1. ZNAČAJ I MESTO RASADNIČARSTVA U ŠUMARSTVU I P.A. i H. Iz rasadnika se već decenijama isporučuju sadnice za: - pošumljavanje goleti, popunjavanje prirodnog podmlatka u visokim šumama, melioraciju degradiranih visokih i izdaničkih šuma i šikara, zaštitu zemljišta od erozije, zaštitu poljoprivrednih površina, zaštitu od vetra, ulepšavanje pejzaža radi razvoja turizma i šumske rekreacije. Pored šumskih rasadnika razvili su se rasadnici topola i vrba. U njima se posebnim tehnološkim i tehničkim postupcima proizvode sadnice raznih tipova, od klasičnih, po karakteru sličnim šumskim kulturama, do plantaža kao najintenzivniji oblik proizvodnje drveta. Izdvojili su se i rasadnici za proizvodnju ukrasnog drveća, žbunja i povijuša. Za sve navedene delatnosti nužno je da se u prvom redu raspolaže osnovnim „gradivnim materijalom“: visoko kvalitetnim i pravilno odgajanim sadnicama šumskog ili ukrasnog drveća i žbunja. U svim rasadnicima se teži da se postignu jedinstveni ciljevi, proizvodnja visokokvalitetnih sadnica u uslovima visoke produktivnosti i ekonomičnosti proizvodnog procesa. Kvalitet sadnica je osnovno cilj i njemu moraju biti podredjeni produktivnos i ekonomičnost. Sadni materijal označava sve biljke razmnožene i odgajane u rasadniku, odgovarajućih osobina propisanih standardom, koje pripadaju deklasiranoj vrsti ili kultivaru. Posle gajenja u rasdaniku koje može da bude od 1 do 10 godina i više, sadni matrerijal se presađuje na stalno mesto gde nastavlja sa razvojem ispunjavajući različite funkcije u zavisnosti od tipa objekta. Pod sadnim materijalom u širem smislu moga se shvatiti i biljke iz šume, iz prirodnog podmlatka (divljake), koje se mogu upotrebiti odmah za sadnju. Međutim, bolje je da se predhodno školuju u rasadniku, jer imaju slabije razvijen korenov sistem i nadzemni deo. Za ekonomska i zaštitna pošumljavanja koriste se šumske sadnice manjih dimenzija, sa visinom od nekoliko desetina santimetara najviše. Starost šumskih sadnica lišćarskih i brzorastućih četinarskih vrsta obično je 1-2 god (bagrem, crni bor), a spororastućih vrsta 4-5 god (smrča jela). Zasadi topola i vrba podižu se pomoću znatno viših sadnica. Za topolove plantaže koriste se sadnoc sa visinom preko 5m. Zasadi se podižu na dubokim aluvijalnim zemljištima. Za pošumljavanje se koriste biljke iz sejališta (generativnim putem) ili ožilišta (vegetativnim putem). One se u procesu proizvodnje u rasadniku rasađuju samo jedanput. Takve biljke (presađenice) su obično bolje razvijene i obezbeđuju veći uspeh u pošumljavanju. Za potrebe pejzažne arhitekture koriste se duže gajene sadnice u rasadniku sa visinom preko 1m (drvorede, solitere, za grupe u zamenu za propale biljke), takođe se koriste i sadnice koje više odgovaraju šumskim sadnicama. Sadnice za ozelenjavanj proizvode se generativnim i raznim metodama vegetativnog razmnožavanja. Rasadnikom se podrazumeva posebno uređena površina zemljišta na kojoj se kroz sistem tehnološko tehniočkih postupka proizvode sadnice za odgovarajuću privrednu granu. Razlikujemo: Privremene šumske rasadnike (osnivaju se tamo gde su površine za pošumljavanj ograničene. Osnivaju se na samim objektima koji se pošuljavaju ili u njihovoj neposrednoj blizini. U njima se proizvode samo nekoliko vrsta drveća, a veličine su o nekoliko ari do pola hektara. Uređenje ovih rasadnika je jednostavno); stalni šumski rasadnici (osnivaju se radi pokrivanja potrebe za pošumljavanje velikih područja u jednom dužem roku. Osnovi odeljci u šumskom rasadniku su sejalište i ponekad pikirište, što znači
da se sadnice razmnožavaju generativno i na teren se plasiraju bez ili sa jednim presađivanjem. Proizvodi se veći broj drvenastih vrsta, a ređe žbunastih. Površina im se kreće od nekoliko desetina hektara, u njima se koristi veći broj alata, oruđa,a radovi su mehanizovani, primenjuju se mere za održavanje plodnosti zemljišta); rasadnici ukrasnog drveća i žbunja (osnovni zadatak im je proizvodnja odraslih sadnica sa pravilno formiranim nadzemnim delom, stablom i korenovim sistemom za potrebe pejzažne arhitekture. Proces proizvodnje ukrasnih taksona obuhvata dva segmenta: razmnožavanje i formiranje. Generativno razmnožavanje se primenjuje kada je važno obezbediti genetsku varijabilnost; za renaturalizaciju predela, a vegetativno za kulturne forme kod kojih je poterebno da se obezbedi uniformnost proizvedenih sadnica. formiranje sadnica se obavlja u školama, gde se tokom 2 do 3 presađivanja orezuje koren i kruna pinsiranjem i orezivanjem. Asortiman je raznovrstan, a taksoni su u manjim serijama. Prostorno dominiraju odeljci za formiranje sa mrežomputeva i staza, u odeljku za razmnožavanje postoje objekti sa veštačkim uslovima; plastenici, staklenici, ograđene leje). 18. PROIZVODNJA SEMENA UKRASNOG DRVEĆA I ŽBUNJA SA OSVRTOM NA PROIZVODNJU ŠUMSKOG SEMENA Semenski materijal za ovu svrhu sakuplja se sa drveća i žbunja odraslih na zelenim površinama, u naselju, oko i izvan njega, u park-šumama, prirodnim sastojinama i kulturama. Izvor semena su i botaničke bašte, arboretumi kao i biljke u rasadniku, drveće i žbunje u vetrobranim pojasevima, drvoredima i živim ogradama. Opšti kriterijumi za sakupljanje semena ukrasnog drveća i žbunja: Stabla i žbunovi sa kojih se sakuplja seme treba da se odlikuje dobrim fenotipskim svojstvima, zdravstvenim stanjem, vitalnošću i dekorativnošću. Matična biljka treba da poseduje sve osobine koje opravdavaju njenu dalju reprodukciju. Ozbiljne štete čine insekti nagrizajući pupoljke i asimilacione organe, jer biljka sa smanjenom asimilacionom površinom daju slabije razvijen semenski materijal, sa smanjenom sposobnošću klijanja. Prednost treba dati, pri izboru matičnih stabla ili žbunova, onim individuama koje nisu osetljive na rane jesenje i kasne prolećne mrazeve, a dobro i redovno plodonose. Iz njihovog semena se mogu dobiti biljke nasledno preodređene za kasnije otvaranje pupoljaka, što ima značaj za podizanje parkova i šumskih kultura. Pri izboru matičnih biljaka, treba obratiti pažnju na individualne karakteristike u vezi sa početkom listanja i cvetanja. Ranolistajuće i ranocvetajuće individue mogi jedino da se oplode od strane ranolistajućih i ranocvetajućih individua. Seme sakupljeno sa ovakvih biljaka daće potomstvo sklono ranom otvaranju pupoljaka. Potrebno je poznavati i raspored polova kod biljaka. Ova biološka odlika neophodna je za pravilan izbor matičnih stabla u vezi sa uslovima oprašivanja i budućim kvalitetom semena. U odsustvu muških stabala, na materinskom stablu neke dvodome biljke dolazi do pojave partenokarpije. Razvija se samo semeni omotač ili plodni, ali bez unutrašnjeg sadržaja. Seme iz čistih i većih populacija drveća i žbunja, po pravilu daje potomstvo koje ima izgleda da liči na roditeljske individue. Zahvaljujući strano oplodnji, seme će najverovatnije biti visoke klijavosti, proizvedeno potomstvo je fenotipski ujednačeno. Seme sa usamljenih individua, po pravilu biće samooplodno, a kao posledica biće neujednačeno potomstvo i slabiji proizvodni rezultat u rasadniku. Usamljene individue u
čijoj blizini se nalaze jedinke srodnih vrsta, zbog mogućeg ukrštanja, mogu rađati hibridno seme, koje najčešće ima nisku klijavost i ne daje potomstvo sličnom majčinom. Međutim hibridno seme može da ima vrednost kao polazni materijal za nove oblike – mutante, koji su zanimljivi pejzažnij arhitekturi. Vrednost semenskog izvora se može najbolje proveriti ispitivanjem semena na oglednoj parceli. Na taj način se mogu unapred utvrditi proizvodni rezultati (klijavost, energija klijanja, procenat preživelih sadnica iz date količine semena na kraju godine) i utvrditi da li je potomstvo zadržalo osobine roditeljskih stabla ili je ono po svojim osobinama iznad ili ispod vrednosti roditeljskih stabla. Ponekad ako je materinska biljka uslovima koji nisu najpovoljniji, ne mora imati najbolje fenotipske osobine, ali njena genetska konstitucija može biti srazmerno dobra, tako da daje seme dobrog kvaliteta i dobrih naslednih osobina. Seme koj se koristi u šumskim rasadnicima za proizvodnju sadnica za pošumljavanje goleti i melioraciju degradiranih šuma mora da potiče iz semenskih objekata (semenskih sastojina, ili semenskih plantaža). U šumama su izdvojene najlepše populacije četinara i lišćara, tzv. semenske sastojine, ocenjene na bazi fenotipa, sa pretpostavkom da dobar fenotip daje dobar genotip. Ove sastojine se izuzimaju iz redovnog gazdovanja, na propisan način obeležavaju i posle sprovođenja odgovarajućih postupaka priznaju i registruju kao semenski objekti. Semenski objekti introdukovanih vrsta su veštačkog porekla i predstavljeni su uspelim šumskim kulturama, zahvaljujući dobro odabranom semenu i prilagođavanju lokalnim uslovima klime i zemljišta. U zavisnosti da li potiče iz semenskih sastojina ili semenskih plantaža, seme se kod nas deli na „normalno i „selekcionisano“. „Provencija“ označava odakle seme potiče, dali iz neposrednog ili prvobitnog semenskog izvora. Termin se ne odnosi samo na prirodne sastojine, već i na kulture domaćih i stranih vrsta koje su registrovane za proizvodnju semena. „Poreklo“ označava geografski lokalitet ili stanište na kome su roditeljska stbla ili sastojina autohtone. „Regionom provenijencije“ se podrazumeva područje ili više područja sa srazmerno sličnim ekološkim uslovima u kojima se nalaze kulture alohtone ili autohtone vrste van njenog prirodnog areala, koje su tu posađene u vidu kultura, a koje pokazuju slične fenotipske i genetičke karakteristike. „Odabrana sastojina“ predstavljala bi fenotipsku superiorniu sastojinu u odnosu na usvojen prosek za preovlađajuće stanišne uslove, a prema kriterijumima koji se koriste kod bonitiranja. „Semenska plantaža“ – sastojine podignute veštačkim ili generativnim putem, poreklom od selekcionisanih individua, osnovana i uređena tako da se samooprašivanje i nepoželjne kombinacuje između komponenata svedu na minimum, u kojoj je svaka komponenta indentifikovana, na osnovu testova potomstva očišćena od genetičkih nepoželjnih komponenata, merama gazdovanja sprečeno ili smanjeno oprašivanje polenom izvan plantaže i u kome je osnovni cilj gazdovanja stvaranje uslova za često i obilno rađanje semena koje se lako bere. 46. OKULIRANJE I ABLAKTACIJA Okuliranje predstavlja grupu metoda heterovegetativnog razmnožavanja, gde je plemka jedan pupoljak – okce sa manjim ili većim delom kore i drveta ili samo kore – štit.
Predstavlja standardnu tehniku za razmnožavanje većeg broja ukrasnih vrsta u toku vegetacionog perioda, kada je podloga aktivna. Najširu primenu nalazi u razmnožavanju sortnih ruža. U voćarstvu je osnovni metod za jabuke, kruške, šljive..orah. Okuliranje se izvodi aktivnim pupoljkom (u doba prolećne mezge) i spavajućim pupoljkom (u doba letnje mezge). T – okuliranje predstavlja preovlađujući metod u okuliranju. Tehnika se sastoji u umetanju pupoljka sa štitom kore i drveta u T-rez napravljen na podlozi. Tokom prve dve nedelje razvija se kalusno tkivo, a praznina između dva kambijuma popunjava se kalusnim mostom. Kambijum između podloge i plemke počinje da se razvija kada kalusno tkivo zahvati ivicu postojećeg kambijuma. Četvrta faza srastanja je uspostavljanje vaskularne veze, obično traje duže i kod većine vrsta završi se do početka zime. Vreme okuliranja je veoma važno zbog lakog odvajanja jezička kore dobijenih T-rezom i zbog smeštanja plemke. Pravi termin zavisi od vrsta, roda, meteoroloških prilika , razvijenosti korena. Sistem za navodnjavanje u toku sušnog perioda može da poboljša odvajanje kore od drveta. Obrnuto T – okuliranje u suštini je isto kao i T- okuliranje, samo je horizontalni rez na podlozi ispod vertikalnog. Pri krojenju okca kalemar drži prut osnovom ka sebi i otpočinje rez 1 cm iznada pupoljka. Po krojenju plemke na treba odstranjivati drvo ispod štita kore. Horizontalni rez na podlozi pravi se 5-10 cm od nivoa tla, a odozdo nagora pravi se 4 cm dug vertikalni rez. Posle umetanja plemke, najbilje je da se spoj uveže užom polietilenskom trakom. Krstasti rez predstavlja još jednu varijantu T-reza koji se primenjuje kada je plemka sa velikim pupoljkom, pa nedozvoljavaju da jezičci kore legnu na štit plemke. Fokerova metoda – plemka je slična plemci kod T-okuliranja, dok je priprema podloge bitno drugačija. Rezom na podlozi ne stvara se džep za umetanje plemke, već se ostranjuje deo kore i drveta istim postupkom kojim se kroji plemka. Ovde se stvara brže srastanje podloge i plemke, jer je kontakt kambijum na kambijum bolje ostvaren. Prednosti Fokerove metode nad T-okuliranjem: - povećava se procenat prijema taksona kod kojih je prijem nizak, - termin kalemljenja je mnogo duži, jer ne zavisi od mezge. U praksi to može da znači da se kalemljenje može izvršiti još u martu, aprilu i maju korišćenjem prošlogodišnjih prutova sakupljenih sredinom zime i skladištenih u hladnjači, a onda ponovo od juna do kraja septembra koristeći ovogodišnje letoraste, - manja su oštećenja od mraza, jer je kontakt vaskularnih tkiva podloge i plemke mnogo šire ostvaren pre zime, - obezbeđuje veću uniformnost, bujniji kulturni izdanak, sa većim brojem dugih bočnih grana, - ova metoda može da se primeni u periodu mirovanja vegetacije, kao sobno kalemljenje Okuliranje grančicom (kopuliranje u T-rez) – ova metoda predstavlja spoj između kopuliranja (običnog spajanje) i okuliranja. Plemka se priprema kao za kopuliranje, a na podlozi se pravi klasičan T-rez. Podloga mora da bude u stanju intenzivnog kretanja sokova (mezge), pošto se kora odvaja od drveta. Primenjuje se kao alternativa za okuliranje kod vrsta koje imaju tanke grane. Drugi razlog za primenu je kada ima veliki broj nerealizovanih sadnica u posudama. Tada se može izvršiti zamena kultivara atraktivnijim.
Pošto su podloge 5-6 godina starije na njih se okuliraju 15-35 grančic na istu biljku, da bi se što pre dobio formirani žbun za prodaju. Metod se izvodi od sredine jula do početka septembra. Plemke sa dva ili više pupoljka kroje se od srednjih delova prute. Donji rez plemke je klasičan kosi rez, dug oko 2cm. Na podlogama na otvorenom pravi se T-rez 5-10 cm od tla. Po spajanju, podlogu i plemku treba uvezati polietilenskom trakom. Okuliranje na prozor ili prsten je posebna tehnika koja se koristi za orah, karije, smokvu, dudove, kesten..u toplijim klimatskim područjima. Štit kore je kvadrat 3 cm dužine i širine sa pupoljkom u sredini ili štit predstavlja ceo prsten kore širine 3 cm koji se skida, tako da se letorast prstenije i prekida uz pomoć uspravnog reza sa suprotne strane od pupoljka. Podloga se isto tako priprema, tako što se skida kvadratni deo kore ili prsten. Kod uvezivanja treba prekriti sve rezove, a pupoljak ostaviti slobodan za šta su najpogodniji lepljiva traka ili PVC folija. Ova metoda izvodi se za vreme mezge. Letnja mezga je bolji termin jer su pupoljci u stanju mirovanja, dok se kora lako odvaja od drveta. U proleće ascedentno kretanje sokova utiče na lako odvajanje kore od drveta ali istovremeno aktivira pupoljke što je nepovoljno za uspeh kalemljenja. Ablaktacija – plemka se spaja sa podlogom, dok je na sopstvenom korenovom sistemu, a veza se prekida posle srastanja podloge i plemke. Oko matične biljke odgajaju se podloge, direktnom setvom ili se saksije sa podlogama ukopavaju u zemlju oko matične biljke. Ako se kalemi na krunu potrebno je napraviti stalke za podloge koje se raspoređuju oko stabla plemke. Na pogodnoj grani matične biljke odabrane za plemku napravi se uzdužni elipsoidni rez dužine 4-6 cm. Indentičan rez se napravi na stablu podloge na istoj visini. Oba reza priljubljuju se jedan uz drugi (kambijum na kambijum), uvezuju i premazuju kalemarskim voskom. Posle srastanja, što se vidi po obrazovanju kalusa, pleka se oštrim nožem preseče niže od mesta spajanja, a podloga iznad mesta spajanja. Ove preseke treba premazati kalemarski voskom. 2. OPŠTI KRITERIJUMI ZA IZBOR STANIŠTA ZA RASADNIK U izboru staništa za rasadnik učestvuje grupa specijalista koju sačinjavaju rasadničar, pedolog, fitopatolog, entomolog, građevinac, urbanista, prostorni planer. Treba analizirati više lokaliteta po istim kriterijumima koji obuhvataju: tip zemljišta, granulometrijski sastav, dubinu, pH vrednost A i B horizonta, nivo podzemne vode, oceditost, reljef, klimatske uslove iz najbliže meteorološke stanice. Istu analizu tereba obaviti i pri rekonstrukciji i proširenju postojećeg rasadnika. Prilikom osnivanj rasadnika treba tražiti mesto koje u sebi sjedinjuje što više povoljnih prirodnih, ekonomskih i drugih uslova. Proizvodnja sadnica šumskog, ukrasnog drveća i žbunj odvija se na otvorenom prostoru. Razviće biljaka ne prepušta se isključivo uslovima spoljašnje sredine, već se reguliše odgovarajućim tehnološkim postupcima. Rasadnik treba svhvatiti kao mesto (stanište) određeno nizom spoljašnjih činilaca. Ekološki činioci pored naslednih, određuju pravac i intenzitet svih procesa od kojih zavisi rastenje i razviće sadnica. Kvalitet proizvodnja sadnica u rasadniku treba da se zazniva na dobrom poznavanju unutrašnjih činilaca rastenj i razvića i spoljašnjih faktora koji deluju u datoj sredini. Od ekoloških činilaca od presudnog su interesa uslovi klime i zemljišta. Njihovo delovanje može biti modifikovano uslovima reljefa (nadmorska visina, nagib i ekspozicija), pa je potrebno poznavati i promenu klimatsko-edafskih uslova pod uticaje orografskih činilaca. Pojedini ekološki činioci mogu se neutralisati tehnološkim ili agrotehničkim merama: preterana insolacija-zasenom, nedostatak hranljivosti zemljišta-organskim i
mineralnim đubrivom, uticaj vetra-vetrobranim poajsevima, nepovoljna pH vrednostkalcifikacijom ili unošenjem sumpora... Primena ovakvih mera ima smisla samo ako bitno ne utiče na ekonomičnost proizvodnje. Ranije korišćenje zemljišta može uticati na njegovu vrednost za rasadničarsku proizvodnju. Treba utvrditi da li je zemljište bilo nivelisano i da li je ta radna operacija bila vezana za neke probleme. Od interesa je utvrditi da li se prilikom ranijeg korišćenja zemljišta voda zadržavala na površini ili na manjoj dubini, da li je izgrađen drenažni sistem u kakvom je stanju i da li se time rešio problem. Zdravstveno stanje biljaka i prisustvo štetnih insekata u zemljištu i vegetaciji u okolini treba utvrditi fitopatološkim i entomološkim pregledom. Količina i sastav korovske vegetacije moža da predastavlja znatan problem, posebno ako su u pitanju agresivni višegodišnji korovi kao što su pirevina i zubača. Za dobro poslovanje rasadnika neophodna je dobra saobraćajna mreža. Uobičajen transport sadnica obavlja se vozom ili kamionom, ali su najpoželjniji kamioni hladnjače, pa su neophodni propisno izgrađeni i održavani lokalni i regionalni putevi povezani sa magistralnim. Postojanje infrastrukture i mogućnost priključenja na elektro mrežu, vodovod i telefonska veza važna su pitanja i ne treba ih izgubiti iz vida pri odluci za jednu od potencijalnih lokacija. Dobro je da se ublizini nalazi i pumpa za gorivo i isporuka gasa. Udaljenost servisa za popravke i održavanje mehanizacije i uređaje treba da je manja od 50 km, a nabavka rezervnih delova i popravka na rashladnim uređajima mora da se obavi za 1-2 dana. U cenu zemljišta treba uračunati i sredstva koja se moraju ulužiti da bi se dobili optimalni uslovi za razvoj biljaka. Ponekad je zato bolje kupiti skuplje zemljište u koje ne treba mnogo ulogati u meliorativne radove. Ispitati namene okolnog zemljišta i mogućnos otkupa ili iznajmljivanja zbog eventualnog širenja. Posete okolnim rasadnicima je korisno, jer može da ukaže na specifične probleme lokalnog karaktera uočene tokom dugogodišnje prakse kako bi se oni izbegli u predstojećoj proizvodnji. 10. ORUĐA ZA OSNOVNU OBRADU ZEMLJIŠTA Osnovna obrada zemljišta izvodi se raznim vrstama plugova, od kojih je najčešći roani plug. Pored raonog pluga postoje i diskosni (radni deo je u obliku diska), tanjirasti (radni deo je u obliku tanjira) i čizel plugovi (radni deo je u obliku motičica). U slučaju da se na izvesnoj dubini nalazi vodnonepropusni sloj, pre oranja vrši se podrivanje razljčitim tipovima podrivača. Osnovno deo raonog pluga je plužno telo. Vrši deformaciju, drobljenje, prevrtanje i premeštanje zemljišne plastice (trake zemljišta na koju nailazi plužno telo). Delovi raonog pluga su: Raonik – koriste se dva tipa: trapezoidni i u obliku dleta. Raonik se učvšćuje na kozlac pomoću zavrtnja. Ivice oštrice raonika sa pravcem kretanja pluga sklapa ugao od 35-42°. Raonik se izrađuje od specijalnih kvalitetnih čelika, a pre upotreb se mora dobro okovati i naoštriti. Plužna daska – njena radna površina podeljena je na dva dela: prednji „grudi“ i zadnji „krilo“. Izrađuje se od troslojnog čelika, tako da je srednji sloj mekši, što obezbeđuje elastičnoost. Postoje četiri tipa plužnih dasaka: cilindrična daska, poluspiralna daska, spiralna i kulturna. Cilindrična daska dobro drobi ali slabije premešta plasticu. Poluspiralna
i spiralna dobro prevrću ali slabo drobe plasticu, dok kulturna objedinjuje dobre osobine prva tri tipa. Plaz – je pravougaona čelična ploča na donjem delu kozlaca uz zid brazde. Ona prima bočne sile plastice na površinu raonika i plužne daske i sprečava pomeranje plužnog tela prema neoranom delu. Kozlac – vezuje raonik, plužnu dasku i plaz sa ramom pluga. Deo kozlaca na koji se vezuju plužna daska i raonik naziva se sedlo. Sa suprotne strane istog kraja je mesto za pričvršćivanje plaza, a na suprotnom kraju kozlac se vezuje za ram uz pomoć zavrtnja ili stege. Pomoćni radni delovi su: Crtalo – je radni deo pluga za vertikalno, uzdužno obrezivanje plastice. Postoje: diskosni i crtalo u obliku sečiva. Pretplužnik – je sličan plužnom telu, samo je manji i nema plaz. Korišćenjem predplužnika gornji sloj plastice sa biljnom masom se reže i baca na dno brazde, a plužno telo tada bolje drobi plasticu. Pero – je čelična letva koja se sa zadnje strane vezuje za kraj plužne daske. Pero nastavlja rad plužne daske-oblikovanje izorane plastice. Podrivač – uloga mu je rastresanje podoraničnog sloja nestrukturnih zemljišta. Podela raonih plugova: prema premeštanju plastice: raoni plug za glatko oranje i ravnjaci; prema konstrukcije: obrtači, balansni i plugovi sa dva rama; prema načinu dizanja plugova: vučne, nošene, polunošene i prema broju plužnih tela: jednobrazdne i vešebrazdne Podrivači su masivna priključna oruđa sa jednim ili više radnih tela kojima se kidaju (bez premeštanja) tvrdi i zbijeni dubinski slojevi. 47. RAZMNOŽAVANJE KULTUROM TKIVA (ITORIJAT, VRSTE KULTURE, PREDNOSI I MANE, OPREMANJE LABORATORIJE) Kultura tkiva je metod vegetativne reprodukcije u kojoj se biljna tkiva razvijaju na veštačkim hranljivim supstratima – medijumima u sterilnim uslovima. Sinonimi za ovu metodu su IN VITRO – u staklu – razmnožavanje ili mikropropagacija zbog veličine propagula. Eksplant je deo biljke kojim se osniva kultura tkiva. Medijum je rastvor organskih soli mikro i makro elemenata, ugljenih hidrata, fitohormona i vitamina sa ili bez potpornih komponenata na kome se razvija eksplant. Sterilizacija je proces eliminacije mikroorganizama. Subkultura je prenos biljnog tkiva sa jednog medijuma na drugi. Istorijat: 1838. – Schwann-ova i Schleiden-ova teorija o totipotentnosti ćelije, po kojoj je biljna ćelija autonomna i sposobna da reprodukuje celu biljku; 1902. – Haberlandt ostvaruje prvi pokušaj gajenja biljnog tkiva IN VITRO. On gaji korenove paradajza na medijumu od ekstrata kvasca; 1928. – Went otkriva auksin; 1934. – Gautheretova kultura kambijalnih tkiva šargarepe i duvana smatra se prvom pravom kulturom biljnog tkiva; 1936. – LaRue ostvaruje embrio-kulturu različitih golosemenica; 1950. – Ball regeneriše organe iz kalusnih tkiva Sequoia sempervirens; 1953. – Tulecke proizvodi haploidni kalus iz polena Ginkgo biloba;
1955. – Miller otkriće kinetina (citokinina), fitohormona koji utiče na deobu ćelije; 1957. – Skoog & Miller otkrivaju mogućnost regulisanja formiranja organa (korena i izdanka) promenom odnosa citokinina i auksina; 1971. - Takebe prvi dobija biljku iz protoplasta; 1987. – Grbić i Stilinović osnivaju laboratoriju za kulturu tkiva na Šumarskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Vrste kultura (prema tipu eksplanta) Kultura intaktne biljke – Setva semena na hranljive medijume i razvoj klijavca na njima koji se razvijaju u novu biljku. Primenjuje se kod orhideja, gde seme ne može da proklija ako ne stupi u simbiotske odnose sa određenim gljivicama u vrlo kratkom vremenu ograničenom malom količinom hranljivih materija. Embrio kultura – razvoj eksplantiranog zrelog ili nezrelog embriona na sterilinim medijumima. Kultura organa (kultura izdiferenciranih tkiva) – razvoj tkiva pojedinih organa in vitro: Kultura meristema ili kultura vrhova izdanka. Najčešće su to meristemi pupoljaka, vegetacione kupe sa lisnim primordijama. Kultura kalusa (kultura neizdiferenciranih tkiva) – dobija se tako što se izolovano izdiferencirano tkivo stimuliše in vitro da razvije kalusno tkivo iz koga se razvijaju adventivni pupoljci ili somatski (pseudo) embrion. Ćelijska kultura – razvoj biljke iz pojedinačne ćelije koja se dobija iz kalusa ili suspenzije ćelije mehanički ili uz pomoć enzima. Metod sa veoma visokim faktorom multiplikacije, ali često problematična zbog ćelijskog zida koji utiče na pravac morfogeneze. Veoma često izdvojena ćelija ne daje somatski embrion već amorfno tkivo. Kultura protoplasta – eksplant je ćelija kojoj je enzimski digestiran zid. Protoplast mnogo češće daje somatske embrione nego amorfno tkivo. Prednosti mikropropagacije: I – pouzdan način da se odgaji zdrava visokokvalitetna sadnica potpuno oslobođena virusa; II – brz način za masovnu reprodukciju unutarvrsnih taksona, sa faktorom multiplikacije od 1000 do nekoliko stotina miliona; III – može se obavljati tokom cele godine bez sezonski variranja u kvalitetu; IV – mogućnost čuvanja eksplanata na niskim temperaturama duže vreme može potpuno da zameni kolekcije matičnih biljaka; V – veoma pogodan način za međunarodni promet biljaka. Pošiljka višestrukih izdanaka u epruveti daje mogućnost proizvodnje daleko većeg broja sadnica, nego pošiljka reznica iste mase ili zapremine; VI – površina odeljka za razmnožavanje je neuporedivo manja... Mane mikropropagacije I – početna ulaganja u opremanje laboratorije mogu da budu veoma visoka 15.000 – 250.000 $ zavisno od veličine laboratorije i složenosti izabranog postupka; II – dotatni troškovi za visokostručnu radnu snagu III – postoji niz taksona ko kojih nije postignut komercijalni uspeh sa razmnožavanjem in vitro; IV – pri uvođenju novih taksona često je potrebno dugo i naporno tragati za pravim sastavom medijuma, odnosno mikro i makro elemenata, organskih soli (vitamina, auksina i citokinina), pH vrednosti..
V – kod pojedinih taksona javlja se problem kod prenošenja razvijenih eksplanata na prirodne podloge. Opremanje laboratorije Laboratorija se obično sastoji od tri glavne prostorije: Prostorija za pripremu medijuma „kuhinja“ (20 m²) sadrži : autoklav (papinov lonac) – za sterilizaciju posuđa, opreme i medijuma; analitičku i tehničku vagu sa mogućnošću merenja 0.001g – služe za odmeravanje potrebnih količina komponenti medijuma; magnetna mešalica sa grejnom pločom – služi za mešanje komponenti medijuma i jihovo zagrevanje i za sterilizaciju biljnog tkiva uz pomoć rastvora Na-hipohlorita; aparat za destilaciju i dejonizaciju vode; orman za hemikalije drveni ili metalni treba da su podesni da se posebno odvoje organske od neorganskih komponenti; frižider - zamrzivač za čuvanje termolabilnih hemikalija na temperaturama ispod nule i koncentrovanih rastvor; sudopera sa toplom i hladnom vodom ili u većim laboratorijama neophodne su mašine za prane sudova; pH metar – određena pH vrednost je često presudna za uspeh kulture; laboratorijsko posuđe: laboratorijske čaše od vatrostalnog stakla, epruvete sa poklopcima od polipropilena koji nije toksičan, plastične kutije sa poklopcem dizajnirane za kulturu tkiva, petri posude, elenmajer za sterilizaciju destilovane vode, menzure, birete, teglice „Mason“ ili „Kilner“ tipa sa poklopcem na navoj; pribor: stalci za epruvete otporni na visoke temperature, pincete, makaze, skalpeli za izdvajanje eksplanata i subkulturu. Prostorija za osnivanje kulture i transver (9 m²) u njoj su smeštene jedna ili više laminarnih komora snabdevenih HEPA filterom koji ima osobinu da ne propušta čestice krupnije od 0.3 mikrona. Komora ima fluorescentno svetlo i neobavezno UV lampu koja ima baktericidno i fungicidno dejstvo. Špiritus lampa služi za sterilizaciju instrumenata koji se predhodno uvhomvima uranjaju u alkohol (etanol 95%), a zatim drže na plamenu. Incinerator je sve češća zamena za sterilizaciju otvoreni plamenom. Ovo je grejalica sa keramičkim jezgrom u čijem centru je otvor u koji se ubacuju instrumenti na 5-7 sec. Temperatura unutrašnjosti je 872°C što je dovoljno da ubije mikroorganizme. Binokular za eksplantiranje meristema bočnih pupoljaka ili za eksplantiranje embriona za kulturu tkiva, uveličanje treba da je 5-30x. Prostorija za gajenje i razvoj kulture (28 m ²) teba da obezbedi povoljan režim osvetljenja, odgovarajuće trajanje dana i noći (16:8 h), odgovarajuću temperaturu u rasponu od 22-24°C. Prostorija trema da ima svoj sistem za provetravanje i zagrevanje što može da se obezbedi i aparatom za klimatizaciju. Fluorescentno svetlo svojim kvalitetom sasvim zadovoljava, a koriste se intenziteti iznad 1000 lux-a. Pored tri osnovne prostorije može da ima neobaveznih-pratećih: hladnjača za čuvanje eksplanata za buduću upotrebu, prostorija za pranje odeće i presvlačenje. Vrlo je važno da svi podovi i zidovi budu laki za čišćenje, za tu svrhu su najbolje keramičke pločice. Hodnici između prostorija treba da su dovoljno široki za prolazak kolica sa točkovima za prenos kultura. 3. KLIMA I RASADNIČARSKA PROIZVODNJ (TOPLOTNI USLOVI) Za proces proizvodnje sadnog materijala od velikog je značaja da se biljke dobrih genetskih osobina proizvode pod takvim uslovima klime, odnosno mikroklime, koja im omogućava brz porast, normalno razviće i dobro zdravstveno stanje. Za rasadničarsku proizvodnju, bilo da je ona klasična ili se sadnice proizvode u kontejnerima, poželjna je
blaga klima sa dugim vegetacionim periodom i ravnomernim rasporedom padavina. Treba izbegavati područja u kojima se javljaju ekstremne temperature i nagle promene, kao i ona sa čestom pojavom grad, jakim i hladnim vetrovima Toplotni uslovi na razvoj sadnica utiču dvojako: preko brzine rastenja i trajanja prirašćivanja sadnica u toku jedne sezone. Sa povećanjem temperature do izvesne granice, pri normalnim uslovima svetlosti i vlažnosti, sadnice se brže razvijaju. Preko određene vrednosti T-vazduha (preko 32 C) intenzitet fizioloških procesa opada, a samim tim i porast sadnica. Generalno opseg temperature vazduha koje podstiču rast i razvoj sadnica je od 4 do 36°C, ali za pojedine vrste i fazu razvoja u kojoj se sadnica nalazi može manje ili više da varira. Različiti delovi biljke takođe mogu da imaju različite zahteve prema temperaturi, npr cvetni pupoljci su nežniji od lisnih. T-vazduha ispoljava svoj uticaj na trajanje rastenja biljaka preko dužine vegetacionog perioda. Ukoliko je vegetacioni period duži i ostali uslovi sredine povoljni, tada sadnice za kraće vreme dostignu odgovarajuće razmere. U rasadnicima na većim nadmorskim visinama, gde je vegetacioni period kraći, sadnice se razvijaju sporije. Od posebnog su značaja temperaturni ekstremi, bilo da je reč o niskim T ili o visokim T. Niski T-ekstremi koji se javljaju preko zime u vreme mirovanja vegetaciuje mogu da nanesu štete sadnicama. Oštećenja se ispoljavaju u propadanju izbojaka ili celih biljaka posebno egzota introdukovanih iz blaže klime. Za četinara i zimzelene lišćare karakteristične su štete koje nastaju zbog isušivanja tkiva, jer koren ne može da usvaja vodu iz zamrznutog zemljišta, a transpiracija se odvija u izvesnoj meri. Česta otapanja i zamrzavanja zemljišta mogu mehanički da iscepaju koren ili da izbace sadnicu van zemljišta, posebno ako je predhodne jeseni presađena nedovoljno duboko. Kod vrsta sa tankom korom može da dođe do mrazopuca na stablu u školama. Pojedine vrste tokom zimskog perioda mogu da podnesu veoma niske temperature. Picea obvata, Pinus silvestris, Betula pubescens, Populus tremula bez posledica podnose temperature koje su niže od -45°C. Iste te, a posebno manje ostljivije vrste, mogu da oštete temperature koje su svega nekoliko stepeni ispod nule, ako su one u oseljivim aktivnim fazama razvića. Oštećenja su vezana za neodrvenjena tkiva sa visokim procentom vode. Voda ispod tačke mrežnjenja prelazi u led i mehanički oštećuje tkivo. Kristali leda formiraju se ili u međućelijskim prostorima (ekstracelularno zamrzavanje) ili u ćeliji (intercelularno zamrzavanje). Vrste otporne na niske temperature po pravilu podnose ekstracelularno zamrzavanje. Postoje dva mehanizma koja u biljnom organizmu sprečavaju formiranje kristala leda ispod tačke mrežnjenja vode: sniženjem tačke mrežnjenja (antifriz efekat) i održavanjem vode u tečnom stanju ili bar u beskristalisanom stanju ispod tačke mrežnjenja (super hlađenje). Čista voda zamrzava se na 0°C, dok je ta vrednost niža ako je u vodi rastvorena neka supstanca. Tačka mrežnjenja većine sočnih zeljastih tkiva je od -1°C do -4°C. Sniženje tačke mrežnjenja postiže se većim učešćem rastorenih supostanci ili smanjenjem količine vode u tkivu Pozni prolećni mrazevi mogu ozbiljno oštetiti ponik i presađenice koje su otvorile pupoljke. Ovi mrazevi se češće javljaju na južnim ekspozicijam, gde vegetacija sa proleća kreće ranije. Rani jesenji mrazevi takođe su štetni jer od njih propadaju još neodrveneli letorasti. Sadnice oštećene ranim jesenjim mrazevima češće oboljevaju od napada bakterije Botrytis cinerea. Pozni prolećni i rani jesenji mrazevi mogu biti izazvani prodorom hladnih vazdušnih masa iz drugih krajeva. Ovi mrazevi pojavljuju se u „mrazištima“. To je čest
slučaj kada je rasadnik ili jedan njegov deo nalazi u reljefskim depresijama, ako je osnovan u dolini reke ili pored drugih vodenih masa, pa čak i na nagnutim stranama, kada neka visoka prepreka seče padinu poprečno, zadržavajući tako hladan vazduh koji se kreće niz padinu i nedozvoljavajući njegovo dalje oticanje naniže. Parkovskim sadnicama oštećenja pod uticajem niskih temperatura mogu sniziti vrednost zbog propadanja terminalnog izbojaka i deformacije nadzemnog dela. Kod lišćarskih vrsta ovakva oštećenja su manje neugodna nego kod četinarskih vrsta. Ispravljanje jednog od bočnih izbojaka, da bi preuzeo ulogu uništenog terminalnog izbojka, kod četinara ne daje uvek zadovoljavajuće rezultate. Za pozne prolećne i rane jesenje mrazeve primenjuje se pokrivanje leja u kojima se gaje osetljive vrste senilima od letvica ili plastičnim folijama. Zadimljavanje – paljenje gomila valžnog lišća ili salame predstavlja jedan od tradicionalnih načina zaštite. Puštanje zalivnog sistema u pogon predstavlja noviji način zaštite, koji se zasniva na latentnoj topolti vode. Mešavina vode i čestica leda održava temperaturu oko nule u blizini biljnog tkiva. Malčiranje površina na kojima su sadnice sprečava pojave čestih zamrzavanja i otapanja zemljišta. Malč reguliše temperaturu zemljišta, istovremeno kao izolator sprečava uticaj niskih temperatura vazduha i sprečava odavanje zemljišne toplote. Mlač u znatnoj meri redukuje pojavu korova i istovremeno služi kao izvor organskih materija za zemljište. Materijali za malč su uglavnom biljnog porekla lišće, slama, piljevina, kora, treset, četine, ali to može da bude kamena vuna ili grubi pesak. Zbog debalansa između usvajanja vlage i transpiracije pokrivanje zimzelenih vrste crnim folijama koje smanjuju transpiraciju, takođe je jedan vid zaštitnih mera od niskih temperatura tokom zime. Skorašnju inovaciju predstavlja upotreba pene, koja privremeno izoluje biljke i sprečava oštećenja od prolećnih mrazeva. Pena je kombinacija aktivne supstance, stabilizatora i proteinske materije-želatina. Pena se nanosi preko ponika dan pre očekivanog mraza, a nekoliko sati od izlaska sunca pena se potpuno razlaže. Visoke temperature takođe su nepovoljne za razvoj biljaka. Preterana trnspiracija biljaka i zagrevanje površinskog sloja zemljišta izazivaju poremećaj u normalnom odvijanju fizioloških procesa u biljkama i brzo isparavanje vlage iz zemljišta. Na temperaturam iznad 40°C prestaje rast kao rezultat izmenjene metaboličke ravnoteže. Nivo disanja mnogo je viši od nivoa fotosintetičke aktivnosti i dolazi do iscrpljivanja rezervi hrane. Duže trajanje može trajno da naruši kondiciju sadnice. Oštećenja su karakteristična za tek presađene sadnice izložene toplom, suvom i vetrovitom vremenu. „Oprljivanje“ sadnica tokom ekstremno topolog vremena je obično rezultat debalansa između transpiracije i mogućnosti usvajanja vode. Odraslije sadnice pri presadnji iz škole u školu mogu usled intenzivne solarne radijacije na južnoj strani da stradaju od pucanja kore. Ometanje rasta korena uglavnom nastaje kao posledica visokih temperatura na površini zemljišta. Najrasprostranjeniji način zaštite od visokih temperatura je zasena, koja se najčešće primenjuje u odeljcima za razmnožavanje. Pucanje kore može se sprečiti na nekoliko načina. Pre presadnje treba obeležiti stranu koja je bila izložena jugu, a pri sadnji u drugi odeljak obeleženu stranu ponovo eksponirati ka jugu. Pri ankerovanju kolac treba da se nalazi sa južne strane, kako bi senka u podne
zaštitila stablo od pripeke. Najpouzdaniji način zaštite stabla je oblaganje trščanom pokrivkom tokom prvih godinu dana ili dve po presadnji. Pokrivka se postavlja jednostruko, da deo sunčevih zraka prodire do stabla. 19. UROD (UZRAST MATIČNE BILJKE, DELOVI KRUNE,PERIODICITET I OBILNOST-PROGNOZE I PROCENE) Važno je razmotriti pitanje kvaliteta semena u odnosu na uzrast materinske biljke i delova krune gde se obrazovalo, kao i pitanje čestine i obilnosti rađanja šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Početak rađanja zavisi od vrste i spoljašnjih uslova pod kojima se biljka razvija. Po pravilu ranije počinju da rađaju vrste sa lakaim semenom (vrba, jova, topola, breza), a kasnije sa težim (bukva, hrast..). slično se ponašaju i četinarske vrste. Ranije počinju da rađaju hameciparis, tuja, nešto kasnije crni i beli bor, a dosta kasno jela i limba. Ako uporedimo vrste sa semenom iste veličine, vidimo da ranije rađaju vrste svetlosti, a kasnije vrste senke. Vrste koštunjavih plodova ranije rađaju od vrsta sa jabučastim. Od spoljašnjih uslova koji utiču na rađanje presudni su: količina svetlosi i toplota (preko intenziteta asimilacije), plodnost zemljišta. Jako i hranljivo zemljište podstiče vegetacioni porast, a odlaže rađanje. Biljke na južnim, jugo-istočnim i jugo-zapadnim ekspozicijama ranije rađaju i imaju veći prinos. Drveće počinje da rađa kada dostigne kulminaciju tekućeg prirasta u visinu. Ako zbog bolesti, oštećenja, loše ishrana i drugih razloga visinski prirast stagnira ili pada, plodonošenje nastupa ranije. Žbunaste vrste fizički sazrevaju ranije – negde između 3-5 godine. One rađaju češće, obično svake godine. Neke vrste drveća (javor, brest) rađaju svake godine ili skoro svake godine. Svake druge i teće godine rađaju borovi, a ređe jela, smrča, hrast, bukva.. Uslovi za plodonošenje povoljni su u parkovima, drvoredima, vrtovima i skverovima. Da bi se obezbedio kontinuitet proizvodnje, dobro ja da izabrana biljka rađa svake godine ili bar u jednakim vremenskim intervalima. Vremenski razmak između dva uruda je kraći kod vrsta sa sitnijim semenom, kao i kod vrsta svetlosti. Činioci koji utiču na ponavljanje uroda i obilnost jesu toplota i svetlost. Između godina punog uroda (semenskih godina) javljaju se godine umerenog ili slabog uroda. U vezi sa neravnomernim plodonošenjem u godinama uroda i odsustvom plodonošenja javlja se potreba za fenološkim osmatranjima. Fenološka osmatranja treba obaviti bar tri puta u toku vegetacije: u periodu cvetanja, u peiodu obrazovanja ploda odnosno šišarica, i na 15-30 dana pre sazrevanja semena, tj. berbe. Na osnovu prvog osmatranja pojave cvetova i obilnost cvetanja predviđa se urosd, kod vrsta čije seme sazreva u periodu dužem od jedne godine, urod se predviđa na osnovu obrazovanja jednogodišnjih, nezrelih šišarica odnosno plodova. Godine obilnog cvetanja ne moraju da znače obilana urod, jer cvetove mogu uništiti pozni prolećni mrazevi, oprašivanje mogu onemogućiti dugi kišni periodi, a obrazovane plodove mogu uništiti insekti. Iz tih razloga vrši se drugo po redu osmatranje, kada su se već obrazovali plodovi ili šišarice. Na 15-30 dana pre sazrevanja tj. sakupljanja plodova obavlja se treće po redu osmatranje i ono predstavlja stvarnu procenu. Korisno je takođe da pored uroda se predvidi stepen punozrnosti i stepen oštećenja semena insektima. Kada se radi o lišćarskoj vrsti, treba odseći jednu granu sa plodovima i presecanjem utvrditi procenat praznih i oštećenih zrna.
