Pazi-šta-želiš-možda-ti-se-i-ostvari

PRVO POGLAVLJE

S

ta želite? Mir u svetu? Guzu kao Zizel? Sklapam oči od bola jer su mi nove sandale sa dijamantskim kaišićima na nožnim palčevima napravile dva žulja veličine meduze. Pritiskam dugme na semaforu na pešačkom prelazu i čekam zeleno svetio. Svi mi nešto želimo u životu, zar ne? Ali baš svi. Uzimam zalogaj piroške i gledam u svoja pulsirajuća stopala. Ne razlikujem se mnogo od ostalih. Osim što svi pokušavaju da daju svoj doprinos čovečanstvu, da promene svet nabolje. I naravno, svi žele da izgledaju fantastično u bikiniju. Bespomoćno stojim na ulici i posmatram svoje žuljeve - i znate li šta ja želim? „Jao!" Kao po komandi, žulj puca i limfa mi curi između prstiju. Japanke. Bliži se sredina jula i englesko leto je u zenitu. Za većinu sunca željne nacije to znači šetnje po lepom vremenu, ogromne količine sladoleda, piknik u parku i izležavanje u vrtu. Međutim, za nas Londonce leto je sinonim za pakao. Grad se znoji poput revnosnog sportiste. Pune kancelarije, saobraćajni kolapsi, zagađene ulice i neklimatizovana podzemna železnica pretvaraju život u gradu u pro ključalu košnicu. Varnice lete. Nosevi se ljušte. A mene ubijaju stopala. Proklinjući modu, kidam komadić papirne maramice i spuštam se u čučeći položaj, nasred trotoara. Sik, vrlo šik, mislim se u sebi, brišući nadlanicom istopljeni puder sa svoje gornje usne, i uvlačim urolani komadić papirne maramice medu nožne prste. Ponekad se pitam zašto uopšte svakog meseca kupujem Instajl kada fizički nisam u stanju da ispratim sve modne trendove. Osetivši gurkanje iza leđa, dižem glavu i vidim da je svetio na semaforu pozelenelo. Uspravljam se i hramljem preko ulice. Momentalno me guta masa uniformisanih biznismena koji u hodu pri čaju preko svojih mobilnih telefona, dok istovremeno puše cigarete

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari

Aleksandra Poter

, srcu kafe iz plastičnih čaša. Svi nekuda žure i pri tom jedni druge Veticu i preskaču. U cevanicu me udara nečija aktovka i po ko ina koji put želim da živim u nekom mirnom, učmalom gradiću na moru umesto u zagađenom gradskom jezgru metropole koju postednjih šest godina smatram svojim domom. \jspevam da pređem ulicu pre nego što se zeleno svetio ugasi i šepajući nastavljam ulicom Merilebon. Da budem iskrena, ponekad imam utisak da mi život prolazi u čekanju da mi se ostvare želje. Ne neke famozne želje - kao što je otkriće da Bred Pit u mom susedstvu snima svoj novi blokbaster, i pogodite šta? Želi mene, Heder Hamilton, za svoju partnerku. Ne, ne pričam o tim željama. Uz takve želje obavezno ide bacanje novčića u fontanu, posmatranje zvezda padalica ili trljanje Aladiflove lamPe- Pričam o sasvim običnim, slučajnim i, krajnje iskren0^ dosadnim željama koje mi na desetine puta u toku dana padnu na pamet a da ih prethodno ne smišljam. Za mene želje nemaiu nikakve veze sa magijom: one su samo deo svakodnevnog život;' I ništa više. fja primer, želim da nisam upravo pojela ovako veliku i masnu jku. Najednom sam svesna toga da u ruci držim prazan omot i osećam ubod krivice. Okej, kupila sam je u prodavnici zdrave hrane, i bila je na polici odmah pored suvih kaj šija i integralnog pirinča, ali koga!a ^Р pokušavam da prevarim? Mislim, znam da nije naročito zdrava- Škiljim u tabelu hranljivosti. O, bože, ko je rekao da je zdrava? trebalo bi da ovaj proizvod ima upozorenje o svojoj nezdravosti. rmate li pojma o tome koliko kalorija sadrži jedna piroška? Gužvam omot i žurno ga ubacujem u svoju torbu, punu svakojakih gluposti koje nosim svuda sa sobom: hemijskih olovaka koje curf, zalutalih tampona, sjaja za usne koji je izgubio poklopac i po-je en je dlakama i trunjem. Ah d, j tiketa iz električne vage u parfimeriji. Sto me podseća na još jednu moju želju. Trebalo je da u parfimefiji kupim samo tampone; međutim, kada sam na pauzi za ručak ugjä unutra, nisam mogla a da ne stanem na vagu i poželim da mali ^gitalni displej pokaže kako sam smršala nekoliko kilograma - ali пЏ Ispostavilo se da sam se ugojila nekoliko kilograma. Doduše - dva i po kilograma. Ali sigurna sam da je to zbog dlakama i trunjem. Ah da, tu je i nekoliko onih malih Nesvesno uvlačim stomak i hitam glavnom ulicom. U stvari, tia malo bolje razmislim, dolazim do zaključka da imam toliko da više nisam sigurna u to ni da li mogu sve da ih zapamtim.

9 Na primer, uzmimo poslednja dvadeset četiri sata. Da sam nekim slučajem zapisivala sve što mi je padalo na pamet, završila bih sa podužim spiskom želja... Želi

da sam sinoć ostala kod kuće umesto što sam otišla na karaoke sa svojom najboljom drugaricom Džes. • da nisam počela da pijem tekilu. • da se zemlja otvorila i progutala me kada sam počela da zavijam 'Woman in love' od Barbre Strejsend. U b-molu. Zatvo renih očiju. • da nisam noćas po povratku kuću, u dva posle ponoći, posla la poruku onom skotu od mog bivšeg dečka. Zgrožena sam podsećanjem na taj čin. Slanje poruke je jedna stvar. Ali sećanje na to šta sam napisala jeste nešto sasvim drugo.

da u toaletu na poslu nisam iscedila bubuljicu na svojoj

bradi. Ali jesam, i sada je cimnula nekoliko drugarica u znak moralne podrške.

• da nisam, naČuvši razgovor dve žene koje su u Kosmopolitenu čitale o višestrukom orgazmu, glasno Šmrknula i rekla 'Ha! Zar to postoji?' nakon Čega je u metrou nastao neprijatan muk. • da me je neko opomenuo da na svoj trideseti rođendan ne ću automatski dobiti ovu sjajnu karijeru zajedno sa svim ostalim poklonima koje tek treba da otvorim. (Hoćete da kažete da u životu nije uvek tako?) • da muškarci pate od PMS-a. • da uvek nađem slobodno sediŠte u gradskom prevozu. Da nema redova u Starbaksu. I da ispred mog stana uvek ima mesta za parkiranje. Znate onaj vic o tome kako žene ne mogu da parkiraju zato što im muškarci stalno govore da je onaj od 18 cm ovoliki? (Ovo je jedan od onih viceva kada morate prstima da napravite pik iza leda.) Elem, prošle nedelje sam ga ispričala komšiji iz broja 42 nakon što sam pokušala da uglavim svoja kola u prostor iza njegovog novog BMW-a i pri tom ga ogrebala. Nije se smejao, što me nije nimalo iznenadilo.

10

Aleksandra Poler

• da dobijem na lutriji. Malo teže, priznajem, budući da nikada u životu nisam kupila loz, niti sam igrala loto. Ali to je ono što volim kod svojih želja. Ne moraju da budu stvarne. • da ne postoji nešto što se zove 'dan grozne frizure'. • da juče, dok mi je instruktor joge pokazivao kako da sto jim na rukama, nisam izabrala trenutak da pustim goluba. • da uspem u nameri da u toku dana zaista popijem osam čaša vode. Celih osam čaša! Mislim, zvuči neizmerno dosadno, naročito kada nema nikakvog ukusa. • da upoznam muškarca čiji su hobiji pranje sudova, monoga mija i predigra. Umesto što stalno prave nered, varaju i uvrću mi levu brada vicu u oba smera kao da je dugme za traženje stanice na radiju u kolima. Naravno da ovde ne mislim na Danijela, mog bivšeg. • da nikada vise ne moram da glumim orgazam. (Shvatate šta mislim kada kažem da je neophodno da bude stvaran?) • da antirid krema zaista deluje kao što piše r\Q pakovanju. • da čokoladne bombone ne sadrže nimalo kalorija. • da nisam poverovala prodavačici koja mi je гек1а kako se preplanuli ten lako stiče i kod kuće i da je tajna u načinu nanoše nja kreme na kožu. Spuštam pogled na svoja stopala. Na pamet mi padaju narandžasti kaišići. Poput onih na ležaljkama za plažu. • da se tata nije oženio onom kučkom iz pakla.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 11 Odnosno, pokušala da izgledam kul vozeći se unazad zbog čega sam se stropoštala na leda. Ispravka: na ajpod. Koji sada više ne radi. • da mi viza kartica nije odbijena na kasi u Sejnzburiju. Dovoljno sam se izblamirala što me je supervizor strogog lica na poziv kasirke odveo u sobičak gde je uzeo makaze i na moje oči isekao moju sjajnu, savitljivu drugaricu napola 'po nalogu menadžera moje banke'. • da sam odmah ukapirala koliko je zapravo bio ironičan rad nik lokalnog video-kluba kada mi je film U zanosu, sa Madonom u glavnoj ulozi, preporučio kao veliki 'klasik 1. Fiju-ijuuu. Zvižduk iz neposredne blizine vraća me u stvarnost. Skrećem pogled i vidim grupicu fizičkih radnika koji bez pardona bulje u moje grudi. Sto me podseća na sledeću želju na mom spi sku: • da sam obukla grudnjak. Spuštam glavu u pokušaju da što nonšalantnije prođem pored njih. Iskuliraj, Heder. Ne gledaj ih u oči. Nastavi da hodaš i pravi se da ih ne primećuješ. Samo još nekoliko koraka i nema ih više... Eto. Vidiš da fizikalci i nisu neki smarači. „Šećeru, pokaži nam sise!" • da svi fizički radnici imaju male penise. Crvena od blama, hitam pored njih, praveći se da zurim u svoj ručni sat ne bih li izbegla njihove poglede. Utom shvatam koliko je sati. Do đavola.

Koja se zove Rozmari i koja je nepobitni dokaz toga da zle maćehe ne postoje samo u bajkama.

• da ne kasnim na sastanak sa Brajanom, zakazan za 10h u opštini.

• da od svog brata Eda nisam pozajmila ajpod i slušala ga vozeći rolere.

Na trotoaru ispred opštine Merilebon stoji vitak, zgodan, sedokosi muškarac u crnom flanelskom odelu, koji bi mogao da prođe kao pedesetogodišnjak iako je deset godina stariji. Ljulja se naprednazad na vrhovima svojih brižljivo ispoliranih cipela i gleda u svoj ručni sat. Zatim podiže glavu, gleda levo pa desno, uzdiše i pažnju

12

Aleksandra Poler

usmerava na svoj rever. Ružičasti karanfil udenut u njega ubrzano vene na letnjoj žegi i on ga nervozno namešta prstima. To je Brajan, i mada zbog gužve na trotoaru ne može da vidi kako žurim ka njemu, ja njega mogu. Neobična je pojava dok tako upadljivo stoji u svom elegantno sašivenom odelu i tuđim konfetama pod svojim nogama. Nekoliko prolaznika ga gleda s neskrivenim sažaljenjem, ali on to ne primećuje jer ponovo proverava koliko je sati, zatim iz gornjeg džepa vadi svoj mobilni, podiže poklopac, ukucava broj kažiprstom i podiže aparat na svoje uho. Stotinak metara dalje, čujem poznatu melodiju. Uranjam ruku u torbu i pokušavam da lociram svoju „nokiju". Konačno u tome uspevam, ali tek kada ova prestane da svira. Prokletstvo. Vadim je napolje, zajedno sa gajtanom za slušalice koji je, kao i obično, obmotan oko nje, i piljim u ekran. Jedan propušten poziv. Žurno biram govornu poštu. „Imate jednu poruku." Dok čekam da je preslušam, frenetično mašem Brajanu koji mi u tom trenutku okreće leđa. Zgureno pali cigaretu i nervozno povlači dim. „Brajan ovde. Ispred opštine sam i počinjem malo da se nerviram. Voleo bih da ovo mogu da te pitam učtivo i fino, Heder, ali živo me zanima gde si dosad?" O, bože. Po pretećem tonu u njegovom glasu rekla bih da sam debelo uprskala. Pritiskam dugme za uzvratni poziv. Odmah se javlja. „Heder?" „Stigla sam", dahćem dok stajem iza njega i tapšem ga po ra menu. Moj pokušaj da situaciju ublažim s malo humora ne prolazi, jer se Brajan trza od šoka, spuštajući na grudi šaku sa zapaljenom cigaretom među prstima. Jedan trenutak me samo gleda. Optuživački. „Kasniš", cedi kroz zube, govoreći u svoj mobilni. Shvativši šta zapravo radi, psuje, zatvara poklopac svog mobilnog aparata i besno ga vraća u džep. „Znam i žao mi je", pokunjeno kažem i odlučujem da pokušam da objasnim i zašto. „Budilnik me je izdao i voz je kasnio i obula sam ove glupe nove sandale..." „Dobro, dobro. Bar si se pojavila", prekida me, bacajući cigaretu na trotoar. Gnječi je vrhom cipele i zakopčava svoj sako. Brajan to čini nervozno i brzo, podsećajući me na pticu nakostrešenog perja i nepoverljivog oka. „Bolje da požurimo", kaže nameštajući revere i podižući nevidljivu nit s preciznošću nekog ko pegla čak i

svoj donji veš.


13

„Gde su ostali?" pitam, žureći za njim uz stepenice. „Unutra. Čekaju nas." Brajan otvara ulazna vrata i pridržava mi ih. „Poludeo sam unutra od čekanja. Kada sam video da te nema, izašao sam napolje da te potražim." „Zaista mi je žao", izvinjavam se ponovo i provlačim se ispod njegove ruke. Malo sam viša od Brajana, naročito u novim sandalama, zbog čega moram da se sagnem dok ulazim u prijatnu svežinu foajea, gde zastajem da u ogledalu s pozlaćenim ramom proverim svoj izgled. Izgledam kao svaka druga bleda i pegava riđokpsa koja iz detinjstva vuče traume, jer su joj nadenuli nadimak Šargarepa i još jedan, doduše neizgovorljiv, ali uključuje pubne dlačice i odgovarajuću rimu. Iskreno sam iznenađena time što zbog toga još uvek ne posećujem psihoterapeuta. Neću da spominjem pokušaje moje frizerke da mi na svakih šest nedelja izvuče plave pramenove, pre tvarajući me tako u ridavušu. Obično peglam kosu, ali danas se od vrućine i vlage sva našušurila. Pokušavam da je spljoskam rukom, ali uzalud. Tada u ogledalu primećujem Brajanov izraz lica. Stoji iza mene i zuri u moje noge. „Sta ti je to medu prstima?" pita on. Prisetivši se svoje muke, spuštam pogled. „Poslednji krik mode", uzdišem i saginjem se da izvadim rolnice od papirnih marami ca koje mi štrče između prstiju. Obično mi se smeje, ubaci neki vickast komentar ili traži pikantne detalje sa poslednje šoping hajke. Za razliku od većine muš karaca njegovih godina, Brajan se trudi da isprati sve nove trendove redovno mi krade Vog ubeđujući me da to čini samo da bi gledao fotografije - i ima istančan modni ukus. Ali ovoga puta, on samo ljutito frkće. „Hoćemo li?" nestrpljivo pita kroz stisnute zube. Mišići na vilici mu igraju dok me strelja svojim sivim očima. Uprkos gnevu, neverovatno je zgodan za muškarca svojih godina. „Da... evo... odmah..." mucam, osećajući se kao nevaljalo derište. Zajedno prelazimo preko mermernog foajea dok nam koraci iritirajuće odjekuju. Ispred nas je impresivan niz teških vrata od mahagonija. Mrmljajući nešto o tome kako sledeće venčanje samo što nije počelo i kako će, ukoliko ne požurimo, ćela stvar da se pretvori u šaradu, Brajan spušta ruku na mesinganu kvaku. Hvatam ga pod ruku. „Čekaj sekund." Iz torbe vadim pakova-nje papirnih maramica, otvaram ga i vadim jednu. „Znam koliko si slab na venčanja." Brajan se mršti i stoji kao ukopan.

14

Aleksandra Voter

Mašem maramicom kao belom zastavom. Konačno uspevam da ga smekšam. Razvezuju se čvorovi na njegovom č sva napetost mu nestaje s lica. „Izvini. Mislio sam da se nećeš poja Prihvativši moju mirovnu ponudu, grabi maramicu u vazduhu i bez reci je um u svoj rukav. „Sta je? Ispalili su te kod matičara?" pitam šapatom. Uglovi njegovih usana poigravaju. „Mmm, tako nekako." Razmenjujemo osmehe. Brajan namešta kravatu, šušuri kosu na me gde mu se proredila i uspravlja ramena. „Spremna?" Ispravljam porub na svojoj suknji i zabacujem kovrdžavi pramen iza „Spremna." Klimam glavom iako osećam da mi živci igraju. Ozbiljnih lica i uzdignute glave piljimo u vrata. Poslednja priprema. „Okej. Idemo." Brajan udiše duboko i otvara vrata. „SOM može da počne1."

lit/

IG

Aleksandru Poter

„Ovo je moto firme Zauvek zajedno", nastavlja Brajan s ponosom u glasu. Zatim mi dodaje poklopac od objektiva i škilji kroz njega u matičara. „Lično sam ga smislio." „Je li?" učtivo uzvraća matičar, delujući zamišljeno. „Mislio sam da je to već sročena krilatica." Zatvarač na objektivu se otvara uz glasan klik, hvatajući ga nespremnog. „O, bože 1." Uslikan širom otvorenih usta, poput ribe, matičar trepće posle zaslepljujućeg blica. Odmah se usredsređujemo na brojne goste koji nestrpljivo očekuju početak obreda. Žamor se stišava i sve oči su uperene u nas. Ali znam da ne gledaju u nas - mi smo obični fotografi - nego iza nas, jer u tom trenutku vrata se širom otvaraju i neko pritiska dugme na kasetofonu. Zvuk saksofona ispunjava prostoriju i Vitni Hjuston izvlači svoje poznato 'Uvek ću te voleti'. Matičar brzo zauzima svoje mesto, Brajan i ja takode. Venčanje počinje. Uzbuđeno čekam. Ovo je trenutak kada nevesta veličanstveno ulazi i kada svi odmeravaju njenu haljinu. Moj omiljeni deo. Uostalom, većina nas u jednom trenutku svog života sanja o tome Šta će da obuče na dan svog venčanja. Kada sam imala šest godina, moja omiljena igra bila je oblačenje u belu spavaćicu u kompletu s maminim starim venčanim velom nakon čega bih umišljala da se udajem za Barnija, mog medu. Jednog dana sam tako skockana upala u blatnjavu baru u dvorištu, ali mama mi je obrisala suze i rekla mi da i dalje izgledam prelepo - zato što je svaka nevesta lepa na dan svog venčanja. Tek kada sam prihvatila ovaj posao, shvatila sam da mi je mama pričala bajke. Naravno, uverila sam se u to da mnoge neveste izgledaju pre lepo u svojim venčanicama, ali takođe sam se nagledala i užasnih belih promašaja koji su me terali da se zastidim kompletnog ženskog roda. Nagledala sam se svakojakih nasleđenih venčanica koje je trebalo ostaviti da trunu na tavanu, kao i čipkastih korseta koji su toliko uski da se nevestino poprsje preko njega preliva poput sladoleda iz korneta. Da ne spominjem velove koji padaju s glave, jeftine dijademe i haljine koje se metrima vuku po zemlji. Verujte mi, Trini i Suzana* bi ovde imale pune ruke posla. Ali, zaboga, ko sam ja da o tome pričam? Medu nožnim prstima nosim rolnice od papirnih maramica. * Trini i Suzana - voditeljke popularne emisije na BBC-u u kojoj ženama dele besplatne modne savete.

možda ti se i ostvari

17

Nevesftr#Wa?j$§ ispušta glasan jecaj. Starija rodbina glasno odobrava ovaj čin. Jedno dete se prigušeno kikoće zbog čega ga otac hvata za uho. Duboko uzdišem. Razlog za to ovoga puta nisu bolni žuljevi. Ispred mene, u jarkoružičastoj haljini koja liči na nešto što obično nose španske flamenko igračice, iskrsava nevesta koja ima dovoljno godina da mi bude majka. Ne, grešim. Baka. „Izgledaš predivno, srce", hrabri je Brajan, ne prestajući da klikće svvojim fotoaparatom. Šta reći? Čovek je profesionalac. „Haljina ti je fantastična... samo malo ulevo... zaista fantastična... Sada, veliki osmeh s pogledom u fotoaparat..." Cutke mu dodajem drugu rolnu filma. Iskreno mu se divim. Brajan se ovim poslom bavi dovoljno dugo da bi znao kako najbolje da ovekoveči atmosferu svadbene groznice. Nema veze da li je venčanje malo, veliko, tradicionalno ili tematsko, svakom se maksimalno predaje. Brajan se jednom ženio, u svojim dvadesetim godinama, i to mladom manekenkom po imenu Fibi, od koje se razveo nekoliko godina kasnije (nisam sigurna u to da li je pre ili posle razvoda priznao da je gej), i od tada skače iz jedne u drugu vezu, ne uspevajući da pronađe onog pravog. Međutim, to nije osujetilo njegovu nepopravljivo romantičnu prirodu. Staviše, mislim da ga je učinilo još romantičnijim. Oči mu redovno zasuze svaki put kada ispred opštine ugleda beli „rols rojs" ukrašen mašnom. Svadbeni marš ne može da sluša a da pri tom ne briše rukavom oči, pozajmljujući maramicu od nevestine majke i duvajući nos svaki put kada mladenci razmenjuju zavete. Iskreno, Brajan se totalno pogubi. Pre nego što se začuje 'dok nas smrt ne rastavi', primoran je na to da izađe napolje i udahne svež vazduh. Tada ja uzimam stvar u svoje ruke. Zvanično sam njegova asistentkinja iako se na kraju ispostavi da ceo posao završim sama. Uprkos nepisanom društvenom pravilu da se žene razneže nad svojim novorođenim bebama, štencima, mekim igračkama i - iznad svega - venčanjima, ja kao da sam na sve to imuna. To ne znači da sam protivnik venčanja. Naprotiv, sviđa mi se ideja da se jednog dana ludo zaljubim i živim srećno do kraja života. Zar to nije slučaj sa svima? Ali u poslednje vreme sve češće se pitam da li ta 'sreća do kraja života' zaista postoji. Mislim, možda bi tačnije bilo reći 'sreća za trenutak' ili 'sreća dok me ne prevari s fufom iz svoje firme'. Ne, nisam ogorčena ili bilo šta slično.

БИБЛИОТЕКА TH

S?:r, r- • - A .

Ig

Aleksandra Poler

Glasno duvanje nosa vraća me u stvarnost i vidim Brajana koji §mrkće u svoju maramicu. Oči su mu crvene i otečene dok pokuša- va ja se usredsredi na mladu i mladoženju koji razmenjuju zavete. Sa0sećajno ga tapšem po leđima, dodajem suvu maramicu i uzimarn fotoaparat iz njegovih ruku. Gledam kroz objektiv i zumiram srećan par. „Prisila Klajn, hoću da znaš, iako sam se pre ovoga osam puta ženio, ovaj brak će trajati večno..." „Dejvide Volstenhjume, obećavam ti da ću te uvek voleti i poštovati, čak i kada se vratiš u..." Što me dovodi do moje sledeće želje.

• da na sopstvenom vencanju nikada ne obučem ružičastu f]amenko haljinu. I da se nikada ne udam za čoveka koji se vraća u zatvor. Blic ševa dok neumorno škljocam fotoaparatom. Vidite? Opet ja završavam posao... Kada je sve gotovo, pakujemo opremu i Brajan se nudi da me poveze do stanice metroa. Međutim, na putu se izvode radovi i saobraćaj je blokiran do kraja ulice Merilebon. Prinuđeni smo na to da čekamo. Izuvam sandale i spuštam prozor. Brajan vozi mini-kombi na kojem kitnjastim slovima piše Zauvek zajedno. Zapravo je želeo da n3 podlozi budu nacrtane konfete, ali slikar je naplaćivao na sat a slikanje konfeta bi uzelo previše vremena tako da se na kraju odlučio za srebrnu potkovicu i par zvončića. Brajan nije oduvek bio svadbeni fotograf. Nekada je važio za jednog od velikih paparaca koji putuje diljem sveta i slika slavne ličnosti na bleštavim filmskim premijerama, a onda je smrt princeze Dajane promenila sve. Brajan je veliki monarhista. Lično je snimio kraljevsko venčanje na video-traku, čaj pije isključivo iz svoje omiljene šolje sa logom Srebrnog jubileja, i plakao je kao malo dete kada je kraljevska jahta Britanija povučena iz flote. Nakon Dajanine smrti, pao je u očaj. Kao pripadnik vojske paparaca, ose-ćao se delimično krivim, zbog čega je demonstrativno skinuo svoje zumirajuće objektive i bacio mini-merdevine. Nakon toga, otvorio je firmu Zauvek zajedno. Tada sam ja stupila na scenu. Upravo sam bila završila kurs iz fotografije pri fakultetu i javila se na njegov oglas za pomoćnika. Ovaj posao nije bio ono što


19

sam planirala - u to vreme, oblačila sam se od glave do pete u crno i fotografisala isključivo mračne grafite na gradskim ulicama - računajući na to da će to biti samo privremeni posao. Tek toliko da steknem nešto iskustva, otplatim svoje studentske dugove i donekle obogatim svoju biografiju pre nego što krenem samostalno. Šest godina kasnije, još uvek sam tu. Šest godina! Neverovatno. Nije da nisam aplicirala za druge poslove, jesam. Međutim, sve se svodi na širenje mreže poznanstava i veza i čekanje na pravu šansu. Svoju još uvek čekam. Uporno sebi govorim da će se to dogoditi, pre ili kasnije. Tog dana ću zasijati kao nova Eni Lebovic, otvaraču sopstvene izložbe u fensi galerijama u Sohou i biću na naslovnim stranama časopisa i novina... Halo, halo, Zemlja zove Heder. „Kako ti se čini venčanje?" pita Brajan. Gledam ga iskosa preko ručne kočnice. Pokriven je konfetama i puši cigaretu dok istovremeno lista novine raširene preko volana. „Zanimljivo", odgovaram oprezno, kao kada po izlasku iz bioskopa niste sigurni da li se drugoj osobi svideo film. „A tebi?" Otresavši pepeo kroz prozor, Brajan klima glavom. „Hmmm... drugačije..." neodređeno kaže on. „Mada, nisam baš sigurna u vezi sa venčanicom..." nagoveštavam sočno ogovaranje. „Mislim da je zaboravila kastanjete." Kikoćem se, mameći njegov pušački smeh. „Daj, nemoj. Što si tako surova?" Brajan pokušava da dođe do daha. „Nije bila toliko grozna." „Jok i nije." Moj smeh ga opušta: probija led. To je naš mali ritual - kao kada se sa svojim dečkom vraćate sa žurke i na putu do kuće izgovarate svakoga koga poznajete. „A tek deveruše? Bile su prekrasne." „Naročito plavušica koja nije htela da skine zečje uši." „Ali najbolje je bilo kada je siroti kum izgubio prstenje? Mislio sam da će zaplakati." „I ja. Jadničak, dobio je osip na nervnoj bazi." „I počeo da se češe svud po telu." „A jesi li video kada je zavukao ruke u pantalone." „Zezaš me?" „Kunem ti se. Slikala sam ga!" Brajan i ja pucamo od smeha. Apsurdnost našeg poziva omogućava nam da se smejemo najkomičnijim životnim situacijama. „Dakle, u koliko sati sutra počinjemo?" pitam, brišući suze. „Obećavam da neću kasniti. Nabaviću novi budilnik."

20

Aleksandra Poler

„Ne brini. Odmori se sutra. Uhvati malo sna za lepotu." Pravim grimasu. „Ali vikend je", podsećam ga. Ljudi se obično venčavaju vikendom. Da, vikendom padamo od posla. „Znam. I dajem ti slobodan dan." „Slobodan dan?" ponavljam u neverici. „U subotu?" Dok Brajan obraduje moje pitanje, preplavljuje me sreća usled spoznaje da sutradan neću morati da radim. Ne sećam se kada sam poslednji put imala vikend za sebe. Fantastično. Moći ću do kasno da spa vam. Moći ću ceo dan da lenčarim u bašti, čitajući tres časopise. Moći ću ceo vikend da preležim u krevetu, gledajući filmove i jedući grickalice... Sama. Najednom moj dan gubi svoju draž. Vikendi su za parove. Grad kao da se naprasno pretvori u Nojevu barku - parovi zuje po parkovima, parovi sede u kafićima, parovi dele kesu sa kokicama u bioskopu. Obično se iskombinujem sa svojom najboljom drugaricom Džes. Većina naših drugarica odavno se već sparila zbog čega zaključujemo da se sigurnost stiče upravo tim brojem. Ali ona je stjuardesa i ovog vikenda leti za Delhi. „Jesi li siguran? Subotom uvek ima mnogo posla", vraćam se na temu. „Bilo nekada", ispravlja me Brajan. „Posao je malo opao." Istina. Primetila sam da je posao u poslednjih nekoliko meseci ne malo nego drastično opao, ali time se nisam preterano bavila. Sada shvatam zašto su Brajanova ramena snuždena i zašto mu se posred čela ucrtava bora duboka kao Veliki kanjon. Nešto ne valja. „Ubuduće ćeš imati sve više slobodnih vikenda", dodaje on. „Posao nije propao, zar ne?" Neprijatan muk. „Pa, o tome sam hteo da popričam s tobom..." Uzdahnuvši duboko, Brajan se okreće ka meni i osećam kako mi u glavi pulsira mračna slutnja. Nešto definitivno ne valja. „Nemoj da paničiš..." Ali paničim. .... zato što si sjajna asistentkinja i veoma talentovana foto grafkinja..." O, bože, dobiću otkaz. „... i hoću da znaš da sam uživao radeći s;i tobom." Uživao? Je li rekao uživao? U prošlom vremenu? Stomak mi propao; do žuljevitih stopala. Dosad nisam ni sanjala da bih mogla da izgubim posao. Bila sam previše zauzeta kukanjem i nadanjem da će mi iskrsnuti nešto bolje. Sada, suočena sa potencijalnom nezaposlenošću, uviđam sve pozitivne strane ovog posla. Oblačenje neobaveznih haljina i sandala sa kaišićima, dimljeni losos i svadbe-

21 Pazi šta želiš... možda li se i ostvari

na torta za ručak, šef kao što je Brajan... „Molim te, nemoj da me otpustiš", izleće mi. „Da te otpustim?" zaprepašćeno ponavlja glasom koji je za oktavu viši od prirodnog. „Bože svaštal Zašto bih otpustio najbolju asistentkinju koju sam ikada imao?" „Ali mislila sam..." zbunjeno počinjem. Srce mi se čepa. Brajan to čini na isti način kao i frajeri kada raskidaju a da pri tom ne žele da vas povrede pa tvrde kako pro blem nije u vama nego u njima. Nije važno kako to sroče, ishod je uvek isti: dobijate korpu. „Pokušavam da ti objasnim da sam prelistao knjige. Posao je prilično zaribao." Cigaretu ubacuje u pepeljaru i iz kasete vadi osveživač vazduha. „I, da budem iskren, Heder, možda bi bilo pametno da potražiš drugi posao." Okreće se da me pogleda, pokušavajući da proceni moju reakciju. „Toliko je loše?" tiho pitam. „I gore", smrknuto kaže i prska sprej s mirisom okeanskog povetarca. Zatim ga vraća u kasetu i okreće se ka meni. „Banka traži da vratim dug." Najednom Brajan liči na čoveka koji ceo svet nosi na svojim plećima. Podočnjaci su mu tamniji nego ikad, bore se produbljuju i ceo izraz lica deluje poraznije nego što pamtim. „Možda će se stanje popraviti." Pokušavam da ubacim notu optimizma. Nisam imala pojma da je posao na ivici bankrotstva i osećam se užasno - ne zbog sebe, nego zbog Brajana. Ja ću možda izgubiti posao, ali on će izgubiti sve, uključujući i svoj dom, koji je uložio u posao. „Možda", slaže se on, nateravši sebe na osmeh. „Možda će nam nekim čudom uleteti veliko venčanje koje će otplatiti sve naše dugove, a?" „Da, možda", uzvraćam sa tužnim smeškom. Brajan uključuje radio i vraća se svojim novinama. S lica mi pada osmeh, ustupajući mesto sumornim oblacima koji mi nabiru čelo, bacajući dugu mračnu senku na moju budućnost. U glavi iskopavam svoj spisak i dodajem još jednu želju:

• da su čuda zaista moguća.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 23

TREĆE POGLAVLJE

S

aobraćaj se konačno pokreće i ubrzo stojim na trotoaru is pred stanice metroa Bejker strit. „Ne mogu da dozvolim da moja asistentkinja bosa ide kući, zar ne?" kaže Brajan, provirujući svoje nasmejano lice kroz prozor mini-kombija. „Ne mari što ću propustiti nekoliko partija golfa." „Da si pravi gazda, platio bi mi taksi", gunđam, gledajući u svoja stopala. Tamo gde su do maločas bile fensi sandalice sa dijamantskim kaišićima sada su Brajanove cipele za golf. Sa glazurom od blata. Veličine četrdeset pet. „Šta fali metrou?" dovikuje Brajan, paleći motor i ubacujući u prvu. „Začas ćeš stići kući. A ja jadan moram da se probijam kroz saobraćajni špic." Svira mi, i sledećeg trenutka vidim kako zastaje na pešačkom prelazu da propusti tridesetak pešaka. Mogu da za mislim mnogo načina da opišem Brajana, ali dok sedi za volanom svog voljenog mini-kombija i pogledom proždire zgodne mladiće u majicama, shvatam da nije nimalo 'jadan'. I tek tada osećam talas vrele letnje žege. Kao kada zagrejete rernu pa je otvorite i unutra uvučete glavu. Provlačim se kroz masu nervoznih^ znojavih prolaznika i stižem do žute trake koja označava oprez. Sto me podseća na kaznu koju sam prošle nedelje dobila zbog parkiranja na duploj žutoj traci. U stvari, nisam parkirala, samo sam ostavila kola na nekoliko minuta zbog hitnog slučaja. Nažalost, saobraćajac - muškog roda - kupovinu „feminaksa" nije smatrao hitnim slučajem (naravno, on nikada nije osetio agoniju bolne menstruacije) i bez razmišljanja mi je napisao kaznu - koju moram da platim. Vadim olovku iz svoje torbe. Memorija me ne služi baš najbolje tako da stalno moram da pišem spiskove. Vrata od frižide ra su puna raznobojnih papirića sa porukama. Jedini problem je u tome što u većini slučajeva zaboravljam da ih pogledam. Zaboga, ne mogu da pišem još i podsetnike za podsećanje, zar ne?

Ispisujem KAZNA ZA PARKIRANJE na svoju ruku i u daljini čujem voz koji se približava stanici. Udaljavam se jedan korak od ivice platforme i gledam ga kako ututnjava u stanicu. Dok usporava, zamagljena lica uspavanih putnika promiču ispred mene, delujući kao da se tope na vrućini. Voz je krcat kao i obično. Raspoloženje mi se srozava. Kao i svake druge večeri u mom učmalom životu, ista misao mi pada na pamet: želim da me unutra sačeka jedno slo bodno mesto. Vrata se bešumno otvaraju. Potisnuta nestrpljivom masom iza sebe, upadam unutra poput topovskog đuleta. Trudeći se da ne primećujem kondenzovanu vlagu koja curi niz prozore i lica putnika, probijam se između tromih, naguranih tela ka sredini vagona. „Ups, žao mi je... izvinite... samo malo... jao... ništa, ništa... hvala", ponavljam, podižući se na prste kada se voz drmusavo pokrene da lje, prinuđena na to da se uhvatim za jednu od sipki iznad svoje glave. Ne ispuštam je ni kada voz krene dalje, okrećući se postrance kako mi se nos ne bi priljubio uz nečiji znojavi pazuh. Bože, kako želim da sednem. Zavidno posmatram srećnike koji su uspeli da ugrabe sedište, odsutno odmeravajući nepoznata lica. Muškarac sa užasnom frizurom, lepuškasta devojka sa pirsingom na obrvi, sta rica sa napadnim ružičastim rumenilom. Kočim se pri pogledu na mladića snažnih vilica, rupicom na bradi i gustom crnom kosom ispod koje svetluca par poznatih bademastih očiju. O, mili bože, šta on radi ovde? Osećam mali žalac u stomaku. U pitanju je moj komšija. Moj zgodni komšija. Onaj koji neverovatno podseća na mlađeg i tamno kosog brata Breda Pita. Ne znam da li Bred Pit ima mlađeg i tamnokosog brata, ali ubeđena sam u to da bi, naravno kada bi ga imao, izgledao baš kao moj komšija. Kako god da se zove. Jer, iako živi preko puta ulice, proteklih godinu dana još uvek nisam uspela da saznam njegovo ime (što frustrira moju maćehu koja smatra svojom obavezom da sazna imena i lične navike svih stanovnika Bata). Ali ovo je London. Ljudi žive u zgradama gde se i dugogodišnje komšije jedni drugima javljaju klimoglavom, ne trudeći se da razmene ni najučtivije fraze. Ipak, ja znam sve o svom zgodnom komšiji, kojeg ću od sada pa nadalje da oslovljavam sa 'on'. Znam da vozi marinskoplavi „rendž rover", da hranu kupuje u Vejtrouzu a odeću u Džozefu i da bar jednom jiedeljno naručuje hranu iz vijetnamskog restorana na uglu zvanog Sangajsko iznenađenje. Takođe znam da dobro igra tenis, da je nedavno kupio belu sofu i, sudeći po satnici kada sklanja zavese na prozoru svoje spavaće sobe, vikendom voli dugo da spava.

24

Aleksandra Poter

Nije da ga pratim ili bilo šta slično. Samo ga povremeno slučajno primetim. I sada, dok sedi u vozu podzemne železnice, on čita knjigu što me tera na to da napregnem oči i pročitam njen na slov. Je li moguće? Život Pija. Primerak iste već duže vreme krasi moj noćni stočić. Donosim odluku da večeras konačno počnem da je čitam, čim stignem kući. Za trenutak zamišljam sebe kako sedim na stepenicama ispred kuće, okupana zalazećim suncem koje fotografi vole da zovu 'ma gični trenutak' i izgledam zanosno. Dakle, udubljena sam u knji gu dok mi kosa zavodnički pada oko lica i u ruci držim cigaretu „goluaz", na onaj umetnički francuski način, i sa svojim zgodnim komšijom počinjem da ćaskam o zapletu knjige i njenim umešno sročenim dijalozima... Neko od prolaznika me grubo odguruje dublje u sredinu vago na, brutalno me vraćajući u stvarnost. U kojoj me moj lepi komšija nikada neće primetiti. Za njega sam nevidljiva. Ali možda to i nije toliko loše, budući da izgledam smešno svaki put kada ga sretnem. Brzo krijem svoje cipele za golf iza nečije aktovke. Uzmimo prošlu nedelju. Posle jutarnjeg trčanja po parku, klecavih nogu i kose slepljene uz čelo, borila sam se za dah pred svojom kućom kada je naišao sveže obrijan i savršen. On, naravno. Nekoliko nedelja ranije upravo sam se bila vratila iz kupovine, i dok sam iz prtljažnika svojih kola vadila bezbroj kesa s namirni cama, parkirao je na slobodno mesto pored mene. I, naravno, tu je nezaobilazna situacija kada sam za trenutak izašla napolje obučena u svoju prastaru kućnu haljinu, sa samozagrevajućom maskom na licu - onom koja poplavi kada je gotova - i on se baš tada zadesio na svom prozoru. U tom trenutku, moja labavo vezana kućna haljina se otvorila, časteći ga improvizovanim striptizom. 'On' naprasno diže glavu, kao što to čine ljudi kada osete da ih neko posmatra, i gleda u mene. Uzvraćam pogled. O, Isuse, kakav blam. Spazivši ostavljen primerak Luta, besplatne oglase u kojima se prodaje sve od igle do lokomotive, grabim ga kao pojas za spašava nje i zarivam svoje rumene obraze u stranice sa oglasima za iznajmlji vanje stanova. Sa olovkom u ruci, pročešljavam ih kao da sam is tinski zainteresovana. Za slučaj da me gleda. Klepam Komon: dom lezbijki i obožavateljki mačaka traži sestru sličnih sklonosti; Erls Kort: upražnjena soba u trosobnom stanu - koji deli osam Australijanaca; Sordič: traži se umetnička duša koja će da deli fanki, moderan stan. A onda mi se srce steže. Evo ga. Pri dnu. U samo jednoj reče nici: Mala Venecija: iznajmljujem sobu, 150 funti nedeljno, računi

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 25 uključeni u cenu. Zurim u oglas, odsutno crtajući srce oko njega dok razmišljam o 'njemu'. Ovo mora da je najdosadniji i najnekreativniji oglas na svetu. Upravo ono što sam i želela da postignem kada sam ga pre tri nedelje oglasila. Neću da se odreknem svoje druge sobe. Neću da mi neki stra nac živi u stanu, da sedi na mojoj sofi, kuva u mom novom teflonskom posudu - i koristi moju wc-šolju. Ali nemam drugog izbora. Kada se Danijel odselio, sa sobom je odneo svoj flet-skrin televizor, pola kolekcije zajedničkih fotografija i svoj deo kapare za stan. Osta la sam bez televizora, bez fotke sa pramenovima koje sam furala u dvadeset sedmoj i sa ogromnom hipotekom. U poslednjih devet meseci živela sam od ušteđevine i sada sam totalno švorc. Poslednja dva meseca nisam platila ratu za kuću i banka mi preti oduzi manjem iste, dakle, ukoliko ne izdam sobu, i to uskoro... Sta? Zurim kroz prozor, trudeći se da pronađem neki odgovor na svoje probleme. Ali ovo je londonski metro a ne kristalna kugla, i sve što uspevam da vidim jeste odraz mog lica u staklu iza kojeg promiče betonski mračan tunel.


ČETVRTO POGLAVLJE

O

duvek sam imala utisak da ću, u vreme kada napunim trideset, konačno biti uspešna. Imaću novac u banci, karijeru fotografa u usponu i bar jedan par dizajnerskih cipela - ne moraju da budu „manolo blanik", može i „kurt gajger". Međutim, dogodilo se da sam u poslednjih godinu dana doživela samo razočaranja. I dok se većina mojih prijateljica penje uz lestvicu uspeha, napreduje u karijeri, udaje se, frizira se kod Nika Klarka, ja stagniram, ili tačnije, klizim nadole. Na granici sam da se srozam - fijuuu, niže. Moj dragi „MG midžet" je u garaži nakon što sam ga zakucala u BMW -fijuuu, još niže. A što se tiče moje uspešne fotografske karijere - fijuuuuuu, skroz do dna. Jedno vreme sam se zanosila mišlju da ću se pre ili kasnije iskoprcati iz tog niza malera. Upoznala sam Danijela, zaljubila se i kupila stan u koji smo se zajedno uselili. Sve to mi je ulilo neki osećaj zadovoljstva i nade da je životna sreća ipak dostižna. Pravac - starost. Najednom sam dobila kuću, životno osiguranje i partne ra. I dok sam imala osećaj da odlično glumim odraslu i samostalnu osobu, svi su me tretirali s novim poštovanjem. Zla maćeha mi je poslala kuvar, biljku u saksiji i gomilu plastičnih posuda za tajanstvenu 'donju fioku'; tip u hemijskoj čistionici mi je učtivo klimnuo glavom svaki put kada bih donela Danijelove „ralf loren" košulje, zajedno sa plišanim pantalonama. Čak mi je i moja doktorka u lokalnoj klinici uputila osmeh odobravanja nakon što mi je napisala recept za kontracepciju. Pa šta ako svemu tome nedostaje uspešnija karijera? Moj ljubavni život je cvetao i moj partner i ja smo se u svemu savršeno slagali. Ostali delovi će vremenom doći na svoje mesto, tešila sam se. Dobro, ne baš svi. Sve se raspršilo, prilično dramatično, kada sam pozajmila Danijelov „sab" i u kaseti otkrila kondome. Znam - neverovatan kliše. Oduvek sam verovala u to da se takve stvari

događaju samo u sapunicama ili u dekadentnim životima gostiju Džerija Springern, a onda sam uhvatila sebe kako sedim u njegovim kolima, na semaforu, i pevam uz Vajt Strajps, rovareći po kaseti u potrazi za paklicom cigareta. Zvanično sam prestala da pušim mesecima unazad, ali potajno sam uvlačila dim ili dva, a i glas Džeka Vajta uvek me baci u raspoloženje koje obavezno iziskuje zapaljenu cigaretu - živi brzo, umri mlad, rokenrol i sve to. Ali umesto paklice „marlboro lajta" pronašla sam pakovanje „dureksovih" raznovrsnih kondoma za 'maksimalno uživanje'. Sećam se toga kao da je bilo juče. U deliću sekunde, mozak mi je utrnuo od šoka dok sam pokušavala da prihvatim činjenicu da u kolima svog dečka nisam pronašla jedan nego pakovanje od dvanaest kondoma... Okrenula sam kutiju i istresla kondome u svoje krilo. Ispravka: kondom. Ostao je bio samo jedan. I to rebrasti. Mislim da sam čitavu večnost piljila u plastičnu gumicu na svom krilu od džinsa. Kosa mi se dizala na vratu. Srce mi je bubnjalo u ušima. Sećam se bizarnog nagona da se smejem. Nisam mogla da poverujem. Danijel? Neveran? Spava s nekom drugom? Sve to pratila je podjednako jaka srdžba. Skot. Skot na kvadrat. Kako je mogao? Nakon čega sam dobila patetičnu želju da briznem u plač. Ipak, ništa od toga nisam učinila. Nastavila sam nepomično da sedim za volanom. Džek Vajt je i dalje pevao. Motor je radio. Svet se okretao. Sve dok me automobilske sirene nisu naterale na to da podignem glavu i vidim da se svetio na semaforu promenilo. Za jedno sa smislom mog života. Naravno, s Danijelom sam se posvađala odmah po ulasku u kuću. Isprva je poricao da su kondomi njegovi. Rekao je da pripadaju njegovom asistentu - zapetljao se. Kakva greška. U stvari, nabrajao je sve moguće izgovore koji su mu u tom trenutku pali na pamet. Sve dok mi na kraju nije priznao da je spavao s drugom - ali da je ne voli i da je to bio samo seks. Samo seks. Način na koji je to izgovorio bio je neozbiljan, kao da je vođenje ljubavi nešto beznačajno, nevažno. Ali te dve male reci imale su silinu udarca gvozdene kugle. Razbile su ceo moj svet. Ne samo što mi je slomio srce, Danijel ga je zgazio. Naravno da sam ga prebolela. Vreme leci sve. I sada sam dobro. Apsolutno dobro. Imam svoj fotografski posao, svoje prijatelje i svoj omiljeni film subotom uveče. A tu je i Bili Smit, moja mačka, kao melem za usamljenost. Neću da kažem da mi povremeni izlazak ne bi prijao, samo što nisam od onih žena koje su opsednute potragom za 'onim pravim'. Mislim, ne idem svake noći u krevet moleći se bogu da sretnem savršenog frajera koji će ludo, iskreno i duboko

28

Aleksandra Poler


da se zaljubi u mene. Dobro, možda ne svake noći. Rumena i sa osećajem krivice, krišom gledam u svog komšiju. Nema ga. Utom shvatam da voz stoji na stanici. Na mojoj stanici. Bip-bip-bip-bip-bip. Sranje. Vrata ispuštaju zvuk koji najavljuje njihovo zatvaranje. Grozničavo se probijam kroz naguranu masu putnika, izvinjavajući se. Slučajno ispuštam primerak Luta koji pada. Njegove zelene stranice raspršuju se po čitavom vagonu. Dvostruko sranje. Saginjem se da ih pokupim. Bip-bip-bip-bip-bniiiiiiiiip. Vrata počinju da se zatvaraju u trenutku kada ispuštam novine i u poslednjem trenutku iskačem na platformu. Srećom, u jednom komadu. Krećem ka pokretnim stepenicama i penjem se ka izlazu. Hvala nebesima što je dan na izmaku. Kratka šetnja pored reke i uskoro ću biti kod kuće. Onda ću da se ispružim u svom vrtu i da uživam u zalasku sunca. Ups... Kog sunca? Napolju me dočekuju tmurni, crni oblaci. Žalim što nemam kišobran. Krupne kišne kapi šibaju po ulici i ljudi žure na sve strane pokrivajući glavu čime stignu, gacajući po barama. Svi su mokri do gole kože. Uključujući i mene. Pokušavam da pokrijem glavu sa ono malo stranica preostalih od Luta dok trčim niz ulicu. Ali već posle nekoliko koraka, papir je vlažan i mlitav. Slike električnih aparata padaju mi na lice i lepe se, ostavljajući tragove štampe na mom čelu, sve dok se ćela stvar ne raspadne poput vodenog šatora, propuštajući potoke niz moje lice. O, do đavola! Bacam oglase u kantu za otpatke i nastavljam da trčim. Kiša mi lije niz ruke i leđa, natapajući mi svetloplavu haljinu koja mi se sada lepi za telo. Ličim na učesnicu takmičenja mokrih majica - dovoljno lošu da izgledam kao da sam preživela pijanku, ali ne u klubu Lanserot nego mnogo, mnogo gore, u mojoj ulici. Mogla bih da naletim na nekog ko me poznaje - a bradavice mi štrče kroz tanki pamuk poput koktelskih trešanja. Usred sveg tog poniženja, nabasavam na svog zgodnog komšiju, potpuno suvog i prelepog, pod svojim velikim kišobranom. Na samo nekoliko metara od mene, on stoji ispred prodavnice pića i nonšalantno puši cigaretu, gledajući nekud u daljinu skoro kao da ne primećuje provalu oblaka oko sebe. Kako uvek uspeva da izgleda tako prokleto fantastično? U svom tom ludilu, razmišljam o tome da li da mu se javim. Uostalom, komšije smo. Dok mu se približavam, puls mi se ubrzava, poput detektora za metal koji je otkrio zlato. Užas! Postajem

svesna svoje nervoze. Uzdahni duboko. Uzdahni duboko. Uzdahni duboko. Okej, evo ga. „Cao!" kažem. Osmehujem se i iz nekog razloga odlučujem da podignem ruku u stilu indijanskog pozdrava. Ali on me ne vidi, niti vidi moj pozdrav Velikog medveda, jer u tom trenutku se okreće ka zgodnoj brineti koja iskrsava na vratima radnje, noseći u rukama flašu vina. Ona se saginje pod njegov kišobran, hvata ga ispod ruke i zajedno odlaze niz ulicu, smejući se načinu na koji preskaču ogromne lokve vode. Kunem se da je to scena koja se viđa samo u filmovima Džina Kelija. Poražena, ne mogu a da ne poželim da sam ja ona pod kišobranom s njim, tako suva, srećna i poletna, a ne pokisla žena koja stoji na kiši i sažaljeva sebe. „Vres!" Krešti ženski glas iza mene. „Vres za sreću!" Okrećem se i vidim nekoliko žena pored automata za novac. Mlađe su obučene u majice i izbledele farmerke, dok starije nose marame na glavama i drže korpe koje se polako pune vodom. Pre sreću prolaznike kao da ne znaju da javnost generalno ne voli ljude koji pokušavaju nešto da im utrape - bilo da je to osiguranje preko telefona, religija na kućnom pragu ili ciganske amajlije za sreću - baš kao što ne vole ni kišu, što znači da je ovo grupica irskih Ci ganki koje su žestoko izignorisane. Ali ne i neprimetne. Vidim ih, kao i svi ostali, ali očajnički se trudim da što pre stignem kući kao što to obično činim kada naletim na ulične anketare, strane studente koji dele flajere ili - priznajem ovo sa stidom - članove „Grinpisa" koji mi redovno nude da se učlanim i prilo žim svoju mesečnu donaciju. Spuštam glavu, piljim ispred sebe i pravim se da sam naprasno ogluvela. „Imaš lepo lice, dušice", dovikuje Ciganka iz rulje i iskrsava ispred mene poput ragbiste. Pokušavam da je zaobiđem, ali ova mi vesto preprečuje put. „Evo, uzmi jedan vres za sreću. Upotrebi ga mudro i ispuniće ti sve što ti srce želi. Dobra sreća će ti doći..." U lice mi gura struk travuljine uvezan ružičastom trakom. „Nikada ne potcenjuj moć srećnog vresa." „Ne, hvala", odlučno kažem. „Samo dve funte, dušo." „Ne, zaista." Izbegavam njen pogled, ali Ciganka me grabi za ruku. Koža joj je ogrubela od rada i tamna u poređenju s mojom, pegavom i belom. Primećujem da su joj nokti prljavi i polomljeni,

29

30

Aleksandra Poter

zglobovi artritični, i da pored ružičastog „svoča" nosi srebrnu narukvicu koja zvecka dok maše vresom, gučući kao golubica na strehi. „Nosi ga uvek uza sebe. Veruj mi, vres će učiniti svoju magiju. Sreća će ti se osmehnuti. Ostvariće ti se sve želje." Aha, kako da ne. Zar izgledam toliko naivno? Ali po iskri u njenim prodornim zelenim očima, znam da neće prihvatiti odbijanje. Kisnem na ulici i, da bih je se što pre resila, spuštam dve funte na njen žuljeviti dlan. Sledećeg trenutka, Ci ganka nestaje u pokisloj masi prolaznika, ostavljajući me da stojim nasred ulice, na kiši, sa belim vresom u ruci. Vres za sreću. Ironija me nije zaobišla. Držim ga s dva prsta, zagledana u paperjaste strukove uvezane jeftinom najlon trakom. Ovo bi trebalo da ima magične moći? Bavim se mišlju da ga bacim u prvu kantu, zajedno sa ostatkom gradskog smeća, ali najbliža je tek preko puta, i zato ga ubacujem u svoju torbu - baciću ga kad stignem kući. Čim sa sebe skinem mokru odeću, otvorim flašu vina i uronim u toplu kadu. Sve do kuće sanjarim o mirisnoj kupki uz koju ću da pijuckam „sovinjon blan". I dok šljapkam po pljusku u „brajanom" cipelama za golf, zaboravljam na Ciganku i njen vres za sreću.

