Pomorski saobraćaj
Vodeni saobraćaj obuhvata celokupan saobraćaj koji se odvija na vodenim površinama (moru, jezerima, rekama, kanalima). Međutim, daleko najveći značaj u okviru vodenog saobraćaja ima morski saobraćaj. Pomorski saobraćaj obezbeđuje oko 4/5 ukupnog transporta u međunarodnoj trgovini, pri čemu je posebno veliki udeo prevoza tereta (nafta i naftni derivati, a u porastu su međunarodni morski prevozi rasutih tereta, posebno uglja, žita, nerudnih sirovina ruda, uglja, žita). Morskim transportom se preveze preko 5,5 mlrd. t tereta godišnje. Pomorski transport preveze relativno mali deo ukupnog fizičkog obima prevezenog tereta, ali zbog velikog prosečnog rastojanja (7-8 hilj. km) na njega otpada 60% od ukupnog svetskog prevoza robe. Uporedo sa interkontinentalnim, međunarodnim transportom, morski transport ostvaruje u velikom obimu prevoz tereta sa velikom i malom kabotažom u granicama svoje zemlje. Velika kabotaža –plovidba brodova između luka različitih morskih basena (na primer, Vladivostok – Novorosijsk – Arhangelsk), mala kabotaža prevozi između luka jednog mora (Bar – Bari). Rokovi dostave roba u vodenom transportu su najveći. To je povezano kako s velikim rastojanjima, tako i sa činjenicom da je svetska trgovačka flota jako zavisna od međunarodne trgovine naftom.
Istorija pomorskog saobraćaja je veoma duga (još od Feničana, preko starih Grka i Rimljana, pa sve do srednjeg veka i Velikih geografskih otkrića). Međutim, za današnji morski saobraćaj od velike važnosti su događaji sa početka XIX veka: • uspostavljene prvih redovnih pomorskih linija širom sveta, posebno između Evrope i Severne Amerike (saobraćaj na njima su održavali brzi jedrenjaci – kliperi, čiji je razvoj kulminirao u periodu 18401870); • pronalazak prvog broda na mehanički pogon (Clermont), koga je konstruisao 1807. godine Robert Fulton (“Klermon” je održavao redovan saobraćaj na reci Hadson, SAD); prvo putovanje parobrodom preko Atlantika - parobrod Savannah je prvi prešao Atlantik 1919. godine (Njujork – Liverpul) za 29 dana; • prva redovna transatlantska putnička linija uvedena je 1838. godine; • krajem XIX veka u Baltičkom moru počinju da koriste prve feribote za prevoz železničkih kompozicija. •
Clermont,1807. god.
Značajna unapređenja parobroda predstavljali su: uvođenje elise (1840) i čelične armature (1860). Zo je uticalo na povećanje učešća parobroda u tonaži svetske mornarice, koje je 1850. godine iznosilo samo 6%, a 1892. godine već 50%. Istorijski značaj u pomorskom teretnom saobraćaju ima brod „Protos“, koji je 1880. godine dovezao na Londonsko tržište zamrznuto meso iz Australije, čime je počeo prekookeanski prevoz lako kvarljivih proizvoda (mesa, maslaca, citrusovog voća, banana). Po obimu tereta i proizvodnosti rada morski saobraćaj prevazilazi sve druge vrste saobraćaja. Cena prevoza tereta morskim putem je najniža od svih vrsta saobraćaja. Proizvodnost rada u morskom transportu je 5-6 puta veća, nego u železničkom i rečnom, a cena je gotovo 2 puta manja nego u tom vrstama transporta. Najefikasnije je korišćenje morskog saobraćaja pri prevozu tereta na velika rastojanja, dok je morski prevoz u unutrašnjem prometu (mala kabotaža) manje efikasan. Za ostvarivanje prevoza morski transport ima složena i raznovrsna sredstva – flotu, morske luke, remont brodova. On opslužuje nekoliko desetina hiljada brodova, ukupne tonaže preko 500 mil. bruto registarskih tona (BRT = 100 kubnih stopa = 2,83 m3). Današnja svetska trgovačka flota se sastoji od preko 40 hiljada brodova. Glavni deo trgovačke flote pripada Japanu, Rusiji, Grčkoj, Kini, Norveškoj, V. Britaniji, Danskoj. Najveća tonaža je pod liberijskom i panamskom zastavom. Plovidba pod tuđom „povoljnom“ zastavom uslovljeno je uglavnom finansijskim olakšicama. Najveće flote plove pod zastavom Paname (72 mil. BRT), Liberije (60), Grčke (30), Kipra (25), Bahamskih ostrva (po 20), Kine (17), Rusije (15), Norveške (15) SAD (13 mil. BRT). Ipak, svetsko liderstvo Paname, Liberije, Kipra i Bahamskih ostrva je uslovno, pošto je veliki deo njihovih flota vlasništvo SAD i zapadnoevropskih zemalja (među kojima Francuske, V. Britanije i Nemačke). Pomenute razvijene zemlje koriste politiku “jeftine” zastave da bi izbegle visoke takse za registraciju, kontrolu broja i kvalifikacija posade, i koristile dozvolu da sastave posadu od stranaca.
