KLASIČNA DELA OMLADINSKE KNJIŽEVNOSTI Bibliotska osnovana 1937. godine Osnivač MILAN Č. JOVANOVIĆ Urednik MARIJA STOJILJKOVIĆ
ROBERT LUIS STIVENSON
OTMICA DEJVIDA BALFURA Prevele sa engleskog IVANA RALETIĆ MIRA KOCJANČIĆ Ilustracije i nacrt korica DRAGUTIN NJEŽIĆ
Naslov originala: Stevenson, Robert Louis: KIDNAPED: BEING MEMOIRES OF THE ADVENTURES OF DAVID BALFOUR
OTMICA DEJVIDA BALFURA
I POLAZIM NA PUT UZAMAK ŠOZ
Povest mojih pustolovina počeću od jednog jutra, početkom juna, leta gospodljeg 1751, kada sam poslednji put izvukao ključ iz vrata svoga roditeljskog doma. Dok sam silazio putem, sunce je taman počelo da obasjava vrhove brežuljaka, a kad sam sgigao do parohijskog doma, kosovi su zviždukali po baštenskim Jorgovanima, a magla, koja je u praskozorje još obavijala dolinu, baš je počinjala da se diže i gubi. Gospodin Kembel, esendinski paroh, dobri čovek, očekivao me je kraj baštenske ograde. Upita me da li sam doručkovao; i pošto ču da ne oskudevam ni u čemu, obema rukama uze me za šaku, i, tapšući je nežno, podvuče je pod svoju mišicu. - Slušaj, momče Dejvi - noče on - poći ću s tobom do gaza, da te ispratim. I mi ćutke kretosmo napred. - Je li ti žao što napuštaš Esendin?- upita me posle izvesnog vremena. - Pa, gospodine, kada bih znao kamo idem ili šta će sa mnom biti, rekao bih vam sasvim otvoreno. Esendin je zbilja lepo mesto i ovde sam bio srećan, ali nikada nisam ni bio u drugom mestu. Pošto su mi i otac i majka umrli, neću im u Esendinu biti bliži no što bi im bio u kraljevini Mađarskoj, a pravo da kažem, kada bih znao da ću onde kamo idem imati više izgleda da pomognem sebi, pošao bih vrlo rado. - Zar? - reče gospodin Kembl. - Vrlo dobro, Dejvi. Onda valja da ti kažem ono što te čeka, ili bar onoliko koliko i sam znam. Kada ti je majka umrla, a tvoj otac, čestiti hrišćanin, osetivši da mu se približava kraj, počeo
da poboljeva, predade mi na čuvanje jedno pismo, rekavši mi da je u njemu tvoje nasledstvo. ,,Posle moje smrti“, reče, „čim se kuća dovede u red i pokućstvo rasproda“, - što je, Dejvi, i učinjeno - ,,predaj u ruke mome dečaku ovo pismo i pošlji ga u zamak Šoz, nedaleko od Kramonda. To je mesto odakle ja potičem", nastavi, ,,i onamo valja i moj sin da se vrati. On je pouzdan momak", - tako je govorio tvoj otac - ,,a dobar je i pešak, te ne sumnjam da će stićn na miru i da će ga onde kamo bude otišao i voleti". - Zamak Šoz! - uzviknuh. - Kakve veze je moj jadni otac mogao imati sa zamkom Šoz? - Hm! - učini gospodin Kembel - a ko bi to mogao reći sa sigurnošću? Ali ime te porodice, Dejvi dečače, ime je koje ti nosiš - Balfuri od Šoza, stara, čestita, ugledna kuća, u poslednje vreme možda u opadanju. I tvoj otac je bio učen čovek, što je, uostalom, odgovaralo njegovom položaju: niko na izgled nije bolje vodio školu, a nije se ni ponašao, nije ni govorio kao običan učitelj; kao što ćeš se i sam opomenuti, odista sam uživao da ga pozivam u svoj parohijski dom kad su mi dolazila otmena gospoda; a moji roćaci, Kemblovi od Kilreneta, Kemblovi od Dan svajra, Kemblovi od Minča i drugi, sve veoma istaknuta gospoda, sa zadovoljstvom su bivala u njegovu društvu. Naposletku, da bih te o svemu tome obavestio, evo i samog pisma sa testamentom koje je svojeručno adresovao naš preminuli brat. Predade mi pismo na kojem je adresa bila ispisana ovim rečima: ,,U ruke gospodina Ebinizera Balfura od Šoza, u sopstvenom domu Šoz, ovo će mu predati moj sin Dejvid Balfur." Srce mi snažno zakuca pred ovako izvanrednim izgledima koji sad neočekivano iskrsnuše pred sedamnaestogodišnjim dečakom, sinom siromašnog seoskog učitelja iz Etričke šume. - Gospodine Kembel - zamucah - da ste na mom mestu, da li biste vi pošli?
- Svakako - odgovori paroh - to bih učinio, i bez oklevanja. Tako zgodan momak kao što si ti morao bn da stigne do Kramonda, koji je u blizini Edinburga, za dva dana hoda. Ako se stvari sasvim loše svrše, i ako ti tvoji otmeni rođaci, budući da moram pretpostaviti da su i oni od tvoje krvi, pokažu vrata, biće ti potrebno samo dva dana da se vratiš natrag i da zakucaš na vrata parohijskog doma. No, pre se nadam da ćeš biti dobro primljen, kao što je to predviđao i tvoj jadni otac, a kako mi se čini, vremenom možeš postati i veliki čovek! A sada, Dejvi, mladiću moj - završi on - savest mi nalaže da te na rastanku uputim kako da se sačuvaš od opasnosti kojima se izlažeš u svetu. Tada se obazre da potraži pogledom kakvo zgodno mesto na koje bi seo, pa primeti jedan veliki kamen pod brezom kraj puta, sede na njega, podigavši važno gornju usnu; a pošto je sunce sada između dva planinska grebena upiralo svoje zrake pravo na nas, raširi, da bi ga zaklonio, džepnu maramicu preko svog šešira sa uvijennm obodom. Podigavši kažiprst, tada me prvo upozori da se klonim priličnog broja jeresi, koje me nisu nimalo privlačile, pa me poče saletati da budem postojan u molitvama i čitanju biblije. Dovršivši to, opisa mi izgled velike kuće u koju je valjalo da pođem i pouči me kako da se vladam prema njenim ukućanima. - Budi popustljiv, Dejvi, u nevažnim stvarima - reče on. - Imaj na umu da si, iako plemenita roda, vaspitan na selu. Nemoj nas osramotiti, Dejvi, nemoj nas osramotiti! Onde, u onoj velikoj, ogromnoj kući, prema svoj onoj posluzi, višoj i nižoj, ophodi se skromnije, obazrivije, budi hitriji u shvatanju a manje brzoplet u jeziku olj bilo koga. A što se tiče gospodara, imaj na umu da je on gospodar; nema tu šta više da se kaže: čast se ukazuje onome kome ona pripada. Zadovoljstvo je pokoravati se gospodaru; ili bi bar tako trebalo da bude za mlađe.
- Dobro gospodine - odgovorih - možda je tako; a ja vam obećavam da ću se truditi da tako i postupam. - O, veoma dobro rečeno - odgovori gospodin Kembel, zadovoljno. - A sad da pređemo na materijalne stvari, ili da načinimo igru reči, na nematerijalne stvari. Ovde je jedan paketić u kojem su četiri stvarčice. - Dok je to govorio, izvuče ga s velikim naporom iz unutrašnjeg džepa svoga kaputa. - Od ove četiri stvari prva je tvoje nasledstvo: nešto malo novca koji ti pripada za knjige i pokućstvo tvoga oca, koje sam, kao što sam ti ranije objasnio, kupio s namerom da ih uz zaradu preprodam novom učitelju. Ostale tri su pokloni gospoće Kembel i moji, i bili bismo veoma srećni ako ih primiš. Prva stvar, okrugla, svakako će ti se najviše dopasti na prvi pogled; ali, o, Dejvi, mladiću moj, to je samo kap vode u moru; pomoći će ti samo na prvom koraku, a nestaće kao što nestaje jutro. Druga, pljosnata i četvrtasta, a koja nosi natpis, biće ti od pomoći u toku celog života kao dobar štap na putu i kao ugodno uzglavlje u bolesti. A što se tiče poslednje, koja je kockasta, ona će te odvesti, što je moja usrdna želja, u bolji svet. Na to ustade, skide šešir i pomoli se glasno, toplim rečima, za mladića koji odlazi u svet; tada me iznenada obuhvati rukama i zagrli čvrsto; zatim se malo odmače, držeći me još u rukama, i posmatrajući me sa licem na kojem se ogledala tuga; i onda se naglo okrete, doviknuvši mi zbogom i pođe natrag onim istim putem kojim smo došli, gegajući, gotovo trkom. Drugome bi se to učinilo smešnim, ali meni nije bilo do smeha. Posmatrao sam ga dok ga nisam izgubio iz vida, a on se nijednom nije zaustavio, niti se obazreo. Onda tek uvideh da sve to čini iz žalosti zbog mog odlaska; i savest me iznenada silno poče peći što sam se tako zaradovao što odlazim iz ovog tihog kraja u veliki zamak prepun života, meću imućne i ugledne plemiće moga imena i krvi. ,,Dejvi, Dejvi", - pomislih - „zar je ikada bilo takve crne nezahvalnosti? Zar možeš tek tako zaboraviti stara
dobročinstva i stare prijatelje pri samom pomenu jednog imena? Vajni mladiću, neka te je sramota!" Sedoh na kamen sa kojeg je dobri čovek maločas ustao i otvorih zavežljaj da vidim kakvi su to darovi. Za onu stvar koju je nazvao kockastom nisam bio ni u kakvoj sumnji: doista je to bila mala biblija koja je mogla da se nosi u kakvom naboru ogrtača. Ono što je nazvao okruglom bio je jedan šiling; a treća stvar koja je trebalo da mi bude od tako izvanredne pomoći i u zdravlju i u bolesti svakog dana u toku celog života bila je komadić grube žute hartije na kojem je crvenim mastilom bilo ispisano: „Kako se pravi vodica od đurđevka. - Uzmi cvetove đurđevka, procedi ih kroz lanenu kesncu, popij kašičicu - dve, prema potrebi. To vraća moć govora onima kojima je oduzeta. Dobro je protiv kostobolje; umiruje srce i jača pamćenje; stavi cvetove u bocu, čvrsto je zapuši, pa je onda ostavi u mravinjaku mesec dana, a tada je izvadn, pa ćeš naći tečnost koju su cvetovi pustili, a koju onda drži u staklencetu; ona je dobra i za zdrave i za bolesne, za muške i ženske." A posle toga sveštenik je svojeručno dodao: ,,Isto tako iščašeno mesto trljaj ovim; a protiv proliva, uzmn jednu veliku kašiku na sat." Prirodno, na to se nasmejah; ali je to pre bio uzdržljiv smeh; i bejah srećan kada okačih svoj zavežljaj za vrh štapa i krenuh preko prelaza na reci uz brežuljak s onu stranu, i tek kada stigoh na zeleni kolski put koji se široko probija kroz vres, pogledah poslednji put esendinsku crkvu, drveće oko parohijskog doma i velike divlje jasenove u crkvenoj porti, gde su mi počivali otac i majka.
II STIŽEM NA CILJ SVOGA PUTOVANJA
Narednoga dana ujutru, kada sam se ispeo na vrh brežuljka, puče mi pred očima čitav kraj kako se spušga ka moru; a usred te padine, na drugom prevoju, grad Edinburg koji se pušio kao kakav dimnjak. Zastava se vila na dvorcu, a brodovi su plovili ili su bili ukotvljeni u zalivu; sve ovo mogao sam jasno razabrati, mada je bilo tako udaljeno, i to uzbudi moje seosko srce. Ubrzo potom, prođoh kraj jedne kuće u kojoj je živeo neki pastir i onde dobih nepouzdana obaveštenja kako da dođem u okolinu Kramonda; i tako, raspitujući se od svakog redom, uputih se putem zapadno od prestonice, kraj Kolintona, te izbih na glazgovski drum. Onde, na moje najveće zadovoljstvo i divljenje, ugledah jedan odred vojnika kako ujednačenim korakom maršira uz svirku frula; na njegovom čelu nalazio se, na sivom konju, jedan stari general crvena lica, a iza pešaka nastupao je odred grenadira sa kapama kakve imaju pape. Ponos što živim uzmuti mi srce kad ugledah te crvene mundire i kad začuh tu veselu muziku. Malo dalje, pošto mi rekoše da se nalaznm u kramondskoj parohiji, počeh da se raspitujem za zamak Šoz. To ime kao da izazivaše čuđenje u svakoga od koga sam se obaveštavao o pravcu puta. U prvi mah pomislih da je to zbog moj jednostavnog izgleda, mog seljačkog odela, sveg prašnjavog od puta, koje nije pristajalo veličini mesta kamo sam odlazio. Ali, pošto me dve, možda i tri osobe pogledaše nekako podjednako i dadoše mi isti odgovor, uvrteh sebi u glavu da sa samim imenom Šoz nešto nije u redu.
Da bi se umirio od ove bojazni, izmenih način svojih ispitivanja, i, spazivši nekog čoveka prostodušna izgleda kako mi ide u susret putem, sedeći na osovini svojih kola, zapitah ga da li je čuo za kuću koju nazivaju zamak Šoz. Zaustavivši svoja kola, on me iogleda kao i ostali. - Čuo sam - reče. - A zašto? - Je li to velika zgrada? - upitah. - Svakako - odgovori. - Zgrada je velika, ogromna. - Da - rekoh - a kakvi su ljudi koji u njoj žive? - Ljudi? - uzviknu on. - Jeste li vi pri čistoj pameti? Nema onde ljudi koji bi se tim imenom mogli nazvati. - Šta? - upitah. - A gospodin Ebinizer? - O, da — odgovori čovek - svakako, gospodar je onde, ako vam je on potreban. A zašto vam je upravo on potreban, mladiću? - Očekujem da ću onde dobiti zaposlenje odgovorih, trudeći se da pri tom izgledam što skromniji. - Šta? - uzviknu kočijaš tako glasno da mu se čak i konj trže; a potom dodade: - Dobro, mladiću, to me se baš ništa ne tiče, ali mi izgledate čestit momak, i ako hoćete da me poslušate, držaćete se što dalje od Šozovih. Sledeća osoba sa kojom se sretoh bio je neki kočoperan čovečuljak sa divnom belom vlasuljom, za koga odmah nomislih da je berberin koji obilazi svoje mušterije; i znajući dobro da su berberi veoma brbljivi, upitah ga otvoreno kakav je čovek gospodnn Balfur od Šoza, - Uh, uh, uh - reče berberin - nikakav čovek, baš nikakav! - i poče veoma lukavo da me ispituje kakvim poslom idem, ali mu ja u tome odlično doskočih, te morade otići svojoj čarednoj mušteriji nimalo pametnijn no što je bio. Mučno mi je opisati udarac koji ovo zadade mojim iluzijama. Što optužbe behu neodrećenije, sve mi se manje svićahu, jer ostavljahu široko polje mojoj uobrazilji. Kakva li ]e to velika kuća mogla biti kada su
se na moja pitanja gde se nalazi svi parohijani zgranjavali i zagledali u mene? I kakav li je to plemeniti gospodin o kome kruže tako loši glasovi io čitavom kraju? Da mi je do Esendina bio potreban samo čas hoda, smesta bih se odrekao svoje pustolovine i vratio gospodinu Kemblu. Ali, pošto sam prevalio toliki put, iz čiste sramote ne bih mogao odustati da celu stvar ne proverim; već i iz poštovanja prema samom sebi, morao bih poći do kraja, i, mada mi se malo svićalo ono što sam čuo, i mada sam sve sporije odmicao, ipak sam se i dalje raspitivao za pravac puta i dalje išao napred. Sunce se približavaše smiraju kada se sretoh s jednom krupnom ženom, tamne kose, ljutita izgleda, koja je s mukom silazila niz brdo; kada joj postavih već uobičajeno pitanje, ona se naglo okrete, doprati me do vrha brda, odakle maločas beše sišla, i pokaza mi rukom na jednu ogromnu zgradu koja se, nezaklonjena, nalazila na zelenoj livadi u podnožju brda. Okolina je bila vrlo prijatna, sva u onižim brežuljcima obraslim šumarcima i ispresecanim lepim potocima, a učini mi se da je vegetacija izvanredno bujna; sama zgrada, pak, pre je ličila na neku ruševinu; nikakav put nije vodio do nje: dim se nije dizao ni iz jednog njenog dimnjaka a nigde nije bilo ni traga od nekog vrta. Srce mi zamre. - Zar je to! - uzviknuh. Ženino lice se zlobno razgnevi. - To je zamak Šoz! - uzviknu. - Sagradila ga je krv; krv je prekinula njegovu gradnju; krv će ga i razoriti. Pogledajte samo! - uzviknu ponovo. - Pljujem na zemlju i pucketam palcem. Neka ih snađe crna propast! Ako budete videli gospodara, recite mu šta ste čuli; recite mu da je Dženet Klausti hiljadu dve stotine devetnaest puta proklela njega i njegov dom, njegove torove i staje, sluge, goste i domaćina, ženu, devojku ili dete - neka ih snaće crna, crna propast! I žena čiji se glas izdiže do nekog zlokobnog zavijanja okrete se u skoku i nestade. Stajao sam gde me
je ostavila, nakostrešene kose. U to doba ljudi su još uvek verovali u veštice i drhtali su kada bi čuln kletvu: a ova koja je došla u pravi čas kao kakav loš predznak na putu da me spreči u ostvarenju moje namere oduze mi noge. Sedoh i zagledah se u zamak Šoz. Što sam ga više gledao, ceo taj kraj činio mi se sve lepšim; svuda okolo busenje rascvetana gloga; po livadama ovce kao kakve tačke; na nebu jato vrana; na svima stranama nazirala se pitomost tla i podneblja; pa ipak, ova zgradurina usred svega toga bolno je vređala moja maštanja. Dok sam sedeo na ivici jarka, seljaci su prolazili kraj mene, vraćajući se sa polja, ali ja nisam bio raspoložen da im poželim dobro veče. Najzad, sunce zađe, i tada na žutilu neba opazih kako se pravo uvis diže mlaz dima, ne mnogo deblji od dima sveće; kao što mi se učini; ali je ipak bio tu, značio je vatru, toplotu, spremanje večere i neko živo biće koje ga je moralo podstaći; a to je na moje srce delovalo kao melem. I tako krenuh kroz travu jedva vidljivom uzanom stazom koja js vodila ka mom cilju. Ona se odista jedva nazirala da bi mogla biti jedini put do ljudskog prebivališta; pa ipak, nigde ne opazih druge. Ubrzo me dovede do nekih kamenih stubova i, kraj ovih, do vratarske kućice bez krova sa plemićkim grbom na njihovom vrhu. Očigledno, tu je trebalo da bude glavni ulaz, ali on nikada nije bio dovršen; umesto kapije od kovana gvožća, dve pletare između stubova bile su vezane slamnom uzicom; a pošto park nije bio ograđen nikakvim zidom, a ne beše ni traga bilo kakvoj aleji, staza korm sam došao skretala je desno od stubova i krivudavo vodila ka kući. Što sam joj se više približavao, njen izgled mi se činio sve turobnijim. Podsećala me je na krilo neke zgrade koja nikad nije bila dovršena. Ono što je trebalo da bude unutrašnji deo zjapilo je širom sa svojim gornjim spratovima, a svojim stepenicama i stepeništem stršalo je ka nebu kao kakva nedovršena građevina. Više prozora
bilo je nezastakljeno, i kroz njih su uletali i izletali slepi miševi kao golubovn iz golubarnika. Noć se baš spuštaše kada sam se približio; sa tri donja prozora, koji stajahu veoma visoko i behu uski i dobro zaštićeni rešetkama, poče da svetluca treperava svetlost neke vatrice. Zar je to dvorac u koji sam pošao? Zar da meću ovim zidinama nađem nove prijatelje i započnem svoju veliku sreću? Ta u kući moga oca, na obali Esena, vatra je bleštala, svetlost svetlela na čitavu milju, a vrata bi se otvarala na kucanje svakog prosjaka! Priđoh obazrivo, osluškujući pri tom, i začuh kako neko zvecka posućem, i napade nečijeg prigušenog, suvog i snažnog kašlja; ali se nikakav govor ne ču, nijedan pas da zalaje. Koliko sam u sumraku mogao videti, vrata behu istesana od velikog komada drveta i okovana klincima; podigoh ruku, i dok mi je srce jedva čujno bilo pod kaputom, zakucah jedanput. Tada zastadoh, očekujući. Kuća je bila utonula u groonu tišinu; prođe ceo minut i ništa se ne pomače sem slepih miševa nad mojom glavom. Ponovo zakucah, i ponovo oslušnuh. Sada su mi se uši bile već tako privikle na tišinu da sam mogao čuti kako unutra časovnik polagano otkucava sekunde; ali, bilo ko da je bio u kući, držao se mirno kao da je mrtav, zadržavajući pri tom dah. Dvoumio sam se da li da pobegnem, ali me bes nadvlada, te umesto da pobegnem, sručih na vrata pljusak udaraca, nogama i rukama, dozivajući iz svega glasa gospodina Balfura. Uto, baš nad svojom glavom, začuh nečiji kašalj, odskočih i, pogledavši gore, videh na jednom prozoru prvog sprata glavu nekog čoveka u visokoj noćnoj kapi, i vrh cevi jedne puške. - Napuljena je! - začu se nečiji glas. - Dolazim ovamo sa jednim pismom - rekoh - za gospodina Ebinizera Balfura od Šoza. Je li on ovde? - Od koga je to pismo? - upita čovek s puškom.
- To nije važno - odgovorih, veoma razgnevljen. - U redu! - čuo se odgovor. Ostavite ga na kućnom pragu i smesga se gubite! - To neću učiniti! - uzviknuh. - Predaću ga u ruke gospodina Balfura, kao što mi je naloženo da učinim. Ovo pismo je preporuka za mene. - Šta? - uzviknu nepoznati piskavo. Ponovih što sam već rekao. - A ko ste vi? - bilo je narsdno pitanje posle prilične počivke. - Ne stidim se svoga imena - rekoh. - Ime mi je Dejvid Balfur. Na to, siguran sam, čovek se trže - čuo sam kako je puška zveknula o prozorski okvir; i tek posle poduže stanke, čudno izmenjenim glasom, postavi mi sledeće pitanje: - Je li ti otac umro? To me tako iznenadi da ne mogadoh nišga da odgovorim. Stajao sam netremice gledajući u njega. - Da - zaključi čovek - mora da je umro; i to te je i dovelo da zakucaš na moja vrata! - još jedna pauza, a onda prkosno: - Dobro, mladiću, pustiću te unutra! - i nestade ga s prozora.
III UPOZNAJEM SVOGA STRICA
Ubrzo se začu zveket lanaca i poluga, i vrata se oprezno otvoriše i opet, čim ućoh, zatvoriše za mnom. - Idi u kuhinju i ne diraj ništa! - reče čovek; i dok se trudio da ponovo obezbedi ulaz, ja, pipajući, poćoh napred i ućoh u kuhinju. Prilično jaka, rasplamsala vatra pokazivala mi je odaju tako praznu kakvu, mislim, nikada nisam video. Na policama beše porećano šest činija; na stolu postavljenom za večeru, bila je činija sa poridžom, koštana kašika i čaša vodnjikavog piva. Uz ovo što sam naveo, nije bilo ničega više u toj velikoj praznoj prostoriji sa kamenim svodom, sem zaključanih kovčega duž zida i, u uglu, ormara za posuće, koji beše zabravljen katancem. Čim pričvrsti i poslednji lanac, čovek se vrati. Beše to oniži čovek, pogrbljen, uzanih ramena, a lice mu beše kao od ilovače; moglo mu je biti izmeću pedeset i sedamdeset godina. Noćna kapa mu je bila od flanela, a isto tako i spavaćica, koju je nosio preko iscepane košulje, umesto kaputa i prsluka. Već odavno se nije brijao; ali najviše me je dovodilo u nepriliku, pa čak i plašilo, što nije skidao oka s mene, ne gledajući me pri tom pravo u lice. Bilo mi je nemogućno pogoditi šta je bio po zanimanju ili po roćenju; ponajviše je podsećao na kakvog starog slugu, inače nekorisnog, kome je za stan i hranu povereno da čuva ovu veliku kuću. - Jesi li gladan? - upita, posmatrajući me negde oko kolena. - Hoćeš li da pojedeš ovo malo poriia? Odgovorih mu da se plašim da je to možda njegova večera.
-O - reče on - mogu ja lepo i bez nje. Popiću ipak to pivo, ono mi ublažava kašalj. - Ispij pola čaše - reče gledajući me pri tom jednim okom; i tada odjednom pruži ruku: - Daj da vidim pismo! Rekoh mu da je pismo za gospodina Balfura, a ne za njega. - Pa šta misliš ko sam ja? - reče. - Daj mi Aleksandrovo pismo! - Vi znate ime moga oca? - Bilo bi čudno da ga ne znam - odgovori - pošto mi je on bio roćeni brat; ma koliko se činilo da ti se malo dopadamo ja, moja kuća ili moj dobri poridž - ja sam ti roćeni stric, Dejvi, mladiću moj, a ti si mi roćeni sinovac. Daj mi, dakle, to pismo, sedi i napuni trbuh. Da sam bio samo koju godinu mlaći, uveren sam da bih od stida, umora i razočaranja briznuo u plač. Ali ovako, ne mogoh progovoriti ni reči, ni ružne ni lepe, već mu predadoh pismo i sedoh da jedem poridž sa tako malo volje za večeru kakva se retko vića u mlada čoveka. Za to vreme, nagnut nad vatrom, moj stric je bez prestanka obrtao pismo u rukama. - Znaš li šta je u pismu? - upita neočeknvano. - Pa vidite i sami, gospodine - odgovorih - da pečat nije prelomljen - Vidim - reče - ali šta te je dovelo ovamo? - Da vam predam to pismo - odgovorih. - Neće biti samo to - reče lukavo - svakako si se nečemu nadao? - Kada sam čuo da imam imućne roćake odgovorih - priznajem, gospodine, da sam se prepustio nadi la će mi oni možda pomoći u životu. Ali ja nisam prosjak; ne očekujem nikakve milosti iz vaših ruku, a nisu mi uotpšte potrebne milosti koje se ne daju drage volje. Ma koliko siromašan izgledao, ja ipak imam prijatelje koji bi bili srećni da mi pomognu. - No, no - reče čika-Ebinizer - nemoj biti tako osetljiv. Već ćemo se mi dobro složiti. No, Dejvi, momče,
ako ti je dosta poridža, mogao bih i ja malo okusim. – Da - nastavi čim me je odgurnuo sa stolice i uzeo mi kašiku - dobra je to, zdrava, odlična hrana. taj poridž. Promrmlja u sebi kratku molitvu i svojski prionu jelu. Otac ti je veoma voleo da jede, sećam se; voleo je dobro da pojede mada nije bio izelica; a što se mene tiče, ja sam uvek voleo samo da malo čalabrknem. - Otpi gutljaj vodnjikavog piva, što ga verovatno podsetn na domaćinske dužnosti, jer odmah reče: - Ako si žedan, naći ćeš vode iza vrata. Ništa ne odgovorih na ovo; stajao sam ukočen i posmatrao svoga strica, a srce mi beše ispunjeno snažnim gnevom. On je pak i dalje jeo kao neko kome se žuri, bacajući i dalje kratke i živahne poglede čas na moje cipele a čas na moje domaće pletene čarape. Jednom samo, kada se usudio da podigne oči, pogledi nam se susretoše; čak ni kradljivac zatečen kako drži ruku u tućem džepu ne bn jasnije ispoljio znake neprilike. To me nagna na razmišljanje nije li ta stričeva nelagodnost nastala možda stoga što se već odavno odvikao od druženja sa ljudima, pa će ona vremenom nestati n moj stric se pretvoriti u sasvim drugog čoveka. Iz ovoga razmišljanja prenu me njegov oštar glas. - Je li ti otac odavno umro? - upita. - Pre tri nedelje, gospodine - odgovorih. - Aleksandar je bio čovek povučen u sebe, da, povučen u sebe, ćutljiv čovek - nastavi. - Kada je bio mlad, nikad nije mnogo govorio. Sigurno nn o meni nikada nije mnogo govorio? - Nisam ni znao, gospodine, da je imao brata dok mi vi sami ne rekoste. - Za ime boga! - reče Ebinizer. - Svakako ni o Šozovima nije govorio? - Nije ih ni spomenuo, gospodine - odgovorih. - Ko bi to rekao! - reče potom - Kakav čudan čovek! - Pa ipak činnlo se da je naročito zadovoljan, da li samim sobom. ili mnome, ili pak takvim ponašanjem
moga oca, odista nisam mogao dokučigi. Pri svemu tome, bilo je očigledno da je uspeo da savlada onu antipatiju ili neraspoloženje koje je iz početka ispoljavao proma meni; jer ubrzo skoči, pa, prešavši sobu, stade iza mene i potapša me po ramenu. - Ipak ćemo se nas dvojica lepo slagati! - uzviknu. - Baš mi je milo što sam te pustio da uđeš. A sad, hajde u postelju! Na moje iznenađenje, on ne upali ni lampu niti sveću, već pođe pipajući mračnim hodnikom; dišući pri tom duboko, uspe se nekim stepeništem i zaustavi se pred jsdnim vratima, pa ih otključa. Nalazio sam se tik iza njega, pošto sam išao za njim što sam bolje znao i umeo, spotičući se pri tom; tada mi naredi da ućem, jer je to moja soba. - Učinih kako mi je rekao, ali posle nekoliko koraka zastadoh i zamolih neku svetiljku da bih mogao naći postelju. - Ih! - reče stric Ebinizer. - Evo ti lepe mesečine! - Nema ni mesečine ni zvezda, gospodine, pomrčina je kao u grobu - odgovorih. - Ne vidim postelju. - No, no! - reče. - Svetiljka u kući je nešto sa čime se ja ne slažem. Mnogo se plašim vatre. Laku noć, Dejvi, mladiću moj! - I pre nego što imadoh vremena da još nešto progovorim, on zatvori vrata, i ja čuh kako me spolja zaključa. Nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Soba je bila hladna kao kladenac, a postelja, kada je napipah, tako vlažna kao kakvo tresetište; ali, srećom, bio sam doneo gore svoj zavežljaj i pokrivač, u koji se umotah, pa legoh na pod, zaklonjen velikom posteljom, i ubrzo zaspah. Na prve znake svitanja otvorih oči, te videh da se nalazim u velikoj sobi, obloženoj išaranom kožom, sa nameštajem ukrašenim finim goblenima, a osvetljenoj sa tri velika prozora. Pre deset ili možda dvadeset godnna to je morala biti tako krasna odaja kakvu bi čovek samo poželegi mogao da u njoj zaspi ili da se probudi; ali otada, vlaga, prljavština, nekorišćenje, miševi i pauci učinili su
svoje. Osim toga, mnoga prozorska okna behu polupana; i odista, bila je to tako obična pojava u ovoj kući da poverovah da je moj stric morao nekad odolevati opsadi svojih ogorčenih suseda - možda na čelu sa Dženet Klaustn. Napolju je sunce već sijalo; a kako m je u toj bednoj sobi bilo veoma hladno, počeh lupati i vikati, te najzad moj tamnnčar stiže i pusti me napolje. Odvede me iza kuće, gde se nalazio bunar, i reče mi da se, ako to želim, umijem; a kada to i učinih, vratih se nekako u kuhinju, gde je on već, potpalivši vatru, pripremao poridž. Na stolu su bila dva čanka, dve koštane kašike, ali samo jedna čaša vodnjikavog piva. Možda se moj pogled zadrža na toj pojedinosti malo iznenaćeno, i možda je moj stric to primetio, jer poče da govori kao da odgovara na moje mnsli, pa me zapita ne bi li i ja želeo da pijem malo „ela" - tako je on zvao svoje pivo. Rekoh mu da to obično činim, ali neka se zbog toga ne uznemiruje. - De, de - reče - neću te lišiti ničeg što je razumno. Dohvagi sa police drugu čašu, i tada, na moje veliko iznenaćenje, umesto da je napuni svežim pivom, on presu tačno podrvnnu iz jedne u drugu čašu. Bilo je neke plemenitosti u tome pokretu, od čega mi dah zastade; ako je moj stric, bez sumnje, n bio tvrdnca, pripadao je onoj pravoj rasi tvrdica u koje je porok gotovo dostojan poštovanja. Kada završismo sa obedom, moj strnc Ebnnizer otključa jednu fioku, izvuče iz nje lulu od ilovače i pregršt duvana, odreže malo, koliko da napuni lulu, a ostatak vrati i ponovo zaklljuča. Tada sede kraj jednog prozora prema suncu, i poče mirno pušiti. S vremena na vreme pogled bi mu se, lugajući, zaustavljao na meni, pa bi mi upućivao razna pnganja. Jednom bi me zapitao: - A tvoja mati? - I kad mu odgovorih da je n ona umrla - Da – reče - bila je to lepa devojka. - Onda, posle još jedne pauze: Ko su ti prijatelji?
Rekoh mu da ih je bilo nekoliko plemića po imenu Kembl; mada mi je, u stvarn, samo jedan od njnh, i to sveštenik, poklanjao pažnju; učini mi se, mećutim, da je mom strpcu počnnjao da biva odveć jasan moj položaj, a pošgo sam se našao sam s njim, nisam želeo da smatra da sam bez ičije podrške. Činilo se kao da on o svemu tome razmnšlja; i tada reče: - Dejvi, mladiću moj, dobro si uradio što si došao svome stricu Ebnnnzeru. Veoma cenim našu porodicu, a tebi želim samo dobro; ali dok ne razmislim na šta je najbolje da te dam, da li na pravo ili na teolognju, ili možda u vojsku, što mladići najviše vole, ne bih bio rad da se Balfuri ponižavaju pred beznačajnim brđanskim Kemblima, i stoga zahtevam od tebe da držiš jezik za zube. Ne želim nikakvih pisama, nikakvih poruka, ni jedne reči nikome; inače, eno ti mojih vrata! - Striče Ebinizere - rekoh mu - nemam razloga da pretpostavljam da mi ne želite dobro. Pa ipak, hteo bih da znate da i ja imam ponosa. Nisam od svoje volje došao da vas potražim; a ako mi još jednom pokažete vrata, shvatiću vaše reči doslovno. Činilo se la ga se ovo mučno dotaklo. - Dobro, dobro, - reče - samo lakše, mladiću, lakše. Pričekaj dan-dva. Nisam ja nekakav vidovnjak pa da ti sagledam sudbinu na dnu čanka za poridž; no, ostavi mi samo dan ili dva i ne govori nikome ni reči, pa budi potpuno siguran da ću učiniti najbolje što je mogućno učiniti za tebe. - Vrlo dobro - odgovorih - dovoljno je rečeno. Ako želite da mi pomognete, nema sumnje da ću se veoma radovati i da ću vam biti zahvalan. Učinilo mi se - treba reći odveć rano - da sam počinjao da dobivam uticaj nad svojnm stricem; te počeh odmah da mu govorim kako se moja postelja i posteljina moraju izvetriti i izneti na sunce da se osuše, jer me nnšta ne može navesti da spavam u takvoj vlazi.
- Je li ovo moja ili tvoja kuća? - upita on oštro, i odjednom naglo spusti glas. - No, no - reče - nisam tako mislio. Što je moje to je i tvoje, Dejvi, dečače moj, a što je tvoje to je i moje. Krv nije voda, a sem tebe i mene nema nikog više ko bi nosio naše ime. - I tada poče, bez nekog reda, govoriti o porodici i njenoj nekadašnjoj veličini, o svom ocu, koji je počeo da proširuje kuću, i o sebi, kada je obustavio gradnju, smatrajući je za grešno rasipništvo; ovo me podstače da mu predam poruku Dženet Klaustn. - Ženturina jedna! - uzviknu. - Hiljadu dve stotine i petnaest - to znači svaki dan otkako sam toj ženturači dao rasprodati sgvari. Čuj, Dejvide, bio bih u stanju da je pečem na usijanom tresetištu pre no što svemu tome doće kraj. Veštica jedna, svi znaju da je veštica! Idem crkvenom isledniku. Na to otvori jelan sanduk i izvadi iz njega veoma stari ali lobro očuvan plavi kaput i prsluk i dosta dobar šešir od dabrovine, i jedno i druto bez čipkanih ukrasa. Nabaci ih na sebe, i izvadivši štap iz ormara, zaključa opet sve, i taman htede da krene, kad se priseti nečega i zastade. - Ne mogu te ostaviti samog u kući - reče. - Moraćeš izaći, pa da zaključam. Krv mi jurnu u lics. - Ako zaključate vrata preda mnom, poslednji put ćete me videtn ovde kao prijatelja. On veoma preblede i ugrize se za usnu. - To nije načnn - reče, zaglelavši se prepreleno u jedan ugao poda, - to nije načnn da zadobiješ moju naklonosg, Dejvide. - Gospodine - odgovorih - odajući dužno poštovanje vašim godinama i našoj rodbinskoj vezi, ja ne cenim vašu naklonost ni za prebijen groš. Vaspitan sam da dostojno cenim sebe; i da ste mi desst puta više nego jedini stric, i jedini roćak u porodici; ja vašu naklonost ne bih kupovao po tu cenu. Stari Ebinizer ode do prozora i zagleda se za časak napolje. Videh ga kako sav drhti i kako se grči kao čovek
koga je udarnla kap. Ali, kada se okrete, na licu mu je poigravao osmejak. - Dobro, dobro - reče - čovek mora podnositn i obuzdavati se. Neću ići: to je sve što ti o tome mogu reći. - Strnče Ebinizeru - rekoh - iz svega toga ja ne mogu ništa zaključnti. Ponašate se sa mnom kao da sam kakav lopov; mrsko vam je što sam u ovoj kući; dopuštate da ja to vidim iz svake vaše reči, u svakom trenutku: nije mogućno da me volite; a što se mene tiče, govorio sam vam onako kako nikad nisam ni pomislio da ću nkome govoriti. Zašto onda želite da me zadržite? Pustite me da se vratim, pustite me da se vratim svojim prijateljima koji me vole! - No, no - reče on veoma uozbiljen. - Ti mi se zaista dopadaš; već ćemo se mi lepo složiti; a i već zbog ugleda naše porodnce, ne bih te mogao pustiti da se vratiš onamo odakle si došao. Ostani ovde s mnom, ti si dobro momče; ostani ovde malo na miru, videćeš da ćemo se sprijateljiti. - Dobro, gospodine - odgovornh, pošto sam o svemu mirno razmislio - ostaću ovde neko vreme. Više priliči da me pomažu roćacn nego tućini; a ako se ne budemo složili, učnniću sve što je u mojoj moćn da to ne bude mojom krivicom.
IV IZLAŽEM SE VELIKOJ OPASNOSTI U ZAMKU ŠOZ
Dan koji je tako loše počeo protekao je prilično dobro. U podne smo opet jeli hladan poridž, a uveče topao; poridž i vodnjikavo pivo bili su sva hrana moga strica. On je govorio veoma malo, i to isto onako kao i ranije, postavljajući mi posle dugog ćutanja poneko pitanje; a kada bih pokušao da ga navedem da nešto kaže o mojoj budućnosti, on bi nekako izbegao da odgovori. U sobi do kuhinje, u koju mi je dozvoljavao da ulazim, našao sam mnoštvo latinskih i engleskih knjiga u kojima sam veoma uživao celo posle podne. Vreme mi je doista bezbrižno odmicalo u tako dobru društvu da gotovo počeh da se mirim sa svojim boravkom u zamku Šoz; i da ne beše prisustva moga strica i njegova pogleda koji me je potajno vrebao, ništa više ne bi oživljavalo moje nepoverenje. Otkrih nešto što me pomalo dovede u sumnju. Bila je to posveta na prvoj strani popularne knjižice Petrike Vokera, jasno ispisana rukom moga oca, koja je glasila ovako: „Mome bratu Ebinizeru za njegov peti rođendan." Evo šta me je dovelo u zabunu: budući da je moj otac bio, naravno, mlađi brat, morao je načiniti neku neobičnu grešku, ili je, još pre nego što je napunio pet godina, morao imati veoma lep, jasan muški rukopis. Pokušah da odbacim te misli iz glave; ali mada sam uzimao u ruke mnoge zanimljive pisce, starije i novije, istorijske rasprave, stihove i pripovetke, sećanje na rukopis moga oca nije me napuštalo; a kad se najzad vratnh u kuhinju i sedoh ponovo za poridž i pivo, prvo mi beše da upitam strica Ebinizera da li je moj otac brzo učio.
- Aleksandar? Nije! - odgovorio je. Ja sam učio mnogo brže, bio sam vrlo bistar dečak kad sam bio mali. Naučio sam čitati u isto vreme kad i on. Ovo me još više zbuni; i pošto mi na um pade jedna misao, upitah ga nisu li on i moj otac bili blizanci. On odskoči sa stolice tako da mu koštana kašika ispade iz ruku i odlete na pod. - Šta te je navelo da me to pitaš? - reče i zgrabi me za revere kaputa, gledajući me ovoga puta pravo u oči; njegove behu male, svetle i caklaste kao u ptice, a njima je neobično škiljio i žmirkao. - Šta to treba da znači? - upitah veoma mirno, pošto sam bio od njega mnogo jači, i nisam se tako lako dao uplašiti. - Sklonite ruku s moga kaputa! Kako se to ponašate! Činilo se kao da se moj stric savlaćuje s velikom mukom. - Slušaj, Dejvide, momče moj - reče - ne treba da mi govoriš o svome ocu. U tome grešiš. - Sedeo je neko vreme i podrhtavao, posmatrajući netremice svoj tanjir. On mi je bio jedini brat - dodade, bez imalo saosećanja u glasu; tada dohvati kašiku i nastavi halapljivo da večera, tresući se pri tom i dalje. Ovaj poslednji ispad - to nasrtanje na mene i neočekivano ispoljavanje ljubavi prema mome pokojnom ocu - beše u toj meri iznad mogućnosti moga shvatanja da izazva u meni strah i nadu. U prvi mah pomislih da je moj stric može biti poremetio umom, te da je možda opasan; a zatim mi, sasvim spontano, pade na um jedna misao - tu misao pokušah da odagnam - jedna priča, neka vrsta balade, koju čuh da ljudi pevaju o nekom siromašnom mladiću, što beše zakoniti naslednik i o pokvarenom rođaku koji pokušavaše da ga liši nasledstva. Jer, radi čega bi se moj stric pretvarao pred rođakom koji je na njegova vrata zakucao gotovo kao prosjak, kad u dubini duše ne bi imao razloga da strahuje od njega?
Sa ovakvim mislima, mada nedokazanim, koje su mi se, mećutim, čvrsto nametale, počeh i ja sada njega kradomice da motrim, tako da smo sedeli za stolom kao mačka i miš, gledajući krišom jedan drugog. Nije imao više da mi kaže ni jedne jedine reči, ni dobre ni loše, već je u potaji nešto smišljao; što smo duže sedeli i što sam ga više posmatrao, sve mi je bivalo jasnije da je ono što je smišljao bilo upereno protiv mene. Pošto je ispraznio tanjir, izvadi, kao i jutros, duvana za jednu lulu, povuče stolicu u ugao kraj ognjišta, i sede, okrenut mi lećima, pa ostade neko vreme pušeći. - Dejvi - reče najzad - sad baš nešto smišljam; tada zastade, pa to opet ponovi. - Imam nešto malo srebra, upola sam obećao da će ono biti tvoje, još pre nego što si se rodio - nastavi - obećao sam to tvom ocu o, nije to nikakva zakonska obaveza, razumeš li, nego je to tek onako nabačeno u džentlmenskom ćaskanju pri vinu. To malo novca ja sam dakle držao odvojeno - to me je skupo stajalo - ali je obećanje obećanje, tako da je taj iznos porastao tačno na ... tačno na - ovde zastade i zamuca - tačno na četrdeset funti! - Ove poslednje reči izgovori brzo posmatrajući me sa strane preko ramena; a narednog trenutka dodade gotovo s jaukom: - Škotskih! Pošto je škotska funta bila po vrednosti ravna engleskom šilingu, razlika stvorena ovom poslednjom primedbom bila je prplično velika; uz to, bilo mi je jasno da je cela ova priča laž, izmišljena s nekom namerom, koju s mukom nastojah da prozrem; zato se nisam ni trudio da prikrijem prizvuk podsmeha kada mu odgovorih: - O razmislite ponovo, gospodine! Ta valjda funti sterlinga! - Pa to sam i rekao! - odgovori moj stric - funti sterlinga! Kad bi samo za časak hteo da izićeš napolje, pred vrata, tek koliko da vidiš kakva je noć, ja bih izvadio novac i ponovo te pozvao unutra.
Učinih mu po volji, smejući se u sebi pri tom prezrivo što je mogao poverovati da će me tako lako prevariti. Noć je bila tamna sa svega nekoliko zvezda nisko na nebu; i dok sam stajao napolju, baš ispred vrata, začuh iz daljine muklo hukanje vetra meću bregovima. Pomislih u sebi da će biti neke grmljavine i promene vremena, ne sluteći ni najmanje od kakvog će to ogromnog značaja biti po mene pre nego što veče prođe. Kada me je pozvao da ponovo ućem, moj stric mi odbroja na dlanu trideset i sedam zlatnih gvineja; ostatak, u zlatnoj sitnini i srebru, držao je još u ruci; ali, srce ga tada izdade, te ovu sitninu strpa u džep. - Eto - reče - to neka te uveri! Ja sam nastran čovek, uzdržljiv prema stranima; ali, moja reč je zaveg, i evo ti dokaza za to. Moj stric izgledaše takva tvrdica da potpuno zanemeh ovu njegovu nenadanu darežljivost, te ne mogoh naći reči kako da mu se zahvalim. - Ni reči! - reče on. - Nikakva zahvaljivanja; ne želim bilo kakvu zahvalnost! Ja samo ispunjavam svoju dužnost; ne velim da bi to svako učinio; ali, što se mene tiče - iako sam veoma štedljiv - uživam u tome da učinim dobro sinu svoga brata; i osećam zadovoljstvo na pomisao da ćemo se odsad, slagati, kao što i priliči tako bliskim roćacima. Odgovorio sam mu što sam ljubaznije mogao; ali sam se za celo vreme pitao šta će se posle ovoga desiti i zbog čega se rastao sa svojim dragocenim gvinejama; jer što se tiče razloga koji mi je naveo, ni malo dete ga ne bi prihvatilo. Odmah potom poglela me iskosa. - Ali, čuj - reče - tražim da mi vratiš milo za drago. Rekoh mu da sam spreman da dokažem svoju zahvalnost, u razumnim granicama, i tada zastadoh, očekujući neki čudovišni zahtev. Pa ipak, kad je najzad prikupio hrabrost da progovori, reče mi samo to, (što
beše veoma umesno, kako pomislih), da je svakim danom sve stariji i već pomalo oronuo, pa da očekuje od mene da mu pomognem oko održavanja kuće i to malo bašte. Odgovorih mu da sam spreman da mu pomognem. - Dobro - reče - onda počnimo. - Pri tom izvadi iz džepa jedan zarđali ključ. - Evo ti - reče - ključa od kule sa stepeništem u krajnjem krilu kuće. U kulu možeš ući samo spolja, pošto taj deo kuće nije dovršen. Popni se u nju stepenicama, i donesi mi sanduk koji se nalazi na vrhu kule. U sanduku su moje hartije - dodade. - Mogu li poneti svetiljku, gospodine? - upitah. - Ne - reče on veoma lukavo - ne želim da u svojoj kući vidim svetiljke. - U redu, gospodine - rekoh. – Jesu li stepenice ispravne? - Odlične su - odgovori; i tada, pošto već krenuh, dodade: - Drži se zida, nemaju ograde. Ali pod nogama, stepenice su odlične. Iziđoh u noć. U daljini, vetar je još hujao, mada ni dašak nije dopirao do zamka Šoz. Bilo je tamnije nego pre, te bejah srećan što sam mogao da se pridržavam zida, dok najzad ne stigoh do vrata kule sa stepeništem na krajnjem delu nedovršenog krila. Tek što stavih ključ u bravu i tek što ga obrnuh, kad se odjednom, a da se pri tom ne začuše ni vetar ni grmljavina, celo nebo zasvetli divljim plamenom i ponovo utonu u tamu. Moradoh da stavim ruku na oči, da bih se opet privikao na mrak; i, doista, bio sam gotovo upola slep kada se naćoh u kuli. Unutra je bilo tako mračno da se čoveku činilo da s mukom može disati; ali ja pođoh napred, pipajući nogama i rukama i ubrzo napipah zid i prvu stepenicu. Pri dodiru osetih da je zid od finog klesanog kamena; a stepenice, mada prilično strme i uske, behu takođe od glačanog kamena, pravilne i čvrste pod nogama. Imajući na umu stričevu primedbu o ogradi, držah se sasvim uza zid, i pipajući počeh da se penjem po mrklom mraku dok mi je srce snažno kucalo. Zamak Šoz imao je pet spratova
ne računajući potkrovlje. Dakle, dok sam se penjao, učini mi se da stepeništem struji sve više vazduha i da postaje pomalo svetlije; razmišljao sam šta bi mogao biti uzrok toj promeni, kad odjednom drugi put zasvetli letnja munja, pa je potom nestade. Ne vrisnuh samo stoga što mi strah steže grlo, a što ne padoh, imam pre da zahvalim milosti neba nego svojoj sopstvenoj snazi. Ne samo što se blesak munje probi sa svih strana kroz pukotine na zidu, ukazujući mi da se pužem na vrh otvorenih skela, već mi taj isti blesak pokaza da su stepenice nejednake dužine i da mi se jedna noga u tome trenutku nalazila tik uz ponor. „To su te odlične stepenice!" - pomislih, a s tom mišlju kao neki talas gnevne hrabrosti ispuni mi srce. Stric me je ovamo poslao svakako zato da se izložim ogromnoj opasnosti, možda i da poginem. Zakleh se da ću proveriti to „možda", pa ma zbog toga slomio i vrat; spustih se na kolena i ruke, i polagano kao puž, pipajući pred sobom svaki pedalj i ispitujući sigurnost svakog pojedinog kamena, produžih da se uspinjem stepenicama. Posle munje pomrčina kao da se udvostručila; ali to još ne beše sve: živo kretanje slepih miševa u vrhu kule zaglušivalo mi je uši i mutilo svest, i te odvratne životinje udarale su me u svom sletanju po licu i telu. Valjalo je da napomenem da je kula bila četvrtasta; u svakom uglu stepenik beše načinjen od velikog kamena drukčijeg oblika, koji je povezivao ostale stepenice. Kad sam stigao do jednog od ovih zavijutaka, pipajući kao i obično pred sobom, ruka mi skliznu preko ivice i ona ne naiđe ni na šta osim praznine. Stepenište nije vodilo dalje: poslati nekog stranog da se tim sgepeništem penje po mraku, značilo je poslagi ga pravo u smrt; i, (mada sam zahvaljujući munji i svojoj predostrožnosti bio u priličnoj sigurnosti) na samu pomisao o opasnosti u kojoj sam se mogao naći i o strahovitoj visini sa koje sam
mogao pasti, znoj mi obli celo telo a ruke i noge mi se oduzeše. Ali sada bar saznadoh ono što sam želeo da znam, te se okretoh i počeh puziti dole veoma razgnevljen u srcu. Kada sam bio oko polovine puta, vetar se podiže, zatrese kulu, pa zatim prestade; a pogom poče padati kiša, i pre nego što stigoh do podnožja, padala je kao iz kabla. Promolih glavu napolje gde je nepogoda besnela i pogledah prema kuhinji. Vrata koja sam bio zatvorio za sobom kada sam pošao sada su bila otvorena i propuštala tračak svetlosti; i učini mi se da vidim neku priliku kako nepomično stoji na kiši, kao čovek koji osluškuje. A tada sevnu zaslepljujuća munja, koja mi pokaza sasvim jasno moga strica baš onde gde mi se i učinnlo da stoji; a odmah potom snažno zatutnji grmljavina. Da li je moj stric pomislio da je tresak bio odjek pada moga tela ili je u tome čuo glas božji kako ga optužuje zbog ubistva, prepustiću da sami nagađate. Jedno je ipak bilo izvesno: obuzeo ga je takav paničan strah da je utrčao u kuću, ostavivši za sobom otvorena vrata. Poćoh za njim što sam tiše mogao i, ušavši nečujno u kuhinju, zastadoh posmatrajući ga. Imao je toliko vremena da otvori ormar za posuće u uglu i da iz njega izvuče veliku četvrtastu kutiju u kojoj je bila boca s rakijom, te je sada sedeo za stolom, leđima okrenut prema meni. S vremena na vreme, obuzimao ga je napad samrtničke drhtavice, te je glasno ječao, i prinoseći pri tom bocu usnama, gutao je čisti alkohol velikim gutljajima. Pođoh napred, približih mu se sasvnm iza leđa, na mestu gde je sedeo, te iznenada položih obe ruke na njegova ramena i uzviknuh: - Ah! Moj stric kriknu nekako isprekidano, kao ovca kad bleji, podiže ruke uvis i namah se stropošta na pod kao da je mrtav. Ovo me malo potrese, ali moradoh prvo misliti na sebe, te se nisam ustezao da ga ostavim da leži
onde gde je pao. Ključevi su visili u ormaru za posuđe; nameravao sam da se snabdem oružjem pre nego što moj stric ponovo doće k svesti i pre nego što bude u mogućnosti da smisli neko novo zlo. U ormaru za posuće bilo je nekoliko boca, izmeću kojih su neke očevidno sadržavale lekove; bilo je zatim mnogo računa i drugih hartija, po kojima bih veoma rado preturao da sam imao vremena, i nekoliko stvarčica za svakodnevnu upotreou za koje nisam imao nikakva interesa. Potom se okrenuh sanducima. Prvi je bio pun brašna; drugi kesa s novcem i hartija svezanih u svitke; u trećem, pored mnogo drugih stvari, uglavnom odela, naćoh jedan zarćao, na izgled ružan brđanski bodež bez korica. Ovaj smesta sakrih pod kaput, pa se okretoh svome stricu. On je ležao u istom položaju u kojem je bio kad je pao: bio je sav sklupčan, sa uzdignutim kolenom i opruženom rukom; lice mu je bilo nekako čudno modrikasto obojeno, i činilo se kao da je prestao da diše. Uplaših se da je mrtav, pa dohvatih vodu i poprskah mu lice. Posle ovoga kao da malo dođe k sebi, jer mu se usne počeše micati a kapci treptati. Najzad, pogleda gore i, kada mene ugleda, oči mu se ispuniše užasom koji kao da ne beše sa ovoga sveta. - Hajde, hajde - rekoh - pridignite se. - Zar si ti živ? - prostenja. - O, čoveče, zar si živ? - Živ sam - odgovorih - ali ne vašom zaslugom. Pokuša dubokim disanjem da doće do vazduha. Plavu bočicu - reče - u ormaru - plavu bočicu! - Disanje mu postade još sporije. Otrčah do ormara za posuđe i doista onde naćoh plavu bočncu sa lekom, na kojoj je na hartiji bilo ispisano uputstvo o uzimanju leka, te mu propisanu dozu dadoh što sam brže mogao. - To je bolest - reče došavši malo k sebi - moja bolest - Dejvi. To je od srca. Smestih ga na stolicu i pogledah ga. Istina je da osetih neku samilost prema čoveku koji je izgledao tako
bolestan, ali sam uz to bio ispunjen i opravdanom srdžbom, te počeh da mu nabrajam sva pitanja za koja sam želeo la mi pruži objašnjenja: zašto mi je svaku reč lagao; radi čega se plašio da ću ga napustiti; zašto mu nije bilo prijatno da se spomene da su on i moj otac blizanci. - Da li stoga što je to istina? - upitah; zašto mi je dao novac na koji, ubeđsn sam, nemam prava; i, najzad, zašto je pokušao da me ubije. Saslušao me je ćutke do kraja; a onda me iznemoglim glasom zamoli da ga pustim da legne. - Reći ću ti ujutro - odgovori - života mi, reći ću ti sigurno. Bio je tako slab da ne mogadoh učiniti ništa drugo nego da pristanem. Zaključah ga ipak u njegovu sobu, a ključ stavih u cep. A tada, vrativši se u kuhinju, podstakoh takvu vatru kakva ovde već godinama nije plamtela, pa se uvih u ćebe, legoh na sanduke i zaspah.
V ODLAZIM U KVINSFERI
U toku noći palo je mnogo kiše; ujutru je počeo duvati oštar zimski vetar sa severozapada, goneći raštrkane oblake. Uprkos tome, i pre nego što se sunce pomolilo i poslelnje zvezde iščezle, otišao sam do obale rečice da se zagnjurim u Duboku vodu punu virova. Sav zagrejan od kupanja, seo sam opet kraj vatre i, pošto sam je razbuktao, počeo sam ozbiljno da razmatram svoj položaj. Sada više ne beše nikakve sumnje da moj stric gaji neprijateljske namere prema meni; ne beše više ni sumnje da je sudbina moga života u mojim rukama i da moj stric neće propustiti ni jednu priliku da me uništi Ali, ja sam bio mlad i vatren, i kao većina mladića odraslih na selu, imao sam visoko mišljenje o svojoj oštroumnosti. Zakucao sam na njegova vrata gotovo kao prosjak a jedva nešto stariji od deteta; dočekao me je izdajstvom i nasiljem; bio bi to lep svršetak iskoristiti svoju nadmoćnost i poterati ga kao stado ovaca. Sedeo sam onde obgrčivši koleno i posmatrajući vatru sa osmehom; u mašti sam već zamišljao sebe kako otkrpvam njegove tajne, jednu za drugom, i kako postajem vladalac i gospodar toga čoveka. Govorilo se kako je esendinski vrač napravio jedno ogledalo iz kojega su ljudi mogli pročitati svoju budućnost; mora da je bilo od nekog drugog materijala, a ne od užarenog uglja, jer među svima tim oblicima i slikama koje sam sagledao sedeći tu, nije bilo ni jedne lađe, ni jednog mornara sa krznenom kapom, ni jedne velike motke za moju šašavu glavu, ni najmanjeg znaka svih onih patnji koje tek što se nisu sručile na mene.
Ubrzo potom, sav naduven od uobraženosti, uspeh se stepenicama i oslobodih svoga zatvorenika. On mi učtivo požele dobro jutro, a ja mu otpozdravih, smešeći se na njega sa visine svoga samopouzdanja. Uskoro sedosmo za doručak, baš kao i juče. - Pa lepo, gospodine - rekoh sa podsmehom u glasu - zar baš ništa više nemate da mi kažete? - A tada, pošto od njega ne dobih nikakav jasan odgovor, nastavih: Mislim da je vreme da se objasnimo. Smatrali ste da sam seoski balavac koji nema zdrave pameti ni srčanosti ni koliko kakav običan tikvan. Ja sam pak držao da ste dobar čovek, ili bar ništa gori od ostalih. Izgleda da smo se obojica prevarili. Kakva razloga imate da me se plašite, da me obmanjujete i da kidišete na moj život . ..? On promrmlja nešto o nekoj šali i da voli da se malo našali, i tada, videvši da se ja smešim, promeni način govora, uveravajući me da će mi sve objasniti čim budemo doručkovali. Po licu mu videh da još nije pripremio nikakvu laž, mada je svim silama nastojao da je smisli; gotovo sam hteo da mu to kažem, kad nas prekide kucanje na vratima. Naredivši stricu da ostane gde je, poćoh da otvorim vraga, i na pragu zatekoh nedoraslog momka u mornarskom odelu. Čim me ugleda, ovaj poče da izvodi neku mornarsku igru, za koju ranije nikada ni ne čuh, a još manje je videh, pucketajući prstima u vazduhu i podskakujući pri tom veoma vešto. I pored toga. bio je sav pomodreo od hladnoće; a na njegovom licu lebdeo je nekakav izraz izmeću plača i smeha, koji beše veoma potresan, a nimalo u skladu sa njegovim veselim držanjem. - Nije li veselo, druže? - upita promuklim glasom. Ja ga ozbiljno upitah šta želi. - 0, samo zabave! - reče, i onda zapeva: Jer zadovoljstvo mi je doći Po svetloj noći U dobri čas.
