ПЈЕР ЛА МИР
МУЛЕН РУЖ РОМАН О ЖИВОТУ АНРИЈА ДЕ ТУЛУЗ-ЛОТРЕКА
Pierre La Mure MOULIN ROUGE Henri de Toulouse-Lautrec
1954. година
1
Теби, Доли, у знак моје вечите захвалности и љубави.
2
ЗАВЕСА СЕ ДИЖЕ
3
1 — Мама, молим те, не мичи се! Хоћу да нацртам твој портрет. — Шта, зар опет? Али, Анри, па јуче си ме портретисао. Адела, грофица де Тулуз-Лотрек, спустила је ручни рад на крило своје кринолине, смешећи се на малог дечка који је чучао пред њом на трави. — Нисам се ваљда променила од јуче? Још увек имам исти нос, иста уста, исту браду… Њен је поглед прелетео преко разбарушених црних коврџа, молећивих смеђих очију, безмало исувише великих за мало срцасто лишце, преко згужваног морнарског одела, оловке, искошене у жудној приправности над отвореним блоком за скицирање. Рири, њен најмилији Рири! Њега је јединог имала на свету — али је зато он надокнађивао све — разочарања, жалост, самоћу… — Зашто не нацрташ Данову скицу? — предложила му је. — Већ сам га цртао, двапут. Бацио је поглед на сетера, који је дремао под столом, са њушком међу шапама. — Осим тога, он сада спава; а када спава, нема никаквог израза. Ипак бих више волео да сликам тебе. Ти си лепша. Она је озбиљно примила ово наивно ласкање. — Добро, али само пет минута, ни минута више. Дражесним покретом скинула је свој баштенски шешир са широким ободом, откривајући глатку кестењасту косу, раздељену на средини и зализану преко ушију као склопљена крила. — Још мало па је време за нашу вожњу. Жозеф може да стигне сваког тренутка. Куда ћемо данас? Он није одговорио. Оловка је већ летела преко стране блока. Били су сами у тишини тог светлог септембарског поподнева 1872, окружени немим пријатељством старих и присних ствари, издвојени од света и срећни. Око њих се простирала зелена трава; 4
сунце је ленствовало на небу. Птице су брбљале на ивицама својих гнезда, или журиле неким својим послом. Кроз жућкасто лишће египатске смокве, уздизала се рецкава силуета средовековног замка, са његовим кулама, пушкарницама и уским готским прозорима. Тренутак касније „Стари Томас“, дебео и свечан у својој плавој ливреји, подигавши послужавник са чајем, с изразом охоле надмоћности који доликује двороуправитељу дедног старог и господског дома, отишао је праћен Домиником, који је са своих 58 година живота и само дванаест година службе био уствари још младић. Неколико минута доцније „тетка“-Армавдина — која није била ничија тетка, већ нека даља рођака која је пре седам година дошла к њима у госте на недељу дана — савила је новине, отмено дунула кроз нос и извинила се „што мора да напише неколико писама“, а то је уствари значило да иде мало да продрема пре вечере. Вечерас ће Жозеф, кочијаш са бујним залисцима, објавити да је кочија госпође грофице спремна. И данас ће стари ливрејисани слуга послужити једноставну али свечану вечеру у мрачној, хладној и сувише великој трпезарији, где висе туробни гоблени и портрети намргођених предака у оклопима. После слаткиша, млади гроф ће сањиво да се попне монументалним степеницама у своју спаваћу собу, где ће му се тада придружити мајка. Она ће сести на ивицу његове постеље, причаће му о Христу и о томе како је он био добар дечак, о Јованки Орлеанки, о Првом крсташком рату и како је његов пра-пра-пра-пра-пра-прадеда Рејмон IV, гроф де Тулуз, водио хришћанске витезаве у Јерусалим и ослободио Спаситељев гроб од злих Турака. Затим пољубац, па последњи загрљај. Једно сањиво „лаку ноћ, мама“. Покривач је повучен нагоре, чаршав добро утуткан. Бацајући још један, последњи поглед, она he се повући у своју, суседну спаваћу собу. Једна за другом, светлости ће се гасити у прозорима. И још Једном ће ноћ, као што је то бивало вековима, раширити свој плашт преко замка грофава де Тулуз, Куда ћемо данас? — упита она поново. — До старе циглане или до капеле свете Ане? Дечак расејано климну главом дајући звак да се слаже са оба предлога. Неки бол као да прелете преко њеног лица. Јадан Рири, он није ни слутио да ће то бити његова последња вожња. Још није сазнао да је живот уствари непрекидно опраштање и да сутра не мора да буде исто као данас. Неће се више пети на чезе; неће се привијати уз њу док она прикупља узде; неће чављати док се возе сеоским путевима; неће 5
задиркивати Жозефу, који се, скрштених руку и непомичан, вози на задњем седишту; неће постављати хиљаду питања гледајући унаоколо својим блиставим, жудним погледом. Прва окрутност живота. Прекида се први конац у густом ткању њиховe присности. Временом he се кидати и други, све док се једнога дана тканина не расплете и он, као и сви дечаци, не оде од ње… На њеним уснама задрхта уздах. — He мичи се — зацвркута он. — Баш сад цртам уста a то је најтеже. Њене очи се опет испитивачки задржаше на малој згуреној прилици; намрштене обрве, доња усна стегнута зубима у несвесној преданости послу. Од кога ли је наследио ту варљиву страст за цртањем? И за њу, која је знала његове најскривеније мисли, била је загонетна та тврдоглавост, та чежња за наклоношћу и похвалама, та глад његовог малог срца која га је нагонила да одједном прекине бучну забаву и баци се у њено наручје. И то утолико пре што је показивао врло мало смисла за уметност. Али, не мари, и то ће проћи, као и она његова последња одлука да буде поморски капетан… — Јесам ли ти причала како си хтео да нацрташ вола монсењеру надбискупу? — Оном старом дебељку који долази овамо за ручак? — He „за ручак", Анри, него „на ручак“. И — сада је говорила „строгим“ гласом који је он тако добро познавао — не смеш да називаш монсењера „старим дебељком“. — Али зар он то није?… Зар није… — он подиже на њу своје округле очи пуне неразумевања… — скоро исто тако дебео као „Стари Томас“? — Јесте… Али он је божји човек и врло важна личност. Зато љубимо његов прстен и говоримо „да, Ваша Милости… не, Ваша Милости“. — Али… — Уосталом, — настави она журно да би избегла даље расправљање — то је било на крштењу твога брата Ришара… — Брата? Нисам знао да сам имао брата. А где је он сада? — Вратио се на небо. Живео је само неколико месеци. — Ох… — Његово разочарање било је искрено, али краткотрајно. — А зашто су га онда крстили? — Зато што свако мора бити крштен да би отишао на небо. 6
— А јесам ли и ја крштен? — Наравно. To је, изгледа, задовољило његову радозналост, и он се врати свом цртању. — Значи, и ја ћу отићи на небо кад умрем. У његовом гласу није се осећала нека нарочита радост, него само чврсто уверење. — Можда… Ако будеш добар дечко и ако волиш Бога свим својим срцем. — To не могу. He могу га волети свим својим срцем, пошто тебе више волим. — Не смеш да говориш такве ствари, Анри. — Али, тако је! — Његове очи задржаше се на њој, пуне детињег пркоса који је разоружавао. — Ја више волим тебе. Руку положених у крило, она га је посматрала. Никада он не би попустио у тој ствари. А осим тога, можда је било исувише тражити од једног детета да више воли Бога, који га никад није заглио, никад покрио пред спавање. — Добро. И ја тебе волим, Анри — рече она, осећајући да дечко очекује од ње охрабрење. — А сад, немој више да ме прекидаш, иначе нећу никад моћи да ти испричам о том волу. Дакле, било је то пре четири године, и ти си био мало детенце, од непуне три године… Тихим гласом, пуним нежности, причала му је о крштењу његовог брата Ришара, кога се он уопште није сећао. После обреда надбискуп је одвео госте у сакристију да потпишу парохијски записник. Тада је Анри, који је дотле био врло миран, почео одлучно да захтева да се упише у „велику књигу“. „Али, дете моје“, бунио се прелат, „како можеш да се потпишеш кад не умеш ни да пишеш. Анри је на то поносно одговорио: „Ја ћу нацртати једног вола“. Изгледа да га прича није много занимала, и он свечаним замахом направи последњи потез оловком. — Ево! Пружио је цртеж уз победоносан осмех. — Видиш, за мање од пет минута! Она се одушевљено претварала као да се диви портрету. — Дивно! Заиста дивно! Ти си прави уметнок. 7
Спустила је блок за скицирање на баштенску клупу. — Ходи и седи поред мене, Рири. Одједном, он постаде опрезан. Нико га осим мајке није звао Рири, а и она само у ретким приликама. То је била њихова тајна лозинка. То је могао да буде знак високе благонаклоности — зато што је био изузетно миран за време мисе, или, например, зато што је бројао до сто, — али исто тако и знак неке важне, непријатне новост. — Теби је сада седам година — поче она када се Анри привио уз њу. — Већ си велики дечак. Волео би да будеш капетан на неком великом броду, зар не? Да пловиш око света и да црташ лавове и тигрове и дивљаке? Он збуњено климну главом, док га она привуче ближе к себи, као да ће тиме ублажити ударац. — Па… време је да пођеш у школу. — У школу? — понови он нејасно узнемирен. — Али ја не желим да идем у школу. — Знам, мали мој, али мораш. Сви мали дечаци иду у школу. — Миловала је руком његове црне коврџе. — У Паризу има једна велика школа која се зове Фонтан. У њу иду сви добри дечаци. Они се заједно играју и забављају. Ох, дивно се забављају. — Али је не желим да идем у школу! Сузе му навреше на очи. Није тачно разумео шта је она тиме мислила, али је нејасно осећао да се његов свет руши око њега: вожње чезама, часови са мајком или „тетка“-Армандином; шетње на понију Тамбуру, у пратњи Жозефа; посете коњушницама и портрети коњушара; играње жмурке са Анетом по ходницима замка… — Пст. — Ставила му је прст на уста. — Добар дечак никад не каже „нећу“. и не смеш да плачеш. Један Тулуз-Лотрек никад не плаче. Утрла му је сузе, обрисала нос, док му је објашњавала да један Тулуз-Лотрек никад не плаче, и не слини, него се увек смеје и храбар је као пра-пра-пра-пра-пра-прадеда Рејмон, који је био вођ у Првом крсташком рату. — А осим тога, — додала је — Жозеф и Анета иду с нама. — Иду ли стварно? То је мало помогло. Анета је била мамина стара дадиља. Била је врло мала, са светлим плавим очима и лицем пуним бора. Није имала зуба, а толико је 8
увлачила усне да је изгледало као да нема ни уста. Од јутра до мрака јурила је ходницима замка, а крила њене беле капице лепршале су као птице. Када је прела вуну у својој соби, дозвољавала је Анрију да седи на њеној шамлици док је она високим сопраном певала старе провансалске баладе. И то што Жозеф иде с њима мало га је умирило. Он је одувек био ту, као „Стари Томас“, египатске смокве у врту, портрети у трпезарије. Премда се ретко осмехивао, био је поуздан пријатељ, а осим тога диван модел за сликање у свом шеширу са кокардом, белим панталонама и плавом кочијашком капуту. — А то још није све — настави она. — У Паризу ћеш видети… Погоди? — За часак је задржала последњи мамац. — Видећеш тату! — Тату! Е, онда цела ствар изгледа сасвим другачија! Тата је диван. Кад год је долазио у замак, учење је било заборављено, а дневни распоред занемарен. Живот је постајао узаврео, пун смелих подвига. И сам стари замак као да се трзао из свог дремежа и одјекивао од лупе његових јахаћих чизама и звука његовог заповедничкиг гласа. Ишло се у дугачке вожње са татом који је пуцкетао бичем и причао узбудљиве приче о коњима и лову и ратовима. — Хоћемо ди живети с њим у његовом замку? — Очи су му усхићено блистале. — У Паризу луди не живе у замковима. Они живе у хотелима или у лепим становима који имају балконе; са њих се може видети све што се догађа на улици. — Али, ми ћемо живети с њим? — нављивао је он обазриво. — Да. У сваком случају, бар једно кратко време. Он чe те возити у Булоњску Шуму, огромну шуму са језером на коме се људи клизају зими. Јер, тамо у Паризу зими пада сиег. Водиће те и у циркус. Са правим лавовима и кловновима и слоновима. Оx, има толико узбудљивих ствари у Паризу. Вртешке позришта лутака… Разрогачених очију, отворених уста, он је слушао, заборављајући да обрише сузе које су му још подрхтавале на крајевима трепавица. Следећих некодико дана у дворцу је владала узбуна. Људи су јурили лево-десно као гуске у маглу. Уместо да се игра с њим, мајка је водила дуге разговоре са „Старим Томасом“, Огистом, главним баштованом, и Симоном, који је радио у коњушници. Ходници су били пуни отворених кофера. Није више било ни часова јахања… 9
А затим, недељу дана доцније, почело је узбуђење око одласка. Довиђења… Тапшање по образу, гужва на железничкој станици, док локомотива испушта велике облаке паре као бојни коњ пред битку. Затим су открили у возу купе, са тапетираним клупама, мрежом за пртљаг, и чудним прозорима који су клизили горе-доле. Три оштра писка, лупа гвоздених точкова, и станица са људима почела је да се креће уназад. Ускоро је крај њих као муња промицала покрајина Алби, дрвеће, реке, фармерске куће са крововима од црепа које он никад раније није видео. — Види, мама! Види! У почетку узбудљиво, све му је убрзо постало заморно, a најзад досадно. Заспао је. Идуће чега је био свестан било је да јуре кроз париско предграђе. Прислонио је лице уз прозор. — Гледај, мама. Пада киша! Високе, четвртасте, ружне куће, прљаве, са крововима покривеним шкриљцем, и рубљем које лепрша на прозорима. Фабрички димљаци из којих се диже дим. Проваљене ограде око малих башти, обраслих коровом, што леже између кућа. Гомиле старог гвожђа које рђа на киши. По блатњавим улицама људи и жене као мрави, завијени у капуте, јуре погнутих глава. Уместo плавог неба Албија, покривач од прљавих облака. Како је страшно ружан град тај Париз… Најзад, са дубоким уздахом олакшања, локомотива је стала. Снажни људи у плавим радничким оделима упали су у купе, зграбили кофере као да су њихови, и отиашш натоварени. Мајка је навукла рукавице, наместила капу. На перону — море лица која чекају. А тамо, за главу виши од осталих, смешкајући се у своју подрезану браду, врло леп у свом светлосивом цилиндру, са белим каранфилом у рупици од капута, држећи под руком штап са златном дршком — тата! Кад није примао госте у својој ловачкој кућици, гостовао у замку неких пријатеља, ишао у лов са псима у Енглеској, присуствовао тркама у Лоншану, Аскоту или Епсому, ловио тетребе у друштву неког 10
пријатног војводе, или јелене у Орлеанској Шуми, пијуцкао шери у „Кафе де ла Пе" или „Пре Кателан“, тапшао по образу, у фоајеу Опере, неку балерину у краткој сукњици, или се сагињао да пољуби врхове прстију неке даме, — гроф Алфонс де Тулуз-Лотрек се одмарао од напорног живота беспосличара у свом стану у Хотелу Пере, отменом хотелу за становање у близини трга де ла Мадлен. Ту је живео животом нежење, међу својим јахачким трофејима, пушкама, слугама, и својим драгим соколима, које је држао у једној мрачној, нарочито за то удешеној соби. Откако су му стигли жена и дете, он је ћутке подносио ремећење својих навика и јуначки издржавао тај напор. Водио је Анрија у зимски циркус, возио се с њим кроз Булоњоку Шуму. Заједно су лутали великим булеварима, по вртовима Тиљеријa, и провели цело послеподне у Ботаничкој башти, буљећи у мајмуне, тигрове и лавове који су зевали. Вечерас је гроф настављао да испуњава своју очинску дужност. Обучен у гримизно вечерње одело, опруживши дуге ноге према ватри, он је објашњавао сину шта то значи бити рођен као Тулуз-Лотрек. — И тако су, сине мој, Његово величанство краљ и брат, твога чукундеде, Понс, полако јахали после лова кроз шуму Фонтенбло, потсећајући се на срећне дане које су проживели у Версају када су били млади, и када је Марија Антоанета, која је тада имала само петнаест година, долазила да се игра с њима… Наравно, то је било пре оне проклете Револуције и владе олоша… Окренуо се да узме чашу са ракијом која је стајала поред њега. — Одједном, — он мало гуцну и поглади руком бркове — одједном се коњ, чукундединог брата уплаши и збаци га на земљу. — Ох! Анри ускликну сажаљиво, седећи врло узбуђен на ивици широке столице пресвучене црвеном кожом. — Је л’ умро? — He, није умро. — A је л' се повредио? — He, није се повредио. Сваког јахача који иоле нешто вреди мора коњ да збаци два-три пута. Није никаква срамота пасти с коња. И мени се то десило неколико пута. Све то спада у игру, сине мој. Све то спада у игру. Али, знаш ли шта је урадио брат твога чукундеде кад је устао? — Узјахао поново коња? 11
Гроф одмахну главом. — He. Откопчао је панталоне и испразнио своју мокраћну бешику. — Хоћеш ли тиме да кажеш — да је урадио пиш-пиш? У краљевом присуству? — задихано упита Анри. — Тако ми браде светог Јосифа, баш то је учинио. А зашто? Зато што је брат твога чукундеде, Понс, био лепо васпитан човек и увек је радио оно што треба. Он је знао дворска правила етикеције, а постоји једно правило које каже да, ако паднеш с коња у краљевом присуству, мораш сместа да испразниш бешику. Смецта! Запамти то, Анри. И зато, ако се краљ икада врати на престо и деси се да ти јашеш с њим, па се твој коњ поплаши и збаци те, нећеш се понашати као глупи буржуј и знаћеш шта треба да урадиш. Блиставим, јаким, белим зубима он се осмехивао на Анрија иза дима своје вечерње хавана-цигаре, и уживао у дечаковом погледу пуном обожавања. Лепо је дете, овај Анри… Прилично плашљив и наиван, и накљукан веронауком и сличним глупостима, али шта се друго и могло очекивати од једне мајке која иде у цркву сваке недеље и у чијој се спаваћој соби налази клупица за молитву. Треба оставити дете на миру још неколико година, а онда ће доћи време да га он узме у своје руке и направи од њега правог џентлмена. — Да, Анри, у томе је разлика између аристократа и буржуја. Један аристократ увек зна шта треба да ради. А буржуј, с друге стране… Анри је нетремице посматрао оца. Зар није диван? Има ли ико паметнијег, лепшег тату? И на улици људи су се окретали за њим када је пролазио вртећи свој штап. Све у вези с њим било је за Анрија узбудљиво. И то што живи с њим у том хотелу, што слуша шта треба да ради када иде на јахање с краљем, што седи овако после вечере као одрастао човек, уместо да иде у постељу — па макар се морао борити да остане будан… А ова соба! Нигде на целом свету нема још једне овакве собе. Јеленски парошчићи и ноге по зидовима украшеним храстовим плочама, сребрне шоље на полици изнад камина пушке — уредно поређане у стакленом орману, и на све стране слике коња. Мирисало је на стару кожу, дуван и пустоловине. Када порасте, и он ће имати овакву собу. И он ће носити штап са златном дршком, пушити велику цигару и пити све што тата пије. — И тако је, пошто је учинио све што је етикеција налагала, брат твог чукувдеде поново узјахао на коња, и краљ и он су продужили 12
разговор о старим данима, када су били млади. Наравно, краљ тада није био краљ. Он се онда звао гроф д'Артоа. А знаш ли зашто се звао гроф д Артоа? Чекао је један тренутак, блистајући осмехом из своје кратке црне браде. — Наравно да не знаш. Е па, рећи ћу ти. Али хоћу да пажљво слушаш. Померио је своје огромно тело и сркнуо још мало ракије. — У стара, стара времена, Франпуска је била подељена на провинције. To су биле провинције Артоа, Шампања, Бургундија, Аквитанија и друге. На челу сваке провлнције стајао је један беликаш. To је понекад био гроф, а понекад војвода, и зато су се провинције звале грофовије или војводства. Покекад је исти великан био и гроф и војвода. Ми смо, например, били грофови од Тулузе и војводе од Аквитаније. To је врло важно. Застао је, како би пустио да та објашњења продру у дечажав мозак. — Никад, никад немој то да заборавиш. Били смо грофови од Тулузе и војводе од Аквитаније. Улога васпитача била је нова за грофа, и то га је забављало. — Спава ти се, Анри? — He, тата. — Добро. И били смо не само грофови од Тулузе и војводе од Аквитаније него и грофови од Керсија, Ловерње, Албе. Били смо усто маркизи од Нарбоне и Готије, и виконти од Лотрека. Али, — он продорно погледа Анрија, а глас му свечано загрме — али пре свега, дете моје, не смеш никада заборавити да смо ми сада и да ћемо увек бит грофови од Тулузе. — Очи му постадоше необично благе. — Данас сам ја старешина овог дома. Једног дана доћи ће ред на тебе. А затим на твог најстаријег сина, па на његовог сина, па на сина његовог сина… И тако даље, догод постоји Француска. Опазио је да се Анријев поглед замаглио. — Е па, доста је за вечерас Жив си заспао. Сместа у поетељу, сине мој. И не заборави шта сам ти рекао. Дете устаде. Док је љубио оца желећи му лаку коћ, гроф ra задржа за часак. — Биће од тебе снажан младић, зар не? — осмехну се он. — Жозеф ми хаже да си већ добар јахач. Одлично, сине мој. Тако ми 13
браде светог Јосифа, ако има ишта што ми Тулузи умемо, то је да јашемо! Идућег лета доћи ћеш у Лури да видиш како се лови. Никад није рано да се науче такве ствари. А да човек стекне добро држање на коњу, нема ничег бољег од лова на јелене. Током следећих недеља Анри је сазнао још више ствари о дому Тулуз, и учио је какве разлике постоје у родословљу племства. — Видиш, сине, има грофова и грофова. Исто као што има вина и вина, коња и коња и, као што ћеш дознати кроз неколико година, жена и жена. Постојали су грофови, мали племићи. To су били безначајни сеоски племићи, са малим замковима, који нису били старији од стодвеста година. Постојали су и „грофови огртача". Бедни суци, магистрати и мали достојанственици старог режима. Било је и тако смешних особа као Наполеонови грофови; и још смешнијих, да се не могу описати — папски грофови! О њима се не би могло рећи ништа друго осим да су успели да обману само наследнице из Чикага. — Шта је то Чикаго? — упита Анри. — To је један град у Америци где убијају свиње и удају своје кћери за лажне аристократе. А то је ипак штета јер су Американке, по правилу ђаволски лепе. Најзад, постојали су прави грофови; који су, као Тулуз-Лотрек, били прави феудални суверени господари. А ти су, дете моје, сасвим другачији пар чакшира, као што је имао обичај да каже твој деда. To су били прави племићи, Витезови мача. Они су управљали својим провинцијама, делили правду, писали законе, живели на свом двору, размењивали између себе амбасадоре и објављивали ратове. Ми смо објавили рат чак и папи! А да бисмо му показали да се не шалимо, почели смо тиме што смо обесили његовог амбасадора. Али, тада смо били најбогатији, најмоћнији племићи у Француској. — Зар моћнији и од монсењера надбискупа? — Надбискупа!… У соби одјекну громки грофов смех. — Па, један Тулуз-Лотрек вреди колико туце надбискупа и још два-три кардинала приде. Тако ти браде светог Јосифа, ко ти је то рекао да је набискуп важна личност? — Нико — брзо одговори Анри. Када није причао о дому Тулуза, гроф Алфонс је показивао Анрију своје пушке, допуштао му да их стави на раме како би се 14
навикао на њих, расправљао о лову или соколарству — спорту који је био његова главна страст и у коме је он био светски познавалац. А тада би одједном напустио тај свет средњовеховне науке, соколарства и лова, и претворио се у раскалашног париског „boulevardier“-a1“. Док je пролазио, y белим камашнама и пушећи цигару, кроз хотелски хол застрвен теписима, собарице су му се клањале, мувајући се око њега с дивљењем: „Добар дан, господине грофе". Ако су биле младе и лепе, он би их потапшао по образу; ако су биле старе и ружне, он би само додирнуо обод шешира и продужио даље. Међутим, ускоро се на грофу Алфонсу почела одражавати промена услед присуства жене и детета. Обрецивао се на послугу; за време обеда једва је проговарао коју реч. Престали су разговори о Тулузима и часови из соколарства. — Твој отац мора да мисли о многим важним стварима — рече једног дана грофица Анрију. — Бојим се да му ми сметамо. To поподне одвезли су се до једне куће на булевару Малерб. Улаз је био поплочан мраморним мозаиком, степенице застрте црвеним тепихом, а на сваком одморишту на степеницама стајале су палме у саксијама. Један ћелави господин у реденготу одвео их је на други спрат, отворио врата и повукао се устрану да их пропусти. Анри примети један огроман ходник који се простирао дуж целог стана. Наравно, он није нимало личио на дивне ходнике у замку, где си могао да се кријеш по цео дан, али је био ипак доста велики за играње. Огроман кристални лустер још увек је висио у празном салону. — Зар су га заборавили они људи који су овде живели раније? — упита он. Пошто су завирили у многе празне собе, његова мајка рече: — Ово ће бити наш нови дом, Анри. Како ти се чини, хоће ли ти се допаеги? Он одговори да ће му се допасти, и то много. Неколико дана касније преселили су намештај. Послали су по ствари из замка. Анри је са задовољством гледао како се појављују многи познати предмети. У мајчину собу сместили су столицу за љуљање и стари тепих на коме је он, тетурајући се, проходао, затим писаћи сто од ружиног дрвета, слике из осамнаестог века, а на полицу 1 Назив за Парижанина који се креће по локалома великих булевара.
15
изнад камина мали сат од алабастера који је он знао целог свог живота. Понекад му је изгледало као да није ни одлазио од куће. Анријев први дан у школи био је испуњен открићима и дрхтавом стрепњом. Огац Мантоа, учитељ, почео је час рецитујући „Spiritus Sаnсtus". Када je то завршио, одржао je мали говор; y њему je пожелео добродошлицу дечацима који су дошли у Фонтан, и покушао да им утуви у главу колико су они повлашћени тиме што ће бити хришћански васпитани и што he ступити у узвишено подручје знања. А затим je, без много буке, сишао са катедре и почео да дактира: „Небо је плаво… Снег је бео… Крв је црвена. Наша застава je плава, бела и црвена." Једном је застао да погледа преко Анријевог рамена: — Врло добро, дете моје, — промрмљао је — врло добро! Смешећи се, наставио је да се шета између клупа, руку скрштених на леђима, док му је мантија шуштала око колена „Mope je плаво… Дрвеће је зелено…" За време одмора Анри се нашао сам. Као што му је мајка рекла, ту је било много дечака. Они су се играли, трчали, викали и забављали се. Али, изгледа да су се сви они међусобно познавали, и очигледно нису имали намеру да га приме у игру. Чежњиво је посматрао како се такмиче играјући „труле кобиле", када му приђе један плави, пегави дечак у панталонама до колена и крутом оковратнику. — Ти си овде новајлија? — поче он, заустављајући се на неколико корака од Анрија. — Да. — И ја сам. За тренутак су одмеравали један другог тупим дечјим погледом. — Шта ћеш да будеш кад порастеш? — Поморски капетан. — А ја ћу бити гусар. Плавокоси дечак ступи корак ближе. — Да ли би волео да будеш гусар, као ја? — He знам. Шта они раде? 16
— Држе сабље у зубима, отимају бродове и убијају сваког кога на њима затекну. — Пошто је почео да се присећа појединости из приповедака, наставио је даље: — А онда, када то изврше, отплове натраг на своје острво, закопају благо у песак, играју и пију рум. Ова идеја оставила је на Анрија невероватан утисак. — Можда бисмо могли да будемо на истом броду? Како се зовеш? — Морис, Морис Жоајан. А ти? — Анри де Тулуз-Лотрек. — Ала је то дутачко име! Обојица су коракнули још ближе један другом. После краћег ћутања Морис упита: — Колико имаш година? — Ускоро ћу имати осам. — А мени је скоро осам и по! Победоносна пауза. — Одакле си? — Из Албија. — Где је то? — Далеко. Врло далеко. Има донде скоро цео дан путовања возом. — Пада ли тамо снег? Утучено, Анри је одмахнуо главом. — Али понекад има снега на брдима. — У мом крају снег пада преко целе зиме! — рече Морис. Његова победа била је потпуна, али он ипак остаде пријатељски расположеи; његове плаве очи смешиле су се са пегавог лица. — Хоћеш да се играмо? — Хоћу. — Да видимо ко брже трчи! Те вечери Анри је дојурио мајци у собу и задихано јој испричао како је нашао једног новог пријатеља и како ће бити гусар. — Заробљаваћемо бродове и убијаћемо сваког на њима. А затим ћемо играти, свирати у хармонику и сакривати благо у песак. Отада је школа постала забавна. И неки дечаци из Фонтана такође су хтели да постану гусари, а то је само по себи створило солидну основу за узајамно разумевање. Они су га примили у игру. Сада су 17
одмори били исувише кратки. Он је трчао и вриштао све док му на лицу не би избио зној. Па чак ни часови нису били тако рђави. Отац Мантоа био је задовољан. — Види, мама! Види! Тога дана отац Мантоа је, у присуству осталих ученика, прикачио на његову морнарску блузу Почасни крст — лепу имитацију крста Легије части начињену од емала и бакра. Она усхићено поче да окреће крст, и изјави да није још никада видела тако лепу ствар. — Поносим се тобом, Рири — она га загрли, и задржа га дуго у загрљају. — Ох, тако се поносим! Постепено су се замак, вожње чезама, портрети, па чак и јахање на понију Тамбуру претворили у прошлост. Његов живот постао је озбиљан, тачно одређен, и почињао је сваког јутра Жозефовим куцањем на врата. — Седам сати, господине Анри. Време је да се устаје. Прво је било на реду брзо купање. Затим журно прелажење у трпезарију, где је, у белој капици и смешкајући се, чекала Анета. Шоља чоколаде која се пуши. Последњи залогај кифле. Пољубац на брзину. Капа са црвеном кићанком и огртач, зграбљени са чивилука. И најзад, тачно у четврт до осам, трка низ степенице застрте црвеним тепихом, док га Жозеф, у полуцилиндру и црном капуту обученом преко ливреје, достојанствено прати на отстојању. Анри и Морис постали су у међувремену нераздвојни. За време часова дотурали су цедуљице један другом; за време одмора играли су се заједно. Недељом су одлазили у парк Монсо, и тамо јурили за обручима и играли се Индијанаца мећу стубовима малих грчких храмова поред рибњака. Када је падала киша, играли су се гусара по ходницима у стану, заробљавали Жозефа, одвлачили га на свој брод и терали га да завезаних очију хода по дасци истуреној у море. Пробадали су собарицу мачем, нападали куварицу и, пуцајући из дрвених пиштоља, проваљивали у Анетину спаваћу собу. Једног касног поподнева, док су се ваљали по тепиху испред камина у салону, са лицима још увек намазаним изгорелим залушачем, Морис изненада рече:
18
— Шта велиш на то да не будемо гусари, него, уместо тога, канадски трапери2? — Трапери? — узвикну Анри, запањен том изненадном променом њихових планова. Он је волео да буде гусар, да истиче црну заставу, и да скаче на палубе енглеских бродова. — А шта они раде? — Јашу кроз неиспитане прашуме, лове медведе и боре се с Индијанцима. Живели бисмо у једној колиби поред језера. Анри поче дубоко да размишља о предлогу. He може се порећи да је звучао примамљиво, а нарочито изглед да цео живот проведе са Морисом. Ипак, да би колико-толико истакао своју независност, он стави неколико примедби, које Морис одмах одбаци. Убрзо се предао. — У реду, постаћемо трапери, али само под условом да живимо заједно и да не пуштамо никога да дође к нама. Никада се не смемо растати. — Никада! — понови Морис. — Како да се осигурамо? Дуго ћутање, испуњено размишљањем. — Има само један начин — изјави најзад Морис. — Морамо да постанемо побратими. Тада ћемо бити везани један за друтог на живот и смрт. — Он је тај израз прочитао у некоj књизи, и веома му се допао. — Шта велиш на то? Хоћеш ли да будеш мој побратим? Анри ватрено потврди. — А ти? — И ја хоћу. Али запамти да је то за цео живот. Више се не можеш повући. И можеш да имаш само једног побратима. А то значи да, кад год се један од нас двојице нађе у некој неприлици, други мора доћи да га спасе. To поподне, док је мартовска киша шарала пругама прозорска окна, они су иглом загребли руку и измењали по једну кап крви. Озбиљно су стиснули један другоме руку. — Сада морамо да поновимо свету заклетву — рече Морис. — На живот и смрт! На живот и смрт! — понови Анри док му је срце јако ударало. — Пљунимо у ватру да буде још светије! Пљунуше. 2
Ловци на животиње с крзном 19
— Сад смо везани један за другог на живот и смрт — рече Анри, срећно се осмехујући. — Баш као да смо браћа, права браћа! Тако прође прва зима у Паризу. На булевару Малерб кестенови се осуше ситним пупољцима. Једног дана, Анри затече стан препун кофера, замотане тепихе, покривене слике и пресвлаку навучену на намештај. Пре него што је и помислио, школа се завршила.
20
2 Распуст је при крају. Ускоро ће доћи време да се опет пође у школу. Било је дивно вратити се у замак, поново портретисати сваког, опет се играти жмурке по вијугавим ходницима, посећивати коњушницу, јахати ујутру на понију Тамбуру и, наравно, писати дугачка, збркана писма побратиму Морису о заједничким канадским плановима. Све у свему, то лето било је пуно послова и врло пријатно. Почетком септембра отишли су — мама, Анета и он — у Селеран, мамин дом. Звали су га Дворац де Селеран, иако је то била само велика четвртаста зграда са зеленим капцима, једва две стотине године стара, која је лежала на крају једне дугачке алеје јабланова. Као и обично, деда их је чекао, у свом белом оделу и панама шеширу, с осмехом који је личио на кифлу окренуту нагоре између пахуљастих залисака. Чим су се кола појавила на друму, он је замахао марамицом и пожурио низ степенице, док му је златан ланац отскакао по трбуху. Затим је наступила уобичајена гужва и узбуђење због доласка: кочијаш је држао знојаве коње, Жозеф је трчао да спусти папучу за ноге… пољупци… тапшање по образу. Сутрадан, чим је свануло, деда је на прстима ушао у његову собу. — Устај, младићу! Ето, и птице су већ давно устале. Сео је на ивицу његове постеље. — Стани да те видим. Хмммм, добро је! Можда си нешто мало блед. Ниси био болестан зимус, а? — Нисам, деда. Молећиви поглед појави се у старчевим очима. — Ти ћеш постати велики и јак, зар не, Анри? Као твој тата? Какво је то питање? Наравно да ће постати велики и jак. Свако то постане временом. Можда не баш као тата, али свакако велики и јак бар као деда, који је био мали и дебео. Тога дан одјахали су заједно у винару. С времена на време Леонс де Селеран би зауставио свога коња и почео да разговара у дијалекту са сељацима, пољским радницима, и сељанкама које су скупљале грожђе у винограду. — Ово је мој унук — блистао је он показујући на Анрија. — Снажан мали лупеж, а? 21
У винари су људи и жене скакали боси у огромним бачвама, као Индијанци кад играју ратне игре, и Анри их је скицирао. Следећег дана одјахали су у житницу; па онда у двориште за живину; затим у млекару и коњушнице. Свуда је било предмета са скицирање. Тоанон, стари магарац, вуче пуна кола ђубрета,3 певци се шепуре лево-десно као на штулама, гуске, патке, овце, краве… Увече је велика кућа одјекивала од свирке и смеха. Приређивани су огромни банкети; у зачељу је седео деда, врло елегантан у црвенкастом реденготу и брокатном прслуку, и трпао сваком храну у тањир, причајући, смејући се, секући месо, терајући госте да пију његово вино, његово дивно селеранско вино; а на крају обеда, зарумењен и помало пијан, заплићући језиком наздрављао је свима одреда. Анри се још осмехивао сећајући се тих срећних дана у Селерану, кад зачу кораке своје мајке. Она уђе с писмом у руци. — Отац жели да дођеш у Лури, у лов — рече му својим тихим, тужним гласом. — Идеш ли и ти? Она не одговори одмах. Њене очи већ беху изгубиле онај сјај који су имале у Селерану. — Идеш ли? Она се наже и помилова га по образу. — He, мали мој, али Жозеф… — Онда нећу ни ја! Нећу, нећу, и нећу! Нећу да идем без тебе! Зашто нећеш да идеш? Зашто… Ућуткујући га, она му стави руку на уста. — Пст! Добар дечак никад не каже „нећу". Тата хоће да ти постанеш одличан јахач као он. Добићеш лепо ловачко одело, са дивним ружичастим капутом. И не заборави, никада га не смеш звати црвеним, него ружичастим. Ићи ћеш у лов, упознаћеш се са пријатним људима. И дивно ћеш се забављати. Када те претстављају неком господину, немој заборавити да се поклониш и да кажеш „мило ми је, господине, што сам се с Вама упознао". А ако нека госпођа хоће да те пољуби, не смеш да окрећеш главу устрану, као што то обично радиш. И не смеш заборавити да се очешљаш, опереш зубе, и помолиш Богу… 3
Тоанон, сликан воденим бојама, као и многобројне друге студије људи и животиња са фарме чувају се данас у Музеју у Алби]у. — Прим. писца. 22
Њен благи глас стишао је његове приговоре. Он се постепено предао узбуђењу што ће опет видети тату и галопирати кроз шуму у лепом црвеном — не, ружичастом — калуту. Те ноћи сањао је да је вођ у крсташком рату и да лови јелене са пра-пра-пра-пра-пра-пра прадедом Рејмоном и гомилом витезова обучених у ружичасте капуте по шумама Јерусалима. — Ха, дошао си, сине мој! Ходи да те видим. Већ десетак минута, Анри је у свом малом ловачком оделу стајао непримећен на прагу огромне собе украшене храстовим гредама, пуне господе у чизмама и ружичастим капутима, и госпођа у сјајним цилиндрима и дугим јахаћим сукњама, који су разговарали, смејали се и пили из сребрних пехара. Сада је стајао пред оцем, који му се у јахаћем оделу чинио виши и страшнији него икада, и који се осмехивао у своју „медићи" браду; лупкајући се корбачем по чизмама. — Окрени се. Није лоше, није лоше! Савршено ти стоји! Молио сам твоју мајку да ми пошаље неко од твојих одела. Али, коса ти је исувише дугачка. Мораш рећи мајци да те потшиша када се вратиш у Париз. Личиш на девојчицу с тим увојцима! Ти свакако не желиш да личиш на девојчицу, зар не? Још увек пригушено се смејући, он ухвати Анрија за руку, и одведе га до једне групе гостију која је стајала покрај ватре. Ово је, госпође и господо, мој син Анри — објави он са неусиљеном церемонијалношћу. — Сматрао сам да ће му користити ако пође у лов и види како се раде те ствари. Човек никад није сувише млад за учење, а? — Он се мало сагну и, показујући једног по једног госта, продужи: Ово је, Анри, госпођа виконтеса де ла Тур-Жаклен… Ово је госпођа бароница де Вобан… Ово је господин гроф де Сент-Ив… А ово је мој стари пријатељ, господин војвода од Дудовила. Његов коњ освојио је „Гран При" прошле године. Он је претседник Џокеј-клуба, и зато треба да будеш љубазан према њему, јер те иначе неће примити у клуб! Анри је очајнички покушавао да се сети мајчиних упутстава, али му ништа није падало на памет. Осетио је како му је крв јурнула у образе када се неспретно поклонио и промрмљао нешто, очију упртих у врхове својих чизама. — Мало је стидљив! — насмеја се војвода. — Али то ће га проћи, кладим се! Данашње дечаке то брзо прође. Претстављање се наставило. 23
— Ово је, сине мој, госпођа војвоткиња де Роан… Ово је господин маркиз де Вилнев… А ово је господин гроф де… Имена, имена, имена! Дуга имена, тако тешка за памћење… Осмеси, поклони, руковање, тапшање по образу… Људи и нису били тако рђави; казали би две-три речи, пружили руку и вратили се свом пићу. Али жене! Оне су се вртеле око њега, caгињале се, дизале велове да га пољубе. „Зар није божанствен у свом малом ружичастом капуту?… Колико ти је година драги?… Какве дивне коврџе… Мораш ове зиме доћи да ме посетиш у Паризу…" И оне су без престанка чаврљале, гугутале и досађивале му, провлачећи своје прсте са дугим ноктима кроз његову косу. Послушно, он је одговарао „Да, госпођо… He, госпођо… Мени је осам и по година, госпођо, скоро девет…" И приcehao се да не сме окренути лице када га загрле и притисну своје црвене, депљиве усне на његов образ… Тих недељу дана које је провео у Лурију, Анри је био врло запослен. Кад год би могао, отшуњао би се у коњушницу, хранио коње коцкама шећера и наговарао слуге да му позирају за портрете. Скицирао је псе, коње и госпође у женским седлима, са веловима који се лепршају на ветру4. И, наравно, учествовао је у лову. Видео је псаре како затежу узице ловачких паса који лају, и коњушаре како придржавају коње покривене сјајним ашама, који копају предњим ногама, док се господа сагињу и помажу госпођама да се попну у седла. Научио је да ћаска ловачким жаргоном, и упознао је строгу етикецију лова на јелене. Уз Жозефову брижну пажњу учествовао је у лову што је боље могао, прескакао ниске живе ограде, газио плитке потоке. Слушао је како осматрачи сигналима упозоравају да је у близини „дозвољени" јелен и посматрао како га хајкачи истерују на чистину. Научио је када треба да заустави понија, а када да скупи узде и, уз брз ударац корбачем, јурне у бесну потеру. А на крају, када би јелен био потпуно изнурен, Анри је слушао туробне звуке ловачких рогова и посматрао обред убијања. Али када је видео како задихана животиња пада на колена док јој из очију теку сузе, окренуо је главу устрану и закључио, у дубини свог срца, да не воли лов на јелене. Био је срећан када је дошло време да се опрости и врати у Париз.
4
Највећи број цртежа из Лурија налази се у Музеју у Албију; они су постали врло познати благодарећи многобројним репродук-цијама. — Прил. писца. 24
Отац Џемс, нови учитељ, био је врло строг и није разумевао шалу. Свршено је било са дошаптевањем, преписивањем, дотурањем писама испод клупе. Он је беживотно пиљио у дечаке преко својих наочара, а сиве очи на округлом сјајном лицу биле су оштре и све су примећивале. Поново је уведен строги распоред. Жозефово куцање ујутру. „Седам сати, господине Анри, време је да се устаје". Журно купање, шоља чоколаде која се пуши, капа и огртач на брзину зграбљени са чивилука, трка низ степенице застрте црвеним тепихом. Сад је свако вече морао да ради у дневној соби домаће задатке, при светлости лампе, док је мама, у столици за љуљање, читала или шила поред ватре, помажући му мало свремена на време, да реши понеки тежи задатак. Кад би на малом сату од алабастера избило девет, она би рекла: „Доста јe за данас, мали мој. Време је да се спава". Загрљај, нежан пољубац. А затим — сањив, са главом пуном аритметике и латинских глагола — у постељу! Наравно, живот се није састојао само у послу. Остајало јe времена и за играње кликера и „труле кобиле" за време одмора а недељом за индијански рат у парку Монсо. Са Морисом и осталим друговима из Фонтана Анри је пушио индијанску лулу мира у подножју Корнијеве мраморне групе „Напуштена", разапињао шаторе међу жбуњем и скакао око замишљених ватри. Спокојне дадиље у капицама с тракама и старија господа која су читала новине трзала су се од дреке искревељених Ирокеза у кратким панталонама и крутим оковратницима. Тако је пролазила и друга зима у Паризу, пуна среће и рада, као и прва. Анри је напунио девет година. Постао је прави париски ђак и навикао се на грају булевара, звоњење трамваја, бескрајну реку кола, и жандарме који се свађају са кочијашима. С времена на време посећивао је оца у његовом хотелу. — Зашто ти и тата не живите заједно? — упитао је једног дана мајку. — Зато што је тата веома запослен — одговорила је она брзо. — Дакле, причај ми шта си данас радио у школи… Постепено, стан на булевару Малерб постао је њихов прави дом. Отмена Црква св. Мадлене, са својим накинђуреним црквењаком и позлаћеним тасовима за скупљање прилога, заменила је стару и дотрајалу катедралу у Албију, и они су се сада тамо возили сваке недеље да посете Бога. Његова мајка је склопила неколико 25
познанстава са госпођама из суседства. Понекад, када би се вратио из школе, затекао би је са гостима у салону. Госпођа Пруст, жена славног лекара, који је становао неколико кућа даље, долазила је доста често са своја два сина, Марселом и Робером. Понекад би и доктор свратио у посету. Анри га је сматрао врло паметним, јер лекар никад није заборављао да му честита на његовом Крсту части. Те године он се први пут причестио. Припремајући се за тај значајаи догађај, морао је да се подвргне непрекидној верској обуци. Пре спавања гласно је понављао Десет заповести и разне чине вере, наде, милосрђа и кајања, и постао врло близак са Светим Духом, Светом Тројицом, Девом Маријом, анђелима и арханђелима, а усто још и гомилом светаца, мученика, девица, пустињака и светих људи који су, после мученичког живота на земљи, сада уживали на небесима у узвишеној доколици. Што се тиче самог Бога, Анри је осећао према њему извесну скривену — веома скривену резервисаност. Он је, неоспорно био врло моћан. Веронаука и Библија биле су пуне његових дела и величанствених остварења. Па ипак, када би се подробније испитало, божје остварење било је врло оскудно у поређењу с његовим обећањима. Неколико пута Анри га је уљудно замолио за два-три мања чуда, и сваки пут га Бог или није чуо или је био сувише запослен да би га задовољио. На крају, дошао је до закључка да је Бог веома великодушан и моћан, али до крајње мере обазрив када су у питању дарови и његова моћ. Он је личио на ујка-Одона, који је уживао глас баснословно богатог човека, али ипак није никада ништа слао за Божић осим честитке. Опет је дошло пролеће. На булевару Малерб кестенови пупољци отварали су се као похлепне мале руке. Гроф је изразио жељу да поведе сина на Конкур Ипик, париску отмену изложбу коња. И зато је следеће недеље, после службе божје, грофица одвезла Анрија у хотел, учећи ra успут да пази на своје понашање, да се уздржава од постављања питања, и да не говори док му се неко не обрати. — Укратко, желела бих да будеш добар дечак — рече она, исправљајући наборе његовог белог морнарског одела. Кола се зауставише испред врата. Својим меким белим рукама она мало поправи његов широки сламни шешир и Крст части причвршћен на блузи. 26
Анри је брзо пољуби и искочи из кола. Са врата јој посла још један пољубац и махну руком Жозефу. А затим ишчезе у хотелско предворје. Када су га увели у очеву собу, гроф је баш везивао кравату пред великим огледалом. — Сјајан дан, зар не? — осмехну се он на Анрија из огледала. — Видим да ти је мајка најзад потсекла косу. Добро је! Заденуо је бели каранфил у свилени запучак, узео штап са златном дршком из слугиних руку, и лупнувши се овлаш по цилиндру, пошао ка вратима. — Догодине ћемо јахати кроз шуму, уместо да се возимо овако као пар изнемоглих старица — изјави он, док су их кола брзо возила низ Јелисејска Поља. — Једном џентлмену je место на коњским лећима, а не иза њих. Анри је жудно посматрао око себе. С обе стране, текла je непрекидна река разних кочија, викторија, ландауа и госпадских Келнерових фијакера. Коњи, покривени сатинским ашама, обесно су се пропињали и ударали сјајним копитима о дрвену калдрму, што је звучало као непрекидан пљусак. Њихова опрема блистала је на априлском сунцу. Сунцобрани и цвећем украшени шешири дама изгледали су као светле мрље према тамним ливрејама колских послужитеља. — Видим да носиш Крст части — примети гроф. — Сјајно сине мој, — сјајно! Твоја мајка ми је саопштила да си најбољи у разреду. — Он се попустљиво насмеја. — Али надам се да нећеш постати књишки мољац! Књиге су добре ако се не претера. Као и цртање… музика… такве ствари су за жене. Има важнијих ствари у животу. С времена на време он би заћутао да поздрави дизањем шешира некога од својих познаника, и у сваком поздраву огледало се животно искуство великосветског човека. Војводи и војвоткињи де Роан — без оклевања дворски поздрав, сећање на „стари режим"; банкаревој кћери која се недавно удала за аристократу — уљудан, мало снисходљив поклон; Софији Кроазет, глумици, која је поносито показивала свој нови пар коња — весело климање главом уз значајно подизање обрва. — Узгред буди речено, јеси ли почео да узимаш часове мачевања? Ниси? Дакле, сине мој, мачевање је много важније од алгебре или Цицеронових говора. Даје ти право да кажеш људима шта мислиш о њима. А шта је с играњем? Морамо и ту нешто да предузмемо. Велике каријере прављене су захваљујући искусном игрању. 27
Када су кочије обишле Тријумфалну Капију, он се наже и врхом свога штапа лупну кочијаша до леђима. — До „Пре Кателан"-а, Франсоа! И вративши се на своје седиште, а осмехом се поново окрете Анрију. — Вероватно никада ниси био у „Пре Кателан"-у? Осмех му постаде шири и његови бели зуби заблисташе на сунцу. — He, сигурно ниси. Твоја мајка то не би допустила. To је сувише фриволно за њен укус… претпостављам. Гомиле дама у светлим пролетњим хаљинама и господе са залисцима и цилиндрима стајале су на травњаку или седеле за белим гвозденим столовима испод пругастих сунцобрана, пијуцкајући аперитиве или поручујући ручак — када су Анри и његов отац ушли у затворену, стаклом покривену терасу ресторана. — Један шери — рече гроф келнеру, свлачећи рукавице — a за младог господина ружичасти гренадин5. Анри је узбуђено посматрао препуну двораву. Иза једног заклона начињеног од палми у саксијама допирали су благи звуци лаганог валцера. Сунце је продирало кроз засвођене прозоре у златним магличастим зрацима, светлуцајући на ивицама чаша и палећи разнобојне ватре на накиту дама. Упркос њеној величини, у округлој дворани владала је присна атмосфера неког аристократског салона. Мушкарци су махали један другоме, прилазили један другоме за сто у кратку посету, даме су пружале руке, пријатно се смешиле, и поздрављале познанике. — Видиш ли оног господина са белом брадом, близу прозора? — шапутао је гроф, нагињући се преко стола. — To је Виктор Иго. Сенатор. Републиканац, наравно! Данас је свако републиканац. Чини ми се да он нешто и пише. Политика и књижевност! Сирота Француска, оне ћe јој доћи главе! Он устаде и отшета до суседног стола. Анри је посматрао како се нагиње и љуби врхове прстију једној дами, смешећи се измењује неколико примедби са њеним пратиоцем. А затим се враћа, исто онако нагло као што је и отишао. — Видиш ли оног господина са четвртастом брадом и моноклом? — настави он гуцнувши шери. — Онога који разговара са оном врло лепом женом? To је белгиски краљ Леополд. 5
Освежавајуће пиће од нара 28
Краљ! — загрцну се Анри, окрећући се и буљећи у постаријег господина. — He буљи! Непристојно је буљити у људе! Сем тога, он је овде инкогнито. Гроф се окрете када му се једна рука дотаче рамена. — Ах, добар дан, Дудовил! Сећаш ли се мога сина Анрија? Претставио сам ти га у Лурију. Довео сам га да осети париски живот пре него што после подне кренемо на трке. Анри журно устаде и дубоко се поклони. Војвода се насмеши на њега, поташпа га ло образу, рече неколико речи грофу и нехајно отшета даље. Тренутак доцније, неки друти господин заустави се поред њиховог стола. Брзо! Скок… поклон… „Част ми je господине… да…" Затим је тата посетио неке људе у дну дворане. После неколико минута опет се вратио. — Видиш ли ону госпођу са дугим белим рукавицама? To је Сара Бернар, сине мој! Она је са својим последњим… хм, хм… са својим рођаком. Очевидно, цела ствар била је у томе. Сркућеш шери. Пријатељи долазе да те посете… Прилазиш нечијем столу, љубиш врхове прстију некој дами, измењујеш две-три досетке, и враћаш се свом столу. Поново гуцнеш шери… Још неколико пријатеља те татпе по рамену. — А сад, хајдемо у клуб на ручак — изјави гроф, бацивши поглед на сат. — Сигурно умиреш од глади. Трпезарија Џокеј-клуба мирисала је неодређено на восак, старо дрво и хавана-дуван. Стари келнери, који су говорили пригушеним гласом и згрбили се после толиких година клањања, тумарали су између столова као ливрејисани духови. После слаткиша, гроф је поручио свој уобичајени Наполеон-бренди. — А сада, сине мој, — изјави он, пошто је искапио огромну чашу која је имала облик лале — имам тачно joш толико времена да се пресвучем, и онда крећемо на трке. Палата Индустрије, огромна и гиздава реликвија Светске изложбе из 1855, налазила се на Јелисејским Пољима. Да би оправдале одржавање те гигантске збрке кипова, гипсаних корниза и колонада, власти су је ставиле на расположење за различиту употребу. Ту се одржавала позната изложба слика и вајарских радова француских уметника — Салон, како су га називали, — велики друштвени догађај и сан хиљада уметника. Ту је такође одржавана и изложба стоке, 29
добротворни базар, патриотске сабирне акције, и врло одабран, врло отмен Конкур Ипик. — Обрати нарочиту пажњу на скакаче преко препона — учио је гроф Анрија када су ушли под стаклену куполу гледалишта, које је за ту прилику било преправљено у падок, и упутили се у одељење резервисано за чланове Џодеј-клуба. — Обично јахање може се научити, сине мој, али јахачи преко препона се рађају. Гледај како се сагињу унапред када њихов коњ прескаче препону. Заузели су своја места у ложи, и гроф је подесио свој доглед. — У томе је тајна. Мораш помоћи коњу, мораш га такорећи. подићи преко препоне. Једном сам се опкладио да могу на својој кобили Жино да прескочим фијакер, и тако ми браде светог Јосифа, то сам и учинио. Изненада је застао, и уперио сочива свог догледа на једну даму која је седела сама у ложи прекопута. — Остани ту, — рече устајући — док ја обиђем неке пријатеље. Нагнуо се и позвао једног омањег, старог господина са великим трбухом, који је седео у предњем реду ложа марљиво цртајући нешто на једном листу блока. — Господине Пренсто! Будите љубазни да припазите на… Пошто се човек није ни осврнуо, гроф повиси глас и заурла: — Еј, господине Пренсто! Хоћете ли… — Он љутито слеже раменима. — Ох, шта вреди! Глув је као топ. Иди и седи крај њега, Анри. Али не покушавај да разговараш с њим. Он је и глув и нем. Можеш га посматрати док црта. Савршено слика коње. Зато му и дозвољавамо да седи у клупској ложи. Доћи ћу по тебе после трка. Господин Пренсто поздрави Анријев долазак радосним осмехом људи који нису навикли да се тражи њихово друштво. Он поче да прелистава свој блок за скицирање и показа Анрију своје оловком цртане студије коња. Ускоро су њих двојица седели као стари пријатељи, задубљени у разговор помоћу климања главом, осмеха и покрета руку. За Анрија је то било једно незаборавно послеподне, са музиком која је свирала војне мелодије, лепим коњима који скачу, поигравају, галопирају, каскају, док гледаоци пљескају сваки пут кад судија пружи неком сребрни пехар или траку. Поред њега, стари сликар продужио је да црта, несвестан буке која га је окружавала. Мало касније извукао је из џепа један мали блок. — Волиш ли да црташ? — написао је на њему. 30
Анри је прочитао питање и одговорио снажним климањем главе. Нато му је Пренстр смешећи се пружио блок за скицирање. Анри поче да црта пар коња у касу, док га је глувонеми уметник посматрао са благим интересовањем, које се ускоро претворило у изненађење, а најзад у право-правцато запрепашћење. Неколико тренутака буљио је с неверицом у дечка. Руком дрхтавом од узбуђења извадио је блок из џепа и журно написао: „Ти црташ савршено!" Подвукао је реч „савршено". To је била прва ствар коју је Анри испричао мајци када је те вечери рупио у њен салон, задихан од трчања уз степенице, очију још разрогачених од доживљених узбуђења. — Мама, мама! — задихано повика заборављајући да је пољуби. — Упознао сам се са једним старцем — правим уметником, који ми је рекао да савршено цртам! To јест… није рекао, пошто не може да говори. Али, написао је на малом блоку. Он је глув… — Боже, каква збрка! — насмеја се она привлачећи га себи. Нежно га помилова по коси, ослушкујући брзо куцањење њговог срца испод беле морнарске блузе. — Прво се издувај, мали мој, и пољуби ме. Трчао си уз степенице, је л' да? А сада ми причај о томе старцу који не може да говори. И почни од почетка — од тренутка када сам те јутрос оставила пред татиним хотелом. У једном даху испричао јој је сва чуда која су се догодила тог дана. — А затим смо отишли у „Пре Кателан", где је био један краљ инкогнито — брбљао је он с важним изразом на лицу. — Он је био са једном госпођом… — Знаш ли шта то значи „инкогнито"? To је баш личило на маму да поставља таква питања која збуњују човека! Обесхрабрен, одречно је замахао главом. — To значи да се човек не претставља под својим правим именом или титулом јер се стиди онога што ради или друштва у коме се налази. — Али, та госпођа је била врло лепа! — Свеједно! — одговори она, пресецајући ту опасну дискусију. — Шта си још радио? Причао јој је о ручку у Џокеј-клубу, узбуђењу за време трка, и о свом упознавању са старим глувонемим уметником. — Нато је 31
извукао мали блок из џепа на прслуку и написао: „Ти црташ савршено". А пошто to на мајку није направило довољно јак утисак додао је: — Истина је, мама, истина! Чак је и подвукао „савршено". — To је врло љубазно од њега! — рекла је она мирно. — А шта си после тога радио? Е па, после претставе отишли су у „Рамплмајер". Он је појео два велика колача с румом и један од чоколаде. Затим су се вратили у хотел, где се тата по трећи пут пресвукао. Овога пута у вечерње одело. Изгледао је врло лепо. Вечерали су код „Лари"-а. — Отац је поручио фазана и боцу „Шато Лафит"-а. Рекао ми је да морам научити како се поручује права врста вина. To је врло важно. Ох, и joш нешто, мама! Морам да узимам часове мачевања и играња. Тата каже да је то важније од Цицеронових говора. А књиге су само за жене. To је тако личило на Алфонса да говори такве ствари! Зашто се људи мале памети тако неуморно труде да исмеју знање, а славе незнање као да је то тешко постићи? Наглас је рекла: — Наравно, мачевање и играње су врло важни, али прави џентлмен — ох, заиста правм џентлмен зна још многе друге ствари осим мачевања и играња! Он чита Цицеронове говоре, учи граматику и аритметику, и постаје врло учен. А сада… лепо ме пољуби и — у постељу! Један тренутак задржала га је у загрљају, прислањајући свој образ уз његов. Њен дечко, њен Рири!… Нико га неће покварити, претворити у некорисног, уображеног клупског човека. Нико — па чак ни његов отац! — А сада, губи се! — осмехну се она и поташпа га по леђима. — Доживео си доста узбуђења за један дан. И немој заборавити да се помолиш Богу. Идуће јесени некако се нашло времена и за часове мачевања и играња. Сваке недеље после подне Анри је ишао у школу господина Бусикоа, где је облачио пар црних свилених панталона и тесни прслук, и учио једну од ствари које мора да зна прави џентлмен. 32
Упркос боји свога лица, која је потсећала на некувану говеђину, господин Бусико био је умерен човек, љубазан и скроман у сваком погледу осим у односу на своје бркове, на које је био претерано али оправдано уображен. Били су дуги око тридесет еантиметара, ти бркови, од једног до другог намазаног краја, и увијени с обе стране његовог безначајног лица као двоструки ханџар. To му је давало изглед безграничне снаге и неке дивљачке али истовремено привлачне мушкости. Кад год бисте помислили на господина Бусикоа, нисте могли мислити ни на шта друго осим на његове бркове. Они су били најупадљивији на његовој особи. Кад би подигао свој мач на поздрав, напео груди у дугом и тешком уздаху и загрмео: „Еn garrrrrde"!6 , господин Бусико je пружао призор који je вредело видети. Насупрот томе, госпођица Алует, управитељица „Школе играња за младу господу и госпођице", била је врло нежна, достојанствена уседелица. Бог ју је створио ружном, а мале богање учиниле су остало. Али она је говорила гласом слатким као шећер, и умела је тако да се осмехне, не показујући своје покварене зубе, да се то сматрало врхунцем углађености. Двапут недељно, увече, Анри је одлазио колима до госпођице Алует, обично у пратњи своје мајке. Незграпно је корачао унапред и унатраг, клањао се, укочено се смешио на мале девојчице с машнама и у уштирканим хаљинама, док je у позадини дрнкао клавир а госпођица Алует, привиђење у љубичастом сатину, лупала рукама и објављивала кораке. О Божићу Анри је већ умео да игра, спотичући се, полку, кадрил и шкотску игру. Његова мајка је закључила да су празници најзгодније време да одговори својим многобројним друштвеним обавезама тиме што ће приредити један мали пријем с игранком. Списак гостију је оастављан, исправљан, прошириван… Било је право чудо колико су људи мама и он познавали. Разаслане су штампане позивнице. Поручен је оркестар од четири члана. Гроф, у наступу широкогрудости, обећао је да ће лично присуствовати пријему и позајмити двојицу својих људи и свог кувара да помогну при послуживању. У три сата салон је већ био пун. У четири, гости су још пристизали и почели да прелазе у дневну собу, која је за ту прилику била претворена у салон са бифеом.
6
(француски) Спреман! 33
Госпођа Пруст је стигла веома узбуђена, извињавајући се опшрно због отсуства свога мужа. У те лекаре човек никада не може да се поузда! Увек их неко позове у најнезгодније време! Анри је поздрављао своје другове који су стизали у салон у пратњи својих породица. Измењали би неколико учтивих речи, и буљили поносито један у друтога, збуњени због присуства родитеља и нелагодно се осећајући у крутим недељним оделима. Напослетку, оркестар је засвирао кадрил. Зажарених образа и озбиљна лица, дечаци су појурили својим унапред одређеним партнеркама, круто се поклонили и навукли своје беле кончане рукавице. Под благонаклоним погледом родитеља озбиљно су изводили кораке које су научили код госпођице Алует. Уљудан аплауз био је знак да је мучење завршено. Као јато птица, младеж је прнула из собе у одељење где су их очекивали сладолед, колачићи и ружичасти гренадин. Око пет сати отпочели су у ходнику индијански ратови. Потпуно заборављене, мале девојчице су, наслоњене уза зид, завидљиво посматрале како њихова браћа и рођаци скалпирају једни друге. У пола седам све је било свршено. Јеси ли се лепо забављао, Анри? — упита га мајка мало доцније, те вечери. Ох, мама, било је дивно! Хајде да приређујемо забаву сваког Божића! — Мислим да је то одлична идеја — осмехну се она. Сутрадан ујутру, Анри није могао да устане из постеље.
34
3 — Главобоља, а? Неваљала, гадна главобоља?… Доктор се гласно смејао у своју четвртасту браду. Е па они ће се већ побринути за ту главобољу. Отераће је… фију! А и грозницу, и њу ће отерати… фију! Ето, баш тако… Праћен грофичиним погледом, он је марљиво вршио преглед, зарађивао свој хонорар, понашао се као што је ред да се понаша код богатих малих болесника. Док је говорио, измерио је Анрију пулс, погледао му у грдо, куцнуо га по ногама и рукама, прислонио своје хладно ухо уз његове груди. „Као Индијанац, када притисне ухо на земљу да ослушне бат копита у даљини", помисли Анри сањиво. На крају, лекар затвори своју црну кожну торбу и окрете се грофици. Све то није ништа, ништа озбиљно. Ипак, извесни мали симптоми га збуњују. Да ли грофица пристаје да он после подне позове једног колегу на консултацију? — Нема разлога за узбуђење, госпођо грофице, али човек никада не може бити довољно опрезан, зар не? Деца су тако осетљиви, сложени мали организми.. И колега је имао четвртасту седу браду. И он се шалио док је мерио Анрију пулс, погледао му у грло, прегледао језик и прислонио ухо уз његове груди. Пошто је завршио преглед, и колега је изгледао збуњен. После краћег договарања шапатом, два лекара су се обратила грофици: — Ваше је дете малокрвно, госпођо. Малокрвност, нарочито када је удружена са наглим растењем, доводи понекад до извесних појава које се не могу разјаснити. Али, не постоји ништа због чега бисте морали да се бринете. Вода Амели-ле-Бена сасвим сигурно помаже у таквим случајевима малокрвности. Они се поклонише, окренуше на-лево-круг и, попгго су на вратима безброј пута поновили „После вас", на крају одоше. — Искрено говорећи, не знам шта му је, — признао је доктор Пруст те вечери — а дајем главу ако ико други зна. 35
Седео је на ивици постеље, намрштена чела, и замишно гладио браду. Баш је малочас дознао за Анријеву балест и, враћајући се кући, свратио је на часак у пријатељску посету. Пошто је био тако познат лекар, могао је себи да дозволи каже истину. — He свиђа ми се та грозница, — мрмљао је за себе, могу да је разумем. Врло нежно вратио је Анријеву руку натраг под покривач. — Покушај да спаваш, мали мој. Сан је увек најбољи лек. С осмехом, који је више личио на уздах, он устаде и окрет се грофици. — Водите га у Амели-ле-Бен — слеже он раменима. — Водите га свакако. Можда су они у праву, можда је у питању малокрвност. Вода може да помогне. У сваком случају, не може да му нашкоди. Целе идуће недеље крупни људи у плавим радничким оделима трупкали су по стану и на прстима улазилн у Анријеву собу. Они су умотавали тепихе, покривали намештај, скидали завесе и слике, и одвозили на колима кофере. Дошао је тата, са белим каранфилом на уобичајеном месту, и бисерном иглом у широкој кравати. — Гледај да што пре оздравиш, сине мој. И не заборави да треба да дођеш у Лури ове јесени. Неспретно му је пружио једну танку књигу у кожном повезу. — Донео сам ти овај мали приручник о соколарству. Сигурно he те занимати. Моћи ћеш да га читаш док се будеш опорављао. Дошао је у посету и управитељ школе, осмехнуо се на Анрија, дао му посвећену медаљу и, у име Фонтана, зажелео му скоро оздрављење. А, наравно, дошао је и нњегов побратим, Морис, у пратњи своје мајке. — Нећеш заборавити оно за Канаду, је л' да? — шапнуо му је, уграбивши тренутак када су остали насамо. Заваљен у јастуке, Анри је слабачки климнуо главом. Пружили су руку један другоме и поновили свету заклетву, с муком задржавајући сузе. Анри се с напором подигао, ослонивши се на лакат, и пљунуо на под да би запечатио заклетву. Морис је обећао да ће му писати сваке недеље. Када је мајка дошла по њега, почео је да јеца и грчевито се ухватио за постељ. Морала је насилу да га извуче из собе. Гранд-хотел у Амели-ле-Бену био Је скоро потпуно празан када су они стигли.. 36
Из постеље, Анри је могао да види беле врхове Пиринеја залеђене у вечној бури. Нека неодређена туга лебдела je над познатом бањом, као да је сваки болесник који ју је икада посетао оставио у њој свој део бола и туге. Једанпут се осетио довољно јаким да вечера са мајком у трпезарији пуној позлате и плиша, где је неколицина гостију храбро покушавала да буде весела. После вечере неки су покушали чак и да играју. Али они су били болесни, тешко болесни, иначе се не би налазили ту у мртвој зимској сезони. Убрзо су се отетурали на своја места, док је оркестар и даље свирао — за привиђења. Нови лекари прегледали су Анрија. Исто као њихове колеге из Париза, и они су правили шаљиве примедбе, тапшали га по образу, мерили му температуру и изгледали збуњени. Иза затворених врата дуго су се саветовали са његовом мајком, и она се одатле враћала бледих усана, измучена лица. А затим, изненада, он је био здрав. Потпуно здрав. Нормалан. Грозница је ишчезла — фију! Зујање у глави — фију! Било је то загонетно оздрављење, варљиво као и сама болест. Опет се појавише лекари, уз одушевљено кежење. Све време они су сигурно знали да ће воде Амели-ле-Бена да га излече. Чудотворне су, госпођо! Те воде су просто-напросто чудотворне? Грофица је закључила да ће топло сунце Ривијере убрзати његово оздрављење. Већ су се договорили како ће се вратити у Париз после Ускрса. — Радићу двапут више да стигнем своје друтове из разреда — обећао је Анри. Написао је дуго, одушевљено писмо Морису. Стигли су у Ницу непосредно по завршетку карневала. Конфети су још лежали по тротоарима, а шарене серпентине висиле са платана на авенији де ла Гар. Зимска сезона била је на врхунцу; у граду су се налазила најмање три руска велика кнеза, ту и тамо неколико зубатих лордова и америчких милионара, сви мање-више инкогнито. У башти Гранд-хотела де Симије цветале су мимозе, и њихов мирис продирао је у Анријеву собу. Како је дивно што је опет здрав, што се буди освежен, трчи бос у мамину собу, пуже се на њен кревет и прича јој како се добро осећа, колико је гладан и како је диван дан за вожњу по Енглеском шеталишту. И доручак у лођији њиховог стана био је право уживање, поред маме која је на себи имала белу сатинску кућну хаљину и опет изгледала млада и срећна. Мрље сунца лежале су на поду од црвених 37
опека, а птице су цвркутале доле на дрвећу… А у даљини, између палми, светлуцао је Бе-дез-Анж, као да је неко расуо прегршт дијаманата по плавом ћилиму. У десет сати стигао је нови учитељ. Био је пријатан, и изгледао веома гладан. Једног дана ручао је с њима и само што није прогутао свој тањир. Поподневна вожња са мамом по Енглеском шеталишту била је још једно задовољетво. Поред њих су промицала разна кола кочије, фијакери, чезе којима су управљале лепо одевене даме; оне су пуцкале бичем и цоктале језиком, док су на задњем делу кочија, скрштених руку, равнодушно седели кочијаши, који су потсећали на идоле у цилиндрима. Када би се Анри вратио у хотел, они би претстављали диван предмет за акварел7. Изненада, грозница се повратила. А с њом и зујање у глави. Без претходне опомене. Без икаквог разлога… Свршено је било са трчањем, изјутра, у мамину собу, са доручцима у лођији, са вожњама по Енглеском шеталишту. Дошао је нови лекар. Овај се није шалио, али је и он изгледао збуњен, као и остали. И он је затражио да доведе једног колегу на консултацију. Мрмљали су дуго нешто међу собом, климали један другоме главом, гладили своје браде. Изразита органска слабост — гласио је њихов закључак. Јака малокрвност са повратном грозницом. Ништа озбиљно, наравно, али ипак нешто на шта треба припазити. Опет су препоручили бању. Овога пута Бареж. И тако су Анри и његова мајка отишли у Бареж. И ту се поновило све испочетка. Убрзо по доласку његово стање се поправило. Могао је да шета по хотелској башти, да седи са мајком у парку, где је сваког дана општинска музика приређивала концерт. А тада, опет без опомене, појавили су се исти нејасни знаци. Натраг у постељу… Пропала је свака нада да ће се вратити у Фонтан и стићи своје другове из разреда. — Минералне воде у Пломбијеру, госпођо грофице, просто су чудотворне — рекао је доктор. — Да, да, госпођо, у Пломбијеру! Отпутовали су за Пломбијер. Затим је дошао Евијан. A после неколико месеци, Гијон. Затим, натраг у Ницу. После тога, поново Амели-ле-Бен. Неко је предложио Ламалу-ле-Бен, па су и то покушали. Онда, Гијон — по други пут, Бареж — по други пут, Амели-ле-Бен — по трећи пут. Чим би се јавио и најмањи зрачак 7 Ови рани акварели много су репродуковани и спадају међу Лотрекова најпознатија дела. — Прим. писца. 38
наде, одлазили би у слабо познате, забачене бање, још увек надајући се оздрављењу. Али чудна болест свуда се понашала на исти начин. После кратког побољшања долазило би сваки пут до све дужег погоршања. Ускоро је Анри био приморан да највећи део времена проводи у постељи. Живот се претворио у бесциљно, туробно лутање у потрази за здрављем, у низ хотелских соба које су личиле једна на друту, мноштво брижних хотелских управитеља и збуњених лекара… Меееци су се продужили у годину. Затим, у још једну годину. Као брод који нестаје на хоризонту, школа Фонтан повукла се у прошлост. Булевар Малерб, степенице застрте црвеним теписима, парк Монсо, индијански ратови, пријем с игранком… све су то биле само магловите успомене. Једина стварност била је постеља, грозница, термометар, лекари, ноћни сточић претрпан бочицама с лековима, и непрекидно зујање у ушима. И, наравно, мама. Мама, бледа лица и уморних очију, увек крај његове постеље, осмехујући се, чувајући га, молећи се.„ Више од годину дана Морис је писао сваке недеље. Грчевито се држао њихових канадских планова и потписивао своја писма са „твој друг — трапер и побратим на живот и смрт!" Постепено, његова су писма пристизала све ређе. На крају, сасвим су престала. О чему је још имало да се пише? Напослетку, дошао је дан када више није било ниједне бање у коју би могли да оду, ниједне чудотворне воде коју би могли да опробају, ниједног новог лекара кога би могли да консултују. Две године пошто су отишли из Париза, вратили су се кући — у замак. Пушкарнице, куле, плесниви мирис, огромни украшени камини, библиотека са тамним попрсјима Тулуз-Лотрека који су намргођено гледали из својих златних оквира — остали су исти. Све је имало исти изглед, осим „тетка"-Армандине, која је купила нову црвенкастосмеђу перику и изгледала десет година млађа. Башта је била пуна лептира, вијугави ходници позивали су на игру, а Тамбур је још увек чекао у штали. Али, Анри је сада био исувише слаб да јаше, да игра жмурке или да хвата лептире. Био је чак исувише слаб и да црта; оловка му је 39
изгледала тешка као олово. Када би се прошетао од своје собе до терасе, Жозеф или мама морали би да га придржавају испод мишке. У јуну, међутим, здравље му се толико побољшало да су се весело одвезли у Селеран. За време пута брбљао је с Анетом и терао је да пева своје провансалске баладе. На предњем седишту Жозеф је весело пуцкетао бичем. Пролеће је било у пуном јеку. Кроз прозор, ливаде које су промицале изгледале су као недавно премазане зеленом бојом. Као и обично, деда је чекао на трему. Чим су се кочије појавиле, почео је да маше марамицом и пожурио низ степенице, као у старим данима. Али јадни деда, како се променио! Остарео, омршавео, упалих образа, у прслуку од броката који је висио на њему. Покушао је да се осмехне у знак добродошлице, али када је хтео да проговори, његове усне задрхташе, глас му се прекиде, и за тренутак је изгледало као да he се срушити и заплакати. Сутрадан ујутру, рано је ушао у Анријеву собу и, као и обичло, сео на ивицу његове постеље. — Како се осећаш јутрос, мали мој? — зашиштао је промуклим гласом. — Јеси ли добро спавао? Како се осећаш? Ето га опет с тим његовим питањима! — Добро ми је, деда. Шта мислиш, да ли бисмо данас пре подне могли да се одвеземо до винаре? — Како да не! Можемо да радимо што год нам се прохте. А могао би да понесеш и свој блок за скицирање. Нешто мало старог обешењаштва зазвони у његовом гласу. Неколико тренутака говорио је весело и жустро, гласним шапатом. А затим се изненада нагао и зграбио Анрија за руку. — Оздравићеш, зар не, мали мој? Биће ти сасвим добро? Је л' да? Речи су му испрекидано навирале. Крупне сузе, које није покушавао да задржи, скотрљале су се из његових запаљених очију и потекле с обе стране носа. — Молим те, мали мој, молим те!… Његов глас се прекиде, и последње „молим" пређе у јецај. С очајничким напором стегао је усне и заћутао посматрајући дечка погледом замагљеним од суза, док су му се широке груди надимале од пригушеног бола. He, он неће никада оздравити… Погледајте само то бледо лице, те слабе зглобове, те огромне грозничаве очи! To дивно дете није уопште смело да се роди. Било је исувише племените крви, рођено од 40
родитеља који су били у блиском сродству. Породични лекар је био непосредан човек. „Леонсе, молим те, немој дозволити да се Адела уда за грофа Алфонса. Он јој је брат од тетке". Али… било је исувише примамљиво добити унука који ће бити гроф Тулуз-Лотрек и уз чије ће име, као код краљева, стајати редни број…. — Молим те, деда, немој да плачеш. Добро ми је. Сасвим добро! Слабачак глас трже старог човека из његових мисли. — Наравно да ти је добро! — Осмехну се насилу. — Биће ти добро. За најкраће време опет ћеш бити на свом коњићу, и опет ћемо јахати. Нагло се саже, пољуби свог унука и истрча из собе. Боравак у Селерану морао је нагло да се прекине. Анрију није било боље. Напротив, изгледало је да му се стање погоршало. Док су путовали натраг у замак, он се привијао уз мајку у неком полусвесном стању, час будећи се, час падајући у сан, времена на време отворио би очи и сањиво се осмехнуо на њу, показујући расцветале трешње поред пута. На седишту прекопута њих спавала је Анета, климајући главом у капици горе-доле, у складу са труцкањем кола. Предвече, небо је постало бледозелено. У даљини, тамносиви брегови Албија личили су на згурене слонове. Три дана доцније догодила се несрећа. Библиотека у замку… Грофица тражи неку књигу по полицама… Анри, на кога тог тренутка нико није обраћао пажњу, устаје са столице и без ичије помоћи полази неколико корака према њој… Спотиче се, сасвим обично се спотиче на углачаном поду… Један сух прасак, као да је пукла гранчица… На своје изненађење, није више могао да устане… — Нога је сломљена, госпођо грофице — изјавио је лекар мало касније, док је привезивао дашчицу. — За месец дана биће у реду, као да је нова. После месец дана прелом није зарастао. — Видите, госпођо грофице, то је један од оних сложених прелома за које треба звати специјалисту. У Барежу има тих специјалиста. А, разуме се, топла сумпоровита вода одлично помаже. Нема ничег бољег од ње за стицање отпорности, a то је оно што дечку треба. Он је слаб, госпођо, врло слаб, због тога нога није оздравила. 41
Поново су отпутовали у Бареж и, за дивно чудо, докторова су се претсказања обистинила. Прелом је зарастао. Два месеца по доласку Анри је могао да устаје из постеље, да скакуће по соби на штакама. Ускоро је могао да излази и у краће шетње. А тада — Недеља послеподне… Јавни парк са својим лепо уређеним лејама бегонија… У киоску, општинска музика свирала је „Самбр и Мез". Жандарми, певушећи, са палцима заденутим за појас, шетали су међу светом… Анријева штака са гуменим врхом остављала је округле издубљене трагове у песку уредно оивичених стаза… Један шљунак, ситан шљунак, не већи од зрна грашка… Изненада, није више могао да управља штакама, нагло се заљуљао… — MAMA Пао је главачке… Свога пута биле су сломљене обе ноге. Отада га болови више нису напуштали. Пулсирали су дан и ноћ, кљуцали, јачали и слабили, кретали се у њему у таласима који су се понекад претварали у ураган патње, од кога би се његово лице згрчило, а очи постајале стакласте. Он је имао име за те кризе: звао их је „напади". Они су трајали отприлике један минут, а почињали су дрхтањем руку и цвокотањем. Бол се постепено повећавао, раздирао све жиле и тетиве његових ногу и бедара, савијао му кичму, ударао у мозак, надимао лобању све док му није изгледало као да ће прснути. Постепено, муке су достизале врхунац; тада је његово тело падало у неиздржљив ропац, који би пригушио његове јауке, претварајућн их у кркљање, док би му се очи изврнуле у дупљама. Неколико тренутака лежао би без свести, искривљених уста, ноктију дубоко заривених у Maјчине дианове. Затим, уз продорне, муњевите дрхтавице бол би се стишавао. Очи би му оживеле, ваздух појурио у плућа, a стисак прстију попуштао. Замагљених очију осмехнуо би се на мајку, која се нагињала да му обрише пљувачку с углова усана Напад је лрестао. Бол се претварао у потмуло кљуцање, које сада, у поређењу с оним мукама, није, такорећи, ни осећао. Док је полако падао у сан, видео је мајку, која га је посматрала са беспомоћним очајањем. Понекад би измењали две-три речи; понекад би га она пољубила, помиловала по челу… А тада би опет почлњала дрхтавица, дисање би му се поново убрзавало… 42
Опет су долазили лекари, али се сада више нису смешкали. Доносили су са собом мирис хлороформа и у рукама држали сјајне хируршке ножеве. Они су га мучили, мучили, све док му се коса не би дитла на глави, а његово вриштање заустављало људе доле у башти. На крају више не би имао снаге да вришти и потонуо би у милосрдну несвестицу. Једино су ce његове усне и даље мицале монотоно јецајући: „Мама!… Мама!… Мама!…" После четврте операције специјалисти су обавестили грофицу да се недостатак калцијума и другах минерала у Анријевим костима супротставио њиховим напорима. — Потребно је да његове кости ојачају… Минералне воде у Роајану, госпођо, највише помажу у таквим случајевима… Oпет су почела тужна лутања. Роајан… Шател Гијон… Мон Доре,.. Пломбијер, поново… Бареж, поново… Евијан, поново… Али, сада су Анријеве ноге биле етегнуте у гипсане калупе. Путовање је постало мучна процедура, низ премештања из носиљке у носиљку. Оно би почињало дизањем из постеље уз помоћ болничара обучених у бело; затим би га носили низ хотелске степенице за послугу, до амбулантних кола која су већ чекала; онда вожња до станице, уношење у купе. После многих часова, на некој сличној станици, опет премештање у друга амбулаитна кола. одвожење у друта хотел… пренопгење у другу собу, подизање на другу постељу… и све то сако да би опет наишао на онај исти бол, који ra је свуда чекао. Доктори су препоручивали час ово; час оно… Један познати хирург изјавио је да су сви пређашњи лекари поступили несавесно и наваљивао је да се кости поново сломе и изврши нова операција. Анри је подвргнут новом мучењу, које се показало исто тако бескорисним. Три месеца познати лекари примењивали су нов, изванредан вачин лечења који се звао електро терапија. Други су, опет, сматрали да he резултат бити сигурнији ако се примени масажа. Анрија су носили у базене пуне топле сумпоровите воде, а његове ноге и кукове масирали су стручни масери, који су, иако прекаљени у послу, окретали главу устрану да не гледају бол у дечаковим очима. Један специјалиста би преписао ово, други оно… Све су испробали, и ништа му није помогло. Постепено, лекари су долазили све ређе и ређе. Често су при одласку мрмљали, озбиљног и ученог изгледа, збркане речи, a то је био њихов начин да признају пораз. 43
Временом се, изгледа, и бол уморио и претворио у потмуло, болно кљуцање, које је за Анрија постало саставни део живота. Навикао се на друштво бола, као што се неко ко живи поред мора привикава на ударање таласа о обалу, — једног дана јаче, другог дана слабије, али вечито. С времена на време напади су се понављали, али, како су пролазили месеци, постајали су све ређи. Тако је прошла још једна година. На крају, Анри и његова мајка били су приморани да схвате да нема никаквих изгледа за оздрављење. Као неко привиђење покривено црним велом, безнадежност је становала у соби, живела с њима. Они су осећали њено присуство, видели њену сенку бачену преко постеље, избегавали да се погледају у очи да не би прочитали мисли један другоме. Анри је говорио сам себи да никада неће устати из постеље, да никада више неће корачати. Када би се сетио својих штака које је употребљавао у Барежу, оне би му изгледале као бајни симбол једне опојне и недостижне слободе. Његове ће ноге заувек остати у гипсу. Провешће цео живот у постељи, цртајући по таваници замишљене слике и учећи се да погоди колико је сати по комадићу неба који се видео кроз прозор. А када би се понекад сетио Фонтана, шочетка школске године, Мориса, индијанских ратова, то су све била тамна, нестварна сећања изаткана од самих снова. Спољни свет је ишчезао. Остала је само мама. Мама!… Њено лице било је последње што би видео пре него што га савлада сан, прво што би утледао када се пробуди. Удаљено, у тихој очајничкој молитви… Сада му је било четрнаест година. Патња је превукла воштаним бледилом његове образе, истањила његов мали прави нос, али није дирнула у мекоћу његове коже. Он је потпуно престао да расте откако су отишли из Париза, пре пет година. Joш увек је изгледао као негдашњи ученик Фонтана. Мајка би понекад посматрала његове уске груди, нежне зглобове, мршаве руке, и питала се у себи да ли он неће вечито остати дете. Чудо се догодило у Ници. Поново су становали у Гранд-хотелу де Симије, где су и први пут били дошли на опоравак, Лежећи у постељи, осећао је познати мирис мимоза који се дизао из баште. — Мама, мама! Прошле ноћи ме ниеу болеле ноге! — повика он једног јутра када је грофица ушла у собу. — И сада ме не боле и… — он застаде, уплашен значајношћу вести коју је имао да јој саопшти… — и немам јутрос температуру. — Немаш температуру! — Знала је да је он постао стручњак у погађању температуре, али се више није усуђивала да се нада. — Откуд знаш? Ти ниси доктор. 44
— Видећеш — осмехну се он. Покушавала је да сакрије своје узбуђење када је бацила поглед на термометар. Био је у праву; није имао температуру. Прво јутро без температуре, после више од две године! Одлучно она је обуздала лупање свога срца… — Морамо причекати до вечерас — рече мирно, савладавши се. — Шта би волео за доручак, мали мој? Ни те вечери није имао температуру. Сутрадан ујутру, очи су му биле бистре а лице свежа, и смешио се када је мајка ушла у собу. — Упадљиво побољшање — изјавио је опрезно лекар после неколико дана, куцкајући својим златним цвикером о длан да би сакрио забуну. Идуће недеље оздрављење је напредовало „изванредно, изванредно, заиста!" Први пут су се појавили изгледи да ће прелом да зарасте. Пред крај месеца, лекар је изјавиго да би требало скинути гипс. Још увек се нису усуђивали да поверују, нису смели да изразе своје наде. Само су се гледали, смешећи се, и чувајући у срцима своју дивну тајну. Дошао је дан када је лекар скинуо гипс и изјавио да је лечење завршено. Наравно, ноге које су сломљене на тако много места никада неће бити Јаке, али ће Анри моћи да корача. За то он јамчи свим својим угледом. Анри ће моћи да корача. Упочетку на штакама. А затим, доцније;, ко зна? Па, можда ће чак ићи нормално, као и сваки други. У најгорем случају, мораће да носи штап. — Да, госпођо грофице, врло чудно оздрављење — поновио је лекар, узимајући своју торбу и спремајући се да пође. — У међувремену, дечко не сме ништа да ради осим да једе и да спава што више може. Пустите загонетну алхемију младости да учини своје и да врати здравље и снагу његовом исцрпеном телу. Неће ме много зачудити ако ускоро почне поново да расте. Када је лекар отишао, Анри и његова мајка се јецајући бацише једно другом у наручје, муцајући речи без везе, стежући се чврсто, ослушкујући лудачко лупање својих срца. Сада су дани летели. Мајка му је читала наглас. Играли су „чекерс" 8 на табли положеној на постељу, и мрштили се и љутили при сваком потезу, смејући се као деца. Или би га она падупрла јастуцима, донела му прибор за цртање и позирала за небројене 8 Врста игре котурићима на табли 45
портрете. Нежно га је наговарала да поједе мало више пилетине, још једно парче хлеба, још једну кашику јаја умућених у млеку. Понекад, после подне, да би прекратила време, она се присећала евог детињства, година које је провела у манастиру „Светог срца" у Нарбони. Једног дана причала му је о свом пријатељству с Анжеликом. — „Биле смо нераздвојне, али се она, убрзо пошто је изашла из манастира, удала за једног маринског официра. Нисам ништа чула о њој већ толике године…" Што се тиче Анрија, он је живео као у сну. Његове ноге биле су слободне и опет су се покретале! Могао је да црта, могао је да се миче; ишао је у шетњу! Нико, нико живи није могао да разуме шта то значи! To је било нешто што се није могло исказати речима, нешто што се само могло ћутке посматрати! Нико не би могао да разуме какво је то усхићење када човек може да миче ножним прстима, да савија ноге, да осећа како му крв струји удовима… Као ждребе које се ваља по детелини, Анри се бацакао и превртао по постељи из чистог задовољства. Али најлешпе од свега било је гледати маму, поново срећну и насмејану, тако срећну да је понекад затварала очи, као да нико други није имао права да види њену срећу. Као што су лекари претсказали, Анри је поново почео да расте. Али то рашћење било је ограничено на горњу половину тела. Груди су му се развијале, рамена ширила, али су ноге остајале непромењене — нежни, неразвијени удови као у детета, без маља и пуни црвених ожиљака. С његовог лица детињи изглед је ишчезао као маска коју је уклонила нека невидљива рука. Глас му је изгубио дечачку висину. Његов фино извајани нос развио се у безобличну меснату израслину са великим ноздрвама. Његове усне су одебљале и постале скрлетноцрвене, као дивље месо. Вид му је ослабио, те су му прописали јака стакла. Цвикер окачен о свиленом концу постао је део њега самог: он је био последња ствар коју је увече остављао, прва ствар за коју би се ујутру машио. Његово лице, руке и груди покрили су се црним маљама. Heпуну годину дана раније личио је на дете; сада је изгледао као човек. У својој журби, природа је прескочила младост. С ужасом пуним неверице његова мајка је посматрала како он постаје наказа: пола човек — пола дете. На њена очајничка преклињања лекари су одговарали да је нека подмукла болест жлезда проузроковала то неуравнотежено, једнострано развнјање. На крају су 46
одмахнули главом, мрмљајући своје жаљење. Наука, изјавили су они, била је беспомоћна. Први пут, мајка је изгубила храброст. Обузела ју је паника. Вила се помирила с тим да он буде инвалид везан за постељу, па чак и хромо дете. Али не овај необични, кратковиди кепец смешан и жалостан у исти мах. Ноћу, када би Анри заспао, она је, нагнута над њим, гризући усне и борећи се са сузама, испитивала погледом то непoзнато космато лице, не би ли пронашла на њему неки траг оноg дивног детета, какво је он некада био. Зар је ово могло да буде њено дете, њен Рири, који је с њом јурио по ливадама око замка или се бацао у њен загрљај после школе? Шта је учинио да заслужи овако нешто? Писала је грофу, и он је одмах дошао. Кад је ушао у Анријеву собу, лице му је било веома бледо. Један тренутак стајао је на вратима не могући да проговори ни речи. — Тата, — повикао је Анри са постеље — моћи ћу да идем. Доктори су рекли да ћу моћи да идем! Види! Нема више гипса! Збацио је са себе покриваче. Гроф га није чуо. Ко је тај странац? Тај одвратни брадати кепец који се смеши на њега иза свог смешног цвикера? He, то не може да буде његов син! Његов син, његов јединац, последњи од његове лозе! — Ништа ме више не боли. А доктор каже… Још увек збуњен, гроф је пошао два-три корака ка постељи. За тренутак је посматрао Анрија разрогаченим очима пуним неверице. — Моје сирото, сирото дете! — зајецао је најзад. А затим се нагло окренуо и укочено напустио собу. После неколико тренутака залупила су се улазна врата. — Зашто је тата побегао? — запитао је Анри мајку када се журно вратила у његову собу. — Ти знаш како се тата увек жури. — Она је нешто петљала око јастука. — Али, ускоро ће се вратити. Анри је осетио да га она обмањује, и када је после неколико дана узгред напоменула да је гроф изненада позван у Париз, он је рекао само: „Тата је врло запослен човек, зар не?" Једног дана отворено ју је запитао: — Шта мислиш, хоће ли моје ноге скоро почети да расту? 47
— Твоје… твоје ноге? Наравно да хоће — временом. Биле су тако дуто у гипсу да је мишићима потребно неколико месеци. Можда и годину-две… Он је приметио њену збуњеност, и уздржао се од даљег запиткивања. Ускоро му је било дозвољено да устане из постеље и да се сунча у лођији. У даљини, Бе-дез-Анж је сијао кроз лишће палми, као и пре шест година. Опет је слушао цвркутање птица и цврчање првих цврчкова. Доле, у башти, владала је вели живост јер је краљица Викторија боравила у хотелу. С време на време Анри би спазио њену здепасту прилику завијену у црнину, како се пење у кочије да иде у свакодневну шетњу. — Доктор је казао да ћеш за две-три недеље довољно ојачати и да ћеш моћи да ходаш. Тада ћемо смети да се возимо — рекла је мајка једног дана. — Потребна су ти нова одела. Позвали су кројача, и обазриво га припремили у неколико речи. Када је ступио у собу, он није ничим одао своје изненађење, осим што је мало подигао обрве. С лицем набраним у осмејак почео је да узима меру Анрију тако равнодушно као да га сваког дана позивају да шије одела за младиће атлетских рамена и кржљавих ногу. Ускоро су Анри и његова мајка почели да се извозе у брдовиту околину Нице. Труцкали су се поред Гранд Корниша, лутали миришљавим, сунцем обасјаним путањама Кап Фераа. Анрију је изгледало као да се поново родио. Жмиркао је очима од узбуђења иза свог цвикера. — Види, мама, види! — викао је при сваком новом призору. Понекад би га срећа просто гушила. Сузе би му наврле на очи. Зграбио би мајчину руку, држао је или притиснуо себи на образ. Једанпут су се одвезли чак до Мантона, одакле су могли да виде рококо-куполу катедрале у Сан Рему, на италијанској обали завијеној у маглу. — Хајде да одемо тамо једног дана, ти и ја — рече он. — Да одемо у Италију. При повратку, обоје су ћутали, испреплетаних прстију испод покривача у који су умотали ноге. Када су пролазили кроз Болије, звонило је вечерње. У сутону, црни чемпреси су се оцртазали према плавкастом мору као неке прилике с капуљачама на глави, задубљене у молитву. 48
Почели су да говоре о повратку. Али ниједно од њих није желело да се врати у замак. Тамо их је чекало исувише успомена. Једног дана мајка уђе у његову собу и седе на ивицу постеље. Посматрала га је руку скрштених у крилу. Он помисли како је никад, чак ни у данима оних „напада", није видео тако исцрпену, бледу и сасвим скрхану. Њена сјајна тицијанска коса постала је сиво-смеђа. Тамне сенке, које су биле знак несанице, лежале су јој испод очију, а црте бола усекле се у угловима усана. — Рири — промрмља она најзад. — Доктори кажу да ти је сада добро. Они су учинили све што је било у њиховој моћи. Ако желиш, можемо да се вратимо у Париз… Реч јој застаде у грлу. Као сломљен цвет, она се сруши на постељу и зари лице у покривач. Анри је видео само њен бели потиљак и леђа која су се тресла од пригушеног јецања.
49
Први део ГЛАДНО СРЦЕ
50
4 — Поносим се тобом, Анри. — Да ли се — да ли се збиља поносиш, мама? — Да, Рири, веома се поносим. — Нежно га је посматрала седећи поред камина. Није се променио. Увек ће жудети за похвалама, — остаће исти онај мали дечак који је имао обичај да дотрчи у собу после школе да би јој показао свој Крст части. — Искрено говорећи, нисам веровала да ћеш успети да надокнадиш толико изгубљено време. — Знао сам да ниси веровала; зато сам толико и радио — рече он уз враголаст осмех. — Ти сигурно знаш да сам само за твоју љубав положио тај глупави испит. Ја лично не бих дао ни грош за то да ли ћу икад постати матурант или нећу. Убрзо по њиховом повратку у Париз, пре шеснаест месеци, он се прихватио тог безумног покушаја. За учитеља су узели господина Тетара, једног риђокосог младог научника који је, у правом смислу речи, сипао знање као из рукава. Књиге су се нагомилале на столу у соби. Једна покретна полица причвршћена је за столицу на точковима, како би Анри лакше могао да дохвати огромне латинеке речнике. Месецима је ваздух подрхтавао од хексаметара, историских датума и алгебарских функција. А сада је све то прошло. Тога дана Анри је добио матурско сведочанство. — Ходи и седи овде, — насмеши се она, показујући му своју клупицу за ноге — као што си обично чинио када си био мали. Лице Јој се замрачи од бола док га је посматрала како се диже из наслоњаче и, ослањајући се на штап са гуменим врхом, корача ка њој. — Господин Тетар ме уверава да би могао покушати да завршиш и факултет — рече она сагињући се к њему када је дошао да се згури крај њених ногу. — Зар не би и ти то волео? Књиге су велмке утеха, можда највећа. Да, књите су заиста биле утеха и прави благослов. Оне су му помогле да заборави самоћу и горко разочарање које га је обузело када је сазнао да је његов побратим, Морис, отишао из Париза са својом породицом, и да доктори нису били у npaву што се тиче његових ногу. 51
Ох, наравно, колица са точковима нису више била потребна. Могао је да устане, па чак и да учини неколико несигурних корачаја уз помоћ штапа. Али, то је било све, и Анри је сада већ био сигуран да му никад неће бити боље. Знао је да му ноге више неће расти, да никад неће оздравити толико да би могао нормално да иде, и да бол никад неће престати. Анри о томе није говорио, али је маЈка знала да је он тога свестан; читала је то у његовим очима. Књиге су му помогле да заборави; можда ће му помоћи и да живи… — Књиге су верни пријатељи, — настави она — и извор трајне среће. Оклевајући, изложила му је планове које је тако брижно ковала последњих месеци: да живи марљиво учећи, повучено, у узвишеном друштву књига. Изненада је застала, видећи да он одречно врти главом. — He, мама, — одговори — нећу покушавати да дипломирам. Књиге су добре, али ја бих умро од досаде кад бих морао да проведем цео живот само у читању. — Можда би могао да пишеш? — О чему? Пре него што почнеш да пишеш, мораш живети. — Спазио је разочарање на њеном лицу. — Опрости, иама — промрмљао је замишљено. — Па шта ћеш онда да радиш, мали мој? — упита она после жраћег ћутања. — Како ћеш да проводиш време? — He знам. — Окренуо је главу и погледао у ватру. — Морам да размислим о томе. Рaсејано, она га је и даље миловала по коси. Био је гладан живота исто као што је био гладан љубави. Желео је да живи, а није ни сањао колико ће живот бити окрутан према њему. — Анри, — упитала га је уозбиљивши се нагло — молиш ли се још Богу? Он стеже вилице. — He, мама. Очекиваа је прекоре с њене стране. Али, пошто је она hyтала, он настави: — Њисам се молио од онога дана у Ници, сећаш се, — онога дана када си ти плакала. Тада сам закључио да је боље признати да нема Бога него проналазити разна објашњења и извињења за тог Бora који шиба оне које воли, а кажњава и оне коje не воли, који наређује да невини плаћају за криве, и који те je натерао да плачеш. 52
Полако је подигао главу и погледао je. — Молим те мама, покушај да схватиш. He могу и даље, да се молим једном Богу кога не могу да разумем, нити да му опростим, нити да ra ценим и волим. Она му тужно узврати поглед. Јадан Рири! Сакат, ружан, стално мучен боловима, без пријатеља, — изгубио јe чак и oну утеху коју пружа молитва, та једина ствар која би му помогла да поднесе своју судбину. Можда преко једне извесне границе младост више не може да прашта… — Разумем — рекла је безбојним гласом. — Понекад је тешко веровати у божју милост, али ћеш увидети да је још теже живети без Бога. Те године провели су лето у замку Малроме, који је грофица била купила нешто раније. Суморна величанственост замка у Албију одувек ју је некако притискивала, а после Анријеве несреће постала је неподношљива. У Малромеу није била никаквих успамена. Тај дворац из XVII века, начичкан малим торњевима и окружен старим дрвећем, налазио се у провинцији Жиронде, недалеко од Бордоа, у крају пуном винограда и таласастих брегава који су грофицу потсећали на њен родни крај, Селеран. Анри је волео Малроме и његову мирну башту опасану зидом, са капијом од кованог гвожђа, пошљунченим стазама и лејама разнобојних георгина. Одлазио је до штала, хранио коње мрквом и брбљао са коњушарем. Седео је на ивици рибњака око кога су расли кринови и замишљено посматрао како златне рибице достојанствено вијугају кроз тамносмарагдну воду. После ручка дремао је у платненој столици на малој тераси иза куће, где су најчешће ручавали. Задиркивао је „тетка"-Армандину, која је била дошла из Албија да проведе с њима неколико дана, а остала цело лето. Препирао се с доктором Муреом, месним лекаром, који је понекад долазио на ручак. Возио се у парохију да игра „чекерс" с опатом Сулаком, парохом из суседног села Сент-Андре-ди-Боа, и заволео је тог скромног и љубазног свештеника. У поподневним часовима возио се са мајком мирним, прашњавим путевима, Жозеф је, опет у потпуној кочијашкој одори, седео на предњем седишту плавих кочија. Једно вече, баш уочи њиховог поласка за Париз, седео је Анри на тераси са мајком и слушао монотоно цврчање цврчака, уживајућх у хладном ноћном поветарцу. Одједном се окренуо к њој. 53
— Мама, — рекао је стидљиво — желео бих да постанем сликар. — Сликар! — oтe јој се из груди. Та реч је одјекивала у њеном мозгу изазивајући срамне асоцијације. Изузев неколико уважених академика, сликари су били рашчупани, неморални боеми који живе на мансардама Монмартра бедним животом за осуду, пијући апсинт и сликајући голе жене. Они су се налазили на самој ивици друштва, као и глумци, писци, музичари… Било би сасвим разумљиво да сликарски позив изабере за себе талентовани син неког трговца ни у ком случају један богат млад човек из отмене породице. А поготову не један Тулуз-Лотрек… — Сликар! — поновила је. — Алл, Анри… — Знам шта ћеш да кажеш — упаде јој он у реч, унапред погађајући њене приговоре. — Али, ја немам много да бирам. Шта могу ја да радим, мама, искрено говорећн, шта могу ја да радим? А, с друге стране, одувек сам волео цртање. Сећаш ли се портрета које сам сликао у замку? И вола кога сам хтео да нацртам монсењеру надбискупу? Наравно, — настави он брзо — прва ствар коју морам да испитам јесте — имам ли уогшгге дара. Мислио сам да би господин Пренсто — сећаш ли се оног старог сликара с којим сам се упознао на Конкур Ипику — можда хтео да ми да неколико часова цртања… Грофица је замишљено гледала у јесењу ноћ. Неколико часова цртања не би могли ништа да му науде. Само би му помогли да заборави на своју самоћу, запослили би га. A то је била најважнија ствар — запослити га нечим, запослити га… Од самог почетка развило се дубоко и нежно пријатељство између постаријег глувонемог сликара и седамнаестогодишњег богаља. Споразумевали су се климањем главе, мимиком, осмесима, а у случају потребе и писамцима нашкрабаним на малом блоку. Иако сам није био велики уметник, Пренсто је одмах запазио невероватан дар свог ученика и био је искрено запрепашћен. Па, тај дечак је киптео од импресионизма! Сав се састојао од боја, непосредности, оригиналности. To није ваљало! Људи нису тражили светле, оригиналне слике; они су желели тамне, углађене, пажљиво цртане слике, као што су биле његове сопствене. За своје лично добро младић се мора укротити, мора научити да слика исправно, успешно. Пре свега, свршено је са еветлим бојама! Црно, само црно… Једног јутра Анри је на свом столу нашао гипсани модел коња жоји се пропиње, чист табак хартије причвршћен на цртаћу таблу, и збирку танко зашиљених угљених писаљки. Весело је сео за ногаре и 54
брзим потезима израдио скицу, коју је одмах показао свом учитељу. Овај је одобравајући климнуо главом, окренуо модел за неколико степени, и с осмехом се вратио своме послу. Предвече је под био покривен скицама пастува који се пропиње, а Анри је, севајући очима и гунђајући, завршавао свој двадесет осми цртеж. После тога сваког дана налазио по један гипсани модел и нову хрпу цртаће хартије и угљена. — Господине Пренсто, — приговарао би Анри с времена на време, пропраћајући молбу очајничким покретом — хоћете ли ми икада дозволити да сликам? Пренсто би затресао главом, и Анри би се вратио својој цртаћој табли, прекидајући рад да би добацио брз, бесан поглед учитељу, који се правио да га не примећује. — Коњи! Коњи! Коњи! — јадиковао је за вечером. — Знаш ли, мама, колико пута ми је данас наредио да цртам једног истог бедног коња? Тридесет и седам пута! Могао бих већ и у сну да цртам коње! И то ја, који сам желео да постанем портретист! Она му је давала за право, надајући се потајно да ће се он уморити и дићи руке од свега. Али он није дигао руке, већ је упорно одлазио у атеље сваког дана. И тамо је, једног јутра, опазио на својим ногарима разапето чисто платно. На столу, поред ногара, стајала је нова-новцата кутија са бојама. За њен поклопац је била прикачена једна цедуљица. „Рене Пренсто свом вољеном и даровитом ученику". — Ох, хвала, господине Пренсто! — Он изрази своју захвалност једним дубоким, изразитим погледом и речитим махањем руку. — Заиста не знам како да вам се захвалим. Већ је отварао тубе, и истискивао сјајне траке боја на потпуно нову палету. — Ово је чудно! — примети наједном намрштено, нагињући се испитивачки над уредно поређане тубе. — Изгледа да нема ниједне жутр… Ни зелене! Ни плаве! Ни ЦРВЕНЕ!!!… Његов глас се дизао при сваком усклику. Пламтећих очију, он се окрете ка свом малопређашњем добротвору. — ГОСПОДИНЕ ПРЕНСТО! Ослањајући се на свој штап, он се саже да прочита натписе. — Слушајте само! Мрка као дуван! Асфалт-мрка! Кестењастомрка! Вандајк-мрка! Махагони-црвена! Печена умбра! Сијена! Окер! 55
Зелена земља! И, наравно, црна! Елефантин-црна! Чађаво-црна! Било би доста црне боје да се обоји цела једна локомотива! Свечано, као адвокат који се обраћа пороти, он погледа свог учитеља. — Како очекујете од мене да сликам асфалт-мрком и чађавоцрном? Господине Пренсто, како сте могли тако нешто да урадите? Стари сликар извуче свој мали блок. „Светле боје су опасне", написа он. „Њих морамо употребљавати штедљиво. Рембрант је умео да слика таму тако да изгледа сасвим светла. Учи се да и ти то постигнеш". — Алн ја нисам Рембрант! — бунио се Анри пошто је бацио поглед на цедуљицу. — Нећу да сликам као Рембрант! Рембрант је један стари… Али Пренсто се већ био вратио својим ногарима. С уздахом, Анри је истиснуо још мало вандајка на палету и почео да слика. Тако је провео неколико срећних недеља. Време јe брзо пролазило у топлом, мирном атељеу, док је зимска киша ударала у прозоре. Асфалт-мрка, вандајк-мрка и зелена земља можда нису биле баш најузбудљивије боје на свету али се човек и њима могао да занима. Као када бисте свирали клавир само у ниском регистру, што је још увек боље него да уопште не свирате. Овда-онда отхрамао би Анри до ногара свог учитеља и драматичним покретима и преклињући погледом тражио мрвицу светле боје. — Молим вас, господине Пренсто, молим вас даЈте ми мало жуте! Потребна ми је. Ходите да видите! He баш потпуно убеђен, уметник би устао, погледао платно, вратио се својој кутији за боје, изабрао једну тубу и опрезно истиснуо једну микроскопски малу кап хром-жуте боје на Анријеву палету. И опет би извукао мали блок. „Жута је најопаснија од свих боја. Треба да се употребљава само с крајњом обазривошћу — као цимбало у музици“ Нежан осмех прешао би преко окрутлог, избријаног старчевог лица док је Анри пажљиво читао цедуљицу. Два-три секунда мрежа ситних бора раширила би му се око очију. А затим, одмахнувши главом, он би се вратио својим ногарима. Уочи Божића Пренсто се озбиљно разболео. Из постеље је написао грофици да напушта Париз. Што се тиче Анрија, могао је да 56
почне своје академске студије као портретист, и зато би требало да се упише у неки познати атеље, као, например, код професора Бонаа. — Зар не би више волео да узимаш часове код куће? — предложи она, сачекавши да Анри прочита писмо. — Могли бисмо једну од соба да преправимо у атеље. — Али, мама, — бунио се он ватрено — то не би било исто. Помисли само на преимућства која пружа учење код професора као што је Бона, једног од највећих портретиста на свету. — Да, али зар ниси помислио на то како ћеш се нелагодно осећати у једном таквом атељеу, а поготову кад упаднеш тамо усред школске године? — Како ћу да постанем портретист ако се не упишем у неки атеље? He могу целог живота да радим само према гипсаним моделима. А затим, — додаде мало тише — можда ћу стећи и пријатеље у атељеу. Чежња која се осећала у његовом гласу натера јој сузе у очи, али она присили саму себе да настави. — Можда, — рече са сумњом — али ту се излажеш великој опасности. Млади луди се по правилу држе затворено у своме кругу и не маре незване госте. Осим тога, твци си врло стидљив према странцима, а људи често погрешно схватају стидљивост као уображеност. А затим, још нешто. Ти младићи he, пo свој прилици, сви имати око двадесет година, док ти још ниси напунио ни осамнаест. Можда их нећеш разумети, а можда они неће ни покушати да разумеју тебе. Њен глас пређе у молећиво наваљивање. — Знам на шта мислиш. — Његове огромне мрке очи зауставише се на њој пуне дубоке туге, која се тако често јављала у њима. — И ја се бојим. Али, не могу остати код куће и вечито се сакривати, зар не? С рукама на леђима, професор Леон Бона вршио је свој недељни преглед, шеткајући између ногара и застајкујући по каткад да баци поглед на платно неког студента. — Портретисање, — говорио је он за време те шетње, обраћајући се одељењу — није само највећи израз у уметности већ је, финансиски посматрано, и најбоље награђено. Да бисте постали добар портретист, морате да запамтите ова основна правила. Ако је ваш модел човек од акције — генерал, индустријалац или државник — морате га сликати у стојећем ставу и намрштеног, како држи два 57
прста заденута за прслук, као Наполеон! Ако је мислилац — научник, писац или црквени великодостојник — онда га сликајте у седећем ставу, поднимљеног, са мисаоним изразом на лицу. Упућујем вас на свој портрет кардинала Лавижерија. Дрхтећи од страха, Анри је седео погрбљен на ниској столици на расклапање, правећи неодлучне потезе четкицом, зурећи у модел на подијуму, оцењујући размеру помоћу палца. Шта ли ће Бона сада да каже? Хоће ли опет да виче, да му се руга и да га исмејава пред целим одељењем, као што је то обично чинио? — Али у свим тим случајевима, — настави академичар шетајући кроз одељење — техника је иста. Прво поделите своју слику на квадрате, пажљиво направите првобитну скицу, а затим испуните основне сенке умбром. Умбром, чујете ли? — поновио је с изненадном жестином. — Ничим другим. Нека импресионисти и они хвалисавци „независни" узимају плаву или црвену боју за основне сенке. Ви here употребити умбру! Најзад је стигао до Анријевих ногара, прекинуо своје предавање и, зажмиривши очима, почео да посматра његово платно, док је без престанка нервозно гладио своју брадицу. Тишина пуна очекивања завлада у атељеу. Недељна забава тек што није почела. — Да ти случајно не називаш то сликањем? — поче он свиленим ироничним гласом. — Ако називаш, морам ти рећи да се вараш. — А затим, праснувши у љутит грохотан смех, добаци: — Знаш ли ти како ја то зовем? Свињарија! Заурлао је иа Анрија усред громке веселости осталих студената. — Зашто тако упорно долазиш овамо? — настави он када се смех мало утишао. — Верујеш ли заиста да ће од тебе постати уметник? Колико пута морам да ти поновим да cу твоји сликарски инстинкти погрешни, да уопште немаш дара, ни трунке. Да немаш око за лепо, већ само за ружно, да никад нећеш моћи да сликаш и да ћеш нам учинити огромну услугу ако останеш код куће и поштедиш ме мучења да гледам те твоје гротескне мазарије! Продужио је да трља браду као да хоће да настави, а затим је, слегнувши раменима, нагло отишао даље. Тренутак касније узео је свој цилиндер са чивилука, обукао капут и изашао. — Пет минута одмора — певуцкавим гласом објавио је редар пљеснувши рукама. Девојка-модел на подијуму оживела је и пребацила преко рамена прљави огртач. Извукла је однегде новине, које је почела да чита, 58
чачкајући зубе шибицом. Студенти су спуштали своје палете на кутије са бојама и шапућући се скупљали у мале групе, око својих ногара. Анри је наставио да слика, с муком задржавајући сузе. Нема више никаквог смисла да и даље долази овамо, да се сваке недеље излаже руглу, да га исмејава пуна соба снажних, непријатељски расположених студената уметности. Мама му је предочила да они неће чак ни покушати да га разумеју, и, као и обично, била je у лраву. Они су одбили све његове плашљиве покушаје да им се приближи, јасно и увредљиво дали му на знање да га не желе. Зашто — зашто га толико нису трпели? Да ли зато што је био богаљ? He, разлог није био у томе. Они су му завидели на његовој младости, на скупоценом оделу и на томе што се сваког јутра довозио у атеље у пратњи ливрејисаног кочијаша. За њих је он био аматер, један од оних богатих маминих маза што се играју уметности да би им брже прошло време. Кад би они само знали!… Али они нису знали, и било је бесмислено и даље покушавати. Боље би било да се преда. Можда, на крају крајева, ипак треба да покуша да добије диплому, као што је мама желела… — He дај да ти то старо копиле убије вољу!… Глас који је загрмео иза њега тргао га је из размишљања. Окренуо се на столичици. Један врло висок младић у отрцаном реденготу, карираним панталонама и са широком, лепршавом машном смешио се на њега. Анри га је још раније уочио међу студентима због његове огромне висине, гласног јужњачки развученог говора и коврџаве браде која је као црна пена покривала готово цело његово лице. — Пусти га нек се дере, пусти га нек галами — наставио je снажни јужњак. — Платио си школарину, је л' да? Е па онда, шта те се тиче? He може да те избаци, и ти можеш да му пљунеш у лице. Узгред буди речено, моје име је Рашу — Анри Рашу. Шта мислиш о томе да ручамо заједно код Агостине. А после тога, ако будеш хтео, показаћу ти свој атеље. Није ништа нарочито, али је из њега диван поглед на гробље Монмартра. Јеси ли икада био на Монмартру? У Агостинином ресторану галама је била на врхунцу у тренутку када су се Анри и његов пријатељ пробијали ка једном столу у углу. Чупави уметници са Монмартра у црним плишаним оделима и огромним филцаним шеширима, нагнути изнад својих тањира са пилавом, довикивали су се, машући згужваним салветима кроз ваздух засићен мирисом белог лука. Као дарежљива Јунона, једна дивна 59
црнка ведрих очију кретала се између столова, а пратила су је два верна вучјака. Несвесна све те буке која је владала око ње, она је разносила тањире са супом која се пушила, шалећи се, препирући се и смејући се својим раскошним смехом. — To је Агостина — шапнуо је Рашу, показујући у њеном правцу камишом своје луле. — Она је раније била модел. У својој тридесет и деветој години, Агостина Сегатори постала је појам на Монмартру. Када је имала шеснаест година, дошла je у Париз са своје родне Сицилије, босонога, без гроша, и божански лепа. После шест месеци постала је највише тражени модел у граду. Уважени академичари отимали су се о њене услуге и њену благонаклоност. Вајари су жудно посматрали савршенство њених кукова и ударали по својим длетима са новом усрдношћу. Две деценије њене изазивачке груди и класични профил били су главно обележје Салона, док су њени раскошни облици у костимима Дијане, Демократије или духа Марсељезе красили безбројне јавне тргове. Романтична по природи, она је оставила много од себе по разним атељеима у којима је позирала, и охрабрила је својим загрљајима многе уметнике у часовима малодупшости. Када је пре три године отворила ресторан, многобројни захвални сликари понудили су јој своје услуге у знак сећања на заједничке краткотрајне романе. Пошто није могла све да задовољи, замолила је свакога од њих да украси једне од даира, које су висиле на зидовима у беспрекорном реду и по којима је то место добило име9 . Број тих успомена био је најбољи доказ Агостинине великодушности. Анри ју је посматрао како се брижно нагиње над једним од својих гостију, неким риђобрадим вајаром, и полугласно га моли: „Молим те, Роберто, немој да једеш тај пилав. Ставила сам у њега бели лук, а ти знаш како после тога рђаво спаваш. Једи уместо тога папричице. Оне he ти узбуркати крв, па ћеш ноћас изненадити и усрећити своју жену, а? Пропратила је своју примедбу љубазно га гурнувши лактом. А затим, још увек смешећи се, окренула се двојици студената. — A bambini10 , — сви студенти, без обзира на годинр и висину, за Агостину су били bambini — јесте ли гладни, а? Страшно гладни? Е па, прво ћу вам дати супу. А онда један meravigliosissimo11 пилав!
