac tamoamo, ja sam se šćućurila na njegovom dnu i počela da jecam: „Mama, pomozi mi!"

67

Malo kasnije, vetar se utišao, počela je da pada kiša i more se smirilo. Kada sam ponovo pogledala u svoj odraz u vodi, videla sam da mi kruna više nije na glavi. Osetila sam se kao usahla reka, orao bez krila, ruţa bez mirisa... Pa ipak, i dalje sam bila reka, orao i ruţa. Morala sam odmah da potraţim svoju krunu. Pretraţila sam čamac. Gledala sam u daljinu, po moru i nebu... Ali nisam uspela da je nađem. Zvala sam te: „Mama, vrati mi krunu." „ Onda se okreni, Marija."

Ĉim sam uradila kako si mi rekla, u svom odrazu videla sam da mi je kruna samo skliznula niz glavu. Onda si mi se ponovo obratila. Ali, ovog puta tvoj glas nije dolazio sa neba, već iz ruţa na mojoj kruni.

„Marija, dete moje. Da više nikada ne bi pomislila da si je izgubila, nikada nemoj dalje traţiti ono što već imaš u sebi."

68

Upravo u tom trenutku, iz samog središta okeana izdigla se palata. Kraj nje se nalazio ruţičnjak; njegovi zidovi bili su potpuno obrasli ruţama, a odnekud, iza njih, razlegao se poj slavuja. Još jednom si mi se obratila: „Ako ţeliš da čuješ moj glas, podi stazom po ruţičnjaku. Uhvati vrtlara za ruku i slušaj ruţe!" „O mama, to je tako daleko. Ĉitav okean se prostire između, a ja ne znam da plivam!" „Ne boj se, samo kreni pravo. Ako odbaciš teret koji imaš, okean će te nositi." „Ali, ja ne nosim nikakav teret." „ Uverenje da te okean neće prihvatiti iponeti teţak je teret. Odbaci ga, i kreni." „Kuda će me ta staza odvesti?" „Meni." „Znači, ja se ponovo mogu sresti sa tobom na ovome svetu?" „Da, na ovome svetu."

69

Ovaj san nikako nisam mogla da izbacim iz glave i ţivela sam očekujući da se ostvari. Tri godine kasnije, kada sam putovala sa prijateljicom i njenom porodicom, videla sam ruzičnjak skriven iza pansiona u kojem smo odseli. Nedugo potom, bila sam u prilici da vidim palaču Topkapi, koja je mnogo pod-sećala na onu koju sam videla u snu. Cim sam ugledala ruzičnjak i palatu, osetila sam da bi to moglo da bude ono mesto koje si zelela da posetim. I nisam pogrešila. Gospoda Zejnep Hanuma, vlasnica gostionice, bila je jedna izuzetna ţena; bila je 'Ne-Drugi. Kao jedna od 'Onih-koji-znaju', kakvu sam sve vreme čekala, pomogla mi je da čujem tvoj glas. Dozvolila mi je da u njenoj kući ostanem dugo, vodeći me na magične šetnje po ruţičnjaku, i ubrzo me naučila kako da, u budućnosti, razumem jezik ruţa. Seme koje je posadila u moje srce omogućilo mije da čujem šta mi ruţe pričaju, godinama kasnije, u mom sopstvenom domu. Nadam se da ću ti, u svom sledećem pismu, pričati o toj trećoj etapi svog putovanja ka tebi. S ljubavlju... Marija *** Nije bio prvi put da Dijana čita ovo pismo. Ali, ovog puta se osećala malo drugačije. Razmišljala je kako je njena bliznakinja posvetila svoj ţivot tome da nađe svoju majku. O snazi osećanja koja je gajila prema majci, toj nesmanjenoj čeţnji, odlučnosti daje nađe...

70

Dobro, moţda je Marija i suviše maštala, moţda je u svojim pismima pisala o stvarima koje bi volela da doţivi umesto onih koje je zaista proţivljavala. Moţda je luda, a moţda samo sanjalica. No, jedna stvar je izvesna: Marija voli svoju majku, i, što je još vaţnije, uspela je da u svom srcu dugo sačuva ţivu uspomenu na nju, a Dijana je smatrala da je to nemoguće učiniti. I onda, kada je Marija poverovala da je zaista došao trenutak kada će se sresti sa svojom majkom, zauvek ju je izgubila. Moţda ona to ni ne zna. Ili je, moţda, baš zato što je naslutila da će majka umreti, odlučila da sama upravlja svojim ţivotom, ne bi li bila sa njom što je pre moguće. U njenom snu, majka joj je govorila da će se videti na ovome svetu. Ali, imaginarni svet, koji je Marija stvorila za sebe, počeo je da se ruši kada se ispostavilo da je to obećanje bilo laţno. Ona nikada neće moći ponovo da vidi majku na ovome svetu. „Baš kao i ja", prošaputa Dijana.

71

20 Matija je završio sliku u ponoć. A ipak, i dalje je bio u parku kada je zarudela zora, boreći se sa pitanjem na koje čitave noći nije umeo da odgovori: Da li da promeni naziv svoje izloţbe u „Mora San Francis-ka" ili ne? More duţ ove obale neprestano se menja, tako da bi mogao da iznajmi mali bungalov u blizini i da slika u parku. To bi, svakako, bilo zanimljivo. Ali, bilo mu je teško da donese odluku. Samo zbog inspira-tivnog leta nije ţeleo da započne vezu za koju je znao da neće potrajati. Prišavši svom dţipu, zgrabio je dve flaše koka-kole iz friţidera, a čitava ta akcija nije promakla prosjaku koji još nije zauzeo svoj sedeći poloţaj, u kojem je praktikovao da sedi kada je radio. „Ti si budala!" doviknu mu prosjak. „Dovlači se Vamo!" Uzeo je flašu koka-kole koju mu je umetnik pruţio. „Je l' to sve što imaš ovako rano izjutra? Velika flaša kukuruznog piva je ono što sam traţio." „Rekao si da čitaš sa lica, je li tako?" „Ako sam tako rek'o, onda je tako. AT to ne ide za dţabe, sinak. To odma' da raščistimo." „Sad malopre, naškrabao sam spisak od pet osobina. To ti se zove Šta treba da ima devojka koju traţim. I zamisli, ona odgovara svim osobinama od broja dva do broja pet. A ja sam mislio da mrzim da kalkulišem." „Kakve veze ima tvoj spisak sa mnom, sinak? Šta 'oćeš ti od mene, 'ajde bekni!" „Mislio sam da bi ti mogao da mi kaţeš nešto o prvoj stavci na mojoj listi, koja mi je vaţnija od svih ostalih zajedno." „Koja je to stavka?" „Njeno lice trebalo bi da zrači svetlošću." „Vidi, vidi! A kakva bi trebalo da bude ta svetlost?" „Svetlost kakvu nisam video ni na čijem licu do sada, ali koju ću odmah prepoznati čim je budem video. Naţalost, ni ona je nema."

72

,,A čemu će da sluţi ta svetlost, sinko?" „Ona je znak da sam našao srodnu dušu." „Kakvu dušu?! Nemoj tu da mi zaplićeš. Ja ne volim zagonetke." Matija pokaza put mora. „Svakoga dana hiljade ljudi pogleda tamo, u istu stvar. Većina njih vidi samo more, ali jedan manji deo vidi nešto drugo. Pitam se da li je iko video tamo plamenu pustinju? Ili planinu?" „O, čoveče. Nemoj to da mi radiš, sinak, nemoj." „Ako bih ja jednog dana tvrdio da vidim pustinju gledajući u more, ili more gledajući u pustinju, da li bi mi iko verovao?" „O, ne, poludeću. Nemoj da mučiš ovako mato-rog čoveka i kaţi o čemu, bre, pričaš." „Srodna duša je neko ko će mi verovati i kada sav ostali svet kaţe da laţem, to sam hteo da kaţem. I više od toga, ona treba da bude ta koja će mi pokazati peščane dine onda kada ih previdim, ili pećinu koju nisam primetio." „Ej, stoj. Pauza!" povika prosjak dajući rukama znak za pauzu. „Sinko, odsad ćeš ti da plaćaš za ono što govoriš ovom ovde matorom čoveku. Svaka reč koju kaţeš, a da ti ja nisam dozvolio, će da te košta čitav dolar!" Matija se osmehnu. ,,I još ću nešto da ti kaţem, sinak. Mnogo se izvinjavam, ali to što ja čitam sa lica nema nikakve veze sa svetlošću na licu tvoje gospo'ice. Misliš da je lako da se nađe svetlost na licu? U ćelom svom dugačkom ţivotu to sam vid'o samo jednom. Na licu brace Dţoa. To sam svetio vid'o na licu mog brace Dţoa. Stvarno je blistalo. 1962. godina. Kadilak. Skroz nov. Metalik. Crni biser! Ja, radio sam na vratima, dok je Dţo osmatr'o. Samo što ga nismo zgrabili. A onda smo čuli korake i ja sam se okrenuo prema Dţou. U taj čas, zaslepilo me je svetio, s'vataš. Zahvaljujući pandu-rovoj bateriji od petsto vati Dţoovo lice bilo je puno svetla. Sjajnog, sjajnog svetla. Naš nevaljali Dţo bio je sav obasjan, s'vataš." Matija je prasnuo u smeh. „Da pređemo na stvar, sinak. Ideš ili ostaješ?" „Sta misliš da radim ovde u ovo doba dana? Otvoren sam za sve predloge. Ali, znam jednu stvar. Ako odem, biće to zauvek."

73

„Biće bolje za oboje da ne idemo dalje. Već sam predaleko otišao. Znao sam to otpočetka, ali nisam mogao da se zaustavim. Ćaskao sam sa njom, pozvao je na kafu, pričao joj o sebi i pokušao da je upoznam. Sto je još gore, pokušao sam da ostavim utisak na nju. Ništa od toga nije trebalo da se desi. A sada razmišljam da odem bez pozdrava. Kaţi mi šta da radim?" „Idi, sinko." „Da odem od tebe ili iz grada." „Ne pitaj me ono što već znaš. Ja bi' ti rek'o da ostaneš, ali ti kaţeš da ćeš da ideš. Ako mene pitaš, ja kaţem - uţivaj, upoznaj malu gospo'icu, vodi je na razna mesta, budi srećan. Ali ti, ti si već spreman da kreneš. Doš'o si kod mene jer sam sebe ne moţeš da ubediš da ostaneš. I pre nego što si seo ovde, ja sam vid'o na tvom licu da ćeš da odeš. Eto kako ja čitam sa lica, sinko. Dve flaše kole koštaju čet'ri kinte, tako da smo kvit. Ja sam čas'an čovek, zapamti, i cenim svoj pos'o." Poćutavši malo, Matija pruţi ruku prosjaku. „Nedostajaće mi ova naša ćaskanja, prijatelju.'

74

21 „Ĉovek je u stanju da se promeni za samo nekoliko dana", rekao joj je Matija. Da li se to moţe desiti i za samo jedan dan? Moţe li se neko, ko je jednoga dana osetljiva i briţna osoba, sledećeg probuditi i otići, a da ne kaţe ni zbogom? Izgleda da moţe, rekla je Dijana samoj sebi, pošto ga nije videla poslednjih šest večeri. Vrativši se iz večernje šetnje, preletala je pogledom preko brojeva u svom telefonskom imeniku, pitajući se kako je uspela da upozna toliko mnogo ljudi. Mogla bi, među svim tim brojevima, da odabere jedan, neke od devojaka, pozove je da dođe na kafu, i ubrzo bi razgovor skrenuo na pravu temu. Onda bi od svoje prijateljice čula nekoliko mogućih scenarija za pronalaţenje logičnih odgovora na pitanje zašto je umetnik otišao na takav način. Uskoro bi bila ubeđe-na da se to nije dogodilo zato što mu se ona nije dopala, i njena slika o samoj sebi ostala bi neukaljana. Verujem da Marija ne bi tako uradila, mislila je Dijana. Bacila je imenik na sto. Ne zbog toga što se takmiči sa Marijom. Prosto, ne ţeli nikoga da pozove. Ali, pozvala je neki drugi broj. Broj putničke agencije u hotelu. „Halo, izvolite?" „Zdravo, Saro, ovde Dijana. Zamolila bih te za uslugu. Ako ne grešim, Topkapi palata je u Istanbulu, zar ne? Nakon što to proveriš, moţeš li da mi rezervišeš mesto za let u petak? Ostavi otvoren datum povratka." „Da li sam dobro čula, gospođice Stjuart, rekli ste petak?" „Da, tako sam rekla." ,,A šta će biti sa svečanom dodelom diploma u nedelju? Je li to odloţeno?" „Nije, ali ja hitno moram da otputujem!" „Nadam se da je sve u redu, gospođice Stjuart." „Ne brini, Saro. Sve je u redu."

75

Drugi deo 22 Kada je pilot objavio da će avion uskoro sleteti, pismo koje je Dijana već nekoliko puta iščitala još uvek joj se nalazilo u rukama. Treće pismo: „Nestajanje u ruži"

1. mart Moja voljena majko, Pre oko godinu dana gotovo da nisam mogla ni da jedem ni da pijem. Prestala sam da se interesujem za stvari u kojima sam ranije uţivala. Nisam napuštala sobu i više vremena provodila sam u društvu svojih ruţa koje su počele da mirišu kako nikada ranije nisam osetila. Svaki ugao moje sobe bio je ispunjen ruţama koje sam počela da gajim nakon što sam se vratila iz ruţičnjaka. Osećala sam se kao cvečar koji ne moţe da proda svoje ruţe.

76

Jednoga dana, dogodilo se nešto čudno: čula sam kako ruţe dišu. To je trajalo četiri dana. Ponekad je svezi lahor dolazio od njih i prolazio mi kroz kosu, kao da pokušava da obriše sve tragove prošlosti iz mog uma. Jedne večeri, taj lahor je postao prilično jak, čak se i pojačao tokom noći, ali je zamro kada je zarudela zora. Iznenada, soba se ispunila zaslepljujućom svetlošću. Iako je sve bleštalo od svetlosti, ništa se nije moglo vide-ti. Neverovatna tišina zavladala je u sobi. Narušila ju je ruţičasta ruţa koja se nalazila kraj uzglavlja moje postelje, obrativši mi se. No, činilo se kao da glas ne dolazi od ruţe, nego izlazi iz mene. Iz moje unutrašnjosti! Glas je postajao sve jači i jači, dostigavši takav krešendo da više nisam mogla da čujem, vidim ili pomirišem bilo šta drugo. Postojala je samo ruţa. Glas ruţe. Obe smo pričale istim glasom: „Neka mir bude s tobom, Marija." „Ja u ovo ne verujem! Ne verujem da čujem svoju ruţu." „Ne, Marija, baš zato što veruješ, moţeš da me čuješ." „Ovo je tako neobično!" „Onima koji su neobični, ono što je neobično krajnje je obično." „Mislim da ne zasluţujem takve pohvale."

77

„ Upravo ih zato i zasluţuješ." „Ako već čujem tebe, mogu li, isto tako, da čujem i svoju majku?" „Majka ti se obraća kroz sve što te okruţuje. Ali, zapamti, tek kada budeš saslušala Sokrata, razumećeš ovo i čućeš njen glas." „Gde mogu da nađem Sokrata?" „Naći ćeš ga. On će naći tebe." „Kada?" „ Uskoro." To je bilo sve što je ruţa ikada izgovorila. Od tada, pa do danas, ja čekam da se Sokrat pojavi, kao što je lisica čekala Malog Princa da dođe i pripitomi je. Bez obzira na to što, pred sobom, gledam tvoju adresu, mama, znam da neću čuti tvoj glas pre nego što sretnem Sokrata. Ali, sigurna sam da će me pronaći. Sigurna sam jer mi je to rekla moja ruţa. Ko zna, moţda ću sresti Sokrata u San Francisku. Nadam se da ću ti poslati svoje završno pismo kada budem stigla tamo. S ljubavlju... Marija

78

23 Dijana je, na aerodromu, čekala gotovo sat vremena da dođe do svog prtljaga, a tri puta je izgubila mesto u linijskom taksiju jer ju je gomila ljudi odbacila u stranu. Morala je i da izdrţi gušenje u oblacima'dima koji su dolazili od vozača koji je palio cigaretu za cigaretom. Zaprepastilo ju je to što se saobraćaj kretao sporije od pešaka. Nije uspela da ubedi uličnog prodavca na Trgu Sultanamet da joj tepih nije potreban. A onda još i to, najgore od svega: nakon zavlačenja u svaki pansion u potrazi za nepostojećim ruţičnjakom, nije uspela da sakrije suze pred čovekom koji joj je prišao govoreći: „Zdravo, divna gospođo. Treba li vam jedan zgodan turistički vodič?" Kada bi samo uspela da nađe pansion Hanume Zejncp, ništa od ovoga ne bi bilo vaţno. Pronašla je osamljeni kutak u Aja Sofiji i zaplakala, zureći u zidove sve do zatvaranja. Ti zidovi, iako napukli i oronuli, izgledali su kao da vode plemenitu bitku protiv vremena da bi odrţali duhovnu uspomenu na milione ljudi. Moţda je i vredelo istrajavati zarad takvog razloga. Ali, da lije vredno ubijati se da bi se pronašla Marija? Kada je čuvar muzeja, treći put, upozorio da se muzej zatvara, napustila je Aja Sofiju i besciljno lutala u pravcu Topkapi palate. Stigavši do istorijske fontane ispred glavnog ulaza u palatu, sela je na zemlju jer nije postojala opasnost da će se to mesto zatvoriti. Dok se pitala da li bi mogla da nađe mesto za sledeći let kući, začula je glas iznad sebe: „Imali ste teţak dan danas?" Podigavši glavu, ugleda sredovečnu, dobro obučenu strankinju koja ju je posmatrala napola zainte-resovano, a napola snishodljivo, kao da nikada ranije nije videla nikoga kako sedi na ulici. „Ne pitajte", reče Dijana. „Nema hotela u kojem nisam bila. Sada upoznajem ulice." „Da, sezona je u jeku. Mi smo, takođe, vrlo teško pronašli sobu." Ţena pokaza niz uski put koji je vijugao duţ zida palate. ,,U stvari", reče ona, „sve bismo dali da od-sednemo u nekom od onih

79

pansiona tamo, ali su svi puni. Tako smo, umesto toga, morali da odsednemo u hotelu Ĉetiri godišnja doba. „O", reče Dijana, skočivši na noge. „Odoh da sama proverim te pansione. Vi uţivajte u Ĉetiri godišnja doba.

80

24 Baš preko puta nje, nalazile su se dve brvnare. Jedna, boje šampanjca, bila je veća i kada je reč o izgledu, činila se pristojnijom. U nju se ulazilo kroz ruţičnjak. Druga kuća bila je ofarbana pastelno zelenom bojom. Pošto se u nju ulazilo s ulice, nije mogla da odredi da li iza postoji ruţičnjak ili ne. Dijana je ţudela da upadne u jednu od njih, ali pošto nikako nije uspevala da zamisli kako izgleda Hanuma Zejnep, dvoumila se koja bi od kuća mogla biti njena. Osim ako, u stvari, nisu obe. Prvo je odlučila da proba u većoj. Dok se pribliţavala ulazu, proučavala je ruţičnjak. Iako je tamo bilo cveća raznih boja - ţutih, ruţičastih, plavih, ljubičastih, crvenih, narandţastih - nije videla ni jednu jedinu ruţu. Promenivši pravac, uđe u drugu kuću kroz uska vrata. Unutra je recepcionar telefonirao. Ĉekajući tačno sedamnaest minuta da on završi razgovor, Dijana najzad odustade i zaustavi prvog konobara koji je prolazio. Paţljivo izgovarajući svaki slog, upitala je: „Da li je tu Hanuma Zejnep?" „Izašla je pre pola sata, gospođo. Ali, rekla je da će se vratiti za sat vremena." Dijana je, za trenutak, oklevala. „O... Dobro... Kada se vrati, da li biste joj rekli, molim vas, da je ovde neko ko bi ţeleo da razgovara sa njom?" „Naravno, gospođo. Ukoliko ţelite, moţete pričekati u našoj čajdţinici." Nisam očekivala da će biti ovako lako, mislila je Dijana. Ĉinilo se kao da je sudbina, koja je do sada bila protiv nje, odjednom odlučila da joj pruţi ruku.