- Dobro - rekoh - ako nemaš nikakva posla, biću čak tako nepristojan da ti zatvorim vrata pred nosom. - Pričekni malo, bratac moj! - uzviknu on. - Zar ne znaš za šalu? Zar hoćeš da izvučem batine? Doneo sam pismo od staroga Hoziozija za gospodina Belflauera. Dok je govorio, pokaza mi pismo. - Čuj, druže - dolade umirem od gladi. - Dobro - rekoh - ući unutra, dobićeš da nešto prezalogajiš, pa ma i ja ostao gladan. Na to ga uvedoh unutra i smestih ga na moje mesto, a on halapljivo navali na ostatke doručka, namigujući mi s vremena na vreme i izvodeći pri tom razne grimase, smatrajući verovatno, jadan, da tako nešto priliči odraslom čoveku. Za to vreme moj stric, pročitavši pismo, sedeo je i dalje razmišljajući; tada odjednom ustade veoma živahno i povuče me u stranu, u najudaljeniji ugao sobe. - Pročitaj ovo - reče i predade mi pismo u ruku. Evo ga ovde, gde leži predamnom dok ovo pišem: Hozova gostionica u Kvinsferiju Gospodine, ovde sam, usidren i šaljem svog brodskog momka da vas o tome obavesti. Ako imate kakvih poruka za prekomorske zemlje, danas je za to poslednja prilika, pošto duva povoljan vetar da isplovimo iz zaliva. Neću ni pokušati da poreknem da sam imao nesuglasica sa vašim zastupnikom gospodinom Renkelerom, zbog kojih ćete, ako ih ubrzo ne dovedete u red, verovatno imati gubitaka. Ostavio sam račun za vas kao što je na ivici zabeleženo, i ostajem, gospodine, vaš najodaniji i najponizniš sluga Ilajes Hosizn - Vidiš, Dejvi - zaključi moj stric, čim je video da sam završio sa čitanjem - imam jedan posao s tim čovekom, Hosiznom, kapetanom trgovačkog broda
„Kavinant" iz Dajsarta. Pa kad bismo sada nas dvojica pošli sa ovim momkom, mogao bih se sastati sa kapetanom kod Hoza ili možda na palubi „Kavinanta", ako bude bilo potrebno da potpišem neka dokumenta; a da ne bismo gubili vreme, mogli bismo skoknuti do advokata, gospodina Renkelera. Posle svega što se desilo, ti nećeš biti rad da poveruješ mojoj goloj reči, ali ćeš verovati Renkeleru. On je zastupnik polovine plemstva ovoga kraja; osim toga, stariš je čovek, veoma je poštovana ličnosg, a i tvoga oca je poznavao. Zadržah se koji trenutak u razmišljanju. Valjalo je poći u neku luku, u kojoj je svakako bilo mnogo sveta, i gde se moj stric neće usuditi da pokuša da izvrši bilo kakvo nasilje nada mnom, a, u stvari, čak i samo prisustvo brodskog momka značilo je za mene zaštitu. Kada jednom već budemo onde, verovao sam, moći ću prisiliti svoga strica da odemo advokatu, čak i u slučaju ako je stric sada neiskren kad predlaže tu posetu; a možda sam u dnu srca i priželjkivao da izbliže vidim more i brodove. Treba da imate na umu da sam ceo svoj život proveo u unutrašnjosti zemlje, u brdima, i da sam tek pre dva dana prvi put ugledao zaliv kako se širi kao kakva plava ravnica i jedrenjake, ne veće od igračaka, kako plove po njegovoj površini. Razmotrnvši sve ovo, ja ee odlučih. - Vrlo dobro - rekoh - pođimo u Feri. Moj stric nabaci na sebe šešir i kaput, i pripasa neku staru, zarđalu sablju; tada ugasismo vatru, zaključasmo vrata, pa pođosmo na put. Dok smo išli, u ovom hladnom kraju, severozapadni vetar duvao nam je u lice. Bio je mesec jun; trava se belasala od krasuljaka, a drveće od cvetova; ali, ako bi se sudilo po našim pomodrelim noktima i člancima na rukama koji su nam sevali, mogla bi biti i zima, a po belini i - decembarski mraz. Stric Ebinizer provlačio se kroz jarke, batrgajući se s jedne strane na drugu, kako kakav stari orač koji se
vraća kući s posla. Celoga puta nije izustio ni reči, te sam ja morao da razgovaram sa brodskim momkom. Reče mi da se zove Rensom i da je na moru već od svoje devete godine, a nije znao da kaže koliko mu je godina, jer je izgubio račun. Pokazao mi je tetovirane slike, izlažući pri tom grudi šibanju vetra, uprkos mojih opomena, jer sam smatrao da je to bilo dovoljno da ga ubije; psovao je strahovito kad god bi mu palo na um, ali pre kao vetropirasto đače, nego kao čovek; hvalisao se da je počinio mnoga divljaštva i nevaljalstva: potajne krađe, lažne optužbe, pa čak i ubistvo; ali je o svemu tome govorio sa tako malo verovatnoće, dok je opisivao pojedinosti, i sa takvom bednom i šašavom razmetljivošću u prepričavanju, da sam pre bio sklon da ga sažaljevam nego da mu verujem. Upitah ga o briku 1 za koji reče da je najlepši brod koji je ikad plovio, i o kapetanu Hosiznu, koga je isto tako na sva usta hvalio. Hozi-ozi (tako je i dalje nazivao kapetana) bio je po njegovim rečima čovek koga se ništa pod milim bogom nije ticalo; jedan od onih za koje se kaže da će se „punim jedrima razbiti sudnjega dana", grubijan, nasilnik, bezobziran i sirov; a svemu tome ovaj jadni brodski momak naučio je da se dnvi, kao nečemu što priliči mornaru i pravom muškarcu. Priznavao je da njegov idol ima samo jednu manu: - Ali on nije mornar reče na kraju. - Brikom u stvari upravlja gospodin Šuan; on je najbolji moreplovac u trgovačkoj mornarnci, ali pije; kažem ti, ja u to verujem! Evo, pogledaj - i spustivši čarapu, pokaza mn veliku svežu crvenu ranu, od koje mi se krv sledi - on je to učinio - reče nekako ponosito. - Šta - uzviknuh - zar taj tako divljački postupa s tobom? Pa ti nisi rob da se s tobom tako postupa! - Nisam - odgovori jadni blesavko, promenivši namah raspoloženje - videće on već svoje. Pogledaj! - I pri tom mi pokaza jedan veliki nož u koricama, dodavši da je 1
Mali jedrenjak sa dva jarbola (prim. prev.).
nož ukrao. - O - reče neka samo pokuša, čikam ga, ja ću mu već pokazati! Neće mi on biti prvi! - I ove reči potvrdi nekom žalosnom, besmislenom, gadnom psovkom. Nikada u ovom prostranom svetu ni prema kome nisam osetio takvo sažaljenje kao prema ovom nedotupavnom stvorenju, pa čak počeh da pomišljam da brik ,,Kavinant", uprkos njegovom pobožnom imenu 2, nije ništa bolji od pakla na moru. - Zar ti nemaš rodbine? - upitah ga. Reče da je imao oca u jednoj engleskoj luci, zaboravih kojoj. - Bio je to krasan čovek - reče - ali je umro. - Za ime božje! - uzviknuh - zar nisi u mogućnosti da sebi obezbediš pristojan život na kopnu? - A to nikako! - reče, namigujući i praveći se kao da je veoma prepreden: - onde bi me dali na trgovinu, ali nisam ja sis’o veslo, dabome! Zapitah ga koje bi to zanimanje moglo biti strašnije od ovoga kojim se sada bavi i pri kojem je izložen stalnim životnim opasnostima, ne samo od vetra i mora, već i od užasne svireposti svojih gospodara. Reče da je to sasvnm tačno; i tada poče hvaliti život i pričati kakvo je to zadovoljstvo iskrcati se na obalu s novcem u cepu, pa ga trošigi kao čovek, kupovati jabuke, razmetati se i zbunjivati sve one mladiće koji su, govorio je ,,zaglibljeni u blato". A zatim, nije baš tako ni loše kao što se čini reče; - ima ih onde i takvih kojima je gore nego meni: to su dvadesetofuntaši. O, bogati, treba da ih vidiš kako samo izgledaju kad se pomame. Eto, video sam jednog čoveka, otprilike tvojih godina - (njemu sam dakle ja izgledao star) - imao je i bradu. Elem, čim smo isplovili iz reke i kad mu je piće izvetrilo iz glave, joj, kako je taj urlikao i kako se čudno ponašao! Fino sam ga Kavinant - pakt nzmeđu škotskih prezbiterijanaca, zaključen 1588, u cilju čuvanja njihove vere i nacionalne nezavisnostn (prim. prev.).
2
namagarčio, bogami! Pa onda, ima i malih: o, mali su prema meni! Mogu da ti kažem, ja održavam red meću njima. Kada nosimo male, onda ja imam svoj sopstveni bič da ih njime tučem. - I dalje je tako pričao, dok mi najzad ne postade jasno da on pod dvadesetofuntašima podrazumeva one nesrećne zločince koje su slali preko mora u ropstvo u Severnu Amernku, ili one, još nesrećnije, nevine dečake koji su nasilno odvedeni ili uhvaćeni u klopku, kao što se govorilo, iz lične koristi ili osvete. Baš tada stigosmo na vrh brega i pogledasmo dole na Feri i Hop. Zaliv Fort, kao što je dobro poznato, sužava se na ovom mestu na širinu poveće reke, i to mesto je pogodno za prelaz skelom prema severnoj strani zaliva, a time je njegov gornji deo, oivičen kopnom, pretvoren u pristanište podesno za sve vrste brodova. Baš usred toga tesnaca nalazi se jedno ostrvce sa nekim ruševinama; na južnoj obali sagraćen je kej koji služi za prelaženje skelom; a na kraju keja, s onu stranu druma, ugledah zgradu, okruženu lepom baštom sa drvećem česmina p gloga, koju zovu Hozova gostionica. Varoš Kvinsferi leži dalje ka zapadu, a okolina gostionice u to doba dana izgledala je prilično pusta, jer je lađa sa putnicima bila baš otplovila ka severu. Jedan skif, mećutim, stajao je uz kej; na njegovim sedištima spavalo je nekoliko mornara; kao što mi Rensom reče, to je bio skif sa brika koji je očekivao kapetana; a oko pola milje dalje, pokaza mi i sam „Kavinant", ukotvljen pogpuno usamljen. Na palubi je vladalo neko komešanje pred polazak; postavljane su prečke na jarbolima na njihova mesta; a pošto je vetar odatle duvao, do mene je dopirala pesma mornara koji su vukli konopce. Posle svega onoga što sam uz put čuo, posmatrao sam tu lađu sa krajnjim užasom, i iz sveg srca sažaljevao sva ta jadna bića koja su bila osućena da plove njome.
Sad smo se već sva trojica ispeli na vrh brežuljka, te ja pređoh preko druma i obratih se stricu: - Mislim da treba da vam kažem, gospodine - rekoh - da ne postoji ta sila koja bi me odvela na palubu toga „Kavinanta". Činilo se kao da se budi iza sna. - E - reče - šta to? Ponovih mu sve. - Dobro, dobro - odgovori - moraćemo ti svakako učiniti po volji. Ali zašto stojimo ovde? Ubistveno je hladno; i, ako se ne varam, „Kavinant" se sprema da isplovi.
VI ŠTA SE DOGODILO U KVINSFERIJU
Čim stigosmo u gostionicu, Rensom nas stepeništem povede u jednu malu sobu sa jednom posteljom; soba beše zagrejana kao peć od velike vatre na kojoj je goreo ugalj. Za stolom, tik uz ognjište, sedeo je i pisao neki visok crnomanjast čovek, ozbiljna izgleda. Uprkos goploti u sobi, bio je obučen u debeli mornarski kaput i zakopčan do grla, a na glavi je imao visoku krznenu kapu navučenu preko ušiju; pa ipak, u životu nisam video čoveka, čak ni sudiju za sudijskim stolom, koji bi izgledao staloženiji, učevniji i samopouzdaniji od ovog brodskog kapetana. On odmah ustade i, prilazeći nam, pruži svoju veliku ruku Ebnnizeru. - Čast mi je što vas vidim ovde, gospodine Balfure - reče finim, dubokim glasom - i radujem se što ste došli na vreme. Vetar je povoljan, a plima tek što nije nastupila; još pre nego što se spusti noć, videćemo stari lonac sa ugljem kako gori na ostrvu Mej. - Kapetane Hosizne - odgovori moj stric - soba vam je preterano zagrejana. - Na to sam navikao, gospoline Balfure - reče kapetan. - Po prirodi sam zimljiv čovek; krv mi je ledena, gospodine. Ne postoji krzno ni flanel, ne, gospolnne, čak ni žestoki rum koji bi mi podigao ono što se zove temperatura. To se, gospodpne, događa sa većinom ljudi koji su se karbonisali, kao što se to kaže, po tropskim morima. - Tako je, tako je, kapetane - odgovori moj stric svi smo mi onakvi kakvi smo stvoreni.
Ali se dogodilo da je ova kapetanova sklonost imala ogromiog udela u mojim nesrećama. Jer, mada sam se bio zarekao da svog rođaka neću puštati iz vida, goreo sam od nestrpljenja da izbliže poglelam more; u sobi mi je pozlilo od zagušljivost, te kada mi on reče da siđem dole i da se malo prošetam, bio sam takva budala da mu poverujem na reč. Odoh dakle, ostavivši oba čoveka kraj boce i velike hrpe hartija; pošto pređoh drum ispred gostionice, spustih se na obalu. Vetar je duvao, a mali talasi, ne veći od onih koje sam viđao na jezeru, razbijali su se na obali. Morske trave bile su za mens nešto novo - poneke zelene, neke mrke i duge, a neke sa mehurićima koji prštahu pod mojim prstima. Čak i tamo duboko u zalivu, miris morske vode bio je neobično slan i nadražujuć; osim toga, ,,Kavinant" je počinjao da razvija svoja jedra koja su kao kakvi grozdovi bila savijena na prečkama jarbola; uzbuđen svim tim što uglelah, moje misli poleteše ka dalekim putovanjima i stranim zemljama. Video sam i mornare u skifu - bili su to razvijeni, mrki momci, neki u košuljama, neki u kratkim kaputima, a neki sa šarenim maramama oko vrata, jedan sa dva pištolja koji su mu bili nabijeni u džepove, dvojica ili trojica sa čvornovatim tojagama, a svi su imali noževe u koricama. Provedoh neko vreme u razgovoru sa jednim od njih koji mi se učiiio manje strašnim od svojih drugova, pa ga upitah kada će brik isploviti. Reče mi da će krenuti čim prestane oseka i izrazi svoje zalovoljstvo što napušta pristanište u kojem nema ni krčmn ni svirača; ali sve to proprati takvim strašnnm psovkama, da ja pohitah da se udaljim od njega. To me ponovo uputi na Rensoma, koji mi je od čitave bande izgledao najmanje pokvaren a koji ubrzo iziđe iz krčme i potrča mi u susret, dovikujući mi da ga častim čašom punča. Rekoh mu da mu tako nešto neću dati, jer ni on ni ja nismo u tim godinama da bismo sebi mogli dopustiti takve slabosti. - Ali možeš dobiti
čašu piva, to ću ti poručiti veoma rado - rekoh. On se iskrevelji na mene, nazivajući me pri tom pogrdnim imenima; ali se i pored svega toga obradova što će dobiti piva; ubrzo smo sedeli za stolom u prednjoj sobi gostionice i jeli i pili sa dobrim apetitom. Tada mi pade na pamet da bi dobro bilo da se sprijateljim sa gostioničarem pošto je on iz ovoga kraja. Pozvah ga da nam se pridruži, što je u to vreme bio običaj; ali je on bio odveć veliki gospodin da bi seo sa tako bednim gostima kao što smo bili Rensom i ja, i taman htede da iziđe iz sobe, kad ga pozvah natrag i upigah ne poznaje li gospodina Renkelera. - O, kako da ne - reče on - to je veoma pošten čovek. O. kad je već o tome reč - nastavi - niste li vi taj što je došao sa Ebinizerom? - A kad mu rekoh da jesam, on upita: - Niste li mu valjda prijatelj? - podrazumevajuđi pri tom, na škotskom, da mu nisam neki rođak. Rekoh mu da nisam nikakav rođak. - Mislio sam da niste - reče - ali mi ipak pomalo ličite na gospodina Aleksandra. Primetih da mi se čini da se na Ebinizera ne gleda dobro u ovom kraju. - Svakako - odgovorn gostioničar. - To je jedan pokvaren starac a mnogn bi ovde bili radi da ga vide kako se kezi na konopcu: Dženet Klaustn i mnogn drugi koje je najurio iz kuće i sa ognjišta. Pa ipak, nekada je to bio fin mladić. Ali to je bilo pre nego što se pronela vest o gospodinu Aleksandru; ona je i za njega značila smrt. - A šta je go bnlo? - upitah. - O, pa samo to da ja je ubio - reče gostioničar. Zar o tome ništa niste čuli? - A zašto da ga ubije? - upitah. - Zašto? Pa samo zato da bi dobio imanje odgovori. - Imanje? - upitah. - Šoz? - Koliko mi je poznato, ništa drugo - reče.
- Ej, čoveče! - rokoh. - Zar je to baš tako? Zar je moj, zar je Aleksandar bio najstariji sin? - Dabome da je bio - reče gostioničar. - Zašto bi ga inače ubio? I s tim rečima se udaljn, što je s nestrpljenjem želeo da učini još od samog početka. Svakako već duže vremena to sam naslućivao; ali jedno je slutiti nešto, a drugo znati; sedeo sam zbunjen svojom srećom i jedva sam mogao poverovati da je onaj isti siromašni dečak koji se još samo pre dva dana s mukom vukao po prašini dolazeći iz Etričke šume, bio sada bogat čovek, koji ima kuću i prostrane zemlje, pa može već sutra pojahati sopstvenog konja. Sve ove prijatne stvari i hiljade drugih vrzmale su mi se u glavi, dok sam sedeo i netremice gledao ispred sebe kroz prozor gostionice, ne obraćajući nimalo pažnju na ono što sam gledao; jedino se sećam da mi je pogled pao na kapetana Hosizna, dole na keju meću njegovim mornarima, kako im govori sa izvesnim autoritetom. I uskoro je pošao prema kući ne pokazujući pri tom nikakve znake mornarske nespretnosti; svojom otmenom i visokom pojavom slobodno se kretao, a na licu mu se još uvek ocrtavao onaj staložen i ozbiljan izraz. U čudu sam se pitao da li je mogućno da su Rensomove priče istinite, i već im upola nisam verovao, tako su malo pristajale izgledu ovog čoveka. A, u stvari, on nije bio ni tako dobar kao što sam ja zamišljao, ni tako loš kao što se to Rensomu činilo; jer, u njemu su se u stvari, krila dva čoveka, i on bi ostavljao za sobom onog boljeg čim bi kročio na palubu svoga broda. Odmah zatim začuh kako me moj stric zove, i naćoh ih obojicu zajedno na drumu. Kapetan mi se obrati prvi, i to ozbiljnim izrazom kao da smo jednaki, što bešs veoma laskavo za jednog mladića. - Gospodine - reče - gospodin Balfur mi je pričao veoma lepo o vama; a i meni lično dopada se vaš izgled. Voleo bih da ovde mogu duže ostatn kako bismo se mogli
bolje sprijateljiti; ovako pak, iskornsgimo ono što možemo. Poći ćete sa mnom na palubu moga brika, na jelno pola sata, lok ne proće oseka, da nešto popijemo. Istina je da sam žudeo da vidim unutrašnjost jednog broda više nego što bih to rečima mogao iskazati, ali nisam želeo da se izlažem opasnostima, pa mu rekoh da moj stric i ja imamo sastanak sa advokatom. - Dobro. dobro - reče on - napomenuo mi je on to. Ali, eto, čamcem ćete se iskrcati na gradskom keju, a odande nema ni koliko kamenom da dobacite do Renkelerove kuće. - I nato se iznenada prignu i došapnu mi na uho: - Čuvajte se tog matorog lisca, on smera nekakvo zlo. Doćite na palubu da bismo se mogli malo nasamo porazgovarati. - I tada, uzevši me pod ruku, nastavi glasno, krenuvši ka čamcu: - No, šta biste hteli da vam donesem sa Karolina? Svaki rođak gospodina Balfura može zapovedati. Možda svežanj duvana? Indijanske perjannce? Kožu kakve divlje zveri? Kamenu lulu? Pticu rugalicu koja mauče baš kao prava mačka? Kardinaljpticu crvenu kao krv? Birajte i recite šta bi vam pričinilo zadovoljsgvo. Dok mi je ovo govorio, bili smo stigli već do čamca, i on mi pomože da uđem. Nisam ni pomišljao da se usprotivim. Mislio sam, jadna budala, da sam našao dobrog prijatelja i pomagača, i radovao sam se što ću videti brod. Čim smo posedali na svoja mesta, čamac se otisnuo sa keja i počeo da klizi po površini vode; i zbog uživanja koje sam imao u ovom novom načinu kretanja, a ponešto i zbog iznenađenja što se nalazimo tako nisko i zbog izglela obala, te i zbog toga što mi se brik činio sve većim ukoliko smo mu se više približavali, jedva sam razumevao šta mi je kanetan govorio, te mora la sam mu nasumce odgovarao. Čim stigosmo uz bok broda dok sam ja još sedeo i ogvorenih usta posmatrao visinu brika, snažno hujanje talasa o njegove bokove i slušao vesele uzvike mornara
na poslu - Hosizn, izjavivši da on i ja treba da budemo prvi na palubi, zapovedi da se spusti dizalica sa glavnog jarbola. Ova me ponsse uvis i spusti na palubu, gde me je kapetan već očekivao, te me odmah uhvatm ispod ruke. Tu sam stajao neko vreme pomalo ošamućen ljuljanjem svega oko sebe, a možla i malo uplašen, a ipak mi se veoma dopadao čudesni prizor koji mi se ukazao; za to vreme kapetan mi je pokazivao najneobičnije predmete, objašnjavajući mn njihove nazive i upotrebu. - A gde mi je stric? - upitah iznenada. - Pa da! - reče Hosnzn, postavši namah grub - u tom grmu leži zec. Osetih da sam izgubljen. Svom snagom se iščupah iz njegovih ruku n pogrčah prema ogradi broda. Dabome, čamac js plovio ka varoši sa mojim stricem na krmi. Vrisnuh glasno: ,,U pomoć! upomoć! Ubiće me!“ tako da obe strane zaliva odjeknuše, a moj stric se okrete na svom msstu i pokaza mn lice puno svireposti i užasa. To je bilo poslsdnje što sam vileo. Snažne ruke su me već bile otrgnule sa ograde palube; i onda, kao da me grom pogodi, pred očima mi blesnu plamen i ja padoh onesvešćen.
VII PLOVIM MOREM IZ DAJSARTA NA BRIKU „KAVINANT"
Dođoh đonovo k svesti u mraku, oseđajuđi jake bolove, pošto su mi ruke n noge bile svezane, a uši gotovo zaglušene šumovnma na koje nisam bio navikao. U ušima su mi odjekivali hujanje kao od kakve džinovske vodeničke brane, šibanje raznih mlazeva, grmljavina jedara i piskavi uzvici mornara. Sve oko mene čas se uzdizalo vrtoglavo, a čas se vrtoglavo survavalo; u telu sam osećao slabost i bolove, a svest mi js bila tako pomućena da mi je trebalo duže vremena, goneći misli tamo-amo po glavi i ponovo se omamljujući od novnh napada bola, da shvatim da mora biti da ležim vezan negde u utrobi toga nesrećnog broda, a da se vetar pretvorno u buru. Čim sam jasno shvatno svoj položaj, obuze me grdno očajanje, užasno kajanje zbog sopstvene gluposti i pomamna srdžba na moga strica, te zbog toga ponovo izgubih svest. Kad sam opet došao k sebi, ista buka, isgi neravnomerni i snažni pokreti tresli su me n zaglušnvali; i ubrzo, uz ostale muke i očajanje, spopade me i morska bolest od koje pate ljudi sa kopna nenaviknuti na more. U to doba svoje mladosti pune doživljaja prošao sam kroz mnoge nedaće, ali mi nijedna nije u toj meri satirala duh i telo niti je ostavljala tako malo nade kao ovi prvi časovi provedeni na briku. Začuh topovski hitac i pomislih da bura mora da je suviše snažna za naš brod, i da stoga dajemo znake da smo u opasnosti. Pomisao na oslobođenje, pa i po cenu smrti u dubokom moru, bila mi je draga. Pa ipak, ništa od svega toga se nije dogodilo, već, kao što su mi kasnije rekli, bila je to svagdašnja kapetanova navika, koju ću
ovde pomenuti, da bih pokazao da čak i najgori čovek može imati plemenite osobine. Činilo se da smo tada prolazili na nekoliko milja od Dajsarta, gde je brik bio sagrađen i gde je stara gospođa Hosizn, kapetanova majka, živela od pre nekoliko godina; bilo da je odlazno na pučinu ili se vraćao natrag, ,,Kavinant' nikada danju ne bi prošao kraj toga mesta a da ne ispali topovski hitac i ne istakne zastavu. Nisam mogao da odredim koje je vreme; dan i noć behu podjednaki u ovoj smrdljivoj rupi u utrobi broda u kojoj sam ležao; a jadan položaj u kojem sam se nalazio udvostručavao mi je časove. Stoga nisam imao mogućnosti da izračunam koliko dugo sam ležao očekujući tako da čujem kako se brod razbija o neku stenu ili da osetim kako njegov pramac tone u morsku dubinu. Ali najzad san mi oduze svest u mom jadu. Probudila me je svetlost jedne ručne svetiljke koja mi je zasvetlila u lice. Jelan omanji čovek od tridesetak godina sa zelennm očima i čuperkom svetle kose stajao je preda mnom, posmatrajući me odozgo. - No - reče - kako si? Odgovorih jecajem, a moj posetilac mi tada opipa bilo i slepoočnice, i poče da mi ispira i previja ranu na temenu. - No - reče - žestoko te je udario. Ta, čoveče, priberi se malo! Nije propao svet. Početak ti je bio loš, ali će već biti bolje. Jesi li jeo šta? Odgovorih mu da na jelo ne mogu ni da pogledam; nato mi pruži malo rakije i vode u limenoj čuturi, pa me ponovo ostavi samog. Kad je drugi put došao da me obiđe, ležao sam u polusnu, širom otvorenih očiju zureći u pomrčinu, a morska bolest bila me je već sasvim prošla, ali me je umesto nje obuzela strahovita vrtoglavica i omamljenost, što je bilo gotovo još teže podnositi. Sem toga osećao sam bolove u svima udovima, a konopci kojima sam bio vezan činili su mi se kao da su užareni. Činilo se kao da je
zadah rupe u kojoj sam ležao postao deo mene; a za vreme duge pauze od njegove poslednje posete podnosio sam muks od straha, čas od brodskih pacova koji su jurili i ponekad se kotrljali preko mog lica, a čas od mračnih slika koje progone bolesnika u groznici Kada se poklopac podignu, blesnu unutra svetlost svetiljke kao sunce s neba; i mada mi je osvetljavala jedino debele, tamne grede broda, moje tamnice, poželeh da kliknem od radosti. Niz lestvice prvi siđe čovek zelenih očiju, i ja opazih da silazi pomalo nesigurno. Za njim siđe kapetan. Nijedan od njih ne progovori ni reči; prvi, međutim poče da me pregleda i da mi previja ranu kao i ranije, dok me je Hosizn gledao pravo u lice nekim čudnim, mračnim pogledom. - Eto, gospodine, uverite se i sami - reče prvi: visoka temperatura, nema apetita, bez svetlosti je i bez hrane, vidite i sami šta to znači. - Pa nisam ja neki vrač, gospodine Rijek - reče kapetan - Dopustite, gospodine - reče Rijek - vi imate bistru glavu na ramenima i dobar škotski jezik da njime postavljate pitanja, ali ja vam ne ostavljam nikakav izgovor: moja je želja da se ovaj dečak izvuče iz ove rupe i da se prenese u prednji deo broda. - Ono što vi želite, gospodine - odvrati kapetan stvar je koja se tiče samo vas i nikoga više, a ja ću vam reći ono što će biti. On je ovde, i ovde će i ostati. - Pregpostavljajući da ste plaćeni onoliko koliko zaslužujete - reče drugi - pokorno molnm za dopuštenje da kažem da ja nisam. Plaćen sam, ali ne odveć mnogo, da budem drugi oficir ove stare krntije; a vama je veoma dobro poznato da ja činim sve što je u mojoj moći da to zaslužnm. No, ja nisam plaćen ni za šta drugo. - Kada biste se mogli uzdržati od preteranog pića, gospodine Rijek, ne bih imao na šta da se protiv vas požalim - odgovori kapetan; - i umesto što postavljate zagonetke, slobodan sam da kažem da bi bilo bolje da
svoje mišljenje zadržite za sebe. Bićemo potrebni na palubi - dodade oštrijim glasom, i stavi jednu nogu na lestvicu. Ali ga gospodin Rijek uhvati za rukav. - Pretpostavljajući da ste plaćeni da izvršnte ubistvo ... - poče on. Hosizn se munjevito okrste. - Šta? - uzviknu. - Kako vi to govornts? - Čini se da se s vama jedino tako može razgovarati - reče gospodin Rijek posmatrajući ga netremice u lice. - Gospodine Rijek, ja sam s vama triput plovio odgovori kapetan - Za to vreme, gospodine, trebalo je da me bolje upoznate: ja sam nepopustljiv i uporan čovek, ali to što vi sada kažege, pazite se, pazite! . . . To dolazi od rđava srca i mračne savesti. Ako vi tvrdite da će dečak umreti .. . - Naravno da će umreti! - reče gospodin Rijek. - Onda, gospodnne, zar to nije dovoljno? - reče Hosizn. - Premestite ga gde želite! Potom se kapetan pope lestvicama; a ja, koji sam za celo vreme ovog čudnog razgovora ležao ćuteći, videh gospodina Rijeka kako se okrete za njim i kako se pokloni duboko, čak do kolena, očigledno s namerom da mu se naruga. Čak i u stanju bolesti u kojem sam se nalazio, ja zapazih dve stvari: da je prvi oficir malo napit, kao što je to kapetan spomenuo, i da, pijan ili trezan, ima izgleda da postane dragocen prijatelj. Posle pet minuta presekoše mi konopce, neki čovek me uprti na leđa, prenese me u prednji deo broda i spusti me na jedno ležište od nekakvih mornarskih ćebadi, gde pre svega izgubih svest. Bila je odista prava sreća otvoriti ponovo oči na dnevnoj svetlosti i naći se u društvu ljudi. Prostorija ispod prednje palube bila je prostrana i duž nje bila su porazmeštana ležišga na kojima su sedeli i pušili mornari iz smene ili su pak ležali i spavali. Pošto je dan bio tih a vetar povoljan, poklopac na tavanici bio je otvoren, i ne
samo divna dnevna svetlost, već bi se, s vremena na vreme, prema njihanju broda, kroz prašinu probio tračak sunčane svetlosti, zaslepio bi mi oči i razveselio me. Tek što sam se malo pomerio, kad mi jedan od momaka donese nekakav napitak koji je pripremio gospodin Rijek, zapovedivši mi da ležim mirno pa će uskoro opet biti dobro. Kosti nisu prelomljene, objasni mi: - Udarac po glavi ne znači ništa, čoveče - reče - ja sam te udario. Ležao sam ovde više dana kao zatvorenik, i ne samo da mi se zdravlje vratilo, već sam upoznao i svoje drugove. Bila je to doista gruba družina, kao što su to mornari većinom, pošto su to ljudi otrgnuti od svega onoga što je prijatno u životu i osuđeni da se kotrljaju po uzburkanom moru zajedno sa ne manje svirepim gospodarima. Bilo je među njima i takvih koji su plovili sa gusarima i videli stvari o kojima bi čak bilo sramota i govoriti; bilo je i takvih koji su pobegli sa kraljevskih brodova i kojima su stalno pretila vešala, što ni sami nisu krili; a svi su oni bili, kao što se kaže, spremni da se i sa najboljim prijateljem uhvate u koštac za najmanju sitnicu. Pa ipak, nije prošlo mnogo dana otkako sam s njima bio zatvoren, a već sam počeo da se stidim svoje prve ocene o njima kada sam se ono na keju u Feriju uklonio od njih kao da su kakve nečiste zveri. Nijedan red ljudi nije potpuno pokvaren, već svaki ima svoje sopstvene mane i vrline; pa ni ovi moji drugovi sa broda nisu bili izuzetak od ovoga pravnla. Sasvim je sigurno da su bili grubi, a pretpostavljam i rđavi; ali su imali i mnogo vrlina. Bili su ljubazni kada bi im se to sviđalo, prostodušni, prostodušniji čak i od seoskog mladića kakav sam ja bio, a mogao se kod njih naći i poneki odblesak poštenja. Bio je jedan čovek od oko četrdeset godina koji bi satima sedeo na mojoj postelji i pričao mi o svojoj ženi i detetu. Bio je ribar koji je izgubio svoj čamac, te ga je to prinudilo da plovi morima. Prošle su otada mnoge godine,
a ja ga još nisam zaboravio. Njegova žena, bila je mlađa od njega, kao što mi je često govorio, uzalud je očekivala da joj se muž vrati; nikada joj on više neće ujutru potpaliti vatru niti joj čuvati dete dok je ona bolesna. Doista, mnogi od ovih jadnnh ljudi, kao što će dogaćaji potvrditi, behu na svom poslednjem putovanju; duboko more i proždrljive ribe progutali su ih, a nezahvalna je stvar govoriti loše o mrtvacima. Između ostalih dobrih dela što su činili, vratili su mi i moj novac koji im je bio podeljen; iako ga je bilo manje za trećinu, bio sam veoma zadovoljan što sam ga dobio i nadao sam se da će mi biti od velike pomoći u zemlji u koju sam odlazio. Brod je bio na putu u Karolinu; i ne treba da mislite da sam odlazio u tu zemlju samo kao izgnanik. Trgovina robljem bila je već i tada mnogo suzbijana. Otada, posle pobune kolonija i stvaranja Sjedinjenih Država, naravno da je prestala; ali u tim danima moje mlalosti beli ljudi bili su još prodavani kao robovi za plantaže, a to je bila sudbina koju mi je dosudio moj opaki strpc. Brodski momak Rensom, od koga sam prvi put čuo o ovim, zločinstvima, dolazio je s vremena na vreme iz kabine na krmi, gde je noćivao i posluživao, pa je čas stavljao obloge na modrice na ruci i nozi, u nemom bolu, a čas besneo protiv spireposti gospodina Šuana. Srce mi je krvavilo zbog toga; ljudi su mnogo uvažavali prvog oficira koji je, prema njihovim rečima, bio „jedini pomorac u celoj družini, i ne tako loš čovek kada je bio trezan". Doista, utvrdio sam da su naša dva oficira imali neke čudne karakteristične osobine: gospodin Rijek bio js natmuren, neljubazan i grub kada je bio trezan, a gospodin Šuan ne bi taknuo ni muvu, osim kad bn pio. Raspitivao sam se o kapetanu ali su mi rekli da piće nema nikakvog uticaja na tog gvozdenog čoveka. Za ovo kragko vreme otkako sam bio ovde učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da od ovog bednog Rensoma načinim nešto slično čoveku, bolje reći dečaku.
Ali njegov um jedva da je bio zapravo ljudski. Nije mogao ničega da se seti iz vremena pre nego što je pošao na more; sećao se samo da mu je otac pravio satove i da su u salonu imali jednog čvorka koji je znao da zvižduće „Severni kraju!", sve ostalo je bilo izbrisano u toku ovih godina nevolja i svireposti. Imao je neku čudnu predstavu o kopnu, koju je sebi stvorio na osnovu pričanja mornara: da onde dečake odvode u neku vrstu ropstva koje nazivaju zanatom i gde šegrte stalno šibaju i bacaju u memljive tamnice. U varoši, smatrao je, svako drugo lice služi kao neki mamac, a svaka druga kuća je mesto gde mornare truju ili ubijaju. Sasvim prirodno, govorio sam mu kako su sa mnom nežno postupali na tom kopnu od kojeg je on toliko strahovao, i kako su me dobro hranili i brižljivo vaspitavali i moji prijatelji i roditelji; kad bi bio isprebijan, on bi gorko plakao i zaklinjao se da će pobeći, a kad bi bio u svom običnom, šašavom raspoloženju ili kad bi, što je još gore, popio koju čašicu rakije u kabini na krmi, on bi se ismevao mom shvatanju. Gospodin Rijek, Bog neka mu oprosti, davao je dečaku da pije; bez svake sumnje nije mislio ništa loše; ali pored toga što mu je to upropašćivalo zdravlje, bio je to najžalosniji prizor na svetu videti nesrećno stvorenje, bez igde ikoga, kako se spotiče, igra i blebeće koješta. Neki momci su se smejali, ali ne svi. Drugi bi se natmurili kao što se nebo natmuri pred grmljavinu, misleći, možda, na svoje detinjstvo i svoju roćenu decu, pa bi mu naređivali da prestane s tim besmislicama i da promisli šta radi. Što se mene tiče, stideo sam se da ga pogledam. Jadno dete, još uvek mi se pojavljuje u snovima. Treba znati da je za sve to vreme „Kavinant" plovio uz vetar i valjao se gore-dole preko talasa koji su ga udarali u pramac, tako da je poklopac bio gotovo stalno zatvoren, a kabinu na prednjoj palubi osvetljavala je jedino jedna svetiljka koja se klatila obešena o gredu. Posada je bila neprekidno zaposlena; jedra je valjalo
svakog časa razvišti i savijati; preterano naprezanje odražavalo se na raspoloženja momčadi; celog bogovetnog dana čulo se svađalačko gunđanje od jednog do drugog ležišta; i pošto mi nikako nisu dopuštali da kročim na palubu, možete i sami zamisliti kako mi je život postao dosadan i kako sam sa nestrpljenjem očekivao neku promenu. A, kao što ćete čuti, do promene je došlo; ali vam prvo moram ispričagi jedan svoj razgovor sa gospodinom Rijekom, koji mi je ulio malo hrabrosti da podnosim svoje nevolje. Zatekavši ga u povoljnom stepenu pijanstva, on mi, doista, ni blizu nije prilazio kad je bio trezan, zakleh ga da ne oda tajnu, pa mu ispričah celu svoju istoriju. On mi reče da sve to liči na neku baladu; da će učiniti sve što može da mi pomogne; da je potrebno da pribavim hartiju, pero i mastilo, pa da napišem nekoliko reči gospolinu Kemblu i gospodinu Renkeleru, pa da se, ako samo govorim istinu, on kladi za deset na jedan da će biti u stanju da me, uz njihovu pomoć, izbavi odavde i da mi pomogne da ostvarim svoja prava. - A u međuvremenu - reče - glavu gore! Nisi ti jedini, uveravam te. Ima mnogih i mnogih koji opkopavaju duvan preko mora, a trebalo bi da kod svoje kuće jaše svog konja pred sopstvenom kapijom! Život ti je, u najboljem slučaju, prava svaštarnica. Pogledaj mene: ja sam sin lorda i upola-doktor, a evo ovde sam samo Hosiznov momak za sve! Pomislih da bi bilo pristojno zapitati ga nešto o njegovoj prošlosti. On glasno zazvižda. - Nisam je nikad ni imao - reče. - Voleo sam da se zabavljam, i to je sve. - I odskakuta iz prednje kabine.
VIII KABINA NA KRMI
Jedne noći, oko jedanaest časova, jedan mornar iz brodske straže gospodina Rijeka koja se nalazila na palubi, siđe po svoj kaput; i odmah se u prednjoj kabini poče šaptati da ga je „Šuan najzad dotukao". Nije bilo potrebno spominjati ime; svi smo znali ko je u pntanju; ali jedva smo imali vremena da shvatimo šta se zapravo dogodilo, a još manje da o tome govorimo, kad se poklopac opet otvori i kapetan Hosizn siće niz stepennce. Pogleda strogo unaokolo po ležištima koja behu osvetljena treperavom svetlošću svetiljke; i tada, uputivšn se pravo k meni, obrati mi se, na moje iznenaćenje, ljubaznim glasom. - Mladiću - reče - želja nam je da nas vi poslužujete u kabini na krmi. Vi i Rensom izmenićete postelje. Trči na krmu! Dok je ovo govorio, pojaviše se na ulazu dvojica mornara noseći Rensoma na rukama; pošto se brod u tome trenutku jako nagnuo, svetiljka se zaljulja i svetlost pade pravo na dečakovo lice. Bilo je bledo kao vosak, a na licu mu se ogledao nekakav strašan osmeh. Krv mi se sledi u žilama i ja zaustavih dah kao da me je neko udario. - Trči na krmu; brzo na krmu! - dreknu Hosizn. Na to se provukoh između dečaka i mornara, koji ne progovoriše ni reči niti se pomakoše, te se trkom uspeh lestvicama na palubu. Brik je vrtoglavom brziiom prosecao duge i visoke talase. Bio je nagnut na desni bok, a s leve strane ispod izvijene donje ivice jedra ugledah još sasvim jasnu svetlost sunčeva zalaska. Ovo me u to doba noći veoma
iznenadi, ali sam bio odveć velika neznalica da iz toga izvučem tačan zaključak - da plovimo severno od Škotske i da se sada nalazimo na otvorenom moru izmeću Orkneja i Šetlendskih ostrva, pošto smo izbegli opasne struje Pentlendskog zaliva. Što se mene tiče, budući da sam tako dugo bio zatvoren u mraku, ne znajući ništa o vetru koji je duvao u pramac broda, meni se činilo da smo možda na polovini ili da smo već prešli polovinu Atlantika. I doista, mada sam se pomalo čudio poznoj svetlosti sunčeva zalaska, nisam na to obraćao pažnju, već sam poleteo preko palube, trčeći izmeću talasa, hvatajući se pri tom za konopce na palubi, i da ne beše jednog mornara koji je uvek bio ljubazan prema meni, sgrmoglavio bih se u more. Kabina na krmi u koju mi je bilo naređeno da odem i gde je trebalo da odsada spavam i poslužujem, izdizala se za oko šest stopa iznad palube, i s obzirom na veličinu brika bila je dosta prostrana. Unutra su bili pričvršćeni za pod sto, klupa i dve postelje, jedna za kapetana a druga za oba oficira koji su je naizmenično upotrebljavali. Odozgo nadole u njoj su bile svuda ugraćene pregrade u koje su ofnciri ostavljali svoje stvari i deo brodskih zaliha hrane; ovde se, dole, nalazila još jedna ostava u koju se ulazilo kroz otvor nasred palube; doista, sve što je bilo najbolje od jela i pića na brodu i sav barut bili su sakupljeni na ovom mestu; a sve vatreno oružje, sem dva mesingana topa, bilo je smešteno u jednoj pregradi na zidu u pravcu krme. Najveći deo sablji bio je na nekom drugom mestu. Danju, kabina je bila osvetljena svetlošću koja je dolazila sa obe strane kroz po jedan mali prozor sa kapcima i jedan otvor na krovu; a uveče stalno je gorela jedna svetiljka. Gorela je kada sam ušao, ne odveć jako, ali dovoljno da osvetli gospodina Šuana, koji je sedeo za stolom, sa bocom rakije i limenom čašom pred sobom. Bio je to visok čovek, snažno građen i veoma crn; tupo je buljio ispred sebe u sto.
Nije ni primetio kada sam ušao, niti se pomakao kada je kapetan došao za mnom, i naslonio se na postelju kraj mene, gledajući mrko u prvog oficira. Strašno sam se plašio Hosizna, a imao sam i razloga za to; ali mi je ipak nešto govorilo da sada baš ne treba da ga se plašnm, te mu šapnuh na uho: - Kako mu je? - On odmahnu glavom kao neko ko ne zna i ko ne želi da o tome misli, a lice mu pri tom beše veoma strogo. Ubrzo potom uđe gospodin Rijek. Pogleda kapetana, a taj pogled je isto tako kao i reči jasno kazivao da je dečak umro, i zauze svoje mesto kao i nas dvojica, tako da smo sva trojica stajali bez reči gledajući netremice dole na gospodiia Šuana, a gospodin Šuan, opet, sedeo je bez reči blenući u sto. Odjednom ispruži ruku da dohvati bocu; nato gospodin Rijek pristupi, istrže mu je iz ruke, pre što ga je iznenadio nego silom, psujući pri tom glasno da je toga i previše i da će se prokletstvo sručiti na brod. Dok je to govorno, vetar je bio otvorno vrata, i on baci bocu u more. Gospodin Šuan skoči za tren oka; još je bio zabezeknut, ali beše spreman na ubistvo, izvršio bi ga, svakako, i drugi put te noći da kapetan nije stupio između njega i njegove žrtve. - Sedi! - zagrme kapetan. - Pijanduro i svinjo, znaš li ti šta si učinio? Ubio si dečka! Gospodin Šuan kao da je razumeo, jer je ponovo seo prinevši ruku čelu. - E, doneo mi je prljavo lonče! ... - reče. Na te reči kapetan, ja i gospodin Rijek zagledasmo se za trenutak zaprepašćeno, a onda Hosizn priđe svome prvom oficiru, dohvati ga za rame, odvede do postelje i zapovedi mu da legne i da spava, kao što se govori kakvom nevaljalom detetu. Ubica zaplaka malo, ali skide svoje mornarske čizme i posluša. - O! -uzviknu gospodin Rijek strašnim glasomtrebalo je da se umešate ranije. Sada je odveć kasno.
- Gospodine Rijek - reče kapetan - o noćašnjem događaju ne sme se nikada saznati u Dajsartu. Dečak je pao u more, gospodine, to treba reći, i ja bih dao pet funti iz svoga džepa da je to tako! - Okrete se ka stolu. - Šta vas navede da bacite tu bocu dobrog pića? - dodade. - To nije imalo smisla, gospodine. Hajde, Dejvide, izvuci mi drugu. Tu su u donjoj pregradi; i gurnu mi ključ. I vama će biti potrebna jedna čaša, gospodine - reče Rijeku. - Bio je to odvratan prizor. Obojica su sedeli tako i pijuckali, i dok su to činili, ubica koji je ležao na svojoj postelji i jecao, izdignu se na lakat, pa se zagleda u njih i u mene. To je bila prva noć moje nove dužnosti; tokom narednog dana bio sam se dobro uveo u posao. Morao sam da poslužujem pri jelu koje je kapetan uzimao tačno u odrećene sate, sedajući za sto zajedno sa oficirom koji je bio slobodan; po celi dan trčkarao sam sa čašicom rakije od jednog do drugog izmeću moja tri gospodara; noću sam pak spavao na ćebetu prostrtom po daskama u stražnjem delu kabine, baš na promaji izmeću dvojih vrata. Bila je to tvrda i hladna postelja, a nije mi bilo dozvoljeno ni da spavam bez prekida, jer bi neko uvek ulazio s palube da popije čašicu rakije, a kada bi se straža menjala, dvojica ili sva trojica zaseli bi zajedno da načine sebi grog. Kako su oni održavali svoje zdravlje, ne znam, a još manje znam kako sam ja održavao svoje. Pa ipak, što se tiče ostalih stvari, služba je bila laka. Stolnjak nije trebalo ni stavljati; ručkovi i večere su se sastojali od ovsene kaše, poridža ili usoljena mesa, sem dvaput nedeljno kada je bilo pudinga od brašna i mada sam bio prilično nespretan, jer nenaviknut na ljuljanje broda, ponekad bih pao zajedno sa onim što sam im nosio, obojica, gospodin Rijek i kapetan, bili su neobično strpljivi. Nisam mogao drugo zamisliti nego da su na taj način želeli da umire svoju savest; i mučno da
bi sa mnom bili tako dobri da prema Rensomu nisu postupali tako loše. Što se tiče gospodina Šuana, piće ili zločin, ili i jedno i drugo, svakako su mu pomutili um. Ne bih mogao reći da sam ga ikada video potpuno normalnog. Nikada se nije mogao navići na moje prisustvo ovde i stalno je u mene buljio, (ponekad, činilo mi se, sa užasom), i ne jednom se trgnuo od moje ruke dok sam ga služio. Bio sam još iz početka gotovo siguran da mu nije bilo jasno šta je uradio, a već drugog dana koji sam proveo u kabini imao sam o tome i dokaza. Bili smo sami, i već duže vremena me je netremice gledao, kad odjednom ustade bled kao smrt i priđe mi sasvim blizu, na moj veliki užas. Ali nisam imao razloga da ga se plašim. - Ti nisi ranije bio ovde? - upita. - Nisam, gospodine - odgovorih. - Bio je jedan drugi dečak? - upita ponovo; a kada mu odgovorih - Da! - reče - tako sam mislio - i sede, ne izgovorivši ni jednu reč, osim što zatraži rakiju. Može vam se učiniti čudno, ali i pored sveg užasa koji mi je ulivao, ipak mi ga je bilo žao. Bio je oženjen, a žena mu je živela u Lutuali, da li je imao dece ili ne, sada sam zaboravio; nadam se da nije. Imajući sve u vidu, takav život i nije bio tako težak za sve vreme koje je trajao, a koje, kao što ćete čuti, nije bilo dugo. Hranio sam se isto tako dobro kao n najbolji među njima, čak mi je bilo dopušteno da s njima delim turšiju koja je smatrana najvećom poslasticom; a da sam želeo, mogao sam biti pijan od jutra do mraka kao i gospodin Šuan. Imao sam i društva, i to dobrog, na svoj način. Kada nije bio mrzovoljan, gospodin Rijek koji je bio u koledžu razgovarao je sa mnom kao sa prijateljem i pričao mi mnoge zanimljive sgvari, pokašto čak i poučne; pa čak i kapetan, mada me je najveći deo vremena držao na izvesnom odstojanju od sebe, ponekad bi se odobrovoljio i pričao mi o divnim zemljama u kojima je bio.
Senka jadnog Rensoma, možete biti sigurni, lebdela je nad svom četvoricom, a nada mnom, a naročito nad gospodinom Šuanom, najviše. A ja sam imao i svojih sopstvenih nevolja. Obavljao sam ovde prljave poslove za tri čoveka na koje sam gledao s prezirom a od kojih je bar jedan trebalo da visi na vešalima; to je bilo zasada; a što se tiče budućnosti, sebe sam jedino mogao da vidim kako robujem zajedno sa Crncima na plantažama duvana. Gospodin Rijek, možda iz obazrivostn, nikad mi više nije dopustio da kažem još koju reč o svom slučaju; kapetan, kome sam pokušao da se približim, oterao me je kao psa, ne htevši da čuje ni jedne reči; a kako su dani jedan za drugim prolazili, hrabrost me je sve više napuštala, dok najzad nisam bio čak i zadovoljan što imam svoj posao koji me odvraća od razmišljanja.
IX ČOVEK SA ZLATNIM POJASOM
Prošlo je više od nedelju dana, i za to vreme nedaće koje su dotle proganjale „Kavinant" na ovom putovanju samo su se još jače ispoljile. Bilo je dana kada je samo malo napredovao, a drugih dana bio je u stvari gonjen unazad. Najzad smo bili odbačeni tako daleko na jug, da smo se celog devetog lana vrteli i bili bacani tamo-amo nadomak rta Rot i divlje i stenovite obale sa obe njegove strane. Oficiri su se tada savetovali i doneli odluku, koju nisam potpuno shvatio, ali sam video njene rezultate: umesto jedrenja uz vetar, sada smo jedrili sa vetrom u leđa, jureći tako ka jugu. Desetog dana posle podne talasi su postajali sve slabiji, a zbog guste, vlažne, beličaste magle nije se mogao sagledati jedan kraj brika sa drugog. Celo posle podne, kadgod bih prolazio palubom, viđao sam mornare i ofncire kako nagnugi preko ograde napregnutom pažnjom osluškuju. ,,talase stenolomce" - kako su ih oni nazivali; i mada baš nisam razumevao šta to znači, osećao sam opasnost u vazluhu i bio sam uzbuđen. Možda oko deset uveče, baš kada sam posluživao gospodina Rijeka i kapetana pri večeri, brod udari o nešto uz snažnu buku, i mi začusmo kako se razležu neki glasovi. Obojica mojih gospodara skočiše na noge. - Nasukali smo se - reče gospodin Rijek. - Ne, gospodine - odgovori kapetan. - Samo smo potopili neki čamac. I oni izleteše napolje. Kapetan je bio u pravu. U magli smo naleteli na neki čamac, i on se prepolovio i potonuo sa svom svojom posadom, osim jednog čoveka. Ovaj čovek, kao što sam
kasnije čuo, sedeo je na krmi kao putnik, dok su ostali bili na klupama i veslali. U trenutku sudara krma je odbačena u vazduh, a čovek pošto su mu ruke bile slobodne, mada mu je smetao teški vuneni ogrtač koji mu je dopirao do ispod kolena, odskočio je uvis i uhvatio se za rudu na pramcu brika. To je dokazivalo da je imao sreće, a i mnogo veštine i neobičnu snagu, kada je mogao da se spase iz takvog škripca. Pa ipak, kada ga je kapetan doveo u kabinu, i kada sam ga ja prvi put ugledao, izgledao je isto tako pribran kao i ja. Bio je omalena rasta, ali dobro građen i hitar kao jarac; lice mu je imalo dobroćudan, otvoren izraz, ali je bilo veoma opaljeno od sunca, i neobično pegavo i rošavo od boginja; oči su mu bile čudesno svetle, i u njima je bilo neke razigrane pomahnitalosti, koja je u isto vreme bila i privlačna i izazivala uznemirenje; a kada je skinuo svoj dugi ogrtač i stavio dva pištolja okovana srebrom na sto, videh da je bio opasan velikim mačem. Uz to, ponašanje mu je bilo otmeno i ljubazno; on pozdravi kapetana. Pomislih dakle, već na prvi pogled, da pred sobom imam čoveka koga bih pre mogao nazvati svojim prijateljem nego neprijateljem. I kapetan ga je posmatrao, ali pre njegovo odelo, nego njegovu ličnost. I doista, čim je skinuo svoj dugi ogrtač, ispostavilo se da je odveć otmen za kabinu jednog trgovačkog brika: nosio je šešir s perjem, crveni prsluk, pantalone od crnog somota i plavi mundir sa srebrnim dutmetima i lepom srebrnom čipkom; bilo je to skupoceno odelo, mada pomalo oštećeno od magle i od spavanja. - Veoma mi je neprijatno zbog čamca, gospodine reče kapetan. - Udavilo se nekoliko izvanrednih ljudi - reče stranac koje bih radije video ponovo na kopnu nego pola tuceta čamaca. - Vaši prijatelji? - upita Hosizn.
- Takvih prijatelja u vašem kraju vi nemate odgovorio je. - Oni bi za mene dali i svoje živote, kao psi. - Pa, gospodine - reče kapetan posmatrajućn ga i dalje - na svetu ima više ljudi nego čamaca u koje bi se oni mogli smestiti. - I to je istina - uzviknu drugi - a kao što se čini vi ste veoma pronicljiv džentlmen. - Bio sam u Francuskoj, gospodine - odgovori kapetan na takav način da je bilo očevidno da tim rečima pridaje dublje značenje nego što se to činnlo. - Lepo, gospodine - reče nepoznati - bili su i mnogn drugi čestiti ljudi, ako je o tome reč. - Bez svake sumnje, gospodine - reče kapetan - i fini mundiri. - Oho! - iznenadi se stranac - zar odatle vetar duva? - I on brzo spusti ruku na pištolje. - Ne prenagljujte! - reče kapetan. - Ne činite zlo pre nego što uvidige da je ono potrebno. Obučeni ste u francuski vojni mundir, a govornte škotski, to je van svake sumnje; ali to je slučaj i sa mnogim drugim valjanim ljudima u današnje vreme, pa ako smem reći nisu zbog toga ništa gori. - Tako? - reče gospodin u finom mundiru pripadate li vi toj časnoj partiji? - misleći pri tom da ga pita nije li on jakobit 3, pošto je svaka strana u toj građanskoj borbi naznvala sebe časnom stranom. - Ta ja sam vam, gospodine - odgovori kapetan beskompromisni protestant i zahvalan sam bogu za to. Bila je to prva reč o veri, koju sam od njega čuo, a docnije sam saznao da je stalno posećivao crkvu kada je bio na kopnu. - Ali pri svem tom - reče on - bilo bi mi žao da vidim drugog prisutnog uza zid. Pristalice dinastije Stjuarta nazvane tako po Džemsu II (lat. Jakobus), po njegovoj abdikaciji posle repolucije 1688. (prim. prev.).
3
- Zar baš tako? - upita jakobit. - Pa dobro, gospodine, da budem sasvim iskren s vama, ja sam jedan od one časne gospode koja su se našla u nevolji četrdeset pete i šeste godine 4 i, da budem još otvoreniji, a da sam dopao šaka one crveno mundiraške gospode, nesumnjivo bih se zlo proveo. Bio sam gospodine, pošao u Francusku; jedan francuski brod kružio je ovde da me prihvati, ali nas je mimoišao u magli - od srca želim da se to s vama desilo! Najbolje pak što mogu reći je ovo: ako biste mogli da me iskrcate onde kamo sam pošao, imam pri sebi toliko da vas bogato nagradim za vaš trud. - U Francusku? - upita kapetan. - Ne, gospodine, to nikako ne mogu učiniti. Ali onde odakle ste došli - o tome bismo mogli razgovarati. I tada, na nesreću, primeti me kako stojim u uglu i odmah me najuri u kuhinju da donesem večeru za gospodina. Nisam gubio vreme, uveravam vas, a kada sam se vratio u kabinu, zatekao sam gospodina kako je otpasao pojas s novcem i izručio gvineju-dve na sto. Kapetan je pogledao na gvineje, pa u pojas, a potom gospodinu u lice; učini mi se da je uzbuđen. - Dajte polovinu - reče - i stojim vam na usluzi. Gospodin stavi ponovo gvineje u pojas, pa ga ponovo opasa ispod prsnika. - Već sam vam rekao, gospodine - nastavi - da ni para od ovoga nije moja. To pripada mome gospodaru - u tome trenutku se dotače šešira - i mada bih bio glup glasnik kad bih se dvoumio da nešto od toga dam da bih sačuvao ostalo, zbilja bih se pokazao pravim psom kad bih svoju lešinu otkupio po tako skupu cenu. Trideset gvineja do obale, šezdeset ako me iskrcate kod Lini Loka. Uzmite ako hoćete, a ako nećete, možete učiniti ako vas je volja i najgore. - Hm - promrmlja Hosizn. - A ako vas predam vojnncima? Godine 1745. došlo je do drugog jakobitskog ustanka pod princom Čarlsom Edvardom Stjuartom (prim. prev.).