Za četinare se postupak sastoji u tome što se obere jedna ili nekoliko šišarica, pa se uzduž preseku oštrim nožem. Prerezivanjem semenki koje se nalaze na ravni preseka, ispita se njihov sadržaj. 51. GUSTINA SEJANJA Gustina sejanja izražava se količinom semena iskazanom u jedinicama mere za težinu, a ređe brojem semenki ili ploda koje se seje po dužnom metru brazde. Ponekad se iskazuje po kvadratnom metru ili aru rasadničarske površine. Optimalan normativ predstavlja najbolju gustinu za datu vrstu. On nije uvek jednak ni za istu vrstu, jer zavisi od kvaliteta i drugih osobina semena i od odgajivanja koja se primanjuju u proizvodnji sadnica te vrste. Optimalan broj kvalitetnih sadnica uslovljen je i njihovim ravnomernim rasporedom u redu. U slučaju suviše retkog sejanja, zemljište nije racionalno iskorišćeno. Jedan deo semena, naročito onih vrsta sa sitnim semenom i slabom klicom nisu u stanju da svaka pojedinačno probije sloj zemlje iznad sebe. U slučaju vrlo gustog sejanja dolazi do prenatrpanosti sadnica u lejama. Sadnice se razvijaju nepravilno: stabalca su tanka, a visoka, sa nerazgranatim korenovim sistemom, a njihov izgled i zdravstveno stanje često ne zadovoljavaju. To nastaje kao posledica konkurencije oko svetlosti, vode i hranljivih materija. Kod rasađivanje biljaka u školu, a naročito kod pošumljavanja , sadnice iz gustog sklopa se slabije primaju i njihova smrtnost je znatna. U uslovima povoljne gustine u sejalištu svaka sadnica ima dovoljno prostora za svoj nesmetani razvoj, a pored toga one se uzajamno štite od pripeke, mraza i drugih nedaća. Pored normativa, zasnivanih na iskustvu, mogu se koristiti i formule za njihovo određivanje. Krstićeva formula za normativ setve : T = 100.000+tn/Kr*Sn*p (g/m²) T – količina semena u grmima potrebna za setvu jednog m² leje tn – apsolutna masa semena Kr – procenat semena koje se očekuje da proklija u rasadniku. Ovaj podatak se najpravilnije određuje na osnovu stečenog iskustva u rasadniku sa datom vrstom, ukoliko se ne raspolaže sa takvim iskustvom, može se uzeti podatak o laboratorijskoj klijavosti umanjen za 30-50% ili podatak o energiji klijanja. Sn – površina potrebna za proizvodnju 10.000 sadnica po m². Ovaj podatak zavisi koliko biljaka treba proizvesti po m², a uslovljen je od same vrste i tehnike gajenja sadnica te vrste u rasadniku. p – procenat čistoće semena druga formula (Stocker i Jons): T = A*B/C*D*E*F (kg) T – količina semena u kg potrebna za sevu A – površina za setvu u m² B – broj sadnica koje se treba proizvesti po m² C – broj zrna u kg pri vlažnosti semena u trenutku setve D – čistoća semena u %, izražena u obliku decimala E – procenat laboratorijske klijavosti, izražena u obliku decimala F – procenat sadnica koje će preživeti godinu u odnosu na ukupan broj proklijalih semena. Ovaj podatak se određuje pomoću stečenog iskustva. Optimalna količina semena za setvu zavisi od osobine semena (apsolutne mase, procenat klijanja i čistoće) i od tehnike proizvodnje određene na osnovu bioloških osobina date vrste (brzina rastenja).
4. KLIMA I RASADNIČKA PROIZVODNJA (ATMOSVERSKI TALOZI I VETAR) Za proizvodnju sadnog materijala od interesa su količina i karakter padavina po mesecima, godišnja suma padavina, srednja relativna vlažnost po mesecima, vreme obrazovanja snega, njegova debljina i vreme otapanja snega. Sa gledišta normalnog odvijanja proizvodnog procesa najkorisniji oblik padavina su kiše umerenog intenziteta i trajanja. Intenzivni pljuskovi i grad mogu naneti mehanička oštećenja na biljkama, koja su utoliko veća ukoliko su asimilacioni organi i izbojci nežniji. Spiranje zemlje i narušavanje leja, zbijanje površinskog sloja zemljišta su dalje negativne posledice usled padavina velikog intenziteta. Sneg ukoliko se u proleće dugo ne zadrži koristan je za proizvodnju sadnica, pošto zimi štiti biljke, kao i seme posejano predhodne jeseni od jakih mrazeva i otklanja opasnost od mraznog ogoljavanja zemljišta. Služa kao izvor vlage u zemljištu, ako se krajem zime polako topi i ako zemlja ispod njega nije smrznuta, u zemljištu dobro obrađenom predhodne jeseni omogućeno je tada maksimalono upijanje vlage. U zavisnosti od veličine, grad može da pričini manje ili veće štete, od manjih oštećenja asimilacionih organa, do šteta na objektima. U novije vreme u voćarskim plantažama upotrebljavaju se protivgradne mreže posebne konstrukcije koje su ujedno i zasena, pa bi ovo iskustvo moglo da se primeni i za rasadnike ukrasnih biljaka. U rasadnicima koji su na područjima sa čestim maglama razvoj sadnica je mnogo bolji nego što bi se to očekivalo iz podatka o količini padavina, pa i dane sa maglom treba uzeti u obzir kada se bira mesto za rasdanik, ili se izračunavaju količine potrebne vode. U šumskim rasadnicima, gde atmosverski talozi predstavljaju jedini izvor vlage za sadnice, nedostatak padavina najčešće postaje kritičan faktor u procesu proizvodnje sadnog materijala i limitirajući činilac za odgajivanje većeg broja vrsta. Upoređujući raspored padavina sa kalendarom radova u rasadniku, može se utvrditi da li vodenih taloga ima dovoljno u periodima obavljanja odgovarajućih faza proizvodnog procesa. Pravac, intenzitet i čestina vetrova značajni su za proces proizvodnje sadnica. Po uticajem jakih i stalnih vetrova stabla i krune odraslih sadnica dobijaju karakterističan oblik koji im smanjuje tehnički kvalitet, dolazi do lomljenja izbojaka preko zime kada su kratki, što je veoma štetno kod kalemljenoh sadnica, a zemljište se brzo isušuje. U ovakvim situacijama potrebno je podići vetrobrani pojas od drveća ili od drveća i žbunja zajedno upravan na pravac duvanja dominirajućeg vetra. Živa ograda oko rasadnika ili pojas u rasadniku takođe predstavlja jedan vid zaštite od vetra. Prilikom podizanja vetrobranog pojasa treba voditi računa da su delovi zamljišta neposredno do pojasa zasenjeni oko rasadnika. Vetrobrani pojasevi mogu da služe kao izvor semenskog i vegetativnog reproduktivnog materijala, ukoliko su sastavljeni od vrsta interesantnih za proizvodnju sadnica. 20. SAZREVANJE I OSIPANJE SEMENA Sazrevanje semena se odvija uporedo sa sazrevanjem plodnog omotača. Razlikuju se dva stadijuma zrelosti: fiziološka (nepotpuna) i tehnička (potpuna) Seme kod fiziološke zrelosti, kod većina vrsta, ima razvijen embrion sposoban da izraste u biljku, ali se hranljive materije još nalaze u postojanim oblicima niti je njegova semenjača očvrsnula. Seme se mora odmah upotrebiti za setvu, pošto oblici u kojima se nalaze hranljive materije i nedovoljna očvrsnula semenjača ne dozvoljavaju da se ostavi na čuvanje, jer je podložni kvarenju i truljenju. Ovaj stadijum traje kratko i okom se teško prepoznaje (1-2 nedelje)
U stadijum potpune zrelosti semena hranljive materij prelaze u teško rastvorljiva jedinjenja, semenjača očvrsne, embrion eventualno dovrši svoje razviće. Seme u ovam stadijumu posle potrebne dorade može se odmah posejati ili ostaviti na čuvanje na duži vremenski period. Kod većine vrsta tehnička zrelost se može prepoznati preko vidljivih pokazatelja: boji, čvrstoći, suvoći ljuspi i brakteja šišarica, unutrašnjem ili spoljašnjem izgledu semena. Šišarice odnosno plodovi ne moraju, na istoj biljci, da sazrevaju u isto vreme, sazrevaju u jednom uskom vremenskom okviru. Preterano zrelo seme ne mora biti potpuno razvijeno, što može da bude posledica nekih smetnji u oplođenju, loše ishrane, oštećenja insektima. Ovakvo seme tokom čuvanja se kvari, truli, a embrion propada. Vreme sazrevanja zavisi od roda ili vrste, a u okviru vrsta od stanišnih uslova i vremenskih prilika u toku sazrevanja. Na sledne osobine takođe utiču na ovu biološku pojavu. Bez obzira na to što je seme posle potpunog satrevanja fiziološki samostalno u odnosu na matičnu biljku, ono još neko (izvesno) vreme ostaje na granama. Žir, bukvica ubrzo posle sazrevanja opadaju na zemlju, šišarice jele se raspadaju, dok se šišarice borovca i duglazije, odmah otvaraju, a seme se rasejava vetrom. Plodovi lipe, javora i jasena ostaju po sazrevanju na granama više nedelja, a anjviše mesec-dva. Šišarice nekih vrsta iz rodova: Picea, Cedrus, Larix ostaju zatvorene na granama do proleća, pa sa nailaskom toplog vremena otvaraju i ispuštaju seme. Kod nekih vrsta, alepski bor, primorski bor, šišarice ostaju zatvorene dugo godina po sazrevanju, na stablima. „Serotinija“ – pojava da seme nakon sazrevanja ostaje na granama i desetinama godina. „Autohorija“ samorasejavanje; „Alohorija“ rasejavanje putem medijuma; „Hidrohorija“ vodom (jova); „Anemohorija“ vetrom (jasen, javor); „Zoohorija“ životinjama; „entomohorija“ insektima; „ornitohorija“ pticama; „Antropohorija“ čovekom. 45. KOPULIRANJE Ovaj način heterovegetativnog razmnožavanja, sa podlogom odgajanom na otvorenom, predstavlja dormantan način za unutarvrsne taksone drveća, ređe žbunja. Izvir plemki: Matičnjak na otvorenom se osniva u samom rasadniku ili blizu njega. Za ovo je potrebna dopunska površina. Pri osnivanju matičnjaka treba voditi računa o mestu sa aspekta kvaliteta zemljišta, izloženost vetru, zakorovljenosti, opasnosti od mraza tokom vegetacije, glodara... reba izvršiti fumigaciju zemljišta, ako postoji sumnja da su prisutni patogeni mikroorganizmi. Razmak između biljaka zavisi od toga da li se želi matičnjak u vidu žive ograde (1x1) ili u redove (2x2). Po osnivanju matičnjaka biljke se u njemu nesmetano razvijaju godinu dana da bi se dobro ukorenile, što obezbeđuje intenzivan rast letorasta sledeće godine. Letorasti se orezuju od starijeg drvete tokom zime prve godine posle sadnje. Dobar način da se formiramatičnjak je da se tokom tri godine formira živa ograda visoka 1.8 m, tako da se prve godine oreže na 1.4 m, druge na 1.6 m, a treće 1.8 m. Četvrte i narednih godina kada se sakupljaju prutovi sa plemkama orezuje se na 1.8 m. Najniže grane su na 60 cm od zemlje da bi se omogućila obrada zemljišta. Svake godine u februaru matičnjak se orezuje, tako što se donje grane orezuju na 30-45 cm. Zaštićeni matičnjak – ovde se matične biljke razvijaju u posudama u zaštićenom prostoru ili u zemljištu iznad koga se podižu konstrukcije sa staklom ili plastikom. Na ovaj način dobijaju se plemke ranije ili se u redovnom terminu dobija više materijala za plemku.
Sadnice iz škola obezbeđuju izvor plemki u većini rasadnika. Prutovi se režu sa 2-3 godišnjih sadnica duž stabla ili u kruni redukujući broj ramenih grana, kada letorasti duž satbla nisu pogodni za plemku. Glavna prednost ovog izvora je to što ne treba izdvajati posebne površine niti vršiti sadnju matičnih biljaka. Nabavka sa strane – kod ovog izvora najvažnije je biti siguran, da je izvor pouzdan što se tiče zdravstvenog stanja (virusi) i autentičnosti taksona. Drugi važan detalj je obezbediti adekvazan transport. Sakupljanje i skladištenje koje obezbeđuje dobre rezultate obuhvata sledeće postupke: 1. pre sakupljanja proveriti autentičnost taksona, 2. makazama odseći zdrave, snažne, jednogodišnje, dobroodrvenele letoraste duge 6090cm 3. poravnati prutove u bazi i vezati ih po 25-50 komada u snopove, 4. ime taksona napisti na vodootpornim etiketama, 5. snopove pobosti u dobro dreniran supstrat do dubine 15-20 cm obezbeđujući dobar kontakt između supstrata i prutova, da bi se izbeglo isušivanje. Ovako trapljenje je dosta nepouzdano, a rashladni uređaji pružaju daleko bolje uslove. Za skladištenje prutova- letorasta mogu da posluže obični frižideri ili hladnjače za čuvanje sadnica sa golim korenom. Postoje dva načina čuvanja plemki u rashladnim uređajima u kutijama sa supstratom ili u ovlaženim, plastičnim vrećama sa unutrašnje strane. Skladište se na temperaturi od 1-2°C. Optimalno vreme kopuliranja na otvorenom je od kraja februara do kraja marta. Može se produžiti i na april, ako su zime izuzetno duge, pa nema nagoveštaja bubrenja pupoljaka ili vrste koje imaju kasno olistavanje. Obično spajanje i engleska varijanta kopuliranja Predhodna priprema podloge obavlja se makazama, tako što se prevršuje na 10-12 cm od zemlje. Pripremi se onoliki broj podloga koliko se može nakalemiti za 1-2 sata rada. Na preostalom delu podloge nožem se iseku bočni izdanci, a suvom jutanom tkaninom izbrišu nečistoće na kori. Priprema plemki – kalemarskim nožem se odstranjuju neodrveneli vrhovi i oštećeni delovi pruta, a zatim se seku delovi pruta dužine 10-12 cm sa 3-5 pupoljaka. Gornji rez treba da je odmah iznad pupoljka, kos naniže od pupoljka. Kalemar pravi kosi rez oko 5cm, vodeći računa da po napravljenom rezu sa suprotne strane na polovini dužine reza ostane pupoljaka kao poslednja rezerva u slučaju oštećenja eksponiranog dela plemke. Po ostvarenom kosom rezu, za englesku varijantu, na 1/3 od gornjeg kraja reza pravi se jezičak, tako što se paralelno osi, plemka useca oko 1 cm duboko. Priprema podloge je slična ako je njen prečnik sličnih dimenzija kao plemka. Tada se pravi kosi rez iste dužine (i na njemu jezičak za englesku varijantu). Ako je podloga deblja, pravi se plitak kosi rez. Jezičak se pravi na ½ cm od vrha podloge skoro paralelno sa osom podloge. Spajanje podloge i plemke izvodi se tako da se obezbedi max kontakt kambijuma. Vezivanje se izvodi polietilenskom trakom dužine 25-30 cm. Premazivanje spoja obavlja se toplim ili hladnim voskom. Uklanjanje veziva obavlja se početkom juna, kada su letorasti plemke dugi 12-20 cm. Kalemljenje pod koru Koristi se za taksone sa debelom korom. Vreme kalemljenja je u vreme prolećne mezge (ascedentno kretanje sokova iz korena ka pupoljcima. Zona kambijuma je puna sokova, a
nove ćelije kambijuma nisu čvrsto međusobno spojene, pa se kora lako odvaja od drveta), kada se lakše odvaja kora od drveta. Priprema podloge počinje osvežavanjem horizontalnog reza prevršene podloge. Vrh noža, sečivom upereno nagore zabode se na 5-6 cm niže od vrha podloge, zatim se povlači na gore do vrha, čime se dobija vertikalni rez. Rez ne treba da prodire u drvo. Vrhom noža za kopuliranje odvajaju se levo i desno od reza jezičci kore. Plemka se zavlači između jezička odozdo dok iznad horizontalnog reza ne ostane 3-5 mm kosog reza (obrnuto slovo U) plemke. Vezivanje, premazivanje je isto kao kod običnog spajanja. Sedlasto kalemljenje se primenjuje kada ke podloga deblja od plemke. Osnova plemke ulazi u mali zarez podloge koji omogućava bolje uvezivanje. Podloga se priprema tako što se korenom okrene ka sebi, a onda se na oko 4 cm niže od reza kojim je prevršena pravi rez dubok 4 mm pod uglom od 30° koji odgovara kratkom rezu plemke. Zatim se pravi ravan rez od prevršenog kraja do napravljenog kosog reza čime se formira urez „sedlo“. Ako se na podlozi i plemci naprave po jedan uzduzni i po dav horizontalna reza, ondaje to presedlasto kalemljenje. Klinasto kalemljenje „kozija noga“, triangulacija primenjuje se kod lišćarskih vrsta i kada je podloga znatno deblja od plemke. Na plemci se načine dva kosa reza upravna jedan prema drugom, stvarajući tako isečak u obliku „kozje noge“- trouglast. Podloga se poprečno prereže tamo gde će se obaviti kalemljenje i rez dotera, izglača hipom. Zatim se na podlozi pomoću dva reza izreže klinasti isečak, takođe u vidu „kozje noge“. Ako su rezovi pravilno napravljeni, trouglasti isečak plemke ispunjava trouglasti usek na podlozi. Bočno kalemljenje je metod sa neprevršenom podlogom. Ovim načinom se kaleme uglavnom četinari i zimzeleni lišćari. Sa podloge na mestu kalemljenja uklanjaju se četine odnosno listovi s tim što se ne sme oštetiti kora. plemke su 8-14 cm dugačke i ne treba da budu tanje od 5 mm. Na donjem kraju plemke načini se dug kosi rez 3-4 cm, a na donjem delu tog reza samo sa suprotne strane načini kratak kosi rez ne veći od 5 mm. Donji deo plemke je zato blago zašiljen. Na podlozi načini se vrlo kratak kosi rez koji ide u dubinu 5 mm. Zatim se klizajućim kretanjem noža kroz koru i drvo, paralelno sa uzdužnom osom podloge, načini uzdužni rez i idući naniže prema kratkom rezu, tako da se dobija površina koja odgovara rezu na plemci. Zatim se vrši pvezivanje i premazivanje kalemarskim voskom. U slučaju kada su i podloga i plemka tanke koristi se varijanta bočnog kalemljenja, tzv kalemljenje u bočni zarez. Plemka se reže koso kao i kod bočnog spajanja, tako odrezana plemka se klinasto zašilji. Dužina plemke iznosi 5-8 cm. Na podlozi načini se sečivom samo jedan bočni rez sa blagim naklonom ka njenoj uzdužnoj osovini. Rez zalazi vrlo plitko u drvo. Kalemljenje u procep ili u poluprocep – podloga se najpre odreže na visinu gde će se kalemiti, a potom se hipom podloga razreže u u vretikalnom pravcu po celom prečniku (procep) ili poluprečniku (poluprocep). Plemka je klinasto urezana, a ako je debela onda se reže na sedlo. Potom se u procep umetnu dve, a u poluprocep jedna plemka. Vrši se vezivanje i premazivanje kalemarskim voskom. 5. KLIMA I RASADNIČKA PROIZVODNJA (SVETLOST, ŠTETNI GASOVI) OPŠTA PRAVILA PRI IZBORU STANIŠTA ZA RASADNIK, MERE ZA POPRAVLJANJE KLIMATSKIH USLOVA U RASADNIKU
Svetlost: preterano insolirani položaji nisu povoljna mesta za rasadnik, jer je na njim režim vlage i toplote manje povoljan za proizvodnju sadnica. Preterana insolacija šteti sadnicama skoro svih vrsta, naročito u ranim stadijumima razvića. Sadnice nekih vrsta (belog i crnog bora) razvijaju se u rasadniku pod punom insolacijom, dok sadnice jele zahtevaju zaštitu od preteranog osunčavanja. Jedana od najvažnijih mera u procesu proizvodnje kvalitetnih sadnica je pravilno regulisanje intenziteta svetlosti i pravac dopiranja svetlosti do krune sadnica za sve vreme njihove proizvodnje u rasadniku. Za proces proizvodnje osnovno je da se sadnicama omogući dovoljan i ravnomeran priliv svetlosti, a da dejstvo ovog činioca, kao eventualnog nosioca velike količine toplote, ne bude ispoljeno na štetan način po njihovo razviće. Osvetljavanje prostora u gradu, bilo da se radi o poboljšanju uslova života ili iz bezbednosti, drastično se povećava, pa su poneke biljke izložene neprekidnom fotoperiodu. Primećeno je da ovakve situacije, kao i kvalitet veštačkog osvetljenja mogu da budu štetni za biljke, pa pojedini autori govore o „svetlosnom zagađenju“. Svaki faktor koji utiče na rast i razvoj kao što je temperatura ili vlaga može da modifikuje uticaj svetlosti. Biljke reaguju različito, ali kontinualna svetlost uz ostale faktore u granicama korisnog dejstava, utiče na izduživanje internodija i povećanje površine lista, a formiranje i održavanje hlorofila je otežano. Težnja da se rasadnici ukrasnog drveća i žbunja osnivaju u blizini naseljenih mesta suočava se sa opasnošću prisustva štetnih gasova u atomsferi. Četinarske sadnice su osetljivije od lišćarskih na štetne gasove, mlađe osetljivije od starijih. Rešenje bi u tom slučaju bilo, da se u takvim uslovima planira proizvodnja ili uvode u proizvodnju sadnice vrsta otpornih na štetne atmosferske gasove ili otporni genotipovi date vrste, jer će te vrste sačinjavati osnovu ozeljavanja tog područja. Zagađivači vazduha koji oštećuju drveće i žbunje su prvenstveno hemijski. To su gasovi koji utiču na tok biohemijskih procesa u biljci. Primarni izvori zagađenja u gradu su saobraćaj, termoelektrana i industrija, a polutanti: sumpordioksid, ozon, fluoridi, oksidi azota.. Sumpordioksid negativno utiče na sintezu belančevina, a oštećenja mogu biti direktna kada se koncentracija sumpora poveća do toksičnih doza. Tada se hloroplasti degenerišu, a ćelija atrofira i propada. Akutno oštećenje od sumpordioksida ogleda se u jakim ožegotinama na licu lista i između nerava. Mlađi listovi su osetljiviji. Ozon je prirodno prisutan u gornjim slojevima atmosfere i tamo ima zaštitnu ulogu. Makroskopski uticaj ozona ispoljava se kao prevremena starost, redukcija biomase, pojava široko rasprostranjenih hloroza i nekrotičnih alteracija na liskama. Fluoridi se akumuliraju u hloroplastima, ćelijskom zidu, jedru i citoplazmi. Fluoridi u dejstvu sa enzimima utiču na mnoge metaboličke procese. Kod lišćara oštećenja su u obliku pega i nekroza na vrhu i marginama lista. Kod četinara nekroza počinje na vrhovima četina ovogodišnjih letorasta. Oksidi azota – oštećenja su slična oštećenjima sumpordioksid, a najosetljivije vrste su: Picea pungens, Pinus strobus, Rhododendron spp, Robinia pseudoacacia, Tilia americana. U izboru staništa za rasadnik treba da učestvuje grupa specijalista koju sačinjavaju rasadničar, pedolog, fitopatolog, entomolog, građevinac, urbanista, prostorni planer. Treba analizirati više lokaliteta po istim kriterijumima koji obuhvataju: tip zemljišta, granulometrijski sastav, dubinu, pH vrednost A i B horizonta, nivo podzemne vode, oceditost, reljef, klimatske uslove iz najbliže meteorološke stanice. Prilikom osnivanj
rasadnika treba tražiti mestokoje u sebi sjedinjuje što više povoljnih prirodnih, ekonomskih i drugih uslova. Treba izbegavati vetrovita mesta (umanjuju tehničku vrednost, oštećuju kalemove, isušuju zemljište), tople položaje zaštićenih sa svih strana, mrazne jame, položaje na višim nadmorskim visinama, preterano humidna područja (izazivju pojavu gljiva). Zaštita od vetra postiže se podizanjem vetrobranih pojaseva ili živih ograda upravno na duvanje dominantnog vetra. Koriste se brzorastuće, razgranate, otporne vrste sa malim zahtevima prema staništu: Acer-i, lužnjak, grab, lipe, Cornus-i, leska, kalina, jova, breza, vrba.. Zaštita od mraza postiže se malčiranjem i puštanje sistema za zalivanje preko noći. 34. RAZMNOŽAVANJEM DELJENJEM I VAZDUŠNIM POLEGANJEM Deljenje predstavlja najjednostavniji način autovegetativnog razmnožavanja. Izvodi se u matičnjacima na bogatim, strukturnim, humusnim i dovoljno vlažnim zemljištima, tako što se u proleće ili u jesen matična biljka, koja je u stanju mirovanja, izvadi, opere ili otrese od zemlje i oštrim ašovom, nožem ili makazama podeli na nekoliko novih. Nadzemni deo se prekrati, a koren oreže. Nove biljke se posade i naredne sezone mirovanja prekrate na panj, da se poveća broj letorasta, koji se obrzuje ispod nivoa zemlje i time brzo postigne kvalitet potreban za prodaju biljke. Po vađenju iz matičnjaka i deobe, nove biljke se presađuju u odeljak za formiranje ili ako su podeljeni delovi dovoljno veliki, prodaju. Deo novih biljaka sade se u matičnjak, kao materijal za sledeći ciklus proizvodnje. Kod perena predstavlja jedan od osnovnih načina vegetativne reprodukcije. Deljenjem mogu se razmnožavati: Amorfa fruticosa, Buxus sempervirens, Hypericum spp, Syringa spp, Mahonia spp, Philadelphus spp, Sorbia tomentosa.. Vazdušno poleganje je metoda koja se izvodi tokom aprila meseca sa prošlogodišnjim letorastima ili u kasnu jesen sa poluodrvenelim letorastima. Na matičnij biljci izdvoje se izdanci dugi 15-30cm. Donji deo letorasta: zaseče se odozdo po dužini oko 5 cm, a u zasek se stavi parče drveta ili mahovine; prstenuje se skidanjem kaiša kore debljine 1cm ili se strangulira žicom. Sva tri posatupka imaju za cilj usporavanja ili blokiranja descedentnog kretanja rastvorenih organskih materija, produkata fotosinteze, čija je direktna posledica potpora formiranja adventivnih korenova neposredno iznad mesta tretiranja. Po ozleđivanju mesto se tretira fitohormonom. Posle završenog stimulisanja, izdanak se omota na mestu tretmana vlažnim tresetom i plastičnom folijom koja se čvrsto uveže izolir trakom i eventualno preko nje obavija alumofolija. Uloga alumofolije je povećanje etioliranja izdanaka, čime se stimuliše proces rizogeneze. Posle nekoliko nedelja do više meseci korenovi postaju vidljivi kroz prozirnu foliju. Po formiranju žila, vrši se odsecanje ispod mesta tretmana. Vreme od odsecanja do uspostavljanja funkcije novostvorenih korenova je veoma kritičan momenat. Treba obratiti pažnju na odnos korena i dela iznad njega i eventualni nesklad ukloniti sasecanjem dela letorasta, ili posle presadnje u posudu biljku staviti pod mist ili u pkrivenu leju sa hladnim i vlažnim uslovima. 64. MORFOLOŠKI KRITERIJUMI KVALITETA SADNICA ZA NJIHOVU STANDARDIZACIJU Klasiranje sadnica prema visini, kao pokazatelj kvaliteta uvedeno je krajem XIX veka. Posle nekoliko decenija utvrdilo se da ovaj kriterijum nije dovoljan. Porast u visinu može
se stimulistai azotnom ishranom ili većom gustinom biljaka po jedinici površine. Kasnije su se koristile sve veće i druge karakteristike sadnica: prečnik korenovog vrata, ukupna masa sadnice ili nekog njenog dela i slično. Opšti izgled sadnice, opis korenovog sistema u drugi kriterijumi našli su primenu u praksi. Pokazalo se da relativan odnos između pojedinuh morfoloških obeležja mogu imati veću vrednost za svrstavanje sadnica u kvalitetne razrede: - odnos visine prema debljini korenovog vrata, - odnos mase nadzemnog dela : masi korenovog sistema. Morfološke karakteristike kao kriterijum zavisi od niza činilaca: - nasledne osobine, - stanišni uslovi rasadnika, - proizvodna tehnologija, - krupnoća semena, gustina biljaka po proizvodnim površinama. JUS standardi za šumske sadnice: Sadnice se dele u I i II klasu na bazi visine i prečnika korenovog vrata, uz opis korenovog sistama. Odnos stablo-koren kod četinarskih sadnica (crnog i belog bora) ne treba da je veći od 70, a odnos mase nadzemnog dela prema masi korena 3-4. za sadnice lišćarskih vrsta, kao dobar kriterijum je ste prečnik korenovog vrata. EU standardi: Zemlje EU imaju zajednički klasifikacioni sistem za jele, evropski ariš, smrče i borovce. Sadnice se svrstavaju u klase na osnovu visine uz odgovarajući prečnik korenovog vrata: Jela: H = 10-15 cm i R = 4mm; H = 15-25 cm i R = 5mm. Smrča : H = 15-25 cm i R = 4mm; H = 25-40 cm i R = 5 mm. USA – američki standardidanas su obavezni za sve proizvođače. Kod sadnica ukrasnog drveća pažnja se posvećuje odnosu između prečnika stabla i visine, kao i odnos ova dva paremetra prema radijusu korenovog sisteme (vličine busene ili bale). Takođe se propisuje odnos između prečnika sadnice i prečnika busena. Za zimzelene i četinarske vrste kriterijum je odnos između visine i širine sadnica, a za listopadne broj i dužina izdanaka, grana. 6. ZEMLJIŠTE I RASADNIČKA PROIZVODNJA Pravilan izbor zemljišta ja najvažniji činilac pri osnivanju rasadnika jer je zemljište najčešća podloga u kojoj se sadnice razvijaju usvajajući vodu i mineralne materije za izgradnju i održavanje svog organizma. U rasadnicima se koriste i drugi supstrati (pesak, humus, perlit, kompost...) sami ili u mešavini sa zemljom zbog povoljnih fizičkih osobina za nicanje semena ili ožiljavanje reznica. Nove tehnologije omogućavaju proizvodnju bez kontakta sa zemljištem rasadnika do kraja proizvodnog procesa primenom posuda različitih dimenzija. Za održivi razvoj sadnice neophodno je da supstrat ispunjava tri uslova : da obezbedi izvor mineralnih materija, da obezbedi izvor vode i da pruži potporu. Pedološka analiz je neophodna osnova za organizovanje rasadničke proizvodnje. Na osnov nje preduzimaju se mere melioracije. Pored početne analize, neophodno je obavljati analize svremena na vreme kako bi se ustanovilo koliko su se osobine zemljišta pogoršale zbog obavljanja proizvodnje i šta treba preduzeti da bi se one popravile. Za rasadničku proizvodnju od značaja su: dubina i propusnost zemljišta, granulometrijski sastav, toplotni uslovi, vodno-vaszdušni kapacitet, pH vrednost i hranljivost zemljišta.
Dubina i propusnost zemljišta u odeljcima gde klijavci ostaju godinu do dve, a ožiljenice do godinu dana dovoljna je dubina od 30-40cm. U odeljcima za formiranje, posebno u trećoj školi gde se formiraju sadnice velikih dimenzija dubina zemljišnog sloja treba daje 100-120cm. Fizički duboka zemljišta mogu biti biološki plitka zbog sloja gline ili podzemne vode u višim horizontima. Granulometrijski sastav-zemljište treba da je sposobno da zadrži vlagu, da ima dovoljno aktivne površine za fizičko hemojske-reakcije i da ima dobru vodopropustljivost. Zemljišta sa učešćem sitne frakcije od 15 do 25% imaju te osobine, to su ilovasta zemljišta(peskovita ilovača, ilovaste peskuše), pa su ona najpogodnija za proizvodnju sadnica. Kod vađenja sa busenom (za četinare i zimzelene lišćare) pogodna su nešto spojenija zemljišta, da se busen ne bi raspao. Glinovita zemljišta su plodna, ali su slabo propustljiva za vodu, loše aerisana, hladna i biološki malo aktivna. Ona nisu pogodna za većinu vrsta i kultura. Sa aspekta pripreme, teška i tvrda zemljišta su teža za obradu, jer prilikom oranja ili riljnja nastaju grudve koje se teže sitne, pa je obrada skuplja. Po kišnom vremenu rad je otežan jer se zemljište lepi za alat i oruđa, a posle kiše stvara se pokorica, pa je potrebno prašenje koje se može obavljati samo pri umerenom stepenu vlažnosti koji je kod ovakvih zemljišta kratkotrajan. Peskovita, rastresita zemljišta su siromašnija, ali se lakše obrađuju. Koren sadnica je razgranatiji, a zbijanje zemlje pod uticajem mehanizacije manje. Sa povećanjem frakcija peska, povećava se i kolebanje sadržaja vlage i rastvorenih mineralnih materija, pa vrednost ekstremno peskovitih zemljišta zavisi od nivoa podzemnih voda. Skeletna zemljišta su nepovljna (skelet ne sme da je prisutan u gornjih 40-50cm). Čišćenje skeleta je skupo, skelet ometa razvoj korena, oštećuje alat i onemogućava formiranje busena. Toplotni uslovi su presudni za nicanje semena, ožiljavanje reznica i regeneraciju korenovog sistema posle presađivanja. Kod proizvodnje u zatvorenim objektima toplota supstrata se može regulisati, ali kako je za staklenike, plastenike i ograđene leje vezana samo prva faza proizvodnje – razmnožavanje, preostaje mnogo veći segment proizvodnje koji se odvija na otvorenom gde se toplotni uslovi teško mogu kontrolisati. Na toplotu supstrata u školama utiču ekspozicija, nadmorska visina i fizičke osobine (teška i vlažna zemljišta su hladna). Vodno-vazdušni kapacitet – zemljišta sa dobrom strukturom po pravilu imaju povoljan vazdušni kapacitet. Vazduh je u zemljištu neophodan za disanje korena i semena. Nivo podzemne vode ne sme da je u zoni korena jer se tada koren lošije razvija i pati od raznih oboljenja, tkivo usporeno sazreva, a list opada kasnije, što povećava opasnost od ranih jesenjih mrazeva i dovodi do odloženog vađenja sadnica. Stagnirajuća voda se drenira ili, ako postoji nepropusni sloj gline, zemljište se podriva. Dozvoljen nivo podzemne vode zavisi od granulometrijskog sastava, pa je za peskovita zemljišta 2m, za ilovasta 3-4m, a za glinovita 4-6m. U slučaju nedostatka vlage, neophodno je akumulirati zimsku vlagu pravilnom obradom zemljišta (grubom u jesen i finom obradom u proleće). Redovnim uklanjanjem korova, plevljenjem, okopavanjem ili herbicidima sprečava se biološko isparavanje, odnosno trošenje vlage od strane korovskih biljaka. Navodnjavanje u rasadniku je neophodno i ne treba ga se odricati, ali sve navedene mere treba koristiti u cilju racionalnog korišćenja vode.
pH vrednost zemljišta – većina klijavaca četinara najbolje se razvija kada je reakcija zemljišta kisela sa pH vrednošću 4.5-5.0. Beli, crni bor i duglazija tolerantniji su prema slabo kiselim i neutralnim zemljištima. Thuja plicata razvija se bolje na pH 5.5-6.5 nego na kiselijem i Juniperus virginiana izuzetno dobro podnosi i alkalna zemljišta. Kod lišćarskih sadnica uticaj pH na rast i razviće uglavnom se svode na praktična iskustva. Koncentracija vodonikovih jona zemljišta za proizvodnju lišćara je oko 6. Ponik može da se razvija u dosta širokom rasponu pH. Rastvorljivost jona aluminijuma, gvožđa, mangana i cinka povećava se sa povećanjem kiselosti zemljišta, pa može doći do pojave toksičnosti. Pristupačnost kalijuma, kalcijuma i magnezijuma smanjuje se sa smanjenjem pH vrednosti. Kalcifugne vrste se veoma dobro razvijaju i pri niskim pH vrednostima (Rhododendron, Castanea vesca optimalne vrednosti 3.8-6.7). sa druge strane kalcifilne vrste dobro podnose i alkalna zemljišta 6.6-8.5 (Maclura pomifera, Platanus occidentalis, Crategus crus-galli, Cercis canadensis, Morus, Juglans nigra). Neutralizacijom kiselih zemljišta stvara se povoljna sredina za razvoj bakterija i drugih zemljišnih mikroorganizama koji pretvaraju azot, fosfor i kalijum iz organskih, nepristupačnih komponenata u neorganske oblike koje biljke koriste. Za neznatne korekcije mogu se upotrebiti kisela ili bazočna đubriva, a ako su promene veće upotrebljava se krečnjak za povećanje pH, a sumpor, aluminijumsulfat ili kalcijumsulfat za snižavanje pH. Dobar i jednostavan indikator kiselosti zemljišta su ružičasti klonovi hortenzije, koji u ćelijama cveta sadrže pigment delfinidin. Kod njih se sa povećanjem raspoloživog aluminijuma u zemljištu, ispoljava plava boja. Biljka može da apsorbuje aluminijum iz zemljišta samo pri niskim pH vrednostima. Hranljivost – dovoljna količina elemenata biljne ishrane obično postoji samo u zemljištima novooformljenih rasadnika na kojima predhodno nije bilo poljoprivrednih kultura. Ranije ili kasnije obično se ispoljava nedostatak nekog makro ili mikro elementa. Ovaj nedostatak se na sadnicama ispoljava kao lakše ili teže uočljivi simptomi. U procesu proizvodnje zemljište se snažno iscrpljuje, a istovremeno se pogoršavaju fizičke osobine. Vađenjem sadnica sa busenom površinski sloj se iznosi, čime se pogoršava struktura, zemljište osiromašuje, pa je kvalitet sadnica iz godinu u godinu lošiji. Održavanju plodnosti treba posvetiti posebnu pažnju unošenjem organskih(stajnjak, kompost, zeleno đubrenje, treset, usitnjena kora drveta), organo-mineralnih, mineralnih ili mikrobioloških đubriva. Praksa plodoreda i ugara danas se retko primenjuje. Ugar se sastoji u „odmaranju“ polja u jednoj godini, kada se na polje sa koga su povađene sadnice vršila setva zeljastih leguminoza (detelina, lucerka..), a kada su one u punom cvet vršeno je zeleno zaoravanje. Ove vrste kao azotofiksatori obogaćivale su zemljište azotom, a faza cvetanja u kojoj su zaoravane odlikuje se izbalansiranim odnosom mikro i makro elemenata u tkivu. Plodored se ogleda u smenjivanju taksona koje imaju različite nutritivne potrebe prema pojedinim elementima ishrane pa ne dolazi do deficita samo jednog hraniva. Okvirne vrednosti sadržaja organskih i mineralnih materija u zemljištu pogodnom za proizvodnju ukrasnih sadnica je sledeća: organskih materija...20%, čistog humusa...5-8%, azota...0.5%, P2O5...2-3.8%, K2O...2%. 11. ORUĐA ZA DOPUNSKU OBRADU ZEMLJIŠTA
Su veoma raznovrsni po oblicima radnih delova i po načinu rada. Radni delovi mogu da budu u obliku: zuba, motičica, tanjira, diskova, daski za ravnjanje, valjci. Radni delovi oruđa za dopunsku obradu zemljišta mogu se kretati: translatorno, oscilatorno rotaciono ili su statični. Od oruđa za dopunsku obradu zemljišta služe razne: drljače, kultivari, tanjirače, rotacione sitnilice, valjci. Drljače služe za površinsku dopunsku obradu, dalje usitnjavanje, ravnjanje, pokrivanje bačenog đubriva, razbijanje pokorice i uništavanje korova. Razlikuju se: klinasta drljača i klateća. Klinasta drljača sastoji se iz rama (od pljosnatog ili ugaonog čelika) za koji su vezani na vrhu zaoštreni zubi (kvadratnog, okruglog ili ovalnog preseka) ram sa zubima naziva se krilo. Drljača se sastoji iz više krila, a najčešće su trokrilne ili četvorokrilne drljače. Po načinu dizanja isključivo su nošene. U zavisnosti od veličine i mase zuba, kao njihovog međusobnog razmaka drljače mogu da budu: lake, srednje i teške. Kod pojedinih rešenja moguće je menjanje ugla zuba, tako da se okretanjem zuba napred postiže bolje drobljenje i podrivanje u zemljište, a okretanjem unazad manje se guše korovom i blago sabijaju zemljište. Klateća drljača po konstrukciji je nošena. Sastoji se od dve ili više poprečnih greda na kojima su jaki klinovi. Grede su u vezi sa priključnim vratilom traktora koji ih pomera levo-desno, pri čemu klinovi veoma energično sitne grudve teških zemljišta. Kultivari služe za dublju dopunsku obradu posle osnovne obrade zemljišta. Prema širini obrade kultivari mogu da budu poljski, kad se obrađuje cela površina ili za međurednu obradu. Radni delovi kultivara su motičice različitog oblika. Poljski kultivari mogu se u zavisnosti od oblika motičica, podeliti na kultivare sa uzanim (kopljastim) motičicama, zemljište se dublje obrađuje (20cm) i rastresa i na kultivae sa širim motičicama, služe za pliću (8cm) obradu i podsecanje korova. Rastojanje između motičica je najčešće 20cm. Često se kultivari izrađuju kao kombinovana oruđa za kompletnu pripremu zemljišta za setvu (setvo spremači). Kltivari za međurednu obradu obrađuju pojasev zemljišta između dva reda sadnica. Kultivari sa jednostranim motičicama podesni su za redove u odeljcima za razmnožavanje i prvoj školi jer štite mlade sadnice od zatrpavanja. Tanjirače su oruđa za dopunsku obradu zemljišta sa radnim organomu obliku diska (tanjira) prečnika 40-70cm. Na osovini, koj je kvadratnog preseka, raspoređeni su naizmenično diskovi i čaure koje određuju rastojanje između tanjira. Svaki tanjir ima čistač koji služi za skidanje zalepljene zemlje. Tanjirače imaju dva ili četiri krila koji su pod uglom od 65-70°. One bolje zaoravaju biljne ostatke i uneto startno đubrivo od drljača i kultivara. Vrlo se retko koriste u proleće jer vlažnije dublje slojeve izbacuju na površinu čime se gubi akumulirana zimska vlaga. Prema načinu vezivanja krila razlikujemo nekoliko tipova tanjirača: tanjirače jednostrukog dejstva, tanjirače dvostrukog dejstva, simetrične i asimetrične. Rotacione sitnilice (rotofreze, freze,rotovatori) su oruđa sa dopunsku i osnovnu obradu zemljišta kod kojih je osnovni radni deo horizontalni rotor upravan na pravc kretanja sa kukastim motičicama koje obrtajem rotora usitnjavaju zemljište. Uglavnom su nošene. Motičicama odsečeno zemljište odbacuje se prema poklopcu gde se dalje drobi, a podesivi zadnji deo poklopca služi kao ravnjač obrađenog zemljišta.