81

25 Ĉajdţinica, koja se sastojala iz četiri odvojena dela za sedenje, bila je dobro osvetljena i uređena u autentičnom turskom stilu. U njoj nije bilo nikoga osim konobara u prslucima opšivenim zlatnim gajtanima. Tamni parket bio je ukrašen ćilimima s jednostavnom šarom, ciglacrvene, zelenkastoţute i plave boje. Na zidovima su se nalazile slike koje su predstavljale različite delove Istanbula: Otomanske brodove na Zlatnom rogu; dţamije, koje se takmiče čiji će vrh dotaknuti nebo; derviške obrede, pri kojima se oni vrte oko sebe; drvene kuće, koje se proteţu duţ obale Bosfora... Ubrzo je zvuk koraka koji se pribliţavaju prenuo Dijanu iz sanjarenja pred slikama. U čajdţinicu je ušla ţena neţnih crta lica, velikih plavih očiju, tek ponegde posedele kose podignute u punđu i savršenog tena koji nije odavao njene stvarne godine. Duga bela lanena haljina, koju je imala na sebi, davala joj je otmen izgled. Kada su im se pogledi sreli, starija ţena raširi ruke i polete ka njoj. „Boţe moj, ne mogu da verujem svojim očima! Marija, to si ti! Oh, u kakvu si divnu mladu damu izrasla." Hanuma Zejnep je zagrli na takav način da se Dijana, za trenutak, setila svoje majke. Kada god ju je grlila, uvek je osećala da majka neće biti ta koja će je prva pustiti iz zagrljaja. „Oh, daj da te pogledam", reče Hanuma Zejnep, obuhvativši šakama Dijanino lice. „Izvinite, ali ja nisam Marija", odgovori ona, odmičući se. „Zovem se Dijana." Hanuma Zejnep se osmehnu. „Kako bih ikada mogla da te zaboravim, Marija?" „Ne, zaista, ja nisam ona. Ja sam njena bliznakinja. Hanuma Zejnep je sumnjičavo pogleda. „Marija, draga, ali ti nemaš bliznakinju." „Molim vas, morate mi verovati. U stvari, ja sam došla ovamo da bih vas pitala za nju."

82

„Kako to misliš? Sigurna sam da si me ti zvala pre neki dan i rekla da dolaziš ove nedelje." „Šta? Marija vas je zvala? Rekla je da dolazi ovamo? Gde je ona sada?" Hanuma Zejnep dade znak Dijani da sedne u fotelju, kao da pokušava daje umiri. Sela je nasuprot nje i upitala: „Znači, ti stvarno nisi Marija?" „Moţete mi verovati na rcč. Ali, molim, vas, recite mi gde je Marija, kada dolazi ovamo?" „Nije reč o tome da ti ne verujem, draga, ali..." „Molim vas, kada dolazi Marija?" „Nije rekla kada će tačno stići, ali trebalo bi da bude ovde u naredna tri-četiri dana. Nemam pojma gde je sada. Već su prošle godine otkako sam je poslednji put videla. Ali, šta je sa tobom? Da li si je videla u skorije vreme?" „Duga je to priča, ali ako ţelite da je čujete, rado ću vam je ispričati." „Naravno, volela bih da je čujem. No, prvo mi reci hoćeš li nešto da popiješ? Jesi li gladna? Naruči šta ţeliš. Imamo zelenog čaja sa mentom. Preporučujem ga." „Hvala vam, ali jedan espreso bi mi sasvim prijao." „Dobro, imamo espreso, ali moţda bi ţelela da probaš šoljicu turske kafe?" „Zašto da ne?" Primivši porudţbinu, konobar je napustio prostoriju.

83

26 U trenutku kada se konobar vratio, noseći srebrni posluţavnik sa čajem, Dijana je Hanumi Zejnep završavala priču o svemu onome što se dogodilo. „Toliko mije ţao, Dijana", reče ona stavivši svoju šaku preko njene. „No, ne brini za Mariju. Ona nije osoba koja bi sebi učinila nešto loše." „Ali, šta je sa tobom, draga? Sigurno si prošla kroz jedan zaista teţak period." „Pokušavam da se saberem. Ali, da bih to mogla da učinim, prvo treba da nađem Mariju. Potrebna mi je vaša pomoć. Ako bude ponovo zvala, molim vas, ne govorite joj da sam ovde sve dok ne dođe, ako se slaţete sa tim. Takođe, ako dođete do njenog broja telefona ili saznate gde se nalazi, bila bih veoma srećna ako biste me obavestili." „Ukoliko nazove, sigurno ću učiniti sve što je u mojoj moći. Toliko mije drago što ćete se sresti. Ona je jedna izuzetna devojka. Tuţno je što se do sada nikada niste upoznale." Hanuma Zejnep uze srebrni čajnik i napuni čašu pred sobom. Pogledala je u Dijanu kako bi se uverila da ova uţiva u kafi, pre nego što je upitala: „Šta je Marija rekla o meni u svojim pismima?" Ĉuvši to, Dijani odjednom bi neobično. Uzbuđena zbog saznanja da će Marija doći ovamo, potpuno je smetnula s uma pitanje kakva je osoba Hanuma Zejnep. Zar ona nije ta koja je naučila Mariju da razgovara sa ruţama?! Paţljivo ju je pogledala. Sa svojim osmehnutim očima, smirenim izrazom lica, blagošću u ponašanju i besprekornim engleskim jezikom, ne samo da se činila normalnom, već je predstavljala pravu sliku savršene dame. Najverovatnije će se sa simpatijom nasmešiti kada bude saznala staje Marija pisala i objasniti joj zašto je njena bliznakinja pisala te stvari u svojim pismima.

84

„Znam da vam to mora zvučati čudno", reče Dijana, „ali u jednom od svojih pisama napisala je da ste je vi naučili da razume govor ruţa." Nasuprot njenim očekivanjima, Hanuma Zejnep nije izgledala ni najmanje iznenađena. Dijana je ţelela da čuje kako ona govori da ,,razumeti govor ruţa" nije ništa drugo do obična igra koju je ona igrala sa Marijom. Ili da su stvari o kojima je govorila u pismima tek izrazi njene izvanredne maštovitosti. Takvu vrstu objašnjenja je Dijana ţelela da čuje, jer bi se, inače, osećala vrlo uznemireno sedeći s osobom koja ne bi porekla da moţe da nauči ljude kako da razumeju šta ruţe govore. „Znači, o tome je Marija pisala", najzad reče Hanuma Zejnep. „To je neverovatno, zar ne?" Dijana nije znala kako da protumači to pitanje. Bilo joj je na vrhu jezika da kaţe: „Da, to je apsolutno neverovatno", ali se, u poslednjem trenutku, predomislila i resila da ispita malo ovu stariju gospođu. „Nije li i stvarnost, takođe, čudna? Na primer zemlja: pod nogama nam se čini toliko stabilnom, a u stvari se kreće mnogo brţe nego najbrţi avion." Hanuma Zejnep je ćutala. Shvativši da neće ništa reći, Dijana najzad upita: „Da li ste stvarno naučili Mariju da razume govor ruţa?" Hanuma Zejnep popi gutljaj čaja. „Dijana, budi moj gost dok Marija ne stigne. Mi ovde posluţujemo i ljude koji ne razumeju govor ruţa. A sigurna sam da će se sve osoblje osećati počastvovanim što usluţuje Marijinu bliznakinju." Dijana se zapitala da li ona to pokušava da zaštiti Mariju. Ili je, prosto, osoba koja uţiva da se prikazuje tajanstvenom. A ne krije li se iza njenog ponašanja sasvim drugi razlog?" „Hvala vam, ali ne mogu to da prihvatim. Ţelela bih da ostanem do Marijinog dolaska, ukoliko imate slobodnu sobu koju bih platila." „Ţao mi je, Dijana, kuća je potpuno zauzeta. Jedini način na koji ti mogu pomoći jeste da ostaneš kao moj gost." Hanuma Zejnep mahnu konobaru i nešto mu reče na turskom, a potom se okrenu Dijani.

85

„Izgledaš umorno, draga. Ukoliko ţeliš, neko će te otpratiti do tvoje sobe. Ukoliko ti bilo šta treba, samo zatraţi na recepciji. U svakom slučaju, videćemo se opet kada Marija bude stigla." Iako je Hanuma Zejnep bila ljubazna, Dijana se osećala razočaranom zato što, umesto nje, pred njom ne sedi Marija. Za trenutak je pomislila da ode, nakon što bi rekla: „Mnogo vam hvala, ali ne ţelim vašu sobu, ni vaše gostoprimstvo na Marijin račun." Umesto toga, klimnula je glavom, prihvatajući ponudu Hanume Zejnep.

86

27 Dijana je rano sišla na doručak, nakon mirno prospavane noći. Ušavši u restoran, ugledala je Hanumu Zejnep kako sama sedi za stolom kraj vrata. Duboko je udahnula, svesna onoga što namerava da uradi. To nije odlučila zato što je verovala u Marijine fantazije ili zato što je ţelela da ugodi Ha-numi Zejnep. Njen jedini cilj bio je da bolje razume kako je Marija postala ovakva kakva jeste. „Izvinite. Nadam se da vas ne uznemiravam." „Ne, draga moja, ali upravo se spremam da krenem." Dijana još jedanput duboko udahnu, krajnje odlučno, i reče: „Ţelim da me naučite ono što ste naučili Mariju." Hanuma Zejnep ju je pogledala bez reči. Ĉinilo se kao da joj taj pogled prodire u mozak, videći svv njene misli i osećanja, a onda se ponovo povlači i ostavlja je samu sa svojim mislima. „Zar nećeš da sedneš, Dijana?" „Da li to znači da pristajete?" „Pristajem na šta?" Samo se pravi da nije razumela, pomisli Dijana. Moţda ţeli da izgleda tajanstvenija nego što jeste. Moraće da je pobedi u njenoj sopstvenoj igri. „Ţelim da me naučite da razumem govor ruţa, kao što ste naučili Mariju." „Zbog čega to ţeliš?" „Pa, to mora da je neverovatno iskustvo, kada je toliko mnogo uticalo na Mariju." Neţan izraz na licu Hanume Zejnep, koji se obično smenjivao sa osmehom, iščezao je. ,,A misliš li da bi to bilo vredno onoga što bih ja, zauzvrat, traţila od tebe?" „Šta je to?" „Ţelim da se ubiješ."

87

Dijana nije bila sigurna je li to neka šala ili još jedan deo slagalice. Zato ništa nije odgovorila, već se samo nasmejala. Očekivala je da se i Hanuma Zejnep nasmeje, ali to se nije dogodilo. „Da li ste to traţili i od Marije?" „Nije bilo potrebe. Marija nije imala 'ja' koje sumnja u činjenicu da ruţe mogu da govore. A ti, Dijana, da li i ti imaš takvo 'ja'? Da li i ti veruješ da moţeš da razumeš govor ruţa, ili sumnjaš u to?" „Za Boga miloga. Kada je Marija došla kod vas, bila je samo dete. Kada sam bila tih godina, verovala sam u stvari koje su bile čak i neverovatnije od ruţa koje govore." „Kao što su?" „Kao što su, kao što su... Verovala sam da mogu da plivam oko sveta, na primer. Verovala sam da mogu da letim ili da pričam s anđelima... Moja majka mi je pričala da je moj otac kod Boga. Zato sam ja odlučila da plivam oko sveta i nađem mesto gde Bog i moj otac ţive. A ako ne budem mogla da pronađem svog oca nigde po moru, onda bih mogla da stavim par velikih krila i potraţim ga na nebu. A ako ni tamo ne budem uspela da ga pronađem, zamolila bih anđela da me odvede do njega. Zašto? Jer sam bila dete! Znate li staje prava istina u vezi sa mojim ocem: nigde ga nije bilo kada sam ja sanjala o svemu tome." Dijana je zaćutala, na ivici da briţne u plač. „Oh, nije vaţno, to više nije bitno." ,,A šta se potom desilo, Dijana?" „Kako to mislite, šta se desilo?" „Kada si odustala od potrage za svojim ocem ili od sna da ćeš ga ponovo videti? Ko ti je rekao da nema načina da ga nađeš?" Dijana je ustala. „Izvinite, sve ovo bilo je pogrešno. Moja greška. Neću vas više uznemiravati." „Baš tako kako sam i mislila", reče Hanuma Zejnep. „Dijana nije spremna da umre i tako nikada neće moći da razume govor ruţa." Okrenuvši joj leđa, Dijana je krenula prema vratima, ali je, ipak, uspela da čuje pitanje koje je bilo prošaputano za njom: „Šta misliš, Dijana, ko najviše ceni ţivotne vrednosti?" Zastala je, ali nije okretala glavu. „Oni koji su osetili ukus smrti", kaza Hanuma Zejnep. Dijana se vrati do stola. „Molim vas, recite mi šta hoćete od mene?"

88

„Samo jednu stvar: ubij to svoje 'ja' u sebi koje ne veruje da moţete da razumete govor ruţa. Kada budeš osetila takvu smrt, bićeš obdarena ţivotom u kojem ćeš moći da ih čuješ. Traţim da učiniš tako samo zato što si me molila da te tome naučim." „Dobro, biću iskrena sa vama. Ako je to, takozvano 'razumevanje govora ruţa' ono što ja mislim da jeste, ako vi hoćete da kaţete da čovek moţe, zaista, fizički da ih čuje, ja onda moram reći da verujem da to nije moguće. A bilo kakva suprotna tvrdnja ne budi u meni ni najmanju radoznalost. Ali ako, nasuprot tome, vi kaţete da moţete da me naučite, onda, molim vas, i učinite to." „Ali, postoje izvesni uslovi." „Kao što su?" „Vrlo jednostavno. Ĉiniš sve što ti se bude reklo. Slobodna si da odustaneš od učenja, ali dokle god budeš učila, moraš činiti tačno ono što ti se kaţe. Učenje će početi u određeno vreme u ruţičnjaku koji se nalazi iza pansiona. Ne smeš zakasniti ni sekundu. Bolje je da ni ne dođeš nego da zakasniš. U ruţičnjaku je vrtlareva reč, što će reći moja - zakon. Odrţaćemo ukupno četiri časa. Tokom tog vremena, koje se moţe smatrati staţiranjem u umetnosti slušanja govora ruţa, zabranjeno ti je da napustiš pansion bez pratnje. Imam još samo jedan uslov: praznu biografiju." „Praznu biografiju?" „Ti, naravno, imaš biografiju devojke koja je rođena u određno vreme, na određenom mestu i u određenom društvenom okruţenju. Da si rođena u San Francisku nakon nekoliko vekova ili da si rasla sa Indijancima pre nekoliko vekova ili da rasteš na nekom ostrvu u juţnom Pacifiku danas, tvoja ţivotna iskustva potpuno bi se razlikovala. Moţda bi tada, a gotovo sam sigurna da je tako, potpuno drugačije videla i razumela ţivot, moţda čak suprotno od toga kako ga danas shvataš." „Sve biografije su relativne. No, mi razumemo ruţe onim delom sebe koji nije sputan vremenom, mestom, niti društvenim okruţenjem u kojem ţivimo. Zbog toga, ti treba da obrišeš sve navode iz svoje biografije - obrazovanje, prošla iskustva, i naročito onaj deo sa preporukama. Da su te stvari od bilo kakve koristi u ruţičnjaku, botaničari bi bili prvi koji bi mogli da razumeju govor

89

ruţa. Sve što si naučila do sada, ovde će ti predstavljati teret. I to teţak." Iznenada, Dijana pogleda u Hanumu Zejnep kao da se nečega prisetila. „A voda me neće izdrţati sa svim tim teretom, zar ne?" „Baš tako. Gde si to čula?" „Prema Marijinim recima, majka joj je u snu rekla gotovo istu stvar. A nakon toga, ona tvrdi da se ono što vidi u snu kasnije ostvaruje." „To je prosto prirodno. Snovi su kvasac od kojeg stvarnost buja." Ne ţeleći dalje da priča o Marijinim snovima, Dijana reče: „Dobro, razgovarali smo o uslovima... Recimo da ih sve prihvatim, šta ću dobiti zauzvrat?" „Sa kakvim namerama uđeš u ruţičnjak, to je ono što će ti se i ostvariti. Nije vaţno šta ćete u njemu raditi, već zašto to činite. Ako je tvoja namera da naučiš da razgovaraš sa ruţama da bi se samo razlikovala od ostalih ljudi, bojim se da ćeš dobiti samo taštinu. A ako je tvoja namera da zaista razumeš govor ruţa, onda ćeš ga i čuti. Ili ako uđeš, kao u Marijinom slučaju, da bi kroz ruţe čula majčin glas, onda ćeš čuti njen glas. No, ako nije nijedno od ovoga, već samo ţeliš da iskusiš nešto drugo, radi puke zabave, verovatno ćeš za to morati da platiš." Sve je izgledalo kao šala. Ova starija dama, koja je do malopre izgledala kao dobrodušna osoba, iznenada se pretvorila u pravog gospodara koji ne oprašta greške ili generala koji svog ađutanta zasipa naređenjima, kao da stvar o kojoj sa tolikom revnošću drţi slovo nije tek osluškivanje ptica i pčela!" „Jedna stvar mije čudna", reče Dijana. „Bilo da čovek vcruje u to ili ne, ideja da se moţe razumeti govor ruţa čini se senzacionalnom. Ali, s druge strane, uslovi koje ste naveli i vaš pristup, pa... Nemojte me pogrešno shvatiti, ali izgledaju veoma rigidni i ograničeni." „Kišni oblaci, kiša, voda; sve je to, isto tako, senzacionalno. Ali, da bismo utaţili svoju ţeđ, potrebna nam je, na kraju krajeva, jedna solidna čaša." Dijana je ćutala neko vreme, a onda upita: „Rekli ste samo četiri časa, je li tako?"

90

„Samo četiri." „Dobro onda." Hanuma Zejnep ustade. „Naš prvi čas odrţaće se sutra ujutru, u šest i jedanaest. Predmet je 'Matematika slušanja ruţa'. Ne treba da donosiš knjige za algebru, geometriju ili nešto slično. Samo na vreme budi pored hoklica na ulazu u ruţičnjak, i to će biti dovoljno." Dijana se sloţi, klimnuvši glavom. „Hajde da podesimo svoje satove", reče Hanuma Zejnep. „Oh, zamalo da zaboravim. Ako uspeš da čuješ govor ruţa pre nego što završimo sa učenjem, čeka te nagrada." „Da li vi zaista smatrate da se tako nešto moţe dogoditi? Mora da imate mnogo vere u mene." „Sve dok ti budeš imala vere u sebe, imaću i ja." ,,A kakva je nagrada?" „Poslovica koju ljudi prenose sa kolena na koleno, već vekovima." „Šta ako ne uspem? Postoji li kazna ako ne uspem u učenju?" „Ćutanje ruţa", odgovori Hanuma Zejnep Ne čuti govor ruţa dovoljna je kazna za one koji u tome nisu uspeli."

91

28 Dijana je sela na jednu od hoklica. Ostalo je još pet minuta do vremena koje je Hanuma Zejnep odredila za početak časa. Drvena ograda oko ruţičnjaka bila je viša od Dijane i sprečavala ju je da vidi preko nje. Za razliku od ograde, vrata koja vode u ruţičnjak bila su izuzetno niska. Oči su joj bile prikovane za kazaljku koja je pokazivala minute na njenom ručnom satu, a misli u-poslene pokušajem da shvati šta bi 'matematika slušanja ruţa' mogla da znači. Koliko god da je bila maštovita, nije mogla ni da nasluti kakav bi sadrţaj tog čudnog časa matematike mogao biti. U trenutku kada je kazaljka stigla do jedanaestog minuta posle šest sati, začula je glas Hanume Zejnep: „To nije nešto što moţeš da spoznaš intelektom." Dijana se nasmešila kako bi prikrila svoje iznenađenje. Bez obzira na to kako joj se činila, nije verovala da Hanuma Zejnep moţe da joj čita misli. O čemu bi drugom čovek i mogao da misli osim o času, čekajući, u to gluvo doba dana, i brojeći minute u ţelji da nauči da razume govor ruţa? „Ako je to nešto što ne mogu da spoznam intelektom, onda mi recite na koji se način govor ruţa moţe razumeti?" „Jesi li ikada pila tekilu?" upita Hanuma Zejnep. „Da. Zašto?" ,,E, ja nisam. Pitala sam se moţeš li mi objasniti kakav je ukus tekile?... Hajde da se dogovorimo. Ako moţeš da mi objasniš kakav je ukus tekile, ja ću tebi kako da razumeš govor ruţa." „Vrlo dobro", odgovori Dijana. „Tekila je... Gorka... Dobro... To je kao... Veoma jaka... Ima ukus kao... Pa... Oštar... To je kao..." Hanuma Zejnep nabra nos. „Oooh, osećam gorak, oštar ukus u ustima. Drago mi je da nikada nisam probala tekilu." „Dobro, dobro. Pobedili ste."