4
- Načinili biste loš posao - reče onaj drugi. - Moj gospodar, dopustite da vam to kažem, gospodine, prognan je i lišen svih prava kao i svaki pošten čovek u Škotskoj. Njegovo imanje je u rukama čoveka koga nazivaju kraljem Džordžom; kraljevi oficiri skupljaju zakupnine ili se bar trude da je prikupe. Ali, svaka čast Škotskoj, siromašni zakupci misle na svoga gospodara koji je u izgnanstvu; a ovaj novac je deo baš te zakupnine koju kralj Džordž očekuje. Sada, gospodine, čini mi se da ste čovek koji razume stvarn: dođe li ovaj novac nadomak vladi, šta će onda ostati za vas? - Veoma malo, svakako - reče Hosizn; a zatim: Samo kad bi oni znadi - dodade suvo. - Ali ja mislim, kad bih samo pokušao, mogao bih da držim jezik za zube. - Ja ću vam u tome slučaju doskočiti! - uzviknu gospodin. - Ako me izdate, ja ću vas nadmudriti. Neka se samo jedna ruka spusti na mene, saznaće se kakav je to novac. - Dobro - odgovori kapetan - što mora biti, neka bude. Šezdeset gvineja, i gotovo. Evo vam ruke. - Evo i moje - reče i drugi. Nato kapetan iziđe, učini mi se prebrzo, i ostavi me u četiri oka sa strancem u kabini. U to vreme, odmah posle četrleset i pete, bilo je mnogo izgnanih plemića koji su se vraćali po cenu svog života bilo da obiću svoju rodbinu ili da prikupe malo novaca; a što se tiče brđanskih prvaka koji su bili prognani i lišeni svih prava, pričalo se svuda kako se njihovi zakupci lišavaju svega da bi im poslali novac, i da se njihovi saplemenici, prkoseći vojnicima, probijaju kroz gvozdeni obruč naše velike flote da bi ga preneli s onu stranu. O svemu sam tome, naravno, ja sâm čuo da se priča, a sada se preda mnom nalazio čovek čiji je život bio ucenjen zbog svega toga, i još zbog nečega, jer on ne beše samo pobunjenik i krijumčar zakupnina, već je bio
u službi francuskog kralja Luja 5. A uza sve to imao je oko pasa i pojas pun zlatnih gvineja. Ma kakvog da sam ubeđenja bio, nisam mogao a da na ovoga čoveka ne gledam sa živim interesovanjem. - Vi ste dakle jakobit? - upitah ga dok sam stavljao jelo pred njega. - Jesam - reče, počinjući da jede, a ti, sudeći po tvom turobnom licu mora da si vigovac? 6 - Upola sam to - rekoh da ga ne bih uznemirio; a, u stvari, bio sam takav vigovac kakvog me je samo gospodin Kembl mogao načinigi. - O, ne znači to ništa - reče on. - Ali vam kažem, gospodine upola - dodade - ova vaša boca se presušila; kad već moram da platim šezdeset gvineja, nezgodno mi je da sa njenog dna cednm svaku kap. - Idem da potražim ključ - rekoh i iziđoh na palubu. Magla je bila gusta kao retko kad, ali su se talasi gotovo smirili. Brik su bili zaustavili, ne znajući tačno gde se nalaze, a vetar, (ono malo što ga je bilo), nije bio povoljan. Neki članovi posade još su osluškivali ne dolaze li „talasi stenolomci; a kapetan i oba ofncira stajali su na srednjem delu palube i došaptavali se nešto, prignuvši pri tom glave. Pade mi naum, (neznam zašto), da ne smeraju ništa dobro; i prva reč koju čuh kada im se tiho približih više me nego uveri u to. Gospodin Rijek uzvnknu kao da se i iznenada nečega prisetno. - Zar ne bismo mogli da ga na prevaru izmamimo iz kabine? - Bolje je da ostane gde je - odgovori Hosizn; - onde nema prostora da se korisim svojim mačem.
Reč je o francuskom kralju Luju XV, koji je vladao od 1715 – 1774. (prim. prev.) 6 Vig ili vigovac bilo je pogrdno ime za one Škotlanđane koji su bili odani kralju Džordžu. 5
prići.
- To, je istina - reče Rijek; - ali mu je onde teško
- Pst! - reče Hosizn. - Mogli bismo mu se približiti u razgovoru, jedan s jedne a drugi s druge strane, i ščepati ga za obe ruke; ili, ako je to neizvodljipvo, mogli bismo utrčati na oboja vrata i dograbiti ga pre nego što bude imao vremena da izvuče mač. Na te reči obuze me i strah i bes u isti mah protiv tih izdajničkih, pohlepnih i krvožednih ljudi sa kojima sam plovio. Prvo što pomislih beše da pobegnem odavde, ali je druga misao bila smelija. - Kapetane - rekoh - gospodin traži piće, a boca je prazna. Hoćete li mi dati ključ? Sva trojica se trgnuše i okrenuše - Ta to nam je prilika da se dokopamo oružja! uzviknu Rijek i tada se obrati meni: - Slušaj, Dejvide, znaš li gde su pištolji? - Naravno, naravno - umeša se Hosizn - zna Dejvid; Dejvid je valjano momče. Čuj me, Dejvide, mladiću moj, taj čudni škotski brđanin je opasnost za brod, pored toga što je ogorčen neprijatelj kralja Džordža, koga bog neka blagoslovi! Otkako sam došao na brod nikada nisam bio toliko oslovljavan svojim imenom; odgovorih dakle potvrdno, kao da je ono što sam čuo sasvim prirodno. - Nezgoda je u tome - zaključi kapetan - što se sve naše muskete, velike i male, nalaze u kabini na krmi, pred nosom toga čoveka; a isto tako i barut. Kad bih sada ja ili neko od oficira ušao da ih uzme, on bi se dosetno. Ali dečak kao što si ti, Dejvide, mogao bi se neopaženo i dočepati jednog roga baruta i pištolja-dva. Ako budeš umeo da to vešto izvedeš, setiću se toga kada ti budu bili potrebni prijatelji; a to će biti kad stignemo u Karolnnu. Ovde mu gospodin Rijek nešto došapnu. - Vrlo dobro, gospodine - reče kapetan; a tada se obrati meni: - I čuj, Dejvnde, onaj čovek ima pun pojas zlata, a ja ti dajem reč da ćeš i ti imati vajde od toga.
Rekoh mu da ću postupiti po njegovoj želji, mada sam u stvarn jedva nalazio daha da govorim. Nato mi on dade ključ od pregrade sa pićem, te se polagano uputnh natrag u kabinu na krmi. Šta da učinim? Ovo su psi i lopovi! Ugrabili su me sa moje rođene grude; ubili su jadnog Rensoma; i zar je sada trebalo da im ja držim svetiljku pri njnhovom novom zločinu? A onda, opet, ukaza mi se veoma jasno strah od smrti; jer šta mogu učiniti jedan dečak i jedan odrastao čovek, pa ma bili hrabrn i kao lavovn, protiv cele brodske posade? Razmatrajući to sa svih strana, ne došavši još do jasnijeg zaključka, stigoh u kabinu na krmi, i uglelah jakobita kako večera pod svetiljkom; i tala se odlučih za tren oka. Nije to bila moja zasluga, niti je to učinjeno mojim izborom, već kao da me neko na to prćmorava, ja se uputih pravo stolu i stavih mu svoju ruku na rame. - Želite li da vas ubiju? - upitah ga. On skoči. a u očima mu se ogledalo pitanje tako jasno kao da ga je izgovorio. - O - uzvnknuh - ovde su sve same ubice; pun ih je brod! Već su ubili jednog dečaka, a sada će i vas. - No, no - reče on - ali me još nisu uhvatiln. - I tada, poglelavši me radoznalo: - Hoćeš li ti biti uz mene? - Hoću! - rekoh. - Ja nisam lopov, a još sam manje ubica. Biću uz vas. - U redu - reče - kako se zoveš? - Dejvid Balfur - odgovorih; i tada, misleći da čovek u tako finom mundiru mora voleti otmene ljude, dodadoh, prvi put: . .. od Šoza. Ni na pamet mu ne pade da posumnja u moje reči, pošto je jedan škotski brćanin naviknut da vidi plemiće u velikoj bedi; ali budući da nije imao imanja, moje reči taknuše njegovu veoma detinjastu sujetu. - Ime mi je Stjuart - reče isprsivši se. - Zovem se Alen Brek. Zadovoljan sam kraljevskim imenom, mada ga nosim ovako prosto jer nemam nikakvog zapuštenog majura da mu ga okačim kao prirepak.
I pošto učini ovaj prekor, kao da je to bilo nešto od najvećeg značaja, on se okrete da bi ispigao mogućnosti naše odbrane. Kabina na krmi bila je sagrađena veoma čvrsto, da bi mogla odolevati i najvećim talasima. Od njenih pet otvora samo otvor na krovu i dvoja vrata bili su dovoljno široki da kroz njih prođe čovek. Sem toga, vrata sagraćena od jake hrastovine mogla su i dobro da se zatvore; klizila su po žljebu i imala kvake koje su ih držale ili zatvorenim ili otvorenim, već prema potrebi. Ona koja behu već zatvorena ja osigurah na taj način; ali kad htedoh la zatvorim i obezbedim i druga, Alen me zaustavi - Dejvide - reče on - pošto nikako ne mogu da se setim imena tvoga poseda, biću tako slobodan da te zovem Dejvidom - kad su otvorena, ta vrata su moja najbolja odbrana. - Biće još bolja ako ih zatvorimo - primetih. - Nije tako, Dejvide - reče on. – Vidiš, ja imam samo jedno lice; ali sve dok su ova vrata otvorena i dok sam licem okrenut prema njima, najveći deo mojih neprnjatelja biće ispod mene, gde i želim da budu. - Tada mi sa police dodade jedan mač, nekoliko ih se nalazilo kraj musketa, odabravši ga s velikom pažnjom, i odmahujući pri tom glavom on reče da nikada u životu nije video bednijeg oružja; a odmah potom posadi me za sto sa rogom baruta, vrećom metaka i svima pištoljima, pa mi zapovedi da ih napunim. - Dopusti mi da ti kažem - reče - da će to biti bolji posao za džentlmena pristojna roda nego da skuplja tanjire i dodaje fićoke s pićem nekolicini mornara uprljanih katranom. Tada stade nasred kabine, licem okrenutim vratima, i izvukavši svoj dugi mač, odmeri prostor koji mu je stajao na raspolaganju da po njemu razmahne. - Ja moram ostati na istom mestu - reče - a to je šteta. To ne odgovara mom uroćenom daru, koji je
stvoren za borbu u odbranbenom stavu. A sad - nastavi - puni i dalje pištolje i slušaj me. Odgovorih mu da ću ga pažljivo slušati. Grudi mi se stegoše, usta sasušiše, a svetlost potamni pred očima; srce mi počne snažno lupati pri pomisli na broj onih koji tek što se nisu bili ustremili na nas; pri tom sam slušao more kako ispira brik, i, pri pomisli da će mi u njega moj leš biti bačen još pre zore, ono mi je nekako neobično sgrujalo kroz mozak. - Pre svega - reče op - koliko ih ima protiv nas? Počeh ih zbrajati, ali mi je mozak tako brzo radno da sam morao dvaput da ih prebrojavam. - Petnaest rekoh. Alen zazvižda. - Dobro - reče - tu nema leka. A sada pazi šta ću ti reći. Moja će dužnost biti da držim ova vrata, gde očekujem glavnu borbu. Tu ti nemaš nikakva posla. I zapamti, ne pucaj ni po koju cenu na ovu stranu, sem ako me obore; jer više volim da imam deset neprijatelja pred sobom, nego jednog takvog prijatelja kao što si ti da mi puca pištoljem za leđima. Rekoh mu da doista nisam veliki strelac. - Veoma pošteno rečeno! - uzviknu, diveći se mojoj otvorenosti. - Mnogi fini džentlmen ne bi se usudio to da kaže. - Pa onda, gospodine - rekoh - iza vas su i jedna vrata koja bi oni mogli provaliti. - Tako je - reče on - i to spada u tvoj posao. Čim napuniš pištolj, popećeš se na onu postelju sa koje ti je prozor nadomak ruke; ako oni i samo prinesu ruku vratima, ti ćeš pucati. Ali to nije sve. No, da vidimo kakav si vojnik, Dejvide. Šta imaš još da čuvaš? - Pa tu je i otvor na krovu - rekoh. - Ali. gospodine Stjuarte, trebalo bi da imam oči sa obe strane pa da mogu motriti i na jedno i na drugo; jer dok mi je lice okrenuto vratima, leđima sam okrenut otvoru. - Tako je - reče Alen - ali zar nemaš i uši na glavi?
- Pa naravno - uzviknuh - moraću čuti prštanje stakla! - Ima u tebi izvesnih iskrica zdrave pameti! - reče Alen namrgođen.
X OPSADA KABINE NA KRMI
Sada beše došao kraj našem primirju. Oni na krovu očekujućn moj dolazak, izgubiše strpljenje; i tek što Alen izgovori poslednje reči, kapetan promoli lice kroz otvorena vrata. - Stoj! - grmnu Alen i upravn mač na njega. Kapetan odnsta zastade; ali se pri tom ne trgnu niti ustuknu ni za korak. - Sa isukanim mačem - reče. - Čudan uzvrat na ukazano gostoprimsgvo. - Vidite li me? - uzviknu Alen. - Ja potičem od kraljeva i nosim kraljevsko ime. Hrast je znak moga roda. Vidite li ovaj mač? Njime je posečeno više vigovskih glava no što imate prstnju na nogama. Pozovite te vaše gadove, gospodine, i napadnite nas! Ukoliko se pre sudarimo, utoliko ćete pre osetiti ovaj čelnk u svojoj utro6i. Kapetan ne odgovori ništa Alenu ali mene pogleda nekim opakim pogledom. - Dejvide - reče - zapamtiću to; - a od zvuka toga glasa prođe me jeza. Idućeg trenutka ga već nestade. - A sada - reče Alen - pamet u glavu i budi hrabar, jer borba počinje. Alen izvuče bodež zadržavši ga u levoj ruci za slučaj da neko promakne ispod mača. Ja se pak, pomalo tužan, uspeh na postelju, držeći u rukama pregršt pištolja, i otvorih prozor odakle je trebalo da osmatram. Mogao sam nadgledati samo jedan mali deo palube, ali dovoljan za naše ciljeve. More se bilo stišalo, vetar je ravnomerno duvao, te su jedra bila mirna, tako da je na brodu vladala potpuna tišina, u kojoj sam sasvim sigurno razabrao odjek prigušenih glasova. Ubrzo potom začuh udar čelika
o palubu, te mi beše jasno da dele bodeže, a da je jelan pri tom pao; posle toga zavlada opet tišina. Ne znam da li sam osećao ono što se zove strah, ali srce mi je kucalo kao u ptice, brzo i kratko; na oči mi se navukla kao nekakva magla, i neprekidnim trljanjem želeo sam da je otklonim, ali se ona uvek vraćala. Nade uopšte nisam imao, već sam jedino osećao najcrnje očajanje i kao nekakav bes na ceo svet, usled čega sam poželeo da prodam svoj život što je mogućno skuplje. Sećam se da sam pokušao da se molim, ali hitrina kojom su mi letele misli, kao da mi nije dopuštala da se zadržavam na rečnma molitve; i glavna mn je želja bila da cela ova stvar već jednom otpočne i da se završi. Počelo je, mećutim, iznenada, s lupom nogu i bukom; zatim se začu Alenov uzvik i odjek udaraca, pa nečiji jauk kao da je ranjen. Pogledah preko ramena i videh u vratima gospodina Šuana kako ukršta svoj mač sa Alenovim. - Taj je ubio dečaka! - doviknuh. - Gledaj na prozor! - dobaci Alen; i dok sam se okretao ka svom mestu, spazih kako njegov mač probode Šuanovo telo. Bilo je krajnje vreme da pripazim na svoj položaj; tek šgo se okretoh prozoru, kad kraj mene protrčaše petorica ljudi, noseći rezervni jarbol, pa se namestiše kao da hoće la izbiju vrata. Nikada u životu nisam pucao iz pištolja, a retko i iz puške, a još manje na svoga bližnjega. Ali, radilo se o životu i smrti, i, baš kada zamahnuše jarbolom, viknuh - Evo vam! i opalih pravo u njih. Mora biti da sam pogodio jednoga, jer taj uzviknu i ustuknu jedan korak, dok ostali zastadoše kao da behu pomalo zbunjeni. Pre no što su imali vremena da se priberu, ispalih još jedan metak iznad njihovih glava; a pri trećem metku, koji odlete isto tako daleko kao i drugi, celo društvo baci jarbol i pobeže.
Tada se opet okrenuh i pogledah po kabini. Bila je prepuna dima od moje pucnjave, a od njenog odjeka učini mi se da će mi se uši rasprsnuti. Ali Alen beše tu, stojećn kao i ranije; jedino što mu je mač bio obliven krvlju sve do balčaka, a on sam držao se veličanstveno, tako da se činio nepobedivim. Tik ispred njega, bio je na podu gospodin Šuan, držeći se na rukama i kolenima; krv mu je šiktala iz usta, dok je polagano gubio snagu i padao sve niže. a lice mu beše belo i strašno; i baš dok sam to gledao, jedan od onih koji su stajaln iza njega ščepa ga za petu i izvuče iz kabine. Mislim da je pri tom izdahnuo. - Evo vam jednog od vaših vigovaca! - uzviknu Alen; n tada, okrećući se meni, upita da li sam ih dosta pobio. Odgovorih mu da sam jednog ranio u ruku i da mislim da je to kapetan. - A ja sam smaknuo dvojicu - reče. - Ne, nije poteklo dovoljno krvi; vratiće se oni ponovo. Na stražu, Dejide! Bio je to samo jedan gutljaj pred ručak. Vratio sam se opet na svoje mesto, pošto sam ponovo napunio tri pištolja iz kojih sam ispalio; pri tom sam osmatrao i očima i ušima. Naši neprijatelji su se svađali nedaleko od kabine, na palubi i to tako glasno da sam, i pored šuma talasa, mogao razabrati reč-dve. - Sve je to Šuanova greška - začuh kako neko reče. A drugi mu na to odgovori: - Ućuti, čoveče! On je za to i platio! Posle ovoga glasovi se opet pretvoriše u isto onakvo mrmljanje kao i ranije. Samo je sada jedan čovek govorio gotovo celo vreme, kao da izlaže nekakav plan, dok mu je prvo jedan, a potom drugi odgovorio kratko, kao da prima zapovest. Po tome sam izvesno znao da će nas opet napasti, te saopštih to Alenu. - Treba da se molimo da do toga dođe - odgovori mi on. - Dok im sasvim ne dosadimo i ne završimo s tim, dotle nema sna ni za tebe ni za mene. Ali zapamti, ovoga puta će biti ozbiljno.
Sada su pištolji bili spremni, te je valjalo samo osluškivati i čekati. Dok je puškaranje trajalo, nisam imao vremena da razmišljam da li se plašim; ali sada, kad je opet sve bilo tiho, samo mi se to vrtelo po glavi. Pomisao na oštre mačeve i hladan čelik čvrsto mi se nametala; te kad ubrzo potom začuh pritajene korake i šuštanje odela, ljudi koji su dodirivali zidove kabine, i kad mi postade jasno da u mraku zauzimaju svoja mesta, dođe mi da glasno zajaučem. Sve se to događalo na Alenovoj strani, i već pomislih da je moj udeo u borbi završen, kad začuh kako se neko tiho spusti na krov, iznad mene. Tada odjeknu samo jedan zvižduk pištaljke, i to beše znak Nekoliko mornara čvrsto zbijeni, s noževima u rukama, navališe na vrata; a u istom trenutku i jedan čovek uskoči i spusti se na pod. Pre no što je stao na noge, ja mu na leđa prislonih pištolj, te sam ga mogao i ubiti, ali pri samom dodiru, (pri dodiru živog čoveka), snaga me izdade, te niti bejah kadar da povučem okidač, niti da pobegnem. Uskačući, on beše ispustio nož, i kada oseti pištolj, okrete se i dohvati me, opsovavši pri tom gromko; na to mi se hrabrost vrati ili se uplaših, što je bilo isto, te kriknuh i opalih posred njegovog tela. On užasno i odvratno jauknu i sruči se na pod. U isto vreme udari me u glavu stopalo drugog jednog mornara čije su se noge klatile u tavanskom prozorčetu; ščepah drugi pištolj i ispalih mu ga u bedro, tako da on skliznu kroz prozorče i sruči se tromo preko tela svoga druga. Nije bilo ni govora o tome da bih mogao promašiti kao što ne beše ni vremena za ciljanje; imao sam samo da prislonim cev na samu megu i da opalim. Mogao sam stajati i buljiti u njih još dugo, ali začuh Alena kako viknu, kao da mu je pomoć bila potrebna, i to me dovede k svesti. Sve dotle, on je održavao vrata; ali jedan od mornara, dok je Alen bio zauzet drugima, provuče se
neopaženo i dohvati ga oko struka. Alen ga levom rukom ubode nožem, ali čovek se pripi uz njega kao pijavica. Jedan drugi upade unutra sa zamahnutom sabljom. Vrata behu zakrčena njihovim glavama. Pomislih da smo izgubljeni, i dohvativši svoj mač, bacih se na njih s boka. Ali nisam stigao da budem od pomoći, jer borac najzad pade; a Alen, skočivši unazad da bi dobio potrebno odstojanje, pojuri na ostale kao bik, riknuvši pri tom. Oni se razmaknuše pred njim kao voda, okrećući se, trčeći i spotičući se jedno o drugo u žurbi. Mač se u Alenovoj ruci presijavao kao živa u gomili naših neprijatelja koji su bežali; a pri svakom sevu začuo bi se jauk ranjenika. Još uvek mišljah da smo izgubljeni, kad gle! - svi se behu razbežali, dok ih je Alen gonio duž palube, kao ovčarski pas ovce. Pa ipak, tek što je izašao, Alen se odmah i vratio, pošto je bio isto toliko obazriv koliko i hrabar; za to vreme mornari su i dalje trčali i vikali kao da im je bio za petama, te čusmo kako upadaju jedno preko drugog u svoju kabinu i kako s treskom zatvaraju poklopac na krovu. Naša kabina je izgledala kao kakva klanica; trojica mrtvih ležali su unutra, a jedan, na pragu, u samrtnom ropcu; a Alen i ja stajali smo nepovređeni, pobednici. On mi priđe raširenih ruku. - Hodi mi na grudi! - uzviknu, zagrli me i poljubi snažno u oba obraza. - Dejvide - reče - volim te kao brata. - O, čoveče - uzvnknu kao u kakvom zanosu - zar nisam izvrstan borac? Na to se okrete četvornci naših neprijatelja, probode svakog ponaosob mačem, i izbaci ih, jedno za drugim, napolje. Dok je to činio, pevušio je i zviždukao sam za sebe, kao čovek koji pokušava da se seti neke melodije, međutim, u stvari on je pokušavao da stvori jednu novu. Lice mu se, za sve to vreme, blistalo, a oči mu behu tako sjajne kao u petogodišnjeg deteta kad dobije novu igračku. Odmah potom sede za sto s mačem
u ruci; melodija koju je celo vreme sastavljao postade malo jasnija; i tada punim glasom zapeva neku gelsku pesmu. Preveo sam je ovde, ne u stihovima, (jer za to nemam dara), ali bar na čnst engleski jezik On ju je kasnije često pevao, te je postala veoma poznata, tako da sam je vnše puta slušao i više puta mi je objašnjena. Ovo je pesma Alenova mača: Kovač ga je skovao A vatra iskalila; Sada blista u ruci Alena Breka. Mnogobrojne oči svetlucahu Hitro su opažale I upravljale mnogim rukama, A moj mač beše sam. Stado mrkih jelena juri preko brda, Mnogo ih je, brdo je samo jedno; Mrki jeleni nestaju, A brdo ostaje. Pohrlite k meni vi s planina u vresu, Dođite sa ostrva na moru, O orlovi, koji nadaleko vidite, Ovde vam je plen. Mećutim, ona pesma koju je ispevao, (reči i melodiju) u času naše pobede nije bila baš pravična prema meni, koji sam takođe bio uz njega u okršaju. Gospodin Šuan i još petorica behu ubijeni ili sasvim osakaćeni; ali od njih, dvojica su pala mojom rukom, ona dvojica što su se spustila kroz prozorče na krovu. Još četvorica behu ranjeni, a od tog broja, jedan, (i to ne najmanje važan), dobio je ranu od mene. Tako da sam, u stvari, i ja imao velikog udela i u ubijanju i u ranjavanju
te sam imao prava da zahtevam mesto u Alenovnm stihovima. Ali pesnici moraju da misle na slik; a u pravom proznom govoru Alen mi je uvek odavao dostojno priznanje. Ali tada bejah potpuno nesvestan nepravde koja mi je nanesena. Ne samo da nisam znao ni reči gelski, već, usled duge neizvesnosti iščekivanja, usled uzrujanosti i naprezanja prilikom snažnog zamaha naše borbe, i iznad svega, usled užasa što sam u svemu tome imao udela, čim je sve prošlo, bejah srećan da sam mogao oteturati do stolice. Grudi mi se tako stegnuše da sam jedva mogao disati; pomisao na dva čoveka koje sam ubio pritiskivala me je kao mora; i odjednom, pre no što sam mogao i pomisliti šta će se desiti, počeh da jecam i da plačem kao dete. Alen me potapša po ramenu i reče da sam neustrašiv dečak i da mi je samo san potreban. - Ja ću prvi stražariti - reče. - Odlično si se držao kraj mene, Dejvide, od početka do kraja; i ne bih želeo da te izgubim ni za ceo Apin, nikako, pa čak ni za Bredalben. Tako ja načinih sebi postelju na podu; a on, s pištoljem u ruci i sabljom na kolenima, započe prvu smenu od tri sata, držeći se kapetanovog časovnika na zidu. Potom me probudi, te ja preuzeh svoja tri sata; pre no što su prošla, beše već uveliko dan; jutro beše veoma tiho, more je, talasajući se blago, ljuljalo lađu, usled čega se krv na podu kabine slivala s jelne na drugu stranu, a teške kapi kiše udarale po krovu. Za celo vreme moga stražarenja ništa se nije pomaklo; a po lupanju krme znao sam da niko ne stoji čak ni kod poluge krmila. Doista, (kao što sam posle saznao), toliko ih je bilo povrećenih i mrtvih, a ostali su bili tako lošeg raspoloženja, da su gospodin Rijek i kapetan morali da se smenjuju kao Alen i ja, da se brik ne bi negde nasukao, što ni za koga ne bi bilo dobro. Bila je prava blagodet što je noć bila tako tiha, jer je vetar prestao čim se kiša spustila. Ali, čak i pri ovakvom stanju, zaključih
po kreštanju mnogobrojnih galebova koji su bučno lovili ribu oko brda, da smo se morali primaći dosta blizu nekoj obali ili jednom od Hebridskih ostrva; i najzad, gledajući kroz vrata kabine, ugledah na desnoj strani velika stenovita brda Skaja, a nešto malo iza, čudnovato ostrvo Ram.
XI KAPETAN POPUŠTA
Alen i ja sedosmo za doručak oko šest sati. Pod je bio prekriven parčadima razlupapog stakla odvratno izmešanih sa krvlju, usled čega me glad namah prođe. U svemu drugom bili smo ne samo u prijatnom već i u šaljivom položaju, pošto smo oficire isterali iz njihove kabine te smo u svojoj vlasti imali sve brodsko piće - vino i rakiju - i sve što je blo najukusnije od jela, kao što su ukiseljeno povrće i najbolja vrsta hleba. Već i ovo je bilo lovoljno da nam povrati raspoloženje; ali najsjajnije od svega je bilo to što su dva najžednija čoveka koje je Škotska ikad dala, budući da je gospodin Šuan bio mrgav, bila sada zatvorena u prednjem delu lađe i osuđena na ono što su najviše mrzela - na hlalnu volu. - Zapamti - reče Alen - da ćemo ubrzo čuti nešto više o njima. Možeš zadržati čoveka od borbe, ali od boce nikada Nas dvojica smo se veoma dobro slagali. Alen mi je odista pokazivao svoju punu naklonost; i, najzad, uzevši nož sa stola, odseče mi jedno srebrno dugme sa svog kaputa. - Dobio sam ovu dugmad - reče - od svog oca Dankena Stjuarta; a sad ti dajem jedno u znak sećanja na noćašnje delo. I gde god budeš bio i pokazao ovo dutme, prijatelji Alena Breka biće uz tebe. Izgovorio je to kao da je Karlo Veliki i da komanduje čitavim armijama; i, zaista, ma koliko da sam se divio njegovom junaštvu, uvek sam bio u opasnosti da se ne nasmejem njegovoj sujeti: rekoh u opasnosti, jer, da nisam održao ozbiljan izraz lica, plašim se i da pomislim kakva bi svađa mogla iz toga proisteći.
Čim smo završili s jelom, Alen poče pretraživagi po kapetanovoj fioci sve dok nije našao četku za odelo; i tada, skinuvši svoj kaput, poče da ga pregleda i da ga čisti od mrlja sa pažnjom i marljivošću, svojstvenom, kako sam pretpostavljao, samo ženama. U stvari, to mu je bilo jedino odelo; a sem toga, kao što je rekao, pripadalo je jednom kralju, te je valjalo kraljevski se starati o njemu. Kada potom videh s kakvom je pažnjom čupkao končiće na mestu gde je dugme bilo odsečeno, počeh više da cenim njegov poklon. Beše još uvek time zaposlen kad nas gospodin Rijek pozdravi sa palube tražeći da pregovara; a ja mu, ispevši se kroz prozorče na krovu i sedajući na samu njegovu ivicu, s pištoljem u ruci i odvažnim izgledom, mada sam se plašio od razbijenog stakla, otpozdravih i pozvah ga da se izjasni. On priđe samoj ivici kabine i stade na hrpu konopaca tako da mu je brada bila u istoj visini sa krovom; gledali smo se neko vreme ćuteći. Gospodin Rijek, koji se, verujem, nije nalazio u prvim borbenim redovima, izvukao se sa svega jednim udarcem po obrazu; ali, činilo se da nije bio dobre volje i da je bio veoma umoran, pošto je celu noć proveo na nogama, stražareći ili previjajući ranjenike. - Gadna je to stvar - reče najzad, klimajući glavom. - Nismo je mi hteli - odgovorih. - Kapetan bi hteo da razgovara sa tvojim prijateljem - reče. - Mogli bi govoriti sa prozora. - A kako da znamo da ne misli da nam podvali? uzviknuh. - Ne misli, Dejvide - odgovori gospodin Rijek - a i kad bi mislio, reći ću ti pošteno istinu, ne bismo mogli nagovoriti ljude da nas poslušaju. - Zar stvari tako stoje? - upitah - Reći ću ti i više - nastavi. - Nije u piganju samo posada, već i ja. Strah me je, Dejvi. - Pri tom mi se
nasmeja. - Ne - nastavi - mi jedino želimo da ga se oslobodimo. Na to se posavetovah sa Alenom i potom načinismo sporazum i dadosmo jedno drugom reč; ali to još nije bio kraj posla gospodina Rijeka, i on me sad zamoli za malo rakije sa takvom upornošću, podsećajući me pri tom na njegovu raniju dobrotu, da mu ja najzad dadoh lončić sa oko četvrt pinta. On malo otpi, a ostatak ponese sobom preko palube da ga podeli, verujem, sa svojim pretpostavljenim. Malo posle, kao što smo se dogovorili, dođe kapetan do jednog od prozora i stade onde na kiši, namrgođen i bled, s rukom u zavoju; izgledao je tako ostareo da mi srce poče snažno udarati zato što sam pucao u njega. Alen mu odmah uperi pištolj u lice. - Sklonite to! - reče kapetan. - Zar vam nisam dao svoju reč, gospodine? Ili hoćete da me uvredite? - Kapetane - reče Alen - sumnjam da se vašoj reči može verovati. Sinoć ste se pogađali i raspravljali kao kakva piljarica; a tada ste mi dali reč i pružili mi ruku, u znak potvrde; i vrlo dobro znate kakav je bio ishod svega toga. Neka je vaša reč prokleta! - reče. - Dobro, dobro, gospodine - reče kapetan - ništa nećete postići psovkama. - (I doista kapetan tu manu nije imao). Ali imamo o drugim stvarima da porazgovaramo nastavi on gorko. - Načinili ste od moga broda pravu klanicu; nije mi ostalo dovoljno mornara za rad na brodu; a mom prvom oficnru, bez koga ne mogu, proburazili ste mačem utrobu, te je umro ne prozborivši ni reči. Ništa mi drugo ne preostaje, gospodine, no da se vratim u pristanište Glazgova da onde potražim nove mornare; a onde, dozvolite da vam kažem, naći ćete ljude koji će biti dostojniji da razgovaraju sa vama. - Zar zbilja? - reče Alen; - budite uvereni da i ja hoću da kažem koju reč takvim ljudima. Ako bilo ko u toj varoši govori engleski, imam za njega divnu priču. Petnaest prekaljenih mornara na jednoj strani i jedan
čovek s nedoraslim dečakom na drugoj! O, čoveče, pa to je bedno! Hosizn pocrvene kao vatra. - Ne - nastavi Alen - to neće biti dobro. Moraćete me iskrcati na obalu kao što smo se i dogovorili. - Da - reče Hosizn - ali moj prvi oficir je umro - vi najbolje znate kako. Niko od nas nije upoznat sa ovom obalom, gospodine; a ona je veoma opasna za brodove. - Dopuštam vam da birate - reče Alen. - Iskrcajte me na obalu u Apinu ili Adguru ili u Movenu, ili Arisegu, ili Moraru; ili, ukratko, gde vam je drago u krugu od trideset milja oko moga zavičaja; samo nikako ne u zemlju Kembelovih. To je širok krug. Ako ga promašite, onda ste isto tako nesposoban mornar kao što sam utvrdio da ste loš borac. Vidite, moji bedni zemljaci u njihovim malim ribarskim čamcima plove s ostrva na ostrvo po svakom vremenu, pa čak i noću ako baš hoćete da znate. - Ribarski čamac nije isto što i brod, gospodine reče kapetan. - On ne gazi tako duboko. - Pa dobro, onda hajdmo u Glazgov, ako hoćete! reče Alen. - Bar će nam se pružiti prilika da vam se smejemo. - Nije mi do smeha - reče kapetan. - Ali sve će to stajati novaca, gospodine. - Dobro, gospodine - odgovori Alen - nisam ja tako nepouzdan. Trideset gvineja ako me iskrcate na obalu, a šezdeset ako me odvedete do Zaliva Lini. - Ali vidite, gospodine, sada smo udaljeni svega nekoliko časova plovidbe od Ardnamurhana - reče Hosizn. - Dajte mi šezdeset pa ću vas odvesti onamo. - A ja bi trebalo da nosim cokule i da se izlažem opasnosti od crvenomundiraša da bih vas zadovoljio? uzviknu Alen. - Ne, gospodine; ako hoćete šezdeset gvineja, zaradite ih i odnesite me u moju zemlju. - To znači izložiti brod opasnosti, gospodine - reče kapetan, a i vaše živote zajedno s njim.
- Uzmite ih ili ih nećete ni imati - reče Alen. - Da li biste vi uopšte mogli upravljati brodom? upita kapetan, mršteći se. - Pa, to je pitanje - odgovori Alen. - Ja sam više borac, kao što ste se i sami uverili, no mornar. Ali sam se vrlo često ukrcavao i iskrcavao na ovoj obali, te bi trebalo da je donekle poznajem. Kapetan zatrese glavom, još uvek namršten: - Da sam izgubio manje novaca za vreme ove nesrećne plovidbe - reče - više bih voleo, gospodine, da vas vidim sa omčom oko vrata no da izložim opasnosti svoj brod. Ali neka bude kako vi želite. Čim nas zahvati povoljan vetar, a on već dolazi, ako se ne varam, latiću se posla. Ali, ima još nešto. Mogli bismo sresti neki ratni brod koji bi nam mogao prići i napasti nas, gospodine, i to bez ikakve moje krivice Oni imaju uz ovu obalu mnogo krstarica, vi znate zbog koga. Za slučaj da se to dogodi, gospodine, mogli biste sada dati novac. - Kapetane - reče Alen - vaša je stvar da se date u bekstvo čim ugledate zastavu na nekom brodu. A sada pošto sam čuo da vam je na pramcu ponestalo rakije, nudim vam zamenu: bocu rakije za dve kante vode. To beše posledlja tačka ugovora, koju obe strane tačno izvršiše, tako da smo najzad Alen i ja mogli oprati kabinu i osloboditi se sećanja na one koje smo pobili, a kapetan i gospodin Rijek bili zadovoljni na svoj način, što znači u piću.
XII SAZNAJEM ZA CRVENU LISICU
Pre no što završismo čišćenje kabine, dunu povetarac sa severoistoka, te rastera kišu i donese sunce. Ovde moram nešto objasniti, a čitalac bi dobro učinno da pogleda na kartu. Onoga dana kada se spustila magla i kada smo potopili Alenov bord, prolazili smo kroz Mali Minč. U zoru, posle borbe, plovili smo sa spuštenim jedrima, istočno od ostrva Kana ili izmeću ovog ostrva i ostrva Eriske, koji pripadaju nizu drugih ostrva. Odatle do zaliva Lini, najkraći put vodio je kroz Malski moreuz. Ali kapetan nije imao kartu; plašio se da svoj brod uvuče tako duboko meću ostrva; a pošto nas je vetar dobro služio, više je voleo da krene zapadno od Tajrsa i da izbije ispod južne obale velikog ostrva Mala. Celoga dana povetarac je duvao u istom pravcu i činilo se da je sve više uzimao maha no što je slabio; a posle podne počeše da se valjaju talasi sa spoljnih Hebridskih ostrva. Da bismo obišli unutrašnja ostrva, put nas je vodio ka jugozapadu, tako da su nam u početku talasi udarali o bok, te smo se mnogo ljuljali. Ali pošto je pala noć, kada smo prošli Tajri i zaplovili više ka istoku, talasi su zapljuskivali pravo u krmu. Međutim, toga jutra, pre no što se talasi podigoše, bilo je veoma prijatno; plovili smo pod blistavim suncem meću stenovitim ostrvima. Alen i ja smo sedeli u kabini na krmi, kraj širom otvorenih vrata, budući da je vetar duvao pravo u krmu, i popušili lulu-dve kapetanovog najboljeg duvana. Za to vreme ispričali smo jedno drugom svoju životnu povest, što je bilo za mene utoliko važnije jer sam saznao ponešto o tom divljem brdovitom kraju Škotske gde je uskoro trebalo da se iskrcam. U te
dane neposredno po velikoj buni, čoveku je bilo korisno da zna šta nam valja činiti pre no što se uputi u vres. Dadoh primer, ispričavši mu svoju nesreću čiju istoriju on sasluša sa prijateljskom naklonošću. Jedino kad spomenuh svog dobrog prijatelja, paroha gospodina Kembla, Alen se razgnevi i poče vikati da mrzi sve one koji nose to ime. - Ali zašto - primetih - ta to je čovek kome biste s ponosom mogli dati ruku. - Ne znam šta bih mogao dati jednom Kemblu - reče on - sem olovnog metka. Gonio bih sve koji nose to ime kao tetrebe I da sam na samrti, dopuzao bih se na kolennma do prozora svoje sobe da pucam na jednog od njih. - Ali, Alene - uzvnknuh - šta imate protiv Kemblovih? - Pa - reče - ti vrlo dobro znaš da sam ja Stjuart iz Apina, a Kemblovi su dugo kinjili i upropašćivali ljude moga imena; da, čak su nam i zemlju oduzimaln na prevaru - ali nikad sa mačem u ruci! - uzviknu glasno, i na te reči udari pesnicom o sto. Ali ja ne obratih mnogo pažnje na to, jer sam znao da tako obično govore pobeđeni. - Ima tu i još koječega - nastavi - i sve je to jedna te ista priča: lažne reči, lažne hartnje, smicalice dostojne jednog torbara, i sve to uvijeno u zakonsku formu tako da čoveka još više ljuti. - Teško bih mogao poverovati da biste vi koji tako rasipate svoju dugmad - rekoh - mogli biti dobar sudija u celoj toj stvari. - Ah! - reče on, nasmešivši se ponovo - nasledio sam tu rasipnost od istog čoveka od koga i dugmad; a to beše moj jadni otac, Danken Stjuart, bog da mu dušu prosti! Bio je najlepši čovek svoga plemena, i najbolji mačevalac u brdima Škotske, Dejvide, a to znači isto kao kad bih ti rekao i na celom svetu. Ja to dobro znam, jer
me je on naučio mačevanju. Bio je u Crnoj straži 7 , odmah čim je uspostavljena i kao i ostali plemići-vojnici, imao posilnog koji ga je pratio i nosio mu pušku za vreme marša. E pa, izgleda da je kralj želeo da vidi mačevalačku veštinu brđana, te su moj otac i još trojica bili odabrani i poslati u London da mu je prikažu u najsjajnijem obliku. Tako oni odoše u dvor, te su onde pokazivali veštinu mačevanja čitava dva sata pred kraljem Cordžom i kraljicom Karolinom, krvnikom Kamberlendom 8 i pred mnogim drugima čijih se imena ne sećam. A kad su bili gotovi, kralj, mada beše samo običan uzurpator prestola, obrati im se lepim rečima i dade u ruku svakom od njih po tri gvineja. Pri izlasku iz dvora, trebalo je da proću kraj vratareve kućice; tada mom ocu pade na um da bi bilo u redu, budući da je on verovatno prvi škotski plemić-vojnik koji prolazi kroz ovu kapiju, da siromašnom vrataru na dostojan način prikaže ko su oni. Tako on spusti kraljeve tri gvineje čoveku u ruku, kao da mu to beše običaj; trojica koja su išli za njim učiniše to isto; i tako se nađoše na ulici ne zaradivši svojim trudom ni penija. Neki govore da je on bio prvi koji je nagradio kraljevog vratara, dok neki tvrde da je to bio neko drugi; ali, istina, prvi je to bio Danken Stjuart što sam spreman uvek da dokažem, bilo mačem ili pištoljem. Eto to je bio moj otac, neka mu je laka zemlja! - Mislim da to nije bio čovek koji bi vam ostavio bogatstvo - rekoh.
Crna straža je bio čuveni četrdeset drugi odred, ili „Kraljevski brđani“. Ime su dobili po tome što su nosili veoma tamne karirane suknjice. 8 Крвник Камберленд, војвода од Камберленда, трећи син краља Џорџа II и краљице Каролине. Био је заповедник краљевих трупа против јакобита, те је тада добио надимак „Крвник" због немилосрдне строгости којом су његови људи поступали са бегунцима из брдских крајева Шкотске. 7
- Tako je - odgovori Alen. - Ostavio mi je pantalone da se obučem i još neke sitnice. I zato sam se javio u vojsku, što je smetalo mom dobrom glasu i u najboljim vremenima, a biće velika nevolja za mene ako dopadnem šaka ljudima u crvenim mundirima. - Šta - uzviknuh - zar ste bili u engleskoj vojsci? - Bio sam - odgovori Alen. - Ali sam dezertirao kod Prestn Pensa, i to mi je izvesna uteha. Teško da sam mogao deliti njegovo mišljenje, pošto sam bekstvo iz vojske sa gledišta časti smatrao neoprostivim. Iako sam bio tako mlad, bio sam dovoljno pametan da ne kažem ono što mislim. - Bože, bože rekoh - pa to se kažnjava smrću. - Da - odgovori on - ako me uhvate, imaće prema meni malo sažaljenja, ali zato i dug konopac! Ali u džepu ja nosim malog kralja Francuske, koji mi može biti i nekakva zaštiga. - Veoma sumnjam u to - rekoh. - Pa i ja sumnjam - odgovori Alen suvo. - Ali, pobogu, čoveče - uzviknuh - vi koji ste osućeni za pobunu, dezerter i čovek francuskog kralja, šta vas vuče natrag u ovu zemlju? Pa to znači prkositi proviđenju. - Eh! - uzviknu Alen - ta ja se od četrdeset šeste vraćam svake godine! - A šta vas na to navodi, čoveče? - upitah. - Eto tako, žudim za svojim prijateljima i rodnim krajem - odgovori. - Francuska je bez sumnje lepa zemlja, ali ja čeznem za vresom i jelenima. A zatim imam i neke poslove da posvršavam. U isto vreme nađem ponekog mladića koji bi bio rad da služi francuskom kralju; regrute, kao šo vidiš; pa i tu padne pokoja para. Ali glavno je da obavim posao za moga starešinu Ardšila. - Mislio sam da vam se starešina zove Apin primetih. - Tako je, ali Ardšil je starešina plemena - odgovori, čime mi cela stvar ne postade ništa jasnija. - Vidiš,
Dejvide, on koji je celog svog života bio tako velik čovek, koji ima plemenite krvi i nosi kraljevsko ime, sada je doveden dotle da živi u jednoj francuskoj varoši kao siromašan, nepoznat čovek. Toga čoveka, čiji bi zvižduk dozvao četiri stotine mačeva, video sam svojim očima kako kupuje maslac na pijaci i kako ga nosi kući u listu od kelja. Nije to samo bol već i poniženje za sve nas iz porodice i plemena. A osm toga, tu je i omladina, deca i nada Apina, koje valja naučiti pismu i rukovanju mačem u toj dalekoj zemlji. Sem toga apinski zakupci moraju da plaćaju zakupninu kralju Džordžu; ali srca su im postojana, te su oni verni svome starešini; i, pokatkad iz ljubavi, a pokašto i silom, a možda i uz pretlju, bedni narod sakupi i drugu zakupninu za Ardšila. E, Dejvide, ja sam čovek koji mu nosi tu zakupninu! - I on se lupi po pojasu oko tela, tako da gvine]e zazvečaše. - Zar plaćaju obe? - uzviknuh. - Da, Dejvide, obe - odgovori on. - Šta! Zar dve zakupnine? - ponovih. - Tako je, Dejvide - odgovori. - Ispričao sam sasvim drugu priču onom kapetanu; ali ovo je sušta istina. I čudim se kako se mogu lako na to prisiliti. Ali to je delo mog dobrog rođaka i prijatelja moga oca, Džemsa od Glensa, Džemsa Stjuarta, Ardšilova polubrata. On prikuplja novac i o svemu se brine. Tada sam prvi put čuo za ime Džemsa Stjuarta, koji je kasnije, u vreme kada je obešen bio tako slavan. Ali u ovom trenutku malo sam pažnje obratio na to, jer su mi sve misli bile poklonjene plemenitosti tih siromašnih škotskih brđana. - To se zove uzvišenost - uzviknuh. - Ja sam vigovac, ili tako nešto, ali to moram nazvati uzvišenim. - Da - reče on - ti si vigovac, ali si džentlmen i zato si takav. Ali da si jedan od one proklege loze Kemblovih, zubi bi ti škripali na tu priču. Da si samo Crvena Lisica ... - Na to ime, vilice mu se stegoše i on prestade da govori. Video sam mnoga natmurena lica. ali nikad
natmurenije od Alenovog kada je izgovorio to ime Crvena Lisica. - Pa ko je to Crvena Lisica? - upitah, uplašen, ali još uvek radoznao. - Ko je? - uzviknu Alen. - Dobro, reći ću ti. Kada su plemena bila potučena kod Kalodna 9, i naša stvar propala, a konji upadajući do gležnjeva pojurili u krvi najboljih severnjaka, Ardšil je morao da pobegne kao kakav bedni jelen u planine, zajedno sa svojom ženom i decom. Mnogo smo muke imali pre no što smo uspeli da ga otpremimo; ali dok je još bio skriven u vresu, engleske hulje, pošto se nisu mogle dokopati njegovog života, udariše na njegova prava. Oteše mu vlast, oduzeše mu posede, iščupaše oružje iz ruku njegovih saplemenika koji su ga nosili trideset vekova; da, oderaše im čak i odelo sa njihovih leđa, tako da je sada prestup nositi brđanske ogrtače, a čovek može biti bačen u tamnncu samo zato što su mu noge obavijene škotskom suknjicom. Samo jedno nisu mogli ubiti. To je ljubav saplemenika prema njihovom starešini. Ove gvineje su dokaz toga. A sada, nailazi jedan čovek, jedan Kembl, riđokosi Kolin od Glenura .. . - Je li to njega zovete Crvenom Lisicom? - upitah. - Da mi je samo dočepati se njenog repa! - povika Alen besno. - Da, to je taj čovek. On dolazi ovamo, ima pismeno ovlašćenje od kralja Džordža da je takozvani kraljev zastupnik u zemlji apinskoj. S početka je bio skroman i uspeo da pridobije Šimusa, a to je Džems od Glensa, zastupnik moga starešine. Ali malo-pomalo, dođe mu do ušiju ono što sam ti maločas ispričao: kako se siromašni seljaci Apina, farmeri, mali zemljoradnici i napoličari lišavaju čak i svojih kaputa da bi sakupili drugu zakupninu i poslali je preko mora Ardšilu i
Калодн - место где је априла 1746. војвода од Камберленда однео потнуну победу над снагама принца Чарлса Едварда. 9
njegovoj jadnoj deci. Kako si ti to nazvao kad sam ti o tome pričao? - Nazvao sam to uzvišennm, Alene - odgovorih. - O, i to ti koji si jedva nešto bolji od običnog vigovca! - uzviknu Alen. - Ali kad je Kolin Roj za to saznao, crna Kemblova krv poče kipteti u njemu. Sedeo je za stolom uz vino i škrgutao zubima. Šta! Zar da jedan Stjuart dobije zalogaj hleba a da on nije kadar da to spreči? O! Crvena Lisico, ako te ikad moja puška nađe, neka ti bog bude milostiv! - Alen zastade da bi se smirio. - Pa, Dejvide, znaš li šta on radi? Objavljuje da se sve farme izdaju pod zakup. A u svom poganom srcu misli: dobiću ubrzo druge zakupce koji će dati više od tih Stjuarta, Mekolsa i Mekrobsa - to su imena moga plemena, Dejvide - a tada će, misli on dalje, Arlšil biti prinuđen da, s kapom u ruci, prosi po francuskim drumovima. - Dobro - rekoh - pa šta se dalje desilo? Alen ostavi lulu, koja mu se već odavno ugasila, i stavi obe ruke na kolena. - E - nastavi - to nikad ne bi pogodio! Jer ti isti Stjuarti, Mekolsi i Mekrobsi koji su imali da plaćaju dve zakupnine, jednu kralju Džordžu iznuđenu silom, a drugu Ardšilu po svojoj urođenoj dobroti, ponudiše mu bolju cenu no bilo koji Kembl širom Škotske; slao je ljude daleko da ih traže čak do obala Klajda i do edinburškog krsta, tražio ih je, mamio, preklinjao da dođu onde gde živi ma i jedan Stjuart, kako bi skapao od gladi, a riđe pseto kembelsko bilo zasićeno. - Odista, Alene - rekoh - to je neobična, ali i lepa priča. I mada sam vigovac, milo mi je što je taj čovek bio pobeđen. - On pobeđen? - ponovi Alen. - Vidi se da malo znaš o Kemblovima a još manje o Crvenoj Lisici. On pobeđen? Nikako, niti će biti sve dok mu krv ne poteče niz naša brda. Ali ako ikada dođe dan, Dejvide, da u dokolici
krenem u lov, neće biti u celoj Škotskoj vresa dovoljno visokog, da ga skrije od moje osvete! - Alene, čoveče - rekoh - nisi dovoljno mudar, a još manje dobar hrišćanpn kad izbacuješ toliko srditih reči. One neće naneti zla čoveku koga nazivaš Crvenom Lisicom, a tebi pak neće doneti ničeg dobrog. Nego, ispričaj mi jednostavno celu tu stvar. Šta je dalje učinio? - To si vrlo dobro primetio, Dejvide - reče Alen Prava je istnna da mu reči više neće naneti zlo a to je utoliko žalosnije! Osim onog što si rekao o hrišćanima, o čemu ja imam sasvnm drugo mišljenje, jer inače ne bih bio hrišćanin, uglavnom se slažem s tobom. - Bilo ovako ili onako - rekoh ja - uglavnom poznato je da hrnšćanstvo zabranjuje osvetu. - Da - reče on - vidi se da te je vaspitao jedan Kembel! Za njih i njima slične, svet bi bio bolji kada ne bi bilo mladih ljudi s puškom iza žbuna vresa! Ali to nema veze sa ovom pričom. Evo, dakle, šta je uradio! . . . - No - rekoh - pređi već jednom na stvar. - Pa dobro, Dejvide - nastavi - budući da nije mogao da se oslobodi poštennh seljaka na pošten način, zakleo se la će ih se oslobodnti prevarom. Ardšilj je imao da skapa od gladi: to mu je bio cilj. A pošgo one koji su ga hranili u izgnanstvu nije mogao ni na koji način kupiti, on će ih isterati pa ma to i ne bilo pravo. Zbog toga je poslao po advokate i dokumenta i po crvenomundiraše da mu budu za leđima. A dobrodušni narod ovoga kraja moraće da skupi svoje stvari i pođe u svet, sin da krene iz očinskog doma, da napusti mesto gde je othranjen i vaspitan i gde se kao dete igrao. A ko je imao da dođe na njihovo mesto? Bosonogi prosjaci! Kralj Džordž neka samo zvižduće zbog svoje zakupnine! Može on proći i sa manje: neka svoj maslac maže tanje - šta se to Crvenog Kolina tiče? Ako može da pogodi Ardšila, želja mu je ispunjena; ako uspe da se dočepa mesa sa stola moga starešpne, i ono malo igračaka iz ruku njegove dece otići će kući u Glenur pevajući.
- Pustite me da nešto kažem - rekoh. - Budite sigurni da je vlada, ako uzmu manju zakupninu, u to umešala svoje prste. Nije to njegovom, Kemblovom krivicom, čoveče - takva je naređenja dobio. Da sutra ubijete tog Kolnna, šta ćete time popraviti. - Na njegovo mesto dojahaće neko drugn što brže može. - Dobar si momak u borbi - reče Alen; - ali, čoveče, imaš vigovske krvn u sebi! Rekao je ovo dosta blago, ali pod njegovim prezirom krilo se toliko gneva da sam smatrao da je mudro govoriti o nečem drugom. Izrazih svoje čuđenje kako čovek u njegovom polažaju može da dolazi u škotska brda i iz njih odlazi a da ga ne uhapse, kad su ona načičkana vojnicnma, pod sgražom, kao grad za vreme opsade. - To je lakše no šgo bi se moglo pomisliti - odgovorn Alen. - Pusti obronci - zar ne? - isto su što i drum; ako je stražar na jednom mestu, ti poćeš drugpm putem. A zatim vres je od velike pomoći. A na sve strane susrećeš se sa prijateljskim kućama, prijateljskim stajama n plastovima sena. Sem toga, kada se govori o zemlji načičkanoj vojnicima, to je u svakom slučaju samo uzrečica. Jer, jedan vojnik zauzima samo onočiko mesta koliki mu je đon na čizmi. Pecao sam na reci, dok je stražar bio na drugoj strani strme obale, i ulovno divnu pastrmku; a sedeo sam i u žbunu vresa na svega šest stopa od drugog i naučio jednu odista lepu pesmicu koju je on zviždukao. Ovako! - reče i poče da mi zvižduće ariju. - A sem toga - nastavi -sada nije tako teško kao što je bilo četrdeset i šeste. Brda su sada, kao što to oni kažu, umirena. Nije nikakvo čudo, kada od Kentajra do rta Roga nije ostavljena nijedna puška, nijedan mač, sem onoga što su obazrivi ljudi sakrili u svojpm trščanim krovovima. Ali jedino što bih želeo da znam, Dejvide, to je dokle će to tako? Ne dugo, pomislio bi ti, sa ljudima kao što su Ardšil u izgnanstvu i Crvenom Lisicom, koji sedi, pije vino i ugnjetava sirotinju kod kuće. Međutim,
veoma je tugaljivo unapred reći šta će narod sve podneti a šta neće. Ili, zar će Crveni Kolin jahati svog konja po celom mom jadnom Apinu a da se ne nađe jedno zgodno momče koje bi mu sručilo kuršum u telo? Na to se Alen zamisli, i ostade tako sedeći veoma dugo, vrlo tužan i tih. Dodaću ovde sve što znam o svom prijatelju: bio je obdaren za muziku uopšte ali je naročito lepo svirao u gajde; bio je dobro poznat pesnik na svom jeziku; pročitao je prilično knjiga na francuskom i engleskom; bio je odličan strelac, dobar pecač i izvanredan mačevalac, i to sa kratkim mačem kao i sa sopstvenim mačem. Što se tiče njegovih mana, bile su mu ispisane na licu i ja ih sada sve znam. Ali najgoru od svih, onu detinjastu sklonost da se lako vređa i zameće kavgu, otklanjao bi gotovo uvek kad sam ja bio u pitanju, sećajući se naše borbe u kabini na krmi. Da li stoga što sam se ja dobro držao ili što sam bio svedok njegovog, još mnogo većeg junaštva, ne bih umeo reći. Jer, mada je mnogo voleo hrabrost drugih, ipak se najviše divio hrabrosti Alena Breka.
XII PROPAST BRODA
Bilo je već kasno u noći, i bilo je tamno kao što je i inače u to loba godine, a što značn da je bilo još prilično svetlo, kad Hosizn promoli glavu kroz vrata kabine. - Izvinte sada - reče - da vidite da li možete upravljati brodom - Nije li to možla neka vaša podvala? - upita Alen. - Zar izglelam kao la hoću da podvaljujem? uzviknu kapetan. - Imam da mislim na druge stvari, brod mi se nalazi u opasnosti! Po zabrinutom izgledu njegova lica, a naročito, po oštrom glasu dok je govorio o briku, beše nam obojici jasno da je mislio sasvim ozbiljno; tako smo Alen i ja, ne plašeći se mnogo izdaje, izišli na palubu. Nebo je bilo vedro; duvao je jak vetar i bilo je veoma hladno; još su se nazirali ostaci dnevne svetlosti, a mesec gogovo pun, jasno je sijao. Brod je plovio uz vetar da bi zaobišao severozapadni vrh ostrva Mala, čiji su brežuljci, a iznad svih Ben Mor sa pramičkom magle na vrhu, ležali s leve strane broda. Mada „Kavinant" nije imao povoljan vetar za plovidbu, sekao je talase velikom brzinom, posrćući i ljuljajući se, gonjen valovima sa zapada. Najzad, nije to bila baš tako loša noć za plovidbu, te počeh da se čudim šta je to moglo tako ozbiljno da zabrine kapetana, kad se brod iznenada diže na vrh jednog ogromnog vala, a kapetan pokaza rukom i viknu nam da pogledamo. U daljini, na strani broda zaklonjenoj od vetra, iz mora obasjanog mesečinom, izdiže se nešto slično vodoskoku i odmah potom začusmo neku pritajenu huku. - Šta velite na to? - upita kapetan sumorno.
