Roberto-Savijano-GOMORA-pdf.pdf

Roberto Savijano

GOMORA Putovanje Putovanj e kroz kr oz eko nom sku imperiju imperiju i san o dom inaciji inaci ji Kam ore Prevela sa italijanskog  A n đ e l a A r s i ć 

Sadržaj

PRVI DEO

Luka ..........................................................................................

13 A nđelin nđ elinaa D žoli.......... žo li................ ............. ............ ............ ............. ............. .............. ............. ............. ............ ..... 27 S iste is tem m ............ .................... ............... ............ ............. ............... ............ ............. ............... ............ ............ ............. .......... 48 Rat u S e k o n d ilja ilj a n u ........ ............ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ...... 72 Ž e n e ............... .................... ............. ............... ............ ............. ............... ............ ............. ................ ............... ............ ....... 149 DRUGI DEO

Kalašnjikov.............................................................................. 173 Armirani beton........................................................................201 Don Pepino Dijana................................................................. 235 H oliv ol ivud ud....... ............ ............. ............... ............ ............. ............... ............ ............ ............. ............. .............. ............ ....... 258 Aberdin, Abe rdin, M o n d rag ra g o n e ........ ............ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ....273 273 O gnjen gn jenaa z e m lja lj a ........ ............ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ....... ...297 297 Beleška Beleš ka o a u t o r u ........ ............ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ ........ .....3 .317 17

Beleška o autom

Roberto Savijano rođen je 1979. u Napulju, gde je donedavno dav no živeo. živeo. Radi kao novinarist nov inaristraživač raživač u okviru o kviru gru g rup p e Osmatračnica Kam ore i nelegalnosti (Osservatorio (Osservatorio sulla sulla camorra cam orra e if e s to i Korijere dela l’illegalità) i sarađuje sa listovima  M a n ife sera.  Njegovi članci i reportaže izašli su u časopisima  Nuo Nu ovi argomenti, Lo Stranijero,  i na veb sajtu  N a z io n e in d i a n a . com, kao i u okviru nekih antologija priča kao što je  B e s t Off. je Be  Na  N a jbo jb o lje lj e i z i t a lij li j a n s k ih k n j iž e v n ih časo ča sop p isa is a   (izdavač Minim um fax fax 2005) 2005) i N a p u lj p o č in j e u S k a m p i ji  (izdavač L’Ancora del M editerraneo editerraneo 2005). 2005). Gomora   je njegova prva knjiga, za koju je dobio nagradu VijaređoRepači 2006. za najbolju prvu knjigu, kao i nagradu Đ ankarlo Sija Sijani ni iste iste godine. godine .

Shvatiti šta znači surovo, ne poricati njegovo postojanje, suočiti se beskompromisno s realnošću. HANA ARENT Oni koji koji pobeđ pob eđuju uju,, kako god da živ živee, nikad se toga ne n e st stide ide..  NIKOL  NIKOLO O MA MAKIJAVELI Ljudi su crvi i moraju da ostanu crvi. navod iz jednog prisluškivanog telefonskog razgovora Svet je tvoj.  Lice  Lic e s o ž i ljk lj k o m ,

1983

.

Kontejner je podrhtavao dok ga je dizalica prebacivala na  bro  b rodd . Kao d a p l u t a u v a zd zduu h u , n jego je govo vo p o d rhta rh tavv a n je nije ni je us pe  p e v ao d a uk u k roti ro ti n i spa s pajd jder er,, m e h a n iza iz a m ko kojim jim se k o n t e j n e r pripri čvršćuje vršćuje za dizal dizalicu icu.. Loše Loše zatvorena krila krila konte ko ntejne jnera ra naglo su se otvorila i iz njega se prosu na hiljade tela. Izgledala su kao lutke. Na zemlji su se pak glave razbijale kao prave lobanje. I bile su lobanje. Iz kontejnera su ispadali muškarci i žene. I  po  p o n e k o d e te. te . Mrtvi. Z aleđ al eđen eni,i, p o slag sl agaa n i j e d n o p r e k o d rug ru g o g . Zbijeni Zbijeni,, po pore reda dani ni kao haringe ha ringe u konzervi. konzervi. Bili Bili su to Kinez Kinezii koji koji nikad ne umiru. Večni Kinezi koji nasleđuju dokumenta jedni od drugih. Eto gde su završavali. Tela za koja su najmaštovi ji p retp re tpoo s tav ta v ljal lj alii d a završa zav ršava vaju ju sk skuv uvan anaa u res re s tora to rann im a , d a su sahranjena u fabričkim krugovima, bačena u usta Vezuva. Bili su tu. Ispadalo ih je na desetine iz kontejnera, s imenom za  pis  p isan anim im n a k a r ton to n čiću v eza ez a n o m u z ico ic o m o k o vrata. vra ta. Svi su o n i odvajali novac da budu sahranjeni u Kini. Uzimali su im po  je  j e d a n d e o plat pl ate, e, a zauz za uzvr vraa t su im ob obećav ećaval alii po povv rata ra takk u Kinu, kad umru. Nešto prostora u nekom kontejneru i jednu rupu negde u kineskoj zemlji. Dok mi je vozač dizalice to pričao,  po  p o k riv ri v ao je lice r u k a m a i gle g ledd ao m e k roz ro z p r o r e z e p rsti rs tiju ju.. Kao da mu m u je ta maska od ruku ru ku uliva ulivala la hrabro hra brosti sti da d a govor govori. i. Video Video je kako tela padaju pada ju i nije smeo sm eo da d a pusti pus ti glas glasa, a, nikom n ikomee da ispriča. ispriča. Samo je sp spustio ustio k on onte tejn jner er na tlo i de deset setine ine ljudi koji koji su izmile izmile-li niotkuda ubacil ubacilii su poispadala tela un utra ut ra i po potom tom cerem o nijalno oč očisti istili li ostatke. Tako Tako je to išlo išlo.. Još uvek uv ek nije mog m ogao ao da veruje, veruje, nada n adaoo se da je to haljiGiûgcija  pr  p r o u z rok ro k o v a n a p r e ter te r a -

nim prekovrem enim radom. Spoji Spojioo je prste prste pokriv pokrivši ši po tpu no lice lice i nastavio da priča, priča, plačnim p lačnim glasom, glasom , ali ali nisam više više uspeva usp evaoo da ga razumem. razum em. ! 1* ' Sve što postoji prolazi ovuda. Ovuda, kroz luku Napulja.  Nem  N emaa p roiz ro izvv o d a k oji oj i je stvor stv orila ila lju lj u d sk skaa ruk ru k a , teksti tek stila la,, k o m a  da plastike, igračke, čekića, cipele, šrafcigera, zavrtnja, video-igri igrice ce,, jakne, pantalo pa ntalona na,, bušilice, bušilice, sata koji ne pro p rođđ e kroz ovu luku. Luka Napulja je rana. Ogromna rana. Krajnje odredište večnog putovanja robe. Brodovi stižu, ulaze u zaliv, približa vaju se doku kao štenad sisi, samo što oni ne sisaju, već bivaju izmuzeni. Napuljska luka je rupa na mapi sveta odakle izla zi sve ono što se proizvodi u Kini, na Dalekom istoku, kako novinari i dalje vole da ga nazivaju. Daleki. Najdalji. Gotovo nezamisliv. Ako zatvorimo oči, zamislićemo kimono, bradu Marka Pola Pola i n og oguu Brusa Bru sa Lija Lija u vaz v azdu duhu hu.. A u stvari, stvari, taj taj Istok Isto k je je vezan vezan za napuljsku napuljsku luku kao nijedno nijedn o drugo drug o mesto. Ovd Ovdee Istok Istok nema ništa od dalekog. Najbliži istok, tako bi ga trebalo zvati. Sve ono on o što se proiz p roizve vede de u Kin Kini istovaru je se ovde. Ka Kaoo kofa  pu  p u n a v o d e p r o s u ta u r u p u u p e sk skuu , k o ja se sam sa m o o d te jed je d n e kofe širi, erodira, produbljuje još više. Samo kroz napuljsku luku p rođ ro đ e dvad d vadeset eset odsto od sto vredn vre dnosti osti uvoza tekstila tekstila iz iz Kine Kine,, ali ali više više o d sedam se dam deset dese t od sto proizved p roizvedene ene količine količine prolazi prolazi ovuda. ovuda. To je nelogičnost koju je teško razumeti, ali roba nosi u sebi čud udnu nu magiju magiju,, uspeva uspev a da bude bu de tu a da se se ne po pojjav avii, da d a stigne stigne ne stigavši nikada, da bude skupa za kupca iako nije visokog kvalit kvaliteta eta,, da ne nem m a visoku stopu sto pu oporezivanja, iako je dragocena. Suština je u tome što tekstil ima razne robne kategorije, i dovoljan je jedan jed an ppote otezz olovkom na tovarnom tov arnom listu listu da radikal radikal no smanji troškov troškovee i PDV U tišini tišini crne rup ru p e luke, m oleku ole kularn larnaa struktura stvari kao da se rastače da bi se opet sastavila onog trenutka kad se roba udalji od obale. Roba iz luke mora da izađe odmah. Sve se odigrava toliko brzo da je već gotovo u trenutku u kome se odigrava. Kao da se ništa nije ni dogodi lo, lo, kao da d a je je sve sve bio tek jed an potez. po tez. Ne Nepostojeć postojećee putovanje, putova nje,  pri  p rivv idn id n o p ris ri s taja ta jann je b rod ro d o v a , fan fa n tom to m sk skaa plovila plo vila,, tov to v ari ar i ko koji ji nestaju. Kao da se ništa nije ni dogodilo. Dim. Roba mora da 14 

stigne u ruke kupca ne ostavljajući trag svog putovanja, mora da dospe do magacina, odm ah, pre nego što vreme počne da teče, vreme u kome bi bilo moguće izvršiti kontrolu. Stotine kilograma robe kreće se kao pošiljka poslata pouzećem koju  poštar donosi na kućnu adresu. U napuljskoj luci, na površini od 1.336.000 kvadratnih metara, vreme je rastegljivo na je dinstven način. Ono što bi se van ove luke odigralo za jedan sat, u napuljskoj luci se završi za nešto više od jednog minu ta. Poslovična sporost koja se obično pripisuje Napolitancima ovde je poništena, demantovana. Carinska kontrola obavlja se u vremenskoj dimenziji koja ne obuhvata kinesku robu.  Nemilosrdno su brzi. Ovde kao da se svaki m inut ubija. Pokolj minuta, masakr sekundi koje otima dokumentacija, za kojima  jure papučice za gas kamiona, koje guraju dizalice i čereče istovarivači dok kidaju utrobu kamiona. U napuljskoj luci posluje najveća kineska državna brodska kompanija, COSCO, koja raspolaže trećom plovidbenom flo tom na svetu i upravlja najvećim terminalom za kontejnere robe, u konzorcijumu s MSC, vlasnikom druge najveće flote na svetu, sa sedištem u Ženevi. Svajcarci i Kinezi su se udružili i odlučili da baš u Napulju investiraju u najveći deo svojih po slova. Ovde raspolažu s više od devetsto pedeset m etara keja, sto trideset hiljada kvadratnih metara terminala za kontejne re i trideset hiljada kvadratnih metara okolnog prostora, što obuhvata gotovo celokupni tranzitni saobraćaj kroz Napulj. Č ovek bi trebalo d a rekonstruiše sopstvenu fantaziju pa da makar samo pokuša da razume kako se ogromnost kineske  proizvodnje sliva u napuljsku luku. Ovde je sasvim prim ereno upotrebiti biblijsku metaforu, iglene uši su luka, a brodovi su kamila koja se kroz njih provlači. Redovi ogromnih brodova izvan zaliva čekaju da uđu u luku, kroz sav taj metež brektavih krma i pramaca koji se sudaraju, praćeni bukom gvožđurije, limarije i šrafova, koji se potom lagano provlače kroz uski na puljski prorez. Kao veliki morski anus koji se širi uz strašan  bol mišića stezača. Ali ne. Nije tako. Nema nikakve vidljive zbrke. Svi brodovi ulaze i izlaze potpuno regularno ili bar tako izgleda posmatra15 

no s kopna. Pa ipak sto pedeset hiljada kontejnera p rođe ovu da. Čitavi gradovi robe podižu se u luci da bi odmah potom  bili srušeni. Prednost luke je u brzini, bilo kakva birokratska sporost i detaljni pregledi pretvaraju ovog geparda transporta u sporog i otežalog lenjivca. Ja se uvek izgubim na doku. Dok Bausan je kao lego koc ke. Ogromna struktura koja kao da lebdi u prostoru, kao da ona sama stvara taj prostor. Postoji jedan deo na doku koji liči na mrežu osinjaka. Izgleda kao da košnice pokrivaju čitav zid. Tu je na hiljade električnih utikača za napajanje kontej nera brodova-frižidera, kontejnera sa smrznutom hranom, i na hiljade kablova prikačenih za ovaj osinjak. Svi riblji štapići zemlje poslagani su u ovim ledenim kontejnerima. Dok šetam dokom Bausan, čini mi se da sam na mestu na kome je smeštena sva roba proizvedena ljudskom rukom. Mesto na kome ta roba provodi poslednju noć pre nego što je prodaju. Kao da gledam poreklo sveta. Ovom lukom za nekoliko sati pro đe odeća koju će nositi pariška mladež za mesec dana, riblji štapići koje će jesti u Breši godinu dana, satovi koji će krasiti ručne zglobove Katalonaca, svila u koju će se oblačiti Englezi čitave jedne sezone. Bilo bi zanimljivo pročitati ne samo gde se roba proizvodi nego i koji put pređe dok ne stigne u ruke kupca. Proizvodi imaju više nacionalnosti, oni su kao hibridi, kao mešanci. Polovina te robe nastaje u Kini, onda se dora đuje na nekoj periferiji slovenskih zemalja, finalna obrada se radi u severoistočnoj Italiji, pakuje se u Apuliji ili severno od Tirane i naposletku završava u ko zna kom magacinu Evrope. Roba ima slobodu kretanja kakvu nikada neće moći da ima nijedno ljudsko biće. Svaki delić pređen og puta, sve skrivene i sve zvanične maršrute, na kraju vode u Napulj. Dok brodovi  pristaju u luci, ogromni, prepunjeni kontejneri izgledaju kao sitne životinje, ali kako počinje njihov istovar, pretvaraju se u divovske mamute od lima i lanaca sa zarđalim šavovima na  bokovima koji propuštaju vodu. Na ovim brodovim a obično zamišljamo brojnu posadu, a kontejnere istovaruje šačica čovečuljaka koji izgledaju nesposobni da ukrote te zveri nasred okeana. 16 

Prvi put kad sam video kineski brod kako pristaje u luku, učinilo mi se da je pred a m nom celokupna svetska proizvod nja. Oči nisu uspevale da broje, da odrede količinu kontejne ra. Nisam uspevao da sve obuhvatim pogledom. Možda izgle da nemoguće da postoji nešto što se ne da izbrojati, pa ipak račun se gubio, brojke su postajale previsoke, zbunjivale su me. U Napulju se sada već istovaruje gotovo isključivo roba ki neskog porekla, 1.600.000 tona. One registrovane. Barem još  jedan milion prolazi ovuda ne ostavljajući traga. U samoj na  puljskoj luci, prema podacim a Agencije za upravu carina, 60  procenata robe ne podleže carinskoj kontroli, 20 procenata otpremnih listova nikada se ne pregleda, a 50.000 dokumena ta je falsifikovano - 99 procenata robe je kineskog porekla, što čini dvesta miliona evra utajenog poreza na svakih šest meseci. Kontejneri koji moraju da nestanu pre inspekcije nalaze se u  prvim redovima. Svaki kontejner je uredno obeležen, ali broj ni su oni s identičnom numeracijom. Tako jedan pregledani kontejner predstavlja svoje brojne nelegalne dvojnike. Ono što se istovari u ponedeljak, u četvrtak već može da se prodaje u Modeni ili Đ enovi ili da završi u izlozima Bona i Minhena. Veliki deo robe koja se nađe na italijanskom tržištu trebalo bi da ovuda samo prođe, ali carinske čarolije omogućavaju da roba u tranzitu nikada ne krene do svog krajnjeg odredišta. Gramatika robe ima jednu sintaksu za dokumentaciju i dru gu za trgovinu. U aprilu 2005, u četiri operacije pokrenute gotovo slučajno, s malim vremenskim razmakom, Odeljenje za carinski nadzor zaplenilo je dvadeset četiri hiljade farmerki namenjenih francuskom tržištu; pedeset jednu hiljadu proi zvoda poreklom iz Bangladeša s etiketom m ade in Italy \   oko četiri stotine pedeset hiljada lutaka, Barbika, Spajdermena; i  još četrdeset šest hiljada plastičnih igračaka ukupne vrednosti od oko trideset šest miliona evra. D obar komad zarade pro đe za samo nekoliko sati kroz napuljsku luku. I iz luke odlazi u svet. Nema sata ili minuta u kome se ovo ne događa. A onda se taj komad pretvara u but, pa onda u polutku i na kraju u čitavo june.

Luka je odvojena od grada. Inficirano slepo crevo koje se nikada nije pretvorilo u zapaljenje trbušne maramice, zauvek sačuvano u stomaku obale. Ovde ima pustih delova prioba lja, zarobljenih između vode i kopna, koji izgledaju kao da ne  pripadaju ni moru ni kopnu. Amfibija kopna, metamorfoza mora. Nagomilana zemlja i đubre, otpaci koje je plima godi nama donosila do obale, stvaraju nove naslage. Brodovi ovde ispuštaju sadržaj klozeta, ovde se prazne brodske štive, žuć kasta otpadna voda se meša sa morem, čiste se motori i vrše  popravke motornih čamaca i jahti, i sve to đubre se presipa u morsku kantu. I sve se to gomila na obali, najpre kao žitka masa, potom kao otvrdla kora. Samo kroz fatamorganu sunca oku se može učiniti da je more od vode. U stvari, po površini zaliva kao da svetlucaju kese za đubre. One crne. I kao da to nije voda, more zaliva liči na ogroman filter za otpad. Kej napuljske luke, s hiljadama raznobojnih kontejnera, izgleda kao nepremostiva granica. Napulj je okružen zidinama robe. Zidinama koje ne štite grad, jer ovde grad štiti zidine. Nema odreda istovarivača, niti lučke sirotinje koja luci daje pečat romantike. Luka se obično zamišlja kao mesto puno buke, meteža, m esto neobičnih tragova, raznih jezika, svekolikih na roda. A ova luka izgleda kao da u njoj nema nikoga, kao da je kretanje kontejnera, brodova i kamiona nekakav perpetuum mobile. Ovde brzina ne stvara buku. Ja bih odlazio u luku da jedem ribu. Blizina mora ne garantuje valjanost restorana, u tanjiru bih nalazio komadiće kame na plavca, pesak, čak i poneku skuvanu algu. Kako bi ribari doneli tek izvađene školjke, tako bi ih kuvari bacali u lonac. To  je jedina garancija svežine, ruski rulet zaraze. No danas su već svi naviknuti na ukus masovnog uzgoja zbog koga je svejedno da li se jedu lignje ili piletina. Da bi se dobio onaj neuhvatljivi morski ukus, moralo se ipak rizikovati. A ja sam rado prihvatao taj rizik. Dok sam sedeo u lučkom restoranu, raspitivao sam se za smeštaj. „Ne znam ništa, ovde stanovi polako nestaju. Sve su ih za uzeli Kinezi...” 18 

Jedan tip koji je zauzeo čitavu prostoriju, krupan, ali čak ne ni dovoljno za glas koji je imao, okrznu me pogledom i zaurla: „Možda se nešto još može naći!“  Ne reče više ni reč. Pošto smo obojica završili jelo, krenu smo stazicom uz obalu. Nije ni bilo potrebe da mi kaže da  pođem s njim. Stigosmo do dvorišta jedne gotovo nepostoje će zgrade, stambene zgrade spavaonice. Popesmo se na treći sprat, gde se nalazio jedini preostali stan, u kome su nekada živeli studenti. Oterali su sve odatle da bi dobili prazne pro storije. U stanovima nije smelo da bude ničega. Ni ormara, ni kreveta, ni slika, niti noćnih stočića, čak ni pregradnih zidova. Trebalo je da to bude samo prostor, prostor za pakete, prostor za ogromne kartonske ormare, pro stor za robu. U stanu su mi dodelili neku vrstu sobe. U stvari, jedan so  bičak s prostorom jedva dovoljnim za jedan krevet i ormar.  Nije bilo ni govora o nekakvoj mesečnoj plati, podeli računa, telefonskim vezama i priključcima. Predstaviše me četvorici momaka, mojih sustanara, i to je bilo sve. Objasniše mi da je to u čitavoj zgradi jedini stan u kome neko zaista živi i da p ri  pada Sjenu, Kinezu koji je kontrolisao „zgrade“. Nije trebalo da plaćam stanarinu, ali su od mene tražili da svakog vikenda radim u stanovima-magacinima. Otišao sam da tražim sobu, a našao sam posao. Ujutru bi se rušili zidovi, a uveče uklanjali ostaci betona, tapeta i cigala. Otpad bi se sakupljao u obične vreće za đubre. Rušenje zidova izaziva zaglušujuću buku. Nije to zvuk udarca po kamenu, već kao kad se kristal svuče sa sto la jednim potezom ruke. Svaki stan je postajao magacin bez zidova. Teško mi je da uopšte objasnim kako zgrada u kojoj sam radio može i dalje da stoji. Više puta smo rušili brojne  potporne zidove, znajući šta radimo. Ali p rostor je bio neop hodan za robu i nema te ravnoteže betona koju treba održati  pred nužnošću održavanja robe. Zamisao da se kutije pohranjuju u stanovima rodila se u um u nekih kineskih trgovaca nakon što su lučke vlasti Napulja  predstavile delegaciji američkog Kongresa plan o bezbednosti. Ovaj plan predviđa podelu luke na četiri zone: deo za put nička plovila, deo za priobalna plovila, deo za robu i deo za 19 

kontejnere s robom, a defmiše i eventualne slabe tačke svakog od ovih delova. Nakon objavljivanja ovog plana o bezbednosti mnogi kineski preduzetnici odlučili su da sve obaviju još ve ćom tajnošću kako bi se izbeglo mešanje policije, preterano zanimanje medija ili čak i mogućnost da se poneka kamera neopaženo provuče u potrazi za kakvom sočnom scenom. I zbog samog povećanja troškova trebalo je postići da roba bude još nevidljivija. Da nestane u gusto načičkanim hangarima po za bitim mestima u unutrašnjosti, između deponija i duvanskih  polja. To nije značilo da ovde neće više biti kretanja teretnih vozila. Tako je kroz luku svakodnevno ulazilo i izlazilo desetak teretnih vozila, krcatih paketima. Posle nekoliko metara već bi  bili u garažama zgrada naspram luke. Ulazak i izlazak, i to je  bilo dovoljno.  Nepostojeće kretanje, neprimetno, utopljeno u vrevu sva kodnevnog saobraćaja. Iznajmljeni stanovi. Sa srušenim unu trašnjim zidovima. Garaže međusobno povezane, podrumi ispunjeni robom, sve do plafona. Niko od vlasnika nije se usu đivao da se žali. Sjen im je sve platio. Zakup i nadoknadu za rušenja pregradnih zidova. Hiljade kutija prevozi se teretnim liftom. Č elični kavez uglavljen u telo zgrada, platform a koja se neprestano diže i spušta klizeći njegovim žlebovima. Posao se završavao za nekoliko sati. Izbor kutija nije bio slučajan. Meni  je zapalo da istovarujem pakete početkom jula. To je posao od koga se dobro zarađuje, ali ga ne možeš raditi ako nisi u dobroj formi. Mučila nas je vrućina puna vlage. Niko se nije usuđivao da traži klima-uređaj. Niko. I to nije bilo uslovljeno strahom od kazne ili nekakvom posebnom kulturom posluš nosti i potčinjenosti. Ljudi koji su istovarivali pakete bili su iz svih kutaka planete. Iz Gane, Obale Slonovače, Kine, Albanije,  Napulja, s Kalabrije, iz Bazilikate. Niko ništa nije tražio, svi su znali da robi ne smeta vrućina i to je bio dovoljan razlog da se novac ne baca na klima-uređaj e. Gomilali smo kutije s jaknama, kabanicama, vindjaknama,  pamučnim džemperima, kišobranima. Bili smo usred leta i na  bavka zimske odeće umesto kupaćih kostima, haljina za plažu i papuča činila mi se kao sulud izbor. Znao sam da nije običaj 20 

da se u stanovima-magacinima gomilaju proizvodi kao u obič nom magacinu, već samo roba koja odmah ide na tržište. Ali kineski preduzetnici predvideli su da će u avgustu biti malo sunca. Nisam nikad zaboravio lekciju Džona Majnarda Kejnza 0 konceptu marginalne vrednosti: kako se menja, na primer, cena flašice vode u pustinji i u blizini vodopada. Ovog su leta italijanski preduzetnici nudili flašice blizu izvora, dok su Kine zi stvarali izvore vode u pustinji. Posle nekoliko dana koje sam proveo radeći u zgradi, Sjen  je došao u stan, da spava s nama. Italijanski je govorio savrše no, zamenjujući jedva primetno glas r  glasom v. Kao osiroma šeno plemstvo koje je Toto imitirao u svojim filmovima. Sjena Džua zvali su Nino. U Napulju, gotovo svi Kinezi koji su bili u kontaktu s domaćim stanovništvom davali su sebi napuljsko ime. To je toliko uobičajeno da nije nikakvo čudo ako vam se neki Kinez predstavi kao Tonino, Nino, Pino, Paskvale. Sjen  Nino, umesto da spava, proveo je noć za kuhinjskim stolom, telefonirajući i gledajući povremeno televiziju. Ja sam ležao na krevetu, ali nisam nikako mogao da spavam. Sjen nije pre stajao da priča. Reči je rafalno ispaljivao kroz zube. Govorio je ne zastajući da ud ahne čak ni kroz nozdrve, kao da udiše reči um esto vazduha. A osim toga, gasovi koje su ispuštali njegovi telohranitelji ispunjavajući stari slatkastim mirisom okužili su čak i moju sobu. Nije samo smrad izazivao gađenje, već i slike koje je stvarala moja mašta. Prolećne rolnice koje im trule u stomaku i pirinač na kantonski način istopljen u želudačnim sokovima. Ostali stanari bili su naviknuti. Pošto bi se vrata zatvorila, za njih nije postojalo ništa osim sna. Za mene pak nije bilo ničeg sem onoga što se zbivalo iza mojih vrata. Tako sam se našao u kuhinji. U zajedničkom prostoru. Sto znači, 1u mom. Ili je bar tako trebalo da bude. Sjen je prestao da  priča i latio se kuvanja. Pržio je piletinu. Padalo mi je na pa met desetine pitanja koje sam želeo da mu postavim, potpu no neobaveznih, o nekim opštim mestima kojih sam hteo da se dotaknem. Počeh da pričam o Trijadi. Kineskoj mafiji. Sjen  je i dalje pržio. Hteo sam da ga pitam za detalje. Č ak i samo one simbolične, svakako da nisam očekivao da će mi reći da 21

 pripada nekom ogranku. Ja sam baratao nekakvim uopštenim znanjem o kineskoj mafiji, sa nadobudnim ubeđenjem da je to najbolji način da se dođe do kalka realnosti. Sjen donese svoju prženu piletinu na sto, sede i ne reče ni reč. Ne znam da li mu je bilo zanimljivo to što sam govorio. Ne znam i nisam nikad ni saznao da li je bio deo te organizacije. Popio je malo  piva, a onda se malo pridigao sa stolice, izvukao novčanik iz džepa pantalona, počeo da prebira prstima po njemu i izva dio tri novčanice. Položio ih je na sto, i na njih stavio jednu  prevrnutu čašu. „Evro, dolar, juan. Evo moje trijade.“ Sjen je izgledao iskreno. Nije tu bilo nikakve ideologije, dru gačije simbolike i hijerarhijske strasti. Profit, biznis, kapital. Ni šta više. Obično se moć koja pokreće o dređenu dinamiku doživ ljava kao nešto nedokučivo i pripisuje se nekakvom mračnom entitetu: kineskoj mafiji. Što je pojednostavljivanje koje nastoji da izbriše sve prelazne uslove, finansijske tokove, svaku osobenost ulaganja, sve ono što čini moć jedne poslovno-kriminalne grupe. U poslednjih pet godina, svi izveštaji Komisije za borbu  protiv mafije ukazuju na „rastuću opasnost od kineske mafije“, ali za deset godina istrage policija je u mestu Kampi Bizencio  blizu Firence zaplenila tek šest stotina hiljada evra. Poneki mo tor i tek poneku fabriku. Ništa, u odnosu na ekonomsku snagu koja vrti kapital od stotina miliona evra, kao što svakodnevno  pišu američki analitičari. Pređuzetnik mi se smešio: „Ekonomija ima svoje gore i svoje dole. Mi smo ušli dole, a izlazimo gore.“  Nino Sjen mi, pre odlaska na spavanje, predloži nešto. „Hoćeš li ustati rano?“ „Zavisi...” „Ako sutra budeš bu da n u pet, pođ i s nama u luku. Pomoći ćeš nam.“ „Sta treba da radim?“ „Ako imaš neki duks s kapuljačom, bolje ga obuci.“  Nije mi rekao ništa više, niti sam ja navaljivao zbog preve like radoznalosti da uzmem učešća u tome. Ako postavljam 22 

dodatna pitanja, Sjen bi mogao da se predomisli. Nije mi preostajalo još mnogo vremena za spavanje. A nervoza je bila pre velika da bih se opustio. Tačno u pet sati bio sam sprem an, u predvorju zgrade pridružiše nam se još neki momci. Osim m ene i mog cimera, bila su tu još dvojica poreklom s Magreba, prosede kose. Uskočismo u kombi i uđosmo u luku. Ne znam koliko smo prešli i kroz koje smo se sve slepe uličice provukli. Zaspao sam naslo njen na prozorčić kombija. Sišli smo blizu hridi, na jedan mali nasip. Tu je pristao jedan čamac s ogromnim m otorom koji je izgledao kao pretežak rep u odnosu na njegovu tananu i izdu ženu figuru. S navučenim kapuljačama, svi smo ličili na neki smešan rep bend. Mislio sam da kapuljača treba da nas skloni od pogleda, a ona je u stvari služila da nas zaštiti od prskanja ledene vode i kao pokušaj da se odagna glavobolja koja se na otvorenom moru u rano jutro zakucava među slepoočnice. Jedan mladi Napolitanac uključi motor, a drugi sede za uprav ljač čamca. Izgledali su kao braća. Lica su im bila identična. Sjen nije pošao s nama. Posle otprilike pola sata, pristali smo uz bok jednog broda. Č inilo se kao da ćemo udariti u njega. Bio je ogrom an. Naprezao sam se, istežući vrat, da vidim gde mu je pramac. Na pučini, brodovi ispuštaju gvozdene krike, kao što stabla urliču dok ih obaraju, i ti zlokobni, mukli zvuci nagone te da gutaš knedlu u grlu, čvor s ukusom soli. S bro da su koloturom spuštali mrežu pu nu ogrom nih kuti  ja, koja bi povremeno ostajala da se klati u vazduhu. Svaki put kad bi zavežljaj udario o grede čamca, čamac je toliko brektao da sam mislio da ćemo se prevrnuti. Pa ipak nisam završio u moru. Kutije nisu bile preteške. Ali nakon što smo istovarili tridesetak na krmu, zglobovi su mi bili utrnuli a podlaktice crvene od stalnog trenja o ivice kutija. Motorni čamac je po tom skrenuo prema obali, a iza nas su još dva čamca ostala  prilepljena uz bok broda da bi preuzela preostale kutije. Oni nisu krenuli s našeg nasipa. Ali odjednom su se našli iza nas. Osećao sam kako mi se stomak grči kad god bi pramac čamca udario o vodu. Položio sam glavu na neke kutije. Pokušavao sam da po mirisu pogodim šta je u njima, priljubio sam uvo 23 

da pokušam po zvečanju robe da naslutim šta je unutra. U mene je počelo da se uvlači nekakvo osećanje krivice. Ko zna u čemu sam to učestvovao, bez sopstvene odluke, bez istin skog izbora. U redu što sam sebe osudio na pakao, ali što to  bar nisam uradio svesno. Evo me sad ovde, gonjen čistom radoznalošću istovarujem nelegalnu robu. Ljudi glupavo veruju da zločinački čin mora iz nekog razloga da bude promišljen i svesno prihvaćen, za razliku od nekog dobrog dela. Ali razli ke u suštini nema. Akcija je podložna elastičnosti, koja nije svojstvena moralnom sudu. Kad smo stigli na nasip, radnici iz zemalja Magreba su silazili iz čamca s po dve ogromne kutije na ramenima. Ja sam i bez tereta teturao na nogama. Na hridi ma nas je čekao Sjen. Prišao je jednoj ogromnoj kutiji, u ruci  je već držao skalpel, i presekao je njime široku traku selotej pa koja je spajala stranice kartona. Bila je to obuća. Sportske  patike, originali, najpoznatijih marki. Novi modeli, najnoviji, koji još nisu bili u prodaji u italijanskim radnjama. Plašeći se kontrole Finansijske policije, odlučio se za istovar na otvore nom moru. Jedan deo robe mogao je tako da bude ubačen na tržište bez poreskih opterećenja, trgovci na veliko će ih uzeti ne plaćajući carinske dažbine. Konkurencija se pobeđivala uz  pomoć popusta. Isti kvalitet robe, ali s četiri, šest, deset pro cenata popusta. Procenti koje ne bi mogao ponuditi nijedan trgovački posrednik - a procenti popusta odlučuju o uspešnom poslovanju ili gašenju neke prodavnice, omogućavaju otvaranje trgovačkih centara, obezbeđuju sigurne prihode, a sa sigurnim prihodim a i bankarske garancije. Cene moraju da se snize. Sve mora da stigne, da se brzo preveze, tajnim ka nalima. Da se izravna u dimenziju prodaje i kupovine. Ovo  je neočekivani kiseonik za italijanske i evropske trgovce. Taj kiseonik stiže iz napuljske luke. Poslagali smo sve kutije u više kamiona. Stigoše i drugi čamci. Kamioni su kretali put Rima, Viterba, Latine, Formije. Sjen nas poveze kući. Poslednjih godina sve se promenilo. Sve. Odjednom. Na glo. Neko naslućuje promenu, ali je još uvek ne razume. Zaliv 24 

su do рге deset godina presecali motorni čamci sa švercerima, ujutru bi sve bilo puno trgovaca na malo koji su dolazili da se obezbede cigaretama. Na ulicama vreva, automobili puni  boksova cigareta, stoličica za prodavce, ulične tezge s robom. Vodile su se bitke između obalske straže, finansijske policije i švercera. Poklanjalo se na stotine kutija cigareta da se izbegne hapšenje; neki su se sami predavali policiji da spasu ogromne količine boksova sakrivenih iza tajnih pregrada motornih ča maca u bekstvu. Noćna dežurstva, straže i zvižduci kada se  primeti kakvo neobično kretanje automobila, uključeni voki-tokiji koji upozoravaju na opasnost i redovi ljudi duž obale, dok se kutije predaju iz ruke u ruku. Posle toga, kola kreću s obale prema unutrašnjosti Apulije, a odatle u Kampaniju.  Napulj-Brindizi bio je glavni pravac na putu procvetale eko nomije jeftinih cigareta. Šverc, Fijat juga, socijalna zaštita onih koji nemaju državu, dvadeset hiljada ljudi koji rade isključivo na švercu između Apulije i Kampanije. Zbog šverca je i zapo čeo veliki rat Kamore s početka osamdesetih. Klanovi iz Apulije i Kampanije ponovo su ubacivali u Evro  pu cigarete koje ne podležu monopolu države. Uvozili su na hiljade sanduka mesečno iz Crne Gore, ostvarujući petsto mi liona lira po tovaru. Sada je to sve prestalo i poprimilo neke druge oblike. Klanovima se to više ne isplati. Ali u stvarnosti Lavoazjeova maksima stiče istinitost dogme: ništa se ne stvara, ništa ne nestaje, sve se preobražava. U prirodi, ali pre sve ga u dinamici kapitalizma. Roba za svakodnevnu potrošnju, a ne više nikotinski porok, novi je predmet šverca. Sada ratuju cene, u surovim suočavanjima. Procenti popusta koje daju po srednici, trgovci na veliko i trgovci na malo, određuju život i smrt svakog od ovih ekonomskih subjekata. Porezi, PDy ogra ničena količina svakog tira jesu balast za profit, prave pravcate carine od armiranog betona za protok robe i novca. Velika  preduzeća tako premeštaju svoju proizvodnju na istok, u Rumuniju, Moldaviju, na Daleki istok, u Kinu, zbog jeftine radne snage. Ali to nije dovoljno. Roba proizvedena po niskoj ceni moraće da se pro da na tržištu gde je sve više ljudi s niskim pri manjima, s minimalnim štednim ulozima, s manijačkom navi 25

kom da broje svaku paru. Tako se povećava količina neprodate robe, i onda roba, originalna, lažna, polulažna, delimično  prava, mora da ulazi na mala vrata. Ne ostavljajući traga. Mora da bude nevidljivija od cigareta, zato što ova roba neće imati  paralelnu distribuciju. Kao da nikad nije ni prevezena, kao da  je samonikla, ubrana nekom nepoznatom rukom. Ako novac ne smrdi, onda roba miriše. Ali ne na more koje je prešla, ne nosi miris ruku koje su je proizvele, niti s nje curi masnoća mehaničkih ruku koje su je sklapale. Roba miriše na ono na šta miriše. Taj miris počinje da se oseća tek na tezgi prodavca i nestaje samo u kući kupca. Ostavili smo more iza nas i pošli kući. Kombi je zastao tek toliko da možem o da izađemo. Potom se vratio u luku da pri ma, prima i prima još kutija i robe. Bio sam poluonesvešćen kad sam se popeo u lift-dizalicu. Pre nego što sam se bacio na krevet, skinuo sam majicu natopljenu vodom i znojem. Ne znam koliko sam kutija naslagao i prevezao. Imao sam utisak da sam istovario obuću za pola Italije. Bio sam um oran kao na završetku napornog i ispunjenog radnog dana. U kući su se drugi momci tek budili. Bilo je rano jutro.

26 

Anđelina Džoli

 Narednih dana išao sam sa Sjenom na poslovne sastanke. U stvari, više je želeo da mu pravim društvo dok je u prevozu, ili dok ruča. Govorio sam ili previše ili premalo. Obe ove navike  jednako su mu se dopadale. Pratio sam kako se seje i okopava seme  novca, kako se priprem a ugar zemljišta ekonomije. Stigli smo tako u Las Vegas. Na severu Napulja. Ovu zonu nazivaju Las Vegas iz različitih razloga. Kao što je Las Vegas u Nevadi  podignut usred pustinje, tako i ova naselja kao da niču iz ništavila. Ovamo se stiže kroz pustinju ispresecanu putevima. Kilometri asfalta, beskrajno dugačke ulice vode te za nekoliko minuta do izlaza s ove teritorije, u pravcu autoputa za Rim,  pravo ka severu. Ulice napravljene ne za automobile, već ka mione, ne za prevoz ljudi, već za prevoz odeće, obuće, torbi. Ako se stiže iz pravca Napulja ova mesta iskrsavaju iznenada, kao da su zabodena u zemlju, jedno pored drugog. Grudve  betona. Ulice se redaju uz pravu liniju duž koje se bez razgra ničenja smenjuju Kazavatore, Kaivano, Sant’Antimo, Melito, Arcano, Pišinola, San Pjetro a Patijerno, Fratamađore, Frataminore, Grumo Nevano.1 Splet ulica. Mesta bez osobenosti koja izgledaju kao jedan jedini veliki grad. Ulice koje do pola  pripadaju jednom mestu, a od pola drugom. 1 Opštine provincije Napulj, u regiji Kampanija, osim Pišinola i San Pjetro a Patijerno, napuljskih četvrti na rubovima grada. Italija ima dvadeset regija, svaka regija je podeljena na provincije, a provin cije na opštine. -P rim . prev. 27 

Stotinu puta sam čuo da se oblast Fođe2naziva Kalifođa, a jug Kalabrije Kalafrika  ili Sau dijska Kalabrija, ili da se pak kaže Sahara K onsilina  za mesto Sala Konsilina ili Treći svet, da se označi jedna zona u Sekondiljanu.3Ali ovde je Las Ve gas  za ista   Las Vegas. Ko god je hteo da pokuša poslovni us  pon na ovoj teritoriji godinama mu se za to pružala šansa. Da ostvari svoj san. Uz pomoć nekog zajma, novčanih sredstava, značajne ušteđevine, mogao je da podigne svoju fabriku. Ula gao bi u preduzeće: ako bi bio uspešan, dobijao bi efikasnost,  produktivnost, brzinu, tišinu i rad po niskoj ceni. Ako bi mu krenulo, bilo bi to kao da je stavio sve na crveno ili na crno. Ako bi gubio, propao bi za nekoliko meseci. Las Vegas. Zato što ovde ništa nije zavisilo od preciznog poslovnog i ekonom skog plana. Cipele, odeća, konfekcija, sve se to proizvodilo u tišini i potom izbacivalo na međunarodno tržište. Ova mesta se nisu hvalila tom dragocenom proizvodnjom. Proizvodi su utoliko bolji ukoliko su nastali u većoj tišini i tajnosti. Ovo su oblasti u kojima se decenij ama proizvodila najbolja odeća italijanske mode. Što će reći najbolja odeća svetske mode. Oni nisu imali svoja udruženja preduzetnika, niti svoje centre za obuku, ili pak bilo šta drugo što nije rad, šivaće mašine, male fabrike, pakovanje kutija, pošiljke robe. Samo večito ponavlja nje ovih faza. Sve drugo bilo je suvišno. Znanje se sticalo za radnim stolom, poslovno um eće se dokazivalo preko u spo na ili propadanja. Bez finansijskih sredstava, bez projekata, bez stažiranja. Sve i odmah, bačeno u arenu tržišta. Ili prodaješ ili gubiš. Kako su prihodi rasli, tako su kuće postajale veće, vozili su se najskuplji automobili. I sve to bez bogatstva koje bi se moglo definisati kao kolektivno. Bez otetog bogatstva, koje  je nekome oduzeto i dovučeno u sopstvenu rupu. Dolazili su sa svih strana da ulažu ovde: u male fabrike koje proizvode konfekciju, košulje, suknje, jakne, prsluke, rukavice, šešire, cipele, torbe, novčanike, za italijanska, nemačka, francuska  preduzeća. U ovoj oblasti od pedesetih godina nije postojala 2Provincija u regiji Apulija. -  Prim. prev. 3Napuljska gradska četvrt. -  Prim . prev. 28 

 potreba za dozvolama, ugovorima, zakupom poslovnog pro stora. Garaže, sutereni, budžaci pretvarali su se u fabrike. Poslednjih godina kineska konkurencija uništila je fabrike koje  proizvode robu srednjeg kvaliteta. Nije im ostavila prostor za usavršavanje radnika. Ili radiš odmah na najbolji mogući na čin ili će neko već znati da proizvodi robu srednjeg kvaliteta  brže od tebe. Veliki broj ljudi ostao je bez posla. Vlasnici fabri ka završili su pod teretom dugova, zelenaških kamata. Mnogi od njih se sada skrivaju. Postoji jed no mesto koje je s propašću ovih fabrika za pro izvodnju robe niskog kvaliteta iscrpelo svoju snagu, ugrozilo svoj razvoj, čak i sam opstanak. Izgleda kao simbol propasti  periferije. Večito osvetljene kuće prepune ljudi, pretrpana dvorišta. Ispred njih, uvek su parkirani automobili. Niko ne izlazi odatle. Tek poneko uđe. Malo njih se zadržava. Ni u jed nom trenutku dana nem a praznog hoda tipičnog za stambene zgrade, onog koji se oseća ujutru kada svi odlaze na posao ili u školu. Ovde, nasuprot tome, vladaju večita gužva i stalna  buka naseljenog mesta. Parko Verde u Kaivanu. Parko Verde je četvrt Kaivana koja počinje čim se skrene s magistralnog puta, asfaltne oštrice koja napola preseca sva mesta napuljske provincije. Više nego na gradsku četvrt, liči na hrpu betona s aluminijumskim verandama, koje izgledaju kao čvoruge nikle po balkonima stambenih zgrada. Kao da ih je projektovao neki arhitekta inspirisan kulama od peska i zamislio da treba da niknu kao što se na plaži prevrne kofa sa peskom. Ovo su sasvim jednostavne građevine, sive. U jed nom delu parka nalazi se majušna kapelica. Gotovo neprimetna. Ali nije oduvek bila takva. Najpre je tu bila kapela. Velika,  bela. Pravi pravcati mauzolej posvećen jednom dečaku, Emanueleu, koji je stradao radeći svoj posao. Posao čak i gori od fabričkog rada na crno. Ali ipak je i to zanat. Emanuele se ba vio pljačkama. Uvek je radio subotom , svake subote, već neko vreme. Uvek u istoj ulici. U isto vreme, u istoj ulici, istog dana. Zato što je subota bila omiljeni dan njegovih žrtava. Dan pa rova. A magistralni put 87 bio je mesto na koje su dolazili svi  parovi iz tog kraja. Grozan put, od zakrpljenog asfalta, pored 29 

koga su bile brojne male deponije. Svaki put kad prođem tuda i vidim mlade parove, pomislim kako moraju biti strastveno zaljubljeni pa da im bude lepo usred tolike prljavštine. Baš ovde bi se Emanuele i njegova dva prijatelja pritajili i čekali bi da se par tu parkira, da se ugase farovi. Onda bi sačekali koji minut da se ugase i svetla u kolima, pustili ih da se svuku i, u trenutku najveće neopreznosti, kretali u akciju. Drškom pišto lja lomili bi prozor na kolima i potom uperili pištolj momku u lice. Pokupili bi sve što nađu i posle više takvih otimačina odlazili na vikend, s plenom od petsto evra u džepovima: mali  plen koji je za njih bio pravo bogatstvo. Međutim, jedne noći, uhvatila ih je patrola karabinjera. Ka kvi naivci, Emanuele i njegovi drugovi, da ne pomisle da će to što pljačkaju uvek na isti način i na istom mestu biti najbolji način da ih uhapse. Karabinjeri su automobilom jurili njihov, vozila su se sudarala bokovima, meci su leteli na sve strane. Onda je nastupila tišina. Emanuelea su smrtno pogodili. U ruci je držao pištolj, izgledalo je kao da se spremao da ga po tegne na karabinjere. Ubili su ga s jedanaest metaka ispaljenih u nekoliko sekundi. Ispaliti jedanaest metaka odjednom, to znači držati uperen pištolj i biti spreman za pucanje i na naj manji šum. Pucati da se ubije i onda misliti da se to radi da ne bi bio ubijen. Druga dvojica su zaustavila auto. Meci su se poput vetra sjurili u unutrašnjost kola. Sve ih je magnet ski privuklo Emanuelevo telo. Njegovi drugovi su pokušali da spuste prozore, ali čim su shvatili da je Emanuele mrtav, odu stali su. Otvorili su vrata ne opirući se pesnicama u lice koje  prethode svakom hapšenju. Emanuele se mlitavo skljokao, s  pištoljem-igračkom u ruci. Bio je to jedan od onih modela koji su se nekada zvali pištolji za pse, a koristili su se po seli ma za teranje čopora lutalica iz kokošinjaca. Igračka korišćena kao pravo oružje. Uostalom, Emanuele je bio dečak koji se  ponašao kao odrastao, sa zaplašenim pogledom koji je samo glumio surovost, sa željom za nešto sitnog novca koja je bila samo privid pohlepe za bogatstvom. Emanuele je imao pet naest godina. Svi su ga zvali Manu. Imao je suvo lice, tamno i koštunjavo, izgledao je kao arhetip dečaka koga se treba klo 30 

niti. Emanuele je bio dečak na teritoriji na kojoj stičeŠ čast i zadobijaš poštovanje ne zbog tog sitnog novca koji imaš, već  po načinu na koji ga stičeš. Emanuele je bio deo Parko Verdea. I nema greške ili zločina koji bi izbrisali pripadnost mestima koja te žigošu. Novac su sakupile sve porodice Parko Verdea. I  podigle su mali mauzolej. Unutra su stavili sliku Madone pod lukom 4 i uramljenu fotografiju nasm ejanog Manuovog lica.  Nikla je Emanueleova kapela, među više od dvadeset kapela koje su vernici podigli svim mogućim Madonama, po jednu za svaku godinu nezaposlenosti. Gradonačelnik nije mogao da pusti da se podigne oltar takvoj barabi i poslao je bager da ga sruši. Za nekoliko trenutaka kapelica je smrvljena, kao glinena figura. A za nekoliko minuta glas o tome proneo se kroz Parko Verde, mladići na mopedima i motorima izazivački su stali ispred bagera. Niko nije progovarao ni reč. Svi su ne tremice gledali u radnika za upravljačem mašine. Pod teretom tih pogleda, radnik je zastao i skrenuo pogled ka komandiru. On je izdao naređenje. Kao da je hteo da im pokaže na koga treba da usmere bes, da skine metu sa svojih grudi. Bio je  prestrašen. Zatvorio se u kabini bagera. Opkolili su ga. U jed nom trenutku izbio je pravi rat. Radnik je uspeo da se sakrije u policijski automobil. Počeli su da šutiraju bager, ispraznili su pivske flaše i u njih usuli benzin. Presipali su ga direktno iz rezervoara motora. Pa je poletelo i kamenje na prozore jedne škole u blizini. Ako je srušena Emanueleova kapela, onda će oni sravniti sve sa zemljom. Iz okolnih zgrada leteli su tanjiri, vaze, escajg. A onda su poleteli i molotovljevi kokteli na polici  ju. Kontejneri su im poslužili kao barikade. Zapalili su sve što  je moglo da se zapali i da dalje prenosi vatru. Bili su spremni za rat. Bilo ih je na stotine, mogli su dugo da izdrže. Pobuna se širila, stizala je čak i do napuljskih četvrti.

4 Madona isp od luka,  M adon na d e ll’A rco,   kult obožavanja Bo gorodice, veoma popularan u Napulju i okolini; u Napulju Madonu pod lukom nazivaju još i „Madonom zaštitnicom lopova i kurvi“. -  Prim . prev. 31

Onda se u sve to neko umešao, neko ko nije došao izdaleka. Policijska kola i karabinjeri bili su svuda naokolo, ali je jedan crni džip uspeo da prođe kroz barikade. Vozač je dao znak, neko je otvorio vrata i grupica pobunjenika ušla je u kola. Za nešto manje od dva sata sve se umirilo. Skinuli su marame s lica, zapaljene barikade od đubreta su se ugasile. Klanovi su intervenisali, ali ne zna se koji. Parko Verde je rudnik radne snage Kamore. Ovde se može naći najjeftinija radna snaga, slabije plaćena čak i od nigerijskih ili albanskih dilera. Svi tra že momke iz Parko Verdea: klanovi Kazalea, klan Malardo iz Đ uljana, „tigrići“ iz Krispana.5Regrutuju ih u dilere droge ko  jima se daje samo plata, bez procenta na zaradu. Uzimaju ih da budu vozači i „osmatrači“, zaduženi da nadgledaju zone udaljene kilometrima od njihovih kuća. Njima je bitno samo da dobiju posao, ne traže čak ni da im se nadoknadi gorivo. Oni su pouzdani momci, prilježno obavljaju svoj posao. Neretko se navuku na heroin. Na drogu sirotinje. Neko od njih se i spase, prijavi se u vojsku i odlazi daleko; poneka devojka uspe da ode i više se nikada ne vraća ovamo. Gotovo niko iz ovih novih generacija ne postaje deo klana. Najveći deo radi za klanove, ali neće nikad postati pripadnici Kamore, kamoristi.  Njih klanovi ne žele, ne primaju ih u svoje redove, oni samo koriste tu ogromnu ponudu radne snage bez ikakvih znanja, ili pak poslovnog talenta. Mnogi od njih samo prevoze robu.  Nose rance pune hašiša u Rim. Mišići motora napeti do kraj njih granica za sat i po stižu do kapija glavnog grada. Zauzvrat ne dobij aju ništa, osim što im nakon dvadesetak obavljenih  pošiljki daju motor na poklon. Za njih je to dragocena zarada, neuporediva, svakako nešto do čega bi teško došli radeći neki  posao koji je moguće naći ovde. A ne znaju da prevoze robu od koje može da se zaradi deset puta više nego što vredi mo tor. Ne znaju to i ne mogu čak ni da zamisle. Ako ih presret ne neka kontrola, dobiće kaznu do deset godina, a kako nisu  pripadnici klana ne dobijaju plaćenu pravnu pomoć i poro5 Kazal di Principe, Đuljano, Krispano - mesta u provinciji Na pulj . -  Prim. p rev. 32 

dicama ne sleduje mesečna isplata, koju klan inače garantuje svojim članovima. U njihovoj glavi je samo brujanje auspuha i Rim, do koga treba stići. Izvesno vreme gorela je još poneka barikada, ali je pobu na sad već tinjala, stišavao se i bes demonstranata. Vrlo brzo  je sve utihnulo. Klanovi se nisu plašili pobune, niti meteža. Sto se njih tiče, neka se svi međusobno poubijaju, neka sve gori danima, njima to ništa ne znači. Ali pobuna bi zaustavila  posao. Parko Verde ne bi mogao da bude rezervoar za hitno  pretakanje jeftine radne snage. Svi, i to odmah, moraju da se smire. Svi moraju da se vrate na posao, to jest da budu na raspolaganju za eventualne radne zadatke. Na igru pobune morala je da se stavi tačka. Bio sam na Emanueleovoj sahrani. Petnaest godina na ne kim meridijanima planete samo su broj. Ako se na ovoj perife riji strada s petnaest godina, to viši liči na izricanje smrtne pre sude, a manje na nesrećni slučaj u kome se gubi život. Crkva  je bila prepuna, iz grla mnoštva mladića potamnelih lica po vremeno se čuo urlik i horsko skandiranje, ispred crkve: „Sa na-ma, u-vek ćeš bi-ti sa na-ma... u-vek s na-ma...“ Navijači to obično skandiraju kad neki slavan igrač završava karijeru. Kao da su na stadionu, ali bio je to samo hor besa. Sve je vrvelo od  policajaca u civilu koji su nastojali da se drže po strani. Svi su ih prepoznali, ali ovo svakako nije bilo mesto za čarke. U crkvi sam odmah uspeo da ih prepoznam; u stvari, oni su identifikovali mene, moje lice se nije poklopilo sa podacima njihove mentalne arhive. Kao da raspiruje moje sumračno raspolože nje, jedan od njih mi priđe i reče: „Ovde su sve sami prestu  pnici. Dileri droge, lopovi, pomagači u prikrivanju ukradene robe, u otimačinama... ima tu čak i prostitucije. Niko ovde nije čist. Sto ih više umre, bolje je za sve...“  Na takve reči reaguje se krošeom ili udarcem glavom u nos. Ali to je zapravo bila misao u svačijoj glavi. Možda čak i mudra misao. Ovo su momci koji će zaraditi doživotnu robiju za kra đu robe u vrednosti od dvesta evra - talog, surogati ljudi, di33 

leri droge - posm atrao sam sve njih, jednog po jednog. Niko od njih nije imao više od dvadeset godina. Otac Mauro, paroh koji je služio posm rtnu misu, znao je pred kim se nalazi. Znao  je i da ti momci nemaju oreol nevinosti. „Danas nije umro heroj...“ Ruke mu nisu bile široko otvorene, kao u popova koji čita  ju biblijske parabole nedeljom. On je čvrsto stisnuo pesnice.  Ni traga od propovedničkog tona. Kada je počeo da govori, glas mu je bio nagrizen nekakvom čudnom promuklošću, kao kad čovek progovori posle dugog unutrašnjeg dijaloga. Govo rio je nekako ljutito, bez imalo blagosti i samilosti prema tom  biću, i nije odgovornost za njegova dela prebacivao ni na kog drugog. Podsećao je na nekog od onih južnoameričkih sveštenika za vreme gerilskih pobuna u Salvadoru, koji, umorni od opela  posle silnih masakara, nisu više u stanju ni da saosećaju, već mogu samo da urlaju. Ali ovde niko nije čuo za Romera. Otac Mauro ima retku energiju. „М а kolika da je Emanueleova od govornost, ipak je imao petnaest godina. Deca koja se rađaju u drugim delovima Italije u tim godinama idu na bazen, u  plesnu školu. Ovde nije tako. Naš Otac će pokazati razumevanje za to što je grešku počinio dečak od petnaest godina. Ako  je petnaest godina na jugu Italije dovoljno da se radi, da se  pljačka, da se ubija i bude ubijen, onda te godine moraju biti dovoljne da se za to i preuzme odgovornost.“ Onda je snažno udahnuo zagušljiv vazduh u crkvi: „Ali pet naest godina je opet toliko malo da nas to nagoni da pogle damo bolje u pozadinu ovakve smrti i obavezuje nas da ravnomerno raspodelimo odgovornost. Petnaest godina je doba koje kuca na vrata savesti onih što u prazno pričaju o zakonu, radu, obavezama. Doba koje na ta vrata ne kuca, već grebe kandžama.“ Paroh je završio propoved. Niko nije razumeo do kraja šta  je hteo da kaže, nije tu bilo predstavnika vlasti i institucija. Odjednom se čitava masa uzburkala. Č etiri čoveka iznosila su kovčeg iz crkve, ali odjednom kovčeg više nije bio samo na 34 

njihovim ramenima, već je plutao nošen masom. Svi su hteli da ga dotaknu, kao što publika dodiruje rok zvezde kada se s bine bace m eđu fanove. Kovčeg se talasao na jezeru prstiju. Povorka motora formirala se iza mrtvačkih kola, dugačkog vo zila za prevoz mrtvih koje će Manua pren eti do groblja. Nepre stano su dodavali gas. I pritiskali papučicu kočnice u isto vre me. Brujanje motora zvučalo je kao hor koji prati Emanuelea na poslednjem putovanju. Uz škripu guma, uz razdirući jecaj auspuha. Kao da hoće da ga motorim a isprate do same kapije onoga sveta. Za nekoliko sekundi sve je obavijao gust dim, osećao se miris benzina, uvlačio se u odeću. Pokušao sam da uđ em u sakristiju. Hteo sam da porazgovaram sa sveštenikom koji je održao onaj žučni govor. Preduhitrila me je jedna žena. Htela je da m u kaže da je momak u stvari to sam tražio, da ga  porodica nije ničemu naučila. A o nda mu je ponosno rekla: „Moji bratanci, iako nemaju posao, nikada ne bi krali...“ I nastavila nervozno: „А šta je naučio ovaj momak? Ništa?“ Sveštenik je spustio pogled. Ona je bila u trenerci. Nije po kušao da odgovori, nije je čak ni pogledao u lice, nastavljajući da zuri u njene patike samo je promrmljao: „Ovde se jedino može naučiti da se um re.“ „Šta, oče?“ „Ništa, gospođo, ništa.“ Ali nisu svi ni pod zemljom. Nisu svi završili u kaljuzi pora za. Za sada. Još ima fabrika koje uspešno rade. Ova preduzeća imaju dovoljno potencijala da se nose s tržištem kineske radne snage i to tako što šiju poznate robne marke. Brzina i kvalitet. Izuzetno visok kvalitet. Monopol nad kvalitetom ekskluzivne odeće i dalje drže oni.  Made in Italy   proizvodi se ovde. Kaivano, Sant’Antimo, Arcano i čitav Las Vegas Kampanije. „Lice Italije u svetu“ ima crte tkanine koja pokriva golu lobanju na puljske provincije. Velike marke opet ne šalju baš sve u zemlje istoka, ne naručuju baš svu robu na Dalekom istoku. Ovde fabrike niču u suterenima, u prizemljima gusto načičkanih kuća. Po šupama na periferiji u mestima na periferiji. Ovde 35 

se šije, kroji se koža, lepe se delovi obuće. Sve u preciznom  proizvodnom nizu. Ispred sebe vidiš leđa kolege, a radnik iza tebe tvoja. Radnik u proizvodnji tekstila radi oko deset sati na dan. Zarade se kreću od pet stotina do devet stotina evra. Cesto je prekovremeni rad dobro plaćen. Č ak i do petnaest evra više od cene redovnog radnog sata. Preduzeća retko ima  ju više od deset zaposlenih. U radnim prostorijama na jednom stolu obično stoji radio ili televizor. Na radiju se sluša muzika, a tu i tamo neko pevuši. Ali u časovima najžešćeg rada, sve utihne i čuje se samo kako tuče igla šivaćih mašina. Više od  polovine zaposlenih u ovim preduzećim a su žene. Veste su, kao da su se rodile za mašinom. Ove fabrike zvanično ne po stoje, a ne postoje ni zaposleni u njima. Ako bi se ozvaničio ovaj rad koji zahteva izuzetnu umešnost, cene bi skočile i roba ne bi imala svoje tržište; posao koji se ovde obavlja morao bi da se izmesti negde drugde. Ovdašnjim preduzetnicima do  bro je poznata ovakva logika. U ovim fabrikama često nema surevnjivosti izm eđu vlasnika i radnika. Ovde je klasni sukob kao biskvit um očen u mleko. I sam vlasnik je često nekadašnji radnik fabrike, radni dan provodi sa svojim zaposlenima, u istoj prostoriji, na istom mestu. Ako ne radi dobro, sam će pla titi, preko hipoteka i pozajmica. Autoritet koji on ima više je  pokroviteljski. Ovde se vode bitke za jedan dan odmora i koju  paru povišice. Nema ugovora, nema birokratije. Licem u lice. Samo ustupci koje čine vlasnici i molbe koje upućuju radnici; eto tako se defmišu radna prava i obaveze. Porodica vlasnika živi na gornjem spratu kuće-fabrike. U ovim fabrikama zapo slene žene često poveravaju decu na čuvanje ćerkama vlasni ka fabrika, koje postaju bebisiterke, ili pak njihovim majkama koje deci zamenjuju bake. Deca radnika rastu s porodicama  poslodavaca. Tako svi oni žive zajednički život i ostvaruju ho rizontalno postfordistički san - radnici i rukovodioci zajedno ručaju, idu u goste jedni drugima, i tako se osećaju kao deo iste zajednice. U ovim fabrikama niko ne spušta pogled. Radnici znaju da šiju ekskluzivnu odeću i znaju da su mizerno plaćeni. Ali jed no ne ide bez drugog. Rade da obezbede sebi najnužnije za 36 

život, rade najbolje što mogu, da nikom ne daju povoda da ih otera. Ovde ne postoji nikakav sistem zaštite. Prava, pravda, dozvole, odmori. Pravo sam stvaraš. Za odmor moliš. Ne smeš da se žališ. Sve se dešava onako kako mora. Ovde postoji samo tvoje telo, umešnost, šivaća mašina i plata. Nema preciznih  podataka o broju radnika koji ovde rade na crno. Ni o prijav ljenim radnicima koji svakoga meseca potpisuju priznanicu sa fiktivno isplaćenim iznosima. Sjen se spremao za učešće na jednoj licitaciji. Ušli smo u učionicu neke osnovne škole, u kojoj nije bilo ni dece ni uči telja. Samo su po zidovima bili okačeni listovi bristol hartije ispisane ogromnim slovima. U učionici je bilo dvadesetak lju di koji su predstavljali svoje firme, a Sjen je bio jedini stranac. Pozdravio se samo s dvojicom prisutnih, bez naročite srdačno sti. Jedn a kola su se parkirala u školskom dvorištu. U učionicu  je ušlo troje ljudi. Dva muškarca i jedna žena. Žena je nosila kožnu suknju, visoke potpetice, lakovane cipele. Svi su ustali da je pozdrave. Onda su ono troje seli na svoja mesta i licita cija je mogla da počne. Jedan od dvojice muškaraca povukao  je tri vertikalne linije na tabli. Napisao je ono što mu je žena diktirala. Prvi red: „800“ Bio je to broj komada odeće koju treba proizvesti. Žena je  precizirala vrstu tkanine i kvalitet izrade. Jedan od preduzetnika iz Sant’Antima priđe prozoru i okrenuvši leđa prisutnima  ponudi svoju cenu i rokove: „Č etrdeset evra po komadu za dva meseca...“  Na tabli ispisaše njegovu ponudu. „800/ 40 / 2“ Lica preostalih preduzetnika nisu odavala zabrinutost. Ova  ponuda nije prelazila granicu mogućeg. To se očigledno do  palo svima. Ali naručioci nisu bili zadovoljni. Licitacija je i da lje tekla. Licitacije koje velike italijanske robne marke organizuju na ovakvim mestima potpuno su neobične. Posao niko ne gubi ali ga niko ni ne dobija. Igra se sastoji u tome da se učestvuje 37 

ili ne učestvuje u nadmetanju. Neko daje ponudu, određuje troškove i cenu koje može da podnese. Ali ako njegovi uslovi budu prihvaćeni, to ne znači da je posao dodeljen samo njemu. Njegova ponuda je kao znak pištaljke za početak trke koju i drugi ponuđači mogu pokušati da istrče. Kada naruči oci posla prihvate neku cenu, prisutni ponuđači i dalje mogu da odluče hoće li da učestvuju ili ne; ako hoće, onda dobijaju materijal. Tkanine. Šalju ih direktno u napuljsku luku, odakle ih svaki ponuđač lično preuzima. Ali će samo jedan biti ispla ćen po završenoj isporuci. Onaj koji prvi isporuči naručenu odeću, i samo ako je izrada visokog kvaliteta. Ostali ponuđači koji su učestvovali u nadmetanju mogu da zadrže materijale, ali neće dobiti ni pare. Modne kuće zarađuju toliko da im žr tvovanje materijala ne predstavlja značajan gubitak. Ako pak neki ponuđač nekoliko puta zaredom ne isporuči robu, a lici tacije mu služe samo kao prilika za dobijanje besplatnih ma terijala, biva diskvalifikovan iz narednih nadmetanja. Na ovaj način, posrednici koji rade za velike robne marke obezbeđuju  brzu proizvodnju; ako neka firma sporije radi, naći će se već neka druga da je zameni. Probijanje rokova nije dozvoljeno u  poslovima s visokom modom. Iz jedne školske klupe podigla se i druga ruka, na ženi no ogromno zadovoljstvo. Taj preduzetnik je bio veoma lepo obučen, izuzetno elegantan. „Dvadeset evra za dvadeset pet dana.“  Na kraju su prihvatili ovu poslednju ponudu. Prijavilo se se još devet ponuđača od uk upno njih dvadesetoro. Č ak se ni Sjen nije usudio da prihvati ovaj posao. Nije bio u stanju da garantuje brzinu i kvalitet u tako kratkim rokovima i po tako niskoj ceni. Kad se licitacija završila, žena je pokupila imena  ponuđača, adrese fabrika, brojeve telefona. Pobednik je sve  pozvao na ručak u svojoj kući. Njegova fabrika nalazila se u  prizemlju; na prvom spratu živeo je sa ženom, a na drugom je  bio njegov sin. On je ponosno pričao: „Č ekam dozvolu da podignem još jedan sprat. I drugi sin mi se ženi.“

38 

Dok je ulazio u kola, pričao je i dalje o svojoj porodici, koja  je rasla, kao i njegova kuća. „Ne dajte nikad muškarcima da nadziru radnice, oni samo stvaraju nevolju. Imam dva sina i obojica su se oženili našim radnicama. Dovedite pedere da rade. Stavite pedere da budu  poslovođe, kao što se to nekad radilo...“ Zaposleni u njegovoj fabrici pridružili su se zdravici za do  bijem posao. Radiće u veoma naporn im smenama, u prvoj smeni od šest do dvadeset jedan, s jednočasovnom pauzom za ručak, u drugoj od dvadeset jedan do šest ujutru. Sve radnice su bile našminkane, imale su minđuše i radne mantile koji su ih štitili od lepka, prašine, masti mašina. Kao Supermen koji ispod odela već nosi svoj plavi kostim, tako su i ove devojke ispod radne uniforme već bile obučene kao za izlazak. Muš karci su, međutim, bili prilično zapušteni, nosili su dukseve i radne pantalone. Nakon zdravice, domaćin kuće odvojio se u stranu s jednim od gostiju. Njemu su se pridružili i svi oni koji su prihvatili posao po ceni određenoj na licitaciji. Oni se nisu krili, samo su poštovali stari običaj da se o poslu ne govori za stolom. Sjen mi je objasnio do detalja ko je bio taj gost. U potpunosti je odgovarao zamišljenoj predstavi o ban karima. On je trebalo da obezbedi firmama novčana sredstva za proizvodnju i razgovarao je s prisutnima o visini kamate. Ali nije to bio predstavnik neke banke. Italijanske robne marke  plaćaju tek po završenom poslu. To jest, tek po prihvatanju isporučene robe. Plate, troškovi proizvodnje, špedicija: sve to ide na teret samog proizvođača. Klanovi su, zavisno od teri torije na kojoj deluju, ti koji pozajmljuju potrebna sredstva fabrikama. U Arcanu je to klan Di Lauro, u Sant’Antimu klan Verde, u Krispanu je to porodica Č enamo, i tako dalje, po  jedan klan za svaku oblast. Kamora obezbeđuje sredstva za rad ovim firmama, uz veoma niske kamate. Od 2 do 4 posto. A opet, nijedno preduzeće ne bi trebalo više od njih da ima  pravo na dobijanje bankarskih kredita: proizvode ekskluzivnu odeću, odeću za tržište nad tržištima. Ali sve ove fabrike rade u tajnosti, a direktori banaka ne posluju s duhovima. Kamora  je takođe i jedina koja radnicima obezbeđuje sredstva da po 39 

kriju učešće u nekom kreditu. Samo na ovaj način, u opštinama u kojima više od četrdeset posto stanovništva živi od rada na crno, šest od deset porodica ipak uspeva da kupi kuću. Č ak i preduzeća koja ne zadovolje potrebe velikih marki naći će kupca. Sve će prodati klanovima, koji onda tu robu izbacuju na tržište krivotvorene odeće. Sve kolekcije s modnih pista, sav glamur mondenskijih premijera nastaje ovde. U oblasti  Napulja i Salenta.6 Ovde su glavni centri proizvodnje tekstila na crno. Mesta u Las Vegasu i ona smeštena u unutrašnjosti rta Santa Marija di Leuka: Kazarano, Trikaze, Tavijano, Melisano, to jest donji Salento. Odavde kreću. Iz ove rupe. Sva roba ima nepoznato poreklo. To je zakon kapitalizma. Ali gledanje u tu rupu, provalija koja se otvara pred tobom, sve to izaziva nekakav čudan osećaj. Nekakvu teskobnu težinu. Kao kada se istina oseća stomakom. Među radnicima vlasnika firme koji je dobio posao upo znao sam jednog koga je odlikovala naročita umešnost. Zvao se Paskvale. Bio je suvonjav. Visok, veom a mršav i nekako „iz dubljen“: visina mu je povijala ramena, presecala ga je u vratu. Ličio je na kuku. On je izrađivao komade odeće po crtežima koje su direktno slali modni kreatori. Modeli poslati samo za njegove ruke. Plata mu se nije menjala, menjali su se jedino radni zadaci. Pa opet je izgledao nekako zadovoljno. Paskvale mi je odm ah p ostao simpatičan. O d trenutka kada sam ugle dao njegov veliki nos. Imao je nekako staro lice, iako je bio ve oma mlad. Lice večito zagnjureno među makaze, krojeve, dok mu prsti miluju šavove tkanina. Paskvale je bio jedan od retkih koji je direktno mogao da kupi materijale. Neke robne marke - s punim poverenjem u njegovu veštinu - naručivale bi ma terijale direktno iz Kine a njemu poveravale proveru njihovog kvaliteta. Tako su se Sjen i Paskvale i upoznali. U luci, gde smo  jednom prilikom zajedno ručali. Posle ručka, Sjen i Paskvale su se pozdravili. Sjen i ja smo odmah ušli u automobil. Kre 6  pre v.

Salento, oblast u regiji Apulija, „peta“ italijanske čizm e. - P r i m .

40 

nuli smo ka Vezuvu. Obično se vulkani predstavljaju zagasitim  bojama. Vezuv je zelen. Posmatran iz daljine, izgleda kao ogro man ogrtač od mahovine. Pre nego što je auto krenuo putem koji vodi do mestascâ u podnožju Vezuva, kola su skrenula u dvorište jedne kuće. Tu nas je čekao Paskvale. Nisam razumeo šta se događa. Izašao je iz svojih kola i smestio se pravo u ge pek Sjenovog automobila. Zatražio sam objašnjenje: „Šta se događa? Zašto u gepek?“ „Ne brini. Idemo sad u Tercinjo, u fabriku.“ Č ovek koji je seo za volan ličio je na Minotaura. On je izašao iz Paskvaleovog automobila i činilo se da napamet zna šta treba da radi. Ubacio je u rikverc, isterao kola iz dvorišta i, pre no što smo izašli na put, izvukao je pištolj. Repetirao ga je i stavio sebi među noge. Prestao sam da dišem, a Mino taur je, posmatrajući me u retrovizoru, video da ga gledam zabrinuto: „Jednom zamalo da nas ubiju.“ „Ко to?“ Tražio sam da mi sve objasne od početka. „Oni koji ne žele da Kinezi nauče da rade visoku modu. Oni koji iz Kine hoće samo materijale i tačka.“  Nisam razumeo. I dalje mi nije bilo jasno. Umešao se Sjen, objašnjavajući mi sve svojim uobičajeno umirujućim tonom. „Paskvale nas podučava. Uči nas da šijemo visokokvalitetnu odeću, što nam inače još ne daju da radimo. Uči nas da kro  jimo....“ Minotaur je, nakon kratkog Sjenovog izlaganja, hteo da mi objasni zašto nosi pištolj. „Dakle... jednom je neki tip samo iskočio pred nas, baš tu, vidiš, nasred ulice i zapucao je na kola. Pogodio je motor i bri sače. Da su hteli da nas ubiju, sigurno bi to i uradili. Bilo je to samo upozorenje. Ali ako opet probaju, ja sam spreman.“ Minotaur mi je objasnio da je najbolje držati pištolj između  butina dok se vozi, jer ako se stavi iznad volana to će usporiti  pokrete i smanjiti brzinu kojom se grabi pištolj. Put do Tercinja išao je uzbrdo, a zbog stalnog pritiskanja kvačila širio se nepodnošljiv smrad. Nije me toliko plašila moguća paljba iz 41

autom atskog oružja koliko to da će zbog trzaja automobila pi štolj opaliti vozaču pravo u testise. Ipak smo stigli bezbedno. Č im se auto zaustavio, Sjen je pošao da otvori gepek. Iz ge peka je izašao Paskvale. Ličio je na zgužvanu maramicu, koju neko hoće da ispegla. Prišao mi je i rekao: „Svaki put ista priča, kao da sam neki kriminalac. Bolje je ipak da me ne vide u kolima. Inače...“ I pokazao je rukom kao da mu neko seče grkljan. Fabrička hala je bila velika. Ne ogromna. Sjen mi ju je ponosno po kazivao. Ovaj hangar bio je u njegovom vlasništvu i u njemu  je bilo smešteno devet malih proizvodnih ogranaka, kojima su rukovodili Kinezi. Hangar je ličio na šahovsku tablu. Svaka fabrika imala je svoje radnike i odvojene radne stolove. Kao što su radile fabrike u Las Vegasu, tako je Sjen organizovao i proizvodnju ovih ogranaka. I on je svakoj od ovih fabrika  poveravao poslove preko nadmetanja. Metod je bio isti. Nije dozvoljavao da se deca vrzmaju u radnom prostoru, a smene  je organizovao kao u italijanskim preduzećima. Ako bi ove fa  brike šile još i za račun drugih preduzeća, on nije imao obave zu da im obezbedi avans za proizvodnju. Sjen je tako postajao  pravi preduzetnik u sektoru italijanske mode. Kineske fabrike u Kini predstavljale su konkurenciju kine skim fabrikama u Italiji. Tako su kineske četvrti u Pratu,7 Rimu i na pola teritorije Italije bile osuđene na propast: njihov pređašnji rast bio je tako vrtoglav da je morao da usledi i strmoglav pad. Kineske fabrike mogle su da prežive samo na jedan način: da obuče svoje radnike da stručno rade i odeću visoke mode, da nauče da izrađuju ekskluzivnu garderobu. Da nauče od Italijana, od vlasnika fabrika rasutih p o Las Vegasu, da obu stave proizvodnju odeće niskog kvaliteta, da oni sami po stanu na jugu Italije fabrike koje će šiti za ugledne robne marke. Da zauzmu mesto, logiku, osvoje prostor i usvoje način rada italijanskih fabrika na crno i da se okušaju u istom poslu. Ali da  proizvode veće količine po nižoj ceni. 7 Grad u Toskani, u ko me živi m nog o Kineza i i ima dosta kineskih fabrika. -  Prim. prev. 42 

Paskvale je iz kofera izvadio komad tkanine. Bio je to mate rijal za odelo koje treba da iskroji i sašije u svojoj fabrici. On  je međutim sve to obavljao ovde, na radnom pultu jedne od ovih fabrika, a sve vreme kamera ga je snimala, dok je slika  prenošena preko ogromnog platna iza njegovih leđa. Jedna devojka s mikrofonom u ruci prevodila je na kineski ono što  je govorio. Bilo je to njegovo peto predavanje. „Šavovima morate da posvetite izuzetnu pažnju. Moraju da  budu veoma neupadljivi, ali nikako nevidljivi.“ Kineski trougao. San Đ uzepe Vezuvijano, Tercinjo, Oktavi jano.8 To je jezgro kineske proizvodnje tekstila. Sve ono što se dešava u kineskim zajednicama čitave Italije, dogodilo se najpre u Tercinju. Sve je najpre proizvedeno ovde, izrađeno  po prvi put, ovde su se dogodila čak i prva ubistva. Ovde je ubijen Vang Dingđm, četrdesetogodišnji imigrant, koji je sti gao iz Rima da se pridruži sunarodnicima u nekom slavlju. Pozvan je na slavlje, a onda su mu pucali u glavu. Vang je  bio zmijska glava, to jest vođa. Održavao je kontakte s pekinškim kriminalnim kartelima koji organizuju ilegalne ulaske kineskih državljana. Č esto razne zmijske glave dolaze u su kob s naručiocima ljudske robe. Obećavaju preduzetnicima određenu količinu ljudi koju potom ne isporuče. Kao što se  preprodavač droge ubije zato što je zadržao za sebe deo zara de, tako se ubija i zmijska glava kad zakida na svojoj robi, na ljudima. Ali ne umiru jedino mafijaši. Izvan fabričkog kruga, na vratima jedne kuće stajala je slika veoma mlade devojke. Lepog lica, ružičastih jagodica, crnih očiju uokvirenih gustim trepavicama. Stajala je baš na mestu koje je, u tradicionalnoj ikonografiji, rezervisano za žuto Maovo lice. Bila je to Džang Sjangbi, devojka koja je pre nekoliko godina ubijena i bačena u bunar. Bila je trudna. Ona je radila ovde. Zapala je za oko nekom ovdašnjem mehaničaru; prošla je ispred njegove rad nje, dopala mu se i ovom je to bilo dovoljno da pomisli da je njegova. Kinezi rade kao životinje, gamižu kao zmije, tiši su od gluvonemih, nemaju nikakav otpor i volju. To je aksiom 8Mesta u napuljskoj provinciji. -  Prim. pre v. 43 

u glavi svakog od njih, ili gotovo svakog. Džang se pobunila,  pokušala je da pobegne kad joj je mehaničar prišao, ali nije mogla da ga prijavi. Bila je Kineskinja, a Kinezi ne smeju da  budu vidljivi. Mehaničar je ponovo pokušao i već to drugo odbijanje bilo je dovoljno. Šutirao ju je sve dok se nije onesvestila a onda joj je prerezao grkljan i bacio telo u arteški bunar, gde je danima trulilo. Paskvale je znao za tu priču, veoma ga  je potresla; kad god bi ovde držao predavanja, uvek bi pitao njenog brata kako je, da li mu nešto treba, i dobijao bi večito isti odgovor: „Ništa, hvala.“ Paskvale i ja smo postali prilično bliski. Ličio je na proroka dok je govorio o tkaninama. Toliko je sitničario kad bismo obilazili radnje, nismo mogli čak ni da šetamo jer je zastajao ispred svakog izloga, komentarisao kroj nekog sakoa ili se stideo umesto kreatora neke suknje. Bio je u stanju da predvidi koliki je vek trajanja nekog modela pantalona, sakoa, odela. Da kaže koliko će pranja moći da istrpi tkanina pre nego što se istegli. Paskvale me je uveo u složeni svet tekstila. Č ak sam mu i dolazio u kuću. Uveseljavala me je njegova porodica, nje govo troje dece, njegova žena. Uvek su svi bili u nekom poslu, ali tu nikad nije vladao metež. I te večeri njegova mala deca trčkarala su bosa po kući. Ali nisu dizala buku. Paskvale je uključio televizor i rasejano je zurio u ekran menjajući kanale; žmirkao je kao da je kratkovid, iako je odlično video. Nismo ništa pričali, ali tišina kao da se zgušnjavala. Luiza, njegova žena, kao da je nešto predosetila, prišla je televizoru i odm ah  pokrila usta rukama, kao kad se prigušuje vrisak pred neka kvim strašnim prizorom. Na televiziji je Anđelina Džoli gazila crveni tepih na dodeli Oskara, obučena u prelep komplet od  belog satena. Jedan od onih koji se šiju po meri, model koji italijanski kreatori, nadmećući se međusobno, nude zvezdama. Taj kom plet sašio je Paskvale u jednoj fabrici koja je radila na crno u Arcanu. Samo mu je rečeno: „Ovo ide u Ameriku.“ Paskvale je izradio na stotine komada odeće koji su otišli u SAD. Odlično se sećao tog belog kompleta. I dalje je pamtio njegove mere, baš sve. Širinu okovratnika, milimetre u zglob44 

nim prevojima. I pantalona. Uvlačio je ruke u nogavice pantalona i pred očima mu je i dalje bilo to zamišljeno golo telo, onako kako ga zamišlja svaki krojač. Golo telo bez erotizma, ocrtano u svojoj mišićnoj masi, u keramici kostiju. Golo telo koje treba obući, uspostaviti pravi odnos između mišića, kosti  ju i držanja. Otišao je po materijal u luku, dobro se sećao tog dana. Naručili su mu tri kompleta, ne rekavši mu ništa. Znali su kome su namenjeni, ali niko mu to nije saopštio. U Japanu se za krojača prestolonaslednikove neveste prire đuju ceremonijalne zakuske; jedne berlinske novine posvetile su šest stranica krojaču prve nemačke žene kancelara. Na tim stranicama hvaljeno je njegovo majstorsko umeće, fantazija, elegancija izrade. Paskvale je kipteo od besa, ali za taj bes nije  bilo oduška. Pa ipak, mora da postoji pravo na zadovoljstvo, ako je neko za nešto zaslužan, onda m u valja odati priznanje. Osećao je u dubini duše, nekim delićem stomaka, da je ura dio odličan posao i želeo je da to može da kaže glasno. Znao  je da zaslužuje nešto više. Ali ništa mu nisu rekli. Slučajno je to saznao, gotovo greškom. Osećao je jedino jalovi bes, bes za koji postoji mnogo razloga, ali s kojim ne može ništa. Nije smeo nikome to da kaže. Č ak ni da šapne za sutrašnje izdanje novina. Nije mogao da kaže: „Ovaj komplet sam ja sašio.“ Niko ne bi poverovao u tako nešto. U noći Oskara, Anđelina Džoli nosi komplet koji je sašiven u Arcanu, komplet koji je sašio Paskvale. Maksimum i minimum. Milioni dolara i šest stotina evra mesečno. Kada čovek već učini sve što je moguće, kada se talenat, umeće, veština i trud sliju u jednom činu, u jednom ljudskom delu, i kada sve to ne znači ništa, onda se u njemu  jedino rađa volja da legne na pod, da poto ne u ništavilo. Da lagano nestane, da pusti da ga pregaze minuti, da utone kao u živi pesak. Da prestane da radi bilo šta. I da se bori za vazduh, samo toliko. Ništa više. Ionako ništa što uradi ne može done ti nikakvu promenu: čak ni komplet sašiven za Anđelinu Džoli, koji ona nosi na svečanosti dodele Oskara. Paskvale je izašao iz kuće, nije čak ni zatvorio vrata za so  bom. Luiza je znala kuda se uputio, znala je da će otići u Sekondiljano i znala je s kim će se sresti. Onda se bacila na kauč 45 

i uronila lice u jastuk kao devojčica. Ne znam zašto, ali kad je Luiza počela da plače, setio sam se stihova Vitorija Bodinija.9 Stihova pesme koja je opisivala šta su radili seljaci s juga da bi se spasli odlaska u vojsku, pogibije u rovovima u Prvom svetskom ratu, u odbrani granica za koje nisu ni znali da postoje. Pesma je išla ovako: U vreme onog rata seljaci i krijumčari / stavljali bi sebi listove ksanti-jake10 pod mišku / i tako bi se razboljevali. / Tobožnja groznica, lažna malarija / drhtali su i cvokotali zubima / i to beše njihov sud / o vladama i istoriji. I Luizin plač mi je izgledao kao sud o vladama i istoriji. Ne samo kao davanje oduška sebi. Ne kao nezadovoljstvo zbog neproslavljenog uspeha. Izgledao mi je kao dopunjeno po glavlje Marksovog Kapitala,  paragraf iz  Bogatstva naroda Adama Smita, pasus iz Opšte teorije zap oslenosti  Džona Majnarda Kejnza, rečenica iz Protestantske etike i du ha ka pita liz m a  Maksa Vebera. Kao jedna dodata ili pak oduzeta stranica. Koju su zaboravili da napišu ili su je napisali, ali na margi nama. Nije to bio očajnički čin, već analiza. Oštra, detaljna,  precizna, argumentovana. Zamišljao sam Paskvalea na ulici, čuo sam snažan bat njegovih koraka, kao da otresa sneg s bakandži. Kao dečak koji se pita zašto život mora da bu de toliko  bolan. Sve do tada, uspevao je da se uzdrži, da radi svoj posao, da želi da ga radi. I da ga radi kao niko drugi. Ali u tom času, kad je video taj komplet, to telo kako se kreće u materijalu koji je on milovao, osetio je strašnu usamljenost. Najveću mo guću usamljenost. Zato što, kada nešto postoji samo oivičeno u sopstvenom telu i lobanji, kao da ni ne postoji. I tako i rad, kad služi samo tom e da nas održava na površini, kada je jedi no preživljavanje i služi isključivo nama samima, predstavlja najgoru od svih usamljenosti. 9Vittorio Bod ini (Bari, 1914 - Rim, 197 0), italijanski pesnik i pre vodilac. -  Prim. p rev. 10Sorta duvana. -  Prim . prev. 46 

Video sam Paskvalea dva meseca kasnije. Vozio je kamion. Prevozio je svakakvu robu - legalnu i nelegalnu - za račun  preduzeća povezanih s klanom Ličardi iz Sekondiljana. Ili je  barem on tako mislio. Najbolji krojač na kugli zemaljskoj vo zio je kamione Kamore između Sekondiljana i jezera Garda. Pozvao me je na ručak, provozao me u svom ogromnom ka mionu. Ruke su mu bile crvene, a zglavci na prstima ispucali. Kao i svim kamiondžijama koji satima drže volan, ruke su m u se ledile a cirkulacija zaustavljala. Nije bilo vedrine na njego vom licu, odlučio se za taj posao iz inata, iz inata svojoj sud  bini, kao da je on sam šutnuo sopstveni život u zadnjicu. Ali nije se neprestano moglo trpeti, iako je to što je poslao sve do đavola za njega značilo teži život. Dok smo jeli, ustao je da pozdravi nekog druga. Ostavio je novčanik na stolu. Video sam da iz jedne kožne pregrade viri stranica novina presavije na načetvoro. Otvorio sam je. Bila je to jedna fotografija, na slovna strana s Anđelinom Džoli odavenom u belo. U komplet koji je sašio Paskvale. Sako obučen direktno na kožu. Trebalo  je imati talenta da se to telo obuče, a da ipak ostane otkrive no. Materijal mora da prati telo, da pusti da se ocrtava samo  pokretima. Siguran sam da Paskvale ponekad, recimo kad svi završe s  jelom, kad deca iscrpljena od igre zaspe potrbuške na kauču, dok žena pre pranja sudova telefonira majci, siguran sam da njemu baš u takvim trenucima naiđe želja da otvori novčanik  i pogleda tu naslovnu stranu. I siguran sam da je Paskvale srećan dok gleda to remek-delo koje je stvorio svojim rukama.  Nekako ljutito srećan. Ali to niko nikada neće saznati.