PETO POGLAVLJE

U

vežbano zatvaram česmu nožnim palcem i tonem u mirisnu penu. Nirvana. Cista nirvana. Pijuckam vino, naslađujući se aromom vanile i cimeta - perverznom kombinacijom iz minijaturne bočice „molton braun" kupke koju sam nedavno pronašla u pletenoj korpici, zajedno sa ostalim suvenirima koje smo Danijel i ja kupili u hotelu Lejk Distrikt: karta za obilazak Vordsvortove kolibe, jelovnik iz lokalnog kafića i minijaturne čokoladice koje je spremačica svakog dana ostavljala na našim jastucima a koje se nisam usuđivala da pojedem iz straha da ne povećam naslage na svojim butinama. Koje je Danijel, nelagodno se sećam, uvek opisivao kao 'teške'. „Teške", mrmljam, pomalo iznervirana sentimentalnošću koju u meni bude sve te sitnice, kao i arogancijom muškarca koji je uzimao za pravo da kritikuje moje telo nakon što je primetio opuštenu kožu na svojim leđima i drastično proređenu kosu na svom temenu (što je bio pravi razlog zbog kojeg je počeo da brije glavu a ne, kao što je uporno tvrdio, zato što želi da izgleda kao Džejson Statam). „Samo da znaš da ove butke triput nedeljno džogiraju po parku", kažem naglas, uzimajući još jedan gutljaj ledeno hladnog „sovinjon blana". „Dobro, možda ne triput, ali sigurno dvaput, iako to više liči na brzi hod nego na pravi džoging, ali ipak... Ove butke mogu da urade sto čučnjeva - ako treba", nastavljam. „Ma mogu da obujme ljubavnika oko vrata, kao pitonl" Sto, doduše, u poslednje vreme nisu naročito imale priliku, ali hej, potrebno im je samo malo vežbe... Spuštam čašu na ivicu kade i uzimam sunder i sapun. Iz penušave vode izbacujem jednu sjajnu, ružičastu butinu i pljeskam je rukom, ponosna na nju poput ratnog veterana na svoje ordenje. Počinjem kružno da je trljam, u pravcu kazaljki na satu, zatim u su protnom smeru, prvo spoljašnju a onda unutrašnju stranu butine. Umačem sunder u vodu i istu proceduru ponavljam na drugoj buti-

32

Aleksandra Poter

ni. Radim to rutinski, u skladnom ritmu napred-nazad, gore-dole. Skidam sloj suve kože, razbijam celulit, ispravljam neravnine. Utom mi na pamet pada neverovatna ideja. Zašto ovo nikada ne prikazuju u filmovima? Kako to da svaki holivudski režiser veruje u to da žene ne leže u kadi da bi skinule zadebljanja sa svojih stopala dok pri tom iznad usne imaju debeo sloj „jolen" kreme za izbeljivanje brkova? O ne, na filmu je kupka isključivo prilika za masturbaciju, milovanje grudi, uvlačenje sunđera između nogu ili trljanje bradavica hladnom čašom od vina. Naravno, sve to s tip-top šminkom na licu. Iskreno, kada bi muškarci znali pravu istinu, duboko bi se razočarali. Dodirujem debeo sloj kreme za izbeljivanje koju sam namazala pre ulaska u kadu. Ne, nije dovoljno tvrda - još pet minuta. Ostavljam sunder i latim se brijača. Pun je dlačica od prošlog brijanja. Ali ovo mi je poslednji žilet. Prokletstvo. Volela bih da imam novo pakovanje. Poslednji put sam tupim žiletom iskasapila noge. Ali imam li drugog izbora? Zar da mi noge ceo vikend budu dlakave poput onih kakve je furala moja stara profesorka nemačkog? Bez mnogo dvoumljenja, stavljam žilet pod mlaz vode i počinjem s brijanjem, povlačeći ga uigranim potezima po koži. Cevanica, list, članak, koleno. Jao. Gledam u kapljicu krvi koja polako klizi niz sapunjavu nogu. „Sranje." Grabim peškir i presavijam ga u improvizovani zavoj kojim previjam koleno u trenutku kada se začuje telefon. Osluškujem ga kako odzvanja hodnikom. Pitam se ko bi to mogao da bude. Verovatno Džes, zaključujem, a onda se setim da je u Delhiju. Nije ni moj otac s kojim sam razgovarala ranije tog dana. Bio je upravo pročitao članak o tome kako su u Holivudu počeli da primenjuju jogu i na mačke pa se pitao da li bi Bili Smit možda voleo da za rođendan dobije nekoliko časova. Smeškam se. Moj otac je umetnik i pomalo egocentrik, ali ne bih ga menjala ni za šta na svetu. Eh, kada bi se isto moglo reći i za moju maćehu... Odlučujem da pustim telefonsku sekretaricu da odradi svoj deo posla i zavaljujem se u toplinu mirisne kupke, čekajući da čujem poznati pisak. Verovatno je moja maćeha koja zove da me malo nervira. Mada, postoji mogućnost da je i Danijel, koji uzvraća poziv na moju pijanu izjavu ljubavi. Tada mi na pamet pada koliko više nisam sigurna u to da li je to dobro ili loše, s obzirom na tekst koji sam mu ostavila na sekre tarici: „Nedostaješ mi. Šta misliš o seksu sa bivšom?" Iz mene je govorila tekila a ne ja: Ne nedostaje mi, mrzim ga. I svakako ne želim da spavam s njim. Oklevam. Da li da se ipak javim na telefon?


33

Ma nek' se nosi. Tonem u penu, prebacujući jednu nogu preko ivice kade, uzimam čašu i punim usta vinom. Ko god da je, može da čeka. Nakon, čini mi sevvečne, zvonjave, čujem kako se uključuje telefonska sekretarica. Čekam da zakrešti uobraženi glas moje maćehe. Postiđena svojim mančesterskim radničkim poreklom, Rozrnari je usvojila akcenat koji nije ni približno sličan kraljičinom. „Ćao..." Čekaj malo, otkad je moja maćeha muškog roda? Osećam ubod nečega - nisam sigurna u to da li je to panika ili uzbuđenje. O, mili bože, ovo nije Danijel, je Г da? Ali kada registrujem da taj muški glas ima američki akcenat, osećam se pomalo glupavo - i pomalo razočarano. „Zovem povodom vašeg oglasa u... ovaj..." Čuje se šuškanje novina. „Samo malo..." „U Lutu", kažemo uglas. Sranje. Iskačem iz kade i trčim gola kroz hodnik, ostavljajući sapunjave barice za sobom. Nastavi da pričaš, molim se, grabeći klizavim prstima slušalicu. „Ne prekidaj vezu." Zadihano kažem, skidajući telefon sa zida - setivši se utom da je s druge strane mogući cimer i da sam ja moguća stanodavka. I da bi trebalo da zvučim upravo tako. „Ovaj, dobro veče", kažem svojim najboljim telefonskim glasom. Moja maćeha bi bila ponosna na mene. „O, ćao. Zovem... ovaj... povodom oglasa." „A ti si?" pitam a onda se trzam. Zaboga, šta ja to radim? Pokušavam da iznajmim svoju sobu. Moram da zvučim prijateljski, opušteno, kul. „Izvini, uhvatio si me u kadi, upravo pokušavam da nađem neku odeću..." Prekidam, dahćući kao da radim za hot-lajn. „Hoću reći, ćao, ja sam Heder." „O, zdravo", odgovara on. Sledi duga i mučna pauza. Očigledno se premišlja da li da spusti slušalicu ili ne. Da, uprskala sam stvar. Zar bih iznajmila sobu od ovakve lujke da sam na njegovom mestu? „Ja sam Gejb." Hmm. Neobično ime. Momentalno se pitam kako Gejb izgleda. Budući da je Amerikanac, verovatno je visok, plećat i ima dobre zube - osim ako nisam te sreće da je nizak, debeo i ćelav. Pa šta i da jeste? Ovo je potencijalni cimer a ne dečko. „Dobro, dakle..." Smišljam neku pametnu frazu, ali brzo odustajem. „Kul!" Kažem, sklapajući oči od blama. 'Kul 1 nije reč koju

34

Aleksandra Poter

želite da kažete ako ste odrasli u Jorkširu: više zvuči kao kuel - što nije nimalo kul. Srećom, stranac to ne primećuje, ili se pravi da ne primećuje, jer je ne komentariše. „Ovaj... zanima me... ta soba?" Soba. Heder, osvesti se. Soba. „Je li još slobodna?" raspituje se on. „Pa, ima još zainteresovanih", lažem i zaustavljam se pored prozora koji gleda direktno na prozor mog lepog komšije i, ne mogavši da odolim, podižem ivicu roletne da provirim preko puta i proverim ima li ga na vidiku. „O, pa dobro. U tom slučaju, nema problema. Ionako mi treba nešto privremeno." „Privremeno?" Sluh mi se izoštrava. „Da, ostajem u Londonu tri nedelje, najviše mesec dana." Sviđa mi se kako zvuči mesec dana. Lepo i privremeno. To je samo četiri nedelje, što pomnoženo sa sto pedeset funti iznosi... brzo računam u glavi... Dovoljno da otplatim kreditnu karticu. I kada bih se malo pokrenula i pronašla neki posao, onda bi se možda i isplatilo deliti wc-šolju sa totalnim strancem. „Ali nisam se odlučila tako da još uvek pregovaram s ljudima", dodajem, povlačeći slučajno roletnu koja se naglo podiže otkrivajući moj prozor i mene na njemu. Baš u trenutku kada moj komšija sklanja zavese. „Uhhh!" vrištim. S druge strane žice, čuje se muk zbog čega brzo dodajem: „Jao, izvini... slušalica mi je ispala...ovaj... Još si tu?" Gejb zvuči neodlučno. Nije ni čudo, jer mu treba još nekoliko sekundi da skupi hrabrost i odgovori mi. „Pa... da... još sam tu. Jesi li dobro?" Odmičem se od prozora u ugao pored ogledala i gledam pos trance u svoj odraz. „Da, dobro sam", odgovaram, pomalo čudnim glasom. O... moj... bože. Dakle, moj komšija je ovo video. Sise, razmazanu maškaru, mokru kosu, debeli sloj kreme na brkovima i gole butine. Moje gole teške butine. „Sigurno?" „Apsolutno", odlučno uzvraćam, prikradajući se prozoru da gvirnem kroz krajnji ugao, kao kroz snajper. Virim preko puta ulice. 'On' je još uvek na prozoru. Ne sumnjam u to da je skamenjen od šoka. Munjevito se bacam na pod. „Uhhh."

„Možda ovo nije pravi trenutak..." „Ne, sada je pravi trenutak", zadihano ga uveravam, gmižući na laktovima kao da sam na bojnom polju. Trzam se od bola kada mi

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 35 bradavice zapnu za grubu prostirku na podu. „U stvari..." Stigavši do čiviluka, ustajem, grabim svoj mantil i obmotavam oko sebe. „Sto ne dođeš da pogledaš sobu i vidiš da li ti odgovara? Da li ti ja odgovaram." Nervozno se smejem. „Kada?" „Na primer, sledeće nedelje?" Hoću da dobijem na vremenu. I još malo poštedim svoje teflonsko posuđe tuđeg dodira. „Može li sutra?" „Sutra?" skičim. „Izvini, zaboravio sam na to da je sutra subota. Verovatno si isplanirala da negde izlaziš." „Um... pa, zapravo..." Glas mi se gubi u trenutku bolne spo znaje da nemam nikakve planove za subotnje veće. „Izvini, jesam li tipično američki nametljiv?" Njegov glas me osvešćuje. „Da, mislim ne, ne... šta ti pada na pamet", trtljam bez razmiš ljanja. Pobogu, Heder, ne budi takva moronka. Misli na svoje kre ditne kartice. Misli na ratu za svoju kuću. Misli na činjenicu da već nedeljama oglašavaš svoju sobu i da je ovo prva osoba koja se javila na oglas. „Sutra mi odgovara", brzo kažem. „Strava." „Da... strava", ponavljam. 'Strava' je još jedna reč koja može da se izgovori samo sa američkim akcentom. Pauza. „Treba mi adresa." „Ah da, moja adresa... naravno." I u nastavku mu je diktiram tako brzo da je prinuđen na to da me zamoli da je ponovim. „Hvala. Vidimo se sutra. Oko sedam?" „Super, vidimo se tada." Spuštam slušalicu i naslanjam se na zid. Dotučena neoče kivanom brzinom događanja, nekoliko puta duboko uzdišem. Voda mi curi niz leda, i mada je u hodniku prijatnih dvadesetak stepeni, drhtim. Spuštam ruke u džepove da se obmotam mantilom i pod prstima osećam nešto meko i čekinjavo. Zaintrigirana, vadim i shvatam da je to glupi vres za sreću. Kako li je dospeo ovde? Na putu do kante za otpatke prolazim pored ulaznih vrata gde na unutrašnjem otiraču primećujem hrpu reklamne pošte. Pažnju rni skreće mali paket. Sigurno još jedna svaštarija koju poklanjaju u sklopu reklamne promocije. Samo što to ovoga puta nije kesića za jedan tanjir supe ogavnog ukusa ili probni sapunčić, nego pakovanje žileta. Da li je moguće? Podižem ga i oduševljeno zaključujem da ovog vikenda neću izgledati kao žena-zver.

36

Aleksandra Potar

Zadovoljna, žurim nazad u kupatilo da s«ri žilet na svom briiaču zamenim novim. Utom shvatam da u ruci jos uvek dram £™k Tesa Iz nekog razloga ne mogu da ga se resim Možda je zaista magičan. Magičan? Ironično se smeškam. Heder Нагшкоп, šta te £ spopalo? Naravno da nije magičan, to je obična bajka. Ih јб '" među prstima, posmatrajući treperenje nežnih belih

ŠESTO POGLAVLJE

lodorS! "bacujem srećni vres u njegovu improvzovanu vazu stavljam ga na prozor. Zasad.

N

i

a obali reke Ejvon, mala grupa studenata sedi za svojim Jtafelajima i vredno slika. Pred njima se pružaju zeleni pašnjaci Sajera, sa plavim nebom i rekom koja je fokus njihovih uljanih boja i četkica. Ovaj čas je deo programa letnje umetničke škole u Batu a studenti koji je pohađaju doputovali su čak iz Teksasa. Predavač je Lajonel, krupan i robustan starčić sa bradom koji izgleda kao da je vremeplovom doputovao iz epohe francuskog impresionizma. Na sebi ima kombinezon umazan svim bojama, oko vrata ešarpu a na glavi beretku, neznatno iskošenu, ispod koje vire guste crne kovrdže. Po držanju i konstituciji podseća na muškarca duplo mlađeg od sebe. Setka se unaokolo, bodreći svoje učenike s neverovatnim entuzijazmom. .^Fantastična nijansa crvene, Sendi." Žena s velikim poprsjem šija od sreće, nastavljajući živahno da mačka četkicom po platnu. „Solidan crtež, Džordže mlađi", prosuđuje on, pljesnuvši starijeg čovečuljka u bermudama po mršavom ramenu. „Da vidimo kako barataš bojama." Uzima olovku iz prstiju Džordža mlađeg i na njeno mesto ubacuje četkicu. „Lajonele!" Ovaj se osvrće, tako naglo da mu se uflekani kombinezon zavrti poput padobrana. Mašem mu sa drvenih stepenica na kojima već pet minuta stojim i s ponosom u srcu posmatram svog oca. Prava sam tatina kćerka. Otkad sam se preselila u London, s njim ne provodim onoliko vremena koliko bih želela. Naročito sada kada je ostario i kada mi najviše nedostaje. Lice mi se širi u osmeh dok vičem još glasnije: „Lajonele, ja sami" Lajonel gviri iznad svojih naočara u obliku polumeseca i smeška se, prepoznavši figuru u crvenoj majici i teksas šortsu. „Heder, draga", uzvikuje on, ostavljajući svoje studente i žureći mi u susret. „Kakvo iznenađenje!" Širi ruke i prima me u svoj medveđi zagrljaj. .. jto nisi javila da dolaziš?" veselo pita on. „Ili jesi a ja opet žabo-

38

Aleksandra Poter

ravio? Pamćenje me sve više izdaje. Rozmari se plaši da postajem senilan", poverava mi se, kolutajući očima. I dok mi tepa nešto neartikulisano, kao da sam još uvek mala devojčica, ignorišem njegovu opasku o Rozmari. „Izvini, u poslednji čas sam odlučila da dođem. Brajan mi je dao slobodan dan a kola su upravo dovezli sa servisa pa sam poželela da te vidim." Dobro, delimično je tačno. Prava istina je ta da sam se jutros probudila i zaključila da moram što pre da pobegnem iz Londona, bar na jedan dan. Uostalom, uželela sam se svog tate, ali ipak mu se nisam prethodno najavila. Učinila sam to namerno jer nisam htela da Rozmari sazna da dolazim. U protivnom, verovatno bi izmislila neki izgovor kako bi me izbegla, ili bi mi rekla da ponovo ima jednu od svojih bolnih migrena i da će biti najbolje da posetu odložim za neki drugi vikend. Ali ovako ne može da mi pokvari raspoloženje - iako je to učinila još onog dana kada se udala za mog oca. „Divno, divno", ushićeno ponavlja Lajonel, puštajući me iz svog zagrljaja i okrećući se ka svojim studentima koji radoznalo posmatraju naš susret. „Dozvolite da vam predstavim moju lepu kćerku, Heder." „Zdravo živo", horski me pozdravljaju na jakom teksaškom akcentu. Nevino se smeškam iako mi je neprijatno. Tata uvek ima tu tendenciju da me predstavlja kao da sam neka vrsta nagrade: u novčaniku uvek nosi moju sliku koju redovno pokazuje totalnim strancima - dovoljno je reći da je to moja školska na kojoj imam trinaest godina i nosim protezu i šiške. „Ona je fotograf", ponosno nastavlja Lajonel. „Vau", zadivljeno uzdišu Teksašani. O, ne. Spremam se za odgovaranje na neminovna pitanja o supermodelima i modnim fotografijama za Vog. Ljudi žude da čuju priče o egzotičnim mestima i o veličini butina Kejt Mos, i zato se redovno razočaraju kada im kažem da fotografišem vencanja tamo nekih nikogovića koja se odvijaju u lokalnim opštinama. Na sreću, pošteđena sam takvih scena jer je tata gladan. Iz džepa širokih pantalona vadi svoj sat na lancu, otvara mesingani poklopac i kaže svojim učenicima: „Bilo bi to sve za danas. Sada je pola jedan. Pauza za ručak." Ručamo kod kuće. Impozantno ridžensi zdanje koje neodoljivo podseća na kuću iz romana Džejn Ostin, smcšteno je na vrhu brda u centru varošice Bat i nudi veličanstven pogled na gradić i okolna sela. Kuća je sagrađena od žutog kamena i ima velike prozore koji gledaju na ograđen vrt sa ružičnjakom, baštensku kuću i jedan od

39 Pazi šla želiš... možda ti se i ostvari onih prostranih travnjaka koji moraju redovno i besprekorno pre cizno da se šišaju. U principu, ovo je istinski lepa kuća. Ali ja je mrzim. Pripada Rozmari, i odiše servilnošću i hla dnoćom kao i njena vlasnica. Pre nego što se po drugi put oženio, tata je živeo u našoj porodičnoj kućici u Kornvolu, čiji je krov sla mnati, zidovi neravni a prozori uski i nadsvođeni. Sada je posećuju samo o praznicima i povodom porodičnih okupljanja - Rozmari se žalila na to da je kuća previše mala za njen nameštaj. U stvari, ta kuća je previše podseća na moju majku. Lajonel ju je kupio kada je mami prvi put dijagnostikovan rak. U nadi da će joj toplija klima i morski vazduh prijati, prodao je porodičnu kuću u Jorkširu i kompletnu porodicu preselio nekoliko stotina kilometara južnije, u Port Ajzak. Ed i ja smo tada još uvek bili klinci i mrzeli smo što se selimo i ostavljamo svoje drugare, fudbalski klub Lids junajted i Freda, našeg hrčka, kojeg smo sahranili u dvorištu. Međutim, naša majka se odmah zaljubila u Kornvol i njena sreća je bila zarazna. Promenila je naša uverenja, ali ne i njenu dijagnozu. Umrla je tri godine kasnije. „Dakle, koliko ostaješ?" Sedimo za okruglim kuhinjskim stolom. Moj otac, moja maćeha i ja, koja me je pozdravila svojim uobičajenim škrtim poljupcem u obraz i odmah se požalila na to kako verovatno neće imati dov oljno hrane jer nije bila u supermarketu. „Nisam očekivala goste", pravdala se škrtim osmehom, ne uspevajući da sakrije nezado voljstvo u svom glasu. Posmatram kako moj otac odseca veliko parče svog omiljenog sira, držeći nož svojim mesnatim prstima kao da je testera. „Neću dugo", odgovaram. „Večeras se vraćam u London." „Večeras?" razočarano ponavlja Lajonel. „Ah, kakva šteta", cvrkuće Rozmari. Mene ne može da prevari. Znam da u sebi likuje. „Aha, znam i zašto!" Očevo lice se ponovo razvedrava dok pesnicom udara o sto. „Izlaziš s nekim dasom." „Ne baš", priznajem, i uzimam grozd iz činije sa voćem i počinjem da ga jedem, zrno po zrno. „Ne patiš valjda još uvek za onom bitangom, a?" „Zove se Danijel", podsećam ga najstaloženije što mogu. Samo što sada, godinu dana kasnije, to ime mogu da izgovorim a da pri tom ne padnem u bezdan očaja i suza, iz kojeg teško uspevam da isplivam na površinu. „I ne, on je sada prošlost." Okej, tačno je da sam mu prošle nedelje ostavila onu sramnu Poruku, ali bila sam pijana i to se ne računa.

40

Aleksandra Poler

„Kada ćemo da upoznamo tog novog momka?" ceri se Lajonel. „Lajonele", opominjem ga i najednom se osecam kao da opet imam trinaest godina. Tada je običavao da dođe po mene u omladinski klub i da me, sve vreme puta do naše male, slamnate kućice na obali, ispituje o dečacima koji mi se sviđaju. Tako je bilo nakon mamine smrti i Lajonel je bio taj koji me je vodio kroz pubertet, učio o prvim ljubavima i delio savete iz seksualnog vaspitanja. U tom procesu smo oboje učili. Lajonel nikada nije bio praktičan otac - kada smo moj brat i ja bili klinci, brzo sam naučila da će se pre odazivati ako ga pozovem po imenu. Znao je danima da se zatvori u svoj slikarski atelje, ne odazivajući se nikome i ni za šta - tako da je to bila neka vrsta otkrovenja u njegovom stasavanju u samohranog roditelja. Bio je to čovek koji mi kao bebi nikada nije promenio pelenu, ali zato mi je u pubertetu redovno kupovao uloške. Nekako smo to pregurali. Kao stoje često umeo da kaže: kada smo pregurali prvi grudnjak s kojim sam se uplakana zaključala u kupatilo, onda ćemo pregurati i sve ostalo. Uključujući i ovaj ručak. „Previše sam zauzeta da bih imala dečka." „Heder je ono što danas zovu 'karijeristkinja'", zaključuje Rozmari, cedeći limun na svoj dimljeni losos postavljen na krišku integralnog hleba. Gledam je kako uzima minijaturni zalogaj i sporo ga žvaće. Iako na njenim kostima nema ni trunke mesa, Rozmari večito pazi na svoju liniju. Verovatno za slučaj da se potpuno ne istopi. „Sef te baš upreg'o, a?" mrmlja Lajonel kroz novi zalogaj sira. „Ponekad mi tako odgovara", neodređeno kažem, odlučivši da ne spominjem mogućnost ostanka bez posla. Neću da ga opterećujem - niti da Rozmari poklanjam materijal za dodatno pljuvanje po mom životu. Ako još jednom čujem hvalospev o Anabel, njenoj kćerki koja je samo dve godine starija od mene i srećno udata za Majlsa, 'uspešnog biznismena' iz Sitija, koja već ima dvoje predivne dečice, kuću na tri sprata i dadilju koja govori francuski, dođe mi da... Dobro, ne znam šta, ali sigurna sam u to da bih učinila nešto. Za trenutak posmatram svoju maćehu koja zalizuje svoju bledoplavu kosu, skupljenu, kao i uvek, u strogu punđu, i ne mogu a da se ne zapitam kako bi bilo da je mama još uvek živa. Tada bih mogla s njom da popričam o svojim problemima i zatražim njen savet. I mogla bih da je zagrlim.


41

„Obožavam venčanja!" Rozmarin kreštavi glas i pljesak dla nova budi me iz sećanja. „Da znaš da ti zavidim na tome što radiš tako romantičan posao." Zatečena ovim neuobičajenim komplimentom, ne znam kako da reagujem. Rozmari i ja ne razmenjujemo komplimente: naši razgovori sastoje se iz sitnog ujedanja tokom kojeg se svaka trudi da onoj drugoj ne ostane dužna. Vrlo iscrpljujući sport. Ponekad poželim da ćaskamo o Istendersima ili o novom pokrivaču koji je kupila, kao što to čini Džes sa svojom majkom. Ali, opet, Rozmari nije moja majka. Tužno je gledam i grlo mi se steže. Rozmari nikada neće biti moja majka. „Pa... nemate razloga", oklevam. „Prisustvujem samo u svojstvu fotografa. Posle toliko venčanja stičem utisak da su sva ista." „Nisu kada si ti mlada", naglašava ona, upućujući Lajonelu pogled zaljubljene neveste. Meškoljim se. Užasno me nervira kada se Rozmari ulizuje Lajonelu. „Moguće", odsutno se slažem. Slaganje s Rozmari je neka vrsta priznavanja poraza, ali ovoga puta menjam mišljenje. Možda sam sve ovo vreme imala pogrešnu predstavu o njoj. Možda ona, kao što me Lajonel uporno ubeđuje, zaista pokušava da bude druželjubiva. „Nema veze, draga." Posegnuvši za vinom, Rozmari me lako tapše po ruci. „Jednog dana će doći i na tebe red." I ne kaže to na zajedljiv način, samo se trudi da bude fina, zar ne? „Hoće li još neko vina?" pita ona, napunivši svoju čašu do vrha i gledajući nas upitno. „Mmm... da, još pitaš", oduševljeno će Lajonel. „Ja sam sama po sopstvenom izboru a ne po nuždi", nonša lantno kažem. „Gomila frajera mi se stalno nudi." „Ne sumnjam. Tako lepa devojka", slaže se Rozmari, na moje iskreno iznenađenje. Pazi, stvarno se trudi da bude fina. Očigledno sam jedina ovde paranoična. „U moje vreme je bilo drugačije. Ako se do tridesete ne udaš, smatraju te usedelicom." Ups. Evo vidite šta se događa kada spustim gard? Ta žena pogađa direktno u živac. „Ali danas stvari stoje drugačije, ljubavi", uskače mi Lajonel u pomoć, sipajući krompir-salatu i nekoliko krugova šunke, praveći se da ne primećuje rat koji za stolom vode njegova žena i njegova kćerka. „Vremena su se promenila. Heder ih verovatno rasteruje kao rnuve, hmm?" pita on, gledajući me s divljenjem. Po Lajonelovom

42

Aleksandra Poter

mišljenju, ja sam najlepša, najtalentovanija i najinteligentnija žena na svetu. „Okej, možda je 'gomila' malo neskromno zapažanje", priznajem, bocnuta Lajonelovom odanošću. „Ali nije u tome stvar." „Nije?" iščuđava se Rozmari, poklapajući Lajonelovu šaku svojom. Za svakog drugog, to bi bio tipičan primer naklonosti, ali meni to liči na dokaz posedovanja. Ne znam zašto mu oko vrata ne okači tablu sa natpisom: 'Ne pipaj, on je moj'. „Ne, uopšte nije u tome stvar", saosećajno ponavljam. „Stvar je..." počinjem i odmah se ujedem za jezik. Jer, vidite, zapravo nisam sigurna u čemu je stvar. Shvativši da u ovoj bici neću izvojevati pobedu, gledam kako Rozmarino lice pobednički šija, i predajem se. Zasad. Posle ručka odlazimo napolje i na travnjaku pijemo pims* i igramo šah. Kao strastveni šahista, Lajonel je napravio ogromnu šahovsku tablu u vrtu. Rozmari ubrzo odlazi unutra da prilegne - „Tako je vruće i neizmerno dosadno" - i nas dvoje oduševljeno započinjemo partiju. Po betonskoj tabli od raznobojnih polja pomeramo figure od poliestera, visoke skoro metar, pokušavajući jedno drugo da stavimo u šah-mat poziciju. Kao otac i kćerka, mi smo najbolji drugari; kao šahovski oponenti, zakleti smo neprijatelji. „Šah-mat", trijumfalno najavljujem, spuštajući svog kralja. Lajonel tobože ljutito pucka svoju lulu. „Koješta!" Skrštam ruke na grudima i gledam ga kako kruži oko figure, zamišljenog pogleda i nabranog čela. „Priznaješ li poraz ili ne?" peckam ga. „Nikada!" uzvikuje on, provlačeći prste kroz svoje nemirne kovrdže i nastavljajući da kruži. „Nije moguće." „Da, moguće je." Ovo je uvežbana scena. Kad god pobedim svog oca, njegova prva reakcija je neverica, zatim neslaganje i na kraju: „Blagi bože, kako si uspela?" Prestaje da korača, spušta ruke na bokove i začuđeno me posmatra. „Imala sam dobrog učitelja", odgovaram, kao i uvek. „Aaaaa, vrlo obzirno od tebe", mrmlja on, tapšući me po ramenu. „Bio sam očajan igrač dok nisam upoznao tvoju majku. Jesam li ti ikada pričao kako me je prvi put pobedila u šahu?" * Pirn's - englesko alkoholno piće koje sadrži suvi džin, liker, voćne sokove i začine.

43 Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari

„Oboje ste imali osamnaest godina i bili na prvoj godini na Kembridžu." Tu priču znam napamet. „Tako je", klima Lajonel glavom, prisećajući se. „Profesor je organizovao turnir u šahu protiv jednog od ženskih fakulteta i malo je falilo da ne učestvujem jer se poklopio sa audicijom za predstavu u kojoj sam želeo da igram." „Vojvotkinja od Malfija", nadovezujem se. „Bravo." Presrećan je što pamtim svaki detalj. „Ali predomislio sam se u poslednjem času i prijavio za šahovski turnir. Održavao se u svečanoj sali, i sećam se da sam ušao unutra i po tražio svog suparnika. A onda sam ugledao nju kako sedi obasjana suncem i čeka me..." „Zanosna ridokosa koja igra šah kao Ruskinja." „Potukla me je u šest poteza. Ne znam kake sam i toliko izdržao." Lajonel odmahuje glavom kao da još uvek ne može da veruje, ni posle toliko godina. Ćutimo i tonemo u sećanja, opojna poput starog vina. „Još uvek mi nedostaje", tiho kažem. „Znam, dušo." „Volela bih da je sada sa nama." „Sada? U tom slučaju, živeo bih u bigamiji." Suvo se smeškam njegovom pokušaju da me nasmeje iako znam da samo hoće da me oraspoloži. Ali gubitak majke još uvek me boli. „Zelela bih da je sve bilo drugačije." Puckajući svoju lulu, Lajonel me gleda svojim bledim sivim očima. Imam iste takve, bademastog oblika, sa sićušnim plavim tačkicama oko ženica. „Život se ne zamišlja, Heder." Lice mu je ozbiljno, ali ne uspeva da me razuveri. „Zašto?" Jedan trenutak Lajonel predano ispušta spiralni duvanski dim jednim krajem usana. „Zato što je život previše kratak da bi ga uludo traćila. Tvoja majka me je tome naučila." Zastaje da pogleda u pticu koja je sletela na fontanu. Sićušno telo joj se presijava na suncu dok uranja svoj mali kljun u vodu. Za trenutak je izgubljen u mislima. „Znaš; jednom sam negde pročitao da je prošlost istorija, budućnost tajna a sadašnjost poklon. Zato ga i zovemo sadašnje vreme." Razmišljam o ovoj izreci, zatečena njenom dubinom. Pitam se koji filozof ju je smislio. Verovatno neki budistički monah ili neki duhovni voda koji je ceo svoj život proveo čineći dobra dela i živeći od ljubavi drugih. Neko ko je živeo bez imetka. Neko ko sigurno nikada nije posedovao ni par cipela. Da ne spo minjem preskupe sandale sa dijamantskim kaišićima koje su za-

44

Aleksandra Voter

vršile u kanti za đubre. Najednom se osećam postiđeno. „Ko je to

rvolr.pti.ica odMe , moj otac oê glavu da

а Mislim da je to bila DŽoan Kolins", odgovara on hvapod ruku i sleiećeg trenutka zajedno me odlazimo ka kuci.

SEDMO POGLAVLJE

V

ožnja do Londona trajala je beskrajno dugo. Iz nekog, meni nikada objašnjenog razloga, na autoputu M4 stalno su neki 'radovi na putu' koji uzrokuju višesatne saobraćajne kolapse ili iritirajuće sporu vožnju kroz lavirint fluorescentno-narandžastih oznaka na drumu, koje misteriozno iskrsavaju u noći, iako nisu uočljivi nikakvi dokazi da se bilo kakvi 'radovi' zaista odvijaju na putu. Ovo je samo još jedna od životnih misterija. Poput krugova u žitu, razmišljam dok ubacujem u brzinu, izvlačeći se konačno iz suženog druma, želeći da ne postoje stvari kao što su radovi na putu. Da je put sve vreme bio ovako čist, kući bih stigla očas posla. Ubrzavam ,do granice kada vazduh fijuče poput uragana. Pri preme za ovo neminovno kašnjenje izvršila sam unapred, snabdevši se nekom novom muzikom. Takođe sam kupila i najveće pakovanje bombona od slatkog korena. Naravno, znajući koliko ću se zadržati na autoputu M4, ponela sam najveće hitove Djuran Djuran i omiljene ružičaste i žute bombonice, čisto da ne umrem od dosade. Ubacujem jednu u usta i uranjam zube u meki, slatki kokos. Posle dvadeset minuta vožnje, osećam se malo dekoncentrisano. Ne mogu da dokučim zašto, ali tako se osećam. Baš čudno. Spuštenog krova vozim najbržom trakom. Kosa mi je čvrsto uve zana maramom, ali i dalje osećam da mi nešto nedostaje. Muzika? Nije: Sajmon Le Bon peva 'Rio' na najjačoj skali zvuka. Hrana? Nije: odlepljujem komadić bombone sa kutnjaka i ponovo ubacujem ruku u kesu. Farovi? Sumrak je, ali još uvek su dovoljna štop-svetla. Proveravam njihovu ispravnost. Rade. A onda mi sine. Fluorescentne narandžaste oznake. Više ih nema. Baš kao ni saobraćajne gužve. Zadovoljno se smeškam, gazeći papučicu za gas. Ovom brzinom ću stići kući za manje od dva sata.

46

Aleksandra Poter Stižem za sat vremena i četrdeset pet minuta. Znam, zato što pri ulasku u svoju ulicu bacam pogled na sat. Mora da je svetski rekord. Naslanjam se na volan i nervozno grickam donju usnu, leteći pogledom sleva nadesno u potrazi za praznim mestom za parkiranje. Ne gajim preveliku nadu. Otkad živim ovde, još nijednom nisam parkirala kola direktno ispred stana. „Želim da nađem slobodno mesto", mrmljam ispod glasa, „samo jedno slobodno parking mesto..." Ali od ivičnjaka do ivičnjaka nižu se načičkani automobili. Zavaljujem se na sedište i spuštam nogu na gas. Moraću da napravim krug oko bloka. I to ne jednom nego bar desetak puta. I na kraju ću da se parkiram kilometar od kuće. Iako znam da neosvetljene ulice vrve od sitnih lopova i džeparoša i napasnika i... neverovatno! Dok zamišljam svoj relativno bezbedan komšiluk kao neku vrstu geta punu rivalskih bandi kakve se viđaju samo u filmovima sa Alom Paćinom, umalo da se zakucam u „rendž rover". Isparkirava unazad i izleće ispred mene. Panično gazim kočnicu. Naglo se zaustavljam, cimajući glavom napred poput lutke na testu za sudar. Dižem glavu i gledam u vetrobran „rendž rovera". „Izvini", izgovaram mimikom, piljeći u vozača. To je on. Moj lepi komšija. Za trenutak sam pogubljena i ne znam šta da radim osim da sedim dok on kruto klima glavom, zaobilazi me i odlazi niz ulicu. Ostavljajući me da sedim kao isceđen limun. Bacam pogled u retrovizor i posmatram sivi dim koji mu kulja iz auspuha, osluškujući zvuk moćne mašine kojom upravlja. Tipično! Opet sam to učinila. Naletela sam na njega i ispala totalni idiot! Očajna, spuštam glavu na volan, naslonivši čelo na sjajni MG amblem u sredini. Sklapam oči dok u glavi vrtim ovu neprijatnu scenu unazad, zajedno s njegovim mračnim pogledom pre nego što je otperjao u nepoznatom pravcu - a onda me strefi spasonosna misao. Čekaj malo. Ako je on otišao, onda to znači... Tako je! Tamo gde je bio parkiran „rendž rover", odmah preko puta mog stana, vidim ono što bi svaki stanovnik Londona proglasio čudom modernog doba. Prazno parking mesto. Nisam mnogo razmišljala o tome šta ću da kažem svom potencijalnom cimeru. U stvari, posle našeg jučerašnjeg razgovora, nijednom nisam pomislila na stranca sa američkim akcentom i smešnim imenom. Usredsredila sam se na vreme provedeno s Lajonelom i istovremeno izbegavanje Rozmari - što nikada nije lako - da ne spominjem uživanje u brzoj vožnji autoputem i parkiranje pred samim vratima kuće.

47

Pazi šla želiš... možda li se i ostvari Međutim, sada je šest sati i trebalo bi da se pojavi za tačno sat vremena. Da, sada razmišljam o njemu. Pitam se kako da se postavim prema njemu, šta da ga pitam, koja pravila da mu odmah izdeklamujem. I, najvažnije od svega, šta da obučeni! Stojim pred otvorenim ormanom u svojoj staroj kućnoj haljini, sa peškirom obmotanim oko mokre kose, i mozgam. Odgovor na to pitanje nemam ni pola sata kasnije iako je svaki pedalj moje spavaće sobe pokriven odećom. Teksas mini suknju? Previše mini. Haljinicu za plažu sa prošlogodišnjeg letovanja na Ibici? Previše hipi. Majicu „karen milen" bez jednog ramena koju nikada nisam ni obukla? Previše napadno. Iscrpljena, sedam na ivicu kreveta i zurim u prazne vešalice koje tužno vise sa šipke ormana. U trenutku krize obično se posavetujem sa Džes, ali ona je u Indiji. Nekoliko minuta štipam salo na bokovima a onda se predajem. Očajna sam. Uzimam slušalicu i zovem je. Odmah se aktivira govorna pošta. Bedak! Gledam u digi talni sat iznad uzglavlja: 18.50. Sve lepše od lepšeg! Moram da se odlučim. I to brzo. Okej, kao i obično nemam šta da obučem. Okej, mrzim svu svoju odeću. Ali pošto nemam ni novca ni vremena, imam dve mogućnosti: ili da svog novog cimera dočekam u iznošenoj kućnoj haljini sa šarenim peškirom na glavi, ili...? Osećajući se kao kuvarica u televizijskom nadmetanju u kuvanju - koja za pet minuta mora da skuva nešto fantastično i ukusno od nešto malo povrća i starog kačkavalja - razmišljam, ma neka se nosi, grabim prvo što mi padne pod ruku i oblačim se. 19.05. Kasni. Nervozno pušim cigaretu i šetkam se po dnevnoj sobi, trudeći se da ne virim kroz prozor toliko napadno da me ceo komšiluk vidi. Ništa. Odsutno nameštam kosu - pokušavajući da uvijem vlažne kovrdže u lokne, jer će se u protivnom histerično nakostrešiti do te mere da će Džon Freda, uprkos svojim serumima, doživeti srčku - izbacujem duvanski dim dok stojim pored prozora, i utom mi pada na pamet spisak kućnih pravila koji sam sročila još onog dana kada sam dala oglas u novinama. Broj jedan: nema pušenja u zatvorenom. Sirom otvaram prozor i manično mlataram rukama ne bih li što pre rasterala duvanski dim. Pre nego što shvatim da još uvek držim cigaretu, što mi verovatno nije od naročite pomoći. O, sranje - ubadam je u praznu solju za kafu na kaminu. O, kakvo sranje. Broj dva: ne koristiti porcelansko posuđe kao pepeljaru. 19.12. Možda je zalutao. Stojim na zadnjim vratima koja izlaze na minijaturni travnjak koji volim da zovem svojim vrtom (i koji

48

Aleksandra Poter

Rozmari prezrivo naziva mojim 'dvorištem') i uzimam veliki gutljaj pića. Prešla sam na džin i tonik. Manje se oseća. Uostalom, prestala sam da pušim, sećate se? Vrtim kockice leda u čaši i razmišljam šta će Amerikanac reći za moj vrt. Verovatno će pomisliti da je čudan. Jer, ukoliko nikada pre nije bio u Engleskoj, onda London zamišlja kao ambijent iz filma Ričarda Kerisa i tripuje da Hju Grant živi iza ćoška. Nema sumnje u to da će mi postaviti bezbroj pitanja o našoj tradiciji, o kraljevskoj porodici, o Dejvidu Bekamu. Zato je važno da budem savršena domaćica: graciozna, zabavna i druželjubiva. 19.18. Do đavola, gde je? Posle dva džin-tonika postajem nestrpljiva. „Nemoj mi reći da sam ispaljena", gunđam dok marširam stanom, osećajući se kao ispaljena devojka. Bešika mi šalje signal da je olakšam. „Nemoj mi reći da sam se ovoliko trudila..." Okej, možda malo preterujem s obzirom na to da na sebi imam suknju koja vapi za peglanjem i žutu heklanu majicu koju sam kupila na pijaci i malo sjaja za usne - ali ipak sam se potrudila. „Više nego on", ponovo zvocam, povlačeći rolnu toalet papira koja glasno tandrče dok se vrti. „Nije se potrudio ni da se pojavi." Zajapurena od besa, ustajem sa wc-šolje, oblačim se i dodajem kupatilu još malo arome poljskog cveća iz osveživača. Primećujem da dezodorans nema poklopac i utom shvatam da srećni vres još uvek stoji u svojoj improvizovanoj vazi na prozoru. Potpuno sam zaboravila na njega, ali sada, podsetivši se okolnosti pod kojima sam bila prisiljena da ga kupim i iznervirana sopstvenom sentimentalnošću koja je uzrokovala da ga zadržim, vadim ga iz plastičnog poklopca koji brzo ispiram i njime zatvaram flasicu. Srećni vres leti u đubre. Pošto je korpa za otpatke u kupatilu uredno ispražnjena u znak dobrodošlice novom cimeru, hitam ka srebrnoj kanti u kuhinji. Usput ne mogu da odolim želji da priđem prozoru i bacim još jedan kratak pogled na ulicu, čisto da vidim ima li ga na vidiku, ili da od svega dignem ruke i iz zamrzivača izvadim piću. Ne planiram da zalepim lice za staklo kao Garfild za prozor na kolima, ali to činim baš u trenutku kada se začuje kucanje na vratima. Trzam se i odlepljujem lice od stakla. Kroz vitraž na vratima vidim da na mom pragu stoji muškarac plave kose u motociklističkoj jakni, sa kacigom u ruci. U mesinganoj pločici na vratima proverava svoj izgled - sklanja razbarušenu kosu sa lica, podiže svoje naočari na vrh nosa, izvija bradu i trlja tek iznikle čekinje, ogleda se sa obe strane... Stranac najednom diže svoje krupne plave oči ka meni i ljubopitljivo me odmerava. Za trenutak gubim ravnotežu i uz pri-

Pazi šta želiš... možda li se i ostvari

49

«*. "darajua Uh« o njen


OSMO POGLAVLJE Ta sam Gejb." .m Gejb." „O Prvo što primećujem jesu pege. Ima ih više od mene a ja sam crvenokosa što znači da pege dobijam u paketu sa bojom kose. ^ „Ćao, ja sam Heder." Trljajući svoj bolni lakat, pokazujem mu da ude. „Upravo sam... ovaj... sređivala kuću... prala prozore." Nervozno se smejem. „Čist stan, čist um i sve to..." Zaustavi svoje trabunjanje, proklinjem sopstveni jezik. Umukni, Heder. Samo umukni. „Ja sam prava svinja, uživam u prljavštini." „Stvarno?" „Zezam se", uverava me s osmehom. „Teško za poverovati, znam. S obzirom na to da sam Amerikanac." „Ah, naravno", kažem, osećajući se kao još veći idiot. Propao je njegov pokušaj da probije led zbog čega sledi nepri jatna tišina. Usiljeno se smeškam. „Ovaj... mogu li da vidim sobu?" „Naravno", brzo odgovaram i vodim ga kroz hodnik. „Evo je." Otvaram vrata i sklanjam se u stranu. „Bojim se da nije mnogo velika, ali ima sve. Krevet, orman, komodu, portabl televizor..." Dok govorim, Gejb ulazi u sobičak u obliku slova L i razgleda bledožute zidove, ispoliranu komodu od mahagonija sa sitnom gravurom i dekorativnim fiokama za koju mi je pijačni prodavač na Brik Lejnu rekao da je iz 1930. godine. Na njoj stoji lampa sa papirnatim abažurom. Prostirka od ovčjeg krzna delimično pokriva goli drveni pod. Na praznu policu stavila sam nekoliko knjiga: vodiče kroz lanac hotel Hip, nešto od Salmana Ruždija i Sve o dečaku od Nika Hornbija. Knjige mnogo govore o osobi, zbog čega sam serijal o Hariju Poteru zamenila ovim ozbiljnijim primercima, čisto da odmah na početku ostavim dobar utisak. Trljam modricu na laktu.