92

„Elem, ostavimo sada na stranu ukus tekile i razumevanje govora ruţa i, pre nego što stupimo u ruţičnjak, hajde da skinemo taj čas matematike sa dnevnog reda, hoćemo li?" „Molim vas, ja slušam." „Matematika slušanja ruţa jeste čas koji, zasigurno, svako treba da odsluša, bez obzira da li veruje ili ne veruje u umetnost razumevanja govora ruţa. To je tako prosto zbog toga što je jednačina, koju ćeš naučiti, primenjiva na bilo koje od pitanja na koje postoji bezbroj mogućih odgovora, ali na koje se ne moţe odgovoriti nijednim od naših šest čula. Recimo, na primer, pitanje kao što je: 'Šta biva posle smrti?'" „A sada, pre nego što padnemo u iskušenje da odgovorimo na to pitanje, moramo da imamo na umu ovu jednačinu: jedan podeljeno sa beskonačnošću (1/00). Ubrzo ću se pozabaviti time. Ali sada, prvo mi kaţi da li moţeš da čuješ pesmu koju ruţe pevaju dok mi razgovaramo?" „Odlično znate da ništa slično ne čujem." „Koju pesmu pevaju?" „Rekla sam vam, ne čujem ništa." „Hajde, probaj da pogodiš. Verovatno ćeš pogoditi koja je." Shvativši da Hanuma Zejnep neće odustati, rekla je: „Dobro, u redu. Pevaju Purpurnu kišu.'' „Misliš li da si pravilno odgovorila?" „Naravno da ne." „Pruţiću ti još jednu priliku. Probaj ponovo." „Fino. Jutro je bilo upropašćeno, od Keta Stivensa." „Šta misliš, jesi li pogodila ovog puta?" „Naravno da ne. Mogu li da vas pitam šta pokušavate da postignete?" „Hajde sada da malo proverimo tvoje poznavanje statistike. Reci mi, kakve su uopšte šanse da pogodiš pravu pesmu?" „Gotovo nikakve." „Istina. Deljenje broja pesama koje su otpevanc brojem potencijalnih odgovora daje nam mogućnost nalaţenja prave pesme metodom pogađanja. Broj pesama koje su otpevane jeste jedan. Ako pomislimo na milione pesma koje su bile napisane širom sveta, tokom hiljada godina, na stotinama jezika, od strane miliona autora pesama, broj mogućnosti moţe se meriti trilionima.

93

A kada tome dodamo broj pesama koje još nisu ni napisane, ali su poznate ruţama, moţemo reći da dobijamo beskonačan broj mogućih odgovora. U tom slučaju, mogućnost dolaska do prave pesme jeste: jedan podeljeno s beskonačnošću. A to je jednačina koju moramo naučiti pre nego što budemo mogli da razumemo govor ruţa. Dakle, koliko je jedan podeljeno s beskonačnošću?" „Nula, koliko se ja sećam." „Tačno, ali ako je to obična nula, to bi značilo da je apsolutno nemoguće da neko moţe znati koju su pesmu pevale ruţe. Dakle, jedan podeljeno sa beskonačnošću jednako je naročita nula." „Naročita nula?" „Sigurna sam da je tvoje znanje matematike bolje od mog, Dijana. Ali bih, ipak, volela da sa tobom, ukratko, pređem ovu jednačinu." „Hajde da postavimo neko pitanje - jedan kroz nešto... Kako broj koji deli jedinicu raste, broj nula, koji prethodi jedinici, takođe raste u odnosu na jednačinu. Ako jedinicu podelimo sa beskonačnošću, u odgovoru će postojati beskonačan niz nula koji prethodi broju jedan. Tako da bi odgovor mogao da se čita kao nula, tačka, nula, nula, nula, i tako do beskonačnosti. No, čak i ako ga ne vidimo, uvek postoji broj jedan koji ostaje na kraju odgovora. To je nula, ali jedna naročita nula koja se završava sa jedan, iako je to jedan sakriveno u beskonačnosti. ,,A sada, ovo je veoma vaţno. Dok nam jednačina kazuje da je mogućnost da saznamo pravu pesmu pomoću pogađanja jednaka nuli, to nagoveštava da nije nemoguće doći do pravog odgovora, jer postoji jedan na kraju krajeva." „Kada sam te pitala koju pesmu pevaju ruţe, odgovorila si na najbolji mogući način, govoreći da ne znaš. Zašto? Jer si znala da ne moţeš znati. Bila si u stanju da uvidiš da bi bilo besmisleno da, metodom pogađanja, pokušaš da odgovoriš koristeći svojih pet čula." „ Do Prave pesme ne moţe se doći običnim intelektualnim pogađanjem, već jedino putem svedočenja. Prvo, treba da shvatimo da ruţe ne čujemo svojim ušima, već srcem." „Po rođenju, svako od nas poseduje tu sposobnost. No, kako vreme prolazi, srca nam postaju gluva. Onaj ko ţeli da čuje kako ruţe pevaju, prvo treba da povrati tu sposobnost koja se izgubila

94

tokom vremena odrastanja. A to je jedino moguće ostvariti neprestanim interesovanjem za ruţe i staranjem o njima." „Moţda nećemo čuti ruţe pri našoj prvoj poseti ruţičnjaku. Ali, ne smemo da gubimo nadu. Prvo i glavno: nedostatak samopouzdanja, zajedno sa drugim negativnim mislima ili osećanjima, naš je glavni neprijatelj u ruţičnjaku." „Zamisli jednu planinu... S vrha te planine pogled je divan. Ti ţeliš da se nađeš tamo, ali vrh se čini toliko dalekim da ti gubiš nadu da ćeš stići do njega. Odustajcš, govoreći: 'Nikada neću stići tamo'." „Istina je da koraci onih koji su stigli do vrha nisu veći od tvojih. No, oni su nastavili, praveći male korake, jedan za drugim. Nemoguće se nije dogodilo zahvaljujući čudu, već istrajnosti. Na takav način voda odnosi stene; to je način na koji ljudi dvadeset prvog veka mogu da čuju ruţe dok pevaju." „Ako verujemo da smo sposobni da ih čujemo, pre ili kasnije to ćemo i uspeti. Uspećemo, zato što uvek postoji broj jedan, skriven na kraju niza nula. I ako sledimo stazu od ništavila do beskonačnosti, svakako ćemo doći do toga Jedan." ,,A šta ako ruţe uopšte ne govore?" reče Dijana. „Ili ne pevaju nikakvu pesmu? Dozvolite mi da kaţem kolika je mogućnost da se to dogodi. Ako je broj pesma koje ruţe pevaju nula, jednačina glasi: nula podeljena s beskonačnošću, a to je jednako nuli. A, u tom slučaju, to nije naročita nula, već obična, debela nula. Što znači: ne postoji pesma i nema načina da se ona čuje." „Istina", kaza Hanuma Zejnep. „Dva su puta. Jedan počinje i završava se ovde i sada, a drugi se pruţa u beskonačnost. Odgovarajući na pitanje 'mogu li ja da razumem ruţe', mi biramo jedan od ova dva puta. Na to pitanje postoje samo dva odgovora: 'Da ili Ne'. Trećeg nema. Za one koji odgovore sa 'Da', rešenje jednačine jeste naročita nula, dok je za one koji kaţu 'Ne', rešenje, kako ti reče, obična, debela nula. Zbog toga nema mogućnosti da oni koji odaberu da kaţu 'Ne' ikada čuju kako ruţe pevaju. A to, uostalom, i nije ono čemu oni teţe. Za njih je dovoljno da čuju zvučne frekvencije koje uvo moţe da registruje. Zvuči koji se nalaze izvan tog opsega njih i ne zanimaju." „Ali, ko odlučuje o tome koji je odgovor pravi?"

95

„Nije vaţno čije je verovanje pravo, Dijana. Vaţno je ono u šta sama veruješ. Zapitaj se; reci: 'U koji odgovor ja verujem?' To je prosto. Ako je tvoj odgovor: 'Ne mogu da čujem ruţe', dobro, to je, takođe, u redu. Niko te ne moţe kriviti zbog toga. Da bi postojali oni koji veruju, nuţno je da postoje i oni koji ne veruju. Dan postoji zato stoje tu noć, a noć jer ima dana. Umesto pitanja: 'Šta je lepše, dan ili noć?' upitaj sebe šta više voliš. Upitaj sebe: 'Verujem li da mogu da razumem ruţe?'" „Ali, moraš sebi da postaviš to pitanje. Jer, ako si sigurna da je odgovor 'Ne', onda nikada ne treba da uđeš u ruţičnjak. Bićeš pošteđena teškoća, razočaranja i neuspeha sa kojima bi se u njemu suočila. Za početak, nećeš morati da me slušaš. Nećeš morati da provedeš dane, mesece, moţda i godine čekajući pred nekom ruţom, pitajući se da li ona govori ili ne. Sve će biti mnogo lakše, mnogo udobnije. Na primer, umesto da ustaješ rano da bi otišla u ruţičnjak, čitav dan moţeš provesti u krevetu, spavajući. Šta misliš, zar to ne bi bilo mnogo prijatnije?" Hanuma Zejnep zastala je za trenutak pre nego što je dodala: ,,U stvari, to će zavisiti od toga da li veruješ da moţeš da čuješ ruţe ili ne. Zamisli samo, šta bi predstavljalo veće zadovoljstvo za onoga ko veruje da se ruţe mogu čuti: da spava ili da se budi s nadom da će ih čuti kako pevaju?" „Dakle, Dijana, da li si ti jedna od onih koji kaţu: 'Da, ja mogu da čujem ruţe?'" Hanuma Zejnep je neko vreme iščekivala odgovor, ali ga nije dobila. „Znala sam. Odgovor koji si mi dala razlog je tome što si ovde." „Ali, ja nisam odgovorila." „Ja sam čula odgovor, morala sam da ga čujem. Ponekad je tišina ubedljivija od hiljadu izgovorenih uveravanja." Dijana je ćutala. ,,U svakom slučaju, verovanje da ruţe pevaju nije dovoljno da bi se znala i pesma koju pevaju. Postoje samo dva načina da se to sazna. Da je sama čuješ ili da to saznaš od nekog ko je čuje." „Svakako je bolje čuti je sam. Ruţe imaju boţanske glasove. Odvlače vas od vas samih i odvode u jedan drugi svet, a potom vas

96

vraćaju, proţete mirisom ruţa. Taj miris ne dopire iz njih već iz vas; na kraju shvatate šta znači brinuti se o svojoj ruţi." „Ĉekajte", reče Dijana. „To je baš izraz koji je Marija upotrebila u oproštajnom pismu ocu. Napisala je da napušta kuću, jer je najzad shvatila šta znači brinuti se o svojoj ruţi. Sigurno je mislila da dođe kod vas kada je pisala to pismo. Zbog toga je morala da pođe od kuće." „Ne bih rekla. Marija zna da nije bilo potrebe da odlazi od kuće, čak ni zbog ruţičnjaka." Dijana je neko vreme ćutala, zadubljena u misli. ,,U svojim pismima", reče potom, „Marija vas opisuje kao 'Nekoga-ko-zna'. Postoji nešto što bih volela da spoznam. To je ono što leţi van domašaja naših pet čula, ali to nema nikakve veze sa ruţama..." „Reč je o vašoj majci, zar ne?" „Kako ste znali?" „Mariju je isto to zanimalo", odgovori Hanuma Zejnep. „Učini isto što i Marija, dok je bila ovde. Sve vreme molila je Boga da joj kaţe šta je sa njenom majkom. Ĉak i ako niko drugi ne zna, Bog zna šta se dogodilo vašoj majci. Pitaj, i On će odgovoriti. Zapamti, čak i ako ne čuješ Boga, on čuje tebe." U Dijaninim očima videlo se da nije ubeđena. „Bog nas ne ostavlja bez odgovora, naročito ne onoga ko iskreno i čista srca čeka da sazna nešto o svojoj majci. Svevišnji Bog neće dopustiti da oni koje je stvorio ostanu uskraćeni za odgovor koji se nalazi bilo u njima samima, bilo u Njemu lično. Neki ljudi veruju da je Bog toliko veliki i suviše uzvišen da bi se uplitao u naše obične stvari. Naprotiv, baš zato što je toliko veliki i uzvišen, On je uključen i u najsitniju stvar koja je u vezi sa nama." Oči Hanume Zejnep su zablistale. „On se stara o nama, Dijana, stara se. I to na najbolji mogući način. On se brine za Dijanu, Mariju i Zejnep. Za svaku od nas, lično i pojedinačno. On je uvek sa nama, ali da bismo to osetili, mi, takođe, moramo biti sa Njim. Marija je osećala da je Bog uvek sa njom i zato ga je pitala za majku." „Ja sam, takođe, pitala. Toliko sam se puta molila Bogu da mi kaţe staje sa mojom majkom. Molila sam, ali nikada nisam dobila odgovor. Oprostite, ali Bog nas ostavlja bez odgovora."

97

„Ne, nije tako. On moţe da nam pošalje odgovor na neočekivan način. Nekada kroz san, nekada kroz ruţe, katkad preko majke, pa čak i preko prosjaka." „Prosjaka!?" „Jesam li rekla nešto loše, draga?" Dijana je ostala bez reči. Ţelela je da veruje da su reči koje je Hanuma Zejnep upravo izgovorila tek puka koincidencija. Pokušavajući da prikrije svoje zaprepašćenje, dala joj je znak da nastavi. „Baš kao ni ti, ni Marija ništa još nije čula o majci. Ali, svakako da hoće. I to ne vest da ju je izgubila, već da je nikada neće izgubiti." „A kako će se to dogoditi?" upitala je Dijana, a glas joj se lomio. „Ako je Boţja volja, sve se moţe dogoditi. Ako Bog tako hoće, samo zato da bi Mariji poslao vesti o majci. Pre šezdeset sedam godina, muškarac i ţena zaljubili su se jedno u drugo. Venčali su se, a dve godine kasnije, rodila im se ćerka. Iako je lekar rekao da prerano rođena beba neće preţiveti, dete je preţivelo i napredovalo... Mnogo godina kasnije, kao odrasla ţena, ona je, na jednom od svojih putovanja u daleke zemlje, srela nekog starog vrtlara. On joj je kazao kako moţe da je nauči da razume ruţe. Verovala mu je, i sledećih dvadeset godina posvetila se umetnosti slušanja ruţa. Tokom tog vremena, imala je mnogo teškoća. Isključivo zbog tog njenog 'ludila', napustio ju je muţ, odbacili su je ljudi oko nje i napustila je grad u kojem je ţivela i, najzad, došla u Istanbul. Tu je kupila kuću sa ruţičnjakom, i sve svoje vreme provodila sa ruţama. Ubrzo, seme koje je stari vrtlar zasejao u njenom srcu pustilo je nove mladice i ona je, konačno, mogla da čuje govor ruţa." „Da li znaš zbog čega su se desili svi ti događaji, kao i mnogo toga što ih je pratilo, Dijana? Samo zato što Bog ţeli da Marija čuje majčin glas kroz ruţe. Iz tog razloga rođena je Zejnep, stvoren je ruţičnjak i ruţe cvetaju..." Dijana je smatrala daje Hanuma Zejnep rečita, ali pošto je sve što je rekla zasnovano na pretpostavci da je Marija čula majčin glas kroz ruţe, njene reči pruţile su joj malo utehe. „Vrlo dobro", kaza Hanuma Zejnep. „Ovo bi bilo sve kada je reč o matematici i uvodu. Hajde da napravimo polusatnu pauzu,

98

promukla sam od pričanja. Predahni malo, pa ćemo se ponovo sresti ovde za trideset i tri minuta." ,,U redu, ali pre toga, imam jedno pitanje: 'Koju su pesmu pevale ruţe?'' ,, Ne mogu da ti kaţem'', odgovori ona. ,, Ako bih ti rekla, ti sama ne bi više teţila da je čuješ."

99

29 Kada su se ponovo vratile svojim hoklicama, Hanuma Zejnep reče: „Dijana, sada ţelim da odeš do one česme tamo i temeljno opereš kosu, a onda da se ponovo vratiš ovamo." „Ali, jutros sam oprala kosu." „Vidim to, draga moja. A sada, molim te, idi i operi kosu." Slegnuvši ramenima, Dijana pođe ka česmi. Voda je bila ledeno hladna i ona nije uspela da opere kosu, a da ne isprska odeću. Dok je drhtala na ranojutarnjoj hladnoći, bilo joj je drago što ovamo nije došla tokom zime. Nakon što je iscedila vodu sa kose i raščešljala je prstima, vratila se do hoklica kao poslušna školarka. „Dijana, sada ţelim da odeš do one česme tamo i temeljno opereš kosu, a onda da se ponovo vratiš ovamo." Za trenutak, Dijani se učinilo da doţivljava deţa vi. Nije bilo u pitanju samo to što su ponovljene iste reči, već je i izraz na licu Hanume Zejnep bio potpuno isti. Neko vreme sedela je kao zalepljena za stolicu, ne progovorivši ni reči. Ne mogući da se odupre strogom izgledu Hanume Zejnep, ponovo se vratila do česme i oprala kosu. Dok se vraćala ka svojoj hoklici, strahovala je da bi ova ponovo mogla da zatraţi da uradi istu stvar. „Tako. Sada kada je to urađeno, moţemo da počnemo. Oh, da ne zaboravim: ako ovaj čas bude dobro išao, na narednom te čeka iznenađenje." „Kakvo iznenađenje?" „Nisam li rekla da će to biti iznenađenje?" „Shvatam... Uzgred, da li mi je dozvoljeno da u ruţičnjaku postavljam pitanja?" „Naravno da jeste. No, ono što moram da ti kaţem jeste da za postizanje svog cilja nije neophodno da razumeš zašto radimo sve ono što ćemo u ruţičnjaku činiti. Ako ne budeš zaboravila ono što budeš ovde doţivela, pre ili kasnije ćeš dobiti odgovore na svoja pitanja."

100

„Tokom našeg boravka u ruţičnjaku, ti si i učenik i učitelj. Ti već znaš sve odgovore. Kao što sam ranije rekla, nekada si čak i imala sposobnost da čuješ ruţe. Ja sam ovde samo da bih te podsetila na stvari koje si zaboravila, i to je sve. Slušati govor ruţa lako je. Veoma lako. Sve što treba da uradiš jeste da se setiš onoga što si zaboravila ili da zaboraviš ono što su te naučili." „Ali, ja i dalje ţelim da znam zbog čega kosa mora da mi bude mokra?" „Svako pitanje postavljeno u ruţičnjaku poput semena je, Dijana. Kada dođe vreme, ono pušta korenje, stablo i pupoljke, a onda, najzad, procveta. Uveravam te da ćeš čitavog ţivota pamtiti to što si jednoga jutra dva puta morala da opereš već opranu kosu. Kada se nešto proţivi, više nikada ne moţe da izgleda kao da to nije proţivljeno. A to 'proţivljeno' daće ti, pre ili kasnije, odgovor za kojim tragaš. No, ovog puta ću napraviti izuzetak i, umesto tebe, odgovoriti na pitanje koje si mi postavila... Zelela sam da opereš glavu, jer ta glava pripada Dijani." „Ali, ja jesam Dijana!" „Nismo li se dogovorile da izbrišemo biografiju?" „Dobro, a zašto sam morala da je operem drugi put?" „Nakon prvog pranja, oslobodila si se Dijanine frizure. Ali, misao koja je tvojoj kosi dala taj oblik bila je i dalje prisutna." „O, znači, opravši je drugi put, prestala sam da mislim kao Dijana, je li tako?" upitala je sa skeptičnim osmehom na licu. „Ne bih da strogo sudim, ali to mi se čini suviše formalnim." ,,U pravu si; svoje misli ne moţeš izbrisati vodom sa česme. Ali, to je znamenje. Ono trenutno ćuti, ali ako se ne obazireš na njega, jednoga dana počeće da ti govori. Kao ţig koji ti je utisnut u srce. Ono sada moţda nije vidljivo, ali kada bude došlo pravo vreme, tada će ti se ukazati." „Kada je pravo vreme?" „Verovatno onoga dana kada, najzad, budeš shvatila da sve ono što znaš ničemu više ne vredi. Ili, moţda, kada budeš shvatila da je svest poput merdevina i ukoliko ţeliš da se popneš stupanj više, ne smeš se vraćati na onaj prethodni." Zudeći da vidi ruţičnjak, Dijana se uzdrţala od daljeg zapitkivanja.