9 Агостинин ресторан звао се „Le Tambourin". 10 (итал.) малишани 11 (итал.) најсавршенији 60
Пилав какав још никада нисте видели! Он је као музика! Као да вам милује стомак! Агостинини гости су већ били навикли на њено лирско иззражавање. Оно је било саставни део ње, као и таласава модроцрна коса. — И затим ћу вам дати… — Све, све што год ти хоћеш, — сагласио се Рашу, који је био мртав гладан. — И иначе увек тако чиниш. За време ручка мало је говорио, и мљацкајући гутао огромне залогаје хране. Анри је, међутим, био исувише узбуђен да би могао да једе. To је место било дивно. Никада није био у тако чаробном ресторану. Ти чудни мириси, та галама, сви ти сликари који млатарају рукама, довикују се преко собе и препиру се око нечега. Један тренутак посматрао је дебељушкастог старца љубазних очију који је пућкао гараву криву лулу, разговарајући са неким младићем плаве браде и нежног лица… — Онај старац са великом белом брадом — то је Писаро — рече Рашу, пуних уста. — Он је импресионист. А онај други је Тео ван Гог. Он ради у продавници уметничких предмета на булевару Монмартр. — Када је приметио Анријев нетакнути тањир, загрмео је претећи: — Merde aloris,12 једи тај пилав, иначе ће се Агостина разбеснети на тебе! После ручка два студента отшеташе до оближње улице Ганерон, где се налазио Рашуов атеље. — Зар то није диван изглед! — ускликну Рашу, одгурнивши врата и показујући руком панораму надгробних споменика, маузолеја и кипова расплаканих анђела. — Као да живиш у одељењу кипова у Лувру, зар не? И никад не би могао да замислиш жакав то утисак оставља на девојке. Нарочито крематоријум. Смртно их уплаши и натера их да постану страсне. — Показао је на један отрцан кауч прекривен имитацијом источњачког покривача. — Зато сам и ставио постељу тамо, одакле могу да га виде. Расејано пруживши своју дугу мајмунску руку, скинуо је са ексера на зиду мандолину и засвирао познату баладу са Монмартра „Ах, како ти умеш да волиш!"
12 Вулгарна француска псовка 61
Постепено, Анри се навикао да ручава са Рашуом и да проводи поподне у његовом атељеу. Ту је сликао, певао рефрене сликарских песмица, посматрао погребе који су у свако доба дана пролазили испод прозора, куцао се са кочијашима мртвачких кола, гробарима и техничарима из крематоријума који су долазилм у атеље да позирају, да с уживањем попију боцу обичног вина, и да се мало насмеју, што им је било веома потребно. — Знаш, — примети Рашу једнога дана, посматрајући испитивачки Анрија — с тобом је уствари све у реду. Наравно, ти си још право дете, — додао је, гледајући добродушно друга са висине своје двадесет две године — али заиста ниси глуп. А усто умеш да црташ! Иако оно копиле Бона каже да не умеш. Анрију је такво ласкање падало као мелем на душу. Захвалност према том раблеовском колосу просто га је гушила. — Ох, Рашу, када бих могао да ти кажем… — Умукни! Тим громким узвиком Рашу је давао на знање младићу да се међу студентима гледа попреко на такве изливе осећања. Пријатељство мора бити увијено у грубост и зачињено грдњом. — Сва је мука у томе — настави он, не обраћајући пажњу на Анријев збуњени израз — што си исувише стидљив, исувише уљудан, и, дођавола, исувише чист. Погледај само своје нокте! Мerde alors, мало прљавштине није никада никоме шкодило. И још нешто. Треба с времена на време да кажеш „Мerde alors", „богаму", „пљујем ти ја у лице", као што раде сви остали. Онда људи неће мислити да си настран. Током идућих недеље Рашу је учио Анрија жаргону, понашању и ставу правих студената сликарства. — Дакле, претпоставимо да се ти и ја око нечега препиремо — предложи он изненада једног благог, облачног мартовског поподнева. — Рецимо, око Рубенса, И ја кажем: „Рубенс је највећи сликар који је икада живео". Шта би ти одговорио? — Рекао бих да не знам. Анријев одговор бацио је Рашуа у очајање. Неколико тренутака гледао је у свога пријатеља климајући главом. — He, не, не — рекао је најзад као да се обраћа неком заосталом детету. — Треба да кажеш: „Рубенс? Merde alors, пљујем ја том твом Рубенсу у лице! Он је пробушена бешика! Обрисаћу себи стражњицу 62
тим твојим Рубенсом!" Видиш! Онда he свако разумети шта си хтео да кажеш. Својим малим свињским очима нежно је посматрао штићеника. Анри је осећао да га овим заобилазним путем његов учитељ спрема за улазак у студентски свет. И био је у праву. Једног дана предвече Рашу као узгред рече: — Хајдемо у „Ла Нувел". Хоћу да те упознам са неколико својих пријатеља. „Ла Нувел" је уствари била кафана „Ла Нувел Атен", задимљено састајалиште уметника на тргу Пигал; а пријатељи cу баш три Бонаова студента сликарства — Франсоа Гози, Луј Анкетен и Рене Греније, који су, као и Рашу, живели на Монмартру. Они су очевидно пристали да се упозназу са „богатим аматером" само да би задовољили Рашуа, који је уживао огромну популарност. Поздравили су Анрија са хладном уздржљивошћу. Попгго су се лако поклонили, престали су да обраћajy пажњу на њега и продужили даље да дискутују. Анри је, са своје стране, пијуцкао пиво и ненаметљиво ћутао. И чудновато, баш та његова способност да буде уздржљив разбила је, по свој прилици, предрасуде које су они гајили према њему. Пошто су били окорели брбљивци, жудели су да их неко слуша, да их ма ко слуша. У Анрију су открили пријатног слушаоца коме су могли да причају своје љубавне подвиге и своје невоље, које су увек биле финансиске природе. Гози је први искористио Анријево добро материјално стање. Нешто мање од месец дана после њиховог упознавања у „Ла Нувел", он је пришао Анрију у атељеу, за време одмора од пет минута. — Погоди шта ми се десило прошле ноћи? — поче он с изразом човека који тек што је доживео нешто врло важно. Гози је био мршав, упалих образа, безазлен, уображен у свој изглед, који није био нарочит, а скроман у погледу свог талента, који је био стваран. Страст му је била да носи светле прслуке, на које је трошио више него што су му дозвољавали приходи, и чврсто је веровао да жене не могу да одоле заводљивим погледима и намирисаној бради. Због тога се пред огледалом стално вежбао да заводљиво гледа и квасио своју бујну браду колоњском водом која је мирисала на јоргован. — Баш сам се враћао кући, — настави он, охрабрен изразом Анријевих очију — и свратио у један мали бистро на углу. И погоди шта сам тамо угледао? 63
Једну младу жену, тако лепу да човеку просто застане дах, саму и уплакану. Сео је поред ње и запитао је за узрок њеног бола. Јецајући, она му је признала да ју је њена газдарица избацила из собе због неплаћене кирије. Гози је био препун разумевања и топлог саосећања. Заводљиви погледи којима ју је стрељао и мирис његове браде коју је приближио њеном лицу створили су међу њима узајамну привлачност. Заједно су напустили бистро и некако се нашли у Гозијевој соби, где се њихово тек напупело пријатељство расцветало, такорећи сместа, у жарку љубав. У тој незаборавној љубавној ноћи, Бабет — тако се oна звала показала се као савршена жена, жена пуна безграничног разумевања, разбуктале сграсти и узбудљиве покварености. Било би савршено само да није једне ствари: Бабет је ушла у Гозкзев живот у најнезгодније време. — Видиш, баш пре два дана купио сам овај прслук — показао je диван прслук лимунове боје. — И тако… Анри га је разумео. Дискретно је пружио један златник ол двадесет франака, који је Гози примио са неком мешавином устезања и хитрине. Недељу дана доцније дошао је ред на Анкетена да затражи помоћ од Анрија. — Изгубио сам је -— јадиковао је неутешно. — Тако дивну девојку! — Насупрот Гозију, који би тада постао огорчен, Анкетен је почињао да цени своје љубавнице тек од тренутка када би их изгубио. — Није требало да је водим у Лувр! Анкетен је био привлачан на свој начин, онако плав и рашчупан. Мидинете би се освртале за тим младим човеком жуте браде, са улубљеним цилиндром на глави, који је ишао улицом млатарајући рукама. Он није имао успеха са женама, баш због тога што је о њима гајио многе илузије. Њихово незнање и глупост би га запрепастили. Покушавао би да уздигне интелект својих љубавница, као што неки људи покушавају да уздигну њихов морал — али с истим резултатом. Он би их уздизао интелектуално када су прилике захтевале да ћути и брзо дела. Или би их одвлачио у Лувр, у узвишени амбијент велике уметности, док су оне више волеле да се на једноставнији начин забављају код куће. — Да, изгубио сам је у соби фламанских примитиваца — уздисао је Анкетен. — Никада више нећу отићи у тај проклети музеј.
64
Када се тако поверио Анрију, било му је много лакше. Недељу дана доцније озбиљно је уздизао интелект једне младе праље с којом се упознао на некој игранци. Рене Греније је последњи прешао преко својих предрасуда о Анрију. Али и његова уздржљивост је постепено прелазила у обазриву срдачност, а ускоро се претворила у право другарство. Одвео је Анрија у свој двособни стан у улици Фонтен. — Видиш ли онај прозор? — рекао је, показујући преко дворишта. — To је Дегаов атеље. Понекад можеш да видиш уметника како чита новине или пуши цигарету. Анри осети да је најзад примљен. Имао је пријатеље; био је срећан. Једног јунског јутра професор Бона је ушао у атеље с осмехом на свом троугластом лицу. Због обимности свог личног рада, изјавио је, присиљен је да распусти одељење. — Али не бојте се — тешио је раздрагане студенте. — Наговорио сам једног свог познатог колегу из Академије, професора Фернана Кормона, да у октобру направи места у свом атељеу за оне међу вама који желе да наставе своје студије. Када је одељење распуштено, младићи су побеснели од радостн. На углу трга Клиши, Франсоа Гози се попео на бандеру и слао одатле пољупце свакој жени која би прошла. Рашу, ставивши руке на потиљак, играо је трбухом уз Истоњачку музику коју је на хармоници изводио Анкетен. Рене Греније је баш почео да скупља прилоге у шешир када су два жандарма са залисцима прекинула претставу с образложељем да је игра непристојна и штетна по јавни морал. — Осим тога, ометате саобраћај — рекао је један жандарм увијајући брк. — Богаму, како би то изгледало када би сви редом почели да изводе игру трбухом на улици?… Све се свршило пријатељски, после опширног објашњаванња уверавања о родољубљу, млатарања рукама и позива да заједно попију чашу вина. После бучног ручка код Агостине, студенти су отишли у кафану „Ла Нувел", која је у то доба била такорећи празна. Зајапурени, промукли од викања, у прилично поодмаклом стању пијанства од многих боца кијантија, изљубили су Терезу, разроку благајницу, коју нико није пољубио још од рођења, и отетурали се за свој стални сто, где су се најзад умирили не знајући шта даље да чине. Тада је Рашу предложио да оду у јавну кућу. 65
— Божјег му бога! Ово мора да се прослави! — загрмео је, трескајући песницом о мраморну плочу стола. — Слушајте, знам једно место овде у близини где има много лепих девојака. Лепе су као слике, и немају ништа на себи. Шта велите на то да одемо тамо и да се мало проведемо? — Побожно је додао: — He морамо да лежемо с њима у постељу. Можемо само нешто да попијемо!… — To је ди'на идеја! — штуцнуо је Анри. — Хајд'мо! — Па, све је то лепо и красно, — рече Греније — али колико he то коштати? — Да, колико? — запиташе у хору Гози и Анкетен. Иако су непрекидно причали о девојкама и хвалили се својим успесима, они су осећали неку нејасну одвратност према женама из јавне куће и црвеним плишаним салонима где су оне обављале свој посао. — Ко мисли на новац кад је овакав дан као данас? Ја ћу платити пиће — узвикну Рашу, који би увек постајао расипник када се напије. To је окончало расправу. Бучно су изашли из кафане и натрпали се у један фијакер. — Кочијашу! — иовика Рашу. — Вози до „Сивог папагаја" у улици Стенкерк!
66
5 Идућег октобра Анри се уписао у одељење профеоора Кормона, и почео другу годину студирања сликарства. Сваког јутра излазио би из стана своје мајке, возио се на Монмартр, где се налазио атеље, и опрезно силазио на углу да га његови другови не би видели како излази из кочија или се потсмевали Жозефу, у његовом шеширу са кокардом и плавој ливреји. Ослањајући се о свој кратак штап са гуменим врхом, он би се одгегао ка гомили студената који су млатарали рукама и базали по улици, препирући се и пушећи луле. Проговорио би две-три речи са Рашуом или неким другим пријатељем, а када би избило девет, с муком би се одвукао на четврти спрат, до атељеа. Сав задихан, ушао би у велику чудну салу пуну разбацаних ногара, већ загрејану гвозденом пећи која је пуцкетала. Обесио би свој шешир и капут о чивилук и одгегао се, провлачећи се између ногара, до своје платнене столичице на склапање, која се налазила крај подијума за модел. Затим, спустивши штап крај ногу, почео би да ставља боје на палету, посматрајући на платформи Венеру, Дијану, Леду или било коју другу богињу која је била предмет за сликање те недеље. Ускоро би се у сали стишао жагор гласова. Редар у атељеу, Шломберже, бивши наредник са брковима као у морског коња, дао је знак моделу да се скине и заузме позу.. И идућа три сата Анри је заједно са тридесетак осталих студената пиљио у модел, гладио браду, кривио главу, мерио размеру палцем, размахивао четкицом и изводио све покрете и гримасе који су саставни део уметничког стварања. Једанпут недељно професор Фернан Кормон, члан Академије лепих вештина, члан Одбора за примање у Салон, члан Савета Већа Народног музеја, почасни члан многобројних страних академија, носилац Легегје части, сликар огромних зидних слика за банке и општинске зграде, портретист имућних удовица и отмених госпођа, аутор небројених ванредно успелих актова, сцена из харема и других слика за будоаре — посетио би атеље и прегледао радове својих ученика. На вратима би љубазно пружио свој свилени шешир, штап 67
са сребрном дршком и жуте рукавице Шломбержеу, који би му помогао да свуче раскошан капут постављен крзном. Пошто би се тако раскомотио академик би се појавио, приметно смањен у висини и обиму. Био је то непријатан, помало згрбљен, мршав човек средњих година, у модерном капуту, камашнама и са широком краватом. Кораком као у обазриве роде провлачио се он између ногара и почињао да говори углађеним, равномерним гласом, машући својим мршавим маникираним шакама и заустављајући се с времена на време да на платно неког од ученика дода неколико вештих потеза четкицом, или да стави неку техничку примедбу благим, доброћудним, помало презривим тоном. На тим недељним предавањима Анри је научио да је лепота камен темељац уметности и да је уметников животни позив да слика лепе слике. Научио је да боја мора опрезно да се ставља на платно и пажљиво глади четкицом, да позадина мора увек да буде црна или тамномрка, а композиција слике безусловно троугласта. Али највише је научио о женским портретима. — Женски портрет! — објашњавао би Кормон, увијајући својим танким рукама. — Ah, mes amis13 , какву вештину, какву уметност, какву моћ запажања то захтева! Пошто, по правилу, само старије госпође могу да дозволе себи да се портретишу, од сликара се захтева да буде веома галантан, а често и просто-напросто милосрдан. Срећом, већина жена не зна како уствари изгледа и гаји највеће илузије о свјој појави, Док су веома непристрасне када су у питању године и први знаци старости код њихових најбољих пријатељица, он су искрено убеђене да баш оне, захваљујући неком нарочитом дару природе, изгледају десет — а често чак и петнаест година млађе него што су уствари. — Због тога — опомињао их је Кормон уз двосмислен, пригушен смех — све што треба да радите јесте да откријете какве илузије има ваш модел о себи и да их пренесете на платно. Према томе, треба исправити нос, нацртати уста као ружин пупољак, повећати очи, освежити лице, издужити врат, заокруглити рамена, истањити руке, подићи груди, сузити струк и изоставити све боре, брадавице, младеже и друге недостатке. Треба обратити огромну пажњу на такве ствари као што су брошеви, прстење, украси за груди, дијамантске наруквице; слика треба да је прожета дахом крајње отмености, богатства и углађености. Тада ће модел изјавити 13 (франц.) Ах, пријатељи моји! 68
како је одушевљен упадљивом сличношћу коју је сликар постигао. To је пут ка уметничком и финансиском успеху. — Никада се не бојте да ћете исувише поласкати једној жени — завршо би Кормон. — To је немогуће постићи! И поред све своје привидне доброћудности, својих узвика „Ah, mes amis!" и својих руку које су се увијале, професор Кормон је био подложан изненадним наступима гнева. Најслабији покушај оригиналности, најнезнатније кршење правила академског сликања изазвало би код тог љубазног, несталног костура нападе беса, приликом којих би вриштао, прскајући око себе пљувачком: — Можда сте заборавили да сам ја члан Одбора за пријем у Салон, али ја вам нећу дозволити да то заборавите! Настојаћу да ваш рад не буде примљен у Салон. To ће вас научити да, као што је ред, поштујете уметност и упутства свог учитеља. Обично би кривац ишчезао из атељеа и, пошто је Салон био за њега затворен, дизао руке од уметничке каријере. Анри, потпуно убеђен да је његов сликарски инстинкт погрешан, сузбијао га је пажљиво и истрајно. Упорно је бојио основне сенке умбром, гладио сваки потез четкицом. Његова марљивост била је тако очигледна да је то запазио чак и Кормон, и понекад га награђивао пријатељским тапшањем по рамену. — Само храбро, Лотрек — рекао би му. — Ти ниси по природи талентован, али зато имаш много добре воље, слушаш моја наређења и радиш марљиво. Само храбро! Временом ћеш можда научити да сликаш пристојно. А, ко зна? Једног дана ћеш можда збиља да излажеш у Салону. После тих узбудљивих речи он би пришао идућем студенту, остављајући Анрија, згуреног на малој столици, срца препуног среће. После часова он је ручавао са својим пријатељима код Агостине, усред уобичајене паклене буке, брбљања својих колега-студената и узбудљивих дискусија за суседним столовима. Слушао је безбројна проклетсгва која су трговцима уметничким стварима, критичарима и академичарима упућивали бучни чланови новооснованог Друштва независних уметника. Ту је видео Жоржа Сераа, поентилисту, мирног младића са лицем као у анђела са залисцима, а телом развијеним као у гренадира, који је сањиво пушио лулу пијући своју кафу. Реноара, уметника аскетског изгледа, који је сликао раскошне актове. Клода Монеа, четвртасте 69
главе, четвртастих прстију, Kojи је изгледао као имућан провинциски племић из Нормандије, што је уствари и био. Једном је опазио и Сезана, на једном од његових ретких излета из Екс-ан-Провансе; ручао је сам, неугледан и неповерљив. И ту je једног незаборавног дана, Камиј Писаро, импресионист седе браде, позвао њега и његове пријатеље да попију кафу с њим и Дегаом, у чијем је друшгву ручао тога дана. — Дакле ви сте студенти сликарства, а? — брбљао je сликар балерина — Сви сте ви уметници који много обећавају, у то сам сигуран. Жељни да пружите свету плодове свога генија… Анри је био исувише узбуђен да би осетио или чак чуо сарказам у тим примедбама. Недавно је видео Дегаове радове и у њему се родило дивљење које се граничило с идолопоклонством. С обожавањем је пиљио преко стола у бледо лице уоквирено седом брадом и избраздано укрштеним линијама горчине. Дега!… Он пије кафу са Дегаом! Сликар је за тренутак нервозно окретао цигарету, а затим је одједном праснуо својим отсечним гласом: — Зар не схватате да немате никаквих изгледа? Какву вам награду може да пружи уметност? Славу? У целој историји уметности има око шездесет великих имена. С обзиром на то да је наш век већ дао Жерикоа, Домијеа, Манеа, Енгра и Делакроаа, ваши изгледи да постанете бесмртни су — нула. Новац? Уметност је најокрутнија… — Молим те, Едгаре, — умешао се Писаро — немој тако да говориш. Ти обесхрабрујеш ове младиће. — Желео бих да у томе успем! Они би ми били захвални целог свог живота, — Опет се обратио студентима. — Уметност је најокрутнији од свих позива. Могу да набројим око педесет уметника који зарађују колико један осредњи ветеринар. А остали, — уперио је на њих свој квргави прст — остали умиру од глади. И они су били сликари који су некада много обећавали. Сваки молер у Паризу био је некад сликар који је много обећавао… Био се већ загрејао за ту тему када га прекиде Агостина. — Сињор Дега — рече она, подаривши му свој најзаноснији осмех. — Шта хоћете? — прогунђа он преко рамена.
70
— Треба ли вам нов модел? Моја рођака је баш стигла из Палерма — дивна ragazza14. — Није важно да ли је лепа или није. Је ли протестанткиња? — Протестанткиња? — узвикну запрепашћено Агостина — Madonna miа15, у Палерму нема протестаната! — Још нешто. Какву задњицу има ваша рођака? Облика крушке или облика јабуке? — Задњицу? — промуца Агостина, збуњена тим питањима. Моја рођака има лепу задњицу, исту као и свака друга. — E, y томе грешите! Задњице се веома разликују једна од друге. Ако ваша рођака има задњицу облика јабуке, нећу ни да је видим. Али ако има задњицу облика крушке, пошаљите је у мој атеље сутра ујутру. А сада нас оставите. Хоћу да кажем нешто овим младим људима. Он се опет окрете Анрију и његовим друговима. — И ви ћете умрети од глади. — Потсмевао им се са јетким уживањем. — Лутаћете улицама пробушених ђонова на ципелама, смрзаваћете се зими у свом атељеу, дрхтаћете када угледате свога газду. А могли сте да будете срећни, цењени банкарски чиновници, полицајци или поштари. — Молим те, Едгаре, — закука Писаро — ти кршиш њихово поуздање, њихову веру у живот. — He бој се! — насмеја се Дега грохотом. — Погледај та будаласта лица, то њихово жестоко самопоштовање. Сваки од њих мисли да је Микеланђело. He, ја их нећу обесхрабити, али живот хоће. Устао је и узео свој шешир са чивилука. — Желим вам свима пријатан дан — рече он брзо се поклонивши, и оде, праћен Писароом, који је махао рукама и беспомоћно се извињавао. — He обраћајте пажњу… To је његово варење… Увек је такав после ручка… — Матора шаљивчина овај Дега, зар не? — примети Рашу, који је први повратио своју мирноћу. Тиме је верно изразио мишљење целог друштва о разговору са сликарем. Испуњени неком мешавином увређености и пркоса, студенти устадаше и одгегаше се из ресторана. 14 15
(итал.) девојчица (итал.) Света Богородице! 71
Као и прве године, Анри је проводио своја поподнева у Рашуовом атељеу, сликајући, певајући и усавршавајући се у стилу и понашању правог студента сликарства са Монмартра. Предвече би заједно са дебелим јужњаком отишао у „Ла Нувел" да се тамо нађу са својим пријатељима. Он је сада био — такорећиж — један од њихових. Уживао је њихово поверење, позајмљивао им новац, плаћао небројене туре пива. Картао се с њима, плашљиво учествовао у њиховим расправама о уметности, пушио своје прве цигарете, усудио се да најзад изговори „богаму" и „пљујем ти ја у лице", и слушао њихова вечита препирања о љубави и женама — нарочито о женама. Када би дошли на ту последњу тему, њиховој говорљивости не би било краја. Упочетку се питао да ли ће им се једнога дана ипак досадити да говоре о девојкама. Сада је био сигуран да неће никада. Предмет је, очигледно, био бескрајно разнолик, безграничан. Жене жоје су имали. Жене које замало што нису имали Жене које су могли да имају. Особине које су тражили код жена. Ствари које су научили од жена и ствари којима су они учили жене. Физиологија жена и њена практична примена у љубави. Вештина којом ће се скршити женин отпор и ослободити њена скривена пожуда. Како треба поступати са невиним девојкама. Како натерати жене да гледају у човека пожудно, да забораве на уздржљивост, да јече и превијају се у екстази! Трошкови око жена. Опасности од жена. А најчешће, како освојити жене… To постаје већ прилично досадно, мислио је Анри потајно. Видео је њихове жене, и није могао да разуме шта су они налазили на њима. Мршаве праље, ситних светлуцавих очију, које су срели на некој игранци, или модели који су спавали у сваком атељеу на Монмартру, или мидинете на самој граници проституције. Већина тих жена није била лепа; неке нису биле чак ни чисте. Носиле су хаљине сашивене код куће, а око врата зечје крзно; сркале су чорбу и употребљавале јевтине и јаке парфеме. А ипак, по речима његових пријатеља, оне су биле дивне. Имале су неке тајне чари, и сакривале у себи бездан неописиве разблудности. Све је то било прилично загонетно. Он лично није налазио ништа у тим девојкама, нити било у којим другим девојкама за ту сврху. Ове своје мисли задржао је за себе, задовољан што може да ужива у узбуђењима које пружа кафана, у звецкању тањира, у монотоним гласовима келнера у белим кецељама. Када само помисли! Још пре неколико година лежао je у постељи, са ногама у гипсу, помирен са 72
помишљу да више никада неће моћи да иде. А погледај сада!… Има деветнаест година, омиљен је студент сликарства, пијуцка пиво, расправља о Микеланђелу или италијанским примитивцима, и слуша непристојне приче о женама! Све је то било тако узбудљиво да му је понекад стварно било врло, врло тешко да се у шест сати опрости од другова и врати у тешку тишину мамине собе. Када би је само могао убедити да му дозволи да изнајми једну собу на Монмартру… — Извини, опет сам задоцнио — рече он једне вечери када је храмљући ушао у трпезарију. — Требало ми је четрдесет минута да се довезем са Монмартра. Саобраћај је ужасан… — Да си кренуо раније, на време би стигао на вечеру. Уосталом, твоји се часови завршавају у подне, зар не? Улзак девојке извукао их је из те нелагодне ситуације. Анари је пажљиво усуо мало супе у тањир. — А ти фијакери су тако хладни — наставио је када су остали сами. — Једног дана ћу сигурно добити запаљење плућа. Она га је посматрала преко стола. Наравно, запаљење плућа! О, како бесмислено сурова може да буде младост! Како лако употребљава најнепоштеније оружје само да би постигла свој циљ? Он је желео собу на Монмартру. Желео ју је већ дуто времена. Опирао се колико је год могао, али младост je тражила младост, Желео je да буде са својим пријатељима, да иде свуда где и они иду, да се осећа слободним, одраслим. Који младић у његовим годинама није осећао то исто? Он није био ни себичан ни неосетљив — само млад. — Ти би волео да живиш на Монмартру, зар не? — рече она мирно. Њена отвореност избаци га из седла. Предвиђао је да he морати дуго и околишно да се трве с њом, а она га, ето, присиљава да буде отворен. — Монмартр? — понови он, претварајући се да је изненађен, — Нисам о томе размишљао, али, пошто си већ споменула, стварно — то би било много згодније. За мој рад, разумеш? Био бих ближе атељеу, и… — …и могао би да проводиш више времена по кафанама са својим пријатељима — додаде она брзо, уз тужан осмех. Хвала богу, није уопште умео добро да лаже! — И могао би с њима да излазиш увече. 73
Узалудно је покушавао да буде препреден са мамом. Она га увек прозре скроз-наскроз оним својим мирним очима. Да, мама, волео бих да живим на Монмартру — признаде он без околишења. Немам ништа против тога да тамо живиш, али нећу да живиш сам. Могао би да паднеш и повредиш ноге, а да не можжеш никога да зовнеш у помоћ. Он је унапред очекивао њене примедбе. — Ето, баш Греније случајно има стан од две собе. Причао сам ти о Гренијеу, зар не? Стар је двадесет и три године и врло је озбиљан. Баш пре неколико дана питао ме је да ли знам некога ко би с њим поделио кирију. — Како оно рече — „питао ме је"? Анријеве уши поцрвенеше. — Овај, није било баш тако, — признаде он — ја сам уствари њега питао. Сетан осмех пређе преко њеног ллца. — Никада не покушавај да лажеш, Анри. Немаш дара за то. Можеш да кажеш свом пријатељу да је ствар уређена. Био је веома збуњен овако лаком победом. Можда је требало да одмах тражи и свој лични атеље. He. У тој ствари она не би тако брзо попустила. Није хтела да он буде сам. Мора да причека још годину дана, док не почне да ради своју слику за Салон. Тада ће она морати да пристане. — Хоћеш ли тиме да кажеш како ја могу да изнајмим собу и да живим на Монмартру? — упитао је, још увек не верујући у толику срећу. Она климну главом. — Да, Анри, можеш да живиш на Монмартру. — Хвала, мама! — Он нагло устаде са столице и пољуби је, — Ох, хвала! Знао сам даћеш ме разумети. Један од прозора тог стана гледа на двориште, и баш je прекопута Дегаовог атељеа. Замисли, моћи ћу да гледам y Дегаов атеље! — А ко је тај господин Дега? — упита она равнодушно. — Дега! Мама, па он је готово највећи живи сликар, ето ко је он. Да само видиш његове балерине, његове актове, његове праље! Прошле недеље смо Рашу и ја ишли на његову изложбу у Диран-Риелу. 74
Грофица га није слушала. Значи, он одлази… Живот га односи са собом. Кипећи од самопоуздања и илузија о самом себи он полази на велики пут. Све њене наде да ће га задржати да ће га штитити од света — срушиле су се у прах. Како ће пусто бити без њега у овом великом стану… Те вечери, када је Анри легао, она је кришом ушла у његову собу. Дигнувши лампу увис, испитивала је његово јадно лице. Погледом је полако клизила преко контура његовог тела испод покривача. Како је мали, како је страшно мали! Није много већи од оног живог, обесног ђака какав је некада био. Како само мирно спава! Чак ни повремени трзаји бола који су прелазили преко његовог лица нису га узнемиравали у сну. He, бура још није дошла. Он још није био укаљан блудом Монмартра, кафанеким разговорима, гледањем голих модела. Али време брзо лети. Ускоро he се његово срце пробудити, његова чула захтевати задовољење. Он ће почети да тражи женско друштво, љубав. Тада ће му истина о њему самом пући пред очима. А онда, шта he онда да ради, ох боже, шта ће онда да ради? — Дижи се, Греније! Време је да се устаје!… Сањиво цвиљење зачу се из суседне собе. — Merde alors, зар мораш тако да се дереш? Колико је сати? — Време је да се устаје! Скоро he осам. — Бучно прскање водом из плеханог лавора, помешано са веселим грготањем. — Задоцнићемо на Кормонов час! Устај! — Иди дођавола, и престави да изиграваш фоку у том лавошру! He знам шта ми је било да ти издам ту собу! Сваког јутра понављала се иста сцена, и претстављала део заносног живота на Монмартру, део дневне омађијаности — буђења у тој малој соби с уским месинганим креветом, ормаром од белог боровог дрвета и крњим лавором; осећање да је независан, одрастао и ослобођен Анетине бриге, Жозефове пажње и маминих очију које све виде. И он је сад живео на Монмартру, У старој трошној кући, као Рашу и остали; није више био мамина маза, аматер. Сада је заиста био један од њихових. Доручковао је са Гренијеом у бистроу и ишао пешке са њим до атељеа. Није више морао да зауставља кочије на углу уллце како би избегао пецкање својх колега-студената, нити да усред дискусија напушта кафану и одвози се у загушљиву тишину стана на булевару Малеиб. Живот је постао диван. Могао је да проводи вечери са пријатељима, да одлази с њима у узбудљиве кафе-шантане пуне непријатног задаха. Или у занимљиви циркус Фернандо, где су људи 75
јели поморанџе из Шпаније док су посматрали акробате уметнике на трапезу, јахачице које у кратким сукњицама јашу на неоседланим коњима, дресиране пудлице и кловнове. Или у „Ле Мирлитон", један влажан подрум засићен димом од лула и задахом устајалог пива, где сте могли да галамите колико хоћете, да учествујете у хорском певању патриотских песама и да слушате Аристида Бријана. А најлелше од свега било је то што је сада могао да иде у „Л'Ели". „Л'Елизе-Монмартр" — „Л'Ели", како су је сви звали — била је једна велика, отрцана сала за играње, јевтина, бучна и весела. Као фонтана на тргу Пигал где су се сакупљали сликарски модели, или напуштене ветрењаче које су још увек пружале своја непокретна крила, и „Л'Ели" је одувек стајала ту — као спомен старих дана, када је Монмартр још био забачено, просто сеоце и прибежиште разбојника, лопужа и проститутки из главног града, који су умели да цене његову усамљеност и отсуство полиције. Више од једног века „Л'Ели" је била строго локална установа, која је потпадала искључиво под заштиту среза и није имала никаквих трговачких веза с осталим светом. Једна за другом генерације гризета са Монмартра долазиле су тy да играју, да се веселе и да пију кувано зашећерено вино, које су у окрњеним бокалима служили келнери обучени само у кошуље. Њихов смех и шуштање њихових кринолина још увек је лебдело испод старих греда таванице. Испреплетани иницијали и прободена срца урезани у храстовим столовима, углачани и поцрнели од година, причали су о давно прошлим идилама. Место је било пуно духова, али то су били пријатељски расположени духови, који су све праштали. За младе праље, кројачице, моделе или мидинете које су ту долазиле „Л'Ели" је био нешто више од обичног места за забаву; то је била зачарана палата бајки и музике где су за неколико суа могле да забораве свој бедни живот и да у игри стишају нејасне чежње свога срца. Ту су се осећале као код своје куће, и искрено су биле убеђене да се могу упустити ма у какву враголију која им падне на памет, пошто је оно што су чиниле у „Л'Ели"-у остајало између четири зида и нико се у то није мешао. „Чича-Чедност", бојажљив старац с ружичастом ћелом, имао је немогућу дужност да томе месту да известан, макар и најслабији изглед пристојности. У „Л'Ели"-у Анри је пио кувано вино, кришом цртао мале скице, посматрао своје пријатеље како се кочопере на подијуму за играње, и махао им кад год би ухватио њихов поглед, да би им показао како се и он дивно забавља. Понекад би се „Чича-Чедност" зауставио крај његовог стола и, пијуцкајући кувано вино, јадао му се. 76
— Те девојке са Монмартра, господине, имају морала колико и мачке у фебруару. Зато што су њихове мајке и бабе долазиле овамо и љубакале се испод столова, оне мисле да је ово место њихова својина и да могу овде да чине што год им јe воља. Од онога што се овде дешава по скривеним ћошковима и у клозету, верујте, господине, диже се човеку коса на глави. А из дана у дан је све горе. Откако је она свиња Дифур — и он би оптужујући показао прстом у правцу диригента — компоновао свој одвратни канкан, сасвим смо испустили дизгине. Девојке полуде чим зачују ту музику. Њихови мали мозгови просто изветре — пффф! Знате ли шта раде? Отшуњају се у клозет и свуку гаћице, ето шта раде! Па када дигну ногу — a ви знате како високо неке од њих могу да подигну ногу — е па… све им се види! Страхота! Верујте ми, цео пук анђела са пламеним мачевима не би могао да одржи ред на овом месту! У „Л’Ели"-у је Анри срео Ла Гули, која је често играла са Рашуом и с изванредном вештином пратила га у игри коју би снажни јужњак импровизовао на подијуму за играње. Она је била плавокоса осамнаестогодишња праља. Широка лица и дебељушкаста, носила је косу скупљену у високу пунђу, која јој је стршила на врх главе као огроман палац. Њен разговор се углавном састојао од прскања у смех, грубих покрета и похотљивих примедби гласно изговорених најчистијим уличним дијалектом Монмартра. Али као играчици канкана није јој било равне. Имала је невероватан осећај за ритам и урођену бестидност покрета, чиме се издвајала од осталих играчица канкана. За Анрија је она била врло привлачна, прототип праља са Монмартра које, пошто су десет часова мучно савијале леђа над коритом, троше свој тешко зарађени новац да би дошле у „Л'Ели" и на сав тај посао додале још неколико часова трупкања, скакутања и играња, а завршиле вече канканом, најнапорнијом и најзаморнијом игром која је икада пронађена. Између две игре, Анријеви пријатељи би се вратили свом стола. Бришући лице, седали су, палили луле, жудно сркали кувано вино, разговарали, флертовали, љубили своје партнерке, коje су се раскалашно кикотале и слабо и притворно протестовале. Колена су дотицала туђа колена, руке су лутале испол стола. Чули cу се неубедљиви прекори: — „Немој то да радиш сhćri16, не овде…" — А када би се зачули први тактови следеће тачке сви би се опет скупили на подијуму за играње, да убрзо уроне у вртлог гомиле. Оставши опет сам, Анри је проводио време посматрајући играче који су пролазили поред његовог стола. У треперавој, пригушеној 16
(франц.) драги. 77
светлости слабих гасних светиљки старинска сала за играње изгледала je као обавијена неком маглом боје ћилибара, кроз коју су загрљени парови долазили, вртели се и не стајали као привиђења у сну. Мушкарци — најчешће млади апаши, ситни лопови и почетнициподводачи — играли су врло укрућено и равнодушно, као што је тада било у моди, са цигаретом немарно прилепљеном на танким уснама, поносити на своје мајице, своје улепљене коврџе, и претерано накривљене капе на напомађеној коси. Девојке су се наслањале на своје партнере, привијале се уз њих затворених очију, полуотворених усана, предајући се потпуно заносу тих узбудљивих загрљаја. У ,,Л'Ели"-у је Анри склопио познанство са једним врло високим и мршавим човеком средњих година. Био је дуг скоро осам стопа од врха свог цилиндра до шиљака лакованих ципела. Име му је било Жан Реноден, али је међу људима на Монмартру био познат по свом надимку „Валантен без костију". Био је то имућан нежења, благог гласа, доброћудан усамљен човек који је имао ту несрећу да невероватно личи на леш. Његова главна страст била је — играње. Нешто пре поноћи он би излазмо из куће, журио кроз мрачне и пусте улице, и долазио у „Л'Ели", где је играо канкан — најчешће са Ла Гули —, а затим изненада нестајао. Анри је те часове проводио не досађујући се ни најмање. За њега је било узбудљиво већ само то што седи у тој препуној и бучној сали, посматра играче, црта, пијуцка вино и смеје се шалама својих пријатеља. Тачно у поноћ ударила би цимбала, а одмах затим зачуо се туш. Канкан! У истом тренутку, са свих столова гледаоци би појурили ка подијуму и окружили парове играча, који су стајали окретати једно ка другом, напети, задржавајући дах; девојке би придигле сукње, а мушкарци уздигли руке, спремни да пљесну. Оркестар би засвирао помамни галоп и у истом тренутку, као навијене играчке, играчи би нагло јурнули, Девојке су скакутале, обесно се пропињале, ишуштале и тресле својим сукњама, а мушкарци корачали напред-натраг, пљескали рукама, ударали се о бутине, чучали, дизали се, извијали се бестидним и ексцентричним покретима и потстицали своје партнерке узвицима охрабрења. Блиставих очију, рашчупане косе, Ла Гули се претварала у прави људски вихор; забацивала је сукњу преко главе, дизала ноге у црним чарапама, и увијала телом као да хоће да збаци са себе блузу. Зној јој је цурио низ лице; груди су јој се укрутиле под прилепљеном блузом; мишићи су се оцртавали на белини њених бутина. На застртој платформи Дифур je грчевито потстицао своје људе на све већу и већу галаму, на све већу и већу брзину. Нека врста 78
масовног лудила обузимала je играче, гледаоце и свираче, и распростирала ce no старом подијуму за играње, те је изгледало као да се он љуља из темеља. Ваздух се проламао од пљескања, лупања петама, вике мушкараца непристојних примедби посматрача, и све јаче галаме блех-музике, Све брже и брже, играчи су настављали своје окретање и пируете, све док нису постајали скакутави, завитлани симболи неспутаних покрета и пожуде. Људи су се лактовима ударали о бокове, лупали колена једно о друго, састављали и растављали бутине слично развлачењу хармонике, док су се девојке, хистеричне, рашчупане, искривљених усана, очију затворених или стакласто укочених, увијале и поскакивале на једној нози, док су другу држале за чланак, дижући је високо изнад главе и показујући на тај начин најскривеније делове свога тела. А на крају, уз завршни тресак цимбала, падале су на под као покошене, раширених ногу, омлитавелог тела, погнуте главе — као сломљене дрвене лутке. У атељеу, Анри је марљиво „гладио" цртеже, сузбијао своје „погрешне" сликарске инстинкте, и учтиво се смејао на Кормонове досетке. Често је одлазио колима на булевар Малерб и причао мајци о ситним догађајима из свакодневног живота, о томе како напредује у сликању и како га је приликом последњег обиласка Кормон похвалио да је лепо сложио боје на слици Венере која се одмара. Причао јој је како посећује галерије у друштву са Рашуом, и како је код Бусоа и Валадона срео Tea Ван Гога, управника сликарске галерије, пријатног Холанђанина са шиљатом риђом брадом. Покушавао је да јој улије мало свог одушевљења за Дегаа, мало своје љубави за Монмартр, која је расла из дана у дан. Описивао јој је чари кривих, вијугавих улица, јутарњу живост која влада у улици Фонтен када он и Греније одлазе у бистро на доручак, нахерене старе куће, праље сапуњавих руку, уличне продавце, акробате у прљавим ружичастим трикоима који простиру своје ћилимчиће на тротоар… Али, све то било је тешко описати речима. Монмартр се морао схватити, морао се доживети. Мама то није разумела. Они су били два света који живе засебним животом, мада један крај другога. Слушао је и даље поверавања својих пријатеља и дискретно им помагао када би се указала хитна потреба. Гози је открио joш једну „савршену жену", која га је оставила после три недеље, прикачивши опроштајну цедуљу на јастук њиховог lit d'amour17. Месец дана лутао 17
(франц.) љубавва постеља 79
је унаоколо говорећи с горчином о љубави, оптужујући цео женски род да је неверан, и заклињући се да ће га се одрећи. Анкетен је изгубио још једну љубавницу у Лувру, овога пута у соби италијанских примитиваца, а Греније je доживео кратку и страсну авантуру са неком лоретом из суседства. Анри је чврсто спавао упркос шкрипи мадраца и нејасној ларми која је допирала из суседне собе. Рашу је са прилмчним успехом примамљивао у свој атеље лаковерне мидинете. У вечитој потери за љубављу, он је створио неку врсту сопствене стратегије „муњевитог рата". Његово главно оружје било је изненађење; његов мамац — симпатичност; а његово ловиште — улица. Са шеширом у руци и безазленим осмехом на маљавом лицу, он би се приближио свом плену. — Опростите, госпођице. Није мој обичај да на улици ословљавам младе даме, али просто нисам могао да се обуздам. Видите, ја сам сликар, и баш сам почео да радим на слици коју ћу послати за пријем у Салон — то је слика једне Мадоне — и када сам угледао ваш изванредни профил, неодољиву лепоту вашег лица… Девет пута од десет то би упалило. Девојке би пристале да позирају за измишљену Мадону, и одлазиле са Рашуом у његов атеље. А тамо их је чекао изглед на гробље који је наводио на блуд, мандолина и боца калвадоса испод постеље. Ти краткотрајни романи задовољавали су Рашуове потребе и одржавали га у добром расположењу. Одмах после полугођа један нови студент уписао се код Кормона и придружио малој групи Анријевих пријатеља. Пол Лика је био врло привлачан, лењ и уравнотежен човек, изузев што је понекад правио изненадне и неурачунљиве испаде. Приликом једног таквог испада решио је да постане сликар и да дође у Париз из своје родне Нормандије, напуштајући своју имућну и збуњену породицу. Његова жудња за уметношћу усахла је још док је био у возу, и он се уписао у атеље једино да би оправдао своје присуство на Монмартру пред својим оцем, побожним паланачким банкаром, који му је сваког месеца поштом слао бедну суму новца заједно са својим проклетством. Ликаов однос према женама састојао се из сличних испада, који су, на његово очајање, увек били крунисани брзим и потпуним успехом. Није прошло много времена а његова мрачна соба у улици дез Абес сва је мирисала на помешане парфеме разних мидинета, лорета и младих праља које су је посећивале. Лакоћа тих победа испуњавала га је ужасом, јер је његово интересовање за жене било искључиво спортског карактера, и трајало је само док се у потери за 80
њима сукобљавао са разним тешкоћама. Никад није био срећнији него када би предмет његове наклоности остајао ван његовог домашаја. Победа је код њега изазивала досаду. Његов нагон је слабио са пожњевеним ловорнкама. И тако се зима приближавала крају. Ледене фебруарске ветрове смениле су уобичајене мартовске поплаве, које су претвориле Ceнy у блатњаву бујицу. На улицама и по крововима топили су се последњи остаци снега и као троме водене змије гамизали низ олуке. Дошао је април, и донео топао дах ваздуху, светлозелене пахуљице кестеновима поред булевара Клиши, беле таласасте облаке, и досадне пљускове који су приморавали људе да журно траже заклона под кафанским пердетима. А тада је грануло пролеће. Сићушне травчице почеле су да ничу међу калдрмом на улицама Монмартра. Праље су певале над коритима, а жандарми шетали са палцима заденутим за појас, благо се осмехујући испод увијених бркова. За Анрија, Монмартр никада није био тако леп као упролеће. Узаврео од среће, он је полугласно певушио, посматрајући Дегаа са прозора своје мале собе. У сумрак је заједно са својим пријатељима траћио време на тераси кафане „Ла Нувел", пијуцкајући пиво, брбљајући о уметности, трескајући песницом о сто, и вичући „mеrde" и „богаму", као што доликује једном правом студенту сликарства. И тако се у атмосфери ничим непомућене среће завршила његова друта година студирања. Малроме му је изгледао врло миран после разних узбуђења доживљених на Монмартру. Наравно, он се радовао што је опет са мамом, што поново задиркује „тетка-Армандину, а после подне се вози у плавим кочијама и игра „чекерс" са опатом Сулаком. Али ништа није могло да замеии ручкове код Агостине, дискусије у „Ла Нувел", и бокале куваног вина код „Л'Елн"-а. Једне вечери, пред крај септембра, он рече мајци: — Идућа година је последња коју ћу да проведем код Кормона, а затим ћу почети да сликам свој пријемни рад за Салон. Биће ми потребан сопствени атеље, мама. Она се не успротиви ниједном речи, држећи очи оборене над својим плетивом. — Разумем — рекла је. — Када се вратимо у Париз, можеш да потражиш неки атеље. 81
6 Број двадесет један у улици Коленкур носила је једна кућа на четири спрата, са зеленим капцима и љупким гвоздеиим балконима. Над њом је лебдео туробни дах племенитог покушаја који не само што није успео него није никада ни требало да буде предузет. Саградио ју је убрзо по завршетку Француско-пруског рата неки господин Левалије, добронамеран париски капиталист. Тиме је отпочео планску изградњу једног пространог насеља, које је требало да обезбеди отмене и пријатне станове за избирачке и уважене богате породице. Упочетку су станари били одушевљени свежим ваздухом Монмартра, кућом, раскошним конфором, гасним светиљкама на сваком одморишту степеница, клозетом на сваком спрату, становима са приватним купатилом — а такође и углађеном и љубазном настојницом, госпођом Мишелином Лубе. Међутим, није потрајало дуто а они су открили све рђаве стране моралне атмосфере која је владала на Монмартру. Ноћу су морали да крче себи пут кроз руљу уличних жена, које су их дрско хватале под руку обећавајући им ретка и жестока задовољства која им њихове жене никада неће моћи да пруже. Неки од те господе су стизали кући — а неки нису. Почеле су да избијају тешке породичне свађе. Бришући сузе крајичком кецеље, госпођа Лубе је посматрала како њени станари одлазе један по један — а понекад и у групи. Неколико месеци кућа је стајала празна. Наследници господина Левалијеа — капиталист, срећом, није доживео пропаст свог подухвата — поручили су госпођи Лубе да снизи своје моралне захтеве у односу на станаре, и да свако ко год хоће да плаћа станарину може да се усели у кућу. И тако, када je после неколшко дана једна дроља са Монмартра, са перјаном боом око врата и шупљикавим чарапама, њишући куковима ушла у њену ложу и упитала за дворишни стан на другом спрату, госпођи Лубе није остало ништа друго него да узме њен прљави новац. Затим се један сликар, неки риђокоси колос уселио на четврти спрат. И одмах се бацио на посао. Прво је срушио зид између две собе с лица, и на тај начин их претворио у један огромни атење. Избацио је сав крш на степенице и тамо га оставио. Затим је на спољном зиду пробио један велики прозор. Комади малтера падали су на 82
пролазнике. А кад би му они запретили песницом, он их је одозго пљувао. Госпођа Лубе је морала да се умеша. Неколико пута је лупнула на врата. А када су се врата најзад отворила, пред њом је стајао у свој својој величини ознојени уметник, потпуно го, са чекичем у руци и брадом пуном креча. — Magnifiquе, n'est-ce pas?18 — заурла он — Сада могу да сликам! Сада имам атеље! И таман је почео да тестерише велике рупе на вратима како би имао више ваздуха… када га је жандарм присилно одвео. Од тада је кућа господина Левалијеа била настањена разним сумњивим, типичним монмартровским станарима. Боје је нестало са зидова. Таванице су се ољуштиле. Бубашвабе су јуриле кроз ходнике. Уздишући, госпођа Лубе је престала да носи своју украшену вунену хаљину и крути мидер. Научила је да зажмури и да прима онакве станаре какви су долазили, надајући се увек најгорем, у чему се обично није варала. Проводила је дане у својој портирској ложи, читајући новине и гајећи у саксији здравац, који је износила на прозор чим би осетила први дах пролећа. Водила је дуге разговоре са Мими, жутом уличном мачком која је била њен једини пријатељ и повереник, Угојила се, подбула у лицу, и живела часним усамљеничким животом усред грешног Монмартра. Tor јутра, октобра 1885, стајала је поред кухињског прозора и, сипајући белу кафу, гледала како се из утробе ноћи која полако нестаје рађа још један туробан и кишан дан. А тахво ружно новорођенче, болесног изгледа — мислила је она — што се ње тиче, могло је да се врати право онамо одакле је и дошло. — Какво је ово место, овај Монмартр! — уздахнула је, климнувши својим млитавим подвољком. — Какво је ово место!… Неко време стајала је непомично, са шољом у руци, гледајући кроз прозорска окна влажна од кише — та дебела жена округлог лица, у огромној мркој сукњи, огрнута шалом кестењасте боје. Седа коса била јoj је смотана у јајасту пунђу на врх главе, а поглед је био пун чежње и збуњености, као у сељака који су присиљеии да живе у граду. Напољу јe киша монотоно бубњала по крововима мансарди капала низ фасаде оронулих кућа жалосним прљавим сузама, лила низ настрешнице, жуборила кроз олуке, и вијугала између сјајног камења, скупљајући се овде-онде у водена огледалца изрецканих рубова. Ha Монмартру је киша била некако нарочито туробна, гора 18
(франц.) Величанствено, зар не? 83
него ма где у Паризу. Она је била право течно очајање, јад претворен воду. Госпођа Лубе је подигла шољу испијајући и последњу кап кафе м уз опроштајни срдити поглед одгегала се до наслоњаче поред прозора, где је проводила највећи део времена и одакле је могла да види све што се догађа на улици. Стењући, спустила се у њу, утуткала сукњу око колена, нервозно наместила себи јастук иза леђа, дохватила са стола наочаре са челичним оквиром, и са неком врстом пригушене љутине шуштећи раширила новине. Као све париске настојнице, и она је жудно и пажљиво читала новине. Тога јутра је на брзину прелетела преко чланка о земљотресу у Јапану, покољу у Индији, револуцији у Перуу, још једном балканском рату, и прешла на занимљивије ствари. Прочитала је први стубац чланка о Великој светској изложби у Паризу која ће се одржати кроз четири године, 1889, и за коју ће се подићи једна огромна гвоздена кула усред Париза. Гвоздена кула, — није него! Нестрпљиво слегнувши раменима, окренула је страну и удубила се у вести из високих кругова. Те вести су обично пред њеним очима стварале визије величанствених дворана или зимских башти пуних палми, у којима невероватно углађени аристократи у вечерњим оделима и невероватно префињене отмене даме у тафтаним хаљинама са шлеповима и рукавицама до лаката играју заносно валцер или просто шеткају у дивној доколици. Али тог јутра вести нису биле богзна какве. Она је згужвала новине на крилу и из џепа на кецељи извукла бројанице. Чим је почела да мрмља „Аве Марија", мисли су јој неодређено полетеле, а затим нестале. Глава јој јe клонула, брада се наслонила на шал кестењасте боје. Заспала је. Када се пробудила, киша више није падала. Ниске водених капи још увек су висиле са настрешница, али је већ на више места провиривало плаво небо. Таман је хтела да настави молитву када зачу тандркање неких кочија које су се приближавале. Размакнувши завесе, она извири на улицу и угледа једног господина црне браде, у шеширу и капуту, како баш излази из кочија ослањајући се на кратак штап са врхом од гуме. — Види, Мими, кепец — рече она изненађено, буљећи у посетиоца који је прилазио. Устаде и отвори врата на портирској ложи. — Шта желите, господине? — упита неодређено. Странац учтиво скиде шешир пљоснатог обода, и она примети да My је коса кратка и уредно зачешљана на једну страну. 84
— Хоћете ли бити љубазни да ми покажете атеље са станом који се помиње у огласу истакнутом напољу? — рече он. — Наравно, господине. — Одмери га док је стајао пред њом, висак једва четири стопе, врло углађен, осмехујући се на њу иза свог цвикера. — Али то је на четвртом спрату — додаде сажаљиво, бацивши поглед на његове ноге. — А степенице су доста стрме. — Богами, види се да су стрме — одговори он, гледајући у степенице на крају ходника. — Али, ипак, могу ли да видим тај стан? Госпођа Лубе му добаци један поглед пун сумње, придиже сукњу обема рукама, и поче да се пење. Он је ишао за ном, држећи се једном руком за ограду, помажући се штапом, упорно присиљавајући своје ноге да подижу несразмерну тежину горњег дела тела. Дахтао је када су стигли на четврти спрат. Грашке зноја светлуцале су му на лицу. — Имали сте право — рече он задихано, покушавајући да се осмехне. — Заиста су стрме! Извадио је марамицу из џепа и обрисао лице. — Као да се човек пење уз Алпе, зар не? — смешио се љубазно. Она примети да има дивне зубе и необично велике тамне очи, са чудно дечачким изразом. Сада тек виде да је врло млад, упркос бради коју је носио. — Је ли господин сликар? — упита подозриво. — He. Још не. Само студент сликарства. — Његове дебеле црвене усне остадоше развучене у осмех. — Баш сам се уписао на трећу годину студија у атеље професора Кормона, и спремам се да почнем рад на својој слици за Салон. Зато ми је потребан атеље. Она погледа доле на њега, неодлучно. Моn Diеu19, зар још један уметник у њеној кући! Али, можда ће овај бити друкчији? Изгледа тако млад и мали, и тако је учтив. А усто има тако лепе очи. Можда неће правити никакве неприлике. Она окрете кључ у брави и отвори врата. — О-о-о-о-ох! — Он усликну дуго и усхићено. — Прави атеље! Неколико тренутака стајао је на прагу отворених уста, дивећи се огромној празној соби, њеним светлосивим зидовима, трбушастој пећи у средини, и огромном прозору који је допирао до таванице.
19
(франц.) Воже мој! 85
Затим журно отхрама преко собе и баци поглед на рецкаве кровове и димњаке. — Какав диван изглед! — рече он преко рамена. — По ведром времену мора да се види и Нотр Дам. Онда се окрете и спази уске, стрме степенице које су водиле на један балкон ограђен гвозденом оградом. — Могу ли да погледам горе? — Спаваћа соба је лево — упути га она, док се с муком вукао уз степенице. Видела га је одоздо како узгредно баца поглед у малу собу са тапетама од хартије, и чула је како каже: „Лепо, врло лепо!" Отворио је још једна врата и изненађено узвикнуо: Боже, купатило! Да, господине, ова кућа је грађена за пристојне, богате људе. А не за овај олош са Монмартра! Али, морам вам рећи да клозет не ради. Сликар је обично у њега бацао гипс. Замислите тако нешто! Али на крају ходника има један исправан клозет и можете њим да се служите док не поправим овај. А ни када не ради. Али, ако господин воли да се купа, — њен тон је наговештавао да се фини људи купају — можемо и то да поправимо. Није тако хитно, није тако хитно — одговори он живо док је силазио низ степенице са балкона. — Ја ионако нећу овде да станујем. Долазићу само да радим. Ја имам у улици Фонтен заједнички стан са једним пријатељем. Њене сумње се сместа повратише. Гле ти њега — два стана! Ко јoш има два стана… Силазак је протекао у тишини и напрезању. Са стахом га је посматрала како савлађује једну по једну степеницу уз помоћ кратког штапа. Сигурно ће се једног дана спотаћи и сломити врат… — Узећу стан — рече он чим су стигли у портирску ложу. — Јесте ли сигурни да вам одговара? — упита она, не могући да сакрије своју стрепњу. — Те степенице су ирилично стрме. — Ох, не мари — одмахну он нехајно руком. — Научио сам на степенице. И атеље ми је на четвртом спрату, а степенице су скоро исто тако стрме као и ове. To је добра вежба. Колика је кирија? — За годину дана? Он потврдно климну главом. 86
Четири стотине двадесет франака — рече она, већ спремна на уобичајене протесте и ценкање. У реду. Када могу да се уселим? Њу тако запрепасти овај неочекивани пристанак да једним „Иш" отера мачку са столице и понуди га да седне. — Кад год хоћете. Али прво морам да запишем ваше име у књигу. И она поче да претура по соби тражећи списак станара. Када га нађе, седе за сто, намести наочари и окрете се к њему. — Дакле, прво ваше име — рече живо, држећи перо спремно изнад странице. — To је због полиције, знате. Они хоће све да знају. — Наравно. Тулуз. Анри де Тулуз. — Нисам вас питала где сте рођени. Само ваше име. Знам, али ја се зовем Тулуз. Она спусти перо. — Тулуз није име, господине. To je град… — Њен глас је био стрпљив, али отсечан. — Колико ми је познато, нема људи који се називају Париз или Марсељ? Према томе, реците ми своје име. Она узе перо и стрпљиво чекаше. — Рекао сам вам већ, Тулуз — побуни се он. — Шта ја могу ако ви… — Видим да господин воли да се шали — процеди она кроз зубе. — Мене лично не би се тицало ни кад би се господин звао Наполеон или Јованка Орлеанка, али полицији се то неће много свидети. — Њени прсти стегоше оловку. — А сада ми реците своје име, где сте рођени, које године — све редом. Он полако поче да диктира. — Анри-Мари-Рејмон де Тулуз-Лотрек-Монфа. Рођен у Албију, 24 новембра 1864… Тога дана, као и обично, госпођа Лубе је спремила и појела свој скромни ручак, разговарала са Мими, почистила степениште, потсетила неколико станара на кирију, изгазила буба-швабе, и предвече упалила гасну лампу и вратила се у своју тапетирану наслоњачу да чита новине. А тада je по други пут тога дана зачула звук кочија које се приближавају. Опет је отворила прозор и бацила поглед низ улицу, на коју се полако спуштала тама. Њене очи зачуђено заколуташе. Па то није био обичан фијакер!… Обични кочијаши не носе шешире са 87
кокардом, беле панталоне и чизме. Значи, то су приватне кочије! Ко ли је то, забога! С узбуђењем је посматрала како се затворене кочије заустављају пред кућом и ливрејисани кочијаш силази са свог седишта да би отворио врата. Једна витка седа госпођа изашла је напоље, рекла неколико речи кочијашу, погледала испитивачки кућу, и ушла у ходник. — Молим, госпођо? — рече љубазно госпођа Лубе, која је умела на први поглед да оцени ко јe права дама. — Шта желите?… — Могу ли да проговорим са вама две-три речи? — упита посетитељка тихим гласом. Брзим погледом госпођа Лубе обухвати бледо, отмено лице испод црног шупљикавог вела, једноставну црну хаљину, кратак огртач од самура, муф — такође од самура. Она понуди непознатој столицу и подметну јој јастуче иза леђа. Затим седе ишчекујући, са рукама у крилу. Moj син ми је рекао да је јутрос изнајмио један стан. — Ваш син! — запањено рече госпођа Лубе. — Мислите онај кепец… — Речи јој излетеше пре него што је стигла да стави руку на уста. — Извините, госпођо, — промрмља она нисам мислила… Госпођине усне побледеше. За тренутак се на њеном лицу појавм израз безграничне патње. — Да, — рече она најзад — то је мој син. Сломио је обе ноге кад је био мали… У тихој портирској ложи, осветљеној гасном лампом, грофица поче да прича о Анрију. О чудноватој болести, сломљеним ногама, узалудним операцијама, нападима. С времена на време госпођа Лубе би сажаљиво узвикнула. Друштвена граница ишчезла је између њих. — Зато сам дошла до вас — заврши посетитељка. — Молим вас, пазите на њега, хоћете ли? Ако се ма шта догоди, ако повреди ноге, молим вас да ми одмах јавите. — He брините, госпођо, — одговори госпођа Лубе, сада већ отворено плачући и бришући нос великом марамицом. — Пазићу на њега као да ми је рођени син. Стараћу се да му атеље буде увек уредан и топао, и да он обуче капут када је хладно време, и све остало. И нећу му рећи да сте долазили. Знам какви су мушкарци у тим годинама… Док је испраћала Анријеву мајку кроз ходник, она упита: 88
— Пре него што одете, молим вас реците ми своје право име. Он је рекао да се зове Тулуз, али ја знам да се шалио. Чак смо се и споречкали око тога. — Тако је. Тулуз. Његов отац је гроф Алфонс де Тулуз-Лотрек. — Гроф! Значи — и он је гроф? — Да — одговори посетитељка уморно. — Али не употребљава своју титулу. Уосталом, те ствари тако мало значе. Неколико тренутака стајале су на вратима, једна поред друге. — Хвала вам, госпођо Лубе — рече грофица пружајући руку. Госпођа Лубе је гледала све док кочије нису ишчезле низ улицу. Спустила се ноћ. Ту и тамо понеки прозор сијао је жутом светлошћу у магловитој тами. У даљини је неки воз, полазећи са Северне станице, завијао као рањена звер. Туга великих градова надвила се над Париз. Неколико дана доцније, ст ановници улице Коленкур запрепашћено су посматрали једну необичну погребну поворку. Мршава и задувана кобила вукла је мртвачка кола до врха натоварена плетеним намештајем, трима ногарима, столом за Цртање, високим лествама, и мноштвом разних ствари међу којима се налазио и гипсани модел Милоске Венере, у природној величини, који је стрчао из кола као леш који се бори оживи. На кочијашком седишту један брадати млади џин пуцкао је бичем и певао сликарске песмице, прекидајући се по каткад да би преместио своју дугачку лулу и измењао две-три монмартровске досетке са праљама и подбулим дрољама које су стајале на прозору. Иза кола су ишла, млатарајући рукама, четири неуредна млада човека у отрцаним реденготима и са лепршавим машнама У њима је, са прозора своје ложе, госпођа Лубе сместа познала уметникесликаре. Опазила је и свог новог станара како дахће за њима, журећи што више може. Када су стигли до куће, студенти су се окупили око кола и почели да одвезују конопце који су држали намештај, док се Анри догегао у портирску ложу. — Добар дан, госпођо Лубе — рече он задихано, скидајући свој шешир и трудећи се да поврати дах. — Нисам могао да нађем стручне људе за селидбу, па су ми моји пријатељи понудили помоћ. He брините, бићемо врло мирни и пажљиви. Тренутак доцније, цела кућа је одјекивала од лупе ногу, песмица и безобразних израза. Као Индијанци, један за другим, млади људи су 89
посртали уз степенице, носећи намештај на леђима, гребући зидове, ударајући о ограду, дозивајући се с једног спрата на друти, и стварајући невероватну галаму и збрку. У атељеу је Анрн, у кошуљи и ознојан, храмао узбуђено по великој соби, издавао наређења и нудио своје усрдне али бескорисне услуге. — Еј Лотрек — упитао је Лика с врата, држећи замотана платна испод обе руке. — Где ћеш с овом старудијом? — Стави било где… Ено тамо, у онај угао. Али пази! Једно од њих још није суво. Лика тресну слике и окрете се разгледајући собу. — To се зове атеље! Кад би само она циција, мој отац, пристао да ми да овако нешто! — Можеш да дођеш и да радиш код мене, ако ти се свиђа. И сама помисао на рад била му је одвратна, те изјури из собе баш када је Рашу тетурајући се улазио, повијен под тешким столом за цртање. — Merde alors! — гунђао jе, спуштајући сто на под и исправљајући се. — Зар си морао да пронађеш атеље баш н четвртом спрату? Зашто се ниси отселио на врх Вандомског стуба, када си већ био на њему… или просто уживаш да се пењеш уз степенице? Још увек тешко дишући, он се с муком довуче до кауча, који је већ био смештен испод прозора, и седе. Неколико тренутака гледао је унаоколо, одупирући се о колена снажни рукама. — Лепо место — климну најзад одобравајући главом. Светлост долази са севера, и тако даље… — Да ли ти се заиста свиђа? — Анри му приђе и седе поред њега. Осети жељу да га узме за руку, али се сети да студентска етикеција забрањује и најмање исказивање осећања. — Хвала ти што си набавио мртвачка кола. Рашу прекиде ту тему слегнувши раменима, продужи да разгледа собу, и најзад стењући устаде. — Боље да кренем. Има још доста ствари да се донесе. Баш када је прелазио праг, бука гласова који су се свађали допре са степеништа. Анри журно изађе из собе. — Молим вас, немојте да правите такву галаму! — повика он, нагињући се преко ограде. — Овај заметак Гози увредио је једну моју познаницу! — драо се Анкетен са другог спрата. — Назвао ју је старом вештицом. 90
— Ја сам само рекао — одговарао је Гози иза ногара која је носио — да су све настојнице старе вештице, а његова девојка је била настојница. — Јесте, била је, — покушавао је да објасни Анкетен — али је била лепа. Долазио сам у њену портирску ложу када јој је муж одлазио да истоварује угаљ. Спустио је трокрилни параван који је вукао уз степенице, и нагнуо се преко ограде да баци поглед доле на свог непријатеља. — Дођи овамо, — изазивао га је — дођи овамо ако смеш, па ћу ти показати да ли је Емили била стара вештица. Ти, буљооки мајмуне, ти никад ниси спавао с девојком као што је она. Требало је само да видиш њене груди: биле су — биле су као од мрамора! Гозијев грохотан смех одјекну кроз целу зграду. Пре недељу дана нашао је опет опроштајну цедуљу, овога пута прикачену за крај његове свеже опране кошуље, и зато је сада био суморно расположен, женомрзац. — Твоја Емили била је као и све остале! Стара бабускера, набраног стомака и груди до пупка! — До колена! — викну Лика. — Седела је на њима — предложи Греније испод плетене столице коју је носио на глави. — Корачала je по њима — загрме Рашу, силазећи низ степенице. Сада су се сви смејали, испуњавајући степениште својим обесним галским хумором. Врата на ходницима почела су да се отварају. Станари су извиривали, придружујући се весељу. — За име божје, умукните! — молио јe Анри са врха степеница, — Госпођа Лубе може да вас чује. Она је заиста чула, и њено срце закуца живље за њега што покушава да поштеди њена женска осећања. Сликари су збиља били једна неотесана и бучна руља, али он је друкчији… Гози и Анкетен су се још свађали када су ушли у атеље. — Кажем ти да је Емили била стварно лепа — рече Анкетен помирљивим гласом. — И тако страсна! Немаш појма на шта ме је све наводила. — Он наслони параван уза зид и рукавом обриса зној са чела. — Например… — Знам, — потсмевао му се Гози — она се увијала и вртела задњицом, заривала ти нокте у леђа, уједала те за врат и говорила да 91
ћеш је убити. Речи, матори мој, само речи! Жене cу хладне. Нису оне за то криве. Физиолошки су грађене исто као рибе. Селидба се полако ближила крају. Један по један, младићи су пристизали у атеље вукући ноге, спуштали своје терете опружали се на под или се бацали на кауч, дувајући, буљећи у ништа. — Ово је последња ствар — задихано рече Рашу, држећи чврсто обгрљен гипсани модел Милоске Венере. — Тешка је као олово, ова жена! Али, пријатељи моји, каква задњица, какав gluteus maximus! Студирао сам је док сам је носио горе, и могу да вам кажем… — Хоћу свима да вам захвалим — поче Анри — што сте ми помогли… — Жедан сам! — прекиде га Греније. — Мртвачка кола су доле — понуди се Рашу. — Могу да вас одбацим до „Ла Нувел" када се будем враћао на гробље. Предлог је одмах прихваћен. Млади људи устадоше и ставише шешире на главе. — Идите ви само — рече Анри. — Ја ћу доћи мало доцније. Трупкање њихових ногу одзвањало је ходником. А затим се звук гласова полако изгубио. У испревртаној соби завлада тшиина. Анри седе на ивицу кауча и осмехујући се пређе очима преко слика у нереду обешених по зидовима, преко столица наслаганих једна на другу, преко ногара, лествица и Милоске Венере у углу. Његов атеље! Најзад јe имао свoј сопствени атеље… У њему ће бити срећан. Осећао је тo. To је била почетна тачка његове каријере. И када буде постао чувени портретист, никада неће заборавити ту огромну собу, са трбушастом пећи и огромним прозором, балконом, спаваћом собом и купатилом. Још увек осмехујући се, он устаде са кауча, стави шешир, обуче капут, баци последњи блажени поглед на собу, и отхрама, затварајући нежно за собом врата. Опази да су лампе на степеницама већ упаљене. Добра жена, ова госпођа Лубе! Како је пажљиво од ње што је запали светлост да он не сломи врат низ степенице. Да, биће он врло срећан… „Ла Нувел" је била препуна људи и дима када је Анри отворио врата и кренуо ка сталном столу својих пријатеља, који се надазио y дну сале. Али ни његов долазак није био довољан да прекине препирку која се развијала између Гозија и Днкетена. Њих двојица су 92
још увек буљили један у другог преко чаша пива, сипајући увреде и дувајући дим из својих дугачких лула један другоме у лице. Анри седе на кожну клупицу поред Рашуа, обриса цвикер, поручи пиво и баци поглед по дворани. Било је „време за аперитиве", време свето уметницима. Келнери у белим кецељама журили су између столова, опасно балансирајући округлим послужавницима на врховима прстију. Напољу, на тргу Пигал, вечерњи саобраћај дизао је буку сличну побеснелим таласима. Она је продирала у кафану кад год би се отворила врата, и надјачавала је за тренутак разговор и звецкање тањира о мраморне плоче на столовима. Ту и тамо, студенти су расправљали о уметности и женама провлачећи прсте кроз косу, док су се други картали у напетој тишини, држећи карте прислоњене уз груди, и коцкали ce у вечерње пиће. Средовечни боеми, у панталонама умрљаним од боја и црним огртачима, одмарали су се од дневног рада читајући новине и пијуцкајући апсинт, или су се скупљали у мале групе да критикују окрутност трговаца уметничким предметима, бездушност критичара, и бескрајну глупост публике, која је одбијала да купи њихрве дивне слике. Око шест сати Анријеви пријатељи су већ били довољно извређали један другог, измењали своја гледишта о Веронезеу, Гоји или Делакроау и о томе на који ће начин учинити жене својим робовима и извући на светлост дана оно што је најгоре у њима. Попили су неколико тура пива, попушили много љутог дувана, и почели да осећају мали замор. Тада је Лика објавио да има састанак са Жили. — Она ради код „Цветног шешира". To је једна од оних малих радњица у којима шешир стаје педесет франака. Жили је врло лепа, али никако неће да попусти. Покушао сам да је пољубим и — замислите шта је урадила? Ошамарила ме је! — Његов спортски нагон се пробудио. Могућност пораза учинила је да му очи заблистају. — Страховито желим ту девојку — додаде он одгурнувши столицу. — Сирота девојка! — уздахну Греније. — Ако и с њом будеш поступао као с осталима, боље да одмах скочи у Сену. Лика је хладнокрвно платио келнеру и ставио ситнину у џеп. — Па шта бисте ви хтели да урадим? Да се заљубим? Жене су занимљиве само док ce у њих не заљубите. Ако то урадите, онда сте пропали. Оне постају несносне и почињу да траже некога ко ће их злостављати. Такве су по природи. Оне воле да су поражене у љубави. Ако су имале неки несрећан љубавни доживљај, мисле и говоре о њему целог века. А ако сте пажљиви према њима, забораве вас за 93
недељу дана. — Безбрижно Mахнувши руком, он им пожеле лаку ноћ. — Видећемо се сутра код Кормона. Тада завлада тишина. Ликаов одлазак разбио је чаролију. — Одвратно је како се жене лепе за њега — злобно примети Гози. Неко предложи да оду до Агостине, а затим у „Л'Ели" Предлог је разматран неколико тренутака, и најзад одбачен. — He вечерас — рече Рашу. — Уморан сам. Она проклета Милоска Венера била је као од олова. Греније оде, а мало после њега Гози и Анкетен, заједно још цео сат Анри и Рашу су отседели сами за столом, у угодној тишини. — Како би било да одемо и да нешто поједемо? — предложи Рашу изненада, лупкајући лулом о ивицу стола. — Гладан сам. Време вечери је већ било прошло када су стигли у ресторан. „Тамбурен" је био празан. Само је један старији господин с брадицом, гласно жваћући јабуку, читао новине наслоњене на боцу кијантија, а једна плава улична жена оштрих црта прождрљиво је сркала супу. Пријатна загушљивост мешала се са мирисом јела. Иза завеса на вратима допирао је звекет прања судова и женски глас који је певушио италијанску риторнелу. Тек што су два студента села, песма се прекиде и Агостина дојури к њима. — Madonna mia! Зашто сте тако задоцнили? Помислила сам: „Можда су bambini нашли боље место него што је код Агостине". Она је очекивала ласкање, те они почеше да је уверавају како их ништа не би могло да одвуче од њеног кувања. Она се скромно сложи да „Тамбурен" није можда баш најбољи ресторан на свету, али је далеко изнад свих оних „шик" париских ресторана око којих се диже толика галама. — Знате ли где се на свету најбоље кува? У Палерму. Какве вам порције тамо дају! За једну лиру можете да се наједете и напијете као свиња. А какво је вино! Какви спагети! Достојни да их једу анђели! Ах, Палермо! — Њено лирско расположење је расло док су јој се дивне очи замаглиле од успомена. Сунце стално сија у Палерму. А небо је плаво као Мадонин огртач. А ваздух је као мирис… Када је завршила славопојке Палерму, отишла је у кухињу, и вратила се сместа носећи два тањира супе. Два пријатеља су натенане појела вечеру. Мало доцније онај госиодон који је јео јабуку отишао је носећи новине под руком. За својим столом, лорета је пушила цигарету, промтрајући расејано свој 94
лик у прозору. Са свога седишта, Анри је посматрао лагане покрете њене руке, немарно пућење усана, лако ширење ноздрва док је дим пролазио кроз њих. Плинска светлост ублажавала је њене црте и бацала златне сенке на њену косу. — Јеси ли изабрао шта ћеш да сликаш за Салон? — упита Рашу изненада. — Прво сам мислио на нешто из Библије. Знаш, „Аврам приноси на жртву свог сина" или „Мојсије удара у стену". Али, то је сувише тешко. — Имаш право — потврди Рашу, — Сувише много споредних детаља! — А шта мислиш о Икару? Знаш, то је онај који је побегао из Лавиринта и покушао да лети воштаним крилима. To би била једна добра троугласта композиција. Приказао бих га на стени, раширених крила, у тренутку кад хоће да полети. — He знам — рече Рашу неодлучно. — Нико никад није чуо за њега. Зашто не узмеш Венеру или Дијану? Оне су увек добре. Треба само да одеш у Лувр, да копираш једног Бутеа, да измениш неколико детаља и — готово! Неко време расправљали су о разним темама прихватљивим за слику која се шаље у Салон. — Шта мислиш о једном пристојном „Распећу"? — предложи Рашу, када је Венера била одбачена. — И то је веома захвална тема. А Лувр је пун „Распећа" — додаде он охрабрујући, Надугачко и нашироко расправљали су о верским темама. Жири није могао олако да одбије једно „Распеће", или „Пијету" или „Марију Магдалену" која својом косом брише ноге Спаситељеве, или „Светог Себастијана" који своје хермафродитске груди излаже оштрим стрелама… — Нашао сам! — повика Рашу, треснувши песницом у надахнућу. — Један добар напад коњице! To је, матори мој, алсолутно испробана превара! Одеш просто у Палату Луксембург, копираш једног Детаља, промениш две-три униформе, и примљен си. Чак ћеш можда добити и бронзану медаљу — заврши он да би га примамио. И патриотске теме дошле су на ред да се озбиљно претресу. Али, техничке тешкоће и огроман број споредних детаља говорили су против њих. Искрено разочаран, Рашу је признао да би један напуњен коњ у природној величини претстављао приличну сметњу у атељеу. 95
— Наравно, — понуди он последњу алтернативу — још увек остаје породична тема. — Знам. „Мала девојчица плаче над разбијеном лутком" или „Мали дечак краде пекмез"? — рече Анри са прикривеном иронијом. Рашуу се није допао такав тон. — Merde alors, па чега има тако страшног у „Малом дечаку који краде пекмез"? — Ничега. Нема ничега страшног ни у колачима од блата, или у томе што ноћу уквасиш своју постељу, али ипак треба једном да се уздигнеш изнад тога, зар не? — У реду — Рашу се предаде. — Ако тако мислиш, онда је Икар ипак најбоље решење. Он је достојанствен и класичан. Али запамти, мораш добро да га угладиш. Ти знаш шта Кормон мисли о „глађењу". Он примети да га Анри не слуша. — Шта то гледаш? Анри показа главом у правцу лорете, која је седела задубљена у мисли за својим столом. — Интересантно лице, зар ти се не чини? — шапну он. Јеси ли приметио зелене сенке на њеном врату? Као да је осетила да се о њој говори, улична жена угаси своју цигарету у тањиру, протресе своју перјану боу и, оставивши новац за ручак на столу, лењо ишета напоље. — Шта је то с тобом? — Рашу погледа Анрија злослутно се намргодивши. — Ништа, рекао сам само да има интересантно лице. To је све. Била би добар мотив за слику. Нека лица су као зид, друга су провидна као прозорска окна. Видиш кроз њих. Али, оставимо то. Говорио си о ,,глађењу" Икара. — Једног дана створићеш себи неприлике — рече Рашу. Глас му је био оштар, а очи озбиљне. — Дођавола, зашто би волео да сликаш ону курву? Зато што има зелене сенке на врату и лице провидно као прозорско окно?… — Нисам то казао. Казао сам… — Умукни и пусти ме да говорим! У реду, претпоставимо да насликаш ту девојку. Шта би урадио с том сликом? Продао је? Коме? Изложио? Где? Ко би хтео портрет једне блуднице са Монмартра? — Вероватно нико, али би она ипак била много интересантнија за сликање од твог проклетог „Напада коњице" или дечака који краде пекмез". Па чак и од Икара, што се тога тиче, Зар никад ниси сликао 96
просто ради самог задовољства да сликаш, само зато што желиш нешто да изразиш? Кад сам био дете, стално сам сликао своју мајку, и досађивао свима и свакоме да ми позирају. — А сада? — Рашу је говорио с опасном мирноћом, као адвокат који поставља сведоку клопку. — Сада више не волиш да сликаш, је ли тако? — He, не волим! Мрзим! Сит сам тих идиотских Венера и Дијана које сликамо у атељеу. Сит сам умбре у основним сенкама. Зашто композиције морају увек да буду троугласте? И то проклето „глађење". Ко је измислио да сваки потез четком мора да се углади? Ко је то наредио? Је ли то уметност када те ставе пред свршен чин: или ћеш радити овако или — марш напоље?! Зашто не могу да сликам оно што желим, да стављам плаве или зелене сенке ако их ја видим као плаве или зелене? Зашто не могу… — Зато што не можеш! — Рашуов глас одјекну као гром. — Сликаћеш оно што Кормон жели да сликаш и онако како он жели да сликаш. Иначе се никад нећеш појавити у Салону. А ако се не појавиш у Салону, ти знаш шта то значи. Можеш мирно да се опростиш од уметничког позива. — У праву си — потврди Анри. — He знам ни сам шта ми је. Али, не брини. Гладићу свог Икара и ући ћу у тај проклети Салон, па макар ме то стало главе. Звонце на вратима натера их да се окрену. Два човека уђоше у ресторан. Анри познаде Tea ван Гога, управника Бусо и Валадон галерије. — Али, ко је онај други? — упита он шапатом. Рашу слеже раменима. — Вероватно нека скитница коју је он довео на ручак. Теов пратилац је био човек широких рамена, аљкаво обучен у сомотске панталоне умазане бојом и отрцану плаву мајицу, тесно припијену уз снажне груди. Није носио шешир, a његова неочешљана коса падала му је преко ушију у црним масним увојцима. Улазећи, бацио је цигарету на под, прелетео евојим мутним буљавим очима преко собе, и мрзовољним изазивачким покретима, са разметљивошћу својственом морнарима, одвукао се до једног стола. Тео ван Гог примети два студента, журно се извини и приђе им. — Бaш сам вас двојицу желео да видим. Могу ли да седнем? Он одгурну столицу и викну преко рамена: — Поручи шта хоћеш, Пол. Ја сам већ вечерао. 97
— Ко је оно? — упита Рашу. Тео се наже преко стола и спусти глас. — Пол Гоген. Био је препродавац акција, али је напустио то занимање да би постао сликар. — Баш је будала! — уздахну Рашу убедљиво. Тео заврте главом. — Није он једини. И моме брату је пало на памет да постане сликар. Он је радио од свега помало, а није се ни за шта закачио. Неко време мислио је да буде проповедник и да живи међу белгиским рударима. Ни то није дуго трајало. — Колико година има ваш брат? — упита Анри наивно. Али се одмах покаја што је то питао, јер Тео збуњено поцрвене. — Тридесет и три! Сувише је стар да почне да студира уметност. Уосталом, не знам да ли ће се и на томе задржати или неће. — Он мало застаде и пређе мршавом руком преко Црвене таласасте косе. — Али, он је мој брат и ја ћу му помоћи колико год будем могао. Писао ми је да ће доћи у Париз после божићних празника, и ја сам га уписао код Кормона за друго полугође. Његов глас постаде молећив. — Молим вас, будите љубазни према њему. Немојте да изводите с њим уобичајене сликарске смицалице. Он има слабе живце и врло је осетљив. Немојте да правите шале на рачун његовог акцента и његових година. — Како се он зове? — Венсан. Венсан ван Гог. Лако ћете га познати. Има риђу браду, као ја — додаде он с осмехом. — И, диван је човек, само кад га једном уповнате. Идућег дана Анри је отишао у радњу чича-Тангија, у улици Клозел, да купи материјал за сликање и поручи платно за своју слику за Салон. Улица Клозел је била бесумње најгоре место које се може замислити за једну продавницу уметничких предмета. Пуста преко дана, ова алеја Монмартра оживела би нагло у ноћној тишини, када би постајала прибежиште зликоваца и проститутки из суседства, који су умели да цене потпуну помрчину која је у њој владала. Али Танги, убеђени анархист, није хтео да се мрдне из ње сматрајући да је уметност израз социјалне свести и да је потребно да се излаже у пролетерској средини. Држећи се тог убеђења, он је претрпавао мали 98
излог своје плаве радње неурамљеним Сезанима, које нико није гледао. Танги је седео иза тезге и сањиво пушио лулу када је Анри ушао. — Ах, господине Тулуз, какво задовољство! — повика он, дижући се да поздрави једну од својих ретких муштерија које су му плаћале у готову. — А како је ваше цењено здравље ових дана? — Брига се указа на његовом округлом чекињавом лицу. — А господин Рашу? Како је његово цењено здравље? И господа Анкетен, Гози и Греније, како су њихова цењена здравља? А зар ово није најодвратније време које постоји? Посао не креће с мртве тачке. Уметници не могу да сликају јер светлост није добра. Зато и не купују боје и платно. Зато је посао на мртвој тачки. — Али не мари ништа, — он спусти глас и баци брз поглед на врата — када дође револуција, све ће бити друкчије. Све добре уметнике — а то су они са правом социјалном свешћу држава ће обилно да потпомаже. А оне друге, — њих ћемо пострељати. To гa потсети на један догађај из времена Комуне, тих бурних недеља које су дошле после пропасти Другог царства и за време којих је он одиграо једну безначајну улогу. Прича — коју је Анри чуо већ неколико пута — трајала је неколико минута. А тада Танги пљесну рукама са живахном предузимљивошћу. — А сада, господине Тулуз, чиме могу да вас услужим? — Потребно ми је шест туба природне умбре и четири тубе вандајк-мрке. — Шест великих умбра и шест великих вандајка. — прихвати Танги звонким гласом, као да се обраћа легији невидљивих помоћника који мељу боје. Иза завесе на вратима која су водила у задњу собу допре до њих уморан женски глас. — За готово или на вересију? Танги није могао да сакрије своју збуњеност. — Али, драга моја, наравно за готово. To је за господина Тулуз. — Хвала богу! Tor поподнева Анри је наручио и један огроман комад финог платна високог више од осам стопа и скоро исто толико широког. Три дана доцније почео је да ради на својој слици за Салон: „Икар опробава своја крила". 99
Отада га је и дању и ноћу прогонио дух летећег Атињанина. Његова каријера, цео његов живот зависио је од тога. Пошто би ручао са пријатељима код Агостине, журио би у улицу Коленкур, задихано се пео на четврти спрат, бесно наваљивао на умбру и пажљиво „гладио". Када га је госпођа Лубе први пут видела како се, са палетом у руци, пење горе-доле по лествицама својим несигурним ногама, замало што се није онесвестила, и закључила је да је полудео. — Зар сте баш морали да узмете тако велику слику? Ненаметљиво, она је продирала у његов живот. Тек што би почео да ради, закуцала би на његова врата и с умилним осмехом запитала сме ли да погледа ватру. Догегала би се у собу, гурнула жарач у црвенкасту пећ, прочачкала утаљ и затворила вратанца, гунђајући како париски угаљ не ваља и не даје баш никакву топлоту. Када би то завршила, почела би да се мува по соби под било каквим изговором, све док је он не би понудио да седне. Одмах би прихватила понуду. — Али само један минут — тврдила би, уваливши се у плетену наслоњачу. Понекад би му причала о господину Левалијеу, љубазном капиталисти пуном идеала, код кога је била домаћица пре него што је постала настојница његове злосрећне зграде. Понекад би му читала новине. Тако су пролазила поподнева. Анри се стрпљиво пео горе-доле по лествицама, бојио основне сенке умбром, гладио сваки потез четкице све док се боја не би углачала и блистала на платну као сатинска трака. Али, понекад би га тај досадни подухват ипак смлавио. Колико ће му још требати да заврши то глупо, луткасто лице безизразних очију, дивног прћастог носа и девојачких румених усана? И та немогућа воштана крила? Те истакнуте мишиће? Те груди као бубањ? Одлучно, он би се сетио Рашуове опомене и шкргућући зубима настављао да ради превлачећи четкицом и проклињући сваки потез, сваку масну сенку, сваки сантиметар тог глатког жућкастог тела. А понекад би се и побунио. Упркос својој одлуци, сишао би са лествица, разапео на ногаре мало платно и почео да слика неку сцену са Монмартра. Праљу која шета улицом Коленкуо са плетеном корпом о руци. Лице неке лорете коју је приметио на улици или у кафани. Сцену из канкана коју је претходне ноћи скицирао код „Л'Ели"-а. Као неким чудом, замора би нестајало. Стари елан би му се вратио. А с њим и боје — зелена као јед, сивкасто-плава, нежно-љубичаста. 100
Поново би осетио уживање што слика, које је само још појачавало прекорно присуство Икарево. Једно послеподне, баш када је завршавао малу сцену из канкана, неко закуца на врата и у атеље уђе његов отац. Госпођа Лубе му добаци уплашен поглед и журно ишчезе. — Твоја мајка ми је казала да си изнајмио атеље, па сам дошао да видим какво си то место пронашао за себе. — Руку скрштених на леђима, држећи испод руке штап са златном дршком, он је разгледао собу. — Није лоше, није нимало лоше. Кућа је прилично запуштена, али на крају крајева, чини ми се да су све куће на Монмартру такве. Отшетао је до прозора и застао за тренутак, раширених ногу, гледајући напоље. — Леп изглед. По ведром времену сигурно видиш даље од Нотр Дам. — Окренуо се, још једанпут прелетео очима по соби. — Да, на овом месту ћеш моћи да мажеш колико ти срце жели. Стално си се одушевљавао цртањем када си био мали. Можда ћеш једном постати добар сликар коња — као јадни Пренсто. Узнемиреног срца, Анри је посматрао свог оца, дирнут променом коју је приметио на њему. Свилени шешир, бели каранфил, камашне — све је било ту као и раније, али је нешто на њему оставило трага, нешто јаче од година које су прошле. Његов поглед био је чудновато уткочен, скоро диваљ. Чудне приче су кружиле о њему. Јадни тата, тако је желео да има сина који ће с њим јахати, ловити јелене у Лурију… — Горе је спаваћа соба и купатило. Хоћеш ли да их видиш, тата?… — Шта је ово? — узвикну гроф, не обраћајући пажњу на Анријево питање и показујући штапом на недовршеног Икара. — Мој рад за пријем у Салон. — А шта ће му, побогу, та смешна крила? — Дедал, његов отац, направио му је пар воштаних крила да лети преко мора. Али он је летео исувише близу сунца, восак се истопио, и он се удавио. To је стара грчка легенда. — Један идиот мање на свету! — Гроф слеже раменима и окрете леђа слици. — E па, сад морам да идем. Мило ми је што видим да си се добро сместио. Баш када је хтео да крене ка вратима, његов поглед паде на малу слику канкана разапету на ногарима. Он дође до ње, наже се, разгледајући тај призор завитланих сукања и подигнутих ногу.
101
— Твоја мајка би се пренеразила када би знала какво ђубре сликаш — примети он, усправљајући се. — Обична порнографија. Зна се где је место дрољама, а свакако не на сликарском платну. Слегнувши раменима, он пође ка вратима. — He мари. Сада је ионако све свеједно. У ходнику застадоше за тренутак, гледајући један другог као да желе да премосте бездан који је зјапио између њих. Гроф се први окрете. — Е па, збогом, Анри. — Збогом, тата. Хвала што си дошао да ме видиш. Гроф не одговори. Анри је из ходника посматрао оца како силази низ степенице. Почетком децембра, радосно божићно узбуђење обузело је Париз изазивајући летимичан осмех на намргођеном лицу зиме. Играчке су преплавиле излоге. Људи су гацали по блату, натоварени пакетима. Једног јутра, за време уобичајеног одмора од пет минута, Лика је пришао Анрију. — Она девојка, Жили… — Она која ради код мале модисткиње? — Да. Ето, неће ни да мрдне. Каже да ће је Бог казнити ако попусти. — Па зашто не потражиш неку друту? Ионако је не волиш. — Није ствар у томе. To је за мене сада постало питање самопоштовања. Сем тога, моја жеља за њом појачава се из дана у дан. Када бих само могао да јој поклоним неку ситницу за Божић, можда би ми дозволила да је пољубим. А жене су врло чудне када су у питању пољупци. To сигурно делује на њихове јајнике или јајоводе, или шта то оне већ имају. Тек, кад ти једном дозволе да их пољубиш, почињу да разумевају ствари. Баш пре неки дан видео сам у једној старинарници у улици Прованс један крзнени оковратник… С узбуђењем, Анри је открио да су његови пријатељи направили за Божић планове у које њега нису укључили. Лика je био заузет малом Жили, мидинетом отпорном као дијамант. Греније је помињао нешто о састанку са једном тајанственом младом девојком, у вези с којом је чувао највећу тајност. Рашу je „продао" своје Бадње вече некој старој тетки која му је обећала један сјајан златник од двадесет франака, али после поноћне службе. Анкетен се изгубио са Жанетом, 102
једном од кан-кан-играчица из „Л'Ели"-а. Гози је ишчепркао неку нову „савршену жену" — овога пута глумицу. To изненадно растурање његових пријатеља потресло је Анрија и показало му како је нестално то другарство из атељеа за које је он уображавао да је врло постојано. Још неколико месеци, и они ће напустити Кормона. Њихова тесно повезана мала група ће се растурити. Неће више бити веселих ручкова код Агостине, расправљања у „Ла Нувел", вечери проведених у „Л'Ели"-у… Те немирне мисли пролазиле су му кроз главу док је на Бадње вече, седећи у мајчиној соби, сетно посматрао разбуктали пањ. Светиљка је стварала на таваници жуту елипсу, а на камину је мали сат од алабастера откуцавао време као славина која капље. Напољу се снег бешумно нагомилавао на прозорској дасци. С времена на време, пригушени звук саобраћаја и божићног бучног расположења допирао би одоздо. А затим би опет у соби био само мир и светлост лампе. — Како напредује Икар? — упита га мајка, прекидајући своје плетење. — Јеси ли задовољан? — Лепо напредује. — Драга мама, покушавала је да покаже неко интересовање за његову уметничку каријеру. — Основне сенке су све завршене и лице је готово. Али има још доста да се „глади". Гледао је у њу док је говорио. Њихово постепено отуђивање лебдело је између њих као провидна завеса. Талас љубави запљусну га. Јадна мама, како мора да је усамљена! — Чим се Салон отвори, можемо отићи у Малроме — рече он да би је обрадовао. — А пошто ја завршавам учење код Кормона, можемо и јесен да проведемо тамо. Па чак и да останемо до Божића. Њен поглед је почивао на њему, замагљен од ганутости. Хтео је да јој надокнади своју собу на Монмартру, вечери које је провео с пријатељима уместо да буде с њом. Желео је да јој покаже како је воли. А пошто је био Рири, хтео је то да учини на један величанствен, необичан, господствен начин, бацајући јој пред ноге недеље, месеце свог елободног времена — као Алфонс, који је у ресторану остављао напојнице од сто франака… — Бојим се да Малроме неће бити нарочито весео ујесен. После сжтобра пада много кише. Он је наваљивао, жељан да се жртвује за њу. Време свакако не може да буде горе него у Паризу, а биће тако пријатно да се возе на поноћну службу у Сент-Андре-ди-Боа. 103
— Могли бисмо да позовемо опата Сулака на божићну вечеру — настави он. — Молим те, мама, обећај ми да ћемо остати до Божића. Његов мазни глас изазва у њеном сећању слику малог дечка који је на трави пред замком моли да му позира за портрет! Није се променио. Један део њега увек ће остати детињаст. — Видећемо — климну она главом осмехујући се. Неко време причали су о атељеу који ће он да изнајми идуће године. He на Монмартру, наравно, него у неком мирном аристократском крају. — Узгред буди речено, — примети она — мораћеш да имаш домаћицу. Шта мислиш о госпођи Лубе? По ономе што си ми о њој причао, изгледа да је врло добра жена. Одлична идеја. Говориће с њом чим Икар буде примљен у Салон. Његов поглед се опет врати ватри. Лењо је посматрао мале плаве пламичке који су као сићушни играчи поигравали над незагашеним пањевима. Шта ли његови пријатељи раде у том тренутку? Да ли је Лика најзад добио свој пољубац? Да ли је Жили поклекла пред малим половним крзненим оковратником? Мора да је пријатно кад те љуби лепа девојка… Мајка га је посматрала преко свог плетива. Био је збуњен, плашио се нечег неодређеног. Досада је био исувише очаран својим откривањем живота да би мислио на то да и сам треба да живи. Али, сада се полако будио из тог заноса, у коме није захтевао ништа за себе. Ослобађао се своје закаснеле младости и чулне неосетљивости. Још није био свестан тога, али је она то добро осећала. Његове очи губиле су своју бистрину. Врела крв Тулуз-Лотрека почињала је да ври у његовим жилама. He. Бура још није дошла, али се припремала.