Ionako se sve vrti oko toga, zar ne?

51

Pre njegovog dolaska širom sam otvorila prozor kako bi imao nesmetan pogled na moj vrt, i sada ga gledam kako mu prilazi. Okrenut leđima, naginje se kroz prozor, ali ne govori ništa. Oči gledno ne voli mnogo da priča, zaključujem, klizeći pogledom po njegovoj figuri. Visok je - preko metar osamdeset, čini mi se - i plećatiji je nego što sam isprva mislila. Pantalone sa džepovima mu vise na zadnjici i nogama - pa dobro, ljudsko je biće - u stvari, vise sve do iskrzanog poruba na patikama. Ne, definitivno nije moj tip. Previše je opušten. I previše ćutljiv. Za trenutak hvatam odsjaj printa na majici koju nosi ispod kožne jakne i mogu da se zakunem da je to bila slika gospodina T iz Tima. Telom mi prolazi čudan drhtaj. „Uzeću je." Njegov glas me vraća u stvarnost. „O..." Nisam spremna na sve ovo. Očekivala sam gomilu pitanja, vežbala sam odgovaranje na njih, ali izgleda da je stvar završena pre nego što je počela. Najednom sam nesigurna. Da li zaista želim da ovaj stranac živi u mom stanu? Mislim, jedva ga poznajem, pisti glasić u meni. „Okej, šta želiš da znaš o meni?" Gejb se okreće i shvatam da sam ovo poslednje izgovorila naglas. Brže-bolje se čupam kako znam i umem. „Pa znaš, trebalo bi da se malo bolje upoznamo, da otkrijemo šta je čiji hobi i te stvari..." Hobi? Začuvši sopstvene reći, osećam kako mi obrazi gore od blama. Bože, zvučim kao tinejdžerka. Gejba to neizmerno zabavlja jer mi se ležerno osmehuje. „Kao na ljubavnom sastanku?" „Ma ne, samo..." mucam. Znam da zvučim smešno i zato po kušavam da se smirim. „Izvini, nikada ovo nisam radila", priznajem. „Nikada pre nisam izdavala sobu i sve mi je novo." „Kapiram", odgovara on, sedajući na prozor. Gejb sklanja kosu s lica, fiksirajući me svojim mirnim plavim pogledom. „Izvoli. Pitaj šta god hoćeš." „Stvarno?" „Stvarno." Pa, u tom slučaju... Istrčavam iz sobe i ubrzo se vraćam sa notesom. Gejb i dalje sedi na prozoru samo što mu sada društvo pravi velika žuta mačka koja, sklupčana na njegovom krilu poput kifle, glasno i zadovoljno prede. „O, upoznao si Bilija Smita", primećujem, iskreno iznenađena što svog razmaženog mačora vidim u naručju potpunog stranca. Isti taj mačor šišti i reži na svakog koga ne poznaje, ne dozvolja-

53 52

Aleksandra Poter

vajući mu ni da ga pomiluje. „Obično ne voli strance." Bili Smit me za trenutak odmerava, ne pokazujući znake prepoznavanja, zatim zatvara oči i nastavlja da prede. Izdajnice, dobacujem mu u sebi. Ko te hrani omiljenim krekerima? Ko te pušta da zimi spavaš u krevetu? „Životinje me obično vole." Gejb znalački šaškolji Bilija Smita iza ušiju što ovaj nagrađuje još glasnijim predenjem. Ne mogu da verujem! Cak me je i rođena mačka prevarila. „Ali to nije slučaj i sa ljudima." Lice mu je ozbiljno, ali ovoga puta prepoznajem šalu i smeškam se. Uprkos mojoj rezervisanosti, otkravljujem se. Ali to ne važi i za tebe, dlakava lenštino, kažem u sebi, gledajući u Bilija Smita koji mi upućuje pogled pun dosade, zatim zeva i menja položaj, okrećući mi leđa. Spuštam se na krevet i okrećem prvu stranicu svog notesa. Zatim dižem glavu, gledajući u Gejba poput sekretarice koja je spremna da hvata beleške. „Zapisala sam nekoliko stvari koje bih želela da te pitam, za slučaj da ne zaboravim." U stvari, lažem, nisam ih zapisala. 'Pisanje' samo odaje utisak ležernog pristupa celoj stvari, nešto kao podsetnik, iako sam odlučno sela i nažvrljala spisak od tri strane, što me je koštalo nedelju dana beskrajnog mozganja i na desetine otcepljenih i bačenih stranica dok ga nisam kompletirala. Čak sam ga iskucala na računaru u kancelariji i planirala da ga odštampam kao neku vrstu upitnika za potencijalne cimere, ali Džes mi je skrenula pažnju da je to ipak previše. „Pitaj", ponavlja Gejb. Pročišćavam grlo. „Ovako... da li pušiš?" „Pokušavam da prestanem." Ceri se. Nisam sigurna da li me ismeva, ali tu stavku svakako štikliram. „Dakle, nema pušenja u zatvorenom, samo u vrtu. Ali nema korišćenja porcelanskog posuđa, saksija ili trave umesto pepeljare." „U redu." „Narkotici?" ^Samo one koje mi prepiše lekar", odgovara Gejb kao iz topa. Štikliram i prelazim na sledeće pravilo. „Nema ostavljanja kesica od čaja u sudoperi." „Pijem kafu." „O, dobro... Super." Smeškam se. Škrto. Nisam ovo ovako zamišljala. Iskreno, potajno sam se nadala da će ga moja pravila odbiti od sobe. Kroz trepavice posmatram kako miluje Bilija Smita. Deluje vrlo prijatno i sve to - u slučaju da na njega naletim u kafiću. Ali ispred sopstvenog kupatila? U sedam ujutro? U donjem vešu? Počinjem da paničim. Ovo neće uspeti. Stan sam delila samo s jednim muškarcem i to je bio Danijel. Ne mogu da trpim da


mi tamo neki stranac u boksericama paradira kroz kuću. Moram nekako da ga nateram da se predomisli. „Prelazimo na kuhinju", nastavljam, ustajući s kreveta. „Nema ostavljanja prljavih sudova. Nemam mašinu za pranje sudova i moraćeš za sobom da pereš posle svakog obroka. I nema punjenja prljavih šerpi vodom i ostavljanja u sudoperi. To nije pranje", naređivački izvikujem. Gejb mi ćutke salutira, ne prestajući da se ceri. „Dolazimo do frižidera. Možeš da koristiš gornju pregradu. Ukoliko odlažeš meso, onda ga obavezno poklopi. Ja sam vegetarijanac - dobro, ponekad jedem ribu..." „Šta si onda, ribožder?" Streljam ga ledenim pogledom i izlazim u hodnik. „Imam samo jedno kupatilo tako da ćemo morati da ga delimo." Otvaram vrata da Gejb gvirne unutra i počinjem da se prisećam svih Danijelovih higijenskih navika koje su me izluđivale. Konačno i od njih neke koristi. Muškarac je muškarac, bez obzira na to da li je Amerikanac ili Britanac. Naučila sam da najviše na svetu mrze zvocanje. I stoga počinjem da zvocam. „Nema skidanja čarapa i ostavljanja na podu u obliku krpenih loptica, nema brijanja i ostavljanja dlaka po ćelom labavou, nema korišćenja mog šampona i omekšivača..." Zastajem da uzmem vazduh - u punom sam naletu i ništa ne može da me zaustavi. „Ah da, i daska ne srne da ostaje podignuta." „Daska?" „Znaš - daska." Belo me gleda. „Na wc-solji?" „Ah... da, naravno." Klima glavom i trlja vrh svog nosa. Poveliki je to nos koji na sredini ima kvrgu. Izgleda kao da je lomljen. Kako li mu je to pošlo za rukom, pitam se dok ga gledam kako stoji u mom kupatilu, držeći moju mačku u naručju i mirno me posmatra svojim krupnim plavim očima. „Pravilo broj deset?" „Deset?" „Brojao sam." „O, okej... ovako..." Spuštam pogled na notes na svom krilu, pokušavajući da pohvatam zabludele misli i koncentrišem se na sledeće kućno pravilo. „TV." Ustajem sa ivice kade i izlazim iz kupatila. „Imam satelitsku antenu, ali nema zadržavanja na sportskim kanalima i gledanja fudbala svake noći." „U Americi se to zove soker." „Ja to zovem smorom", oštro uzvraćam.

54

Aleksandra Poter

„Nisi ljubitelj sporta?" Gejb začuđeno izvija obrve. „Ne1." Odlučno odmahujem glavom. To. Valjda je upalilo. Fudbal sam nazvala smorom. Sada će pobeći glavom bez obzira. „Ne brini. Ni ja preterano ne volim da gledam sport." Uvlači prstevu krzno Bilija Smita. „Više volim da ga upražnjavam." Čekaj malo. Ovaj ne mrda s mesta. „Kod kuće obožavam da surfujem", nastavlja on, „ali ne verujem da ću u Engleskoj imati mnogo prilike za to." „Vidiš, u Kornvolu gde sam odrasla surfovanje je uobičajena stvar", čujem svoj nekontrolisani izliv nostalgije. „Svake godine se održava veliko takmičenje u Njukveju, na kojem se okupljaju surferi iz celog sveta." Sedam na ručni naslon sofe. „Hej, pa to je strava. Voleo bih jednom tamo da otputujem." „Zaista je prelepo, svideće ti se", kažem s mnogo entuzijazma i srce mi se steže pri sećanju na detinjstvo provedeno na moru. Prošla je čitava večnost - ne bi bilo loše da otputujem tamo, posetim neke stare duhove. Verovatno će mi prijati. „Obavezno moraš da odeš." Kažem sebi, baš kao i njemu. Možda bismo mogli da odemo za jedno i podelimo troškove goriva. Posmatram ga kako češka Bilija Smita iza ušiju, kao profesionalac. Možda deljenje stana s cimerom neće biti toliko loše. Čak i kada to znači deljenje mog teflonskog posuđa. Kada smo već kod toga... „Moje posude ti nije dostupno." „Tvoje posuđe?" „Moje teflonsko posuđe. To je poklon za useljenje. Koristi se za kuvanje gulaša, đuveča i..." Po zbunjenom izrazu na Gejbovom licu, zaključujem da me smatra lujkom, ali ne usuđuje se da to izusti naglas. Umesto toga, on se smeje i kaže: „Ne sekiraj se. Preferiram prženu hranu. Sam svoj majstor i tome slično." Sledi muk, koji Gejb prvi prekida. „I, jesam li prošao?" Konsultujem svoj notes. Zadivljeno konstatujem da sam štiklirala većinu stavki. Ali... oklevam. I dalje nisam sigurna. Deluje fino, ali možda bi ipak trebalo da sačekam. Da propitam još kandidata, ali to bi moglo da potraje i do nekoliko nedelja. Sačekaj ženu nepušača ili urednog japanskog studenta koji će uvek spuštati dasku na wc-šolji, kažem sebi. „Nešto ti je ispalo." Gejb se saginje i podiže nešto sa tepiha. „Liči na cvet za rever." Spuštam pogled na trakom uvezan struk među njegovim prstima. Srećni vres. Najednom me obuzima neobičan osećaj. Nevero-

Pazi šta želiš... možda li se i ostvari vatno je kako se

5.5

stalno odnekud pojavljuje. Možda stvarno donos, Uzimam vres od njega. „Kada želiš da se useliš?"

l!


DEVETO POGLAVLJE

'Ne volim ропеоецкс. Non-stop. Sve dok federi nisu poiskakali iz kreveta tako da je ostatak puberteta bio prinuđen na to da spava na golom madracu na podu. Zbog toga i dan-danas Boba Geldof a smatra odgovornim za svoja bolećiva leđa. Suvišno je reći da tu singlicu više nikada nije pustio. Ali pesma mi se urezala u pamćenje i priznajem da se, naročito otkad sam se osamostalila, u jednoj stvari apsolutno slažem sa ser Bobom Geldofom: ni ja ne volim ponedeljke. Međutim, ovaj ponedeljak je nekako drugačiji. Ovog ponedeljka sam vanredno dobro raspoložena i razlog za osmeh na mom licu jeste taj što sam... „Kresnula si se." Otvaram vrata od mat-stakla koja vode u malu kancelariju na spratu gde me dočekuje poznati istenderski akcenat. „Molim?" Sa otirača podižem hrpu pristigle pošte. Brajan sedi s nogama podignutim na sto, jede kroasan i pilji u mene. „Taj osmeh. Uvekbih ga prepoznao. Kresnula si se." Kolutajući očima, skidam svoju teksas jaknu i prilazim starom čiviluku od mahagonija koji u proteklih šest godina nije mrdnuo iz čivi tog ugla, podsećajući na strašilo sa pripadaju meni i Brajanu a koje nijedno od nas ne želi da prizna kao svoje. I svakoga dana potajno želim da pronađem slobodnu kuku na koju ću da okačim svoju jaknu a onda odustajem i prebacujem je preko ostalih. Međutim, danas je drugačije. „Hajde, pričaj. Ko je srećnik?" Do đavola! Kada bi postojala bar jedna slobodna kuka na ovom čiviluku. tog ugla, podsećajući na strašilo sa starim kaputima i jaknama koje pripadaju meni i Brajanu a koje nijedno od nas ne želi da prizna kao ■ i—™ rUna notajno želim da pronađem slobodnu kuku na 1 '""";<"TI i nrebacujem je

51

„Nema nikakvog srećnika", kažem i nastavljam da ćutim. Zato što je današnji dan nekim čudom drugačiji. Slobodna kuka na čiviluku. S nevericom zurim u nju. Baš čudno. Pre nego što okačim jaknu na nju, okrećem se ka Brajanu. „Imala si slobodan vikend i ulaziš ovde sa osmehom većim od lutke trbuhozborca", nastavlja Brajan, odlažući polovinu svog kroasana na sto a zatim slobodnu ruku spušta na grudi. „Zakuni se u to da nisi upoznala frajera." Iskreno, Brajan ponekad ume da bude tako dramatičan. „Okej, upoznala sam tipa..." priznajem. „Ali pre nego što izvedeš neki pogrešan zaključak, nije to što misliš. U pitanju je moj novi cimer." Brajan je duboko razočaran. „Hoćeš da kažeš da se ništa nije desilo?" „Nije. Samica sam, sećaš se?" „Nekada sam gledao Seks i grad", kaže on, značajno izvijajući obrve. „Jao, Brajane, to je TV serija." Smejem se. „Večeri provodim gutajući takve serije, perući veš i odlazeći u krevet s dobrom knjigom." „Takode." Brajan saosećajno sleže ramenima. „Gledaš u čoveka koji nije bio u akciji još od prošlog milenijuma. Ne, ozbiljno", ubeduje me pre nego što stignem da ga pobijem. Iako nemam nameru. Otkad sam upoznala Brajana, on nameće samo tri teme za razgovor: seks (nedostatak istog), mjuzikli na Vest Endu/Majkl Kroford (kao genije) i činjenica da već sedam godina nije bio u vezi. Tri stvari koje su, po mom mišljenju, direktno povezane. „Poslednji put sam bio te sreće kada je Aba s pesmom 'Voterlu' harala top listama" priseća se Brajan, uzimajući opet svoj kroasan. „Brajane, razmišljaš li ti ikada o nečemu drugom osim o seksu?" Moje pitanje je više šaljivo nego prekorno dok mu sklanjam noge sa stola i na njihovo mesto spuštam pristiglu poštu. „O čemu drugom čovek da razmišlja?" Mrvice od kroasana mu padaju niz bradu, lepeći se za sveže obrijanu kožu. Brižljivo ih briše papirnom maramicom. „O politici, o religiji", šmrkće Morin, izlazeći iz kuhinje sa kofom i krpom. Morin je naša čistačica. Mršava, koščata ženica sa kosom boje cvekle koja je svoje prošlogodišnje iskustvo gubitka muža pretočila u filozofiju i podelila je sa polaznicima kursa u lokalnoj mesnoj zajednici. „Uuuu, jako uzbudljivo" sarkastično dobacuje Brajan.

58

Aleksandra Poter

„U stvari, to može da bude izuzetno podsticajno", zajedljivo uzvraća Morin i šalje mi jedan od svojih zubatih osmeha koji su u totalnom kontrastu sa varnicama koje redovno razmenjuje sa Brajanom. ,,'Bro jutro, Heder. Kako si provela vikend?" „Nisi čula? Kresnula se." Brajan namiguje, delimično zato što mrzi da ga izostavljaju iz razgovora a delimično i zato što uživa u tome da nervira Morin. „Brajane, hoćeš li da prestaneš? Nisam..." grozničavo tražim neki učtiviji glagol „... radila ništa." Posustajem pod gladnim ubodima u svom stomaku i naginjem se da uzmem zalogaj njegovog kroasana, a onda, prisetivši se svojih teških butina, uspešno odolevam. „Zašto onda tako sijaš?" „Da nisi čitala Put kojim se rede ide?" pita Morin, grabeći sprej za poliranje nameštaja i prskajući u Brajana kao da je to insekticid a on komarac. „Sreća dolazi iznutra." „Ne prosipaj mi ta budistička sranja, molim te." „Za tvoju informaciju, ovo je rekao Dipak Copra." „U stvari, nije ni jedno ni drugo", prekidam njihovu prepirku. „Ako baš hoćete da znate, srećna sam zato što sam jutros sedela u metrou." Trik uspeva. I Brajan i Morin me ćutke gledaju. „Zato što si sedela u metrou?" „I to je sve?" stenje Brajan, vidno razočaran. Kao jedini gej u ćelom Londonu čiji je seksualni život otišao u penziju još onda kada su ljudi prestali da nose grejače za noge, Brajan ima tendenciju da egzistira zahvaljujući pikantnim detaljima iz života drugih ljudi. „Ništa hopa-cupa? Ni poljubac? Ni držanje za ruke?" Brajan i Morin se po prvi put u nečemu slažu. „Zao mi je." Sležem ramenima i uključujem svoj računar. „To je to." Svako dodatno objašnjenje je suvišno. Znam da Brajan i Morin nikada neće razumeti neverovatan osećaj koji sam doživela jutros kada sam zakoračila na platformu, čekajući da voz uđe u stanicu. Kako je sve izgledalo isto kao i svakog radnog dana - isti poster Kejt Hadson s jednim zacrnjenim zubom, isti automat za slatkiše koji me mami iz ugla, ista rutina posmatranja kako voz ulazi u stanicu, vrata se otvaraju i ja kročim u vagon, gledajući levo i desno u želji da ugledam prazno sedište. Isprva ga ne vidim od mase naguranih putnika, a onda se dešava nešto neverovatno. Putnici se razdvajaju, poput Crvenog mora, otvarajući mi prolaz ka - verovali ili ne - praznom sedištu. „I to je to?" ponavlja Brajan. „To je razlog tvog dobrog raspoloženja?"


59

„Aha, to je to." Doduše, ne samo to. Pretpostavljam da moje raspoloženje ima neke veze i s tim što sam ustala rano, što u Starbaksu nije bilo reda, što sam u povratku iz Bata, dan ranije, parkirala kola ispred kuće i što se Gejb, moj novi cimer, useljava danas. U stomaku mi treperi. Ne od uzbuđenja ili bilo čega sličnog. Verovatno još jedan ubod gladi zato što nisam doručkovala. „Ko je za tost?" Ostavljam Brajana i Morin da zure u mene, odlazim u kuhinju i vadim kesu sa tost-hlebom iz frižidera. Pevušeći otvaram kesu. „Hmm... hmm... hmm... hmmmm." Vadim dva parčeta hleba i najednom shvatam da pevam Bumtaun Retse. Izvini, ser Bobe Geldofe, ali bojim se da sam se predomislila. Ubacujući hieb u toster, spuštam polugu i konstatujem: Volim ponedeljke.

Telefon nije zazvonio ceo dan, što je uticalo na to da se Brajanovo ranojutarnje veselo raspoloženje ukiseli poput mleka na podnevnom suncu. Znam da brine zbog posla i, nakon pogleda u njegov prazan poslovni rokovnik, potpuno ga razumem. Poslušavši njegov savet, jednosatnu pauzu za ručak provodim kiteći svoju biografiju. Posle toga odlazim u mračnu komoru da razvijem film s poslednjeg venčanja, ostavljajući Brajana da nervozno puši u svojoj kancelariji. Obično slušam muziku dok radim pa tako i danas palim CD plejer i otkrivam da je moj poslednji album Gorilaza zamenjen Fantomom iz opere. Na sopstvenu sramotu, dolazim do zanimljivog otkrića da mi ta vrsta muzike neobično prija. U stvari, u trenutku kada konstatujem da Majki Kroford ima bolji glas od Dejmona Olberna, čujem kucanje na vratima i stišavam muziku. „Samo trenutak..." Završavam potapanje fotografije ozarenih mladenaca u fiksatoru, kačim je na konopac rastegnut iznad moje glave i otvaram vrata, očekujući da ću iza njih videti Brajana. Preda mnom stoji Džes. Stjuardesa, šoping-družbenica i generalno najbolja drugarica. Na sebi ima uniformu i za sobom vuče kofer na točkice. „Čik pogodi!" „Zar ti nisi u Delhiju?" Uvodim nju i njen kofer u minijaturnu prostoriju osvetljenu crvenom sijalicom. Nema potrebe da jedna drugu zvanično pozdravljamo. Odmah se upuštamo u intiman razgovor i skačemo s teme na temu, ne nudeći nikakvo objašnjenje dok nasumično ubacujemo komentare. Kao da nastavljamo beskrajan razgovor koji smo započele onog dana kada smo se prvi

60

Aleksandra Voter

put upoznale. Sto je verovatno najbolje objašnjenje našeg prisnog odnosa. „Bila sam. Malopre sam sletela." Spušta se na stolicu i uzbuđeno me gleda - zatim krivi glavu na jednu stranu, mršteći se. „Heder, otkad ti slušaš Fantoma iz opere?" Rumenim se. „A, to je..." Isključujem CD plejer. „Jedan od Brajanovih diskova", objašnjavam dok Džes sumnjičavo pilji u mene. „Zar ti niko nikada nije rekao da muškarci i mjuzikli ne idu zajedno?" Skida s glave šeširić i kaci ga o naslon stolice. „Hoću reći strejt muškarci i mjuzikli." Zatvaram vrata da unutra ne bi ušla dnevna svetlost i provlačim se pored nje. „Trebalo je da znam. Svi stjuarti s kojima letim zaljubljeni su u Majkla Bola", tužno uzdiše. „Sto je prava šteta - neki od njih su prave bombonice." „Dakle, čemu mogu da zahvalim na ovoj iznenadnoj poseti?" pitam, skrećući temu s muškaraca. Kada je Džes u pitanju, to je isto kao kada bi Isusa nagovorili da priča o nečemu drugom osim o Bogu. „Večeras izlazim s nekim", objavljuje ona. „Sa Sajmonom?" Sajmon je arhitekta kojeg je Džes upoznala preko Interneta i s kojim je prošle nedelje izašla u restoran. Džes je zaljubljena u Internet: kada ne leti diljem sveta, onda kupuje tašnice na l-heju i traži ljubav na sajtu pronađimuža.com ili kako se već zove. ,Već imam jednog govnara, ne treba mi još jedan", breca se ona. „Shvatiću to kao negativan odgovor." „Zove se Greg." „Ko je sad Greg?" Priznajem da mi je malo teško da pratim Džesin ljubavni tempo. Sklona je tome da se istovremeno zabavlja s više frajera. Za nju je to sasvim normalno. „Bankar. Trideset pet godina. Hobiji su mu biciklizam i japanska kuhinja. Ne istovremeno, naravno", odgovara ona, smejući se sopstvenoj dosetki - iako se iskreno bojim da je samo prekopirala njegovu. „Upoznala sam ga preko Interneta dok sam bila u Delhiju - naravno, Greg ne živi tamo, nego ovde u Londonu. S obzirom na vremensku razliku, poslednjih nekoliko dana proveli smo non-stop četujući..." „A ja mislila da si ozbiljno zagrejana za Sajmona?" izleće mi. Sada znam kako se moj otac oseća dok gleda film. Iz nekog razloga ne može da prati radnju pa ceo film provodi zapitkujući ostale koji ga uporno ućutkuju. Obično to činim samo ja.


61

„Više se nije javio", uzvraća ona, nabirući nos. „C'est la vie." „Pretpostavljam da nisi mnogo ucveljena." „Dušo, imam trideset šest godina i nemam vremena za to da budem ucveljena", zajedljivo odgovara ona, skidajući svoje cipele i trljajući pete preko najlon-čarapa. „Vreme, to su muškarci." Džes je neverovatna. U proteklih pet godina upražnjava krajnje praktičan pristup traganju za čovekom svog života. Kada su u pitanju sudbina, srodne duše i leptirići u stomaku, ona ne propušta nijedno od njih. Za Džes, pronalaženje pravog muškarca jeste nešto poput kupovine polovnog automobila. Godina proizvodnje? Dobra karoserija? Broj prethodnih vlasnika? Izdržljivost? Pouzdanost? Nekada sam njenu predstavu o ljubavi smatrala previše praktičnom - uostalom, u pitanju je ljudsko srce a ne motor automobila - međutim, nakon raskida sa Danijelom, polako dolazim do zaključka da Džes nije daleko od istine. Leptirići u stomaku mogu da budu vrlo prijatni, ali i opasni - zbog prokletih leptirića srce mi se redovno slama. „Dosad nisam uočila nikakve znake upozorenja", ponosno kaže ona. „Nema bivšu ženu, nema strah od odgovornosti, ne drogira se, nije verski fanatik..." Pitam se da li je ovo trenutak kada bih mogla da je podsetim na to da je isto to pričala za Sajmona. I za Denisa, direktora marketinga za kojeg se na kraju ispostavilo da je težak kokainski zavisnik. I za Rubena, urednika koji je bio Jevrejin i čija je majka (ili bolje reći porodični guru) insistirala na tome da Džes primi njihovu veru. „Mislim da bi ovo moglo da bude ono pravo." Kad bolje razmislim, možda i ne bi, kažem u sebi. „Kada ćeš ga ponovo videti?" pitam naglas. „U subotu. Vodi me na neko posebno mesto." „Gde?" „Ne znam. Rekao je da je to iznenađenje." „Iznenađenje?" oduševljeno pitam. „Vau, kako je to uzbudljivo." Lažem. Ako nešto u životu mrzim, onda su to iznenađenja. Možda sam uvrnuta i možda sam jedina osoba koja tako razmišlja, ali volim da znam šta me čeka kako bih se za to unapred pripremila. Uzmimo rođendanske žurke, na primer. Ne mogu da zamislim ništa gore od toga da se vratim kući s posla i da vam neko iskoči iza kauča i zaurla: „Iznenađenjeeee!" Mislim, probajte da zamislite? A taman ste nameračili da se skockate i sebe počastite večerom u nekom fensi restoranu, kad najednom shvatite da morate da se kezite i glumite oduševljenje zato što je žurka u punom jeku dok

Aleksandra Voter 62 Ui

vaših pedesetak najbližih prijatelja i rođaka prosipa votku i mrvi tortu po vašem novom tepihu. U međuvremenu, stojite sa razbarušenom kosom i bubuljicom koja vapi za korektorom, želeći da se sakrijete u kupatilo i nanesete debeo sloj pudera i spreja za kosu. „Nadam se da nije londonski zoološki vrt." Džesin glas me budi iz misli. „Londonski zoološki vrt?" „Fil Todington me je tamo odveo na našem prvom sastanku. Našem jedinom sastanku", naglašava Džes. „Toliko si se smorila?" Ona koluta očima. „Heder, tri sata sam provela pored kaveza sa pingvinima. Usred februara. U cipelicama od zmijske kože i haljini bez leđa. Mogla sam da umrem od promrzlina prvog stepena." „Ali pingvini su tako smešni", primećujem sa smeškom. „Posle tri sata više nisu", gorko uzvraća ona. „Umrla sam od dosade. Za razliku od Fila koji je bio opčinjen. Nije prestajao da priča o tome kako se gegaju dok hodaju i istovremeno trzaju krilima", nastavlja ona, odmahujući glavom. „Kunem ti se da je više bio zaljubljen u te pingvine nego u mene." Džes izgleda tako utučeno da ne mogu a da se ne nasmejem. „A tek kako smrde..." nastavlja ona. „Stvarno?" usuđujem se. „Na trulu ribu i pingvinsku kaku." „Mmm, vrlo romantično." Kikoćem se uprkos tome što mi se ona ne pridružuje. „Pobogu, Heder, bilo je grozno", cvili Džes i počinje da se cereka. „Sećam se da sam pomislila: Da, ovo je moj ljubavni život. Može libiti gori?" Pa, mogla si da se zaljubiš u njega, da zajedno kupite kuću a onda da otkriješ kako te poslednjih šest meseci vara sa drugom, razmišljam u sebi dok mi pred oči iskrsava Danijelov lik. Odlučno odbacujem ovu misao i prateću viziju. „Mogao je da te izvede u pozorište, na neku komediju", naposletku kažem. Naglo prestajemo da se smejemo i razmenjujemo poglede. Stend-ap komedija je nešto što obe mrzimo iz dna duše. Upoznale smo se na jednoj od njih. Zarobljena u Fabrici smeha na Kovent gardenu, od strane svog tadašnjeg dečka, bez mogućnosti za beg u toalet iz straha da se to ne protumači kao moja želja da nastupam na stejdžu, dosađivala sam se do suza posmatrajući publiku oko sebe, kada sam ugledala atraktivnu devojku crne kose koja zeva, nalakćena na sto. Pogledi su nam se sreli kroz duvanski


63

dim i neobuzdan smeh koji su dominirali u malom, neuglednom klubu. Ne znam koja je bila očajnija, ona ili ja, ali u tom trenutku obe smo prasnule u smeh. Dva, tako smo počele. „Šta misliš o šopingu u Zari posle posla? Pomoći ćeš mi da kupim nešto za izlazak?" „Bojim se da sam zauzeta." „Nemaš vremena za Žaru?" Džes je neumorna. „Ali rasprodaja je u toku." „Znam, ali moram da budem kod kuće. Useljava mi se novi cimer", objašnjavam. „Ma nemoj mi reći? Hoću detalje." Momentalno se uspravlja, stavlja pramenove svoje kratke kose iza uveta i skršta ruke na grudima, pretvarajući se u uho. „U subotu je pogledao sobu i trebalo je da se juče useli, ali proveo je dan sa svojim ujakom ili tako nešto." „Kakav je?" pita Džes, izvijajući obrve. „Nećeš mu testirati vožnju", upozoravam je, sasekavši njenu vickastu nameru u korenu. Džes me uvređeno gleda. „Nisam ni mislila." Sada je na mene red da izvijem obrve. „Okej, možda mi je proletelo kroz glavu, ali samo za sekund", priznaje ona. „Ionako ću biti okupirana Gregom", zaključuje ona, igrajući se svojim prstenjem kao da su kuglice na računaljci. Siguran znak da je nešto naumila. „Dobro, kakav je?" ponovo pita ona, trudeći se da zvuči nonšalantno. Ali u tome ne uspeva. „Amerikanac je." „Ooo, stvarno?" Oči joj se šire. „Dozvoli da pogodim. Glu mac." „Da budem iskrena, ne znam", priznajem, shvativši da sam mu rekla da nipošto ne ostavlja podignutu dasku na wc-šolji a da ga sve vreme nijednom nisam pitala čime se bavi. „Pretpostavljam da ću to saznati večeras."^ „Trebam li ti? Cisto da ti pravim društvo." „Ne, mogu i sama. Hvala ti." U glavi prelistavam svoje obaveze za večeras. Možda bih mogla da preskočim aerobik i s posla direktno odem kući - tako ću imati dovoljno vremena da osušim kosu fenom. Brzo se prekorevam. Heder, ovo nije ljubavni sastanak. „Da li si zaista bezbedna, Heder?" opominje me Džes. „Mogao bi da bude serijski ubica." Džes zapravo misli da bi mogao da bude serijski ubica usamljenih devojaka. „Sumnjam, deluje skroz fino", kažem, prozrevši njenu savršeno odglumljenu zabrinutost za mene. „Pomalo je hipik."

Aleksandra Poter

64

>arlsa Mensona." ■e- ,,^ e ^ a' Фа ^ ću ja da dođem. Da budemo it] ,tvo, troje je gužva", opominjem je. ' ji. Ako hoćeš da rizikuješ da te iseče na komade

c

i brojč i spa! tu vrata c, komori]

A

metiti

DESETO POGLAVLJE

£Пјаки.--' Pokej, °êJ- Kod mene. U osam." i К?\1 ogroman

osmeh dok mi skače u zagrljaj. 1 An. se 1°^^' monm te", upozoravam je, otvarajući >OriO sa koferom na točkice izguram iz mračne ie Lm? J a ?" Džes spušta ruku na svoje pozamašno se l^gćeno me gleda. „Veruj mi, Heder, nećeš ni pri-

арчГ sam|

J

oš vina?" Uvlačeći stomak, Džes graciozno pruža ruku i podiže flašu koju je donela sa sobom. Na sebi ima usku crnu satensku „alek-sandar mekvajer" majičicu na bretele, koju je nedavno kupila na l-beju, farmerke sa spuštenim strukom i ružičaste cipele sa vrtoglavo visokim pqfpeticama, takozvane 'kresni me' cipele. Dok se naginje preko stola, u dnu leda joj ševa tetovaža leptira, tik iznad tange na čijem lastišu je pričvršćeno minijaturno dijamantsko srce. Imam neodoljivu želju da ga povučem i lansiram ga, kao praćkom. „Gabrijel, bese? Kao anđeo." Džes pući usne na kojima nije štedela sjaj. „Za prijatelje Gejb." „Zato što se rimuje sa 'bejb'?" draži ga ona. „Hmm, otprilike." „Pa dobro, kad već insistiraš. Još vina, Gejbe?" Nas troje sedimo u vrtu. Ovo je jedna od onih retko toplih letnjih večeri kada nema ni daška vetra. Vazduh miriše na mešavinu jasmina, lavande i kobasica koje moj prvi komšija peče na roštilju. Sa stereo-uređaja postavljenog na prozoru dopire senzualan glas Nore Džons. Zapalila sam sve svece davno kupljene u Jkei i rasporedila ih oko cvetnih žbunova. Bila mi je potrebna čitava večnost da ih zapalim, izgorevši pri tom jagodice na prstima, ali vredelo je truda. Moj vrt podseća na prizor iz bajke. Posmatram ih kako gore dok u meni titra plamičak zadovoljstva. Kad bolje razmislim, ni sama ne znam što sam bila toliko nervozna: sve je ispalo onako kako sam želela. Dobro, ne baš sve. Pogled mi se zadržava na Džes koja vrcka oko stola poput Plejbojeve zečice. U grlu mi raste knedla frustracije dok gledam njena obnažena ramena - koja se presijavaju od svetlucavog losiona za telo ~ i primećujem da moj cimer ponovo pali cigaretu.

66

67

Aleksandra Voter

Pojavio se u svom standardnom fazonu - s motociklističkom kacigom i tinejdžerskim rancem u koji bi jedva mogla da stane sva moja kozmetika - nekoliko sati ranije. Kada ih je spustio na svoj krevet, skinuo je patike i iz džepa svoje kožne jakne izvukao paklicu „ameriken špirita". „Neće ti smetati ako zapalim napolju?" pitao me je ; gacajući bosonog po vrtu. „Ne... molim te, osećaj se kao kod kuće", doviknula sam mu. Nisam morala: medu prstima je već držao izvađenu cigaretu dok mu se Bili Smit gnezdio u krilu. Naravno, nisam mogla da ga ostavim tako samog, zar ne? Kao njegova stanodavka, trebalo je da mu pokažem dobrodošlicu kako bi se osećao prijatnije u mom domu, zar ne? Kažem trebalo je budući da me je govorna sposobnost iz nepoznatog razloga naprasno izdala - nisam navikla na to da razgovaram sa bosonogim Amerikancima u sopstvenom vrtu - pa sam se malo razletela, obavljajući poslove koje nije trebalo obaviti, pipkajući prstima stvari oko sebe kao da su mi oči vezane, grozničavo tražeći temu za razgovor. „Baš je lepo vreme."; „Bože, pogledaj mi noge, pod hitno moram kod pedikira."; „O, pre neko veče sam na TV-u gledala nešto užasno smešno... ali zaboravila sam šta", sve dok Džes nije ušetala u vrt, pozdravivši se s Gejbom kao s davno izgubljenim ljubavnikom, i iz svoje lažne „luj viton" torbe izvadila „pino griđo", otvarač za vino i CD Nore Džons i vesto zapodenula razgovor kao što dolikuje jednoj stjuardesi. „Šta te dovodi u London?" koketno pita ona. „Posao ili zadovoljstvo?" „Zapravo i jedno i drugo" učtivo uzvraća Gejb, kao da ne primećuje da Džes iz sve snage flertuje s njim. „Ali pre nego što vas ugnjavim detaljima, moraćete da me izvinite za trenutak." Onda se okreće ka meni i snebljivo pita: „Heder, podseti me gde ti je kupatilo?" „Druga vrata levo", cvrkuće Džes pre nego što sam stigla da mu odgovorim. „Hvala." Kada smo ostale same, okrećem se i ljutito je pitam: „Šta to radiš?" „Probijam led", jednostavno kaže ona, nevino trepćući svojim našminkanim očima. Za trenutak uspeva da me obmane. „Led se probija temama kao što su vremenska prognoza i slično", šištim. „Šta bi s onim 'Veruj mi, Heder, nećeš ni primetiti da sam tu'?"


Uzevši pozamašan gutljaj vina, Džes ga neko vreme mulja po ustima, guta i na kraju mi upućuje pogled nevinog laneta. „Okej, priznajem da sam malo flertovala." l „

„Ma daj, srce, učinila sam to samo za slučaj da se tip ne oseti kao totalni stranac. Uostalom, uvek je dobro imati plan B." „Moj cimer je plan B?" zaprepašćeno pitam, osetivši najednom želju da zaštitim Gejba - i istovremeno neku neobjašnjivu posesivnost. „A što da ne? Ne sviđa ti se." Istina. Ali... „Sranje. Heder, nije valjda?" Džes me zapanjeno gleda. „Nisam imala pojma. Da mi je nekim čudom palo na pamet..." „Ne, naravno da mi se ne sviđa", zdušno protestujem. „Samo..." Ostajem bez pravih reci i uzdišem jer ni sama to ne mogu da objasnim. Moja najbolja drugarica me hvata za ruku. „Znam. Izvini. Možda sam malo preterala." „Malo?" ponavljam, gorko se osmehnuvši. „Čudi me da nisi ponela svoje mirišljave svece i aromatična ulja." „Ko kaže da nisam?" uzvraća ona, smejući se. Pridružujem joj se, jače je od mene. „Šta je tako smešno?" pita Gejb, izlazeći iz kuće dok nam Džes dopunjava čaše. „Svakako nije veliki Dejv Dezmond", odgovara ona, misleći na stend-ap komičara koji je nastupao kada smo se nas dve upoznale. Gejb je vidno zbunjen, ali ona se ne trudi da mu pojasni. Umesto toga, naginje se preko stola i dodaje mu njegovu čašu. „Kaži ti nama lepo iz kog kraja Amerike dolaziš?" Okej, Džes je malo preterala sa cipelama za kresanje, ali ipak mi je drago što je tu. I, moram da priznam, ona i Gejb se veoma dobro slažu. „Iz Los Anđelesa." „Ooo", oduševljeno će Džes. „Nekoliko puta sam letela tamo. Poslom. Obožavam L.A." „Da, ima on svoje dobre strane. Živim u Veneciji, na samo nekoliko ulica od okeana." „U Veneciji?" ponavljam, zainteresovano oštreći sluh. „Kakva slučajnost." „Znam. Baš čudno, je Г da? Iz Venecije u Kaliforniji u Malu Vene ciju u Londonu." Srknuvši malo vina, Gejb me netremice gleda Sv ojim krupnim plavim očima.

68

Aleksandra Poler

„Moglo bi se reći da si iz jednog doma došao u drugi", pisti Džes, cerekajući se. „Kakva srećna slučajnost", smeška se Gejb. „Da, srećna po Heder." Džes mi namiguje. Sve više postajem svesna toga da nijedan događaj u poslednjih nekoliko dana nije slučajan. Za trenutak mi pred oči iskrsava lik Ciganke na kiši, čije oči sijaju poput smaragda, i skoro da čujem njene reći. „Veruj mi, vres će učiniti svoju magiju. Sreća će ti se osmehnuti. Ostvariće ti se sve želje..." Uvlačim ruku u džep svojih farmerki i vtamo napipavam svežanj novčanica. Gejbova kirija za prvi mesec. Čitavih šesto funti. Moći ću da platim ovomesečnu ratu za stan, možda čak i da uplatim nešto na bankovni račun i ublažim dug napravljen viza karticom. Najednom osećam neobičnu sreću i olakšanje - poput želje koja se ostvarila. Utom se niotkuda podiže vetar, šuškajući kroz krošnje drveća i raspirujući plamičke sveca koji titraju u tami poput sićušnih iskrica u mračnom okeanu. Metalni zvončići nežno zvone i vrt najednom deluje začarano. Telom mi prolazi drhtaj, podižući mi dlačice na rukama. Šta se ovo...? „Još vina, Heder?" U stvarnost me vraća Džes koja drži flašu vina i zuri u mene. Meškoljim se na svojoj stolici. „O, ovaj, da. Može", kažem. Podižem čašu i primećujem da mi ruka podrhtava. „Do vrha", šalim se i brzo je spuštam na sto. Džes to i čini. Dok je posmatram, shvatam da je vetar nestao, tajanstveno kao što je i došao. I da plamičci sveca sada nepomično sijaju poput zvezda na nebu. I da su zvončići utihnuli. Sve je kao pre. Neprijatan osećaj je nestao. Osećam toplinu koja je pomalo neprijatna. Šta je uzrok svemu ovome? Ciganka? Magija? Začarani vrtovi? Iskreno, Heder, previše puštaš mašti na volju. Grabim čašu s vinom i uzimam veliki gutljaj. Svakog časa ću početi da verujem u to da su želje zaista ostvarive. „Ideš li nekad na Plažu mišića?" Dvadesetak minuta kasnije, i posle druge flaše vina, Džes još uvek veselo ćaska o kalifornijskim plažama. Nisam imala pojma da je toliki ekspert. „Stalno." Gejb tobože zateže svoje bicepse. „Zar misliš da sam se rodio s ovakvim telom?" Hvatam ga kako mi se ceri i ne mogu a da mu ne uzvratim, za razliku od Džes koja, zajapurena od vina i flerta, ne primećuje Gejbov sarkazam. „Jao, ne sumnjam u to da

69 Pazi šla želiš... možda ti se i ostvari

dižeš tegove. A ne kao Englezi", kaže ona, praveći grimasu. „Oni dižu samo krigle s pivom. Zar ne, Heder?" „Pa, ne baš svi", lojalno uzvraćam, pokušavajući da se setim bar jednog muškarca kojeg poznajem a koji zaista radi na svom telu umesto što se izležava na krevetu gledajući kako to drugi rade. U pitanju je snaga volje. „Kao na primer Ed", sugerišem na svog brata. „On igra ragbi." Ali Džes me ne čuje. Zauzeta je sećanjem na Plažu mišića. „Heder, ti bi uživala tamo. To je teretana pod vedrim nebom. Do mile volje možeš da gledaš kako sva ta velika, preplanula tela pumpaju gvožde..." I dok ona blebeće o nabildovanim muškim telima, namazanim kokosovim uljem, nemam srca da joj kažem da tako nešto ne mogu ni da zamislim a da pri tom ne dobijem napad mučnine. Umesto toga, pribegavam nečemu što obično dobro prolazi kada nemam šta da kažem: postavljam najgluplje pitanje na svetu. „Je li tačno da svi u Los Andelesu imaju silikone?" Bravo, Heder. Desetka za taktičnost i diplomatiju. Ali Gejb ne izgleda nimalo uvredeno. Pre bi se reklo da ga sve to neizmerno zabavlja. „Pa ne baš svi." Zatim zadiže svoju gospodin T majicu i gleda u svoje grudi. „Ja nemam." „Stvarno? Daj da proverim." Džes se kikoće i, ne gubeći vreme, skače sa stolice i spušta ruku na njegove grudi. „Mmm, fino i čvrsto", odobravajući mrmlja, stežući mu grudni mišić kao da je dinja. Do đavola! Telo mi se koči. Sa užasom konstatujem da je Džes pijana. Njena pripitost je za manje od pet minuta prerasla u teško pijanstvo, preskočivši sredinu. Ili, ako bismo to uporedili sa kartom sveta, kao da se iz Londona obrela u Los Andelesu, preskočivši ceo Atlantik. „Da ti nisi možda glumac?" pitam u pokušaju da skrenem temu. „Obožavam glumu", Džes zapliće jezikom, ne kontrolišući više svoj glas. „Možda je trebalo da budem glumica. Jednom sam igrala u školskoj predstavi, ali ne sećam se kako se zvala..." Kapci su joj na pola koplja i sve joj je teže da ih drži otvorene. „Ja? Glumac?" Gejb tobože sleže ramenima. „Bože sačuvaj." Pogled mi leti sa Gejba na Džes i opet nazad na Gejba. Koliko mi se čini, on i dalje ne primećuje da mu se Džes opasno približava. Ali meni to ne promiče. Osećam grč straha. Pospana je. Pijana. I usamljena. Sumanuta kombinacija. Svakog trenutka bi mogla da ga proguta.