101

30 Iako je povijala glavu, Dijana je ipak udarila glavom o ragastol. No, nije marila, jer se na drugoj strani zaista nalazio ruţičnjak. Sve je bilo prekriveno lakom izmaglicom, ruţičastom pri jutarnjoj svetlosti, koja je ruţičnjaku davala notu tajanstvenosti, a ipak nije uspevala da prikrije raskoš njegovih boja. Uska staza, popločana šestougaonim opekama, vijugala je između ruţa. Lagani povetarac povijao ih je zajedno sa slavujima koji su leteli iznad njih. Samo su poj ptica i neţni ţubor vode u mermernom bazenu narušavali tišinu. Dijana je nekoliko trenutaka stajala poluzatvorenih očiju, udišući mirisni vazduh. Sa svakim uda-hom osećala je kao daje sve bliţe nekakvom rajskom mestu. Ali, u stvarnost ju je vratila Hanuma Zejnep, izuvši cipele i bosim stopalima počevši da struţe po zemlji. „Dođi, draga", reče, „uradi isto što i ja." Prihvatajući to na isti način na koji je prihvatala i odlazak na česmu, Dijana izu cipele i učini šta joj je rečeno. „Znam da se ovim mojim pitanjem ništa neće promeniti, ali ipak, moram da znam zbog čega je vaţno to što su mi noge sada prljave." „Ruţe se uvek brinu da ih lepota poklona ne navede da zaborave onoga ko ga je dao." „Pa naravno! Kako se toga nisam setila?!" „Ruţe nikada, čak ni za trenutak, ne zaboravljaju da je to što postoje dar zemlje, i da je zemlja izvor njihovog postojanja. One su potpuno svesne da će, kada dođe vreme, uvenuti i pasti na zemlju kao seme, a zemlja će prihvatiti seme samo onih ruţa koje nisu zaboravile odakle su ponikle. Dotičući zemlju svojim bosim stopalima, mi pokazujemo ruţama da ni mi nismo zaboravile zemlju. Ruţe to umeju da cene." Hanuma Zejnep ponovo obu sandale. „Sve ovo o čemu smo do sada razgovarale predstavlja samo pripremu za početak putovanja ka umeću slušanja ruţa. Mi smo bile tragači i to je sve. No, u ruţičnjaku, više to ne smemo da budemo, već se moramo potpuno stopiti sa ruţama. Njima

102

moramo da damo sve što imamo, svoje misli, srca, duše... Sve. Ako si spremna, moţemo početi." Dijana klimnu glavom. „Vrlo dobro, onda... Šta ti znaš o ruţama?" upita je Hanuma Zejnep. „Ništa, s obzirom na način na koji ih vi vidite, apsolutno ništa." „Odlično. Ovo je najbolji početak. Sada ću ti reći zlatno pravilo koje vaţi za slušanje govora ruţa." „Zlatno pravilo?" „Ono kaţe: Upoznaj svoju ruţu." Hanuma Zejnep neţno pomilova latice narandţaste ruţe, sa svoje leve strane, pre nego što je produţila: „Ĉovek moţe o ruţi da uči samo od ruţe. To je jedini način da se ona zaista upozna." Šetnja ih je vodila ka središnjem delu ruţičnjaka. Uskoro, Hanuma Zejnep iznenada zastade i povi se nad ţutom ruţom pred sobom. „Šta je bilo, Ţuti Cvete? Nikada te, do sada, nisam videla da plačeš. Zašto jecaš u ruţičnjaku sreće?" Dijana ju je posmatrala s usredsređenom paţnjom. Ruţa nije ispuštala ni zvuka, ali je Hanuma Zejnep izgledala kao da paţljivo sluša, klimajući glavom, s vremena na vreme, u znak odobravanja. „Izvini, nisam imala pojma o tome, Ţuti Cvete", reče ona ruţi. „Ako se naša gošća slaţe, volela bih da čujem tvoju priču otpočetka." Okrenuvši se Dijani, Hanuma Zejnep reče: „Ţuti Cvet je danas uznemiren. Hoćeš li da ostaneš još malo da saslušamo šta će nam ispričati?" „Kako to mislite? Vi znate da gaja ne mogu čuti." 775„Iako ti njega ne čuješ, on čuje tebe. Hoćemo li da ostanemo?" „Pa, menije sve to malo čudno, ali dobro." Dijana, prekrštenih nogu, sede na zemlju, na mesto koje joj je Hanuma Zejnep pokazala. Kakve veze ima što će da isprlja svoje bele pantalone, ukoliko će, sedeći tu, pruţiti malo emotivne podrške jednoj ruţi! „Prenosiću vam ono što mi Ţuti Cvet bude pričao", reče Hanuma Zejnep. Onda se okrenu prema ruţi. „Ovo je Dijana, Marijina bliznakinja."

103

„Drago mi je što smo se upoznali, Dijana", kaza joj Ţuti Cvet preko Hanume Zejnep. ,,I sam bih bio ubeđen da si Marija, da mi ţuti slavuj nije rekao da nisi." „I meni je drago što smo se upoznali", odgovori Dijana, osećajući se kao da priča sama sa sobom. „Dobro", obrati se Hanuma Zejnep Ţutom Cvetu, „ispričaj nam šta te je to toliko rastuţilo." „Baš mi je ţao", reče Ţuti Cvet. „Znam da ste navikli da u ovom ruţičnjaku gledate srećne ruţe, ali na ovaj dan je, pre mnogo godina, moja stara prijateljica Venera ostala bez svog mirisa. Oprostite, ali ovakav sam svake godine na ovaj dan..." „Ne mari, Ţuti Cvete. Ponekad se sreća bolje izraţava kroz suze prolivene radi prijatelja... Ali, reci nam, kako se to dogodilo? Nikada ne bih ni pomislila da neki tvoj prijatelj moţe da ostane bez mirisa." „Dobro", reče Ţuti Cvet. „Dozvolite mi da vam ispričam priču o prvoj mirisnoj ruţi, onoj od koje naša vrsta vodi poreklo, jer je to u tesnoj vezi sa tragedijom koju proţivljava Venera..." „Jednoga dana, naš uzvišeni Sultan, koji je ţeleo da odgaji ruţu koja bi imala nekakav naročiti, njegov, miris, poprskao je zemlju u svom ruţičnjaku kraljevskim parfemom. Potom je zalio ruţičnjak eliksirom ţivota, tako da njegova ruţa nikada ne moţe da uvene. A kada je ona konačno procvetala, nazvao ju je "Ruţa Ništavila'. Sultan joj je namerno dao takvo ime, da bi zapamtila da njen miris zavisi od njegovog parfema. A tamo, odakle ja dolazim, ruţa se smatra ruţom isključivo zbog svog mirisa." „Nakon nekog vremena, Sultan je poţeleo da njegov miris osete svi ljudi, pa je dozvolio da ruţa bude zasađena izvan carskih ruţičnjaka. Njegova ruţa, koja više nije bila zalivana eliksirom ţivota, uvela je jednoga dana, ali, s vremenom, njeno potomstvo proširilo je Sultanov miris po čitavom carstvu." „Venera i ja smo njeni potomci i zasađeni smo na malom seoskom trgu. Jedina svrha našeg cvetanja bila je da pronosimo Sultanov miris da ga svi osete, i stoga smo ţeleli da nas vole jedino zbog njegovog mirisa kojim smo odisali." ,,U našem selu ţivele su dve vrste ljudi: 'Oni-poput-Marije' i 'Drugi'. Oni-poput-Marije mogli su da prepoznaju da mi

104

pronosimo Sultanov miris i zato su bili zainteresovani za njega više nego za bilo šta drugo. Nasuprot njima, Drugi su obraćali paţnju jedino na našu boju, stabljiku, latice, sve ono što je oku bilo vidljivo..." „Jednoga dana, u selo je došao trgovac koji prodaje veštačke ruţe. Laţne, beţivotne, bezmirisne ruţe... Nismo mogli da zamislimo da će se bilo ko zainteresovati za njih. Ali, uskoro su Drugi počeli da šapuću: 'Onaj trgovac ima lepe ruţe. Njihove latice su od svilene tkanine, boja im nikada ne bledi, a što je najbolje od svega, na njihovoj stabljici nema trnja'." „Nije mnogo vremena prošlo, trgovac je prodao mnogo ruţa i naše selo pretvorilo se u selo veštačkih ruţa. Oni-poput-Marije to nisu mogli da podnesu, i postepeno su napustili mesto. Najzad, sve što je Veneri i meni preostalo, bila je potreba da budemo voljeni i društvo Drugih." ,,U to vreme, nismo mogli da predvidimo u kakvu nas katastrofu vodi ta situacija. Ubrzo pošto su Oni-poput-Marije otišli, malopomalo, mi smo počeli da se preobraţavamo u ono što su Drugi cenili, nadajući se da ćemo tako zasluţiti njihovu ljubav. A pošto su oni cenili jedino naše spoljašnje karakteristike, sve više smo postajali obuzeti svojim izgledom. Trudili smo se da stojimo pravo kao i veštačke ruţe, a i da što duţe sačuvamo svoje listove. Nismo čak ni plakali kada bi nas preplavila osećanja, da nam se latice ne bi izborale. I uskoro je, zbog toga što se nismo trudili da ga sačuvamo, naš miris počeo da iščezava." „Oblikovali smo sebe da bismo mogli da ispunimo očekivanja Drugih i neprestano smo menjali formu. Pojačali smo svoje boje, jednu za drugom. Drugi bi rekli: 'Porasti viša', i mi bismo rasli. Oni bi kazali: 'Nagni se na ovu ili onu stranu', a mi smo tiho hitali da to i učinimo. Prvo bi nas usmerili u ţeljenom pravcu, a onda nas obasipali pohvalama." „Ali, duboko u sebi, osećali smo da nismo voljeni. Samo oni koje je interesovao naš miris mogli su zaista da nas vole. Jer, miris je ono što ruţu čini ruţom. Ono što su Drugi mogli da osećaju prema nama bilo je, u najboljem slučaju, divljenje." „Ja sam bio svestan svega ovoga, ali prema tome kako se Venera ponašala, izgledalo je da ona nije svesna situacije u kojoj se

105

nalazimo. Pokušao sam da je upozorim. Rekao sam joj da su Drugi poput nevidljivog crva, koji je pronašao našu postelju grimizne slasti i uništava nam ţivote. 'Moramo odmah da pobegnemo odavde negde gde ţive Oni-poput-Marije', rekao sam joj. Nije obratila paţnju na moje reči. 'Ti nisi normalan', rekla je. Ne mogu da je krivim što je to rekla; bila je u pravu. Tada je već bilo toliko mnogo veštačkih ruţa u našem selu, da je postalo uzor za ruţu da bude bez mirisa." „Dok sam pokušavao da je ubedim, mnoštvo mrava pojavilo se kraj nas. Oni su se poredali tako da su na tlu oblikovali reči: 'Pobunite se protiv Drugih koji su vas ukrali od sebe samih'. Venera ih je prezrivo pogledala i promrmljala: 'Prokleti mravi, zauzeli su čitavo ovo mesto'." „Na kraju sam shvatio da ne mogu da pomognem Veneri i odlučio da se pobrinem bar za sebe. Morao sam da napustim selo što je pre moguće, ali nisam znao kako. Kao što znate, ruţe nemaju noge. I tako sam počeo da iščekujem nekoga ko će me, sve sa korenjem, uzeti i odvesti odatle." ,,I konačno su došli: pozamašan čovek, mršavo dete i sivi magarac. Iako su i čovek i dete izgledali iscrpljeno, nisu jahali magarca već su hodali kraj njega. To je bilo tako čudno, uopšte mi nije bila jasna ta situacija." „Zahvalno su se spustili na zemlju kraj drveta. Dečak se okrenuo prema ocu. Tata, gde smo pogrešili? Toliko sam iscrpljen, a usput zamalo što nismo umrli'." „'Umukni', odgovori otac, prilepljujući mu vrelu zaušku. 'Kada čovek putuje peške, uvek je tako.'" „'Ali mi imamo magarca, tata! I to snaţnog.'" „'Ćuti, rekao sam! Pričaš gluposti. Zar nisi čuo šta su ljudi govorili kada smo obojica jahali na magarcu? Zar nisu rekli: 'Vidi te grubijane bez srca, dva čoveka na sirotom magarcu!' Sam bog zna šta će ljudi u selu misliti o meni ako čuju za to.'" „'Da, to je bilo onda kada si mi rekao da sjašem. Ali, tata, barem je tebi bilo udobno.'" ,,'A onda sam čuo jednog drugog kako govori: 'Vidi tog surovog čoveka! Jaše magarca poput kralja, dok siroto dete jedva hoda.'

106

Poznajem tog čoveka. On je pravi brbljivac. Sam Bog zna šta će ljudi u selu misliti o meni ako čuju za to.'" „'Da, tata, bilo je to onda kada si ti sjahao, a mene stavio da jašem magarca. Bar je meni tada bilo udobno.'" ,,'A šta je posle bilo? Šta su ljudi rekli? 'Vidi ti tog neučtivog dečaka, sedi na magarcu, dok mu se otac jedva vuče.' Ne ţelim da iko govori o mom detetu da ne poštuje oca. Sam Bog zna šta će ljudi u selu misliti o meni ako čuju za to.'" „'Ali, tata! Potom smo obojica nastavili peške.'" ,,'Ucuti, glupi derane. Barem niko neće loše da govori o nama.'" ,,U tom trenutku, čovek koji se nalazio u blizini okrenuo se svom prijatelju, govoreći: 'Vidi one budale! Imaju magarca, a pešačili su čitavim putem kroz selo!'" „Ĉuvši to, otac sav pocrvene. Dečak se smešio. Izgleda da je shvatio ono što njegov otac nije bio sposoban da razume. Deca zaista razumeju." „Da bih privukao dečakovu paţnju, svu svoju snagu uloţio sam u to da otpustim ostatke svoga mirisa. Ĉim je carski miris dopro do deteta, ono se okrenulo ka meni. Jer, deca odlično poznaju Sultanov miris." „Kada je pao mrak, on me je neţno iskopao i stavio na leđa magarca." „Pre nego što sam krenuo, Venera mi se obratila poslednji put:'Ţuti Cvete', rekla je. 'Ti kaţeš da odlaziš ne bi li sačuvao svoj miris, ali meni se čini da je on iščezao još veoma davno.' U trenutku kada je to izgovorila, jedna suza se spustila niz moje latice, jer sam shvatio da je Venera potpuno izgubila miris. Pošto je ruţa ogledalo ruţi, kada jedna pogleda u drugu, ona spozna i svoj miris ili njegovo odsustvo." „Kada me je, sledećeg jutra, dečakov otac uočio, upozorio je sina da ne pretovara magarca 'nepotrebnim stvarima'. Onda me je odneo na pijacu i prodao me. Nakon što sam prošao kroz mnogo ruku, konačno me je jedan ljubitelj ruţa doneo u tvoj ruţičnjak, da povratim svoj miris. Ovde sam bio toliko srećan, ali ne mogu a da ne mislim na Veneru, svake godine, na dan našeg rastanka." Usledio je kratak trenutak tišine.

107

„Ako je završio svoju priču", reče Dijana, „htela bih da Ţutom Cvetu postavim jedno pitanje." „Samo napred, draga moja", odgovori Hanuma Zejnep. „Ţuti Cvete, prave ruţe, poput tebe, mora da su uznemirene činjenicom da postoje veštačke, zar ne?" „Zašto bismo bili?" reče Ţuti Cvet preko Hanume Zejnep. „Veštačke ruţe postoje samo zahvaljujući pravim. Njihovo postojanje potvrda je naše vrednosti. Ko bi napravio imitaciju nečega što nije vredno?" Dijana klimnu glavom. „Volela bih da i vas nešto pitam," obrati se ona Hanumi Zejnep. „Dok je Ţuti Cvet pričao o dečaku i njegovom ocu, učinilo mi se da sam tu priču već čula ranije. Ako ne grešim, nekada davno, majka mi je ispričala sličnu priču. Da li je to moguće?" „Zašto da ne? Ono što nam je Ţuti Cvet ispričao, poznato je ovde kao priča o Nasradinu Hodţi. Ali, Hodţa nimalo ne podseća na oca koga je Ţuti Cvet sreo. Hodţa je mnogo ljubazniji i draţi." Dijana je, u nedoumici, gledala u Hanumu Zejnep, kao da očekuje neko objašnjenje. Zašto si toliko iznenađena, draga? Nasradin Hodţ'aSoje, takode, i vrtlar i, naravno, njegove priče bile su inspirisane ruţama. Hanuma Zejnep ustade. ,,Pa, Dijana Ovo£ sve za danas. Sutrašnji čas počinje u pet. pedeset sedam."

108

31 Sledećeg jutra, Dijana je ponovo ustala rano, i osećala se pospano. Razmišljanja o prvom času dugo joj nisu dala da zaspi. Glava joj je bila puna misli o Hanumi Zejnep, ruţičnjaku, priči Ţutog Cveta, matematici slušanja govora ruţa. Osećala se pomalo zatrpana takvim mislima. Ipak, istovremeno ju je ohrabrila ona jednačina u matematici slušanja govora ruţa koju joj je Hanuma Zejnep izloţila... Pošto je jednačina bila primenjiva na bilo koje pitanje na koje postoji beskonačan broj odgovora, na pitanje šta se dogodilo njenoj majci, odgovor bi mogao da bude isto toliko tačan kao i onaj na pitanje: 'Koju pesmu pevaju ruţe?' Prema tome, mogućnosti da sazna šta se desilo njenoj majci bile su nula ili, u najmanju ruku, naročita nula. Tako, nije bila u pravu kada je tvrdila da njena majka više ne postoji. Ako joj je zbog ičega bilo drago, onda je to bilo zato što joj je prvi čas pomogao da to shvati. Obukavši crvenu košulju i plave farmerice, poţurila je da bi na vreme bila spremna za drugi čas. Srećom, bar nije morala da se maltretira sređivanjem kose. Shvativši da će zakasniti, štrcala je niz stepenice da bi stigla do svoje hoklice pre pet i pedeset sedam. Kada je stigla, videla je da je Hanuma Zejnep već tamo. „Dobro jutro, Dijana. Reci mi koliko ima sati?" ,,Oh, dobro jutro. Sada je pet i pedeset osam." „Tako sam i mislila. Naš današnji čas je završen. Sigurno se šali! „Oprostite", reče Dijana, „niste me upozorili na to. Znam da nisam smela da zakasnim, čak ni minut, ali..." „Nema ničega za opraštanje, draga. Ja već znam kako da čujem govor ruţa. Ovo je bilo tvoje vreme. Odloţićemo čas za sutra uveče, u osamnaest sati i devetnaest minuta." „Vi mora da se šalite!" Hanuma Zejnep nije odgovorila.