Valjci su oruđa koja mogu da se upotrebe pre setve za razbijanje zaostalih grudvi i sabijanje vazdušnih džepova. Mogu se koristiti i posle setve radi boljeg uspostavljanja kontakta između semena i čestica zemlje kao i poboljšanja kapilarnog priliva vode u zonu izvršene setve. Glatki valjci izrađeni su od čeličnog lima i šuplji su. Neki od njih imaju otvor za sipanje vode radi povećanja mase i pritiska na zemljište. Mogu biti nošeni ili vučeni. Rebrasti valjci – razlikujemo sa poprečnim ili uzdužnim rebrima. Prstenasti valjci na osnovi imaju nanizane prstenove u zavisnosti od oblika i rasporeda prstenova mogu bite: kembridž valjci sa naizmenično postavljenim glatkim i zvezdastim prstenovima; kroksal valjci sa različitim tipovima i masama zvezdastih prstenova; paker valjci sa prstenovima među kojih postoji izvesno rastojanje. Rešetkasti valjci – krimleri na osnovi imaju rozete na izvesnim odstojanjima na kojama su spiralno pričvršćene deblje čelične žice kružnog ili kvadratnog preseka. 41. FITOHORMONI I REGULATORI RASTENJA Fitohormoni i regulatori rastenja koriste se u rasadnicima za podsticanje obrazovanja korenovog sistema – stimulišu ožiljavanje pojavom adventivnih korenova i razvoj latentnih korenovih začetaka. Fiting 1909 uvodi termin fitohormon, 1928 Went otkriva auksin, 1935-1939 Hitchcoch i Zimmerman otkrivaju da nezasićeni gasovi povoljno utiču na razvoj adventivnih korenova (etilen), kao i niz kiselina: naftilsirćetna, indolbuterna, indolpropionska. Osnovni razlozi za upotrebu fitohormona su: povećava se procenat ožiljavanja; ubrzava se razvoj kporena; povećava se broj i razvoj žila; postoji određena uniformnost kod ožiljenica. Uticaj komercijalnih fitohormona je zavisan od roda, vrste, pa i od sorte. Prirodan auksin u sterilnim uslovima je postojan nekoliko meseci, dok u nesterilnim uslovima brzo dolazi do bakterijskog raspadanja i osetljiv je na svetlo (razlaže ga). U sastav komercijalnih fitohormona ulaze: a) aktivna supstanca (hemijsko jedinjenje koje izaziva obrazovanje korenova) indolbuterna kiselina IBA naftilsirćetna kiselina NAA indolsirćetna kiselina IAA b) inertni nosač – ima zadatak da što finije raspodeli malu količinu aktivne supstance alk c) neobavezni dodaci – nisu neophodni ali mogu da potpomažu: fungicidi, biljni ekstrati, na bazi bora Efekti: prevazilaženje patuljastog rasta, ubrzavanje vegetativnog razvoja, ubrzavanje cvetanje, ubrzavanje klijanje, otklanjanje dormantnosti semena. Primena fitohormona pri razmnožavanju zelenim reznicama: a) delotvoran je u malim koncentracijama, a u velikim štetam; b) trajanje tretiranja zavisi od koncentracije rastvora (nekoliko sekundi u jakim rastvorima, 12-24 h u slabim); c) rezultat je ubrzano ožiljavanje zelenih reznica i veći % ožiljavanja; d) fitohormoni aktiviraju sposobnost ožiljavanja, ali je ne mogu stvoriti; e) koncentracija je manja kod neodrvenelih reznica; f) od tretiranja fitohormonima, mogu se očekivati pozitivni rezultati, samo ako su usklađeni i ostali činioci: stepen zrelosti reznica, supstrat, voda, vlažnost, svetlost, toplota;
Metode primene: - u obliku praška, najčešće talk ili retko aktivni ugalj – snopovi reznica se stavljaju 2-3 cm u prašak i prilikom sadnje se koristi sadiljka da ne bi spao; - u bliku rastvora: tablete (IAA, IBA, NAA) + voda, snpoići reznica potope se u rastvor 2-3 cm u u trajanje od 24h (za četinare je dovoljno 15 h). Rastvor treba držati u staklenim, plastičnim ili u emajliranim sudovima; - u obliku paste – gela retko se koriste. 7. OROGRAFSKI USLOVI I RASADNIČKA PROIZVODNJA Klimatski i edavfski uslovi se mogu znatno izmeniti zbog orografskih (nadmorske visine, ekspozicije i nagiba). U zavisnosti od ovih činilaca reljefa menjaju se u rasadniku uslovi svetlosti, toplote, vlažnosti vazduha, vlage i toplote zemljišta. Nadmorska visina – sa porastom nadmorske visine pogoršavaju se uslovi za proizvodnju sadnog materijala. Temperatura vazduha je niža, vegetacioni period kraći, rani jesenji i pozni prolećni mrazevi češći, oštećenja od snega veća. Vegetacioni period od 150 dana predstavlja limit ekonomičnosti proizvodnje. Nagib – za rasadnike su pogodni lokaliteti sa ravnim ili blago nagnutim (<3 °) zemljištem. Veći nagib dovodi do erozije, leje se oštećuju, otežan je rad mehanizacije. Moguće rešenje za teren u većem nagibu je terasiranje uz poskuplenje radova na podizanju. Blagi nagib pogodan je za zbijenija zemljišta zbog boljeg poniranja vode u dubinu. Ekspozicija – pri ostalim jednakim uslovima na južnim i jugozapadnim ekspozicijama temperatura vazduha, zagrevanje zemljišta, isparavanje vlage je veća, pa su ove ekspozicije pogodne za umerenu i vlažniju klimu jer se u proleće dobro zagrevaju i prosušuju, pa u rasadniku može ranije da počne obrada zemljišta, vađenje sadnica, setva... Zapadne, severozapadne i severne ekspozicije su pogodne za suvlja područja. Eksponiranost ka zapadu i severozapadu pogodna je za niža staništa, a južna i jugozapadna ekspozicija za veće nadmorske visine. Kod padina nagnutih ka jugu treba voditi računa o ranijem kretanju vegetacije zbog većeg zagrevanja dok je koren u zamarznutoj zemlji. Sadnice na padinama okrenutim jugoistoku su u velikom delu Srbije izložene negativnom uticaju Košave. 23. DORADA ŠIŠARICA Seme većine četinara, u vreme branja, nalazi se u šišaricama, odakle se odvaja trušenjem, tj izlaganjem šišarica manjoj ili većoj toploti i suvom vazduhu, pod čijem se uticaju fertilne ljuspe otvaraju i oslobađa seme. Za budući kvalitet semena od posebnog je zanačaja vlažnost sredine u kojoj se obavlja trušenje. Vlažne šišarice se moraju trušiti na temperaturi 5-10°C nižoj nego što je optimalna za datu vrstu. Dobro je da se šišarice oberu uoči samog otvaranja, jer tada sadrže najmanje vlage. Otrušeno u prisustvu vlažnog vazduha, bez obzira na povoljnu temperaturu, seme brzo gubi klijavost. Nasuprot tome, pri trušenju na suvom vazduhu, čak ni veoma visoke temperature ne deluju štetno na klijavost semena. „Solarne“ sunčane trušnice koriste sunčeve zrake kao izvor toplote za zagrevanje šišarica. To je sanduk na nogama, po sredini pregrađen rešetkom i sa donjim delom u vidu ladice. Poklopac sanduka, koji se može podići pod uglom od 45°, obojen je sa unutrašnje strane belom bojom,da bi se sunčevi zraci odbijali u pravcu šišarica smeštenih na rešetku. Spoljašnje strane sanduka obojene su crno radi boljeg upijanja toplote. Pod uticajem
toplote šišarice se otvaraju, a seme propada kroz rešetku u donji deo sanduka – ladicu. Za trušenje je potrebno nekoliko toplih i sunčanih dana, a seme dobijeno na ovaj način, dosta sličan onome kojima se šišarice otvaraju u prirodi, najčešće je visokog kvaliteta. Proizvođači četinarskog semena koriste za trušenje najrazličitije trušnice, počev od onih najprimitivnajih do najsavremenijih sa automatskom kontrolom toplote i vlage. Osnovne faze u procesu dorade šišarica i semena su: grubo čišćenje sirovine (šišarica od otpada koji su se primešali u toku branja); predhodno sušenje sirovih šišarica; sušenje; istresanje semena iz šišarica; čišćenje izvađenog semena od raznih primesa; obeskriljavanje semena; sortiranje semena prema veličini ili masi. Čišćenje šišarica od otpada Po prijemu šišarica, uklanjaju se grančice, četine, kamenčići i druge nečistoće. Za ovo se koriste stolovi za sortiranje, sita ili transportna traka sa rešetkama. Grubo prečišćena sirovina se prenosi za predhodno sušenje šišarica liftom, vagonom, viljuškarom.. Predhodno sušenje šišarica Potreba i režim predhodnog sušenja šišarica utvrđuje se na osnovu vlage u njima. Izgrađuje se skladište koja istovremeno služi za smeštaj i odstranjivanje vlage u njima, čime se otklanja opasnost od zagrevanja i buđanja i stvaraju pogodnije uslove za trušenje. Kalsično skladište se sastoji od nekoliko spratova. Provetravanje može biti prirodno ili pomoću ventilatora. Dobro provetravanje skladišta, osigurava brže prosušivanje i skraćenje vremena skladištenja. Skladište je celo ili većim delom izgrađen od drveta. Bočni zidovi su ponekad načinjeni kao „žaluzine“ koje se po potrebi otvaraju i zatvaraju. Skladište je neposredno povezano sa trušnicom tako de se šišarice vagonetima, transportnom trakom, dizalicom i sl. dopremaju u trušnicu. Sušenje Predstavlja osnovnu fazu u doradi šišarica, jer direktno utiče na kvalitet semena i stepen oštećenja semena. U procesu trušenja mora se obezbediti: izvor toplote, kontrola kretanja vazduha, smeštajni prostor šišarica koje se truse (lesle ili bubnjevi) i njhovo izlaganje vazduhu koji se kreće i kontrola vlažnosti vazduha. Kod trušnica sa lesama one se premeštaju u vremenskim intervalima sve toplijem vazduhu. Kod rotirajućih trušnica šišarice se ubacuju u bubanj koji je programiran tako da se okreće neprestalno ili sa prekidima. Uvođenje toplog vazduha pod pritiskom regulisano je pomoću ventilatora ili električnog sušača. Šišarice sa puno vlage suše se najpre na nižoj temperaturi, a zatim sukcesivno na sve većoj kako proces trušenja odmiče. Ekstrakcija semena (istresanje semena iz šišarica) Kod trušnica sa lesama postupak istresanja semena iz otvorenih šišarica obavlj se posebno, tako da se u tehnološku liniju unosi odgovarajući uređaj. To može da bude bubanj koji se okreće. Stranice bubnja izrađene su od čelične mreže odgovarajućih otvora. Za ovu svrhu mogu se koristiti i vibraciona sita. Prazne šišarice se mogu iskoristiti na dva načina: sortirane i obrađene mogu se prodati za razne ukrasne aranžmane, a mogu se upotrebiti kao gorivni materijal. Čišćenje semena Materijal iz trušnice prolazi kroz fazu predhodnog prečišćavanja u toku kojeg se odstranjuju četine, delići luspi, komadići šišarica, strane primese i prašina. Ove nečistoće bi mogle mehanički oštetiti seme u daljem procesu dorade. Češćenje se obavlja pomoću sita i vazdušne struje.
Obekriljavanje semena Seme se može obezkriliti ručno, trljanjem među rukama na koje su navučene rukavice ili lakim malćenjem tankim protom, vreća do pola napunjenih semenom. U savremenim pogonima koriste se posebno konstruisani uređaji. Jedan od njih je mašina tipa „Nordmark“ koja se sastoji iz metalnog cilindra u kome se okreće vreteno sa dva reda klinova. Postoje i uređaji gde se seme obeskriljuje u bubnju u kome se okreću rotirajuće četke. Pred suvog postupka postoji i vlažan. Princip rada uređaja je na korišćenju razlike u stepenu higroskopnosti između semena i krilaca. Seme se ubacuje u ređaj u koji se zatim rasprši voda, a bubanj se okreće. Seme se zatim mora prosušiti. Sortiranje semena prema veličini i masi Uređaj tipa „Petkus“ veoma je pogodan za ovu svrhu. Materijal se ubacuje u koš odakle se pneumatskim putem ubacuje u komoru preko cevi: teži delići gravitacijom padaju na donji kraj cevi odakle se odstranjuju. Seme u komori se izlaže vazdušnij struji određene jačine koja izduvava prašinu, šturo seme i sve lake primese. Preko sita seme se sortira prema dužini i debljini semenke. Sortiranjem semena prema masi i veličini, dobija se semenski materijal pogodan za mehanizovanu setvu. Dorada šišarica drugih značajnih vrsta Šišarice jele se ne truse, već se ostavljaju u dobro provetrenim prostorijama u tanjim slojevima da se ne bi upalile dok se ne raspadnu. Odvajanje semena od krila obavlja se trljanjem rukama. Šišarice ariša se truse veom tešo, prilikom trušenja u trušnici se odvoji jedva 70% semena, a ostatak se mora izvaditi rukom. Konstruisani su uređaji za ljuštenje, struganje ili komadanje ariševih šišarica. Šišarica kedrova se potapaju u vodu 48 h, a zatim se ljuspe otvaraju rukom; šišarice Cedrus deodara se otvaraju na suncu. 54. RADOVI U SEJALIŠTU U DRUGOJ GODINI GAJENJA Sa prihranjivanjem mineralnim đubrivima nastavlja se i u drugoj godini prema rasporedu: prvo – početkom vegetacije – NPK; drugo – maj-jun – N. . Po prihranjivanj vrši se obilno zalivanje. Uništavanje korova – plevljenje se obavlja bar 4 puta tokom sezone rukom oko sadnoca ili se korov suzbija herbicidima 3 puta. Zalivanje – dubina vlaženja se podešava prema uzrastu sadnica, odnosno prema zoni u kojoj je korenov sistem. Zaštita biljaka – prema dijagnozi specifičnih napada, primenjuju se insekticidi i fugicidi po preporuci specijaliste koji se bavi zaštitom biljaka. 8. OBJEKTI U RASADNIKU (PROIZVODNI I NEPROIZVODNI) Proizvodni su: staklenici i plastenici, hladne leje, niski tuneli. Staklenici i plastenici predstavljaju objekte većih dimenzija za ožiljavanje reznica sa asimilacionim organima (zelenih i poluzrelih) i delimično za kalemljene biljke neposredno po spajanju, dok su najmanjim delom namenjene za setvu. Plastenici mogu da posluže za forsiranje matičnih biljaka, za rane reznice, tako što se iznad matičnih biljaka podiže plastenik, ako su biljke u zemlji ili se biljke u posudama unose u objekte. Po konstrukciji
mogu biti: jednovodni, podižu se na južnom ili istočnim zidu postojećih objekata; visoki plastenici, tuneli koji se sastoje iz niza polukružnih ramova od šupljih aluminijumskih cevi preko kojih se navlači plastična folija. Za plastičnu foliju pogodne su konstrukcije u obliku zašiljenog gotskos luka jer obezbeđuju bolje provetravanje i slivanje kondenzovanih kapi vode duž zidova uz ivicu plastenika; dvovodni plastenici ili staklenici, širine 6.5-8m, a visine oko2.9-3.7m sto je dovoljno za smeštaj sistema za zasenu, zalivanje ili izmaglicu, osvetljenje i/iliprovetravanje. Orjentisani su u pravcu istok-zapad radi maksimalnog iskorišćavanja sunčeve radijacije; višebrodni staklenici, najsloženijeg su tipa, sastavljeni su od većeg broja dvovodnih objekata međusobno povezanih uklanjanjem dužih bočnih zidova. Površina za proizvodnju može da se organizuje u nivou tla ili na stolovima-parapetim. Glavna prednost proizvodnje na stolovima je lakši nadzor i bolj aeracija oko reznica. Razlikujemo: parapete sa kablom za grejanje i mist sistemom, pogodni za razmnožavanje zelenih i poluzrelih reznica; parapeti sa snabdevanjem vodom kapilarnim usponom, pogodni za ožiljavanje pod plastičnom folijom. Proizvodnja u nivou tla može da se organizuje na dva načina: postavljanje određenog broja ozidanih leja ili korišćenje cele površine. Kao pokrivka koriste se različiti materijali od kojih svaki ima prednosti i mane. Staklo obezbeđuje povoljne uslove za razmnožavanje i razvoj biljaka zbog izvanredne propustljivosti za svetlo. Fiberglas upotrebljava se u vidu ravnih ili talasastih ploča. 80-90% propušta svetlo dok je nov. Lako se montira. Polivinil hlorid (PVC) je prozračan, lak, čvrst ne elastičan materijal. Vek trajanja mu je 810 godina, a propušta oko87% svetlosti. Tvrde plastične mase dvostrukih zidova su livene tako da između dve ploče postoji uzak prostor koji smanjuje odavanje toplote, a istovremeno ne ometa prodor svetlosti. Akril, polikarbonat, polipropilen Plastične folije našle su primenu kao jeftina i uspešna privremena zaštita za mnoge cvetne, voćne i povrtarske kulture. Polietilen, polivinil hlorid (PVC folija), polivinil fluorid. Grejanje: temperatura je u interakciji sa ostalim faktorima (svetlost, vlžnost vazduha i supstrata) tako da je tesko izdvojiti optimalni opseg temperature. Visoka temperatura uz nisku vlažnost vazduha dovodi do sušenja reznica, a ista ta temperatura uz visoku vlažnost vazduha može biti optimalna. Grejanje prema vrsti izvora može biti: pasivno (staklenici konstruisani tako da maksimalno iskoriste solarnu energiju ili su konstruisani u blizini geotermalnih izvora); aktivno (staklenici mogu da se zagreju pomoću čvrstog goriva, električne energije, mazuta ili gasa tako što se zagreva vazduh (ventilator sa grejanjemkalorifer) ili voda (sistem cevi pogodan za veće konstrukcije)); kombinovano. Provetravanjeje proces u kome se vazduh iz staklenika sa viškom vlage i preterano zagrejan u periodu jake insolacije zamenjuje sa vazduhom spolja koji je suvlji i hladniji. Ukupna površina za provetravanje ne sme da bude manja od1/6 površine poda staklenika.. Provetravanje kod malih staklenika obično je ručno i postiže se otvaranjem krovnih i/ili zidnih luftera (klapni) i ulaza. Veći objekti treba da imaju termostatički kontrolisane automatske sisteme koji otvaraju ili zatvaraju luftere na krovu. Obavlja se na jedan od sledećih načina: otvaranjem čeonih delova ili vrata sa obe strane; zamenom folije čeonih delova plastičnom mrežom; stavljanjem plastične mreže na pojedine segmente sa strane ili
celom dužinom do 1m visine; ventilatorom koji je povezan tako da sa sistemom za orošavanje radi istovremeno(postavljaju se na bočne ili čeone zidove, sa suprotne strane ventilatora nalazi se otvor za ulaz vzduha. Oni se automatski zatvaraju kada ventilatori nisu uključeni). Kod nedozvoljene visoke temperature listova mora se vršiti zasena, što prirodno smanjuje i potrebe provetravanja. Zasena može da se vrši: tkaninama za zasenu postavljene u nivou tavanice; tečnim sredstvima za zasenu(fotorazloživa supstanca); zasena van objekata sa rastojanjem između objekta i zasene. Hladne leje koriste se u proizvodnji ranog povrća, jednogodišnjih, višegodišnjih i perenskih kultura. Primena hladnih leja za proizvodnju ukrasnog drveća i žbunja može se svesti na sledeće: za hladnu stratifikaciju semena sa izraženom dormantnošću embriona ili dvostrukom dormantnošću; kao ožilište za reznice; kao sejalište za četinarske i lišćarske vrste; za odrvenjavanje i privikavanje na spoljašnje uslove ožiljenica iz stakla; kao pikirište za nedovoljno razvijene oželjenice do presadnje u prvu školu; za ožiljenice presađene u posude; za potrebe kalemljenja (za gajenje podloga u posudama ili za srastanje podloge i plemke po kalemljenju). Nedostatak hladnih leja su ograničene dimenzije biljaka koje se u njima gaje i ograničenost vremena njihovog gajenja. Hladne leje predstavljaju ram od opeke ili drveta oko zemljišta koje se ne zagreva. Pkrivač, koji može da se skloni, izrađen je od stakla u pravougaonom drvenom ramu koji odgovara širini leje. Hladne leje mogu biti pojedinačne ili u baterijama po dvadeset ili više. Orjentacija hladnih leja je u pravcu istok-zapad, a ako su ramovi kosi, kosina se okreće ka jugu. Niski tuneli predstavljaju objekte koji uz pomoć žičanih ili drvenih lukova i plastiče folije pokrivaju manje površine zemljišta u koje su direktno pobodene reznice ili je izvršena setva. Neproizvodni objekti su: službene prostorije za rukovodioce i osoblje; sanitarne prostorije; prostor za prvu pomoć; hangari za oruđa i mašine; magacin za gorivo; magacin za đubrivo, pesticide i hemijske materije; kućica sa ležajem; prostor za pakovanje sadnica; nadstrešnica za sadnice koje se otpremaju. Hladnjače služe za skladištenje mladih biljaka do prodeje ili isporuke ili za smeštaj sadnica od vađenja do presađivanja i za lagerovanje plemki i podloga. T - 1°C, relativna vlažnost 96%, postoje tri sistema za hlađenje: ventilatorima se u bacuje hladan vazduh; direktno hlađenje bez pokretanja vazduha – urađaji; indirektno hlađenje – sistem izgrađen od duplih zidova. 24. DORADA SUVIH I SOČNIH PLODOVA Suvi plodovi nekih vrsta beru se kada potpuno sazru i osim čišćenja, praktično ne zahtevaju nikakvu drugu doradu (Acer spp. Fraxinus spp.). Drugi se moraju prosušiti i provesti kroz jednu ili više operacija. Sušenje na vazduhu je za većinu vrsta obavezno. U suvljem podneblju, rastiranje plodova, napolju u tanji slojevima na plstične folije ili jutane prostirače, predstavlja brz i ekonomičan postupak dorade. U vlažnijim područjima, plodovi se moraju prosušiti duže vreme u prostorije koja se dobro provetrava. Plodovi moraju biti naslagani u tanjem sloju da bi se obezbedila dobra aeracija.
Ekstrakcija suvih plodova obuhvata uklanjanje semena iz mahuna ili čaura, delimično ili potpuno odvajanje od plodnog omotača, uklanjanje krila i drugih ostataka ili samo deljenje plodnih cvasti. Ahenije se koriste kakve se oberu ili sa slomljenim krilima. Mlaćenje tankim prućima ili tresenje manjih količina je često dovoljno da bi se oslobodilo seme. Za suve plodove mogu se koristiti posebni mlinovi. Prosejavanje većine lišćarskih vrsta obavlja se pomoću sita sa otvorima od 2-3 mm do 20mm. Prikupljene ili obrane sočne plodove treba odmah očistiti od sočnih delova. Sočni plodovi se blago gnječe, pre potapanja u vodu. Koristi se topla ili hladna voda u zavisnosti od tvrdoće plodova i vremena kojim se raspolaže za obavljanja procesa. Topla voda sadrži manje kiseonika i treba je češće menjati. Tretiranje vodom traje sve dok plodovi ne omekšaju, da bi se mogli doraditi rukom ili mašinom za depulpiranje. Seme se može očistiti od sočnih delova vodom pod pritiskom. Plodovi su smešteni u situ ili žičanij korpi. Postoje razne mašine, ali one većinom samo oslobađaju seme od sočnih delova, čišćenje se mora obaviti u daljem procesu. 42. RAZMNOŽAVANJE KORENSKIM REZNICAMA Proces regeneracije kod segmenata korena obuhvata dva procesa: razvoj adventivnih izbojaka i adventivnih korenova. Kod vrsta, koje formiraju izbojke iz korena, adventivni pupoljci postoje i u intaktnom korenu. Sa krojenjem reznica oni se aktiviraju. Kod mladih korenova ovakvi pupoljci javljaju se endogeno u periciklu, blizu vaskularnog kambijuma. Kod starih korenova pupoljci nastaju egzogeno razvojem kalusa u felogenu ili proliferacijom kalusa iz sržnih zraka. Primordije pupoljaka takođe mogu da se jave iz traumatskog kalusa na mestima presecanja ili ozleđivanja korena ili slučajno iz parenhima kore. Novi korenovi ne moraju uvek da budu adventivni i mogu sa razviti iz latentnih začetaka koji postoje u tkivu korena. Generalno, začeci nastaju iz dediferenciranih ćelija pericikla i/ili endoderma na granici sa vaskularnim cilindrom, kao i kod reznica stabla. Nova biljka iz korenske reznice razvija se na različite načine zavisno od vrste. Najčešće korenska reznica prvo razvije izbojak, a tek onda koren, češće iz osnove formiranog izbojka, nego iz autentičnog segmenta korena. Kod drugih vrsta formira se dobro razvijen korenov sistem sa pojavom prvog izbojka iz proksimalnog reza ili duž reznice. Pojavom jakog adventivnog izbojka bez formiranja korena, kod nekih brsta, kao i korena bez izbojaka, kod drugih, latentno je. Prednosti: zahteva relativno mali prostor u okviru odeljka za razmnožavanje; može da se obavi od sredine do kraja zime kada nema mnogo radova; kao dopunski metod za generativnu reprodukciju; relativno brz način za klonsko razmnožavanje; za neke vrste je najprihvatljiviji metod, kao kod Aesculus parviflora Walt; za dvodome vrste kod kojih je, iz nekih razloga, potrebno proizvesti sadnice samo jednog pola. Tako ženske individue Aliantus altisima nemaju neprijatan miris cvetova, a skupine plodova na njima imaju određenu dekorativnu vrednost, pa su poželjnije. Mane: kod nekih vrsta rezultati su od godine do godine promenljivi bez vidnog uzoraka, kao što je slučaj kod Paulownia vrsta; rad sa korenjem sadnica raslih na otvorenom je dosta naporan i prljav, a njihovo iskopavanje teško; kod taksona razmnoženih heterovegetativno metoda ne može da se primeni, jer se ne dobijaju željene osobine.
Matične biljke treba pažljivo saditi da bi bile bujne i zdrave. Cilj je da se posle godinu ili dve nesmetanog razvoja dobije što više zdravih korenova debljine oko 5-10 cm. Orezivanje utiče na bijnost, pa od toga zavisi da li će se koristiti jedno ili dvogodišnji korenovi. Prema Mecdonaldu postoje četiri izvora za korenske reznice: 1) matičnjak na otvorenom koji se osniva na posebnom delu rasadnika. Matične biljke se vade jedanput godišnje, kada se sku korenovi podesni za razmnožavanje, a biljke ponovo vraćaju u zemlju. Matične biljke zamenjuju se svake 3-4 godine. Kod ovog tipa matičnjaka jevlja se nekoliko problema: međusobno preplitanje korenova što otežava vađenje i indentifikaciju; delovi korenova što ostaju u zemljištu kasnije mogu da budu korov. 2) matičnjak u posudama – glavna prednost obako organizovanog matičnjaka je u isključenju mogućnosti zabune oko autentičnosti reznice; rad je čistiji, problem sa korovom ne postoji. Posude treba da su dovoljno prostrane da se koren nesmetano razvija. 3) korišćenje nebaliranih sadnica za prodaju – prilikom vađenja mogu se uzeti deo reznica, ali u ograničenom broju, da se ne naruši vitalnost sadnice. 4) korišćenje biljaka sa zelenih površina – ovaj izvor se uglavnom napušta, jer zahteva iskopavanje delova korena, što nije poželjno na zelenim površinama. Optimalno vreme za uzimanje korenskih reznica je decembar-februar, mada za neke vrste može da bude produžen do ranog proleća, posebno ako se pobadanje reznica vrši u stakleniku. Za pobadanje na otvorenom zbog uslova u kojima se nalazi zemljište najpogodniji termin je oktobar-novembar, ali samo za otpornije vrste (Aliantus alttisima). Optimalan period tokom sezone je duži, što je procenat regeneracije neke vrste veći. Treba izabrati bujne jednogodišnje korenove, jer imaju najveći potencijal da se regenerišu. Oni treba da su sveži, debljine olovke i da imaju dovoljne rezerve hranljivih materija u sebi. Treba birati reznice bliže korenovom vratu, ne samo zbog veće verovatnoće da razviju adventivne pupoljke već i zato što su deblje i sa više rezervnih materija. Deblje reznice uspešnije obrazuju izbojke, ali kod tanjih je preživljavanje veće. Sa starošću biljke moć regeneracije se gubi. Korenove prvo treba dobro oprati, da čestice zemlje i kamenčići ne bi oštetili nož ili makaze. Treba znati da naizgled mesnat i lak za rezanje koren sadrži vrlo tvrdo tkivo srži. Neophodna je ispravna orjentacija reznice zbog polariteta kada se ona pobada vertikalno, pa je najbolje da proksimalni rez bude prav, a distalni kos. Pripremljene reznice stavljaju se u plastičnu kesu sa manjom količinom praškastog fungicida (5g za 100-150 reznica), a zatim se kesa protrese da fungicid obloži reznice i zaštiti ih od infekcija. Fitohormoni iz grupe auksina (IAA, IBA i NAA), koji se koriste za stimulisanje ožiljavanja reznica stabla, koče razvoj nadzemnog dela. Citokinini naneti na proksimalni rez stimulišu razvoj izbojaka ali koče rast korena, pa se aplikaciji fitohormona najčešće ne pribegava. Bez obzira da li se regeneracija obavlja na otvorenom, u hladnoj leji ili stakleniku, potrebno je obezbediti što bolje uslove vlažnosti, temperature i provetravanja. Nedostatak kiseonika uz nisku temperaturu i prekomerno vlaženje može da izazove gubitak reznica. Regeneracija na otvorenom se organizuje na delovima rasadnika zaštićenim od vetra, gde je zemljište lako za obradu i bez višegodišnje korovske vegetacije. Fumigacijom zemljišta metilbromidom ili basamid-om uništavaju se štetočine, patogeni mikroorganizmi i korovska vegetacija. Navodnjavanje mora da postoji kako bi potpomoglo rast, naročito u kasno proleće i rano leto. Postoje tri varijante regeneracije na otvorenom. Prema prvoj kalusiranje reznica se odvija u kutijama, a zatim se vrši pobadanje; druga predstavlja „setvu“ reznica, a treća pobadanje u proleće bez posebne pripreme.