- More se razbija o greben - reče Alen. - I sad, kad znate gde je, šta biste hteli bolje? - Da, olgovori Hosnzn - kad bi to bio jedini. I odnsta, još dok je govorno, pojavi se i drugi vodoskok nešto dalje ka jugu. - Eto! - reče Hosizn - Vidite i sami. Da sam znao za te grebene, da sam imao kartu, ili, da je bar Šaun bio pošteđen, ne samo šezdeset gvineja, nego čak ni šest stotina ne bi me navelo da izložnm opasnosti svoj brod izmeću ovog stenja! A vi, gospodine, koji treba da nam pokazujete pravac, zar nemate ništa da kažete? - Mislim - reče Alen - da su to stene koje zovu Toranskim. - Ima li ih mnogo? - upnta kapetan. - Istinu da kažem, gospodine, ja nisam pilot - reče Alen - ali ako se dobro sećam, prostiru se na desetak milja. Gospodip Rijek i kapetan se pogledaše. - Pretpostavljam da postoji nekn prolaz izmeću njih? - reče kapetan. - Bez sumnje - odgovori Alen - ali gde? Čini mi se, da se prisećam, da je čistije bliže kopnu. - Zar? - reče Hosnzn. - Moraćemo ploviti još više uz vetar gospodine Rijek; moraćemo se približnti rtu Mala što je više mogućno, gospodine; i tada će nas kopno štititi od vetra, a stene nam biti s boka. Plovićemo sada tako, što ne znači da se nećemo i razbiti o njih. Na to izdade zapovesti krmanošu i posla Rijeka u koš na vrhu prednjeg jarbola. Na palubi je bilo svega pet ljudi, računajući i oficire, oni su u to vreme bili jedini sposobni, ili bar sposobni i voljni, za posao. Kao što sam već rekao, gospodinu Rijeku pade u deo da se popne na jarbol, gde je sedeo izviđajući i prenoseći na palubu vesti o onome što je video. - More je prema jugu tamno! - uzviknu, a potom, malo posle: - Čini se da je mnogo svetlije prema obali!
- Pa, gospodine - reče Hosizn - isprobaćemo put koji ste nam predložili. Ali mislim da bi to bilo isto što i poveriti se slepom sviraču. Neka bog da da ste u pravu. - Daj bože da jesam! - reče mi Alen. - Ali gde ono ja to bejah čuo? Dobro, dobro, biće onako kako mora biti. Što smo se više približavali kopnu, stene su sve više iskrsavale ovde-onde, na samom našem putu; gospodin Rijek bi nam s vremena na vreme dovikivao da menjamo pravac. Ponekad, doista, nimalo preuranjeno; jedna stena pojavi se tako blizu broda, sa strane izložene vetru, da se talas razbi o nju, a laka pena zapljusnu palubu i pokvasi nas kao kiša. Svetla noć pokaza nam ove opasnosti tako jasno kao da je dan, što nas možla još više uznemiri. Ona pokaza takođe i kapetanovo lice, dok je stajao kraj krmanoša, premeštajući se s noge na nogu, duvajući pri tom ponekad u ruke, ali stalno osluškujući i posmatrajući, postojan kao čelik. Ni on a ni gospodin Rijek nisu se pokazali kao dobri borci, ali primetih da su obojica vrlo hrabri u svom poslu, te sam im se tim više divio jer sam video da je i Alen bio veoma bled. - Avaj. Dejvide! - reče on - ovakvu smrt nisam zamišljao. - Šta, Alene! - uzviknuh - niste se valjda uplašili? - Nisam - odgovori on vlažeći usne - ali priznaćeš i sam da je ovo leden završetak. Skrećući čas na jednu čas na drugu stranu, ali držeći se još uvek vetra i obale, već smo zaobišli Jonu i krenuli duž Mala. Strujanje nadomak kopna bilo je tako snažno da je obrnulo brod. Dvojica mornara bili su postavljeni na krmu, a i sam Hosizn bi dolazio pokatkad da im pomaže; bilo je neobično videti tri snažna čoveka kako se svom težinom bacaju na kormilo, i kako se kormilo bori protiv njih i odbacuje ih unazad kao da je živ stvor. To bi bilo mnogo opasnije da more nije bilo izvesno vreme bez ikakvih prepreka. Sem toga, gospodnn Rijek javi s vrha da vidi prsd sobom slobodan prolaz.
- Bili ste u pravu - reče Hosizn Alenu. - Spasli ste brod, gospodine; setiću se toga kada budemo prečišćavali račune. - Ja verujem ne samo da je mislio ono što je govorio, već da bi to i učinio; tako je uzvišeno mesto zauzimao „Kavinant" u njegovim osećanjima. Ali to su samo pretpostavke, jer su stvari krenule drugim pravcem no što je on to predviđao. - Skrenite za jedan stepen - povika gospodin Rijek. - Stena sa strane vegra! U istom trenutku struja zahvatn brik, te jedrima oduze vetar, koji obrnu brod kao čigru, i u sledećem trenutku baci ga o stenu takvom žestinom da svi popadasmo na palubu, a gospodin Rijek umalo što se ne sruči sa svoga mesta na jarbolu. Začas se digoh. Sgena na koju smo naleteli, bila je odmah ispod jutozapadnog rta Mala, kraj malog ostrva, zvanog Ired, koje je ležalo nisko i mračno, s leve strane broda. Čas bi nas talasi prelivali, a čas bacali nesrećni brik o stenu, tako da smo čuli kako se lomi na parčad; od silne buke jedara, fijukanja vetra, prskanja morske pene pod mesečinom i opasnosti koja nam je pretila čini mi se da mi se glava zanela, jer sam jedva mogao shvatiti ono šgo sam video. Ubrzo spazih gospodnna Rijeka i mornare kako nešto rade oko čamca, i još uvek omamljen, potrčah k njima da im pomognem; i čim sam se latio posla, glava mi se ponovo razbistri. To nije bio nimalo lak zadatak, jer je čamac bio nasred broda i prepun raznovrsne opreme, a naleti velikih talasa neprestano su nas primoravali da prestajemo s poslom i da se pridržavamo; ali svi smo radili kao konji doklegod smo mogli. U međuvremenu, ranjenici koji su se mogli kretati popeše se s mukom iz prednje kabine i počeše da nam pomažu; ostali su ležali bespomoćni na svojim posteljama, parajući mi srce svojim jaucima i preklinjanjem da ih spasemo.
Kapetan u svemu ovome nije učestvovao. Izgledalo je kao da je poremetio umom. Stajao je, držeći se za užad, govorio sam za sebe i jaukao naglas kad god bi brod udario o stenu. Njegov brik bio mu je što i žena i dete; gledao je iz dana u dan kako rđavo postupaju sa jadnim Rensomom ali kad je došao red na brik, činilo se da podnosi muke zajedno s njim. Za sve to vreme dok smo radili oko čamca, sećam se još samo jedne stvari: pitao sam Alena, glelajući na obalu, kakav je to predeo; on mi je odgovorio da je to za njega najgori kraj, pošto ta zemlja pripada Kemblovima. Postavili smo jednog od ranjenika da motri na talase i da nam javlja opasnost. Tek što smo pripremili čamac da ga spustimo u more, taj čovek viknu piskavim glasom: - Za ime boga, držite se! - Po njegovom glasu znali smo da je u pitanju nešto sasvim neobično: i odista, zapljusnu nas tako ogroman talas da izdiže brik i obori ga na bok. Da li je uzvik došao suviše kasno ili sam se slabo držao, ne znam; ali pri iznenadnom prevrtanju lađe, bio sam odbačen pravo preko ograde u more. Potonuh i dobro se napih morske vode, zatim izronih da bih ugledao tračak meseca, pa opet potonuh. Kažu da kad čovek treći put potone, onda se i udavi. Ako je tako, ja nisam kao drugi ljudi, i ne bih želeo da opišem koliko sam puta tonuo niti koliko puta isplivao. Za sve to vreme, more me je bacalo, udaralo i gušilo i na mahove gutalo, tako da je moja pažnja bila time toliko zaokupljena da nisam osećao ni žaljenje ni strah. Na to primetih da se držim za neku motku, što mi je bilo od pomoći. A tada se odjednom nađoh u mirnoj vodi, te počeh da dolazim k sebi. Motka za koju sam se držao beše rezervna katarka. i bejah zaprepašćen kad spazih koliko sam se udaljio od brika. Počeh da dozivam one s broda, ali beše jasno da je bio odviše daleko da bi me mogli čuti. Brod se još uvek
držao; ali nisam mogao videti, da li su uspeli ili nisu da spuste čamac, pošto sam bio suviše daleko i nisko. Dok sam vikao prema brodu, spazih između nas jedan vodeni pojas gde nije bilo velikih talasa, ali koji beše sav beo od kiptećeg mora i koji se beše nakostrešio na mesečini, sav u kolutima i mehurićima. Čas bi ceo pojas zaokrenuo na jednu stranu kao rep kakve žive zmije a čas bi za tren oka nestao da bi ponovo počeo da ključa. Šta je to moglo biti, nisam imao ni pojma, a to me je još više plašilo; ali sada znam da su to morala biti snažna morska sgrujanja koja su me tako hitro ponela i svirepo bacala tamo-amo, i najzad, kao da su me, umorivši se od te igre, izbacila, zajedno sa rezervnim jarbolom, bliže kopnu. Sada sam ležao potpuno smiren. i počeh da osećam da čovek može umreti i od hladnoće kao što se može i udaviti. Obale Ireda behu sasvim blizu; mogao sam na mesečnnn videti žbunje vresa sitno kao tačkice i svetlucanje minerala na stenama. - Pa - pomislih u sebi - bilo bi zbilja čudo kad ne bnh mogao stići donde! Nisam bio vičan plivanju, jer je Esen, u našem susedstvu, mala reka; ali kada sam se obema rukama čvrsto uhvatio za jarbol i počeo udarati nogama, ubrzo videh da se krećem. Beše to težak posao i neverovatno spor; ali posle jednog sata udaranja i pljuskanja, dospeh prilično duboko izmeću dva isturena rta jednog peskovitog zaliva, okruženog niskim brežuljcima. More je ovde bilo potpuno mirno; nije se čulo nikakvo udaranje talasa o obalu; mesec je sijao jasno i ja pomislih da još nikada nisam vndeo tako usamljeno i turobno mesto. Ali to beše kopno, i kada je već bilo tako plitko da sam mogao ostavnti jarbol i otićn do obale, ne bih znao reći da li sam tada bio više umoran ili zahvalan. Bio sam svakako i jedno p drugo: umoran kao nikada ranije; i zahvalan bogu što, verujem, da sam često bio, ali nikad sa više razloga.
XIV OSTRVCE
Sa stupanjem na obalu poče kajžalosniji deo mojih doživljaja. Bilo je pola časa posle ponoći, i mada je vetar bio na kopnu slabiji, noć je bila hladna. Nisam smeo da sednem, jer sam mislio da ću se smrznuti, već sam skinuo cipele i počeo se šetati gore-dole, bos, po pesku, udarajući se u grudi. potpuno iscrpen. Nigde nije bilo ni glasa od ljudi niti stoke; ne zakukurika nijedan petao, mala je to već morao biti čas prvog buđenja; jedino se negde iz daljine čulo zapljuskivanje talasa o obalu, i to me podseti na moja stradanja i na stradanja moga prijatelja. Šetnja kraj mora, u to doba noći i po tom mestu tako pustom i usamljenom, zadavala mi je strah. Čim je zora počela da sviće, obuh cipele i počeh se penjati uz breg - najmučniji uspon koji sam ikad preduzeo - propadajući celo vreme izmeću velikih blokova granita ili skačući s jednog na drugi. Kada sam stigao na vrh, dan je bio potpuno svanuo. Nigde ne beše ni traga brodu, koji se svakako izdigao sa stene i potonuo. Ni čamac se nigde nije mogao videti. Nije bilo nijednog jedra na pučini; a na kopnu, dokle god mi je pogled dopirao, ne beše ni kuće niti čoveka. Plašio sam se da mislim o tome šta je snašlo moje saputnnke, a bojao sam se da i dalje gledam taj pusti predeo. Moje mokro odelo i umor, želudac koji je počeo da me muči od gladi, zadavali su mi i bez toga dovoljno brige. I tako krenuh ka istoku, južnom obalom, nadajući se da ću naći neku kuću gde bih se mogao ogrejati i možda saznati nešto o onima koje sam izgubio. A u
najgorem slučaju, mislio sam da će uskoro sunce granuti i osušiti mi odelo. Malo posle, ispreči mi se na putu neki zaliv ili rukavac, koji je, činilo mi se, zalazio prilično duboko u kopno; i pošto nisam imao nikakve mogućnosti da ga pređem, moradoh promeniti pravac i zaobići ga. Beše to još napornije hodanje; u stvari, ne samo Ired već i susedni deo Mala, koga zovu Rosom, samo je gomila granitnih stena sa vresom izmeću njih. Kad sam ga u početku pogledao, zaliv se počeo sužavati; ali sada, na moje iznenađenje, poče se ponovo širiti, nato se počešah po glavi, ali još uvek nisam shvatao pravu istinu, dok se najzad ne ispeh na jednu uzvišicu te mi u tren oka bi jasno da sam izbačen na jedno malo pusto ostrvo i da sam sa svih strana opkoljeen slanim morem Umesto da sunce grane i da me osuši, poče padat kiša i spusti se gusta magla, tako da mi je položaj bio veoma žalostan. Stajao sam na kiši, dršćući i pitajući se šta da činim, kad se dosetih da se zaliv možda može preći. Vragih se do najuže tačke i zagazih u vodu. Ali na tri jarde id obale upadoh u more preko glave; a što se o meni išta dalje čulo, imam da zahvalim pre božjoj milosti no svojoj razboritosti. Nisam se ništa više pokvasio, jer je to jedva bilo mogućno, ali mi je bilo mnogo hladnije zbog te nesreće, a pošto sam izgubio i poslednju nadu, postadoh još žalosniji. Tada se odjednom setih jarbola. Ono što me je prenelo kroz struju, svakako će mi poslužiti da prećem bez ikakve opasnosti taj mali, tihi rukavac Na to se hrabro uputih preko vrha ostrva da ga uzmem i prenesem nagrag. Beše to sve u svemu mučno pešačenje, i da me nije nada držala, morao bih klonuti i odustati od daljeg puta. Da li zbog slanog mora ili što me je počela hvatagi groznica, žeđ me je mučila, te sam morao i zastajati da bih pio vodu iz tresetnih barica.
Stigoh najzad do zaliva, više mrtav no živ; i na prvi pogled učini mi se da se jarbol nalazi nešto dublje no što sam ga ostavio. Zagazih i po treći put u more. Pesak je bio ravan i čvrst i postepeno se spuštao tako da sam mogao koračati, dok mi voda nije došla gotovo do vrata a talasići mi zapljuskivali lice. Ali na toj dubini noge mi počeše gubiti oslonac te se ne usudih da idem dalje. Za to vreme glelao sam jarbol kako se mirno ljulja na nekih dvadeset stopa dalje. Do tog poslednjeg razočaranja dobro sam se držao; ali posle ovoga iziđoh na obalu, bacih se na pesak i zaplakah. I sama pomisao na vreme koje sam proveo na ostrvcetu još uvek mi je tako strašna da preko toga moram preći u kratkim crtama. U svima knjigama, koje sam pročitao o brodolomcima, ovi su imali ili džepove pune raznoga alata, ili je s njima, kao namerno bio na obalu izbačen sanduk pun stvari. Moj slučaj je bio sasvim drukčiji. Sem novca i Alenovog srebrnog dugmeta nisam imao ništa u džepovima, a kako sam bio odrastao u unutrašnjosti zemlje, imao sam isto tako malo znanja kao i sredstava. Znao sam, doista, da su školjke dobre za jelo; a između stena na ostrvcetu našao sam mnogo školjki za jelo, koje sam u početku jedva mogao iščupati iz njihovih ležaja, jer nisam znao da je u tom poslu potrebna hitrina. Sem toga, bilo je tu još i onih malih školjki, mislim da ih Englezi zovu morskim zmijicama. Ove školjke bile su mi sva hrana, proždirao sam ih hladne i presne kao što sam ih našao: a bio sam tako gladan da su mi se u početku činile veoma ukusnim. Možda im je već prošla sezona, ili možda more oko mog ostrvceta nije valjalo, tek, čim pojedoh svoj prvi obrok, obuze me vrgoglavica i poče mi se gaditi, tako da sam jedno vreme ležao kao mrtav. Drugi pokušaj sa istom hranom, jer druge nisam imao, završio se bolje i okrepio me. Ali za sve vreme koje sam proveo na ostrvu nikad
nisam znao šta treba da očekujem posle jela; ponekad bi sve dobro prošlo a ponekad bi mi se strahovito smučilo, te nisam mogao da razaberem koja mi je vrsta školjki škodila. Preko celoga dana lila je kiša; celo ostrvo bilo je natopljeno vodom, nije se moglo naći nijedno suvo mesto; a kad legoh, te večeri, između dva velika kamena koja su se nada mnom sasgavljala kao kakav krov, noge mi behu u bari. Drugoga dana prešao sam celo ostrvo uzduž i popreko. Nijedan deo nije bio bolji od drugoga: svugde je bilo pusto i stenovito; nigde ne beše živog stvora sem divljih ptica, koje nisam imao čime da ubijem, i galebova koji su sletali na stene na obali u neverovatnom broju. Ali rukavac ili moreuz koji je odvajao ostrvce od kopna Rosa širio se na severu u zaliv, a zaliv se opet otvarao u moreuz Jone; u blizini tog mesga odabrah svoje prebivalište; i sama pomisao na tu reč - prebivalište - na ovakvom mestu, izazivala mi je suze. Imao sam dobre razloge za ovakav izbor. Na tom delu ostrva bila je jedna kolibica slična oboru za svinje, gde su ribari obično noćivali kada bi sa svojim poslom dolazili ovamo; ali njen tresetni krov ležao je unutra, potpuno srušen, tako da je koliba za mene bila neupotrebljiva i pružala mi je manje zaklona od mojih stena. A šgo je bilo još važnije, školjki, od kojih sam živeo, bilo je ovde u izobilju; kad bi nastupila oseka, mogao sam nakupntn odjednom čitavu gomilu: to je nesumnjivo bilo veoma ugodno. Međutim, druti razlog je bio mnogo ozbiljniji. Nikako se nisam mogao priviknuti na užasnu samoću ostrva, nego sam se još uvek obazirao na sve strane, kao čovek koga progone, izmeću straha i nade da ću možda spaziti neko ljudsko biće kako dolazi. Ta nešto više uzbrdo, iznad zaliva, mogao sam videti veliku staru crkvu i krovove kuća u Joni. A s druge sgrane, iznad ravnnce Rosa, video sam, jutrom i večerom, kako se dim diže uvis kao iz neke kuće u dolji.
Obično sam gledao taj dim kada sam bio mokar i kada mi je bilo hladno, a glava mi je tada bila gotovo pomućena od samoće, i mislio sam na ognjište i društvo dok me srce ne bi zabolelo. Bilo je isto tako i sa jonskim krovovima. Uopšte, ovaj pogled na ljudske domove i udoban život pojačavao je moje patnje, a ipak je podržavao u meni nadu i pomogao mi da jedem presne školjke, koje su mi ubrzo postale odvratne, i pri tom me je spasavao od onog užasa koji me je obuznmao kad god bih se našao potpuno sam sa mrtvim grebenima, divljim pticama, kišom i hladnim morem. Rekao sam već da mi je to održavalo nadu; i doista, činilo mi se nemogućnim da sam ostavljen da umrem na obalama svoje otadžbine i nadomak crkvenog tornja i dima iz ognjišta kuća. Ali prođe i drugi dan; i mada sam, dokle god je bilo svetlo, budno osmatrao ne bih li ugledao kako moreuzom nailazi kakav čamac ili neki čovek preko Rosa, ipak nije stigla nikakva pomoć. Još uvek je padala kiša, te pođoh da spavam, mokriji no ikad i sa jakom gušoboljom, ali možda pomalo i utešen, pošto sam poželeo laku noć svojim prvim susedima, stanovnicima Jone. Čarls Drugi je govorio da čovek može izdržati više dana napolju pod engleskim podnebljem nego pod bilo kojim drugim. Ovako nešto može reći samo jedan kralj koji ima svoj dvorac i koji može da promeni suhu odeću. A svakako je imao više sreće za vreme svog bekstva iz Vustera nego ja, na ovom nesrećnom ostrvu. Leto je bilo u punom jeku, i tek se trećeg dana, posle podne, razvedrilo. To je bio dan događaja. Ujutru videh jednog crvenog jelena, mužjaka, sa lepo razvijenim rogovima, kako stoji na kiši na vrhu ostrva; ali čim me je opazio kako ustajem ispod moje stene, pobegao je na drugu stranu. Pretpostavio sam da je svakako preplivao rukavac, mada nisam mogao shvatiti šta bi moglo nagnati jednog živog stvora da dođe na Ired.
Malo kasnije, dok sam skakutao tamo-amo tražeći moje školjke, trže me jedna gvineja koja pade na stenu ispred mene i odskoči u more. Kada su mi mornari vratili novac, ne samo da su zadržali oko trećinu cele svote, već su zadržali i kožni novčanik moga oca, tako da su mi otada zlatnici bili rasuti po džepu, koji se zatvarao dugmetom. Sad sam video da džep svakako ima rupu, te žurno zavukoh ruku u njega. Međutim, bilo je to isto kao da sam zaključao stajska vrata kad je konj već ukraden. Ostavno sam obalu u Kvinsferiju sa oko pedeset funti; sada sam našao svega dve gvineje i jedan srebrni šiling. Istina je da sam nešto kasnije podigao i treću gvineju koja je svetlucala u busenu trave. Tri funte i četiri šilinga engleskog novca bila je sva imovina jednog dečaka, zakonitog naslednika velikog imanja, koji je sada umirao od gladi na jednom ostrvcetu u najudaljenijem kraju divljih škotskih planina. Ovakav moj položaj još više me je obeshrabrivao, i doista, moje stanje trećeg jutra bilo je veoma žalosno. Odelo je počelo da mi se raspada, naročito su mi čarape bile sasvim poderane, tako da su mi listovi bili gotovo goli; ruke su mi se razmekšale usled neprekidnog kvašenja; guša me je jako bolela, snaga me počela napuštati, a stomak mi se prevrtao i na samu pomisao o užasnoj hrani koju sam bio osuđen da jedem, tako da je dovoljno bilo da je pogledam pa da mi gotovo pozli. Pa ipak, ono najgore još ne beše došlo. Na severozapadu Ireda uzdiže se prilično visok greben na koji sam se često penjao, jer mu je vrh zaravnjen i odatle se pruža pogled na ceo moreuz; nikad se nisam zadržavao na jednom mestu, sem kad sam spavao, pošto mi moja nevolja nije davala mira. Takvim neprestanim i besciljnim lutanjem po kiši doista sam se iscrpljivao. Međutim, čim je sunce granulo, ispružih se na vrhu stene da se osušim. Okrepljenje koje pruža sunčeva svetlosg je nešto što se teško može opisati. To me navede
da počeh misligi sa mnogo nade na oslobođenje, zbog kojeg sam već počeo očajavati te stadoh sa novim interesovanjem posmatrati more i Ros. Južno od moje stene, jedan deo ostrva je zadirao duboko u more i zaklanjao otvorenu pučinu, tako da bi s te strane čamac mogao doći sasvim blizu a da ga ne opazim. I zaista, odjednom se iza toga ugla ostrva pojavi jedan ribarski čamac sa mrkim jedrom i nekoliko ribara, ploveći ka Joni. Ja stadoh vikati, bacih se na kolena na steni, podigoh ruke vapijući za pomoć. Bili su dovoljno blizu da bi me čuli, mogao sam čak da razaberem i boju njihove kose; nije bilo nikakve sumnje da su me primetili jer su vikali nešto na gelskom i smejali se. Ali čamac nije skrenuo, već je produžio da plovi, tik ispred mojih očiju, u pravcu Jone. Nisam mogao verovati da postoji takvo pokvarenjaštvo, te potrčah duž obale, skačući s grebena na greben; i vičući žalosno za njima; čak i kada me više nisu mogli čuti, još uvek sam vikao i mahao im; a kad su sasvim nestali s vidika, mislio sam da će mi srce pući. Za celo vreme otkako su me nevolje snašle, plakao sam svega dvaput. Prvi put kada nisam mogao da domašim jarbol, i sada drugi put, kada su se ribari pokazali gluvi na moje jauke. Ali ovoga puta, plakao sam i vrištao kao kakvo nevaljalo dete, kidajući noktima travu i trljajući lice o zemlju. Kada bi želja bila dovoljna da ubije, ovoj dvojici ribara nikad više ne bi svanulo jutro a ja bih svakako umro na ovom ostrvu. Kada me je bes malo prošao, morao sam opet da jedem, ali sa toliko gađenja prema toj hrani, da ga i sad jedva savlađujem, Svakako, bilo bi bolje da sam postio, jer su me moje školjke opet otrovale. Vratile su se patnje koje sam prvi pug prošao; guša me je tako bolela da sam jedva gutao; dobih neki jak napad drhtavice da su mi zubi cvokotali i sveg me obuze onaj strašan osećaj bolesti za koju nemamo imena ni u Škogskoj ni u Engleskoj. Pomislih da ću umreti, te se izmirih s bogom, opraštajući
svima ljudima, čak i mom stricu i ribarima; i čim sam se tako pripremio na najgore, obuze me neko spokojstvo: opazih da se spušta vedra noć; odelo mi se gotovo osušilo i zaista sam bio u boljem stanju no ikad ranije otkako sam isplivao na ostrvo, te tako najzad zaspah sa osećanjem punim zahvalnosti. Narednog dana, bio je to četvrti dan moga strašnog života; telesna snaga mi je prilično opala. Sunce je međutim sijalo, vazduh je bio prijatan, a školjke, koje sam uspeo da pojedem, nisu mi naškodile, već su mi, naprotiv, vratile hrabrost. Čim se vratih na svoju stenu, gde bih uvek odlazio pošto sam jeo, primetih jedan čamac kako plovi moreuzom, sa kljunom, kako mi se učini, u mome pravcu. Počeh se, u isti mah, preterano nadati i strahovati; pomislio sam da su se možda oni ljudi predomislili posle svoje svireposti, te se sada vraćaju da mi pomognu. Još jedno razočaranje, onakvo kao jučerašnje, ne bih mogao podneti. Okrenuo sam stoga leđa moru i nisam ponovo pogledao sve dok nisam u sebi izbrojao nekoliko puta po sto. Čamac je još uvek išao ka ostrvu. Zatim izbrojih punu hiljadu, što sam sporije mogao, a srce mi je bilo tako da osetih bol. Tada već nije bilo nikakve sumnje: čamac je plovio pravo prema Iredu! Nisam se više mogao uzdržati, te potrčah ka obali, i nastavih dalje, skačući sa stene na stenu, dokle god sam mogao. Pravo je čudo što se nisam udavio; jer kad sam se najzad zaustavio, noge su mi drhtale, a usta bila tako suva da sam ih morao pokvasiti morskom vodom, pre no što sam bio u stanju da viknem. Čamac se za sve to vreme približavao; sada sam mogao utvrditi da je to bio onaj isti čamac sa ona ista dva čoveka od juče. To sam zaključio po njihovoj kosi, svetložutoj u jednoga a crnoj u drugoga. Ali sada je sa njima bio i treći čovek, koji je, činilo mi se, pripadao višem staležu.
Čim su se toliko približili da se moglo lepo razgovarati, spustiše jedro i zastadoše. I pored mojih preklinjanja, nisu mi prišli bliže, a najviše od svega me je zaplašilo to što se onaj novi kikotao dok mi je govorio i gledao me. Tada se on ispravi u čamcu i poče mi nešto opširno pričati, govorećn brzo i mlatarajući pri tom rukama. Rekoh mu da ne znam gelski; nato se on veoma ražesti, te ja počeh nagađati da on svakako misli da govori engleski. Slušajući vrlo pažljivo, uhvatih nekoliko puta reči ,,ma koliko"; sve ostalo je bilo izrečeno gelski, a što se mene tiče, moglo je biti i grčki ili jevrejski. - Ma koliko - rekoh, da mu pokažem da sam razumeo te reči. - Da, da! Da, da! - reče on, a tada pogleda u ostale kao da je hteo reći: ,,Rekao sam vam da govorim engleski", i nastavi na gelskom još nerazumljivije nego ranije. Ovoga puta razabrah još jednu reč: „plima". Tada mi se pojavi tračak nade. Setih se da je neprekidno mahao rukom u prannu Rosa. - Mislite li da kažete kada prođe plima? ... uzvnknuh, ne mogavši dovršiti . . . - Da, da! - odgovori. - Plima! Na to okretoh leđa čamcu, u kojem se moj savetodavac opet poče kikotati, i istim putem kretoh natrag, skačući s kamena na kamen i trčeći preko ostrva kao što još nikad do tada nisam trčao. Za nepuna pola časa stigoh na obalu rukavca i, odista, voda je bila toliko opala da je ostao samo jedan potočić u koji zagazih, dok mi voda ne dopiraše ni do kolena, i izaćoh, kličući, na glavno ostrvo. Dečak odrastao kraj mora ne bi ostao ni jednog dana na Iredu, jer je ono, u stvari, takozvano plimsko ostrvo, i, sem kada more nije previsoko za vreme oseke, na njega se može dolaziti i sa njega odlaznti dva puta u svaka dvadeset i četiri časa, bilo suvim ili, u najgorem
slučaju, gazeći preko vode. Pa čak i ja, koji sam gledao kako plima nadolazi i opada u zalivu, i čekao oseku da bih lakše mogao naći svoje školjke - čak i ja, rekoh, da sam seo da razmišljam, umesto što sam besneo na svoju sudbinu, morao bih ubrzo otkriti tajnu i osloboditi se. Nije bilo nikakvo čudo što me ribarn nisu razumeli. Mnogo je veće čudo što su pogodili moju žalosnu zabludu i potrudili se da se vrate. Umirao sam od hladnoće i gladi na tom ostrvcetu gotovo stotinu časova. Ali da nije bilo ribara, mogao sam onde ostaviti kosti zbog čiste gluposti. Pa i ovako sam platio dosta skupo, ne samo patnjama kroz koje sam prošao već i svojim sadašnjim stanjem, jer sam bio obučen kao prosjak i jedva sam mogao koračati, dok me je guša strahovito bolela. Video sam već zle ljude i budale, i to mnogo i jednih i drugih; i verujem da na kraju i jedni i drugi plaćaju za sve to; ali budale pre svih.
XV DEČAK SA SREBRNIM DUGMETOM: KROZ OSTRVO MAL
Ros na Malu, gde sam sada stigao, beše isto tako kršan i besputan kao i ostrvo koje sam maločas ostavio; svuda same baruštine, trnovito žbunje i veliko kamenje. Možda postoje putevi za one koji dobro poznaju ovaj kraj; ali ja nisam imao boljeg vodiča od svog sopstvenog nosa, ni drugog putokaza osim Ben Mora. Pođoh, kako sam najbolje znao, prema dimu koji sam tako često gledao sa ostrva; i uprkos svojoj velikoj iscrpenosti i teškoćama na putu, stigoh, oko pet ili šest časova posle podne do kuće koja se nalazila u dnu doline. Bila je to niska, duga kuća, pokrivena busenjem trave i sagrađena od neoblepljenog kamena; na jednoj uzvišici ispred nje, neki stari gospodin sedeo je na suncu, pušeći lulu. Sa ono malo engleskog što je znao, objasni mi da su moji drugovi s broda živi i zdravi isplivali na obalu i već narednog dana okrepili se u ovoj kući. - Da li je među njima bio i jedan obučen kao gospodin? - upitah. Odgovori mi da su svi imali grube velike kapute; ali doista, prvi od njih, onaj koji je sam došao, imao je na sebi kratke pantalone i čarape, dok su ostali nosili mornarske čakšire. - 0 - rekoh - imao je i šešir sa perjem? Reče mi da nije, već da je bio gologlav kao i ja. Najpre pomislih da je Alen možda izgubio svoj šešir; a tada se setih kiše i ocenih da je mnogo verovatnije da ga je podvukao pod svoj veliki ogrtač, da bi ga zaštitio. Na ovo se osmehnuh, delom stoga što mi se prijatelj
spasao, a delom i na pomisao o njegovoj sujeti pri odevanju. A tada se stari gospodin lupnu šakom po čelu, i uzviknu da sam ja svakako dečak sa srebrnim dugmetom. - Pa, jesam! - odgovorih u čudu. - Dobro - reče stari gospodin - onda imam za vas poruku da krenete za vašim prijateljem u njegov zavičaj, preko Toroseja. On me tada upita kako sam prošao i ja mu sve ispričah. Jedan južnjak bi se svakako nasmejao, ali ovaj stari gospodin, zovem ga tako zbog njegovog ophođenja, iako mu se odelo raspadalo na leđima, sasluša me do kraja sa ozbiljnošću i saoseđanjem. Kada sam završio, uze me za ruku, odvede me u svoju kolibu - jer ona odista nije bila ništa bolje, i predstavi me svojoj ženi, kao da je ona kraljica a ja vojvoda. Dobra žena iznese mi ovsena hleba i hladnog tetreba, tapšući me celo vreme po ramenu i osmehujući mi se, jer nije znala engleski; a stari gospodin, da ne bi zaostao za njom, skuva mi jak punč od njihove domaće rakije. Celo vreme dok sam jeo, i posle dok sam pio punč, jedva sam mogao verovati u toliku sreću; a kuća, mada je bila puna dima od treseta i izrešetana rupama kao kakva cediljka, činila mi se kao dvorac. Od punča me sveg obli znoj i padoh u duboki san; dobri ljudi me ostaviše da spavam; i bilo je gotovo podne, sutradan, kada krenuh na put, sa mnogo manjom gušoboljom i vraćenim raspoloženjem usled dobre hrane i dobrih vesti. Stari gospodin, mada sam jako navaljivao, ne htede primiti novac od mene, već mi dade neku staru kapu da njome pokrijem glavu; ipak moram otvoreno priznati, čim mi se kuća izgubila iz vida, veoma sam obazrivo isprao taj njegov poklon na izvoru kraj puta. Mislio sam u sebi: ,,Ako su ovo ti divlji brđani, mogao bih samo poželeti da je moj narod još divljiji."
Ne samo da sam kasno krenuo, već mora da sam gotovo polovinu vremena lutao. Istina je da sam sretao mnoge ljude kako kopaju male bedne njive koje ne bi mogle ishraniti ni mačku, ili čuvaju stada suvonjavih krava, ne većih od magarca. Pošto je škotska nošnja brđana posle bune bila zakonom zabranjena, i ljudi osuđeni da nose omrznutu odeću Škotlanđana iz ravnice, bilo je neobnčno videti raznolikost njihovog odela. Neki su išli gotovo neodeveni, pokriveni jedino širokim ogrtačima ili dugačkim kaputima, dok su pantalone nosili na lećima kao kakav izlišan teret; drugi su načinili tkaninu po ugledu na škotsku, sastavivši trake raznih boja kao što starice šiju jorgane; a poneki su još uvek nosili brđansku suknjicu, ali su je, prihvativši je sa nekoliko bodova izmeću nogu, pretvoriln u čakšire slične onima šgo nose Holanđani. Sve su te preinake bile osuđivane i kažnjavane, jer se zakon strogo primenjivao u nadi da će se na taj način slomiti duh toga plemena; ali na tom zabačenom ostrvu, okruženom morem, malo ih je bilo koji bi to mogli zameriti a još manje onih koji bi odali. Činilo se da su živeli u velikom siromaštvu, što bez sumnje beše prirodno sad kada je pljačka onemogućena, i kad poglavari nisu više držali svakome otvorenu kuću; putevi, čak i ova krivudava poljska putanja kojom sam išao, behu opsedani prosjacima. I u ovome sam zapazio razliku između ove zemlje i moga zavičaja. Naši prosjaci iz nizinskih krajeva - čak i oni profesionalni koji imaju dozvolu za prosjačenje - klanjaju se i ulaguju, i ako im date bakreni novčić i zatražite da vam vrate sitninu, vrlo učtivo će vam je pružiti. Ali ovi brđanski prosjaci veoma su držali do svog dostojanstva, tražili su milostinju jedino da bi kupili burmuta, po onome što su govorili, i nisu vraćali sitninu. Istina, ovo me se nikako nije ticalo, sem ukoliko me je zabavljalo za vreme puta. Mnogo mi je važnije bilo to što je malo njih znalo engleski, a i ta nekolicina, sem onih
koji su pripadali bratstvu prosjaka, nije bila mnogo raspoložena da mi pomogne svojim znanjem. Znao sam da je krajnja tačka puta Torosej, te sam im ponavljao to ime, pokazujućn pri tom prstom; ali umesto da mi kao odgovor jednostavno pokažu put obasuli bi me bujicom reči na gelskom što me je dovodilo do ludila; zato nije nikakvo čudo što sam skretao s puta isto tako često kao što sam ga se i držao. Najzad, oko osam sati uveče, sasvim iznuren, stigoh do jedne usamljene kuće gde zatražih da me puste unutra, i gde me odbiše sve dok se ne setih kakvu moć ima novac u takvoj siromašnoj zemlji, te izvadih jednu od mojih gvineja, držeći je izmeću palca i kažiprsta. Nato domaćin koji se do tada pretvarao da ne zna engleski, te me je znacima terao sa svog praga, poče odjednom da govori razumljivo, bar onoliko koliko je bilo potrebno, i pristade da mi za pet šilinga da prenoćište za jednu noć i da me sutradan odvede do Toroseja. Te noći sam spavao nespokojno, plašeći se da će me pokrasti, ali sam mogao sebi prištedeti taj strah, jer moj domaćin nije bio razbojnik već samo veoma siromašan čovek i prepredena varalica. U svome siromaštvu nije bio usamljen; naime, ujutro smo morali preći oko pet milja do kuće čoveka koga je on nazivao bogatašem da bismo mogli promeniti moju gvineju. Možda je to bio bogataš na Malu; na jugu bi ga malo ko takvim smatrao, jer je prevrnuvši celu kuću, pokupio sve što je imao, i još je i sused bio pozvan da doprinese da se skucka dvadeset šilinga u srebru. Prekobrojni šiling zadrža za sebe, tvrdeći da ne može dozvoliti da mu tako velika svota novca stoji pod ključem. I pored toga, bio je vrlo učtiv, i obraćajući nam se ljubaznim rečima zadržao nas je obojicu da ručamo s njegovom porodicom, zatim nam je skuvao punč u finoj porcu- lanskoj zdeli, od čega se moj lupeški vodič tako razveselno da nije hteo da pođe. Počeh da se ljutim i obratih se za pomoć bogatašu, ime mu beše Hektor Meklin, koji je bio svedok naše
pogodbe i bio prisutan kad sam isplatio pet šilinga. Ali Meklin je popio prilično punča, te svečano izjavi da nijedan džentlmen ne 6i trebalo da ustane od njegovog stola pošto je punč skuvan; tako mi ne preostade ništa drugo do da sednem i slušam jakobitske zdravnce i gelske pesme dok se svi ne napiše i oteturaše do postelje ili štale na noćni počinak. Sutradan, četvrtog dana moga putovanja, bili smo na nogama već pre pet sati; ali moj pokvareni vodič dohvati odmah bocu, i bilo je već tri sata kad sam uspeo da ga izvučem iz kuće da bih doživeo, kao što ćete čuti, još gore razočaranje. Sve je bilo dobro dok smo se spuštali dolinom obraslom vresom koja se prostirala pred kućom gospodina Meklina; jedino se moj vodič neprestano osvrtao a kada sam ga upitao zbog čega to radi, on se samo stade cerekati. Mećutim, čim pređosmo brežuljak tako da nas sa prozora kuće više nisu mogli videti, on mi reče da Torosej leži pravo ispred nas a da će mi vrh brega, koji mi pokaza rukom, poslužiti kao najbolji putokaz. - To me se nimalo ne tiče - rekoh - jer vi idete sa mnom. Bezočni varalica odgovori mi tada na gelskom da ne zna engleski. - Brate moj lepi - rekoh - znam vrlo dobro da se tvoj engleski jezik čas pojavljuje a čas nestaje. Reci mi šta će ga povratiti? Hoćeš li još novaca? - Još pet šilinga - reče - pa ću vas odvesti tamo. Razmislih za časak te mu ponudih dva, što on pohlepno prihvati, tražeći uporno da mu ih odmah dam u ruke - „na sreću", kao što reče, ali ja mislim da je to pre bilo na moju nesreću. Ta dva šilinga ne odvedoše ga ni dve milje, te onde sede kraj puta i skide cipele s nogu kao čovek koji namerava da se odmori. Pocrveneh od besa. - Šta! - rekoh - zar opet ne znate engleski?
On mi drsko odgovori: - Ne znam. Na to se ja ražestih i podigoh ruku da ga udarim; a on, izvlačeći nož iz svojih droljaka, čučnu i poče da se kezi na mene kao divlja mačka. Tada, zaboravljajući na sve sem na svoju jarost, ja skočih na njega, odgurnuh nož levom rukom, a desnom ga udarih usred usta. Bio sam snažan mladić i veoma ljut, dok je on bio malog rasta, te se tromo prući na zemlju ispred mene. Srećom, dok je padao. nož mu izleti nz ruke. Podigoh nož i njegove cipele, poželeh mu zbogom i pođoh ostavljajući ga bosonogog i bez oružja. Dok sam išao smeškao sam se u sebi jer sam bio uveren da sam svršio s tom huljom, i to iz više razloga. Prvo, on je znao da više neće dobiti novaca od mene; zatim, cipele su u ovom kraju vredele svega nekoliko penija; i, najzad, nož, u stvari bodež, po zakonu nije smeo nositi. Posle nepuna pola časa hoda, stigoh jednog visokog čoveka u pocepanom odelu, koji je dosta brzo išao, mada je pipao put pred sobom štapom. Bio je potpuno slep, i reče mi da je veroučitelj, što je trebalo da me umiri. Ali njegovo lice mi se nije svidelo. Ono mi se učini mračnim, opasnim i tajanstvenim; odmah potom, kad smo krenuli putem, opazih čeličnu dršku pištolja kako mu viri ispod preklopa na džepu od kaputa. Nositi sobom tako nešto značilo je novčanu kaznu od petnaest funti sterlinga pri prvom prestupu, a pri drugom izgnanstvo u kolonije. Još manje mi je bilo jasno zašto bi učitelj veronauke išao naoružan, odnosio šta će slepom čoveku pištolj. Ispričah mu sve o svom vođi, jer sam se ponosio onim što sam učinio; i tu sujeta nadjača razborigost. Kad sam spomenuo pet šilinga, on uzviknu tako glasmo da se odlučih da ne spominjem ona druga dva, i bejah zadovoljan što nije mogao da vidi kako sam pocrveneo. - Zar je to bilo odviše? - upitah neodlučno. - Suviše! - uzviknu on. - Pa ja ću vas odvesti do Toroseja za gutljaj brendija. A sem toga ćete još imati
zadovoljstvo da budete u mom društvu, pošto sam ja učen čovek. Rekoh mu da mi nije jasno kako slepac može biti vodič; na to se on glasno nasmeja i reče da bi njegov štap bile dovoljno dobre oči i za orla. - Bar na ostrvu Malu - reče - gde svaki kamen i žbun vresa znam napamet. Evo, pogledajte - reče, udarajući levo-desno, kao da je hteo da me uveri - onamo dalje teče potočić, a nad njim se uzdiže malo brdo, povrh kojeg je nakrivljen jedan kamen; uz samo podnožje brdašca vodi put za Torosej; a ovaj put ovde, pošto njime prolazi stoka, sasvim je ugažen ali je kroz vres obrastao travom. Moradoh priznati da je u svemu bio u pravu i izrazih svoje divljenje. - Ha! - reče - nije to ništa. Hoćete li mi sad verovati da sam, pre no što je objavljen zakon, i dok je još bilo oružja u ovoj zemlji, mogao pucati? Da, i te kako! uzviknu; a tada mereći me lukavo; - da imate ovde, uz sebe, pištolj da okušam, pokazao bih vam kako se to radi' Rekoh mu da tako što nemam, i odmaknuh se od njega. Da je znao da mu pištolj u tom trenutku sasvim jasno viri iz džepa i da sam video kako čelična drška blešti na suncu ... Ali srećom po mene, nije ništa znao već je mislio da je dobro pokriven i da leži u tami. Tada poče lukavo da me ispituje odakle sam, da li sam imućan, da li mu mogu promeniti pet šilinga, za koje reče da mu se sad nalaze u kožnoj torbi, a celo vreme mi se primicao dok sam se ja odmicao. Bili smo sada na nekoj zelenoj putanji za stoku koja je presecala brežuljak prema Toroseju i celo vreme smo se tako uzajamno terali s jedne strane puta na drugu kao igrači škotske narodne igre. Očigledno sam bio u nadmoćnijem položaju te mi se duh podiže, pa sam doista osećao zadovoljstvo u ovoj igri žmurke; ali je veroučitelj postajao sve bešnji i bešnji i najzad poče da psuje na gelskom, i udara me po nogama.
Tada mu rekoh da doista i ja imam pištolj u džepu, kao što ga ima i on, te da ću mu, ako ne krene preko brda na jug, razneti i sam mozak. On odmah postade veoma učtiv; i pošto je jedno vreme pokušavao da me umilostivi, iako potpuno uzalud, opsova mi još jednom na gelskom i ode. Gledao sam ga kako korača kroz močvaru i trnovito žbunje, pipajući štapom, dok nije zašao za brežuljak i nestao u prvoj dolji. Tada nastavih put za Torosej, mnogo zadovoljniji što sam sam nego da putujem s tim učenim čovekom. Beše to nesrećan dan; a ova dvojica, kojih sam se baš otarasio, jednog za drugim, behu dva najgora čoveka koje sam sreo u brdima Škotske. Na Malskom moreuzu, u Toroseju, koji gleda na kopno Morvena, beše neka gostionica čiji je krčmar bio jedan Meklin, i, kao što se čini, iz vrlo ugledne porodice; jer držati gostionicu u brdima Škotske smatralo se mnogo otmenijim nego kod nas, možda zato što to zannmanje ima veze sa gostoljubljem, ili zato što je to lak posao i uz njega može i da se pije. Govorio je dobro engleski, i pošto je otkrio da sam išao u školu, oproba me prvo u francuskom, gde me lako pobedi, pa potom u talijanskom, u čemu ne znam ko je od nas dvojice bio bolji. To prijatno nadmetanje nas odmah sprijatelji, te sam sedeo i pio s njim punč, ili da tačnije kažem: sedeo sam i posmatrao ga kako pije, dok se nije tako nakresao da je plakao na mom ramenu. Pokušah kao slučajno da ga iskušam, pokazujući mu Alenovo dugme; aln je bilo jasno da ga on nikad nije video niti čuo za njega. U stvari, on je osećao neku mržnju protiv porodice i prijatelja Ardšilovih, i pre no što se napio, pročitao mi je podrugljivu pesmicu na vrlo dobrom latinskom, ali sa vrlo opakom sadržinom koju je ispevao u elegičkim stihovima o jednoj osobi te kuće. Kada mu ispričah o mom veroučitelju, on odmahnu glavom i reče da sam imao sreće što sam ga se otarasio.
- To je veoma opasan čovek - reče mi; ime mu je Danken Meki; može da gađa po sluhu na daljini od nekoliko jardi, i više puta je bio optužen zbog drumskog razbojništva a jednom i zbog ubistva. - Najlepše od svega je to - rekoh - što je sebe nazvao veroučiteljem. - A što da ne? - reče - kad on to zaista i jeste. Meklin od Buarta mu je dao taj čin zato što je slep. Ali, možda baš to ni]e valjalo - reče moj domaćin - jer je uvek na putu, idući iz jednog mesta u drugo da ispituje omladinu o hrišćanskoj nauci; što je, bez sumnje, veliko iskušenje za siromašnog čoveka. Najzad, kad moj domaćin više nije mogao da pije, odvede me do postelje, te ja legoh, vrlo dobro raspoložen, pošto sam prešao dobar deo tog prostranog lupeškog ostrva Mala, od Ireda do Toroseja, pedeset milja u vazdušnoj liniji a, sa svojim skretanjima, i blizu stotinu, za četiri dana, ne umorivši se suviše. Zaista bio sam mnogo boljeg raspoloženja, a i zdravlja, na kraju ovog dugog lutanja no što sam bio na početku.
XVI DEČAK SA SREBRNIM DUGMETOM: KROZ MORVEN
Između Toroseja i Kinlohalina na kopnu redovno saobraća skela. Obe obale moreuza leže u kraju koji pripada moćnom plemenu Meklinovih, a ljudi koji su se sa mnom prevozili bili su gotovo svi iz toga plemena. Međutim, skeledžija se zvao Nejlj Roj Mekrob; ali pošto je Mekrob bilo jedno od imena Alenovih saplemenika a i sam Alen me je uputio na ovu skelu, goreo sam od nestrpljenja da nasamo razgovaram sa Nejlom Rojom. U prepunoj skeli to je, dabogme, bilo nemogućno, a prevoz se odvijao vrlo sporo. Nije bilo vetra, a kako je skela bila bedno opremljena, mogli smo veslati samo sa dva vesla s jedne strane i jednim s druge strane. Ljudi, međutim, vrlo rado zaveslaše dok su ih putnici odmenjivali da bi im pomogli, a celo društvo im je davalo takt pevajući gelske mornarske pesme. Nešto zbog pesama i morskog vazduha a nešto usled dobrodušnosti i raspoloženja svih ovih ljudi a i lepog vremena, ovaj prelaz preko mora pružao je lepu sliku. Ali jedan deo puta proteče tužno. Na samom ulazu u zaliv Elin zatekosmo ukotvljenu veliku preko morsku lađu, za koju sam u početku pretpostavljao da je jedna od kraljevskih krstarica koje patroliraju duž obale, leti i zimi, da bi onemogućile svaku vezu sa Francuzima. Kad dođosmo malo bliže, opazismo da je to trgovački brod, i, štto me je još više začudilo, ne samo njegove palube već i morska obala behu sasvim crni od ljudi, a čamci su nepresgano saobraćali tamo-amo, izmeću jednih i drugih. Kada smo se sasvim približili, dopre nam do ušiju glasan lelek ljudi na brodu, a i oni sa obale plakali su i jadikovali da se čsveku srce cepalo.
Tada shvatih da je to brod sa iseljenicima koji ide za američke kolonije. Priđosmo skelom sasvim blizu uz brod, a izgnanici se nagnuše preko ograda, plačući i pružajući ruke mojim saputnicima, meću kojima beše i njihovih bliskih srodnika. Dokle bi sve ovo trajalo, ne znam, jer se činilo kao da za njih vreme ne postoji, dok najzad kapetan broda, koji beše gotovo izvan sebe - nikakvo čudo! - usred toga jadikovanja i meteža, ne priđe ogradi i zamoli nas da odemo. Na to se Nejl otisnu, a glavni pevač na našoj skeli zapeva neku tužbalicu koju odmah prihvatiše i iseljenici a i njihova rodbina na obali, tako da je ona odjekivala sa svih strana kao oplakivanje mrtvih. Videh kako se suze kotrljaju niz obraze ljudi i žena na skeli, čak i dok su se savijali nad veslima; a sve te okolnosti pa i melodija pesme, čije ime beše „Lohaber nikad više" 10 , duboko potresoše čak i mene. V Kinlohalinu, pozvah Nejla Roja na stranu, i rekoh mu da sam uveren da je on iz Apina. - A zašto da ne? - odgovori on. - Tražim jednog čoveka - nastavih; - pomislio sam da možda vi nešto znate o njemu. Zove se Alen Brek Stjuart. I umesto da mu nokažem dugme, vrlo nepromišljeno pokušah da mu tutnem jedan šiling u šaku. Na to se on trže. - Mnogo ste me uvredili - reče - ovo nije način na koji se jedan džentlmen ophodi sa drugim. Čovek za koga pitate je u Francuskoj, ali da ga imam u svojoj torbi nastavi - i da su vam džepovi puni šilinga, ne bih mu ni dlaku s glave skinuo.
Žalosna tužbalica škotskog pesnika Llena Ramznja (16861758), koja se peva na jednu staru, veoma lepu, brđansku melodiju.
10
Videh da sam pošao pogrešnim putem, te mu, ne gubeći vreme na izvinjavanja, pokazah dugme koje je ležalo na mome dlanu. - Dobro, dobro - reče Nejl; - mislim da je ipak trebalo da počnete s toga kraja! Ali ako ste vi mladić sa srebrnim dugmetom, onda je sve u redu, i meni je povereno da se postaram da na miru stignete. Ali, oprostićete mi što ću biti otvoren - reče - postoji jedno ime koje nikad ne bi smelo preći vaše usne, a to je ime Alena Breka; a postoji i nešto što nikad ne biste smeli učiniti, a to je da ponudite vaš prljavi novac jednom brđanskom džentlmenu. Ne beše lako izviniti se, jer mu tek nisam mogao reći ono što beše istina, ja nisam ni sanjao da ga smatram džentlmenom dok mi to nije rekao. Nejl, opet, nije želeo da se mnogo zadržava sa mnom, već samo da izvrši nalog, te da se otrese toga; zato pohita da mi objasni kamo treba da idem. Te noći trebalo je da spavam u Kinlohalinu, u krčmi, sutradan da prećem Morven do Ardgura i da prenoćim u kući nekoga Džona od Klejmora, kome je javljeno da ću ja možda naići; trećeg dana da prećem jedan rukavac kod Korena i drugi kod Balahuliša i onde da se raspigam kako bih došao do kuće Džemsa od Glensa, u Okernu, u apinskom Diroru. Trebalo je više puta se prevoziti kao što ste čuli, pošto more u celom ovom kraju duboko zalazi u planine i krivuda oko njihovih podnožja. To olakšava odbranu ovoga kraja ali i otežava putovanje po njemu, i pruža izvanredno divlje i jezovite prelele. Dobio sam još neke savete od Nejla: da uz put ni s kim ne razgovaram, da se klonim vigovaca, Kembela i „crvenih vojnika", da se sklonnm s puta i da legnem u žbunje ako primetim da koji od njih dolazi, „jer nikada nije bez opasnosti sresti se sa njima", i, ukratko, da se ponašam kao razbojnik ili jakobitski agent, za kakvog me je Nejl možda držao.
Krčma u Kinlohalinu beše najbednije, najprljavije mesto u kojem su ikada držane svinje, zadimljeno i puno gamadi i ćutljivih škotskih brđana. Ne samo da nisam bio zadovoljan svojim prenoćištem već i svojim pogrešnim posgupkom prema Nejlu, i pomislih da me posle ovoga nešto gore ne može snaći. Adi sasvim pogrešno, kao što sam ubrzo uvideo; jer tek što sam proveo pola sata u krčmi, stojeći gotovo celo vreme na vratima da bih odmorio oči od dima, kad negde u blizini nastade provala oblaka praćena grmljavinom a potoci vode potekoše niz breg na kome je stajala krčma, te jedan deo kuđe postade kao reka. U to vreme, gostionice behu u vrlo lošem stanju širom cele Škotske; pa ipak sam se našao u čudu kad sam morao da gacam preko vode zapadajući do članaka, dok sam išao od ognjišta do postelje u kojoj je trebalo da prenoćim. Rano ujutro, drugog dana moga putovanja, susretoh jednog omanjeg, krepkog čoveka, dostojanstvena držanja, koji je polako koračao, iskrsnutih stopala napolje, čas čitajući knjigu a čas označujući prstom mesto gde je stao, a koji je imao na sebi skromno i jednostavno odelo, slično svešteničkom. Otkrih da je to bio još jedan veroučitelj ali je pripadao drugoj sekti no slepac sa Mala: jer doista je bio jedan od onih koje šalje Edinburško društvo za širenje hrišćanske nauke da propovedaju jevanćelje po najdivljijim krajevima škotskih planina Zvao se Henderlend; govorno je jasnim južnjačkim narečjem za kojim sam već počeo da čeznem. Sem zajedničkog zavičaja, ubrzo otkrismo da nas još nešto naročito vezuje; moj dobri prijatelj, paroh iz Esendina, preveo je u dokolici nekoliko himni i pobožnih knjiga na gelski, kojima se Henderlend služio u svome radu, i koje je veoma cenio. U stvari, prilikom našeg susreta baš je jednu od tih knjiga nosio i čitao. Pođosmo odmah zajedno, jer nas je isti put vodio do Kingerloha. Uz put se zaustavljao i razgovarao sa
svima prolaznicima i radnicima koje smo sretali ili stizali; i mada, naravno, ne bih znao da kažem o čemu su razgovarali, ipak sam ocenio da je gospodin Henderlend svakako vrlo omiljen u ovom kraju jer sam primetio da su mnogi od njih izvadili svoje burmutice da bi podelili s njim malo burmuta. Rekoh mu o sebi onoliko koliko sam smatrao da je pametno, to jest sve ono što nije bilo u vezi sa Alenom, a kao mesto kamo idem označih Balahuliš, gde treba da se sastanem s jednim prijateljem, jer sam smatrao da bi Okern, pa čak i Duror, predstavljali suviše podrobnu pojedinost te bi ga mogli navesti na trag. On mi je, međutim, pričao mnogo o svom radu i ljudima među kojima radi, o sveštenicima koji se kriju i jakobitima, o naredbi o predaji oružja, o odevanju i o mnogim drugim zanimljivostima toga mesta i doba. Činilo se da je pripadao onim umerenijima, jer je koreo parlament zbog mnogih stvari, a naročito zbog toga što je izdao naredbu koja mnogo strože pogađa one koji nose narodno odelo nego one koji nose oružje. Ta njegova umerenost podstače me da ga upitam o Crvenoj Lisici i apinskim zakupcima, jer sam smatrao da će ta pitanja zvučati sasvim prirodno iz ustiju onoga koji putuje u taj kraj. On mi odgovori da je to gadna stvar. - Veliko je čudo - reče - kako ti zakupci pronađu novac, jer je njihov život pravo gladovanje. (Vi ne nosite uza se burmuta, gospodine Balfur? Ne. Pa, i bolje je da ga nemam.) Ali ovi zakupci, kao što sam spomenuo, nesumnjivo su delimično naterani na to. Džems Stjuart, u Duroru, onaj koga zovu Džems od Glensa, polubrat je Ardšila, poglavara plemena; a to je čovek koji uživa veliki ugled, i koji vrši pritisak na narod. A zatim, tu je još jedan, koga zovu Alen Brek ... - Ah! - uzviknuh - a šta je s njim? - Šta je s vetrom koji duva onde gde mu je volja? reče Henderlend. - Čas je tu a čas tamo; danas ovde a
sutra ga već nema: divlja mačka iz vresa. Možda nas sad obojicu vreba iz onog žbuna onde, što me ne bi uopšte začudilo! Nemate li uza se burmuta? Rekoh mu da nemam i da me je to isto pitao već više puta. - Sasvim je moguće - reče, uzdahnuvši. - Ali ipak je čudno da ga ne nosite sobom. Dakle, kao što sam spomenuo, taj Alen Brek je hrabar, neustrašiv čovek i dobro poznat kao Džemsova desna ruka. Njegov život je već ucenjen; on ne uzmiče ni pred čim; te kada bi se neki zakupac i usprotivio, on bi mu možda sjurio nož u stomak. - Sve je to žalosno što mi ispričaste, gospodine Henderlendu - rekoh. - Ako je sa obe strane samo strah posredi, ne bih želeo više ništa o tome da čujem. - Da - reče gospodin Henderlend - ali tu ima i ljubavi i samoodricanja, pred čim bi se onakvi kao što smo vi i ja mogli zastideti. Ima nečeg lepog u svemu tome, možda ne u hrišćanskom pogledu ali zato u čovečanskom. Čak je i Alen Brek, po svemu onome što sam čuo, mladić dostojan poštovanja. U našem kraju, mnogi podmukli lažljivac sedi redovno u crkvi i uživa poštovalje svih ljudi, ali je zato možda mnogo gori čovek, gospodine Balfure, od ovoga koji je skrenuo s pravog puta i prolio ljudima krv. Da, da, mogli bismo ponešto i naučiti od njih. - Možda ćete pomisliti da sam odviše dugo u ovnm brdima? - dodade, smešeći se na mene. Rekoh mu da se vara; da sam već video mnogo šta kod brđana čemu se treba diviti, a kad je već o tome reč, i sam gospodin Kembel je brćanin. - Da - reče - to je istina. Plemenita je to krv. - A kako je sa kraljevim zastupnikom? - upitah. - Kolinom Kemblom? - upita Henderlend. Zavukao je glavu u košnicu! - Čuo sam da hoće silom da izbaci zakupce? rekoh.