109

„Ne mogu da verujem. Ustala sam u pet i trideset ujutru, nisam sredila kosu, jer ste mi vi tako rekli, obukla sam se brzinom munje i dojurila ovamo. A još sam, verovali vi to ili ne, jedva čekala na to. A sada mi govorite da je čas otkazan zato što sam zakasnila jedan minut." Hanuma Zejnep ju je neţno uhvatila za ruku i povela do ulaza u ruţičnjak. Širokim pokretom ruke, pokazujući, obuhvatila je čitavu baštu. „Pogledajte ove desetine grmova ruţa, Dijana, to su stotine ruţa i njihovih pupoljaka. Miris im se svuda oseća, ima ga više nego samog vazduha... Bile su mi potrebne godine da ruţičnjak ovako uredim, ali vredelo je... Nije li to veličanstven prizor?" „Svim srcem se slaţem sa vama, ali ne razumem sasvim šta hoćete da mi..." „Potreban je samo minut da se zaseje seme iz kojeg će nići ruţičnjak. Sigurno znaš da i najduţi san koji sanjamo, u stvari, ne traje ni čitav minut. Ruţe nam, verovatno, kazuju da ne treba da potrošimo čitavu večnost da bismo ostvarili svoje snove. A ono što nam, međutim, sigurno govore, jeste da je u svakom minutu skrivena moć. Nikada nećeš moći da povratiš minut koji si propustila. Ko zna, moţda je baš onaj minut, između pet i pedeset šest i pet i pedeset osam, dvadeset prvog maja, bio minut u kojem bi ti čula govor ruţa." Dok se vraćala u sobu, Dijana je razmišljala kako čas, na kraju krajeva, ipak nije bio odloţen.

110

32 Dijani nije bilo dosadno to što je zatvorena u pansionu već dan i po; bila je zaokupljena razmišljanjem o svojoj sestri bliznakinji. Marija je rekla Hanumi Zejnep da će doći tokom ove nedelje, tako da bi Dijana vrlo brzo mogla da je upozna, moţda čak danas ili sutra, a u najgorem slučaju, za nekoliko dana. Vreme koje je provela u ruţičnjaku, a naročito ono što je pričao Ţuti Cvet, naveli su je da duboko promisli o sebi i Mariji. To je više oteţavalo nego što je olakšavalo njeno buduće upoznavanje sa sestrom; a ipak je, nasuprot tome, nestrpljivo čekala da upozna Mariju. Kao i obično, Hanuma Zejnep je stigla tačno u minut. „Kako si večeras, draga moja? Moţemo da pođemo pravo u ruţičnjak, mora da si nestrpljiva da otkriješ koje je ono iznenađenje koje sam ti obećala na prvom času." Pošto su malo tumarale po ruţičnjaku, Hanuma Zejnep zastade pred jednom ruţom. ,,Oh, ne, nije to ta." Ostavivši ruţu nekoliko koraka iza sebe, okrete se Dijani: „Htela je da zna da li si ti Marija." „Izgleda da se ovde, u ruţičnjaku, sve okreće oko Marije... Ţelela sam juče nešto da vas pitam, kada smo bili sa Ţutim Cvetom, ali sam smetnula s uma. Kako ruţe mogu da prepoznaju nekoga ko je u vašem ruţičnjaku bio pre toliko mnogo godina?" „Iako ruţe cvetaju samo nekoliko nedelja, mnogi od ovih grmova bili su tu kada je Marija dolazila. Ona je na njih ostavila tako snaţan utisak da svi oni govore kako je Marija poput vode. Na jeziku ruţa, reći nekome da je 'poput vode' najveći je kompliment koji se moţe dobiti. A to je zato što su i same ruţe kao voda; ono što su iznutra, to su i spolja. One i od nas očekuju da budemo takvi. Ruţe su osetile da Marija u potpunosti ispunjava njihova očekivanja." „Traţile su od mene da joj kaţem koliko je jedinstvena. Kada sam joj to rekla, pocrvenela je kao rak, i odgovorila: 'Ako postoji išta

111

stoje u meni jedinstveno, to je moja ljubav prema ruţama.' Ĉinjenica da je Marija sopstvenu vrednost videla samo u tome što voli ruţe bila im je veoma prijatna i zato su poţelele da ona moţe da razume njihove glasove. No, u tom trenutku, to nije bilo moguće. Prvo je Marija morala da dostigne određeni stepen zrelosti." „Ruţe su bile sasvim sigurne da će se ona, jednoga dana, vratiti u ruţičnjak da čuje one ruţe koje će cvetati generacijama nakon njih. Odrţale su sastanak i došle do jednoglasne odluke da će duţnost svake ruţe, pre nego što uvene, biti da prenese sve što zna o Mariji mlađoj ruţi-pupoljku koja će cvetati nakon nje. Kada dođe vreme, ruţe-pupoljci preneće znanje sledećoj generaciji, koja će to opet proslediti sledećoj, i tako dalje. Na taj način, sve Marijine osobine prenošene su od jednog do drugog cvata ruţa, tokom mnogih godina. Od tada, svaka ruţa koja cveta u ovom ruţičnjaku nada se da će pripasti onoj 'srećnoj generaciji' koja će razgovarati sa Marijom." „Štaviše, na tom sastanku doneta je još jedna vaţna odluka: Mariji će biti omogućeno da čuje ruţu pod imenom Sokrat." „Sokrat?" „On je najvrednija ruţa u ruţičnjaku i poslednji korak u umetnosti slušanja ruţa. On se izraţava samo kroz poeziju. Marija ga nije srela kada je bila ovde; jednostavno, nije bila spremna za to. No, od tada, ruţe u ovom ruţičnjaku ţive u nadi da će slaviti susret Sokrata i Marije." Dijani se činilo kao da sluša nekakvu mitološku priču. Stvarno i nestvarno se do te mere preplitalo u njenoj glavi da više nije znala šta da misli i oseća. No, barem je saznala ko je Sokrat iz Marijinih pisama. Očima je pretraţivala ruţičnjak, ne bi li uočila ruţu koja stoji izdvojena. Ali, nije uspela da primeti nijednu koja je lepša ili mnogo drugačija od svih ostalih u ruţičnjaku. „Moţemo li mi da vidimo Sokrata?" „Ako zaista ţeliš da ga vidiš, onda svakako moţeš. U stvari, to je bilo iznenađenje koje sam ti spremila. Pođi za mnom." Nakon nekoliko minuta, stigle su gotovo do kraja ruţičnjaka, ostavljajući daleko za sobom grmove ruţa. Hanuma Zejnep se

112

zaustavila kada su stigle do komada gole zemlje, veličine jednog kvadratnog metra. „Evo nas", reče ona. U ruţičnjaku je svaki centimetar bio pokriven gusto zasađenim grmovima ruţa. Osim tog komada! Dijana je ćutke čekala dok je Hanuma Zejnep stajala ne pokrećući se. Nakon nekog vremena, nije više mogla da se uzdrţi i izletelo joj je: „Zašto stojimo ovde? Mislila sam da idemo da vidimo Sokrata." „Upravo stojimo kraj njega. Sokrat stoji pravo pred tobom u svoj svojoj veličini." „Šalite se, zar ne? Molim vas, recite mi da se šalite." Hanuma Zejnep je sklopila dlanove u vazduhu, kao da u njima drţi ruţin cvet. „Pogledaj samo kako je lepa ova ruţa." No, čim je to izrekla, sa ţaljenjem je klimnula glavom: „Veoma mi je ţao, Dijana, nije trebalo da ti pominjem lepotu nečega što ne moţeš da vidiš." Dok je Dijana zaprepašćeno zurila, Hanuma Zejnep je upita: „Ti, u stvari, ne veruješ da Sokrat stoji baš tu, pred tobom, zar ne?" „Pa, malo mi je teško da to svarim." ,,U tom slučaju, dopusti mi da te pitam ovo", kaza ona. „Kako su ostali uspeli da te ubede da, godinama, veruješ kako ne moţeš da čuješ govor ruţa, a ja ne mogu da te uverim, bar za sekundu, da ovde zaista i ne moţeš da vidiš ruţu?" Ne čekajući odgovor, pokazala je prema tom kvadratnom metru gole zemlje: „Do pre nedelju dana, Sokrat je bio zasađen baš na ovom mestu. Zelela sam da ga poklonim Mariji, pa sam ga poslala jednoj svojoj prijateljici, vrtlarki, da obavi neophodne pripreme." „Oh, sada shvatam", reče Dijana. „No, zaista mi je bilo potrebno objašnjenje. Kakvo iznenađenje! Zamalo sam pobegla odavde." „Dugujem ti izvinjenje, draga moja, ne postoji bezazlena laţ... Laţ je laţ. Međutim, ako će nam laţ pomoći da otkrijemo neku mnogo veću laţ, kao recimo, laţ da se ne moţe čuti govor ruţa, smatram da se za nju moţe dobiti oproštaj. No, ja se, ipak, izvinjavam, draga, i nadam se da ćeš mi oprostiti zarad mojih časnih namera." Dijana se osmehnu. ,,U redu je."

113

Stigle su do ulaza u ruţičnjak. „Hajde da odloţimo čas planiran za sutra ujutru na popodne, u petnaest sati i trideset minuta'', predloţi Hanuma Zejnep. ,,No čekaj me u svojoj sobi oko pola deset. Mogle bismo da prokrstarimo duţ Bosfora, šta misliš o tome?'' ,, To bi bilo divno.''

114

33 Nakon povratka sa predivnog krstarenja duţ Bosfora, Dijana se povukla u svoju sobu na kratak odmor pre početka časa. Glava joj je i dalje bila okupirana mislima o tome kako je provela dan. Izvukavši je rano ujutru iz njene sobe, Hanuma Zejnep ju je povezla u obliţnje mesto na obali, pod imenom Ortakoj. Pošto su u nekom restorančiću pojele šabzeli ćevap, ukrcale su se na jedan privatni brod i otisnule se od keja prema pročelju barokne kamene dţamije. Plovile su po hladnim plavim vodama Bosfora, duţ evropske obale, pa sve do tvrđave Rumeli. Potom je brod prešao na azijsku stranu i pošao nizvodno prema Mramornom moru. Tu, na samom ulasku u more, ručale su na majušnom ostrvu na kojem se nalazila Devičina kula, koja je, malo pre toga, ponovo bila otvorena za publiku, nakon što je vekovima bila zatvorena. Dijana je mislila da joj je ćevap bio sasvim dovoljan, ali kasnije nije mogla da odoli specijalitetima otomanske kuhinje, koje su servirali jedno za drugim. Hanuma Zejnep zabranila je svaki razgovor o ruţama ili o Mariji, do sledećeg časa. Umesto toga, mnogo su se smejale, pa su, čak, započele malo takmičenje u pričanju smešnih pričica. Dijana je shvatila da je Hanuma Zejnep učinila sve da taj dan ostane upamćen. Osećala se toliko nakljukanom da nije mogla ni da se začudi kada ju je ona ponovo zamenila sa Marijom. Dok je silazila u ruţičnjak, na čas, pitala se da li će osmeh koji je čitavog dana zario lice Hanume Zejnep sada biti zamenjen izrazom koji treba da očuva ozbiljnost 'umetnosti slušanja ruţa'. Tačno u dogovoreni minut, začula joj je glas: „Hajdemo pravo u ruţičnjak, draga. Hajde, ne gubimo vreme." Dijana ju je sledila, dok je ova krupnim, uţurbanim koracima koračala baštenskom stazicom. Kada su stigle do sredine, primetila je, kraj staze, veliku saksiju koju ranije nije zapazila. U njoj su se

115

nalazile dve odvojene ruţe, a njihova stabla bila su upletena kao kod ruţa puzavica. Jedna je bila crvena, a druga bcla. Crvena je stajala pravo, dok je bela bila povijena ka zemlji. Bile su toliko blisko spojene svojim stabljikama i lišćem da bi neko mogao pomisliti da se u saksiji nalazi samo jedna ruţa, sa cvetovima različitih boja. „Da li je to Sokrat?" upita Dijana. „Ne, njeno ime je napisano na saksiji." Dijana se saţe da pogleda, i vide sitnim slovima ispisano Efes. „Efes, antički grad?" „Tačno. Nekada davno, sagrađen oko Seldţuka, na zapadu Turske." „Da li i saksija potiče odatle? Ne vidim da u njoj ima još ruţa. Da li i ove ruţe planirate da posadite u ruţičnjaku?" „Da, saksija potiče iz Efesa. Neko vreme ćemo ih drţati u njoj, ali ćemo ih poslednje noći izvaditi. Da li ćemo ih zasaditi u ovom ruţičnjaku, zavisi jedino od ove dve ruţe. Imaju tri dana da odluče. Ili će biti zasađene ovde ili poslate natrag u Efes; to će odrediti test kojem će biti podvrgnute." Pošto je odavno naučila da ono što Hanuma Zejnep govori ne treba da je iznenađuje, sve stoje Dijana na to upitala, kao da je najnormalnija stvar da ruţe budu podvrgnute testu pre nego što budu zasađene, bilo je: „Kakav test?" „Jedna od najvaţnijih osobina ruţa u ovome ruţičnjaku jeste njihova sposobnost da ţive u međusobnoj harmoniji, bez obzira na razlike u boji, veličini i poreklu koje među njima postoje. Njihov ţivot ovde lišen je rasprava, ljubomore ili taštine. Tako da, kada god zasadimo novu ruţu, moramo biti veoma izbirljivi. Ruţe utiču jedna na drugu i, s vremenom, počinju da mirišu kao i ruţe koje ih okruţuju. Postoji kod nas o tome divna izreka: 'U društvu se i kaluđer ţeni'. Zbog toga mi, pre nego što zasadimo neku ruţu, ţelimo da znamo da li će ona loše uticati na ostale." Osim toga, slučaj sa Efesom naročito je specifičan. Ova dvoglava ruţa dobila je ovakav oblik nakon što su dve ruţe, potpuno drugačijih osobina, bile posađene u istu saksiju. Vremenom se njihovo kore-nje toliko uplelo da više nije bilo moguće razdvojiti ih. Ono što ih čini posebnim jeste to da su neprekidno u svađi. Da

116

bismo ih zasadili u ovaj ruţičnjak, prvo moraju da dokaţu da će uspeti da postanu 'jedna ruţa'. Zamišljeno gledajući Efesa, Hanuma Zejnep nastavi: „Ali, to neće biti lako, bojim se. Iako obe dolaze iz istog kraja i tla, način na koji svaka od njih gleda sebe veoma je različit. Crvena ruţa bila je posađena u Artemidinom hramu u Efesu, a bela u kući Majke Marije, takode u Efesu. Crvena veruje da je Artemida, boginja lova, i odbija da se odazove na bilo koje drugo ime. Bela, po tom pitanju, nema nikakvih zahteva, ali je mi zovemo Mirijam." „Rekli ste 'boginja lova'?" upita Dijana. „Nije li Dijana bila boginja lova? Pošto se i sama tako zovem, prijateljice me ponekad zovu 'Boginjom'..." „Tačno, u rimskoj mitologiji, Dijana je boginja lova. Ali, u grčkom mitu, poznata je kao Artemida. Mit o njoj seţe u daleku prošlost, ali je ona pretrpela neke promene pre nego stoje postala poznata kao 'Dijana' u latinskim spisima." Nakon što je poćutala neko vreme, Dijana upita: „Kakav je to sukob između ove dve ruţe?" „Hoćeš li zaista da ti prenesem njihov razgovor?" Iako se trudila da to prikrije pred Hanumom Zejnep, Dijana je zaista ţelela da čuje razgovor između Artemide i Mirijam. „Zašto da ne", odgovorila je. „Samo ako to neće omesti čas koji imamo..." Hanuma Zejnep sede na zemlju kraj saksije. Dijana učini isto. „Zdravo, Efese", obrati se ona ruţi, „da li se slaţeš da malo slušamo vaš razgovor?" Nakon nekoliko trenutaka, okrete se Dijani. „Artemida me je upravo izgrdila, rekavši: 'Moje je ime Artemida, ti starice!' Pošto ona tako ţeli, ja ću Ruţu iz Efesa oslovljavati koristeći njeno lično ime. Počeću da ti prenosim njihov razgovor, reč po reč. Spremna?" Dijana klimnu glavom, a Hanuma Zejnep poče da prenosi razgovor između Artemide i Mirijam: „Zar ne bi mogla da budeš malo pristojnija, Artemido?" reče Mirijam. „Zaista nije vaţno kakvim nas imenima oslovljavaju." „Kako to misliš, nije vaţno", odgovori ova. „Ja imam ime. Veliko ime u svim jezicima, ime koje je slavljeno na nebesima. Ar-te-mi-da, to sam ja! Ime mi je čuveno, a bogovi me dobro poznaju. Ja sam

117

uzvišena Artemida, najlepša među najlepšima. Ja sam boginja, a ne samo cvet, poput tebe. Najviše što jedan cvet moţe biti jeste da postane ukras u mome hramu." „Da li si primetila jednu stvar?" „Koju?" „Ti samo govoriš: 'Ja', 'Moj', 'Mene'!" „Naravno da ću govoriti 'Ja', 'Moj', 'Mene'! Ako Artemida ne zasluţuje da kaţe 'Ja', ko onda zasluţuje? Smrtni cvet kao što si ti?" „Uvek govoriš jednu te istu stvar, da si ti boginja, a ja samo cvet. A znaš li šta je prava istina?" „Kakva istina?" „Oh, nije ni vaţno. Ne ţelim da te uznemiravam." „Ti? Da me uznemiriš? Ne zasmejavaj me, siroti cvetiću. Jedan cvet da uznemiri Artemidu? Ha, ha, ha!... Hajde samo, smešni cvetku, molim te, uznemiri me. " „Dobro, Artemido, ali prvo nam reci ko je zaista Artemida? Reci nam to, da čitava bašta čuje i nauči." „Ma, to je glupost. Ko ne zna za Artemidu? Ko ne poznaje mene?" „Mi nismo u tvome hramu, Artemido. Ovo je ruţičnjak. Moţda ruţe ne znaju ko si ti. Nemaju li one pravo da saznaju ko je uzvišena Artemida? Ti si najveća! Zato, molim te, počastvuj nas tako što ćeš nam pričati sve o sebi." „Barem jednom da kaţeš istinu, cvetiću. Da, svi imaju prava da spoznaju moju veličinu; pa čak i ruţe treba da vide koliko je velika Artemida. Zato ćutite i slušajte..." „Ja! Ja sam Artemida, kći Zevsa, boga svih bogova. Nekada sam ţivela u Efesu, gradu koji je poznat po mome hramu, a ne po ruševnoj, staroj kolibici Majke Marije. Stotinama godina primala sam u svoj hram sve one koji su dolazili da se poklone meni, jednom od sedam svetskih čuda. Hiljade ljudi, mileći poput mrava, dolazilo je izdaleka samo zbog mene. Dolazili su u kolonama. Da me slave, veličaju i ničice padaju preda me, jedni preko drugih, u svojoj ţudnji za mnom." „Shvataš li, ti bezvredni cvete, razumeš li sada svu Artemidinu veličinu? Ljudi, koji beru i trpaju u vaze cveće kao što si ti, dolazili su na moj prag poput robova." „Hej, vi, ruţe iz ruţičnjaka, čujete li me? Sada ste i vi spoznali Artemidinu veličinu, zar ne?"