104
7 Божићни празници су прошли; уствари, има отада већ три недеље. Играчке су одавно ишчезле из излога. Ко још гледа играчке после Божића? Чак и серпентине и конфете са прославе Бадње вечери биле су почишћене, или их је спрала у канале киша која је падала последњих неколико дана. Људи су заборавили своје луцкасте божићне осмехе и сентименталне глупости, и вратили се на посао. Анри се вратио Икару и свом монотоном, марљивом и безбрижном студентском животу. Тога јутра седео је послушно у Кормоновом атељеу, згрбљен на малој платненој столичици, радећи вредно на својој „Дијани која се купа", мешајући боје за тонове меса, посматрајући анатомију и равнотежу боја, и бацајући с времена на време поглед на „дебелу Мари"20 , која је стајала укочена и нага мало даље, на подијуму за моделе. Све је било као и увек. Пећ је тихо брујала. Соба је била топла, скоро прегрејана, али то није било непријатно. Редар Шломберже је читао новине у углу, чекајући на одмор од пет минута. Студенти су стајали за својим ногарима, прилазили им и одмицали се, сагињали се да потраже тубе у кутијама и да истисну боју на своје палете. И, наравно, падала је киша. Кишне капи су умирујуће ромориле са неба, као стадо малих оваца које журно трупкају својим сићушним папцима. Да, све је било исто као и пре; ништа се није променило — осим што ништа није било као пре и што се све променило. Чудно, зар не? Зашто ли ie све било друкчије? Избегавао је да мисли на то. Нестрпљиво се мало измакао на својој столици да проучи слику. Још мало умбре у основну сенку. Лева рука треба још да се глади… Да ли ће икад бити краја том глађењу? Зашто је Кормон толико инсистирао на томе? И на тој проклетој лепоти? На крају крајева, он j био паметан човек; наравно, копирао је Микеланђела, Ел Грека, Халеа и Веласкеза и морао је да зна да узвишена уметност, узвишена лепота није лепа. Ето, баш јуче је опет трућао о лепим актовима које добар сликар треба да слика. Жене лепе a дрске, 20
(франц.) Воже мој! 105
скромне а заводљиве! „Груди треба да заголицају машту, али иишта више. Карлица треба да изгледа девичански, а ипак да скрива у себи обећање задовољства. Стидни предео треба да буде без длака, по могућству покривен велом или скривен нежно руком, као код Тицијанове Венере". Да ли је он веровао у све те глупости? Вероватно, јер је постајао све нетрпељивији и нетрпељивији. Пре недељу дана један студент је убацио мало црвенкасто-љубичасте у боју меса, и помислили бисте да је дошао смак света! „Импресионизам! Казао сам вам да нећу трпети импресионизам у свом разреду! Можда сте заборавили да сам ја један од чланова Одбора за пријем у Салон?" Студент се више није вратио. Шта би му то вредело? Знао је да ће Кормон одбацити његов рад. А био је свестан тога да је, ако не уђе у Салон, запечатио своју уметничку каријеру. Али, доста о томе. Натраг на посао. Где ли је та проклета умбра? Одабрао је чисту четкицу, омекшао јој врх на длану, умочио је у умбру на палети, и извесно време се задубио у досадан посао да опрезним потезима ставља боју на платно. А затим опет поче да сањари. Мислио је на Икара који га чека у атељеу, и осетио како га обузима гађење при помисли да још једно послеподне мора ревносно да „глади". Да ли ће тај проклети Атињанин икада бити завршен? Уплаши га жестина те промене у њему самом. Шта се то дешава с њим? Знао је да ће Икар бити досадан jош када је почео да га ради, али је исто тако знао и да је то кључ за пријем у Салон и да га мора довршити. Па откуда онда та изненадна одвратност према њему, тај излив уметничког темперамента? Шта се то, дођавола, дешава с њим? Чак и његови пријатељи су приметили ту промену. Нешто није било у реду. Он, који је обично спавао као клада, сада се превртао, бацакао и бунцао у сну. Греније је то коментарисао. И те изненадне промене у расположењу? Сада је био на седмом небу, смејао се, брбљао као сврака, а већ идућег тренутка желео је да одјури до маме, да загњури главу у њено крило, и да плаче. Дакле, шта је то? Жили! Као нека грешна тајна ово име се само јавило у једном кутку његовог мозга и полако обузимало његову свест. Ето шта се с њим догодило! Покушавао је да сакрије то од самог себе, али је био свестан све време. Она му није дала ни тренутка мира од оне вечери када ју је, Лика први пут довео У „Л'Вли". Одједном се појави пред њим, витка, плава, налик на „Ла Примаверу" — Примаверу преображену у мидинету, у набраном шеширићу, велу са тачкицама и јевтином крзненом оковратнику који 106
јој je Лика поклонио за Божић. Ма каква грижа савести да се јавила код ње, она ју је очигледно угушила. Сигурно га више није шамарала. He, сигурно није. Њена љубав према том обичном и лепом Норманђанину огледала се у сваком покрету, у сваком погледу, у потајном тражењу његове руке испод стола. Било је дирљиво — и помало непристојно — посматрати то потајно љубакање на јавном месту; то потпуно и бестидно предавање једне пристојне девојке захтевима свог срца и чула. Лика је имао право, пољупци су некако утицали на жене… Те вечери они су измењали две-три љубазне речи. Двапут се осмехнула на њега преко стола. Посматрао ју је како пијуцка вино између две игре, како се смеје својим лепим смехом, како брбља о „Цветном шеширу", о томе како се тамо продају само „модели" — и то само таквим муштеријама које се довозе кочијама — и како је једанпут услужила госпођу Сару Бернар. Док је говорила, он је гутао њену лепоту брзим, прикривеним погледима. Кришом је прелетао очима преко ње, наслућивао младе подигнуте груди испод блузе шивене код куће, плаве маље испод пазуха, топлу округлину бедара. Било је то ново и чудно осећање, подједнако узбудљиво и болно — то тајно размишљање о жени која је тако близу, а ипак удаљена и недостижна као звезда. Тада се у њему зачела промена. Доцније, те ноћи, када се вратио у своју малу собу, она је дошла. У сну, наравно; али тај сан је био тако стваран као што само живот може да буде. Лежали су на каучу у његовом атељеу испод огромног прозора. При светлости лампе њено тело било је жуто као ћилибар, а местимице плаво као поноћ. Њене брадавице претвориле су се у две дивље јагоде, црвене и тврде од жудње. Он ју је нежно миловао, љубећи је свуда насумице, превлачећи прстима преко топле еластичности њеног мршавог трбуха, преко нежних бокова. Изненада, њихове су се усне дотакле, дах им се сјединио. У ропцу уживања, њено тело се предало, и они су се сјединили у уздрхталом напону својих припијених тела. Пробудио се сав задихан, осећајући неки нов занос од кога је био потпуно исцрпен, неко савршено задовољство које никада није осетио нити знао да постоји. Чак га и ноге нису више болеле. Није био сигуран да ли још сања или не, и лежао је непомично у свом узаном месинганом кревету једва се усуђујући да дише, исувише збуњен да би ма шта мислио, исувише срећан да би могао да заспи, смешећи се у тами. Тако je то било сваке ноћи. И преко дана је сталио била уз њега, невидљива за остале, али за њега тако стварна да није знао да ли још 107
сања када би се десило да она дође у „Д'Ели" или „Нувел". Осмехивала му се са углачане тамне позадине слике. узнемиравала га док му је госпођа Лубе читала или док су се његови пријатељи препирали и дували дим један друтоме у лице. Понекад је била разиграна, готово дрска. Понекад, готово неподношљиво нежна. Понекад, мирна, окрутна. Али, он је права будала. Није га волела, и никада га неће волети. Па није га такорећи ни познавала… Нагло се тргао и отресао тих мисли, још једном присиливши себе да посматра слику. Добро, врло добро… Лева рука изгледа као напуњена рукавица од свињске коже. Кормону ће се много допасти И те основне сенке су дивне. Солидна блатшаво-мрка боја… Неодољиво, његове су се мисли поново вратиле на Жили. Али овога пута, захваљујући бескрајној несталности људског ума, посматрао је себе са потсмешљивом, безмало покровитељском непристрасношћу. Све је уствари било тако једноставно и природно. Ништа се с њим није догодило. Само је желео да води љуђав, да легне с неком девојком, — то је све. Чудновато је једино што се та жеља код њега није раније јавила. Можда је његова дуга болест имала неке везе с тим… А што се тиче Жили, јасно је било да је она само производ његове уобразиље, као оне дивне жене које се нагињу преко песниковог рамена док пише сонете. Она је само дала облик његовој неодређеној, безобличној жудњи. Значи, требало је само да нађе неку девојку, праву девојку од крви и меса, и да води с њом љубав. Врло једноставно. Није нимало тешко. Монмартр је препун девојака. Лаких девојака, жељних да воле и да буду вољене, гладних нежности, лепих шешира, лепих хаљина и вечера у добрим ресторанима. А, на крају крајева, и гладних новаца. To није проблем, то није никакав проблем… — Пет минута одмора! Глас редаров срушио је куле које је Анријева машта зидала у ваздуху. Повукао је последњи потез четкицом, оставио палету, узео штап с пода и одгегао се до једног мршавог риђобрадог студента у јевтином плавом оделу од сержа, који изгледа није приметио да је одмор, већ је и даље сликао са неспретном пажњом почетника. — Ви сте Венсан ван Гог, зар не? Ваш брат је рекао да вас очекује после празника. — А ви, ви сте Тулуз-Лотрек, је ли тако? Нови студент је престао да слика и управио на Анрија своје блиставе шлаве очи. — Тео ми је причао о вама. 108
— Када сте стигли? — Тек јуче, али сам већ био у Лувру. Он изговори то име тако усхићено да Анри није могао да сакрије осмех. Лице странчево се сместа следило, а поглед постао тврд. — Зашто се смејете, зашто ми се ругате? Јесам ли казао непгго погрешно? — He, не. Опростите ми, молим вас. — Тео је имао право. Његов брат је заиста био врло осетљив. — Нисам се смејао вама. Само сам помислио да нисте дуго чекали да посетите старо гробље. — Гробље? — Венсан се збуњено намрштио, али је следећег тренутка већ схватио. — Лувр — гробље! To је врло смешно! Ха-хаха! О-хо-хо-хо! Смех га је обузимао, прекривајући браздама необуздане веселости његове огрубеле образе, поигравајући јабучицом на мршавом врату, као водопад сливајући се низ рамена, груди и дуге руке. Његова веселост је расла и претворила се у промукао, шиштав смех. — Гробље! Ха-ха-ха!! O-xo-xo-xo!. — Превио се као да га је нешто заболело, и смех је грунуо из њега као вода из сунђера који се цеди. Изледао је као човек кога је обузео демон смеха. Узнемирен, Анри је с нелагодношћу посматрао ту бујицу радости. Смеју ли се сви Холанђани тако? У атељеу студенти су прекинули разговор да би посматрали ту експлозију веселости. Са подијума „дебела Мари", која је глачала нокте о ревер свог црног кимона, буљила је у њега. Најзад, његов смех се стишао у пригушено кркљање. — To је збиља било врло смешно! — испрекидано рече он бришући очи. — Kolossaal! Како ви то кажете на француском? Epastrouillant!21 — Он смело изговори ту реч, с оним уживањем које странац осећа када показује како добро познаје туђ језик. — Ви одлично говорите француски — рече Анри, надајући се да његова примедба неће да изазове код Холанђанина нов напад смеха. — Јесте ли га учили у школи? — He. Научио сам га када сам пре много година био у Паризу и покушавао да постанем трговац уметничким предметима, као Тео. Неко време сам чак предавао француски у једној малој школи у Енглеској. Нема ничег бољег него поучавати друге када човек хоће да научи неки језик. 21
Очоитледно погрешно употребљена француска реч epatant — величанствено. 109
Плаве искре смеха појавише се опет у његовим очима, и Анри уплашено задржа дах. — Ви ћете свакако ручати с нама — рече он брзо. — Неизоставно морате да пробате Агостинину кујну. После тога, ако хоћете, можемо да одемо у мој атеље. Овога пута новајлија није прснуо у смех, већ се само осмехнуо у знак пристанка. Анри примети да му је осмех веома осећајан. За време ручка сви су гњавили Венсана, постављајући му хиљаду питања о Холандији, ветрењачама, каналима, лалама, сиру, и о томе како се тачно изговара његово име, које је у ушима тих Француза звучало као гроготање. Има ли у Холандији атељеа као што је Кормонов? Имају ли Салон и да ли и они морају да „гладе" слике и да бубају анатомију? А Рембрант? Је ли видео много Рембрантових слика? Је ли видео његову кућу у Амстердаму — или Ротердаму — свеједно где, главно негде тамо у Холандији? А девојке, какве су? Јесу ли страсне? Умеју ли нешто? Или су глупаве? Ето, рецимо, на Монмартру девојке се прво опиру, да би вам мало доцније биле захвалне што сте их силовали. Што сте бруталнији, то вас више воле. Јесу ли Холанђанке такве?… Са помешаним осећањима студенти су гледали тог црвенокосог патријарха, старог тридесет и три године, који је упао у њихову средину и одговарао на њихова питања својим школским, грленим фракцуским језиком, посматрајући их плавим очима, магнетски привлачним као у копца. — Сигурно сте видели нашу Мона Лизу у Лувру? — рече Анкетен, што је отменије умео. — Ремекдело, зар не? Неупоредиво уметничко дело. Само је божански Леонардо могао тако да слика. To је највеличанственије дело на свету и — он пређе изазивачким погледом по целом друштву — пљунућу у лице сваком ко каже да није тако. Са љубазним осмехом, он се опет обрати Венсану: — Прошле недеље био сам у Лувру и дуго сам је посматрао. Тако је савршена, тако племенита, тако узвишена да сам зажелео да се бацим на колена пред њу. — Па што ниси? — умеша се Анри, немарно се осмехујући. — И откуд знаш да је то највеличанственија слика на свету? И, пре свега, откуд зиаш да ју је насликао баш Леонардо? — Откуд знам? — Анкетен се претећи намршти на Анрија. Он је био врло суревњив на своју титулу најбољег дискутанта у групи. Сваки ко би га изазвао имао је сам да сноси последице Он погледа студенте, смешећи се снисходљиво. — Овај мувљи упљувак би хтео 110
да зна откуд ја знам да је баш Леонардо сликао Мона Лизу! — Тако је морао да се осмехује Голијат када је стао пред Давида. Он се поткрепи једним брзим гутљајем ружице, обриса плаве бркове салветом, и тресну песницом о сто. — Е па, рећи ћу ти, слинави идиоте — повика, буљећи у Анрија преко стола. — Рећи ћу ти откуд знам да је Леонардо насликао Мона Лизу! Ја то осећам, видиш ли? Осећам овде, у свом срцу! — Нисам те питао где осећаш. На крају крајева, и ја могу осећати овде, у свом срцу, да си ти глупак, али то не мора да буде тачно. Или, можда јесте?… Студенти прснуше у смех. Венсан упали своју кратку праву лулу. Анкетен поцрвене као рак. Он је рачунао да ће смрвити противника првим ударцем. — А овај осмех! — прасну он, сетивши се одједном. — Чак и једнооки људски заметак као што си ти морао је да примети онај дрхтави, варљиви осмех њених очију који човека доводи до лудила. Ако кажеш да се она не смеје очима, пљунућу у лице! — Што се мене тиче, она се може смејати и пупком. Мене једино занима откуд ти знаш да је њу слихао Леонардо. Настаде дужа пауза, пуна напетог ишчекивања. — Па то је бар лако! — забректа Анкетен, поново се досетивши. — Техника! Да, техника, матори мој! Потези четкицом. Свако може одмах да позна Леонардове потезе. — Он се завали на столици, очекујући да се противник збуни. — Одтовори ми на то, ако можеш. — Е па, слушај, — осмехну се Анри — и покушај, ако икако можеш, да један минут мислиш тим својим мозгом као у амебе. У Лондону постоји један музеј. Зове се Национална галерија. To је, могло би се рећи, њихов Лувр. У њему они имају једну верзију Мадоне на стенама, друкчију од оне коју ми имамо. Претпоставља се да ју је сликао Леонардо са једним од својих ученика… Чекај. He прекидај ме — рече он када Анкетен отвори уста. — Нико није успео да утврди које је делове сликао Леонардо, а које његов ученик. Потези четкицом били су истоветни. Можда је ученик насликао све. Анкетен запали лулу и поче да дува дим Анрију у лице, што је претстављало један од признатих метода ратовања. Анри се закашља и отера дим руком. — Ја ћу ти рећи откуд знаш да је Леонардо сликао Мона Лизу, ако ми допустиш. 111
— Важи — потсмешљиво рече Анкетен, очаран овом променом. — Реци ми! — По малој бакарној плочи при дну рама — ето по чему знаш. — Анри се осмехну на противника. — Да, матори мој. На тој малој табли стоји: Леонардо да Винчи. 1452 -1519. Ето откуд знаш! А да си нашао Мона Лизу у неком заложном заводу, неурамљену и прашњаву, помислио би да је то још један од оних успелих, веома оштећених и јако лакираних ренесансних портрета и можда би га платио пет стотина франака. — To бих урадио када бих имао пет стотина франака! — упаде Рашу, са страсном жељом у гласу. — Али у Лувру, — настави Анри пошто су студеити престали да говоре о томе шта би урадили кад би имали пет стотина франака — ox, у Лувру је сасвим друкчије! Ту скидаш шешир, идеш на прстима, шапућеш као да си у цркви. Пролазећи, читаш мале бакарне плочице. Коређо… Рембрант… Тицијан… Рубенс… Сваки пут се у себи поклониш и прекрстиш. Када стигнеш до Мона Лизе, ти си већ ошамућен од толиког одавања поште. He видиш више једну непознату средовечну флорентинску домаћицу са рукама скрштеним иа стомаку, која се смешка крајем својих очију. Видиш Леонарда, легендарног, романтичног, ученог Леонарда, умотаног у своју браду и своју генијалност. Видиш Фиренцу, Понте Векио, госпође у брокату који свирају на лауту, голубове, породицу Медићи — и дође ти да паднеш на колена. — To је лаж! — загрме Анкетен. — Видиш генија, ето шта видиш! Геније, јадни мој глупаче, геније је као дијамант. Познаш га на први поглед. Просто ти боде очи! Видиш га јасно када посматраш Рембранта, Тицијана, Леонарда! To свако може да види! — Merde alors! — повика Анри, а Рашу заблиста, поносан на успех свог ученика. — Па зашто онда то није видео муж Мона Лизе? Он је одбио портрет, то сви знате. Сто му паклених громова, ако је тако лако познати генија, ако ти просто боде очи, зашто га онда није видео Лоренцо ди Медићи? Зашто је наредио Леонарду да илуструје јеловнике и црта маске за костимиране балове уместо да га пусти да на миру слика? И ако, као што ви тврдите, свако може одмах да види генија, зашто су се људи смејали Рембрантовој „Ноћној стражи" и пустили га да умре у беди? А Вато, који је морао да слика фирме? A Теније, који је морао да протури вест о својој смрти да би продао слике за неколико франака? И Шарден, који је заменио слику за један прслук? Зашто њихови савременици нису видели њихов геније када смо ми у стању да га тако јасно сагледамо? Па, када смо ми тако 112
паметни и проницљиви у односу на старе мајсторе, зашто смо тако глупаво слепи када су у питању живи уметници? Откуд ви знате, например, да Сезан није геније и да једног дана неће стајати у Лувру поред вашег божанског Леонарда? — Ко је то Сезан? — утшта Венсан. — Нико — добаци Гози уверљиво преко стола. — Лотрек само покушава да се прави паметан. Рашу се покровитељски окрете Анрију. — Можда има нешто истине у томе што ти кажеш, али отишао си исувише далеко. На крају крајева, сви знају да Сезан не зна да слика. Чак су га се и импресионисти стидели. Они су његове слике вешали у угао, где нико није могао да их види. Он погледа прекорно али нежно свог штићеника, ту мамину мазу од које је он створио правог студента сликарства. — Дођавола! Није тако лако стићи у Лувр! Када тврдиш да ће Сезан једног дана висити у Лувру, говориш као дете. To је исто као кад би рекао да ћеш ти једнога дана стићи у Лувр! Разговор се опет врати на Венсана. Давали су му исцрпне и противуречне савете о томе где да купи боје на вересију, које врсте фиксатива треба да употребљава за цртеже угљеномс и где може да купи добар, полован приручник из анатомије. Ручак се завршио бесним и општим неслагањем и жучном дискусијом о томе колико су корисни троугласта композигција, равнотежа боја и глађење слика при стварању једног дела које треба да буде примљено у Салон. У бучном разговору изашли су из Агостининог ресторана и разишли се на разне стране. — Све је ово прилично збркано, зар не? — рече Анри, бацивши поглед на Венсана, док су се пели улицом Коленкур. Његов друг је наставио да корача погнуте главе, стежући чврсто своју мапу испод руке. — Мислио сам да ћу у Паризу имати прилике да научим нешто о уметности и да постанем сликар — рече он најзад. — Сада више нисам тако сигуран. Можда је Тео имао право; можда сам исувише стар. Смех је замро у њему. Изгледао је тако збуњен, тако стран и изгубљен у тој улици на Монмартру да Анри осети сажаљење према њему. 113
— Немојте губити храброст, Венсане. Смем ли да вас зовем Венсан? He дајте да вас збуне сви ти разговори о троугластој композицији и равнотежи боја. Уствари, то није тако тешко као што изгледа, — И пошто се саучешће обично изражава обмањивањем, он додаде: — Ускоро ћете нас стићи. Застајкујући с времена на време, пели су се вијутавом улицом и најзад стигли у атеље, где су затекли госпођу Лубе како на балкону скупља у ђубровник гипсане отпатке и мрачно гунђа сама за себе. — Ти инсталатери, господине! — рече она обраћајући се одозго Анрију. — Погледајте шта су урадили! Да сам знала да he све разлупати, никада не бих допустила да се оправи та када! Она се поклони Венсану, махну бесно још неколико пута метлом, и пође доле уским степеницама држећи метлу у једној, а канту у другој руци. — Молим вас, госпођо, дозволите да вам помогнем — понуди се Венсан пружајући руку да узме канту. Покрет је био тако спонтан и учтив да га она погледа изнеенађено. Осмех јој заокругли образе. — Ви сте врло љубазни, али могу и сама. А вас двојица се лепо разговарајте и забављајте. Она изађе, затворивши врата за собом. — Освојили сте срце госпође Лубе — рече Анри вешајћи свој шешир и капут о чивилук. — Видећете, кроз који тренутак вратиће се са шољом чаја. Попијте га, чак иако не волите, и немојте да се објашњавате. Ја сам покушао. To је исто као кад бисте се објашњавали са локомотивом. А сада, хоћете ли да ми покажете своје радове. Он приђе једном дугачком столу и премести лампу да би направио места за Венсанову мапу. — Могу ли прво ја да видим ваше слике? — Рече Холанђанин посматрајући недовршеног Икара. — Дивна слика. Одмах се види да врло добро дознајете анатомију. Желео бих да је и ја тахо познајем. — Треба само запамтити једну листу латинеких имена. Ако хоћете, можемо заједно да учимо. — Било је нечег чудновато привлачног у том риђокосом странцу. — Молим вас, слободно дођите овамо кад год хоћете. И немојте нимало да се усиручавате. Ја сам употребљавао Рашуов атеље две године. Венсан се окрете ка Анрију, али му поглед беше уперен негде мимо њега, као да је прикован неком унутрашњом визијом. 114
— Знате ли шта бих ја радио када бих умео да сликам као ви? Сликао бих сељаке на пољима. Покушао бих да прикажем њихов замор, бол у леђима пред крај дана, начин на који се исправљају усред бразде да би руком убрисали зној са лица. Сликао бих сеоска имања, дрвеће, цвеће, сунце. Употребио бих жуту боју, много жуте боје, велике. огоомне жуте мрље! Жуто је божја боја, он је створио сунце жутим! Његова последња примедба била је заиста необична, и Анри га погледа искоса прилично зачуђено. Да овај није случајно мало ћакнут? — Бог можда воли жуту боју, али Кормон воли мрку — насмеја се он. — И зато треба да се снабдете вандајк-мрком и природном умбром. Одвешћу вас до чика-Тангија, где можете јевтино да их купите. Шта вам је? — упита он када Венсан журно пређе преко собе и узе малу слику канкана. — Ох, то је једна мала слика девојака које играју канкан у „Л’Ели"-у. Одвешћемо вас тамо једне вечери, можда још вечерас. — Ово је дивно! Дивно! Дивно! — повика Венсан. У сваком узвиху звучало је све веће одушевљење. — Ово је несравњено боље од ваше велике слике! Ове девојже су живе. Просто их видите како мграју, чујете музику, осећате гомилу људи, и мирис атмосфере на томе месту. Joie'de vivre!22 Зашто нисте завршили? — Нисам имао времена. Осим тога, мој отац каже да јe то обична порнографија. — Морате да је завршите — заповеднички повика Венсан, — Хоћу, ових дана. И немојте толико да се узбуђујете. Ја сам мислио да су Холанђани хладнокрвни, али ви сте свакако изузетак који потврђује правило. Ипак, мило ми је што вам се свиђа. И ја је волим, Стално бих сликао такве ствари када бих само могао. — А зашто то не радите? — Зато што хоћу да уђем у Салон, a то нећу постићи aко сликам играчице канкана. А сада, да видим ваше цртеже. Почиње да се смркава. Вансан са жаљеаем прислони малу слику уза зид, седе за сто и поче да развезује траке на својој мапи. — Молим вас, не заборавите да сам ја почетник — рече — никада нисам био ни у једном атељеу, никада нисам студирао сликарство. — Он пружи Анрију један изгужван табак хартије са извученим 22
(фракц.)Животна радост! 115
линијама. — Ово је један од мојих првих радова Копија Милеа, из једне књиге са сликама. Пружао је један по један цртеж преко стола. — Ово су ротердамски рибари… Ово је један стари ткач из Нојнена… Ово је Сиен, једна девојка коју сам познавао… Ово су сељаци из Брабанта, „људи који једу кромпир", како их ми зовемо. Када је стигао до последњег цртежа, у атељеу је било већ мрачно. — Ето, то је све. Шта мислите о њима? — Глас му је дрхтао од стрепње. — Мислите ли да ипак могу да постанем сликар? Анри полако спусти цртеже које је држао у руци. Један тренутак посматрао је Венсана, запањен понизношћу тог пегавог човека, који је у грозничавој неизвесности буљио у њега преко стола. — Зар ви заиста не знате? Забога, Венсане, па ваши цртежи су величанствени! Како можете и најмање да сумњате у њих или у себе самог? — Да ли ви збиља тако мислите? Стварно тако мислите? — Венсанов глас задрхта од узбуђења као да је нешто у њему пукло. — Да не говорите тако само из учтивости? Зар заиста сматрате да ја могу да постанем сликар? — Да постанете? Али, Венсане, па ви јесте сликар! На Венсановом лицу се указа одушевљење. — Хвала. Хвала, Анри — промуца он. — Ви не знате шта то значи за мене. Било ми је потребно да ми то неко каже. Неко време гледали су се преко стола, осмехујући ее, не знајући како да искажу своја осећања. — Изгледа ми да ћемо постати пријатељи — рече најзад Венсан уз бојажљив осмех. — И мени се чини — потврди Анри. — Тако сам срећан што сте дошли у Париз, Венсане. Верујте ми. — Он беспомоћно слеже раменима не могући да иађе речи, и устаде са столице. — Хајдемо у „Ла Нувел" на пиво! Неко обазриво закуца на врата. У собу уђе госпоћа Лубе, носећи на послужавнику две шоље чаја, који се пушио. Анри намигну Венсану. — Шта сам казао? — прошапта он. Већ некако средином зиме Анри примети извесну промену на својим приатељима. Још увек су расправљали о уметности и женама 116
пљувалн један другом у лице, дували дим из лула и хвалисали се својом поквареношћу, разблудношћу и изванредном мушкошћу, али се у тој разметљивости осећала нека несигурност, нека неодређена стрепња пред будућношћу, која је избијала у изненадним узвицима жаљења и суморним уздасима. — Сећаш ли се шта нам је оно старо копиле Дега рекао прошле године код Агостине? — примети Гози једне вечери. — О томе како уметници умиру од глади и иду са пробушеним ђоновима. Нисам томе раније придавао никакву важност, али сада када помислим… — И ја — уздахну Анкетен за себе. — Када помислим да сам могао да добијем оно дивно место у пошти! Оклевајући, Гози извуче из џепа један илустровани каталог разног покућанства. — Илустровањем каталога зарађује се страшно много новаца — рече он са извештаченом разметљивошћу. Затим показа прстом једну чинију за супу. — He можете ни замислити колико плаћају за једну овако малу ствар… Па онда, постоје и заклони за прозоре. Неки људи воле да имају слике на заклонима за прозоре. Неко време су сви ћутали, обузети истим мислима. Желели су да постану уметници. Е па, ускоро ће и постати. А тада? Како ће, дођавола, зарађивати за живот? Забринутост се осећала испод танке спољне опне њиховог боемства. Њихов здрав инстинкт француских малограђана опомињао их је да се живот не састоји у сталном пијанчењу код „Л'Ели"-а или пијењу пива код „Ла Нувел", да Кормонове глупе „Дијане" или „Венере које се одмарају" могу да их одведу у Салон, али не претстављају никакву гарантију да ће имати сваки дан шта да једу. — У кварту Тампл — рече Анкетен као случајно — живи неки човек који плаћа двадесет пет франака за једно Мурилово „Васкресење", а двадесет седам за „Рођење". А усто купује све што насликаш. Рашу саошпти да је поднео молбу за место помоћног надзорника музеја, друге класе. — To је најниже место — рече он са патетичном скрушеношћу. — Али, кад те тамо приме, онда бар имаш хлеба. Неколико дана касније Греније изненада упита Анрија: — Разумеш ли се нешто у тапете? Доручковали су у малом бистроу у који су редовно свраћали на свом путу за атеље. Напољу, улица Фонтен је врвела од јутарње живости и одјекивала од вике трговаца који су гурали пред собом колица с робом, и од шаљивих масних досетки кочијаша. Домаћице у папучама и са папилотнама на глави свађале су се са продавачицама 117
риба и бирале главице салате са изразом Хамлета који се обраћа лобањи. Старинари, који су се познавали по томе што су имали на глави по три наслагана шешира, извикивали су своје уобичајене реченице; крпачи nopцелана звонили су малим звонцима; оштрачи ножева, са ногама на папучици, нагињали су се над своје точкове из којих су летеле варнице. Пси без газда тумарали су кроз гомилу. С времена на време прошао би понеки стаклорезац, са гомилом стакала на леђима, пун наде гледао у разбијене прозоре и викао своје прастаро „Viiiiiiiiii - triеr!“23 Анрију јe тај призор изгледао као нека Рембрантова гравура која је изненада оживела, и таман је хтео то да каже кад Гоеније настави: — Занимљив посао, то тапетирање зидова. Доноси много новца. А има у њему и много уметничког. Например, да ли би ти умео да скицираш добре тапете? — Мислим да не бих — признаде Анри, жваћући своју кифлу. — To је нарочита вештина. — Каква вештина, дођавола, то је уметност! — Он се наже преко стола и рече тише: — Сећаш ли се оне младе даме са којом сам се упознао о Божићу? Зове се Лили. Она је права млада девојка, а не нека девојчура са Монмартра која спава са сваким. Васпитана је врло строго. Е па, она је луда за мном, a њен отац има радионицу за израду тапета. Провео ме је кроз њу и рекао да бих ја, са својим уметничким искуством, био за њега од неоцењиве вредности. Анри га је посматрао преко ивице шоље. Добри, паметни Греније! И он је схватио да се живот не састоји у грубим монмартровским шалама и игрању у „Л'Ели"-у… — Имаш потпуно право — рече он када је његов друг завршио своје исповедање. — Кажу да је женидба дивна ствар. Те зиме Анри се често виђао са Венсаном. Насликао га је како седи са чашом апсинта24; слушао је његово оптуживање самог себе, његове политичке говоре, бурне изливе тог ума распаљеног мистицизмом, алкохолом, болешћу и генијалношћу која се буди. Привикао се на његову патетичну скрушеност, несигуран осмех и узнемирујући смех, на његове нападе одушевљења и ћутљиво размишљање. У „Л'Ели"-у је посматрао тог бившег проповедника како се мува са мидинетама по подијуму за играње, како се упушта у неспретно флертовање са младим праљама, кoje се кикоћу због његовог страног нагласка, његове трапавости и његових наранџастих 23 24
(фракц.)Животна радост! Тај пастел налази се данас у Општинском музеју у Амстердаму. — Прим. писца. 118
зализака. У „Ла Нувел" га је посматрао како неуморно пије апсинт, размахује својом кратком лулом и излаже своје нејасне планове о једној уметничкој колонији. — Била би саграђена по узору на Фуријеове фаланге. Ми бисмо заједнички скупили средства. Чим би неко од нас продао слику, предао би новац… Кад год су били сами, увек су се препирали. Њихову присност и дубоко разумевање joш су потстицали ови сукоби. Разлика у темпераменту и васпитању доводила је до жестоких судара, посде којих су били потпуно промукли, бесни, али још бољи пријатељи него пре тога. — Твоја уметничка колонија је лудост! — гунђао је Анри. — Венсане, ти имаш неку бубицу у глави. Зар не знаш да уметници не могу да живе заједно? Закључај два уметника у једну собу, и они ће кроз недељу дана један другом пресећи гркљан својим сликарским ножевима. Једно поподне Венсан улете у атеље и објави да му је синуло у глави: постаће поентилист. — О боже, ти поентилист! — Анри престаде да ради Икара и насмеја се преко рамена на свог пријатеља. — Прошле недеље био си импресионист, сећаш ли се? Као Реноар и Моне. — Али ово сада је нешто друго — рече Венсан са занесеним погледом у очима. — Сера је био синоћ с нама на вечери, и док смо јели слаткише објашњавао је своју теорију. Кажем ти да је то решење свих проблема сликарства! А тако је једноставно! Потребно је само да простудираш оптику, закон преламања зракова, трајање светлосног утицаја на мрежњачу… — …и да радиш годину дана на једној слици, као Сера! Можеш ли да замислиш себе како стављаш тачке на једно исто платно годину дана? И то баш ти, од свих људи. Свађали су се чак и око политике. — Није ми јасно како један тако лептирасти идеалист као ти може да буде тако објективан у својим цртежима — добацио би Анри у жару дискусије. — По свим правилима, требало би да сликаш сладуњаве сличице као твој јунак Миле, али, хвала богу, ти то не чиниш. Твоји „људи који једу кромпир" су природни. Види се да имају покварене зубе, да се не умивају често, да смрде као вуга, и да су скроз-наскроз бедни. — Сељаци су одувек били бедни. Још је горе било у стара времена, када је краљ пљачкао њихове усеве… 119
— Где си прочитао ту глупост? — To је истина! — Није истина! — Јесте, истина је! — He, није! Богаму, иди у Лувр и погледај Брегелса, Халса, Тенијеа, па ми кажи да ли њихови сељаци изгледају изгладнели! Погледај смо њихове стомаке, њихове дебеле задњице! А шта раде ти твоји сиромашни сељаци који умиру од глади? Играју под дрвећем, кљукају се јелом, отварају бурад вина или јабуковаче. А тек њихове жене! Округле као препелице, а груди не могу да им стану у прслучиће! — Па Зашто су онда дигли револуцију? — Нису је они дигли. Они су се борили против ње рукама и ногама. Твоја проклета република је изгладнела сељаке када је мзмислила војну обавезу. Један краљ се никада не би усудио да одвоји човека од његове земље… Али, зашто се ми управо свађамо? Хајдемо до „Ла Нувел" да одиграмо партију карата. Осећам да ћу вечерас имати среће. Убрзо по његовом доласку у Паркз, Венсаново хроничио неспокојство се повратило. Није могао да издржи тежак рад у атељеу. Уместо тога, разапео би своје ногаре у некој прљавој улици Монмартра, или остајао код куће, код свога брата, и сликао мртву природу — каљаве ципеле или романе у жутом повезу. Понекад би изненада шпчезао на два-три дана, да би се појавио мокар до костију, згужваног одела, замршене риђе браде. — Отишао сам да се нагледам дрвећа — живо би изјавио. — He могу да дишем у великом граду. Где сам спавао? Анри, ти си баш смешан човек! He сећам се где сам спавао. У некој колиби крај Сене. Киша? Е баш си смешан! Зар не знаш да нама Халанђанима ништа не смета киша? Види, Анри. Види шта сам урадио за ово време… Стидљиво, просто извињавајући се, он би се сагнуо и прислонио платно уза зид. Било је то нешто што је иабацао за три сата. Нека мешавина Писароа, Делакроаа, Сераа, али ипак са снажном личном нотом. Све је било наопако, а ипак величанствено. Или би се изненада појавио у Анријевом атељеу, сав задихан од пењања, са мапом испод руке, и главе покривене округлом крзненом капом, која му је давала изглед неког настраног трапера из Тенесија. — Анри, мораш да ме учиш анатомији! Ја апсолутно морам да знам анатомију ако хоћу да будем добар сликар! А како ти се свиђа 120
моја нова капа? Kolossaal, зар не? Врло је практична. Зими можеш да спустиш крајеве, па ти не зебу уши. — Потегао би добар гутљај рума из чутурипе која му је висила о врату, и уздахнуо дубоко и срећно. — А сада, на посао! — И час би почео. — Ово, Венсане, ово je sternocleido mastoideus… А ово je latissimus dorsi… Gluteus maximus je мишић на коме седиш… Главне особености костију главе су наставци: короноидни, кондилоидни, мастоидни и зигоматични… He би дуго потрајало а Венсан би треснуо свој комад угљена о зид. — Нема смисла! Никада нећу научити та имена. Исувише сам стар, исувише глуп. Хајдемо на један stokvis. Отишли би у мали стан браће ван Гог у улици Лавал, и Анри би ту упознао stоkvis са прженим луком или неку другу холандску посластицу, а усто и велнки број непознатих и врло брбаивих „независних" чије је слике Тео покушавао да протури у својој радњи уз Месонијеове бакрорезе и барбозонске пасторале, и који су узалуд на сав глас грдили безосећајни сает, махали својим излизаним рукавима, и изјављивали да су жртве мрачне и подле завере. Тако је проводио Анри ту последњу зиму свог студентског живота. Али, то је био само спољни изглед, варљив као и све што се посматра споља. Он је живео уствари двоструким животом. Крио је у себи тајну. Како да нађе девојку? Тога јутра у атељеу све јe изгледало једноставно. Али када би се боље погледало, није било нимало једноставно. Прво, где да је нађе? „Л'Ели"? Тамо су његови пријатељи најчешће налазили девојке. Они би увек ишчепркали неку кројачицу сјајних очију, или неку младу праљу жељну пустоловина и романа. Натерали би их да пију кувано вино, играли с њима и док би се вртели по подијуму, причали им како су усамљени и какву би дивну ноћ љубави могли да проведу заједно. Пре или после — а често већ прве ноћи — одводили би их у своју собу, и та би ствар трајала недељу-две дана. Али да би човек то постигао, морао је да игра. Дакле, то је отпадало. Улица? Наравно, понекад ти се пружи дивна прилика и на улици. „Свака од њих то жели", говорио је Рашу, познати специјалиста за изненадне препаде. „Ако само покушаш довољно пута, обавезно ћеш на крају успети. To је чиста математика…" Он је постигао, на очиглед свију, неколико победа на кратком растојању између трга Пигал и трга Клиши. Али да би успео, мораш да престигнеш девојку. А како ћеш да 121
престигнеш било кога када се сам једва вучеш и мораш да застајеш сваки час да би одморио ноге? А претпоставимо да си је чак и престигао, шта би она казала када би погледала наниже и видела те задиханог, ослоњеног на штап са гуменим врхом. Дакле, и улица отпада. Па, шта онда остаје? Јавна кућа? „Сиви папагај" у улици Стенкерк, куда је отишао са својим пријатељима онога дана када је Бона распустио свој атеље. Уске степенице застрте отрцаним тепихом које воде у салон, на зиду репродукција Клеопатре у бојама, црвени плишани дивани, задах јефтиног парфема и голих тела. Девојке голе испод танких кошуља или шалова са дугим ресама. Њихове хладне руке, обојене усне као пурпурне ране на њиховим лицима. Смучи ти се и на саму помисао да пољубиш такву девојку, акамоли да легнеш с њом. Биле су смрдљиве; потсећале су на јавни клозет. He — све, само не јавна кућа. Све друго… Дакле? Дакле и даље сањариш о Жили, свлачиш девојке у мислима, црвениш сваки пут када нека мидинета прође поред тебе на улици. Бацаш се по постељи, јечиш у сну, будиш се уморан, раздражен, тражећи разлог за свађу само да би мало умирио живце. Али, живиш и даље како најбоље знаш и умеш. У атељеу ce гњавиш око неке проклете Венере или „Успаване музе", и обуздаваш се да не праснеш када Кормон наклапа о лепоти и глађењу слике. Радиш на Икару, пијеш пиво у „Ла Нувел" и кувано вино у „Л'Ели"-у. И тако ти некако полази за руком да живиш од данас до сутра, сакривајући своју тајну као да је нека срамна болест; и пошто немаш никога коме би се могао поверити — ћутиш. Можда ће та нова врста бола, та дрхтава глад целог тела најзад проћи. Можда ће се ствари уредити саме од себе, на неки начин. У марту је Лика изјавио да се његова жеља за Жили полако гаси и да је се заситио. — Она је добра девојка и тако даље, и упочетку, када ме је одбила и ошамарила, била је врло занимљива. Пружила ми је прилику да се заиста борим, и ја сам у томе уживао. Али, дођавола, борби је дошао крај, и она би могла да увиди да је дошло време растанка. На крају крајева, човек може уложити све своје снаге да стигне на Северни пол, али то не значи да жели тамо да остане целог свог живота, зар не? Охрабрен саучешћем својих пријатеља, описивао је са много досадних појединости како Жили више није ни за шта, како је неразумна и гњави га сталним доказивањем своје љубави и неисцрпне нежности. — Никада не бисте веровали да је та девојка била невина 122
још пре три месеца, а сада просто лудује за тим стварима! Једва чека да се свуче и скочи у постељу… А све то јасно доказује, коментарисао је даље Рашу, да чим жени једном размрдаш жлезде, она почиње да личи на мачку у фебруару и претвара ce у праву тигрицу. И ето, баш те витке, прозирне плавуше најчешће те изненаде, док жене са очима као у Клеопатре обично не вреде ништа и под јорганом су само млитаве црнке. Али што је најчудније, вест о томе да Жили више није у милости код свог љубавника и да се претворила у похотљиву жену учинила је да она постане Анрију још ближа, још пожељнија и, ако је могуће, још стварнија. Дотада је била само визија, привлачна и далека, а сада је постала жена од крви и меса, луда, путена и гладна љубави као и он сам. Хиљаду лудих и узбудљивих мисли врзмало му ce по глави. Покушао је да се потсмева тим својим сањаријама, али како може да се порекне нешто што се види, чује и осећа? Јер, он је могао да види ружичасту вијугавост њених ушију и лук њених ноздрва, могао је да чује њено шапутање, да осети гипкост њених груди под прстима, влажност њених суза и свилену мекоћу њене плаве косе, Она је постала тродимензионално првиђење, била је стварнија од госпође Лубе, Кормона или његових пријатела. Чудновато како нешто тако нестварно као што је помисао може да причини тако стваран бол, као кад игла поодире у месо. Али, ето, он је заиста осећао тај бол, исто онако као што је некада осећао „нападе". Врели таласи заноса запљускивали су га као топлота пећи. Долазило му је да виче, да удара песницама о зид, да корача по соби дугим љутитим корацима. Да, то би му помогло — да хода, да се ходањем ослободи те напетости. Али он није могао да хода, једва је могао да корача, и зато је остајао склупчан на својој столичици, спуштао палету, скидао цвикер, покривао очи рукама, — и видео на свом длану Жили, голу и изазивачку, савијену у клупче, као сићушна змија боје слоноваче. Понекад би помислио да ће се, ако се преда, ако се слободно загњури у блато својих мисли — можда заморити и на тај начин ослободити те напасти, те жудње, те непознате ствари која га је терала у лудило. Учинио је и то. У машти је кидао с ње одело, цепао јој кошуљу с леђа, гурао је на постељу и бацао се на њу као што се човек који умире од жеђи баца у неку блатњаву бару; гњечио је њене усне, гризао уста, стезао је својим грозничавим рукама, нападао на њу са 123
дивљом бруталношћу све док не би изгубила свест и лежала на постељи као топао, измрцварен леш. Понекад је помагало; најчешће није. И једне вечери, када више није могао да издржи, одвезао се у пивару Монсеј на тргу Клиши. Иако је трг Клиши уствари био део Ла Бит-е, на њему није владала атмосфера Монмартра. Уметници су се ту ретко појављивали. To је био бучан трговачки друм, начичкан дућанима и кафанама и украшен огромном статуом генерала Монсеја, која је стајала усред трга као џиновска шаховска фигура. Оног тренутка када је ступио у пивару Монсеј, знао је да је дошао на право место. Блештава и бучна кафана, намењена пролазним муштеријама. Нитде ниједног познатог лица. И жене — свуда жене! Која ли ће од њих бити? Она плавуша у зеленом огртачу, или она пуначка црнка сапета у свом мидеру? Било му је свеједно, сасвим свеједно… Поручио је бенедиктин и играо се високом чашицом посматрајући маневрисање жена. Изгледа да је цео поступак текао по утврђеном плану. Човек би ушао, сео за сто, поручио пиће. Одмах после тога пришла би му изазивачким ходом нека лорета и упитала га колико је сати. Ако би евентуални купац нешто прогунђао и показао на велики зидни сат, преговори би се нагло прекидали. Али ако би извадио сат, ставио га на уво и с осмехом одговорио да је четврт до десет, она би села поред њега, почела живахно да брбља о сатовима и о томе како су они непоуздани, и како је једанпут задоцнила на воз — или на неки судбоносни састанак — због тога што јој сат није био тачан. На Taј начин створила би се пријатна атмосфера и евентуалном купцу би се пружила прилика да процени девојчине дражи, да удише њен опојан парфем и да осети додир њених бутина. У том отсудном тренутку догодила би се једна од две ствари. Или би човек изненада изјавио да чека своју жену или пријатеља и замолио госпођицу да се губи и престане да му досађује, или би јој понудио пиће. У овом другом случају сматрало се да је увод завршен, и отпочели би преговори. Девојка би се припила уз њега, расејано превлачила прстима са дугим ноктима преко делова за које је из искуетва знала да су најосетљивији, шапутала му у ухо какав је она зналац у љубави, како се држи правила да сваког потпуно задовољи, и како ће са тако привлачним снажним човеком једва моћи да се обузда и да не почини најбезумније лудости. Као последаи мамац поменула би близину хотела, чисте и пријатне собе, еластичне душеке, и потпуну дискрецију у вези с тим догађајем. Затим би на брзину расправили 124
питање цене. Сви знају да је њена цена одувек била двадесет франака. Никада, никада она не би ни погледала човека за мање. Али када је у питању он — зато што је тако привлачан и некако је узбуђује својим погледом — она ће…, ето, она ће то урадити за петнаест. На то би евентуални купац одговорио грубим недвосмисленим смехом. За кога га она сматра? За туриста? За Американца? Пет франака, то је његова последња реч. Он може да добије коју год хоће девојку за пет франака. Наравно да може, бунила би се лорета, али какву девојку? Стару вашљивицу, са набораним вратом и млитавим грудима, која то ради са сваким. А она је потпуно здрава, и споља и изнутра. Али, ето, пошто је луда за њим и хоће по сваку цену то да ради с њим, може је имати за десет франака. Само, никада не сме да зуцне ни реч о томе, јер је иначе њен углед пропао. За време преговарања њене руке су на свој начин потпомагале целу ствар, и евентуални купац би почео да губи нешто од своје енергије у ценкању. У реду, пристаће на осам франака. Девојка би га прекорно погледала. Као и сви згодни мушкарци, и он је циција, али она, просто-напросто, мора да истера свој каприц. У реду, осам франака и два франка напојнице… Преговори су се ближили крају. Они би искапили своје чаше, устали и заједно напустили кафану. После двадесет минута она би се вратила, свеже напудерисана и нарумењена, и — сама. Анри је био толико обузет посматрањем тих сусрета да сe запрепастио када је приметио да већ скоро сат седи у кафаии а ниједна девојка не прилази да га упита колико је сати. Обузе га изненађење помешано са љутином. Шта је тим девојкама? Зар не виде да је сам? Можда мисле да је исувише млад и да нема новца? Његов поглед се заустави на једној девојци кестењасте косе која је седела подбочена за суседним столом и замишљено пушила. Имала је светле очи, тврда уста и сјајну косу „à la pompadour" испод шешира украшеног цвећем. Посматрао ју је тако продорно да је најзад окренула главу к њему. Он је поруменео и стидљиво се насмешио на њу, док су му се усне покретале, нечујно позивајући. Она није устала, већ је пиљила у њега кроз дим своје цигарете. Ocehao је како њен сјајни поглед прелази преко његовог лица, спушта се на његов кратак штап са гуменим врхом, почива један часак на његовим ногама које су висиле на неколико сантиметара изнад пода. Затим је с истом равнодушном тромошћу повукла још један дим и окренула главу. Од запрепашћења га нешто стеже у грлу. Дах му застаде за тренутак док је буљио у њу са неверицом, држећи чашицу прстима који су дрхтали. Значи, она га је одбила! Једна дроља од десет 125
франака га је одбила! Није хтела да је виде како излази са једним хромим, задиханим богаљем. Дах му се поврати и пређе у убрзано дахтање. Срце му је лупало у грудима, мисли се ковитлале по мозгу. Ниједна од тих дроља није га хтела. Зато му ниједна није пришла нити га упитала колико је сати. Можда га никада ниједна девојка неће хтети, можда ће све окретати главу од њега… Дохватио је свој штап, склизнуо са столице и, оставивши пиће нетакнуто, брзо изашао из кафане. Следећег дана пошло му је за руком да побегне од истине и да, захваљујући нагону самоодржања, обмане себе и смири се за извесно време. Девојка није имала намеру да га одбије… Очигледно је била задубљена у мисли, очекујући некога… А друте? Биле су исувише заузете; оне, пак, које нису биле заузете просто га нису приметиле, ето у чему је ствар. Било је сувише људи у кафани, сувише буке… Претварао се да верује у то и трудио се да тај догађај у пивари избрише из сећања. Покушао је чак да уоппгге не мисли на жене, и то му је донекле пошло за руком. Са страшћу се бацио на посао. У атељеу, његове Венере и Леде су постале чудо од марљиве углађености, и Кормон је био одушевљен. — Врло добро, Лотрек, врло добро. Ви можда немате сликарску префињеност или природан дар, али сте доказали да приљежним радом може све да се надокнади. У свом атељеу упорно је радио на Икару, ћаскајући са госпођом Лубе да би избегао тишину, која је одводила његове мисли опасним стазама. У „Ла Нувел" је изненађивао све пријатеље својом брбљивошћу и разведравао их многобројним турама пива и изазивачким разговором о уметности. Када би разговор скренуо на жене, свим силама се трудио да не слуша. Ноћи су биле најтеже. Снови су га мучили, онако беспомоћног, заспалог. Навикао се да чита у постељи све док, исцрпен не задрема са отвореном књигом на покривачу и неугашеном лампом на ноћном сточићу. Тако ie пролазило пролеће, и једног јутра њега пробуди цвркут ласта. Он устаде из постеље, дохвати штап и одгега се до прозора. Ту је стајао, босоног, у дугој вуненој ноћној кошуљи налик на смешног брадатог анђела. С осмехом је посматрао птице како се играју, тркају, клизе низ невидљиве олуке, пролећу као крилати куршуми, и испуњавају двориште својим гласним цвркутом. Какав диван дан! 126
„Као створен за излет", прошалута он, и пре него што је успео да се обузда, јасна и немилосрдна визија појави се пред његовим очима… Обала реке — можда Сене, или Марне, или неке друге, непознате, троме реке… Жили лежи на трави поред њега, претварајући се да спава… Поподневни зраци сунца пробијају се кроз лишће, шарајући њено лице покретним светлим пегама, које он покушава да пољуби… Ситни пољупци прелазе у љубљење, миловање, поседовање… Њена плава расплетена коса личи на локву сунчане светлости на земљи… Руке су јој раширене, дланови окренути нагоре, као да је распета од задовољства… Екстаза испод дрвећа… А затим, много касније, Жили се диже журно исправљајући сукњу, закопчавајући блузу, вадећи травке из косе, и правећи се као да ју је срамота што су се тако рђаво понашали. А он, смешећи се, бацајући кривицу на пролеће, објашњава јој да су излети и измишљени баш због тога, а не само да би људи гутали мраве у јелу. С напором се отргао од тих мучних мисли, окренуо се од прозора и отхрамао до умиваоника. — Дижи се, Греније! Време је да се устаје! Тога дана радио је „Андромеду на стени", која им је била задата те недеље. Кормон им је испричао стару легенду о принцези коју су њени родитеад жртвовали пожуди једне страшне морске змије, која је ширила страх и трепет по обалама њиховог краљевства. — Замислите, ако можете, ужас који је обузео ту дивну младу девојку — у бурној ноћи, нагу, приковану за стену — када је угледала неман како плива према њој. To, пријатељи моји, ту позу, тај тренутак драматичне лепоте морате покушати да ухватите. Да бисте то постигли, насликајте уздигнуте обрве, очи окренуте нагоре, уста отворена као да неки нечујан крик излази из њих. Али, не заборавите да чак и у том положају Андромеда мора остати заводљива, уметнички привлачна… Анри је са уздахом погледао „дебелу Мари", која је стајала на подијуму за моделе. Како, дођавола, направити њу заводљивом и уметнички привлачном? Погледај то уморио, животињско лице, те чуперке грубих црних длака испод пазуха, та месната бедра! Али — још само неколико недеља и више неће бити Андромеде, више неће бити „глађења"… To послеподне завршио је Икара. Са сузама у очима госпођа Лубе је посматрала како шкраба свој потпис у десном углу огромног платна. 127
— Диван је, господине Тулуз. Као фотографија. Било је пријатно имати њега за станара. Увек је био тако учтив и љубазан и пун ситних пажњи. А сада је свему крај. Идуће зиме неће више бити овде. Изнајмиће атеље у неком отменом крају, а не на овом одвратном Монмартру, пуном просте светине и уличних жена. Биће пусто без њега у тој огромној кући. Неће више слушати његове неравномерне кораке док гегајући се пролази поред њене ложе, неће више моћи да бди над њим, да му доноси шоље чаја… — Изгледа баш као да жели да полети с платна — додаде она, гутајући сузе. Анри спусти палету и с осмехом се окрете к њој. — Мило ми је што вам се свиђа, госпођо Лубе. Знате ли шта ћу да урадим? После Салона послаћу је вама, па можете да је обесите у својој ложи. Да, да, ја то захтевам од вас. Опази да се она спрема да заплаче, и узе је за руку. — To ће бити мала успомена на све што сте учинили за мене и на срећне часове које смо провели заједно. Ми смо се дивно забављали ове зиме, зар не, госпођо Лубе? Хтео је да је упита хоће ли да дође к њему идуће зиме и да му води кућу. Али, било је још исувише рано. Прво мора да буде примљен у Салон… — Сада морам да одем до Тангија — додаде он брзо — и да поручим оквир. Шта мислите, треба ли да обучем капут? Напољу је прилично топло. Она одједном постаде она стара. — Наравно да морате обући капут, господине Тулуз. Зар не знате да се не сме веровати овом париском времену? Сад је врућина, а часак доцније већ сте опасно назебли… Њене опомене су му још зујале у ушима када је изашао из куће и пошао низ улицу Коленкур. Сунце је било врело, небо светлоплаво и ведро. Ноге га нису болеле, а Икар је био завршен — хвала богу! Осећао се слободним, срећним, био је препуи неисцрпне нежности. Добри стари Монмартр! Добра стара смрдљива улица Коленкур! Биће му жао да је напустн, њене трошне куће и прљаве фасаде, њену дотрајалу калдрму, њене љубазне становнике. Недостајаће му чак и њен задах… Био је то лак задах, мешавина разних мириса од којих ииједан није био пријатан: изгорела маст, ђубре које је несметано трулело у мрачним ходницима, и влажан задах сиромаштва — истинског, неромантичног, вековног сиромаштва. 128
Свремена на време застао би да одмори ноге, а затим наставио да иде отпоздрављајући руком праљама, које су извиривале с поозора да му довикну комшиски поздрав док је журно пролазио поред њих. Није их познавао, али је скидао шешир да им отпоздрави, и та његова пажња их је опчаравала. „Прави господин иако кепец" — уздисале су оне, враћајћи се својим коритима. Прање рубља код куће била је једина индустрија на Монмартру дозвољена само зато што су се тиме издржавале жене кoјe су биле сувише ружне, сувише старе или сувише младе даби се побринуле за себе на неки лакши, пријатнији начин. Све жене са Монмартра биле су рођене за тај посао; неке су га радиле целог живота, већина је на њему умрла. Почињале су још као седмогодишњи девојчурци са кикама, разносећи рубље у том крају. Са четрнаест година су већ сазревале за корито. Десет сати дневно — два франка. Гњечиле су, трљале, цедиле, лупале пракљачом, трпеле да им цеђ нагриза руке, савијале се сатима и сатима над казаном који се пушио, стојећи у блатњавој сапуници. И једног дана би побегле, заклињући се да се никада неће вратити. Бити блудница је дивна ствар; тако лак посао после прања рубља. Али, то није вечно трајало. Долазио је дан кад их ни најгора јавна кућа није више хтела да прими. Шта he сад? Како ће да зараде хлеб? Ниједан таван није био сувише мали, ниједан подрум сувише прљав за корито. И тако су се оне враћале загушљивој пари, цеђу, погрбљеним леђима, прахљачи… док им не дође смртни час25 . На углу булевара Клиши Анри заустави неки празан фијакер. — У улицу Клозел! — добаци он кочијашу. Чича-Танги је пушио лулу сунчајући се на прагу своје радње када се фијакер зауставио. Чим је угледао Анрија, скочио је на ноге, разметљиво се поклонио и упитао за његово цењено здравље. — Оквир, један оквир за ваш рад за Салон — рече он мрштећи се, неколико минута доцније, када је Анри најзад успео да му објасни циљ своје посете. — Направићу га, али прво морам да вам објасним свој став. To је за мене питање принципа, а када је у питању принцип, ја сам као кремен. не попуштам ни сантиметар. Као анархист, морам вам нагласити да се не слажем са Салоном и свим тим капиталистичким и буржујским уметничким манифестацијама. По мом мишљењу, све академике треба пострељати! — А тада се завуче под тезгу и диже се држећи у руци четири прашњава каталога Са моделима оквира. — Ево! Изаберите. 25
Једно од најбољих Лотрекових дела је портрет неке младе праље са Монмртра која чежњиво гледа кроз прозор. (Колекција Дари) — Прим. Писца. 129
Анри изабра један модел, и Танги записа димензије оквира на комадић хартије. Затим драматичним покретом стави прст на уста, отшуња се до неке мапе у углу, и извуче из ње један јапански бакрорез. — Нешто изванредно! — прошапута он, држећи бакрорез као да је посвећен. — Утамаро, господине. Један Утамаров триптихон. На слици су биле приказане три гејше на обали мора… Једна се чешљала, друга клечала на песку тражећи шкољке, а трећа расејано посматрала светлуцаве таласе. Била је то невероватно љупка ствар, прави насликани жубор, музика изражена линијама. — Диван је — рече Анрк, седајући на столицу и узимајући бакрорез од Тангија да га боље погледа. — Колико тражите за њега? — упита мало после. Танги направи увређен израз. — Није за продају. Само сам хтео да вам га покажеи. Те девојке су ми тако прирасле за срце као да су ми рођене кћери. — Али, оне нису ваше кћери, Танги. Оне су мртве већ стотину година. Хајде, будите добри и реците ми колихо тражите за њих? — Казао сам вам да волим те девојке као да сам им отац. Ви сигурно не бисте захтевали од мене да вам продам своју рођену децу, зар не, господине Тулуз? — Али, Танги, па оне иису ваше кћери. Ви немате деце. — He, то не могу да урадим! — рече Танги са трагичним покретом. — Тражите од мене све, али… Један уморан глас зачу се иза њихових леђа. — Дванаест франака, или четрнаест ако желите да се уоквири… Танги се муњевито окрете ка својој жени, која се догега из задње собе, држећи у наручју гомилу боја у тубама. — Сhériе! Како можеш да си таква? Један Утамаро, један Утамаров триптихон! И не гледајући га, она приђе тезги и хладнокрвно поче да замотава тубе у старе новине. — He обраћајте пажњу на њега, господине Тулуз. Он никада неће ништа да прода. Прошле недеље је неко дошао и упитао за Сезана — први купац који је то урадио, замислите само! — и Танги је затражио од њега десет хиљада франака! Хвала богу што сам ја била ту и продала га за двадесет пет франака. Замислите, само три мале јабуке! 130
— Жене не умеју да цене уметност — праскао је Танги, млатарајући својим кратким рукама. — Оне мисле само на новац, новац, новац! Неко време муж и жена су се свађали са жестином cвојственом људима који су сигурни да се воле. Најзад су се пољубили и помирили. — Сада иди и однеси ове боје господину Дега — рече она гурајући му пакет у руке. — И немој тамо цео дан да разговараш у кухињи са Зое и да је убеђујеш како је одлична куварица и како би волео да се ожениш њом! Танги узе свој сламни шешир и отпрати Анрија до фијакера. — Међу нама речено, жене су нижа раса — рече он када су мало одмакли. — Оне не цене најфиније ствари. Анри се опрости од њега и окрете се кочијашу. — „Ла Нувел Атен" — и не морате да журите. Он се завали на седишту и подиже главу. Између кровова су се видели ружичасти комадићи неба. Залазак сунца није се ни примећивао у великим градовима, док је на селу био тако диван и свечан. Његове мисли се вратише на заласке сунца у замку Албија, пре много година. У магновењу је видео траву прошарану сенкама египатских смокава, Дана заспалог под баштенским столом, своју мајку нагнуту над ручним радом, и себе пред њеним ногама, са блоком за скицирање у рукама. „Мама, молим те не мичи се. Хоћу да нацртам твој портрет". — Како му је све то изгледало далеко! Код „Ла Нувел" је затекао своје пријатеље како разговарају о радовима за Салон. — Ја шаљем једног „Првог хришћанина" — рече Рашу. — Никад нећеш погрешити ако изабереш верску тему. Уз чашу пива, они су дискутовали о женама и разним другим стварима, али су се њихове немирне мисли стално враћале на будућност. Кад бих морао све да почнем испочетка, био бих апотекар — рече Гози. — Сваки пут када се неко разболи, ти си све богатији. Зубни лекар, то је каријера! — мудровао је Анкетен, испуштајући облак дима. — Свака уста су рудник злата. Потајно су тражили кривца и неправедно, као што само младост може да буде неправедна, нападали су заједничхи Кормона што их је навео на тај некористан позив. 131
Требало је да нас тај курвин син упозори на то да се не може живети од уметности, — примети Греније, лупкајући лулом о сто — уместо што је брбљао о оним својим проклетим Венерама и Андромедама. Андромеда! — процеди Гози кроз зубе, имитирајући професоров отегнути глас. — Ах, пријатељи моји, какав драматчан мотив! Замислите ужас који је обузео ту сироту девоку кад је угледала морску неман како плива према њој! — А када те силује морска неман, онда си, богами, свршио своје — насмеја се Рашу, са призвуком старе шаљивости. Ручали су код Агостине, а затим отишли у „Л'Ели". За Анрија је то вече пролазило као и свако друго. Пио је кувано вино, посматрао своје пријатеље како потскакују на подијуму за играње, махао им када би срео њихов поглед, и радио мале скице. Било је већ прошло десет сати када нека девојка вртећи се пролете поред њега у загрљају неког простака обученог у мајицу. У полумраку који јe владао у сали једва је могао да разазна њене црте, али је наслутио да је млада. Млада и лудо заљубљена у тог глупог, уображеног уличног мангупа. Изненада, необјашњиво, пажљиво саграђена зграда његовог мира сруши се у прах. Мозак му узавре, цело његово биће побуни се против неправедног удеса. Шта је он скривио те не може да игра као његови пријатељи? Зашто не може да обујми неку девојку, зашто не може да буде вољен, он — који је тако очајнички жудео за љубављу? Какав је то злочин учинио, зашто је тако кажњен? Зашто? Зашто? Дланови су му се овлажили, стегао је бесно зубе, цело његово тело се згрчило од неиздржљиве жеље и беса. Мора да има девојку — свеједно коју. И то сада, овог тренутка… He чекајући да се игра заврши, изјурио је напоље, попео се у фијакер. — У пивару Монсеј! Зашто баш у пивару Монсеј? Није умео да одговори. To је било прво име које му је пало на памет. Кафана је била иста као и оне ноћи. Блиставе светиљке, келнери који журе или стоје са салветом преко руке, пазећи на своје столове као туробни пастири. Лорете лутају и траже муштерије, питајући колико је сати. Поручио је апсинт, умочио коцку шећера у чашу, долио мало воде и искапио. Ликер није стигао да се растопи, и био је густ и зејтињав. 132
Да, имаће једну од ових девојака. Овога пута ће да буде дрзак, јасно ће им дати на знање шта жели. — Још један апсинт! — рече неколико тренутака касније келнеру који је прошао. Сада се столица под њим љуљала, мраморна плоча стола тонула је негде у дубину. Људска лица у сали почела су да подрхтавају, а затворене кугле гасних лампи изгледале су као паперјаста клупчета жуте вуне. Осећао се невероватно јаким и слободним. Богаљ — ко је богаљ? Та он би могао да прескочи сто! Могао би да полети као Икар! А какву тек снагу има! Ако неко само нешто зуцне, ако се само сумњиво насмеје, показаће му он! Гурнуће га, само мало ће га гурнути, и биће му доста… Нека пуначка млада лорета дошла је и села за суседни сто. Имала је светлоцрвене усне и лице као у развратне лутке. Прекрстила је ногу преко ноге, запалила цигарету и извукла једно писмо из своје велике црне кожне ташне. Посматрао ју је како чита изговавајући полугласно сваку реч док јој је дим упола залкњао лице. To је она права… Да би јoj уштедео нeпријтност, сачекаће је напољу, затим ћe се заједно одвести у њен стан… Наже се ка њој. — Госпођице, — прошапута — да ли бисте хтели да попијете нешто са мном? Она подиже очи. — Зар не видите да сам заузета? Кад бих ja имала такво лице и такве трупце, отишла бих негде да се сакријем. И она настави да чита писмо. Њене речи прострујаше кроз њега као електрични удар. За тренутак је помислио да ће умрети. Затворио је очи. Дакле, истина је… Чак ни дроља га није хтела. Ниједна девојка га никада неће хтети. Увек ће остати усамљен — увек. Дотада је чињеница да је богаљ значила за њега само бол у ногама, задиханост, застајање у ходу, штап са гуменим врхом. А сада значи и то да никада неће бити вољен, да никада неће ићи на излет са девојком, да га ниједна жена неће пољубити из љубави… Е, тако му браде светог Јосифа, показаће им он да ли може да нађе девојку! Показаће им да ли и он може да добије ту ствар коју свако у Паризу може да купи за десет, пет, три франка. Отићи he у јавну кућу, да, у јавну кућу… Отворио је очи. Девојка се преместила за други сто. Узео је штап и изашао. 133
— Вози у улицу Стенкерк, код „Сивог папагаја"! — довикну он кочијашу. — И пожури! Када се те ноћи вратио у своју собу, спустио се на малу столицу крај прозора и остао тако, непомично седећи у тами, руку стегнутих међу коленима, исувише уморан да би се свукао или упалио лампу. He, није био у јавној кући. Дошао је само до врата… замало што није притиснуо звонце… А тада га је напустила храброст. Иза капака са жутим пругама допирала је пригушена бука механичког клавира и звук смеха. Он је замислио препун салон, пун љутог дима; мушкарце зајапурене од вина и пожуде, девојке изваљене по клупама, изазивачки и бестидно, и мадам, која као неки гротескни идол седи иза тезге. Шта би они казали кад би се он догегао унутра? Можда би се смејали, правили грубе шале на рачун његових ногу и његове жеље за женом? He, никада неће отићи на такво место. Није могао, просто није могао… Па чак и ако све остане као досада, ако буде и даље морао да се преврће у сну и да сања излете и наге жене, — е па добро, превртаће се и издржаће. Празним погледом посматрао је неколико тренутака Дегаову силуету која се кретала иза осветљеног прозора. Затим је прелетео очима преко осветљених жутих четвороуглова у дворишту. Можда се неки пар љуби иза тих прозора. Па, нека их… У овом тренутку, широм Париза, стотина хиљада парова се милује, њихове усне се жудно траже… Па, нека их… Он је богаљ — патуљасти, гротескни богаљ. И никада га нико неће волети. „Анри, ти си богаљ. Ружни богаљ. Никада немој то да заборавиш…" Очајање одјекну у његовој души као тужбалица. Он осети како му се влажне сузе котрљају низ образе. Покри лице рукама. Речи навираху кроз јецај. — Мама, зашто ме ниси пустила да умрем?
134
8 Замак Малроме дремао је у општој обамрлости тога августовског поподнева. Био је час поподневног одмора, поља и виногради лежали су напуштени на сунцу, а пољски радници, лица покривених шеширима, хркали су у сенци пластова. Владала је потпуна тишина, врућина и мир. Али та тишина у Малромеу није претстављала одмор који ће и људима и животињама вратити снагу и донети уживање. Била је то тешка оморина, као у некој тужној земљи из бајке, мукла тишина једног краја у коме је живот замро, мир заустављеног времена који се спуштао на пространу ограђену башту, са њеним вијугавим стазама посутим песком, лејама георгина, стакленим рибњаком и китњастом гвозденом капијом високом и црном као капија на гробљу. На сеновитој тераси иза куће Адела, грофица де Тулуз-Лотрек, седела је посматрајући Анрија, који је у белом оделу и еспадрилама, опружен на плетеној столици за лежање, као обично дремао после ручка. Спавао је мирно, са цвикером накривљеним на носу и једном руком положеном на груди, док му је друга млитаво висла са стране. Његове дебеле усне, црвене и влажне, покретале су се неприметно при сваком удисају. Књига коју је читао лежала је на каменом поду поред чаше допола налуњене лимунадом. Најзад се вратио кући! Његово лутање по свету завршило се несрећно, али је судбина ипак била милостива. Јадан Рири, упочетку је био очајан због неуспеха при пријему у Салон, али је тај бол видно слабио. Није био неспокојан, изгледао је задовољан, скоро срећан. Изјутра је шетао баштом, понекад се возио у парохију да игра „чекерс" са опатом Сулаком, читао је и много спавао. Предвече су се извозили заједно у дуге шетње. Никада се није тужио да му је такав живот досадан или да му недостају пријатељи, никада није поменуо Монмартр. Био увређен, дубоко увређен. Дознао је истину о себи. Можда се помирио са судбином. И одрицање претставља неку врсту среће. Идуће године ће можда опет да се врати књигама. Оне ће ra заштитити. Нико га неће више вређати… Грофица опази да се он покренуо, па брзо обори очи. 135
— Јеси ли лепо спавао? — осмехну се на њега, намештајући напрстак. — Пробудила ме је једна мува, — Он јој узврати осмех. — Због чега, када јој цео свет стоји на расположењу, мува мора да слети баш човеку на врх носа? Уосталом, наспавао сам се. Колико је сати? — Тачно два и четврт — рече „тетка"-Армандина, и склопи новине да би погледала на свој сат. — Анри, — рече грофица после краћег ћутања — да ли би волео да проведеш зиму у Италији? — Волео бих много. — Драга мама, знала је да он умире од досаде и нудила му је то путовање да би га разонодила. — Али, зар се нисмо договорили да останемо овде до Божића? У магновењу се сети прошле Бадње вечери у маминој соби, како ју је молио да проведу јесен у Малромеу, и како је она предлагала да замоли госпођу Лубе да му буде домаћица. Зар је стварно постојало време када је он веровао да ће постати познати портретист са лепим атељеом у неком отменом крају? Било је то само пре четири месеца, а ипак му је изгледало тако нестварно као планови о Канади које је правио са Морисом. — Сећаш ли се како смо се препирали око тога? — рече он. — Сећам се, али ја се никада нисам одушевљавала помишљу да зиму проведем овде. Малроме није пријатан зими. Шта мислиш о италијанској Ривијери? — Можда Сан Ремо? — рече он живо, срећан што неће морати више да се жртвује. — Видели смо га из даљине, сећаш се, оног дана када смо се возили у Мантон. Кажу да је тамо дивно. Затим можемо да наставимо за Фиренцу и Рим. Волео бих да видим Микеланђелову таваницу у Сикстинској капели. Кажу да се Рафаел замало није онесвестио кад ју је први пут видео. Шта мислиш о томе да одемо до Рима? — He видим зашто не бисмо отишли. Можемо да пођемо средином октобра. — А зашто не почетком, — или већ идућег месеца? Она се осмехну. Нестрпљиви, нагли Рири, био је спреман да се спакује и пође истог тренутка! Исти Алфонс, који такође није подносио никакво одлагање. — Довољно ће бити ако кренемо петнаестог. Таман ће почети јесење кише, па ће нам сунчани Сан Ремо изгледати још лепши. 136
— Писаћу вечерас у Бордо да ми пошаљу проспекте за пуговање. — Он се саже, дохвати чашу и испразни је у једну од саксија цвећа које су стајале на огради терасе. — Анета би се увредила када би видела да нисам попио њену лимунаду. Она изгледа, мисли да сам ja сунђер. — To јe њен начин да искаже своју љубав. Тек што јe то изговорила кад се зачуше лаки кораци и Анета у белој лелршавој капици, појави се са чашом у руци. — О, хвала вам, Анета — узвикну Анри узимајући свежу лимунаду. — Баш сам сад рекао како ви правите најбољу лимунаду коју сам икада окусио. Стара слушкиња причека док ниje сркнуо нежељено пиће, с обожавањем се осмехну на њега безубим устима, и ишчезе. Анри опет испразни чашу у саксију. — Из овог здравца ће почети да ничу лимуни. Он остави чашу на под и узе књигу. Једно време се правио као да чита, али му поглед одлута ка небу, и он се завали у својој столици за лежање. Да ли је онај облак тамо неки нов облак, или је био ту све време? Облаци су тако варљиви. Понеки од њих се појави на хоризонту не већи од зечјег репа, и када стигне изнад куће велики је већ као ледени брег. Други се расплине у ништа. О облацима би се могла написати басна са високим моралним наравоученијем. Има пријатних облака који се надвијају над вама као весела лица кловнова; а има их који се мрште и кревеље. Има облака самаца, а има облака са породицом, опкољених стадом облачића… Лењо је испитивао погледом летње небо. Какав диван дан… Уз скривен осмех сети се тих речи. To исто изговорио је онога јутра када је посматрао ласте… Он се сети како је стајао босоног поред прозора, и то изазва код њега сећање на онај замишљени излет са Жили. Опет је видео себе како љуби пеге светлости на њеном лицу, али овога пута не допусти да му машта надвлада разум. Доста је било… Он је богаљ, а богаљи не иду на излете, не љубе се под дрвећем, Они седе код куће. Неки људи успевају да живе без љубави; и он мора то исто да постигне, да заборави романтику, пољупце на месечини и све те глупости. Мора да заборави жене. Зар га нису ионако већ скупо стајале? Зар га нису стајале Салона, каријере? Шта му је било оног јутра у атељеу? По хиљадити пут се у свести враћао на то питање, али без одговора. Шта му је било да се 137
успротиви Кормону? Није знао, није умео да објасни, осим можда тиме што човек, кад достигне један одређени ступањ очајања, кад дође до једне одређене границе умора и малодушности говори ствари које никада не би ни помислио да каже, изгуби контролу над собом и такорећи полуда за извесно време. Он није био испаван. Целу ноћ чуо је речи оне блуднице из пиваре: Кад би мала такво лице као ви и такве трупце, ја би отишла да се негде сакријем.. Рђаво се осећао и имао је грозницу када јe дошао у атеље, а зашто је уопште дошао тамо тог jутра — такође није могао сам себи да објасни. Још je у устима осећао горчину апсинта. Очи су га пекле и сврбеле, а живци треперили као покидани мишићи… Кормон се зауставио пред његовим ногарима и почео да меље као обично. „Врло добро, Лотрек. Види се да се много трудите. Наравно, ви немате у себи сликарске префињености немате природног дара, али не може свако бити талентован! n'еst - се рas26 ?" Ma ког другог дана, то би му било свеједно. Остао би и даље на својој столичици и кротко наставио да слика! Али тога јутра није могао! Нешто је букнуло у њему. Спопао га je изненадни, неиздрживи бес. Храмајући горе-доле, очитао је Кормону све што мисли о његовој сликарској префињености, лепим сликама и отменим актовима. Ох, дивно се забављао пет минута! Викао је, ругао му се, исмејавао га… Заиста, био је то савршен циркус! И за све време био је свестан тога да уништава своју будућност, да врши самоубиство као уметник, али му je у том тренутку било све свеједно. Био је то један од оних необјашњивих напада, од оних тренутака лудила када си дошао до границе, када за тебе више ништа не постоји, и када те се баш ништа не тиче… Он се окрете на столици за лежање и угледа Жозефа, који је долазио на терасу са малим сребрним послужавником у руци. — Неке кочије су на капији, госпођо грофице. Она узе посетницу, погледа je с узвиком неверице; затим, заборављајући своју уобичајену уздржаноет, скочи на ноге. — Господе! — узвикну. — Па то је Анжелика! Анжелика? Анжелика? Ко је, дођавола, та Ажелика? И какав је то начин да долази у време поподневног одмора? А он, овако у еспадрилама и без кравате!
26
(франц.) Зар не? 138
Натмурено се дигао са столице, пошао за мајком, која је већ силазила ка трему у пратњи веома узбуђене „тетка"-Армандине. Подигао је посетницу са стола и прочитао „Госпођа бароница Андре де Фронтенак". To име није за њега значило ништа. Тек кад је био на пола пута до трема сину му кроз главу. Па наравно! Анжелика је била мамина школска другарица из завода „Свето срце" у Нарбони. Она њена нераздвојна школска другарица која се удала за неког поморског официра и отишла с њим на Мартиник. Или беше на Мадагаскар? Кад је стигао до трема, једне старинске кочије већ су стајале испред степеница. Кочијаш скочи на земљу, отвори врата и спусти папучу за ноге. У кочијама почеше да се мичу неки велови. Као глава обазриве змије, на прагу се појави врх елегантне црне цилелице. Одмах затим указа се једна средовечна, пуна дама, обавијена црним веловима, и уз лак крик сручи се грофици у наручје. — Адела! — Анжелика! Загрљај je био тако драматичан и дирљив да Анри није ни приметио када се на вратима кочија појавила још једна особа: млада девојка седамнаестих година (оцени он) у црнини обазриво је подигла сукњу до чланака ступивши на папучу. Дах му застаде. Жили!… Али се одмах трже. Наравно, то није била Жили… Жили је плавуша, а ова девојка је имала тамно-кестењасту косу. Осим тога, није ни најмање личила на миндинету, — Моја ћерка, Дениза — претстави је бароница кроз плач. забацујући своје дуге црне велове да би у торбици пронашла марамицу. — Рођена je у Фор-де-Франсу. Дениза се дражесно поклони и стрпљиво прими грофичин пољубац у чело. Сат доцније, Анри је слушао бескрајне успомене из манаетира и упознао родословље, искушења и невоље породице Фронтенак за последњих двадесет година, јер је бароница била неуморна у брбљању. Говорила је непрекидно, забацујући своје велове, хладећи се марамицом, пијуцкајући чај и завлачећи своју пуначку руку у севрску чинију са колачима. — А сада, када је мој јадни муж мртав, — сузе јој навреше на очи док је стављала кекс у уста — Дениза и ја смо саме на свету. — Она се окрете кћери. — Драга моја, зашто не свираш мало на клавиру господину де Тулуз-Лотреку? — И, окрећући се Анрију, додаде: — Она је одлична пијанисткиња. 139
Двоје младих покорно устадоше. Анри отхрама до врата и отвори их да би је пропустио. Док је свирала — а заиста је свирала одлично, без уобичајене девојачке усиљености, — посматрао је са софе, руку скрштених на дршци штапа, њену љупку силуету која се оцртавала, у сунчаној светлости, према прозору иза њених леђа. Паде му на памет да је његова мајка у младости вероватно била веома слична Денизи. — Да наставим, или вам је доста? — упита она изненада, осмехујући се на њега преко великог клавира. — Чекајте! — повика пре него што је он успео да одговори. — Отсвираћу вам свој најмилији комад. Од Сезара Франка, једног савременог композитора, не баш тако познатог. Тата је тако волео тај комад. Често сам морала да му га свирам када је био код хуће. Зове се Прелид, Корал и Фуга. Кад се утишао и последњи акорд, она се окрете она се на столичици, држећи једну руку још увек на диркама. — Видим да вам се заиста свиђа. Тако ми је мило! То је заиста дивна ствар, зар не? Она устаде и седе поред њега на софу. — Жао ми је што смо тако упале код вас, али мама је била просто изван себе откако нас јe опат Сулак јутрос посетио. Да би о нечем разговарала, она је упитала за имена породаца које проводе лето у околини. He да бисмо негде изашле — незаборавите да смо у дубокој жалости, — али видели сте каква је мама… воли да прича… — Они измењаше поверљив осмех, тако својствен младима кад оговарају родитеље. — Кад је поменуо да ваша мајка живи на удаљености од само четири километра, помислила сам да ће маму да удари кап! Једва је успела да руча, и наредила је да се спреме кочије чим се дигла од стола. Како је то чудновата случајност, помислите само, да се њих две нађу овде после толико година, зар не? Али, бојим се да смо вас узнемириле у поподневном одмору. Видела сам вас из кочија, изгледали сте бесни кад смо стигле. Он поче да се заклиње како је, налротив, очаран њиховом посетом. Она, смејући се, одговори да му не верује ни једну једину реч. Он се бунио све више. Она ипак није хтела да му верује. — Ви сте врло неспретан лажов — задиркивала га је. — Ја могу одлично да лажем, ако је само потребно. — Можда је лагање урођено женама — усуди се он да примети с осмехом. 140
Нато разговор скрете на лаж уопште, на природну склоност жена ка лажи, шта се захтева од доброг лажова, каква је разлика између „стварне" лажи и уобичајених друштвених учтивости, Десет минута доцније били су већ стари пријатељи, и звали се по имену. — Јесте ли се извозили у поље? — упита је он. — Околина је врло лепа. Она сместа искористи прилику. — Нисмо нигде ишле. Рекла сам вам да смо стигле тек пре неколико дана. Анри, шта мислите, да ли бисмо могли да се возимо заједно? На крају крајева, ваљда и људи у жалости имају право да излазе? — И скоро неприметно намигнувши, додаде: — На тај начин успели бисмо да се мало откачимо од родитеља. А осим тога, наше мајке су тако присне пријатељице да смо ми уствари као рођаци, зар не? И тако је уведен нов обичај. Свако послеподне Фронтенакови су долазили у Малроме. Дениза и Анри су заједно одлазили у дуге вожње, док су њихове мајке и Армандина седеле на тераси. Анрију је Денизин долазак разбио тешку монотонију лета и открио му сву пријатност друговања са женом, коју дотада није познавао. Она је потпуно заокупила његову свест, мучену жалошћу за пропалом каријером и изгледом на доживотно беспосличење. И још више: стишавала је немир његове мушкости која се будила. Од самог почетка, он је одбацио сваку помисао на неку романтичну везу између њих двоје, и трудио се да ужива у срећној случајности Koja је довела ту дивиу младу девојку у његов усамљенички живот.. Посвећивао је више времена свом облачењу, дотеривао браду с већом пажњом, глачао нокте све док не би постали сјајни; хитно је поручио писмом од Париске модне куће за рубље туце најфинијих ланених кошуља, објаснио Анети да његове панталоне морају бити испеглане као оштрица бријача — absolument comme un rasoir27 — и почео да носи масивни златни прстен са печатом који му је мајка поклонила за двадесет први рођендан. Али, он је све то радио без романтичних задњих мисли, просто зато што је био пробирач, а Дениза ценила уредне младиће. За време доручка измишљао је куда ће Жозеф да их вози тога дана, вешто мењао план вожње и бирао живописне пределе за излете. Од опата Сулака позајмио је књигу о историји тога краја и претворио се у ученог и забавног водича. Када би посетили неко знаменито 27
(франц.) апсолутно као бријач 141
место, умео је да објасни све што се тамо догађало. Ако би се возили до лишајевима покривених рушевина неке средњевековне тврђаве, знао је причу о господарима који су је подигли. Пошто је то била Аквитанија, земља којом су столећима управљали његови преци, било је сасвим природно што су се у његовим објашњењима јављала имена разних грофова де Тулуз, на шта би Денизине очи засветлеле од дивљења. — Како мора да се поносите пгго сте Тулуз-Лотрек — примети она једног дана кад су се возили кући кроз тишину раног јесењег заласка сунца. — Ми, Фронтенакови, такође смо пореклом из овог краја, али је породични замак већ давно разорен. За време револуције, чини ми се. Можда су моји преци били вазали ваших? Можете ли да замислите како је мој пра-пра-пра-пра-пра-пра-деда одавао пошту — он је био очаран тиме што она употребљава старинске речи — вашем пра-пра-пра-пра-пра-пра-деди. Можда су заједно ишли у крсташке ратове? Њихово искрено другарство, слични укуси и ово друштвено сродство створили су брзо међу њима извесну присност. Она није била мидинета са Монмартра, него аристократкиња, као и он. Припадала је његовом свету, имала исте традиције, исте иредрасуде, исти закон етикеције. Због тога му је била веома блиска, скоро као сестра, коју је толико желео да има. Октобар је донео прве јаке кише, и вожње су престале. Али они пронађоше другу разоноду, Сликао је њен портрет. Она је још увек долазила свако послеподне, заустављала се на стакленој тераси да поздрави грофицу и Армандину; а затим, док је њена мајка седала крај госпођа извлачећи из торбице своје плетиво, она би одјурила rope у „атеље". — Добар дан, Анри! — повикала би још из ходника, задихана од пењаља, и почела да дреши капу. — Како напредује наше ремекдело? Брбљајући, отшетала би до огледала, загладила косу, прешла рукама преко усана. — Па, допадам ли се господину сликару? — Села би на место за модел и заузела позу. Уз професионално мрштење, Анри би наређивао: — Накривите мало главу, Дениза… He толико… Добро. Спустите мало десно раме… Одлично. А сада покушајте да седите мнрно један тренутак. Када би се заморила, он би објавио десет минута одмора и зазвонио за чај. Брблљајући и смејући се, они би уништили брда 142
кекса, док је напољу киша ударала у прозоре а ветар тресао капцима. Нека пљушти, нека урла! Има ли ичег лепшег на свету него бити ту, у овој пустој соби, док пањеви пуцкетају у камину — са Денизом… Једног дана, спустивши шољу на сто, она га нагло ухвати за руку. — Анри, — прошапута — не знам како да вам захвалим. Тако сте љубазни. He, немојте да се буните! Да вас нисам срела, не знам шта би било од мене. Вероватно бих умрла од досаде. Ви сте најбољи човек кога сам нкада упознала. — Па ја нисам ништа учинио, Дениза. — To неочекивано отступање од њене уобичајене уздржљивости изненадкло га је, и крв му је јурнула у лице — Па ја сам уствари умирао од досаде док ви нисте стигли. Ви сте најслађа девојка коју сам ја икада срео. Неколико тренутака његове очи су почивале на њој? нежне и луне осећања. Онда ју је живо лупнуо по прстима и дохватао свој штап. — Али од овог узајамног ласкања ваша слика се неће завршити. Брзо попијте чај, и натраг на посао, млада госпођице! Речи могу да изазову осећања. Та безначајна епизода, тај Денизин спонтани излив захвалности претворио је њихово пријатељство у потпуну присност. Несвесно, меланхолија јесењег доба појачала је њихову обострану усамљеност и довела до тога да њихово дружење постане једина одушка њихове младости. У заводљивој усамљеностм почели су да се поверавају један другоме. Она му је причала о свом оцу, који је недавно умро од жуте грознице за време борби у Индокини, и кога је она волела безгранично, много више него мајку; о манастиру, из кога je тек изашла, и о смицалицама које cу девојке изводиле с кaлуђерицама; о Фор-де-Франсу, где је рођена и о дадиљи креолки, која се употаји бавила враџбинама и терала је да носи аманлије против урока; о свом детињству на острвима Tахити где је њен отац служио дуго година. Он је њој, пак, причао о својој болести, о свом побратиму Морису и канадским плановима, о годинама које је провео на Монмартру као студент сликарства, о кафани „Ла Нувел", Агостини, и о томе како је Рашу преселио његов намештај на мртвачким колима и како госпођа Лубе није могла да верује да се он зове Тулуз — „Тулуз“ није име, господине, то је град“… — Да ли вам недостаје Монмартр? — упита га она једног дана. — Недостајао ми је неко време — много. Али сада више не. To ie била истина. Равнодушно се сећао својих амбиција да уђe у Салон и постане професионални портретист. Одбацио је сва cвoјa маштања о љубавним доживљајима у атељеу и излетима са гризетама 143
нежних осмеха, као маштања једног осећајно незрелог и врло глупог младића. Живот је био озбиљан; живот је био достојанствен. Скоро несвесно почео је да замишља себе као неку врсту младог дедаСелерана, сталоженог, господског фармера који живи повученим животом на својој земљи, надгледа радове, посећује закупце и пије с њима, вози се у винару на лаким чезама, и посматра жетву. И тако постепено стари, без туге и горчине, у свом дому, окружен нежношћу и разумевањем супруге и веселим дечјим смехом. Приликом избора те замишљене супруге, његове мисли су се упорно враћале на Денизу. Постепено је престајао да гледа у њој неочекивану разоноду једног досадног лета, и видео је као будућу грофицу Тулуз-Лотрек, своју животну другарицу. И заједно са том променом нестајало је његовог душевног мира. Она је осећала наклоност према њему, у то је био сигуран. Али да ли је та наклоност била довољно јака — није се усуђивао ни да помисли на љубав! — да постане његова жена? Истина, он је био ружан и богаљ. Речи уличне жене из пиваре још су му звониле у ушима. Па ипак, дешавало се да се девојке удају за богаље. После сваког рата, многе од њих поклањале су своје срце богаљастим, слепим, осакаћеним ветеранима. Да ли је и Дениза била једна од тих дивних, несебичних девојака, или је — као свака обична девојка — била осетљива само на пријатно лице и леп спољни изглед? Да ли је она схватала да права љубав значи нешто више од кратке романтичне занесености, и да трајна срећа почива на нечем јачем него што јe пар чврстих ногу и правилне црте лица? Да ли је долазила у Малроме зато је чезнула да буде са њим? Или је долазила просто из досаде, зато што јој је са мајком било још мање пријатно него с њим, и што због жалости тренутно нијe могла да буде у друштву привлачнијих младића? Као ловац у заседи, почео је да вреба Денизу, запажајући, тумачећи свакии њен поглед, сваки израз, сваки покрет, сваки и најмањи знак његових осећања према њему. За гладно срце, сваки отпадак је храна. Његова свест је изгубила оштрину запажања; ускоро је у његовом смеху приметио нов, умилни призвук; њене најбаналније примедбе сакривале су у себи иаговештаје упућене њему. Да, сигурно га је волела много волела, више иего иједног од људи које је дотада срела, рекла је то и сама. Била је опсењена његовом титулом, његовим богатством. Припадали су истом друштвеном слоју. Зар је било потребно још нешто за срећан брак? Захваљујући прастаром, уобичајеном људском нагону за самообмањивањем, почео је да проналази у Денизи оне одлике које је 144
желео да она има, и да верује у све оно у шта је желео да верује. Као у оним данима када се опорављао од болести, обузело га је варљиво, усхићено ликовање, које није могао да сузбије. Живео је као у неком блиставом сну. Свет, чак и овај туробни новембарски свет, оживео је од песама које је само он могао да чује. Хтео је да са сваким подели своју скривену срећу; сва лица око њега морала су да буду насмејана. Он је и раније био доброћудан; сада је постао раздраган, доносио са собом ведро расположење, учио друге оптимизму. Ујутру је весело поздрављао Жозефа са: „Добро јутро, Жозефе!" Ако случајно не би падала киша, приметио би: „Божанствена јесен, а?" — Ако је лило: „Усеви ће бити одлични догодине. За усеве је најбоља јесења киша!" — За време доручка прекоревао би га због његове суморности. — Ви старите, Жозефе! Стари сте и суморни! — Да, господине Анри. — Стари слуга се спокојно кретао по соби, отварао ормане, вадио Анријево одело. — Сва је несрећа у томе што се никада нисте оженили. Сваки човек треба да се ожени. Мушкарци нису створени да живе сами. — Да, господине Анри. — Јесте ли икада били заљубљени? — Да, господине Анри. — Па зашто се онда нисте оженили? — Нисам је запросио. — Ето видите! Нисте били довољно страсни, довољно полетни. Жене воле мушкарце снажне, смеле. — Да, господине Анри. Хоћете ли да се купате сада или доцније? Али највише од свега желео је да усрећи мајку, Опазло је на њој у последње време неку промену. Испочетка се радовала Денизиним доласцкма, потстицала их да се возе у шетње; али последњих недеља приметио је како га за време јела испитивачки посматра преко стола. Стално га је потсећала на њихов план да проведу зиму на италијанској Ривијери. Наравно, она није знала, није могла ни да наслути да се догађа нешто значајно, нешто од огромне важности… Дениза ће се удати за њега. Ускоро ће да је запроси… И тако једне вечери када су седели поред ватре у салоу, он се запањи када грофица спусти свој ручни рад у крило и рече мирно: — Анри, жао ми је пгго морам да ти кажем, али ја сам наредила да се све спакује. Прекосутра крећемо за Сан Ремо. 145
Буљио јe у њу, нем од запрепашћења. Није могуће да је мама наредила да се пакује, не питајући њега за савет, као да је он још дете. — Али, ја још нисам завршио Денизин портрет — проговори најзад. — Жао ми је. — Лице јој je било непомично, глас хладан, сасвим друкчији него обично. — Обећао си одавно да ћеш га завршити. Већ је двадесети новембар, а требало је да кренемо средином октобра. He могу дуже да одлажем. — Али зашто? Зар није свеједно да ли крећемо ове недеље или идуће? Или идућег месеца? Или идуће године? Нико нас не очекује тамо. У тренутку када је то изговарао, једна мисао пролете му кроз главу. Она је болесна! Назебла je у овој великој кући пуној промаје. Зато је и била тако бледа, зато га је толико терала да што пре заврши портрет. Као и увек, није ништа говорила, жртвовала се чекајући да пођу када њему буде згодно. Љубав према њој запљусну му срце. — Опрости, мама. Нисам знао. Наравно, крећемо одмах. Али — шта мислиш, можемо ли причекати још до мог рођендана? Он је кроз четири дана. Било би много лепше да га прославимо овде него у неком страном хотелу. — Она га погледа озбиљним, несигурним погледом. — He знам… — Молим те, мама, молим те! — Несвесно, почео је да roвори оним гласом којим се као дете улагивао када је хтео нешто да постигне. — Још само четири дана. — Па добро — пристаде она најзад. — Кренућемо после твог рођендана. Узнемирен, Анри је сркнуо повећи гутљај шампањца и поправио груди на својој уштирканој кошуљи. Његов расејани поглед прелетао је преко стола покривеног чипканим чаршавом, на коме су стајале беле руже у вази из Лиможа, сребрн прибор за јело, кристални пехари са којих се немо одбијала светлост свећа, и витке шампањске чаше. Видео је бароницу у њеној најсвечанијој хаљини и са украсом од перја; „тетка"-Армандину, млађу него икада, у новој светлој перики; мајку, веома лепу у црној сомотској хаљини, са једним смарагдом око врата; опата Сулука, чије је грубо лице било набрано у осмех, и који је, као и увек, био у старој закрпљеној мнтији; Денизу, изванредно 146
лепу у белој, дубоко изрезаној хаљини од тафта — која је личила на венчаницу. He вара ли ce он? Да ли ra Дениза заиста воли толнко колико он мисли, толико да би се удала за њera: Последња четири дана провео је као у агонији. Није је још запросио, просто због тога што му се није пружила прилика да то учини. Како jе могао да запроси девојку која чаврља, прича да ће joj недостајтати поподнева у „атељеу", одмори од петнаест минута, чaj, колчачићи, — прича као да и не слути како је он страшно узнемирен, како умире од жеље да је узме за руку и да јој каже речи које су му већ на врх језика. „Chćrie, знам добро да се не смем надати да ћете ме волети, али ја ћу посветити цео свој живот…" Ко то тврди да су жене интуитивне? Или је можда све то само маска? Можда она крије своја права осећања иза те привидне живости. На крају крајева, није ваљда могао очекивати да ће једна скромна, уздржљива млада девојка да бризне у плач, зар не? Искапио је чашу. Један од двају ливрејисаних слугу сместа му је поново напунио шампањцем. Како је дивна Дениза вечерас! Та рамена! Као чврсто затегнута кадифа! Па отсјај свећа у њеним очима! Када би само могао да је наслика онакву каква је сада. Али, дођавола са сликањем! Хтео би да је пољуби, да… Замисли да се љубиш са таквом девојком, отменом, достојанственом — а ипак ватреном! Али, забога, па она је његова, она му припада! Она му је јасно дала на знање шта осећа према њему, да — јасно! Например, како га је само ухватила за руку, како је рекла: „Ви сте најбољи човек кога сам икада срела". — Девојка као она не говори такве ствари ако не осећа нешто више — много више! Неће он бити таква будала да оде пре него што разговара с њом, па да је при повратку нађе верену за неког другог, и то само зато што се стидео да је запроси! Опазивши да се мајка спрема да устане од стола, он журно испи своју чашу шампањца. Осети како га обузима пријатна вртоглавица. Кад је дохватио штап и кренуо, учини му се као да се под љуља под његовим ногама. Прешли су у салон да попију кафу. Опат Сулак се опростио. Даме су се сакупиле око ватре. Дениза се наже ка Анрију. — Хоћете ли да вам још једном отсвирам Прелид, — знате, оно што вам се допало, оно што сам вам свирала првог дана? Седео је поред ње док је свирала. У дну собе његова мајка je равнодушно продужила да разговара. 147
— Човек просто не би веровао да је прошло само три месеца — поче она гласно да размишља када је завршила свирање. — Дивно смо се забављали, Анри, зар не? Сада је прави тренутак… — Хајде да се изгубимо у „атеље" — шапну он. — Сада? — Да, сада — наваљивао је он тихим гласом. — Важно је. Како јe паметно од њега што је наредио да упале светиљке и наложи ватра, мислио је он док се без даха, с муком утетурао у собу. Шампањац га је нагло орасположио. Не, нико други се неће оженити њом. Ово место је као створено за просидбу, ово место где су били најсрећнији. Када само његово срце не би лупало тако снажно… — Шта сте хтели да ми покажете? — упита Дениза. — Ходите, и седите овде на софу. Она га послуша. С окретношћу која га је и самог изненадила, он се нађе поред ње, прибијајући је уз ивицу софе. — Очекивао сам тренутак када ћу моћи да разговарам са вама — рече он тихим, ужурбаним гласом, као да се боји да ће га неко прекинути сваког тренутка. — Вратићу се априла. Чекаћете ме, зар не? — Наравно. — Разочарано га је погледала. Зар ју је због гога довео овамо? — Казала сам вам да смо изнајмили вилу на годину дана, а наша жалост истиче тек крајем јуна. — Нисам на то мислио. — Он се наже к њој и зграби је за обе руке. — Мислим, хоћете ли чекати на мене? Она га погледа, лако се намрштивши. — He разумем. — Глас јој је био оштар, пун сумње. Он угледа, у вртоглавици, понор који је зјапио пред њим. Неколико ужасних тренутака очајнички се борио сам са собом, покушавао да се заустави док није доцкан. Али су дуго понављане речи већ навирале из њега. — Cherie, знам добро да се не смем надати да ћете ме волети, али ја ћу цео свој живот посветити покушају да вас усрећим. Кунем вам се да нећете зажалити што сте се удали за мене. Усрећићу вас. Видећете, радићу све што будете хтели. Ићи ћемо куда год желите, радићемо све што год хоћете. — Страсно је пољуби у руку. Она је буљила у њега, опуштених уста, исувише запрепашћена да би се опирала, а на лицу јој се сукобљавало изненађење, сажаљење и извесна потсмешљивост због тако огромне заблуде. 148
— Али — ја вас не волим, Анри. Никада ми није пало на памет да ви… — Знам — потврди он с разумевањем. — Знам да не можете да се решите, и да је требало прво да разговарам са вашом мајком. Разумем. Само сам желео да пре поласка… — Али ви ме не разумете! — Она поче да влада собом, глас јој се повиси. — Ви ме уопште не разумете! He волим вас! Жао ми је, али — не волим вас! Молим вас, пустите ми руке. Ствари су се тако брзо одвијале. У глави му се вртело од шампањца. — Ја нисам рекао да ме волите. Рекао сам само да осећате наклоност према мени. Осећате је, зар не? Сећате ли се онога дана када сте ме ухватили за руку и казали… — Ви сте полудели! Молим вас, пустите ми руке, боли ме.. Јa сам вам само била захвална за све што сте ми чинили. Нисам мислила ни на шта друго. Никада вас нисам волела и никада вас нећу волети. Лудо је и помислити тако нешто. Обузе је страх. Он је почињао да схвата. Очи су му се шириле, а усне подрхтавале. У светлости лампе његова ружноћа је постајала монструозна, гаргујска. — Зашто је лудо? Зашто? — Његово лице је постало пелељастосиво. Прсти су му као клешта стезали њене ручне зглобове. — Зато што сам богаљ? Је ли тако? Зато што сам богаљ. Од бола помешаног са бесом заборавила је на страх. Окренула се к њему, пламтећих очију пуних суза. — Јесте! — повика она. — Јесте! Зато што сте богаљ и зато што сте ружни. Ви сте најружнији човек кога сам ја икада… Није довршила. Изненадним покретом он ју је привукао, као пијавице упио своје усне у њене. Време је престало да постоји. Као у муњевитом сну осетио је њене влажне усне, покушао да јој на силу раствори чврсто стегнуте зубе. Осетио је како јој се кичма извила, груди притисле уз крута прса његове кошуље, а нокти зарили у његове дланове. Уз очајнички напор она се истргла и полетела ка вратима. Држећи руку на кваки, окренула се, свесна да је он не може стићи. Он се није ни померио, седео је клонуло на софи, пиљио у под, а бес га је потпуно напустио. — Ви одвратна, ружна будало! Ниједна девојка се нихада неће удати за вас! Никада! Чујете ли, Анри? 149
Ноздрве су јој се шириле, уста искривила од бе сне осветољубивости. Полако је поновила те речи, као да је желела да сваку од њих посебно забије у његово срце. — Никада! Чујете ли? Никада! Није видео када је отишла, али је чуо шум њених ужурбаних корака на степеницама, пригушене и узбуђене гласове у салону, гласно звоњење звонцета, и, мало доцније, шкрипу точкова по влажном песку друма. А затим — више ништа, осим тишине. меке тишине која га је обавијала, црвенкаста и милостива. А напољу је плакала ноћ. Неколико тренутака није осећао ништа. Баш ништа. Постепено, као праменови дима после ватре, безначајне, ситне мисли почеле су да пролећу кроз празнину његовог мозга. Лупање срца потсетило га је да време пролази. Да ли људско срце куца брже или спорије од часовника? Колико је патње потребно срцу да препукне и престане да куца? Ускоро ће морати да сиђе и да се нађе лицем у лице с мамом. To тако личи на њу, што није одмах дојурила горе да га запиткује и прекорева! Сигурно седи доле у соби поред камина и чека га. Јадна мама, хоће ли икада моћи да му опрости? Колико јој је бола нанео! Пипајући, дохвати свој штап и одгега се из собе, Са врха степеница видео је да мајка седи поред камина, као што је и очекивао, загледана у пламен, с рукама скрштеним у крилу, и профилом непомичним као да је исклесан из камена. Он седе прекопута ње, на столицу коју је до малопре заузимала бароница. Спусти штап на под и укрсти прсте преко свиленог прслука. Неколико тренутака нико не проговори нм речи. — Ти си све време сигурно знала, зар не, мама, да ћу испасти будала? — поче он, гледајући у пламен. — Дубоко, дубоко у себи и ја сам знао, бар ми се сада тако чини. Али толико сам желео да верујем да Дениза није као остале девојке, да ће она моћи да ме воли — да сам на крају и сам поверовао у то. He можеш да замислиш, мама, како је лако обмањивати себе када си богаљ! Постепено умањујеш своју ружноћу, своју хромост. Ниси ни свестан тога, а већ замишљаш себе као пристојног младића који неприметно храмље, уместо наказног кепеца закржљалих ногу, што уствари јеси… — Молим те, Анри, молим те, не говори тако! 150
— Али, ја јесам то, зар не, мама? — рече он, све бешњи на самог себе. — Знаш ли ти да сам ја, на Монмартру, два пута ишао у једну јевтину пивару да нађем било какву жену, и два пута су ме оне одбиле. Знаш ли да није прошао скоро ниједан дан да ме нису мучила привиђења нагих жена, да сам се често трзао иза сна мокар од зноја? Сигурно то знаш, јер знаш све о мени. Познајеш ме боље него што сам себе познајем. Кунем ти се да никада нисам сам потстицао те мисли. Напротив, терао сам их од себе. Али оне су се упорно враћале, враћале, враћале.. све док ми се не би учинило да ћу полудети. Грофица је седела непомично. На лицу јој је играо одблесак пламена. Зраци наранџасте светлости пружали су се дуж набора њене тамне хаљине. — И најзад, — настави он после краћег ћутања — једиог дана наиђеш на истину о себи. Имаш осећај као да си стао на змију. Оно што је учињено не може више да се промени, али те бар излечи од лудости. Ето, зашто, мама — он је погледа право у очи — морам да се вратим на Монмартр. Виде како јој усне и нехотице подрхтавају, и како грчевито стеже песнице. — Опрости ми, мама — Рече тужно. — Опрости ми што сам ти опет нанео бол. Али то је једино решење. Ово што се догодило вечерас неизбежно се морало догодити кад-тад. Догодило би се у СанРему, у Фиренци, или ма у ком другом месту. Дениза је ту само случајност. Свака друга девојка учинила би то исто. То се може поново догодити кроз шест месеци или кроз годину дана. А ја нећу да се понови — никада! Само на Монмартру бићу у стању некако живим! А оданде бар нећу никада имати прилике да ти нанесем бол као вечерас. Она склопи очи. Две сузе лагано се скотрљаше низ њене образе. — Бићеш усамљен на Монмартру, мали мој. — Ја ћу свуда бити усамљен, мама. Сада то знам. Дохватио је штап с пода и дохрамао до ње. Један тренутак стајао је пред њом. — Молим те, мама, немој да плачеш. И мени и теби је потребна храброст. Ти знаш да нема другог излаза. Долазићу често да те посетим… Речи му застадоше у грлу. Он се наже к њој и пољуби је.
151
— И никада немој да заборавиш, — шапну јој на уво — ма шта се десило, никада немој да заборавиш да те волим и да ћу те увек волети свим својим срцем. Није ни покушала да га задржи. Имао је право. Није било друтог излаза. Посматрала га је како храмљући пролази кроз собу и нестаје. Чула је лупу његовог штапа који се вукао по степеницама, а мало доцније тресак врата на његовој соби. Њен се поглед врати ватри, која се полако гасила. Отишао је, и овога пута се неће вратити. Варала се када је мислила да ће моћи да га заштити од судбине. Судбином је управљао Бог. Шта ли ће бити од Анрија? Био је богаљ, ружан, гладан љубави и непопустљив. Шта ли ће да ради? Није знала. Знала је само једно. Он је њено дете, а живот ће бити немилостив према њему. Али, она га неће напустити. Волеће га, молиће се за њега и чекаће га — до краја.
152
ДРУГИ ДЕО МАРИ ШАРЛЕ
153
9 — Господине Тулуз! Придижући сукњу обема рукама, и откривајући на тај начин пар дебелих чланака обучених у памучне чарапе, госпођа Лубе излете из куће као стрела. Откако је стигао телеграм, она је живела у стрепњи помешаној с усхићењем. Нешто страшно морало је да се догоди, чим се он враћа на тај одвратни Монмартр, али — он се углавном враћа, а то је дивно! Била је тако уеамљена без њега. Цело јутро праскала је по својој портирској ложи, није била у стању да чита новине нити да пребира бројанице, и сваки час је извиривала кроз прозор. И ето, најзад је стигао! — Господине Тулуз — понови она када се фијакер зауставио. — Како сте, господине Тулуз? Атеље је исти као што сте га оставили. Наложила сам ватру, пријатно је унутра и… Нагло је заћутала. Нешто није било у реду. Изгледао је исто као и раније, али ипак не исто. Његове очи! У томе је ствар! Биле су веће, та-није, и више нису имале онај весели, дечачки израз. — Јесте ли добро са здрављем? Он се осмехну на њу топлим, тужним осмехом, силазећи из фијакера. — Да, хвала, госпођо Лубе. Осећам се врло добро. Дивно је што сам опет овде. Недостајали сте ми. Кад су стигли на четврти спрат, он отвори врата и одгега се право ка прозору. Стајао је један тренутак, наслоњен на штап, посматрајући познату панораму рецкавих кровова и димњака. Зимско небо је још носило трагове благе јесени који га потсетише на последње вожње са Денизом. Он се окрену, удахну слаб мирис терпентина који јe joш лебдео у ваздуху. — Дивно је што сам опет овде — понови он. 154
Још увек смешећи се, погледа платна на зиду, ногаре, плетени намештај, трбушасту пећ, Милоску Венеру, која је још увек стајала у истом углу где ју је оставио Рашу. Изгледало му jе као да се вратио међу старе пријатеље. — Отсада ћу овде да станујем, госпођо Лубе. А не само да радим. Ово ће бити мој дом, и никада га нећу напустити. Соба са балконом, са својим великим прозором и тапетама ишараним белим и жутим красуљцима, била је пријатнија него што ју је он запамтио. Ставио је једну стару фотографију своје мајке на ноћни сточић, обесио на зид неколико скица из Селерана и једну пожутелу фотографију из школе Фонтан на којој су он и његов побратим Морис стајали један поред другог, голих колена и самоувереног изгледа. Два дана доцније стигли су и његови кофери. Госпођа Лубе је сложила његове кошуље у фијоке и обесила одела у орман. Када је видео своје пешкире са монограмом, миришљаве сапуне и сребрни прибор за тоалету у купатилу, почео је да се осећа као код куће. Да, човек би ту могао да буде врло срећан. Отишао је да посети Рашуа. Надао се да ће га затећи како слика, или свира у мандолину, како пије пиво са старим пријатељима са гробља, или се забавља са неком мидинетом. Уместо тога нашао је једног уморног, забринутог џина увијеног у капут, који буљи у књижурине из историје уметности у атељеу хладном као лед. — Као што видиш, — посрамљено се осмехујући Рашу скочи на ноге — бубам за испит за тог проклетог надзорника. Никада не би могао ни да замислиш шта све треба човек да научи да би постао обичан чувар музеја! Није више био боем, није се више смејао грохотом. У њему се опет јавио буржуј жељан сигурности и угледа. Није га више занимало ђускање у „Л'Ели"-у или пијење пива у „Ла Нувел". — To можеш да радиш док си студент, али од тога немаш никакве вајде. Неко време разговарали су о којечему, покушавајући да оживе некадашњу присност. — Знаш ли да се Греније оженио и да се Лика вратио у Нормандију? Анри климну главом. — Писао си ми о њима. Како је Венсан? — Ох, Венсан је још увек ту негде, лоче апсинт и досађује свима са својом проклетом сликарском колонијом и братством међу 155
сликарима. Летос је приредио изложбу код Агостине — потпуно неуспелу, дабоме — Запросио је Агостину. Наравно, ова му се насмејала у брк. „Мiо piccolo Vincente 28 , — ти већ знаш како она говори — ти си ћакнут, ти си раzzо!29 Имаш бубе у глави!" Међу нама речено, мислим да има право Он је згодан момак, али му овде нешто фали. — Он се значајно куцнуо прстом у чело. He, Гозија и Анкетена не виђа често, иако обојица још живе на Монмартру. Сви су они веома заузети, веома заузети борбом за хлеоб. Дивна професија, та уметност! Све у свему, лето је било досадно и врло топло. Али, хвала богу, Једног дана идући у атеље приметио је једну девојку пред капијом гробља на Монмартру. — Испричао сам јој своју уобичајену причу о позирању за Мадону, и она је прогутала удицу. Није нарочито паметна и мало је глува, али је добра девојка. Има златно срце. Благајница је у неком хотелу — тако бар она каже —, али код жена никада не можеш знати кад говоре истину. Нацртао сам чак и њен портрет — малу скицу на комадићу платна. Заплакала се кад сам јој га дао. Он се нежно осмехну. — Добра је моја Берта. Неколико тренутака замишљено је ћутао, обгрливши колена својим великим рукама. — А ти, шта ћеш ти да радиш? — Сликаћу, вероватно. Шта бих друто могао да радим? — Ти бар не мораш да се бринеш како ћеш зарадити за живот. Сада можеш да сликаш што год ти падне на памет. Сећаш ли се оне лорете код Агостине, оне коју си хтео да сликаш зато што је имала провидно лице и зелене сенке на врату? Да. — Анри замишљено климну главом. — Сада могу да сликам све могуће зелене сенке које зажелим. У томе је предност кад је човек аматер. Можеш да сликаш што год хоћеш. To се никога не тиче. Наједном нису више имали о чему да разговарају. Још увек су желели да буду пријатељи, али се живот испречио између њих. Њихови путеви су се разишли. Споне које су их везивале ослабиле су. Били су странци, са мноштвом заједничких успомена. — Треба да кренем — рече Анри, устајући са кауча. — Нећу да те ометам у раду. Надам се да ћемо се виђати с времена на време. На вратима се руковаше, са збуњеним осмехом на лицу. Очима су се опраштали један од другог. 28 29
(итал.) Мали мој Бенсане! (итал.) луд 156
— Виђаћемо се често пре него што одем — рече Рашу. — Узгред буди речено, чуо си шта се десило са Жили? Зар не? — Удавила се — отприлике недељу дана после твог одласка. — Где је сахрањена? Рашу слеже раменима показујући тиме да нема појма. — Знаш како ти је то. Без новаца, без ближе родбине… А засебан гроб скупо стаје. Анри сачека да стигне до првог спрата. А онда седе на степеиице и тихо заплака. Вече у „Ла Нувел" донело му је такође пуно разочарања. — Уметност примењена у трговини, то је главна ствар — говорио је Гози, машући својим излизаним рукавима. — Ту лежи много новца. Велика будућност је у илустровању каталога, у плакатима… Чак и натписи над радњама доносе добру пару — ако само успеш да дођеш до њих… Анкетен се хвалисао својом способношћу да навелико производи религиозне слике. — За једно Мурилово „Вазнесење" потребно ми је три дана. Могао бих да га завршим и за два, али сви они проклети анђели одузимају страшно много времена. Једно „Христово рођење" захтева четири дана. Много споредних детаља, као што вам је познато. Покушавали су свим силама да буду весели. Копали су по прошлости, извлачили старе досетке из атељеа. Али убрзо су исцрпли сав инвентар свог студентског доба, који им је некада изгледао тако узбудљив. Под привидном хвалисавошћу Анри је осетио њихов страх од будућности, жалост за проћерданим годинама. Баш је то смешно, зар не? — Гози се сетно насмеја. — Знојиш се и робујеш да стигнеш у тај проклети Салон, а кад најзад стигнеш, увидиш да он не претставља баш ништа подбогом. Половина париских сликара који овог тренутка умиру од глади било је примљено у Салон — тврдио је Анкетен. — Дега је имао право, старо копиле! Уметност није професија; то је једна врста лаганог самоубиства. Али, бар ти нећеш никада морати да се бринеш… Од првог тренутка осетио је да су они изненађени због његовог повратка на Монмартр и да му несвесно завиде. Наравно, он је могао себи дозволити да пропадне на пријему у Салон; још увек ће моћи да маже што год хоће у свом дивном атељеу, никада неће морати да се 157
брине за храну, одело, кирију. Он је богат, а они су сиромашни. Та мисао затровала је њихове односе, збрисала године друговања. Једним великим скоком уназад, он је опет постао богати аматер из оних дана када су учили код Бонаа. Растали су се заклињући се да ће се често виђати, а свесни, у дубини душе, да неће. Венсан се једини искрено обрадовао што га поново види. Његове очи блистале су као драго камење кад је испружио своју кошчату пегаву руку. — Недостајао си ми, Анри. Имам толико ствари да ти причам. Хајдемо до нас да се мало заложимо Теовим stokvis-ом. Њихово дубоко узајамно разумеваље није ослабило и они су провели неколико срећних вечери препирући: се као некада. Али Венсан је био болестан, изгубљен у свом сопсвеном вртлогу. И он се променио у току последњих месеци. Heurro ужасносно, застрашујуће врило је у њему, и понекад му ударарало у мозак. — Хоћу да изађем одавде! — викао би. — Хоћу да идем тамо где има сунца! Хоћу да сликам сунце, поља… Париз му беше постао неподношљив. Хронични немир оштетио је његове нерве. Усне су му се грчевито трзале. У извесним тренуцима очи су му постајале дивље, скоро лудачке Око њега је лебдео дах несреће која се приближавала. Једног дана дотетурао се у Анријев атеље, пијан, унезверен, прокисао до коже. — Мислиш ли ти да сам ја луд? — зајеча он са кауча, обухвативши главу рукама. — Мислиш ли збиља да сам луд? Мислиш ли да ће да ме затворе? To поподне у радњи чича-Тангија срео је Сезана, и овај је, пошто је прегледао његове слике, својим уњкавим, развученим гласом изјавио: „Заиста, господине, ви сликате као лудак!" Та примедба утицала је на Венсана као варница убачена у буре барута. После тог догађаја потпуно је изгубио спокојство. Пио је све више. Кад би дошао у атеље, млатарао би рукама и стављао примедбе без везе или би почињао да говори холандски. Његово муцање постајало је све изразитије, а изненадни нестанци све чсшћи. Најзад, једног суморног фебруарског дана отпутовао је у Арл. Кад га је Анри последњи пут видео, био је то алкохоличар црвених очију, који се нагињао кроз прозор једног купеа треће класе осмехујући се у 158
своју оштру браду, и ишчезавао у облаку паре машући руком као утопљеник. После неколико дана дошао је ред на Рашуа. Пошто је положио испит, наименовали су га за помоћног чувара музеја у Драгињану, једној учмалој, од сунца усијаној варошици IIpoвансе. Опет се Анри одвезао на станицу и с усиљеном одважношћу говорио безначајне ствари које се говоре при испраћају. Последња веза са прошлошћу била је прекинута. С очајничком упорношћу бацио се на посао. Радио је два, три, четири платна одједном, стајао је пред ногарима док и последњи зрачак светлости не би ишчезао из огромног прозора, сликајући све брже и све сигурнији, док му је госпођа Лубе читала новине. У сумрак, међутим, усамљеност би почињала да му шапуће, да га мучи. Усамљеност је саткана од успомена. У атељеу који је постајао све мрачнији, успомене су продирале кроз зидове протицале му испред очију, увијале се око њега. Да би их се ослободио, стављао је шешир на главу и излазио. Вратио се у „Ла Нувел" и увидео колико туђе може човеку дa постане место које му је некада било веома блиско. Та кафана пре годину дана тако узбудљива и присна, сада je само једна бучна, страна крчма. Студенти су прекинули свoјe расправљање да би га погледали, чудећи се зашто је још ту када није успео да уђе у Салон. Старији сликари су били исувише занети својим проблемима или игром домина да би га уопште приметили. Са своје двадесет и две године и он је постао један од „промашених" на Монмартру, за неке исувише стар, за друге исувише млад, а незанимљив за све. Његове вечери претвориле су се у бесциљно лутање. Осетио је отровну горчину усамљености на местима препуним људи. Потпуно сам, ишао je у разне кафе-шантане и у Циркус Фернандо, где је посматрао кловнове, јахачице у сукњицама, дресиране пудлице, акробате у ружичастим трикоима. Чак је поново отишао и у „Л’Ели", Ла Гули је дошла и поседела за његовим столом два-три минута, а затим је одјурила и потпуно заборавила на њега. „Чича-Чедност" му је пожелео добродошлицу уз нове жалбе на понашање девојака, и испричао како је један страшан поднаредник из Одељења за чување јавног морала баш стигао на Монмартр. — Зове се Пату, Балтазар Пату — прошапута он уплашено. — И надам се да никад нећете доћи у сукоб с њкм. Тај човек је постао 159
страх и трепет! Шуња се ноћу по кварту тражећи уличне девојке без дозволе — знате, без оне полициске дозволе коју морају да имају проститутке. А пошто не носи униформу, оне не могу приметити да је жандарм, те их он тахо хвата и шаље у Сен-Лазар. Ако само дође овамо и затекне девојке како играју без гаћица, биће гужве, видећете… Најзад су бучне, безличне пиваре на булевару Клиши постале његово уобичајено прибежиште. Ту је проводио бескрајне вечери, са шеширом дубоко натученим на очи, док су му ноге висиле изнад пода а душа зевала од досаде. Са својим кратким штапом поред себе, седео је сатима и сатима, читајући вечерње новине, посматрајући лорете на послу, кришом цртајући, буљећи у своје ружно лице које се огледало у чаши, и чекао нешто… ни сам није знао шта. Мама је рекла да ће бити усамљен. Е па, заиста је и био. Једног дана поручио је коњак. Затим још један; па још један. И догодило се нешто невероватно. Ноге су престале да ra боле. И још нешто — туробне мисли су ишчезле. Богаљ? Ко је богаљ? Па он игра са једном дивном девојком, и она се привија уз њега, као што су радиле девојке у „Л'Ели"-у… Наслања главу на његово раме, и затворених очију. сва се предаје, у чулном заносу, њиховом узбудљивом загрљају… Са потајним усхићењем открио je да је „рођена" пијаница и да je у стању да слисти невероватну количину пића без нарочито штетних последица. Та чињеница причинила му је огромно задовољство. Неки људи могу да се пењу на брегове или да скачу на коњу преко препона од шест стопа. Е па ето, постоји непгго што он може да ради — може да пије! Пиће je учинило и нешто друго. Улило му је одважности да савлада свој ужас и оде у јавну кућу. Овога пута одвезао се до врата и одлучно зазвонио. Лукаво je изабрао баш то туробно, магловито послелодне, јер се надао да ће црвени плишани салон бити празан, а девојке беспослене. — Уђите, уђите. Пожурите. — Нека аљкава жена запаљених очију давала му је знак да уђе. — Зар не видите колико пљушти? — настављала је, затварајући врата за њим. Тренутан израз који прелете преко њеног прљавог лица показа да га је познала. — Јесте ли долазили овамо једном, пре две-три године? Са неким пријатељима? Ја никада ништа не заборављам. 160
Он потврди и тутну јој у шаку сребрњак, који је држао спреман у руци. — Е, ово се зове напојница! — зашишта она с поштовањем. — Кад би само било више таквих као што сте ви, могла бих ускоро да се повучем на село. Видим да ћемо нас двоје постати добри пријатељи. Шкиљилаје у њега пријатељски, као да осећа његову стрепњу. — Дошли сте у прави час, — прошапута нагињући се к њему — горе нема никог. Изненада, у њеном погледу указа се сумња. — Иако сте кепец, ви ваљда можете да обљубите жену, а? Када он неприметно потврди, врати јој се њена стара срдачност. — Онда је све у реду. Висок или мали, стар или млад — тo je за нас свеједно. L'amour30- због тога смо ми овде. Сада идите лепо rope, a ја ћу позвати девојке. Грчевито стежући ограду, он се одгега уз стрме степенице застрте танким тепихом и задихано уђе у полумрачан, празан салон. Ништа се није променило. Одмах је познао тмноцрвете завесе на вратима, клупе пресвучене излизаним плишом иза обојених гвоздених столова, механички клавир у угловима, репродукцију „Клеопатре у купатилу упљувану од мува, која је висила између два огледала у позлаченим оквирима, мирис пудера и устајалог дувана. У соби је владала нека атмосфера спокојне прљавштине, љигаве устајалости мочваре. Он седе за сто, спусти мокар шешир поред себе на клупу, и поче да чека, док му је срце јако лупало. Све је ишло лакше него што јe очекивао. Ha горњем спрату завлада нека ужурбаност. Чуо је тресак врата која су се затворила, а затим лупу журних корака на степеницама… Једна девојка у паучинастом комбинезону и ружичастим папучама са високим потпетицама бану у собу. Кад га угледа, она застаде као укопана, а осмех јој се заледи на уснама. За тренутах није био свестан ничега осим тих уплашених, испитивачких очију. Изненада, она се окрете и побеже. И поред тога што му је срце лупало, чуо је друге кораке, пригушено кикотање, и узбуђен шапат у ходнику. Једна рука размаче завесу. Пет женских лица појави се у отвору, и десет светлуцавих очију заустави се на њему. Он осети како је поцрвенео. 30
франц.) љубав 161
— Боже, па то је Анри! Запрепашћено је посматрао дебелу црнку крупних очију као у телета, која му је прилазила док су јој се огромне груди тресле испод кошуље. — Ви мене не познајете, а? — Широко се осмехивала стојећи пред њим. — Али ја вас познајем. Неки остаци сеоске свежине још су се задржали на њеном округлом лицу. Невероватно га је потсећала на госпођу Лубе — двадесетпетогодишњу госпођу Лубе у љубичастој кошуљи. — Ја сам Берта. — Нагла се преко стола с осмехом у буљавим очима, наглашавајући речи као да одговара на дечју загонетку. — Ваш пријатељ Рашу причао ми је о вама. Пре него што је он успео да проговори, она се окрете девојкама, које су опрезно ушле за њом у собу. — Све je у реду. Он је сликар; ради слике као мој chouchou31. Изгледало је као да је тим све објашњено. Затегнутост је попустила. Девојке су се сакупиле око стола. — Ово је Вероника — поче Берта, показујући мршаву црнку истурених зуба, која је личила на покислог миша. — Она ради овде отскора. Тек три месеца. Вероника испружи млитаву, укочену руку. Заустила је да нешто проговори, али је Берта већ показивала другу девојку. — Ово је Сузана. Она је из Бретање, као ја. Све више уживљавајући се у улогу домаћице, окренула се једној високој жени крупних костију, голој испод жутог шпанског шала. — Оно је Ђанина. Она је Италијанка. — Тон којим је ово речено јасно је показивао да је Ђанина безначајна странкиња о којој не вреди говорити. А ово је Минета — заврши она, седајући поред Анрија. — Она је овде скоро исто тако дуго као ја. Девојке су се руковале с њим и, бојажљиво се осмехујући заузимале место око стола, љупко несвесне своје голотиње. Ствар се претварала у друштвени догађај. Један келнер у папучама и кошуљи вукући ноге уђе у собу, са прљавим салветом згужваним у руци. Он махинално обриса сто док су они поручлвали пиће. Анри је нудио девојке турским цигаретама које је успут купио, палио шибице, сагињао се да принесе пламен 31
(франц.) срце, злато 162
њиховим уснама. Пошто нису биле навикнуте на такву пажњу, оне су му захваљивале напућених усана, извештачено отменим гласом. Потајно су бацале поглед на његове ноге, испитивале квалитет и крој његовог одела, осећајући и несвесно саучешће према том младом богаљу, тако учтивом и лепо обученом, који је дошао к њима зато што није могао да нађе себи девојку. — Ви сликате, господине? — упита Вероника да би започела разговор. — Све врсте слика? Берта јој сместа одговори. И то нестрпљиво и с ауторитетом. Наравно да ради све врсте слика! Кад је неко уметник-сликар, тај може да слика све. — Мој chouchou је могао да наслика све што му падне на памет. Могао је да наслика нечији портрет као ништа, само ако му се прохте. — Пукла је прстима да покаже како су портрети били ситница за Рашуа. — Једном, — замишљено рече Ђанина — позирала сам неком сликару. Аустријанцу. Имала је влажне очи оивичене дугим трепавицама и правилне црте ллца, упропашћене дебљином. Са својом густом расплетене косом скупљеном у чвор ниско на потиљку, потсећала га је на достојанствене римске сељанке са Пусенових слика. Својим јасним венецијанским гласом описивала им је како је тај аустриски сликар, један постарији меланхоличан човек, спуштао палету, устајао с времена на време да помилује њене груди или задњицу, и опет се враћао својим ногарима да начини неколико сетних потеза четком. — Говорио је да га ја инспиришем — заврши она. Сузана се заједљиво побуни. Она нема ништа против тога да спава с неким човеком, али никада не би позирала гола сликару. He, то не би могла да уради. — To је одвратно. — Испод чипкане кошуље њене груди су се тресле од поштеног гнева. — To је права реч — одвратно. — Али ти то не разумеш — бунила се стрпљиво Ћанина. — Сликар није обичан човек. Он те не гледа као мушкарац. Hero више као… — Као лекар — пресече је Берта одлучно. Њен доживљј са Рашуом створио је од ње ауторитет за сва питања у вези са уметношћу. — Нимало се не стидиш да сваког понедељка покажеш своју задњицу доктору кад дође да нас прегледа, зар не? Е па и са сликаром ти je ти је исто тако… 163
Убрзо cу се све девојке умешале у расправу. Анри је с осмехом посматрао како бесно гледају једна другу, сркући пиће и пуше њима стране цигарете са златним писком. И те девојке нису биле смрдљива створења, као што их јe он замишљао… Биле су добре, пријатне; и изгледа да нису обраћале пажњу на његове ноге. Како је то једноставно, како је све то невероватно једноставно! Колико би мука он себи уштедео да је само раније дошао! — Обично је причао како сте ви добри… Он се окрете и виде да се Берта повукла из разговора и да га посматра. — To је истина — настави она, осмехујући се својим плавим буљавим очима. — Добри сте. И он је био добар, зар не? Како је само свирао мандолину! А какав је глас тек имао! И онако огроман, умео је да буде врло нежан! Портретисао ме је, знате. Показаћу вам ту слику. Она заћута, очију замагљених од успомена. — Како је он? — упита мало после, а Анрија дирну подрхтавање њеног гласа, који је тренутак раније био тако груб и осоран. — Имате ли вести од њега? Знате, он не може да ми пише јер му нисам дала тачну адресу. Рекла сам му да сам благајница у једном пансиону. — Она обори очи. — Нисам хтела да сазна… — Он је помоћник чувара музеја у Драгињану… Није му допустила да заврши. — Музеј! Он ради у музеју? — Нагло се окренула девојкама, упадајући у њихов разговор. — Зар вам нисам казала да је мој chouchou велики уметник? Он чак ради у једном музеју! — Једном сам имала chouchou-a који је био шеф одељења у Министарству пољопривреде — хвалисаво рече Вероника, надмено дижући обрве. — Говорио ми је да га потсећам на његову ћерку. Већ се смркавало. Октав, келнер, упалио је лампу и поново послужио све редом вермутом. Мало доцније, прве муштерије лочеле су да пристижу. Неспретно су заузимале место на црвеним плишаним клупама, избегавајући да се међусобно погледају, гужвајући капе рукама. Једна по једна, девојке су устајале и опраштале се. — Довиђења, Анри — говориле су, пружајући му руку. — Било је пријатно.