41

Sistem

Upravo je Sistem hranio veliko međunarodno tržište odeće, ogromni arhipelag italijanske elegancije. U svaki kutak planete stigla su preduzeća, ljudi, proizvodi Sistema. Sistem, pojam koji je ovde svima poznat, ali koji negde drugde još treba deši frovati, nepoznata odrednica za one koji ne poznaju dinamiku moći kriminalne ekonomije. Kamora je nepostojeća reč, reč koju koriste pajkani. Reč za sudije i novinare, scenariste. Reč koja je smešna pripadnicima Kamore, tek generička oznaka,  pojam za proučavaoce, pohranjen u istorijskoj dimenziji. Reč kojom se određuju pripadnici nekog klana je Sistem: „Pripadam Sistemu Sekondiljana“. Reč puna značenja, više označava mehanizam nego neku strukturu. A kriminalna organizacija se izjednačava sa svojim mehanizmima poslovanja, poslovna dijalektika predstavlja sam kostur klana. Sistem Sekondiljana je držao čitavu mrežu proizvodnje tekstila, napuljska periferija je bila prava proizvodna zona, istinski poslovni centar. Sve ono što se negde drugde ne bi moglo  postići zbog ograničenja koja se inače nameću ugovorima, zakonom, autorskim pravima, postajalo je dostižno u severnom delu Napulja. Poslovna snaga klanova koncentrisala se na p eriferiji, što je omogućavalo obrtanje astronomskih kapitala, nezamislivih za bilo koji legalni tok proizvodnje. Klanovi su  pokrenuli čitave ogranke proizvodnje tekstila i izrade obuće i kožne galanterije, prave fabrike koje mogu da proizvode ode ću, jakne, cipele i košulje identične robi velikih italijanskih modnih kuća. 48 

Ovde su klanovi raspolagali visokokvalifikovanom radnom snagom, koja se decenijama obučavala šijući odeću po ugledu na najprestižnije modele italijanskih i evropskih kreatora visoke mode. Isti oni veliki majstori koji su radili na crno za najpoznatije robne marke radili su i za klanove. Ne samo da je izrada bila savršena nego su i materijali bili identični, kupljeni direktno na kineskom tržištu, ili su ih pak same velike robne marke slale fabrikama koje učestvuju na nadmetanjima za do  bijanje posla. Odeća koju su kopirali klanovi Sekondiljana nije  bila klasična lažna roba, loša imitacija, nešto što sam o liči na autentični proizvod. Bila je to neka vrsta krivotvorenoauten tične robe. Komadu odeće je nedostajao samo onaj poslednji  pečat, odobrenje matične kuće, njena marka, ali klanovima to odobrenje nije ni bilo potrebno. Klijenta su, uostalom, svuda u svetu, zanimali jedino kvalitet i model. Marka je bila tu, kva litet takođe. Ništa drugačije od originala. Klanovi Sekondiljana razvili su u čitavom svetu svoju distributivnu mrežu, i tako su sebi omogućili pristup čitavim lancima prodavnica i osva janje međunarodnog tržišta odeće. Ova mreža je obuhvatala takođe i outlet   prodavnice. Proizvodi nešto slabijeg kvaliteta imali su već drugo tržište, prodavali su ih ulični prodavci afričkog porekla, ili su završavali na tezgama. Nijedan proizvedeni komad nije se bacao. Od fabrike do prodavnice, od trgovca na malo do distribucije na veliko, u svakoj fazi učestvovalo je na stotine firmi i radnika, na hiljade ruku i preduzetnika, koji su se laktali da uđu u krupne poslove trgovine tekstilom kojima su upravljali klanovi Sekondiljana. Sve ovo je koordinirao i vodio Direktorijum. Stalno sam slušao ovaj termin. U svakom baru u kome su ljudi razgovarali 0 poslu ili kukumavčili zbog nedostatka istog moglo se čuti: „Direktorijum je tako hteo.“ „Direktorijum treba da se zauzme 1da proširi poslove.“ Sve je to ličilo na delove nekog razgovora iz doba Napoleona. Direktorijum je bilo ime koje su sudije Okružne direkcije za borbu protiv mafije  DDAU iz Napulja 11DDA (.Direzione Distrettuale Antimafia)   Okružna direkcija za borbu protiv mafije i DNA (Direzione Nazionale Antimafia)  Na49 

 dale ekonomskoj, finansijskoj i operativnoj strukturi sastavljenoj od preduzetnika i bosovazastupnika brojnih porodica Kamore iz severnog dela Napulja. Ova struktura je imala izrazito ekonomske ciljeve. Direktorijum  čije ime podseća na kolektivni organ francuskog Termidora  predstavlja realnu vlast organizacije više od njenih oružanih odreda, odnosno vojnih jedinica. Deo Direktorijuma činili su klanovi povezani sa savezom Sekondiljana, kartel Kamore koji je obuhvatao brojne porodice: Ličardi, Kontini, Malardo, Lo Ruso, Boketi, Stabile, Pre stijeri, Bosti, a takođe i porodice koje su uživale veću autonomiju, Samo i Di Lauro. Teritorija koju su zauzimali obuhvatala  je Sekondiljano, Skampiju, Pišinolu, Kjajano, Mijano, San Pje tro a Patijerno, Đ uljano i Pontičeli.12 Vremenom su pojedini klanovi sticali sve veću autonomiju, što je prouzrokovalo konačno urušavanje organske strukture Saveza. Što se tiče proizvodnog dela, u Direktorijumu su sedeli preduzetnici brojnih  preduzeća kao što su Valent, Vip Moda, Vokos, Vitek,  za koja su se u Kazoriji, Arcanu, Melitu šile kopije odeće Valentina, Ferea, Versačea, Armanija. Kasnije se ta odeća prodavala u svakom kutku planete. Istraga iz 2004. godine, koju je vodio državni tužilac Filipo Beatriče iz Direkcije za borbu protiv mafije u Napulju, dovela je do razotkrivanja čitave ekonomske imperije napuljske Kamore. Sve je počelo od jedne sitnice, kakve inače mogu da prođu skoro neopaženo. Istraga je utvrdila da u jednoj prodavnici odeće u Nemačkoj,  Nenec fešn u Drezdnerštrase 46 u gradu Č emnicu, „radi“ jedan od bosova iz Sekondiljana. To im se učinilo veoma čudno. Ispostavilo se da ta prodavnica pripada njemu, i da se samo vodi na fiktivnog vlasnika. Prateći ovaj trag, došlo se do čitave proizvodne i trgovačke mreže klanova Sekondiljana. Istraga koju je spro cionalna direkcija za borbu protiv mafije su specijalno konstituisana tela italijanskog javnog tužilaštva, koja uz pomoć DIA (Direzione Investigativa Antim afia ) - Istražne direkcije za borbu protiv mafije, koordiniraju istrage vezane za organizovani kriminal. - Prim. prev. 12Napuljske gradske četvrti i pogranične opštine. - Prim. prev. 50 

vela Direkcija za borbu protiv mafije iz Napulja uspela je, zahvaljujući kriminalcima „pokajnicima“13 i prisluškivanim telefonskim razgovorima, da rekonstruiše čitave trgovačke mreže klanova, od magacina do prodavnica.  Nije bilo mesta na kome nisu razgranali svoje poslove. U  Nemačkoj su prodavnice i magacini bili smešteni u Hamburgu, Dortmundu, Frankfurtu. U Berlinu su držali prodavnice  Laudano, na adresi Gnajzenauštrase 800 i Viclebenštrase 15, u Španiji u Paseo de la Ermita del Santo 30, u Madridu, i još u Barseloni; u Belgiji u Briselu, u Portugalu u Portu i Boavišti; u Austriji u Beču, u Engleskoj u jednoj prodavnici jakni u Londonu, potom u Irskoj, u Dablinu. U Holandiji u Amsterdamu, u Finskoj i Danskoj, u Sarajevu i u Beogradu. Prešavši Atlantik, klanovi Sekondiljana investirali su i u Kanadi i u Sjedinjenim Državama, dospevši čak i do Južne Amerike. Na adresi Dže vlan drajv 253, u Montrealu i u predgrađu Vudbridž, u Onta riju; mreža u SAD je bila ogromna, milioni farmerki prodavali su se u prodavnicama u Njujorku, Majami Biču, Nju Džerziju, Č ikagu; tako su klanovi uspostavljali monopo l nad čitavim tržištem Floride. Američki trgovci, vlasnici trgovačkih centara, hteli su da posluju isključivo s pregovaračima iz Sekondiljana. Zahvaljujući odeći visoke mode, modelima poznatih kreatora  po pristupačnim cenama, kupci su hrlili u ove tržne centre. Marke utisnute na odeći bile su savršene. U jednom studiju na periferiji Napulja otkrivena je p resa za štampanje Versačeovih meduza. Po Sekondiljanu se proširio glas da na američkom tržištu dominira odeća Direktorijuma, što je umnogome olakšavalo svima onima koji su želeli da odu u SAD i postanu trgovački agenti; ohrabrivalo ih je to što su farmerke Vip mode preplavile teksaške radnje, gde su se prodavale kao Valentinov džins. Poslovi su se širili i na drugu Zemljinu poluloptu. U Australiji, klanovi su držali radnju Moda italijana emporio  u Novom ^Pentiti,  ital. pokajnici, pripadnici kriminalnih organizacija koji sarađuju s policijom; ovom italijanskom neologizmu kod nas odgo vara termin „svedok saradnik“ ili „zaštićeni svedok“. -P rim . prev. 51 

Južnom Velsu, Remzi roud 28, u predgrađu Fajv dok, koja je  postala jedno od najprestižnijih mesta za kupovinu elegantne odeće, a svoje magacine i prodavnice imali su i u Sidneju. U Brazilu, u Rio de Žaneiru i Sao Paolu, klan Sekondiljana dominirao je na tržištu garderobe. Planirali su da na Kubi otvore  prodavnicu za evropske i američke turiste, a već su izvesno vreme investirali u Saudijskoj Arabiji i zemljama Magreba. Mehanizam distribucije koji je primenjivala Uprava bio je vezan za magacine. Tako su ih zvali u prisluškivanim telefonskim razgovorima: ti magacini su zapravo bili centri raspoređivanja ljudi i robe. U ove magacine stizala je najraznovrsnija odeća. Magacini su bili centri trgovačke mreže, u koje bi se slivali posrednici, preuzimajući robu za distribuciju u radnje klanova ili drugih trgovina na malo. Ova logika imala je svoju istorij sku pozadinu. Prvi su ovakvu praksu uveli takozvani „torbari“, napuljski prodavci koji su nakon Drugog svetskog rata prešli  pola sveta, prepešačili kilometre i kilometre s prepunim tor bama pantalona, košulja, jakni. Ako se ovakva trgovačka logika primeni na široj skali, onda se „torbari“ samo pretvore u današnje trgovačke agente, koji robu mogu da prodaju svuda: od pijaca po gradskim četvrtima do tržnih centara, od parkin ga do odm orišta na autoputevima. Najveštiji prodavci dobijali su priliku i da napreduju, mogli su da prodaju velike količine direktno trgovcima na malo. Neki preduzetnici su, kako se navodi u istrazi, učestvovali u distribuciji krivotvorene robe, a  pružali su još i logističku podršku posrednicim a, to jest „tor barima“. Posrednicima su bili pokriveni troškovi puta i boravka, imali su obezbeđene kombije i vozila, a u slučaju hapšenja ili zaplene robe bila im je garantovana i pravna pomoć. Zauzvrat su naravno svi ovi preduzetnici ubirali prihode od proda  je. Ovakvi poslovi donosili su svakoj porodici godišnji obrt od oko trista miliona evra. Poznate italijanske robne marke počele su da protestuju  protiv velikog tržišta krivotvorene odeće kojim su upravljali karteli klanova Sekondiljana tek pošto je Direkcija za borbu  protiv mafije otkrila čitav mehanizam. Pre toga nikada nisu  pokrenuli nikakvu kampanju protiv klanova, nisu podneli ni5 2 

 jednu prijavu, niti pak obavestili medije o ovim mehanizmima paralelne proizvodnje. Teško je razum eti zašto velike kuće nisu nikad javno istupile protiv klanova. Razlozi za to mogu  biti višestruki. Ako velike m odne kuće ukažu na postojanje tog nelegalnog tržišta, morale bi zauvek da se odreknu jeftine radne snage koja im stoji na raspolaganju u Kampaniji i Apu liji. Isto tako, klanovi bi mogli da im onemoguće svaki pristup fabrikama za proizvodnju tekstila u napuljskoj provinciji, a takođe i da preseku kontakte s fabrikama u istočnoj Evropi i na Dalekom istoku. Mogle bi isto tako da ugroze i svoju prodaju u mnogim radnjama koje su držali klanovi. Distributeri,  posrednici i prevoznici neretko su direktno vezani za klano ve. Ako bi velike kuće progovorile, troškovi distribucije mogli  bi naglo da skoče. Klanovi, uostalom, nisu čak ni narušavali imidž velikih robnih marki, oni su prosto hvatali priključak na njihovu reklamnu i simboličku harizmu. Klanovi su pravili odeću striktno se držeći modela, ne menjajući ga, ne umanjujući kvalitet izrade. Tako oni nisu bili konkurencija velikim markama, čak su ih i reklamirali, doprinoseći većoj prodaji robe koja je zbog realnih tržišnih cena bila nedostupna širokoj javnosti. Ako niko ne bi nosio tu originalnu Armiranu odeću, ako bi je oblačile samo lutke od mesa na modnim pistama, tržište bi se lagano ugasilo, pa bi čak i sam prestiž robne marke polako izbledeo. Uostalom, napuljske fabrike šiju kopije odeće u veličinama koje velike marke ne proizvode, jer bi tako narušile svoj imidž. Klanovi se uopšte ne bave imidžom ako mogu da ostvare profit. Klanovi iz Sekondiljana su preko ove krivotvorenoautentične robe i novca od narkobiznisa uspeli da postanu vlasnici prodavnica i trgovinskih centara u kojima se sve više meša autentična roba sa ovom takozvanom „lažno pravom“; na ovaj način ih je nemoguće razlikovati. Sistem  je na neki način podupirao im periju zvanične mode, i pored  povećanja troškova, jer je umeo da iskoristi krizu na tržištu. Sistem je, zarađujući značajne iznose, nastavio da svuda u svetu širi m ade in Italy. U Sekondiljanu su shvatili da je kapilarna međunarodna mreža prodajnih mesta njihov najekskluzivniji posao, ništa 53 

manje značajan od biznisa s drogom. Kanali prodaje odeće u mnogim slučajevima poklapali su se s putevima narkobi znisa. Poslovna snaga Sistema nije se zaustavila na odeći, investirala je takođe i u tehnologiju. Prema podacima do kojih se došlo u istrazi 2004, klanovi preko svoje trgovačke mreže donose iz Kine i distribuiraju u Evropu različite hajtek proizvode. Evropa ima pakovanje, marku, prepoznatljivost, reklamu; Kina pak ima sadržaj, sam proizvod, jeftinu proizvodnju, sklapanje delova po veoma niskim cenama. Sistem Kamore  je to dvoje objedinio s dobitnom form ulom za svako tržište. Klanovi su shvatili da je ekonomski sistem u grču i da će, ako i oni budu poslovali kao preduzeća koja su najpre sarađivala sa fabrikama na periferijama italijanskog juga a potom polako  premeštala svoju proizvodnju u Kinu, i sami ostvariti saradnju s kineskim industrijskim oblastima u kojima se radi za velike zapadne proizvođače. Tako su došli i do zamisli da iz Kine naručuju kontingente visokotehnološke robe kako bi ih pre prodavali u Evropi, dodajući im naravno lažnu robnu marku koja je privlačila kupce. Ali oni se nisu upustili u čitavu tu operaciju na neviđeno: kao što se to obično radi za određene količine kokaina, najpre su isprobali kvalitet kineskih proizvoda. Tek pošto je tržište potvrdilo kvalitet ove robe, dat je znak za početak jedne od najuspešnijih interkontinentalnih raz mena u istoriji kriminalnog poslovanja. Digitalni fotoaparati i videokamere, ali takođe i građevinski alati: bušilice, fleks mašine, pneumatski čekići, brusilice, mašine za glačanje. Svi ovi proizvodi proturali su se na tržište s robnom markom boš, hamer, hilti. Bos iz Sekondiljana Paolo di Lauro odlučio se za ulaganje u uvoz fotoaparata; on je stigao u Kinu deset godina  pre nego što je Konfindustrija   sklopila trgovinske odnose s Dalekim istokom. Na tržištu istočne Evrope klan Di Lauro je  prodao na hiljade modela marke kanon i hitači. Roba koja je ranije bila povlastica srednje i više klase postala je zahvaljujući uvozu napuljske Kamore pristupačna širokom tržištu. Klanovi su prisvajali samo konačnu marku da bi se bolje plasirali na tržištu, a kvalitet robe je praktično bio isti.

5 4 

Ulaganje u Kinu klanova Di Lauro i Kontini  otkriveno u istrazi koju je 2004. sprovela Direkcija za borbu protiv mafije u Napulju  ukazuje na preduzetničku dalekovidost bosova. Veliko preduzeće Sistema doživelo je krah i tako su se raspali i kriminalni savezi. „Nova organizovana Kamora“14 Rafaelea Kutola, stvorena osamdesetih godina, bila je neka vrsta ogromnog preduzeća, centralizovani konglomerat. Potom je došla „Nova porodica“15 Karminea Alfijerija i Antonija Bardelina, strukturisana po modelu saveza, s ekonomski nezavisnim porodicama objedinjenim zajedničkim operativnim interesima, ali i sama prilično glomazna. Sada je naprotiv fleksibilnost poslovanja uslovila da se manje grupe bosovamenadžera na čelu brojnih kriminalnih ogranaka sa preciznim zaduženjima nametnu u ekonomskoj i društvenoj areni. Ova nova horizontalna struktura bila je mnogo fleksibilnija od strukture Koza nostre,16 znatno pri  jemčivija za sklapanje novih saveza od Ndrangete,17 i umela  je da se neprestano osvežava novim klanovima, novim strategijama, da stalno osvaja nova tržišta. Na desetine policijskih akcija poslednjih godina ukazale su na potrebu podjednako sicilijanske mafije i Ndrangete da sarađuju s napuljskim klanovima u nabavci velikih količina droge. Napuljski karteli i karteli Kampanije nabavljali su kokain i heroin po povoljnim cenama i tako su u mnogim slučajevima bili konkurentniji od  južnoam eričkih i albanskih dilera. I pored restrukturacije klanova, Kamora je po broju pripadnika najveća kriminalna organizacija Evrope. Na svakog člana u Nuova Camorra Organizzata  (NCO), pokušaj da se Kamora reorganizuje po hijerarhijskom principu, na čelu sa Rafaeleom Kutolom. - Prim. prev. 15Nuo va Famiglia  (NF), nastala kao reakcija na Kutolovu NCO, kao pokušaj uvođenja organizacije sa centralizovanom vlašću. -

Prim. prev. 16Cosa Nostra   (Naša stvar), kriminalna organizacija Sicilije, poz nata i kao sicilijanska mafija. - Prim. prev. 17 ‘N drangheta, kriminalna organizacija Kalabrije. - Prim. prev. 55 

sicilijanske mafije dolazi pet članove mafije Kampanije, a čak osam na svakog pripadnika Ndrangete. Od ostalih organizaci ja ih je trostruko ili četvorostruko više. U senci pažnje koja se oduvek posvećuje Koza nostri, pored opsesivnog zanimanja  javnosti za bombe koje postavlja sicilijanska mafija, Kamora  je iskoristila medijsko ćutanje i ostala je praktično nepoznata. S postfordovskom restrukturacijom zločinačkih grupa, na  puljski klanovi su ukinuli praksu masovnih davanja. Povećani  pritisak sitnog kriminala na grad posledica je upravo toga što su klanovi „zatvorili slavine“, što je uzrokovano stalnom reorganizacijom u njihovim redovima poslednjih godina. Klanovi nemaju više potrebu za vojnom kapilarnom kontrolom, ili barem ne stalno. Glavni poslovi grupa Kamore odvijaju se izvan  Napulja. Kao što pokazuje istraga Tužilaštva za borbu protiv mafije u  Napulju, fleksibilna, konfederativna struktura grupa Kamore  potpuno je preobrazila i samu strukturu porodica: danas se o klanovima može govoriti više kao o poslovnim udruženjima, a manje kao o diplomatskim savezima ili čvrsto organizovanim  paktovima. Fleksibilnost Kamore je odgovor na fleksibilnost kretanja kapitala na tržištu, na neprestano osnivanje i gašenje brojnih firmi, odgovor na potrebu da se omogući protok novca, da se ulaže u nekretnine i da pri svemu tome izbor teritorije ili politička podrška nemaju neki naročit značaj. Danas klanovima nije potreb no da se konstituišu kao makrotela.  Nekoliko ljudi može da donese odluku da se udruži, pljačka, razbija izloge, krade, a da pri tom ne mora, kao što je to bio slučaj nekada, da bira između sopstvene propasti ili pripadnosti klanu. Bande koje su preplavile Napulj ne čine samo  pojedinci koji se bave kriminalom da bi dodatno zaradili, ku pili luksuzan automobil ili obezbedili sebi lagodan život. Ovi  pojedinci su svesni da udruženim snagama mogu da budu us  pešniji i nasilniji u svom delovanju, što im omogućuje veću ekonomsku stabilnost, a samim tim im se pruža i prilika da sarađuju s klanovima ili njihovim ograncima. Tkivo Kamore s  jedne strane čine grupe koje sisaju kao krvožedne vaške i tako koče svoj ekonom ski razvoj; s druge strane su one grupe koje, 5 6 

kao kakve brze predstraže, znaju da dostignu najviši stepen razvoja sopstvenog poslovanja. Između ove dve suprotstavljene,  pa ipak komplementarne struje, rastače se i ljušti epidermalni sloj grada. U Napulju je surovost najsloženija i najprimenjivi  ja taktika kojom se postaje uspešan biznismen, miris grada u ratu koji izbija iz svake pore kiselkasti je miris znoja, kao da su ulice teretane po d otvorenim nebom u kojima se treniraju otimanja, krađe, pljačke, gde se radi gimnastika moći, gde se trči na pokretnoj traci ekonomskog rasta. Sistem je narastao kao što od kvasca narasta testo. Opštin ski i regionalni organi uprave verovali su da mogu da zaustave njegovo bujanje tako što će klanove isključiti iz poslova u svo joj nadležnosti. Ali to nije bilo dovoljno. Oni su propustili da ovoj pojavi posvete dužnu pažnju, potcenili su uticaj porodica  pridajući im samo periferni značaj, zbog čega se Kampanija našla na vodećem mestu po broju opština čiji su organi uprave bili pod prismotrom zbog infiltracije Kamore. Od 1991. do danas čak sedamdeset jedna opštinska uprava u Kampaniji ra zrešena je dužnosti. Samo u napuljskoj provinciji raspuštene su skupštine opštine sledećih mesta: Pocuoli, Kvarto, Marano, Melito, Portiči, Otavijano, SanĐ uzepe Vezuvijano, SanĐ enaro Vezuvijano, Tercinjo, Kalandrino, Sant’Antimo, Tufino, Kris  pano, Kazamarčano, Nola, Liveri, Boskoreale, Pođomarino, Pompeji, Erkolano, Pimonte, Kazola di Napoli, Sant’Antonio Abate, Santa Maria la Karita, Tore Anuncijata, Tore del Greko, Vola, Brušano, Ačera, Kazorija, Pomiljano d’Arko, Fratamađo re. Ovaj broj je veoma veliki u odnosu na prinudnu upravu uvedenu u drugim italijanskim regijama: četrdeset četiri na Siciliji, trideset četiri na Kalabriji, sedam u Apuliji. Samo u devet od devedeset dve provincije Napulja nikada nije bilo uvođenja  privremene uprave, nikad nije bilo istraga. Preduzeća koja su držali klanovi mešala su se u urbanističke planove, infiltrirala se u tela lokalne zdravstvene uprave, kupovala su terene samo trenu tak pre nego što postanu građevinsko zemljište; o nd a bi, dodeljujući poslove podizvođačima, podizali na njima tržne centre; ona su određivala gradske slave i nametala sopstvena višenamenska preduzeća, od distributera hrane javnim usta57

novama do firmi za održavanje higijene, od obezbeđivanja usluga prevoza do javne čistoće. Upliv kriminalnog poslovanja u ekonomski život neke teritorije nikada nije bio toliko prisutan kao u poslednjih deset godina u Kampaniji. Klanovima Kamore nisu potrebni političari, kao što je to slučaj sa sicilijanskim mafijaškim grupama; ovde je Sistem očajnički potreban političarima. U Kampaniji je raširena pojava da važnije i medijski izloženije političke strukture uživaju formalni imunitet od saučesništva i veza s kriminalom, ali u mestima u unutrašnjosti provincije, tamo gde se klanovi mnogo više oslanjaju na svoje vojne jedinice, gde se skrivaju begunci od zakona i gde su ekonomski manevri složeniji, tu su savezi između političara i porodica Kamore mnogo čvršći. Na vlast se klanovi Kamore usp inju preko imperije sop stvenog poslovanja. A ovo je dovoljan uslov da se osvoji vlast i nad svim ostalim.  Nosilac preduzetničkokriminalnog preobražaja periferije Sekondiljana i Skampije18 bila je porodica Ličardi, koja ima svoje centralno operativno sedište na imanju Kardone, pravom pravcatom neosvojivom feudu. Đ enaro Ličardi, zvani ’A scigna , 19 bio je prvi bos koji je doveo do metamorfoze Sekondiljana. Fizički je zaista prilično podsećao na gorilu ili orangutana. Ličardi je krajem osamdesetih godina bio u Sekondiljanu zamenik Luiđija Đ ulijana, bosa Forčele, zone u srcu Napulja. Ova periferija je važila za ozloglašenu zonu, bez prodavnica,  bez tržnih centara, teritorija na rubovima svakog bogatstva na kojoj krvopije iz bandi iznuđivača nisu mogle da se hrane pro centima od zarade. Ali Ličardi je shvatio da ova periferija može da se pretvori u čvorište dilerskih mesta, u bescarinsku zonu  prevoza, izvor jeftine radne snage. Tu su ubrzo nikle skele novih urbanih naselja. Đ enaro Ličardi nije u potpuno sti uspeo da primeni svoju strategiju. Umro je u trideset osmoj godini, u zatvoru, od banalne pupčane kile, nedostojnom smrću za  jednog bosa. Sto je još tragičnije ako se ima u vidu da je kao 16Scampia,  napuljska četvrt. - Prim. prev. 19Napuljski, majmun. - Prim. prev. 5 8 

mlad, u ćeliji za pritvor Napuljskog suda gde je očekivao da ga sprovedu u sudnicu, učestvovao u tuči između pripadnika Kutolove Nove organizovane Kamore i Nove familije, dva suprotstavljena fronta Kamore, i zadobio čak šesnaest uboda nožem po ćelom telu. Ali eto, iz toga je izašao živ. Porodica Ličardi pretvorila je mesto koje je bilo samo rezervoar radne snage u mašinu narkobiznisa: u međunarodno zločinačko preduzeće. Sistem je zavrbovao, primio u svoje redove, samleo na hiljade ljudi. Radilo se s tekstilom i drogom. Ulaganje u poslove bilo je na prvom mestu. Nakon smrti Đ enara Majmuna, braća Pjetro i Vinčenco preuzela su vojnu vlast, ali je Marija zvana ’A piccerella20  raspolagala ekonomskom moći klana.  Nakon pada Berlinskog zida Pjetro Ličardi je premestio najveći deo svojih poslova, legalnih i nelegalnih, u Prag i Brno. Republikom Č eškom potpuno su zavladali klanovi Sekondiljana, koji su, koristeći se logikom proizvodne periferije, počeli da investiraju ovde kako bi se proširili na tržište Nemačke. Pjetro Ličardi bio je pravi menadžer, a njegovi saradnici zvali su ga „Rimski imperator“ zbog autoritativnog i drskog ponašanja i mišljenja da je čitava planeta tek šira zona Sekondiljana. Otvorio je prodavnicu odeće u Kini, kupio stankancelariju na Tajvanu, odakle je vodio poslovanje s namerom da se učvrsti i na unutrašnjem kineskom tržištu, a ne samo da koristi njihovu radnu snagu. Uhapšen je u Pragu, u junu 1999. Bio je nemilosrdan u vojnom pogledu; optužen je da je naredio po stavljanje autobombe u Ulici Kristalini u napuljskom kvartu Sanita 1998. godine, u vreme sukoba između klanova periferi je i onih iz užeg gradskog jezgra. Ova bomba bila je namenje na čitavoj četvrti, a ne samo pripadnicima klana. Kada je auto odleteo u vazduh, lim i staklo zasuli su poput metaka trinae storo ljudi. Nije međutim bilo dovoljno dokaza o njegovoj odgovornosti, te je oslobođen. U Italiji je klan Ličardi usmerio najveći deo svog poslovanja na tekstilni i trgovinski sektor u mestu Kastelnuovo del Garda u Venetu. Nedaleko, u Porto 20Napuljski, malena. - Prim. prev. 5 9 

gruaru, uhapšen je Vinčenco Pernice, zet Pjetra Ličardija, i s njim još neki saradnici klana, m eđu kojima i Renato Peluzo, s  prebivalištem upravo u opštini Kastelnuovo del Garda. Venet ski trgovci i biznismeni povezani s klanom pružali su skrovište Pjetru Ličardiju dok se skrivao od policije, i to ne kao spoljni  pomagači, već punopravni pripadnici preduzetničkozločinač ke organizacije. Ličardijevi su pored dobro razrađene strukture poslovanja imali i svoju vojnu strukturu. Nakon hapšenja Pjetra i Marije, sada je na čelu klana Vinčenco, bos u bekstvu koji koordinira i vojni i ekonomski aparat. Klan je oduvek bio naročito osvetoljubiv. Krvavo su se osvetili za smrt Vinčenca Espozita, sestrića Đ enara Ličardija, koji je ubijen 1991, u svojoj dvadeset prvoj godini, u četvrti Monteroza, na teritoriji koju je držao klan Prestijeri, jedna od  porodica koje pripadaju Savezu. Espozita su zvali Princ zbog toga što je bio sestrić vladara Sekondiljana. Pošto su napadnuti neki njegovi prijatelji, on je krenuo motorom da se ra zračuna s napadačima. Nosio je kacigu i pokosili su ga misleći da je plaćeni ubica. Ličardijevi su optužili porodicu Di Lauro, kojima su Prestijerijevi bili bliski saradnici, da je poslala ubi cu, a prem a svedoku saradniku Luiđiju Đ ulijaniju, Di Lauro i  jeste organizovao ubistvo Princa zato što se previše mešao u neke poslove. Sta god da je bio razlog, Ličardijevi su uživali u tako neprikosnovenoj moći da su primorali ove klanove da u sopstvenim redovima sprovedu čistku eventualnih vinovnika za Espozitovo ubistvo. Tako je započelo pravo klanje u kome  je za nekoliko dana stradalo četrnaest lica umešanih po raznim osnovama, posredno ili neposredno, u ubistvo mladog naslednika klana Ličardi. Sistem je takođe uspeo da preobrazi klasično iznuđivanje i logiku zelenašenja. Shvatili su da je trgovcima potreban novac a da su banke sve strože u odobravanju kredita, i tako su se ubacili u odnos između dobavljača i vlasnika radnji. Trgovci koji moraju da kupe proizvode mogu da ih plate gotovinom ili pak menicama. Ako plaćaju gotovinom, cena je niža od polovine do dve trećine iznosa koji bi platili menicama. U takvoj situaciji trgovcu je u interesu da plati u gotovini, a preduzeće 60 

koje prodaje takođe želi gotovinu. Tu uskače klan, koji nudi gotov novac uz prosečne kamate od oko deset procenata. Na ovaj način se automatski stvara partnerskoposlovni odnos između kupca, prodavca i tajnog finansijera, to jest klanova. Dobit od poslovanja se deli polapola, ali može se dogoditi da se zbog dugovanja trgovca taj procenat sve više uvećava u korist klanova i da na kraju trgovac bu de tek neko ko figurira na papiru, a zauzvrat mu se isplaćuje mesečna nadoknada. Klanovi nisu kao banke, koje da bi povratile pozajmljena sredstva oduzimaju dužniku sve; klanovi dužnicima koji su ostali  bez imovine, a mogu da im budu korisni, dozvoljavaju da i dalje rade, naravno za njihov račun. Prema izjavama jednog svedoka saradnika u istrazi Direkcije za borbu protiv mafije iz 2004, Kamora je samo u Napulju umešana u poslovanje čak  polovine prodavnica. Mesečno iznuđivanje novca, kao u filmu  Mi m anda Picone (Šalje m e Pikone)  Nanija Loja, od vrata do vrata za Božić, Uskrs i Feragosto21, sad je već postalo praksa klošarskih klanova, običaj onih grupa koje pokušavaju da prežive, nesposobnih da se bave pravim poslovima. Sve se promenilo. Klan  Nuvoleta iz Marana, periferije na severu Napulja, uspostavio  je razrađeniji i efikasniji sistem uzimanja reketa, zasnovan na uzajamnoj koristi i na „preporučivanju“ određenih dobavljača. Đ uzepe Gala, zvani Šoumen, postao je jedan od najcenjenijih i najtraženijih agenata u trgovini prehrambenim proizvodima. Bio je predstavnik Baulija 22 i Van Holtena,  a preko firme Vip alimentaria   dobio je ekskluzivno pravo zastupništva za Par-

21Praznik Velike Gospojine, 15. avgusta; pojam u Italiji označava period godišnjeg odmora, koji se koristi u ovom mesecu. - Prim.

 prev. 22 Bauli, industrija konditorskih proizvoda. - Prim. prev. 23 Van Holten, Vip alim en tari  - preduzeća za distribuciju i trgovi nu na veliko prehrambenim proizvodima. - Prim. prev. 61 

m ala t24 za zonu Marana. U jednom telefonskom razgovoru u  jesen 2003, koji navodi Direkcija za borbu protiv mafije iz Na pulja, Gala se hvalio svojom posredničkom umešnošću: „Sve sam ih prešišao, najjači smo na tržištu.“ Preduzeča za čiji račun je radio znala su da će biti prisutna na čitavoj njegovoj teritoriji i da su im garantovane brojne na rudžbine. S druge strane, trgovci i superm arketi su bili veom a zadovoljni što mogu da posluju s Pepeom Galom zato što je davao prilično visoke popuste na robu; sve je to mogao zahvaljujući prim eni sile u odnosu na preduzeća i dobavljače. Pošto  je bio čovek Sistema, Šoumen je mogao da obezbedi povoljne cene i brzu isporuku, takođe i preko kontrole prevoza robe. Klan ne nameće proizvod koji odluči da „zastupa“ pretnja ma, već pogodnostima. Preduzeća koja je zastupao Gala žalila su se da su žrtve reketiranja Kamore, da trpe diktat klanova. Ali ako pogledamo podatke o njihovom poslovanju  koje je sakupio Konfkomerčo 25  uočavamo da su preduzeća koja su se obratila Gali u periodu od 1998. do 2003. zabeležila povećanje prodaje na godišnjem nivou od 40 do 80 procenata. Svojom ekonom skom strategijom Gala je čak uspevao da kla novima obezbedi i potrebne količine gotovine i nam etne do datak na cenu panetonea26 u božičnom periodu da bi mogao da isplati trinaestu platu porodicama zatvorenih pripadnika klana. Uspeh je međutim bio poguban za Soumena. Pokušao  je, prema priči nekih svedoka saradnika, da postane ekskluzivni zastupnik čak i za tržište droge. Porodica Nuvoleta nije htela ni da čuje za to. Našli su ga u januaru 2003; spaljen je živ u svojim kolima.

24 Parmalat, najveća italijanska mlekarska industrija. - Prim.

 prev. 25Confcommercio , Konfederacija italijanskih preduzeća koja deluju u sektorima trgovine, usluga, turizma, kao i malih i srednjih preduzeća. - Prim. prev. 26Panettone, milanski specijalitet, vrsta božičnog kolača. - Prim.

 prev. 62

Porodica Nuvoleta jedina je van Sicilije koja čini deo „ku pole“27 Koza nostre  ne tek prosti saveznici ili pripadnici, već strukturno vezani za klan Korleone, jednu od najmoćni jih grupa sicilijanske mafije. Toliko su moćni da su Sicilijanci  prem a izjavama svedoka saradnika Đ ovanija Bruske  kad su krenuli u akcije postavljanja bombi na teritoriji pola Italije krajem devedesetih godina, tražili mišljenje klanova Marana i njihovu saradnju. Nuvolete su smatrali da je ideja o postavljanju bombi suluda strategija, vezana pre svega za političke ustupke, a ne za efektivne rezultate koji bi se postigli ovakvim militantnim pristupom. Odbili su da učestvuju u atentatima i da pruže logističku podršku atentatorima. Ovo odbijanje nije naišlo ni na kakvu vrstu osvete. Sam Toto Riina28 preklinjao  je bosa Anđela Nuvoletu da interveniše u potkupljivanju su dija na njegovom prvom velikom suđenju, ali ni tada klanovi Marana nisu priskočili u pomoć militantnom krilu klana Korleone. Onih godina kada se vodio rat un utar Nove familije, nakon pobede nad Kutolom, Nuvolete su poslali po ubicu sudi  je Falkonea,29 Đ ovanija Brusku, bosa klana San Đ ovani Jato,30 da naruče likvidaciju petoro ljudi u Kampaniji i potapanje još dvojice u kiselini. Pozvali su ga kao što se zove vodoinstalater, a on sam je otkrio sudijama način na koji su se resili Luiđija i Vitorija Vastarele: Izdali smo nalog da se kupi sto litara sone kiseline, tre balo je da uzmemo metalnu burad od dvesta litara, koja se obično koriste za čuvanje ulja i da im presečemo gornji deo. Na osnovu naših prethodnih iskustava s ovakvim rad27Kupola Koza nostre - okuplja devet najvećih mafijaških bosova, „komanda“ organizacije. - Prim. prev. 28Salvatore Toto Riina - bos sicilijanske Koza nostre od 1974. do hapšenja 1993. -Prirrt. prev. 29 Giovanni Falcone - italijanski sudija, smatra se ocem borbe protiv mafije, pokretač prvog velikog sudskog procesa protiv sicili  janske Koza nostre; ubijen 1992. - Prim. prev. 30Mesto u provinciji Palermo, na Siciliji. - Prim. prev. 63 

njama, znali smo da u svako bure treba sipati pedeset litara kiseline, a pošto je bilo predviđeno rastvaranje dva čoveka, spremili smo dva kanistera. Udruženi s potklanovima Netuno i Polverino, Nuvolete su takođe uveli novine u mehanizme ulaganja u narkobiznis, stvarajući pravo narodsko akcionarsko društvo kokaina. Direkcija za borbu protiv mafije u Napulju iznela je na videlo  podatke do kojih je došla za vreme istrage iz 2004, da su klanovi preko svojih posrednika omogućavali svima da učestvuju u kupovini kokaina. Penzioneri, službenici, sitni preduzetnici davali su novac posrednicima, koji su ga potom investirali u kupovinu droge. Investirana penzija od šest stotina evra mogla je da se udvostruči za mesec dana. Nije bilo garancija osim  posrednikove reči, ali je na dugoročnom planu investicija bila isplativa. Rizik od gubitka novca nije bio ništa u poređenju s mogućom zaradom, a naročito u poređenju s kamatom koju  bi im isplatile banke za uloženu štednju. Jedine nepogodnosti  bile su organizacione prirode, jer su paketi kokaina često sakrivani upravo u stanovima tih sitnih ulagača, što je bio način da se zalihe razbiju na više različitih lokacija i da se onemogući zaplena većih količina. Klanovi Kamore su na taj način uspeli da povećaju i sopstveni ulagački kapital, uključujući u svoje poslove čak i sitno građanstvo koje inače nema nikakve veze s kriminalnim mehanizmima, ali ne želi da svoju imovinu  poverava bankama. Č ak je i distribucija na malo zadobila nove okvire. NuvoletaPolverino unapredili su berbernice i solariju me u nova mesta za rasturanje droge. Potom bi se, uz pom oć fiktivnih kupaca čije bi se ime samo formalno pojavljivalo, zarada od narkobiznisa ponovo investirala u kupovinu stanova, hotela, akcija preduzeća za pružanje usluga, privatnih škola ili čak umetničkih galerija. Osoba koja je upravljala najopipljivijim kapitalom klana  Nuvoleta bio je, prema navodima optužnice, Pjetro Nočera. Jedan od najmoćnijih m enadžera na teritoriji, uvek se vozio u ferariju i imao je svoj privatni avion. Napuljski sud je 2005. naložio zaplenu njegovih nekretnina i preduzeća u vrednosti od 64 

 preko trista miliona evra; u stvarnosti, to je samo pet procenata ekonomske imperije kojom je upravljao. Svedok saradnik Salvatore Speranca otkrio je da je Nočera raspolagao celoku  pnim novcem klana Nuvoleta i da je bio zadužen za „ulaganje novca organizacije u zemljište i uopšteno u građevinske poslove“. Klan Nuvoleta ulaže u Emiliju Romanju, Veneto, Marke i Lacio,31 preko radnoproizvođačke zadruge Eneja, koju je  Nočera vodio čak i dok se skrivao od policije. Oni su enormno zarađivali, budući da su Eneji dodeljene brojne javne nabavke u milionskim vrednostima u Bolonji, Ređo Emiliji, Modeni, Veneciji, Askoli Pičenu i Frozinoneu. Klan Nuvoleta godinama  posluje i u Španiji. Nočera je jednom prilikom otputovao na Tenerife da bi se sastao s Armandom Orlandom, koga je istraga povezala s rukovodstvom klana, da ga prekori zbog visokih troškova izgradnje jednog impozantnog građevinskog kom pleksa, M arina palas.  Nočera ga je optužio da previše troši i da koristi preskupe materijale. Ogromni turistički kompleks  M arina palas video sam samo na internetu, ima veoma dobro urađen sajt; mnoštvom bazena i betonskih građevina klan Nuvoleta unapredio je španski turizam. Paolo di Lauro potekao je iz škole klana Marano, njegova zločinačka karijera započinje upravo u okrilju ove porodice. Polako se Di Lauro odvojio od klana Nuvoleta, postavši u poslednjoj deceniji proteklog veka desna ruka Mikelea d ’Alesandra, bosa u mestu Kastelamare,32 sa zaduženjem da lično nadgleda njegovo skrivanje od policije. On je naumio da koordinira dilerske punktove, rukovodeći se istom logikom kojom je vodio lance prodavnica i fabrike jakni. Bos je shvatio da, pošto je Đ enaro Ličardi um ro u zatvoru, zona severnog dela Napulja može da postane najveće tržište droge pod otvorenim nebom koje je ikada postojalo ne samo u Italiji, već i u Evropi. Zamislio je da sve poveri svojim ljudima. Paolo di Lauro je oduvek delovao iz senke; kako se odlikovao više flnan sijskim nego vojničkim veštinama, bar prividno se nije mešao 31Regije u centralnoj i severnoj Italiji. - Prim. prev. 32Mesto u provinciji Napulj. - Prim. prev. 65 

u teritoriju drugih bosova, a čini se da su ga istražne radnje i  pretresi zaobilazili. Jedan od prvih koji je otkrio organizacionu šemu njegove organizacije bio je svedok saradnik Gaetano Konte. Konte je  bio „pokajnik“ s prilično zanimljivom pričom. Nekada je bio karabinjer, i to telohranitelj Frančeska Kosige. Zahvaljujući tome što je bio u pratnji predsednika Republike postao je partner bosa Di Laura. Kasnije je Konte, koji je za račun klanova vodio poslove iznuđivanja i narkotrgovine, odlučio da sarađu  je s policijom, pruživši obilje informacija i detalja koje bi samo nekadašnji karabinjer umeo da ispripoveda. Paolo di Lauro poznat je kao Č iruco Milioner: smešan nadimak, ali nadimci i alijasi imaju svoju preciznu logiku, određeni period „zrenja“. Uvek sam slušao da se pripadnici Sistema nazivaju nadimkom, tako da se u mnogim slučajevima njihovo  pravo ime i prezim e potpuno zaboravljaju. Nadimak nije nešto što se bira, nekad se prosto nametne, gotovo ni iz čega, iskoči iz neke situacije, i počinje da se koristi. Tako često pukom slučajnošću nastaju nadimci pripadnika Kamore. Paola di Laura  je nadimkom Č iruco Milioner krstio bos Luiđi Đ ulijano. Di Lauro je jedne večeri došao da igra poker, a iz džepova su mu ispadale novčanice od sto hiljada lira. Đ ulijano je uzviknuo: „А ko nam je to došao, Č iruco milioner?“ Tako je taj nadimak skovan jedne vesele večeri bio tek plod trenutka, srećno iza brana pošalica.  No antologija nadimaka pripadnika Kamore je neiscrpna. Karmine Alfijeri ’O ’ntufato,   Ljutiti,33 bos Nove familije, prozvan je tako zbog večito nezadovoljnog i gnevnog lica. Potom su tu i nadimci koji se nasleđuju od porodičnih predaka, kao što je slučaj s bosom Mariom Fabrončinom zvanim ’O graunar,  Prodavač Uglja: njegovi preci prodavali su ugalj i to je bilo dovoljno da se tako prozove bos koji je kolonizovao Argentinu uz pomoć kapitala klanova Kamore iz mesta u podnožju Vezuva. Ima i nadimaka koji su vezani za strasti pojedinih pri padnika Kamore, kao što je nadimak Nikole Luonga zvanog 33Na napuljskom dijalektu. - Prim. prev. 6 6 

’O Wrangler   zbog zaluđenosti džipovima rengler, koji su postali omiljeni model članova Sistema. Potom nadimci nastali na osnovu nekih p osebnih fizičkih karakteristika: Đ ovani Bira  prozvan je Palica zbog izduženog i suvonjavog tela, Kostantino Jakomino Bela Kapa zbog toga što je još kao mlad potpuno osedeo, Č iro Macarela Pazuh zbog toga što se priča da je prenosio drogu krijući je pod pazuhom, Nikola Pjaneze ’O mussuto,  to jest Bakalar, zbog veoma bele kože, Rozario Privato Majuško, Dario de Simone Patuljak. Neki nadimci se ne mogu objasniti, kao što Antonija di Fraju svi zovu ’u urpacchiello, što znači bič dobijen procesom sušenja uda magarca. Potom  je tu Karmine di Đ irolamo zvani Zbir zbog svoje veštine da u akcije uvek nekako uvuče policajce i karabinjere. Č iro Monte rizo Č arobnjak, iz ko zna kog razloga. Paskvale Galo, iz mesta Tore Anuncijata, ljupkog lica, zvani Lepuškasti. Pa onda porodica Lo Ruso zvana I capitoni,  porodica Malardo Carlantoni,  porodica Belforte  M azzacani i porodica Pikolo Quaquaroni, što su stara imena njihovih porodičnih loza. Vinčenco Macarela Luđak i Antonio di Bjazi, nazvan Pavezino zato što je, kad god je išao u neku akciju, uvek grickao biskvite marke pavezi ni. Domeniko Ruso, nazvan Mimi Pasa, bos Španskih četvrti34 koji je kao dečak prodavao štence u Ulici Toledo. Zatim Antonio Karlo d’Onofrio, Carlucciello ’o m angiava tt   iliti Karluče lo Mačkojedac, pošto se pričalo da je učio da puca koristeći mačke kao metu. Đ enara di Kjaru, koji bi burno reagovao ako  bi mu neko dodirnuo lice, zvali su Gola Žica. Tu su i nadimci koji su nastali iz onomatopeja čije je poreklo teško utvrditi,  poput nadimka Agostina Tardija zvanog Pik Pok, ili Domenika di Ronce Šip Šip, ili porodice De Simone zvane Kvalja Kvalja,  porodice Aversano zvane Cikcak, Rafaelea Đ ulijana Cui, Antonija Bifonea Cucu. Antonio di Vičino je uvek naručivao isto piće pa su ga pro zvali Limun, Vinčenco Benitoci je zbog svog okruglog lica na34 jQuartieri spagnoli-, smeštene su u istorijskom napuljskom jez gru; četvrt je osnovana u XVI veku, na samom početku duge španske dominacije u Napulju. - Prim. prev. 67 

zvan Č ičobelo,35 Đ enaro Lauro, možda zbog broja na kome  je živeo, Sedamnaest, zatim Đ ovani Aprea Vrh Noža zato što mu je deda 1974. učestvovao u filmu Paskvalea Skvitijerija  I  guappi36  tumačeći ulogu starog pripadnika Kamore koji je na puljske dečake učio da barataju nožem. Ima nasuprot tome nadimaka smišljenih tako da mogu vrlo uspešno da predstavljaju bosove u javnosti, kao što je recimo Frančesko Skjavone bio poznat pod nadimkom Sandokan. Ovo zvučno ime dobio je zbog sličnosti s Kabirom Bedijem, tumačem ovog Salgarijevog lika. Paskvale Tavoleta poznat je kao Zoro zbog sličnosti s glumcem iz istoimene televizijske serije, a Luiđi Đ ulijano Kralj diči se još i nadimkom Loviđino, jer su mu u intimnim trenucim a ljubavnice Amerikanke šapu tale:  J love Luiđino“, te odatle Loviđino. Tu je i nadimak njegovog  brata Karminea Lav; Frančesko Verde ponosi se alijasom Ne guš, što je titula etiopskih vladara koju je stekao zbog dosto janstvenog držanja i dugog kriminalnog staža. Mario Skjavone  prozvan je Menelik, kao čuveni etiopijski car koji se suprotstavio italijanskim trupama, a Vinčenco Karobene Gadafi zbog izuzetne sličnosti sa sinom libijskog generala. Bos Frančesko Bidonjeti poznat je kao Ponoćni Debeljko; kažu da bi svakome ko se usudi da mu stane na put, i usred bela dana, padao mrak na oči. A opet, neko drugi tvrdi da je dobio nadimak zato što  je svoju krim inalnu karijeru počeo kao zaštitnik prostitutki. Č itav njegov klan bio je poznat kao „klan Ponoći“. Gotovo svi bosovi imaju nadimak: to je nešto jedinstveno, njihov znak raspoznavanja. Nadimci su za bosove isto što i stigmate za sveca. Dokaz pripadnosti Sistemu. Svako može da  bude Frančesko Skjavone, ali jedan je Sandokan, svako može da se zove Karmine Alfijeri, ali samo će se jedan okrenuti kad 35 Cicciobello, naziv za lutku, bebu okruglih obraščića, veoma po pularnu u osmoj i devetoj deceniji proteklog veka - Prim. prev. 36II guappo,  iz španskog guapo,  lep; kompleksna istorijska lič nost iz narodskog napuljskog života, nešto između „kamoriste“ i „borca za prava siromašnih“; danas se najčešće izjednačava s poj mom „kamorista“. - Prim. prev. 68 

ga pozovu „Ljutiti“, svako može da se zove Frančesko Verde, ali samo jedan će se odazvati na ime Neguš, mnogi mogu biti upisani u knjigu rođenih kao Paolo di Lauro, ali samo je jedan Ciruco Milioner. Ciruco se odlučio za nevidljivu organizaciju svojih poslova, s kapilarnom vojnom strukturom, koja se ipak ne ističe previše. Kao bos je dugo bio nepoznat čak i policiji. Pre nego što  je za njim raspisana poternica, samo se jedanput našao pred sudijama i to zato što je njegov sin Nuncio napao profesora koji se usudio da ga prekori. Paolo di Lauro bio je direktno  povezan s južnoameričkim kartelima i stvorio je gustu distri butivnu mrežu ulazeći u savezništvo s albanskim kartelima. Putevi droge poslednjih godina kreću se veoma precizno. Kokain polazi iz Južne Amerike, stiže u Španiju i ovamo, onda se ili direktno preuzima odavde ili se kopnenim putem šalje u Albaniju. Heroin pak kreće iz Avganistana i ide putevima Bugarske, Kosova, Albanije; hašiš i marihuana kreću iz Magre  ba, a preuzimaju ih Turci i Albanci na Sredozemlju. Di Lauro  je uspeo da obezbedi direktan pristup svim tržištima droge i da strpljivo primenjujući svoju strategiju postane uspešan  preduzetnik u sektoru kože i narkobiznisa. Osnovao je 1989. čuveno preduzeće Konfecioni Valent di Paolo di Lauro & C, koje je po statutu trebalo da prestane s radom 2002, ali je u novembru 2001. godine zaplenjeno po nalogu Napuljskog suda. Preduzeću Valent   dodeljeni su poslovi uvođenja cash and carry   sistema na brojnim područjima u Italiji. Opis njegove delatnosti obuhvatao je mnogo toga: od trgovine na meštajem do tekstilnog sektora, od konfekcije do trgovine mesom i distribucije mineralne vode. Valent   je takođe isporučivao obroke brojnim državnim i privatnim ustanovama, a držao je i klanice. Osim toga, u delatnost preduzeća ulazi i izgradnja hotela, ugostiteljskih lanaca, restorana i svega onoga što je „potrebno za slobodno vreme i rekreaciju“. U isto vreme „preduzeće je ovlašćeno da kupuje zemljište, da bilo  posredno ili neposredno podiže objekte, trgovinske centre ili stambene jedinice“. Dozvolu za rad izdala je opština Napulja 69 

‘93, a preduzeće je vodio sin Paola di Laura Kozimo. Paolo di Lauro se, iz razloga vezanih za klan, povukao iz preduzeća ‘96, prepuštajući svoje mesto ženi Luizi. Dinastija Di Lauro stvorena je na potpunoj posvećenosti poslu. Luiza di Lauro, kao prava velika matrona uspešnih porodica, rodila je desetoro dece: kako se uvećavalo bogatstvo porodice, tako je rastao i broj naslednika. Svi naslednici krenuli su očevim stopama: Kozimo, Vinčenco, Č iro, Marko, Nuncio, Salvatore, a kasnije i oni mlađi, još uvek maloletni. Paolo di Lauro je naročito voleo da investira u Francusku, držao je prodavnice u Nici, ali takođe i u Parizu, u Ulici Šarenton 129 i u Lionu na Keju Peraš 22. Želeo je da italijanska moda stiže u Francusku preko njegovih radnji, da je dovoze njegovi kamioni, da Jelisejska polja odišu mirisom moći Skampije. Ali u Sekondiljanu je ogromno preduzeće klana Di Lauro  počinjalo da popušta po šavovima. Ovo preduzeće se brzo razvijalo dostižući potpunu autonomiju u svim svojim segmentima, ali na mestima za preprodaju droge vazduh je postajao sve teži. U Skampiji je međutim i dalje tinjala nada da će sve leći, kao i pretho dnog puta. Kao kada se uz piće nađe rešenje za svaki problem. Samo što je sada trebalo popiti posebno  piće, i to dok je Domeniko, jedan od sinova Paola di Laura, nakon teške saobraćajne nesreće proživljavao svoje poslednje trenutke u bolnici. Domeniko je bio nemiran momak. Č esto sinovi bosova padaju u delirijum svemoći i misle da mogu da vladaju čitavim gradovima i njihovim stanovnicima. Kako se navodi u istrazi policije, u oktobru 2003. Domeniko je sa svojom pratnjom i nekoliko prijatelja izvršio vandalski upad u gradić Kazoriju: obesna grupica je lomila prozore, garaže, kola, palila kontejnere, sprejom šarala kapije, uništavala up aljačima interfone na zgradama. Ovu štetu je otac nadoknadio iz senke, s diplomatičnošću glava porodica koje moraju da se iskupe zbog obesti svojih naslednika a da pri tom ne dovedu u pitanje sopstveni autoritet. Domeniko je jurcao na motoru i na jednoj krivini je izgubio kontrolu, pao i um ro usled teških  povreda posle nekoliko dana provedenih u komi. Ovaj tragični događaj bio je povod za sastanak klanova, povod za kaznu, 70 

ali istovremeno i za amnestiju. Priča je dobro poznata svima u Skampiji. Možda je izmišljena, možda je samo predanje, ali  je važna da bi se razumelo kako se sukobi klanova razrešavaju zakonima koji vladaju unutar same Kamore. Priča se da je Đ enaro Marino zvani Makej, miljenik Paola di Laura, otišao u bolnicu u kojoj se nalazio bosov sin na samrti da bi s njim podelio te teške trenutke. Bos je prihvatio njegove izraze saučešća, a potom ga je pozvao u stranu i ponudio mu da nešto popije. Popišao se u jednu čašu i pružio mu je. Di Lauro je, naime, nešto načuo u vezi s ponašanjem svog miljenika koje nije nikako odobravao. Makej se upustio u neke  poslove a da se prethodno nije konsultovao s bosom i prisvo jio je na svoju ruku određenu sumu novca. Bos je primetio da njegov miljenik želi da postane nezavisan, ali bio je spreman da mu oprosti, da to pripiše njegovom višku energije. Priča se da je Makej sve iskapio, čak i talog. Jedan dug gutljaj mokraće razrešio je prvi zemljotres koji se dogodio unutar rukovodstva kartela Di Lauro. Bilo je to m eđutim labavo primirje, koje kasnije nijedan bubreg neće moći da preradi.

71 

Rat u Sekondiljanu

Макеј i Anđoleto su odlučili. Resili su da formiraju sopstvenu grupu, a stariji rukovodioci klana su to odobrili. Oni su  jasno rekli da ne žele da ulaze u sukob s organizacijom, već da nastupaju kao njeni konkurenti. Lojalni konkurenti na tržištu. Rame uz rame, ali ipak da rade samostalno. I tako, prema izja vama svedoka saradnika Pjetra Espozita, poslali su poruku Kozimu di Lauru, regentu kartela. Hteli su da se vide s Paolom, njegovim ocem, koji je bio najviši rukovodilac, vrh, prvi stub bratstva. Da mu se lično obrate, da mu kažu da se ne slažu s reorganizacijom klana koju su sproveli njegovi sinovi, hteli su da ga pogledaju u oči. Nisu želeli da se poruke prenose od usta do usta i natapaju pljuvačkom brojnih jezika, pošto se mobilni telefoni nisu mogli koristiti zbog prisluškivanja. Ože ni Makej je hteo da se sretne s Paolom di Laurom, bosom koji mu je obećao napredovanje u biznisu. Kozimo zvanično prihvata zahtev za susret, uostalom, treba da se okupi vrh organizacije, vođe, rukovodioci, šefovi zadu ženi za određene zone. Ne mogu da odbiju. Ali Kozimo je već sve isplanirao, ili se bar tako čini. Čini se da je zaista vešt u upravljanju poslovima i u njihovoj zaštiti. Preko rezultata istraga i izjava svedoka saradnika saznajemo da Kozimo na ovaj sastanak ne šalje svoje podređene. Ne šalje Konjušara, Đovanija Kortezea, svog zvaničnog portparola koji je oduvek bio zadužen za odnose porodice Di Lauro sa spoljnjim sve tom. Šalje svoju braću, Marka i Čira, da provere mesto susreta. Oni odlaze da ga dobro osmotre, da vide dešava li se tu nešto 72

sumnjivo, ne obaveštavaju nikoga o svom dolasku. Stigli su sami, bez pratnje, možda kolima. Brzi su, ali ne previše. Primećuju da postoje stazice za bekstvo, da tu ima „osmatrača“ koji čekaju u zasedi, trude se da budu neprimetni. Izveštavaju Kozima, pričaju mu detalje, Kozimu je sve jasno. Sve je bilo spremno za napad. Hteli su da ubiju Paola i čitavu njegovu pratnju. Susret je bio zamka, smišljena da se bos namami i ubije i da se tako započne nova era u upravljanju kartelom. Uostalom, ne može se srušiti carstvo tako što ćeš samo ola baviti stisak ruke, moraš tu ruku da otkineš nožem. Rezultati sprovedenih istraga i izjave „pokajnika“ to potkrepljuju. Paolov sin Kozimo, koji je u potpunosti nadgledao poslove narkotrgovine, mora da odluči. Biće rata, ali ga još ne objav ljuje, sve drži u glavi, želi da predvidi naredne poteze, neće da upozori suparnike. Zna da će ga uskoro zaskočiti, da će mu se njihove kandže zariti u meso, ali zasad odugovlači, mora da osmisli preciznu, nepogrešivu, pobedničku strategiju. Da vidi na koga može da se osloni, na koje snage može da računa. Ko je s njim a ko protiv njega. To su jedina polja na šahovskoj tabli. Sinovi Paola di Laura pravdaju očevo odsustvo nemogućno šću da se slobodno kreće jer ga traži policija. On se skriva već duže od deset godina. Nije ništa strašno ako neko ko je među trideset najopasnijih begunaca u Italiji ne dođe na jedan sasta nak. Posle decenija savršenog funkcionisanja najveći poslovni holding narkotrgovine, među najjačima na domaćem i na me đunarodnom planu, na pragu je svoje najozbiljnije krize. Klan Di Lauro je oduvek bio savršeno organizovano preduzeće. Bos ga je strukturisao kao „multilevel“ preduzeće. Prvi nivo organizacije čine takozvani promoteri i finansijeri, odnosno „rukovodioci“ klana koji nadziru promet i preproda  ju droge, uz neposrednu pomoć pripadnika klana. Na ovom prvom nivou strukture nalaze se, prema podacima Tužilaštva za borbu protiv mafije u Napulju, Rozario Parijante, Rafaele Abinante, Enriko d’Avanco i Arkanđelo Valentino. Drugi nivo čine oni koji su u direktnom kontaktu s drogom: zaduženi za kupovinu, pakovanje i održavanje odnosa s preprodavcima. 73

Preprodavcima se garantuje pravna zaštita u slučaju hapšenja. Najistaknutiji pripadnici ovog drugog nivoa su: Đenaro Mari no, Lučo de Lučija, Paskvale Garđulo. Treći nivo čine takozvani „šefovi zona“, odnosno pripadnici klana koji su u direktnom kontaktu s dilerima, koji koordiniraju takozvane „osmatrače“ i nadgledaju „skloništa u slučaju opasnosti“, a nadležni su i za magacine za skladištenje robe i laboratorije za pripremanje doza. Četvrti nivo, svakako najugroženiji, čine sami dileri. U okviru svakog nivoa postoje podnivoi, a oni koji ih čine ima  ju kontakt samo s neposredno nadređenim šefovima, tako da nemaju direktne veze s čitavom strukturom. Ovakva organiza cija omogućava da ostvareni profit bude i 500 procenata veći u odnosu na početno ulaganje. Pred modelom preduzeća Di Lauro oduvek bih se setio matematičkog koncepta grozda onako kako ga objašnjavaju u udžbenicima, to jest grozda banana u kome na svakoj banani visi novi grozd banana, na čijim bananama opet vise grozdovi banana i tako do u beskonačnost. Klan Di Lauro samo preko narkotrgovine obrne pet stotina hiljada evra dnevno. Preprodavci, šefovi magacina, kuriri, često nisu deo organizacije; oni samo primaju mesečnu platu. Ogranci preprodaje su veoma razgranati, u njima radi na hiljade ljudi, ali oni ne znaju ko upravlja čitavim poslom. Mogu da naslute otprilike za koju porodicu Kamore rade i ništa više. U slučaju da neko od uhap šenih progovori, razotkrivanje strukture biće oganičeno samo na minimalni krug, zato što ne postoji mogućnost da se otkrije čitava organizaciona šema, ogromni mehanizam ekonomske i vojne moći organizacije. Čitava ekonomsko-fmansijska postavka ima svoju vojnu podršku: surove oružane odrede i kapilarnu mrežu pomoćni ka. U krug ubica ulazili su Emanuele d’ Ambra, Ugo de Lučija zvani Ugarjelo, Nando Emolo zvani Luđak, Antonio Ferara zva ni Obad, Salvatore Tamburino, Salvatore Petričone, Umberto la Monika, Antonio Meneta. Ispod njih su saradnici, to jest šefovi zona: Đenaro Aruta, Čiro Sađeze, Fulvio Montanino, Antonio Galeota, Đuzepe Preciozo, Kozimov lični telohranitelj, i Kostantino Sorentino. Ova organizacija mogla je da ra 74

čuna na najmanje trista ljudi, koji su svi primali platu. Bila je to složena struktura, s precizno utvrđenom hijerarhijom. Na raspolaganju im je uvek bio ogroman vozni park automobila i motora, za slučaj da vozila hitno zatrebaju. Tu su još i skri vena skladišta municije i zanatlije spremne da posle upotrebe unište svaki komad oružja. Ovakva logistička mreža omoguća vala je ubicama i da odmah nakon izvršenog napada odu na poligon za gađanje, gde se zabeleži njihov ulazak, te se tako sakriju tragovi i stvori alibi u slučaju provere baruta na prsti ma. Tragova koje ostavlja barut ubice se najviše boje, jer se on duboko utiskuje u kožu i predstavlja neoboriv dokaz. Njima su na raspolaganju bili i isporučioci odeće za oružane odrede Kamore: neupadljive trenerke i motociklističke kacige, koje se odmah potom uništavaju. Ovakvom preduzeću bilo je ne moguće prići, ono je razradilo savršene ili gotovo savršene mehanizme. Nije najhitnije da se prikrije izvršenje krivičnog dela ili nelegalna investicija; važno je da se zametnu tragovi koji bi mogli poslužiti kao dokaz. U Sekondiljano sam odlazio već neko vreme. Otkada je prestao da radi kao krojač, Paskvale me je obaveštavao o dešavanjima u tom kraju. Događaji su se brzo smenjivali, istom brzinom kojom se kreće kapital i menjaju pravci finansijskog delovanja. Obilazio sam severni deo Napulja vespom. Najviše volim svetlost na ulicama dok se vozim po Sekondiljanu i Skampi ji. Ogromne, široke ulice, koje pršte od kiseonika, za razliku od prenatrpanosti napuljskog gradskog jezgra; kao da priroda ovde još živi, i pored asfalta, i pored glomaznih zgradurina. Skampija već u svom imenu sadrži svoje prostore. Scampia, reč iz starog napuljskog dijalekta, označavala je zemlju na otvo renom, poljanu obraslu korovom; ovde je kasnije, sredinom šezdesetih godina, niklo stambeno naselje. Ovde su i čuvena Jedra^7 Jedra su truli simbol arhitektonskog bunila ili možda 37 Vele  (ital.) karakteristične stambene zgrade četvrti Skampija, koje svojim izgledom podsećaju na jedra. - Prim. prev. 75

tek prosta betonska utopija, koja opet ničim nije mogla da se suprotstavi izgradnji narkomašine. Narkobiznis je kao bolest zahvatio sva tkiva ovog dela zemlje. Hronična nezaposlenost i nepostojanje bilo kakvih razvojnih projekata za ove krajeve pretvorili su Skampiju u skladište stotina kilograma droge i laboratoriju za pretvaranje novca od njene preprodaje u životvornu i legalnu ekonomiju. Sekondiljano je stepenik kojim se kiseonik ilegalnog tržišta prenosi i upumpava u legalno po slovanje. Godine 1989. Osmatračnica Kam ore^ objavila je u  jednoj svojoj publikaciji da je u severnom delu Napulja broj dilera droge u odnosu na broj stanovnika bio najviši za čitavu Italiju. Petnaest godina kasnije Napulj drži primat u čitavoj Evropi i zauzima peto mesto na svetskoj rang-listi. Moje lice su vremenom ovde upoznali, postalo je prepo znatljivo osmatračima i doušnicima klana kao neutralno lice. Na ovakvoj teritoriji svake sekunde pojavljuju se negativni li kovi - policajci, karabinjeri, uljezi rivalskih porodica - i oni pozitivni - kupci. Sve ono što ne smeta, što ne predstavlja prepreku, defmiše se kao nebitno, dakle neutralno. Ako si u ovoj kategoriji, kao da ne postojiš. Mesta za preprodaju droge oduvek su me opčinjavala savršenom organizacijom, koja je u suprotnosti s haosom i trošnošću ove četvrti. Mehanizam preprodaje radi kao sat. I sve se kreće kao što se kreću zupča nici vremena. Kretanje jednog učesnika u ovom mehanizmu odmah izaziva kretanje sledećeg u nizu. Oduševljavala me je preciznost njegovog funkcionisanja. Plata se deli nedeljno, sto evra za osmatrače, pet stotina evra za koordinatore i blagajnike uličnih dilera, osam stotina ide dilerima, a hiljadu onima koji nadgledaju skladišta ili skrivaju drogu u svojoj kući. Smene su od tri po podne do ponoći i od ponoći do četiri ujutru; pre podne se ne može dilovati, jer su ulice pune policije. Svako 38 Osservatorio sulla cam orra e illegalita, izdanje dnevnog lista Korijere delà sera,  koje neguje analitičko-istraživački pristup pro blemu Kamore; među novinarima-istraživačima je i Roberto Savija no. - Prim. prev. 76

dobija dan odmora, a onome ko zakasni na radno mesto skida se za svaki sat kašnjenja pedeset evra od nedeljne plate. Ulica Baku neprestano je ispunjena metežom narko-prometa. Kupci ovamo dolaze, plate, uzimaju robu i odlaze. Po nekad čitave kolone automobila čekaju u redu. Naročito su botom uveče. Tada se preprodavci s drugih mesta prebacuju u ovu zonu. U Ulici» Baku obrne se pola miliona evra mesečno, a Odeljenje za borbu protiv narkotika upozorava da se svakoga dana ovde u prošeku proda četiri stotine doza marihuane i četiri stotine doza kokaina. Kada stigne policija, preprodavci znaju gde treba da se sklone i gde da sakriju robu. Ispred policijskih kola koja se približavaju nekom dilerskom punktu uvek se ispreči auto ili motor, što omogućava „stražarima“ da motorom pokupe i odvezu preprodavce. Često osmatrači ne maju policijski dosije i ne nose oružje, tako da su, čak i ako ih policija uhapsi, izgledi da će biti optuženi veoma mali. Kad počnu hapšenja dilera uskaču rezervni preprodavci, a to su narkomanski zavisnici ili stalni klijenti te zone koji prethodno daju saglasnost da budu dileri ,,u hitnim slučajevima“. Na me sto jednog uhapšenog dilera odmah uskače drugi. Posao ne sme da staje. Čak ni u kritičnim trenucima. U Danteovoj ulici takođe se obrće ogromna zarada. Ovde su dileri uglavnom veoma mladi; ovo je najnovije dilersko me sto, koje je uspostavio klan Di Lauro. Tu je još i Bulevar otpo ra, stari dilerski punkt za heroin, ali takođe i za kobret39 i ko kain. Oni koji su nadležni za kontrolu nekog dilerskog mesta imaju svoja operativna sedišta za nadzor teritorije. Osmatrači su međusobno u vezi preko mobilnih telefona. Koordinator određenog punkta prati sve njihove razgovore držeći pred so bom plan grada i može u realnom vremenu da prati kretanje policije i kretanje klijenata. Klan Di Lauro uveo je u Sekondiljano još jednu novinu, a to  je zaštita kupca. Pre no što su oni preuzeli posao organizacije dilerskih mesta, stražari su od hapšenja i legitimisanja sklanja 39 Droga koja se dobija mešanjem nekvalitetnog heroina s amfetaminima i drugim psihogenim supstancama. - Prim. prev.

77

li samo dilere. Proteklih godina, kupci su mogli biti zaustav ljeni, legitimisani, odvedeni u stanicu policije. Klan Di Lauro  je postavio stražare čak i za zaštitu kupaca da bi im omogućio nesmetan pristup dilerskim punktovima. Tako se nudi najve ća moguća zaštita takozvanim sitnim konzumentima, koji su najvažnija klijentela u trgovini drogom u Sekondiljanu. U zoni četvrti Berlinđeri roba se može naručiti i telefonom, i onda samo treba preuzeti ranije pripremljene doze. A tu su još i Ulica Gizleri, park Izes, čitava četvrt Don Gvanela, zona H i zona „Sedam palata“ u Ulici Labriola. Ove četvrti su postale profitabilna tržišta, a stanovnici tih strogo kontrolisanih ulica naučili su da selektivno posmatraju, kao kad oči pred nekim zastrašujućim prizorom zamračuju objekat i situaciju. Oni su stvorili naviku da biraju šta će videti a šta ne, to je za njih način preživljavanja. Sve je to ogromni supermarket droge. Svekolike i svakovrsne. Nema te droge koja se nađe u Evropi a da najpre nije prošla preko tržišta Sekondiljana. Ako bi ova droga bila samo za Napolitance i stanovnike Kampanije, sta tistički podaci ne bi imali nikakve logike. To bi značilo da su u svakoj napuljskoj porodici bar dva člana uživaoci kokaina, a jedan heroina. Da ne pominjemo hašiš i marihuanu. Ovde ima heroina, kobreta, lakih droga, a onda i tableta, onih koje se prodaju kao „ekstazi“, ali zapravo postoji bar sto sedamde set devet vrsta ekstazija. Ovde u Sekondiljanu one se veoma dobro prodaju. Nazivaju ih „dosije X“, „žeton“ i „karamela“. Na tabletama se enormno zarađuje. Proizvode se po ceni od  jednog evra, cena na veliko iznosi četiri-pet evra, a onda se u Milanu, Rimu i drugim napuljskim zonama prodaju za pedeset-šezdeset evra po komadu. U Skampiji za petnaest. Tržište Sekondiljana pomerilo je granice nekadašnjih zako nitosti preprodaje tako što je u kokainu prepoznalo svoju dobitnu kartu. Nekada elitna droga postala je, zahvaljujući novoj ekonomskoj politici klanova, potpuno pristupačna i za ma sovnu upotrebu, iako joj kvalitet nije baš ujednačen, ali i onaj slabijeg kvaliteta uvek nalazi kupca. Prema podacima do kojih

78

 je došla grupa Abele,40 devedeset procenata korisnika kokaina su zaposleni ili studenti. Kokain više ne spada u drogu koja se konzumira u trenucima zabave i odmora, kokain je supstanca koja se koristi u svako doba dana: uzima se posle napornih sati prekovremenog rada za opuštanje, kao podsticajno sred stvo za još koji smisleni ljudski gest, za uklanjanje umora. Ko kain uzimaju kamiondžije da bi mogli da voze noću, uzimaju ga oni koji sate provode ispred kompjutera da izdrže naporne radne sate bez pauze, kokain zamenjuje odmor onima koji su primorani da rade nedeljama bez prekida. Kokain je eliminator napora, anestetik, proteza za sreću. A da bi se odgovorilo na zahtev klijenata kojima je droga potrebna kao izvor snage a ne samo kao sredstvo za otupljivanje, bilo je neophodno izvršiti preobražaj same preprodaje, dati joj više fleksibilno sti, odvojiti je od ograničenja kriminalnog poslovanja. Klan Di Lauro je u tome uspeo. Oni su liberalizovali i preprodaju i nabavku droge. Italijanski kriminalni karteli tradicionalno su okrenuti prodaji velikih kontingenata, manje se usmeravaju na prodaju srednjih ili malih količina. Klan Di Lauro međutim usmerio se na srednje količine da bi omogućio pristup narkotržištu i takozvanim sitnim preduzetnicima narkotgovine, koji opet mogu da privlače svoju klijentelu. U ova mala nezavisna „preduzeća“ mogu da uđu svi oni koji su slobodni da dro gom raspolažu po svom nahođenju, da sami određuju cenu, da distribuiraju robu svjevoljno i kome god hoće. Svako ima pristup tržištu, pristup količinima koje su mu potrebne. Ovde se ukida nužnost da klanovi budu posrednici, Koza nostra i Ndrangeta svuda su proširili svoje pipke u narkotrgovini, ali oni moraju da drže čitavu mrežu prometa: ako oni kao po srednici prodaju kupcu robu, kupac mora da poznaje nekog pripadnika klana ili nekog njihovog saveznika. Ovde glavni bosovi moraju da znaju u kojoj će se zoni preprodavati roba, kakva će biti organizacija dalje distribucije. To nije slučaj sa Sistemom u Sekondiljanu. Ovde je lozinka laissez faire, lai40 Gruppo Abele, nevladina organizacija koja pruža pomoć narkomanskim zavisnicima. - Prim. prev. 79

ssezpasser.  Totalni i apsolutni liberalizam. Osnovni postulat  je samoregulacija tržišta. I tako su, za kratko vreme, u Sekondiljano došli svi koji hoće da rasturaju drogu u krugu svojih prijatelja, oni koji žele da kupe za petnaest, a prodaju za sto i tako priušte sebi letovanje, postdiplomske studije, otplatu nekog kredita. Apsolutna liberalizacija tržišta droge dovela je do strmoglavog pada cena. Preprodaja na malo izvan velikih dilerskih punktova može da bude ukinuta. Sada postoje takozvani krugovi. Krug lekara, krug pilota, novinara, državnih službenika. Sitno građanstvo  je dobro skrojena rukavica za ovu neformalnu i hiperliberalističku distribuciju robe koja ide iz ruke u ruku - droge. Ovo je trgovina među prijateljima, prodaja nezavisna od kriminalnih struktura, kao kad domaćice jedna drugoj preporučuju kre me i usisivače. A sve to blagotvorno deluje čak i na ukidanje preteranih moralnih skrupula. Nema više dilera u štrokavim trenerkama, koji čitav dan vise na ulici dok im stražari čuvaju leđa. Nema ničega osim proizvoda i novca. Sasvim dovoljan prostor za dijalektiku trgovine. Na osnovu podataka do kojih su došle neke od najvećih uprava policije u Italiji, jedno od tri lica uhapšena zbog preprodaje droge nije prethodno osuđi vano, niti ima ikakve veze s kriminalnim tokovima. Konzumi ranje kokaina, prema podacima Zavoda za zaštitu zdravlja za period 1999-2002, doseglo je najviši stepen u istoriji: zabeležen je skok od osamdeset odsto. Broj zavisnika koji se obraćaju specijalizovanim službama za bolesti zavisnosti svake godine dvostruko poraste. Ekspanzija tržišta je ogromna, uzgajanje genetski modifikovanih sorti sada već omogućuje četiri berbe godišnje, ne postavljaju se, dakle, problemi nabavke sirovina, dok ukidanje hegemonizovane organizacije ide u prilog slo bodnoj inicijativi. Robi Vilijams, poznati pevač kokainoman, godinama je izjavljivao da je „Bog izmislio kokain kao način da ti kaže da imaš previše novca“. Setio sam se ove rečenice, koju sam pročitao u nekim novinama, kada sam u četvrti Ne beskih kuća sreo mlade koji su se klanjali koki: „Ako postoji koka Nebeskih kuća, to znači da Bog novcu nije dao nikakvu vrednost.“ 80

Nebeske kuće, nazvane tako po plavičastoj boji fasada koja  je kasnije izbledela, nižu se ulicom Limitone d’Arcano i jedan su od najprofitabilnijih evropskih dilerskih punktova za koka in. Nekada nije bilo tako. Istraga je pokazala da je ovu zonu u to što jeste pretvorio Đenaro Marino Makej. On je nadležan za ovu teritoriju. I ne samo to; bos Paolo di Lauro, koji ceni nje govu preduzetničku umešnost, praktično mu je „dao u zakup“ ovo mesto. Može da radi samostalno, a da mesečno uplaćuje određeni procenat u blagajnu klana. Đenara i njegovog brata Gaetana svi zovu braća Makej. To je zbog sličnosti njihovog oca sa šerifom Zebom Makejom iz televizijske serije Osvajanje Zapada. Tako je čitava porodica Marino prekrštena u Makej. Gaetano nema ruke. Ima dve drvene, krute proteze. Lakirane su crnom bojom. Gaetano je šake izgubio 1991- u sukobu s klanom Puka, starom porodicom pod okriljem klana Kutolo. Bomba mu je eksplodirala u rukama i otkinula mu prste. Gae tano Makej uvek ima pomoćnika, neku vrstu majordoma koji mu služi umesto ruku, ali kad treba nešto da potpiše, uvek to uradi sam; protezom učvrsti olovku i napravi od nje oslonac na papiru, a onda se sav izuvija, grčeći vrat i ostatak ruku, pa uspe i da se potpiše, i to jedva primetno neravnim rukopi som. Dženi Makej, prema istrazi Tužilaštva za borbu protiv mafije iz Napulja, uspeo je da stvori dilersko tržište na kome je robu istovremeno rasturao, ali i skladištio. Uostalom, dobavljači su mu i davali povoljnu cenu jer je kupovao velike količine, koje je imao gde da skladišti; u ovome betonska džungla Sekondiljana, sa svojih sto hiljada stanovnika, svakako pomaže. Sami ljudi, njihove kuće, pa i život koji vode, postaju ogromne zidine koje opasuju magacine s drogom. Upravo su dilerski punktovi Nebeskih kuća omogućili pad cene kokaina. Kokain obično košta oko pedeset-šezdeset evra po gramu i dostiže cenu od čak sto-dvesta evra. Ovde on košta dvadeset pet do pedeset evra po gramu, i to onaj prilično visokog kvaliteta. Re zultati istrage Direkcije za borbu protiv mafije pokazali su da  je Dženi Makej bio jedan od najsposobnijih italijanskih preduzetnika u sektoru trgovine kokainom, pošto je uspeo da se

nametne na tržištu u naglom usponu, kakav nigde drugde nije zabeležen. Klanovi su mogli da organizuju dilerske punktove i u drugim četvrtima, Pozilipu, Pariolima, Breri, ali uradili su to baš u Sekondiljanu. Radna snaga bi bilo gde drugde imala veoma visoku cenu. Ovde su potpuna nezaposlenost i nemo gućnost iznalaženja drugih načina za život osim emigracije uticale na to da plate budu izuzetno niske, mizerne. Nema tu nikakve tajne, nema tu neke zamršene sociologije bede, niti metafizike geta. Kako se uopšte može smatrati getom terito rija na kojoj se kroz poslovanje jedne jedine porodice obrće trista miliona evra godišnje? Na ovoj teritoriji deluje više klanova, a zarade koje se ovde ostvaruju mogu se porediti jedi no s profitom složenih finansijskih operacija. Posao je veoma pipav, a proizvodni tokovi mnogo koštaju. Kilogram kokaina proizvođača košta hiljadu evra, a kada se nađe kod trgovca na veliko, iznos već postaje trideset hiljada evra. Trideset kilogra ma postaje sto pedeset posle prvog „sečenja“: ovo je tržišna vrednost od oko petnaest miliona evra. Ako se nakon prvog „sečenja“ dobije više od tri kilograma, može se stići čak i do dvesta kilograma. „Sečenje“ kokaina je ključno, to jest njego vo mešanje s kofeinom, glikozom, manitolom, paracetamolom, lidokainom, benzokainom, amfetaminima, ali takođe s talkom i kalcijumom za pseću ishranu kad je to neophodno. Sečenje određuje kvalitet, a loše sečenje može da znači smrt, policiju, hapšenja. Može da začepi arterije trgovine. Klanovi Sekondiljana čak su i ovde u prednosti, a prednost  je uvek dragocena. Ovde postoje takozvani Visitors:  heroinomani. Zovu ih po likovima iz televizijske serije prikazivane osamdesetih godina, koji su proždirali pacove a ispod privid nog ljudskog izgleda krili zelenkaste lepljive krljušti. Visitors se koriste kao ljudski zamorčići za testiranje droge. Na njima se isprobava da li je neka „mešavina“ štetna, kakve reakcije iza ziva, do koje mere mogu da „razblaže“ količinu belog praha. Ako su onima koji pripremaju doze potrebni brojni zamorčići, onda spuštaju cene. Od dvadeset evra po dozi silaze čak i na deset. Glas se brzo širi i heroinomani počinju da pristižu čak iz oblasti Marke, iz Bazilikate, samo zbog nekoliko besplatnih 82

doza. Heroin je tržište u potpunom kolapsu. Heroinomana zavisnika sve je manje. Oni su pravi očajnici. Ulaze u auto buse teturajući se, onda silaze, pa se opet penju u vozove, putuju noću, stopiraju, pešače kilometrima. Ali za najjeftiniji heroin na kontinentu vredi se malo pomučiti. „Dozeri“ klana dočekuju Visitorse, poklanjaju im po jednu dozu i onda čeka  ju. U jednom telefonskom razgovoru navedenom u rešenju o pritvoru koje je u martu 2005. izdao Napuljski sud dvojica osumnjičenih dogovaraju se oko „audicije“, odnosno testira nja mešavine na ljudskim zamorcima. Prvo utvrđuju: „Skineš pet majica41... zbog alergijskih proba?“ Nešto kasnije se ponovo čuju: „Jesi li provozao kola?“ „Da...” Misle naravno da li je isprobao dozu: „Da, majko moja, mnogo je lepo, ortak, sad smo broj je dan, sve smo ih potukli.“ Bili su presrećni, zadovoljni što niko od zamoraca nije skiknuo, čak im se jako dopalo. Dobro spravljena doza udvostručava prodaju, a ako je odličnog kvaliteta odmah skače potra žnja na domaćem tržištu i konkurencija tako biva potučena. Tek pošto sam pročitao navode iz ovog telefonskog razgo vora, postao mi je jasan prizor koji sam nedavno video. Tad nisam baš najbolje razumeo to što se odigravalo pred mojim očima. Nekoliko Visitorsa  došlo je u Mijano, nedaleko od Skampije. Pozvani su da dođu ovamo. Okupili su se na polja nici ispred jednog ogromnog hangara. Nisam se ja tu slučajno zadesio, dovelo me je uverenje da tek onda kad osetiš vreli dah stvarnosti, onaj najbliži istini, možeš tu realnost da sagle daš do dna. Možda i nije najvažnije da čovek bude tu i posmatra da bi sam spoznao svet, možda je važnije da svet prepozna čoveka. Bio je tu jedan momak, veoma dobro obučen, čak odlično, u belom odelu, plavkastoj košulji, novim patikama. 41U šifrovanom žargonu, koji dileri koriste zbog prisluškivanja telefonskih razgovora, „majica“ (ital. maglietta) označava određenu količinu heroina. - Prim. prev.