118

„Rekla si tačno ono što sam očekivala da ćeš reći", kaza na to Mirijam. „Kada sam traţila od tebe da nam pričaš o sebi, počela si da pričaš o svom ocu, veličanstvenosti svoga hrama i onima koji su te slavili. Ali, nisam te to pitala. Sve što sam ţelela jeste da kaţeš ko si ti" „Ti jadni, bedni cvete, šta hoćeš da kaţeš? Ja sam Veličina. Eto ko sam ja." „Zbog čega misliš da si velika?" „Da nisam velika, da li bi se hiljade ljudi intere-sovalo za mene? Da li bi me veličali sve dok im jezici ne otupe? Da li bi mi se potčinjavali?" „Istina je", reče Mirijam, „da si ti ta koja se potčinila njima. No, ti to ne vidiš." „Toliko si ljubomorna da više ne znaš šta pričaš." „Istina je, ti si stvarno njihov rob. Koje, u stvari, Artemida? Ništa drugo do iluzija, oblikovana i oboţavana od strane Drugih. Ko je stvorio Artemidu? Nisu li to bili ljudi, koje ti toliko prezireš, koji su, u svojim glavama, prvo stvorili sliku lepote koju će oboţavati, a onda ti svojim veličanjem dali i oblik? Nemoj se zavaravati time što su ti posle bili odani sa toliko strasti. Oni su te izmislili, oni su odredili kakve ćeš osobine imati i oni su ti koji su uzdigli tvoje ime. Zao mi je, ali ti nemaš svoj sopstveni, nezavisni, ţivot. Ti postojiš jedino zahvaljujući njima. Postojiš zbog njihovih pohvala, oboţavanja i aplauza. Ti zavisiš od Drugih." „Sada si preterala, cvetiću! Prvo pogledaj sebe, pa onda pričaj. Sta zamišljaš, ko si ti da imaš prava da mi govoriš takve stvari, ti, ništarijo?" „Da, u pravu si. Ja nisam velika. No, ja sam ruţa... Ja sam ruţa, bilo da me oboţavaju ili ne, bilo da je neko lud za mnom ili ne... Kao što sam rekla, ništa veliko. Samo ruţa... Ali, znaš li ti šta znači biti ruţa, prijateljice moja? To znači 'sloboda'. To znači da ne ţiviš od pohvala Drugih, niti da prestaješ da postojiš kada ne dobijaš njihovo odobravanje. Nemoj me pogrešno razumeti; ja, takođe, volim ljude. Ţelim da mi dolaze u posetu i udišu moj miris. Ali, ja ţelim to samo da bih im ponudila taj miomiris." „Istina, moţda nikada neću imati toliko mnogo posetilaca kao ti. Moţda oni koji su došli da posete kuću Majke Marije nisu videli

119

malu ruţu koja je tamo stajala. Pa ipak, postojala je šačica ljudi koji me jesu primetili. Ali, te ljude nikada nemoj izjednačiti s onima koji su dolazili da oboţavaju tebe." „Naravno da neću, kako bi to i moglo biti? Moji posetioci dolazili su u hiljadama." „Sećaš li se kako su oni, koji su se jatili oko tebe tokom sunčanih dana, počeli da te napuštaju kada dođe jesen? A usred zime nije bilo nikoga kraj tebe. Tvoja gordost samo produbljuje usamljenost koju osećaš, a ti čak nisi u stanju ni da plačeš zbog tog ispraznog ponosa u sebi. Sto te više svojim pohvalama uzdignu u proleće, to je tvoj pad veći u jesen. Smena godišnjih doba uvek te iznova gurne u blato." „Gluposti! Jesen je jednostavno takva." „Ne za ruţe, Artemido... Za njih, jesen znači kišu. Jesen je vreme kada se pripremaju za proleće. A oni koji dolaze zbog ruţa nikada nisu tako nelojalni kao oni koji dolaze da se dive tebi. Jer, ti što ti se dive, čine to samo sebe radi. Nasuprot tvojim posetiocima, oni koji dolaze meni, čine to samo zbog mirisa. Nikada od njih ne bih očekivala da puze preda mnom. Ne, to ne bi bila ljubav. Ljubav ne poniţava one koji vole, nego ih uzdiţe." ,,Oh, ti bezvredni cvete, kao da ti uopšte i moţeš da razumeš šta znači biti oboţavan?" „Oprosti, prijateljice moja, ali oni koji su ti sada tako vatreno odani jednog dana ćete napustiti. Jer, ne oboţavaju oni tebe, već sopstvenu ţudnju. A doći će dan kada će njihova ţudnja naći novu boginju. Lepšu, zavodljiviju, uzvišeniju boginju! Ti ćeš onda biti zaboravljena. A pošto ti svoje postojanje duguješ njihovim pohvalama, jednom, kada budeš bila zaboravljena, prestaćeš da postojiš." „Ne, ja ću večno da ţivim! Zar si zaboravila da si ti ta koja je smrtna?" „Istina, nisam besmrtna. Jednog dana ću izbledeti i vratiti se u zemlju. Umreću, ali to neće biti kraj moga ţivota. Jer, zemlja će podići neku drugu ruţu. Osim onih koji vole moj miris, niko me neće pamtiti. Niko neće pomisliti da je ova ruţa još mogla da širi svoj divni miris. Ali, kada moji prijatelji udahnu vaz-duh kojim će i moj miris biti nošen, osmeh će ozariti njihova lica. Onda ću moći da

120

kaţem: 'Moj ţivot nije uzalud prošao. Tama, u kojoj sam morala da ţivim pre nego što su moji pupoljci procvetali, neće predstavljati više ništa.' I reći ću: 'Drago mi je što sam zadovoljna time što sam samo obična ruţa...'" „Hajde, prijateljice moja, zadovolji se i ti samo time što si ruţa. Prestani da izbegavaš istinu. Otkrij svoje lice ruţe. Slušaj me. Postani jedno sa mnom. Hajde da zamolimo vrtlara da polomi našu saksiju. Zar ne vidiš daje i najveća od njih nedovoljna za prave ruţe?" „Ja nisam ruţa!" uzviknu Artemida. „Ja sam , boginja!" „Ako te nošenje te 'maske veličine' čini srećnom, onda je nemoj skidati, nastavi da je nosiš. Produţi sa 'Ja' pričom. Ali, znaj da za to postoji cena. Jer, cena tog neprestanog ponavljanja 'Ja' jeste da ćeš zaboraviti ono što zaista jesi Ti..." „Vrtlaru! Ti, starice! Odvojte ovaj jadni cvet od mene!" „Kao što znaš, prijateljice moja", reče Mirijam, „nemoguće je da se mi ikada razdvojimo. Voleli to ili ne, moramo da ţivimo zajedno. Sve dok budemo pričale različitim jezicima, iz iste saksije, ne samo da se nikada nećemo pomiriti jedna sa drugom, već ćemo, takođe, narušiti mir ostalim ruţama. A čak i mir među ljudima... Oni koji nas budu mirisali doţivljavaće nas kao dva sukobljena glasa. U jednom trenutku, ti ćeš reći nešto, u sledećem ću ja, a onda Artemida, pa zatim Mirijam, i tako će se nastavljati u nedogled. Ponekad ćemo govoriti uglas. Kao da nije dovoljno što vlada buka u našoj saksiji, mi ćemo je preneti i ljudima. A mi nemamo prava ni njih, ni sebe same da činimo nesrećnim." „Ako je tako", reče Artemida, „pokori se mome glasu. Postani ja!" „Shvati, molim te, uradila bih to samo da mogu; objavila bih svetu da sam Artemida samo da progovorimo istim glasom. Ali, ne mogu! Ne zato što sam svesna da sam ruţa, već zato što znam da si i ti, takođe, isto što i ja. Moţda bih ja i mogla da odustanem od sebe, ali nikada ne bih odustala od tebe. Jer, gledajući te, došla sam do spoznaje ko sam ja." „To ne moţe biti istina. Ja sam Artemida, a ti si samo bedni cvet."

121

„Artemido, čula sam da te zovu i 'zaštitnicom siromašnih'. Isto tako, čula sam da svoju strelu koristiš da bi podarila iznenadnu i slatku smrt... Je li tako?" „Da, zaista, tako je." „Dobro, recimo da sam ja siromašna, zaštiti me onda. Zaštiti me od sebe same! Sad odmah, istog ovog časa! Zategni svoj luk, odapni strelu i pokloni sebi iznenadnu i slatku smrt. Ne boj se, ti nećeš nestati u ništavilu. Artemida nikada i nije imala stvaran ţivot, pa kako onda moţe da prestane da postoji? Ali, kada tvoje umišljeno 'Ja' oseti ukus slatke smrti, bićeš ponovo rođena. Rođena kao ruţa... Znam, to nije lako, ali ti to moţeš da uradiš. Hoćeš li?" Artemida nije odgovarala. „Molim te", reče Mirijam. „Sećaš se kako je to biti ruţa, zar ne?" Hanuma Zejnep je poćutala neko vreme. Potom se okrenula Dijani. „Artemida odbija da odgovori Mirijam." „Zar baš ništa nije rekla?" „Ništa", reče Hanuma Zejnep, ustajući. „Mislim daje dovoljno za danas, draga. Sutrašnji čas, četvrti i poslednji, počeće u minut posle četiri ujutru." Dijana se osećala kao da joj je svaki deo tela utrnuo, a naročito mozak. Bilo je toliko mnogo stvari koje je ţelela da kaţe, ali je resila da ćuti.

122

34 Dijana je, u beloj spavaćici, stajala pred vratima sobe broj jedan. Kako li bi Hanuma Zejnep reagovala da joj nepozvana gošća zakuca na vrata nakon ponoći? Pokucati ili ne pokucati, razmišljala je ona, pitanje je sad. Kada bi samo mogla da pričeka još tri sata, i u-jutru joj, u ruţičnjaku, postavi sva pitanja koja je ţelela da postavi onda, ne bi morala da je uznemirava u ovaj zao čas. Ali, nije mogla da izdrţi da se bacaka i prevrće po krevetu još nekoliko sati. Lako je pokucala na vrata. Praktično istog trenutka, Hanuma Zejnep otvori vrata. Prvo stoje Dijana primetila bila je njena spavaćica, vrlo slična onoj koju je sama nosila. U stvari, bila je istovetna. „Izvinjavam se što vas uznemiravam. Moţda ste već legli, moţda narušavam vaša pravila, ali jednostavno nisam mogla da čekam. Zaista mi je potrebno da razgovaram sa vama. Međutim, mislim da, ipak, nije pravo vreme za to." „Sada je jedan sat ujutru, draga moja. Baš sam se spremala za spavanje. Ovo, svakako, nije vreme da se zakuca na nečija vrata, a naročito ne stare ţene kao što sam ja." Bila je potpuno u pravu. Dijana nije mogla da se ljuti na nju. Poţelela je da se zemlja otvori i proguta je„Molim te, uđi", reče Hanuma Zejnep. „Ali, upravo ste rekli..." „Zar ti misliš da ja ne shvatam kako ti je bilo teško da pokucaš na moja vrata u ovo doba noći? Ali, pokucala si. To znači da ti je sigurno teţe da zaspiš u udobnom krevetu nego da dođeš ovamo. U takvoj situaciji, čovek obično ima da kaţe nešto što je vredno saslušati. Uđi." Pognute glave, Dijana uđe u polumračnu, diskretno osvetljenu sobu. Sele su, okrenute prozoru koji gleda na ruţičnjak. „Ne znam gde da počnem..." „Zašto ne počneš od onoga što je najteţe, a ostalo će doći samo po sebi."

123

„Marija", reče Dijana. „Marija i ja... Marija... Ona mije uvek u mislima. Ne mogu da prestanem da mislim o njoj... Znam, uskoro ćemo se sresti; ko zna, moţda čak i sutra... Ali, sve ono što sam proţivela ovde, u ruţičnjaku..." Za trenutak je zastala. Potom produţi: „Sve dok vas nisam srela, ţelela sam da verujem kako je Marija luda. Zanemarila sam sve ostale mogućnosti. Na kraju krajeva, u svojim pismima, ona pominje razgovor sa ruţama... Ali, ne mislim da je to bio pravi razlog što sam je potpuno odgurnula od sebe. Zbog nje je moja majka svoje poslednje dane proţivela u brizi i strahu. A, pored svega toga, čitajući Marijina pisma, osetila sam još nešto. Nešto što se ni samoj sebi nisam usuđivala da priznam, nešto za šta sam se plašila da će me uništiti..." „Staje to?" „To je strah od toga da je Marija osoba kakva sam ja oduvek ţelela da postanem, ali u tome nisam uspela. Nisam mogla da se otmem utisku da ona više liči na majku..." Dijana duboko uzdahnu pre nego stoje nastavila. „Nema ničeg lošeg u tome da ćerka liči na majku. Ali, ako ćerka, koja je odvojena od majke u prvoj godini ţivota, više podseća na nju od sestre bliznaki-nje, koja je uz nju ţivela dvadeset pet godina duţe, to je vrlo teško prihvatiti, a naročito u trenutku kada ova druga počinje da otkriva svoju majku. A posebno onda, kada ona nije ni imala priliku da kaţe majci koliko bi ţelela da bude poput nje..." Dijani se oči napuniše suzama. Hanuma Zejnep privuče stolicu bliţe njoj i uhvati je za ruke. „Ne brini, draga moja, majka poput vaše već je znala šta njena ćerka ţeli da joj kaţe, iako nije bilo prilike..." „Pošto sam došla ovde, shvatila sam da je ono što sam ja odbijala da uzmem od svoje majke, Marija dobila od vas. Zbog toga ja ne mogu da budem kao Marija." „Zašto misliš da ne moţeš da budeš kao ona?" „Moja majka je nekada govorila: 'Sve što ti je potrebno da bi se osećala jedinstvenom jesi ti sama.' Ali, ja to nisam ţelela da razumem. Uvek sam traţila nešto drugo: paţnju, pohvale, bilo šta što bi mi pomoglo da se osećam jedinstvenom..." „Bila sam osoba koja nije mogla da ţivi bez divljenja drugih. Volela sam da budem lepotica bala, volela sam Dijanu u očima

124

Drugih. Moţda sam baš zbog toga i odustala od svog najvećeg sna, da postanem pisac." „Ĉinilo mi se kao da Marijino prvo pismo opisuje mene. Neprekidna paţnja od strane ljudi koji je okruţuju učinila je da, uprkos tome, nije bila srećna i daje zamalo, zbog Drugih, odustala od svog najvećeg sna..." „Vidiš, draga moja, Marija je prošla kroz iste stvari kroz koje si i ti. Nije to samo slučaj sa tobom; na izvestan način, svi mi donekle odustajemo od sebe samih da bismo bili u saglasju sa ljudima koji nas okruţuju." „No, na kraju krajeva, Marija je uspela da ostvari svoj san. Za razliku od mene, ona nije robovala onome što Drugi od nje očekuju... Tokom našeg pr-vog časa, kada smo slušali Ţuti Cvet, znate li šta sam pomislila? Izgledalo mi je kao da je taj Ţuti Cvet, u stvari, Marija, a da sam ja Venera... A kasnije, Mirijam i Artemida..." Zastala je da bi videla da li će Hanuma Zejnep bilo kako reagovati na ovo što je upravo rekla. Kada se uverila da joj se izraz nije promenio, nastavila je: „Ne govorim to zato što je Dijana drugo ime za Arte-midu, ili zbog veze između imena Mirijam i Marija. Verujte mi, naučila sam da se ne opterećujem razmišljanjem o koincidencijama koje ne mogu da objasnim." „Ali, postoji jedna stvar koja mi okupira misli; istina da sam ja, poput Artemide, zavisna od Drugih... I da sam, da bih to sakrila, godinama išla naokolo, noseći 'masku boginje'. Pokušavajući da postanem veća, samo sam se smanjivala... Grešim li? Je li ovo što govorim o Mariji i sebi istina?" „Dijana, buniš se zbog uticaja koji Drugi imaju na tebe, a u isto vreme, traţiš mišljenje od druge osobe. Ne zaboravi, ja sam, takođe, jedna od Drugih." „Ne. Marija je rekla da ste vi 'Ne-Drugi', i ja se slaţem sa njom. Molim vas, recite mi istinu, grešim li ja u tome što mislim o Mariji i sebi ili ne?" Hanuma Zejnep pogleda u Dijanu, i oči joj se ispuniše saosećanjem. „Mislim da nisi pravedna prema sebi. Niko od nas nije savršen. Niti treba da bude.

125

Svi ţele da budu prihvaćeni od ljudi koji ih okruţuju, to je sasvim normalno." ,,A šta ako ţivimo ţivot koji su nam Drugi namenili, umesto onog koji smo sami sebi odredili? Da lije i to normalno?" „Draga moja, ni ja, niti bilo ko drugi nema prava da sudi o tome kako ti ţiviš svoj ţivot. Moţda te mogu naučiti da čuješ ruţe i, kada je o tome reč, mogu ti, sigurno, dati mnogo saveta. U ruţičnjaku ti mogu govoriti da uradiš ovo ili ono sve dok ti budeš ţelela da me slušaš. To je moguće zato stoje umetnost slušanja govora ruţa nešto što ja znam, a ti o tome ne znaš gotovo ništa. Zamolila si me da te naučim tome. No, nemoj traţiti od mene, Dijana, da ti pomognem da spoznaš sebe. Ja te ne poznajem. I ja nikada neću moći da ti dam takvo objašnjenje." ,,A kada je reč o Mariji, ja zaista o njoj znam manje nego što vi mislite. Nisam je ništa bolje upoznala nego što sam vas. Ali, iz onoga što sam uspela da saznam, mogu da kaţem je ona izuzetno hrabra." ,,I", dodade Hanuma Zejnep, „isto toliko lepa kao ti." Dijana joj uputi osmeh pun zahvalnosti. Drago mi je što sam joj pokucala na vrata, mislila je. Nije joj se vraćalo u svoju sobu, već je ţelela da ostane i provede sa Hanumom Zejnep čitavu noć. Ali, kakve bi koristi bilo od toga? Zar nije provela dvadeset i pet godina sa svojom majkom? „Sada bi trebalo da pođem", reče Dijana. „Ne znam kako da vam se zahvalim na ljubaznosti i vremenu koje ste mi posvetili." Ništa ja nisam učinila", reče Hanuma Zejnep. ,Ali, tisi svakako u pravu, draga moja, moramo malo da se odmorimo. Poslednji čas je tezi od svih.

126

35 Vladao je mrkli mrak. Ostalo je još devetnaest minuta do početka časa kada je Dijana sišla u ruţičnjak. Ovog jutra je došla ranije, u ţelji da provede malo vremena sa ruţama pre nego što počne čas. Baš kada je htela da uđe u baštu, začula je korake kako se pribliţavaju po drvenom podu. Po zvuku je mogla da nasluti da ne liče na korake Hanu-me Zejnep; ona je na prethodne časove stizala uvek tačno na vreme, ni minut ranije ili kasnije. Osim toga, njeni koraci uvek su bili ravnomerni i odmereni. Ovi, čiji je zvuk čula sve bliţe, bili su brzi i zabrinuti, a sve su se više ubrzavali. Sudeći prema njihovom batu, činilo se kao da ta osoba trči. Bila je to, ipak, Hanuma Zejnep koja je prilazila dahćući, oznojanog lica. ,,Oh, Dijana", rekla je uzdrhtalim glasom, „znam da si dugo čekala na ovo, ali..." „Šta je bilo? Je li... Da li je reč o Mariji?" Hanuma Zejnep pognu glavu. „Šta se dogodilo? Molim vas recite mi da je sve u redu." „Marija je zvala dok sam spavala. No, srećom, ostavila je poruku. Iskrslo je nešto hitno, poručila je, tako da mora da se vrati u San Francisko." „Oh, Boţe! Sigurno je čula za bolest moje majke. Moram odmah da se vratim kući, da stignem pre nje." „Ali, Marija je već..." „Nadam se da nije čula daje mama umrla", reče Dijana. Kako saznanje o majčinoj smrti moţe uticati na devojku koja je čitav ţivot posvetila tome da je nade1. I od same pomisli na to, Dijana bi zadrhtala. Ali, Marija je rekla da je hitno. Ne bi bila u tolikoj ţurbi samo da bi videla grob, zar ne? „Oprostite, ali ja moram odmah da se spakujem i krenem." „Naravno, draga. Ja ću, u međuvremenu, da ti rezervišem mesto za prvi sledeći let."

127

Već zakoračivši napolje, Dijana iznenada stade. Okrenu se, poţuri prema središtu ruţičnjaka i spusti se na kolena pred Ţutim Cvetom. Vrhovima prstiju pomilova njegove latice. „U pravu si, Ţuti Cvete. Miris je ono što, iznad svega, ruţu čine ruţom.''