(i) Pripremljene reznice se vezuju u snopiće po 15-25 i pobadaju vertikalno, vodeći računa o polaritetu, u kutije dovoljno duboke da se reznice mogu pokriti supstratom. Supstrat treba da bude mešavina treseta i peska ili treseta i perlita u jednakim odnosima, vlažan ali ne mokar. Kutije se stavljaju na mesto zaštićeno od mraza da rezovi kalusiraju. Kalus se formira za 5-6 nedelja pri držanju reznica na stalnoj temperaturi od 5°C. Kalusirane reznice se pobadaju vertikalno na otvoreno u rano proleće kada se odmrzne zemljište. Razmaci su 5-10 cm, a gornji rez treba da je odmah ispod površine zemlje. Površinu treba zalivati kada je suša i održavati je nezakorovljenom. Na kraju sezone biljke se vade i presađuju u odeljak za formiranje ili kontejnere. (ii) U predhodno pripremljene redove vrši se „setva“ reznica i njihovo pokrivanje slično setvi semena. Metod se na istoku SAD upotrebljava za Populus, Rhus, Alianthus, Comptonia, Rosa nitida. Reznice su duge 5-7 cm, seju se u 5 cm duboke redove i pokrivaju zemljom. Slično se u Holandiji razmnožava Chaenomeles, Ulmus glabra, Ulmus androssowi, Ulmus densa, reznice su dužine 2-3 cm, seju se u redove bez vođenja računa o polaritetu i pokrivaju mešavinom treseta i peska (1:1). (iii) Reznice se pobadaju pod uglom od 45° u pesak na otvorenom, obično u proleće ili kasnije. Dužina reznica je 10-20 cm, tanje od 3 mm se odbacuju. Vrste koje se u praksi razmnožavaju korenskim reznicama na otvorenom: Alianthus altissima, Chaenomeles spp, Rhus copallina, Rhus glabra, Rhus typhina, Robinia pseudoacacia, Rosa nitida, Syringa vulgaris, Ulmus spp.. Regeneracija u hladnim lejama intenzivira metodu i smanjuje troškove jer pruža bolju zaštitu. Dobro drenirane i zaštićene leje treba ispuniti supstratom sastavljenim od treseta i peska ili perlita (pH 5.5-6.5), i izvrešiti startno đubrenje (NPK). Leje je bolje koristiti u jesen ili početkom zime. Leja se napuni supstratom bez sabijanja i pokrije staklom, a neposredno pre pobadanja lako povalja i izravna. Pobadanje se vrši pomoću daske na rastojanjima 5x5, vertikalno. Gornji, ravan rez treba da je u nivou supstrata. Pokrivanje se vrši grubim peskom bez kreča ili perlitom. Debljina sloja 1-1.5 cm. Leje se pokrivaju staklom, a po potrebi u hladnim danima sargijom, sa otopljenjima vrši se ventilacija, dizanjem okna, da bi se u aprilu potpuno podiglo. Navodnjavanje i rano plevljenje rukom je neophodno tokom vegetacije. Biljke se vade u jesen ili narednog proleća i presađuju u škole ili kontejnere. Varijante regeneracije u hladnim lejama predstavlja i pobadanje reznica u kontejnere stavljene u zastakljene leje. Kod ove varijante nema oštećenja pri vađenju, a nema ni zaostajanja korenova u leji što kasnije izaziva zakorovljenost. Vrste koje se u praksi razmnožavaju korenskim reznicama u hladnim lejama: Aesculus parviflora, Clerodendrum trichotomum, Rhus glabra, R. copallina, R. typhina ´Laciniata´, Rubus thibetanus, Aralia chinensis, Chaenomeles spp, Populus tremula, Paulownia tomemtosa.. Regeneracija u stakleniku omogućava veću fleksibilnost u vremenu pobadanja i proširenja asortimana. Na ovaj način se mogu razmnožiti i Campsis spp, Koelreuteria paniculata, paulownia spp, Albizia julibrissin. Ovde se koriste reznice 2.5-10 cm duge. Pobadaju se vertikalno u sanduke sa gornjim rezom u nivou površine supstrata. Supstrat je kao iz predhodne varijante. Pokrivanje se vrši istom mešavinom, grubim peskom ili prelitom. Od decembra do marta temperatura vazduha održava se na 0.5-2°C, a zalivanje se vrši jedanput mesečno. Tokom marta i aprila temperatura treba da je 7-10°C, a zalivanje se
vrši 2-3 puta mesečno. U aprilu se dodaje i tečno đubrivo kada je visina biljke 15-20 cm. U junu se biljka presađuje na otvoreno, kad joj visina dostigne 30-60 cm. Pojedine modifikacije metoda mogu da doprinesu uspehu ožiljavanja, tako veštačko osvetljenje sa simulacijom dugog dana utiče na kvalitet i kvantitet regeneracije reznica kampisa. Varijanta sa horizontalnim pobadanjem dala je u 92% slučaja potpun uspeh, odnosno formirane su i nove žile i 1, 2 ili 3 izbojka. 9. POGONSKO – VUČNE MAŠINE Pogonsko-vučne mašine u rasadniku služe pri obavljanju raznih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije. Standardni traktori Od standardnih traktora koriste se jednoosovinski ili dvoosovinski točkaši ili guseničari sa dvo ili četvorotaktnim benziskim ili dizel motorom, koji može da ima 1-4 cilindra. Jednoosovinski traktori imaju prednost za manje rasadnike i za zemljšte lakšeg mehaničkog sastava. Vučna snaga im je do10 kW. Obično imaju dva točka, poluge sa rukhvatima kojima se upravlja, benzinski ili dizel motor, ram za priključke i kontrategove sa prednje strane zbog povećanja učinka vučne sile traktora pri težim radnim operacijama (duboko oranje). Poluge sa rukohvatima mogu da se pomeraju u vertikalnoj i horizontalnoj ravni. Vertikalnim pomeranjem poluge (gore-dole) traktor se prilagođava priključnoj mašini i visini radnika, horizontalno pomeranje omogućava da se radnik-rukovodilac kreće sa strane od obrađene površine. Okretanjem poluga za 180° u horizontalnoj ravni omogućuje priključivanje oruđa ispred točkova. Priključna oruđa za jednoosovinski traktor su: kontrateg, rešetkasti točkovi i kandžasti točkovi. Dvoosovinski traktori mogu biti sa pogonom na zadnjim točkovima ili na sva četiri točka uz mogućnost blokiranja diferencijala. Zglobna konstrukcija omogućava manevrisanje na manjim površinama. Vučna snaga im je od 5-50 kW. Najčešće su poljoprivredni traktori jačine 22-33 kW što je dovoljno za većinu radnih operacija. Menjač traktora ima veći broj stepena prenosa 6-16 za hod napred i 3-16 za hod unazad. Ovo omogućava spore hodove koji su neophodni za mnoge radne operacije. Na zadnjem delu nalazi se hidrulični podizač oruđa, poteznica za koju se kači oruđe i priključno vrtilo koji prenosi pogon priključnim oruđima rotirajući standardnom brzinom od 540 obrtaja u minutu, i/ili ređe720, odnosno1000 obrtaja u minutu. Postoje tri tipa veza između motora i vratila: pre spojnice, između spojnice i menjača i iza menjača. Sliku nauči iz knjige! Točkovi mogu biti iste veličine, ili su zadnji veći. Traktori sa zadnjim pogonskim točkovima obično imaju prednje manje točkove, dok kod traktora sa 4 pogonska točka postoje dva tipa. Sa manjim prednjim točkovima (kada oni služe za upravljanje) i sa točkovima istih dimenzija (upravljanje zglobnom vezom). Specijalni rasadničarski traktori Traktori sa visokim klirensom po konstrukciji se mogu podeliti na simetrične i asimetrične. Kod simentričnih komandna tabla i sedište za vozača su u srednjem delu, dok je kod asimetričnih kontrolna tabla na osi između prednjeg i zadnjeg levog točka. Traktor je snabdeven dizel motorom 33.6 kW, hidruličnim upravljčkim mehanizmom i hidrostatičkim prenosom brzina, koji omogućuje fino podešavanje brzina uz pomoć jedne ručice od 022km/h i za hod napred i za hod unazad. Sedište i komandna tabla su pokretni i mogu se fiksirati na različite visine da vozač ima najbolji nadzor nad radnom operacijom koja se
izvodi. Za ovaj traktor postoje sledeći osnovni priključci: vibracioni plug; uređaj za setvu; kultivator sa oplugom; rotaciona sitnilica; uređaj za prskanje; rasturač đubriva; uređaj za oduvavanje čestica zemlja sa stabla; uređaj za presađivanje; uređaj za zagrtanje sadnica zemljom između redova; uređaj za vađenje sadnica. Traktori nosači oruđa koriste se kao osnovno pogonsko, vučno i transportno vozilo u rasadniku. Glavna prednost im je manja masa, pa ne nabijaju zemljište i veliki dnevni učinak. Imaju sledeće tehničke karakteristike: - jednocilindrični četvorotaktni motor jačine 10.4 kW koji je postavljen desno na zadnjem delu pravougaonog rama za koji se pričvršćuju dodatni uređaji, - sedište i upravljački mehanizam su pozadi, levo od motora, tako da vozač nadzire radnu operaciju, - četiri brzine sa diferencijalom, blokadom i redukcijom broja obrtaja točkova. Za ovaj traktor postoje sledeći dodatni uređaji: urđaj za setvu; uređaj za okopavanje; rasturač đubriva u redove; uređaj za prskanje u redove i po čitavoj površini i prikolice za prevoz sadnica i materijala. Traktori nosači oruđa sa visokim klirensom sjedinjuju dobre osobine nosača oruđa i traktora sa visokim klirensom. Ostale pogonsko vučne mašine su kompakt traktori, utovarivači, viljuškari i vrlo retko šumski traktori. Sve ove mašine, sa izuzetkom viljuškara najčešće se koriste kao nosači mašina za vađenje sadnica sa busenom. Viljuškari se upotrebljavaju za prenos sadnica u posudama (na paletalma) ili pri utovaru sadnica za isporuku. Kompakt traktori su malog gabarita, a po izgledu su slični poljoprivrednim sa volanom. 26. ČUVANJE SEMENA: TRAJNOST KLIJANJA – SPOLJAŠNJI ČINIOCI Semenu se do njegove upotrbe mora sačuvati njegova životna sposobnost, odnosno sposobnost klijanj. U zavisnosti od vrste, spoljašnjih uslova i individualnih osobina, ona je najveća kod svežeg, tek sakupljenog semena. Utvrđeni uzorci gubljenja klijavosti semena su: razlaganje nagomilanih rezervnih materij u endospermu ili u kotiledonima; degenerisanje enzima; denaturisanj belančevina u embrionu; nagomilavanje otrovnih proizvoda razmene materije i postupno degenerisanje jedra u ćelijama embriona. Životna spsobnost zavisi od: roda ili vrste, naslednih osobina materinskih stabla, zrelosti i zdravstvenog stanja u vreme berbe i spoljašnjih uslova (vlage temperature, kiseonika). Trajnost klijavosti semena uslovljena je brzinom „starenja“ semena, tj razgradnje materije u semenu nagomilanih u procesu njegovog obrazovanja (ove materije su se izgradile posredstvom sunčeve energije u procesu fotosinteze). Seme u mirovanju ne sintetiše nove materije, već se postojeće u procesu disanja (usvajanja kiseonika) razgrađuju. Trajnost klijavosti utoliko je duža ukoliko je razgradnja sintetisanih mareija sporija, odnosno disanje smanjeno. Vlaga – nedovoljno prosušeno seme, ostavljeno na čuvanje, obično se upali i uplesnavi. Mora se znati koje seme do kog stepena vlažnost se može prosušiti u procesu dorade, a da to ne smanji klijavost koju ono ima u svežem stanju. Osim za krupno seme važi pravilo: što suvlje to bolje za duže čuvanje. Vlažno seme na suvom vazduhu srazmerno gubi vlagu i težinu i obrnuto, suvo seme na vlažnom vazduhu absorbuje vlagu. Kod povećanja relativne vlažnost od35 na 55% sadržaj vlage u semenu se trostruko povećava. Sposobnost absorbovanja vlage iz okolnog vazduha
zavisi od semenjače i hemijskog sastava rezervnih materija. Ako se seme odnosno plodovi čuvaju u prostoriji sa slobodnom cirkulacijom vazduha, njegova relativna vlažnost ne bi smela biti veća od 40-50%. Seme sa sadržajem vlage ispod 10% obezbeđeno je od eventualnih oštećenja koja mogu da pričine gljivice i bakterije, što takođe utiče na produžavanje trajanja klijavosti. Temperatura – negativne temperature su po pravilu bolje za održavanje klijavosti semena od pozitivnih. Plodovi čije rezervne materije sadrže veću količinu vode (žir, orah, kesten) ne podnose negativne temperature, tako da se čuvaju na temperaturama između 2°C i 5°C. Ovi plodovi ujedno i ne podnose ni veće sušenje pre stavljanja na čuvanje. Seme koje dobro podnosi sušenje, dobro podnosi i niske temperature. Opšte pravilo je da se klijavost prilikom čuvanja održava utoliko duže, ukoliko je u granicama za tu vrstu temperatura niža, jer je disanje svedeno na minimum bezopasno po embrionu, a i manja je mogućnost razvića štetnih organizama. Za lagerovanje semena imamo sledeće uslove u pogledu temperature: nestalna sobna temperatura nestalna podrumska temperatura stalna temperatura iznad 0°C stalna temperatura ispod 0°C Nestalna sobna temperatura, znači nezagrevana prostorija, dolazi u obzir za čuvanje semena koje će se posejati narednog proleća ili onog čiji je sadržaj vlage jako smanjen. Nestalna podrumsk temperatura može se koristiti za čuvanje srazmerno suvog (prosušenog) semena i za lagerovanja kraća od 5-6 godina. Stalne temperature se mogu postići u rashladnim uređajima. Temperatura od 4°C pogodna je za petogodišnje do osmogodišnje lagerovanje većine četinarskog semena. Temperatura za sve vreme lagerovanja mora da bude stalna. Izbor najpodesnije temperature za pojedine vrste semena zavisi od stepena njihove prosušenosti i otpornosti prema niskim temperaturama. Kiseonik – neophodan uslov za disanje semena. U dobrom prosušenom semenu disanje je minimalno (nema vlage, a temperatura prilikom čuvanja je niska), sa izuzetkom plodova sa puno vlage (bukvica, žir). U bezvazdušnim uslovima, koji su se pokazali manje – više uspešnim, često se sa oduzimanjem vazduha oduzima i vazdušna vlaga. Takav način čuvanja je uvek škodljiv za bukvici i žir. Kod veoma dugog lagerovanja čak i semena prosušena do minimuma za datu vrstu, čuvanje u sudovima iz kojih je ispumpan vazduh, često je imalo za posledicu gubitak klijavosti. 57. PROIZVODNJA SADNICA U POSUDAMA Prema delu proizvodnog procesa u kome se primenjuju posude za ukrasno drveće i žbunje mogu da se podele na kontejnere za razmnožavanje i kontejnere za formiranje sadnica. Kontejnere za razmnožavanje čine posude za setvu i pobadanje reznica i set kontejneri. Posude za setvu i pobadanje reznica – Ponik se u stakleniku može dobiti setvom u različite tipove sandučića, saksija i posuda raznih tipova. Iste te posude služe i za pobadanje zelenih i zrelih reznica. Klasične posude – Najčešće se koriste drveni sanduci za setvu i pobadanje reznica, minimalne dubine 7.5 cm. Za vrste koje se duboko ukorenjavaju i formiraju srčanicu (Magnolia grandiflora, Camellia japonica) koriste se dublji (10-12.5 cm) sandučići čije je drveno dno zamenjeno finom bakarnom mrežom, a drvenim letvicama 1x1 cm odvojeno od
podloge. Sloj vazduha između dna i podloge obezbeđuje vazdušno orezivanje i razvoj bočnih žila. Jeftini su, a moguće je slaganje jednih na druge i kad su zasejani. Kratkog su veka, oko 2 godine ako su pod mistom, lako se kontaminiraju, teško sterilišu, često se vitopere i lako lome, drenaža je neravnomerna, a prazne zauzimaju mnogo prostora. Drugi tip su kutije kvadratnog preseka od tvrde plastike. Trju duže od 5 godina, lako se održavaju, ne vitopere se i ne lome. Široke, plitke glinene posude duboke 7.5 cm takođe predstavljaju često korišćeni tip posude za setvu. Osnovna mana im je što se lako lome, teške su, nezgrapne za rukovanje, podložne su kontaminacijama absorpcijom. Zahtevaju sterilizaciju posle upotrebe. Poroznost može da bude mana, jer se gubi vlaga i toplota, ali i prednost, jer koren lakše diše. Set kontejneri predstvljaju posude kod kojih postoje posebno izolovani prostori za razvoj pojedinačnih biljaka – ćelije. Prednosti set kontejnera: smanjenje oštećenja korena pri presađivanju sadnica na stalno mesto, što direktno utiče na uspešniji prijem i dalji razvoj; podizanje sadnica u kraćem vremenskom periodu; eliminacija supstrata za ožiljavanje ili setvu kod nekih sistema gde je kontejner supstrat, kvalitetnije ožiljavanje reznica, bez oštećenja često kratkog korena. Mane set kontejnera: početno ulaganje kapitala i cena materijala je veća; deformacije korenovog sistema, posebno spiralizacija u dnu kontejnera; potrebno je više prostora kod ožiljavanja reznica, što je opravdano samo ako se smanji mortalitet; za neke tipove potreban je znatni prostor za skladištenje pre upotrebe; cena je po pravilu viša, što može da se opravda samo boljim kvalitetom sadnica. Za set kontejnere koriste se različiti materijali počev od treseta, celuloznih vlakana, kamene vune, preko mekih i tvrdih plastičnih masa i papira. Mogu se podeliti na one koji se pune i one koji su u obliku kocki (sami predstavljaju supstrat). Kontejneri koji se pune supstratom mogu se podeliti na razložive i nerazložive. Nerazloživi kontejneri su posude od tvrde plastike iz kojih se biljka vadi pri presadnji u škole. Pri razvoju klijavaca ili ožiljenica koren potpuno prožima supstrat do te mere da povlačenjem sadnice za korenov vrat, koren i supstrat izlaze zajedno. Mogu se koristiti više puta. Razloživi kontejneri: Tresetne posude – U upotrebi su posude kvadratnog preseka ili kružnog različitih dimenzija. Širina pri vhu je 4-25 cm, visine 5-29 cm, zapremine 120 cm³ pa naviše, po pravilu sa dnom ali ima i tipova bez dna. Sadnica se sadi zajedno sa posudom. Osnovni sistemi tresetnih posuda su vremenom evoluirale u pravcu unošenja hranljivih materija ili drugih dodataka u tresetnu smešu za kontejnere, koji su uticali na bolji porast biljke. Ovakve posude su potpuno biorazgradive, obezbeđuju brz porast, eleminišu stres presadnje i obezbeđuju formiranje dobrog korenovog sistema, što se postiže zahvaljujući vazdušnom orezivanju, pojavi da koren u dodiru sa vazduhom zaustavlja svoj rast po porastanju kroz zidove posuda. Sekundarne žile se razvijaju i rastu unutar posude, tako da se dobija gust, kompaktan koren. Po spuštanju posude u supstrat, prilikom sadnje, korenove žile koje su mirovale nastavljuju rast i prožimaju okolni supstrat. Papirne posude – Posude su izrađene od plastificiranog papira u čijem su sastavu lepkovi i veštačka vlakna, koja sprečavaju brzo propadanje posude. Ćelije su šestougaonog oblika, bez dna, međusobno slepljene posebnim lepkom, koji se razlaže vodom radi lakšeg odvajnja ćelija prilikom presadnje. U jednom setu ima 180 ćelija. Kada se razvuku izgledaju kao saće. Tako razvučene stavljaju se u plastične kutije. Do presadnje ćelije se ne
odvajaju, jer blizina zidova susednih ćelija sprečava gubitak vode. Ćelije mogu biti različitih dimenzija, prečnika 1.9-15 cm i visine 5-20 cm i brzine razlaganja papira. U normalnim uslovima se raspada od 4-5 nedelj do 6-9 meseci. Radne operacije mogu da se obave ručno ili mašinski. Kontejner supstrat: Tresetne kocke – moga da se mabave kao gotov proizvod sa udubljenjem za reznicu ili klijavac i inkorporiranim đubrivom ili se prave u rasadniku presovanjem u ričnim kalupima ili elektronskim mašinama. Pri ožiljavanju kocke se stavljaju pod mist ili u niske tunele od plastične folije, ako se radi o zrelim ili poluzrelim reznicama. Kocke od kamene vune- različite su veličine, sa max dužinom od 5 cm. Dobro usvajaju vodu, ali se mora obratiti pažnja na snabdevanje supstrata hranljivim materijama. Hemijski su neutralne, pH 7.0. a pri zalivanju pH se koleba u zavisnosti od reakcije vode. Po presadnji u supstrat mogu ostati suve zbog jače usisne moći okolnog supstrata, pa ih je potrebno intenzivno zalivati dok žile ne prodru u okolni supstrat. Tresetne pelete (diskovi) – diskovi se porđaju u kutije tako da se međusobno dodiruju i nemaju mesta za pomeranje ili ispadanje. Ključalom vodom napuni se kutija do pola, tako da se svi diskovi nakvase. Ovim postupkom se vrši sterilizacija, ubijaju se bakterije i gljive. Svaki disk mora potpuno da upije vodu. Potom se čeka da se voda ohladi i diskovi nabubre. Ocedi se suvišna voda iz kutije i diskovi su spremni za setvu. Seje se po jedno seme u otvor na sredini ili se pobada reznica. 10. ORUĐA ZA OSNOVNU OBRADU ZEMLJIŠTA Osnovna obrada zemljišta izvodi se raznim vrstama plugova, od kojih je najčešći roani plug. Pored raonog pluga postoje i diskosni (radni deo je u obliku diska), tanjirasti (radni deo je u obliku tanjira) i čizel plugovi (radni deo je u obliku motičica). U slučaju da se na izvesnoj dubini nalazi vodnonepropusni sloj, pre oranja vrši se podrivanje razljčitim tipovima podrivača. Osnovno deo raonog pluga je plužno telo. Vrši deformaciju, drobljenje, prevrtanje i premeštanje zemljišne plastice (trake zemljišta na koju nailazi plužno telo). Delovi raonog pluga su: Raonik – koriste se dva tipa: trapezoidni i u obliku dleta. Raonik se učvšćuje na kozlac pomoću zavrtnja. Ivice oštrice raonika sa pravcem kretanja pluga sklapa ugao od 35-42°. Raonik se izrađuje od specijalnih kvalitetnih čelika, a pre upotreb se mora dobro okovati i naoštriti. Plužna daska – njena radna površina podeljena je na dva dela: prednji „grudi“ i zadnji „krilo“. Izrađuje se od troslojnog čelika, tako da je srednji sloj mekši, što obezbeđuje elastičnoost. Postoje četiri tipa plužnih dasaka: cilindrična daska, poluspiralna daska, spiralna i kulturna. Cilindrična daska dobro drobi ali slabije premešta plasticu. Poluspiralna i spiralna dobro prevrću ali slabo drobe plasticu, dok kulturna objedinjuje dobre osobine prva tri tipa. Plaz – je pravougaona čelična ploča na donjem delu kozlaca uz zid brazde. Ona prima bočne sile plastice na površinu raonika i plužne daske i sprečava pomeranje plužnog tela prema neoranom delu. Kozlac – vezuje raonik, plužnu dasku i plaz sa ramom pluga. Deo kozlaca na koji se vezuju plužna daska i raonik naziva se sedlo. Sa suprotne strane istog kraja je mesto za pričvršćivanje plaza, a na suprotnom kraju kozlac se vezuje za ram uz pomoć zavrtnja ili stege.
Pomoćni radni delovi su: Crtalo – je radni deo pluga za vertikalno, uzdužno obrezivanje plastice. Postoje: diskosni i crtalo u obliku sečiva. Pretplužnik – je sličan plužnom telu, samo je manji i nema plaz. Korišćenjem predplužnika gornji sloj plastice sa biljnom masom se reže i baca na dno brazde, a plužno telo tada bolje drobi plasticu. Pero – je čelična letva koja se sa zadnje strane vezuje za kraj plužne daske. Pero nastavlja rad plužne daske-oblikovanje izorane plastice. Podrivač – uloga mu je rastresanje podoraničnog sloja nestrukturnih zemljišta. Podela raonih plugova: prema premeštanju plastice: raoni plug za glatko oranje i ravnjaci; prema konstrukcije: obrtači, balansni i plugovi sa dva rama; prema načinu dizanja plugova: vučne, nošene, polunošene i prema broju plužnih tela: jednobrazdne i vešebrazdne Podrivači su masivna priključna oruđa sa jednim ili više radnih tela kojima se kidaju (bez premeštanja) tvrdi i zbijeni dubinski slojevi.
40. RAZMNOŽAVANJE ZELENIM REZNICAMA Zelene, neodrvenele ili letnje reznice su delovi aktivnih letorasta sa listovima, koji još nisu odrveneli. Najveći broj taksona presađuje se odmah po ožiljavanju i sledeće sezone može da da nove reznice. Ovim reznicama je najbrže i najlakše ožiljavanje, ali su uslovi za ožiljavanje veoma zahtevni. Većina zelenih reznica ožili se za 2-5 nedelja. Zelenim reznicama se razmnožavaju pretežno listopadne lišćarske vrste, ali i ograničen broj zimzelenih, četinarskih vrsta, kao i određen broj puzavica. Zelene reznice se uzimaju neposredno posle olistavanja, čim letorasti dostignu potrebne dimenzije. To je obično krajem proleća i početkom leta. U momentu sakupljanja, reznice su fiziološki veoma aktivne što podrazumeva pažljivo rukovanje tokom sakupljanja, prenošenja, skladištenja i pobadanja. Postoje dva granična termina za uzimanje zelenih reznica između kojih pojedine vrste imaju najveću sposobnost da se ožile i da njihove ožiljenice odrvene i bezbedno prezime. Ovi termini se mogu donekle produžiti gajenjem matičnih biljaka u zaštićenim objektima (forsiranjem). Termin ne treba da se veže za datum, jer vegetaciponi period od godine do godine varira. Bolji način da se odredi pravi termin je da se on veže za određene lako prepoznatljive fenofaze (vreme od početka razmicanja ljuspi pupoljaka, formiranje zimskog terminalnog pupoljaka). Orijentaciono, zelene reznice se mogu uzimati od marta do sredine jula. Martovski teremin je za reznice sa forsiranih matičnjaka, koji su tokom januara uneti u staklenik. One se ožile i očvrsnu do juna, kada se mogu presaditi na otvoreno. Sredinom aprila letorasti ranolistajućih vrsta već su u satnju pogodnom za reznica. Glavna sezona je krajem maju i početkom juna kada se pobadaju reznice većeg broja taksona. U prvoj polovini jula još uvek su letorasti catalpe pogodni za reznice. Najraniji termin je u momentu kada osnova ovogodišnjeg letorasta očvrsne, a to je obično 4-6 nedelja od proliferacije pupoljaka. Kasni termin je 12 nedelja od otvaranja pupoljaka kada si letorasti već poluodrveneli, a dužina im je tolika, da se od jednog letorasta može dobiti više reznica. Suviše odrvenele reznice se teže ožiljavaju i ponekad odbacuju listove što je obično prvi znaka bezuspešnog ožiljavanja.
Zelene reznice sakupljaju se sa matičnih biljaka koje pripadaju deklarisanom kultivaru. Ime kultivara treba da je vidno naznačen. Matičnjaci su locirani na otvorenom ili u zaštićenim objektima (forsirani matičnjaci). Turgidnost ćelije veoma je bitan kod zelenih reznica jer su tkiva kod njih najmanje odrvenela. Turgidnost se obezbeđuje zalivanjem matičnjaka pre nego što se uzimaju reznice. Odsečene reznice stavljaju se u mlečnobele plastične kese, koje su unutra ovlažene. Tamne kese treba izbegavati zbog privlačenja toplote. Vreće sve vreme moraju da budu u hladu. Kod puzavica treba uzimati reznice pre izduživanja letorasta, jer duge internodije ograničavaju broj reznica, a otplitanje upletenih izdanaka oštećuje biljku. Zavisno od vrste, pri sakupljanju se istovremeno i kroje reznice, rezanjem vrhova izdanaka (rani termini) ili se režu prutovi – letorasti ili grane sa više letorasta od kojih se kasnije kroje reznice. Pri vađenju reznica iz vreća važno je da se izbegne nagnječenje i oštećenje. Nagnječenja se teško uočavaju, a kasnije su ta mesta podložna oboljevanju. Korjenje se vrši u zatvorenom prostoru ili pod nadstrešnicom, van dometa direktnog sunčanog svetla. Pre i posle pripreme reznica za pobadanje, treba ih održavati u vlažnom stanju upotrebom sprej boce za orošavanje ili stavljanjem na ovlaženu novinsku hartiju. Posle krojenja reznice se tretiraju fitohormonima i fungicidima. Najvažnije za uspeh ožiljavanja ja da zelene reznice ostanu turgidne od momenta odvajanja od matične biljke do formiranja žila i aktivnog usvajanja vode. Ožilišta moraju da se organizuju u zaštićenim objektima: ograđenim pokrivenim lejama, niskim tunelima, staklenicima i plastenicama sa uređajima za mist ili zamagljivanje. Optimalna temperatura vazduha treba da je 21°C, a supstrata viša od temperature vazduha. Tokom letnjih meseci treba voditi računa da temperatura na pređe 30°C i da njeno povećanje bude praćeno povećanjem vlažnosti vazduha. U letnjem periodu treba vršiti zasenu. Intenzitet zasene treba da je 70-80%. Tipovi zelenih reznica – izgled reznice koja se priprema za pobadanje zavisi od vrste koja se razmnožava i primenjenog sistema za ožiljavanje. Osobine vrste koje utiču na izgled reznice su dužina internodija, dužina letorasta, kao i veličina listova. Prve dve osobine utiču na dužinu reznica i ona varira od 2-12 cm, u zavisnosti od veličine listova, vrši se redukcija lisne površine. Kod vrsta sa velikim listovima, reducija se vrši rezanjem njenog dela, a kod složenih listova, otklanjanjem određenog broja liski, što je sa aspekta prevencije mogućih infekcija bolje. Redukcija liske se vrši od 1/3 do ½ makazama, tako što se liske dovedu u istu ravan, a onda se makazama preseče vršni deo. Redukcijom lisne površine smanjuje se transpiracija, manipulacija reznicama je lakša i povećava se gustina pobadanja. Ostavljanjem listova kod vrsta sa velikim listovima sprečava se prodor vode iz mist sistema do supstrata i gornji listovi zasenjuju donje. Ukljanjanje listova bazalnog nodusa je neophodno jer zatrpani listovi supstratom podložni su truljenju. Drugi razlog za njihovo uljanjanje je lakše pobadanje i ozleđivanje osnove. Ukljanjanjem listova povećava se aeracija oko reznica, što direktno utiče na brže ožiljavanje. Vršne reznice vezuje se za rani termin 4-6 nedelja po otvaranju pupoljaka. Uzimaju se zelasti vrhovi, obično sa sadnica koje su u školama. Priprema za pobadanje se sastoji u pravljenju donjeg kosog reza oštrim nožem neposredno ispod nodusa. Lisovi sa donjeg nodusa se ukljanjaju. Ponekad se sam vrh zakida, jer je u uslovima povećane vlage osetljiv na napad mikroorganizama, kod nekih vrsta je to zona cvetnih pupoljaka koje treba
ukloniti, jer usporavaju ožiljavanje. Dalja procedura obuhvata ozleđivanje i tretiranje fitohormonom. Bazalne reznice – zelene reznice mnogih vrsta ožiljavaju i prezimljavaju bolje ako se uzme bazalni, već delimično odrveneli deo. Treba voditi računa da reznica obuhvati i najniži nodus aktivnog letorasta, jer se tu nalazi veliki broj korenskih začetaka. Reznice sa rezom po sredini internodije – koriste se kada se vrsta dobro ožiljava bez podrške pupoljaka blizu donjeg preseka. Jednim rezom se pravi donji rez gornje reznice i gornji rez donje reznice. Rez po sredini internodije pravi se kod vrsta sa izuzetno kratkim internodijama. Jednodusne reznice – sastoje se od dela letorasta uz nodus jednog ili dva pupoljka i lista. Deo letorasta mora da bude dovoljno dug da obezbedi uspravan položaj reznice 2-3 cm. Kada se uzimaju reznice vrsta se jednim pupoljkom na nodusu, gornji rez, koji je kos od pupoljka, pravi se neposredno iznad pupoljka, a donji, ravan na 2-3 cm ispod baze lisne drške. Deo internodije se odbacuje, a zatim ponavlja ista procedura. Zalasti vrhovi se ukljanjaju. Reznica se ozleđuje sa suprotne strane od pupoljka, redukuje se lisna površina ili broj liski, a zatim tretiraju fitohormonom i pobadaju. Kada na nodusu ima dva ili više pupoljaka gornji rez je ravan, a donji je na istom odstijanju kao i kod nodusa sa jednim pupoljkom. Reznice sa dva pupoljka mogu se podeliti uzdužno na pola i tako dobiti veći broj propagila, ali je onda povećan rizik od truljenja. Dvonodusne reznice – gornji rez se pravi iznad nodusa, ostavi cela internodija ispod, a zatim se pravi donji rez neposredno ispod susednog donjeg nodusa. Listovi donjeg nodusa se ukljanjaju, a na gornjem se redukuje prema potrebi. Ovaj vid reznice se koristi kod vrsta sa problemom truljenja pupoljaka. Reznice se petom – ove reznice su bazalne, ali im donji rez zadire u dvogodišnje drvo. Koriste se kada se jave brojni izdancidužine 10-15 cm duž stabla ili grana, kod vrsta koje gube sokove pri rezanju jednogodišnjeg drveta. Proces ožiljavanja obično traje 4-5 nedelja, posle čega se podstiče proces odrvenjavanja ožiljenica, postepenim produženjem isključenja mista ili sve češćim i dužim skidanjem plastične folije. Kod ožiljavanja u stakleniku, teži se da reznice što kraće ostanu u njemu, pa se presađivanje vrši odmah po ožiljavanju u posude, dok se odrvenjavanje obavlja u pokrivenim lejama ili niskim tunelima, sa prilagođenim režimom provetravanja.. Po odrvenjavanju ožiljenice se presađuju na otvoreno ili u posudama. 55. VAĐENJE, KLASIRANJE, PAKOVANJE, SKLADIŠTENJE SADNICA Vađenje se vrši ručno (ašovom) ili mašinski. Ašovom se sadnice vade oprezno da se ne oštete korenovi, naročito kod osetljivih vrsta (četinara). Između redova iskopa se jarak dubine dužine žila, a sa suprotne strane pobode se ašov što dublje i biljke se potiskuju prema jarku. Sadnice sa zemljom prevrću se u jarak, a onda se rastresanjem oslobađaju zemlje. Mašinski se sadnice vade u velikim rasadnicima specijalnim plugovima ili mašinama. Sadnice se vade u jesen po završetku vegetacije ili u proleće pre kretanja vegetacije. Proleće je pogodnije za veći broj biljaka, jer je tada izražena sposobnost regeneracije korenovog sistema. Za hrast, bagrem, gledičju, orah, brezu ovo je pogodniji termin. Jesen je pogodnija za vrste koje rano kreću. Posle vađenja i podsecanja, sadnice se vezuju u snopove, predhodno se odbacuju sve zakržljale, bolesne, nepravilne oštećene... Sadnice se prenose do mesta gde se vrši sortiranje. Sortiranje se obavlja po oblačnom vremenu ili ispod nastrešnice da sunce i vetar
ne isuše koren. Posle klasiranja i prebrojavanja sadnice se odmah presađuju ili kraće ili duže vreme trape. Za duže trapljenje kopa se rov 30-40 cm dubok i sa jedne strane kos. Na tu stranu poslažu se sadnice, a zatim se preko korena stavlja sloj zemlje koji se utaba. Sledi drugi red sadnica na 20-30 cm..redovi se označavaju tablicama sa imenom vrste, brojem i ostalim podacima. Čim napada sneg sadnice treba pokriti debelim slojem snega. Danas se koriste hladnjače sa kontrolom temperature i vlage. U njima se čuvaju sadnice u plastičnim vrećama ili nezapakovane. U proleće ne dolazi do otvaranja pupoljaka sve dok se ne izvade iz hladnjače, što produžava sezonu presadnje. 11. ORUĐA ZA DOPUNSKU OBRADU ZEMLJIŠTA Su veoma raznovrsni po oblicima radnih delova i po načinu rada. Radni delovi mogu da budu u obliku: zuba, motičica, tanjira, diskova, daski za ravnjanje, valjci. Radni delovi oruđa za dopunsku obradu zemljišta mogu se kretati: translatorno, oscilatorno rotaciono ili su statični. Od oruđa za dopunsku obradu zemljišta služe razne: drljače, kultivari, tanjirače, rotacione sitnilice, valjci. Drljače služe za površinsku dopunsku obradu, dalje usitnjavanje, ravnjanje, pokrivanje bačenog đubriva, razbijanje pokorice i uništavanje korova. Razlikuju se: klinasta drljača i klateća. Klinasta drljača sastoji se iz rama (od pljosnatog ili ugaonog čelika) za koji su vezani na vrhu zaoštreni zubi (kvadratnog, okruglog ili ovalnog preseka) ram sa zubima naziva se krilo. Drljača se sastoji iz više krila, a najčešće su trokrilne ili četvorokrilne drljače. Po načinu dizanja isključivo su nošene. U zavisnosti od veličine i mase zuba, kao njihovog međusobnog razmaka drljače mogu da budu: lake, srednje i teške. Kod pojedinih rešenja moguće je menjanje ugla zuba, tako da se okretanjem zuba napred postiže bolje drobljenje i podrivanje u zemljište, a okretanjem unazad manje se guše korovom i blago sabijaju zemljište. Klateća drljača po konstrukciji je nošena. Sastoji se od dve ili više poprečnih greda na kojima su jaki klinovi. Grede su u vezi sa priključnim vratilom traktora koji ih pomera levo-desno, pri čemu klinovi veoma energično sitne grudve teških zemljišta. Kultivari služe za dublju dopunsku obradu posle osnovne obrade zemljišta. Prema širini obrade kultivari mogu da budu poljski, kad se obrađuje cela površina ili za međurednu obradu. Radni delovi kultivara su motičice različitog oblika. Poljski kultivari mogu se u zavisnosti od oblika motičica, podeliti na kultivare sa uzanim (kopljastim) motičicama, zemljište se dublje obrađuje (20cm) i rastresa i na kultivae sa širim motičicama, služe za pliću (8cm) obradu i podsecanje korova. Rastojanje između motičica je najčešće 20cm. Često se kultivari izrađuju kao kombinovana oruđa za kompletnu pripremu zemljišta za setvu (setvo spremači). Kltivari za međurednu obradu obrađuju pojasev zemljišta između dva reda sadnica. Kultivari sa jednostranim motičicama podesni su za redove u odeljcima za razmnožavanje i prvoj školi jer štite mlade sadnice od zatrpavanja. Tanjirače su oruđa za dopunsku obradu zemljišta sa radnim organomu obliku diska (tanjira) prečnika 40-70cm. Na osovini, koj je kvadratnog preseka, raspoređeni su naizmenično diskovi i čaure koje određuju rastojanje između tanjira. Svaki tanjir ima čistač koji služi za skidanje zalepljene zemlje. Tanjirače imaju dva ili četiri krila koji su pod
uglom od 65-70°. One bolje zaoravaju biljne ostatke i uneto startno đubrivo od drljača i kultivara. Vrlo se retko koriste u proleće jer vlažnije dublje slojeve izbacuju na površinu čime se gubi akumulirana zimska vlaga. Prema načinu vezivanja krila razlikujemo nekoliko tipova tanjirača: tanjirače jednostrukog dejstva, tanjirače dvostrukog dejstva, simetrične i asimetrične. Rotacione sitnilice (rotofreze, freze,rotovatori) su oruđa sa dopunsku i osnovnu obradu zemljišta kod kojih je osnovni radni deo horizontalni rotor upravan na pravc kretanja sa kukastim motičicama koje obrtajem rotora usitnjavaju zemljište. Uglavnom su nošene. Motičicama odsečeno zemljište odbacuje se prema poklopcu gde se dalje drobi, a podesivi zadnji deo poklopca služi kao ravnjač obrađenog zemljišta. Valjci su oruđa koja mogu da se upotrebe pre setve za razbijanje zaostalih grudvi i sabijanje vazdušnih džepova. Mogu se koristiti i posle setve radi boljeg uspostavljanja kontakta između semena i čestica zemlje kao i poboljšanja kapilarnog priliva vode u zonu izvršene setve. Glatki valjci izrađeni su od čeličnog lima i šuplji su. Neki od njih imaju otvor za sipanje vode radi povećanja mase i pritiska na zemljište. Mogu biti nošeni ili vučeni. Rebrasti valjci – razlikujemo sa poprečnim ili uzdužnim rebrima. Prstenasti valjci na osnovi imaju nanizane prstenove u zavisnosti od oblika i rasporeda prstenova mogu bite: kembridž valjci sa naizmenično postavljenim glatkim i zvezdastim prstenovima; kroksal valjci sa različitim tipovima i masama zvezdastih prstenova; paker valjci sa prstenovima među kojih postoji izvesno rastojanje. Rešetkasti valjci – krimleri na osnovi imaju rozete na izvesnim odstojanjima na kojama su spiralno pričvršćene deblje čelične žice kružnog ili kvadratnog preseka. 27. OSNOVNI USLOVI KLIJANJA Aktiviranje semena i razvitak u novu biljku nastupa nakon ispunjena tri uslova: seme mora biti klijavo (embrion živ i sposoban da proklija); spoljašnji uslovi za klijanje moraju da budu povoljni (voda, kiseonik i temperatura) i anatomske i fiziološke smetnje u semenu otklonjene. Klijanje semena je niz biohemijskih i fizioloških promena koje obohvataju početak rastenja i mobilizaciju rezervnih materija u semenu koje koristi rastući embrion. Proces: seme upija vodu, semeni omotač omekšava, seme bubri, pojačano je disanje i aktivnost enzima. Korenak embriona izbija kroz mikropilu, enzimi rastvaraju hranljive materije koje prelaze u lako rastvorljiv oblik i prenose se do svih tačaka gde se odvija rast, tu se asimiluju obezbeđujući energiju za stvaranje novih ćelija i rast biljaka. Viviparija – klijanje semena u šišarici ili plodu dok su na materinskoj biljci. Spoljašnji uslovi: glavnu ulogu imaju voda, kiseonik i temperatura. Procenat sadržaja vode u semenu je 18%. U dodiru sa vlagoma seme je upija, brzina absorpcije zavisi od koloidne građe semena, dva osnovna faktora su: osobina semena i njegovog omotača i raspoložive kolišine vlage u sredini u kojoj je seme. Rast temperature utiče na brže upijanje. Voda kontroliše prelazak biljke iz embrionalne u juvenilnu fazu dužinu očuvanja klijavost i trajanja klijavosti. Sadržaj vlage u zemljištu utiče na procenat klijavosti i brzinu klijanja. Potrebno je pravilno zalivanje i pokrivanje zasejanih leja, posebno održavanje vlažnosti posle setve. Višak vode je štetan, seme nepovratno gubi klijavost.
Temperatura kontroliše dinamiku rasta klijavca i vreme početka klijanja. Toplota podstiče disanje i biohemijske procese. Optimalna temperatura je temperatura pri kojoj se za najkreće vreme dobije najveći broj klijavca. Kiseonik je neophodan za disanje semena. Klijanje napreduje i disanje se povećava. Pri višoj T povećava se disanje. Nedostatak kiseonika može uticati na nicanje ili sprečiti klijanje. Svetlost: jela, ariš, smrča, crni i beli bor, breza, bagrem bolje klijaju na svetlosti. Kedar, javor, jasen, kesten, hrast – njima nije neophodna svetlost Promene mogu biti: mehaničke – seme ima sposobnost upijanja vode, brzina bubrenja povećava se porastom temperature; hemijske – razlaganje i transformacija hranljivih materija odvija se posredstvom enzima, razlažu se ugljeni hidrati, masti i belančevine. Klijanje postaje vidljivo kad vrh korenka izbija kroz mikropilu koja se otvorila zbog njegovog pritiska (kod nekih 3-4 dana po bubrenju- beli, crni bor, smrča; a kod nekih posle više meseci). Klijanje može biti: epigeično – hipokotil se izdužuje i iznosi kotiledone iznad zemlje (četinari, javor, jasen, bukva) i hipogeično – kotiledoni ostaju u zemlji, a iznad zemlje se izdiže samo epikotil (ginko, kesten, hrast). 60. ŠKOLOVANJE SADNICA DRVEĆA U TEĆOJ ŠKOLI Karakteristična je za veće rasadnike sa mehanizacijom. U noj se pored odraslih sadnica spororastućih i brzorastućih vrsta proizvode i topijarne forme. Priprema zemljišta je ovde najdublja. Često se dovozi zemljište i planira, ako je i ranije tu bila treća škola, zbog predhodnog vađenja sadnica sa busenom čime se odnose velike količine površinskog, plodnog dela zemlje. Polazni materijal su najbolje razvijene, neozleđene sadnice iz druge škole bez oststka grana duž stabla. Četinari se presađuju sa busenom. Sadnja – Uobičajeni razmaci su2x2, 2.5x2.5, 3x3 m, što je dovoljno za 10-15 godišnje sadnice, visine 4-5 m, sa stablom čistim od grana do 2.3-2.5m i prsnim prečnikom 7-12 cm. Za četinare razmaci pri sadnji su 1x1, 1.5x1.5, 2x2 m. Brzorastući taksoni ostaju u trećoj školi 4-6 godina, a spororastući 6-8. Sadnja se obavlja u jame 60x60, iskopana zemlja se meša sa stajnjakom, tresetom ili kompostom. Sadnice se sade uz kolac koji je južno od sadnice, da je senkom štiti od pripeke. Pre vezivanja za kolac podmeće se komad gume da se biljka ne tare o kolac, ili se vezivanje vrši nekom od plastičnih vrpci izrađenih za te potrebe. Po sadnji biljku čankovati radi zadržavanja vode i obilno zaliti. Nega sadnica – Posle presađivanja u prvoj godini obavezno je redovno zalivanje. Kod vrsta sa tankom korom stablo se štiti od insolacije. Ranije se zaštita vršila krečnim mlekom pomešanim sa glinom, a danas postoje bele papirne spiralne trake ili trščane pokrivke. Korisna praksa je da se na stablu sadnica pre vađenja iz druge škole označi masnom bojom strana eksponirana severu, a da se onda ta strana ponovo eksponira istoj strani sveta. Na taj način tanja kora eksponirana severu ne može da se okrene jugu i bude uzrok pucanja kore zbog jake insolacije. Po presađivanju obavezna je redovana kultivacija zmljišta. Da bi se sprečio razvoj korova moguće je između redova posditi žbunaste sciofite sa plitkim korenom (mahonija, kukurika, kalina), čime se racionalnije koristi proizvodna površina. Prihranjivanje se obavlja u rano proleće mineralnim đubrivom, a treće do pete godine po sadnji razbija se stajnjak po površini i unosi kultivacijom. Direktna nega sadnica je kao i u drugoj školi.
13. ORUĐA ZA RASAĐIVANJE, MAŠINE ZA KONTEJNERSKU PROIZVODNJU, ORUĐA ZA VAĐENJE SADNICA, RUČNI ALAT Mašine za rasđivanje Svaka mašina za rasđivanje obavlj tri radne operacije: otvara brazdu u kojoj će se izvršiti presađivanje; uz pomoć radnika sadnica se plasira u brazdu; zbija zemlju uz sadnicu i zatvara brazdu. Glavne prednosti mašina za rasađivanje u odnosu na manuelnu presadnju su: visoki učinci; ujednačen razmak u redu i biljaka u redu; stalna dubina sadnje. Svrdla za sadnju mogu da budu ručna ili jednoosovinska sa jednocilindričnim benzinskim motorom za sadne jame od 90 do 350mm. Druga verzija je nošeni traktorski priključak sa svrdlom koji prodire do 1m dubine i prečnicima od 150-800mm. Mašine za kontejnersku proizvodnju poznatiji proizvođači su Majer-Nemačka, JavoHolandija, Gregorie-Belgija. Osnovne faze rada mogu se svsti na dve šeme u zavisnosti da li se biljka presađuje iz manje posude u veću ili se presađuju sadnice sa golim korenom. Prva šema obuhvata sledeće radne operacije: prvo se dostavljeni prazni kontejneri pune supstratom, zatim se svrdlom pravi otvor u supstratu, dostavlja sadnica i ubacuje u supstrat, sledi zbijanje supstrata i odnošenje presađenih sadnica. Druga šema ima nešti izmenjen redosled. Posle dostavljenih praznih kontejnera dostavljaju se sadnice, a onda se kontejneri pune supstratom sa istovremenim zasipanjem korena u sledećoj fazi zbija se supstrat i presađene sadnice se odnoce. Oruđa za vađenje sadnica spadaju plugovi za vađenje sadnica i mašine za vađenje sadnica. Plugovi za vađenje sadnica – postoje dve vrste pluga za vađenje sadnica u zavisnosti od toga da li se vade sadnice u jednom redu ili se vađenje obavlja istovremeno na celoj površini leje. Plugovi za vađenje sadnica u redu je sa sečivom koje je manje ili više povijeno u obliku slova U ili je ravno i kopljasto zašiljeno. Najčešće je nošenog tipa. Nalazi se bočno u odnosu na tragove točkova traktora. Radna širina ovakvih plugova je 27.30 i 33cm. Plugovi za vađenje sadnica po širini leje radi po istom principu samo je sečivo šire 120150cm i u jednom hodu traktora podiže sve redove na celoj površini lele. Mašine za vađenje sadnica bez busena mogu biti traktorski vučene ili samohodna oruđa. Vučene se prema tipu pluga mogu podeliti na mašine za vađenje sadnica u redu i mašine za vađenje sadnica po širini leja. Samohodne mašine su sa visokim klirensom sa točkovima ili gusenicama. Primenjuju se u rasdnicima gde se proizvode sadnice većih dimenzija. Ne izrađuju se serijski već samo po narudžbini. Mašine za vađenje sadnica sa busenom služe za sadnice većih dimenzija koje se otpremaju na stalno mesto sadnje. Radna tela su im u obliku konkavnih ašova (najčešće 4 kom), koji uz pomoć hidruličnih ventila ostvaruju radne pokrete: otvaranje i pokrete rama držača radnih tela i spuštanje ašova sa i bez rama. Mašine se montiraju na razne tipove nosača: kompakt-traktor, poljoprivredni traktor, utovarivač ili kamion. Montirane na kamion mašine služe za presađivanje potpuno odraslih sadnica. Za rasadnike su konstruisane male samohodne mašine krojači busena koje umesto 4 ašova imaju polukružni nož koji rotira i seč busen u obliku polulopte.
Postoje i mašine za vađenje većih sadnica koje imaju radni deo koji je kombinacija ašova i sečiva. Gornji deo ima ašove koji su ravni i koji prodiru u zemlju formirajući busen sa strane. Odozdo je sečivo koje kao kod krojača seče busen odozdo. 30. SMETNJE IZAZVANE OSOBINAMA SEMENJAČE I EMBRIONA I SMETNJE IZAZAVANE PRISUSTVOM INHIBITORNIH MATERIJA I NAČIN OTKLANJANJA Kod nekih vrsta semena (glog, lipa, tisa, kleka, dren) semenjača je nepropustljiva za vodu i gasove, a pored toga embrion nije dovoljno razvijen ili su u njemu prisutne inhibitorne materije. Primena jedne od metoda za otklanjanje smetnje izazvane osobinama semenjače; tretiranje vodom, koncentrovanom sumpornom kiselinom ili ozleđivanje semenjače mehaničkim putem u kombinaciji sa hladnim stratifikovanjem predstavlja uspešan način za pripremu semena sa dvostrukom dormantnošću. Drugi podesan postupak je kombinacija toplog i hladnog stratifikovanja. U toku toplog stratifikovanja, kao rezultat rada mikroorganizama, dolazi do omekšavanja semenjače. Ovo je potrebno, jer kasnije na temperaturi povoljnoj za hladno stratifikovanje name uslova za aktivnost mikroorganizama. Hemijske materije koje sprečavaju nicanje često se nalaze u koštunicama, bobicama i drugim plodovima sa sočnim omotačem. Ulogu inhibitora mogu imati razna hemijska jedinjenja, na prvom mestu organske kiseline. Inhibitorne materije u sočnim plodovima obrazuju se u periodu potpunog satrevanja semena. Sakupljanje semena u stadijumu fiziološke zrelosti, kada ovih materija u sočnim delovima jš nema, može dati dobre rezultate. Po branju i čišćenju semena od mesnatih delova mora se ono odmah upotrebiti za setvu, jer bi se inače ubrzo pokvarilo i propalo. 43. RAZMNOŽAVANJE KALUSNIM REZNICAMA Dok se pri klasičnom razmnožavanju korenskim reznicama koristi samo jedan izbojak za buduće stablo kod drveća ili nekoliko kod sadnica žbunja, kalusne reznice mnogo racionalnije koriste potencijal segmenata korena ka stvaranju izbojaka. Kod ove metode svi izbojci se sasecaju i tretiraju na isti način, kao i zelene reznice čime se dobija veći broj biljaka. Izbojci iz kalusa imaju juvenilni karakter što se često uočava u raspodelu i izgledu listova. Mnoge vrste sa složenim listovima, na izbojcima iz koremskih segmenata obrazuju proste listove (Fraxinus). Pored morfoloških znakova juvenilnosti, izbojci se mnogo lakše ožiljavaju što je takođe odlika juvenilnog stanja. Osnovni nedostatak ove metode je što se nadzemni deo formira iz neizdiferenciranih ćelija, pa su somatske mutacije češće nego kod reznica stabla gde se nadzemni deo obrazuje iz pupoljaka koji je sa svojim lisnim primordijama izdiferencirano tkivo sa manjim tendencijama ka promenama. Matičnjak se najčešće ne formira posebno. Za reznice se koristi određen broj biljaka za prodaju u celini, delovi korena dobijeno orezivanjem ili se koriste oba izvora. Korenske reznice su duge oko 7 cm i prečnika 3-12mm. Proksimalni rez je pra, a distalni kos. Reznice se potapaju u rastvor sistematičnog fungicida u trajanju od 5 minuta. Regeneracija se obavlj u stakleniku. Reznice se pobadaju u sanduk napunjen mešavinom treseta i peska (4:1), tako da gornji rez viri oko 1 cm van supstrata. Na 20 cm od reznica postavlja se plastična folija. Temperatura je u opsegu 20-30°C.