Položio je krpu od jelenske kože na gepek automobila. Unu tra su bili špricevi. Visitors su prišli, gurajući se, što je ličilo na prizore iz televizijskih Dnevnika, uvek istih i nepromenljivih godinama: kao kad kamioni dovoze u Afriku vreće s brašnom. Jedan od Visitorsa međutim počeo je da urla: „Ne, neću da uzmem, ako ga poklanjate, neću da uzmem... hoćete da nas pobijete...” Bilo je dovoljno da samo jedan posumnja pa da svi odusta nu. Tip u odelu nije ličio na nekoga ko bi bilo koga ubeđivao; nastavio je da čeka. Povremeno bi ispljunuo prašinu koju su Visitors podizali i koja mu je ulazila u usta. Naposletku je je dan prišao, u stvari on i njegova devojka. Drhtali su, oni su stvarno dotakli dno. Bili su u krš stanju, kako se to kaže. Nje mu su vene na rukama bile neupotrebljive, pa je izuo cipele, ali su mu čak i stopala bila izbodena. Devojka je uzela špric i pridržavala ga ustima dok je momku raskopčavala košulju, po lako, kao da ima sto dugmadi. Onda mu je zabola iglu u vrat. U špricu je bio kokain. Ako kokain direktno uđe u krv, veoma brzo se pokaže da li je mešavina dobra ili je loše odmerena, preteška, neupotrebljiva. Posle izvesnog vremena mladić je počeo da tetura, na usta mu je izbila pena. Sledećeg trenut ka samo se skljokao i počeo da se koprca na zemlji. Onda se potpuno ukočio, opruživši se na leđima, zatvorenih očiju. Mo mak u belom pozvao je nekoga mobilnim telefonom: „Izgleda da je mrtav... da, dobro, sad ću da ga izmasiram...” Počeo je cipelama da gazi mladiću po grudima. Podigao bi koleno i onda samo olabavio nogu puštajući je da tresne momka u grudi. Srčanu masažu je izvodio udarcima noge. De vojka je nešto nerazgovetno mrmoljila. „Ne radiš to dobro, ne radiš dobro. Povredićeš ga...” Pokušavala je, onako slabašna, da ga udalji od tela svog dečka, ali on je bio zgađen, gotovo uplašen od nje i uopšte od Visitorsa. „Ne diraj me... odvratna si... ne prilazi... ne diraj me, ubiću te!“

84

Nastavio je da šutira momka u grudni koš; zatim je opet okrenuo nečiji broj ne spuštajući nogu s mladićevih grudi: „Ovaj je crkô. A, maramica... čekaj da vidim...” Izvadio je iz džepa papirnu maramicu, pokvasio je vodom iz flašice i položio mladiću na usta. I od najslabašnijeg daha maramica bi se poderala, pa bi tako znao da li je živ. Uradio je to iz predostrožnosti, nije hteo ni da dodirne to telo. Opet je okrenuo onaj isti broj: „Mrtav je. Moramo da ublažimo dozu...” Uskočio je u auto, u kome vozač nijedne sekunde nije pre stao da poskakuje u ritmu neke muziku koju nisam mogao da čujem, iako se on drmusao kao da je puštena do daske. Za dva-tri minuta svi su se udaljili od tela koje je ležalo u prašini. Mladić je ostao u tom položaju. A devojka je plakala. Čak joj je i plač bio jedva čujan, kao da je muklo mrmoljenje jedini oblik glasovnog izražavanja koje heroin dopušta. Nisam mogao da razumem zašto je svukla donji deo tre nerke i čučnula mladiću tačno iznad lica. Onda se pomokrila. Maramica mu se slepila za usta i nos. Posle izvesnog vremena kao da se pokrenuo, prešao je rukom preko nosa i usta, kao da briše vodu posle kupanja. Ovaj Lazar iz Mijana, vaskrsao od ko zna kojih sastojaka mokraće, pridigao se lagano. Ku nem se da bih povikao „Čudo, dogodilo se čudo“ da me prizor nije potpuno sledio. Ustumarao sam se tamo-ovamo. Radim to kad god nešto ne razumem, kad ne znam šta da radim. Od nervoze osvajam prostor. Mora da sam tako privukao mnogo pažnje, zato što su Visitors  počeli da mi prilaze, urlajući na mene. Mislili su da sam u vezi s tipom koji je skoro ubio ovog momka. Dobacivali su mi: „Ti... ti... hteo si da ga ubiješ...” Opkolili su me; pružio sam korak da ih se oslobodim, ali oni su me i dalje pratili, podižući svakakvo đubre sa zemlje i gađajući me. Nisam ništa uradio. Ali ako nisi zavisnik, onda si diler. Utom je odnekud iskrsnuo jedan kamion. Iz magacina ih  je svakog jutra izlazilo na desetine. Ovaj je zakočio tik pored mojih nogu i čuo sam da me neko doziva. Bio je to Paskvale. Otvorio je vrata i pomogao mi da se popnem. Nismo toliko

85

ličili na anđela čuvara i miljenika koga spasava koliko na dva kanalizacijska pacova koji vuku jedan drugog za rep. Paskvale me je posmatrao sa strogošću sveznajućeg oca. S izrazom lica dovoljno rečitim da nije ni morao da izgovori ni kakav prekor. A ja opet nisam mogao da odvojim pogled od njegovih ruku. Svakim danom postajale su sve grublje, hrapavije, s ispucalim zglavcima, s bledim dlanovima. Teško da se jagodice svikle na svilu i somot visoke mode mogu navići da deset sati vrte volan kamiona. Paskvale mi je nešto govo rio, ali ja nisam mogao da odagnam sliku Visitorsa. Majmuni. Čak i manje od majmuna. Zamorčići. Određeni za testiranje droge namenjene evropskom tržištu, s kojom dileri ne sme ju da rizikuju da nekog ubije. Oni su zamorčići zahvaljujući kojima stanovnici Rima, Napulja, Abruca, Bazilikate, Bolonje, neće otegnuti papke, neće im poći krv iz nosa ni pena na usta. Ako neki Visitor strada u Sekondiljanu, on je samo jedan očaj nik više čijom se smrću niko neće baviti. Pokupiće ga sa ze mlje, očistiće mu lice od povraćanja i mokraće i zatrpaće ga. Na nekom drugom mestu sprovela bi se istraga, uradile bi se analize, postavila dijagnoza uzroka smrti. Ovde postoji samo  jedan: prekomerna doza. Paskvaleov kamion kretao se kroz severni Napulj putem koji povezuje hangare, magacine, deponije. Bačena roba, sta rudija. Ovde nema industrijskih kompleksa. Oseća se smrad dimnjaka, ali nema fabrika. Kuće su posejane duž ulica, a gradski trgovi niču oko barova. Ovo je jedna haotična, slo žena pustinja. Paskvale je video da ga ne slušam i naglo je zakočio. Nije usporio prethodno, hteo je da tresnem leđima o naslon sedišta i da se trgnem. Potom me je pogledao i rekao: „U Sekondiljanu je stanje veoma loše... Vikjarela je u Španiji, s novcem svih ostalih. Prestani da bazaš ovuda, svuda osećam napetost. Čak se i asfalt skida s puteva, i on bi da se skloni odavde...” Ipak sam resio da posmatram to što se zakuvavalo u Se kondiljanu. Što je više Paskvale ukazivao na opasnosti, to sam  ja postajao sigurniji da neću izdržati da makar ne pokušam 86

da razumem šta će to izazvati katastrofu. Ako razumem, i ja ću biti deo svega. Nemam izbora i ne verujem da ima drugog načina da se nešto razume. Neutralnost i objektivna distanca mi nikada nisu bile svojstvene. Rafaele Amato zvani Vikjarela, „starica“, zadužen za tržište droge u Španiji, rukovodilac drugog nivoa klana, pobegao je u Barselonu s novcem iz kase klana Di Lauro. Tako se pričalo. Zapravo nije izdvojio odre đeni procenat u kasu klana, pokazujući na taj način da neće da bude podređen, da ne želi da ga isplaćuju mesečno, kao običnog radnika koji prima platu. On je prvi zvanično obja vio „otcepljenje“. Za sada je radio samo u Španiji, na teritoriji kojom su oduvek vladali klanovi. Andaluziju su držali klanovi Kazalea iz provincije Kazerta, na ostrvima je vladao klan Nuvoleta iz Marana, u Barseloni su to bili „secesionisti“. Ovo je ime kojim polako počinju da se nazivaju ljudi Paola di Laura koji su se odvojili od klana. Tako ih zovu u svojim izveštajima prvi novinari koji prate dešavanja. Izveštači crnih hronika. Za sve u Sekondiljanu oni su Španci. Tako ih zovu zato što je u  Španiji njihov lider, a oni počinju da kontrolišu ne samo dilerske punktove nego i same puteve droge, budući da je Madrid jedno od glavnih čvorišta trgovine kokainom koji stiže iz Kolumbije i Perua. Ljudi godinama vezani za Amata, kako se navodi u istrazi, rasturali su stotine kilograma droge koristeći se genijalnom taktikom: upotrebljavali su vozila gradske či stoće. Ovo je siguran način da se izbegne svaka provera. Niko ne bi zaustavio vozilo gradske čistoće dok noću utovaruje i istovaruje đubre, mada istovremeno prevozi i stotine kilogra ma droge. Kozimo di Lauro je naslutio - kako se navodi u istrazi - da rukovodioci sve manje novca izdvajaju u kasu klana. Kapital porodice Di Lauro omogućavao je takozvane „uloge“, ali veliki deo profita koji je trebalo raspodeliti jednostavno je nestajao. Ulozi su sredstva koja svaki rukovodilac investira preko ka pitala klana Di Lauro u kupovinu određene količine droge. Ulog. Ovaj naziv ima poreklo u neregularnoj i hiperliberalističkoj ekonomiji trgovine kokainom i tabletama, koja ukida 87 

svaki faktor stabilnosti i ravnoteže. I ovde se ulaže, kao na polja ruleta. Ako uložiš sto hiljada evra i sve se dobro odvija, za četrnaest dana iznos će se pretvoriti u trista hiljada. Kada pogledam ove pokazatelje ekonomskog ubrzanja, uvek se setim primera koji je dao Đovani Falkone u jednoj školi i koji se potom našao u stotinama đačkih svezaka: „Da bi se razumelo u kojoj meri je droga profitabilan biznis, zamislite da hiljadu lira uloženih u drogu 1. septembra ove godine postaje sto miliona 1. avgusta naredne godine.“ Rukovodioci su u kasu klana Di Lauro i dalje izdvajali astro nomske iznose, ali su oni vremenom postajali sve niži. Na du goročnom planu, ovakva praksa bi dovela do osnaživanja po  jedinih grupa u okviru klana na štetu drugih i one bi lagano, čim bi ovako osnažene učvrstile svoju vojnu i organizacionu šemu, žarile nož u leđa Paolu di Lauru. I to bi bio konačan udarac, posle koga više nema spasa. Udarac koji se zadaje olo vom, a ne konkurencijom. Tako je Kozimo izdao naređenje da se svim pripadnicima klana isplaćuje mesečna plata. Svi će imati podređenu ulogu. Ova odluka bila je u suprotnosti s dotadašnjim odlukama njegovog oca, ali neophodna radi za štite poslovanja, autoriteta, porodice. Pripadnici klana neće više biti udruženi preduzetnici, slobodni da odlučuju o visi ni uloga, o kvalitetu i vrsti droge koju će izbaciti na tržište. Nema više autonomnih nivoa u okviru multilevel preduzeća; svi će imati status zaposlenog lica. Radnika koji primaju platu. Ta plata je mogla iznositi i do pedeset hiljada evra mesečno. Ogromna cifra. Pa ipak, to je samo plata. To je podređen po ložaj. Ipak je to kraj sna o preduzetničkoj ulozi. A poslovna revolucija klana nije se tu završavala. Svedoci saradnici kažu da je Kozimo insistirao i na generacijskom podmlađivanju. Rukovodioci nisu mogli da imaju više od trideset godina. Podmlađivanje rukovodećih struktura, i to odmah, pod hitno. Tr žište ne dopušta ustupke ljudskom višku. Ne dopušta ništa. Pobeda i poslovanje su jedini imperativi. I najmanja vezanost, osećanje, zakon, pravo, ljubav, emocija, religija, sve što može da ugrozi potpunu slobodu predstavlja ustupak konkurenciji, 88

kamen spoticanja i znak poraza. Sve je dozvoljeno, ali tek po što se osigura ekonomska pobeda, tek pošto prevlast postane izvesna. Samo iz poštovanja, klan je slušao stare bosove čiji su predloži bili zastareli, a nalozi neefikasni; samo iz poštova nja prema njihovim godinama razmatrali bi njihove odluke. A upravo su godine mogle da ugroze vodeću poziciju sinova Paola di Laura. Sada su pak svi bili izjednačeni: niko ne može da se poziva na mitsku prošlost, staru slavu, da očekuje dužno poštovanje. Svako mora da stane iza valjanosti sopstvenih predloga, ru kovodeće umešnosti, lične harizme. Kada su oružani odredi klana Sekondiljana počeli da demonstriraju sopstvenu voj nu snagu, otcepljenje se još nije bilo dogodilo. Sazrevalo je. Među prvim metama bio je Ferdinando Bicaro Baketela,42 ili pak Ujka Fester, kako su ga zvali, jer je ličio na oniskog, će lavog i ljigavog ujaka iz Porodice Adam s.  Bicaro je bio „ras“ Melita. „Ras“ ovde označava nekoga ko jeste autoritet, ali ne apsolutni, jer je podređen bosu, što je najviša titula. Bicaro više nije bio šef zone klana Di Lauro. Hteo je sam da raspola že novcem. Hteo je sam da donosi ključne odluke, i ne samo odluke vezane za upravljanje poslovima. Njegova pobuna nije bila klasičnog tipa, on je želeo da se osamostali i postane novi i nezavisni sagovornik klana. Samo što je to uradio na svoju ruku. Klanovi u Melitu su posebno okrutni. Ovo je teritorija fabrika na crno, u kojima se proizvode visokokvalitetne cipele za brojne svetske prodavnice. Te su fabrike značajne jer obezbeđuju novčana sredstva koja se pozajmljuju uz ogromne, zelenaške kamate. Vlasnici fabrika na crno gotovo uvek podrža vaju ili nekog političara ili šefe zone klana koji utiče na izbor političara; svim tim vezama i vezicama vlasnik fabrike obezbeđuje sebi slabiju kontrolu. Klanovi Kamore iz Sekondiljana nikada nisu robovali političarima, niti su pak uživali u tome da s njima sklapaju nekakve sporazume, ali nije na odmet imati značajne prijatelje. 42Baccbetella   (ital.), štapić, palica. -Prim . prev. 89

I upravo je jedan od tih značajnih Bicarovih prijatelja po stao njegov anđeo smrti. Da bi ubili Bicara klanovi su zatražili pomoć jednog političara: Alfreda Čikale. Precizne informacije 0 mestu gde se može naći Bicaro, prema rezultatima istrage Direkcije za borbu protiv mafije, dao je upravo Čikala, bivši gradonačelnik Melita i bivši lokalni funkcioner stranke Marge rita. Kada pročitamo transkripcije prisluškivanih telefonskih razgovora, rekli bismo da se tu ne govori o planiranju nečijeg ubistva, već o prostoj smeni šefova. Nema razlike. Posao mora da ide napred, a Bicarova želja za samostalnošću mogla je da ugrozi nesmetano obavljanje poslova, što se ne sme dozvoliti, ni po koju cenu. Kada je Bicaru umrla majka, članovi klana Di Lauro spremili su se da odu na sahranu i da pucaju na sve prisutne. Da ubiju njega, njegovog sina, rođake. Sve. Bili su spremni. Ali Bicaro i njegovi sinovi nisu se pojavili na sahrani. Pripreme za ubistvo su nastavljene. Organizacija ima kapilar nu strukturu; tako klan faksom ažurira svoje pripadnike i šalje određene naloge: * „Nema više nikoga u Sekondiljanu, oterao je sve... izlazi samo utorkom i subotom u pratnji četiri automobila... vama su preporučili da ni zbog čega ne izlazite. Ujka Fester je po slao poruku da za Uskrs hoće da mu svaka radnja isplati dvesta pedeset evra i da se nikoga ne plaši. Spremaju se da ove nedelje stave Sivijera na muke.“ I tako se, putem faksa, klan dogovara o strategiji. Mučenje se upisuje u rokovnik kao što se beleži neki račun, narudžbina, rezervacija putne karte. I ukazuje se na kretanje izdajni ka. Bicaro je izlazio u pratnji četiri automobila, nametnuo je reket od 250 evra mesečno. Sivijera, Bicarovog čoveka, nje govog vernog vozača, treba podvrgnuti mučenju da bi otkrio kuda će se njegov šef kretati. Predloži za Bicarovo ubistvo i dalje pljušte. Pomišlja se da se ode do kuće njegovog sina i da „niko ne bude pošteđen“. Iz jednog telefonskog razgovora vidimo da jedan od plaćenih ubica očajava pošto je saznao da  je Bicaro provirio iz kuće, da se na ulici šepurio svojom moći 1nedodirljivošću. I hukće zbog propuštene prilike:

90

„Majku mu božiju, izgubili smo se načisto, taj je čitavo jutro proveo napolju...“ Ništa se ne može sakriti. Sve izgleda jasno, očigledno, sraslo sa svakodnevicom. Ali bivši gradonačelnik Melita obaveštava ih u kom se hotelu Bicaro sastaje s ljubavnicom, kuda odlazi da izbaci iz sebe napetost i spermu. Na sve se čovek može navići. Da živi s ugašenim svetlima kako bi progonitelji pomislili da nije u kući, da izlazi u pratnji četiri automobila, da ne telefonira niti prima pozive, da ne ode ni na sahranu rođenoj majci. Ali da se odrekne ljubavnice, e to već nije šala, to je već kraj svake moći. Tako se Bicaro 26. aprila 2004. našao na trećem spratu hotela Vila Đulija,  u krevetu s ljubavnicom. Utom su stigle i njegove ubice. Navukli su policijske prsluke. Na recepciji ho tela uzimaju magnetnu karticu za otvaranje vrata, recepcioner „policajcima“ čak ne traži ni legitimaciju. Kucaju na vrata. Bi caro je još u gaćama, ali čuju da se približava vratima. Počinju da pucaju. Ispaljuju dva rafala. Izvaljuju vrata, ulaze u sobu i pucaju mu u telo. Onda zadaju konačni udarac pucajući mu u glavu. Meci i parčići drveta žarili su mu se u meso. Poče tak krvoprolića sad je već stekao obrise. Bicaro je bio prvi. Ili jedan od prvih. Ili barem prvi na kome je klan Di Lauro demonstrirao svoju moć. A ona će se obrušiti na svakog ko se usudi da razbije savezništvo, da raskine poslovni dogovor. Or ganska šema secesionista još nije jasna, nije razumljiva na prvi pogled. Udiše se vazduh pun napetosti, ali stiče se utisak kao da se na nešto čeka. A to nešto što je sve razjasnilo, to što je označilo pravi početak krvoprolića dogodilo se tek nekoliko meseci posle Bicarovog ubistva, i to je bila objava rata. Dana 20. oktobra 2004. Fulvio Montanino i Klaudio Salerno - koji su, kako je istraga pokazala, bili odani Kozimovi ljudi, zaduže ni za neke dilerske punktove - ubijeni su s četrnaest metaka. Kozimo i njegov otac izbegli su sastanak-zamku, na kome je trebalo da budu ubijeni. Tako ova neuspela zaseda označava početak neprijateljstava. Kad mrtvi padaju, preostaje jedino borba. Svi šefovi su odlučili da se pobune protiv sinova Paola di Laura: Rozario Parijante, Rafaele Abinante, a potom i novi 91

rukovodioci, Rafaele Amato, Đenaro Makej Marino, Arkanđelo Abate, Đakomo Miljačo. Di Lauru su ostale verne porodice De Lučija, Đovanija Kortezea, Enrika d'Avança i dobar deo sitnijih pripadnika klana. Poveći deo. Bili su to mladići kojima je obe ćan uspon na vlast, podela plena, ekonomski i statusni napre dak u okviru klana. Vodstvo nad ovom grupom pristalica pre uzimaju sinovi Paola di Laura. Kozimo, Marko i Čiro. Kozimo  je najverovatnije naslutio da ga čekaju ili smrt ili zatvor. Pred njim je bilo hapšenje, ekonomska stagnacija. Ali izbora nema: ili čekaš da te porazi klan koji se rađa u tvojim skutima ili spasavaš svoje poslove, odnosno kožu, ako ne možeš ostalo. Ali poraz na ekonomskom planu jeste suštinski poraz. Rat je. Jo š uvek niko ne zna kako će se voditi, ali svi zasigur no znaju da će biti surov i dug. Najsuroviji koji je jug Italije vi deo u poslednjih deset godina. Klan Di Lauro ima manje ljudi, mnogo su slabiji, lošije su organizovani. U prošlosti su uvek silom rešavali unutrašnje rascepe. Rascepe uslovljene libera lističkim vođenjem klana, što su neki protumačili kao propu snicu za autonomiju, kao mogućnost da osnuju sopstveno preduzeće. Ovu slobodu međutim ima pravo da daruje jedino klan Di Lauro i ne znači da je neko drugi može tek tako prisvo  jiti. Godine 1992. staro upravljačko jezgro klana obračunalo se s pobunjenim šefom zone u Munjanu43 Antoniom Rokom, u baru Fulmine u koji su upali naoružani automatskim puška ma i ručnim bombama. Stradalo je petoro ljudi. Roko je da bi se spasio postao svedok saradnik, a država je naložila pojača ne mere zaštite za čak dvesta ljudi koji bi mogli da se nađu na nišanu klana Di Lauro. Samo što izjave svedoka saradnika nisu ničemu poslužile. Izjave pokajnika nisu ugrozile vrh bratstva. Ovog su se puta, međutim, ljudi Kozima di Laura zabrinuli, što se vidi na osnovu rešenja o pritvoru koji je Napuljski sud izdao 7. decembra 2004. Dva pripadnika klana, Luiđi Petrone i Salvatore Tamburino, razgovaraju telefonom i komentarišu objavu rata nakon ubistva Montanina i Salerna. Petrone: „Ubili su Fulvija.“ 43Mesto u provinciji Napulj. -Prim. prev. 92

Tamburino: „Ah...“ Petrone: „Jesi video?“ Polako se pomalja strategija borbe koju, kako tvrdi Tambu rino, diktira Kozimo di Lauro. Uhvatiti ih jednog po jednog, skloniti ih, ako treba i bombama. Tamburino: „Baš bombama, baš to, je 1’ da? To je rekao Kozimino, sve ću da ih sredim jednog po jednog... sve ću da ih... udesim, rekao je... baš sve....“ Petrone: „One tamo... Važno je da mu opet ostanu ljudi, da ’rade’...“ Tamburino: „Dino, ovde ih ima na milione. Sve klinci... sve klinci... sad ćeš da vidiš šta će ovaj da smisli...“ To je nova strategija. U rat se regrutuju skoro dečaci, una pređuju se u rang vojnika; savršena mašinerija narkobiznisa, investicija, kontrole teritorije postaje ratnička mašina. Regru tuju se sinovi kobasičara i mesara, mehaničari, konobari, neza posleni momci. Svi treba da postanu nova, neočekivana snaga klana. Montaninova smrt označila je početak dugog i krvavog niza napada i odgovora na te napade, u kojima su mrtvi padali kao odgovor na mrtve: jedna, dve zasede dnevno, prvo bi stra dale sitne ribe iz oba klana, kasnije rođaci, a onda su usledila podmetanja požara, prebijanja, hvatanje sumnjivih. Tamburino: „Kozimino je baš hladan, kaže 'jedimo, pijmo, tucajmo’. Šta možemo... desilo se, idemo dalje.“ Petrone: „Ali ja ne mogu da jedem. Jeo sam kol’ko sam bio gladan...“ Naređenje za borbu ne sme da se izdaje iz očajanja. Važno  je pokazati se kao pobednik. To važi i za vojsku i za poslove. Ako neko pokaže da je u krizi, ako se sklanja i beži, ako se povuče u sebe, taj je već izgubio. Jesti, piti, tucati. Kao da se ništa nije desilo, kao da se ništa ne dešava. Ali ova dvojica su u strahu, ne znaju koliko ih je prešlo na stranu Španaca, a ko liko je ostalo sa njima. Tamburino: „А šta znamo koliko njih je prešlo na stranu onih tamo... otkud mi znamo!“

93

Petrone: „Ah! Koliko njih su poveli sa sobom? Ostalo ih je tušta i trna, Totore! Ne razumem... ovima ovde se ne sviđa klan Di Lauro?“ Tamburino: „Da sam ja Kozimino, znaš šta bih uradio? Po čeo bih da ubijam sve živo. Čak i da nisam baš siguran ko je ko... sve živo. Krenuo bih da kokam... razumeš! Počistio bih svu tu štroku...“ Pobiti sve. Sve redom. Čak i ako nisu baš sigurni. Čak i ako ne znaš ko je na čijoj strani, i da li uopšte ima svoju stranu. Pu caj! To je štroka. Štroka, jedino štroka. U ratu, pred mogućim porazom, saveznici i neprijatelji mogu međusobno da zamene uloge. Ne puca se više na ljude, već na mete na kojima treba odmeriti sopstvenu snagu, demonstrirati silu. Nek se tek ka snije obrazuju strane, na koje staju saveznici ili neprijatelji. Ali pre toga, treba pripucati. Dana 30. oktobra 2004. odlaze u kuću Salvatorea de Mađistrisa, starog šezdeset jednu godinu, koji se oženio majkom Bjađa Espozita, jednog od secesionista, Španca. Traže od nje ga da im kaže gde se ovaj krije. Klan Di Lauro mora sve da ih pohvata: pre nego što se organizuju, pre nego što shvate da su u većini. Lome mu ruke i noge palicom, mrve mu nos. Svako pitanje o beguncu propraćeno je udarcem. On ne odgovara, batine postaju sve žešće. Isprebijali su ga, moraće da prizna. Ali on ne priznaje. Ili možda zaista ne zna. De Mađistris je umro posle mesec dana provedenih u agoniji. Dana 2. novembra ubijen je Mašimo Galdijero na jednom parkingu. Trebalo je da ubiju njegovog brata Đenara, koji se predstavljao kao prijatelj Rafaelea Amata. Antonio Landijeri ubijen je 6. novembra u Ulici Labriola; pokušavajući da ga pogode, napadači pucaju na čitavu grupu ljudi koja ga okru žuje. Njih petorica teško su ranjena. Svi su oni bili nadležni za jedno dilersko mesto za kokain i izgleda da su radili za Đenara Makeja. Španci, međutim, odgovaraju, i 9. novembra policija nalazi beli fijat punto nasred ulice. Napadači su uspeli da zaobiđu policijsku kontrolu i ostavili su kola u Ulici Kupa Perilo. Usred bela dana policija nalazi tri leša. Stefano Maisto, 94

Mario Maisto i Stefano Maurijelo. Policajci su otvarajući vrata nailazili na jedno po jedno telo. Jedno napred, jedno nazad,  jedno u gepeku automobila. U Munjanu, 20. novembra, ubi  jen je Bjađo Miljačo. Otišli su da ga ubiju u prodavnici u kojoj  je radio. Rekli su mu: „Ovo je pljačka“, i onda su mu pucali u grudi. Meta im je bio njegov stric Đakomo. Istog dana, Spanci odgovaraju ubistvom Đenara Emola, oca jednog odanog pri padnika vojnog krila klana Di Lauro. Zatim, 21. novembra, klan Di Lauro ubija u jednoj trafici Domenika Riča i Salvatorea Galjardija, koji su bili bliski Rafaeleu Abinanteu. Sat kasnije stradao je Frančesko Tortora. Ubice se ne kreću motorima, već kolima. Prilaze, pucaju i kupe telo kao vreću. Tovare ga i od nose na periferiju Kazavatorea gde pale auto i telo. Dve muve  jednim udarcem. U ponoć 22. novembra karabinjeri pronala ze spaljena kola. Jo š jedna u nizu. Da bih pratio ove krvave obračune nabavio sam radio-stanicu koja je mogla da hvata frekvencije policije. Tako bih stizao svojom vespom na lice mesta otprilike kad i policija. Te večeri sam zaspao. Graktavi, ritmični zvuci radio-stanice postali su moja uspavanka. Tako me je tog puta, usred noći, prenuo je dan telefonski poziv preko koga sam saznao šta se dogodilo. Kada sam stigao na lice mesta, naišao sam na potpuno spaljen automobil. Polili su ga benzinom. Litrima benzina. Posvuda. Benzin po prednjim sedištima, benzin po zadnjim sedištima, po gumama, volanu. Kada su stigli vatrogasci, vatra je već zgasla, stakla su odletela od eksplozije. Ne znam tačno zašto sam se tako sjurio pred tu sprženu školjku automobila. Osećao se strašan smrad spaljene plastike. Malobrojni ljudi su staja li okolo, jedan policajac je baterijom pregledao unutrašnjost olupine. Unutra se nalazilo telo, to jest nešto što je ličilo na telo. Vatrogasci su otvorili vrata automobila da bi došli do leša, sa užasnutim izrazom na licu. Jednom karabinjeru je pozlilo, naslonio se na obližnji zid, ispovraćao testeninu i krompiriće koje je pojeo koji sat ranije. Bilo je to samo ukočeno truplo, potpuno ugljenisano, isto kao i glava, a vatra je odrala kožu s nogu. Uhvatili su telo za ruke i položili ga na zemlju čekajući mrtvačka kola. 95

Kola koja kupe mrtve neprestano kruže, vide se od Skampi je do mesta Tore Anuncijata. Skupljaju leševe, tela ubijenih. Po broju ubijenih Kampanija prednjači u Italiji, a među prvima je i u svetu. Točkovi mrtvačkog automobila su potpuno izlizani, bilo bi dovoljno fotografisati izjedene feine i posivele gume pa da se dobije simbolički prikaz ove zemlje. Iz kola su izašli radnici službe, s gumenim rukavicama, veoma prljavim, upotrebljavanim ko zna koliko puta, i bacili se na posao. Ubacili su leš u crnu vreću, body bag,  u kakve se obično pohranjuju tela ubijenih vojnika. Leš je ličio na tela nađena ispod pepela Vezuva, na gipsani otisak do koga su došli arheolozi ispunja vajući šupljinu u kojoj je nekada bila žrtva. Oko automobila stajalo je mnoštvo ljudi, ali svi su ćutali. Izgledalo je kao da nema nikoga. Kao da se ni nozdrve ne usuđuju da prejako udahnu vazduh. Od kada je izbio rat Kamore mnogi su pomerili granice sopstvene tolerancije. Evo ih ovde, radoznalo posmatraju šta će se još dogoditi. Svakoga dana uče šta je još mo guće, proveravaju koliko još mogu da istrpe. Vežbaju, vraćaju se kući s novim saznanjima i nastavljaju da žive. Karabinjeri počinju da slikaju, kombi s lešom se potom udaljava s mesta nesreće. Odlazim u Upravu policije. Salu za štampu ispunili su dežurni novinari i poneki političar. Nešto kasnije pristižu i prvi komentari: „Neka se pobiju m eđusobno, bolje je tako!“ „Ako si u Kamori, eto kako završiš.“ „Bilo ti je lepo da se boga tiš, a sad uživaj u smrti, đubre jedno.“ Uobičajeni komentari, ali kako vreme prolazi, sve su ogorčeniji, zgađeniji. Kao da je sam leš tu, ispred njih, i svako ima nešto da mu prebaci, za to što im je upropastio to veče, za rat kome se kraj ne nazire, za naoružane bande od kojih kipi svaki kutak Napulja. Iden tifikacija leša zahteva dosta vremena. Prisutni nagađaju da je to možda šef zone koji je nestao pre nekoliko dana. Jedan od mnogih, samo još jedno telo na gomili poslaganih leševa, dok na ono najgore ime i dalje čekaju frižideri mrtvačnice u bolni ci Kardareli. Onda stiže i demanti. Neko pokriva rukom usta, novinari gutaju pljuvačku, grla su im potpuno suva. Policajci odmahuju glavom, gledaju u vrh cipela. Komentare prekida osećanje krivice. Telo pripada 5>6

Đelsomini Verde, staroj dvadeset dve godine. Oteta je, muče na, ubijena metkom u potiljak ispaljenim iz blizine, koji joj je pošao kroz čelo. Potom su je ubacili u automobil, njen auto mobil, i spalili ga. Viđala se s jednim momkom, Đenarom Noturnom, koji se najpre priključio klanovima, a onda je prišao Spancima. Bila mu je bivša devojka, zajedno su proveli nekoli ko meseci. Ali neko ih je video zagrljene, možda su se zajedno vozili vespom. Ili istim kolima. Đenaru su klanovi izrekli smrt nu presudu, ali on je uspeo da se sakrije, ko zna gde, možda u nekoj garaži blizu mesta na kome je ubijena Đelsomina. On nije mislio da treba da je zaštiti, tada već nisu bili ni u kakvom kontaktu. Ali klanovi se svete, a pojedinci, preko poznanstava, rodbinskih veza, i svojih osećanja, postaju mete. Mete preko kojih se šalje poruka. Najgora od svih. Kazna je imperativ. Ako kazna ne usledi, postoji opasnost od izdaje, snage koje će da lje razbijati klan mogle bi dobiti novi polet. Valja kazniti, i to na najsuroviji način. Tako glasi naređenje. Sve ostalo se ne računa. Tako su pristalice klana Di Lauro pronašle Đelsominu. Oteli su je, krvavo je pretukli, mučili, tražili da im otkrije gde  je Đenaro. Ništa im nije rekla. Možda ništa nije ni znala, mož da je odabrala da njoj urade ono što bi uradili njemu. Ubili su  je. Možda su napadači poslati na ovaj „zadatak“ bili na kokai nu, a možda im je trebala britka svest da uhvate svaki, makar i najbeznačajniji detalj. Međutim poznate su metode koje kori ste za slamanje otpora, zna se na koji način ubijaju i najslabiji dašak čovečnosti. Verovatno je telo spaljeno da bi se uklonili dokazi o mučenju kome su je podvrgli. Ovi dokazi razjarili bi sve stanovnike napuljskih četvrti; nije da oni traže saglasnost, ali im takva reputacija nije potrebna. Sto ih navodi da spaljuju dokaze, da spale i sve ostalo. Zato što sam dokaz o smrti i nije toliko strašan. Onda je ta smrt ista kao i brojne druge, strašna kao što su strašna stradanja žrtava u ratu. Ali teško je zamisliti kako se ta smrt dogodila, kako se odigravalo mučenje. Ušmrkivao sam kroz nos šlajm sakupljen u grudima i izbacivao ga iz sebe; samo sam tako uspeo da potisnem te slike iz glave. Đelsomina Verde, Mina: nadimak od milja kojim su je zva li u njenom kraju. Zovu je sada tako i novine i tepaju joj uz 97 

okasnelo osećanje krivice. Bilo bi lako ne razlikovati je od tela onih koji se međusobno ubijaju. Ili pak, da je živa, posmatrati je i dalje kao devojku pripadnika Kamore, jednu od mno gih koje na to pristaju zbog novca ili statusa. Samo jednu od mnogih „gospođa“ koje uživaju u bogatstvu muža pripadnika Kamore. Saracen, kako su zvali Đenara Noturna, bio je na sa mom početku. Ako postane šef zone i kontroliše dilere droge, stići će do hiljadu ili dve hiljade evra. Ali staza karijere veoma  je duga. Izgleda da je dve hiljade petsto evra cifra koja se plaća za ubistvo. A ako treba da se sakriješ, zato što te karabinjeri traže, klan ti plaća mesec dana boravka na severu Italije ili u inostranstvu. Možda je čak i sanjao da postane bos, da vlada polovinom Napulja, da investira po čitavoj Evropi. Ako stanem na tren i udahnem duboko, lako mogu da za mislim njihov susret, iako im čak ni lica ne znam. Verovatno su se upoznali u nekom baru, u nekom od onih večitih ju žnjačkih barova na periferiji oko kojih se, kao u nekom vim, okreće svačiji život, i mladih ljudi i starih krkljavih devedesetogodišnjaka. Ili su se možda sreli u diskoteci. Šetnja oko Trga Plebišito, poljubac pre povratka kući. Zajedničke subote, izlazak na pieu s društvom, zaključana soba nedeljom po pod ne dok porodica drema posle obilnog ručka. I sve tako ukrug. Kao što uvek biva, kao što se dešava svima i po principu slu čajnosti. Potom, Đenaro ulazi u Sistem. Biće da je otišao kod nekog prijatelja koji je već pripadao Kamori, ovaj ga je uveo u klan, i tako je počeo da radi za porodicu Di Lauro. Pretpostav ljam da je devojka to saznala, da je probala da mu nađe nešto drugo, kao što to često rade ovdašnje devojke, koje se zaista svojski potrude oko svojih momaka. A možda je na kraju i prihvatila Đenarov zanat. Uostalom, i to je posao kao i svaki drugi. Najpre rade kao vozači, prevoze pakete, tako svi poči nju, od malih stvari. Ni od čega. Samo što im te male stvari obezbeđuju egzistenciju, posao, ponekad čak i osećanje da su ostvareni, poštovani, ispunjeni. Ubrzo se njihova ljubavna priča završila. Ali i to kratko vreme bilo je dovoljno. Dovoljno da se Đelsomina poveže s Đenarom. Da se „žigoše“ Đenarom, kao 98

neko ko je za njega vezan osećanjima. Iako je njihova veza bila gotova, iako možda u stvarnosti nije ni počela. Nije važno. To su samo pretpostavke i fantazije. Stvarnost je da su jednu devojku mučili i ubili zato što je viđena kako je nekoga pomilovala i poljubila, nekoliko meseci ranije, u nekom napuljskom kvartu. Gotovo da ne mogu u to da poverujem. Đelsomina  je mnogo radila, kao i svi u ovim delovima grada. Cesto su devojke i žene prinuđene da same izdržavaju porodicu, zato što su mnogi muškarci godinama u depresiji. Čak i neko ko živi u Sekondiljanu, čak i neko ko živi u „Trećem svetu“, može da ima dušu. Dugogodišnja nezaposlenost menja čoveka, to što ga šefovi tretiraju kao krpu, to što radi na crno, i što nema ničije poštovanje, ni novac, sve to ga ubija. Ili ga pretvara u ži votinju ili gura na dno. Đelsomina se mučila kao i svi oni koji su primorani da rade najmanje tri posla da bi skrpili nekakvu platu; polovinu plate davala je porodici. Radila je i kao volon ter, pomagala je starima, o čemu su novine besomučno pisale utrkujući se ko će joj ispevati veće hvalospeve. Pored članaka posvećenih Mini Verde, novine su štampale i intervju sa že nom Rafaelea Kutola. Dona Imakolata tvrdi da ona prava Kamora, kojoj pripada njen muž, nikad nije ubijala žene. Imala  je svoj kodeks časti, koji su poštovali časni ljudi. Možda je tre balo da je podsete kako je Kutolo osamdesetih godina izdao nalog da se puca u jednu devojčicu, ćerku sudije Lambertija, i to naočigled oca. Ali novine je slušaju, veruju joj, ukazuju joj poverenje i priznaju autoritet, možda u nadi da Kamora može da bude kao što je nekada bila. Kamora prošlosti je uvek bolja od one koja jeste ili one koja će biti. U ratu nije dozvoljeno čak ni imati ljubavne veze, čovek zbog svakog odnosa može postati ranjiv. Emotivni zemljotres u srcima mladića Kamore zabeležili su i karabinjeri, prislušku  jući telefonske razgovore: jedan od njih vodili su Frančesko Venoza i njegova devojka Ana, a navodi se u rešenju o zadr žavanju u pritvoru koje je izdalo Tužilaštvo za borbu protiv mafije u Napulju februara 2006. Bio je to poslednji telefonski razgovor pre nego što je Frančesko, koji se sklanja u Lacio, 99

promenio broj. Frančesko šalje SMS poruku bratu Đovaniju, savetuje mu da nikako ne izlazi, da ga drže na nišanu: „Zdravo brate, volim te, molim te, ne izlazi nikako. Ok?“ Frančesko mora da objasni devojci da treba da se skloni i da je život čoveka Sistema veoma komplikovan: „Ja imam već osamnaest godina... nije to šala... ovi će me srediti... ubiće me, Ana!“ Ana je tvrdoglava, hoće da se prijavi na konkurs za kara binjere, da promeni svoj život, a htela bi na to da nagovori i Frančeska. Mladić se nimalo ne protivi ideji da Ana stupi u ka rabinjere, ali sebe već vidi kao nekoga ko ima previše godina da bi se menjao. Frančesko: „Rekao sam ti, drago mi je zbog tebe... Ali moj život je nešto drugo... A ja svoj život neću da menjam.“ Ana: „Lepo, svaka čast... Samo ti nastavi tako, nema proble ma...“ Frančesko: „Ana, Ana... nemoj tako...“ Ana: „Imaš osamnaest godina, možeš lepo da promeniš ži vot... Zar si već digô ruke? Stvarno ne znam....“ Frančesko: „Neću da menjam život ni zbog čega na svetu.“ Ana: „Zato što ti je tako super.“ Frančesko: „Ne, Ana, nije mi ovako super, ali sada smo po raženi.... i moramo da vratimo izgubljeno poštovanje... Ranije nisu smeli da nas pogledaju kad idemo po kraju... a sad svi dižu glavu.“ Za Frančeska, koji pripada Špancima, najveća uvreda je što se niko više ne klanja njihovoj sili. Imali su velike gubitke u ljudstvu i u njegovom kraju svi ga gledaju kao pripadnika grupice šarlatana, propalih vojnika Kamore. To je neizdrživo. Treba reagovati, pa neka je čak i sam život ugrožen. Devojka pokušava da ga zadrži, da mu kaže da ne mora da se oseća kao osuđenik. Ana: „Ne moraš da se uvaljuješ u nevolju, možeš sasvim lepo da živiš...“ Frančesko: „Ja da menjam život neću...“ Mladi secesionista je prestravljen pred činjenicom da bi klan Di Lauro mogao svoj bes da uperi ka njoj, ali je teši go 100

voreći joj da je imao mnoge devojke, da je niko neće povezati s njim. Potom joj priznaje, kao zaljubljeni dečarac, da mu je ona sada jedina... „...Sve u svemu, imao sam trideset devojaka u kraju... Sada si u mom srcu samo ti...“ Anu kao da napušta svaki strah od moguće osvete, poput devojčice, što i jeste, hvata se jedino za poslednju Frančeskovu rečenicu. Ana: ,Уо1е1а bih da ti verujem.“ Rat se nastavlja. Dana 24. novembra 2004, ubijen je Salva tore Abinante. Pucaju mu u lice. Bio je rođak jednog od vođa Španaca, Rafaelea Abinantea, čoveka iz Marana. A Marano je teritorija porodice Nuvoleta. Da bi se aktivno uključio u trži šte Sekondiljana klan iz Marana preselio je mnoge svoje ljude s njihovim porodicama u četvrt Monteroza, a Rafaele Abinante  je, prema navodima optužnice, bio vođa ove mafijaške frakcije u okrilju Sekondiljana. Rafaele je bio jedan od najharizmatičnijih vođa i u Španiji, gde je držao teritoriju Koste del Sol. U jednoj opsežnoj policijskoj akciji sprovedenoj 1997. zaplenjeno je dve hiljade pet stotina kilograma kokaina. Sudije su dokazale da su napuljski karteli porodica Abinante i Nuvoleta držali gotovo celokupnu trgovinu sintetičkim opijatima u Špa niji i Italiji. Posle ubistva Salvatorea Abinantea postojala je bo  jazan da će se umešati klan Nuvoleta, da će Koza nostra resiti da istupi u krvavim klanovskim obračunima u Sekondiljanu. Nije se desilo ništa, bar ne na vojnom planu. Nuvolete su otvo rili granice svoje teritorije secesionistima u bekstvu, i na ovaj način je Koza nostra u Kampaniji uputila kritiku Kozimu zbog rata koji je započeo. Dana 25. novembra klan Di Lauro ubio  je Antonija Espozita u njegovoj prodavnici prehrambenih pro izvoda. Kada sam stigao na lice mesta, ležao je između flaša s vodom i tetrapaka mleka. Dvojica su ga pokupili sa zemlje, hvatajući ga za jaknu i noge, i položili ga u metalni sanduk. Kada su mrtvačka kola otišla, u prodavnicu je ušla jedna žena, koja se zdušno dala u ređanje poispadalih kutija i uklanjanje krvi koja je isprskala staklo vitrine za suhomesnate proizvode. 101

Karabinjeri su je pustili. Već su obavili balistička merenja, po kupili otiske i pregledali tragove. Beskorisni katalog dokaza već je bio ispunjen. Još te noći žena je sredila radnju kao da to može da izbriše ono što se dogodilo, kao da ponovo us postavljeni red pakovanja mleka i čokoladica može da svede težinu smrti tek na to nekoliko minuta koliko je trajao napad, da smrt ograniči samo na njih. U međuvremenu se po Skampiji proneo glas da Kozimo di Lauro plaća sto pedeset hiljada evra svakome ko ima važnu informaciju o skrovištu Đenara Makeja. Visoka suma na poternici, ali ne prevelika za ekonomsku imperiju kakva je Sistem Sekondiljana. Čak i pri određivanju iznosa moralo se voditi računa o tome da se protivnik ne preceni. Ali poternica nije urodila plodom, policija je preduhitrila lovce na nagradu. U Ulici frateli Červi, na trinaestom spratu jedne zgrade, okupi le su se sve vođe secesionista koje su još ostale ovde. Tu su  još ranije, iz predostrožnosti, postavili blindirana vrata ispred stepenišnog odmorišta. Na vrhu stepenica, jedan kavez s katancem onemogućavao je slobodan pristup stanu. Policija je opkolila zgradu. Zbog kaveza koji ih je štitio od eventualnih neprijateljskih napada sada su jedino mogli nemoćno da čeka  ju hapšenje; kroz prozor su izbacili ranac u kome su bili jedan automat, pištolji i ručne bombe. Pri udarcu o zemlju, automat  je opalio. Jedan metak je okrznuo policajca koji je nadgledao zgradu, skoro da ga je pomilovao po potiljku. Policajac je po čeo nervozno da poskakuje, pa da se znoji, i na kraju je dobio težak napad panike sa smetnjama u disanju. Ko bi mogao i da pomisli da može da strada od automata bačenog s trinaestog sprata? Obuzelo ga je bunilo, pričao je sam sa sobom, psovao sve živo, prozivao krivce i mlatarao rukama kao da rasteruje komarce ispred nosa: „Oni su ih otkucali. Pošto nisu oni mogli da dođu do njih, poslali su nas... mi igramo igru i jednih i drugih, spasavamo im život, ovima ovde. Da ih ostavimo na miru, da se pokolju između sebe, šta se to nas tiče?“

102

Njegove kolege dale su mi znak da se udaljim. Te noći su u kući u Ulici frateli Červi uhapšeni Arkanđelo Abete i njego va sestra Ana, Masimilijano Kafaso, Ciro Marijelo, Đenaro Noturno, bivši momak Mine Verde, i Rafaele Noturno. Ali prava meta hapšenja bio je Đenaro Makej. Lider secesionista. Poro dica Marino bila je glavna meta krvavih klanovskih obračuna. Spaljena im je imovina: restoran Orhideja u Ulici Dijakono u Sekondiljanu i picerija u Ulici Pjetra Nenija u Arcanu. Podmet nut je i požar u kući Đenara Makeja, vili u stilu ruske đače, u Ulici Limitone d’Arcano. Između kutija od armiranog betona, izrovanih ulica, zapušenih šahtova i slabog uličnog osvetljenja, šef Nebeskih kuća uspeo je da otkine deo prostora i da ga pretvori u idilični planinski kutak. Podigao je sebi vilu od dragocenog drveta, u dvorištu posadio libijske palme, one najskuplje. Neko kaže da je bio u Rusiji poslom i da je odseo u jednoj dači, u koju se zaljubio. A ako je tako, ništa neće sprečiti Đenara Marina da u srcu Sekondiljana podigne daču, sim bol svoje poslovne moći, a još više znamenje budućeg uspeha za njegove momke, koji mogu, pre ili kasnije, ako budu dobro radili, i sami da dostignu taj luksuz; makar i na napuljskoj periferiji, makar i u najmračnijem budžaku Mediterana. Sad  je od đače ostao samo betonski kostur i ugljenisane grede. Đenarovog brata Gaetana karabinjeri su našli u luksuznom hotelu La Čertoza u mestu Masa Lubrense, blizu Napulja. Da bi se spasio, sakrio se na moru, što je zaista neobično kada se neko sklanja od osvete klanova. Majordom, koji je svom šefu zamenjivao ruke, s prekorom je pogledao karabinjere, rekavši im: „Upropastili ste mi odmor.“ Ali hapšenje grupe Španaca nije uspelo da prekine krvave obračune. Đuzepe Benčivenja ubijen je 27. novembra. Sledećeg dana stradao je Mašimo de Feliče, a 5. decembra red je došao na Enrika Macarelu. Napetost postaje kao štit koji se postavlja između ljudi. U ratu, oči više ne lutaju rasejano. Svako lice, baš svako lice ima nešto da kaže. Moraš da ga dešifruješ. Moraš pažljivo da ga posmatraš. Sve se menja. Moraš da znaš u koju radnju ulaziš, 103

da budeš siguran u svaku izgovorenu reč. Ako hoćeš da šetaš s nekim, moraš da znaš ko je on. Valja ti da o njemu saznaš i nešto što je više od sigurnosti, da otkloniš svaku mogućnost da je i on pešak na šahovskoj tabli uništenja. Ako si samo u nečijoj blizini, ako mu se samo obraćaš, i ti si s njim u vidnom polju onoga ko ga drži na nišanu. U ratu se sva Čula izoštra vaju, kao da se sve oseća snažnije, zagleda se u samu srž, kao da se i mirisi pojačavaju. Iako ništa od svega toga ne pomaže ako je odluka o ubistvu već pala. Kada klanovi krenu u akci  ju, oni ne vode računa o tome koga će spasti, a koga osuditi. U jednom uhvaćenom telefonskom razgovoru Rozario Fusko, optužen da je bio šef zone klana Di Lauro, razgovara sa sinom. Glas mu zvuči veoma napeto, trudi se da bude ubedljiv: „...Ne smeš ni sa kim da se zadržavaš, to ti sto posto ka žem, čak sam ti to i napisao: ako hoćeš da izađeš, slušaj šta ti tata kaže, da prošetaš s devojkom, u redu, nemoj samo da se zadržavaš ni s jednim momkom, zato što ne znamo s kim je i kome pripada. Ako treba njemu nešto da se desi, a ti si blizu, stradaćeš. Jesi razumeo šta je problem, poslušaj tatu...“ Problem je u tome što niko nije bezbedan. Ne možeš da veruješ da će te život koji vodiš skloniti od opasnosti. Ne vredi više da čovek sebi kaže: „Ubijaju se međusobno.“ Dok traje sukob Kamore, sve što je strpljivo građeno biva dovedeno u opasnost, kao što plimni talas u tren oka potapa peščani na sip. Ljudi se trude da budu tihi, da svedu na minimum tragove svog postojanja na svetu. Žene se neprimetno šminkaju, nose neupadljivu odeću, ali ne samo to. Ako neko pati od astme i ne može da trči, zaključava se u kuću, ali obavezno izmišlja neki izgovor jer sakrivanje u kući može biti isto što i prizna vanje krivice: ne zna se koje krivice, ali svejedno, i to je kao priznavanje straha. Žene više ne nose visoke štikle, u njima nije lako trčati. U ratu koji nije zvanično objavljen, koji vlada ne priznaje i o kome reporteri ne izveštavaju, ni strah se ne sme objaviti; to je strah koji se uvlači ispod kože. Čovek se oseća nekako naduto, kao posle obilnog jela ili lošeg vina. Ovaj strah ne bode oči s uličnih plakata ili iz novi na. Nema invazija i neba pocrnelog od aviona, ovaj rat osećaš 104

u sebi. Gotovo kao neku fobiju. Ne znaš da li da ga pokažeš ili sakriješ. Ne umeš da proceniš da li si nešto precenio ili potcenio. Nema sirena za opasnost, ali stalno stižu oprečne informacije. Kažu da se rat Kamore vodi između bandi, da se ubijaju među sobom. Ali niko ne zna gde su granice između onoga što je njihovo i onoga što nije. Vozila karabinjera, po licijske kontrole, helikopteri koji nadleću grad iz sata u sat, ništa od tog ne donosi smirenje, sve to kao da samo sužava ratnu zonu. Oduzima prostor. Ne ohrabruje. Kruže, a smrto nosno bojno polje postaje sve teskobnije. I čovek se oseća kao u zamci, tako zbijen u gomili, i ne podnosi više toplotu onog drugog tela koje se stiska uz njegovo. Prelazim svojom vespom preko ove prostirke napetosti. Kad god bih za vreme sukoba otišao u Sekondiljano, pretresa li su me najmanje deset puta na dan. Da sam imao kod sebe makar samo švajcarski izletnički nožić, naterali bi me da ga progutam. Zaustavljali su me policajci, pa karabinjeri, pone kad Finansijska policija, onda još i „osmatrači“ klana Di Lauro, pa „osmatrači“ Španaca. I svi s istim sitnim autoritetom, meha ničkim pokretima, praćenim identičnim recima. Snage reda su me legitimisale, pa me pretresale, osmatrači klanova su samo pretresali i postavljali više pitanja, pokušavajući da po govoru shvate odakle dolazim, da uđu u trag laži. Osmatrači klanova su u danima najstrože kontrole pretresali sve što diše. Pregle dali bi svaki auto. Sastavljali katalog lica, proveravali ima li u kolima oružja. Najpre bi te pratili mopedima, zavirivali ti u dušu, onda motorima i na kraju automobilima. Osoblje hitne pomoći navodi da je moralo da siđe iz vozila pre no što bi ušli u zonu sukoba da pruže pomoć nekome, bilo kome, ne samo ranjenima u oružanim obračunima nego i nekoj bakici s prelomom butne kosti ili pak nekome ko je doživeo infarkt; najpre bi ih osmatrači klanova pretresli, a onda bi ulazili u vozilo hitne pomoći da utvrde ne prevoze li možda oružje, da ne kriju ubicu ili nekog begunca. U ratovima Ka more ne priznaje se Crveni krst, klanovi nisu potpisali Ženev ski sporazum. Na udaru su i obični karabinjerski automobili 105

bez oznaka. Jednom prilikom ispaljen je rafal na automobil grupe karabinjera u civilu, za koju su napadači pomislili da  je protivnička banda; u ovom sukobu bilo je samo ranjenih. Nekoliko dana kasnije u kasarnu karabinjera ušao je mladić s već pripremljenim ličnim stvarima, pošto je dobro znao šta treba da radi prilikom hapšenja. Priznao je sve, možda zato što bi kazna za pucanje na karabinjere bila mnogo gora od zatvorske. Mnogo je pak verovatnije da ga je sam klan poslao u stanicu da se preda da ne bi raspirivao ličnu mržnju između uniformisanih lica i pripadnika Kamore, obećavši mu novčanu naknadu i pokrivanje troškova advokata. Momčić koji je ušao u kasarnu ispalio je kao iz topa: „Mislio sam da su Španci, zato sam pucao.“ I tog 7. decembra probudio me je usred noći jedan tele fonski poziv. Moj prijatelj fotograf obaveštavao me je o blicakciji. Ne bilo kojoj. Već o Blic-akciji. Onoj koju su lokalni i državni političari zahtevali kao odgovor na krvave klanovske obračune. U četvrt Treći svet nahrupilo je na hiljade policajaca i ka rabinjera. Naziv ove ogromne gradske četvrti opisuje njeno stanje sasvim tačno, isto kao i grafit na početku njene glavne ulice: „Kvart Treći svet, ne ulazite.“ Akcija je bila munjevita i medijski snažno propraćena. Posle nje će se u četvrti Skampi  ja, Mijano, Pišinola, San Pjetro a Patijerno i Sekondiljano sliti novinari i televizijske ekipe. O Kamori će se ponovo priča ti, nakon mnogo godina ćutanja. Iznenada. Ali objektiv kroz koji se ovaj fenomen posmatra i analizira isti je kao nekada: potpuno zastareo, jer Kamora nikada nije kontinuirano bila u fokusu pažnje javnosti. Kao da je javnost zamrzla mozak pre dvadeset godina i sada ga je samo odmrzla. Kao da je i sada vreme Rafaelea Kutola i mafijaške prakse dizanja autoputeva u vazduh i ubijanja sudija. Danas je sve drugačije, osim očiju posmatrača, očiju stručne i šire javnosti. Među uhapšenima je i Ciro di Lauro, jedan od bosovih sinova. Komercijalista klana, tako ga nazivaju. Karabinjeri razvaljuju vrata, pretresaju ljude, pištolje drže uperene dečacima u lice. Uspevam da vidim jedi no karabinjera koji urla na dečaka s nožem u ruci: 106

„Baci na pod! Baci na pod! Odmah! Odmah! Baci na pod!“ Momak ispušta nož iz ruke. Karabinjer ga šutne i kako nož udara o zid, tako mu se sečivo samo sklapa u dršku. To je pla stični nož, nož nindža kornjača. Karabinjeri u međuvremenu sve pretresaju, fotografišu, ima ih posvuda. Ruši se na deseti ne tvrđavica. Čupaju se utrobe zidova od armiranog betona podignutih u suterenima zgrada preuređenih u skladišta dro ge; razvaljuju se kapije koje su zagradile čitave delove ulica, pretvorene sada u magacine narkotika. Na stotine žena izašlo je na ulice, pale kontejnere, gađaju policiju svakakvim predmetima. Hapse im sinove, bratance i sestriće, susede. Poslodavce. Pa ipak, na tim licima, u tim ljutitim .uzvicima, u tim butinama koje pucaju ispod pretesnih trenerki, nisam video samo solidarnost s kriminalcima. Tržište droge je za njih izvor osnovne zarade, od koje jedva sastavljaju kraj s krajem, garancija životnog minimuma, i za najveći deo stanovnika Sekondiljana sve drugo samo ne izvor bogaćenja. Jedino biznismeni klanova izvlače istinsku korist. Svi oni koji rade na preprodaji droge, na njenom skladištenju, skrivanju, čuvanju, svi oni primaju samo običnu platu, uz opasnost da će biti uhapšeni i osuđeni na mesece i godine zatvora. Preko tih lica navučena je maska razjarenosti. Razjarenosti koja se penje iz dubine bića. Razjarenosti koja je i odbrana sopstvene teritorije i optužba upućena svima za koje to mesto nikad nije ni postojalo, za koje je ono oduvek bilo izgubljeno i prepušte no zaboravu. To što se ovde tako naglo zbijaju snage reda u ovolikom broju, tek pošto je stradalo ko zna koliko ljudi, tek pošto je mučeno i spaljeno telo jedne devojke iz četvrti, sve to njima liči na neku predstavu. Ovim ženama to miriše na nekakvo zavitlavanje. One ne veruju da će sva ova silna hapšenja i ba geri koji ruše sve pred sobom uneti promenu u uobičajeni poredak stvari, njima to više liči na akciju koju neko sprovodi zarad svog ličnog, trenutnog interesa. Kao da je neko izne nada promenio kategorije tumačenja i došao da im kaže da  je njihov život pogrešan. Znaju one i suviše dobro da je tu sve pogrešno, ne trebaju njima ni helikopteri ni blindirana 107 

kola da im to stave do znanja, to što je pogrešno jeste njihov primami način života, njihova snaga preživljavanja. Uostalom, kad se završi ova akcija, koja taj život samo dodatno komplikuje, niko neće ni želeti da nešto menja nabolje. Zato su ove žene ljubomorno čuvale dotadašnji zaborav sopstvene izolovanosti, tu svoju životnu grešku, i želele su da oteraju one koji su tek sada primetili davnašnju tamu. Novinari su stajali po strani, u svojim automobilima. Sače kali su da karabinjeri odu da im ne bi smetali, pa su tek onda počeli da snimaju. U ovoj akciji uhapšena su pedeset tri lica, od kojih je najmlađe bilo ‘85. godište. Svi su rasli u Napulju Preporoda, u novom dobu u kome je sudbina pojedinca tre balo da se promeni. Dok ulaze u policijske marice, dok im karabinjeri stavljaju lisice na ruke, svi znaju šta treba da rade: da pozovu nekog advokata, da sačekaju 28. u mesecu, kada u njihove domove stiže plata koju deli klan i pakovanja testeni ne za žene i majke. Najzabrinutiji su oni muškarci čiji sinovi prelaze prag detinjstva, zato što ne znaju koja će im uloga biti dodeljena posle njihovog hapšenja. Ali o tome ne smeju ni da zucnu. Rat je plamteo i posle ove munjevite akcije. Paskvale Galaso, imenjak jednog od najmoćnijih bosova devedesetih go dina, ubijen je 18. januara, iza šanka u jednom baru. A onda Vinčenco Jorio, ubijen 20. decembra u jednoj piceriji. Đuzepe Pecela, star trideset četiri godine, stradao je 24. decembra. I on je pokušao da se skloni u nekom baru, ali su ispraznili u njega čitav šaržer. Onda je usledilo božično zatišje. Oružani odredi se zasluženo odmaraju. U toku je reorganizacija. Poku šaj da se u ovaj haotični sukob unesu red i strategija. Emanuele Leon ubijen je 27. decembra metkom u glavu. Imao je dva deset jednu godinu. Potom, 30. decembra napadaju Španci: ubijaju Antonija Skafura, starog dvadeset šest godina; sina su mu pogodili u nogu. On je bio rođak jednog šefa zone klana Di Lauro, u mestu Kazavatore. Najteže je bilo razumeti. Razumeti kako je moguće da se klan Di Lauro u tom sukobu ponašao kao pobednik. Oni bi 108

prosto pucali i nestajali. Krili su se među ljude, gubili se u napuljskim četvrtima. Loto T., Jedra, Poštanski park, Nebeske kuće, Kuće Štrumpfova, Treći svet pretvaraju se u džungle, prašume od armiranog betona u kojima se može nestati, pomešati se s drugima mnogo lakše nego igde drugde, pretvoriti se u duhove. Klan Di Lauro izgubio je sve svoje rukovodioce i šefove zona, a opet su oni objavili ovakav rat i vojevali ga bez težih gubitaka. Bilo je to kao da je neka država doživela državni udar, a smenjeni predsednik je - da očuva svoju moć i zaštiti sopstvene interese - naoružao školarce i poštare, pre tvorio službenike i poslovođe u svoje vojnike. Otvorio im je pristup u nove centre moći; kao vojnici nisu više bili samo sekundarni zupčanici. Direkcija za borbu protiv mafije u Napulju navodi u rešenju o pritvoru izdatom u decembru 2004. godine izjavu Uga de Lučije, odanog pripadnika klana Di Lauro optuženog za ubistvo Đelsomine Verde, snimljenu preko bubice u kolima: „Ja bez naređenja ne mrdam nigde, takav sam ti ja!“ Savršeni vojnik pokazuje potpunu poslušnost Kozimu. Po tom komentariše epizodu s ranjavanjem. „Ja bih ga ubio, ne bih mu valjda pucao u noge, da sam ja bio tamo mozak bih mu prosuo, znaš!... Da se mi držimo mog kraja, tu je mirno, tu možemo da radimo...“ Ugarjelo, kako ga zovu u njegovom kraju, taj bi ubijao, taj ne bi nikada samo ranio. „Da vam ja nešto kažem, sad smo ostali samo mi, da se... svi sklonimo na jedno mesto... nas petorica u jednoj kući... petorica u drugoj... još petorica u trećoj i da nas zovu samo kad treba nekom da prospemo mozak!“ Da se organizuju u male oružane grupe, da se zatvo re u bezbedne kuće, i da iz skrovišta izlaze samo kad treba da ubijaju. Ništa više. Oružane odrede nazivaju „рагапca“.44Ali Petrone, njegov sagovornik, nije baš smiren: 44 Paranza,  ital. ribarski čamac ili mreža za ribolov; u žargonu Kamore oružani odred. - Prim. prev. 109

„Da, ali ako neko od ovih seronja vidi nekog od naših kako se krije, pratiće nas i prosuće nam mozak... da bar pobijemo nekoliko njihovih pre nego što umremo, razumeš šta ti govo rim! Daj da koknemo bar četvoricu, petoricu!“ Za Petronea su idealni uslovi za ubistvo ako se puca u ne koga ko ne sluti da je otkriven: „Najbolje da su ti ortaci, ubaciš ih u kola i teraj...“ Oni su pobednici zato što su im napadi nepredvidivi, ali i zato što sami mogu da predvide svoju sudbinu. Pre kraja, ipak, naneće neprijatelju teške gubitke. Kao kamikaze, samo bez eksploziva. Sad kad su manjina, jedino tako mogu da se nadaju pobedi. I pre organizovanja u parance počinju odmah da napadaju. Dana 2. januara 2005. ubijen je Krešenco Marino, otac Ma kej evih. Glava mu je pala na prednje sedište automobila ne uobičajenog za čoveka starog sedamdeset godina: vozio se u smartu. Najskupljem u seriji. Možda je mislio da je to dovolj no da zavara osmatrače; izgleda da ga je jedan metak pogodio tačno posred čela. Možda je pomislio da neće biti opasno ako izađe na tren, tek na delić minuta. Ali i toliko je bilo dovoljno. Istog dana Španci napadaju: u jednom baru u Kazavatoreu ubijen je Salvatore Bara. Tog dana u Napulj je stigao predsednik Republike Karlo Aceljo Čampi da zatraži od grada da reaguje, da prenese poruku podrške i solidarnosti čitave države. Samo za vreme njegovog govora dogodila su se tri napada. Dana 15. januara pucaju u Karmelu Atriče, majku secesio niste Frančeska Baronea zvanog Rus, za koga se u istragama navodi da je blizak Makejevima. Već neko vreme žena nije izla zila iz kuće, pa su poslali jednog momka da je namami. Zvo nio je na interfon. Gospođa ga poznaje, zna dobro ko je on, ni ne pomišlja na opasnost. Sišla je u pidžami, otvorila kapiju, a onda joj je neko samo uperio cev pištolja u lice i opalio. Krv i moždana masa iscurili su iz glave kao iz razbijenog jajeta. Kada sam stigao na mesto zločina, u četvrt Nebeske kuće, telo je i dalje bilo otkriveno. Ljudi su gacali po njenoj krvi, ostavljajući posvuda tragove. Progutao sam knedlu, pokušava 110

 jući da smirim stomak. Karmela Atriče nije pobegla. Obavestili su je, znala je da je njen sin na strani Španaca, ali to je neizvesnost rata Kamore. Ništa nije konačno i precizno defmisano. Sve postaje stvarno tek kada se dogodi. U dinamici moći, one potpune moći, nema ničega što prevazilazi konkretno. I tako odluka da li da bežiš ili da ostaneš, da li da se skloniš ili podneseš prijavu, izgleda kao previše nejasan i neizvestan izbor. Svaki izbor ima naličje, svog brata blizanca s one druge strane, i samo neki konkretan događaj može da te navede na konačnu odluku. Ali tada tu odluku obično ne donosiš ti. Kada se umire na ulici, umire se u strašnom metežu. Nije tačno da čovek umire sam. Umire okružen nepoznatim licima, ljudima koji mu pipaju ruke i noge da vide da li su beživotni ili treba da zovu hitnu pomoć. Lica teško povređenih, lica umiru ćih, objedinjuje zajednički strah. I zajednička sramota. Možda  je to čudno, ali kao da se trenutak pre kraja javlja nekakva vr sta sramote. „Skuorno“, kažu ovde. Kao da je čovek nag usred gomile. Isto osećanje ima i onaj koga pogode na ulici. Nikad se nisam navikao na prizor ubijenih tela. Bolničari i policajci su potpuno mirni, bezizražajni, obavljaju napamet naučene rad nje, ma ko da je pred njima. „Srce nam je već otvrdlo, stomak nam je impregniran“, rekao mi je jedan mladi vozač mrtvačkih kola. Ako stignete pre hitne pomoći teško možete da odvojite oči od tela ranjenog, iako želite da nikada niste ugledali taj prizor. Da nikad niste shvatili da se tako umire. Prvi put kada sam video telo ubijenog imao sam trinaest godina. Odlično se sećam tog dana. Probudio sam se sa strašnim stidom zato što se ispod pidžame koju sam nosio na golom telu jasno ocrta vala nehotična erekcija. Ona klasična jutarnja erekcija koju je nemoguće sakriti. Sećam se ovoga zato što sam, dok sam išao u školu, naleteo na telo ubijenog u istom takvom stanju. Bilo nas je petoro, nosili smo na leđima ogromne školske rančeve pune knjiga. Izrešetali su jednu alfetu i mi smo, na putu do škole, nabasali na nju. Moji drugovi su radoznalo pojurili da vide šta se dodogilo. Videle su se noge oslonjene na sedište. Najhrabriji je upitao karabinjera kako to da su mu noge tamo

111

gde inače stoji glava. Karabinjer nije oklevao da odgovori, kao da ni ne primećuje koliko godina ima njegov sagovornik. „Prevrnuo se od kiše metaka...“ Bio sam dečak, ali znao sam da kiša metaka znači rafal iz automata. U tog pripadnika Kamore sručili su toliko metaka da mu se telo okrenulo. Glava nadole, noge nagore. Potom su karabinjeri otvorili vrata kola i leš se sručio na zemlju, kao kad sladoled sklizne sa štapića. Mi smo sve to posmatrali a da nas niko nije oterao, da nam niko nije rekao da to nije prizor za decu. Da nam nikakva moralna ruka nije pokrila oči. Na telu se jasno uočavala erekcija, vidljiva ispod uskih farmerki. To me  je prenerazilo. Dugo sam zurio u taj prizor. Danima posle toga razmišljao sam kako je to moglo da se dogodi. Na šta je mislio, šta je radio pre nego što je umro. Po čitava popodneva poku šavao sam da pretpostavim šta mu je bilo u glavi pre nego što  je tako skončao; mučilo me je to sve dok nisam smogao hra brosti da nekoga pitam i rekli su mi da je erekcija uobičajena reakcija na telima ubijenih. Tog jutra se Linda, jedna devojčica iz naše grupe, čim je videla leš kako ispada iz kola, rasplakala i sklonila odatle vukući sa sobom još dvoje nas iz grupe. Kidala se od plača. Jedan mladić, koji nije bio u uniformi, uhvatio je telo za kosu i pljunuo mu u lice. Potom se obratio nama: „Eh, šta sad slinite? Ovaj je bio govno, nije se ništa desilo, sve je u redu. Nije se ništa desilo. Nemojte da plačete...“ Od tog trenutka više nikad nisam mogao da poverujem sce nama koje prikazuju policajce Naučne policije45 kako u ruka vicama idu na prstima, pazeći da ne uklone prašinu i čaure. Kada se nađem pred nekim telom, pre nego što se pojavi hitna pomoć, dok zurim u poslednje sekunde života onoga ko zna da umire, uvek se setim kraja Srca tame, kada jedna žena pita Marloua, koji se već vratio u otadžbinu, za čoveka koga je volela; pita ga šta je Kure rekao na samrti. A Marlou laže. Kaže joj 45 „Naučna policija“, služba državne policije Italije koja se kori sti najsavremenijim dostignućima nauke i tehnologije u policijskim istragama. Kod nas Naučnoj policiji donekle odgovara Kriminalističko-tehnički centar MUP-a. - Prim. prev. 112

da je pitao za nju, a u stvari nije izgovorio nijednu nežnu reč niti pak ikakvu dragocenu misao. Kure je jedino rekao: „Užas.“ Veruje se da je poslednja reč koju neko izgovara na samrti njegova poslednja misao, najvažnija, suštinska. Da se umire izgovarajući ono zbog čega je vredelo živeti. Ali nije tako. Kada se umire, iz usta ne izlazi ništa osim straha. Svi, ili gotovo svi, ponavljaju jednu te istu rečenicu, banalnu, jednostavnu, prvu koja im pada na pamet: „Ne želim da umrem.“ Posmatrao sam ta lica koja su se uvek mešala s Kurcovim licem, lica koja iska zuju patnju, gađenje ili odbijanje da se umre na tako grozan način, u najgorem od svih mogućih svetova. U takvom užasu. Pošto sam video mnoga tela ubijenih kako se valjaju u sopstvenoj krvi pomešanoj s prljavštinom, tela iz kojih isparavaju mučni mirisi, tela koja drugi posmatraju radoznalo ili s pro fesionalnom ravnodušnošću, odguruju ih kao kužne otpatke ili na njih burno reaguju, jedino u šta sam mogao da budem siguran bila je moja misao, toliko banalna da se graniči s idio tizmom: smrt je odvratna. U Sekondiljanu momci, dečaci, deca imaju savršeno jasnu predstavu o tome kako se umire i kako je najbolje umre ti. Dok sam se udaljavao s mesta na kome je ubijena Karmela Atriče, načuo sam razgovor dvojice dečaka. Jedan od njih govorio je prilično veselim tonom. „Hoću da umrem kao ova gospođa. U glavu, bum bum... i gotovo.“ „Ali u lice, pogodili su je u lice, to je najgore!“ „Ne, nije najgore, to je samo trenutak. Spreda ili otpozadi, svejedno je glava!“ Umešao sam se u njihov razgovor, pokušavajući da kažem svoje mišljenje i da postavim koje pitanje. Tako sam ih upi tao: „Bolje da te pogode u grudi, zar ne? Jedan metak u srce i gotovo...“ Ali đečak je znao mnogo bolje od mene kako izgleda taj bol, te poče detaljno da opisuje osećanje izazvano pogotkom iz vatrenog oružja, kao pravi znalac. 113

„Ne, u grudi boli, mnogo boli i umireš posle deset minuta. Pluća treba da se napune krvlju, a metak osećaš kao vatrenu čiodu koja ti probije telo i kao da ti je još i vrte iznutra. Bole te i ruke i noge. To je kao žestok ujed zmije. Zmijsko ždrelo koje ne pušta meso. Bolje je u glavu, tako se bar ne upišaš, i ne izlaze ti govna napolje. Bar se ne bih mučio pola sata na zemlji...“ Video je. Više od jednog tela. Kada žrtvu pogode u glavu, nema drhtanja, mokrenja i smrada koji se širi iz probušenih creva u stomaku. Nastavio sam da ga zapitkujem o detaljima umiranja, ubijanja. Postavljao sam mu svakakva pitanja, osim  jedinog koje je trebalo da mu postavim, a to je kako to da već sa četrnaest godina razmišlja o tome kako će umreti. Ali to mi čak nije ni palo na pamet. Dečak mi se predstavio nadimkom, dobijenim po Pokemonima, japanskim crtaćima. Bio je plav i zdepast, pa su ga prozvali Pikaču. Pokazao mi je dva momka u gomili koja se skupila oko tela ubijene žene i radoznalo ga posmatrala. Pikaču je spustio glas: „Evo, ovi ovde, oni su ubili Pupetu...“ Karmela Atriče bila je poznata kao Pupeta. Pokušao sam da osmotrim momke koje mi je pokazao Pikaču. Izgledali su uz buđeno, drhtali su, nadvijali se nad glave i ramena prisutnih da bolje vide policajce koji su pokrivali telo. Ubili su ženu ne maskirajući se, potom su seli negde u blizini, ispod spomeni ka ocu Piju, i čim su se ljudi okupili oko leša, dotrčali su i oni da vide. Uhvaćeni su nekoliko dana kasnije. Bila je to grupica koju su spremali baš za napad na nesrećnu ženu, ubijenu u kućnim papučama i pidžami. Ovoj grupi je to bilo vatreno kr štenje, pripadali su jednom ogranku rasturanja droge na malo, koji je prerastao u oružani ogranak. Najmlađi je imao šesnaest godina, najstariji dvadeset osam. Momak osumnjičen za samo izvršenje imao je dvadeset dve godine. Kad su ih uhapsili, je dan od njih je, pošto je video fotoaparate i kamere, počeo da se smeje i da namiguje novinarima. Uhapsili su i onoga ko im je poslužio kao mamac, šesnaestogodišnjaka koji je zvonio na interfon. Šesnaest godina imala je i ćerka Karmele Atriče, 114

koja je, čim je čula pucnjeve, izvirila na balkon i briznula u plač, zato što joj je odmah sve bilo jasno. Istraga je pokazala da su se počinioci vratili na mesto zločina. Bili su previše ra doznali. Kao da učestvuju u sopstvenom filmu. Najpre u ulozi glumaca, a potom gledalaca. Verovatno je tačno da napadači ne upamte dobro trenutke samog napada, jer su se ovi momci vratili da vide šta su uradili i kako je izgledala njihova žrtva. Pitao sam Pikačua jesu li ovi momci paranca klana Di Lauro, ili bar to hoće da postanu. Dečak je počeo da se smeje: „Ма kakva paranca... hteli bi oni da budu paranca... ali oni su najobičniji upišanci, video sam ja šta je paranca...“ Nisam znao da li mi Pikaču priča gluposti ili je samo po kupio razne delove priča po Skampiji, ali njegovo pripovedanje bilo je veoma precizno. U svojim pričama bio je detaljan i toliko verodostojan da je naposletku razvejao moje sumnje. Godio mu je pogled na moje zapanjeno lice. Ispričao mi je da  je imao psa po imenu Kareka, kako se zvao brazilski napadač Napolija,  prvaka Italije. Taj pas je često izlazio na odmorište stepenica. Jednog dana je osetio nekoga iza vrata stana na spram njihovog, koji je obično bio prazan, i počeo da grebe šapama. Posle nekoliko sekundi izrešetao ga je rafal. Pikaču mi je čitavu priču verno potkrepio i zvučnim efektima: „Tataratatra... Kareka je ostao na mestu mrtav... a vrata... tras... otvoriše se naglo.“ Pikaču je seo na zemlju blizu jednog zidića, podupirući ga nogama, a ruke je postavio kao da drži automatsku pušku. U stvari mi je pokazivao kako je sedeo stražar koji mu je ubio psa. Sve vreme je sedeo iza vrata s jastukom iza leđa i stopa lima oslonjenim na dovratak. Taj je neudobni položaj zauzeo da ne bi zaspao, a naročito zato što bi iz njega sigurno pogo dio svakoga ko se nađe pred vratima, pri čemu sam ne bi bio na nišanu. Pikaču mi je ispričao da su njegovoj porodici dali novac u znak izvinjenja zbog toga što su ubili psa, a onda su njega pozvali u stan. U stanu se krila čitava paranca. Svega se sećao, sobe su bile prazne, u njima su se jedino nalazili kreve ti, sto i televizor.

115

Pikaču je govorio brzo, živo gestikulirajući i pokazujući mi položaje i pokrete pripadnika parance. Bili su veoma nervo zni, napeti sve vreme, a tu je bio i jedan lik koji je nosio „ana nase“ oko vrata. Ananasi su ručne bombe koje ljudi parance nose sa sobom. Pikaču je pričao da se pored vrata nalazila jed na košara puna ananasa. Klanovi Kamore oduvek su naročito voleli ručne bombe. Svuda su arsenali klanova bili puni ručnih i protivtenkovskih bombi koje su dolazile iz istočne Evrope. Pikaču je pričao da su oni provodili sate u sobi igrajući igrice na plejstejšnu, i da je on pobedio sve članove parance. Uvek  je pobeđivao i obećavali su mu da će ga „jednog dana povesti s njima, da puca izistinski“. Jedna od legendi ovog kraja, jedna od onih koje se stalno obogaćuju novim detaljima, kaže da je Ugo de Lučija opsesivno igrao Winning Eleven, najpoznatiju fudbalsku video-igricu na plejstejšnu. Za četiri dana počinio je - prema navodima optužnice - ne samo tri ubistva nego je završio i čitavo fudbalsko prvenstvo. S druge strane, priča svedoka saradnika Pjetra Espozita zva nog Kodžak ne zvuči kao legenda. Jednom je zatekao Uga de Lučiju opruženog na krevetu ispred televizora i čuo ga je kako komentariše vesti: „Završili smo još dva komada! A ovi drugi su završili jedan u Trećem svetu.“ Televizija je bila najbolji način da se u realnom vremenu prate obračuni bandi a da se izbegnu rizični telefonski raz govori. S tog stanovišta, medijska pažnja koju je izazvao rat u Skampiji pružila je pravu vojno-stratešku prednost. Najjači utisak na mene je ipak ostavila reč „komad“. Komad je bio nov način da se definiše ubistvo. I sam Pikaču je govoreći o mrtvi ma u ratu u Sekondiljanu govorio o komadima koje je završio klan Di Lauro i komadima koje su završili secesionisti. „Zavr šiti komad“.-izraz preuzet iz rada po učinku, ubistvo čoveka upoređeno s izradom neke stvari, nije bitno koje. Komad. Pikaču i ja smo potom pošli u šetnju i on mi je pričao o dečacima koji su pristupili klanu, o svežoj snazi klana Di Lauro. Pitao sam ga gde se okupljaju i on se ponudio da me odvede 116

tamo, svi su ga znali i hteo je to i da mi dokaže. Otišli smo u  jednu piceriju gde su ovi momci dolazili uveče. Poveli smo tamo i jednog Pikačuovog druga, koji je već neko vreme bio deo Sistema. Pikaču ga je obožavao, pričao je o njemu kao o pravom bosu, a svi ostali dečaci su ga poštovali jer je imao za datak da se brine o beguncima i da obavlja kupovinu i za samu porodicu Di Lauro. Tako je bar on tvrdio. Zvali su ga Tonino Kitket, zato što je proždirao kilograme ove čokoladice. Kitket se ponašao kao mali bos, ali ja sam bio prilično skeptičan. Postavljao sam mu pitanja na koja nije želeo da mi odgovori. Onda je u jednom trenutku podigao majicu. Čitav grudni koš mu je bio pun okruglih podliva. U središtu ljubičastih krugova nalazili su se žućkasto-zelenkasti čvorići smrskanih kapilara. „Šta si uradio?“ „Prsluk...“ „Prsluk?“ „Da, prsluk koji štiti od metaka...“ „Nije valjda da pancir-košulja izaziva takve podlive?“ „Šljive su meci koje sam primio...“ Ovi podlivi, šljive, nastali su od metaka iz pištolja, koje je prsluk zaustavljao na centimetar od tela. Da bi ih obučili da se ne plaše oružja, dečacima su davali pancir-košulje i onda pucali u njih. Sama pancir-košulja nije dovoljna da spreči bekstvo pred oružjem. Pancir nije vakcina za strah. Jedini način da se anestezira svaka bojazan jeste da se pokaže kako se ubistvenost oružja može izbrisati. Pričali su mi da su ih vodili van grada, odmah po izlasku iz Sekondiljana. Obukli bi im prsluk ispod majice i potom u njih ispalili pola šaržera. „Kada te me tak pogodi, padaš na zemlju i ne dišeš, otvoriš usta i snažno vučeš vazduh, ali ništa ne ulazi. Stvarno ne možeš. Kao da te neko udara u grudi, čini ti se da ćeš otegnuti papke... ali ubrzo ustaješ, i to je bitno.“ Kitket je, zajedno s ostalima, obučavan da prima metke, da umre, to jest skoro da umre. Primaju ih onog trenutka kad sazru za odanost klanu, iz među dvanaest i sedamnaest godina. Mnogi su sinovi ili braća pripadnika Kamore; oni drugi se regrutuju iz siromašnih po rodica. Oni su nova vojska klanova napuljske Kamore. Dolaze 117 

iz centra grada, iz četvrti Sanita, iz Forčele, Sekondiljana, kvarta San Gaetano, iz Španskih četvrti, Ulice Paloneto, i regrutuju se u podružnice klanova. Po broju su prava pravcata vojska. Prednosti klana su mnogostruke, dečaci dobijaju manje od polovine plate odraslog pripadnika nižeg nivoa, retko moraju da izdržavaju porodicu, nemaju porodične obaveze, nemaju radno vreme, niti im je bitno da li redovno primaju platu, i što je najvažnije, rado provode vreme na ulici. Dobijaju ra zna zaduženja, s različitim stepenom odgovornosti. Počinju tako što rasturaju lake droge, uglavnom hašiš. Obično upravo oni odlaze na najprometnija mesta. Vremenom počinju da ra sturaju tablete i uglavnom od klana dobiju motor na poklon. Na kraju rade i s kokainom, koji odnose pravo na fakultete, ispred raznih lokala, hotela, u stanice metroa. Grupe bebi-rasturača su ključne za fleksibilnu ekonomiju narkobiznisa, zato što manje upadaju u oči, drogu prodaju između pikanja lopte i vožnje motorom i često ih šalju direktno na adresu klijenta. Klan u mnogim slučajevima ne obavezuje ove dečake da rade ujutru, oni i dalje idu u školu, inače bi im lakše ušli u trag. Često dečaci primljeni u klan počinju posle nekoliko meseci da nose oružje, radi odbrane i radi poštovanja, kao da na taj način bivaju unapređeni, i dobijaju šansu da započnu uspon ka vrhu klana; dobijaju automatske i poluautomatske pištolje kojima uče da rukuju na deponijama po čitavoj pro vinciji ili pak u podzemnim tunelima Napulja. Kad se proveri njihova pouzdanost i steknu potpuno poverenje šefa zone, prelaze s poslova dilera na obavljanje dužno sti „osmatrača“. Nadgledaju u nekoj gradskoj ulici koja im je poverena da li su kamioni koji vrše istovar robe supermarketima, prodavnicama i radnjama delikatesa zaista kamioni koje  je izabrao klan i obaveštavaju ako isporučioci nisu „preporu čeni“. Osmatrači imaju veoma važnu ulogu i u nadzoru gra dilišta. Izvođači građevinskih radova često uzimaju podizvođače, i to su građevinske firme Kamore, ali ponekad se posao dodeli preduzećima koja nisu „odabrana“. Da bi otkrili rade li na gradilištima „spoljne“ firme, klanovima je potrebno stalno i diskretno osmatranje. Ovaj posao je poveren dečacima koji 118

motre, proveravaju, obaveštavaju šefa zone i od njega dobijaju naređenja kako da se ponašaju ako su na gradilištu „uočene nepravilnosti“. Ti dečaci koji pripadaju Kamori ponašaju se na isti način i s istom odgovornošću kao i odrasli. Karijeru počinju veoma rano, brzo napreduju i njihov uspon do važnih pozicija u okviru Kamore radikalno menja starosnu strukturu klanova. Deca kao šefovi zona, dečaci koji postaju nepredvidivi i nemilosrdni bosovi, brzo se prilagođavaju novoj poslovnoj logici, pri čemu još i otežavaju policiji i Tužilaštvu za borbu protiv mafije da u potpunosti sagledaju funkcionisanje klano va. Sve su to nova i nepoznata lica. Posle reorganizacije koju  je nametnuo Kozimo, čitavi sektori rasturanja droge povereni su dečacima od petnaest i šesnaest godina koji, bez osećanja podređenosti ili neadekvatnosti, izdaju naređenja četrdesetogodišnjacima i pedesetogodišnjacima. Prisluškivači koje su karabinjeri postavili u automobil jednog momka, Antonija Galeota Lance, snimili su njegovu priču o tome kako se živi od posla dilera, uz muziku koja trešti u pozadini. „...Nedeljom uveče zaradim osamsto ili devetsto evra. Jeste da sam kao diler u stalnom dodiru s krekom, kokainom, a možda me čeka i petsto godina zatvora, аГ opet...“ Uobičajeno je da dečaci Sistema hoće da sve što požele do biju „gvožđem“, kako zovu pištolj, i tako se želja za mobilnim telefonom ili stereo-uređajem, automobilom ili motorom, lako pretvara u ubistvo. U Napulju dečaka-vojnika nije retko čuti ispred kase u prodavnici, nekom dućanu ili supermarketu tvrdnje tipa: „Pripadam Sistemu Sekondiljana“, ili: „Pripadam Sistemu Četvrti“. Magične reči zahvaljujući kojima dečaci do biju ono što žele a da im nijedan prodavač ne traži da mu plate. U Sekondiljanu su ovu novu strukturu dečaka pretvorili u vojnike. Pikaču i Kitket odveli su me kod Nela, pica-majstora iz kraja, koji je dobio zaduženje da hrani dečake Sistema po što završe smenu. Čim smo ušli u piceriju, nahrupila je jedna grupica. Bili su strašno nezgrapni, napumpani od pancir-košulja preko kojih su navukli džempere. Parkirali su motore na trotoar i onda su ušli ne pozdravljajući nikoga. Po pokretima 119

i s napumpanim grudima podsećali su na američke ragbiste. Bila su to dečačka lica, tek im je izbijala brada: imaju između trinaest i šesnaest godina. Pikaču i Kitket su me pozvali da im se pridružim, izgleda da niko nije imao ništa protiv. Jeli su, u stvari više su pili nego jeli. Vodu, koka-kolu, fantu. Nikako da se napoje. Hteli su čak da gase žeđ i picom, pa su naručili dodatnu bocu ulja, prelivajući njime svaki komad pice, jer je, kako su govorili, „previše suva“. Sve im se u ustima osušilo, nestalo je i pljuvačke i reči. Primetio sam da su upravo izašli iz noćne smene i da su uzimali tablete MDMA.46 Da ne bi spa vali, bili gladni i tako gubili vreme da jedu dva puta dnevno. Uostalom, MDMA su patentirale nemačke laboratorije Merk za vojnike u Prvom svetskom ratu, vojnike u nemačkim ro vovima nazivane Menschenmaterial, ljudski materijal, koji je tako odolevao gladi, hladnoći, užasima. Potom su ga koristili Amerikanci u špijunskim operacijama. Sad su i ovi mali vojnici dobijali svoju dozu veštačke hrabrosti i produžene izdržljivo sti. Jeli su šišajući komade pice. Sa stola su se podizali šumovi slični onima koji se čuju kad starci srču čorbu kašikom. Dečaci onda nastaviše da pričaju, naručujući sve vreme vodu. I tu sam uradio nešto što je moglo izazvati njihov otpor, ali osetio sam da mogu, video sam da su ipak samo dečaci. Jeste, obukli su ih u ploče od olova, ali ipak su dečaci. Stavio sam diktafon na sto i obratio se glasno svima, trudeći se da svakog od njih gledam u oči: „Hajde, pričajte, kažite ono što hoćete...“ Nikome se to što sam uradio nije učinilo čudno, niko nije pomislio da sam možda pajkan ili novinar. Jedan od njih poče glasno da psuje u diktafon, a onda mi drugi dečak, podstaknut mojim pitanjem, ispriča kako se tu našao. Činilo se kao da je jedva dočekao. „Prvo sam radio u jednom baru, dobijao sam dvesta evra mesečno; s bakšišom sam stizao do dvesta pedeset, a ni posao mi se nije sviđao. Hteo sam da radim u radionici s bratom, ali 46 MDMA, metilendioksimetamfetamin, sintetička, psihoaktivna droga, s popularnim nazivom „ekstazi“. -Prim . prev. 120

nisu me uzeli. U Sistemu uzimam trista evra nedeljno, ali ako dobro prodajem imam i procenat na svaku ciglu (paket haši ša) i stignem čak i do trista pedeset, četiristo evra. Jeste da se pomučim, ali uvek dobijem i nešto preko toga.“ Dvojica dečaka su potom ispalili rafal podrigivanja u dikta fon, a posle toga dečak koga su zvali Šatore, što je ime između napuljskog Sasa i Totore, nastavi da priča: „Prvo sam non-stop visio na ulici, išlo mi je na nerve što ne mam motor i što uvek moram da idem pešice ili autobusom. Sviđa mi se posao, svi me poštuju, a mogu da radim šta hoću. AI’ sad su mi dali gvožđe i moram stalno da budem ovde. Treći svet, Kuće Štrumpfova. Stalno sam ovde, samo se šetkam levo-desno. Ovo mi se ne sviđa.“ Šatore mi se nasmeši i onda zaurla u diktafon: „Pustite me odavde!... Recite to gazdi!“ Naoružali su ih, dali su im gvožđe, to jest pištolj, i tačno oivičenu teritoriju na kojoj će raditi. Potom je u diktafon na stavio da priča Kitket, priljubivši usne uz sam mikrofon, uz čujno disanje. „Hoću da otvorim firmu za renoviranje stanova ili magacin ili radnju, Sistem će mi dati pare za to, a posle ću da mislim na sve ostalo, i na ženidbu. Hoću da se oženim devojkom koja nije odavde, hoću manekenku, crnkinju ili Nemicu.“ Pikaču izvadi špil karata iz džepa, pa njih četvorica počeše da igraju. Ostali su ustali da pro tegle noge, ali niko nije skidao pancir-košulju. I dalje sam zapitkivao Pikačua za parance, ali njega je već počela da nervira moja upornost. Rekao mi je da  je pre neki dan bio u stanu jedne parance i da su odatle sve odneli, osim jednog МрЗ plejera koji su slušali kad su išli da „završavaju komade“. МрЗ s muzikom koju su slušali članovi parance kad idu u ubijanje, kolekcija njihove omiljene muzi ke, visio je Pikačuu oko vratu. Izmislio sam neki izgovor da ga zamolim da mi ga pozajmi na dva-tri dana. Nasmejao se kao da hoće da mi kaže da se ne vređa što ga smatram tolikom budalom, naivcem koji bi nešto dao na pozajmicu. Tako sam izvadio pedeset evra iz džepa i kupio plejer. Odmah sam gur nuo slušalice u uši, hteo sam da saznam šta je muzička pratnja 121

krvoprolića. Očekivao sam rep muziku, hard rok, hevi-metal, ali to su bile samo pesme nove napuljske kancone47 i pop mu zika. U Americi se puca dok se sluša rep, a ubice Sekondiljana idu u ubijanje uz zvuke ljubavnih pesama. Pikaču poče da deli karte i upita me hoću li da igram, ali nikad nisam bio naročito vešt u kartanju. Tako sam ustao od stola. Konobari u piceriji bili su istih godina kao i dečaci Si stema i posmatrali su ih zadivljeno, ne usuđujući se čak ni da ih poslužuju. Za to je bio zadužen sam gazda. Ovde se na posao poslužitelja, konobara ili građevinskog radnika gleda kao na nešto potpuno nedostojno. Između ostalog, i iz svih onih uobičajenih, večito istih razloga: oni rade na crno, nema  ju plaćen odmor ni pravo na bolovanje, rmbaju deset sati na dan, bez nade da će poboljšati svoj položaj. Ako ništa drugo, Sistem bar dopušta iluziju da je trud nešto što se priznaje, što daje mogućnost da se napravi karijera. Na pripadnika kla na niko ne gleda kao na potrčka, devojke ne pomišljaju da im se udvara gubitnik. Ovi momčići s napumpanim grudima, ovi smešni „osmatrači“ klanova slični marionetama američkog fudbala, nisu nameravali da postanu A1 Kapone, već Flavio Bri jatore, nisu želeli da budu revolveraši, već poslovni ljudi u pratnji manekenki: hteli su da postanu uspešni biznismeni. Dana 19. januara ubijen je Paskvale Paladini, star četrdeset pet godina. S osam metaka. U grudi i glavu. Posle nekoliko sati pucali su u noge Antoniju Auleti, starom devetnaest godina. Ali izgleda da se 21. januara dogodio preokret. Vest se začas proširila, za to nisu bile potrebne novinske agencije. Uhapšen  je Kozimo di Lauro. Regent mafijaške bande, vođa krvoproli ća, kako se navodi u optužnici Tužilaštva za borbu protiv mafi  je u Napulju, komandant klana, kako tvrde svedoci saradnici. 4,1Neomelodici,  pevači takozvane nove melodijske muzike, ko mercijalne mešavine tradicionalnih napuljskih melodija i modernih ritmova. Neretko se procvat muzike „neomelodičara“ pripisuje i finansijskoj podršci Kamore, koja ulaže u napuljsku diskografsku in dustriju. -Prim . prev. 122

Kozimo se skrivao u ćumezu od četrdeset kvadratnih metara i spavao na starom, uleglom krevetu. Naslednik kriminalnog bratstva koje je samo preko narkobiznisa ostvarivalo zaradu od petsto hiljada evra na dan, vlasnik vile vredne pet miliona evra u srcu jednog od najbednijih kvartova Italije, krio se u smradnoj i skučenoj rupi, nedaleko od svog kraljevskog za mka. Ta vila je nikla ni iz čega u Ulici Kupa del’Arko, blizu poro dične kuće Di Laurovih. Bila je to elegantna vila iz XVIII veka, preuređena kao vila iz Pompeja, s fontanom za prikupljanje kišnice u atrijumu, stubovima, gipsanim ukrasima, dekoracija ma na tavanici i stepeništima. Vila za koju niko nije ni slutio da postoji. Kad su se karabinjeri raspitivali, niko nije znao ko su njeni zvanični vlasnici, a u kraju je naravno svima bilo pozna to kome pripada. Kozimu. Karabinjeri su slučajno otkrili vilu, preskočivši debele zidine koje je okružuju, i nabasali su na ne koliko radnika koji su se dali u bekstvo čim su videli uniforme. Rat Kamore sprečio je da se obave završni radovi, da se vila opremi nameštajem i slikama i tako postane prava kraljevska palata, zlatno srce u truležnom telu neimarstva Sekondiljana. Kozimo je čuo da se približavaju kola karabinjera koji dola ze da ga uhapse, slušao je zveckanje oružja, ali nije ni pokušao da pobegne, nije se čak ni latio oružja. Posmatrao se u ogle dalu. Kvasi češalj, zalizuje kosu sklanjajući je s čela i onda je vezuje na potiljku, puštajući duge talasaste pramenove da mu padaju niz vrat. Na sebi ima tamnu rolku i crnu kožnu jaknu. Kozimo di Lauro se oblači kao pajac kriminala, kao ratnik noći. Kočoperno silazi niz stepenice. Šepa, pre nekoliko godina pao  je nezgodno s motora i iz te nesreće izašao s povređenom no gom. Ali dok silazi stepenicama, vodi računa čak i o tome kako hoda. Oslanjajući se o ruke karabinjera koji ga vode, trudi se da ne pokaže svoju manu, nastoji da stupa čvrstim korakom. Novi ratnički vladari kriminalnih napuljskih grupa ne pred stavljaju sebe kao opasne momke iz kraja, nemaju razrogačene oči i sumanut pogled kao Kutolo, ne misle da treba da

123

izgledaju kao Lučano Liđo48 ili da liče na karikature Lakija Lučana i A1 Kaponea. Matriks, Vrana, Petparačke priče  najbolje i najbrže dočaravaju ono što oni žele da predstavljaju. To su svima dobro poznati uzori i nema potrebe za dodatnim objaš njenjima. Kozimovo držanje prevazilazi mafijaški kod tajnih znakova ili ograničenost zločinačke mitologije „loših momaka iz kraja“. Kozimo gleda pravo u kamere i objektive fotografa, spušta bradu, izbacuje čelo. Nije sačekao policiju kao Bruska, u izlizanim farmerkama i isflekanoj majici, nije uplašen kao Riina, koga brzo ubacuju u helikopter, niti mu je na licu izraz čuđenja i pospanosti kakav je imao Miso, bos kvarta Sanita, koga su uhapsili na spavanju. On je formirao svoje vrednosti na svetu šou-biznisa i zna da treba da nastupa kao pred pu blikom. Zato stupa na pozornicu kao ratnik koji je naišao na prvu prepreku. Ima držanje čoveka koji treba da plati zbog prevelike smelosti, preteranog žara u vođenju svog rata. To se čita na njegovom licu. Ne liči na nekoga koga hapse, već na komandanta koji samo menja komandni položaj. Kada je po čeo rat, znao je da može da bude uhapšen. Ali nije imao izbo ra. Ili rat ili smrt. A hapšenje želi da predstavi kao dokaz svoje pobede, simbol sopstvene hrabrosti koja prezire zabrinutost za ličnu bezbednost, sve u ime spasavanja sistema porodice. Stanovnici kvarta, koji sve ovo posmatraju, polako osećaju kako im ključa utroba. Počinje pobuna, prevrću kola, pune flaše benzinom i bacaju ih na policiju. Svrha ove manifestaci  je razjarenosti nije da se onemogući hapšenje, kao što bi se moglo pomisliti, već da se odagna moguća osveta klana. Da se izbriše i najmanja sumnja. Da se pokaže Kozimu da ga niko od njih nije izdao. Da niko nije propevao, da niko od njih nije pomogao policiji da otkrije njegovo skrovište. To liči na ogroman ritual izvinjenja, na metafizičku kapelu u kojoj sta novnici kvarta mole za oprost, tako što uništavaju automobile karabinjera, postavljaju kontejnere kao barikade, pale gume iz kojih kulja gust dim. Ako Kozimo posumnja, neće stići ni da 48 Luciano Liggio - bos sicilijanske Koza nostre, prethodnik Tota Riine; umro u zatvoru 1993- -Prim. prev. 124

se spakuju, mač odmazde će se obrušiti na njih kao još jedna u nizu surovih presuda. Nekoliko dana posle hapšenja ovog izdanka loze klana, arogantno lice koje gleda pravo u televizijske kamere već se šepuri na skrinsejverima mobilnih telefona devojčica i dečaka po školama u mestima Tore Anuncijata, Kvarto, Marano. Cista provokacija, banalan mladalački prkos. Naravno. Ali Kozimo zna. Zna kako da se ponaša ako želi da ga priznaju za šefa, zna da se tako dopire do srca pojedinca. Treba znati kako se kori sti televizijski ekran, novinsko mastilo, kako se kosa vezuje u rep. Kozimo savršeno otelotvoruje ličnost novog preduzetnika Sistema. On je slika i prilika novog građanstva bez skrupu la, koje pokreće jedino apsolutna volja da osvoji sve teritorije tržišta, da sve poseduje. Da se ničega ne lišava. Ako je i pravio neki izbor, ne znači da je ograničio polje svog delovanja, da se odrekao svih drugih mogućnosti. To ne važi za one koji život vide kao prostor u kome se sve može osvojiti ako pristaju na rizik da sve i izgube. To znači i da se mora računati na mo gućnost da budeš uhapšen, da završiš kako nisi planirao, da skončaš. Ali ne znači odustati. Hteti sad i sve, hteti sve što pre. Ovakvu snaga, ovakvo obećanje uspeha najbolje predstavlja Kozimo di Lauro. Svi, čak i oni koji žarko brane svoj moralni integritet, završe na kraju zatočeni u kavezu penzije; svi shvate, pre ili kasnije, da su ispali budale i provode poslednje dane uz neku plaće nu negovateljicu. Zašto da čovek krepa u depresiji, dok traži neki bedno plaćen posao, zašto da se zadovolji poslom na nekoj telefonskoj centrali? Treba postati preduzetnik. Ali onaj pravi. Onaj koji može da radi sve i da posao pravi ni iz čega. Ernst Jinger bi rekao da se snaga odmerava samo u oluji. Isto to bi rekli i bosovi, preduzetnici Kamore. Biti u centru svih zbivanja, u centru moći. Koristiti sve kao sredstvo, a sebe kao cilj. Ko tvrdi da je to amoralno, da života nema bez etike, da ekonomija ima svoja ograničenja i jasno definisana pravila, taj nikad neće biti naredbodavac, tržište će ga pregaziti. Moral  je ograničenje koje sebi postavljaju gubitnici, izgovor pora ženog, opravdanje onih koji nisu umeli da igraju na sve i da 125

dobiju sve. Zakon ima svoje utvrđene kodekse, ali ne i pravda, ona je nešto drugo. Pravda je apstraktan princip koji obuhvata sve, a u zavisnosti od tumačenja svako ljudsko biće može da bude osuđeno ili oslobođeno krivice: krivi mogu da budu i ministri i pape, krivi mogu da budu i sveci i jeretici, i revolu cionari i reakcionari. Krivi su svi koji su izdali, ubili, pogrešili. Svi koji su ostarili i umrli. Svi pregaženi i poraženi. Krivi su svi pred strašnim sudom istorijskog morala i oslobođeni pred sudom nužnosti. Pravda i nepravda imaju značenje samo ako se posmatraju u datom kontekstu. Kontekstu pobede ili pora za, onoga što se čini ili onoga što se trpi. Ako te neko vređa, loše se ophodi prema tebi, onda ti nanosi nepravdu, ali ako ti čini uslugu, reći ćeš da je pravedan. Ako razmišljamo o moći klanova, onda treba da razmišljamo u ovim okvirima. Da primenimo ove aršine kad izričemo sud. To je dovoljno. Mora da bude dovoljno. I samo na taj način možemo realno da sudimo o pravdi. Sve ostalo se tiče religije i ispovedaonice. Ekonom ski imperativ kuje se po ovoj logici. Kriminalni klanovi ne jure za poslovima, poslovi jure njih. Logika kriminalnog preduzetništva, način razmišljanja bosova najekstremniji je neoliberalizam. Postojeća pravila, nametnuta pravila, jesu pravila po slovanja, profita, pobede nad svim konkurentima. Sve drugo nema nikakvu vrednost. Sve drugo ne postoji. Ko hoće da ima moć odlučivanja o životu i smrti, moć ostvarivanja profita, na metanja monopola na tržištu, ulaganja u nove poslove, mora znati da se ta moć plaća zatvorom ili životom. I opet, bitno  je da je imaš - na deset godina, na godinu, na jedan sat. Nije bitno koliko traje: živeti, biti onaj koji se pita, jedino to se ra čuna. Pobeđivati u areni tržišta i gledati golim okom u sunce, kao Rafaele Đulijano, bos Forčele; pričaju da je, dok je bio u zatvoru, izazivao i sam izvor primarne svetlosti, da pokaže da mu ni sunce ne može ništa, da se ni tada neće povući. Rafaele Đulijano je imao običaj da, s izvitoperenim uživanjem, posipa ljutom paprikom sečivo noža pre nego što ga zarije u svog ne prijatelja, da bi ubod bio razdirući, dok se bodež, centimetar po centimetar, zariva u telo. U zatvoru su ga se bojali ne samo zbog te njegove ubilačke pedantnosti nego i zbog toga što je 126

uspevao da ni ne trepne zureći nepomično u sunce. Bosovi imaju svest o tome da su biznismeni osuđeni na kraj - smrt ili doživotnu robiju - ali isto tako znaju da su svojom čeličnom voljom ovladali neograničenim teritorij ama poslovanja. Bos zna da će završiti tako što će ga ubiti ili uhapsiti, ali ekonomski sistem koji je on stvorio ostaje: ne prestaje da se menja, pre obražava, poboljšava i donosi profit. Ova svest samuraja libe ralizma, koji znaju da za apsolutnu moć valja platiti, dobro je sažeta u pismu jednog dečaka iz zatvora za maloletnike, koje  je predao nekom svešteniku. Još se sećam tog pisma, pročita nog na jednom kongresu. Znam ga napamet: Svi koje poznajem su ili mrtvi ili u zatvoru. Ja hoću da postanem bos. Hoću da držim supermarkete, prodavnice, fabrike, hoću da imam žene. Hoću tri automobila, hoću da me svi poštuju kad uđem u neku radnju, hoću da imam magacine po ćelom svetu. A onda hoću da umrem. Ali ona ko kako umire pravi bos, onaj koji je stvarno glavni. Hoću da me ubiju. Ovo je novo vreme čiji su dolazak objavili kriminalni preduzetnici. To je nova moć ekonomije. I treba je steći, p o svaku cenu. Moć pre svega drugog. Ekonomska pobeda dragocenija od života. Bilo čijeg života, pa čak i sopstvenog. Dečake Sistema počeli su da nazivaju „mrtvaci koji govore“. U jednom od prisluškivanih telefonskih razgovora navedenih u rešenju o zadržavanju u pritvoru koje je izdalo Tužilaštvo za borbu protiv mafije u februaru 2006. jedan dečak objašnjava telefonom ko su šefovi zona Sekondiljana: „То su momčići, mrtvaci koji govore, živi mrtvaci, mrtvaci koji hodaju... Sigurno će te naći i ubiti, ali svejedno, život je za njih već izgubljen....“ Šefovi dečaci, kamikaze klanova koji ne idu u smrt ni zbog kakve vere osim vere u novac i moć, po svaku cenu, kao u je dini način života koji istinski vredi.