70

Aleksandra Poler

l(Ali moja devojka jeste i tvrdi da to nije nimalo lak posao." Čujem nepovezano mrmljanje koje dopire iz Džesinog pravca dok netremice zurim u Gejba. „Devojkal" U ovoj poodmakloj fazi pijanstva Džes nije u stanju da kontroliše svoje nagone, ni da upravlja teškom mašinerijom, niti da otkopča sopstveni grudnjak, ali zato još uvek može da registruje značenje reci kao što je... „Devojka!" ponavlja ona. „Aha, ona je ostala u Los Andelesu. Igra neku malu ulogu u filmu." „U filmu?" Džes se naglo uspravlja u svojoj stolici, poput papige na pritki. Što i nije loše poređenje budući da pištavo ponavlja svaku Gejbovu reč. „Pa da. Za nju je to velika šansa", živahno nastavlja Gejb. „Mia je veoma talentovana, ali dosad nije snimila ništa značajno. Verovatno je potrebno vreme. Siguran sam u to da će jednog dana biti nominovana za Oskara." „Vau, kako je to uzbudljivo", primećujem, pokušavajući da mu skrenem pažnju sa Džes. „Zadivljena sam." I jesam. Glumica u Holivudu? To je daleko glamuroznije od svadbenog fotografa, zar ne? Tačnije asistenta svadbenog fotografa. Setivši se svog trenutnog statusa u karijeri, osećam bolan ubod ambicije. Ovo mi se često dešava. Danima srećno odlazim na posao, obavljam svoje male dužnosti i dobijam svoju malu platu ne udubljujući se u besmisao takvog života. A onda tras - čujem priču o nekom neuporedivo uspešnijem od mene. I bum - setim se da imam trideset godina i da zarađujem manje od većine svojih fakultetski obrazovanih kolega. Tada moj san o karijeri nezavisnog fotografa ostaje samo to. San. I u tom trenutku, obično osećam da je ceo moj život jedan veliki promašaj. Za razliku od Mie, koja je, bez svake sumnje, sjajna, nalickana i uspešna mlada žena čije butine izgledaju savršeno u oskudnom bikiniju na kalifornijskoj plaži... „Mislim da je vreme da krenem." Moju usporenu montažu Bejvoča prekida Džes koja ustaje i podiže svoju majičicu. „Pa, bilo mi je zadovoljstvo", kaže neobično trezno, pružajući Gejbu ruku. „Da, ovaj. Takođe." Gejb klima glavom, pomalo smeten njenom I iznenadnom odlukom. Baš kao i ja.

V

„Sigurna si u to da nećeš kafu?" pitam je. Možda će da je otrezni, iako je spominjanje Gejbove devojke to već učinilo. „Ne, hvala. Zvaću te sutra", kaže i na brzinu me grli pre nego


što nestaje u kući.

71

„Sigurno nećeš da ti pozovem taksi?" uzvikujem, žureći za njom. Čujem kako se ulazna vrata zatvaraju i zastajem kod prozora baš u trenutku kada Džes ulazi u crni taksi.

„Tvoja drugarica je rano otišla." Posmatram kako Gejb skuplja čaše sa baštenskog stola. „Jeste." Klimam glavom. „Umorna je. A i ujutru rano ustaje zbog posla." Po izrazu njegovog lica, zaključujem da je provalio moju laž i zato, osećajući se nekako čudno sada kada smo ostali sami, glumim zevanje. „Kad smo već kod toga, mislim da ću i ja ranije u krevet." „Grabiš san da bi sačuvala lepotu, je li?" Nisam sigurna u to da li bi zbog ovog komentara trebalo da budem polaskana ili uvređena. Ali pre nego što se odlučim, on počinje da zeva, šireći usta toliko da vidim dva niza savršeno belih kutnjaka. „Znam kako ti je. Ova razlika u vremenu me ubija." Ulazimo unutra i ćutke poslujemo po kuhinji. „Onda, laku noć", kažem naposletku. „Da, laku noć." Neprijatna pauz. „Možeš prvi da se poslužiš kupatilom, ako hoćeš", domaćinski nudim. „Ne, u redu je, samo izvoli. Dame imaju prednost", uzvraća on, podjednako učtivo. „Ne, molim te. Ti si gost." „Zaista, u redu je." Tamo-vamo, tamo-vamo, kao da igramo ping-pong, sve dok ga konačno ne ubedim i on nestaje u kupatilu sa neseserom veličine školske pernice. Ulazim u svoju sobu, skidam majicu, farmerke i oblačim svoju staru frotir pidžamu, onu čiji se lastiš oko pojasa toliko olabavio da mi na zadnjici visi poput vreće i izgleda kao da ispod imam pelenu. Imam. Pelenu. Hvatam svoj odraz u ogledalu na vratima ormana i ne mogu da verujem. O bože] Kao da sebe vidim prvi put u životu. Gde mi je bila pamet? Iz noći u noć navlačim istu frotir pidžamu i u njoj provodim osam sati u krevetu, a zatim još nekoliko sati zujeći po kući. U njoj sedim u vrtu i pijem jutarnji čaj. U njoj čak - bože sakloni - stojim na ulaznim vratima i potpisujem preuzimanje preporučenih pisama i paketa. Okrećem se ukrug i zgroženo posmatram svoja leđa. Polako... polako... Ahhh. Gore je nego što sam mislila. Prevoji istanjenog

72

Aleksandra Voter

frotira mlitavo mi vise na butinama, poput ogromnih bisaga. Na pamet mi padaju dimije MC Hamera. Ili Gandija. A onda mi na pamet pada moj novi cimer. Odlučno sa sebe skidam frotir pidžamu i bacam je na pod, zatim otvaram fioku i iz nje vadim svoju „snupi" spavaćicu - i tužno odmahujem glavom. „Snupi" spavaćica? Ne mogu da obučem „snupi" spavaćicu. Kopam po fioci u potrazi za još jednom pidžamom koju znam da sam tu ostavila, ali uspevam da pronađem samo gornji deo. Tri dugmeta nedostaju i okovratnik je totalno babski. Jebeni babski okovratnik. Kako to ranije nisam primetila? U stvari, zašto nikada nisam primetila da su mi sve pidžame i spa-vaćice ogavne? Zaboga, šta sam nosila dok sam živela sa Danijelom? Ništa, zaključujem, sećajući se svog redovnog seksualnog živo-ta kada sam u krevet odlazila noseći samo parfem i šminku. Bilo je to pre nego što sam postala samica, živeći kliše trideseto-godi-šnjakinje u celibatu koja spava sa svojom mačkom, uz obavezne čarape, termo-gaćice i debeli sloj antirid kreme. Bezrazložno drhtim, trljajući svoje gole mišice. U fioci vidim spavaćicu koju mi je Rozmari kupila pre dva Božića i koju još uvek nisam izvadila iz „marks & spenser" kese. Sirim je i prislanjam uz svoje nago telo. Dugačka je do poda, ukrašena ružinim pupoljcima i čipkom. Nepodnošljivo je kitnjasta. Ali očajna sam. Kroz zid čujem kako se vrata od kupatila otvaraju i zatvaraju, zatim puštanje vode iz vodokotlića i klokotanje česme na kadi. Napregnuto slušam, iščekujući da čujem poznato škljocanje brave. Ništa. Kašalj. Tišina. Onda ga čujem. Zvuk okretanja ključa, tihi klik zatvaranja vrata... Priljubljujem obraz uz vrata i virim kroz prorez između zida i vrata. Vidim tanku liniju svetla, podne daske, fikus pod prozorom koji čezne za zalivanjem. Poput polaznika auto-škole gledam levo, desno pa opet levo. Cisto je. Odahnuvši od olakšanja, otvaram vrata i na prstima hrabro koračam kroz hodnik. Tiho, tiho, tiho. Zadržavam dah, stežući spavaćicu na grudima poput junaka iz dečje bajke. Još malo, samo što nisam... „Aaaaaaa!" prestravljeno vrištim. „Jao, izvini. Jesam li te uplašio?" Gejb je još uvek u kupatilu. Mislim, on jednostavno stoji nasred mog prokletog kupatila. „O, bože, jesi - odnosno, nisi - ne, u redu je." Spuštam ruke na izvezenu čipku na svojim grudima, pokušavajući da se povratim. I upravo u tom trenutku spuštam pogled i vidim da (a) na sebi ima samo par belih, prilično uskih bokserica (ne želim da buljim, ali


73

jače je od mene) i (b) izgledam kao uštogljena bakica u spavaćici do zemlje. „Usput, nikada nisi spomenuo razlog svoje posete", izleće mi dok pokušavam da povedem neobavezan razgovor. Kažem 'pokušavam' zato što to nije nimalo lako izvesti sa nagim muškarcem čija koža je tako zategnuta i na grudima obrasla sitnim svilenim dlačicama. O, mili bože, opet to radim. Gledaj pravo, Heder. Gledaj pravo ispred sebe. „Nisam ti rekao?" pita Gejb, slažući mini-peškir za lice koji nisam ni primetila da drži u ruci. Baš kao što nisam primetila da je kupatilo besprekorno čisto. Daska na wc-šolji je spuštena, na podu nema vlažnih, zgužvanih peškira, u labavou nema dlačica. Uprkos svim mojim dobrim namerama, oči mi lete oko svetlozelene korpice prepune školjki, minijaturnih sapuna i šampona koje smo Danijel i ja planirali da potrošimo kada namestimo ceo stan. Samo što njega sada nema a ja pokušavam da zalepim svoje slomljeno srce primenjujući terapiju žaljenja za prošlošću - što znači da još uvek čuvam tu prokletu svetlozelenu korpicu, baš kao i gomilu mirišljavih sveca. „Imam svoj šou na Edinburškom festivalu." „Stvarno?" Upućujem mu svoj najbolji osmeh odobravanja. Pogledom hvatam četkice za zube ubačene u solju zajedno sa pastom za zube čiji poklopac je, primećujem, čvrsto zatvoren. Ispunjava me neobično zadovoljstvo pri saznanju da sam ipak donela pravu odluku. Sjajno ćemo se slagati. „Kakav šou?" Pokupivši svoju odeću, Gejb izlazi iz kupatila, rekavši mi ono što sam poslednje želela da čujem. Ono što kvari ceo pozitivan utisak o njemu.


JEDANAESTO POGLAVLJE

P

o zanimanju je stend-ap komičar." Narednog jutra, odmah nakon što je Gejb izašao iz kuće, telefoniram Džes i saopštavam joj poražavajuću vest. Uprkos mamurluku koji ju je prikovao za krevet sa kutijom tableta protiv glavobolje, Džes skuplja dovoljno energije da podeli moju prene-raženost^ Znak, ukoliko tako nešto uopšte postoji, iskrene prijateljice. „Šališ se?" „Ne, on je taj koji se šali." Pridržavam slušalicu ramenom dok jednom rukom uzimam činiju sa cerealijama a drugom otvaram frižider iz kojeg vadim mleko. „Covek je jebeni stend-ap komičar." S druge strane veze čujem prigušen smeh. „Kuc-kuc", podseća me Džes. „Nemoj, molim te." Sedam za kuhinjski sto pretrpan časopisima, neotvorenom poštom i bogzna čime još. Spuštam činiju na sve to i uzimam prvi zalogaj integralnih cerealija. „Nije smešno", kažem punih usta, osećajući kako mi se bezukusne ljuspice lepe za nepce. Bože, želim da što pre izgubim ovih nekoliko kilograma. Mrzim da jedem zdravu hranu. „U pravu si." Džes se čepa od smeha. „Nije nimalo smešno. U tome je i problem." „Dakle, je li Gejb još uvek tvoj plan B?" pitam, ne prestajući da žvačem. „Ne, nije ono što tražim." Zvuči kao da priča o komadu nameštaja a ne o ljudskom biću. „Previše je amerikanizovan." „Pašta?" „Heder, tražim ozbiljnog dečka. Neću vezu na daljinu. Kao da nisi gledala Zelenu kartu." „Onaj film gde Zerar Depardje igra Francuza?" „On u svakom filmu igra Francuza", odgovara Džes kroz zev. „Kao što Hju Grant u svakom filmu igra Engleza. Ali nije u tome stvar. Trenutno sam u poziciji da biram, kapiraš, i zato neću da se

75

upuštam u bilo kakve imigrantske zavrzlame. A tu je i sukob dve kulture." Mnogo volim Džes. Večiti je romantik. „Pa, ako ti tako kažeš", mrmljam, grabeći još jednu kašiku cerealija i želeći da su čokoladne pahuljice s brdom šećera. „Šta ćeš da radiš?" pita Džes. „U vezi s čim?" Pogled mi zastaje na malom kožnom notesu koji leži na gomili, zajedno sa ostalim neredom. Izgleda kao onaj u koji sam videla da Gejb nešto zapisuje. Pitam se šta li je. „Pa s tim da je Gejb stend-ap komičar", pojašnjava ona, ne uspevajući da suzbije smeh u glasu. Zaključujem da se Džes ludo zabavlja. „Znaš onu poslovicu koja kaže da moraš ili da se smeješ ili da plačeš?" odsutno odgovaram, pružajući ruku da otvorim notes. Jedan mali gvir mu neće naškoditi. „Apsolutno", slaže se Džes. „Moraš da se smeješ." Na prvoj stranici, kitnjastim plavim rukopisom piše: Mojih deset najboljih viceva o tašti. Trzam ruku k sebi. Mada, kad bolje razmislim... Narednih nekoliko dana pošteđena sam viceva o tašti budući da svog novog cimera jedva viđam. U stvari, osim povremenog „Ćao, kako si?" u mimohodu, kada ja dolazim a on odlazi, imam utisak da ni ne živi tu. Skoro, ali ne sasvim. Počinju da se pojavljuju sitnice. Kolekcija začina u kuhinji, tetrapak sojinog mleka u frižideru, nov sunder veličine francuskog hleba na kadi. Međutim, tu je još nešto — i to nema nikakve veze sa Vilkovim CD-om koji sam pronašla pored muzičkog stuba, niti sa ogromnim i uredno složenim peškirom za plažu, jarkih boja, koji sam zatekla pored lavaboa. U pitanju je osećaj. Nedeljama sam se užasavala pomisli na to da će tamo neki stranac živeti u mom stanu, mrzeći ideju da muškarac koji nije Danijel koristi moju kadu, ali sada shvatam da su moji strahovi bili neosnovani. Dobro je imati drugu osobu u blizini. U stvari, ne samo što je dobro - nego je i lepo. Atmosfera u stanu je drugačija. Ja se osećam drugačije. Ne samo zato što noću više ne ležim budna, strepeći od toga da će mi banka oduzeti stan i izbaciti me na ulicu zajedno sa Bilijem Smitom / i teflonskim posuđem. Gejbovo prisustvo kao da je isteralo duhove

prošlosti. Uprkos šokantnom otkriću da svoj dom delim sa stendap komičarem, srećnija sam. Pozitivnija. Mršavija.

7(5

Aleksandra Poter

Utorak je veče. U povratku s posla svraćam u parfimeriju da kupim tufere od vate i tamo spazim jednu od onih preciznih električnih vaga. Impulsivno odlučujem da se izvagam, stoje razlog zbog kojeg zaprepašćeno zurim u digitalne brojke pred sobom. Nemoguće. Saginjem se da bolje vidim, mršteći čelo. Smršala sam dva i po kilograma. Poslednja dva meseca mlako pokušavam da skinem naslage zarađene tokom božičnih praznika. Džogirala sam - dvaput - kupila video-kasetu o jogi i imam čvrstu nameru da je jednog dana odgledam. Povrh toga, svakog jutra se žrtvujem i umesto kroasana sa čokoladom iz francuske pekare na uglu jedem integralne pahuljice koje imaju ukus kartonske kutije. Ne može se reći da sam značajno promenila način života kad ono - puf - svi oni kilogrami su nestali. Neverovatno. Nepojmljivo. Magično. Zbunjeno se pipkam po stomaku. Ne osećam se nimalo mršavije. Teško je reći mada, ruku na srce, u poslednje vreme sam bila pod velikim stresom zbog stanjenih finansija. Zar to nije najbolji način da smršate? Stres guta vaše kalorije poput Pakmena u onoj staroj kompjuterskoj igrici. Uzimam tiket iz vage, silazim i odlazim na kasu. Prvi put da nema reda i, ispunjena neizmernim zadovoljstvom, spuštam pakovanje tufera od vate na pult. Da, verovatno je to razlog. Znala sam da mora da postoji neko razumno objašnjenje. Mislim, salo se ne topi preko noći, kao da je u pitanju neka čarolija, zar ne? Sijajući od sreće, iz džepa vadim novčanik. S njim ispada i srećni vres. Kako je on dospeo tu? Sigurna sam da sam ga ostavila kod kuće. „Jedna funta i dvadeset pet, moliću", kaže kasirka. „Oh, da... Izvinite." Vraćam vres nazad u džep i ushićeno brojim sitan novac. Kakvo god da je objašnjenje za moj gubitak kilograma, dobijam novu želju: zbogom, integralne pahuljice. Izlazim iz parfimerije dobro raspoložena, prelazim glavnu ulicu i brzim hodom grabim preko Noting hila. Treba da se vidim sa svojim bratom Edom u Volsi kastlu, pivnici iza ugla, i po običaju kasnim. Ubrzavam korak. Ed je velika picajzla po pitanju vremena i ne bih da slušam još jednu od njegovih lekcija pre nego što dobijem priliku da naručim džin i tonik. Iskreno, jedva čekam da čujem njegovu lekciju iz života. Pozvao me je juče i rekao da želi sa mnom 'nešto da porazgovara', što prevedeno na 'edovski' jezik znači da me nagovara, u njegovom omiljenom ubedivačkom stilu: „Kako to da još uvek ne uplaćuješ sebi penziju?" na osnovu čega možete da do bijete pravu sliku o Edu. Skrećem za ugao i ulazim u uličicu prepunu radnjica i res torana. Pogled mi se zaustavlja na jednom od izloga, terajući me


77

da zastanem. Ružičaste, satenske cipelice sa ljupkim otvorom na prstima - najlepši par cipela koji sam ikada videla - čuči s druge strane stakla i čeka samo mene. Dižem glavu i čitam ime radnje - Sigerson Morison. Srce mi peva. Obožavam ovu radnju: uvek ima najelegantniji izbor ženskih modela. Ali daleko je od tvoje platežne moći, Heder, pisti glasić razuma u meni. Osećam ubod razočaranja. Ali neće me ništa košta ti da ih pogledam, zar ne? Naginjem se bliže. Utom primećujem natpis 75% popusta'. Stomak mi titra od uzbuđenja. Nisam zavisna od kupovine, ali... Koga ja to zavaravam? Ponekad imam fizičku potrebu da utrčim u kabinu H&M-a s hrpom odeće, iako često ne moram ništa da kupim, i zadovoljavam se samo probanjem. Radi se o osećaju posedovanja i prijatnom saznanju da taj komadić krpice može da bude vaš, ukoliko ga želite - bez obaveza. Pretpostavljam da je to nešto kao veridba. Međutim, cipele su nešto sasvim drugo. Cipele su moja slabost. Odeća može da vam poveća zadnjicu, smanji grudi, istakne stomak, ali dobar par cipela uvek izgleda sjajno, bez obzira na to da li ste tog dana pojeli ćelu tablu čokolade. Naravno, postoji jedan mali problem - taj hobi nije nimalo jeftin. Kao što Lajonel ume da kaže, besplatan ručak ne postoji. Ali ove su na rasprodaji, šapuće glasić u mojoj glavi. Sedamdeset pet posto od cene. Proveravam koliko je sati na svom mobilnom aparatu. Već kasnim. Ed će me čekati. Oklevam a zatim hvatam kvaku crvenih metalnih vrata. Jednom se živi! Zadržaću se samo pet minuta. Unutra zatičem haos. Vojska žena se tiska, dovikujući svoje veličine, puzeći na rukama i kolenima, gura se i otima jedna drugoj obuću ispred nosa. Na desetine odbačenih čarapa leži unaokolo, praznih cipela za kutije je svuda, izmaltretirane prodavačice obleću oko mušterija koje probaju cipele, diveći se svom odrazu u ogledalu, dok one druge psuju sebi u bradu, nestrpljivo čekajući da dođu na red. Ludnica! Žene umeju da budu tako okrutne. Muškarci možda ubijaju za svoju zemlju, ali žene ubijaju za par dizajnerskih cipela sa dijamantskim kaišićima. Probijam se kroz gužvu, stižem do rafova sa cipelama i krećem u potragu za prelepim ružičastim satenskim cipelicama u mojoj veličini. Konačno stižem do police na kojoj piše 'Veličina 37' i uviđam da je prazna, osim drečavozelenih „meri-džejn" papuča koje ne bih imala s čim da nosim. Preplavljuje me neprijatan osećaj razočaranja,

78

Aleksandra Poter


koji se pojačava kada levo odatle, na polici označenoj sa 'Veličina 39' vidim nekoliko pari ružičastih satenskih cipelica. Uzimam jedne, pitajući se da li bi mi odgovarale sa jednim ili dva uloška... „Mogu li da vam pomognem?" pita prodavačica, jedna od onih arogantnih tipova koje obično rade u prodavnicama skupih cipela i koja vas odmerava od glave do pete, terajući vas na to da poželite nešto da kupite. Što i činite, samo da biste joj dokazali da možete. Najednom mi pada na pamet da je to verovatno taktika svih prodavača u jeku rasprodaje. „Mmm... ne", odgovaram i spuštam pogled na cipelu koju držim u rukama. Koju ne samo što držim nego i milujem. „Samo... ovaj... razgledam." „Fantastične su, zar ne?" taktički nastavlja ona. „I sedamdeset pet posto od cene." Koluta očima kao da ni sama ne može da veruje. „O, da... fantastične su", slažem se. Cipela u mojim rukama najednom postaje Njeno visočanstvo Cipela, definitivno najlepša i najveličanstvenija cipela koju ste ikada videli. „Želite li da vam donesem i drugu kako biste mogli da ih probate?" Vraćam cipelu na policu i sumorno se smeškam prodavačici. „Bojim se da nemate u mojoj veličini." „A to je?" Kao i kod većine prodavačica koje rade na procenat, ni ova ne odustaje tako lako. Ali teško da je u stanju da izvede čudo, re zignirano zaključujem. „Trideset sedam." Pre nego što izgovorim sudbonosni broj, njeno lice se smrkava i oči naprasno gube sjaj gladi za provizijom. „Jao, draga, to je najpopularnija veličina." „Nema veze." Nonšalantno sležem ramenima. „Stalno se dešava." „A šta mislite o ovom predivnom modelu? Imamo u veličini trideset sedam..." Prodavačica hitro grabi ogavan par gusarskih cipela od pre tri sezone i poletno mi njima maše pred nosom. „Um, ne, hvala", uvredeno kažem i okrećem se u nameri da što pre izađem iz radnje. Pa dobro, to su samo cipele, Heder. Stižem do vrata, trudeći se da ne gledam u izlog, ali bezuspešno. Cežnjivo bacam poslednji pogled na ružičaste satenske cipelice i uzdišem. Želim da ih imaju u mojoj veličini. „Izvinite, madam." Okrećem se kao oparena. Ista prodavačica, čije lice sada šija novom srećom, gleda u mene. „Imate sreće. Pronašla sam poslednji

par. Neko ih je stavio u pogrešnu kutiju." I diže cipele uvis, mlatarajući njima kroz vazduh, pobednički uzvikujući: „Veličina trideset sedam!" „Jao..." uspevam da izustim. Ne mogu da verujem. Ali čak ni s tolikim popustom ne možeš da ih priuštiš, šapuće isti glasić u mojoj glavi. Osećam teskobu razočaranja. Istina je. Moja kreditna kartica je stopirana i u džepu imam samo dvadeset pet funti. Prokletstvo, želim da su jeftinije. I dok se spremam da ih se odreknem, postajem svesna značenja reci koje prodavačica izgovara, „... ali bojim se da na peti imaju malu tačkicu. Ne brinite, kada ih obučete, neće se ni primetiti. Naravno, cenuvćemo sniziti još... još pedeset procenata od snižene." Čekaj malo. Da li ona govori ono što mislim da govori? „Mislite, koštace samo..." „Dvadeset četiri i devedeset devet", ushićeno završava ona. Nekoliko minuta kasnije, stojim na kasi i posmatram kako ih uvijaju, osluškujući šapat iza svojih leđa: „Kakva srećnica, stvarno je želela te cipele..." i osećam kako me preplavljuje talas zadovoljstva dok mi prodavačica uručuje ružičastu kesu veličine bilborda. „I peni", cvrkuće kasirka, pružajući mi kusur. Ali ja sam već na pola puta do vrata. Dok koračam ulicom s ogromnom ružičastom kesom koja mi se njiše na ramenu, lice mi je rašireno u osmeh i ne mogu da poverujem sopstvenoj sreći. Nisam sujeverna, ali počinjem ozbiljno da verujem u to da vres zaista donosi sreću.

79


DVANAESTO POGLAVLJE

U

hhhhhhhhhhhhhhhhh." Otvaram vrata Volsi Kastla i unutra

zatičem atmosferu prezasićenu testosteronom. Kakav kontrast, razmišljam u sebi, prisetivši se estrogenske atmosfere Sigerson Morisona koju sam maločas ostavila za sobom. Ulazim u pivnicu i kroz duvanski dim se probijam ka šanku. Mesto je prepuno muškaraca sa kriglama u rukama dok otvorenih usta bulje u portabl televizor pričvršćen u uglu. Glasno negodujem. Naravno, to može da bude samo jedna stvar. Fudbal. „Tako sam i mislila." Okrećem se i vidim Eda koji me bezlično gleda sa svojih metar i devedeset. Pošto je došao direktno s posla, na sebi još uvek ima svoju uniformu: sivo odelo, belu košulju i crne cipele. U stvari, Ed se tako oblači i vikendom. „Opet si bila u kupovini?" pita on, izvijajući svoje guste tamne obrve. Njegov prekoran pogled u meni ubija svaki osećaj superiornosti. U tome je problem s mojim bratom. On prosto obožava da vam uništi zabavu. „1 meni je drago što te vidim." Grlim ga. „Zdravo." Formalno me ljubi u oba obraza. „Dakle, šta si pa zarila?" Kunem se, ponaša se kao pas sa koskom. „O, misliš na ovo?" neobavezno kažem, podižući jedno rame i gledajući u ružičastu kesu kao da je prvi put primećujem. Hajde, Heder, mučni glavom. Po mozgu kopam za najprikladnijim izgovorom. Ili to, ili me čeka još jedna lekcija o štednji za budućnost. Realno, trebalo je da moj brat bude bankarski menadžer a ne zubni protetičar. „Ovo je poklon", pobednički kažem. Genijalno, Heder. „Za koga?" E, sad više nisam sigurna u to da li pokušava da me uhvati u laži ili ga to zaista zanima. Poznajući svog brata, biram prvu opciju.

81

„Za..." U glavi listam svoj adresar u potrazi za odgovarajućom osobom. Hmm, nema skorih rođendana, ni godišnjica, ali tu je... „Rozmari." „Stvarno?" Ed je iskreno zadivljen. „Veoma lepo od tebe, sestrice." Nelagodno se smeškam. „Ma, obična sitnica", kažem, savršeno svesna da sama sebi kopam jamu. Pitam se kako ću se iz nje iskobeljati. „Drago mi je što se vas dve konačno slažete", nastavlja on, skrštajući ruke na grudima i gledajući me s bratskim odobravanjem. Ed je s Rozmari izgradio potpuno drugačiji odnos od onog kakav imamo ona i ja. Delimično zato što ima sopstvenu zubarsku ordinaciju u Harli stritu, koja se savršeno uklapa u Rozmarin umišljeni snobizam, a delimično i zato što je uvek pretrpan poslom i retko putuje u Bat a ona, s druge strane, odbija da dolazi u London „prljav i prenaseljen grad" - tako da se viđaju u vrlo retkim i izuzetnim prilikama. „Verujem da će Lajonel biti presrećan", zaključuje Ed i odmah osećam grizu savesti. Poslednja stvar koju želim jeste da povredim svog oca. „Da, prošlog vikenda sam bila u Batu. Tata je u odličnoj formi", skrećem temu u nadi da moj brat to neće primetiti. „Je li počeo da drži dijetu?" „Šta misliš?" Drago mi je što nisam jedina koja sluša Edove vakele. Lajonelu stalno zvoca kako bi trebalo da smrša, ali ga tata, naravno, nikada ne sluša. Ed smrknuto odmahuje glavom. „Moraće da izbaci sve one zasićene masti iz svoje ishrane i ubaci malo zdrave hrane. Ozbiljan sam, sestro." Posmatra me kao da bih iz nekog nepoznatog razloga pomislila da nije. Kada to Ed nije ozbiljan? „Sa onom gomilom mlečnih proizvoda i crvenog mesa, holesterol mora da mu vrtoglavo skače." „Nego, kako je Lu?" Menjam temu i pitam ga za njegovu ženu. Lu je u sedmom mesecu trudnoće. I skroz je okej. Za svet, ona je vaspitačica u dečjem vrtiću koja kosu farba u drečavoružičastu i zna napamet Harija Potera, iako je nepopravljiva obožavateljka gotike, i koja još uvek nosi minđušu u nosu i obožava horor filmove. Kako je moj brat uspeo tako pametnu i zabavnu ženu da ubedi u to da se uda za njega, za mene je prava misterija.

s

„Jutarnje mučnine su konačno prošle, hvala nebesima, ali zato e Boris sada rita i noću i danju", tužno kaže on.

82

Aleksandra Poter

„Hoćeš da kažeš da znate da će biti dečak?" uzbuđeno pitam. Onda dodajem: „I da će se zvati Boris?" „Ne budi smešna. Naravno da ne znamo", breca se on. „Želimo da pol deteta bude iznenađenje, ali Lu insistira na tome da ga sada zovemo Boris - po Borisu Karlofu koji je glumio Frankeštajna", pojašnjava on kroz uzdah. „Izgleda da sve trudnice svojim nerođenim bebama daju neki nadimak, što je podjednako ružno kao kada ljudi krste svoje automobile..." Iskreno, volim svog brata, ali ponekad želim da ga upucam: prokleto je džangrizav. Znam da se potajno raduje bebi iako to nikada javno ne pokazuje. Jednostavno voli da kuka. „Šta pijemo?" vedrije pitam u nadi da će ga džin i tonik oraspoložiti. „Ha, pokušaj da naručiš, možda ćeš imati više sreće", gunđa on i pruža mi novčanicu od deset funti. „Već dvadeset minuta pokušavam da skrenem barmenovu pažnju." Kao što rekoh, vesela je duša moj brat. Odvajam se od njega i prilazim šanku - utom shvatam o čemu priča. Muškarci nagurani oko šanka drže podignute krigle u jednoj i novac u drugoj, strpljivo čekajući svoj red. Snuždeno stajem u red, svesna toga da će ovo biti dugo veče. Trenutak kasnije, neko mi dodiruje rame. „Jeste li usluženi?" pita jedan od gostiju, vrteći u ruci svoju praznu čašu. „Kamo lepe sreće", uzdišem, želeći u sebi da se to zaista desi. A onda se događa nešto neverovatno. Okružen porudžbinama sa svih strana, barmen se okreće u mom pravcu i zuri u mene. Ispred mene se tiska najmanje pola tuceta ljudi, ali on gleda pravo u mene. Uzvraćam mu pogledom punim nade i koža na vratu mi se ježi. Sto je čudno: čovek je ćelav, debeo i ima pedesetak godina. „Izvinite što ste čekali, čime mogu da vas uslužim?" „Erm..." Nesigurno se smeškam. „Dva džin-tonika sa ledom i limunom. Molim vas", dodajem. Ne mogu da verujem ovolikoj sreći. „Stiže odmah", namiguje mi barmen, zatim grabi dve čaše i okreće se ka bifeu. Nekoliko minuta kasnije, vraćam se kod Eda udubljenog u fudbalski meč, kao i ostatak muških gostiju. „Svaka ti čast", komentariše on s odobravanjem i uzima svoju čašu, ne skidajući pogled s TV ekrana. „Nikad nećeš pogoditi šta se desilo", ushićeno kažem. „Uslužena sam pre svih ostalih."

83

Pazi šta želiš... možda (i se i ostvari „Neki ženski fazon, a?" Ed uzima srk svog pića i nastavlja da zuri u televizor. „Ne, ništa slično. Zapravo se dešava nešto vrlo čudno." „Kako to misliš, čudno?" Poguran novim talasom gostiju koji se tiskaju oko šanka, Ed priljubljuje svoju čašu uz grudi kako bi je zaštitio od prosipanja. „Do đavola, ovde je pakao od gužve." Osećam lakat u svom ramenu i nesvesno ispuštam kratak jauk. „Znam. Zelela bih da se oslobodi neko mesto da sednemo." I pre nego što završim rečenicu, sa obližnjeg stola dvoje ustaju i počinju da se oblače. Nemoguće. Sa zaprepašćenjem posmatram kako žena iskapljuje vino i osvežava sjaj na svojim usnama, dok muškarac ubacuje paklicu cigareta u gornji džep svog sakoa. Nije moguće da odlaze. Ili jeste? „Mi odosmo - ako hoćete, sedite ovde", nudi mi muškarac. Ne Edu, nego meni. Najednom mi se vrti u glavi. „Ovaj, da, hvala." Učtivo se osmehujem i gledam u Eda koji je ostao zapanjen. Bez oklevanja zauzima jednu praznu stolicu a zatim zadiže svoje pantalone kako bi udobnije seo. „Kakva sreća." Nemo se spuštam na drugu stolicu. U glavi mi je haos. Sve one dilemice oko sujeverja i sreće počinju da bujaju, razotkrivajući se u mojoj glavi kao na filmskom platnu: prazno sedište u vozu, nepo stojeći red u Starbaksu, pakovanje žileta, mesto za parking, Gejbovo javljanje na mali oglas u Lutu... Slike se preklapaju u histeričnom nizu, krupne stvari, sitnice... Vožnja u povratku iz Bata bez gužve u saobraćaju, kačenje kaputa na praznu kuku čiviluka na poslu, pro nalaženje savršenog para cipela u mojoj veličini. Zatim otkriće da im je cena dodatno snižena. Usluživanje za šankom preko reda, slobodan sto... Brže i brže, sve se zamagljuje i više nisam u stanju da ćutim: „U stvari, ne. Nije to." Srce mi udara kao ludo. „Ovo je više od sreće." Čekam da Ed nešto kaže, ali on zbunjeno pilji u mene. „Izvini, Heder, nisam u toku", naposletku priznaje. „Zaboga, o čemu to pričaš?" Oklevam. Zato što je ovo preraslo u problem. Nisam više sigurna o čemu pričam. Ugrizavši se za usnu, pokušavam da mu pojasnim. „Ede, reći ću ti nešto, ali obećaj da se nećeš smejati." „A, to je lako", suvo uzvraća on. „Nemam smisla za humor, secaš se?" Ed se priseća nečeg što sam mu odbrusila pre mnogo godina i očigledno mi to nikada neće zaboraviti. »Dobro, možda samo tripujem, ali..." zastajem i oštro udišem. »Ne, zaboravi, samo sam malo flipnula."

84

Aleksandra Poler

„Moja sestrica? Flipnula?" Oči mu se vraćaju na fudbal. Opet oklevam. Ukoliko mu kažem, misliće da sam idiot. Ali on već misli da sam idiot. „Dakle, vidi, radi se o..." Duboko uzdišem. Ma dajl Izbaci to iz sebe, Heder. „Sve što poželim, ostvari se", kažem glasno. Ali ne dovoljno glasno: moje reci nadjačava još jedan uzdah mase koja uzbuđeno skače na noge, poput talasa uzvika, zvižduka i psovki, a zatim se vraća na svoja mesta i razočarano gunđa. „Prokletstvo! Za dlaku", uzvikuje Ed. „Ovo je moralo da uđe." „Ede, jesi li čuo šta sam upravo rekla?" „Izvini, sestro." Saosećajno mi spušta ruku na koleno. „Trenutak pada koncentracije. Pričala si nešto o priželjkivanju..." Ne mogu da dokučim da li me ismeva ili lupetam koješta. Olakšanje je što o tome mogu s nekim da popričam, da vokalizujem sumnje koje me danima muče. „Ne, nije u pitanju priželjkivanje. Nešto mnogo veće od toga." Izgovorivši ove reci, postajem svesna njihove apsurdnosti. „Proteklih nekoliko dana svaka sitnica koju poželim na neki način se ostvari." „Pa, znaš šta se kaže kada su želje u pitanju?" podseća me on, iskapljujući svoj džin i tonik. „Ne, šta?" radoznalo pitam. Krčkajući led zubima, Ed me ozbiljno gleda. „Pazi šta želiš." „Pazi?" preneraženo ponavljam. U mom životu se dešava nešto neverovatno, čudesno, fantastično, a moj brat mi govori da pazim šta želim. Poznajući ga, ni sama ne znam zašto me to uopšte čudi. „Razmisli malo dublje o tome. Mislimo da znamo šta želimo iako to zapravo nikada ne možemo da znamo dok ne dobijemo ono što želimo. I onda kada to dobijemo, shvatamo da to zapravo nismo ni želeli - ali tada je prekasno", nastavlja Ed da mudruje s gorkim osmehom na licu. „Na primer, sećaš se kada sam onomad poželeo da uzmem nekoliko slobodnih dana kako bismo Lu i ja organizovali venčanje. Čim sam ih dobio, razboleo sam se od gripa i nedelju dana proveo u krevetu, skidajući temperaturu. Vidiš da od želja nema nikakve vajde?" „Ede, ozbiljna sam." Zgrožena sam primerom kojim pokušava da dokaže paralelu između njegovih životnih problema i onog što se meni događa u poslednje vreme. „U pitanju je nešto više od toga." Ed me proučava ispod svojih tamnih obrva. „Jesi li ti dobro?" „Jesam, dobro sam. I ne, nemam grip", nestrpljivo odgovaram. Ed podiže ruke u znak predaje. „Okej, izvini, ali kako možeš od mene da očekuješ da budem ozbiljan? Mislim, stvarno", pravda se on. „Želje koje se ostvaruju?"


85

Gnevno stežem vilice. U redu, sada ćemo da vidimo. „Okej, usudi se da nešto poželiš", odlučno kažem. „Heder, molim te, prekini s tim glupostima. Postaješ naporna", uzdiše Ed, vidno iznerviran. „Vidiš? Ipak brineš", izazivam ga. ^Brinem?" podsmešljivo će Ed. „Za ime sveta, zašto bih brinuo? Zato što je moja sestra najednom otkrila da poseduje magične moći?' Ed ove reci prati izrugivačkim cerekanjem, istim onim kojeg se sećam iz detinjstva kada mi je jednom rukom držao obe šake iznad glave a drugom me golicao do iznemoglosti, ne obazirući se na moje vapaje za milost. I sada sam, baš kao i onda, van sebe od besa. „Dobro, možda je smešno, ali probaj da me iskušaš", zahtevam. „Ili se plašiš da ću dokazati suprotno?" Jedna od najvećih osobina mog brata jeste nepopravljiva kompetitivnost. Godine igranja društvenih igara s njim naučile su me da najviše na svetu voli da pobeđuje. Baš kao što uvek želi da bude u pravu. Mada, ruku na srce, to želim i ja. „Pa, kad toliko navaljuješ..." prihvata on igru. Baš kao što sam i mislila. Nekoliko sekundi razmišlja, a onda pucka prstima. „Utakmica", trijumfalno kaže. „Šta s njom?" pitam. „Pa, trenutni rezultat je jedan-jedan, i do kraja je ostalo manje od pet minuta..." Ed pokazuje rukom na ekran televizora. „Moramo da postignemo gol protiv Francuske ako želimo da osvojimo pehar." „A, tako", mrmljam, ne pokazujući ni tračak entuzijazma. „Ko smo to mi?" Kao što rekoh, fudbal je poslednja stvar koja me u životu zanima. I tako mi odgovara. „Engleska", uvređeno će Ed. „Ko drugi?" „Pa?" podbadam ga. „Pa, ako se tvoje želje stvarno ostvaruju, zašto ne bi poželela da Engleska postigne gol pre nego što sudija odsvira kraj?" nastavlja on. „Zato što mi to ništa ne znači", odgovaram. „A da li bi značilo kada bih ti obećao da neću spomenuti ôzmari da si joj kupila poklon..." Ed me strelja pogledom i tada snvatam da mi je dolijao. „I moći ćeš da ga zadržiš za sebe, a?" „Klasična učena." >,Da, a ovo je totalno ludilo", suvo primećuje on. л ' °^ е Ј-" Okrećem se ka ekranu i pokušavam da se sredsredim na muškarce koji trče po zelenoj travi. Izvinjavam se,

Aleksandra Voter su fudbaleri. Nabirem čelo, fokusirajući se na igrača u plavom ■ t'SU koji kontroliše loptu. „Koji smo mi? U belim ili u plavim dre-,1'îma?" pitam šapatom. s1' „U belim", sikće Ed, bečeći oči. „O..." Razočarano se usredsređujem na igru dok francuski clbaler dodaje loptu drugom igraču u plavom dresu. Nažalost, I l ,cibaleri Engleske sve to nemoćno posmatraju, trčkarajući unez-'\reno oko svog gola. Francuski igrač počinje da dribluje, opasno se s zbližavajući golmanu. Zadržavam dah i naprežem se da vidim šta ''(. se dogoditi, najednom svesna napete atmosfere oko sebe. Hajde, Englezi, hajde, možete vi to. v Registrujem ove reci u svojoj glavi. Čekaj malo, šta ja to radim? ledam utakmicu u pivnici? I uživam u njoj? Krvnički stežem sS?oju čašu - tenzija postaje nesnošljiva. Ne smem više da gledam. j.'rancuska je na putu da postigne gol, a Engleska da izgubi utakmicu. l'uls mi se ubrzava. „Za ime boga, branite se. Hajde, hajde!" čujem Eda kako dobacuje. Iako je situacija skoro bezizlazna, njegove reci ispod glasa zvuče kao mantra strastvenog navijača koji želi da njegov tim pobedi. Iznenada želim istu stvar. „Hajde, Englezi, hajde", uzvikujem, pridruživši se razularenoj masi. „Pobedite," A onda, niotkuda, igrač u belom otima loptu, trči preko terena i postiže gol. Pivnica eksplodira od vriske, uzvika, zvižduka. Svi slave. Svi su ■.rećni. Čuju se oduševljeni povici „Možeš li da veruješ?", „Kakvo čudo!", „Ovo je neka magija!" Ali ja ih više ne čujem. Kao da gledam film sa isključenim zvukom. Najednom se diže vetar, otvarajući vrata od pivnice i podižući finu prašinu sa poda. Okrećem se ka Edu koji zaprepašćeno zuri u mene. Oči su mu iskolačene a usta razjapljena. „Prokletstvo, Heder", muca on, dolazeći sebi. „Ali to nije moguće..." Pogled mu s mene leti na ekran malog televizora na kojem piše konačan rezultat 2-1 za Englesku. „Mislim, to je nemoguće..." Ed ostaje bez teksta dok ćutke razmenjujemo poglede. A onda me zapljuskuje. Osećam bujicu ushićenja, uzbuđenja...

TRINAESTO POGLAVLJE

M

ogućnost. „Izvinite, prodajete li listiće za loto?" Široko se osmehujem gospodi Patel koja stoji iza pulta lokalne radnje na u»lu i slaže paklice „marlboro lajta". Njene tanke ruke su obilato is virane kanom. Iznenađena, ona prekida ono što radi i zuri u mene. Otkad im se doselila u kraj, postala sam redovna mušterija gospođe Pat; el pazareći tu sve što mi je potrebno, od čokolade i treš-magazin^ u periodima PMS-a, đo rolni toalet papira i peska za Bilija Smita kad mu ponestane. Ali za sve to vreme nijednom nisam kupila listić za loto. Sve do sada. „Da, naravno", kaže ona, prebacujući narandžasti sari pr^k 0 svog mršavog ramena. „Pored prozora su." Njene teške zlatne minđuše zveckaju dok mi pokazuje glavom. „Hvala." Pokušavam da sakrijem svoje uzbuđenje i žur n0 koračam ka prozoru. Zavučen u sam ugao, nalazi se crveni pj a . stični stalak koji nikada ranije nisam primetila. Uzimam hemijsk u olovku koja leži na njemu i žudno izvlačim jedan listić. Da vidirô Okrećem ga da pročitam instrukcije. 'Izaberite šest brojeva i p re . križite ih.' Hmm, dobro, to je bar lako. Moje godište, broj ulic e Veselo precrtavam brojeve i konstatujem da u tome uživam. B roj godina rada za Zauvek zajedno, mamin rođendan... Zastajem. Trebaju mi još dva. Igram se sa pramenom kose, pokušavajući da se koncentrišem na brojeve u nadi da će neki od njih skočiti i povikati: „Izaberi mene! Ja sam pobednik!" Pobednik. Jao, tako nešto ne mogu ni da zamislim? Jedno je pobeditj u partiji šaha. Ali dobiti na lotou? Sam koncept mi deluje кгајцје nedostižno. Osvojiti milione i milione funti, steći bogatstvo k oje prevazilazi i moje najluđe snove, otići u šoping i kupiti ono o čei sam oduvek maštala...

Aleksandra Voter

Automatski pravim jednu od svojih lista želja: • Kuća na Holand parku. Jedna od onih sa velikim belim stubovima i predivnom terasom, kuća koja će Rozmarinu baciti u zasenak. • Vikendica u Italiji, negde u toskanskim brdima, gde ću da provodim duga topla leta, kupujući kožnu galanteriju i ćaskajući s lokalnim stanovništvom. • Uz pomoć prevodioca. Po mogućnosti muškarca, markantnog i obučenog u „pradu". • Matis. Lajonelov omiljeni slikar. Pristala bih na bilo koju sliku - nisam izbirljiva. • Sezonska karta za Premijer ligu za Eda. • Penzioni plan koji će da potuče sve penzione planove. • Plastična operacija za Džes. • Dve nedelje odmora na Tajlandu. U stvari ne! Mesec dana odmora r\a Tajlandu. • Cipele. Mnogo, mnogo, mnogo cipela. • I nova kola da vise ne moram da ih parkiram i obijam donove svojih novih cipela. • Po mogućnosti srebrni „aston martin" poput onog kojeg vozi Džejms Bond. • Ili možda jedan od onih novih mini-kabrioleta kojim u Italiji mogu da zalazim i u najuže sokake u pohodu na cipele. Sama. Najednom osećam poznati ubod usamljenosti. „Ahm." Čujem kako neko pročišćava grlo, budeći me iz sanjarenja. Osvrćem se i iza sebe vidim pozamašan red nestrpljivih igrača na sreću. „O, izvinite, odmah ću. Samo unapred trošim svoje milione", šalim se, očekujući bar neki smešak. Umesto toga, skoro da čujem tup odjek odbijanja moje bezazlene šale o njihova kamena lica. „Ajde brže", reži neko iz reda. „Nemamo ceo dan." Postiđena, nasumično biram još dva broja, grabim listić i žurim na kasu. Gospođa Patel me tamo čeka s nepromenjenim zaprepašćenjem na licu. „Imate osećaj, a?" Oklevam. Osam i trideset je ujutro dok stojim u hladnoj, neonkama osvetljenoj radnji na uglu i sve mi deluje skoro neverovatno. Mogu da se zakunem u to da ono što se dogodilo prethodne noći nije bila slučajnost. Jedini razlog što je Engleska pobedila u fudbalu jeste... Koji, Heder? Taj što si ti poželela da postigne gol?


89

Najednom shvatam koliko sam ispala smešna. Naravno da je sve to bila samo slučajnost, budalo. Mašina zuji i uskoro izbacuje odštampan listić. „Možda", odgovaram, smeškajući se usiljeno i pokušavajući da ne gledam gospodu Patel u oči. Usled čega piimećujem naslov na prvoj strani Dejli mirom: „Engleska magija". Stomak mi se uvrće poput palačinke. „Možda bi moglo tako da se kaže", mrmljam, uzimajući listić. Drhtavim prstima ga presavijam i brižljivo ubacujem u svoj novčanik. Iskuliraj, Heder. Izlazim iz radnje u stanju nervozne nestrpljivosti. Napolju, jutarnji špic je u punom jeku. Na trotoarima se tiskaju kancelarijski radnici, uniformisani u bele košulje kratkih rukava, uživajući u još jednom toplom sunčanom danu. Ali ne i ja. Ophrvana sopstvenim mislima, čini mi se da ne bih primetila ni da s neba padaju amazonske žabe. Spuštene glave koračam dok mi milion pitanja opseda misli. Reci poput 'nemoguće 1, 'besmisleno' i 'zapanjujuće' prepliću se, odolevajući zdravorazumskom rezonovanju. S jedne strane, realna, logična, racionalna strana mene zna da mora da postoji neko razumno objašnjenje. Međutim, s druge strane, deo mene koji potajno čita horoskope i nesvesno robuje sujevernim zabludama, ne može a da ne nastavi dalje. Ostavljam uličnu vrevu iza sebe i skrećem na stazu koja prati rečni kanal. Ovo je jedno od mojih omiljenih mesta u gradu. Živopisan okoliš i uski brodići jarkih boja čiji nazivi Merlinkine morske noge. Bura u šoljici čaja, Ljubičasta sirena u neobičnom krasnopisu, nikada ne mogu da mi dosade. Pitam se kako je živeti na brodu u centru Londona. Batali brodove, šta je sa željama? zahteva glasić u mojoj glavi. Zatečena sam, ali ignorišem ga, gledajući u korpe na brodskim palubama iz kojih se preliva cveće duginih boja. Prelep prizor. Na desetine malih želja koje nesvesno slažem u svojoj glavi? I zar nije genijalno to kako su vlasnici onog brodića iskoristili stare cipele i od njih napravili saksije za cveće? Namršteno gledam u drvenu palubu na kojoj su nanizane. Iz njih raste suncokret visok i do jednog metra. Škiljim na suncu, zaklanjajući rukom oči. Bože, sunce je baš jako. Želim da sam ponela naočari za sunce. Tajne, skrivene, podsvesne želje koje su deo svakodnevnog života. Iskreno, ne znam šta se danas sa ranom dešava. Misli su mi u totalnom haosu. Uvlačim ruke u džepove - i zastajem. Čekaj malo. Pod prstima osećam nešto glatko, kao da je plastika. Je li moguće...