Pri korišćenju dvogodišnjih sadnica dva klona bresta može se dobiti oko 15 reznica. Jedna reznica daje 10-20 izbojaka u jednom turunsu. Pri ožiljavanju od 65-95% od jedne sadnica dobija se 100-300 ožiljenica u jednom turunsu. Kalusnim reznicama mogu se razmnožiti Viburnum, Spirea, Euonimus, Albicija julibrisin. 14. SNABDEVANJ RASADNIKA VODOM U proizvodnji sadnica voda je neophodna iz više razloga. Regulisanjem vlažnosti zemljišta potpomaže se klijanje semena, opstanak klijavaca, podstiče se regeneracija korenovog sistema i obrazovanje pupoljka, utiče na povećanje otpornosti prema mrazevima. Voda se koristi za pravljenje rastvora mineralnih đubriva i omogućuje ispiranje preteranih koncentracija soli u dubinu. Vodom se štite sadnice od prejake atmosferske suše, smanjuje zagraevanje površinskogh sloja zemljišta i otklanja opasnost od mrazeva koji se javljaju u toku vegetacionog perioda. Probnim bušenjem treba proveriti da li ima dovoljno vode na terenu gde se planira proizvodnja, jer je sopstveni izvor vode jeftiniji nego priključivanje na vodovodnu mrežu. Korišćenje vodnih resursa treba da je u sklsdu sa zakonskim propisima, bez obzira dali je reč o površinskoj ili podzemnoj vodi. Rezervoar ili bazen za vodu treba dimenzionisati tako da se osigura najmanje trodevna potrošnja. Za zalivanje treba da se upotrebi voda određenog kvaliteta, tj. odgovarajućeg sastava i koncentracije soli. Kod proizvodnje u posudama može doći do zadržavanja soli u supstratu, pošto nema ispiranja kao kod leja na otvorenom. Prema vodi sa visokim sadržajem soli osetljive su četinarske sadnice. Oštećenja se zapažaju po sjajno crvenoj boji vrhova četina, koju prati posmeđivanje krune, a sve to može biti propraćeno lučenjem smole iz korena. Soli pričinjavaju štete četinarskim sadnicama na 4 načina: Povećavanjem osmotskog pritiska zemljišnog rastvora, što izaziva stres i sušenje; snižavanjem propusnosti zemljišta zbog gubitka zemljišne strukture, posle čega dolazi do niza negativnih posledica; neposrednom toksičnošću pod uticajem delovanja pojedinih jona; promenom u raspoloživim hranljivima usled promena u pH vrednosti. Zalivanjem se ne sme narušiti struktura zemljišta, izazvati preterano ispiranje hranljivih materija i pogoršati vazdušni kapacitet. Odnos vode i vazduha u zemljišnim porama 50:50 smatra se veoma povoljnim. Danas su u uptrebi različiti tipovi zalivnih sistema: površinsko navodnjavanje; veštačka kiša; samohodni raspršivači „TIFONI“; rampe za zalivanje; kap po kap; kapilarno navodnjavanje; mist sistem; veštačka magla (fogging). Površinsko navodnjavanje predstavlja njstariji i njednostavniji oblik snabdevanja biljaka vodom. Zemljište mora da je ravno i da ima izbalansiran odnos upijanja i održavanja vode na površini. Površina između leja se formiraju tako da služe kao kanal 10-20cm ispod nivoa leja u koje se uliva voda brzinom koja ne odnosi stranice leja. Veštačka kiša koristi rotacione raspršivače različitih karakteristika koji za jedan sat plasiraju količinu koja odgovara talog od 5-25mm. Poseban problem je jači vetar koji može da spreči ravnomernu distribuciju. Sporiji tempo primene redukuje oticanje vode, eroziju i sabijanje zemljišta. Prikladan je kao dopuna snabdevanja vodom u humidnim područjima, dok za aridna područja uvek treba proveravati intenzitet isparavanja koji je uvek viši od klasičnog površinskog navodnjavanja. Hidrulična konstrukcija treba da obezbedi ravnomernu raspodelu po zalivnoj površini ujednačenim obrtajem raspršivača. Kod klasičnih raspršivača to se ostvaruje pomoću dve mlaznice (radna i dometna).
Samohodni raspršivači „TIFONI“ princip rada se osniva na automatskom kretanju kolica koja nose raspršivač za veštačku kišu ili rampu sa nizom raspršivača za fino raspršivanje. Kolica, pogon za pokretanje dobijaju preko pritiska vode i turbine. Samohodni raspršivači mogu se priključiti na vodovodnu mrežu ili deluju samostalno sa pumpnim agregatom za navodnjavanje. Urađaj se sastoji od dva posebna dela spojena međusobno PE crevom dužine 200-400m i Ø 63-100mm. Veći statični deo čini osnova sa točkovima na kojoj je bubanj za automatsko namotavanje creva. Drugi osnovni deo su kolica sa raspršivačem i pre zalivanja se dovodi u tačku najudaljeniju od stacionarnog dela (crevo se potpuno razmotava sa bubnja). Radom turbine crevo se namotava na bubanj dok kolica sasvim ne priđu statičnom delu. U tom trenutku raspršivač se automatski isključuje. Kolica su sa dva ili tri točka, a postoji i verzija sa kliznim površinama „sanke“. Rampe za zalivanje – osnovna karakteristika ovog sistema je pokretna rampa koja se uz pomoć kolica kreće duž šina koje se nalaze iznad biljaka i koje su okačene o krovnu konstrukciju staklenika ili su na nosačima pobodenim u zemlju za primenu na otvorenom. Kolic sa 4 točka nose elektromotor koji obezbeđuje kretanje rampe od 6m/minut. Bočno od rampe nalazi se klizna konzola za crevo i električni kabl. Duž konzole crevo i kabl se spiralno uvijaju kako se skraćuje odstojanje od izvora vode i električne energije. Između kolica i rampe nalaze se zglobovi za podešavanje visine rampe i pomeranje rampe u horizontalnoj ravni. Kap po kap koristi razgranat sistem creva kroz koje se isporučuje voda pomoću emitera direktno u zonu korena pojedinačnih biljaka. Voda se distribuira u dugim intervalima, 5-7h dnevno, ali vrlo usporeno i u malim količinama tako da se malo gubi na isparavanju. Za regulisanje željenog protoka, postavlja se ventil na ulazu u bočne cevi. Voda se isporučuje pod niskim pritiscima manjim od 1 bara. U aridnim područjima sistem kap po kap zbog izostanka evaporacije sprečava deponovanje soli u površinskom sloju zemljišta. Kapilarno navodnjavanje – kapilarne leje mogu da se postave i na otvorenom i u zatvorenim objektima. Kapilarne leje se mogu izvesti na nekoliko načina. Teren mor da bude idealno ravan, bez skeleta. Osnovu predstavlja izgrađena leja čije se dno i zidovi oblažu dvostrukom folijom i pune grubim kvarcnim peskom. Uz jedan od zidova postavlja se rezervoar sa preforiranom cevi u koji dovodnom cevi ulaz voda do nivoa višeg od polovine visine leje. Plovak koji je u vezi sa mikroprekidačem isključuje dovod kada je voda na željenom nivou. Kroz preforiranu cev voda prodire u deo leje sa peskom do nivoa jednakog sa onim u rezervoaru (princip spojnih sudova). Iz donjeg dela leje, kapilarnim usponom voda se kroz pesak penje do površine na kojoj su poređani kontejneri. Postoje različite modifikacije sistema u kome su kontejneri sa sadnicama smešteni u kontejnere istog tipa koji odozdo dobija vodu pomoću cevi koja prodire u njih. Sistem racionalno troši vodu uz pomoć ulznog i izlaznog ventila i prelivnika i pumpe kojima se voda vraća u sistem. Kontejneri se postavljaju u košuljicu od perlita granulacije 2-8 mm, a delovi uz kanale se izoluju folijom. Mist sistem (sistem veštačke izmaglice) je idealan način da se reznicama sa asimilacionim organoma obezbedi optimalna količina vlage u suspstratu i atmosferi raspršivanjem finih kapi oko 50 mikrona kako bi očuvale turgor i ostale sveže. Koristi se u sejalištu pod staklenikom, za kalemljine biljke u fazi kalusiranja i srastanja podloge i plemke za biljke dobijene mokropropagacijom (u fazi privikavanja na uslove ex vitro), za ožiljenice
dobijene poleganjem i zagrtanjem neposredno po odvajanju i za forsiranje matičnih biljaka po staklom. Nutritivni mist je uvođenje tečnih đubriva u sistem.đubrivo mora da bude za folijarnu ishranu i može se primeniti sa svakim raspršivanjem, kad su niske koncentracije. Bolje je da se dva puta nedeljno apliciraju veće koncentracije uveče pre isključenja mista. Karbonatni mist je uvođenje CO2 u sistim. Dokazano je sa proces ožiljavanja i kvalitet obrazovanog korena nekih vrata se može poboljšati injektiranjem ugljendioksida u sistem. Magnolije, rododendroni, božikovine i duglazije pozitivno reaguju na karbonizovani mist. Elementi sistema su: kontrolni sistem, pumpa, magnetni ventil, cevi i raspršivači. Kontrolni sistem se sastoji od kontrolne table i automatske kontrole režima rada. Kontrolna tabla treba da je u kutiji od vodonepropusnog materijala, ako postoji opasnost da tabla bude u dodiru sa vodom. Automatska kontrola rada podrazumeva trajanje raspršivanja i intervale između dva raspršivanja (satni mehanizam, osetljiva vaga – klackalica, elektronski list, foto ćelija). Pumpa je neophodan deo sistema ako je pritisak vode manji od 3.5 bara. Nizak pritisak daje krupnije kapi, a visok pritisak daje veoma sitne kapi koje su osetljive na vazdušna strujanja, pa pojedini delovi mogu ostati suvi. Koriste se obično centrifugalne pumpe i klipne pumpe. Magnetni ventili služe za automatsko otvaranje i zatvaranje dovoda vode kroz sistem cevi do raspršivača. Postoje dva tipa ventila: aktivno zatvoreni i pasivno zatvoreni. Prvi tip ne propusta vodu u sistem kada je uključena električna energija. Drugi tip ne propušta vodu kada su isključeni. Ventil je u stalnom kontaktu sa vodom obično radi uz pomoć niskonaponskih struja (24V) . Cevi cu najčešće prečnika 1.3 cm od bakra, galvanizovanog čelika ili tvrde plastike. Najprikladnije su od plastike koje mogu da podnesu visoke pritiske. Galvanizovane mogu da izazovu toksikaciju cinkom preko vode, a vremenom se ljuspaju što blokira raspršivače. Bakarne su skupe. Postoje dva načina postavljanja cevi: ležeće cevi su odmah ispod ili na površini parapete ili tla, od njih na određenim odstojanjima polaze uspravne cevi na čijem su krajevima raspršivači; horizontalne cevi su iznad parepeta ili tla, a na njih se direktno postavljaju raspršivači sa donje ili gornje strane cevi. Cev mora da je potpuno horizontalna, jer i mali nagib dovodi do nepravilnog bacanja kapjica i slivanja duž cevi. Raspršivači – u upotrebi su dva tipa raspršivača: defleksioni i vrtložni. Defleksioni sadrže ravnu površinu neposredno iznad otvora koji razbija malz vode na sitne kapi, vrtložni raspršivači imaju pre otvora brojne žljebove pod raznim uglovima tako da se stvara fina izmaglica kada voda prolazi kroz raspršivač pod pritiskom. Veštačka magal (fogging)se najbolje definiše kao raspršivanje finih kapljica vode da bi se ostvario stalni nivo zasićenja vlagom od 93-100%. Lebdeće čestice vode su veličine 10-20 mikrona i kreću se veoma sporo, ali su veoma osetljiva na vazdušna strujanja. Pošto lebde u vazduhu sposobne su da stvaraju fini film oko lista reznica. Manja potreba za zasenom ili njeno potpuno odsustvo je moguće zahvaljujući česticama vode koje sprečavaju prodor svetlosti. U upotrebi su tri sistema: zamagljivanje pomoću visokog pritiska primenjuju se pritisci od 35 bara pod čijim uticajem se voda izbacuje kroz vrlo male otvore, a njene kapi se razbijaju klinom koji je odmah iznad. Svaki raspršivač pokriva oko 7 m kvadratnih. Glavni delovi opreme su: pumpni agregat za visoki pritisak koji sabija vodu do 35 bara i sistem cevi koje mogu da izdrže taj pritisak., oprema za injektiranje hlora u sistem, peščani filter za
sakupljanje taloga od tretmana hlorom i sakupljanje ostalih nečistoća, linije filtera za nizak i visok pritisak za prečišćavanje vode, raspršivači za veštačku izmaglicu, kontrolni sistem. Sistem se odlično koristi za hlađenje zasenjenih biljaka, za zaštitu od mraza i za tretiranje fungicidima i insekticidima.; ultrasonični zamagljivači uspešno se koriste za suzbijanje prašine u industriji, aklimatizaciju i eliminaciju loših mirisa. Delovi sistema su: filter i kompresor, magnetni ventil za kontrolu dotoka vazduha, raspršivači, sistem cevi za vodu i vazduh, ventil sa oprugom koji se otvara i propušta vodu kada je pritisak vazduha iznad dve atmosfere; zamagljivač sa ventilatorom – ovde se kapljice uvode u vazdušnu struju ventilatora. Ventilator je na zidu staklenika i ima ulogu ubacivanja spoljnog vazduha zbog hlađenja. Raspršivači rotiraju i prave vodenu zavesu kroz koju prolazi vazduh koji razbija vodu na čestice od 30 mikrona. Jedan zamagljivač pokriva 93m kvadratnih, bacajući maglu 9 do12 m. Mana ovog tipa je mala trajnost motora koji se nalazi u vlažnim uslovima i podložan je koroziji. 31. ISPITIVANJE KVALITETA SEMENA (TEHNIKA UZIMANJA UZORAKA, ČISTOĆA, ZDRAVSTVENO STANJE, VLAŽNOST) Osnovni cilj ispitivanja semena pre setve je utvrđivanje njegove vrednosti i kao setvenog materijala za ostvarenje visokih proizvodnih rezultata u rasadniku i kao reproduktivnog materijala za povećanje biljne proizvodnje visokog kvaliteta. Osnovni elementi kvaliteta semena su: čistoća, klijavost, energija klijanja, zdravstveno stanje, sadržaj vlage. Oni određuju upotrebnu vrednost semena i normative za setvu. U zavisnosti od karaktera semenskih objekata seme se svrstava u: I klasu – selekcionisano seme iz kontrolisanih ukrštanja ili semenskih plantaža i registrovanih elitnih stabla i II klasu – normalno seme iz priznatih prirodnih semenskih objekata. Uz svako isporučeno seme mora se dostaviti uverenje o poreklu, vrsti, datumu sakuopljanja, vrsti i poreklu (vegetativnog ili generativnog) semenskog objekta, lokalitetu, nadmorskoj visini, ekspoziciji, inklinaciji, vegetacijskom tipu, geološkoj podlozi, zemljištu. Tehnika uzimanja uzoraka za analizu 1. partija semena: ista vrsta iz istog semenskog objekta, iste sezone uzeto (limitirana količina na 1000 kg, osim kod krupnog semena: hrast, kesten, bukva) 2. kontrolna jedinica: deo partije odakle se uzimaju uzorci: Osnovni uzorak (prosečan kvalitet cele jedinice uzet iz svih količina semena sondom ili zahvatom ruke) Prosečan uzorak (deo osnovnog uzorka ili ceo, dobijen četvrtanjem ili ratdeljivačem – sitno seme > 10 gr, pinjol > od 500gr, kesten 400kom, bukva 500kom, žir 1000kom) Radni uzorak (deo prosečnog dobijen četvrtanjem, služi za određivanje pojedinih pokazatelja – sitno seme 1kg, krupno 150gr, bukva i hrast 200 kom, kesten 300 kom) Određivanje čistoće semena Čistoća semena je odnos mase čistog semena (TČ) i bruto mase, semenki zajedno sa otpacima i primesama (TRU izražena u procentu (TČ/TRU %). Radi se paralelno na dva uzorka. Iz prosečnog uzorka izdvoji se radni i izmeri se njegova težina, a zatim se stavi na staklenu ploču i izdvajaju se sledeće komponente:
čisto seme vrste koja se ispituje – obuhvata zrele i neoštećene semenke, normalne veličine, semenke manje od normalnih (nedozrele ili neisklijale), izlomljene semenke veće od ½ prvobitne dužine, bolesne i od parazita oštećene, seme sa zdravim embrionom i krila i ostale delove koji se ne odvajaju od semena. druge vrste semena drveća i žbunja sa istim frakcijama kao i predhodne ostale vrste semena (poljoprivredne i korovske vrste) sa istim frakcijama kao i predhodne interne materije koje sadrže izlomljena zrna manja od ½ prvobitne dužine, delovi krila koji se lako odvajaju, prazne (šture) semenke svih vrsta, semenke sa oštećenim embrionom i ostale materije (pesak, kamenje, zemlja, cvetovi, lišće, ljuspe, četine) Posle razdvajanja na ove četiri komponente kod oba uzorka vrši se merenje težina dobijenih komponenata. Rezultati moraju da odgovaraju težini početnog uzorka kada se obračunava % čistoće, zatim se saberu oba uzorka i uzme srednja vrednost. Ako 2 merenja jako odstupaju, radi se treće pa ako se ono kreće u granicama neka od predhodna dva, na osnovu njih se izračunava srednja vrednost. Utvrđivanje zdravstvenog stanja Zaraženost semena se ispituje na radnom uzoku: Gljive: zaraženost semena se utvrđuje: makroskopski: golim okom ili lupom, prvo se odredi spoljna zaraza, a presecanjem semena i unutrašnja (25%zaraženog semena ja slaba zaraza, do 50% srednja, preko 50% jaka). mikroskopski: u epruveti se seme pomeša sa destilovanom vodom i malo alkohola, zatim se kap posmatra na mikroskopu i utvrđuje broj reproduktivnih organizama po 1 cm kubnom i vrsta organizama. fitopatološka analiza (obuhvata determinaciju fitopatogenih uzročnika propadanja semna) obavlja se na hranljivoj podlozi. Prema našim propisima ako se konstatuju Sclerotinia, Fusarium, Pythium seme se ne sme upotrebiti bez dezinfekcije Insekti: određuje se spoljašnja i unutrašnja zaraženost, najbolje rendgenom Određivanje vlažnosti semena Izražava se u % u odnosu na težinu radnog uzorka za vlagu koji se posebno uzima i laboratoriji isporučuje u staklenoj boci napunjenoj do vrha i zalivenoj voskom. Vlažnost se određuje sušenjem u sušnici na T 105°C (jelu, smrču, kedar); 130°C (čempres, ariš, bor, duglazija) ili metodom destilacije toluolom i elektronskim aparatom. Apsolutna masa semenki – masa 1000 semenki. Što je veća, veća je i vrednost semena za setvu. Dobija se na osnovu zbira vrednosti dobijenih merenjem 2x500 zrna. Upotrebna vrednost semena: (čistoća x klijavost) / 100 = % 63. MERILA ZA KVALITET SADNICA I STANDARDIZACIJU, GENETSKI I FIZIOLOŠKI KRITERIJUMI KVALITETA Proizvodnja sadnica mora da zadovolji 3 osnovan uslova: 1. visok kvalitet (najvažniji zbog produktivnosti i ekonomičnosti) 2. visoka produktivnost po jedinici rasadničke površine 3. ekonomičnost proizvodnog procesa Ciljevi se mogu ostvariti samo ako je kvalitetan reprodukcioni materijal, ukoliko su povoljni uslovi sredine i ako se poštuju ekonomski zakoni proizvodnje.
Šumske sadnice su u rasadniku najviše nekoliko godina, parkovske oko 10 godina, a kada se presade očekuje se da one obavljaju svoju f-ju u ekosistemu. Kvalitet sadnice se različito procenjuje: proizvođač ima svoja merila kvaliteta koje zasniva na osobinama sadnica u rasadniku, dok korisnik sadnice ceni prema uspehu koji sa njima postiže na terenu (preživljavanje i razvoj sadnice). Važno je da se utvrde parametri koji se mogu izmeriti – kvantifikovati. Problem se može javiti ako je isporuka nepravilna, pa i najkvalitetnije sadnice mogu upropastiti, ako su loše izvađene, loše čuvane, nepropisno prevožene. Zato sadnice proizvodimo u posudama ili sa busenom što smanjuje opasnost isporuke ali se mogu javiti problemi kao što su raspadanje busena ili ograničen rast u posudama. Biološki kriterijumi kvaliteta: Genetski kriterijumi: Sadnice sa dobrim naslednim osobinama zadovoljavaju ciljeve proizvodnje (osavremeniti proizvodnju uređenim semenski objektima i pravilnim izborom matičnih biljaka). Sadnice vegetativnog porekla genetski su verne kopije matičnih biljaka, a kod sadnica iz semena važan je izbor matičnih biljaka sa kojih se seme uzima. Fiziološki kriterijumi kvaliteta: su sadržaj vlage, vodni bilans, vodni potencijal, pritisak turgora i druge osobine značajne za preživljavanje sadnica. Potencijal regeneracije korenovog sistema: sposobnost razvoja korena u rasadniku i razvoj novih žila posle presadnje Sposobnost odupiranja stresovima: nakon presadnje (ili nastavlja normalan razvoj nakon stresa ili dolazi do slabljenja, oštećenja ili potunog propadanja biljke). Uticaji od kojih zvisi fiziološka kondicija sadnica: ishrana, snabdevenost vodom, nasledne osobine, (sadnice dobijene iz semena koje su poreklom iz suvljeg areala otpornije su na sušu nego one koje su iz vlažnijeg područja). Kondicioniranje sadnica (prilagođavanje): otpornost se povećava: - slabim vodnim stresovima u rasadniku pojačava se otpornost sadnice na suve uslove - specifičnim tehnikama orezivanja - važno je da biljke pređu u stanje mirovanja u pravo vreme. Sadnice u sudovima manje pate od šoka nakon presadnje 15. KRČENJE, ČIŠĆENJE I OGRAĐIVANJE RASADNIKA Ograda rasadnika treba da bude praktična, da zadovolji funkciju zaštite, ali i da izgleda lepo. Žive ograde u sistemu vetrobranih pojaseva štite sadnice i zemljište. Šumski rasadnici na području krša ograđuju se kamenim zidom ili zidom u cementnom malteru. U šumskim područjima najednostavnije su ograde od letvica ili oblica, mada one ne pružaju sasvim sigurnu zaštitu. Rasadnici se mogu ogradti bodljikavom žicom, zatagnutom između stubova dužine 2-3 m i debljine 16-20 cm. Rastojanje između stubova je 2.5-3 m, a broj redova bodljikave žice bar 5-6. izgled takve ograde, čak i u kombinaciji sa živom ogradom nije baš najprivlačniji. Dobra ograda je od pletene žičane-mreže sa okcima ne većim od 4 cm. Sama žica je debljine 2mm. Stubovi mogu biti drveni ili betonski, promera 12x12 cm, dužine blizu 2m, od čega se u zemlju ukopava oko 50cm. Stubovi su na razmaku 2.5-3m. Iznad stubova se radi zaštite može postaviti bodljikava žica. Živa ograda u kombinaciji sa ogradom od pletene mreže, predstavlja dobru zaštitu. Vrste za živu ogradu treba birati među autohtonim vrstama koje se lako održavaju na datom
staništu, dobro orezuju i održavaju željeni oblik: dole treba da je šira, a pri vrhu uža. Nepravilno orjentisane, mogu predstavljati mrazne jame. Prilikom osnivanja žive ograde, zemljište treba dobro i veoma duboko obraditi, sa unošenjem organskih i mineralnih đubriva. Za sadnju treba upotrebiti jake dvo ili trogodišnje sadnice. Sade se na razmaku 2030 cm. Kod dvoredne žive ograde razmak između redova je 50-60 cm, a biljke se sade u obliku trougla. Negovanjem treba nastojati da ograda bude što gušća. Na kraju prve vegetacije, sadnice treba skratiti skoro do zemlje, da bi se razvio veći broj izdanaka. Prikraćivati treba i narednih godina, ali uvek nešto iznad mesta gde su orezane predhodne godine. Vrste pogodne za živu ogradu: smrča, jela, tija, tisa, kleka, javor, grab, brest, gledičija, dud, šimšir, kalina, drem, glog, jorgovan, maklura, pajasmin.. Žive ograde su prebivalište ptica i ostalih korisnih organizama koje igraju značajnu ulogu u biološkoj kontroli štetne entomofaune. Međutim one mogu biti smetnja pri kretanju mehanizacije, u njima se mogu razviti patogene gljivice i štetni insekti, njihovo korenje može podriti u leje.. Pre izgradnje podzemnih cevovoda za dopremanje vode do svih mesta za korišćenje u rasadniku, izgradnje drenažnog sistema, ograđivanje rasadnika i izgradnje objekata, teren za budući rasadnik mora biti očišćen od drveća i žbunja da ne bi ometali kasnije operacije. Nadzemne delove treba poseći, a panjeve i žile, kao i kamenje treba ukloniti. Materijal dobijen sečom može se ponekad unovčiti, iskoristiti za ogrev ili spaliti (izvan rasadnika), a pepeo rasturiti po čitavoj površini. Korov se može iskoristiti za pravljenje komposta. Jame zaostale posle krčenja i čišćenja valja zakopati. Ako se rasadnik osniva na poljoprivrednom zemljištu, odmah po skidanju useva treba plitko zaorati da bi se ubrzala humifikacija organskih zaostataka. 35. RAZMNOŽAVANJE ZAGRTANJEM I ZAGRTANJEM U POSUDAMA Vrste sposobne za ovu metodu treba da imaju jaku izdaničku sposobnost, kada se skrate na panj. Izdanci treba da su intenzivnog rasta kako bi svakokodišnje davali nove biljke. Zragrtanje je pogodna metoda za one vrste sa kratkim izdancima koji se ne mogu savijati ka zemlji. Izvodi se tako što se prvo osniva matičnjak na humoznom, peskovitijem ili lako ilovastom zemljištu. Biljke prečnika 8-10 mm u korenovom vratu sade se u redove na odstojanju 100120 cm, a rastojanje u redu je 30-40 cm. Redovi se orjentišu u prvcu sever-jug radi ravnomernijeg osunčavanja. Prve godine biljke u matičnjaku se ukorenjavaju i slobodno razvijaju. Druge godine rano u proleće biljke se odsecaju na panj, 2-3 cm iznad zemlje. U maju te godine, kada su izdanci dugi 20-30 cm na njih se motikom do polovine visine nabaci fina zemlja. U zemlji ne sme da ima kamenčića ili grudvi, jer mora da se uspostavi potpun kontakt supstrata i izdanka zbog etioliranosti i vlage. Važno je odrediti pravo vreme zagrtanja. Ako se zagrne ranije nežni izdanci mogu da se oštete posebno na težim zemljištima. Posledica kasnijeg zagrtanja najčešće je slab razvoj korena. Sa rastom izdanaka zagrtanje se ponavlja 2-3 puta. Zagrće se u fazama da bi kora ostala meka čime se stimuliše stvaranje parenhima kao uslov za pojavu adventivnih korenova. Krajem vegetacije biljke se odgrnu, a ožiljenice odsecaju što niže i presađuju u školu ili se plasiraju. Odsecanje se vrši ručno, a u mekim evropskim rasadnicima horizontalnim
kružnim testerama montiranim na traktor. Posle seče u jesen panjići se prepokrivaju zemljom radi zaštite od izmrzavanja. Rok korišćenja matičnjaka je 12-15 godina pri đubrenju punom dozom stajnjaka svake kodine. Faktor multiplikacije je 6-10. može se primeniti za sledeće vrste: Aesculus prviflora, Castanea sativa, Chaenomeles japonica, Corylus spp, Ribes spp, Syringa vulgaris, Viburnum spp.. Zagrtanje u posudama predstavlja modifikaciju klasičnog zagrtanja. Primenio je Munson (1982) za razmnožavanje klonskih podloga jabuke. Matične biljke, ožiljenice dobijene zagrtanjem, stavljene su u aprilu u posude od tvrde plastike. Do novembra posude su na otvorenom, gde su biljke redovno zalivane, a zatim posle obilnog zalivanja ostavljene ispod dvostruke plastike da prezime. U aprilu naredna godine biljke se iznose, obilno zalivaju, doda im se 10g spororazlažućeg đubriva na površinu supstrata i orežu se na 2-4 cm od površine. Pred kraj maja kada su novi izdanci dugi oko 15 cm postavlja se posuda iste zapremine bez dna na površinu suostrata posude sa matičnom biljkom, koja se zatim puni supstratom 8 cm visoko. Za supstrat se mogu koristiti treset:prelit; pesak; treset:pesak. Najbolje odgovara treset:perlit. Početkom jula sloj supstrata se povećava do 16 cm jer se dopunjava zbog rasta izdanaka i delimičnog sleganja. Sredinom oktobra otklanja se gognji kontejner, a ožiljeni izdanci odsecaju. 62. ŠKOLOVANJE SADNICA DRVEĆA I ŽBUNJA U SUDOVIMA Druga proizvodna faza koja se tradicionalno odvija u školama, može takođe da bude potpuno zamenjena formiranjem sadnica u kontejnerima. Različiti materijali dozvoljavaju proizvodnju velikih posuda koje mogu da pruže dovoljno prostora i sadnicama kakve izlaze iz treće škole (zapremine i do 2000 L). Prema većini standarda sadnica iz kontejnera mora di ima dobro razgranat, kompaktan koren, koji prožima celu zapreminu supstrata, stiže do zidova kontejnera ne spiralizuje se i bogat je sekundarnim žilama. Da bi se ovo obezbedilo, pravljene su brojne izmene na kontejnerima, kao što su različita rebra na unutrašnjem zidu „klopke“ ili određeni broj otvora raspoređenih na različite načine koji pored odvođenja suvišne vlage izazivaju vazdušno orezivanje korena. Po presadnji najvažnije je da koren što brže počne da prodire iz supstrat kontejnera u zemljište. To je jedini način da se prevaziđe komplikovani odnos vodnog režima između veštačkog supstrata i zemljišta. Razlike u strukturi između supstrata i zemljišta su takve da zemljište, koje je finije strukture, izvlači vlagu iz supstrata grublje strukture, ostavljajući biljku bez vlage. Kada dođe do prodora korena u zemljište pitanje vlažnosti supstrata postaje manje važno. Sadnice su tokom školovanja relativno dug u istoj posudi. Zbog toga mora da se obrati pažnja odabiru supstrata, aeraciji i održavanju njegove strukture. Potrebno je redovno prihranjivati, zalivati i mora se obezbediti dobar drenaža kontejnera. To se postiže drenažnim otvorima na dnu i bočnim stranama posude od tvrdih materijala. Kontejneri od tvrde plastike – ova grupa posuda za formiranje može da se dobije injektovanjem plastičnih masa u kalupu ili da budu termoformirani – da se dobijaju pretapanjem čipova već korišćene plastike. Kontejneri manjih dimenzija mogu da budu kružnog ili kvadartnog preseka, dok su veći isključivo kružni zbog ravnomernije raspodele pritiska kojim velika količina supstrata u njima opterećuje zidove. Injektovani kontejneri su teški i kruti. Obično su crne boje glatkih stranica. Ako su većih dimenzija imaju jak obod za bezbedno prenošenje. Kontejneri od 20 L su veom pogodni za
četinare, visoko žbunje i drveće. Postoje i plitki stabilni kontejneri za veće drveće, zapremine 45 L. Termoformirani kontejneri su napravljeni od 100% recikliranog polietilena. Lakšisu i jeftiniji od injektovanih. Rebrastih su strana, a na kontejnerima su jaki obodi koji omogućuju lako rukovanje. Kontejneri od tvrde plastike trebaju da imaju konusan oblik, da bi se lakše praznili. Koriste se zapremine od 1.5-2 L. U ovakvim posudama se gaje vrste kojima je potrebno godinu do dve da dostignu veličinu potrebnu za plasman na tržište (Acer, Berberis, Hibiskus, Betula, Rhododendron, Rosa, Tamarix). Plastične kese (polietilenske vrećice) - koristi se crna polietilenska folija debljine 1-1.5 mm. Vrećice su ekonomičnije od posuda od tvrde plasike, lake su za upotrebu. Polietilenske vrećice se lako svlače sa supstrata obraslog korenom i ponekad se mogu ponovo upotrebiti ili sa seku i bacaju. Najveći nedostatak im je teško punjenje supstratom. Na kraju sezone biljke u vrećicama su 5-15% veće od onih u kontejnerima od tvrde plastike. Biljke iz vrećica imaju vlaknastiji korenov sistem i 6 puta više belih vrhova korena na površini supstrata uz zid. Kontejneri torbe su novi tip kontejnera, sličan polietilenskim vrećicama, samo je folia zamenjena polietilenskom tkanimom. Čvrstoća ovakvih kontejnera se višestruko povećala, aeracija je poboljšana, kao i efekat vazdušnog orezivanja. Tkanina je omogućila i znatno povećanje zapremine. Sve dobre strana plastičnih vrećica kontejner je zadržao: nisku cenu, mali prostor za skladištenje, slaba spiralizacija korena. Istovremeno dobio je i neke nove prednosti UV stabilizator mu daje trajnost preko 5 godina, a drške koje ima omogućuju lako prenošenje i utovar viljuškarom. Punjenje supstratom je olakšano uloškom koji se umeće dok se kontejneri ne napune, a onda se vade. Air pot kontejner napravljeni su od plastike koja se reciklira. Kružnog je preseka, sa zidovima koji su perforirani i imaju teksturu sličnu kartonima za pakovanje jaja. Spoljašnja ispupčenja imaju otvore na vrhu, čiji vrhovi su okrenuti ka unutrašnjosti, nemaju. Unutrašnji vrhovi usmeravaju koren ka vrhovima ispupčenja, gde se nalaze otvori. U dodiru sa vazduhom korenske žile zaustavljaju rast, to jeste dolazi do vazdušnog orezivanja. Smanjuje se broj presadnji tokom gajenja, jer se male sadnice mogu saditi direktno u kontejnere zapremine 30.50 i 80 L. Tokom školovanja sadnica je u istom air-pot kontejneru 4 godine. Biljke u air-pot-u mogui boraviti dokel god je obezbeđeno dovoljno vode i hranljivih materija. Koren se ne deformiše već postaje kvalitetniji i gušći. Ove posude sklapa sam proizvođač sadnog materijala. Visine i prečnici se biraju prema potrebama biljaka i zahtevima proizvođača. Mora se voditi računa da se strana sa ispupčenjima koja ima otvore okrene spolja, a ispupčenja bez otvora se okreću ka unutrašnjosti kontejnera. Moge se koristiti sa dnom ili bez. Ukoliko se koriste bez dna, slažu se na beton, plastičnu tkaninu. Dva meseca od presadnje gust kore biljke vezuje supstrat tako da kontejner može da se podiže i premešta bez osipanja supstrata. Kontejneri od prirodnih vlakana obično su manjih dimenzija, pogodni za otvorene i zatvorene prostore, mada ima i većih stabilnih kontejnera od 56 L. Mogu da se rade od drvenjače, pirinčane slame, reciklirane novinarske hrtije, kokosovih vlakana, stajnjaka. Kocke od kamene vune – pored kontejnera za setvu/pobadanje reznica „startera“, postoje i kocke od kamene vune za presađivanje Grodan containers. Kada koren biljke preraste
manju, moguće je presaditi je u veću, gordon kocku. Odozgo, na sredini ima otvor koji odgovara dimenzijama strter kocke u koji se ona smešta zajedno sa biljkom. Metalni kontejneri – pojedini proizvođači koriste iskorišćene metalne konzerve većih dimenzija za sadnice. Oštre ivice mogu da povrede ruke, a vertikalne strane otežavaju vađenje.
17. ORGANI ZA GENERATIVNO RAZMNOŽAVANJE (OPRŠIVANJE, OPLOĐENJE, OBRAZOVANJE PLODOVA) Cvet je skraćeni izdanak ili deo izdanka sa kratkim internodijama ili bez njih, na kojima su razvijeni listovi prilagođeni za razmnožavanje. Osnovna funkcija cveta je seksualna reprodukcija. Mogu biti: jednopolni (samo pršnike – muški, samo tučkove – ženski), dvopolni – hermafroditni (imaju i prašnike i tučkove) Jednodome boljke – na istoj biljci su i muški i ženski cvetovi; dvodome biljke na jednoj biljci su mučki, a na drugoj ženski cvetovi; mnogodomne – na jednoj biljci su hermafroditni i ženski ili hermafroditni i muški cvetovi. U obrazovanju ploda učestvuju svi delovi cveta. Kod golosemenica – četinara (Gymnosperme) semeni zametak je slobodan, a kod skrivenosemenica – lišćara (Angyosperme) semeni zametak je zatvoren u plodniku. Četinari – Gymnosperme Cvet je u obliku šišarice. Mučki je sastavljen od prašnika – androceuma, spiralno raspoređenih i tesno priljubljenih, skupljeni su u zajedničke cvasti. Prašnici imaju oblik ljuspe ili štita, a sa donje strane su dve ili više polenovih kesica sa mnogo polenovih zrna. Ženski su sastavljeni od velikog broja oplodnih listića – makrospore, imaju oblik ljuspe sa po dva semena zametka i mikrofilama okrenutim ka osnovi ljuspi. Semeni zametak se sastoji od nucelusa i omotača – integumenta. Jedna od ćelija nucelusa deli se dvema deobama od koji je jedna redukciona pri čemu nastaje embrionova kesica. Lišćari – Angyosperme Cvetovi su složeni. Osnova cveta naziva se cvetna loža, a deo ispod cvetne lože do listova cvetna drška. Sedeći cvetovi nemaju cvetnu dršku. List u čijem se pazuhu razvija cvet naziva se brakteja. Na cvetnoj dršci nalazi se jedan – monokotile ili dva – dikotile listića koji se nazivaju brakteole. Perijant cveta (cvetni omotač) čine čašica – calyx i krunica – corola. Čašica je spoljašnji deo. Čašični listići su zeleni i imaju zaštitnu ulogu. Krunični listići su živo obijeni i primamljuju insekte. Posle cvetanja čašični i krunični listići opadaju. Kada je cvetni omotač sastavljen iz jednog pršljena i ima jednake listiće zove se perigon. Skup svih prašnika naziva se androceum. Prašnik je izgrađen od prašničkog konca – filamentum i pršnice – antere na njemu, koja je sastavljena od dve poluantere. Svaka poluantera je podeljena na dva okca gde se obrazuju polenove kese, a u njima polenova zrna (to je glavna uloga prašnika). Posle cvetanja prašnici opadaju. Tučak je sagrađen od oplodnih listića – carpele koji su međusobno srasli. Skup svih oplodnih listića u jednom cvetu naziva se gynoceum. Sastoji se od donjeg proširenog dela plodnika – ovarium, izduženog dela stubića – stylus, koji se završava žigom – stygmata.
Osnovna f-ja je primanje polena, posle čega se smežura i potamni. Gynoceum može biti: monokarpan – sastavljen od jednog tička u isto vreme je jednook – ima samo jednu šupljinu; apokarpan – sastavljen je od više oplodnih listića, razvijenih svaki za sebe u posebni tučak, jednook; sinkarpan – gynoceum sa tučkom izgrađen od više oplodnih listića, može da bude jednook, dvook ili višeok. U plodniku razvija se 1 ili više semenih zametka (ovula) koji su za plancetu vezani drškom- funikulus, a ređe sede na njoj. Najvažniji deo zametka je nucelus u kome se razvija embrionova kesica, a obavijena je jedno, dvo ređe troslojnim omotačem, koji nikad ne srasta potpuno, već na vrhu postoji otvor (mikropila) kroz koju prodire polenova cev pri oplođenju. Osnova nucelusa od koje polazi omotač je halaza, a na njoj se nastavlja drška semenog zametka (funikulus) i on pričvršćuje semeni zametak za zid plodnika, a tu se kasnije nalazi pupak. U odnosu na položaj halaze prema mikropili postoje: prav, prevrnut, savijen Oprašivanje polinacija Polenova zrna na različite načine dospevaju na žig tučka kod skrivenosemenica ili na semene zametke kod golosemenica. Razlikujemo dva tipa: samoopršivanje – autogamija kod hermafroditnih cvetova i ukrštanje ili unakrsno ukrštanje – alogamija. Polen se prenosi vetrom, vodom, životinjama, insektima, pticama.. Oplodnja Polenovo zrno počinje da klija u polenovu cev koja prodire kroz stubić tučka ka plodniku. Za to vreme generativna ćelija se podeli na dve spermatične ćelije. Polenova cev prolazi kroz mokropilu semenog zametka i spermatična ćelija se oslobađa u embrionovoj kesi. Jedna spermatična ćelija se spaja sa jajnom ćelijom dajući zigot (2n), a druga sa centralnom ćelijom dajući triploidnu ćeliju (3n). Deobom triploidne ćelije nastaje endosperm, hranljivo tkivo za ishranu klice – embriona. Razviće semena Nakon oplođenja čašica, krunica i pračnici potamne, smežuraju se i opadaju ukoliko nemaju neku f-ju, slično je sa stubićem i žigom. Dalje promene su u plodniku , koji se razvij i nakraju se dobija plod sa semenom. Od oplođene jajne ćelije nastaje klica, od inegumenta semeni omotač (semsnjače), od sekundarnog jedra hranljive materije – endosperm, od neutrošenog nucelusa perisperm – druga vrsta hranljivih materija (kod drveća i žbunja ga nema). Prtenogeneza je obrazovanje embriona bez oplođenja. Kd drveća i žbunja mogu se razviti plodovi bez oplođenja, ali bez semena – partenokarpija. Grđa semena Semenjača je izgrađena od 2-3 sloja ćelija, osnovna f-ja je zaštita klice i hranljivih materija od spoljašnjih uticaja . unutrašnjost semena-jezgro sastoji se od hranljivog tkiva i klice. Hranljive materije nalaze se u obliku endosperma ili su nagomilane u kotiledonima. Plod Uporedo sa preobržajem semenog zametka u seme obrazuje se i plod. U obrazovanju ploda učestvuju svi delovi cveta. Plod je izmenjen plodnik u kome se nalazi 1 ili više semena, a od zida plodnika obrazuje se perikarp. Spoljašnji sloj perikarpa je egzokarp (ima zaštitnu f,ju, na njegovoj površini obrazuje se plutasti ili drvenasti sloj, sprečava isparavanje vlage i prodiranje vode unutra), srednje mezokarp, višeslojan je, sočan, sa visokim sadržajem šećera ili masnih ulja, unutrašnji endokarp jednoslojan je ili se ne obrazuje, razvija se u koštunic i onda ima f-ju zaštite embriona.