121

U noći 21. januara, iste noći kad je uhapšen Kozimo di La uro, pronađeno je telo Đulija Ruđera. Nađen je spaljeni auto mobil i telo za volanom. Obezglavljeno. Glava se nalazila na zadnjem sedištu. Odsećena ne udarcem sekire, već fleksom: kružnom nazubljenom testerom koju koriste bravari za turpi janje zavarenih ivica. Bila je to najgora moguća alatka za ubi  janje, ali baš zato snažno simbolična. Ubice najpre testerišu meso, a onda i vratnu kost. Izgleda da su posao završili baš na tom mestu, pošto su svuda naokolo bili razbacani komadići mesa, kao škembići. Istraga nije ni počela, a ovde su svi znali da je to bila poruka. Simbol. Kozimo di Lauro nije mogao tek tako da bude uhapšen. U tom obezglavljenom telu svi su videli izdajnika. Samo onaj ko je prodao šefa može da bude tako raskomadan. Presuda je izrečena i pre nego što je počela istra ga. Presuda koju izriču klanovi može da se zasniva i na glasi nama, nisu im potrebni čvrsti dokazi. Automobil, ostavljen u Ulici Huga Prata, i glavu u njemu, posmatrao sam ne silazeći s vespe. Dopirali su mi do ušiju detalji o tome kako su spalili telo i odsečenu glavu, kako su usta napunili benzinom, stavili fitilj među zube i sačekali da glava eksplodira. Pokrenuo sam vespu i izgubio se odatle. Kada sam stigao na lice mesta tog 24. januara 2005, beži votno telo je ležalo na pločicama na podu. Jedna grupica ka rabinjera nervozno je šetkala ispred radnje u kojoj se dogodio napad. Ko zna koji po redu. „Jedan ubijeni na dan je uspavan ka Napulja“, kaže mi neki nervozan momak koji prolazi tuda. Zastaje, skida kapu pred mrtvacem koga i ne vidi i odlazi. Kada su ubice ušle u radnju, u rukama su već stezali drške pištolja. Bilo je jasno da nisu došli da pljačkaju već da ubiju, da kazne. Atilio je pokušao da se sakrije iza šanka. Znao je da to ne služi ničemu, ali pomislio je da će im tako staviti do znanja da nije naoružan, da nema nikakve veze s tim, da ništa nije uradio. Možda je shvatio da su ta dvojica vojnici Kamore, vojnici rata koji je želeo klan Di Lauro. Pucali su u njega, ispraznili šaržere i nakon obavljenog posla samo su se izgubili, mirno, kao da su kupili mobilni a ne ubili čoveka. Žrtva je Atilio Romano. 128

Krv je posvuda. Izgleda kao da mu je duša iscurila iz rupa od metaka koji su mu izrešetali telo. Kad čovek vidi toliku krv po zemlji, počinje da se pipa da se uveri da sam nije povređen, da u toj krvi nema i njegove krvi, obuzima ga nekakva psihotična teskoba, hoće da se uveri da to nisu rane na njegovom telu, da nije slučajno ranjen a da nije ni primetio. I kako god bilo, ne može da zamisli da iz jednog čoveka istekne toliko krvi, ubeđen je da njegovim venama protiče mnogo manje. Pošto se uveri da svu tu krv nije on izgubio, ni to mu nije dovoljno: oseća se kao ispražnjen, iako krv nije njegova. Kao da je sam iskrvario, oseća svoja klecava kolena, zadebljali jezik, omlitavele ruke, dok stoji usred tog gustog jezerceta krvi, voleo bi da ga neko pogleda u oči, da utvrdi nivo krvnih zrnaca. Hteo bi da zaustavi bolničara hitne pomoći i zatraži transfuziju; da mu stomak nije toliko zgrčen, možda bi pojeo i šniclu, ali ne može, ionako mu se već povraća. Mora da zatvori oči, ali ne sme da diše. Miris usirene krvi koji je već natopio i zidove podseća na zarđalo gvožđe. Taj miris tera posmatrača da iza đe, da se skloni, da udahne vazduh, pre no što krv pospu piljevinom, jer ta smeša stvara nove nesnosne mirise i nema više načina da se zaustavi povraćanje. Nisam mogao da razumem zašto opet odlazim na mesto zločina. U jedno sam ipak bio siguran: nije važno uhvatiti ono što je završeno, rekonstruisati strašnu dramu onda kad se već odigra. Besmisleno je posmatrati krugove iscrtane kredom oko grozdova čaura koji skoro da liče na klikere. Možda treba razumeti da li posle svega toga nešto ostaje. Možda odlazim na mesto nesreće upravo da bih to otkrio. Pokušavam da ra zumem da li je ostalo još nešto ljudskosti; ima li staze, nekog podzemnog tunela, koji je izdubio crv postojanja, a da se nji me može stići do nekakvog rešenja, do odgovora koji bi dao suštinski smisao ovome što se događa. Atiliovo telo još uvek je položeno na zemlju kad stiže nje gova porodica. Približavaju se dve žene, možda majka i žena, ne znam. Prilaze priljubljene jedna uz drugu, sad se već jedi no još one nadaju da nije istinita vest koju su čule. Čvrsto su stisnute jedna uz drugu, podupiru se u hodu, trenutak pre 129

no što se nađu pred tragedijom. U tim trenucima, u koraci ma žene i majke koje prilaze izrešetanom telu, oseća se ona iracionalna, suluda, naivna vera u snagu ljudske želje. Nadaju se, nadaju i ne prestaju da se nadaju da se dogodila neka greš ka, nekakav nesporazum dok su se vesti prenosile od usta do usta, nadaju se da je komandir karabinjera koji ih je obavestio o ovoj zasedi i ubistvu nešto pogrešno razumeo. Kao da je i sama uporna vera dovoljna da promeni tok stvari. U tom tre nutku arterijski pritisak nade dostiže ekstremne gornje vrednosti, donje vrednosti ni ne postoje. Ali ništa se više ne da učiniti. Urlici i plač potvrda su težine realnosti. Na zemlji je Atiliovo telo. Radio je u jednoj prodavnici telefona i u nekom kol-centru da bi dodatno zaradio. On i njegova žena Natalija nisu još imali dece. Nije ni bilo vremena za to, možda još nisu bili ekonomski obezbeđeni, možda su želeli da dete podižu na nekom drugom mestu. Atilio je neprestano radio i kada je sakupio nešto ušteđevine i dobio priliku da postane suvlasnik radnje, učinilo mu se to kao dobra prilika. A u toj radnji čekala ga je smrt. Njegov partner je bio u daljem srodstvu s Parijanteom, bosom Bakolija, Di Laurovim „vojnikom“, koji mu se kasnije suprotstavio. Atilio ne zna ili možda potcenjuje značaj toga što zna, uzda se u svog partnera, vidi da ovaj živi od svog posla i da i sam radi mnogo, previše. Ovde, zapravo, čovek kao da ni ne odlučuje o svojoj sudbini, posao je kao privilegi  ja, koje se grčevito držiš pošto je dobiješ; imati posao je kao da te je zadesila sreća, kao da ti je zapala blagonaklona sudbi na, iako radiš po trinaest sati dnevno, slobodan si samo nedeljom po podne i zarađuješ hiljadu evra, što nije dovoljno da  još otplaćuješ i kredite. Kako god da je posao došao, treba biti zahvalan i ne postavljati suvišna pitanja ni sebi ni sudbini. A onda je neko ubacio crva sumnje. To može da izjednači Atiliovo telo s telima vojnika Kamore koji su stradali u tim obračunima. Svi leševi su jednaki, razlozi za smrt su pak razli čiti, iako se gine na istom frontu. Klanovi su ti koji odlučuju ko si, na kojoj strani sukoba učestvuješ u igri riziko. O stranama se odlučuje nezavisno od tvoje volje. Kada se vojska nađe na ulici, sve što se događa potpada pod njenu strategiju, vojnici 130

su ti koji svemu daju smisao, povode, razloge. U tom trenut ku, prodavnica u kojoj je radio Atilio za njih je bila prodavnica Španaca, a Špancima je trebalo stati na put. Nataliju, Natu, kako ju je zvao Atilio, ova tragedija je pot puno dotukla. Uzeli su se pre samo četiri meseca, ali nju niko ne teši, sahrani ne prisustvuju predsednik Republike, mini stri, gradonačelnik je ne drži za ruku. Možda je bolje tako, bar nema parade predstavnika institucija. Međutim nad Atiliovom smrću lebdi nepravedna senka sumnje. A ta senka je kao tihi pristanak na red koji uspostavlja Kamora. Jo š jedan u nizu pristanaka na delovanje klanova. Kolege iz telefonskog servisa u kome je radio Atila, kako su ga zvali zbog njegove silovite volje za životom, prolaze u povorci s upaljenim bakljama i odlučno koračaju, iako tim istim putem kojim se povorka kreće sukobi i dalje besne, i dalje se proliva krv. Oni marširaju, pale baklje, žele da time pošalju jasnu poruku, da speru nepravedni žig sramote, obrišu svaku sumnju. Atila je umro radeći svoj po sao, i nije pripadao Kamori. Sumnja zapravo lebdi nad svakim ubistvom. Mašinerija kla nova je savršena. Nema tu greške. Postoji samo kazna. I tako ljudi veruju klanu, a ne porodicama, jer šta zna porodica, ne veruju ni kolegama s posla koji su poznavali žrtvu, a ni sam ča stan život koji je pojedinac vodio ne uliva mnogo poverenja. Taj rat melje i pojedince bez trunke krivice; žrtve se upisuju u kolateralnu štetu ili u moguće krivce. Dario Skerilo, dvadeset šest godina, ubijen je 26. decembra 2004. Dok se vozio na motoru, pogođen je u glavu i grudi i ostavljen da skonča na zemlji; krv mu je potpuno natopila košulju. Bio je nevina žrtva. Dovoljno je bilo to što je iz kraja napaćenog krvoprolićem, iz Kazavatorea. I posle ovog ubistva postoji samo ćutanje, nerazumevanje. Nema epitafa, niti zapi sa, niti sećanja. „Kada nekog ubije Kamora, nikad se ne zna“, kaže mi jedan starčić dok se krsti u blizini mesta na kome je Dario ubijen. Krv na zemlji je plamteće crvena. Nije svaka krv iste boje. Dariova krv je purpurna, kao da i dalje teče. Prosuta piljevina ne može svu da je upije. Jedan automobil, iskoristivši prazno mesto, parkira se na barici krvi. I sve je gotovo. Sve je 131

pokriveno. Ubili su ga da bi poslali poruku, poruku od mesa zatvorenu u krvavu kovertu. Kao u Bosni, kao u Alžiru, kao u Somaliji, kao u bilo kom haotičnom lokalnom ratu, kada je teško razumeti ko je na kojoj strani, u kome je to dovoljno da ubiješ svog suseda, psa, prijatelja ili rođaka. Ako se samo posumnja da si nečiji rođak, ako postoji najmanja fizička slič nost, eto već dovoljnog razloga da postaneš meta. Dovoljno  je da čovek prođe ulicom pa da ga „krsti“ olovo. Važno je da bola, tragedije i užasa bude sve više. S jedinim ciljem da se i tako potvrdi njihova apsolutna snaga, neosporna dominacija, i tvoja nemoć da ustaneš protiv te istinske, realne, vladarske moći. Sve dok i sam ne počneš da misliš kao i oni koji se vređaju zbog jednog poteza ili reči. Biti na oprezu, paziti, ćutati, da bi spasao život, da ne bi dirnuo žicu visokog napona osvete. Dok sam se udaljavao s mesta s kog su odnosili Atilija Romana, postajalo mi je jasno. Shvatao sam zašto me majka posmatra zabrinuto, kao da me pita zašto sam još tu, zašto ne pobegnem, šta i dalje tražim na tim prostorima pakla. Poku šavao sam da se setim koliko je bilo stradalih, ubijenih, ranje nih, od dana mog rođenja. Možda ne treba brojati mrtve da se razume ekonomija Kamo re, žrtve su čak i najslabiji pokazatelj stvarne moći, ali jesu najvidljivi trag, koji izaziva trenutnu reakciju iz stomaka. Počinjem da brojim: godine 1979. sto mrtvih, 1980. sto četrdeset, 1981. sto deset, 1982. dvesta šezdeset četvoro, 1983. dvesta četvo ro, 1984. sto pedeset pet, 1986. sto sedam, 1987. sto dvadeset sedam, 1988. sto šezdeset osam, 1989. dvesta dvadeset osam, 1990. dvesta dvadeset dvoje, 1991. dvesta dvadeset troje, 1992. sto šezdeset, 1993. sto dvadeset, 1994. sto petnaest, 1995. sto četrdeset osam, 1996. sto četrdeset sedam, 1997. sto trideset, 1998. sto trideset dvoje, 1999. devedeset jedno, 2000. sto osa mnaest, 2001. osamdeset, 2002. šezdeset troje, 2003. osamde set troje, 2004. sto četrdeset dvoje, 2005. devedesetoro. Tri hiljade šest stotina mrtvih otkad sam rođen. Kamora je ubila više ljudi od sicilijanske mafije, više od Ndrangete, više od ruske mafije, više od albanskih porodica, više od ukupnog broja žrtava Ete u Španiji i Ire u Irskoj, više od Crvenih brigada, 132

od NAR-a49 i više nego što ih je stradalo u svim terorističkim napadima u Italiji. Kamora je ubila više žrtava od svih njih. Ne što mi pada na pamet. Prikaz globusa koji se često pojavljuje u novinama. Uvek ga ima u nekom broju Mond diplomatik, mi slim na onu mapu u kojoj su plamenom strelicom iscrtana sva žarišta sukoba na planeti. Kurdistan, Sudan, Kosovo, Istočni Timor. Osećam poriv da pogledam na jug Italije. Da saberem sve one koji su stradali u ratovima Kamore, sicilijanske Mafije, Ndrangete, Svete ujedinjene krune50 iz Apulije ili klanova Baziliski51 iz Bazilikate. Ali od te strelice nema ni traga, na tom delu mape nije ucrtan nikakav plamenčić. Ovo je srce Evrope. Ovde se stvara najveći deo nacionalne ekonomije. Kako se do nje stiže, to nije mnogo važno. Bitno je da meso za klanje ostaje u baruštinama periferija, spljošteno ispod hrpa betona i đubreta, u fabrikama na crno i magacinima kokaina. I da o tome niko ne govori, da se sve predstavlja kao obračun bandi, rat odrpanaca. Onda te više ni ne čude grimase na licu tvojih prijatelja koji su otišli odavde, oni dolaze ovamo jedino da posete stari kraj, iz Milana ili Padove, i ne znaju šta si ti postao. Odmeravaju te od glave do pete, pokušavaju da ti izmere spe cifičnu težinu i naslute jesi li propalitet ili si dobar.  Gubitnik ili kamorista. I pred raskrsnicom puteva ti znaš već kojom sta zom ćeš poći, i ne vidiš ništa dobro na kraju puta. Vratio sam se kući, ali nisam mogao da se smirim. Opet sam izašao i počeo da trčim, brzo, sve brže, kolena su mi se grčila, pete su mi udarale o zadnjicu, ruke se mlitavo klatarile kao u kakvog pajaca. Trčati, trčati i samo trčati. Srce je pumpa lo, u ustima je pljuvačka potapala jezik i preplavljivala zube. Osećao sam kako mi krv bubnji u žili kucavici, zapljuskuje mi 49 NAR,Nuclei Arm ati rivoluzionari - Naoružane revolucionarne  jedinice, italijanska teroristička grupa neofašističke orijentacije, delovala od 1977. do 1981. -Prim . prev. 50Santa Corona Unita,  kriminalna organizacija regije Apulija. - Prim. prev. 51Basiliscbi, pripadnici kriminalne organizacije regije Bazilikata, zavisni od Ndrangete iz Kalabrije. - Prim. prev. 133

grudi, gubio sam dah, a potom snažno, iz petnih žila, uvlačio kroz nos sav vazduh koji sam mogao da povučem, i onda sam ga snažno izdisao, šireći nozdrve, kao razjareni bik. Nisam prestajao da trčim, osećajući da su mi ruke ledene, da mi lice gori, zatvarao sam oči. Osećao sam kao da se u mene vratila sva ona krv koju sam video na zemlji, prolivena kao kad se slavina odvrne toliko jako da se izvali ručica na bateriji, i kao da ta krv kola kroz moje vene. Na kraju sam stigao do mora. Popeo sam se na hridi, magla  je natapala tamu, nisu se videla čak ni svetla brodova koji se razmimoilaze u zalivu. More se boralo, poneki talas se podi zao, kao da ne želi da dotakne prljavštinu na dokovima, ali se nije vraćao u daleke vrtloge pučine, ostajao je tako nepomi čan u tom metežu vode, tvrdoglavo se grčeći u toj nemogućoj ukočenosti, hvatajući se za sopstvene kreste od pene. Zale đen, kao da ne zna gde je more. Posle nekoliko nedelja počeli su da pristižu novinari. Izne nada, Kamora je opet postojala u svakom kutku ove regije, gde se verovalo da postoje samo bande i lopovi. Sekondiljano  je tako za kratko vreme prodro u centar medijske pažnje. Spe cijalni izveštači, fotoreporteri najvećih agencija, čak i stalno dopisništvo BBC-ja; jedan dečak pozira snimatelju koji na ra menu drži kameru s jasno istaknutim znakom CNN-a. „Ovi su i kod Sadama“, namiguju u Skampiji. Pošto ih snimaju te kame re, osećaju se kao da su u centru sveta. Ta pažnja kao da prvi put pridaje ovim mestima realne obrise. Krvoproliće u Sekon diljanu izaziva pažnju kakvu Kamora nije imala dvadeset go dina. U severnom delu Napulja rat ubija u kratkim rokovima, poštuje kriterijume novinske hronike, za nešto više od mesec dana žrtve se broje na desetine. Izgleda da se rat vodi tako da svaki izveštač dobije svoju žrtvu. Uspeh za sve. Mlade no vinarke na stažu hrle u jatima da steknu prva iskustva. Mikro foni iskaču sa svih strana, dok novinari intervjuišu dilere, dok kamere snimaju mračni, koščati profil Jedara.  Poneka mlada novinarka uspeva čak i da dobije intervju od nekog navodnog dilera, snimajući ga s leđa. Gotovo svi daju nešto sitniša he134

roinomanina koji nerazgovetno mumlaju svoje ispovesti. Dve mlade novinarke slikaju se ispred školjke izgorelog automo bila koja još nije uklonjena. To će biti reporterski suvenir iz njihovog prvog rata. Telefonira mi jedna francuska novinarka i pita me treba li da nosi pancir-košulju pošto hoće da slika vilu Kozima di Laura. Ekipe se kreću kolima, slikaju, snima  ju, kao istraživači usred prašume, u kojoj je sve pretvoreno u scenografiju. Neki novinari idu u pratnji policije. To je najgori način da se napravi priča o Sekondiljanu. Skampija nije zatvo reno mesto, čar ovog ogromnog tržišta narkobiznisa upravo leži u potpunoj otvorenosti za sve. Novinari s pratnjom jedino mogu da vide ono što su sve novinske agencije štampale kao vest. Isto kao da su pred redakcijskim kompjuterom, samo što su ovde u pokretu. Više od sto novinara za manje od dve nedelje. Odjednom ovo narkotržište odakle droga kreće u Evropu počinje da po stoji. Policajci su zatrpani zahtevima, svi hoće da ih prate u akcijama, da vide bar jednog uhapšenog dilera, da prisustvuju bar jednom pretresu. Svi žele da u petnaest minuta specijal nog priloga ubace scenu stavljanja lisica ili zaplene automat skog naoružanja. Mnogi policajci se rešavaju brojnih izveštača i novopečenih novinara tako što im podmeću policajce u civi lu koji glume dilere. Daju im ono što traže, a pri tom sami ne gube vreme. Dobiće najgore moguće u najkraćem mogućem vremenu. Najgore od najgoreg, užas užasa, direktan prenos tragedije, krv, creva, pucnjava iz automata, rascopane lobanje, spaljena tela. Ali ono najgore što oni beleže tek je otpadak zla. Mnogi reporteri misle da je Sekondiljano geto Evrope, mize rija nad mizerijama. Ali ako ne bi tako hitro pobegli odavde, možda bi i primetili da stoje ispred nosećih stubova ekonomi  je, na pragu skrivenog rudnika, možda bi videli da iz ove tame crpi energiju pulsirajuće srce tržišta. Televizijski novinari su mi upućivali najneverovatnije predloge. Neki su tražili od mene da stavim mikrokameru iznad uveta, da šetam „znam ja dobro kojim“ ulicama i pratim „znam  ja dobro koje“ ljude. Hteli su da u Skampiji snime neku epizo du rijaliti šoua sa ubistvom ili rasturanjem droge. Jedan scena 135

rista mi je čak dao rukopis svoje priče o krvoproliću i mrtvima, u kojoj se đavo Novog veka rađa u kvartu Treći svet. Večerao sam na tuđ račun čitavih mesec dana, pozivale su me televi zijske ekipe da sprovodim u delo njihove apsurdne zamisli kako bi došle do bitnih informacija. Dok je krvavi obračun besneo, u Sekondiljanu i Skampiji formirala se prava pravcata reka pratilaca, zvaničnih tumača dešavanja, poverenika, indi  janskih vodiča kroz rezervate Kamore. Mnogi dečaci su razra dili svoju tehniku. Motali su se po mestima gde se okupljaju novinari glumeći da su dileri ili osmatrači klanova, i čim bi im neko prišao, oni su odmah bili spremni da ispričaju svoju pri ču, da objasne, da puste da ih slikaju. Naravno, odmah bi rekli i kolika im je tarifa. Pedeset evra za priču, sto evra za obilazak dilerskih punktova, dvesta za ulazak u kuću dilera izJedara. Ako bi neko želeo da razume kako se kreće zlato, ne bi mu bilo dovoljno da posmatra samo grumen ili rudnik. Tako je i ovde Sekondiljano bio polazno mesto za praćenje tragova koje ostavlja kriminalna imperija. Zahvaljujući ratovima Ka more ucrtavaju se na geografske karte seoca u unutrašnjosti Kampanije kojima vladaju porodice, siromašni krajevi, prosto ri koje neko naziva Divljim zapadom Italije, na kojima, kako se priča, ima više automata nego viljušaka. Ako zanemarimo nasilje koje ovde izbija u nekim fazama, ovo je mesto na kome se rađa nezamislivo bogatstvo i istovremeno mesto koje jedva da vidi slabašni odblesak tog bogatstva. Ali o svemu ovome se ne govori: televizijske stanice i izveštači zasnivaju svoje prilo ge na estetici prljavih napuljskih predgrađa. Vinčenco de Đenaro ubijen je 29. januara. Vitorio Bevilakva  je stradao 31. januara u prodavnici delikatesa. Đovani Orabona, Đuzepe Picone i Antonio Patricio stižu na red 1. februara. Ubili su ih uz pomoć stare, ali dobro oprobane taktike: ubice su se prerušile u policajce. Đovani Orabona, dvadeset tri godine, igrao je kao napadač u timu Real K azavatore.  Njih trojica su šetali kada ih je zaustavio jedan auto. Kola su imala policijsku sirenu. Iz njih su izašla dvojica muškaraca s legiti macijama policije. Momci nisu pokušali da beže niti su pružili 136

ikakav otpor. Znali su kako treba da se ponašaju, pustili su da im stave lisice i ušli su u kola. Automobil se naglo zaustavio i izbacili su ih napolje. Njih trojica su možda isprva bili zbunje ni, ali kad su videli pištolje, sve im je bilo jasno. Bila je to zaseda. To nisu policajci, već Španci. Pobunjenička grupa. Dvojica od njih, koje su naterali da kleknu i odmah im pucali u glavu, ostali su na mestu mrtvi, dok je treći pokušao da pobegne, što se videlo po nađenim tragovima. Ruke su mu bile vezane iza leđa, pa je ravnotežu u trčanju mogao da održava jedino glavom. Pao je. Pa je ustao. Pa je opet pao. Stigli su ga, uperili mu automat u usta. Na mrtvom telu zubi su bili slomljeni, momak je pokušao da zagrize cev pištolja, nagonski, kao da je hteo da je slomi. Iz Barselone je 27. februara stigla vest o hapšenju Rafaelea Amata. Igrao je blek-džek u nekom kazinu, hteo je da se oslo bodi gotovog novca. Di Laurovi su udarili na njegovog rođaka Rozarija tako što su mu spalili kuću. Amato je, kako se navodi u optužnici Napuljskog suda, bio harizmatični vođa Španaca. Odrastao je baš u Ulici Kupa del’Arko, u kojoj su živeli Paolo di Lauro i njegova porodica. Amato je postao važan rukovo dilac klana otkada je vodio posredničke poslove u trgovini narkoticima i bio zadužen za takozvane „uloge“ u određene količine droge. Prema optužbama svedoka saradnika i istrazi koju je sprovelo Tužilaštvo za borbu protiv mafije, imao je neograničeni kredit kod međunarodnih narkotrgovaca i nije mu nikada bio problem da uveze na stotine kilograma kokai na. Pre nego što su ga policajci u kapuljačama s prorezima za oči oborili licem ka zemlji, Rafaele Amato već je imao iza sebe  jedno hapšenje: uhapšen je u hotelu u Kazandrinu,52 zajed no sa svojim zamenikom i s krupnim albanskim narkodilerom koga je u poslovima pratio naročiti prevodilac, nećak jednog ministra iz Tirane.

52Mesto u provinciji Napulj. -Prim. prev. 137 

Anđelo Romano likvidiran je 5. februara. U Melitu strada Davide Kjarolanca, 3. marta. On je prepoznao ubice, možda su mu čak i zakazali sastanak. Dokrajčili su ga dok je pokuša vao da pobegne ka svojim kolima. Ni pravosuđe, ni policija ili karabinjeri nisu uspeli da prekrate obračune. Snage reda do nekle umiruju sukobe, oslabljuju tek poneki ogranak, ali čini se da nisu u stanju da prekinu krvoproliće. Dok štampa prati crnu hroniku, pipajući u mraku svakojakih tumačenja i procena, jedan napuljski dnevni list prenosi vest o paktu između Španaca i klana Di Lauro, o trenutnom primirju sklopljenom zahvaljujući posredovanju klana Ličardi. Taj su pakt želeli ostali klanovi Sekondiljana i možda još i neki drugi karteli Ka more, u strahu da bi ovi sukobi mogli da prekinu višedecenijsko ćutanje o njihovoj moći. Trebalo je ponovo dopustiti zakonu da zaboravi na ovu teritoriju kriminalne akumulacije bogatstva. Tačke pogodbe o primirju nije sastavio neki harizmatični bos, noću, u svojoj ćeliji. Primirje nije uspostavljeno u tajnosti, već obelodanjeno na stranicama jednog dnevnog lista. O njemu izveštava članak koji potpisuje Simone di Meo, objavljen u Napuljskim hronikama 27. juna 2005; sporazum klanova je dakle bio dostupan, bilo je moguće pročitati ga, razumeti, protumačiti. Evo objavljenih tačaka primirja: 1) Secesionisti traže povraćaj stanova u Skampiji i Sekondi ljanu iz kojih su isterani između novembra i januara. Oružane grupe klana Di Lauro prinudile su oko osamdesetoro ljudi da napuste svoje domove. 2) Monopol klana Di Lauro na tržištu grupe sada je već raz bijen. Povratka nema. Teritorija mora da se podeli na jednake delove. Napuljska provincija ide secesionistima, Napulj klanu Di Lauro. 3) Secesionisti će moći da se služe sopstvenim kanalima za uvoz droge bez obaveze da se obraćaju klanu Di Lauro kao posrednicima. 4) Privatne osvete moraju se odvojiti od poslova, to jest poslovi su važniji od ličnih sukoba. Ako se kasnije dogodi neki čin osvete povezan sa obračunima u ovom ratu, on ne sme 138

biti povod za nova neprijateljstva, već ostaje striktno na pri vatnom planu. Mora da se vratio bos nad bosovima Sekondiljana. S raznih strana dopiru vesti da su ga videli, od Apulije do Kanade. Taj ne službe angažovane na njegovom hvatanju aktivne su mesecima. Paolo di Lauro za sobom ostavlja sitne, gotovo neprimetne tragove, što je odlikovalo i njegovo upravljanje klanom pre ovih obračuna. Izgleda da se operisao na nekoj marsejskoj klinici, istoj onoj u kojoj je bio i bos Koza nostre Bernardo Provencano.53 Vratio se da parafira primirje ili da bar svede štetu u prihvatljive okvire. Ovde je, sad se već oseća njegovo prisustvo, vazduh je nekako drugačiji. Ponovo je tu bos koji  je nestao pre deset godina, za koga u prisluškivanom telefon skom razgovoru jedan pripadnik Kamore kaže da „mora da se vrati, čak i po cenu da završi u zatvoru“. Fantomski bos, lica nepoznatog čak i pripadnicima Kamore: „Molim te, daj mi da ga vidim, makar na tren, samo jedan, samo ću proviriti i idem“, molio je jedan kriminalac svog bosa Mauricija Prestijerija. Paola di Laura uhvatili su u Ulici kanonika Stornajuolija 16. septembra 2005. Skrivao se u skromnom domu Fortunate Ligvori, žene jednog od nižih pripadnika klana. Bila je to neu padljiva kuća, kao i ona u kojoj se skrivao njegov sin Kozimo. Lakše je utopiti se u betonsku džunglu, u bezličnim kućama se živi bez lica i glasa. U urbanoj sredini uvek se potpuno nestaje, to je mnogo sigurnije od skrivanja u podzemnim jazbinama ili iza tajnih zidova. Paolo di Lauro je bio na korak od hapšenja na svoj rođendan. Našao se pred iskušenjem da dođe da ruča s porodicom, dok mu je za petama bila policija pola Evrope. Ali neko ga je na vreme upozorio. Kada su karabinjeri ušli u porodičnu vilu, zatekli su postavljen sto i njegovo prazno mesto. Ovoga puta su, međutim, karabinjeri Jedinice za speci  jalne operacije išli na sigurno. U kuću su ušli veoma nervozni. 53 Bernardo Provenzano, bos sicilijanske Koza nostre, naslednik Tota Riine; policija ga je uhapsila 2006, posle rekordno dugih četrdeset godina skrivanja. - Prim. prev. 139

Bilo je četiri sata ujutru, a oni su čitavu noć proveli u zasedi. Ali bos nije reagovao, čak ih je i smirivao. „Uđite... ja sam miran... nema problema.“ Dvadeset automobila karabinjera prati automobil u koji ga ubacuju, plus još četiri „rebita“, motocikla koji na čelu kolone proveravaju da li je sve čisto. Pratnja leti, bos je u blindiranom automobilu. Tri su moguća pravca da ga transportuju do ka sarne. Mogli bi da se zapute Ulicom Kapodimonte iz koje bi skrenuli u Ulicu Pesina i prošli pored Danteovog trga, a mogu i da blokiraju prilaz Ulici Sekondiljano i potom zaobilaznicom krenu ka Vomeru. U slučaju opasnosti, predvideli su da prize mlje helikopter i prebace Di Laura vazdušnim putem. Motoci kli „rebiti“ javljaju da se na putu nalaze sumnjivi automobili. Svi očekuju zasedu. Ali u pitanju je lažna uzbuna. Bosa odvo de do kasarne karabinjera u Ulici Pastrengo, u srcu Napulja. Helikopter se spušta i prašina i zemlja iz leja na centru trga podižu se u vazdušni vrtlog koji uvlači plastične kese, papirne maramice, listove novina. Vrtlog đubreta. Nema nikakve opasnosti. Sàmo što hapšenje sad treba oglasiti na sva zvona, pokazati da je uhvaćen i neuhvatljivi, da je uhapšen Bos. Dok se povorka blindiranih vozila i karabinjerskih kola približava kasarni, ispred koje je već sve puno novinara, karabinjeri otvaraju vrata automobila i provlače se kroz otvorene prozore opkoračujući ih jednom nogom. Tako im spušteni prozori služe kao sedla, upadljivo se drže za pi štolje, na licu su im kapuljače s prorezima za oči, na grudima prsluk sa znakom karabinjera. Nakon hapšenja Đovanija Brü ske nema karabinjera ni policajca koji ne bi želeo da ga slikaju u toj pozi. To je i odušak posle noći provedenih u zasedama, i izraz zadovoljstva zbog uhvaćenog plena, i dobar marketinški potez odeljenja za štampu - sutra će ove slike zasigurno izaći na naslovnim stranama novina. Kada Paolo di Lauro izlazi iz kasarne, ne kočoperi se kao njegov sin Kozimo, saginje se, poginje glavu, kamerama i fotografima izlaže samo golu ćelu. Možda je to način da se zaštiti. Ako dozvoli da ga na stotine objektiva slika iz svih uglova, da ga snimi na desetine kamera, pokazaće svoje lice čitavoj Italiji, i tako bi i njegovi susedi koji 140

su živeli u blaženom neznanju shvatili da ga poznaju, da su mu bili blizu. Bolje je da se u istragu ne unose novi elementi, da se ne otkrivaju dotadašnja skrovišta. Neki njegovu pognutu glavu tumače tek kao nelagodnost zbog bliceva i kamera, nje gov protest što ga prikazuju kao cirkusku životinju. Posle nekoliko dana Paolo di Lauro izlazi pred sudije, u sudnici 215. Smestio sam se među njegove rođake. Jedina reč koju je bos izgovorio bila je „ovde“. Sve ostalo je rekao bez glasa. Pokreti, namigivanje, grimase, osmesi, to je nema sin taksa kojom komunicira iz svog kaveza. Pozdravlja, odgovara, umiruje. Iza mene seda jedan krupan prosed čovek. Učinilo mi se na tren da me Paolo di Lauro posmatra, a u stvari je gle dao čoveka iza mene. Gledaju se nekoliko sekundi, onda mu bos namiguje. Čini se da su, pošto je odjeknula vest o hapšenju, mno gi došli da pozdrave bosa koga godinama nisu mogli da vide zato što se skrivao od policije. Paolo di Lauro je u farmerkama i tamnoj polo-majici, na nogama ima Pačotijeve cipele, koje nose svi bosovi klanova iz ovih krajeva. Stražari su mu s ruku i nogu skinuli lisice i bukagije. Sam je u jednom kavezu. U sud nicu potom ulazi čitav „krem“ klanova severnog Napulja: Rafa ele Abinante, Enriko d’Avanco, Đuzepe Kriskuolo, Arkanđelo Valentino, Marija Prestijeri, Mauricio Prestijeri, Salvatore Briti i Vinčenco di Lauro. Bosovi ljudi i bivši ljudi, sada podeljeni u dva kaveza: u jednom su njegove pristalice, u drugom Španci. Najelegantniji među njima je Prestijeri, u plavom sakou i svetloplavoj flanelskoj košulji. On prvi prilazi iz kaveza zaštit nom staklu koje ga deli od bosa. Pozdravljaju se. Stiže i Enriko d’Avanco, uspevaju čak nešto i da promrmljaju kroz rupice na neprobojnom staklu. Mnogi šefovi godinama ga nisu videli. Sin Vinčenco nije ga video od 2002; naime, on je od tada u bekstvu, a skrivao se u Kivasu u Pijemontu, gde je i uhapšen 2004. Nisam skidao pogled s bosa. Svaki njegov pokret i izraz lica kao da su mnogo govorili i mogli da se tumače na stotinama stranica, da uspostave nove gramatičke kodekse gestova. Onda se u jednom trenutku između njega i sina odigrao čudan nemi 141

dijalog. Vinčenco je kažiprstom pokazao na domali prst leve ruke, kao da pita oca: „А burma?“ Bos je zagladio rukama kosu s obe strane, potom je načinio pokret kao da okreće volan. Ni sam mogao najbolje da razaznam pokrete. Novine su to protu mačile kao da je Vinčenco pitao oca kako to da nema burmu, a otac je pokušao da mu kaže da su mu karabinjeri oduzeli sve zlato. Nakon svih tih gestova, namigivanja, brzih pokreta usnama, dok su se ruke lepile za blinidirano staklo, Paolo di Lauro je ostao nepomičan na jedan tren, posmatrajući sina s osmehom. Razmenili su poljubac preko stakla. Bosov zastu pnik je na kraju saslušanja zatražio da ih puste da se zagrle. Dopustili su im. Sedam policajaca je nadgledalo taj zagrljaj. „Bled si“, reče Vinčenco ocu, koji mu odgovori gledajući ga u oči: „Mnogo već godina moje lice nije videlo sunca.“ Begunci od zakona često pre hapšenja bivaju dovedeni na ivicu snaga. Primorani da se stalno skrivaju, oni ni ne mogu da uživaju u sopstvenom bogatstvu, zbog čega su bosovi ne umitno upućeni na svoje glavne štabove, preko kojih jedino i mogu da osete svoj ekonomski i društveni uspeh. Sistemi zaštite, morbidna i opsesivna potreba da se isplanira svaki ko rak, najveći deo vremena proveden u nekom sobičku iz koga se koordiniraju poslovi i vode preduzeća, zbog svega toga bosovi u bekstvu žive kao doživotni zatvorenici sopstvenog posla. Jedna gospođa u sudnici ispriča mi epizodu iz vremena skrivanja bosa Paola di Laura. Po izgledu bih rekao da je bila profesorka, farbana kosa joj je bila više žuta nego plava, imala  je vidljiv izrastak na temenu. Kada je počela da priča, glas joj  je bio promukao i težak. Pričala je o vremenu kada se Paolo di Lauro i dalje kretao po Sekondiljanu, primoran da za to primenjuje do u tančine razrađenu tehniku. Zvučala je skoro kao da žali bosa zbog svih tih silnih odricanja. Poverila mi je da je Di Lauro imao pet automobila iste boje, modela i registarskih tablica. Kad je trebalo nekud da ide, kretalo bi svih pet auto mobila, a on je naravno bio u jednom od njih. U svakom od pet automobila nalazila se pratnja i niko od njegovih ljudi nije sa sigurnošću znao u kojim će on kolima biti. To je bio sigu ran način da se predupredi izdaja, pa makar bio istovremeno 142

i najrizičniji, pošto su tako svi znali da bos izlazi iz skrovišta. Gospođa je to pričala tonom dubokog saosećanja zbog patnji i usamljenosti čoveka koji je neprestano morao da misli na to da će biti ubijen. Posle onog plesa pokreta i zagrljaja, nakon pozdrava i namigivanja ljudi koji su pripadali najsurovijim napuljskim klanovima, blindirano staklo koje je odvajalo bosa od ostalih bilo je puno drugačijih tragova: masnih fleka koje su ostavile ruke, otisaka usana. Za manje od dvadeset četiri časa od bosovog hapšenja uhvaćen je na kružnom toku Arcana jedan dečak, Poljak, koji  je drhtao kao list dok se mučio da u kontejner ubaci ogro mnu vreću. Poljak je bio isprskan krvlju i potpuno paralisan od straha. U vreći je bilo telo. Telo koje je pretrpelo torturu, unakaženo na tako surov način da se činilo nemoguće nekoga tako izmasakrirati. Manje bi štete napravila mina koja bi nekome eksplodirala u stomaku. Bio je to Edoardo la Monika, ali se crte lica nisu mogle razaznati - ostala su samo usta, osta tak je bio raznesen. Izrovano telo bilo je potpuno pokriveno skorelom krvlju. Vezali su ga, onda su ga buzdovanom mučili polako, satima. Svaki udarac u telo bušio je rupu, udarci nisu lomili samo kosti, već su bušili i meso, ekseri buzdovana su ulazili i izlazili iz tela. Odsekli su mu uši, jezik, smrskali zglo bove, oči iskopali dletom, dok je još bio živ, budan, pri svesti. A onda su ga ubili raznevši lice čekićem, a nožem su mu urezali krst preko usta. Telo je trebalo da završi na đubrištu, da bi ga našli tek kasnije, u stanju raspadanja i to na otpacima deponije. Poruku ispisanu na mesu svi mogu jasno da pro tumače, iako nema drugih dokaza osim tog mučenja. Seku se uši kojima si čuo gde se skriva bos, lome se ruke koje si pružio da primiš novac, kopaju se oči kojima si video, seče se  jezik kojim si progovorio. Mrvi se obraz koji si izgubio pred Sistemom, kad si uradio to što si uradio. Edoardo la Monika nije bio osuđivan. Njegovo prezime je imalo ogromnu težinu, pripadalo je jednoj od porodica koje su Sekondiljano pretvo rile u zemlju Kamore i rudnik raznih poslova. U okrilju ove porodice Paolo di Lauro napravio je svoje prve poslovne ko 143

rake. Način na koji je Edoardo la Monika umro liči na smrt Đulija Ruđera. Obojica su raskomadani, pošto su prethodno podvrgnuti pažljivo osmišljenoj torturi, i obojica su stradali nekoliko sati nakon hapšenja bosova. Pokidali su im meso, prebili ih, rastgrli, odrali. Godinama već nisu se mogla videti ubistva počinjena s tako brižljivim žarom, koja su nosila krva vu simboliku: sve od kraja Kutolovog doba i njegovog ubice Paskvalea Bare zvanog „Životinja“, čuvenog po načinu na koji  je u zatvoru ubio Frančisa Turatela. Iščupao mu je srce iz gru di golim rukama, a onda je u njega zario zube. Ovakvi rituali se se izgubili, ali su ih sukobi u Sekondiljanu ponovo oživeli, pretvarajući svaki potez, svaki centimetar mesa, svaku reč, u ratno sredstvo komunikacije. Na konferenciji za štampu karabinjeri Jedinice za specijal ne operacije izjavili su da se hapšenje dogodilo zahvaljujući tome što su pratili kretanje žene koja je kupovala arbun, Di Laurovu omiljenu ribu. Ovo je međutim zvučalo kao zgodno smišljena priča da se razruši slika o moćnom bosu koji komanduje stotinama vojnika, a na kraju mu glave dođe gurmanluk. U Sekondiljanu ni na tren nisu poverovali u praćenje arbuna. Mnogi su ukazivali na SISDE54 kao jedine odgovorne za hapše nje. SISDE se jeste umešao, to su potvrdile i snage reda, ali je u Sekondiljanu njihovo prisustvo bilo gotovo neprimetno. I ja sam u nekim barskim razgovorima načuo odlomke priča koje su mogle da potvrde pretpostavke brojnih izveštača, to jest da  je SISDE plaćao priličnom broju stanovnika tog kraja za pru žanje bilo kakvih informacija ili prosto za nemešanje u njihov posao. Nekad se moglo čuti kako ljudi dok piju kafu ili doruč kuju kapučino s kroasanom, izgovaraju ovakve rečenice: „Ti dobijaš pare od Džemsa Bonda...“ Desilo mi se da sam tih dana dva puta čuo kako neko alu dira na agenta 007, što je moglo da prođe kao suviše sitan i 54 SISDE, Servizio per le Inform azioni e la Sicurezza Democratica, Informativna služba za demokratsku bezbednost, italijanska taj na služba. - Prim. prev.

beznačajan detalj da bi se iz njega nešto zaključilo, a opet je u isto vreme bio i previše neobičan da prođe neopaženo. Strategija tajnih službi mogla se u Di Laurovom hapšenju sastojati u pronalaženju koordinatora osmatrača klanova, koje su potplatili da ih sve prebace u druge zone, čime su ih sprečili da upozore bosa na opasnost i omoguće mu bekstvo. Po rodica Edoarda la Monike demantovala je njegovu umešanost, tvrdeći da momak nikada nije bio deo Sistema, da se bojao klanova i njihovih poslova. Možda je platio umesto nekog dru gog iz svoje porodice, ali čini se da je hirurški izvedena tortura naručena baš za onoga na kome se izvodi, a ne kao način da se preko njegovog tela poruka pošalje nekom drugom. Jednog dana video sam grupicu ljudi nedaleko od mesta gde je nađeno telo Edoarda la Monike. Jedan momak je poka zivao na svoj domali prst a onda je, dodirnuvši glavu, počeo da pokreće usne, s kojih nije silazio nikakav zvuk. Pred očima mi je odmah, poput šibice upaljene ispred kapaka, sinula sce na iz sudnice kada je Vinčenco di Lauro načinio onaj čudni, neobjašnjivi gest pitajući oca, koga vidi posle toliko godina, gde mu je prsten. Prsten, na napuljskom „aniello“^ . Poruka kojom je ukazao na Anjela i domali prst na kome se nosi bur ma.56 Dakle, izneverena vernost, kao da je ukazivao na izdaj ničku porodicu. Na porodicu koja je odgovorna za hapšenje. Na onoga ko je progovorio. Anjelo la Monika bio je najstariji član te porodice. Godina ma su porodicu La Monika zvali „Anjeli“, kao što su porodicu Đonta iz mesta Tore Anuncijata zvali Valentini po bosu Valenti nu Đonti. Anjelo la Monika, prema izjavama svedoka saradnika Ruoka i Luiđija Đulijana, stradao je baš od ruke svog posinka Paola di Laura. Tačno je da su svi članovi porodice La Monika bili u redovima klana Di Lauro. Ali ova surova smrt mogla je biti odgovor na odmazdu porodice La Monika za ubistvo po wAnello,  ital. prsten, „aniello“ u napuljskom dijalektu. - Prim. prev. 56Fede,  ital. vernost; takođe i venčani prsten, burma. - Prim. prev. 145

činjeno pre dvadeset godina; a ta osveta je poslužena hladna, ledena, preko izdaje bosa Di Laura, izdaje silovitije od rafalne paljbe. Klanovi imaju pamćenje koje traje dugo, veoma dugo. Ono je klanovima Sekondiljana koji su se međusobno smenjivali na vrhuncu moći zajedničko sa samim kvartovima u koji ma vladaju. To zajedničko pamćenje međutim i dalje počiva samo na glasinama, pretpostavkama i sumnjama, koje možda i mogu da dovedu do senzacionalnih hapšenja ili unakaženih tela, ali opet nikada ne mogu da se potvrde kao istina. Istina koja uvek mora da se tumači s upornošću, kao tajni znak za koji ti kažu da je bolje da ga ne tumačiš. Sekondiljano je nastavio da živi svojim uobičajenim poslov nim ritmom. Svi rukovodioci klana Španaca i klana Di Lauro bili su iza rešetaka. Pojavljivali su se polako novi šefovi zona, nove mlade snage naredbodavaca preduzimale su prve kora ke. Posle nekoliko meseci izraz „krvna osveta“ koji je označa vao obračune između klanova izgubio se i zamenila ga je reč ,yijetnam“. „Taj je... prošao Vijetnam... sad će valjda da se smiri.“ „Posle Vijetnama svi se boje...“ „Je 1’ Vijetnam gotov ili ne?“ To su delovi nekih rečenica koje preko mobilnih telefona razmenjuju novi regruti klanova. Upravo zahvaljujući prisluš kivanju razgovora karabinjeri su 8. februara 2006. uspeli da uhapse Salvatorea di Laura, osamnaestogodišnjeg bosovog sina koji se stavio na čelo jedne grupice dečaka dilera. Španci su izgubili bitku, ali izgleda da su postigli svoj cilj da postanu autonomni i stvore sopstveni, hegemonizovani kartel, s izu zetno mladim rukovodiocima. Karabinjeri su uhvatili SMS devojke jednom veoma mladom šefu zone, uhapšenom u vreme sukoba, koji se odmah po izlasku iz zatvora vratio rasturanju droge: „Sve najbolje ti želim u poslu, čestitam ti povratak u stari kraj, radujem se zbog tvoje pobede, svaka čast!“ Pobeda se odnosi na pobedu na vojnom planu, a čestitke mu upućuje zato što se borio na pravoj strani. Porodica Di

146

Lauro je u zatvoru, ali sačuvali su kožu i posao, barem onaj porodični. Situacija se naglo smirila posle pregovora klanova i bosovog hapšenja. Šetao sam po Sekondiljanu, koji je bio iznuren, pregažen tolikim stopalima, besomučno fotograflsan, sniman, silovan. Potpuno izmučen. Zastajao bih ispred murala Feličea Pinjatara, ispred lica sunca, ispred lobanja koje su se mešale s likovima pajaca. Ovi murali su udahnjivali armiranom betonu dašak blage i neočekivane lepote. Odjednom je na nebu zaiskrio vatromet, zvukovi rasprskavanja raketa nikako nisu pre stajali. Novinarske ekipe koje su se pakovale sa svojih strateš kih mesta pošto se bos našao iza rešetaka pojurile su da vide šta se to dešava. Mogao je to biti poslednji dragoceni prilog, dve cele zgrade su slavile. Uključili su mikrofone, reflektori ma osvetlili lica prisutnih, telefonirali su urednicima da najave prilog o tome kako Španci proslavljaju hapšenje Paola di Lau ra. Prišao sam i ja da vidim o čemu se radi i jedan momak, za dovoljan što ga to pitam, odgovori mi: „To je za Pepina, izašao  je iz kome.“ Pepino je stradao pre godinu dana; krenuo je na posao svojim trotočkašem, kojim se obično prevozio do pija ce. Vozilo je počelo da zanosi i prevrnulo se. Napuljske ulice kao da se istope na kiši, već posle dva sata bazalt koji ih pokri va počinje da se odlepljuje, a asfalt se topi kao da je pomešan s morskom solju. Pepino je u padu zadobio teške povrede glave. Da bi ga izvukli iz rupe u koju se strovalio, morali su da dovezu traktor iz okoline grada. Pošto je godinu dana bio u komi, Pepino se probudio i posle mesec-dva oporavka u bol nici pustili su ga da se vrati kući. U kraju su proslavljali njegov povratak. Vatromet je počeo dok je Pepino silazio iz kola, dok su ga smeštali na kolica. Deca su se slikala s Pepinom i tapkala ga po obrijanoj glavi. Pepinova majka štitila ga je od tih izliva nežnosti i poljubaca previše nasilnih za njegovo izmoždeno telo. Izveštači s lica mesta ponovo su telefonirali svojim re dakcijama i otkazali priloge, umesto serenade kalibra 38 čula se muzika u čast dečaka koji je izašao iz kome. Vratili su se u svoje hotele, a ja sam ostao. Uvukao sam se u Pepinovu kuću kao razdragani uljez koji ne može da propusti tako veselu za 147 

bavu. Čitave noći pio sam u Pepinovo zdravlje sa svim stanari ma zgrade. Sedeli smo tako na stepenicama, na odmorištima ispred stanova sa širom otvorenim vratima, a da nisam ni znao ko živi u tim domovima s trpezama prepunim svakojakih đakonija. Potpuno pijan od vina, vozikao sam se svojom vespom između jednog još otvorenog bara i Pepinovog stana donoseći crno vino i koka-kolu za sve. Te noći je Sekondiljano bio tih i iznuren. Bez novinara i helikoptera. Bez osmatrača i stražara. Od te tišine na oči se spuštao san, kao onih lenjih popodneva provedenih na pesku, kad se ruke saviju ispod glave i ne misli se ni na šta.

148

Zene V

Nosio sam na sebi miris nečeg neodređenog. Kao smrad koji se uvlači u kaput kad se uđe negde gde se nešto prži a potom, pri izlasku, taj miris polako bledi, meša se s isparenjima iz odvodnih cevi. Čovek može da se tušira više puta, da satima leži potopljen u kadi s najmirisnijim solima i balzamima: taj miris više ne može da se ukloni. I ne zbog tog što je ušao u meso, kao znoj silovatelja, već zato što si taj miris već nosio u sebi; kao da se oslobodio iz neke do tada nestimulisane, uspavane žlezde, koja odjednom počinje da luči, podstaknuta više željom za istinom nego strahom. Kao da u telu postoji nešto što ti ukazuje na prisustvo istine. Svim čulima. Bez posrednika. Istine koja nije iskazana, prenesena, fotografisana, već je jednostavno tu, pred tobom. I onda shvataš kako se sve odvija, koji su tokovi sadašnjosti. Ne postoji jedna misao koja može da potvrdi istinu onoga što si video. Nakon što ti se rat Kamore utisnuo u ženice, brojne slike opterećuju pamćenje i ne dolaze u svest jedna po jedna, već sve zajedno, preklapajući se i stapajući. Ne možeš da se uzdaš samo u svoje oči. Nema porušenih zgrada posle rata Kamore, piljevina brzo upija krv. Kao da si jedino ti sve to video i upio u sebe, kao da je neko već spreman da prstom pokaže na tebe i da ti kaže: „То nije istina.“ Za sve uvek postoji neko utešno objašnjenje, za izvitoperenost rata klanova, za kapitale koji se međusobno sudaraju, investicije koje se kolju, finansijske postavke koje se proždiru; iz svega toga narasta nekakvo osećanje što odagnava opasnost, 149

zbog koga sukob u hodniku sopstvene kuće vidiš kao nešto udaljeno, sasvim daleko. Sve možeš da smestiš u pregrade smisla koje lagano gradiš, ali mirisi, mirisi ne mogu da se obe zliče, mirisi su naprosto tu. Kao konačni i jedini trag nekakvog nasleđa rasutog iskustva. U nosu su mi ostali mirisi; ne samo miris piljevine i krvi, niti losiona posle brijanja na ćosavim licima dečaka vojnika nego, pre svega, ženski mirisi. Ostao mi je u nozdrvama težak miris dezodoransa, lakova, slatkastih isparenja. Žene su uvek prisutne u dinamici moći klanova. Nije slučajno što su u obračunima u Sekondiljanu dve žene ubijene s onom surovošću koja je obično rezervisana samo za bosove. Isto tako, stotine žena izašlo je na ulice da ometa hapšenja dilera i osmatrača, da pali kontejnere i vuče karabinjere za rukav. Viđao sam devojčice kako trče čim se neka televizijska kamera pojavi na ulici, kako se bacaju pred objektive, smeju se, pevuše, traže da ih intervjuišu, obilaze oko snimatelja da vide logo na kameri, da utvrde koja ih to televizijska stanica snima. Nikad se ne zna. Neko bi mogao da ih primeti i pozove da se pojave na televiziji. Ovde se prilike ne dešavaju, one se kidaju zubima, kupuju se, moraju da se iskopaju. Prilike se stvaraju po svaku cenu. Isto to važi i za momke, ništa nije prepušteno slučajnom susretu, fatumu zaljubljivanja. Svako osvajanje je strategija. Devojka koja ne razradi strategiju podleže opasnoj ležernosti, izlaže se opasnosti da po njoj budu lepljive ruke i uporni jezici, koji bi lako savladali prepreku njenih stisnutih zuba. Uske farmerke, pripijena majica: sve to od lepote treba da načini mamac. Na nekim mestima lepota izgleda kao zamka, iako je najprijatnija od svih zamki. I stoga, ako popustiš, ako ideš za trenutnim zadovoljstvom, ne znaš čemu ideš u susret. Devojka je utoliko uspešnija ukoliko se baš njoj udvara onaj najbolji, ako ga namami u svoju zamku, i onda čuva, pazi, podnosi, i guta sve, makar morala i da zapuši nos. Ali mora da ga zadrži za sebe. Samo za sebe. Jednom sam prolazio pored škole. S motora je sišla jedna devojčica. Silazila je lagano da bi svi mogli dobro da osmotre motor, kacigu, motociklističke rukavice i njene špicaste čizme u kojima je jedva uspela da 150

siđe s motora. Školski domar, jedan od onih večitih domara koji je ispratio generacije mladih, priđe joj i reče: „France, zar već vodiš ljubav? I još s Anđelom, znaš li ti da njega čeka Pođoreale?57“ ,yoditi ljubav“ ne znači voditi ljubav u pravom smislu, već zabavljati se. Anđelo je odskora ušao u Sistem i za sada nije bio na nekim važnijim funkcijama. Po mišljenju domara škole, uskoro će završiti u zatvoru u Pođorealeu. I pre nego što je pokušala da odbrani svog momka, devojčica je već imala spreman odgovor. Jedan od onih koji se uvek nalaze u rukavu: „А u čemu je problem, kao da ipak neću dobijati platu? On me stvarno voli...“ Plata. Eto prvog devojčinog uspeha. Ako bi njen momak završio u zatvoru, ona bi dobijala platu. Plata je iznos koji klano vi isplaćuju jednom mesečno porodicama pripadnika Kamore. Ako oni imaju devojku, plata se daje i njoj, iako je poželjno da bude trudna da bi bila sigurna da će je dobiti. Nije neophodno da su udate, dovoljno je da imaju dete, makar ga samo nosile u stomaku. Ako su pak samo devojke i ništa više od toga, može se desiti da se pred klanom pojavi neka druga devojka, koju je momak do tada držao u tajnosti; onda one naravno ne znaju jedna za drugu. U tom slučaju, onaj koji je nadležan za određenu zonu klana odlučuje hoće li devojke deliti platu, što je rizično jer stvara mnogo napetosti između porodica, ili se pak prepušta samom momku da odluči koja će je primati. U najvećem broju slučajeva plata se ne isplaćuje ni jednoj ni drugoj, već se problem rešava tako što se plata direktno prosledi zatvorenikovoj porodici. Brak i dete garantuju platu. Novac se gotovo uvek predaje na ruke i tako nema kompro mitujuće evidencije na tekućim računima. Plate donose „ronioci“. Ronilac je zadužen za predaju plate, a tako ih zovu zato što su skoro nevidljivi, kao da „rone“ po ulicama. Nikada se ne izlažu pogledima, ne smeju da budu lako uočljivi jer bi mogli postati žrtve učena, pritisaka ili otimačine. Oni samo iskrsnu 57  Četvrt u istočnom delu Napulja gde se nalazi čuveni zatvor. -

Pri m. prev . 151

odnekud, stižu do istih kuća različitim putevima. Ronilac donosi plate pripadnicima nižih rangova Kamore. Kriminalci na važnijim pozicijama povremeno zatraže potrebni iznos direktno od blagajnika. Ronioci nisu deo Sistema, nisu pripadnici klanova; inače bi mogli, pošto su zaduženi za plate, da iskoriste to što im je dodeljena ova značajna uloga i da požele da napreduju u okviru klana. To su gotovo uvek penzioneri, koji su radili kao knjigovođe po radnjama i koji sada dopunjuju penziju radeći za klanove, a naročito im dobro dođe što mogu da izađu iz stana umesto da trule ispred televizora. Zakucaju na vrata svakog 28. u mesecu, polože plastične kese na sto, onda iz unutrašnjeg džepa sakoa izvade nabrekli svežanj kove rata, nalaze onaj s imenom ubijenog ili zatvorenog pripadnika Kamore i predaju ga ženi, a ako ona nije tu, onda najstarijem sinu. Gotovo uvek s platom donesu i nešto namirnica. Pršutu, voće, testenine, jaja, hleb. Dok se penju stepenicama, kese se taru o zidove. To neprekidno šuškanje, ti teški koraci, to je zvonce ronioca. Natovareni su kao magarci, namirnice kupuju uvek u istim prodavnicama i kod istih piljara, i sve slažu u jedinstveni tovar koji isporučuju porodicama. Po tome koliko je ronilac natovaren može se zaključiti koliko žena zatvorenika i udovica pripadnika Kamore živi u jednoj ulici. Don Čiro je jedini ronilac koga sam upoznao. On je iz centra grada, isporučivao je plate porodicama klana koji je tada bio u rasulu, ali je nastojao da se, kroz jednu novu, plodnu fazu, reorganizuje a ne samo da preživi. To su klanovi Špan skih četvrti i Forčele. Sada je radio povremeno za klan četvrti Sanita. Don Čiro je umeo da u spletu napuljskih uličica pronađe kuće, podrume, suterene, zgrade bez broja, stanove otrgnute od stepenišnih odmorišta, tako da su mu i poštari, koji su se neprestano gubili, predavali poštu za njegove klijente. Don Čiro je išao u potpuno propalim cipelama izlizanih donova, na kojima je palac napravio kvrgu. Te cipele su zaista bile zaštitni znak ronioca i autentični simbol kilometara koje  je samleo pešačeći uličicama i penjući se uzbrdicama, krećući se često zaobilaznim putevima kroz telo Napulja, u samrtnom strahu da bi neko mogao da ga prati i opljačka. Don Čiro je 152

nosio čiste, ali ne i ispeglane pantalone. Nije više imao ženu, a njegova nova partnerka, Moldavka, bila je premlada da bi se zaista brinula o njemu. Strašljiv do srži, uvek je gledao u zemlju, čak i dok bi razgovarao sa mnom, imao je požutele brkove, lakovane nikotinom, koji je ostavio traga i na njegovom kažiprstu i srednjem prstu desne ruke. Ronioci donose plate i muževima žena koje su završile u zatvoru. Za njih je ponižavajuće da primaju platu na račun svoje žene u zatvoru, tako da ronioci izbegavaju mučne scene licemernih prekora, grdnji po hodnicima i teatralnog izbacivanja iz kuća, a sve to naravno pošto muževi uredno prime koverat s platom, tako što obično odlaze majkama zatvorenica i njima predaju novac namenjen čitavoj porodici. Ronioci slušaju svakojake žalopoj ke žena zatvorenika. Kukaju im na poskupljenja, na račune, na povećanje kirije, na decu koja padaju u školi ili hoće da se upišu na fakultet. Oni saslušaju svaki zahtev, i ogovaranja na račun žena onih zatvorenika kojima se daje više novca zato što su im muževi bili spretniji i brže su napredovali u klanu. Dok one pričaju, ronilac stalno ponavlja „znam, znam, znam“. Kao da hoće da im olakša jadikovku, na kraju uvek izgovara samo dve rečenice: „Ne zavisi od mene“, ili: „Ja samo donosim novac, nisam ja taj koji odlučuje.“ Žene odlično znaju da ronioci ne odlučuju ni o čemu, ali se nadaju da će im pre ili kasnije dosaditi upornom kuknjavom pa će nešto reći pred šefovima zone i uticati na povećanje plate ili povlastica. Don Čiro je toliko već navikao da govori „znam znam, znam“ da je, kad god bi se s njim razgovaralo, o bilo čemu, jedino to i ponavljao: „Znam, znam, znam.“ Nosio je plate stotinama žena Kamore, držao je u glavi generacije žena, supruga i verenica, kao i muškaraca kod kojih je odlazio. Mogao je da ispiše kritičke istoriografije o bosovima i političarima, ali don Čiro je bio tihi i melanholični ronilac; pretvorio je svoju glavu u bubanj o koji se ne ostavljajući traga odbija svaka reč koju bi čuo. Dok smo razgovarali, dovukao me je iz centra na periferiju Napulja, potom me pozdravio i ušao u autobus kojim će stići tamo odakle smo pošli. Sve je to bilo deo njegove taktike zametanja tragova, da čak ni ja ne bih naslutio gde stanuje. 153

Za mnoge žene udaja za nekog pripadnika Kamore često  je isto kao da su dobile zajam, došle do nekog bogatstva. Ako sudbina i njihove sposobnosti dopuste, to bogatstvo može i da se uveća, žene mogu i same da postanu preduzetnice, di rektorke, generalke neograničene moći. A opet, sve može da pođe i naopako, pa da im preostane jedino da čekaju vreme posete po zatvorima ili da skrušeno mole za posao kućne pomoćnice, boreći se za njega sa ženama iz slovenskih zemalja.  Jedino im to preostaje da bi mogle da plate advokate i da nahrane decu ako klan propadne i više ne može da im isplaćuje platu. Žene Kamore svojim telom grade temelje za sklapanje savezništava, na njihovom licu i u ponašanju čita se i iskazu je moć porodice, prepoznatljivi su u javnosti crni velovi koje nose na sahranama, njihova vriska za vreme hapšenja, poljupci koje šalju preko rešetaka za vreme suđenja. Uobičajena predstava o ženama Kamore kao da je sastavljena od istrošenih slika, na kojima je žena samo senka volje i muke muškaraca: braće, muževa, sinova. Ali to nije više tako. Preobražaj Kamore poslednjih godina doveo je i do metamorfoze uloge žene; od majčinskog lika, od sapatnice u nesreći, ona se pretvorila u pravu pravcatu poslovnu ženu, koja se gotovo isključivo bavi vođenjem poslova i finansija, prepuštajući muškarcima oružane akcije i nezakonite radnje. Istorijski lik žene koja upravlja Kamorom svakako je Ana Maca, udovica kuma Afragole, osuđena među prvim ženama u Italiji za krivično delo zločinačkog udruživanja, kao vođa  jednog od najmoćnijih kriminalnih i poslovnih bratstava. Ana Maca iskoristila je u početku oreol koji je pratio njenog muža Đenara Moču, ubijenog sedamdesetih godina. „Crna udovica Kamore“, kako su je krstili, bila je um klana Moča više od dvadeset godina, izuzetno vešta da razgrana svoju moć. Dok  je devedesetih godina izdržavala propisanu meru prinudnog boravka u jednom mestu blizu Treviza, uspela je  prema navodima brojnih istraga  da se poveže s mafijom Brente,58 na58M afi a d el B r ent a,   kriminalno-organizovana

u regiji Veneto. -

P r i m . p r ev . 154

grupa koja deluje

stojeći da ojača svoju mrežu moći čak i u potpunoj izolaciji. Neposredno nakon muževljeve smrti optužena je da je sinu, koji još nije bio navršio trinaest godina, u ruke stavila oružje da bi ubio naručioca očevog ubistva. Oslobođena je zbog nedostatka dokaza. Ana Maca je negovala stil upravljanja klanom s vrha, s razvijenim osećajem za vođenje poslova i krajnjom netrpeljivošću prema oružanim pobunama u klanu, a bila je i veoma uticajna na teritoriji kojom je vladala, što dokazuje i uvođenje prinudne uprave u opštini Afragola 1999, zbog infiltracije Kamore u opštinske vlasti. Političari su je podržavali i tražili su njenu podršku. Ana Maca je bila pionirka. Pre nje, jedina poznata žena Kamore bila je Pupeta Mareska, lepa osvetnica, za koju se čulo u čitavoj Italiji sredinom proteklog veka, kada je u šestom mesecu trudnoće osvetila smrt muža Paskalonea ’e Nole. Ana Maca nije bila samo osvetnica. Shvatila je da treba da iskoristi neku vrstu kulturološkog zaostajanja bosova Kamore, koja je podrazumevala kodeks zaštićenosti žena. Zahvaljujući ovome, mogla je biti pošteđena napada, zaseda, zavisti, sukoba. Osamdesetih i devedesetih godina ona je upravljala poslovima porodice s izrazitom sklonošću ka njihovom proširenju i željom da se konkretna dobit izvuče iz brižljivo planiranog uspona u oblasti građevinskih poslova. Klan Moča svrstao se tako među one koji su imali najviše uticaja na tendere za do delu građevinskih radova, na kontrolu kopova i posredovanje u kupoprodaji građevinskog zemljišta. Šefovi zona vezani za porodicu Moča vladali su čitavom napuljskom provincijom, na potezu između opština Fratamađore, Krispano, Sant’Antimo i opština Frataminore i Kaivano. Ova porodica je u poslednjoj deceniji prošlog veka postala jedan od nosećih stubova Nove familije, velikog kartela klanova koji su se suprotstavili Novoj organizovanoj Kamori Rafaelea Kutola pošto je ona po obimu poslovanja i političkoj moći prevazišla čak i kartele Koza nostre. Kada su stranke koje su izvukle korist iz sklapanja savezništava s preduzećima klanova doživele politički sunovrat, jedino su bosovi Nove familije pohapšeni i osuđeni na doživotnu robiju. Ali oni nisu hteli da plate umesto političara kojima su pružali 155

pomoć i podršku. Nisu želeli da jedino oni budu viđeni kao rak sistema koji su sami hranili, čineći njegov živ i proizvodni, iako zločinački, deo. Odlučili su da postanu svedoci saradnici. Paskvale Galaso, bos iz mesta Pođomarino, bio je u posled njoj deceniji XX veka prva ličnost visokog preduzetničkog i vojnog ranga Kamore koja je počela da sarađuje s pravdom. On je obelodanio imena, mehanizme, kapitale, odlučivši se za potpunu saradnju s policijom, što je država nagradila zaštitom njegove porodične, a delimično i lične imovine. Galaso je otkrio sve što je znao. Moča je porodica iz ovog velikog saveza koja je na sebe preuzela zadatak da ga ućutka zauvek. Samo nekoliko Galasovih priznanja moglo je da uništi udovičin klan za nekoliko sati. Pokušali su da potplate njegove čuvare da bi ga otrovali, planirali su da ga ubiju bazukom. Ali posle neus pelih pokušaja likvidacije koje su organizovali muškarci, ume šala se Ana Maca, naslućujući da je sazreo trenutak za novu strategiju. Predložila je istupanje iz klana. Koncept je preuzela iz terorizma i primenila ga na Kamoru. Militantni pripadnici naoružanih organizacija istupali su iz njih bez predaje polici ji, bez otkrivanja imena i ukazivanja na naručioce i izvršioce ubistava. Istupanje je značilo i zauzimanje pozicije ideološke distance, odluku po savesti, pokušaj oduzimanja legitimiteta jednoj političkoj praksi; u tom smislu je i samo moralno i ozvaničeno odricanje od takve prakse moglo da dovede do smanjenja zakonskih kazni. Za udovicu Maca to je zaista bio najbolji trik da se ukloni opasnost od predaje policiji i pribe gavanja „pokajništvu“ i da se istovremeno nametne verovanje da klanovi nisu povezani s državom. Suština zauzimanja ideološke distance od Kamore bila je da se iskoriste sve prednosti ovakvog čina, smanjenje kazni, poboljšanje zatvorskih uslova, a da se ne otkriju mehanizmi delovanja, imena, tekući računi, savezništva. Ono što su neki posmatrači videli kao ideologi ju, tačnije kao ideologiju Kamore, za klanove je bilo tek ekonomsko i vojno delovanje grupe poslovnih ljudi. Klanovi su se menjali: gubila se kriminalna retorika, nestajala je Kutolova manija za ideologizacijom kamorističkog delovanja. Istupanje  je moglo biti idealna odbrana od pogubne moći svedoka sa 156 

radnika, koji, i pored toga što je „pokajanje“ obavijeno brojnim protivrečnostima, ipak sačinjavaju istinsko jezgro napada na moć Kamore. A udovica je shvatila i druge prednosti ovog trika. Sinovi su pisali jednom svešteniku da hoće da se pokaju i trebalo je da ostave automobil pun oružja ispred crkve u Ačeri, kao simbol „odvajanja“ od klana. Takvu praksu predaje oružja primenjuje Ira s Englezima. Ali Kamora nije nezavisna organizacija, čisto naoružano jezgro, a njena stvarna moć ne leži u oružju. Automobil nikada nije pronađen, strategija istupanja rođena u glavi jedne ženebosa polako je izgubila draž, nije prihvaćena u parlamentu i pravosudnom sistemi; a nije više ni uživala podršku klanova. Sve je više rastao broj svedoka saradnika, a sve više opadao značaj njihovih priznanja; krupna Galasova otkrića ticala su se vojnih aparata klanova, dok su njihovi poslovni i politički planovi ostajali obavijeni velom tajne. Ana Maca je nastavila da gradi neku vrstu matrijarhata Kamore. Žene kao istinski centar moći i muškarci kao oružane snage, posrednici, vođe, ali tek nakon odluka koje su donele žene. Važne odluke, ekonomske i one vojne prirode, donosila  je crna udovica. Žene klana bile su garancija veće poslovne sposobnosti, s manje opsesivnom potrebom za demonstracijom sile i sa slabijom voljom za sukobljavanjem. Žene kao rukovodioci, žene kao njihovi telohranitelji, žene kao preduzetnice klana. Jedna od „dvorskih dama“ Ane Mace, Imakolata Kapone, s godinama  je napredovala u klanu. Imakolata je bila kuma Tereze Mace, udovičine ćerke. Nije ličila na matronu s viklerima u kosi i okruglim obrazima, kakva je bila Ana Maca. Imakolata je bila krhke građe, plavokosa, uvek s urednom paž frizurom. Bila je žena svedene elegancije, bez trunke ozloglašenog izgleda pripadnice Kamore. Njoj nisu bili potrebni muškarci da bi imala više autoriteta, naprotiv, muškarci su tražili njeno društvo i njenu zaštitu. Najpre je bila udata za Đorđa Salijerna, pripadnika Kamore umešanog u pokušaje ubistva svedoka saradnika Galasa, a onda je stupila u vezu s muškarcem iz klana Puka iz Sant’Antima, porodice slavne prošlosti bliske Kutolu, koja se pročula zahvaljujući bratu Imakolatinog partnera Antoniju 157 

Puki. U njenom džepu nađen je rokovnik s imenom televizijskog voditelja Enca Tortore, koji je nepravedno optužen da je imao veze s Kamorom. Kada je Imakolata dostigla svoju ekonomsku i rukovodeću zrelost, klan je bio u krizi. Hapšenja i svedoci saradnici ugrozili su rezultate mukotrpnog rada done Ane. Ali Imakolata je sve uložila u cement, bila je čak i na čelu fabrike opeke u centru Afragole. Ova poslovna žena učinila je sve da se poveže s klanovima Kazalea, najaktivnijim u sektoru građevinskih poslova i na domaćem i na međunarodnom planu. Prema istrazi Direkcije za borbu protiv mafije u Napulju, Imakolata Kapone uspela je da preduzeća klana Moča ponovo vrati na vodeću poziciju u ovoj oblasti. Imakolata je na raspolaganju imala firmu MOTRER, jedno od najvažnijih preduzeća za izvođenje zemljanih radova na jugu Italije. Izumela je nepogrešivi mehanizam  kako se navodi u istrazi  uz pomoć  jednog lokalnog političara. Političar je omogućavao raspisivanje tendera za izvođenje radova, tendere bi dobijala firma MOTRER, a dona Imakolata se pojavljivala kao podizvođač. Mislim da sam je video samo jednom, upravo u Afragoli, dok sam išao u supermarket. Bila je u pratnji svojih telohranitelja, dveju devojaka koje su vozile smart, mali dvosed kakav imaju sve žene Kamore. Po debljini stakala na smartu reklo bi se da su bila blindirana. Žene telohranitelji se obično zamišljaju kao muškobanjaste bodibilderke s napumpanim mišićima. Butine zategnute kao bombe, grudi progutane mišićima, hipertrofi rani bicepsi, vratovi kao u bika. Na ovim ženama međutim nije bilo ničeg muškobanjastog. Jedna je bila oniža, s debelom i opuštenom zadnjicom i kosom ofarbanom u gavrancrnu boju, druga je bila mršava, krhka, koščata. U oči mi je upala njihova pažljivo odabrana odeća, obe su imale na sebi nešto što je podsećalo na boju smarta, fluorescentno žutu. Jedna je bila u majici iste boje kao i auto, dok je druga, koja je bila za volanom, imala naočari za sunce sa žutim okvirom. Žuta boja sigurno nije slučajno izabrana, niti su se tako obukle iz čiste podudarnosti. Žuto je simbol profesionalnosti. Ista nijansa žutog kao motociklistički kombinezon koji nosi Uma Turman u filmu Kili B ili Kventina Tarantina, u kome se prvi put u glav158

noj ulozi pojavljuje žena kao prvorazredna heroina zločina. To je ista ona boja trikoa u kom je Uma Turman, s isukanim samurajskim mačem, i na filmskom plakatu i koja ti se utisku  je u oči, čak i u ganglije čula ukusa. Žuta, toliko neprirodna, da kao takva postaje simbol. Uspešne poslovne žene moraju da neguju i takav imidž. Ništa se ne prepušta slučaju, čak ni boja automobila, niti uniforma žena telohranitelja. Imakolata Kapone je bila uzor za to od trenutka kada su mnoge žene pripadnice klana po raznim osnovama i na raznim nivoima počele za sebe da traže žene telohranitelje i da brižljivo osmišljavaju njihov stil i imidž. Pa opet nešto nije pošlo kako treba. Možda je zauzela tuđu teritoriju, možda je znala tajne kojima je mogla nekoga da ucenjuje: Imakolata Kapone ubijena je u martu 2004, u Sant’Antimu, mestu iz koga potiče njen partner. Nije bila sa svojom pratnjom. Mislila je da nije u opasnosti. Ubistvo se dogodilo u centru gradića, ubice su išle pešice. Čim je osetila da je prate, Imakolata Kapone se dala u trk, a prolaznici su mislili da joj je neko oteo tašnu i da juri za lopovima, iako joj je torbica bila prebačena preko ramena. Trčala je s torbicom pritisnutom na grudi, po čistom nagonu koji joj nije dopuštao da se oslobodi onoga što joj je otežavalo trku za život. Utrčala je u jednu prodavnicu, ali nije uspela da se skloni iza pulta. Stigli su je i prislonili joj cev pištolja na potiljak. Dva pucnja: tako je kulturološko kašnjenje zbog koga se žene nisu smele dirati i u kome je uživala Ana Maca sada bilo prevaziđeno. Raznesena glava i lice u barici guste krvi označili su putanju nove borbene politike klanova. Nema više razlike između muškaraca i žena. Nikakvog kodeksa časti. Matrijarhat klana Moča delovao  je međutim polako i postajao sve spremniji za velike poslove, kontrolišući teritoriju pažljivo planiranim investicijama i prvorazrednim flnansijskim proračunima, preuzimajući tako prevlast u oblasti kupovine zemljišta, kloneći se obračuna i sklapanja saveza koji bi mogli da ugroze porodično poslovanje.

Sada se na teritoriji kojom vladaju njihova preduzeća gradi najveći kompleks Ikee  u Italiji, a obimni građevinski radovi na postavljanju šina za superbrzi železnički transport na italijan skom jugu započeće upravo u ovoj zoni. Po ko zna koji put, u oktobru 2005. opština Afragola raspuštena je zbog infiltracije Kamore. Optužbe su veoma ozbiljne, grupa gradskih odbornika Afragole tražila je od predsednika jednog preduzeća da zaposli više od dvesta pedeset ljudi koji su u tesnim rodbinskim vezama s klanom Moča. Na odluku da se skupština opštine raspusti uticala je nepropisna dodela nekih građevinskih dozvola. Na parcelama koje su vlasništvo bosova nikle su ogromne građevine, a govori se čak i o podizanju bolnice na zemljištu koje je kupio klan Moča, u isto vreme dok su trajale polemike u opštini. To zemljište je kupljeno izuzetno jeftino i čim je namenski označeno kao zemljište na kome će se graditi bolnica, prodato je po astronomskoj ceni. Radilo se o zaradi od 600 procenata, do koje su mogle doći jedino žene klana Moča. Žene nekada rovovski brane dobra i imovinu klana, kao što je to uradila Ana Volaro, unuka Luiđija Volara, bosa klana Portičija. Imala je dvadeset devet godina kada je policija oduzela još jedan lokal iz lanca porodičnih restorana, jednu piceriju. Ona je uzela kanister benzina, polila se i škljocnula upaljačem. Da bi sprečila pokušaje gašenja vatre, dala se u luđački trk. Na kraju je udarila u jedan zid i malter je pocrneo kao posle kratkog spoja u utičnici. Volarova se živa spalila u znak protesta zbog oduzimanja imovine kupljene nelegalnim sredstvima, za koju je ona smatrala da proističe iz potpuno legalnog i prirodnog poslovanja. Uvreženo je mišljenje da oružano delovanje klanova, pošto donese rezultate, biva zamenjeno preduzetništvom. Ali to nije tako, barem ne uvek. Primer za to je krvavi obračun u Kvindičiju, mestašcu u provinciji Avelino u Kampaniji, koje je godinama trpelo torturu i neprekidni pritisak klanova Kava i Gracijano. Ove dve porodice oduvek su bile u ratu, a žene su činile njihovo suštinsko ekonomsko jezgro. U zemljotresu iz

160

1980. postradale su opštine u oblasti Vale di Lauro,59 a kiša milijardi lira namenjenih obnovi omogućila je nastajanje novog preduzetničkog građanstva Kamore, ali se u Kvindičiju desilo  još nešto, i to različito od onoga što se zbivalo u drugim krajevima Kampanije; nije to bio samo sukob zaraćenih strana, već prava porodična krvna osveta, sa četrdesetak surovih napada koji su zavili u crno brojne porodice pripadnika dva protivnička tabora. Tako je pokrenuta nezaustavljiva bujica mržnje, koja je kao neki duševni virus zahvatila sve predstavnike dveju porodica, i to više njihovih generacija. Kvindiči je nemoćno posmatrao arenu u kojoj su se ove dve strane klale i masakri rale. Klan Kava je sedamdesetih godina bio samo ogranak klana Gracijano. Sukob se začinje u trenutku u kome u Kvindiči osamdesetih godina pristiže sto milijardi lira namenjenih obnovi nakon zemljotresa, iznos koji je izazvao nesuglasice oko dodele kvota za tendere i raspodele mita. Pristigla sredstva omogućila su da obe porodice, čije su poslove vodile žene, sagrade svoje male građevinske imperije. Tako je jednog dana banda Kava zakucala na vrata kancelarije gradonačelnika izabranog zahvaljujući podršci Gracijanovih. Nisu odmah zapucali, pa je gradonačelnik uspeo da otvori prozor, izađe, popne se na krov opštinske zgrade i pobegne spasavši se tako od ove zasede. Klan Gracijanovih je iz svojih redova dao petoricu gradonačelnika, od kojih su dvojica ubijeni, a trojica smenjeni uredbom predsednika Republike zbog veza s Kamorom. Činilo se u jednom trenutku da su promene moguće. Za gradonačelnicu je izabrana Olga Santanijelo, farmaceut. Samo jedna uporna žena mogla je da se nosi s moćnim ženama klanova Kava i Gracijano. Pokušala je na sve načine da spere prljav štinu klanovske moći, ali nije uspela. Jaka poplava se 5. maja 1998. obrušila na čitav Valo di Lauro, voda i mulj natopili su kuće, zemlja se pretvorila u blatnu baruštinu, a ulice u neprohodne kanale. Olga Santanijelo je stradala u ovoj poplavi. Blato koje ju je ugušilo donelo je klanu dvostruku korist. S 59

Oblast u provinciji Avelino, obuhvata sedam opština. -

prev. 161

Prim.

poplavom je stiglo još novca, a s novim sredstvima porasla  je i moć dveju porodica. Za gradonačelnika je izabran Antonio Siniskalki, kome je funkcija plebiscitarno potvrđena četiri godine kasnije. Posle Siniskalkijeve prve izborne pobede od glavnog izbornog štaba krenula je povorka u kojoj su učestvovali gradonačelnik, odbornici i njihove otvorene pristalice. Povorka je stigla do predgrađa Brosagro, defilujući pored kuće Artura Gracijana zvanog Momčić, ali pozdravi nisu bili upućeni njemu. Pozdravi su bili namenjeni ženama klana Gracijano, koje su, poredane na balkonu po godinama starosti, primale čestitke novog gradonačelnika, pošto je smrt definitivno sklonila Olgu Santanijelo. Kasnije je Antonio Siniskalki uhapšen u  jednoj akciji koju je sprovela Direkcija za borbu protiv mafije u Napulju, juna 2002. Prema navodima Tužilaštva za borbu protiv mafije Napulja, on je, čim su pristigla prva sredstva za obnovu, rapisao tender za izvođenje radova na rekonstrukciji ulice i na popravci ograde vilebunkera Gracijanovih. Vile rasute po Kvindičiju, tajna skrovišta, asfaltirane ulice i javno osvetljenje, sve su to radovi koje je opština finansira la iz svog budžeta pomažući istovremeno Gracijanovima da se zaštite od atentata i postavljanja zaseda. Predstavnici dveju porodica živeli su zatvoreni iza visokih kapija s dvadesetčetvo rosatnim videonadzorom. Bos Bjađo Kava uhapšen je na aerodromu u Nici dok se ukrcavao u avion za Njujork. Čim je on završio u zatvoru, vlast  je prešla u ruke njegove ćerke, žene i ostalih žena iz klana. U  jednom trenutku žene su počele da se pokazuju na ulicama, nisu više bile samo tajni upravitelji, umovi porodica, već su postale i zvanični simboli, lica i oči klanovske moći. U susretima na ulici članovi sukobljenih porodica bi razmenili preteče poglede, nepomično zureći jedni u druge u apsurdnoj igri u kojoj gubi ko prvi spusti pogled. Napetost u mestu je porasla u trenutku u kome su žene klana Kava shvatile da je došlo vreme da se late oružja. Bile su prisiljene da se od poslovnih žena pretvore u ubice. Vežbale su u ulazima kuća, uz glasnu muziku koja je pokrivala pucnje iz pištolja u vreće oraha donesene s njihovih poseda. Dok su trajali opštinski izbori 2002,

žene klana Kava izašle su da se provozaju svojim audijem 80, naravno, naoružane. Bile su to Marija Šibeli, Mikelina Kava i  još dve veoma mlade devojke, Klarisa i Feličeta Kava, od šesnaest i devetnaest godina. U Ulici Kasese automobil sa ženama iz klana Kava nabasao je na automobil u kome su bile žene iz klana Gracijano, Stefanija i Kjara Gracijano, od dvadeset i dvadeset jedne godine. Žene iz porodice Kava su zapucale, ali Gracijanove su, kao da su očekivale napad, uspele da uspore i naglo skrenu. Potom su dale gas, okrenule se i pobegle. Meci su izrešetali stakla i limariju kola, ali niko nije stradao. Dve devojke su se vratile kući u vrisci. Da se osvete za ovaj napad, na ulicu su odmah izašli majka dveju devojaka Ana Šibeli i sam bos Luiđi Salvatore Gracijano, sedamdesetogodišnja glava porodice. Krenuli su njegovom alfom, a pratio ih je blindirani auto s četvoro ljudi naoružanih puškama i automatima. Našli su audi sa ženama iz klana Kava i sve vreme ga svojim kolima udarali otpozadi. Pomoćni auto zatvarao je prolaz u poprečne uličice, onda ih je u jednom trenutku pretekao i stao ispred njih preprečivši im put. Posle malopređašnje neuspele pucnjave, one su se u strahu od karabinjera oslobodile oruž ja. Videvši da su blokirane, probale su da skrenu, a onda su otvorile vrata i izjurile u pokušaju da se spasu. Gracijanovi su izašli iz kola i pripucali. Kiša olova osula se ženama na noge, glave, ramena, grudi, obraze, oči. Za nekoliko sekundi sve su ležale na zemlji, stopala s kojih su spale cipele stršala su im u vazduh. Izgleda da su Gracijanovi dobro izrešetali tela, ali nisu primetili da je jedna devojka još živa. Feličeta Kava se spasla. U tašni jedne od njih našli su bočice s kiselinom, možda su, osim pucanja, želele još i da je prospu suparnicama u lice i da ih unakaze. Žene imaju veću sposobnost da posmatraju zločin kao nešto vezano samo za jedan trenutak, nešto što je samo nečiji sud, stepenica koja se dodirne i odmah prekorači. Žene iz klanova to mnogo jasnije pokazuju. Osećaju se uvređeno i poniženo kad ih nazivaju pripadnicama Kamore, kriminalcima. Kao da je kriminal tek izricanje suda o nekom činu, a ne objektivno delo, ponašanje. Samo optužba. Do danas se, 163

uostalom, za razliku od muškaraca, nijedna žena bos nije predala kao svedok saradnik. Nikada. Porodičnu imovinu uvek je brižljivo štitila Erminija Đulijano zvana Celeste60 zbog boje svojih očiju, lepa i privlačna sestra Karminea i Luiđija, bosova Forčele, koja je  kako je pokazala istraga  bila apsolutni oslonac klanu u upravljanju porodičnom imovinom i sredstvima uloženim u sektor trgovine. Čele ste je likom klasična Napolitanka, lepotica iz starog gradskog  jezgra, ofarbana u platinasto plavo, ledenih, svetlih očiju uvek oivičenih crnom senkom. Ona je vodila legalne ogranke poslovanja klana. Godine 2004. porodici Đulijano konfiskovana su dobra stečena nezakonitim poslovanjem, dvadeset osam miliona evra, prava ekonomska pluća klana. Držali su lanac prodavnica u gradu Napulju i u provinciji, i preduzeće u čijem  je vlasništvu bila veoma poznata robna marka, koju je klan us pešno promovisao svojim poslovnim umećem i oružanom zaštitom. Ta marka ima čitavu mrežu franšiznih lanaca s pedeset šest prodajnih mesta u Italiji, u Tokiju, Bukureštu, Lisabonu i Tunisu. Klan Đulijano, koji je vladao u poslednje dve decenije proteklog veka, rađa se u smradnoj utrobi Napulja, Forčeli, kvartu koji savršeno otelotvoruje mitologiju kasabe, legendu o trulom pupku istorijskog gradskog jezgra. Đulijanovi izgledaju kao klan koji je stigao na poslednju stanicu puta, klan koji je polako izronio iz bede baveći se švercom i kontrolom prostitucije, iznudama od vrata do vrata i kidnapovanjima. Oni su ogromna dinastija, čija snaga leži na rođacima, bratancima i sestrićima, ujacima, roditeljima. Vrhunac moći dostigli su kra jem osamdesetih godina i sada ih obavija harizma koju je teško izbrisati. Još i danas, ko želi da vlada u centru grada mora najpre da položi račune Đulijanovima. Oni su klan kome za vrat diše strah da ih nekadašnja beda ponovo ne stigne. Novinar Enco Perez zabeležio je jednu izjavu Luiđija Đulijanija, kralja Forčele, koja najbolja odražava njegovo gađenje prema 60Cel est e, ital. - nebeskoplav. -

Pri m. prev .