90

Aleksandra Poter

sigurna sam u to da sam ih ostavila kod kuće. U stomaku mi treperi dok iz džepa vadim naočari za sunce. A šta je sa onim željama koje se naprasno ostvaruju? Drhtavim prstima ih stavljam na lice, bojeći svet u bakarnu nijansu. Duboko uzdišem u pokušaju da se smirim, ali u tome ne uspevam. Ovo je smešno. Ne mogu da se sredim. Treba mi kafa. Je li moguće da se ostvaruje sve što poželim? Tako ti boga, umukni, hoćeš li? Primećujem mali kafić i odustajem od šetnje pored rečnog kanala. Budući da sam u poslednje vreme naprasno smršala, moći ću sebi da priuštim kroasan sa čokoladom. U stvari, dvoumim se da li da odem još dalje i naručim kroasan sa bademom kada mi pažnju skreće kuća okovana skelom, pred kojom stoji parkiran građevinski kamion. Srce mi steže. Na pamet mi pada samo jedna stvar. Fizički radnici. Mrzim fizičke radnike. Bavim se mišlju da pređem na drugu stranu ulice i potražim zaklon iza parkiranih automobila, ali krajičkom oka vidim da je prekasno za to. Dvojica već sede na zidiću, piju čaj iz plastičnih čaša i čitaju žutu štampu. Utom podižu glave. Primećena sam. „Sranje." Spuštam glavu, ali osećam kako u meni raste bes. Želim da su im misli okupirane nečim drugim i da nas žene ostave na miru. Mislim, to je tako nepošteno. Želim da znaju kakav je osećaj biti stalno pod lupom. Koračam ka njima, iščekujući da čujem neizbežno „Ne brini, srce, nećemo ti ništa". I znate šta? Ne događa se baš ništa. Nema šanse da me nisu primetili, govorim sebi dok koračam pored njih, ne verujući u to da još uvek ne čujem zvižduk. Umesto toga, iz pravca kuće dopire samo lupanje čekića i burgijanje bu šilica. Zbunjeno dižem glavu, spremna za kontakt očima i dobacivanje tipa „sestro, pokaži sise", ali... ne čujem ništa... Niko ni ne gleda u mom pravcu. Zaključujem da je ovo previše dobro da bi bilo istinito i nastavljam dalje. Iščekujući. Očekujući. I dalje ništa. Ispunjava me neobičan osećaj samouverenosti. Usporavam i počinjem da vrckam - da, vrckam - dok prolazim pored razgolićenih radnika koji mešaju cement a da pri tom ne primećuju izazovno njihanje moje mini suknje. Nijedan pogled postrance. Utom spazim naslovnu stranu novina koje čitaju. Ogromnim crnim slovima piše:


UGROŽENA MUŠKOST: NAJNOVIJA ISTRAŽIVANJA SEKSUALNOSTI POKAZUJU DA FIZIČKI RADNICI IMAJU NAJMANJE PENISE Pojmvam rukom usta, gušeći kikot. Onda čujem glasić u svojoj glavi. Šta ako su uslišene sve tvoje želje? Samo što ga ovoga puta ignorišem. Konačno sam uverena. Ma koliko to čudno, nepojmljivo i nerazumno zvučalo, ovo mora da je neka magija. A onda - ne znam šta me spopada, ali pre nego što uspem da se obuzdam, ubacujem dva prsta u usta i ispuštam dug, provokativan zvižduk. Zadovoljno gledam kako se obrazi građevinaca crvene poput bulke. Osećaj je apsolutno fantastičan.

Sve bolje od boljeg. Poput neverovatnog oslobođenja od okova, ostatak nedelje provodim u vrtlogu prijatnih iznenađenja. Kreme protiv bora, čije dejstvo je dosad bilo jedva primetno, najednom daju vidnog efekta. Zaključujem to detaljnim ispitivanjem svog lica u uvećavajućem ogledalu. Minđuše koje sam mislila da sam izgubila i koje sam na rukama i kolenima tražila po ćelom stanu, naprasno iskrsavaju iza sofe, poput zeca iz magičnog šešira. Čak i moja kosa, koju nikada ne uspevam da stilizujem ni nakon polusatnog češljanja, iznenada izgleda sjajno, lepršavo i - ako smem da primetim - vrlo stilizovano. Jedna po jedna, najnelogičnije želje koje mi svakodnevno padaju na pamet, počinju da se ostvaruju. U početku su to samo sitnice. Moj veštački preplanuli ten dugo ne bledi na člancima. U Marks 8č Spenseru ne rasprodaju moj omiljeni sendvič. Kada uključim TV, vidim da je programska šema promenjena u poslednji čas i umesto najavljene emisije o motorima sa turbinom, daje se film koji sam odavno želela da pogledam. Ali to nije sve. Zabava, u stvari, ovde tek počinje. Umesto slučajnih želja, proveravam one namerne u svim mogućim situacijama. Naravno, u tome ne preterujem - da budem iskrena, malo sam nervozna zato sto su to stvari s kojima se svakodnevno ne susrećem. Na primer, n e želim da mi Benisio del Toro uveče dođe u posetu i izmasira ran? ena (mada bih kasnije mogla i tako nešto da razmotrim), ali svakako mogu da konstatujem da su rezultati bolji od očekivanih.

S S

E

TO §

s

as sjN C ,3^

-*

C 313

Hi

'S <иЈУ

M ii O и

хл SCU >N 3

UTS и

•=. S 5 ;a -* > „, ~ 3 £ q

■H

D

n, U

O

•ЈчВ^^З

> N .y

"2 i :то r« з 3J

--н

C

c -c^s

P

TO

i^-43

2

or? li

5>

r-3

oo"

E S. TO

4o

TO OJ >w

сл

+-»

O

cTO I *

H-*

'c

§E

;Тч QJ > >N

TO TO TO N

1 3

'№SC5

HI

l^ 6>t

1 Ш

— 5 TO HI

C TO '

> —*<

■^ u m O C :=P

3

>—. -Ü. ■ 'S

•^ 3

TO

^ i3

Л

■C C —

o ^ g -C 6o gcИ q

O

TO '

: ^ O

Vi

■

(J и > O и

^ ^ . s> .11

TO

T O

^

(U 'U

.>

J2 "^ TO

3 ;

-

^

!

TO

И M W

.^>U v .a -* OП "

•3 13

Hi

-

s"*

TO ■

SE«.

^S« o 6

o t! -S c ^13 ;o

TO

>

in

^13 t^T^ O

СЛ

aj

и g C

=

i-l

C C

(U TO TO

c aj

^ D =S i . G s| s

"S^ P

I £•--

N •?

HI >N

TO -Ö

=■> TO

aj

TO HI

O 55 C TO c

p^~

li

ou

ET

GO""C D

I« pIaI,

o 3'^

Zl *— *-3 ■•-<

^ TO >

e

~

00 bC a;

N

з■—-, ^ C~-

-S s h <4 Ü -*

I

ЈУ ЈЗ £

OP

2 -r ^^

"" C " O ftp

:s6^^^ "Д

1U

c' o

3 и

Tff rt

2S — cg

ц^

ЧЈ

.—i N

(0 2

Q

JS

g P

i! i x-v" Eji! I

3

O

a

O

Е ЈЗ

~.„

TO >

>■* ^З ■ —

> > >u

N TO TO 00 >-.

TO ><л C (LI TO >

;^ -м

00 g .Hl^,.

U U

S^ c S .ЈЗСЛ_

TO

T

сл

TO

О

C/l -!-1

o

OJ

2 TO

о ex

■p. ^. TO >N g D,
Оч TO

> P_C

" 6 2 k

„ г;

4Š.Š

r-1 —. t-»

- *-!

: ^З u ^; tu то

' и C -77!

C >N

то з D, Hi C и 3 C

IH^f if

TO

TO

то O O

-o

aQ

■ћбл

Hl W

3 TO

S .Ü, E'E1

-Ü з то c 5 ra

-2 E .Si, то

D,

g^

aj >

TO

О ^ P TO

SSJS

E"^

— .Ü, 3

.тото

i>i žr-SoU - ; "ob " ^ P « tS

D.«

c

з -а E а S s g SS

Hl

O W) >

.Si,^s .Ü, č 'o1 O У то то «'

O П

ЧЈ

е

c

.«

o "E N

P

o .«i, Ј^- s. | a

i

^Ä

3-2 00 —1 ><Л

TO

E5 cd ^

Hoj-»

_Г СЛ 3 (LI

>U c O П ^Ü 3

« o

,

■—i >сл

H) '

-i

•

TO

00 NJ

TO

e

l

13

.—

oo

i-t

TO

o S 54 c o

a-

HI TO -p-.

>

a^ - % |

TO

s2-^&

o i;

S

w 00 13

O

3

Ђ ^ 3 i ^< то'

Hl

TO

UN-

TO

i -2 5 .S-,13 O 013 C

;Ä c ^з

TO

n

ôo> IS & >Ü£ N

O то Ä5 ^

E

s^

-^н

E

i.rS

N

c i 13

«J s

O

:

■t-1

:

^■'S TO C

c ■-

^

^

> " - ^

"

« TO

N .3

O и C Hi

.rt

t>N

'б" -o ^ TO

•i « H >

to

СХ «u

tt-S

3£

3 N

r-3

СЛ

3 "^ .ЈЦ

л,

>сл H I 00 p V- N tn > i—<

-Т--,

>-•

"

о

4)

HI C HI

i^ I-a

+-■ _ D ■-------------------

'UH

W -^

HI

EsS^-S s,s 6 5

СЛ

(

TO

пГ

E.

.2.3 2 rt Č E Л

o c _, oo
. > TO
•—<

TO

g^^>S^2 8

.?г. то « .i-, >о . "TO i Žо 5i>o Г- 1

O to 3 3 TO ^

jg

з дз о -d .^.

"

i-

| § > ^ SS то^

^-g^.^ö;g џ S1* ' TO1 o ?

1

то ^

s

HI

TO

13

„

TO

üE

>и >u V JS, E k -Si, ^ O a ; TO H) -^,^3 o ^ O 3 3 -3, - &, > -p

^ oo « > « 7, ^ .Si, Ü .Si. s E Si 3 a, ^

TO

l'

C

til'

Aleksandra Poter 94

„Čuješ li, Heder? Moraćeš da se vratiš u sedlo inače će da ti zaraste", opominje me, pokazujući prstom nadole. „Ma daj, Džes." „Ozbiljno ti kažem", nastavlja ona. „Čitala sam o tome u nekom časopisu. Piše da vagina..." Najednom shvatam da gubim vreme. U stvari, ne znam zašto sam joj uopšte spominjala vres? Džes je žena kojoj zaljubljivanje nema nikakve veze savmagijom, nego sa udaranjem recki. Menjam temu. „Šta misliš o kombinaciji ove crne majice bez jednog ramena i ovih farmerki do listova?" predlažem, podižući dva artikla sa gomile odeće. „Zar ne misliš da je malo, kako da kažem, dosadna?" Mašem tom modnom šargarepom pred njenim nosom. „Čini mi se da je Sijena Miler nosila nešto slično", lažem, ukrštajući dva prsta iza leđa. „Stvarno?" Džes grabi odeću iz moje ruke i počinje da navlači farmerke. „Hmm, da, možda bih ovde mogla da uvučem onaj kaiš što sam kupila u Grčkoj - znaš, onaj sa velikom ukrasnom šnalom." Zatim oblači crnu majicu i namešta je na ramenima. Grudi i butine joj kipe na sve strane, ali ova kombinacija ne može da omane. „Heder, ti si genije1." Džes me radosno grli. „Ovo je fantastično." Skromno se osmehujem u nadi da neće otkriti da mi inspiracija nije bila Sijena Miler nego lutka iz izloga. Džes se odlučno skida i navlači svoju staru odeću. „Gde sam ono stala..." Prokletstvo. Mislila sam da smo završili s tom temom. „Moraš da prežališ Danijela." „1 jesam", robusno odgovaram. „Danijel nije reka u Egiptu", nastavlja ona. „Nikada to nisam ni verovala", branim se. v Džes sklanja zavesu i okreće se ka meni. „Šta onda čekaš?" „Savršenog muškarca", kažem, nadajući se da će je to ućutkati. Džes spušta naramak odeće na sto ispred prodavačice koja mi upućuje ledeno-skeptičan pogled od maksimalno šest artikala. Osmehnuvši se suvo, Džes mi kaže: „Ne volim da ti serviram istinu u oči, dušo, ali takav ne postoji." „Možda." Pratim je do kase. „Ali to ne znači da moram da prestanem da se nadam." Gledam u par koji stoji u redu do nas. Zagrljeni su, žena zaljubljeno gleda u muškarca kojeg lično nikada ne bih primetila u masi. Liči mi na ćelavca, prilično zatupaste spoljašnosti koji je došao da kupi sebi trimer za nosne dlačice. Ali za nju je on savršen muškarac. „Mislim da nisi u pravu", dodajem. „Savršen muškarac ipak postoji."

9.5 Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari

„Gde se izgubiše cinizam i ogorčenost?" „Samo kažem..." „Da su svi muškarci ološ?" upada Džes, imitirajući me zadivljujuće dobro. Posle raskida s Danijelom bila je to fraza koju sam s uživanjem izgovarala između dima „marlboro lajta" i gutljaja tekile. „Bila sam povređena", pravdam se. „Uostalom, zašto su muškarci koji mrze žene mizogini, a žene koje mrze muškarce samo ogorčene?" „Ili lezbijke", saosećajno me dopunjuje Džes. Za trenutak vlada tišina dok obrađujemo činjenice a onda: „Ološ", sikće Džes, gledajući u muškog prodavca za kasom kao da je lično odgovoran za nejednakost među polovima. „Kao što rekoh", brzo menjam temu, „mislim da savršen muškarac ipak postoji. Samo je različit za različite žene. Evo, pogledaj Kamilu Parker Bouls - izvini, Vindzor." Eto, sad moram da potkrepim svoju teoriju. „Njena vizija savršenog muškarca jeste princ Čarls." Džes pravi grimasu. „Ludo je zaljubljena u njega", napominjem. Džes sklapa oči. „Fuuuj... naročito u njegove uši", dodaje šapatom, verovatno iz straha da je njegovo visočanstvo nekim čudom ne čuje. „Tačno. Baš kao i žena koja se udala za Robina Vilijamsa. Za mene je on sve samo ne smešan, ali ona verovatno misli da je on savršen." „Robi Vilijams je oženjen?" pita tinejdžerka ispred nas, okrenuvši se sa preneraženim izrazom lica. „Ne taj nego glumac. Znaš. Gospođa Dautfajer, Dobro jutro, Vijetname..." „Nanu, nanu", oponaša ga Džes, mameći mi kikot. „A šta je sa Keri i Zverkom?" pitam kroz smeh. Sada već uživam u ovoj analizi. „Nikada ih nisam skapirala. Trebalo je da ostane sa Ejdenom!" „Mmmm", negoduju žene oko nas. Potpisavši račun kreditne kartice, Džes ga ubacuje u kesu sa kupljenom robom. „Idemo odavde", naređuje ona, demonstrativno me vatajući pod ruku. „Ako je savršeni muškarac u očima svake žene že „Čisto r ugačiji, kakav je onda tvoj?" pita ona, vodeći me ka izlazu. „Či< za sIučaj da naletim na njega", dodaje ona uz plastičan osmeh. Vatam o i 'Sru- „Monogamista, naravno." Deklamujem spisak o na sav ršenog muškarca po mom kalupu zato što, naravno,

96

Aleksandra Poter

imam spisak za sve. „Mrzi sport, ali voli da sluša Dajdo..." Osećam kako hvatam zalet. „Ne baca odeću po podu i ne ostavlja neumotan sir u frižider da se ne bi skoreo i osušio..." Zapravo, ovo postaje zanimljivo. „Ne ustručava se od toga da priča o svojim osećanjima i ne plaši se odgovornosti... niti da pita za pravac kada se izgubi..." Sve što sam oduvek zelela da poseduje moj savršeni muškarac izbija na površinu. „Voli da se drži za ruke i da večera uz svece. Ne zanima ga samo seks, kupuje mi cveće, ali ne one ogavne jeftine bukete na benzinskim pumpama..." Zastajem da razmislim. Je li to sve? „Ah da, i do ušiju je zaljubljen u mene, naravno." Izlazimo na užurbani Oksford str it. „Zaboravila si ono najvažnije", kaže Džes, odmeravajući tipa koji nam ide u susret, skrećući mu pažnju bezrazložnim kikotom. „Stvarno?" tobože iznenađeno pitam. „Stato?" Džes se nestašno ceri. „Veliku i moćnu alatku."

ČETRNAESTO POGLAVLJE

D

va lovca idu kroz šumu. Jedan pada na zemlju. Toliko se uspaničio da skoro prestaje da diše. Drugi vadi mobilni i zove hitnu pomoć..." Stojeći ispred velikog ogledala na unutrašnjoj strani vrata ormana, u „Ramons" majici ispod crnog sakoa, sa nezapaljenom cigaretom koja mu visi sa ugla usana, Gejb zastaje da prouči svoj odraz, praveći na licu niz različitih izraza: tugu (pognute glave i snuždenih obrva); zaprepašćenje (iskolačenih očiju, otvorenih usta); uzrujanost (skupljenih obrva, drhtave donje usne). Zatim uzdiše i zgurenih ramena vraća svoje naočari na nos. „Gospode, kakva užasna dilema", mrmlja, češući se po glavi. „Koji izraz lica zahteva ova šala?" Opet reda izraze na svom licu a onda se obraća svom odrazu u ogledalu: „Okej, zamisli da si publika." Pokazuje na svoje grudi. „I zamisli da sam ja Džeri Sajnfeld." Nevino se ceri. „Ne, nego Denis Liri." Mršti se na svoj odraz u ogledalu. „Prokleta amaterčino", psuje, tela zapetog poput strune i donje vilice agresivno isturene ka napred. A onda pokunjeno spušta ramena i ispušta veliki uzdah. „Ajde, Gejbe. Koji je smešniji? Nijedan? Svi?" pita sebe, žustro češući čekinje na svojoj bradi. Najednom mu se lice širi u ogroman osmeh. Jsuse, to je to. To je ta facal" Podiže četku koju steže u ruci, zamišljajući da je mikrofon, širi noge u elvisovsku pozu i nastavlja: „Drugi lovac uspaničeno kaže operateru: 'Moj kolega je mrtav! Sta da radim? 1 Operater mu mirno odgovara: 'Smirite se. Pokušavam da vam pomognem. Prvo da u tvrdimo da li je stvarno mrtav'." Gejbove usne se trzaju. Pokušava da obuzda smeh, ali u tome ne uspeva. Sledećeg trenutka, hvata se za stomak i briše oči, uveravajući sebe: „Gabrijele Hofman, smešan f} * ° struja. Ali ovo je ozbiljna šljaka. Moraš da budeš ljut, pakleno V1,1- 'ubitačno smešan. 'Ajde, koncentriši se!" Pročišćava grlo i lanja pramen plave kose koji mu pada na oči. „Tišina. Odjekuje

99 98

Aleksandra Poter

pucanj. Potom se čuje glas lovca." Posle komične pauze, Gejb se vraća na glavnu rečenicu: „Okej, definitivno je mrtav. Šta sad?" O, blagi bože. Očajan je. Stojim u hodniku i kroz prorez na vratima krišom posmatram kako Gejb proba svoju tačku. Usta pokrivam dlanom, gušeći uzvik gađenja. Učestvovaće na Edinburškom festivalu. Umreće na stejdžu pred mnogobrojnom publikom. Mislim, sve to glumatanje, psovanje i poziranje u cilju postizanja efekta ljutog komičara, jednostavno mu ne stoji. Gejb je sladak i dobar i iz Kalifornije. Pije sojino mleko, nosi japanke i upražnjava jogu. Gejb nije ljut, on je totalno smiren. A tek odećal „Ramons" majica ispod sakoa? Kakav kliše. Šta se desilo sa otkačenim majicama i japankama? Srce mi se steže. Moram nešto da preduzmem. Moram da ga zaustavim. Ne smem da ga pustim da se toliko izblamira. Ne smem. Podna daska škripi. Ukopavam se u mestu. Sranje. Svakog časa će da izađe iz svoje sobe i uhvati me kako ga špijuniram. Ne, Heder. Ne špijuniraš ga zato što si se upravo vratila kući iz kupovine sa Džes i slučajno prošla pored njegove sobe na putu za kupatilo. Grozničavo razmišljam. Da, to je to, za ključujem i brzo uskačem u kupatilo. Zaključavam vrata i otvaram sve česme. Mora da postoji neki način da mu pomognem. Okej, činjenica je da mrzim stend-ap ko mediju, ali ne mrzim Gejba. Naprotiv, njegovo prisustvo u kući sve više mi prija. Osim toga, redovno zatvara pastu za zube, podsećam sebe. „Heder?" Čujem Gejbov glas koji prati učtivo kucanje na vratima od kupatila. „Jesi li unutra?" „Emm, da..." odgovaram, pomalo uplašeno. „Izvini, moraš li i ti? Neću dugo." Strepeći od toga da ne uprskam svoju kamuflažu, klepećem podmetačem za sapun, dodajući joj još malo realizma. „Ne, nemoj da žuriš. Ali kada završiš, izađi u zadnje dvo rište." „U zadnje dvorište?" nečujno ponavljam usnama, pitajući se šta je naumio. Ipak, šta god da je, ne može da bude gore od njegovih šala. Koje će me naučiti da ne zaključujem brzopleto i bez razmišljanja. „Imam jedno iznenađenje", dodaje on. O, do đavola. Zar mu nisam rekla da mrzim iznenađenja? Nije mi rođendan, niti bilo koja godišnjica. Šta li je sad smislio? Oprezno

Puzi šla želiš... tnožda ti se i ostvari

izlazim iz kupatila i bosonoga idem kroz hodnik, pokušavajući da pronađem neki način da se pripremim na ono što me čeka, kada mi pažnju privuče neobičan vonj. Radoznalo njuškam vazduh dok ulazim u kuhinju. Neodoljivo podseća na dim. Na pamet mi pada užasavajuća ideja dok ubrzavam korak po pločicama u pravcu vrata koja vode u vrt. Vidim dim. O, bože. Nešto zaista gori. Preplavljuje me panika. Katastrofa! Gori mi kuća! Jesam li platila poslednju ratu kućnog osiguranja? Znam da mi je to na spisku obaveznih stvari, ali... Mahnito se osvrćem po kuhinji dok mi pred očima igra prizor iz prastarih reklama u kojima se plamen gasi vlažnim krpama. Ali ja nemam nijednu krpu: sve su na pranju. Treba mi nešto - nešto poput one tegle. Velike staklene tegle nasred stola iz koje vire ljiljani. Grabim je, bacam cveće u sudoperu i trčim napolje, trudeći se da usput ne prospem previše vode. Sivi dim kulja iz pravca šupe. Ne gubim vreme. Preskačem cvetni žbun, skrećem za ugao šupe dok mi prsti klize po vlažnom staklu. Svom snagom zamahujem, sipajući vodu direktno na dim. Samo što nigde nema vatre. Preda mnom stoji Gejb. „Ta-daaaaaa." Širi ruke i smeška se kada me vvidi, ali prekasno: poput klatna, vaza se ljulja u jednom pravcu. Što znači da će se vratiti nazad. O, ne. Sve se događa odjednom, ali kao da neka sila usporava vreme i imam utisak da ćelu scenu posmatram na bioskopskom platnu. Voda kulja iz vaze, leti kroz vazduh poput ogromnog talasa i svom silinom zapljuskuje Gejbovo lice koje počinje putovanje kroz zavidan spektar emocija - sreća, zbunjenost i zaprepašćenje dok mu voda curi niz obraze i bradu. Zum. Vreme se ponovo ubrzava i Gejb, mokar do gole kože, ukočeno stoji i cedi se. Očima trepće i gleda u mene. „Pobogu, Heder, šta te spopalo?" „Uh. Sranje", uspevam da izustim, gledajući ga kako briše mokru kosu svojom keceljom. Keceljom? Gejb na sebi ima moju ,tet kidston" kecelju s ružičastom šarom. Istog trenutka zapažam ua u jednoj ruci drži viljušku a u drugoj pakovanje vegetarijanskih obasica, i da stoji ispred sjajnog metalnog objekta koji neobično ^ štil J ? " mrmljam. sam d ^ P°klon Povod°m useljenja - mislim, mog useljenja. Mislio na na ce li se svideti. Za dvorište." Dok govori, spuštam pogled gova stopala i vidim da stoji u barici vode, migoljeći svojim

100 Aleksandra Poter preplanulim nožnim prstima u gumenim japankama, proizvodeći klizavo-škripavi zvuk. „Da sam znao da ću izazvati ovakvu reakciju, kupio bih mirišljave svece." „Sranje", ponavljam, jer to je sve što mogu da kažem. Sto i nije baš najbolji izbor reci kada uspevate da izaberete samo jednu, ali izgleda da su izgovaranje i činjenje pogrešnih stvari moja spe cijalnost. Gejb saginje glavu i trese je, poput psa, prskajući me sitnim kapljicama vode. Ne namerno, sigurna sam, ali ipak se udaljavam jedan korak da me ne skvasi ćelu. „Tako mi je žao." Pokušavam da mu se izvinim dok briše lice jednom od Brajanovih salveta sa crtežom Bakingamske palate koju sam ukrala s posla. „Mislila sam da nešto gori." „Vegetarijanske kobasice." Zelena majica mu je zalepljena za grudi, vlažna plava kosa je nakostrešena poput ježa dok mi pokazuje na roštilj s kojeg se diže spiralni, gusti dim. „Kupio sam ih specijalno zato što ne jedeš meso i to." Zastaje i teško uzdiše. „Možda je ovo ipak bila loša ideja..." „Ne1. Nije1." ubeđujem ga. „Ideja je sjajna - mislim, stvarno je super ideja." Žudno uzimam viljušku i naginjem se ka njemu da nabodem ugljenisanu viršlu sa rešetke. Za trenutak gubim hrabrost. Onda mu se veselo osmehujem, a on mi podjednako veselo uzvraća. O, bedak 1. Znate onaj osećaj kada kažete da ćete nešto da uradite a onda se predomislite, ali i dalje morate to da uradite inače ćete se srozati u tuđim očima i ispasti krajnje patetični? E, takav je slučaj s ovom kobasicom. Saterana u ćorsokak, na silu odgrizam jedan zalogaj. „Mmmmm." Gejb me posmatra s tračkom zabavljenosti na svom licu. „Nisam bio siguran u to koliko dugo da ih pečem." „Mmmmmm. Mmmm", nastavljam da mrmljam, ne prestajući da žvačem. Jao. Bol se rapidno širi iz pravca zadnjeg kutnjaka kojim sam zagrizla nešto tvrdo. „Ukusno?" „Fantastično", odgovaram, pokrivajući usta rukom. Nadljudskim naporom gutam. Hvala bogu u tome i uspevam. Oslobođena agonije, uzdišem od olakšanja. Preživela sam. „Kul. Uzmi još." Gejb viljuškom nabada još nekoliko kobasica i spušta ih na tanjir koji mi dodaje. „Ima mnogo." „Jao... ne bih. Ovo mi je zasad dovoljno." Ali Gejb ne odustaje. „Ma, ajde, ja častim." :


101

On časti? Ovo je mučenje. Nameštam na licu osmeh dok prihvatam tanjir, pitajući se kako da mu skrenem pažnju i iskoristim trenutak da pobacam kobasice u obližnje šiblje. „Uh... okej... hvala ti" mucam. U tom trenutku, Gejb počinje da se smeje. Grohotnim smehom iz dubine stomaka koji prati svinjski groktaj pri svakom udahu. Zapanjena sam. Dok ne skapiram. Ovo je njegova ideja šale na koju sam pala. „Da si samo videla svoje lice", uspeva da izusti, hvatajući se za stomak, „dok si žvakala tu kobasicu". Pokušavam da ostanem ozbiljna, ali to je nemoguće. „Kretenu jedan", uzvikujem, kriveći usta u srneh. „Hej, nisam ja kriv? Okupala si me smrdljivom vodom iz vaze." Setivši se prethodne scene počinjem da se kikoćem. „A da si ti video svoje lice." Gejb prestaje da se smeje. „Pa, onda niko nikom nije ostao dužan." I podiže dlan, iščekujući da ga overim. O, jebote, mrzim ovaj deo. Uvek se osećam kao najveći idiot. Snebljivo spuštam svoj dlan na njegov. „Zasad", ne mogu a da ne dodam. Srećom, u zamrzivaču imam nekoliko vegetarijanskih burgera koje vadimo i bacamo na roštilj, zajedno sa kukuruzom u klipu i krompirom u ljusci, prethodno umotanog u aluminijumsku foliju. Nakon što smo sortirali hranu i Gejb se presvukao u suvu majicu (mislila sam da je zelena majica sa faltom na sredini ružna sve dok nisam shvatila da Gospodin T na narandžastoj majici ima kosu od čička), on vadi dva hladna piva iz frižidera, pažljivo seče tanke kriške limuna kojima ukrašava grliće flaša i daje mi jednu. Lično preferiram vino, ali ne mogu da ga odbijem. Neću da budem engleski uštogljena. Naročito posle truda koji je uložio u kupovinu i montiranje roštilja. „Izvodio sam svoju stend-ap tačku svuda po Los Andelesu, znaš ono, otvoreni mikrofoni i takve stvari, međutim, oduvek sam sanjao o tome da učestvujem na Edinburškom festivalu i ove godine odlučio da se okušam. Prijavio sam se, odštampao nekoliko flajera 1 ćele sledeće nedelje nastupam. Pokušaću da osvojim famoznu renje nagradu." ok ЈУс^ат svoJe Pivo i slušam Gejba koji sada umešno barata o roštilja, okrećući vedži-burgere i aranžirajući zamotuljke od aluminijumske folije kao profesionalac.

102

Aleksandra Poter „Znači, napustio si svoj stalan posao?" pitam sa udobne ležaljke. Coveče, ovo je pravi život. Večera se peče, u ruci mi je pivo a da nisam ni mrdnula prstom. Konačno shvatam koliko je Danijel uživao. „Ne, s prijateljem držim prodavnicu odeće na Ebot Kiniju - to je ulica u Veneciji, prepuna ljupkih radnjica i kafića", objašnjava on. „Jao, ima jedan meksički restoran koji prodaje najbolji čili releno." Oči mu iskre pri sećanju i za trenutak ćuti, očigledno oživljavajući ukus čili relenoa. Utom shvata da nemam pojma o čemu priča. „Nikada nisi probala čili releno?" Odmahujem glavom. „Mora da se šališ?" „Ne šalim se." „Heder, ne znaš šta si propustila." Preneraženo spušta viljušku za roštilj i briše ruke o kecelju. Pomislio bi čovek da će svakog trenutka da održi propoved. Sto i čini. „Čili releno je mešavina slasnih aroma. Pravi se od čilija i rendanog sira koji se zajedno prže, zatim se doda salsa i kisela pavlaka. Apsolutno fantastično..." „Voliš da uživaš u hrani?" pitam kroz smešak. Gejb deiuje postiđeno. „Takvi su svi Jevreji." „Jevrejin si?" Okreće mi profil i pokazuje prstom na svoj grbav nos. „Nisi provalila ovu pušku?" „Hej, ti bar imaš dobar izgovor." Okrećem svoj profil i po kazujem mu svoju grbu, doduše manju. „Kad sam bila mala, volela sam da crtam princeze iz bajki zato što su sve imale one male slatke nosiće. Samo su veštice sa otrovnim jabukama furale kukaste noseve." „Imaš lep nos", teši me Gejb. „Liči na papigin kljun." „Shvatiću to kao kompliment", snuždeno kažem. „Nego, što se tiče tvog posla..." Brzo skrećem razgovor s mog nosa. Iz iskustva pouzdano znam: s muškarcima ne razgovaraj o delovima svog tela kojima nisi zadovoljna. S Danijelom sam imala naviku da diskutujem o celulitu, bacajući mu svoje butine u lice kad god bi pokušao da me ubedi u to da ga na mojim nogama nema. Sve dok ga, naposletku, nisam ubedila u to da imam celulit. Od tada je prestao da veruje kako je moja zadnjica poput breskve, tvrdeći da sam zapravo sve vreme bila u pravu: da liči na ovsenu kašu u kesi. Bravo, Heder. „Ah, može se reći da mi moj partner duguje uslugu pa je na kratko preuzeo vođenje radnje. Ionako ću odsustvovati samo nekoliko nedelja." „A šta je s tvojom devojkom, Miom - da li njoj smeta?"


Gejb blago rumeni. „Ma jok - previše noći je provela gledajući me za mikrofonom. Verovatno želi da me se resi." Smeška se dok govori, kao da je jedina osoba uverena u to da to nije tačno. I, po onome što sam dosad saznala o Gejbu Hofmanu, ne mogu da zamislim da njegova devojka želi da ga se resi. Uprkos tome što su mu vicevi truli. „Koja je tvoja priča?" pita Gejb, prevrćući bürgere i gledajući me iskosa s jednom izvijenom obrvom. „Moja priča?" „Pa da, znaš, veze, posao, porodica..." „O, ta priča." Iskapljujem pivo i praznu flašu spuštam na prozor pored sebe. „Sama sam od prošle godine kada sam otkrila da me dečko, s kojim sam u to vreme živela, vara s drugom." Gejb mi upućuje pogled pun saosećajnosti, ali brzo nastavljam dalje. „Već šest godina radim kao svadbeni fotograf, ali svi su izgledi da ću uskoro ostati bez posla." „Aha, baš sam se pitao šta će ona gomila biografija na ku hinjskom stolu." „Da, ovaj, nikada nisam bila oduševljena poslom svadbenog fotografa i stoga mogu da kažem da još uvek nisam ostvarila pravi uspehvu karijeri." „Šta je s tvojim matorcima?" „Imam starijeg brata Eda koji je srećno oženjen. Njegova žena Lu očekuje bebu. Zatim, tu je moj otac, Lajonel, koji je umetnik, i moja zla maćeha Rozmari." „A majka?" „Umrla je kada sam imala dvanaest." Neprijatna pauza. „Hej, žao mi je." „I meni", brzo kažem, osećajući kako mi se grlo steže kao i svaki put kada pomislim na mamu. Čak i sada, skoro dvadeset godina kasnije. „Ništa od srećnog svršetka, bojim se", dodajem uz sumoran osmeh. „Čekaj malo. Ko je spomenuo srećan svršetak? Znaš li šta mi je moj deda stalno ponavljao? 'Sine, još uvek živiš u bajci..."' kaže Gejb, imitirajući južnjački akcenat. "м' шо ^ ^ a P or učiš svom dedi da imam trideset godina." „ГЧекако ne mogu da zamislim da bi ga to impresioniralo. On ima devedeset dve." u. " .5 Ji ovo jedna od onih anegdota sa moralnom porukom kako i rebaio da budemo zahvalni što tamo negde neko živi mnogo gore od nas?" '' e J' m ,°J deda maksimalno uživa u životu. Nedavno je na met otkrio porno sajtove."

104

Aleksandra Poter

Smejem se, ustajem sa ležaljke i prilazim roštilju. „Mmm, sjajno miriše. Umirem od gladi." Žudno gledam u zamotuljke od aluminijumske folije. „Kukuruz će morati da se peče još petnaestak minuta, a što se tiče kalorija..." dramski zastaje Gejb, bockajući jedan krompir vrhom noža. „Kakav krompir volite, madam, tvrd ili tvrd?" „U tom slučaju, imam vremena da skoknem do radnje na uglu i kupim flašu vina." „Pivo te nadima, a?" Nabirem nos. „Onda se sada izvinjavam za kasnije", dodaje Gejb. Zatim, videvši moj zbunjeni izraz lica, objašnjava: „Delimo kupatilo..." „Ah to..." Nastaje pauza a zatim, „Fuj", stenjem. „Previše informacija", dobacujem, pljesnuvši ga po ramenu. „Izvini. Još jedna jevrejska slabost - hrana i telesne funkcije." Smejući se, navlačim svoje japanke, skupljam kosu na potiljku i vežem je u čvor. „Odmah se vraćam. Crno ili belo?" „Kako ti hoćeš." Krećem a onda zastajem. „Gejbe?" „Da?" Gledam u svog novog cimera u kecelji koja užasno odudara od narandžaste^Gospodin T majice, osećajući neopisivu simpatiju prema njemu. Čudno, ali imam osećaj da ga poznajem čitav život. „Sviđa mi se roštilj. Zaista lepo od tebe." „Ma sitnica." „A za ono s vodom..." „Je li to način na koji vi Englezi kažete hvala?" pita Gejb kroz šeretski osmeh. „Nije. Ovo je moj način na koji kažem hvala." Impulsivno se naginjem i ljubim ga u čekinjavi obraz. I pre nego što neko od nas dvoje shvati šta se dogodilo, žurim unutra.

PETNAESTO POGLAVLJE

B

arbra Strejsend zavija sa kasetofona dok ulazim u radnju na uglu, aktivirajući elektronske zvončiće na vratima. Gospođa Patel diže glavu sa ljubičastog pletiva nedefinisanog oblika i iznad naočara mi upućuje svoj poznati pogled - škiljave oči oivičene crnim krejonom, izbrazdano čelo i tanke usne stisnute u nepoverljivu crtu. U stanju je da kompletno lice zgužva poput kese kojoj je neko uvrnuo drške. Javljam joj se kratkim klimoglavom uz škrti osmeh i odmah odlazim u zadnji deo radnje gde stoje rafovi sa vinom. Kada sam se tek doselila u komšiluk, sećam se da sam strepela od toga kako ću u radnji na uglu imati ograničen izbor vina - prašnjave boce „libfraumilha" ili precenjenog „kjantija" u platnenoj korpici. Pogrešila sam. Možda je to slučaj sa većinom radnji na uglu, ali ne i sa onom čija vlasnica je gospođa Patel. Iako se nisam nadala, ova sićušna Indijka u svojim sarijima jarkih boja i pasionirana obožavateljka Barbre Strejsend i Berija Giba, zapravo je veliki znalac u oblasti alkoholnih pića. Stojim iznad bogate vinske ponude i mozgam šta da kupim. Možda „sovinjon blan". Oduvek mi je bio omiljeni izbor, ali ovo je odlična prilika da kupim nešto drugo. Odlučujem se za crno vino. Ne, previše je teško, a i boji mi zube. Vraćam se polici s belim vinima. Ali belo je previše obično, zar ne? U stilu Bridžit Džouns. Nestrpljivo uzdišem. Bože, teže je nego što sam mislila. Otkad sam postala ovako neodlučna? Dosad sam milion puta kupovala vino bez trunke oklevanja... Po čemu je ovo drugačije od ostalih? êJb je drugačiji, shvatam, setivši se smočenog Amerikanca u svom vrtu. Rekao mi je da sama izaberem, ali neću da uzmem bilo šta. °cu da ga zadivim, naročito posle incidenta sa vazom. ronovo uzdišem, ovoga puta iz čistog očaja. Baš je teško. Prosto e mogu da se odlučim. A onda mi na pamet pada spasonosna

107

106

Aleksandra Poter Zatvaram oči i počinjem da mrmljam ispod glasa: „Eci peci pec, ti si mali", ne otvarajući oči spuštam prst na vino, „zec". Ali umesto hladne, staklene površine pod prstima osećam nešto meko, toplo... i živo? Otvaram oči i zurim u svoje prste koji leže na nečijem ramenu. Muškom ramenu. Ramenu mog lepog komšije. U stomaku mi treperi kao da sedim u avionu koji je upravo doživeo turbulenciju i survava se s visine od deset hiljada metara. Zadržavam dah, ali ne zadugo. „O... izvinite..." mucam. Zamišljam Hjua Granta na ekranu. Samo njegovu žensku, crvenokosu verziju od trideset godina. Odnosno sebe. Samo što ovo nije film, ovo je stvaran život. Moj život. Moj Hamovima ispunjen život. „Ovaj... izvinite... samo sam..." Jebote, ovo je više nego užasno. Zašto uvek moram da ispadnem ovoliki idiot kad god naletim na njega? Nije ni čudo što me uporno ignoriše. Okrećem se, praveći se da zurim u police s vinom. Želim s njim bar jednom da povedem normalan razgovor. Cisto da mu dokažem da nisam tolika lujka. „Biranje vina je pravo mučenje, zar ne? Provedeš čitavu večnost čitajući sve etikete, i kada konačno odabereš flašu i odneseš je kući, shvatiš da uopšte nema očekivani ukus." Molim? Meni nešto priča? Pogled mi s njegovih nogu leti ka rupici na njegovoj bradi i dalje ka njegovim usnama. Smeškaju mi se. Jednim od onih dobroćudnih osmeha koje upućujete starijim ljudima kada ih izda pamćenje, ili detetu kada vam kaže neku nebulozu. To je vrsta osmeha koju Meril Strip tako dobro izvodi. Srce mi se čepa. Očigledno me ne prepoznaje. „Nikada se nismo zvanično upoznali. Ja sam Džejms. Živim preko puta." Pruža mi ruku. „Ah, da... Ćao, ja sam Heder." Pokušavam da mu uzvratim osmehom, ali moj je nesiguran i nervozan, poput osmeha deteta koje vozi bicikl bez pomoćnih točkica. Stežem mu ruku i mogu da se zakunem u to da mi je zadržava za nijansu duže nego što bi trebalo. Ili samo priželjkujem da je tako. „Znaš, pre nekoliko dana sam pio fantastično belo vino. Kako se bese zvalo? A, evo ga ovde." Ispušta mi ruku i uzima flašu. Žudno ga gledam. Verovatno je i sam došao da kupi vino za sebe i svoju devojku, zaključujem, setivši se prelepe brinete s kojom sam ga videla prošle nedelje. Bože, ta devojka je tako srećna. Želela bih da je on moj dečko. Najednom postajem svesna svojih otvorenih usta i zblanutog pogleda. Brzo uzimam vino iz njegovih ruku. „Super... hvala na

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari predlogu", kažem i okrećem se pre nego što od sebe napravim još veću budalu. „S druge strane, tu je i poznati „šable"..." Začuvši njegov duboki glas, momentalno se ukopavam u mestu. Jedva da sam napravila dva koraka. Grozničavo razmišljam da li da nastavim da hodam, praveći se da ga nisam čula, ili da se okrenem. Neodoljiv je poput porodičnog pakovanja čokoladnih bombona. Želite ih iako znate da ćete se kasnije gorko kajati. Na kraju ipak smažete sve. Posustajem pred iskušenjem i osvrćem se preko ramena, gledajući u flašu koju drži u rukama. „Možda bih mogao da vas zaintrigiram?" Opet mi se smeška, ali ovoga puta to nije zbunjen starački osmeh, nego nešto što podseća na... „Slušaj, izgleda da ovo ne činim baš najbolje, zar ne?" Tugaljiv osmeh? Stoji s flašom vina u ruci i sleže ramenima. „Verovatno misliš da sam neki kreten koji sve vreme trabunja o vinima..." Posuđeni osmeh? „A zapravo hoću da te pitam..." Nervozan osmeh? „... da li bi htela sa mnom da izađeš na piće." Prijateljski osmeh? Sve vreme skamenjeno stojim, kao kip, i ne mogu da verujem sopstvenim ušima. Njegove reci proleću pored mene, jedna za drugom, poput odeće na konopcu za sušenje. I sada jednostavno tu vise i čekaju da nešto preduzmem. Ali ne mogu: paralisana sam. Posle dve i po godine mimoilaženja bez ijedne razmenjene reci, moj prelepi komšija, koji je slučajno otelotvorenje gospodina Savršenog, poziva me na izlazak. Kao u magnovenju počinjem da obrađujem njegove reci. Da... izađem... s njim... na... piće. „Dakle?" Vraćam se u stvarnost: on čeka moj odgovor. Ali zar to nije očigledno? Zaboga, zašto ne bih želela da izađem s njim na piće? Dajte mi bar jedan dobar razlog. Brineta. Osećam ubod razočaranja: a tako je sladak. Nakon kojeg sledi rezigniranost: znala sam da je previše dobro da bi bilo istinito, "raćeno gnevnom konstatacijom: još jedan koji bi da sedi na dve stolice. „Prezirem muškarce koji varaju svoje devojke." „Molim?" „roslednji dečko mi je bio neveran", pojašnjavam. Očekujem priznanje krivice i rumenilo neprijatnosti, ali esto toga dobijam izraz iskrene zabrinutosti: „O... stvarno? Žao i je zbog toga." Nastaje pauza dok upitno zuri u mene. „Zaista mi zao, ah šta sam propustio?"