164
Посматрао их је како лењо прилазе људима, обавијају им руке око врата, и монотоно мрмљају оно професионално: „Aiors, chéri, хоћеш ли да ми платиш једно пиће?" Неко је навио механичзш клавир. Ноћ се спустила на „Сиви папагај" Сада је још само Берта остала за његовим столом. — Можда бисте желели да одемо горе? — предложи она присетивши се зашто је дошао. Он потврдно климну главом и изађе за њом из собе. У току следећих месеци Анри је још увек био усамљен, али миран — понекад скоро срећан. Свраћао је у јавну кућу, обично после подне. На Бертин предлог одлазио је „горе" и са другим девојкама, и увидео да су све пуне такта, искусне, и да се труде да га задовоље. Њему се допадао миран начин на који су га примале, њихова захвалност због издашних напојница, и њихово ласкање његовој мушкости. У њиховом загрљају налазио је кратак али потпун заборав, и неку нејасну освету. Нека су благословене дроље, које су му надокнадиле презрење младих девојака! Оне су га училе азбуци узбуђења, анатомији уживања. С њима је проналазио скровишта похотљивости и упознавао хладан занос чисте еротике, ослобођене романтичних претензија. Међу њима је чак нашао и нешто пријатељства. Као и у данима када је посећивао атеље, његов дар за саосећајно слушање много му је користио. Временом, он је престао да буде само отмена муштерија и постао повереник коме су оне причале свој живот, своје патње, наде и неприлике, стварне и измишљене. Поново је открио силну потребу већине људи да говоре о себи. Доносио им је парфеме, бонбоне и турске цигарете, које су волеле. Записао је датуме њихових рођендана у своју бележницу и слао им том приликом корпе божолеа и пастете од гушчије џигерице. Постепено је почео да разликује личности међу том безличном женском голотињом. Сузана је имала дете, и слала је сваки зарађеки грош једној породици која је одгајала њену ћерчицу, негде на селу. Ђанина је била лезбијка. Вероника се кладила на бициклистичким тркама и стално губила, иако је сатима буљила у спортску страну новина. Минета је проводила cвој слободни дан у позоришту, где је гледала дирљиве мелодраме, које је затим препричавала до најситнијих појединости тако да се свима дизала коса на глави. 165
А онда, ту је била и Берта, добра, материнска Берта. Причали су о Рашуу. По хиљадити пут преживљавала je чаробн тренутке које је провела у прљавом атељеу у улици Ганерон, Њен портрет насликан Рашуовом руком — мало тамно платно које је она ставила у огроман златан оквир — висио je у њеној соби на почасном месту, тачно изнад бидеа. Taj портрет! То је била икона, Мона Лиза „Сивог папагаја". Тешко оној муштерији која би пропустила да му се диви! — To јe ремекдело — изјављивао би Анри, Нато би се њене воловске очи напуниле сузама, а образи јој се заруменели од уздржаног поноса32. Такав је био његов живот када је, нешто више од годину дана по свом повратку на Монмартр, једне вечери свратио у „Ле Мирлитон". Волео је тај препуни, задимљени подрум тако дубоко испод нивоа улице да никаква бука није могла да привуче пажњу полиције. На једној малој позорници Аристид Бријан, у свом вечитом црном сомотском оделу, чизмама до колена, и са црвеним шалчетом око врата, баш је певао једну „реалистичку баладу" коју је сам компоновао, када се Анри прогурао до једног малог стола у углу и позвао келнера. — Дупли коњак — рече он шапатом, да не би разбио плачљиви занос који је био обузео све жене у сали. Чим су му донели пиће, подигао је столовату чашицу и искапио је једним гутљајем. Неколико тренутака остао је непокретан, забачене главе, затворених очију, осећајући како му се боцкава топлина течности разлива кроз удове. Затим је отворио очи, задовољно се осмехнуо, и прешао Језиком преко ивице својих бркова. Дивна ствар, тај коњак, дивна… Весело се придружио пљескању. Бријан, који га је приметио кад је ушао, осмехнуо му се поздрављајући га, јер де — иако је био песник — умео да нањуши добру муштерију чим је угледа. — А сада, — рече певач пошто је обрисао своје угојене образе — са вашом дозволом отпеваћу своју баладу „Једна из Сен-Лазара". Дрхтај прође публиком. Пратилац удари неколико суморних акорда на малом клавиру. Бријаново широко глатко избријано лице затеже се у маску снажног патоса. Он забаци шалче и поче да пева.
32
Чувена су два Лотрекова портрета „Глуве Берте"; један је сликао у свом атељеу, а други у башти чича-Фореста.— Прим. писца. 166
„Једна из Сен-Лазара" било је Бријаново ремекдело. Сви — укључивши и њега самог — сложили су се у томе. Жалостивна мелодија дирала би у срце свакога, а речи су биле тако лепљиво сентимеиталне да лорете са Монмартра нису могле да им одоле. Као и у осталим Бријановим „реалистичким баладама", и овде се говорило о једној уличној жени, слаткој девојци достојној љубави. Koјa je „радила" по булеварима не из пожуде, лењости или природне склоности ка блуду не, не, не, — него из превелике љубљви. Ухваћена без књижице — познате црвене књижице коју је полициска префектура издавала проституткама —, одведена је у СенЛазар, ужасан болнички затвор за уличне жене. Да ли су се тада њене мисли бавиле несрећом која ју je снашла? He. Oне су полетеле ка њеном човеку, који је сада остао без њене зараде и оправдано се бринуо за будућност. Ко ћe да плаћа његов вермут и помаду за косу? У очајању, узела је перо у руку и написала му тужно писмо, писмо обожавања и утехе, пуно погрешно написаних речи и непоколебљиве оданости. Како се брине о њему, усамљеном и без гроша, док она мора беспомоћно да труне у тој проклетој рупи! Али courage, mon hommei33 Уекоро he она опет бити на слободи, и како ће се весело вратити под уличне светиљке да надокнади изгубљено време! Таква оданост, такво поштовање дужности подизало је уличарење на ступаш мучеништва и изазивало код женског дела слушалаца вреле сузе самосажаљења. На позорници, Аристид Бријан је урлао све бучније и све тужније, чврсто стежући руком свој сомотски капут. Зној му је лио низ лице. Најзад је залевао последњу строфу: „J' finis ma lettre en t'embrassant. Adieu, mon homme, Malgre qu'tu soy' пas caressant Ah! j' t'adore…"34 У тoм тренутку све лорете y сали, које су с времена на време добијале по који добронамеран али болан ударац од својих људи, 33
Чувена су два Лотрекова портрета „Глуве Берте"; један је сликао у свом атељеу, а други у башти чича-Фореста.— Прим. писца. 34 Завршавам писмо грлећи те. Збогом, човече мој, Иако ме ниси много мазио, Ах, ја те обожавам… 167
зајецале би праштајући. Како су добро разумеле ту дрољу која пише писмо! Јер, шта најзад мари неколико удараца у задњицу када се двоје воле? Бријан је завршио своју песму усред бурног аплауза, праћеног шмркањем и плачем жена. Он се поклонио, болно се осмехнуо, сишао са позорнице и пришао Анријевом столу. — Мртав сам — уздахну, сручивши се са својих сто кила на клупу. Још увек дахћући, пређе марамицом преко лица. — Сваки пут кад отпевам ту песму, потпуно сам исцрпен. Исувише се уживљавам у њу. Анри се једва уздржа да се не осмехне. Да ли тај човек стварно верује у оно своје бенављење? — Смем ли да вас понудим пићем? — упита он. — Пиће! He, не, не, господине. Напротив, ја хоћу вама да понудим пиће. Да, да, ја то хоћу. — Одлучно се окрену келнеру. — Жак, jош један коњак за господина! Анријево изненађење због те несвакидашње великодушности није дуго потрајало. Чим пиће беше донесено на сто, Бријан се поверљиво наже к њему и тихим гласом саопшти му да ће „Једна из Сен-Лазара" ускоро бити штампана. — Да. Најзад сам нашао издавача. Сада ми је потребан… To што му је било потребно — његово понашање постајало је све поверљивије — јесте један мали цртеж, једна ситница која би могла да се употреби као илустрација на корицаада нота. — Пало ми је на памет да бисте ви, можда, хтели то да ми израдите. He нешто дотерано. Само један мали цртеж, који вам неће одузети много времена. Наравно, — додао је журно — не бих могао много да га платим. Ја сам песник, а ви знате како вам је то с песницима. — Молећив уздах, беспомоћно слегање раменима. — Вечито гладан, без гроша… Како изгледа, био је потпуно смео с ума чињеницу да је власник једног од најуноснијих кабареа на Монмартру. Говорио је са тако убедљивом искреношћу да је Анри закључио да је Бријан етварно песник који верује у своје измишљотине. — Молим вае, не секирајте се због новца — рече он умирујући га. — Биће ми мило да вам учиним услуту. Неколигко дана доцније донео је цртеж Бријану, и убрзо потпуно заборавио тај догађај. 168
С Анријевим цртежем на насловној страни, песма „Једна из СенЛазара" постигла је изненадан и незапамћен успех. Бријан и његови издавачи обогатили су се захваљујући сузама уличних жена, становница јавних кућа, разних протува, проститутки са железничких етаница и барака, дрољи из пивница, блудница, жена из полусвета и луксузних кокота — курви најразличитијих врста и цена које су нашле себе у оној уличној жени што пише пиемо… „Једна из Сен-Лазара" је постала нека врста „цеховске" песме тих жена, химна тот блудног света. Анрију то није донело новаца, али је променило његов живот. Узвишени и далеки уметнички свет, који никада раније није обраћао пажњу на тако неважну ствар као што је насловна страна нота, чудновато се узбудио због његовог цртежа. „Горак и дубок коментар о вековном проблему проституције…" „Цртеж који сведочи о невероватној проницљивости и сигурности руке једног младог и досада непознатог уметника…." „Потребно је да љубитељи уметности с интересовањем прате будући рад тог младог, а ипак већ мајсторског радника…" Убрзо je Бријан објавио још једну песму, Наравно, опет ое обратио љубазном сликару који је тако добро разумевао песнике. И опет је уметничка критика узбуђено подигла обрве, и потоцима мастила почела да пише о „савршеном реализму", о „окрутној објективности" тог „младог и смелог" уметника. Усхићен том „високом" популарношћу, Бријан је урамио Анријеве оригинале и обесио их у свом кабареу, где су изазивали прилично интересовање. Сада су га непознати људи поздрављали на улици. У гласовима праља из улице Коленкур осећао се нов призвук поноса када би му довикивале поздрав са својих прозора. Келнери су на неки тајанствен начин дознали његово име, и услужно се приклањали да приме од њега поруџбину. „Наравно, господине Тулуз… Одмах, господине Тулуз… Још нешто, господине Тулуз?…" Свакако да су и његове издашне напојнице имале удела у томе, али је понекад њихово улагивање било искрено. Код „Сивог папагаја" дроље су шапутале својим мушгеријама да је онај брадати кепец велики уметник, и као доказ показивале су насловне стране нота прикуцане на зид у њиховој соби или заденуте за оквир огледала. Искрсавали би однекуд шкрти уредници кратковечних публикација. Има ли он неки мали цртеж, нешто „макар шта" чега би могао да се лиши или да им намацка за кеколико минута, а што би они репродуковали у свом часолису? Наравно, они не могу то да плате. 169
Часопис је тек основан, а почетак је увек тако тежак… Али доцније, ох, доцније!… Одмахнувши доброћудно руком, Анри би одбио питање новца и израдио цртеж. Обично би часопис пропао после трећег броја. али су друти долазили на његово место. Анријев рад се прочуо и почео да бива запажен, иако му за њега нису плаћалн. Затим је дошао ред на трговце уметничким нредметима. He на оне познате, него на оне мале, непознате, из тамних и плеснивих дућана у споредним уличицама. Куцали су на врата његовог атељеа, још задихани од пењања, с осмехом као кришкака лубенице на препреденим лицима. Њихова страст, изјављивали су они, била je у томе да „откривају" младе таленте. Ништа их није више радовало него када неком непознатом младићу који много обећава као он, пруже прилику да се прикаже. Можда он има неку сличицу, неку затурену ситницу коју би могли да ставе у свој излог? Смешкајући се, они би журно одлазили из атељеа с рукама пуним слика за које су заборављали да оставе признаницу. — Лопови, господине Тулуз — бунила се госпођа Лубе, бесна због тог пљачкања. — Ти су људи обични лопови! Он Ју је умиривао, уверавао да то није нимало важко. Он се већ заситио тих слика. Само су му стварале неред у соби. Изненада, дошли сy му у посету Гози и Анкетен. Да, видеди су његове цртеже; цео свет на Монмартру прича о њима, Како ли се тек изненадило оно старо копиле Кормон? Ceћa ли се атељеа, „дебеле Мари", Агостине?… To су били дани а? Узгред буди речено, како је, дођавола, пронашао те часописе да му штампају цртеже? Да ли је морао да плати критичарима да пишу о њему? Како би било да дошапне коју реч и о њиховом раду? Како би било да ових дана предвече сврате на пиво у „Ла Нувел"…? Затим је једног дана дошао Писаро. С изгледом боемског пастира, доајен импресионизма љубазно се поклонио госпођи Лубе и стао поред пећи грејући руке. Да, оне иасловне стране за песме и они мали цртежи у часописима су прилично занимљиви. — И Дегау се свиђају. Он би волео да вас види, волео би да дођете на вечеру идуће недеље. Понесите неке цртеже. Он ће по свој прилици, рећи да су страшни, али немојте да му верујете ни једну једину реч. Сада су се у кафанама људи који дотле нису ни обраћали пажњу на њега заустављали крај његовог стола. — Извините, господине. Ви сте господин де Тулуз-Лотрек, је ли тако? Дозволите ми да вам честитам на вашем последњем цртежу. 170
Magnifique! Superbе, apsolument superbe!35 Такве финесе, таква економичност линија! Да попијемо нешто, рекосте? Са задовољством. Gargon, une ab sinthe!36 Као што рекох, ја сам један од обожавалаца ваших радова. И ја сам сликар… Или вајар, илустратор, гравер, романописац, драмски писац. Сви од монмартровског соја, Увек уочи онога дана када ће запањити Париз својом новом сликом, својим још недовршеним романом, својом стихованом трагедијом у пет чинова. Већином су то били добри младићи. Величанетвени говорници широких покрета. Браде, паметне очи, прљави нокти, Похабани цилиндри, огромни филцани шешири, капути с излизаним рукавима. Већина јe имала преко тридесет година, неки и више од четрдесет, али су се још увек понашали разметљиво као у студентским данима, нејасно пркосећи животу, као нека врста окамењене младости. Још увек су били пуни великих планова, великих нада. Њихова срећа само што се није окренула набоље… — Али не мари, не мари! Није то више као некада. Сада имамо свој сопствени Салон и можемо да покажемо свој рад публици. Узгред буди речено, Лотрек, јесте ли члан Друштва независннх уметника? He?… To морате да постанете, апсолутно морате. Ви просто не припадате Монмартру ако… Е па, ако баш мора да се придружи „независнима" да би припадао Монмартру, онда, у сваком случају… Било му је доста усамљености. Желео је пријатеље, као у старим студентским данима… Бучна гомила „независних уметника" примила га је с одушевљењем. Његово чувено име, као и његова слава која је почињала да расте, учинили су га одабраним регрутом. Убрзо је био изабран у Изврппш одбор, управно тело друштва. Нагло је постајао позната личност на Монмартру. А затим се једног дана догодила једна од оних невероватних, мелодрамских ствари које се догађају само у стварвшг животу.
35 36
(франц.) Величанствено? Дивно, заиста дивно! (Фраад.). Келнер, Један апсинт! 171
10 — Морисе! Стајао je ту, на вратима, у цилиндру и капуту, висок, плав, привлачан, са заносним брчићима, пљунути Тео Ван Гог, Тео без браде, али с истим поштеним, озбиљним лицем, истим плавим очима, стрпљив, веран и љубазан. — АНРИ! Оно што се затим догодило није било сасвим јасно, али је госпођа Лубе, која је испустила новине и посматрала цео призор преко наочара, закључила да је мали гослодин одједном полудео, док је тај високи младић који је упао у собу свакако побегао из неке луднице. Тек после неколико минута испуњених покретима без везе, помамним руковањем и пригушеним узвицима, она је била упућена у тајну. — Госпођо Лубе, ово је господин Морис Жоајан, мој најстарији пријатељ, мој најбољи пријатељ, мој побратим… Нисмо се видели петнаест година. Ја сам мислио да је он у Лиону, он је мислио да сам ја у Албију, а све време смо обојица били у Паризу… Ишли смо заједно у школу, играли се Индијанаца у парку Монсо… Планирали смо да заједно одемо у Канаду и ловимо медведе… Тај увод, изговорен у једном једином даху, са лицем које је блистало од среће, није јој много расветлио целу ствар, али ју је уверио да присуствује срећном догађају. Сместа је схватила узбудљиво расположење тренутка, бризнула у плач, и изјавила да нема ничег као што је пријатељство, а господину Тулузу је свакако потребан један прави пријатељ… Одјздила је доле да донесе две шоље чаја и натерала младе људе да га попију пре него што изађу, објашњавајући им да је сада тек април, и да зима још није сасвим прошла, и да је ваздух још увек подмукао, нарочито овај одвратни ноћни ваздух на Монмартру. Сат доцније у једном мирном ресторану, Морис је описивао Анрију низ безначајних догађаја који су довели до њиховог чудесног састанка. — Просто стицај околности! Као што еам ти казао, ја сам помоћник издавача „Илустрованог Париза" и данас после подне отишао сам до нашег штампара са неким слогом за следеће издање. 172
Пролазио сам кроз одељење литографије, идући у слагачницу, кад ми поглед паде на пробни отисак једног новог цртежа. Одједном приметих у углу потпис „Лотрек", и сину ми кроз главу да си то можда ти… Да си ме само видео када сам јурнуо! Био сам тако сигуран да си у Албију да ми никада није пало на памет да се распитам у твом бившем стану. Дакле, одјурих на булевар Малерб, и настојник ми рече да твоја мајка још увек ту станује. У два скока био сам на другом спрату и Жозеф ми отвори врата. Твоја мајка ми рече где живиш и — ево ме! Тако је, после петнаестогодишње отсутности, Морис поново ушао у Анријев живот. Без икаквог напора, старо фонтанеко пријатељство је опет оживело. Побратими су проводили заједно многе вечери, многе недеље, сећајући се, расправљајући, поверавајући се један другоме. Знаш, Анри, — рече Морис једног дана — нисам ти казао, последње две године покушавам да нађем посао у некој уметничкој галерији. Волео бих да се научим трговини и постанем трговац уметничким предметима. Трговац уметничким предметима! — С палетом у руци, Анри се спусти на столицу. — Ти хоћеш да постанеш трговац уметничким предметима кад за неколико година можеш да постанеш издавач највећег часописа у Паризу! Ти си луд! Па, то је скоро исто тако рђаво као и да си сликар! Зар не знаш да у Француској сви сликају, а нико не купује слике? Зашто да их купују кад могу да израде своје сопствене, које им се много више допадају? И тако је пролазило благо пролеће 1888 године. Анри је био срећан, срећнији него икада. Његово задовољство је изгледало потпуно. Идућа година имала је да обележи стогодишњицу Револуције и напада на Бастиљу. За успомену на те славне догађаје влада је припремала једну од оних гигантских Светских изложби по којима је Париз с правом био чувен. На пустој ледини Марсовог Поља почео је да се рађа чаробни град из „Хиљаду и једне ноћи", једна нестварна метропола белих гипсаних палата, харема и мошеја, мрамором поплочаних пација, водоскока од мозаика, минарета, тахићанских колибица са кровом од палмовог лишћа, храмова из Камбоџе, села из џунгла Убанге, туниских базара и алжирских казби. Ајфелова кула је полако расла, све већа и све виткија из недеље у недељу. Војска радника ситних као 173
мрави милела је по чудовишној, чипкано-гвозденој грађевини упереној у небо као пркосна стрела. Новински издавачи декламовали су о њој у суперлативима. Неуморно су потсећали своје читаоце да је то највећа зграда на свету, виша од њујоршког Флатирон Билдинга Цркве св. Петра, Обелиска у Вашингтону, двапут виша од Хеопсове пирамиде; да су јој темељи укопани четрнаест и по метара у земљу, и да ће бити потребно два милиона четири стотине хиљада двадесет и шест закивака да се повежу њене гвоздене греде. И Монмартр је био срећан те године. He због Изложбе, с којом није намеравао да има ма какве везе, него просто зато што је било пролеће, што су жандарми гледали кроз прсте на много штошта, а врапци цвркутали по кестеновима на булевару Клиши. Ускоро је дошло и лето. На тераси „Ла Нувел" уметници чупавих брада пили су апсинт и хладили се својим огромним шеширима. Породице су вечеравале на малим балконима својих станова, у даколици разговарајући преко улице са суседима. У улици Коленкур праље су својим сапуњавим рукама брисале зној са чела. Кочијаши су дремали на боковима фијакера, млитаво држећи узде у руци, док су њихови коњи, под немогућим сламним шеширима са рупама просеченим за уши, стрпљиво стајали поред тротоара и ударцима репа терали муве са сапи. Такав је био Монмартр улето 1888; оаза смелог хедонизма37 у викторијанском свету, весела парохија боемства и безбрижних романа, полусеоски крај на ивици Париза где су трешње упорно цветале на празним плацевима, љубавници се љубили по капијама, а младе праље играле канкан из чистог задовољства, зато пгго су им ноге биле разигране а срца весела. Био је то још увек онај стари Монмартр — раскалашан, затворен у себе, сентименталан. А ускоро је имао да умре. Анђео смрти се већ кретао међу становницима Монмартра, али нико није познао да је то он, јер је имао обличје здепастог човека са ретком косом и проседим четкастим брковима. У свом готово купљеном капуту и старинском шеширу он је могао да буде неки сељак у градском оделу, пензионисани бирократа, или чак и полицајац на одмору. Без журбе, непримећен, шетао се око Ла Бит-е, с угашеним пикавцем у устима, заустављајући се с времена на време да протрља браду и замишљено пљуне у олук. Анри се нашао с њим лице у лице једне вечери у „Л'Ели -у, када је завршавао једну екицу канкана. 37
Филозофски правац који заступа да је задовољство циљ живота 174
Странац је пришао његовом столу, уљудно се дотакао шешира. — Моје име је Зидлер — рече он. — Шарл Зидлер. Анри диже поглед. — Мило ми је што смо се упознали, господине Зидлеру — одговори он, настављајући да црта. — Моје име је Тулуз-Лотрек. Хоћете ли да седнете и попијете једно кувано вино? Странац се удобно завали у столицу. — He, хвала. Већ сам попио једно. — Спустивши на сто своју пергаментску руку сличну замишљеном раку, један тренутак је посматрао Анрија како црта. А затим рече: — Долазим овамо већ месец дана… — Ви сте Алзашанин, зар не? — осмехну се Анри, познавши нагласак. — Мој најбољи пријатељ је из Милуза. Можда га познајете? Морис Жоајан? Човек одмахну главом. — Рођен сам у Алзасу, али не у Милузу. А осим тога, вероватно нисам имао прилике да сретнем вашег пријатељај, осим ако није био сирамашак као ја. Већ са седам година зарађивао сам насушни хлеб у једној кожари. Био је то тежак посао, верујте ми, за једног малог дечака. Научио сам да читам тек када сам напунио двадесет година. Иза свог цвикера, Анри је посматрао странца. Било је у њему нечег чудновато заповедничког, неке сакривене енергије, сељачке жилавости, а усто и сељачке лукавости. Шта ли је он, дођавола, хтео и шта је тражио у „Л'Ели"-у? — Као што рекох, — настави Зидлер — већ скоро месец дана долазим овамо свако вече и приметио сам да правите мале скице канкана. Занима вас канкан, а? И мене. Још увек смешећи се, он се обазре око себе да би се уверио да га нико не слуша. — У канкану лежи силан новац. — У канкану? Зидлер климну главом. — Много новца. Али само за човека који зна како. — Шта „како"? Посетилац се тихо насмеја на Анријев збуњен израз лица. — Како да га експлоатише. Да га претвори у трговину, ако вам ее то више допада. И немојте мислити да не знам шта говорим. Ја сам 175
позорипши човек. Двадесет година на том послу. Тренутно сам директор циркуса „Хиподром". Званично му пружи своју посетницу. На Анрија то остави јак утисак. „Хиподоом" је био највећи циркус у Паризу. Доциије те вечери, усред бучне поноћне гужве у једној пивници на Монмартру, Зидлер изложи своје планове. — Да, — рече он, спуштајући на сто своје пиво и прелазећи руком иреко бркова на којима се беше нахватала пена. — Ево већ више од годину дана како тражим нешто ново. Нешто Друкчије. Нешто што ће ми донети милион. — Милион! Боже, да вам не буде много, а? — Ако je y питању само колико ми је цотребно за живот, доста ми је ово што имам. Xоћy милион или ништа! — И канкан he вам донети милион, тако рекосте? — Да потврди Зидлер са спокојном сигурношћу. — Канкан ће ми донети милион. — Па, да попијемо нешто у то име. Испише чаше. Анри даде знак келнеру који је пролазио. — Још један коњак. Зидлер поново обриса бркове надланицом, а лукав осмех искриви му усне. — He верујете ми. Мислите да сам луд, зар не? Али, ја нисам луд. Кад то остварим, цео свет ће знати за канкан. Размислио сам добро о тој ствари, и не видим како бих могао да не успем! Пазите! Брзим покретом он одгурну чашу с пивом. — Идућег пролећа отвара се Изложба. Хиљаде и хиљаде људи сакупиће се у Паризу. Шта ће они да раде? — Посетиће Изложбу, вероватно. — Ох, наравно! Возиће се на врх оне куле коју сада подижу; зијаће у црнце, Кинезе и укротитеље змија. И у камиле и слонове. Али шта ће да раде осим тога? Како ће проводити вечери? Из џепа на прслуку он извуче пикавац и стави га незапаљен у уста. — Видите, — настави он премећући пикавац међу зубима — људи су чудни. Досадно им је кад су сами. А не умеју да пронађу себи забаву. Потребно је да им то створи неко други. Они морају да се 176
забављају. Они желе забаву. А забава, господине, звачи само једну једину ствар. Жене! Ако сам ишта научио за ових двадесет година рада у позоришту — научио сам то. Глупо је, али — такви су људи. Ето зашто сам поменуо канкан и зашто ћу се на њему обогатити. — Можда имате право — рече Анри с учтивом неверицом. — Можда имате право. Мада се канкан игра већ неколико година у иЛ'Ели"-у и, колико ми је познато, још се нико није од њега обогатио. — „Л'Ели"! — Зидлер избаци ту реч са нестрпљивим потемехом. — He говорите ми о „Л'Ели"-у! Како можете и очекивати од богатих људи, Енглеза и Американаца, да долазе на такво место. Место које нема чак ни бар! Познајем његовог власника, Депреа, тај није стручњак за ревије. Нема ни појма о томе. Уствари, он не разликује свој стомак од своје стражњице, да извините за изразу. Oн седи на златном руднику. Али, чекајте. Паказаћу му ја шта је могао да уради са канканом. — Како? Питање се забоде у Зидлеров мозак као бандерило38 у бок бика. — Како? Рећи ћy вам како? Прво ћу узети у службу све оне девојке које играју канкан у „Л'Ели"-у. Нарочито ону плавушу, ону са смешном пунђом. — Ла Гули? He знам како се зове, али та девојка уме да игра. Она ће бити сензација. Затим ћу ангажовати и диригента. А кад сви потпишу уговор, саградићу своју сопствену зграду. А она ће, верујте ми, имати бар. Бар, господине! Ту се прави новац. — Зависи с које се стране бара налазите — насмеја се Анри. Зидлер га није ни слушао, већ је наставио да излаже своје планове. Да бисте зарадили новац, потребно је да имате природно пиће и доброг бармана. Као бармани, жене су десет пута боље од мушкараца, а она на коју ја мислим вреди за сто људи. Посматрао сам је док радила, вешта је као нико њен. На први поглед познаће пијаницу, онога који не може да држи чашу у рукама, или онога који ће се расплакати док пије, или онога који само тражи тучњаву. А усто је и лепа. Кад само зацвркуће: „Још једно пиће, m'siеu?" нико не може да јој одоли. А поврх свега тога, поштена је и врло вредна. — Где је та изванредна особа? 38
Мало копље украшено тракама којим тореадори раздражују бика 177
— У „Фоли-Бержер"-у. Зове се Сара и ради за баром. Узећу ту девојку у службу па макар морао да јој платим хиљаду франака месечно и десет процената од зараде. Он застаде, запрепашћен сопственом неопрезношћу. — He, не десет процената. Али, ићи ћу до пет. — Кад је већ реч о пићу, шта мислите о још једном пиву? Ја ћу узети још један коњак. Зидлер заврте главом. — He, хвала, господине. Ја нисам пијаница. Једно пиво, то ми је довољно. Понекад, кад сам нерасположен, попијем рум. Али, то је све. Анри поручи коњак, а Зидлер продужи да говори о својим плановима. — И нећу имати само добар бар и доброг бармана него и добру ревију. — Ревију? У сали за играње? — Да. Људи не могу да играју све време, а као што сам вам казао, морају да се забављају. Увешћу сталну ревију. И то не на позорници, као код „Фоли"-а, где вам је потребан телескоп да видите ноге девојака. Heгo усред подијума за играње, где сви могу да виде. А усто — какву ревију! Прво — као, рецимо, предјело — даћу Ивет Гилбер. Никада нисте чули за њу? Анри одмахну главом. — Чућете — рече Зидлер. — Запазио сам је у једној малој кафани, где не умеју да је цене. Кажем вам, та девојка има талент. Свој сопствени стил. Оборених очију и с изразом невине девојке која пати од затвора, она пева непристојне песмице од којих вам се диже коса на глави. Упознаћете се с њом кад почну пробе. Допашће вам се, видећете. Биће сензација. Затим ћу пустити госте да одиграју неколико игара, да би се загрејали и ожеднели. После тога, док поручују пиће, даћу им Ајшу. Ни Ајшу не познајете? He чекајући Анријев одговор, он настави: — To је једна мала скитница, ћутљива као што само може бити. Али кад почне да врти задњицом и да игра трбухом, натера вас да искочите из панталона. Та девојка има пупак који само што не пева „Марсељезу"! После Ајше, још мало играња. А онда ћу им дати Морелијеве, акробатску тачку коју сам користио у „Хиподрому". To је за жене у сали. Знате какве су оне. 178
Воле да гледају мушкарце јаких мишића у ружичастим трикоима. To их узбуђује. Онда још мало играња, па још неколико тачака — до канкана. Морате признати да као финале ништа није боље од канкана. — Канкан привлачи погледе — признаде Анри. — Овда-онда привуче и поглед полиције — додаде он с осмехом. Одмахнувши руком, Зидлер одби тај предмет разговора. Изненада га обузе нека стидљивост. Његово лице поцрвене од збуњености. — Можда мислите да сам луд зато што вам овако говорим. Анри протестујући махну руком. — Можда мислите у себи: „Зашто ли ми овај прича све ово?" — настави Зидлер. — Најзад, ја вас познајем тек непун сат. Али, видите, ја сам дуго превртао те ствари по памети, a најзад дође тренутак кад човек мора некоме да их каже. Некоме за кога осећа да му може веровати. Јесте ли икада осетили тако нешто: да просто не можете више да задржите нешто за себе, да морате то рећи некоме, некоме за кога сте сигурни да ће вас разумети? Очи су му озбиљно почивале на Анрију, и за тренутак његов се поглед разнежио. — Оног часа када сам вас угледао, ја сам то осетио, господине… овај, како оно рекосте да се зовете? — Тулуз-Лотрек, али ме сви зову Тулуз. To је краће. — Е па, господине Тулуз, ето то сам ја осетио. — Захваљујем вам на поверењу, нећу га изневерити. Где ћеге да саградите свој кабаре? — Баш овде на Монмартру. — Зар то није мало с пута? Доста је далежо од Изложбе. He, господине Тулуз. Монмартр је право место. Разгледао сам га, има на њему све. Сликовито је, порочио, боемско. Баш оно што туристи воле. Они замишљају да су сликари романтични. Већина сликара мисли то исто — насмеја се Анри. — Само, јесте ли помислили на то да има већ много локала за играње на Монмартру? — Али ниједног као што ће бити мој, господине. Ниједног. Кажем вам да још није постојао локал као што ће битн мој, чак ни на Барбари Косту у Сан Франциску. А тамо има лепих месташца, верујте ми. Моје ће бити друкчије, јединствено. To ће бити комбинација бара, сале за играње и јавне куће. Таква комбинација се не може превазићи. Чак и зграда ће бити друкчија. Имаће облик ветрењаче. Зашто? 179
Просто — да би била друкчија. И биће обојена црвено. Сва ће бити црвена, споља и изнутра. Зашто? Зато што нема ни једне једине црвене зграде у Паризу. А осим тога, црвена боја је одлична, нарочито ноћу. Под њом жене изгледају лепе, а људи постају жедни и заљубљени. А имаће и истинска крила која се окрећу, са стотинама ових нових електричних лампи из Америке. Црвене боје, наравно. Видеће се са петнаест километара даљине. Зар не можете просто да их замислите? Он заћута, и загледа се у празнину, видећи у својој машти пурпурна, блештава крила која се окрећу у ноћи. Затим подиже чашу, искапи је једним гутљајем и обриса пену са чекињастих бркова. — Да, господине Тулуз, с обзиром на Изложбу која се припрема, и на све те енглеске и американске туристе који ће доћи у Париз, дајте ми седам-осам месеци времена и ја ћу имати најпознатију салу за играње у Француској. У Француској? Шта ја то говорим? У целом свету! Кажем вам, не могу да не успем. Предвидео сам све, до најмање ситнице. Чак сам и име већ изабрао. Савршено име. Знате ли како ћу је назвати? — Немам појма — признаде Анри, приносећи чашу са коњаком уснама. — Назваћу је „Мулен Руж", господике. Запамтите то име „Мулен Руж". „МУЛЕН РУЖ"!
180
11 Другог априла 1889 године француска застава се залепршала на врху Ајфелове куле. Господин Сади Карно, претседник Републике, блистајући у вечерњем оделу у десет сати пре подне, објавио је да је Велика светска изложба званично отворена. И милионима Француза испунио се сан — да виде свет не напуштајући свој дом. Месецима је маса људи текла кроз синтетичку метрополу на Марсовом Пољу, пиљила у Туареге под плавим веловима, ткаче ћилима из Тимбукта, суданске евнухе, дахомејске амазонке голих груди, малгашке принчеве ишаране црвеном глином, тахићанске ловце бисера, поглавице из Конга, анамитске укротитеље змија, враче са Мартиника; цело једно човечанство које је певало, лупало у бубњеве, вртело се — у пареусима, турбанима, шешијама, тигровским кожама, покривачима за бедра, саронзима, кимонима и брокатним сариима. Париски ђаци пели cy се на леђа стрпљивих слонова, а кикотаве мидинете јахале на камилама и арапским понијима. Даме у тањирастим шеширима, са широким и набраним рукавима, пробале су алжирске парфеме и куповале туниске наруквице, док су им се мужеви губили у гомили и некако се налазили у шатору индуских играчица. Из Енглеске је дошао један дебељушан bon-vivant 39, жабљих очију, у белим камашнама и капуту са свиленим реверима, и истог тренутка су срца у десет хиљада кокота задрхтала под крутим мидерима. У својој четрдесет осмој години, Едуард, принц од Велса, још увек је био еnfantterrib1e40 Викторијиног двора, али je y Паризу био краљ. Унуци оних санкилота који су одрубили главу свом краљу клицали су до промуклости кад год би угледали тог доброћудног boulevardier-a са цигаром у устима, који је имао све оне пороке које је, по њиховом мишљењу, краљ смео да има, Кад је господнн Едисон, чаробњак који је направио машине што говоре и ухватио сунце у мале стаклене лопте, прешао Атлантик и одвезао се на врх Ајфелове куле у „летећој кабини", одушевљење је достигло хистеричан врхунац.
39 40
(франц.) весељак (франц.) дете које својим понашањем доводи родитеље у непрлику 181
Као што су новине прорекле, у Парлз је навалио цео свет. Сада се на кафанским терасама говорило свим језицима. Келнери и бармани су научили да један долар вреди пет франака, једна фунта двадесет и пет, а једна рубља четири, једна аустриска крајцара само два суа, а холандски флорин два франка и педесет сантима. Кокоте су се претвориле у лингвисте и салетале људе чудним идиомима: „Ви Онглиш, Јес! Онглиш људи врло добри, врло gеntils41, али Лондон врло жалосна, врло triste42. Нема amour у Лондон. У Paris, много amour. "У Пари жене врло лепи, врло страсни. Ја јако страсна cа gеntil Онглишмен. Оh-1a-la ! Платиш мене једно мало пиће, јес?…" Ha Монмартру, „Мулен Руж" је почео да окреће своја пурпурна, блештава крила, и Анри је постао његов највернији посетилац. Целе претходне јесени и зиме посматрао је како оживљује Зидлерова вртоглава замисао, и како се стари циркуски човек претвара у људски динамо — ради шеснаест часова дневно, надгледа сваки детаљ, пење се на скеле, виче на раднике, бира тепихе и порцелан, упошљава намештенике, управља пробама, свађа се с трговцима на велико, грми, шали се, жваће своју незапаљену цигару. Њихово познанство се претворило у искрено пријатељство. — Кажем вам, господине Тулуз, не могу да не успем! Мислио сам на све, и с овом Изложбом која се отвара за неколико недеља… Извините! Еј ти, тамо горе! Замахни том четком! Богаму! Мислиш ли да ти плаћам два франка дневно да би хватао муве? Да, господине Тулуз, као што рекох… Узгред буди речено, како вам се свиђа бар? Прави махагони. Стаје читаво имање, али чекајте само док Сара стане иза њега! Јесам ли вам већ казао да сам је добио? Јесам! Није било лако преотети је од „Фоли"-а, али сам је добио, најзад сам је добио… Кад ли је само спавао, кад ли се одмарао? To нико није знао. Сви око њега изгледали су исцрпени. Тремолада, дебељушни седи човек, који је некада био чувени кловн а сада Зидлеров помоћник, сатирао се од посла, бришући округло лице црвеном марамицом. У марту су почеле пробе усред лупе чекића, звецкања и тестерисања, вике електричара, оштрог мириса боја. Анри је опет видео Ла Гули, Сардин, Нини-пат-ан-л'ер, и друте лаконоге праље које је познавао из „Л'Ели"-а. Задихане и ознојене, скупљале би се око његовог стола између игара, јер канкан сада више није бно импровизација, него правилна, дисциплинована рутина.
41 42
(франц.) љубак, диван (франц.) жалостан 182
Понекад би се Зидлер свалио на столицу поред њега, премештајући незапаљену цигару с једног краја уста у други. — Па, како вам се свиђа ревија, господине Тулуз? Видите успео сам да набавим све те девојке, a Ла Гули сам поставио на чело групе… Кажем вам да ће то бити сензација… А да видите само док изађе мој плакат! Најлелша ствар коју сте икада видели. Много сам платио за њега, али то ће привући масе… Реклама, господине, у томе лежи тајна… Извините… Еј ти, на балкону! Настави да радиш… Извините… Ајша! Ајша, ходи овамо! Шта ја то чујем о некој тучи између тебе и Ла Гули? Да не мислиш да је ово нека рупчага као она где си досада радила? Ако вас само ухватим да се опет бијете, знаш шта ћу урадити? Избацићу вас обе напоље, ногом у стражњицу… Ја желим да овде влада мир, разумеш ли? Сад, натраг на своје место и вежбај… Узгред буди речеио, господине Тулуз, имате ли случајно неку малу слику коју бих могао да обесим у претеобљу? Нешто у црвеном тону? После отварања, „Мулен Руж" је постао Анријев дом. Познавао је у њему свакога, могао је да ради што год хоће. Правила се нису односила на њега. Иако се јело није сервирало на лицу места, он је могао да га поручи, и приређивао је мале вечеринке кад год је желео. Канкан-девојке су седале за његов сто и причале му о својим љубавним доживљајима. Ајша је покушавала да га придобије на своју страну у својој свађи са Ла Гули; Сара, која је радила за баром, држала му је дугачке придике о штетности алкохола. Тако се завршило то чудно пролеће и лето 1889 године. Парижани су се навикли на присуство странаца и на Ајфелову кулу у својој средини; становници Монмартра — на окретање црвених крила „Мулен Руж"-а. У октобру, туристи су почели да се разилазе кућама. Месец дана доцније, Изложба је затворена. Чаробни град на Марсовом Пољу истопио се са првим зимским снегом. Егзотичне палате оголиле су своје бедне скелете од јевтине грађе, и убрзо су сасвим ишчезле. Разнобојне гомиле дивљака вратиле су се на своја острва, у своје пустиње и џунгле. Само је Ајфелова кула остала као подивљала жирафа коју је неки циркус заборавио по свом одласку. Париз је опет постао оно што је и био. Анрију је крај године донео једно писмо сумњивог изгледа, са страним маркама, које му је госпођа Лубе пружила са извесном стрепњом. — Није нешто рђаво, надам се — упита она, испипавајући га. — Нико није умро? 183
— Напротив! — узвикну Анри кад је прочитао пиемо. — „Друштво двадесеторице" позива ме да излажем у Брислу, у јануару. Одједном, она постаде опрезна. — Значи ли то да ћете морати да одете? — Наравно, госпођо Лубе. To је велика част. — Част, хм! Зар они немају сликара у Брислу? Мене се, наравно, ништа не тиче ако господин жели да се мува по страним земљама. Господин је слободан, слободан као птица на грани. Господин може да иде у Кину или Африку, ако господин то жели. Њене стиснуте усне, дрхтање њеног подвољка издавали су њен унутрашњи немир. Изненада, њена борбеност ослаби, сузе јој навреше на очи. — А замислите… замислите да вам се нешто деси? Рецимо, да паднете… А ви, сами самцати међу тим Бугарима. Било му је потребно много времена да је убеди да је Брисел свега неколико сати удаљен од Париза, да Белгијанци нису Бугари, да и они говоре француски и имају савршене лекаре. — Осим тога, господин Сера — знате га, онај високи младић што долази понекад овамо — такође је позван. Заједно ћемо путовати. Опет је дошло вече уочи Нове године, и Анри је седео са мајком поред камина. To послеподне послао јој је цвеће, беле руже које је волела и које је платио претерано скупо. За вечером су покушавали да буду весели. Причао јој је о госпођи Лубе, како се, кад је прошлог месеца назебао, претворила у огњеног змаја, сместила се поред његове постеље, мучила га врућим облозима. — Скоро ме је удавила у чају, и читала ми је „Три мускетара". Имитирао је њено гунђање и мрштење, а мама се правила као да је то забавља. Затим су прешли у дневну собу да попију кафу, и заподенули учтив разговор о времену, Анети, Жозефу. Постепено, њихов разговор се угасио у неколико нелагодних примедаба. И тако су седели једно према другом с обе стране камина. Она нагнута над плетивом, са лицем боје ћилибара при светлости лампе; он у вечерњем оделу, гледајући непомично у ватру, тражећи неку сигурнију тему за разговор. Откако се вратио на Монмартр, њихови односи постали су меланхолична, бескрајно осетљива игра коју су обоје играли савршено вешто. Пошто су живели у различитим световима, интимност је међу њима постала скоро немогућа. Он је знао да она не 184
одобрава, нити може да одобри његов живот, и тактично је избегавао да о томе говори. Они нису престали да се воле; постали су страни једно другом. А њихова љубав, онако неразорива, само је продубљивала горчину њиховог отуђивања и патњу њихове уеамљености. — Ох, мама, јесам ли ти рекао да ме је „Друштво двадесеорице" позвало да излажем идућег месеца у Брислу? — Збиља? Дивно! — Она се осмехну на њега преко свог плетива. — Тако сам срећна због тога. Он ју је жалосно посматрао кроз своја дебела стакла. Сирота мама, слатка мама, како учествује у игри… Покушава да изгледа очарана, иако није ни очарана ни дирнута, па чак ни заинтересована. Наравно, она нема појма шта је то „Друштво двадесеторице", али и када би знала, то не би променило ствар. Била је врло збуњена његовим „грешним" животом на Монмартру и његовим пијанчењем — нарочито његовим пијанчењем — те није схватила да је он почео да се прославља… Да ли је, например, уопште видела насловну страну из „Једне из Сен-Лазара"? Па његове цртеже у часописима, његове слике које су почеле да се виђају у понекој радњи са уметничким предметима, или ласкаве ствари које су критичари писали о њему, — да ли је ишта знала о њима? Никада није рекла ни речи о томе. Можда ће тај позив из стране земље оставити на њу неки утисак, можда ће је убедити да је он нешто више него распикућа са Монмартра, да се његов живот не састоји само у пићу и лумповању у „Мулен Руж"-у, да он ради, напорно ради… Ватрено јој је причао о „Друштву двадесеторице". — To је једна група белгиских уметника која сваке године позива неколико страних сликара да излажу с њима. Оно што је давало њиховом позиву толики значај било је то што су у прошлости „Двадесеторица" показала невероватан смисао да одаберу људе који ће доцније постати славни. Људе као, например, Реноар, Вистлер, Саржан, Роден… — А ја сам најмлађи од свих који су икада били позвани — рече он, очекујући похвалу. — To је збиља дивно. — Арсен Александр, уметнички критичар листа „Ле Фигаро", написао је чланак о томе. Казао је… 185
Док је говорио, његове наде су се рушиле. Све то није ништа вредело. Ње се није тицало шта је казао Арсен Александр, шта је значио тај позив. За њу ће он увек бити промашен човек, кога она воли, али који је ипак само промашен човек. Она неће никада заборавити да није успео да уђе у Салон. Имала је предрасуде своје класе: добри музичари завршавају Конзерваторијум, добри глумци играју у Француској комедији, добри певачи певају у Опери, а добри сликари излажу у Салону. Он прогута своје разочарање и настави да говори како би испунио тишину. Послао је неколико слика на изложбу, међу њима и портрет госпођице Дило. (Није ни поменуо, наравно, остале портрете, портрете девојака из „Папагаја" које је сликао пршлог лета…), Госпођица Дило је једва уважена уседелица с којом се упознао преко господина Дегаа. Она даје часове клавира и живи са своја два брата, такође музичара. Дезире, старији свира фагот у Опери (тако — то звучи сасвим пристојно!), а његов брат свира флауту. Недељом увече Дилоови приређују код своје куће интимне музичке приредбе, на које господин Дега редовно одлази јер обожава музику, а нарочито Моцарта… Што је дуже могао, причао је о Дилоовим: како је то дивна, културна породица, какви се све занимљиви људи могу да сретну на њиховим музичким вечерима, колико он ужива у тим вечерима. Она је нато рекла како је срећна што он има тако добре пријатеље, како је то љубазно од госпођице Дило што је нашла времена да му позира за тај портрет А затим је, као завеса, између њих пала тишина, тишина пуна неизречених ствари. Још један сат се тако отегао, прекидан на махове краткотрајним покушајима веселости. Мали сат од алабастера куцао је на камину. — Лепо је од тебе, Анри, што си дошао да проведеш са мном вече уочи Нове године, али знам да сигурно имаш још неке обавезе… и не бих хтела да… Уз нежан пољубац, прошапутао је „Срећна Нова година, мама" и отишао. На улици је зауставио кочије које су пролазиле. — ,,Мулен Руж"! — повикао је, уронивши у кочије. Када су кренули, Анри се нагао да последњи пут погледа мајчин прозор, који је нејасно светлуцао у тамном преплету кестенових грана. Јадна мама, сама уочи Нове године! Можда је требало да проведе цело вече с њом? Али шта би то вредело, они би само наносили бол једно другоме… 186
С уздахом је затворио прозор, забацио скуте свог вечерњег огртача, сместио се у углу. Добро, он стварно пије мало више, али шта то мари? Он уме да пије као џентлмен. И може да престане кад год хоће. Сем тога, алкохол му ублажава бол у ногама, тај проклети бол који никад не престаје… Људи не разумеју… Раздражено је отворио прозор. — За име божје, зар не можете да возите мало брже? Човеков глас допре до њега кроз кишу. — Трудим се што боље могу, m'siеu… Цео свет је изашао вечерас… Дочек Нове године… — Е па, покушајте да стигнете тамо пре идућег дочека Нове године! Док је дизао прозор, чуо је како се кочијаш шиштаво смеје, и некако му та крепка веселост поврати расположење, На крају крајева свет и није тако рђаво место кад кочијаши још увек могу да ce смеју по киши. Смејати ce, y томе je била тајна. Смејати ce што je могуће више, мислити што je могуће мање. Како je оно рекао Ла Бријер? „Не чекајте да будете срећни да бисте ce смејали, јер можете умрети a да ce никада не насмејете". Паметан човек, тај Ла Бријер… Најзад су ce кочије зауставиле уз ивичњак испред „Мулен Руж"-а, који je за ту прилику био окићен венцима од црвених електричних сијалица, док су му пурпурна крила блистала y ноћи… — Добро вече, господине Тулуз… Добро вече, господине Тулуз… Добро вече, господине Тулуз… Пријатељски махнувши руком портиру, благајнику и разним службеницима, Анри je прошао кроз улаз, не гледајући своју велику слику циркуса која je висила на зиду43 . — Срећна Нова година, господине Тулуз — широко ce осметхивао Тремолада, гурајући стаклена врата која су одвајала улаз од фоајеа. — Вечерас сте поранили. — Приређујем малу вечеру, па сам дошао да ce уверим je ли све y реду. Дођите доцније да попијете нешто с нама. — Покушаћу, али вечерас очекујемо велику гунгулу. A била би нам и потребна — додаде тишим гласом. Они измењаше значајан поглед. „Мулен" није радио као што су очекивали. Чак и за време Изложбе посао je често био слаб. 43
Ta слика, „Фернандо, првак арене“, данас ce налази y Уметничком институту У Чикагу. — Прим. писца. 187
— Е па, покушајте да дођете, ако можете. Ушао je y салу за играње. Ту je светлост била тако јака да je морао да заклони очи руком. При првом погледу на салу човеку je застајао дах, и Анри још никада није ушао y њу a да га није поново запањила њена одвратност и дречава ружноћа. Ту није било нимало оне поетичности која полако пропада, као y „Л'Ели"-у, нити оне отрцане присности;, као y старим кафаницама на Монмартру. Било je то ново, блиставо, службено место за састајање странаца, слично празној железничкој станици која je за једну ноћ претворена y колосеум за играње. У дну дворане за игру, на дрвеном подијуму, оркестар je већ свирао. Људи су заузимали места за столовима који су окружавали подијум за играње. У част Нове године тробојне заставе од креппапира биле су причвршћене дуж балконске ограде и око средишног лустера, што је месту давало извештачено свечан изглед. Анри јe продужио храмљући ка бару од махагонија, где je Сара стајала нагнута над лавабоом, перући чаше, према светлуцавој позадини од огледала и боца са разним пићима. — Ала сте ви поранили вечерас! — повика она још издалека. Њено љупко лице, са крупним очима и равним црним шишкама, озарио је осмех. — И већ стe потпуно обучени. Лепо изгледаш у вечерњем оделу. Зашто сте тако журили? Он је стајао пред баром, задихан, и покушавао да се осмехне, држећи се руком за ивицу тезге. — Дајте ми један коњак — испрекидано промуца. Она спретно напуни малу столовату чашу и наже се преко тезге, пружајући му је. — Видите, потпуно сте изгубили дах. He треба тако да журите. — Посматрала га је како брзо испија коњак. — И не треба да пијете тако брзо. Од тога ће вам изгорети стомак. Он спусти чашу на тезгу, попе се на једну од високих столица поређаних испред бара. Одједном је изгледао висок, његова широка рамена била су скоро у висини њених. Могла је да види одраз свог лица у стаклима његовог цвикера. — Заиста, господине Тулуз, ви пијете исувише брзо. Зашто не пијуцкате, као сви остали? — Био сам жедан. — Он скину цилиндер и раскопча огртач. — Уствари, још сам увек жедан. Вечерао сам код куће, па се осећам утученим. Ништа нисам попио од шест сати. — Запалио је цигарету и дунуо у шибицу. — Шта мислите о још једном коњаку! 188
— Шта мислите о једној лепој чаши воде, ако сте тако жедни? Коњак вам неће угасити жеђ. — Е, ту нисте у праву! Коњак гаси жеђ, потпомаже варење, снажи мишиће, пречишћава крв, испира јетру, голица бубреге, греје црева и развесељава човека. Зато будите добра девојка и дајте ми да пијем. И немојте тако мрко да гледате. Вечерас је дочек Нове године и… ох, кад већ говоримо о томе, — он потражи по свом огртачу и извади пљоснату четвртасту кутију — ево једне ситнице за вас. He зато што је заслужујуте, да знате. Стално ми држите придике, увек морам да молим за чашицу пића. Али ја вас ипак волим. — За мене? — повика она усхићено, бришући руке кецељом и узимајући кутију. — Ох, господине Тулуз, баш сте златни! Дирнута, нагла се преко тезге и пољубила га у образ. — Охо, шта је то сад? Просидба? Понашајте се пристојно! А шта је било с тим пићем? Она се претварала да не чује и одмотавала кутију. — Дивне су! Са мојим монограмом! — Радосно је опипала фину тканину. — А усто ручни рад! — Некада су људи за Нову годину поклањали једни другима нокшире. Дивне нокшире са портретима познатих људи насликаним на дну. Ми смо префињенији, ми поклањамо марамице. А сада, за име божје, где је то пиће? — Треснуо је дланом о тезгу. — Услуга је немогућа на овом месту. — Већ сте попили једну чашу — рече она, још увек гледајући марамице. — Алкохол вам не чини добро. — Какав je то тон? Зар ви на тај начин унапређујета noсао? А Зидлер мисли да сте савршен барман. Нека чудна нежност појави се у њеним очима. — He тиче ме се што други сагоревају себи утробу, али ви, господине Тулуз… — Па казао сам вам да пиће не делује на мене. — To сви кажу. — Али ето, у мом случају је то истина. Јесте ли ме икада видели нијаног? Јесте ли? — He — признаде она нерадо. — Али, то ипак није добро за вас. — He вреди расправљати се са женама! За име божје, хоћете ли ми дати или нећете…? — У реду — напући се она. — Ево вам ваше лиће. На! — Нељубазно му је напунила чашу. 189
Он испи, цокну уснама, и задовољно се насмеја. — Сада оставите те марамице, па да говоримо о послу. Је ли Друан послао морске ракове? — Ено их у хладњачи — рече она, још увек дурећи се. — Добро. А шта је са шампањцем? Она показа низ боца са златним грлићима које су се хладиле у сребрним ведрима. — Мое и Шандон, 1878. Као што сте казали. — Ви сте прави драги камен, Capo. Он баци поглед на огледало иза бара, и опази Зидлера, који му је прилазио клонуло, погнутих рамена, држећи незапаљену цигару у устима. — Шта је то с вама, mon vieux?44 — повика Анри, окренувши се на столици. — Изгледате као да сте сахранили свог последњег пријатеља. И вама је потребна једна чашица. Брзо, Capo! Два дупла рума! Зидлер се попе на столицу и уморно се свали на тезгу. — He умем то да објасним — промумла он загледан у празнину. — Просто не умем то себи да објасним. — А шта то не умете да објасните? — Анри му пребаци руку преко рамена. — Постоје извесне ствари које ни ја не умем сам себи да објасним. Каква је то мука? — У томе је ствар што ни сам не знам. — Он потледа очајнички Анрија. — Сећате лн се како сам говорио: не могу да не успем, зарадићу милион? Е па, баш сам малопре прегледао књиге, и ствари не иду како треба. Али не могу да протумачим зашто. Ревија је добра, музика добра, пиће добро, људима се допада канкан, цене су умерене. Па зашто онда сала није пуна сваке вечери? — Вечерас јесте — умиривао га је Анри. — Погледајте, људи навиру унутра. Зидлер слеже раменима. — Сви локали су пуни уочи Hoвe године. He. Нешто ту није као што треба. Чак и за време Изложбе није дошло ни пола од оног броја Енглеза који сам очекивао, и усто свега неколико Американаца, А човек не може да држи један овакав локал без Американаца. — Расејано је окретао прстима чашицу. — Сувише сам био уображен, чини ми се. Нисам био у праву.
44
(франц.) Матори мој? 190
— Ништа не фали вашем „Мулен Руж"-у, осим што људи не знају за њега. Зидлерово очајање претвори се у зловољу. — За име божје, па шта тај народ хоће? Потрошио сам имање на рекламу! Моји плакати налазе се на сваком киоску, на сваком писоару. He можеш ни крочити а да их не угледаш. — To је истина, али их људи не виде. — Како то мислите, не виде их? Зашто их не виде? — Зато што ваши плакати нису плакати. — He разумем. Нацртали су их најбољи стручњаци. — He тиче ме се и да их је цртао сам Микеланђело. Слика је лепа, али то није плакат. Зрачак опрезности појави се у Зидлеровшш очима. — У чему је разлика? — Разлика је скоро иста као између топовског пуцња и писка флауте. Плакат мора да буде упадљив, оригиналан, чак и саблажњив. Мора да пада у очи, да заустави човека на месту, да му се упије у мозак као крпељ псу у леђа. Видите. Зидлеру, шта показује ваш плакат? Лепу девојку која седи на магарцу, глупо се смеје и показује своје ноге. Какве то везе има са вашим „Мулен Руж"-ом? — Па, шта би требало да ради? Широк осмех развуче Анријеве усне. — Па, стари мој, то је јасно. Мора да игра канкан! — Канкан?! Зидлерове очи као да порастоше на његовом лицу. — Тако ми бога, мислим да сте у праву! Мислим да сте у праву! Чини ми се да сте пронашли! — Девојка мора да шушка сукњама и да диже ноге — настави Анри, одушевљавајући се својом идејом. — А то мора да чини усред групе гледалаца, да би показала како се то понавља сваке вечери, и то не на позорници, него баш на подијуму за игру, где људи могу све да виде. Она мора да… Он нагло заћута кад на Зидлеровом лицу прочита шта овај мисли. — Ехеј, станите мало! Ако ви мислите оно што ја мислим да ви мислите, боље да одмах заборавите. Ја нећу да вам цртам тај плакат, Ни говора! Ни кроз хиљаду година… Никада нисам направио ниједан 191
плакат, никада нисам учио литографију! Потребне су године да би се научило цртање на камену… — Чича-Кота би могао да вам покаже — прекиде га Зидлер, умиљавајући се, — Он је штампао и остале плакате. Он је врло љубазан. — He тиче ме се да ли је он љубазан. Нећу да цртам ваш плакат. Мене не занимају плакати. Немам времена, идем у Брисел идућег месеца, а имам милион других ствари да посвршавам. He можете ме никаквим речима нити делима… Пола сата доцније, пошто је упорно доказивао како ништа не може да га наведе да изради тај плакат, објашњавао по хиљадити пут да никада није радио плакате, да га литографија не занима, пошто се извикао на Сару, која је придружила своје молбе Зидлеровим, пошто је доказивао, препирао се, молио, умиљавао, цењкао, праскао, ударао песницом о тезгу, и претио да никада више неће ступити ногом у „Мулен", Анри се најзад предао. — To ће бити божанствен плакат — зацвркутала је Сара када је Зидлер отишао, очију пуних суза захвалности. Анри је бесно погледа. — Бежите од мене! Волео бих да вам заврнем шију. Већ сам га био скоро убедио, кад сте се ви умешали и казали како сви застају да би погледали моју слику у предворју. — To је истина. Сви је гледају. — Можда је гледају, али није требало да му то кажете. Зашто жене не умеју да држе затворена уста? Видите сада шта сте урадили. Мораћу да одем и да видим тог прохлетог чича-Котела, да почнем да учим литографију. Биће ми потребно пет година да завршим тај плакат. Погледао је на свој сат, расејано га навио, и спустио натраг у џеп. — Мислим да је најбоље да сада одем за свој сто. Моји ће пријатељи ускоро стићи. Реците Гастону да ми донесе боцу коњака. И без придике овог пута! Запамтите, нема коњака, нема плаката! Посматрала га је како се храмљући удаљава од бара — смешна, патетична фигура у вечерњем оделу. — Хвала на марамицама — викну за њим. — И срећна Нова година, господине Тулуз. Он застаде, осмехну се на њу преко рамеиа. За тренутак је осетила удар његовог тужног мрког погледа. Јадни ружни мали човек, како је очајнички покушавао да заборави… 192
Људи су се сливали у салу за играње, испуњавали ходнике? наваљивали на кружни балкон, стајали у пролазима, вребали испод ока неки празан сто. Ту и тамо, неки весељаци су стављали на главу шешире од хартије и трубили у картонске трубе, које су добили од дирекције. Прве серпентине су већ фијукале кроз ваздух, описујући огромие лукове и стрмоглвио падајући у гомилу играча који су се вртели. За столовима, жене су oткопчавале рукавице и разгртале пелерине, док су мушкаршг скидали капуте и званично саопштавали поруџбине келнерима. Анри је заузео своје место за дугачким столом који се налазио поред подијума и већ био постављен за вечеру. За један тренутак његову пажњу је привукло неко друштво зарумењених и бучних Американаца који су келнерима објашњавали удруженим француским језиком да хоће највећу боцу шампањда коју имају у кући, и четири најлепше девојке. — Ви разумети, гарсон? Четири лајпи мали жени. Oui, oui. Верло лајпи. Oh-la-la! Vive la France! — Добро вече, господине Тулуз. Ево коњака. — Гастон стави боцу и чашу на сто. — Сара је рекла да вам кажем… — Није важно шта је рекла. Могу већ да помислим. Како вам је жена? — Мало боље, чини ми се. Био сам данас после подне у болници, и она ми је рекла да вам свакако захвалим што сте је обишли. Извините, господине Тулуз. Свима се жури ноћас. Анри га је пратио погледом док је журио ка столу пуном нестрпљивих гостију. Напунио је чашу и лењо почео да броји блиставе беле тањире, мрмљајући редом имена својих гостију. Прво, Морис; затим други… Пријатељи са Монмартра, колеге из Извршног одбора, мукташи који долазе због ракова, шампањца, бесплатног гошћења… Он попи коњак, искапљујући га одједном, као обично. Баш је марамицом брисао бркове кад утледа Мориса како жури к њему. Запљусну га талас љубави према том лепом младићу: који му је био једини прави пријатељ. Како је дивно што је опет ту, што ће с њим да дочека Нову годину… — Извини што сам задоцнио. — Морис откопча свој вечерњи огртач и седе за сто прекопута њега. — Почео је да пада снег па се 193
саобраћај укочио. Сударио сам се на улици са Драјфусом. Сећаш ли га се? Упознао си се с њим код мене. Разговарали смо само тренутак. Он је постао капетан, и нада се да ће бити премештен у Врховни штаб ових дана. Казао ми је да се жени напролеће. — Дивно. Како би било да нешто попијемо? Пићемо шампањац доцније. — He могу ништа сад одмах. — Он значајно погледа боцу коњака на столу. — Видим да си ти већ почео. Анри, на часну реч, не би требало… — Молим те! Већ сам чуо једну придику од Cape. Дозволи ми да се проведем уочи Нове године. Морис нерадо климну главом. — У реду. — Његов поглед прелете преко стола. — Права мала гозба. Ко he еве доћи? — Неколико истакнутих особа из уметаичког и књижевног света. Ако постанеш трговац уметничким лредметима… Кад већ поменусмо то, зашто не одеш до господина Бусоа? — До кога? — До господина Бусоа. Он би могао да те запосли као Теовог помоћника. Нико те не може упутити у трговину као Тео, а мислим да би он био срећан кад би нашао некога ко he му помоћи. Кад сам га последњи пут видео, једва сам га познао. Изгледао је болестан. Оженио се, а и дете му је било тешко болесно. Па онда још и онај случај са Венсаном у Арлу, о коме сам ти вричао. Можеш замислити шта је то значило за њета… — Хвала ти. Отићи ћу до њега после празника. Је ли, да ниси случајно видео чланак у „Фигаро"-у, о „Друштву двадесеторице"? Прекиде га долазак једне привлачне и очигледно врло узрујане младе даме. — Јесте ли видели Шарлија? — упита она, севајући црним блиставим очима. — Казао је да ће бити овде. — Доћи ће кроз који минут. Седите, Жермен, и попијте нешто. Анри показа пут Мориса. — Ово је мој пријатељ, господин Морис Жоајан. А ово је, Морисе, госпођица Жермен, Кондерова… вереница. — Вереница! Дивно! — Она се лако поклони Морису и седе. — Има таман толико изгледа да се удам за њега колико и за римског папу. Зашто и даље спавам с тим лењим, пијаним Енглезом који није ни за шта, не знам ни сама. To доказује колико сам глупа. Она скиде рукавице, подиже вео и настави без предаха. 194
— Изишао je с оним својим великим, дебелим пријатељем Енглезом, оним што му је коса сва накудрављена, а образи нафарбани као у девојке… Анри махну руком Гозију и Анкетену, који су се пробијали кроз гомилу. Анкетен је још увек носио онај исти стари, улубљени цилиндер који је имао још као студент. Плава брада му је била коврчава као и пре, можда мало чупавија него у стара времена. Гози је био онај стари — блед, мршав и забринутог изгледа. — Бррр! Каквог ли времена! — стресе се он прилазећи столу. — Ципеле су ми потпуно мокре. Назепшћу скроз-наскроз. — Онда их изујте — предложи Жермен сместа. — He могу. Немам чарапа. Он се рукова са Морисом. — Нисте сликар, надам се. Ако икда будем имао дете које хоће да постане сликар, задавићу га. За то време Анкетен је дувао снег са обода свог цилиндра, засипајући леденом кишицом вратове дама за најближим столом. — Не мари — весело је објашњавао. — Само мало воде. Стиже и друга група гостију, коју је предводио Дебутен, стари гравер, у прљавом црном огртачу који се вукао по земљи, са дугачком глиненом лулом која је стрчала из његове дивље седе браде. — Поздрављам вас све редом! — загрме он, клањајући се дубоко и бришући под својим отрцаним шеширом. Средњовековна учтивост спадала је у његов стил, а расла je упоредо са степеном пијанства. Најзад је достизала врхунад китњастости. — Нека вам Бахус и Венера увек буду вође, а уметнички критичари и трговци нека се пеку на вечном уљу! Амин! Анри намигну Морису, док се стари боем сручи на столицу. — Јело! Најдивнији призор на свету! — Он зграби једног од ракова који су баш били изнети на сто, и посматраше гa заљубљено. — Погледајте те линије, те површине, те прегибе, тај жалосни израз очију! Какву бих само гравуру могао да направим од њега. Правог Рембранта, правог Дирера. Али, ја сам сувише гладан, морам да га поједем! У сукобу између срца и стомака, стомак увек побеђује. Пристизали су и остали гости, у паровима или малим групама, брбљајући. Морадс је свима претстављен, и жене су му добацивале ласкаве, стидљиве осмехе. Убрзо су сви јели, пијуцкали шампањац, кидали клешта раковима, довикивали се преко стола. — Еј, Лотрек, како си то успео да те позову у Брисел? — крештао је Детома са дна стола. — Зашто мене нису позвали? 195
Анријев одговор није допро до њега. — У другом чину, за мој комад је потребно двадесет слонова на позорници! — викао је Булевал, позоришни писац. — Брак треба укинути као неморалан и антибиолошки.., — Јесте ли видели Ренарову изложбу у Диран-Риелу?.., — …највећег сликара жена од Рубенса наовамо… — Буше судопера… Саме карлице и задњице… — Еј, Лотрек, јеси ли чуо да је Сера… — Моја следећа слика биће мешавина Веронеза и Сезана… И тако је то ишло све даље и даље, усред све веће буке, фијукања серпентина, смеха за оближњим столовима, конфета, промуклог крештања труба од хартије. Мушкарци, потстакнути јаком храном и близином жена, говорили су широко размахујући рукама, са страшћу људи којима је разговор постао последња обмана, једини начин да побегну од предосећања неуспеха. С времена на време застајали би да халапљиво прогугају огроман залогај рака, да принесу чашу устима; или би устајали да играју, и већ после једног тренутка враћали се зајапурени и задихани, спремни да упадну ма у коју расправу која би била у току Или су, у стању пријатне раздражености, флертовали са љубавницама својих пријатеља, упуштали се у опрезна али активна истраживања испод стола. Жене — било их је осам — биле су тиличне жене са Монмартра, у блузама са набраним рукавима и шеширима израђеним код куће. Прихватале су се многих ствари, али ниједне са кеким нарочитим успехом. Биле су сликарски модели, статисткиње у мјузик-холовима, полупрофесионалне кројачице или модисткиње, полупрофесионалне кокоте. Заљубљивале се не баш разумно и јако, али зато прилично често. Сада, када су имале већ близу тридесет година или брижљиво криле тридесет и неку, биле су се одрекле својих снова из младости и користиле се оним што им је живот пружао. Ноћас, у тој продорној буци која им је голицала чула и ублажавала тугу, оне су се забављале. Зажарене, очију сјајних од шампањца, са же н с ко ш ћ у п р о бу ђ е н ом у с л ед д од и р а с а ж и в от и њ с ком распуштеношћу која је владала у сали, оне су брбљале, смејале се, бацале серпентине, играле, шапатом се неубедљиво буниле на покушаје мушкараца, срећне што учествују у том ноћном оргијању, што им се опет неко удвара говорећи им како су заносна — и несхваћена — створења. 196
— Погоди колико ми је она трговачка лопужа понудила за гравуре? — „Али, сhéri", рече она свом мужу, „како сам могла да му се одупрем? Он толико личи на тебе". — Није истина да су најбоље ствари у животу бесплатне; оне су ђаволски скупе… Промукао од говора, мало ошамућен од пића, Анри дохвати ,боцу коњака која је стајала пред њим и механички напуни себи чашу. Његов поглед одлута ка друштву Американаца, којц су тужно певали у хору „Женевијев, слатка Женевијев", потпуно заборављајући на четири дроље за својим столом. За баром, Сара, претворивши се у чудо од вредноће, јурила је с краја на крај као да свира неки џиновски ксилофон. Келнери су журилн rope-доле као навијене играчке којима нико не управља, држећи округле послужавнике на врховима прстију. У сталном крешченду, хистерија је обузимала салу што се више приближавао час Нове године. На подијуму за играње жене су се припијале уз своје партнере, склопљених очију, полуотворених усана, као да се плаше нечег непознатог. Ваздух, тежак од људског задаха и густ од дима, био је попрскан конфетама и ишаран серпентинама. Да, то је забава, то је живот, тако се дочекује Нова година. Колико је то лепше него чамити крај камина у маминој соби. Ла Врнјер је имао право: „He чекајте да будете срећни да бисте се смејали…" Он испи чашу, пређе својим квргавим прстима преко бркова. Топлота алкохола обави га као неки покривач. Тада опази како се Чарлс Кондер тетурајући се приближава столу у цратњи неког високог, крупног човека са таласавом кестењастом косом која му je падала преко ушнју, са оклембешеним глатко избријаним лицем које се у дебелим подвољцима сливало у огроман, широк оковратник. Обојица су била у вечерњим оделима. Груди на кошуљама биле су им изгужване, a цилиндри накривљени на главама, Обојица су била пијана, — Ево твог Шарлија! — Анри даде знак Жермени, која беше доспела у стање разнеженог самосажаљевања и олакшавала свом срцу на Анкетеновом брижном рамену. Она сместа скочи са столице севајући очима. — Свиња! Погледајте га! Зар вам нисам казала да ће бити пијан као свиња? — Анри, ста'и д'уже — преплитао је језиком Кондер са британском церемонијалношћу. — Дозволи ми да ти п'етставим свог 197
ста'ог п'ијатеља Оска'а Вајлда45. Сав'шен писац, и томе слично. Баш је стигао из Лондона… — Напор око претстављања потпуно га је исцрпео. Ноге му поклецнуше, и он се сручи на једну столицу, — Ах, Париз! — узвикну придошлица док је удобно смештао своје огромно тело. — Једини цивилизовани град на свету. Пре два дана сам стигао изнурен домаћим бригама — жена и два дечака, знате, — брбљањем лондонских домаћица, свакодневним пословима. И већ почињем да оживљавам. — Он се испрси и дубоко удахну задимљени ваздух. — Овде, у овом дивном Паризу, могу да дишем, могу да мислим… Хеј, шампањца! Кроз дим своје цигарете Анри је испитивао његово лице. Сложено, а ипак провидно, оно је одавало унутрашњу борбу човека незадовољног самим собом. Грешне жеље вребале су из његових узнемирених, буљавих очију. Уста, овлаш нарумењена, била су мала, напућена, женствена; али чело је било величанствено, као од мрамора, прекривено неком безмало царском узвишеношћу. Желео је да још мало слуша тог узнемирујућег мада привлачног странца, али га је Анкетен већ звао. — Еј, Лотрек, зар није онај трговац у улици Мартир права лопужа? Трговац! Та реч као да изазва спонтану узбуну за столом. Дебутен, Ибелс, Гози, Детома — сви су имали муке са трговцима, и давали су себи одушке са ватреним, скоро чулним задовољством од кога су им искакале жиле на врату и севале очи. — Добијао сам двадесет седам франака за једно „Вазнесење", — урлао је Анкетен — а сада ми тај проклети Шајлок плаћа само двадесет пет. Каже да се религиозна осећања race. А ви и сами знате да је то лаж. Уђите било у коју цркву недељом. — Пуна је пунцата! Анри измења брз поглед са Морисом. Ах, трговци! To су вам били прави црви уметности, лопуже које су стекле богатство — да, богатство — користећи се генијалношћу и патњама великих сликара. Како су само уживали гледајући сјајног, оригиналног уметника како гмиже у очајној оскудици, у крајњем сиромаштву!
45
Лотрек је израдио портрете скоро свих присутних те вечери. Његов портрет Боалоа налази се у Музеју у Кливлеиду. Портрет Оскара Вајлда — рађен 1895 — чувен је у целом свету. — Прим. писца. 198
Већ ионако живахан, разговор је постао још ватренији кад се и Булевал придружио својим жалбама против позоришних продуцената. — Та вам је врста људи заиста за презирање! Баш прошле недеље директор Француске комедије одбио је ту част да прикаже мој комад „Ханибалова смрт". А знате ли шта је тај рођени идиот казао? Нико није знао, а писац је усред опште равнодушности наставио своје проклињање, које је звучало као нека врста бучног контрапункта на хор тужби против трговаца уметничким предметима. — Еј, Дижарден, — повика Анри, који се уморио од тих вечних жалби — како напредује посао с порнографијом ових дана? — Одлично, жао ми је што морам да признам — загрме Дижарден весело. — Цвета, као сваки посао заснован на безграничној глупости мушкараца. Он извуче руку испод стола и окрете своју пламену браду у правцу Анрија. — Сада пишем „Тајне љубавне мемоаре" које је требало да напише Мадам Помпадур, али их није написала. Јадна мала, била је фригидна, али у овој књизи она просто пали креветске чаршаве. Књига ће се продавати жао пржени кромпирићи на вашару. — Срам вас било, господине Дижарден. Срамота! Овај прекор упутила је Жоржета, црнка дивних очију, позната у круговима Монмартра под именом „Људождер". Дижарден намести свој монокл на око и одмери Жоржету погледом којим је успео да изрази топло признање њеним видљивим чарима и крајње презирање њених умних способноети. — У праву сте, госпођице, потпуно у праву. Требало би да се стидим самог себе. Дух ми је као у горгонзоле46. Смрди. Али, ја сам исувише сиромашан да бих дозволио себи да имам књижевну савест. Пре две године однео сам свом издавачу један сјајан рукопис о првим штампаним књигама и мисалима из четрнаестог века. Сутрадан ми га је бацио у лице. Отада пишем о љубави, и једем редовно. Наравно, то је врло ограничена и помало досадна тема. На крају крајева, строго узевши, љубав је иешто што почиње на једном крају прибора за варење a свешава се на другом. Помиловао је хладни пламен своје браде и уздахнуо. — Али шта ја могу кад је то једина ствар о којој људи желе да читају. Нарочито жене. 46
Врста италијаиског сира 199
Нато даме подигоше бедем бучних протеста. — Жене не читају безобразне књиге! — цичала је Понпон, љупка кројачица која ионако није умела да чита. — To раде људи! Увек им је прљавштина у памети! Те примедбе угушише разне дискусије које су се водиле за столом и доведоше до општег расправљања о вечно популарној теми — љубави. Чак и Булевал прекиде своје оптужбе против позоришних издавача, да би изјавио како жене немају уопште памети — ни прљаве, нити икакве друге. — Умна хитрина просечне жене иста је као у нилског коња који дрема у муљу крај обале. Дебата је за тренутак била прекинута Дебутеновом изјавом да иде да мокри. — Један миг бешике важнији је и од краљевског наређења. — Достојанствено је ишчезао у правцу клозета, са шеширом згужваним на потиљку, док се пелерина вукла за њим по поду. Чим је отишао, борба између полова наставила се са новим жаром на обе стране. Жене су нападале ниским, неспортским ударцима и презривим примедбама о мушкој љубавној делатности. — Говоре о себи као да су сви Херкули — потсмевала се Жоржета „Људождер", очигледно извлачећи закључке из личног искуства. — А после мало рвања дахћу и брекћу, те мораш да устајеш из постеље да би им ставила мирисне соли под нос. Било је близу поноћи. Сала за играње постала је огроман казан у коме је кључала светина. На подијуму за игру, сада исувише малом за толики народ збијен на њему, играње се претворило у помешани тутањ, збркано гурање леђима и задњицама. У том општем метежу трубе од хартије су звучале као блејање оваца у бури. На подијуму, Дифур, диригент, љуљао се у куковима, лупкао лактовима, махао палицом. Анри напуни чашу, испи је и завали се у столицу. Наступио је диван тренутак када су ноге престале да га боле, када је бол ишчезао. Лица око столова постала су замагљене шарене мрље; брбљање гласова сливало се око њега у нејасно зујање… Да, тако се дочекује Нова година! На крају крајева, живот се и проживљава минут по минут, као што једеш грожђе зрно по зрно… Ако ти пође за руком да у забави проведеш сваки минут, сваки такав залогајчић времена, — пре него што постанеш тога и свестан, ти уствари проведеш у забави цео живот… 200
Одједном оркестар престаде да свира усред такта. Диригент куцну оштро палицом о пулт, окрете се и испружи руке. — Mesdames et messieurs! — затруби он пискавим, отсечним гласом који је потсећао на кевтање малог пса. — Сада је тачно поноћ! У име управе „Мулен Руж"-а, желим вам срећну и успешну Нову годину! Живела Нова година! Затим се окрете натраг и као да доби наступ падавице. Оркестар закрешта лименим гласовима. Помахнитала гомила разлете се по сали. Људи су се љубили, викали, лупали ногама, руковали се, куцали се чашама. Морис се наже преко стола. — Срећна Нова година, Анри! За живот и смрт! — Срећна Нова година, Морисе! Он натаче на главу неки смешан шешир од хартије, зграби једну трубу са стола и, надувши образе, дуну у њу из све снаге. Нова година је почела, 1890… Година Мари Шарле.
201
12 — Па, како је било у Брислу? — Дега рашири салвету преко груди, увуче манжетне и обазриво, са два прста, посоли велику рожнату кашику пуну салате. — Каква је била изложба? Шта су рекли критичари? — Сама изложба је успела — одговори Анри. — Али критичари! Шта све нису рекли! — Критичари! — Дега се пискаво насмеја и окрену се Камију Писароу, који га је посматрао преко стола, гладећи своју дугу седу браду. — Чујеш ли, Камиј? Критичарима се нису свиделе његове слике. Зар ти тo не звучи некако познато? Сећаш ли се шта су писали о мојим балеринама пре десет година? Те ноћи био је одлично расположен. Ове незваничне вечере код куће била су једина разонода у његовом усамљеничком животу. Његово весело расположење испољавало се у нервозним, птичјим покретима и бујици песимистичких примедаба. Свако ново јело изазивало је нове замерке. Кад је Зое, његова верна домаћица, узаног, оштрог лица, изнела печење, он је баш претсказивао општи потоп и смак света. — Прво, сирће! — рече он, дохвативши бочицу. — Зачињавање салате — он баци поглед преко рамена да би се уверио да је Зое већ у кухињи — је исувише осетљива операција да би се смела оставити на милост и немилост невештој послузи. Са важном церемонијалношћу он одброја неколико капи сирћета на со и бибер, и помеша све у једну песковиту масу. — А сада зејтин! — Његови покрети постадоше свечани, промишљени. — Камиј, какву салату волиш? Са доста зејтина или поснију? — Свеједно ми је — насмеја се Писаро. — Какву год хоћеш. Боже, колико галаме због једне главице салате! Дега се окрете Анрију. — Ето! Видите! — Речи му излетеше уз грохотан смех. — Ето вашег импресионисте! Није у стању да схвати како човек може да траћи време и да размишља о зачињавању салате! Па, добро је и онако као што се досада радило! Сручниш со, убациш 202
бели лук, прелијеш зејтином, пoмешаш еве то, и ето ти салате! Сви импресионисти су исти! Зашто да се замарају ситним стварима као што су цртање и анатомија? Зашто да ce напрежу? Замрљај мало боје, попрскај ружичастим и плавим мрљама цело платно, назови ту збрку „une impression" 47, и ето ти! — Де, де, Едгаре, немој тако да ce узрујаваш! — укори га Писаро срдачно. — Просипаш салату по целом столу. — Ko ce узрујава? Ја сам савршено миран! — цичао je Дега разбацујући лишће салате лево-десно. Са пркосном, надувеном равнодушношћу он ce окрете од својих гостију и обрати ce Анрију. — Причајте ми о Брислу. Сигурно сте видели Свету Гудулу и проповедаоницу Фербруген? Дивне су, зар не? Али, јесте ли имали прилике да одете y музеј и да проучите ван Ајка? То, млади човече, то вам je савршенство! Потпуно савршенство! Te руке, те драперије! Једино би Бог могао боље да слика, али ја, лично, y то сумњам. A шта сам то чуо да сте ce тукли y неком двобоју? Хајде, хајде, причајте! Немојте да седите ту као да немате језика. Анри je очекивао то питање. Вест о његовом „двобоју" рашчула ce по целом Монмартру. — Нисам ce тукао y двобоју, господине Дега — рече он црвенећи. — Једино сам изазвао неког де Груа. Нисам могао да отрпим његове примедбе о Венсану. То ce десило на опроштајном банкету при затварању изложбе. Док je описивао тај догађај, он ce присећао сјајне свечаности, дугачког стола прекривеног белим чаршавом, светлуцавих чаша, сјајних крутих кошуља, жагора гласова који ce мешао са потмулим звецкањем ножева и виљушака. Одједном му je пажњу привукао де Гру, бледуњави плави естета који je седео y дну стола машући руком на којој je носио прстен од аметиста, и врскајући говорио како, по његовом мишљењу, није требало позвати ван Гога на изложбу. Па, тај човек je бесни лудак. Отсекао je чак своје рођено ухо! Што ce тиче његовог рада, па — шта ce и могло очекивати од једног становника луднице. Неколико тренутака Анри je покушавао да ce савлада; али je убрзо гнев надвладао његово стрпљење. — Господине де Гру!
47
(франц.) утисак 203
Његова песница треснула je о сто с таквом жестином да су зазвецкале чаше поређане по њему. Чак су и келнери стали као укапани, са боцама шампањца y ваздуху. — Сама кукавица напада човека који не може да ce брани. Све велике људе називале су манијацима такве будале као шго сте ви! Да je Венсан овде, он би вас смождио. Или би вам можда опростио — не знам. Али ја сам његов пријатељ, и ја вам нећу опростити. Волео бих да могу да вас изазовем на двооој мачевима. Причинило би ми задовољство да вам отсечем оба уxa. Али, ja могу да повучем обарач, и… —…и ако господин де Тулуз-Лотрек буде убијен, — повика Сера, скачући на ноге — ја ћу преузети изазивање! У гужви која је затим настала де Гру је нешто неразговетно протестовао, али га је претседник клуба прекинуо и истерао из собе. — И тако, — заврши Анри, окрећући се уз постиђен осмех ка Дегау — као што видите, није било никаквог двобоја. Де Гру је бацио своју салвету на сто и изашао. Претседник се извинио у име Друштва. И тако се завршио тај инцидент. — Дивно! — Дега је био очаран. — To ме потсећа на двобоје у којима су се људи тукли због Олимпије. Устајали би узору, одвозили се у Булоњску Шуму, и умирали од назеба због те слике. Сећаш ли се, Камиј? А шта ли је с оном девојком која је позирала за Олимпију? Беше згодан пупољак, зар не? Како се оно, дођавола, зваше? — Викторин. Викторин Меран. Данас је сигурно већ старамајка. — Имала је најдрскије груди које сам икада видео — настави Дега, загревајући се успоменама. — И најлепшу задњицу крушкастог облика. По начину како се њихала јасно се видело да је врло умешна… Боже, већ је скоро осам? — прекиде се он погледавши на сат. — Рекао сам Дилоовима да ћемо доћи на њихов концерт после вечере. Клементина је обећала да ће ми свирати Моцарта. Моцарт! Ах, то је музичар! Зазршили су вечеру. Анри је честитао Зои на слатку од поморанџи, и стара служавка је поцрвенела од задовољства. — Ја лично мрзим слатко од поморанџи — мумлао је Дега док су излазили из стана. — Али она мисли да га савршено прави, и служи нам га сваког даиа у години. Жене су невероватно сујетне на своје најситније ycпехе, чак и на оне измишљене. Писаро их је напустио на утлу улице и, натукавши свој округли црни шешир на очи, пошао је према Северној станици. Дега и Анри 204
су пешке прешли кратко растојање до улице Фрошо, где су живели Дилоови. Била је олујна јануарска ноћ, и ветар је у јаким налетима тресао прозорске капке и браздао блато које је киша направила на калдрми. Још док су се пели уз степенице, зачули су дубоке тонове Дезиреовог фагота, помешане са лаким скалама флауте његовог брата. Било је нечег немарног, нечег што је наговештавало шуму у тим враголијама које су изводила два инструмеита, нечег што је потсећало на скакутање мечке која се игра са младунчићима у дубини шуме. Завлада тишина када Дега притисну на звонце. — Уђите, уђите — срдачно ce осмехивао Дезире Дило, отварајући врата. — Стигли сте y прави час да чујете мало добре музике. Са својим ужасним брковима и носем са плавим жилицама, више je личио на пијаког кочијаша него на уваженог фаготиету из Опере. — Клементина je y кухињи, спрема кафу — настави он, узимајући капуте и шешире и вешајући их y орман. — Кафа се лепо слаже са музиком. A исто тако и пиво. Сећам ce какоје за време проби „Танхојзера" Вагнер имао обичај да попије бурад пива. Можете ли да замислите, натерао нас je да сто педесет пута пробамо ту проклету оперу, и шта смо добили на премијери — мућкове! Непрекидно говорећи, он уведе своје госте y загушљив салон претрпан намештајем, где ce већ беше сакупило неколико људи, баш y тренутку кад je и Клементина ушла узнемирено унутра, са уседеличким лицем зајапуреним од ватре. — Боже мој, — јадиковала je она, спуштајући послужавник на сто — надам ce да ће јадник наћи нашу кућу! Написала сам му адресу, али он je тако расејан да ће je вероватно заборавити! Увек мисли само на музику… Она примети Дегаа и Анрија. — Ах, господине Дега, господине Тулуз, како je лепо од вас што сте дотли по овако пасјем времену. Била je збуњена и узнемирена. Расејано je загладила прамен косе, бацајући поглед на сат под стакленим звоном који je стајао на камину. — Боже мој, већ je девет сати! — промрмља сама за себе. — Сигурно ce изгубио. Е па, хајде да нешто отсвирамо. Почећемо Моцартовом сонатом коју сам обећала господину Дегау. Таман ce беше спремила да почне, кад ce зачу звоно. Њен брат журно оде до врата, и врати ce y пратњи једног здепастог човека 205
окрутла лица, који ce, извињавајући ce, осмехивао између својих пахуљастих седих зализака. Мислили смо да сте ce изгубили. — Клементина пожури к њему, испружених руку. И био сам ce изгубио — признаде старац, тресући њену руку. — Знам да сте ми дали своју адресу, али сам je негде затурио. Опростите ми, моја добра госпођице. У шездесет и осмој, знате, лако ce заборављају ствари… Понекад заборавим чај и адресу својих ученика. Али док сам тражио вашу кућу, добри Бог ми je послао једну дивну модулацију — ох, тако дивну модулацију! Једну умањену септиму и мало обрнутог контрапункта. Забележио сам je под фењером. — Прекидајући његово извињаваље, Клементина га ухвати за рукав као да ce боји да ће побећи, и претстави га својим гостима. — Господин Сезар Франк… У три сата yјyтpy Анри је исцрпен, мокар до коже, седео у једном прљавом бистроу буљећи кратковидим очима кроз прозор у непознату улицу, питајући се где ли се налази и како he се вратити кући у тај цозни час. — Како ћу, дођавола, да нађем фијакер! — гунђао је noлугласно, гледајући свој лик у стаклу. Уствари, и није било важно. Ово је био леп мали ћумез, топао и миран — ох, тако миран — са пуцкетавим гасним лампама и календарима упљуваним од мува, са насликаним лепим женама у вечерњим хаљинама, које пију вермут. Хвала богу, криза је скоро прошла! Била је то тешка криза. И тако неочекивана! Све је било врло пријатно. Клементина је свирала Моцартову сонату, ломну као звекет кристалних чаша. Затим је неко изнео виолину, а онај господин Франк је пришао клавиру и пратио своју сопствену сонату. Испало је врло лепо, за дивно чудо. А тада се догодило оно. Клементина га је мазно замолила да нешто отсвира. — Молим вас, господине Франк. — Да би јој учинио задовољство, он је пристао. И, дођавола, засвирао је баш Денизин Прелид! А тада се све вратило. Чудновато је како човек месецима може да живи у миру, да скоро заборави да је ружан, богаљаст, кепец. И одједном, трас! Поново те лупи право у лице! Исте оне мисли. Никада нећеш нормално ходати; ниједна девојка те неће никада волети; увек ћеш бити сам… 206
Он се окрете ка тезги, где је газда шапатом разговарао са једним подводачем ласичјег лица, у тесном оделу и мрком шеширу. — Како се зове ова улица? — Улица Лалије, господине — одговори власник, уз љубазан осмех на говеђем лицу. — Јесмо ли далеко од булевара Клиши? — He, не, господине. На крају овог блока скрените улево, и већ сте ту. — Хвала. Донесите ми још један коњак, молим вас. Он се опет наже и загледа у тамну ноћ. Киша беше престала да пада, али је лепо могао да чује завијање ветра. Каква ноћ! Е па, наћи ће ваљда неки фијакер на булевару Клиши, и отићи ће кући. Посматрао је један часак лепезасти пламен гасне лампе, Дивна ствар! Тече, живи, подрхтава као светли лептир ухваћен У паучину. У углу, једна дроља у белој цицаној блузи спавала је згурена за столом, лицем загњуреним у руке и празном боцом вина пред собом. Шешир јој беше пао на под и лежао је у струготини крај њених ногу. Дисала је мирно, као дете, и с времена на време тихо сањиво захркала. Он чу како власник рече подводачу: „Извини, молим те", виде како лупајући ногама прилази жени, дрма je за раме и чека да ce она пробуди. Она ce тешко покрену, подиже своје црвено лице према њему, и погледа га са дрхтавим осмехом. Човек je надланицом удари преко лица. — Престани, Гел-де-Боа! Знаш да не волим хркање. Осим тога, није ни пристојно. Идући пут ћу те избацити. Он ce одвуче натраг до тезге. — Извини за овај прекид, — рече он подводачу — али морам да оржавам ред на овом месту. — Наравно — сагласи ce човек y мрком шеширу. — Наравно. Све ce одиграло тако брзо да Анри није одмах схватио сву хладну бруталност тог призора. A онда ce разбеснео. — Свиња, прљава свиња, курвин син! — беснео je y себи. — Ох, да сам висок и јак! Да дохватим ту животињу за врат, да здробим песницом то дебело, глупо лице! Али, истог тренутка друго осећање потисну његову срџбу. Још збуњена ударцем, жена ce није покренула. Трљала je прстима образ, гледајући расејано празну боцу. Њено тупо лице било je сиво од пијаног умора. Била je делић опште људске беде. 207
Он брзо извуче из џепа оловку и парче хартије. Кад би само остала тако један тренутак… Молим вас, не мичите ce… Грозничаво, оловка je јурила по хартији. За неколико секунди животињски профил je оживео. Замршена, рашчупана коса, стакласте, беживотне очи приковане за боцу… Али већ je његово ремекдело ишчезавало, губило му ce испред очију. Жена ce заклатила, нагла ce устрану, очни капци су јој ce спустили. С тупим ударцем, она ce сручила на сто и чврсто заспала48. Платио je своје пиће. — A ово je за боцу вина. Дајте њој. Сачекао je док нису ставили пред жену нову боцу. A онда ce одгегао из крчме. Задрхтао je од хладног ваздуха. Подигао je сомотски оковратник на капуту и с муком кренуо улицом, нагнувши ce насупрот ветру, придржавајући шешир руком. Високо на небу лебди зимски месец je пливао између олујних облака. На углу ce осврте не би ли нашао неки фијакер, али je широка улица, обично тако бучна, сада била пуста и злослутно тиха. Кренуо je даље, одбацујући ce унапред помоћу штапа, дишући гласно кроз уста. Знао je да на тај начин може да пређе двадесет, понекад и тридесет корака без застајања. Још двадесет минута, и биће y постељи… Већ је био прошао и „Мулен Руж", који је стајао црн и Миран као угљенисана развалина. Пробијао се напред и вукао се дуж пустог булевара, кад зачу иза себе шум лаких, трчећих корака. Једна девојка се створи поред њега. — Молим вас, господине — молила је задиханим шапатом. — Молим вас, реците да сам с вама. У том тренутку зачуше се други кораци. Рука једног човека појави се из таме и шчепа девојку за лакат. — Покажи ми своју дозволу! Девојка поче да га удара, гребе, покуша да га угризе за руку. Човек пригушено опсова и сурово јој уврну руку. Она јаукну и сави се од бола. — Дакле, — рече он — хоћеш ли да пођеш? Или треба ја да те присилим да пођеш?