164

siromaštvu: „Ja se ne slažem s Tomazinom, sviđa se meni prikaz Hristovog rođenja u jaslama, ali odvratni su mi pastiri!“ Lice apsolutne moći sistema Kamore sve više poprima ženske crte, ali žene su isto tako i žrtve, smrvljene i zgažene pod točkovima oklopnih vozila moći. Četrnaestogodišnja Analiza Durante stradala je u unakrsnoj pucnjavi u Forčeli 27. marta 2004. Četrnaest godina. Četrnaest godina. Dok ponavljam tu brojku, kao da mi se ledeni sunđer cedi niz kičmu. Bio sam na sahrani Analize Durante. Došao sam rano pred crkvu u Forčeli. Cveće još nije stiglo, svuda su bile izlepljene njene slike s porukama saučešća, s dirljivim sećanjima njenih školskih drugarica. Analiza je ubijena. Veče je bilo toplo, možda prvo zaista toplo veče posle dugog doba kiša, i Analiza je odlučila da ga provede ispred zgrade s drugaricama. Obukla je lepu i zavodljivu haljinu. Prianjala joj je uz glatko zategnuto telo, već tada preplanulo. Ovakve večeri su kao stvorene da se upozna neki mladić, četrnaest godina je za devojku iz Forčele pravo doba da se već odmeri kandidat za momka, koji kasnije može da postane i muž. Devojčice iz narodskih kvartova Napulja s četrnaest godina već izgledaju kao iskusne žene. Jako našminkane, s nabreklim grudima koje kipe iz pušap grudnjaka, u špicastim čizmama na štiklu, koje su prava opasnost za članke. Moraju da budu veste ekvilibristkinje pa da izdrže vratolomno hodanje po bazaltu, vulkanskom kamenu koji pokriva ulice Napulja, večitom neprijatelju svake ženske cipele. Analiza je bila lepa. Prilično lepa. Slušala je muziku s drugaricom i jednom rođakom, sve tri su pogledavale u momke koji su prolazili na motorima, propinjući se u vožnji na prednje gume, kočeći naglo, upuštajući se u opasne akrobacije između automobila i ljudi. Igra udvaranja. Atavistička, uvek ista. Omiljena muzika devojaka iz Forčele je muzika izvođača nove zabavne muzike, pevača popularnih u određenim krugovima, koji su veoma slušani u narodskim napuljskim četvrtima, ali takođe i u četvrtima Palerma i Barija. Điđi d’Alesio je apsolutna zvezda.  Jedan od onih koji su uspeli da izađu iz ograničenih okvira svoje četvrti i da se proslave u čitavoj Italiji, dok drugi, na stotine drugih, ostaju tek beznačajni idoli kvartova, podeljeni

po zonama, po zgradama, po uličicama. Svako ima svog peva ča. Iznenada, dok sa sterea dopire promukli, srceparajući glas  jednog od tih pevača, dva motora jure nekoga i to najvećom brzinom. Momak beži, ulica se topi pod njegovim nogama. Analiza, njena rođaka i drugarica najpre ne shvataju, misle da se dečaci šale, možda izazivaju jedan drugoga. Ubrzo su odjeknuli pucnji. Meci lete posvuda. Analiza je na zemlji, stigla su  je dva metka. Svi beže, prvi stanari počinju da se promaljaju na balkone, uvek otvorene da bi mogli da osluškuju zvuke s ulica. Vriska, hitna pomoć, jurnjava u bolnicu, ulice čitavog kvarta pune se radoznalošću i teskobom. Salvatore Đulijano je važno ime. Kao da je i sam zvuk tog imena dovoljan da se bude vođa. Ali ovde, u Forčeli, ovom momku važnost ne daje uspomena na sicilijanskog bandita nego, jedino i isključivo, njegovo prezime. Đulijano. Situacija se pogoršala time što je Loviđino Đulijano odlučio da prope va. Predao se policiji, izdao je svoj klan da bi se spasao doživotne robije. Kao što to često biva u diktaturi, kada se skloni  jedan vođa, samo neko od njegovih ljudi može da ga zameni. Đulijanovi su, iako s tim žigom sramote, i dalje jedini bili u stanju da održavaju odnose s krupnim narkodilerima i da nameću zakon zaštite. Vremenom se pak Forčela umorila. Ne želi više da njome vlada porodica beščasnika, ne želi više hapšenja i policiju. Ko hoće da zauzme njihovo mesto mora da ukloni naslednika, mora zvanično da se nametne kao vladar i potpuno istisne Đulijanove i pretendenta na njihov presto: to jest Salvatorea Đulijana, Loviđinovog sinovca. Bilo je dogovoreno da se te večeri ozvaniči dolazak novih vladara, da to bude dan za podsecanje izdanka njihove loze, i dan da se u Forčeli obeleži početak novog doba. Tako su mu postavili za sedu i presreli ga. Salvatore ide polako, odjednom primećuje da je na nišanu. Beži, ubice ga prate, on trči, hoće da se skloni u neku uličicu. Počinje pucnjava. Đulijano je najverovatnije prošao pored triju devojaka, iskoristio ih kao štit i u opštem metežu izvadio pištolj i zapucao. Prošla je tek koja sekunda ali on uspeva da im pobegne, ubice ne stižu da ga uhvate. Dva para nogu utrčala su iza kapije da nađu utočište. Devojke se

okreću, nema Analize. Izlaze. Ona leži na zemlji, krv je posvuda, metak joj je prosvirao glavu. Uspeo sam u crkvi da se približim oltaru. U podnožju je Analizin kovčeg. Uz kovčeg su s obe strane po dva policajca u punoj opremi. Time regija Kampanije odaje poštu ubijenoj devojčici. Kovčeg je potpuno pokriven belim cvećem. Njen mobilni telefon položen je uz postolje kovčega. Analizin otac teško uzdiše. Uznemiren je, mrmlja, pocupkuje, vrti pesnice u džepovima. Prilazi mi, ali ne obraća se meni, kaže: „Šta sad? Šta sad?“ Čim otac zaplače, sve žene iz porodice zajauču, počinju da se udaraju u grudi, da se ljuljaju u mestu ispuštajući piskave krike; čim otac porodice prestane da plače, i one tonu u tišinu. Iza njih primećujem crkvene klupe pune devojčica, Analizinih drugarica, rođaka ili komšinica. Gledaju šta rade njihove majke i oponašaju ih gestovima, vrte glavom dok ponavljaju njihove reči: „Nema je više! Nije moguće!“ Osećaju se kao da im je dodeljena važna uloga: da budu utešiteljke. A opet, kao da iz njih izbija nekakav ponos. Sahrana žrtve Kamore za njih je kao inicijacija, isto što i prva menstruacija ili prvi seksualni odnos. One će učestvujući u ovom događaju postati aktivni članovi zajednice ove četvrti, kao i njihove majke. Kamere su uperene u njih, fotografi su tu, izgleda kao da sve postoji samo zbog njih. Mnoge od ovih devojčica udaće se veoma brzo za pripadnike Kamore visokog ili najnižeg ranga. Di lere ili preduzetnike. Ubice ili trgovce. Mnogima od njih stra daće sinovi, mnoge će čekati u zatvoru u Pođorealeu da vide muževe i odnesu im vesti i nešto novca. Sada su, međutim, još uvek samo devojčice u crnini, ali nisu se odrekle pantalona spuštenog struka i tangi koje iz njih izviruju. Ovo je sahrana, ali one su brižljivo obučene. Savršeno. Oplakuju prijateljicu znajući da će ova smrt od njih načiniti žene. I pored bola, one su jedva čekale da to postanu. Razmišljam tada o zakonitostima ove zemlje i njihovom neprekinutom krugu. Rekao bih da su Đulijanovi dosegli vrhunac moći kada se Analiza još nije bila rodila, dok joj je majka bila tek devojčica i družila se s de vojčicama koje će kasnije postati žene Đulijanovih ili njihovih saradnika; kad su porasle slušale su muziku Điđija d’Alesija, 167 

obožavale su Maradonu koji je zajedno s Đulijanovima uživao u kokainu i žurkama, što se vidi i na čuvenoj fotografiji Dijega Armanda Maradone u Loviđinovoj kadi u obliku školjke. Dvadeset godina kasnije, Analiza će stradati u pucnjavi uperenoj na jednog od Đulijanovih, koji se njome koristio kao štitom dok je uzvraćao vatru. Identična kružna putanja istorije, veči to ista. Nezaustavljiva, tragična, večna. Crkva je sada već prepuna. Policija i karabinjeri ipak su i dalje nervozni. Ne razumem. Uznemireni su, gube strpljenje zbog sitnice, koračaju nervozno. Postalo mi je jasno kad sam izašao. Udaljavam se od crkve i vidim da automobil karabinjera razdvaja masu ljudi koji su došli na sahranu od druge gru pice, čiji se pripadici šepure na luksuznim motorima, u kabrioletima, na moćnim skuterima. To su članovi klana Đulijano, poslednji preostali članovi odani Salvatoreu. Karabinjeri se boje da bi mogao izbiti sukob između pripadnika Kamore i mase, i da iz toga može da nastane pakao. Na sreću, ne dešava se ništa, ali je njihovo prisustvo duboko simbolično. Oni žele da saopšte da niko ne može da vlada centrom Napulja bez njihove volje ili bar bez njihovog posredništva. Pokazuju svima da su oni tu i da su i dalje glavni, i pored svega. Beli kovčeg napušta crkvu, svi se guraju da ga dodirnu, mnogi padaju u nesvest, zverski urlici kidaju bubne opne. Dok kovčeg prolazi ispred Analizine kuće, majka, koja nije smogla snage da prisustvuje crkvenoj službi, pokušava da se baci s balkona. Vrišti, trese se, lice joj je podbulo i crveno. Nekoliko žena je pridržava. Ovo je uobičajena tragična scena. Da ne bude zabune, ovaj ritualni plač i bol nisu odglumljeni, nisu pretvaranje. Upravo suprotno. Ali oni ukazuju na kulturološku osudu u kojoj i danas živi veliki broj napuljskih žena, primoranih da pribegavaju snažnim simboličkim gestovima da bi iskazale svoj bol i dale mu prepoznatljivost pred širom za jednicom. Iako je zastrašujuće autentičan, spolja taj frenetični bol podseća na simboličku predstavu.

168

Novinari se jedva usuđuju da priđu. Antonio Basolino i Roza Ruso Jervolino61 su prestravljeni, boje se da bi stanovnici kvarta mogli da iskale bes na njima. To se ipak ne dešava, ljudi iz Forčele naučili su da iz politike treba izvući koristi koliko se može, ne žele ni od koga da prave neprijatelja. Čuje se poneki aplauz upućen snagama reda. Jedna novinarka je dirnuta ovim gestom. Aplauz za karabinjere u četvrti Kamore. Kakva naivnost. Taj aplauz je samo provokacija. Bolje i karabinjeri nego Đulijanovi. Eto šta su hteli da kažu. Televizijske kamere bi da zabeleže izjave prisutnih, prilaze jednoj sićušnoj starici. Ona odmah grabi mikrofon i urla: „Zbog tih.... moj sin će provesti pedeset godina u zatvoru! Ubice!“ Sveprisutna je mržnja protiv kriminalaca pokajnika. Masa se tiska, raste napetost. Od pomisli da je jedna devojčica poginula zbog želje da jedne prolećne večeri sluša s drugaricama muziku ispred zgrade, sve mi se komeša u stomaku. Muka mi je. Moram da ostanem miran. Moram da shvatim, ako je moguće. Analiza je rođena i živela u ovom svetu. Drugarice su joj pričale kako su se vozile motorom s momcima iz klana, ona sama bi se možda zaljubila u nekog lepog, bogatog momka, koji bi se probijao u Sistemu, možda bi zavolela nekog poštenog mladića koji bi se satirao od posla za bednu platu. Možda bi joj sudbina bila da radi u nekoj fabrici na crno, recimo u fabrici kože, deset sati dnevno za petsto evra mesečno. Na Analizu je naročito jak utisak ostavilo to što se crna boja obrađivane kože utiskivala u ruke radnica iz ovih fabrika, te je u dnevniku zapisala: „Devojke koje prave torbe imaju večito crne ruke, po čitav dan su zarobljene u fabrici. Tu je i moja sestra Manu, ali bar nju njen poslodavac ne tera da radi kad joj nije dobro.“ Analiza je postala tragični simbol zato što se tragedija ispunila u svom najstrašnijem i najogoljenijem vidu: ubistvu. Ovde međutim nema trenutka u kome se zanat življenja ne čini kao izricanje presude na doživotnu robiju, kazne koju treba izdržavati živeći jednostavno, jednolično, brzo, surovo. Analiza je bila kriva 61 Antonio Bassolino, predsednik regije Kampanija; Rosa Russo Iervolino, gradonačelnica Napulja. - Pri m. prev . 169

zato što je rođena u Napulju. Ni za šta više, a ni manje. Dok njeno telo u belom kovčegu odnose na ramenima, njena drugarica iz klupe pušta njen mobilni da zvoni. Mobilni zvoni na kovčegu: to je novi rekvijem. Najpre zvuk samo treperi, onda se začuje melodija, nagoveštaj nekakve nežne muzike. Niko se ne javlja.

Kalašnjikov

Prelazio sam prstima po staklu. Čak sam i zatvorio oči. Puštao sam da mi jagodica kažiprsta klizi po čitavoj površini. Odozgo nadole. Onda sam prelazio preko rupe, i nokti bi mi zapinjali. Radio sam to na svim izlozima. Ponekad je u rupu ulazila čitava jagodica, ponekad tek polovina. Potom sam, brže, prelazio prstom preko glatke površine nasumično, kao da je moj prst nekakav sumanuti crv koji ulazi i izlazi iz rupa, preskače udoline, mahnito jurca po staklu. Sve dok se nisam posekao. I dalje sam vukao prst po izlogu ostavljajući vodnjikav crven trag. Otvorio sam oči. Blagi, trenutni bol. Rupa se ispunila krvlju. Prestadoh da izigravam budalu i počeh da sisam ranu. Rupe od kalašnjikova su savršene. Meci se snažno zarivaju u blindirana stakla, dube ih, oštećuju, ostavljaju rupe koje kao da su izgrickali crvi. Trag pucnja iz automata, ako se posmatra iz daljine, ostavlja nekakav čudan utisak, liči na bezbrojene mehuriće iznikle u srcu stakla, kroz njegove blindirane slo jeve. Skoro da nema vlasnika radnje koji posle rafala ispaljenog iz kalašnjikova u izlog menja staklo. Tek poneko sipa u rupe silikonsku pastu, neko ih prekriva crnom samolepljivom trakom, ali uglavnom ostave sve onako kako jeste. Blindirani izlog radnje može da košta i do pet hiljada evra, bolje je ipak zadržati ove dekoracije nasilja. Uostalom, možda baš one privuku nekog kupca da zastane i radoznalo upita šta se dogodilo, da započne razgovor s vlasnikom radnje, pa možda i da kupi nešto što nije planirao. Vlasnici radije čekaju da se 173 

stakla potpuno sruče od nekog narednog rafala, ne žure da ih zamene. U tom slučaju, osiguranje će im platiti, jer ako oni stignu rano ujutru i sklone odeću iz radnje, pucnjava može da se provuče kao pljačka. Pucanje po izlozima nije uvek pretnja, poruka koju treba preneti mecima, nekad je to prosta vojnička vežba. Kad stignu novi kontingenti kalašnjikova, treba ih isprobati. Videti rade li, ustanoviti da li je cev dobro postavljena, upoznati se s oružjem, proveriti da se šaržer ne zaglavljuje. Automate bi svakako mogli da isprobaju negde van grada, na blindiranim staklima starih automobila, mogli bi da na miru zasipaju mecima kamene ploče. Ali ne, oni pucaju u izloge, u blindirana vrata, u metalne roletne, to je način da svima stave do znanja da nema toga što ne može biti njihovo i da je sve, u suštini, samo trenutni ustupak, privremeno pravo na poslovanje, koje samo oni mogu da daju. Tek ustupanje, ništa više do pozajmljenog prava koje može biti oduzeto u svakom času. A tu je  još i neposredna dobit zato što su u tom kraju sve staklore začke radnje koje nude najbolje cene blindiranih stakala povezane s klanovima: što više polomljenih izloga, to više posla za stakloresce. Prethodne noći stiglo je tridesetak kalašnjikova s Istoka. Iz Makedonije. Pravcem Skoplje  Gričinjano d ’Aversa,62 brzim i neometanim putevima transporta, i garaže Kamore su napunjene automatskim puškama i pumparicama. Čim je gvozdena zavesa pala, Kamora se sastala s vođama komunističkih parti ja u rasulu. Za pregovoračkim stolom sedeli su predstavnici moćnog, vrednog i tihog Istoka. Znajući da su u krizi, klano vi su nezvanično kupovali od istočnih zemalja  Rumunije, Poljske, bivše Jugoslavije  čitave magacine oružja, godinama obezbeđujući plate magacionerima, stražarima, intendantima magacina oružja. To znači i da su jedan deo odbrane tih zemalja održavali klanovi. Najbolji način da se oružje sakrije jeste da se drži u kasarnama. Tako i pored stalnih smena vođa, unutrašnjih obračuna i kriza, bosovi nisu morali da se oslanjaju na 62Mesto u provinciji Kazerta, u Kampaniji. - Prim. prev.

174 

crno tržište, pošto su im magacini oružja istočnih zemalja bili potpuno na raspolaganju. Ovog puta su automatske puške poredali u vojne kamione s vidno istaknutim znakom NATOa s obe strane. Bili su to tir kamioni ukradeni iz garaža američkih trupa, a zahvaljujući tom znaku mogli su neometano da se kreću po čitavoj Italiji. U mestu Gričinjano d’Aversa, baza NATOa je mali nepristupačni kolos, kao stub od armiranog betona podignut usred ravnice. To su objekti koje je podigla porodica Kopola, kao uostalom i sve u ovim krajevima. Am erikanci se tu skoro i ne m ogu videti. Kontrole su retke. Kamioni NATOa se kreću s najvećom m ogućom slobodom; kad oružje stigne ovamo, vozači kamiona su prethodno već zastali da pre dahnu na glavnom trgu, već su doručkovali, umočili kroasan u kapučino i raspitali se po baru gde mogu da „nađu nekoliko crnaca koji će brzo istovariti robu“ . Svi znaju šta znači „brzo“. Sanduci s oružjem su jedva nešto malo teži od sanduka s paradajzom, a mladi Afrikanci koji žele da prekovremeno nešto zarade posle napornog rada na poljima dobijaju dva evra po sanduku, što je četvorostruko više nego za sanduk paradajza ili jabuka. Pročitao sam u jednom časopisu NATOa za porodice vojn ika u inostranstvu članak namenjen onima koji se spremaju da dođu u ovu američku bazu. Preveo sam članak i prepisao ga u rokovnik, da bih ga zapamtio. Glasio je: „Da biste razumeli gde ćete boraviti, zamislite filmove Serđa Leonea. Kao na Divljem zapadu, tu su oni koji naređuju, ima pucnjave, nepisanih i svetih pravila. Ali ne brinite, prema američkim građanima i vojnicima odnose se s potpunim poštovanjem i izuzetno su gostoljubivi. U svakom slučaju, nemojte bez preke nužde da napuštate vojni kamp.“ Tako mi je ovaj jenkijevski novinar pomogao da bolje razumem mesto u kome sam živeo.  Tog jutra, zatekao sam u baru Marijana, u nekakvom čudnom euforičnom stanju. Stajao je za šankom potpuno uzbuđen. Nalivao se martinijem od ranog jutra. „Šta ti je?“

175 

Svi su ga to pitali. Čak je i šanker odbio da mu sipa četvrto piće. Ali on nije odgovarao, kao da svako može i sam da shvati šta mu je. „Hoću da idem da ga upoznam, rekli su mi da je još živ. Je li to istina?“ „Šta je li istina?“ „Kako je uspeo? Uzeću odm or i idem da ga upoznam.“ „Koga to? O čemu pričaš?“ „Je 1’ shvataš ti to, lagan je, precizan, ispaljuje p o dvadeset, trideset metaka za nepunih pet minuta... genijalan izum!“ Bio  je u ekstazi. Šanker ga je posmatrao kao što se posmatra dečkić koji je prvi put bio sa ženom, pa na licu ima onaj prepoznatljivi izraz, kao u Adama. Onda mu je sinulo otkuda ta silna euforija. Marijano je prvi put isprobao kalašnjikov i ta sprava ga je toliko impresionirala da je hteo da upozna njenog tvorca Mihaila Kalašnjikova. Nikad nije pucao ni na koga, u klan je ušao da vodi distribuciju nekih marki kafe za brojne barove na teritoriji. Bio je veoma mlad, diplomirao je ekonomiju i trgovinu, i bio je odgovoran za desetine m iliona evra zato što  je bilo m nogo barova i preduzeća koji su želeli da uđu u distributivnu mrežu klana. Šef zone op et nije hteo da njegovi ljudi, bili oni s fakultetskom diplomom ili ne, vojnici ili menadžeri, ne znaju da pucaju i tako mu je stavio automatsku pušku u ruke. Te noći je Marijano sručio nešto metaka u nasumično izabrane barske izloge. Nije to bilo nikakvo upozorenje, ali iako on nije imao nikakav konkretan razlog da puca baš na te izloge, vlasnici će već sami naći neko objašnjenje. Čovek uvek može da nađe razlog da se oseća krivim. Marijano je automatsku pušku nazivao pretećim i profesionalnim tonom: AK47. Zvanični naziv najslavnije automatske puške na svetu. Prilično jednostavan. AK označava „avtomat Kalašnjikova“, a brojka 47 se odnosi na godinu kad je dodeljen na upotrebu sovjetskoj armiji. Oružje često ima šifrovane nazive, slova i brojeve koji treba da sakriju njegovu smrtonosnu snagu, svoje simbole okrutnosti. U stvarnosti su to banalni nazivi koje im je dao neki podoficir zadužen da unese u magacinsku evidenciju novo oružje, isto kao što se zavode i novi zavrtnji. Kalašnjikovi 176 

su lagani i laki za upotrebu, ne zahtevaju posebno održavanje. Njihovu snagu čini prosečno punjenje: ni premalo kao kod revolvera, što doprinosi povećanom kapacitetu paljbe, niti pak preveliko, što ublažava trzaj oružja i uvećava praktičnost rukovanja, a takođe i preciznost. Održavanje i sklapanje su toliko jednostavni da su dečaci u bivšem Sovjetskom Savezu učili da ga sklapaju u školskoj klupi, u prisustvu vojnog lica, za prosečno vreme od dva minuta. Poslednji put sam pucnjeve automatskog oružja čuo pre nekoliko godina. U blizini Univerziteta Santa Marija Kapua Vetere, ne sećam se tačno mesta, ali sam siguran da je bila raskrsnica. Četiri automobila blokirala su prolaz kolima Seba stijana Katerina, pripadnika Kamore koji je oduvek bio blizak Antoniju Bardelinu, šefu nad šefovima Kamore u provinciji Kazerte osamdesetih i devedesetih godina. Ubili su ga rafalima iz kalašnjikova. Kada je Bardelino nestao i rukovodstvo klana se promenilo, Katerino je uspeo da pobegne, da se skloni od odmazde. Trinaest godina nije provirio iz kuće, živeo je u skrovištu, izlazio je samo noću, prerušen, prolazeći kroz kapije svog imanja u blindiranim kolima, živeći život izvan svog kraja. Mislio je da će zbog tolikih godina skrivanja ipak steći nekakvo poštovanje. Verovao je da je rivalski klan već zaboravio na prošlost i da neće napasti jednog starog bosa kao što je on. I tako je zdušno otpočeo osnivanje novog klana u mestu Santa Marija Kapua Vetere. Nekadašnji rimski grad postao je njegov feud. Kada je komandir stanice karabinjera u mestu San Čiprijano d’Aversa, iz koga je poticao Katerino, stigao na mesto zločina, izgovorio je samo jednu rečenicu: „АГ su ga udesili!“ Ovde se zapravo odnos prema nekome procenjuje na osnovu broja ispaljenih metaka. Ako nekoga ubiju delikatno, jednim metkom u glavu ili stomak, to se onda tumači kao nužna, hirurška operacija, bez osvetničkih osećanja. Ali ako se ispali više o d dvesta metaka u automobil i više od četrdeset u telo, to je onda apsolutni način da se neko izbriše s lica zemlje. Kamora ima veoma dugo pamćenje i beskrajno strpljenje. Trinaest godina, sto pedeset šest meseci, četiri kalašnjikova, dvesta pogodaka, po jedan metak za svaki mesec čekanja. 177 

Na nekim teritorijama i samo oružje nosi tragove sećanja, kao da žučno hrani neku presudu, koju potom ispaljuje u pravom času.  Tog jutra sam prelazio prstima preko dekoracija koje je napravio kalašnjikov, s rancem na leđima. Spremao sam se da otputujem, trebalo je da idem kod rođaka u Milano. Čudno  je to kako, s kim god razgovaraš, o čemu god da pričate, čim kažeš da se spremaš da odeš, odmah ti svi čestitaju, iskazuju ti svoje najbolje želje i puni su entuzijazma: „Tako treba. Odlično si uradio, i ja bih uradio to isto.“ Uopšte nije potrebno da dodaš još nešto, da preciziraš zbog čega ideš. Ma šta da  je razlog, bolji je od razloga koji bi našao da ostaneš da živiš ovde. Kada me pitaju odakle sam, ne odgovaram nikada. Hteo bih da kažem s juga, ali to mi zvuči nekako suviše retorično. Kad me to isto pitaju u vozu, gledam u pod i pravim se da ne čujem, jer mi odmah pada na pamet Vitorinijev roman Razgo  vori na Siciliji6i  i onda sam u opasnosti da, ako samo otvorim usta, progovorim glasom Silvestra Ferata. A nije baš uputno. Vremena se menjaju, iako glasovi ostaju isti. Ipak, desilo mi se da sam na putu naleteo na jednu krupnu gospođu koja  je jedva uglavila gojazno telo u sedište Evrostara,64 Ušla je u Bolonji i imala neverovatnu želju za ćaskanjem da bi skratila vreme, baš kao što je želela da se i njeno telo nekako skrati u tom sedištu. Uporno je htela da sazna odakle sam, šta radim, kuda idem. Imao sam želju da joj odgovorim tako što ću joj pokazati ranu na jagodici prsta i tačka. Ali odustao sam od toga. Odgovorio sam: „Iz Napulja.“ To je grad o kome se toliko priča da je nekada dovoljno samo izgovoriti njegovo ime pa da sagovornik odustane od daljeg razgovora. Mesto gde je zlo izjednačeno sa svekolikim zlom, dobro sa svekolikim dobrom. Zaspao sam. Sledećeg jutra, veoma rano, Marijano mi je telefonirao sav usplahiren. Tražili su računovođe i organizatore za jednu pri63Elio Vittorini (Sirakuza 1908  Milano 1966), italijanski pisac.  Prim. prev. 64 Italijanski superbrzi vozovi.  Prim. prev.

178 

lično pipavu operaciju u Rimu, koju je trebalo da sprovedu neki preduzetnici iz našeg kraja. Jovan Pavle II bio je bolestan, možda čak i mrtav, ali vest još nije zvanično objavljena. Marija no me je zamolio da pođem s njim. Sišao sam na prvoj stanici i vratio se. Prodavnicama, hotelima, restoranima, supermar ketima, brzo su bile potrebne vanredne isporuke ogromnih količina svakovrsne robe. M og lo se zaraditi brdo para, milioni ljudi će se za kratko vreme sjatiti u glavni grad, živeće na ulici, provodiće sate po gradskim trgovima, i moraće da piju, jedu,  jednom rečju, da kupuju. Cene mogu i da se utrostruče, ljudi će kupovati u svako doba, čak i noću, biće moguće iscediti zaradu iz svakog minuta. Marijana su zvali zbog te akcije, on mi  je predložio da mu pravim društvo, a moju dobru volju nagra diće s nešto para. Ništa nije besplatno. Marijanu su zauzvrat obećali mesec dana odm ora da bi m ogao da ostvari svoj san i u Rusiji upozna Mihaila Kalašnjikova; čak mu je jedan pripadnik ruskih klanova, koji se zakleo da poznaje Kalašnjikova, ga rantovao da će mu to omogućiti. Marijano bi tako uspeo da ga upozna, da ga pogleda u oči, da dodirne ruke koje su izumele to moćno automatsko oružje. Na dan papine sahrane Rim je bio prava klanica. Ulice su bile neprepoznatljive, trotoari se nisu videli. Jedinstveni sloj ljudskog mesa pokrio je asfalt, ulaze u zgrade, prozore, kao reka koja se sliva u svaki delić slobodnog prostora. Reka koja  je sve više bujala, i činilo se da će korito kojim protiče prsnuti. Ljudi posvuda. Posvuda. Jedan prestravljeni pas sakrio se drhteći pod autobus, nije bilo delića životnog prostora koji nisu ugrožavala ljudska stdpala. Marijano i ja smo se sklonili na stepenište neke zgrade. To je bilo jedino sklonište o d jed ne grupice koja se zavetovala da šest sati bez prestanka peva pesmicu inspirisanu svetim Franjom. Sedosmo da pojedemo sendvič. Bio sam iscrpljen. Marijano se međutim nije umarao, svaki uloženi napor bio mu je plaćen, što ga je bez prestanka punilo novom energijom. Iznenada sam čuo da me neko zove. Shvatio sam ko je to  još i pre nego što sam se okrenuo. Bio je to moj otac. Nismo se videli već dve godine, živeli smo u istom gradu a da se ni-

 jednom nismo sreli. Neverovatno je da smo se našli u tom rimskom lavirintu ispunjenom ljudskim telima. Mom ocu je bilo veoma neprijatno. Nije znao kako da me pozdravi i da li uopšte to m ože da uradi onako kako je želeo. Ali bio je eufori čan, kao na onim izletima kad znaš da će ti se za dan dogoditi više lepog nego što ćeš proživeti u naredna tri meseca i zato hoćeš sve da iskusiš, da osetiš do kraja, ali brzo, iz straha da će ti nešto promaći za kratko vreme koje ti je preostalo. Iskoristio je to što je jedna rumunska kompanija snizila cene letova za Italiju zbog papine smrti, i tako je platio karte čitavoj p orodici svoje nove verenice. Sve žene imale su maramu na glavi i brojanicu oko ruke. Nije bilo moguće razaznati u kojoj se ulici nalazimo, sećam se samo jednog ogromnog platna okačenog između zgrada. „Jedanaesta božija zapovest. Ne guraj i nećeš biti guran.“ Bila je ispisana na dvanaest jezika. Očeva nova rodbina izgledala je zadovoljno. Veoma zadovoljno što može da učestvuje u jednom tako važnom događaju kao što je papina smrt. Svi su se nadali uvođenju olakšica za imigrante. Patnja iz zajedničkih razloga, učešće u jednom tako velikom i svetski značajnom događaju bili su za ove Rumune najbolji način da najpre steknu sentimentalno državljanstvo, još i pre nego što zvanično dobiju italijansko državljanstvo. Moj otac  je obožavao Jovana Pavla II, bio je egzaltiran harizmom ovog čoveka kome su svi ljubili ruku. Kopkalo ga je kako je uspeo da bez otvorenih učena i proračunatih strategija stekne ogromnu m oć u javnosti. Pred njim su su klanjali svi moćnici sveta. Mom ocu je to bilo dovoljno da neko bude predmet njegovog obožavanja. Video sam kako je pao na kolena s majkom svoje verenice u improvizovanoj molitvi nasred ulice. Video sam da iz gomile rumunskih rođaka izviruje jedno dete. Odmah mi  je bilo jasno da je to sin mog oca i Mikaele. Znao sam da je rođen u Italiji da bi dobio državljanstvo, ali je po želji svoje majke oduvek živeo u Rumuniji. Pokušavao je da se uhvati za majčinu suknju. Nisam ga nikad ranije video, ali znao sam kako se zove. Stefano Nikolae. Stefano kao otac mog oca, Ni kolae kao Mikaelin otac. Moj otac ga je zvao Stefano, njegova majka i rumunska rodbina Niko. Sve u svemu, zvaće se Niko, 180 

ali moj otac nije još imao dovoljno vremena da shvati da je u tome poražen. Očigledno je prvi poklon koji je dobio od oca čim je sišao iz aviona bila lopta. Moj otac je tek po drugi put video sina, ali ophodio se prema njemu kao da ga nikad nije ni ispuštao iz vida. U zeo ga je za ruku i prišao mi. „Niko će sada doći da živi ovde. U ovoj zemlji. U zemlji svog oca.“ Ne znam zbog čega, ali detetu je lice odjednom postalo tužno i mali ispusti loptu, a ja je zadržah nogom pre no što nepovratno nestane u gomili. Najednom sam osetio miris u kome su se mešali morska so i prašina, cement i đubre. Miris pun vlage. Setio sam se kada sam imao dvanaest godina i bio na plaži Pinetamare. Otac je došao u moju sobu, tek što sam se bio probudio. Možda je bila nedelja: „Je 1’ ti znaš da tvoj brat od strica već ume da puca, a ti? Jesi ti gori od njega?“ Odveo me je u Vilađo Kopola, na Košta Domiciji.65 Plaža je bila rudnik bačenih alatki izgrizenih solju, skorelih od kreč nog praha. Bio sam u stanju da tu provodim po čitav dan, kopajući, vadeći mistrije, rukavice, odvaljene cipele, polomljene motike i pijuke, ali otac me nije odveo tamo da bih se igrao na đubrištu. Moj otac je špartao kroz to đubre, tražeći mete za pucanje; omiljene mete su mu bile flaše. Najviše su mu se sviđale flaše piva peroni. Poredao ih je na krov jednog iz gorelog fljata 127; ovde je bilo mnogo školjki upropaštenih automobila. Plaže na delu Pinetamare korišćene su i kao otpad za sve automobile izgorele u pljačkama i napadima. Još se sećam očeve berete 92 Fs. Bila je potpuno izgrebana, kao prošarana sedim vlasima, ličila je na neku staru gospođu. Svi  je znaju pod imenom M9, ne znam zašto. Cesto bih slušao: „Dobićeš M9 pravo u čelo, je 1’ treba da vadim M9? Do vraga, moram da uzmem M9.“ Otac mi gurnu beretu u ruku. Osetio 65 Naziv Costa Domizia označava čitavu priobalnu oblast provinci  je Kazerta, koja prati put nekadašnje rimske Via Domitiana. -Prim.  prev.

181

sam njenu težinu. Drška joj je gruba, kao od šmirgle, lepi se za dlan, a kad je puštaš iz ruku, čini se da te ujeda minijaturnim zubima. Otac mi je pokazivao kako da je otkočim, napunim, kako da ispružim ruku, zatvorim desno oko ako je meta levo i nanišanim. „Robe, ruka opuštena, ali stabilna. Mirna, ali ne mlitava... koristi obe ruke.“ Pre nego što bih povukao obarač svom snagom svoja dva kažiprsta koji su se sudarali unutar njegovog okvira, zatvarao bih oči, podizao ramena kao da hoću njima da zapušim uši. Zvuk pucnjave mi i danas neverovatno smeta. Sigurno imam neki problem s bubnim opnama. Pola sata posle ispaljenog metka ne čujem ništa. U mestu Pinetamare porodica Kopola, koju čine veoma moćni preduzetnici, sagradila je najveće divlje naselje u Evropi. Osamsto šezdeset tri hiljade kvadratnih metara betona, Vi lađo Kopola, tačnije. Nisu ni tražili dozvolu, nije im ni trebala, ovde tenderi za javne radove i dobijanje dozvole služe samo da se vrtoglavo povećaju troškovi izgradnje jer treba podmazati i previše birokratskih kanala. Tako su Kopole radili direktno s proizvođačima cementa. Stotine kilograma armiranog betona niklo je na prostoru jedne od najlepših borovih šuma Mediterana. Podignute su vile s čijih interfona se čuje more. Kada sam konačno p ogo dio prvu metu u životu, osetio sam nešto između ponosa i krivice. Eto, umeo sam da pucam, konačno sam za to bio sposoban. Niko više ne m ože da me povredi. Ali to znači i da sam naučio da koristim jednu užasnu alatku. Jednu od onih koje kad naučiš da koristiš, više nikada ne zaboravljaš. Kao vožnju bicikla. Flaša se nije potpuno ra sprsla. Čak je ostala u uspravnom položaju. Razneo sam jednu polovinu. Desnu. Otac je krenuo prema kolima. Ostao sam tako sam s pištoljem, ali začudo, nisam se osećao usamljeno, iako su oko mene bile jedino te silne utvare otpadaka i metala. Pružio sam ruku prema moru i ispalio još dva metka u vodu. Nisam vid eo prskanje, možda nisu ni stigli do vode. Ali to mi je izgledalo hrabro, to što pucam na more. Otac je prišao noseći kožnu loptu na kojoj je b io Maradonin lik. Nagrada 182 

za pogodak. Onda je, kao i uvek, primakao lice mome. Osećao sam miris kafe u njegovom dahu. Bio je zadovoljan, bar sad njegov sin nije manje vredan od sina njegovog brata. Ponovismo uobičajenu pesmicu, njegov katehizam: „Robe, šta je čovek bez diplom e a s pištoljem?“ „Govno s pištoljem.“ „Bravo. Šta je čovek s diplomom bez pištolja?“ „Govno s diplomom...” „Bravo. Šta je čovek s diplomom i s pištoljem?“ „Čovek, tata!“ „Bravo, Robertino!“ Niko je i dalje hodao nesigurno. Moj otac ga je zasipao recima. Maleni nije razumeo. Prvi put je slušao da mu se neko obraća na italijanskom, iako je njegova mama bila dovoljno lukava da se porod i ovde. „Je 1’ tako da liči na tebe, Roberto?“ Pažljivo sam ga osmotrio. I bio sam srećan, zbog njega. N imalo nije ličio na mene. „Na sreću ne liči!“ Otac me je pogledao s uobičajenim razočaranjem na licu, kao da hoće da mi kaže da sad već ni u šali ne mogu da izgovorim ono što bi on hteo da čuje. Oduvek sam imao utisak da  je moj otac u neprekidnoj svađi s nekim. Kao da je trebalo da bije bitku, oprezno, strateški, da bira saveznike. Ako bi morao da odsedne u hotelu s dve zvezdice, to bi za moga oca bilo kao da je izgubio ugled u tuđim očima. Kao da mora da polaže račune nekom višem telu, koje će ga surovo kazniti ako ne živi u izobilju, dostojanstveno i opušteno. „Oni koji su najbolji, Robe, oni ne smeju da imaju potrebu ni za kim, oni moraju sve sami da znaju, ali isto tako moraju i da izazivaju strah. Ako te se niko ne plaši, ako niko ne spušta pogled dok prolaziš, onda nisi stvarno uspeo u životu.“ Kad bismo jeli van kuće, njega je uzrujavalo što konobari uvek prvo uslužuju krupne zverke iz kraja, čak iako su ušli sat vremena posle nas. Bosovi bi samo seli i posle nekoliko minu183 

ta stizao im je ručak. Moj otac ih je pozdravljao. Ali škrgutao  je zubima, želeći da se i njemu ukazuje isto takvo poštovanje. Poštovanje koje se sastoji od zavisti prema takvoj moći, tolikom bogatstvu, i od straha koji sve to izaziva. ,yidiš one tamo. Oni stvarno komanduju. Oni odlučuju o svemu! Postoje oni koji komanduju recima i oni koji komanduju stvarima. Moraš da razabereš ko komanduje stvarima, a da se praviš da veruješ onima koji komanduju recima. Ali u sebi uvek moraš da znaš istinu. Istinski komanduje samo onaj ko komanduje stvarima!“ Komandanti stvari, kako ih je nazivao moj otac, sedeli su za stolom. Odlučivali su o sudbini ovih krajeva oduvek. Zajedno su jeli, smejali se. Za nekoliko godina će se međusobno klati, ostavljajući za sobom krvave tragove hiljada mrtvih, poput ideograma svojih finansijskih ulaganja. Bosovi su znali kako da se iskupe za to što bi uvek prvi bili po služeni. Plaćali su ručak svima u restoranu. Ali tek pošto odu, da izbegnu zahvaljivanja i prenemaganja. Ručak je ovoga puta bio plaćen svima osim profesoru Janotu i njegovoj ženi. Oni ih nisu pozdravili, a ovi se opet nisu usudili da im plate ručak. Ali su im poslali po konobaru bocu likera, limončela. Pripadnik Kamore zna da treba da neguje i lojalne neprijatelje jer su oni dragoceniji od onih skrivenih. Kada je trebalo da mi da neki loš primer, otac mi je pokazivao na profesora Janota. Za jedno su išli u školu. Janoto je živeo kao podstanar, izbačen je iz partije, nije imao dece, uvek je bio nezadovoljan i loše ode ven. Predavao je u jednoj gimnaziji, sećam se kako se svađao s roditeljima učenika koji su ga pitali kom njegovom kolegi da pošalju decu na privatne časove da bi ih on pustio da prođu. Moj otac ga je smatrao osuđenikom. Mrtvacem koji hoda. „To je kao kad neko treba da odluči hoće li biti filozof ili lekar. Šta ti misliš, ko odlučuje o životu ljudskog bića?“ „Lekar!“ „Bravo. Lekar. Zato što on može da odlučuje o ljudskom životu. Da odlučuje. Da ga spasi ili ne. I tako se čini dobro, samo kada možeš da naneseš zlo. Inače si gubitnik, lakrdijaš, neradnik. Onda možeš samo da činiš dobro, ali to je volonter

184 

ski rad, otpadak dobra. Pravo dobro je kada odlučiš da ga činiš zato što možeš da nanosiš i zlo.“ Nisam odgovarao. Nikada nisam shvatio šta je to hteo da mi dokaže. Istini za volju, ni danas ne uspevam da ga razumem. Možda sam baš zato i diplomirao filozofiju, da ne bih morao da odlučujem ni o kome. Moj otac je osamdesetih godina, kao mlad lekar, radio u hitnoj pomoći. Bilo je tada po četiri stotine mrtvih godišnje. Radio je u onim zonama u kojima je bilo i po petoro ubijenih na dan. Ekipa hitne pom oći bi stizala na mesto zločina, ali dok bi ranjenik ležao na zem lji a policija  još nije stigla, nisu mogli da ga unesu u kola. Ako bi se za to čulo, onda bi se ubice vratile, pratile kola hitne pomoći, zaustavljale ih, ulazile i završavale posao. Događalo se nebrojeno puta da su i lekari i tehničari znali da moraju da sačekaju da se ubice vrate i dovrše započeto. Jednom je moj otac stigao u Đuljano, grad između napuljske i kazertanske provincije, feud porodice Malardo. Momak je imao osamnaest godina, možda i manje. Pucali su mu u grudi, ali se metak odbio o jedno rebro. Kola hitne pomoći stigla su odmah. Nalazila su se u blizini. Momak je bio u agoniji, urlao je, gubio mnogo krvi. Moj otac ga je ubacio u kola. Bolničari su bili prestravljeni. Pokušali su da ga odgovore, bilo je jasno da su ubice pucale ne nišaneći i da su pobegli zato što se pojavila neka patrola, ali da će se sigurno vratiti. Bolničari su pokušali da odgovore mog oca: „Da mi sačekamo. Da oni dođu, završe posao, pa ćemo ga odneti.“ Moj otac nije mogao. Zaboga, pa i smrt ima svoje vreme. A osamnaest godina mu se nije činilo kao vreme za umiranje, čak ni za jednog vojnika Kamore. Uneo ga je u kola, odvezli su ga u bolnicu i spasili. Te noći, ubice koje nisu precizno naciljale metu došle su u njegovu kuću. U kuću mog oca. Ja nisam bio tamo, živeo sam s majkom. Ali toliko su mi puta ispričali tu priču, koja se uvek prekidala na istom mestu, da je se sećam kao da sam bio tamo i sve video svojim očima. Mislim da su mog oca krvavo isprebijali, i najmanje dva meseca nije nigde izlazio. Naredna četiri meseca nije uspeo nikome da pogleda u oči. Ako izabereš da spaseš nekoga ko je osuđen na smrt, 185 

znači da želiš da podeliš njegovu sudbinu, zato što se ovde voljom ne menja ništa. Nije odluka nešto čime rešavaš problem, niti su tvoja savest, misao, opredeljenje to što ti zaista daje osećanje da radiš najbolje što možeš. Šta god da uradiš, biće pogrešno iz nekog razloga. To je istinska usamljenost. Mali Niko se opet smejao. Mikaela je manjeviše mojih godina. Sigurno su i njoj kada je rekla da ide u Italiju, da odlazi, čestitali a da je ništa nisu pitali, da nisu ni znali ide li da radi kao kurva, kućna pomoćnica ili službenica, ili ide da se uda. Nisu znali ništa osim da odlazi. To je dovoljan uslov za sreću. Niko pak očigledno nije mislio ni na šta. Zatvarao je usta pred ko zna kojim milkšejkom kojim ga je majka kljukala. Da bi ga odobrovoljio i naterao da jede, moj otac mu je stavio loptu ispred nogu, a Niko ju je šutnuo svom snagom. Lopta  je odskočila preko kolena, potkolenica, vrhova cipela ljudi u masi. Moj otac potrča za njom. Znajući da ga Niko gleda, nespretno je glumatao kako dribla oko neke časne sestre, ali mu  je lopta ponovo pobegla s noge. Mališan se smejao, stotine nogu i sandala pred njegovim očima izgledali su mu kao neka šuma. Dopalo mu se da vidi oca, našeg oca, kako se s teškom mukom saginje preko stomaka da dohvati loptu. Pokušao sam da podignem ruku u znak pozdrava, ali već ga je zaklanjao zid tela. Trebaće mu bar pola sata da se izvuče. Nije bilo svrhe da ga čekam. Bilo je stvarno kasno. Nisam ga više ni nazirao, progutala ga je utroba mase. Marijano je uspeo da upozna Mihaila Kalašnjikova. Proveo  je mesec dana u obilasku istočne Evrope. Rusija, Rumunija, Moldavija: nagradno putovanje koje mu je dodelio klan. Video sam ga u baru u Kazal di Prinčipeu u kome je stalno visio. Imao je ogroman svežanj fotografija, vezanih gumicom kao sličice za razmenu. Bile su to fotografije Mihaila Kalašnjikova s autogramom i posvetama. Pre nego što je otputovao, odštampao je na desetine primeraka jedne iste fotografije, na kojoj  je Kalašnjikov u generalskoj uniformi Crvene armije, s medaljama na grudima: orden Lenjina, orden časti Otadžbinskog 186 

rata, orden Crvene zvezde, potom orden Crvenog barjaka za rad. Marijano je uspeo da dođe do njega zahvaljujući pomoći nekih Rusa koji su poslovno sarađivali s grupama iz provincije Kazerte, i upravo su ga oni i odveli kod generala. Mihail Timofejević Kalašnjikov živi u jednoj iznajmljenoj kući u podnožju Urala, u gradiću Iževsk (Ustinov), koje do 1991. nije čak ni bilo ubeleženo na geografskoj karti. Mesto se nalazi u jednoj od mnogih oblasti koje je SSSR držao u tajnosti. Kalašnjikov je prava atrakcija grada. Zbog njega je ovo mesto dobilo direktnu vezu s Moskvom, a on je neka vrsta atrakcije elitnog turizma. Hotel u blizini njegove kuće, u kome se smestio i Marijano, enormno je zarađivao pružajući smeštaj generalovim obožavaocima koji su u gradu čekali njegov povratak s neke turneje po Rusiji ili da ih on primi. Marijano je u kuću Kalašnjikova i njegove supruge ušao s kamerom u ruci. General mu je to dozvolio, tražeći samo od njega da film ne prikazuje u javnosti, a Marijano je naravno klimnuo glavom, znajući da onaj ko je posredovao između njega i Kalašnjikova zna dobro i njega, i njegovu adresu i broj telefona. Kod gen erala je došao noseći kutiju od stiropora oblepljenu trakom s odštampanim bivoljim glavama. Uspeo je da u gepeku kola prenese ovo ogromno pakovanje mocarela od bivoljeg mleka iz okoline Averse. Film koji je snimio za vreme posete Kalašnjikovljevom domu pokazivao mi je na malom monitoru koji se otvarao sa strane kamere. Slika je treperila, film se prekidao, lica su poskakivala, zumiranje je deformisalo oči i predmete, objektiv je stalno zapinjao o njegov palac i ručni zglob. Kao film snimljen na nekoj školskoj ekskurziji, dok đaci trče i poskakuju. Kalaš njikovljeva kuća ličila je na daču Đenara Marina, ili su možda tako izgledale tipične đače, ali jedina koju sam ja video bila je upravo dača secesionističkog bosa u Arcanu, te mi je ova stoga izgledala kao njena bliznakinja. Na zidovima su visile reprodukcije Vermera, a nameštaj je pucao pod težinom svakojakih drangulija od kristala i drveta. Pod je bio potpuno zastrven tepisima. U jednom trenutku vidi se kako je general pokrio rukom objektiv. Marijano mi je ispričao da je šunjajući se s 187 

kamerom po kući, naoružan dobrom dozom nevaspitanja, završio u jednoj sobi za koju Kalašnjikov nipošto nije želeo da  je snimi. U vitrini s metalnim okvirom okačenoj na zidu, ispo d blindiranog stakla koje je ipak dozvoljavalo oku da dobro vidi, nalazio se prvi model kalašnjikova, prototip napravljen po crtežima koje je  kako legenda kaže  stari general (tada nepoznati podoficir) nacrtao dok je bio u bolnici, ranjen i sa žarkom željom da stvori oružje s kojim će promrzli i gladni vojnici Crvene armije postati nepobedivi. Prvi AK47 u istoriji, koji se čuva kao i prvi cent koji je zaradio ujka Baja, čuveni number one  ispod blindiranog stakla, Broj Jedan koji je Maga Vračević predano štitila svojim kandžama. Taj m odel nije imao cenu. Mnogi bi za takvu vojničku relikviju dali zaista sve. Čim Kalašnjikov umre, ona će završiti na aukciji kod Kristija,  kao i  Ticijanova platna i Mikelanđelovi crteži. Marijano je proveo čitavo jutro u kući starog bračnog para Kalašnjikov. Mora da je njegova ruska veza bio neko zaista moćan, čim mu je general ukazao toliku čast. Kamera je nastavila da snima dok su sedeli za stolom. Sićušna starica skinula je stiropor s pakovanja mocarele. Jeli su slatko. Mocarelu su za livali votkom. Nije hteo da propusti ni ovu scenu, Marijano, i postavio je kameru na sto, tako da je sve snimio. Hteo je vidljiv dokaz da general Kalašnjikov jede mocarelu iz fabrike mlečnih proizvoda njegovog bosa. Kamera postavljena na stolu hvatala je i jednu komodu u pozadini, s brojnim uramljenim fotografijama dece. Iako sam želeo da se taj film što pre završi jer me je hvatala morska bolest, nisam uspeo da obuzdam radoznalost: „Marijano, zar su sve ovo Kalašnjikovljeva deca i unuci?“ „Ма kakva deca! To su sve slike dece koju su roditelji nazvali po njemu ili ljudi koji su se spasli zahvaljujući njegovoj automatskoj pušci, ili prosto oni koji mu se dive...” Kao i hirurzi kojima šalju slike dece koju su spasli, pomogli im u ozdravljenju, operisali ih, pa ih oni onda uramljuju i izlažu u svojim ordinacijama, kao podsetnik na postignute us pehe, tako je i general Kalašnjikov držao u salonu svog doma 188 

fotografije dece koja su se zvala po njegovom čedu. Jedan italijanski novinar intervjuisao je u Angoli nekog slavnog gerilca iz Pokreta za oslobođenje koji mu je rekao: „Nazvao sam svog sina Kalaš, zato što je to sinonim za slobodu.“ Kalašnjikov je danas starac od osamdeset četiri godine, vrlo lucidan i dobro očuvan. Pozivaju ga svuda, on je neka vrsta pokretne reprezentativne ikone najslavnije automatske puške na svetu. Pre nego što se penzionisao kao general armijskog korpusa, primao je platu od pet stotina rublji mesečno, u to vreme negde oko petsto dolara. Da je m ogao da patentira svo ju automatsku pušku na Zapadu, sada bi sigurno bio među najbogatijim ljudima na svetu. Izračunato je  u brojkama koje su zaokružene prema nižoj cifri  da je proizvedeno više od sto pedeset miliona automatskih pušaka iz porodice kalašnjikov, koje sve polaze od originalnog generalovog nacrta. Bilo bi dovoljno da je za svaku pušku uzeo po jedan dolar i sada bi plivao u novcu. Ali ovaj nelogični nedostatak novca nije ga mnogo uznemiravao, on je stvorio čedo, udahnuo mu je život, i to je za njega bio dovoljan uslov da bude ispunjen. Ili  je možda ipak imao i neku ekonomsku korist. Marijano mi je pričao da su mu obožavaoci povrem eno slali novac, uplaćivali na hiljade dolara na njegov račun, da su mu stizali dragoceni pokloni iz Afrike. Pričalo se o nekoj plemenskoj zlatnoj maski koju mu je poklonio Mobutu i baldahinu od izrezbarene slonovače koji je dobio od Bokase; priča se da mu je iz Kine stigao čak i voz, s lokomotivom i vagonima, poklon Denga Sjaopinga, koji je znao da general nerado ulazi u avion. Ali sve su to bile samo legende, glasine iz beležnica novinara, koji su  ne mogavši da intervjuišu generala zato što on nikoga nije primao bez preporuka nekog važnog lica  intervjusiali radnike fabrike oružja u Iževsku. Mihail Kalašnjikov odgovarao je automatski, uvek istim odgovorom na svako pitanje, služeći se elementarnim engleskim koji je naučio u zrelom dobu i koristio ga kao što se šrafciger koristi za odvrtanje šrafova. Marijano mu je postavljao besmislena i uopštena pitanja u vezi s automatskom puškom, što je bio način da umanji svoju tremu. „Nisam izumeo oružje da 189 

bih na njemu zaradio, već jedino i isključivo u cilju odbrane majčice zemlje u trenucima u kojima joj je to bilo potrebno. Da mogu da se vratim unazad, uradio bih sve isto i živeo bih na isti način. Radio sam čitavog života i moj život je moj rad.“ Ovo je odgovor koji ponavlja kad god ga pitaju za njegovo oružje. Na svetu ne postoji nijedan predmet, organski ili neorgan ski, ni metalna alatka ni hemijski element, koji je doneo više smrti od AK47. Kalašnjikovim je ubijeno više ljudi nego što ih je stradalo od atomske bom be u Hirošimi i Nagasakiju, više nego što ih je umrlo od virusa H iy kuge, malarije, više nego što je masakrirano u svim atentatima islamskih fundamentalista, više od ukupnog broja poginulih u svim zemljotresima koji su potresli zemaljsku koru. Ogromna količina ljudskog mesa koju je nemoguće čak i zamisliti. Samo je jedan stručnjak za marketing, na jednom skupu, uspeo da dâ ubedljiv opis: da bi se zamislio broj ljudi koje je ubila ova automatska puška, trebalo bi napuniti flašu šećerom, okrenuti je i pustiti da zrna padaju iz grlića. Svako zrnce šećera koje bi se u tom slapu izlilo predstavlja žrtvu stradalu od kalašnjikova. AK47 je automatska puška kojom može da se puca u svim uslovima. Ne može da se zaglavi, upotrebljiv je i kad se uprlja zemljom ili natopi vodom, praktičan je za rukovanje, njegov mekani obarač može da povuče čak i dete. Sreću, grešku, nepreciznost, sve ono što spasava život u borbi, sve to kao da briše svojom pouzdanošću AK47, oružje koje sudbini ne ostavlja nikakvu značajnu ulogu. Lak za upotrebu, lako preno siv, puca s efikasnošću koja omogućuje da se ubija bez ikakve obuke. „Može čak i od majmuna da napravi ratnika“, izjavljivao je Kabila, surovi politički lider Konga. U oružanim sukobima poslednjih trideset godina vojske više od pedeset zemalja koristile su kalašnjikov kao svoju pušku za borbena dejstva. Pokolji izvedeni klašnjikovim koje je zabeležila OUN dogodili su se u Alžiru, Angoli, Bosni, Burundiju, Kambodži, Čečeniji, Kolumbiji, Kongu, na Haitiju, u Kašmiru, Mozambiku, Ruandi, Sijera Leoneu, Somaliji, Šri Lanki, Sudanu, Ugandi. Više od pedeset redovnih vojski koristi kalašnjikov, a nemoguće je 190 

napraviti statistiku paravojnih, neformalnih ili gerilskih grupa koje se njime služe. Pod vatrom kalašnjikova stradali su Sadat 1981, general Dala Kjeza66 1982, Čaušesku 1989 Salvadora Aljendea pronašli su u palati Moneda s mecima iz kalašnjikova u telu. Smrti ovih poznatih ljudi kao da su prava istorijska reklama za ovu pušku. AK47 našao se čak i na zastavi Mozambika i još stotinama simbola političkih grupa, od A1 Fataha u Palestini do MRTA67 u Peruu. Kada se pojavljuje na videosnimcima iz brda, Osama bin Laden ga koristi kao jedinstveni simbol pretnje. Bio je pratilac nosiocima svakakvih uloga: oslobod iocima, potlačivačima, vojnicima redovnih vojski, teroristima, otmičarima, specijalcima u predsedničkoj pratnji. Kalašnjikov  je stvorio visoko efikasno oružje, koje se s godinama razvi jalo, oružje koje je imalo osamnaest varijanti i dvadeset dva nova modela napravljena po originalnom nacrtu. O no je pravi simbol liberalizma. Apsolutna ikona. M oglo bi da postane amblem: nije važno ko si, nije važno šta misliš, nije važno odakle dolaziš, nije važno koje si vere, nije važno protiv koga si niti za koga si, dovoljno je da ono što radiš radiš s našim proizvodom. Za pedeset miliona dolara moguće je kupiti oko dvesta hiljada automatskih pušaka. To jest, s pedeset miliona dolara moguće je stvoriti pravu malu vojsku. Sve ono što potire značaj političkih ili pregovaračkih ograničenja, sve što stvara povećanu potražnju i dovodi do ogromne moći, sve to dobija prohodnost na tržištu; i Mihail Kalašnjikov je svojim izumom omogućio svim grupama moći i mikromoći da dobiju svoje vojničko sredstvo. Od izuma kalašnjikova niko ne može da kaže da je poražen zato što nije mogao da dođe do oružja. On je zapravo doveo do potpune jednakosti: oružje za sve, masakri za svakoga. Borba nije više rezervisana samo za voj66General karabinjera Carlo Alberto Dalla Chiesa, istakao se u borbi protiv terorizma u „olovnim godinama“ u Italiji. Ubila ga je mafija u Palermu 1982.  Prim. prev. 67MRTA, Movimiento Revolucionario Tûpac Amaru,  teroristička grupa aktivna u Peruu 19841997. - Prim. prev.

191

ske. Na međunarodnom planu kalašnjikov je uradio ono što su klanovi Sekondiljana uradili na lokalnom nivou, s potpunom liberalizacijom kokaina i davanjem mogućnosti svakome da postane diler, potrošač, trgovac na malo, oslobađajući na taj način tržište isključivo hijerarhijskog i kriminalnog posredovanja. Na isti način, kalašnjikov je svima omogućio da postanu vojnici, čak i deci i krhkim devojčicama; pretvorio je u generale armije ljude koji ne bi bili u stanju da čuvaju stado od deset ovaca. Kupovati oružje, pucati, trošiti ljude i stvari, i ponovo kupovati. Ostalo je tek detalj. Kalašnjikovljevo lice  je vedro na svakoj fotografiji. S istaknutim slovenskim čelom i mongolskim očima koje se, kako stari, sve više pretvaraju u uske proreze. Spava snom pravednika. Odlazi u krevet, možda ne baš srećan, ali svakako vedar, s uredno složenim papučama pod krevetom; čak i kada je ozbiljan, uglovi usana su mu blago uzdignuti, kao na licu Pahuljice u filmu Olovni kovčeg. Smeju se usne, ali ne i lice. Dok gledam portret Mihaila Kalašnjikova uvek se setim Alfreda Nobela, poznatog po nagradi koja nosi njegovo ime, ali je zapravo otac dinamita. Na fotografijama iz godina posle pronalaska dinamita  pošto mu je postalo jasno šta će biti s njegovom mešavinom nitroglicerina i gline  Nobel izgleda veoma zabrinuto, prstima stalno čupka bradu. Možda je to tek moja autosugestija, ali dok posmatram Nobela, izgleda mi kao da njegove visoko podignute obrve i izgubljeni pogled govore samo jedno: „Nisam hteo. Hteo sam da rušim planine, da uklanjam gromade kamena, da dubim tunele. Nisam želeo sve to što se desilo.“ Kalašnjikov, naprotiv, ima večiti izraz vedrine na licu, izgleda kao stari ruski penzioner, s mnogo sećanja. Možeš da ga zamisliš kako uz votku priča o nekom prijatelju s kojim je proveo ratne godine ili mrmlja kako se kao mlad u krevetu satima nije umarao. Ako se nastavi dečija igra nagađanja, lice Mihaila Kalašnjikova kao da kaže: „Sve je u redu, to nije moj problem, ja sam samo izumeo automatsku pušku. Kako je drugi koriste, to se mene nimalo ne tiče.“ Kao nekakva odgovornost ograničena unutar sopstvenog postojanja, oivičena jedino sopstvenim delom. Ono što je tvoja ruka uradila 192 

pripada tvojoj savesti. Verujem da je ovo jedan od činilaca koji su od generala, i bez njegove volje, stvorili ikonu klanova čitave planete. Mihail Kalašnjikov nije trgovac oružjem, on nema nikakvu ulogu u pregovorima oko kupovine automatske puške, nema ni politički uticaj, niti ima harizmatičnu ličnost, ali u sebi nosi svakodnevni imperativ čoveka tržišnog doba: radi on o što moraš da bi pobedio, ostalo te se ne tiče. Marijano je nosio ranac prebačen preko ramena i dukse ricu s kapuljačom: sve su to bili predmeti marke Kalašnjikov. General je investirao na raznim poljima i gradio je sebe kao talentovanog poslovnog čoveka. N iko nije mogao više od njega da profitira na tom toliko poznatom imenu. Tako je jedan nemački biznismen počeo da proizvodi odeću robne marke Kalašnjikov, a generalu se dopalo da distribuira svoje prezime, pa je investirao čak i u jedno preduzeće za proizvodnju aparata za gašenje požara. Marijano je nastavljao da priča, zatim je naglo zaustavio video i istrčao iz bara. Otvorio je ge pek automobila i izvadio vojnički kofer, a onda ga stavio na šank. Mislio sam da je potpuno poludeo u toj svojoj mistici kalašnjikova. Uplašio sam se da nije proputovao pola Evrope s automatskom puškom u gepeku koju sada hoće svima da pokaže. Umesto toga, on iz tog vojničkog kofera izvadi jedan mali kristalni kalašnjikov napunjen votkom. Boca je bila baš kič, sa zatvaračem na vrhu cevi. A svi barovi u okolini Averse za koje je nabavljao Marijano posle njegovog puta imali su u ponudi votku kalašnjikov. Već sam zamišljao kako se ta kristalna reprodukcija šepuri iza leđa šankera između Teverole i Mondragonea. Marijanov video bližio se završetku, oči su me prilično bolele  jer sam stalno treptao da ublažim krat kovidost. Ali poslednji prizor zaista se nije m ogao propustiti. Dvoje staraca na kućnom pragu, s papučama na nogama, p ozdravljali su mladog gosta mašući rukom, s ostacima mocarele u uglu usana. Oko mene i Marijana u međuvremenu se okupila grupica dečaka koji su povratnika s ovo g puta posmatrali kao izabranog, kao heroja tog susreta. Nekoga ko je upoznao Mihaila Kalašnjikova. Marijano me pogleda s izrazom bliskosti 193 

koju nas dvojica nikada nismo delili. Skinuo je gumicu s fo tografija i po čeo da prebira po njima. Pošto je prelistao desetak fotografija, izvuče jednu iz svežnja: „Ova je tvoja. Nemoj posle da kažeš da ne mislim na tebe.“ Na portretu starog generala bila je posveta ispisana crnim flomasterom: „To Roberto Saviano with Best Regards M. Ka lashnikov“. U međunarodnim instituima za ekonomska istraživanja stalno se poslužuju razni podaci. Proizvode se kao dnevni obroci za novine, časopise, političke stranke. Slavni „big mek indeks“, na primer, procenjuje razvijenost zemlje po tome kolika je cena ovog hamburgera u Mekdonaldsovim   restoranima. Analitičari koji rade na proceni ljudskih prava uzimaju kao polaznu osnovu cenu po kojoj se prodaje kalašnjikov. U zemljama u kojima je ovo oružje jeftino ugrožena su ljudska prava, pravna država je zahvaćena gangrenom, a sistem soci jalne ravnoteže je u raspadanju. U zapadnoj Africi kalašnjikov se može kupiti za pedeset dolara. U Jemenu je moguće naći korišćene AK47, iz druge i treće ruke, čak i za šest   dolara. Zbog prisustva u istočnim zemljama, zbog toga što drže šapu na zalihama oružja socijalističkih zemalja u raspadanju, upravo su klanovi Kazerte i Napulja, pored bandi s Kalabrije, s ko jima su inače u stalnom kontaktu, postali najbolji pregovarači trgovaca oružjem. Kamora  koja drži krupan komad međunarodnog tržišta oružjem  određuje cene kalašnjikova, postajući na taj način posredno procenitelj stanja ljudskih prava na Zapadu. Kao da isušuje nivo prava, polako, sa svakom kapljicom koja pada u kateter. Francuske i američke kriminalne grupe koristile su M l6 Judžina Stonera, glomaznu, tešku i nepraktičnu jurišnu pušku američkih marinaca; pušku koja mora da se podmazu je, čisti, da se ne bi zakočila u ruci; na Sicilji i u Kampaniji, od Činizija do Kazal di Prinčipea, kalašnjikovi su već osamdesetih godina išli iz ruke u ruku. Godine 2003, na osnovu izjava jednog svedoka saradnika  Rafaelea Spinela iz klana Đenoveze, koji je držao Avelino i provinciju  saznalo se o vezama ba 194 

skijske Eté i Kamore. Klan Đenoveze je u savezu s klanom Kava iz Kvindičija i s porodicama iz provincije Kazerta. Nije to ni previše istaknut klan, pa ipak je bio u stanju da obezbedi oružje za jednu od glavnih oružanih evropskih grupa, koja je u tridesetogodišnjoj borbi dolazila do oružja različitim kanalima. Ali klanovi Kampanije imali su poziciju privilegovanih pregovarača. Dvojica pripadnika Ete, militantni Baskijci Hoze Migel Areta i Grasija Moriljo Tores pregovarali su s klanovima Kampanije  kako se navodi u istrazi napuljskog Tužilaštva iz 2003  deset dana u apartmanu jed nog hotela u Milanu. Oko cene, kanala prebacivanja, preuzimanja. Na kraju su postigli dogovor. Eta je slala kokain preko svojih pripadnika, a zauzvrat je dobijala oružje. Izgleda da je Eta kontinuirano snižavala cenu kokaina do kojeg je dolazila zahvaljujući vezama s kolumbijskim gerilskim grupama i da je na sebe preuzimala troškove i odgovornost za isporuku robe u Italiji: sve to da bi održala odnose s kartelima Kampanije, možda jedinim koji su bili u stanju da isporuče čitave arsenale oružja. Ali Eta nije tražila samo kalašnjikove. Tražila je i teško naoružanje, snažne eksplozive i, pre svega, raketne bacače. Odnosi između Kamore i gerilaca oduvek su bili veoma plodonosni. Čak i u Peruu, drugoj otadžbini napuljskih nar kobosova. Godine 1994. Napuljski sud uputio je peruanskim vlastima molbu za sprovođenje istrage posle ubistva desetak Italijana u Limi. Istraga je trebalo da otkrije odnose koje su napuljski klanovi  preko braće Rodrigez  održavali s MRTA. Gerilcima s crvenobelom maramom vezanom u obliku trou gla preko lica. I oni su pregovarali s klanovima, čak  i oni. Koka u zamenu za oružje. Godine 2002. uhapšen je Frančesko Ma ljuolo, advokat koga optužnica povezuje s klanom Macarela, moćnom porodicom iz napuljske četvrti San Đovani a Tedu čo, s kriminalnom ispostavom u gradu Napulju, u četvrtima Santa Lučija i Forčela. Više od dve godine pratili su poslove koje je obavljao na relaciji EgipatGrčkaEngleska. Jedan od prisluškivanih telefonskih poziva stigao je iz Mogadiša, iz vile generala Aidida, gospodara somalskog rata koji je sukobima s bandama Alija Mahdija pretvorio Somaliju u raskomadano 195 

i trulo telo koje treba sahraniti zajedno s toksičnim otpadom polovine Evrope. Istraga o odnosima između klana Macarela i Somalije nastavila se u raznim pravcima, i svakako da je šverc oružja postao glavni pravac kojim se kretala. Čak i gospodari rata pretvaraju se u sluge pred potrebom da nabave oružje od klanova Kampanije. U martu 2005. neverovatna količina oružja pronađena je u mestu Sant’Anastazija na obroncima Vezuva. Do ovog otkrića došle se delom slučajno, a delom krivicom samih švercera koji su se potukli nasred ulice jer se naručioci i prevoznici nisu dogovorili oko cene. Kada su stigli karabinjeri i skinuli pregrade u unutrašnjosti kamioneta parkiranog nedaleko od mesta tuče, pronašli su jedan od najvećih pokretnih ma gacina oružja koji su ikada videli. U njemu su se nalazili automati uzi, s kompletom od četiri magacina, sedam okvira i sto dvanaest metaka kalibra 380, automati ruskog i češkog porekla koji mogu da ispale rafalno devetsto pedeset metaka u minutu. Polukorišćeni, dobro podmazani, s netaknutim serijskim brojem, automati samo što su dovezeni iz Krakova. Devetsto pedeset metaka u minutu je bojna snaga američkih helikoptera u Vijetnamu. Oružje koje je moglo da pokosi čitave odrede ljudi i tenkova, a ne borbene jedinice porodica Kamore iz oblasti Vezuva. Raspoloživost oružja postaje tako  još jedna u nizu mogućnosti za hvatanje poluga realne moći Levijatana koji autoritet nameće i potencijalom za vršenje nasilja. U magacinima oružja nađene su bazuke, ručne bombe, protivtenkovske mine, automatsko naoružanje, ali čini se da se koriste isključivo kalašnjikovi, uziji i pištolji. Sve ostalo je deo rezerve koja služi za građenje vojne moći, tek kao spoljna demon,racija sile. Ovim ratničkim potencijalom klanovi se ne suprotstavljaju legitimnoj sili države, već nastoje da sami steknu monopol nad upotrebom sile. U Kampaniji ne posto ji opsesija za polaganjem oružja, kao što je to slučaj s kla novima Koza nostre. Oružje predstavlja direktan produžetak ovladavanja kapitalom i teritorij ama, produžetak konkurentske borbe između grupa moći u usponu i drugih porodica.  To je kao da poseduju ekskluzivno pravo na koncept nasilja, 196 

na samu suštinu nasilja, na sredstva za nasilje. Nasilje postaje njihova teritorija i onaj ko ga sprovodi prilagođava se njihovoj moći, moći Sistema. Klanovi su čak izumeli i nova oružja, sami pripadnici klanova su ih osmislili, projektovali i proizveli. U Sant’Antimu  severno od Napulja  policijski agenti pronašli su 2004. godine u rupi u zemlji pokrivenoj korovom jednu neobičnu pušku, uvijenu u impregnirano platno natopljeno uljem. Bila je to neka vrsta smrtonosne puške „uradisam“, koja se na tržištu može kupiti za dvesta pedeset evra: sitnica, u poređenju s poluautomatskim oružjem koje u prošeku košta dve hiljade petsto evra. Pušku klanova čine dve cevi koje mogu da se odvoje, a sastavljene predstavljaju ubojiti kratež, koji se može puniti mecima ili krupnom sačmom. Napravljena  je po uzoru na pušku igračku iz osamdesetih godina koja je ispaljivala loptice za pingpong pri brzom trzaju kundaka, čime se oslobađala opruga unutar cevi. Spada u vrstu pušaka igračaka zvanih „pimpamperi“, kojima su se hiljade dece u Italiji igrale rata. Ali po tome, baš po tom modelu igračke, napravljeno je ono što ovde jednostavno nazivaju „cevka“. Čine je dve cevi od kojih je jedna većeg prečnika, dužine četrdesetak centimetara, s drškom na završetku. Unutra je zavaren krupan metalni zavrtanj, čiji vrh služi kao zatvarač. Drugi deo čini cev manjeg prečnika, u koju staje metak kalibra 20, i ima dršku sa strane. Neverovatno jednostavno i zastrašujuće efikasno. Prednost ovakvog oružja je što ne stvara nikakve komplikacije posle upotrebe: napadači ne moraju da beže i da uništavaju oružje. Dovoljno je da se dva dela razmontiraju, i puška postaje tek bezazlena cev koja ne izaziva sumnju pri mogućem pretresu. Pre ove akcije, čuo sam za tu pušku od jednog ubogog ne srećnika, pastira, jednog od onih ispijenih italijanskih seljaka koji još îapasaju svoje stado po livadama ispod nadvožnjaka autoputeva i oko kasarni na periferijama. Često je ovaj pastir nalazio svoje ovce raspolućene, ali pre bi se reklo da su bila raznesena, a ne raspolućena ta mršava tela napuljskih ovaca kojima se vide rebra ispod kože, ovaca koje pasu travu punu dioksina i zato im trule zubi a vuna postaje siva. Pastir je mislio 197 

da je to neko upozorenje, provokacija njegovih jadnih konkurenata s bolesnim stadima. Nikako da shvati. A u stvari su konstruktori „cevke“ isprobavali na sitnoj stoci jačinu oružja. Ovce su bile najbolja meta da procene snagu ispaljenog metka i kvalitec oružja, što bi se videlo po tome koliko je pogođena ovca odskočila u vazduh i po tome da li bi je pogodak razneo, kao metu u nekoj videoigrici. Pitanje oružja duboko je skriveno u utrobi ekonomije, zatočeno u kanceru ćutanja. Italija na oružje troši dvadeset sedam milijardi dolara. Više novca od Rusije, dvostruko više od Izraela. Rang listu je napravio Međunarodni institut za mirovne studije iz Stokholma, SIPRI.68 Ako se pak ovim podacima legalne ekonomije pridruže podaci EURISPES69a, prema kojima zarada od trgovine oružjem u rukama Kamore, Ndrange te, Koza nostre i Svete ujedinjene krune iznosi tri milijarde i trista miliona, onda to znači da se, na tragu oružja kojim raspolažu država i klanovi, stiže do tri četvrtine ukupne količine oružja u opticaju na polovini planete. Kartel Kazalea je jedina poslovnokriminalna grupa u stanju da na međunarodnom planu bude pregovarač ne samo s oružanim grupama nego i s čitavim vojskama. Za vreme engleskoargentinskog rata za Foklande, 1982, Argentina se suočavala sa svojim najmračni jim periodom ekonomske izolacije. Tako je Kamora ušla u poslove s argentinskom odbranom, postavši levak za doturanje oružja, koje im inače niko ne bi prodao zvaničnim putem. Klanovi su se spremili za dugo ratovanje, a umesto toga, sukob je počeo u martu, a u junu mu se već nazirao kraj. Malo pucanja, malo m tvih, slaba potrošnja. Rat koji je koristio više političarima nego biznismenima, više diplomatiji nego ekonomiji. Klanovima iz Kazerte nije se isplatilo da rasprodaju oružje i ostvare trenutnu zaradu. Na dan proglašenja završetka sukoba engleske tajne službe uhvatile su telefonski razgovor na relaci68 SIPRI  Stockholm International Piece Research Institute.  Prim. prev. ®EURISPES, italijanski Institut za političke, ekonomske i društvene studije.  Prim. prev.

198 

 ji Argentina  San Čiprijano d ’Aversa. Samo dve rečenice, koje ipak veoma dobro ilustruju moć porodica Kazerte i njihovu diplomatsku veštinu: „Halo?“ „Da.“ „Rat je gotov, šta da radimo?“ „Ništa ti ne brini, biće još ratova...“ Mudrost moći ima u sebi strpljenje koje često ni najveštiji preduzetnici nemaju. Klan Kazalea je 1977. pregovarao oko kupovine tenkova, a italijanske tajne službe prenele su vest da se jedan razmontirani leopard spreman za transport nalazi na stanici u Vila Liternu, u kampanijskoj provinciji Kazerti. Ka mora je dugo upravljala ilegalnim tržištem tenkova leopard. U februaru 1986. uhvaćen je telefonski razgovor u kome se kaže da predstavnici klana Nuvoleta pregovaraju o kupovini nekih leoparda s tadašnjom Istočnom Nemačkom. I pored smene šefova, klanovi Kazalea su na međunarodnom planu ostali referentni ne samo za grupe nego i za čitave vojske. U jednom izveštaju SISMI70ja i kontraobaveštajne službe u Veroni iz 1994. navodi se da je Željko Ražnatović, poznatiji pod imenom „tigar Arkan“, održavao kontakte sa Sandokanom Skjavo neom, vođom klana Kazalea. Arkan je ubijen 2000, u jednom beogradskom hotelu. Bio je jedan od najsurovijih ratnih zločinaca, koji je u svojim pohodima sravnio sa zem ljom mnoga muslimanska sela u Bosni, osnivač nacionalističke formacije Srpska dobrovoljačka garda. Dva tigra su stupila u savez. Arkan je tražio oružje za svoje vojnike, a naročito da mu se om ogući probijanje embarga nametnutog Srbiji tako što bi kapital i oružje ulazili u zemlju pod plaštom humanitarne pomoći: montažnih bolnica, lekova i medicinske opreme. Prema izveštaju SISMIja, sva ova oprema  ukupne vrednosti od nekoliko desetina miliona dolara  plaćena je iz Srbije sredstvima 70SISMI, Servizio per le Informazioni e la Sicurezza militare,  In formativnobezbednosna vojna služba, italijanska vojna tajna služba.  Prim. prev.

199 

u iznosu od osamdeset pet miliona dolara, skinutim s računa  jedne austrijske banke. Taj novac je prebačen organizaciji koja  je bila u savezu sa srpskim klanovima i klanovima Kampanije, a imala je zadatak da od raznih preduzeča naručuje robu koja će biti isporučena kao humanitarna pomoć i plaćena novcem iz nezakonitih aktivnosti, obavljajući na taj način pranje novca. I upravo ovde na scenu stupaju klanovi Kazalea. Oni su u svrhu pranja novca stavili na raspolaganje preduzeća, prevozna sredstva, proizvode. Prema navodima ovog izveštaja, Arkan je preko svojih posrednika tražio intervenciju klanova Kazalea da bi ućutkao albanske mafijaše koji su mogli da ugroze njegov finansijski rat, nadirući s juga ili blokirajući šverc oružja. Klanovi Kazalea su smirili svoje albanske saveznike, dali Arkanu oružje i omogućili mu da mirno ratuje. Zauzvrat su preduzet nici klana kupili preduzeća, firme, prodavnice, poljoprovred na gazdinstva, farme po veoma povoljnim cenama i italijanska preduzeća nikla su na pola teritorije Srbije. Pre ulaska u pakao rata, Arkan se obratio Kamori. Ratovi se, od južne Amerike do Balkana, vode kandžama porodica Kampanije.