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 108 Aleksandra Poter Poštovanje, iskrenost, integritet, dođe mi da vrisnem, dok se prisećam Danijela. Umesto toga, suvo se osmehujem i ležerno kažem. „Izvini, kako si rekao da se zove tvoja devojka?" „Moja devojka?" „Ona lepa brineta." „O, Hriste." Shvativši konačno o čemu se radi, Džejms počinje da se češka po sveže obrijanoj bradi. I bez trunke krivice, što me dodatno gnevi - nije li to olakšanje? - on dodaje: „Baš sam se pitao šta se kog đavola dešava. Mislio sam da si me zamenila s nekim drugim", kaže on sa smeškom i nastavlja: „To je Bela, moja mlađa sestra." Sestra? Osećam ubod iznenađenja. I olakšanja. Ne znam da li da poletim od sreće ili da se poklopim po glavi od stida. „Hoćeš da i nju pozovem na piće?" Usne mu se krive u ciničan osmeh, kao da ga sve ovo neizmerno zabavlja. Ispuštam nervozan kikot. „Ne, dovoljan si samo ti." „Super", uzvraća on, ne skrivajući olakšanje. Utom doživljavam prosvetljenje: nervozan je. „Kada si slobodna ove nedelje?" „Ovaj, čekaj da vidim..." Neću da sazna da je to jedini izlazak koji imam u ponudi, zajedno sa posetom video-klubu, zar ne? „Sutra?" predlaže on. Za trenutak razmišljam da ga malo zavlačim, što bi značilo da ću subotnje veče provesti na sofi pred televizorom. Onda menjam odluku. „Savršeno", kažem, grabeći njegov predlog oberučke. Ma kakvo zavlačenje. Radije ću da pijuckam martini sa Džejmsom. „Odlično", odgovara on. A onda, jedan trenutak samo stojimo tu, gledajući se i smeškajući se jedno drugom dok nas nije prekinuo sredovečni muškarac u prugastom odelu koji se, namrgođen i crven u licu, provlači između nas i iz frižidera vadi flašu „moeta", mrmljajući sebi u bradu: „Prokleta godišnjica braka", a zatim se žurno udaljava u pravcu kase. Razmenjujemo poglede. „Naravno, tu je uvek najbolji izbor. Šampanjac." Džejms se ceri i konačno vraća flašu na policu. „U slučaju da nešto slaviš." Baš čudno što je to rekao... U vreme kada sam se vratila u stan, oprostivši se od Džejmsa koji me je ispratio do ulaznih vrata i na rastanku poljubio u obraz, imam utisak da lebdim. Zatvaram vrata i naslanjam se na njih da dođem do daha. Još uvek ne mogu da verujem. Džejms me vodi na večeru - o da, umalo da zaboravim: u povratku iz radnje na uglu

109

odlazak na piće pretvorio se u zajedničku večeru. Džejms dolazi po mene sutra uveče u osam. Analiziram svaku njegovu reč, delimično zato što hoću da osetim kako zvuče a delimično da bih omogućila svom mozgu da usvoji dotičnu informaciju. I delimično zato što bih najradije to povikala s krova kuće. Ja, Heder Hamilton, izlazim sa dečkom. Ushićena, skidam japanke i bosa idem kroz hodnik ka kuhinji. „Ćao, Gejbe, nikada nećeš pogoditi šta..." brbljam dok prilazim vratima koja vode u vrt. Ali Gejba nema na vidiku. „Gejbe?" Vidim praznu ležaljku, praznu pivsku flašu na drvenom stolu i roštilj koji se više ne puši. Prilazim mu da ispitam stvar. Rešetka sa roštilja je skinuta i većina uglja je pretvorena u sivi prah. Već? Gledam na sat i u sebi računam. Ako sam izašla u... a sada je... Jao, prošlo je više od sat vremena! Bože, kako vreme leti kada se lepo provodiš. Onda se naprasno setim. Rekla sam mu da ću se vratiti za nekoliko minuta čim kupim flašu vina. Osećam grizu savesti. U svom tom uzbuđenju potpuno sam zaboravila na Gejba i roštilj koji smo hteli zajedno da pojedemo. Vraćam se unutra i tiho kucam na njegova vrata. „Gejbe? Jesi li tu?" Ne čujem ništa, čak ni tihu muziku sa CD plejera. Okrećem se da s prozora dnevne sobe proverim da li mu je motor još uvek parkiran ispred vrata. „Cao." Gejb stoji na vratima i u rukama drži knjigu Kako da budete smešni. „Mislio sam da krenem u potragu za tobom." „Cao... Jao, izvini", pokunjeno kažem. „Izgubila sam pojam o vremenu..." Ali ne dozvoljava mi da završim rečenicu. „Nema frke. Već sam jeo. Tvoju hranu sam stavio u rernu, da se ne ohladi." „U stvari, nisam više gladna..." I ne mogu da se suzdržim a da ne izbrbljam: „Upravo sam dobila poziv za izlazak. Od nekog ko mi se već duže vreme sviđa." Brzo dodajem za slučaj da ne pomisli kako prihvatam pozive za izlazak od svakog stranca kojeg sretnem na ulici. „O... kul." Pauza. ..Kupila sam šampanjac umesto vina", kažem. „Hoćeš da ti Sl Pam jednu čašu?" a a li а da ' ' " ne bih. Imao sam naporan dan i hteo bih što pre aa 1 " F tegnem" •A okej... Slušaj, što se tiče roštilja..."

no

Aleksandra Poter

„Ma daj, zaboravi." „Jesi li siguran?" „Apsolutno." Smeška mi se. „Laku noć, Heder." „Da. Laku noć, Gejbe." Mahnuvši mu flašom šampanjca, okrećem se i odlazim u kuhinju da ga stavim u frižider. Mislima se vraćam na Džejmsa, kada sa zakašnjenjem od nekoliko sekundi čujem tihi klik zatvaranja Gejbovih vrata. Kao kroz maglu konstatujem da sam ga ostavila da stoji i gleda za mnom. Ali previše sam okupirana večerašnjim događajem da bih tome pridavala naročitu važnost. Sa zadovoljnim osmehom na licu, ubacujem „moet" u frižider. Za kasnije.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

V

an bršljenom obraslih zidina Kju Gardensa okupljeno je nekoliko desetina gostiju. Od mlade još nema ni traga ni glasa iako je do početka ceremonije ostalo manje od pola sata. Svatovi koriste poslednju priliku da popuše cigaretu i dovedu svoju odeću u red. Većinom su to mladi ljudi, tek svršene fakultetlije u svojim ranim dvadesetim. Zaključujem to na osnovu nakita s etno detaljima, tečnih crnih ajlajnera, rasparanih odela i lepršavih haljinica, previše kratkih i slobodnih za ovako svečanu priliku. Jedna plavuša je naročito razgolićena, primećujem, trudeći se da ne buljim u njena gola leđa utegnuta u haljinicu od likre koja naglašava svaku neravninu na njenoj zadnjici. Probijam se između tih mlađanih svatova u potrazi za najprikladnijom osobom. „Izvini, da nemaš cigaretu?" Upotrebivši sav svoj ženski šarm, zanosno se smeškam mršavom dvadesetogodišnjaku koji još uvek ratuje sa tinejdžerskim aknama na svom bledom licu. Očigledno nenaviknut na žensku pažnju, mladić me skoro uplašeno gleda. „O, da... evo", muca on, uvlačeći drhtave prste u gornji džep sakoa koji je, sudeći po dužini rukava, pozajmio od svog znatno nižeg ortaka. „Jesi li ti gošća s mladine strane?" učtivo pita on, vadeći paklicu ultralakog „silk kata". Bolje išta nego ništa, mislim u sebi i uzimam jednu cigaretu. »0, ne. Ja sam tu da fotografišem venčanje." »Ti si fotograf? Hej, kul", javlja se njegov prijatelj kojeg dotad nisam ni primetila jer je bio okrenut leđima i udubljen u razgovor preko mobilnog telefona. Sad vidim da je vanredno lepuškast. I a Je toga itekako svestan. „Možda bi jednom prilikom mogla i ne da uslikaš. Ja sam pevač u bendu." Servira mi tu informaciju i Vlse e ' žerno, gledajući me dobro uvežbanim polušeretskim, podevinim pogledom. foto P r emarn se ^ a mu objasnim kako radim samo kao asist g a kada rni mladić sa cigaretama uskače u reč: „E, ne P emarn se a mu r ^ objasnim kako radim samo kao asistent l di ć k

1s a

ra c

c

gg

rt Рн

з >O

S 5

и C

U O rt C l 3 ft O

Тп5

г^ -Р

м

1-ч

O

rt

Cl

Ü

.S S

■!->

ОО

<Ч

•- л o -SO & ro

JS 3 >w C

c

bD Cl S3 C

M|1

б ".Z; a л E

bo rt c ., O ><л и З^

oJ2

N .„

S

C»

«45

C и З^Ј ra

'i rt rt XI p ТЗ ■ ^ о ■г! ra

II s P e-^

(л о

o о

s

6

^2Ц ra

u- g £ 2 .sp Ci c

MC -м

• 2, 6

o-o з

1*1

3 O

b£> u C C.С^

S 3 rt r a O rt

E _ O

3 ra

f tCl

O -i-

rt rt ?ч.

SIQ E J S . rt

"c"

<Ч

irt_CI

rt p

cс^sqз.

"Ö .&■ +-> tucrđ '

rt '^ '5Г Cl

6б

rt -i O rt -* -O и-г! >

o aSSŽ oEEc

Wi

ON 2

c

bO O

,ТЗ Q « C

o

;Ö E

«

NO E

rt

IU

c i

> 3 2 rt •C

«u

(U

-rt ra rt

>N O D

13

О

^ Г ^д

p —

oa^'g1

°D.

Ie >^ «.n

! -u -

.-3

q

3 rt С

lS

" сл Oj rt

'rt ОЧ) u E_*i ra N rt O^6 > O

3 и

rt

J

■" "i I O

У (U

jz E

•Ä „J o 1ra •

rt rt n

o ■§

o

:Ш

rt

^ E rt

T)

00

ТЗ

ti

E

СЛ

bO

aj

SE > I" ^ .> 3З

T)

+-»

3

4

(U •«

g

+J

SE-3

o

rt" O

3

'f t

»n l-i

rt ТЗ

>

д u

2, H1

£3i

bO > C

«d'S S 3,Š °

O" 0

ci o

P

.«

.a то p

^ . >

ci o

-o c «'S g E § м

»s§

ra \o c i 3 5 >то C fe „i O

bO N

lii

o ■■

. 3 o ™ u

■г "£ д£

S 4 5 S

_. < -• .5

>u o СТЗ

c . ra

^

л « uu

a

2

5 - S '^rt rt

E

E c ra •X ! « E и p

и -J-

O N N

s

> -2,

N_

ra

E | 2 5

S" " rt

(U "^-

nj . [ ,

N

сл (Л "

13 >

:^ vi

S .rt >N

O

^Ss 3

Cl

<->

3

4-1

га_2

P rt 4*

"i

(Li

se" '

Cl N О

Е

^

ftS3

ep & S' N б C

CI

« J

Д 5

Vn

i t^

U D

3

' ^ ( U

dt сл

р

O

p E E

rt

S

U to

3

° ° c

S g +-» rt

-i«ä >U

rt

3

ft 3 >

c1^ ^ Kl

bJO ■

ci

N>

C>

tuO

E ft^

,-|N

rt

S

2 Ч'^

ft ra

-^

4-1

bc - „ ci _

^ о

u

i

ra "" ^

S -2 e 1 ?Г з ■>з^ а
^H-2>-|-311

> Ä

ci

ci o

rt

O

o

U « ц

s ? o ■ >w o U Cl

&-S

ci v<

"Ö ra

a&s --g'8 .a^s З-ОcРЗl rt 3

° - >

-S S

Q

E ^^

9 . 1

p iS з 3>N

c

2

0 мO C ra

to o

У-Л

ra ^

> N

p

> 3 ;;a

y>s § 8J2 O rt" ^

a, л .

f e

v-<

Cl

1

^В'з "C T) Тл

( U

Ч) 1Л

Y'% % E

Cl > N

bß N Л

ra

C 3

А

8

S

S

> J!

/Уг б-

o

,.^ o Д 5

gот

ti v §o

•п? P E

o

Hrt

> p

Јg

o p

3 O 3

S

. u j o ■ s ; r t c ^ f t .

O Jš §5

Г | Ш E >S 'u Jz o

rt rt N

б

00

O rt >Г Ј

1

'3 -t-"

ra o 2 >

<л

r, "-1 c з ■^'p 2S

bJO > JZ

CT) tn O

>

xSs O

c

N --i

-Г5

Cl

ci'

.-ч 0 — rt t: Рн ra

n

rt О

с _ C

+-< л in ^д

о-ТЗ 4

гз С

О>

Л! P ^ rt -d CI

O S

1Л

C ra

*i P ^-S

Aleksandra Poter 114

„Misliš ledi Šarlot?" upadam mu u reč. „Аћа." „Plavušica iz visokog društva o kojoj ne prestaju da pišu ta bloidi?" „Aha." „Ove nedelje je objavljena fotka: ona i Paris Hilton na nekoj fensi žurci. Kunem ti se, identične su." Brajan odmahuje glavom. „Ledi Šarlot ima malo deblje članke", poverava mi Brajan tihim glasom. „Moje stare kolege paparaci kažu da ima noge kao fudbaler." „Zezaš?" šapućem. „Majke mi", Brajan znalački klima glavom. „Ali zar je moguće da se udaje? Pa, nema više od dvadeset godina?" „Sto se mene tiče, može v da ima i šesnaest, samo neka je po zakonu." Konačno shvatam. „Čekaj malo, Brajane. Hoćeš da kažeš... da mi fotografišemo na vencanju?" „Tako je. Ti i ja, mala. Za tri nedelje!" „Nije li to malo brzo?" Toliko sam zapanjena da je to sve što uspevam da smislim. „Izgleda da je sve organizovano na brzaka i u strogoj tajnosti da ne saznaju mediji. Maločas sam razgovarao sa vojvotkinjom. Zvala me je pre nekoliko dana. K'o grom iz vedra neba. Zamisli, žena me se seća iz šezdesetih." „Znači, već nekoliko dana znaš za ovo?" zabezeknuto pitam. Brajan diže ruke u znak odbrane. „Morao sam da ćutim. Nisam bio siguran u to da li ćemo dobiti posao pa nisam hteo da ti dajem lažnu nadu..." „Jao, Brajane, ovo je sjajna vest!" Preplavljena olakšanjem, skačem sa klupe i vešam mu se oko vrata. „I više od toga - ovo je jebeno čudo!" uzvikuje on dok se grlimo kao srećna dec a. Želela sam da se dogodi čudo, zar ne? 1 dogodilo se. Komešanje medu svatovima vraća me u stvarnost. „Je Г to stiže mlada?" pitam, gledajući u pravcu okupljenih svatova. Brajan se podiže na prste da izvidi šta se dešava. „Ma jok. Neki idiot je dobio pljusku", odgovara Brajan kroz smeh. Virim preko njegovog ramena i uočavam ko je dotični idiot: Džek, buduća rok zvezda. Samo što je on trenutno sve samo ne to. S lica mu se cedi nešto što po boji podseća na maraskino, natapajući mu belu košulju grimiznom bojom, istom onom koja mu isijava iz gnevnog lica. Neverovatno, ali nije mi ga žao. Koliko se sećam, poželela sam da ga neko spusti tamo gde mu je mesto, zar ne?


„Đubre jedno napaljeno!" Prepoznajem plavušu u tesnoj ha ljinici od likre. „Sta umišljaš, ko si ti? Neko mudo, a? Možda bih i pristala, čisto zbog žvake, ali kita ti nije veća od..."


Zaboga, Heder. Naš prvi izlazak počeo je skoro savršeno. Umesto agonije nedoumice šta da obučem, navukla sam prvo što mi je došlo pod ruku: haljinu od teget svile koju sam kupila u prodavnici polovne robe pre nekoliko meseci i koja se predivno slaže sa mojim ružičastim satenskim cipelama. Umesto nakita, kosu sam podigla u punđu i zakačila je nizom svetlucavih šnalica koje mi odvajkada stoje u fioci i za koje nikada nisam imala dovoljno hrabrosti da stavim. Obično se upuštam u avanture ovog tipa - kosu uglavnom osušim fenom i natrackam je gelom - ali večeras sam htela da izgledam posebno. Da se osećam drugačije. I kada se pogledam u ogledalo, da ne vidim Heder u farmerkama, Danijelovu bivšu sa teškim butinama i divljom, kovrdžavom kosom koja liči na abažur za lampu, nego zanosnu Heder, Džejmsovu devojku u seksi haljini i sa elegantnom frizurom. Verovali ili ne, u tome mi je pomogla fotografija iz Voga. I uspela sam. Skockala sam se do najsitnijih detalja, obrativši pažnju čak i na sitne loknice oko ušiju. Džejms je došao po mene tačno u osam i taksijem smo se odvezli u elegantan italijanski restoran u Sohou. Šef sale nas je odveo do stola uvučenog u romantičan ugao restorana. Konobar nam je sipao savršeno ohlađen šampanjac i Džejms mi je rekao da izgledam predivno. A onda je nastupila pauza. Pauza još traje. Odužila se. Postaje neprijatna. Imam utisak da je zatrudnela. Pauza u kojoj bi trebalo da se zaljubljeno gledamo u oči, on da mi se osmehne i ja da porumenim i sve da liči na sa vršeno spontani flert. Umesto toga, činim ono što uvek činim kada mi je neprijatno i kada sam nervozna: brbljam. Staviše, brbljam o svemu što mi pada na pamet, uključujući i anegdotu o Džeku, budućoj rok zvezdi. I njegovom malom penisu.

117

Gledam u Džejmsa preko stola i želim da se sakrijem ispod njega. „Znaš... kad bolje razmislim, više se ni ne sećam..." postiđeno kažem i uzimam ogroman gutljaj šampanjca. Hajde, Heder, smisli nešto pametno. Nešto duhovito. Nešto što će mu pokazati

SEDAMNAESTO POGLAVLJE Ćevapa?" pogađa Džejms, slušajući moju priču dok sedimo za stolom elegantnog restorana. — '

тт

J____

da nisi moronka opsednuta veličinom penisa. Nešto što će vas oboje zaintrigirati. Mučni glavom. Hajde, misli - misli. Utom mi na pamet pada spasonosna ideja. „Trenutno čitam odličnu knjigu." Džejms me zainteresovano posmatra. „Je li?" „Da. Super je." Gledam ga u oči i vadim asa iz rukava. „Zove se Život Pija." Trudim se da sakrijem svoj trijumfalni osmeh, ali ne uspevam. Toliko sam fascinirana sopstvenom dovitljivošću da poželim sama sebi da čestitam. „Ah da, dobila je odlične kritike." Zatim - na moje zaprepašćenje - nabire nos. „Ali nisam mogao da je pročitam do kraja." Stomak mi se uvrće. „Nisi?" „Ne. Na kraju sam odustao - preveliki zalogaj za mene. Izgleda da sam previše glup za takvo štivo", priznaje Džejms i pruža ruku preko stola da me pomiluje. „Ali ispričaj mi šta se tebi toliko sviđa?" Gutljaj šampanjca mi zastaje u grlu. Mehurići mi šište u nosu i suzdržavam se od toga da ne kinem. „Pa..." O, blagi bože! Tako mi i treba kada ne umem da zauzdam svoj jezik, „...ovaj..." Grozničavo smišljam šta da kažem. Do đavola. Trebalo je da se držim veličine penisa. „Savršene je debljine za pod nogar mog niskog stočića", šalim se, „da se ne bi klimao." Nervozno se smejem. Džejms se ne smeje. U stvari, lice mu je mrtvo ozbiljno. „Ah, tako." Deluje zbunjeno. Nastaje nova pauza, mučnija i neprijatnija od prethodne. Ovu definitivno ne pokušavam da ispunim svojim brbljanjem. Srećom, u tom trenutku prilazi nam konobar da uzme poru-

džbine. Restoran nudi bogat izbor italijanskih specijaliteta, uključujući piletinu, govedinu, zečetinu, makarone na više načina, desetak vrsta salata... „Mmm, ne zna se šta je bolje", mrmlja Džejms. „Šta ti se sviđa, Qr aga?" ga? z ovara to

S tako ležerno, tako prirodno, tako opušteno, kao da msvestan toga šta je rekao. Л11 jeste.

119 118

Aleksandra Voter

Sva malopređašnja neprijatnost naprasno iščezava. Ne mogu da verujem. Upotrebio je termin koji definitivno karakteriše naklonost. Neke žene godinama čekaju da dostignu ovaj nivo intimnosti u verbalnom odnosu sa svojim partnerom, međutim, Džejms me je oslovio sa 'draga' već na našem prvom sastanku. „Sve izgleda sjajno", odgovaram, kao da se nije dogodilo ništa neobično iako se suzdržavam od toga da ne odjurim u toalet i odatle s mobilnog telefona pozovem Džes. Ali i ona je na svom prvom sastanku sa Gregom. Uostalom, imam trideset godina i trebalo bi da se ponašam kao zrela i sofisticirana odrasla osoba. Uspravljam leđa i Džejmsu šaljem nešto za šta se nadam da liči na sofisticirani osmeh. „U stvari, ja sam vegetarijanac", oprezno kažem. „1 po mišljenju mog cimera, tehnički sam ribožder zato što jedem ribu..." „Ozbiljno?" prekida me Džejms, iskolačenih očiju. Pitam se šta sam to rekla što je izazvalo da podigne svoju čašu sa šampanjcem i kucne je o moju. „1 ja sam vegetarijanac." „Kakva slučajnost." Coveče, ovo je stvarno savršen muškarac za mene, kažem sebi. Posmatra me na način koji opija čula - a to nema nikakve veze sa šampanjcem koji pijem. „Kaži mi, jesi li koštunjavi ili mlečni tip vegetarijanca?" oduševljeno pita Džejms. „O, definitivno ovo drugo." Smeškam se. „Mrzim koštunjavo voće - alergična sam na njega." „Neverovatno1. I ja sam1." „Stvarno?" „Bez šale", potvrđuje on sa osmehom i odmahuje glavom. „Ali mogu da ga jedem, ako to budeš tražila od mene." „Ne, u redu je." Slatko se smejem. „I ovo je sasvim dovoljno." Džejms pruža ruku i palcem mi miluje prste kojima držim čašu. Sada je njegov red da se iščuđava. „Stvarno?" tiho pita. Spuštam pogled na njegovu ruku koja sada pokriva moju i osećam poznato slatko probadanje u predelu prepona. „Stvarno." Konobar učtivo kašlje, pokazujući nam da i on postoji. „Dakle, jeste li odlučili?" strpljivo pita. Džejms sklapa jelovnik, ali ne ispušta moju ruku. Zatim se okreće ka konobaru i upućuje mu svoj predivni, lenji osmeh. „Do nesite nam dve porcije makarona sa sirom." Veče je bivalo sve bolje i bolje. Posle večere, za koju je Džejms insistirao da plati, popili smo po kapućino i podelili sladoled u italijanskom kafiću u Sohou, zatim uhvatili taksi do naše ulice.


Još jedna dobra stvar kada izlazite sa svojim komšijom: zajedno se vraćate kući. Džejms me je tokom vožnje zabavljao svakojakim pričama - o tome kako ga njegova sestra redovno pobeđuje u skreblu, zatim kako sjajno kuva rižoto sa pečurkama i kako je zaradio ožiljak na ruci kada je kao šestogodišnjak pao sa sanki. Najintrigantnija od svih bila je priča o tome kako je mesecima skupljao hrabrost da me pozove na sastanak. „Nikada nije bio pravi trenutak. Kad god bismo naleteli jedno na drugo, plašio sam se da ne ispadnem idiot..." „Plašio si se?" pitam u neverici. „Pa da", priznaje on, vidno iznenađen mojom potrebom da istražim takvu mogućnost. „Kad god bih te sreo, ti bi me ignorisala - stekao sam utisak da te ne zanimam..." Zatvori usta, Heder. „Ali juče kada sam te video u radnji na uglu, odlučio sam da te pitam da izađemo, pa kud puklo da puklo." Ne mogu da verujem sopstvenim ušima. Ovo mora da je san i svakog časa ću da se probudim, kao Bobi Juing pod tušem. „Izvini ako te smaram ovom pričom." „Ne, ne..." Da. Da. „Samo hoću da ti priznam svoja osećanja." Taksi nas ostavlja na početku ulice i zajedno koračamo trotoarom, saginjući se pod niskim granama drvoreda. „Nikada nisam voleo da igram igre", tiho nastavlja Džejms. „Ne zanimaju me sva ona pravila o tome kako treba sačekati tri dana pre sledećeg izlaska. Ako ti se neko sviđa, onda nema smisla odugovlačiti, zar ne? Zašto da ne budemo iskreni i priznamo svoja osećanja?" Sumnjičavo ga gledam i konstatujem da sve to previše dobro zvuči da bi bilo istinito. Utom Džejms čini nešto krajnje nepredvi dljivo. Hvata me za ruku. Na javnom mestu. Bez pitanja i bez blama. Možda to većini ljudi zvuči kao sasvim normalna stvar, ali za mene je to malo čudo. Navikla sam na muškarce koji zaziru od javnog pokazivanja pažnje i posle pet minuta krutog držanja za ruku jedva dočekaju da je puste pod izgovorom da moraju da se počešu po nosu ili nešto besmisleno slično. Ali ne i Džejms. Čvrsto steže svoje prste oko mojih kao da nikada ne želi da ih pusti. ..Stigli smo", kaže on, nevoljno se zaustavljajući pred mojim Vrat ma> i Nisu osvetljena. Gejb je verovatno još uvek napolju, razmišljam dok mi Džejms obmotava ruke oko pojasa i privlači me u sv oje naručje. „Predivno sam se proveo." ■ ^kupana zlatnom svetlošću ulične lampe osećam kako me Punjava neobična toplina. „I ja", mrmljam, gledajući njegove i.amne oči.

120

Aleksandra Poter

„I pitam se..." „Da?" nestrpljivo pitam. Iako mi je iskustvo izlazaka sa frajerima prilično oskudno, ipak znam da postoji deo kada bi trebalo da ga pozovem na kafu. 1 znam da je 'kafa' samo eufemizam za razne stvari. Od kojih, nijedna nema nikakve veze sa nes-kafom. „Mogu li ponovo da te vidim?" Mozgajući o tome koliko daleko večeras da odem (poljubac na prvom sastanku je okej, međutim, ukoliko bude želeo da provede noć sa mnom, moraću odlučno da ga odbijem), nisam očekivala ovakvo pitanje. „O... da.... naravno", odgovaram, osećajući talas ushićenja. Priznajem, pomalo sam razočarana što je ovo kraj našeg prvogvsastanka. „Šta misliš da sutra odemo u bioskop?" predlaže on. Razmišljam da li da se pravim kako moram da proverim kakve su mi obaveze za sutra, ne zato što bih mogla da imam nešto zakazano (znam da nemam) nego čisto iz navike. A onda se setim: Džejms ne voli ljubavne igre i stoga ću ih zaobići. „Važi." Osmehujem se. Uh, kakvo je osveženje upoznati muškarca koji ne pokušava da glumata. I kakvo olakšanje. Sada znam da narednih nekoliko dana neću morati da mozgam hoće li se javiti ili ne. „Šta kažeš da te pokupim oko sedam? Možemo prvo na pićence." „Super." Njegovo lice na kojem titra seksi osmeh, naginje se bliže. „Laku noć, Heder." Konačno kulminacija večeri. Poljubac. Osećam slatku jezu iščekivanja. Želim da me Džejms poljubi još od trenutka kada sam ga prvi put ugledala. Zatvaram oči i podižem lice ka njemu. Nepripremljena sam kada mi se njegove usne spuštaju na obraz i šapuću: „Hvala ti za predivno veče." Brzo otvaram oči. I to je to? Iščekujem još malo, i kada se ne dešava ništa, odlučno kažem: „Hmm, da. Laku noć, Džejmse", u nadi da neće primetiti moju postiđenost. „Vidimo se sutra." Učtivo čeka da pronađem ključ i otključam vrata, zatim prelazi ulicu i ulazi u svoj stan. Sa vrata posmatram njegovu figuru, osluškujući oštar odjek njegovih cipela u gluvoj noći. Razmišljam o našem sastanku i o tome kako je Džejms sve što sam oduvek želela od muškarca -zgodan je, ljubazan i pravi je džentlmen. Uopšte nije jedan od onih koji bi samo da me strpaju u krevet. I nisam razočarana time što nije želeo da uđe na kafu, niti time što nije pokušao da me poljubi u usta. To je samo znak da želi bolje da me upozna.


121

Pažnju mi skreće glasno mjaukanje. Spuštam pogled i vidim Bilija Smita koji iskrsava iz mraka. Ne, nisam nimalo razočarana. Uzimam mačku i zarivam lice u njeno meko narandžasto krzno. Zadovoljna, ulazim u kuću i za sobom zatvaram vrata.

š/a želiš... možda ti se i ostvari

OSAMNAESTO POGLAVLJE

Гк.т engLk.m

„oi „oi i'vi usku kako bi uzeo gj u pravcu pivnice u tudorevskom

feS

sa Ričardom Kertisom. "Ne°neZgo3Hampsted hit. Vrlo poznat."

аГД

*

kažeffli tamo se

"

ljudi odmaraju, šetaju, puštaju zmajeve... „Puštaju zmajeve?" ^га/от na njegovom licu.

Aha" Klimam glavom, zabavljena izrazom na nj g "yi Britanci i vaša uvrnuta tradicija. Ä da je previše obimna da bi „esto

S ^

desnom." .v „Mi i ostatak sveta naglašava on. „A šta je sa Australijom? bramrri se „ш

ш Novim

)

deO

123

„A tu je i odlazak u wc", uporan je. „Vaši barovi — izvini, mislim pabovi - puni su frajera bez žena na vidiku. Stranci ti kažu da će biti divan dan kad ono padne kiša i smrzneš se usred jula..." Ima pravo. „Plus redovi!" „To se zove kultura", jogunim se. „To je van pameti", zaključuje on. „Stojiš u redu i neko 'ladno ode preko reda a da mu niko ništa ne kaže." Gejb odmahuje glavom, podižući ponovo nož. „A tek vaše obožavanje onog smešnog pasulja u kečapu..." Do ovoga sam još i nekako uspevala da se kontrolišem, ali sada je zaista preterao. „Hajncov pasulj u konzervi?" brecam se. „Ne sviđa ti se?" „Mora da se šališ." Gejb frkće i pravi grimasu. Naginjem se preko stola, viljuškom grabim pasulj s njegovog tanjira i stavljam u svoja usta. „Mmmmm", glasno uzdišem, sjajno oponašajući Sali koja folira orgazam u filmu Kad je Hari sreo Sali. „Mmmmmm." „O, i ono najvažnije." „Šta?" „Britanke - ili bolje da kažem ribe?" „Šta s njima?" Gejb podiže deo novina i udubljuje se u njih. „Lujke. Sve do jedne." Ovo mora da je najneverovatnija stvar u vezi sa životom dvoje ljudi koji se do pre nekoliko nedelja nisu ni poznavali, niti su delili dom, daljinski upravljač za televizor i nedeljne novine. Gejb i ja ličimo na stari džangrizavi bračni par - on čita sportski a ja modni odeljak novina - ko je to mogao da pretpostavi? Neverovatno je čak i meni, koja se striktno pridržavam rituala čitanja nedeljnih novina uz doručak. Ništa ne volim više od sedenja u kafiću i čitanja modnog odeljka iznad tanjira sa kajganom i - za razliku od većine ljudi koji to smatraju društvenom aktivnošću - ja to volim da radim sama. v. Okej, možda sam malo uvrnuta, ali takva sam. Sviđa mi se cmjenica da ne moram da se svađam oko novina, niti da slažem Pnmerak koji je neko pre mene izgužvao. Sviđa mi se što mogu j ih raširim preko stola a da pri tom ne brinem o tome da li će eljak o putovanjima završiti u nečijem tanjiru. Iznad svega, sviđa I se to što ovaj ritual ne remeti razgovor nego ga obavljam u sa-

: ,enoi tišini, srećno udubljena u svaki članak koji mi se svidi. To je no °" retkih zadovoljstava u mom životu. Zar tražim previše?

124

Aleksandra Voter

Ali ovog nedeljnog jutra u kuhinji sam naletela na Gejba kako gaća u svojim tibetanskim čarapama kao da je nešto izgubio. Osetila sam ubod krivice. Stranac je u tuđoj zemlji a ja ga još uvek nisam povela u obilazak komšiluka. Okej, nije baš da nikoga ne poznaje. U Engleskoj ima ujaka - ali, kao što Ed voli da naglasi, rođaci su poput Božića: dovoljno je viđati ih jednom godišnje. Tako sam odlučila da se malo žrtvujem i pozvala ga na doručak. Završavam svoju kajganu i posmatram Gejba kako češka bradu dok odsutno čita odeljak o sportu. Na kraju se zavaljuje u svoju stolicu i spušta novine. „Nego", počinje on, „pričaj kako je prošao sinoćni sudar." Rumenim, ni sama ne znajući zašto. „Tako dobro?" smeje se Gejb. „Pa, moglo bi se reći." Neopravdano postiđena, zurim u svoj prazan tanjir i počinjem viljuškom da skupljam ostatke kajgane. „A, otkud znaš da sam imala sudar?" „Vidovit sam." „Jesi?" pitam a onda shvatam da samo pokušava da bude duhovit. „Nisam, šalim se. Bio sam u sobi kada je došao po tebe." „A... tako." „Tačno u osam." Sramežljivo se smeškam. „Pa, nepristojno je pustiti damu da čeka." „Mia mi je to redovno zamerala, ali šta ću, blokiram se svaki put kada je u pitanju vreme. I stalno kasnim." Na spomen njegove devojke, saosećajno se osmehujem. „Sigurno ti nedostaje." „Da." Kaže to previše šturo, zbog čega stičem neobičan utisak da ne želi da priča o njoj. Zato, naravno, dajem sebi oduška. „Kako teče snimanje filma?" pitam, što je zapravo šifra za 'Kako se vas dvoje slažete?'. „Okej." Gejb sleže ramenima a zatim vrhovima prstiju kliznu duž čekinjavih brkova, dodajući: „Valjda." Kao što sam i mislila. Nešto definitivno nije u redu. „Nismo se dugo čuli. Problem joj je da me zove sa snimanja", nastavlja Gejb, skupljajući penu od kapucina i ližući je sa kašičice. „A ni vremenska razlika nam ne ide u prilog." Očigledno je da opravdava ponašanje svoje devojke, zaključujem, osetivši najednom neobičnu simpatiju prema njemu i isto-

12,5 Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari

vremenu netrpeljivost prema njegovoj devojci sa zanosnom kosom i savršenim zubima. „Ljubav preko žice", komentarišem u šali. Gejb klima glavom i brzo menja temu. „Znači, sviđa ti se tvoj novi frajer? Kako si rekla da se zove?" „Nisam ti spominjala", odgovaram kroz smešak. „Džejms. I da, sviđa mi se." Konačno hvatam sebe. Ovakva Heder Hamilton je razočaranje godine. „Zamisli, mesecima je skupljao hrabrost da me pita da izađemo misleći da sam nezainteresovana." „Kada ćeš ga ponovo videti?" „Večeras", ležerno odgovaram i uzimam srk svoje kafe s mlekom. Bar se trudim da zvučim ležerno, ali Gejb me čita kao bukvar. „Dve noći zaredom?" ceri se, gurkajući me kolenom ispod stola. „Otprilike", priznajem, trudeći se da obuzdam svoje ushićenje. Džejms je toliko divan da se prosto plašim da ne izbaksuziram stvari koje počinju da izmiču kontroli. Gvejb, naravno, nema takvih briga. „Coveče", ne odustaje on. „Taj se baš naložio." Gejb veselo grize zalogaj tosta i žvaće ga otvorenih usta. Navika koja bi me kod svake druge osobe užasno nervirala, ali ne i kod Gejba. Njemu to tako simpatično stoji. „Jao, pa nisam baš sigurna..." skromno kažem, ali Gejb me prekida. „Heder, slušaj Vamo." Zastaje da kroz slamčicu glasno posrče ostatke svog soka od pomorandže, gledajući me značajno. „Taj tip ti se odavno sviđa, i posle ovoga što si mi ispričala da ti je sinoć rekao, očigledno je da se i ti njemu sviđaš - zaista ne znam u čemu je problem?" „Okej. Okej, u pravu si. Nema problema... eto u tome je problem." Gejb me začuđeno gleda. „Sigurna si u to da nisi Jevrejka?" Moram da napomenem i ovo: kada nije u stend-ap fazonu, Gejb ume da bude prilično duhovit. U trenutku kada se smejem i pijeskam ga modnim odeljkom iz novina, neko udara u naslon moje Г? л - ' P°meraJući je tako jako da mi se kafa izliva na krilo. „Hej! Gledaj kuda ideš?" vičem, skačući sa stolice. ..izviniteeeel" uzvraća mi hor dečaka koji istrčavaju na ulicu. "Dobro si?" pita Gejb, dodajući mi salvetu, k r ] ' J "> uzvraćam, spuštajući salvetu u braon lokvicu . na svom »Današnji klinci, a?"


Aleksandra Voter Nastaje mučna pauza dok brišem svoju uflekanu odeću. Gejb prelistava novine, vadi iz njih magazin i žudno ga lista otpozadi, gestom kampanjskog čitaoca horoskopa. „Hoćeš da ti pročitam horoskop?" raspoloženo me pita. „Ma to je gomila izmišljotina", brecam se, bacajući mokru salvetu u svoj tanjir. „Kako hoćeš." Gejb sleže ramenima i počinje da čita u sebi. Nekoliko sekundi sedim i gledam ga kako to čini, ali moja ra doznalost prevagnjuje. Izvijam vrat, pokušavajući da pročitam svoj horoskop naopačke. Pitam se da li mi nagoveštava novu ljubavnu vezu. Prokleta sitna štampa. Ne vidim ništa. „Dobro, hajde čitaj", cvilim kao da mi neko uvrće ruku. „Ja sam Riba", dodajem brzo. „Riba, a?" Gejb izvija obrve kao da je to od nekog posebnog značaja, ali uspevam da se uzdržim od tog pitanja. Uostalom, horoskop je ionako samo zabava za mase, zar ne? „'Ovaj položaj planeta Ribama pogoduje u oblasti karijere, porodice i ljubavi. Očekujte velike promene. Moguć dobitak u igrama na sreću, stoga očekujte iznenadan priliv novca.'" Gejb diže glavu. „Vau! Zvuči kao da ćeš dobiti na lotou." „Ja? Nikada ništa ne dobijam", smejem se a onda se setim svog uplaćenog loto listića. Srce počinje ubrzano da mi lupa. „Brzo, Gejbe, dodaj mi novine. Hoću nešto da proverim." „Zar nećeš da čuješ ostatak svog horoskopa?" „Za sekund." Listam stranice u potrazi za onom koja me zanima, grozničavo listam. Ne, nije tu... Pogledom skeniram stranice. A onda ih vidim: sinoć izvučeni brojevi loto sistema. Podižem novine blizu lica. Brojevi mi izgledaju poznato. Za trenutak sklapam oči, pokušavajući da ih se setim: 30, broj mojih godina; 14, moja adresa; 6, broj godina rada u Zauvek zajedno. Otvaram ih i čitam dalje: 27, mamin rođendan je 27. aprila... Pokušavam da se setim poslednja dva broja koja sam nasumično odabrala. Prilično sam sigurna u to da je jedan bio 13... Prokletstvo1. Evo ga, crno na belo. Stomak mi skače, poluuzbudeno i poluužasnuto. Sada poslednji broj. U novinama piše 41 - jesam li prekrižila 41? Kopam po mozgu. Hajde, Heder, misli, misli... „Heder?" Trzam se. Potpuno sam zaboravila na Gejba. „Jesi li sigurna da si okej?" „Ma dobro sam..." Bezuspešno pokušavam da smirim svoje ustreptale živce. O, mili bože. Izgleda da sam dobila premiju na lotou.

127

„Lice ti je mrtvo ozbiljno", primećuje Gejb, piljeći u mene kao da sam eksponat u muzeju. „Stvarno?" pitam, terajući se na osmeh. Povrh toga, ovo je nedelja udvostručenog uloga. „Ozbiljno ti kažem. Ne izgledaš nimalo dobro. Prebledela si." „Nije mi ništa." Biću milionerka. „Možda bi trebalo da krenemo kući. Samo da platim." Gejb podiže ruku i žustro zove konobara. „Čekaj. Samo da proverim svoj listić." „Opa! A šatro horoskop je gomila izmišljotina, a?" zadirkuje me kroz smeh, gestikulirajući rukom kroz vazduh. Zabacujem ruku iza sebe da uzmem torbu. Bože, kakvo uzbuđenje. Sta li će ostali da kažu, ili je možda bolje da ostanem ano nimna, da odbijem svaku vrstu javnog pokazivanja - neću da me ljudi zatrpaju gomilom pisama, niti da budem meta otmice za ogroman otkup. Čekaj malo. Rukom prelazim preko naslona stolice, ali ne napipavam kožni remen svoje torbe. Plamičak panike počinje da mi tinja u stomaku dok se osvrćem preko ramena da pogledam u naslon od stolice. Nema je. „Ukradena je", šapućem, skoro skamenjena od šoka. „Sta reče?" čujem Gejbov glas, ali ga ne registrujem. „Nema je." Stvarnost me udara poput groma i prestravljeno skačem sa stolice, podvlačim se pod sto, osvrćem oko sebe. „Heder, šta ti je?" „Moja torba!" očajnički cvilim, pitajući se kada se to desilo. I kako? A onda se setim grupe klinaca koji su tobože naleteli na moju stolicu. Gnev usled bolne spoznaje počinje da kulja na površinu. Gnev prema njima i prema sebi. Isuse, Heder, to je najstariji trik na svetu. „Oni klinci su mi je ukrali", uzvikujem, ne prestajući unezvereno da gledam po trotoaru kao da će "nina vest" torba od braon kože svakog časa da iskoči iz prikrajka. „Opljačkana sam!" „Zaboga." Gejb ustaje i preneraženo me gleda. „Je Г ti u njoj bilo sve?" Osećam kako me peckaju suze. „Mobilni, ključevi od kuće, novčanik..." -vKoliko para?" Gk i pod ovim uslovima, ideja da bi u torbi moglo da bude go novca skoro da je smešna. „Ne mnogo, možda deset funti", i »^ s P u štajući se bezvoljno na svoju stolicu. „Ali to nije

Aleksandra Poter 128

„Znam, u pitanju su sentimentalne stvari." „Ma nije ni to..." počinjem da šmrcam a onda naglo prestajem. Ne mogu da mu kažem koliko mi je važan taj loto listić, kapirate? Onda bih morala da mu ispričam ćelu priču o Ciganki, srećnom vresu i o tome kako mi se sve želje ispunjavaju. Misliće da deli stan sa lujkom. „U šoku si?" Gejb me hvata za ruku. Nemo odmahujem glavom. U šoku? U jebenom ćorsokaku sam. Samo minut ranije, bila sam u svojoj novoj kući na Holand parku, u svojoj italijanskoj vili i u svom novom "aston martinu", a sada - puf - sve je nestalo. Zajedno sa mojim novčanikom, ključevima od kuće, mobilnim telefonom i rokovnikom - u kojem je moja adresa, što znači da ću morati da promenim brave. U ovom trenutku loto listić će me koštati čitavo bogatstvo... „Znam da je bedak", kaže Gejb, „ali sada ne možeš mnogo toga da uradiš. Hajde da se što pre vratimo u stan i prijavimo kradu." „Možda će biti bolje da odemo direktno u policijsku stanicu", predlažem, pokušavajući da ne razmišljam o tome kako sam do maločas želela s Gejbom da se prošetam Hitom i kako je sve to sada palo u vodu. „Ne moraš sa mnom ako nećeš." „Naravno da hoću." „Ne, stvarno. U redu je. Uživaj u ostatku dana, idi puštaj zmaja", neuspešno pokušavam da ga razveselim, pokazujući rukom na Hit. „Pa, ako si sigurna..." „Sto posto", odlučno ga uveravam. „Banka će blokirati račun a to zahteva dosadnu proceduru pisanja izveštaja i popunjavanja raznih formulara." Super. Najbolji način da se provede nedeljno popodne, sarkastično dodajem u sebi. „Okej..." Gejb za trenutak ćuti a onda stidljivo dodaje: „Slušaj, ne znam da li si zainteresovana, ali kasnije se viđam sa svojim ujakom u nekom klubu za koji je i on čuo. Večeras je otvoreni mikrofon pa bih mogao malo da vežbam... ako hoćeš, možeš da nam se pridružiš." Polaskana sam njegovim pozivom, ali fraza 'otvoreni mikrofon' izaziva mi skoro bolnu alergijsku reakciju. Srećom, već imam dobar izgovor. „Hvala ti, ali izlazim sa Džejmsom", podsećam ga. „Ah da, totalno sam zaboravio..." Za trenutak mogu da se zakunem u to da vidim iskru razočaranja u njegovim očima, ali lice mu se odmah širi u osmeh. „Možda neki drugi put, a?" „Da, neki drugi put." Klimam glavom, trudeći se da sada ne razmišljam o tome kako ga izbegavam.


129

„Dobro. Onda se vidimo kasnije." Gejb se naginje ka meni i, pretpostavljajući da planira da me poljubi u obraz, okrećem lice u jednu stranu. Ali ni ne slutim da on čini isto to. Nosevi nam se sudaraju i usne ovlaš dodiruju. Kao oparena, trzam glavu unazad. „Upsl Izvini." Smehom prikrivam nelagodu. „Ne brini, kriv je moj veliki nos", uzvraća on, cereći se, ali sigurna sam u to da mu je podjednako neprijatno. „Onda ćao", kažem. „Da... ćao." Maše mi. Ostajem na trotoaru i gledam ga kako se udaljava u pravcu Hampsted hita. Brzo se utapa u masu ljudi koja planira da lenjo poslepodne provede odmarajući se na travi. Blago mu zavidim, proklinjući dripce koji su mi maznuli torbu. A onda, kao iz vedra neba, setim se nečeg što mi je Ed rekao one noći u pivnici: Pazi šta želiš. Njegove reci me najednom spuštaju na zemlju. Zar je želja za dobitkom na lotou mogla da bude uzrok krađe torbe? Zato što mi je listić bio u novčaniku? Ili zato što sam želela samo da dobijem na lotou a ne i da sačuvam listić? Poslednja misao u meni budi paniku. Odgovornost. Strah. A onda ukorevam sebe. Iskreno, Heder, kada si poslednji put po slušala svog brata? Postiđeno razmišljam o njegovim recima dok rezignirano koračam ka metrou.

pazi šta želiš... možda ti se i ostvari

DEVETNAESTO POGLAVLJE

S

w

ta misliš o filmu?" Džejms i ja se vraćamo sa našeg drugog sastanka - bio-skopske projekcije - njegovim „rendž roverom". On vozi, ja sedim na kožnom suvozačevom sedištu i trudim se da ne piljim u njegova široka ramena, savršen rimski nos i snažnu bradu koju bi poželeo svaki glumac. „Zaista sam uživao", odgovara on, odvajajući oči sa druma i hvatajući moj zadivljen pogled. Prokletstvo. „Rene je stvarno smešan a i onaj deo sa slatkom devojčicom..." nastavlja Džejms kroz slab smeh. „Odličan film." Osećam se kao mačka kojoj su upravo sipali rnleko. Ne samo zato što ovaj prelepi muškarac deli moju ljubav prema romantičnim komedijama. Možete li da verujete? Frajer koji voli romantične komedije? A da pri tom nije gejl Za trenutak se sećam svađe sa Danijelom u lokalnom video-klubu oko toga da li da iznajmimo Dnevnih. Bridžit Džons ili Tanku crvenu liniju... „A ti, draga?" pita Džejms dok skreće levo i ulazi u našu ulicu. „Šta ti misliš?" Mislim da smo ispred tvog stana i pitam se da li ćeš me pozvati na kafu, čežnjivo kažem u sebi. Ali naglas kratko izustim: „Super je." Džejms vesto parkira na prazno mesto, gasi motor i okreće se ka meni. U kolima je tiho jer radio ne svira i osećam kako u meni raste nestrpljenje. Ali umesto da me poljubi, on kaže: „Moram nešto da ti priznam." „Da?" „Aha", mrmlja Džejms, zadržavajući moj pogled. „Nestalo mi je kafe." „O." Uspeo je da me svede na rečenicu od jedne reci. „Tako nemam izgovor da te pozovem gore."

131

Osećam hladan talas razočaranja koji prate vrele iglice po elom telu kada njegovi prsti počnu nežno da mi miluju obraz. Osećam njegov dah na svom licu i pre nego što shvatam šta se doeađa Džejms me ljubi. Lakim paperjastim poljupcima obasipa moju usnu školjku, vrat i niže... Jreba li mi izgovor? Uzmiče i dah mi zastaje u grlu. Boreći se da povratim svoj elas stidljivo se osmehujem. Konačno se sabiram i uspevam da proskičim: „Ne." Što, naravno, znaci zeleno svetio za sve ostalo. Za ljubljenje u hodniku, za uvlačenje ruku pod moju majicu, za priljubljivanje uz radijator i trljanje svoje ukrućene muškosti o moju karlicu... Kamo lepe sreće da se to zaista događa. Nažalost, sve je to samo moja bujna mašta. Umesto svega, Džejms otključava vrata svog stana, učtivo uzima moj sako i nudi mi čašicu pića pred spavanje. „Živeli." Pruža mi čašu sa šampanjcem, koju kuca svojom. Stojimo pored kamina u njegovoj dnevnoj sobi, koju sam toliko puta posmatrala iz svoje spavaće sobe preko puta. Samo što sam sada u njoj. Na moje veliko iznenađenje, njegov stan nije onakav kakav sam zamišljala. Umesto modernog dizajna, u njemu dominira tradicionalni engleski dekor sa lampama, drvenim policama od poda do plafona i ogledalom u pozlaćenom ramu koje visi iznad kamina. Takođe je besprekorno čist. Oduvek sam želela da upoznam muškarca koji je uredan i čist. I, kao nekom magijom, evo ga. „Živeli", uzvraćam i prinosim čašu ustima, ali Džejms me zaustavlja, hvatajući me za ruku. „Nisi me gledala u oči", opominje on. „Nisam?" Pretpostavljam da se šali, ali po njegovom ozbiljnom izrazu lica konstatujem da sam u zabludi. . „Nisi", odgovara on, skoro optuživački. „Moraćemo još jednom." du" °8 a puta presrećem njegov pogled i on ga zadržava trenutak k e n e S° što je potrebno, što je tako seksi, pre nego što se ђ, merno i uzmemo po gutljaj šampanjca. Da budem iskrena, više kako'lV • a ^ а ^ а ' a ^ ovo J e ta k° romantično, zar ne? Posmatram v zejms prilazi svojoj uredno složenoj polici sa diskovima.

duSe? pitaon iUr ?- '' I'O n e ° M ^ P

stajem od t

a Sa

a i m ?

rn..." počinjem da objašnjavam a onda odu°ga- „Da nemaš možda Vajt strajps?" pitam.