U svetu ima nekoliko vodećih klasifikacionih organizacija (brodski registri), koje vrše nadzor nad trgovačkom flotom, a najuticajnija među njima je „Lojd“. Veliki deo svetske trgovačke flote zauzima tankerska flota. Oko 40% nosivosti svetske flote čine tankeri, koji prevoze naftu i naftne derivate. Poslednjih godina deo tankerske flote je isključen iz eksploatacije, pretopljen ili pretvoren u rezervoare za naftu jer su veliki zagađivači Svetskog okeana (ispiranje, havarije). Glavni pravci kretanja tankera su iz regiona Karipskog mora u SAD i zapadnu Evropu, i iz zemalja Bliskog Istoka u Zapadnu Evropu, SAD i Japan. Zbog zasićenosti tržišta tankerima, vodeći brodograditelji su se preorijentisali na gradnju drugih tipova brodova – za kombinovane terete (ugalj-nafta, ruda-nafta), gasovoze, platforme za podmorske bušotine za naftu. Takođe se grade specijalizovani brodovi za žito, drveni materijal, ugalj. Nove mogućnosti otvaraju specijalizovani kontejnerovozi, baržovozi (lihterovozi), brodovi tipa „RO-RO“ za prevoz šinskih vozila. Formiran je sistem svetskih kontejnerskih linija, koje opslužuju ekonomske veze najrazvijenijih regiona sveta. Luke su druga važna komponenta, uporedo s flotom, u vodenom transportu. U svetu ima preko 700 opremljenih luka. Njihove mogućnosti su veoma različite. Najvažnije karakteristike luka su promet robe, specijalizacija po vrstama robe, maksimalna tonaža brodova koji mogu ući u luku, proizvodnost kompleksa na keju, brodska mesta, odnos između utovara i istovara robe. Stvaraju se lučko-industrijski kompleksi za doradu uvozne ili izvozne robe ili za reeksport, specijalizovani kejovi za različitet proizvode (drveni materijal, žito, ugalj, kontejnere, automobile). Lučki uređaji su skupi i složeni. Oni se grade u dugom periodu i teško se proširuju i modernizuju. Luke se eksploatišu mnogo duže od dužene života brodova (gornja granica starosti brodova je oko 30 godina, a novi tipovi brodova se pojavljuju svakih 10 godina). Veliko tehničko dostignuće su luke – veštačka ostrva u zalivu Kobe, na ušću reke Rajne (kod Roterdama), na reci Labi, na reci Sveti Lorenc i po severoistočnoj obali SAD, kao i uređaji za utovar nafte u Persijskom zalivu.