- Jeste - reče on - ali cela ta stvar se potezala tamoamo, kao što ljudi kažu. Prvo, Džems od Glensa odjaha u Edinburg i uze advokata, jednog Stjuarta, bez sumnje, jer se oni čvrsto drže jedno drugog kao slepi miševi u tornju, te uspe da obustavi postupak. A tada se opet umeša Kolin Kembl, i uspe da pridobije poreske sudije. I sada mi govore da sutra treba prvi zakupci da budu izbačeni. Počeće se u Duroru, pod samim Džemsovim prozorima, što se, po mom skromnom mišljenju, ne čini mnogo pametnim. - Zar mislite da će se oni boriti? - upitah. - Istina - reče Henderlend - razoružani su, ili se bar tako pretpostavlja, jer još uvek ima mnogo pušaka skrivennh po zabitim mestima. A onda, Kolinu Kemblu dolaze vojnici u pomoć. Pa i pored toga, da sam njegova žena, ne bih se baš lagodno osećao dok ga opet ne bih video kod kuće. Čudni ljudi ti apinski Stjuarti. Upitah ga da li su gori od svojih suseda. - Nisu - odgovori. - A to i jeste ono što je najgore, jer ako Kolinu Roju uspe da obavi posao u Apinu, mora početi sve iznova u susednoj pokrajini koja se zove Mamor, a pripada Kameronima. On je kraljev zastupnik za obe pokrajine, i iz obe treba da istera zakupce; i doista, gospodine Balfure, da budem iskren s vama, moje je uverenjs da će on, izbegne li sudbinu u jednoj, naći smrt u drugoj. Tako smo išli dalje, razgovarajući, veći deo dana; dok najzad gospodin Henderlend, izrazivši da je očaran mojim društvom i zadovoljan što je sreo prijatelja gospodnna Kembla - koga - reče - „biću slobodan da nazovem slatkim pevačem naše zavetovane crkve", predloži da na činim jedan mali prekid, te da prenoćim u njegovoj kući, odmah iza Kingerloha. Da priznam istinu, bejah presrećan, jer nisam osećao ni najmalju želju za Džonom od Klejmora, a posle moje dvostruke nezgode, prvo sa vodičem a potom sa skeledžijom-džentlmenom, plašio sam se svakog nepoznatog brđannna. Zato
stegosmo ruke jedan drugom u znak pristanka i stigosmo posle podne do jedne male kuće koja je usamljeno ležala na obači zaliva Lini. Sunce već više nije upiralo u puste Ardgurske planine na ovoj strann, ali je još obasjavalo Apinske, na drugoj strani: morski rukavac je bio tih kao jezero, jedino su galebovn kreštali na njegovim obalama, a celo je mesto imalo neki svečan, neobičan izgled. Čim smo stupili na prag kuće gospodnna Henderlenda, kad on, na moje veliko iznenađenje, jer sam se već bio navikao na uljudnost brćana, bezobzirno prođe kraj mene, ulete u sobu, dohvati jedan ćup i malu rožnatu kašiku i stade njome trpati u nos velike količine burmuta. Onda poče snažno kihati, pa me pogleda, smešećn se prn tom budalasto. - Zavetovao sam se . . . - reče. - Zavetovao sam se da ga neću nositi sobom. To je, nema sumnje, veliko odricanje; ali kada se setim mučenika, ne samo škotskog sporazuma 11 već i celog hrnšćanstva, sramota me je što to uopšte i spominjem. Čim smo završili s jelom - poridž i surutka behu najbolje što je taj dobri čovek imao - on se uozbilji i reče da ima da ezvrši jednu dužnost prema gospodnnu Kemblu: da ispita, naime moje duhovno stanje. Posle onoga što se desilo sa burmutom, bejah pre sklon da mu se nasmejem; ali tek što poče da govori, već mi nagna suze na oči. Postoje dve stvari kojih čovek ne bi trebalo nikad da se zasiti: dobrote i poniznosti; ne sretamo ih često u ovom surovom svetu, među hladnim, nadmenim ljudima, ali je gospodin Henderlend govorio baš tim jezikom. I mada sam bio prelično gord što sam se srećno izvukao iz svojih pustoloviia i što sam pobedonosno, sa razvijenom zastavom, kao što se kaže iz njih izašao, ipak me je uskoro naveo da kleknem kraj njega, tog skromnog, Škotski sporazum „Kavinant" kojn su potpnsale sve klase u Škotskoj 1638. godine u cilju odbrane prezbiterijanske vere protiv papske i episkopske vlasti.
11
starog čoveka, i da budem ponosan i srećan što sam na kolenima. Pre no što legosmo, ponudi mi šest penija od svoje oskudne uštećevine koju je držao u zidu od busenja svoje kuće, da mi se naću na putu. Nisam znao kako da se vladam pred njegovom prevelikom dobrotom. Ali, najzad, on beše tako ozbiljan, da pomislih da će biti najpristojnije ako mu učinim po volji, te ga tako ostavih siromašnijeg no što sam sam bio.
XVII SMRT CRVENE LISICE
Sutradan, gospodin Henlerlend našao mi je čoveka koji je imao svoj čamac i nameravao da, lobeći ribu pređe preko zaliva Lini i istog popodneva stigne u Apin. Lako ga je nagovorio da me povede sobom, pošto je on bio jedan od njegovih parohijana. Na taj način zaštedeh čitav dan putovanja i novac za prevoz preko dve javne skele kojima bih se inače morao poslužiti. Bilo je skoro podne kada smo krenuli na put. Dan mračan, nebo prekriveno oblacima iza kojih bi se sunce pomolilo tek da obasja, ovde-onde, omanju površinu. More je bilo veoma duboko i tiho sa pokojim talasićem, tako da sam morao prineti vodu usnama da bih se uverio da je odista slana. Planine sa obe strane bile su visoke, oštre i gole, veoma crne i tužne pod senkom oblaka, ali kao srebrnom čipkom ukrašene na mestima gde su sunčevn zraci naišli na korita potočića. Bila je suviše surova ova zemlja, apinska, da bi je ljudi toliko voleli kao što je to bio slučaj sa Alenom. Dogodilo se tom prilikom samo nešto vredno pomena. Odmah po našem polasku, sunce obasja malenu skerletnocrvenu mrlju koja se kretala u samoj blizini obale, ka severu. Crvenilo je bilo iste boje kao i vojnički mundiri. S vremena na vreme, blesnule bi ostale iskre kao da su sunčevi zraci naišli na blistavi čelik. Upitah svog vozača šta bi to moglo biti; na što mi on odgovori da su to po svoj prilici crvenomundiraši koji dolaze iz tvrđave Viljem u Apin protiv siromašnih zakupaca toga kraja. Bio mi je tužan sada taj prizor i, da li radi Alena, o kome sam neprestano mislio, ili proročkog glasa u svojim grudima, tek osetih, mada je bilo tek drugi
put što sam imao prilike da vidim trupe kralja Džordža, da nisam prema njima nimalo prijateljski raspoložen. Najzad se toliko približismo kopnu na ulazu zaliva Lina da ja izrazih želju da se iskrcam na obalu. Moj vozač, koji je bio pošten čovek i koji se sa puno obzira odnosio prema obećanju koje je dao svome veroučitelju, bio je spreman da me odveze do Balahuliša; ali kako bi me to odvelo dalje od cilja, koji sam želeo da održim u tajnosti, čvrsto sam ostao pri svom zahtevu te sam, najzad, bio iskrcan na obalu pod šumom Letermora, ili Letervora, (ovo ime čuo sam kako izgovaraju na oba načina), u Alenovu zemlju Apin. Bila je to brezova šuma izrasla na strmom, stenovitom obronku koji se nadvio nad zalivom. Obilovala je proplancima i niskim brežuljcima prekrivenim papratom, a put ili bolje rečeno puteljak kojim se mogao uputiti samo jahač, vodio je od severa ka jugu i presecao je šumu napola. Sedoh na samu ivicu puta, kraj izvora, da pojedem komad ovsenog hleba koji sam dobio od gospodina Henderlenda i razmislim o svom položaju. Ovde su me ne samo mučili oblaci mušica svojim peckanjem već i, daleko više, nedoumica u kojoj sam se našao, Šta da radim? Zašto da se pridružim otpadniku, ubici kakav je, možda Alen. Zar ne bih bolje uradio da, kao pametan čovek, pođem pešice natrag, upravo na jug, bez vodiča i na sopstvenu odgovornost? I, najzad, šta će gospodin Kembel ili čak gospodin Henderlend pomisliti o meni ako ikada budu čuli za moju budalaštinu i drskost: sve su to bile sumnje koje su me zaokupljale više no ikada. Dok sam tako sedeo i razmišljao dopreše do mene glasovi ljudi i konja kroz šumu; i odmah potom spazih na zavnjutku staze četiri putnika. Put je u ovom delu šume bio toliko težak i uzan da su morali koračati jedan za drugim i voditi konje za uzde. Prvi beše visok gospodin crvene kose, nadmena, užarena lica. Držao je šešir u ruci
i hladio se njime, jer mu je očigledno bilo neizdržljivo toplo. Drugoga, po strogom crnom odelu i beloj vlasulji, pravilno ocenih kao advokata, a treći je bio sluga sa odelom delnmično od karirane škotske tkanine, što je kazivalo da je njegov gospodar iz porodice brđana, i to ili pobunjenik ili u naročito dobrim odnosima sa vladom, pošto je odevanje u škotske tkanine bilo zabranjeno. Da sam bio bolje obavešten o tim stvarima, znao bih da je tkanina bila boje plemena Argajla ili Kembla. Sluga je nosio veliki kožni kovčeg za odela, okačen o sedlo i mrežu punu limunova koji će poslužiti za spravljanje punča, kao šgo je to bio običaj kod bogatih putnika u ovim krajevima. Što se tiče četvrtoga, na kraju povorke, njemu slične ljude viđao sam i ranije, te sam odmah ocenio da je sudski činovnik. Čim ugledah ove ljude gde dolaze odlučih se, ne bih smeo da kažem zbog čega, da idem do kraja u svojoj pustolovini; a kada prvi stiže do mene, ustadoh iz paprati i upitah ga koji put vodi u Okern. On se zaustavi p pogleda me, kako mi se učini, nekako čudno; a potom, okrećući se advokatu, reče: „Mungo, ovo bi većina ljudi smatralo za teže znamenje no da sretneš dve svrake. Ovde sam na putu za Duror po poslu koji ti je poznat, a pred mene izlazi dečak iz paprati i pita me da li idem u Okern". - Glenure - reče drugi - ovo nije zgodan predmet za šalu. Obojica tada pristupiše bliže i počeše me posmatrati pažljivo dok ostala dvojica pratilaca zastadoše u pozadini na mestu na koje bi se čovek mogao kamenom hitnuti. - A šta ti tražiš u Okernu? - upita Kolin Roj Kembel od Glenura, onaj koga su nazivali Crvenom Lisicom - jer njega sam to bio zaustavio na putu. - Čoveka koji onde živi - rekoh.
- Džemsa od Glensa - reče Glenur ra zmišljajući; a potom se obrati advokatu: - Da ne okuplja on svoje ljude. šta misliš? - U svakom slučaju - reče advokat - bilo bi bolje da ostanemo gde smo, i da dozvolimo vojnicima da nam se pridruže. - Ako ste se radi mene uznemirili, rekoh - ja nisam ni od Džemsovih ni od vaših ljudi, već pošten podanik kralja Džordža. Nikome nisam obavezan i nikoga se ne plašim. - Odlično rečeno! - odgovori kraljev zastupnik. - Ali, ako smem pitati, šta ovaj pošteni čovek traži tako daleko od svoga zavičaja? I zašto on tražn brata Ardšilova? Ja imam ovde vlast u rukama, treba da znaš. Ja sam kraljev zastupnik u celom kraju i imam za sobom dvanaest četa vojnika. - Čuo sam da pričaju - rekoh, donekle zajedljivo da ste vi čovek sa kojim je teško izići na kraj. Još uvek je gledao u mene kao u nedoumici. - Dobro - reče najzad - jezik ti je smeo, ali ja nisam neprijatelj otvorenosti. Da si me upitao kako ćeš dospeti do vrata Džemsa Stjuarta bilo kog drugog dana sem ovog, ja bih te uputio onamo i poželeo bih ti srećan put. Ali danas, hm, Mungo - i on se ponovo okrete da pogleda u advokata. Ali baš u taj tren odjeknu hitac sa visine. I istoga časa Glenur se nađe na zemlji. - Oh, umirem! - uzviknu nekoliko puta. Advokat ga upola podiže, te ga pridrža na rukama, dok je sluga stajao nad njim kršeći ruke. Tada ranjeni čovek pogleda u jednoga, pa u drugoga, očima punnm straha, i u njegovom glasu se odigra promena koja me taknu u srce. - Pobrinite se o sebi - reče. - Ja umirem. Pokuša da se raskopča kao da je želeo da pregleda svoju ranu, ali prsti mu skliznuše sa dugmadi. Odjednom
teško uzdahnu, glava mu se skotrlja na rame, i on izdahnu. Advokat ne izusti ni reči. ali mu se lice ušilji kao pero i postade isto tako belo kao lice umrlog; sluga briznu u glasni plač, kao dete; a ja sam opet, buljio u njih sav užasnut. Čim je čuo pucanj, sudski činovnik se zatrča natrag, da požuri vojnike. Najzad advokat položi umrloga na lokvu njegove krvi na putu i ispravi se, teturajući se. Verujem da me taj njegov pokret povrati k svesti; jer tek što se digao, počeh da se penjem i iz sveg glasa vičem: - Ubica! Ubica! Sve se to veoma brzo odigralo, jer kada sam se popeo na vrh prve uzbrdice, odakle sam mogao videti jedan deo planine, ubica je bežao ispred mene na malom rastojanju. Bio je to visok čovek u crnom kaputu sa metalnim dugmadima i nosio je sobom dugu lovačku pušku. - Ovamo! - viknuh. - Vidim ga! Na to se ubica obazre samo za trenutak preko ramena i nastavi da trči. Sledećeg trenutka izgubi se u redu breza, potom se ponovo pojavi pri vrhu, gde ga ugledah kako se penje vešto kao majmun, jer je taj deo šume bio ponovo veoma strm. Najzad zađe za jedan greben i više ga ne videh. Sve to vreme i ja sam trčao i već prilično odmakao, kada začuh glas koji me pozivaše da stanem. Bio sam na gornjoj ivici šume, te sam kada se okretoh, imao pod sobom pregled čitave šume. Advokat i sudski službenik stajali su iznad samoga puta, dovikujući i mašući mi rukama da se vragim, a levo od njih crvenomundiraši sa puškama u ruci počeše, jedan po jedan, da se probijaju iz donje šume. - Zašto da se vratim? - uzviknuo sam. - Dođite vi gore!
- Deset funti ako uhvatite ovoga dečaka - uzviknu advokat. - On je saučesnik. On je poslat ovamo da nas zadrži razgovorom. Na te reči, koje sam mogao čuti sasvim jasno, mada su bile upućene vojnicima a ne meni, srce mi se sruči u pete sa nekim potpuno novim osećanjem straha. Odista, jedno je biti u životnoj opasnosti a sasvim drugo izložiti opasnosti i život i dobar glas. Stvar je, sem toga, došla toliko iznenada, kao grom iz vedra neba, da sam bio potpuno zbunjen i bespomoćan. Vojnici se počeše širiti u stroj po šumi. Dok su jedni trčali, drugi su spremali svoje oružje i počeli nišaniti na mene, a ja sam još uvek stajao kao ukopan. - Zavuci se ovamo, među drveće! - čuh kako mi neko reče u mojoj blizini. Odista, jedva sam znao šta činim a ipak sam poslušao. Istoirvmeno začuh kako odjeknuše hici, i meci zazvizdaše kroz breze. U zaklonu drveća ugledah Alena Breka, gde stoji sa dugom pecaljkom u ruci. Nije me pozdravio. Sada zaista nije ni bilo vreme za takve učtivosti. - Za mnom! - reče jedino i poče trčati u pravcu Balahuliša, a ja kao ovca, potrčah za njim. Čas smo trčali između breza a čas se provlačili sagnuti iza niskih humki na padini planine, čas opet puzili na sve četiri međ vresom. Tempo je bio smrtonosan: činilo mi se da mi srce udara o rebra; i nisam imao vremena da mislim niti daha da govorim. Jedino se sećam da sam sa zaprepašćenjem, s vremena na vreme, video Alena kako se ispravlja do pune visine i kako gleda unazad; i svaki put kada bi to uradio, do nas bi izdaleka dopirala strašna vika i radosni poklici vojnika. Četvrt sata docnije, Alen se zaustavi, opruži se po vresu i okrenu se meni. - Sada - reče - postaje ozbiljno. Čini sve što i ja, ako ti je život mio.
I, istom brznnom, ali sa beskrajno više opreznosti, vraćali smo se sada padinom planine, istim putem kojim smo došli sve dok se Alen, najzad, u donjoj šumi Letermora, gde sam ga prvi put našao, ne baci na zemlju i ostade tako ležeći licem u paprati, dahćući kao pas. Slabine su me bolele, u glavi mi se vrtelo, jezik visio iz ustiju od toplote i žeđi, te padoh kraj njega kao mrtav.
XVIII RAZGOVOR SA ALENOM U LETERMORSKOJ ŠUMI
Alen je prvi došao k sebi. Ustade, pođe do ivice šume, proviri, a potom se vrati i sede. - Dakle - reče - ovo je bio dobar poduhvag, Dejvide. Nisam ništa odgovorno, nisam čak ni podigao glavu. Video sam izvršenje zločina i snažnog, rumenog, veselog čoveka iz koga je izleteo život u jednom trenutku; žalosni prizor bio je još svež u meni, a to je bio tek delić brige koja me je zaokupila. Izvršen je zločin protiv čoveka koga je Alen mrzeo; a Alen je ovde sa mnom, skriva se međ drvećem, i beži ispred vojnika; a da li je njegova ruka ispalila hitac ili je on naredio da se tako učini, malo je značilo. Za mene je moj jedini prijatelj u ovoj divljoj zemlji bio glavni krivac za prolivenu krv. Ustuknuo sam od njega u užasu, nisam mogao da ga pogledam u lice; radnje bih ležao sam, na kiši, na svom ledenom ostrvu no u ovoj toploj šumi, kraj ubice. - Jesi li još uvek umoran? - upita me on ponovo. - Nisam - rekoh još uvek s licem u paprati; - ne, sada nisam umoran i mogu da govorim. Vi i ja se moramo rastati - nastavih. - Veoma sam vas voleo, Alene, ali moji putevi nisu vaši, a nisu ni božji. Jednom rečju, najbolje je da se rastanemo. - Ne bih se rastajao s tobom pre no što čujem razloge za to - reče veoma ozbiljno. - Ako ti je bilo šta poznato protiv mene, onda je najmanje što treba da učiniš za ljubav davnašnjeg našeg poznanstva, da mi kažeš o čemu se radi. A ako ti je samo dojadilo moje društvo, ja imam pravo da sudim da li je to uvreda za mene.
- Alene - rekoh - čemu to? Veoma dobro znate da onaj Kembl leži dole na putu, u sopstvenoj krvi. Kutao je izvesno vreme, potom reče: - Da li si ikada čuo priču o čoveku i „dobrim ljudima ? - pod kojima je podrazumevao vilenjake. - Nisam - rekoh - niti želim da je čujem. - S vašim dopuštenjem, gospodine Balfure, ipak ću vam je ispričati - reče Alen. - Toga čoveka, treba da znaš, more je izbacilo na stenu na koju su „dobri ljudi", ili vilenjaci, kako se čini, obično svraćali da se odmore na svom putu za Irsku. Ta stena je nazvana Skerivor i nije daleko od mesta na kojem smo mi preživeli brodolom. Dakle, izgleda da je čovek toliko tužno plakao u želji da još jednom pred smrt vidi svoje malo dete, da se najzad kralj „dobrih ljudi" sažalio na njega te poslao jednoga od svojih letećih podanika da donese dete u vreći i postavi je prsd čoveka na mestu gde je bio zaspao. Kada se čovek probudio, našao je kraj sebe vreću u kojoj se nešto micalo. Dakle, čini se da je on bio jedan od onih ljudi koji uvek i u svemu vide najgore, te da bi se unapred obezbedio, probode mačem vreću pre no što ju je otvorio i u njoj našao svoje mrtvo dete. Sve mi se čini, gospodine Balfure, da vi i taj čovek veoma ličite jedan na drugog. - Hoćete li time da kažete da niste imali udela u ovom događaju? - uzviknuh ispravivši se. - Reći ću vam pre svega, gospodine Balfure od Šoza, kao prijatelj prijatelju - reče Alen - da, kada bih nameravao da ubijem nekoga, ne bih to uradio u sopstvenom kraju i time navukao nevolju svome plemenu; i ne bih tumarao ovuda bez mača i puške i to sa dugom pecaljkom na leđima. - Hm - rekoh - to je istina! - A sada - nastavi Alen, izvukavši mač na koji svečanim gestom stavi ruku - zaklinjem se na ovo sveto železo da nisam ni delom ni mislima učestvovao u tom delu.
ruku.
- Hvala gospodu na tome! - uzviknuh pružajući mu
On kao da je i ne primeti. - Previše buke oko jednog Kembla! - reče. - Nisu baš takva retkost, koliko mi je poznago! - Ne možete se s pravom ljutiti na mene - rekoh jer i sami dobro znate šta ste mi pričali na brodu. Ali iskušenje i delo su dve različite stvari, zahvaljujem ponovo bogu i na tome. Svi mi možemo doći u iskušenje, ali oduzeti čoveku život, hladnokrvno, Alene! - Ne mogoh toga trenutka izustiti više ni jednu reč. - A znate li ko je to učinio? - dodadoh potom. - Poznajete li onoga čoveka u crnom kaputu? - Ne sećam se tačno njegova kaputa - izustn Alen lukavo; - ali mi se čini da je bio plav. - Plav ili crn, da li ga poznajete? - upitah. - Ne bih se na to mogao zakleti čiste savesti - reče Alen. - Prošao je veoma blizu mene, odista; ali čudnovata stvar da sam baš toga trenutka veznvao cipelu. - Možete li se zakleti la ga ne poznajete, Alene? uzvnknuh upola ljutit, upola gotov da se nasmejem na njegovo izvrdavanje. - Još ne - reče - ali imam sjajnu osobinu da lako zaboravljam, Dejvide. - A ipak mi je jedna stvar potpuno jasna - rekoh. Vi ste namerno izlagaln sebe i mene opasnostn da bi privukli vojnike. - Mogućno je - reče Alen - to bi uradio svaki pošten čovek. Ti i ja smo nevini u toj stvari. - Utoliko je više bilo razloga - uzviknuh - pošto smo nevini osumnjičeni, da se izvučemo. Nevini svakako imaju više prava od krivca. - Zašto, Dejvide - reče on - nevini imaju prilike da se opravdaju na sudu; ali za mladića koji je ispalio metak, mislim da je najbolje mesto u vresu. Ljuli koji nisu umešali prste u kakvu nepriliku trebalo bi da budu
veoma obzirni prema onima koji to jesu. To je pravo hrišćanstvo. Jer da je bilo obrnuto, i da je mlalić koga ja nisam mogao dovoljno jasno videti bio u našoj koži a mi u njegovoj, kao što se veoma lako moglo dogoditi, verujem da bismo mu mi bili veoma zahvalni da je on privlačio pažnju vojnika. Posle ovoga digoh ruke od Alena. On je sve vreme izgledao u toj meri nevin i spreman da se žrtvuje za ono što je smatrao svojom dužnošću da mi je time zatvorpo usta. Setih se i reči gospodina Henlerlenda: da i mi sami ponekad možemo primati pouke od ovih divljih brđana. Ovle sam dakle ja dobio svoju! Alenova shvatanja bila su potpuno izopačena, ali on je bio spreman da za njnh, ovakva kakva su, da svoju glavu. - Alene - rekoh - neću reći da je ovo pravo hrišćanstvo kako ga ja shvatam, ali je dovoljno dobro. I, evo vam, drugi put, moje ruke. Na to mi on pruži obe svoje ruke, rekavši da sam ga svakako opčinio i da bi on mogao bilo šta da mi oprosti. Potom se veoma uozbilji i odjednom reče da nemamo vremena za gublenje te da obojica moramo bežati iz ovog kraja; on, zato što je vojni begunac i što će ceo Apin biti pretresen kao da je jedna soba, te da svi treba da se pobrinu o svojoj koži; a ja, stoga što sam doista bio umešai u ubistvo. - O! - rekoh, želeći da mu dam pouku - ja se ne plašim pravde u svojoj zemlji. - Kao da je to tvoja zemlja! - odvrati on. - Ili kao da će ti se suditi ovde, u zemlji Stjuarta! - Moja zemlja je cela Škotska - rekoh. - Čoveče, ponekad ti se čudim. Ubijeni čovek je Kembl. Suđenje će dakle biti u Inverari, glavnom stanu Kembela, sa petnaest Kembela u loži za porotnike i najvećim Kemblom od svih - vojvodom, koji će se šepurti na svojoj klupi. Pravda, Dejvide? Ista je to pravda, tako mi svega na svetu, na koju je Glenur naišao nedavno na ivici puta.
To me pomalo zaplaši, moram priznati, a zaplašilo bi me i više da sam znao koliko su Alenova predviđanja tačna Odista, on je preterao samo u jednom, naime u poroti je bilo svega jedanaest Kembela, mada je Alen, pošgo su ostala četvorica bila u zavisnosti od vojvode, manje pogrešio no što bi se u prvi mah moglo pomisliti. Ipak, rekoh mu da je nepravičan prema vojvodi od Argajla koji je, uprkos tome što je vigovac, ipak mudar i pošten plemić. - Pih! - reče Alen - čovek je vigovac, nema spora; ali ja nikad ne bih norekao da je on u isto vreme i dobar starešina svoga plemena. A šta bi to pleme pomislilo kada bi jedan Kembel bio ubijen i da posle toga niko ne bude obešen, a da je pri tom starešina sam vrhovni sudija? Često sam primećivao - nastavi Alen - da vi iz Donje Škotske ne razlikujete jasno šta je pravda a šta nepravda. Na ovo se najzad nasme]ah glasno, na moje iznenađenjs Alen mi se tada pridruži smejući se isto tako veselo kao i ja. - Ne, ne - reče - mi smo u Gornjoj Škotskoj, Dejvide, i kada ti ja kažem da bežiš, prihvati savet i beži. Nema sumnje da je teška stvar skrivati se i gladovati u vresu, ali je još teže ležati okovan u tamnici crveno mundiraša. Upitah ga kamo treba da bežimo, a kada mi on reče, ,,u Donju Škotsku", dobih više volje da pođem s njim; jer, odista, već bejah nestrpljiv da se vratim natrag i da se obračunam sa stricem. Sem toga, Alen je bio u toj meri uveren da u ovoj stvari nema pravde, da počeh strahovati da je u pravu. A ako je već trebalo umreti, najmanje bih voleo smrt na vešalima. Slika te strašne sprave iskrsnu mi pred oči neobično jasno kao što sam je jednom video urezanu u zaglavlju pesme o nekom torbaru, što mi oduze svaku volju za pravdu i sudove. - Okušaću sreću, Alene - rekoh. - Poći ću s vama. - Ali imaj na umu - reče Alen - da to nije mala stvar. Ležaćeš na goloj i tvrdoj zemlji, i morađeš često biti prazna stomaka. Postelja će ti biti gde i postelja barskih
ptica, žnvot će ti biti kao život gonjena jelena, a spavaćeš sa rukom na oružju. Da, čoveče, često ćeš vući umorne noge pre no što se nađemo u bezbednosti! Kažem ti to na samom početku jer taj život dobro poznajem! Ali ako me upitaš kakvu drugu mogućnost imaš da se izvučeš odavde, odgovoriću ti: nikakvu! Ili sa mnom u vres ili vešala! - Pa onda je lako načiniti izbor - rekoh; i mi na to stegosmo jedan drugom ruku. - A sad da još jednom pogledamo malo crveno munliraše - reče Alen i povede me do severoistočne ivice šume. Kroz drvsće mogli smo videti veliki deo planine koja se spuštaše strmoglavo u zaliv. Bio je to veoma surov predeo sa oštrim, nagnutim stenama na sve strane, vresom i zakržljalim žbunovima breza. Iz daljine bi se, prema Balahulišu, sićušni crveni vojnici pojavljivali i gubili iza brda u dolini; svakim trenutkom oni su bili sve manji i manji. Više nisu klicali, verujem da su morali korisnije upotrebiti ono malo preostalog daha; ali ipak su se još uvek držaln istog pravca verujući da smo negde ispred njih u klisuri. Alen ih je posmatrao smešeći se. - Ah - reče - umoriće se oni dobro pre no što doću do kraja svoga zadatka! Tako mi sada, Dejvide, možemo sesti i pojesti koji zalogaj, odahnuti i popiti koji gutljaj iz boce. Potom ćemo prema Okernu, domu moga roćaka Džemsa od Glensa, gde moram da uzmem odelo i oružje kao n novac kojim ćemo moći dalje putovati. Tada ćemo, Dejvide, uzviknugi „Napred, sa srećom!" i smelo se uputiti u vres. Tako ponovo posedasmo, te se prihvatismo jela i pića, na mestu odakle smo mogli videti sunce kako se spušta meću beskrajne divlje i puste planine, po kojima sam od sada bio osućen da lutam sa svojim pratiocem. Dok smo tako sedeli, a i docnije, na putu za Okern, svaki od nas je ispričao svoje doživljaje. Ovde ću pribeležngi
onoliko Alenovih koliko smatram da je zanimljivo, odnosno mojoj priči potrebno. Izgleda da je on otrčao do ograde čim se prvi talas stišao; ugledao me, izgubio iz vida, i ponovo me ugledao kako se kotrljam po struji i najzad, spazio me, za tren oka samo, kako se držim za jarbol. To mu je ulilo nešto nade da ću se ipak naći na obali i navelo ga da ostavlja znake za sobom i onu poruku koja me je dovela, grešnika, u ovu nesrećnu zemlju Apin. U međuvremenu, oni koji su se još nalazili na brodu počeli su se spuštati u čamac i jedan ili dvojica već se našli u njemu kada je došao drugi talas bure, snažniji od prvog, te podigao brod i svakako bi ga bacio na dno mora da se ovaj nije udario o jednu stenu i nasukao na njen vrh. Kada je pretrpeo prvi udar, postavljen je pramcem nagore, tako da je ceo brod ležao na krmi. Ali sada, krma je dignuta u vazduh a pramac se zagnjurio u vodu; na taj način voda je jurnula u prednji otvor kao slap na vodenici. Alen je prebledeo čak i kada je pričao o onome što se potom dogodilo. Još uvek su dva čoveka nemoćno ležala u spavaonici - i kada su ugledali vodu kako nadire unutra, pomislili su da brod tone, te počeli glasno da zapomažu takvim strašnim kricima da su se svi koji behu na palubi munjevitom brzinom bacili u čamac, jelan za drugim, i latili vesala. Nisu bili odmakli ni dve sgotind jardi kada stiže i tređi talas razbesnelog mora. Ovaj je podigao brod na stenu, jedra naduvao tako da se za trenutak čipilo da je brod pošao u poteru za njima, ali je u stvari stajao svs vreme, a potom počeo la tone sve dublje i dublje kao da ga vuče neka nevidljiva ruka, te se more najzad zatvori nad ,,Kavinantom" iz Dajsarta. Ni reči ne prozboriše dok su veslali ka obali zaglušeni užasom jauka; ali tek što kročiše nogom na obalu kala se Hosizn probudi kao iz dubokog sna i naredi im da uhvate Alena. Oni su se kolebali, nemajući odista nimalo volje za onakav zadatak, ali je Hosizn urlao kao
pravi đavo kako je Alen sam, kako sobom nosi veliku svotu novaca i kako je on kriv što su izgubili brod i što su se njihovi drugovi podavili, i da sada jednim udarcem mogu siteći veliko bogatstvo i osvstiti mu se. Bilo ih je sedmormca protiv jednoga. Na tome delu obale nije biljo stena kojima bi se Alen mogao zaštititi s leđa, a mornari počeše da se šire oko njega i da ga opkoljavaju. - A tada - reče Alen - onaj mali čovek s crvenom glavom, ne mogu da mu se setim imena . . . - Rijek - primetih. - Da - reče Alen - Rijek! On ustade u moju odbranu i upita ih ne plaše li se kazne božje, pa reče: ,,Do đavola, sam ću zaštititi onoga brđanina!" Nije bio sasvim pokvaren, taj čovek s crvenom glavom - rečs Alen. - Bilo je u njemu i poneke iskre pristojnosti, - Da - rekoh - i prema meni je bio ljubazan, na svoj način. - Takav je bio i prvma menn - reče Alen - i vere mi, neobično mi se svideo! Ali, vidiš, Dejvide, propast broda i jauci onih nesrećnika strašio su delovali na njega. Verujem da je to razlog što je onako istupio. - Da, i ja verujem - rekoh - jer je iz početka bio po zlu jednak ostalima. Ali, kako je to Hosizn primio? - Čini mi se da bi on to veoma teško primio - reče Alen - Ali mi mali čovek doviknu da bežim i, odista, pomislih da je to dobar savet, te počeh trčati. Kada sam ih poslednji put video, stajali su svi u gomvli na obali i ličili na ljudee koji se međusobno ne slažu baš najbolje. - Šta mislnte time da kažete? - upitah. - Pa, pesnice su stupile u dejstvo - reče Alen - i videh jednoga od njih kako se sruči na zemlju kao prazne pantalone. Ali pomislih da je bolje da ne čekam. Vidpš, u tome delu Mala živi ogranak Kembela, a oni nisu baš najbolje društvo za čoveka kao što sam ja. Da nije bilo toga, sačekao bih te i sam te potražio, a da i ne govorim o pomoći koju bih pružio malom čoveku. - Bilo je upravo smešno kako je Alen neprekidno spominjao visinu
gospodina Rijeka jer, da kažem pravu istinu, jedan nije bio mnogo manji od drugoga. - Tako sam - nastavi on krenuo što sam brže mogao; a svima onima koje sam uz put sretao dovikivao sam da se na obali dogodio brodolom. Čoveče, ni zastali nisu da traće vreme sa mnom. Da si ih video kako trče prema obali! A kada su stigli onamo, mogli su otkriti da im je jedino zadovoljstvo bilo što su trčali, a što nikada ne može škoditi ni jednom Kemblu. Verujem da je to bila kazna božja ovome plemenu što je ceo brod potonuo, a da se nije razbio o obalu. Ali to je, u isti mah, ispalo veoma nesrećno i po tebe; jer da se koji deo potopljenog broda pojavio na obali, pretražili bi celu okolinu i najzad te ipak našli.
XIX KUĆA STRAHA
Dok smo išli, spustila ss noć. Oblaci koji se behu rasturili tokom popolneva skupiše se ponovo i zgusnuše, tako la je za ovo doba godine noć bila neobično tamna. Put nas je vodio preko kamenih obronaka a ipak je Alen išao napred sigurnim korakom, mada nikako nisam mogao da otkrijem po čemu se on to upravlja. Najzad, oko devet i po, ispesmo se na vrh jednog brežuljka i primetismo odozdo svetlost. Izgledalo je kao da su vrata na nekoj kući otvorena te da propuštaju pokoji tračak svetlosti plamena sa ognjišta i sveća, a svuda oko kuće i po dvorištu kao da se užurbano kretalo petoro ili šestoro ljudi sa bakljama u ruci. - Džems je svakako izgubio glavu - reče Alen. - Da su sada ovde vojnici, umesto nas, našao bi se u lepoj neprilnci. Ali, verujem da je postavio stražu, a sem toga zna dobro da vojnici nikada ne bi našli put kojim smo mi došli. Potom zazvižda triput, na naročiti način. Bilo je čudno videti kako se, na prvi zvižduk, sve buktinje u pokretu odjednom umiriše, kao da se njihovi nosioci prestrašiše, i kako, na treći zvižduk, ponovo nastade metež. Pošto smo na taj način umirili duhove ovih ljudi, siđosmo niz padinu. Na kapiji dvorišta - ovo mesto podsećalo je pre na farmu imućnog seljaka - dočeka nas jedan visok, lep čovek, preko pedesete, koji doviknu Alenu nešto na gelskom. - Džemse Stjuarte - reče Alen - zamolio bih te da govoriš na škotskom, pošto ovaj mladi džentlmen ne zna gelski. Ovo je - dodade, uhvativši me pod ruku - mladi
džentlmen iz Donje Škotske, i takođe lord u svojoj zemlji. Ali, mislim da je bolje da ne spomenem njegovo ime. Džems od Glensa okrenu se za trenutak k meni i pozdravi me dovoljno učtivo; odmah potom okrenu se Alenu. - To što se dogodilo je strašno - uzviknu. - To će dovesti u nevolju ovu zemlju. - Kršio je pri tom ruke. - Slušaj - reče Alen. - Moraš uz slatko progutati i gorko, čoveče, Kolin Roj je mrtav, i budi zahvalan na tome! - Da - reče Džems - a vere mi, želeo bih da je ponovo živ! Lepo je bilo busati se u grudi i razmetati se, pre toga; aln sada, kada je sve gotovo, Alene, na koga će pasti krivica za to delo? Dogodilo se u Apinu, imaj na umu, Alene: Apin će morati da plati; a ja sam čovek sa porodicom. Za vreme ovog razgovora posmatrao sam sluge oko sebe. Neki su bili na vrhu lestvica te su pregraživali po trščanim krovovima kuće i ostalim zgradama na farmi, i odatle vadili puške, mačeve i ostalo različito oružje; drugi su ga odnosili; a po odjeku udaraca pijuka, negde u podnožju brda, pretpostavljam da su ga zakopavali. Mada su svi vredno radili, nije bilo nikakvog reda u njihovim naporima; ljudi su hvatali istu pušku ili su naletali jedan na drugoga sa upaljenim buktinjama; a Džems je neprestano prekidao svoj razgovor sa Alenom da bi im doviknuo kakvu naredbu koju očigledno niko nije razumevao. Lica pod plamenom buktinja bila su lica ljudi izbezumljenih od žurbe i paničnog straha; i mada niko nije govorio glasnije od šapata, njihov govor odjekivao je zabrinuto i ljutito. Nekako u to vreme naiđe iz kuće devojka sa nekim omotom ili zavežljajem u rukama; posle toga sam se često morao nasmejati kada bih se setio kako se, na sam pogled na njega Alenov instinkt probudio. - Šta to nosi ova devojka? - upita.
- Dovodimo kuću u red, Alene - reče Džems preplašeno i kao da se ulaguje. - Apin će pretražiti svećom, i kod nas mora svs biti u redu. Zakopavamo sve puške i mačeve u močvaru, vidiš; a ovo je verovatno tvoje francusko odelo. Mislim da je najbolje da ga zakopamo. - Da zakopate moje francusko odelo! - uzviknu Alen. - Vere mi, to ne! - On ščepa omot i povuče se u staju da se presvuče, preporučivši me za to vreme svome rođaku. Džems me tada povede u kuhnnju i sede sa mnom za sto smešeći se i razgovarajući iz početka veoma gostoljubivo. Ali uskoro mu se lice ponovo smrači. Sedeo je, namršten, grizući prste. Setio bi me se tek s vremena na vreme; tada bi mi uputio reč-dve i osmehnuo mi se bledo da bi se opet vratio svojem strahovanju. Žena mu je sedela kraj vatre i plakala pokrivšn rukama lice; njegov stariji sin čučao je na podu preturajući po ogromnoj hrpi hartija i s vremena na vreme prinosno bi plamenu pokoji da izgori do poslednjeg komadića. Mlada služavka, rumena lica, tumarala je jecajući oko nas u slepoj žurbi i strahu. I svaki čas bi poneko promolio glavu kroz vrata tražeći nova naređenja. Najzad, Džems ne mogade duže izdržati na svojoj stolici i zamoli me za dopuštenje da bude toliko neučtiv da se šeta po sobi. - Ja i onako nisam prijatno društvo, gospodine - reče - ali ne mogu da mislim ni na šta drugo sem o onom strašnom događaju i o nevolji u koju će dospeti potpuno nevini ljudi. Nešto kasnije primeti kako mu sin pali hartiju za koju je smatrao da je svakako treba sačuvati; i na to se tako razbesni da ga je bilo mučno gledati. Udario je mladića nekoliko puta. - Jesi li poludeo?- viknu. - Hoćeš li da obese tvoga oca? - I zaboravljajući na moje prisustvo, nastavi da grdi mladnća na gelskom. Ovaj ništa nije odgovarao, već
jedino njegova žena, pri pomenu reči: vešanje, baci kecelju preko lica i zajeca još glasnije. Sve je to strancu kao što bejah ja bilo neprijatno slušati i gledati; i od srca se obradovah kada se Alen vrati, ponovo onaj stari Alen, u svome finom francuskom odelu, mada je ono, da kažemo pravu istinu, sada bilo suviše propalo i izbledelo da bi zasluživalo naziv ,,fino". Potom doće red i na mene, te me jedan od Džemsovih sinova izvede i dade mi odelo koje mi je odista već davno bilo potrebno kao i par brđanskih cipela od jelenske kože, neudobne na početku, ali posle izvesnog nošenja veoma prijatne i lake. Kada sam se vratio, Alen im je bio očigledno već ispričao sve što je imao, jer se činilo da svi znaju da ću i ja poći s njime u bekstvo, te svi požuriše da nas opreme. Dadoše nam svakome po mač i pišgolj mada sam ja izjavio da ne umem da se služim mačem. Sa oružjem i nešto municije, torbom ovsanog brašna, zelenom tavicom i bocom pravog francuskog konjaka, bili smo spremni za vres. Novaca istina nije bilo. Meni su ostale svega dve gvineje, a Alen je svoj pojas već otpremio dalje, tako da ovom vernom glasniku nije ostalo više od sedamnaest penija; a što se tiče Džemsa, čini se da se sasvim istrošio putovanjem u Edinburg i sudskim troškovima oko zakupaca, te je mogao da skupi svega tri šilinga i pet i po penija većim delom u bakru. - To nije dovoljno - reče Alen. - Moraš se skloniti negde ovde u blizini - reče Džems - i poslati mi poruku. Vidiš i sam, moraš što pre otići odavde, Alene. Nije vreme da sada oklevaš zbog gvineje-dve. Izvesno je da će saznati za tebe, tražiće te, i po mome mišljenju, svakako na tebe baciti krivicu za onaj događaj. Ako krivica padne na tebe, pašće i na mene, kao tvog najbližeg roćaka, koji ti je dao utočišta dok si bio u ovom kraju. A ako doću do mene ... - zastade prebledevši i zagrize prste. - Bilo bi to nezgodno za sve naše prijatelje kada bi mene obesili - reče.
- Biće to nesrećan dan za Apin - primeti Alen. - Kada pomislim na njega, reči mi zastaju u grlu reče Džems. O čoveče, čoveče, Alene čoveče! Obojica smo govorili kao budale! - uzviknu, udarivši rukom o zid tako da cela kuća odjeknu. - Da, i istina je - reče Alen; - i ovaj moj prijatelj iz Donje Škotske - nastavi, pokazujući glavom na mene dao mi je dobar savet, samo da sam hteo da ga poslušam. - Ali gledaj - reče Džems vraćajući se na svoj pređašnji način govora - ako me uhvate, Alene, tek tada će ti novac biti pogreban. Jer uprkos svemu ovome što sam rekao i onome što si ti rekao, u izgledu su crni dani po nas obojicu. Uviđaš li ti to? Stavi se, dakle u moj položaj, pa ćeš videti da ja lično moram izdati poternicu protiv tebe; i lično ponuditi za tvoju glavu. Da, moraću! Bolno je to između dva tako bliska rođaka, ali ako mene okrive za ovaj strašni događaj, moraću sam da se branim, čoveče. Je li ti jasno to? Govorio je sa neobičnom ozbiljnošću, držeći Alena za rever kaputa. - Da - reče Alen - jasno mi je. - A ti treba da se čistiš iz ovoga kraja, Alene - da, i da se čistiš iz Škotske - ti i taj tvoj prijatelj iz Donje Škotske. Jer, moraću da ponudim ucenu i za tvoga prijatelja iz Donje Škotske. Uviđaš li to, Alene - reci da uviđaš i to. Učini mi se da je Alen pocrveneo. - To mi je veoma neprijatno, jer sam ga ja doveo ovamo, Džemse - reče zabacujući glavu. - To je kao da sam postao izdajica! - Nemoj sada tako, Alene, čoveče - uzviknu Džems. - Gledaj činjenicama u oči. Za njim će svakako izdati poternicu. Mungo Kembl će, nema sumnje, to uraditi. Šta smeta ako pođem njegovim primerom? Sem toga, Alene, ja sam čovek koji ima porodicu. - A potom, pošto obojica zaćutaše neko vreme: - I, Alene, u poroti će biti samo Kembeli - dodade.
- Povoljno je jedino to - reče Alen razmišljajući - što niko ne zna njegovo ime. - Niti će ga saznati, Alene! Evo ti ruke! - uzviknu Džems, kao da je odista znao moje ime, te se sad odrekao toga preimućstva. - Ali odelo u kome je bio, njegov opis, njegove godine, i tome slično? Zbilja ne bih mogao manje uraditi. - Čudim se sinu tvoga oca - uzviknu Alen strogo. Zar bi prodao ovoga mladića zajedno sa poklonom? Zar bi mu dao preobuku, a potom ga izdao? - Ne, ne, Alene - reče Džems. - Ne, ne: mislim na odelo koje je svukao - odelo u kome ga je Mungo video. Ali, rekao bih da je izgledao obeshrabren; odista se hvatao za slamku, a sve vreme, ubeđen sam u to, video je lica svojih smrtnih neprijatelja na sudijskim mestima i porotničkim klupama sa vešalima u pozadini. -No, gospodine - reče Alen, okrećući se meni - šta velite vi na sve ovo? Vi ste ovde pod zaštitom moje časti, i na meni je da se pobrinem da vam se ne dogodi ništa što ne bi bilo po vašoj volji. -Imam da primetim samo nešto - rekoh - strana mi je cela ova raspra, aln po običnom zdravom razumu čini mi se da krivicu treba da snosi onaj ko je odista kriv čovek koji je ispalio metak. Raspišite ucenu na njegovu glavu i pošaljite poteru za njim, a pustite poštene i nevine da se slobodno pokazuju među ljudima. Ali na ovo i Alen i Džems uzviknuše užasnuti; pozvaše me da zadržim jezik, pošto se na tako što nije moglo ni pomisliti, pa me zapitaše šta bi na to rekli Kameroni, što mi potvrdi da je čovek koji je uradio ono delo bio svakako Kameron iz Mamora, i zar ja ne uviđam da bi mladića posle toga mogli uhvatiti? - Svakako nisi mislio o tome? - rekoše sa toliko nevine ozbiljnosti da ja u očajanju spustih ruke, te odustah od svakog daljeg raspravljanja. - Vrlo dobro - rekoh - izdajte poternicu za mnom, ako vam se to sviđa, izdajte je za Alenom, za kraljem
Džordžom. Mi smo svi trojica nevini, a to je, čini se, ono što se traži. Ali, najzad, gospodine - rekoh Džemsu, pribravši se od nastupa srdžbe - ja sam Alenov prijatelj, i ako mogu biti od koristi njegovim prijateljima, neću pokleknuti pred opasnošću. Smatrao sam da je bolje da svom pristanku dam lep izgled, jer sam video da je Alen u neprilici. Sem toga, pomislih u sebi, čim okrenem leđa, oni će izdati za mnom poternicu, pristao ja na to ili ne. Ali uvideh da u tome nisam bio u pravu, jer kad izustih poslednje reči, gospođa Stjuart skoči sa stolice, pritrča nam i isplaka se, prvo meni oko vrata a potom Alenu, zahvaljujući bogu na dobroti koju smo učinili njenoj porodici. - Što se tebe tiče, Alene, to ti je bila dužnost - rekla je. - Ali za ovoga mladića koji je došao ovamo, našao nas u najgorim trenucima i video glavu porodice kako moljaka za milost, njega koji bi po pravu trebalo da izdaje naređenja kao kralj, oh, moj mladiću - reče - srce me boli što ti ne znam ime, ali znam tvoj lik, i sve dok mi srce bude lupalo u grudima, pamtiću ga i misliti na njega i blagosiljati ga. - I na to me poljubi i poče tako da jeca da ostadoh duboko postiđen. - Dosta, dosta, slušajte - reče Alen gledajući preda se veoma tupo. - Zora sviće neobično brzo u julu, a sutra će biti gužve u Apinu; dragoni će jahati, oriće se ratni poklici Kembela i dojuriće crvenomundiraši, a za nas dvojicu najbolje je da što pre umaknemo. Na to se oprostismo i ponovo krenusmo, upućujući se ka istoku, u blagoj i tamnoj noći, i kroz gotovo isti onakav kameniti kraj kroz kakav smo prošli i ranije.
XX BEKSTVO U VRES: STENE
Čas smo išli hodom a čas trčali, a što se više približavalo jutro, manje smo išli a više trčali. Mada bi se površnom posmatraču ova zemlja mogla učiniti pustom, u njoj je ipak bilo koliba i kuća punih ljudi; obišli smo ih više od dvadesetak, skrivenih na usamljenim mestima brda. Kada bismo prišli nekoj od njih, Alen bi me ostavljao i sam odlazio da pokuca i porazgovara na prozoru sa ljudima koje bi budio iza sna. To je bio način na koji su se prenosile vesti u ovom kraju, a putniku je to bila više no dužnost tako da je Alen morao da se zaustavlja i izvršava je čak i kada se radilo o bekstvu na život i smrt. Tu dužnost su, mećutim, isto tako dobro obavljali i drugi, te je polovina ovih kuća bila već obaveštena o ubistvu. Ostali, koliko sam mogao razabrati stojeći po strani i slušajući stran mi jezik, primili su novost više sa strahom no iznenađeni. I pored sve naše žurbe, dan je počinjao da sviće kada smo bili još daleko od svakog skloništa. Zora nas zateče u prostranoj dolini prošaranoj stenama kroz koju se provlačila penušava reka. Dolina je bila okružena divljim planinama, a u njoj nije rasla ni trava ni drveće, a meni je docnije palo na pamet da je to mogla biti dolina zvana Glenkou, poprište pokolja za vreme kralja Viljema. Ali o pojedinostima puta koji smo prevalili ne znam mnogo. Čas smo išli prečicama, a čas nadaleko zaobilazili put, idući pri tom veoma brzo i uglavnom noću, a pošto su imena mesta za koje sam se raspitivao bila gelska, tim pre sam iz zaboravljao. Prvi zrak sunca otkri nam tada ovo strašno mesto i ja primetih kako Alen nabra veđe.
- Ovo mesto nije pogodno za nas - reče. - Ovo je mesto na koje će oni svakako motriti. I na to potrča što je brže mogao, dole ka obali, ka mestu gde su tri stene delile reku nadvoje. Sa strašnom tutnjavom od koje se stresoh probijala se voda kroz tesnac nad kojim se nadvila izmaglica. Alen ne pogleda ni levo ni desno, već skoči pravo na srednju stenu i dočeka se na ruke i kolena da bi se zaustavio, jer je stena bila mala, te je mogao pasti na drugu stranu. Jedva sam imao vremena da odmerim razdaljinu ili da shvatim opasnost pre no što i sam pođoh za njim i on me prihvati i zadrža. Tako smo stajali onde, jedan uz drugog, na malenoj klizavoj steni i još jednim, znatno dužim, skokom pred sobom i zahuktalom rekom svuda unaokolo. Kada sam vrdeo gde se nalazim, spopade me smrtni strah i ja pokrih oči rukama. Alen me dohvati i prodrma. Video sam i da mi nešto govori, ali huk vodopada i uzbućenje sprečavali su me da ga čujem. Jedino sam video da mu je lice crveno od ljutine i da mi pokazuje na stenu. Isti pogled pokaza mi vodu koja besni oko nas i izmaglicu koja visi u vazduhu i na to ponovo prekrih oči rukama, sav dršćući. Sledećeg trenutka Alen stavi bocu brendija na moje usne i natera me da ispijem njen dobar deo, što mn vrati krv u glavu. Potom mi, stavivši ruke na usta, a usta na moje uho, doviknu: - Biraj: hoćeš li da visiš ili da se udaviš? - I okrete mi leđa, skoči preko drugog rukavca reke, i naće se srećno na drugoj obali. Bio sam sada sam na steni, što mi pruži više prostora, sem toga brendi je pevao u mojim ušima i ja sam imao dobar primer pred sobom i dovoljno razuma da uvidim da ako odmah ne skočim, neću uopšte skočiti. Čučnuh i bacih se napred, sa očajanjem i gnevom koji se ponekad javlja u meni umesto hrabrosti. Naravno, jedino mi ruke stigoše na određeno mesto, a i one okliznuše, ponovo dohvatiše obalu, pa opet okliznuše, i već sam
gotovo skliznuo u vir kada me Alen ščepa, prvo za kosu, potom za okovratnik i strahovitim naporom izvuče napolje. Ni reči ne izusti, već potrča ponovo da spase svoj život. Ja se, teturajući, podigoh na noge i pođoh za njim. Bio sam umoran i ranije, a sada mi je bilo još i zlo i sav sam bio izudaran i pola pijan od brendija: i dalje sam se spoticao pri trčanju, a od bolova sam se jedva držao uspravno. Kada se Alen najzad zaustavi pod jednom velikom stenom koja se dizala među ostalima, nije bilo nimalo prerano za Dejvida Balfura. Rekao sam velika stena; u stvari, bile su to dve stene nagnute jedna na drugu pri samom vrhu, obe gotovo dvadeset stopa visoke i na prvi pogled nedostižne. Čak i Alen, mada se za njega moglo reći da ima četiri ruke, dvaput uzalud pokuša da se ispne uz njnh. Tek pri trećem pokušaju, i to stojeći na mojnm ramenima i skočivši sa toliko snage da sam poverovao da mi je slomio vrat, uspe mu da se dokopa čvrstog oslonca. Kada se najzad našao gore, spusti mi svoj kožni pojas, te pomoću njega i nekoliko plitkih šupljina u steni, uspuzah se za njim i ja. Tada tek uvideh zašto smo onamo došli: obe ove stene, pošto su bile pomalo izdubljene, naginjale su se pri vrhu jedna na drugu, gradeći kao neku vrstu čanka ili zdele, gde su se, u ležećem stavu, mogli skriti tri ili četiri čoveka. Za sve vreme Alen nije izustio ni reči, već je trčao i penjao se sa toliko divlje, nečujne i gnevne žurbe da sam zaključno da je u smrtnom strahu da neće uspeti. Čak i sada, kada smo se našli na steni, nije ništa govorno, već se, još uvek namrštena lica, bacio na zemlju i sve vreme jednim okom nad ivicom našeg skloništa posmatrao dolinu svuda unaokolo. U međuvremenu se razdanilo, te smo mogli sami sagledati kamene zidove doline i njeno dno prošarano stenjem i reku koja je tekla s jednog kraja na drugi, praveći uz put penušave slapove. Ali nigde dima
iz kuće niti bilo kakvog živog stvora sem nekolnko orlova koji su kreštali oko jednog kamenog vrha. Tada se Alen najzad nasmeši. - No - reče - sada nam se pruža mogućnosg da se izvučemo; a potom, pogledavši me prilično veselo, dodade: - Nisi baš brz u skakanju. Prstpostavljam da sam na to uvređeno pocrveneo. Odmah potom on dodade: - Slušaj! Ne treba da te je stid! Plašiti se nečega a ipak to uraditi, dostojno je pravog čoveka. A sem toga, u pitanju je bila voda, a voda je nešto od čega se plašim i ja. Ne, ne - nastavi Alen - ne treba da je stid tebe već mene. Upitah ga zašto. - Zašto? - reče; - noćas sam se pokazao pravom budalom, Pre svega, pošao sam pogrešnim putem, a ovo je moja zemlja Apin; dan nas je tako zatekao na mestu gde nikada ne bismo smeli biti, i zahvaljujući tome, mi smo sada ovde izloženi opasnosti, i velikoj neugodnosti. A potom, što je još gore od ove dve stvarn za čoveka koji je toliko proveo u vresu kao ja, došli smo ovamo bez boce s vodom. a ovde ćemo preležati ceo letnji dan samo sa čistnm alkoholom. Ti možeš to smatrati sitnicom, ali pre no što nastupi noć, Dejvide, reći ćeš mi o tome i svoje mišljenje. Žudeo sam da se popravim u njegovim očima i ponudno mu, ako hoće da prospe brendi, da otrčim dole na reku i napunim bocu vodom. - Ja ne bnh tek tako bacio ovaj izvrstan alkohol reče. - Bio ti je dobar prijatelj noćas; da ga nije bilo, po mom skromnom mišljenju, ti bi još stajao nepomičan na onom kamenu. A što je još važnije - nastavi - morao si primetigi, ti koji si toliko pronicljiv, da je Alen Brek išao nešto brže no obično. - Vi! - uzviknuh. - Trčali ste kao bez glave.
- Zar ozbiljno? - upita. - E pa tada, možeš biti uveren, nije bilo vremena za gubljenje. A sada dosta o tome; pođi na spavanje, mladiću, a ja ću ostati na straži. Na to legoh da spavam; nešto tresetne zemlje bilo je naneto pri vrhu, izmeću dve stene, i na njoj izrasla paprat da bi mi načinila postelju. Poslelnje što sam čuo, bilo je kreštanje orlova. Mislim da je bilo oko devet izjutra kada me neko grubo probudi i ja osetih kako mi Alen rukom pritiskuje usta. - Pst! - prošapta. - Hrčeš. - Pa onda - rekoh iznenaćen izgledom njegovog uznemirenog i zabrinutog lica - a zašto da ne? On proviri nad ivicom stene i dade mi znak da uradim to isto. Dan je bio uveliko ovladao, bez oblaka i veoma topao. Dolina pod nama bila je jasna kao slika. Otprilike oko pola milje uzvodno ležao je logor crvenomundiraša; u njegovoj sredini plamtela je vatra na kojoj su vojnici nešto kuvali; a u samoj blizini, na vrhu stene skoro isto toliko visokoj kao i naša, stajao je vojnik na straži; njegovo oružje bleštalo je na suncu. Celom dužinom reke, nizvodno, bile su postavljene straže, negde gušće, negde ređe raspoređene; neke na uzvišenim mestima, kao i ona prva, a neke u samoj dolini, gde su stražari koračali goredole, susrećući se na pola puta. Dalje uzvodno, gde je prostor bio širi, lanac straže nastavljao se vojnicima na konjima, koje smo mogli videti iz daljine kako jašu amotamo. Niže, dole, bila je postavljena pešadija; ali kako se reka ovde naglo širila ovećom pritokom, vojnici su postavljeni ređe, motreći jedino na plićake ili kamenje koje bi moglo poslužiti kao prelaz preko reke. Bacih samo jedan pogled na njih i šćućurih se ponovo na svom mestu. Bilo je odista neobično videti ovu dolinu, toliko pustu u samu zoru kako blešti sada od oružja, sva išarana crvenim mundirima i crvenim pantalonama.