Aleksandra Poler Džejms me zbunjeno gleda. „Bojim se da nemam ništa od njih", odgovara on, klizeći prstom niz stub od diskova - poslaganih po abecednom redu, primećujem, za razliku od mojih koji su nabacani na policu, sa kutijom i bez nje. „Ma... nema veze. Zašto ti ne odabereš nešto?" predlažem vedro. „Okej, da vidimo..." Džejms počinje da nabraja: „Bili Holidej, Bob Dilan, Dejvid Bouvi, Koldplej, Sting, Madona..." I čini mi se kao da čita naslove iz moje kolekcije muzičkih diskova, samo bez Vajt strajpsa. Čujem i nekoliko čudnih naziva Bili Džo Spirsovih albuma. Mama ga je obožavala. Sećam se da je njegov hit 'Blanket on the ground' pevala iz sveg glasa, svaki put kada bi peglala. Sećanja na mamu me potresaju, poput bokserskog udarca, i primorana sam na to da progutam suze da ne poteku. Uvek me tako neke sitnice podsete na prošlost. Kod drugih ljudi to su obično rođendani i porodični praznici, ali kod mene su okidači svakodnevne sitnice koje mi najviše nedostaju. ....Roksi mjuzik, Spandau balet..." Džejms me gleda postrance i brzo gutam knedlu skupljenu u grlu. „Okej, bolje da ti ispovedim svoju mračnu tajnu." Džejms ima mračnu tajnu? „Nekada sam bio novi romantičar. Ako me sada ostaviš i više mi se nikada ne javiš, razumeću." „Kakva slučajnost. I ja sam bila najveći fan Djuran Djuran." Cerim se. Džejms se grleno smeje i zdušno mu se pridružujem. Oduvek sam želela da upoznam muškarca koji će deliti moj muzički ukus, ali većina mojih frajera volela je potpuno različite bendove od mojih. Džon je obožavao pank, Markus je naginjao ka džezu a tu je i nezaobilazni Danijel. Sećam se zajedničke vožnje iz Kornvola kada smo se posvađali oko toga da li da slušamo njegov disk Snup Doga ili moj Nore Džons. „Sta kažeš na Dajdo?" „Savršeno", srećno odgovaram. Džejmsu je vidno lakše. Presladak je kada mu se lice nabora od brige, prosto poželim da mu priđem i poljubim ga. Iako to nije lako. On pali CD plejer, otvara kutiju i mršti se. „Pobogu. Otkud ovde drugi disk." Izraz lica mu je toliko zblanut da ne mogu a da se ne nasmejem. „Ma ne brini, meni se to stalno događa." „Ali ne i meni", gunđa on, zureći zbunjeno u disk.

133

„Možda si ga slučajno vratio u drugu kutiju", pokušavam da mu olakšam. „Ali to je nemoguće", buni se on. „Nikada to ne radim." Osmeh mi nestaje s lica. Neće mu valjda jedna pogrešna kutija za disk totalno srozati raspoloženje? „Zašto ne pustiš taj što je unutra?" pitam, kajući se što sam poželela da je toliko uredan i čist. Džejms s nevericom gleda u srebrni disk u svojoj ruci i ubacuje ga u plejer. „Ovo bi moglo da bude zanimljivo..." Sa skrivenih zvučnika čuju se tihi akordi akustične gitare a zatim i ženski glas, baršunast i seksi. Peva na francuskom. „Ko je ovo?" Džejmsovo lice se razvlači u osmeh prepoznavanja. „Emanuel. Moja stara prijateljica - nekada je svirala po klubovima Pariza. Bože,jtotalno sam zaboravio da ovo imam." „Živeo si u Parizu?" „Nekoliko godina posle fakulteta." Sećanje na taj period života za trenutak potiskuje njegovu frustraciju. „Nekada davno." Uhvativši me za ruku, Džejms me vodi ka velikoj plišanoj sofi. „Kako je to uzbudljivo", brbljam, više iz nervoze nego bilo čega drugog. Sada sedimo na sofi i njegove ruke su oko mojih ramena. Privlači me k sebi. Udišem miris njegovog afteršejva, kokica i dezodoransa. Neverovatno erotična kombinacija. „Znači, govoriš francuski?" pitam, pokušavajući da ne mislim na požudu koja se razbuktava u meni. Džejms mi podiže bradu jednim prstom i frflja nešto što ja, na svom nultom nivou znanja francuskog, nema šanse da razumem. „Hoćeš da ti prevedem?" tiho se nudi. Ne treba. Hoću da slušam njegov seksi francuski akcenat iako ne razumem nijednu reč. Otvaram usta da mu to i kažem, ali ih on, sasvim neočekivano, poklapa svojim usnama u žestokom poljupcu. Vau. Sviđa mi se ovaj prevod. Sviđa mi se svakog trena sve više, razmišljam dok mu uzvraćam poljubac. Mnogo je prošlo otkad me je neko poljubio. Toliko mnogo da sam potpuno zaboravila kakav je osećaj erotskog uzbuđenja koji mi se širi po ćelom telu. I ne želim da prestane. Nažalost, moja bešika ima neke druge planove. ,. Opominje me da je puna. Ignorišem je iako sam svesna par •tara dijetalne pepsi-kole koje sam unela tokom projekcije filma. . roesto toga, prekrštam noge i koncentrišem se na Džejmsov jezik ruke koje klize po mojim bedrima, nadajući se da će uskoro da se zavuku pod moju majicu...

134

Aleksandra Poter

Ali ne vredi. Moja bešika bi svakog časa mogla da eksplodira. „Gde ti je kupatilo?" pitam, nevoljno se izvlačeći iz njegovog za grljaja. „Kroz spavaću sobu pa desno - povezani su", odgovara on sa osmehom, izvlačeći prste iz moje kose na potiljku, gledajući me kako ustajem. „Odmah se vraćam", kažem šapatom i koketno se smeškam. Izašavši iz dnevne sobe, u hodniku počinjem da trčim u pravcu kupatila. Spavaća soba je, kao i ostatak njegovog stana, uredna i čista. Nema izvučenih fioka ili odeće bačene na pod, kao što je to slučaj kod mene. A onda primećujem krevet: sa snežnobelom posteljinom koja izgleda besprekorno, kao da ju je neko maločas ispeglao i sa jastucima maksimalno našušurenim i uredno raspoređenim na uzglavlju. Ogroman krevet stoji nasred spavaće sobe i zuri u mene. S bolom u bešici, uzvraćam mu čežnjivim pogledom. Uprkos mom oskudnom ljubavnom iskustvu, znam da samci nikako ne idu u kombinaciji sa uredno nameštenim krevetima. Češće je slučaj da spavaju na madracima na podu ili da im je posteljina izgužvana... ili u nekom užasnom dezenu koji im je kupila mama, ili u rasparenoj kombinaciji još iz studentskih dana. I nikada je ne menjaju. U stvari, većina samaca nema pojma da je njihov neuredan krevet najčešći uzrok raskida već u začetku svake ljubavne veze. Ali Džejms ne pripada toj većini. Osećam prijatne trnce seksualnog uzbuđenja dok zamišljam kako vodimo ljubav na tom velikom, belom krevetu. Žurno ulazim u kupatilo i sedam na solju. Aaaah, kakvo olakšanje. Sa farmerkama na člancima, ljubopitljivo razgledam oko sebe: kada s nogarima, sjajan srebrni okvir oko lavaboa, uredno složeni časopisi na korpi do mene. Brzo ih pregledam - Suvremeno investiranje, turistička brošura nekog francuskog zamka, WC-humor, jedan od onih stripova koji se mogu naći u svačijem kupatilu - a onda, zadovoljna što nisam pronašla ništa razočaravajuće, poput trećerazrednog porno časopisa, povlačim vodu i perem ruke. Koristim priliku da proverim svoj izgled u ogledalu na to aletnom ormariću. Toaletni ormarić. Radoznalost me razdire. Suzdrži se, Hederl Ne smem da otvorim toaletni ormarić. Neću da rizikujem. Ko zna šta sve unutra mogu da nađem? I pre nego što uspevam da nađem bolji razlog da to ne činim, na pamet mi pada Džesina ispovest kada je isto tako 'sasvim slučajno'


13.5

zavirila u ormarić ispod lavaboa u stanu muškarca s kojim se u to vreme zabavljala i tamo pronašla ljubičasti čipkasti grudnjak, uvučen u pakovanje rezervnog sundera za kupanje. Siznula je od besa. Ne zato što je otkrila da je vara sa pretencioznom junakinjom erotskih časopisa po imenu Sabrina nego zato što je Sabrina imala manje grudi od nje. A onda mi na pamet pada nešto drugo; samo što je to ovoga puta kaseta u Danijelovim kolima gde pronalazim pakovanje kondoma... U stvari, kad malo bolje razmislim, možda ne bi bilo loše da zavirim u toaletni ormarić - bezbednosti radi. Otvaram vratašca i virim unutra. Osećam olakšanje jer vidim da sve deluje savršeno bezazleno i uredno. Pasta za zube, konac za zube, flasteri... O, čekaj malo, šta je ono? Primetivši kutijicu u dnu ormarića, uvlačim ruku dublje i usput obaram bočicu aspirina koja uz prasak pada u lavabo. O, sranje! Brzo je vraćam u ormarić i gledam u kutijicu u svojoj ruci - krema s vitaminom E. Grize me savest. Sta ja to radim? Odakle mi pravo da vršljam po Džejmsovim stvarima? Naravno da ne bih želela da on to isto čini u mom kupatilu i tamo otkrije kremu za izbeljivanje dlačica, mast protiv gljivičnih infekcija za hitne slučajeve ili glomazne i nimalo seksepilne uloške koje koristim samo kad spavam. Zadrhtavši, brzo zatvaram toaletni ormarić i na usne nanosim novi sloj sjaja. Zašto se uopšte trudim da otkrijem šta sadrži njegov toaletni ormarić kada me on čeka u drugoj prostoriji? Toalet papirom skidam višak sjaja sa usana i žurno gasim svetio u kupatilu. Vraćam se u dnevnu sobu s ispražnjenom bešikom i rumenim i sjajnim usnama, spremnim za ljubljenje. Ali sofa je prazna. Oh. Stojim sama nasred prostorije i osećam kako me preplavljuje razočaranje. Zatim spazim svetio u maloj radnoj sobi na kraju hodnika. Neodlučno ulazim unutra i tamo zatičem Džejmsa nagnutog nad svoj lap-top dok mu prsti lete po tastaturi. Diže glavu i gleda me. „Samo odgovaram na neke i-mejlove", kaže, pružajući ruku ka ^ni. „Imam klijenta u Sidneju, vrlo nestrpljivog klijenta", dodaje On ' hvatajući me za ruku i povlačeći me ka sebi. Sedam mu u krilo i grlim ga jednom rukom oko vrata, ne sumnjajući da će taj nestrpljivi klijent morati da sačeka. U stvari, apred se dvoumim da li da noć provedem s njim ili će me tj no 8° više poštovati ako odem kući, kada on kaže: „Draga, neće m etati ako ovo nastavimo neki drugi put?" Očigledno delujem

Aleksandra Voter 136

zbunjeno kao što se i osećam jer on dodaje: „Vremenska razlika sa Australijom je devet sati. Ako sačekam do sutra ujutro, biće kasno - bojim se da ću morati da radim ćelu noć." Ha, ha, vrlo duhovito. Tražim u njegovim očima tračak smeha, ali u njima vidim samo odsjaj ekrana lap topa. Utom shvatam da se ne šali. Razočarana sam i frustrirana istovremeno. „Ne... naravno", snuždeno kažem. „U redu je." Na licu nameštam osmeh i pokušavam da ne razmišljam o tome koliko sam se radovala večerašnjem finalu, i svom trudu koji sam uložila da bih u njemu briljirala: obrijala noge, izdepilirala prepone, obukla najseksepilniji donji veš, га svaki slučaj. Ali sada sam nemoćna. 1 odbijena. I prokleto postiđena. Meškoljim se na Džejmsovom krilu, pokuša vajući da izvučem tangu koja mi se uvukla duboko među guzove, ali uzalud. „Znaš šta, možda je i bolje da večeras ranije odem u krevet", lažem, glumeći zevanje. Sklanjajući mi kosu s lica, Džejms se učtivo osmehuje. „Jesi li slobodna sutra uveče?" „Nažalost, nisam." Spremam se da mu objasnim kako s Lajonelom idem na novu umetničku izložbu u Kensington, ali odmah odustajem od tog pokušaja. Detinjasto je, znam, ali ne mogu da se oduprem gnevu zbog toga što me Džejms šalje u krevet i što ne pokušava da me ubedi da ostanem. Iskreno, ponekad je skoro neumesno biti savršeni džentlmen. „A prekosutra uveče?" „Radim." Džejms zaintrigirano izvija obrve. „Raskošno venčanje na Hempton kortu", šturo pojašnjavam. „Ah, tako", on ozbiljno klima glavom, trzajući uglovima usana. „Nažalost, u sredu putujem u Cirih i ostajem nekoliko dana." Gleda me kao da vaga moju reakciju a zatim dodaje: „A u petak?" „Možda." Pokušavam da zvučim neodređeno. „U tom slučaju, možda bih mogao da ti spremim večeru." Uranjam u njegove tamne oči oko čijih crnih ženica se naziru jedva primetne sive tačkice, prisećajući se dugih meseci provedenih u iščekivanju da me primete. Sada sedim na njegovom krilu i on je taj koji želi da mi priredi romantičnu večeru uz svece. Prekorevam sebe. Zaboga, Heder, stvarno si nezahvalna krava. „To bi bilo divno", mrmljam, naginjući se da ga poljubim. . Mislim, za boga miloga, šta bih više mogla da poželim?

DVADESETO POGLAVLJE

S

ledeće večeri, po dolasku u galeriju Serpentin u Hajd parku, tamo zatičem veliki broj posetilaca. Reflektori osvetljavaju otvoreni prostor pod vedrim noćnim nebom, gudački kvartet iz prikrajka svira fanki obrade poznatih klasika, ljubitelji umetnosti šetkaju između eksponata raspoređenih po travi. Mirisno veče ispunjava poznata kakofonija žamora i muzike. Poranila sam zahvaljujući srećnom vresu koji sam, pre izlaska iz kuće, ubacila u svoju novu torbicu (shvativši pri tom da sam za kupovinu ukradenih stvari potrošila čitavo malo bogatstvo). Obično čekam na autobuskoj stanici, želeći da se gradski autobus svakog časa pojavi, ali večeras je broj dvadeset osam odmah stigao. Zatim, umesto da sedim u prevozu i proklinjem zakrčen londonski saobraćaj, večeras to nije bio slučaj. Štaviše, autobus usput nije zakačio nijedno crveno svetio. Neverovatno. Lajonel se još nije pojavio, zadovoljno konstatujem, uživajući u novootkrivenom osećaju ranijeg dolaska na sastanak što mi omogućava da vreme ubijem probajući posluženje, razgledajući oko sebe. Posetioci izložbe su eklektički miks - visoke, mršave devojke u onim bezobličnim retro-haljinama koje ne bude nikakve emocije, uštogljeni i sedokosi muškarci koji mirišu na afteršejv i mnoštvo sredovečnih nakinđurenih žena. Grickam kanapee i pijuckam koktel, šetkajući između umetničkih eksponata. Koliko mogu da primetim, većinu okupljenih više zanima posluženje i tračevi nego Instalacija: Globalna urbanizacija i potraga za svojim unutrašnjim :em. biće—' „Za ime boga, mislio sam da ovo neću doživeti dok sam živ!" Ok faJonel m' Prilazi sa širokim osmehom na svom bradatom licu. buk ao je svoje omiljeno odelo, koje je još početkom sedamde-êtih godina naručio iz Maroka. Sivo plišano odelo sa kožnim braon S1VCiTa Па a tovima ^^ ' k°Je se sećam da mu je mama zašila. Da, Je °delo koje moj otac uporno odbija da izbaci iz svog ormana о mu je odavno postalo kratko.

138

Aleksandra Poler


grija, i uspevajući pri tom da m. prospe p.ce po

ö^Ä r

„ SVOi

dižući sviku nogu po

-

Hltm'gfp'oTuku , «dim ka stolu sa poslujem „Proba,

marS Aičan je", gugučem, pokazuje na konobaricu sa poslovnikom. k„ut0 gledći viro?„ Ujone,

^

3

^

s

z

uTaćakokemim k.kotom j kada ie u oitaniu devojka od dvadesetak godina. P a f r a m ga s neskrivenom simpatijom. Nikada nisam pre-

dfcÄ^^^

dru-

Ti nećeš7" Pita Lajonel, primetivši da ne jedem, i tise d o j Nadam se da se^nećeš pretvoriti u jednu Od onih disfekticarki " жк anoreksičarki", ispravljam ga šapatom kada se dve bolesno mršave devojke okrenu da nas pogledaju. Ne, neću. Kada smo već kod toga, Ed smatra da bi ti mogao malo da smrsas Ma, šta Ed zna", stenje Lajonel, protežući se preko stola da dohvati kiflicu sa pečurkama, gledajući me nevino ispod svojih gusüh obrva. „Ozbiljno - probaj jednu kiflicu. Odlične su.

probaš "Pokušavam da mu skrenem pažnju „a njegovu drugu strast u

i T ê:

ÄÄÄ dušo", mrmlja „„ punih u«.

пеЈ>ш

j j ćakokemim k.kotom. Lajonel ne možea da ne flertu.e, cak , deluie na sve oko sebe. rrestala d d sam d k dina uTaća ga s

139

I dok on pokušava da izbegne temu, u iskušenju sam da mu to ne dozvolim. Možda je Ed u pravu: Lajonel je zaista deblji nego v to bi trebalo i možda će mu koristiti ako malo smanji unos vina. Gledam ga kako pije „merlo" koji mu je 'fina kelnerica 1 negde iskopala i sipala. Ali opet, očigledno je da uživa u svakom gutljaju. Odlučujem da ga ostavim na miru. Neka uživa dok može. Razgovaraću s njim o tome neki drugi put, ali sada... .Mislila sam da smo došli na izložbu a ne na večeru", blago ga podsećam. „Jesmo, jesmo." Lajonel upućuje konobarici tužan pogled i širi svoj pamflet, poput španske plesačice koja otvara svoju lepezu. „Da vidimo šta ovde imamo..." Sa poslužavnika krade još jednu kiflicu, ubacuje je u usta i prebacuje mi ruku preko ramena. „A sada ćemo da se napojimo umetnošću." Ispostavlja se da je izložba prilično zanimljiva, konstatujem nakon polusatnog obilaženja raznih 'instalacija' dok mi Lajonel znalački objašnjava simboliku veš-mašine rastavljene na delove i raspoređene duž pohabane prostirke. Ne kapiram. Totalni sam duduk kada je u pitanju savremena umetnost. Nije da se ne trudim. Godinama sam član Tejt Moderne i redovno plaćam članarinu. Osim toga, galeriju Sači sam posetila nekoliko puta iako me krava u formaldehidu nije dovoljno nadahnula - za razliku od Tarnerove 'Oluje' u Nacionalnom muzeju: ispred te slike mogu satima da stojitm, opčinjena emocijama koje vrcaju iz boja i tekstura. Najveća ironija je u tome da Lajonela krivim za svoje devijantne sklonosti. Rastući uz oca začaurenog u svom ateljeu, u meni je razvio verovanje u to da ima neke magije u tim slikama. Edu i meni je ponekad, u ime nagrade za odlazak na spavanje, bilo dozvoljeno da uđemo u taj skriveni svet. Sedeli bismo na očevom, uljanim bojama umrljanom, krilu, udišući miris terpentina i slu šajući njegove čudesne priče o slikarima koji su sebi odsecali uši ili a jastoga pravili telefone. Uživali smo u tim horor detaljima koje Lajonel umeo tako živopisno da nam prenese. Smo jar?vn0/ Pri tom smo u m eli da čuvamo našu malu tajnu. Znali razj0 a bj nas mama ubila kada bi saznala da Pepeljuga nije bila nam |" dseS pomirljivog od Jaska u krevet kada bi tata odlučio da m
140

Aleksandra Poter „Vrlo dobro." Srećna sam što to zaista mislim, ne izgovarajući tu frazu samo da bih odagnala njegovu očinsku brigu. „Za nekoliko nedelja pokrivamo venčanje na visokoj nozi što će biti sjajno za posao. Džes je upoznala muškarca s kojim se konačno slaže. Slobodnu sobu sam iznajmila Amerikancu na nekoliko nedelja, čisto da poplaćam račune..." Gledam ga postrance u želji da vidim njegovu reakciju na moju sledeću vest. „I upoznala sam nekog." Ni ne trepnuvši, Lajonel nastavlja da posmatra instalaciju pred sobom. „A taj neko je tvoj novi dečko?" „Da. 1 zove se Džejms", odgovaram, trudeći se da zvučim normalno i kao da tome ne pridajem neku naročitu važnost dok istovremeno gušim osmeh koji preti da mi se raširi po licu, što se događa svaki put kada pomislim na njega. A to je na svakih ne koliko sekundi. „Zaista je fin." „Fin?" ponavlja Lajonel. „Fin je tako otrcan pridev. Bolje mi kaži koja je to boja." Igrali smo ovu igru kao deca: Ed i ja bismo reci, brojeve, predmete pa čak i ljude poistovećivali s bojama - verovatno to ima neke veze s činjenicom da nam je otac umetnik. Na veliko iznenađenje, boje nam se nikada ne bi poklapale zbog čega smo se redovno svađali. „Okej, u tom slučaju..." Pokušaj da svoja osećanja prema Džejmsu svedem na jednu boju nije nimalo jednostavan i odlučujem da dignem ruke. „Kako ti se sviđa 'divan'?" „Ah, to je već bolje", kaže Lajonel, gledajući me s odobravanjem. „'Divan' je najsmeliji pridev koji postoji. Prevedeno uboje to je jarkocrvena." „Misliš zelena." „Koješta! Već je zamišljam - crvena kao mak." „Ma kakvi. U pitanju je zelena kao engleska trava", suprotstavljam se, zamišljajući tu boju i konstatujući da ona najbolje karakteriše Džejmsovu pojavu. „Klasična, sofisticirana, skromna." Sredovečni par pored nas okreće se i zbunjeno odmerava Lajonela i mene. U tom trenutku shvatam da stojimo pred ogromnom ljubičastom skulpturom. „Zelena?" Lajonel odmahuje glavom. „Nikada!" ЧЕ pa nije ni crvena." Široko gestikulirajući, moj otac se ne trudi da sakrije svoju vatrenu narav. „Odakle ti uopšte ideja da zelena može da bude divna..." Najednom prestaje da priča, zureći u mene kao da je ugledao avet. „Rekla si divan?" „Aha", klimam glavom.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 141 „O, tako mi boga..." Osmeh mu se širi licem. „Heder, dušo, pa to je fantastična vest." U oduševljenju grabi još dva martinija sa poslužavnika koji konobar pronosi mimo nas, daje mi jedan i odlučno izjavljuje: „Moraš da mi ispričaš sve o njemu." Što sam, naravno, ćele večeri jedva čekala da učinim. Bez dodatnog podsticaja, uzimam veliki gutljaj koktela kojim oblažem glasne žice i do detalja opisujem kako smo se Džejms i ja upoznali, kako sam mu se mesecima potajno divila i koliko sam bila srećna kada sam otkrila da i on deli ista osećanja. Zatim, kako je nekada radio u Sitiju, ali da se pre pet godina osmelio da osnuje svoju firmu koja se bavi nekretninama, i kako ima klijente čak u Australiji, onda kako za par godina planira da otvori kancelariju u Americi. Sva ta priča o poslu jeste nešto čime nikada ne bih mogla da dosađujem svojim drugaricama, ali i ono što neizmerno zanima mog oca koji, uprkos svom boemskom načinu života, ume da bude neverovatno tradicionalan kada je u pitanju muškarac s kojim se zabavlja njegova kćerka. Takođe mu otkrivam da je Džejms lep, duhovit i da ima beskrajno lepe manire, zatim da smo već dvaput izašli i da će krajem nedelje da mi spremi večeru. Pričam mu praktično sve. Dobro, ne baš sve. Ne govorim mu da me zbunjuje to što me Džejms poslednji put nije nagovarao da kod njega provedem noć. Kako je njegov poljubac na sofi bio toliko dobar, ostavljajući me da želim još, i kako, uprkos mesecima žudnje za muškarcem kojeg će zanimati i moj mozak a ne samo moje telo, sada nemam nikakvih sumnji u to da je on onaj pravi. „Hmmm, izgleda kao odličan izbor", kaže Lajonel u pauzi dok uzimam vazduh, i zastajemo pred skulpturom nagog torza sačinjenog od igala za pletenje. „Ipak, ima jedna stvar koja me brine." Odmah pogađam šta je to. „O ne, nema potrebe da brineš." Sećam se očevog zgražavanja kada je Danijel odbio s njim da popije seri pre ručka. „Nije lečeni alkos. U stvari, pravi je trezvenjak." Usredsredivši se na skulpturu, ne mogu a da ne primetim kako je umetnik za njenu izradu upotrebio igle svih veličina. Na pamet mi pada Rozmari, pasionirana pletilja, i pitam se kako bi se njoj svidela skulptura. „Ne mislim na piće, dušo. Nego na seks." Rumenilo mi obliva obraze. „Lajoneleee", šištim i gledam oko Sebe za slučaj da nas neko nije čuo. n Kao što sam i očekivala, moj otac me ignoriše. „Ne spominješ °^ ' na stavlja on, nesvestan neprijatnosti koju mi priređuje. „I to .. e ozbiljno brine." Roditeljska briga mu je ispisana na svakom mi^. „Dakle?"

142

Aleksandra Voter

Znam da je ovo krajnje neobična situacija. Većina očeva se teško miri sa činjenicom da su njihove kćerkice porasle i da spavaju s drugim muškarcima. Od svojih drugarica sam čula bezbroj priča o tome kako su njihovi ljubomorni očevi pretili da će pretući mladiće koje zateknu s njima u krevetu. Ali moj otac nije takav. Kao umetnik, Lajonel posmatra ljudsko telo iz mnogo šire vizure. „Je li sve u redu?" uporan je. „Jeste. Džejms je savršeni džentlmen", branim ga. „Sto je, posle Danijela..." Puštam da mi glas umukne. Lajonel zna sve o Danijelu. Posle raskida sam provela sate u telefonskom razgovoru sa svojim ocem, uglavnom cmizdreći. Međutim, Lajonel ga nijednog trenutka nije osudio. Umesto toga, neumorno je slušao moju žalopojku sve dok mi jedne noći nije rekao: „Život je zbir događaja, Heder. Kada se jedan završi, to samo znači da će nastupiti sledeći." Zelela sam da vrisnem. „Je li tako bilo i kada je mama umrla? Zato si oženio Rozmari?" Ali pitanja su mi ugušile suze dok sam pokušavala da ispoštujem njegove mudre reci. Uostalom, nije Lajonel taj koji me je prevario nego Danijel. Zar ne? „Ah, da. Naravno." Lajonel s razumevanjem klima glavom. „Ne želiš pored sebe još jednog jebivetra?" 'Jebivetar' me podseća na Najdžela Hejversa u prugastom odelu, onako ulickanog i šarmantnog. I ne mogu da suzbijena osmeh. „Neverni skot je najčešći termin kojem pribegavam." Lajonel odobravajući frkće. „I treba", naposletku kaže, prvi put izdavši svoje prirodne principe. „U moje vreme, kada bi neko prevario svoju devojku, njen otac bi krenuo da ga traži s puškom u ruci." Iskapivši svoje vino, Lajonel odmahuje glavom. „Ali tada je sve bilo drugačije. Postojao je prećutni zakon ponašanja koji smo rnorali da poštujemo. Kada sam upoznao tvoju majku, morao sam od njenog oca da tražim dozvolu da je izvedem na piće." „Jesi li imao tremu?" „Itekakvu. Drhtao sam k'o list na vetru." Pokušavam da zamislim ovog bradatog čoveka u nervoznom strahu, ali to je nemoguće. „Tvoj deda je bio opasan čovek", nastavlja Lajonel. „Pre mene su mnogi udvarači izvisili, veruj mi." „Mora da si bio zaljubljen do ušiju." Smejem se. „Od momenta kada sam je prvi put ugledao", tiho odgovara on, stežući mi ruku i gledajući me setno kao i uvek kada pričamo o njoj. Cutke se premeštamo do sledećeg eksponata, niza crno-belih kocki. Ali ja ih ne vidim jer razmišljam o svojim roditeljima, poku-


outvSet Lito

143

U SVOJirT ranim

dvadesetim kada su se prvi ?raVU: § vimena. Ali ima msom što Poveća na njihovo vreme. 1 NaŠ prvl izlazak u res " ân> «tim u da Će mi s remiti P večeru. Još uvek Šj ртШке to Je )

u Skoro панИ

Ша SU t0 dru a

bioskon tS smo na i

neob]čno

d i

? FetZ ^^ * danaŠnje ртШке to Je neob]čno čedno ično aZV0] S tUaClje bi nešt0 sasvim

ff°"uc xM;

r^ S '

normalno. I tata °su se zaIjubm Se ka

da

KaŽi m1 koliko du

m " lim, pre nego sto ste.."

g

'J^'

а

Ше

'

S°

e l u

J ste

i ne

uspevam

* i mama

? аР ге Р» К ™» gWa, a zatim počinje

zz.

Bzzzzzzzz f f' ° Džejmsovim vratima i e, nervozno lupkajući petom o betonski pločnik. n

St jim na

10 je to. Dosta mi je. а Ј5Нт Čega m0Že da mi bude dosta k

'St Т

v

â ništa

) Za razliku od

-

Гис; Bzzzzzzzzz. Dž e msov PL? , J ^ sa zvučnika interfona. P Ш Sat: Sn0 je Verovatno e već ^? p taTzSa J' u krevetu. čil? гб "ed5lodg°varam. Pa šta ako je pospan? Čvrsto sam b S ? ?r ekanja - Dosta g"J avaž e boljeg upoznavanja. I

slica kako ce me ujutro više poštovati „Mislio sam da večeras ideš na izložbu " »vratila sam se."laŽem Pauza. j kej Pa „Jelisveokej?" teško da se na rasni odla

i' Zr l ° "

" ' P ^k sa ZT A ^ о с * 5 ат ?& «danje u taksi i pojavljivanje na ^7 5?Л ^ A U s7eksuaIn°J su OtVOrena l Pomami može smatrati oke , zar «nibihkokeнТп^кТ -Pltammislila. P°mal° РЧапо- Možda ш Kokteli ipak jaci nego Što sam ste

т svSln°; ÛJem ZUJ3nje [ brZ0 otvaram vrata- U hodniku rv uzbu? P° enice

P ' Po dve. Srce mi lupa dok mi Pikanje up § vrtoglavicu i poznato

bla u

PUmpa УеПаШа

С1Ш UZ

- °sećam

144

Aleksandra Voter Skrenuvši za ugao, vidim Džejmsa koji me čeka na vratima. Na sebi ima beli bademantil, onu vrstu koja se obično vida u otmenijim hotelima. Zbunjeno me gleda. „Heder, šta se desilo? Deluješ..." Ućutkujem ga jezikom koji mu guram do grla. Ne pokušava da mi pruži otpor. Ionako bi bio uzaludan. Pijana sam. Napaljena sam. Nisam se tucala skoro godinu dana. Jadničak nema nikakve šanse.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

A

onda mi on kaže: 'Džesika, pored tebe želim da budem bolji čovek'." Sledećeg jutra, na času joge ćaskam sa Džes. Posle beskrajnog i - za nekoga kome je potrebno polusatno istezanje da bi dodirnuo prste na nogama - mučnog pozdrava suncu, odmaram se u pozi koju instruktor joge naziva 'dečjom'. Drugim recima, telo mi je sklupčano a lice priljubljeno uz strunjaču. Duboko dišem. Užasno je vruće; vidim kako mi se znoj sa čela cedi na strunjaču. Sklapam oči i pokušavam da zamislim da ležim na plaži ili u vrtu rodne kuće u Kornvolu - ili bilo gde samo ne ovde, stišnjena poput sardine uz znojava ženska tela, u omanjoj sali rekreativnog centra na Noting hilu, slušajući Džesine ljubavne dogodovštine. „Zar to nije rečenica iz nekog filma?" čujem svoj komentar. Kada me je Džes ranije tog dana pozvala da me obavesti kako je upravo doputovala iz Sidneja i da me podseti na to kako sam joj pre mesec dana obećala da ću s njom ići na bikram jogu - „super je, zagrejali su salu na 30 stepeni da bismo mogle da izvedemo i najteže poze" - osetila sam kako mi se čakre vezuju u čvorove. Joga? Na trideset stepeni? Ćela dva sata? Umorila sam se od same pomisli na to. „Izvini, ali danas u tri imam tudorovsko venčanje na Hampton kortu", odgovorila sam, srećna što ću foto^grafisati mladence obučene u kostime Henrija VIII i En Bolen. Cime sam dovoljno pokazala koliko mi je stalo do joge. Ali Džes je osoba koja ne trpi odbijanje, zbog čega se nekoliko sa ti kasnije nalazimo ispred rekreativnog centra, kada otkrivam da za susret sa mnom ima skrivene motive koji nemaju nikakve veze sa bikram jogom. Naravno, u pitanju je Greg. p »Heder, moraš li uvek da budeš tako cinična?" gunđa ona. ^ r oteklih četrdeset pet minuta u zanosu je brbljala o Gregu i Jegovom živopisnom životu - kako trči triatlon, govori pet jezika i

146 Aleksandra Poler upravo se vratio sa penjanja na vrh Maču Pikču. Ali Džes me sada ljutito gleda sa susedne strunjače. „Nisam cinična", bunim se. „Samo kažem..." Do đavola, kako se zove taj film? Baš me kopka. „Nemoj, molim te", uvređeno me prekida. „Okej, priznajem da sam za svakog dosadašnjeg frajera mislila da je princ koji će se pretvoriti u žabu, ali Greg je drugačiji." Na spomen njegovog imena pogled joj se smekšava. „Deluje tako pošteno i iskreno. I ima savršen ljubavni dosije - nikada se nije ženio, imao je nekoliko veza, ali nijedna nije bila ozbiljna..." Džes nabraja njegove vrline na prste „... želi da se skrasi i ima decu." „Džek Nikolson", trijumfalno kažem. „Dobro, da bolje ne može biti." k „Šta?" „Iz tog filma je rečenica. Džek Nikolson to kaže Helen Hant." Džes zbunjeno pilji u mene. Jao ne. Zašto sam sad ovo rekla? „... a sada ćemo lagano da se podignemo u stojeći položaj i da dišemo duboko..." „Odličan film", tiho dodajem. Džes kažiprstom zatvara jednu nozdrvu i otpočinje joga disanje. Na sebi ima najmoderniji triko za jogu koji je kupila na I-beju i koji joj omogućava da gipko savija svoje telo u svim pravcima. Džes je jedna od onih savitljivih osoba pored kojih se osećam užasno nesavitljivo i trapavo. S druge strane, u staroj majici i šortsu, ličim na početnicu pored koje bi i vaša baka delovala gipko. „Izgleda da je Greg super lik", veselo kažem u pokušaju da se iskupim. „Jeste", kruto uzvraća ona, premeštajući prst na drugu nozdrvu. Udiše duboko. „U sjajnoj je kondiciji." I izdiše. „Trči triatlon. Čoveče", nastavljam. Pauza. Džes stoji i diše. Udah. Izdah. Udah. Izdah. Samo što to nije duboko, opuštajuće disanje u cilju pronalaženja unutrašnjeg mira, već pomalo gnevno i plitko šištanje u cilju kažnjavanja svoje najbolje drugarice. Strepeći od toga da bi mogla da eksplodira, budući da joj vena na čelu sve više bubri, odlučujem se za poslednji pokušaj pomirenja. „Kresnula sam se." Moja rečenica ima efekat krstareće rakete koja u Džesinom mozgu uništava svu nakupljenu ozlojeđenost. „Kresnula si se?" ponavlja ona i naglo prestaje da šišti. „S kim?"

Pazi štu želiš... možda ti se i ostvari

147

„Jao, ovo nikada ne bi pogodila..." „S kim? S kim? Govori s kim." „S mojim lepim komšijom." Džesine oči se šire do neslućenih granica. „Zezaš me?" „Mrtva sam ozbiljna." >tAu, jebote." Žena u trikou koji izgleda kao da ga je ukrala svojoj kćerki, okreće glavu i bulji u nas. Džes me uzbuđeno hvata za ruku. „Ne mogu da verujem." „... a sada polako zauzimamo položaj Ratnika Jedan..." Zatim mi pušta ruku i zauzima položaj - Džes to čini sa zavidnom lakoćom nekog ko se u detinjstvu bavio gimnastikom dok moja kolena krčkaju toliko glasno da žena do mene i ja zajedno pravimo bolnu grimasu. „Hoću pikantne detalje", zahteva ona. Sramežljivo se smeškam. „Zove se Džejms i već smo dvaput izašli." v.. zatim prelazimo u položaj Ratnika Dva..." Žena do nas glasno uzdiše. „Molim vas. Pokušavam da pronađem svoj unutrašnji mir." „Jebe mi se za tvoj unutrašnji mir", odgovara joj Džes, zauzimajući ratničku pozu. Uplašena, žena obilato rumeni i nabusito nam okreće leda. „Odem na nekoliko dana a ovde zavlada Grad grehal" nastavlja Džes. „... a sada savijte svoje desno koleno i pomerite svoje bokove ka napred, formirajući trougao..." Pokušavam da se nagnem napred a onda se setim da posedujem specifično telo. Ono koje se ne savija. „Hajde pričaj - hoću da čujem sve o njemu." Stojeći na jednoj nozi, Džes gipko skuplja ruke na svojim grudima, kao da se moli. „Divan je", počinjem, prisećajući se strasne noći u Džejmsovoj postelji. Njegovog nagog tela. Njegovih usana na svakom milimetru moje kože, počev od stopala pa sve do... »••- veoma je važno da se fokusirate..." Scene iz prethodne noći narušavaju mi koncentraciju i odua Jem od poze čaplje. „Neverovatan je, zaista", šapućem, pokušaVa Jući da se saberem. ..fantastično." Džes se ushićeno ceri a zatim prelazi na stvar, »koliko ima godina?"

M8

Aleksandra Poler Dobro znam da Džes nimalo ne zanima kako moje telo reaguje na Džejmsov lenji osmeh i glas promukao od želje. Nju zanima model i dubina džepa. „Trideset šest", odgovaram, fokusirajući se na svoju joga pozu. „Idealno", zaključuje ona, klimajući glavom. „Nezreli su oni između dvadeset šeste i trideset pete, sjebani su oni između če trdeset jedne i četrdeset pete, ali frajeri između trideset šeste do četrdesete jesu najposvećeniji." Džes se naginje bliže, kao da želi da mi kaže nešto u poverenju. „Da ti kaže tvoja drugarica, kada naletiš, ščepaj ga kao pacov meso. I ne puštaj." Trzam se na ovo poređenje. „Šta hoćeš da kažeš? Da sam ja pacov?" Svaka nada da ću pronaći svoj unutrašnji mir pada u vodu. „I konačno... labuda poza..." Dodirujući s lakoćom svoje prste na nogama, Džes ignoriše moj poslednji komentar i brzo nastavlja: „Je li mu ljubavni dosije čist?"v „Čist?" zbunjeno ponavljam, savijajući se poput labuda u pokušaju da dodirnem svoje prste na nogama, ali kolena me ne slušaju. Rastežem ih najviše što mogu. „Znaš - da li se ženio?" „Jok." Jao. Potkolenice mi se cepaju. Očigledno je to dobar odgovor: Džes deluje zadovoljno. „Je li dosad živeo s nekim?" „Džes", molećivo kažem, „on se meni sviđa, ja se njemu sviđam. Stvar je prosta." „Stvar nikada nije prosta", ozbiljno čeona. „Moraš da budeš svesna svake crvene zastave." Zaboga, o čemu sad trabunja? „Na plaži ne plivaš kada je istaknuta crvena zastava, zar ne?" Odustajem: njena logika za mene nema nikakvog smisla, ali lakše je povinovati joj se nego je prezreti, verujte mi. „Spomenuo je neku ribu iz Južne Afrike..." neodređeno kažem. „Zašto su raskinuli?" „... s rukama nadole lagano se spuštano na pod..." S olakšanjem menjam pozu, spuštajući se na strunjači. Ruke mi drhte. „Ovaj, mislim da se vratila u rodni Kejptaun", stenjem. Bože, ovo je teže nego što sam mislila. „Smisao za humor?" „... da vidimo možemo li tri minuta da izdržimo u ovom položaju..." Gledam u instruktora. Tri minuta? Je li poludeo? Znoj mi obliva dlanove dok grudi prete da mi eksplodiraju. Gledam u Džes


149

na čijem čelu nema ni graške znoja. „Uh... pa znaš... ponekad ume da bude mrtav ozbiljan..." uspevam da izustim, želeći da legnem. „Ozbiljnost je poželjna. Bolje to nego da se šegači i kad treba i kad ne treba." Valjda je prošlo tri minuta. Mora da jeste. „Iritirajuće navike?" „Neeeee", stenjem, želeći da se čas joge okonča. „A sada je vreme za predah. Ležite na svoje strunjače i sklopite

očL'l

Činim to s neizmernim olakšanjem. Sjajno. Počinjem da se privikavam na ovo instant ostvarivanje svake moje želje. „Saldo u banci?" Džesin glas me vraća u stvarnost. Jaučem. „O, bože! Ne znam i ne zanima me." „Nećeš tako govoriti kada uđeš u taj avion", upozorava me strogim glasom stjuardese. „Mama mi je stalno govorila, u siromaštvu nema ničeg romantičnog." „Ali tvoja mama nije siromašna!" podsećam je. Džesini roditelji su superbogati i žive u milionskoj kući na Muzvel hilu. „Tačno", ravnodušno uzvraća ona. „Ali nije glupa." „... dopustite sebi da odletite..." Dopada mi se ovo. Svakoga časa bih mogla da utonem u san. „Znači, ostala je samo jedna stvar", pobednički zaključuje Džes. Toliko sam umorna da nemam snage ni da je pitam na šta misli. Nažalost, moja radoznalost nadjačava umor. „Koja?" „Seks." Pred oči mi iskrsava scena u kojoj Džejmsa gladno lišavam odeće. „Recimo da bih mogla da štikliram tu stavku." „Stvarno?" „Aha." Zadovoljna što sam je konačno umirila, sklapam oči. ,4A predigra?" Žena u premalom trikou glasno hukće. „Molim te, Džes." Meškoljim se od nelagode. Ali ona je uporna. „Moram da znam. Važno je. Dugo nisi izlazila, ispala si iz fazona. A to je najbolji pokazatelj ispravnosti veze. Veruj mi, ekspert sam za predigru." Otvaram oči i ćutke je gledam. , ..Ne moraš da mi otkrivaš detalje", dodvorava mi se. „Samo kl] mni ili odmahni glavom." Zaista ne želim da je ignorišem, ali kada se nagne bliže i šapam pita: „Kraće od deset minuta?" ne mogu a da ne odmahnem

150

Aleksandra Voter

„Duže od deset minuta?" Ponosno klimam glavom. „Duže od dvadeset minuta?" Opet klimam glavom, oživljavajući po ko zna koji put scene iz prethodne noći. Kao ljubavnik Džejms je tako - kako da kažem? -nesebičan, i posle me je čvrsto zagrlio, ljubeći me po licu i govoreći mi kako sam lepa, sve dok nisam zaspala. „Trideset?" „Celih pola sata", priznajem. „Samo za mene." „Vau! Onda ti se želja definitivno ispunila." „Zelja?" ponavljam, trudeći se da zvučim normalno iako u nožnim prstima osećam neprijatno peckanje. Uzbuđena sam i uplašena istovremeno, poput deteta koje se prvi put vozi na vrteški. „Da. Sećaš se da si poželela da upoznaš savršenog muškarca?" Sve do tog trenutka nije mi to palo na pamet, ali sada shvatam da je Džes u pravu. Džejms je sve što sam oduvek želela od muškarca. Kada sam se sledećeg jutra probudila s bolovima u stomaku, ponudio se da otrči do radnje na uglu i kupi mi tampone. Ispostavilo se da to nisu bili menstrualni bolovi nego gasovi od šampanjca iz prethodne noći, svejedno - ponudio se da mi kupi tampone. Ove reci bi trebalo urezati u kamenu. „Očistite svoj um i pustite ga da pluta po univerzumu." Instruktor baš tada zastaje pored mene i pošteđuje me odgovaranja na Džesino pitanje. Kakvo olakšanje. U glavi mi se vrti i instruktor mi masira ramena, objašnjavajući mi šta da radim. Za trenutak prestajem da razmišljam o Džejmsu, zamišljajući svoj mozak kao balon napunjen helijumom koji leti, leti... Zatvaram oči i padam u san.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

P

etak je, osam ujutro. Stojim na ulaznim vratima i zahvaljujem se kuriru iz Interflore koji mi je upravo uručio cveće. Zadivljeno gledam u ogroman buket crvenih ruža u celofanskom omotu sa sjajnom ružičastom trakom. Unutra je i mala bela kartica koju brzo vadim i čitam poruku. „Samo zato što si lepa - Džejms." Stomak mi treperi. Kako je ovo romantično. Meni se ovakve stvari nikada ne događaju. Često viđam male Interflorine kombije kako zuje kroz ulicu, želeći da se zaustave na mojoj adresi i isporuče cveće. Ali to se još nije dogodilo. Sve do sada. Posebno zato što se od srede do danas isti taj mali kombi zaustavio ispred moje kuće, ne jednom, ne dvaput, nego triput! Ipak, i dalje ne mogu da verujem svojoj sreći. Neki ljudi će pomisliti da preterujem, ali zar to nije san svake devojke? Znam da muškarac koji šalje cveće i romantičnu karticu na kojoj piše: „Stalno mislim na tebe" ili „Već mi nedostaješ" može da zvuči pomalo sanjalački, ali sam gest slanja cveća nesumnjivo je dirljiv. Dok sam se zabavljala sa Danijelom, večito sam priželjkivala da bude malo pažljiviji prema meni, ali zato je Džejms više nego pažljiv: uvek prvi zove i redovno mi šalje sms poruke... što može malo da uguši, ali ne kada je u pitanju Džejms. Prigrlivši cveće uz grudi, okrećem se da uđem u stan i, ne gledajući kuda idem, nespretno se saplićem o drveni prag. U pokušaju da zadržim ravnotežu, grabim dovratak od vrata i pri tom gnječim buket o zid. Brzo ispravljam celofan i uviđam da je nekoliko cvetoVa polomljeno. Do đavola! Crvene glavice tužno vise na svojim polomljenim vratićima. izljivo uvlačim prste kroz celofanski omot i pokušavam da ih opravim. Vrh prsta se nabada na trn i počinje da krvari. Jao. Brzo Va dim ruku iz celofana i sisam prst. Ovo baš boli.