200 

 Armirani beton

Dugo nisam bio u mestu Kazal di Principe. Ako se Japan smatra otadžbinom borilačkih veština, Australija otadžbinom surfa, Republika Sijera Leone o tadžbinom dijamanata, on da je  prestonica poslovne moći K amore Kazal di Principe. U provinciji Napulja i Kazerte i sama činjenica da neko potiče iz Kaza lea predstavlja svojevrsnu garanciju im uniteta, kao d a je čovek nešto više od sebe samog, kao da direktn o proističe iz suro vosti kriminalnih grup a Kazerte. G arantovano mu je poštovanje, izaziva nek u vrstu u ro đen og straha. Č ak je i Benito Musolini želeo da ukloni ovaj žig porekla, ovaj zločinački oreol, pa je dve op štine , San Č iprijan o d ’Aversa i Kazal di Principe, n azvao Albanova.71 Da bi osvanula i nova zo ra pravde, poslao je tam o veliki broj karabinjera zadužen ih za rešavanje problem a „ognjem i mačem“. Danas je od imena Albanova ostala sam o troš na stanica Kazalea. Č ovek može ud arati bokserski džak satima, provo diti po  podneva ispod šipke za tegove i razvijati grudi, gutati table  pilula od kojih m u rastu mišići, ali ako im a pravi akcenat i izražajnu gestikulaciju, to je kao da ima snagu koja bi odjednom oživela sva tela što leže na zemlji pokrivena čaršavom.  Neke stare izreke u ovom kraju dobro opisuju ubitačnu snagu izvesne mitologije nasilja: „U Kamoru se ulazi, ali za ulazak u klanove Kazalea se rađa.“ Ili kao kad se u svađi, dok traje izazivanje pogledima, trenutak pre nego što polete pesnice i 11Albanova, ital. nova zora. -Prim.prev.  201

sevnu noževi, objavi sopstveni životni moto: „Život i smrt za m ene su isto!“ Ponekad sopstveno poreklo, m esto iz koga po tičeš, mogu da ti budu korisni, da posluže kao nešto što nosi od ređ en u draž; tada se ne protiviš tom e što te poistovećuju sa slikom nasilja, ako ti je po trebno da to iskoristiš kao pretnju.  Nekada možeš dobiti jeftiniju bioskopsku kartu ili kupiti nešto na veresiju u prodavnici koja inače to ne dopu šta. Ali tvoje mesto porekla može da utisne žig toliko jakih predrasuda da te prođe svaka volja da objašnjavaš kako nisu svi u Kamori, kako nisu svi kriminalci, da su oni ipak u manjini, i tada sebi olakšaš time što kažeš da si iz nekog susednog mesta, koje nije „obeleženo“ i ne izaziva asocijacije na povezanost s kriminalom: umesto Sekondiljano govoriš Napulj, umesto Kazal di Principe, Aversa ili Kazerta. Č ovek se stidi ili pak po nosi u zavisnosti od trenutka, situacije, kao što se oblači odelo za odgovarajuću priliku, samo što u stvari odelo odlučuje kada će obući čoveka. Korleone, u poređ en ju s m estom Kazal di Principe, izgleda kao grad koji je smislio Volt Dizni. Kazal di Principe, San Ci  prijano d ’Aversa, Kazapezena. Teritorija s manje od sto hiljada stanovnika, ali s hiljadu dvesta osu đen ih p o članu 416 bis72 za krivično delo saučesništva u m afijaškom udruživan ju i s m nogo onih protiv kojih se vodi istraga ili su osuđeni za sauče sništvo u aktivnostima organizovanog kriminala. Ovu zemlju odavno pritiska tere t po rod ica Kamore, nasilnog i surovog građanskog staleža, čiju brutalnu i moćnu avangardu predstavlja klan. Klan Kazalea  čije ime potiče upravo od m esta Kazal di Principe  savez je koji objedinjuje sve poro dice povezane s Kamorom u provinciji Kazerta, od kojih svaka uživa autonomiju u okviru saveza: po rodic e koje po tiču iz m esta Kastelvol turno, Vila Literno, Gričinjano, San Tamaro, Č eza, sve do Vila di Brijana, Mondragonea, Karinole, Marčanizea, San Nikola la Strade, Kalvi Rizorte, Lušana i još mnogih drugih. Svako mesto ima svog šefa zone, a svi su oni deo mreže klana Kazalea. 72 Član italijanskog Krivičnog zakonika koji se odnosi na saučesništvo u aktivnostima organizovanog kriminala. - Prim. prev.  202

An tonio B ardelino, ro do načelnik po rod ica klana, prvi je u Italiji shvatio da će na d ug oro čnom pla nu kokain u znatnoj m eri  potisnuti heroin. Pa ipak, za Koza nostru i m noge porodice Kamore, heroin je još uvek vodeća roba. Osamdesetih godina h eroino m ani su i dalje smatrani pravim rudnicim a zarade, dok se na kokain gledalo kao na drogu elite. Antonio Bardelino shvatio je, međutim, da će velikim delom tržišta ovladati droga koja ne obara za kratko vreme i može da se služi kao aperitiv građanskoj klasi, a ne kao o trov otpadn icima o d dru štva. Tako je osnovao uvoznoizvozno preduzeće za trgovinu ribljim brašnom, koje je iz Južne Amerike uvoženo u oblast Averse. Riblje brašno je u stvari bilo pomešano s tonama kokaina. Obrađeni heroin Bardelino je slao čak u Ameriku i to D žonu Gotiju,73 uba cujući d rog u u filtere a parata za espreso kafu. Jed no m je američko Od eljenje za bo rbu protiv narkotika  preseklo p u t količini od šezdeset sedam kilograma heroina, ali za bosa San Ciprijana d’Averse to nije bio nikakav poraz.  Nekoliko dana kasnije poslao je p oruku Gotiju: „Šaljemo d u  plo drugim kanalima.“ Iz okoline Averse potiče karte l koji se suprotstavio Kutolu, a surovost tog rata i danas je upisana u genetski ko d klanova Kazerte. O sam desetih godina p oro dice vezane za Kutola likvidirane su u nekoliko izuzetno okrutnih oružanih napada. Porodica Di Mateo, koju su činila četvorica muškaraca i četiri žene, ubijena je u roku od nekoliko dana. Klan Kazalea p oš ted eo je samo osm ogo dišnjeg dečaka. Ubijeno je sedam članova po rod ice Simeone, gotovo istovremeno. Tog jutra po rodic a je bila živa, n a bro ju i u p un oj snazi, a iste noći nije ih više bilo. Masakrirani su. U mestu Ponte Anikino  m arta ‘82  pripad nici klana Kazalea su na jedan brežuljak  postavili puškomitraljez, od onih koji se koriste u rovovim a, i otvorili vatru, ubivši četvoricu Kutolovih pristalica. Antonio Bardelino bio je p ripad nik Koza nostre, u vezama s Tanom Bad alamentijem, ortako m i prijateljem Tomaza Buše 73 John Gotti - bos američke Koza nostre, uhapšen 1992, umro 2000. Bio je među najvećim narkotrgovcima kokainom. - Prim.  prev.  203

te, s kojim je zajednički pose dovao vilu u Južnoj Americi. Kada  je kla n Korleone počistio moć tandem a BadalamentiB ušeta,  pokušali su da uklone i Bardelina, ali bezuspešno. Sicilijanci su, u prvoj fazi uspona Nove organizovane Kamore, pokušali da u klone čak i Rafaelea Kutola. Poslali su ubicu Mima Bru na trajektom iz Palerma, ali ovaj je ubijen čim je izašao iz luke. Koza nostra se prem a klanu Kazalea oduvek odno sila s nek om vrstom uvažavanja i potčinjenosti, ali kada je 2002. klan Kazalea ubio Rafaelea Lubrana  bosa m esta Pinjataro M ađore  blizu Kapue  koga je u redove Koza nostre prim io direktno Toto Riina, mnogi su se uplašili početk a krvavih ob računa. Secam se kada je da n p osle nap ada jeda n prodavač novina pove rio svoja strahov anja mušteriji koja je kupovala lokalni dnevni list: „Ako nam ovde dođu čak i Sicilijanci, neće biti mira tri godine.“ „Koji Sicilijanci? Mafijaši?“ „Da, mafijaši.“ „Ti mogu sam o da kleknu ispre d klana Kazalea i da cuclaju. Samo to m ogu, d a im po pu še i tačka.“  Na m ene je naročit utisak ostavila jedna izjava o sicilijanskim mafijašima koju je dao K armine Skjavone, pok ajnik iz redova klana Kazalea, u intervjuu 2005. Govorio je o Koza nostri kao o organizaciji potčinjenoj političarima, nesposobnoj da razmišlja logikom poslovanja kao pripadnici Kamore iz oblasti Kazerte. Po Skjavoneu, mafija je htela da se nametne kao antidržava, a to n e priliči poslovnim ljudima. Ne postoji pa radigma državaantidržava. Samo teritorija na kojoj se posluje, sa, preko ili bez države: Mi smo živeli s državom. Za nas, država je morala da  postoji i m orala je da bude baš takva kakva je bila, samo što smo mi gajili drugačiju filozofiju od Sicilijanaca. Riina je došao iz te ostrvske i brdske pu stare, da ne kažem d a je ceo život čuvao ovce, m i smo p rešli ta ograničenja, h teli smo da živimo s državom. Ako bi nas neko iz države sprečavao u nečemu, nalazili smo nekog drugog ko će nam izaći u su  204

sret. Ako je taj n ek o političar, n ism o glasali za njega, ako je nek o iz institucija nalazili smo već način da ga zaob iđem o. Karmine Skjavone, rođak bosa Sandokana, prvi je odškri nuo vrata poslova klana Kazalea. Kad je izabrao da sarađuje s pravdom , njegova ćerka Đ uzep ina osudila ga je strašnom  presudom , m ožda čak i težom nego što bi bila sm rtna kazna. Poslala je no vinam a svoju razjarenu izjavu: „On je veliki prevarant, lažov, bednik i licemer koji je prodao svoje neuspehe. Životinja. Nikad mi nije bio otac. Ja čak ni ne znam šta je Kamora.“ Preduzetnici. Tako sebe nazivaju pripadnici Kamore iz Kazerte: oni su samo preduzetnici. Klan koji čine nasilni poslovni ljudi, menadžeri ubice, vlasnici zemlje i građevinski  preduzim ači. Svako od njih im a svoje naoružane bande, a m eđu sob no se ud ružu ju p reko interesa u svim ekonom skim sferama. Snaga klana Kazalea oduv ek je bila u tom e što su radili s velikim količinama dro ge a da nisu imali po treb u da stvaraju lokalno tržište. Veliko tržište Rima je njihova polazna tačka za trgovinu narkoticima, ali je za njih mnogo veći značaj imalo  posredovanje u kupoprodaji velikih količina. Dokum enti Parlam entarne istražne kom isije za mafiju iz 2006. ukazu ju da su oni nabavljali drogu za porodice Palerma. Stupanje u savez s nigerijskim i albanskim klanovima om ogu ćilo im je d a se oslo bode direktnog upravljanja rasturanjem droge i narkobizni som. Sklopljeni sporazumi s nigerijskim klanovima Lagosa i Benina, savezništva s mafijaškim p orod icam a Prištine i Tirane, dogovori s ukrajinskim mafijašima Lavova i Kijeva, oslobodili su klan Kazalea bavljenja kriminalnim aktivnostima prvog reda. Istovremeno, klan Kazalea uživao je povlašten tretm an u investicijama u istočne zemlje i poslovima kupovine kokaina od m eđ un aro dn ih dilera s bazama u Nigeriji. Nove vođe, novi ratovi, sve se to do go dilo p osle zatiranja klana Bardelino, od koga i po činje p red uz etnička snaga Kamore n a ovoj teritoriji. Pošto je d ostigao p o tp u n u prevlast u svim legalnim i nelegalnim ekonomskim sferama, od šverca narkotika do građevin 205

skih poslova, Antonio Bardelino se preselio u Santo Domingo, gde je zasnovao novu porodicu. Južnoameričkoj deci dao je ista im ena kao i svojoj deci u San Č iprijanu, što je bio jednostavan i praktičan način da se ne zbunjuje. Njegovi najodaniji ljudi držali su uzde klana kod kuće. Izašli su nepovređeni iz rata s Kutolom, razgranali su svoja preduz eća i stekli autoritet, svuda su se proširlil, u severnoj Italiji i u inostranstvu. Mario Jovine, Vinčenco de Falko, Frančesko Skjavone Sandokan, Frančesko B idonjeti Ponoćni Debeljko, Vinčenzo Cagarija bili su vođe saveza Kazalea. Početkom pretposlednje decenije XX veka Ponoćni Debeljko i Sandokan bili su zaduženi za oružana dejstva, ali su istovremeno bili i preduzetnici s interesima u svim oblastima, našavši se već tada u poziciji da upravljaju og rom no m višeglavom nem ani saveza. Smatrali su da je Mario Jovine, bos previše vezan za Bardelina, smetnja sticanju autonomije. Tako su sproveli jednu tajnu, ali politički efikasnu strategiju. Iskoristili su sirovost diplomatije Kamore na jedini način koji je m ogao da im obezb edi ostvarenje ciljeva: izazvali su rat unu tar bratstva. Prema ispovesti Karminea Skjavonea, dvojica bosova priti sli su Antonija Bardelina da bi ga naterali d a se vrati u Italiju i eliminiše Mirnija Jovinea, Marijevog brata, koji je im ao fabriku nameštaja i nije formalno održavao veze s Kamorom, ali je, kako su tvrdila dvojica bosova, previše p uta odigrao ulogu po verenika karabinjera. Da bi ubedili bosa, ispričali su mu da je čak i Mario sprem an da žrtvuje brata kako bi sačuvao m oć klana. Bardelino je p ustio da ga ub ed e i nared io je da ubiju Mirnija, što se i dogo dilo dok je išao na po sao u svoju fabriku nameštaja. Odmah posle napada Ponoćni Debeljko i Sandokan izvršili su pritisak na Marija Jovinea da bi likvidirao Bardelina, rekavši da se usudio da mu ubije brata bez ikakvog povoda, zbog pu kih glasina. Ova dvostruka igra uspela je da ih okrene  jednog protiv drugog. Tako su počeli da se organizuju. Bar delinove pristalice su se listom složile da eliminišu šefa nad šefovima, čoveka koji je pre svih u Kampaniji stvorio sistem kriminalnoposlovne dominacije. Bosa su ubedili da se preseli iz Santo D om inga u svoju vilu u Brazilu. Rekli su m u da mu je  206

Interpol za petama. U Brazilu ga je 1998. posetio Mario Jovi ne, d a se navodno dogovore oko poslova predu zeća za uvoz i izvoz ribljekokainskog brašna. Jed no g po po dn ev a Jovine je  pošto u pantalonam a nije mogao da na đe pištolj  uzeo ma colu i rascopao lob anju Bardelinu. Sahranio ga je u ru pi koju  je iskopao na nekoj brazilskoj plaži, ali te lo nije nikada pro nađeno, te se tako rodila legenda da Antonio Bardelino u stvari i dalje uživa u svom bogatstvu na nekom južnoameričkom ostrvu. Pošto je operacija izvršena, bos je odmah telefonirao Vinčencu de Falku da m u saopšti vest i da zeleno svetio za ubi janje Bardelinovih pristalica. Paride Salcilo, Bardelinov sestrić i istinski naslednik na teritoriji, pozvan je na samit svih vo đa iz kartela Kazalea. Svedok sarad nik Karmine Skjavone pripov eda da su ga postavili u čelo stola, kao Bardelinovog predstavnika. Onda ga je Sandokan napao i počeo da ga davi, dok su ga njegov rođak i imenjak poznat kao Debeljko i još dvojica  prip adnika klana, Rafaele Dijana i Đ uzepe Katerino, držali za ruke i noge. Mogli su da ga ubiju pištoljem ili ubodom noža u stomak kao što su to radili stari bosovi. Običaj je međutim nalagao Sandokanu da ga ubije golim rukama, kao što stare svrgnute vladare ubijaju novi. Od kada je 1345. Andrija Ugarski zadavljen u Aversi u zaveri koju je predvodila njegova žena Jovana I i napuljski plemići na čelu s Karlom Dračkim koji je  pretendovao na napuljski presto , u Aversi je davljenje posta lo simbol nasleđivanja prestola, nasilne smene vladara. Sandokan je trebalo d a pokaže svim bosovima da je on naslednik, da  je on, po pravu surovosti, novi vođa Kazalea. Antonio B ardelino stvorio je složen sistem vlasti i poslovne  jedinice rođene po d njegovim okriljem nisu još zadugo mogle da se zadrže u okvirima poslovanja koje je on vodio. One su dosegle svoju zrelost, bilo im je potreb no da iskažu sopstvenu moć, da se oslobode hijerarhijskih stega. Tako je Sandokan Skjavone po stao vođa. Uspostavio je izuzetno efikasan sistem  p o tp u n o zavisan od njegove porodice. Brat Valter koordin irao  je oružane akcije, rođak Karmine poslo vni i finansijski deo, rođak Frančesko izabran je za gradonačelnika Kazal di Prinči  pea, a rođak Nikola postao je odbornik za finansije. Bili su to  207 

značajni koraci ka učvršćivanju na vlasti u tom mestu, što je izuzetno značajno u fazi uspona. Sandokanova vlast učvrstila se prvih godina i zahvaljujući njegovim značajnim političkim vezama. Zbog sukoba sa starom Demohrišćanskom partijom, u Kazal di Prinčipeu su klanovi 1992. podržali Liberalnu ita lijansku partiju koja je doživela najveći skok u svojoj istoriji: imali su najpre jedva jedan pro cen at glasova, a nak on po drške klanova zadobili su poverenje trideset posto glasača. Ali svi ostali na značajnim položajima u okviru klana protivili su se Sandokanovoj apsolutnoj vlasti. Naročito porodica De Falko, koja je umela da na svoju stranu privuče karabinjere i policajce, poslovne i političke grupe. Godine 1990. vođe klana Kazalea sastajale su se više puta. Na jedan od tih sastanaka  pozvan je i Vinčenco de Falko zvani Begunac. Bosovi su hteli da ga likvidiraju. On se, međutim, nije pojavio. Umesto njega došli su karabinjeri i pohapsili sve prisutne. Godine 1991. Vinčenco de Falko je izrešetan u svojim kolima. Policija ga je  pronašla s glavom klonulom na grudi, dok je sa stereouređaja u kolima, odvrnutog do daske, dopirala Modunjova muzika. Posle ovog ubistva usledio je rascep između svih po rod ica saveza Kazalea. S jed ne strane bile su po rod ice bliske tan dem u SandokanJovine: Cagarija, Reča, Bidonjeti, Katerino; s druge,  porodice bliske De Falkovima: Kvadrano, La Tore, Luize, Salci lo. Na sm rt Beg unca D e Falkovi su odgovorili ubistvom Marija Jovinea u Kaškaišu, u Portugalu, 1991. Izrešetali su ga mecim a dok se nalazio u telefon skoj kabini. Jovineo va sm rt otvorila je  p rosto r za Sandokana Skjavonea. Sledile su četiri godine rato vanja, krvoprolića, četiri godine ne pre stan og ubijanja izm eđu  porodica bliskih Skjavoneu i onih bliskih De Falkovima. G odine tok om kojih su se savezi raskidali, klanovi prelazili s jedne na dru gu stranu tab ora, a istinsko rešen je nije se naziralo, već se sve svodilo na p od elu teritorije i vlasti. Sandokan je postao simbol pobede svog kartela nad ostalim porodicama. Kasnije su svi njegovi neprijatelji postali njegovi saveznici. Cement i narkobiznis, reketiranje, usluge prevoza, otpaci i monopol u trgovini i nam etan ju isporučilaca. To je bila poslovna teritorija

klana Kazalea koji je vodio Sandokan. Konzorcijumi cementa  postali su ključno oružje klana Kazalea. Sve građevinske firme morale su da dobijaju cement od konzorcijuma, i tako je taj mehanizam po stao k ljučan za po vezivanje klanova sa svim građevinskim preduzetnicima na teritoriji i njihov ulazak u sve moguće segm ente poslovanja. Cena cem enta koji su isporučivali konzorcijum i klanova, kao što je to često objašnjavao Karmine Skjavone, bila je značajno niža u odnosu na druge zato što su, osim cementa, brodovi konzorcijuma isporučivali i oružje bliskoistočnim zemljama pod em bargom. Ova pozadinska trgovina omogućavala je sm anjenje cena na legalnom tržištu. Klanovi Kazalea ostvarivali su zaradu od građevinskih poslova u svim fazama. Isporučivali su cem ent, obezbeđivali podizvođače radova i primali m ito za krup ne poslove. Mito je izgleda bio uslov op stanka bez koga ne bi preživela čak ni njihova preduzeća, a nijedna druga firm a ne bi mogla da radi neom etano i s kon ku rentnim cenama. Obim poslova kojima upravlja porodica Skjavone iznosi pet milijardi evra. Vrednost ukupne imovine klana Kazalea, računajući nekretnine, imanja, akcije, gotova sredstva, građevinske firme, šećerane, cementare, zelenašenje, promet droga i oružja, p roc enjuje se na oko trid eset milijardi evra. Kam ora iz Kazalea postala je višenamen sko pred uze će; najpo uzd anija u Kampaniji, sposobna da učestvuje u svim poslovima. Količina nelegalno stečeno g kapitala om ogućuje joj da često dobija kredite pod povoljnim uslovima, što opet dovodi njena preduzeća u poziciju da potisnu konkurenciju niskim cenama ili  pretnjam a. Novi građanski stalež Kamore iz oblasti Kazalea načinio je od iznuđivačkog odnosa neku vrstu dodatne usluge,  pretvorio je reketiranje u akcionarsko učešće u preduzećim a Kamore. Plaćanje mesečnog iznosa klanu može da predstavlja isključivo davanje novca za njegovo poslovanje, ali isto tako m ože da znači i dobijanje po voljnih uslova ko d banaka, garan tovan dolazak kam iona u ugovoren im rokovima, angažovanje ugledn ih poslovnih posrednika. Reket kao nam etnu ta kupov ina usluga. Ova nova koncepcija reketa vidljiva je u rezu ltatima istrage koju je 2004. sprovela Uprava policije iz Kazerte i na  209

osnovu koje je uhapšeno osamnaest lica. Frančesko Skjavone Sandokan, Mikele Cagarija i klan Moča bili su najvažniji  partneri preduzeća Cirio i Parmalat  u Kampaniji. U čitavoj  provinciji Kazerte, velikom delu napuljske provincije, čitavom donjem Laciju, delu regija Marke i Abruco, delimično i u Bazi likati, Cirio i Parmalat distribuirali su m leko za dev edeset od sto tržišta. Taj rezu ltat po stig nut je zahvaljujući tesnim vezama ovih preduzeća s Kamorom iz Kazalea i plaćanju mita klanovima da bi se zadržala dominantna pozicija na tržištu. Ima tu više umešanih aktera, koji se svi mogu podvesti pod imperiju Evrolat,  preduzeće koje je 1999. prešlo iz okvira Kranjotijeve firme Čirio u Tancij ev Parmalat. Pravosudni organi su naložili zaplenu tri predstavništva i  još nekoliko preduzeća za distribuciju i prodaju mleka, koja  je sva, kako se navodi u optužnici, kontrolisala Kamora iz Kazalea. Ova predu zeća vodila su se na fiktivne vlasnike koji su istupali ispred klana Kazalea. Da bi postali povlašćeni klijenti, najpre je Čirio, a potom i Parmalat,  pregovarao direktno sa zetom Mikelea Cagarije, zamenikom bosa klana Kazalea, koji se već čitavu deceniju nalazio u bekstvu. Povlašćeni tretman do bijen je prven stveno zahvaljujući njihovoj poslovno j politici. Čirio i Parmalat davali su distributerim a svojih proizvoda  poseban popust  od 4 do 6,5 posto , um esto uobičajenog p o  pusta od oko 3 posto  uz još dodatne proizvodne premije, te su tako čak i supermarketi i prodavci na malo mogli dodatno da snize cene. Na ovaj je način klan Kazalea stekao ne  podeljenu podršku za svoju poslovnu dominaciju. Tamo gde mirno ubeđivanje i zajednički interesi nisu davali rezultate, na scenu je stupalo nasilje: pretnje, iznude, uništavanje kam iona za prevoz robe. Tukli su kamiondžije, otimali kam ione konkurentskih p reduzeća, palili magacine. Strah se već toliko raširio da je u krajevima gde su vladali klanovi bilo n em oguće ne samo distribuirati nego i naći nekoga ko bi bio spreman da prodaje robu preduzeća koja nisu držali klanovi Kazalea.  Na kraju su naravno plaćali potrošači: u situaciji m onopola i  blo kiranog tržišta, krajnje cene su se zbog nedostatka prave konkuren cije otele svakoj kontroli.  210

Ovaj veliki spo razu m izm eđu nacionalnih proizvođača mle ka i Kamore izašao je u javnost u jesen 2000, kada je jedan  pripadnik klana Kazalea, Kuono Letijero, počeo da sarađuje s  policijom i otkrio poslovne sporazum e koje je sklapao klan. Sigurnost trajne prodaje bila je najneposrčdniji način da se automatski dobiju bankarske garancije, što je bio san svakog velikog preduzeća. U takvoj situaciji Čirio i Parmalat  zvanično su se pojavljivali kao „oštećene stran e“, to jest žrtve izn ude, ali su se istražni organi uverili da je klima poslovanja bila relativna opuštena i da su nacionalne industrije i lokalni pripadnici Kamore sarađivali na o bo stran o zadovoljstvo. Čirio i Parmalat   nikada nisu prijavili da su u Kampaniji trpeli nasilje klanova, iako je 1998. jedan od direktora Čirija  bio žrtva napada u svojoj kući u Kazerti, kada je surovo pre bijen palicom naočigled žene i devetogododišnje ćerke, zato što se nije povinovao n aređ enjim a klanova. Nikakvo n eg od ovanje, nijedna prijava: sigurnost m on op ola bila je bolja od ne sigurnosti tržišta. Novac upotrebljen u svrhu održanja mono pola i prevlasti na tržištu Kampanije m orao je da se opravda u godišnjim izveštajima preduzeća, što n e predstavlja nikakav  problem u zemlji kreativnih finansija i nekažnjavanja za lažno prikazane podatke u godišnjim izveštajima. Lažne fakture, fiktivna sponzorstva, lažne godišnje premije na količine  prodatog mleka rešavali su knjigovodstveni problem . U vezi s tim, od 1997. pojavljuju se pod aci o finansiranju nepostojećih manifestacija: Vašar mocarele, Muzika na trgu, čak i proslava dan a svetog Tamara, sveca zaštitnika m esta Vila Literno. U znak zahvalnosti zbog obavljenog posla Čirio   je finansirao i jedno sportsko društvo, Po lisportiva Afragoleze, koje je vodio klan Moča, po re d još brojn ih sportskih, muzičkih, rekreativn ih klu bova: „društveni život“ klana Kazalea na svojoj teritoriji. Moć koju su imali klanovi izuzetno je porasla poslednjih godina, uspevajući da se proširi i na istočnu Evropu: Poljsku, Rumuniju, Mađarsku. Upravo je u Poljskoj u martu 2004. uhapšen Frančesko Skjavone Debeljko, Sandokanov rođak,  bos zdepaste građe i s upadljivim brkovim a, jedna od glavnih ličnosti bratstva. Tražen je zbog deset ubistava, tri otmice, de 211

vet pokušaja ubistva i brojnih krivičnih d ela vezanih za oružje, kao i zbog iznude. Uhvatili su ga dok je išao u kupovinu sa svojom dvadesetpetog odišnjom prijateljicom Rum unkom Lui zom Boec. Debeljko se predstavljao kao Antonio i ostavljao  je utisak običnog pedesetjednogodišnjeg poslo vnog čoveka. Ali njegova prijateljica je naslutila da nešto nije u redu: kad  je pošla da se sastane s njim u m estu Krosno, blizu Krakova, morala je da putuje vozom zaobilaznim putevima da bi skrenula policiju s njegovog traga. Na ovom dugom putovanju s  bezbroj zaustavljanja policija ju je pratila preko tri državne granice, i naposletku do periferije grada u Poljskoj. Debeljka su zaustavili na kasi u supermarketu. Bio je obrijao brkove, ispravio talasastu kosu, smršao. Preselio se u Mađarsku, ali  je nastavio da se viđa sa svojom prijateljicom u Poljskoj. Vodio je svakojake poslove, farme, građevinsko zemljište, bavio se posredovanjem za račun lokalnih preduzetnika. Italijan ski predstavnik SECIja, Centra jugoistočne Evrope za borbu  protiv prekograničnog kriminala, naveo je da su Skjavone i njegovi ljudi često odlazili u Rumuniju i da su tamo pokrenuli obimne poslove u gradovima Barlad (na istoku zemlje), Sinaja (centar), Kluž (na zapadu), a takođe i na obali Crnog mora. Debeljko Skjavone imao je dve ljubavnice: pored Luize Boec i Kristinu Koremansijau, takođe Rumunku. U Kazaleu je vest o hapšenju bosa „uz pomoć jedne žene“ odjeknula kao šegačenje na bosov račun. U lokalnim novinama pojavio se naslov koji je zvučao kao ismevanje: „Debeljko uh ap šen s lju bavnicom“. Ove dve ljubavnice su zapravo bile poslovne žene koje su upravljale njegovim investicijama u Poljskoj i Rumuni  ji i tako značajno doprinosile njegovom biznisu. Debeljko je  jedan od poslednjih uhapšenih bosova iz porodice Skjavone. Mnoge vođe i obični pripadnici klana Kazalea završili su u zatvoru za vrem e dvadesetog išnje vladavine i krvavih m eđ usobnih obračuna. Ogroman sudski proces „Spartak“, nazvan po gladijatoru koji je upravo odavde započeo najveću pobunu u antičkom Rimu, zasnovan je na ukupnim rezultatima istraga vo đenih protiv kartela Kazalea i svih njegovih ogranaka.

 212

 Na dan izricanja presude otišao sam u sud Santa Marija Kapua Vetere. Uglavio sam vespu između dva automobila, i uspeo sam da uđem u sudnicu. Očekivao sam da će sve biti  pu n o televizijskih kam era i fotoaparata. Bilo ih je veom a malo i pripadale su isključivo lokalnim novinam a i televiziji. M eđutim, karabinjera i policajaca bilo je posvuda. Oko dve stotine. Dva heliko ptera nisko su nadletala zgradu suda, do k je zvuk  propelera razdirao bubne opne. Psi za nalaženje bom bi, p o licijska kola. Napetost je bila ogromna. Pa ipak, nacionalna štampa i televizija nisu bili tu. Mediji su potpuno ignorisa li najveći proces protiv nekog kriminalnog kartela po broju optuženih i broju izrečenih presuda. Stručnjacima je proces „Spartak“ po zn at po broju 3615  pod tim je brojem u glavnom registru zavedena istraga koja je obuhvatila hiljadu trista lica. Istragu je p ok ren ula Direkcija za bo rb u protiv mafije 1993, polazeći od izjava Karminea Skjavonea. Proces je trajao sedam godina i dvadese t jeda n d an i imao  je ukupno šesto dvadeset šest ročišta. Bilo je to najkomplek snije suđenje mafiji u Italiji za posledn jih p etn ae st godina. Pet stotina saslušanih svedoka, više od dvadeset četiri svedoka sa radnika, od kojih šestorica među optuženima. Sakupljeno je devedeset sudskih dosijea, koji su sadržali brojne akte, presude s drugih suđenja, raznovrsna dokumenta, transkripte  prisluškivanih razgovora. Nakon skoro godinu dana od blic akcije 1995. započete su i istrage proistekle iz „Spartaka“, „Spartak 2“ i Redi Lanji“, čiji je predmet bila rekonstrukcija kanala iz epohe burbonske vladavine, koji od XVIII veka, kad su prokopani, nisu doživeli odgovarajuću sanaciju. Poslovima na njihovoj rekonstrukciji godinam a su upravljali klanovi koji su  kako se navodi u optužnici  raspisali ten de re na iznose od više milijardi koji nikada nisu up otreb ljeni za reko ns truk ciju starih burbonskih kanala, već su završavali na računima građevinskih preduzeća koja će u čitavoj Italiji narednih godina doživeti neverovatan poslovni procvat. Bio je tu još i  proces „Aima“, koji se odnosio na prevare klanova Kazalea u čuvenim centrim a za „p odsecanje“, to jest m estim a n a kojima  je Evropska unija sprovodila sakupljanje viška proizvedenog  213

voća i uništavala ga dajući seljacima zauzvrat novčanu nadoknadu. U velike kratere u koje je istovarivano voće klanovi su  bacali đubre, gvožđe, otpatke od građevin skih radova. Đ ubre  bi, naravno, najpre izmerili kao da je voće. I za to su dobijali novčanu na kn adu , a njihovo voće se prod avalo u čitavoj Itali ji. Izdato je sto trideset jedno rešenje za zaplenu preduzeća, zemlje, poljop rivredn ih firmi, u uku pn oj vred no sti od s totinu miliona evra. Ovo rešenje stiglo je i na adresu dva fudbalska društva,  A lbano va , koje je igralo u ligi C2, i kluba K azal di Principe. Istraga se tako đe bavila tend erim a za do de lu građevinskih radova podizvođačima, što su sve bila preduzeća povezana s klanovima, kojima su dodeljivani i poslovi isporuke cem enta i obavljanje zemljanih radova. Još jedno značajno poglavlje istrage ticalo se prevara na štetu EEZ, naročito u vezi s nezakonito dobijenim subvencijama u oblasti poljoprivrednopre hrambene industrije, a potom i stotinama ubistava i brojnim  poslovnim udruživanjim a. Dok sam s ostalim a u sudnici čekao  presudu, razmišljao sam kako to nije suđenje kao svako d ru go, da to nije obično, redovno suđenje porodicama Kamore ove juž ne provincije. Ovo je ličilo na n eku vrstu s uđ en ja isto riji, kao Nirnberg jedne generacije Kamore, ali za razliku od gen erala Rajha, m no gi pripad nici Kamore koji su bili tu i dalje su vladali svojim imperijama. N irnberg bez p obe dn ika. O ptu žen i u kavezima, u tišini. Sandokan je iz svoje ćelije u Viterbu  bio povezan sa sudnicom videokonferencijskom vezom. Bilo  je previše rizično prebaciv ati ga ovam o. U sudnici se čuo samo žamor pravnih zastupnika: u procesu je učestvovalo više od dvadeset advokatskih kancelarija; više od pedeset advokata i advokatskih po m oćnika prou čavalo je, pratilo, p osm atralo ovaj slučaj i bilo angažovano n a strani odb rane. Svi rođaci op tuže nih, zbijeni u jednoj maloj sali pored sudnicebunkera, pratili su suđenje preko monitora. Kada je predsednik suda Katelo Matano uzeo trideset stranica presude, sudnica je utonula u tišinu. Teško disanje, stotine grla gutaju pljuvačku, otkucaji stotinu časovnika, tiho vibriranje brojnih mobilnih telefona s isključenim zvonom. Tišina je pritiskala, praćena orkestrom  214

teskobe. Predsednik je počeo da čita najpre spisak osuđenih,  potom spisak oslobođenih. Dvadeset i je dna doživotna robija, više od sedam sto pe de set god ina zatvora. D vadeset jedan p u t  je predsednik suda ponovio izrečenu presudu na doživotnu robiju, a ponavljao je često i im ena o suđ enih. Još sed am deset  p uta je pročitao broj godina koje će niži pripadnici klana i m enadžeri provesti u z atvoru da bi platili cen u svog udruživanja sa strašnom moći Kazalea. U pola dva bližio se kraj sudskog zasedanja. S andokan je tada zatražio reč. Bio je uzbuđ en , h teo  je da reaguje na presudu, da i sam potvrdi argum ente odbrane svog tima branilaca: da je on samo uspešan preduzetnik, da su zavidljive i marksistički na stro jene sudije skovale zaveru  protiv snage građanskog sloja oblasti Averse i žigosale je kao kriminalno delovanja, a ne kao rezultat poslovne i eko nom ske umešnosti. Hteo je da zaurla da je presuda nepravedna. Svi ubijeni u Kazerti, po onome što je on tvrdio, žrtve su krvavih obračuna koji su deo kulturološke zaostalosti tih krajeva, a ne sukoba Kamore. Ali Sandokanu tog puta nisu dozvolili da govori. Ućutkan je kao nemirni đačić. Počeo je da galami, pa su na kraju isključili ton. Videokonferencijsko platno  je onda prikazivalo samo bradatog čoveka koji se koprcao sve dok nisu isključili i sliku. Sudnica se istog časa ispraznila, a  policajci i karabinjeri su se polako povlačili, dok je helikopter i dalje nadletao sudnicubunker. Možda je čudno, ali nisam imao osećaj d a je klan Kazalea po ražen. M nogi ljudi će izvesno vreme provesti iza rešetaka, neki bosovi neće izaći iz zatvora čitavog života, neki od njih će vremenom verovatno odlučiti da postanu svedoci saradnici da bi proživeli nešto života na slobodi. Sandokanov bes ličio je na nemoćni bes čoveka na vlasti koji zna da ima sopstvenu imperiju, ali ne može direktno da upravlja njom e. Bosovi koji odluče da ne sarađuju s pravdom žive od nekakve metafizičke, gotovo imaginarne moći, i moraju dobro da se napregnu da ne bi mislili na preduzetnike koje su sami  podržavali i pomagali, a koji su se izvukli, pošto nisu činili deo klana. Ako bi hteli, bosovi mo gu i njih da povuk u na dn o, ali u tom slučaju bi morali da pristanu na saradnju s pravdom, što  215

 bi odm ah dovelo u pitanje njihov apsolutni autoritet i ugrozilo njihove po rod ice. U tom slučaju, suočili bi se s nečim još tragičnijim, a to je da n e m ogu ni da lociraju tokove sopstve no g novca, svoje legalne investicije. Č ak i ako priznaju, čak i ako razotkriju so pstvenu moć, ne bi mogli po uz da no da znaju gde je završio njihov novac. Bosovi uvek plaćaju, ne mogu da ne plate. O ni su ti koji ubijaju, koji su n a čelu oružan ih o dre da, oni su prva karika u nezakonitom bogaćenju, zbog čega su njihovi prestupi lako uočljivi, a ne skriveni kao ekonomski  prestupi njihovih saradnika, „biznismena s belim okovratnici ma“. Uostalom, bosovi nisu večni. Kutola nasleđuje Bardelino, Bardelina Sandokan, Sandokana Cagarija, klan La Monika nasleđuje klan Di Lauro, onda dolaze Španci, a posle njih već neko drugi. Ekonomska snaga sistema Kamore je upravo u smeni vođa i raznovrsnosti izbora kriminalnog delovanja. Diktatura jednog čoveka u klanu uvek je kratkotrajna, ako bi vlast jedn og bo sa pred ug o trajala, to bi dovelo do n estab ilnosti cena, do krutos ti m on op ola n a tržištu, do ulaganja u uvek iste segmente poslovanja, bez otvaranja novih mogućnosti. Umesto da dugovečnost jednog bosa postane dodata vred nost kriminalne ekonomije, ona zapravo predstavlja prepreku poslovanju. Stoga, čim neki bos dograbi vlast, vrlo brzo se  pojavljuju novi kandidati sprem ni da zauzm u njegovo mesto, da se dalje razvijaju i napreduju, prateći već utabanu stazu  poslovnih divova u čijem su rađanju učestvovali. Na ovo je stalno podsećao novinar Rikardo Orioles, jedan od najlucidnijih analitičara dinam ike moći: „Kriminal nije vlast, već jedan od oblika vlasti.“ Nikad n ećete naći bosa koji želi da bude član vlade. Ako bi Kamora držala svu vlast, n e bi ni m oglo biti njenog poslovanja, čija je suština upravo u mehanizmu prekla panja zakonito g i nezakonitog delovanja. U tom smislu, svako hapšen je i svaki sudski pro ce s više su način da se izvrši sm ena  bosova, da se stavi tačka na određene faze, nego što predstavljaju suštinski doprinos uništenju samog sistema. Lica koja su sutradan osvanula u novinama, lica bosova, nižih pripadnika klana, dečaka koji su tek pristupili Kamori i iskusnih robijaša, nisu pripad ala tek jed no m krugu zločinač 216

kog pakla, već su činila kockice mozaika moći koju niko, u tom dvadesetogodišnjem periodu dominacije, nije mogao da zanemari ni da joj se suprotstavi. Posle izricanja presude u  procesu „Spartak“ bosovi u zatvoru počeli su da upuću ju i otvorene i skrivene pretnje sudijama, sudskim službenicima, novinarima, svima onim a koje su smatrali odgo vornim a za to što su grup u m enadžera koja se bavi poslovima s cem entom i m lekom predstavili pre d očima zako na kao ubice. Senator Lorenco Dijana sve vreme je bio povlašćena meta njihove mržnje. Slali su pisma lokalnim novinama, pretili mu otvoreno do k je trajalo suđ enje. O dm ah po izricanju p resu da u procesu „Spartak“ nekoliko ljudi je ušlo u ribnjak za uzgoj  pastrm ki koji je pripadao senatorovom bratu, izbacili su sve  pastrm ke iz ribnjaka i ostavili ih da uginu na suvom. Pojedini svedoci saradn ici su ukazali da su neki „sokolovi“ organizacije  pokušali i atentat na senatora. Ove operacije su zaustavljene zahvaljujući diplomatskim naporima nekih umerenijih struja u okviru klana. Od toga ih je odvratila i senatorova pratnja. O ružana pratn ja inače i nije naročita pre pre ka za klan. Oni se ne plaše blindiranih kola i policajaca, to je za njih tek up o zo renje da čovek koga žele d a likvidiraju nije sam, d a ne m ogu da ga se reše tako lako kao nekoga čija bi sm rt pogodila tek uski krug njegovih bližnjih. Lorenco Dijana ubraja se među političare rešene da razotkriju složenost moći klanova Kazalea, a ne sam o da uo p šten o osu de sve kriminalce. Rođen je u m estu San Č iprijano d ’Aversa, m ogao je n ep os red no da prati uzlaznu liniju Bardelinove i Sandokanove m oći, krvave obračune , masakre, njihova poslovanja. On je u stanju, više od ikog dr u goga, da pripo veda o toj moći, a klanovi se boje njegovog znanja i pam ćenja. Boje se da svakog trenu tka pažnja nacio nalnih m edija može da se usm eri na moć Kazalea, boje se da sen ator m ože d a iznese p red Komisiju za bo rbu protiv mafije o no što štampa ignoriše, što podvodi pod izolovane slučajeve kriminala u provinciji. Lorenco Dijana je jed an od onih retkih ljudi koji znaju da bo rba sa silom Kamore podrazum eva og rom no strpljenje, strpljenje koje zahteva da se svaki p u t po čne iznova, od samog početka, da se poslovno klupko Kamore mora

 polako odmotavati da bi se stiglo do krim inalnih vođa. Polako ali up orn o, predano, čak i kada pažnja po pu sti, čak i kada sve izgleda beskorisno i izgubljeno u metamorfozi kroz koju jedna krim inalna snaga biva zam enjena drug om , a da nikada nije suštinski poražena. Posle procesa koji je zaključen izricanjem presude, započeo je otvoreni sukob između klanova Bidonjeti i Skjavone. Godinama su se oni gložili preko brojnih klanova koji su s njima bili u savezu, ali bi na kraju zajednički interesi uvek  prevladali nad razmiricama. Klan Bidonjeti im a na raspolaganju moćne oružane jedinice; oni vladaju severnim delom  provincije Kazerta, teritorijom koja se prostire skoro do Košta Domicije. Veoma su surovi, u Kastelvolturnu su živog zapalili Frančeska Salva, vlasnika bara Tropikana   u kome je i radio, zato što se usudio da zameni aparate za videopoker koje je „preporučio“ klan Bidonjeti aparatima rivalskog klana. Klan M ecanote došao je čak dotle da baci fosfornu bo m bu na kola Gabrijelea Spenuza do k je pu tovao pravcem Nola  Vila Literno. Domeniko Bidonjeti naredio je 2001. likvidaciju Antonija Maljuola, koji se udvarao jednoj bosovoj rođaci iako je bio oženjen. Vezali su ga za stolicu postavljenu na jednoj plaži i uz šum talasa napunili m u u sta i nozdrve peskom . Da bi m ogao da diše, M aljuolo je gutao i pljuvao p esak i pokušavao da ga izbaci kroz nos. Povraćao je, žvakao, mahnito se koprcao, zamesivši pljuvačkom neku vrstu cementa, lepljive tvari koja ga je polako ugušila. Surovost klana Mecanote bila je direktno proporcionalna njihovoj preduzetničkoj moći. U vezi s  poslovim a odlaganja otpada Bidonjetijevi su sklopili  prem a navodima iz nekoliko istraga Direkcije za borbu protiv mafi je u Napulju, sprovedenim od 1993. do 2006  sporazum e s m asonsk om ložom proisteklom iz lože P2.74 Oni su se bavili nelegalnim odlaganjem toksičnog otpada za račun preduzet nika vezanih za ložu, po veom a povoljnim cenam a. Je da n sestrić Ponoćnog Debeljka, G aetano Č erči, uh ap šen je u okviru 74 P2, Propaganda due , tajna masonska loža na čijem je čelu bio Ličo Đeli. - Prim. prev.  218

operacije „Adelfi“ koja je pratila takozvanu ekomafiju; on je bio kontakt izm eđu Kamore Kazalea i nekih m asona i često se zbog poslova susretao lično s Ličom Đelijem. Istražni organi su, prateći finansijsko poslovanje jedne od umešanih firmi, otkrili da je ukupna vrednost ovih poslova iznosila trideset pet miliona evra. Dva bosa, Bidonjeti i Skjavone, obojica u zatvoru, obojica osuđen i na doživotnu robiju, m ogli su da p o kušaju da iskoriste kaznu svog protivnika i da puste s lanca sop stvene ljude kako bi eliminisali suparnički klan. Učinilo se u jednom trenutku da će se sve pretvoriti u sukob ogromnih razmera, jedan od onih u kojima mrtvi svakodnevno padaju kao snoplje. U proleće 2005. najmlađi San dokanov sin otišao je na nek u zabavu u Parete, na teritoriju kojom su vladali Bidonjetijevi, gde se  kako navodi istraga  udvarao devojci koja je došla sa svojim mom kom . Skjavoneov nasledn ik nije imao pra tnju i mislio je da je sam a činjenica što je S andokanov sin dovo ljna da ga sačuva. Međutim, prevario se. Jedna grupica ga je odvukla napolje i počela da ga šamara, tuče pesnicama i šutira u zadnjicu. Posle ovog prebijanja, prevezen je u bolnicu gde su mu ušivali povrede na glavi. Sledećeg dana petnaestorica mom aka dovezli su se m otorima i automo bilima pre d b ar Pe nelope, gde su se ob ično sastajali momci koji su preb ili m lađanog naslednika. Ušli su s bejzbol palicama i izlomili sve pred sobom , pre tukli sve koji su bili u baru, ali nisu uspeli da n ađ u krivce za napad na Skjavonea, koji su najverovatnije pobegli na zadnja vrata. Tada ih je ova grupa p oju rila po ulici i poleteli su meci nasred trga pre pu no g ljudi, a jeda n prolaznik je pog ođen u stomak. Kao odgov or na to, sledećeg dan a su se tri mo tora parkirala ispred kaîea. M ateo ti  u m estu Kazal di Principe, gde su se često okupljali najmlađi pripadnici Skjavoneovog klana. Motociklisti su s m otora sišli polako, da bi prolaznicim a dali vrem ena da se sklone, a ond a počeli da lome sve redo m . Pesnice su letele, više od šesnaestoro prisutnih je izbodeno. Vazduh je postaja o težak, na pom olu je bio novi rat. Napetost je neočekivano podiglo i svedočenje jednog po kajnika, Luiđija Dijane, u kome je tvrdio, kako prenosi jedan  219

lokalni list, da je Bidonjeti odgovoran za prvo Skjavoneovo hapšenje, da je on sarađivao s karabinjerim a otkrivši im boso vo skrovište u Francuskoj. Sukob je međutim još u zametku  presekao sam Sandokan, istupivši u javnosti. I p ored to ga što mu je propisan strogi zatvor, uspeo je da pošalje jednim lokalnim novinama otvoreno pismo, koje je objavljeno 21. septembra 2005. na prvoj strani. Bos je, kao iskusni biznismen, rešio mogući sukob demantujući izjavu svedoka saradnika kome su, između ostalog, nekoliko sati nakon priznanja ubili  jednog člana porodice: „Onaj ko je propev ao i omogućio m oje h apš enje u Francuskoj bio je, kao što to p roističe iz do kaznog postupka , Karmine Skjavone, a ne D ebeljko Bidonjeti. Istina je da ta individu a koja se odaziva na ime Luiđi Dijana iznosi laži i ho će da poseje seme razdora da bi naplatio svoje lične račun e.“ Između ostalog, Sandokan „sugeriše“ uredniku novina da vest tačno prenese: „Molim vas da se ne pretvorite u puk i instru m en t u rukam a ovog po tpu no korum piranog klevetnika i ne počinite grešku da od vašeg dnevnog lista napravite skandalističke novine, čime biste neizbežno izgubili na kredibilitetu, što je slučaj s vašim konkurentskim novinama na koje nisam obnovio p re t platu, a tako će postupiti i m nogi drugi sledeći moj prim er, pa neće kupovati ta instrum entalizovana glasila.“ Sandokan je ovim pismom oduz eo legitimno st ko nk uren tskim novinama, a dnev ne novine kojima je u putio pism o zva nično proglasio svojim novim glasilom. „Neću čak ni da komentarišem činjenicu da je vaš konkurentski list navikao da piše neistine. D olep otpisani je kao voda s izvora: proz iran u svemu!“ Sandokan je pozvao svoje ljude da kupuju nove dnevne novine, a ne više on e stare, i iz de setina zatvora u čitavoj Italiji  pristigli su zahtevi za pretplatu na novi list koji je bos izabrao i otkazivanje pretplate na inkriminisane novine. Bos je svoje  pismo pom irenja s Bid onjetijem zaključio sledećim recim a:

 220

„Život te uvek stavlja pred ono sa čim možeš da se suočiš. Od ovih takozvanih pokajnika život traži da se suoče s blatom. Kao i od svinja!“ Kartel Kazalea nije bio poražen. Izgledalo je čak da je stekao novu snagu. Prema istrazi Tužilaštva za borbu protiv mafije u  Napulju, karte l je tren utno organizovan kao diarhija, vode ga Antonio Jovine zvani Dečkić ili Odojče, zato što je kao veom a mlad stigao d o visokih pozicija u klanu, i Mikele Cagarija, bos menadžer Kazapezene, zvani Kapastorta75 zbog nepravilnih crta lica, koji se sada odaziva na ime Manera. Obojica bosova su godinam a u bekstvu, a Ministarstvo unutra šnjih poslova ih ubraja u najopasnije italijanske begunce. Do njih se ne može doći, pa ipak su uvek prisutni u svom mestu. Nijedan bos ne može na duže da se odvoji od sopstvenih korena, zato što se na njima gradi, ali isto tak o i ruši čitava njihova moć. Male razdaljine, m ajušna seoca, okrajci puteljaka, p oljo privredna imanja razbacana po poljima, i opet, nemoguće ih je naći. A tu su, u svojim mestima. Putuju međunarodnim pute vima, ali uvek se vraćaju u svoj kraj, najveći deo godine provode tu. To svi znaju. Pa ipak ne mogu da ih uhvate. Sistem zaštite toliko do bro funkcioniše da je hap šen je neizvodljivo. U vilama koje im prip adaju i dalje žive njihovi rođac i i porodice. Vila Antonija Jovinea u San Č iprijanu liči na p alatu u stilu secesije, do k je vila Mikelea Cagarije pravi građevinski kom pleks između San Č iprijana i Kazapezene, koji um esto krova ima staklenu k up olu da bi svetlost prodirala u un utraš njo st i podsti cala rast ogrom nog drveta zasađen og nasred salona. Porodica Cagarija ima na desetine satelitskih preduzeća u čitavoj Italiji i, kako proizilazi iz istraga Direkcije za borbu protiv mafije iz  Napulja, nalazi se m eđu vodećim italijanskim preduzećim a u  poslovima izvođenja zemljanih radova. Najm oćnija je u svakom p ogledu. Ekon om ska dominacija ne proističe direk tno iz kriminalne aktivnosti, već iz sposobnosti da se uspostavi pravi od no s izm eđu z akon ito i nezak onito stečeno g kapitala. 75Capastorta, napuljski, kriva glava. -Prim . prev.  221

Ova preduzeća uspevaju da budu visoko konkurentna. Imaju prave kriminalne kolonije u Emiliji, Toskani, Umbriji i Venetu, gde je sistem provera i ko ntro la u borbi pro tiv mafije  blaži i omogućava klanovim a da presele ovamo čitave poslo vne ogranke. Klanovi Kazalea najpre su nametali reket predu zetnicima iz Kampanije koji rade na severu, ali sada direktno upravljaju tržištem. U oblasti Modene i Areca klanovi Kazalea drže u rukama najveći deo građevinskih poslova i sa sobom dovode fizičke radnike koji mahom potiču iz provincije Ka zerta. Istraga koja je u toku pokazuje da su se građevinska preduzeća vezana za klanove Kazalea infiltrirala u poslove na izgradnji deonica superbrzih vozova i na severu, pošto su to uradila n a jugu. Kao što pokazuje istraga iz jula 1995. koju je ko ord inirao sudija Franko Impozim ato, velika preduzeća koja su na ten de ru dobila izvođenje radova na deonici prug e za su  perbrze vozove NapuljRim dodelila su poslove podizvođaču Edilsud , koji se povezuje s Mikeleom Cagarijom, ali tak ođ e i s  još desetak preduzeća kartela Kazalea. Istraga je pokazala da je klan Cagarija već postigao dogovore s bandama kalabrijske Ndrangete da bi ova sa svojim  preduzećim a učestvovala na te nderim a ako se deonice pruge za superbrze vozove budu gradile i do Ređo Kalabrije. Klan Kazalea bio je sprem an, kao što je i sada. Pipak klana iz Kaza  pezene, koji pripada bratstvu Kazalea, uspeo je da obuhvati  prem a istrazi Tužilaštva za borb u protiv mafije u Napulju vođenoj poslednjih go dina  čitav niz javnih radova u centralnoj i severnoj Italiji, učestvujući čak i u obnovi Umbrije posle zemljotresa 1997. Preduzeća Kamore iz Averse dominiraju u svim fazama javnih radova i prisutna su na svim gradilištima. Iznajmljivanje opreme i mašina, zemljani radovi, transport, inertni materijali, radna snaga. Preduzeća iz Averse uvek su sprem na za akciju: organizova na su, nude povoljne cene, brza su, efikasna. U Kazal di Prin čipeu zvanično postoji pet stotina sedamnaest građevinskih  preduzeća. Mnoga su direktno osnovali sami klanovi, dok je stotinak drugih rasejano po čitavoj okolini Averse, što pred 222

stavlja vojsku spremnu u svakom trenutku da zacementira sve pred sobom. Klanovi zapravo nisu prepreka razvoju teritorije, oni samo vesto prelivaju korist iz toga u sopstvene kase. Na deliću teritorije od nekoliko kilometara nikli su u  poslednjih p et godina pravi poslo vni prestoli: jedan od najvećih multipleks bioskop a u Italiji, u Marčanizeu, p otom najveći trgovinski centar juga Italije u Teveroli, pa najveći tržni centar u Evropi, opet u Marčanizeu, i sve to u regiji s izuzetno visokom stop om nezap oslen osti i stalnim povećanjem emigracije. Ogromni trgovinski konglomerati koji su više nego nemesta - kako bi ih definisao etn olog Mark Ože   počecim esta.   Su  perm arketi u kojima sve ono što m ože da se kupi i potroši treba da omogući krštavanje kapitala i novca koji inače ne bi imao precizn o legitim no po reklo. M esta s kojih treb a da krene legalno poreklo novca, njegovo zvanično krštenje. Sto se više tržnih centara podiže, više je gradilišta, više robe dolazi, više dobavljača radi, više se robe prevozi, i tako novac brže uspeva da se iz neleg alnih tokova ulije u legalne. Klanovi su se okoristili razvojem infrastruktura u provinciji i sprem ni su da uzm u svoj de o plena. N estrpljivo očekuju p o četak velikih radova: izgradnju metroa u Aversi i aerodroma u mestu Gracanize, koji će biti jedan od najvećih u Evropi, a gradiće se ne daleko od Debeljkovog i Sandokanovog imanja. Klanovi Kazalea su svuda po provinciji posejali svoju imovinu. Samo nekretnine koje je zaplenila Direkcija za borbu  protiv mafije iz Napulja u nekoliko poslednjih godina dostižu vre dn ost od sedam sto ped eset miliona evra. Liste ovih do  bara su zastrašuju će. Samo u sudskom postupku za proces „Spartak“ zap lenjeno je sto deved eset devet objekata, ped eset dve parcele, četrnaest pred uzeća, dvanaest vozila i tri plovila. Skjavoneu i njegovim poverenicim a zap lenjena su u sudsk om  postupku 1996. dobra u iznosu od četiristo pedeset milijardi, preduzeća, manje vile, tereni, objekti i automobili velike kubikaže (m eđu kojima i jaguar u k om e su zatekli San dokana  pri prvom hapšenju). Zaplene ovog obim a uništile bi svako  preduzeće, ovakvi gubici bi svakog poslo vnog čoveka doveli do p rosjačkog štapa; bili su to pravi ekonom ski udarci m aljem 223

koji bi zaustavili bilo koju poslovnu grupu. Bilo koju, ali ne i kartel Kazalea. Kad god bih čitao o zapleni nekretnina, kad god bih imao pre d oč očima ima listu listu do bara koje je Direkc Direkcij ijaa za bor bu  b u p r o t i v m a fije fi je o d u z i m a la o d b o s o v a , u m e n e b i s e u v lačilo la čilo nek o o sećanje sećanje bezn ađ a i um ora: gde go d bih se okrenu o, sve  je p r i p a d a l o n jim ji m a . Sve. Z emlj em lja, a, s tok to k a , im a n ja, ja , ru d n i c i , g a r a že i fabrike mlečnih proizvoda, hoteli i restorani. Svuda oko m en e su bili bili dokazi njihove svemoć svemoći, i, nisam video n išta što što n e  pr  p r i p a d a k lan la n o v im a Ka Kaza zale lea. a. M eđu svima svima njim njim a istič ističee se jed an pred pr ed uz etn ik za koga bi se, se, više nego i za jednog drugog, moglo reći da raspolaže ogromnom moći, da je gospodar svega: Dante Pasareli iz Kazal di Prinč Prinčipe ipea. a. U hapšen je pre nekoliko god ina zbog krim krim inalnog udruživanja s Kamorom, pod optužbom da je bio blagajnik klana Ka Kazal zalea, ea, te je p red lože na kazna o d osam god ina zatvozatvora po članu 416 bis. Pasareli nije bio samo jedan od brojnih  pr  p r e d u z e t n i k a k o ji s u p o s lov lo v a li s k lan la n o v im a i u z n jih ji h o v u p o moć. Bio je Preduzetnik u svakom smislu, broj jedan, najbliži klanu, najpouzdaniji. Nekada je držao delikatesnu radnju, a njegova poslovna umešnost je bila takva da su mu klanovi  kak kakoo se navodi navodi u optužnici  pove poveri rili li ulaganj ulaganjee jedno g dela njihovog kapitala. Postao je tako trgovac na veliko, a potom industri industrijal jalac. ac. O d bizn ism ena koji koji se se bavio bavio testenina teste nina m a postao pos tao  je g rađ ra đ e v ins in s k i p r e d u z i m a č, a o n d a je s a š e će ćerr a p r e š a o n a u g o stiteljstvo, pa i na fudbalske klubove. Imovina Dantea Pasare lija, prema jednoj proceni Istražne direkcije za borbu protiv mafije, vredela je između trista i četiristo miliona evra. Dobar deo ovog bogatstva činili su akcionarski paketi i tržišne kvote u poljoprivrednoprehrambenom sektoru. Jedna od najvećih italijanskih fabrika šećera,  Ip  I p a m ,  bila je njegovo vlasništvo. Firma Pasare Pasarelli D an te i sinovi,  vodeći distributer gotovih jela, dobila dobila je je na ten de ru isporuk u o broka bolnič bolničkim kim restoranima u m estima estim a Santa S anta Marija Marija K apua Veter Vetere, e, Kap Kapua ua i Sesa Sesa Aurunka; imao je u vlasništvu na stotine stanova, poslovnih i proizvodnih sedišta. U trenutku hapšenja, 5. decembra 1995, zaple njena mu je ukupna imovina: devet objekata u Vili Literno;  je  j e d a n s t a n u S a n ta M arij ar ijaa K a p u a V eter et ere; e; jo š j e d a n u P ine in e tam ta m a   224

re; jedan objekat u Kazal di Principe. Dalje: zemljišni posedi u m estim a Kastelvolturn Kastelv olturno, o, Kazal Kazal di Principe, Prin cipe, Vil Vila Literno, Literno , Kan Kan čelo Arnone, poljoprivredni kombinat  La  L a B a l c a n a   u mestu Santa Marija la Fosa s ukupno dvesta devet hektara zemljišta i još četrdeset objekata. A potom, kao trešnja na torti,  A n f r a  III,  III ,  luksuzna jahta s nekoliko desetina soba, s parketom na  po  p o d o v im a i k a d o m z a h id r o m a s a ž u , k o ja je b ila il a u k o tv l j e n a u G alip oliju. olij u.776 Na ja j a h ti A n f r a I I I  Sand okan i njegova njegova su pru ga krstari starili li su p o grčkim grčkim ostrvima. ostrvima. Istraga Istraga je napred na pred ov ala u pravcu trajnog oduzimanje dobara kada je Dante Pasareli u novem br  b r u 2 0 0 4 . p r o n a đ e n mrtav mr tav,, p o š t o je p a o s b a l k o n a j e d n e o d svojih kuća. Telo je pronašla njegova žena. Rascopana glava, smrskana kičma. Istraga je još u toku. I dalje nije jasno da li  je t o b io n e s r e ćn i slu sl u čaj ili je n e k a v a ž n a n e p o z n a t a r u k a g u r nula biznismena s balkona u izgradnji. Njegovom smrću sva imovina koja je trebalo da pređe u vlasništvo države vraćena  je p o r o d ici. ic i. P asar as aree li je im a o s u d b i n u p r e d u z e t n i k a k o ji je s v o  jo  j o m p o s lo v n o m v e š t i n o m s tvo tv o r io o g r o m n o b o g a t s tvo tv o k ak akvv im sam nikada ne bi mogao da upravlja i umeo je spretno da ga umnožava. umnožava. A on da je je naišao naišao na prep reke, po kren ute su brojne istrage i nije mogao da sačuva imovinu od zaplene. Kao što mu je poslovna umešnost donela imperiju, tako mu je zaple na te imovine donela smrt. Klanovi ne priznaju greške. Kada su Sando kana za vrem e jedn og suđ enja obavesti obavestili li da je Dante Pasareli Pasareli mrta mrtav, v, bo s je m irno irn o izusti izustio: o: „Nek m u je laka zem lja.“ Snaga klanova i dalje je je počivala počivala n a cem ce m en entu. tu. Na gradilišt grad ilištiim a sam m og ao fizi fiziččki, ki, iz stomaka, d a osetim ose tim svu njihovu moć mo ć. Radio sam tu preko leta, mešao sam cement; bilo je dovoljno da kažem kažem šefu šefu gradiliš gradilišta ta odakle dolazim dolazim i uvek bih do bio  po  p o s a o . Iz K a m p a n ije ij e s u d o laz la z ili il i n a jbo jb o lji lj i g r a đ e v ins in s k i r a d n i c i u Italiji, najsposobniji, najbrži, najjeftiniji i s najmanje zahteva. Zverski posao koji nikad nisam uspeo da savladam naročito dobro, zanat od koga možeš pristojno da zaradiš ako uložiš ogroman napor, svu snagu mišića, svu energiju. To je posao 76Mesto u ob oblas lasti ti Salento Sale nto,, u regiji Apulija. Apulija. - Prim. prev.  225

koji se se obavlja obavlja u svim svim vremenskim uslovi uslovima, ma, i s vu ne no m ka po  p o m n a glavi, glav i, a i u g a ćama. ćam a. J e d i n i n a čin či n d a sh shvv a tim ti m n a če čem mu s e zasniva istinska moć bio je da uronim u cement rukama i da ga omirišem omirišem nosem . Tek kad je ubijen Frančesko Jakomino, osetio sam do kra ja  j a t o š t o je činil čin iloo m e h a n i z a m o v o g p o s la. la . I m a o j e t r i d e s e t tri tr i godine go dine kad su ga našli našli u radn om od elu na ulic ulici, i, na raskrs raskrsnici nici ulica Č etiri etiri časovnika časovnika i Gab Gabrij rijela ela d ’An Anuncija uncija u E rkolanu. Pao je je sa skele. Pošto se inc ide nt dogo do godio, dio, svi su pobeg po begli, li, uključujući uključujući i geom etra. Niko nije nije pozvao hitn u p om oć, u strahu da će stić stićii  pr  p r e n e g o š t o o n i p o b e g n u . Tako Ta ko s u g a o sta st a v ili il i n a s r e d u lic li c e ,  još  jo š živo ži vog, g, p lju lj u v a o je k rv iz p luća lu ća.. O v a ve v e s t o još jo š j e d n o j sm rti, rt i, o još jedn jedn oj žrtvi žrtvi o d trista trista građevinaca koji ginu sv svak akee god ine na gradilištima Italije kao da mi se zarila u svaki delić tela. S Jakominovom smrću uvukao se u mene nekakav bes, sličniji astmatičnom astmatičnom n ap ad u nnego ego isti istins nskoj koj pom ahnitalosti. ahnitalosti. H teo sam sam Sirovi živ o t  da uradim nešto poput glavnog junaka romana Sirovi Lučana Bjančardija,77 koji stiže u Milano s namerom da digne u vazd v azduh uh P irelone78 irelone78 d a bi osvetio osvetio sm rt četrd četrd eset es et osam ru d a ra iz Ribole koji su poginuli u eksploziji u rudniku u maju 1954, u oknu Kamora, nazvanom tako zbog užasnih uslova rada. Možda je trebalo trebalo da i ja od abe rem nek u zgradu, Zgradu s veliki velikim m Z koju ću dići dići u vazduh, ali ali p re neg o što m e je o b u zela atentatorska šizofrenija, dok je trajao astmatični napad  J a z n a m 79 kao  be  b e s a , z a z v o n ile il e s u m i u u š i m a P azo az o lin li n ije ij e v e r e či J muzički džingl koji se ponavljao do iznemoglosti. I tako sam, um esto da biram zgrade ko je bih bih digao u vazduh, otišao u Ka Ka 11 La Vita agra   italijanskog pisca Lučana Bjančardija (Luciano Bianci Bianciard ardi,i, Groseto 1922 - Milano 1971) 78 °irellone, neboder u Milanu u kome je nekada bilo sedište fir me Pireli, visok 127 met metar ara. a. - Prim. prev. 79 Pier Paolo Pasolini Pasol ini (Bolo (Bo lonja nja 1922 192 2 - Rim 1975 19 75), ), italijanski pi sac i reditelj. Dnevni list Korijere delà sera  objavio je 14.  novembra 1974. Pazolinijev proglas prog las p o d na naslov slovom om „Čemu „Čemu ovaj ovaj državni ud udar? ar? Ja znam“, u kome se pisac osvrće na atentate i terorističke napade koji su potresali potresali It Italij liju sedamd seda mdesetih esetih godina. - Prim. prev.  226  2 26

zarsu n a Pazolini Pazolinijev jev grob. Otišao sam tam o sam, iako bi takve takve stvari, da bi izbegle prizvuk patetike, trebalo raditi u društvu. U grupi. U grupi vernih čitalaca, s devojkom. Ali ja sam se za inatio inatio da od em sam. sam. Kazarsa je lepo mestašce, u kome lako možeš da zamisliš nekoga ko želi da živi od pisanja, a teško nekoga ko bi otišao odavde da bi prekoračio liniju pakla. Nisam otišao na Pa zolinijev grob da bih mu odao poštu, niti da tamo obeležim neki značajan datum. Pjer Paolo Pazolini, ime jedno i trojno, kako ka ko je govo g ovorio rio K apron apr oni,8 i,800 nije m oj laič laički svetac, svetac, niti književni knjiže vni Hris Hristt. H teo sam da na đem neko mesto. Mesto Mesto na kom e bi bil biloo moguće bez srama razmišljati o snazi reči. O njenoj snazi da  pr  p r o g o v o r i o m e h a n izm iz m i m a m o ći, izva iz vann sv svih ih isto is tori rija ja,, izva iz vann k o n kretnog. Razmišljati da li je i sada moguće nabrajati imena,  je  j e d n o p o j e d n o , u p i r a t i p r s t o m u lica, lic a, o g o liti li ti z l o čin i n a čin či n iti it i od njega elemente arhitekture vlasti. Da li je još uvek moguće pratiti, kao što svinje traže tartufe, dinamiku onoga što je stvarno, i to kako se učvršć učvršćuje uje moć, moć, bez m etafora, bez po sred sr ed nika, nika, i da li je m ogu ogućće sv svee to uhvatiti jed jed ino oštricom pera. Uhvatio sam voz iz Napulja za Pordenone, veoma spor, s  pr  p r i l i čn čnoo s im b o ličn li čnii m i m e n o m z a d a l j i n u k o ju je t r e b a l o d a lo . Č ini se kao da  pr  p r e đ e :  M a r k o P o lo. d a regije Fri Friul ulii i Kampanija Kam panija razdvaja ogromna daljina. Pošao sam u deset do osam, a u Friul Friulii sam stigao stigao u sedam i dvadeset dvades et nared na red no g dana, p utu jući kroz tako hladnu noć da nisam uspeo da zaspim ni na tren. Onda sam od Pordenonea putovao autobusom i sišao sam u Kazarsi, idući pognute glave kao neko ko zna kuda će i pre po  p o z n a j e p u t ča čakk i z u r e ći u v rh sv svoj ojih ih c ipe ip e la. la . N a rav ra v n o , izg iz g u b io sam se. Ali nakon tog uludog lutanja uspeo sam da stignem do Ulice Valvazone i groblja na kome su sahranjeni Pazolini i čitava njegova porodica. Na levoj strani, blizu ulaza, nalazila se jedna leja gole zemlje. Približio sam se parceli s dve veoma male bele mermerne ploče na sredini i video sam njegovu grobn gro bnicu icu.. „Рјег Paolo Pazoli P azolini ni (19 ( 19 22 19 75 75).“ ).“ P ored njega, “ Giorgio Caproni Caproni (Livor (Livorno no 1912 - Rim 1990), 199 0), italijansk italijanskii pesnik. pesnik . - Prim. prev.  227   22 7 

malo dalje, bio je majčin grob. Osetih se manje usamljen i  po  p o če čehh k r o z z u b e d a c e d i m b e s , s tež te ž u ći p e s n i c e tol to l iko ik o jak ja k o d a su mi se nokti zarivali u dlanove. Počeh da izgovaram svoje Ja  J a  zn  z n a m ,  ja znam svo svoga ga vremena. vremen a. Ja znam i imam dokaze. Ja znam gde je po reklo ekono ekonom m ije ije i oda odakle kle joj miris. miris. Miris Miris po tvrd e i po b ed e. Ja znam zna m šta izbij izbijaa iz iz  pr  p r o f ita it a . J a z n a m . A isti is tinn a r e či n e u z im a z a r o b l jen je n i k e z a to š to svee pro sv pr o žd ire i od svega svega pravi dokaz. I nisu joj po tre b n i proti protiv v dokazi i istražne radnje. Posmatra, vaga, gleda, sluša. Zna. Ne izriče presude optuženima iza rešetaka, svedoci ne povlače izjave. Niko se ne kaje. Ja znam i imam dokaze. Ja znam gde se brišu stranice priručnika iz ekonomije, i kako se matematički razlomci pretvaraju u materiju, stvari, gvožđe, vreme i kontakte. Ja znam. Dokazi nisu sakriveni u nekom sanduku ispod zemlje. Nemam kompromitujuće videosnimke skrivene u kućicama na neprohodnim planinskim putevima. Niti imam d ok okum um en ta tajni tajnihh služb službii. D oka okazi zi koje imam n e m ogu se  po  p o b i t i j e r s u s u b jek je k tiv ti v n i, u h v a će ćenn i d u ž ico ic o m , isp is p r ičan iča n i r e čju i izbrušeni osećanjima, koja su se kalila na gvožđu i na drvetu. Ja vidim, naslućujem, gledam, govorim i tako svedočim, što  je r u ž n a r e č k o ja m o ž e još jo š n e š t o v r e d e t i a k o se š a p n e : „N „Nije ije istina“ istina“ u uši u ši onih što slušaju slušaju uspavanke s uzastop no m rim rim om koju pevaju mehanizmi moći. Istina je subjektivna, ako bi se m ogla sves svesti ti na objekti ob jektivnu vnu form ulu, on da bi bila bila kao herni hernija ja.. Ja znam i imam dok dokaze. aze. I stoga prič pričam. am . O ovoj isti istini ni.. Pokušavam da smirim ovu teskobu koja me obuzima kad god sam u pokretu, kad god se penjem stepenicama, vozim liftom, kad god brišem cipele o otirače i prelazim kućne pragove. Nikako ne mogu da zaustavim tu večitu misao u glavi, o tome kako su nikle palate i domovi. A onda, ako mi je neko u blizini, na dohvat reči, teško mogu da se sprečim da n e isprič ispričam kako se po diž u spratovi, spratovi, balkon balk onii i krovov krovovi. i. Nije Nije to to neka ne ka opš o pšta ta kri krivica vica koja me m e obuzim a, niti m ora lno iskupljenje iskupljenje za one koje je izbrisalo istorijsko sećanje. Ja pokušavam da raskinem taj urođeni brehtovski mehanizam, to razmišljanje o rukama i nogama istorije. To što razmišljam više o praznim  228  22 8

činijama koje su dovele do pada Bastilje nego o proglasima žirondista i jakobinaca. Ne uspevam da ne razmišljam. Uvek me prati taj porok. Kao kad bi neko dok posmatra Vermera više više razmišlj razmišljao ao o pom p om oćnicim a koji su m ešali boje, postavljal postavljalii  pl  p l a t n o n a stal st alak ak,, n a laz la z ili il i b i s e r n e m i n đ u š e , a m a n je o n a s lik li k a nim portretima. Prava perverzija. Ne mogu da ne mislim na cement kad vidim stepenište, na postavljanje skela kad pred sobom sob om ug ugledam ledam nizove nizove prozora. prozo ra. Ne uspev am da zatvaram zatvaram oči oči.  Ne  N e u s p e v a m d a v idim id im n i t a p e t e a d a n e m isli is lim m n a m a lte r i mistriju. Možda to zavisi i od mesta na kome se čovek rađa, m ožd a ono o no uslovl uslovlja java va baš tak takav av,, jedinstven od no s p rem a stvastvarima. rima. Ne opaža op aža se sv uda n a isti isti nač način. in. Verovatno Verovatno u Kataru miris nafte i benzina pobuđuje čula i ukuse koji prizivaju slike og rom nih vil vila, naočara na očara za sun ce i limu limuzina. zina. Mislim Mislim da isti isti oštri miris uglja u Minsku priziva u misli garava lica, curenje gasa i posivele posivele gradove, do k u Bel Belgiji giji po ds dseća eća na miris miris belog luka u Itali Italiji ji i crnog crn og luka lu ka k od stanovnika Magre M agreba. ba. Isto se dešava de šava s cementom u Italiji, na jugu. Cement. Nafta juga. Sve nastaje iz cementa. Svaka poslovna imperija rođena na jugu prođe kroz ove faze: raspisivanje tendera, tenderi, radovi, kopovi, cement, inertni materijali, malter, cigle, skele, radnici. To je alat itali italijans janskog kog preduz etnika . Ak Akoo mu k oren i poslov ne im pe rije nisu u cementu, za njega nema nade. To je najjednostavniji niji zanat prek o ko ga se u najkrać najkraćem em m ogućem ro ku dolazi dolazi do novca, novc a, stiče stiče se pove po veren renje, je, zapošljavaju se ljudi ljudi u vrem e izbora, daju se plate, do bijaju finansijska finansijska sredst sredstva, va, i preko pre ko kog kogaa čovek čovek sam sebi podiže spomenik na fasadama objekata u izgradnji. Graditelj mora da ima talenat posrednika i ptice grabljivice. On mora da ima ogromno strpljenje da prikupi svu birokratsku dokumentaciju, da beskonačno čeka, da dobije dozvole d o kojih se stiže stiže sporo sp oro šću ko jom nastaju stala stalakti ktiti ti.. A treb tre b a m u talenat ptice grabljivice da leti nad nepoznatim terenom, da ga kupi za sitne sitne pa re i on da čuva dok sv svak akii centim etar i sv svaka aka rup a ne dostignu a stronom stronom ske cene. Preduzetnik Preduzetnik s talentom talentom grabl grablji jivi vice ce zna kako d a koristi kljun i kand kandže. že. Italijanske Italijanske ban ke graditeljima daju najveće kredite, može se reći da su italijanske banke sagrađene za graditelje. Ako baš ne ispunjava sve  229

uslove, a podignuti objekti nisu dovoljna garancija, uvek će se naći neki prijatelj koji će garantovati za njega. K onkretno st cem enta i cigle je jed ino pravo m aterijalno d ob ro koje italijan ske banke priznaju. Istraživački rad, laboratorije, poljoprivreda, zanatstvo, sve je to za direktore banak a ne što p o p u t dima ili nebeskih tela bez sile Zemljine teže. Sobe, spratovi, pločice, telefonski priključci i električni utikači, to su jedine opipljive stvari koje oni priznaju. Ja znam i imam dokaze. Znam kako  je podignuto pola Italije. I više od pola. Znam ruke, prste,  planove. I pesak. Pesak koji je pretvoren u palate i oblakode re. Č etvrti, parkove, vile. U Kastelvolturnu još se sećaju beskrajnih nizova kam iona koji otimaju p esak od reke Volturno.  Nizova kamiona koji su gazili ove krajeve gde seljaci nik ada ranije nisu videli takve ma m ute od gvožđa i gum e. Seljaci koji su ipak ostali ovde, koji su izdržali da ne emigriraju, gledali su p otom svojim očima kako im sve odno se. Sada je taj pesa k u zidovima stam benih zgrada u Abrucu, u zgradam a Varezea, Azijaga, Đ enove. Sada se više reka ne uliva u more, već m ore dotiče u reku. Sada se brancin može loviti u Volturnu, a seljaka više nema. Kada su ostali bez zemlje, p očeli su da gaje bivo le, s bivola su prešli na mala građevinska pre du ze ća u kojima su zapošljavali sezon ske radnike, Nigerijce i Južn oafrikance, a ako bi odbili da rad e za pred uzeća klanova, znali su da ih čeka smrt. Ja znam i imam dokaze. Firme koje rad e u kam eno lom ima, iako ne bi smele, grizu i proždiru čitave planine. Planine i brežuljci, izmrvljeni u cementu, niču posvuda. Od Tenerifa do Sasuola. Pošto su ljudi odlazili, kao da su se i njihovi pre deli selili s njima. U jednoj gostionici u mestu San Feliče a Kančelo sreo sam don Salvatorea, starog majstora. Izgledao  je kao mrtvac koji hoda. Nije im ao više od pedeset godin a, ali je izgledao kao osamdesetogodišnjak. Ispričao mi je da je de set go dina u mešalice ubacivao prašin u do bijenu sagoreva njem otrovnih gasova. Tako je otpad zamaskiran u cementu omogućavao preduzećima vezanim za klanove da na tende rima ponude cene kineske radne snage. Sada garaže, zidovi i stepeništa u sebi kriju otrove. I o tome se ćuti, sve dok neki siroti radnik, verovatno poreklom iz Magreba, ne udahne tu  230

 prašinu i izdahne posle nekolik o godina, kriveći zlu sudbinu zbog raka od koga je oboleo. Ja znam i imam dokaze. Uspešni italijanski pred uzetnici rađaju se na cem entu. Oni sami su deo ciklusa cementa. Ja znam da pre nego što im m anekenke p ostan u devojke, pre n ego što se obog ate radeći kao usp ešn i menadžeri, jurišnici na finansij ske grupe, akcionari dnevnih listova, da pre svega i iza svega toga stoji cement, izvođači radova, pesak, šoder, kamioneti  puni radnika koji rade noću i nestaju uju tru, natrule skele, nepostojeća osiguranja. Na debljini podignutih zidova počiva italijanska ekonom ija. Ustav bi treb alo prom eniti. Napisati da se zasniva na cem en tu i graditeljima. Oni su očevi. Ne Feručo Pari, niti Luiđi Ejnaudi, ni Pjetro Neni, ni kom andant Valerio.81 Graditelji su Italiju uhvatili za skalp i izvukli je posle Sindo nin og 82 kraha i po sle p resu de bez prava žalbe koju je izrekao Međunarodni monetarni fond. Fabrike cementa, tenderi, zgrade i dnevni listovi.  Na gradilištima završavaju prip adnici klana koji su istrčali svoj poslednji krug. Kad završe karijeru ubica, iznuđivača ili osmatrača klanova, radiće na gradilištima ili će skupljati ot pad. Možda bi bilo korisnije da se mladi, sveža snaga klanova, dovedu baš na gradilišta, efikasnije bi bilo dovesti ih ovamo i pokazati im sudbinu koja ih čeka nego im po školama prikazivati edukativne filmove i držati predavanja. Ako se spasu zatvora ili smrti, tu će završiti, na gradilištima. Ovde će ostariti  pljujući krv i kreč, dok će beskrupulozni preduzetnici i karijeristi koje su bosovi štitili dobijati milionske poslove. Od 81 Ferruccio Parri (1890-1981), Luigi Einaudi (1874-1961), Pie tro Nenni (1891-1980), komandant Valerio, odnosno Walter Audisio (1909-1973) - istaknuti pripadnici antifašističkog pokreta u Drugom svetskom ratu i značajni akteri italijanske poratne političke scene; prva dvojica bili su poslanici Ustavotvorne skupštine. -Prim. prev. 82 Michele Sindona (1920-1986) - italijanski bankar i osnivač brojnih finansijskih preduzeća, uhapšen zbog pronevera i lažnog bankrotstva, održavao veze s mafijom, masonskom ložom P2 i Vati kanom. -Prim . prev.  231

rada se umire. Neprestano. Zbog brzine izgradnje, nužnosti da se uštedi na svakom obliku bezbednosti, usled potpunog nepoštovanja radno g vremena. Neljudske sm ene o d devet do dvanaest sati dnevno, i subotom i nedeljom. Sto evra iznosi nedeljna plata, prekovremeni noćni rad i rad nedeljom plaća se ped es et evra na svakih deset sati. Oni najmlađi rade i po p etna est sati. Verovatno ušm rkuju kokain. Kada se na gradilištima umire, stupa na snagu dobro uigrani mehanizam. Beživotno telo uklanja se s mesta nezgode i inscenira se saobraćajna nesreća. Telo stave u kola koja zapale i gurnu niz neku kosinu ili u provaliju. Iznos od osiguranja biće prosleđen porodici stradalog. Nije retko ni da se građevinci koji insceniraju n esreću i sami teško povrede, naročito ako pre ubacivanja mrtvog tela i paljenja vozila treba da udare automobilom u zid. Ako  je šef gradilišta prisutan, onda mehanizam dobro funkcioni še. Ako nije tu, radnike često uhvati panika. Onda svog teško  povređenog kolegu, koji je na samrti, ostave blizu nekog puta koji vodi do bolnice. Dovezu kola, nameste telo i tutanj. Ako nekad proradi griža savesti, pozovu hitnu pomoć. Ko god da  je saučesnik u uklanjanju ili ostavljanju te la na ulici, zna da to isto čeka i njega ako padne sa skele ili se teško povredi. Zasigu rno znaju da je kolega koji im pom aže u op asno sti isti onaj koji će pritrčati da uklon i i njihovo te lo ili će im baš o n zadati sm rtonosn i udarac. I tako raste podozrivost. Kolega može biti tvoj dželat, ili ti njegov. Nije da će te on povrediti, ali pustiće te da krepaš sam na nekom trotoaru ili će te zapaliti u kolima. Svi građevinci znaju da to tako funkcioniše. A preduzeća s juga nude najbolje uslove. Rade i nestaju i svaka nevolja se sređuje bez m nog o buke. Ja znam i imam dokaze. A ti dokazi imaju ime. Za sedam meseci na gradilištima severno od N apulja stradalo je petnaest radnika. Pali su, završili pod bagerima ili su ih pak pregazile dizalice kojima su upravljali prem oren i radnici. Treba brzo reagovati. Č ak i ako gradilišta opstaju go dinama, podizvodači radova moraju brzo da prepuste mesto drugim firmama. Zaraditi, pokupiti sve i otići negde drugde. Više od četrdeset po sto firmi koje grade u Italiji dolaze s juga. Iz oblasti Averse, Napulja, Salerna. Na jugu i danas mogu da 232

se stvaraju imperije, da se raskidaju karike ekonomije, a ravno teža prvob itne akum ulacije još nije dostignuta. Na jugu, od Apulije d o Kalabrije, trebalo bi postaviti og rom ne bilbo rde na kojima piše DOBRO DOŠLI za sve one preduzetnike koji žele da se bace u aren u cem enta i da za kratko vreme u đ u u salone Rima i Milana. DOBRO DOŠLI, koje zvuči kao „srećno“, pošto  je gužva velika, a samo m alobrojni znaju da plivaju u živom  pesku. Ja znam. I imam dokaze. A novi graditelji, vlasnici banaka i jahti, prinčevi ogovaranja i veličanstva novih kurvi skrivaju  poreklo svog novca. Možda još uvek im aju dušu. Stide se da kažu odakle im toliko bogatstvo. U SAD, zemlji koja im služi kao model, preduzetnik koji se probije, koji dostigne slavu i usp eh, sam saziva analitičare i m lade ek on om iste da im se p o hvali svojom po slovn om um ešno šću, d a im otkrije putev e koji su ga doveli do tržišne pobede. A ovde postoji samo ćutanje.  Novac je novac. Uspešni poslovni lju di iz oblasti Averse, zemlje obo lele o d Kamore, uop šte se n e stide da on ima koji ih pitaju za poslovni us pe h odgovore: „Kupio sam za de set i p ro dao za trista.“ Neko je rekao da se na jugu m ože živeti kao u raju. D ovoljno je samo da posmatraš nebo i da nikad, ama baš nikad, ne spustiš pogled. Ali čak ni to više nije moguće. Otimanje svakog delića slobo dn og p ros tora o telo je i pr os tor po gledu. Oči se spotiču o balkone, potkrovlja, mansarde, stam bene zgrade, gusto pod ign ute palate, pre trpan e gradske četvrti. Ovde čovek nikako ne m ože imati utisak da će mu ne što pasti s neba. Ovde se samo silazi. Pada u pon or. Je r uvek postoji po n o r u p o n o ru. Tako, d ok gazim uz stepenice i p o sobama, do k se penjem liftovima, ne mogu a da ne čujem. Zato što ja znam. I to je  perverzija. Stoga, kada se nađem u društv u onih najuspešnih i najboljih, ja se ne osećam dobro. Iako su ova gospoda elegantna, iako govore umerenim tonom, iako glasaju za levicu. Ja osećam miris kreča i cementa koji izbija iz njihovih svilenih čarapa, iz Bulgarijevih dugm adi za m anžetne, iz njihovih kućnih biblioteka. Ja znam. Ja znam ko je sagradio moju zemlju i ko je gradi i danas. Znam da noćas polazi voz sa stanice u Ređo Kalabriji koji će stati u Napulju pe tna est m inuta iza p o noći, na putu za Milano. Biće prepun. Na stanici će kombiji i  233

 prašnjavi autom obili p u n to preuzeti dečake za nova gradilišta. Emigracija bez mesta boravka kojom se niko neće baviti niti  je ubeležiti u statistike, jer će ostati otisnuta samo stopam a u  prašin i i nigde više. Ja znam šta je pravi Ustav m og vremena, šta je bogatstvo preduzeća. Znam koliko je svaki stub u stvari nečija krv. Ja znam i imam dokaze. Ne uzim am taoce.

Don Pepino Dijana

Kada pomislim na borbu protiv klanova Kazal di Prinčipea, San Čiprijana, Kazapezene, borbu protiv klanova na svim prostorima kojima vladaju, od Paretea do Formije, uvek pomislim na bele čaršave. Na bele čaršave koji vise sa svakog balkona, vezani za svaku ogradu, okačeni o svaki prozor. Belo, sve je belo, kiša bleštavo belog platna. Ono je bilo znamenje žalosti na dan sahrane don Pepina Dijane. Imao sam šesnaest godina, bio je mart 1994. Probudila me je tetka, kao i obično, ali nekako nasilno, povukla je čaršav u koji sam bio umotan, kao kad se salama odmota iz papira. Skoro da sam pao s kreveta. Tetka nije izustila ni reč i išla je po kući praveći nesnosnu buku, kao da svu svoju muku hoće da istrese tim teškim batom koraka. Vezala je i ona čaršave za ogradu, toliko čvrsto, da ih ni tornado ne bi mogao odneti. Otvarala je širom prozore, puštala da glasovi spolja isteraju šumove iz kuće, čak su i fioke na komodama bile izvučene. Sećam se reke izviđača, bez njihove uobičajene bezbrižnosti, činilo se da su svu svoju ljutnju uvezali u čvor žutih i zelenih marama, zato što je don Pepino bio jedan od njih. Jedino tada sam video da su izviđači toliko uznemireni i da im nije nimalo stalo do reda i dostojanstva, koji ih uvek prate na dugim marševima. Moja sećanja na taj dan čine samo fragmenti, poput pega na koži dalmatinca. Don Pepino Dijana imao je neobičnu životnu priču, jednu od onih koje, pošto se čuju, treba pohraniti negde u sopstvenom telu. U dnu grla, stisnutu u pesnicu, blizu srčanog mišića, u srčanim arterijama. Retka priča, većini nepoznata. 235 

Don Pepino je studirao u Rimu i trebalo je i da ostane tamo i gradi karijeru daleko od svog kraja, daleko od provincije, daleko od prljavih poslova. Trebalo je tamo da gradi svešteničku karijeru, karijeru sina iz ugledne građanske porodice. Ali on  je odjednom resio da se vrati u Kazal di Principe, kao neko ko ne može da spere sa sebe sećanje, odagna neku naviku, neki miris. Kao neko s večitom opsesijom da nešto mora da uradi kako bi našao mir i ko se neće smiriti dok to ne uradi ili barem ne pokuša. Don Pepino je kao veoma mlad postao sveštenik crkve svetog Nikole u Bariju, crkve moderne strukture koja  je i po svom izgledu potpuno odgovarala onome što je bila njegova zamisao o zalaganju. Van crkve je nosio farmerke, a ne svešteničku odoru, kao što su do tada radili lokalni popovi, navlačeći sa uniformom i težinu svog autoriteta. Don Pepino nije prisluškivao porodične razmirice, nisu ga se ticali vanbrač ni izleti muškaraca, niti je tešio prevarene žene, on je sasvim prirodno promenio ono što se do tada smatralo ulogom popa u provinciji. Zainteresovao se za dinamiku moći: ne samo za brojanice bede, nije hteo samo da očisti ranu nego i da shvati otkuda metastaze, da zaustavi gangrenu, stane na put onome što je njegovu zemlju pretvaralo u rudnik nezakonitog bogaćenja i stazu posejanu leševima. Povremeno bi se u javnosti pojavljivao s tompusom. Na nekom drugom mestu bi to bio potpuno nevin gest. Ovde su sveštena lica imala prividan stav odricanja od svakodnevnih uživanja, a u tajnosti su se prepuštala porocima. Don Pepino je odlučio da njegovo lice liči na njega samoga, kao garancija iskrenosti u zemlji gde se lica moraju pretvarati u grimase spremne da oponašaju ono što žele da budu i gde svaka takva grimasa ima svoj nadimak, koji  joj daje moć, kao da je prišiva za kožu. Don Pepino je mnogo radio, angažovao se na izgradnji prihvatnog centra za smeštaj afričkih imigranata. Bilo je nužno prihvatiti ih, ne dozvoliti da  kao što se dešavalo  klanovi i njih regrutuju za svoje savršene vojnike. Da bi taj plan ostvario, uložio je i ličnu ušteđevinu do koje je došao radeći kao nastavnik. Čekanje institucionalne pomoći može toliko da se oduži i iskomplikuje da postane i  jedina prepreka pred najmanjom voljom za delanjem. Otkad 236 

 je postao sveštenik, gledao je smene bosova, eliminaciju Bar delina i moć Sandokana i Ponoćnog Debeljka, a onda masakre između Bardelinovih i pristalica klana Kazalea, i između vođa klanova koji se bore za prevlast. Događaj zabeležen u hronici tog vremena bila je povorka automobila na ulicama. Bilo je oko šest po podne kada se desetak automobila poredalo i prolazilo, kao u nekoj procesiji, ispred kuća svojih neprijatelja. Skjavoneove grupe pošle su da prkose protivnicima. Bio sam dečak, ali se moji rođaci kunu da su to videli svojim očima. Automobili su se lagano kretali ulicama San Čiprijana, Kazapezene i Kazal di Prinči pea, a učesnici povorke su sedeli na prozorima automobila s  jednom nogom u kolima i drugom izbačenom napolje. Svi s automatom u ruci i otkrivenog lica. Krećući se sporo, povorka  je prikupljala i druge pripadnike klana, koji su izlazili iz svojih kuća s puškama i pištoljima i išli pešice iza kola. Prava javna parada oružja pripadnika jednog klana protiv pripadnika drugog. Stali su potom ispred kuća svojih protivnika. Onih koji su se usudili da ustanu protiv njihove prevlasti: „Siđite, govna! Siđite... ako imate muda!“ Ova povorka se kretala najmanje jedan sat. Napredovala je neometano dok su se rešetke na radnjama i barovima spuštale istog časa. Dva dana je vladao pravi policijski čas. Niko nije izlazio iz kuće, čak ni da kupi hleb. Don Pepino je uvideo da je neophodno napraviti plan borbe. Bilo je nužno da se otvoreno ucrta staza kojom treba poći, pokazati da više nije dovoljno pojedinačno delovanje, već da se sve crkve na teritoriji moraju organizovati i zajednički nastupiti. Sastavio je i potpisao sa svim sveštenicima parohija Kazal di Prinčipea jedan neočekivani proglas, religijski, hrišćanski tekst, sa snažnim prizvukom ljudskog dostojanstva utisnutim u te reči univerzalnog značenja i snage, koje su prevazišle verske okvire i bile u stanju da svojim značenjem uzdrmaju samouverenost bosova; i njih su, zaista, ove reči uplašile više od akcija Tužilaštva za borbu protiv mafije, više od zaplene kopova i mešalica za beton, više od telefonskih prisluškivanja koja određuju poredak smrti. Bio  je to živ dokument s upečatljivim i romantičarski obojenim 237

naslovom: „Za ljubav mog naroda neću ću tati“. Proglas je po delio na dan Božića, nije okačio listove na dveri svoje crkve, imao je druge stvari na umu don Pepino. Da pokuša da shvati kako može da se izgradi ulica koja će presecati ulice moći,  jedina koja će moći da ugrozi ekonomsku i kriminalnu snagu porodica Kamore. Don Pepino je iskopao put kroz koru reči, iščupao iz rudnika sintakse onu snagu koju je javna reč, jasno izgovorena,  još uvek mogla da ima. Nije ga odlikovala intelektualna ravnodušnost nekoga ko veruje da je reč iscrpela svaki svoj izvor, da ona jedino može da ispuni prostor između dve bubne opne. Reč kao nešto konkretno, materija sastavljena od atoma, koja utiče na mehanizme svega, kao malter za gradnju, kao vrh pi juka. Don Pepino je tražio reč nužnu kao mlaz vode preko zamazanih očiju. Tišina ovih krajeva nije tek banalna nema zavera ćutanja, dok se kape navlače na spuštene oči. Ona ima mnogo više veze s onim „ne tiče me se“. Ovde je to uobičajeni stav, ali ne samo to, nego je i povlačenje kao izbor, a to je suštinski glas u korist nepromenljivosti stvari. Reč postaje urlik. Kontrolisan i oslobođen, piskav i oštar, usmeren ka neprobojnom staklu: sa željom da se to staklo rasprsne. Nemoćno posmatramo bol brojnih porodica koje gledaju svoju decu kako postaju žrtve ili izvršioci organizacija Kamore. [...] Kamora je danas oblik terorizma koji izaziva strah, nameće svoje zakone i pokušava da postane endemski činilac društva Kampanije. Pripadnici Kamore nameću nasiljem i oružjem neprihvatljiva pravila: iznuđivanje koje pretvara naše krajeve u ugrožena područja gde nema kapaciteta za samostalni razvoj i kojima se šalju donacije, gde se uvodi obaveza plaćanja mita od dvadeset i više procenata na građevinske radove, što bi uplašilo i najsmelijeg preduzetnika, gde bujaju šverc i rasturanje narkotika, čija upotreba dovodi mlade na marginu društva i od njih stvara radnu snagu za kriminalne organizacije, gde se međusobni obračuni bandi obrušavaju kao pravi razorni korbači na porodice naših krajeva; i sve su to negativni primeri za 238 

našu mladež, prave fabrike nasilja i organizovanog kriminala [...] Don Pepino je želeo pre svega da naglasi da ni sveštenici ne smeju pred naletom klanova da ograniče svoje delovanje u prostor ispovedaonica. Prosejao je tako glasove proroka da bi potkrepio onu najvažniju potrebu, da se izađe na ulicu, da se objavi, da se bori, što je za njega bilo jedino što životu može dati neki smisao. Naša proročka dužnost objave ne sme i ne može da ne postoji, Bog nas zove da budemo proroci. Prorok je kao stražar: on vidi nepravdu, na nju ukazuje i priziva Božje proviđenje (Jezekilj  ЗДб18); Prorok se seća prošlosti da bi u sadašnjosti novo načinio (Isaija   43); Prorok poziva na život i sam živi saosećajući s patnjom (Postanje   8, 1823); Prorok pokazuje na put pravde kao na jedini put (Jere-  mija   22, 3 -Isaija   58). Od sveštenika, pastira i sabraće naše, tražimo da jasno govore u svojim propovedima i u svim prilikama u kojima im je dužnost da hrabro govore o stvarnosti. Od crkve tražimo da se ne odriče svoje „proročke“ uloge kako bi sredstva objave i ukazivanja na zlo stvorila snagu da se stvori nova savest u znaku pravde i solidarnosti s moralnim i građanskim vrednostima. Ovaj proglas nije imao nameru da bude korektan u odnosu na političku vlast, njime je jasno iskazano mišljenje da vlast ne samo da uživa podršku klanova nego s njima čak ima i za jedničke interese; ovaj proglas je bio daleko od povlađivanja društvenoj stvarnosti. Don Pepino je hteo da veruje da neči ji ulazak u klan nije opredeljenje za zlo, već rezultat dobro poznatih okolnosti, jasnih mehanizama, još ranije utvrđenih, gangrenoznih uzroka. Nikada ni Crkva niti iko drugi na ovim teritorijama nije bio toliko jasan. 239 

Nepoverenje i obeshrabrenost čoveka s juga u odnosu na institucije proističu iz vekovne nesposobnosti politike da reši teške probleme koji muče ove krajeve, posebno probleme nezaposlenosti, stambeno pitanje, zdravstvo i obrazovanje; sumnje, ne uvek neosnovane, u povezanost Kamore i političara, koji u zamenu za izbornu podršku ili čak i zbog zajedničkih interesa, pomažu Kamori u prikrivanju i čine  joj svakakve ustupke; raširenog osećanja lične nesigurnosti i stalne ugroženosti, koje proističe iz nedovoljne pravne zaštite lica i dobara, kao i iz sporosti pravosuđa i nejasnoće pravnih instrumenata [...] što neretko uslovljava pribegavanje organizovanoj odbrani klanova ili prihvatanje zaštite Kamore; nedostatka jasnoće na tržištu rada, zbog čega je nalaženje posla uslovljeno odnosima poznanstva ili saradnje s Kamorom, i ne predstavlja ostvarivanje prava zasnovanog na zakonu o radu; nedostatka ili nedovoljnosti, čak i u delovanju samih sveštenika, istinske društvene edukacije, i zablude da zreo hrišćanin može da bude neko ko nije naučio da bude ni zreo čovek ni zreo građanin. Don Pepino je organizovao marš protiv Kamore krajem osamdesetih godina, nakon što se dogodio napad na kasarnu karabinjera u San Čiprijanu d’Aversi. Nekoliko desetina osoba htelo je da demolira kancelarije i pretuče karabinjere zato što su se neki od njih umešali u svađu između dva momka iz kraja usred manifestacije upriličene povodom proslave dana sveca zaštitnika grada. Kasarna San Čiprijana nalazi se u jednom sokačetu, tako da komandiri i vodnici nikako nisu mogli da pobegnu. Morali su da se umešaju šefovi zona klana da bi smirili pobunu, po direktnom nalogu bosova. U to vreme još uvek je vladao Antonio Bardelino, a njegov brat Ernesto bio je gradonačelnik.

240 

Mi, pastori crkava Kampanije, ne nameravamo da skrećemo pažnju javnosti samo na ovakve situacije; nameravamo, u okviru naših nadležnosti i mogućnosti, da doprine semo njihovom prevazilaženju, čak i putem preispitivanja i osvežavanja sadržaja i metoda pastorskog delovanja. Don Pepino otvoreno je iskazivao svoju sumnju u hrišćan sku veru bosova i pobijao je mogućnost uspostavljanja ma kakve veze između hrišćanskog „verujem“ i preduzetničke, vojne i političke moći klanova. U zemlji Kamore, hrišćanska poruka ne prima se kao nešto suprotno delovanju Kamore: klan, koji sprovodi svoje aktivnosti i u korist svih svojih pripadnika, smatra da organizacija poštuje i sledi hrišćansko dobro. Nužnost ubijanja neprijatelja i izdajnika posmatra se kao dozvoljeni prestup, „ne ubij“ s Mojsijevih tablica može u glavama bosova privremeno i da se ukine ukoliko se ubija iz nekog višeg razloga ili pak u cilju zaštite klana, interesa njegovih vođa, a ako se čini dobro grupi, onda se čini dobro i svima ostalima. Ubistvo je greh koji će Hrist razumeti i oprostiti u ime nužnosti samog čina. U mestu San Čiprijano d’Aversa Antonio Bardelino je uvodio nove članove u Kamoru uz ritual uboda, koji je koristila i Koza nostra: ovaj način je pripadao ritualima koji su se polako gasili. Jagodica desnog palca kandidata ubola bi se iglom, a krv bi kapala na sliku Madone Pompeja.83 Potom bi se puštalo da slika nagori na sveći i onda bi se dodavala iz ruke u ruku svim vođama klanova koji su stajali poredani oko stola. Ako bi svi oni poljubili Madonu, to je značilo zvanično primanje kandidata. Religija je uvek prisutna kao tačka oslonca za organizaciju Kamore, ne samo kao sredstvo protiv uroka ili kulturološki ostatak nego kao duhovna snaga koja utiče na njihove najintimnije izbore. Porodice Kamore, a naročito bosovi s velikom harizmom, često posmatraju sopstveno delovanje kao 83

Madonna di Ротрег,  Bogorodica s detetom. Ovaj kult obožavanja Madone slavi se u svetilištu Madone Pompeja kod Napulj pulja. a.  Prim. prev.

241

kalvariju, primanje težine greha na teret sopstvene savesti za dobro do brobit bit zajednice i ljudi kojima vla vlada daju. ju. U mestu Pinjataro Mađore klan Lubrano obnovio je o sop stvenom trošku jednu fresku koja je predstavljala Madonu. Poznata je kao Madona Kamore, zato što su se njoj za zaštitu molili najvažniji begunci Koza nostre, koji su pobegli sa Sicili je i ovde našli utoči ut očište šte.. Nije teško te ško zamisliti Tota Riinu, Riinu, Mikelea Greka, Lučana Liđa ili Bernarda Provencana pognute ispred freske Madone, kako joj se mole da ih prosvetli u činjenju i zaštiti u bekstvu. Kada Kada je Vinčenco Lubrano oslobo oslo bođen đen optužbi, optužbi, organiz organizova ovaoo  je hodo ho doča čašć šćee broj br ojni nim m autobus auto busima ima u San Đovani Đ ovani Roton Ro tondo do884 da se poklon pok lonii ocu Piju, koga je smatrao zaslužnim zaslužnim za čudo osloba os loba đajuće presude. Kipovi oca Pija u prirodnoj veličini, kopije u terakoti i bronzi Hrista raširenih ruku na Šećernoj glavi u Riju, krase brojne vile bosova Kamore. U Skampiji, u magacinima gde se priprema droga, često se u jednoj turi seče trideset tri pakovanja hašiša, prema broju Hristovih godina. Potom radnici naprave pauzu od trideset tri minuta, prekrste se i opet počinju da rade. Na ovaj način kao da se mole Hristu za dobru zaradu i mir. Isto se dešava i s kesicama koke, koje često pre distribucije dilerima šef zone poškropi i blagosilja svetom vodicom iz Lurd Lurda, a, uz molitve molitve da te količine količ ine ne ubiju nikoga, zato što će on lično biti odgovoran za loš kvalitet robe. Sistem Sistem Kamore Kamore je moć mo ć koja ko ja ne obuhvata obuhvata samo samo tela, tela, niti raspolaže jedino tuđim životima, već želi da uhvati čak i duše. Don Pepino je hteo da se uvede jasnoća u reči, u značenja, u vrednosti. Kamora naziva „porodicom“ klan organizovan sa zločinačkim ciljevima, u kome zakon predstavlja apsolutna odanost, gde se isključuje najmanji izraz autonomije, u kome svaka izdaja zavređuje smrt, ne samo kad neko istupi iz klana nego i kad prigrli poštenje; Kamora se služi svim sred84 Mesto Mesto u Apuliji liji iz koga potiče poti če otac ota c Pio ( 1 8 8 7  1 9 6 3 ) , katolič katolički ki sveštenik kanonizovan 2002. - P r i m . p r e ev v.