48
Ta скица разрађена je y чувену слику „Gueule-de-Bois", једно од Лотрекових ремекдела. — Прим. писца. 208
— Пустите њену руку — умеша се Анри. — Зар не видите да је то боли? Човек се окрете. — Видео сам како прилази неком човеку а нема дозволе. Мора имати дозволу за „фаћкање" по улици. Уосталом, шта се то вас тиче? — Како је могла да приђе некоме кад је била са мном цело вече? — Лаж сасвим природно излете из његових уста. — Цело вече? — понови човек подругљиво. — He покушавајте да ме насадите. Кажем вам да сам је ја лично видео. — Он застаде, а призвук поштовања зачу му се у гласу. — Ви сте господин Тулуз, зар не? — Јесам. И пријавићу вас полицији ако не престанете да узнемиравате људе. — Полицији, то сте добро рекли! Па ја сам полиција. — Откуд ја то могу да знам? Зашто нисте у униформи? Покажите ми своје исправе! Зловољно, човек је пустио девојчину руку и почео да откопчава капут. — Ја сам наредник Балтазар Пату, из Одељења за чување јавног морала. Ми не носимо униформе на дужности. — У реду. Верујем вам. Чуо сам све о вама у „Л'Ели"-у од „ЧичаЧедности". Причао ми је да сте најсавеснији службеник у овом крају. Нама је свакако потребно више таквих као што сте ви. Али, верујте ми, преварили сте се у вези с овом девојком. Она је стварно била са мном целе вечери. — Али кад вам кажем да сам је лично видео, својим рођеним очима. — Како можете да будете сигурни у оваквој помрчини? Уствари, баш сам малопре видео неку жену која је одјурила у оном правцу. — Он показа низ улицу. — To мора да је она коју тражите. — Јесте ли јој видели лице? — Како сам могао? Пројурила je поред мене. Његова сигурност поколеба Патуа. — Рекосте да je отрчала оним правцем? — Да. Побегла je y улицу Фромантен. — Он ce окрете девојци. — И ти си je видела. Зар не, сhérie ? — Да, видела сам je — промрмља она натмурено, још увек трљајући ручни зглоб. И показујући правац покретом главе, додаде: — Отишла je доле, онуда. 209
Неодлучан, детектив je увртао бркове, гледајући час једно, час друго. — Ако je отишла улицом Фромантен, вероватно je више нећу ухватити — гунђао je он за себе. — Извините што сам вас узнемирио, господине Тулуз. Али, добили смо строго наређење, разумете, зар не? Неко мора да ce брине о народном здрављу и да пази на те девојке. — Наравно! Потпуно вас разумем. Е па — лаку ноћ, господине Пату. Он даде знак девојци. — Хајде, chérie, пођимо. Већ je доцкан. И они кренуше ћутећи, осећајући на себи полицајчеве очи. Анри je журио колико год je могао, чудно свестан девојке поред себе, некако неодређено љут због њеног еластичног хода. Зашто ли ce само уплео y ту вешту измишљотину? — Еј, зар не можете да идете мало брже? — наваљиваше она полугласно када ce он по други пут заустави. — Шта je то с вашим ногама? Није било ни саучешћа, ни нагле промене осећања, чак ни радозналости y њеном гласу, већ само нестрпљења због застоја. Њене примедбе га разбеснеше. Зар je то једино што je имала да му каже? — Ако ти ce не свиђа како ја идем, зашто не пожуриш напред? Он je сад већ отишао. Не мораш да останеш са мном. Он те неће јурити. Она мало поћута. — Јесте ли тако рођени, или шта je то с вама? — упита тренутак касније истим оним равнодушним гласом. — Некада сам познавала једног човека чију je руку здробила машина. Тај je имао среће, добио je пет стотина франака од осигуравајућег друштва. — Она баци поглед преко рамена. — Молим вас, пожурите. За име божје, зар не видиш да журим колико год могу; — Био je задихан, те je једва говорио. — Казао сам ти да сада можеш да идеш. Он те неће јурити. Сад си ван опасности. Како бих му радо избила зубе. — Она прогунђа те речи y осветољубивој јарости. — Како бих му радо пљунула y уста. Али, он те je пустио, зар не? — Свеједно, он је пајкан, и ја бих волела да целу њихову ироклету сорту треснем у стомак! — Њене речи су имале призвук фанатичног а ипак безличног непријатељства, вековне мржње прогањаних према гониоцима. 210
— Али ви сте га преварили. Тешко је преварити полицију — рече она изненада, после краћег ћутања. — Ви сте вешт човек. Глас јој је опет био потпуно равнодушан. Није му захваљивала нити ласкала — просто је износила чињеницу да он „вешт човек". Стигоше до угла улице Коленкур, и Анри застаде испод једног фењера. — Видиш, ено једног хотела. — Он показа куглу која је мутно светлела над вратима неке сиве зграде. — Отворен је преко целе ноћи, те можеш добити собу. Имаш ли новца? — Нећу да идем у хотел — натмури се она. — Прво, неће да ме пусте унутра ако ми дозвола није у реду. А и када би ме пустили, наплатили би двоструку цену, а ујутру би ме пријавили полицији, само да добију награду од десет франака. Први пут је могао да јој сагледа лице. Била је плава, и млађа него што је мислио. Осамнаест година, деветнаест највише. У тами њене су очи биле зелено-земљане боје, дању вероватно светлосмеђе, као лешник. Уста су јој била покретна, велика, невешто намазана. Није имала ни капе ни капута, а он наслути да је нага испод хаљине. Ипак, изгледа да јој није било хладно. Танка материја била је прилепљена уз њене истурене груди, истичући њихове линије као у грчких кипова. Била је чврста, прљава, гипка, опасна — и невероватно пожељна. — Станујете ли негде у близини? — Да. Имам атеље мало даље у овој улици. — Пустите ме да останем с вама. — Први пут се у њеном гласу осети умиљавање, и кроз Анрија проструја нека милина. — Нећу да вам правим никакве неприлике, а ујутру ћу да се изгубим. Погледала га је полуотворених очију. — А ако ме желите, можете ме узети. Бесплатно. Часна реч, неће вас стајати ни суа. Имате цигарету? Он јој пружи своју златну табакеру. Она ју је разгледала, превлачила прстом преко ње, и вратила је пошто је узела цигарету. — Изгледа као право злато. Једном ми је неки човек поклонио пар златних минђуша, али сам их изгубила. Имате шибицу? Анри кресну шибицом, а она се наже, заклањајући пламен рукама. — Господе, што сте ружни! — промрмља увлачећи дим и посматрајући га кроз трепавице. 211
Њему нестаде крви из образа. — Одлази! — засикта он. — Одлази и остави ме на миру! Не желим те! — О, да, желите ме. Мирно je дунула y шибицу и почела да пуши. — Видим вам то из очију. — Остави ме на миру! — Храмљући, он поче да ce удаљава од ње. — Остави ме, или ћу те предати полицији. Она га стиже y неколико лаких корака. — Шта сте ce тако разбеснели? Само сам питала хоћете ли да ме пустите да спавам y вашој соби, и ништа више. Нећу ништа украсти. A ако вам ce свиђам, можете ме узети. Не смета ми што сте богаљ. Ипак ћу бити нежна према вама. — Опет онај призвук умиљавања. — Видећете, умем да будем нежна, само ако хоћу. Он не одговори, већ настави да ce вуче уз тиху, пусту улицу, избегавајући барице које су светлуцале на месечини. Она je ишла поред њега, испуштајући дим кроз ноздрве и застајући кад год би он застао. — Ако имате атеље, онда сте сигурно сликар — рече она када су ce приближили кући. — Познавала сам неког човека који je сликао Купидоне на тањирима за супу. Промакоше један за другим поред ложе госпође Лубе, и почеше да ce пењу уз степенице. Гасна лампа je тихо шиштала и стварала по зидовима трепераве шаре светлости и сенке. — Зар не закључавате врата? — упита га она када je притиснуо кваку. — Зашто бих то радио? Нема шта да ce украде. Причекај ту док упалим светлост. Он ce одгега кроз познату помрчину и упали гасну лампу на столу за цртање. Огромна соба оживе y ћилибарској светлости, која откри блиставу таваницу, слике по зидовима, четвртасти обрис ногара. Усред собе, пећ ce још ружичасто жарила. Њене очи лењо обухватише целу собу. — Ово je велика соба. A пећ још гори. Гори ли стално? Она ce одвуче до прозора, седе на кауч, и потпуно равнодушно поче да ce свлачи. Посматрао ју je, још увек држећи упаљену шибицу међу прстима. Прва жена која проводи ноћ y његовом атељеу… Како je само љупка! 212
Чак су и увеличане сенке њених покрета на зиду дивне. Зашто га толико изазива? Можда зато што му није захвалила? Не, изазива га својом нехатношћу, својим спокојним уверењем да je он жели. Откуд зна? Да ли збиља може да прочита y његовим очима да je он жели? Није била ту ни пет минута, a већ ce свлачи као да je y својој рођеној соби. Код „Папагаја" девојке су брбљале док су ce свлачиле, називале те chéri. Можда je то била обмана, али оне су ce бар претварале. Ова девојка ce није трудила чак ни да ce претвара. — У шта буљите? — рече она, подижућм своје мачкасте очи. — Зар никада нисте видели девојку како се свлачи? Затим скиде пикавац с усана и згњечи га на поду. — С обзиром на то да сте сликар, не говорите баш много — настави пошто он није одговорио. — Онај о коме сам вам причала, онај што је сликао тањире за супу, тај је стварио био говорљив. Стално је причао приче и смешне вицеве. Он осети жаоку љубоморе на тог уметника којк је умео да је забави, на све људе који су је гледали како се свлачи, који су је имали. Колико ли је пута овако свлачила чарапе у присуству страног човека, спавала у туђим собама, у туђим постељама — та деветнаестогодишња девојка? Она устаде да би скинула хаљину. Као што је наслутио, није носила доњу сукњу. Хитро је скинула гаћице. Сада је стајала пред њим у танкој кошуљн. обрубљеној јевтином чшжом, — Где је клозет? He, неће јој дозволити да употреби његово лепо купатило. Нека лута кроз кућу, нека назебе! To ће је научити како да се понаша… — На крају ходника. Његов тријумф био је кратког века. — Хоћете да кажете, на истом спрату? — Од чуђења изговори те речи задихано. — Понегде човек мора да пређе два-три спрата да би стигао на то место. Он је погдеда. По каквим ли је црвоточним кућамаи кроз колико ли је бедних ходника тумарала? Откад је проститутка? — Нећете да ми дате шиблце, зар не? — упита га она неосетно оклевајући, с призвуком молбе у гласу. — He познајем кућу. — Ево, узми лампу. Истог тренутка зажали што је то рекао. Изгледала је јадна, дирљиво смешна стојећи ту у кошуљи, босонога. Алн, није требало да се поводи за својим нагоном; требало је да јој дода кутију са 213
шибицама. To би урадилн други људи, онај сликар и сви остали… Тако би поступали с њом — као са скитннцом и протувом, што она уствари и јесте. He би се устручавалм због ње. Она није била навикла на љубазност, није је разумела… Без речи, узела је лампу од њега и прошла кроз собу. Оетао је сам у плавичастој тами. Ако пожури, стићи ће да се увуче у постељу пре него што се она врати… Тако неће вндети његове ноге. Хвала богу, кауч је био размештен за спавање… On брзо одреши ципеле, неуредно побаца своје одело на фотељу. Тек што се увукао у постељу, кад зачу кораке њених боснх ноту. — Већ у постељи? Богами, нисте губили време, зар не? Она спусти лампу на сто, скиде кошуљу преко главе, — Хоћете ли да светлоет остане упаљена? — Не. Угаси је. Она ce наже, рукама заклони стакло на лампи тако дивним пожретом да je човеку просто застајао дах. У муњевитом делићу секунде видео je неранџасти обрис њеног профила, облину њеног врата, ружичасте брадавице на грудима, A онда je ишчезла — та нестална слика y кобалтној тами собе. — Бојите ce да вам не видим ноге? Жубор сарказма y њеном гласу га разбесне. Напоље! — рикну он, тресући ce од љутине. — Напоље, ти проклетнице! Узимај своје одело и вуци ce одавде! Не желим те. Нисам тражио од тебе да дођеш. Ох, да je висок и јак! Да може да je удари посред лица, или да јој уврне руку као што je урадио Пату! — Зар никада ниси спавала са богаљем? Спавала си иначе са свим и свачим. Она мирно подиже чаршав и увуче ce y постељу. Осетио je њено дуго, кадифасто тело уз своје. — Не вичите тако гласно — рече она мирно. — Пробудићете све y кући. Казала сам само да нисте хтели да видим ваше ноге, и ништа више. Шта ме ce тичу ваше ноге? Не тиче месе што сте богаљ. Рекла сам да ћу бити нежна према вама ако ме пустите да останем. A ви желите да останем, зар не? Њене речи су му топлим дахом додиривале врат. Врхови њених прстију клизили су му низ бедра. Њен глас ce губио y шаптању. 214
— Видећете, бићу нежна према вама. Умем да будем нежна кад хоћу. Придигла ce складним покретом гмизавца, подвукла руку испод њега, упила своје усне y његове. И одједном није постојало више ништа осим њене нагости која га je обавијала, и влажности њихових језика… A високо y прозору, месец. Кад ce пробудио, знао je по пуцкетању ватре y пећи да je госпођа Лубе долазила. Долазила — и отишла. Тишина je била пуна њених прекора. Напољу je мрзовољна измаглица цурила низ прозорска окна. Још један туробан зимски дан. Опрезно je покренуо главу на јастуку и бацио поглед на девојку крај себе. Спавала je са руком под образом, полуотворених усана, једном дојком откривеном. Упркос намазаним уснама и обрвама нацртаним црним крејоном, она га je потсећала на Клуеове невине девојчице. Како само мирно спава! Исто би тако дубоко спавала и y свакој другој постељи… Или на некој сламарици, или на клупи y парку. Или згрчена y некој капији. Била је навикла да спава свуда, као што је била навикла да лута ноћу мрачвнм ходннцима, да крстари улнцама без шешира и капута. Случај ју је довео овамо на неколихо часова, као оне зунзаре што долећу летн у атеље. Ускоро he се пробудити, обући и отићи. Куда? Сам бог зна. Лутаће пo кнши, вући ћe се смрдљивим улицама, сакривати се од полицмје, ручати јабуку коју је здипила с некнх колкца. У сумрак ће чекати у сенци, нудити ее непознатим људима за пет, четири франка — можда само за поетељу, само за преноћиште, као што је урадшла и с њим. Вечерас ће је други човек посматрати како се свлачи, поседоваће њено гипко, дивље тело. Други чсвек ће осећати додир њених прстнју, открити узбудљиву поквареност њеннх усана. Она ћe се дати с истом необузданошћу, истом похотљивошћу, којом је и њега отровала — без љубави, без нежностн, просто зато што је рођена покварена, шго поседује урођену способност за разврат. Можда… можда… ако joj плати, ако јој добро пдати… He буди будала! Пусти је нека иде! Она је дроља, само једна зла, јевтина, глупа дроља… Девојка као она може само изазвати непријатности. Седео је за својим ногарима кад се она пробудила. — Добро јутро, — добаци јој са cвоје столице, — Јеси ли добро спавала? 215
Она седе, обухвати колена рукама. Једним замахом главе забаци с чела жути прамен косе. — Имаш цигару? Осетио је како му се враћа љутња. Зашто не може да буле учтива? He мари, ускоро ће отићи… Одгегао се до фетеље поред кауча, са промишљеном спорошћу дохватио златну табакеру. — Боље би било да устанеш. Прошло је подне, a ја имам посла… — Имаш шибицу? Припалила је цигарету, дубоко удишући дим.. — Радиш ли ти све ове слик? — Њен поглед лутао је по зидовима. — Шта раднш с њма? Продајеш? Врхом свог штапа он подиже њене гаћице с пода и баци их на постељу. — Обуци то и устај. Морам да радим. Она се не помаче и настави да пуши. — Дођавола! — рече бацивши поглед кроз прозор.. — Опет пада? Јеси ли икад видео толико кише? Њено подигнуто лице купало се у сивој дневној светлости. Приметио јe да су јој очи светлокестењасте, светлије него што је замишљао. Сенке у удубљенима њених рамена и пазуха бнле су сивкастомодре. Паде му на памет да је замоли да остане тако и дозволи му да је скнцнра, али се уздржа. — Шта ти је то на главм? — насмеја се она, окренувпш се. Било му je непријатно шго га је загекла с тим смешним шеширом, упрљаним од боја. — To је мој шепгир за рад — намршти ce на њу. — Бришем четке о њега. Једна од мојих навика. — То je тако глупо. Он опет осети како му нестаје крви из лица. — Ако ти ce не свиђа, не мораш да га гледаш, A сада, буди љубазна па покупи своје ствари и одлази. Пату те не чека доле, a ја бих волео мало да радим. — Лако ce разбесниш, зар не? Непрестано вичеш, тераш ме. Не тиче ме ce твој шешир. Једино си смешан y њему, то je све. Погледа га весело и изви ce устрану да стресе пепео од цигарете на под. — Шта ти je тамо горе? — упита, приметивши степенцде за балкон. — Моја соба и купатило. 216
— КУПАТИЛО! Као муња скочила je из лостеље, јурнула ка степеницама. Чуо je њене усхићене узвике када je утледала каду. Дотрчала je до ограде, нагнула ce преко ње. — Молим те, молим те дозволи ми да ce окупам. — У њеном гласу осећала ce плачљива жудња детета које моли да му се да играчка. — Лепо ћу je опрати. Обећавам. Неки слаб, унутрашњи глас опомињао га je: „Одбиј. Реци јој да ce обуче и да иде". — Ако баш хоћеш. Изгледало му je као да су ce те речи саме изговориле, и оне су му улиле тајанствено осећање да y њему живи неко страно биће, неко бунтовничко ја над којим он нема контролу. — Али не гњави дуго — додаде он нељубазно. — Морам да радим. — Помажући ce штапом, тешко ce подигао са столице и вратио ногарима. Чуо je шум воде која тече, неко шуштање и звецкање по купатилу, a тренутак доцније неку буку праћену плотуном простачких псовки. Опет je дотрчала до ограде балкона. — Молим те, дођи! Не могу да затворим славину. Вода ће све поплавити. Када je стигао до купатила, све je било мирно. Она je лежала y кади, кикоћући ce. — Све je y реду. Затворила сам. Знаш ли да ce никада нисам окупала — мислим, стварно окупала. У кади. Посматрао ју je с врата како ce пљуска по раменима, како мрда ножним прстима, како ce гњура дубље y воду цичећи од чулног задовољства. Њено усхићење било je патетично: као радост уличног дерана који je први пут загазио y океан. Њена плава коса, на брзину прикупљена y пунђу на врх главе, давала јој je безобразан, детињаст изглед. Њене мале, сјајне груди биле су као y тек сазрелот девојчета. Изгледала je хао да јој je шеснаест година. И опет га je запрепастила неусиљена љупкот њених покрета. Једном je подига руку да придржи косу која јој ce расипала, и неколико тренутака задржала je став једне мале, помпејске фигурице коју јe он скицирао y Лувру. Младе куртизане које су ишле y стабијанска купатила вероватно су изгледале као она… Напетих мишића, уперио je поглед y њу. Једну ноћ… Још једну ноћ пуну ње, њених нервозних удова, њених сочних усана… Не. Она je покварена, опасна… Али како може 217
да буде покварена? Погледај je. Шеснаестогодишњи улични мангупчић… Можда je y њој остало још мало свежине, још мало скривене нежности… — Знам зашто ми ниси споменуо своје купатило. — Сапуњала ce испод пазуха, прскајући ce пеном по грудима. — Зато што ниси хтео да га користим и да видим твоје лепе стварчице. Зато си ме послао да идем кроз ходник прошле ноћи. Знам да ме не волиш. Стално вичеш на мене. Погледала га je кроз влажне трепавице. — Али, ја сам била нежна према теби, зар нисам? Одржала сам реч. Свидела сам ти ce, зар не? Немој рећи да нисам, јер сам ти ce свидела. Да не носиш те наочари, имао би дивне очи — примети узгред. Чуо je њен глас кроз маглу својих мисли. — Какве то има везе да ли ми ce свиђаш или не? — Неће га преварити својим ласкавим погледима и глупавим брбљањем… — Извукао сам те из неприлике, спавала си y постељи и окупала ce. То си и желела, зар не? Сада ce обуци и остави ме на миру. Морам да радим. Окренуо ce да оде. С уживањем, она ce загњурила дубље y топлу воду. — Ако хоћеш, — њен глас ce претвори y умиљато предење — могу вечерас опет да дођем. И опет ћу бити нежна према теби. Искушење… Било je ту пред њим… јасно… сушило му je грло, топило кости… Тако оно изгледа, тако звучи.. У рају, змија je сигурно говорила тако, тим меким, улагивачким гласом. „Реци јој — не, реци јој — не!" викао je онај слаби глас y њему. — „Она само хоће твој атеље, твоје купатило, твој новац…" Али друти глас, онај бунтовнички, такође je проговорио. „Још једну ноћ… Још само једну ноћ…" Две-три секунде оба гласа су одјекивала, уз лупање његовог срца. Скинуо je цвикер, полако обрисао стакла, оклевајући. — Како хоћеш. — Слегао je раменима одлучно, исувише одлучно. — Мени je свеједно. Сићушан пламичак заигра јој y очима. — Ниси ми рекао чак ни своје име. Ја ce зовем Мари. A ти? — Анри. — То је лепо име. 218
Пружила je из каде сјајну руку. — Додај ми пешкир, Анри. Два сата касније он je журко низ улицу Коленкур, вешто заобилазећи барице од кише и певушећи полугласно својим дубоким баритоном, као што je чинио увек када je био срећан. Желео je да скакуће, да ce преврће преко главе, да шаље пољупце праљама. Мари ће ce вратити! Пре десет минута отишла je рекавши: „У седам сати. Не, нећу заборавити. И видећеш, бићу нежна према теби…" Њене речи остале су за њом, као миловање, док je ослушкивао њене лаке кораке који су силазили низ степенице. Тек тада je открио да je гладан као вук. Наравно, није више могао да ce одвезе до чича-Котела, као што je имао намеру. Ионако je било сувише доцкан. Осим тога, његове мисли биле су заокупљене нечим занимљивијим, много занимљивијим него што je литографија… Зидлеров плакат ће морати да причека, дабоме, и дођавола с њим! Мари — тако једноставно, дивно име! Вечераће с њим. Обећала je. Прво je имао намеру да je одведе „Друан"-у, али му je сада пала на памет боља идеја. Вечераће y атељеу. Њих двоје сами, као што раде љубавници y књигама. Одлична вечера, са неким заиста добрим вином. Шампањцем? Зашто да не? Шампањац ће je натерати да ce смеје, да прћи нос, да говори глупости. И мало цвећа, усто. Ништа не може тако допринети да једно место буде пријатно, као цвеће. Видеће она како то изгледа када ce с њом поступа лепо, за промену; видеће разлику између једног џентлмена и оних грубијана које je дотада познавала. Јер, цео проблем je и био y томе. Јадницу су кињили целог живота. Смрзнута, гладна, уплашена. Није ни чудо што je постала рђава. Чак ce и пси прозле када их стално туку. Љубазност, то траже људи, то je потребно свету. Само мало љубазности. A он ће јој то пружити, учиниће да заборави све оне хладне ноћи, полицију, уметника који je сликао тањире за супу, и све остале… Невероватно како ce може погрешити при оцењивању људи! Мислио je да je она себична, неосетљива, глупа, a уствари, она то није. Наравно да je необразована, али свако ce роди необразован. Она je створила око себе одбранбени оклоп. Ko не би постао такав када би 219
живео тим животом на који je она била приморана? Испод свега тога сакривала ce бистра памет и добро срце. Своје мишљење о њој почео je да мења убрзо гпошто јој je додао пешкир. С изванредном хитрином — сви њени покрети били су грациозни — искочила је из каде, обрисала се и, још увек нага, почела је да чешља косу, брбљајући све време као сврака. Имала је дар за подражавање својеврстан париским мангупчићима. Са невероватном верношћу имитирала је Патуа и његов громки глас. Држећи чешаљ изнад горње усне, претстављала га је како мумла кроз бркове: „Ја сам маредник Балтазар Пату из Одељења за чување јавног морала. Ми не носимо униформу на дужности". Убрзо се смејао њеиим ђаволским покретима, њеним шалама испричаним уличним језиком. Звао ју је Мари, узбуђен близином њене пути, њеном спокојном дрскошћу док је мазала усне, цртала обрве изгорелом шибицом. Чак су се и шалили на рачун „шешира за рад". Обучена само у гаћице, наместила је умазанм шешир нахеро на своју плаву косу, и кревељила се пред огледалом. Било је смешно; било је дивно… Вечерас, када се врати, биће у новој хаљини. Ох, није било лако натерати је да узме новац! „Рекла сам ти да ме можеш узети бесплатно, зар нисам?" бунила се она. На крају је признала да јој је хаљина отрцана, да би рубљу била потребна поправка. Шалили су се на рачун њених гаћнца. Смеле мале шале — оне које љубавници добацују једно другом између осмеха и пољупца. На крају је примила новац, и он никада неће заборавити њен израз лица када је угледала новчаницу од сто франажа. „Сто франака!…" Она је стварно почела да муца, да се гуши. Сирота девојка, живот је био суров према њој; није познавала ништа друго осим прљавштине и горчине. Али, он ће све то променити… На булевару Клиши дозвао је један фијакер и одвезао се до „Друан"-а, где је дао налог да му се пошаље вечера. — И не заборавите шампањац. Мое е Шандон 1878, Пошаљите у исто време и неколико боца коњака. Затим се одвезао у цвећарницу; када је изашао из радње отпустио је фијакер, Баш када се упутио у оближњу млекару, зачуо је поред себе доброћудно мумлање: — Добар дан, господине Тулуз. Где баш вас да сретнем! Каква случајност! А управо сам мислио да дођем до вас да вас посетим. То је био Пату, онај исти Пату који је прошле ноћи уврнуо руку Мари и натерао је да јаукне од бола. Његова срдачност је, истина, изгледала искрена, али је било нечег злослутног у његовом изненадном појављивњу. Случајност, заиста! 220
— Зашто сте желели да ме виднте? Опет доброћудан осмек. — Ох, ни због чега нарочнтог, господнне Тулуз, баш ни због чега, Јесте ли пошли да нешто презалогајите! Гладни сте, а? Ништа не отвара човеку боље апетит него мало љубави. Могу ли ла пођем с вама? Ta млекара je била један y низу здравствених ресторана koje je отворила општина да би сузбила алкохолизам и развила потрошњу млечних производа y нижим класама. Јела су ce састојала од јаја, масла и сира; једино пиће које ce служило било је млеко. Te установе су ce поносиле својом чистоћом, бело поплочаним зидовима и атмосфером честитости која je y њима владала. Слабо посећено y свако доба, место je y тај поподневни час било потпуно пусто. Сели су за један сто покривен мраморном плочом, и Анри je рекао своју поруџбину једној уштирканој, асептичној келнерици. — Бојим ce, господине Пату, да могу да вам понудим само чашу млека. Истим дружевним тоном детектив je прихватио понуду. Натенане je скинуо шешир, ставио га на столицу поред себе, и продужио да пуни лулу. Изгледало je као да му стоји на расположењу читава вечност, и док je Анри гутао свој омлет он je надугачко расправљао о времену и Панамском скандалу, који je баш био објављен y новинама. Тек после слаткиша он примети узгред, као да му je то баш y том тренутку пало на памет: — Е, знате ли, господине Тулуз, добро сте ме насамарили прошле ноћи. За тренутак сте успели да ме преварите. Она ваша причица о другој девојци, која je умакла y улицу Фромантен, била je, богами, паметна идеја. Звучало je сасвим убедљиво y оном тренутку. Он ce слатко насмеја, сабијајући палцем дуван y своју лулу. — Али када сте ви и ваша госпођица — иронија y његовом гласу натера Анрија да дигне поглед са тањира — отишли, почео сам да размишљам. „Како", рекао сам сам себи, „како је могао видети да та девојка бежи y улицу Фромантен кад je било тако мрачно да ce није могао видети ни слон на десег корака? Балтазаре Пату, пријатељу мој", рекао сам сам себи „тај господин Тулуз je вешт човек. Он je од тебе направио будалу. Продао ти je бешику уместо светиљке" — да извините за израз. Сркнуо je мало млека из чаше и облизао бркове. 221
— Дакле, господине Тулуз, ви сте млади, и ја бих желео да вам дам један мали савет. Нека неприметна промена осетила ce y његовом држању. — Није требало да то учините. Заиста није требало. Не љутим ce што сте ме преварили, иако знам поуздано да Мари није била с вама, као што сте казали, али… — Огкуд знате њено име? Покровитељски осмех пређе преко Патуовог лица. — Ми имамо своје начине да прикупимо обавештења. Није тешко дознати разне ствари о људима, само ако човек збиља то жели. Доцније ћу вам испричати одакле знам њено име. Сада бих желео да вас опоменем да не петљате ништа с њом. Она није добра, верујте ми. Она је трула јабука. Знам да је спавала код вас прошле ноћи. У реду. Нема у томе никакког зла. Али, немојте је задржавати крај себе. Избаците је напоље. Последње речи изговорио је с оштром, хируршком отсечношћу. — Избаците је напоље! — Откуд знате да је остала код мене прошле ноћи? — Откуд? — Опет онај покровитељски осмех. — Пратио сам вас, ето откуд знам. Видео сам како сте обоје заокренули у улицу Коленкур, где ви станујете. — Он учини један молбени покрет руком. — И не покушавајте да ми кажете како је спавала у „Хотелу код месеца", јер сам се ја распитао. Ох, у реду! Није никакав злочин спавати с једном девојком, нарочито када је лепа као ова. Сви смо некада били млади и разумемо те ствари, али… Он застаде, а осмех му ишчезе с лица. — Не — желим — да — она — буде — у — мом — рејону. Подвукао је сваку реч ударцем прста о ивицу стола. — Она нема дозволе, нема право да „фаћка". Она је једна протува. Можда је здрава, а можда и није. Ми морамо да пазимо на народно здравље. За то смо плаћени. Молим вас, немојте мислити да се мешам у ваше ствари, господине Тулуз, али — клоните се ње. Избаците је напоље, послушајте ме, избаците је. А ако неће да оде, само пошаљите по мене. Ја ћу се већ побринути за њу. Видео сам стотине таквих као што је она. Те су рођене у сиротињском кварту; сисале су порок са мајчиним млеком. Расту на улици. Њихови родитељи их шаљу у прошњу чим напуне пет година. Са дванаест, оне се дају за пет суа по капијама и писоарима. Са петнаест, почињу да „фаћкају'“ улицама. Али, неће да се региструју у префектури као проститутке и 222
да добију дозволу, зато што се боје да се јављају двапут месечно у болницу Сен-Лазар на лекарски преглед. Осим тога, оне мисле да је то духовито што „фаћкају" без дозволе; хоће да виде колико дуго могу да нас вуку за нос. Све је то лепо, али ја не желим да се она мува овуда. Његов глас опет зазвуча злослутно. — Шта она ради на другом месту, то ме се не тиче, али ако покуша да ради свој посао у мом крају, ја ћу је послати у Сен-Лазар, са препоруком за шест месеци затвора. То ће је смирити. Анри је гледао у врх своје цигарете. — Изгледа да знате доста ствари о девојци коју сте видели само један минут у мраку. Да ли вам је пало на памет да се можда варате? Око полицајчевих очију заигра осмех. — Овог пута не, господине Тулуз, овога пута не! Знам све о тој девојци Ko je она, одакле долази — све. Сећате ли ce када сте застали испод оног фењера и кад вам je она затражила цагарету? Ви ме нисте видели, али ја сам био на једва десет метара иза вас. Кад ce нагла да запали цигарету, добро сам je погледао и познао њено лице. Не баш истог тренутка, али сам рекао сам себи: „Балтазаре Пату, пријатељу мој, ову си дрољу негде видео". A онда сам ce јутрос одједном сетио. Отишао сам да мало испитам ствар. И био сам y праву. Уживао je y Анријевом изненађеном лицу. Поново je напунио лулу и увукао неколико шумних димова. — Да, био сам y праву — климну он главом, растерујући рукама облак дима. — Њено име je Мари Франсоаз Шарле. Рођена je y улици Муфтар. Нисте чули за улицу Муфтар, а? Па, нисте много изгубили. Чак ни y кварту Тампл нема такве улице! Она ce налази усред кварта вина и алкохола, где вас смрад просто гуши. Ту je Мари рођена. Њен отац je пунио боце y једној продавници рума и, наравно, био je пијаница. Њена мајка била je y младости сокачара, али сада има дозволу да продаје робу на колицима. Мариина старија сестра Роза побегла je од куће кад јој je било шеснаест година, и отишла да живи y кварту Себастопол, где сам ја био једне време са службом. Мари јој ce придружила после две године. Као што вам рекох, био сам тамо са службом и зато сам ce сетио ње. Човек мора да je примети са оном њеном гужвом плаве косе и оним косим очима. Али она je трула јабука, упркос свему. Неколико тренутака петљао je нешто око своје луле пре него што ће наставити, као да je хтео да ce његове речи добро урежу y Анријеву памет. 223
— И тако сам јутрос отишао да посетим свог старог пријатеља инспектора Рамлара, из себастополског Одељења за чување јавног морала. Испричао сам му све о Мари; наравно, имали су њен досије. Живела je с неким подводачем, неким Бебером, једним од оних насилника који ce не задовољавају тиме што пумпају девојке, него врше узгред још и ситније провале, a завршавају неким убиством те им на крају одрубе главу на гиљотини. Дакле, она je била луда за тим Бебером. Стално ce мувала око њега, припијала ce уз њега, плаћала му пиће и куповала помаду за косу кад je имала новца. Права распаљена кучка. Једног дана он ју je отерао. С погледом још увек упртим y врх цигарете, Анри je пустио да те речи пролете кроз њега. Зашто га je толико болело што чује од Патуа све те ствари? Знао je да je она блудница. Сада je знао да има и традиционалан, скоро класичан оквир проституке. Оца пијаницу, мајку дрољу, сестру сокачару, и подводача… Зашто га je онда тако заболело кад je сазнао да je волела тог Бебера, да се припијала уз њега, куповала му пиће и помаду? Значи, имала је ипак срце, могла је да воли… И наравно" изабрала је једног кретенастог, снажног грубијана. И то је био део њеног „класичног" оквира. Па, зашто га је онда то тако заболело, зашто је желео да загњури лице у руке? Није се тек ваљда надао да ће се она заљубити у њега? Није могао да буде толика будала… — Зашто ју је отерао? — упита он, трудећи се да да речима призвук обичне радозналости. — Зашто? Пату прсну у смех. — Зато што му није доносила доста новца, наравно. Била је исувише млада — тек што је напунила седамнаест, исувише заљубљена да би била добар рigeon49. Није се уносила у посао. Желела је да се мота око њега, када је уствари требало да буде на послу и да тражи miches50. Најзад је Бебер изгубио стрпљење и отерао је. То је било пре две године, и можда се она до данас мало опаметила. Мада ја у то сумњам. У сваком случају, једна ствар је сигурна, она се никада више није вратила у кварт Себастопол. Али ја нећу да она буде у мом кварту. Он се наже к Анрију и нека неочекивана нежност појави му се у очима. — Видим да вас је заболело што сте чули све ово, господине Тулуз, али морао сам да вам докажем да је она трула јабука. Један 49 50
(франц.) израз за неког ко допушта да га други черупа (франц.) израз јавних жена за муштерије 224
тако отмен господин као што сте ви. — Он се насмеја на Анријев изненађен поглед. — Да, да, ја знам све и о вама. Видите, то нам је посао да знамо све о свакоме ко живи у нашем кварту. Ја чак знам понешто и о господину грофу, вашем оцу. О његовим коњима, његовим птицама, његовом… — Пошто сте, изгледа, добро обавештени о свакоме, — рече Анри усиљено се осмехујући — да ли бисте хтели да ми кажете имате ли породицу? Патуово лице се нагло промени. Оштрина зеница, тврда линија вилица, наговештај бруталности у његовоj четвртастој бради — све то као да је одједном омекшало. — Имам само једну ћерку, господине Тулуз, али каква је то девојка! Нико не би могао да пожели бољу ћерку од моје мале Еулалије! Кува као анђео, сама шије себи хаљине, држи кућу у реду као кутију. Да само видите папуче које ми је исплела! Слика наредникова у плетеним папучама појави се Анрију пред очима. — Ви сте врло срећан човек. На његово изненађење, Пату уздахну и заврте главом. — Био сам, али више нисам. Моја мала Еулалија ce удаје. Наравно, ја немам ништа против тога што ce она удаје, имајте то на уму. Не, о томе нема ни говора. Њен вереник je добар чавек. Распитао сам ce о њему… — У то не сумњам. Пату не примети иронију, већ одушевљено настави: — То je један фини младић доброг стања. A има пред собом будућност. Сада je чувар y затвору Рокет, али je баш унапређен y одељење гиљотине. То je место за људе од поверења. Пазите шта вам кажем, једног дана ће бити капетан, можда инспектор. Он сркну још један гутљај млека и обриса своје раскошне бркове надланицом. — Али ће мени ипак недостајати моја мала Еулалија. Анри никако није je могао да осети мржњу према том убогом ђаволу који je сруншо његову срећу. И он je, на свој начин, био усамљен. Он пусти дим кроз нос и даде знак келнеру. — Хвала вам на свему што сте ми испричали о Мари. Слажем ce с вама и жао ми je што сам вас преварио прошле ноћи. Волео бих да сте 225
je послали y Сен-Лазар. Ако могу на неки начин да вам ce одужим за неприлику y коју сам вас довео, бићу срећан да то учиним. — Можете, господине Тулуз. — Патуово сурово лице порумене. — Већ одавно желим да имам портрет моје мале девојчице. A сада, пошто ce она удаје, могао бих, када бих имао њен портрет, да га обесим изнад камина. Правио би ми друштво. Живот je заиста пун ироније! Један човек ти сломи срце, a ти му захваљујеш сликајући портрет његове кћери. — Са задовољством ћу израдити портрет госпођице Еулалије. Доведите je к мени y атеље кад год хоћете. — Он ce осмехну. — Није потребно да вам дајем адресу. Изгледа да већ све знате о мени. Кад ce те вечери вратио y атеље, опазио je да je госпођа Лубе поређала вечеру по столу. Боца шампањца ce хладила y ведру. Цвеће ce расцветавало y вази. Соба je била почишћена, пећ напуњена, постеља размештена. Добра госпођа Лубе! Какве су je све мисли мориле, није било тешко замислити! Просто ју je чуо како прекорно цокће језиком. Е па, сутра ће све бити заборављено и опроштено. Вечерас, после вечере, он ће отерати Мари… Пату je имао право. Она je трула јабука. — Види! Стајала je на прагу, обучена y јевтину црну сомотску хаљину, са перјаном боом пребаченам прежо рамена, као што носе лорете. — Прави сомот! Лепо је, а? Пошла је к њему преко собе. Била је већ скоро поноћ. Пет сати седео је згрбљен на ивици кауча, са боцом коњака крај ногу, ослушкујући сваки шушањ, осећајући како му срце почиње да лупа сваки вут кад се зачују кораци на степеницама, љутећи се све више после сваког разочарања. Дроља, бедна дроља! Неће се ни вратити! Како ли се у овом тренутку заједно са Бебером смеје хромом кепецу који ју је спасао од полиције! Јер, наравно, она је отрчала право свом напомађеном подводачу, пружила му савијену банкноту од ето франака коју јој је дао онај будаласти кепец… Гледао је нетремице у њу, исувише љут, исувише уморан — исувише срећан да би могао да говори. Она се вратила… — Шта ти је? Јеси ли болестан? Зашто не кажеш нешто? Не свиђа ти се моја хаљина? Купила сам је јевтино од једне пријатељице. — 226
Она седе на кауч поред њега. — Али сам ипак морала да дам за њу педесет франака. Прави сомот је скуп. Пипни га. — Педесет франака за ту крпу? — Срџба му се поврати заједно с осећањем олакшања. — Ниси платила ни десет франака за ту хаљину! Али, шта ме се тиче! Да вечерамо? Чини ми се да си рекла да ћеш доћи у седам? — Десет франака! — запенуши она. — То показује колико се разумеш у хаљине! Шта ти знаш о хаљикама? Код хаљине је важан материјал. Пипни само овај сомот. — Она се припи уз њега. — Пипни! Можеш ли то да добијеш за десет франака? Он је одгурну од себе. Она се затетура уназад и он осети да је изненађена јачином његових руку, његових руку очеличених придржавањем за степеничну ограду. Одједном зажеле да буде сам, да спава, да је никада више не види. Зажеле да се она губи, са својим лажима, својим шкрипавим гласом, својом јевтином хаљином. — У реду — сагласи се уморно. — Тако је, то је прави сомот и платила си за њега педесет франака. Ти си добра девојка и срећан сам што си се вратила. Али, ја сам размишљао о свему, и било би најбоље да ти… — Због вечере? Зато што нисам могла да дођем на вечеру? А ја сам се још надала да ћеш бити срећан кад ме видиш у новој хаљини! Цело послеподне лутала сам да нађем ту девојку, да бих купила хаљину од ње. Затим сам отишла да обиђем сестру. А она је била болесна, заиста болесна. Желела је да останем крај ње, али ја сам казала да сам обећала… — Ох, престани да лажеш! Није важно. Не тиче ме се вечера, не тиче ме се твоја нова хаљина, ни твоја пријатељица, ни твоја сестра… Само ме остави на миру, хоћеш ли? Уморан сам. Желео бих да спавам. Ево, узми ово… Он ce маши за унутрашњи џеп, али му она већ беше обавила рухе око врата. Осетио je њене груди, гипку напетост њеног струка. — Али истина je, кунем ти ce! — Уснама му je додиривала уво. — Кажем ти да сам отишла да видим сестру, a она je лежала y постељи, са температуром. Чак сам јој дала и новац да позове лекара. Али нисам остала. Она je желела да останем, али сам ја рекла „не" и вратила сам ce. Вратила сам ce, зар не?
227
Узалуд je покушавао да je ce ослободи. — Да, да — мрмљао je уморно. — У реду, вратила си ce. Мило ми je што си ce вратила. Мило ми je што си купила ту хаљину, али, молим те… Протести су му замрли на уснама омађијаним њеним пољупцем. Опет je осетио њен клизави језик, прегиб њених бедара. Затворио je очи. Целе ноћи борио ce против ње и самог себе. По стоти пут, усред ватрених загрљаја, почињао je да ce буни, час љутито заповедајући, час молећиво јецајући, најзад збуњено, сањиво мрмљајући. Али, она га није слушала. Наметала му je своју нагост, потстицала његову страст својом умешном разузданошћу. — Свиђам ти ce, a? — пригушено je шапутала y плаветнилу ноћи обасјане месечином. — Много ти ce свиђам, а? Знам. Мислиш да сам згодна, зар не? Срећан си што сам ce вратила. Не желиш да одем, желиш да останем, зар не? Најзад су, исцрпени, обоје утонули y дубок сан, испреплетаних удова, припијених усана, док ce њена коса као жута свила расула по његовом рамену. Узору ce пробудио за тренутак, погледао je кроз трепавице. Не вреди, ништа не вреди… Није важно шта je говорио Пату, ни шта je мислила гослођа Лубе, ни шта ce он зарекао, ни шта je она била, ни где je била досада. Ништа није било важно осим што je она ту, припијена уз њега. Што осећа топао притисак њеног тела, што може да je милује, да ради с њом шта хоће… Што ће ноћас опет бити његова… Очи су му ce склопиле. Унутрашња борба ce завршила. Као сумрак који пада на бојно поље, мир ce спустио на њега — мир пораза.
228
13 Уселила се. Његово купатило било је препуно њених разбацаних дречећих ствари. Њен чешаљ, њене укоснице и њен „колмајз", помешали су се с његовим гравираним прибором за тоалету. Употребљавала је његове четке, његову глачалицу за нокте, његов скупи сапун. Постепено се навикао на мале дрскости заједничког становања: пешкире умазане ружем за уста, згужване чарапе на поду, мирис пудера, рубље које се повлачи по намештају. Волео је све то. Први пут у свом веку учествовао је у тајнама интимног живота једне жене. Гледао ју је како се купа, како румени усне, извлачи крејоном обрве, коврџа косу. Била је то као нека друга врста поседовања, скоро исто тако узбудљива као и прва, — то откривање кулиса њене женствености. Жену не познајеш добро ако је ниси видео када се удешава. Први пут је имао љубавницу. Не — не потпуно… — Ако хоћеш да опет дођем, мораш да ми платиш — рече она једног јутра. Он осети да је на то није потстакла толико похлепа колико схватање проститутке да за љубав мора да се плати. Њено тело било је роба коју је она продавала. Оно је било за издавање, на сат или на целу ноћ, али се ни у ком случају у њему није могло уживати бесплатно. — Ако ме хоћеш за целу ноћ, — прочитала је одговор у његовим очима и у себи брзо прелистала ценовник — мораш да ми платиш десет франака. Када јој је рекао како жели да она остане код њега и преко дана, погледала га је с неверицом. Зашто ли он то хоће да она остане с њим? Нико није никада захтевао од ње тако непгго. Па, ако баш то жели… У лабиринту њеног мозга одиграло се поново мучно срачунавање. — Онда мораш да ми платиш још пет франака приде. 229
— Била je спремна на ценкање, и изненадила ce када je он пристао без речи. Сигурно je богат… По друт пут ce разочарао неколико дана доцније. Жедео je да je покаже својим кафанским пријатељима, да ce наслађује њиховом завлшћу. Она разби његове илузије. — Нећу да ce упознајем са твојим пријатељима. Зашто да слушам бескрајно блебетање о уметности, које чак и не разумем? Није хтела да га прати y „Мулен Руж ", нити да ce појављује с њим код „Друан"-а. — Нећу да идем на та „шик" места где те келнери гледају с висине. Открио je да није имала y себи нимало амблције, да није желела да ce поправи. Сан сваке лорете — да нађе богатог господина — није ce никада јавио y њеном мозгу. Она je водила порекло из сиротињског краја и није осећала никакву жељу да га ce ослободи. Схватио je да je може имати само онакву каква je, или je изгубити. Она никада неће променити своје навике ради њега. Ако je хтео да je задржи, морао je он да промени своје. И он je то учинио. Одрекао ce својих пријатеља, својих аперитива, својих вечери y „Мулен Руж"-у. Пошто никада нису заспали пре зоре, a устали пре средине поподнева — када ce кратак зимски дан већ гасио —, он je напустио и свој рад. Није отишао чича-Котелу, није завршио слику коју je обећао Сари, заборавио je на Зидлеров плакат. Престао je да посећује састанке Изврпшог одбора. Избегавао je Мориса. Сплет његових животних навика као да je расплитала нека невидљива рука, Њихова веза постала je скривена, тајанствена ствар која није дозвољавала никаква пријатељства са стране, никакву забаву. Натенане би ce обукли, доручховали односно ручали y некој прљавој ашчиници где би их служио отрцани власнпк y кошуљи и папучама, A највећи део времена проводили су y Кармен-бару, једном прљавом састајалишту подводача и проститутки, које je њу потсећало на злогласне рупе y кварту Себастопол. Ту би седели сатима и сатима, пушили, пили, једва проговарали по коју реч, посматрајући како подводачи играју билијар, очекујући да падне ноћ. Затим би ce одвукли натраг y атеље — јер je она захтевала да иду пешке и одбијала да ce вози. По хиљадити пут, за време тих првих недеља њихове везе, он ce чудио зашто трпи њу, зашто трпи тај начин живота који му je она наметнула, „Шта je то са мнам?" питао ce љутито. 230
Одговор je био увек исти. Желео je њу — њену поквареност, њену похотљивост, опојан и вечито нов занос њеног тела. Да он je задржао, мора стално да подноси њено присуство… Било би опасно да је пусти од себе. Она је скитница, лутање улицама лежи јој у крви. Могла би да сретне некога… Могла би да се више никад не врати… У њој је било неке тромости, неке духовне празнине која га је запрепашћивала. Није ничим могао себи да објасни разлику између њене лирске чулности, инвентивности њеног тела, и тупости њеног мозга, осим можда тиме што је била рођена са даром за блуд, као што се неки људи рађају са даром за музику или математику. Узалудно је пребацивао сам себи што је тако срамно попустио пред њеним захтевима. Први пут је открио у себи црту кукавичлука и наслутио прљаву нискост која лежи дубоко скривена у сваком човеку. Научио се попустљивости упознавши самог себе. Међутим, он не би променио тај начин живота ни за шта на свету. Она је била његова. Сваки делић њеног протегљастог и гипког тела био је његов. Сваке ноћи наново га је узбуђивао додир њених руку, укус њених брадавица, миловање њеног шиљатог језика — све те ствари које му је она продавала за петнаест франака дневно. Једног мартовског јутра пробудила се раније него обично. — Имаш цигарету? Загледала се кроз прозор, и ћутећи пушила неко време. Затим је искочила из постеље и почела да се облачи. Док је облачила чарапе, упита га: — Како се отвара штедни рачун? — Очитледно је о тој ствари размишљала већ дуже времена. — То је сасвим просто. — Прикрио је своје изненађење због тог чудноватог испитивања. — Одеш у филијалу штедионице у улицу Прованс и кажеш благајнику да желиш да отвориш штедни рачун. То ти је све. — То је све? Неће да ми постављају разна питања? — Људи не постављају питања када им дајеш новац. Можда ће те једино упитати како се зовеш. Да би забележио у књигу. — И ништа више? — Прешла је прстима дуж ноге, учврстила подвезицу изнад колена, и сагла се да дохвати другу чарапу. — Ништа друго неће питати? — Ништа. — А могу ли да извадим свој новац кад год ми се прохте? — Опрезно га је посматрала кроз трепавице. 231
— Кад год хоћеш. Тај изненадни нагон за штедњом новца била је прва породична црта која се јавила код ње. Да ли је могуће да ће се најзад смирити? — Могу ли да знам зашто хоћеш да отвориш рачун? Она није одмах одговорила. — За моју доаволу да продајем робу на колицима. — Сећање на гладно детињетво одјекивало je y њеном гласу. — Мајка ми je увек говорила да искористим прву прилику која ми ce пружи и да оставим новац настрану за дозволу. Кад имаш ту дозволу, не можеш умрети од глади. — Колико стаје? — упита он нежно. — Хиљаду пет стотина франака — рече она, поколебана величином износа. — Али важи доживотно. Кад je једном добијеш, не мораш никад више да вадиш другу. — Колико већ имаш? — Скоро три стотине. Он помисли да јој да разлику, али ce уздржа. Могла би да га остави… — Још мало па ћеш сакупити — рече јој. Кад ce вратила из банке, била je узбуђена као дете. — Види! — викала je машући књижицом. — A онај човек ми није постављао никаква питања. Само ме je питао за име, баш као што си рекао. Ту je стајало лепо написано китњастим словима — Мари Франсоаз Шарле. И сума. Цена њених ноћи, туробних часова проведених с њим… — Честитам — рече он с усиљеним осмехом. — Ако тако наставиш, бићеш ускоро богата жена. Отада je штедна књижица заузимала видно место y њеном животу. Носила ју je уза се вадила из торбице, држала y рукама. Говорила je о њој, a тако je посредно почела да говори и о себи. — Јеси ли икада био y улици Муфтар? — упита једног дана, сасвим неочекивано. — Тамо сам ce ја родила… Њене једноставне речи оживеше сав трулеж сиротињских квартова, сву бледу нискост те гомиле људства жуљевитих руку, бачвара, радника који пуне боце, продаваца y прљавим кожним кецељама и поткованим цокулама. Описивала je тандркање колица са вином, укивање чепова y бачве, вински мутљаг на калдрми, смрад врења y кацама помешан са смрадом трулог ђубрета. 232
Причала му је о свом игрању са другим балавицама с кикама по влажним двориштима, о ноћима када je гладовала и смрзавала се јер су њени родитељи били исувише пијани да би мислили на вечеру, о шамарима које је добијала од мајке, и батинама које је вукла од оца и после којих су следили напади двосмислене нежности. — Прво би ми наредио да скинем гаћице, па би ме ишибао. А затим, док бих ја плакала у постељи, дошао би, пољубио ме и молио да му опростим. Изненада би застала усред тог присећања, гледајући Анрија искоса са пакошћу сиротиње према богатима. — Не знам зашто ти све ово причам. Ти никад ниси био гладан; ти то не можеш да разумеш… Он је није терао да настави, а она би неочекивано, после једног сата или недељу дана, опет почињала да му се поверава. Без икаквог стида или неког осећања кривице, описивала је неспретне пролазне везе са младићима из суседства. — Једне суботе увече — било ми је тада четрнаест година — један човек ме је увео у нашу капију, иза степеница. Био је бачвар у истој радњи где је радио и отац. Био је пијан, али ми је ипак платио. Један франак. За тај сам новац купила траку за хаљину, После неизбежне свађе, побегла је од куће да би се прилружила сестри у кварту Себастопол. Ту, под туторством старије сестре, почела је да шегртује као уличарка. Наивним, духовитим речима описивала је своје одушевљење због првог шешира, прве чипке, чуђење због тако лако зарађеног новца, узбудљиве вечери проведене у злогласним локалима пуним дима, прве валцере са напомађеним простацима. — Једног дана срела сам Бебера. — Очи јој постадоше сањалачке. — Он је заиста био леп и девојке су лудовале за њим. — А затим, пошто јој је лаж лежала у крви, она додаде: — Али ја га нисам ни погледала. Најзад, пошто се потукла са неком девојком — то је била њена верзија — морала је да се чисти из тог кварта. Од тада је живела животом скитнице, лутајући по Паризу, једући када би јој се пружила прилика, заваравајући полицију, спавајући на клупама у парку, у туђим постељама. — А тада сам дошла на овај проклети Монмартр, и та риђокоса свиња би ме послала у Сен-Лазар да се ти ниси појавио. Ала си га преварио оне вечери. 233
Први пут је у њеном гласу зазвучало нешто као захвалност. Гледала га је са мешавином потсмешљивости и сажаљења. — Ти си ружан и не можеш да идеш, али си добар. Био си добар према мени. Ти последњи туробни мартовски дани били су најсрећнији од свих. Убрзо је штедна књижица изгубила за њу драж новине. Још увек је одлазила у банку да ставља улоге на штедњу, али је узбуђење прошло. Престала је да говори о себи. Поново је погледом прелетала преко њега и не примећујући га. Мала пукотина у њеној равнодушности опет се затворила. Са првим знацима пролећа нека се промена јави у њој. Као животиња која се буди из зимског сна, и она се прену из зимеке обамрлости. Постаде ћудљива, немирна. Бојажљиво ју је посматрао како гледа кроз прозор, намрштеног чела, или непомично лежи на каучу, отворених и стакластих очију. „Досадно јој je", рече сам себи обузет паничним страхом. Чинио je све што je могао. Купио јој je скупе хаљине, диван пролетњм шеширић, који je био послан y неукусној кутији са ружичастом траком. Равнодушо je отворила кутију, један тренутак задржала шешир y руци; затим га je бацила устрану. Почела je да ce обрецује на њега, постала je чудна, намерно му терала инат. Ако су имали намеру да изађу, она би одједном изјавила да хоће да остане код куће. При повратку кући, када би чула његово напорно дисање, захтевала би да иду y неки други бистро — увек удаљен. Гледала je y његове ноге, слала га y безначајне куповине, грдила га због његове спорости. — Дођавола, зар не можеш мало да пожуриш? Он je још увек покушавао. — Да ли би волела да ce одвеземо y Версај? — упита je једно послеподне, седећи крај ње на каучу. — Зашто? — Дворац je пун занимљивих ствари. Баште су дивне. Свеж ваздух би ти пријао. Она не одговори и окрете му леђа.
234
— Можда би волела да одемо y позориште? Сара Бернар игра „Даму с камелијама" y Ренесансу… Можда би волела да одемо y мјузик-хол? — Нећу нигде да идем с тобом — одговори она са изненадном жестином. — Мислиш ли да желим да ме људи виде са богаљем? Он побледе и удаљи ce храмљући од ње. Досада je пооштрила њену скривену свирепост. Вређала га je да би ce забавила, да би јој прошло време. Нејасна класна мржња, прастаро непријатељство сиромашних према богатима, потстицало jy је да га кињи, да види колико ће тај богати богљ, који никада није осетио глад ни хладноћу, моћи да отрпи од ње. Потсмевала ce његовом пробирачком укусу, његовој навици да буде претерано чист. — Цепидлако једна! Волиш самог себе? Људи које ја познајем не баве ce толико умивањем и четкањем. Али они су прави људи, a не богаљи као ти. Знала је да ће се на реч „богаљ," тргнути, и почела je да је употребљава стално, само да би видела болни трзај на његовом лицу. Почели су да се свађају, и он је био запањен безумном жестином њене нарави. Није ни покушавала да доказује. Викала је, правила бестидне покрете, добацивала непристојне речи. Њени крици су могли да се чују по целој кући. Врата су се отварала. Станари су се скупљали на степеништу да слушају њене пискаве бестидности. У својој портирској ложи, госпођа Лубе је плакала. Када би осетила да је његово стрпљбњв достигло границу Мари би се привукла до њега, молила га за опроштај, мамила га на кауч. Брзо, једним од својих хитрих и љупких покрета, раскопчала би блузу, подигла еукњу. Као треперави тучак отровног цвета њен језик би клизио по његовим уснама. И још једном би стара чаролија успела. У влажном мешању њихових дахова он би заборавио свој стид и своју одвратност према њој. Дан-два била би весела, умиљата, скоро нежна. За време једног од тих покајничких међучинова, замолио ју је да му позира једно поподне. На његово изненађење, она је то прихватила с готовошћу. — Мој портрет? Прави портрет? — Да. А ако ти се свиди, поклонићу ти га. Одјурила је горе и остала дуго времена у купатилу, шминкајући се и увијајући косу. Када је сишла, имала је на себи црну сомотску хаљину — ону од педесет франака. Перјана боа била јој је пребачена преко рамена. 235
У првом тренутку хтео је да јој каже да се пресвуче, али се уздржао. Његов захтев би могао да изазове нову сцену. Била је љубазна последња два дана. Захтевала је да се сама намести. — Профил ми је најлепши. — Заузела је место на подијуму за модел и поправила косу. — И не заборави да ми направиш сасвим мала уста. Сва неусиљеност ишчезла је из ње. Она, која је била по природи љупка, претворила се у неспретан модел. — Тежак је то посао седети мирно — рече раздражено после извесног времена. — Зар не можеш да сликаш мало брже? — Затим, као да јој је то одједном пало на памет: — Колико плаћаш својим моделима? — Ретко када узимам професионалне моделе. Али редовна цена је три франка за једно преподне, пет франака за цео дан. — Онда мораш и мени да платиш — добаци она преко рамена. — Тражио си да ти позирам, зар не? Ја те нисам молила да ме сликаш. Сам си казао да хоћеш да ме сликаш, и зато мораш да ми платиш исто као неком моделу. Од свих њених особина највише се гнушао те блудничке навике да одреди цену за све што ради, зато што му је тиме одузимала задовољство да јој даје новац спонтано. Пату је имао право — она је стварно била трула јабука… — Казао сам да ћу ти поклонити слику, зар то није доста? — упита он уморно. — А шта је било с новцем који ти дајем сваког дана? Она се окрете севајући очима. — То ми дајеш зато што остајем с тобом. И, допусти да ти кажем, не би нашао много девојака које би остајале с тобом цео дан за пет франака. Акоморам још и да радим, онда то мораш да платиш посебно. Три франка. — Модел позира четири сата да би заслужио толико. Ти ниси позирала ни један сат. Она скочи са подијума. — Ако нећеш да ми платиш, онда нећу да ти позирам! Бесно je прошла кроз собу, потражила y торбици цигарету, и вратила ce да погледа слику. — Не личи на мене. Ја сам лепша од тога. Знала сам да не умеш да сликаш. Онај човек што je сликао тањире за супу, тај je био прави… 236
— Ох, напоље! — прасну он. — Остави ме на миру! Врати се њему, иди куд хоћеш. Не тиче ме ce! — A где су моја три франка? Сада нећеш да ти позирам да не би морао да ми платиш. Дужан си ми тај новац. Из искуства je знао да не вреди ни да покушава да ce расправља с њом. Узео je три мала сребрна новчића, бацио их према њој. Она их je ухватила y лету, спустила y недра и кренула ка вратима. — Куда ћеш? — викну он за њом. — Шта те ce тиче? Казао си ми да одем, зар не? Е па, одлазим. Доста ми je овог места, доста ми je тебе. Ако желиш друштво, боље купи себи ново лице и пар нових ногу. Врата ce залупише. После једног сата вратила ce скрушена, осмехујући ce. — Опрости ми, chéri. — Скупила ce крај његових ногу, притисла образ уз његово колено. — Нећу да ce свађам с тобом. Стални боравак y овој соби иде ми на нерве. Хтеде да je потсети колико ју je пута терао да изађе с њим, али оћута. Шта би све то вредело? — Видиш, никада нисам остала тако дуго на једном месту. Кад бих само могла… — Могла шта? — Тужно je миловао њену плаву косу. — Кад би само могла да изађем понекад. Кад би ми дозволио да обиђем сестру. Не бих више била нервозна. И била бих добра према теби, заиста добра… Лагала je, наравно, али шта je то марило? Хтела je мало да ce шепури по крчмама Себастопола, да понизи своје бивше ривалке, да ce похвали штедном књижицом, да ce злурадим потсмехом прича о богатом miсhé-y који лудуje за њом. Измицала му je помало… Знао je да до тога мора доћи једног дана, али je тренутно био тако уморан да му je било свеједно. Није више могао да издржи те сталне препирке. Имаће још увек нњене ноћи… — Није баш нарочито забавно живети са богаљем. je ли? — рече он, гледајући je погледом потамнелим од бола. — Разумем. Иди и обиђи сестру ако баш желиш. — Она скочи на ноге, одјури горе да стави шешир који јој је он купио. „Никада га није носила ради мене", помисли он жалосно када је сишла, „али га је ставила ради својих себастополских пријатеља…" 237
— Вратићу се рано, и видећеш, бићу нежна према теби — повика она с врата. — Стварно нежна. Он не одговори. Низ степенице, њени кораци су одзвањали као радосно лепршање крилима. Сада се будила још пре поднева, облачила се на брзину, тражила од њега свој новац, и одлазила. Враћала се увече, зајапурених образа, очију сјајних од преживљених узбуђења. Док се свлачила, сипала је бујицу провидних лажи о часовима које је провела поред сестрине постеље. Пошто није била паметна, заплела би се у своје приче, омакла би јој се покоја издајничка реч о игрању, о раскалашним скуповима по себастополским крчмама, о посећивању месних вашара и вожњама на вртешци. Из њеног збрканог приповедања могао је да закључи да се дивно забављала, обнављајући стара познанства, луњајући са сестром, расипајући новац који јој је он давао. Рекао би две-три речи, поставио неколико питања, и претварао се да јој верује. Одједном је почело да му остаје много слободног времена. Чудно се осећао што је опет сам у атељеу, што не види њену опружену прилику на каучу, што не чује њено познато „Имаш цигарету?" Можда је овако било боље. Више се нису свађали, а она је још увек долазила увече. Још је имао њене ноћи. Можда ће је на тај начин задржати дуже… Покушао је да ради, и открио да је изгубио вољу и навику за радом. Неколико пробних скица за плакат „Мулен Руж"-а свело се на несигурне, безвољне потезе оловком. Тумарао је по атељеу, дремао. Једно поподне зачуо је стидљиво куцање на вратима. Био је то Балтазар Пату, у пратњи своје ћерке. Испоставило се да је „мала Еулалија" уствари једна грозна девојка дугачког носа, маљаве горње усне, са ретким црним шишкама. Анријево срце задрхта од сажаљења према оном младом тамничару који није ни сањао шта га чека и који ће се оженити тим страшним примерком жене. — Дошли смо због портрета. — Пату је нервозно вртео свој шешир. — То јест, ако ви немате ништа против, господине Тулуз.
238
На три узастопна седења Еулалија је позирала, укочена и ћутљива, гушећи се стоички у свом прслучету боје вина и крутом оковратнику51 . Портрет je детектива узбудио до суза. — Никада нећу моћи довољно да вам захвалим, господине Тулуз. Обесићу га изнад камина, и он ће ме потсећати на моју малу девојчицу када буде отишла од мене. Причао je Анрију о венчању, које je требало да ce обави у јулу, и позвао га да дође после подне на пријем с игракком, A какво ће то бити венчање! — Доћи ће господин префект полиције, — Пату ce замало не прекрсти изговарајући то узвишено име — a биће међу званицама и неколико инспектора јавне безбедности и шефова одељења. Анри прихвати позив, успешно ce претварајући да je очаран. При поласку, Пату ce обазре унаоколо, неколико пута зналачки дуну кроз нос и рече тихим гласом: — Пудер. Она je још увек овде, а? Анри климну главом. — Жао ми je што нисте послушали мој савет, господине Тулуз. — Пату je замишљено сукао брк. — Ta девојка није добра, али ја вас разумем. Понекад вам ce тако нека жена подвуче под кожу, и тада сте беспомоћни. Половина људи по затворима доспела je тамо због неке жене. Страшно je бити заљубљен y покварену жену. Ћутао je неколико тренутака; затим je слегнуо раменима. — Уосталом, то je ваша ствар. Све док не почне да „ради" y мом кварту, оставићу je на миру. Али, запамтите, на једну вашу реч ја ћу je сместити y Сен-Лазар. Пошто je завршио Еулалијин портрет, Анри je највећи део времена проводио ван атељеа. Отишао je y дуго одлагану посету мајци, која није успела да сакрије патњу y очима. — Молим те, Анри, молим те буди опрезан — прошапутала је кад je одлазио. Ручао je са Морисом, који je приметио његову нервозу. — Шта ce десило? Имаш ли какве непријатности? Шта ти је? Боле ли те ноге? Бринеш ли због нечега? Нека жена? 51
У каталогу Жоајан записано је да се чувена слика „Ћерка по-лнцајца налази у колекцији Бернхајм. — Прим. писца. 239
Анри ce заклињао да ce никада y животу није боље осећао, и приписивао je свој немир претераном раду. — Ускоро ће доћи лето па ћу можда напустити Париз. Вероватно ћу изнајмити неку малу вилу негде на селу. У Дијепу, или Трувилу, или Аркашону. Поново je почео да одлази y кафане, где су његови пријатељи још увек били заузети уобичајеним оптужбама против трговаца и критичара, жудно чекајући да угасе жеђ, коју су морали да сузбијају за време његовог отсуства. Убијао je време што je боље могао, и увидео како je тешко убити га. Постао je беспосличар који je досађивао пријатељима свраћао на неколико тренутака, a остајао цело послеподне. Сатима је посматрао како Сера мала по платну шарене тачкице са калуђерском стрпљивошћу. Једно поподне провео је са Гозијем који је био претрпан илустрацијама за каталоге; друго са Анкетеном, који је радио четири „Вазнесења" одједном. Пронашао је Дебутенов атеље и затекао старог гравера увијеног у прљав пењоар, неумивеног, полуслепог, нагнутог над раствор азотие киселине. Лутао је кроз Лувр, студирао Липија и Полајуолоа, посећивао дневне позоришне претставе и дремао у својој ложи; хранио је кикирикијем слонове у Ботаничкој башти и посматрао лакрдије мајмуна у кавезима. Проводио је дуге часове у радњи чича-Тангија, претурајући по његовим мапама са јапанским цртежима, поручујући тубе боја које му нису биле потребне. Са захвалношћу је прихватио позив госпође Танги да дође на вечеру. — Пред крај месеца, — рече она — када вечери постану топлије. Танги је показао двориште иза радње. — Вечераћемо у башти. Баш као да смо на селу. Посетио је Дилоове, и тамо чуо да је на Сезара Франка налетео аутобус. — Знала сам да ће се то десити! — јадиковала је Клементина. — Знала сам! Он је био исувише расејан. Уместо да пази на саобраћај, мислио је на своју музику; као обично… Отишао је поново чак и у „Мулен Руж", где је Зидлер дошао да седне за његов сто и преклињао га да почне да ради плакат. — Господине Тулуз, када ћете израдити тај плакат? Погледајте, пола столова је празно. И тако се то настављало. 240
Возио се фијакерима, пио коњак, разговарао, чак се и смејао, али је све то радио у некој врсти транса, као да посматра страног човека који све то ради. Открио је да може да расправља о сликању, да се смеје оговарањима из атељеа, док у исто време размишља шта ли у том тренутку ради Мари… То је његовом животу давало неки замагљен, нестваран изглед, који је ишчезавао само када би се она вратила и када би је држао у свом загрљају. Једне вечери дошла је киптећи од узбуђења. Њена сестра, изјави она, најзад је оздравила од своје чудне болести. — И знаш шта смо радиле? — рече она са извештаченом спонтаношћу људи који изговарају лаж. — Отишле смо заједно у један бистро. Како су само сви били срећни што је опет виде! Неки пријатељи су дошли за наш сто, па смо попили неколико чашица. Почела сам да им причам о твом лепом атељеу, о кади, твојим лепим сликама. Нису хтели да ми верују, те сам им рекла да дођу и да ce увере својим очима. Доћи ће сутра увече, и направићемо малу седељку… — Нећемо направити никакву седељку. Не желим да твоји пријатељи дођу овамо. Не желим да ce упознајем с њима. Нагло ce отргла од њега. — Мислиш да си исувише фини за моје пријатеље! Дозволи да ти кажем… — Нисам то казао. — Уморно je одмахнуо главом. — Казао сам само да не желим да ce упознајем с њима, и ништа друго. — Чак ни са мојом сестром? — Не, чак ни са твојом сестром. Видео je искрице љутине y њеним очима боје лешника, и знао je да je примирје при крају. Наплатиће му ce она за то. Нешто y његовом гласу опоменуло ју je да не наваљује. — Како ти кажеш. Мислила сам да би ти то желео. Ежен — то je Розин chouchou52 — хтео je да понесе хармонику, па смо могли да играмо. Али, ако ти нећеш… Седељка није одржана, али je она почела да долази све доцније. Стизала je јетка и натмурена, доносећи са собом мирис бистроа и одјек хармонике из крчми где je проводила поподнева. Кад би je упитао где je била, постајала би пркосна. — Не тиче те ce где сам била. Кад не желиш да моји пријатељи дођу овамо, не морам да ти причам где сам била. 52
(Француски) Љубимац 241
Ако би избегавао да јој поставља питања, изазивала би га разним измишљотинама, срачунатим на то да пробуде његову љубомору. — Када сам ce враћала, пратио ме je неки господин. Заиста елегантан. Намигнуо ми je. Баш сам желела да пођем с њим. Или би говорила о његовим ногама. — Како си их сломио? — Казао сам ти већ. Оклизнуо сам ce на поду. — Сигурно нешто није било y реду с тобом. Дечаци стално падају, али не ломе ноге. Јеси ли ишао на штакама? — Јесам. Неко време. — Шта je радила твоја мајка када си… — Проклета била, умукни! Умукни и вуци ce напоље! — Ето, опет псујеш и вичеш. С тобом je тешко сложити ce. Само сам говорила о твојим ногама. — Е па, престани да говориш о њима. Неуморно му je досађивала или га наговарала да дозволи њеној сесгри и пријатељима да дођу y атеље. То je била једина ствар y којој он није хтео да попусти, и зато je то постало болна тачка међу њима. Почела je да прети како ће га оставити. — Видећеш, једног дана више ce нећу вратити. Чекаћеш ме, али ce ја нећу вратити. Шта ћеш онда да радиш? Видиш, побледео си као крпа. То ти ce не свиђа, а? Почела je да тражи све више новца. — Десет франака није доста. Сада хоћу двадесет. После недељу дана било је тридесет. Затим педесет. То што га је тако стално салетала због новца уверило је да се поново виђа са Бебером, Сада су се мукама ишчекивања придружиле и муке љубоморе. Зашто га је тако болело што мора да дели оно што никада, није ни било његово? Зар она није општа својина, проститутка? Зар је важно да ли има љубавника, или нема? Покушавао је да самог себе уразуми, али је увидео да не може. Најзад су му нерви попустили. Добијао је нападе запенушеног, беспомоћног беса. Издирао се и он на њу, одговарајући увредом на увреду. Њихове вечери претвориле су се у пијане свађе, а њихове ноћи у суморно оргијање, кроз које су давали одушке својој узајамној 242
огорчености — у слепо тражење рукама и језиком, сладострасно гушање које је мрцварило њихова тела и доводило до краткотрајног, уништавајућег сједињавања, из кога би изронили задихани, исцрпени — и непријатељски расположени као и раније. Кад Мари није била с њим, обузимала га је нека тегобна обамрлост, која је и најмањи покрет претварала у страшан напор. Успевао је некако да се у току дана окупа, обуче, руча, али је престао да одлази у кафане, није се више виђао са пријатељима, Његови истрошени живци нису више могли да поднесу уличну вреву, брбљање о критичарима и трговцима, грају по пивницама. Остајао је у атељеу, изваљен на каучу, с рукама под главом и боцом коњака поред себе, мрцварио се мислећи на Мари, волео је и мрзео, ковао фантастичне планове да је се ослободи. После извесног времена — и многих чаша коњака — његов ум би изгубио бистрину. Мариина слика пловила би, таласајући се испред његових очију. Бол би уминуо. Понекад би заспао. Тако га је једног поподнева затекао Морис. — Преморен од посла, а? Знао сам одмах да не говориш истину. Није нимало личило на тебе. Увек си могао да радиш више од свих које сам познавао. Сећаш ли се Фонтана? Погледај се! — Остави ме на миру. Зашто ниси у канцеларији? Није недеља. Зашто ниси на послу? Мислио сам да не могу без тебе у уредништву. — Сарказам ти неће помоћи, mon vieux53! Морис се мирно спусти у плетену наслоњачу, баци шешир на сто и запали цигарету. — Узео сам поподневно отсуство. Био сам се забринуо за тебе. И нећу отићи док ми не кажеш шта је то с тобом. — Jeси ли ишао до господина Бусоа? — Кад Морис одговори потврдно, он настави: — Како je ои? — Саевим добро. Имао си право, он ce брине за Теа. Посао y галерији иде све слабије. Он схвата да je Теу потребан одмор, али нема средстава да му узме помоћника. И тако je записао моje име и рекао да ће ме потражити ако нешто искрсне — као и обично. Али, нисам дошао овамо да говорим о себи. Дошао сам да видим шта то није y реду с тобом, и нећу отићи догод ми не кажеш. — Зашто не гледаш своја посла? 53
(Француски) мој стари 243
— Нећу. — Иди дођавола и остави ме на миру! — Казао сам ти да нећу. Ти јеси y неприлици, и можеш да ме шаљеш дођавола колико год хоћеш. Нећу ни да ce мрднем док ми не кажеш шта je то с тобом. — Он ce наже, глас му постаде заповеднички. — Мораш, Анри, мораш да ми кажеш. Ма шта то било, не можеш га држати тако затворено y себи. A коме ћеш ce поверити ако не мени? Ми смо побратими, сећаш ли ce? — У реду! Шта би хтео да знаш? Срео сам једну девојку. Зове ce Мари. Она je обична протува… глупа, проста, лажљива варалица и протува. И — он удахну дуг дим и испусти га кроз напућена уста — и, ја не могу да живим без ње. То je све. Ето, сада знаш. Задовољан? — Јеси ли заљубљен y њу? — Заљубљен? Ха! — Реч ce заврши слегањем рамена и испрекиданим суморним смехом. — Ko je говорио о љубави? Нисам казао „волим je", казао сам „не могу да живим без ње". Један од разлога што je оваква врста разговора само обично губљење времена јесте и то што реч љубав има сто различитих значења, и човек никад није начисто о коме од њих говори. Волимо Бога, а волимо и палачинке; волимо мајку, а волимо и свог пса; волимо Рембранта, а волимо и топло купање. Не, ја не волим Мари, ако je то оно што те брине. Не осећам жељу да je држим за руку на месечини или да јој пишем сонете. Али волим њена уста, њене брадавице, начин на који ce она љуби. A мрзим je — мрзим je као што никада никог нисам мрзео. Од тренутка када сам je срео, све што je рекла, све што je учинила доводило ме je до беса. Њене прве примедбе… На своје изненађење, говорећи овако о њој осетио je неко чудно олакшање, безмало ликовање. Описао je њихов сусрет y ноћи, епизоду са Патуом, начин на који je рекла „Господе, што сте ружни!" испод фењера, њену глупавост, њено просташтво, њену похлепу — и опојност њене путн. — Немој ме питати како човек може да мрзи једну жену и да je жели y исто време. Не знам. Али једно знам: мржња је вероватмо најјаче од свих средетава која појачавају полни прохтев, a обљуба извршена y жару јарости можда најузбудљивија од свих. За тренутак ce загледа y таваницу. — Једина незгода y тој врсти љубави јe та што она не гаси жудњу, не доноси човеку ни спокој ни олакшање, ништа не решава, и… Он седе, повуче дим, лагано усу себи чашицу коњака. 244
— …и полако те тера y лудило. Морис га посматраше како испија коњак и сачека да спусти празну чашу на даску од прозора. — Због чега je она тако неодољива? — упита он, са збуњеним погледом својих поштених плавих очију. Уморан и мало потсмешљив осмех заигра око Анријевих усана. — Знао сам да ћеш то питати. И ја сам постављао себи то питање хиљаду пута, али још увек нисам нашао одговор. Видиш, Морисе, чим пачнеш да задиреш y секс, сместа губиш тле под ногама. Не знаш где си, ништа не видиш јасно, и не свиђа ти ce оно што си утледао. Сматраш себе за потпуно нормалног, најразумнијег човека на свету; a одједном откријеш да без неког нарочитог разлога можеш да постанеш садиста, напасник, хомосексуалац или ма који од оних манијака који посећују maisons de spécialités54. Секс личи на оне огромне океанске дубине где увек влада ноћ и y којима ce крећу разна чудовишта. Зашто je Мари неодољива за мене? Могу само да ти поновим — не знам. Она није неодољива ни за кога другог. Спавала je са разним људима од своје четрнаесте године, и нико није никада учинио неку глупост због ње. — Он ce невесело насмеја. — Осим мене. Затим ce подиже на лактове и нетремице загледа y пријатеља својим смеђим очима, које су изгледале огромне иза својих стакала. — Она лудује за неким простаком, подводачем, и не може чак ни њега да наведе да ce заљуби y њу! Па зашто je онда неодољива за мене? Не знам. Прво сам мислио да je то можда због њених љупких покрета — она има неку урођену пластичну љупкост y држању која ме узбуђује. Када живиш с њом, то је као да живиш са неком Танагра фигуром. Али, наравно, ствар није y томе. Затим сам мислио да je то можда због њене порочности, због изопачености са којом ce подаје. Она je отеловљени секс, отеловљена женственост. У њој постоји нека врста поетичне бестидности, нека љигава привлачност. Он изненада застаде. — Има ли ово што ја говорим неког смисла? Можеш ли ти уошпте да ме разумеш? A можда je то због њене равнодушности. Оног начина на који ме гледа као да ме не види и који ме доводи до беснила, Не очекујем од тебе да ме разумеш. јер ти ниси богаљ и ниједна те девојка никада није тако гледала. Али, веруј ми, Морисе, ако има ичега дубљег, сложенијег него што je секс, то je понос — не друштвени понос, него твој лични понос, понос људског бића, Она ме гледа као што би ти гледао црва или краставу жабу, као 54
(франц.) куће специјалитета 245
да сам ја неки смешан брадати створ преобучен y човека. Постоји једна врста подругљиве, увредљиве равнодушности која те може довести до лудила брже него ма шта друго. Једном сам читао извештај о првом пењању на Матерхорн. Седам пута je онај човек покушавао да ce попне на то „страшно брдо", како га зову Швајцарци. Кад je најзад успео, људи су га упитали шта га je натерало да ce враћа тамо из године y годину, да ставља свој живот на коцку хиљаду пута. A знаш ли шта je он одговорио? „Зато што ми ce та курвинска плашша смејала". Ето, исто ce тако ја осећам y односу на Мари. Просто ce разјарим кад видим како могу да je имам, али не могу да je натерам да нешто осећа за меее. Она je постала за мене напаст, фикс-идеја, оличење равнодушности, самилосног презрења које сам осетио код безброј других жена. Сумрак ce увукао y собу. У огромном прозору небо je почело да добија пурпурну боју. — A сада? — упита мирно Морис. — Сада? Сада смо као два рвача заплетена y исту мрежу. Позлеђујемо ce узајамно што више можемо. Она хоће да доведе овамо своје пријатеље и да им покаже феномен — богатог кепеца који јој даје педесет франака дневно. Прети да ће ме оставити; понижава ме и мучи на хиљаду начина. A све што ја могу то je да je мрзим и да je узимам. Јер, између осталог, обљуба je највеће понижење које ce може нанети жени и, као такво, пружа човеку дивну могућност да ce освети и презре. Ћутали су неколико тренутака. Као љага, помрчина je прекривала собу. — Шта ћеш да радиш? Анри слеже раменима. — Не знам. можда ће се ствари некако уредити саме по себи. Она ће ме по свој прилици оставити једног дана, и то ће бити крај. Или ћу ја, можда, на своје изненађење, прикупити толико одважности да је избацим напоље… Или ћу је се можда заситит… Не знам… Просто не знам…
246
14 — To je мој новац! Ја сам га заслужила, зар нисам? Могу да радим с њим шта хоћу, зар не? — Добацивала му je те речи, док су јој очи биле два блистава зареза. — Наравно да сам му га дала. Ја га волим, па шта! Луда сам за њим. И да знаш да му ce враћам и да никада више не желим да видим то твоје ружно лице. На степеницама je почела да пева. Тога дана био je набасао на штедну књижицу која je стајала на полици y купатилу, и видео да je изузела сву своју уштеђевину. Несавладљива љубомора га je обузела. Уз бујицу псовки наредио јој je да ce чисти, подигао штап на њу, и вероватно би je и ударио да ce није брзо склонила устрану. To je било пре две недеље. Сада je његова љутња спласнула; наместо ње дошла je патња. Сваки сат доносио je нову мучну чежњу. Ох, упочетку je покушавао да честита себи на одважности, да уверава себе како je срећан што je ce отарасио. Али, није помогло. Глад тела не можеш утолити самохвалама. Сећање на њене мале груди, на њена подашна бедра, претворило je његове ноћи y пакао. Претражио je лавиринт себастополских улица y потрази за њом, завиривао y мрачне бистрое. Проводио je вечери код куће, пијући, ишчекујући, дрхтећи на сваки шум корака. Сада je знао да ce она никада више неће вратити. Тог јутра — био je двадесет седми мај — седео je Анри на ивици свог кауча посматрајући мали ћилим сунчане светлости на поду, кад зачу напољу шум корака. Још једном, његова бесмислена нада ускрсну. Не, то није Мари. Ово су мушки кораци — тешки, потмули и уморни. Он брзо устаде, отхрама до својих ногара, поче да трпа боје на палету. Неко закуца на врата. — Напред! 247
Кад су се врата отворила, његов глас пређе y радостан усклик. — ВЕНСАНЕ! Он испустм торбу коју je држао y руци шчепа свој штап. — Кад си стигао? Колико остајеш? Ходи, седи овде на кауч да те видим. Како се осећаш? Док je говорио, његвве очи су муњевитом брзином преносиле утиске мозгу. Да, то je Венеан, али друкчији Венсан… Миран, заплашен, са тупим, прогоњеним очима… Без мапе. без чутурице са руом, без својих широких покрета… Један исправан, пристојан Венсан, самоувереног изгледа. y навом готовом оделу које му je било исувише тесно, и са филцаним шеширом који je био исувише широк. — Добро ми je — рече Венсан безбојним гласом. Он ceде. — Мило ми je што те опет видим, Анри. Стигао сам јуче и провео цео дан са Теом и Јоханом. Знаш ли да су свом синчићу наденули моје име? Први цут ce осмехну, скептичним, занесеним осмехом који je озарио његово мршаво узнемирено лице. — Да ли би то икада помислио? Назвали су га Венсан — по мени! A што je то дивна беба! Црвенокоса као ја. Још увек смешећм ce, напунио je лулу и бацио поглед кроз прозор — Прнјатно je на сунцу, зар не? — Глас му je звучао удаљено, као да je тек оздравио од неке дуге болестм. — У Арлу je понекад исувише врућина. Чини ми ce да ме je то сунце отерало y лудило. — Најзад ти ce пружила прилика да употребиш жуту боју до миле воље, зар не? — рече Анри брз. — Сећаш ли ce како си хтео да употребљаваш жуто зато што je то божја боја, a ја сам ти рекао да Кормон више воли вандајк? Првобитне нелагодности je нестајало. Стара присност ce враћала. Смешили су ce један на другог. Мило ми je што си ce вратио, Венсане. Много сам мислмо на тебе. Монмартр више није био онај стари откада си ти отишао… Сећаш ли ce Кормона? Сећаш ли ce стерно-клеидо-мастоида и ромбоеидус мајора? — Да. Боље би било да сам зимус долазио y атеље, уместо што сам онако сликао код куће или по улицама. Моје знанње анатомије je још увек бедно. Доћавола с анатомијом! Сада почињеш да живиш. Најзад си стварно нашао себе. 248
— Да, вероватно сам ce нашао. — Веисан ce загледа y своје кошчате руке. — A то ме замало није убило. Али можда je све то било потребно — све, па чак и лудница… Анри, не можеш ни да замислиш шта то значи бити затворен y лудници! — Не говори о томе. Покушај да заборавиш. Сада ти је добро. — Али ја хоћу да говорим о томе — благо ce успротиви Венсан. — Можда ћу онда престати да мислим на то. Није ми тако тешко падала изолованост, колико непосредна близина лудака. Неки од њих будили су ce ноћу уз страховите крике, и могао си да их чујеш још дуго пошто су их чувари одвукли. Понекад ми ce чинило да и ја лудим… У њему као да ce подигла нека брана која je задржавала говор. Сипајући бујицу речи, причао je Анрију о свом животу y Арлу; о часовима проведеним на пољима, под сунцем које je пржило, док je он сликао са бесом који je прелазио y неку врсту лудила; како ce прашњавим сеоским друмовима посрћући враћао y град, при заласку сунца, са ногарима на леђима и још мокрим платном y руци. Затим Гогенов дуго очекивани долазак; срећно друговање првих дана; њихов заједнички пут y Авињон; затим повратак y Арл, прве чарке; расправљања која би ce изметнула y свађе; измирења, уз апсинт, y Кафе де ла Гар; вечери y јавној кући и неспретно сажаљење блудница. И најзад — расцеп: чаша апсинта бачена Гогену y лице; туча, убилачки бес. Цимбала која су му трештала y глави. Мозак који je почео да му ce врти y лобањи… Краткотрајно лудило, y коме су му ce зидови тресли пред очима, a под љуљао под ногама. Бријач; отсецање свог уха; мучан одлазак y јавну кућу, ноћу, са језивим поклоном од меса замотаним y новине. Затим повратак y хотел, док му je крв још увек цурила низ врат. Трештање цимбала y његовој глави све гласније, гласније, гласније… И, најзад, епилептичан напад. Клонули пад на постељу. Цимбала која полако ишчезавају y даљинк… A онда тишина, мрак — мир… — Остало и сам знаш. Тео je дојурио из Париза и уредио да ме одведу y лудницу y Сен Реми, јер би ме иначе затворили y државну болницу или пребацили бродом натраг y Холандију. Калуђерице су биле врло љубазне. Дозвољавале су ми да сликам y дворишту. Долазиле су да посматрају и пригушено се кикотале између себе. Али без икакве злобе. И тако су пролазили месеци. У лудници човек изгуби појам о времену. A сада, ево ме! Осећам ce као да сам ce баш пробудио из неког сна, и да никада нисам ни напуштао Монмартр.
249
Анри му нежно спусти руку на мишицу. — То и јесте био сан, Венсане, ружан сан. Али сада ти je добро. Сада си на прагу новог живота. Венсан ce осмехну својим спорим, суморним осмехом. — Јесам, можда… Један часак je ћутао. — A овде? — упита затим. — Чега има новог на Монмартру? Шта си ти радио? — Ja? — Анри слеже раменима. — Мени ce никада ништа не догађа. Проводим време како најбоље знам и умем. Сликам. Израдио сам неколико цртежа за часописе, неколико насловних страна за песме. Обећао сам чак и да ћу израдити један плакат. Остајеш ли неко време y Паризу? Венсан одмахну главом. — Сутра одлазим y Овер. Теов стан je ионако препун… — Зашто не останеш код мене? Могли бисмо да радимо заједно, као што смо некада радили. Ја сам сасвим сам — сада… Венсан стави своју руку на Анријеву. — Хвала ти што ме позиваш, али — боље je да идем. Париз ми не прија. Он устаде са кауча и приђе зиду. — Смем ли да погледам твоје слике? Нисам видео никакве нове слике већ месецима. — Наравно. Разгледај све што год хоћеш док ја одем горе да ce умијем. A онда ћемо заједно на ручак. Како би било да одемо до Агостине? Њихове очи ce сретоше. Неколико тренутака су ce ћутке гледали, осмехујући ce, мислећи на прошлост. Прошлост тако блиску, a ипак тако далеку, тако страшно далеку… Агостина журно изађе из кухиње, y пратњи своја два вучјака. — Винћенте! Carissimo55 Винћенте! Загрлила je Венсана, миловала га и љубила y образе. Кад га je најзад пустила, лице јој je било обливено сузама. — Тако сам срећна! — јецала je, тражећи марамицу по недрима. — Мислила сам да вас никада више нећу видети! Говорила сам сама себи: „Винћенте, тај се никада више неће вратити!" A ни вас, 55
(италг.) најдражи 250
господине Тулуз, ни вас нисам видела дуго времена. И дошли сте баш сад кад су сви отишли„ aрast ' asciutta56 ce охладила… Некадашњи полет je још увек био ту, али ce и Агостина променила. Образи су почињали да јој вену. Сребрне нити проткале су њену дивну црну косу. Јели су мирно y пустом ресторану. Кад су завршили, донела je боцу ликера и села крај њих. — Ово je да прославимо — рече она, пунећи три чаше. — Зове ce la Strega. Најсавршенији ликер на свету. Разгаљује срце — замишљено je додала. — Шта ce десило, Агостина? — упита Анри. — Нешто сте тужни? Њене лепе очи расејано ce загледаше y даљину. — Хоћу да се вратим кући, где сунце стално сија и где је земља мрка и топла под ногама. Хоћу да гледам море и да посматрам таласе како ce пене на сунцу… Најзад су ce растали од Агостине и попели y фијакер. — Савршен дан за вожњу — цримети Анри. — Јеси ли видео Ајфелову кулу? Возили су ce бучним улицама, поред Опере, преко трга Конкорд, и ушли y Јелисејска Поља. — Био сам заборавио како je диван Париз — рече Венсан после дугог ћутања. — Да, диван je — то je позорница на којој су кулисе бациле у засенак глумце. Понекад ce питам није ли архитектура најузбудљивија од свих уметности. Чак више и од музике. Видели су Ајфелову кулу, Консијержерију, четвртасти блок Лувра згурен y даљини као грифон који лежи на свом благу; силуету Нотр Дам y облику брода који као да ce усидрио y срцу Париза, Затим су прешли Сену и бесциљно лутали Левом обалом, y фијакеру који je отскакивао и шкрипао по калдрми тамних, уских улица. Пролазили су поред сањивих малих радњи, тихих бистроа, старинских цркава углављених између прљавих кућа. Пред њима су неочекивано искрсавали мали тргови, сваки са фонтаном која je жуборила, бронзаним кипом неког генерала, четири-пет платана и дрвеном клупом на којој je седео пензионер са брадицом, y шеширу и капуту,
56
(италг.) најдражи 251
читајући новине. По гдегде ce мала вртешка тандрчући окретала пред групом дерана разрогачених очију. — Хоћеш ли да уђемо унутра? — предложи Анри када је њихов фијакер пролазио испред једног портала Нотр Дам. Ушли су y огромну полумрачну лађу, која je мирисала на тамњан и на плеснивост врло старих грађевина. Ту и тамо женске прилике заогрнуте капуљачама клечале су, руку склопљених испред уста. Иза једног стуба нека млада жена je тихо јецала. Анри баци поглед на Венсана, који ce беше загледао y мали пламичак запаљен пред једним табернаклом и неприметно мицао уснама, као да разговара с Богам иза златних врата. Јадни Венсан, победио je, али ce уморио… Дивља бујица његове животне снаге je отицала, отицала све брже… — Треба да идем на вечеру код Тангијевих — рече Анри док су излазили из цркве. — Хоћеш ли и ти са мном? Они ће ти ce обрадовати. Улица Клозел била je већ пуна вечерње измагдице када ce њихов фијакер зауставио иопред чича-Тангијеве радње. На звук звонца стари мељач боја појави ce на вратима. Кад спази Венсана, он подиже увис своје кратке руке. — Господин ван Гог! Каква радост, какво изненађење! Он притиште Венсана на груди и, подижући ce на прсте, некако је успео да пољуби Холанђанина y браду. — Сада je друштво потпуно. Стигли сте баш на време да окусите рагу с луком! Непрекидно брбљајући одвео их je y кухињу, где je његова жена засуканих рукава и ознојена, као забринута вештица облетала око једне шерпе која ce крчкала. После нових радосних усклика због Венсановог изненадног доласка, три човека отишла су y двориште иза радње. Тамо je сто већ био постављен за вечеру. — Баш као на селу, зар не? Помиришите ваздух! — усхићено ce осмехивао Танги, надимајући груди. — A погледајте моје дрвеће! — Он показа једну чворновату липу искићену опуштеним конопцима за сушење рубља. — Увек сам говорио да човек не мора напуштати Париз да би уживао y природи. Тренутак доцније појави ce госпођа Танги, носећи y рукама шерпу која ce пушила и коју она стави на сто. Вечера поче. Рагу с луком био je проглашен за ремекдело. Ово je најбољи рагу који сам икада окусио. Како га справљате? — повика Анри. 252
Није то ништа — зарумене ce она од поноса. — Само ставите унутра неколико листића лорбера, мало жалфије, мало мајчине душице, мало першуна, мало маслачка, мало рузмарина, мало влашца, неколико главица лука… — Срећа je блистала y њеним уморним очима. Анри опази да Танги није скоро ништа окусио и да није ни такнуо вино. — Шта je то с вама, Танги? Зар више не волите вино? Стари анархист окрете к њему своје округло, чекињаво лице и погледа га тужно. — То je због стомака, господине Тулуз. Боли ме, a не знам од чега. — Говорила сам му да оде до лекара, али он je тврдоглавији од мазге — упаде његова жена. Она устаде и поче да скупља тањире. |— Нећу да ми неки буржоаски лекар завирује y стомак. То je код мене питање принципа — изјави он одлучно. — A сада, господо, показаћу вам једнот дивног малог Хокусаја, кога сам пронашао пре неки дан… — Танги, ходи да ми помогнеш око судова! — викну његова жена из кухиње. Он обесхрабрено погледа своје госте, уздахну, и послушно крену према кухињи. Спустила ce ноћ. Ваздух je био благ. Двориште јe лежало мирно и тамно, осим малог светлог круга који je бацала лампа. Липа je сада личила на црн чипкасти цртеж. Ноћни лептири су тромо лепршали око светиљке, ударали о врело стакло, падали на сто. Убрзо би ce опет помакли, залепршали слабачким крилцима, и почињали све испочетка. — И они желе оно што не могу да добију — сањарио je Анри. — Тако je много писано о изванредном инстинкту животиња, a погледај само ове глупе ноћне лептире… — Анри? — Шта је? — Док си ce облачио, разгледао сам твоје слике. Она девојка, она плавуша… Буди опрезан, пази да ти не упропасти живот! Не дај да те спречи y раду. — Он ce тужно осмехну. — Ти си десет година млађи од мене, и још ниси казао све што си имао да кажеш. Изрази све то на платну, јер можда нико неће никада то рећи ако ти сада пропустиш. И не дозвољавај да те једна жена спречи y томе. 253
Анрија обузе изненадно предосећање да више никада неће видети Венсана. Венсан кога je он познавао био je већ мртав. Његово ружнолепо лице имало je израз неког новог спокојства. Његове плаве очи као да су биле уперене ка некој обали која ce приближавала. Разговарали су још дуго пошто су Тангијеви отишли на спавање. Затим су ce ћутећи одвезли y Сите Пигал, где je становао Тео. Пред вратима Венсан сиђе из кола и пружи своју снажну кошчату руку. — Vaarwel, mijn vriend. — Последњи пут ce осмехну својим болним осмехом. — На холандском то значи „Збогом, пријатељу мој. Збогом? Значи, и он je знао да ce више никада кеће видети. Он задржа за тренутак Венсанову руку, погледа још једном то мршаво лице обрасло риђом брадом. — Adieu, mon ami — рече храпавим гласом. — Adieu, Венсане! Венчање мале Еулалије испало je онако како je то очекивао њен заљубљени отац. Пријем са игранком je нарочито био сјајан, с оркестром од четири члана позајмљена из Полициског музичког друштва. Биле су присутне делегације Одељења јавне безбедности, Одељења за убиства, Благајне, Тајне полиције, и мноштво инспектора и високих чиновника. A усто — господин префект полиције главом! У затвореном простору показало ce да je тај безмало натчовечански достојанственик уствари један ћелави, благи господин лепезасте браде y пругастим панталонама и жакету, који je личио на церемонијал-мајстора неке погребне установе. Одржао je лепу беседу, остао неколико тренутака, и отишао, делећи папски благослов својим потчињенима, Док га je Пату пратио, клањајући ce и муцајући. На вратима je застао да би ce руковао са Анријем и измењао неколико пригодних љубазности. Чим je префект изашао, оркестар је грунуо једну живажну полку Жандарми су дохватили своје жене око струка и почеда да поскакују са војничким жаром. Пату ван себе од поноса и узбуђења, наваљивао je на Анрија да му претстави разне присутне личности. — Господине грофе, дозволите да вам претставим капетана Килоа, из Одевења за убиства. Он je послао двадесет људи на гиљотину. Ово je капетан Гилге, Специјалиста за крађе накита… Ово je Варден Понжел, из затвора Рокет… Пријем ce већ ближио крају када ce он врати y пратњи једног здепастог човека, доброћудног лица. 254
— Господине грофе, ово je мој стари пријатељ инспектор Рампар, шеф Одељења за чување јавног морала себастополског кварта. Знате, онај о коме сам вам причао… — И значајно намигнувши, он ce удаљи. Инспектор Рампар седе поред Анрија и поче да говори са пуно осећања о Патуу, хвалећи његово поштење и способност. — Поменуо ми je ваше интересовање за једну од Шарлеових девојака — рече он, спуштајући глас. — Верујте ми, добро је што сте je ce отарасили. Ништа не ваља та девојка. Вратила се y мој кварт, али je ја не испуштам из очију. Опет ce спанђала с оним својим подводачем, и беспосличи по цео дан y оном бистроу y улици де ла Планшет. Али, боље би било да пази шта ради. Једна грешка, и готова je. Кад ce Анри те вечери вратио y атеље, y слепоочницама му je бубњало. Помрчина je била пуна гласова који су шапутали: „Улица де ла Планшет… Улица де ла Плагапет… Она je тамо… Иди, видећеш je… Можда ћеш моћи да je доведеш натраг…" Сатима ce борио против насртљивих успомена на њена дрхтава уста, њено покретљиво тело. Сећао ce њене аљкавости, њене похлепе, њене глупости. После поноћи ce предао… Улица де ла Планшет била je један нечист пролаз, боље речено један мрачан јарак између два реда црвоточних кућа. Наредивши кочијашу да стане, он приђе бистроу и поче да пиљи кроз замагљене прозоре, кроз које je могао да назре нејасну силуету власника који je прао чаше за тезгом, и два човека који су ce картали. A тада угледа њу! Седела je уз Бебера, обраћајући му ce с молећивим изразом y очима. Оним истим очима које су умеле да буду тако свирепе. Видео je како je грубијан гура, како ce издире на њу, диже руку као да ће je ударити. Она je скрушено климнула главом, насмешила ce плашљиво. Како љубав може да буде ниска! Он се врати фијакеру. — Молим вас, — рече кочијашу — хоћете ли да уђете онамо и да потражите девојку по имену Мари Шарле? Реците јој да неко напољу жели да разговара с њом. Чекање му je изгледало бесконачно. Најзад y осветљеним вратима познаде њену витку силуету. — Мари! — позва je напрегнуто. — Мари! — Ох, то си ти! — Она пође према њему. — Шта 'оћеш? 255
— Хоћу да ми ce ти вратиш, Мари — молио je он, срећан што није магла да види стид y његовим очима. — Нисам био y праву. Молим те, врати ce. — Не знам — пецкала га je она. — Добро ми je и овако, a многа богата гослода јуре за мном. Осим тога, ти ce увек дереш на мене. — Нећу више, обећавам ти… Молим те, Мари! — Још нешто. Ако ce вратим, мораш ми плаћати шездесет — не, седамдесет пет франака. — Она je била победник и диктирала je своје услове. — Хоћеш ли?… Онда ме причекај ту за часак. Отрчала je натраг y бистро, a он je чекао, утонувши y седиште, побеђен, бедан, презирући сам себе. Заиста, како љубав може да буде ниска! Вратила ce после једног тренутка. С прага je послала пољубац свом љубавнику; затим je, завитлавши сукњом, ускочила y фијакер. — Улица Коленкур — рече он кочијашу. — Знала сам да ћеш доћи — шапутала je она припијајући ce уз њега. — Мило ми је што си дошао, Анри. И ти си мени недостајао. Зар je било важно што га тако лаже? Зар je ишта било важно? Седела je крај њега, и он ју je водио натраг. Наставило ce све по старом. Он јој je плаћао, она je проводила дане напољу, враћала ce ноћу и „била нежна" према њему. Али нешто je било друкчије, и није му било потребно дуго времена да то примети. Она Мари коју je он познавао била je самостална, скитница, загонетна и окрутна. Нова Мари била је заљубљена жена, која je радила према туђим наређењима. — Нећеш ми веровати, — рече она неколико дана по свом повратку — али оне ноћи када си дошао да ме вратиш Бебер је говорио о теби. Знаш шта ми je казао? — Не, не знам. Није била бистра. Могао je да примети како напрегнуто мршти чело док декламује унапред научену лаж. — Казао ми je да je срамота што сам ce онако понела према теби када си ти увек био тако добар, и да треба да дођем и да ти се извиним. Да, Бебер je сигурно казао нешто слично оне вечери кад је подигао руку да je удари. Сигурно јој je казао да je будала што je 256
изгубила једног miсhé-a који je „пљувао" педесет франака дневно, и да je боље да га опет примами, ако мисли себи добро… Посматрао ју je. Нестало je бунтовничког забацивања гдаве, презривог кривљења уста. Она je постала послушна дроља која je извршавала оно што јој нареди њен подводач — и то рђаво извршавала. У реду, Мари. Није потребно да ce извињаваш. Ја нисам био y праву. На крају крајева, то je био твој новац, твој банкоавни рачун, и ти си имала право да радиш с њим што год хоћеш. Не. Ја нисам била y праву — упорно je тврдила она. — Он je рекао да морам да ти ce извиним. У реду. Можеш му рећи да си ce извинила. — Он напуни чаше. — Не говоримо више о томе. Никада ce више нећу свађати с тобом. Исувише те волим да би могла да то чиним. Добро. — Посматрао ју je преко стола. Нестало je чак и одблеска из њених јасних очију. Смешила ce на њега, безуспешно га обмањујући. Једног јутра, уместо да журно оде, понудила ce да му позира. — Чак и гола, ако хоћеш. Тупа равнодушност њеног гласа ју je издала. Могао je лепо да чује Беберов глас који јој укратко наређује шта ће да ради, стварајући ратни план завођења. — Види! — Она збаци покривач. — Зар немам лепо тело? Ниједне бубуљице, или тако нечег. A кожа ми je стварно глатка, a не рапава као код многих девојака. Пипни je. Ухватила je његову руку, превукла њом преко својих бедара. A груди су ми чврсте, зар не? — рече она, подижући његову руку до својих груди. — Допадају ти ce, зар не? Да, Мари. Ти имаш дивне груди — рече он благо, повлачећи руку. — Али, зар не мислиш да je време да пођеш? Могла би да закасниш? — Не треба да ми платиш за позирање. Позираћу ти бесплатно. — То je врло љубазно од тебе. Можда, други пут… A сада би било боље да ce обучеш. Други пут ce добравољно понудила да распреми атеље.
257
— Ја сам вешта y чишћењу. Мајка ме je обично терала да рибам под. Кад бих имала мало воска, могла бих да намажем намештај, да га углачам. Непријатно га je тргла та њена сервилност. Шта све жена неће урадити из љубави! Окретао je главу када ce претварала да ce диви његовим сликама, јер je и то био део стратешког подјармљивања испланираног y себастополском бистроу. „Ласкај му, кажи му да ти ce свиђају његове слике", сигурно јој je рекао Вебер. И она ce послушно покорила, да би примила заслужену награду — пољубац или миловање — зато што ce дивила сликама тог кепеца. Урадила je још и више. Из љубави, она ce одрекла љубави, престала je да виђа Бебера, оеим једном недељно, кад je тобоже проводила дан са сестром. — Знаш оног човека о коме сам ти причала, оног за којим сам лудовала, е па… не волим га више — изјавила je једне вечери. Њене црвене очи говориле су му колико ју je стајала свака изговорена реч. — И нећу више никада да га видим. Тебе волим много више. Ти си прави џентлмен. Тада je први пут постала његова љубавница, живела с њим, кувала мале обеде позади y кухињи, радила све оно о чему je он некада сањао да ће радити. Предложила je да ce упозна с његовим пријатељима, да излази с њим, и он ce дивио способности одрицања коју je имала та проститутка, као и толике друге њој сличне жене. Шта их je то терало да ce прихватају и најнижих послова, само да би затим дале друтоме награду стечену својим понижењем? Одакле je долазила та жеђ за самопонижавањем? Сада je била непрестано с њим, досађивала му својом неспретном пажњом. Понекад би ce, ипак, заборавила, утонула би y неко сањалачко ћутање, a на њеном лицу би ce јавио неки нежан сјај. Знао je да тада мисли на свог човека, милујући га y машти, подносећи му на дар своје досађивање, своју јадну лукавост. Било je нечег калуђерског y њеној страсти према том кретенастом грубијану. Чак су и њени покрети изгубили своју мачкасту грациозност. Била je отежала од те своје љубави као да je бремена. Промена y њеном држању довела je до промене и y њиховом сексуалном односу. Њихово узајамно непријатељство зачињавало je раније њихове загрљаје. Сада ce она претворила y марљиву проститутку, жељну да га задовољи, Напрезала ce, глумила екстазу, украшавала свој посао уздисањем и љубавним шапутањем. — Ти си диван љубавник, Анри. 258
Тишина. — Рекла сам да си диван љубавник. — Боље спавај, Мари, Већ je касно. — Волиш ли ме? — Много ми ce свиђаш. — Нисам то мислила. Питала сам те да ли ме волиш? — Љубав значи тако много ствари… — Али ти мене волиш, зар не? Задовољан си са мном? Ја сам нежна према теби, je л' да? Радим све што ти желиш. Никад нисам имао девојку као што сам ја, тако добру као што сам ја? Реци да никада ниси имао тако добру девојку као што сам ја. — Никада… Скоро ће да сване… Молим те, Мари, спавај. Осетио би како њене усне клизе преко његових. — Лаку ноћ, chéri. Положи главу на моје раме. Како би било дивно да су те речи биле искрене! Али оне су биле лажне, и само су задавале бол… — Лаку ноћ, Мари. Постепено je схватио да његова жеља за њом гасне. Ta наивна дроља које ce заситио побуђивала je y њему неко нејасно сажаљење. Њена свађалачка чулност потстицала je његов гнев и његову жељу за њом. Сада je била сунђераста y својој понизности и није ce разликовала од макоје жене из јавне куће. Учтивошћу ce често прикрива замореност од љубави. Кад je његова жудња почела да слаби, поступао je с њом са нарочитом љубазношћу, коју je она погрешно протумачила као доказ да га je ухватила y своје мреже. Кад би јој припалио цигарету или јој помогао да закопча блузу, спазио би блесак тријумфа y њеним очима. Није јој кварио те илузије. Био je уморан; био je жељан мира. Њихов заједничхи доживљај ближио ce крају. Он je желео да ce заврши природно, мирно — као кад трула воћка падне на земљу. На Велику Госпојину — једног запарног автустовског дана — поклонио јој je пар златних минђуша. — Право злато?! — повика она, држећи на длану мале карике. Он потврдно климну главом. — Оне ноћи када сам те срео, испричала си ми да си једном имала пар златних минђуша и да си их изгубила. Сећаш ли ce? Ове ће их заменити. — Али оне нису биле од правог злата. 259
— Ове јесу. У случају потребе моћи ћеш да их заложиш. — Никада! Увек ћу их чувати. Никада их… — Добро — одмахну он уморно главом. — У сваком случају, npoбaj их. Да видимо како ти стоје. Посматрао је како их провлачи кроз уши, и питао ce y себи колико ли ће јој дуго Бебер дозволити да задржи ту скупоцену играчку. На своје изненађење, није при тој помисли осетио ни најмању љубомору. Неприметно слегнувши раменима, вратио ce својим ногарима. И тако je последњих недеља августа признао сам себи да ce излечио од ње. Обазриво je почео да смишља како да раскине њихову везу. Овога пута крај мора да буде јасан, неопозив. И, по могућству, достојанствен — или бар пристојан. Као реконвалесцент који опробава своју снагу после дуге болести, изјавио je да je позван ван Париза и да ће бити отсутан три дана. — Три дана! — узвикну она. Видео je блесак усхићења y њеним очима. Три дана и три ноћи са Бебером… — Али ce уздржала. — Жао ми je што мораш да идеш — с муком je изговорила. — Ако желиш, ја чак нећу ни да излазим. Чекаћу те овде. Просто ћу седети овде и чекаћу те. Смучило му ce. Уверавао ју je да ће му бити милије ако она проведе три дана са сестром, одлучно захтевао да јој плати и за време свог отсуства, додао томе још једну пристојну награду, и почео журно да ce пакује. Три дана остао je затворен y атељеу, јео храну коју су му слали од „Друан"-а, радио с уживањем, скоро и не мислећи на њу. Био je излечен! A сада, још coup de grâce!57 Одједном je открио како je болно и тешко прекинути било какву врсту домаће заједнице, па чак и оне најлабавије. Схватио je зашто многи несрећни парови више воле да вуку своје непријатељство кроз цео живот него да ce суоче с тешким искушењем и замршеношћу раскида. Њено одело, неколико стварчица кoje су јој припадале, њене бедне тоалетне ситнице још су биле растурене по његовим орманима и купатилу. То ће све морати да спакује и да пошаље на неку адресу, 57
(франц.) последњи ударац, ударац којим ce неко дотуче 260
по свој прилици на адресу њене сестре. Затим, било je ту и питање новца. Мора да учини неки завршни гест, да јој преда неки опроштајни поклон. Наравно, није јој ништа дуговао, али je почео да je жали тих последњих недеља. Шта ли ће бити с њом? Он je избацује. Бебер ће вероватно учинити то исто чим престане да му доноси новац. Она ће ce наћи без стана, без новца, без љубави. Шта ли ће онда да ради? Она нема способности велике кокоте, и по свој прилици ће ce вратити свом старом начину живота. Скривеној проституцији по капијама и тамним улицама… Затим Сен-Лазар, „дозвола", можда јавна кућа… Доцније, канал… A једног дана — чамов сандук, заједнички гроб… Чекао je још недељу дана. Затим, једног септембарског поподнева казао je оно што je покушао да каже оне ноћи када je дошла са хаљином од „педесет франака". — Мари, — поче он мирно — размишљао сам о свему, и сматрам да би било боље ако престанемо да ce виђамо. Кажи ми куда хоћеш да пошаљем твоје ствари? Буљила je y њега не схватајући. — Мислиш ли тиме — да хоћеш да ја одем? — Молим те, покушај да схватиш. Дошла си овамо на једну ноћ, a остала си седам месеци. Било je врло пријатно, и ja сам ти захвалан. Али сада je дошло време да ce растанемо. Не правимо сцене. Изведимо то пристојно. Извадио је коверат из унутраилљег џепа на капуту. — Ево имам за тебе један поклон… Он застаде. Лице јој беше посивело. Приметио je да ce тресе од главе до пете као y грозници. Њена слаба памет не беше схватила право значење несреће која ју je задесила, али њено тело — које je увек боље схватало од њеног мозгаа — тресло се као y животиње којој ce призближује смрт. Било je страшно посматрати тај рефлекс органског ужаса који je претходио схватању. — Боље ће бити да седнеш, Мари — рече он благо. Она ce не покрете. — Али шта — шта сам ти учинила? — промуца кроз стиснуте зубе. — Била сам нежна према теби, зар нисам? Чинила сам све што си хтео… Чак — чак сам рекла и да ћу позирати гола, ако хоћеш… Да ћу чистити намештај… Бедно ce бранила замуцкујући, трепћући с неверицом на њега, говорећи као да ју je неко стегао за гушу. После сваке реченице 261
прешла би језиком преко усана. Он осети како јој je разум отупео од ужасног осећања да јој je учињена неправда. Она ce трудила, чинила све што јој je било речено, a сада je кажњавају! — Ништа ниси урадила — умиривао ју je он. — Била си врло добра. Али ја просто… — Ето! — Ухватила ce за ту његову лаж из сажаљења, тумачећи je погрешно као признање кривице. — Видиш, и сам кажеш да сам била добра! — Молим те, Мари, немој да… — Али, сад си баш казао да сам била добра! — За њу je то све прететављало једну немогућност, једну противуречну аксиому. — Наведи ми само један једини пример кад нисам учинила оно што си ти… — Молим те, Мари! — преклињао je он. — Не свађајмо ce. Објашњавањем ce никада ништа не објасни. Рецимо да je грешка до мене. Пружио јој je коверат. — Ево твоје дозволе за трговину на колицима. Желела си je, зар не? Ево je. Гласи на твоје име. Не можеш да je продаш, нити да je поклониш, Сећаш ли ce, због ње си и почела да штедиш? Схватање je полако продирало y њен мозак. Могао je то да види y њеним разрогаченим очима. — Али шта ће ми он рећи? — Заборавила je на Анрија, и y страху јадиковала сама за себе. — Шта ће он рећи кад му кажем да ме више не желиш? Подигла je поглед и брзо као пламен прислонила ce уз њега покретом љупког преклињања. — Молим те, Анри, молим те! Немој ме терати… Очајање јој je вратило њене мачкасте покрете, и цело њено тело нагло ce к њему y ставу преклињања. — Молим те, Анри… Свe ћу учинити… све… Речи ce завршише болним јауком. Очи јој беху постале огромне, две зелене дужице које су пливале y стакластим локвама суза. — Све што год кажеш… Све што год хоћеш… — понављала je. Говорећи то, она клече пред њега, зграби га за руку, обасу је влажним сузним пољупцима. — Молим те, Мари, немој. — Одвратио je поглед, неспособан да издржи тај призор људског очајања. — Молим те! 262
У свом самомучитељском расположењу она га није слушала. није га чак ни чула, већ je наставила да му љуби руку, муцајући растројено речи без везе. Затим, присетивши ce одједном, грозничаво раскопча блузу, здера рамењаче на кошуљи. — Види, Анри, види! — Показивала му je своје груди, држећи их обема рукама. — Лепе су, зар не? Говорио си да ти се свиђају… Једном си казао да су дивне… Волео си да их милујеш. Па ето, можеш да их милујеш, да их љубиш, да чиниш све што… све… Анри никада није могао да заборави онај сат који je затим дошао. Рашчупана, лица обливеног сузама, она га je преклињала, дизала сукњу, покушавала да га довуче на кауч. Испрекидано јецајући, нудила ce да му кува, позира, пере, крпи одело, риба под… Покривши очи руком, он je седео погрбљен на столици. И нехотице га je потсетила на оно што јој je читао о Мадам ди Бари на губилишту. И она je била плавуша; и она je водила порекло из сиротињског кварта; и она je клекла пред џелата, љубила му руке, разголитила своје груди, молила за милост. „Une minute, monsieur le bourreau! Encore une minute!"58 Одједном, она скочи на ноге. Сада je била шкорпија, спремна да убоде. — Мрзим те, да знаш! Увек сам те мрзела, тебе и твоје ружно лице и те твоје здепасте ноге. Кржљавко, ето шта си ти. Кжљавко и богаљ! Проклети богаљ који не може чак ни да иде. Мрзеаа сам те од тренутка кад сам те угледала. Чак и кад сам горила да те волим, мрзела сам те y себи. Кожа ми ce јежила када ме додирнеш. Никада ce не би' вратила да није било Бебера. Он ме je натерао да то учиним… Принела je своје искривљено лице сасвим уз његово. — И још нешто! Мило ми je што си богаљ! Мило ми je, чујеш ли? Мило! Мило! Пакосно му je бацала речи y лице, церекајући ce пискаво, уносећи злобу y сваку реч. — A осим тога, ја нећу да идем! Како ти ce то свиђа? Не, нећу да идем, a знаш ли зашто? Зато што ми још дугујеш новаца. Да, дугујеш ми! Немој да тврдиш да ми не дурујеш — казао си да ћеш ми плаћати сто франака дневно, a давао си ми само седамдесет и пет. Преварио си ме!… 58
(Франц.) Један минут, господине џелате! Још један минут? 263
Говорила je као суманута, са несигурном жестином, без икаквог искреног убеђења или логике, што je било типично за њу. Упочетку јој je био скоро захвалан за ту њену осветољубивоет. То je олакшавало целу ствар. Његова одлука била je све јача после сваке увреде. Најзад je поменуо Патуа. Још само једну реч, и Пату ће доћи и отпратити je y Сен-Лазар. То ју je освестило. Згурила ce на каучу, побеђена, исцрпена, јецајући као дете, неспретно закопчавајући блузу. — Можеш да пошаљеш моје ствари мојој сестри. Узећу их оданде. Он јој приђе, седе поред ње и ухвати je за руку. — Зар ce не враћаш Беберу? Она затресе главом, и за тренутак њено ce лице претвори y маску неиздржљивог бола. — Не могу… Он ме не воли, он воли једну другу девојку, риђокосу… Он само хоће мој новац… — Тешко je то волети некога ко тебе не воли, зар не? — рече он тихим гласом. — Ти и ја то знамо. Видећеш, после извесног времена човек ce навикне да буде сам… — То није истина, човек ce никада не може навићи да буде сам… — Можда ћеш једног дана наћи некога ко ће бити добар према теби… Она га није слушала, вероватно га није ни чула. Механички je поправила косу, обрисала сузе зглавком руке — детињим покретом који га je дирнуо. Затим je устала, узела коверат који јој je пружао, није му ни захвалила. Као аутомат изашла je из собе, остављајући врата отворена. Један часак слушао je њене тешке кораке који су силазили низ степенице. Одједном, y атељеу je завладала дубока тишина. Муве су зујале y једном снопу сунчане светлости. Мирис њеног пудера још je лебдео y ваздуху. Изветреће за два-три дана… Отетурао ce натраг до ногара, узео палету и почео да слика.