- Vidiš - reče Alen - toga sam se plašio, Dejvi, da će motriti na reku. Počeli su da pristižu pre jedno dva časa ... o, čoveče, kako ti spavaš! Sada smo u škripcu. Ako se uspnu na brdo, primetiće nas lako dogledom; ali ako ostanu dole, u samoj dolini, izvući ćemo se ipak. Straža je ređa dalje niz reku, te kada padne noć, pokušaćemo da se provučemo izmeću njih. - Šta ćemo raditi do noći? - upitah. - Ležati ovde - reče - i pržiti se. Odista ovom jedinom rečju mogao bi se opisati veći deo onoga što nas je toga dana još očekivalo. Potrebno je još dodati da smo na površini gole stene ležali kao pogačice na ploči kakvog štednjaka i da je sunce svirepo peklo po nama, da se stena toliko užarila da je čovek jedva mogao da je se dotakne; a majušni deo prekriven zemljom I paprati, koji je donekle ostajao svež bio je dovoljan tek za jednoga od nas. Ležali smo naizmence na goloj steni, što je odgovaralo tačno položaju onoga veliko mučenika koga su pržili na vatri. Pade mi na um kako je odista čudno da, pod istim podnebljem i svega u toku nekoliko uzastopnih dana, moram toliko svirepo trpeti, prvo od hladnoće, na onom osgrvu, a sada od žege na ovoj steni. Celo vreme nismo imali vode, već kao jedino piće čisti brendi, što je bilo gore nego nemati nišga. Držali smo bocu uhlaćenu što smo bolje mogli, ukopavajući je u zemlju i donekle našli olakšanje natapajući njenom sadržinom grudi i slepoočnice. Vojnici su se vrzmali celoga dana po dolini, čas smenjujući stražu a čas, podeljeni u čete, pretraživali mesta izmeću stena. A ovih je bilo u tolikom broju po celoj okolini da je tražiti ljude meću njima značilo tražiti iglu u plastu sena; i, pošto je posao bio u tolikoj meri beznadežan, obavljan je sa malo pažnje. Ipak, viđali smo vojnnke kako zabadaju bajonet u vres, od čega mi prostruja hladna jeza po leđima; a katkad bi se zadržavali
toliko blizu naše stene da smo se jedva usuđivali da dišemo. Tada sam prvi put čuo pravi engleski govor. Jedan od vojnika, prolazeći tuda, udari rukom o suncem obasjanu stranu stene na kojoj smo ležali, pa se potom naglo trže uz psovku. - Oh, užareno je, kažem vam - reče, i ja se začudih zbog odsečnih tonova i pevajućeg načina na koji je govorio, a ništa manje i zbog neobičnog gutanja glasova. Naravno, slušao sam ranije Rensoma, ali on je primio svoj način govora od mnogih, i to veoma različitih ljudi, te govorio toliko nepravilno, i kada je najbolje govorio, da sam ja gotovo sve to pripisivao njegovom još detinjem uzrastu. Moje iznenađenje bilo je tim veće šgo sam taj način govora sada čuo iz usta odrasla čoveka; i odista nikada se nisam mogao na to navići, kao u potpunosti ni na englesku gramatiku, što će možda neko veoma kritičko oko otkriti ovde-onde čak i u ovim uspomenama. Mučni časovn na sgeni puni patnje padali su sve teže što je dan više proticao. Stena je postajala sve toplija, a sunce upornije. Trebalo je podnositi vrtoglavicu, muku, oštre bolove slične reumatizmu. Pomišljao sam tada mnogo, i otada još češće, na reči našeg škotskog psalma: Neće te uništiti mesec noću. Niti sunce danju. . . I odista, jedino božjom pomoći sunce nas toga dana nije uništilo. Najzad, oko dva časa, nije se moglo dalje podnositi; a sada je trebalo i odoleti iskušenju i izdržati muke. Jer, pošto je sunce sada skrenulo na zapad, pojavila se površina u senci na istočnoj strani naše stene, strani koja je bila pod zaštitom vojnika.
- Jedna smrt kao i druga! - reče Alen i skliznu niz ivicu stene, te pade na zemlju sa strane koja je bila u senci. Pođoh za njim odmah, i istoga trenutka padoh koliko sam dug, od slabosti i vrtoglavice posle tolikog izlaganja suncu. Onde smo, potom ležali sat-dva, mučeni bolovima od glave do pete, nepokretni, potpuno izloženi očima vojnika koji bi zalutao na ovu stranu. Niko, međutim nije došao, jer su svi prolazili s druge strane, tako da je stena ostala naše sklonište čak i u ovom novom položaju. Uskoro potom snaga nam se poče vraćati i kako su vojnici sada ležali nešto bliže obali, Alen predloži da pokušamo da se pomaknemo s mesta. U tom trenutku plašio sam se samo jedne stvari: da se ponovo ne moram vraćati na stenu, a sve drugo bih rado prihvatio. Tako odmah pođosmo, provlačeći se jedan za drugnm od stene do stene, čas potrbuške puzeći u senci, čas trčeći sa srcem u petama da se domognemo nove senke. Vojnici, pošto su na svoj način pretražili ovu stranu doline i budući da su verovatno bili omamljeni omorinom toga popodneva, popustili su mnogo u svojoj budnosti, te su sada stajali dremljivo na svojim položajima i osmatrali jedino obale reke, tako da smo se mi, držeći se doline ali pravcem prema planini, udaljavali sve više iz njihove blizine. Ali ovo je bio najmučniji posao u kojem sam ikada učestvovao. Čoveku su bile potrebne stotine očiju na svakom delu tela, da bi se mogao držati prikriven na ovom neravnom zemljištu, nadomak tolikog broja stražara raspoređenih na sve strane, a pri tom tako blizu da su mogli da se dozovu. Kada je trebalo da pređemo kakav otvoren prostor, brzina nije bila dovoljna, već je valjalo u trenu oceniti ne samo položaj celog kraja već i čvrstinu svakog kamena na koji će se staviti noga; jer popodne je sada postalo tiho, bez daška vetra, a kotrljanje kamenja odjeknulo bi kao pucanj pištolja te izazvalo gromoglasni odjek međ brdima i stenama.
Do zalaska sunca ipak smo prevalili priličan deo puta, čak n pored sporog napredovanja, mada se istina, stražar na steni još jasno video. Tada naiđosmo na nešto što nas navede da potpuno zaboravimo na strah; bio je to duboki brzi potok koji se probijao ovuda da bi se tamo dole pridružio reci. Čim ga ugledasmo, bacismo se na zemlju te zagnjurismo glavu i ramena u vodu; i ne bih umeo reći šta je bilo prijatnije: jeza kada nas preli ledenn mlaz ili požuda kojom smo ga pili. Ležali smo onde jer su nas obale skrivale, pili i opet pili, prskali grudi, puštali da nam voda nosi ruke sve dok nas nisu zabolele od hladnoće; i najzad, čudesno osveženi, izvadismo torbu s hranom te načinismo kašu u železnoj tavici. Mada nije bila ništa drugo već ovsano brašno i hladna voda, ta kaša je ipak bila odlično jelo izgladnelom čoveku; naročito onde gde nema mogućnosti da se zapali vatra, ili kao u našem slučaju, kada ima dovoljio razloga da se to ne učini, ona je glavna podrška ljudima koji su se odlučili da pođu u vres. Čim se spusti senka noći, krenusmo ponovo na put, s početka sa istom opreznošću, ali odmah potom sve smelije tako da se najzad potpuno ispravismo te mogasmo ići bržim korakom. Put je bio veoma zamršen, te vodio strmim padinama planine i duž litica. Oblaci se spustpše sa zalaskom sunca i nasta noć, mračpa i hladna; tako da sam koračao bez mnogo napora ali u stalnom strahu da ću pasti i skotrljatn se niz planinu, nemajući ni pojma kuda idemo. Mesec se pojavi najzad i zateče nas još uvek na putu; bio je u poslednjoj četvrti i dugo prekriven oblacima, ali posle izvesnog vremena zasija ponovo, te otkrivajući bezbojne crne vrhove planina, ogledaše se duboko pod nama u uskom rukavcu nekog zaliva. Na ovaj prizor obojica zastadosmo: ja zadivljen visinom na kojoj se nalazim i po kojoj koračam, kako mi se činilo, kao po oblacima, a Alen da bi se uverio o pravcu puta. Očigledno bio je veoma zadovoljan i svakako je
smatrao da smo daleko od domašaja ušiju naših neprijatelja, jer je do kraja našeg noćnog marša skraćivao put zviždukajući razne pesmice, ratničke, vesele i tužne. Potom pesmice za igru koje su nam ubrzavale korak, pa pesmice sa juga, iz mog zavičaja, koje su u meni budile želju da se vratim kući, da odem daleko od svih ovih pustolovina. U ovim ogromnim, tamnim i pustim planinama sve su nam ove pesmice činile društvo na putu.
XXI BEKSTVO U VRES: KORINAŠKI KLANAC
Iako početkom jula zora sviće veoma ramo, još je bilo tamno kada smo stigli cilju puta, tesnacu pri samom vrhu visoke planine, kroz koji je sredinom proticao potok, a sa jedne strane, u steni, nalazila se plitka pećina. Lepa, retka, brezova šuma prelazila je nešto dalje, u borovu šumu. Potok je bio pun pastrmki; šuma divljih golubova; preko, sa proplanka sve vreme se čulo cvrkutanje ptica i cela okolina odjekivala dozivanjem kukavica. Sa ulaska u tesnac gledali smo dole na jedan deo Mamora, i zaliv mora koji deli ovaj kraj od Apina. Sa ovakve visine, bio je to prizor kome sam se neprestano divio, te sa uživanjem sedeo i posmatrao u dubinu. Ovaj tesnac nosio je ime Korinaški klanac. I, mada je zbog svoje visine i tolike blizine mora, često bio prekriven oblacima, ipak je sve u svemu bio prijatno boravište i pet dana koje smo u njemu proveli protekli su srećno. Spavali smo u pećini, na postelji od džbunova vresa koje smo u tu svrhu posekli, prekrivajući se velikom Alenovom kabanicom. Na mestu gde je mala dolina skretala od svog pravca naišli smo na dobro prikriveno udubljenje gde smo se osmelili da zapalimo vatru tako da smo se mogli ogrejati, čim su nas zastrli oblaci, skuvati toplu kašu i peći pastrmke. Ove smo lovili golim rukama, pod kamenjem, ili podlokanim obalama potoka. To nam je istovremeno bilo i naše glavno zanimanje i razonoda, i to ne samo da bi sačuvaln hranu za crne dane, već i radi takmičenja koje nas je veoma zabavljalo. Tako smo provodili veliki deo dana na obali vode, goli do pojasa, tumarajući okolo i loveći ribu. Najveće pastrmke mogle
su imati četvrt funte, ali bile su donoljno mesnate i ukusne te kada su bile ispečene na ugljevlju, nedostajalo im jedino malo soli da bulu izvrsne. U međuvremenu Alen me je podučavao u mačevanju, jer moje neznanje ga je mnogo zabrinjavalo a sem toga mislim, kako sam često bio bolji u ribolovu, rado se laćao vežbe gde je nadmoćniji bio on. Pri tome, mučio se više no što je to bilo potrebno. Obasipao bi me, sve vreme dok je trajala poduka, žestokim psovkama i navaljivao na mene toliko divlje da sam bio ubeđen da će me probostn mačem. Često sam dolazio u iskušenje da se okrenem i pobegnem ali sam izdržao pored svega te odista izvukao izvesnu korist od ovih časova. Ako ništa drugo, a ono da ostanem na mestu, licem punim pouzdanja, što je često sve što se tražn. Na taj način, mada ni u najmanjem nisam mogao da ugodim svom učntelju, nisam ostajao nezadovoljan samim sobom. Ne treba da mislite da smo mi, mećutim, potpuno zanemarili naš glavni zadatak, to jest, da odemo odavde. - Proći će još koji dugi dan - reče Alen prvoga jutra; - pre no što se crvenomundirašp sete da pretraže Korinaki, tako da sada moramo poslati poruku Džemsu da bi nam pribavio potreban novac. - A kako ćemo poslati poruku? - upitah. - Mi smo ovde na pustom mestu koje za sada se ne usućujemo da papustimo, i ne vidim da bismo išta drugo mogli da učinimo, sem da ptice koje lete oko nas upotrebiš kao glasnike. - Zar? - reče Alen. - Kako si malo dovitljiv, Dejvide. Na to se zamisli posmatrajući žeravicu. A potom uzevši u ruku komad drveta pačini od njega krst čija je četiri kraja nacrnio ugljenom. Kada završi pogleda me nekako stidljivo. - Možeš li mi pozajmiti ono moje dugme? - upita. Malo je čudno tražiti natrag poklon, ali priznajem, nerado bih sa svoga kaputa odsekao još jedno.
Dadoh mu dugme; na što ga on navuče na vrpcu sa svoje velike kabannce, kojom je bio pričvrstio krst, tome dodade grančicu breze i grančicu bora, te sa zadovoljstvom posmatraše svoje lelo. - Slušaj - reče - nedaleko od Korinakija ima jedno seoce, zovu ga Kolisnakom. U njemu žive mnogi moji rođaci u čije bih ruke mogao poveriti svoj život a i takvi u koje baš nisam tako siguran Znaš i sam, Dejvide, da će naše glave biti ucenjene. Sam Džems će moratn da priloži novac za njih; a što se Kembela tiče, oni nikada neće zažaliti novaca ako se njime može naneti kakva nevolja jednom Stjuartu. Da to nije tako, sišao bih u Kolisnakom ne premišljajući, i poverio svoj život u ruke tih ljudi isto tako lako kao što bi drugima poverio svoju rukavicu. - A ovako? - upitah. - Ovako - reče - veoma bih voleo da me ne vide. Svuda ima nevaljalaca, i što je još gore, slabića. Tako da ću se, kada ponovo padne noć, iskrasti dole, do sela, i staviti ovo što sam načinio u prozor moga dobrog prijatelja, Džona Breka Mekola, napoličara iz Apina. - Veoma dobro - rekoh - a kad ga nađe, šta će pomislnti? - Odista - reče Alen - želeo bih da je on čovek sa malo više dovitljivosti Jer će, inače, vere mi, malo izvući iz ovoga! Ali evo šta imam na umu. Ovaj krst u našem plemenu znači poziv na oružje; ipak, on će znati da pleme ne treba da se digne na oružje jer krst stoji u njegovom prozoru bez ijedne reči. Tako će reći u sebi: ,,Pleme ne treba da se digne na oružje, ali, nešto se događa". Tada će ugdedati moje dugme, a ono je pripadalo Dankanu Stjuartu. I tada će rećn samome sebi: „Sin Dankana je u vresu i ja sam mu potreban." - Da - rekoh - može biti. Ali predstavimo da se tako i desi, koliko je mnogo vresa odavde do Forta. - I to je sasvim tačno - reče Alen. - Ali, tada će Džon Brek ugledati brezovu i borovu grančicu i reći samome sebi - ako je iole dosetljiv čovek, u što malo sumnjam: -
„Alen je negde u šumi u kojoj ima i breze i borova". Potom će pomisliti: ,,Njih nema mnogo u ovoj okolini." A tada će doći ovamo i potražiti nas u Korinakiju. A ako to ne učini, neka ga đavo nosi što se mene tiče; Jer neće vredeti ni koliko so u njegovoj kaši. - Hej, čoveče - rekoh, šaleći se na njegov račun, kakva dosetljivost! Zar ne bi bilo jednostavnije da mu napišete nekoliko reči crno na belo? - I to je sjajna primedba, gospodine Balfure od Šoza - reče Alen, podsmevajući mi se: - odista bi bilo mnogo jednostavnije da mu napišem, što se mene tiče, ali, bio bi mučan posao za Džona Breka da to i pročita. Trebalo bi da ide u školu dve ili tri godine; a mi bismo se za to vreme verovatno umorili očekujući ga. Tako je ove noći Alen poneo sobom dole svoj krst i stavio ga u prozor napoličara. Bio je uznemiren kada se vratpo, jer su psi lajali i ljudi istrčali nz svojnh kuća; verovao je da je čuo zveket oružja i video crvenomunliraša na jednim vratima. Za svakn slučaj ležali smo celoga narednog dana na ivici šume i pažljivo motrili ako se pojavi Džon Brek da budemo spremni da ga uputimo u našem pravcu ili, ako su crvenomunliraši, da imamo vremena da umaknemo. Oko podne ugledasmo nekog čoveka koji se pod žarkim suncem, s mukom, penjao uz ogolelu stranu planine oglelajući se neprekidno, s rukom pad očima. Čim ga ugleda, Alen zazvižda, a čovek se okrete i pođe bliže k nama. Potom Alen ponovo zazvižda i čovek nam priđe još bliže; i tako, zvižducima, on bi doveden do mesta gde smo ležali. Bio je to odrpan čovek divljeg izgleda, bradat, oko četrdesete, čije lice beše veoma rohavo od boginja; izgledao je u isti mah i glup i divlji. Mada je engleski govorno loše i isprekidano, ipak mu Alen, po svom veoma ljubaznom običaju, kadgod sam ja bio prisutan, nije dozvoljavao da govori galski. Možda mu je ovaj tuđi jezik davao izgled još zaostalijeg čoveka no što je u stvari bio;
tek meni se učini da ima malo dobre volje da nam bilo čime posluži a da ga je ovamo u stvari jedino strah dognao. Alen je želeo da on ponese usmenu poruku Džemsu, ali napoličar nije hteo ni da čuje o tome. - Ona to zaboraviti - reče svojim piskavim glasom, te zagraži ili da mu damo pismo ili on pere ruke od nas. Verovao sam da će to zbuniti Alena, jer u ovoj pustinji nismo imali nikakav pribor za pisanje. Ali, bio je to dovitljiviji čovek no što sam ja verovao; potraži po šumi dok ne nađe pero divljeg goluba koje zareza kao pero za pisanje, potom načnni neku vrstu mastila od baruta iz svoga roga i vode iz bistrog potoka, i, zderavši kraj svoga francuskog vojnog lista, koji je nosio u džepu kao amajliju da bi ga čuvala od vešala, sede i napisa sledeće: Dragi rođače, molim te pošalji po donosiocu novac na mesto koje mu je poznato. Voli te tvoj rođak A. S. To poveri potom napoličaru, koji mu obeća da će požuriti što bolje može, te ga ponese sobom niz brdo. Prošlo je tri dana otkako je otišao. Trećeg dana, oko pet časova posle podne začusmo zvižduk kroz šumu, na koji Alen smesta odgovori. Odmah potom napoličar se pojavi kraj obale tražeći nas levo-desno. Činio se manje natmuren no ranije i odista je mogao biti zadovoljan što je došao kraj ovom opasnom zadatku. On nam je doneo novosti: da je ceo kraj oživeo crvenomundirašima, da je nađeno oružje i da jadni narod svakodnevno snalaze nevolje, a da su Džems i njegove sluge već bačeni u tamnicu Fort Viljema pod teškom optužbom za saučesništvo. Čini se da je na sve strane razglašeno da je Alen Brek opalio onaj hitac i da je raspisana ucena za mene i za njega uz nagradu od stotinu funti.
Sve je to bilo da gore ne može biti, a pisamce koje nam je napoličar doneo od gospoće Stjuart bilo je puno jada i tuge. U njemu je preklinjala Alena da ne dozvoli da ga uhvate, uveravajući ga da ga, ako padne u ruke vojnika, i njega i Džemsa čeka sigurna smrt. Novac koji šalje je sve što je uspela da isprosi ili pozajmi i ona moli nebesa da nam to bude dovoljno. Najzad, pisala je, prilaže jedan od oglasa sa našim opisom. Taj oglas smo gledali sa velikom radoznalošću, i ne sa manje straha, delom kao što se čovek gleda u ogledalu, a delom kao što bi mogao gledati u cev neprijateljske puške da bi ocenio da li je pravilno nanišanjena. Alen je oglašen kao ,,mali, rošav, živahan čovek od trideset i pet godiia ili tako otprilike, sa šeširom s perjem, odeven u francuski kaput plave boje sa srebrnim dugmadima i čipkom većim delom zaprljanom, sa crvenim prslukom i pantalonama od crvenog somota", a ja, kao „visoki, snažni mladić od oko osamnaest godina, u starom plavom kaputu, veoma odrpanom, sa starom brđanskom kapom, dugim prslukom domaćeg tkanja, plavim pantalonama, bez čarapa i u cipelama kakve se nose u Donjoj Škotskoj iz kojih proviruju palci; zatim da govorim kao što se govori u Donjoj Škotskoj i da ne nosim bradu." Alen je bio veoma zadovoljan što su se setili njegovog finog odela; jedino kada je došao do reči „zaprljana“, pogleda u svoje čipke, pomalo uvređen. Što se mene tiče, pomislih da sam u oglasu jadno opisan, a ipak sam u isto vreme bio srećan pošto je opis, otakako sam presvukao one prnje, prestao da bude opasnost za mene i postao, naprotiv osnov bezbednosti. - Alene - rekoh - treba da promeniš odelo. - Ne, vere mi! - reče Alen. - Ne pada mi na pamet. Bio bih lep prizor kada bih se u Francuskoj pojavio sa škotskom kapom! To mi namete jednu drugu misao: kada bih se odvojio od Alena i njegovog upadljivog odela ne bih se morao plašiti hapšenja, te bih slobodno mogao krenuti
svojim putem kući, ne skrivajući se. I nije to bilo sve; pod pretpostavkom da budem uhapšen sam, moglo bi se malo šta izneti protiv mene; ali ako bih bio uhapšen u društvu sa ozloglašenim ubicom moj položaj bi postao veoma opasan. Zbog velikodušnosti nisam se usudio da to kažem; ali, i pored toga nisam manje mislio na to. Mislio sam o tome sve više kada je napoličar izvukao zelenu kesu sa četiri zlatne gvineje i skoro još jednu gvineju u sitnini. Odista, bilo je to više no što sam ja imao. Ali, Alenu je sa manje od pet gvineja valjalo da ode čak do Francuske, a ja sa manje od dve gvnneje, ne idem dalje od Kvinsferija, tako da kada se to uzme u obzir, Alenovo društvo nije bilo samo velika opasnost po moj život, već i teret za moju kesu. Ali ovakvih misli nije bilo u čestitoj glavi moga prijatelja. On je verovao da mi služi, da mi pomaže i zaštićuje. I šta sam mogao drugo, već da ćutim, mučim se u sebi i da se prepustim sudbini? - Ovo je prilično malo - reče Alen stavljajući kesu u džep - ali će mi biti od koristi. A sada, Džone Brek, vrati mi moje dugme, jer ćemo ovaj gospodin i ja krenuti na put. Ali napoličar, pošto pretraži po krznenoj torbi koja mu je visila spreda po običaju brđana, mada je inače nosio odelo iz Donje Škotske sa mornarskim pantalonama, poče čudnovato da koluta očima i najzad reče: - Ona će ga svakako izgubiti, želeći time da kaže da ga je on izgubio. - Šta! - uzviknu Alen - izgubio si mi dugme, i to dugme koje je pre mene pripadalo mome ocu? Sada ću ti reći šta mislim, Džone Brek: mislim da je ovo najgore što si učinio otkako si se rodio. I dok je Alen govorio, stavi puke na kolena i pogleda napoličara sa nasmešenim usnama i očima u kojima je poigravala neka čudna iskra, koja je značila zlo njegovim neprijateljima.
Možda je napoličar bio doista pošten, a možda je ipak namislio nekakvu podvalu, a potom pošto se našao sam s nama dvojicom na pustom mestu, ponovo postao pošten, jer je to bilo bezbednije; tek najzad, on nekako nađe dugme koje predade Alenu. - No, vidiš, to je dobro po čast Mekolija - reče Alen; potom se obrati meni: - Evo ti moga dugmeta natrag, i zahvaljujem ti što si se odvojio od njega, što je dokaz prijateljstva koje osećaš prema meni. Potom se veoma srdačno oprosti sa napoličarem: Ti si mi - reče - veoma mnogo učinio stavljajući glavu u torbu, i ja ću te uvek nazivati dobrim čovekom. Najzad, napoličar krenu jednim, a ja i Alen, pošto smo skupili svu našu nmovinu, suprotnim pravcem, nastavljajući ponovo naše bekstvo.
XXII BEKSTVO U VRES: MOČVARA
Neprekidno sedmočasovno, naporno putovanje dovede nas u ranu zoru do jednog planinskog venca. Ispred nas ležalo je nisko, neravno i pusto zemljište koje je valjlo preći. Sunce se tek diglo i sijalo nam mravo u oči; laka izmaglica digla se sa površine močvare kao dim tako da je onde - kako reče Alen - moglo biti i dvadeset eskadrona dragona a da ih mi ne vidimo. Sedosmo stoga u jamu na padini brežuljka dok se magla ne digne da načinimo ovsanu kašu s vodom i održimo ratni savet. - Dejvide - reče Alen - sada se postavlja tugaljivo pitanje: da li da ležimo ovle dok noć ne padne ili da se odvažimo i pođemo napred? - Pa - rekoh - Ja sam odnsta umoran, ali bih mogao produžiti sa maršem, ako je to u ovaj čas sve što se od nas traži? - Da, ali nije - reče Alen - nije ni polovina. Evo kako stvarstoji: Apin nam je sigurna smrt. Prema jugu su sami Kembeli, te se na jug me može ni pomišljati. Da krenemo na sever, malo bi nam koristilo, ni tebi koji želiš da stigneš do Kvimsferija, niti meni koji nameravam u Francusku. Možemo, dakle krenuti na istok. - Na istok, neka bule! - rekoh veselo, ali pomislih u sebi: ,,Oh čoveče, kada bi ti samo hgeo da pođeš na jednu stranu sveta, a meni dozvolio da poćem na drugu, bilo bi najbolje za nas obojicu." - Dobro, dakle, prema istoku su sve same močvare - reče Alen. - Kad budemo jednom onde, Dejvide, sve će zavisiti od sudbine. Napolju, na ravnom, golom i pustom zemljištu, gde čovek da se skrije? Neka samo
crvenomundiraši naiđu preko jednog od ovih brda, spaziće nas na odstojanju od nekoliko milja; i teško kopitama njihovih konja, jer će nas u tili čas dostići. Nije to dobro mesto. Dejvide, i, otvoreno priznajem, gore po danu no u toku noći - Alene - rekoh - slušaj šta ja mislim o tome. Apin za nas znači smrt. Mi nemamo ni dovoljno novaca ni hrane. Što nas duže traže, pre će pogoditi gde smo. Sve je to opasno i ja predlažem da idemo napred dok ne sustanemo. Alen je bio oduševljen. - Ima grenutaka - reče on - kada si odveć oprezan i prevelik vigovac da bi bio pogodan saputnik za čoveka kao što sam ja; ali potom ima i trenutaka kada postaješ neustrašivi vragolan, a tada te, Dejvide, volim kao brata. Magla se diže i iščeznu te nam otkri zemlju pustu kao pučinu mora, jedino što se čulo kreštanje barskih ptica, a u daljini, prema istoku, kretalo se, kao sitne tačkice, krdo jelena. Veći deo zemljišta bio je crven od vresa; ostali deo bio je isprekidan barama, močvarama i tresetištima, mestimično pocrnelim od ritskih požara, a čak na drugom kraju, prostirala se čitava šuma sasušenih borova koji su stajali kao kosturi. Nije moglo biti žalosnije pustinje ali, najzad, u njoj nije bilo vojnika a nama je to bilo najvažnše. Spustismo se prema tome u tu pustoš, te otpočesmo tako naše mučno putovanje sa mnogo skretanja i krivudanja, prema istočnom kraju močvare. Sa svih strana, kao što se sećate, bili smo okruženi vrhovima planina, odakle su nas svakog trenutka mogli spaznti, te smo tako bili primorani da se držimo nižih, ulegnutnh delova močvare. Ponekad smo i po pola sata morali puziti od jednog džbuna vresa do drugog, kao lovci koji su stigli već u samu blizinu jelena. Bio je opet jasan dan sa užarenim suncem na nebu Vode iz boce za rakiju uskoro nam nestade, i da sam unapred mogao znati šta znači puzati se pola vremena na trbuhu a ostatak
provesti u hodu, sagnut do kolena, uzdržao bih se svakako od ovakvog ubistvenog poduhvata. U mučnom napredovanju, odmaranju, pa ponovnom mučenju, proteče nam jutro. Oko podne pružismo se u gusto džbunje vresa da malo odspavamo. Alen prvi ostade na straži i činilo mi se da sam tek sklopio oči kada me on protrese da ga zamenim. Nismo imali sata po kome bi se upravljali te Alen zabi grančicu vresa u zemlju da nam posluži umesto njega. Trebalo je da ga probulim čim senka grančice padne u pravcu istoka. Ali tada sam već bio tako umoran da sam mogao odspavati dvanaest časova bez prekida. Osećao sam ukus sna u grlu, udovi su mi spavali čak kada mi je duh bno budan, a zujanje divljih pčela delovalo je na mene kao uspavljujući napitak. Svaki čas sam se trzao te otkrio da sam bio zadremao. Poslednjn put kad se probudih učnni mi se da se vraćam iz velike daljine a da je sunce prevalilo veliki luk na nebu. Pogledah na grančicu vresa i samo što ne vrisnuh jer uvideh da sam proigrao poverenje. U glavi mi se vrtelo od stida i straha; a na prizor koji ugledah kada se obazreh oko sebe po močvari, srce mi gotovo zamre u grudima. Jer, dok sam spavao, jelan eskadron konjice pojavio se u dolini i sada nam se priblnžavao sa jugonstoka postrojen široko u vidu lepeze, jašući na sve strane po gustom vresu. Kada probudnh Alena, on pogleda prvo vojnike, potom na naš časovnik i položaj sunca i tada nabra veđe i baci iznenadan, brz pogled, istovremeno ljutit i zabrinut, što je prelstavljalo jedini prekor koji sam od njega dobio. - Šta sad da radimo? - upitah. - Pa da se pretvorimo u zečeve - reče. - Vidiš li onu planinu? - i pokaza ka severoistoku. - Vidim - rekoh. - No, dobro - reče - onda napred, pravac prema njoj. Zove se Ben Alder. To je livlja, pusta planina puna
stena i provalija, i ako je se domognemo do jutra, spaseni smo. - Ali, Alene - uzviknuh - to znači ići u susret vojnicima. - Dobro to znam - reče; ali ako nas nateraju u Apin, gotovi smo. Dakle, Dejvide, smelo napred! Na to poče da se kreće na rukama i kolenima neverovatnom brzinom kao da mu to oduvek beše prirodni hod. Sve vreme je, sem toga, krnvudao tamoamo po najnižem delu močvare koji nam je odista pružao najbolje sklonište. Na nekim mestima rit je bio izgoreo ili bar oprljen požarom tako da nam se u lica, koja su bila veoma blizu zemlji, dizala zaslepljujuća i zagušljiva prašina, fina kao dim. Vode je davno nestalo i ovo trčanje na rukama i nogama donelo je sobom nesavladljivi zamor i slabost od kojih su zglavci strahovito boleli a članci malaksavali pod težinom tela. S vremena na vreme, odista, kada bismo naišli na veći žbun vresa, legli bismo neko vreme, izduvali se i, razmahujući u stranu lišće, posmatrali dragone za nama. Ovi nas nisu otkrili, jer su se držali istog pravca. Bilo ih je više od pola eskadrona, mislim te su prekrivali oko pola milje prostora, jašući sve vreme i pažljivo pretražujući teren pred sobom. Probudio sam se u pravi čas. Da je bilo samo trenutak docnnje, mi bismo morali bežati ispred njih, umesto u stranu. Čak i ovako, najmanja nezgoda mogla nas je izdati, i, s vremena na vreme, kada bi se kakav tetreb digao iz vresa zalepršavši krilima, legli bismo na zemlju kao mrtvi, plašeći se i da dišemo. Bolovi i malaksalost tela, lupanje srca, ranjave ruke i grebanje u grlu, oči u neprestanom dimu prašine i pepela, sve to postade uskoro u toj meri nepodnošljivo da bih najradije odustao od svega. Jedino strah od Alena davaše mi dovoljno snage za lažnu hrabrost i da nastavim dalje. Što se njega tiče, a ne greba da zaboravite da je on bio opterećen teškom kabanicom, on postade prvo crven
kao rak, a potom, kako je vreče prolazilo, to crvenilo poče da se meša sa belim tačkicama, dah mu je krčao i zviždao, a glas, kada bi mi što došapnuo na uvo, za vreme kratkih trenutaka počinka, nije ličio na bilo šta ljudsko. Ipak, ni po čemu ne odavaše da je klonuo duhom, niti je njegova živahnost popuštala. Odista sam se morao čuditi i diviti nzdržljivosti ovoga čoveka. Najzad, u prvi sumrak začusmo glas trube i kada pogledasmo iza sebe kroz lišće vresa, videsmo kako se četa okuplja. Odmah potom vojnici naložiše vatru i ulogoriše se za noć, otprilike oko sredine ove pustoši. Na taj prizor počeh da molim i preklinjem Alena da i mi legnemo i da se odmorimo. - Ove noći neće biti spavanja! - reče Alen. Odsada će ovi tvoji dosadni dragoni držati u zasedi močvaru a u Apin će iz nje umaći jedino ptice na krilima. Provukli smo se u pravi čas, pa zar sada sve što smo time dobili da stavimo na kocku? Ne, ne, kada dan svane, zateći će nas, i mene i tebe, na sigurnom mestu na Ben Alderu. - Alene - rekoh - nije to nedostatak volje: nedostaje mi snaga. Da mogu ja bih krenuo, ali života mi, ne mogu. - Dobro, dakle - reče Alen. - Poneću te. Pogledah ga da se uverim da se na šali. Ali, ne, mali čovek nije mogao biti ozbiljniji; i na prizor tolike odlučnostn, zastideh se. - Pođi, rekoh. - Pratiću te. Pogleda me kao da hgede da reče: „Bravo! Dejvide!“, te pođe što je brže mogao. Sa dolaskom noćn postade hladnije i tamnije, ali ne suviše. Nebo je bilo bez i jednog oblačka, bio je tek početak jula i prilično visoko na severu. U najtamnije doba noći, bile bi vam potrebne prilično dobre oči da možete čitati ali ipak, video sam i tamnije podne usred zime. Teška rosa je pala i natopila močvaru kao kiša, i to me je osvežavalo za neko vreme. Kada smo se zaustavljali da predahnemo i ja imao vremena da pogledam sve oko sebe: jasnu i blagu noć, obrise usnulih brežuljaka, i
vatru kako svetluca u daljini iza nas kao kakva blistava tačka usred močvare, gnev bi me obuzimao što moram i dalje da se vučem u samrtnim mukama i gutam prašinu kao crv. Po onome što sam čigao u knjigama, mislim da je malo ljudi koji su u životu držali pero u ruci bili odista na muci jer bi svakako o tome pisali ubedljivije. Nisam se brinuo o svom životu, ni prošlom ni budućem, i jedva sam se sećao da je nekad bio jedan mladić koji se zvao Dejvid Balfur. Nisam mislio o sebi; mislio sam jedino sa očajanjem o svakom novom koraku koji je valjalo načiniti, a za koji sam verovao da mi je poslednji, a o Alenu, koji je bio uzrok svemu, sa mržnjom. Alen je bio vojnik od zanata, a dužnost oficira je da navodi ljude da i dalje izvršavaju ono što im je naređeno, ne znajući zašto, čak i onda kada bi ovi, da im se pruži mogućnost izbora, legli na licu mesta i dali se ubiti. I smeo bih reći da bih bio dobar vojnik; jer u ovim poslednjim časovima nikada mi nije ni padalo na um da imam pravo da biram već jedino da se povinujem zapovesti, dok je to u mojoj moći, te i da umrem pokoravajućn se. Poče da sviće, činilo mi se posle dugih godina. Za to vreme prešli smo najveću opasnost te smo najzad mogli ići na nogama, kao ljudi, umesto da pužemo kao životinje. Ali, milostivi bože! Kako smo nas dvojica morali izgledati: presamićeni kao dva starca, posrćući pri hodu kao bebe, bledi kao mrtvaci. Nismo izmenjali nijednu reč, stisnutih usta gledali smo ispred sebe i dizali noge, te ih spuštali opet, kao ljudi koji dižu tegove na seoskom sajmu, dok su za to vreme barske ptice kreštale kroz vres, a svetlost na istoku postajala polako sve jasnija. Spomenuo sam da je Alen radio sve kao i ja. To ne znači da sam se ja i jednom obazreo da vidim šta radi, jer sam se i sam dovoljno mučno da se održim na nagama, već zato što je bilo jasno da je isto tako bio otupeo od umora kao i ja, te tako isto malo gledao kuda idemo, pošto se inače ne bi našli u zasedn kao dva slepca.
Dogodilo se to ovako: silazili smo padinom pokrivenom vresom, Alen napred, a ja korak-dva za njim, kao kakav svirač na violini sa ženom, kada odjednom vres zašušta te pred nas iskočiše tri ili četiri čoveka u dronjcnma, i mi se već narednog trenutka nađosmo oboreni na pleća sa bodežom pod grlom. Ne verujem da sam se uplašio. Bol ovog grubog postupka gubio se u mučenjnma kojima sam već bio prezasićen. Bio sam presrećan što više neću morati ići, te nisam mario za nož. Ležao sam i gledao gore u lice čoveka koji me je držao. Sećam se da mu je lice bilo preplanulo od sunca, a da su mu oči veoma svetlucale, ali ga se nisam plašio. Čuo sam kako Alen nešto šapuće na gelskom drugom čoveku, ali mi je bilo sasvim svejedno šta su govorili. Tada odložiše noževe. oružje nam oduzeše i mi se nađosmo lice u lice sa napadačima sedeći u vresu. - To su Klanijevi ljudi - reče Alen. - Nismo mogli pasti u bolje ruke. Ostaćemo ovde sa njima, Klanijevom predstražom, dok ne jave svome starešini o mome dolasku. Klani Mekferson, starešina plemena Vuriča, bio je jedan od vođa velike pobune pre šest godina. Glava mu je bila uceljena i ja sam pretpostavljao da je davno u Francuskoj sa ostalim vođama ovog beznadežnog pothvata. Čak i ovako umornog, iznenadi me ono što sam čuo i gotovo razbudi. - Šta - uzviknuh - zar je Klani još uvek ovde? - Da, ovde! - reče Alen. - Još živi u rodnoj zemlji, i čuva ga njegovo pleme. Kralj Džordž ne bi mogao postići više. Čini mi se da sam hteo Alena i dalje da ispitujem, ali me on prekide. - Veoma sam umoran - reče - rado bih odspavao. Ne izgovorivši nijednu reč više, zagnjuri glavu u gusti džbun vresa i, očigledno, odmah zaspa. Ja to nisam mogao. Čuli ste skakavce kako zuje u travi u letnje dane. Čim sam zatvorno oči, moje telo, a
naročito glava, trbuh i članci kao da se napuniše skakavcima koji su zujali, i bio sam primoran ponovo da odmah otvorim oči, da se prevrnem i meškoljim, sedam i ponovo ležem, gledam u nebo koje me zaslepljuje ili na Klanijeve prljave, divlje stražare koji su provirivali celo vreme preko vrha strmine, brbljajući među sobom na gelskom. I to beše sav moj odmor, dok se glasnik ne vrati; tada, pošto se činilo da je Klani veoma voljan da nas primi, ponovo se moradosmo dići i krenuti. Alen je bio veoma dobro raspoložen, osvežen snom, vrlo gladan i radovao se unapred dobrom gutljaju i tanjnru toplog, kuvanog mesa o kojem je, kao što se čini, glasnik doneo poruku. Što se mene tiče, spopade me muka i od samog razgovora o jelu. Bio sam strahovito težak ranije, a sada sam osećao neku neobnčnu lakoću, koja mi nije dozvoljavala da koračam. Nošen sam kao vilina kosica. Tle poda mnom činilo se kao oblak, brežuljci laki kao pero, vazduh samo strujanje kao brzi potok koji me je nosio ovamo-onamo. Pored svega toga, užas očajanja obuze mi dušu tako da sam mogao oplakivati sopstvenu bespomoćnost. Videh Alena kako se mršti na mene, te pretpostavih da se ljuti i na to me obuze nevin strah, kao što bi ga kakvo dete osetilo. Sećam se još i toga da sam se smešio i da nisam mogao zaustavnti smeh, iako sam se svesrdno trudno, jer mi je bilo jasno da je bio nepriličan u taj čas. Ali moj dobri drug nije imao na umu ništa drugo sem plemenitosti, i, odmah potom, dvojica odmetnika dohvatiše me na ruke i poneše velikom brzinom, ili mi se bar tako činilo, mada je u stvari to bilo veoma sporo, kroz lavirint tih tužnih udolica i jaruga, u srce ove sumorne planine Ben Alder.
XXIII KLANIJEV KAVEZ
Stigosmo najzad do podnožja neobnčno strme šume koja se uzdizala uz stenovitu padinu brda, a pri brhu završavala golom, odsečenom stenom. - Tu smo - reče jedan od vodiča i mi se počesmo penjati uzbrdo. Drveće se držalo uz sgrminu kao mornari na užadima broda, a stabla su bila kao prečke lestvica uz koje smo se penjali. Sasvnm pri vrhu i baš ispred stenovite litnce koja se dizala nad lišćem drveća, naiđosmo na čudnovatu kuću koju su u ovom kraju nazivali ,,Klanijev kavez". Stabla nekoliko drveta bila su isprepletana šibljem, međuprostori pojačani koljem, a tle iza ove barikade poravnato zemljom, te predstavljalo pod. Jedno drvo, izraslo na obronku, bilo je glavni, živi oslonac krova. Zidovi su bnli od isprepletanog pruća i prekriveni mahovinom. Cela kuća imala je donekle oblik jajeta; i ona je upola visila, a upola stajala usred strmog planinskog gustiša, kao osino gnezdo u zelenom trnju. Iznutra je bila dovoljno prostrana da pruži sklonište sa izvesnom udobnošću za pet-šest ljudi. Jedan izbočeni deo litice vešto je iskorišćen kao ognjište, a dim koji se dizao uz stenu, i kako beše iste boje, nije se ni primećivao odozdo. To je bilo samo jedno od Klanijevih skrovišta. Imao je on, sem ovoga, još špilju i podzemnih odaja u raznim delovima ovoga kraja, i ravnajući se prema obaveštenjima svojih izvidnika, selio se iz jednog u drugo kada bi mu se vojnici približavali ili udaljavali. Živeći tako, zahvaljujući ljubavi svoga plemena, ne samo što je
ostajao sve vreme u bezbednostn, dok su toliki drugi bili pobegli, uhapšeni ili ubijeni, već je izdržao četiri ili pet godina i otišao najzad u Francusku tek na izričiti zahtev svoga gospodara. Onde je uskoro umro i čudno je i pomisliti da je on možda žalio za svojim kavezom na Ben Alderu. Kada smo prišli vratima on je sedeo kraj svog kamenog ognjišta, posmatrajući odmetnika koji je nešto kuvao. Bio je veoma prosto odeven, sa pletenom noćnom kapom navučenom na uši, i pušio prljavu kratku lulu. Uprkos tome, imao je kraljevsko držanje i bio je izvanredan prizor posmatrati ga kako ustaje sa svoga mesta da nas pozdravi - No, gospodine Stjuarte, ućite! - reče - i uvedite svoga prijatelja čije ime zasada još ne znam. - A kako ste vi, Klani? - reče Alen. - Nadam se dobro, gospodine. I ponosan sam što vas vidim i što mogu da vam predstavim svog a prijatelja lorda od Šoza, gospodina Dejvida Balfura. Kada bismo bili sami, Alen nikada nije spomnnjao moju titulu bez prizvuka poruge, ali u društvu stranih izgovarao ju je kao dvorski glasnnk. - Prićite bliže, obojica, gospodo - reče Klani. Trudiću se da vam bude prijatno u mojoj kući koja se nekima čini čudnom i prostom, ali u kojoj sam ukazao gostoprimstvo i jednoj kraljevskoj ličnosti, gospodine Stjuarte, vi bez sumnje znate na koga mislim. Popićemo čašncu za dobru sreću i čim ovaj nespretni čovek iz moje čete zgotovi meso, večeraćemo i malo promešati karte kao što to priliči gospodi. Život provodim prilično jednolično - reče, sipajućn brendi - viđam malo ljudi. Sedim po ceo dan i vrtim palcnma, misleći o velikom danu koji je prošao i žudeći za drugim velikim danom za koji se svi nadamo da će doći. I tako, evo zdravice: za povratak kralja! Na to se svi prihvatismo čaše i ispismo je. Izvesno znam da nisam želeo nikakvo zlo kralju Džordžu, i da se
on sam našao ovde, verovatno bi učinio isto što i ja. Popivši prvi gutljaj, osetio sam se znagno bolje, te sam mogao malo razgledati oko sebe i slušati, možda još uvek pomalo maglovito, ali ne vnše sa onim bezrazložnim užasom i tugom u duši. Bilo je to odista nesvakidašnje mesto gde smo imali n nesvakidašnjeg domaćina. Skrivajući se toliko vremena, Klani je, kao kakva usedelica, imao utvrđene navike. Imao je svoje naročnto mesto na koje niko osim njega nije smeo sesti. Kavez je bio urećen na naročiti način, i u njemu niko ništa nije smeo remetiti. Kuvanje je bilo njegova najomiljenija zabava, pa i dok nas je pozdravljao, jednim okom je motrio kako se gotovi meso. Kao što se čini, ponekad je primao posete ili pod okriljem noći, posećivao svoju ženu i dvojicu-trojicu najboljih prijatelja, ali je većim delom živeo pogpuno sam te dolazno u vezu jedino sa stražarima i odmetnicima koji su ga posluživali u njegovom kavezu. Izjutra, prvo bi mu bilo da primi jednog od njih, koji je inače bio berberin, i koji je dolazio da ga brije i da mu priča najnovije vesti iz pokrajine, koje je slušao sa neumornom pohlepom. Nije bilo kraja njegovim pitanjima. Postavljao ih je ozbiljno, kao dete, za poneke odgovore smejao se bezumno, a prasnuo bi u smeh i pri samom sećanju na njih, satima pošto je berberin otišao. Naravno, ta pitanja postavljao je sa naročitom svrhom; mada je bio odvo]en od sveta, kao i ostali posednici zemlje - plemići, koji poslednjom uredbom parlamenta behu lišeni svih zakonskih prava, još uvek je obavljao patrijarhalno pravosuće u svome plemenu. Sporovi su iznošeni pred njega u skrovište da ih on raspravi. I ljudi njegovog kraja, koji bi s prezirom odmahivali rukom na odluke Vrhovnog suda Škotske, odustajali bi od osvete i plaćali novčane kazne samo na golu reč ovoga ucenjenog i progonjenog otpadnika. Kada bi se naljutio, što mu se dosta često događalo, izdavao bi narećenja i pretio kaznama kao kakav kralj; a njegovi
otpadnici drhtali su i uklanjali mu se s puta kao deca pred razgnevljenim ocem. Kada bi ulazio, sa svakim od njih bi se svečano rukovao, a obe bi strane dodirivale kape istovremeno, po vojnički. Imao sam onde odista odličnu priliku da ponešto vidim o unutrašnjem životu jednog brđanskog plemena i to plemena čiji je starešina ucenjen, u bekstvu, čija je zemlja osvojena, i koga vojnici traže na sve strane, ponekad svega na milju od mesta gde se nalazi, i kada bi i najbedniji od njegovih olrpanih ljudi, koga je on grdio i pretio mu, mogao zaraditi čitavo imanje da ga izda. Toga prvog dana, čim meso beše zgotovljeno, Klani lično iscedi na njega sok limuna, bio je dobro snabdeven luksuznim artiklima, te nas pozva da se prihvatimo jela. - Ovim sam - reče misleći na jelo poslužio njegovo kraljevsko visočanstvo u istoj ovoj kući, samo bez limuna, jer smo u ono vreme bili srećni da imamo bilo šta za jelo a nismo gledali kako je ono pripremljeno. Odista, bilo je više dragona no limuna u ovom kraju, godine četrdeset šeste. Uistinu ne znam da li je meso bilo izvrsno, jer me obuze muka i na sam njegov izgled, te pojedoh samo jedan zalogaj. Celo vreme Klani nas je zabavljao pričama o princu Čarliju, dok je boravio u njegovom kavezu, ponavljajući doslovno reči svih učesnika razgovora, i, ustajućn sa stola, pokazivao mesto gde su stajali. Shvatio sam da je princ bio ljubak, duhovit mladić, kao što dolikuje potomku učenih kraljeva, aln ne baš tako mudar kao Solomon. Saznao sam, sem toga, da je, dok je bio u kavezu, bio često pijan, tako da se mana koja ga je, po svemu sudeći, kasnije upropastila, otpočela ispoljavati još tada. Jedva smo završili sa jelom, kad Klani izvuče stari, otrcani umašćenn paket karata, kakve se mogu naći u najbednijim gostionicama, i oči mu zasvetlucaše kad nam predloži da se latimo kartanja.
Bio sam vaspitan da se kartanja klonim kao sramote. Moj otac je smatrao nedostojnim hrišćanina i plemića da svoje imanje poveri slučajnosti obojenog komada kartona ili, pak, da na ovaj mamac lovi tuđe. Naravno, mogao sam se pozvati na umor, što je već bio dovoljan izgovor, aln sam smatrao da je neophodno da otvoreno istupim protiv kartanja. Mora da sam veoma pocrveneo u licu, ali sam govorno odlučno, izjavljujući da nisam pozvan da budem sudija ostalima, ali da, što se mene tiče, smatram kartanje nečasnim. Klani prestade da meša karte. - Šta je, do đavola, ovo? - upnta - kakav je to vigovski, licemerni govor u kući Klanija Mekfersona? - Stavio bih ruku u vatru za gospodina Balfura reče Alen. - On je pošten i hrabar plemić, i molim vas da imate na umu ko to kaže. Nosim kraljevsko ime - reče zavalivši šešir; i ja i svaki onaj koga nazivam svojim prijateljem, može da bude društvo samo najboljima. Ali gospodin je umoran i treba da spava; ako on ne želi da se karta, to neće sprečiti vas i mene. I spreman sam i voljan. gospodine, da igram sa vama igru koju izaberete - Gospodine - reče Klani - u ovom mom bednom domu, hteo bih da znate, svaki džentlmen može raditi što mu je volja. Ako vaš prijatelj poželi da dubi na glavi, neka izvoli. A ako vašem prijatelju ili vama ili bilo kom drugom nije nešto po volji, biću ponosan da s njime izađem pred kuću. Nisam nimalo želeo da ova dva prijatelja prerežu jelno drugom grkljan zbog mene. - Gospodine - rekoh - veoma sam umoran kao što i Alen kaže, i, što je još važnije, pošto i vi svakako imate sina, mislim da vam mogu reći, da sam to obećanje dao svome ocu. - Ni reči više, ni reči više! -uzviknu Klani i pokaza mi rukom postelju od vresa u uglu kaveza. Uprkos tome bio je ljut, posmatrao me popreko i pri tom nešgo gunđao. I odista, mora se priznati da su moja stroga shvatanja i
reči kojima sam ih izneo zvučala suviše nadmeno i puritanski i bila malo na mestu međ divljim brđanskim jakobitima. Posle brendija i divljači, čudnovata težina svali se na mene; i tek što se pružih na postelju, utonuh u neku vrstu polusna u kome mi proteče skoro sve vreme provedeno u kavezu. Popekad potpuno budan, shvatao sam šta se oko mene događa; ponekad, pak, jedino sam čuo glasove iln hrkanje ljudi kao žubor hučne reke, a prekrivači na zidovima bi se smanjnvali, a potom nadimali kao senke vatre na tavanici. Svakako sam s vremena na vreme govorio ili vikao, sećam se, naime, da sam se zaprepašćivao na odgovore; ipak, ne sećam se da sam imao neko određeno strašno priviđenje, samo neki opšti crni neprekidni užas - užas od mesta u kome sam, postelje na kojoj ležim, pekrivača na zidovima, glasova i vatre, i samoga sebe. Odmetnik-berberin, koji je bio i lekar, pozvan je da mi pomogne; pošto je govorio na gelskom, nisam razumevao ni reči od njegovog mišljenja, a budući da sam bio bolestan, nisam čak ni tražio da mi ga prevedu. Znao sam dobro da sam bolestan, i jedino mi je to bilo od nekog značaja. Dok sam ležao u tom jadnom stanju, malo sam pažnje obraćao na ono što se oko mene zbiva. Ali Alen i Klani bili su gotovo sve vreme nad kartama. Bilo mi je jasno da je Alen na početku dobijao, jer se sećam da sam ih video, kada sam se uspravio da sednem, veoma zanete igrom, dok je na stolu ležala blistava hrpa od otprilike šezdeset do sto gvineja. Bilo je neobično videti toliko bogatstvo u Gnezdu na litici ispletenom oko živog drveća. Čak i tada pomislih da se Alen zaglibio preduboko, jer nije imao boljeg bojnog konja od zelene kese sa pet funti. Sreća se, čini mi se, okrenu sledećeg dana. Oko podne probudiše me kao obično za ručak i ja, kao i uvek, odbih da jedem, te mi dadoše gutljaj brendija sa mešavinom koju mi beše prepisao berberin. Sunce je
grejalo unutra kroz otvorena vrata kaveza, zaslepljivalo me i smetalo mi. Klani je sedeo za stolom prevrćući prstima karte. Alen se nagnuo nad postelju i prineo lice sasvim blizu mojim očima pomućenim od groznice, tako da mi se ono učini strahovitovelikim. Zatraži da mu pozajmim novac. - Šta će vam? - upitah. - O, samo da mi pozajmiš - reče. - Ali zašto? - ponovih. - Ne vidnm razlog zbog čega vam je potreban. - Šta, Dejvide! - reče Alen - zar ćeš odbiti da mi pozajmiš? Odbio bih svakako da sam bio pri zdravom razumu! Ali ja sam u tom trenutku samo mnslio kako da iz svoje bliznne odstranim njegovo lice, te mu pružih novac. Izjutra trećega dana, posle četrdeset osam časova, provedenih u kavezu, probudih se sa osećanjem olakšanja, veoma slab i umoran još uvek, ali sposoban da vidim stvari oko sebe u uobičajenim razmerama i u njihovom običnom svakodnevnom izgledu. Osetih želju za jelom i, čak se digoh sa postelje, te, čim završismo s doručkom, iziđoh iz kaveza i sedoh napolju na ivici šume. Bio je sivi dan sa svežim, blagim vazduhom, te ja presedoh kao u snu celo jutro, ometan jedino Klanijevim izvidnicima koji su tada prolazili i slugama koji su dolazili s namirnicama i izveštajima; jer, kako je obala u to vreme bila slobodna, on je, može se reći, otvoreno držao svoj dvor. Kada sam se vratio, on i Alen su ostavili karte u stranu te ispitivali jednog od odmetnika; a starešina se okrete meni i reče nešto na gelskom. - Ne znam gelski, gospodine - rekoh. Posle one razmirice oko karata sve što bih učinio ili rekao neobično je ozlojeđivalo Klanija. - Vaše ime je onda pametnije od vas samog - reče ljutito - jer je ono pravo gelsko. Ali stvar je u ovom: moj izvidnik me izveštava da
je na jugu sve čisto i sada je jedino pitalje da li ste vi dovoljno snažni da pođete? Video sam karte na stolu, ali ne i zlato; jedino hrpu komadića hartije, a i svi oni behu na Klanijevoj strani. Alen je, sem toga, imao čudan izgled čoveka koji nije baš veoma zadovoljan; i ja počeh da slutim veliko zlo. - Ne znam da li sam baš tako dobro kako bi trebalo da budem - rekoh gledajući u Alena - a ono malo novca što imamo treba da nas odvede veoma daleko. Alen se ugrize za donju usnu i zagleda se u pod. - Dejvide - reče najzad - izgubio sam ga; to je cela istina. - I moj novac? - upitah. - I tvoj novac - odgovori Alen uzdahnuvši. - Nije trebalo da mi ga daš. Poludim kad uzmem karte u ruke. - Gluposti! - reče Klani. - Sve je to bila samo šala; to su gluposti. Naravno da ćete dobiti svoj novac natrag, i to dvostruko, ako mi dopustite. Bilo bi to veoma čudno od mene da ga zadržim. Ne pretpostavljate valjda da bih ja činio bilo kakve smetnje gospodi u vašem položaju? Bila bi to lepa stvar! - uzviknu i otpoče da vadi zlato iz džepa, veoma crven u licu. Alen ne izusti ni reči, već sve vreme gledaše u zemlju. - Hoćete li da izađete sa mnom napolje, gospodnne? - rekoh. Klani odgovori da će to učiniti veoma rado, te pođe za mnom prilično hitro, ali pri tom izgledaše smeten i uzrujan. - A sada, gospodine - rekoh - pre svega moram vam priznagi da ste velikodušni. - Kakva besmislica! - uzviknu Klani. - Gde je tu velikodušnost? To je samo veoma neprijatan slučaj, ali šta biste vi hteli drugo da radim, zatvoren ovde u osinom gnezdu svoga kaveza, već da sednem s prijateljima uz karte, kada mi se za to pruži prilika? A ako izgube, naravno, ne treba ni pomišljati ... - I tu zastade.
- Da - rekoh - a ako izgube, vi im vraćate njihov novac; a ako dobiju, oni odnose vaš u svojim džepovima! Rekao sam vam već da vam priznajem velikodušnost; ali za mene je, gospodine, veoma mučna stvar bigi u takvom položaju. Nastade kratko ćutanje, za to vreme mi se učini kao da Klani htede nešto da kaže, ali ne izusti ni reči. Postajao je mećutim, sve crveniji u licu. - Ja sam mlad čovek - rekoh - i molim vas za savet. Dajte mi ga kao što biste ga dali roćenom sinu. Moj prijatelj je pošteno izgubio ovaj novac, pošto je pošteno dobio znatnu veću sumu od vas. Mogu li ja sad taj novac primiti natrag? Da li bi to bilo ispravno s moje strane. Ma šta radio, i sami vidite, sve to teško pada čoveku sa i najmanje ponosa. - Veoma je teško i meni, gospodine Balfure - reče Klani - jer me vi predstavljate kao čoveka koji lovi jadne ljude u zamku da ih opljačka. Ne bih želeo da moji prijatelji dolaze u bilo koju od mojih kuća te da onde trpe uvrede; ne - uzviknu sa iznenadnim napadom gneva, - a još manje da vređaju druge. - Kao što vidite, gospodine - rekoh - to ide pomalo u prilog mojim rečima; a ovo kockanje je veoma bedno zanimanje za plemiće. Ali, ja još uvek čekam na vaše mišljenje. Ubeđen sam da je Klani, ako je ikada mrzeo nekog čoveka, mrzeo Dejvida Balfura. Merio me je od glave do pete veoma ratoborno i ja opazih izazov na njegovim usnama. Ali ga je razoružala moja mladost, ili možda sopstveno osećanje pravičnosti. Svakako je ovo bilo mučno za sve nas koji smo bili umešani, a ništa manje za Klanija; utoliko mu više služi na čast njegovo ponašanje u toj prilici. - Gospodine Balfure – reče -mislim da ste i suviše savesni i uskogrudi, ali pored svega toga imate duh pravog centlmena. Tako mi poštene reči, možete uzeti
ovaj novac - to bih i svome sinu rekao - i, evo vam moje ruke uz to.