48. RAZMNOŽAVANJE KULTUROM TKIVA Proces mikrorazmnožavanja može se podeliti na četiri faze: Inicijalna faza – sterilizacija i unošenje biljnog materijala u sterilne medijume Faza multiplikacije – rasta i razviće eksplanata, subkultura i razvoj što većeg broja izdanaka Ožiljavanje in vitro – razvoj korenova u bazi izdanaka Faza aklimatizacije – prenošenje biljčica na prirodne supstrate. Pre pristupanja prvoj fazi moraju se pripremiti sterilni medijumi u koje će se uneti eksplanti. Osnovne komponente medijuma mog se podeliti na sledeće grupe: Neorganske komponente a) neorganske soli makro elemenata (N, P, K, Mg, Ca) b) neorganske soli mikro elemenata (Fe, B, J, Zn, Cu, Mn) Organske komponente a) ugljeni hidrati; b) vitamini; c) aminokiseline i amidi; d) ciklični alkoholi; e) fitohormoni (auksini i citokinini, giberlini) Potporne komponente – Pored komponenti koje imaju neposrednu ulogu u razvoju eksplanata, medijum treba da ima i komponente koje će mu dati čvrstinu, kako bi eksplant bio na površini medijuma. Za tu svrhu najčešće se koristi agar ekstrat crvenih algi, koji ima dve vrlo važne osobine: 1) rastvoren u vodi topi se sa zagrevanjem, a želatizovan je na običnoj temperaturi i 2) biološki je inertan. Sve neorganske komponente i većina organskih u momentu pripreme medijuma treba da su u obliku koncentrovanih rastvora. Inicijalna faza Matične biljke – najbolje je da rastu u stakleniku, jer se time smanjuje reizik od kontaminacija. Matične biljke treba testirati na prisutnost virusa. Zalivanje treba vršiti direktno u supstrat jer voda može da kontaminira biljku. U zavisnosti od doba godine eksplanti mogu biti meristemi iz pupoljka, vrhovi ili delovi letorasta (nodus sa listom ili bez njega). Materijal se izvesno vreme može čuvati u hladnjačama ili frižideru na 4°C u plastičnoj vreći u kojoj je papirnata vreća koja apsorbuje višak vlage. Površinska sterilizacija – Kada su eksplanti pupoljci, prutovi se po odvajanju od matične biljke ispiraju pod mlazom vode, a zatim se peru blagim rastvorom tečnog deterdženta nekoliko puta, ponovo ispiraju vodom i tretiraju 70% etanolom i opet ispiraju pod mlazom vode. Neposredna priprema materijala za eksplantiranje sastoji se u odsecanju kratkih jenonodusnih reznica i njihovom kratkom (5 sec) potapanju u 70% etanol, ako su eksplanti meristemi pupoljka. Ako je tkivo zeljasto tretman alkoholom se izostavlja. Zatim se materijal površinski steriliše. Najrasprostranjenije sredstvo za sterilizaciju je Na-hipohlorit (varikina). Koja koncentracija će se primeniti zavisi od tipa eksplanta i uslova u kojima je rasla matična biljka. U posudu sa rastvorom stavlja se nekoliko kapi tečnog deterdženta, posuda se poklapa i 20 minuta meša uz pomoć magnetne mešalice. Posuda se zatim unosi u laminarnu komoru, poklopljena prska etanolom spolja, a rastvor se odliva. U posudu se posle odlivanja sipa destilisana, sterilisana voda, koja se posle jednominutnog mešanja odliva. Postupak se ponavlja tri puta ali mešanje trje po 10 minuta. Na ovaj način iz tkiva bi trebalo da bude ispran Na-hipohlorit. Pored Na-hipohlorita, kao sredstva za sterilizaciju mogu se koristiti i Ca-hipohlorit i merkurohlorid.
Unošenje tkiva u medijum – posle površinske sterilizacije biljni delovi se u poklpoljenoj posudi unose u laminar koji je potpuno pripremljen za rad. Sterilisane jednonodusne reznice sa pupoljcima u laminarnoj komori se uz pomoć skalpela i pincete pripremaju za eksplantiranje, tako što se odseca pupoljak sa malim štitom kore i drveta dovoljnim da se uhvati pincetom. Pod binokularom se prvo odstranjuju ljuspe kojih kod bresta ima 8-10. zatim se nailazi na lisne primordije, od kojih svaka ima brakteju koja obuhvata pupoljak gotovo za 360°. Listić je uzdužno savijen duž glavnog lisnog nerva nerva i kraći je od brakteja. Eksplant predstavlja vegetaciona kupa bez zaštitnih ljuspi i nekoliko proksimalnih lisnih primordija. Što veći broj brakteja treba da se odatrani, jer se pokazalo da one mogu da izazovu nekrozu tkiva. Eksplanti se zatim odsecaju sveže sterilisanim skalpelom i uz pomoć oštrice blago uranjaju u medijum. Kod zelenih letorasta po sterilizaciji cele jednodusne reznice ili vrhovi stavljaju se u medijum. Faza multiplikacije – Kada je eksplant unet u medijum posude se unose u prostoriju za gajenje i razvoj kultura, gde pod određenim režimom svetla i temperature treba da se za što kraće vreme razvije što veći broj izdanaka, koji će prenošenjem na nove medijume (subkultura) dati nove eksplante. Obično jedan ciklus traje oko mesec dana. Kod nekih taksona da bi se stepen multiplikacije povećao treba eksplante pri subkulturi prebaciti na medijum koji je drugačijeg sastava od prvog. Razlika se uglavnom ogleda u odnosu auksina i citokinina i to u korist citokinina. U ovoj fazi biljčice se mogu beskonačno umnožavati, sve dok se ne dostigne željeni broj. Ožiljavanje in vitro – Cilj poslednje subkulture je da pripremi biljčicu da iz heterotrofnih pređe u autotrofne uslove staklenika i spoljašnje sredine. Ova priprema ogleda se u formiranju žila, ali i u fiziološkoj pripremi biljke preko stimulisanja fotosinteze, apsorpcija vode i hranljivih materija preko korena i privikavanje na isušivanje i kontaminacije. Ovo se postiže tako što se iz medijuma izostavlja citokinini ili im se nivo svodi na minimum, a povećava se koncentracija auksina. Kod pojedinih vrsta ovaj III stepen može da izostane time što se neožiljene biljčice (mikroreznice) direktno pobadaju u prirodne supstrate za ožiljavanje i stavljaju pod veštačku izmaglicu uz predhodno tretiranje auksinom ili bez njega. Faza aklimatizacije – Ožiljene biljčice vade se iz epruvete i spiraju od ostataka agara kako bi se sprečile potencijalne kontaminacije. Biljčice se presađuju u klasične supstrate za ožiljavanje koji su pasterizovani ili samo tretirani fungicidima. Tako presđene biljčice drže se u uslovima visoke vlažnosti i zasene pod plastičnom folijom ili pod veštačkom izmaglicom. Za nekoliko dana dolazi do razvoja novih korenova, kada se vlažnost vazduha postepeno smanjuje, a intenzitet svetla postepeno pojačava. 49. SISTEM PRIPREME ZEMLJIŠTA U SEJALIŠTU Pri osnivanju sejališta, ožilišta zrelih reznica i matičnjaka ili njihovoj pripremi za novi ciklus proizvodnje kreće se od pripreme zemljišta, koje obuhvata niz međusobno povezanih radova prilagođenih zemljištu, klimi i sadnicama. Podrivanje je prva radna operacija koja se izvodi samo za zemljišta sa nepovoljnim fizičkim svojstivama koja imaju sloj težeg mehaničkog sastava na manjoj dubini i/ili podzemnu vodu blizu površine. Podrivačima se kidaju zbijeni slojevi bez premeštanja. Izvodi se pre oranja na suvom zemljištu ukoso ili upravno na pravac oranja.
Ravnjanje (planiranje) izvodi se kada predhodna obrada nije bila dobro izvedena, gde su vađene sadnica sa busenom ili je vršeno njihovo trapljenje. Obavlja se na umereno vlažnom zemljištu da se ne bi gnječilo, slepljivalo i da se ne stvara pokorica. Izvodi se ravnjačom sa daskom ili valjkom koje vuče traktor točkaš. Veće depresije treba popuniti, pre ravnjanja, donetom humuznom zemljom. Oranje ili riljanje – cilj je da se zemljište dovede u dobro fizičko, hemijsko i biološko stanje pogodno za razmnožavanje i razviće biljaka. To se postiže primarnom (osnovnom, grubom jesenjom) obradom. Ona se izvodi posle svakog vađenja sadnica, da se zemljište protrese, provetri i razrahli. Tokom zime grudve obrađenog zemljišta izmrzavaju i raspadaju se, akumuliraju u sebi zimsku vlagu i stvaraju struktura sa povoljnim vodnovazdušnim odnosom. Dubina oranja ili riljanja je 20-30cm, teža zemljišta i dublje. Đubrenje se obavlja organskim, mineralnim, organo-mineralnim i retko mikrobiološkim đubrivima. Organska đubriva popravljaju hemijske i fizičke osobine zemljišta i dobar su izvor NPK. Organske materije popravljaju strukturu zemljišta tako da zbijenija zemljišta čine rastresitijima, a rastresita vezuju. Grupu organskih đubriva čine: stajnjak, kompost, zeleno đubrenje, treset, humus i šušanj. Stajnjak – u rasadnicima može da se primeni konjski, goveđi, ovčiji ili svinjski stajnjak. Konjski stajnjak se lako razlaže pa je dobar za teža i hladna zemljišta, dok je goveđi obrnuto: teže se razlaže i dobar je za lakša zemljišta. Ovčiji stajnjak se brzo razlaže, oslobađa manje toplote od konjskog, bogat je azotom i dobar je za teža ali ne mnogo hladna zemljišta. Svinjski stajnjak spada u hladna i najmanje je vredno. Kompost su organski otpaci izmešani sa zemljom i peskom. Priprema se u kompostnim jamama ili sanducima. Tokom žarkih dana zaliva se, a svakih 1-1.5 mesec vrši se pregrtanje. Kompost je gotov posle 6-12 meseci, a izuzetno komposiranje traje 2 godine, što zavisi od prirode organskog otpada, uslova toplote, vlage, aeracije... Kompostu može da se doda pepeo, kreč, goveđi stajnjak, veštačka đubriva. Zeleno đubrenje – na ugarnim površinama zaseju se leguminoze (lupina detelina, grahorica, bob), pa se za vreme svetanja, zaoru. Leguminoze vezuju atmosferski azot, a iz dubljih slojeva, koren unosi mineralne materije u pliće. Treset ima sve veći značaj zbog kontejnerske proizvodnje i proizvodnje u ograđenim lejama. Mineralna đubriva – najčešće su azotna, kalijumova, fosforna i po potrebi kalcijumova đubriva u obliku prostih ili kompleksnih. Pjedini elementi dodaju se na sledeći način: N – u proleće ili tokom leta (prihranjivanje); P – u jesen kao najnerastvorljivije; K – po pola u jesen i proleće. Mineralna đubriva samo bogate zemljište mineralima, a ne popravljaju strukturu, pa ih treba primenjivati na osnovu rezultata pedološke analize, umereno da sadnica ne nabujaju. U novije vreme upotrebljavaju se spororazlažuća đubriva, čije granule imaju nekoliko koncentrisanih semipermeabilnih omotača koji na bazi osmoze obezbeđuju hraniva vrlo ravnomerno u dugom periodu. Fina obrada zemljišta predstavlja dopunsku obradu koja se obavlja u proleće na manjoj dubini od oranja. Može da se obavlja ručno ili mašinski. Dezinfekcija – najčešće se koriste hemijski preparati biocidi: TETRABOL, DITRAPEX, BASAMID, SHELL-DD. Izrada leja – posle usitnjavanja zemljišta, setva može da se obavi na čitavoj tabli ili da se prave leje. Po pravilu, leje se prave ako sadnice u prvoj godini narastu više od 40-50 cm.
Na jednoj tabli gaji se jedna ili više vrsta sa istom tehnologijom proizvodnje i istim rokom gajenja. Optimalna veličina table zavisi od veličine rasadnika, bogadstva asortimana, korišćenja mehanizacije i kreće se od nekoliko ari do 2 ha. Leje se uvek prava kada voda slabije ponire. Tada staze služe kao drenažni kanal, a mogu biti i ispod nivoa tla, ako je područje sušno ili su uslovi zalivanja slabi. Ako je tabla na nagibu leje su paralelene sa izohipsama, a na ravnom terenu prostiru se u pravcu sever-jug. Prave se ručno ili mašinski. Sa većim korišćenjem treseta koriste se razne mešavine u culju poboljšanja uslova za klijanje ili ožiljavanje reznica. Jedna od često korišćenih mešavaina je treset-pesak (1:1). Mešavina se nabaci na leju u sloju od 15 cm, pa se zaore na 30 cm i poravna. 21. SAKUPLJNJE ŠIŠARICA I PLODOVA (VREME I NAČIN) Vreme sakupljanje semena i dalje rukovanje sa nim predstavlja veoma osetljive radne operacije. Seme koje se u trenutku branja nalazi u odličnom stanju, može zbog lošeg rukovanja, delimično ili potpuno izgubiti svoju životnu sposobnost. Seme se bere pošto se razvio embrion i nagomilalo dovoljno rezervnih materija. Vreme sakupljanja zavisi od vremena sazrevanja i od vremena i načina osipanja semena. Bere se od momenta kada sazre sve dotle dok ga ne razveje vetar ili se sakuolja tek kad opadne na zemlju. U vezi sa raznovrsnim biološkim osobinama semena, ono se može obrati u različitim stadijumima zrelosti. U stadijum fiziološke zrelosti može se sakuplati seme belog jasena, lipe, gloga, divlje ruže, udike, kleke. Pre toga seme ne vredi brati, jer nije sposobno da proklija. Posejano odmah po branju, to seme klija narednog proleća i ne „preleži“ do drugog proleća, što bi bio slučaj da je obrano potpuno zrelo. Neposredno pred potpunim zrenjem treba sakupiti seme bresta, breze, jele, duglazije, borovca, jer ako se ostavi da potpuno sazri, biće razvejano vetrom. U stadijumu potpune zrelosti sve dok se ne odvoji od matične biljke, bere se seme javora, mleča, jasena, bagrema, bora , smrče, ariša, platana. Vreme za berbu zrelog semena tih vrsta može da traje od nekoliko nedelja do više meseci. Suviše rano sakupljeno seme ima nisku klijavost i brzo je gubi. Po sazrevanju i odvajanju od matične biljke, sakulja se seme bukvica, žira, kestena, oraha i drugih teških plodova koji opadaju na zemlju ispod roditeljskog stabla. Plodove sa sočnim omotačem, ukoliko služe kao hrana pticama, ne treba dugo ostavljati na granama, bez obzira na biološke osobine vezane za vreme i način odvajanja od matične biljke. Način Najlakše je kada se plodovi mogu sakupaiti sa zemlje, ali je taj način ograničen na vrste sa teškim semenom, a ponekad i na vrste čije seme u rodnim godinama vetar nanosi u većim količinama u neko ulegnuće ili u travu blizu matičnog stabla. Sa oborenih stabala se mogu brati šišarice samo tada kada se seča vrši u vreme kada se one inače beru. Za veliki broj vrsta drveća šišarice ili plodovi se beru sa dubećih stabala. Od opreme koja se koristi za ovaj posao najčešće se koriste razne penjalice i lestvice, a retko hidrulične platforme i mreže. Postoji više tipova penjalica, najbolje su tipa „Wolfgang“ izrađuju se od pljosnatog čelika dimenzije 30x5 mm. Savijene su tako da se pripijaju uz sredinu stopala. Na unutrašnjoj strani nalaze se šiljci koji se kod penjanja zabadaju u koru. Na spoljašnjoj strani nalaze se dv rupice, kroz koje se uvlači kožni remen za pričvršćivanje na nogu. Na donjem delu
montiran je prstenčić za pričvršćivanje i komadić četvorougaone kože koja smanjuje pritisak na nogu. Postoji posebna tehnika penjanj na stabla pomoću ove penjalice. Nisu pogodne za stabla deblja od 50 cm na prsnoj visini. Veoma često korišćen tip penjalica danas u svetu je „Baumvelo“ služi za penjanje na prava i od grana čista stabla do što veće visine. Ne oštećuje stabla prilikom korišćenja. Namenjen je za vrste sa krupnim šišaricama (borove, smrče, jele). Komplet se sastoji od same penjalice, sigurnosne opreme (sistem veza) i ostalog pribora. Lestvice su podesne za penjanje na stabla tanja od 25 cm. Koriste se razni tipovi: do jednog komada, u nastavcima ili na izvlačenje, od drveta ili aluminijuma, dvonožne ili tronožne, sa paralelnim stranama ili se sužavaju ka vrhu. Pomoću lestvica radnik se penje do žive krune, a zatim noseći na sebi sistem veza, ulazi u krunu i bere šišarke. Kod nas se koriste „švedske lestvice“ . izrađene su od aluminijumove legure, sastavljene su od više nastavaka (segmenata) dugačkih 2.5-3 m. Svaki segmenat se dva puta ričvršćuje za stablo radi stabilnosti. Hidrulične dizalice sa platformom podesne su za branje šišarica sa stabla duž puteva ili u sastojinama na malim nagibima, na srazmerno zbijenom zemljištu, bez prepreka. Mreža se koristi za branje šišarica sa stabla onih vrsta koje imaju sitne šišarice. Najefikasnija je kada se koristi za stabla sa dukačkim krunama koje su sa svih strana obrasla šišaricama (cuga, čempres, ariš). Pored mreže. Oprema se sastoji od užadi, koturača i ostalih delova potrebnih da se mreža učvrsti, razapne, zaregne i slično. 44. RAZMNOŽAVANJE KALEMLJENJEM Kalemljenje se zasniva na osobini biljnih organizma da međusobno srastaju. Kalemljenje se naziva i heterovegetativno razmnožavanje. Kod kalemljenja plemka-epibionit, deo koji se presađuje, usvaja korenov sistem podloge-hipobionit i razvija se na njemu. Sinonimi za kalemljenje su i ksenovegetativno razmnožavanje i transplatacija. Srastanje podloge i plemke može se poistovetiti sa procesom zarastanja povrede. Ako se letorast zaseče uzdužno, a zatim čvrsto uveže doći će do srastanja tako što će kambijalni region obe polovine formirati kalus koji će dalje diferencirati u kambijum i dalje u ksilem i floem čime dolazi do zarastanja. Umetanjem tkiva druge srodne biljke (plemka) dolazi do istog procesa, pod uslovom da se kambijum i elementi kore i drveta ozleđene biljke i umetnutog tkiva nađu dovoljno blizu da im se ćelije traumatskog kalusa spoje. Umetnuto tkivo se neće dalje uspešno razvijati iako se sratanjem uspostave vaskularne veze i umetnuto tkivo – plemka dobija vodu i mineralne materije, ono mora da ima meristemsko tkivo – pupoljak koji će dati izdanak i obezbediti organske materije – produkte fotosinteze koji će ishranjivati i podlogu. Proces srastanja odvija se u četiri faze: I faza: Obrazovanje kalusnog tkiva iz parenhimskih ćelija na preseku podloge i plemke u zoni kambijuma. Za aktivnost parenhimskih ćelija potrebno je obezbediti temperaturu u opsegu od 12-32°C. Vlažnost vazduha oko mesta spajanja mora da je visoka, jer kalusne ćelije imaju tanke zidove koji lako odaju vodu iz ćelija što izaziva njeno uginuće. Ovo objašnjava potrebu za premazivanjem mesta kalemljenja voskom ili njegovo zagrtanje vlažnim supstaratom. II faza: Formiranje kalusnog mosta spajanjem kalusnog tkiva podloge i plemke i ispunjavanje praznog prostora. Nove parenhimske ćelije (kalus) obrazuje se obično u periodu od jednog do sedam dana iz parenhim floema i nezrelih delova ksilema podloge i
plemke. Po formiranju kalusnog mosta na spoju dva kalusa formira se smeđa linija nekrotičnog tkiva sastavljenog od delova rezom oštećenih ćelija koja vremenom resorbuje i nestaje. U završnim fazama srašćivanja površinski sloj kalusnih ćelija, koji do tada bio sunđerast, odrvenjava. III faza: Formiranje kambijuma od pojedinih ćelija novoformiranog kalusa u liniji koja spaja preseke kambijuma podloge i plemke. Na mestu dodira novoformiranih parenhinskih ćelija sa kambijumom podloge i plemke dolazi do njihove diferencijacije u novi kambijum kroz dve do tri nedelje od kalemljenja. IV faza: obrazovanje sprovodnog tkiva iz kambijalnih ćelija: elementi ksilema – sa unutrašnje strane i floema – spolja. Novi ksilem nastaje češće aktivnošću tkiva plemke nego podloge. Veoma je važno da se sprovodno tkivo formira pre razvoja lisne mase plemke, jer u suprotnom dolazi do deficita vode i uvenuća. Razlozi za kalemljenje u rasadniku: - razmnožavanje klonova koji ne mogu da se razmnože nekim od autovegetativnih metoda, - dobijanje posebnih habitusa (formi rasta), - skraćenje vremena proizvodnog ciklusa, - ostvarenje dobiti zahvaljujući osobinama podloge, - rejuvenilizacija u cilju poboljšanja sposobnosti ožiljavanja. Van rasadnika - promena kultura kod biljaka stalnom mestu, - ubrzano stupanje u fazu reprodukcije kod izabranih selekcija u programima hibridizacije, - osnivanje klonskih semenskih plantaža, - prevazilaženje oštećenja kod biljaka na stalnom mestu, - proučavanje virusnih oboljenja. Nedostaci i mane kalemljenja - potreba za obučenom radnom snagom, - pojedine metode zahtevaju prostor u stakleniku, - neželjeni uticaji podloge na kalemljenu biljku, - dodatni troškovi za proizvodnju ili nabavku podloga. Faktori koji utiču na uspešno srastanje podloge i plemke su: - inkompaktibilnost, - osobine roda ili vrste, - ekološki faktori za vreme i posle spajanja, - fiziološko stanje podloge i plemke, - tehnika kalemljenja, - fitohoroni i – polaritet kod kalemljenja. Inkompaktibilnost se definiše kao potpun ili delimičan neuspeh srastanja podloge i plemke. Uspeh srastanja podloge i plemke veoma je zavistan od srodnosti podloge i plemke. Kompaktibilnost je ograničena uglavnom na pripadnost istoj familiji, a u vezi sa srodnošću razlikuju se auto-, homeo-, hetero-plastična transplatacija. Autoplastična transplatacija je kada i podloga i plemka pripadaju istoj individui, homeoplastična kada podloga i plemka pripadaju istoj vrsti, a heteroplastična transplatacija je kada podloga i plemka pripadaju različitim vrstama. Vizuelni simptomi inkompaktibilnosti: - hipertrofija na podlozi i/ili plemci u blizini spoja,
- nizak procenat razvoja pupoljaka plemke, - odsustvo opšte kondicije sadnice, uvenuće letorasta, i ponekad etioliran list, - preuranjena jesenja boja lista i opadanje, - obilno cvetanje, - intenzivan rast divljaka uz slab razvoj ili uvenuće letorasta plemke, - mehanička slabost spoja, koji može da se razdvoji i pri malom pritisku, - izrazite razlike u strukturi i osobinama podloge i plemke mogu da ukažu na inkompaktibilnost. Kriterijum za podelu inkompaktibilnosti svodi se na dužinu kontakta podloge i plemke, pa se govori o trenutnoj, delimično odloženoj i odloženij inkompaktibilnosti. Trenutna inkompaktibilnost je ona kada srašćivanje podloge i plemke neznatna ili srastanja uopšte i nema. Ako do srastanja dođe plemka propada neposredno po aktivaciji pupoljaka. Delimično odložena inkompaktibilnost je ona kod koje spoj propada u periodu od 4-5 meseci pa do 5 godina. Delimično odložena inkompaktibilnost javlja se dok su sadnice u procesu formiranja u rasadniku. Odložena inkompaktibilnost je ona koja se ispoljava posle 15-20 godina, kad su sadnice na stalnom mestu, van rasadnika. Jedan od znakova odložene inkompaktibilnosti je stvaranje hipertrofija na podlozi ili plemci blizu spoja. Neki od mogućih uzoraka inkompaktibilnosti mogu se svesti na sledeće: - korišćenje generski različitog biljnog materijala za podlogu i plemku, - biljni virusi, posebno latentni tipovi, mogi da smanje procenata prijema pri kalemljenju posebno kod roda Prunus i Malus, - korišćenje bujnih podloga za plemke usporenog rasta, - formiranje plutastog tkiva između podloge i plemke što predstavlja prepreku za transport vode i hranljivih materija i mehanički slabi vezu, - slabo povezivanje vlakna podloge i plemke, - izumiranje tkiva kambijuma i floema u zoni spoja, - loša distribucija skroba kroz spoj i različite biohemijske komponente i reakcije između podloge i plemke. Najbolji način da se prevaziđe inkompaktibilnost je da se izabere adekvatna podloga. Treba da se koristi bezvirusni materijal. Kalemljenje preko posrednika. Na podloga se kalemi vrsta ili klon koji je kompaktibilan sa podlogom, ali i sa plemkom, koja se spaja sa posrednikom. Najčešće se posrednik koristi pri okuliranju, tako što se između štita kore i drveta plemke umeće polukružni umetak tkiva drveta i kore biljke posrednika. Ablaktacija, postavljanjem podloga u posudama oko matične biljke koja ima simptome odložene inkompaktibilnosti i spajanje bez prekidanja veze plemki sa matičnim biljkom do srastanja podloge i plemke efikasan je način da se spase matična biljka i očuva izvor plemki za masovnu proizvodnju. Osobine roda ili vste – Neke biljke se teže kaleme od drugih čak i kada inkompaktibilnost nije uzrok tome. Teški za kalemljenje su na primer predstavnici roda Carya, Fagus, Quercus, mada je njihov razvoj, ako kalemljenje uspe, veoma dobar, a životni vek takvih sadnica dug i uspešan. Ekološki faktori za vreme i posle spajanja – uticaj temperature na formiranje kalusa kod kalema u intervalu od 4-32°C je takva da se masa kalusa povećava sa temperaturom. Ispod 0°C i iznad 40°C kalus se ne formira. Ako je temperatura između 7-10°C proces može da
traje nekoliko meseci, a ako se želi brzo srastanje kalemljene biljke se drže na višim temperaturama. Kod suviše visokih temperatura formirani kalus je mek i podložan povredama pri manipulaciji sa biljkama. Duže izlaganje mesta spoja suvom vazduhu dovodi do izumiranja kalusa. Relativna vlaga od 100% nije dovoljna, već je dobro da se oko mesta spoja formira vodeni filma. Premazivanje spoja kalemarskim voskom, ili zagrtanje mesta spoja supstratom imaju ulogu očuvanja prirodne vlažnosti tkiva podloge i plemke producenta kalusa. Kiseonik je neophodan zbog povećanog broja deoba ćelija i rasta što je praćeno povišenim intenzitetom disanja Fiziološko stanje podloge i plemke – pojedine metode kalemljenja kao što su okuliranje ili metod pod koru zahtevaju lako odvajanje kore od drveta. Ovo je moguće samo u vreme pojačane aktivnosti kambijuma kada se sa obe njegove strane obrazuju mlade ćelije tankih zidova koje se lako odvajaju jedna od druge. Kod podloga za okuliranje na spavajući pupoljak u kasno leto važno je da imaju pojačanu vlagu u zemljištu neposredno pre i za vreme kalemljenja, što stimuliše aktivnost kambijuma. Aktivnost kalusa najjača je tokom godine u proleće neposredno pre i za vreme otvaranja pupoljaka, jer se količina auksina smanjuje tokom leta ka jeseni. Kada su podloge fiziološki hiperaktivne (preterano lučenje sokova pri povređivanju) ili je aktivnost smanjena (nema rasta korena) mogu se koristiti određene metode bočnog spajanja na neprevršenoj podlozi, dok se za optimalno fiziološko stanje podloge koriste metode sa prevršeno podlogom. Tehnika kalemljenja – ponekad je tehnika pri kalemljenju tako loša da se relativno mali deo kambiljalnih zona podloge i plemke dodiruje. Tada obično dolazi do srastanja i razvoja listova na plemci pri relativno visokim temperaturama kojima su biljke po kalemljenju izložene. Pojačana transpiracija u momentu razvoja veće lisne mase praćena slabijim kretanjem vode sa rastvorenim mineralima zbog ograničene vaskularne zone spoja dovodi do odumiranja sadnica. Ostale posledice loše tehnike vezane su za loše ili zakasnelo premazivanje voskom, neravne rezove ili suve plemke. Fitohormoni – Ogleda se nanošenjem fitohormona, posebno auksina, na povrede ili spojeve pri kalemljenju. Polaritet kod kalemljenja – Odgovarajuća orijentacija podloge i plemke – polaritet je presudan za trajni uspeh kalemljenja. Kao opšte pravilo pri kalemljenju dva dela stabla morfološki prksimalni kraj plemke spaja se sa distalnim krajem podloge, ali ako se kalemi tkivo stabla na deo korena onda se proksimalni kraj plemke spaja sa proksimalnim krajem korena. Kod T-okuliranja obrnuto umetanje štita kori i pupoljka u T-rez podloge ne utiče na uspeh kalemljenja. Letorast koji se razvije počinje sa rstom naniže ali se ubrzo uspravlja i raste naviše. Aktivnošću kambijuma formiraju se nešto uvrnuti, ali fumkcionalni ksilem i floem. Fenotipske i fiziološke promene kalemljenih biljaka – sve promene se svode na tri grupe: modifikacione promene, himere kalemljenja i somatske mutacije. Modifikacione promene ispoljavaju se u morfološkom i histološkom smislu. Promene su veće ako su razlike u osobinama komponenti kalemljenja veće. Posebno ako se te osobine odnose na brzinu rasta, dužinu prirašćivanja, unutrašnju građu, potrebe za hranjlivim materijama, reakcije na faktore spolašnje sredine. Himere kalemljenja su izdanci koji poseduju osobine obe komponente kalemljenja. Himere mogu da se jave spontano, ali i da se indukuje, ako se sadnica po potpunom srastanju preseče u nivou spoja. U zavisnosti od načina kombinovanja tkiva podloge i
plemke himere se dele na periklinalne, meriklinalne i sektorijalne. Periklinalna je ona kod koje je spolja tkivo jedne, a unutra tkivo druge komponente. Kod meriklinalnih ili sektorijalnih tkiva obe komponente vidlive su spolja. Somatske (vegetativne mutacije) nastaju u jednoj ćeliji somatskog tkiva, a deobom ove ćelije mutacija zahvata veći ili manji deo biljke. Posebno su česte mutacije odsustva pigmnta u ćeliji. Mitozom ovako mutirana ćelija daje panaširana tkiva lista. 53. RADOVI U SEJALIŠTU U PRVOJ GODINI POSLE POJAVE PONIKA Cilj ovih radova je pomoć biljkama da opstanu, dobro i brzo se razviju i zaštite od negativnih abiotičkih i biotičkih faktora. Zasena se obavlja zbog smanjenja zagrevanja površinskog sloja i zaštite ponika od sunčevog zračenja, posebno sciofita ali i ostalih vrsta sa nežnim ponikom (smrča, tuja, jela, duglazija, lipa), kao i onih posejanih leti (breza, dud). Zasena se izvodi drvenim rešetkama (štitovima, lesama), asurama, trskom ili letvicama spojenim žicom ili kanapom. Danas su sve češće plastične mreže. Mana im je što je vazduh ispod njih pregrejan i vlažan što je pogodna sredina za razvoj mikroorganizama pa se podižu na veću visinu. Zasena se vrši samo za vreme toplih sunčanih dana, a za vreme kišnih i prohladnih skida se. Zasenjuje se 2-3 nedelja od pojave ponika, dok se na korenovom vratu ne pojavi plutasto tkivo, ili izdanak zrelih reznica nad zemljom. U toplim i suvim krajevima zasenjuje se i do sredine leta. Dugo zasenjivanje ometa razvoj biljke, posebno korena. Zaštita ponika od poznih prolećnih mrazeva – klijavce osetljivih vrsta (bagrema, gledičije, duda, jasena, hrasta, oraha, duglazije, jele, smrče...) treba štititi na svi položajima. Za pozne prolećne mrazeve primenjuje se pokrivanje leja senilima od letvica ili plastičnim folijama. Zadimljavanjem - paljenje vlažnog lišća ili slame, puštanje sistema u pogon predstavlja noviji način zaštite koji se zasniva na latentnoj toploti vode. Mešavina vode i čestica leda održava temperaturu oko nule u blizini biljnog tkiva, što je dovoljno da ono ne strada od mraza. Malčiranje površina na kojima su sadnice sprečava pojave čestih zamrzavanja i otapanja zemljišta, malč reguliše temperaturu zemljišta. Kao izolator sprečava uticaj niskih temperatura vazduha i sprečava odavanje zemljišne toplote i istovremeno služi kao izvor organskih materija za zemljište. Materijali za malč su uglavnom biljnog porkla lišće, slama, piljevina, kora, treset, kukuruzovina, četine ili to može da bude i kamena vuna ili grubi pesak. Skorašnju inovaciju predstavlja upotreba pene koja privremeno izoluje biljku i i sprečava oštećenja od prolećnih mrazeva. Pena je kombinacija aktivne supstance, stabilizatora i proteinske materije (želatin). Pena se nanosi preko ponika dan pre očekivanog mraza, a nekoliko sati od izlaska sunca pena se potpuno razlaže. Proređivanje ponika preduzima se posle preguste setve, da bi se sprečio razvoj tankih sadnica sa nerazvijenim korenom. Preduzima se 2-3 nedelje od pojave ponika, tako što se čupa nadzemni deo ili čitava biljčica. Biraju se nerazvijene i zaražene, ali i preterano razvijene da se obezbedi ravnomeran raspored preostalih. Posle proređivanja leje se zaliju. Treba paziti da se biljke koje ostaju ne oštete ili povuku iz zemlje. Proređivati do količine koja je za 20% veća od optimuma. Optimalna gustina zavisi od bioloških osobina vrste (heliofiti, sciofiti), klimatskih i edafskih činilaca. Uništavanje korova i razbijanje pokorice (56 pitanje) – bujan razvoj korova guši sadnicu, crpi vlagu i hranljive materije iz zemljišta, uskraćuje svetlost, predstavlja povoljnu sredinu za razvoj insekata i mikroorganizama.
Mehaničko uništavanje korova - korov terba pleviti sa produktivnih i neproduktivnih površina jer se lako i brzo širi. Plevljenje je najčešće istovremeno i prašenje osim kad se koriste herbicidi ili se prašenje vrši posle zalivanja ili kiša. Na lejama sa poprečnim brazdama plevljenje i prašenje se izvodi ručno, a kadasu brazde duž leje ili su u pitanju table može i mehanizovano. U samom redu korov se uvek otklanja rukom da se biljke ne oštete alatkama ili oruđima. Broj plevljenja i čestina zavisi od vrste i bujnosti korova, osobina zemljišta i klime, kvaliteta predhodnog plevljenja. Opšta pravila su da u odeljcima za razmnožavanje na otvorenom u prvoj polovini vegetacije treba pleviti svakih 15 dana, a u drugoj svakih 30 dana. Najbolje je pleviti kad je oblačno i sveže. Korov sa leja treba koristiti za kompost. Prema načinu uništavanja metode su: mehaničke ili hemijske. Od mehaničkih primenjuje se ručno uništavanje (čupanje, sasecanje motikom ili kombinovano), mehanizovano (mašine ili priključna oruđa za traktor) i malčiranje (organskim pokrivačem ili plastičnom folijom). Zalivanje – cilj zalivanja je da se obezbedi minimum vlage u onim slojevima gde se razvija korenov sistem. Sa zalivanjem se prestaje krajem augusta, da bi sadnice odrvenele. Prihranjivanje – ako nije obavljeno osnovno đubrenje ili ako se zapaze zanci nedovoljne ishrane pristupa se prihranjivanju organskim ili mineralnim đubrivima. Obavlja se posle pojave ponika početkom i krajem juna. Prilikom prihranjivanja sadnice treba da su suve, a po operaciji vrši se zalivanje. Raspored prihranjivanja tokom vegetacije: prvo – početkom vegetacije – NPK; drugo – maj-jun – N. Zaštita od biljnih bolesti, štetnih insekata i glodara – „zaštita sadnica“ u širem smislu obuhvata i druge činioce (često abiotičke), koji retko deluju izolovano. To su prvenstveno negativni uticaji klime, zemljišta i zagađenog vazduha, a treba obezbediti preventivu protiv štetnog delovanja pesticida koji se upotrebljavaju u rasadniku. Glodari se najčešće uništavaju mamcima tretiranim rodenticidima po uputstvu proizvođača. 22. BOTANIČKA KLASIFIKACIJA PLODOVA, KLASIFIKACIJA SA ASPEKTA DORADE Preme botaničkoj klasifikaciji plodovi se dele: I pojedinačne (jedan lod nastao od jednog cveta); II zbirne (od apokarpnog tučka, svaka karpela poseban tučak); III skupne plodove (plodovi cvasti) I POJEDINAČNI: Suve: Nepucajući (sastoje se od jednog semena) Orašica obrazovana od plodnika izgrađenog od: Jednog oplodnog listića (Aliantus), dva oplodna listića (Fraxinus, Ulmus, Betula), tri oplodana listića (Fagus, Quercus, Castanea) Pucajući (sadrže nekoliko, kod nekih vrlo mnogo semena) Mahuna – plod nastao od jednog oplodnog listića i puca po trbušnom i leđnim šavu (fam: Fabaceae) Mešak – plod nastao od jednog oplodnog listića i puca po trbušnom šavu (Paeonia, Nerium) Čaura – plod nastao od plodnika izgrađenog od dva ili više oplodnih listića. Puca na različite načine (Syringa, Paulovnia, Hibiskus, Catalpa, Tecoma)
Raspadajući - plod nastao od plodnika izgrađenog od dva ili više oplodnih listića i raspada se na onoliko plodova kolikoje u plodniku bilo oplodnih listića (Acer – shizokarpium) Sočni: Koštunica: je tip sočnog prostog zatvorenog ploda. Na njemu se razlikuju egzokarp, mezokarp i endokarp. Egzokarp predstavlja zaštitnu kožicu sočnom mezokarpu. Može da bude sočan (Prunus), tvrd (Juglans) ili vlaknast (kokosov orah). Endokarp je odrveneo (koštica) i u njemu se nalazi klica. Jednosemena koštunica(Prunus, Olea, Juglans), višesemena (Ilex). Bobica: razvijena iz plodnika nastalog od jednog ili više karpela. Gotovo ceo prikarp je sočan, egzokarp je u vidu opne, a mezokarp sočan; jednosemena bobica (Laurus), višesemena bobica (Mahonia, Ribizla, Berberis, Diospiros). Lažni plod: plod nastao ne samo od plodnika već i od delova cveta (Malus, Pyrus, Sorbus). II ZBIRNI : Suvi: Raspadajući: Sočni: Zbir krilatih orašica (Liriodendron) Orašica (Rosa) Zbir meškova (Magnolia) Koštunica (Malina, kupina) Zbir koštunica (Rhodotypus) III SKUPNI: Suvi: Sočni: Skup orašica (Platan) Skup orašica (Morus) Skup koštunica (Smokva, Maklura) Skup bobica (Sambucus) Klasifikacija sa aspekta dorade SUVI PLODOVI: COČNI PLODOVI: Orašica Koštunica Ahenija Bobičasta koštunica Mahuna Bobica Mešak Hesperidium (Citrus) Čaura Pseudokarpium (Sorbus, Malus) Šizokarpium Sočni zbirni Merikarpium Sočni skupni Suvi zbirni Suvi skupni 38. RAZMNOŽAVANJE ZRELIM REZNICAMA (ZIMSKIM REZNICAMA) Zrele reznice su delovi dormantnih letorasta, bez listova, koji su potpuno odrveneli, a sekundarno debljanje je potpuno završeno. Neadekvatno vreme sakupljanja (mrz, termin blizak početku vegetacije), ili izlaganje reznica suvišnom isušivanj, ili temperaturi koji aktivira pupoljke pre ožiljavanja mogu da umanje uspeh proizvodnje. Materijal za reznice sakuplja se tokom zimskih dana kad je temperatura iznad 0°C. Ožiljenice zrelih reznica se lako presđuju i daju veće sadnice za kraće vreme. Za pojedine vrste moguće je pobadanje direktno u kontejnere u kojima će sadnica biti realizovana.
Faktori koji utiču na uspeh ožiljavanja: matičnjak; dimenzije reznica; sezona uzimanj; skladištenje; fitohormoni; nega tokom ožiljavanja. Matičnjak – najprihvatljiviji oblik matičnjaka za zrele reznice je živa ograda. Matične biljke treba da su potpuno osunčane i treba ih intenzivno orezivati svake godine. Dimenzija reznica – reznice treba da imaju najmanje dva nodusa i da su dovoljno duge radi lakšeg manipulisanja sa njima. Dužina je istovremeno i garancija da u reznicama ima dovoljno rezervnih hranljivih materija za ožiljavanje. Sezona uzimanja reznica – počinje od odbacivanja lista do nekoliko nedelja pre proliferacije pupoljaka. Rano uzete reznice nisu dovoljno odrvenele i nisu „nalivene“ hranljivim materijama. U rano proleće dolazi do aktiviranja pupoljaka i usmeravanje hranljivih materija hormonskom regulacijom ka pupoljcima, tada je već kasno. Najpouzdaniji termin smatra se vreme odmah po opadanju lista. Skladištenje – hladnjače i trapovi su veoma korisni za skladištenje sakupljenih ili kalusiranih reznica. Hladnjače usporavaju gubitak hranljivih materija, a pupoljci ostaju u dormantnom stanju. Držanje reznica duže od 4 nedelja se ne preporučuje. Fitohormoni i fungicidi – mogu znatno poboljšati rezultate. Nega tokom ožiljavanja – svodi se na dobroj aeraciji reznica čitavom dužina, održavanje vazduha iznad reznica što hladnijim zbog usporavanja razvoja pupoljaka i redovno zalivanje. Tehnike razmnožavanja trelim reznicama: ožilišta na otvorenom; ožilište u hladnim lejama; ožilište u stakleniku Ožilište na otvorenom – tehnika je jednostavana, a metod krajnje ekonomičan. Najbolje vreme za uzimanje reznica je od novembra do februara. Reznice sa matičnih biljaka seku se tako da im je dužina 15-20 cm. Dužina reznica zavisiće od dužine internodija i osobine supstrata. Ekstremno duge reznice koriste se kao podloga za pojedine voćke na koje se okulira posle ožiljavanja. Debljina reznica je 0.6-2.5 cm. Priprema reznica – na dobro odrvenelim jednogodišnjim letorastima pogodnim za reznice odstranjuju se nezreli vrhovi u kojima ima dosta srži. Počinje se od vrha letorasta i koriste se oštre makaze, kojima se kroje segmenti 15-20 cm dužine. Gornji deo reza se pravi neposredno iznad pupoljka, nisko nadole od pupoljka, a donji neposredno ispod pupoljka ili na internodiji. Uobičajeno je da gornji i donji rez budu različiti, posebno kod vrsta sa malim pupoljcima ili lisnim ožiljcima kod kojih je teško razlikovati distalni i proksimalni kraj. Pristalice gornjeg kosog reza opravdavaju ga time da se kapljice vode slivaju niz rez i time sprečava truljenje. Oni koji primenjuju donji kosi rez ističu činjenicu da se tako reznice lakše pobadaju u supstrat. Pobadanje reznica – zemljište za ožilište treba da je dobro drenirano, ravno i zaštićeno od vetra. Za uspešno ožiljavanje potrebno je postaviti dobar zalivni sistem (veštačka kiša). Najbolje zemljišta za ožiljavanje zrelih reznica su ilovaste peskuše, koje se u proleće brzo zagreju i lako obrađuju. Osnovno đubrenje dobro pregorelim stajnjakom se koristi kada treba da se poveća organski sadržaj. Treset je dobra alternativa umesto đubriva koje može bude izvor korova. Za teža zemljišta sa visokim sadržajem vode treba ubaciti sloj peska u zonu u kojoj će se nalaziti donji rez reznica. Posle krojenja i eventualnog tretmana fitohormonima reznice se pobadaju (jesenji tretman) ili se čuvaju na razne načine do proleća, do kada obično kalusiraju.