264
15 Атеље Уметничке литографије чича-Котела била je једна трошна шупа y дну неког дворишта поплочаног циглом, иза цркве Нотр Дам де ла Кроа, y кварту Менилмонтан. Некада je то била коњушница, и још увек ce y просторијама осећао слаб мирис коњског ђубрета, пријатно помешан са оштрим мирисом штампарског мастила, азотне киселине, гумарабике, дувана и кафе. Анри ce претставио и објаснио циљ своје посете. Чича-Котел je пажљиво слушао, упирући поглед y дебели четвртасти литографски камен који je лежао на преси. Црна домаћа капица била му je затурена на потиљак; замишљено je увијао ретке дуге праменове који су му висили с браде и давали му изглед кинеског мудраца или старог јарца — Анри није био начисто које од тога двога. — Плакат, рекосте? Обећали сте господину Зидлеру један плакат… — У боји — допуни Анри. — …плакат y боји — понови чича-Котел климнувши главом. — A ја сам закључио из ваших објашњења да ce никада раније нисте бавили литографским послом. Je ли то тачно? — Тачно је. — Ви не владате ни најосковнијим елементима те вештине? — Тако je. Завлада подужа тишина, за време које je чича-Котел сукао своју проређену браду. Анријеве очи су лутале преко камења растуреног око шупе или наслаганог уза зид, преко кантица штампарског мастила, обијеног умиваоника y углу, плавог емајлираног лонца за кафу који je кључао на примусу. Испред прозора стајао je један сто. Велики прозор од мутног стакла налазио ce на таваници изнад равног лежишта пресе за отискивање. Напољу, зарђали натпис над вратима шкрипао je на несташном септембарском поветарцу. Негде je певала нека птица. — A када, ако смем да питам, намеравате да завршите тај плакат y боји? — упита чича-Котел, с наговештајем ироније y гласу. Први пут он диже очи с камена на преси и управи их на Анрија. 265
— Што пре, то боље. Зидлеру je хитио потребан. Ускоро више неће бити ,„Мулен"-а, ако ce ја не прихватим посла. — Аха! За време паузе која наступи, Анри би ce могао заклети да je видео како чуперци његаве браде постају све дужи од љутитог цимања. Најзад чича-Котел изрони из свог размишљања. — Пет година био би умерен рок, по моме мишљењу изјави он благим гласом. — ПЕТ ГОДИНА! — Вероватно и свих шест. Изгледа да ви не схватате да je литографија један од најсложенијих и најосетљивијих графичких процеса. A што ce тиче хромо-литографије или литографије y боји, ту je техника још тежа. Можда ће вас занимати да чујете, например, да су за стварање „Освајања Јерусалима", једне чувене литографије рађене кредом, биле потребне две године рада и удружени таленти свих стручњака „Деј и Хег" установе y Лондону. Он погледа Анрија испод ока. — Ваш положај je сличан положају човека који нема појма о музичкој композицији, a прихватио ce да напише симфонију. Морам да вам напоменем све то пре него што ce главачке баците y тај подухват. Ако остајете при своме, и ако сте вољни да напорно учите и радите, ја ћу вас са задовољством поучити. — Добро. Када почињемо? — Сместа, ако хоћете. Скините капут и шешир и припашите ову кецељу. Најбоље je да почнемо с објашњењем да „литографија" долази од две грчке речи: „литос" и „графеин", што значи пиасање на камену. Пронашао ју je y осамнаестом веку један баварски штамлар, Алојз Зенефелдер. То je геније, господине. Дакле, прво што треба да знате кад хоћете да цртате на камену… Тако je то почело. Прошао je септембар; затим октобар. По булеварима, јесењи ветар je откидао последње жуто лишће са кестенова и ковитлјући га односио y канале. Али y Атељеу уметничке литографије све je било мирно. Рад ce настављао док je киша бубњала стакленој таваници. Сваког јутра Анри je долазио, опасивао своју плаву кецељу, и проводио дан погрбљен над каменом учећи технику литографије кредом и особине растварача. Не потраја дуго a он нареди да му ce донесе неколико сандука коњака y шупу, и откри да чича-Котел нема 266
ништа против једног доброг гутљаја с времена на време „да сузбије ову влагу у ваздуху" — Знате, чудно je то, — изјавио би стари штампар мувајући се око Анрија — али изгледа да ви имате неки урођени дар за литографију. Да ли je стварно никада раније нисте учили? Ускоро je Анри почео да ce упушта y експерименте, да проналази нове врсте технике, увелико отступајући од уобичајених метода. Чича-Котел га je посматрао са мешавином чуђења и страха. — Mais non, mais non, mais non!59 To не смете да учините! — Зашто? — Зато што ce никада није тако радило. Ниједан литограф није урадио тако нешто. Једног јутра Анри je донео четкицу за зубе, замочио je y литографско мастило и почео да превлачи прстима преко чекиња, прскајући камен безбројним ситним тачкицама. Господе боже, шта то радите? — јадиковао je чича-Котел, журно прилазећи столу. Покушавам да на нов начин прскам камен. Четкицом за зубе? Mais non, mais non, mais non! To je немогуће! Ниједан литограф није никада радио сгaсhis четкицом за зубе. Анри ce насмеши на њега преко рамена. — Изгледа да je могуће. Хоћете ли и ви да покушате? Обазриво, стари занатлија je узео четкицу, нагнуо ce над камен и превукао прстима преко чекиња. — Изгледа да je стварно могуће! — мрмљао je зачуђено. — Па зашто онда то досада никоме није пало на памет? Ви сте рођени литограф, господине Тулуз. Да ли заиста никада раније нисте учили дитографију? Једног октобарског поподнева, кад je Анри прскао камен, његов пријатељ Морис упаде y шупу, задихан од узбуђења. — Погоди шта ce десило? — повика он с прага. — Теа ван Гога je ударила кап, и одвели су га y Холандију! Господин Бусо хоће да ја преузмем управљање галеријом. Од тада ce Анри виђао са Морисом сваког дана, понекад и двапут дневно. Увече, кад би напустио шупу, никада не би пропустио да ce одвезе до галерије, где je затицао свог пријатеља y кошуљи, како 59
(франц.) Али не, али не, али не! 267
пописује гомиле слика и брда бакрореза, прегледа књиге, доводи y ред послове фирме који су били поремећени услед Теове болести. Заједно су вечеравали, поверавали ce један другоме и црпли снагу и задовољство из узајамног присуства. У атељеу су ce ствари одигравале вртоглавом брзином. — Морам да пожурим — рече Анри кад му je чича-Котел посаветовао да буде умеренији. — Зидлер просто очајава Он већ беше постао прави литограф, са прстима прљавим од мастила и мрљама од креде на образима. Био je савладао технику цртања на камену, завирио y тајне сенчења и сликања тачкицама, и већ je пловио кроз замршену хромо-литографију. Чича-Котел ce често одвајао од своје штампарске пресе да би гвирнуо преко његовог рамена, сучући своју раштркану браду и мрмљајући „mais non, mais non, mais non!" Али y њиховом односу јавила ce нека једва приметна промена. Он је пратио напредак свог ученика са чуђењем, био je очевидац његових запрепашћујућих цртачких подвига, посматрао непогрешиву сигурност његове руке, за коју као да нису постојале никакве техничке тешкоће. То га je узнемирило. Ta пијаница, тај патуљасти богаљ био je заиста врло чудан младић. Да није он, неким случајем, геније? Нешто после Божића Анри саопшти чича-Котелу да ће бити отсутан неколико дана. — Осећам ce спремним да ce ухватим y коштац с тим плакатом. Идућу недељу дана провео je y свом атељеу са Ла Гули и Валантеном. Тих дана није уопште излазио, није никога виђао осим своја два модела, није такорећи ни спавао. Јео je y својој соби, расејано гутајући оно што би му госпођа Лубе донела, a понајчешће сасвим заборављајући да једе. Даноноћно je остајао за својим столом за цртање, y стваралачкој грозници, прекидајући посао само да би упалио цигарету или напунио чашу коњаком. Под je био прекривен пикавцима и пробним цртежима за плакат, од којих je сваки био све једноставнији, све смелији, све силнији од претходног, док на крају није достигао савршенство линија и оптички ефекат за којим je тежио. Кад je поново дошао y шупу, пружио je чича-Котелу оригинални акварел. Стари литограф баци поглед на Валантенову мртвачку силуету и обиље Ла Гулииног завитланог рубља и осети како му ce крути брада и диже оних неколико длака на главк. — Ово не можете штампати! 268
— Зашто? — Прво, зато што y литографији никада није било оваквих боја… — Направићемо их. A друго, зато што ћемо, ако ce тај плакат појави на улицама, сви допасти затвора. Ви зато што сте га израдили, ја зато што сам вам помогао, Зидлер зато што га објављује, Леви зато што га je штампао. — Добро. A сада, на nocao! Прво je био на реду бескрајно тежак задатак да се нацрт наопако сваки детаљ сложеног оригинала. После тога дошао је бескрајно сенчење кредом разних храпавих површина, сликање тачкицама и „испуњавање" литографским мастилом оних делова које je требало штампати црном бојом. На то je отишло много дана упорног рада, усред атмосфере разних предосећања и сталног прорицања несреће. Најзад je камење било спремно за гравирање, То je била чичаКотелова дужност, коју je он извршио уз највеће могуће егзибиције. Задржавао je дах, сукао браду, призивао божанску помоћ Алојза Зенефелдера, проналазача литографије. — Један погрешан потез, и све je пропало! — Он смаче своју капицу и почеша ce по глави. Пажљиво су неколшго капи азотне киселине y раствор гумарабике. — Ако нема доста киселине, раствор неће да нагриза. Ако има сувише, фине линије ће ce ломити. Наравно, ја рачунам с тим да ћемо морати поново да радимо два-три камена… Гравирање je добро напредовало, и ускоро отпоче и штампање пробних отисака. Чича-Котел je био на граници лудила. — Нема шартрез мастила, господине… И каква je ово зелена боја? Изгледа зелена, a није. То je плава, жута, ружичаста, сива — све, само није зелена. Како замишљате да ја могу да штампам такве боје? — Хајде да помешамо мастила. Ево, да покушамо… Најзад, једне вечери Анри ce дотетурао y „Мулен Руж" и својим тешким кораком стигао до бара. — Добро вече, господине Тулуз — повика Сара чим га је угледала. — Нисмо вас одавно видели. Боже, шта je то с вашим лицем? На образима имате све дугине боје. Он je стајао пред њом, задихан, држећи ce чврсто једном руком за ивицу тезге. — Коњак, Саро — рече испрекидано. Она напуни једну столовату чашу и наже ce да му je дода. 269
— Видите, потпуно сте изгубили дах… И не треба да пијете тако брзо. Изгореће вам стомак. Он ce попе на једну од високих барских столица. — Кажите Зидлеру да може да пошаље Левија по камење код чича-Котела. Све je спремно за штампање плаката. Она га погледа својим крупним, благим очима. — Знала сам да ћете то ипак урадити, господине Тулуз. Знала сам да ћете одржати реч. Док ce Анријев плакат штампао, Друштво независних уметника организовало je пролетњу изложбу. Анри je савесно присуствовао састанцима Извршног одбора, који су ce одржавали y задњој соби једне кафане на Монмартру. Једне вечери Одбор већ беше почео да заседа када он уђе y задимљену собу и оде да седне поред Сераа. Претседник, господин Дибоа-Пиле, љутито je лупкао својом кашиком о чашу апсинта и гласно опомињао на ред, — Мир, господо, мир! Сетите ce да смо на седници. Наша правила забрањују приватне разговоре за време састанка, Молим вас, господо, молим вас… Чланови Одбора су и даље добацивали један друтом досетке, позајмљивали шибице, палили луле, поручивали пиће. Беспомоћно слегнувши раменима, господин Дибоа-Пиле спусти кашику на сто, завали ce на кожну клупу и поче и сам да води приватан разговор са својим суседом с леве стране. — Овако ти то иде већ читав сат — примети Сера, док је Анри откопчавао капут и скидао шешир. — Ниси ништа пропустио. — Затим филозофски додаде: — Можда ће ce једном и умирити. — Дупли коњак — довикну Анри келнеру који je пролазио. Долазио je право с вечере, и био je y блаженом расположењу човека са пуним стомаком. — Како ваше тачкице? — упита он, окрећући ce свом пријатељу. — Још увек ce презнојавам са „Циркусом". — Сталожени младић протрља своје образе зарасле y браду једним покретом који je одавао стрпљиву резигнацију. — Композиција je страховито тешка, a оно унутрашње осветљење je варљивије чак и од сунчеве еветлости. У поређењу с овом сликом моја „Велика здела" била je права шала. Ако имате мало времена после састанка, волео бих да вам je покажем. 270
Изненада, претседник поново поче да лупа кашиком. Овога пута није их више молио. На његовом тамноцрвеном лицу избише пеге од љутине. — За име божје, хоћете ли да умукнете? — заурла он, севајући јаросно очима испод намрштених обрва. — Хоћете ли да умукнете или нећете? Почећу да кажњавам новчано све одреда! Нешто слично реду успостави ce y соби. — Тако je већ боље — фркну он, још увек бесно гледајући чланове. Затим ce окрете једном здепастом човеку y отрцаном оделу, који га je гледао с изразом тужног и узбуђеног морског коња. — A ви, Русо, можете сада да наставите оно што сте почели да говорите. Али, тако вам бога, немојте поново да држите говор. Анри Русо скочи на ноге. — Господине претседниче, — отпоче он, поклонивши се у правцу претседника — господо и драге колеге. Пре сто година, оног славног Четрнаестог јула… — Пређите на ствар. На шта ce жалите овога пут можемо ваљда да седимо целу ноћ. Русо га увређено погледа. — Било je много жалби прошле године због вешања слика. Нису биле добро обешене. Биле су поређане без обзира на своју тонску вредност. Како ћемо оставити неки утисак на критичаре ако нам слике нису добро обешене? Узмите, например, моје слике, моје дивне слике… — Доста — пресече га претседник. — Доста сте говорили. — Али, ја нисам завршио! — Јесте. Завршили сте. Одузимам вам реч. Седите. Сера ce пробуди из своје равнодушности. — Еј, Русо, a зашто ви не преузмете бригу око њиховог вешања? Бићу срећан да ce одрекнем тога y вашу корист. Тај предлог изазва буру протеста. — Не, не, седите, Русо! — викао je претседник. — Ви вечио стојите! — Треснуо je песницом о сто. — Наш благајник, господин Пипинет, поднеће нам финансиски извештај. Нелагодна тишина завлада y соби кад ce један човек тужна лица диже и извуче из џепа малу црну свеску. 271
— Жао ми je што морам да обавестим Одбор — он поправи златан цвикер на носу и искоса погледа чланове преко његовог оквира — да je наша благајна празна. У каси има тако мало новца да о томе не вреди ни говорити. A неће бити ништа боље све док извесни људи не почну да плаћају чланарину. Он седе усред напете тишине. Финансије су биле осетљива тема. Да би прекинуо нелагодну ситуацију, претседник ce упусти y слаткоречиви говор и захвали господину Пипинету на његовој оданости Друштву и на његовом кратком и јасном извештају. Да, сликари ce некако прилично магловито односе према новчаним питањима. Ето, замислите, и он сам je смео с ума тај дуг. Просто-напросто, некако му je ишчезао из свести. Али, довољна je благајникова тактична опомена. Ускоро ће благајна бити препуна. Он ce журно окрете Анрију. — Молим Одбор да сада пажљиво саслуша господина де ТулузЛотрека, који води бригу о каталогу и који ће нам саопштити резултат својих преговора са штампаром. О томе нема богзна шта да ce каже, обавести Анри чланове. Преговори су прекинути јер je штампар захтевао да му ce плати за прошлогодишњи каталог пре него што ce лати издавања новога. Можда би било згодно да ce потражи неки мање користољубив штампар? Опет претседник притече y помоћ. — Новчано лудило! Сви пословни људи су обузети новчаним лудилом — беснео je он. Они не схватају каква je то част за њих што штампају каталог Друштва. Можда не би било згорега да ce послуша предлог господина де ТулузЛотрека и да ce потражи — првенствено y неком удаљенијем предграђу — неки мање похлепан, мање циничан штампар. Анри Русо устаде. — Седите, Русо! — загрме претседник. — Али, господине претседниче, jа… — Не, не, не! Нећу да слушам. Ви стално говорите a никада ништа не кажете. После тога састанак je постао невероватно послован. Брзо, једна за другом, примедбе су читане и прихватане, решења доношена, предлози изношени, подржавани, усвајани. Једногласно je одобрено да ce једна цела соба посвети изложби радова Венсана ван Гога, y знак сећања на холандског сликара и његовог брата. 272
Састанак ce ближио крају и претседник je већ стављао шешир на главу, кад један члан поднесе предлог да ce изабере Жири за пријем на годишњу изложбу Друштва. У току идућег сата не само састанак него и цело Друштво независних уметника било je на ивици пропасти. Вечно питање, „са жиријем или без жирија" — о коме je тако често расправљано приватно — никада није званично постављено. Треба ли Салон независних да има свој жири за пријем, као и званични академски Салон? Треба ли да ce узвиси, да затвори своја врата разним мазалима, шарлатанима, аматерима, лудацима који млатарају четком? — Ја подржавам предлог — добаци Русо, скочивши на ноге. — Само један жири за пријем, састављен од истакнутих чланова овога Одбора, моћи ће да искорени те наивне, аматерске слике које извргавају руглу нашу изложбу и крње њено уметничко достојанство. Ову предложену меру подржао je изненађујући број присутних. Један за другим, чланови су устајали да изјаве своју сагласност. — Тачно je… Наш Салон je права лакрдија, циркус… Људи долазе на наше изложбе само да би ce насмејали… Али, кад би нам било дозвољено да одаберемо слике које ће ce изложити… Иза тих лицемерних протеста крило ce њихово дуго скривано разочарање, њихова глад за хијерархијом и званичним признањем. Ох, само да постану судије! Да имају власт над другим људима, да буду елита, мандарини, аристократи — негде, па макар и y Друштву независних уметника! — Ја сам против тог предлога! — повика Анри, лупајући штапом о мраморну плочу стола. — И ја! — понови Сера иза облака дима. Ta двострука изјава запрепасти Одбор и изазва тренутну тишину. — Истина je, — настави Анри — људи ce смеју нашим сликама, али зар je то важно? Људи су ce смејали Рембрантсвој „Ноћној стражи" и Манеовој „Олимпији". Смех je прво чему прибегавају глупаци. Човеку je лакше да ce смеје него да покуша нешто да разуме. Истина je да смо изложили и неколико страшних мазарија, али смо зато изложили и неке одличне слике које иначе не би имале прилике да ce покажу. Осим тога, космо ми, дођавола, да одлучујемо шта je добро a шта рђаво y умености? Познато je да су сликари били врло пристрасни при оцењивању радова својих колега сликара. Микеланђело je потцењивао Леонарда. Давид ce потсмевао Ватоу, Ектр Делакроау. Импресионисти су ce стидели Сезана, a Сезан сада мисли да нико други осим њега не уме да слика! Зато, нека остане по 273
старом. Пружимо свакоме прилику. Време ће одлучити који je од нас велики уметник, a ко није. Ако баш морате да имате неки жири, нека то буде време. Предлаг je одбачен незнатном већином. Ужурбано, претседник je закључио седницу. — Хајдемо одавде — рече он — пре него што ce појави још нека будала са новим предлогом. Била je већ прошла поноћ кад je Анри отпратио Сераа до његовог атељеа, да разгледа слике свог пријатеља. Једног фебруарског поподнева Анри je седео на високој столици y једној соби Павиљона града Париза, помажући Серау да повеша Венсанове слике за претстојећу Изложбу независних. То јест, он je читао бројеве из каталога који je држао отворен на коленима, док je снажни млади поентилист закивао ексере y зид, стављао завртње на полеђину оквира и обављао највећи део посла. — Који je ово број? — упита Сера, с устима пуним ексера. — Двадесет осам. „Чемпреси". Мало више улево, Жорж. Сера исправи платно. — Je ли добро? Анри зажмирииза својих дебелих стакала. — Одлично. Ходи да погледаш. Сера ce довуче до Анрија, запали лулу и стењући седе на под. Неколико тренутака посматрали су Венсаново платно. Сера заклима главом и уздахну. — Проклет био ако схватам како je он то радио. Оптички je потпуно погрешно, a цела ствар ипак блешти. — Зар не личе на пламене зелене језике? — рече Анри, испитивачки посматрајући Венсанове хаотичне чемпресе, — Када човек само помисли да je он био y стању да изради овакву ствар за неколико сати! Знаш ли да je он израдио скоро педесет слика за осам недеља проведених y Оверу. A желео je да буде поентилист! Јадни Венсан! — Педесет слика за осам недеља! — понови Сера с неверицом. Одједном поче јако да кашље, Лице му постаде пурпурно, и он једва успе да после неколико тренутака поврати дах. — Боље би било да обратиш пажњу на свој кашаљ, стари — рече Анри погледавши га. — Болест влада на све стране. 274
— Изгледа да сам назебао прошле ноћи y атељеу. Пећ ce угасила, a мене je мрзело да je поново запалим. Он прочисти грло, обриса уста марамицом. — Узгред буди речено, јеси ли чуо да Гоген путује идућег месеца на Тахити? — Збиља? — упита Анри палећи цигарету. — Било je крајње време! За последњих десет година стално je причао о тим својим проклетим кокосовим палмама и голим девојкама. Али, видећеш, вратиће ce он. Као и пре неколико годана, када je оно отишао на Мартиник, сећаш ли ce? Мислио je да остане тамо до краја живота, али je пронашао да су лета исувише врела. Није му ce допало ни да буде радник на Панамском Каналу. — Приређују му опроштајну вечеру. — Сигуран сам да ће он довести и плех-музику на станицу. Тај човек не може да изведе ништа једноставно. Сера подиже очи и погледа га искоса. — Ти га не волиш баш много, а? — осмехну ce он. — Не свиђа ми ce оно што je урадио с Венсаном y Арлу. Замисли, захтевао je да га Венсан зове „Учитељу"! И не волим његово позирање, његове дрвене ципеле и везене кошуље. Он има талента, али сматрам да није ни упола онакав уметник какав je био Венсан. Јеси ли видео његовог „Јакова који ce бори с анђелом"? Изгледа као да анђео мери Јакову пулс. A његов „Жути Христос"? Све те религиозне бретонштине некако ми не делују искрено. Никако не Bepyјeм y финансијере преобраћене у примитивце. Русо je можда глупак и досадан човек, али верујем да je искрен. И да видиш, неке од његових слика из џунгле су необичне — по мом мишљењу. Јеси ли их видео? Ако хоћеш, можемо да одемо y његов атеље једног дана. Заиста их вреди погледати. Али Гоген — не знам. Увек осећам како тај човек хоће да ме запањи, да ми покаже како je паметан. Њетова наивност je намештена. Или бар ја тако осећам. A ако постоји ишта што мрзим, то je лажна наивност. — Можда он још није нашао самога себе — усуди ce да примети Сера великодушно. — Можда — слеже Анри раменима. — Можда ће наћи себе на Тахитију. Уосталом, вратимо ce на посао… Број двадесет девет. „Сунцокрети"… Кад Сера хтеде да ce подигне, он ce пресамити обузет новим нападом кашља, још бешњим од претходног. 275
— Грло ме ђаволски боли — рече он, кад је најзад могао да проговори. — Не знам шта je то. Никада ce раније нисам тако осећао. — Боље би било да идеш кући. Можемо довршити вешање, и сутра. Хајде, истоварићу те успут. Већ je доцкан, a знаш како ce твоја мајка брине. Сера сутрадан није дошао y Павиљон. Анри ce одвезао на булевар Мађента, и сазнао да његов пријатељ лежи с високом температуром. — Заспао je — прошапута госпођа Сера, држећи прст на устима. — Ово je први пут што je успео да заспи. Али доктор каже да ће му за неколико дана бити сасвим добро. Десетог марта отворен je Салон независних уметника, и кроз отмене собе Павиљона одзвањао je смех гомиле. Анри Русо, y реденготу и сјајним поткованим ципелама стражарио je испред својих слика, и упуштао ce y разговор са сваким ко би их којим случајем погледао. — Дозволите ми да ce претставим. — Он би ce поклонио из струка. — Анри Русо, бивши наредник и цариник. Ја сам творац ових изванредних слика. Погледајте оно дрво! Како je величанствено декоративно, зар вам ce не чини? У исто време личи и на сунђер. Можете да га купите за двадесет пет франака. — Затим, мало тише: — Па нека буде двадесет два!.. Двадесет… Добар посао. Не? Осамнаест? Не? Венсанове слике су остале такорећи незапажене, али су ce гомиле уз грохотан смех скупљале пред Сераовим радовима. Ta магловита платна светлуцавих мора и мирних предела проглашена су за најсмешније слике на Изложби. Израз „сликање конфетима", који je измислио неки шаљивчина, постигао je истог тренутка невероватан успех. Али, сликар je био поштеђен потсмеха и сарказама. Натопљен знојем, лица помодрелог од гушења, дахтао је тражећи ваздуха и борио ce за живот. Сваког дана Анри ce одвозио на булевар Мађента, и док je слушао новости од госпође Сера, могао je да чује шиштаво, тешко дисање самртника. Једног дана, она отвори врата, погледа Анрија замагљеним очима, не могући да проговори ни речи. A онда покри лице рукама и затресе ce од јецања. Најзад обриса прстима образе умрљане од суза. — Сад можете да га видите — рече сломљегош гласом. Умро je пре једног сата.
276
Дошавши тако брзо после Венсановог самоубиства, Сераова смрт je оставила на Анрија дубок утисак. Обојица су били млади, У пуној стваралачкој снази — a обојица су сада мртви… Неколико дана после сахране, док je Анри седео испред својих ногара слушајући монотони глас госпође Лубе, Зидлер упаде y атеље сав накострешен од узбуђења. — Баш долазим од Левија. Завршили су ваш плакат. Излепиће га ноћас по целом Паризу. Сутра ће осванути на улицама.
277
16 — Јесте ли видели? — Јесте ли видели? — Јесте ли видели? Ујутру, то je био само жамор; увече — све гласнији хор. — Шта то? — Па онај плакат, наравно! Ону девојку што игра канкан… — То je срамота! — То je уметничко дело! — Свињарија! — Ремекдело! Дошло je то изненада, безумно, неодољиво, али je дашло! Париз je био узбуђен! Париз je био запрепашћен! Париз je био y грозници због тог плаката! Налазио ce свуда; човек га није могао избећи или заборавити. Скакао je на њега са сваког зида, сваког киоска, сваког писоара. Гомиле су ce скупљале пред њим, добацујући непристојне примедбе, ометајући саобраћај. Жандарми су молили, претили, млатарали рукама по ваздуху. — Nom de Dieu,60 зар никада нисте видели играчицу која показује стражњицу? Allons!61 Разилазите ce, молим вас! Људи су истезали вратове и жмиркали очима да би прочитали потпис. A он je стајао тамо, y левом углу: „ЛОТРЕК". — Лотрек! — Лотрек! — Лотрек! Име je излетало из небројених уста, по кафанским терасама, надлештвима, клубовима, берберницама, радионицама модних кућа, отменим трпезаријама на Јелисејским Пољима и крчмама y којима су кочијаши сркали чорбу не скидајући ока са својих фијакера. 60 61
(франц.) За име божје! (франц.) Хајде! 278
Новине су биле пуне тог имена. Неки су изјављивали да плакат право сатанско дело, и захтевали да ce сместа yклони с улица. Други су тврдили да je то први плакат који je y исто време и уметничко дело. Грађанске вође и моралисти опомињали су да је чедност младих Парижанки угрожена, a даме нису моге више да прођу улицом a да не поцрвене. На другој страни, мноштво уметника и критичара дигло ее y спонтану одбрану плаката. „Једно високоморално уметничко дело… Једна хогартијанска сатира морала овога fin de siècle62… Графички епитаф једне цивилизације на умору… Плакат „Мулен Руж"-а био je tour de foree.63 Валантенова силуета, например, била je нацртана као што би je нацртао сам Холбајн. Тај туробни скелет y цилиндру био je креација достојна уметника „Игре смрти". С тим плакатом, литографија ce отргла од штампања етикета за боце и омота за цигаре, и заузела место међу графичким уметностима. Господин де ТулузЛотрек изнео je уметност на улицу! Најзапрепашћенији човек y Паризу био je Анри. Осећао ce као неко кo je бацио шљунак y јаругу и видео да je покренуо усов. — Не разумем. Не разумем због чега je све ово одушевљење — поверљиво рече он Морису. — Па, твој плакат je прилично саблажњив, мораш признати. — Дођавола, па такав и треба да буде плакат! Хтео сам само да помогнем Зидлеру да довуче људе y свој проклети „Мулен". A не да изазовем револуцију! — Ручај, и не узбуђуј ce толико. Шта мисли твоја мајка о плакату? — Не знам. Никада ми га није поменула. Нисам сигуран чак ни да ли га je видела. Међутим та ми проклета ствар загорчава живот. — Како то? — Не могу више да радим. Не знам откуда људима моја адреса, али ми долазе y атеље y гомилама. Свако жели плакат — произвођачи мидера, парфема, помада за лице. Управници позоришта, глумице, и бог те иита ко још. — Па шта им ти кажеш? — Да иду дођавола. Сваког јутра госпођа Лубе ми доноси хрпу позивница од људи за које никада нисам чуо. — Шта радиш с њима? 62 63
(франц.) крај столећа (франц.) вештина 279
— Вратим јој да потпаљује њима ватру. A шта би, по твоме мишљенњу, требало да урадим? — Не би било згорег да отвориш две-три. Могао би чак и да прихватиш понеки позив, и да ce упознаш са неким пристојним људима, за промену, уместо ових бараба с којима ce дружиш. Кад смо већ на томе, имаш ли намеру да остатак живота проведеш на Монмартру? — Наравно. — Зар ти ce није досадило да идеш y „Мулен" из ноћи у ноћ? Зашто ce не дружиш са чувеним, културним светом, уместо с тим скупом пропалица са Монмартра? Могао бих да те претставим Натансоновима. Госпођа Натансон je једна од најпепших и најинтелигентнијих жена y Паризу. Она ме je замолила да те доведем. — Нећу нигде да идем. Потпуно сам срећан y „Мулен"-у. Сви ме познају и сви су љубазни према мени. Ох, узгред буди речено, тамо игра једна нова девојка, са којом бих волео да ce упознаш. Зове ce Жан Аврил… Већ неколико година Анријеви односи с оцем били су прилично затегнути. На мајчино наваљивање наставио je да иде к оцу y званичне и ретке посете, приликом којих су ce обојица трудила да прикрију своју збуњеноет. Једног јутра, убрзо после појаве плаката, његов отац упаде y атеље. — Како ce усуђујеш? — Гроф беше помодрео од љутине. — Како ce усуђујеш да потпишеш своје име на оном гнусном плакату за ноћни локал! Да ниси богаљ, измлатио бих те због тога! Анријево лице побледе. Слушао je о очевим нападима срџбе који су понекад стварно били страховити. Неколико тренутака остаде згрчен од страха пред штапом са златном дршком, којим je замахивао гроф. A затим, одједном, он више није био уплашен, већ само бесан, и тресао ce од оцеубилачког гнева према том кицошком boulevardier-y који je претио да ће га истући. Тако му браде светог Јосифа, и он je Тулуз-Лотрек, и — био богаљ или не — неће никоме дозволити да тако с њим говори! Он подиже очи. — Не верујем да ова посета служи ма каквом корисном циљу — поче он с леденом мирноћом. Иза дебелих стакала, његове очи су гледале отворено, без страха. — Жао ми je што ти ce не свиђа моје 280
дело. Жао ми je што не могу да јашем с тобом Јелнсејским Пољима. Знам како ти тешко пада моја наказност, али могу само да те уверим да и мени пада исто тако тешко. Нисам захтевао да ce родим, и жао ми je што сам твој јединац и последњи од наше лозе. Знам да не мислиш похвално о мени, али нисам сигуран ни да ли ја мислим похвално о теби. Не бојим те ce, тата. Некада сам те обожавао, али сада више не. Мами и мени била je потребна твоја љубав, твоје друштво, твоје разумевање. Било нам je очајнички потребно, a ти си нас обоје изневерио. И зато, ако немаш ништа против, завршимо овај призор и склањајмо ce један другом убудуће с пута. Што ce тиче мојих радова, потписиваћу их онако како ја хоћу, јер су то моја дела и моје име, па чак ни ти то не можеш да промениш. Дело! — ругао ce гроф. — Ти то називаш делом? — Он показа руком платна на зидовима. — Порнографеко ђубре! Добар изговор за пијанчење и беспосличење по јавним кућама и ноћним локалима! Да, ја то називам делом! — одврати Анри. — Али откуда би ти то могао да знаш? Како можеш да познаш шта je дело a шта није? Ти ниси никада радио. Људи нашег соја никада не раде. Рад je ропска ствар, довољно добра за буржује и беднике. Ми смо grands seigneurs64, Витезови мача! Ми смо изнад рада. Свет je још дужан да нас поштује, иажо му не дајемо ништа за узврат. Ми смо тако отмени, тако плаве крви, рођени од тако блиских рођака, тако прожети поносом и предрасудама да смо постали бескорисни, и једино што нам остаје јесте да касапимо беспомоћне животиње или да ce шепуримо на коњским леђима и, ако нас послужи срећа, да умремо витешки на неком бојном пољу. Ми ce заогрћемо својим славним именом, као да je неки нарочити успех просто — родити ce. A уствари, наш свет je умро са Версајом и Маријом Антоанетом, и можда je требало да и ми умремо с њим. Овако смо само фосили једног преживелог доба, застарели исто као диносаурус, и отприлике исто толико важни. Кажеш да ce ја дружим са проституткама. Наравно, дружим ce. И ја сам им захвалан што ce друже са мном. Ko je би друте жене то чиниле? Кажеш да пијем? Да, пијем! Сваког дана све више. Зашто? Зато што, кад пијем, заборављам на своју ружноћу, своју усамљеност, вечни бол y ногама. Како би теби било да си на мом месту? Како би ти било да ce вучеш овако као ја? Мислиш ли да би ти било пријатно? Наравно, пијем. И ти би пио да си на мом месту. Сви ми имамо своје прибежиште. Мама има своје молитве, ти своје соколе и коње. A ја — ја имам коњак! Шта би ти хтео да радим? Да проведем 64
(франц.) велика господа 281
живот y столици за лежање? Покушао сам. Нисам могао да издржим. Ни ти не би могао. Он заћута и погледа y оца. Гроф je стајао пред њим непомичан као кип. Његове очи беху изгубиле строгост и љутити сјај. Изгледао je врло стар, врло поносит и врло усамљен. У једном тренутку Анрију ce учини као да његов редентот са свиленим реверима нестаје, и уместо њега ce појављује златан шлем, оклоп и четвртасти штит Рејмона IV, грофа од Тулузе. Иза њега лепршали cy ce крсташки барјаци и ратне заставе са геслима. Оклопи и мачеви блистали су на сунцу, рзање коња мешало ce са звуцима труба… Визије нестаде. Поново je његов отац био париски boulevardier ca белим камашнама и широком машном. За часак Анри осети да му je врло близак тај пропали, несређени феудални господар који je рођен са закашњењем од пет векова, y једном свету где за њега више није било места. Зажелео je да га ухвати за руку, да му каже како разуме њега, његов бол, његов нездрави понос, његово јалово обожавање прошлости. Зажелео je да му каже да и он, био богаљ или не, такође припада њиховој касти која ишчезава; да je и он један Тулуз-Лотрек. Али, чему би то користило? Ништа није могло да ce измени… — Анри, ово je крај. — Глас његовог оца био je храпав, далек. — Ми ce више нећемо видети. Ради шта хоћеш, живи како хоћеш, али никада немој да тражиш од мене помоћи, јер ти je ја нећу пружити. — Ниси ми je ни досада пружао — рече Анри горко. — Нећу je очекивати од тебе ни убудуће. Гроф ce дотаче свог шешира, као да ce опрашта од неког етранца, и укочено изађе из собе. Одједном, Анри осети неку хладноћу. Отетура ce до стола и напуни чашу. Прошло je већ неколико месеци откако ce појавио плакат, a Анри je још увек живео на Монмартру. — Зар ти није досадио тај проклети „,Мулен"? — питао га je Морис по стоти пут. — Зар ти ce није смучило то исто место из ноћи y ноћ, ти исти људи, то вечито нагваждање о трговцима и критичарима? Ти си вероватно уметник који има највише успеха y Паризу, a ипак тврдоглаво остајеш при томе да живиш међу пропалима. Окружио си ce гомилом хвалисаваца и пришипетљи, a могао би да ce дружиш са најљупкијим, најкултурнијим и најпознатијим људима y Паризу? 282
— Са гомилом досадних снобова који би само пиљили y моје ноге… — Твоје ноге! Увек те твоје ноге! Ти мислиш да људи нису y стању да виде ништа друго осим твојих ногу. Ниси y праву, Анри, казао сам ти то већ хиљаду пута. Например, причао сам ти о Натансоновима, зар не? Они спадају међу најдивније људе са којима човек може да ce упозна. Већ месецима ме Мисја Натансон моли да те доведем y њену кућу. Она je савршена пијанисткиња и веома ce интересује за уметност. Има дивну збирку… — Жене ce не интересују за уметност. — Анри подругљиво слеже раменима. — A најмање жене из високог друштва. Када скупљају слике, то je за њих само оправдање да би скупљале сликаре. Оне не схватају уметност. То je само поза, изговор да би могле о њој да ћаскају! Осим тога, шта фали „Мулен-у? Мени ce он допада. Волим галаму, светлост, гужву и звецкање. Волим да брбљам са Саром и канкан-девојкама. Зидлер већ не зна како би ми захвалио. Шаље ми шамшањац за сто, не дозвољава ми чак ни да частим пиће… — После свега што си за њега учинно, толико може себи да дозволи. — Ох, престани да ми досађујеш! Задржи своје Натансонове, a ја ћу задржати свој „Мулен". Ипак, упржос том жустром опирању, Анрију je Монмартр почињао да бива досадан. Он није гајио никакве илузије о већини људи који би јурнули ка његовом столу чим би он ушао y кафану. Али, почела су да га замарају њихова бомбаста, вечита узајамна оптуживања. Канкан-девојке су ce такође промениле. Није више било оног враголастог мангуплука, као y старим данима код „Л'Ели"-а. За три године „Мулен" je од њих направио самосвесне професионалке и грамзљиве кокоте. Нагло уздигнута плакатом до врхунца славе, Ла Гули je с одвратном надувеношћу носила своју круну „краљице канкана". Увртела je себи y главу како само због ње гомиле света сваки дан испуњавају ноћни локал. Једном, за време извођења канкана, довикнула je принцу од Велса: „Alors,65 Велс, плаћаш ли ноћас шампањац?" За Анрија, она je престала да буде оличење плебејског весеља на Монмартру. Сликарски га више није интересовала, Али, био je потребан низ драматичних догаћаја да најзад надвладају његову болећиву приврженост и да га, такорећи, изгурају из тог краја, за који ce заклео да га никада неће напустити. 65
(франц.) дакле 283
Једне вечери, једна канкан-девојка издахнула je на паркету док је изводила „велики расцеп , a тај догађај га је потресо више него што ce усудио да призна. Неколико дана доцније, његова добра пријатељица Берта дошла je сва уплакана y његов атеље и испричала му да je неки човек убио једну од девојака. Полиција je затворила „Сиви папагај". Три дана она je провела y Анријевом атељеу, све док није нашла „место" y некој јавној кући y улици д'Амбоаз. Друге девојке су ce распрштале по целом Паризу. Анри je био присиљен да преуреди своје сексуалне навике. Сада je морао да ce вози много даље да би нашао оно што му je раније било тако близу. Тек што ce опоравио од тог ударца, кад му Жан Аврил рече да je нашла неко споредно запослење y „Фоли-Бержер"-у. Последњи ударац дошао je месец дана касније. Te вечери Зидлер je дошао за његов сто, жваћући своју уобичајену незапаљеиу цигару и трљајући руке. — Дакле, готово je! Потписано, и тако даље. Малопре сам продао „Мулен", господине Тулуз. Сећате ли ce кад сам говорио да ћу зарадити милион? Е па, зарадио сам га! Али немојте мислити да ћу ce сада просто иовући и пребројавати новац! Боже сачувај! Отворићу један други локал. На Јелисејским Пољима. Назваћу га „Ле Жарден де Пари". И водим Сару са собом… Анри ce осети исто као оног давног поподнева кад му je мајка саопштила да мора да иде y школу. Свет ce око њега срушио y прах. Без Cape, без Зидлера, „Мулен" више неће бити оно што je био. Шта ли ће он да ради? Израдио je много слика „Мулен"-а, и казао скоро све што je имао да каже. Убудуће би ce само понављао. Можда je Морис имао право. Можда би требало да излази, да ce упознаје са другим људима… Te вечери посматрао je канкан, али није правио скице. После претставе зауставио ce код бара да ce опрости од Cape; a онда од Гастона, свог најмилијег келнера. При изласку руковао ce са Тремоладом. Један тренутак ce задржао пред својом сликом циркуса, која je висила y предворју. A затим je изашао. Кад су кочије почеле да клизе, нагнуо ce кроз прозор. Црвена светлуцава крила окретала су ce y ноћи, баш као што je Зидлер говорио да ће ce окретати. Пошто je био сентиментално расположен; замишљао je да ce окрећу због њега, само због њега, да њему, окрећући ce, шаљу свој блистави поздрав. 284
— Збогом, „Мулену"! — Прошапутао je те речи и махнуо руком као да ce опрашта од старог пријатеља. — Збогом, „Мулену"! Још тише, додао je: — Збогом, Монмартру! Неколико дана доцније Морис га je одвео к Натансоновима. На вратима je ливрејисани слута прихватио њихове шешире и рукавице и помогао им да скину огртаче. Младићи су прошли кроз хол и зауставили ce на широким степеницама које су водиле y салон. Чекајући да му ce поврати дах, Анри баци поглед на огромну собу, прилично мрачну упркос обиљу светиљки са свиленим абажурима, на пањеве који су буктали y мраморном камину, на велики клавир који je стајао y углу и личио на сандук за харфу, на кадифени намештај украшен ресама, на растурене групе дама покривених накитом и y вечерњим хаљинама, и брадате господе y блештавим уштирканим кошуљама, који су пијуцкали шери и љубазно разговарали. Слуге y белим рукавицама кружиле су по сали носећи послужавнике. Одједном, Анри познаде Мисју Натансон, не зато штој била најлелша од свих присутних жена, него што je инстиктивно осетио да та раскошна соба мора да припада њој. Она ce извини друштву, придиже скут своје хаљине од ружичастог тафта и с осмехом, испружене руке, шуштећи крене према њима. — Господине Жоајан, како je то љубазно од вас што сте дошли и довели свог пријатеља. Затим ce окрете Анрију. — Господине де Тулуз-Лотрек, најзад, дакле ипак… најзад! — рече својим тихим, словенским гласом. — Ви то можда нисте знали, господине, али ја сам месецима ковала заверу и прелазила преко много којечега да бих вас довела овамо. A сада, кад сте ту, ја ћу вас монополисати. Немате нингга против, зар не? И баци му право y лице свој осмех, свој неодољиви осмех…
285
ТРЕЋИ ДЕО МИРЈАМ
286
17 Колико времена — колико ли je времена било потребно будали да јој ce отворе очи? Да увиди како je све било обмана, како je све било једна свирепа лакрдија?… „Око пет година". Изговарио je те речи глаено, уз тих испрекидан смех. „Ето, толико ми je било потребно". За часак ce потпуно предао благом њихању фијакера. Око њега, авенија де л'Опера подрхтавала je од чангрљања предвечерњег саобраћаја. Једна плава, упадљиво обучена глумица махнула му je руком из кочија. Он je расејано додирнуо свој свилени шешир, отресао пепео од цигарете са крзненог ревера на капуту, и нагнуо ce напред. — Кочијашу, нећемо до „Вебер"-а. Молим вас, возите y Галерију Жоајан, улица Форест 9. Да, било му je потребно пет дугих година да најзад схвати како je све то било само једна велика шала. Пет година, прилично времена… Али, дођавола, све je изгледало тако стварно упочетку — цео свет ce, изгледа, био заверио да га примора да заборави на то да je богаљ. Мисја, например. Није смела да ce онако осмехује на њега. То je био осмех помоћу кога je она постизала све што je хтела — била je исувише паметна да би ce ослонила на своју интелигенцију —, осмех који je учинио да њен салон постане један од најпознатијих y Паризу, и који je примамио од супарничких домаћица тако признате и тако тражене личности као што су били Зола, Клемансо, Анатол Франс… Замислите како je тај осмех утицао на јадног патуљастог богаља! Ударио га je y плексус, узнемирио му срце, избрисао и оно мало разума што je имао, и одвукао га y тај петогодишњи сан! A како je само ђаволски лепа била те ноћи! Када ce удруже лепота, укус и новац — a она je имала све троје —, добија ce једна ужасна комбинација. Она je била сушта елеганција, сушта отменост и љупкост, победоносна потврда шта све може новац да створи када има од чега. Богатство не доличи свакоме, али je њој доликовало. На први поглед било je јасно да ју je очешљао најскупљи фризер; да су собарице обигравале око ње док ce облачила, и да су ce постарале да свако дугме буде закопчано, свака копча прикачена; да њена 287
ружичаста тафтана жаљина долази право од „Ворт"-а или „Пакен"-а и да je сигурно коштала брдо новаца. A он, пошто je тада имао двадесет и седам година и пошто je био таква врста човека са таквим мислима y глави, сместа je постао свестан да ce испод хаљине налази скривена привлачност најфинијег, најпенастијег рубља које ce могло купити за новац, прави вртлог алансонских чипака; a испод рубља — бујно, глатко као бресква тело плавуше y пуном цвету… Сада, када je гледао уназад, увиђао je да она није смела да ce тако осмехне на њега. То je било свирепо. То je било расипање — као да топом гађаш зеца. Један учтив, обичан осмејак био би довољан. A и они људи са којима ce упознао те вечери били би човечнији да ce нису онако љубазно понашали према њему. Нису смели онолико да хвале његов плакат. Требало je да кажу: „Mon Dieu, погледајте га, зар није право страшило! Погледајте то лице, погледајте те ноге!" То би било човечније. Уместо тога они су му ласкали, натерали га да ce осећа добродошлим — и још горе, да ce осећа славним. Сећао ce јасно свега што ce десило те вечери. Ko je био присутан, како су даме биле обучене, шта су људи говорили, шта je он говорио, чак и шта je мислио. Сећао ce златне и зелене трпезарије која je уливала ледено страхопоштовање, као хол Француске банке, али која je ипак, кад су почели да служе печене фазане, успела да изгледа пријатна, безмало интимна. Сара Бернар, која je седела између Клода Дебисија и Оскара Вајлда, имала je белу хаљину од моареа и пегава рамена. Анатол Франс ce церемонијално препирао са бискупом — јер, био je присутан и један бискуп те вечери, један од оних црквених великодостојника из високог друштва који постају кардинали. Била je то препирка пуна осмеха, лаких поклона, преклињућих покрета — двобој шиваћим иглама… Клемансо je причао својој лепој сусетки о Грађанском рату y Америци: „Ли je био способнији генерал, али je имао само одушевљење, madame; Грант je имао пушке…" Сећао ce чак и како га je заинтересовао огроман солитер госпође Горциков, и како ce питао колико ли je тежак и колико стаје… Како je помислио да су људи који су нешто постигли, a сваки од њих за столом постигао je нешто — као целина занимљивији од промашених људи, и много мање заједљиви… Да је интелигентним људима потребна пажња лепих жена да би дали од себе оно најбоље… Да су многи људи били духовити, али je мало њих умело да употреби ту духовитост y прави час, и да je већина заиста добрих досетки дошла на свет ноћу y тим отменим круговима… Како je приметио да жене заиста изгледају боље y тоалетама из модних салона него y хаљинама 288
шашивених код куће… Да веома богате жене — ако иоле личе на људска бића — имају неку себи својствену драж, и да новац има извесну неосетну, али ипак стварну сексуалну привлачност, те je можда због тога свака мидинета покушавала да изгледа као бадашрева ћерка… Најјасније ce сећао Мисје. Мисје која му прича о Пољекој, где je рођена, о свом брату Ципи, о томе како много воли музику и балет, како ce диви његовом плакату и како би била срећна — ту ступи y дејство познати осмех — када би он приложио неколико цртежа за „Белу ревију", један часопис којм je почео да издаје њен муж да би je забавио… „Мило ми je што сте дошли, Анри — не љутите ce што вас зовем Анри, зар не? Често, врло често…" A тада je открио једну крупну ствар. Па, и он спада међу те пријатне људе који су успели! И он je љубак, и он je успео! Богаљ — кo je богаљ? Он je Лотрек, „млади и смели уметник“! Он je славан! Славан! Париз му je отворио своја врата! Ићи ће свуда, видеће све, упознаће ce са свима… Могао je да иде куда год хоће, био je приман, тражен, славан! И он je заронио y Париз. Ишао je свуда. Није могао довољно да ce нагледа, довољно да скицира, довољно да ce наслуша, да обиђе довољно места за једну ноћ. Пошто je радио дању, морао je да живи ноћу. A да би могао да живи ноћу, није спавао, a да би могао да издржи без сна, он je пио… Живот ce претворио y непрекидно пењање и силажење из фијакера. — Хеј, кочијашу! До „Вебер"-а… У „Енглеску кафану**!… У „Ирско-амерички бар", улица Роајал!… Хеј, кочијашу! До „ М а кс и м " - а ! … Коч и ј а ш у, „ Е л д о р а д о " ! … , Д л ха м б р а " ! … „Амбасадори"!… „Париска касина"!. Хеј, кочијашу, „Фоли Бержер"… Не на главна врата, на улаз за глумце — и то брзо! Кочијашу, улица де ла Бети број 21. Питајте настојника да ли је госпођа Сара Бернар код куће… Кочијашу, y „Палату огледала"!… Кочијашу, на Велодром!… Кочијашу, до госпође Горцкков, улица Монтен, број 16… До госпође војвоткиње де Клермон-Тонер… До госпође принцезе де КарамонШимеј… Хеј, кочијашу! До „Лари"-а!.., До „Воазен'"-а!.„ У „Сребрну кулу"!… Што je најчудније, врло ce слабо сећао тих пет махнитих бесаних година: остала je само прегршт безначајних, неповезаних сличица које су ce из неког разлога задржале y његовом сећању, као конфети које човек нађе испод оковратнпка два месеца после маскараде… Код „Вебер"-а, y шест сати, са Циганима обученим y црвене доламе који ce нагињу над своје виолине, и Шарлом, шефом сале, који ce 289
достојанствено шета између столова… Бар код Максим"-а. Жерар, главни послужитељ, са моноклом, y плаво-црвеној ливреји… Ралф, главни барман, пола Черкез — пола Кинез, који га je обично ословљавао са „Monsieur le Vicomte-Marquis"… Барови, барови, барови… Девојке — плавуше, црнке, риђокосе, Облих бокова y хаљинама које су имале облик пешчаног сата, са тврдим осмехом намазаних усана који као да je био залепљен на њиховим лепим лицима… Младе жене са старим срцима… фосфоресцентни слепи мишеви париских ноћи… Глумице, стотине глумица. Полер Режан са својим кочијама које су вукле беле мазге, Сара са својим мртвачким ковчегом постављеним сатином, који je наместила y подножју постеље, Ева Лавалијер, Ана Хелд, Меј Милтон, Ивет Гилбер, Жан Греније, Марсел Лендер… Лоа Фалер, која брише зној с лица после одигране „Игре ватре" и прича му о својој варошици y држави Илиноис,.. Меј Белфор, која y спаваћици, са мачком y рукама, пева „Имам једну црну мачкицу"… Жан Дервал, која улази код „Максим"-а y два сата ујутру водећи своју бријар-кучку са „појасом невиности" искићеним драгим камењем… Жан Аврил, која прождире пржени хлеб са сиром после претставе, y кафани „Риш", и прича му: „Анри, овога пута je то нешто сасвим друго. Он je тако сладак, тако нежан, тако паметан и — тако снажан!"… Позоришне гардеробе. Плаве, ружичасте, зелене, са рубљем баченим преко намештаја или окаченим о параван, умазаним пешкирима згужваним између бочица са шминком… Таквих ce ствари сећао. Девојака код „Фоли"-а, које јуре иза кулиса после свршене тачке, саплићући ce о своје дуге шлепове, псујући полугласно… Дебисија, који халапљиво гута колаче са чоколадом и прича своје доживљаје из Русије… Цимермана, који тренира y пет сати изјутра, на огромном и празном Велодрому… Сећао ce како je одлазио y шест сати изјутра чича-Котелу, опасивао плаву кецељу преко вечерњег одела, и лаћао ce новот камена… Па Мориса, који клима главом и говори му: „Ради или ce забављај, Анри, али, за име божје, не покушавај да изведеш обе ствари одједном…" Госпође Лубе, која га наговара да легне… Вечера код Мисје… Викенда проведених y њеној пољској кућици… Повратка y Париз y четвропрегу после трка y Лоншану… Величанствене трпезарије госпође Горциков, са слугама обученим y козачке униформе… Једне вечери проведене са принцом од Велса y „Ле Жарден де Пари"… И чега још! Тангија, који умире од рака y болници Ла Питије, и гледа га упалим очима, стакластим од бола, покушавајући да проговори… Ручка са Морисом код Драјфусових, неколико месеци 290
пре него што je избиго скандал… Ла Гули и Ајше, које cтоје једна према другој y поноћ, на мосту изнад монмартрског гробља, скачу једна на другу, ударају ce, гребу, гризу. A неколико дана доцније, Ла Гули — побеђена, са модрицом на оку, изгребаног лица — долази y његов атеље и моли га да јој наслика завесе за њену шатру на Престоном вашару66 . Сећао ce и смрти „тетка-Армандине… A два месеца доцније, путовања са мамом y Селеран, на дедину сахрану. Велика кућа, некада тако пуна смеха, a сада тако тиха и беживотна… Неке куће умиру са својим господарима… Чега још? Лондона… Амстердама… Опет Лондона, овога пута са Морисом. Како je скицирао Вистлера y његовом атељеу y Челсију, вечерао с њим код „Критерион"-а… Оскара Вајлда, клонулог на столици, како буљи y тепих очекујући да га ухалсе… Пловидбе до Лисабона… Лепе сапутнице на броду која je ишла y Дакар да ce састане са својим мужем… Мадрида — са улицама пуним људи y два сата ујутру… Толеда и величанствених радова Ел Грека… И како je нашао једну девојку из „Папагаја" y некој јавној кући y Барцелони… Затим ce вратио y Париз. Опет мјузик-холови, опет барови, опет „Хеј, кочијашу!…" На једној забави код Натансонових послуживао je за баром y жакету и са британском војном заставом уместо прслука. Измислио je један коктел, „Земљотрес", и поносио ce својим талентом бармана. Приређивао je вечере на којима je својим гостима служио мајмукско месо, и стављао златне рибице y боце с водом… И сличне глупе ствари. A пошто ce осећао усамљеним и огорченим, био je све окрутнији према себи, пио све вшле и више, правио ce упадљивим облачећи ружичасте рукавице, кошуљу црвену као крв, и зелени капут скројен од чоје са билијарског стола. Е па, то je било углавном све… Не баш много за пет година. Целе недеље, цели месеци нису оставили никаквог трага. Много пре него што умре, човек почиње да умире за самог себе… A сада? Све je ишло по старом. Продао је своја кола и шетландске поније. Није ce више облачио као комичар из мјузик-холова, али само зато што je био исувише уморан да би изигравао кловна. Још увек je посећивао позоришне кулисе и кафанске концерте. Али углавном из навике, зато што није знао шта друго да ради. Још увек je летео с 66
Te завесе je Ла Гули продала, a неки незналачки трговац уметничким предметима исекао их je, те им ce изгубио траг за много година. Тек 1929, после неуморног трагања, Лувр je успео да пронађе све делове, који су пажљиво рестаурирани — Прим. писца. 291
једног места на друго, спавао y фијакерима. И још увек je био сам. Сада je знао да га никада ниједна жена неће волети, да сви ти дивни осмеси нису били упућени њему, него његовој уметничкој слави. Имао je само тридесет две године, али je изгледао као да има четрдесет пет. Здравље му je попуштало; није могао да ради ни упола као раније. Рука му ce тресла кад je узимао чашу, тако да je морао да je придржава другом руком. Коњак није више помагао његовим ногама, и оне су га понекад ђаволски болеле. Кодико дуго ће то трајати? Није знао, a није уствари ни марио… Фијакер je скренуо y једну пусту побочну улицу и зауставио ce испред једне скромне радњице изнад које je висио натпис са златним словима „Галерија Жоајан". Анри je сишао, гурнуо једнокрилна стаклена врата, и тешким кораком прошао кроз две полумрачне и празне изложбене собе. Кад ce приближио канцеларији, угледао je Мориса како седи за столом и пише. Зраци стоне лампе падали су на његово озбиљно лице, још јаче истицали његову плаву косу и бркове, пооштравали бору међу обрвама изазвану концентрацијом. Драги Морис, како je напорно морао да ради ових последњих година да би отворио ту малу радњу! Како je озбиљан и марљив изгледао y свом реденготу! Морис диже очи са стола. — Добро вече, Анри — ох, mon Dieu, опет си пио! — Сркнуо сам само два аперитива — овај, рецимо три — и један на брзину, успут. Нисам пијан. — Не, ниси пијан, али су ти очи крваве и имаш онај известан израз… — Могу ли да седнем? — Он ce удобно смести y једну пространу кожну столицу. — Ево, — пружи му Морис натмурено новине — прочитај шта кажу о изложби док ја напишем писмо. — Долазећи овамо, — рече Анри и узе новине — прешао сам y памети минулих пет година и дошао до закључка да сам прекобројан човек, као свети Јосиф… — Умукни. Пусти ме да напишем писмо. — …улудо сам страћио своју младост. И за све то си ти крив! Не заборави да си ме ти одвео y Мисјину кућу оне ноћи… Ја сам само желео да те упознам са неколико пристојних људи… За име божје, пусти ме да довршим ово писмо! Разговараћу с тобом кроз који тренутак — додаде он злослутно. 292
Анри зашушка новинама. — Слушај ово! „Прва самостална изложба тог младот и смелог уметника, која ce отвара сутра после подне y Галерији Жоајан, обећава да ће бити…" И тако даље, и тако даље… Ти уметнички критичари баш би могли с времена на време да промене своје епитете. Кад будем имао деведесет година, још увек ће ме звати „тај млади и смели уметник". — Деведесет! — Морис потписа писмо и стави га y коверат. — Наставиш ли тим темпом, бићеш срећан ако доживиш четрдесету. — Па ни Рафаел није доживео, ни Коређо, ни Вато… А сад, доста о томе! Видим да си ми спремио неку придику, није горе од зачепљене придике. Напред! О чему je реч овога пута? Морис ce завали на столици, скрсти руке на потиљку и поче да посматра свог пријатеља. — Понекад ce питам да ли можда не седиш ноћу и не измишљаш нове начине на које ћеш да уништиш своју каријеру. Например: какву врсту утледа, по твом мишљешу, стичеш тиме што си одвео на Бал y Опери ону озлоглашену madame и претставио je као своју тетку? — А, то! Прво, госпођа Потијерон није озлоглашена. Она je оличење дискреције. Друго, она je изгледала врло пристојно те вечери. Треће, никада није видела Бал y Опери и умирала je од жеље да га види. Осим тога, могла би да ми буде тетка. — Али она то није, и сви су то знали. И сви су знали да си некада проводио недеље y њеној јавној кући. Сви су о томе причали. — Je л'? Е па, y сваком случају, остави их нека причају. Зар ти не знаш да je оговарање душа конверзације и да већина људи не би имала о чему да говори када те не би оговарала иза леђа? Зашто би ce ти бринуо када ce ја не бринем? Ти врло добро знаш, Морисе, да бих, да није „Белог цвета", ја већ одавно био мртав. Бог ми je сведок да je то једино место где могу да ce одморим и где ме људи остављају на миру, те могу несметано да радим. Добро, ја с времена на време проводим неколико недеља y јавној кући. Шта ce то кога тиче, и какво зло ја чиним? Берта, моја стара пријатељица из „Папагаја", ту je настојница. Девојке ми долазе y собу док сликам, a храна je одлична. Не можеш ни да замислиш шта све човек може видети када живи y јавној кући. — Мислим да могу — насмеја ce Морис. — Не, не можеш! И престани да одмах помишљаш на прљаве ствари као сви лицемерни људи. Мислио сам на предмете за сликање, на позе, изразе — ствари које нико досада није сликао. 293
— Знаш ли како су те критичари назвали? „Веласкез блудница". — Нисам знао, али примам то као комплимент. A сада слушај, Морисе, престани за часак да будеш тако закопчан и богобојажљив и постани разуман. Морално узевша, нема никакве разлике y томе да ли сликаш голу жену y атељеу или y јавној кући, зар не? Али с уметничког гледишта, разлика je огромна. Како да ти то објасним? Разлика je као између пантера y џунгли и испуњеног пантера y радњи. Један je слободан, природан, диван; други je обична напуњена ствар, беживотна и гротескна. На подијуму за моделе, нага жена je само жена која нема на себи одело. Кад завршиш слику, добио си уљаним бојама насликано средство за надраживање, прљаву дописницу која ће проћи као уметничко дело. У јавној кући, нага жена постаје несвесна сама себе: креће ce слободно, корача, стоји, седи, протеже ce као што je вероватно Ева радила y рају. Човек увиди да жена није обична вешалица за одело коју срећеш на улици. Она je мекопут, невероватно гибак двоножац, споообан да заузме најразличитије позе. Јеси ли икада посматрао стомак жене која ce смеје? Ја јесам. Једног дана Роланда je причала о ноћи проведеној са неким човеком који je захтевао да je обуче као калуђерицу. Причала je врло добро, уз одговарајуће покрете и пантомиму. То није било ни најмање безбожно, било je само врло смешно, и девојке су ce смејале као луде. Лежале су изваљене на мојој постељи, неке полеђушке, неке потрбушке. Могао сам да пратим њихово реаговање y поигравању њиховог пупка, y подрхтавању њихових задњица. Цела њихова тела су ce смејала. Чак и ножни прсти су им ce савијали и грчили од смеха. Други пут ce, опет, сећам како сам посматрао затезање мишића на бедрима једне жене, гушење од кога јој ce укочило лице када јој je доктор Бушон рекао да има сифилис. То je била најболнија ствар коју сам икада видео… Али ти си трговац, и то не можеш да разумеш… — Добро. Ја то не могу да разумем. Али, кад мислиш да су јавне куће тако дивна ствар, зашто вешаш своје слике из јавних кућа y подрум, уместо да их излажеш заједно с осталима? Да би поштедео осећања публике? — додаде он с прикривеном иронијом. — Боже сачувај! Углавном да бих избегао њихову похлепну радозналост. Хоћу да их покажем само неколицини људи за које сматрам да су довољно интелигентни да их разумеју. Осим тога, то би могло да да незгодан публицитет „Белом цвету" и да доведе госпођу Потијерон y неприлику. Најзад, није предвиђено да она држи пансион за сликаре. Нећу да поновим грешку коју сам учинио с оним плакатом за „Мулен"; иривукао сам тако много људи да je, на крају, место постало неиздржљиво и ја сам морао да одем. Волим „Бели цвет" баш 294
овакав какав je. Узгред буди речено, je ли све спремно доле? Бар, пиће? Koлико су набавили коњака? — Довољно да заплови један ратни брод. Надам ce једино дати и твоји пријатељи нећете дизати сувише велику галаму, и да ce људи неће трзати чудећи ce шта ce то дешава y подруму. — Не брини, бићемо мирни. Они ће долазити и одлазити на задња врата. Доћи ће и Мисја. Бар ми je тако написала. И Жан Аврил je рекла да ће присуствовати. Али, знаш ти, глумице, никад ce не можеш ослонити на њих — осим када им је потребно. Укупно не очекујем више од двадесет, двадесет пет људи. Ох, заборавио сам да ти кажем, позвао сам Дегаа он je рекао да не би дошао на изложбу ни за шта на свету. Мрзи мирис људских бића. То ме je разочарало јер сам се толико радовао што ћу му показати своје слике из јавне куће. Он би их разумео. Надао сам ce да ће повести и Вистлера са. собом, — Шта да кажем ако неко упита где си? Камондо, например. Он је најпознатији скупљач уметничких слика y Француској. Можда ће хтети да говори с тобом? — Кажи му да сам болестан. Кажи му да сам мртав. Тако je! Кажи му да сам мртав! Сигурно ће купити нешто ако помисли да сам умро. Један сликар вреди десет пута више мртав него жив. — A шта да радим ако он буде са краљм Србије? Камондо ми je казао да ће можда доћи с њим; домаже му y стварању његових уметничких збирки. Ако краљ дође и упита за тебе, хоћеш ли ce појавити из тог твог подрума? — Зашто? Реци му да сиђе ако хоће да ме види. — Анри, ти си сноб! — Реши ce најзад. — Анри ce осмехну. — Прво ми говориш како ce понижавам тиме што ce дружим са блудницама и водим госпођу Потијерон на Бал y Опери. Затим, да сам сноб зато што нећу да трчим горе да бих ce угаознао са тим твојим балканским краљем. Зашто бих то радио? Уосталом, већ сам ce упознао с њим. Врло je љубазан и тако даље, али не видим због чега бих морао да ce пењем уз оне силне степенице само да бих га видео. — Добро, добро! — Морис климну уморно главом. — Уосталом, нисам о томе хтео с тобом да разговарам. Зашто си, дођавола, онако натоциљао господина Диран-Ријела? Анри прште y смех. — Ох, испричао ти je? — Да, испричао ми je! Али он ce није смејао! 295
— Шта je, по твом мишљењу, требало да урадим? — рече Анри, још увек смејући ce. — Хтео je да дође y мој атеље и да разгледа моје слике. Рекао сам му нека дође и нека их разгледа. Да си само видео његово лице кад je ступио y „Бели цвет" и кад су девојке почеле да га зачикују. „Али, mesdemoiselles, ја сам овде дошао послом… Ја сам ожењен човек!" — Схваташ ли ти да je Диран-Ријел највећи трговац y Паризу, и знаш ли шта све он може да уради за тебе? — Шта може да уради? — Не изигравај наивчину. Дођавола, врло добро знаш шта може да уради за тебе. Умегници падају на колена кад му ce обраћају, a ти га позиваш y јавну кућу! За име божје, Анри, тиче ли ce тебе ишта? — Врло мало. Жао ми je ипак због те Диран-Ријелове незгоде. И надам ce да неће нашкодити твом пословању што ce зна да си мој пријатељ. Ти знаш да ништа не бих урадио што би теби наудило. Само сам хтео да пружим девојкама мало забаве. Оне je имају тако мало. A сад, причај ми о изложби. Очекујеш ли велику гужву? Мислиш ли још увек да ћеш продати две-три ствари? Хоћеш ли да ти израдим неколико слика са цвећем? Људи увек купују цвеће. — Не брини, цродаћу већ нешто. Људи постепено схватају да ти можеш да радиш и друге ствари осим плаката. Надам ce да ће Камондо доћи. Ако он купи нешто, онда си успео, Анри. Он купује само најбоље — Манеа, Дегаа, Реноара. И то не отпатке, него баш најбоља платна. Страшно мрзи да издаје новац, али ће платити врло много за једно добро платно. Кажу да намерава да завешта своју збирку Лувру… Шта ти je? Ти ме не слушаш? Зар ниси узбуђен због своје изложбе? — Наравно — рече Анри. расејано. — Страшно сам узбуђен. — Ти си обичан лажов. Нимало те није брига ни за твоју изложбу, ни за Каманда, ни ма за шта друто. Немој да мислиш, да ја не знам зашто си приредио ову изложбу. — Ти си мој пријатељ, зар не? Ha живот и смрт! — сећаш ли ce Пошто ми не дозвољаваш да ти новчано ломогнем y послу, најмање што могу учинити јесте да те пустим да изложиш моје слмке. Волео бих само да су оне некако комерцијалније, па да зарадиш нешто новаца. A сада, како би било да одемо на вечеру? Морис je оклевао.
296
— Видим — рече Анри уз тужан осмех. — Водиш Рене на вечеру и хоћеш да будеш сам с њом. И ја бих ce исто тако осећао да сам на твом месту. Он ce с муком подиже на ноге и стаде испред стола. — Мило ми je што си најзад нашао девојжу, стари. И то још тако лепу! И тако заљубљену да je то већ непристојно. Ако ce решиш на женидбу, не заборави да желим да будем кум твом првом детету. Е па, лаку ноћ, Морисе. Довиђења сутра. Te вечери, за обедом, Морис и Рене разговарали су о Анрију. — Зар нико не може ништа да учини за њега? — упита она. — Бојим ce да не може. — Он замишљено стресе пепео са своје цигарете. — Он пропада, умире од усамљености. Познајем Анрија врло добро. Нико није никада осећао такву жеђ за животом — a он није уопште живео. Неки људи не могу да живе без љубави — и он je један од њих. До пре годину дана, отприлике, још ce надао. Сада ce више не нада. Жеља за животом га je напустила. Шта може да ce учини с човеком који ce тако осећа? Анријева двострука изложба отворена je сутрадан после подне. Нешто после четири часа стигле су прве кочије. Критичари су дошли мало доцније, покушавајући да изгледају ненаметљиво, a упињући ce, уствари, што су више могли да не остану незапажени, Са кишобранима о руци, шеткали су испред слика као генерали на ревији трупа. застајући овда-онда да погледају понеко платно, или су ступали корак-два уназад, кривили главе и бележили примедбе y своје каталоге. У пола пет, мала галерија била je препуна. Људи су гледали слике, тражили позната лица. Господа су истезала вратове између шешира дама да би бацила поглед на слике. Морис, y пругастим панталонама и жакету, летео je од једне групе до друге, тек колико да ce поклони, проговори две-три речи, и изјави жаљење сликарево, који ce изненада разболео. Предвече, гроф Исак Камондо и неки господин ратничког изгледа y капуту постављеном крзном ушли су заједно. и одједном je собом прострујао жамор. „Онај високи, то je српски краљ Милан… Знате, онај што je пре неколико година абдицирао…" — Веома ми ce свиђа ова слика — примети Камондо, заустављајући ce пред сликом жене обучене као кловн, која je затезала свој мидер. — Али где je потпис? Не видим потпис. — Он прелете буљавим, кратковидим очима преко слике. — Не купујем ништа што није потписано. Све слике y мојој колекцији су потписане. 297
— То je паметно, господине грофе! — смешио ce Морис, стојећи поред њега. — Ево потписа, y десеом углу. И датум je ту. Није потребно да вам указујем на савршени квалитет овога дела, на сигурност композиције, перфектну складност боја… — Колико стаје? — Само шест хиљада франака. Љубитељ уметности ce трже. — Шест хиљада франака? Слушајте, Лотрек je још увек врло млад… — И Рафаел je био млад, господине грофе. Наравно, има и других мање скупих слика на изложби. Али ово je случајно најбоље платно. — Па ипак — шест хиљада франака! Забога, пре три године купио сам једног Дегаа за те паре! — A данас можете да га продате двапут скупље. Ваша збирка, господине, je споменик ваше пословне оштроумности исто колико и ваше љубави према уметности. Гроф Камондо je, тешко дишући, поново почео да разгледа слику. — Јесте ли сигурни да je то најбоље платно? Надам ce да сте y праву. Тек после седам сати напустио je и последњи гост галерију. Морис ce сјурио низ расклиматане степенице које су водиле y подрум. Анри, са чашом y руци, испраћао je Жан Аврил до врата. — У реду, драга, видећемо ce код „Ле Риш"-а после претставе. Али ако мислиш да ћеш ме наговорити да ти израдим плакат, унапред знај — нећу! Више не радим плакате. Ту има сувише посла. Глумица му посла пољубац и журно изађе.— Дакле, Морисе, како je било горе? — Анри подиже чашу. — Јеси ли што продао? Изгдедаш срећан. Je ли Камондо долазио? — Срећан! Богами, и јесам срећан. Камондо je не само дошао него и купио Ша-У-Као. Шест хиљада! Краљ je био с њим, и такође je купио једну слику67 . Успео си, стари! Не као цртач плаката, овога пута, него као сликар. Већ планирам твоју изложбу y Лондону. Тамо негде идуће године. A затим једну y Њујорку. Ах, Њујорк, тамо леже паре! Прекиде га звук звонцета на спрату. 67
Слика коју je купио гроф Камондо била je рађена на картону и данас ce налази y музеју Лувр. Она коју je купио краљ Милан била je на платну. И то je био портрет Ша-У-Као, и y Жоазановом жаталогу записано je да ce налази y краљевој збирци. Отада je променила власника неколико пута. — Прим. писца. 298
— Ko ли je то сада, дођавола? Нека жена која je заборавила рукавице, кладио бих ce. Он ce журно попе горе, успут хитро припали гасну лампу и отвори врата двојици господе y цилиндрима, које je одмах познао. — Господине Дега! Господине Вистлеру! Каква част! Али, нажалост, сви су већ отишли. — Зато смо и дошли — пресече га Дега, улазећи y галерију. — Где je Лотрек? — Доле, одмах ћу га довести. Када ce Анри појави из подрума, Дега и Вистлер су стајали пред једним великим платном „Мулен Руж"-а — две жене и три човека који седе за столом68. — Шта сте хтели тиме што сте насликали лице ове жене зелено? — продера ce Дега из даљине. — Наравно, ја знам зашто сте то радили и имали сте право, али чекајте само да видите шта ће рећи критичари! Oh-la-la!.. — Он ce наже и принесе нос ближе платну. — Скоро сам сасвим слеп. Не видим много, али коса ове жене je савршена. — Врло слична боји косе моје „Девојке y белом" — примети Вистлер, стављајући монокл. — Нарочито ce дивим начину на који сте прикрили све трагове напора. Сећате ли ce нашег разговора прошле године y Лондону? Треба сакрити напор. Дакле, младићу, нихад немојте заборавити… — Дакле, Џими, — прекиде га Дега — не започињи опет једну од својих придика. Ниси y Лондону. — Он почеша своју кратку седу браду. — Е па, Лотрек, покажите ми остале слике… Више од једног сата разгледао je слике доле y подруму, стављајући успут своје уобичајене мрзовољне примедбе. Пред сам полазак, он ce нагло окрете Анрију. — Колико вам je година, Лотрек? — Тридесет две, господине Дега. — Тридесет две! Тачно сте тридесет и две године млађи од мене! Камо среће да сам y вашим годинама знао оно што, изгледа, ви знате. И камо среће да сам имао толико одважности да проведем неколико недеља y тој вашој јавној кући. Какво откриће! Очи му ce замаглише, a нека необична благост умекша му глас. 68
299
— Стекли сте своје место, Лотрек, стекли сте своје место. Ви сте један од оних шездесетак људи y историји сликарства који су имали нешто да кажу и који су то казали. Он ce окрете на-лево-круг, неспретно обмота свој шал и, y пратњи Вистлера, изиђе y ноћ. — Како би било да вечерамо заједно? — упита Анри кад je Морис по други пут смањио пламен y лампама. — Не могу. Не могу вечерае. Хоћу да пошаљем писамце критичарима о томе како je краљ Милан купио једну од твојих слика. То je, стари мој, права реклама! После одличне вечере, Анри je свратио y „Фоли Бержер" и иза кулиса посматрао финале првог чина неког комада званог „Љубав y Венецији". Гондола од папир-машеа њихала ce испод картонског моста Ријалто, a један пар певао je y дуету о својој вечитој љубави, док су ce герле — са венецијанским тророгим шеширима, црним маскама на лицу, и нешто мало одеће — сливале с моста, извештачено парадирале дуж рампе, са рукама на куковима, блејећи отегнуто: „C'est l'amoooooour vé-ni-tien! C'est l'amoooour vénitien!"69 Оркестар набуја y завршни крешендо и завеса паде уз громогласан пљесак. Одједном позорница постаде поприште крајње збрке. Месечина ce угаси. Гондола престаде да ce њише, a љубавници ce искобељаше из ње не проговоривши ни речи један с другим. Герле скидоше маске и журно ишчезоше међу кулисе, брбљајући међу собом. — Merde, ове високе потпетице ће ме убити!… Јесте ли га виделе, онога са лицем као y пудлице, y првом реду? Тај ме води после претставе код „Максим"-а… Излазећи из „Фоли Бержер"-а, Анри закључи да му je потребна једна чашица, и заустави ce y једном оближњем бистроу који je посећивало позоришно особље. Ту су глумци свраћали између чинова да попију кафе-калвадос и на брзину попше Цигарету. С времена на време утрчала би нека хористкиња умотана y мушки капут, задихано поручила шољу вруће кафе. и одјурила натраг y свлачионицу. Док je сладио други коњак, Анри ce сети састанка који je уговорио са Полером прошле недеље. Он стиже y „Елдорадо" баш на време да види дизезу како стоји насред позорнице, раскречених ногу и истурене браде, и кроз зубе пева свој последњи „бис". — Мислила сам да сте заборавили — повика она док је живахно улазила y гардеробу. Затим седе и поче да скида шминку. — Како 69
(франц.) То je љубав y Венецији! 300
хоћете да вам позирам? Рекосте да je то за „Ле Рир"? Добро. Једној глумици je увек потребна реклама. Шта радите вечерас? Како би било да нам ce доцније придружите код „Максим"-а? Била je већ прошла поноћ када je он завршио скицу и изишао из мјузик-хола. — Слушајте — рече кочијашу. — Морам да будем y кафани „Риш" за мање од пет минута. Шта мислите, можете ли то да изведете? После поноћи кафана „Риш" била je омиљено састајалиште позоришног света. Долазили су ту, многи од њих још са шминком на лицу, да прогутају чорбу од лука, поједу кајгану или пржен хлеб са сиром, да ce састану са својим посредницима, пријатељима или љубавима. На том месту владала je закулисна атмосфера збрке и нецеремонијалности. Глумице и глумци ословљавали су ce узајамно преко столова пријатељским, професионалним „ти", довикивали примедбе о вечерњој претстави, говорили с пуним устима. Послови су обављани између сендвича, гутљаја пива, усред звецкања посуђа, мелодија познатих песама и непрекидног брујања вечерњег саобраћаја које je допирало споља. Новински репортери и писци рубрика „Прича ce…" прислушкивали су и правили потајне забелешке на својим манжетнама. Код „Риш"-а није било укрућеног понашања. Чак и признате ведете, чија су имена стајала изнад улаза y позориште, заборављале су своје новонаучене манире и опет ce понашале као гризете или скромне кокоте какве су биле пре две-три године. — Умирем од глади! — узвикну Жан Аврил. Она пребаци свој крзнени огртач преко наслона столице и поче да свлачи рукавице. — Не знам шта ћете ви да поручите, али ја ћу једну чорбу од лука — их! — Она пуче прстима. — Не смем да једем лук, Провешћу ноћ са… овај, уместо тога узећу супу од сира, кајгану и кафу. A ви? — Она подиже свој вео и погледа Анрија преко стола. — Шта ћете ви да узмете? Анри саотшгги келнеру њену поруџбину. — A мени донесите само једну ракију — рече, откопчавајући капут постављен крзном. — Чекајте! — Покретом руке она заустави келнера. — Анри, морате да поједете нешто! Није ни чудо што сте сама кост и кожа; ништа не једете. — Она ce окрете келнеру. — Донесите му кајгану. — И дуплу ракију — добаци Анри преко рамена. — A сада ми кажите шта ће вам плакат. Рекао сам вам да више не правим плакате. Пружи јој своју табакеру и неспретно кресну шибицу. 301
Она примети дрхтање његових руку. — Анри, морате престати да пијете. — Њено ситно, лепо лице забринуто ce намршти. — Не можете овако да терате даље. Шта хоћете тиме да постигнете? Ништа не једете, већ само пијете, пијете, пијете! — О, Господе, зар и ви! Не могу да седим мирно десетак минута и да ce мало забављам, a да ce не нађе неко ко ће ми држати придику. Дакле, слушајте добро, млада госпођо, ја вас много волим, ви сте врло лепи, и ми смо пријатељи већ дуго година, али ако још једном поменете да пијем, избићу ван те мале бисерне зубе! Вратимо ce плакату. Вама није потребан нов плакат. Окај који сада употребљавате je одличан. — Није! Поднимљена, гледала га je натмурено. Нико неће моћи да га отргне од коњака. Ништа није вредело говорити му. — Идем напролеће y Лондон. Наступам маја y „Паласу", и потребно ми je нешто што ће натерати оне Енглезе да скоче на ноге и добро отворе очи. Молим вас, драги! Радили сте плакате свима редом, a никада нисте ништа урадили за мене. — Осим дванаестак портрета и не знам ни сам колико цртежа. — Ох, шта ће ми портрети? Мени je потребан плакат. Moлим вас, Анри. Тај ангажман y Лондону значи за мене све. Ако постигнем успех, мој менаџер мисли да ће моћи да ми осигура наступ y Њујорку, идуће године. Осим тога, ваши плакати доносе срећу. Узмите, например, Ивет Гилбер. Мислите ли да би она била тамо где je данас да ви нисте израдили њен плакат? A Лоа Фалер? A Меј Милтон? Па она мала ирска дроља, Меј Белфорт? Њен посао састоји ce y томе што ce обучена y спаваћицу и с мачком y рукама шета по позорници и завија: „Имам једну црну мачкицу! Имам једну црну мачкицу!" Шта вам je смешно? — Ништа — смејао ce он пригушено. — Само сам помислио како би мирно место био овај свет када би жене престале да уједају једна друту. A сад, — настави он када келнер спусти на сто дубоку чинију — заборавите Меј Белфорт и једите супу док je врућа. Зажмиривши нежно, посматрао ју je док je сипала супу y тањир. — Прилично сте дуг пут прешли последњих година, зар не, Жан? Помислите само! Још пре пет-шест година играли сте y „Мулен"-у. A сада, y двадесет деветој, ви сте звезда на врхунцу славе. Она брзо диже поглед с тањира. — Немам двадесет девет, него двадесет пет година. 302
— Двадесет пет? Како je то могуће? Рекли сте ми да сте рођени шездесет осме. — Баш ме брита. Ја имам двадесет пет година. — С обезоружавајућим осмехом она додаде: — Имам двадесет и пет већ четири године, и намеравам да ту останем још неко време. Били су стари пријатељи, те ce упустише y неусиљен разговор, сећајући ce „Мулен"-а, „Фоли"-а, „Касина де Пари", и других мјузикхолова y којима je Жан некада радила на свом кривудавом путу ка слави. Јели су натенане, застајали овда-онда да махну y знак поздрава или упуте неку примедбу познаницима за оближњим столовима. — Прошле недеље ишла сам на Монмартр са неким пријатељима. — Она причека да келнер спусти тањире са кајганом на сто. — Место ce тако променило да га скоро нисам — једите та јаја, Анри, чак иако нисте гладни — да га скоро нисам познала. Нема никог осим туриста и странаца. — Знам. Да није госпође Лубе, одавно бих ce отселио… — Ево оне мале протуве — шапну Жан Аврил, машући пријатељски руком ка Меј Белфорт, која je улазила y кафану y пратњи неког господина богаташког изгледа. — У друштву je са својим чековним рачуном. Анри ce и не окрете, него ce замишљено загледа y свој тањир. Да, Монмартр ce променио. Постао je суров и космополитски. Постао je ноћни локал не само Париза него целог света; нека врста Питсбурга пуног комерцијализованог разврата, где су власници салона и јавних кућа са све четири стране света долазили да набаве себи робу. „Л'Ели" je био затворен, a исто тако и већина старих локала. Уместо њих изникла je гомила ноћних барова: полумрачне крчме за изопачене типове оба пола, боравишта кокаиниста и морфиниста… — О чему размишљате? — упита га она. — Једите та јаја. Њен глас га трже из сањарења. — Знате, Жан, — рече он као да размишља наглас — кад бих све морао да почнем испочетка, не верујем да бих израдио онај плакат „Мулен Руж"-а. Помогао je Зидлеру, али je зато нанео и много штете. Сећам ce… — Где ли je Жорж? — љутито рече она, бацајући нестрпљиве погледе на сат. — Казао je да ћемо ce наћи после претставе. — Жорж? Ko je то Жорж? Шта je било с Албером? — Албер! Не говорите ми о том човеку? Причао je како ме воли, a за све то време настављао je да јури с оном малом… 303
Слушао ју je, с осмехом y тужним мрким очима. Наравно, опет ce заљубила. Како ли je само то изводила? Како je успевала да ce заљуби свака три месеца y другог човека, и то увек потпуно искрено? Није била користољубива; за њу, љубав je била разонода, пустоловина — никада посао. Њен укус je нагињао уметности и књижевноеги, те je стално проналазила понеког песника, или вајара, или романописца, или композитора који je био пун разумевања, паметан, веран, страстан и безусловно сиромашан. — …Али Жорж je друкчији. Он je писац. Још ништа није објавио, али чекајте само, ускоро ће стећи име. Видећете! Од задовољства што говори о свом новом љубавнику зажарило јој ce лице. Ситне боре y угловима очију нестале су. Она je заиста изгледала као да има двадесет пет година… — Ох, Анри, овога пута je то оно право! Други не значе ништа за мене. Мислила сам да их волим, али их нисам волела. Жорж ce толико разликује од осталих. Његов ум je тако оштар и проницљив, a усто je тако јак, тако… крепак. — Мислио сам да ћемо доћи до тога — осмехну ce он. — Знате ли, Жан, познајем вас већ дуго времена и сматрам вас за најбољу девојку коју сам срео y животу; али никада нисам: могао да будем начисто с тим — да ли сте најнаивнија жена на свету, или нимфоманка. — Али када вам кажем да га волим. Волим га свим својим срцем. Намеравам да ce удам за њега. — Охо, будите опрезни! На основу онога што сам видео, брак je један досадан обед са слаткишима на почетку. Будите опрезни, Жан. Немојте да учините нешто за шта ћете ce после кајати! И обећајте ми да ништа нећете урадити док ми прво не кажете. — Обећавам. Она припали цигарету, дубоко удахну два-три дима и настави да пуши неко време ћутећи. — Анри, — рече са неком изненадном нежношћу — зашто толико пијете? Зашто убијате себе тим проклетим коњаком? — Молим вас, Жан! — Први пут, неозбиљност ишчезе из његовог гласа. — Знам да пијем сувише, али ту не можете ништа помоћи ни ви, нити ико други. Не могу да престанем. Желео бих да могу, али не могу. Она je замишљено грицкала доњу усну, испитујући његово ружно лице обрасло бујном брадом, још ружније услед бледоће образа и 304
упадљиво сјајних набубрелих усана. — Ви сте усамљени, зар не? — настави она, и он je поред све буке могао да чује призвук сажаљења y њеном гласу. — Немојте рећи да нисте, јер сте усамљени. Тако сте страшно усамљени да ce то одражава чак и на вашем лицу. Волела бих да… Очи јој ce разрогачише и укочено загледаше y једну тачку. Њене мале црвене усне ce опустише и повшце y нечујном уздаху. — Мирјам! — узвикну она пригушено. — Мирјам… Како ce нмсам раније на њу сетила? — Шта то мрмљате? — Ох, ништа! Само ми нешто паде на памет. Беше већ прошло два сата када ce поздравио са Жан Аврил и њеним новим љубавником и одгегао ce из кафане „Риш". — Кочијашу, до „Максим"-а. — Он даде напојницу младом послужитељу који му je довео кола. — И не журите! Када фијакер поче да клизи булеваром, тихим и скоро пустим y то доба, он пребаци ћебе преко колена, завуче руке y џепове капута, и завали ce y угао. Хвала богу, ноћас није хладно… Могло je да буде ђаволски хладно понекад y тим фијакерима, око три, пола четири ујутру… Дакле, ето га поново y покрету. Сада иде y „Максим", после тога y „Ирско-амерички бap, или „Дод Ахила", или на неко друто место… Колико ли je хиљада километара прешао за последњих пет година возећи ce овако y ноћне сате?… Можда je он био простонапросто неспокојан — један од оних људи који не могу да издрже на истом месту? Као Гоген… Гоген — и он je био једна од успомена тих последњих пет година… Гоген, обучен y светлоплави реденгот, са жутим прслуком и белим рукавицама, који ce кочопери по булеварима, вртећи онај свој изрезбарени штап са бисером на дршци… Неки стриц му je оставио тринаест хиљада франака, и овога пута, ох, овога пута ће освојити Париз на јуриш својим сликама са Тахитија, својим поподневним чајанкама y атељеу, и својим полинезискнм драгуљима. Али га није освојио — и то je била још једна успомена… Срео га je две године доцније, y два сата ујутру y бистроу на Левој обали. Без рукавица, без оковратника, клонулог, са чашом апсинта пред собом. После неколико дана поново je кренуо ка својим жутим обалама и голим девојкама, али овога пута без банкета, без говора. Био je без пребијене паре, стар скоро педесет година, побеђен. Све што je добио за својих тринаест хиљада франака било je потсмевање, болест, сломљен чланак на нози 305
и довољно успомена да му загорчају остатак живота. Јадни Гоген! И он je желео нешто што није могао да добије… Шта ли сада ради?… — Хеј, m'siеu, стигли смо. „Максим". Зар не чујете музику? Анри подиже поглед ка блештаво осветљеним прозорима на првом спрату. Да, свирају валцер… Драги стари Риго и његови Цигани! Драги стари „Максим, са својим инкогнито војводама, са својим суморним бекријама који седе међу боцама шамиаљца и својим cocottes de luxe. Заиста му ce није ишло горе… Полер ce неће љутити. Уствари, њу није било ни најмање брига да ли ће он доћи или неће… Како би било да оде до „Ралф"-а… Или y „Ирско-амерички бар"?… Доцније, можда… Ноћ je била блага, зашто ce не би још мало провозао? — Возите даље, кочијашу. — Куда, m'sieu? Ha неко одређено место… — Било куда. Дуж кеја — ма куда… Опет осети благо њихање фијакера и нежне прсте магловите ноћи на својим образима. Неко време возили су ce дуж кеја. Понекад би за часак угледао светлуцање Сене испод сводова неког моста. Прешли су преко једног малог пустог трга, тајанственог и романтичног као нека шпањолска p1aza са засвођеним пролазима и фонтанама које прскају. Зар je та сребрнаста пустош, та хармонија тишине заиста Париз, онај весели Париз из проспеката?… С времена на време спазио би неку покретну силуету иза осветљеног прозора, или згрчену сенку неког бескућника заспалог на клупи, са ногама умотаним y новине. Једном je чуо одмерено корачање двају жандарма који су лењо ишли укорак, док су им гласови одзвањали кроз тишину улице. — Могу ли да запалим лулу, m'sieu? — упита кочијаш преко рамена. — Баш човек некако постаје усамљен када ce вози овако без циља. — Пушите слободно. И ја ћу да припалим цигарету. Хоћете једну? — Не, хвала, m'siеu. Ја лично пушим лулу. Пушим је откако знам за себе. — Он спусти узде y крило и поче да тражи по џеповима. — Лула je као жена, могло би ce рећи. Човек се навикне на њу. Она вас загрева и разгаљује. A не препире ce. Ове примедбе испунише кочијаша неком необузданом веселошћу. Он прште y шиштав, пригушен, грчевит смех, и Анри примети узгред како су радост и жалост сличне по свом одражавању. 306
— Ако хоћете да чујете шта ја мислим, — још увек смејући ce, човек кресну шибицу и настави да говори грицкајући лулу — жене су као сунђери. Морате да их поквасите с времена на време, иначе не ваљају. Одбијајући велике облаке дима, он тресну уздама, цокну језиком и из чисте радости поче да пуцка бичем. Коњ ce стресе и појури поноситим касом. Анри баци цигарету, затвори очи и без напора замисли да je y Аркашону, и да лежи на палуби своје лађице, лицем окренут сунцу, слушајући како таласи весело ударају о корито брода. Аркашон!… Лета проведена y Аркашону — то су биле најсрећније успомене… Залив који блиста на јутарњем сунцу, залив миран као огледало и ружичаст при заласку сунца, залив на месечини… Кроз неколико месеци биће опет лето… У међувремену, треба проживети зиму… Хвала богу, изложба je добро почела… Али, неће моћи често да ce виђа са Морисом следећих неколико недеља — a усто, ту je била и Рене. Драгане су имале преимућство над пријатељима. Сасвим исправно — али врло непријатно када сте ви тај пријатељ. После празника, мораће да изради онај плакат за Жан. Ситница, али je морао то да јој учини… У међувремену, шта ће да ради сам са собом ових идућих неколико недеља?… Како би било да оде y „Бели цвет"? Госпођа Лубе ce неће љутити. Знаће где je он. Од ње човек није могао много да сакрије… Била je скоро исто тако опасна као мама… Он отвори очи. Још je био мрак, али ce малопређашње црнило проредило y тамносиву боју. Из средине Сене дизала се силуета Нотр Дам са својим многобројним шиљцима. — Кочијашу, y „Бели цвет". Улица де Мулен. Улица де Мулен била je тако кратка, безначајна улица да није ни била уцртана y већину париских планова. Никада се нипгга није догађало y улици де Мулен; никакав сензационалан злочин из љубави никада није нарушио њен мир; никакав историски покољ није запрљао крвљу њену калдрму. Наполеон, који је готово свуда боравио једном или двапут y току своје каријере, није y њој никада становао. Са својим балконима од кованог гвожђа и дорским стубовима, сиве камене куће још су носиле трагове елеганције из осамнаестог века, и криле y себи лавиринт скромних станова y којима су живеле непознате, штедљиве породице. Једна од тих кућа нарочито ce истицала каквоћом својих украса и својим аристократским изгледом. 307
Била je каприц неког финансијера из доба Регентства који ју je саградио за једну привлачну млекарицу и употребљавао као прибежиште од напорног посла и пажње своје одане али ружне супруге. После финансијерове смрти пажљиви удес бдео je над љупком кућом и поштедео je понижења која су ce сручила на њене сусетке. Није била подељена на буржоаске станове, и остала je оно што je првобитно и имала да буде: une maison d'à-Biour70. Али пошто су дани лудости прошли, отмена палата са својим извајаним грбовима, својим анђелчићима са рупицама на образима, својим мраморним степеницама и огледалима y спаваћим собама — постала je јавна кућа. За време Другог царства „Бели цвет" je доживео краткртрајни период процвата. Пошто ce налазио тако близу Тиљерија, постао je најомиљеније састајалиште достојанственика са царског двора. На његовим плишаним диванима лорете дрских груди припијале су ce уз блиставе униформе и играле ce златним плетеницама генералштаба. Са Седаном, свему je изненада дошао крај. Нестало je фриволних коморника, нестало je заљубљених ађутаната. Строги и беспрекорни републиканци, који су ce дочепали власти, мрштили су ce на то гнездо царског разврата. Било je речи и о одузимању скупоцене дозволе, мада je mаdame крештаво протестовала тврдећи да су њене девојке спавале са портретом господина Тјера под јастуком и да су спремне, да уствари жарко желе да републиканцима пруже оне исте првокласне услуге које су пружале — нерадо и против својих убеђења — оним cochons de bonapartistes71 . Најзад су неки службеници одлучили да провере тачност тих навода и да подробно испитају цео случај. Дошли су; испитали су. Појединачно и незванично враћали су ce, испитивали и даље. Више ce није помињало одузимање дозволе. Кад je Анри ушао те ноћи y „Бели цвет", завирио je y салон тек колико да махне девојкама, које су биле заузете на разне начине, и да измења неколико речи са Бертом, која je седела достојанствено за тезгом између две гомиле уредно сложених пешкира. Саопштио јој je да намерава да проведе неколико недеља y кући; она je срдачно прихватила.
70 71
(франц.) кућа љубави (франц.) бонапартским свињама 308
— Изгледате просто ужасно — примети она, остављајући своје плетиво и испитујући га очима пуним неодобравања. — Изгледате као мртвац. Она прекиде разговор да би додала Адријени два свеже опрана пешкира и примила десет франака y ситном новцу које муштерија одброја на тезги. — Све то јурцање вам нимало не прија — настави она када су Адријен и њен miche отишли. — Хоћете ли да вам пошаљем горе једну од девојака? — Хвала, Берта. Ноћас не. Хтео бих да ce испавам и да сутра ујутру рано почнем да радим. Он ce попе уз спиралне мраморне стеатенице до канцеларије госпође Потијерон, да мало пријатељски проћаска. Затече je надвијену над рачунском књигом, са Титијем, њеним псетанцетом, заспалим на крилу. Плакала je, и трагови на брзину обрисаних суза још су светлуцали на њеним отомбољеним образима. — Добро вече, господине Тулуз — рече она, дрхтаво ce осмехујући на њега. — Остајете ли мало или сте само свратили y посету? Госпођа Потијерон била je једна од грешака природе. Њена ружноћа била je пoтпуна, непоправљива, неублажена ниједном видљивом привлачном цртом; њено добро срце било je изгубљено y брду тешког меса, a оштар пословни мозак сакривен иза једног лица које je неодољиво потсећало на њушку крмаче. Младалачке траке које je сгавила y косу, надајући ce да ће њима привући пажњу свог мужа, успеле су да учине једино да изгледа као фриволна крмача72. Анри je можда био њен једини пријатељ, и једина особа која je била y стању да слуша невоље те усамљене и страховито ружне жене. — Мој Александар je добар човек — рече она, завршавајући причу о свом брачном разочарању. — Веран je и отмен, али кад дође до онога — ви схватате на шта мислим, господине Тулуз — он просто не може… Не свиђам му ce, како ми ce чини — додаде она с уздахом од кога ce човеку цепало срце. Пошто je утешио госпођу Потијерон пгго je боље умео, Анри ce попе y своју собу и леже y постељу. Чаршави су били свежи. Ноћни поветарац лелујао je завесе на прозору. Неко време ослушкивао je 72
Лотреков портрет госпође Потијерон, њеног мужа и кученцета налазе се данас у музеју у Албију. — Прим. писца. 309
пригушени шум гласова и шкрипу постељних опруга из суседне собе. A затим je заспао. Пробудио ce много доцније него што je очекивао и изненадио ce када je утледао Елзу y својој постељи. — Не волим да спавам сама, — објасни му она — a Лиси има miché-a за целу ноћ. Па ми je пало на памет да дођем и спавам с вама. Елза-Бечлика била je некада врло лепа девојка, a и сада je понекад лепо изгледала. Према мушкарцима je осећала тако потпуну равнодушност да ce без тешкоћа покоравала њиховим најчуднијим захтевима73. Тог јутра излежавала ce y постељи, пушила цигарете и посматрала Анрија како ради. У свом смеђем пењоару потсећао ју je на калуђера, рече она. Када ce сагнуо да дохвати боцу с коњаком која му je стајала крај ногу, она примети да није здраво пити. — Убиће вас једнот дана — рече му, спокојно глачајући нокте. Он ce сложи с њом да ће ce то вероватно догодити, али пошто човек свакако мора да умре, узрок смрти je више теориско питање. Она настави да прича о Бечу, о лелоти његових паркова, о чари његових летњих пивница, о ведром расположењу његових становника. С истом равнодушном неосетљивошћу причала je и о својој породици, и поменула узгред како ју je ујак силовао када јој je било дванаест година. У њеном гласу није било ни оптуживања ни прекора. Када je Анри погледа, мирно je чешала ногу. — Падаће киша — претсказивала je. — Када ме севају жуљеви, увек пада киша. Неко време je веома опширно причала о томе како je њен жуљ невероватно прецизан барометар. Затим, по некој нејасној асоцијацији мисли, почела je да прича о женама које je волела и о људима који су њу волели. — Сећам ce једног — рече она, поново глачајући нокте. — Био je улански капетан. Много ми ce допадао. Имао je обичај да ме обуче y уланску униформу — све осим панталона —, и да ме тера да вежбам пред њим. Био je врло строг. Кад бих нешто погрешила, страшно би ce наљутио. Ах, me in Gott 74, како би ce наљутио! За казну би ме сместа деградирао. Прво би ми здерао капу с главе и изгазио je. Затим би покидао златне ширите са доламе… Последње што сам чула о њему, било je да је затворен. 73 74
Лотреков портрет Елзе-Бечлике налази ce такође y Музеју y Алоију, — прим. писца. (нем.) Боже мој! 310
Најзад je отишла, понављајући своје претсказање о наступајућој промени времена. Рано после подне и друте девојке почеле су да навраћају једна по једна y Анријеву собу. Улазиле су, умотане y незакопчане пењоаре, надувених очију, неочешљане. Очајно зевајући од досаде, оне би мијаукнуле своје „Вonjour, Анри", погледале слике и застале за тренутак поред прозора гледајући доле на улицу y нади да ће бити очевици неког узбудљивог догађаја. Али y улици де Мулен ce никада ништа није дешавало, и стењући од досаде оне би ce сручиле, згрчиле или испружиле на постељу. Клео извуче пакет карата и поче да прориче себи будућност. — Добићу писмо! — узвикну она. — Па, шта мислите ко… Прекиде je Роланда, дугонога црнка с очима и њискавим смехом немирне кобиле. — Знате ли, Анри, — примети она забацујући густе витице — да изгледате као прави-правцати калуђер y том пењоару. — Чудновато, — одврати он с осмехом — то ми je исто рекла јутрос Елза. — Он остави своју палету настрану и саже се да подигне боцу с коњаком која je стајала крај њега на поду. — Можда je и требало да постанем калуђер. — Носе ли они панталоне испод мантије — упита Ивона, позната под именом „Труба" због металног звука свог гласа — или немају баш ништа? Оне здружише своје незнање, и с великим поштовањем измењаше мишљење о калуђерским редовима. Чистећи нокте, Лијана ce наглас питала да ли човек може да ce моли Богу седећи, или мора да клечи да би му молитва била услишена. Из непознатог разлога то питање поремети њихово расположење, и разговор ce изроди y невероватно пакосну свађу. У року од неколико секунди оне су вриштале једна на другу, сиктале неприкладне и сурове истине, бесно севајући очима, спремне да пређу на ударце. Елза, која ce вратила чим je чула галаму, усуди ce да примети да Бога није баш много брига да ли ce то ради овако или онако. Ta примедба ражести Ивону, која je била поборник „клечања". Она изручи море погрда на Елзу, њену изопаченост, њену мајку и њену земљу. — Уосталом, Аустријанци, то су такорећи Немци, зар не? 311
— Бесно je добацивала речи, севајући очима као да хоће да je сможди. — A знате ли шта би' ја урадила Немцима? Ово би' им урадила! — Увредљиви покрет запечати реченицу. — Али, — бунила ce флегматично Елза — само сам рекла да Бог… — Шта ти знаш о Богу? — Једним покретом руке Ивона постави између себе и ње огромно растојање. — Твој Бог, тај не уме чак ни да говори француски! Осим тога, дозволи да ти кажем… Стојећи крај својих ногара, Анри je посматрао бесмислену свађу између тих калуђерица греха, које су постале раздражљиве због недостатка сунчане светлости y свом животу, због трвења које доноси живот y заједници, и због бескрајног понављања љубавног чина без љубави. Запазио je њихове истурене браде и груди које су ce надимале, њихове љутите искежене усне. У коринтским или римским јавним кућама куртизане су ce вероватно исто тако свађале… И брзо, сигурним потезима, он их je скицирао. Усред препирке врата ce широм отворише, и Марсела утрча y собу јављајући да су грешком човека који пере рубље y „Бели цвет" послани пешкири из неке друге јавне куће75. — Богами, ја их нећу употребити — презриво изјави она. — Могла би' још да навучем нешто. Употребљаваћу своје марамице. Расправа je сместа заборављена, и сви су с интересовањем почели да дискутују о случају с рубљем, изузев Клео, која ce вратила својим картама. — Тетка je једина која би могла да ми пише — размишљала је, док јој се на лицу огледала збуњеиост. Расејано je гурнула натраг груди, које јој беху испале из пењоара. — Мада ми није писала већ десет година. Зловољно дунувши кроз нос, она промеша карте и позва „Трубу" и Елзу на партију пикета утроје. Позив je био сместа прихваћен, и три жене утонуше y зането ћутање. Нешто доцније то послеподне уђе y собу Марсела и, пошто je климнула главом свима редом, поче журно да разговара полугласно са Роландом, која јој je била најбоља пријатељица.
75
Лотреков портрет тог човека који им je прао рубље налази ce данас y Музеју y Албију. — Прим. писца. 312
— …а ја сам му рекла „Е па слушајте, једна девојка мора да чува своје самопоштовање". Онда je он почео да ми прича како има седам отвора — тако их je он назвао — на женском телу — по томе како je говорио могла си да видиш да je неки професор и врло учен човек — и да сам ја изабрала баш најгори да y њему сачувам своје самопоштовање. A ја сам му рекла… Још увек je говорила када Берта провири y собу и објави да je скоро пет сати и да je вечера спремна. Анри остави палету, обриса четке. Затим напуни себи још једну чашу, пажљиво опра руке и пође за девојкама y трпезарију. Као и обично, храна je била изврсна. Александар Потијерон je сам кувао, не толико из штедње колико да би прекратио време. Он je био човек сломљена духа, и кроз кување je давао одушке својој неутрошеној енергији, a y исто време y њему налазио и утеху. Кад год би му нека од девојака направила комплимент, суморан осмех би прелетео преко његовог ћосавог лица и тренутан блесак јавио би ce y његовим мутним, неповерљивим очима. За време свог боравка код „Белог цвета" Анри je радио, пио коњак, спавао са девојкама и придржавао ce кућног реда. Девојке су ce тако навикле на његово присуство да га више нису ни примећивале. Са потпуном равнодушношћу су ce облачиле, свлачиле, купале, туширале, умивале, чешљале и увијале косу пред њим, и несвесно му откривале тајанствени и прастари свет проституције, скоро непромењен од вавилонских дана. Као што човек y манастиру може да осети дубок духовни потстицај и да открије одушевљење мистицизма, тако je код „Белог цвета" Анри истраживао најдубље мрачне поноре људске сексуалности. Слушао je брбљање и свађу девојака, посматрао њихове изливе осећања и перверзна миловања76 . Слушшо је исповести пуне невероватне наивности, или пак покварености од које je човеку застајао дах. Наилазио je на непознате пећине и провалије изопачености, a исто тако и на неочекиване мирне луке невиности y бескрајним пределима људске душе. Проникао je y невероватно збркан лабиринт њихове етике. Разумео je и тешио Адријену када je једног дана упала y његову coбy и, лијући горке сузе, испричала му како je уживала y загрљају неког miсhé-a.
76
„Пољубац", једна од најчувенијих Лотрекових студија о лезбисгву, данас ce налази y Лувру. — Прим. писца. 313
— Да, ужива ла с ам! Ужива ла! — јеца ла je y бе су самооптуживања. — Ја сам обична кучка, дроља, нико и ништа! Ја сам deshonorée77 ! Шта ли ћу рећи своме сhouсhоu-у када ме идуће недеље буде упитао да ли сам му била верна? Слушао je како за вечером госпођа Потијерон строго лупла кашиком о сто и прекида сваки двосмислени разговор једним одлучним: „Молим вас, mesdemoiselles, сетите ce где ce налазите!" Присуствовао je чак и лекарском прегледу, који ce вршио понедељком и кога су ce оне тако бојале, и уочио je њихову дрхтаву етрепњу док су y реду чекале пред вратима собе за преглед, те je ненадмашном вештином заробио на платну смешан патос и крајњу нискост призора, као што je ранијих година верно хватао агонију болничких амфитеатара и сурову веселост „Мулен Руж"-а и „Л'Елизе Монмартр"-а78. Увече уочи свог одласка играо je после вечере домине са Александром Потијероном. — Жао ми je што одлазите, господине Тулуз — уздахну мадамин муж. Били су сами y трпезарији. Светлост лампе која je висила о таваници давала je целом призору интимност холандских ентеријера. — Уствари, мени ce не иде — рече Анри. — Али, обећао сам једној пријатељици да ћу јој израдити плакат. На Александровом широком лицу одрази ce суморна завист. — Ви бар можете да изађете одавде кад год хоћете! Било је пријатно док сте били овде, као члан породице, могло би се рећи. Човек ce замори од свег овог женскиња унаоколо. Прекрилиле су целу кућу као бубашвабе. — Он поново напуни Анријеву чашу. — Како би било да изађемо и нешто попијемо са пајташима? „Пајташи" су били задубљени y играње карата када су те вечери Анри и његов пратилац ушли y „Кафе де ла Штри". То су била три сталожена средовечна власника јавних кућа из суседства, који су ce састајали ту сваке ноћи да неколико тренутака одахну и измењају професионалне новости. Исто као Потијерон, и они су још показивали трагове неке биковске лепоте. Али године, троми живот којим су живели и пословне бриге оставили су свој печат на њима. Сви су имали кесе под очима, боре од брига на челу. 77
(франц.) обешчашћена „La Visite", једна од малобројних Лотрекових слика из јавне куће која je била приватна својина, данас ce налази y збирци Честер Дејл. — Прим. писца. 314 78
Близу педесете или већ y педесет и некој години, они више нису личили на оне веселе подводаче какви су некад били. Гладили су замишљено бркове, трљали браде с изразом људи од посла и одговорности. Са својим дерби-шеширима, иглама забоденим y кравате и ланцима од сата изгледали су као уважени, имућни трговци — али не баш врло срећни. — Завршићемо за један минут — рече Маријус, власник једне јавне куће из улице Монтескје. Он учтиво показа руком Анрију и Александру две празне столице крај стола. Неко време играли су ћутећи. Затим почеше брзо да трескају карте једну за другом, и игра je била завршена. Анри му честита. — Опет сте добили, Маријусе. Ви сте баш срећан човек. — Е, ту ce варате, господине Тулуз. — Маријусов глас био је пун незадовољства. — Знате ли ону изреку „Срећан y картама, несрећан у…" Е па, „несрећан y послу", то сам ја. Он овлажи језиком парченце оловке, забележи неке бројке на комадићу хартије. — Ви ми, Филибере, дугујете два франка и педесет сантима. A ви, Антоане, франак и пет суа. Дужници пажљиво избројаше новац, извучен из црних кожних новчаника. — Малопре рекосте да сам срећан — окрете ce Маријус Анрију док je стављао ситнину y џеп прслука. — Уствари, пред вама je најнесрећнији човек на свету. Имали смо данае лекареку визиту. И шта ми ce десило? Два случаја! Две од мојих најбољих pigeons-a! Сада морам почети да им тражим замену. Нема краја мукама y овом нашем послу. Ta професија није више оно што je некада била. На моју часну реч. — То je због девојака — изјави Филибер без оклевања. — Оне су ce промениле. Некада су биле послушне, учтиве, вредне, жељне да допринесу добром гласу жуће. A усто пуне осећања. Кад je умро Виктор Иго 1885, сећам ce да су моје pigeons биле тако утучене да су ставиле црни флор овде и овде — он показа на одговарајућа места — и те ноћи одбиле су да изводе ма какве spécialités. — A волеле су своју отаџбину! — потврди Антоан. — На дан Четрнаестог јула носиле су тробојне подвезице и мале плаве, беле и 315
црвене розете на својим — знате већ чему — да би показале своје родољубље. A данае? Данас су све „демократе"! — И то још није све — додаде Маријус. — Некада je девојка била или права млада девојка или дроља. Знали сте на чему сте. Данас, свака мидинета ради то као споредно занимање. У мојој улици стоји по једна девојка испод сваког фењера. Ето, та аматерска проституција наноси штете професији. A затим, још нешто. Полициски инспектори су као мито узимали саму робу, или можда још литар-два вина. A данас траже новац! Такве ствари смањују профит. Нећете ми веровати, господине Тулуз, али било je време када je човек са малом кућом — са, рецимо, шест pigeons-a — могао да заради пет-шест хиљада франака годишње и да накриви капу. У педесет и петој могао je да ce повуче из посла. Данас je срећан ако заради колико му треба за го живот. Увртао je погружено своје бркове. — Моји пријатељи овде могу да вам потврде да сам ја, како би ce рекло, self-made man79 . Почео сам посао ни од чега. Само са женом и евастиком. Оне су ce бринуле за miehé-e, a ја сам радио мозгом. Напорно смо радили и штедели сваку пару, и најзад смо сакупили довољно да купимо једну малу, јевтину кућицу y улици Свете Ане. Осим тога, господине мој, ми смо радили и радили. То морам да признам својој жени. Она има мање мозга него бува, али je ненасита што ce посла тиче. „Само још једног, chéri — говорила би ми када сам je молио да ce мало одмори. — Дозволи да узмем још само једног. Тиме ћемо исплатити биде". Знате, волела ме je и желела да постигнем успех. Верујте ми, господине Тулуз, љубав добре жене je дивна ствар…
79
(енгл.) човек који се уздигао својим трудом 316
18 Климајући главом с неодобравањем, госпођа Лубе изручи канту угља y пећ. — Да сте ми јавили да ce враћате, — жалила ce она — спремила бих вам собу и заложила je. — Молим вас, не будите тако натмурени, госпођо Лубе. Како сам могао да вас обавестим? Био сам на селу, y посети код једне старе тетке. Иста сцена понављала ce приликом сваког његовог повратка са тих изненадних, тајанствених путовања. Она je знала где je одлазио, пошто je измамила обавештење од Мориса, и одавно je престала да му приговара. Све, све je било боље него да онако лута ноћу улицама… Али je својом зловољом успела да прикрије задовољство што јој ce он вратио, и да му уједно покаже како je није преварио својим измишљотинама. — Нема чак ни поште тамо где она живи — дубоко, дубоко y шуми, — настављао je он, не обраћајући лажњу на њено фрктање и пуштајући са све више уживања машти на вољу. — Она je била болесна све време док сам ја био тамо. Провео сам сваки тренутак крај њене постеље. Са кауча јој ce срдачно осмехну, али ce она правила да не примећује. — Али су ми те три недеље на селу баш пријале, зар не? Зар не изгледам боље? Она га намрштено погледа преко рамена. — Бар нисте онако бледи, као што сте били — и то je нешто. A надам ce да сте ce мало и испавали док сте били на селу… са вашом сиротом болесном тетком — додаде она са тешким сарказмом. — Али би ми ипак било милије да сте ми јавили да ce враћате. Посматрао ју je како ce петља око пећи, a затим рече умиљавајући ce: — Јесам ли вам недостајао бар мало, сасвим мало? Молим вас, оставите ту пећ и дођите овамо да седнете поред мене. Она надурено направи два-три корака. — Седите овде, — он je повуче за рукав — поред мене. 317
Бунећи ce и гунђајући она седе поред њега на ивицу кауча. — Много je људи долазило док нисте били ту. Има и гомила поште за вас, доле. — Ох, нека причека! — Он слеже раменима и извуче једну малу кутију из џепа. — Погледајте шта сам вам донео са села. — Али, господине Тулуз, није требало… То ce дешавало сваки пут, и сваки пут би он пореметио њену стратегију строгих укора. — Није требало! — понови она, уз последњи прекоран поглед. Њено лице ce искриви y плачљив осмех када одмота кутију и када јој поглед паде на брош са камејом. — Баш није требало… — рече она и по трећи пут, сасвим слабо. Глас јој се прекиде, и отпоче уобичајено претраживање многобројних џепова. — Ево, узмите моју — рече он са нежним осмехом, пружајући јој марамицу. — Али каква je то добродошлица? Враћам ce са села, доносим вам диван брош, a ви ту почињете да плачете! Она je плакала, грцала, шмркала, притискала марамицу на очи, с уживањем људи који су одавно били на граници суза, и који су y плачу налазили једину утеху свом болу. Заборавивши на брош, посматрала га je с немим очајањем. Човеку ce просто цепало срце гледајући како један тако диван младић као он упропашћује своје здравље тим одвратним коњаком, луња целе ноћи богзна куда, и долази узору кући подобро пијан и тако уморан да често нема снаге ни да ce свуче… Прошлог лета био je обећао да ће ce добро испавати y Аркашону, a уместо тога отишао je да ce скита по туђим земљама. Добила je сребрну наруквицу из Лисабона, везени шал из Мадрида, сребрну кутију из неког места које ce зове Толедо. A да му ce нешто десило… Али, зар je он за нешто марио? У очима му ce могло прочитати да не мари ни за шта, чак ни за живот… То тако више није могло да иде даље. Ако le bon Dieu80 хоће да учини чудо, треба да пожури, јер ће ускоро бити исувише касно… — Молим вас не плачите, госпођо Лубе — рече он тихим, нежним гласом. — Знам на шта мислите, a то само погоршава ствари. Молим вас, не плачите!