XXIV BEKSTVO U VRES: SVAĐA
Alena i mene prevezoše preko zaliva Erohta pod zaštitom noći, te pođosmo njegovom istočnom obalom do drugog skroništa, skoro na kraj zaliva Ranoha, gde nas otprati jedan od ljudi iz krveza. Ovaj čovek nosio je sav naš prtljag i, povrh svega, Alenovu veliku kabanicu, kaskajući pod tim teretom kao kakav snažan brdski konjić koji nosi samo perce, dok bi mene i manje od pola toga svalilo na zemlju. Ipak, bio je to čovek koga bih lako, u otvorenoj borbi, prelomio preko kolena. Bilo je, bez sumnje veliko olakšanje ići oslobođem tereta; n možda bez toga olakšanja i osećanja slobode i lakoće koje je otuda dolazilo, ne bih uopšte mogao koračati. Ja sam se bio tek pridigao s bolesničke postelje a naš položaj odista nije mi mogao davati snage za veliki napor ovoga putovanja, pod oblačnim nebom, kroz najtužnije pustinje Škotske, dok smo u srcu bili udaljeni jedan od drutog. Dugo nismo progovorili ni reči. Išli smo jedan kraj drugog ili jedan za drugim, svaki sa ukočenim izrazom lica, ja, ljutit i ponosan, crpeći snagu iz ova dva žestoka i grešna osećanja; Alen ljutit i postiđen, postiđen što je izgubio moj novac, a ljutit što sam ja to tako primio k srcu. Pomisao o rastanku sve je više sazrevala u meni; i što sam je više odobravao, sve sam se više stideo toga. Bilo bi odista divno, prijatno, velikodušno od Alena da se okrene i da mi kaže: „Idi, ja sam u većoj opasnosti, a moje društvo samo povećava tvoju." Ali za mene da se okrenem prijatelju koji me izvesno voli i da mu kažem „Vi ste u velikoj opasnosti, ja sam u maloj; vaše prijateljstvo mi je na teretu; idite, ponesite svoj rizik i snosite svoje teškoće
sami ...“ ne, bilo bi to nemogućno; čak i pomisao na to, ma kako potajna, nagonila mi je crvenilo na obraze. Pa ipak se Alen ponašao kao dete, a što je još gore, kao podmuklo dete. Izmamiti novac od mene dok sam bio u polunesvesnom stanju jedva je bilo bolje od krađe; a ipak evo ga gde se vuče kraj mene, bez i jednog penija na svom imenu, i po onome što vidim, voljan da spiska novac koji me je naterao da isprosim. Istina, bio sam spreman da ga podelim sa njim, ali me je dovodilo do besa što primećujem kako on računa na tu moju spremnost. To su bile dve stvari koje su me sveg zaokupljale i ja ne bih mogao da otvorim usta ni o jednoj od njih a da ne kažem nešto veoma neplemenito. Tako sam učinio nešto samo za stepen gore; nisam uopšte govorio niti ga gledao, sem ispod oka. Najzad, pa drugoj strani zaliva Erohta, dok smo prelazili preko ravnog zemljišta prekrivenog trskom gde je bilo lako koračagi, Alen nije mogao više izdržati te mi priđe. - Dejvide - reče - ovu sitnu nezgodu dva prijatelja ne bi trebalo na ovaj način da shvate. Moram ti reći da me je žao; a eto to sam učinio. A sada, ako ti imaš nešto, bolje mi to reci. - Oh - rekoh - nemam ništa. Izgledao je skrušen, čemu sam se ja podlo radovao. - Ne - reče gotovo drhtavim glasom - ali ako priznam da je na meni krivica? - Pa, naravno, da je na vama krivica - odgovorih hladno; - i morate mi priznati da vam je nikada nisam prebacio. - Nikada - reče - ali znaš i sam da si uradio gore. Zar da se rastanemo? Ti si to spomenuo jednom, ranije. Hoćeš li da ponoviš? Ima dovonjno brda i vresa izmeću ovoga mesta i dva mora, Dejvide; i ja priznajem da nisam mnogo voljan da ostanem onde gde me ne žele.
Ovo me ubode kao vrh mača, i činilo se kao da razgolićuje moju potajnu nevernost. - Alene Brek! - uzviknuh; i potom: - zar mislite da ću vam okrenuti leđa kada sam vam najviše potreban? Niste smeli to da mi kažete u lice. Celo moje držanje je ovde kao svedok da je to laž. Istina je da sam zaspao u močvari, ali se to desilo zbog umora, i nije pravo da mi to prebacujete . . . - Što ja nikada nisam učinio - reče Alen. - Ali, sem toga - nastavih - šta sam učinio da me sa ovakvim pretpostavkama izjednačujete sa psom? Nikada nisam izneverio prijatelja i malo je verovatno da ću to početi sa vama. Između nas ima stvari koje nikada neću zaboraviti, čak ako vi to budete i hteli. - Hteo bih da ti kažem samo jedno, Dejvide - reče Alen veoma spokojno - da ti odavna dugujem svoj život, a sada ti dugujem i novac. Trebalo bi da pokušaš da mi olakšaš taj teret. Trebalo je da me dirnu ove njegove reči, i u izvesnom pogledu one to i učiniše, ali na obratan način. Osećao sam da se ponašam rđavo, i sada sam se ljutio ne samo na Alena već uz to i na samoga sebe. To me načini još svirepijim. - Zamolili ste me da govorim - rekoh. - Dobro, govoriću. Priznajete da ste me doveli u nepriliku, morao sam da progutam uvredu. Nikada vam to nisam prebacio, i pre no što ste sami otpočeli, nikada je ni spomenuo nisam. A sada mi prebacujete - uzviknuh - što ne mogu da se smejem, pevam i budem srećan zato što sam pretrpeo poniženje. Sledeći put tražićete da padnem na kolena i zahvalim vam na njemu. Treba malo više da mislite na druge, Alene Brek. Da ste malo više mislili o drugima, možda bi malo manje govorili o sebi; a kada prijatelj koji vas mnogo voli pređe preko uvrede bez reči, trebalo bi da se radujete šgo je stvar zaboravljena umesto da od nje načinite motku da bi mu njome razbili leđa. Po
vašem sopstvenom mišljenju na vama je krivica; prema tome nije trebalo da otpočinjete. - U redu - reče Alen - ni reči više. Na to ponovo utonusmo u ćutanje; završismo naše putovanje toga dana, večerasmo i legosmo ne progovorivši ni jednu reč niše. Klamijev sluga nas prevede preko zaliva Ranoha u zoru sledećeg dana i izloži nam kako ćemo najbolje nastavit put. Prema tome trebalo je da se ispnemo pravo na vrhove plannna u velikom krugu, da obiđemo grebene Glen Lajena! Glen Lokeja i Glep Dokarga te da se spustimo u ravnicu kod Kipena, u donjsm toku Forga. Alenu se malo sviđao put koji bi nas vodio kroz zemlju njegovih krvnnh neprijatelja, glenorskih Kembela. On primeti da bi se, skrećući na nstok, našli gotovo odmah međ atolskim Stjuartima, plemenom njegova imena i porekla, mada pod drugim starešinom, a, sem toga, da bismo stigli daleko lakše i brže na mesto gde smo naumili. Ali sluga, koji je u stvari bio vođa Klanijevih izvidnika, umeo je da nađe dovoljno dobrih razloga za svoj predlog, imenujući brojno stanje trupa u svakom pojednnom okrugu i izjavivši najzad, (koliko sam ja mogao razumeti), da nigde nećemo imati manje neprilika no u zemlji Kembela. Alen popusti, najzad, ali nerado. - To je jedan od najturobnijih krajeva Škotske reče. - Nema ništa u njemu, koliko mi je poznato, sem vresa, gavrana i Kembela. Ali vidim da ste vi prilično oštrouman čovek, pa neka bude po vašem! Prema tome, krenuli smo putem koji nam je on odabrao. Putovali smo tri poći po avetinjskim planinama, između izvorišta divljih reka, često ukopani u maglu, gotovo neprestano šibani vetrom i kišom a ni za trenutak zgrejani tračkom sunca. Danju smo ležali i spavali u vlažnom vresu, noću se bez prestanka penjali uz vratolomne vrhove i oštro stenje. Često bismo zalutali. Često bismo utonuli u maglu tako da smo morali leći i
čekati da se raziđe. O vatri nismo smeli ni pomišljati. Naša jedina hrana bila je kaša i komad hladnog mesa koje smo poneli sobom iz Kaveza. A što se tiče pića, sam Bog zna da ga nismo ni poželeli. Bilo je to strašno vreme koje je činilo još strašnijim večito sumorno nebo i ova sumorna zemlja. Nikada mi nije bilo toplo, zubi su mi cvokotali, grlo me je bolelo baš kao nekada na ostrvu, osećao sam neprijatni bol u bedrima, koji me nikada nije napuštao. Dok sam ležao u svojoj mokroj postelji, na mene je udarala kiša, poda mnom se valjalo žitko blato, dok sam u mašti preživljavao najteže trenutke svojih minulih doživljaja - video sam pred sobom kulu Šoza pod bleskom munje, Rensoma kako mose pod palubu na leđima momčadi, Šuana kako umire na podu kabine ili Kolina Kembela kako se grčevnto hvata za grudi. Iz ovako isprekidanog dremeža budno sam se u prvi sumrak, ostajao sedeći na istom blatnjavom mestu gde sam spavao i večerao hladnu kašu, dok mi se kiša slivala niz lice i klizila niz leđa u ledenim kapima. Šum beskrajnog broja rečica i potoka dopirao je odasvud. Od neprestane kiše svi potoci su nabujali; svaka udolina napunila se vodom kao jezero, svaki potok nadošao, te se izlio iz korita. Za vreme naših noćnih lutanja bilo je veličanstveno čuti njihove šumove, odozdo iz doline; čas su grmeli kao gromovi, čas mahnito urlali. Tada sam razumeo bajku o Vodenom Kelpiju, zlom rečnom duhu, o kome se priča da jauče i urliče na obali dok ne naiđe osuđeni putnik. Alen je, primetio sam, verovao ili gotovo verovao u to; i kada bi huka reke postala neobično glasna, nisam se mnogo iznenađivao, mada sam, naravno, bio ogorčen, kada bih ga video kako se krsti kao katolici. Za sve vreme ovog strašnog lutanja, meću nama nije bilo nikakve prisnosti, čak ni toliko da izmenjamo koju reč. Čeznuo sam za grobom, u tome je, istina, i moje najbolje opravdanje. Ali sem toga, od samog rođenja sam
bio čovek koji ne prašta lako, koji teško prima uvredu a još teže je zaboravlja, a sada uza sve to bio sam ljut i na svoga prijatelja i na sebe. Poslednja dva dana uglavnom je bio bez prestanka ljubazan, istina ćutljiv, ali uvek gotov da pomogne, nadajući se svakako (što sam mogao lako primetiti), da će mog neraspoloženja nestati. Za to vreme ja sam i dalje bio povučen u sebe, raspirujući svoj gnev, i grubo odbijao sve njegove usluge, prelazeći preko njega pogledom kao da je kakav džbun ili kamen. Druga noć, ili tačnije praskozorje trećeg dana, zatekla nas je na sasvim otvorenom brežuljku tako da nismo mogli kao obično odmah da legnemo, jedemo i spavamo. Pre no što smo našli neko skrovntije mesto, sivo nebo se prilično razvedrilo; mada je još padala kiša, oblaci su se povukli u visine i kada me je Alen pogledao opazio sam na njemu znake zabrinutosti. - Bolje bi bilo da mi predaš svoj prtljag - reče, možda deveti put otkada smo se rastali od Klanijevog sluge kraj zaliva Renoha. - Mogu i sam da ga nosim, hvala - odgovorih, hladan kao led. Alena obli crvenilo, veoma tamno. - Neću ti to ponuditi još jednom - reče. - Ja nisam strpljiv čovek, Dejvide. - Nikada nisam rekao da si strpljiv - rekoh, što odista beše grub, budalast odgovor desetogodišnjeg dečaka. Alen nije odgovorio ni reči, tada, ali mu je držanje odgovaralo umesto njega. On tada potpuno oprosti sebi celu stvar kod Klanija, zabaci ponovo šešir na potiljak, te zakoraknu veselo napred, zviždući pesmice i pogledajući me iskosa sa izazivačkim osmehom. Treće noći trebalo je da prođemo kroz zapadni kraj Balvihidera. Vreme je bilo vedro i hladno, osećao se mraz u vazduhu, a severni vetar razbi oblake i otkri blistave zvezde. Potoci su bili nadošli, naravno, i još uvek strahovito bučno šumili meću brdima; ali ja primetih da
Alen više ne misli na Kelpija i da je veoma dobro raspoložen. Što se, pak, tiče mene, promena vremena došla je prekasno. Ležao sam u blatu toliko dugo da mi se, kao što to niše u bibliji, sopstveno odelo gnušalo. Bio sam smrtno umoran, smrtno bolestan i mučen bolovima i jezom; ledeni vetar me je skroz probijao a fijukanje njegovo zaglušivalo mi uši. U tako jadnom stanju valjalo je da izdržim i vrstu mučenja koju mi je namenio moj prijatelj. Govorio je mnogo i nikada bez poruge. U najboljem slučaju po mene, nazivao me je vigovcem. - Ovde je - govorio bi - ovde je izvor koji treba da preskočiš, vigovčnću moj! Znam da si odličan skakač! ... - I tako dalje; celo vreme s podsmehom na licu i u glasu. Znao sam da je sve to isključivo moja krivica; ali sam bio odveć nesrećan da bih se kajao. Osećao sam da neću biti kadar još dugo se ovako vući; uskoro, moraću leći i umreti na ovim vlažnim planinama kao ovca ili lisica, a moje će kosti pobeleti onde kao kosti zverova. Svest mi se, možda, malo pomutila, jer mi se odjednom te mogućnosti počeše dopadati, počeh uživati u pomisli na takvu smrt, usamljen u pustinji sa divljim orlovima koji motre na moje poslednje izdisaje. Alen će se pokajati tada, pomišljao sam, setiće se, kada ja već budem mrtav, koliko mi je dugovao, i to će ga sećanje mučiti. Tako sam išao dalje kao bolestan, budalast i zloban đačić, potpirujući mržnju prema svom bližnjem, umesto da sam se našao na kolenima moleći boga za milost. Posle svake Alenove poruge likovao sam. ,,Ah!“ - mislio sam u sebn „imam ja bolju porugu u pripravnosti; kada legnem i izdahnem, to će ti biti udarac pravo u lice; ah, kakva osveta! ah, kako ćeš zažaliti svoju nezahvalnost i svirepost!" Što smo lalje išli, bivalo mi je sve gore i gore. Jednom sam pao, pošto su se noge poda mnom prosto presavile, i to je za trenugak pogodilo Alena; ali sam ustao brzo i krenuo dalje, tako prirodno da je on uskoro
zaboravio na taj dogaćaj. Čas bi me zahvatali talasi vrućine, a čas bi se sav tresao. Probadanje u slabini bilo je jedva izdržljivo. Najzad, počeo sam osećati da dalje ne mogu: a istovremeno s tim obuze me želja da prečistim račune sa Alenom, da iskalim sav svoj bes i završim sa životom na što brži način. On me baš nazva ,,vigovcem“, i ja stadoh. - Gospodine Stjuarte - rekoh glasom koji je treperio kao struna - stariji ste od mene, trebalo bi da znate kako se ponaša. Smatrate li da je mudro ili možla duhovnto što mi vešate o nos moje političko shvatanje? Mislno sam do sada da je, kada se ljudi razilaze u mišljenju, dužnost džentlmena da to čine na učtiv način, jer da nisam tako mislio, mogao sam naći, kažem vam, zajedljivije reči no što su vaše. Alen stade pred mene sa šeširom na potiljku i rukama u džepovima od pantalona, s glavom nakrivljenom na jednu stranu. Slušao me je, zlobno se smešeći, koliko sam mogao videti pri svetlucanju zvezda; i kada sam završio, poče da zvižduće neku jakobitsku melodiju. Bila je to podrugljiva pesmica spevana posle poraza generala Kopa kod Preston Pensa. 12 Hej, Džoni Kop, koračaš li još? I da li ti još lupaju doboši? I ja se setih da je Alen na dan te bitke učestvovao na kraljevoj strani. - Zašto ste odabrali tu pesmicu, gospodine Stjuarte? - upitah. - Da ne treba ona da me podseti da ste pretrpeli poraz na obe strane? Pesmnca zamre na Alenovim usnama. - Dejvide! - uzviknu. Gradić u blizini koga su 1745. godine škotski pobunjenici do nogu potukli čete engleskog kralja Džordža, pod komandom generala Kopa (pri.i. prev.).
12
- Vreme je da sve ovo prestane - nastavih; - ja se nadam da ćete od sada govornti učtivo o mome kralju i mojim dobrim prijateljima Kembelima. - Ja sam Stjuart ... - otpoče Alen. - Oh! - rekoh - znam da nosite kraljevsko ime. Ali treba da se setite da sam u brdima Škotske viđao mnoge koji ga nose, a najbolje je što mogu da kažem o njima da im ne bi ništa škodilo kad bi se oprali. - Znaš li da me vređaš? - reče Alen, veoma tiho. - Veoma mi je žao - rekoh - jer još nisam završio; ako vam se ne sviđa propoved, verujem da će vam se blagoslov još manje svićati. Vas su u bekstvo naterali odrasli ljudi moje stranke; čini se jadnim zadovoljstvom da zato prkosite jednom dečaku. I Kembeli i vigovci su vas pobedili, bežali ste ispred njih kao zec. Priličilo bi da govorite o njima kao o boljima od sebe. Alen je stajao potpuno mirno, dok su peševi njegove velike kabanice lepršali za njim po vetru. - Šteta - reče najzad. - Pale su reči preko kojih se ne može preći. - Nikada vas nisam ni zamolio za to - rekoh. Spreman sam baš kao i vi. - Spreman? - upnta. - Spreman - ponovnh. - Nisam bukač ili hvalisavac kao neko koga bih mogao imenovati - Hajde! - I izvukavši mač, zauzeh borben stav kako me je to Alen naučio. - Dejidde - uzviknu on. - Jesi li poludeo? Ne mogu izvući mač na tebe, Dejvide. Bilo bi to pravo ubistvo. - Trebalo je na to da mislite kada ste me vređali rekoh. To je istina! - uzvnknu Alen i zasta za trenutak, trljajući rukom usnice kao čovek koji je u teškoj nedoumici. - To je gola istina - reče i izvuče mač. Ali pre no što sam mogao da ukrstim njegovu sečicu sa svojom, on odbaci mač od sebe i pruži se na tle. - Ne, ne ponavljao je neprestano - ne, ne ... ne mogu, ne mogu ...
Na to nestade i poslednji ostatak moga gneva i ja se osetnh jedino bolesnim, jadnim, izgubljenim, čudećn se pri tom samome sebi. Dao bih čitav svet da mogu da povučem ono što sam rekao; ali ko može uloviti izgovorenu reč? Setih se svih Alenovih ljubaznosti i hrabrosti u prošlosti, kako mi je pomagao, bodrio i sa mnom podnosio teške dane; a potom se setih mojih uvreda i ja uvideh da sam zauvek izgubio svog vrsnog prijagelja. Istovremeno bolest koja je već bila u meni kao da se udvostruči, a bol u bedru postade oštar kao ubod mača. Pomislih da ću se onesvestiti tu gde stojim. To mi dade ideju. Nikakva izvinjavanja ne bi mogla zbrisati ono što sam rekao; bilo je beskorisno izmišljati ih, nijedno ne bi moglo izgladiti uvredu; ali gde je izvinjenje bilo uzaludno, poziv u pomoć mogao je Alena povragiti k meni. Ja odbacih sav svoj ponos. - Alene! rekoh - ako ne možete da mi pomognete, moraću umreti ovde! On se naglo uspravi n pogleda me. - Tako je - rekoh. - Potpuno sam onemoćao. Oh, smestnte me pod kakav krov . . . onde ću lakše umreti. Nisam imao pogrebe da se pretvaram; trudio se ili ne, govorio sam jecajući, te mogao ganuti srce od kamena. - Možeš li da ideš? - upita Alen. - Ne - rekoh - ne mogu više bez pomoći. Već čitav sat mi noge otkazuju poslušnost poda mnom; osećam bol u belru kao da me neko peče užarenim gvožđem; ne mogu da dišem kako treba. Ako umrem, možete li mi oprostiti, Alene? U dnu srca, voleo sam vas veoma .. . čak kada sam bio i najljući. - Ne govori, ne govori! - uzviknu Alen. - Ne govori tako, Dejvide, čoveče, ti znaš . . . Odjednom ga zaguši jecaj. - Pusti da te zagrlim, nastavio je. - Tako! Sada se potpuno osloni na mene. Sam bog zna gde je ovde kakva kuća! Ali mi smo u Balkvideru, ovde bi trebalo da ima kuća i to prijateljskih kuća. Ideš li lakše ovako, Dejvi?
- Da - odgovornh - ovako ću moći dalje - i ja mu stegoh ruku. Ponovo je skoro zajecao. – Dejvi – reče - ja nimalo nisam dobar čovek; nisam ni pametan ni ljubazan, nije mi padalo na pamet da si samo dete, nisam primećivao da umireš na nogama; Dejvi, moraćeš pokušati da mi oprostnš. - Oh, čoveče, ne govorimo više o tome! - rekoh. - Mi nemamo jedan drugom šta da prebacujemo - to je prava istina! Mi moramo podnositi i opraštati, Alene. Oh, bol je strahovit! Zar ovde nema kakve kuće? - Naći ću kuću za tebe, Dejvide - reče ubedljivo. Poći ćemo dole uz potok, gde mora biti kuća. Jadni mladiću, ne bi li ti bilo bolje na mojim lećima. - Oh, Alene - odgovorih - pa ja sam dobrih dvanaest inča viši od vas! - Nije tako - uzviknu Alen, trgnuvši se. - Možda samo za inč ili dva; ja nisam baš ono što bi ti nazvao visokim čovekom. svakako; i usućujem se da kažem dodade nekako smešno, - sada kada sam promislio o tome, ti si gotovo u pravu. Da, možda je i stopa u pitanju ili pedalj; možda čak i više! Bilo je dirljivo i smešno istovremeno kako Alen guta sopstvene reči iz straha od nove svađe. Mogao sam se i smejati tome da me bol ne zahvati svom snagom, ali da sam se nasmejao, mislim da bih se i zaplakao. - Alene - uzviknuh - šta vas navodi da ste tako dobri prema meni; šta vas navodi da se brinete o tako nezahvalnom čoveku? - Odista, i sam ne znam - reče Alen. - Dosad sam mislio da na tebi najviše volim to što se nikada ne svaćaš ... a sada te volim još više!
XXV U BALKVIDERU
Alen je zakucao na vrata prve kuće do koje smo došli, što nije bilo sasvnm bezopasno u delu Škotske kao što su planine Balkvidera. U tom kraju nije vladalo neko veliko pleme; u njemu su živele i oko njega se borile male grupe razbijenih ostataka plemena, koje su nazivali ,,narod bez starešina", a koje je nadiranje Kembela nagnalo u divlji kraj oko izvora Forta i Gajta. Ovde su se nalazili Stjuarti i Meklareni, što je izlazilo na isto, jer su Meklareni pošli u rat pod istim vođom kao i Alen, te sa Apinom bili jelno pleme. Ovde je takođe bilo i mnogo ljudi iz starog progonjenog i bezimenog, krvlju umrljanog plemena Mekgregora. Na njnh su oduvek gledali popreko, a sada gore no ikad, pošto su izgubili poverenje svih stranaka u Škotskoj. Njihov vođ Mekgregor od Mekgregora bio je u progonstvu; njegov naslednik, vođ onih koji su živeli oko Balkvidera, Džems Mor, najstariji sin Roba Roja, ležao je u ednnburškom zamku očekujući sućenje. Oni su bili u krvnoj zavadi sa brđanima i stanovnicima iz donjih krajeva, sa Grehemima, Meklarenima i Stjuartima; i Alen, koji je uvek bio spreman da prihvati svađu svakog svog ma kako udaljenog rođaka, ovoga puta želeo je da ih izbegne. Sreća nas je dobro poslužila, jer dom na koji naiđosmo beše dom Meklarena gde Alen ne samo što je bio primljen dobrodošlicom radi svog imena već i radn svog dobrog glasa. Onde me tada bez odlaganja smestiše u postelju, dozvaše lekara koji utvrdi da sam u jadnom stanju. Ali bilo što je on bio veoma dobar lekar ili ja veoma mlad, snažan čovek, tek ja odležah u postelji svega
nedelju dana, a pre no što prođe mesec bio sam sposoban da krenem na put sa novom snagom. Za sve ovo vreme Alen nije hteo da me ostavi, mada sam ga često nagovarao, i njegova odista luda upornost da ostane uz mene izazivala je svakodnevnu prepirku između njega i dvojice-trojice prijatelja upućenih u našu tajnu. On se danju krio u pećini pod liticom prekrivenom šumarkom, a obnoć, kada bi obala ostala slobodna, dolazio bi u kuću da me poseti. Nije potrebno da naglasim da sam se radovao kad bih ga video; gospođi Meklaren, našoj domaćici, ništa nije bilo dovoljno dobro za takvog gosta; i kako je Danken Bu, (kako se zvao naš domaćin), imao nekoliko gajdi u kući i bio veliki ljubitelj muzike, vreme moga oporavljanja bilo je pravo praznovanje, i mi bismo obično noć pretvarali u dan. Vojnici su nas ostavljali na miru; mada jednom, dve čete vojnika i nekoliko dragona prođoše dolinom i ja ih videh sa prozora dok sam ležao u postelji. Što je bilo još čudnije, niko od vlasti mi se nije približavao, niti mi ko postavljao pitanje odakle sam došao ili kuda idem, tako da sam u tim burnim danima bio oslobođen svakog ispitivanja kao da ležim u kakvoj pustinji. Ipak, za moj boravak, saznalo je, pre nego što sam otišao, celo stanovništvo Balkvidera i susednih krajeva, pošto su mnogi posećivali kuću i, po običaju u ovoj zemlji, širili novosti međ susedima. a i objave o uceni, dosad su bile već štampane. Jedna je bila okačena blizu podnožja moje postelje tako da sam odande mogao čitati sopstveni, ne baš laskav opis, i krupnim slovima iznos krvavog novca kojim mi je ucenjen život. Danken Bu i ostali, koji su znali da sam došao ovamo u Alenovom društvu, nisu mogli biti u sumnji ko sam; a i mnogi ostali su nagađali. Jer, mada sam promenio odelo, nisam mogao promeniti i svoje godine i izgled, a osamnaestogodišnjih dečaka iz Donjeg kraja nije bilo tako mnogo u ovom delu zemlje da me ljudi, naročito u ovo doba, povezujući jednu činjenicu s drugom, ne bi doveli u vezu sa objavom. Tako je to i
bilo. Kod drugih ljudi tajnu čuvaju dvojica-trojica prijatelja, i za nju se ipak sazna; ali pripadnici ovog plemena pričaju o njoj po celom kraju, i oni će je sačuvati čitavo stoleće. Dogodilo se samo nešto što je vredno pomenuti, naime poseta kojom me je počastio Robin Ojg, jedan od sinova čuvenog Roba Roja. Njega su tražili na sve strane pod optužbom da je silom sobom poveo mladu ženu iz Balfrona i s njom se nasilno venčao, kao što se tvrdilo, pa ipak, on je išao po Balkvideru kao kakav plemić u sopstvenom parku koji je ograđen visokim zidom. To beše onaj isti koji je pucao u Džemsa Meklarena dok je ovaj radio za plugom, što je ostala neizglađena svađa. I pored toga, on je ušao u kuću krvnih neprijatelja kao kakav torbar u javnu gostionicu. Danken je imao vremena da mi došapne reč-dve o tome ko je on; i mi se pogledasmo zabrinuto. Treba razumeti, bilo je to baš u vreme kada Alen obično nailazi. Ova dvojica teško da bi se složila, a ipak, ako mu pošaljemo koju reč ili pokušamo da mu damo neki znak, izvesno bi izazvali sumnju kod čoveka progonjenog kao što je Mekgregor. Ušao je pozdravljajući se učtivo, ali kao čovek koji se našao meću nižima od sebe. Skinuo je kapu pred gospoćom Meklaren, ali je stavio na glavu ponovo da bi oslovio Dankena. I, pošto je na taj način zauzeo prema svom shvatanju, pravo mesto, prišao mojoj postelji i poklonio se. - Obavešten sam, gospodine - reče - da je vaše ime Balfur. - Da, ja sam Dejvid Balfur - rekoh - i stojim vam na službi. - Rekao bih vam svoje ime za uzvrat, gospodine – reče - ali se oko njega podiglo isuviše buke u poslednje vreme; i biće možda dovoljno da vam kažem da sam roćeni brat Džemsa Mora Dramonda ili Mekgregora, o kojem mora da ste čuli.
- Svakako, gospodine - rekoh, uznemiren - kao i o vašem ocu Mekgregoru Kembelu. - I ja na to sedoh i poklonih se u postelji, smatrajući da je najbolje polaskati mu kad se on ponosi što je imao oca odmetnika. On mi se još jednom pokloni. - Gospodine, došao sam da vam kažem sledeće nastavi on. - Gospodine, četrdeset pete, moj brat je podigao na oružje jedan deo „Gregare" i sa šest četa pošao da pomogne našima. Lekar koji je marširao s našim plemenom i izlečio nogu moga brata slomljenu u okršaju kod Preston Pensa, nosio je isto ime kao i vi. On je bio brat Balfura od Beta, te ako ste vi u bilo kakvom dovoljno bliskom srodstvu sa nekim od njegovih rođaka, došao sam da se ja i moj narod stavimo vama na raspolaganje. Svakako se sećate da o svome poreklu nisam znao više od običnog torbarskog psa. Moj stric, hvalisao se istina nekakvim našim visokim rodbinskim vezama, ali mi nije rekao ništa što bi sada mogao iskoristiti, te mi nije ništa drugo preostalo već da sa gorkom sramotom priznam svoju neobaveštenost. Robin mi ukratko reče da žali što se potrudio do mene, okrenu mi leća bez ikakva pozdrava i dok je išao ka vratima, čuh ga kako govori Dankenu da sam ja „samo neka skitnica bez porodice, koja ne zna ni ko mu je otac". Ma kako su me te rečn naljutnle i sopstveno neznanje zastidelo, jedva sam se mogao uzdržati da se ne nasmejem što čovek koga zakon goni (bio je, doista, obešen otprilike tri godine docnije), može toliko da polaže na poreklo svojih poznanika. Upravo kada se našao u vratima, začusmo kako Alen dolazi. Obojica se trgnuše i pogledaše jedno u drugo kao dva nepoznata psa. Ni jedan od njih nije bio visok, ali se činilo kao da su se naduli od ponosa. Svaki od njih nosio je mač, te jednim pokretom bedra oslobodio balčak, kako bi ga lakše mogao dohvatiti i, ako ustreba, brže izvući mač iz korica.
- Gospodin Stjuart, ako se ne varam? - reče Robin. - Zaista, gospodine Mekgregore, to nije ime koga bi se čovek postideo - odgovori Alen. - Nisam znao da ste u mojoj zemlji, gospodine - reče Robin. - Čini mi se da sam u zemlji svojih prijatelja Meklarena - odgovori Alen. - To je tugaljivo pitanje - primeti drugi. - Moglo bi se o tome još ponešto reći. Ali mislim da sam čuo da ste vi čovek koji zna da barata mačem? - Sem ako niste roćeni gluvi, gospodine Mekgregore, morali ste čuti još i mnogo štošta drugo reče Alen. - Nisam ja jedini koji ume da rukuje oružjem u Apinu; i kada je moj rođak i kapetan, Ardšil, nema tome mnogo godina, imao jedan razgovor sa izvesnim gospodinom vašeg imena, nisam čuo da je Mekgregor izišao kao pobednik. - Mislite li na moga oca, gospodine? - upita Robin. - Pa, ne bih se čudio - reče Alen. - Gospodin na koga mislim imao je loš ukus da prikači „Kembel" svome imenu. - Moj otac je bio star čovek - odvrati Robin. - Borba je bila neravna. Vi i ja bismo bili bolji takmaci, gospodine. - Na to sam i mislio - reče Alen. Upola se digoh iz postelje a Danken se već našao kraj ova dva borbena petla, spreman da se na najmanji povod umeša. Ali kada pade ova reč, bilo je jasno: sad ili nikad; i Danken, neobično bleda lica, naravno, baci se između njih. - Gospodo - reče - smislio sam nešto sasvim drugo. Evo mojih gajdi, a tu ste i vas dvojica, poznati svirači. Odavna se prepiremo koji je od vas bolji. Pružila nam se sada prilika da odlučimo. - Dakle, gospodine - reče Alen, obraćajući se još uvek Robinu, sa koga upravo nije ni skidao pogled, kao što nije ni ovaj sa njega - dakle, gospodine, - nastavi Alen
- verujem da sam čuo da se o tome nešto govori Osećate li u sebi muziku, kao što narod kaže? Umete li da svirate? - Sviram u gajde kao Mekrimon! - uzviknu Robin. - To veoma smelo zvuči - reče Alen. - Govorio sam smelo i ranije - odvrati Robin - i to u lice boljih protivnika. - Lako je to proveriti - reče Alen. Danken Bu požuri da iznese gajde koje su bile njegovo najveće blago, te da stavi pred svoje goste ovčiji but i bocu napitka „Atolske medovine", kako ga zovu, a koji je načinjen od starog viskija, cećenog meda i slatke pavlake, sve polako izmešano po odrećenom redu i u odrećenoj količini. Dvojica protivnika behu još uvek na samoj ivici svađe; ali tada sedoše, svaki s druge strane ognjišta u kojem je goreo treset, sa mnogo nameštene učtivosti. Meklaren ih požuri da okušaju njegov ovčjn but i „napigak njegove žene", podsećajući ih da mu je žena iz Atola i da je nadaleko čuvena svojom veštinom. Ali Robin odbi ovo gostoljublje toliko štetno dahu. - Hteo bih da primetim, gospodine - reče Alen - da ni zalogaja hleba nisam stavio u usta skoro deset časova, što je svakako štetnije za dah no bilo koji napitak u Škotskoj. - Ne bih želeo da imam bilo kakvu prednost pred vama, gospodine Stjuarte - odgovori Robin. - Jedite i pijte; poći ću za vašim primerom. Obojica pojedoše po manji komad buta i popiše čašu napitka gospođe Meklaren; i zatim, posle bezbroj učtivosti, Robin uze gajde i odsvira sa mnogo poleta jednu veselu pesmicu. - Da, da, umete da duvate - reče Alen; i uzevši instrument iz ruku svoga protivnika, odsvira prvo istu melodiju na istovetni način kao Robin, a potom pređe na varijacije koje je, tokom sviranja ukrašavao odlično umetnutim trilerima, koje svirači rado izvode nazivajući ih „cvrkutanjem‘‘.
Uživao sam u Robinovom sviranju, a Alenovo me je oduševilo. - Nije loše, gospodine Stjuarte - reče njegov protivnik. - Ali ispoljavate malo pronalazačkog duha u cvrkutanju. - Ja! - uzviknu Alen i krv mu navri na lice. - To je laž! - Zar već priznajete da ste pobeđeni u sviranju na gajdama - reče Robin - kada pokušavate da ih zamenite mačem? - Veoma dobro rečeno, gospodine Mekgregore odvrati Alen. - A u međuvremenu - nastavi, naročito naglašavajući te reči - povlačim reč laž. Pozivam se na Dankena. - Nije vam odista potrebno da se na nekoga pozivate - reče Robin. - Vi ste bolji sudija od bilo kog Meklarena iz Balkvidera, jer je sam bog svedok da ste vi odličan svirač za jednog Stjuarta. Dajte mi gajde! Alen mu učini po volji te Robin nastavi da podražava i popravlja izvesne delove Alenovih varijacija kojih se kako izgleda odlično sećao. - Da, vi odista osećate muziku - reče Alen mračno. - A sada presudite sami, gospodine Stjuarte - reče Robin, te se on ponovo lati istih varijacija, od početka, i obradi ih sa mnogo dovitljivosti i osećanja na sasvim nov način, sa toliko mašte i spretnostn u izvođenju trilera da sam ja bio zaprepašćen slušajući ga. A Alen? Sedeo je namrštena, užarena lica i kršio prste kao čovek koga su duboko ponizili. - Dosta! uzviknu. - Umete da svirate - koristite to što bolje možete. - I on se pokrenu kao da će ustati. Ali Robin samo mahnu rukom kao da moli za tišinu, te pređe na lagani tempo ratničke pesme. Bila je to divna melodija, sama po sebi izvanredno svirana; ali, sem toga, pesma Stjuarta iz Apina i najomiljenpja Alenova pesma. Tek što odjeknuše prvn tonovi, a na njegovom licu se odigra nagla promena; što se tempo više
ubrzavao, on je postajao sve nemirniji na svom sedištu i mnogo pre no što pesma dođe kraju, ljutine nestade iz njega kao i svih drugih misli, osim o muzici. - Robine Ojg - reče kada je pesma završena - vi ste veliki svirač. Ja nisam dostojan da sviram u istoj kraljevini sa vama. Vere mi, imate više muzike u vašoj torbi no ja u glavi. I mada još mislim da bih se drukčije pokazao sa hladnim oružjem u ruci, opominjem vas unapred, ne bi to bilo pošteno! Odista, protivno srcu svom posekao bih čoveka koji ume tako da svira. Time se svađa završi. Svu noć medovina je kružila oko stola, gajde išle iz ruke u ruku, i beše već uveliko svanulo, a tri čoveka behu prilično nakićena, posle onoga što su popili, kada se Robin seti da je vreme da krene.
XXVI KRAJ BEKSTVA: PRELAZIMO FORT
Mesec dana još nnje bilo proteklo, kao što sam napomenuo, ali se već bližio kraj avgusta. Nastupilo je lepo, toplo vreme sa svim nagoveštajima rane i dobre žetve, kala me proglasiše sposobnim za dalje putovanje. Novac nam je već bio na izmaku, te je, pre svega, trebalo požuriti jer ako uskoro ne dođemo do gospodina Renkelera, ili pak stignemo do njega, a on ne uzmogne da mi pomogns, morađemo umreti od gladi. Po Alenovom mišljenju, sem toga, potera za nama velikim delom je popustila, te će se na granicu na Fortu, pa čak i na most kod Sterlinga, koji je glavni prelaz preko reke, motriti sa manje pažnje. - Glavno je načelo u vojnim stvarima - reče on poći onamo gde te najmanje očekuju. Fort je naša prepreka; ti znaš poslovicu: ,,Fort zauzdava divlje brđane." Ako dakle pokušamo da zaobiđemo oko izvorišta reke, te siđemo uz Kipen ili Balfron, oni će baš onde čekati da nas ulove. Ali ako pođemo pravo prema starom Sterlinškom mostu, kladim se u svoj mač da ćemo se bez nevolje izvući. Prve noći, dakle, dovukosmo se do kuće jednoga Meklarena, u Strethajru, prijatelja Dankenova, gde prenoćismo dvadeset i prvog avgusta i odakle krenusmo ponovo predveče da bismo prevalili još jedan prijatan deo puta. Dvadeset i drugog legli smo u džbun vresa na padini Uam Vara, odakle smo mogli posmatrati krdo jelena i srećno prespavati pod divnim toplim suncem na kao kost suvoj zemlji, tako da mi nikada bolje nije bilo. Te noći stigli smo do reke Alen te smo pošli uz nju, i pošto smo stigli do kraja planinskog venca, ugledali smo celu
dolinu Sterlinga pod nama, potpuno ravnu, usred koje se dizao brežuljak sa gradićem i zamkom i peščane dune Forta pod mesečevom svetlošću. - Sad, reče Alen - ne znam da li ti je stalo do toga, ali se nalaziš ponovo u svojoj zemlji. Prešli smo granice Gornje Škotske prvog sata posle ponoći, a sada samo da prećemo ovu prokletu vodu, pa ćemo moći baciti kape uvns. Na reci Alen, u blizini mesta gde se ona ulivala u Fort, naišli smo na malo peščano ostrvo obraslo dračem, čičkovima i ostalim niskim rastinjem koje bi nas moglo zakloniti ako bismo se prućili po zemlji. Onde smo se ulogorili na dogled sterlinškog zamka, odakle smo čuli udaranje u doboš, dok je jedan deo garnizona marširao. Kosači su radili celoga lana na polju, kraj reke, i mi smo mogli čuti kako oštre srpove o kamen i glasove, pa čak i pojedine reči njihova razgovora. Trebalo je ležati prnljubljen uz zemlju i ćutati. Pesak ostrvca bio je užaren od sunca, ali nam je zeleno rastinje zaklanjalo glave, a hrane i vode imali smo u izobilju, i, povrh svega, bili smo nadomak bezbednosti. Čim su kosačn završili svoj posao i sumrak počeo da pada, pregazili smo do obale i krenuli u pravcu sterlinškog mosta, preko polja, držeći se ograda koje su ih razdvajale. Most je bio odmah pod brdom na kome beše zamak, visok, uzak, sa kulicama duž ograde. Možete pojmiti sa koliko radoznalosti sam gledao u njega, ne samo kao mesto tako slavno u istorijm, već kao na vrata kroz koja mene i Alena čeka spas. Mesec se još nije promolio kada smo stigli onamo. Nekoliko svetiljki svetlele su sa lica tvrđave, a niže dole videli smo nekoliko osvetljenih prozora u gradu. Ali, sve je bilo neobično tiho, i činilo se da na mostu nema straže. Ja sam bio za to da se most odmah pređe, ali je Alen bio oprezniji.
- Kako je čudnovato sve tiho - reče - ali uprkos tome leći ćemo oprezno iza nasipa, da bismo se uverili. Tako smo ležali otprilike četvrt sata, šapćući ili mirno ležeći, i za to vreme, sem zapljuskivanja vode o stubove, nismo čuli nikakav ovozemaljski zvuk. Najzad, naiđe sa štakom neka hroma starica. Zastade začas, blizu mesta gde smo se nalazili, te se požali na svoju sudbnnu i dug put koji je prevalila, a potom nastavi da ide uz strmi prilaz mosta. Žena je bila toliko mala, a noć tako tamna, da je ubrzo izgubismo iz vida, jedino smo i dalje čuli bat njenih koraka, odjeka njenog štapa i napade kašlja kako se polako udaljuju. - Mora da je već prešla most - prošaptah. - Nije - odgovori Alen - korak joj odjekuje šuplje, još je na mostu. A baš tada: - Ko ide? – uzviknu neki glas; i mi začusmo udar kundaka o kamenje. Stražar je svakako spavao; da smo ranije pokušali, mogli smo preći preko mosta neprimećeni; ali sada je bio budan i prilika propuštena. - Neće nam uspeti - reče Alen. - Nikako nam neće uspeti, Dejvide. I ne rekavši više ni reči, on otpoče da puzi u pravcu polja; a nešto docnije, pošto se našao daleko od domaka stražareva pogleda, ispravi se popovo i pođe putem koji je vodio ka istoku. Nisam mogao odmah da shvatim šta on to čini, i, odista, bio sam teško pogođen razočaranjem da bi mi se ma šta moglo svideti. Trenutak ranije video sam već sebe kako kucam na vratima gospodina Renkelera i tražim svoje nasledstvo, kao kakav junak iz narodne pesme; a sada sam ovde ponovo lutalica, progonjen nitkov na pogrešnoj strani Forta. - No? upptah. - No - reče Alen - šta bi ti hteo? Nisu oni budale za kakve sam ih držao. Još uvek nam preostaje da pređemo Fort, Dejvi - prokleta da je kiša koja ga hrani i brda koja ga vode ovamo!
- A zašto smo pošli na istok? - upitah. - O, pa da okušamo sreću! - reče. - Ako ne možemo preći reku, moramo videti da li ćemo moći preći moreuz. - Na reci ima plićaka, na moru ih nema - primetih. - Naravno da ima plićaka, a uz njih i most - reče Alen. - Ali od kakve su nam koristi, pored straže? - Dobro - rekoh - ali reka se može i preplivati . . . - Da, oni koji su vešti u tome - odvrati on. - Ali ja do sada nisam čuo da smo ja ili ti imali prnlike da se u tome izvežbamo; a što se mene tiče, plivam kao kamen. - Nisam dorastao da vam odgovaram, Alene rekoh; - ali čini mi se da vi od lošeg pravite gore. Ako je teško preći reku, jasno je da je još teže preći more. - Ali ima i takvnh stvari kao što je čamac - reče Alen - ili se možda grdno varam. - Da, ali i takvih stvari kao što je novac - rekoh - a za nas, koji nemamo ni jedno ni drugo, ove stvari kao da nikada nisu ni pronađene. - Misliš? - upita Alen. - Mislim - odgovorih. - Dejvide - reče on - ti u sebi imaš malo dovitljivosti, a još manje vere. Dopusti mi da okušam svoje pronalazačke snage, ako ne budem mogao isprositi, pozajmiti, niti pak ukrasti nekn čamac, ja ću ga napraviti. - Mislim da vas razumem! - rekoh. - Ali ima nešto što je još važnije od svega toga: ako pređemo most, on neće umeti da o tome priča; ali ako pređemo moreuz, čamac će se naći na pogrešnoj strani - neko ga je ovamo morao dovesti - i ceo kraj će se dići na uzbunu . . . - Čoveče! - uzviknu Alen - ako napravim čamac pobrinuću se i za čoveka koji će ga prevesti natrag! Ne gnjavi me stoga više tim svojim glupostima, već pođi sa mnom jer je to sve što imaš da uradiš, i pusti Alena da misli za tebe. Svu noć smo potom išli preko severnog dela doline pod visokim pedinama planine Ohil, i pored Aloa,
Klakmanana i Karlosa, koje smo se trudili da izbegnemo; i oko desett izjutra, veoma gladni i umorni, stpgli smo do zaseoka Lajmkilisa. To mestašce smešteno je blizu obale reke, te gleda, preko Hopa, na grad Kvingferi Dim se dizao iz oba mesta i iz drugih zaselaka i farmi, sa svih strana. Na poljima su radili žeteoci a dva broda ležala su ukotvljena i čamci dolazili i odlazili preko Hopa. Bio mi je to veoma lep prizor. Nisam mogao da odvojim pogled od ovih prijatnih, zelenih, obrađenih brežuljaka i vrednih ljudi na moru i kopnu. Povrh svega, onde na južnoj obali nalazila se kuća gospodina Renkelera, gde me je, nema sumnje, očekivailo bogatstvo, dok sam ja bio ovde na severnoj, obučen u siromašno odelo tuđinskog kroja sa tri srebrna šilinga što su mi ostala od čitavog imetka, ucenjene glave i sa odmetnikom kao jedinim prijateljem. - O, Alene - rekoh - kad samo pomislim! Tamo preko čeka me sve što srce može da poželi; ptice prelaze preko, prelaze i čamci, prelazi ko god hoće, sem mene! 0, čoveče, srce da ti prepukne! U Lajmkelinsu ućosmo u malu gostionicu, koju prepoznadosmo jednno po grani iznad vrata, te kupismo nešto sira i hleba od jedne lepuškaste mlade devojke koja je posluživala. Ponesmo to sobom u zavsžljaju, nameravajući da sednemo i pojedemo negde u kakvom šumskom gustišu na obali mora koji smo ugledali negde na tri četvrtine milje ispred sebe. Dok smo išli, neprestano sam gledao preko vode i uzdisao. Alen je celog puta bio duboko utonuo u misli što ja nisam odmah ni primetio. Najzad, on se zaustavi. - Da li si obratno pažnju na devojku od koje smo ovo kupili? - upita, udarivši rukom po siru i hlebu. - Naravno - rekoh - lepa devojka. - Misliš odista?! - uzviknu on - Čoveče, Dejvide, to je dobra novost. - Tako vam svega na svetu, zašto? - rekoh. - Šta vam to može koristiti?
- Dakle - reče Alen - ponadao sam se da će nam to možda pribavnti željeni čamac. - Da ona tako misli o meni, možda bi još i moglo rekoh. - To je sve što znaš - reče Alen. - Ja ne želim da se devojka zaljubi u tebe, meni je stalo samo da se ona sažali nad tvojom sudbinom, Dejvide; a zato nije potrebno da te smatra lepotanom. Dozvoli da te pogledam - reče glelajući me radoznalo - voleo bih da si nešto bleđi; ali i pored toga dobro ćeš poslužiti mojoj nameri - imaš fini, podrpani izgled isprebijanog psa koji je ukrao kaput sa strašila za ptice. Hajde, pođi odmah natrag u gostionicu, po naš čamac Pošao sam za njim, smejući se. - Dejvide Balfure - reče on - ti si veoma smešan gospodin na svoj način, a pred nama je takođe veoma smešan zadatak, nema sumnje. I pored toga, ako imaš i malo ljubavi prema mome vratu, (da ne govorim ništa o tvom), bićeš možda toliko ljubazan da uzmeš ovu stvar sa mnogo osećanja odgovornosti. Ja ću sad odigrati malu pozorišnu scenu čija je osnova isto toliko ozbiljna kao vešala za nas obojicu. Imaj to na umu, i upravljaj se prema tome. - Dobro, dobro - rekoh - neka bude po vašoj volji. Kada smo stigli pred seoce, nagovorio me je da ga uhvatim pod ruku i da se o nju obesim, kao čovek iznemogao od umora; a kada je odgurnuo vrata gostionice, izgledalo je kao da me gotovo nosi na rukama. Devojka se učinn iznenađenom, (što je odista i mogla biti) zbog našeg brzog povratka; ali Alen ne htele da troši reči da joj to na neki način objasni već me smesti na stolicu, poruči čašu brendija koju mi pruži da popijem u malim gutljajima, a potom, lomeći hleb i sir na male zalogaje, poče me hraniti njima kao dadilja; sve je to činio ozbiljan, zabrinuta, nežna lica, koje bi prevarilo i samog sudiju. Nije bilo nikakvo čudo što je devojka bila dirnuta prizorom koji smo predstavljali, prizorom jadnog,
bolesnog, iznemoglog mladića i njegovog neobično nežnog pratioca. Došla nam je sasvnm blizu te stala leđima oslonjena na suselni sto. - Šta mu je? - upita najzad. Alen se okrete prema njoj, na moje najveće zaprepašćenje, sa napadom gneva. - Šta mu je? uzviknu. - Prešao je pešice više stotina milja no što ima dlaka na svojoj bradi, i više spavao u vlažnom vresu no na suvoj postelji. Šta mu je, kaže ona. Šta mu je, pitam se i ja! Šta mu je, odista! - nije prestajao da gunđa u sebi, kao čovek veoma nezadovoljan, za sve vreme dok me je hranio. - On je mlad za sve to - reče devojka. - Odveć mlad - reče Alen, leđima okrenut. - Bilo bi mu bolje da jaše - reče ona. - A gde da mu nađem konja? - uzviknu Alen, okrenuvši joj se istim ljutitim poglelom. - Hoćete li da ga ukradem? Mislio sam da će je ova grubost ozlovoljiti, kao što joj je odista zatvorila usta toga trenutka. Ali moj prijatelj je veoma dobro znao šta radi; i ma koliko da je bio priprost u nekim stvarima, raspolagao je bogatom zalihom smicalica pogodnih za stvari kao što je ova. - Nije potrebno da mi kažete — reče ona najzad ... - Vi ste plemići. - Na šta - reče Alen kao odobrovoljen donekle, (verujem protnv svoje volje), ovom naivnom primedbom pretpostavnmo da jesmo? Zar ste ikada čuld da plemstvo puni ljudima džepove? Ona uzdahnu na to, kao da je sama bila neka velika gospođa lišena nasledstva. - Ne - reče - to je istina. Mene je celo vreme ljutila uloga koju sam imao, te sedeo vezana jezika, mučen stidom i zadržavanim smehom; ali, nekako na ovo nisam mogao više, te zamolih Alena da me ostavi na miru, pošto mi je bolje. Glas mi zastade u grlu, jer sam oduvek mrzeo da učestvujem u
lažima; ali baš moja zbunjenost pomože u našoj zaveri, jer devojka moj prngušeni glas pripisa svakako bolesti i umoru. - Zar on nema prijatelja? - upita ona plačnim glasom. - I te kakvih prijatelja! - uzvnknu Alen - samo da možemo doći do njih! Prijatelja, i to bogatih prijatelja, sa posteljama u koje možeš leći, hranom da se najedeš, lekarima da ga neguju, dok smo ovde primorani da lutamo po baruštinama i spavamo u vresu kao prosjaci! - A zašto to? - upnta devojka. - Draga moja - reče Alen - ne mogu to da ti kažem bez opasnosti, ali ću ti reći šta ću uraditi umesto toga . . . Otpevaću ti zviždanjem nešgo nz jedne pesme. I na to, nagnuvšn se preko stola, jedva čujno, tek daškom, ali sa izvanredno mnogo očajanja, otpoče prvih nekoliko strofa pesmice „Čarli moj voljeni.“ - Pst! - reče ona n pogleda preko ramena na vrata. - Eto, to je - reče Alen. - I on, tako mlad! - uzvnknu devojka. - Dovoljno je star da . .. - n Alen udari kažiprstom po svom potiljku, želeći time da kaže da sam dovoljno star da izgubim glavu. - Bila bi to grdna sramota! - uzviknu ona, pocrvenevši naglo. - Bila bi - reče Alen - ako ne uspemo da mu pomognemo. Na to se devojka okrete i otrča iz ovoga dela kuće, ostavivši nas same, Alena, veoma raspoloženog na dobre izglede svoga plana, a mene veoma zlovoljnog što me je nazvao jakobitom i postupao sa mnom kao sa detetom. - Alene - uzviknuh - ja ovo više ne mogu da podnesem. - Onda ćeš morati to da odsediš, Dejvi - reče on. Jer ako sada prospeš lonac, možda ćeš izvući sopstveni život iz vatre, ali će Alen Brek biti mrtav.
Bilo je to toliko istinito da sam mogao samo da zaječim; čak i moje ječanje poslužnlo je Alenovnm namerama, jer ga je čula devojka koja je toga časa uletela unutra sa činijom belog pudinga i bocom jakog vina. - Jadno jagnješce! - reče ona i tek šgo stavi meso pred nas, dodirnu me po ramenu, nežnim, prijateljskim pokretom, kao da htede da me ohrabri. Potom nam reče da se prihvatimo i da ništa više ne treba da platimo, jer je gostionica njena, ili, bolje njenoga oca, a on je otišao na ceo dan u Pitenkrif. Nismo čekali da nas još jednom ponudi, jer hleb i sir su oskudna uteha, a pudnng je mirisao izvanredno dobro. Dok smo sedeli i jeli, ona zauze pređašnje mesto kraj susednog stola, gledajući nas i razmišljajući, mršteći se pri tom za sebe i provlačeći krajičak kecelje kroz prste. - Mislim da imate veoma ljut jezik - reče najzad Alenu. - Da - reče Alen. - Ali, vidite, ja poznajem ljude kojima govorim? - Nikada vas neću izdati - reče ona - ako na to mislite. - Ne - reče on - vi niste ta vrsta ljudi. Ali ću vam reći šta ćete vi uraditi: vi ćete nam pomoći. - Ne bih mogla - reče ona zatresavši glavom. - Ne, ne, to ne bih mogla. - Ne? - reče on - ali ako biste mogli? Ona mu ništa ne odgovori. - Gledajte, devojko moja - reče Alen - ima čamaca u kraljevini Fajfa, jer sam video dva, ništa manje, na obali kada sam ulazio u grad. E sada, kada bismo mogli koristiti čamac da pod senkom noći pređemo u Lotnen i kakvog pristojnog, poverljivog čoveka da čamac vrati natrag i čuva svoju tajnu, bile bi spasene dve duše, moja, vrlo verovatno, i njegova sasvim sigurno. Ako ne dobijemo čamac, ostaju nam tri šilinga na ovom prostranom svetu; i, verujte, ne znam kuda da poćemo i šta da radimo, niti nam šta drugo preostaje već lanci na
vešalima! Zar da se dalje mučimo, devojko? Zar vi da ležite u vašoj toploj postelji i mislite na nas, kada vetar zaurla u ognjištu i kiša udara po krovu? Zar da se sladite večerom kraj tople vatre i mislite na ovoga moga jadnog, bolesnog mladića kako u pustoj močvari od gladi i studeni grize brhove prstiju? Bolestan ili zdrav, on mora napred; sa smrću koja ga je već ščepala za gušu, moraće da se vuče po kiši dugim putevima, a kada ga snađe poslednji čas na hrpi hladnog kamenja, neće biti rođaka kraj njega, sem mene i boga. Primetno sam kako se na ova jadikovanja devojka našla u teškoj duševnoj borbi pošto je bila u iskušenju da nam pomogne, a ipak u izvesnom strahu da bi možda time pomogla zločincima; tada reših da se i ja umešam, da bih joj olakšao savest delićem istine. - Da li ste ikada čuli - rekoh - za gospodina Renkelera iz Ferija? - Renkelera, pravozastupnnka? - reče ona. Naravno! Kako da ne! - K njemu idem. Prema tome, možete sami oceniti da li sam ja nekakav nevaljalac; a ja ću vam rećn još više da, mada sam ja, strašnom greškom u životnoj opasnosti, kralj Džorc nema u celoj Škotskoj iskrenijeg prijatelja od mene. Njeno lice se vidno razvedri na te reči, mada se Alenovo smrači. - To je više no što tražim - reče. - Gospodin Renkeler je uvažen čovsk. - I ona nas pozva da završimo s jelom te da napustimo zaselak što pre možemo, i sklonimo se u šumarak kraj morske obale. - Možete imati poverenja u mene - reče ona - naći ću načina da vas prebacim preko. Na to više nismo čekali ni trenutka, već joj stegosmo ruke u znak pristanka, i na brzinu završismo sa pudingom, te krenusmo ponovo iz Lajmkelinsa ka šumi. Bila je to mala šuma sa možda desetak zova i gloga i nekoliko mladnh jasena, nedovoljno debelih da bi nas
skrili od prolaznika na drumu ili obali. Onde smo morali ležati, koristeći, koliko smo mogli, toplo vreme i dobre nade koje smo sada polagali na osloboćenje, te smišljali sa više pojedinosti šta nam još preostaje la uradimo. U toku celoga dana imali smo samo jednu neprijatnost. U šumi gde smo se nalazili naiđe i sede s nama neki gajdašlutalnca; crvena nosa, zamagljena pogleda pijanca, sa velikom bocom viskija u džepu i dugom pričom o nepravdama koje su mu naneli raznovrsni ljudi, počevši od samog lorda predsednika Vrhovnog suda, koji mu je otkazao pravdu, pa sve do sudija u Inverkajtingu koji mu je dodeliše u većoj meri no što je sam tražio. Bilo je nemogućno da dva čoveka koji celoga dana leže skriveni u šumarku bez nekog opravdanog razloga ne pobude sumnju. Za vreme koje je ostao uz nas, obasipao nas je radoznalim pitanjima, te kada je otišao, pošto je bio čovek koji očigledno nije umeo da obuzda svoj jezik, bili smo veoma nestrpljivi da se i sami što pre izgubimo. Dan se vedro bližio smiraju, a noć je pala tiha i jasna; svetla se pojaviše u kućama i zaseocima, a potom, jedna za drugim, počeše da se gase; ali bilo je prošlo jedanaest, a nas su već davno pre toga mučile brige kad začusmo na svojim ležajima škripu vesala. Na to se obazresmo, te primetismo devojku u čamcu, kako nam se približuje veslajući. Nikome nije htela da poveri našu stvar, čak ni svome momku, ako ga je imala; već je, čim je otac zaspao, izišla iz kuće, uzela susedov čamac; te došla potpuno sama da nam pomogne. Nisam umeo da naćem reči da joj zahvalnm; ali ni ona ne beše manje zbunjena da ih čuje; zamolila nas je da ne gubimo vreme i da ne razgovaramo, izjavivši (veoma ispravno) da je u ovom poduhvatu najvažnija žurba i tišina, i tako nas je pomoću jednog i drugog, prebacila na drugu obalu Lotijena, nedaleko od Karidena, rukovala se sa nama, i ponovo se našla na moru, veslajućn prema Lajmkelinsu, pre no što je i jedna reč progovorena o njenoj usluzi ili našoj zahvalnosti.