128

36 Dijana je uspela da dobije rezervaciju za podnevni let i na aerodrom su stigle tačno na vreme. Pre nego što je stala u red za proveru pasoša, Dijana zagrli Hanumu Zejnep. „Hvala vam na svemu što ste učinili za mene. Ne znam da li ću ikada moći da vam se oduţim. Dani koje sam provela sa vama bili su, moţda, najneobičniji od svih koje sam u ţivotu proţivela. Da ste ikada upoznali moju majku, razumeli biste zašto kaţem 'moţda'." „Zahvali sebi, Dijana. Ono što je ovih nedelju dana učinilo naročitim nema nikakve veze sa mnom niti sa našim nedovršenim časovima. Tvoja hrabrost da prihvatiš saznanje o ruţama jeste ono što je te dane učinilo izuzetnim. Nečemu takvom čovek čoveka ne moţe da nauči." „Došla si ovde kao pametna, obrazovana osoba. Ali, to te nije sprečilo da poslušaš ruţe. Veruj mi, nije to tako lako kao što bi neko mogao da pomisli. Samo oni koji su dovoljno hrabri da se odreknu dobroga, mogu da dostignu bolje. Ti imaš tu snagu." Dijana se nasmeši. „Nisam sigurna da zasluţujem takav kompliment, ali sam toliko srećna što sam imala čast da upoznam vas. Ţelim da znate da svoje srce ostavljam ovde. A nadam se da ću se, jednoga dana, vratiti u ruţičnjak da završim sa časovima koje smo započeli." „Mi smo tamo gde nam je srce. Ako je tvoje srce ovde, bez obzira na to koliko si fizički udaljena, ti ćeš, bez sumnje, odslušati svoje časove." Hanuma Zejnep izvadi parfem iz svoje tašne. ,,U brzini, nisam stigla da ti ovo upakujem. Ovo je parfem dobijen od ruţa iz ruţičnjaka. On sadrţi devedeset devet različitih mirisa, među kojima je i Sokratov. Ono što je najneobičnije kod ovog parfema jeste da, svaki put kada se pomiriše, različito miriše. Sigurna sam da ćeš ga savršeno nositi."

129

„Ostala sam bez reči. Ne moţete ni da zamislite koliko mi sve ovo znači. Stvarno mi je ţao, ali ja nemam ništa čime bih vam uzvratila." „Ti si to već učinila, draga moja. To što si bila moja gošća najveći je poklon od svih koje sam mogla da dobijem." Kada je došao čas da se konačno oproste, Dijana, za trenutak, ugleda svoju majku u dubokim, plavim očima Hanume Zejnep. Spustivši torbu na pod, još jedanput je zagrli. ,,Oh, ne mogu da verujem, toliko ličite na moju majku..." „Jednoga dana, draga", šapnu joj na uvo Hanuma Zejnep, ,,i ti ćeš moći da razumeš govor ruţa. Kada se to bude dogodilo, ne gledaj na to kao na čudo, jer bi to moglo da učini da zaboraviš da je svaki trenutak ţivota čudo. Zapamti, čitava priroda govori, a ne samo ruţe."

130

37 Prestravljeni, putnici su zabrinuto iščekivali da začuju kako pilot objavljuje da je sve u redu i da nema razloga za brigu. Kako je avion grozno poskakivao gore-dole, činilo se da će mu, svakog trenutka, otpasti krila. Sve, osim Dijane, zastrašivao je svaki čudan mehanički zvuk koji bi dopro odnekud iz aviona. Ona je nestrpljivo iščekivala da se svetleći znak Veţite pojaseve ugasi, da bi mogla da dođe do kasete za ručni prtljag i uzme svoj dnevnik. Hoće li se već jednom ugasiti... Otkopčala je pojas i ustala, ne obraćajući paţnju na to što putnici i stjuardesa koja je sedela u repu aviona zure u nju. U tom trenutku, avion se ponovo zatrese, a ona se nađe u krilu putnika koji je sedeo do nje. ,,Oh, oprostite." „Mogli ste da se povreditc, gospođice, bolje sedite", reče joj stariji gospodin. Stjuardesa joj rukom dade znak da odmah sedne, a neki od putnika su se okrenuli da vide šta se to događa sa njom. Uspravivši se, još jednom je zavukla ruku duboko u kasetu, u potrazi za svojom torbom koja je poskakivala gore-dole i samo što nije pala na glavu nekom od putnika. No, uspela je daje dohvati bez daljih incidenata. Otvorivši svoj dnevnik, počela je da piše pijanim slovima, loveći trenutke između dveju turbulencija: Moja voljena majko, Ţelim nešto da te pitam... Marija je rođena pre mene, zar ne? Ranije je naučila da hoda i da govori, zar ne?

131

Naţalost, i dalje je za korak ispred mene. Moţda ti se ona, dok ja ovo pišem, već pridruţila... U stvari, mama, Marija je zasluţila da bude sa tobom još mnogo ranije. Više nego ja. Ona te ludo voli. Molim te, nemoj pogrešno da me shvatiš. Ja te, takode, volim. Isto koliko i ona. Ali, ona te voli, a da nikada nije iskusila kako je to divno biti tvoja ćerka. Voli te, a da nikada nije ništa dobila od tebe, niti mogla da se skloni u tvoj zagrljaj kada je bila uplašena, ili da zaspi sa glavom naslonjenom na tvoje grudi. Baš je onako kako si često volela da kaţeš: 'Ljubav nije ljubav, ako onaj koji voli traţi nešto za uzvrat'. Dakle, mama... Koja od nas dve više zasluţuje da bude tvoja ćerka? Marija ili ja? Više se ne bojim odgovora. Ona je moja blizna-kinja. Pošto sam uvek korak iza nje, moţda ću, jednoga dana, i ja zasluţiti da budem tvoja ćerka. Na kraju krajeva, ne delimo li obe istu sudbinu. Rasle smo uz jednog roditelja, bile okruţene paţnjom Drugih, obe volimo priče, imamo snove, Hanumu Zejnep i ruţičnjak. Sudeći prema redosledu onoga što se događalo Mariji, sada je red na mene da razgovaram sa nekom ruţom... Izgleda da to baš i neće biti moguće, zar ne? Ne događaju li se čuda samo u bajkama ? Ali, postoji još jedno pitanje koje okupira moje misli, mama... U bajkama, junaci nikada ne obećavaju nešto što ne mogu da ispune, zar ne? Ako je tako, ako je sve ono što sam ćula u ruţičnjaku deo neke bajke, ne čini li to onda Hanumu Zejnep junakinjom? Tako da ona onda mora da odrţi obećanje, zar ne? 'Jednoga dana i ti ćeš čuti govor ruţa...' To mije rekla...

132

Ne znam, mama... Fantazija-stvamost; strah-nada; Marija-ja... Kako je sve postalo zamršeno. Očajnički ţudim da ti čujem glas... Tvoja ćerkica, Dijana

133

38 Ĉim je ugledala vozača iz hotela, koji je došao daje sačeka, Dijana je upitala: „Da lije neko dolazio u hotel da traţi moju majku? Neko ko izgleda kao ja?'' „Ne, koliko ja znam, gospođice Stjuart." „Onda ćemo stati kod hotela pre nego što uđemo. Dijana je brojala minute dok nisu stigli do hotela. Ali, na njeno razočaranje, od hotelskog osoblja dobila je isti odgovor, a kasnije i od ljudi koji rade u njenom stanu: niko se nije raspitivao za njenu majku. Pošto, bar za sada, nije nikome htela da kaţe da ima bliznakinju, pokušavala je da sazna tako stoje pitala: „Da li me je neko video prošle nedelje?" A kako su svi znali da nije bila tu, niko to nije uzimao za ozbiljno. Ĉinjenica da Marija nije dolazila u hotel, a ni u stan, mogla bi da znači da još nije čula za majčinu smrt. To je bila dobra vest. No, Dijana i dalje nije bila mirna, jer je Marija mogla da čuje za to i na neki drugi način. Jedino što je mogla da učini bilo je da sedi kod kuće i čeka. Satima je hodala po kući gore-dole, osluškujući da li će se oglasiti zvono na vratima ili zazvoniti telefon. Niko nije dolazio, ni telefonirao... Ĉekanje se oteglo do ponoći, kada je njeno iscrpljeno telo konačno priznalo poraz i ona zaspala na crnoj sofi.

134

39 Pošto ju je zvuk zvona prenuo iz sna, Dijana naglo skoči i potrča prema vratima, stigavši do njih pre gospođe Lopez. Bio je to poštar. Uze koverat koji joj je pruţio i zatvori vrata. Nije bilo ni imena ni adrese na njemu, ali je imala osećaj da ima nekakve veze sa Marijom. Uţurbano pocepa koverat.

Voljena majko, Danas sam stigla u San Francisko. Rekli su mi da si umrla. Nisam im poverovala. Mamice, gde si? Gde si otišla baš sada kada je, konačno, trebalo da se sretnemo? Oh, mama, tako mi strašno nedostaješ... I ja tebi nedostajem, zar ne? Pa dodi onda po mene. Ja sam na adresi koju sam ti poslala u svom četvrtom pismu. Sigurna sam da ćeš doći jer znam da si ţiva. Moraš doći... Ako ne dođeš, moraću da prihvatim kao istinu ono što su mi rekli Drugi. Moraću da prihvatim da se nikada nećemo sresti na ovome svetu.

135

U tom slučaju, preduzeću sve što bude bilo potrebno da ja dođem kod tebe.

Marija

,,Oh, Boţe moj", prošaputa Dijana. ,,A u četvrtom kovertu nema pisma!"

136

40 Dijana je telefonirala Hanumi Zejnep da bi joj ispričala o Marijinoj poruci. A onda započe traganje za izgubljenim pismom po svim ćoškovima u kući. Ali, iako je pretraţila staru kutiju, majčinu sobu, biblioteku i pretresla svako moguće skriveno mesto, nigde nije uspela da pronađe pismo. Predveče je zazvonio telefon. „Zdravo, Dijana", bila je to Hanuma Zejnep. „Jesi li uspela da ga pronađeš?" „Ne, svuda sam gledala. Prosto ću da poludim." „Ne brini. Pošto neće dobiti odgovor od majke, sigurna sam da će Marija ponovo probati daje potraţi.'' „Pitala sam sve ljude ovde i rekli su mi da nije dolazila ni u hotel, a ni u stan. A ja nemam predstavu ko je mogao da joj kaţe za majčinu smrt. Toliko se plašim da će učiniti neku glupost." „Ne, ne, ne smeš tako da razmišljaš. Na kraju krajeva, zvaće mene kada ne bude uspela da dođe do majke, ne brini... Sutra ću ti poslati paket, brzom poštom. Otvori ga, i daj ga Mariji ako se pojavi. Moţda će u njemu biti nešto što će je malo utešiti. No, u međuvremenu, traţi pismo, draga moja." „Moţda ono i ne postoji!" „Zar nisi rekla da postoji četvrti koverat? Ako postoji koverat, mora biti i pisma u njemu."

137

41 Dijana je dva dana tragala za pismom, ali nije bilo rezultata. Ĉak je otišla na majčin grob, u svoje poslednje pribeţište, daje pita gde bi pismo moglo da bude, ali odgovora nije dobila. Kada se vratila kući, pošla je u biblioteku. Preletevši pogledom preko polica ispunjenih stotinama debelih knjiga, najzad ugleda Malog princa, knjigu koju je, kao dete, često čitala. Stajala je zaglavljena izmeću dve glomazne knjige, i ona je izvuče. U svom oproštajnom pismu, koje je uputila ocu, Marija kaţe da je ponovo čitala Malog princa, posle toliko godina. Zaključila je kako se knjiga potpuno promenila. Da li je bila u pravu? Obrisavši prašinu sa korica, Dijana sede na pod i otvori je. Dva sata kasnije, završila je sa čitanjem. Našlonivši se na zid, razmišljala je kako se knjiga promeni-la. Potom je dohvatila svoj dnevnik.

Draga Marija, Upravo sam, posle mnogo godina, ponovo pročitala 'Malog princa'. U pravu si, knjiga se potpuno promenila!... Mislim da, takođe, počinjem da shvatam šta znači 'brinuti se o nekoj ruţi'. No, to ne znači da sam ja sposobna da brinem o njoj. I to je ono u čemu se ti i ja razlikujemo. Ti si uspela da se pobrineš za svoju nizu...

138

Znaš li na šta mislim, Marija? Volela bih da je otac mene poveo sa sobom, a tebe ostavio sa mamom. Volela bih da je majka, umesto meni, tebi posvetila ţivot. Ti si ta koja je zasluţivala da ima majku kao što je naša. Sada shvatam da mama nije poverila tebe meni, već mene tebi. Znala je da si mi potrebna.

Sada i ja to znam. Zbog toga moraš da dođeš ovamo. Još jedanput moraš da poveruješ da ćemo uspeti da se sretnemo sa mamom na ovom svetu. Moraš stalno da osećaš da je ona sa Bogom, a On uvek sa svima nama. Sećaš li se kada si bila mala... Sećaš li se šta si odgovarala Drugima ? Kada su ti oni govorili da ti je majka mrtva ili da je daleko, ili da je nikada više nećeš sresti na ovome svetu? Zar nisi verovala da mora postojati neki drugi odgovor? Pa šta se onda dogodilo što je uticalo da promeniš mišljenje? Ili si i ti, poput mene, takodepostala odrasla? No, ja neću prestati da se nadam da ćeš doći i pronaći me ovde. Jer ono što mi srce govori jeste: 'Mnogo pre nego što si ti počela da je traţiš, Marija je već počela potragu za tobom...' Dijana

139

42 Samo nekoliko minuta nakon što je zatvorila svoj dnevnik, začulo se zvono na vratima. Poţurila je da otvori. Bio je to Gabrijel. U rukama je nosio ogroman paket. „Dobro jutro, Dijana, ekspresna pošiljka za vas iz Istanbula. Cije ste srce tamo ukrali?" „Nadam se da sam uspela da ukradem nečije", odgovorila je misleći na Hanumu Zejnep. Paket je bio toliko umotan i uvezan da je pod-sećao na mumiju. Sa paketom, Gabrijel joj je isporučio i pismo. Pošto gaje ispratila sa širokim osmehom, Dijana otvori koverat.

Draga Dijana, U ovom paketu naći ćeš Sokrata i na njegovim granama Marijinu krunu ispletenu od ruţa. Marija je verovala da će čuti majčin glas samo ako, najpre, čuje Sokratov. Nadam se da će joj se ţelja uskoro ispuniti. Takođe, Ţuti Cvet je ţeleo nešto da te zamoli... On je, za Mariju, obradio jednu anegdotu o Nasradinu Hodţi. Ţeleo bi da joj ti, kada se budete srele, pročitaš priču koja se nalazi ovde. Nakon što Marija čuje Sokratove stihove, biće joj potreban ključ koji moţe pronaći jedino u ovoj priči.

140

Ključ riznice Jednoga dana, Hodţa je izgubio ključ svoje riznice. Iako je pretraţio ulicu ispred svoje kuće, okolinu ispred susednih kuća, kao i put koji vodi u selo, nigde nije mogao da ga pronađe. Zato je pozvao susede da mu pomognu da pronađe ključ. Oni su, takođe, traţili gore i dole i svuda oko sela, ali nije bilo vajde. Izgledalo je kao da se zemlja otvorila i progutala ga. Srećom, nakon nekog vremena, jedan sused slučajno upita Hodţu: „Hodţo, jesi li siguran da si ključ ispustio napolju?" „O, ne, nisam", odgovori Hodţa. „Ispustio sam ga unutra, ali lakše je traţiti napolju, zato sam ga traţio tamo." Ţuti Cvet je hteo da kaţe da Marija ključ svoje riznice ne treba da traţi napolju, već u kući... A moţda i u ladici kraj uzglavlja svog kreveta. Ţuti Cvet i ja ţelimo da vam zahvalimo na pomoći, draga moja. Zejnep

141

43 Nakon što je Dijana isekla stiropor kojim je paket bio zaštićen i skinula sav okov, ostao je samo Sokrat, prekriven srebrnom tkaninom. Paţljivo je spustila saksiju na sto. A onda je, kao da otkriva statuu, skinula tkaninu. Sokrat! ,,Oh, Boţe moj", prošaputa Dijana. Pala je na kolena. ,,Oh, Boţe moj!" Sve što je mogla, bilo je da netremice zuri u Sokrata. Sokrat je bio ruţin grm sa četiri crne ruţe. Ĉetiri crne ruţe!... Nesvesna vremena, Dijana ga je posmatrala u čudu. Ĉetiri crne ruţe! Skočila je i odmah otrčala do srebrnog rama koji joj je majka poklonila. Nakon što je pomilovala ruţe koje su ga ukrašavale, po jedna na svakoj stranici rama, pročitala je stihove: Ne, nije to ono što ti misliš, Nisi me izgubila, Jer, govorim ti kroz sve što vidiš, Negde iza uspomena. Dok je pogledom preletala preko reči ovih stihova, učinilo joj se kao da je otputovala u prošlost. Sećala se nekih detalja o kojima je Marija pisala u svojim pismima... Onoga stoje ona rekla Drugima: „Nije to ono što vi mislite." Pa onda reči koje je majka izgovorila u njenom snu: „Nisi me izgubila." Zatim, šta joj je ruţičasta ruţa kazala: „Tvoja majka ti se obraća kroz sve oko tebe..." Sećala se i dana koje je provela u ruţičnjaku. Pred očima joj se pojavila slika Artemide i Mirijam kako, upletenih grana, stoje u jednoj saksiji, a delovi njihovog razgovora odjekivali su joj u glavi.

142

Pamtila je i ono što je Hanuma Zejnep rekla. Njene su reči, kao i one koje je Marija napisala u svojim pismima, izgledale kao da ih je izgovorila njena majka... Dijana je upamtila trenutak kada je u očima Hanume Zejnep prepoznala oči svoje majke. Ĉinilo joj se kao da i sada, ponovo, gleda u njene oči. Kao da te iskričave, plave oči ne pripadaju Hanu mi Zejnep, već njenoj majci... Setila se da je često traţila od majke ključ svoje riznice i kako joj je ona uvek odgovarala da nije kod nje. Pamtila je i priče koje joj je majka pričala... Pripovest o Ţutom Cvetu... I ţute ruţe koje je gospođa Dţonson poloţila na majčin grob. Svaki stih iz majčine posvete podsećao je Dijanu na jedno od Marijinih pisama i osećala je da se svakog trenutka sve više pribliţava izgubljenom pismu. „Ne, nije to što ti misliš", podsetilo ju je na prvo pismo, njenu primedbu Drugima... „Nisi me izgubila", predstavljalo je drugo pismo, gde se majka pojavljuje u Marijinom snu i govori joj daje nije izgubila... A stih „Jer govorim ti kroz sve što vidiš", pod-setio je Dijanu na treće, ono u kojem ruţičasta ruţa govori Mariji da joj se majka obraća kroz sve oko nje... Tako da četvrto pismo mora biti skriveno iza poslednjeg stiha. Dijana gaje ponavljala u nedogled: „Negde iza uspomena... Iza uspomena... „Uspomena... Uspomene..." „Iza..." Odjednom je zaćutala i pruţila ruku prema ramu, toj dragocenoj uspomeni na majku. Skinuvši ga sa zida, okrenu ga da pogleda šta je iza. Nije pogrešila! U gornjem desnom uglu nalazila se mala ključaonica. Spustivši ram na sto, otrčala je u svoju sobu. Otvorila je ladicu kraj uzglavlja kreveta. Uzdrhtalim prstima nespretno je preturala po papirima kojih je ladica bila puna sve dok, negde ispod njih, nije čula kako je ključić lupnuo o dno. Ĉvrsto ga je stezala u ruci. „Hvala ti, Ţuti Cvete..." Vrativši se u dnevnu sobu, uzela je krunu od čvrsto upletenih ruţa koja je bila okačena za jednu od Sokratovih grana i neţno je stavila sebi na glavu.