Pobadanje u jesen – u uslovima kontinentalne klime ovaj termin se ređe upotrebljava, a i u povoljnim uslovima, na ovaj način mogu se razmnožiti samo vrste koje se lako ožiljavaju. Tamarix, Populus, Salix, Ligustrum, Rosa rugoza. Zimsko čuvanje (kalusiranje): kalusiranje u kutijama; trap i ograđene leje; kalusiranje bez supstrata; kalusiranje u lejama sa grejanjem odozdo. Kalusiranje u kutijama – reznice se uvežu u snopove od 20-30 komada, sa etiketom i poravnatim donjim rezovima. Snopovi se ređaju u kutije u uspravnom položaju između kojih se stavlja vlažni treset. Predhodno se dno obloži sa 2-3 cm treseta. Kutije se odlažu u prostoriju gde se ne greje. Temperatura prostorije treba da je oko 3°C. Trap ili ograđena leje – ovde se snopovi zatrpavaju u supstrat koji može biti jednokomponentan (pesak, piljevina ili mlevena kora) ili se komponente mogu pomešati. Sloj supstrata se stavlja na dno trapa ili leje, zatim se ubacuju snopovi između kojih se nasipa supstrat. Vlagu treba održavati na niskom nivou , da ne dođe do ožiljavanja. Utrapljene reznice, treba izvaditi, pre prolećnog otopljavanja, jer ako dođe do otvaranja pupoljaka, uspeh ožiljavanja drastično opada zbog nedostatka hranljivih materija. Kalusiranje bez supstrata – reznice se kroje u jesen, kada matična biljka stupa u period mirovanja. Posle tretiranja fitohormrnom stavljaju se u uslove povoljne vlažnosti i relativno visoke temperature 18-21°C od 3 do 5 nedelja radi kalusiranja i stimulisanja razvoja korenovih začetaka. U uslovima blage klime, posle ovoga, reznice se pobadaju ili se u slučaju jakih zima skladište na 2-5°C do proleća. Ovo „golo kalusiranje je ekonomično“, jer se reznice u snopovima stavljaju u plastične kese koje sprečavaju isušivanje, a zatim u termostat bez prisustva svetlosti. Kalusiranje u lejama sa grejanjem odozdo – reznice se sakupljaju u jesen ili kraj zime, proksimalni deo se tretira fitohormonom, a zatim se četiri nedelja snopovi drže u supstratu koji se zagreva (18-21°C) sa vrhom koji je van supstrata izložen spoljašnjim zimskim temperaturama. Reznice se najkasnije vade kada se primeti razmicanje ljuspi pupoljaka. Pobadanje u proleće – postoje dva načina pobadanja zrelih reznica na otvorenom. Prvi je u redove u kojima su reznice na rastojanju 10 cm jedna od druge, a redovi su na 80-100 cm. Drugi sistem je pobadanje u lejama prilagođenim mašinskom pobadanju reznica, međurednoj obradi i vađenju ožiljenica. Dalja nega – sa kretanjem vegetacije ozbiljan problem postaje korovska vegetacija, suzbijanje korova može se obaviti na tri načina: plevljenje uz pomoć motičice; kontaktnim herbicidima ili rezidualnim herbicidima. Prihranjivanje kombinovanim đubrivom počinje u maju, da bi se pospešio razvoj izdanaka posle formiranja žila. Prihranjivanje treba ponoviti u junu kada su izdanci 30-45 cm dugi. Na eksponiranom staničtu treba primeniti dopunsku zaštitu od dehidratacije na jedan od sledećih načina: podizanjem niskih tunela pokrivenih neprozornom polietilenskom folijom. Zalivan sistem ispod folije doprinosi boljem uspehu ožiljavanja; podizanjem niskih tunela pokrivenih mrežama za zasenu, što pruža bolje provetravanje i omogućuje padavinama da dopru do reznica (metod nije pogodan za jesenje pobadanje); reznicama pobodenih u jesen treba zimska zaštita, koja se postiže malčiranjem slamom preko koje se stavljaju lese uvezene žicom. Uobičajena procedura je da se ožiljenice ostavljaju u ožilištu do kraja vegetacije, kada se po opadanju lista, orezuje odmah iznad korenovog vrata i vade. Presađuju se u škole ili u posude. Ožilište u hladnim lejama – za ožilišta upotrebljavaju se leje jednostavnih konstrukcija, sa stranicama ograđenim daskama i bez izolovanosti na dnu. Obezbeđuje manji rizik od
isušivanja. Pripremaju se od kasnog leta do rane jeseni, tako što se sloj zemljišta u leji izrilja ili isitni rotacionom sitnilicom na jednoosovinskom traktoru. Na isitnjeno zemljište doda se grub pesak ili treset u količini koja posle mešanja sa zemljom čini površinski sloj u kome su reznice. Ako je potrebno supstrat se tretira fumigantima, da bi se eliminisale štetočine, bolesti i seme korova. Reznice pripremljene po standardnoj proceduri, krajem oktobra i početkom novembra (po opadanju listova) pobadaju se na odstojanjima 5x5 cm. Do zime treba voditi računa da se preko ramova tokom sunčanih dana postavi zasena, a reznica ne isuše. Tokom zime proveravati kako ramovi leže i pri niskim temperaturama pokrivati ih asurama. Prva aktivnost reznica zapaža se u martu, kada ljuspe pupoljaka kreću da se razmiču. Ovu tendenciju treba suzbijati dok se koren ne razvije. Krajem aprila i početkom maja ramovi se potpuno skidaju. Po ožiljavanju i razvoju izdanaka, ožiljenice ostaju u lejama do kraja vegetacije, kada se vade i presađuju u prvu školu ili posude gde većina žbunastih vrsta provede još godinu dana do realizacije. Ožilište u stakleniku – primenjuje se uglavnom za vrste koje se teško ožiljavaju: Evonimus europeus, Metasequoja gliptostroboides, Clematis montana, Lonicera, Parthenocisus, Wisteria. Dužina reznice može da se redukuje od 15-20 cm na 8 cm. Temperatura supstrata treba da bude 18-21°C, a vazduha 15-18°C. Tipovi zrelih reznica: Obične zrele reznica – kroje se tako da predstavljaju deo dormantnog jednogodišnjeg letorasta dužine oko 20 cm i debljine oko 5-10 mm. Vršni delovi letorasta sa dosta srži obično se odbacuju. Zrele reznice sa petom – kroje se tako da obuhvataju i deo dvogodišnjeg drveta u vidu stopice. T-reznice – kada je učešće dvogodišnjeg drveta veće i kratak deo dvogodišnjeg letorasta učestvuje u reznicu celim prečnikom. Jednonodusne reznica – uzimaju se na dva načina: odmah iznad pupoljaka se pravi kosi rez od pupoljka, a zatim na 4 cm ispod donji ravni rez, sa suprotne strane od pupoljka reznica se ozleđuje odsecanjem režnja, reznice se pobadaju vertikalno; distalni kosi rez se pravi na 2 cm iznad pupoljaka, a proksimalni ravni 2 cm ispod pupoljka, ozleđivanje se pravi celom dužinom suprotno od pupoljka, reznice se pobadaju horizontalno. 52. RADOVI U SEJALIŠTU DO POJAVE PONIKA Svi radovi u ovoj početnoj fazi razvoja usmereni su na stvaranje povoljnih uslova za seme ili zrelu reznicu u vezi toplote, priliva vazduha i vlage. Valjanje se izvodi da bi se uspostavio kapilarni uspon vlage iz dubljih slojeva ka zoni u kojoj je seme. Valjanje je korisno kod strukturnih i humuznih zemljišta, ali može da ima negativne posledice kod težih zemljišta zbog sabijanja. Malčiranje je pokrivanje leja nekim podesnim za to organskim materijalom da bi se seme, posejano u jesen zaštitilo od zimskog mraza, održala vlažnost površinskog sloja zemljišta, sprečilo obrazovanje pokorice i razvoj korova. Najčešći materijali za pokrivanje setvenih leja je slama. Ostali pogodni materijali za malč su: strugotina, treset, četine, lišće, kora. Koristi se kod proizvodnje smrče, belog bora, ariša, lipe, bresta, jove (za vrste koje se seju leti, čije seme teško niče i vrste sa sitnim semenom). Malčiranje je dobra mera za područja sa mraznim i bezsnežnim zimama za sušna područja. Malč se uklanja odmah po pojavi ponika, a između brazdica se ostavlja dok biljčice ne ojačaju, jer obogaćuje zemljište organskim materijama.
Zalivanja – posle setve i po pobadanju zrelih reznica je neophodno, kada je proleće suvo, a zima bila sa malo snega, za kasnu prolećnu i letnju setvu, za plitku setvu. U ovim slučajevima je najbolje obilno zalivati i malčirati. Za nemalčirane leje, plitku setvu i sušniju klimu treba zalivati skoro svakodnevno i to tako da se navlaži sloj u kome je seme. Zaliva se uveče, jer je sporije isparavanje, a kada su dani svežiji može i ujutu. Za ožilišta važi isto to samo se ne malčira, a zona vlaženja je nešto dublja do 20 cm. Površine sa reznicama ne smeju da se zabare, jer to dovodi do njihovog truljenja. Dobro je da u zoni gde je osnova reznice ubaciti izvesnu količinu peska, koji odvodi višak vlage. U periodu klijanja sejalište treba zalivati 2 puta nedeljno. Da bi se utvrdila racionalna norma zalivanja treba utvrditi: retencioni vodni kapacitet; sadržaj mrtve i kapilarne vode; sadržaj vode u zoni korena; poroznost zemljišta; brzina upijanja vode i gubitak vode transpiracijom i evaporacijom. Rahljanje ili prozračivanje primenjuje se kada se dugo ne pojavljuje ponik, na težim zemljištima sa pokoricom, na nemalčiranim lejama, na lejama gde je izvršena jesenja setva. Pokorica pretstavlja mehaničku smetnju izbijanju ponika. Rahljanje ili prozračivanje obavlja se grabuljama ili jež valjcima. Rahljanje se može obaviti i u ožilištu zrelih reznica. Zaštita od glodara – seme, naročito ako duže vreme ne proklija izloženo je napadu glodara, pa je neminovna zaštita semena. Otrovni mamci i tretiranje semena hemijskim preparatima je alternativa. Zaštita od ptica – primenjuje se protiv: vrabaca, golubova, vrana, a ostvaruje se pokrivanjem leja do pojave ponika, trakama, sirenama, strašilima, minijumom (oksid olova narandžaste boje). 25. ČUVANJE SEMENA: TRAJNOST KLIJANJA – UNUTRAŠNJI ČINIOCI Semenu se do njegove upotrbe mora sačuvati njegova životna sposobnost, odnosno sposobnost klijanj. U zavisnosti od vrste, spoljašnjih uslova i individualnih osobina, ona je najveća kod svežeg, tek sakupljenog semena. Utvrđeni uzorci gubljenja klijavosti semena su: razlaganje nagomilanih rezervnih materij u endospermu ili u kotiledonima; degenerisanje enzima; denaturisanj belančevina u embrionu; nagomilavanje otrovnih proizvoda razmene materije i postupno degenerisanje jedra u ćelijama embriona. Životna spsobnost zavisi od: roda ili vrste, naslednih osobina materinskih stabla, zrelosti i zdravstvenog stanja u vreme berbe i spoljašnjih uslova (vlage temperature, kiseonika). Osobine roda ili vrste – Seme jednog broja vrsta osetljivo na čuvanje u sobnim uslovima gubi klijavost za svega nekoliko dana odnosno nedelja (vrba, topola..) ili nekoliko meseci (jela, bukvica, žir). Seme većine vrsta može prirodno da sačuva klijavost od jedne do deset godina. U tom vremenskom rasponu postoje granice do koje seme neke vrste sačuva svoju klijavost koju je približno imala u svežem stanju, granica do koje se još može upotrebiti za korišćenje u rasadniku i granica iza koje nema više klijavosti. Nasledne osobine materinskih stabla – uticaj genetskih činilaca na trajanje klijavosti semena ne ispoljava se samo u postojećim razlikama između rodova i vrsta već i između pojedinih individua iste vrste u populaciji. Zrelost semena i zdravstveno stanje u doba berbe – seme odnosno plodovi sakupljeni u različitim stadijumima zrelosti pokazuju kasnije kraću ili dužu sposobnost očuvanja životne sposobnosti. Seme je sposobno da proklija od trenutka kada se embrion potpuno razvio, bez obzira u kom se stanju nalazi semenjača i hranljive materije.
Ovaj problem se javlja kod berbe šišarica, koje se ubrzo raspadaju posle postizanja pune zrelosti. Nepotpuno zrele šišarice sadrže dosta vlage pa su stoga podložne gljivičnim oboljenjima i oštećenjima pod uticajem visokih temperatura, što se kasnije negativno ispoljava po trajnosti klijavosti semena. Za duže čuvanje se zato može upotrebiti samo seme koje potiču iz potpuno zrelih šišarica, dok ono iz nepotpuno satrelih šišarica treba odmah upotrebiti za setvu. 39. RAZMNOŽAVANJE POLUZRELIM REZNICAMA Poluzrele, poluodrvenele ili semilignificirane reznice su delovi letorasta koji ulaze u fazu letnje dormantnosti i čije je tkivo na prelazu iz zeljastog stanja u odrvenelo. Poluzrele reznice su značajne za razmnožavanje četinara i zimzelenih lišćara. Kod četinara, poluzrelim reznicama razmnožavaju se unutarvrsni taksoni, dok je vrste lakše razmnožiti semenom. Ove reznice se mogu podeliti na dva tipa na bazi odrvenelosti tkiva: slabo odrvenele reznice, osnova je odrvenela, ali letorast još raste; poluodrvenele reznice, letorast je završio svoj rast i nalazi se u stanju letnjeg mirovanja. Problem kod nekih zimzelenih žbunova je opadanje listova tokom ožiljavanja, što smanjuje uspeh ožiljavanja. Razlog ove neželjene pojava može da bude: stres izazvan povišenom temperaturom, koja nije praćena adekvatnim povećanjem vlage; neadekvatna zasena u slučaju kada su vlaga i temperatura ujednačene; predugi intervali vlaženja, što uslovljava isparavanje hranljivih materija iz lista i akumulaciju vlage u supstratu. Neke zimzelene vrste ožiljene u jesen ili tokom zime pokazuju neujednačen razvoj pupoljaka narednog proleća kao posledica neadekvatnog termina pobadanja ili prodora nanetog fitohormona u pupoljak. Problem u otvaranju pupoljaka u proleće, po ožiljavanju može se rešiti što dužim održavanjem niskih temperatura vazduha 4°C u zoni pupoljaka i blagim zasušivanjem supstrata po ožiljavanju. Smanjene koncentracije fitohormona i korišćenje praha umesto rastvora može da reši ovaj problem. Sakupljanje reznica – reznice treba sakupiti sa matičnjaka na otvorenom ili , ređe smeštenih u zaštićenim objektima. Podizanjem zaštitnih konstrukcija iznad ili oko matičnjaka neizbežni je posebno za taksone iz rodova Camellia, Rhododendron, Pittosporum, Mahonia... Problem sa biljnim bolestima javlja se kada je povećana vlažnost, pa matičnjaci ne smeju da budu pod veštačkom kišom. Dobar izbor reznica su i sadnice iz škole. Reznice ne treba sakupljati kada su temperatura ispod nule. Najbolje je odmah po sakupljanju stavit ih u polietilenske vreće i odmah pobadati ili ako je neophodno čuvatit ih par dana u hladnjači. Poluzrele reznice pripremaju se na sledeći način: ozleđivanju treba posvetiti pažnju, jer odrveneli letorast pružaju veći otpor za proboj formiranih korenova; makazama treba ukloniti trnove, neodrvenele vrhove, ako je ožilište u hladnoj leji, cvetne pupoljke, donje listove zbog kontakta reznice sa supstratom; kod vrsta koje su osetljive na bolesti ne treba vršiti redukciju lista. Tipovi poluzrelih reznica: obične poluzrele reznice poluzrele reznice sa petom jednodusne reznice T – reznice Obične poluzrele reznice su delovi letorasta 5-10 cm dugi, sa distalnim rezom neposredno iznad nodusa i proksimalnim neposredno ispod. Listovi sa donjeg nodusa se uklanjaju, kao
i cvetni pupoljci, zatim se vrši ozleđivanje i redukcija lisne površine. Fitohormoni se takođe primenjuju kao opcija, zavisno od vrste. U evropskim rasadnicima reznice pačempresa, kleke i tije duge su 10-12 cm, dok su u Americi koriste reznice duge 12-18 cm. Osnovni razlog tome je što su posude dublje i veće za ožiljavanje i težnja za što robusnijim ožiljenicama. Rasadničari u Americi odsecaju vrh reznice, što povećava vlaženje supstrata pod misom i smanjuje međusobno preklapanje reznica i uslovljava prvo razvoj korena, a tek kasnije letorasta. Prema učešću odrvenelih delova obične poluzrele reznice mogu se podeliti na „lake“, čija je osnova oko 1.5 cm u zoni prelaska zelene grančice u braon i „teške“, čija je osnova u zoni dvogodišnjeg, pa i trogodišnjeg drveta. Teškim reznicama se obično razmnožavaju vrste koje se lakše ožiljavaju. Ozleđivanje i jača koncentracija fitohormona u mnogim slučajevima su od pomoći. Otklanjanje četina u bazi predstavlja obično dovoljno ozleđivanje za vrste koje se lako ožiljavaju. Za vrste koje teško formiraju koren i za „teške“ reznice potrebno je jedno od standardnih ozleđivanja, zasecanje ili odsecanje režnja. Poluzrele reznice sa petom su česte kod vrsta koje imaju osobinu velikog broja bočnih grana duž prošlogodišnjih letorasta. Ako je letorast dug može da da više reznica, sve se kroje kao obične, a najniža se ostavlja sa petom. Reznice sa petom vrlo su pogodne za hladne leje. Reznice sa petom kroje se tako što se bočne grančice „očenjuju“, a zatim se četine ili listovi u bazi uklanjaju kidanjem ili odsecanjem. Vrh pete, ukoliko je dug, skraćuje se. Jednodusne reznice kroje se na sledeći način: neposredno iznad pupoljak pravi se kosi rez sa padom od pupoljka, proksimalni rez je na 2.5-3 cm ispod pupoljka i ravan je. Ovo se ponavlja duž letorasta, odbacujući delove internodija, ako su preduge, zatim sledi redukcija lisne površine, tretman fitohormonom, ako je neophodno i pobadanje. T – reznice sadrže čitav segmenat dvogodišnjeg letorasta. Važno je da se matičnjaci za ovaj tip reznica intenzivno orežu svake zime. Posebno su efikasne za ožiljavanje Berberisa u hladnim lejama, jer dvogodišnje drvo sadrži dodatne rezervne hranljive materije što potpomaže preživljavanju reznica tokom zime. T – reznice kroje se pravljenjem gornjeg reza na 10-12 cm od osnove jednogodišnjeg letorasta, zatim se odseca dvogodišnji letorast sa obe strane od osnove jednogodišnjeg letorasta, tako da dužina preostalog dvogodišnjeg dela bude 1-1.5 cm. Zatim se uklone listovi i trnovi i primeni se dalji postupak kao i kod ostalih tipova reznica. Ožilišta moraju da obezbede određenu vlažnost i temperaturu, organizuju se pod mistom zamagljivanjem ili pod plastičnom folijom u stakleniku za manje odrvenele poluzrele reznice, a za odrvenele ili potpuno odrvenele reznice zimzelenih vrsta i četinara u hladnim lejama. Nega reznica tokom ožiljavanja svodi se na 4 glavna postupka: 1) optimalna temperatura supstrata pod mistom u stakleniku treba da je 15-21°C, a temperatura vazduha treba da bude bliska nuli 2-5°C. 2) Treba izbegavati stres koji izaziva variranje temperature i vlažnosti. Ova variranja dovode do opadanja listova i propadanje reznica. Zasena je posebno važna kod sunčanog vremena i ožiljavanja pod folijom. 3) Prevencija protiv gljivičnih oboljenja mora da bude stalna, posebno za infekcije za koje je ulaz rez redukovane lisne površine. 4) elemente mist sistema treba proveravati svakodnevno, da ne bi došlo do isušivanje supstrata, a opale listove i trule reznice treba što pre ukloniti.
Za vrste i kultivare koji su osetljivi na presađivanje treba primenite sistem u kome se ožiljenica ne vadi iz supstrata, već se sa njim presađuje. Posle formiranja korena, koje traje različito, ožiljenice se postepeno privikavaju na uslove spoljašnje sredine, provetravanjem, a onda presađuju na otvoreno ili u posude. 58. ŠKOLOVANJE SADNICA DRVEĆA U PRVOJ ŠKOLI Osnovni zadatak u odeljku za formiranje je stvaranje uslova za podizanje odraslih sadnica ukrasnog drveća sa pravilno formiranim osnovnim delovima sadnice: korenom, stablom i krunom. Sve sadnice moraju da zadovolje opšte zahteve propisane standardima, kao što je gusta i simetrično razvijena kruna, pravo stablo bez mehaničkih ozleda i gusta razgranat koren. Tehnologija formiranja najčešće predviđa da se sadnice sa istim rokom gajenja i istim rastojanjima u okviru reda i međuredno svrstavaju u jednu grupu: pa tako brzorastući taksoni ostaju obično u prvoj školi 3 do 4 godine, a spororastući taksoni 4-5 godina, pa po završetku idu u drugu školu. Prva škola drveća Priprema zemljišta – Oranjem ili riljanjem u jesen zemljište se grubo obradi, a tokom zime unosi đubrivo, a u proleće obavi dezifenkcija i usitnjavanje (fina obrada) pre presadnje sadnica. Polazni materijal se dobija iz odeljka za razmnožavanje najčešće iz sejališta (sejanci), ili ožilišta (ožiljenice), a ređe iz matičnjaka (ožiljene položnice, ožiljenice dobijene zagrtanjem ili delovi dobijeni deljenjem matične biljke). Ponekad se reznice brzorastućih vrsta pobadaju direktno u školu, pa se na istom mestu vrši razmnožavanje i formiranje (topole, vrbe). U nedostatku biljaka iz odeljka za razmnožavanje, nekada se pribegavalo vađenju 2-3 godišnjih biljaka iz prirodnog podmlatka. U ovakvim slučajevima biljke se sakupljaju sa osunčanih delova, gde su sadnice sa pravilnim korenom i nadzemnim delom. Sezona presađivanja – U proleće se presađuju biljke sa slabijim razvijenim korenom i one koje su osetljive na niske temperature, jesenja sadnja se koristi za vrste otporne na niske temperature. Osnovne prednosti jesenje sadnje su bolje sleganje zemlje oko žila, ranije kretanje sadnica sa proleća, čime se postiže duži period prirašćivanja. Po vađenju, pre sadnje vrši se sortiranje. Koren se orezuje, daje mu se simetričan oblik, režu mu se oštećene žile, skraćuje se srčanica (kod hrasta, oraha, divljeg kestena). Koren ne sme da se isuši, pa se oblaže mahovinom ili zemljom. Nadzemni deo se čisti od bočnih grana a kod osetljivih vrsta skraćuje se na 1/3. Sadnja se vrši u redove, a razmak između redova zavisi od načina kultivacije (ručno ili mašinski). Razmak između biljaka zavisi od bioloških osobina vrste (brzina rasta), klimatsko-edafskih uslova, vremena koliko će se sadnice gajiti u prvoj školi. Brzorastuće vrste i kultivari presađuju se kao 1-2 godišnje sadnice. Način sadnje može da bude u zasek (pod ašov) za manje sadnice i laka zemljišta ili u jame za vrste sa snažnijim korenom i teža zemljišta. Nega sadnica – Posle presađivanja u prvoj školi treba sprečiti zakorovljavanje, herbicidima ili mehanički. U maju i junu treba izvršiti prihranjivanje mineralnim đubrivom 2 puta. Zalivanje obavljati tako da se ovlaži deo zone korena. Preventivno vršiti zaštitu od bolesti i štetočina. Za osetljive taksone i teža i vlažna zamljišta potrebno je malčirati zemljište slamom preko zime, kao predostrožnost od izmrzavanja.
U prvoj školi potrebno je ukloniti sve izbojke iz spavajućih pupoljaka, a kod ožiljenica uklanjaju se svi izdanci sem najbolje razvijenog. Na taj način se hranljive materije usmeravaju na jeda, umesto na više letorasta, što daje dobru osnovu za buduće stablo. U maju-junu druge godine vrši se pinsiranje, prikraćivanje izdanaka nastalih iz bočnih pupoljaka duž stabla na 1/3 ili ¼ kalemarskim nožem ili makazama. Na taj način hranljive materije koje se formiraju u preostalim listovima, usmeravaju se ka stablu koje intenzivno deblja. Brzorastuće vrste pinsiraju se 2-3 puta, a spororastuće 1-2 puta. Kada stabalce dostigne željenu debljinu pinsirani izdanci se potpuno uklanjaju tako što se preostali deo letorasta privuče ka stablu i odozdo odseče nožem tako da ne ostaje čep. Odsecanje do nivoa stabla obavezno se vrši i na kraju poslednje vegetacije, posle koje se sadnice vade. Tokom druge ili treće godine vrši se formiranje krune kod brzorastućih vrsta koje se neće dalje školovati i kod svih koje dostignu 2.5-3 m .ako se glavni izdanak iskrivi vezuje se uz pritku ili, ako je deformacija veća vrši se skraćivanje sadnica ispod mesta krivljenja, a iznad snažnog pupoljka. Sadnice osetljive na niske temperature, slabo razvujene i/ili krive sasecaju se na panj, ostavljajući 10-12 cm stabla, početkom druge vegetacije po presadnji u prvu školu. Iz uspravnuh pupoljaka u korenovom vratu razvija se više izdanaka, od kojih treba ukloniti sve sem najbolje razvijenog, koji se vezuje uz preostali čep i usmerava naviše. Početkom vegetacije čep se odeca odmah iznad osnove razvijenog izdanka. Četinari u prvoj školi razvijaju se slobodno. Posle gajenja u prvoj školi sadnice se presađuju u drugu školu ili se (brzorastuće) isporučuju. 29. SMETNJE IZAZVANE OSOBINAMA EMBRIONA I NAČIN OTKLJANJANJA Jedan od čestih uzoraka dormantnosti ili odloženog klijanja jeste nerazvijeni embrion. Embrion belog jasena u toku stratifikovanja naraste dvostruko. To znači da embrion mora da naraste do potrebne veličine, za šta su potrebni odgovarajući uslovi. Smetnje u klijanju izazvane osobinama embriona otkljanjaju se u praksi stratifikovanjem semena. Suština stratifikovanja sastoji se u tome št se seme izvesno vreme pre setve izlaže srazmerno niskim temperaturama, u prisustvu dovoljne količine vlage i vazduha u sredini u kojoj se nalazi. Manje količine semena se izmešaju sa isitnjenim tresetom, stave u polietilensku kesu i smeste u frižider. Veće količine se pomešaju sa peskom ili tresetom, smeste u sanduk ili saksiju i čuvaju u nekoj hladnoj prostoriji. Za smeštaj velikih količina semena, koriste se jame na otvorenom prostoru, osigurane gustom žičanom mrežom protiv glodara. Jame ispunjene semenom i peskom zatrpavaju se na kraju zemljom, lišćem, snegom i sl. Veliki rasadnici treba da imaju jame od betona ili opeke, koje se mogu lako održavati, dezinfikovati itd. Seme i pesak ili treset mogu se izmešati na dva načina. U prvom slučaju seme i pesak se slažu naizmenično u slojeve iste debljine. Prvi sloj je pesak zatim sloj semena i tako redom do sloja peska na vrhu, sve uz povremeno zalivanje. Osnovno je da slojevi peska potpuno izoluju slojeve semena. Drugi način se sastoji u tome da se seme i pesak izmešaju u odnosu 1:1, 1:2 ili1:3. smatra se da je ovaj način bolji, jer ako dođe do zaraze, ne biva obuhvaćen čitav sloj kao u prvom slučaju. Osim toga seme i pesak se mogu povremeno izbaciti iz sanduka da bi se masa promešala i eventualno navlažila, odstranila plesiva zrna. Time se omogućuje veći priliv svetlosti i vazduha, čime se ubrzava proces aktiviranja semena.
Za stratifikovanje semena treba da se upotrebi dobro ispran, grub kvarcni pesak, frakcije 0.75-1mm. Pored peska može se upotrebiti prosušen, isitnjen, prosejan treset ili mešavina peska i treseta (1:1), pre upotrebe dobro navlažena i ostavljena 24 h. Pre stavljanja na stratifikovanje seme treba pregledati i odstraniti plesniva zrna. Tek sakupljeno seme ne mora se predhodno navalažiti, ali ako se radi o starijem semenu, dobro je da se pre stavljanja na stratifikovanje ostavi potopljeno u vodi 1-2 dana. Kada se seme i pesak naslažu ili pomešaju i stave u sanduk, potrebno je zaliti vodom, tako da pesak bude umereno vlažan. Najpovoljnija T za stratifilovanje semena je T između 1°C i 5°C. Sanduci, drvene kutije, konzerve i drugi sudovi moraju da imaju izbušene poklopce i eventualno dna, da bi se obezbedio priliv vazduha i oticanje suvišne vlage. Povremenim kontrolama, pred kraj zime, treba utvrditi stanje semena. Ako se zapaze znaci aktiviranja semena, a do vremena setve je ostalo još dosta vremena, potrebno je usporiti ovaj proces uskraćivanjem vlage ili iznošenjem sanduka napolje i pokrivanjem debelim slojem snega. Nasuprot tome, ako se ne zapaze znaci aktiviranja semena, a dovremena setve nije ostalo mnogo vremena, treba povećati vlaženje i toplotu. Stratifikovanje većine semena traje, u zavisnosti od vrste od 1 do 5-6 meseci. Pored hladnog stratifikovanja, za prevazilaženje ovog tipa dormantnosti pokazala se kao korisna i kombinacija toplog i hladnog stratifikovanja. Seme se najpre stratifikuje izvesno vreme (nekoliko meseci) na temperaturama između 15°C - 25°C, u staklari. Zatim se nastavlja sa hladnim stratifikovanjem na 1°C - 5°C do aktiviranja semena. Izlaganje semena naizmeničnim temperaturama takođe može povoljno uticati na prevazilaženje dormantnosti embriona. Stratifikovanje semena u praksi je veoma složen posao, u praksi se zato radije seje u jesen da bi do proleća prošlo kroz proces naknadnog dozrevanja ili pretrpelo odgovarajuće fiziološke promene u samoj zemlji. Ova praksa se ne pokazuje uvek uspešnom za seme koje zahteva dug period stratifikovanja. Osim toga, pojavljuju se problemi vezani za jesenju setvu: izmrzavanje, opasnost od glodara, prerano nicanje u proleće i sl. Drugi izlaz je u setvi nedozrelog semena u ranu jesen. Seme se bere dok je još u stadijumu fiziološke zrelosti i odmah se poseje, leje malčiraju i održavaju dovoljno vlažnim za sve vreme toplog dela jeseni. Ovde se u suštini radi o procesu toplog i hladnog stratifikovanja u prirodnim uslovima. Kod ove prakse postoji problem preciznog utvrđivanja stadijuma fiziološke trelosti. 36. RAZMNOŽAVANJE POLOŽNICAMA Položnice kao prirodna pojava zapaža se kod smrče, jele, kleke, lipe, leske, kurike, magnolije i većine pokrivača tla kod kojih stabla puze po zemlji: Hedera, Rubus.. U rasadniku se prirodna sposobnost ka obrazovanju korenova na izdanku stimuliše kao i kod vazdušnog poleganja fizickim metodama (prekidom descsdentnog toka organskih materija: ugljenih hidrata, auksina.. dok voda i mineralne materije nesmetano snabdevaju izdanak kroz ksilem u neoštećenom drvetu) ili fitohormonima nanošenjem sintetičkih auksina. Kada se bira lokacija za matičnjake treba izbegavati mrazne džepove i treba birati pozicije zaštićene od vetra. Zemljište pogodno za poleganje je ilovasta peskuša, koja se lako obrađuje, brzo zagreva u proleće i dobro je drenirana. Ovakvo zemljište utiče da formiran koren bude vlaknast i bujan, uz istovremeni dobar razvoj nadzemnog dela.