242  242 

stvima da proširi i učvrsti takvu „porodicu“, stavljajući sebi u službu čak i svete tajne. Hrišćanin, koji se obrazovao u školi Božije Reči, „porodicom“ smatra skup ljudi međusobno ujedin uje dinjenih jenih zajedništvom zajedništvom ljuba ljubavi; vi; u ovoj porod po rodici ici ljubav ljubav  je bezusl bez uslovn ovnoo i predan pre danoo služen slu ženje je i samo po sebi se bi uzdiže onoga ko je nudi i ko je prima. Kamora želi da uspostavi svoju religioznost, uspevajući, ponekad, da zavara osim vernika i nedovoljno visprene i naivne pastire duše. Ovaj vaj proglas se dotakao do takao i tumače tum ačenja nja svetih svetih tajni. Govorio je o potrebi da se pričešće, kumstvo, brak odvoje od Kamore. O potrebi da se sporazumi i savezi koje sklapaju klanovi odvoje od verskih simbola. Na samu pomisao da izgovore tako nešto popovi iz ovog kraja bi bržebolje pobegli u toalet od straha, držeći se rukom za stomak. Ko bi mogao da otera ote ra s oltara bosa koji hoće h oće da krsti dete nekog pripadnika pripadnika klan klana, a, ko bi b i odbio odb io da obavi ritual svete tajne ulaska u brak zato što se brak sklapa da se ozvaniči savez između dve porodice? Don Pepino je bio  jasan. Ne dozvolite da ulogu „kuma“ u svetim tajnama obavlja ju o sobe so be koje ko je nisu poznat poz natee po svojoj svojo j čestito čes titosti sti u privatnom i javnom životu i po svojoj hrišćanskoj zrelosti. Ne dozvolite pristup svetoj tajni onima koji pokušavaju da vrše nedostojne pritiske pošto nisu ni uvedeni u svetotajstvo. Don Pepino se usprotivio moći Kamore u trenutku u kome se Frančesko Skjavone Sandokan skrivao od policije u skrovi štubunkeru u svojoj vili, u trenutku u kome su porodice klana Kazalea međusobno ratovale, a veliki poslovi s cementom i otpadom iscrtavali nove granice njihovih imperija. Don Pepino nije hteo da bude pop utešitelj, da prati mrtvačke kovčege ubijenih dečaka vojnika do njihovih grobova i šapuće majkama u crnini: „Stegnite srce.“ U jednom intervjuu je izjavio: „Moramo da prodrmamo ljude da bi se dozvali savesti.“ On  je čak zauzeo i politič pol itički ki stav tav, stavljajući jasn ja snoo do znan zn anja ja da se borba protiv političke moći kao izraza poslovnokriminalne 243 

sile mora staviti u prvi plan, da pordršku treba dati konkretnim projektima, obnovi, i da neće biti nikakve pristrasnosti s njegove strane. strane. „Često „Često se se stranka stranka poistoveću poisto većuje je sa svoji svojim m predstavnikom, često kandidati koje podržava Kamora nemaju ni partiju, ni politiku, već samo ulogu koju treba da odigraju i mesto koje treba da zauzmu.“ Cilj nije bio da se pobedi Kamora. Kao što je on sam govorio, „pobednici i pobeđeni su u istom čamcu“. Cilj je bio da se razume, da se menja, da se svedoči, da se objavi istina, da se uradi elektrokardiogram srca ekonomske moći da bi se rasprsnuo miokard klanovske hegemonije. Nikada se u svom životu nisam osetio kao vernik, pa ipak su don Pepinove reči odjekivale i van verskih okvira. On je kovao novi metod kojim je želeo da reformiše versku i političku reč. Kovao je veru u sposobnost da se realnost zagrize, i da se ne pusti dok se ne rastrgne. rastrgne. U reč koja će moći moć i da prati prati tokove tokove novca prateći njegov smrad. Kaže se da novac nema miris, ali ovo važi samo kad je u carevoj ruci. Pre nego što stigne u njegov dlan, pecu  pe cunia nia olet. I to je smrad klozeta. Don Pepino je radio u zemlji u kojoj novac nosi trag svog mirisa, ali samo na trenutak. Trenutak u kome se uzme, pre nego što se pretvori u nešto drugo, pre nego što uđe u legalne tokove. Takvi mirisi osete se samo kad se materija iz koje izbijaju protrlja o nozdrve. Don Pepino Di jana  ja na shvatio je da m ora or a da drži lice prikovano prikova no za ovu zemlju, zem lju, da treba da ga priljubi uz njenu njen u kičmu, kičmu, da zuri u njen nj enee oči, da se ne udaljava udaljava da bi nastavio nastavio da gleda i upire prstom prst om i da bi ra ra zumeo gde i kako se stiču bogatstva, gde počinju krvoprolića i hapšenja, krvave odmazde i ćutanje. S oružjem na vrhu jezika, jedinim mogućim oružjem kojim je pokušao da promeni svoje vreme: rečju. Ta reč, koja nije mogla da ostane neizgovorena, vorena, bila mu mu je i smrtna presuda. Don D on Pepinove ubice nisu nisu izabrale datum nasumično. Njegov imendan, 19. mart 1994. Rano ujutru. Don Pepino još nije obukao svešteničku odoru. Bio je u sali za sastanke u crkvi, blizu svoje radne sobe. Nije bilo moguće prepoznati ga odmah. „Ко je Don Pepino?“ 244  244 

„Ja sam...“ To je poslednje što je rekao. Pet pucnjeva odjeknulo je crkvom, dva metka su ga pogodila u lice, preostala tri su mu prostrelila glavu, vrat i ruku. Vrh jednog metka ostao mu je između jakne i džempera. Drugi metak mu je otkinuo svežanj ključeva zakačen za pantalone. Don Pepino se spremao za jutarnju službu. Imao je trideset šest godina. Među prvima je u crkvu dotrčao i pronašao njegovo telo Renato Natale, komunistički gradonačelnik Kazal di Prinči pea. Izabran je tek pre četiri meseca. Nije to bila slučajnost, hteli su da se ovo ubistvo dogodi za vreme njegovog kratkog političkog mandata. Natale je bio prvi gradonačelnik Kazal di Prinčipea koji je borbu protiv klanova postavio kao prioritet svog delovanja. U znak protesta, istupio je čak i iz Skupštine opštine jer je smatrao da predstavlja samo mesto za overava nje odluka odluka done do ne tih negde drugde. drugde. Jed Je d n o g dana su karabinjeri upali u kuću Gaetana Korvina, jednog odbornika u Kazaleu, gde je u toku bio sastanak svih krupnih vođa klana Kazalea. Sastanak Sastanak je organizovan organizovan u vreme vreme kada kada je odborn od bornik ik bio na sed nici gradskog veća. S jedne strane poslovi uprave Kazalea, s druge poslovi uz pomoć uprave Kazalea. Ali poslovi, to je jedino što te ujutru natera da se probudiš, jedino zbog čega skidaš pidžamu i ustaješ iz kreveta. Oduvek Oduvek sam sam Renata Natalea Natalea posmatrao posm atrao izdale izdaleka, ka, kao što se posmatraju ljudi koji i bez svoje želje postanu simboli ideje o zalaganju, otporu, hrabrosti. Simboli gotovo metafizički, irealni, arhetipski. Uvek sam se divio, posmatrajući ga iz prikrajka kao stidljivi pubertetlija, njegovim naporima da otvori ambulante za imigrante, da ukaže, u mračnim godinama krvavih obračuna bandi, na moć porodica Kamore Kazalea i njihove poslove s cementom i otpadom. Pratili su ga, pretili smrću, rekli su mu da će se ako ne prekine to što radi okrenuti protiv njegove porodice, ali on je i dalje istupao u javnosti, svim sredstvima, čak lepeći po mestu plakate koji su obaveštavali  javnost  javn ost o odlukama odlu kama i nasilju klanova. klanova. Kako Kako su rasli njegov nje govaa upornost i hrabrost, tako se pojačavala njegova metafizička

245 

aura. Treba poznavati političku istoriju ove zemlje da se razume specifična težina pojmova angažovanje i volja. Otkako je donet zakon na osnovu koga se opštinski organi mogu raspustiti zbog mafijaške infiltracije, u provinciji Kazer ta raspušteno je zbog Kamore šesnaest opštinskih uprava. U pet opština dva puta je uvođen privremeni organ uprave. Ka rinola, Kazal di Principe, Kazapezena, Kastelvolturno, Čeza, Frinjano, Gracanize, Lušano, Mondragone, Pinjataro Mađore, Rekale, San Čiprijano, Santa Marija la Fosa, Teverola, Vila di Brijano, San Tamaro. Gradonačelnici koji se suprotstave kla novima u ovim krajevima, ako već uspeju da budu izabrani i pored prethodno kupljenih glasova i proračunatih ekonomskih strategija svih političkih grupa, moraju da se nose s ograničenjima lokalnih uprava, nedovoljnom količinom novca i potpunom marginalizacijom. Moraju da počnu da ruše, da uklanjaju ciglu po ciglu. Da se s opštinskim budžetom suprotstavljaju multinacionalnim preduzećima, da imaju na raspolaganju samo kasarne karabinjera protiv napada oružanih odreda klanova. Kao 1988, kada se Antonio Kanđano, odbornik Kazapezene, suprotstavio ulasku klanova u neke poslove  javnih nabavki. nabavki. Pretili su mu, pratili ga, ga, pucali pu cali mu u leđa, na ulici, naočigled svih. Nije dopustio da poslovi klana Kazalea napreduju krupnim korakom, a klan će se postarati da on sam više nikad ne prohoda. Završio je u invalidskim kolicima. Osumnjičeni za napad pušteni su 2006. Kazal di Principe nije mesto na Siciliji koje ugrožava mafija, gde jeste teško ustati protiv kriminala, ali ako to uradiš, prate te povorke televizijskih kamera, poznatih i manje poznatih novinara i jata državnih funkcionera za borbu protiv mafije, čiji su napori poznati i priznati u široj javnosti. Ovde ono što radiš ostaje u ograničenim okvirima i nailazi na podršku malobrojnih. I mislim da se upravo u toj usamljenosti i rađa ono što bi se moglo nazvati hrabrošću, kao neki viteški oklop na koji ne misliš, koji nosiš na sebi ni ne obraćajući pažnju. Ideš napred, činiš ono što moraš, ostalo ne vredi ništa. Nekad je pretnja pre tnja i nešto drugo osim metka u čelo, ili tona ton a kravlj kravljee balege koje ti istovare na kućnom pragu. 246  246 

Oni te polako skidaju. Po jedan sloj na dan, sve dok ne ostaneš nag i sam i poveruješ da se boriš protiv nečega što ne postoji, što je samo bunilo tvog uma. Na kraju i sam poveruješ klevetnicima koji na tebe upiru prstom i kažu da si samo nezadovoljnik, kivan na uspešne, frustriran zbog svog neuspeha, i da stoga te uspešne nazivaš Kamorom. Igraju se s tobom kineske dame. Sklanjaju sve drvene pločice a da se ti nisi ni pomerio, na kraju ostaješ sam i samoća te vuče za kosu. To je duševno stanje koje ovde ne možeš sebi da priuštiš. To  je rizik, rizik, spuštaš pozo po zorn rnost ost,, ne uspevaš više da razumeš razum eš m ehanizme, simbole, izbore. Izlažeš se opasnosti da više ništa ne vidiš. I onda moraš da iscrpiš sve svoje snage. Moraš da pronađeš gorivo za svoju dušu da bi mogla dalje. Hrist, Buda, građansko angažovanje, moral, marksizam, ponos, anarhizam, borba protiv kriminala, moralni integritet, stalna i večita ljutnja, bavljenje pitanjem Juga. Nešto. Ali ne kao čiviluk na koji ćeš se okačiti. Više kao koren pod zemljom, nepristupačan. U uzaludnoj bici, kad si već siguran da tebi pripada uloga poraženog, postoji nešto što moraš da sačuvaš i da znaš. Moraš da budeš siguran da će taj koren jačati zahvaljujući tvom naporu koji ima ukus ludosti i opsesije. Taj glavni koren koji se razgranava pod zemljom naučio sam da prepoznam u pogledima onih koji su odlučili da moćnike gledaju pravo u lice. Sumnja za ubistvo don Pepina odmah je pala na grupu Đuzepea Kvadrana, pripadnika Kamore koji je stao na stranu Sandokanovih neprijatelja. Bila su i dva svedoka: fotograf koji se tamo našao n ašao da čestita čestit a don do n Pepinu imendan imend an i sakristan sakristan crkv crkvee svetog Nikole. Čim se pročulo da je policija istragu usmerila u pravcu Kvadrana, bos Nuncio de Falko zvani Vuk telefonirao je iz Granade u Andaluzi Andaluziji, ji, koja mu je zapala u miraz miraz u terit te ritori orijaljalnoj podeli moći između klanova Kazalea, Upravi policije u Ka zerti i zatražio sastanak s policajcima; želeo je da razjasni neka pitanja vezana za jednog pripadnika svoje grupe. Dva službenika Uprave policije Kazerte otišli su na sastanak na bosovom terenu. Na aerodromu ih je sačekala bosova supruga i pošli su automobilom kroz prelepe predele Andaluzije. Nuncio de 247 

Falko ih je sačekao u Santa Feu, ali ne u svojoj vili, već u restoranu, u kome je verovatno među gostima bilo najviše njegovih ljudi spremnih da intervenišu ako policajci nešto pokušaju. Bos je odmah razjasnio da ih je pozvao kako bi dao svoju verziju događaja, kao neku vrstu tumačenja istorijske činjenice, a nikako da bi nekoga oklevetao ili prijavio. To je bio precizan uvod, neophodan da se ne kalja ime i autoritet porodice. On ne može da sarađuje s policijom. Bez mnogo okolišanja izjavio je da je don Pepina ubio klan Skjavone, rivalska porodica. Sveštenika su ubili da bi odgovornost za ubistvo bacili na De Falkove. Vuk tvrdi da nikada ne bi izdao naređenje da se ubije don Pepino Dijana, budući da je njegov brat Mario bio jako vezan za njega. Don Dijana je uspeo da ga odvrati od ulaska u red vođa klana i s njim je uspostavio dijalog koji ga je izvukao iz sistema Kamore. To je bilo jedno od najvrednijih dostignuća don Pepina, ali je to bos De Falko iskoristio kao svoj alibi. De Falkovu tvrdnju potkrepila su još dvojica pripadnika klana, Mario Santoro i Frančesko Pjačenti. I sam Đuzepe Kvadrano nalazio se u Španiji. Najpre je kao gost boravio u vili De Falkovih, a onda se naselio u jednom mestu blizu Valensije. Hteo je da osnuje svoju grupu, probao  je da zaradi na trgovini drogom, što bi mu poslužilo kao fi nansijski vetar u leđa u stvaranju još jednog iz niza italijanskih poslovnokriminalnih klanova na jugu Španije, ali mu to nije pošlo za rukom. Uostalom, Kvadrano je uvek bio epizodista. Predao se španskoj policiji iskazujući spremnost da sarađuje s pravdom. Demantovao je verziju koju je Nuncio de Falko ispričao policajcima. Kvadrano je ubistvo povezao s krvavim obračunom koji se odigravao između njegove grupe i klana Skjavone. Kvadrano je bio šef zone u Karinaru,85 a Sandoka nov klan mu je za kratko vreme ubio četiri člana, dva strica i sestrinog muža. Kvadrano je ispričao da je s Mariom Santo rom planirao ubistvo Alda Skjavonea, jednog Sandokanovog rođaka, kako bi se osvetio. Pre operacije pozvali su De Falka u Španiju, nijedna vojna operacija nije mogla da se izvede bez 85 Mesto u provinciji Kazerta, u Kampaniji.  Prim. prev. 248 

saglasnosti šefova, ali bos je iz Granade sve stopirao, zato što bi Skjavone nakon smrti rođaka naredio da se ubiju svi De Fal kovi rođaci koji su još ostali u Kampaniji. Bos im je rekao da će poslati Frančeska Pjačentija kao svog glasnika i organizatora jednog njegovog naloga. Pjačenti je prešao put od Granade do Kazal di Prinčipea svojim mercedesom, automobilom koji  je osamdesetih i devedesetih godina bio simbol ove teritorije. Novinar Enco Bjađi bio je zapanjen pod kraj proteklog veka kada je za potrebe pisanja jednog članka došao do podatka o prodaji mercedesa u Italiji. Kazal di Principe je bio među prvima u Evropi po broju kupljenih vozila. Ali u oči mu je zapao još jedan primat: gradsko područje s najvišom stopom ubistava u Evropi bilo je upravo područje Kazal di Principe. Odnos između broja mercedesa i broja stradalih mogao bi postati konstanta za analitičare koji se bave Kamorom. Pjačenti  je  prema prvobitnom Kvadranovom priznanju  saopštio da treba ubiti don Đuzepea Dijanu. Niko nije znao razlog za ovu odluku, ali svi su bili sigurni da ,yuk zna šta radi“. Pjačenti je izjavio  kako navodi ovaj pokajnik  da će on sam izvršiti ubi stvo, pod uslovom da s njim pođe Santoro i još neko iz klana. Mario Santoro se međutim dvoumio, zvao je De Falka da mu kaže da se ne slaže s ubistvom, ali je na kraju ipak pristao. Da ne bi izgubio ulogu posrednika u narkobiznisu u Španiji koju mu je Vuk dodelio, nije mogao da se ne povinuje tako važnom naređenju. Ali ubistvo sveštenika, tim pre što nije bilo jasno motivisano, teško da je moglo biti prihvaćeno kao svaki drugi zadatak. U Sistemu Kamore ubistvo je neophodno, ono je kao uplata u banci, kupovina nekog predstavništva, raskidanje prijateljstva. Nije nešto što se razlikuje od svakodnevice: čini sumrak i svitanje svake porodice, svakog bosa, svakog pripadnika. Ali ubistvo sveštenika, koji ne učestvuje u unutrašnjoj dinamici klanova, ipak je nekako budilo i uznemiravalo savest. Prema Kvadranovim izjavama, Frančesko Pjačenti se povukao rekavši da ga u Kazaleu mnogo ljudi poznaje i da stoga ne može da učestvuje u napadu. Mario Santoro je međutim prihvatio, ali tražio je da ga prati Đuzepe dela Medalja, pripadnik klana Ranuči iz Sant’Antima, s kojim je već išao u druge akcije. 249 

Prema izjavama pokajnika, dogovor je bio da ubistvo izvrše narednog dana, u šest sati ujutru. Ali ta noć je bila burna za sve. Nisu spavali, svađali su se sa ženama, bili su nervozni. Više  je straha izazivao taj sveštenik nego vatrena ždrela rivalskih klanova. Dela Medalja se nije pojavio u zakazano vreme, ali je uspeo da se te noći obrati Vinčencu Verdeu, koji je trebalo da ga zameni. Ostali članovi grupe nisu bili naročito srećni zbog ovog izbora, jer je Verde često imao epileptične napade. Moglo je da mu se dogodi da se nakon izvršenog napada prospe po zemlji, počne da se grči u nastupu epilepsije, da pregrize  jezik i da mu pena pođe na usta. Tako su pokušali da ga zame ne Nikolom Galjoneom, ali ovaj je kategorički odbio. Santoro se našao u lavirintu. Više mu ništa nije padalo na pamet, pa  je Kvadrano poslao svog brata Armanda da ga prati. Bila je to jednostavna operacija, parkirali su automobil ispred crkve i posle obavljenog posla laganim korakom došetali do kola. Kao jutarnja molitva. Nakon ubistva, napadači nisu žurili da pobegnu. Kvadrana su iste večeri pozvali u Španiju, ali on nije otišao. Osećao se zaštićen činjenicom da je ubistvo don Pepina bilo akcija potpuno atipična za njihovu dotadašnju borbenu praksu. A kako ni njima nije bio jasan motiv ovog ubistva, neće biti jasan ni karabinjerima. Čim je međutim istraga policije krenula u svim pravcima, Kvadrano se sklonio u Španiju. On je izjavio da mu je Frančesko Pjačenti otkrio da su se Nun cio de Falko, Sebastijano Katerino i Mario Santoro spremali da ga ubiju; možda su pomišljali da bi mogao da se preda policiji, ali su ga tog dana kad je planirano ubistvo videli u kolima s malim sinom i tako su ga poštedeli. U Kazal di Prinčipeu Sandokan je sve češće slušao kako se njegovo ime povezuje s ubistvom sveštenika. Tako se potrudio da stavi do znanja don Pepinovoj porodici da će njegovi ljudi iskasapiti Kvadrana na tri dela i baciti ga u crkvenu portu ako ga se dočepaju pre policije. Bila bi to, više nego osveta,  jasna poruka o njihovoj neumešanosti u ubistvo don Dijane. Nešto kasnije, kao odgovor na izjave o nevinosti Frančeska Skjavonea, u Španiji je upriličen sastanak ljudi klana De Fal 250 

ko na kojem je Đuzepe Kvadrano predložio da ubije nekog Skjavoneovog rođaka, da ga raskomada i ostavi u vreći pred don Pepinovom crkvom. Tako bi svu odgovornost svalili na Sandokana. Oba klana su, i ne znajući za međusobne namere, došla do istog rešenja. Raskomadati mrtva tela i razbacati de love najbolji je način da se trajno ostavi neka poruka. Dok su njegove ubice pričale o komadanju tela kao izražavanju svog stava, ja sam razmišljao o don Pepinovoj bici, o značaju koji je pridavao recima. O tome koliko je neobično nova i snažna bila njegova volja da postavi reč u središte borbe protiv mehanizama vlasti. Reči ispred mešalica i pušaka. I to ne metaforički. Istinski. Reč koja objavljuje, svedoči, koja je tu. Reč čije je jedino oružje to da bude izgovorena. Reč koja je stražar, svedok: istinita pod uslovom da nikad ne prestane da označava put. Reč koja nosi takav smisao može se izbrisati samo ubijanjem. Sud Santa Marija Kapua Vetere osudio je 2001. godine prvostepenom presudom na doživotni zatvor Vinčenca Verdea, Frančeska Pjačentija i Đuzepea dela Medalju. Đuzepe Kvadrano je već izvesno vreme sprovodio akciju blaćenja don Pe pinovog ugleda. Za vreme saslušanja maštovito je nabrajao moguće motive za ubistvo, s namerom da se don Pepinovo zalaganje podvede pod okvire kriminalnog delovanja. Ispričao  je da je Nuncio de Falko davao don Dijani oružje koje je ovaj bez dozvole prosleđivao Valteru Skjavoneu, i da je kažnjen zbog tog teškog propusta. Spominjalo se još i da je ubistvo motivisano osvetom zbog don Pepinove strasti prema nekoj bosovoj rođaci. Kao što je dovoljno bilo koju ženu nazvati „kurvom“ pa da se stavi tačka na svaku dalju diskusiju, tako je i kvalifikovanje sveštenika kao ženskaroša najbrži način da se o njemu stvori negativan sud. Na kraju se još pojavila i priča da je don Pepino ubijen zato što nije obavio svoju svešteničku dužnost, to jest nije hteo da održi posmrtnu službu u crkvi za nekog Kvadranovog rođaka. Sve su to bili malo verovatni motivi, prilično smešni, s ciljem da se s don Pepina skine oreol mučenika, da se spreči dalje širenje njegove reči, da se na njega ne gleda kao na žrtvu Kamore, već na vojnika klana. Ko ne 251

poznaje dinamiku moći Kamore može da poveruje da ubistvo nevinog čoveka u stvari jeste dokaz naivnosti klanova, zato što tako njegov primer i njegove reči mogu samo da jačaju i da se šire. U znak potvrde njegove pravednosti. Greška. Nikada nije tako. Onaj ko umire u zemlji Kamore odmah je sumnjiv, nevinost je tek daleka pretpostavka, poslednja moguća. Kriv si dok se ne dokaže suprotno. Teorija modernog prava u zemlji klanova okrenuta je naopačke. Pri tom je pažnja javnosti toliko slaba da je dovoljna i najmanja sumnja pa da novinske agencije ne štampaju vest o smrti nevinog. A onda, ako nije u pitanju više stradalih, niko se ni ne vraća na slučaj. I tako je kaljanje ugleda don Pepina Dijane bilo ključna strategija da se smanji pritisak na klanove, da se ukloni teret pažnje šire javnosti.  Jedan lokalni dnevni list poslužio je kao doboš za kampanju blaćenja don Pepina. Naslovi su bili toliko krupno štampani da je mastilo ostajalo na jagodicama prstiju. „Don Dijana je bio pripadnik Kamore“, a nekoliko dana kasnije „Don Dijana u krevetu s dve žene“. Poruka je bila jasna: niko ne može da se suprotstavi Kamori. Ako neko to i radi, uvek se u tome krije neki lični interes, neka zađevica, neko privatno pitanje koje se valja u tom istom blatu. Sećanje na njega sačuvali su stari prijatelji, porodica i ljudi koji su pratili njegov rad, kao što je bio novinar Rafaele Sardo, koji je negovao uspomenu na don Pepina u svojim člancima i knjigama, i novinarka Rozarija Kapakjone koja je izbliza po smatrala strategije klanova, lukavstva pokajnika, njihovu složenu i zversku moć. Drugostepena presuda iz 2003. dovela je u sumnju neke delove prve verzije Đuzepea Kvadrana, oslobađajući Vinčenca Verdea i Đuzepea dela Medalju. Kvadrano je otkrio tek delove istine držeći se  još od prvog trenutka  strategije da se ne izjašnjava o svojoj odgovornosti. Ali ubica je bio on, prepoznali su ga svedoci, a to su potvrdili i balistički izveštaji. Đuzepe Kvadrano je ubica don Pepina Dijane. Drugostepenom presudom razrešeni su krivice Verde i Dela Medalja. Grupu za napad činili su Kvadrano i Santoro, koji je bio vozač. Franče 252 

sko Pjačenti je pribavio bitne informacije u vezi s don Dijanom, a De Falko ga je poslao direktno iz Spanije da nadgleda i vodi čitavu operaciju. Doživotna robija za Pjačentija i Santora potvrđena je i drugostepenom presudom apelacionog suda. Kvadrano je čak snimio svoje telefonske razgovore s mnogim kompanjonima, u kojima je više puta ponovio da nije umešan u ubistvo. Te snimke je predao policiji. Nije želeo da se prikaže kao izvršilačka ruka operacije za koju je nalog izdao De Falko. Najverovatnije su se svi oni koje je Kvadrano naveo u svom prvom iskazu grdno uplašili i ni na koji način nisu želeli da učestvuju u napadu. Nekad ni automat ni pištolj nisu dovoljni da se stane pred razoružanog čoveka i jasnu reč. Nuncio de Falko uhapšen je u mestu Albasete dok je putovao međugradskom linijom na relaciji ValensijaMadrid. On je osnovao moćni kriminalni kartel zajedno s ljudima iz Ndrangete i nekim otpadnicima iz Koza nostre. Pokušao je  prema navodima istrage španske policije  da organizuje u kriminalne grupe čak i Cigane s juga Španije. Sagradio je čitavu imperiju. Turistička sela, kazina, prodavnice, hotele. Košta del Sol doživela je značajno poboljšanje kvaliteta turističke infrastrukture otkad su klanovi Kazalea i Napulja odlučili da od nje naprave biser masovnog turizma. De Falko je u januaru 2003. osuđen na doživotni zatvor kao naručilac ubistva don Pepina Dijane. Dok su čitali presudu u sudnici, došlo mi je da se nasmejem. Jedva sam se uzdržao, naduvavajući vazduhom obraze. Nisam mogao da se otmem apsurdnosti koja se odigravala u toj sudnici. Nuncija de Falka je branio advokat Gaetano Pekorela, koji je u isto vreme bio i predsednik Pravosudne komisije Poslaničkog doma parlamenta i zastupnik jednog od najvećih bosova Kamore iz klana Kazalea. Smejao sam se jer su klanovi bili tako moćni da preokrenu čak i aksiome prirode i basni. Vuka je branila ovčica.86 Ali možda sam samo pao u delirijum od umora i sloma nerava. 86Pecorella,  ital. ovčica.  Prim. prev. 253 

Nuncio De Falko nosi svoj nadimak na licu. Zaista ima vuč ju njušku. Na slici s poternice vidi se dugo lice obraslo retkom čekinjavom bradom kao tepihom od iglica, i zašiljene uši. Ta lasasta kosa, tamna koža i trouglasta usta. Izgleda baš kao ljudi vukovi iz horor ikonografije. Pa ipak su jedne lokalne novine, iste one koje su na sva zvona udarale o vezama don Pepina i klanova, posvetile prve strane njegovoj sjajnoj ljubavničkoj veštini, prikazujući ga kao objekat žudnje žena i devojaka. Naslov na prvoj strani, od 17. januara 2005, dovoljno je govorio: „Nuncio de Falko kralj ženskaroša.“ Kazal di Principe (provincija Kazerta) Nisu lepi, ali su privlačni zato što su bosovi; upravo tako. Ako bismo pravili ranglistu bosova plejboja naše provincije, primat drže dva višestruko osuđivana kandidata iz Kazal di Prinčipea, koji svakako nisu lepi kao što je bio najzanosniji bos, don Antonio Bardelino. To su Frančesko Pjačenti zvani Nosonja i Nuncio de Falko alijas Vuk. Kako se priča, ovaj prvi je imao pet žena, a ovaj drugi sedam. Naravno, ne govorimo ovde samo o zvaničnim brakovima, već i o trajnim vezama iz kojih su im se rodila deca. Za Nuncija de Falka se navodi da ima više od dvanaestoro dece iz veza s različitim ženama. Ali posebno zanimljiv detalj je da ove žene nisu sve bile Italijanke. Jedna je Španjolka, druga Engleskinja, treća Portugalka. Gde god su se sklanjali od policije, osnivali su nove porodice. Kao mornari? Gotovo da je tako [...] Na njihovim suđenjima pojavljivale su se kao svedoci i neke od njihovih žena, a sve su bile veoma lepe i elegantne. Cesto je nežniji pol uzrok sumraka tolikih bosova. Neretko su one indirektno dovodile do hapšenja upravo najopasnijih. Prateći žene dolazilo se i do bosova kalibra Frančeska Skjavonea Debeljka [...] Zaista, žene su radost i propast čak i za bosove. Don Pepinova smrt bila je cena kojom je plaćen mir između klanova. Na tu se pretpostavku poziva čak i presuda. Između dve sukobljene grupe moralo je da se uspostavi primirje, 254 

a možda je to primirje potpisano don Pepinovim telom. Kao da je bio žrtveno jagnje. Njegovo ubistvo značilo je rešava nje problema za sve porodice i istovremeno skretanje pažnje istražnih organa s njihovih poslova. O don Pepinu mi je pričao jedan prijatelj iz mlađih dana, Čiprijano; on je napisao govor koji je trebalo da pročita na sahrani, neku vrstu proglasa inspirisanog jednim don Pepinovim izlaganjem, ali tog jutra nije smogao snage ni da se pome ri. Otišao je odavde pre mnogo godina i živi u okolini Rima, odlučio je da više nikada ne kroči u Kampaniju. Rekli su mi da ga je bol zbog smrti don Pepina zakovala za krevet na više meseci. Kada bih pitao za Čiprijana jednu njegovu tetku, odgovarala mi je uvek jedno te isto, nepromenjenim sumornim tonom: „Zatvorio se. Čiprijano se sad već zatvorio!“ Desi se to tako, da se neko zatvori. Ovde nije retko čuti nešto slično. Svaki put kad čujem taj izraz ja se setim Đustina Fortunata, koji je početkom XX veka  da bi bolje upoznao krajeve južnog Apeninskog lanca  pešačio mesecima, dolazio do svih mesta, boravio u kućama radnika, slušao priče najogorčenijih seljaka, upoznavao se s glasovima i mirisima južnjačkog pitanja. Kada je kasnije postao senator, imao je običaj da ponovo posećuje ove krajeve i traži ljude s kojima se godinama ranije sretao, one najvatrenije seljake koje je želeo da obuhvati svojim projektima političke reforme. Često bi mu pak rođaci odgovarali: „Taj se zatvorio!“ Zatvoriti se, povući se u ćutanje, postati skoro nem, kao izraz volje da se pobegne u sebe i da se više ne zna, ne razume, ne dela. Prestati postojati, izabrati život pustinjaka, prigrliti taj izbor trenutak pre nego što se pristane na kompromis. I Čiprijano se zatvorio. Ispričali su mi da je počeo da se zatvara pošto je otišao na jedan razgovor za posao, konkurisao je na mesto šefa za ljudske resurse u jednoj špediciji u Frozinoneu. Dok je naglas čitao njegovu radnu biografiju, poslodavcu je pogled zapeo na mestu boravka: „Ah, sad znam odakle ste! To je mesto čuvenog bosa... San dokana, zar ne?“ „Ne, to je mesto Pepina Dijane!“ 255 

„Koga?“ Čiprijano je ustao sa stolice i otišao. Uzeo je jedan kiosk u Rimu i od toga se izdržavao. Uspeo sam da saznam adresu od njegove majke, koju sam sreo slučajno, u redu u supermarketu. Mora da ga je obavestila o mom dolasku, pošto se Čiprijano nije javljao na interfon. Znao je možda o čemu želim da pričamo. Ali ja sam čekao satima ispred njegove kuće, bio sam spreman da spavam u hodniku. Odlučio je da siđe.  Jedva me je pozdravio. Otišli smo u jedan parkić blizu njegove kuće. Posadio me je na klupu, otvorio jednu svesku na linije, od onih kakve se koriste u osnovnoj školi, sa širokim i uskim redovima; na tim stranama je ispisao svoj govor. Ko zna nije li možda na tim stranicama bio i don Pepinov rukopis. Nisam se usudio da ga pitam. Možda je to bio proglas koji su hteli da potpišu zajedno. Ali onda su stigle ubice, smrt, klevete, samoća ponora. Počeo je da čita tonom jeretika, mašući rukama kao sledbenici jeretičkog fratra Dolčina koji ide ulicama i objavljuje Apokalipsu. Ne dozvolimo, ljudi, da naš zavičaj postane zemlja Kamore, neka bude velika Gomora koju treba uništiti! Ne dozvolimo, ljudi Kamore, a ne zveri, ljudi kao što smo svi mi, da ono što je drugde zakonito ovde crpi svoju nezakonitu snagu, ne dozvolimo da se drugde gradi ono što ovde biva razoreno. Neka pustinja nikne oko vaših vila, ne postavite samo svoju apsolutnu volju između onoga što jeste i onoga što želite. Pamtite. Tada pusti Gospod na Sodom i Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja; I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski. Ali žena Lotova beše se obazrela idući za njim i posta slan kamen {Postanje   19, 1229). Ali mi moramo da se izložimo opasnosti da se pretvorimo u so, moramo da se okrenemo i vidimo šta se dešava, šta to pljušti na Gomoru, potpuno uništenje u kome se život jedino sabira i oduzima od vaših proračuna. Zar ne vidite da je ova zemlja Gomora, zar ne vidite? Pamtite. Kad vide zemlju ovu opaljenu sumporom i solju, gde se ne seje niti šta niče niti na njoj 256 

raste kakva biljka, kao gde je propao Sodom i Gomor, Adama i Sevojim, koje zatre Gospod u gnevu svom i u jarosti svojoj ÇPeta knjiga Mojsijeva,  29,23). Ovde gde se umire zbog jednog da i jednog ne, a život daruje nečijom voljom i tuđim izborom, vi trulite decenijama iza rešetaka da do segnete moć smrti, pravite brda novca da sagradite kuće u kojima ne živite, banke u koje nećete nikada ući, restorane koje nećete voditi, preduzeća kojima nećete upravljati, vaša je vlast od smrti, a hteli biste da ovladate životom, vi koji živite pod zemljom, okruženi svojim čuvarima. Ubijate i vas ubijaju u partiji šaha u kojoj kralj niste vi već oni koji se na vama bogate i nagone vas da jedete jedni druge, sve dok više niko ne bude mogao da kaže „šah“ i dok ne ostane samo jedan pion na šahovskoj tabli. A to nećete biti vi. Ono što ovde proždrete negde drugde ispljunete, daleko, kao ptice koje hranu stavljaju u kljun svojih ptića. Ali ne hranite vi ptiće već lešinare, i niste vi ptice već bikovi spremni da se uzajamno izbodu, tu gde krv i moć znače pobedu. Došlo je vreme da prestanemo da budemo Gomora... Čiprijano prestade da čita. Izgledalo je kao da zamišlja sve one kojima bi pljusnuo u njušku te reči. Disao je isprekidano, kao astmatičar. Potom sklopi svesku i ode bez pozdrava.

257 

Holivud

U Kazal di Prinčipeu nazvali su po don Pepinu Dijani Centar za privremeni prihvat maloletnika. Centar je smešten u zaplenjenoj vili Eđidija Kopole, pripadnika klana Kazalea. U ovoj luksuznoj vili moglo je da se napravi mnogo prostorija. Agencija za inovacije, razvoj i bezbednost Agrorinaše, koja de luje u opštinama Kazapezena, Kazal di Principe, San Čiprijano d’Averse i Vila Literno, uspela je da nešto od imovine klanova pretvori u javne ustanove korisne za ovdašnje stanovnike. Za plenjene vile bosova, ipak, sve dok im se namena u potpunosti ne promeni, i dalje zadržavaju žig onih koji su ih podigli i u njima stanovali. Iako napuštene, i dalje predstavljaju simbol nekadašnje moći. Kada se prolazi okolinom Averse, pred očima se redaju svi arhitektonski stilovi poslednjih trideset godina. Po uzoru na impozantne vile građevinskih preduzi mača i zemljišnih posednika, sitni službenici i trgovci grade svoje skromnije vile. Ako ove prve počivaju na četiri dorske kolonade od armiranog betona, ove druge će imati dve kolo nade s upola nižim stubovima. Igra imitacije dovodi do toga da na teritoriji niču vile koje se takmiče u veličini, složenosti i nepristupačnosti, u potrazi za upečatljivošću i osobenošću, kao kad bi se linije neke Mondrijanove slike reprodukovale na kapijama od kovanog gvožđa. Vile pripadnika Kamore su pravi betonski biseri rasuti po mestima provincije Kazerta, zaštićene zidinama i kamerama za videonadzor. Ima ih na desetine. Mermer i parketi, kolonade i stepenice, kamini s inicijalima bosova uklesanim u granit. Jed258 

na od njih međutim, ona najluksuznija, doživela je posebnu slavu; oko nje se isplelo najviše legendi. Ovde je svi znaju kao „Holivud“. Dovoljno je i samo ovo ime pa da sve bude jasno. Holivud je vila Valtera Skjavonea, Sandokanovog brata, koji  je dugi niz godina vodio poslove s cementom za račun klana. Nije teško naslutiti otkud ovo ime. Lako je zamisliti njenu pro stranost i raskoš. Ali to nije pravi motiv. Vila Valtera Skjavonea zaista ima veze s Holivudom. Priča se u Kazal di Prinčipeu da  je bos tražio od arhitekte da mu sagradi vilu istovetnu vili kubanskog gangstera iz Majamija Tonija Montane, iz filma Lice  s ožiljkom.   Film je gledao nebrojeno puta. Pogodio ga je u srž, toliko da se identifikovao s likom koji tumači A1 Paćino. I zaista, njegovo upalo lice moglo je, uz malo mašte, da se preklopi s glumčevim. Čitava ova priča ima prizvuk legende. Priča se da je bos predao arhitekti VHS s filmom. Projekat vile  je morao da bude identičan vili iz Lica s ožiljkom  i tačka. Ovo mi izgleda kao jedna od onih priča koje prate uspon na vlast svakog bosa, kao oreol koji se gradi mitovima, priča koja liči na pravu urbanu legendu. Kad god bi se pomenuo Holivud, uvek bi se našao neko ko je kao dečak gledao izgradnju, svi bi odjednom izjavljivali da su dolazili biciklima da posmatra  ju vilu Tonija Montane koja je polako nicala između drugih kuća, kao da je sišla pravo s filmskog platna. Ali to je sve malo verovatno, zato što se u Kazaleu vile grade tek pošto se podignu visoki spoljni bedemi. Nikad nisam poverovao u priču o Holivudu. Ako se posmatra spolja, Skjavoneova vila je pravi bunker, opasan debelim zidinama s pretećim šiljcima na vrhu. Blindirane kapije onemogućavaju svaki pristup. Ne može da se nasluti šta se krije iza njih, ali odmah se zbog tog odbram benog oklopa pomisli na nešto vredno. Postoji jedan jedini spoljni znak, kao tiha poruka, a nalazi se upravo na glavnom ulazu. Sa strana ulazne kapije, koja liči na kapije imanja iz okoline, nalaze se dva dorska stuba natkriljena zabatom. Ovi stubovi nemaju ništa s disciplinova nom strogošću okolnih kućica, s debelim zidinama, crvenim kapijama. U stvari, ovo je pečat porodice: neopaganski zabat, kao poruka upućena onima koji su već bili ovde. Sam pogled 259 

na taj zabat bio je dovoljan da poverujem kako ta građevina 0 kojoj se godinama pričalo zaista postoji. Koliko sam samo puta poželeo da uđem i vidim Holivud svojim očima. Ali to mi  je izgledalo nemoguće. Čak i pošto je zaplenjena, nadgledali su je bosovi ljudi. Jednog jutra, pre nego što je konačno odlučeno o njenoj nameni, skupio sam hrabrost i ušao. Provukao sam se kroz jedan bočni prolaz, zaštićen od indiskretnih pogleda koje bi mogao uznemiriti ovaj upad. Vila je bila impozantna, osvetljena, fasada je izazivala potčinjenost kakva se oseća pred nekim spomenikom. Stubovi su podupirali prizemlje i sprat, oboje natkriljeno timpanonom, jednim manjim, drugim većim, dok je središtem fasade dominirao nepuni polukrug. Ulaz je bio pravo arhitektonsko ludilo, dva ogromna stepeništa vodila su, poput dva mermerna krila, do sprata s balkonom koji se nadnosio nad salon prizemlja. Atrijum je bio identičan atrijumu u kući Tonija Montane. Bio je tu i balkon oko čitave vile, a sa središnjeg dela tog balkona ulazilo se u radnu sobu, istu kao ona gde se u kiši metaka završava Lice s ožiljkom.  Dorski stubovi su posvuda, u unutrašnjosti vile su bledoroze, a spolja smaragdnozeleni. S bočnih strana građevine podignute su dvostruke kolonade ukrašene kitnja stim detaljima od kovanog gvožđa. Čitav posed prostire se na tri hiljade četiri stotine kvadratnih metara, dok sama vila ima osamsto pedeset kvadrata na tri nivoa, a vrednost nekretnine bila je krajem prošlog veka oko pet milijardi lira; sada bi dostigla tržišnu vrednost od četiri miliona evra. Na prvom spratu su ogromne sobe, svaka je bespotrebno opremljena kupatilom. Neka od njih su luksuzna i prostrana, druga pak mala i skromna. Tu je i dečja soba, u kojoj su na zidovima još posteri pevača i fudbalera i jedna izgorela sličica s dva anđelčića, koja  je verovatno stajala iznad kreveta. Isečak iz novina: „Albanova  oštri oružje“ . Albanova  je bio fudbalski tim Kazal di Prinčipea 1San Čiprijana d’Averse, raspušten 1997. odlukom Tužilaštva za borbu protiv mafije, ekipa stvorena novcem klana, neka vrsta timaigračke za bosove. Ovi nagoreli isečci zalepljeni na natruli malter su sve što je ostalo od Valterovog sina, koji je veoma mlad poginuo u saobraćajnoj nesreći. S balkona je 260 

pucao pogled na zidom opasan vrt s palmama i veštačkim  jezercetom preko koga drveni mostić vodi do malog ostrva s biljkama i drvećem. Tuda su, dok su tu još živeli Skjavoneo vi, trčkarali psi, doge, kao još jedan detalj ikonografije moći. Iza vile prostiralo se dvorište s bazenom elegantnog dizajna u vidu iskošene elipse, da bi palme leti preko njega bacale sen ku čitavog dana. Ovaj deo vile je kopija Venerinog kupatila, pravog bisera Engleske bašte iz Kraljevske palate Kazerte. Kip boginje nadnosi se tik uz površinu vode s istom onom ljupko šću koju ima Vanvitelijeva87 skulptura. Vila ja napuštena posle bosovog hapšenja 1996, koje se odigralo upravo ovde. Valter nije uradio isto što i njegov brat Sandokan, koji je skrivajući se od policije sagradio ispod svoje ogromne vile u centru Kazal di Prinčipea pravo vladarsko skrovište pod zemljom. Sandokan se bežeći od zakona skrivao u pravoj maloj tvrđavi bez vrata i prozora, s prirodnim podzemnim prolazima i izlazima za slučaj opasnosti, ali je to bio i savršeno organizovan stan od sto kvadratnih metara. Stan je delovao nadrealno, osvetljen neonskim svetlima, s podovima popločanim belom majolikom. Bunker je bio opremljen videointerfonom, imao je dva prilaza, koji se spolja nisu videli. U stvari je vrata bilo nemoguće naći jer su ih činili zidovi od armiranog betona, koji su se otvarali klizeći po žlebovima. Kada je postojala opasnost od pretresa, bos je iz trpezarije, preko jednog skrivenog otvora u podu, stizao do niza podzemnih tunela, međusobno povezanih, kojih je bilo čak jedanaest i koji su pod zemljom činili neku vrstu „šanca“, poslednjeg skloništa gde je Sandokan postavio poljske šatore. Bunker u bunkeru. U nastojanju da ga uhvati Istražna direkci ja za borbu protiv mafije organizovala je 1998. godine zasede i vrebala ga čitavih devetnaest meseci; na kraju su električnom testerom srušili zid i tako došli do skrovišta. Tek kasnije, kada se Frančesko Skjavone predao, pronašli su glavni ulaz u ovo 87 Luigi Vanvitelli (Napulj 1700 - Kazerta 1773) - arhitekta i inže njer, izradio projekat Kraljevske palate u Kazerti 1750, po narudžbini Karla VII Burbonskog. - Prim. prev.

261

skrovište, koji se nalazio u skladištu jedne kuće u Ulici Salerno, skriven iza praznih plastičnih kutija i baštenskog alata. U bunkeru ništa nije nedostajalo. Unutra su bila dva frižidera s hranom dovoljnom za šestoro ljudi za nekoliko dana. Čitav jedan zid pokrivali su najmoderniji stereouređaji, videorikor deri i projektori. Naučno odeljenje Napuljske policije utrošilo  je deset sati pregledajući alarmne uređaje i sigurnosne sistema oba ulaza. U kupatilu se nalazila čak i hidromasažna kada. I sve to pod zemljom, gde je bos živeo kao u jazbini, između rupa u podu i podzemnih tunela. Valter se međutim nije krio pod zemljom. I dok se skrivao od policije, prisustvovao je važnim sastancima. Dolazio bi kući usred bela dana, s povorkom telohranitelja, siguran u nepovredivost svog poseda. Policija ga je uhapsila gotovo slučajno, prilikom jedne uobičajene kontrole. Karabinjeri i policajci obično dolaze osam, deset, dvanaest puta na dan u kuće porodica begunaca, kontrolišu, gledaju, pretresaju, ali namera im je prvenstveno da iznure porodicu, kako bi ona sve manje podržavala svog člana koji se skriva. Gospođa Skjavone uvek  je dočekivala policajce smireno i neustrašivo. Svaki put bi ih ljubazno ponudila čajem i keksom, što bi oni naravno odbili. Međutim, jednog popodneva je zvučala napeto preko interfo na i po sporosti s kojom im je otvorila policajci su naslutili da taj dan nosi nešto neobično. Dok su pretraživali vilu, gospođa Skjavone ih je u stopu pratila i nije s njima razgovarala kao ranije, dovikujući im s podnožja stepeništa dok bi joj glas odzvanjao po čitavoj vili. Našli su sveže opeglane muške košulje poredane na krevetu, prevelike da bi pripadale njihovom sinu. Valter je bio tu. Vratio se kući. Policajci su to shvatili i rastrčali se po vili da ga traže. Pronašli su ga dok je pokušavao da preskoči zidine. Iste one zidine koje je podigao da bi onemogućio pristup svojoj vili sprečile su ga da brzo umakne. Uhvaćen  je kao neki sitni lopov koji se koprca s nogama u vazduhu, tražeći oslonac na glatkom zidu. Vila je odmah zaplenjena, ali oko šest godina niko nije zaista preuzeo vlasništvo nad njom. Valter je naredio da se sve uništi. Ako nije više mogla da bude 262 

njegova, ne treba ni da postoji. Ili njegova ili ničija. Naredio  je da se izvale vrata, da se iščupaju dovraci i prozorski okviri, da se skine parket, ukloni mermer sa stepeništa, da se unište skupi kamini, da se čak izlupa i keramika u kupatilima, počupaju gelenderi od masivnog drveta, odnesu lusteri, kuhinjski elementi, nameštaj iz XIX veka, vitrine, slike. Naredio je da se u kuću dovuku gume i zapale da bi požar uništio zidove, malter, oštetio stubove. I time kao da je ostavio poruku. Jedino što je ostalo netaknuto, nađeno u svom prvobitnom obliku, bila je kada na spratu. Bilo je to omiljeno bosovo mesto. Ova raskošna kada postavljena u salonu na spratu bila je ugrađena u trostepeno postolje, sa zlatnom lavljom glavom iz koje je tekla voda. Stajala je u udubljenju zalučenog prozora, odakle  je pucao panoramski pogled na vrt. Kao trag njegove graditeljske i kriminalne moći, poput slikara koji uništava sopstvenu sliku, ali ostavlja svoj potpis na platnu. Dok sam polako šetao po Holivudu, shvatio sam da ono što je izgledalo kao puka i previše narasla legenda u stvari odgovara istini. Dorski kapi teli, impozantnost strukture, dvostruki zabat, kada u sobi, i pre svega ulazno stepenište, sve su to bile verne replike vile iz Lica s ožiljkom.

Hodao sam po tim sobama pocrnelih zidova, osećao sam kako mi se grudi nadimaju kao da su svi unutrašnji organi postali jedno jedino veliko srce. Osećao sam ga kako sve jače tuče u svim damarima mog tela. Usta su mi se osušila jer sam snažno udisao vazduh da smanjim napetost. Ako bi me tu zatekao neki stražar klana koji još nadgleda vilu, sigurno bi me ubio od batina i mogao bih da skičim kao svinja za klanje; niko me ne bi čuo. Ali očigledno da me niko nije video kako ulazim, ili možda niko više nije nadzirao vilu. U meni je tukla sve veća razjarenost, redali su mi se u glavi, kao preživeli delovi pokidanih slika, moji prijatelji koji su otišli odavde, oni koji su regrutovani u klanove ili u vojsku, slike lenjih popodne va u ovim pustim krajevima gde nema ničega osim pravljenja poslova, korumpiranih političara i imperija koje se podižu na severu Italije i u pola Evrope dok ovde ostaju samo prljavština i dioksin. I obuzela me je silna želja da se iskalim na nekome. 263 

Morao sam da olakšam sebi. Nisam izdržao. Popeo sam se do ivice kade i popišao se u nju. Idiotski gest, ali što se bešika više praznila, to sam se bolje osećao. Ova vila je izgledala kao potvrda nekog opšteg mesta, konkretna realizacija nekakvog trača. Imao sam čudan utisak da će iz neke sobe izaći Toni Montana glavom i da će mi, gordo i razmetljivo, mlatarajući rukama, reći: „Na svetu imam samo muda i svoju reč. Ne dam nikome da to takne, jasno?“ Ko zna da li je Valter možda sanjao da umre kao Montana, da se sruči sa sprata u svoje predvorje izrešetan mecima, i da li bi mu to bilo bolje nego da provodi život u ćeliji, iscrpljen od Bazedovljeve bolesti koja mu je uništavala vid i podizala krvni pritisak. Ne crpi kinematografija iz sveta kriminala inspiraciju za svo ja najupečatljivija dela. Upravo je suprotno. Nove generacije bosova ne slede isključivo kriminalnu razvojnu putanju, ne provode dane na ulici ugledajući se na opasne momke iz kra ja, ne nose nož u džepu, niti imaju ožiljke na licu. Oni gledaju televiziju, obrazuju se, pohađaju fakultete, stiču akademska zvanja, putuju u inostranstvo, a pre svega proučavaju mehanizme ulaganja. Slučaj filma I I Padrino (Kum)  veoma je rečit. Niko u kriminalnim organizacijama, ni sicilijanskim ni onim iz Kampanije, nikada nije koristio reč padrin o, proisteklu iz je zički nesrećnog preuzimanja engleskog godfather. Reč koja se koristila da označi glavu mafijaške porodice ili pak pripadnika mafije oduvek je bila eompare .88 Posle ovog filma, međutim, mafijaške porodice italijanskog porekla u Sjedinjenim Državama počele su da upotrebljavaju reč padrino,  zamenjujući sada već zastarele reči drugar i drug. Mnogi mladi Italoamerikanci povezani s mafijaškim organizacijama oponašaju filmske uzore, nose tamne naočare, prugasta odela, visokoparno se izražavaju. Sam bos Džon Goti želeo je da postane otelotvorenje don Vita Korleonea. Čak se i Lučano Liđo, bos Koza nostre, slikao izbacujući donju vilicu kao glava porodice u Kumu.

88 Ital. drug, drugar, takođe i kum; padrino,   kršteni kum i, kao neologizam, glava mafijaške porodice. -P rim . prev.

264 

Mario Puzo nije se za svoj lik inspirisao nekim sicilijanskim bosom, već životnim putem i izgledom bosa iz Pinjaseke, u starom gradskom jezgru Napulja, gde se i danas nalazi čuvena pijaca. Reč je o Alfonsu Tijeriju, koji je nakon smrti Čarlsa Gambina došao na čelo talijanskih mafijaških porodica u Sjedinjenim Državama. Antonio Spavone zvani Ološ, napuljski bos vezan za Tijerija, izjavio je u jednom intervjuu za američke novine da „ako su nas Sicilijanci naučili kako da budemo glu vonemi, onda su Napolitanci svetu stavili do znanja kako se ponaša onaj ko je na vlasti. Stavili su do znanja jednim gestom da je komandovati bolje nego tucati.“ Najveći broj arhetipskih zločinaca, onih koji su dostigli vrhunac mafijaške harizme, poticao je s prostora od nekoliko kilometara u Kampaniji. Čak  je i A1 Kapone bio poreklom iz Kampanije. Njegova porodica poticala je iz Kastelamare di Stabije u napuljskoj provinciji. On je prvi bos koji se uhvatio u koštac s filmom. Njegov nadimak Scarface, Lice s ožiljkom, zbog ožiljka na obrazu, koji je kasnije preuzeo Brajan de Palma u svom filmu o kubanskom bosu, već se ranije pojavljuje kao naslov jednog filma Hauarda Hoksa iz 1932. Al Kapone je tada dolazio na snimanje sa svo jom pratnjom kad god je bila neka akciona scena, a naročito neka snimana u eksterijeru, kojoj je mogao da prisustvuje. Bos je hteo lično da se uveri da Toni Kamonte, glavni junak Lica s ožiljkom   koji je bio inspirisan njime, ne deluje previše banalno. I hteo je da on sam što više liči na njega, uveren da posle izlaska filma neće više on biti uzor za Kamontea nego će Kamonte postati simbol za Kaponea. Kinematografija pruža brojne modele za stvaranje raznih izražajnih stilova. U Napulju je Kozimo di Lauro pravi primer za to. Svakom ko posmatra njegov posed na pamet bi pala Vrana   s Brendonom Lijem. Pripadnici Kamore često moraju da stvore kriminalni imidž koji inače nemaju i inspiraciju za to crpe iz filma. Moraju da prilagode sopstvenu pojavu nekoj prepoznatljivoj holivudskoj masci da bi izgradili imidž momaka koji uteruju strah u kosti. Filmska inspiracija ide čak dotle da se usvajaju neki tehnički detalji, kao što je držanje pištolja i način pucanja. Jednom mi je jedan iskusni policajac iz Nauč265 

nog odeljenja Napuljske policije ispričao kako su ubice Kamo re oponašale filmske ubice: Posle Tarantina ovi više ni ne pucaju kako Bog zapove da! Ne drže uopšte pravo cev pištolja. Uvek je drže iskrivljeno, pljoštimice. Pucaju postrance kao u filmovima, i to  je prava katastrofa. Pucaju u donji stomak, u prepone, u noge, teško ranjavaju žrtve, a tako ne mogu da ih ubiju. Na kraju, da bi ih dokrajčili, opet im pucaju u potiljak. More prolivene krvi, potpuno bespotrebno iživljavanje.  Telohraniteljke žena bosova obučene su kao Uma Turman u filmu KillBill-, imaju plavu kosu i fluorescentno žute trikoe.  Jedna žena iz Španskih četvrti, Vinčenca di Domeniko, koja je nakratko sarađivala s policijom, imala je veoma rečit nadimak, Nikita, kao heroina ubica iz filma Lika Besona. Kinematografi ja, a naročito ona američka, ne posmatra se kao nešto daleko što odslikava odstupanja od pravila ili prikazuje ono što je nemoguće, naprotiv, ona se doživljava kao nešto veoma blisko. Izašao sam polako iz vile, oslobađajući stopala iz šibljaka i korova u koji je zarastao bosov omiljeni engleski vrt. Kapiju sam ostavio otvorenu. Da sam pre nekoliko godina samo pri virio blizu ove vile, odmah bi me presrelo ko zna koliko bo sovih ljudi. Sada sam laganim korakom napuštao ovo mesto, s rukama u džepovima i glave mlitavo oborene na grudi, kao kad izađete iz bioskopa pod utiskom onoga što ste videli. U Napulju nije teško razumeti koliko je film II Camorrista  Đuzepea Tornatorea nepovratno obeležio kolektivno sećanje. Dovoljno je samo slušati razgovore i replike koje ljudi ponavljaju, neumorno i godinama. „Kažite mu, profesore, da ga nisam izdao.“ „Ja znam dobro ko je on, al’ znam i ko sam ja!“ „Taj Malakarne nije nikakav opasnik!“ „Ко te šalje?“ 266 

„Šalje me onaj ko život može dati i ko ga može uzeti!“ Muzika iz ovog filma postala je neka vrsta muzičke pratnje Kamore, ona se zvižduće kada prolazi neki šef zone, ili da bi se zaplašio neki vlasnik radnje. Ali film je stigao čak i u diskoteke, u kojima se pleše na čak tri remiksovane verzije najslavnijih rečenica bosa Rafaelea Kutola, koje u filmu izgovara Ben Ga zara. Naučene dijaloge iz filma// Camorrista  skoro da su naizust ponavljala i dvojica dečaka iz Kazal di Prinčipea, Đuzepe M. i Romeo P. Oni su izvodili čitave scene preuzete iz filma: „Kol’ko je neki momak težak? Kol’ko i travka na vetru.“ Nisu imali ni vozačku dozvolu kad su počeli da maltretiraju svoje vršnjake u Kazaleu i San Čiprijanu. Nisu je imali jer ni  jedan ni drugi nisu bili stariji od osamnaest godina. Bili su pravi nasilnici. Hvalisavci, lakrdijaši, ostavljali su kao bakšiš dvostruki iznos računa. U košuljama raskopčanim na ćosavim grudima, hodali su arogantno i dizali galamu kada prolaze, kao da svaki korak ima ogroman značaj. Visoko uzdignute brade u znak samouverenosti i moći, koju su imali jedino u svojoj glavi. Svuda su išli u paru. Đuzepe je glumio bosa, uvek na korak ispred drugara. Romeo je bio telohranitelj, igrao je ulogu desne ruke, čoveka od poverenja. Često ga je Đuzepe zvao Đoni, po Doniju Brasku. Brasko jeste bio ubačeni policajac, ali to što je u duši postao pravi mafijaš, to ga je u očima obožavalaca iskupljivalo od početnog greha. U Aversi su zastrašivali mlade koji su tek dobili vozačku dozvolu. Najviše su voleli mlade parove; motorom bi se zakucali u auto, i kad bi mladić sišao da uzme podatke za osiguranje, jedan od njih dvojice bi prilazio devojci, pljunuo joj u lice i samo bi čekali da mladić reaguje pa da divljački nasrnu na njega. Ova dvojica su prkosili čak i odraslima, i to mnogim krupnim zverkama. Otišli bi u njihovu zonu i bahato se ponašali. Oni su bili iz Kazal di Prinčipea i mislili su da je to dovoljno. Hteli su svima da stave do znanja da od njih treba zazirati i ukazivati im poštovanje, a očekivali su i da svi koji im prilaze gledaju u zemlju i da se nikako ne usude da podignu pogled. Jednog dana su 267 

preterali u tom divljanju. Pojavili su se na ulici s puškomitra ljezom, koji su našli u ko zna kom magacinu klana, i zaustavili  jednu grupicu mladih. Mora da su se dobro uvežbali, jer su pucali ka njima pazeći da nikoga ne pogode, s namerom da ih samo zaplaše mirisom baruta i fijukom metaka. Pre nego što su zapucali, jedan od njih dvojice počeo je nešto da recituje. Niko nije baš najbolje razumeo šta je ovaj mumlao, ali jedan svedok je izjavio da je zvučalo kao neki odlomak iz Biblije, i pretpostavio je da se momci spremaju za krizmanje. Ali po delovima rečenice koji su se mogli razaznati dalo se zaključiti da to i nije baš odgovarajući odlomak za krizmanje. To jeste bila Biblija, ali ne ona koju su naučili na veronauci, već Biblija Kventina Tarantina. Bio je to, u stvari, deo koji izgovara Džuls Vinfild u filmu Petparačke priče   pre nego što ubije momka koji je ukrao dragoceni kofer Marsela Volasa: Jezekilj   25, 17. Put pravednika i branioca ugrožen je sa

svih strana beščašćem sebičnih i tiranijom zlih. Blagoslo ven je onaj koji u ime milosrđa i dobre volje vodi slabe kroz dolinu tame, jer on je uistinu pastir brata svojega i otac izgubljene dece. I učiniću na njima veliku osvetu karanjem gnevnim, na njima koji truju i zatiru braću moju, i pozna ćeš da sam ja Gospod kad izvršim osvetu svoju na njima. Đuzepe i Romeo deklamovali su ovaj odlomak kao na filmu, a onda su pucali. Đuzepeov otac je bio u Kamori, prvo se predao policiji, a onda je ponovo ušao u organizaciju Kva dranaDe Falka, koju su porazili Skjavoneovi. Bio je, dakle, gubitnik. Ali Đuzepe je mislio da će, ako odigra pravu ulogu, film njegovog života možda imati drugačiji završetak. Ova dvo jica su napamet znala sve replike i najuzbudljivije delove svih filmova o kriminalcima. Najčešće bi nekog pretukli samo zbog  jednog pogleda. U zemlji Kamore pogled je teritorija, on je kao upad u nečiji dom, kao provaljivanje ulaznih vrata nečije kuće. Pogled je čak i više od uvrede. Ako zastaneš da nekog pogledaš u lice, to je isto kao da si mu se otvoreno suprotstavio: „Šta je, meni nešto govoriš? Meni nešto govoriš?“ 268 

A posle čuvenog monologa iz Taksiste  počeli bi da pljušte šamari i da lete pesnice u grudnu kost, što bi se čulo na popriličnoj daljini, jer grudni koš odjekuje pod silinom udarca. Bosovi Kazalea su tako rešili da se ozbiljno pozabave ovim klincima koji su stvarali nevolje. Tuče, kavge, uvrede, sve se to više nije moglo tolerisati: bilo je previše nervoznih majki, previše žalbi na njihovu bahatost. Tako su ih „upozorili“ preko  jednog šefa zone koji im je uputio neku vrstu zvaničnog poziva da se dovedu u red. Sreo se s njima u baru i rekao im da šefovi gube strpljenje. Ali Đuzepe i Romeo su nastavili da vrte film u glavi, tukli su koga su hteli, olakšavali se u rezervoare motora momaka iz kraja. Još jednom su pokušali da ih „prizovu pameti“. Bosovi hoće da pričaju lično s njima, klan ne može da toleriše takvo ponašanje, jer nekad se uobičajena pokroviteljska tolerancija pretvara u dužnost kažnjavanja, i tako su morali da dobiju „opomenu“, javno šibanje koje će ih dovesti u red. Nisu se odazvali pozivu, i dalje su visili po barovima, zalepljeni uz aparate za videopoker, popodneva su provodili ispred televizora i gledali na DVDu svoje omiljene filmove, učeći napamet rečenice, usvajajući držanje, izraze, gledajući koje cipele treba da nose. Mislili su da mogu da prkose svima. Pa i onima koji su glavni. Verovali su da će i njih početi da se boje ako mogu da prkose krupnim zverkama. Nisu želeli da postavljaju sebi nikakva ograničenja, kao Toni i Meni u Licu  s ožiljkom.  Ni s kim oni ne pregovaraju, i dalje haraju, prete, čini im se da postaju vicekraljevi Kazerte. Nisu prišli nijednom klanu. Nisu čak ni pokušali. To je previše rigidan i težak put, naporno pripravništvo koje njima ne treba. Godinama su već klanovi Kazalea svoje pripadnike s određenim veština ma raspoređivali u ekonomske segmente organizacije, a ne u oružane strukture. Đuzepe i Romeo su bili potpuna antiteza novoj predstavi vojnika Kamore. Oni su oličavali sve ono zbog čega su ovi krajevi bili na lošem glasu. Nisu bili u Kamori, ali su hteli da uživaju u njenim privilegijama. Očekivali su da ih u barovima služe besplatno, da im sipaju benzin kao da im plaćaju neki namet, da njihovim majkama ne naplaćuju kada idu u kupovinu, a ako bi se neko pobunio, oni su razbijali izloge, 269 

šamarali bakaline i prodavačice. Tako su im glasnici klana zakazali u proleće 2004. sastanak na periferiji Kastelvolturna, u zoni Parko Mare. Tu se more meša s đubretom i peskom, sve  je na jednom mestu. Možda ih je čekala neka primamljiva ponuda, neki posao ili čak i poziv za učešće u nekoj akciji. Prvoj pravoj akciji u životu. Ako bosovi nisu uspeli ružnim, sigurno hoće da ih pridobiju lepim, da im daju neki dobar predlog. Zamišljao sam ih kako najvećom brzinom jure na mopedima dok im se u glavi vrte najupečatljive scene iz filmova, trenuci u kojima krupne zverke saginju glavu pred hrabrošću novih heroja. Kao što su mladi Spartanci odlazili u rat s primerom herojskih Ahilovih i Hektorovih dela u glavi, ovde su oni koji kreću da ubiju i budu ubijeni imali pred očima scene iz Lica  s ožiljkom, Dobrih momaka, D on ija Braska, Kuma. Kad god prođem kroz Parko Mare, zamišljam scenu koju su rekonstrui sali policajci, a potom je prenele novine. Đuzepe i Romeo stigli su mopedima, mnogo pre dogovorenog vremena. Goreli su od nestrpljenja. Čekali su da se pojavi auto. Iz njega je izašla jedna grupica. Dvojica dečaka su pošla da ih pozdrave, ali su Romea odmah zaustavili i počeli da tuku Đuzepea. Potom su mu prislonili cev pištolja na grudi i opalili. Siguran sam da je Romeu pred očima prošla ona scena iz Dobrih moma  ka  kada Tomija de Vita pozivaju u sedište bosova Koza nostre u Americi i umesto da ga uvedu u prostoriju u kojoj su svi bosovi, odvode ga u praznu sobu i pucaju mu u glavu. Nije tačno da je film privid, nije tačno da se ne može živeti kao na filmu i nije tačno da, čim prestaneš da zuriš u ekran, shvataš da je stvarnost drugačija. Postoji samo jedan trenutak koji jeste drugačiji, onaj kad se A1 Paćino podiže iz fontane u koju  je pao njegov dubler izrešetan mecima i briše lice od crvene farbe koja predstavlja krv, trenutak kad Džo Peši suši kosu i zaustavlja lažno krvarenje. Ali to ne želiš da znaš i stoga ni ne razmišljaš o tome. Kada je Romeo video Đuzepea na zemlji, ubeđen sam sa sigurnošću koju niko neće moći da potvrdi da mu je tada pukla pred očima razlika između filma i stvarnosti, između kulisa i kužnog zadaha vazduha, između sopstvenog života i scenarija. Potom je došao red na njega. Pucali su mu 270 

u vrat i dokrajčili ga metkom u glavu. Zajedno su jedva imali trideset godina. Tako je klan Kazalea otklonio ovu izraslinu mikrokriminala, koja je iznikla iz filma. Nisu čak ni anonimno pozvali policiju i hitnu pomoć. Pustili su da ruke mrtvih deča ka kljucaju galebovi i da im usta i noseve izgrizu psi koji lutaju tim plažama s đubretom. Ali to filmovi ne prikazuju, oni se završavaju trenutak ranije. Nema neke suštinske razlike između filmofila u zemlji Ka more i bilo gde drugde. Kinematografski uzori svuda predstavljaju mitologiju koju treba slediti. Ako ti se nedge drugde dopadne Lice s ožiljkom  i u srcu možeš da se osetiš kao glavni  junak, ovde možeš da budeš Lice s ožiljkom, ali onda to moraš da budeš do kraja. Zemlje Kamore takođe obiluju i ljubiteljima umetnosti i književnosti. Sandokan je u svojoj vilibunkeru imao ogromnu biblioteku s velikim brojem tomova koji su se uglavnom bavili dvema temama, istorijom Kraljevstva dveju Siciliija i Napoleo nom Bonapartom. Skjavonea je opčinio značaj burbonske vladavine i hvalio se da su njegovi preci bili na značajnim položajima u tadašnjoj provinciji Tera di Lavoro, a bio je očaran Bonapartinim genijem koji je uspeo da osvoji pola Evrope, počevši uspon od bednog vojničkog čina, baš kao što je i on sam najpre bio običan pripadnik, a sad je generalisimus jednog od najmoćnijih klanova Evrope. Sandokan, koji je iza sebe imao čak i studije medicine, voleo je da provodi vreme u svojim skrovištima slikajući ikone i portrete Bonaparte i Musolinija. Čak je i danas moguće naći u ponekoj naizgled sasvim običnoj radnjici u Kazerti te retke primerke svetačkih portreta koje je naslikao Skjavone, i na kojima je umesto Hristovog Sandokan slikao svoj lik. Skjavone je voleo da čita epsku književnost. Najviše je voleo Homera, ciklus o kralju Arturu, Voltera Skota. Upravo je zbog ljubavi prema Skotu jednom od svojih brojnih sinova nadenuo zvučno i ponosito ime Ajvanho. Ali imena naslednika uvek proističu iz neke strasti njihovih očeva. Đuzepe Miso, napuljski bos iz klana četvrti Sanita, ima tri nećaka: Ben Hura, Isusa i Emilijana Zapatu. Miso, koji 271

se na svojim suđenjima uvek držao kao kakav politički lider, konzervativni i pobunjenički mislilac, nedavno je napisao roman Mermerni lavovi. Za samo nekoliko nedelja u Napulju je prodato na stotine primeraka ove priče isprekidane sintakse ali žestokog stila, o Napulju u dve poslednje decenije proteklog veka u kome se bos formirao i razvijao, gde opisuje sebe kao usamljenog borca protiv Kamore reketiranja i droge u ime nekog ne baš jasno obrazloženog viteškog kodeksa otimačine i pljačke. Prilikom niza hapšenja u njegovoj dugoj kriminalnoj karijeri, Misa bi gotovo uvek zaticali kako čita Julijusa Evolu i Ezru Paunda. Augusto la Tore, bos Mondragonea, strastveni je proučava lac psihologije, nezasiti čitalac Karla Gustava Junga i poznavalac dela Sigmunda Frojda. Ako pogledamo naslove koje je bos tražio u zatvoru, prime tičemo dugačke bibliografije proučava laca psihoanalize, dok se u njegovim iskazima na suđenjima sve više prepliću citati Lakana s razmišljanjima o školi geštalta. Ovim znanjem se bos takođe koristio dok se uspinjao na vlast, kao nekim korisnim menadžerskim i vojničkim oružjem. Čak se i jedan od najodanijih ljudi Paola di Laura svrstava među članove Kamore koji su ljubitelji umetnosti i kulture:  Tomazo Prestijeri je producent najvećeg broja pevača nove zabavne muzike i vrsni poznavalac savremene umetnosti. Boso va kolekcionara ima mnogo. Paskvale Galaso imao je u svojoj vili privatnu kolekciju s oko trista antikvarnih komada, čiji je biser bio presto Fransoa I Burbonskog, dok je Luiđi Volaro zvani Kalif imao čak i platno svog omiljenog Botičelija. Policija je Prestijerija uhapsila zahvaljujući njegovoj ljubavi prema muzici. Uhvaćen je u teatru Belini u Napulju, u koji je došao, čak i kao begunac koga traži policija, da prisustvuje koncertu. Posle jedne presude je izjavio: „U umetnosti ja sam slobodan, nije mi potrebno da budem oslobođen.“ Svoju ravnotežu on je gradio na slikama i muzici, koji su ovom nesreć nom bosu darovali gotovo nemoguću vedrinu, pošto su mu prethodno hladnokrvno ubijena dva rođena brata.

272 

 Aberdin, Mondragone

Psihoanalitički bos Augusto la Tore bio je među miljenicima Antonija Bardelina: još kao đečak zauzeo je očevo me sto, postajući apsolutni lider klana Kjuovi,89 kako su ih zvali u Mondragoneu. Ovaj klan je vladao u gornjim oblastima Kazer te, u donjem Laciju i duž čitave Košta Domicije. Oni su stali na stranu neprijatelja Sandokana Skjavonea, ali je vremenom klan pokazao svoje poslovne sposobnosti i veštinu vladanja teritorijom, što jedino može da utiče na smirivanje sukoba između porodica Kamore. Poslovna um ešnost približila je porodicu La Tore klanu Kazalea, koji im je pružio m ogućnost da deluju u saradnji s njima, ali takođe i samostalno. Augusto nije slučajno dobio to ime. Prvorođenima u porodici La Tore ovi su davali imena rimskih imperatora. Preobrnuli su istorij ski redosled, u istoriji Rima najpre je bio Avgust pa posle njega Tiberije, dok se otac Avgusta la Torea zvao Tiberije. Vila Scipiona Afrikanca sagrađena u blizini Lago Patrije,90  bitke koje je Hanibal vodio u Kapui, neustrašivost Sanita, prvih evropskih ratnika koji su ustali protiv rimskih legiona i bežali u planine, opstaju u kolektivnom sećanju porodica ovih krajeva kao istorija njihovih zemalja, kao priče iz daleke prošlosti, kojoj, međutim, osećaju da i sami pripadaju. Ako su se bosovi dičili istorijskom veličinom ovih krajeva, Mondragone je bio 89Chiuovo, napuljski, ekser. -  Prim. prev. 90 Lago Patrija, lokalitet u provinciji Napulja, na istoimenom jeze ru. -P rim . prev.  273

utisnut u kolektivnu narodnu predstavu i kao glavni grad mo carele. Otac me je često slao ovamo da se prejedam mocare le iz Mondragonea, ali bilo je nemoguće ustanoviti u kom se kraju pravi najbolja mocarela. Ukusi su se razlikovali, slatkasti i lagani ukus mocarele iz Batipalje, slana i teška mocarela iz Averse i na kraju čist ukus mocarele iz Mondragonea. Ipak, majstori proizvodnje sira u Mondragoneu tvrdili su da postoji  jedan pokazatelj kvaliteta mocarele. Istinski dobra mocarela mora da ostavi u ustima poseb nu aromu, ono što seljaci zovu ’o d a to ’e bb ufala,  to jest dah bivola. Ako se nakon jednog zalogaja u ustima ne zadrži ta specifična aroma, to znači da mocarela nije dobra. Kada sam išao u Mondragone, voleo sam da se šetkam preko pristanišnog mostića. Ovaj mostič je sve dok ga nisu srušili bio moje omiljeno letnje odredište. Jezičak od armiranog betona pod ignut nad morem kao pristanište za čamce. Beskorisna i neupotrebljavana konstrukcija. Mondragone je odjednom postao odredište svih mladih iz Kazerte i okoline Pontea koji su hteli da emigriraju u Englesku. Emigracija kao prilika za život, prilika za odlazak, ali mladi koji su dolazili ovamo nisu želeli da rade kao konobari, perači sudova u M ekdonaldsu ili barmeni koji um esto plate dobijaju litre tamnog piva. Mladi su odlazili u Mondragone da ostvare kontakte s pravim ljudima, da tamo kuda idu dobiju povoljne uslove smeštaja i da naiđu na ljubazan i zainteresovan prijem  poslodavaca. U Mondragone se odlazilo radi upostavljanja kontakta s ljudima koji su kandidatu mogli da nađu posao u nekom osiguravajućem zavodu ili agenciji za nekretnine; ako  bi se nekad i pojavljivali očajni fizički radnici, hronično neza posleni, i njima se pružala prilika da dobiju ugovore za pristojne poslove pod prihvatljivim uslovima. Od kraja devedesetih godina odjednom je imati prijatelja u Mondragoneu značilo  biti vrednovan na osnovu sopstvenih kvaliteta, bez potrebe za  preporukom. Što je retko, veoma retko, nemoguće u Italiji, a naročito na jugu. Da bi ovde čoveka vrednovali po onom e što  jeste, ili samo razmotrili njegovu molbu za zaposlenje, uvek je morala postojati nečija zaštita, i to ne kao garancija dobijanja  posla, već samo kao uslov da te poslodavac primi na razgovor.  274

Pojaviti se negde bez zaštitnika, to je kao hodati bez ruku i bez nogu. Kako god, znači da ti nešto nedostaje. U Mondragoneu su međutim uzimali radne biografije i prosleđivali ih poslodavcima u Engleskoj. Na neki način, vrednovao se talenat i  još više način na koji je neko odlučio da ga ispolji. Ali samo u Londonu ili Aberdinu, ne u Kampaniji, ne u provinciji provincije Evrope. Jednom prilikom je Mateo, jedan moj prijatelj, odlučio da  pokuša: želeo je da ode i da se nikada ne vrati. Imao je nešto ušteđevine, diplomirao je s najvišom ocenom i bilo mu je muka od toga da preživljava radeći kao stažista ili po gradilištima. Dobio je ime jednog momka iz Mondragonea koji će mu pomoći da otputuje u Englesku i omogućiti mu da ode na razgovore za posao. I ja sam krenuo s njim. Č ekali smo satima na kupalištu gde mu je ovaj prijatelj zakazao sastanak. Bilo  je le to. Plaže Mondragonea su preplavljene turistima iz čitave Kampanije, onima koji ne mogu sebi da priušte letovanje na amalfitanskoj obali, niti da iznajme kuću na moru, i onda  putu ju svakodnevno do obale iz svojih mesta u unutrašnjosti. Sve do sredine osamdesetih godina ovde se prodavala mocarela u drvenim pakovanjima s vrelim bivoljim mlekom. Kupači  bi je jeli rukama dok bi mleko kapalo po njima, a deca su pre no što zagrizu belu masu najpre lizala ruku začinjenu morskom solju. Kasnije više niko nije prodavao mocarelu, stigle su krofne i kriške lubenice. Naš prijatelj je kasnio dva sata. Kad se konačno pojavio, na sebi je imao samo oskudnu krpicu kupaćeg kostima, sunce ga je već bilo uhvatilo i objasnio nam je da je kasno doručkovao, da se kasno okupao i kasno osušio. To je bilo njegovo opravdanje, sve u svemu, sunce je  bilo krivo. Odveo nas je u jednu turističku agenciju. I to je bilo to. Mi smo mislili da će nas odvesti kod ko zna kakvog važnog  posrednika, a u stvari, bilo je dovoljno samo to što nas je neko  poznat doveo u agenciju. Agencija je bila sasvim neupadljiva. To nije bila jedna od onih agencija koje nude svakakve brošure, pre je podsećala na ćumez. Međutim, ovakva vrsta usluga  bila je rezervisana samo za one koje bi doveo neko iz Mondragonea. Svi ostali dobijali su regularan tretm an klijenta turistič275

ke agencije. Jedna veoma mlada devojka zatražila je od Matea njegovu radnu biografiju i odmah nas je i obavestila kad po leće prvi avion. Grad u koji će ga poslati biće Aberdin. Dobio  je spisak brojnih firmi kojima može da se obrati za posao. Č ak  je i sama agencija, za malu naknadu, zakazivala sastanke sa sekretaricama poslodavaca. Nikad nisam video da neka agencija za zapošljavanje radi s takvom efikasnošću. Ukrcali smo se u avion za Škotsku dva dana kasnije; agencija nam je obezbedila da otputujem o brzo i udobno, po veoma povoljnoj ceni. U Aberdinu je vladala domaća atmosfera. Pa ipak nije bilo mesta udaljenijeg od M ondragonea nego što je bio ovaj škotski grad. Aberdin je treći urbani centar u Škotskoj, grad mračnih i sivkastih tonova, iako ovde kiša ne pada toliko često kao u Londonu. Pre nego što su ovamo stigli italijanski klanovi, grad nije um eo da iskoristi svoje zabavne i turističke kapacitete: svi restorani, hoteli i čitav društveni život funkcionisali su po de presivnom engleskom modelu. Sve je bilo monotono, gomile ljudi koji se tiskaju oko šankova, i sve to, naravno, jedanput nedeljno. Prema rezultatima istrage Tužilaštva za borbu protiv mafije, Antonio la Tore, brat bosa Augusta, započeo je ovde  brojne poslove, pretvorivši za kratko vreme ovaj grad u šlag na torti škotskog preduzetništva. Najveći deo aktivnosti klana La Tore u Engleskoj je u potpunosti legalan, u pitanju su poslovi kupovine i upravljanja nekretninama, i uvoz prehram benih  proizvoda iz Italije. Teško je izraziti u brojkama obim njihovog ovdašnjeg poslovanja. Mateo je u Aberdinu tražio sve ono što mu u Italiji nije bilo priznato; zadovoljno smo išli ulicama, kao da je prvi put u našem životu to što dolazimo iz Kampa nije bilo dovoljno da nam se ukaže poštovanje. U Ulici Juni on teras, u brojevima 27 i 29, našao sam se pred restoranom Pavaroti  koji je držao klan i čiji je vlasnik bio upravo Antonio la Tore; preporučivali su ga čak i onlajn turistički vodiči ovog škotskog grada. Bilo je to otmeno mesto za okupljanje, šik lokal za izlaske, restoran s odličnom kuhinjom i prostor pogodan za važne poslovne sastanke. Preduzeća klana dobila su reklamu i u Parizu, pošto su na Sajmu gastronomije  Italisim a održanom u francuskoj prestonici upravo ona proglašena za  276

vrhunski izraz etikete m ade in Italy. Na tom sajmu je Antonio la Tore predstavio svoju ugostiteljsku delatnost i promovisao ime svoje firme. Uspeh koji je porodicu La Tore uvrstio m eđu  prve škotske preduzetnike u Evropi. Antonio la Tore uhapšen je u Aberdinu u martu 2005; itali  janske vlasti izdale su nalog za njegovo hapšenje zbog organi zovanokriminalne aktivnosti u okviru Kamore i zbog iznuđivanja. Godinama je izbegavao hapšenje i izručenje braneći se svojim škotskim državljanstvom i time što britanske vlasti ne  priznaju krivična dela kriminalnog udruživanja za koja je optužen. Škotska nije želela da izgubi jednog od svojih najboljih  preduzetnika. Godine 2002. Napuljski sud izdao je rešenje o pritvoru trideset lica vezanih za klan La Tore. Rešenje je izdato na osnovu istrage koja je iznela na videlo da je kriminalni konzor cijum zarađivao znatne sume novca preko iznude, kontrole nad poslovnim aktivnostima i javnim nabavkama u svojoj zoni nadležnosti, koje je potom ponovo ulagao u inostranstvu, a najviše u Velikoj Britaniji, gde je nikla prava kolonija klana. Kolonija koja nije izvršila invaziju i nije uvođenjem konkurencije dovela do sniženja cene radne snage, već je ubrizgala svežu ekonomsku krv tako što je oživela turistički sektor, uvela i osnažila do tada nepostojeću uvoznoizvoznu delatnost i udahnula novu snagu sektoru nekretnina. Predstavnik te m eđunarodne moći klana koja je krenula iz Mondragonea bio je između ostalih i „Rokfeler“. Zovu ga tako zbog razvijenog poslovnog talenta i količine novca kojom je raspolagao. Rokfeler je Rafaele Barbato, star šezdeset dve godine, ro đen u Mondragoneu. Verovatno je i on sam zaboravio svoje ime. Njegova žena Holanđanka vodila mu je sve do kra ja osamdesetih godina poslove u Holandiji, gde je držao dva kazina koja su posećivali klijenti međunarodne „reputacije“, od brata Boba Č elina, osnivača kockarnica u Las Vegasu, do krupnih mafijaša iz slovenskih zemalja s bazama u Majami  ju. Partneri su mu bili izvesni Liborio, Sicilijanac s vezama u Koza nostri, i Emi, Holanđanin koji se potom preselio u Špa

niju gde je podigao hotele, apartmanska naselja i diskoteke. Kako proizilazi iz izjava svedoka saradnika Marija Sperlongara, Stefana Pičirila i Đ irolama Rocere, Rokfeler i Augusto la Tore osmislili su genijalan plan da uspostave kontakt s venecue lanskim narkodilerima, jer su ovi kokain prodavali po nižoj ceni od Kolumbijaca, isporučilaca robe za Napolitance i klan Kazalea. Najverovatnije je u sektoru narkotrgovine Augusto uspeo da dobije autonomiju, koju je klan Kazalea retko kome davao. Rokfeler je pomagao Augustu da se skloni od policije u Holandiji, pružajući mu smeštaj i svu udobnost. Smestio ga  je u prostorije Društva za gađanje u leteću metu. Tako je, iako daleko od polja Mondragonea, bos mogao da puca u glinene golubove i održava kondiciju. Rokfeler je razvio beskrajnu mrežu važnih poznanstava, bio je među najpoznatijim biznismenima Evrope, ali i SAD, zbog svoje umešnosti u vođenju kockarnica, što ga je povezalo s italoameričkim mafijašima; oni su sve više posmatrali Evropu kao tržište za investicije, budući da su ih polako potiskivali albanski klanovi koji su poste peno ovladavali Njujorkom i sve više učvršćivali veze s porodicama Kamore iz Kampanije. Italoamerikanci su bili umešani u trgovinu drogom i investiranje kapitala u restorane i hotele, a sve to preko vrata koja su im odškrinuli klanovi Mondragonea. Rokfeler drži lido Adam i Eva, prekršten u  La Plaja,  lepo turističko seoce na obali Mondragonea gde su  prem a navodima optužbe  mnogi pripadnici klana rado provodili svoje dane u bekstvu od policije. Sto je sklonište udobnije, to je manje iskušenje da se predaju policiji kako bi okončali mučno, večito skrivanje. La Toreovi su s pokajnicima bili neumoljivi. Frančesko Tiberio, Augustov rođak, telefonirao je Domeniku Pensi koji je svedočio protiv klana Stolder i jasno mu stavio do znanja da treba da napusti Mondragone. „Saznao sam od Stoiderovih da si svedočio protiv njih i pošto mi ovde ne želimo saradnike policije, moraš da odeš iz Mondragonea, inače će neko doći i skinuti ti glavu.“ Augustov rođak imao je talenat za telefonsko zastrašivanje onih koji bi se usudili da budu policijski saradnici ili doušnici.

 278

S jednim drugim pokajnikom, Vitoriom di Telom, bio je veoma direktan, rekao mu je da treba da kupi mrtvačko odelo. „Kupi sebi crnu košulju, kad već brbljaš, nesrećniče, mora ću da te ubijem.“ Pre nego što su se pojavili svedoci saradnici iz samih kla nova, niko nije mogao ni da zamisli koliki je obim poslova klanova Mondragonea. Među Rokfelerovim prijateljima bio je i izvesni Rafaele Akonča, vlasnik lanca restorana i važan narko diler međunarodnog ranga, po onome što tvrdi svedok sarad nik Stefano Pičirilo. Upravo u Holandiji, možda u nekoj banci, i dalje je pohranjen sef klana La Tore s milionima evra zarađenih posredovanjem i trgovinom, kojima istražni organi nikada nisu ušli u trag. Ovde je taj navodni sef u holandskoj banci  postao neka vrsta simbola apsolutnog bogatstva, zamenjujući sve pređašnje sinonime za ogromnu, međunarodnu imovinu u novcu. Ne kaže se više „Je 1’ ti misliš da sam ja Italijanska  banka?“, nego: „Je 1’ ti misliš da sam ja Holandska banka?“ Klan La Tore nameravao je da, sa svojim bazama u južnoj Americi i Holandiji, ovlada prometom kokaina na rimskom tržištu narkotika. Za sve poslovnokriminalne porodice Kazerte, Rim predstavlja polazište u razvijanju narkobiznisa i poslova s nekretninama i tako postaje deo provincije Kazerta. Porodica La Tore mogla je da računa na nabavne kanale s bazom na Košta Domiciji. Vile na obali bile su ključne za šverc cigareta i svih drugih vrsta robe. U ovim krajevima nalazila se vila Nina Manfredija.91 Kod njega su došli predstavnici klana i tražili da im proda vilu. Manfredi je na sve načine pokušao da se usp rotivi, ali njegova kuća je bila na strateškom mestu za pristanak motornih čamaca i pritisci klana su iz dana u dan rasli. Nisu ga više ni pitali da proda, već su ga na kraju prisilili da pristane na cenu koju su oni odredili. Manfredi se obratio čak i jednom bosu Koza nostre, i obelodanio čitav slučaj pojavivši se 91 Nino Manfredi (1921-2004) - italijanski glumac, reditelj i sce narista. -  Prim. prev.