Kada je reč o najfrekventnijim pomorskim saobraćajnim pravcima i najprometnijim lukama situacija je sledeća. Među okeanskim basenima prvo mesto po obimu morskog teretnog prevoza zauzima Atlantski okean sa okolnim morima, na čijim obalama su razmeštene najveće morske luke sveta: Roterdam (Holandija), Antverpen (Belgija), Hamburg (Nemačka), London (V. Britanija), Marsej (Francuska), Đenova (Italija), Nju Orleans, Nju Jork, Filadelfija (SAD). Mnoge velike luke nalaze i na obalama Tihog okeana - Kobe, Tiba, Jokohama, Nagoja (Japan), Šangaj (Kina), Pusan (R. Koreja), Sidnej (Australija), Vankuver (Kanada) i Indijskog okeana – Karači (Pakistan), Mumbaj i Kalkuta (Indija), Kolombo. U Tihom okeanu se nalaze najveći lučki kontejnerski terminali. Po broju prometa kontejnera se ističu Singapur, Hongkong, tajvanske luke (Gaosjun), lučki region Los Anđeles – Long Bič, luka u tokijskom zalivu. Uporedo s univerzalnim postoje i specijalizovane luke za izvoz nafte (Ras Tanura u Saudijskoj Arabiji, Mina al Ahmadi u Kuvajtu, ostvo Karg u Iranu, Amuaj i La Salinas u Venecueli), ruda (Tubaran u Brazilu), uglja (Ričards Bej u JAR), žita, drveta i drugih proizvoda. Na stepen razvoja morskog transporta veliki uticaj imaju morski kanali (Suecki, Panamski, Korintski, Kilski kanal) i tesnaci (Gribraltar, Bosfor i Dardaneli, Bab el Mandeb, Ormuski moreuz, Malajski i Singapurski prolaz i drugi), kojim se omogućuje skraćivanje morskih puteva i po više hiljada i desetina hiljada kilometara. Poslednjih godina tempo rasta pomorskog saobraćaja usporava. Osnovni uzrok je opadanje međunarodne trgovine naftom posle energetske krize 1973-74. godine, konkurencija cevovodnog transporta i tzv. “kopnenih mostova”. U Japanskim lukama odnos obima istovara i utovara je 47:1, a u australijskim 1:12, tako da dati odnos zavisi od strukture uvoza i izvoza roba tih zemalja. Putnički pomorski saobraćaj se odvija uglavnom u kabotažnoj (pribrežnoj) plovidbi. Najveći promet putnika imaju luke Dover, Kale, Hongkong (15-20 mil. putnika godišnje), Pirej, Šangaj. Veliki feribotski kompleski funkcionišu u Lamanšu, Baltičkom moru i po tihookeanskoj obali u Jugoistočnoj Aziji.
Rečni i kanalski saobraćaj obavlja se po plovnim kanalima i rekama i njegove pozitivne karakteristike su: visok prevozni kapacitet (na dubokim rekama), relativno male cene prevoza i niski troškovi za organizaciju plovidbe. Razvoj i geografija rečnog saobraćaj u velikoj meri određuju prirodni uslovi. U tom pogledu velike mogućnosti za razvoj rečnog saobraćaja imaju one zemlje kroz koje protiču plovne reke, odnosno koje imaju izgrađene plovne kanale: zemlje Severne i Latinske Amerike, Evrope i Azije. U Evropi mrežu plovnih puteva sačinjavaju reke Sena, Rajna s pritokama, Laba, Odra, Visla, Dunav, Sava, Dnjepar, Volga, Don i druge. Azija je veoma bogata dugačkim rečnim tokovima, ali od karaktera rečne doline i klimatskih uslova područja kroz koje reke proističu, zavisi iskoristivost tih plovnih puteva: Gang, Ind, Iravadi, Jangce, Ob s Irtišem, Jenisej s Angarom, Lena, Amur. Na teritoriji Severne Amerike najvažniji plovni put jeste reka Misisipi s pritokama, a značajne su još i reke Sv. Lorenc i Makenzi. U Latinskoj Americi nalazi se najduža reka sveta – Amazon, koja je slabo iskorišćena jer je oblast Amazonije slabo naseljena; značajna je plovni tok i Parana. Afrički kontinent je bogat rekama u zapadnom delu – reke Niger i Kongo, i istočnom delu – reka Zambezi, dok je ostatak kontinenta su; jedno je značajna reka Nil u severnoj Africi. U Australiji rečni tokovi su retki i kratki, a značajnije reke u plovidbenom smislu su Mari s pritokom Darling. Ukupna dužina plovnih reka i kanala sveta iznosi 550 000 km, od kojih gotovo polovina otpada na Rusiju i Kinu (preko 100 000 km svaka), SAD (preko 40) i Brazil (30 000 km). Po ukupnom prometu tereta unutrašnjih vodnih puteva prvo mesto zauzimaju SAD, drugo – Kina, treće – Rusija, dalje slede Nemačka, Kanada, Holandija. Što se tiče kanala, oni su odigrali značajnu ulogu u promovisanju pomorskog, ali i rečnog saobraćaja. Suecki kanal prokopan je 1869. godine, a posle rekonstrukcije osamdesetih godina XX veka može da propusti veće tankere s naftom iz Persijskog zaliva. Drugi veliki kanal u pomorskom saobraćaju je Panamski kanal, koji spaja Atlantski okean sa Tihim okeanom i značajno skraćuje plovidbu.