Prednosti poleganja: podesna metoda za taksone čije se reznice ne ožiljavaju ili kod kojih postoji potreba da se razvijaju na sopstvenom korenu; izvodi se na otvorenom, pa posebni objekti nisu potrebni, kao i posebne konstrukcije tip mist sistema, grejača supstrata; dobija se krupniji sadni materijal za kraće vreme. Mane poleganja: manji faktor multiplikacije u poređenju sa reznicama ili kalemljenjem; metod je kabast jer matične biljke zahtevaju veća odstojanja; mogućnost širenja patogenih mikroorganizama iz zemljišta preko matične biljke na položnice pri svakom ciklusu poleganja je veća nego kod reznica ili kalemljenja. Obično (lučno) poleganje Pri osnivanju matičnjaka rastojanja za sadnju zavisiće od bujnosti i osobina rasta taksona koji se razmnožava (1-2m red od reda i 1.2-1.8 . biljaka od biljaka). Pre sadnje treba voditi računa o specifičnim potrebama pojedinih vrsta prema zemljištu – kisela reakcija za četinare, blago bazna za francuske kultivare jorgovana. Prve godine po sadnji forsira se slobodan razvoj i ukorenjavanje matičnih biljaka. U proleće druge godine od sadnje biljke se odsecaju na panj, da bi stimulisao razvoj što većeg broja jakih jednogodišnjih izdanaka. Macdonald (1986) navodi tri termina za poleganje: jesen druge godine od sadnje; kasna zima-rano proleće; leto treće godine. Najbolji termin je druga polovina juna kada su izdanci duži od 30cm. Sam čin poleganja izvodi se tako što se prvo poležu kraći izdanci, zatim duži. Izdanci se savijaju prema zemlji, a osnova im se smešta u jamu dubine 15-20 cm, pričvrste rakljom i zatrpa rastresitom zemljom ili supstratom za ožiljavanje. Savijanje treba obaviti što bliže korenovom vratu, jer to obetbeđuje brže ožiljavanje i razvitak novog izdanak. Vršni deo poleglog izdanka ostaje van zemlje i i da bi ostao uspravan, ankeruje se uz pritku. Po formiranju žila, na kraju prve ili druge vegetacije od poleganja, ožiljeni izdanci se oštrim nožem odvajaju od matične biljke, rezom što bližim matičnoj biljci. Preporučuje se da se odvajanje obavi 4-6 nedelja pre vađenja ožiljenica iz supstrata, zbog duge aktivnosti korena u jesen. Ožiljene položnice se dalje sortiraju, orezuju i presađuju u školu. Ožiljenice dobijene lučnim poleganjem prepoznaju se po zakrivljenosti u zoni korena. Matičnjak se đubri, zemljište poravnava i ponovo stimuliše što veći broj izdanaka u godini koja sledi. Godinu posle vrši se poleganje. Matičnjak može da traje nekoliko decenija. Posebna varijanta lučnog poleganja primenjuje se u Holandiji gde se izdanak povija vrhom ka matičnoj biljci praveći krug. Na ovaj način racionalnije se koristi površina. Kinesko, kontinuelno poleganje (poleganje u šanac) Ovom varijantom poleganja ostvaruje se veći faktor multiplikacije nego kod lučnog poleganja, jer se od jednog izdanka ne dobija samo jedna biljka, već svski pupoljak je osnova za novu biljku. Matičnjak se osniva na većim razmacima do3 m. Posle prve godine u kojoj se biljke ukorenjavaju i nesmetano razbijaju, početkom druge godine orezuju na panj. Iz pupoljak u blizini korenovog vrata razvijaju se tokom druge godine izdanci koji će se poleći tek treće godine. U proleće treće godine zrakasto se kopaju rovovi dubine 10 cm i dužine koliko su dugi izdanci ili se kružno oko matične biljke ukloni sloj zemlje iste debljine. Poleganje se vrši celom dužinom, a izdanci se pričvršćiju rakljama. Zatrpavanje se vrši finom humoznom zemljom. Formiranje izdanaka odvija se iz zatrpanih pupoljaka, a sa njihovim rastom vrši se zatrpavanje tako da vrh ostane slobodan. Do jeseni se iz svakog poteralog pupoljka dobija nova biljka. Koren se formira na internodiji starog i donjem delu novog
izdanka. Sledi odsecanje i presađivanje u školu. Dobijene ožiljenice imaju izgled obrnutog slova T. Varijanta kontinuelnog poleganja Osnivanje i razvij biljaka tokom prve godine je kao kod osnovne varijante. Krajem zime treće godine od sadnje, izdanci se pričvršćuju radijalno oko matične biljke. Oni se poležu na površinu zemlje i pričvršćuju rakljama u obliku slova U. Ovo treba uraditi pre početka bubrenja pupoljaka. Kada izdanci iz polegnutih grana dostignu 10 cm raklje se skidaju, a istovremeno se kopaju plitki rovovi prilagođeni poleglim granama. To je obično početkom juna. Dubina rovova je tolika, da iz njega vire samo vrhovi izdanaka. Horizontalne grane ponovo se fiksiraju rakljama za dno rova, a rov se nasipa. Ožiljene položnice odsecaju se što bliže matičnoj biljci posle opadanja lista i ostavljaju 4-6 nedelja, kada se vade iz zemlje uz pomoć vila i seku makazama na odgovarajući broj novih biljaka koje se klasiraju, i u zavisnosti od veličine plasiraju ili dalje formiraju na otvorenom ili u kontejneru narednih 1 ili 2 godine. Jednogodišnji izdanci koji se obrazuju iz sasečene matične biljke služe za novi ciklus. Zmijoliko, složeno, talasato poleganje Varijanta poleganja koja je prilagođena morfološkim osobinama puzavica. Dugi izdanci se poležu tako da se jedan deo sa pupoljkom polegne u rov dubine 15-20 cm, a zatim deo sa sledećim pupoljkom izviruje van supstrata, zatim se ponovi segment sa pupoljkom poleže i tako do kraja. Pupoljak pod zemljom, kao producent fitohormona potpomaže ožiljavanje, dok se iz pupoljka nad zemljom formira nadzemni deo buduće biljke. Matičnjak je sa rastojanjima od 2.5 do 3 m red od reda, dok biljka od biljke može da bude na manjim odstojanjima, ako se ne poleže zrakasto. U tom slučaju poleže se polvina izdanaka na jednu stranu ka susednom redu, dok je druga polovina vezana uz pritku. Naredne godina izdanci sa pritke poležu se ka drugom redu, a oni koji se ratvijaju iz orezanih, vezuju se uz pritku. Termin poleganja može da bude kasna jesen ili rano proleće. 61. ŠKOLOVANJE SADNICA ŽBUNJA U PRVOJ I DRUGOJ ŠKOLI Za većinu taksona dovoljna je prva škola, a ako se javi potreba za velikim sadnicama, sadnicama posebnog oblika, kalemljenim i nekalemljenim sadnicama žbunja u obliku niskog drveća, sadnice se moraju presaditi još jednom, čime se osniva druga škola. U školama žbunja obavezno je pravljenje leja i prolaza-staza između njih. Prva škola Priprema zemljišta - Oranjem ili riljanjem u jesen zemljište se grubo obradi, a tokom zime unosi đubrivo, a u proleće obavi dezifenkcija i usitnjavanje (fina obrada) pre presadnje sadnica. Polazni materijal su jedno ili dvogodišnje sadnice iz sejališta, ožiljenice zrelih, pluzrelih i zelenih reznica, ožiljenice dobijene poleganjem i zagrtanjem i korenski izbojci. Sezona presađivanja – Presađivanja su svedena na dve sezone. U proleće se presađuju osetljiviji taksoni, kao što su vrste i kultivari magnolija, hibiskusa, deucije, mahonija, budleja, japanske kurike, vejgele i zimzelenih taksona. Otporniji i ranolistajući žbunovi u prvu školu mogu se presditi i tokom jeseni: dren, karagana, forzicija, suručica, ribizla, jorgovan, lonicera. Po vađenju, a pre sadnje sadnice se orezuju tako što se nadzemni deo odseca na panj, pri čemu se stimuliše razvoj pupoljaka u korenovom vratu, koji daje veći broj izdanaka. Koren
se orezuje simetrično uz otklanjanje dužih i oštećenih žila. Od vađenja iz odeljaka za razmnožavanje do sadnje u prvu školu sadnice se sve vreme štite od sunca i vetra. Sadnja - Zbog racionalnog korišćenja prostora na istim površinama grupišu se oni taksoni koji se gaje isti broj godina sa istim međurednim i unutarredni razmacima. Brzorastuće vrste (karagana, dren, lonicera...) ostaju u prvoj školi 2-3 godine, a spororastuće (dunjarica, glog, kurika, jorgovan, šimšir...) 3-4 godine. Po jednom aru obično se plasira 250-400 sadnica brzorastućih i 350-770 sadnica spororastućih vrsta. Način sadnje je u zasek, jame ili rov. Druga škola Polazni materijal predstavljaju najbolje razvijene sadnice iz prve škole bez mehaničkih i drugih oštećenja. U drugoj školi žbunja, pored sadnica većih dimenzija od uobičajenih, formiraju se i sadnice kojima se veštački orezuje kruna ili se gaje kao nisko drveće (glog, dunjarica, lovor višnja, kalina, hibiskus...) i izrzito spororastuće vrste (šimšir, tisa, magnolija, jorgovan, udika). Sadnja se vrši u jame 40x40x40 na razmacima 1x1, 1.2x1.2, 1.5x1.5 m. Pre sadnje korenu se daje simetričan izgled, uklanjaju se oštećene i duge žile. Nega sadnica – Posle presađivanja vrši se kultivacija zemljišta, tako da se u prvoj godini obavi 5-8 prašenja na dubinu 5-6 cm tokom vegetacije, a u jesen dublje 12-15 cm. U narednim godinama obavlja se 4-5 prašenja. Zalivanje može da bude u ređim intervalima od onih u prvoj školi, ali sa većim količinama vode. Povoljan je sistem veštačke kiše sa finim kapima koje ne sabijaju zemljište ili sistem kap po kap kao ekonomičnija varijanta. Sa zalivanjem se prestaje u drugoj polovini leta, posebno u godinama kada se biljke vade. Prihranjivanje se vrši na uobičajen način, azot ne treba dodavati kasno da se ne izazove produžetak rasta i nepripremljenost sadnica za prezimljavanje. Od ostalih mera vrši se zaštita od bolesti i štetočina. Za sadnice sa uobičajenim žbunastim habitusom vrši se sasecanje na panj svake godine u proleće, posebno za vrste koje ne daju dovoljno jake izdanke, a kod ostalih vrši se orezivanje u kruni kojima se daje prirodni izgled sadnici. Taksoni koji se gaje nisko (suručice, kalina, biserak..) i pokrivači tla, gotova da se ne orezuju osim u slučaju jednostrano formiranih kruna ili fizičkih oštećenja. Sadnice žbunastih vrsta u obliku niskog drveća gaje se kao sadnice drveća, uklanjaju im se svi izdanci u korenovom vratu sem najbolje razvijenog (budućeg stabla), ili se kaleme na dobre deblotvorce. Topijarne forme – veštačkim putem – orezivanjem dobijaju formalne oblike: kuglaste, piramidalne, kupaste. Vrste koj se najčešće koriste su: kotonaster, japanska dunja, kalina, kurika, lonicera, šimšir, tisa, zapadna tuja.. Formiranje topijarnih formi počinje prve godine po presađivanju, kada se na polju na kome je izvršeno presađivanje na rastojanjima 1.25x1.5 m, izvrši jako orezivanje čome im se grubo daje oblik. Posle orezivanja iz pupoljaka blizu reza formiraju se izdanci čijim se višekratni orezivanjem tokom leta daje željena forma. Druge gotine u proleće pre kretanja vegetacije oreže se nešto više od mesta predhodnog reza, a tokom leta daje im se definitivan oblik slabijim orezivanjem. Treće i četvrte godine oblik se održava rezidbom. 14. SNABDEVANJ RASADNIKA VODOM U proizvodnji sadnica voda je neophodna iz više razloga. Regulisanjem vlažnosti zemljišta potpomaže se klijanje semena, opstanak klijavaca, podstiče se regeneracija korenovog sistema i obrazovanje pupoljka, utiče na povećanje otpornosti prema
mrazevima. Voda se koristi za pravljenje rastvora mineralnih đubriva i omogućuje ispiranje preteranih koncentracija soli u dubinu. Vodom se štite sadnice od prejake atmosferske suše, smanjuje zagraevanje površinskogh sloja zemljišta i otklanja opasnost od mrazeva koji se javljaju u toku vegetacionog perioda. Probnim bušenjem treba proveriti da li ima dovoljno vode na terenu gde se planira proizvodnja, jer je sopstveni izvor vode jeftiniji nego priključivanje na vodovodnu mrežu. Korišćenje vodnih resursa treba da je u sklsdu sa zakonskim propisima, bez obzira dali je reč o površinskoj ili podzemnoj vodi. Rezervoar ili bazen za vodu treba dimenzionisati tako da se osigura najmanje trodevna potrošnja. Za zalivanje treba da se upotrebi voda određenog kvaliteta, tj. odgovarajućeg sastava i koncentracije soli. Kod proizvodnje u posudama može doći do zadržavanja soli u supstratu, pošto nema ispiranja kao kod leja na otvorenom. Prema vodi sa visokim sadržajem soli osetljive su četinarske sadnice. Oštećenja se zapažaju po sjajno crvenoj boji vrhova četina, koju prati posmeđivanje krune, a sve to može biti propraćeno lučenjem smole iz korena. Soli pričinjavaju štete četinarskim sadnicama na 4 načina: Povećavanjem osmotskog pritiska zemljišnog rastvora, što izaziva stres i sušenje; snižavanjem propusnosti zemljišta zbog gubitka zemljišne strukture, pšosle čega dolazi do niza negativnih posledica; neposrednom toksičnošću pod uticajem delovanja pojedini jona; promenom u raspoloživim hranljivima usled promena u pH vrednosti. Zalivanjem se ne sme narušiti struktura zemljišta, izazvati preterano ispiranje hranljivih materija i pogoršati vazdušni kapacitet. Odnos vode i vazduha u zemljišnim porama 50:50 smatra se veoma povoljnim. Danas su u uptrebi različiti tipovi zalivnih sistema: površinsko navodnjavanje; veštačka kiša; samohodni raspršivači „TIFONI“; rampe za zalivanje; kap po kap; kapilarno navodnjavanje; mist sistem; veštačka magla (fogging). Površinsko navodnjavanje predstavlja njstariji i njednostavniji oblik snabdevanja biljaka vodom. Zemljište mora da je ravno i da ima izbalansiran odnos upijanja i održavanja vode na površini. Površina između leja se formiraju tako da služe kao kanal 10-20cm ispod nivoa leja u koje se uliva voda brzinom koja ne odnosi stranice leja. Veštačka kiša koristi rotacione raspršivače različitih karakteristika koji za jedan sat plasiraju količinu koja odgovara talog od 5-25mm. Poseban problem je jači vetar koji može da spreči ravnomernu distribuciju. Sporiji tempo primene redukuje oticanje vode, eroziju i sabijanje zemljišta. Prikladan je kao dopuna snabdevanja vodom u humidnim područjima, dok za aridna područja uvek treba proveravati intenzitet isparavanja koji je uvek viši od klasičnog površinskog navodnjavanja. Hidrulična konstrukcija treba da obezbedi ravnomernu raspodelu po zalivnoj površini ujednačenim obrtajem raspršivača. Kod klasičnih raspršivača to se ostvaruje pomoću dve mlaznice (radna i dometna). Samohodni raspršivači „TIFONI“ princip rada se osniva na automatskom kretanju kolica koja nose raspršivač za veštačku kišu ili rampu sa nizom raspršivača za fino raspršivanje. Kolica, pogon za pokretanje dobijaju preko pritiska vode i turbine. Samohodni raspršivači mogu sse priključiti na vodovodnu mrežu ili deluju samostalno sa pumpnim agregatom za navodnjavanje. Urađaj se sastoji od dva posebna dela spojena međusobno PE crevom dužine 200-400m i Ø 63-100mm. Veći statični deo čini osnova sa točkovima na kojoj je bubanj za automatsko namotavanje creva. Drugi osnovni deo su kolica sa raspršivačem i pre zalivanja se dovodi u tačku najudaljeniju od stacionarnog dela (crevo se potpuno razmotava sa bubnja). Radom turbine crevo se namotava na bubanj dok kolica sasvim ne
priđu statičnom delu. U tom trenutku raspršivač se automatski isključuje. Kolica su sa dva ili tri točka, a postoji i verzija sa kliznim površinama „sanke“. Rampe za zalivanje – osnovna karakteristika ovog sistema je pokretna rampa koja se uz pomoć kolica kreće duž šina koje se nalaze iznad biljaka i koje su okačene o krovnu konstrukciju staklenika ili su na nosačima pobodenim u zemlju za primenu na otvorenom. Kolic sa 4 točka nose elektromotor koji obezbeđuje kretanje rampe od 6m/minut. Bočno od rampe nalazi se klizna konzola za crevo i električni kabl. Duž konzole crevo i kabl se spiralno uvijaju kako se skraćuje odstojanje od izvora vode i električne energije. Između kolica i rampe nalaze se zglobovi za podešavanje visine rampe i pomeranje rampe u horizontalnoj ravni. Kap po kap koristi razgranat sistem creva kroz koje se isporučuje voda pomoću emitera direktno u zonu korena pojedinačnih biljaka. Voda se distribuira u dugim intervalima, 5-7h dnevno, ali vrlo usporeno i u malim količinama tako da se malo gubi na isparavanju. Za regulisanje željenog protoka, postavlja se ventil na ulazu u bočne cevi. Voda se isporučuje pod niskim pritiscima manjim od 1 bara. U aridnim područjima sistem kap po kap zbog izostanka evaporacije sprečavadeponovanje soli u površinskom sloju zemljišta Kapilarno navodnjavanje – kapilarne leje mogu da se postave i na otvorenom i u zatvorenim objektima. Kapilarne leje se mogu izvesti na nekoliko načina. Teren mor da bude idealno ravan, bez skeleta. Osnovu predstavlja izgrađena leja čije se dno i zidovi oblažu dvostrukom folijom i pune grubim kvarcnim peskom. Uz jedan od zidova postavlja se rezervoar se preforiranom cevi u koji dovodnom cevi ulaz voda do nivoa višeg od polovine visine leje. Plovak koji je u vezi sa mikroprekidačem isključuje dovod kada je voda na željenom nivou. Kroz preforiranu cev voda prodire u deo leje sa peskom do nivoa jednakog sa onim u rezervoaru (princip spojnih sudova). Iz donjeg dela leje, kapilarnim usponom voda se kroz pesak penje do površine na kojoj su poređani kontejneri. Postoje različite modifikacije sistema u kome su kontejneri sa sadnicama smešteni u kontejnere istog tipa koji odozdo dobija vodu pomoću cevi koja prodire u njih. Sistem racionalno troši vodu uz pomoć ulznog i izlaznog ventila i prelivnika i pumpe kojima se voda vraća u sistem. Kontejneri se postavljaju u košuljicu od perlita granulacije 2-8 mm, a delovi uz kanale se izoluju folijom. Mist sistem (sistem veštačke izmaglice) je idealan način da se reznicama sa asimilacionim organoma obezbedi optimalna količina vlage u suspstratu i atmosferi raspršivanjem finih kapi oko 50 mikrona kako bi očuvale turgor i ostale sveže. Koristi se u sejalištu pod staklenikom, za kalemljine biljke u fazi kalusiranja i srastanja podloge i plemke za biljke dobijene mokropropagacijom (u fazi privikavanja na uslove ex vitro), za ožiljenice dobijene poleganjem i zagrtanjem neposredno po odvajanju i za forsiranje matičnih biljaka po staklom. Nutritivni mist je uvođenje tečnih đubriva u sistem.đubrivo mora da bude za folijarnu ishranu i može se primeniti sa svakim raspršivanjem, kad su niske koncentracije. Bolje je da se dva puta nedeljno apliciraju veće koncentracije uveče pre isključenja mista. Karbonatni mist je uvođenje CO2 u sistim. Dokazano je sa proces ožiljavanja i kvalitet obrazovanog korena nekih vrata se može poboljšati injektiranjem ugljendioksida u sistem. Magnolije, rododendroni, božikovine i duglazije pozitivno reaguju na karbonizovani mist. Elementi sistema su: kontrolni sistem, pumpa, magnetni ventil cevi i raspršivači.
Kontrolni sistem se sastoji od kontrolne table i automatske kontrole režima rada. Kontrolna tabla treba da je u kutiji od vodonepropusnog materijala, ako postoji opasnost da tabla bude u dodiru sa vodom. Automatska kontrola rada podrazumeva trajanje raspršivanja i intervale između dva raspršivanja (satni mehanizam, osetljiva vaga – klackalica, elektronski list, foto ćelija). Pumpa je neophodan deo sistema ako je pritisak vode manji od 3.5 bara. Nizak pritisak daje krupnije kapi, a visok pritisak daje veoma sitne kapi koje su osetljive na vazdušna strujanja, pa pojedini delovi mogu ostati suvi. Koriste se obično centrifugalne pumpe i klipne pumpe. Magnetni ventili služe za automatsko otvaranje i zatvaranje dovoda vode kroz sistem cevi do raspršivača. Postoje dva tipa ventila: aktivno zatvoreni i pasivno zatvoreni. Prvi tip ne propusta vodu u sistem kada je uključena električna energija. Drugi tip ne propušta vodu kada su isključeni. Ventil je u stalnom kontaktu sa vodom obično radi uz pomoć niskonaponskih struja (24V) . Cevi cu najčešće prečnika 1.3 cm od bakra, galvanizovanog čelika ili tvrde plastike. Najprikladnije su od plastike koje mogu da podnesu visoke pritiske. Galvanizovane mogu da izazovu toksikaciju cinkom preko vode, a vremenom se ljuspaju što blokira raspršivače. Bakarne su skupe. Postoje dva načina postavljanja cevi: ležeće cevi su odmah ispod ili na površini parapete ili tla, od njih na određenim odstojanjima polaze uspravne cevi na čijem su krajevima raspršivači; horizontalne cevi su iznad parepeta ili tla, a na njih se direktno postavljaju raspršivači sa donje ili gornje strane cevi. Cev mora da je potpuno horizontalna, jer i mali nagib dovodi do nepravilnog bacanja kapjica i slivanja duž cevi. Raspršivači – u upotrebi su dva tipa raspršivača: defleksioni i vrtložni. Defleksioni sadrže ravnu površinu neposredno iznad otvora koji razbija malz vode na sitne kapi, vrtložni raspršivači imaju pre otvora brojne žljebove pod raznim uglovima tako da se stvara fina izmaglica kada voda prolazi kroz raspršivač pod pritiskom. Veštačka magal (fogging)se najbolje definiše kao raspršivanje finih kapljica vode da bi se ostvario stalni nivo zasićenja vlagom od 93-100%. Lebdeće čestice vode su veličine 10-20 mikrona i kreću se veoma sporo, ali su veoma osetljiva na vazdušna strujanja. Pošto lebde u vazduhu sposobne su da stvaraju fini film oko lista reznica. Manja potreba za zasenom ili njeno potpuno odsustvo je moguće zahvaljujući česticama vode koje sprečavaju prodor svetlosti. U upotrebi su tri sistema: zamagljivanje pomoću visokog pritiska primenjuju se pritisci od 35 bara pod čijim uticajem se voda izbacuje kroz vrlo male otvore, a njene kapi se razbijaju klinom koji je odmah iznad. Svaki raspršivač pokriva oko 7 m kvadratnih. Glavni delovi opreme su: pumpni agregat za visoki pritisak koji sabija vodu do 35 bara i sistem cevi koje mogu da izdrže taj pritisak., oprema za injektiranje hlora u sistem, peščani filter za sakupljanje taloga od tretmana hlorom i sakupljanje ostalih nečistoća, linije filtera za nizak i visok pritisak za prečišćavanje vode, raspršivači za veštačku izmaglicu, kontrolni sistem. Sistem se odlično koristi za hlađenje zasenjenih biljaka, za zaštitu od mraza i za tretiranje fungicidima i insekticidima.; ultrasonični zamagljivači uspešno se koriste za suzbijanje prašine u industriji, aklimatizaciju i eliminaciju loših mirisa. Delovi sistema su: filter i kompresor, magnetni ventil za kontrolu dotoka vazduha, raspršivači, sistem cevi za vodu i vazduh, ventil sa oprugom koji se otvara i propušta vodu kada je pritisak vazduha iznad dve atmosfere; zamagljivač sa ventilatorom – ovde se kapljice uvode u vazdušnu struju ventilatora. Ventilator je na zidu staklenika i ima ulogu ubacivanja spoljnog vazduha zbog
hlađenja. Raspršivači rotiraju i prave vodenu zavesu kroz koju prolazi vazduh koji razbija vodu na čestice od 30 mikrona. Jedan zamagljivač pokriva 93m kvadratnih, bacajući maglu 9 do12 m. Mana ovog tipa je mala trajnost motora koji se nalazi u vlažnim uslovima i podložan je koroziji. 32. ISPITIVANJE KVALITETA SEMENA (DIREKTNE I INDIREKTNE METODE) Indirektne metode – posredno, bez izazivanja klijanja, mogu biti: fizičke metode: presecanje zrna: preseče se 4x100 zrna i ispituju se čvrstoća, boja, sadržaj. Radi se samo za bukvu, žir i pitomi kesten, nije siguran znak sposobnosti embriona da proklija. zaharijevljeva metoda: je kombinacija presecanja i neposrednog ispitivanja klijavosti, 4 ili 5x100 zrna se stavi u vodu 12-24 h, a zatim se skalpelom odseče na široj strani ¼ ili1/5 semena i seme se tako stavi na klijanje (T= 18-25°C). Beli bor 5 dana, smrča 7 dana. navašinova metoda: koristi se za sitnosemene vrste – jova breza, 4x100 zrna u posebnim čašama, zaliju se sa 5-6 ml alkohola, ostavi se 24h, nakon čega im se doda 2-3 ml glicerina i ostavi još 24 h. Zatim se seme stavlja na staklo i posmatra lupom uvećanja 10-20x. metoda flotacije: samo za sveže seme, jer kod starog i prosušenog semena, puna zrna takođe plivaju. Šturo i trulo sem pliva, a zdravo tone. boja semenjače: seme kada potamni uglavnom je slabije klijavosti, kao i kad izgubi sjaj (crni bor-bele semenke šture, jele-žute i oker semenke odlične su klijavosti). oblik semena: nakazne semenke, one koje nemaju karakterističan oblik za vrstu i one sa udubljenjima imaju smanjenu klijavost. metod spaljivanja semena na užarenoj ploči: zdravo seme puca i odskače, a trulo ostaje polako da gori na ploči. miris i ukus semena pomoću rendgen aparata: raspoznaju se puna zrna od praznih, kao i izgled embriona. Direktna metoda: Daje klijavost koja podrazumeva broj normalno isklijalih semenki u određenim uslovima i u određenom vremenskom periodu izražen u % od ukupno uzetog broja semenki. Za ovaj metod se koristi Krstićeva, Jakobsenova, Libenbergova, Rodevaldova i termostat klijalica. Kao podloga se koristi filter papir za sitno seme ili kvarcni pesak i zemlja za krupno seme. Temperature su između 18-21°C (18h) ili 30°C (6h). Za neke vrste je potrebna i svetlost. Uzima se 4x100zrna koja se ravnomerno postavljaju na podlogu specijalnim usisivačem sa 100 rupica. Proces ispitivanja klijavosti i energije klijanja traje od 21-98 dana. Prvo se brojanje obično počinje sedmog dana i ponavlja se na svakih 7 dana. Energija klijanja je broj semenki ispitivane vrste koje su normalno isklijale u određenim uslovima ali u kraćem vremenskom periodu od onog za ispitivanje klijavosti, izražene u %. Najčešće se završava zaključno sa 10-im ili 14-im danom od ostavljanja na klijanje. Pri svakom prebrojavanju izniklih semenki evidentiraju se normalno (klica izašla kroz mikropilu i rzvila sve biljne elemente za razvoj normalne biljke) i nenormalno isklijale semenke. Poslednjeg dana ispitivanja klijavosti utvrđuje se broj: svežih ne isklijalih semenki; trulih semenki; praznih semenki. Broj zrna u svakoj od navedenih kategorija ujedno je i %, jer ima 100 zrna.
Klijavost se u praksi predstavlja na više načina: Tehnička klijavost – broj normalno isklijalih zrna/ukupan broj zrna * 100 Apsolutna klijavost – dobija se kada se obračuna % isklijalih zrna u odnosu na punozrne semenke, radi se za ariš, tj. za vrste koje imaju nisku tehničku ali visoku apsolutnu klijavost. Srednje mirovanje klijanja (SMK) – predstavlja broj dana potrebnih za proklijavanje zrna, što je mirovanje manje, veća je brzina klijanja Srednje vreme trajanja klijanja – obračunava se obrnuto od SMK Intenzitet klijavosti – zbir proizvoda između broja proklijalih i rednog broja dana obračunatog od poslednjeg dana analize. Određivanje vitaliteta embriona tetrazolijum metoda – bojenje embriona i endosperma predhodno preparisanih semenki sa 0.5-1% rastvorom 2,3,5 trifenil-tetrazolijum hloridom u destilovanoj vodi pri pH 7 seme ostaje u rastvoru 1-2 dana, a zatim se posmatra na preseku – žive ćelije obojene su roze. indigokarmin metoda – vrši se 0.5-1-2% rastvorom indigokarmina u destilovanoj vodi, seme u rastvoru stoji 2-3 sata. Plavom bojom se oboje mrtve ćelije. metoda rastenja embriona – radi se za jelu. Odvojeni embrion se stavlja na filter papir u klijalicu, a br vitalnih utvrđuje se nakon 24-36-48 h (vitalni su oni kod kojih je rastenje očigledno) ajdmanova metoda – 3x100 zrna kojima se ostrani semenjača, stavljaju se u vodu 24 h, pa u 1-3% rastvor natrijum selenita 24-48 h. Zatim se izdvoje samo embrioni (explantacija) i nakon čega se embrioni dele u 4 grupe, gde su u prve 2 embrioni sposobni za razvoj u biljke, a oni iz treće su sposobni za klijanje: celi embrioni intenzivno obojeni; embrioni potpuno obojeni, na nekim mestima intenzivno; bledo obojeni ili 1/3 neobojeni; neobojeni ili bledo obojeni na 2/3 površine. kuznecovljeva metoda – indikator je kalijumjodid. Metod se koristi za smrču i beli bor, jer kod njih u svežem semenu nema skroba. Seme se malo naklija, a zatim se tretira ovim indikatorom, nakon čega se određuje klijavost na osnovu intenziteta bojenja semena u crno. 63. MERILA ZA KVALITET SADNICA I STANDARDIZACIJU, GENETSKI I FIZIOLOŠKI KRITERIJUMI KVALITETA Proizvodnja sadnica mora da zadovolji 3 osnovan uslova: 1. visok kvalitet (najvažniji zbog produktivnosti i ekonomičnosti) 2. visoka produktivnost po jedinici rasadničke površine 3. ekonomičnost proizvodnog procesa Ciljevi se mogu ostvariti samo ako je kvalitetan reprodukcioni materijal, ukoliko su povoljni uslovi sredine i ako se poštuju ekonomski zakoni proizvodnje. Šumske sadnice su u rasadniku najviše nekoliko godina, parkovske oko 10 godina, a kada se presade očekuje se da one obavljaju svoju f-ju u ekosistemu. Kvalitet sadnice se različito procenjuje: proizvođač ima svoja merila kvaliteta koje zasniva na osobinama sadnica u rasadniku, dok korisnik sadnice ceni prema uspehu koji sa njima postiže na terenu (preživljavanje i razvoj sadnice). Važno je da se utvrde parametri koji se mogu izmeriti – kvantifikovati.
Problem se može javiti ako je isporuka nepravilna, pa i najkvalitetnije sadnice mogu upropastiti, ako su loše izvađene, loše čuvane, nepropisno prevožene. Zato sadnice proizvodimo u posudama ili sa busenom što smanjuje opasnost isporuke ali se mogu javiti problemi kao što su raspadanje busena ili ograničen rast u posudama. Biološki kriterijumi kvaliteta: Genetski kriterijumi: Sadnice sa dobrim naslednim osobinama zadovoljavaju ciljeve proizvodnje (osavremeniti proizvodnju uređenim semenski objektima i pravilnim izborom matičnih biljaka). Sadnice vegetativnog porekla genetski su verne kopije matičnih biljaka, a kod sadnica iz semena važan je izbor matičnih biljaka sa kojih se seme uzima. Fiziološki kriterijumi kvaliteta: su sadržaj vlage, vodni bilans, vodni potencijal, pritisak turgora i druge osobine značajne za preživljavanje sadnica. Potencijal regeneracije korenovog sistema: sposobnost razvoja korena u rasadniku i razvoj novih žila posle presadnje Sposobnost odupiranja stresovima: nakon presadnje (ili nastavlja normalan razvoj nakon stresa ili dolazi do slabljenja, oštećenja ili potunog propadanja biljke). Uticaji od kojih zvisi fiziološka kondicija sadnica: ishrana, snabdevenost vodom, nasledne osobine, (sadnice dobijene iz semena koje su poreklom iz suvljeg areala otpornije su na sušu nego one koje su iz vlažnijeg područja). Kondicioniranje sadnica (prilagođavanje): otpornost se povećava: - slabim vodnim stresovima u rasadniku pojačava se otpornost sadnice na suve uslove - specifičnim tehnikama orezivanja - važno je da biljke pređu u stanje mirovanja u pravo vreme. Sadnice u sudovima manje pate od šoka nakon presadnje 2. OPŠTI KRITERIJUMI ZA IZBOR STANIŠTA ZA RASADNIK U izboru staništa za rasadnik učestvuje grupa specijalista koju sačinjavaju rasadničar, pedolog, fitopatolog, entomolog, građevinac, urbanista, prostorni planer. Treba analizirati više lokaliteta po istim kriterijumima koji obuhvataju: tip zemljišta, granulometrijski sastav, dubinu, pH vrednost A i B horizonta, nivo podzemne vode, oceditost, reljef, klimatske uslove iz najbliže meteorološke stanice. Istu analizu tereba obaviti i pri rekonstrukciji i proširenju postojećeg rasadnika. Prilikom osnivanj rasadnika treba tražiti mesto koje u sebi sjedinjuje što više povoljnih prirodnih, ekonomskih i drugih uslova. Proizvodnja sadnica šumskog, ukrasnog drveća i žbunj odvija se na otvorenom prostoru. Razviće biljaka ne prepušta se isključivo uslovima spoljašnje sredine, već se reguliše odgovarajućim tehnološkim postupcima. Rasadnik treba svhvatiti kao mesto (stanište) određeno nizom spoljašnjih činilaca. Ekološki činioci pored naslednih, određuju pravac i intenzitet svih procesa od kojih zavisi rastenje i razviće sadnica. Kvalitet proizvodnja sadnica u rasadniku treba da se zazniva na dobrom poznavanju unutrašnjih činilaca rastenj i razvića i spoljašnjih faktora koji deluju u datoj sredini. Od ekoloških činilaca od presudnog su interesa uslovi klime i zemljišta. Njihovo delovanje može biti modifikovano uslovima reljefa (nadmorska visina, nagib i ekspozicija), pa je potrebno poznavati i promenu klimatsko-edafskih uslova pod uticaje orografskih činilaca. Pojedini ekološki činioci mogu se neutralisati tehnološkim ili agrotehničkim merama: preterana insolacija-zasenom, nedostatak hranljivosti zemljišta-organskim i mineralnim đubrivom, uticaj vetra-vetrobranim poajsevima, nepovoljna pH vrednost-
kalcifikacijom ili unošenjem sumpora... Primena ovakvih mera ima smisla samo ako bitno ne utiče na ekonomičnost proizvodnje. Ranije korišćenje zemljišta može uticati na njegovu vrednost za rasadničarsku proizvodnju. Treba utvrditi da li je zemljište bilo nivelisano i da li je ta radna operacija bila vezana za neke probleme. Od interesa je utvrditi da li se prilikom ranijeg korišćenja zemljišta voda zadržavala na površini ili na manjoj dubini, da li je izgrađen drenažni sistem u kakvom je stanju i da li se time rešio problem. Zdravstveno stanje pibljaka i prisustvo štetnih insekata u zemljištu i vegetaciji u okolini treba utvrditi fitopatološkim i entomološkim pregledom. Količina i sastav korovske vegetacije moža da predastavlja znatan problem, posebno ako su u pitanju agresivni višegodišnji korovi kao što su pirevina i zubača. Za dobro poslovanje rasadnika neophodna je dobra saobraćajna mreža. Uobičajen transport sadnica obavlja se vozom ili kamionom, ali su najpoželjniji kamioni hladnjače, pa su neophodni propisno izgrađeni i održavani lokalni i regionalni putevi povezani sa magistralnim. Postojanje infrastrukture i mogućnost priključenja na elektro mrežu, vodovod i telefonska veza važna su pitanja i ne treba ih izgubiti iz vida pri odluci za jednu od potencijalnih lokacija. Dobro je da se ublizini nalazi i pumpa za gorivo i isporuka gasa. Udaljenost servisa za popravke i održavanje mehanizacije i uređaje treba da je manja od 50 km, a nabavka rezervnih delova i popravka na rashladnim uređajima mora da se obavi za 1-2 dana. U cenu zemljišta treba uračunati i sredstva koja se moraju ulužiti da bi se dobili optimalni uslovi za razvoj biljaka. Ponekad je zato bolje kupiti skuplje zemljište u koje ne treba mnogo ulogati u meliorativne radove. Ispitati namene okolnog zemljišta i mogućnos otkupa ili iznajmljivanja zbog eventualnog širenja. Posete okolnim rasadnicima je korisno, jer može da ukaže na specifične probleme lokalnog karaktera uočene tokom dugogodišnje prakse kako bi se oni izbegli u predstojećoj proizvodnji.
47. RAZMNOŽAVANJE KULTUROM TKIVA (ITORIJAT, VRSTE KULTURE, PREDNOSI I MANE, OPREMANJE LABORATORIJE) Kultura tkiva je metod vegetativne reprodukcije u kojoj se biljna tkiva razvijaju na veštačkim hranljivim supstratima – medijumima u sterilnim uslovima. Sinonimi za ovu metodu su IN VITRO – u staklju – razmnožavanje ili mikropropagacija zbog veličine propagula. Eksplant je deo biljke kojim se osniva kultura tkiva. Medijum je rastvor organskih soli mikro i makro elemenata, ugljenih hidrata, fitohormona i vitamina sa ili bez potpornih komponenata na kome se razvija eksplant. Sterilizacija je proces eliminacije mikroorganizama. Subkultura je prenos biljnog tkiva sa jednog medijuma na drugi. Istorijat: 1838. – Schwann-ova i Schleiden-ova teorija o totipotentnosti ćelije, po kojoj je biljna ćelija autonomna i sposobna da reprodukuje celu biljku;
1902. – Haberlandt ostvaruje prvi pokušaj gajenja biljnog tkiva IN VITRO. On gaji korenove paradajza na medijumu od ekstrata kvasca; 1928. – Went otkriva auksin; 1934. – Gautheretova kultura kambijalnih tkiva šargarepe i duvana smatra se prvom pravom kulturom biljnog tkiva; 1936. – LaRue ostvaruje embrio-kulturu različitih golosemenica; 1950. – Ball regeneriše organe iz kalusnih tkiva Sequoia sempervirens; 1953. – Tulecke proizvodi haploidni kalus iz polena Ginkgo biloba; 1955. – Miller otkriće kinetina (citokinina), fitohormona koji utiče na deobu ćelije; 1957. – Skoog & Miller otkrivaju mogućnost regulisanja formiranja organa (korena i izdanka) promenom odnosa citokinina i auksina; 1971. - Takebe prvi dobija biljku iz protoplasta; 1987. – Grbić i Stilinović osnivaju laboratoriju za kulturu tkiva na Šumarskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Vrste kultura (prema tipu eksplanta) Kultura intaktne biljke – Setva semena na hranljive medijume i razvoj klijavca na njima koji se razvijaju u novu biljku. Primenjuje se kod orhideja, gde seme ne može da proklija ako ne stupi u simbiotske odnose sa određenim gljivicama u vrlo kratkom vremenu ograničenom malom količinom hranljivih materija. Embrio kultura – razvoj eksplantiranog zrelog ili nezrelog embriona na sterilinim medijumima. Kultura organa (kultura izdiferenciranih tkiva) – razvoj tkiva pojedinih organa in vitro: Kultura meristema ili kultura vrhova izdanka. Najčešće su to meristemi pupoljaka, vegetacione kupe sa lisnim primordijama. Kultura kalusa (kultura neizdiferenciranih tkiva) – dobija se tako što se izolovano izdiferencirano tkivo stimuliše in vitro da razvije kalusno tkivo iz koga se razvijaju adventivni pupoljci ili somatski (pseudo) embrion. Ćelijska kultura – razvoj biljke iz pojedinačne ćelije koja se dobija iz kalusa ili suspenzije ćelije mehanički ili uz pomoć enzima. Metod sa veoma visokim faktorom multiplikacije, ali često problematična zbog ćelijskog zida koji utiče na pravac morfogeneze. Veoma često izdvojena ćelija ne daje somatski embrion već amorfno tkivo. Kultura protoplasta – eksplant je ćelija kojoj je enzimski digestiran zid. Protoplast mnogo češće daje somatske embrione nego amorfno tkivo. Prednosti mikropropagacije: I – pouzdan način da se odgaji zdrava visokokvalitetna sadnica potpuno oslobođena virusa; II – brz način za masovnu reprodukciju unutarvrsnih taksona, sa faktorom multiplikacije od 1000 do nekoliko stotina miliona; III – može se obavljati tokom cele godine bez sezonski variranja u kvalitetu; IV – mogućnost čuvanja eksplanata na niskim temperaturama duže vreme može potpuno da zameni kolekcije matičnih biljaka; V – veoma pogodan način za međunarodni promet biljaka. Pošiljka višestrukih izdanaka u epruveti daje mogućnost proizvodnje daleko većeg broja sadnica, nego pošiljka reznica iste mase ili zapremine; VI – površina odeljka za razmnožavanje je neuporedivo manja... Mane mikropropagacije
I – početna ulaganja u opremanje laboratorije mogu da budu veoma visoka 15.000 – 250.000 $ zavisno od veličine laboratorije i složenosti izabranog postupka; II – dotatni troškovi za visokostručnu radnu snagu III – postoji niz taksona ko kojih nije postignut komercijalni uspeh sa razmnožavanjem in vitro; IV – pri uvođenju novih taksona često je potrebno dugo i naporno tragati za pravim sastavom medijuma, odnosno mikro i makro elemenata, organskih soli (vitamina, auksina i citokinina), pH vrednosti.. V – kod pojedinih taksona javlja se problem kod prenošenja razvijenih eksplanata na prirodne podloge. Opremanje laboratorije Laboratorija se obično sastoji od tri glavne prostorije: Prostorija za pripremu medijuma „kuhinja“ (20 m²) sadrži : autoklav (papinov lonac) – za sterilizaciju posuđa, opreme i medijuma; analitičku i tehničku vagu sa mogućnošću merenja 0.001g – služe za odmeravanje potrebnih količina komponenti medijuma; magnetna mešalica sa grejnom pločom – služi za mešanje komponenti medijuma i jihovo zagrevanje i za sterilizaciju biljnog tkiva uz pomoć rastvora Na-hipohlorita; aparat za destilaciju i dejonizaciju vode; orman za hemikalije drveni ili metalni treba da su podesni da se posebno odvoje organske od neorganskih komponenti; frižider - zamrzivač za čuvanje termolabilnih hemikalija na temperaturama ispod nule i koncentrovanih rastvor; sudopera sa toplom i hladnom vodom ili u većim laboratorijama neophodne su mašine za prane sudova; pH metar – određena pH vrednost je često presudna za uspeh kulture; laboratorijsko posuđe: laboratorijske čaše od vatrostalnog stakla, epruvete sa poklopcima od polipropilena koji nije toksičan, plastične kutije sa poklopcem dizajnirane za kulturu tkiva, petri posude, elenmajer za sterilizaciju destilovane vode, menzure, birete, teglice „Mason“ ili „Kilner“ tipa sa poklopcem na navoj; pribor: stalci za epruvete otporni na visoke temperature, pincete, makaze, skalpeli za izdvajanje eksplanata i subkulturu. Prostorija za osnivanje kulture i transver (9 m²) u njoj su smeštene jedna ili više laminarnih komora snabdevenih HEPA filterom koji ima osobinu da ne propušta čestice krupnije od 0.3 mikrona. Komora ima fluorescentno svetlo i neobavezno UV lampu koja ima baktericidno i fungicidno dejstvo. Špiritus lampa služi za sterilizaciju instrumenata koji se predhodno uvhomvima uranjaju u alkohol (etanol 95%), a zatim drže na plamenu. Incinerator je sve češća zamena za sterilizaciju otvoreni plamenom. Ovo je grejalica sa keramičkim jezgrom u čijem centru je otvor u koji se ubacuju instrumenti na 5-7 sec. Temperatura unutrašnjosti je 872°C što je dovoljno da ubije mikroorganizme. Binokular za eksplantiranje meristema bočnih pupoljaka ili za eksplantiranje embriona za kulturu tkiva, uveličanje treba da je 5-30x. Prostorija za gajenje i razvoj kulture (28 m ²) teba da obezbedi povoljan režim osvetljenja, odgovarajuće trajanje dana i noći (16:8 h), odgovarajuću temperaturu u rasponu od 22-24°C. Prostorija trema da ima svoj sistem za provetravanje i zagrevanje što može da se obezbedi i aparatom za klimatizaciju. Fluorescentno svetlo svojim kvalitetom sasvim tadovoljava, a koriste se intenziteti iznad 1000 lux-a. Pored tri osnovne prostorije može da ima neobaveznih-pratećih: hladnjača za čuvanje eksplanata za buduću upotrebu, prostorija za pranje odeće i presvlačenje. Vrlo je važno da svi podovi i zidovi budu laki za čišćenje, za tu svrhu su najbolje keramičke pločice.
Hodnici između prostorija treba da su dovoljno široki za prolazak kolica sa točkovima za prenos kultura. 50. VREME SETVE I DUBINA SEJANJA U rasadniku ukrasnog drveća i žbunja proizvodi se veliki broj vrsta čije seme sazreva u različito doba, te se setva može obaviti u leto, jesen i proleće. Seme koje sazreva u toku leta i brzo gubi klijavost seje se odmah po sazrevanju. Letnja setva povlači za sobom niz opasnosti po iznikle biljke i nedovoljno razvijene sadnice kasnije tokom zime. Vrste koje se seju leti: dud, breza, karagana, Lonicera tatarica, Ribes aureum.. Pošto semenu preko zime prete opasnosti od glodara i niskih temperatura, odlaganje setve za proleće isključuje te opasnosti. Semene iz prolećne setve niče kasnije, kada je prošla opasnost od poznih prolećnih mrazeva. Seme mnogih vrsta za prolećnu setvu mora se najpre stratifikovati. Period za prolećnu setvu je srazmerno kratak, pa zahteva koncentraciju većeg broja radnika. Ranije u proleće (martu i prvoj polovini aprila) seje se seme onih vrsta čiji ponik ne pati od poznih prolećnih mrazeva, kao i seme koje sporije klija. U rasadnicima na toplijim položajima setva se ranije obavlja. Kanije u proleće (u drugoj polovini aprila i u maju) seje se seme koje brzo klija i seme onih vrsta čiji ponik pati od poznih prolećnih mrazeva, a brzo gubi klijavost (brest, srebrnasti javor, vrba, topola). Setva u proleće primenjuje se i za gledičiju, soforu, bagrem, smrču, borovac.. Prolećnu setvu ne treba dugo odlagati da se ne bi desilo, da sadnice zbog kratkog vremena, ne obrazuju dovoljno razvijen korenov sistem do leta ili nedovoljno odrvene do kraja vegetacije. U toku jeseni seje se seme: koje tada sazreva; koje teško očuva klijavost do proleća; koje se odlikuje dugim periodima mirovanja klijanja, kao posledica dormantnosti embriona (vrste iz roda Fraxinus, Acer) ili dvostruke dormantnosti (lipe, glog, dren). Jesenja setva može zameniti stratifikaciju, kod većine vrsta sa dužim periodom mirovanja klijanja, kod onih kod kojih je ta osobina uslovljena dormantnim embrionom. Prednosti jesenje setve: seme velikog broja vrsta sa dormantnim embrionom ne mora da se stratifikuje, u zemlji ono završava normalno dozrevanje i prolazi kroz izvestan oblik stratifikacije; sadnice iz ranije niklog semena, posejanog predhodne jeseni, uživaju duži vegetacioni period, a do suvog perioda razviju dobro korenov sistem, tako da su ponekad jednogodišnje sadnice pogodne za rasađivanje u rastailište ili za pošumljavanje. Mane jesenje setve na prvom mestu treba pomenuti opasnosti koje semenu prete od glodara i izmrzavanja preko zime, kao i rani klijanje semena u proleće, što može da bude štetno za seme onih vrsta čiji je ponik osetljiv na niske teperature. Razne mere protiv glodara, tretiranje semena odgovarajućim preparatima, malčiranje semeništva.. omogućuju da se neki nedostaci jesenje setve odstrane. Ranije u jesen treba posejati seme sa dugim periodom klijanja, da bi do pojave niskih temperatura, seme prošlo kroz period tople stratifikacije, a kasnije u jesen, ali pre pojave mrazeva treba posejati seme koje lakše i brže klija, da se ne bi desilo da nikne za vreme toplog perioda u toku jeseni i izmrzlo kada nastupe mrazevi. Dubina sejanja različita je za različite vrste i različita područja. Suviše plitko, kao i suviše duboko zasejavanje podjednako su nepovoljni za posejano seme.
Klica iz plitko posejanog semena lakše i brže izbija na površinu zemlje, pa je kraće vreme izloženo opasnostima iz spoljašnje sredine kojim je izloženo od trenutka setve do osposobljavanja za samostalnu ishranu. Površinski sloj se brzo osuši, pa i to može imati posledice po posejano seme u rasanicima gde nema radovnog i pravilnog zalivanja. U slučaju duboke setve, klici treba više vremena da izbije na površinu zemlje. Sadnice iz duboke setve razvijaju se sporije. U rasadnicima u južnim područjima i na toplim položajima seje se dublje, a u severnijim područjima, na višim i hladnijim položajima pliće. U datim klimatskim područjima dubina setve zavisi: od krupnoće (veličine semena); vremena setve; osobina zemljišta; stepena agrotehnike. Sitno seme se po pravilu seje pliće, a krupno dublje. Seme breze, jove, zapadne tuje, seje se po površini zemlje ili se prekriva tankim slojem zemlje, da se seme zaštiti od vetra. Seme Lonicera, Sorbus, Morus, Ulmus, Platanus seje se takođe plitko 5-10mm. Seme belog bora, ariša, smrče, katalpe seje se na dubini 10-20mm. Na dubini od 2-4 cm seje se seme jele, duglazije, jasena, lipe, graba, javora, tise, bagrema..Gledičija i leska na 5-6 cm, a vrlo duboko 7-10 cm seje se seme žira, kestena, oraha. Iz krupnijeg semena razvije se jaka klica koja brzo i lako izbija na površinu zemlje, a iz sitnog nežna i slaba, nedovoljno sposobna da probije sloj zemlje iznad sebe. Prilikom jesenje setve dubina sejanja treba da je nešto veća, jer se do proleća zemlja malo slegne. Semenu koje je u jesen plitko posejano preti opasnost od izmrzavanja i izbacivanja iz zemlje pod uticajem golomrazice. Ako je zemljište u rasadniku lako, peskovito seme date vrste može se posejati dublje nego u rasadniku sa težim zemljištem. U slučaju glinovitih zemljišta, koj su vlažnija, sem treba posejati bliže površini gde je vazvušni kapacitet povoljniji. Ako se leje posle setve malčiraju i redovno zalivaju seme se seje pliće, nego kada ove agrotehničke mere izostaju. Klica duboko posejanog semena sporije kliče, te se ova pojava može iskoristiti sa ciljem, da se uspori klijanje osetljivih vrsta sve dotle dok rasadniku više ne preti opasnost od poznih prolećnih mrazeva. Prema staroj praksi, sem se posle setve pokriva slojem zemlje čija je debljina jednaka krupnoći semena ili najviše dva do tri puta veća.