 279

u januaru 1994. u Dnevniku 1, ali klanovi Mondragonea bili su moćni i niko od Sicilijanaca nije ni pokušao da pregovara s njima. Samo zahvaljujući istupanju u javnosti i privlačenju pažnje nacionalnih medija, glumac je uspeo da pokaže kakvom  je pritisku bio izložen zbog strateških interesa Kamore. Trgovina drogom obavljala se preko svih drugih kanala trgovine. Enco Bokolato, rođak porodice La Tore, vlasnik resto rana u Nemačkoj, odlučio je da investira u izvoz odeće. S An tonijem la Toreom i jednim biznismenom iz Libana kupovao  je odeću u Apuliji  budući da je monopol nad proizvodnjom tekstila u Kampaniji držao klan Sekondiljana  i preprodavao  je u Veneciji preko jednog posrednika, izvesnog Alfreda, za koga je istraga pokazala da je bio među najvećim švercerima dijamanata u Nemačkoj. Zahvaljujući klanovima Kamore iz Kampanije dijamanti su, zbog stalne promenljivosti cene i istovremeno konstantne nominalne vrednosti, za kratko vreme  postali omiljena roba za pranje prljavog novca. Enca Bokolata su dobro poznavali na aerodromima Venecuele i Frankfurta, gde je imao pomoćnike među zaposlenima na kontroli robe, koji se najverovatnije nisu bavili samo pošiljkama odeće, već su se priprem ali i za stvaranje ogromne mreže trgovine kokainom. Neko bi možda pomislio da klanovi pošto akumuliraju ogroman kapital prestaju s kriminalnim aktivnostima, razbija jući na taj način sopstveni genetski kod i prebacujući se na legalni plan poslovanja. Upravo kao porodica Kenedi u Americi, koja je u vreme prohibicije zaradila ogromne sume prodajući alkoholna pića, a potom prekinula sve veze s kriminalom. Ali snaga italijanskog kriminalnog prduzetništva zapravo leži u tome što oni nastavljaju da rade na dva koloseka i nikada se ne odriču svog kriminalnog rudnika. U Aberdinu se ovaj sistem naziva „skreč“. Kao što reperi i di džejevi prstima zaustavljaju okretanje ploče na gramofonu, i preduzetnici Kamore na trenutak blokiraju okretanje ploče na legalnom tržištu, skrečuju  je , da bi je zavrteli još brže nego pre. Iz brojnih istraga Tužilaštva za borbu protiv mafije u Na pulju proizilazi da je klan La Tore, čim bi legalni tokovi zapali u krizu, odmah aktivirao kriminalne koloseke. Ako bi im po 280

nestalo novca, štampali bi lažne novčanice, ako bi im hitno  bio potreban kapital, prodavali bi falsifikovane državne obveznice. Konkurenciju bi oslabljivali iznudama, ro bu uvozili bez  poreskih dažbina. Skrečovanje   na ploči legalne ekonomije omogućuje klijentima da dobiju standardno stabilne cene bez naglih skokova, da uvek mogu da otplate bankarske kredite, da novac nastavi da cirkuliše a proizvodi da se troše. Skrečovanje tanji dijafragmu postavljenu između zakona i ekonomskog imperativa, između onoga što norma zabranjuje i onoga što nužnost zarade nameće. Poslovi klana La Tore u inostranstvu nametali su potre bu da se u različite strukture klana uključe i engleski predstavnici, koji su nekad postajali čak i punopravni pripadnici  bratstva. Jedan od njih je i B rendon Kvin, kome je u zatvor u Engleskoj direktno iz Mondragonea redovno stizala mesečna nadoknada, uključujući i trinaestu platu. U rešenju o pritvoru izdatom u junu 2002. navodi se da je i „Brendon Kvin na  platnom spisku klana po izričitom zahtevu Augusta la Torea“. Pripadnicima se obično garantuje, osim fizičke zaštite, i dobi  janje nadoknade, pravna pomoć i davanje pokrića od strane organizacije u slučajevima kad je to potrebno. Ipak, Kvin je, da bi zaslužio zaštitu direktno p o bosovom nalogu, m orao da ima vitalnu ulogu u poslovnoj mašineriji klana. On se pojavljuje kao prvi pripadnik Kamore engleske nacionalnosti u čitavoj italijanskoj i britanskoj kriminalnoj istoriji. Već dugi niz godina slušao sam o Brendonu Kvinu. Nikada ga nisam video, čak ni na fotografiji. Kada sam stigao u Aberdin, nisam mogao da ne pitam za Brendona, čoveka od  poverenja Augusta la Torea, škotskog pripadnika Kamore koji  je, iako nije bio u nekim većim poteškoćama, jedino s dobrim  poznavanjem sintakse poslovanja i gramatike moći, raskinuo svaku vezu sa starim klanovima Hajlendsa da bi pristupio klanu Mondragonea. Oko barova koje su držali La Toreovi uvek  je bilo dosta lokalne mladeži; nisu oni bili nekakvi sitni i lenji kriminalci, otupeli od piva, koji samo vrebaju kakvu priliku za čarku ili otimačinu. Bili su to okretni momci, zaposleni u  281

 preduzećim a koja su legalno poslovala. Transport, reklama, marketing. Dok sam pitao za Brendona, nisu mi upućivali ne prijateljske poglede ni davali neodređene odgovore kao što bi to bio slučaj da sam se raspitivao za nekog pripadnika klana u  Napulju. Č inilo se da oduvek poznaju Brendona Kvina, ili je to možda bilo zato što ga je obavijala legenda koju su svi raspredali. On nije bio samo jedan od njih, radnik u restoranima, firmama, prodavnicama, agencijama za nekretnine, službenik sa sigurnom platom. Brendon Kvin je bio nešto više, ostvario  je san mnogih škotskih momaka; nije radio samo u legalnim ograncima poslovanja, već je postao deo Sistema, operativni deo klana. Postati zaista pripadnik Kamore i pored otežavajuće okolnosti škotskog porekla, koje bi moglo da navede čove ka da poveruje kako se poslovanje kreće samo uobičajenim tokovima, banalnim i opŠteprihvaćenim, tokovima pravila i  poraza, poštene konkurencije i cena. Bio sam oduševljen što im moj engleski s jakim italijanskim akcentom ne zvuči kao govor nekog emigranta, mršave varijante Džejka la Mote, su narodnika kriminalnih osvajača koji su došli da otimaju novac iz njihove zemlje, već u njemu osećaju nekakav prizvuk gramatike koja poznaje apsolutnu moć poslovanja, moć koja može da odlučuje o svemu i svačemu i ne zastaje čak ni pred  preprekama kakve su doživotna robija ili smrt. Znam da to zvuči skoro nemoguće, ali dok sam razgovarao s njima, video sam da dobro poznaju Mondragone, Sekondiljano, Marano, Kazal di Principe, da su te oblasti stekle kroz priče bosova koji su dolazili u restorane gde su radili epsku dimenziju dalekih zemalja. Roditi se u zemlji Kamore značilo je za ove moje škotske vršnjake biti u prednosti, nositi žig zbog koga moraš da  posmatraš život kao arenu u kojoj su poslovanje, oružje, pa čak i sopstveni život, jedino sredstvo da se stigne do novca i moći: ono zbog čega vredi postojati i disati, ono što ti om ogućuje da suštinski proživljavaš sopstveno vreme, ne obazirući se na druge. Brendon Kvin je uspeo u tome, iako nije rođen u Italiji, iako nikad nije ni kročio u Kampaniju, iako nikada nije upoznao njena gradilišta, deponije i farme bivola. On je uspeo da postane istinski moćan, pripadnik Kamore.  282

Ipak, ovladavanje ovom ogromnom poslovnom i finan sijskom međunarodnom organizacijom nije uticalo na to da klan popusti uzde na teritoriji s koje je poticao. U Mondragoneu je Augusto la Tore upravljao čvrstom rukom. Njegov kartel je bio veoma moćan, i on je morao da bude okrutan. Oružje mu je, u ogromnim količinama, stizalo iz Svajcarske.  Na političkom planu prošao je kroz različite faze: najpre se isticao u poslovima javnih nabavki, da bi kasnije to činio samo u okviru nekih sporadičnih partnerstava, želeći da se učvrsti u svom poslovanju a da politiku pusti da se prilagodi njemu. Opštinska uprava M ondragonea prva je u Italiji razrešena zbog infiltracije Kamore. Međutim, politika i klanovi nikad se nisu suštinski razdvojili. Jedan napuljski begunac od zakona boravio je 2005. u kući jednog kandidata s liste za odbornike dotadašnjeg gradonačelnika. U Skupštini opštine je dugo vremena član većinske grupe bila ćerka jednog saobraćajca optuženog da je naplaćivao mito za račun klana La Tore. Augusto je bio nezgodan i s političarima. Svako ko bi se usprotivio porodičnom biznisu morao je da bude surovo kažnjen tako da to drugima posluži kao primer. Način na koji je La Tore fizički likvidirao svoje neprijatelje uvek je bio isti, tako da je Augustov metod ušao u kriminalni žargon i sad ga već svi zovu „а la mondragoneze“. Tehnika se sastoji u tome što se tela žrtava bacaju u poljske bunare, a potom se u njih ubaci ručna bomba; na taj način telo biva raskomadano, a blato i voda razlože rasute ostatke. Tako je Augusto la Tore uradio s Antonijem Nunjesom, demohrišćanskim zamenikom gradonačelnika, kome se svaki trag gubi 1990. Nunjes se isprečio težnjama klana da direktno upravlja opštinskim javnim nabavkama i da se meša u političke i administrativne odluke. Augusto la Tore nije želeo saveznike, hteo je da lično vodi sve poslove. To je bila faza u kojoj njegov klan nije mnogo prom išljao svoje vojno delovanje. Prvo bi pucali, a posle stavljali prst na čelo. La Tore je kao veoma mlad postao bos Mondragonea. Cilj mu  je bio da postane akcionar jedne privatne klinike u izgradnji,  Inkaldana,   u kojoj je Nunjes bio vlasnik značajnog paketa akcija. To bi bila jedna od najprestižnijih klinika između  283

Lacija i Kampanije, na korak od Rima, koja bi privukla dobar deo poslovnih ljudi donjeg Lacija i resila problem nedostatka efikasnih bolničkih struktura na Košta Domiciji i u okolini Pontea. Augusto je upravnom odboru klinike nametnuo ime svog čoveka, svog miljenika, takođe preduzetnika klana, koji se obogatio vodeći poslove s jednom deponijom. Augusto je želeo da on predstavlja porodicu. Nunjes se usprotivio, shvatio je da se klan La Tore neće zaustaviti samo na ulasku u taj krupan posao, već da žele nešto više. Tako je La Tore poslao svog izaslanika kod zamenika gradonačelnika da pokuša da ga smekša i ubedi da prihvati njegove ekonomske uslove. Ovde se čak ni ne smatra skandaloznim da demohrišćanski političari održavaju kontakte s bosovima, da s njima pregovaraju oko  poslovne i vojne vlasti. Klanovi su prva ekonomska snaga na teritoriji, odbiti kontakt s njima bilo bi isto kao kad bi zamenik gradonačelnika Torina odbio sastanak s direktorom Fijata. Augusto la Tore nije čak ni nameravao da kupi akcije klinike  po povoljnoj ceni, kao što bi to uradio neki bos diplomata, on je akcije želeo besplatno. Zauzvrat, garantovao je da će sva njegova preduzeća kojima budu dodeljeni poslovi održavanja čistoće, ishrane, transporta, obezbeđenja, raditi profesionalno i po veoma povoljnim cenama. Garantovao je čak da će njegove bivolice davati najbolje mleko. Po Nunjesa su boso vi ljudi otišli na njegovo poljoprivredno gazdinstvo, rekavši mu da ga bos zove na sastanak, i onda su ga odveli na jedno imanje u mestu Falčano del Masiko. Prema bosovim izjavama,  Nunjesa su tamo, osim samog Augusta, dočekali još i Džimi, to jest Đ irolamo Rocera, zatim Mašimo Đ ito, Anđelo Galjardi, Đ uzepe Valente, Mario Sperlongano i Frančesko la Tore. Svi su došli da „obave posao“. Zamenik gradonačelnika je izašao iz kola i uputio se u susret bosu. Augusto je raširio ruke da ga dočeka i promrmljao jednu rečenicu Džimiju, kao što je sam kasnije priznao sudijama: „Dođi, stigao je ujka Antonio.“ Bio je to znak. Džimi je Nunjesu prišao s leđa i ispalio mu dva metka u slepoočnicu, a metak koji ga je dokrajčio ispalio  je sam bos. Telo su bacili u poljski b unar dubok četrdeset me 284

tara i ubacili un utra dve ručne bombe. Godinama se ništa nije znalo o Antoniju Nunjesu. Povremeno bi stizali telefonski pozivi ljudi koji su tvrdili da su ga videli negde u Italiji, dok je on ležao u bunaru pokriven naslagama zemlje. Trinaest godina kasnije Augusto i njegovi odani ljudi otkrili su karabinjerima gde mogu da nađu ostatke zamenika gradonačelnika koji se usudio da stane na put poslovnom razvoju La Toreovih. Kada su karabinjeri počeli da skupljaju ostatke, primetili su da to nisu ostaci samo jednog čoveka. Č etiri potkolenične kosti, dve lobanje, tri ruke. Više od deset godina Nunjesovo telo je ležalo pored tela Vinčenca Bokolata, pripadnika Kamore vezanog najpre za Kutola, koji se posle njegovog poraza približio klanu La Tore. Bokolato je osuđen na smrt jer je u jednom pismu koje je iz zatvora poslao svom prijatelju teško uvredio Augusta. Bos ga je slučajno našao, dok se vrteo po dnevnoj sobi jednog svog čoveka; prevrćući neke listove i papiriće nabasao je na svoje ime i radoznalo počeo da čita mnoštvo uvreda i kritika na svoj račun. Još i pre nego što je završio čitanje, Bokolatu je izrečena smrtna presuda. Za ubicu je odredio Anđela Galjar dija, koji je takođe bio bivši pripadnik klana Kutola, što će reći čovek u čiji će auto Bokolato ući a da ništa ne posumnja. Pri jatelji su najbolje ubice, oni posao mogu da obave čisto, bez  jurnjave za žrtvom i njenih urlika dok beži. U tišini, kad žrtva to ne očekuje, prijatelj joj lepo prisloni pištolj u potiljak i opali. Bos je želeo da se pogubljenje obavi u intimnoj prijateljskoj atmosferi. Augusto la Tore nije podno sio da ga ismevaju, nije želeo nikome da bud e povod za šegačenje. Ne daj bože da se neko usudi. Luiđi Pelegrino, poznat kao Đ iđoto, voleo je da širi glasine u vezi s moćnicima Kamore. U zemlji Kamore mnogo je onih koji šapuću o seksualnim ukusima bosova, o orgijama šefova zona, o raspuštenim ćerkama preduzetnika klanova. Bosovi to uopšteno tolerišu, oni stvarno imaju pametnija posla, a i neizbežno je da se oko života važnih ljudi plete mreža kojekakvih ogovaranja. Đ iđoto je ogovarao bosovu ženu, pričao  je naokolo kako ju je video s jednim od bosovih najodanijih  285

ljudi. A video je još i kako je na sastanke s ljubavnikom dovozi lično bosov vozač. Broj jedan klana La Tore, koji je svima komandovao i sve kontrolisao, imao je ženu koja mu nabija rogove pred nosom, a jedini on ništa nije primećivao. Đ iđoto  je ove glasine širio u raznim verzijama i stalno ih obogaćivao novim pikanterijama. Istina ili ne, u mestu su priču o boso voj ženi koja se spetljala s desnom rukom svog muža već svi  prežvakavali, pazeći dobro da ne otkriju njen izvor: Đ iđota. Jedn og dana je Đ iđoto šetao centrom Mondragonea kada je začuo motor koji se previše približio ivici trotoara. Č im je čuo da motor usporava, Đ iđoto se dao u trk. Smesta su poleteli meci, ali je Đ iđoto, sklanjajući se između bandera i ljudi, us peo da isprazni čitav šaržer na ubicu koji se krio iza leđa mo tocikliste. Motociklista je tako morao da pojuri Đ iđota, na šta  je ovaj utrčao u jedan bar pokušavajući da se skloni iza šanka. Progonilac je izvadio pištolj i pucao pred desetinom ljudi, koji su se samo trenu tak posle ubistva razišli brzo i u tišini. Prema istrazi, ubistvo je n aredio bosov zamenik Đ uzepe Franjoli, koji  je čak i bez traženja dozvole odlučio da ućutka pogani jezik koji je toliko kaljao bosov ugled. U Augustovoj glavi i Mondragone, i njegova okolina, i obala i more, predstavljali su samo radionicu njegovog preduzeća, fabriku koja bez prestanka radi za njega samog i njegove sa radnike, rudnik sirovine za stvaranje profita. On je uveo apsolutnu zabranu rasturanja droge u Mondragoneu i uz Košta Domiciju. To što je ovde bila zabrana, za bosove Kazerte  bilo je najviše i najsvetije naređenje koje mogu da izdaju svo jim pristalicama i ma kome drugom. Zabrana se zasnivala na moralnom načelu zaštite sopstvenih sugrađana od heroina i kokaina, ali naročito sa ciljem da se onemogući radnoj snazi klana da se preko trgovine drogom na teritoriji obogati pod okriljem njegove moći i tako stekne snagu za pobunu protiv vođa porodica. Droga, koju je kartel Mondragonea prebacivao iz Holandije na tržište Rima i Lacija, ovde je bila apsolutno zabranjena. Stanovnici Mondragonea morali su da odlaze kolima čak do Rima da kupe marihuanu, kokain i heroin, koji su u glavni grad stizali iz Napulja, Kazalea i samog Mondragonea.  286

Kao kad mačka juri svoj rep, a zadnjica joj je daleko. Klan  je obrazovao i svoju grupu protiv droge, GAD, koja je čak i  preuzimala odgovornost za svoje akcije telefonirajući policiji. Ako bi nekog zatekli s džointom, polomili bi mu nosnu kost, ako bi žena ulovila muža s kesicom kokaina, bilo je dovoljno da glas o tome stigne do nekog iz GADa i ovi bi mu odmah rasterali svaku volju za ušmrkivanjem tako što bi ga isprebijali i nogama i pesnicama u lice; a ne bi ni mogao da stigne do Rima, pošto bi klanovi zabranili radnicima na benzinskim stanicama da m u sipaju gorivo. Jedan momak iz Egipta, Hasa Fahri, skupo je platio svoju heroinsku zavisnost. Hasa je bio svinjar. Brinuo se o crnim svinjama iz kraja Kazerte, retkoj vrsti. To su svinje veoma tamne dlake, tamnije od bivola, izrazito niske i obrasle gustim čekinjama, prava burad sala od kojih se dobijaju tanke kobasice, delikatesne salame i ukusne Šnicle. Užasan posao, zanat svinjara. Večito mora da čisti svinjski izmet, da kolje svinje i sku plja krv u metalne posude. U Egiptu je bio vozač, ali poticao  je iz seljačke porodice i umeo je sa životinjama. Samo ne i sa svinjama. Pošto je bio musliman, svinje su mu se gadile. Bolje  je ipak voditi računa o svinjama nego ceo dan čistitu kravlju  balegu, kao što to rade Indijci. Svinjskog izmeta je ipak manje od goveđe balege, a i obori su m nogo manji od štala za goveda. Svi Arapi su toga svesni i zato prihvataju da budu svinjari, da ne bi padali u nesvest radeći oko goveda. Hasa je počeo da koristi heroin, povremeno je odlazio vozom u Rim, uzimao doze i vraćao se u svinjac. Postao je pravi zavisnik i novca mu nikada nije bilo dovoljno, te mu je tako jedan diler savetovao da pokuša da diluje drogu u Mondragoneu, gradu u kome nije postojalo nijedno mesto za rasturanje droge. Prihvatio  je i počeo da prodaje drogu ispred bara  Domicija.  Stekao je klijentelu od koje je za deset sati rada mogao da zaradi šesto mesečnu platu svinjara. Bio je dovoljan jedan telefonski poziv vlasnika bara, kao što se to uvek i radi, pa da se stavi tačka na njegovo dilerisanje. Pozove se prijatelj, onda prijatelj pozove rođaka, pa rođak prenese kumu, a kum prosledi kome treba. Poznata je samo početn a i krajnja karika lanca. Posle nekoliko  287 

dana La Toreovi ljudi, samoproklamovani GAD, otišli su pravo u njegovu kuću. Da ne bi bežao sklanjajući se iza svinja i goveda i da oni ne bi morali da ga jure po blatu i svinjskom izmetu, zvonili su mu na interfon i predstavili se kao policajci. Utrpali su ga u kola i krenuli, ali auto nije pošao ka stanici. Č im je Hasa Fahri shvatio da će ga ubiti, dobio je čudn u aler gijsku reakciju. Kao da je strah izazvao anafilaktički šok, telo je  počelo da mu otiče; izgledalo je kao da neko naglo upumpava vazduh u njega. Sam Augusto la Tore delovao je prestravljeno dok je sudijama opisivao tu metamorfozu: Egipćaninu su se oči smanjivale kao da ih lobanja usisava, iz pora mu je izlazio nekakav gust znoj, kao med, a iz usta pena zgusnuta kao  pavlaka. Osmorica bosovih ljudi učestvovali su u ovoj akciji. Pucala su sedmorica. Svedok saradnik Mario Sperlongano izjavio je: „Č inilo mi se potpun o glupo i beskorisno da pucam u  beživotno telo.“ Ali uvek je to bilo tako, Augusto je bio opijen slavom i simbolikom svog imperatorskog imena. Iza njega, iza svake njegove akcije morali su da stoje svi legionari, legionari Kamore. U ubistvima koja je mogao da sprovede jedan, najviše dva izvršioca, učestvovali su svi iz kruga njegovih najo danijh ljudi. Č esto je svako od njih morao da ispali bar jedan metak, iako je žrtva već bila mrtva. Jedan za sve i svi za jednog. Augusto je smatrao da svi njegovi ljudi moraju da učestvuju, čak i kad to nije neophodno. Stalan strah da bi neko mogao da se povuče nagonio ga je da insistira na grupnim akcijama. Uvek je postojala opasnost da nekom od njegovih ljudi udari u glavu uspeh poslova u Amsterdamu, Aberdinu, Londonu, Karakasu, pa da pomisli da može da radi sam. Ovde je surovost istinska vrlina poslovanja: ako je se odrekneš, gubiš sve. Pošto su u njega pucali, telo Hase Fahrija izbodeno je stotinak  puta špricevima za insulin, koje koriste i narkomani. Tako su ostavili poruku na koži, koju će svi od Mondragonea do For mije jasno razumeti. A bos se nije bojao nikoga. Kada je Paolo Montano zvani Cumparjelo,92 jedan od najpouzdanijih ljudi njegovih vojnih jedinica, počeo da se drogira navukavši se na 92 Zum pariello , ital. vrsta igre kartama.- Prim. prev.  288

kokain, uputio mu je poziv preko njegovog vernog prijatelja da dođe na jedno imanje. Pošto su stigli, Ernesto Kornakja je trebalo da isprazni u njega čitav šaržer, ali nije pucao iz straha da će pogoditi bosa, koji se nalazio preblizu žrtvi. Pošto je video da Kornakja okleva, Augusto je izvadio pištolj i sam ubio Montana, a meci su, odbivši se, okrznuli bok Kornakji, koji  je više voleo da primi metak nego da slučajno ugrozi bosa. I Cumparjela su bacili u bunar i razneli ga „а la mondrago neze“. Legionari će sve učiniti za Avgusta: čak i kada se bos  predao policiji, oni su ga sledili. U januaru 2003. bos se, pošto mu je uhapšen a žena, odlučio na taj veliki korak i predao se policiji. Optužio je sebe i svoje sledbenike za četrdesetak ubistava, pokazao je mesta u okolini Mondragonea gde su se nalazili ostaci ljudi bačenih u bunare, priznao je krivicu za  brojne iznude. Ovo priznanje se ipak više odnosilo na oružane, a manje na ekonomske aspekte njegovog delovanja. Veoma brzo, njegovi najodaniji ljudi, Mario Sperlongano, Đ uzepe Valente, Đ irolamo Rocera, Pjetro Skrutini, Salvatore Orabona, Ernesto Kornakja, Anđelo Galjardi, sledili su njegov primer. Bosovi koji završe u zatvoru nalaze najsigurnije oružje u ćuta nju da bi zadržali autoritet, da bi formalno i dalje raspolagali nekadašnjom vlašću, iako ih strog zatvorski režim sprečava da neposredno upravljaju imovinom. Ali slučaj Augusta la Torea  je specifičan; on je progovorio, što su uradili i svi njegovi ljudi, te nije morao da se boji odmazde nad porodicom. Č ini se međutim da čak ni njegova saradnja s pravdom nije značajnije ugrozila ekonom sku imperiju kartela Mondragonea. To što je La Tore priznao doprinelo je razotkrivanju logike klana i isto rije moći na obali Kazerte i Lacija. Augusto la Tore je pričao o  prošlosti, kao brojni bosovi Kamore. Bez pokajnika, istorija te moći ne bi nikad ni bila napisana. Bez svedoka saradnika, istina o činjenicama, pojedinostima, mehanizmima, otkriva se deset, dvadeset godina kasnije, kao kada bi neko tek posle smrti shvatio kako su funkcionisali njegovi vitalni organi. Predajom u ruke zakona Augusto la Tore i njegov glavni štab računali su na znatna smanjenja zatvorskih kazni zbog prizna  289

vanja zlodela i na mogućnost da izađu iz zatvora za nekoliko godina sačuvavši tako legalnu ekonomsku moć, pošto su onu vojnu prebacili na druge, a naročito na albanske porodice. Kao da su, u nameri da izbegnu krvave unutrašnje obračune zbog smena bosova na vlasti, odlučili da izvuku korist iz onoga što su znali tako što će sve to izneti precizno i verodostojno; to je ustu pak da bi sami mogli da nastave da žive isključivo od svojih legalnih poslova. Augusto nikad nije podnosio ćeliju, nije mogao da provede decenije u zatvoru kao veliki bosovi u čijoj je blizini rastao. Očekivao je da će zatvorska menza voditi računa o njegovoj vegetarijanskoj ishrani, a pošto je bio lju bitelj filma, ali u ćeliji nije mogao da ima videorikorder, više  puta je tražio od urednika jedne lokalne televizije u Umbriji, gde je bio u zatvoru, da mu uveče pre odlaska na spavanje emituje sva tri dela Kuma. La Toreovo pokajništvo oduvek je, po mišljenju sudija, bilo nepotp uno, jer on nije mogao da se odrekne svoje uloge bosa. A da su njegova pokajnička priznanja bila tek produžetak njegove moći dokazuje i pismo ujaku u kome ga je uveravao da ga je „razrešio“ od svake umešanosti u poslove klana, ali se isto tako, kao vešt pripovedač, nije uzdržao da ne uputi jasnu pretnju njemu i još dvojici njegovih rođaka da bi odbacili svaku mogućnost da u Mondragoneu stvore neki savez protiv njega: „Tvoj zet i njegov otac misle da ih štite ljudi koji su već živi mrtvaci.“ Bos je čak i iz zatvora u Akvili uspevao da zaobiđe zatvorske kontrole i da traži novac preko pisama s različitim nalozima, koja je uvek predavao svom vozaču Pjetru Skrutiniju i svo joj majci. Ti zahtevi su, po mišljenju sudskih službenika, bili iznude. Pisana poruka ljubaznog tona upućena vlasniku jedne od najvećih fabrika mlečnih proizvoda na Košta Domiciji dokazuje da ga je Augusto i dalje smatrao nekim ko mu stoji na raspolaganju. „Dragi Pepe, tražim ti jednu veliku uslugu jer sam propao, ako hoćeš da mi pom ogneš, ali tražim ti to samo u ime našeg starog prijateljstva, a ne iz drugih razloga i čak i ako me od  290

 biješ, budi miran, uvek ću biti uz tebe! Hitno mi treba deset hiljada evra i moraš da mi kažeš možeš li mi davati hiljadu evra mesečno, trebaju mi da bih živeo sa svojom decom...“ Životni standard na koji je navikla porodica La Tore pre vazilazio je umnogome finansijsku pomoć države namenjenu saradnicima pravde. Uspeo sam da shvatim koliki je bio obim  poslova porodice tek kada sam pročitao podatke o megaza  pleni izvršenoj po nalogu suda u Santa Marija Kapua Vetere 1992. Zaplenjene su nekretnine u sadašnjoj vrednosti od oko dvesta trideset miliona evra, devetnaest preduzeća vrednih trista dvadeset tri miliona evra, kojima se može dodati još sto trideset tri miliona evra vrednosti radne opreme i uređaja. U pitanju su bili brojni industrijski objekti smešteni između  Napulja i Gaete, uz Košta Domiciju, među kojima i fabrika mlečnih proizvoda, šećerana, četiri supermarketa, devet vila na moru, objekti s komadima zemljišta, vozila velike kubika že i motocikli. Svako preduzeće je imalo oko šezdeset zaposlenih. Sudije su dalje naložile i zaplenu preduzeća kome je dodeljen posao skupljanja otpada u opštini Mondragone. Bila  je to divovska operacija koja je potirala ogromnu ekonomsku moć, pa ipak mikroskopsku u odnosu na realan obim poslova klana. Zaplenjena je i jedna ogromna vila, za koju se čulo čak i u Aberdinu, četvorospratnica sagrađena na morskoj litici, sa  bazenom s podvodnim lavirintom, podignuta u zoni Arijana kod Gaete, projektovana kao Tiberijeva vila, ali ne rodona čelnika klana Mondragonea, već imperatora koji je vladao iz Kaprija. Nikada nisam uspeo da uđem u nju i samo su legende i sudska dokumentacija bili sočiva kroz koja sam gledao ovaj imperatorski mauzolej, podignut kao kula stražara imovine klana u Italiji. Ova obala je pružala neograničen prostor gde su se kraj mora mogle ostvariti i najsmelije arhitektonske zamisli. Ali vremenom je obala Kazerte postala đubrište kuća i vila ekspresno podignutih da bi se masovni turizam preusme rio iz donjeg Lacija u Napulj. Nikakav regulacioni plan ne postoji na Košta Domiciji, nikakve građevinske dozvole. Vile od Kastelvolturna do Mondragonea pretvorene su u prihvatilišta u koja će biti potrpani afrički imigranti, a prostor na kome je  291

trebalo da niknu parkovi i nova naselja vila i letovališta pretvoren je u ogromnu deponiju. Duž čitave obale ne postoje uređaji za prečišćavanje. Već danas smeđe more zapljuskuje  plaže zatrpane đubretom. Za samo nekoliko godina ugašen je i najslabiji odblesak lepote. Leti su mnogi lokali na ovoj obali  postajali pravi pravcati bordeli. Neki moji prijatelji su se spremali u večernji lov, pokazujući mi novčanike u kojima je bilo novca, ali ne i plastičnih paketića s okruglom dušom, kako su nazivali prezervative. Pokazivali su mi to kao dokaz da je sasvim normalno ići u akciju u Mondragone bez prezervativa: „Večeras nam ne trebaju!“ Prezervativ Mondragonea bio je Augusto la Tore. Bos je odlučio da bdi i nad zdravljem svojih podanika. Mondragone  je postao neka vrsta hrama potpune zaštićenosti od najveće  pošasti među zaraznim bolestima. Dok je HIV harao svetom, severna oblast Kazerte bila je pod kontrolom. Klan je u ovome  bio veoma pažljiv i pomno je vodio računa o redovnom testiranju svojih sugrađana. Ono što je bilo u nadležnosti klana oni su uradili, imali su kompletan spisak svih bolesnih; nije se smelo dopustiti da se teritorija zarazi. Tako su odmah saznali da Fernando Brodela, jedan od ljudi bliskih Augustu, ima HIV Predstavljao je opasnost, viđao se s ovdašnjim devojkama. Ni  pomislili nisu da ga povere nekom dobrom lekaru ili da mu  plate odgovarajuće lečenje; oni nisu postupali kao klan Bido njeti, koji je svojim članovima plaćao najbolje lekare u najboljim evropskim klinikama. Brodela je hladnokrvno ubijen. Likvidacija bolesnih kao sredstvo zaustavljanja zaraze: to je bilo naređenje klana. Zarazna bolest, pa još prenosiva seksom, što će reći načinom koji najmanje podleže kontroli, mogla je biti zaustavljena samo izolacijom zaraženih. A jedino što će zasigurno garantovati da zaraženi ne prenesu bolest jeste da im se oduzme život. Isti imperativ potpune sigurnosti važio je i za investicije kapitala u Kampaniji. Klan je kupio vilu koja se nalazi na teritoriji opštine Anakapri, zgradu u kojoj je bila smeštena ka rabinjerska stanica. Pošto su karabinjeri plaćali zakup, bili su sigurni da neće biti nepredviđenih gubitaka. Kada je klan La  292

Tore shvatio da će vila biti isplativija kao turistički objekat, iz bacili su karabinjere i vilu pretvorili u šest apartmana, s vrtom i parking mestima. Tako je vila pre nego što ju je zaplenilo Tužilaštvo za borbu protiv mafije donosila zaradu kao luksuzan apartmanski kompleks. Bile su to čiste, sigurne investicije, bez rizika. Posle Augustovog pokajanja, novi bos Luiđi Franjoli, odani čovek klana La Tore, počeo je da se razračunava s nekim pro blematičnim pripadnicima, kao što je bio Đ uzepe Mankone zvani Rambo. Po nabildovanom telu pomalo je podsećao na Stalonea, a hteo je da razvije sopstveni dilerski punkt, računa jući da će mu to pomoći u usponu i kasnije u zauzimanju me sta nekadašnjih bosova, čija je harizma razbijena nakon predaje policiji. Prema Tužilaštvu za borbu protiv mafije, klanovi Mondragonea zatražili su od porodice Bira iz Erkolana da im  pošalje ubice za ovu akciju. Tako su u avgustu 2003. dvojica ubica stigla u Mondragone da ubiju Ramba. Dovezli su se na ogromnom skuteru, prilično glomaznom, ali toliko pretećeg izgleda da nisu odoleli da ga ne upotrebe za akciju. Nikad ranije nisu kročili u Mondragone, ali su lako uspeli da saznaju da se onaj koga traže nalazi, kao i obično, u Roksiju. Skuter se zaustavio ispred bara. S njega je sišao momak koji se sigurnim korakom zaputio prema Rambu, ispraznio u njega čitav okvir municije i vratio se na skuter. „Sve u redu? Jesi li gotov?“ „Gotov sam, kreni kreni, kreni...“ U blizini bara se zadesilo nekoliko devojaka, koje su pla nirale kako da provedu Feragosto. Čim su videle momka koji im se trkom približavao, sve im je bilo jasno, shvatile su da pucnjava iz pištolja nije bila zvuk petardi. Polegale su na ze mlju zaklonivši lice, u strahu da će ih ubica videti i pomisliti da bi mogle da svedoče. Samo jedna to nije uradila. Jedna je nastavila da zuri u ub icu ne sklanjajući po gle d, ne pritiskajući grudi o asfalt i ne pokrivajući rukama lice. Bila je vaspitačica u vrtiću, imala je trideset pet godina. Svedočila je, p repoznala ubice, prijavila ubistvo. Mogla je da ćuti i da se pravi da ništa  293

nije videla, mogla je da se vrati kući i živi dalje, pravdajući se  brojnim razlozima: strahom od pretnji, a još više osećanjem  besmisla, jer kakva je svrha pomagati da se uhvati jedan ubica kad ih ima toliko. Pa ipak je vaspitačica iz Mondragonea iz svih tih razloga za ćutanje izvukla jedan jedini protivrazlog, a to je  bila istina. Istina koja ima ukus nužnosti, kao neki uobičajeni gest, sasvim normalan, očigledan, prirodan kao samo disanje. Ona je svedočila, ne tražeći ništa zauzvrat. Nije očekivala nikakvu nagradu, niti je tražila zaštitu, nije okačila cenu na svoju reč. Rekla je šta je videla, opisala je lice ubice, koščate  jagodice, guste obrve. Pošto su pobegli na skuteru, počinioci ubistva gubili su se više puta, zapinjali u spletu slepih uličica,  jedva se izvlačili iz njih. Više su ličili na izgubljene turiste nego na ubice. Na sudskom procesu pokrenutom na osnovu tog  jedinog svedočenja osuđen je na doživotnu robiju Salvatore Č efarjelo, star dvadeset četiri godine, plaćeni ubica klana iz Erkolana. Sudija je vaspitačicu nazvao „ružom u pustinji“, ni klom u zemlji u kojoj je istina uvek ono što kažu moćnici, gde se ona retko objavljuje i izgovara se samo ako je skupa roba koju treba trampiti za neku korist. Pa ipak, ovaj čin joj je zagorčao život, kao da ga je uvukla  poput konca u iglu, a onda je konac p očeo da se razlistava od trenutka tog hrabrog čina. Bila je pred udajom, a verenik ju  je ostavio, izgubila je posao, preselila se u drugo mesto gde  je imala zaštitu i od države dobijala minimalnu platu jedva dovoljnu za preživljavanje, jedan deo porodice ju je napustio i kao da se sručila u p onor usamljenosti. Usamljenosti koja silovito preplavi svakodnevni život, kada poželiš da odeš negde na ples a nemaš s kim, kada mobilni telefoni zvone u prazno, a  prijatelja je vremenom sve manje i više se ne javljaju. Ne izaziva strah samo svedočenje, ne izaziva skandal to što se pokaže  prstom na ubicu. Nije baš tako banalna logika zavere ćutanja. Č in mlade vaspitačice skandalozan je zbog njenog izbora da svoju slobodu svedočenja smatra prirodnom, instinktivnom, životnom. Ovakav životni stav je kao verovanje da istina zaista može da postoji, a ovo u zemlji gde je istina ono što ti donosi zaradu, a laž ono od čega si na gubitku, postaje teško razu 294

mljiv izbor. Ako neko kaže istinu, ljudima oko njega postaje neprijatno, osećaju se razgolićeni pred pogledom onoga ko  je odustao od pravila života samog koja su oni u potpunosti  prigrlili. Prigrlili bez stida, jer ma šta se dogodilo, tako mora da bude, tako je uvek bilo, jer se ne može sve promeniti sop stvenim snagama i zato je bolje štedeti ih, stati u red s ostalima i živeti onako kako je dozvoljeno živeti. U Aberdinu je moj pogled svuda nailazio na uspehe itali  janskih preduzetnika. Č udno je posmatrati ove daleke izdanke znajući gde im je koren. Ne znam kako to da opišem, ali dok sam posmatrao te restorane, kancelarije, osiguravajuća društva, palate, osećao sam se kao da me je neko uhvatio za nožne članke, okrenuo naglavce i istresao mi iz džepova sitniš, ključeve od kuće i sve ono što može da ispadne iz panta lona ili usta, čak i dušu, ako je moguće njome trgovati. Tokovi zarade granali su se posvuda, kao snopovi zraka koji se hrane energijom iz jednog središta. A znati to nije isto što i videti. Otišao sam s Mateom na jedan razgovor za posao. Naravno,  primili su ga. Hteo je da i ja ostanem u Aberdinu. „Ovde je dovoljno biti ono što jesi, Robe...“ Mateu je ovde bilo potrebno njegovo poreklo, bio mu je  potreban taj oreol da bi ga cenili zbog njegovog iskustva, di plome, njegove volje za životom. Isto ono poreklo koje mu je u Škotskoj omogućavalo da bude građanin sa svim uobičajenim pravima, u Italiji ga je žigosalo kao da je tek jedva nešto više od ljudskog škarta, bez zaštite, bez interesa, gubitnik u startu zato što svoj život nije usmerio na pravi put. Odjednom ga je obuzela sreća kakvu ranije nisam video. Što se on više radovao, to je mene više osvajala melanholija. Nikada nisam uspeo da osetim da sam daleko, dovoljno daleko od mesta gde sam rođen, dovoljno udaljen od ponašanja ljudi koje sam mrzeo, istinski distanciran od krvoločnih mehanizama koji su mleli živote i želje. Nekad te mesto rođenja određuje kao što se štene lovačkog psa već rađa s mirisom zeca u nozdrvama. Č ak i ako ne želi, svejedno progoni zeca. Iako, kada ga stigne, može da ga pusti da umakne, da ne razjapi čeljusti. A ja sam  295

mogao da vidim puteve, ulice, staze, svojom neželjenom opsesijom, prokletom veštinom da obuhvatim do kraja teritorije osvajanja. Hteo sam samo da odem iz Škotske, da odem da se više nikada ne vratim. Krenuo sam što sam pre mogao. Teško je  bilo zaspati u avionu, vazdušni džepovi, spoljašnji mrak hvatali su me za grlo kao da mi kravata čvorom naleže baš na Adamovu jabučicu. Klaustrofobiju možda i nisam osećao zbog neudobnog sedišta i majušnog aviona, niti zbog tame iza pro zora, već zbog osećanja da sam samleven u realnosti koja je ličila na pilićarnik s gladnim i zbijenim kokošima, spremnim da jedu da bi bile pojedene. Kao da je sve jedinstveni prostor s jednom dimenzijom i jednom svuda razumljivom sintaksom. Obuzimalo me je osećanje bezizlaza, primoranosti da budeš deo velike bitke ili da uopšte ne budeš. Vraćao sam se u Italiju razmišljajući o dva pravca kojima se putuje brže nego ijednom superbrzom linijom; u jednom pravcu se odvoze kapitali i ulivaju u moćnu evropsku ekonomiju, a drugim na jug stiže sve ono što drugde ne prihvataju; ova se razmena odvija kroz raskinute karike otvorene i fleksibilne ekonomije, dok se u neprestanom ciklusu transformacije negde drugde stvara bogatstvo koje nikada neće doneti razvoj mestima odakle metamorfoza potiče. Od otpadaka se nadula utroba juga Italije, rastegla se kao stomak trudnice u kome se fetus nikada neće razviti, a abortus će doneti novac, i stomak će odmah potom narasti sve do novog abortusa, i ponovo će zatrudneti sve dok se telo ne ras padne, dok se arterije ne zakrče, bronhije ne zapuše, sinapse ne pokidaju. Bez prestanka, bez prestanka, bez prestanka.

 296

Ognjena zemlja

Zamišljati nije teško. Oživljavati u sopstvenoj glavi nekog čoveka, delo ili nešto što ne postoji, to nije komplikovano.  Nije teško zamisliti čak ni sopstvenu sm rt. Ali jeste te ško zamisliti ekonomiju u svim njenim delovima. Finansijski tokovi, procenti profita, ugovaranja, dugovanja, ulaganja. Nema  precizne fizionomije koju treba prikazati pred očima, niti jasnih obrisa koji se utiskuju u mozak. Mogu se zamisliti razne definicije ekonomije, ali ne i njeni tokovi, bankarski računi,  pojedinačne operacije. Ako pokušam o da zamislimo ekonomiju, možemo doći u opasnost da se toliko napregnemo dok zatvaramo oči i kon cen trišem o se da nećem o videti ništa sem raznobo jnih psihode ličnih šara na ekranima ispod kapaka. Sve više sam pokušavao da u glavi oživim sliku ekonomije, nešto što bi moglo dati smisao proizvodnji, prodaji, popustima i kupovini. Bilo je nemoguće ustanoviti šemu, nekakvu  preciznu zgusnutost slika. Možda je jedin i način da se prikažu tokovi ekonomije taj da se nasluti šta ona ostavlja za sobom, da se prate njeni tragovi, kao ljuspice odumrlih ćelija koje ot padaju s njenog tela, dok ona gazi svojim putem . Deponije su bile ko nk retno znam enje svakog ekonom skog ciklusa. One su zbir svega što je bilo, istinski repovi po trošnje, nešto više od traga koji svaki proizvod ostavi na zemaljskoj kori. Jug je krajnja stanica svih otrovn ih otpadaka, nek orisnih ostataka, đ ub reta proizvodnje. Ako bi se na jedno m m estu sakupili svi otpaci koji nisu obuhvaćeni zvaničnim kontrolama

 291

 prem pr em a proce pr ocenama nama  L e g a m b ije planinski lalaij e n t e a 9i  nastao bi planinski nac od četrnaest m iliona iliona tona; tona; to bi praktično praktično bila bila plan ina o d 14.600 14.600 m etara nikla na o snovi od tri hektara. Mon Blan je visok visok 4.810 metara, Everest 8.844. Ova planina otpadaka koji nisu registrovani registrovani u zvaničnim zvaničnim podac po dacim im a bila bila bi najveć najveća plan ina na  pla  p la n e t i. Tako Tak o s a m z a m išlj iš ljaa o DNK e k o n o m i je, je , n j e n e p o s lov lo v n e operacije, oduzimanja i sabiranja poslovnih ljudi, dividende  pro  p rofi fita ta:: k a o t u o g r o m n u p la n in u . Taj m a siv si v n i p la n ins in s k i lan la n a c koji koji se se  kao da je neko postavio postavio eksplozi eksplozivv  najpre rasp rsnuo , a onda slegao najvećim delom na jug Italije, na njene četiri glavne regije s najveć najvećim brojem b rojem krivič krivičnih nih d ela u oblasti zaštite zaštite životne sredine, Kampaniju, Siciliju, Kalabriju i Apuliju. Isti spisak važi i za područja s najviše kriminalnih organizacija, najvišom najvišom stop om nezap nez aposlen oslen osti i najveć najvećim bro jem prijava prijava na ko nk urse urs e za stupan stup an je u vojsku vo jsku il ili u policijske policijske snage. Ta Taj spisak  je u v e k isti, i sti, v e čan čan,, n e p r o m e n ljiv lj iv.. U pro p rovv inc in c i ji K azer az erta ta,, tak ta k o z v a na Tera dei Maconi, između Gariljana i Lago Patrije, trideset go dina din a upija to to n e otpadaka, otpada ka, od kojih kojih je je vel velik ikii deo toksič toksičan. an. Oblast koju je najviše zahvatio rak otpada obuhvata opštine Gracanize, Kančelo Kančelo A rnone, rno ne, Santa Marija Marija la Fosa Fosa,, Kastelvçltur Kastelvçltur no, Kazal di Principe i prostire se na skoro trista kvadratnih kilometara. U napuljskoj provinciji najugroženije su opštine Đ uljano , Kvalij Kvalijan ano, o, Vila Vilari rika ka,, Nola, Ač Ačera era i Mariljano. Mariljano. Ne p o stoji stoji nijedna nijedna zap ad na zemlja u koju je nez ako akonito nito istovareno istovareno više otpada, podjednako otrovnog i neotrovnog. Zahvaljujući ovom biznisu, zarada koju su klanovi i njihovi posrednici stavili sebi u džep dostigla je za četiri godine četrdeset četiri milijarde milijarde evr evra. Ovo tržišt tržištee je po sledn jih go dina din a doživelo doživelo skok sk ok od 29,8 29,8 posto, što se može up ore diti jedin o s ekspanzijom trtržišta žišta kokaina. kokaina. O d kraja prote klo g veka klanovi Kamore po stali su evropski lideri u uklanjanju otpada. Još u izveštaju koji je 2002. 200 2. Minist Ministar arst stvo vo un utraš njih poslova po d ne lo Parlamentu, Parlamentu,  ja  j a s n o se g o v o ri o t o m e d a k lan la n o v i p r e l a z e s p o s lov lo v a s a k u p lja lj a nja otpa da na n a sklapanje sklapanje poslovni po slovnihh dogo d ogo vora sa zapo slenima u 93

 Lega  Le gamb mbien iente, te,

društvo za očuvanj očuvanjee životne životne sredine.  Prim.

 prev.  29  2 9 8

toj oblasti, s ciljem da ostvare potpunu kontrolu nad čitavim ciklusom uklanjanja otpada. Klan Kazalea, sa svoje dve stru je,  je , j e d n o m n a čije čij e m je če čelu lu S a n d o k a n S k jav ja v o n e i d r u g o m n a čelu s Frančeskom Bidonjetijem alijas Ponoćnim Debeljkom, m eđ us usob ob no deli ov ovaj vel velik ikii biznis biznis na n a izuzetno izu zetno razvijenom razvijenom tržitržištu  oko koga se, se, i p o re d stalnih stalnih trzavi trzavica ca,, klanovi nikad nisu direktno sukobili. Klan Kazalea nije sam. Tu je i klan Malardo iz Đ ulja uljana, na, kartel izuzetno izuzetno vest da hitro p rerasp od eli do bit iz iz svojih aktivnosti i da na svoju teritoriju usmeri ogromnu količ ličinu inu otpada. U okolini Đ uljana uljana otkriven otkriven je na pu šteni rud nik  pr  p r e p u n đ u b r e t a . P r o c e n juje ju je se d a k o ličin li činaa tu i s tov to v a r e n o g o t  pa  p a d a izn iz n o s i o k o d v a d e s e t o s a m h ilja il jadd a t i r k a m ion io n a . Ak Akoo b i se svi ovi ovi kam ioni pored po red ali jed an iza iza drugog, stvorio stvorio bi se lanac koji koji bi po tpu no ispun io deo nicu od Kazer Kazerte te do Mil Milan ana. a. Bosovi Bosovi nisu pokaza p okazali li ni najm anju grižu savest savestii što što su otroviotrov ima natopili sopstve nu zemlju, zemlju, pa čak i zemlj zem ljišt ištee koje o kružuje kruž uje njihove vile i imanja. Život jednog bosa je kratak, vlast klana izm eđu krvavi krvavihh obračuna, h apšenja, pre tnji i doživotnih robija ne m ože du go d a traj traje. e. Zatrpati tlo otrovnim otpacima, podići oko sopstvenih gradova planinske lance otrova, to može da  bu  b u d e p r o b l e m s a m o n e k o m e k o n a m e r a v a d u g o d a s e o d r ž i na vlasti i ima društvenu odgovornost. U poslovanju „sada i ovde“ postoji samo nužnost profita i nema kontraindikacija.  Naj  N ajve veći ći d e o p r o m e t a o t r o v n i m o t p a c im a k r e će se isk is k lju lj u čivo čiv o u  je  j e d n o m p rav ra v c u : s e v e r  jug ju g . O d k r a ja d e v e d e s e t i h g o d i n a o s a m na naest est hilj hiljada ada ton a otrovnih o trovnih o tpad ak akaa koji koji su su kre nu nuli li iz iz Breše završi završilo lo je izm eđu N apulja i Kazer Kazerte, te, a m ilion to na je za četiri etiri godin go dinee završilo završilo na n a teritoriji o pš pštine tine Santa Marija Marija Kapua Vet Vetere ere.. O tpad tp ad iz fabrika sa severa, sev era, iz Milana, Pavi Pavije je i Pize Pize,, pre p reba baci civa vann je u Kampanij Kam paniju. u. Tužil Tužilašt aštva va Napulja i opštine op štine Santa Marij Marijaa Kapua Veter Veteree otkrila otkrila su u jan ua ru 200 2003, 3, u istr istrazi azi koju je koo rdinirao rdin irao državni državni tužil tužilac ac D ona to Č elj elje, da je za samo četrde set d an a više više od šest hilja hiljada da pe tsto to na otpa da p revezen o iz Lombardije Lombardije u mesto Trentola Dučenta, blizu Kazerte. Okolina Napulja i Kazerte su tačke ucrtane u geografske karte otpada, lakmuspapir italijanske industrijske proizvodnje. Ako se posete deponije i kopovi, može se videti sudbina  29  2 9 9

čitavih decenija italijanskih industrijskih proizvoda. Uvek sam voleo da se vespom vozikam vozikam po uličic uličicama ama na rubovim a de p o nija. nija. To To je kao da d a ho d ate at e p o ostacim a civ civil iliz izac acij ija, a, po slojevima  po  p o s lo v n i h o p e r a c ija ij a , k a o d a p r o laz la z ite it e p o r e d p ira ir a m id a p r o i zvodnje, pratite tragove pređenih kilometara. Ovi puteljci su asfaltir asfaltirani ani da bi pris p ristu tupp kam ionim a bio lakši. lakši. Teritorij Teritorijaa na kojoj kojoj se geogra geografi fijja pre dm eta čita ita u tom razn obo jnom i višesl višeslojnom ojnom mozaiku. Svaki otpadak proizvodnje na ovim prostorima ima svoje svo je državl državlja janst nstvo. vo. Je dn o m je neki seljak seljak rad radio io n a tek ku pljenoj parceli, tačno na međi između napuljskog i kazertanskog kraja. Motor traktora je zapinjao, kao da je zemlja tog dana  pr  p r u ž a l a n a r o čit či t o t p o r . O d j e d n o m s u i s p o d r a o n i k a p o če čell i d a iskaču delovi hartije. Bio je to novac. Na hiljade novčanica, na stotine hiljada. Seljak se sjurio s traktora i počeo mahnito da skup s kuplja lja deliće deliće novca, kao p len koji je sakrio neki razb ojnik  po  p o s l e k o z n a ka kakv kvee o g r o m n e plja pl jačke čke.. Ali bi b i o je t o s a m o i s e če čenn i izbledeo novac. Isečene novčanice iz Narodne banke Italije, na tone bala potrošenog novca, izbačenog iz upotrebe. Podzemni spomenik liri, kao ruševine hrama zakopane u polju karfiola. Blizu Vilarike karabinjeri su otkrili teren na kome su se izručivali papirni ubrusi korišćeni za brisanje kravljih vimena na stotinama farmi u Venetu, Emiliji, Lombardiji. Kravlja vimena treba redovno brisati, dva, tri, četiri puta na dan. Pre no što postave sisaljke aparata za mužu na vimena, radnici moraju da ih očiste. Krave se često razboljevaju od mastitisa i sličnih bolesti, i iz vimena počinju da kapaju gnoj i krv, ali muža ni tada ne sme da stane: jednostavno ih brišu na svakih  po  p o l a s ata, at a, ina in a če b i g n o j i k rv zavr za vrši šili li u m lek le k u i za z a g a d ili il i čitave čitav e kanistere. Dok bih prolazio pored tih brežuljaka s kravljom hartijom, osećao sam miris pokvarenog mleka. Možda je to  bil  b ilaa s u g e stij st ijaa , m o ž d a je ž u ćk ćkaa s ta b o ja p o s lag la g a n e h a r tij ti j e u t i cala na čula. Ovi otpaci koji su se tu gomilali decenijama ne sam o da su don d oneli eli nove no ve m irise irise nego ne go su izmenili izm enili i pejzaž: pejzaž: nikli nikli su do tada nepostojeći brežuljci, a planine koje su progutali kamenolomi kao da su povratile svoje izgubljene gromade. Šetnja po unutrašnjosti Kampanije je kao katalog svih indu 30  3 0 0

stri strijski jski stvorenih stvoren ih mirisa. mirisa. Pri Pri po gle du n a zemlju izm ešanu s ararterijskom terijskom i ven vensko skom m krvlj krvljuu sv sviih fabrika ove ove teritorije, pom isli se na lopticu od plastelina koju deca zam ese kori ko risteć stećii sve sve boje boje iz palete. Bliz Blizuu Gracanizea bilo bilo je je poh p oh ran jen o sve đ ub re g rada Milana. Decenijama su otpaci koje bi ujutru odnosili radnici gradske čistoće Milana prebacivani ovamo. Osamsto tona ot pa  p a d a k a iz p r o v inc in c ije ij e M ila il a n a s v a k o d n e v n o zav za v rši rš i u N e m a čk čkoo j. Uku pna proizvodnja đu bre ta je, je, m eđutim, hiljadu hiljadu trist tristaa tona. To znači znači da ned ostaje još p etsto tona. Ne zna se gde on e zavrzavršava šavaju ju.. N ajverovatni ajverovatnije je je ipak d a se ov ovii fantom ski otpaci o tpaci ra sp spuu  p o o b las la s t im a jug ju g a . Tu s u i t o n e r i š tam ta m p a ča o d k o jih ji h s e z e m lja lj a razboljeva, kao što je otkriveno u toku operacije „Majka Zemlja“ koju je koordiniralo Tužilaštvo opštine Santa Marija Ka pu  p u a V etere ete re.. N a p r o s t o r u izm iz m e đ u Vile L ite it e rno rn o , K a s telv te lvoo ltu lt u r n a i San Tamara istovaruju se noću toneri iz toskanskih i lombar dijskih dijskih kancelari kancelarija, ja, a dovoze dov oze ih kam k am ioni koji zvanično zvanično prevoze prev oze kom post, vrstu org ansko g đubriva. đubriva. Ovde O vde se osećao osećao o štar i veom a neprijatan ne prijatan miris, miris, naroči n aročito to kad pa da kiša. kiša. Zemlja Zemlja je pu n a heksavalentnog hroma. Ovaj element, ako se udahne, ostaje vezan veza n za crvena crve na krvna zrn ca i kos kosu, u, i izaz izaziv ivaa či čir, disajne p o tešte škoće, bubrežne bolesti i rak pluća. A svaki pedalj zemlje ima svoj poseban tovar otpadaka. Moj prijatelj zubar ispričao mi  je d a s u m u n e k i d e ča čacc i s taln ta ln o d o n o s i li lob lo b a n je. je . Prav Pr avee lju lj u d s k e lobanje, i tražili su da im očisti zube. Kao neki mali Hamleti koji u jednoj ruci drže lobanju, a u drugoj svežanj novčanica da plate zubarsku intervenciju. On ih je izbacivao iz ordinaci je,  je , a po p o t o m b i m i ne n e r v o z n o tele te leff o n ira ir a o : „G „Gde de d o đ a v o la n a l a z e te lobanje? G de li ih ih sam o iskopaju?“ Zamišljao je apokaliptič apo kaliptič ne scene, scene, satanistič satanističke ke ob rede, red e, dečake inicirane inicirane u Belzebubov nauk. Smejao sam se. Nije bilo teško shvatiti gde ih nalaze. Je d n o m mi se, se, d o k sam p rolazio blizu Santa Marij Marijaa Kapu Kapuaa Vetere, tere, p robu šila šila gum a na vesp vespii. Preš Prešao ao sam sam p reko nekog štapa oštrih oš trih ivica ica, za koji sam po pom m islio da je bivolja kost. Al Ali nekako neka ko  je b ila il a m ala. al a. To je, je , u stva st vari ri,, b ila il a l jud ju d s k a k o s t. N a g r o b ljim lj im a se  po  p o v r e m e n o p r i s t u p a ek ekss h u m a c iji, ij i, isk is k o p a v a ju se o s tac ta c i o n ih  po  p o k o jn i k a k o je m lad la d i g r o b a r i n aziv az ivaj ajuu „ arh ar h im r tva tv a c i“, o d n o s n o tela mrtvih koja su u zemlji četrdeset godina. Trebalo bi da  301  3 01

ove ostatke, ove ostatke, zajedno sa sanducima sandu cima i sv svom om grobljanskom o p rere m om , uklj uk ljučuj učujuć ućii i kandila, kandila, uk uklon lonee p red uz eća specijal specijalizovana izovana za taj taj posao po sao.. Al Ali troškovi takvog uklanjaja su previsoki, previsoki, tako ta ko da upravnici groblja groblja plać plaćaju aju do da tno grobarim a da d a ih iskopaju iskopaju i onda sve utovaruju u kamione. Zemlju, trule kovčege i kosti. Č uk ukund und ede, ede , prab ab abee i preci iz ko zna kojih gradova za zavr vrša šava vaju ju u okolini Ka Kaze zerrte. te. Istovaruju Istovaruju ih ih u tolikom broju, pre m a ono o no m e što št o je NAS94 i z  Kazer  Kazerte te obelodan ila ila u febru aru 20 2006 06,, da se ljudi koji koji tu tu d a prolaze p rolaze sad a već krste krste kao d a prolaz e po p o red re d groblja. groblja. Dečaci Deč aci bi krali krali m ajkama kuhinjske ku hinjske rukavice i  kop kopajuć ajućii ruk am a i kašikama kašikama  traži tražili li ne neošte ošte ćene lobanje loba nje i g rud ne koševe. koševe. Za lobanju s belim zubima prodavci na buvljoj pijaci plaćali su i do sto evra. Za neoštećeni grudni koš sa svim rebrima, trista. Potkolenične Po tkolenične kosti, kosti, b u tn e kosti i ruk e nisu imale tržište. Ruke  bi  b i još jo š i ima im a le, le , ali al i se d e l o v i lak la k o z a g u b e u z emlj em lji.i. L o b a n je s c rnim zub zubima ima vrede vre de p ed e se t evra evra.. Potražnja Potražnja za njim njim a nije ve veli lika ka,, kao da kupci nisu toliko užasnuti pred smrću koliko zgađeni  pr  p r e d čin či n jen je n ico ic o m d a z u b n a g l e đ v r e m e n o m tru tr u li. li .  Ne  N e m a tog to g a što klanovi ne mogu   da prebace sa severa na  jug  ju g . B isk is k u p N o le n a z v a o je j u g Ital It alij ijee n a jve jv e ćo ćom m b e sp ra v n o m depo de po nijom bog ate i industrijali industrijalizovane zovane Ital Italij ije. e. Ostaci Ostaci koje p ro izvodi termička metalurgija aluminijuma, opasni prah iz procesa prečiš prečišććavanja gasova, gasova, po seb se b no on ih koje ko je proizv ode žele žele zare, zare, term oe oelektran lektran e i uređa ure đaji ji za spalji spaljivanj vanjee otpada . O tpaci od  pr  p r o c e s a lak la k ira ir a n ja, ja , o t p a d n e v o d e z a t r o v a n e tešk te škim im m e tali ta lim m a, azbest azbest,, meli me lioraci oracija ja zagađ enog zemljišt zemljištaa kojom se po tom zagađuje okolno, do tada čisto. A tu su još otpaci koje proizvode  po  p o d j e d n a k o p r e d u z e ća i ur ur e đ a ji o p a s n ih p e tro h e m ijsk ih in d u stri strija ja kao što je je bio poz p oz na ti slu sluččaj ne k ad ašn jeg E n i k e m a  iz Pri

94 NAS,  Nucl  Nu clei ei A n tiso ti sofi fist stic ica a zio zi o n e e Sani Sa nità tà,,  jedinice karabinje ra koje se bave kontrolom higijenske ispravnosti prehrambenih  proizvod  proiz voda. a.  Prim. prev.  30  3 0 2

ola;9 ola ;955 o tpac tp acii o d štavion štav ionica ica kože ko že iz z o n e Santa Sa nta Kroč K ročee n a A rnu9 rnu 96 i otp ad iz uređ ur eđ aja za prečišćavan prečišćavanje je vod e u Veneci Veneciji ji i Forliju, Forliju, u vlasniš vlasništvu tvu pred p red uz uzeća eća s većinski većinskim m državnim kapital k apitalom om.. M ehanizam ilegalnog ilegalnog uklanjan ja otpa da daka ka kreće od velik velikih ih ili malih malih pred uz eća koja koja žele žele da se po niski niskim m c enam a oslob ode ostataka proizvodnje, kao otpadnog materijala iz koga se više ne može izvući ništa osim troškova. U drugoj fazi nastu pa  p a j u v lasn la snic icii c e n t a r a z a p r i k u p l j a n j e o t p a d a , k o ji p r i m e n j u j u teh nik u lažiranja specifika specifikacij cije, e, skupljaju skup ljaju otpa o tpa tke i često ih me šaju s regularnim otpadom, smanjujući tako njihovu toksičnu koncentraciju i utičuć utičućii na pr am e n u step en a njihove njihove opa opasno sno sti u o d n o s u n a klasifikaciju klasifikaciju EV EVC.97  Na  N a s c e n u p o t o m s t u p a j u h e m ijs ij s k i s tru tr u čn čnja jacc i, k o ji im a ju ključ ključnu nu ulogu u prikazi prikazivanj vanjuu tovara toksič toksičnog nog o tpa da kao n eškodljivog. kodljivog. M nogi od njih pribavljaju pribav ljaju lažne specifikacije specifikacije sa šifrašifram a anal analiz iza, a, izvršeni izvršenim m sam o n a pap iru. Z atim atim su tu prevoznici koji koji otpa d p rebac uju do naznačenog m esta, esta, i na kraju kraju radnici zadu ženi žen i za samo uklanjanje. u klanjanje. To To m ogu biti upravnici legalnih legalnih de po ponija nija il ili pa k fabri fabrika ka za pravljenj pravljenjee kom ko m posta, u kojima se ot  pa  p a d i ina in a če s k lad la d išti iš ti k a o s iro ir o v ina in a z a d o b i j a n j e đ u b riv ri v a ; p o t o m vlasnici napuštenih kopova ili poljoprivrednih zemljišta pogodn ih za bespravne deponije. G de god postoji pro stor koji koji ima vlas vlasni nika ka,, tu se može odlagati otpad . N eo ph od odni ni elem enti za funkcionisanje čitavog mehanizma su državni službenici i zapo sleni koji koji ne sprovo de kon trole niti proveravaju proveravaju tok tok o p eraci racija ja,, il ili pre p u štaju štaj u upravljanje uprav ljanje kopovim a i de depo ponijam nijam a ljudiljudima za koje se zna da pripadaju kriminalnim organizacijama. Klanovi ne moraju da sklapaju čvrste sporazume s političarim a niti da ulaze u savezniš savezništva tva s čitavi itavim m strankam a. D ovoljno je  En ichem em,, petrohemijska industrija u Priolu, na Siciliji; našla se 95 Enich 20003.u središtu ogromn 20 ogro mnog og skandala skandala zbog umešanosti umešano sti u nelegalno uklanjanje toksičnog toksičnog otpada.  Prim. prev. 96Sant Sa nta a Croc Crocee s u ll’ ll ’Arno, Arn o,  zona u blizini Pize, u regiji Toskana,  pozn  po znat ataa po p o proizv pro izvod odnj njii kož k ožne ne galanterije galan terije.. Prim. prev. 97 Euro  Eu rope pean an Waste Catal Ca talog ogue ue, Katalogizacija otpada Evropske unije. - Prim. Prim. prev. prev. зоз

da prido biju jedn og funkcionera, jedno tehničko lice, službenika, bilo koga ko želi do da tno da zaradi. Tako se om ogu ćuje obavljanje poslova, s velikom fleksibilnošu i potpunom diskrecijom, na ob os tran o zadovoljstvo. Umovi ovakvih operacija su stejkholderi. O ni su kriminalni mozgovi ilegalnog uklanjaja opasnih otpadaka. Na teritoriji između Napulja, Salerna i Kazerte formiraju se najbolji stejkholderi u Italiji. U poslovnom žargonu, stejkho lder označava sve zainteresovane stran e u p o slovanju preduzeća koje su uključene u dobit od poslovanja i svojim posrednim ili neposrednim angažovanjem utiču na njegove tokove. Stejkholderi u poslovima s toksičnim otpadom sada su već postali prava klasa uspe šnih rukovodilaca. I nije bilo retko d a u vrem e kad nisam imao p os ao čujem: „Imaš diplomu, znaš znanje, zašto ne postaneš stejkholder?“ Za južnjake s fakultetskom d iplom om , kojima očevi nisu ad vokati ili beležnici, to je bio siguran put ka sticanju bogatstva i profesionalnog potvrđivanja. S posedovanjem akademskog zvanja i prijatne spoljašnjosti, postajali su posrednici nakon nekoliko godina provedenih u SAD ili Engleskoj na specijalizaciji iz oblasti zaštite životne sredine. Upoznao sam jednog od njih. Jednog od prvih, jednog od najboljih. Pre nego što sam čuo njegovu priču, pre nego što sam mogao da posma tram njegov rad iz blizine, nisam ništa znao o tom ogro m no m rudniku otpada. Zvao se Franko, upoznao sam ga u vozu, na  povratk u iz Milana. D ip lom irao je naravno na Univerzitetu Bo koni, specijalizovao se u Nemačkoj u oblasti sanacije životne sredine. Jed na od v rhunsk ih veština stejkholdera je ta da n a pam et znaju klasifikacije EVC i stoga se okretno kreću un u tar njegovih okvira. Ovo im je ko risno u usvajanju odgovarajućeg  pristupa poslovim a, u zaobilaženju normi, u otkrivanju ta jnih  prečica za stizanje do zainteresovanih preduzeća. Franko je  poticao iz Vile Literno i hteo je da m e uvede u posao. Pričao mi je o svom zanatu, počevši od spoljnjeg izgleda., Šta sve m ora i šta nikako n e sme je da n stejkholder. Ako si po čeo da gubiš kosu ili si ćelav, nikako ne smeš da nosiš umetak ili  periku. Pristojan izgled ne dopušta naravno da se kosa pušta sa strane i da se njome pokrivaju ogoleli delovi. Glava mora  3 04

da bude obrijana, najveći ustupak je kratko ošišana preostala kosa. Kako je tvrdio Franko, ako stejkholdera pozovu na neku žurku, uvek m ora da bu de u ženskom društvu, d a ne ostavlja utisak jadnika koji će trčati za svakom suknjom. Ako nema devojku ili pak devojka ne zadovoljava visoke estetske kriteri  jume, stejkholder m ora da plati poslovnu pratnju i da se uvek  pojavi s najlepšim i najelegantnijim damama. Stejkholderi ot padaka odlaze kod vlasnika hemijskih industrija, fabrika kože, fabrika proizvoda od plastike i nude svoj cenovnik.  Nijedan italijanski preduzetnik ne smatra da su troškovi uklanjanja otpada nužni. Stejkholderi uvek ponavljaju istu metaforu: „Za njih je korisnije govno koje iseru nego otpaci za čije uklanjanje m oraju grd no da plate.“ Ali nikada ne smeju da  pokažu da nude nešto nedozvoljeno. Stejkholderi povezuju  proizvođače otpada s predstavnicima klanova i koordiniraju sve faze tog procesa. Postoje dve vrste proizvođača otpada. Prvi su oni kojima  je jedini cilj da uštede na troškovima i uopšte ne vode računa 0 pouzdanosti preduzeća kojima poveravaju taj posao. Takvi smatraju da njihova odgovornost prestaje čim ko ntejn eri s ot padom prođu kroz kapije preduzeća. Oni drugi su direktno umešani u nezakonite operacije, odnosno sami obavljaju nedozvoljeno uklanjanje. U oba slučaja, stejkholder je neophodan da pru ži garancije u vezi s uslugam a transporta, da ukaže na mesto za odlaganje i da klijente poveže sa stručnjacima za lažnu klasifikaciju tovara. Kancelarija stejkholdera je njegov automobil. Samo jednim mobilnim telefonom i prenosivim računarom on po m era stotine hiljada ton a đu breta. Stejkholderi imaju prom enljiv cenovnik. Na primer, odlaganje razređi vača, koje obavlja stejkh older vezan za klan, kreće se od deset do trideset centi po kilogramu. Fosforni pentasulfid evro za kilo. Otpaci s gradskih ulica, ped eset p et centi po kilogramu;  pakovanja s tragovima opasnog otpada, evro i četrdeset centi  po kilogramu; sve do dva evra i trideset centi za kilogram kontaminiranog zemljišta; grobljanski otpa d ide do petn aest centi  po kilogramu; tapacirung i drugi nem etalni delovi vozila, evro 1osamdeset pet centi po kilogramu, uključujući i prevoz. Po 305

nuđene cene uzimaju u obzir potrebe klijenata i eventualne  poteškoće u transportu. Stejkholderi rade s enorm nim količi nima, što znači i s enorm nim maržama. „Operacija Hudini“ sprovedena 2004. iznela je na videlo  podatak da je samo jedna fabrika u Venetu nelegalno odlagala oko dvesta hiljada tona otpada godišnje. Tržišna cena za pro pisno uklanjanje otrovnog otpada iznosi od dvadeset jedan do sedamdeset sedam centi po kilogramu. Klanovi pružaju istu uslugu za devet ili deset centi. Stejkholderi u Kampaniji  ponudili su 2004. godine je dnoj hemijskoj industriji dvadeset  pet centi po kilogramu, uključujući i transport, za odlaganje osam sto tona zemlje kontam inirane ugljovodonikom. U šteda  je iznosila osam deset posto u odnosu na redovnu cenu. Realna prednost posrednika, stejkholdera koji posluju s Kamorom, jeste njihova sposobnost da ponude kompletnu uslugu, dok posrednici legalnih preduzeća nude veće cene,  bez troškova transporta. Pa ipak, stejkholderi nikada ne posta ju deo klanova. Ovo im a prednosti za obe strane. Stejkholderi mogu da rade za više porodica, nem aju obavezu d a učestvuju u oružanim akcijama niti da se povinuju specifičnim nalozima, nisu prisiljeni da postanu pioni u bitkama klanova. U svakoj akciji policije bivaju uhapšeni i oni, ali kazne nisu drastične  jer je teško dokazati njihovu direktnu um ešanost, budući da formalno nisu uključeni ni u jednu fazu u lancu nelegalnog odlaganja otpada. Vrem enom sam naučio da svet po sm atram njihovim očima. Pogledom različitim od po gled a graditelja. Graditelj p osm atra  prazan prostor kao nešto što treba ispuniti, on želi da ispuni  prazninu, dok stejkhold eri nasto je da u prostoru koji je ispunjen nađ u prazninu. Dok bi šetao, Franko nije posmatrao pejzaž, razmišljao je o tome kako da nešto uglavi u prostor oko sebe. Sve što postoji on vidi kao neki džinovski tepih i traži u planinama, na rubovima polja, onaj krajičak tepiha koji će podići da bi pod njega gu rnu o što je mo guće više đubreta. Jed no m je, d ok smo šetali, Franko prim etio nap uš ten u benzinsku p um pu i odm ah  3 0 6 

 je pomislio da bi p odzem ni rezervoari mogli da prim e priličan  broj kanistera s hemijskim otpadom . Savršen grob. I tako je izgledao njegov život, u stalnoj p otrazi za praznim pro storo m . Franko je onda prestao da se bavi ovim zanatom, da ide na sastanke s preduzetnicima na severoistoku zemlje, da putuje  po čitavoj Italiji. Počeo je da drži kurs profesionalne obuke.  Najvažniji Frankovi polaznici bili su Kinezi. Dolazili su iz H ong Konga. Stejkholderi s istoka naučili su od italijanskih kako da  pregovaraju s preduzećim a u svim delovim a Evrope, kako da nude svoje cene i brza rešenja. Kada je u Engleskoj skočila cena odlaganja otpad a, odm ah su se pojavili kineski stejkholderi, učenici onih iz Kampanije. U Roterdamu je holandska lučka policija u martu 2005. otkrila brod koji je kretao put Kine natovaren s hiljadu tona otpada iz engleskih gradova, zvanično zavedenog kao papir za preradu i reciklažu. Milion tona hajtek otpada svake godine putuje iz Evrope u Kinu. Stejkholderi ih usmeravaju u Gueju, n a severoistoku Kine. Sve se zakopava i slaže ispod zemlje, p otapa u veštačka jezera. Kao i u Kazerti. Ovaj otpad je toliko brzo zagadio Gueju da su vo do no sni slojevi zemljišta p o tp u n o ugroženi, p a se pijaca voda već uvozi iz okolnih provincija. San stejkholdera Hong Konga jeste da Napulj pretvore u lukučvorište za raspoređivanje evropskog đub reta, ploveći sabirni centar gd e će se đu bre slagati na te retne brodov e i ond a poh ranjivati u kineskoj zemlji. Stejkholderi iz Kampanije su bili najbolji, potukli su svoje konkurente na Kalabriji, u Apuliji i Rimu, a zahvaljujući klano vima pretvorili su deponije u Kampaniji u megadiskont, koji radi dvadeset četiri sata. Za trideset godina poslovanja uspeli su da sakupe svakakav otpad, da ovde odlože baš sve, s jednim  jedinim ciljem: da snize troškove i povećaju količine đubreta za odlaganje. Istraga „Kralj Mida“ iz 2003 nazvana je tako po izjavi jednog od umešanih švercera otpada: „Čim dotaknemo đubre, on o se pretvara u zlato“; ovo je bio dokaz da u ciklusu odlaganja đubreta svako dobija svoj d eo kolača. Dok sam se vozio s Frankom, slušao sam njegove telefonske razgovore. Davao je hitne savete kako i gde da se odlože toksični otpadi. Spominjao je bakar, arsenik, merkurijum,

kadmijum, olovo, hrom, nikl, kobalt, molibden, skakao je s otpa da štavionica do otpa da bolnica, o d gradskog đubre ta do guma, objašnjavao je šta treba raditi, držao je u glavi čitave spiskove ljudi i mesta kojima se treba obratiti. Pomišljao sam na otrov pom ešan s kom postom , na grobnice visoko toksičnih materija iskopane u samom telu prirode. Tada bih pob ledeo. Franko je to primećivao. „Je 1’ ti se gadi ovaj posao? Robe, znaš li da su stejkholderi uveli ovu govnjivu zemlju u Evropu? Znaš li koliko je radn ika spasilo guzicu zato što su im firme uštedele na ovome?“ Franko je rođen u mestu u kome su ga još od malih nogu do bro vaspitali. Znao je da se u poslovima dobija ili gubi  nem a mesta za drugo  i on nije hteo da izgubi, niti da izgube oni za koje radi. Ono čime je umirivao samog sebe, izgovori kojima se pravdao, bile su surove činjenice, obrnuto čitanje onoga što je bilo moje viđenje odlaganja toksičnog otpada. Objedinjujući sve podatke proistekle iz istraga tužilaštava u  Napulju i Santa Marija Kapua Vetere vođenih od kraja devedesetih godina do danas, dolazi se do zaključka da ušted a p re duzeća koja su se obratila Kamori za ove usluge iznosi petsto miliona evra. Bilo mi je jasno da su istražni organi otkrili tek mali proc enat ovih pres tupa i hvatala me je vrtoglavica. M nogim preduzećima sa severa ovo je omogućavalo da se razvija ju, da zapošljavaju novu radnu snagu; na ovaj način su postigli da čitava industrijska proizvodnja po stane ko nk ure ntn a i tako  je uveli u Evropu, oslobađajući se troškova za odlaganje ot pada uz pom oć napuljskih i kazertanskih klanova. Skjavone, Malardo, Moča, Bidonjeti, La Tore i ostale porodice nu dile su kriminalne usluge podstičući razvoj ekonomije i utičući na njenu konkurentnost. Operacija „Kasiopeja“ iz 2003. iznela je na videlo da su svake nedelje sa severa ka jugu Italije kretali kamioni prepu ni otpad a i da su  prem a on om e što su rekon struisali istražitelji  ovde istovarivani i zakopavani kadm ijum, cink, ostaci od lakova, o tpa di uređaja za prečišćavanje, plastika, arsenik, proizvodni ostaci čeličana, olovo. Sve se odvijalo u pravcu severjug. Mnoga preduzeća iz Veneta i Lombardije  postajala su zahvaljujući stejkholderim a vlasnici čitavih oblasti  308

oko Napulja i Kazerte, koje su pretvarali u ogromne deponi je. Procenjuje se da je u Kampaniji u poslednjih pet godina nelegalno odloženo oko tri miliona tona najrazličitijih otpadaka, od kojih sam o jedan m ilion u provinciji Kazerta. Oblast Kazerte označena je u „regulacionim planovima“ klanova kao groblje otpadaka. Značajno mesto na mapi nelegalnog prometa otpada ima Toskana, regija koja se najviše zalaže za očuvanje životne sredine. Ovde se slivaju brojne mreže nezakonitog prometa, od  proizvodnje do posredničkih poslova, za koje se saznalo toko m tri istrage: operacije „Kralj Mida“, operacije „Muva“ i o peracije nazvane „Biološka poljoprivre da “ iz 2004. Iz Toskane ne stižu samo krupne količine nelegalno odloženog otpada, ona je postala prava operativna baza za ove kriminalne aktivnosti: od stejkholdera preko umešanih he mijskih stručnjaka, pa sve do vlasnika lokacija za pravljenje organskog đubriva, koji dozvoljavaju da se đubrivo m eša s ot padima. Ali teritorija reciklaže toksičnog otpada sve više širi svoj prečnik. Još neke istrage pokazale su umešanost i onih regija za koje se činilo da su imune na ovakve poslove, kao što su Umbrija i Molize. Zahvaljujući operaciji „Muva“, koju  je 2004. godine sprovelo Tužilaštvo iz Larina, otkriven je p o datak o nelegalnom odlaganju sto dvadeset tri tone specijalnog otp ad a iz m etalurških i železarskih industrija. Klanovi su uspeli da samelju trista dvadeset tona skinutog sloja asfalta s visokom koncen tracijom k atrana i da na đu lokaciju za pravljenje kom po sta na kojoj su bili sprem ni da ovaj otpad pom eša  ju sa zemljom i sakriju ga negde u Umbriji. Reciklirani otpad  postiže takve metam orfoze da je na njem u m oguće zaraditi og rom ne su m e u svakoj pojedinačnoj fazi obrade. Kao da nije dovoljno samo odložiti toksični otpad, treba ga još pretvoriti i u đubrivo, pa do da tno zaraditi na prod aji otrova. Č etiri hektara zemlje u priob alno m pojasu regije Molize obrađivano  je đubrivom dobijenim od otpadaka iz štavionica. Pronađeno je devet tona pšenice s visokim sadržajem hroma. Akteri u lancu p rom eta o tpad a izabrali su ob alu Molizea  u delu  309

izm eđu Termolija i Kampom arina  da bi odložili specijalne i visokotoksične otpad e iz različitih pred uz eća sa severa Italije. Međutim, prem a istrazi koju je poslednjih go dina vodilo Tužilaštvo Santa Marija Kapua Vetere, regija Veneto je pravi centar za skladištenje otpada. G odinam a iz ove regije kreću nelegalni  poslovi i šire se na čitavu državu. Topionice sa severa odlažu otpad ne preduzimajući nikakve mere predostrožnosti, on se  potom meša s kom postom i koristi kao đubrivo na brojnim zasejanim površinama. Stejkholderi Kampanije često koriste puteve narkobiznisa koje im klanovi stavljaju na raspolaganje da bi otvorili nove rudnike otpada, nove grobnice. Još je istraga „Kralj Mida“ pokazala da su brojni šverceri otpada sklapali dogovore za pre bacivanje otpada u Albaniju i na Kostariku. Sada su već svi kanali na raspolaganju. Tu su kanali prema istoku, koji vode u Rumuniju, gde klan Kazalea drži stotine i stotine hektara zemljišta, u afričke zemlje, Mozambik, Somaliju i Nigeriju. Sve su to zemlje u kojima klanovi odavno uživaju po dršku i imaju  brojne kontakte. Posebno su me zaprepastila zabrinuta i na peta lica Frankovih kolega, stejkholdera iz Kampanije, pošto se dogodio cunami. Bledi kao krpe posmatrali su slike katastrofe koje su prenosili televizijski dnevnici. Kao da su im u opasnosti bile žene, ljubavnice i deca. Zapravo, u opasnosti  je bilo nešto još vrednije: njihovi poslovi. Usled udara talasa izazvanog zemljotresom u okeanu pronađene su na plažama Somalije, izm eđu m esta O bija i Varših, stotin e kanistera s opasnim i radioaktivnim otpadom zakopanih osamdesetih i devedesetih godina. To je moglo da ugrozi proširenje njihovih  poslova, nalaženje novih izduvnih ventila. O pasnost je ipak  brzo otklonjena. Kampanje za pružanje hum anitarne pom oći ugroženima skrenule su pažnju na kanistere otrova koji su izronili iz zemlje i plutali p ored leševa. Samo m ore je postajalo prosto r za ko ntin uira no odlaganje otpada. Sve više švercera đu bre ta tovarilo je brodske štive svojom robom , on da bi brodovi tonu li u nam erno izazvanim nesrećam a na m oru. D obit  je bila dvostruka, osiguranje je nadoknađivalo štetu, a otpaci su završavali u moru, taložeći se na njegovom dnu.  310

Dok su klanovi posvuda nalazili pro sto r za otpatke, uprav ni organi regije Kampanija nisu uspevali, ni posle desetogo dišnjeg perioda u kome je više pu ta uvo đen a p rinud na uprava zbog infiltracije Kamore, da se izbore s problemom sopstve nog otpada. U Kampaniji su ilegalno završavali otpaci iz čitave Italije, dok je đu bre K ampanije u hitnim situacijama o dlagano u Nemačkoj, po ceni pe de set pu ta većoj od o ne koju su klan ovi nudili svojim klijentima. Istraga je pokazala da je u napulj skoj provinciji od osamnaest preduzeća za skupljanje otpada  petnaest bilo direktno povezano s klanovim a Kamore. Teritorija je pre trpan a đu bretom , i izgleda nem og uće naći rešenje. Godinama su otpaci sakupljani u vidu takozvanih ekoloških bala, divovskih kocki samlevenog đubreta upako vanog u bele kese. Samo za un ištenje d o sada sakupljenog o t pada bilo bi potrebno pedeset šest godina. J edino po nu đen o rešen je su uređaji za spaljivanje otpad a. U Ačeri je ovo rešen je izazvalo opšte negodovanje i oštre proteste koji su otklonili svaku pomisao na uvođenje uređaja za spaljivanje đubreta na ovim prostorima. Što se tiče ovih uređaja, stav klanova je ambivalentan. S jedne strane se protive, zato što žele i dalje da žive od deponija i uništavanja đubreta, a zbog ozbiljnosti trenutne situacije u poziciji su da na razne načine spekulišu oko zem ljišta za odlaganje ekoloških bala, koje oni sami izda ju u zakup. Ako bi se pak morali uvesti ovi uređaji, oni su već spremni da uđu u poslove njihovog montiranja i održavanja. Tamo gde još nisu stigle istrage pravosudnih organa, inter venisalo je stanovništvo. Uplašeno, nervozno, prestravljeno. Plaše se da ovi uređaji mogu da postanu peći za otpad pola Italije, pod kontrolom klanova pred čijom će namerom da tu spaljuju otrovne materije sve garancije o ekološkoj bezbed nosti biti uzaludne. Na hiljade ljudi je u stanju uzbune kada se izda nalog za reaktiviranje neke već pretrpane deponije. Boje se da sa svih strana može d a stigne toksični otp ad koji se vodi kao regu larni i pro testu ju do iznemog losti d a se njihova okolina ne bi pretvorila u nekontrolisana skladišta novog đ u  breta. Kada je regionaln i kom esar u februaru 2005. pokušao

da reaktivira deponiju u mestu Baso del’Olmo blizu Salerna,  počele su spontano da se form iraju građanske štrajkačke straže, sprečavajući dolazak kamiona i njihov pristup deponiji. Građani su postavili sebi zadatak ko ntinu irano g nadzora, p o svaku cenu. Tridesetčetvorogodišnji Karmine Juorio umro je na straži jedne le de ne noći. Ujutru, kada su otišli da ga p ro b u de, po bradi m u se već nahvatao led, a usta su mu pom odrela. Bio je m rtav već tri sata. Deponije, provalije, kopovi sve više predstavljaju konk retan i opipljiv simbol smrtne opasnosti za stanovnike ovih krajeva. Kada se deponija prepuni, otpad se pali. Postoji zona u na  puljskoj provinciji koju nazivaju ognjenom zemljom. Trougao Đ uljanoVilarikaKvalijano. Trideset devet depo nija, od kojih dvadeset sedam s toksičnim otpadom. Svake godine broj de ponija raste za trideset odsto. Tehnika spaljivanja je već ispro bana i redovno se prim enjuje. Najveštiji u paljenju su dečaci Romi. Klanovi im daju p ed eset evra p o spaljenoj gomili otpada. Tehnika je veoma jednostavna. Oko svakog brdašca đu breta nabacaju trake izvučene iz videokaseta, koje služe kao og rom an fitilj, on da sve poliju alkoholom i ben zinom , up aljačem zapale trake i daju se u bekstvo. Za nekoliko seku nd i na staje plam ena šuma, k ao d a je bačena nap alm bomba. U vatru  bacaju i ostatke iz topionica, lepak, talog od nafte. Crni dim i vatra prepuna dioksina osvajaju svaki centimetar prostora. Poljoprivredna proizv od nja ovih mesta, koja su izvozila voće i  povrće čak u Skandinaviju, polako propada. Voće zri bolesno, zemlja postaje neplodna. Ali bes seljaka i opšte propadanje samo su još jedn a p red n o st za klanove, jer vlasnici rasp rodaju zemlju k oju klanovi ku pu ju po niskim cenam a i pretvaraju je u nove deponije. U m eđuv rem enu raste smrtnost od tum ora. Ovaj tihi i po stepen i m asakr je teško pratiti, jer on i koji mo gu sebi da produže život odlaze u bolnice na severu. Zavod za zaštitu zdravlja objavio je podatak da je smrtnost od raka u Kampaniji, u mestima u kojima se odlaže toksični otpad, po slednjih godina povećana za 21 procen at. Trule bronhije, u p aljeni dušnici i radiografski snimci, crne mrlje koje ukazuju na  312

tumor. Ako se prate m esta odak le dolaze o boleli iz Kampanije, može se otkriti pu tanja o trovnog otpada. Odlučio sam da pešice pr eđ em og njenu zemlju. Vezao sam na lice maramicu pokrivajući nos i usta, kao romski dečaci kad pale o tpad. Ličili smo na band e k aub oja u pu stinji spaljenog đubreta. Šetali smo tom zem ljom n agrizenom dioksinom ,  prostorom koji su kamioni punili đubretom , a vatra ih praznila kako se rup e ne bi nikada prepu nile. Dim kroz koji sam h od ao nije bio gust, više je ličio na nek u lepljivu patinu koja se uvlači pod kožu ostavljajući vlažan osećaj. Nedaleko od vatre nalazio se niz kuća na ogromnom temelju u obliku znaka х od armiranog betona. To su kuće  podizane na mestima nekadašnjih bespravnih deponija , koje nisu više bile u upotrebi, pošto su iskorišćene do poslednjeg centimetra, pošto je na njima spaljeno sve što se moglo spaliti. Bile su prepunjene do tačke pucanja. Klanovi su od njih napravili građevinsko zem ljište. Uostalom, zvanično su to bili  pašnjaci i p oljopriv redne površine. Tako su ovde podigli dra gocena stam ben a naselja. Sam teren pak nije bio siguran, m oglo je biti klizišta, urušavanja podzemnih tunela, te su tako  potporne m reže od arm iranog betona postavljene u obliku znaka х ojačavale temelje građevina. Ovde su kuće prodavane  po niskoj ceni, svi su znali da leže na tonam a đubreta. Služ benici, penzioneri, radnici, pošto im se nudila m ogućnost da konačno postanu vlasnici svojih kuća, nisu se previše bavili tere no m na kom e su počivali stubovi njihovih domova. Pejzaž ognjene zemlje delovao je kao neprestana i večito  ponavljana apokalipsa, rutinska, kao da u njenom užasu sačinjenom o d đu bre ta i automobilskih gum a nem a više ničega što bi izazivalo čuđenje. Istrage su otkrile način za nadziranje istovara toksičnog otpa da i sprečavanje intervencije reg ularn e i ekološke policije, jedan stari metod, koji su koristili i ratnici, partizani, svuda u svetu. Pastiri su obavljali ulogu stražara. Vodili su na pašnjake stoku, koze i poneku kravu. Najveštiji čuvari stada vrbovani su da paze na uljeze, a ne na ovnove i ja  31 3

gnjad. Č im bi videli sumnjiva kola, slali bi up ozorenje. Pogled i m obilni telefon bili su njihovo oružje. Č esto sam ih viđao kako šetkaju sa svojim mršavim poslušnim stadima. Jednom sam im prišao, hteo sam da vidim gde su staze na kojima su obučavani za vožnju kam iona dečaci zadu ženi za prevoz o tpa da. Kamiondžije su odbijale da otpad dovezu do samog mesta istovara. Istraga „Eldorado“ iz 2003. ukazala je na to da su ove operacije sve češće obavljali veom a mladi dečaci. Kam iondžije se nisu usuđivale da priđu preblizu toksičnom otpadu. Upravo je zbog jednog kamiondžije i pokrenuta prva velika istraga o švercu otpada 1991. Mario Tamburino pojavio se u  bolnici s toliko otečenim očima da su m u očne jabučice ličile na žumanca jajeta koje kapci više ne mogu da drže. Potpuno je izgubio vid, koža mu se skinula s ruku i dlanovi su mu goreli kao da mu je neko zapalio benzin na rukama. Jedan  paket s toksičnim otpadom otvorio m u se blizu lica i to je bilo dovoljno da ga o slepi i gotovo sprži. Sprži na suvo, bez vatre. Posle ove epizode, kam iondžije su tražile da se paketi prevoze u prikolicama i da oni s njima ne dolaze u dodir. Najopasniji su bili kam ioni koji su prevozili modifikovani ko m po st, đ ub rivo po m ešan o s otrovima. I samo u disanje m irisa ovog otrova m oglo je zauvek da razori disajni aparat. Poslednji korak, kada se paketi pretovaruju iz šlepera u manje kamione kojima se odvoze d irektno do dep on ije, bio je najopasniji. Niko to nije hteo da radi. Paketi se u ovim manjim kamionima obično slažu jedan preko drugog i lako mogu da se oštete, pri čemu ispuštaju otrovna isparenja. Tako se dešavalo da kamiondžije ne žele ni da izađu iz kamiona koje su dovezli na odredište. Istovar su prepu štali drugima. Posle bi ovi veom a m ladi dečaci odvozili tovar do deponije. Jedan pastir mi je pokazao stazu na nizbrdici gde su vežbali da voze. Učili su ih da koče na nizbrdici, a ispod sedišta bi im postavljali p o dva jastuka d a bi mogli da dohvate papučice. Č etrnaest, pe tnaest, šesnaest godina. Dvesta pedeset evra po tovaru. Vrbovali su ih u jednom  baru, vlasnik je znao za to, ali se nije usuđiv ao da protestuje,  p a je davao sebi oduška iznoseći svoje m išljenje gostim a kojim a je služio kafu i kapučino.  3 14

„То što prevoze truje im telo, i što ih više truje, pre će otegnuti papke. Ne šalju oni njih da voze, nego da umiru.“ Mali vozači, koji su slušali koliko je opasno to što rade, koliko je sm rtonosn o, sve više su bili po no sn i što su na visini  jednog tako važnog zadatka. O dm ah bi se isprsili i iza naočara za sunce prezrivo posmatrali sve oko sebe. Osećali su se do bro, svaki p u t sve bolje, i niko nije m ogao da zamisli sebe za deset godina kako posle hem oterap ije povraća žuč, d ok m u se kidaju jetra i želudac. I dalje je padala kiša. Za kratko vrem e voda je natopila zemlju koja više ništa nije mogla da primi. Pastiri su, bezizražajnih lica, kao nekakva tri ispijena sveca, pošli da se sklone pod  jednu nadstrešnicu od lima. I dalje su zurili u stazicu, dok su se ovce sklanjale od kiše uspinjući se na brežuljke đubreta. Jed an je držao štap kojim je pod up irao krov nadstrešnice, ispravljujući lim da se ne bi na pu nio vo dom i sručio im se na glavu. Bio sam p otpu no mokar, ali sva ta voda nije uspevala da ugasi plamen koji mi se peo iz stomaka i rasprskavao sve do  potiljka. Pokušavao sam da razum em da li su ljudska osećanja u stanju da se suprotstave jedno j tako surovoj mašini moći, da li je moguće učiniti nešto, na neki način, n a bilo koji način, na neki mogući način i spasti se od učestvovanja u takvim poslovima, živeti izvan dinamike moći. Mučio sam se da razumem da li je moguće makar pokušati da se razume, otkrije, zna, a da se ne bude samleven, iseckan. Ili možeš da biraš samo izm eđu toga da znaš i bu de š uv učen ili pak da se praviš da ne vidiš  i živiš vedro. Možda nije ni preostajalo ništa drugo neg o zaboraviti, ne videti. Slušati zvaničnu verziju, načuti tek nešto u prolazu i odreagovati uzdahom . Pitao sam se da li još m ože da postoji nešto što bi čoveku pružilo priliku da srećno živi ili treba da prestanem da sanjam o n eum ešan osti i anarhičnoj slobodi i da se i sam bacim u arenu, ubacim pištolj u gaće i počnem da se bavim poslovima, onim pravim. Da ubedim sebe da sam i ja deo vezivnog tkiva svog vremena i da uložim sve, da izdajem i prim am naređenja, da postan em zver profita, grabljivac finansija, samuraj klana; i da pretvorim svoj život u  315