Čak i posle, kada je već nestala iz vida, mi nismo imali šta da kažemo, jer odista ništa nije bilo dovoljno za toliku ljubaznost. Jedino je Alen stajao duže vremena na obali odmahujući glavom. - Divna je to devojka - reče najzad. - Dejvide, to je divna devojka. - A otprilike čas docnije, dok smo ležali u jednoj jami na obali, i ja već upola dremao, on ponovo otpoče da hvali njen karakter. Što se mene tiče, nisam mogao ništa da kažem, jer je ona bila tako jednostavno stvorenje da su mi i kajanje i strah mučiln srce; kajanje što smo se koristili njenim neznanjem; a strah što smo je možda na neki način umešali u opasnost našeg položaja.
XXVII DOLAZIM GOSPODINU RENKELERU
Narednog dana složismo se da se Alen do zalaska sunca brine sam o sebi, ali da se, čim se počne smrkavati, nađe u polju kraj druma, u blizini Njuholsa, i da se nipošto ne miče dok ne začuje moj zvižduk. Predložih mu prvi da moj signal bude „Lepa kuća Arlijeva", što je bila moja omiljena pesma; ali on se usprotivi pošto je ona veoma poznata, te bi je neki seljak mogao zviždukati sasvim slučajno. Naučio me, umesto nje, odlomak neke brđanske melodije koja mi se od toga dana sve do danas vrzma po glavi i koja će se vrzmati po njoj verovatno u samom času kada budem izdisao. Uvek kada je se setim preživljujem ponovo onaj poslednji dan neizvesnosti, vidim Alena kako sedi na dnu jame, zviždući i udarajući tempo jelnim prstom pod sivim svetlom zore. Bio sam u dugoj ulici Kvinsferija pre no što se sunce diglo. Bio je to lepo sazidan gradić, sa kućama od dobrog kamena, od kojih mnoge behu prekrivene škriljcem, sa gradskom kućom manje lepom no u Piblzu, a ni ulicama tako otmenim, ali me sve zajedno ipak navele da se zastidim svojih prnja. Kako je jutro odmicalo, vatre se počele paliti, prozori otvarati, ljudi se pojavljivati iz kuća, briga i malodušnost počeše me sve jače zaokupljati. Uvideo sam tek tada da nemam čvrstog tla pod nogama, da nemam jasnog dokaza svojih prava, niti čak da mogu dokazati ko sam. Ako se sve to pokaže samo kao mehur sapunice, onda sam ja gorko prevaren i ostavljen u očajnom položaju. Čak i ako se stvari budu razvijale kako sam
zamišljao, biće mi potrebno verovatno dosta vremena da dokažem svoja prava; a zar mogu sebi dozvoliti da čekam sa nekih tri šilinga u džepu i osućenim, progonjenim čovekom na leđima koga treba otpremiti iz ove zemlje? Odista, ako se moje nade izjalove, mogli bismo dospeti na vešala, i ja i on. I dok sam se tako šetao tamo-amo i video ljude kako me podozrivo gledaju na ulici ili sa prozora, gurkajući se ili šapćući meću sobom i smejući se, zaokupi me nova strepnja: da možda čak neće biti lako ni doći do pravozastupnika i govoriti s njime, a još više ubediti ga u moju priču. Po cenu života nisam mogao da prikupim dovoljno snage da se obratim jednom od ovih uglednih građana. Stideo sam se i reč da progovorim sa njima u ovim prljavim, pocepanim ritama a i da sam zapitao za kuću čoveka kao što je gospodin Renkeler, verujem da bi mi se nasmejali u lice. Tako sam dalje lutao ulicama, kao pas koji je izgubio gospodara, a zatim sišao u pristanište; dušu mi je mučilo nešto čudno i svaki čas mi nadolazio novi val očajanja. Uveliko se razvedrilo do tada, možda je već bilo i devet časova. Bio sam umoran od lutanja, te sam slučajno zastao pred veoma lepom kućom, okrenutom kopnu, sa lepim, blistavim staklenim prozorima, ukrašenim cvećem, i zidovima sveže malterisanim. Na stepenncama je sedeo lovački pas i zevao kao neko ko je kod svoje kuće. Zaokupi me zavist čak i prema ovoj nemoj životinji, kada se vrata otvoriše i iz njih se pojavi čovek umna, rumena, ljubazna i važna lica, sa uredno naprašenom perikom i sa naočarima. Bio sam u takvom stanju da niko nije obraćao pogled na mene samo jednom, već je morao i drugi put da me pogleda, a ovaj čovek je, kao što se pokazalo, bio u toj meri dirnut mojim izgledom da odmah poće prema meni i upita me šta tu radim. Rekoh mu da sam došao u Kvinsferi poslom, te skupih odjednom toliko hrabrosti da ga zamolim da me uputi kući gospodina Renkelera.
- Ali - reče on - to je kuća iz koje sam maločas izišao, i nekim čudnim slučajem, ja sam baš čovek koga tražite. - Tada, gospodine - rekoh - zamolio bih vas za jedan razgovor. - Nije mi poznago vaše ime - reče on, - niti pak vaše lice. - Zovem se Dejvid Balfur - rekoh. - Dejvid Balfur - ponovi on, povišenim glasom, kao da je iznenađen. - A odakle to dolazite, gospodine Dejvide Balfure?- upita me, posmatrajuđi me prilično oštro pravo u lice. - Dolazim iz mnogih, veoma čudnih mesta. gospodine, - rekoh. - Ali, mislim da bi bilo bolje da vam negde gde je mirnije kažem odakle i kako dolazim. Činilo se kao da neko vreme razmišlja, prelazeći rukom preko usne i gledajući čas u mene čas na pločnik ulice. - Da - reče - to bi bilo najbolje, nema sumnje. I povede me u kuću, doviknuvši nekome koga nisam mogao videti da će biti zauzet celoga jutra, te me uvede u neku malu, prašnjavu sobu, punu knjiga i dokumenata. Onde sede i zamoli i mene da sednem, mada mi se učini da ponešto sažaljivo gleda sa svoje čiste stolice na moje blatnjave prnje. - A sada - reče - ako imate šta da mi kažete, budite kratki i pređite odmah na stvar. Nes gemino bellum Trojanum orditur ab ovo 13 - razumete li to? - reče i pogleda me prodorno. - Ja ću čak uraditi kako to Horacije kaže, gospodine, - odgovorih smešeći se - i odvesti vas in media res 14 . On klimnu glavom, kao da ga je moj odgovor veoma zadovoljio, i odista, ovu latinsku rečenicu ubacio je jedino da me iskuša. I pored toga, i mada sam se dotle već pomalo ohrabrio, krv mi jurnu u lice kada dodadoh: 13 14
Ni trojanski rat se ne priča od početka. Usred stvari,
- Imam razloga da verujem da posedujem izvesna prava na imanje Šoz. On izvuče beležnicu iz fioke i stavi je pred sebe otvorenu. - Dakle? - reče Ali ja sam svoju strelu bio ispucao i sada sedeo bez reči. - Dalje, dalje, gospodine Balfure - reče on - morate nastaviti. Gde ste rođeni? - U Esendinu, gospodine - rekoh - godnne 1733, marta 12. Čini se da je pratio ovaj iskaz u beležnici; ali šta je to značilo, nisam znao. - Vaš otac i majka? - upita. - Otac mi je bio Aleksandar Balfur, učitelj u tome mestu - rekoh, - a majka Grejs Piterou; mislim da su njeni iz Angusa. - Imate li kakvih dokumenata kojima biste posvedočili ko ste? - upita gospodin Renksler. - Ne, gospodine - rekoh - ali oni su u rukama gospodnna Kembla, sveštenika, i do njih se lako može doći. Gospodin Kembl može i sam posvedočiti, te smatram, što se toga tiče, da me se moj stric ne može odreći. - Mislite li na gospodina Ebinizera Balfura? - reče. - Upravo na njega - rekoh. - Koga ste videli? - upita. - Koji me je primio u svoju kuću - odgovorih. - Da li ste ikada sreli čoveka koji se zove Hosizn? upita gospodin Renkeler. - Jesam, na svoju nesreću - rekoh. - Jer pomoću njega i po nalogu svoga strica, ugrabljen sam na samom domaku ovoga grada, silom odveden na more, potom pretrpeo brodolom i stotinu drugih nevolja, te stojim danas pred vama u ovoj jadnoj odeći. - Kažete da ste pretrpeli brodolom? - upita gospodin Renkeler. - Gde se to dogodilo?
- Kraj južnog rta ostrva Mala - rekoh. - Ostrvo na koje me je more izbacilo zove se Ired. - Ah! - reče on smešeći se - bolje ste od mene upućeni u geografiju. Ali mogu vam reći da se sve što ste do sada izneli, odlično slaže sa podacima kojima raspolažem. Ali vi kažete da ste silom odvedeni; u kom smislu? - U punom smislu tih reči, gospodine - rekoh. - Bio sam na putu vašoj kući kada sam namamljen u klopku na brod, svirepo udaren i bačen pod palubu, te ništa nisam znao o sebi sve dok nismo krenuli na more. Namenjen sam bio radu na plantažama, sudbini koju sam jedino božjom voljom izbegao. - Brod je izgubljen 27. juna - reče on - gledajući u beležnicu pred sobom - a danas je 24. avgust. To je velik razmak, gospodine Balfure, od skoro dva meseca. On je već zadao dovoljno brige vašim prijateljima, a priznajem da ja lično neću biti zadovoljan sve dok se cela stvar ne razjasni. - Odista, gospodine - rekoh - ova dva meseca lako je ispuniti, ali pre no što otpočnem svoju pripovest, bio bih srećan da saznam da li govorim sa prijateljem. - To znači vrteti se u krugu - reče advokat. - Ne mogu steći sud o vama pre no što vas čujem. Ja ne mogu biti vaš prijatelj pre no što se dovoljno ne obavestim. Vama bi u vašim godinama više odgovaralo da ste poverljiviji. A znate li, gospodine Balfure, mi imamo u ovom kraju poslovicu: „Plaši se zla onaj koji ga sam čini.“ - Ne treba da zaboravite, gospodine - rekoh - da sam ja propatio dovoljno zbog mog poverenja i da sam otpremljen brodom da postanem rob po nalogu, ako sam dobro obavešgen, čoveka koji je vaš klijent. Sve to vreme osvajao sam teren kod gospodina Renkelera, i uporedo s tim i njegovo poverenje. Ali na prepad, koji sam popratio osmehom, on se glasno nasmejao.
- Ne, ne - reče on, - tako strašno nije. Fui non Ja sam bio otpravnik poslova vašeg strica, ali dok ste vi imberbis juvenis custode remoto 16 tumarali po zapadu, mnogo vode je proteklo pod mostovima i ako vam uši nisu zujale, to nije bilo zato što se o vama nije govorilo. Istoga dana kada vam se dogodila nesreća na moru, gospodin Kembl je dostojanstveno ušao u moju kancelariju, tražeći vas na sve strane. Ja nikada nisam bio čuo da vi postojite, ali sam znao vašeg oca a i po onome što je spadalo u delokrug moga rada, što ću kasnije spomenuti, bio sam sklon da se plašim najgoreg. Gospodin Ebinizer je priznao da vas je video. Izjavio je, što se činilo neverovatnim, da vam je dao veću sumu novaca, te da ste krenuli u Evropu u nameri da dopunite svoje obrazovanje, što je bilo verovatno i dostojno svake hvale. Upitan kako je moguće pre toga da niste poslali koju reč gospodinu Kemblu, odgovorio je da ste izrazili želju da potpuno prekinete sa prošlošću. Dalje, na pitanje gde ste sada izjavio da ne zna, ali veruje da ste u Lajdenu. To je, ukratko srž njegovih odgovora. Ja nisam potpuno ubeđen da mu je ma ko poverovao - nastavi gospodin Renkeler smešeći se - a neki moji izrazi nisu mu se sviđali u toj meri da mi je bukvalno pokazao vrata. Bili smo na mrtvoj tačkn tada jer, ma kakve mračne sumnje gajili, nismo imali ni trunke dokaza. Na to je još naišao i kapetan Hosizn sa pričama o vašem davljenju, čime se sve završilo. Jedine posledice bile su žalost gospodina Kembla, šteta po moj džep i još jedna mrlja na karakteru vašeg strica, što on sebi odista više nije smeo dozvoliti. A sada, gospodine Balfure - reče on - kada znate kako se cela stvar odvijala, sami ocenite do koje mere možete imati u mene poverenja. U stvari, bio je opširniji i mešao je više latinskih izraza u svom govoru, no što sam ja to u stanju da prikažem, ali sve je to bilo sum 15.
15 16
Bio sam, nisam više. Golobradi mlalić daleko od svog vaspitača.
izgovoreno na tako ljubazan način i propraćeno tako prijateljskim pogledom da potpuno savlada moje nepoverenje. Štaviše, primećivao sam kako se ophodi sa mnom kao da je sada van svake sumnje ko sam ja, tako da je prva tačka - utvrđivanje moga identiteta - bila obezbeđena. - Gospodine - rekoh - ako vam ispričam svoju istoriju, moraću vam poveriti život svoga prijatelja. Dajte mi svoju reč da će vam on biti svet, a što se mene tiče ne treba mi boljeg jamstva od vašeg lica. Dao mi je svoju reč, veoma ozbiljno. - Ali - reče - ovo je uvod koji prilično uznemiruje i ako u vašoj priči bude bilo kakvih sitnica koje bi se kosile sa zakonom, molio bih vas da imate na umu da sam ja pravozastupnik te preko njih pređite bez zadržavanja. Na to sam mu ja ispričao svoju istoriju od samog početka. On je slušao sa naočarima na čelu, zatvorenih očiju, tako da sam se ponekad plašio da je zaspao. Ali nipošto! Čuo je svaku reč, što sam kasnije primetio i sa toliko brzine i tačnosgi pamtio, što me je često iznenađivalo. Upamtio je čak i strana mu, gelska imena, koja je tada prvi put čuo, te i mene na njih podsećao godinama posle ovog razgovora. Ali kada izustih puno ime Alena Breka, nastade čudna scena. Ime Alenovo, naravno, odjeknulo je Škotskom uporedo sa apinskim ubistvom i ucenom, i ono tek što polete sa mojih usana, kada se pravozastupnik pokrenu na stolici i otvori oči. - Ne bih spominjao nepotrebna imena, gospodine Balfure - reče on - naročito ne ona brđanska od kojih su mnoga u sukobu sa zakonom. - Dobro - rekoh - možda bi bilo bolje da ih ne spominjem, ali pošto mi se ono već omaklo sa usana, mogao bih i da nastavim. - Nipošto - reče gospodin Renkeler. - Ja sam donekle slab na ušima, kao što ste primetili, i nisam uopšte siguran da sam tačno čuo to ime. Zvaćemo vašeg prijatelja gospodinom Tomsonom, pa nećemo imati šta
da brinemo ubuduće, ovako bih postupio sa svakim brđaninom koga biste spomenuli mrtvim ili živim. Po tome sam video da je on ovo ime čuo isuviše jasno i već pogađao da ću doći u svojoj pripovesti do ubistva. Ako je izabrao da izigrava neznanje, neka to bude njegova stvar. Nasmešio sam se na to, te, primetivši da Tomson nije ime koje bi zvučalo kao brđansko, pristadoh. Kroz celu dalju pripovest Alen je bio gospodin Tomson, što me je veoma zabavljalo, utoliko više što je to bila predostrožnost koja bi se Alenu dopala. O Džemsu Stjuartu na isti način, govorili smo kao o rođaku gospodina Tomsona, o Kolinu Kemblu kao gospodinu Glenu, a Klaniju, kada u mojoj priči dođe red na njega, dadoh ime gospodin Džemson, brđanski starešina. Bila je to očigledno sasvim otvorena šala i ja se upitah da li je pravozastupniku odista stalo da se ona i dalje održava. Ali, najzad, to je sasvim odgovaralo duhu vremena, u dane kada su u zemlji postojale dve stranke, i mirni ljudi bez naročito izraženog političkog ubeđenja, gledali na svaki način da izbegnu da uvrede čime bilo i jedne i druge. - Dobro, dobro - reče pravozastupnik kada sam završio - to je čitav ep, ta vaša velika Odiseja. Morate je ispričati na dobrom latinskom kada se budete u nauci usavršili ili pak na engleskom, ako to više volite, mada, što se mene tiče, pretpostavljam ozbiljniji jezik. Tumarali ste mnogo: quoe regio terris 17 - koja parohija Škotske, da prevedemo na naš jezik, nije bila ispunjena vašim lutanjima? Pokazali ste, sem toga, neobično mnogo sposobnosti da zapadnete uvek u nezgodan položaj, i, da se, uopšte po svemu sudeći, u njima dobro snađete. Taj gospodin Tomson čini mi se džentlmenom izvrsnih kvaliteta, mada ponešto krvožedan. Ne bi mi se on, ipak, ništa manje svideo, da je sa svim svojim zaslugama Vergilije, Enejida I, 460- quoe regio terris non plena laboris? koja zemlja na svetu nije ispunjena našim stradanjima? 17
zaronio u Severno more, jer taj čovek, gospodine Dejvide, velika je smetnja. Ali vi ste svakako potpuno u pravu što ga ne napuštate jer, on, očigledno, nije napustio vas. It comes mogli bismo reći - bio vam je veran saputnik, a ništa manje Paribus curis vestigia figit 18, jer, slobodan sam da kažem, obojica ste često pomišljali na vešala. Dobro, dobro, ti dani su, na svu sreću, prošli, i ja mislim, govoreći čovečno, da ste blizu kraja vaših nevolja. Dok je tako moralisao o mojim doživljajima, gledao me je sa toliko veselosti i blagonaklonosti da sam jedva mogao prikriti svoje zadovoljstvo. Toliko sam dugo proveo u lutanju, sa ljudima izvan zakona, nameštao postelju u planini, pod vedrim nebom, da sedenje pod krovom čiste kuće i prijateljski razgovor sa dobro odevenim gospodinom izazvaše u meni osećanje kao da sam se veoma visoko popeo. Dok sam o tome razmišljao, pogled mi pade na moje bedne dronjke i ja se ponovo zbunih. Ali pravozastupnik to primegi i razumede. Diže se, pozva nekog kroz stepenište da postavi još jedno mesto, jer gospodin Balfur ostaje na ručku, te me odvede u jednu sobu na spratu kuće. Onde stavi pred mene vodu, sapun i češalj, pa iznese odeću koja je pripadala njegovom sinu; potom posle nekoliko prigodnih reči ostavi me samog da se obučem.
Vergilije, Enejida VI, 158 – Cui fidus Achates It Comes, et Paribus curis vestigia figit. – Kraj njega stupa verni Ahat i korača istim brigama.
18
XXVIII ODLAZIM V POTERU ZA NASLEDSTVOM
Učinio sam koliko sam mogao da izmenim svoj izgled; i kako sam samo bio zadovoljan kada sam se pogledao i otkrio da je prosjaka nestalo a da se Dejvid Balfur ponovo vratio u život. Pa ipak, istovremeno sam se i zastideo te promene a naročito pozajmljenog odela. Kada sam bio gotov, gospodin Renkeler me je već čekao na stepenicama, rekao mi kako dobro izgledam te me odveo ponovo u sobu za rad. - Sedite, gospodine Dejvide - reče - i sada, kad više ličite na sebe samoga, da vidimo da li i ja imam vama nešto da ispričam. Zanimaće vas, nema sumnje, o vašem ocu i stricu? Svakako je to neobična priča, a objašnjenje koje vam dajem navodi me da pocrvenim. - Jer - reče on istinski sav zbunjen: reč je o ljubavi. - Odista - rekoh - prosto ne mogu da povežem taj pojam sa ličnošću moga strica. - Ali vaš stric, gospodine Dejvide, nije bio uvek star - odgovori pravni zastupnik - i što će vas iznenaditi možda i više, nije uvek bio ružan. On je imao lep, otmen izgled. Ljudi su zastajkivali na vratnma kuća i gledali za njim dok je prolazio na vatrenom konju. Gledao sam sve to sopstvenim očima i, otvoreno priznajem, ne bez izvesne zavisti; jer sam bio neugledan dečak i sin neuglednog oca, a u ono vreme značilo je to Odi te, qui bellus es, Sabelle 19 - To je kao u snu - rekoh. - Da, da - nastavi pravozastupnik - tako je to sa starošću i mladošću. I nije to bilo sve. Imao je on, sem toga, duha što mu je obećavalo veliku budućnost. Godine 19
Marcial XII Epigram 59, I. Mrzim te Sabele, jer si lep mladić.
1715. šta je mogao drugo da uradi do da pobegne da bi se pridružio pobunjenicima? Vaš otac pošao je u poteru za njim, pronašao ga negde u nekom jarku, te ga doveo natrag multum gementem 20 ; na uveseljenje celog kraja. Međutim, majora canamus 21 - oba mladića se zaljubiše i to u istu devojku. Gospodin Ebinizer, kome su se svi divili i svi ga voleli, svi ga mazili, bio je, nema sumnje, ubeđen u svoju pobedu, te kada je otkrio da se prevario, zavrištao je kao fazan. Ceo kraj je doznao o tome, jer je on čas ležao bolan kod kuće, dok je njegova budalasta porodica stajala u suzama oko postelje, čas opet jahao od gostionice do gostionice i naglas se jadao Tomu, Diku ili Hariju. Vaš otac, gospodine Dejvide, bio je veoma ljubazan gospodin, ali je bio slab, žalosno slab, te uzeo k srcu svu tu ludost tužna lica i jednoga dana - s vašim dopuštenjem! - odustao od devojke. Ona nije bila takva budala, na svu sreću. Od nje ste morali naslediti vaš izvanredan zdrav razum. Ona je odbila da je bacaju od jednog do drugog. Obojica se nađoše na kolenima pred njom i kraj svega je bilo da je ona obojici pokazala vrata. To je bilo u avgustu. Blagi bože! Iste godine kada sam se vratio sa univerziteta. Ovaj prizor je morao biti neobično smešan. I meni se cela stvar učini smešnom, ali ne mogoh zaboraviti da je u nju umešan i moj otac. - Odista, gospodine, ima to sve izvesnu tragičnu notu - primetih. - Ne, ne, gospodine, ni najmanje - odvrati pravozastupnik.- Jer tragedija uvek raspravlja kakvu značajnu stvar, kakav dignus vindice nodus 22 , a ovde se radilo samo o obesnom mladom magarcu, veoma Mnogo stenjućeg Vergilije, Esloga. IV, 1 - Pevajmo o uzvišenijim stvarima. 22 Horacije, Ars Poetica – Nec deus intersit nisi dignus vindice nodus - I bog neka se ne umeša sem ako zaplet ne zahteva onoga ko će ga razrešiti. 20 21
razmaženom, kome ništa nije bilo potrebnije već da ga neko sveže i dobro išiba. Ipak, to nije bilo mišljenje vašeg oca. I kraj svega beše to, što su posle neprestanog popuštanja vašeg oca i sve žešćih jadikovki, i izliva sentimantalne sebičnosti vašeg strica, najzad došli do izvesne pogodbe od čijih ste loših posledica vi nedavno toliko propatili. Jedan od njih je uzeo devojku, drugi imanje. E pa, sada, gospodine Dejvide, mnogo se govori o milosrću i velikodušnosti, ali ja često mislim da u ovom našem životu najsrećnije posledice nastaju kada čovek pita za mišljenje advokata i uzima sve ono što mu je zakonom dozvoljeno. U svakom slučaju, od ovoga donkihotstva sa strane vašeg oca, već samo po sebi nepravednog, izrodio se ceo niz strahovitih nepravdi. Vaš otac i majka živeli su i umrli siromašni. Vi ste vaspitani u siromaštvu, a u mećuvremenu, kakva su vremena nastala za zakupce na imanju Šozovih! I mogao bih dodati, kada bih za to mario, kakva vremena za gospodnna Eoinizera. - A u svemu tome najčudnije je - rekoh - da se priroda čoveka može tako izmeniti. - Odista - reče gospodin Renkeler. - A ipak, mislim da je to bilo sasvim prirodno. On sam nije mogao biti ubeđen da je odigrao lepu ulogu. Oni koji su znali celu priču, okrenuli su mu leđa. Oni koji to nisu znali, a koji su slušali da je jedan brat nestao, dok ga je drugi nasledio na imanju glasno su govorili o ubistvu, tako da su ga svi izbegavali. Novac je sve što je dobio ovom pogodbom; počeo je dakle sve više da ga ceni. Bio je sebičan kao mlad, sebičan je i sada kao star, a posledice tog lepog ponašanja i finih osećanja videli ste i sami. - Dobro, gospodine - rekoh - a u svemu ovome, kakav je moj položaj? - Imanje je vaše, bez svake sumnje - odgovori pravozastupnik. Nije važno šta je vaš otac potpisao, vi ste naslednik imanja koje prelazi u porodpci s kolena na koleno. Ali vaš stric je čovek koji će braniti ono što je
neodbranjivo; i izvesno je da će dovesti u pitanje vaš identitet. Parnica na sudu je uvek skupa stvar, a porodične parnice uvek pune skandala; sem goga, ako bilo šta iz vaših doživljaja sa gospodinom Tomsonom iziđe na videlo, lako možemo oprljiti prste. Otmica bi, svakako, bila adut u našim rukama, samo kad bismo je mogli dokazati. Ali to će biti teško dokazati, i moj savet je, ako uzmemo sve u obzir, da se nagodite sa vašim stricem, možda da ga čak ostavite u Šozu, gde se ukorenio četvrtinu stoleća a vi da se zasad zadovoljite pristojnom svotom novca. Rekoh mu da sam veoma voljan da se nagodim i da sam po prirodi nenaklonjen da se porodične stvari iznose pred javnost. U međuvremenu, razmišljajući u sebi, počeo sam da nazirem osnovne linije plana po kome smo kasnije i postupili. - Najvažnije je - upitah - svakako da ga navedemo da prizna otimicu? - Naravno - reče gospodin Renkeler - i ako je mogućno, van suda. Jer, imajte na umu, gospodine Dejvide, mi bismo bez sumnje mogli naći nekoga od ljudi sa „Kavinanta“ koji bi se zakleo na vaše tamnovanje, ali jednom kada bi se ovi našli na klupi za svedoke, ne bismo više mogli zaustaviti njihove iskaze, te bi bar nekoliko reči o vašem prijatelju gospodinu Tomsonu izišlo na videlo. A što, po onome što ste mi pričali, ne bi bilo poželjno. - Evo dakle, gospodine - rekoh - moga mišljenja. I iznesoh pred njega svoju zamisao. - Ali, to će svakako zahtevati moj susrst sa tim Tomsonom? - upita on kada sam završio. - Verujem, odista - odgovorih. - Šta da se radi! - uzviknu, trljajući čelo. - Šta da se radi! Ne, gospodins Dejvide, plašim se da je vaš plan neprihvatljiv. Ne kažem ništa protiv vašeg prijatelja, gospodnna Tomsona: ja ništa ne znam protiv njega, a da znam - imajte na umu, gospodine Dejvide! - moja bi
dužnost bila da stavim ruku na njega. Ali vas sada pitam: da li je mudro da se s njim sastanem? Možda nosi nešto na svojoj duši? Možda vam o toms nije govorio? Možda njegovo ime i nije Tomson! - uzviknu pravozastupnik trepćući; jer ljudi njegova kova kadri su da pokupe ime na drumu kao što drugi skupljaju gloginje. - Sami treba da ocenite, gospodine - rekoh. Ali bilo je jasno da je moj plan zaokupio njegovu maštu, jer je u sebi razmišljao sve dok nas ne pozvaše na ručak i u drušgvo gospoće Renkeler; i tek što nas ova dama ostavi ponovo nasamo, sa bocom vina, kada on ponovo poče da pretresa moj predlog. Kada i gde bi trebalo da sretnem moga prijatelja gospodina Tomsona, da li sam siguran u njegovu diskreciju, u slučaju da starog lisca uhvatimo u nedelu, da li bih pristao na takav i takav uslov ugovora - takva i slična pitanja postavljao mi je neprekidno, u dužim razmacima, dok je zamišljeno, i gutljaj po gutljaj, ispjao vino. Kada sam odgovorio na sva ta pitanja, očigledno na njegovo zadovoljstvo, zaneo se u još dublja razmišljanja tako da je čak i na vino zaboravio. Potom je uzeo komad hartije i olovku te seo da piše, odmeravajući svaku reč, i najzad povukao za zvono i pozvao svoga pisara u sobu. - Torens - reče - ovo moram imati prepisano do večeras. Kada završite, bićete tako ljubazni da uzmete svoj šešnr i da budete spremni da pođete sa mnom i ovim gospodinom, jer ćete verovatno biti potrebni kao svedok. - Šta, gospodine - uzviknuh, čim je pisar izpšao, usudićete se? - Pa, tako izgleda - reče puneći čašu. - Ali, da ne govorimo više o poslovima. Čim ugledam Torensa, setim se jednog smešnog događaja od pre nekoliko godina kada sam bio zakazao sastanak sa jednim glupanom kod Edinburškog krsta. Svaki je pošao svojim poslom, i kada je došlo četiri sata, Torens, popivši čašicu više, nije poznao svoga gospodara, a ja sam bio zaboravio naočari, te sam se osećao potpuno slepim bez njih, i dajem vam
reč, nisam prepoznao svog sopstvenog pisara! - I na to se od srca nasmejao. Rekoh da je to odista neobičan slučaj i nasmeših se jedino iz učtivosti; ali celog toga popodneva sam se čudno što se on neprestano vraća na tu istu priču, pričajući je ponovo sa novim pojedinostima i stalno je propraćajući smehom, tako da sam se najzad potpuno oneraspoložio i čak zastideo zbog ludosti svog prijatelja. Otprilike u vreme koje sam ugovorio sa Alenom krenuli smo iz kuće, gospodin Rsenkeler i ja, ruku pod ruku, a Torens za nama, sa ugovorom u džepu i pokrivenom korpom u ruci. Sve vreme dok smo išli kroz grad, pravozastupnik se neprestano klanjao levo-desno, i bez prestanka su ga zaustavljali ljudi po opštinskim ili privatnim poslovima, te mi je bilo jasno koliko je uvažen u celom kraju. Najzad smo se našli izvan grada, te krenuli duž pristaništa, prema Hozovoj gostionici i gatu, pozornici moje nesreće. Nisam mogao gledati to mesto bez uzbuđenja, setivši se koliko ih je onda bilo sa mnom a kojih danas više nema: Rensom, nadam se spasen zla koje ga je očekivalo; Šuan otišao onamo gde se ne bih usudio da ga pratim; i one jadne duše koje su potonule zajedno sa brodom kada je poslednji put zaronio. Sve njih, i sam brod, ja sam preživeo i prošao sve one nevolje i strašne opasnosti, bez i najmanje ogrebotine. Jedina moja misao trebalo je da bude upućena u znak zahvalnosti bogu, a ipak nisam mogao posmatrati ovo mesto bez sažaljenja prema ostalima i bez jeze pri pomisli na preživljeni strah. Dok sam razmišljao, gospodin Renkeler odjednom uzviknu glasno, udarajući se pri tom po džepovima, pa se poče smejati. - Bogami - reče - ovo je prava komedija! Posle svega što sam vam pričao, zaboravio sam svoje naočari! Na to, naravno, shvatih svrhu njegove anegdote. bilo mi je jasno da ako je zbilja ostavio svoje naočari kod kuće, ostavio ih je namerno, jedino da bi se koristio
Alenovom pomoći ne izlažući se pri tom opasnosti da će ga kasnije prepoznati. I odista je to odlično smislio; jer sada čak i pod pretpostavkom da stvari dobiju najteži obrt, kako bi se Renkeler mogao zakleti o identitetu moga prijatelja ili kako bi mogao da svedoči protiv mene i tako mi naškodi? Uprkos tome, dugo mu je trebalo da uvidi šta je zaboravio, jer je pre toga govorio, prepoznavši ih, sa većim brojem lica u gradu, i ja nimalo nisam sumnjao da mu je vid bio prilično dobar. Čim smo prošli Hozovu gostionpcu, (gde prepoznadoh krčmara koji je pušio lulu na vratima, iznenadivši se što ovaj nije ništa ostareo), gospodin Renkeler izmeni poredak hoda, pošavši natrag sa Torensom, a mene uputi napred kao izvidnicu. Pošao sam uzbrdo, zviždući s vremena na vreme moju gelsku pesmicu, i najzad, zadovoljan, čuh odgovor na nju i ugledah Alena kako ustaje iz jednog žbuna. Bio je nešto neraspoložen, pošto je ceo dan proveo sam, skrivajući se po okolini, te pojeo samo jedan bedni obrok u krčmi blizu Dandesa. Ali čim ugleda moje odelo, poče da se razvedrava, a kad ispričah kako je naša stvar krenula povoljno napred i ulogu koju očekujem da će on odigrati u njenoj završnoj fazi, on se pretvori u drugog čoveka. - Ovo ti je odlična zamisao - reče - usuđujem se da ti kažem da nisi mogao naći boljeg čoveka od Alena Breka da je sprovede u delo. To nije stvar, imaj na umu, koju bi ma ko mogao da uradi, jer ona zahteva oštroumna i fina čoveka. Ali, pade mi na um, tvoj pravozastupnik svakako gori od nestrpljenja da me vidi - reče Alen. Na to pozvah glasno gospodina Renkelera, mahnuvši mu rukom, te on priđe, sam, i zvanično se upozna sa gospodinom Tomsonom. - Gospodine Tomsone, raduje me susret s vama reče. - Ali, zaboravio sam svoje naočari, i naš prijatelj, ovde, gospodin Dejvid - reče, tapšući me po ramenu, reći će vam da sam bez njih gotovo slep, te neka vas ne
iznenadi ako sutra prođem kraj vas a da vas i ne primetim. Rekao je to verujući da će se to svideti Alenu, ali sujetu brćana povredilo bi i nešto beznačajnije. - U redu, gospodine - reče kruto - nije važno, utoliko pre što smo se mi ovde sreli sa naročitim ciljem, to jest da doprinesemo da u slučaju gospodina Balfura pobedi pravda, a po onome što vidim, inače imamo veoma malo čega zajedničkog. Ali primam vaše izvinjenje koje je sasvim na mestu. - To je više no što ja tražim, gospodine Tomsone reče Renkeler srdačno. - A sada, pošto smo vi i ja glavne ličnosti u ovom poduhvatu, verujem da ćemo se odlično složiti. Predlažem vam, u tom cilju, da mi dopustite da vas uhvatim pod ruku, jer, po ovom sumraku i bez naočari, ne vidim jasno put pred sobom, a vi, gospodine Dejvide, naći ćete u Torensu veoma prijatnu ličnost za razgovor. Jedino, dozvolite mi da vas podsetim, bilo bi potpuno beskorisno da on čuje nešto više od vaših doživljaja ili, pak . . . hm .. . doživljaja gospodina Tomsona. Na to se ova dvojica uputiše napred u veoma prisnom razgovoru, a ja i Torens pođosmo za njima. Kada ugledasmo kuću Šozovih, noć se bila potnuno spustila. Bilo je prošlo deset a u tamnoj i blagoj noći prijatno osvežavajući vetrić pirkao je ka jugoistoku, prigušujući odjeke naših koraka. Kada se približismo kući, nijedan deo zgrade nije bio osvetljen. Svakako se moj stric već nalazio u postelji, što je bilo najbolje za naše planove. Poslednjp put se još šapatom dogovorismo, nekih petnaest jardi od kuće, a potom se pravozastupnik, Torens i ja došunjasmo tiho do kuće i sakrismo se iza ugla. U trenutku kada smo svi zauzeli svoja mesta, Alen pođe krupnim korakom prema kući, ne skrivajući se, i zakuca na vrata.
XXIX STIŽEM U SVOJE KRALЈEVSTVO
Neko vreme Alen je grmeo na vratima a njegova lupa odjekivala je po kući i okolini. Najzad, ipak začuh kako se polako otvara jedan prozor, što je značilo da se moj stric dovukao do svoje osmatračnice. Pod ono malo svetlosti napolju, mogao je videti Alena kako stoji, kao kakva mračna senka, na stepenicama. Trojica svedoka behu sakriveni van domašaja njegovih očiju, tako ničega nije bilo što bi uzbudilo poštenog čoveka u svojoj kući. Uprkos tome, proučavao je svog posetioca neko vreme u tišini a potom, kada je progovorio, glas mu je podrhtavao od straha. - Šta je to? - upita. - U ovo doba noći pristojni ljudi ne dolaze, a ja nemam nikakva posla sa noćnim pticama. Šta vas dovodi ovamo? Ja imam pušku. - Da li ste vi to, gospodine Balfure? - odvrati Alen, vrativši se korak unazad i pogledavši gore u tamu. Čuvajte se te puške: opasna je kad opali. - Šta vas dovodi ovamo? I ko ste vi? - reče moj stric ljutito. - Ne pada mi na um da svoje ime razglasim po celoj okolini - reče Alen. - A ovamo me dovodi stvar koja je više vaša nego moja i ako ste sigurni da će vam se dopasti, pretvoriću je u pesmicu i otpevati vam je. - A kakvu pesmicu? - upita moj stric. - Dejvid! - reče Alen. - Šta rekoste? - uzviknu moj stric, neobično izmenjena glasa. - Da vam kažem i ostatak imena? - reče Alen. Nastade tajac. A potom:
- Mislim da je bolje da vas pustim unutra - reče moj stric neodlučno. - Bio bi i red - odvrati Alen - ali pitanje je da li bih ja ušao? Reći ću vam šta o tome mislim. Mislim da ovde, na ovom pragu, treba da raspravimo taj posao. I to, ovde ili nigde i nikada, jer, treba da znate, ja sam tvrloglav baš kao i vi i plemić iz bolje porodice. Ova promena u tonu zbuni Ebinizera. Trebalo mu je izvesno vreme da promisli o tome i potom reče: - Dobro, dobro, što mora biti, mora! - i zatvori prozor. Ali je potrajalo dosta dugo dok je sišao, a još i više dok je otvorio brave, kajući se, mogao bih se kladiti, zahvaćen novim napadom straha pri svakom koraku, svakoj bravi i poluzi. Najzad, ipak začusmo škripu šarki i stric se izvuče oprezno te, videvši da se Alen povukao korak-dva unazad, sede na prag sa puškom na gotovs u rukama. - A sada - reče on - pazite, imam pušku, te ako pođete i samo korak bliže, više je no sigurno da ćete biti mrtvi. - I vi to nazivate učtivim razgovorom - reče Alen. - Ne - reče stric - ali vaše mi ponašanje ne uliva poverenje, te moram biti oprezan. A sada, kada smo razumeli jedan drugoga, možete mi reći šta tražite od mene. - Kao oštrouman čovek - reče Alen - vi ste svakako primetili da sam plemić iz Gornje Škotske. Moje ime ne igra ulogu u ovom slučaju, ali zemlja mojih prijatelja nije daleko od ostrva Mala, o kojem ste svakako čuli. Izgleda da je jedan brod nastradao u tom delu sveta, i sledećeg dana neki plemić iz moje porodice, tražeći na obali drvo od olupina broda da naloži vatru, naišao je na polumrtvog dečaka. E pa, poveo ga je sobom, te su on i još nekolicina njegovih prijatelja zatvorili mladića u stari, poluporušeni zamak, gde on od toga dana živi o velikom trošku mojih prijatelja. Oni su veoma neobuzdani i isto se tako malo drže zakona kao neki koje bih mogao
imenovati. Kad su saznali da on ima pristojnu porodicu i da je vaš sinovac, gospodine Balfure, zamolili su me da vas posetim i o svemu porazgovaramo. I ja vam mogu unapred reći, da ako se ne složimo u nekim tačkama, teško da ćete ga ikada više videti. Jer, moji prijatelji dodade Alen jednostavno - nisu baš bogati. Stric se nakašlja. - Ne marim mnogo za njega - reče. - On nije bio baš valjan mladić i nemam nikakve želje da se u to umešam. - Da, da - reče Alen - vidim šta pokušavate: hoćete da se pravite kao da ne marite, da biste time smanjili otkupninu. - Ne - reče stric - to je prava istina. Ne zanima me taj mladić uopšte i neću platiti nikakvu otkupninu, i što se mene tiče, možete s njim uraditi što hoćete. - Prazne reči, gospodine - reče Alen. - Krv nije voda, do ćavola! Nećete napustiti sina svoga brata već i da ne pukne bruka. A ako to ipak uradite, i za to se sazna, nećete baš biti omiljeni u svom kraju, ako se ne varam. - Nisam baš ni ovako veoma omiljen - odvrati Ebinizer; a i ne znam kako bi se saznalo. Svakako ne od mene, niti pak od vas ili vaših prijatelja - reče. - Onda će to Dejvid razglasiti - reče Alen - Kako to? - upita stric oštro. - O, pa jednostavno - reče Alen. - Moji prijatelji će nema sumnje, držati vašeg sinovca sve dok bude bilo izgleda da će pomoću njega moći zaraditi koji srebrnjak, a dok toga više ne bude, ubeđen sam da će ga pustiti da ode gle mu se svidi, te ga se tako otarasiti. - No, ne marim ja mnogo ni za to - reče stric. - To me neće uzbuđivati. - Mislio sam i na to - reče Alen. - A zašto? - upita Ebinizer. - Pa evo zašto, gospodine Balfure - odvrati Alen po svemu što sam saznao, postoje dve mogućnosti: ili volige Dejvida, te ćete platiti da vam se vrati, ili pak imate
veoma važnih razloga da ne želite više da ga vidite, te ćete opet platiti, da bismo ga čuvali. Čini mi se, nije ono prvo. Dakle, drugo je. I, veoma sam zadovoljan što sam to saznao, jer će se tako brzo naći novac u mojim džepovima i džepovima mojih prijatelja. - Ja vas ne razumem - reče sgric - Zar? - upita Alen. - Dakle, slušajte: ne želite da vam se dečak vrati. Dobro, dakle, šta biste hteli da uradimo i koliko biste platili? Ne odgovornvši ništa, moj stric se neprijatno vrteo na svom mestu. - Hajde, gospodine - reče Alen. - Hteo bih da znate da sam ja džentlmen. Nosim kraljevsko ime i nisam čovek koji će obijati vaš prag. Ili ćete mi odgovoriti učtivo, i to odmah, ili ću tako mi vrha Glenkoa, probosti tri stope železa kroz vašu utrobu. - Hej, čoveče - uzviknu stric skočivši na noge, dajte mi trenutak vremena! Šta vam je? Ja sam običan čovek a ne učitelj igranja i trudim se da budem učtiv što je više mogućno. A kako vi govorite, pa to je prava sramota. Utrobu, kažete! A šta ću ja uraditi svojom puškom? - progunđa. - Barut u vašim staračknm rukama je kao puž prema lastavici u porećenju sa blistavim čelikom u rukama Alena - reče drugi. - Pre no što vaši drhtavn prsti pronaću oroz, balčak moga mača zazvečaće o vašu grudnu kost. - Hej, čoveče, ko to poriče? - reče moj sgric. Uradite šta vas je volja! Ništa neću preduzeti da vas sprečim. Recite mi jedino šta želite, pa ćete videti kako ćemo se složiti. - Vere mi, gospodine - reče Alen - i sam želim čist posao. U dve reči: hoćete li da dečaka zadržnmo ili da ga ubijemo? - Oh, gospode! - uzvnknu Ebinizer. - Oh, bože, o mene, jadnika! Zar se tako govori! - Da ga držimo ili da ga ubijemo? - ponovi Alen.
- O, držite ga, držite! - zavapi moj stric. - Nikakva krvoprolića, molim vas. - Dobro - reče Alen - kako vi želnte. Samo to će biti skuplje. - Skuplje? - uzviknu Ebinizer. - Zar biste vi uprljali ruke zločinom? - Glupost! - reče Alen - obe stvari su zločnn! A ubistvo je lakše, brže i sigurnije. Držati dečaka teška je stvar, nezgodna i tugaljiva. - A ipak bih hteo da ga držite kod sebe - odvrati moj strnc. - Nikada nisam učinio nešto što bi se odista kosilo s moralom i neću valjda sada za ljubav nekog divljeg brđanina otpočeti s tnm. - Kako ste puni obzira! - podsmehnu se Alen. - Ja sam čovek od principa - reče Ebinizer jednostavno - i, ako treba da platim za to, platiću. Sem toga, - nastavi - zaboravljate da je dečak sin moga brata. - Dobro, dobro - reče Alen - a sada da ugovorimo cenu. Nije mi lako da je sam odredim. Pre toga mogao bih saznati nekoliko sitnih pojedinosti. Na primer, koliko ste prvi put platili Hosiznu? - Hosiznu! - uzviknu stric ustuknuvši. - Za čega? - Za Dejvidovu otmicu - reče Alen. - To je laž, to je crna laž - uzviknu moj stric. Najzad, on nije otet. Lagao je besramno onaj ko vam je to rekao. Otet. Nikada on nije bio otet! - Nije to ni moja greška, a ni vaša - reče Alen niti pak Hosiznova, ako je on čovek kome se uopšte može pokloniti poverenje. - Na šta vi to mislite? - uzviknu Ebinizer - Da li vam je Hosizn rekao? - Prokleta matora bulalo, pa kako bih inače ja to saznao? - uzviknu Alen. - Hosizn i ja smo ortaci, delimo zaradu, i prema tome, vidite i sami šta vam koristi lagati. I moram vam otvoreno reći, bili ste prava budala kada ste dozvolili da taj mornar dopre tako duboko u vaše privatne stvari. Ali sada je kasno za kajanje, moraćete
leći u onakvu postelju kakvu ste sami prostrli. Ono što me sada ingeresuje, to je: koliko ste mu platili. - Zar vam je on to rekao? - upita moj stric. - To se vas ne tiče! - reče Alen. - Dobro - odvrati moj stric - ne tiče me se šta vam je rekao, rekao šta bilo, lagao je, sveta je boja istina da sam mu dao dvadeset funti. Ali biću potpuno pošten s vama: sem toga, trebalo je da proda dečaka na plantaže u Karolini, što bi mu donelo i više, ali, kao što vidite, ne iz moga džepa. - Hvala vam, gospodins Tomsone. Ovo će nam odlično poslužiti - reče pravozastupnik stupivši napred, a potom veoma učtivo dodade: - Dobro veče, gospodine Balfure! - Dobro veče, čika Ebinizere! - rekoh i ja. - Divna noć, gospodins Balfure - dodade i Torens. Moj stric ne izusti ni reči, ni lepe ni ružne, već je i dalje samo sedeo na pragu kuće i buljio u nas kao da se skamenio. Alen mu oduze pušku a pravozastupnik ga uhvati pod ruku i, podigavši ga sa stepenica, povede u kuhinju, gde svi pođosmo za njim; on ga smesti na stolicu kraj ognjišta na kojem se, sem jednog plamička, vatra bila gotovo ugasila. Onde smo ga posmatrali izvesno vreme, neobično se radujući našem uspehu, ali smo ga u isti mah donekle i sažaljevali, zbog njegove sramote. - No, no, gospodine Ebinizere - reče pravozastupnik - ne morate tako biti utučeni, obeđavam vam da ćemo vam ponuditi lake uslove. A dotle, dajte mi ključ od podruma, i Torens će nam, u čast ovog događaja, doneti bocu vnna vašega oca. Potom, okrenuvši se k meni i uzevši moju ruku, reče - Gospodine Dejvide, želim vam da u radosti provedete dane u novoj sreći, koju, verujem, da u potpunosti zaslužujete. - A potom Alenu, sa izvesnim podsmehom: - Gospodine Tomsone, čestitam vam, vešto ste to izveli, ali u nečemu vas jedino nisam
razumeo. Da li je vaše ime Džems? Ili Čarlz? Ili Džordž, možda? - A zašto bi trebalo da je jedno od ova tri, gospodine? - upita Alen, uvukavši se u sebe kao čovek koji je namirisao uvredu u vazduhu. - Jedino stoga, gospodine, što ste spomenuli kraljevsko ime - odvrati Renkeler; - a kako do sada nikada nije bilo kralja koji se zvao Tomson, ili bar njegova slava nije doprla do mene, ocenio sam da ste svakako mislili na ime koje ste dobili na svom krštenju. Ovo je bila uvreda na koju je Alen bio najosetljiviji, i, slobodan sam da kažem, primio ju je veoma teško. Ni reči nije rekao već se povukao u udaljeni ugao kuhinje, i seo, natmuren. Tek kada ja pođoh za njim, pružih mu ruku i zahvalih mu, nazvavši ga glavnim tvorcem svoje sređe, on otpoče da se smeši pomalo, te se najzad dade nagovoriti da nam se pridruži. Tada smo već upalili i vatru i otvorili bocu vina. Potom se iz korpe pojavi dobra večera koje se prihvatismo Torens, ja i Alen, dok pravozastupnik i moj stric pređoše u susednu prostoriju da pregovaraju. Ostali su u njoj zatvoreni gotovo jedan sat i uspeli po isteku toga vremena da se slože; ja i moj stric stegosmo tada jedan drugome ruku, na zvaničan način, u znak zaključenja ugovora. Po uslovima ovog ugovora stric se obavezao da će zadovoljiti Renkelera za njegov udeo u ovom poslu, a meni da će plaćati neokrnjene dve trećine godišnjeg prihoda sa imanja Šoz. Tako se prosjak iz narodne pesme vratio kući. Te noći kada sam legao na škrinju u kunjihi, bio sam imućan čovek i nosio ime poznato u ovom kraju. Alen, Torens i Renkeler spavali su i hrkali na svojim tvrdim posteljama, ali je mene, koji sam, pod vedrim nebom, u baruštinama i na kamenju spavao tolike dane i noći, često i prazna želuca i u strahu od smrti, ova prijatna promena uznemiravala više no i sve ranije neprijatne,
tako da sam sve do zore ležao posmatrajući odbleske vatre na tavanici, praveći pri tom planove za budućnost.
XXX ZBOGOM
Tako sam prispeo u tihu luku. Preostao mi je još Alen, kome sam bio toliko obavezan. Sem toga, osećao sam tešku odgovornost u vezi sa ubistvom i Džemsom od Glena. Oba ova pitanja poverih sutradan Renkeleru, dok smo se šećkali pred kućom Šoz, oko šest časova izjutra, gledajući na sve strane polja i šume koje su pripadale mojim precima a koje su sada moje. Čak i dok sam govorio o ovim važnim pitanjima, oči su mi pogledom prelazile preko ovoga prizora a srce mi igralo od ponosa. U obavezu koju sam imao prema svom prijatelju pravozastupnik nije sumnjao, moram mu pomoći da se izvuče iz zemlje po bilo koju cenu; ali, što se tiče Džemsa, bio je drugog mišljenja. - Gospodin Tomson je - reče - jedno, a rođak gospodina Tomsona sasvim drugo. Malo su mi poznate činjenice, ali predviđam da je visoki plemić koga ćemo, ako hoćete, nazvati V. od A. 23 zainteresovan i, čak sam ubeđen, neprijateljski raspoložen prema toj stvari. V. od A., van svake sumnje, odličan je plemić, ali, gospodine Dejvide, timeo qui nocuere deos. 24 Ako se vi umešate da bi osujetili njegovu osvetu, postoji jedan način da se spreči vaše svedočenje, a to je da vas se dovede na optužennčku klupu. Onde ćete se naći u istom nezgodnom položaju kao i rođak gospodina Tomsona. Tvrdićete da ste nevini, ali to je i on. A da vam sudi, kad je u pitanju život, brđanska porota, u predmetu brćanske Vojvoda od Argila. Овидије, Тristiја, I 1, 74 - „Плашим се богова који су ми нанели зла". 23 24
svaće, sa brćanskim sudijom na predsedničkom mestu, značilo bi najkraći put na vešala. Razmišljao sam o svemu tome i ranije i nikada nisam našao pogodno rešenje, te načinivši se što sam glupljim mogao, rekoh: - U tom slučaju, gospodine, treba da pustim da me obese, zar ne? - Dragi mladiću - uzviknu on - pođite u ime božje i činite što mislite da je pravedno. Žalosno je da vas ja u mojim godinama savetujem da izaberete ono što je bezbedno a sramno. Povlačim svoj savet i izvinjavam se. Idite i izvršite svoju dužnost i neka vas obese, ako to već mora biti, kao džentlmena. Ima u životu i gorih stvari od vešala. - Ne mnogo, gospodine - rekoh smešeći se. - Ima ih, gospodine - uzviknu on - ima veoma mnogo. Bilo bi deset puta bolje za vašeg strica, da ne tražimo dalje, da se pristojno zaljuljao na vešalima. Na to se vratio u kuću, još veoma uzbućen, po čemu sam primetio da sam mu se neobično svideo, i onde napisao dva pisma, praveći primedbe dok js pisao. - Ovo je - reče - mojim bankarima, Britanskoj suknarskoj kompaniji, kojim se otvara račun na vaše ime. Posavetujte se sa gospodinom Tomsonom, on će znati šta treba uraditi a vi ćete mu ovim računom obezbediti sredstva. Nadam se da ćete umeti gospodariti svojim novcem, a kada su u pitanju stvari prijatelja kao što je gospodin Tomson, ja bih bio čak rasipan. A što se tiče njegovog rođaka, najbolje je da potražite lorda pravobranioca, ispričate mu svoju priču, ponudite svoje svedočenje. Da li će ga on prihvatiti ili ne, to je potpuno druga stvar, koja će zavisiti od V. od A. A sada, da biste stigli lordu pravobraniocu sa dobrom preporukom, dajem vam pismo za vašeg imenjaka, učenog gospodina Balfura od Pilriga, čoveka koga veoma cenim. Bolje će izgledati ako vas prikaže neko vašeg imena a lord od Pilriga je veoma cenjen na univerzitetu i u dobrim odnosima sa lordom pravobraniocem, Grantom. Ne bih mu dosađivao
pojedinostima, da sam na vašem mestu i, čini mi se da bi bilo suvišno spominjati gospodina Tomsona. Upravljajte se prema lordu, on je dobar uzor; kada budete govorili sa lordom pravozastupnikom, budite diskretni; a u svim ovim stvarima, neka vas bog vodi, gospodine Dejvide! Na to se oprosti sa mnom, te pođe sa Torensom u Feri, a ja i Alen se uputismo prema gradu Edinburgu. Dok smo silazili stazom, kraj stubova kapije i nedovršene vratareve kuće, neprestano smo se osvrtaln na dom mojih predaka. Stajao je onde, ogoleo, bez dima kao da niko u njemu ne živi. Jedino, na jednom prozoru gornjeg sprata video se vrh noćne kape kako se kreće ovamoonamo, gore-dole, kao glava zeca u jazbini. Nisam bio pozdravljen toplom dobrodošlicom kada sam ovamo stigao, još se manje ljubazno sa mnom ophodilo dok sam ovde boravio, ali se bar motrilo na mene kada sam odlazio. Alen i ja smo polako odmicali. Nismo bili raspoloženi ni da idemo ni da razgovaramo. Obojicu nas je zaokupljala ista misao: dolazi vreme našeg rastanka, i sećanje na protekle dane teško nas je pritiskalo. U stvari, govorili smo o onome šta treba preduzeti, te smo odlučili da se Alen zadržava u okolini, čas ovde, čas onde, ali da jednom dnevno dolazi na određeno mesto gde ću moćn lnčno, ili preko glasnika, doći s njim u vezu. U međuvremenu, trebalo je naći pravozastupnika koji bi takođe bio Stjuart iz Apina, dakle čovek kome bi se moglo pokloniti poverenje. Njegova bi dužnost bila da nađe brod i pripremi sve potrebno da se Alen na miru ukrca. Čim smo završili ovaj poslovni deo razgovora, čini se da su nam reči ponestale i mada sam se trudio da se našalim sa Alenom, nazivajući ga gospodinom Tomsonom, a on sa mnom na račun novog odela i imanja, lako se moglo osetiti da smo bili bliže suzama no smehu. Išli smo poprečnim putem preko brda Korstrofajna, te kada naiđosmo na mesto koje zovu „Odmori-se-i budi-
zahvalan , te pogledasmo dole na močvare Korstrofajna, grad i zamak na brdu, obojica zastadosmo jer smo znali, ne rekavši ni reči, da smo došli na mesto rastanka. Onde mi Alen još jednom ponovi sve što smo se već dogovorili: adresu pravozastupnika, vreme kada će se on moći naći kao i znakove koje će davati onaj ko ga bude tražio. Potom mu dadoh sav novac koji sam imao pri sebi gvineju-dve koje mi je dao Renkeler, - da ne gladuje u mećuvremenu; a tada zastadosmo malo da u tišini posmatramo Edinburg. - Pa, zbogom! - reče Alen i pruži mi levu ruku. - Zbogom - rekoh i stegnuvši je ovlaš pođoh niz brdo. Nismo se pogledali u lice, niti sam za sve vreme dok je bio na vidiku, bacio i jedan pogled unazad, na prijatelja koga sam ostavljao. Ali dok sam išao u grad, osetih se tako izgubljenim i usamljenim da zaželeh da sednem kraj puta u jarak i zaplačem kao dete. Bilo je skoro podne kada sam prošao kraj Zapadne crkve i Grasmarketa i kada sam se obreo na ulicama prestonice. Veoma visoke zgrade koje su dostizale do deset ili jedanaest spratova, uski zasvođeni ulazi, koji su neprestano bljuvali prolaznike, roba trgovaca u izlozima, galama i neprekidni metež, neprijatni mirisi, fina odela i stotinu drugih pojedinosti, suviše beznačajnih da se spominju, doveli su me u neko stanje glupog zaprepašćenja tako da sam dozvolio da me gomila vuče sobom amo-tamo, a za sve vreme sam mislio na Alena, onde gore na mestu na kome sam ga ostavio i za sve vreme, mada biste mogli pomisliti da sam uživao u ovoj buci i novini, iznutra me je nešto grizlo kao neko kajanje zbog učinjene nepravde. Ruka irovićenja odvede me u mom lutanju do samih vrata banke Britanske suknarske kompanije.
STIVENSON, Roberg Luis (Stevenson, Robert Louis Balfour, 1850-1894), engleski književnik, romansijer, pripovedač, putopisac i esejist, poreklom Škotlanđanin. Putovao mnogo, prokrstario Evropu i Ameriku, boravio na ostrvima Samoa, gde je i umro. Svetsku slavu stekao kao pisac pustolovnih romana; dela su mu prevedena na mnoge jezike, više filmova snimljeno je prema njima. Najznačajniji romani: Ostrvo s blagom, Crna strela, Dr Džekil i G. Hajd, Gospodar Balantrea, Katriona Pripovest o ratu dveju ruža, Ostrvo glasova, Princ Oto, Otmica Dejvida Balfura.