80
(фран) добри Бог 318
Он потапша њену слободну руку и задржа je неколико тренутака y својој. A затим са разметљивом одлучношћу устаде са кауча и отхрама до ногара. — Госпођица Аврил ће доћи отприлике кроз један сат. Али молим вас, останите са мном док она не дође и испричајте ми новости. Дакле, сви су ce поразбољевали y улици.., То одвратно париско време, пуно испарења и пакосних малих животиња, тако малих да ce чак нису могле ни видетм… Дроља са другог спрата побегла je после Нове године не плативши кирију. Тако je то кад имаш такве људе y кући! Све je било отприлике исто као и пре његовог одласка на село… — Да посетите своју сироту, стару, болесну тетку… — рече она са слабим осмехом болесника који оздравља. Причајући, она ce смести y своју стару наслоњачу, утутка јастук иза себе и намести наочари са челичним оквиром. Затим рашири новине, прелете брзо преко наслова, окрете лист и узвикну тако да je Анри погледа преко рамена. — Шта je било, госпођо Лубе? Да вам није позлило? — Убиство, господине Тулуз! Десило ce убиство y нашој улици! — Где? — Још не знам. Без даха, она поче да чита: ЗАГОНЕТКА КРВИ И СТРАСТИ НА МОНМАРТРУ Хотел „Код Месеца", једна прљава крчма y улици Коленкур, био je поприште једног од најсвирепијих убистава y аналима Монмартра. Према извештајима добијеним из Лабораторије научне криминалогије, злочин je извршен пре неколико дана. Да би задовољио наше читаоце, господин Пипитон, стручњак за злочине из страсти, иако претрпан послом, љубазно je одвојио мало свог скупоценог времена да реконструише, стопу по стопу, тај језиви догађај. — Quelle horreur81! —узвикну госпођа Лубе. 81
(франц.) Каква страхота! 319
Реконструкција злочина, коју je извео господин Пипитон, била je оштра као бријач y својим закључцима, логична y својим мотивацијама, a богата y језивим детаљима. Када je Буш-де-Сан предала свој мршави ноћни пазар, подводач ју je изгрдио због њене лењости и због недостатка елана. Жена je одговорила како ce осећа исувише рђаво да би имала неког елана. Уствари, изразила je жарку жељу да ce повуче из посла. Ta je жеља примљена с негодовањем. Настала je жестока свађа, y току које je Кајет, познат као насилник, зграбио несрећну жену за врат и задавио je. Досада му ce још није ушло y траг, али су париски жандарми имали y рукама важне индиције, и хапшење ce могло очекивати сваког тренутка. — Надам ce да ће га ухватити и отсећи му главу — најежила се госпођа Лубе, скидајући наочари. Баш je хтела мало опширније да расправља о томе, кад неко закуца на врата, Жан Аврил уђе y атеље шушкајући сукњама. — Шта ce то десило? Улица je пуна жандарма. Мислила сам да неће пустити моја кола да прођу. Док јој je Анри објашњавао разлог те неуобичајене живости, госпођа Лубе ce извини. — Скокнућу доле до хотела „Код Месеца" да видим могу ли нешто да дознам — рече она. Један сат доцније, глумица je сишла са подијума за моделе. — Имате ли нешто против да за данас престанемо с послом? Морам да идем на пробу хаљине код „Пакен"-а. Зашто не пођете и ви са мном? Молим вас, — наваљивала je она — узмите шешир и капут и пођите са мном. Док су ce труцкали низ улицу Лафајет, његову пажњу привуче једна дивна корпа белтах ружа која je стајала y излогу неке цвећарнице. — Да застанемо за тренутак? — рече он, — Желео бих да пошаљем ово цвеће мајци. Он ce убрзо врати из радње и попе ce y кочије. — Ево, ово je за вас. Некада сте волели љубичице. Сећате ли ce? Али, можда сте постали исувише отмени за љубичице сада, када сте чувена звезда? Она загњури лице y букет и удисаше мирис цвећа. — Анри, ви сте златни — рече дижући главу и посматрајући га нежним очима. — Увек мислите на друге. 320
Још увек ce бунио, тврдећи како не разуме зашто га она вуче „Пакен"-у, кад ce њихове кочије зауставише испред чувене модне куће. Униформисани слуга им отвори врата. Одведоше их y једну малу, округлу одају, застрту дебелим теписима и пуну огледала. — Хоћете ли да замолите госпођицу Хајем да дође ако није сувише запослена овог тренутка? — упита Жан једног погрбљеног господина шиљате брадице, y прутастим панталонама. Анри ce већ беше сместио на једну софу, гунђајући полугласно, кад једна упадљива црнка y скромној црној хаљини нечујно уђе y собу. Била je прилично висока и кретала ce са неком неусиљеном љупкошћу која га je потсећала на Мари Шарле. Њена тамна, сјајна коса, раздељена на средини и смотана y пунђу на потиљку, исткцала je бледило њеног овалног лица. Али најпривлачније на њој биле су очи. Нису биле потпуно црне — мрке као кафа, оцени он, — блиставе и прилично размакнуте, a њихова етрогост противуречила je страсној линији усана. — Bonjour, Жан. — Она je поздрави са неочекиваном присношћу. — Мирјам, ово je господин де Тулуз-Лотрек. Манекен ce окрете к Анрију. — Била сам на вашој изложби, господине, — осмехну ce она, и он примети да има савршене зубе — али нисам имала баш много прилике да видим ваше слике. Била je таква гунгула. Погледи им ce сретоше, и он y њеним очима не спази ни потсмех ни сажаљење, него пре неко хладно процењивање. — Жао ми je. Да сам бар знао… Па шта, и да je знао? Она je вероватно била y друштву неког богатог господина. Сви манекени имају љубавникв… Али ce Мирјам већ беше окренула ка глумици. — Хоћеш ли да пробаш хаљину? На Анријево изненађење, Жан узвикну: — Mon Dieu, замало да заборавим! Имам један хитан састанак. Доћи ћу сутра. Две жене измењаше један брз покрет разумевања. — Е па, шта мислите о њој? — упита Жан Анрија док су ce возили преко трга Вандом. — Како то да вас она зове Жан? — Испричаћу вам доцније. Прво ми реците шта мислите о њој? — Не мислим ништа. Она je врло лепа девојка. Али од какве je то важности шта ја мислим о њој? 321
— Ви сте јој ce свидели. — Откуд знате? — Казала ми je. — Није ништа слично споменула. Казала je само… — Она то није рекла y много речи, али ја je познајем. Он диже поглед на њу уз намрштен осмех. — У чему je ствар? Шта ce кује овога пута y тој вашој лепој главици? — Е па, повела сам вас „Пакен"-у јер сам хтела да ce вас двоје упознате. Знате, ја сам јој причала о вама. Казала сам јој не само ко сте ви него и каквим животом живите… све добро и зло о вама. — A зашто сте то учинили, побогу? — Зато што сам помислила да бисте вас двоје могли да постанете добри пријатељи. Она вам ce диви. — Откуд знате? — Зато што добро познајем Мирјам, и што je успех ствар коју она цени највише на свету, a ви сте га постигли. Само, морам да вас опоменем, Анри, Мирјам je чудна девојка. Некада смо становале заједно и ја сам желела да она оде на позорницу. Претставила сам je Брасеру, и он ce одушевио њом. Почео je да je наговара, да јој прича шта све може да уради за њу. A знате ли шта je она учинила? Зевнула му je y лице. Да, она je чудна девојка, и ја je стварно не разумем потпуно. Јеврејка је; мислим и да je сироче. Невероватно je амбициозна и зна шта хоће. У њеним плановима нема места за љубав. Она неће да ce заљуби y неког младића без пребијене паре. Она машта о палати на авенији ди Боа, и свему што иде уз то. И, ако ce не варам, она ће то једног дана и постићи. Тренутно, она чека својих пет минута, чека да наиђе онај прави. A може себи да дозволи то чекање јер има тек двадесет и једну годину. — Какве везе све то има са мном? — Рекла сам вам. Помислила сам да бисте вас двоје могли да постанете добри пријатељи. Пријатељи, Анри. То добро запамтите. Само пријатељи, и ништа више! — A y моме друштву би ce осећала сигурном — рече он горко. — Не постоји опасност да ће ce заљубити y мене, je л' тако? — Па-а… Јесте, y неку руку. Она тражи друтарство, Анри, a не љубав. Можда ви не верујете y то, али има девојака које уживају y пријатељству једног човека не помишљајући одмах да легну с њим. 322
— Хоћете да кажете како би она хтела да буде мој пријатељ? Да иде на вечере, да одлази са мном y позориште — и томе слично? — Да. Наравно, на вама je да je натерате да вас довољно заволи, па да сама то зажели. Али, она je спремна да покуша. И још нешто. Не очекујте да ће то трајати вечито. Једног дана појавиће ce неки човек и пружиће јој све оно за чим жуди, a када он дође… Али y међувремену, за шест месеци или можда и годину дана, пружа вам ce прилика да уживате y друштву једне дивне девојке. Ето, Анри, то вам je све. Прихватите или одбијте. Ако имате и мало разума ви ћете прихватити. Идуће недеље, ако хоћете, отићи ћемо заједно до „Риш"-а, па ћете имати прилике да je упознате. Познао ју je чим je ушао y кафану „Риш" те вечери. Опет je била обучена y црно. Седела je са Жаном и Жоржом, налакћена на сто, с једном руком прислоњеном уз образ, и посматрала свет око себе, очигледно очекујући њега и досађујући ce — помисли он. Поново га обузе сумња y успех Жаниних добронамерних покушаја. — Ох, ту сте! — повика Жан издалека, с очигледним олакшањем. — Где сте ce задржали тако дуго? Већ сам мислила да нећете ни доћи! Он ce поклони пред Мирјам, рукова ce са Жоржом и извини зоог закашњења. Док je поручивао пржен хлеб са сиром, Жан покуша да помоћу својих мршавих глумачких способности мало оживи атмосферу за столом. — Жорж, — поче она сместа — причај Мирјами и Aнрију о свом роману. Знам да их то веома занима. — Врло радо — пристаде млади писац. — То je једна студија љубоморе y стилу Достојевског… Његова радост беше кратког века, јер Жан преузе реч и продужи да описује заплет романа. Чинила je то с урођеним уживањем, уз обиље безначајних појединости, изостављања личних примедби и уредничких измена, што je изазвало многобројне протесте увређеног аутора, упочетку плашљиве, затим оштре, a најзад бесне и безобзирне. Ускоро су љубавници заборавили на своје госте и блажено ce издирали једно на друго. Док ce препирка настављала, Мирјам ce окрете Анрију. — Радите ли неки нов плакат, господине? — Да, госпођице, радим плакат за Жан. — Да ли je то врло тешко? 323
Очигледно ce трудила да заподене разговор, али je било врло љубазно од ње што ce правила да je то занима. — Некад јесте, a некад није, госпођице. Све зависи од тога да ли човека интересује литографија или не. Ако га интересује, онда му тешкоће не сметају и плакат je привлачан посао. Ако га не интересује, онда je то само дугачак и смртно досадан рад. — Који вам je од ваших плаката задао највише мука? Није могао a да ce не осмехне на тако очигледно испитивање. — Први, госпођице — одговори он с мало потсмешљивом учтивошћу. — Онај плакат што сам пре неколико година израдио за „Мулен Руж". — Аха, сећам ce. Плакат са канканом! Сећам ce како сам застала да га погледам, идући на посао. Наравно, нисам могла да оценим његову уметничку вредност, али сам помислила да je веома упечатљив. A плакат и мора да буде такав, зар не? Руку скрштених под брадом, он ју je посматрао док je говорила, неспособан да закључи да ли je њено интересовање искрено или ce само вешто претвара. Жан je имала право: било je нечег чудно заводљивог y њој. Свиђала му ce што je неусиљена, што без устезања помиње да je запослена, што има отворен поглед. Наравно, можда je све то била само вешта глума једне двадесетједногодишње девојке која je избацила љубав из свог живота и одлучила ce да постане grande cotte. Била je друкчија од осталих — и заиста лепа. Пажљиво посматрана изблиза, њена лепота изгледала je још већа. Зрачила je неком тек достигнутом зрелошћу, топлом, раскошном, помало источњачком. — Када сам стигла y радњу где сам тада радила, — настави она — сви су о томе говорили. За време ручка девојке су се препирале око тога. Тада сам први пут чула ваше име. — Бојим ce да то није било на неки нарочито ласкав начин. Мишљења о том плакату била су прилично подељена. Велика већина људи сматрала je да je непристојан. Искрено говорећи, ја не мислим да je био, али… — Али вам je донео славу! — Смешила ce, са сјајем дивљења y очима. — Богами, то не знам, — осмехну ce он одмахујући руком — али знам да ми je створио толико неприлиха да сам скоро зажалио што сам га уопште израдио. — Да ли вам je било потребно много времена да га израдите? 324
— Неколико месеци. Наравно, тада још нисам имао појма о литографијм. — Волела бих да упознам литографију. Необичност те примедбе и жудња y њеном гласу поново распламтеше његову сумњу. Она глуми… Све те приче о плакату „Мулен"-а биле су само измишљотина и изговор… Можда да би задовољила Жан, која je бојажљиво погледала на њу с времена на време; или да би изгледала културна и наклоњена уметности… Она по свој прилици није ни била на његовој изложби… Не верујете ми, изгледа? — рече она, приметивши његово иронично жмиркање. — Видим то на вама. — Напротив, госпођице — побуни ce он, уз осмех пун отворене неверице. — Верујем вам из дубине душе. Можда вас интересује и етрурска грнчарија или тајне метафизике. Дозволите да вам честитам. Пред вама лежи живот пун привлачног учења. Она обори очи и не одговори ништа. Кад je најзад проговорила, глас јој више није био ватрен и млад, него увређен a ипак без протеста y себи — глас бића које je навикло на разочарања. — Жао ми je што ми не верујете, јер je то ипак истина. Али потпуно схватам да je морало звучати прилично чудно и неубедљиво кад једна продавачица прича о томе како жели да научи литографију. Па ипак, ја сам то мислила озбиљно. Увек ме je све интересовало. — Али зашто? — упита он, не више саркастичан, него искрено изненађен. — Како je могуће да вас интересује тако нешто као што je литографија? Она га погледа. — Не знам зашто. Рекла сам вам да волим о свему да сазнам. — Осетила je да ce покајао и да моли за помирење. Бојажљив осмех јој ce врати на усне. — Одувек сам била таква. Кад сам становала са Жаном, она je правила шале на рачун тога. Ја сам по природи радознала, како ми ce чини. — Знате ли шта ce каже за радозналост? — Знам. — Осмех јој озари лице, — Каже ce да „ожеже прсте" али ја не верујем. Негде сам читала да je радозналост почетак мудрости. Не знам да ли je то истина, али бих ипак волела да нешто научим о литографијн, и још увек желим да ми о томе причате. — Али то ће вам бити дозлабога досадно — остајао je он неубедљиво при своме. — Неће. Зашто не покушате и не уверите ce? Хајде. Убрзо ћете видети да ли ми je досадно или није. 325
— Знам већ. Зевнућете ми y лице. Она ce насмеја. — Ох, Жан вам je причала о Брасеру! Боже, интересује ме шта ли вам je још говорила о мени? Затим ce наже и снизи глас. — Међу нама речено, ја мислим да ми Жан не даје за право. — Зато што вас све интересује? И он поче да јој прича о литографији: о историји тог заната, о развоју разних врста технике. С времена на време нацртао би хитро понеки дијаграм на столњаку. Говорио je, говорио, полако ce препуштајући задовољству што je монополисао пажњу те чудне и лепе девојке. — Како би било да одемо до „Максим"-а? — упита Жан, која ce беше помирила са својим љубавником. Било je већ прилично доцкан. Људи су ce разилазили, неки су дозивали келнере и слали послужитеље да им нађу кочије. Напољу je снег пригушивао звук саобраћаја. — Ако немате ништа против, ја бих отишла кући. — Мирјам обуче свој кратки огртач оивичен крзном и поче да закопчава рукавице. — Не заборавите да ја морам да будем y радњи сутра ујутру y девет. — Смем ли да вас отпратим, госпођице? За време вожње нису много разговарали. Сада, када су били сами, он ce није могао сетити ничега о чему би говорио. У једном тренутку, кад je зрак уличне светиљке y пролазу осветлио унутрашњост хочија, он je бацио брз поглед на њено лице. Није била окренута к њему, већ je гледала спокојно кроз прозор. Ћутање јој je добро стајало… Или je можда заборавила да je он присутан, као што je обично чинила Мари… Помисао на безумност Жаниног плана наметала му ce још упорније. Како је могуће да ce једна таква девојка као она интересује за њега? Уосталом, ето, извршила je своје доброчинство. Враћала ce кући, a није чак ни предложила да ce поново нађу. Кроз који тренутак пружиће му руку и рећи: „Лаку ноћ, господине. Ово je било дивно вече". Затим ће ишчезнути, и он je више никада неће видети… Кочије ce зауставише испред једне куће y улици де Пети Шан. Била je то скромна троспратна зграда, почађала од година, са часовничареком радњом y приземљу. 326
Њега зачуди како je могла да живи y близини улице де ла Пе са својом платом манекена. — Наравно, — рече она као да je прочитала његове мисли — ја уствари и немам стан. Само једну собу позади из дворишта. Али има камин, и кухињу — не баш велику, али довољну за мене. Позвала бих вас горе, али ce бојим да je већ прилично касно. Провела сам једно врло пријатно вече, господине. — Мени je било још много пријатније, госпођице — рече он церемонијално. — Смем ли очекивати да вас поново видим? — Да ли бисте желели да ce нађемо сутра? Њена непосредност га запањи. — Сутра? — Да. Могли бисмо да вечерамо заједно, ако хоћете. Ја завршавам посао y шест сати. У полумрачним кочијама могао je да види само нејасну белину њеног лица покривеног велом, и црвену мрљу усана. Мисли су му ce ковитлале по глави. Да ли — да ли она то мисли озбиљно? Можда само покушава да испуни обећање дато Жани? — Јесте ли сигурни да то желите? — Овога пута y његовом гласу ce осети нежност. — Не мислим само на то да ce поново видимо, него на целу ствар. Жан ми je рекла да вам je предложила да излазите са мном. Ви то збиља не морате да чините. Ја ћу потпуно разумети. Осетио je брз притисак њених прстију y рукавицама на својој руци. — Сутра. У пола седам. На углу трга Вандом. Две недеље доцније Анри je чекао Мирјам на њиховом уобичајеном месту, на утлу трга Вандом и улице де ла Пе, посматрајући кроз колски прозор реку саобраћаја и тамну силуету Стуба која ce y раном зимском сумраку уздизала као гигантска свећа. Бацио je поглед на часовник. Има да чека још пола сата… Не мари. Чекање je могло да буде врло пријатно када човек зна да не чека узалуд… Да че ce она кроз тридесет минута појавити на споредном излазу „Пакен"-овог салона и похитати према њему осмехујући ce, придржавајући руком шешир, док јој ce витка појава повија према ветру… Мирјам, Нежно je пустио да му ce њено име котрља преко језика. Мирјам… За две недеље она му je пружила такву срећу за коју није ни 327
слутио да постоји. Преобразила je цео његов живот. Пио je мање, много мање. Ko тражи пиће када je срећан. Више није лутао по баровима и мјузик-холовима, није више тумарао улицама до зоре. Спавао je, радио je. Мама je опет била ерећна, — или бар мање несрећна. Морис ce бавио ковањем планова за изложбу y Лондону. A што ce тиче госпође Лубе, она je непрекидно славила le bon Dieu. Чињеница да ce његово чудо испољило y облику једне лепе девојке није ништа мењала y суштини; чудо je чудо, ма y ком облику ce јавило. Још десет минута… Почео je да мотри на споредан излаз. Прво су почеле да излазе мидинете, продавачице, помоћнице, шегрти — сви они безимени, безлични атоми париских модних кућа. Извирале су из мрачне капије као ученице, y бучним групама, смејући ce, тражиле погледом по тротоарима своје љубавнике, хитале к љима, дизале ce на прсте да их пољубе, хватале их под руку и нестајале y гомили. За њима су излазиле старије намештенице: кројачице, цртачице модела, приправљачице и оне које су довршавале хаљине. Њих нико није чекао. Излазиле су y гужви, ненаметљиво, увијене y рђаво скројене капуте, журиле низ улицу до првог најближег аутобуса или коњског трамваја који ће их одвести њиховим удаљеним кућама y предграђу и мршавим вечерама. Затим су наилазили намештеници мушкарци: они који примају публику, благајници, књиговође, експедитори. Излазили су y полуцилиндрима, шаловима и капутима, покушавајући да личе на уважене пословне људе; руковали су ce један с другим као да одлазе на шестомесечно путовање, и разилазили ce y разним правцима. Најзад су ce појављивали манекени, које je човек одмах могао да позна по њиховој елегандији и извештаченом ходу. Застајале су на капији, освртале ce унаоколо, елегантне и поносне, закопчавајући рукавице или намештајући своје бое; затим су лењо прелазиле преко тротоара и, прихватајући мушку руку у рукавицама, ишчезавале y кочијама које су их чекале. A тада утледа њу. Није застала, као што су радиле друге, него je журно кренула право ка кочијама. — Добро вече, Анри — повика весело, седајући поред њега. — Чекате ли дуго? — Само два-три минута, али ми je мило што нисте задоцнили. У Француској комедији дају ce „Смешне прециозе", па сам узео карте. Мислио сам да бисте можда волели да идете y позориште вечерас. 328
— Волела бих заиста. Никада нисам била y Француској комедији. Он провуче главу кроз прозор. — До „Воазен"-а! Вечерали су са младалачким апетитом, ћаскали и смејали ce много, не толико ономе о чему су говорили колико зато што су осећали да су срећни, те им je смех сам долазио на усне. Као и обично, непрекидно су ce препирали. Од првог дана свог познанства почели су да заступају крајња и супротна гледишта о свему, највише зато да би имали о чему да разговарају. Te вечери Анри je отворио дискусију примедбом да ce он, као роајалиста, не слаже са Вандомским стубом. — Каква дрскост од тог корзиканског пустолова! Да стави свој сопствени кип на врх тога стуба, као фитиљ на врх свеће! Знате ли, Мирјам, народи су необјашњиви исто као и појединци. Они трпе добре владе, али ce заљубљују само y диктаторе. Уколико су ови гори — утолико боље. Опазио je протест y њеним очима. — Не верујете? У реду, погледајте само. Наполеон je упропастио Француску, пустио да јој истече сва крв, поклао више људи него сви краљеви заједно, a ипак je цео Париз његов велики олтар! Тријумфална капија, Инвалиди, тај проклети Вандомски стуб, Обелиск. Ето, не можете да направите ниједан корак a да ce не сударите с тим човеком. Као роајалист, ја сам тиме увређен. — Али, Анри, ви свакако не мислите озбиљно да сте роајалист, зар не? — Наравно да јесам! Шта бих друго могао да будем? Какво je то питање? Tо je као кад бисте питали кардинала да ли je папин присталица. — Не верујем вам — добаци она преко ивице чаше. — Како можете? Како можете да браните те маторе покварене краљеве? — Прво, они нису били стари. Луј XV je постао краљ y петој… Добро. Онда, те младе и покварене краљеве. — Улажем протест! С поштовањем допуштам само да краљеви нису били ништа покваренији од водоинсталатера, благајника, глумаца или ђакона. Уствари, неки од њих — нажалост, они најгори — били су заиста честити. Бар je један од њих, Луј IX, званичио проглашен за свеца. Она му добаци један изазивачки поглед и за тренутак ce забави јелом. 329
— A они племићи, они аристократи! — повика, поново ступајући y напад. — Да нису и они били честити? Не, нису! Они су били груби, и дрски, и потпуно обузети својом сопственом важношћу. Он направи широк, драматичан покрет руком. — Морам да вам кажем, драга моја Мирјам, да je послуга груба, а не племићи. Видећете да je обично главни слуга уображен и дрзак, а не господар куће. У замку смо имали једног двороуправитеља, „Старог Томаса"; то je био највећи сноб кога сам ja икада видео. Он погледа на сат. — A сада, драга моја мала sans-culotte,82 пожурите jep ћемо иначе задоцнити на први чин. Тога дана гледали су Молијерове „Смешне прециозе"- сутрадан одвео ју јe на Дилоово музичко вече, где јe освојила све редом — укључујући Дегаа — својом љупкошћу, лепотом и искреним уживањем y музици. Идуће вечери отишли су y „ла Ренесанс". После претставе Анри ју je одвео иза кулиса и претставио Сари Бернар. Али, следеће вече провели су y њеној соби поред ватре; он на софи, пијуцкајући ракију; она на поду, загледана y пламен, обухвативши колена рукама. Била je олујна фебруарска ноћ, пуна ветра који je y налетима шибао кишом прозорска окна, али je y соби било мирно и топло. Он ce био задовољно завалио y јастуке, посматрајући њено лице румено од жара. Како она воли ватру!… Оног тренутка када би ступила y собу, прва помисао била би јој да запали ватру. Цело вече пазила je на њу, играла ce њом, седела уз њу што je ближе смела, препуштајући ce њеној топлоти са чулним, мачкастим уживањем. Обоје су ћутали неко време. Једна од најдрагоценијих одлика њиховог пријатељства било je то узајамно уживање у тишини. — Јесте ли срећни? — упита он нежно. — Просто предем. — Увек сам сумњао да сте упола мачка. Иако није окренула главу, могао je да примети како ce лако осмехује. Поново их обави тишина, испрекидана једино завијањем буре напољу и пуцкетањем разбукталих пањева. Лењо je гладио браду и полако разгледао собу. Била je мала, са ниском таваницом и оскудно намештена. Зелени тепих покривао je скоро цео под. Полица за књиге и дрворези по зидовима давали су јој 82
(франц.) санкилот; име које су 1789 год, аристократи дали револуционарима. 330
неку атмосферу учености. У њој јe владала интимност места y коме ce много живи, и он ју je волео јер je била тачно онаква каквом je замишљао њену собу; јер je била део ње — исто као и њене кафеномрке очи, мали младеж на левом образу, њен обичај да седи на поду, или начин на који je растављала усне док je слушала музику. — Анри, — рече она изненада — причајте ми о Драјфусу. У радњи девојке непрестано говоре о томе. Не знам да ли je он крив или није, али бих волела да чујем нешто о томе. Пре свега, кo je он? — Он je Алзашанин. Рођен je y Милузу, као и мој пријатељ Морис. Ступио je y војску, постао артилериски капетан, и једног дана, пре четири године, изненада je ухапшен, испитиван, осуђен, деградиран и послан на Ђавоље Острво, где сада труне због злочина који није извршио. — Откуд знате да га није извршио? Сви кажу да јесте. — Што je скоро довољан разлог да убеди човека како он то није учинио — осмехну ce он. — Али, има и других разлога. Полако јој je причао о том трагичном догађају: о збуњености стручњака y вези са Драјфусовим рукописом, о тајанствености којом je било обавијено суђење, о фалсификовању доказа, о кривоклетству сведока. — Не, Мирјам, — заврши он, испијајући чашу и пружајући руку ка штапу — он није крив. A има још неколико поштених људи y Француској који ce боре да ce поправи та велика не правда. Надам ce да ће успети. Али ce бојим да то неће бити лака ствар. Кад je полазио те вечери, она узе лампу са стола и испрати га до уског спољашњег трема. — Вече није било баш тако занимљиво, зар не? — рече му када су стигли до степеништа. — Обично седење поред ватре? Лепше вече не бих могао ни да замислим. Готово најлепше од свих које сам досада провео. Уствари, ја сам страшно породичан човек y дубини душе, да знате… Хоћу ли вас видети сутра? После неприметног оклевања он додаде: — Зар вам још није досадило да вам одузимам све слободно време? Зар још увек хоћете да… — Пст! Сутра. На истом месту — рече она брзо. Поглед њених очију паде на њега као миловање. Он зажеле да ухвати њену руку, да je задржи дуго y својој. Уместо тога, рече скоро нечујно: — Хвала, Мирјам. 331
Она подиже лампу високо изнад главе кад je почео да силази низ степенице. Сажаљење јој замагли очи, и она пригуши један уздах док га je посматрала како силази, споро и незграпно. У подножју степеница он застаде да би повратио дах и мало одморио ноге. Један тренутак je гледао горе, y њено овално лице окупано жутом светлошћу. Пун среће, махну јој руком. — Bonsoir83, Мирјам. Када je, петнаест дана доцније, предложила да y недељу после подне оду y Лувр, он ce тврдоглаво побунио. — Лувр! Оно старо гробље! Ko још иде y Лувр? — Ја. — Зар не знате да y Лувр иду још само туристи? Туристи и студенти уметности. Уверавам вас да на свету нема ничег мучнијег од тих соба пуних кипова, мумија, саркофага, изломљених комада мрамора. То je као складиште неког огромног гробља. Te километарске галерије, са хиљадама слика… — Али, Анри, ја волим слике. Волим да их разгледам. Волела бих да ми ви причате о њима, да ми објасните шта једну слику чини великом. — Немогуће! То je као кад бисте тражили да вам објасним шта једну жену чини лепом. Није истина да je велика уметност једноставна; она je ђаволски сложена. На крају крајева, зашто не би била? Живот није једноставан. Људски ум није једноставан. Људско срце свакако није. Ни велика музика није једноставна. Можда изгледа једноставна, али уствари није. Ни математика није једноставна. — То je још један разлог више да ме одведете y Лувр идуће недеље и почнете да ме поучавате — рече она са шеретским осмехом y својим свиленим источњачким очима. — Ако je уметност заиста тако тешка, мораћемо да je проучавамо годинама! Већ нас видим обоје како, као излапели старци, одлазимо сваке недеље y Лувр да гледамо Мона Лизу. — Не помињите ми ту флорентинску буржујку која ce усиљено осмехује! — Сматрала сам да je дивна, али ако ce вама не свиђа…
83
(франц.) Лаку ноћ! 332
Попустљивост y њеном гласу није успела да сакрије њену спокојну сигурност y исход расправе. Осмех јој je одражавао мирно уверење y победу, што није измакло његовом погледу. — Казао сам „не идемо y Лувр", и крај! — изјави он уз окрет који није трпео поговора. — И не помишљајте на то да ме можете наговорити, да ме можете спутати својом вољом, или ме обртати око малог прста помоћу тог свог осмеха. — Али, Анри, — бунила ce она, изигравајући увређену чедност — нисам ce осмехивала на вас. — Онда сте ce осмехивали на нешто друго, a то je још горе. Он јој припрети прстом. — Познајем ја ту врсту осмеха. И Мисја ce слично смешила. Зато, као што видите, не вреди вам да трошите своје осмехе на мене. Била je тако лепа седећи ту на поду, са одблеском жара на коси и једној страни лица, и витким ногама подвијеним испод вунене сукње, да ју je неколико тренутака посматрао заборавивши на шта je мислио. — Кад кажем „не идемо y Лувр", онда не идемо y Лувр — и ни речи више о томе! Идуће недеље отишли су y Лувр, a после тога су редовно одлазили сваке недеље после подне. На његово изненађење, те посете биле су за њега једно ново и пријатно искуство. Уживао je посматрајући како јoj ce очи шире кад угледа неку широм света познату слику, уживао je одговарајући на њена питања, показујући јој техничке детаље. Док су шетали галеријама пуним одјека, одушевљавао ce живом радозналошћу њеног хитрог и бистрог ума. Несвесно, почео je да јој прича о уметности, да објашњава зашто je Рембрант већи од Петера де Хоха, a Фрагонар већи од Натијеа, да показује шта je генијалност, a шта обична вештина. Једне недеље стајали су испред Милоске Венере, беле и удаљене y бледилу тог мартовског поподнева. — Лепа je, зар не? — прошалута он. — Ми о њој не знамо ништа друго осим да ју je неки грчки сељак нашао y једној пећини и продао je француској влади за шест хиљада франака. Једини добар посао који je направила наша влада, осим, наравно, оних дивних слика које je Наполеон покрао по Италији. Знате, — настави он после мале паузе — она je толико лепа да ми заборављамо колико je страшно, страшно стара. Схватате ли да je она старија од Париза, старија од Цезара, старија од Христа? Понехад бих желео да свети Павле није никада ни отишао y Атину. 333
Неко време разговарали су шапатом, полако обилазећи око кипа који ce поносито уздизао, посматрајући га са свих страна. Треба да пођемо — рече он. — Већ je касно. Видели смо египатске барељефе, грчке каријатиде и феничански мрамор. То би требало да задовољи ваше културне жеље за недељу дана. Али, Анри, обећали сте ми да ћете ми показати „Мадону" Филипа Липија. Сећате ли ce? Ох, боже, ви никада ништа не заборављате! Али, онда морамо да пожуримо; ускоро ће ce музеј затворити. Попели су ce белим мраморним степеницама на први спрат, прошли кроз четвртасти салон и ушли y Салу од седам метара. Соба je била празна. — Имаћемо времена само за Липија. — Он задихано пожури ка слици једне плаве, изванредно израђене Мадоне, која је посматрала дете на својим коленима. — Друге можемо да погледамо идуће недеље, ако хоћете. Стајали су једно поред другог, ћутећи с пуно поштовања пред сликом. — Ово je, Мирјам, изванредна слика — рече он најзад. — Примећујете ли како светлост зрачи некако испод коже, као да je осветљава изнутра. То je зато што je Липи стављао окер као подлогу. Вештачка замисао, али врло ефектна. То ствара неку врсту унутрашњег зрачења. Данас то ради сваки студент, али je y Липијево доба то била новина. Зар она није етерична и зар не личи на анђела? — Очи му засветлуцаше. — Када је човек овако посматра, никад не би помислио да ce вероватно пржи y паклу баш овог тренутка. A и Липи заједно с њом. Били су покварен пар, то двоје… У речи га прекиде један униформисани човек, који промоли главу y собу — Затварамо кроз који минут, mesdames et messieurs. Он избаци те речи као из топа, баци један брз, задовољан поглед на Мирјам, збуњено погледа Анрија, слеже раменима, и одјури. — Уметност страховито много дугује греху — објашњавао је Анри док су он и Мирјам полако излазили. — Неком чудном случајношћу, велики уметници су до данас насликали веома мали бррј честитих жена. Потсетите ме да вам ових дана испричам роман Филипа Липија и те лепе калуђермце. — Кад стигнемо кући — док ја будем кувала чај. Идуће недеље нису отишли y Лувр, него y Салон независних, који je био отворен те недеље. Анри je упознао Мирјам са неколико чланова Извршног 334
одбора, и обрадовало га je њихово нескривено дивљење. Затим су почели да обилазе собу за собом, гледајући на брзину безбројне слике поред којих су пролазили. — Сада схватате зашто сликари умиру од глади — примети он, док су бесциљно лутали кроз галерију претрпану сликама. — Уметност je роба које има највише, a која je најнепотребнија од свих. Само будале, или генији, или људи који — као ја — немају другог избора, могу свесно да изаберу уметност за свој животни позив. Они опазише Анрија Русоа, који je стражарио испред својих слика. У углачаним цокулама и закрпљеном реденготу, тај бивши наредник и царински чиновник остављао je својом појавом јак утисак. — Мирјам, ово je мој стари пријатељ, господин Русо. Ако икада будете хтели да учите виолину или да напишете неко тешко љубавно писмо, ево коме треба да ce обратите. A узгред, он je и изврстан сликар. Анри Русо ce поклони из струка, промрси нешто кроз своје опуштене бркове и, узимајући Мирјам за руку, одведе je до једне велике слике чији je наслов био „Кармањола"84 . За оквир je била причвршћена једна цедуља на којој je стајало: „О Слободо! Вечно буди вођа онима који својим трудом желе да допринесу слави и величини Француске". Враћајући ce y улицу де Пети Шан, Анри je засмејавао Мирјам својом причом о комичним седницама Извршног одбора. Постепено, разговор je дошао и на Венсана и Сераа. — Волео бих да смо ce онда познавали. Ви бисте их сигурно заволели… Обојица су били велики уметници, мада су ce разликовали као дан и ноћ. Чини ми ce да бисте нарочито волели Венсана. Човек није могао да га не воли, иако je био чудан човек. Сем тога, био je демократа као и ви, па бисте ce дивно сложили y питању покварених старих краљева и безобзирних аристократа. Он би ce вероватно заљубио y вас. Био je права будала, јадни Венсан, и није никако успео да утуви себи y главу да je неким људима суђено да живе без љубави. — A шта je било с њим? — Убио ce… И тако су пролазиле недеље. Сваке вечери Анри je чекао Мирјам на тргу Вандом. Ишли су y позориште и Оперу, на концерте и y циркус. Одвео ју je на зимски Велодром, и она je била врло узбуђена
84
Песма из доба Француске револуције 335
кад ју je претставио великом Цимерману. Једног дана упитао ју je да ли je икада присуствовала биоскопској претстави. — Mon Dieu, a шта je то? — Ни ја не знам тачно. Нека врста претставе с апаратом за пројекције, како сам ја разумео, али ce слике мењају тако брзо да изгледа као да ce људи крећу. Присуствовали су биоскопској претстави y Индиском салону, y неком сутерену на булевару Капуцина. Био je то незабораван доживљај од кога ce човеку дизала коса на глави; локомотиве су јуриле са платна, коњи су галопирали право y салу, док су људи вриштали од страха, скакали са седишта и падали y несвест. С времена на време вечеравали су са Морисом и Рене и проводили заједно пријатне вечери, брбљајући или картајући ce. Недељом пре подне она би га често изненадила својим доласком y атеље; посматрала га je како слика, склупчана на каучу, с књигом y руци. Она и госпођа Лубе постале су добре иријатељшде, и дуго су нешто шапутале иза његових леђа. Мало-помало, њихово пријатељство расцветало ce y присност. Он јој je причао о себи, о својој усамљености за време протеклих година. Причао јој je чак о Денизи, a једне кишне вечери и о Мари Шарле. Постепено, она му je узвраћала поверење, помињући разне догађаје из свог детињства. — Знате ли зашто увек желим да нешто научим? Зато што нисам имала прилике када сам била мала. Нисам успела да завршим школу. Родитељи су ми били исувише сиромашни, a кад je тата умро, ступила сам као шегрт y једну кројачку радњу. Франак дневно. Било ми je тада тринаест година… Сажаљење га обузе када ју je замислио као малог шегрта у препуној, непроветреној соби, згрбљену по десет сати дневно над дугачким столом, како шије, боцкајући своје прсте. Са тринаест година… Како сиромаштво може да буде свирепо! — Ви не знате, Анри, шта то значи бити сиромашан, стварно сиромашан. То некако делује на човека. Испричаћу вам једном. Тога дана није више говорила, али му je месец дана касније испричала о свом оцу. — Био je цртач накита. Још као млад дошао je y Париз из једног малог места y Пољској… 336
Био je то плав човек нежног гласа, туберкулозан, наиван и побожаи; водио ју je y синагогу y улици Назарет, и испунио њено детињство поезијом Талмуда и сетним очајањем хебрејеких песама. Умро je после дуге болести, која je прогутала мршаву породичну уштеђевину, и оставио мајку и дете без гроша. Године које су затим дошле биле су непрекидна мора пуна немаштине и кулучења. После напорног рада y радионици проводила je вечери петљајући ce око штедшака, или помажући мајци да пришива дугмад на рукавице. Вечере су ce састојале од подгрејаних кромпира и корица бајатог хлеба расквашених y млакој води. A усто — вечита сабласт кућевласникова. Није било празника, ни излета на обалу Сене, ни вожњи на вртешки, није било играња жмурки с осталом децом. Па ипак, она je некако остала y животу. Мршава шипарица суморних очију постала je жена. Лепотани су почели да je сачекују при изласку и да je прате кући. — A онда сам једног дана срела Андреа и заљубила ce y њега. Био je надзорник y једној фабрици оптичких инструмената. Био je пријатан, тих. Имали смо исти укус, исту религију, исте наде. Много смо ce волели. Толико много да je он, када ми je мајка умрла, затражио да ce удам за њега — и замало што нисам пристала! — Глас јој ce изгуби y тишини собе, и она ce загледа y ватру. — Зашто? Зашто ce нисте удали за њега? — Зато што je био сиромашан. — Оштра одлучност y њеном гласу га je запрепастила. — Био je интелигентан, вредан, пријатан и леп, али сиромашан. И мој отац je био интелигентан и вредан, па сам видела какав je живот пружио мајци. И посматрала сам га кад je умирао. Слушала сам га како кашље, и кашље, и кашље целе ноћи зато што нисмо могли да купимо лек. И сваки пут кад бих га чула кроз зид, загњурила бих главу y јастук и клела ce да више никада y животу нећу бити сиромашна, клела ce да ћу учинити све само да не будем више сиромашна. Ето зашто сам оставила Андреа. Без иједне речи, без иједног писамцета. Знала сам да ћу попустити ако га поново видим. И зато сам побегла. Никада га више нисам видела — рече она врло тихо. Дошао je мај, и поново je над Паризом лебдело чудотворно пролеће са својом чаробном лепотом старог камења које je провиривало кроз младо лишће. Булевари су процветали од морнарских капа и светлих сунцобрана. У парку Монсо поново je отворено марионетско позориште и нова генерација деце посматрала 337
je дивљу битку између Гињола и Ђавола. Љубавници су ce љубили по капијама. Жан Аврил, y пратњи свог љубавника, служавке, менаџера, две пудлице и двадесет шест кофера отпутовала je за Лондон усред невероватне збрке затуреног пртљага, телеграма које je требало послати y последњем тренутку, и поклона за „срећан пут" — као што je и доликовало испраћају једне звезде из мјузиж-хола. Пре него што je воз кренуо, глумица je успела да неколико тренутака остане насамо с Анријем, y свом купеу. — Изгледате потпуно други човек — рече она, хладећи ce рукавицама. — Како стоје ствари између вас и Мирјам? — Савршено. Она je све оно што сте рекли да ће бити, и још много више. Никада нећу моћи да вам ce одужим за оно што сте учинили. Израдићу вам колико год хоћете плаката. Страсност y његовом гласу натера je да га погледа подозриво. — Не заљубљујете ce y њу, a? — Боже сачувај! Шта мислите о мени — да сам будала? — Сетите ce, Анри. Пријатељство и ништа више. Te вечери одвео je Мирјам на Брамсов фестивал, који je био организован y знак сећања на композитора, недавно преминулог y Бечу. Свирали су симфонију Це-дур, и Мирјам je затворених очију, са рукама скрштеним y крилу, слушала грмљавину звучних таласа. Посматрајући je испод ока, скицирао je y машти њену слику, њено лице занесено уживањем y музици, усне полуотворене као за пољубац, витку линију њеног врата. Био је то савршен тренутак који je требало да сачува, како би га поново преживљавао кад она буде отишла. При последњим акордима симфоније она провуче своје прсте кроз његове. — Хвала вам, Анри — прошапута. — Кад год будем слушала ову симфонију, мислићу на вас. У кочијама опет спусти своју руку на његову. — Били сте врло добри према мени. Полако, њихови ce дланови додирнуше a прсти испреплеташе с неком нејасном, готово несвесном чулношћу. Када су ушли y собу, она баци огртач на столицу и саже ce да припали ватру. 338
— Жао ми je што ја не могу то да учиним уместо вас — рече он са софе. Она ништа не одговори, те он, да би отклонио нелагодну ситуацију, настави живахним тоном: — Питам ce шта ли ви радите лети, када je исувише топло да би ce ложило. — Гунђам непрекидно и чекам да дође јесен. Ја ионако мрзим лето. Париз je страшан лети. — Баш ни најмање! Париз je диван лети. Видећете. Водићу вас на вашаре. Јешћемо карамеле и посетићемо сваку шатру. Свратићемо и до моје старе пријатељице Ла Гули, на Престони вашар. Пловићемо лађицом низ Сену и ручаћемо y малим кафанама где свира хармоника. Возићемо ce y Сен Клу, y Версај и… — Па зар не идете летос y Аркашон? — упита га она изненађено. — Жан ми je причала да имате тамо своју вилу и лађицу. — Не, овога лета не идем — рече он брзо. — Имам исувише посла. — Знате ли, Анри, — рече она после краћег ћутања — да ја никада нисам била ван Париза, да никада нисам видела море? — Аркашон није баш на самом мору, већ лежи y једном заливу. Најлепшем заливу на свету, по мом мишљењу. Зимски део града пружа ce кроз борову шуму, a летњи део je близу обале. Тамо je и моја вила, Вила Дениза. Њена тераса гледа право на залив. Не можете ни да замислите како je тамо лепо изјутра, кад сиђем на доручак: сунце, бела једра јахти, деса која ce играју на жалу. После доручка одлазим на једрење и пливање са Лорантеном. Тај Лорантен, то вам је један диван примерак! У младости je био морнар и лутао по свету. Сада je рибар, али само преко зиме. Лети ce он и његова жена, Маријета, запосле y неком домаћинству. Научио ме je како ce једри, и пре две године учествовао сам y месној регати. Можда вам није познато, али ја сам аутентични власник једне јахте, са неколико освојених трофеја. A тек оно јутарње пливањње! Одједном схвати да ce занео сопственим одушевљењем, и молејћиво слеже раменима: — Не верујте y све ово што вам пригчам. Аркашон je само једна досадна мала приморска варошица, као и толике друге. И ја нећу ићи тамо ове године. Не могу да напустим Париз. Обећао сам Клемансоу да ћу му илустровати књигу, a још нисам ни почео да радим на њој. Знате, верујем да би вас она интересовала. То je једна збирка кратких приповедака о Јеврејима. Дао ми je табаке да их прочитам. Донећу вам, ако хоћете. Она потврди климнувши главом, скочи на ноге и поправи сукњу. — Идем да скувам кафу. Да ли вам ce пије? 339
Изгуби ce y малој кухињи, и он je неко време слушао шкрипу млина за кафу. Како je мало потребно човеку да буде срећан. Ватра, кафа, девојка… Девојка као она. Како je њена рука била мека и топла y кочијама… — Вечерас сте дивно изгледали — довикну јој он са софе. Она извири из кухиње. — Хвала, господине. Било je крајње време да ми направите неки комплимент. — Вама нису потребни комплименти ни од мене ни од било кога другог. Ви сасвим добро знате да сте врло лепи. Исувише лепи, уствари. Осим тога, човек никада не може да каже жени нешто лепо о њој што јој већ није било познато. — Жена ипак воли то да чује — одговори она смејући ce, уз шкрипу млина. — Али, да сте ме видели јутрос, ви бисте ce уплашили. — У то сам ситуран — одговори он истим шаљивим тоном. — Али, вечерас вам je некако пошло за руком да изгледате врло лепо. Мушкарци су вас меркали на концерту, и могао сам да погодим шта су мислили. — Јесте ли могли? — Опет зачу жубор њеног смеха. — A шта су то мислили? — Како ли грозно морате да изгледате ујутру! — Ви сте грозни. Мрзим вас! — Она извири на кухињска врата и исплази му језик. — Жан je имала право. Казала je да сте ви… — Није важио шта je она казала — насмеја ce он. Него, видите ли? Чим ухватите жену за реч и сложите ce с њом, она вас омрзне, казива вас свакојаким именима и плази ce на вас. Ласкање, ето шта траже жене. Ласкање, што више ласкања. При свем том, чиљеница je да сте изазвали пометњу на концерту. Жене као ви претстављају јавну опасност, и не би им требало дозволити да ce крећу слободно. — Али ја нисам била слободна. Била сам с вама. И раније су ce понекад упуштали y такво задиркивање, али je он вечерас био свестан неке скривене нежности, неке нове, помало разуздане присности. — Ево, попијте једну чашицу. — Она спусти боцу коњака и чашу на сточић. — И то не зато што сте je заслужили, него зато што сам ја једна слатка, племенита и добродушна девојка, пуна праштања. — Узели сте ми реч из уста — пецкао ју je он. — Само, бојао сам ce да ћу увредити вашу урођену скромност. Срећан сам што видим да смо истог мишљења. 340
Он увуче главу y рамена, тобоже уплашен, кад она отвори уста да протестује. — У реду, y реду, извињавам ce. Ви нисте ништа од свега тога. Него, зар вам ce не чини да би било паметно када бих ја плаћао пиће које пијем? Полако вас гурам y пропаст пијући оволики коњак. — Не. И ако кажете још само једну реч… — Али, Мирјам, ви ми не дозвољавате да вам купујем поклоне. Не дајете ми да платим пиће. Молим вас! — Не. — Тврдоглави сте као мазга. Слушајте, Мирјам, покушајте да… — Не. Још једну реч — и ја односим боцу. Она оде y кухињу, и сместа ce врати носећи две шоље кафе. — Пијте док je врућа. Згурила ce на поду поред ватре, подвукавши витке ноге под црну сомотску сукњу. Извесно време обоје су ћутали. Како je пожељно изгледала вечерас! Месеци нису умањили чар њеног присуства, узбудљивост њене лепоте. Целог живота сањао je о девојци као што je она. Њој ce надао y току ових минулих бесних, проћерданих година. A она je све време била ту, у тој малој соби. Колико ли ce пута возио том улицом и нe слутећи да она живи y једној од тих старих кућа. Да jy је онда срео! Ох, то жаљење за стварима које су могле да буду… — Зашто гледате тако y мене? — упита га она, не скидајући очију с ватре. — Откуд знате да вас гледам? Поред тога што сте слатка пуна праштања, племенита и добродушна девојка, као што рекосте, да немате случајно и очи на потиљжу? Претпостављам да знате и шта сам мислио. — Шта сте мислили? — Ако баш хоћете да знате, питао сам ce да ли сте стварно ту или сам вас ја измислио. Имам одличну машту. Могу да видим ствари које никада нису постојале, и да чујем ствари које никада нису биле речене. Понекад ce будим ноћу, помишљајући да ви уопште не постојите и да ce никада нисмо ни срели. Ох, Мирјам, тако сам срећан што смо ce срели! Тако срећан и захвалан! — Захвалан — на чему? — На томе што живите, што сте поред мене, што ми дозвољавате да седим крај вас, што пуштате да вам будем пријатељ. 341
Она ce не помаче. Као да je нешто напрегнуто ишчекивала. Спусти шољу y крило, пажљиво посматрајући ватру. Лице јој je било некако удаљено, скривено мислима. — Анри, јесте ли ви заљубљени y мене? — Онај шаљиви тон од пре неколико тренутака беше ишчезао. Он осети како ce загрцнуо, и како му je чаша ракије задрхтала y руци. Напустиће га… Била je чудна цело вече. Исувише добра… Саопштиће му да je богати човек кога je чекала дошао… Или je, можда, посумњала да ce он заљубио… Издао ce оном својом глупом примедбом како ce буди ноћу и размишља о њој. — Заљубљен y вас? Како вам je то пало на памет? Наравно да нисам. Свака ћелија његовог мозга била je на опрези. Овога пута мора да лаже добро, мора да лаже невероватно добро… Мора, мора да je убеди, иначе ће га она оставити… — Ми смо добри пријатељи. Уживам y вашем друштву. Али љубав — не, Мирјам. Не, хвала! Лекција није била лака, али сам je ја научио, уверавам вас. — Јесте ли сигурни? — Сигуран? Наравно, сигуран сам. Инстинкт му je налагао да прибегне несташној дрскости, да покуша да je збуни питањима, иронијом, изговором да ce забавља. Ако ce буде бранио, пропао je. — Шта значи све то? Неко играње самоиспитивања? Ви жене сте толико уображене да не можете ни претпоставити да један мушкарац може да ужива y вашем друштву a да притом не изгуби своје срце и не заљуби ce до ушију у вас. Жао ми је што сам вас разочарао, али ја тражим само пријатељство. Остарео сам, изгледа ми. Не осећам више жељу за љубавним узбуђењима. Чезнем за мирним водама пријатељства. Полако му ce враћало самопоуздање, обмануо je сам себе звуком својих речи, замало што и сам није y њих поверовао. — Како би вам ce свидело када бих ce ја одједном окренуо ка вама и рекао: „Мирјам, јесте ли заљубљени y мене?" Даклс, не говоримо више о томе. A сада, јадна моја одбачена љубавнице, пустите ме да на миру попијем кафу. — Добро — рече она. — Верујем вам. Али — али, желите ме, зар не? 342
— Е-е, то je друга ствар! Љубав je нека врста баруштине, нека емоцианална мочвара. A похотљивост je један нормалан, пријатан, исправан осећај. Наравно да вас желим, драга моја Мирјам, као што бих желео и сваку друту младу и лепу жену. На крају крајева, ви уствари и не изгледате тако страшно — осим ујутру, наравно — a мени још није деведесет година. Зар не би било прилично увредљиво за нас обоје када бих остао потпуно неосетљив према вашим очигледним вредностима? Али, будите без бриге. Нећу вас везати и запушити вам уста да бих утолио своју телесну глад на вама. Има места y Паризу где ce та врста глади на одговарајући начин задовољава. — Знам — насмеја ce она. — Жан ми je причала. — Боже, ту би жену требало стрељати! Е па, пошто све знате, онда можете да будете мирни и уверени да ce нећу изненада бацити на вас и после очајничке борбе подврћи вас својој вољи — ако je то оио што вас je забрињавало. Победио je; уверио ју je. Он ублажи своју одбрану. — Не, Мирјам — рече, благо ce осмехујући. — Ја желим једино да будем ваш пријатељ. Не надам ce ничему, ништа не тражим од вас осим вашег очаравајућег пријатељства. Знам да ћете једног дана отићи од мене, и спреман сам на то, али дотада — дозволите ми да останем ваш пријатељ. Посматрала je његово лице упорним, испитивачким погледом. — Мило ми je што то чујем, Анри. И ја желим да будем ваш пријатељ. И ја сам вама захвална. Више него што мислите, више него што можете и да наслутите. Жан вам je испричала шта ја тражим од живота. Ви знате да вас не волим, a нећу ни да ви мене волите јер би вам то нанело бола, a ја не желим да вас позлеђујем. Хоћу да вам пружим само срећу. — Хвала, Мирјам — рече он храпавим гласом.— A сада, пошто je све тако лепо уређено, мислим да je боље да одем кући. Сутра je недеља, a изгледа да ће дан бити леп. Да ли бисте волели да ce провозамо до Версаја? Он спусти празну чашу на сто и маши ce руком за штап. Пре него што je успео да устане, она ce y једном скоку нађе крај њега, приближи своје усне његовим. — — Не морате да идете, Анри.
343
19 Још пре него што je отворио очи, знао je да je напољу савршено летње јутро, да je соба пуна еунца, и да ce изнад залива простире затегнуто плаво небо. Кроз отворен прозор допирало je цвркутање деце која су ce играла на обали, и успављујући шум таласа. По слабом лелујању ваздуха он познаде да преподневни поветарац тек што није почео да пири, и да ће једрилице ускоро испловити из луке. Није отварао очи, већ je непомично лежао y постељи, ослушкујући њено мирко дисање, упијајући топлину њеног нагог тела испруженог поред њега y уморном сну. То je био онај божански час који сваком човеку долази једном y животу. Прозиран, преливајући ce y дугиним бојама, изазивао je тугу својим жестоким задовољством. Тај час je најзад дошао и њему тог летњег јутра, и он га je проживљавао, сваки његов драгоцени тренутак — сада… Нико није могао да буде срећнији него што je био бн тих последњих недеља. Она му je дала себе. Не из сажаљења, не из попустљивости, нето с вољом, радосно, једним паганским гестом утехе. Желела je да му надокнади све — Денизу, Мари, дуге године самоће, ружноћу, бол y ногама, — да уравнотежи неправедност живота тим спонтаним поклањањем себе. Често je y прошлости размишљао о томе како ли ce осећа човек када ce y љубавном чину сједињује са лепом, интелигентном и осећајном девојком. Сада je знао. Била je то најузвишенија овоземаљска екстаза, ствар због које je Адам био довољно мудар да изгуби рај… Она je била пожудна, необуздана, јер секс и није ништа ако није пожудан и необуздан. Није му одбила ништа jep јe хтела да он бар једном y животу окуси потпуну екстазу љубави a усто je била од оних девојака које дају све или ништа. У измешаној светлости и сенци њене собе осветљене ватром из камина, и овде, y сафирноплавом полумраку летњих ноћи, дозволила му je да користи и силује њено тело, да од ње узме све што хоће. Први пут y животу благосиљао je своју путену ненаситост, благосиљао je скромне блуднице које су га научиле анатомији задовољства и љубавној вештини. И он je њој пружио уживање — y 344
то je био сигуран. Осећао je дрхтање њенога тела, увијање њене кичме под његовим рукама. Спољни изглед није играо ниакакву улогу при извођењу љубавнот чина. Ни мозак, ни слава, ни друштвени положај… Када човек достигне известан ниво сексуалности, кад ce пробије кроз конвенционалност и пристојност, ништа више није важно осим чисто животињске пожуде и сексуалне издржљивости. Окружени тамом, они више нису били лепа девојка и ружан човек, него две безличне сенке спојене y страсном беснилу и жељи да пруже уживање једно другом. Он je никада неће заборавити, али ни она неће заборавити њега. Сећаће ce ружног кепеца који ју je љубио тако страсно и вешто. Сећаће га се када буде слушала Брамсову Прву симфонију, када буде ишла y Лувр, или ce возила поред „Воазен"-а и Вандомског стуба. Негде y њеном мозгу, y њеном срцу, y њеном сексу он ће и даље живети, биће део ње, чак и када ce буду растали. A растаће ce, сигурно. Односи као што je њихов не трају дуго. Живот их не подноси. Нешто ce деси — и раскине их. Није га волела, и y то je био потпуно сигуран. И никада га неће волети. Дала му je своје тело, не срце. Да je био млађи, будаластији, можда би ce понадао, као што ce понадао онда y Малромеу. Али не сада, y тридесет и трећој години, са брадом која већ почиње да седи. Једна од ствари коју човек научи с годинама јесте нека врста ре зигнације, неке мудро сти одрицања, неког предавања неминовности. Он престаје да жели месец с неба. Што ce тиче њега самог — био je заљубљен, очајнички заљубљен и врло несрећан због тога. Жалио je што није успео да обузда своја осећања, али ето — није успео. Само, то je био његов лични проблем, и он ће ce борити с њим. Слагао ју je, и зато мора да плати. Кад дође време растанка, он ће наћи снаге, пристојности да ce удаљи поклонивши ce, и да je поштеди смешног призора љубавника који лије сузе и преклиње. Међутим, будућност je била још далеко. Мирјам je ту, поред њега. Имали су пред собом још три недеље. Три недеље пливања, једрења, ручавања на тераси прошараној сунцем. Три недеље летњих ноћи… Он отвори очи, опрезно ce ослони на лакат, испијајући њену лепоту дугим, жедним гутљајима, говорећи јој о својој љубави нечујним шапатом. Угуши своју жељу да јој помилује откривене груди, да пољуби меку површину њеног врата. Инстинктивно ce уздржа. Њихова љубав припадала je ноћи…
345
Пажљиво ce извуче из постеље, обуче ce и изађе напоље. У холу га je чекао Лорантен, обучен y јутарњу ливреју, с муком покушавајући да изгледа као запослен слуга. — Добро јутро, господине грофе. — Он застаде с пајалицом y ваздуху, и поздрави Анрија мозаиком свог осмеха. — Леп дан као створен за једно мало једрење — примети, уздишући замишљено. Откако je дошла млада госпођа, ствари више нису биле као некад. Мање пића, мање мушких разговора, мање јутарњих рибарења. Господину грофу су ce друге ствари врзмале по глави тих дана, a не риболов; али, искрено говорећи, човек није могао да га осуди. Ta млада госпођа коју je довео из Париза била je заиста нешто нарочито. Лепа и љубазна, a не од оне врсте која диже нос, као толике друге… Али и поред свега тога, жене увек некако поремете ствари. — Поветарац je баш почео — настави он као случајно, док je брисао прашину са ограде степеница. — Штета би било да ce пропусти. — Е па, онда идите и спремите чамац — осмехну ce Анри. — Ја ћу бити на тераси. Он седе и запали цигарету. Беле једрилице крстариле су заливом, просецајући светлуцаву воду. На обали су деца вредно копала по песку, док су мајке, y пењоарима, плеле или читале жуто укоричене романе испод великмх сунцобрана. Господа y сламним шеширима и пругастим купаћим костимима кочоперила су ce по обали пре него што ће ce неустрашиво бацити y таласе. Појави ce Маријета, са широким осмехом на окрутлом лицу. — Леп дан, hеin85 , господине грофе? — рече, блажено ce смешећи и спуштајући послужавник на сто. — Аркашон je диван лети… али и зими — додаде одано. Измењаше тихо две-три примедбе, да њихови гласови не би пробудили младу госпођу, која je спавала горе y соби. Утом Лорантен протури између два стуба на огради своје насмејано лице као y кулија. Није више био обучен y униформу собара, већ je имао стари сламни шешир, отворену кошуљу и избледеле плаве панталоне подврнуте до колена. И наравно, био је бос — Спремна je, m'sieu. Стоји вам на раслоложењу.
85
француска упитна реч. 346
Мало доцније једрили су кроз залив. Анри, испружен на палуби, уживао je y зрацима сунца који су га нежно боцкали по лицу, док je Лорантен, с једном руком на крми, раздрљивши своје маљаве тетовиране груди на поветарцу, водио разговор. — Знате ли, гослодине грофе, онај врло отмен пар што се доселио y кућу с оне стране друма? Нису ни венчани, то двоје. Или, можда и јесу, с обзиром на то да му она онако набија рогове… A она госпођа, знате, она што станује y вили „Мон Плезир", дакле, судећи по њеном рубљу… — A шта ви знате о њеном рубљу? — насмеја ce Анри, подижући ce. — Лорантене, гори сте од сваке бабе. Шта радите док вас ја плаћам да ce старате о кући? Проводите време вирећи кроз кључаонице? — Бог ми je дао очи, господине грофе. A послуга воли да препричава. Стари рибар извуче боцу коњака испод седишта. — Како би било да гуцнете мало пре него што запливате, као што сте некада имали обичај? — Не, хвала, али ви можете да повучете који гутљај. Ионако бисте то урадили иза мојих леђа — осмехну ce он. Стигли су до једног пустог рукавца, који je блештао y полукругу пешчаних спрудова и чемпреса. Анри скиде цвикер, додирну ногама воду; затим, одупирући ce рукама, одбаци ce преко ивице чамца. Неколико тренутака доцније изрони код крме, са косом залепљеном на челу, дахћући, дувајући, док му ce мало тело весело праћакало y провидној зеленој води. Он махну руком Лорантену, поново ce загњури, изведе потпуни салто, и поче пливајући да ce удаљава од чамца. — Немојте да идете сувише далеко — опомену га Лорантен, потежући други гутљај из његове боце с коњаком. Анри je пливао, пљускао и бацакао ce неко време. Најзад доплива до једрилице, зграби рибареву кошчату руку и извуче ce на палубу. Док су ce приближавали обали, он опази Мирјам, обучену y бело, како стоји на ивици кеја и маше му. Одговори јој махањем, и y том тренутку га поново обузе оно исто расположење од јутрос, али ce сада његова срећа уздиже као молитва са његових усана — „Хвала ти, Боже, што си дозволио да упознам толику срећу… Више те не мрзим. Никада те више нећу мрзети… Кад она буде отишла, немој ме 347
пустити да живим исувише дуго… Али сада, молим те, учини да време тече полако — сасвим полако…" Ишли су на једрење, ишли су y риболов. Лежали су на палуби затворених очију, лица окренутих сунцу, руку које су ce дотицале. Сваки час су ce смејали и говорили луцкасте, бесмислене ствари које људи говоре кад су срећни. Ручавали су и вечеравали на тераси; возили ce кроз борове шуме „зимског града", траћили време по терасама малих кафана на обали, гутали познате чувене аркашонске остриге и заливали их белим бордоом. Цуњали су по дућанима y којима ce продају поклони и послали госпођи Лубе једну порцеланску статуу светог Фрање која je стајала y једној огромној шкољци на којој je било написано „Успомена из Аркашона". И опет би ноћ покрила тамом занос њихових загрљаја; опет би зора затицала њихова тела у сну, исцрпена од уживања. Пред крај августа, Морис и Рене дошли су к њима на неколико дана. После вечере две девојке су разговарале о моди док je Морис излагао своје планове за будућност. — Све je спремно за твоју изложбу y Лондону. Господин Маршан, менаџер Галерије Гупил y Лондону, ставио те je на свој списак за пролеће. Две недеље y мају. A затим идуће године — Њујорк! Ох, постоји и неки господин Морау, који има галерију y Дрездену; и он би волео да излаже твоје радове. Продаја загарантована, a сам плаћа отпрему. Кажем та, Анри, за пет година твоји радови ће достићи исту цену као и Дегаови! После одласка њихових пријатеља, Анри и Мирјам су наставили са својим лењим навикама. Извезли су ce још два-три пута, остајали увече мало дуже на тераси. Али Мирјамино отсуство беше скоро прошло, и над њима je већ лебдела меланхолија ствари које ce ближе крају. Увече уочи свог поласка за Париз седели су једно поред другог, посматрајући како сунце залази на потпуно ведром небу. Неколико последњих купача извлачило ce с муком из таласа, бришући со са очију. Поветарац ce беше смирио. Она пружи своју руку и дохвати његову. — Ово je било најсрећније лето y мом животу. Провели смо четири божанствене недеље и ја их никада нећу заборавити. Није ce усуђивао да проговори, из страха да ce не ода. Будућност je постала за њега непрекидна мора, a Париз — супарник са хиљаду руку који чека да je отргне од њега. 348
Она ce окрете к њему. — Много, врло много сте ме усрећили, Анри. Хтела бих да то знате. — И ја сам био срећан — промрмља он, гледајући y њену руку. — Зато и мрзим што видим да ce све ближи крају. — Али, ништа ce не ближи крају. Биће исто овако и y Паризу. Он затресе главом. — Не, неће. У Паризу ћу вас виђати по фијакерима, y ресторанима. Неколико часова увече. Недељом можда… — Али, Анри, па тако je било и прошле зиме, a ви сте говорили да сте срећни. — Њен поглед почивао je на њему са благим прекором. — Сећате ли ce кад сте говорили како треба да смо задовољни оним што имамо и како не треба да тражимо више? — Мислио сам да не треба да тражимо оно што je немогуће. Али ово би било тако просто. — Шта то? — Да проведемо јесен овде, да ce вратимо y Париз после Божића — Te речи му неосетно излетеше, изазване сентименталношћу тренутка, додиром њене руке. Он осети како јој ce прсти згрчише. — Опростите ми, Нисам мислио… — Ви сте заљубљени y мене, зар не? — Овога пута то више није било питање, већ тврђење. — Осетила сам то пре извесног времена, али нисам била сасвим сигурна. Он климну главом, заморен изненада својим претварањем, као они злочинци који ce неочекивано предају просто зато што су ce уморили. — Да, Мирјам, заљубљен сам y вас. Уствари, још од првог нашег састанка. Волео сам вас и онда када сам ce заклињао да желим само пријатељство. Te ноћи сам добро лагао, зар не? Лагао сам просто зато што нисам могао поднети помисао да вас изгубим. И од тада сам стално лагао. Само, надао сам ce да ви то нећете сазнати ни опазити, a био сам ce зарекао да вам сам то никада не кажем. Али сада, пошто већ знате, зар ми нећете дозволити да ce бринем о вама? Он подиже главу и погледа je преклињући. — Знам да нисте заљубљени y мене, ја то и не очекујем од вас. Али ме волите, зар не? Нећете ли да ми пружите прилику коју бисте пружили сваком другом човеку? Жан ми je испричала шта ви тражите од живота. Ја вам могу дати све то. Молим вас, Мирјам, молим вас… Речи му замреше на уснама када осети да je она извукла руку, 349
— Жао ми je што ce то догодило. Страшно ми je жао… — Глас јој je био тих и тужан. — Не, не љутим ce на вас што сте ме лагали. Разумем. И ја бих то исто учинила. Само ми је веома жао, јер je то покварило нешто пгго ме je много усрећило, a нама je обома било потребно бар мало среће. Ниједно од нас je није имало сувише. После мале паузе она настави: — Кажете да ce не надате да ћу и ја вас волети. Варате ce, Анри. Сваки онај ко воли очекује да буде вољен. Па и ви. Не поричите. Ви још увек верујете да ћу ce ја, ако будете довољно љубазни, довољно племенити, довољно стрпљиви, најзад заљубити y вас. Сећате ли се кад сте ми рекли да сте добро научили лекцију? Онда сам вам поверовала; али сада знам да je никада нећете научити. Никада. Ићи ћете кроз живот не губећи наду, очекујући вечито да ће вас нека девојка заволети, и увек ће вас чекати разочарање и бол. Бол, драги, као овај који вам ја сада задајем. Видите, ви и ја ce y неку руку налазимо y истој ситуацији. Oбоје жудимо за нечим што не можемо добити; обоје жудимо за љубављу, a ниједно, je не може имати. Ја, зато што сам je ce одрекла; ви, зато што сте хроми и ружни. Речи су га погађале с поразном жестином. У њеним устима оне су добијале неку нову, безнадежну непобитност. Изненада, небо постаде сиво, ваздух леден, залив олован. Она je видела како му крв ишчезава из лица, али je ипак настављала полако, промишљено. — Да, Анри, ви сте хроми и ружни. Провели сте живот покушавајући да то заборавите покушавајући да натерате људе да то забораве, али узалуд! Немогуће je да вас иједна девојка воли онако како ви желите да будете вољени. Кад би то било могуће, ја бих вас тако волела, јер сам покушала. Али, ја вас не волим и никада вас нећу волети. Он отвори уста да je прекине. — Не, не сада — рече она уз уморан покрет. — A знате ли зашто вас не волим, зашто вас никада нисам волела? Зато што још увек волим Андреа, човека о коме сам вам причала, онога који je хтео да ce ожени са мном. Да сте ми дали најлешпу палату y авенији ди Боа, да сте ми дали хаљине, крзна, накит, ја вас ипак не бих волела. Напротив, можда бих вас волела мање него сада, можда бих сасвим престала да вас волим. Ви не бисте више били најбољи пријатељ кога сам икад имала; постали бисте богати младић који може да плаћа оно што добија. Престала бих да видим вас, и видела бих само ваш новац. A због тога вашег новца, можда бих почела да вас мрзим. Ја желим све те ствари, али могу да их примим само од некога према коме не 350
осећам ништа — a не од вас, Анри. Ви ми не верујете, али то je истина. — Ја вам сигурно не бих могла дати више него што сам вам већ дала, — настави она — a по свој прилици дала бих вам мање. Ја лако могу да постанем свирепа. Тако je лако бити свиреп према човеку који воли. Он je беспомоћан. У мени има прилично горчине, и ја могу да будем свирепа према другима исто као што могу да будем строга према себи. Нанела бих вам бол, Анри, — a ја то нећу. Волим вас највмше што ce може волети без заљубљености; и хоћу и даље тако да вас волим. Новац би само затровао наш однос, претворио би нешто лепо y нешто ружно. Неко време непомично je посматрала своје руке. — A сада, шта ћемо да радимо? Престаћемо да ce виђамо, претпостављам. Ја сам ce зарекла да ћу то учинити ако ce икада заљубите y мене. Она ce окрете према њему са суморним осмехом. У сумраку који ce све више спуштао њене су очи биле два тамна вира. — Али, видите, и ја немам снаге. Тако вас волим, постали сте ми тако драги да ми je мрска и сама помисао да вас нећу више видети. Били смо тако срећни прошле зиме. Сећате ли ce Лувра, наших вечери поред ватре, биоскопске претставе, када се замало нисам онесвестила? Ја и даље могу да будем таква. Али ви не смете никада, никада више да говорите о љубави. То зависи од вас, Анри. Молим вас, покушајте. Сунце беше ишчезло иза пешчаног спруда. Два чамца полако су клизила натраг y пристаниште. Тишина ноћи већ je лебдела над заливом. Вратили су ce y Париз. Као што ce бојао, живот ce испречио између њих. После заједничког живота y Аркашону, било му je тешко да ce виђа с њом само на неколико тренутака увече. Уместо једне Мирјам y прозрачној белини или полунаге на палуби његовог бродића, пред њим je опет био шик манекен, са шеширом и рукавицама, и лицем некако далеким иза филигранског вела. Пошто je морала да устаје рано те јој je био потребан сан, остајало им je мало времена за љубав: секс, који je за њих био лагано уживање y летњим ноћима, постао je журан, случајан догађај после кога су обоје остајали незадовољени. Али он je одржао реч, никада није помињао љубав. Опет ce свако послеподне одвозио на трг Вандом, чекао усред метежа вечерњег саобраћаја. Опет су одлазили „Воазен"-у и „Лори"-у, смејали ce и препирали једући 351
палачинке; одлазили су на концерте, слушали „Кармен" и „Манон" y Опери Комик, присуствовали још једној биоскопској претстави. И седели су поред ватре y њеној малој соби y улици де Пети Шан… Он je неуморно покушавао да буде онај исти весели пријатељ као и прошле зиме, али ce нека неосетна промена одиграла y њиховим односима. Нелагодност je вребала испод њихове веселости. Јављале су ce изненадне празнине ћутања, које су они журно попуњавали сметеним осмесима и наглим разговорима. Њихово пријатељтво, тако природно још пре неколико месеци, претворило ce y вешту обману. Сада га je љутила маса света око њих, није више налазио никаквог задовољства y томе да ce показује с њом на јавним местима. Обузимао га je ужас чим би приметио да je посматра неки леп човек. Скоро га je љутила њена лепота, њена елеганција. Због тога што ce бојао да она не сретне некога ко ће je привући, избегавао je да je води Натансоновима или да je упознаје са својим отменим пријатељима. Позоришни људи нису бар могли да разговарају с њом… Што je јачи био његов страх да ће je изгубити, то ce више понашао према њој као власник. Ако би задоцнила, замишљао ју je како показује неку дубоко изрезану хаљину неком похотљивом милионару, a кад би стигла, питао би je зашто je задоцнила. Чак и док су седели поред ватре, сумњао је у њене мисли. Она je осећала ту његову љубомору, и то ју je вређало. Много пута ухватио je њен поглед како, проницљив и тужан, почива на њему. Несрећна љубав je болест која je врло слична телесној болести. Она напредује и погоршава ce, или ce побољшава и нестаје; никада не стагннра. Недеље су пролазиле, a Анријева једнострана љубав почела je да трује њихове заједничке тренутке, да убија радост коју му je причињавало њено присуство. Проклињао je себе што ce заљубио, бесно ce прекоревао што јој наноси бол. Па ипак, чим би ce састао с њом, чинио би опет све оно за шта ce заклињао да никада више неће чинити. Открио je да je љубомора, исто као и жеља, глува према саветима разума, и да срце може да буде исти такав деспот као и пут. Помисао да би она могла да га остави није му давала мира. Дрхтећи, будио би ce усред ноћи, замишљајући да je оиа отишла. Одвозио би ce ујутру y улицу де Пети Шан, само да би бацио брз поглед на њу када излази из куће и иде на посао. Бесан на самог себе, почео je опет да пије. Али не претерано, бојећи ce да она не употреби његово пијанство као изговор да га напусти. Као и y доба Мари Шарле, време je престајало да тече када није био с њом. Дани су изгледали бескрајни. Опет je почео да ce 352
појављује y кафанама Монмартра, где je нашао своје бивше другове заузете вечитим жалбама на Академију и слепу публику која не уме да их цени. Опет je убијао досаду возећи ce бесциљно кроз Париз, или свраћајући изненада пријатељима. Провео je једно кишно послеподне са Дебисијем, који je радио на својој опери; посетио je Гозија и сазнао да ce његов стари пријатељ из атељеа жени. — Une femme parfaite, mon cher!86 Лепотица. Необично осећајна. Страшно темпераментна. И, да остане међу нама, изврстан мали мираз… Отпутовао je до Плезанса, где му je Анри Русо показао своја платна, свирао му на виолини и прочитао један дугачак говор који je намеравао да одржи на идућем састанку Извршног одбора. Поново je пронашао старог Дебутена y његовом сутерену, и затекао гравера како нервозно корача по соби y поцепаном пењоару, са седом главом обавијеном облацима дуванеког дима и испарењем азотне киселине. — Ха, mon cher Лотрек! Какво задовољство, какво дивно изненађење! Изволите, седите. Да немате случајно при себи педесет франака, а? Очекујем продају две-три крупније ствари, али тај проклети газда… Није нашао много утехе y тим посетама. Оне су само још појачале његово осећање усамљености. Сви су ти људи били заузети својим сопсгвеним пословима. Имали су своје бриге и нису ce интересовали за његове. Зашто би им ce натурао? Није имао правог пријатеља осим Мориса, a Морис je био запослен. Уосталом, шта би и могао да му каже? Да умире од љубоморе, ужаснут на помисао да ће га Мирјам оставити, и да je губи због своје глупости. Јесен ce ближила крају. Октобар ce завршавао y јаду пуном влажних облака и настрешница које су капале. Једног јутра Анри ce пробуди и нађе на ноћном сточићу малу киту цвећа и карту од госпође Лубе, којом му je честитала роћендан. Неколико тренутака доцније, она улете y његову собу, потпуно ван себе од узбуђења. — Срећан рођендан, господине Тулуз! Чик погодите шта се десило? Ухватили су га! — Кога? — упита он, седајући уз зевање.
86
(франц.) Савршена жена, драги мој! 353
— Кајета! Оно чудовиште што je удавило ону девојку прошле зиме. — Било je крајње време. Сада ће бити годину дана откако ју je убио. Ухватили су га y Марсеју. Замислите само, господине, y Марсеју. Хиљаде и хиљаде километара одавде. — Не баш хиљаде, госпођо Лубе — осмехну ce он. — Око осам стотина. — A знате ли како су га ухватили? — настави она, не узнемирујући ce. — Покушао je да прода један од њених прстенова неком златару, a тај je позвао полицију. Док je доручковао, Анри je сазнао све појединости о Кајетовом хапшењу. Борио ce „као лав". Попео ce нa кров, бацао цигле на жандарме. Али су га на крају сатерали y ћоше, савладали га и ставили му лисице на руке. — Сада ће га довести y Париз да му суде. A ако му не отсеку главу, онда нема правде на овом свету. Као што je увек чинио на свој рођендан, и тога дана ручао je са мајком. Примио je уобичајене честитке од Жозефа и Анете, и од куварице и собарице. Усрдно ce трудио да учествује y помало усиљеном рођенданском весељу и да изгледа очаран што je успео да достигне старост од тридесет и четири године. Почела je да пада киша, и Мирјам још не беше стигла када ce довезао до трга Вандом. Он запали цигарету, повуче неколико нервозних димова. Ручак са мајком само je појачао његову зловољу, његово самонезадовољство. Јадна мама! Какав je тежак крст био он за њу! Осећала je да нешто није y реду. Плашила ce. Е пa, што ce тога тиче, и он ce плашио… Плашио ce да ће га Мирјам напустити, плашио ce пића, плашио ce будућности… де ли ће бити на свој идући рођендан? Мирјам ће га дотада већ оставити. Само због тога што je била тако дивна девојка није га још напустила, није му рекла да иде дођавола, и он, и његова сумњичења, његова љубомора… Кроз прозор замагљен од кише посматрао je како последњи намештеници излазе на споредан излаз. Зашто није дошла? Шта ју je задржало? Вероватно неки стари развратник који ce прави као да бира хаљину за своју жену… Чини јој разне понуде… Можда ce она осмехује на њега, спуштајући његову посетницу y недра. Па шта, и ако то чини? Шта ce то њега тиче? Какво право има он на њу? Зар je она крива што га не воли? Зар му није дала више него иједна друга? Али, не! Њему то није било доста! Хтео je да има и оно што му она 354
није могла дати. Све оне сјајне украсе љубави — речи, погледе, уздахе, вековима старо лудирање љубавника по парковима! A када je већ морао да буде таква будала и да ce заљуби, зар није бар могао то да задржи за себе? Али, не! Морао je да ce излане, као неко смртно заљубљено ђаче. Он, y својој тридесет четвртој години! Оног јутра y Аркашону, оног јутра када je доживео „рајски час", заклео ce да ће je поштедети смешног призора збуњеног љубавника који неће да ce откачи. Зашто je онда мучи? Зашто? Дођавола, зашто све то чини? Зато што je воли. Ето зашто. Зато што je воли… Кад човек воли, он престаје да буде поштен, престаје чак и да буде интелигентан. Мисли срцем уместо мозгом, и претвара ce y свирепог, себичног идиота. Срце je мишић који служи за пумпање крви, a не за размишљање… — Жао ми je што сам задоцнила, Анри. Није ни приметио када je пришла, и неколико трекутака трептао je на њу, не видећи je. — Ох, то сте ви! — уздахну најзад са невероватним олакшањем. — Мислио сам ce… — Врло ми je жао, нарочито данас, на ваш рођендан. Али, нисам могла никако да спречим. Baш пред затварање радње дошла je једна од оних муштерија које ни саме не знају шта хоће, нити могу да ce одлуче. Чини ми ce да сам јој показала сваку хаљину y радњи, a она je на крају купила пар рукавица. Уф, уморила сам ce! — Осмехну ce на њега кроз вео и узе га за руку. — A ви, шта сте ви радили данас?… Отишли су на вечеру y „Ла Тур д'Аржан'" и он je одлучно захтевао да поручи шампањац. Трудили су ce свим силама да буду весели, a уз помоћ шампањца су то скоро и постигли. — Морамо да прославимо — рече он пошто су попили кафу. — Куда бисте волели да идете, драга? — Кући, ако немате ништа против. Хајдемо кући, да седимо поред ватре. Провела сам један ужасан дан и страшно сам уморна. Осим тога, — она ce насилу осмехну клонулим осмехом — имам за вас једно мало изненађење. Испоставило ce да je то изненађење луксузно издање „Избора јапанских бакрореза", повезано у сафијан, са његовим грбом на корицама. Као и увек кад je био дубоко узбуђен, није могао да проговори ни речи. Гушио ce, прелазио прстима преко књиге и гледао y Мирјам сузним очима. — Није… није требало да… — изусти он иајзад. 355
— Нисам знала шта да вам поклоним — рече она, шћућуривши ce поред њега на софи. — Ви имате све. Најзад сам ce сетила шта сте говорили о јаланским бакрорезима, и како вам ce они много допадају. Нашла сам ово. Да ли вам ce свиђа, драги? — Није требало да то учините — прекоревао ју je он нежно. — Ово je вероватно коштало читаво богатство. Зашто ми нисте похлонили неколико марамица? — Хтела сам да вам дам нешто што ћете вечно чувати. — И хоћу. Вечно. Разговарали су шапатом, наслонивши скоро образ уз образ. После неколико тренутака он ce окрете и шапну јој на ухо: — Хвала што сте били тако стрпљиви са мном… Љубав je болест… Проћи ће… — Мислите ли ви то стварно, драги? — Поглед јој je био тежак од жалости и сумње. — Мислите ли? То вече било je једно од њихових последњих радости, мада je он и даље чинио све што je могао, размишљао и покушавао да буде чврст према себи, a љубазан и неусиљен према њој. Али, он није био стоик нити глумац. Бол ce одражавао иа његовом лицу као маска, преклињао je из његових огромних очију. — Зашто настављамо и даље, драги? — узвикну она једне вечери. — Само наносимо бол једно другосме. Он ce тако ватрено побуни, обећаваши да ће ce поправити тако преклињућим гласом, да она најзад пристаде да ce и даље виђа с њим, да му пружа макар и оно мало горког уживања што je налазио y њеном присуству. И он поново покуша, усрдиије него икада раније. Исувише усрдно. Призор тог усиљеног весеља изгледао јој je још беднији од призора пређашњег очајања. Упркос обостраним напорима, пукотина између њих ce проширивала. Тренуци које су проводили били су препуни неизречених прекора и подозривих пгледа. За вечером je посматрао сваки њен покрет, сваки поглед. У позоришту, није хтео да изађе у фоаје за време одмора. Поново je почео да јој поставља питања. Још једном га je замолила да престану да ce виђају. Jош једном ју je он преклињао; још једном му je она опростила. Најзад je схватио да ce њено стрпљење ближи крају. Више нису могли да проведу ниједно вече насамо без мучних сцена. Увидео je да ће, ако жели да je задржи још мало, морати да je дели с другима — a вероватио и да je изгуби. 356
Почео je да je упознаје еа својим пријатељима из отменог друштва. Заједно су отишли на неколижо soiréeс mondaines87. Одвео ју je Натансоновима, и Мисја je љубазно примила ту лепу и повучену девојку која je умела да ce облачи, и знала када треба да говори a када да ћути. Њихово узајамно допадање премостило je друштвени понор који их je раздвајао; разумеле су једна другу и постале пријатељице. Једне ноћи Анри je пратио Мирјам на једну од Мисјиних вечера. Седела je y углу кочија; кеп од самуровине који јој je поклонио за Божић био je откопчан, и откривао изрез њене црне хаљине од моареа. Помислио je како никада није била лелша него тада, док овако замишљено гледа кроз прозор; и зажелео je да јој то каже, као оне вечери после Брамсовог фестивала. Тада ce радовала његовим комплиментима. Шалили су ce; она ce кревељила и исплазила му језик, Тада су били срећни. A сада je сва природност ишчезла из њиховог пријатељства. Више ce није усуђивао да каже шта мисли, јер je мислио само оно што није смео да каже. — Шта мислите, хоће ли господин Клемансо и господин Зола доћи вечерас? — упита она када су прешли Тријумфалну капију. — Врло вероватно, јер обојица воле добру храну, a уз то су упола заљубљени y Мисју. Осим, ако их, наравно, не спречи та проклета Драјфусова афера. Причао сам вам да су ce обојица до гуше заглибила y тај посао, покушавајући да докажу како je он невин. Она нагло стави своју руку на његову, што није учинила већ дуто времена. — Хтела бих да вам кажем колико сам вам захвална што ми пружате прилику да упознам све те славне људе. — По моме мишљењу њима ce пружа прилика — осмехну се он, покушавајући да обнови некадашње удварање. — Славних људи су пуне улице, али лепе жене су ретке. Она прихвати комплимент дижући поглед на њега. — Надам ce да ce Драјфусова афера ближи крају. Ако je невин… — Немојте рећи „ако". Он јесте невин. Сваки добронамеран човек може то да схвати. — Надам ce. У сваком случају, волела бих да ce то ускоро заврши, било овако било онако. — Она мало застаде. — Ситуација y радњи постаје прилично тешка. Не знам колико ће још да ме држе. Јуче ме je једна од наших најбољих муштерија отворено упитала да ли сам Јеврејка, a када сам јој казала да јесам, позвала je пословођу и рекла
87
(франц.) вечерње забаве y високом друштву 357
му да више неће да долази y радњу. Помислио би човек да сам ја продала те планове Немцима! Њене речи испунише га разним противуречним осећањима. Можда ће му дозволити да јој помотне ако изгуби место… С друге стране, можда ће са више спремности прихватити понуду неког другог човека… — Убеђен сам да вас неће отпустити због једне глупе бабе. A чак и кад би то урадили, не би вам било тешко да нађете друто место. — Нисам баш тако сигурна. Ни друге фирме не би волеле да због мене губе своје муштерије. Уосталом, ја ce надам да ће ce та Драјфусова афера свакако завршити, једном за свагда… Ништа ce није променило: мрамором поплочано предворје, слуга y белим рукавицама који ce клања, салон y коме изнад камина виси портрет Мисје y облаку ружичастог тила, даме y хаљинама са дугим шлеповима и мушкарци y вечерњим оделима који разговарају једни с другима… A ипак ce све променило. Ваздух je био густ од неког претсказања, притискивао je наслућивањем неке несреће. Мушкарци су били озбиљни и разговарали су тихим гласом; жене као да су изгубиле своју кокетерију. Сенка Драјфусове афере лебдела je над кућом. Зауставивши ce на мраморним степеницама које су водиле y салон, Анри и Мирјам зачуше Золу, који je нешто читао пригушеним a ипак громким гласом из неких хартија што их je држао y руци. Кад ce и последње „J'accuse" 88 изгубило y напрегнутој тишини, Анри познаде Клемансоов пригушени смех. — Кад ce ово писмо објави, драга моја Мисја, изгубићете два верна вечерња госта. Мораћете да нам шаљете наше порције печених фазана y затвор. Мисја Натансон пожури ка придошлицама. — Извините. Господин Зола нам je баш прочитао један свој чланак који ће ce штампати y „Орор"-у, После неколико тренутака прешли су y трпезарију. — A сада, — рече Мисја, обухватајући пагледом госте за столом — имам једну молбу! Ни речи о Драјфусовој афери за време вечере! Мој главни кувар прети да ће дати отказ. Каже да само улудо троши своје способности, и да нико више не цени његову кухињу. Причајмо 88
(Франц.) Оптужујем! 358
о сликарству, музици, скандалима, ако баш желите, али ни речи о политици! — Затим настави, окрећући ce Анатолу Франсу, који je баш развијао своју салвету: — Шта сте радили y последње време, mon cher, откако сте члан наше славне Француске академије? Академик дубоко уздахну. — Писао, драга моја Мисја, само писао! У мојим годинама рад je једино задовољство које преостаје човеку, a верујте ми да је то најдосадније од свих задовољстава. Као неком чаролијом, врати ce она ранија веселост Мисјиних вечери. Мушкарци су сипали духовитости; жене су ce присетиле свог смеха. Анри ce забављао јелом, ћаскао са суседима, и слушао разговор који ce одвијао за столом. — Жена, cher monsieur, може да буде дивна супруга или дивна љубавница, али je исувише захтевати од ње да буде и једно и друго истом човеку… — Никада не позајмљујте своје књиге, драга моја Мисја. Ето, ја сам направио библиотеку од књига које сам позајмио од других… — Јесте ли видели ову нову мајсторију коју називају аутомобилом?… — Наравно да je Исус опростио оној прељубници! Није био њен муж!… — Јесте ли приметили да љубитељи модерних слика увек узимају академичара да слика њихов портрет?… Анри je кришом посматрао Мирјам преко стола. Слушала јe Жил Дипреа, једног жустрог човека биковског врата, који je згрнуо једно од највећих богатстава y Француској. Очекивао je да ће га погледати, али je она држала оборене очи, док јој je на уснама лебдео неприметан, загонетан осмех. Хвала богу, изгледа да јој је досадно… Уместо ње, Жил Дипре ухвати њетов поглед и наже ce према њему. — Баш причам госпођици Хајем о неком Кајету, подводачу са Монмартра, који je пре извесног времена убио једну од својих девојака. Издаћемо о њему једно дело y свескама, чим ce заврши суђење и он буде погубљен. Јесте ли чули за њега? — Да ли сам чуо за њега?! Моја настојница прича о њему већ годину дана. Чуо сам да je најзад ухваћен и доведен y Париз. Дипре климну главом. — То je баш она врста приче какву воле наши читаоци, те сам дао једном свом човеку да мало искити догађаје и напише о томе једну причу y наставцима. Почећемо да je 359
објављујемо кроз три месеца отприлике. Можда бисте хтели да направите један плакат за то? — Не… не верујем… — рече Анри, који није очекивао тако нешто. — Ја више не радим плакате. Осим тога, кроз неколико месеци имам намеру да одем y Лондон, на своју изложбу. Мирјам ce осмехивала преко стола, и њему ce учини као да je открио неки нагевештај охрабрења y њеним очима. — Али… чекајте! Можда ћу ипак некако удесити. Човек који иде на гиљотину могао би да буде диван мотив за плакат… Био je одлично расположен док су ce колима враћали y улицу де Пети Шан. — Да, то би био упадљив плакат, зар не? Кажу да je да Винчи присуствовао погубљењима да би скицирао лица осуђеника. Немислмм тиме да сам ја један да Винчи… Назужаснији израз страха који je икада приказао један уметапк jecre y Микеланђеловом „Страшном суду" y Сикстинској капелм. То je лицу једног човека који je сазнао да je осуђен на пакао. Види му се само пола лица, али вам ce и од тога стварно леди крв у жилама. Ах, сада ми паде на памет, зашто сте ми оно климнули главом? — Нисам. Смешила сам ce јер сам ce надала да ћете се прихватити тог плаката. Могли бисте да начините од тога нешто изванредно. Можда ћете ме пустити да посматрам кад будете извлачили први отисак. Мислите ли да he се чича-Котел бунити? — Боже сачувај! Он ће сукати браду, чешкати главу, терати вас да поверујете како ради најтежу ствар на свету, али ће бити одушевљен. Узгред буди речено, je ли вам ce допао Дипре? — Не баш много. Паметан je, али груб и страшно уображен. Воли да ce размеће својим богатством. Сигурно ми je бар десет лута испричао о својим ергелама, тркачких коња и својој јахти y Монте Карлу. Кад ce кочије зауставише испред куће, она пребаци свој огртач преко рамена и пољуби га желећи му лаку ноћ. — Дивно сам ce провела вечерас — рече она. — Позвала бих вас горе, али je сувише доцкан. — Наравно — климну он главом, покушавајући да прикрије своје разочарање. — Онда сутра?