143

Potom je uzela srebrni ram. Ključ je bio toliko mali da ga je ispustila pokušavajući da ga stavi u bravu. Ali, pri drugom pokušaju, uspela je da otvori ram. U njemu se nalazila srebrna tablica na kojoj je, majušnim slovima, bilo ugravirano pismo. Ĉim ju je izvukla, srce je počelo toliko brzo da joj kuca da je gotovo mogla da ga čuje. Drţala je srebrnu tablicu koja je sijala poput ogledala pred njenim očima. Dve reči bile su napisane pri vrhu: „Marijina adresa." Odmah ispod toga, videla je odraz svoga lica na blistavoj površini tablice. Pomerila je krunu na svojoj glavi i ona je skliznula lako unazad, a za to vreme, dve suze su joj se tiho spustile niz obraze. Srele su se negde ispod brade i slile se u jednu kap... Ne brišući ih, pročitala je majčine reči:

Draga moja Dijana, Ili, kako te je tvoj otac zvao, Marija... Tvoj otac ti je uvek šaputao to ime na uvo. Ali, nakon njegove smrti, nisam ţelela da te zovem Manja, sve dok nisi porasla dovoljno da razumeš da jednom delu tebe pristaje to ime. Ono što sam htela da postignem jeste da te nateram da odeš od kuće, pređeš okean i proziviš strah da ćeš izgubiti svoju bliznakinju, tako da nikakva sila više ne moţe da te natera da zaboraviš to ime. Oprosti mi, voljeno moje dete, u ţelji da te nagnam da kreneš u potragu za Marijom, rekla sam ti neke stvari koje nisu u potpunosti istinite. Naţalost, moje vreme ističe i nije mi dozvolilo da izaberem neki drugi način. Ţelela sam da te pošaljem na to putovanje u ruţičnjak što je pre moguće.

144

Kroz to putovanje, koje bi se moglo smatrati pripremom za Oktobarske kiše, ţelela sam da te nateram da ubiješ svoje 'Ja' koje te je činilo nesretnom i sprečavalo da ispuniš svoje snove. Pošto je ovo pismo u tvojim rukama, mora da si dobro započela svoj put po 'stazi ruţa'. Mora da si već uočila posebnost ruţičnjaka koji si videla. Ako je zaista tako... Ako je taj ruţičnjak zatebe zaista tako jedinstven, ako jasno razlikuješ Sokrata od svih ostalih ruţa, ako je tvoje 'Ja' različito od svih ostalih 'Ja'... I ako ti ta jedinstvenost, umesto osećaja nadmoći, pruţa osećaj da ţeliš da zagrliš čitav svet, onda te Zejnep i ja pozivamo u Efes u oktobru. Pošto Mariju istinski moţeš upoznati jedino kroz Oktobarske kiše... Ali, čak i ako me ne budeš videla tamo, slušaj dobro sve glasove u Efesu... Uskoro ćeš spoznati da tamo postoji samo jedan glas, ne dva, Marijin glas... Tvoj glas... Ako taj glas, jednoga dana, bude rekao: „Odbaci svoje molbe za posao u advokatskim kancelarijama, stavi praznu stranicu preda se i počni da pišeš prvu knjigu u svom ţivotu ", ja imam samo jedan savet za tebe. U svojoj knjizi, ispričaj nam najstariju od svih priča: Putovanje koje počinje i završava se tobom... Ţiveći tu priču, ti si je već i osmislila, a sve što sada treba da učiniš, jeste da je napišeš.

145

Moţda ćeš na jednoj od tih stranica moći da upotrebiš izreku koju ti je Zejnep obećala kao nagradu ako budeš uspela da čuješ ruţe. A izreka Svetog Sufija glasi: „Postoji jedno Ja u meni, duboko u meni samom." Volim te, voljena moja... I uvek ću biti uz tebe. Tvoja majka

146

TREĆI DEO

19. septembar Moja voljena majko, Mogućnost da se ponovo sretnem sa tobom, nakon toliko mnogo meseci, ispunjava me neopisivom srećom. Tačno za mesec dana, dolazim u Efes! Tako da ću, sa svojom majkom, moći da stojim ispod Oktobarskih kiša... Tokom poslednja četiri meseca, radila sam na svom prvom romanu. Volela bih da mogu da ti pročitam svoju priču, ali, naţalost, još nije završena. Međutim, ipak ţelim da te malo upoznam sa njom. Priča govori o ruţi, mama. Ruţi iz Efesa... Ruţi koja je stvorena sa boţanskim mirisom koji govori sopstvenim glasom. Glasom sreće. Pripoveda o snovima, o anđelima i o susretu sa Bogom na ovom svetu. Ali, dok je ruţa rasla, začula je i drugi glas; glas koji je zamenila sa svojim sopstvenim, koji je neprestano govorio 'Ja'. Glasno. Toliko snaţno da ruţa više nije mogla da čuje svoj prvobitni glas.

147

Da bi ga ponovo začula, morala je da se stara o svom mirisu. Međutim, bila je posađena tamo gde je ljudi nisu voleli zbog mirisa kojim je odisala. Obraćali su paţnju jedino na njenu boju, stablo i latice... Tako je ona, u nadi da će zadobiti njihovu ljubav, stvarala od sebe ono što su drugi ţeleli da bude. Ljudi bi rekli: „Porasti još malo", i ona bi porasla. Onda bi poţeleli: „Neka ti latice više blistaju'' , i ona je to uţurbano i bez reči učinila. I nije mnogo prošlo, a njen miris je, usled zanemarenosti, iščezao. Pošto su je oblikovali, ljudi je zasuše bujicama pohvala, kao da je boginja, pa je uskoro i sama počela da veruje u to. Nije shvatala da je jedina stvar koju je trebalo da učini da bi se osećala naročitom bila da se se ti da je ruţa. Ništa veliko. Samo ruţa... Kako je koji dan prolazio, ona je postajala sve nesrećnija. Još joj je samo jedna radost preostala u ţivotu. Njena majka. Ali, baš u trenutku kada je počela da je otkriva, kada joj je postajala najpotrebnija, zauvek ju je izgubila. Ilije bar tako mislila... U stvari, mama, priča ne govori o ruţi. Već o majci. O majci koja je dokazala da ruţe nikada ne umiru i nastavljaju da šire svoj miomiris čak i nakon što uvenu... O majci koja je ruţi morala da protrese saksiju da bi se setila... Da li će to biti moguće? Da li će povratiti ono što je zaboravila ili zaboraviti sve što je naučila? Da li će moći da povrati svoj miris? I, iznad svega, da li će moći da čuje svoj pravi glas?

148

Ja se, zaista, nadam da hoće... Eto, mama, to je, više-manje, sve o mom romanu. Mada nisam baš sigurna da li sam ti to dobro ispričala. Mislim da je to nečija ţivotna priča. Hanumi Zejnep nisam čak mogla ni da opišem kakav je ukus tekile, pa kako bih onda mogla da opišem čaroliju ruţičnjaka? No, čak i ako nisam uspela, dobro je. U redu je to što ne mogu dobro da ti je prepričam, ili ako se drugima ne dopada... Priča je značajna za mene. Jer govori o tebi. Drago mije da sam je ispričala... U stvari, nisam. Ti si je meni ispričala onda kada sam mislila da mi više nikada nećeš ispričati nijednu priču. Hvala ti, mama... Osećam miomiris u vazduhu. Svaki put kada udahnem, drugačiji je. Miris ruţe. Svuda!... Dijana

149

45 Dok sam završavala svoj roman, ugledala sam kako plavi baloni lebde pokraj prozora u grozdovima od po pet ili šest. Odakle li dolaze? Otvorila sam prozor da vidim šta se događa. Nešto se zbivalo u parku. Napreţući se, uspela sam da raspoznam reči na platnenom transparentu: Ćudljiva mora Kalifornije Izloţba uličnih slika 24-27. septembar Nakon što sam ovo poglavlje dodala svom romanu, izašla sam iz kuće i pošla da prisustvujem otvaranju.

150

46 Kada sam stigla na izloţbu, ugledala sam dvadesetak slika poredanih u niz. Pogledom sam potraţila Matiju, ali nisam uspela da ga vidim. Proučavala sam slike, traţeći onu na kojoj je radio dok je bio ovde. I tada sam ugledala svog proroka kako mi maše. „Imaš sreće, mala gospo'ice. Jesi l' videla ko je ovde?" Osmehnula sam se. ,,E, ali mi čak ne znamo ni zbog čega je ovde." „Ţivi bili, pa videli." „Juče sam pričala sa gospođom Dţonson. Pozdravila te je. Još uvek se pita zašto nisi prihvatio njen poklon." ,,A šta će meni njen poklon? Ja sam čas'an čovek i poštivam svoj pos'o. Ako ti nisam gat'o, ne primam nikakve poklone ni pare za to." „Pa, moţda mi i nisi gatao, ali si me podstakao da pročitam ona pisma. Zar nisi mogao da primiš njen poklon kao mali znak zahvalnosti za to što si pomogao njoj i mojoj majci, kao zahvalnost za tvoju dobrotu?" „Poklon, kojim se uzvraća za dobrotu, a? To mi više liči na trgovanje, mala gospo'ice. Dobrota je..." Zastao je, uprevši prstom u ostale prosjake. „Vidiš one tamo prosjake? Nekad su bili najsrećniji prosjaci u gradu, a stomaci su im bili puni od jutra do mraka. Jesi V ikad otvorila oči i pogledala čime su se 'ranili? Jeli smo iz srebrnog posuda. Svakog jutra, neko dete nam je donosilo ukusnu 'ranu, a onda bi otišlo. Svi smo jeli dţabe, dugo vremena, sve dok to nije prestalo... Svi smo se pitali ko šalje ta jela, ali dete je bilo tako zaguljeno i ništa nije pričalo! Ostali, do dana današnjeg, ne znaju ko je bila ta ličnost zlatnog srca. Ali, ja znam, jer je prošlo tek pola godine otkako je 'rana prestala da stiţe. A sad ti meni reci, mala gospo'ice, šta ti misliš, ko nam je slao tu odličnu 'ranu?" „Ne znam, moţda neka humanitarna organizacija?" Nasmešio se. „Vidiš, mala gospo'ice, dobrota je kad ni tvoja rođena ćerka ne zna za dobra dela koja si činio."

151

Ostala sam bez reči. No, još jedanput sam se ose-ćala posebnom zato što sam bila ćerka svoje majke. „Oprosti, nisam znala. Obavestiću osoblje u kuhinji čim se vratim kući, osiguraču da hrana..." „Ne treba", odgovori on. „Samo sam 'teo da te obavestim zašto sam odbio poklon slatke gospoje Dţonson. Ti nemoj da zamaraš svoju lepu glavicu sa tim, nego idi i vidi one slike tamo." „Hvala", rekla sam, i potapšala ga po leđima. Ostavivši ga, pošla sam ka grupi koja je stajala preda mnom. Ljudi su proučavali sliku koju je Matija naslikao dok je bio ovde. Kada sam je i sama paţljivo pregledala, shvatila sam da se on nije vratio zbog mene. Rekao je da će napraviti izloţbu tamo gde je naslikao svoju najbolju sliku. I zaista, ova je bila najbolja od svih. Bes talasa se pojačao i samo je još jedan galeb bio tu, u gornjem uglu. Zar se ta ptica nikada ne umara od svog usamljenog leta? Iznenada, primetila sam Matiju. Stajao je usred grupe ljudi, leđima okrenut prema meni. Kraj njega je bio čovek sa katalogom slika u ruci. Prišavši bliţe, čula sam tog čoveka kako govori: „Ovu sliku najviše volimo, naročito moja ţena, pa ako biste malo spustili cenu..." „Menije ona, takođe, najomiljenija", reče Matija. „Biće mi više nego drago da spustim cenu..." Zaustavio se opazivši me kako stojim kraj njega. Zurio je u mene, ne govoreći ništa, čak ni 'zdravo'. Oči su mu bile prikovane za moje čelo, kao da je upravo ugledao najneverovatniju stvar na svetu. Proteklo je dvadesetak sekundi pre nego što se opet okrenuo ka klijentu: „Međutim, naţalost, nemogu da prodam platno koje još nije završeno." „Ako nije dovršeno, zašto ste ga stavili u prodajni katalog?" „Izvinite, gospodine. Ali, tek sada smo to primetili." Pokazao je prema moru. „Slikao sam more tačno u ovo doba dana, gledajući baš u to mesto... Vidite, zar ne mislite da sada ima više svetla na površini vode? Nekako sam prevideo koliko tu svetla ima." Matija je neprestano pogledavao u mene dok se izvinjavao čoveku. To je ovoga, izgleda, iznerviralo. Progunđavši nešto svojoj ţeni na uvo, uhvati je za ruku i ode.

152

Matija se okrenu prema meni. „Ne znam šta da kaţem, Dijana, zaista mije..." „Nemoj ništa da govoriš." „Neću da te pitam kako si, jer vidim da si izuzetno dobro. Ne mogu da se ne upitam šta se dogodilo otkako..." „Duga priča", odgovorila sam. „U stvari, neko bi mogao i roman o tome da napiše." „Voleo bih da je čujem."

153

47 Nakon kratke šetnje, tokom koje ni na jedno pitanje nije dobio odgovor, stigli smo kući. „Smesti se gde hoćeš. Ali, obećaj mi da nećeš ustati sve dok ja ne budem završila. Moram nešto kratko da napišem." „Dobro, obećavam." Seo je u fotelju kraj prozora i nezavršenu sliku poloţio na krilo. Otkucala sam prve reči konačne verzije svog romana. Dok sam ja kucala, on se uposlio slikanjem svog platna. Baš kada sam završavala sa pisanjem onog dela kada se vraćamo kući iz parka, Matija je odloţio četkicu i zagledao se u mene. Lice mu je imalo izraz srećnog deteta. Pitala sam se treba li da ga pozovem u Efes... Ali, kako to da učinim? A naročito što ne znam šta ćemo raditi u Efesu. Ispostavilo se da je Hanuma Zejnep, kao i moja majka, bila podjednako čvrsta u tome da ne otkriva tajnu. Jedino što sam pouzdano znala jeste da tamo idem da bih bolje upoznala Mariju. Kako to sada da objasnim Matiji? Da li će ta oskudna enciklopedijska informacija koju sam imala biti dovoljna da mu taj mali grad učini privlačnim? Šta bi u Efesu moglo da bude zanimljivo za Matiju? Ruševine starog grada... Artemidin hram... Kuća Majke Marije... Da li je sve to dovoljno da ga ubedi da pođe? Naravno, ja ću, takođe, biti tamo! „Vidim da si opet podigla nos", reče Marija, prekinuvši me u razmišljanju. To se sada često događa. Kada god Artemida u meni postane suviše gorda, čujem Mirijam kako joj prigovara. Ponekad je glasnija Dijana, ponekad Marija... Izgleda da će biti potrebno da prođe neko vreme pre nego što postanu jedna ruţa. No, drago mi je da sada bar mogu da razlikujem njihove glasove. Da li bi Matija stvarno pošao u Efes? A ako pristane...

154

Verovatno bismo, jedne oktobarske večeri, sede-li jedno kraj drugog pored rečice Menderes, sa Bulbul planinom pred sobom, i posmatrali zalazak sunca. Moţda bih Matiji pričala o stvarima koje su se dogodile u Efesu pre dve hiljade godina. Ono što sam o tome pročitala. A moţda i ono što sam saznala osluškujući glasove koji su se, u meni samoj, probudili iz drevnog Efesa. Moţda bih mu, takođe, ispričala ponešto o ljudskoj prirodi. „Mi smo svi pomalo nalik na grad Efes", rekla bih mu, „dom smo i Artemidi i Majci Mariji." A da bih ga još više zbunila, moţda bih mu ispričala o Artemidinom bratu Apolonu. A onda bih ga ozbiljno pogledala i kazala: „Ne brini, Apolone. Ti, takođe, tragaš za svojim izgubljenim blizancem!" Ako se, jedne oktobarske večeri, pokaţe da je sve tako kako sam ja izmaštala, posvedočiću koliko su istinite reči: „Snovi su snaţni, tajni pokretač stvarnosti."

155

48 Baš kada sam započela sa pisanjem poslednjeg poglavlja, videla sam kako Matija okreće sliku prema meni. Završeno jednim lakim potezom četkice, zablistalo je treće krilo, koje izviruje između krila usamljenog galeba, otkrivajući da ovaj više nije sam. Nisam mogla da odvojim pogled sa slike, ali sam, ipak, produţila da pišem. Još samo nekoliko rečenica, a onda... Izvadiću strane iz štampača i pruţiti ih Matiji. Pogledaću ga u oči nekoliko trenutaka, razmišljajući o dve flaše vina iz prvog poglavlja... Misliću o početku i kraju... O dva talasa u Matijinoj pričici... Artemidi i Mirijam... Dva galeba na slici... Mariji i sebi... I, što je vaţnije od svega, misliću o mami i sebi. Srce će mi reći uvek istu stvar o svemu ovome. Da bi i Matija mogao da zna šta govori moje srce, pročitaću mu prve reči svog romana: „Dva su jedno."

156

Epilog Efes! Grad dvojstava. Dom Artemidinog hrama i sveta kuća Majke Marije. Grad u kojem se otelotvoruju i jastvo i duša. Ovaploćenje taštine i skromnosti. Personifikacija ropstva i slobode. Efes! Grad u kojem se suprotnosti prepliću. Grad koji je isto toliko očovečen kao i bilo koje ljudsko biće. Jedne oktobarske večeri, sedeli su kraj reke Veliki Menderes koja teče kraj grada - drevnog Efesa. Sunce samo što se nije sakrilo iza Bulbul planine, bojeći je svojim purpurnim zracima. Oni što boţanskim jezikom zbore, poslali su im prijatne glase o nadolazećoj kiši. „Sveti Pavle propovedao je ljudima o Majci Mariji", rekla je mlada ţena. „Zar ne čuješ gomilu koja gnevno urla, protestuje i proklinje ga? Hiljade se bune protiv nove religije koja im zabranjuje da oboţavaju svoju boginju. Slušaj kako udaraju nogama i kliču: „Nećemo Mariju! Oboţavamo Artemidu!" „Artemidu?" upitao je mladić. „Boginju? Rimsku Dijanu?" „Nije ona vaţna", rekla je mlada ţena. „Ona nije ništa drugo do iluzija koju su drugi stvorili i oboţavali." „Ĉini se da mnogo znaš o njoj." „Poznajem je kao sebe samu." „Zašto mi onda ne bi ispričala nešto o njoj?" „Ona je boginja lova", započela je. „Prava lovkinja koja koristi svoje strele da podari slatku iznenadnu smrt svome neprijatelju. Slobodna duha, pa ipak porobljena, potčinjena, a ipak gorda. Oslonjena na jedno maslinovo drvo, njena majka Leta rodila je nju i..." Nakon dugog uzdaha, dodala je: „ I njenog blizanca..." Dodirnuvši Matijinu ruku, rekla sam: „Kasnije ću ti pričati o njenom blizancu, Apolonu. Pripovedaću ti o njegovom hramu i najznačajnijim rečiihagnoti seavton, uklesanim na fasadi. Takode ću ti pričati o velikom filozofu Sokratu, koji nije mogao da odvoji oči od tog natpisa, jednoga dana kada je prolazio kraj Apolonovog

157

hrama. Gnoti seavton, dve reči koje otkrivaju razlog za stvaranje čitavog univerzuma. No, prc svega, ţelim da ti ispričam priču o ruţi, Artemidinoj bliznakinji, za koju nisu znali ni Artemida, ni Homer." „Prema legendi, jednoga dana, Artemida je čula od svoje majke da ima blizanca, ali sasvim drugačijeg. Napustila je kuću i krenula da ga traţi. Prešla je okean i ušla u ruţičnjak gde je ponudila da ţrtvuje sebe iznenadnoj, slatkoj smrti. Rečeno joj je da mora da razume govor ruţa da bi mogla da pronađe svog blizanca." „Nakon stoje provela neko vreme u ruţičnjaku, Artemida se vratila kući i našla ključ koji ju je poveo do njenog blizanca. Ushićena je time što ga je pronašla, iako ta radost nije potpuna. Nije mogla a da se ne upita: 'Nije li umetnost slušanja govora ruţa samo mit?' A onda se prisetila onoga što joj je vrtlarka rekla prvoga dana koji je provela u ruţičnjaku, i u tome je našla utehu za svoje srce. 'Na tvoje srce utisnut je ţig', rekla je vrtlarka. 'Sada se moţda ne vidi, ali kada dođe vreme, on će se pokazati.'" Zagleda se u kišne oblake na horizontu: „Moţda je to vreme ovo vreme, Dţone", dodade Dijana. „Vidi, dolaze oktobarske kiše..."

158