360
— Не — ни сутра, Анри, ако немате ништа против. Ове недеље смо излазили скоро сваке ноћи, па бих хтела мало да ce испавам. Наћи ћемо ce прекосутра. Не љутите ce, зар не? — Наравно да ce љутим — осмехну ce он. — Страшно ce љутим, али вас разумем. — Неће je видети два дана — читаву вечност… — Лаку коћ, драга. У петак, на истом месту. Посматрао ју je како прелази преко плочника покривеног снегом и како јој ce сукња увија око чланака. На вратима ce окрете да му још једном махне. A онда остаде само ноћ, црна и празна… У току следећих недеља виђао ју je мање. С времена на време она je проналазила понеки изговор и одбијала да дође нa уобичајени састанак. Упркос томе, он ce одвозио на трг Вандом, посматрао издалека „Пакен"-ов излаз, надајући ce и стрепећи у исти мах да ће je видети како ce састаје с неким другим. Али ce она никада није ни с ким састала, и одлазила je право кући, Па ипак, кад год je био с њом, није могао да сакрије своју сумњу; постављао јој je питања, трудио ce да je ухвати у противречним исказима. Најзад она није више могла да издржи. — Не можемо, просто не можемо да наставимо даље овако! — повика она једне вечери, притискујући длановима слепочнице. — Не бих дозволила ниједном друтом човеку да поступа са мном овако као ви! — Зато што ме жалите, je ли тако? Сажаљевате ме зато што сам богаљ. Кажите! Кажите! — Престаните! Престаните, Анри, за име божје! Ви не знате шта говорите. Упропастили сте све што je постојало међу нама Жао ми je што сам вас уопште срела. Да, жао ми је. Нећу вишеда вас видим! Њене речи га освестише. Лице му пребледе. — Молим вас, Мирјам, молим вас, немојте ме терати! Не бих могао да живим без вас. Ви сте све што имам. Никада вас нећу испитивати, никада више нећу сумњати y вас. Али мотшм вае, немојте ме терати! Она je очајнички гледала y његове измучене очи. Видела je дрхтање његових дебелих усана, његове јадне ноге. — Добро — зајеча најзад. — Добро. Покушајмо још једном. И после свега тога проживели су још неколико срећних тренутака. Ишли су поново y Лувр, гледали поново Милоску Венеру. Најзад јој je испричао и ону причу о Филипу Липију и његовој Мадони. 361
— Звала ce Лукреција Бути. Била je Флорентинка, млада, плава, и калуђерица. Он je био већ средовечан човек и калуђер-скиталица. Видео ју je кад je сликао једну фреску y капели њеног манастира, и замолио je игуманију да јој дозволи да му позира. У току позирања заљубили су ce једно y друго, и кад је фреска била завршена, побегли су заједно. И, као што ce то каже y француским бајкама, имали су много деце и венчали су се и живели срећно још много, много година. Једног дана он јој рече: — Сећате ли ce оне Клемансоове књиге? Најзад сам почео да радим на њој. Као што сам вам поменуо, то je збирка кратких прича о Јеврејима. Да ли бисте хтели да ми покажете кварт Тампл? Никада нисам био тамо, a волео бих да израдим неколико скица. За Анрија je та вожња кроз јеврејски кварт била као путовање y неки стран, тајанствен свет смештен y срцу Париза. Натписи над радњама били су хебрејски, a људи су говорили језиком који он није разумевао… Мирјам му je показала кућу y којој je одрасла y немаштини и усамљености. Причала му je анегдоте о местима и људима које je познавала: о пекару код кога je куповала мацес за Пасху, о синагози y улици де Назарет, о општинској залагаоници где je заложила мајчине минђуше да би купила лек. Понекад би y пролазу чули звуке виолина који су допирали из црних рупчага y блатњавим ћорсокацима. Бацали су узгредан поглед на рембрантовске ентеријере, старинарнице, комисионе радње y сутеренима, где су погурени старци са црним капицама и y кафтанима седели згурени y сенци, лењо сањарећи о некој Обећаној Земљи. Ручали су y малом ресторану који je заударао на лук и пржену маст… За време десера причала му je јеврејске приче, и опет су ce срдачно смејали, први пут после много недеља. — Зашто не би увек могло да буде овако? — упита она док су ce возили кући. — Било би тако дивно. Једне недеље одвео ју je y Версај. Дан je био разигран, с изненадним налетима ветра који joj je припијао сукњу уз бедра и претио да ће јој однети нов сламни шешир. Посетили су Краљеве одаје, Галерију, огледала, Капелу, лутали кроз величанствене и тужне собе. Најзад су ce уморили од позлате и разних украса, и изишли y врт. Сели су на камену клуцу и слушали птице. — Видите ли онај прозор? — рече он, показујући својим шталом са гуменим врхом. — То je Помпадурин прозор. Седела је поред њега када je умирала. Као што знате, она није могла да легне. 362
Причао joj je причу о великој куртизани која je умрла y својој фотељи, са вештачким младежима на образима, нарумењена, напудерисана, гледајући тај исти предео који они сада гледају. — Дивне ли смрти! — заврши он. У једно туробно мартовско праскозорје, Анри je присуствовао Кајетовом погубљењу. Скицирао je убицу, ошишане главе, лица искривљеног од страха, y тренутку када je пролазио поплочаним двориштем затвора ла Рокет, и тетурао ce према гиљотини. Видео je блесак челика, млаз крви, последњи благослов свештеника. После једног сата већ je стајао згрбљен над каменом y чича-Котеловој шупи. За неколико дана плакат je био израђен, и Мирјам je дошла да види вађење првог комплетног отиска. Са веселим узбуђењем посматрала je старог занатлију како премазује ваљке мастилом, гунђајући прориче несрећу, затура своју домаћу капицу на потиљак, намешта камење и најзад диже ваљак своје флах-машине. — Диван je! — узвикну она, држећи плакат y испруженој руди. — Страшан je, али диван! Анри, ви сте заиста велики уметник! После неколико минута стиже и Жил Дипре, извини ce што je задоцнио, и обасу Анрија комплиментима. — Овај вам je најбољи од свих досада! Кад ce вратите из Лондона, видећете га на сваком зиду. Крајем априла, Анри je одвео Мирјам y Ерањи, да проведу дан са Камиј Писароом. Кренули су из Париза раним јутарњим возом, a доцније су прешли y један пилићар, који ce труцкао, бректао, заустављао сваки час без икаквог стварног разлога, и објављивао свој пролазак кроз учмала села радосним, безбрижним писком. Писаро их je чекао на станици, личећи више него икада на неког пастира из Библије са својим пространим огтачем који ce лепршао, својим цокулама и округлим шеширом Ручали су en famille89 испод напупелог кестена, док су их послуживала деца. При крају обеда стари уметник je запалио своју огромну савијену лушу и, између димова, присећао ce ранијих дана импресионизма, вечери y кафани „Гербоа" са Манеом Дегаом, Золом, Сезаном, Реноаром, Вистлером; жучних дискусија о екстеријерима и плавим сенкама; дугих година сиромаштва. Али y замагљеним очима старог сликара није било горчине. — Све je то било давно, много пре него што сте ce ви родили — рече он, осмехујући ce на Анрија преко стола као неки милостиви 89
(франц.) y породичном кругу 363
становник Олимпа, док му je лице било упола сакривено димом. — Понекад сам мислио да je требало да останем код куће, на Острву светог Томе. Ох, паде ми на памет, добио сам писмо од Гогена. Сада je y Маркесасу, живи y колиби, много ce мучи, и умире од самоће. Јадни Пол! И он је један од оних људи који не могу да ce прилагоде животу. Венсан je био исти такав. Они налазе мир само y смрти. Шеткали су кроз мали врт обрастао y коров, завиривали y мајсторов атеље смештен усред густог старог дрвећа. Возећи своје госте натраг на станицу y свом скромном једнопрегу, он ce одједном окрете Анрију. — Ако видите Дегаа, молим вас поздравите га. Више ce не виђамо од оне несрећне Драјфусове афере… Каква штета, зар не, да ce тако старо пријатељство раскине због једне такве ствари! Он мисли да су сви Јевреји немачки агенти. С њим ce не може разговарати. Сироти Едгар, нема баш много среће! Вид му слаби, као и мени. Уеамљен je, и има за друштво једино своју горчину. A горчина je јадно друштво. Што ce више ближио дан његовог одласка за Лондон, Анри je постајао све ћудљивији и неспокојнији. Неко нејасно предосећање обузимало га je при помисли да ће оставити Мирјам саму y Паризу. На три дана пред полазак он отворено рече Морису да иеће да иде. Морис ce зграну на ту новост. — Нећеш да идеш? — Паника, a затим љутина прелетеше му преко лица. — НЕЋЕШ ДА ИДЕШ? — загрме овога пута. — Јеси ли полудео? — Они имају моје слике, зар не? То су и желели, ако ce не варам? Они сигурно неће мене да гледају. Па онда, зашто да идем? — Зашто да идеш? — Морисове плаве очи севале су од беса — Е па, да ти кажем зашто треба да идеш. Зато што сам ја радио више од годину дана на тој изложби. Зато што је твој долазак објављен преко новина. Зато што смо им обећали тервјуе. Зато што ce припрема вечера y твоју почаст. Зато што су господину Маршану потребна твоја упутства како да обеси слике. И, на крају, зато што ће принц од Велса… — Ох, дођавола! Заборавио сам да ће он отворити моју изложбу. Врло љубазно с његове стране. — Љубазно! Гле ти њега! Господе боже, шта je то с тобом, Анри? Ти изгледа ниси свестан части коју ти принц указује! — Части! — Сад je дошао ред на Анрија да поцрвени од љутине. — Е дакле, слушај, Морисе! Ја ценим принчеву посету као пријатељски гест, али када je већ реч о части, волео бих да знам ко коме чини част? Тако ми браде светог Јосифа, Морисе, знаш ли ти ко 364
сам ја? Ја сам гроф де Тулуз! Један Тулуз je био вођ y Крсташком рату, a један мој рођак био je енглески краљ још онда када су Сакс-Кобурзи били само тириншки сељаци. Биле су потребне Морисове, Мисјине и Мирјамине удружене снаге да би га убедили како треба да иде. — Добро, — пристаде он преко воље. — Али, само недељу дана — и ни дана више. Мирјам га je испратила на станицу, и седела je с њим y купеу до поласка воза. — Само недељу дана — шапутао je он, напајајући очи њеном лепотом. — Писаћете ми, je л' тако? Запамтите адресу. „Клериџ", Гросвенор Сквер. Ако вам будем потребан, драга, ако вам будем потребан из било ког разлога, ма каквог разлога, телеграфишите ми. Доћи ћу сместа. Ћутали су неколико тренутака, ослушкујући y себи како откуцавају последњи тренуци. — Кад ce вратим, све ће бити друкчије, видећете… Она ce није мицала, изгледало je као да не чује шта јој он говори; само je гледала y њега замагљеним, дубоким погледом, као да би хтела нешто да му каже очима. — Ускоро ће доћи лето — рече он, стежући je за руку. — Ићи ћемо опет y Аркашон. Сећате ли ce залива, терасе, наше мале собе… Били смо врло срећни, зар не? Сузе јој ce неприметно скотрљаше низ образе. — Да, врло срећни. Никада нећу заборавити. Локомотива испусти продоран писак. Уз звекет, воз задрхта целом дужином. — Збогом, Анри… — Пољубила га je y уста. — Збогом, драта… Не заборавите ме… Кад je воз полако кренуо, он je провукао главу и рамена кроз прозор, махао марамицом. — Само недељу дана! — довикивао je према белој мрљи њеног лица која je ишчезавала y даљини. Затим није више могао да je види, али je стајао на прозору, косе разбарушене од ветра, још увек машући, загледан y празнику, Галерија Гупил била је једна строго луксузна установа, и ту није било шале. Сиромашни и кротки су можда могли да уђу у рај, али свакако нису имали приступа y „Гупил". На први поглед страшни 365
портир je умео да процени висину чековног рачуна сваког посетиоца који би ce приближио, и према томе je његово понашање постајало понизно или неприступачно као стена. Унутрашњост je била пуна тишине и префињености. Трговачки метеж Реџент Стрита био je пригушен дебелим плишаиим завесама које су заклањале врата, a груба дневна светлост морала je да ce филтрира кроз брушена стакла тјудорских прозора пре него што je смела да ce спусти на тамне слике које cy y позлаћеним оквирима висиле y галерији. Свуда ce осећала нека врста прочишћене и непоколебљиве досаде, нека атмосфера божанске чаме, као да je Уметност живела између тих зидова покривених баршуном, досађујући ce y бесконачност. У полутами сличној оној која влада y унутрашњости катедрале послови су обављани церемонијалним шапатом, док су службеници са високим оковратницима, обучени y прутасте панталоне и жакете, разговарали о продаји уз покрете ђакона y олтару. Што ce тиче мистер Спенсера Досон Маршана, директора, он je био такорећи невидљив за обичне смртнике, осим y ретким критичним тренуцима кад je продаја неке тамне, углачане слике висила о концу. Тада, и једино тада појавио би ce он из своје канцеларије, ружичастих образа и неумољив, са сјајном ћелом која je зрачила доброћудношћу и изванредном ст ручношћу. Са префињеношћу велике љубавнице он би обгрлио неодлучног купца, поласкао би његовом „ја" погладио његову таштину, завртео му мозак разним изразима као што су „полифонија сликовних тонова", „скривена синтеза хроматичних вредности". Ta неједнака борба завршила би ce неминовно y скровитој управниковој канцеларији, куда je слика y међувремену пребачена. Тамо, уз пријатан мирис одличног шерија и хаванских цигара, збуњеном љубитељу уметности би ce најзад отвориле очи: најзад би схватио уметникове најскривеније намере, открио би невиђене лепоте y платну које je хтео да купи, унапред уживао y зависти својих пријатеља, и најзад потписао чек. „Гупил" je обавио још једну продају! Господин Маршан je био y једном од својих најбољих расположења када ce Анри тог јутра храмљући провукао кроз завесе на вратима његове канцеларије. — Надам ce да сте ce добро одморили после заморног прелажења Канала, господине? Ако смем да ce тако изразим, изгледали сте прилично уморни када сте стигли јуче. Јесте ли задовољни хотелом? Добро. Сада можемо да пређемо на посао. Баш сам примио товарни лист; ваше слике ће стићи данас после подне. Не могу да вам објасним са коликим узбуђењем очекујем да их видим. 366
— Зар их нисте видели? — упита Анри изненађен, — Баш ниједну? — Не. Жао ми je што морам да лризнам, али нисам. Познато ми je да сте ce слецијализовали за париски ноћни живот, али ce усуђујем да приметим да мали траг реализма неће ништа сметати, нарочито кад долази из Француске… Хахаха! Не љутите ce на моју малу шалу, зар не? Знате, Париз, весели Париз, и томе слично… Био сам y Паризу 1889 на Изложби, и могао сам лично да окусим пријатности вашег дивног града. Као што рекох, већ дуже времена осећао сам да наша галерија треба да ce мало заинтересује за савремено сликарство. Једна тако важна фирма као „Гупил" не сме да стагнира и мора да покаже универзално интересовање за разноврсне изразе уметничких настојања, зар не? — Свакако — потврди Анри расејано. — Кад сам прочитао извештаје о вашој успелој изложби y Галеригји Жоајан, прошле године, и чуо да су Његово Величанство краљ Србије и један тако оштроуман скупљач као гроф Камондо купили ваша платна, одмах сам увидео да фирма „Гупил" мора да прикаже ваше радове Лондону. Сместа сам почео да ce дописујем са господином Жоајаном, и морам признати да сам био изванредно задовољан. Кратка биографска белешка коју ми je послао о вама била je навелико репродукована y пггампи, и изазвала je необично интересовање међу љубитељима уметности. Цео Лондон ће бити овде y четвртак — мислим, онај Лондон који нешто вреди. Наравно, кад je један ађутант дошао да ме обавести да je Његово Краљевско Височанство милостиво пристало да отвори вашу изложбу — a то je неуобичајена почаст, господине, — знао сам да сам тиме учинио неоцењиву услугу нашој фирми. A сада, господине, ако желите можемо да прегледамо списак разних забава које ће ce одржати за време вашег кратког боравка… Следеће дане Анри je провео y напрегнутом вртлогу активности. Он je волео Лондон, величанственост његових споменика. уредност његових руља. Било je пријатно опет видети Пикадили, Трафалтар Сквер и Нелзонов споменик — тако сличан Вандомском стубу — са његовим пиједесталом од охолих лавова; возити ce двоколицама; посматрати бобије90 y белим рукавицама и смешним шлемовима, који су изгледали као играчке порасле до природне величине; ићи y госте Кондеру, Ротенштајну и другим енглеским сликарима са којима ce својевремено упознао y Паризу. 90
Лондонски саобраћајци 367
Али, његово задовољство било je покварено тиме што није добијао нихакве вести од Мирјам. Вио je разочаран што није затекао њен телеграм при доласку, али je убедио сам себе да је она паметна девојка која шаље телеграме само кад има да јави хитне ствари. Очигледно, није имала ништа хитно да му јави… Ни идућа два дана нису донела никаквих вести, и његово нестрпљење ce претворило y право мучење. Зашто, зашто му не пише? Зашто му није захвалила на цвећу које je наредио да јој ce пошаље после његовог одласка? Можда je била исувише запослена да би стигла да му пише? Можда ce разболела? Његова узнемиреност лебдела je над њим као неке чини. Новинари су морали да понављају своја питања за време интервјуа, и добијали су расејане, скоро неурачушвиве одговоре. Здравице после ручка y Челзи-клубу допирале су до његових ушију као збркано зујаше. Зашто, ох, зашто му не пише? У једном тренутку, Маршанова паника због крајњег реализма његових слика пробудила je y њему наду да ће моћи да побегне. — Потпуно сте y праву — сложио ce он одушевљено. — Исувише су ниске, исувише бруталне. Просто не одговарају једном оваквом месту. Подићи ће буру неповољне критике. Осим тога, сумњам да ћете обавити и једну једину продају. Како би било да повучемо целу ствар? Ја ћу, наравно, надокнадити све трошкове. Његове наде ce срушише када директор одмахну главом. — Сада je исувише доцкан, господине. Његово Краљевско Височанегво ће доћи. Критичари ће доћи. Позивнице су разаслане. Исувише доцкан! Све што можемо да урадимо јесте — као што кажемо ми Енглези — да стегнемо зубе и да терамо даље. На дан отварања, Анријеви живци беху достигли врхунац напетости. Још два телеграма које je послао Мирјами остала су без одговора. Исто тако и телеграм упућен Морису. Сада више није било никакзе сумње. Нешто ce морало десити, нешто страшно ce морало десити. Зашто je и долазио y ту проклету земљу? Зашто je напуштао Париз? Прошлу ноћ провео je сам y хотелској соби, кињећи сам себе тим питањима, дочаравајући себи слике које су га нагониле да чупа косу или загњури лице y руке. Мирјам показује дубоко изрезану хаљину неком пожудном плутократи; Мирјам вечера код „Воазен"-а са неким лепим и богатим обожаваоцем; Мирјам лежи болесна y својој малој соби и не може да му ce јави; Мирјам, жртва несрећног случаја, лежи на носилима, хитно je превозе y болницу, умире y неком одељењу… 368
Био je болестан од узнемиреностм и горео je од грознице кад je то послеподне стигао y галерију. Није приметио корпе цвећа ни чиновнике y жакетима. Ослањајући ce на штап, храмљући je ушао кроз плишане завесе на вратима изложбене собе. Била je празна, загушљива од мириса гладиола, чудновато тиха y атмосфери скоро неподношљивог ишчекивања које je лебдело над галеријом. Да, нешто није било y реду, требало je да остане y Паризу… Бацио ce на зелену плишану софу. Али, сутра ће већ знати шта je уствари. Један воз полазио je за Довер y шест сати увече и тако му бога, он ће бити y њему! Има таман толико времена да одјури y хотел, да свуче овај идиотски жакет, и да ce одвезе на станицу. Сутра ће бити y Паризу… Никада, никада више неће преживљавати такве муке! Ако догодине буде ишао y Њујорк, повешће и Мирјам са собом. Никада, никада, никада je неће пуштати из вида… Зашто му није писала?… То није личило на Њу, — на девојку која je уз бескрајне кубуре успела да пронађе онај „Избор јапанских бакрореза" за његов рођендан… Како je тужно изгледала оних неколико последњих тренутака y купеу. Како тужна, и како дивна! Боже, ала je врућина y овој соби… Подигао je очи, које су га пекле од неспавања, завукао прст y оковратник… Нема ваздуха, нема вентилације… Te проклете галерије су увек прегрејане, чак и Морисова… Опазивши да још има цилиндер на глави, он га скиде и пажљиво спусти на тепих, с теменом надоле. Затим баци поглед на сат. Још скоро читав сат чекања! И сутра ће чекати, али ће то бити срећно чекање на њиховом уобичајеном месту састајања. Мирјам! Док je y машти видео како ce Мирјам појављује на „Пакен"-овом споредном излазу и жури према кочијама, он ce испружи на софу. Сад му маше руком, смеши ce на њега кроз прозор кочија, лица озареног од радости. Прича му колико јој je недостајао и како није могла да разуме зашто он то није примио њене телеграме, њена дута писма… Али, све то није важно сада када ce он вратио, јер je она, док je био y Лондону, открила да га воли — да, воли га… Оно што je почело као маштање претворило ce y сан. С осмехом на уснама, руку скрштених на грудима, спавао je, утољавајући y сну чежњу свог срца. — Monsieur! Sir! Кажем вам, то je срамота! Опоменули су ме да je он пијаница. Што нисам наредио да ce пази на њега! Богаму, ти проклети Французи… Упочетку, Анри je био свестан само тога да га неко дрма, и чуо je неку бучну галаму. Затим je осетио притисак руке на рамену. Неко je викао узбуђено на њега. Отворивши само упола очи, он као кроз 369
маглу угледа око себе гомилу света и Маршана, нагнутог над њим, једног новог Маршана, искеженог, лица црвеног од беса. Жмиркао je, покушавао да седне, трљао очи. — Изгледа да сам заспао — промрмља ошамућено. A затим ce трже. — Mon Dieu, le prince! — Његова Висост je била и отишла! — праскао je Маршан. — Била и отишла, чујете ли? Анри je буљио y њега, — Зашто ме нисте пробудили? — Зашто? Зато што je Његова Висост издала нарећење да вас пустимо да спавате. Широк, глупав осмех развуче Анријеве усне. Диван je човек тај принц… То je врло пажљиво од њега… Још увек смешкајући ce посматрао je свет око себе, a онда изненада узвикну — Mon train! Mon train! Quelle heure est-il?91 Колико je сати? — понављао je тражећи свој сат. — Cinq heures! Oh, mon Dieu!…92 Сада je био сасвим будан, зграбио je свој цилиндер с пода, дохватио штап, и с муком ce дитао са софе. На вратима ce окренуо, поклонио ce људима. — Mes excuses, mesdames et messieurs, mais j'ai un train à prendre…93 Морам да стигнем на воз… Vous comprenne z, n'est-ce pas? C'est très important… 94 Веома важно… Moje поштовање, даме и господо… Изразите моје жаљење Његовом Височанству… Још једном ce свима поклонио и отишао. Плишана завеса на вратима лелујала ce један тренутак, a затим ce умирила. Воз je јурио кроз париска предграђа. Већ je y даљини угледао познату силуету Ајфелове куле. Поднимљен, посматрао je како телеграфски стубови муњевито пролећу поред прозора његовог купеа. Покушао je да их броји, како би на нешто мислио, али ce побркао. Још пола сата, и биће y Паризу! Имаће довољно времена да ce одвезе до куће и да ce умије пре него што оде на трг Вандом. Изненада, без икаквог претходног наговештаја, једна мисао блесну y његовом мозгу, a ударац je био тако јак да je за тренутак буљио разрогачених очију, отворених уста, y свој лик y прозору. 91
(франц.) Мој воз! Мој воз! Колико je сати? (франц.) Пет сати! Господе боже! 93 (франц.) Извините, даме и господо, али морам на воз… 94 (франц.) Разумете, зар не? Врло je важно… 370 92
Будала, неописана будала, зашто ce није тога раније сетио? Па, наравно, то je решење! То je оно што je требало да учини онога дана y Аркашону, уместо што ју je вређао нудећи јој новац. Требало je да je запроси! Толико je био обузет страхом да ће je изгубити, да није ни помислио како би венчање било најситурнији начин да je никада не изгуби… Можда je она то и очекивала, те je зато изгледала онако увређена кад je поменуо новац. Била je y праву, по сто пута y праву! Новад би само упрљао њихову везу. Није смео да јој понуди новац, него своје име! Молим те, Боже, не дај да буде исувише касно Вечерас, y њеној малој соби, он ће све поправити. „Мирјам", рећи ће јој, „молим вас дођите и седите крај мене". — Неколико тренутака ће обоје гледати y ватру, с руком y руци. A тада, озбиљно, благо, он ће рећи: „Мирјам…" Како ће јој добро пристајати његово чувено, старинско име! Мирјам, грофица од Тулуз-Лотрека… Она ће заузети своје место међу осталим принцезама са егзотичним именима које су биле удате за друге Тулуз-Лотреке. Сибила, принцеза од Кипра… Ричилда, принцеза од Провансе… Елвира, принцеза од Кастиље… Воз je клопарао кроз станичне прилазе, и најзад ce зауставио уз дрхтај. Он je већ био на перону, гурајући ce лактовима кроз светину. На пола пута сетио ce да je заборавио своју путничку торбу y купеу, али ce није вратио. — Улица Коленкур, двадесет један! — довикну он кочијашу. — И пет франака напојнице ако пожурите! Како je дивно што je опет ту! Жандарми са залисцима, еластичан ход жена, продавци цвећа, пругаста кафанска пердета… Приметио je Кајетов плакат на зидовима, али je био сувише заузет да би му посветио више од једне муњевите помисли. — Причекајте — рече када су кочије стигле до куће. — Вратићу ce кроз неколико минута. Госпођа Лубе није била y својој ложи, и њена отсутност му за тренутак поквари расположење. Није била ни y његовом атељеу, као што je очекивао. Баш би волео да je види. Уместо тога, соба je била мрачна, пећ незаложена. У огромном прозору, залазак сунца браздао je небо црвенилом. Умио ce, пресвукао одело, и таман je хтео да пође кад зачу трупкање корака госпође Лубе. Врата ce отворише. — Ух, ове степенице! — дахтала je она. — Свакога дана су све стрмије. Жао ми je што ме нисте затекли, господине Лотрек. Ишла сам y цркву да… 371
— Шта je, госпођо Лубе? — упита он оштро. Знао je да нешто није y реду. Знао je то по њеном лицу. Стајао je као прикован, али je осећао како дрхти од главе до пете, као што je Мари дрхтала онога дана… — Шта je? — понови он. Она тек тада диже поглед на њега. Очи су јој биле разрогачене, суве и самртнички тужне. — Боље седите, гостгодине Тулуз. То исто казао je он Мари онога дана.. Није могао да говори, само je буљио y њу унезвереним погледом, док je вадила једну коверту из џепа на кецељи. Од дрхтања су почели да му цвокоћу зуби. Вероватно ce тако осећа човек када умире… — Госпођица je донела ово онога дана кад сте отпутовали… Отворио je коверту, приближио писмо својим кратковидим очима. „Вечерас одлазим са господином Дипреом. Боље je овако, chéri…"
372
ЗАВЕСА ПАДА
373
20 — Коњак! Забога, Викторе, донесите ми још један коњак! И то брзо! — Извини, Додо — рече Виктор човеку који je стајао поред тезге. — Знаш какве су те пијанице… Окрећући ce према Анријевом столу, рече гласно: — Па, гоеподине Тулуз, зар не мислите да сте већ доста попили? — Ви, бедни простаче, донесите ми још један коњак, или ћу разлупати све y овој… Његова рика ce заврши неразумљивим мрмљањем. Глава му клону, накриви ce на једну страну и са тупим ударцем паде на мраморну плочу стола. — Можда ce повредио? — рече Додо забринуто. — Пијанице ce никада не повреде. A овај поготову. Требало би да je већ одавно мртав, колико je удараца и падања претрпео. Он погледа преко рамена на клонулог Анрија. — Видш! Заспао je. С уздахом, слеже раменима и обриса чашу. — Већ годину дана говорим му да треба да промени локал. Али јок, — он ce стално враћа. Нешто га тишти. Али ако ћемо право, свако има своје невоље, зар није тако? Док овако спава може још и да ce трпи, али кад ce пробуди, онда наопако! Понекад хоће и да ce туче. A погледај га само. Да га човек дуне, пао би на нос. Али он не хаје за то. Понекад чита оно исто писмо по неколико пута, и плаче као мало дете. Могао je већ да научи напамет сваку реч из тога писма, али не, он га непрестано чита. — Вероватно нека девојка — разглабао je Додо, скидајући свој поцепани полуцилиндер да ce почеше по глави. — Ништа човека не може тако да упропасти као девојка. То je жива истина! — сложи ce Виктор. — A понекад пева. То je најстрашније од свега. Откуд само таква гласине томе човечуљку. Чује ce чак доле на улици. A шта ја ту могу да урадим? Ама, баш ништа! Зашто? Зато што je Патуов пријатељ. Знаш — оног риђокосог. A Пату 374
je и мени казао оно исто што je казао и свим осталим бистроима y нашем кварту „Ако ce њему нешто деси — берите кожу на шиљак". Разуме ce, нико није луд да ce бакће са шефом Одељења за чување јавног морала, зар не? — Дабоме — сложи ce Додо, који je сада чачкао нос. — Кажем ти, никад краја бригама — јадиковао je Виктор даље над својом судбином. — Свако има своје бриге — тешио га je Додо, чепркајући по другој ноздрви. — Да, али не као ја! A од свих мојих брига — он убедљиво показа палцем Анрија — он je највећа. — Абсинт! Абсинт! Где je мој абсинт? Анри ce изненада пробуди и стаде да лупа штапом по столу. — Шта сам ти рекао! — уздахну Виктор. Он приђе крају тезге, ближе Анрију. — Знате, ја имам само неприлике са Патуом… — Пату! То je једна обична дебела свиња, ето шта je он. Донесите ми абсинт, кад вам кажем. Не! Ходите овамо. Хоћу да разговарам са вама. ДОЛАЗИТЕ ОВАМО! — загрме он. Човек ce неодлучно, одгега до стола. — Шта сте 'тели? Анри га посматраше с напрегнутом пажњом. — Па, Викторе, нас двојица смо стари пријатељи, зар не? Ви сте необично мудар и проницљив човек. Немојте порицати. То ce види по вашем допадљивом лицу, вашим оштроумним уснама, вашим бистрим очима. Дакле, Викторе, онако међу нама, шта ви мислите о женама? — Моје je лично мишљење, ако баш желите да знате, да жене стварају само неприлике. Узмите моју жену, например. Она хрче, звижди и ровори y сну. Спавање с њом, то вам je као кад би човек покушао да заспи поред целе проклете Опере Комик. — То je страшно! Јесте ли покушали да јој завежете јастук преко лица? — сажаљевао га je Анри, са необичним интересовањем, својственим пијаницама. — Један мој пријатељ поступио je тако, и излечио жену. Не само што je престала на хрче, већ je престала чак и да дише. A сада, одлазите и донесите ми још један абсинт, a затим ћемо истински да поразговарамо… Док je говорио, бол од ударца ширио ce кроз његову главу y кружним таласима тупог мучења. Неколико тренутака буљио je y 375
Виктора, колутајући очима као да покушава да прати своје уосковитлане мисли. A онда му je глава поново клонула настрану, и спустила ce на рукав. Изненада, осетио je како му ce стужило. Завртело му ce y глави и смркло пред очима, па поче пригушено да стење. Повраћало му ce… Већ je осећао горчину жучи. Остао je онако згрчен, не усуђујући ce да ce макне, покушавајући да задржи дах. Затим je притисак y грлу мало ослабио, и он je прчео да дише слободније. Уз уздах олакшања, подигдо je главу и напипао цвикер. Ух, сад je већ боље. Рђаво варење, свакако… Али, он није ништа окусио од доручка… Онда je глад! Тако je. Био je гладан. Икако није осећао глад, ипак можда… Тело му ce укрутило, жуч ce подизала до уста снагом шампањца који избија из отчепљене боце. Насумце пипајући, он потражи свој штап. С руком на устима отетура ce ка клозету. Кад je отворио врата, смрад га je зауставио за часак. Неколико тренутака љуљао ce на улазу, затворених очију, a затим ce сагнуо, пресавио и покушао да повраћа. Од буке y ушима чинило му ce као да му пуца лобања. Колена су му клецала. Слободном руком грчевито ce хватао за зид и одржавао само притиском прстију. Грч je попуетио, да би ce после неколико тренутака поново јавио са појачаном жестином. Земља ce њихала, зидови ce нагињали према њему. Избацио je рамена, грло му ce стегло, a из њега je допирао пискав ропац. Кључ пљувачке и жучи покуљао му je из уста. Мука ce стишала одједном, a његова плућа борила су ce за ваздух. Немоћно je прешао надланицом преко усана. Грашке зноја сливале су му ce низ образе и нестајале y бради. Неколико тренутака остао je тако, поводећи ce, y очекивању да почне поново да повраћа. Али, било je већ готово, те он са нарочитом пажњом извади марамицу, обриса уста, пређе њом преко образа, затим избриса неколико трагова пљувачке са ревера на капуту. Врати ce столу храмљући, покуша да подигне руку, али није могао. Паде преко стола, и све му ce замрачи. Време престаде да постоји — време, бол и успомене. Дуго je пловио y забораву, потпуном и безличном као сама смрт. Затим из тог ништавила допре до њега некакав глас, јасан, па ипак невероватно далек. — Господине Тулуз! Пробудите ce, господине Тулуз! Није ce мицао. Топлина нечије руке тако je пријала његовом образу. — Хајде, господине Тулуз, пробудите ce! ПРОБУДИТЕ CE! 376
Глас je постајао све јачи и непријатнији. Неко га je дрмао за рамена. Присилио je себе да подигне очне капке, али je могао да назре само пригњечени врх свог носа и нежне црне маље на прстима. — Хајде, приберите ce, господине Тулуз. Време je да идете кући. Подигао je главу, познао Патуа y његовом полуцилиндру и црном капуту. — Оооооооо — то сте ви! — Он ce глупо осмехну. — Да, то сам ја, — Детектив му пружи шољу црне кафе. — A сада попијте ово, господине Тулуз. Све je y реду. — Шта… ви… Хтео je да каже: „Шта ви радите овде?" — али су му речи замрле на језику. Очни капци му ce спустише, и снагом екршеног дрвета глава му опет клону на руку. Утонуо je поново y ништавило; али овога пута остао je трачак потсвесне опрезности, као да je један део њега остао будан. Био je свестан неког нејасног шапутања, после кога je дошло чудновато осећање да му je тело подигнуто испод мишке и понесено. Онда je осетио хладну влагу зоре која му je умивала лице и струјала кроз рукаве затим благо њихање кочија y складу са ритмичким ударањем копита. „Клип, клоп, клип, клоп, клип, клап", — као да џиновске кишне капи падају y лимени суд. Пробудио ce ередином поподнева са главобољом, одвратним укусом y устима и неодређеним осећањем неке кривице. Нешто ce било десило, али шта? Загњурио je лице y јастук, покушавајући да поврати заборав сна. Али механизам свести сада je био y покрету, и сан више није хтео да дође. Добро, штa ce то десило? Стежући главу рукама, буљио je y таваницу, покушавајући да реконструише догађаје од прошле ноћи. Напустио je атеље касно после подне, ишао улицом Коленкур и… — Ох, боже, опет сам заборавио! — уздахну он, бесан на себе због своје заборавности. По трећи пут je заборавио на заказани састанак са Морисом. Морис, једини од свих! То je већ постајало озбиљно. Брзо je губио све своје пријатеље. Мисја je последњи пут била бесна. Није помпгло ни цвеће, ни извињавања… Домаћице не воле празне столице за својим столом. Личе на поломљени предњи зуб… Ето шта ради коњак! Због њега je заборавио… Од њега добија и ове главобље, од којих му пуца глава. Али једина ствар против главобоље je опет гутљај коњака… 377
Отишао je до стола, зграбио боцу и напунио чашу. Алкохол je очистио скраму y његовим устима, опекао његово храпаво запаљено грло и натерао му сузе на очи. Али, главобоља je била слабија. Још један гутљај, и биће му сасвим добро. Скоро je био испио чашу, кад ce зачу куцање на вратима. Нерви му задрхташе од тог куцања. — Улазите, забога — заурла он. — Улазите! На прагу je стајао Морис, озбиљног лица, и гледао га нетремице. — Шта си ce укипио? — загрме на њега Анри. — Зар никада раније ниси видео човека који пије? — Стид што je тако затечен са боцом и чашом y рукама, разбарушене косе, y згужваном оделу, удвостручио je његову љутину. — Хоћеш ли ући већ једном? Желео je да похита према њему, да га узме за руку, да га моли за опроштај, али y њему je планула увређеност због тога што му je пријатељ тако уредан, леп и озбиљан. И Морис га гледа исто онако презриво, зато што je мало више попио. Као и тоспођа Лубе, као и сви остали y том проклетом: лицемерном свету… — Свакако желиш да знаш зашто нисам дошао прошле ноћи? Имам сасвим оправдано извињење. Сасвим оправдано. Нешто неочекивано… — Било je лакрдијашки, одвратно што тако лаже и виче на Мориса — на Мориса, свог побратима, давнашњег пријатеља… Зашто му он не одговара истом мером? Зашто ce и он не разљути? — Сигурно си дошао да ме шпијунираш, да видиш y које сам ce доба вратио кући? Забога, реци нешто! Немој само да стојшн тако и да зијаш! Он искапи чашу, тресну њом о сто, a затим ce врати до кауча ситним, несигурним корацима, и извали ce на њега. — Нисам дошао да расправљам о прошлој ноћи. — Морис нечујно затвори врата и пређе преко атељеа. — Дошао сам… a сад видим да уопште није требало да долазим. Жао ми je. — Е па, кад си већ ту, шта желиш? — Једна госпођа би желела да je портретираш. Три хиљаде… — Шта да радим са три хшвадв франака? Да купим још коњака? Уосталом, ја сам сувипге запослен. Имам много посла… Велике планове… — Добро — рече Морис мирно. — Е па, онда нећу више да ти сметам. — Завлада непријатна тишина. — Збогом, Анри, Кад ce врата затворише, Анри покри лице рукама. 378
— Отишао je — промуца испрекидано, као да je чуо за изненадну смрт свога пријатеља. — Како сам могао, како сам само могао да му то кажем? — Ох, пиће! Одједном му je сасвим јасно y свести искрсла епизода из Аполо-бара; прљави клозет, подригивање, пијана неосетљивост, вожња до куће. Боже, како je ниско пао! Он, Анри, гроф од Тулузе! Његов отац je имао право. Он je срљао ка брзом и бедном крају. Ох, то пиће! Остао je згрчен на каучу, са главом међу рукама. Можда… Можда још није сувише доцкан? Било je људи који су престајали да пију. Али y истом тренутку док су ce те мисли ковитлале y његовој глави, био je свестан све јаче жеље за још једном чашом. Само једном — последњом! На саму ту помисао уста му ce напунише пљувачком. Не, он не сме да остане овде, са свим тим боцама око себе. Мора да оде. Али куда? Свуда су крчме. Мајци! У њеној близини биће сигуран. Моћи ће да ce одупре. Дрхтавим рукама завеза ципеле. — Морам да ce одупрем… Морам да ce одупрем… — Још увек je y себи понављао те речи кроз стиснуте зубе, када је зазвонио на вратима мајчинот стана. Вожња je била мучење. Све те кафане, ти барови y којима je могла да ce попије једна, две, три чашице, колико год хоћеш. Али, успео je да ce одупре. Путем ce борио сваког минута, сваког секунда. A били су то читави пукови минута, армије секунада. Сада je најзад био спасен! — Мило ми je пгго си дошао, Анри — проговори његова мајка из наслоњаче, кад je упао y собу. — Нисам те видела одавно, a желим да ми даш један савет. Али прво мораш да поједеш нешто. Она ce окрете према Жозефу, који je отворио врата. — Донесите још једну шољу и мало бисквита за господина Анрија, молим вас. Чим су остали сами, Анри ју je пољубио, задржавајући усне на њеним образима као да жели да упије мало од њене спокојне чврстине, — Ох, мама, — шапутао јој je на ухо — тако ce добро осећам овде. Тoлико си ми недостајала! Обгрлила га je руком и привукла га ближе себи. — И ти си мени недостајао. — Осетила je врелину његове коже, дрхтање његовог тела. Јадни Рири! Био je болестан, патио je, био je y неприлици, и дошао je к њој. Ускоро ће стићи до краја свог бесмисленог путовања, свог путовања y безнадежност, и вратиће ce — овога пута да остане заувек. — Сигурно си уморан. Скини шешир и седни на клупицу, као што си некада чинио. 379
Врата ce отворшпе и уђе Анета, тресући узбуђено својом крилатом хапицом. Она спусти шољу и плитку чинију, зграби Анријеву руку, пољуби je неколико пута, и најзад ce са крезубим осмехом одгега напоље. — Једи, Анри — рече његова мајка. Он похлепно стрпа бисквит y уста. Мајке су невероватна створења! Како je само погодила да умире од глади? Како je било дивно што je дошао! — И попиј то док je још топло — рече она, сипајући чај y његову шољу. Као муњевити блесак, успомена на Мирјам ce вратила. То исто казала je она оне ноћи, оне ноћи после Брамсовог фестивала… Идући сат му je брзо прошао. Попио je две шоље чаја, појео све бисквите, и сада je осећао како га хвата дремеж поред топле ватре; био je сигуран y близини своје мајке, док ју je с осмехом слушао како ce претвара као да јој je потребан његов савет — шта да ради са Анетом. — Сасвим je остарела и оглувела. Свађа ce са куварицом и собарицом дијалектом који оне не разумеју, a обраћа ce Жозефу, који je y шездесет осмој, као да je неки младић који je ступио пре десет дана y службу… A онда га поново обузе оно исто. Почело je тиме што су му ce напрегли сви мишићи. Оштра, тиранска жеђ пекла му je грло и играла ce његовим нервима. Одједном ce соба испуни боцама које су ce ковитлале. Глас његове мајке наизменце je слабио и постајао јачи. „Морам да ce одупрем…Морам да ce одупрем!" — говорио je сам себи, обузет страхом. Као y дагоша најтежих „налада", затворио je очи и зграбио мајчину руку. A онда, несвесно, његове усне стале су да ce мичу, изговарајући: — Мама, морам да попијем нешто. Осетила je самртничку потребу y његовом гласу. Без речи je устала, журно изашла из собе и вратила ce скоро истог тренутка са боцом коњака y руци. — Ево, Анри, пиј — рече сипајући алкохол y његову празну шољу. Зграбио je шољу обема рукама и испио тако похлепно да ce нешто пића просула по његовом капуту. Сместа je осетио да му je боље. 380
— Опрости ми, мама. — Марамицом je упио коњак и обрисао усне. Затим je подигао главу и погледао je y очи. — Сада знаш. — Знала саш ја то већ одавно. — Али ипак ниси знала — црекиде je он са призвуком стида y гласу — да пијем толико мното. Увек сам покушавао да те заварам, како не би осетила коњак y мом даху. Упочетку сам био поносит. Веровао сам да могу да пијем као господин. Пиће ми je ублажавало болове y ногама и пружало ми нешто чиме сам могао да ce хвалишем. Надокнађивало ми je друге ствари. Бар тако сам ја мислио. A сада ми више не умањује бол y ногама, и ја ce опјам. Опијам, мама, бедно ce опијам. Јуче ми je позлило y неком бистроу, и морали су да ме однесу кући. Пола времена не знам где сам био и како сам тамо доспео. Више не радим. Заборављам на састанке. Изгубио сам скоро све пријатеље. Пре него што сам дошао овамо, посвађао сам ce са Морисом… Молим те, мама, помози ми! Одведи ме некуд. Било куда… некуда где има лекара. Читао сам да ce алкохолизам може излечити. Ја хоћу да ce излечим. Све ћу учинити, све. Хајдемо y Бареж. Не, не y Бареж — y Евијан! Хајдемо y Евијан! Сећаш ли ce Евијана? Били смо тамо једном. Једрићемо по језеру… Док je говорио, посматрала га je очима које ce нису дале обманути. Његово нестрпљење било je патетично. Како je неко могао да буде тако разуман, a ипак слеp? Један део њега није никада одрастао. Увек ће живети y обмани о својим ногама, о себи, о животу. — Евијан би био савршен. Кад хоћеш да пођемо? — упита она, присиљавајући себе да учествује y његовом одушевљењу? Можда je био y праву. Можда би лекари могли да му помогну упркос њему самом. — Можеш ли да ce спремиш до сутра? — Наравно да моту! — Његова ватреност изазва самртнички осмејак на њеним уснама. — Могу да ce спремим за два сата! Треба само да ce опростим од Мариса и госпође Лубе Знаш ли кад полази воз — изјутра или после подне? — Мислим да ми je ред вожње y соби. Не, немој да устајеш. Ти не знаш где стоји. Ни ја сама не знам тачно где je. Вратићу ce одмах. Оставши сам, он настави да потстиче своје одушевљење. Евијаи. Да, тамо ће им бити дивно… Заједно ће једрити, одлазити заједно y дуге вожње. Предео je диван. Они… Нешто y њему поче да ce смеје — неким безвучним, кртим смехом од кога ce следио, неким жалосним грохотом од кога ce сав најежио. Будало моја, зар збиља мислиш да ce можеш тек тако одрећи пића, а? Треба само рећи: „Мама, поведи ме y Евијан" — и све je y 381
реду! Једрити са мамом — како je то дирљиво! A шта ћеш да радиш кад почнеш да чезнеш за пићем, када ти ce грло осуши a језик отекне y устима да чак не можеш да прогуташ ни своју сопствену пљувачку? Шта онда? A ноћу, кад ти буде потребна жена, a тамо нема „Белог цвета"? Шта ћеш онда да радиш? Да идеш на једрење? По дивном језеру? A пошто не можеш да једриш све време, биће и дугих часова y столици за лежање на хотелској тераси, размишљања о величанственим Алпима… Глупаче, зар не видиш да je то Малроме, само y друтом издању? Ниси могао да издржиш кад си био младић, a мислиш да то можеш сада, кад си одрастао — и алкохоличар. Бежи! Бежи иатраг на свој Монмартр, и y своје бистрое. Одлази пре него што учиниш нешто чиме ћеш поново осрамотити своју мајку, и још једном јој сломити срце. Пожури! Пожури пре него што буде исувише касно! Устај и бежи! Бежи пре него што ce мама врати, пре него што упаднеш y клопку. Он дохвати свој штап и изађе из собе. Затим, као лопов, задржавајући дах, извири y претсобље, журно прође кроз њега, кришом отвори улазна врата, и побеже. Госпођа Лубе ce преврте y постељи и отвори очи, тргнувпш ce. То je он — добро je. Враћа ce кући, или, боље речено, опет га враћају кући. И, наравно, пијан je. Увек je пијан. Она ce издиже на лактаве и напреже слух. Викао je на некога. Познала je његов глас, који je допирао с улице, помешан са ударањем копита и шкрипом точкова по калдрми. Викао je, драо ce као лудак, разбудивши чак и суседе. Он, који je тако углађен, који je тако тихо говорио! Шта ли je сад смислио. Шта je сад урадио? Бог зна y каквом je сада стању! Можда са раскрвављеним носем, или чворугом на глави! Вероватно са исцепаним оковратником, краватом која виси преко капута, без шешира. Сигурно je изгубио бар туце полуцилиндера последњих шест месеци! Како ли je уопште стигао до куће… Она збаци покриваче, запали лампу и отвори прозор. Дрхтала je y спаваћици од хладноће те фебруарске ноћи, али ce нагла кроз прозор, ослушкујући, држећи ce за прозорску даску обема рукама. То je био он, разуме ce. Тргла ce, очајно замахала главом и почела да ce облачи. Да није било господина Патуа, он никада не би дошао кући… Спавао би на клупи y некој капији. Где било, као скитница. Било би му свеједно! Откако je добио оно писмо, као да je пореметио умом. Није марио ни 382
за шта, чак више није чешљао браду нити чистио нокте. Одела су му била поцепана и пуна мрља, a једино на шта je могла да га натера било je да ce пресвуче. Он — он, који je био тако уредан денди! A изгледао je тако болестан и тако остарео да понекад скоро није могла ни да га позна. Његово лице, бледо као крпа, и очи, двапут крупније од нормалних… То тако више неће моћи дуто да траје. Нешто страпшо ће ce десити, и то ускоро. Закопчалa je своју доњу сукњу око струка, увукла ce y сукњу и поново одгегала до прозора. Фијакер беше стигао до врха брежуљжа, и она je могла да распозна разбарушеног Анрија, како витла својим штапом. Његова вика разлегала ce кроз тихе улице. — Ви сте само једна риђокоса свиња, чујете ли! Једна прљава риђакоса свиња! То сте ви, Пату! Увек забадате нос y туђе послове. Зашто не престанете да ми досађујете? Ја сам грађанин. Имате ли налог за моје хашпење? Због овога ћу вас прогнати на Ђавоље Острво! Глас му ce изгуби y пијаном, нејасном јадиковању. — Чујте, Пату, ви и ја смо стари пригјатељи. Никада нећу заборавити онај добар савет који сте ми дали за Мари. Зар не разумете да нећу да идем кући? Тамо има пуно бубашваба. Хајдемо некуда, ја и ви сами, да нешто попијемо, а? Да поразговарамо о свему? Нећете? — Глас му ce поново претвори y продоран урлик. — Онда нисте ништа друто до обична свиња, гнусна жандарчина, риђокоса свиња! Госпођа Лубе je видела са прозора како ce рве са детективом, покушавајућк да искочи из фијакера y покрету. То je да човек заллаче! Врзо ce одгегала y кухињу, сипала y шољу врелу хафу. Затим, везујући свој црвени вунени шал око рамена, пожурила је на улицу. Помогла je Анрију да изађе из кочија, држећи га испод руке, док je Пату плаћао кочијаша. Заједно су га мало вукли, мало носили, горе до четвртог спрата, положили га на кшуч и почели да га свлаче. Он ce бунио, гурао их од себе, млатарао рукама, али су ипак успели да му навуку ноћну кошуљу преко главе, да му скину цвикер и стрпају га y постељу. Постепено његова ce вика стишавала y једнолично слињење, y неко растројено јецање, и најзад y нечујно мицање усана. Заспао je. Али они ce нису усуђивали да га напусте. већ су седели поред кауча, разговарајући шапатом. — Овога пута нам није задао много муке — примети она, гледајући га забринутим очима. — Не, није. — Под меком светлошћу, Патуово кошчато лице добило je израз неке замишљене сете. — Није повраћао као јуче. 383
Продужио je да грицка бркове, гледајући непомично своје скрштене руке. — Али ако мислите да му je шпта боље, варате ce, госпођо Лубе. Није му боље. Све му je горе. Знам да га волите, a и ја га волим. Насликао je портрет моје мале Еулалије, и мени га je жао. Али овако дуже не може да траје. Никад није трезан; са сваким хоће да ce туче; задаје ми више мука него туце дроља. Прошле недеље хтео je да бије једног подводача зато што je тукао своју девојку! Срећом су моји људи стигли на време!… А, затим, изводи немогуће ствари! Знате ли шта je урадио синоћ? Отшуњао ce са Монмартра — не далеко, само до Ла Вилета — мислећи да га тамо никад нећу пронаћи. Отишао je y неки бистро где га нису познавали и поручио све врсте пића које су имали — виски, рум, ракију, вермут, апсинт, калвадос, — помешао сва та проклета пића и попио! Било би довољно да убије коња. A то je баш оно што он покушава да учини — да ce убмје? Госпођа Лубе стисну усне и обори поглед, док je Пату настављао, као човек који жели да каже своје мишљење и да сврши с тим. — Нема смисла да ce заваравамо, госпођо Лубе. Видео сам многе пијанице, али он није пијаница — он je занешењак. Убеђен сам y то. Он je ћакнут! Он je луд! Луд! Ta реч пресече госпођу Лубе. Држала je оборене очи да би сакрила сузе! Луд! Зар би мали господин збиља могао да буде луд? Искрено речено, човек није знао шта да мисли. Узимајући y обзир какве je све ствари радио y току последњих неколико месеци — ствари за које чак ни Пату није знао — човек није могао a да не посумња да je пореметио умом! Кад je оно, например, сипао керозенско уље по целом атељеу да побије бубашвабе. Могао je да запали целу кућу! Па онда када je довукао горе све оне сандуке песка да би свом атељеу дао изглед морске обале. Како je само био радостан! „Погледајте, госпођо Лубе, сада изгледа као Аркашон". Па она ужасна крастава жаба! Бог зна где ју je пронашао. Месец дана држао jy je y соби, проводећи све своје време у покушајима да улови муве за тог бедног створа. Како je само волео ту краставу жабу! ,,Ми смо слични, она и ја. Видите, госпођо Лубе, она je ружна. Нико je не воли. Зато морам да будем добар према њој". И та проклета машина за веслање, од које je требало да му порасту ноге! Како je један паметан човек могао да верује y такве будалаштине? Али он je веровао! ,,То je гарантовано, госпођо Лубе, апсолутно гарантовано!" И веслао je, веслао, дању и ноћу! Обучен само y гаће и мајицу, дахћући као локомотива, док му ce зној сливао низ лице. Веслај без престанка! „То je гарантовано, госпођо Лубе, апсолутно гарантовано!" Човеку je 384
долазило да ce заплаче! Али најгоре од свега било je кад je био миран, испружен на каучу, и када je просто буљио, буљио y таваницу, a јасно ce видело да мисли на ону девојку! Чак и кад je био пијан, он je сам са собом говорио о њој… Приметила je да Пату гледа y њу, и подигла своје уплакано лице према њему. У том тренутку једини шум који ce чуо било je Анријево дисање. — Знам да вас боли што тако говорим — рече детектив. — Уверавам вас да ce то и меии не свиђа. Знам да je господин префект полиције издао наређење да ce пази на њега, и сваки мој човек из патроле бди над њим. Али, он успева да нам ce измигољи из руку. Почео je да бежи са Монмартра. Ko зна шта ли ће сутра да уради. Морате да јавите његовој мајци, пре него што ce догоди нешто озбиљно. Ако нећете ви, ја ћу. Али, лакше би поднела обавештење од вас. Ви сте жена, и шта ти га ја знам — боље ћете знати шта треба да ce каже. Брада јој клону на шал, a јецај јој затресе рамена. — Немојте то примати тако к срцу — рече он, тапшући je по руци. — То je за његово сопствено добро. — Стрпаће га y лудницу, са свим оним лудацима. — У лудницу? Ох, не! Не y лудницу, госпођо Лубе, y дом за опоравак! — побуни ce он брзо. — Људе као што je он не воде y лудницу. У неком дому за опоравак они имају сав комфор, све што им треба. То ће бити само за две-три недеље… Лице јој ce мало разведри, и она га погледа као да ћутећи тражи од њета охрабрење. — И излечиће га — додаде он. — Заиста? Хоћете да кажете да више неће пити? — Ни капљице. Ти лекари знају свој посао! Кроз неколико недеља биће опет онакав какав je некад био. Она поче да размишља о томе. — И неће га мучити — неће га тући ако учини нешто што не ваља? — упита плашљиво. Пату сместа одбаци такву помисао. — То не раде у једном дому за опоравак, госпођо Лубе. Поступаће с њим баш као ви и ја, само што he усто знати тачно шта треба да раде. Даваће му нешто од чега ће да заспи. И држаће га далеко од боце. — И излечиће га? 385
— Они стварају чуда по тим домовима. Изгледа да ју je то убедило, али ипак још није попуштала. — Видећу како ће му бити сутра, па онда, ако не буде ништа боље… — У реду, учините тако, али немојте да чекате исувише дуго. Е па, сада бих могао и да кренем. — Имам мало кафе сa пећи. Поиићемо по једну шољу пре него што одете. A оида ћу ce вратити да видим како му je. Она ce тешко подиже, наже ce над Анрија и пажљиво му навуче ћебе све до грла. — Мирно спава — шапну она преко рамена. Изађоше један за другим из собе пшто су могли тише, и почеше да силазе низ степенице. Стигли су већ на трећи спрат кад зачуше продоран, лудачки крик. У истом тренутку врата од атељеа ce широм отворише и Анри ce y спаваћици дотетура до врха степеница, очију разрогачених од ужаса. — Госпођо Лубе! Госпођо Лубе! Где сте? Вратиле су ce бубашвабе! Милиони бубашваба! Није имао цвикер, и пипајући je тражио где je ограда. — Милиони бубашваба, госпођо Лубе! Где сте госпооооо…! Пета му ce закачи за поруб од кошуље. Ужаснути, они видеше како губи равнотежу, како ce грчевито хвата за зид и, још увек вичући, главачке пада надоле. Затим чуше још само тупе ударце његовог тела које ce котрљало низ степенице.
386
21 Дом за опоравак доктора Селамења био je смештен y аристократском предграђу Отеја и уопште није личио на лудницу. То je био један диван дворац из осамнаестог века који je припадао пријатељици Марије Антоанете, принцези де Ламбал, чији je грб још увек украшавао његову елегантну, закључану капију. Са својим величанственим вртом, лепо негованим лејама и изгледом суморне спокојности, личио je сасвим на неко раскопшо и тужно сеоско имање. A то je баш и био, тврдио je доктор Селамењ. Сеоско имање, уточиште, право пустињачко пребивалиште за богате пацијенте који су патили од живчаног или умног поремећаја. За Анрија je то било одвратно место пуно страве. У току три недеље, колико je тамо провео, омрзао je блисгаво чисте ходнике, насмешене лекаре и y бело обучене болничаре, тајанствене собе и њихова споља закључана врата иза којих су ce чули сабласни, нељудски гласови. Кад би пао мрак, то би постајала кућа ноћних утвара, дворац пун ужасне тишине коју су раздирали јауци од којих ce човеку ледила крв y жилама, гробље на коме није владао сокој смрти. Тог мартовског поподнева мрзео je ту кућу сваком ћелијом сваг мозга, док ce претварао да посматра небо кроз прозор своје собе, заграђен дебелим решеткама. Кад би само могао да зове y помоћ! Али, та звер, тај чувар који je седео ту жваћући чачкалицу и читајући новине, казао би једино: „Само ви терајте! Вичите што год хоћете! Нико не може да вас чује!" A то јe било најстрашније од свега. Кад je човек једном ту, нико више не може да га чује, нико неће да га чује. Он јe мртав — он je луд! Кад ли ће само схватити, ти угледни специјалисти без мозга, да он није луд? Пијаница — то јесте. Али није лудак! — Рекосте ли нешто? — Чувар га je гледао преко новина. — Н-не. То je вероватно била она жена прекопута y ходнику. Схватио je да je мрмљао нешто сам за себе. То не ваља. Људи не треба да говоре сами са собом, Али, дођавола, још један месец на овом месту — и он ће почети да разговара сам са собом, да поставља питања и да на њих одговара. Три месеца — и он ће ce клети да je Наполеон или Свети дух… 387
— Питао сам ce да ли je неко долазио данас да ме посети? — Немам појма. Уосталом, вама нису дозвољене посете. Није имало смисла да ce љути, да уверава тај матори људски заметак да je он потпуно при свести и да може да прими све посете које хоће. Ни доктор Селамењ ни његови асистенти то нису могли да увиде. Још прошле недеље je покушавао, али су му они увек узвраћали истим благим погледом и истим невиним осмехом који га je доводио до беса. „Наравно, ви сте при свести! Потпуно при свести! Уосталом, ово и није лудница: ово је пустињачко пребивалиште. Вама je потребан само одмор — један добар, дуг одмор…" Сви су мислили да je он луд; то им ce могло прочитати из очију. Испитивали су га. Како ти лекари воле да испитују! Они су гори од адвоката: y стању су да све направе црним. Извукли су од сироте госпође Лубе причу о његовој справи за веслање, ону епизоду са керозенским уљем, и песком по поду. Ишчепркали су чак и оно када ce прерушио y просјака и направио скавдал пред вратима ДиранРијела. Затим све о „Белом цвету", црвеним бубашвабама, о томе како je заспао док je принц отварао изложбу. Дознали су за капут од зелене билијарске чоје, црвену кошуљу, ружичасте рукавице, мајмунску вечеру — дознали су све. Проњушкали су све, као свиње кад рију тражећи трифле. На хартији je све то изгледало страшно. A написане латинским речима изгледало je ужасно. Кроз решетке на свом прозору посматрао je небо. Још ce није навикао на те решетке, a ни на то да непрестано пазе на њега, да му наређују, да му дају шта ће да прогута, да иде на славање y девет сати, да буде трезан — мада je већ полако почињао да ce привикава на то да буде трезан. Али, они први дани, оне прве ноћи — нема речи којима би ce то могло описати! Привезан за постељу, неспособан да ce покрене, умирући за гутљајем пића… И бол y сломљеној кључњачи. Звао je, викао, драо ce и галамио, али y тој кући je викало толико људи… Сада више није викао, те га, за награду, нису ни везивали. Нису га више сматрали за опасног лудака: положио je испит — био je миран лудак. A сада ce постављало питање: докле ће га сматрати за мирног лудака и држати га ту y тој кући? Он безнадежно пређе руком преко чела. — Главобоља? — упита чувар. — Не, не. — Анри брзо спусти руку. — Добро ми je. Осећам ce дивно. — Он ce окрете од прозора. — Леп дан, зар не? — Axa! 388
— Зар не бисмо могли мало да ce прошетамо по врту. Човек га je посматрао подозриво. — Шта ја знам. Мислим да бисмо ипак могли. Али без будалаштина, hein? Тако људи разговарају са вама кад сматрају да сте луди. Све што кажете они тумаче на свој начин, са сумњичењем. Ако пређете руком преко чела — боли вас глава и због тога сте луди… Aко предложите шетњу по врту — имате намеру да ce пењете на дрво или да провалите капију… Ако зевате — луди сте. Ако говорите — луди сте. Ако не говорите — опет сте луди… — Мислио сам само да би ми пријало мало свежег ваздуха — рече он кротко. — Али, наравно, ако ви сматрате да не треба да… — Мислим да можете. — Чувар ce диже из столице за љуљање. — Али само десет минута. Рано пролеће смешило ce y лејама зеленкада; јоргован само што није процветао. Цветови — тихи и верни пријатељи несрећних болесника, мртваца… И други становници те куће, такође y пратњи чувара, шетали су бесциљно или седели на клупама. Једна седа дама достојанственог изгледа осмехну ce на Анрија, a онда ce исплази на њега. Башта изгубљених душа… Венсан je имао право. Није била страшна изолованост, већ непосредан додир са лудацима… — Могу ли да узмем ово? — упита он, сагнувши ce да подигне једно перо од шљуке. — Шта ће вам то? — Па, да га поједем, наравно! Да прережем гркљан њим! Тако би одговорио пре три недеље; али сада je био паметиији. Ta идиотска звер отрчала би y канцеларију, поновила њихов разговор, a доктор Селамењ би завртео главом и цокнуо језиком… — Мислио сам да бих можда могао да цртам њим, — рече он — када бих имао мало мастила и хартије. Често сам цртао, пре него што сам доспео овамо. Човек ce намршти, погледа га испитивачки, али му дозволи да задржи перо. Te вечери Анри je израдио свој први цртеж циркуса. Први лут су му часови брзо пролазили. Стојећи поред њега, чувар га je посматрао опрезно, a онда, постепено, са нечим штo ce граничило с интересовањем…
389
— Видим да сте често одлазили y циркус — примети он екоро љубазно, — И ја волим да идем y циркус. Кад имам слободан дан, често идем y Зимски циркус. Волим уметнике на трапезу. — И ја њих највише волим. Јесте ли икада видели Морелијеве? Добри су. Али нико није раван Цупинијевима — тврдио je чувар, просто живнувнш. — Цупанијеви могу да направе салто три пута — a не само двапут, као Морелијеви. И то без мреже… Анри га je потстицао да говори, ласкао му je, и дао му цртеж. После неколико дана позвали су га y канцеларију, где je y друштву два асистента, затекао доктора Селамења, који ce блажено осмехивао на њега преко огромног писаћег стола. — Ми смо одушевљени, просто одушевљени! — поче лекар да прави увод, гладећи браду. — Увек сам тврдио да je вама потребан само добар одмор, и био сам y праву. Апетит вам ce повратио. Памћење вам ce враћа, a они опасни симптоми, тако очигледни y доба када сте дошли овамо, сада су скоро сасвим нестали. Проучили смо с највећим интересовањем мале скице које сте израдили. Молим вас, располажите слободно нашом библиотеком ако су вам потребне неке илустрације за копирање. — За копирање? Али ја нисам… — То ће вам помоћи да повратите памћење. Шта рекосте? Да нисте копирали ове цртеже? — Наравно да нисам. Израдио сам их по сећању. — Немогуће! У таквом стању… — Таквом стању! — Анри ce, не размишљајући, продра на њега. — Зар не схватате да нисам изгубио памћење? Био сам алкохоличар, то признајем, али нисам изгубио памћење. Питајте ме што год хоћете. Шта желите? Датуме? Питајте ме, питајте ме било шта… — Наше балесничке листе показују… — Нека сте проклети и ви и ваше болесничке листе! Јестели глуви, јесте ли слепи? Кажем вам да нисам изгубио памћење и да нисам ништа луђи од вас, него само паметнији! За име божје, зашто ме не подвргнете испитивању? Кажем вам да сам при чистој свести! Молим вас, верујте ми. При чистој свести, чујете ли? При чистој свести!!! Уморан и беспомоћан, он схвати да их није убедио. Лица лекара биле су ледене маске неверице. Само лудак виче да je при чистој свести. 390
— Наравно да сте при: чистој свести. — Доктор Селамењ ce осмехну на њега својим најсладуњавијим осмехом. — Итекако. Потребно вам je само још мало одмора, то je све. Неколико месеци… — МЕСЕЦИ? — заурла Анри. — Месеци y овој лудници! Сада сам сигуран да хоћете да полудим! Не желите да икада изађем одавде! Хоћете да трунем овде до краја живота! Кажем вам да сам при чистој свести! Питајте ме, питајте ме ма шта… Дајте да вам нешто нацртам… Пустите ме да вам докажем… Још увек je викао, док су га два крутша чувара вукла напоље из канцеларије. Када ce вратио y своју собу, бацио ce на постељу, ударајући песницама по јастуку, јецајући, дозивајући мајку. „Мама. Мама!" Сутрадан, био je миран. Непокорен али миран, Једино би га тата могао извући одавде. Он би видео да није луд. На њега не би могли да утичу ти магарци доктори, њихове листе и приче о амнезији и опасним симптомима. После подне писао je оцу, подмитио чувара да пошаље писмо и с пуно вере стао да чека грофов громогласнк долазак. Дани су пролазили. Недеља дана… две… три… Отац није долазио. Анри je утонуо y утучену равнодушност и проводио дане поред прозора са решеткама, љуљајући ce бескрајно дуго y својој столици. Упао je y клопку, никада ce више неће извући… За дивно чудо, лекари су ту његову сетну обамрлост тумачили као побољшање. Његовој мајци било je дозвољено да га посети. — Ти схваташ, Анри, зар не? — промрмља она када су остали сами. — Нисам имала другог излаза. Да те нисам довела овамо, власти би те сместиле y неки државни завод. Он климну главом, не дижући pоглед. — Да, мама. Схватам. Желео je да ce привије уз њу, да je замоли да га одведе одатле, да јој каже како je нормалан, али то би само повећало њене патње. Колико би вределе њене речи после онога што су рекла три достојанствена научника? Осим тога, она je видела болесничку листу… A затим, можда он и јесте луд, па сам није тога свестан? Напослетку, како човек може да зна да није луд? — Ја сам ти врло захвалан — настави он, гледајући y тепих. — Учинила си то за моје добро, као и све остало. A ја сам ти, за узврат, caмo причињавао бол. Молим те опрости ми, мама. 391
Она га згрли, провуче прсте кроз његову косу, као што je радила y дворцу док je он био још дете. — Буди храбар, Рири. Буди храбар… Шетали су по врту, седели на клупи испод расцветалог дрвета. Безвучним гласом одговарао je на њена питања. Да, књучњача му je зарасла. Не боли га више… Да, право je чудо како оне ноћи није поломио ноге… Лекари су веома усрдни и љубазни… Ох, да, овде je веома удобно, дозвољено му je и да чита… Не, није усамљен. — Опет су ми дозволили да цртам. Тако ми пролази време. — Покушај да будеш стрпљив. Имао си нервни шок. Причекај док мало не ојачаш. Долазићу да те обиђем кад год ми лекари то дозволе. На капији, она ce саже да га пољуби и прошапута: — Моли ce, дете моје, ако можеш. Молитва ћети донети мир. Посматрао ју je иза капије док ce пела y кочје. Жозефа није било на предњем седишту. „Није желела да ме он види", помисли тужно гегајући ce према кући. Спас је дошао од Мориса. Кад га Анри угледа како стоји на прагу собе, поче хистерично да јеца. — Ти! Како си… Како су те пустили… Како… — Да, — смешио ce Морис, затварајући врата иза себе — лакше je доручковати са енглеском краљицом него ући y ову проклету кућу. Према ономе што ми je доле испричао секретар, надао сам ce да ћу те затећи y лудачкој кошуљи и тапетираној ћелији, али немаш појма како je банкнота од педесет франака y стању да убеди једног слабо плаћеног секретара. Е па, ево ме. Ти ми не изгледаш луд. Седни на столицу, да поразговарамо. Немамо много времена. Испричај ми све. Новине су пуне најфантастичнијих прича. Како ce то уствари догодило? Нисам хтео да питам твоју мајку. A што ce тиче госпође Лубе, она je потпуно ван ceбe, те нисам могао од ње да извучем ништа разумно. Плакала je све време док сам био с њом. Имао си наступ делиријум тременса, истрчао си на одмориште и пао низ степенице — je л' тако? У бујици речи Анри му исприча све чега ce сећао, описа ужас који му улива та кућа, вриштање оне жене прекопута, и како лекари поричу да je при чистој свести. 392
— Види! — повика он пришавши столу и зграбивши с њета сноп цртежа. — Види! Прво су казали да сам их копирао. Чак и кад су увидели да их нисаад копирао — да нисам могао да их копирам — и даље су тврдили да сам луд. Ох, Морисе, како да натерам те будале да увиде да нисам луд? Молим те, помози ми, Ти си моја последња нада. Писао сам оцу. Није ми одговорио. Морис je разгледао цртеже, један за другим. Најзад je погледао свог пријатеља с широким осмехом олакшања на лицу. — Ако je један лудак израдио ове цртеже, онда сам и ја луд! Te проклете новине збуниле су ме мало, па сам донекле сумњао долазећи овамо. Знаш, правио си доста будалаштина, с времена на време. Али ти ниси луд, и ја ћу те избавити одавде. A сад, слушај шта ћу ти рећи. Имам један план, али не знам да ли ће успети. Ако не успе, покушаћу нешто друто. Дотле остани овде, буди добар као анђео и настави да црташ. Јавићу ти ce кроз који дан. Могу ли ово да понесем? — Наравно, узми све што желиш. Пред сам полазак, Морис завуче руку y џеп. — Ево неколико писама које сам узео кад сам био код госпође Лубе. Збогом, Анри, и немој да клонеш. Сети ce „A 1a vie et à la mort"95 . Извући ћу те одавде, па макар морао да дигнем y ваздух целу кућу! Једно од тих писама носило je заглавље Министарства лепих вештина. Са сувом формалношћу службених обавештења јављали су му да je његово име стављено на листу особа предложених за одвиковање Легијом части, која ћe бити предата на потпис господину Претседнику Републике. Умољава ce да, чим то буде могуће, обавести Одељење о свом пристанку, јер му y противном орден неће бити додељен. То високо одликовање даје му ce y знак признања за његова истакнута уметничка постигнућа и услуге које je учинио француској уметности и култури. У тридесет петој години, када je већина уметника још непозната и цркава од глади по мансардама, њему je понуђена Легија части! Чудни су били ти непрекидни успеси y његовом животу… Слава je била једина жена која му ce неуморно бацала y загрљај… Треба ли да прими? Наравно — не. Нарочито после овог скандала с његовим затварањем. Легија части додељена лудом уметнику! Новине би то једва дочекале. Не, било му je већ доста рекламе. И најбоље и најгоре. Није више желео да види своје име штампано. Мами je то ионако свеједно. Она je била изнад среће. Тата? Тата би почео да грми нешто 95
(франц.) На живот и смрт! 393
о тој блесавој влади која кити ордењем разна мазала порнографског ђубрета. Али Мирјам би била дирнута. Она ce дивила успеху. Одједном je угледа y машти, згурену поред ватре… Било je тихо зимско вече, и тама je притискивала прозорска окна. После дуге тишине, он je рекао: ,,Ох, умало не заборавих, драга, дали су ми Легију части." A она ce окренула према њему, мало задихана, очију раширених од поноса… Он ce саже и обухвати главу рукама. Зар никада неће престати да мисли на њу? — Рђаве вести? — упита чувар, улазећи с вечером на послужавнику. — Не… не — усправи ce он. — Ништа нарочито. Полако исцепа писмо и баци комадиће y корпу за отпатке. Морис je поново дошао после недељу дана, y пратњи господина Арсена Александра, уметничког критичара „Ле Фигаро"-а. — Видиш, послушао сам твој савет, Морисе — осмехну ce Анри, дижући ce од стола да их поздрави. — Радио сам. — Смем ли да погледам ваше цртеже? — упита критичар, стављајући златан цвикер на нос. Извесно време je ћутао. — И то само по сећању, рекосте? — Он скиде цвикер и поче да куцка по по длану. — Без скица, без првобитних цртежа из природе? Анри одмахну главом. — Одакле ми? Све моје скице су y мом атељеу. — То je невероватно! Уствари, не могу да ce присетим ни једног сличног подвига сликарске меморије y целој историји уметности. Ако сте ви луди, могу само да кажем да бих желео да има више лудих сликара. Они изиђоше y врт. Анри, свестан да je под присмотром, уздржавао ce од сваке шаљиве примедбе и трудио ce да му одговори буду без духа — узвишено паметни. Предвече, критичар je био убеђен. Доктор Селамењ je прочитао Александров чланак за време доручка, и није уживао ни y једном ни y другом. Ето, тај познати уметнички критичар, пошто je провео цело послеподне са једним уметником за кога ce претпостављало до je луд, пронашао je да je он потпуно при чистој свести и на самом врхунцу свог уметничког стварања. 394
Лекар беше потпуно повратио своју сталоженост, те je опет био сушта благост кад су увели Анрија y његову канцеларију. Увек сам говорио да je вама потребан само мали одмор, — поче он с очинским осмехом, прекрстивши руке на стомаку — a сада су чињенице доказале да сам био y праву. Још једном je y нашем малом пустињачком прибежишту постигнуто једно чудотворно оздрављење. Па, како ce осећате сада, као излечени? Потпуно излечени? — Врло добро — орговори Анри најучтивије што je могао. — Наравно! — гукао je лекар за душевне болести, постајући сваког тренутка све широкогрудији. — Једва сте ce извукли, али ја сада сматрам ваш случај углавном завршеним. Још једна велика победа медицинске науке! Да ли бисте волели да вам ce дозволи да примате посете? Да сликате и цртате колико год желите? Чак и да ce провозате — y пратњи, иаравно. То би било дивно, зар не? Е па, то ћете баш и радити y току следеће две недеље… Анри није ни покушао да докаже како би желео да оде сместа. Уствари, сада кад je биo сигуран да je стекао слободу, није ни био толико нестрлљив да оде. Шта ће да ради када га пусте? Опет стари живот. „Хеј, кочијашу", мјузик-холови… Наравно, више никада y животу неће ни окусити пиће, никада више неће крочити y кафану… Живот ће бити прилично досадан… Салон њетовог одељења био je претворен y атеље. Набављене су ногаре. Морис — увек Морис — послао je боје и платна. Сада, када je вест о његовом оздрављењу била објављена, шаролика процесија посетилаца долазила je на хаџилук y Отеј. Госпођа Лубе стигла je прва, стилски неукусно обучена y црну вунену хаљину, поносито носећи брош са камејом који јој je oн поклонио. Мисја Натансон и неколико његових пријатеља из високог друштва пијуцкали су чај y том необичном и вештачки удешеном амбијенту салона са решеткама на прозорима. Из „Белог цвета" дошли су господин и госпођа Потијерон, са Бертам, сви веома достојанственог изгледа y пристојној црнини. Извршни одбор Друштва независних уметника послао je делетацију, на челу са Анри Русоом. Стари Дебутен појавио ce на капији и с висине захтевао да га одведу господину грофу де ТулузЛотрек, „моме интимном пријатељу". Као и увек, његов улубљени шешир био му је забачен на потиљак, лула му је висила на грудима, a на ногама је имао папуче. Док је пружао вратару прљаву посетницу, боца коњака исклизну из његовог огртача и разби се на земљи. Упркос његовим протестима да не разуме како се то могло догодити, био је сместа избачен. Са свога прозора Анри је спазио стараг гравера како бесно гестикулира једном руком док друтом држи шешир, отимајући 395
се, у свом огртачу који се вукао по земљи, између два снажна служитеља. Дошла је и Жан Аврил у пратњи неког високог младића са страсним коњским лицем и густом црном косом. — Ово је Кристоф — рече она. — Он је композитор. После неколико љубазних речи, Кристоф изјави да ће причекати у бапти. — Зар није диван? — рече она, палећи цигарету. — Велики музичар. Joш ништа није објавио, али ради на једној опери. Згражавам се кад само помислим да се умало нисам удала за Жоржа. Шта ли сам само налазила на њему? Био је сасвим обичан и без икаквог талента. Онај његов роман био је права збрка. Ех, била сам просто залуђена, чини ми се. Али Кристоф… ах, Кристоф, то је нешто друго. Посматрао ју је, смешкајући се зачуђено. — Драга, ви сте пронашли тајну вечите младости. Разговарали су неко време, опрезно избегавајући да помену Мирјам. Али су обоје осећали крај себе њено присуство. — Баш ми је жао што је тако испало — уздахну Жан, навлачећи рукавице. — Имала сам најбољу намеру, уверавам вас. Хтела сам само да ви… — Немојте да се једите — рече он благим гласом. — Ви сте ми дали једину срећу у животу. Неколико дана пред отпуштање Анрију је дошла у посету мајка. — Па, Анри, — рече она, гледајући га очима пуним бола — да ли си направио какав план? Шта намераваш да радиш? — Ја… ја не знам тачно — оклевао је, кријући очи. Као и увек, запањила га је њена непосредност. — Вратићу се на Монмартр, вероватно. То је, изгледа, једино што могу да учиним. Желим да се вратим раду и израдим Морисов портрет. Знаш ли да још нисам сликао његов портрег? Чудновато, зар не? Он никада то није тражио од мене, али мислим да би се обрадовао. — Онда треба да урадиш, на сваки начин. Морис је диван човек. — Немој да мислиш да ја то не знам. Нико то не зна боље од мене. Никад иећу моћи да му се одужим за све што је учинио за мене. — Али, нси ми казао какви су твоји планови? — Казао сам ти. Вратићу се на Монмартр… После тога — не знам. Мисам правио никакве планове. Некако ми изгледа да моји планови никада не успевају. Морис je говорио о некој изложби y Њујорку идуће године. Можда ћу моћи да га наговорим да пође са мном. Било би узбудљиво обићи Сједињене Државе. 396
— Али, y међувремену, шта ћеш да радиш? — Како то мислиш? Сликаћу, наравно. Има још неколико ствари које хоћу да завршим. У јуну сам мислио да одем y Дијеп или Трувил. Нећу да ce враћам y Аркашон. Сит сам тога места. Прочитао je њене мисли на бледом, умном лицу. — Ох, разумем… Бринеш ce због мог пића, зар не? Можеш бити мирна, мама. Никад више нећу окусити пиће. Никада. Дајем ти реч. — Знам да тако мислиш, Анри, знам да тако мислиш — рече она полако. Њен поглед почивао je на њему, пун љубави, али и сазнања. — За извесне ствари имаш огромну снагу воље, али за друге немаш. И лако обманеш сам себе, иако можеш да будеш веома строг према другима. Видиш, y многим стварима ја те боље пазнајем него пгго сам себе познајеш, и видим колико си усамљен и дубоко несрећан због те девојке. Твоја усамљеност ће те присилити да потражиш разоноду. Постепено ћеш ce вратити свом старом начину живота. Доћи ће искушење, a ти нећеш бити y стању да му се одупреш. Не, дете моје, нећеш. Ти мислиш да ћеш моћи, али нећеш. Тада ћеш ce поново вратити пићу, да би заборавио. A онда? Гледао je y земљу и није одговарао. — Онда, — настави она својим мирним гласом — онда ћеш почети да пијеш неумерено, јер je и то y твојој природи. И, врло брзо ћеш ce наћи тачно онде где си био пре него што си дошао овамо. Хоће ли твој живот бити непрекидно прелажење од Монмартра до ове куће, и натраг? Ја сам много размишљала о свему томе. Не бих имала ни тренутка мира кад бих знала да си сам на Монмартру, па сам замолила господина Виода, једног старог пријатеља наше породице, да дође y Париз и живи с тобом. Пол je нежења, љубазан и културан господин. Увидећеш да je као друг пријатан и пун разумевања. Он лагано подиже поглед: — Чувар? — Да, Рири… Чувар. Више од годину дана Анри није окусио пиће и уживао је у дивном заносу покајања. Као често напуштана љубавница која ипак увек опрашта, Врлина га je љубазно дочекала и прихватила на своје девичанске груди. Страсно јој je узвратио загрљај. Месецима ce башкарио y честитости. С уобичајеном жестином своје нарави одлучио je да ће бити препорођени грешник, који се каје због учињених испада, ужива у узбудљивом игрању лотоа са Полом 397
Виодом и госпођом Лубе, у добрим странама уредног живота и блаженству чисте савести. „Кад човек само помисли на милионе људи и жена који своје здравље уништавају пићем, на упропашћене породице, на невину дечицу, жртве наследног алкохолизма, — мислим да би требало повести један крсташки рат — светски крсташки рат против алкохолизма…" Његово преображење било је потпуно, свеобухватно. Чак су и ниски прохтеви његове пути заузели место које заслужују. Ако би га понекад нагон натерао да посети „Бели цвет", одлазио би тек пошто би добио дозволу од Пола Виода, уз многе изразе жаљења и с изгледом неког ко мора да се извињава што ублажује једну нужну и срамну потребу. У том узвишеном духовном стању сликао је Морисове портрете, поред портрета разних других људи. Суморни, несигурни радови који су потсећали на његове студије нз атељеа. Сликао је и Рене, лепу модисткињу; њен нежни профил, њена грива плаве косе која као да је буктала под светлошћу лампе потстакли су његов геније да створи пред смрт једао од својих последњих ремекдела. Није више било актова, нити девојака из јавне куће; није више било глумица. Врлина га је джала чврсто у загрљају и постепено га давила. Строги и разметљиви критичари, који су се некада плашили од „гнусне бруталности" његових слика, клали су угојено теле да би дочекали блуног сина који се вратио у наручје достојанствених портретиста. Сада, кад је био познат као велики уметник, трговци су се сетили слика које им је давао у безбрижној младости. Упадљиво уоквирене, оне су почеле да украшавају излоге познатих уметничких галерија. Фалсификати, многи дрско потписани, појавили су се на светлост дана и продавали се као рад тридесетшестогодишњег мајстора.96 Кад би — с времена на време, a увек у пратњи Виода — сео на терасу неке кафане да попије безопасну лимунаду или шољицу кафе, студенти сликарства прекидали би своје препирке да гурну један друтога лактом и испод ока погледају тог богаља седе браде, као што је он некада буљио у Дегаа, Неки, најхрабрији, долазили би за његов сто, a он би им држао проповеди o уметности, марљивости и исправном животу, са намештеном доброћудношћу и уздржаношћу својственом славним људима. 96
Фалсификати Лотрекових слика, цртежа, па чак и плаката били су тако чести да је Морис Жоајан направио њихов списак у свом каталогу уметникових радова. — Прим, писца 398
Као већина честитих људи, и он је почео да верује у комплименте којима су га обасипали и да озбиљно схвата самог себе. Одбацио је недостојан картон и употребљавао панел-плоче за своје слике. Сада, кад је био исцрпен, управио је поглед ка потомству. На брзину je почео да ради гравуре, израдио неколико бакрореза. Слава, његова верна и непоколебљива љубавница, поново je закуцала на нњегова врата. По други пут су му понудили Легију части, и он je озбиљно намеравао да je прихвати. Господин Претседник Републике поставио га, je за претседника Одбора за плакате на Великој изложби, која je требало свечано да објави долазак чаробног Двадесетог века. Са изванредном озбиљношћу прегледао je хиљаде плаката и стављао пригодне примедбе. Легенда ce стварала око њега. Још за живота, постао je славан. Деветнаести век издахнуо je y плачној тами једне кишовите ноћи. Te вечери, док je „Мулен Руж" одзвањао од урлања картонских труба и махните веселости раскалашног дочека Наве године, Анри ce возио булеваром Малерб y посету мајци. За вечером je сипао бујицу протеста против њене сталне опрезности, и био донекле увређен њеним сувим одговорима. Смешила ce на њега уморно, преко стола. Коса јој je била седа, усне бледе. „Требало би да изгледа срећнија", помисли он, „али ваљда више и не може да изгледа срећна". Кад су послужили кафу, он примети: — Мама, зар не мислиш да бисмо сада могли да ce ослободимо Полове службе? Он je врло добар, и мени je врло пријатно да играм лото с њим и да одлазим y зоолошки врт. И ти си заиста имала право пгго си наваљивала да га узмемо кад сам напустио Отеј… Онда сам био неотпоран и могао сам лако да упаднем y своје старе грешке. Али, сада сам повратио снагу ваље, и он ми збиља више није потребан. — Можда… — У њеном гласу осећао ce умор. — Говорићемо о томе кроз неколико месеци. — Али, мама, уверавам те… — Полу je потребан новац — слага она брзо, да би завршила расправљање. — Ох, е па онда…
399
22 — Молим вас, Викторе! Кроз стакласту сивоћу празног бистроа глас је лебдео као преклињући вапај. — Молим вас, дајте ми још један апсинт. Само један мали… Јецање се претворило у преклињање. — Молим вае, Викторе… Зар не видите да ми је потребан? — Његово бледо лице наборало се у бедну гримасу. — Даћу вам двадесет франака… Сто франака… Пет стотина франака… — Ох, Господе, те пијаиице! — застења Виктор. Гунђајући полугласно, он узе боцу са полице иза својих леђа и вујкући ноге приђе столу. — На. — Он усу неки зелени сируп и мало воде у празну чашу. — И, за име божје, оставите ме на миру. To је последња чаша коју вам дајем. И то мислим озбиљно, господине Тулуз. Последња… Анри пожудно сркну. Пиће изазва спиралну вртоглавицу у његовом мозгу. Под се заталаса. Мраморна површина стола поче да му плива пред очима. Страшно зујање одјекну му у ушима. За тренутак се њихао на столици, покушавајући да се ослони слободном руком, задржавајући дах, стежући грло да заустави навирање жучи у уста. Зар ће опет да му позли? Постепево, равнотежа му се поврати. Сто се учврсти; под престаде да се љуља. Само му је мозак и даље био усковитлан, али он је сада био такав скоро све време. Опрезно, он стави чашу на сто. Без икаквог разлога његову пажњу привукоше млазеви кише који су се кривудаво сливали низ прозорско стакло. Запаљеним очима, жмиркајући, гледао је пусту улицу. Заиста је падало исувише кише у Паризу. Госпођа Лубе је имала право; париска клима је одвратна. Изгледало му је као да је цео његов живот протекао уз грготање олука и капање воде са настрешница. Сироти стари Виод! Мора да је прокисао до коже лутајући по овој киши и завирујући у сваки бистро на Монмартру. Није био рођен да буде телесни чувар једне пијанице. Зар није знао да пијаница, y 400
потрази за пићем, постаје лажљивац и варалица? Требало je да мама најми једног чувара из луднице. Истина, Виод ће јавити Патуу, и y року од десет минута тај ђаво ће га пронаћи. Поново ће га стрпати y фијакер и одвестн кући. Виод и госпођа Лубе даће му кафу, свући га и стрпати y постељу. Сутра ће ce он поново извући, под било каквим изговором, и све ће да почне иепочетка. И сутра… И прекосутра… Свему су криве успомене. На крају су га исцрпле, довеле га дотле да прекрши задату реч. Једног дана осетио je да више не може да издржи ниједан минут сећајући ce Мирјам, Њеног тела извијеног од уживања, њених уста полуотворених за пољубац, њених чврстих брадавица… Не може да отрпи помисао да je отишла, да je можда баш y том тренутку грли неки други човек… Да она можда ужива y његовом миловању… Тога дана први пут je умакао Виоду и напио ce. Није ce напио — позлило му je. Ето, то je била највећа иронија. Слагао je, сломио мамино срце, напио ce да би заборавио — и открио да више не може да пије! Две чаше апсинта и — y клозет! Стомак ce грчи, очи колутају, уста пуне жучи, a зидови руше на њега… И, ето, тако je то трајало већ скоро четири месеца. Успомене га нису напуштале, он je и даље живео… Постиђен, y непрекидној патњи… — Могу да их узмем, m'siеu ? Поскочивпш, он ce окрете. Нека старица y ритама гледала га je мутним очима. Влажни праменови седе косе висили су јој с обе стране лица. Мокри шал са црним ресама прекривао јој je груди. — Шта да узмете? — Жмиркао je збуњено на њу. — Ваше пикавце, m'siеu. — Она показа на пепељару. — Могу ли да их узмем? Ја то продајем. Нека крајња безнадежност окружавала je ту жену, као да je стигла до краја свега, и није могла да падне ниже. То јој je зачудо давало изглед неке спокојне издвојености, извесног презреног достојанства. Ништа je више није могло увредити, — Наравно. Узмите све што хоћете. Он гурну пепељару ка њој и поче да претражује џеове. 401
— Ево, узмите и ово — рече, испражњујући своју златну табакеру y њене шаке. — Можда бисте желели да попијете нешто? Молим вас, седните. Шта хоћете? — Могу ли да добијем мало рума? Она седе, одреши шал и заглади седи прамен косе са неочекиваном љупкошћу. — Ви сте уметник-сликар, hein? — упита жмирећи својим сузним очима. — Јесам. Или, боље речено, био сам. Како сте погодили? — Сликаре je лако познати. Некада сам знала многе сликаре. Она сачека да газда спусти пред њу пиће. — A votre santé97 , m'sieu. — A votre santé, madame — рече Анри, учтиво подижући чашу. Посматрао ју je како мућка рум y устима, a затим га гута брзим покретом главе. Она спусти чашу на сто, обриса усне надланицом и тихо ce закикота сама за себе. — Madame… Назвао ме je madame… Кикоћући ce и даље, ослонила ce лактовима на сто и погледала радознало Анрија. — Личио je на вас — рече она. — Учтив, чак и y постељи. Прави џентлмен. Можда сте чули за њега? Мане. — Мане? Едуард Мане?'— У тренутку ју je познао. — Ви сте Олимпија! — Да, тако ме je он звао. Не знам зашто. Зовем ce Викторина, али он je казао: ,,Не, за мене си ти Олимпија!" Можда сте видели ону слику што je израдио? — Да ли сам je видео? — Он ce насмеја њеном незнању. — Ko ту слику није видео? Сви су je видели! То je једна од најпознатијих слика на свету! — Дизао je доста галаме око ње! Да сте га само видели како ме je y атељеу меркао од главе до пете. A ја сам лежала на софи без ичег на себи. Прво je ставио испод мене један велики жути јастук. 3aтим ми је заденуо цвет y косу. Али, било je очигледно да му ce још не свиђа. Онда je истрчао из собе, и вратио се са малом црном пантљиком. ,,Ово ће бити добро!" смејао ce. „Ове је баш оно што je потебно!" — Знате већ какви су сликари. Никад им се не зна шта мисле. Дакле, завезао 97
(франц.) У ваше здравље. 402
ми je црну пантљику окo врата, и тада je био задовољан. „Не мичи ce", казао je. А онда је стао да слика. Олимпија! Ta наказна, отрцана руина! О како je ужасно, како je неописиво ужасно то трошо распадање свега што живи? То нестајање све младости и лепоте! Уметност je заиста већа од живота. Само уметност може да заустави време. Она одгурну столицу. — A сада морам да идем. Треба да скупим још пикаваца ако 'оћу да једем. Давали су ми по четери франка за кило, a сада ми плаћају само три и по. Посао иде све горе и горе. Ех, такав вам je живот. Хвала на пићу, m'siеu. Он joj тутну y руку једну новчаницу. — Узмите. И немојте да ми захваљујете. Молим вас, немојте. Она погледа новац без похлепе, чак и без изненађења. — И он je био као ви. Великодушан.,. Окрете ce, прикупи шал око рамена, и одвуче ce из бистроа Оставши сам, он испи свој апсинт. Поново зачу таласасто звиждање y ушима. Понаво осети грчеве y стамаку и треперење нерава. За тренутак, лице му ce искриви од бола. Пред њим je стајала празна чаша, преливајући ce y дугиним бојама, као отеловљени мртви сарказам. — Ствари плачу, — помисли он — али ce и смеју! Ta чаша, тај пехар зла, смејао му ce. Зато што je с њим било свршено… Није више могао да пије. Али, друге ће ce жртве ухватити y клопку, друге будале ће примамити то сањиво и смртоносно прибежиште. — Ти си отров, апсинте — промрмља он гласно. — Ти си отров, и ја пљујем на тебе! Он скупи мало пљувачке на језик, пљуну чашу, и ударцем надланице обори je уз тресак на под. Налољу ce смркавало и киша беше престала да пада. Један тренутак стајао je на тротоару, не знајући зашто je изашао и куда жели да иде. Поглед му je блудео неодлучно улицом, горе-доле. Да би нашао фијакер, треба да оде до улице де Мартир. Добро. Шетња неће трајати дуго, a запослиће га неколико тренутака. Када буде y фијакеру, одлучиће шта ће после да ради, где ће да проведе вече. 403
С погледом прикованим за тле почео je да корача ослањајући ce тешко на штап, застајкујући при сваком кораку да би повратио дах. Заокренуо je иза угла. На своје изненађење, нашао ce y улици Клозел. С оне стране улице стајала je Тангијева радња, са својом плавом фасадом умивеном од кише — празна и тамна. Прешао je улицу, приљубио лице уз излог. Тезга за којом je госпођа Танги замотавала тубе са бојама још увек je била ту, прекривена прашином. По зидовима, где су биле окачене Сезанове и ван Гогове слике, избледели квадрати давали су утисак аветињске изложбе. Како je све било тихо — и како мртво! Танги држи јапански бакрорез врховима прстију. „Један Утамаро, господине… Један Утамаров триптихон…" Госпођа Танги ce нагиње над својим рагуом с луком… Венсан ce y башти клацка на столици, пушећи лулу… Сви су они мртви; a кад сви умру, онда живи постају духови… Шта тражи он овде y сумрак, гледајући y празнину? Подигао je оковратник на капуту и наставио своју мучну шетњу. Стигао je y улицу де Мартир кад je киша поново почела да сипи, Наравно — нигде фијакера. Живот je био школа разочарања, великих и малих… Стресао ce и продужио пут. Кшпа je ромињала без престанка када je стигао на трг Пигал. Добовала je по врху његово полуцилиндера, a понека капљица би му склизнула низ потљак. Угледао je једне кочије које су стајале уз ивичњак. — Слободан? — Oui, m'sieu. — Кочијаш je прљавим прстом дотакао свој шешир. — Лепо време за жабе, hein? Куда, m'sieu? Анри ce свали на седиште, стресајући воду са шешира. — Куда? — понови кочијаш, прикупљајући узде. — Чуо сам! За име божје, пустите ме да размислим! Зар не видите да сам мокар до коже? Куда? У томе je била ствар — куда? Куда жели да иде, куда може да оде? Мозак му je био празан. Требало би да оде кући и да пресвуче одело. Уствари, није ни требало да умакне старом добричини Полу. Да ли га још увек тражи пo киши? Тако je то кад je човек пијаница. Срља напред, без обзира на последице. A после му je жао. Цео живот прође му y кајању. Због онога што je урадио. Због онога што није урадио. Због маме. Због госпође Лубе. Виода. Себе самог. Ох, дођавола све! — Возите y „Мулен"! — довикну он насумце. 404
— „Мулен"? Али, m'sieu, још није отворен y ово доба. — Извините. Возите онда y ,,Л'Ели". — Сад видим да сте овде странац. Па, „Л'Ели" je већ годинам! затворен, m'siеu, — Наравно! Мислио caм нa нешто друто. Возите на Северну станицу — добаци он не размишљајући. Затим извади табакеру. Срећом, била je y њој још једна цигарета. Кресну шибицу, повуче нехолико димова, издува их y дугим повијеним млазевима кроз ноздрве. Добри боже, y једном тренутку помислио je да никада неће успети да упали ту проклету ствар! Руке су му ce тресле горе него пре луднице. То je труцкање кочија. Труцкање! Хоће ли ce икада одучити од тога да за све тражи оправдање? Био je гори од адвоката. Ох, y реду, y реду, руке му ce тресу. Па шта je с тим? Извесно време мирно je пушио, затворених очију, ослушкујући тупи звук копита по мокрој калдрми. А после Северне станице куда да иде? До „Ла Нувел"? Тако je, „Ла Нувел" Одавно није био тамо. Било би пријатно поново видети то старо место… Он отвори ирозор и промоли главу. — Предомислио сам ce. Молим вас, возите натраг на трг Пигал. „Ла Нувел Атен"… Кад ce кочије зауставише испред кафане, није хтео да уђе. Зашто да улази? Постарији буржуји који читају новине; бучни студенти сликарства прљавих ноктију; средовечни боеми y сомотским капутима који пијуцкају ликер, сањаре о новцу, загледани y свој промашени живот… И духови. Рашу, Фани, Жили, Венсан, он сам… Леонардо… „Пљујем ти y лице… Merde…" Све je прошло… Ваздух je био пун мртвих речи. — Е па, стигли смо! — Кочијаш ce нестрпљиво наже са свог седишта. — Овамо сте хтели да дођете, зар не? Није га чуо. Не, није желео да дође овамо. Никуд није желео да иде. Није знао шта хоће. Нта није желео откако… откако je добио оно писмо. Још увек му je било y новчанику. Е па, лепо — ако не жели да иде y „Ла Нувел", како би било да оде до „Друан"-а на једну добру вечеру? Већ сатима није нипгга окусио. Али, није био гладан. Болео га je стомак. Па, за име света, куда ће онда? — Молим вас, кочијашу, терајте натраг на Северну станицу — рече он извињавајући ce. — И возите полако, молим вас. 405
Кочијаш слеже раменима, a кола ce уз трзај одвојише од ивичњака. A како би било да сврати до Натансонових? Већ месецима није видео Мисју. „Како je то лепо од вас, Анри", казала би му она. „Где сте ce сакривали?" — Али, не би било као некада. Затвор и лудница су две ствари које ce никада не могу заборавити сасвим. Упркос својој вољи, људи очекују да ћеш почети да брбљаш којешта, или да ce ваљаш по поду, или да трпаш сребрно посуђе y џеп… То je открио Вајлд. Његова права казна почела je тек пошто je био пуштен из затвора. Како груб и немилосрдан може да буде овај хришћански свет! Јадни Оскар, најзад je умро. Сад више није морао да ce онако поднадуо вуче из једне крчме y другу и да прасјачи пиће. Изгледао je врло отмено, скоро краљевски, y свом јевтином мртвачком сандуку, са својим бројаницама око врата и медаљом светог Фрање на грудима. Без прстена са скарабеом, без зеленог каравфила. Не, није хтео да иде ни Натанооновима. Добро, па куда онда? Некуд je морао да иде. Није могао до смрти да ce вози y тим тапетираним сандучарама. Како би било y „Мулен"? Не. „Фоли"? „Елдорадо"? „Риш"? „Максим"? Можда y циркус… Тамо je лепо. Акробати, јахачице y кратким сукњицама, дресрани слонови. Не, било му je доста тога. Гледао их je сувише често, скицирао их сувише много пута. Чак ни кловнови га више нису забављали. Како би било да оде y позориште? Једна пријатна ложа, добар комад? Сара игра „Орлића" y Ренесанси… Па да седи цело вече са Мирјаминим духом иоред себе? Не би чуо ниједну реч комада. Чинило би му ce да je види, покушао би да je узме за руку, да говори с њом, да направи још неки скандал… Сетио би ce њеног погледа оне вечери кад су гледали „Федру". Код „Воазен"-а, сетио би ce начина на који je казала: „Како можете да браните те маторе покварене краљеве?" У Француској комедији, y концертним дворанама, чак и y биоскопу, он би видео њу. Била je свуда y Паризу. Била je Париз. A „Бели цвет"! Тако je. „Бели цвет". Тамо га нико неће посматрати… Александар Потијерон, „пајташи", јадне дроље… Али не, ни тамо није могао да иде. Није могао да гледа њихове млитаве стражњице, увеле груди, уморна уста. Оне су код њега изазивале сећање на Мирјамине умиљате усне, њене витке бутине, начин на који je притискала образ уз јастук и окретала главу y тренутку заноса. И, тако, и с тим je било свршено. Лепо! Није хтео да иде y „Бели цвети. Није хтео да иде Натансоновима, y циркус, y позориште. Е па, куда je онда желео да 406
иде? Како ће провести вече? И сутрашње вече? И вечери идуће недеље? И идућег месеца? И идуће године? Како? Како? „КАКО?" — повика y себи. Лице му ce згрчи y изненадном нападу бола. Цигарета му испаде из прстију. С пригушеним криком баци ce унапред и пресамити на седишту, као да je рањен y стомак. Неколико тренутака превијао ce и стењао кроз стиснуте зубе, ноктију заривених y дланове. Постепено, грчеви су престали, али je он остао клонуло y истом положају, непомичан, скоро без живота; само су му ce ноге смешно клатиле. — Мама! Реч ce откиде y испрекиданом јецају с његових усана. — Мама! — понови он, као да ће му и сам звук њеног имена донети олакшање. Из провалије своје нискости и кукавичлука звао je њу. Јер, он ће умрети… Знао je то, исто онако сигурно као човек који je опазио први траг куге на својим рукама. Тај грч ce и раније јављао. Ускоро ће доћи други, све чешћи и чешћи, све болнији и болнији. Његово тело распадало ce јер га je годинама злоупотребљавао. Као да га je нека рука зграбила за гушу када je схватио да ће ускоро бити мртав, да неће више имати очи да њима гледа, ноздрве да њима дише, да ће срце престати да му куца, и да ће лежати под земљам, дубоко под земљом, како његов смрад не би сметао живима. Чудна je то ствар — то сазнање човека да ће умрети. Он почиње да ce осећа и да мисли као да je већ умро, као да je ван друштва и живота. Одједном, почиње да гледа на ствари другим очима. Оно што je пре неколико тренутака изгледало важно, сад више уопште није важно. Заборавља многе људе које je познавао, као што и они већ почињу да заборављају њега. Али, с друте стране, неке ствари постају јасне — заповедничке. Прво, не сме да умре на Монмартру. Не сме да ce сруши y канал на улици, да падне y крчми, или y фијакеру. Један Тулуз-Лотрек не умире на Монмартру! Друго, морају ce искупити грешке. Не, не према животу. Живот му није пружио уточиште, те није очекивао извињење. Него према неколицини људи који су били добри према њему — док je био жив. Према Морису, госпођи Лубе, Патуу, Берти… Сутра ће ce побринути за то. Извиниће им ce за све неприлике које им je стварао, захвалиће им за оно што су за њега учиншги. Више 407
није било времена за дела. Само за речи — и новац… Не Морису и Патуу, наравно, мада je обојици био потребан. Али, новац je имао тако лош утлед, људи су га често рђаво тумачили. Целог живота не мисле ни о чему другом, робују новцу, a кад им га неко поклони, вређају ce… Али Берта ће разумети да то није плаћање, увреда, брисање дуга. И госиођа Лубе ће разумети. Она je била стара жена и разумна y сваком погледу. Знала je да богати, исто као и сиромашни, могу да дају само оно што имају, Неколико хиљада y коверти, расејано заборављених y њеној портирској ложи, омогућиће јој да своје последње године проведе y свом љубљеном Шамберију. Она би то примила као обичан гест — као брош са камејом, кип светог Фрање из Аркашона, све оне мале поклоне кoje јој je давао током година. Као један скроман гест захвалвости. Најскромнији, јер je тако мало стајао. Последњи који je још могао да учини. Можда ће поверовати да je и то једно од чуда њенот bon Diеu. A тада, пошто то обави, могао би покушати да искупи оно што je учикио мајци. Кад би само могао још мало да живи, да јој поклони неколико месеци потпуне, неподељене љубави, онда би отишао потпуно задовољан… Кад би само могао да јој објасни, да јој покаже колико жали, колико много жали због бола који јој je нанео y току тих дутих година страдања, док га je чекала! Није могао да врати прошлост, није могао да исправи своје грешке. Али најмање што je могао да учини било je да je моли за опроштај, да јој понуди своје смрвљено, премлаћено одбачено срце.
408
23 Малроме je био обавијен тамом, осим светлости y Анријевој соби на другом спрату. — Надам ce да ће ноћас спавати. Стари лекар пипао je Анријев пулс, гледајући грофицу. — Сада, овако парализован, он ce више не мучи много. То je добро. Он полако спусти на покривач беживотну руку и удаљи ce од постеље. — Желео бих да одете y своју собу, госпођо грофице. Вама je потребан сан — a биће вам потребна и снага. На вратима ce окрену да ce поклони, и прочита питање y њеним очима. — Тешко je то казати — промрмља он, слегнувши беспомоћно раменима. — Два дана, можда три. Можда мање. Млад je. У тридесет и седмој години тело je спремно за борбу. Ипак, ноћас ће му бити добро. Доћи ћу сутра ујутру. Гледао ју je погледом још увек пуним љубазности. — Покушајте да спавате — наговарао ју je са саучешћем. Доле га je чекао Жозеф. — Како му je вечерас, monsieur le Docteur? — упита он помажући лекару да навуче кишни огртач. — Скоро исто. Не знам како je преживео онај напад. Али, бојим ce да неће дуго издржати. Има ли новости од оца? Жозеф одмахну главом. Стари лекар поче да силази низ степенице према кочијама кoje су га чекале. — Ако уошпте мисли да долази, требало би да дође што пре. С уморним уздахом он подиже своје крупно тело y лака кола. — Побрините ce да грофица оде да легне — рече он прихватајући узде. — Лаху ноћ, Жозефе. 409
Жозеф je посматрао како његова кола нестају на стази посутој шљунком. Чуо je шкрипу капије која ce отварала и слаби одјек bonsoirs-a измењаиих y тами. A затим je свуда завладала типшна — или, боље рећи, хиљаду пригушених звукова који су били саставни део тишине y ноћи обасјаној месечином. Уморно je пошао уз степенице. Грофица га није чула кад je ушао y собу. Стајала je поред огромне засвођене постеље, гледајући своје дете, урезујући y памет још једном слику његовог јадног мршавог лица. Чупава проседа брада сакривала je дубоко упале образе. Ноздрве су већ имале самртничко воштано бледило. Око упалих очију црте бола сведочиле су о мукама последњих недеља. На покривачу je лежала једна рука, кошчата и без живота, a кожа je била затегнута преко зглобова као танка, провидна гумена рукавица. Вратио ce, пружио јој очајни доказ своје љубави, y жељи да поправи своје грешке. У последњем изливу своје необуздане природе, скупио je цео један живот обожавања y тих последњих неколико месеци. Сваки поглед, сваки осмех говорио јој je о његовом кајању, о његовом жаљењу пуном преклињања. A сада je требало да оде. Ох, зашто не долази Алфонс? Он не може, не може да пусти свога сина да тако умре, без речи без пољупца… „Два дана, можда три, можда мање", казао je доктор… Тако je било боље. Доста ce мучио. Ако je бол прочишћавао, онда je Анри био чист као пламен. И с Богом ce био измирио. Смрт ће бити милосрднија према њему него што je био живот. Како je изгледао мали и беспомоћак y тој великој постељи. Тако мали као y данима оних „напада". Зар je икада и био ишта друго нето дете, без обзира на сав цинизам — дете гладног срца које je жудило за љубављу, a није могло да je добије. Ma шта да je урадио, никога није ојадио, никога осим себе… — Госпођо грофице… Она ce окрете и угледа Жозефа, који je стајао иза ње. И он je шосматрао Анрија, a очи су му биле влажне. — Доктор je казао да би требало мало да се одморите… Неколико тренутака гледали су једно y друго, сједињени у болу. — Имате право, Жозефе. — Ја ћу остати с њим, и ако ce нешто догоди… Нагонски, зграбила га je за руку. 410
— Хвала, Жозефе. — У њеном шапату осећала ce захвалност за цео један живот неисказане оданости. — Хвала вам на свему. Зора још није била сванула кад je Анри отворио очи. У прозору небо je још било љубичасто, али ce осећало да je ноћ на измаку. Звезде су почињале да бледе. Некада je то било време кад je говорио: „Хајдемо кући, кочијашу, улица Коленкур, број 21. И станите успут код првог отвореног бистроа… To je било време кад су ce ноћни келнери и последње сокачаре вукли кући, a прва пиљарска колица тандркала преко калдрме на свом путу за пијацу. Можда Мари сада гура једна таква пиљарска колица? Можда спава на некој клупи? Свашта ce могло догодити за ових једанаест година. Можда je већ умрла? Туга убија на крају, само убија лагано. Како je кућа била тиха! Лампа je горела на ноћном сточићу. Жозеф je дремао y столици, Сироти Жозеф, како je изгледао стар и оронуо са својом необријаном брадом, која му беше клонула на прса, са својим кошчатим рукама укрштеним y крилу! У тим годинама не би требало да проводи ноћ на столици. Требало je да дозволи мами да узме једну ноћну болничарку, као што je желела. Али не, то je био његов начин да му покаже своју љубав — као да je неко могао да посумња у њу — то провођење жалосних ноћи на столици. Мама je била толико уморна да je једва могла да ce држи на ногама. Изгледало je немогуће да толико умора и жалости може да буде исписано на једном људском лицу. To je био, можда, најтежи део умирања, тај бол који човек наноси онима које воли, просто тиме што je болестан и што му није боље. Кад би бар мога да им објасни да je све добро, да ce више не боји смрти, да жели да умре — али и то би их заболело. Било би дивно да je умро за време оног напада, пре две недеље. Жозеф сада не би дремао на столици; мама не би била тако уморна. Смрт je донсила олакшање. Нада je уствари исцрпљивала човека. После смрти остајала je тута — код маме она никада неће проћи —, али je нестајало напрегнутости. Живи су ce враћали својим дужностима, својим бригама, својим кајањима, свам јелу, свом смеху. Мртви су постајали оно што јесу — мртви. Па, овако не може да траје још дуго. Ускоро ће он отићи и престаће да мучи све њих. Можда данас… Чак и његово лудо срце морало je најзад да схвати да je узалудно настављати даље. Још му je остало само да прође кроз атонију, и свему ће бити крај. Кажу да 411
почиње онда кад наступи ропац… Човек улази y живот плачући, a напушта га ропћући… Каквог ли понижења! A какво je тек понижење била болест! Уосталом, нипгга више није било важно. При крају je нестајало чак и таштине. Он ce више није плашио смрти. Близина нечег, пa ма то била и смрт, не мора да изазове презир — већ просто осећај близине. Желео je да смрт већ једном стигне… Био je спреман да пође. Помирио ce с Богом. Прво, да би усрећио маму — она je толико молила за то. Али, исто тако, човек на самрти схвати многе ствари које раније није разумевао. Жели смирење и наду, више их жели него истину. Разум може понекад и да досади. Он свему одузима поетичност, Никад не објасни оно главио, не растумачи ниједну истински важну ствар. A још мање помаже човеку док га распињу болови, y тренутку када умире. Умовање вам je као стајање на врху прстију. Све je y реду док je човек млад и пун снаге, али кад ce умори и приближи смрти, он чезне за широком топлом постељом вере. Потребна му je једна рука која ће му помоћи да прекорачи границу. И, тако, једном после вечере, недељу дана пре напада, кад ce мама повукла, он и опат Сулак изашли су на терасу. Он je казао: „Господине опате, хоћете ли, молим вас, да ме исповедите? — Била je блага летња ноћ, a јабланови су ce на месечини дизали увис као водоскоци. И ту, уз дозивање цврчака, исповедио je свој самовољни и усамљени живот. „Мулен", бистрое, јавне куће — све. Чудно, све je звучало невероватно безначајно — и не баш тажо грешно… Утонуо je y плитку локву снa. Кад ce пробудио, зора je свитала и небо je постајало ружичасто. Ноћ je одлазила, односећи са собом своје звезде. Негде je закукурекао петао, a Жозеф ce покренуо на столици, протрљао очи и погледао Анрија, који му ce смешио. — Добро јутро, Жозефе. Јесте ли дсбро спавали? — Изгледа да сам задремао, господине Анри. Нисам хтео, али… — Уморни сте. Знам. Сви су y овој кући уморни. Сиђите y кухињу и попијте шољу кафе. То ће вам пријати. — Мало касније. Куварица још није устала. Још je веома рано. Јесте ли одавно будни, господине Анри? — Само неколигко тренутака. Придигните ме, молим вас, Жозефе, и додајте ми цвикер. 412
Нежно, стари кочијаш му je помогао да седне и пружио му цвикер. — Могу и сам. Још могу да ce служим једном руком. — Хоћете ли да затворим прозор, господине Анри? Анри ce блато осмехну. — Нисте ce нимало променили. Сећате ли ce кад сте ме будили да идемо y Фонтан, a ја сам ce претварао да хрчем? Ходите овамо, — прошапута он. — Седните овде, на ивицу постеље. Хоћу да разговарам са вама. — Молим вас, господине Анри, немојте. Доктор je казао да… — Пст! Хоћу да разговарам са вама док још могу. Сагните ce да бисте могли да ме чујете. — Блесак љубави појави му ce y очима када ce загледа y као пергамент сасушено, уморно лице. Прво, хоћу да вам захвалим на свему што сте учинили… пст! Не прекидајте ме. Били сте ми као отац. Наравно, о вама ће се старати до краја вашег живота, али ја бих ипак желео да вам нешто дам, a једине ствари којих сам ce могао сетити, то су мој сат и табакера. Знам да не пушите, али их задржите као успомену на мене, хоћете ли? Очи му ce склопише, a глас ce претвори y пригушен, мучни шапат. — A сада чујте шта ћу вам рећи, — настави он, отварајући очи с очајничким напором. — Кад умрем, нећу да мама остаје дуго сама. Морате да проналазите неке изговоре и да улазите y салон и када она не звони за вас. Претварајте ce као да сте дошли да потстакнете ватру, или да видите да ли су завесе на прозорима навучене. И немојте да шетате по кући са тужнии лицем, понављајући: „Да, госпођо грофице… Не, госпођо грофице". — Постарајте ce да говорите иешто друго, нешто весело. Покушајте да изгледате cpeћни. Причајте јој о коњима, и покушајте да je извучете y вожњу кад буде лепо време. Очи му ce опет затворише, и неко време дисао je тешко и шиштећи. — Молим вас, господине Анри — преклињао га je Жозеф. — Још нешто. Она воли цвеће, нарочито беле руже. Удесите некако с Огистом да увек буде цвећа по кући. Увек… A сад идите доле. Куварица je вероватио већ устала… Он примети да Жозеф оклева, и суморан осмех заигра му око усана. — Не брините ce. Нећу умрети док нисте ту. 413
Тога дана Аири ce осећао нешто боље. Доктор Муре дошао je ујутру, смешо ce, површно обавио обред мерења пулса, као прави савестан стари сеоски лекар. У подне, Анри je успео да прогута неколизко кашика супе. Дошла je Анета, стајала неколико тренутака крај његове постеље, смешила ce на њега својим очима без трепавица. Пољубила му je руку, тепала му на провансалском; a затим je, уз јецај, излетела из собе. И собарица je дошла да га обиђе, и куварица. Огист, баштоваи, протурио je главу кроз отшкринута врата, бацио на Анрија дуг поглед, и ишчезао. После подне je опат Сулак ћутећи седео крај његове постеље с рукама положеним y крило своје закрпљене мантије. Кад je одлазио, начинио je знак крста изнад постеље. A онда ce време опет склопило, празно, бесконачно. Кроз полусиуштене капке сунце je шарало пруге по ноду. Поново су остали сами — мама и он. — Мама, који je дан данас? — Недеља, мали мој. Осми септембар. — Жао ми je што си због мене пропустила службу божју. Она стави прст на усне. — Пст! Немој да говориш, Рири! — Добро, мама. Као да je још једном угледао Бареж. Бареж, Ницу, Ламалу, Амелиле-Бен. Ноћни сточић претрпан некорисним лековима, бљутави задах болести који ce осећао y ваздуху. Поново je походио своје детињство. Париз. Моимартр, атеље, „Ла Нувел", Извршни одбор, „Ле Риш", улица де Пети Шан, Натансонови, чак и Аркашон… Све je изгледало тако страшно далеко, тако нестварно. Можда je све то и био само сан, дуг, дуг сан, из кога ce баш сад пробудио, седе браде и упола парализован. A мама je још поред његове постеље, али je остарела за време сна… — Je ли ти удобно, chéri? Овога пута она je проговорила, a њене очи су ce смешиле на њега на онај стари, тако добро познат начин. Ох, како јој je благ глас! — Јесте, мама. Тишина. Посматрао ју je како плете. Мама, са својим вечитим плетењем. У дворцу je везла. Везла je онога дана кад je сликао њен портрет и кад му je саошптила да мора да пође y школу… Плетиво je употребљавала као лепезу, да би сакрила своје мисли и тугу y очима… Шта ли ce дешава са тим стварима које вечито плете? Са тим 414
кратким чарапицама, шаловима, дечјим покривачима? Вероватно их je поклањала некам сиротишту. Неко нахоче ће спавати испод тог ружичастог покривача који сада ради… — Мама? — Да, chéri? — Шта je било са Денизом? Да ли ce икада удала? — Јесте. За неког поморског официра. Сада имају троје деце. — Знаш, мама, нисам имао намеру да… Она опет стави прст на усне. Знала je да je хтео да каже како жали оно што je учигаш, што јој je нанео бол. Неко време покушавао je да ce сети дана које je провео са Денизом, вожњи y плавим кочмјама, портрета, али je увидео да ce једва сећа и њеног лица. Могао je само да ce сети да јој je коса била кестењаста, као мамина. Временом су чак и успомене умирале. Било je чудно што лежи тако, очекујући да ce смрт смилује на њета, потпуно свестан, без болова, осим утрнулости десне стране његовог тела — тог дела њега који je већ био мртав. Било je то као силажење низ степенице. Већ je скоро цео свет престао да постоји. Ето, рецимо — знао je да вишеикада неће гледати јабланове y башти, руже-пузавице на тераси, облаке који тумарају небом. Највећи део Малромеа био je већ ишчезао. Никада више неће ce одмарати y својој столици за лежање. Никада му више бити потребна одела, никада више неће моћи да ce ослони на свој штап са гуменим врхом који je тако често проклињао. Јадни мали штап, шта ли ће бити с њим? Можда ће га наследити неко богаљасто дете? Никада више неће исцедити ниједну тубу боје, никада више неће дотаћи ниједну четку. Мртви не сликају… Можда y рају — У томе и јесте сва лепота вере, што ти дозвањава да сањариш — можда y рају постоји неки Монмартр, нека Ла Бит. Зашто да не? Кажу да тамо има много палата; можда има и много квартова? Тај небески Монмартр вероватно ce налази на самом крају раја, као нека врста предграђа, нека врста трећеразредног раја, где Бог шаље људе са којима не зна шта да ради, a нема срца да их пошаље y пакао. Сликари, као Венсан, Анри Русо, Дебутен, чланови Извршног одбора… Људи као Агостина, Жили, „Чича-Чедност", „дебела Мари". Модели, мидинете ,лорете… Људи као Гастон, Тремолада, Танги, чича-Котел, Сара, па чак и сирота Ла Гули… Јадне дроље које су биле љубазне према њему; Берта, која je казала „Боже, па то je Анри!' — Људи као господин и госпођа Потијерон, и жена Маријуса, онот 415
„пајташа" која ce мучила јер je желела да он yспе. Па чак и Мари, јер je, као Марија Магдалена, и она волела, очајнички волела, a Бог није могао да пошаље некога y пакао зато што je сувише волео… Ако je постојао неки такав рај, онда би и он волео да оде тамо. — Мама! — Не говори, мали мој. — Мама, ја те волим. — Знам. — Очи јој ce опет осмехнуше. — И ја тебе волим, веома много. — То си ми исто казала y дворцу, онога дана кад си ме грдила због монсињора надбискупа. — Молим те, не говори. — Само мало… Не боли ме кад говорим… Знаш ону књигу ,,Избор јапанских бакрареза"? Молим те да je добро чуваш. A исто тако и моје слике… Тиси видела само неке од њих, али веруј ми, оне нису прљаве. Оне су само истините, a истина je понекад веома ружна… Нека ce Морис стара о њима. Он зна, он разуме… Стотине слика! Мноштшо цртежа, акварела, литографија, скица угљем, оловком и мастилом… Ma urra буду људи мислили о њему, ако уопште о њему и размишљају, никада неће моћи да кажу да je био беспосличар… То je само доказивало шта ce све може постићи кад човек има времена на претек. Недеље, месеце, гпдане слободног времена… — Мама! Видео je како диже прст до усана. Као y данима свог детињства, почео je да ce мази. — Само још мало… Пусти ме да говорим још само мало. Онда ћу ce смирити. Јеси ли ти увек била добра кад си била мала девојчица? Она спусти плетиво y крило. — Не увек, Правила сам разне будалаштине. Сва деца то раде. A сад, покушај да спаваш, мали мој. Он затвори очи, и одједном се нађе у Аркашону, a Мирјам је стајала на обали пред вилом и махала му руком. Стотинама пута махала је она тако руком у његовој машти. Али у овом тренутку било је то стварније него икада. Чинило му се да осећа таласање залива испод бродића, топлоту тог летњег јутра и поред поветарца. Али, сада први пут није осећао ни бол, ни чежњу, ни жаљење. Његово срце најзад је нашло мир. 416
Неко тихо закуца на врата. — Телеграм, госпођо грофице — прошапута Жозеф. — Шта је то? — уиита Анри из постеље. — Телеграм? Од тате? Посматрао ју је како дрхтећи отвара коверту, како руменило наде ишчезава с њеног лица. — Не, Анри. Од Мориса. Да ти га прочитам? Она привуче столицу постељи, тако да су им лица била сасвим једно уз друто. Поче да чита. — Влада баш примила Камондоову колекцију за Лувр. Ушао си, Анри…" — Лувр? — задихано упита он. — Је ли рекао Лувр? Одједном, она се отворено заплака, нагнувши се над њега, љубећи му образе. — Ох, драга, волела бих да сам те разумела… Нисам знала… Тако сам срећна због тебе… Тако страшно срећна… — Поносиш ли, се, мама? — Да, Рири, поносим се, веома се поносим… — Лувр, па то је боље чак и од Салона, зар не? Ох, мама, да си знала како сам желео да ти пoкажем свог Икара! Али, ово ми је надокнадило све, зар не? Лувр… Његов глас се прекиде, пређе у грлено кркљање. Усне су му се и даље мицале, али више иије могао да говори. Сада је већ скоро било јутро — a тата још није долазио. Анета је клечала поред постеље, јецајући тихо, мрмљајући сама за себе, притискајући бројанице на своје упале усне. И мама je била ту, нагнута над њим, шапутала му, брисала зној с његовог лица, као некада… — Још није, мали мој… Још није… Ускоро ће стићи. Буди храбар, Рири… Буди храбар… Ето, тако изгледа умирање. То тешко надимање груди, које излази као задихан ропац, та очатна хитрина мозга, спутаног у побеђеном телу… Једном, на Каналу искусио је слично осећање дизања и спуштања. Изненада би му се палуба издигла ипод ногу, као да брод покушава да се отргне од мора и полети увис. A човек је осећао да и он лебди навише, навише, као на љуљашци. За тренутак, брод би се задржао на врху таласа, подрхтавајући од кљуна до крме, са 417
пропелерима ван воде, парајући пену. A онда би ce, уз исцрпен, клонули звекет, стрмоглавио поново y дубину. Умирање je било исто тако. Ваздух би јурнуо y плућа, и човек би ce уздизао. A кад je излазио, човек je осећао да тоне. „Ох, тата, пожури, пожури!"… Још мало даха… Још само мало даха… „Причекај, смрти, причекај још мало! Нисам дуго живео, зар не?" Кроз шиштање плућа допро je до њега звук звона која су звала на јутрење, кукурекање петла… Још један дан ce родио — леп септембарски дан, топао и сунчан, мало жалостан, скоро јесењи. Очи су му биле затворене, a y мозгу му ce вртело. Једног тренутка престао je да дише и осетио како пада y неку тамну провалију без дна. A затим његаво срце joш једном уздрхта. Ваздух зашишта кроз његаво стегнуто грло. У грудима, плућа су ce похлепно стезала и поново ширила. — Храбро, дете моје… Молим те. Рири, молим те… Сад ће, сад… Глас његове мајке допрао je до њега као таласаво мрмљање. Joш мало даха за маму… Још само мало ваздуха за маму… „Причекај, смрти, причекај!" Напољу ce зачу неки шум. Он виде како ce лице његове мајке укочи y агонији ишчекавања. Затим ce чу позната шкрипа капије, a за њом све јачи звук копита y галопу. Taта! Најзад je стигао… То тако личи на њега, да дође на коњу! Вероватно je изашао из експреса y Бордоу и, уместо да чека на воз за Сешн-Андре-ди-Боа, он je изнајмио — или купио, шта украо — једног коња и јахао целу ноћ, галопирајући друмовима обасјаним месечином као неки легендарни витез, прелазећи поља, прескачући живе ограде, поверавајући ce инстикту животиње и својој сопственој јахачкој вештини. Ето то je тата урадио да би стигао до постеље свог умирућег сина — последњег из њетове лозе! Одоздо допре неко узбуђено мумлање и грофов заповеднички глас. — Јесам ли стигао на време? Скоро истог тренутка врата спаваће собе широм ce отворише и гроф пође крупним корацима ка постељи, разбарушен, са блатњавим 418
чизмама и бичем y руци. Још увек задихан, он ce наже над сина, лица скрханог од бола. — Анри… Анри, сине мој… — Речи су ce котрљале са његових усана y све гласнијем јецању. — Опрости ми… Кад би само знао колико си ми недостајао… Пољуби га y чело и y једнам муњевитом делићу секунде њихови погледи ce стопише y заједнички опроштај. Ох, да само тата није чекао тако дуго! Да се само посветио свом богаљастом детету. Уместо тога, они су проживели животе одвојено, обојица усамљени, обојица шкушавајући да забораве. Али сада је било исувише касно. Можда ће његова смрт зближити тату и маму. Обоје су већ стари, обоје сами. Можда ће, у знак сећања на њега, слити своју самоћу, спојити свој заједнички бол и завршити живот заједно. Гроф се усправи, окрете се својој жени. — И ти, Адела, покушај да ми опростиш, — рече он са неком новом благошћу. А затим, коракнувши унатраг, он показа на постељу. — Приђи му. Он те тражи. Сада је остала још само мама. Њено лице било је сасвим близу његовог, њене усне скоро су додиривале његове. Провлачила је своје хладне прсте кроз његову косу, као што је радила кад је био дете, кад је желела да га успава. — Спавај, мали мој. Сузе су подрхтавале на њеним образима, а ипак се смешила. Не, не баш смешила, али била је срећна. Он је то добро видео. И поносна. Он је није разочарао. Сада је могао да престане да се бори. Она га више није задржавала… — Спавај, Рири… И већ се њено лице, њено озбиљно, благо лице повлачило у даљину, постајало нејасно и магловито, мада је прва јутарња светлост продирала у собу. Овога пута, мрак је долазио изнутра. — Maman… Maman… Аdieu, maman…
419