152

Aleksandra Poler

Optuživački gledam u ruže. Šteta što Džejmsu nikada nisam rekla da mi crvene ruže nisu omiljeno cveće. Pomalo su staromodne — u stvari, da budem iskrena, uopšte ne volim cveće. Podseća me na bolnice u kojima sam kao devojčica obilazila bolesnu majku. Uvek je bila okružena vazama punim svojih omiljenih ružičastih karanfila. Sećam se kako sam sedela u dnu njenog kreveta, tugujući za tim što će tako lepi cvetovi za nekoliko dana da uvenu, želeći da zauvek ostanu rascvetali i lepi. Ali neću da zvučim nezahvalno. Bitna je namera, zar ne? A i ruže su lepe na svoj cvetni, tradicionalni način. Naravno, osim ovih nekoliko polomljenih koje ću baciti. Ionako ih niko neće brojati. Koračam hodnikom, s nosom zagnjurenim u mirisne, crvene latice. Mmm, imaju tako jak miris. Udišem duboko. Mmm... Uh... nešto me golica u nosu - o ne, nije valjda moja alergija na polen? Jedan buket ruža i evo je opet. Baš čudno, budući da godinama ne patim od nje. U stvari, mislila sam da je potpuno prošla, ali izgleda da ove ruže imaju... jao, mislim da ću da... Zabacujem glavu unazad i žestoko kijam. Telo kao da mi potresa strujni udar od bezbroj hiljada vati - uh - prošlo je. Otvaram suzne oči i šmrkćem. Fuj, kakav grozan prizor. Moj prelepi buket je isprskan sitnim kapljicama. Žurno brišem celofan rukavom od kućne haljine, ali samo ih još više razmazujem. Bljak! Bolje da uzmem vlažnu krpu za sudove. Ulazim u kuhinju gde zatičem Gejba u majici i boksericama. Nadvijen nad tosterom, jednim štapićem čeprka komadić nečega što se zaglavilo unutra i emituje čudan vonj. Liči na zagorele jagode. „Nešto si izgubio?" „Još jednu voćnu zemičku", mrmlja on, gurajući svoje naočari na vrh nosa. Lice mu se vedri kada me vidi. „Tajni obožavalac?" Shvativši da se smeška buketu a ne meni, osećam kako mi se raspoloženje srozava. „Da, ali nije tajni nego javni." Razmenjujemo poglede i najednom osećam čudnu neprijatnost. „Vau, tip sa lepim manirima." Gejb se češe po glavi nakon čega mu plavi pramen kose ostaje nakostrešen. „Ni manje ni više nego crvene ruže." „Nisi duhovit." Iz džepa svoje kućne haljine vadim sprej za nos i duboko inhaliram njegov sadržaj. Prošle nedelje sam zbog cveća potrošila u apoteci čitavo bogatstvo na kapi za oči, sprej za nos, dve kutije antihistaminskih tableta i brdo papirnih maramica. Ipak, vredelo je.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 1.53 „Nisam duhovit?" Gejb me gleda s iskrenom zabrinutošću na

licu. Naravno da nije prijatno stend-ap komičaru reći u lice da nije duhovit - čak i kada je to istina. „Ma daj, šalila sam se", brzo lažem. „Talentovan si." Spuštam buket na sudoperu i počinjem da otvaram i zatvaram plakare u potrazi za nečim gde ću da ga smestim. „Tražiš važnu?" pita Gejb posle kratke pauze. „Sta?" pitam, klečeći na podu s glavom zagnjurenom u lonce i poklopce. „Važnu", ponavlja on, samo glasnije. Vadim glavu iz kredenca ispod sudopere i zbunjeno ga gledam. „Staje to važna?" „Pa znaš, duguljasta posuda od stakla ili keramike u kojoj se drži cveće." „O, misliš vaza?" „Ne, mislim važna." Smejem se. „Nečuveno si tvrdoglav." „I ti si." „U horoskopu sam Riba. Normalno je da sam tvrdoglava" samouvereno dodajem. Gejb me čudno gleda. „Tvrdoglavost je osobina Bikova. Mislio sam da ne veruješ u horoskop." Osećam kako rumenim. „I ne verujem. Ali u Engleskoj se kaže vaza." „E pa u Americi je važna." „Ali sada si u Engleskoj", uporna sam. Ne znam kako sam uletela u ovu raspravu - ali u njoj nameravam da pobedim. „Pa šta? Ja sam Amerikanac." „I to ti daje za pravo da ideš okolo i trotoar nazivaš pločnikom, metro podzemnom, kućnu haljinu bade-mantilom..." za trenutak prekidam, očajnički pokušavajući da se setim još nekog primera - i uspevam. „Ili zadnjicu buljom?" Ha! Ovo će ga ućutkati. Trijumfalno mu okrećem leda i nastavljam potragu za vazom. „Hoćeš da kažeš da bulja nije isto što i stražnjica?" pita on Posle kraće pauze. „Naravno da nije", odgovaram kroz smeh, procenjujući veli^'nu starog bokala. »Dobro, šta je onda tvoja bulja?" „Moja bulja?" odsutno ponavljam. Hmm, pitam se da li bih ni ogla u bokal da uguram sve ruže. „Pa to je lako. Bulja je..." Uh.

154 Aleksandra Poler Ukopavam se u mestu - poput onih crtanih junaka koji trče, trče, trče a onda se skamene u pokretu, spuste glavu i ukapiraju da su nad provalijom u koju sledećeg trenutka upadaju. E, upravo tako vidim sebe kako padam... „Dakle..." Crveni pečati mi izbijaju po grudima i žurno skupljam revere svoje kućne haljine. Hajde, Heder, šta si se spetljala? Oboje ste odrasli i nema razloga da ti bude neprijatno. „Moja bu..." počinjem, ali ne završavam. Zao mi je. Ne mogu tu reč da prevalim preko usta. Zovite me kako hoćete, ali u pitanju su moje genitalije. Ili nisu. Nesvesno prekrštam noge. „Dakle?" ravnodušno pita on. Iskreno, osećam se kao najveći luzer dok gledam u Gejbove plave oči, uvećane naočarima, želeći da je ovo jedina rasprava koju gubim. „Zaboravi", odgovaram i brzo menjam temu ne bih li sakrila neprijatnost i činjenicu da sam ovu bitku zaista izgubila. „Mogu li nešto da te zamolim? Pošto si viši od mene, hoćeš li da pregledaš gornju policu?" pitam ga, pokazujući rukom na viseće elemente iznad šporeta. „Za slučaj da nema neka važna", dodajem, popuštajući mu. Nestašan osmeh na Gejbovim usnama preti da se proširi na ćelo njegovo lice, ali on samo sleže ramenima. „Kako da ne", kaže i podiže se na prste. Ali to nije dovoljno i ubrzo se penje na radnu površinu. Posle nekoliko minuta, on vadi stakleni držač za špagete i pita: „Može li ovo?" „Ne." Odmahujem glavom. „Previše usko." Gejb ga vraća unutra i uzima sledeći predmet: stakleni bokal od automata za kaf u koji nikada ne koristim - zatim blender, aparat za sladoled, kokice i testo koje sam takođe zaboravila da posedujem. „A ovo?" Dižem pogled, izvijajući vrat. „Ne. Previše plitko." Gejb sle že ramenima i nastavlja da rovari po visećem elementu. Utom se okreće i radosno uzvikuje: „Evo je!" „Bože, svuda sam je tražila", oduševljeno kažem, zureći u plastičnu narandžastu posudu za zalivanje koju sam pre nekoliko meseci kupila i zaboravila gde sam je ćušnula. „Ipak ne", dodajem uzimajući je od njega i spuštajući je na radnu površinu, „narandžasto nikako ne ide s crvenim ružama. Uostalom, prevelika je." „Joj što si izbirljiva", gunđa on. Stojim ispod njega i posmatram kako brižno premešta posude s jedne police na drugu. Utom mi pogled klizne niz njegovo telo i


155

suočavam se s njegovim maljavim listovima koji su tik ispred mene. Nikada ranije nisam primetila koliko su lepi Gejbovi listovi. Pokriveni su svetlim dlačicama i iz daljine deluju tako preplanulo, međutim, izbliza - približavam lice tako da mi se nos nalazi na nekoliko centimetara od njegove kože - vidim da su pokriveni milionima pegica koje tako načičkane odaju utisak preplanulosti. Imam utisak kao da sam se približila TV ekranu kada se boje razlože na minijaturne tačkice. „Strava." Držeći u ruci prašnjavu keramičku vazu, Gejb me gleda s visine. „Vidi šta sam..." Tek tada postajem svesna da mi je glava zagnjurena između njegovih nogu. Naglo se trzam. „... našao." O, sranje. Trudeći se da ne ličim na perverznu stanodavku, nevino trepćem i uzimam je iz njegove ruke. U pitanju je ružna keramička vaza koju mi je Rozmari davno poklonila i koju sam istog dana sklonila iz svog vidokruga. Ali nemam drugog izbora jer je idealne veličine. „Super, hvala ti", kažem vedro, prikrivajući nelagodnost. Okrećem se ka sudoperi, pokušavajući da izgledam zauzeto, zauzeto, zauzeto -puštam vodu, grabim par žutih gumenih rukavica ispod sudopere, sipam tečni deterdžent na sunđer i brižljivo perem vazu. „Pusti to, ja ću. Zakasnićeš na posao." „U redu je", prekidam ga. „Danas sam slobodna", dodajem predano trljajući vazu. „Kul", raspoloženo će Gejb i za trenutak pomišljam da će napustiti kuhinju. Umesto toga, on nastavlja da posluje iza mene. Krajičkom oka vidim da čačka oko tostera. Ubrzo uspeva da iščeprka neprepoznatljivo ugljenisan komadić zemičke, ubacuje ga u usta i zadovoljno žvaće. „Uzgred, ono za bulju", dobacuje on sa vrata. Zadržavam dah. „Da?" Pogledi nam se prepliću, i kada mi se čini da sam na ivici poniženja, Gejb mi namiguje. „Samo sam se šalio." Iz džepa vadi paklicu „marlbora" i izlazi u vrt da popuši svoju Prvujutarnju cigaretu. U tom trenu mi proleće kroz glavu... Zelja mi se ostvarila. Ovu raspravu definitivno nisam izgubila.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 157 Nema problema. Napisaću novi spisak.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

O

kej, šta sad? Nakon što sam polomljene ruže bacila, preostale aranžirala u vazi i posadila je na prozor, napravila sebi još jednu solju instant-kafe i doručkovala kesu bombona, sedim za kuhinjskim stolom i pitam se kako da provedem ostatak dana. Obično se izležavam do podne, ali već sam na nogama, zahvaljujući prijatnom jutarnjem buđenju: isporukom cveća iz Interflore. Lupkam prstima o solju. Znam1. Gledaću jutarnji program na televiziji. Osećam navalu radosti. Volim jutarnji program: pruža mi onu vrstu zabranjenog zadovoljstva, kao kada nosite velike gaćice ili kada krišom gotivite Enrikea Iglesijasa. Pružam ruku da uključim kuhinjski portabl televizor a onda na digitalnom satu vidim koliko je sati. Raspoloženje mi pada. Nije ni devet sati. Triša neće još za čitavu večnost. Frustrirano iskapljujem kafu i pitam se šta Gejb radi. Jedva primetno sklanjam zavesu na prozoru i virim u vrt. Okružen humorističkom literaturom, Gejb leži na jednoj od ležaljki, na stomaku, i piše nešto u svoj notes od kojeg se nikada ne odvaja. Bolje da ga ne uznemiravam: deluje zauzeto. Šta bih pametno mogla da radim, pitam se, puštajući zavesu. Zaboga, Heder, ima milion stvari koje treba završiti. I pre nego što mi neka od njih sine, gledam u vrata od fri židera. Na njemu su samolepljivi papirići s^raznim podsetnicima, neplaćeni računi i dve karte za Roki Horor Šou za ponedeljak veče. Potpuno sam zaboravila na to. Džes mi je završila dve karte zahvaljujući svojim kolegama, gej stjuardima. Planirala sam da pozovem Džejmsa da nam se pridruži. Iako nisam sigurna u to da je on tip koji obožava mjuzikle, razmišljam, uzimajući olovku i beležnicu i sedajući za kuhinjski sto. Okej. Napisaću spisak. Otvaram beležnicu i otkrivam desetak spiskova na koje sam već zaboravila.

Petak - spisak obaveza. • Pozvati Džejmsa. Dobro, to je lako. Okrećem njegov broj. Zvoni, zvoni, zvoni. Ostavljam poruku u kojoj se zahvaljujem na ružama i kažem mu da su predivne.

• Ručno oprati veš. Jedna od posledica seksa. Pre Džejmsa nosila sam pamučni donji veš koji se pere u veš-mašini, ali sada koristim sintetičke, čipkaste gaćice koje ne ispunjavaju nijednu ulogu donjeg rublja (čistotu, udobnost, zaštitu) nego služe samo kao ukras. Skup i neudoban ukras koji mora da se pere ručno.

• Pronaći ambiciozan fotografski posao. Jebiga. Bez razmišljanja odlučujem da ovu stavku preskočim i pređem na sledeću: 'Kupiti nove zavese za kadu', prijaće mi odlazak u šoping. Međutim, ne mogu tek tako da je zanemarim. Ne zato što je dvaput podvučena nego zato što je na vrhu svih mojih spiskova u poslednjih šest godina, i dok sve ostale obaveze uspevam da obavim, ova uporno ostaje neispoštovana. Stoji tu i gleda me. Izaziva me. Zbog čega, sat vremena kasnije, sedim za svojim kompjuterom i u lokalnim oglasima za posao pretražujem kolika je 'potražnja za fotografima'. „Cao, kako ide?" Gejb ulazi u moju spavaću sobu, noseći u rukama dve šolje čaja od nane i neotvorenu kesicu bombona svih ukusa. „Kao po loju", sarkastično kažem, uzimajući svoju solju. Duvam u vruću, mirisnu tečnost i uzimam veliki srk. „Provela sam skoro Četiri sata na Internetu i uspela da pronađem samo jedan oglas г ^ fotografa, i to za mesečnik Seoski život" Vršljam kroz gomilu odštampanih stranica i pronalazim ga. „Evo ga", uzvikujem i pročišćavam grlo da ga pročitam. „Nesvakidašnja prilika za iskus^Рб fotografa. Prednost poznavanje traktora i poljoprivrednih 3 *'• Poželjna sklonost prema stoci i radu na otvorenom u svim e k i m prilikama. » mi upućuje pogled pun samilosti i nudi bombone.

158

Aleksandra Poter

„Pokušavam da nađem posao", objašnjavam, uzimajući svoju omiljenu u žutom omotu. Spustivši se na ivicu mog nenameštenog kreveta, Gejb zamišljeno žvaće svoju bombonu, milujući Bilija Smita koji sklupčan spava na pokrivaču. „Mislio sam da si rekla da ti je posao siguran sada kada ste ugovorili to fensi kraljevsko venčanje." Osmehujem se, uprkos teskobi koju osećam. „Nije kraljevsko. Udaje se kćerka vojvode i vojvotkinje od Harlija", pojašnjavam, zabavljena Gejbovom zbunjenošću. „Sto znači da nije princeza nego ledi." „Nebitno", komentariše on. „Ma, sve je to bezveze", priznajem, ne skrivajući svoje nezadovoljstvo, „ali dobro je za posao. Platiće mom šefu čitavo bogatstvo. Osim toga, jedan tabloidni časopis će da nam otkupi fotografije, što znači da ćemo biti priznati fotografi." Zastajem. „Ali?" Gejb oseća da sam zbog nečeg nespokojna. Razmišljam da li da se pravim kako je sve u redu a onda ipak odlučujem da budem iskrena. Na Gejbovom licu vidim neizmernu brigu. „Ali kada sam sanjala o tome da se moje fotografije jednog dana objave, nisam se nadala da će to biti u magazinu sa Džejdom iz Velikog brata", priznajem. „Ko je Džejd iz Velikog brata?" „Upravo tako." Nepoljuljan, Gejb mi nudi još bombona. „Navukla si me na ove slatkiše", radosno priznaje on. „Naročito na plave i roze-želatinaste." „Bljak. Te najmanje volim." Zapanjeno me gleda. „Bože, te su mi omiljene. Mrzim one sa kokosom." 1 dok govori, iz kesice vadim baš jednu takvu i izazivački njome mašem. „Mmm, moje omiljene." „U tom slučaju smo savršen par kada je u pitanju kesica ovih bombona, zar ne?" Ne prestajući da žvačem, veselo klimam glavom. „Aha." Za trenutak se smeškamo jedno drugom i moje raspoloženje se popravlja. To je ono što me nervira kod Gejba: nikada mi ne dopušta da se valjam u samoočajanju ili nezadovoljstvu ili dobroj staroj britanskoj negativnosti. Uvek je tako prokleto pozitivan. Mora da je zato što je Amerikanac koji po svom mentalitetu ume da uživa u svakom danu. „Dakle, šta je tvoj san?" ozbiljno pita on. „Gde želiš da se objave tvoje fotografije?"


159

Neprijatno mi je. Niko me to nikada nije pitao. „Kaži", uporan je. Sanjam o tome još od detinjstva, ali osećam se čudno što ću to nekome konačno obelodaniti. „U Sandej heraldu", stidljivo kažem. A onda, kada uviđam da mi se ne smeje, smelije dodajem: „Hoću da moja fotografija izađe na naslovnoj strani." Mislima se vraćam u Kornvol kada bi Lajonel, nedeljom ujutro, prigrabio odeljak o umetnosti, Ed zario nos u sportske stranice, a ja srećno prelistavala magazin. „Zašto onda ne pokušaš da se zaposliš kod njih?" pita Gejb kao da je to najnormalnija stvar na svetu. „Imaš li ti pojma o tome koliko je teško ubaciti se tamo? Svaki fotograf na svetu želi da radi za njih. Pokušavam već godinama, ali bezuspešno." „Sto ne pokušaš ponovo?" nagovara me Gejb, češkajući Bilija Smita koji se sada premestio na njegovo krilo. Osećam neobičnu nestrpljivost. Kao rođeni Amerikanac, Gejb očigledno nema predstavu o tome koliki je podvig zakazati razgovor u Sandej heraldu, a kamoli dobiti posao. „Zašto bih? Ionako će me odbiti." „Ne mora da znači. Možda će ovog puta biti drugačije. Možda će ti se sreća osmehnuti." Gledam u Gejba dok mi to govori i ne znam da li je to zbog nečeg u njegovom glasu i izrazu lica, ali definitivno doživljavam prosvetljenje. Pa naravno. Ovoga puta jeste drugačije. Zašto jednostavno ne poželim taj posao? Utom na stolu pored svog računara spazim srećni vres. Baš čudno. Sigurna sam da maločas nije bio tu. U svom tom uzbuđe nju potpuno sam zaboravila na njega. Ali kako to da ga se nisam ranije setila? Kada ga već koristim za sitnice kao što je mesto za parking ili cipele u radnji, zašto ne pokušam da poželim nešto veće i važnije? Nešto o čemu sam sanjala još kao devojčica? Nešto kao posao fotografa u Sandej heraldu? „Okej. Šta da napišem?" pitam Gejba, otvarajući dokument za pisanje, montirajući prste na tastaturi. „Dragi gospodine/ gospodo..." Gejb se smeška mora novoprobuđenom elanu. „Kaži da si fantastičan fotografi da će pogrešiti ako te odmah ne zaposle." „Ne mogu to da stavim." „Hej, u ovom poslu nema mesta za skromnost", mudruje on, Pokazujući mi rukom da počnem da kucam. „Diktiraću ti..." I čini upravo to, šetkajući po mojoj sobi i češući se po svojoj dvodnevnoj bradi, sve dok pismo ne završimo u tonu koji, priznajem,

160 Aleksandra Poler zvuči pomalo 'hvalisavo', ali za koje Gejb insistira da je obična 'samoreklama' i ništa više. Usred rasprave oko toga kako da završimo pismo, oglašava se zvono na vratima. „Očekuješ nekog?" iznenađeno pita Gejb, gurajući naočari na vrh nosa i gledajući u pravcu hodnika kao da bi kroz zidove mogao da vidi ko je na vratima. „Ne, nikog", odgovaram, ustajući. Ali Gejb me u tome sprečava. „Ne, ja ću. Ti sedi, odštampaj to pismo i potpiši se." Spuštajući svoju solju na sto, on podiže Bilija Smita u naručje i izlazi u hodnik, šljapkajući bos do vrata. Dok sedam za svoj kompjuter, čujem ga kako dovikuje: „Verovatno opet Interflom", i smejući se otvara vrata. Ne tangiram se previše jer sam zaokupljena kursorom koji mi blinka pred očima. Povrativši samopouzdanje, koncentrišem se na pismo. Je li bolje „unapred zahvalna" ili „iskreno vaša", dvoumim se. Nikada nisam bila sigurna. Biram jedno od to dvoje i dajem komandu za štampanje. Gledam kako štampač izbacuje isprintovane strane kada čujem: „Heder?" Na vratima moje spavaće sobe stoji Džejms. Ispod skupljenih obrva, njegove tamne oči me upitno gledaju, tražeći objašnjenje. „Džejmse? Otkud ti?" pitam a onda se setim. Naša romantična večera. Nešto u stomaku me probada dok navlačim svoje čupave kućne papuče. Kako sam mogla da zaboravim? „Čekao sam te i na kraju se ozbiljno zabrinuo", odgovara Džejms, zvučeći krajnje uvređeno. Nepomično sedim, postiđena svojom zaboravnošću i šokirana njegovom nenajavljenom pojavom. U tom trenutku spoznajem da na sebi još uvek imam pidžamu i da mi je kosa na potiljku uvezana u rep. Zgrožena, skačem sa stolice. „Izvini, samo sam..." počinjem u nameri da se opravdam traženjem posla, a onda odustajem. „Ma ništa. Nije važno." Zatvaram svoj lap-top uz izvinjavajući osmeh. „Molim te, raskomoti se. Odoh samo da se umijem i presvučem." Rukom mu pokazujem na sobu, trudeći se da ga ne gledam u oči jer mi je lice nenašminkano. Moja soba, koja je samo trenutak ranije bila sasvim okej, sada je, gledana očima Džejmsa - nepopravljivog čistunca - u totalnom neredu. Jednom rečju, svinjac. „Paaa..." Džejms se snebljivo smeška, ali ne pomera se s mesta - osim njegovih očiju koje se, nakon kratke inspekcije moje sobe, zaustavljaju na mojim papučama. Tanga koju sam juče nosila leži na podu. I to s preponama nagore, koje kao da ga pozdravljaju. Na pamet mi padaju dve stvari: (a) Prokletstvo, kako sam mogla da ih zaboravim. Ručno pranje veša sam već obavila; i (b) Zemljo, otvori se da propadnem.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari Ш

Za trenutak stojim kao ukopana, ne verujući u to da nisam u stanju da smislim nešto pametno da kažem. Džejms mi šalje buket ruža i sprema mi romantičnu večeru a ja mu zauzvrat nud im svoje prljave tange i loše pamćenje. Primećujem da je skockan, sveže obrijan i da božanstveno miriše. Zgodan je kao i uvek, čak i u farmerkama i plavoj majici. S druge strane, ja sam totalno neuredna. Neuporedivo lošija od njega. Džejms je tako dobar, nežan i pun obzira. Uvek je toliko savršen da naspram njega izgledam krajnje sebično, nezahvalno i nesavršeno. Ovo je čovek koji nema mane. Međutim, moj spisak je podugačak:

• Život mi je haotičan. • Zaboravljam stvari, naročito sitnice, zbog čega sam prinuđena na to da pišem podsetnike na šarenim papirićima. Nažalost, i njih zaboravljam da pročitam. • Ostavljam prljav veš na podu. • Sav nameštai u kući pokriven je mačjom dlakom. • Ne koristim konac za zube. • Moja Četkica za zube nije ona supermoderna na baterije. • I naravno da je ne meniam svakih šest meseci tako da joj čekinje štrče na sve strane dok je sredina Četkice spljoštena. • Ne uplaćujem sebi penziju i nemam ušteđevinu. • Ali imam nezdravu opsesiju Čitanja žute štampe. • Potajno se divim Antu i Deku* • Ponekad mi nije do vođenja ljubavi, samo do toplog zagrljaja. • Slasno srcem čaj. • I svuda po kuhinjskom stolu ostavljam krugove od kafe kao da nemam nijedan podmetač. • Nisam se rodila sa ovim divnim bronzanim tenom, naravno. Jednom mesečno idem u solarijum na Hamersmitu i plaćam dvadeset pet funti da bih u kabini stajala gola, tačnije, u papirnim gaćicama i kapi za tuširanje, i povrh toga moram da mažem kremu za tamnjenje kože. Da, kremu. • Grozna sam kad popijem. • Još sam gora na karaokama. v • Frižider nisam odmrzavala više od godinu dana i u zamrzivaču imam glečer koji je toliko narastao da bi mogao da potopi T'tanik.

Ant & Dec - najpoznatiji engleski komičarski TV duo.

162

Aleksandra Poter • Nemam pojma šta vi radite sa začinjenim maslinovim uljima, ali moja flaša stoji pored šporeta kao ukras i skuplja prašinu. • Moje kulinarsko umeće je vađenje gotovog jela iz karton ske kutije, skidanje celofana viljuškom i ubacivanje istog u mikrotalasnu peć. • U činiji pored kreveta, u kojoj je nekada bila portobelo salata, počela je da se hvata mahovina. • Ponekad između dve depilacije moram pincetom za obrve da Čupam urasle pubne dlačice. • Jedna čokoladna štangla mi nikada nije dovoljna. Zadovoljim se tek kada smažem ćelu tablu. TaČnije dve. • Ne umem da parkiram kola. Eto - priznajem. Neka me feminizam na mestu zgromi. • Ovo što nosim nije čipkasto donje rublje. Рге bi se reklo da su to sivkasti predmeti nedefinisanog oblika sa umetnutim lastišem. • Ne plaćam kazne za parkiranje. Imam ih gomiki. • Retko idem u teretanu, a kada to i učinim, obično sve vreme presedim u sauni sa maskom za lice i primerkom nekog tracčasopisa. I poslednja i verovatno najsramnija stavka na ovom spisku: • Kopam nos. I jedem ono što izvadim. „U stvari, možda će biti bolje da se vratim kući i vidim šta je s večerom." Džejmsov glas me osvešćuje. Osećam se više nego odvratno. Isuse, kakva si ti moronka, Heder. A onda, u trenutku kada mislim da sam totalno uprskala stvar, Džejms slučajno staje na rep Bilija Smita. Kućom se prolama mačji vrisak od kojeg pucaju bubne opne. Nakostrešenog krzna i razjapljenih čeljusti, moj mačor zariva kandže u Džejmsovu nogu. U tom trenutku sve se ubrzava, kao na filmu. Džejms ispušta bolan krik i skakuće po hodniku dok ja šljapkam za njim i zapitkujem ga da li je okej. Utom se Gejb pojavljuje sa tubom antiseptika i proverava da li ogrebotina krvari. Scena kao isečena iz komičarskog skeča, samo što nije nimalo smešna. Srećom, deset minuta kasnije možemo da odahnemo jer konstatujemo da je u pitanju samo površinska ogrebotina. Ipak, Džejmsu je pomalo neprijatno zbog frke koju je uzrokovao, ali, kao što Gejb reče, kriknuo je više od šoka a ne od bola. „Uh, dobro je


163

da si okej", kažem Džejmsu, sipajući mu čašu vina dok sve troje sedimo u dnevnoj sobi. Džejms uzima gutljaj. „Na sreću, jeste. Ali one kandže su prilično oštre. Nisi razmišljala o tome da ga odvedeš kod veterinara da mu ih iščupaju?" Zgranuto ga gledam. „Da ih iščupaju?" „Mmm", Džejms klima glavom, očigledno nesvestan užasa na mom licu. „Ali to je tako surovo", bunim se, uzimajući Bilija Smita u naručje, priljubljujući ga uz sebe. Najednom osećam neverovatnu potrebu da ga zaštitim. „Ponekad moraš da budeš okrutna da bi bila dobra", jednostavno odgovara on. „Dobra prema kome?" pitam ja. „Za početak prema svom nameštaju", spremno uzvraća on, pokazujući na moju sofu čiji plišani nogari su oguljeni nakon dugogodišnjeg oštrenja mačjih kandži na njima. „Uništava ti ga." Bespomoćno zurim u svoju sofu, osećajući kako moja slika večnog i srećnog zajedničkog života sa Džejmsom polako počinje da bledi. „O, meni to ne smeta. Nameštaj je ionako star" lako kažem. „Shvatam", uzvraća Džejms i smeje se, skidajući mačje dlake koje se uporno lepe za njegove farmerke - poput gvozdenih opiljaka za magnet. „Rekao bih da ne gotiviš mačke", javlja se Gejb koji sedi na zemlji i vrti palčeve. Kao po komandi, Bili Smit skače sa mog krila i prilazi Gejbu, umiljavajući mu se. „Naprotiv. Volim životinje" pobija ga Džejms, „i životinje obično vole mene", kaže, gledajući me sa dobro uvežbanim smeškom. „Tvoj mačor je verovatno ljubomoran što pažnju posvećuješ drugom mužjaku." Postiđena ovim neočekivanim komplimentom pred Gejbom, uzvraćam mu osmeh. Ovo je prvi susret Gejba i Džejmsa i vibracije su hladnije nego što sam očekivala da će biti. A možda sve to samo umišljam. „Ali ne krivim ga", nastavlja Džejms, pružajući ruku da moja kolena privuče k sebi. S njegove strane osećam nešto što bi moglo da se protumači kao posesivnost. Sto se meni, naravno, nikada ne bi desilo. „Slušaj, idem napolje. Hoćeš da ti pošaljem ona pisma?" Gejb ustaje, gledajući me upitno. „Može... hvala ti."

164

Aleksandra Poter

„Pisma?" radoznalo će Džejms. „Samo račune i gluposti", neobavezno kažem, pitajući se zašto od njega krijem istinu. Uostalom, sada kada smo ljubavnici, ne bi trebalo da imamo tajni, zar ne? Mada opet, sa Džejmsom još uvek nisam pričala o svom poslu niti sam mu priznala svoje skrivene ambicije. Ne zato što ga to možda ne bi zanimalo. Naprotiv. Samo se plašim da bi, naspram njegove tako uspešne karijere, moja izgledala nekako neozbiljno. „Samo sekund. Pisma su mi u sobi, doneću ti ih." Skačem sa Džejmsovog krila, utrčavam u svoju sobu, grabim pisma, ubacujem ih u koverte, žvrljam adrese i žurim u hodnik gde me Gejb strpljivo čeka. „Hvala ti", šapućem, dajući mu koverte. „Nema frke." „Heder?" Džejms promalja glavu u hodnik i pogled mu leti s mene na Gejba. „Hoćemo li?" Naglo počinjem da rumenim. Ne znam zašto, ali imam osećaj kao da sam učinila nešto što nisam smela. „O... da 1. Vidi koliko je sati", brbljam. „Pa, iepo se provedite večeras", kaže Gejb, otvarajući ulazna vrata. „Drago mi je što sam te upoznao, Džejmse." „I meni, Dejve." „Gejbe", ispravlja ga. „Oprosti, Gejbe", izvinjava se Džejms, obmotavajući ruku oko mog pojasa i gledajući kako Gejb zatvara vrata. Sumnjičavo ga odmeravam. Je li ovo uradio namerno? „Zar nećeš da se presvučeš?" pita Džejms, podsećajući me na to da sam još uvek u pidžami. „Jao, da..." Zaista ne znam šta se dešava sa mnom. Misli su mi u totalnom haosu. „Neću dugo", dodajem, odmičući se od njega. Do đavola, želim da imam dovoljno vremena za to da se istuširam i operem kosu. Ličim na strašilo. „Ne brini, sačekaću", učtivo odgovara Džejms. „Ali, mislila sam..." „Bez žurbe, draga." Zatim me ljubi u obraz i odlazi u dnevnu sobu. Bez žurbe, draga? S nevericom zurim u njega. Pa to je san svake žene. I, odbacivši sve svoje brige, ulazim u kupatilo da se istuširam i doteram. Uostalom, idem kod svog dečka na romantičnu večeru, sećate se?

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

U

lazim u Džejmsov stan osvetljen svećama. Veliki sto od hrastovine postavljen je za dvoje. Šampanjac na ledu i dve čaše savršeno su romantičan prizor, skoro kao iz udžbenika. Džejms mi uzima sako, pridržava stolicu, otvara šampanjac, ali ne mogu da se otrgnem nekom čudnom osećaju. „Zdravica", kaže on, dodajući mi duguljastu čašu. Nameštam haljinu koju sam zaboravila da opeglam i gledam u Džejmsa. Dok se kucamo, on me netremice posmatra i znam da bi trebalo da se osećam - avaj - romantično. „Za nas", svečano objavljuje on. Ali umesto da budem polaskana, meni je sve ovo pomalo smešno. „Za nas", uzvraćam šapatom, trudeći se da obuzdam kikot. Mogla bih da izvalim neku glupu šalu koja nije čak ni smešna. Kao što je Gejb neprekidno radio dok sam pre neko veče pokušavala da gledam U stvari ljubav na DVD-ju. Pošto moje ućutkivanje nije urodilo plodom, bila sam prinuđena na to da ga gađam jastucima. „Dakle", šapuće Džejms, milujući mi obraz, „svidele su ti se ruže?" „Prelepe su", odgovaram, potiskujući misli o Gejbu i njegovim užasnim šalama koje kao da me proganjaju. „Poslala sam ti poruku. Zar je nisi dobio?" „Jesam", smeška se on, „ali hteo sam da budem siguran u to." A onda počinje nosom da mi miluje vrat. „Nije valjda?" pitam jedva čujno, kočeći se pod njegovim dodirom. Nagon za kikotom naprasno nestaje. Divim se Džejmsovom instinktu da me uvek ljubi na pravim mestima... Oooh. Usne mu klize po mom vratu i podvaljku. Zabacujem glavu, prepuštajući se slatkom uživanju. «Nego, nisam mogao a da ne primetim..." Šampanjac mi polako pomućuje razum, golicajući mi nepce dok u zejmsove usne iskusno prelaze preko mojih obraza, pokrivajući ih

166 Aleksandra Voter lakim, paperjastim poljupcima. Sklapam oči i osećam kako mu se prepuštam. „... da su poslali samo devet ruža." Naglo otvaram oči. „Zar nisi primetila?" pita on, gledajući me više nego zabrinuto. Ne mogu da verujem. Brojao je. „Pa... ne baš. Nisam obraćala pažnju", lažem. Glave zavaljene unazad, zurim u tavanicu. „Da, definitivno ima samo devet ruža", ponavlja Džejms, nastavljajući da mi ljubi vrat, samo što me njegove usne sada nimalo ne uzbuđuju. Pre bi se reklo da me iritiraju. „Izbrojao sam ih dok si se tuširala. Pozvaću sutra cvećaru." „Nemoj. Ozbiljno, nema potrebe da se cimaš." Ne znam šta me više uzrujava: njegova odlučnost da zove cvećaru ili to što ih je brojao. Odmičem se od njega da uzmem flašu i dopunim sebi čašu. Sipam prebrzo i mehurići se prelivaju preko staklene ivice. „Ali tražio sam tuce crvenih ruža", ne odustaje, podmećući salvetu pod moju čašu ne bi li sprečio kapljanje po stolnjaku. „Ne brini, i ovako ih je dovoljno." Blago mu stiskam ruku. „Znam, ali nije u tome stvar", breca se, spuštajući se na pod pored stola i grozničavo briskajući prostirku, iako sam sigurna u to da nisam toliko prosula. Samo kap ili dve. „Ne mogu da pošalju samo devet", mrmlja on. „Zašto da ne?" izazivam ga u polušali. Uzevši uredno savijenu salvetu sa stola, spuštam se na kolena da mu pomognem, ali on me vraća na stolicu uz izgovor da sam gost. Toliko mi je neprijatno da bez razmišljanja počinjem da lupetam: „Ko je uopšte izmislio to pravilo od tuce crvenih ruža? Šta fali broju devet?" „Naravno da mu fali", uzvraća on, krajnje neinspirativno, kao da sam pokušala da poljuljam univerzalnu istinu. Kao da sam pitala zašto je zemlja okrugla ili zašto su muškarci bolji u obavljanju više poslova odjednom. „Ne radi se to tako." Nego kako? Romantično? 1 dok škiljim u njega sa stolice, najednom osećam da mi se kompletan sistem vere drma u korenu. Celog života se zabavljam sa neromantičnim muškarcima, žudeći za cvećem koje će mi poslati na vrata i za romantičnim večerama uz svece, i sada - gledam u svece na stolu, šampanjac na ledu i čaše koje više nisu tako besprekorne budući da su umrljane masnim otiscima prstiju - umesto da budu romantična, sva pravila i formalnosti deluju nekako usiljeno.


167

„Hej, hajde da sve to zaboravimo, hoćeš li?" predlažem uz smešak i salvetu u njegovoj ruci menjam čašom šampanjca. „Nemoj da nam to pokvari veče." „U pravu si. Oprosti, draga." Džejms naglo ustaje i sklanja mi kosu sa čela. „Samo sam hteo da za tebe sve bude savršeno." „Sve je savršeno", ubedujem ga, grleći ga oko pojasa. Izgleda tako postiđeno dok pokušam da ga oraspoložim. „Čuj, sutra idem u Kornvol na godišnje porodično okupljanje, pa sam se pitala da li bi voleo da podeš sa mnom." Porodično okupljanje je za neke muškarce ravno košmaru, ali ne i za Džejmsa: lice mu se momentalno vedri. „Imamo malu kolibu u Port Ajzaku, ništa fensi, ali zaista ljupko. Zove se Blafers kov i sagrađena je na vrhu brda." „Zvuči sjajno! Jedva čekam", oduševljeno će Džejms grleći me, a onda nastavlja ozbiljnim glasom. „Znači, upoznaću tvoje roditelje?" „Ne brini, skroz su opušteni", uveravam ga, ne želeći da ga uplašim. Ali on, očigledno, pogrešno tumači moje reci jer žudno uzvra ća udarac. „Ne, zaista bih voleo da upoznam tvoje roditelje", kaže i ljubi me u nos. „Stvarno?" Neverovatan je. „Naravno. I moji jedva čekaju da upoznaju tebe." „Ozbiljno?" „Najozbiljnije. Ispričao sam im sve o tebi. Sta misliš da sledećeg vikenda odemo u Kent i posetimo ih?" Oklevam. Bože, sve je ovo previše ozbiljno. I prebrzo, upozorava glasić u mojoj glavi. „Pa, šta kažeš?" „Okej", najednom me nervira sama pomisao na susret s njegovim roditeljima, ali uzimam veliki gutljaj šampanjca i gutam svoje strepnje. „Zvuči super!" Ostatak večeri protiče u magličastoj mešavini hrane, alkohola i muzike. Džejms je fantastičan kuvar. Jedemo ostrige, rižoto s bundevom i voće u slatkom prelivu. Sve to zalivamo s tri razli čite vrste vina. U stvari, na kraju večere kada me pita da plešemo, ustajem i konstatujem da mi je alkohol poprilično udario u glavu. Pijano se kikoćem. „Ali treba nam muzika." Džejms uzima daljinski upravljač s vvog muzičkog stuba i m rmlja: „Tvoja reč, za mene je zapovest." Čujem tiho zujanje diska koji počinje da se okreće i padam u Džejmsovo naručje, puštajući 8a da me priljubi čvrsto uz sebe. E, ovo ja zovem romantikom.

i šta želiš... možda ti se i ostvari

Aleksandra Poler

m

Preplićem prste s njegovim i pospano ve grudi, čekajući prve melodične zvuk Verovatno nešto tiho i nezno, poput ^J romantični klasik od Džordža Hansom>, mog. ЈР Pesma počinje i sklapam oci. Frepoznajci Zvuči poznato, kao daje... Kočim se. Ne. Nemoguće. Ali jeste. kako iz sveg grla peva

169

.

f ita £ akorde

Ц oči . vidim da £ ^™ ™

tekst pesme. Ovo mora da je

$ ЈАЕЈЦ

a ј3 Pe

!°ZUnao sam da će ti se svideti', nastavlja Džejms u zanosu, „ovo bi mogla da bude naša pesma. e la postaju O... moj... bože. Utroba mi se bolno uvi r osećam teška kao da su od olova. Pesma traje vecno, шш^ ^ kako se malopređašnja atmosfera rasprsuje. Jos ma raspoloženje će otići bestraga. .*eiikuiem da Džejms nastaDok se njišemo u dnevno, sobi, P«ze'Jkpuf ™kim pilima ro-vi započeto. Večera, šampanjac, muz ka. Pcnekim p ^ ^ mantičnog sastanka sledeće sto sledi J^f^X da podnesem Nestrpljivo čekam. Očajnički, »P^^^var u svoje ruke. glas Martija Peloua i odlučujem da P r™^ čavajući mu isto-Polako navodim Džejmsa ka spavaco, sobi, otkopcav j vremeno košulju. počinjemo jedno drugo Srećom, shvata šta mi je na umu i poo J ' bračnom da skidamo. Ubrzo ležim naga u njegovom ogrom krevetu dok Džejms... Gde je Dzeims sekundi da se Dremljivo otvaram oci i tr J* ™^ 5 stoji u dnu kreveta, priviknem na tamu. A onda ga vidim. Dzejms stoj U punoj erekciji. I slaže našu odem sedajući u „Džejmse, moraš li to sada da radiš, pitam, krevetu. „Odmah ću, draga." Mîim ležim tu. Gola.

A ÄÄ'JFIS

kaci je na vešalicu. Mislim stvarno. Pedantnost je jedna stvar - ali ovo? „Evo, sve je složeno." Zatim prilazi krevetu, spušta svoje nago telo pored mog i grli me oko struka. „Gde smo ono stali?" Uvredeno ćutim - uostalom, nije nimalo prijatno doći na red tek posle slaganja odeće - ali teško je ljutiti se kada Džejms počne da ljubi one osetljive erogene zone iza mojih ušiju, sporo i nežno. Iz grla mi se otima nekontrolisani uzdah zadovoljstva. Mmm, ovo je neverovatno - želim da nikada ne prestane. Sklapam oči, prepuštajući se njegovim usnama koje klize po mom vratu. Kunem se u to da bih mogla da umrem i odem u raj predigre. Osećam njegovu snažnu erekciju na svojoj butini, zavlačim ruku pod pokrivač, ali on je odguruje, spuštajući milion poljubaca oko mog pupka. Prija mi ova igra i odlučujem da čekam. Trenutak kasnije, puštam ruku da ponovo zaluta ka njegovom ukrućenom ponosu, ali u tome me sprečava njegova ruka, ovoga puta odlučnije nego maločas. Kao kroz maglu čujem Džejmsov promukli glas: „Čemu žurba?" Hmm, okej. Osećam se pomalo suvišno jer nepomično ležim dok njegove ruke miluju moje telo i usne grickaju bradavice. Jao, ovo je beskrajno... fantastično... Suzdržavam se od toga da ne zevnem. I pomalo dosadno, priznajem. Šokirana sam sopstvenim saznanjem. Nikada mi ne bi palo na pamet da predigra može da dosadi. Ali može, užasnuto spoznajem, vrpoljeći se ne bih li mu tako stavila do znanja da požuri. Uporno me ignoriše, pokrivajući mi ramena lakim poljupcima. Preuzimam stvar u svoje ruke: „Aaa, imamo li kondome?" uspevam da promrmljam u trenutku kada Džejms uranja lice u moje dojke. Nimalo taktično, znam, ali hej, šta devojka treba da uradi da bi osetila malo akcije? Umesto da ukapira, Džejms me opominje tihim: „Sššš", i počinje da radi onu smešnu stvar sa trepavicama na mojim bradavicama. Okrećem glavu i preko ramena hvatam odsjaj svetlećih brojki n a digitalnom satu. Već je dva sata posle ponoći. U krevetu smo više od sat vremena. „Mmmm, predivno mirišeš", stenje Džejms čiji glas je prigušen mojom kosom dok me upija u sebe. „Mmm, i ti", uzvraćam, oponašajući njegovo stenjanje. A sada bismo mogli malo da se tucamo, a? preklinje glasić u mojoj glavi dok pokušavam da iskoprcam noge ispod njega i nekako ih raširim.

170 Aleksandra Poler Obično mi to lako polazi za rukom, ali Džejms ne prestaje da me grli i za trenutak samo ležimo u krevetu. Zagrljeni. Pokušavam da to posmatram s vedrije strane. Prava je retkost pronaći muškarca koji voli maženje: obično im se digne i ubace ga gde treba, bum-tras bum-tras i gotovo. Hvala lepo, prijatno! Ali ne i Džejms. On obožava da se grli i mazi. Poslednji put kada smo spavali zajedno, ćele noći me nije ispuštao iz svog zagrljaja. Priznajem, te noći nisam oka sklopila jer volim da spavam na stomaku, raširenih ruku i nogu kao da pravim zvezdu. Sledećeg dana mi mozak nije radio jer sam konstantno dremuckala na poslu, ali sve je to u sklopu romantike. Mislim, probuditi se u naručju svog ljubavnika. Sa savršenom šminkom i stilizovanom kosom. Dobro, dobro, tako je samo u filmovima. Naravno da mi šminka nije bila savršena. U stvari, kada sam se probudila, na njegovoj svilenoj posteljini ugledala sam neugledne tragove moje crne maškare. „Heder?" Iz daljine čujem Džejmsov glas. „Spavaš li?" Lenjo odmahujem glavom. Džejms za trenutak ćuti, i baš kada ponovo počinjem da padam u san, čujem ga kako šapuće: „Volim te". Munjevitom brzinom okrećem glavu ka njemu. Osećam ubod panike. Samo ubod, ništa strašno, i sigurna sam da je to savršeno normalna reakcija budući da nisam naviknuta na to da mi muškarci prvi izjavljuju ljubav. Obično imam posla sa emotivnim bogaljima koji teško izražavaju svoja osećanja. Da, mora da je to. Zašto bih se inače osećala ovako prestravljeno. I pomalo kl austrofobično - ali sigurna sam da je to zato što pod debelim pokrivačem i pored Džejsovog toplog tela najednom teško dišem. Migoljim se u njegovom zagrljaju, spuštajući pokrivač niže kako bih došla do vazduha. Ah, to je već bolje. Prestajem da se vrpoljim i poklanjam Džejmsu osmeh na koji mi ne uzvraća. Baš čudno. Utom shvatam: on čeka moj odgovor. O, sranje. Ležim u krevetu, žudeći za dobrom starom akcijom, a Džejms hoće da mu se zakunem na večnu ljubav. Po nekom pravilu, trebalo bi da letim od sreće. Da sam polaskana. Ushićena 1. Ali nisam. Zvuči smešno, ali tako je. Umesto toga, osećam se nekako sputano. Džejms mi je veoma drag. Zaista jeste. Tako je sladak i dobar. Ne bih volela da ga povredim, ni za šta na svetu. Ali? Ali ne voliš ga, Heder. Opominje glasić u mojoj glavi. Ne, to nije tačno. Džejms je sve što sam oduvek želela od dečka. Pa šta ako je prošlo samo... Grozničavo brojim dane u svojoj glavi. Nedelju dana?


171

Sekunde su prošle od kada je izjavio te tri famozne reci a ja i dalje ležim u njegovom naručju, zbunjena i poražena. Ne mrdajući glavu, pomeram oči i vidim da me zaljubljeno gleda s druge strane jastuka. Njegova savršena preplanula koža, njegove čokoladne oči, njegova snažna četvrtasta brada, čekaju na moj odgovor. O, zaboga, Heder, pogledaj ga samo. Savršen je. Moraš da ga voliš. Mislim, ovako nešto ne može da se ne voli, zar ne? I konačno to prevaljujem preko usana. „1 ja tebe", šapućem. Lice mu se širi u osmeh a dlanovi me grabe za bokove... Recimo to ovako. Želja mi se ispunjava.


DVADESET PETO POGLAVLJE

G

de si zalutala?" Edov frustrirani glas odjekuje sa slušalice mog mobilnog telefona koji ramenom pridržavam uz uho. „Ovaaaaj, ne

tako daleko..." izvrdavam. Naduvenih očiju sedim na svom krevetu i ubacujem odeću u kožni kofer. Subota je odavno svanula, i ne samo što je trebalo da sam sa Džejmsom već na putu za Kornvol nego je trebalo da sam već stigla na odredište - uh! Gledam u svoj ručni sat. Pre deset minuta. Sranje. Mamurluk mi zatupljuje misli, pulsirajući u glavi i rukama. Udišem nekoliko puta duboko. Kažem trebalo je zato što smo prespavali budilnik i bliži se vreme za ručak. „Budi malo konkretnija, hoćeš li?" Ed je nestrpljiviji nego što sam mislila. „O, znaš ti mene", smejem se u fazonu jao-kako-sam-glupa. „Očas posla se izgubim u vremenu i prostoru." Iako to nije tačno. Kompas mi je ugrađen u psihu, ali ne mogu Edu da otkrijem gde sam zapravo zalutala, zar ne? Nada se da sam negde na autoputu M4 a ne u svojoj spavaćoj sobi gde, klečeći na podu, pokušavam da uđem u trag svom fenu za kosu. „Koji grad ti je najbliži?" „Emmm... Brajton", lupam prvi grad koji mi pada na pamet. „Brajton? Pa to je miljama odavde!" Ed je preneražen. „Sta si dosad radila?" Tucala se, mislim u sebi, ali ne kažem naglas jer u tom trenutku otkrivam svoj fen za kosu, duboko zavučen ispod ormana. Spuštam mobilni telefon na krevet, cvrkućući. „Čekaj, moram da promenim brzinu." Potom ležem na stomak i protežem ruku pod orman, slušajući svog brata kako urla s druge strane veze. Srećom, glas mu je malo prigušen ćebetom. „... pričaš i voziš u isto vreme?

Zar nemaš hends-fri? Nadam se da znaš da je kažnjivo pričati preko mobilnog u kolima..." I dok se on udubljuje u jednu od svojih lekcija iz života, procenjujem da imam vremena da skoknem do fioke s donjim vešom. Izvlačim je i, ugledavši neopisiv nered u njoj, brzo odustajem od biranja. Vadim fioku iz ležišta i ceo njen sadržaj istresam u kofer. „... saobraćajna policija čeka k'o zapeta puška. A kazne su pozamašne i tačkice na tvojoj dozvoli se gomilaju, i nije mi jasno kako..." Shvativši koliko se Ed uzrujao ni oko čega, odlučujem da ga poštedim suvišnog truda. Koliko njega toliko i sebe. Uzimam mobi lni i kažem: „Okej, okej, Ede. Smiri se." Muk s druge strane. „Ne moraš toliko da brineš jer nisam u kolima." „Je li ovo tvoja ideja šale?" zabezeknuto pita on. „U vozu si?" Isuse, nije trebalo da se upuštam u ove sitne laži. Laganje te samo uvaljuje u nevolju, Heder, opominje glasić u mojoj glavi. Za trenutak se prisećam događaja iz prethodne noći. U krevetu sa Džejmsom. Kako mu izjavljujem ljubav. I žaljenje me guši poput smrtnog greha. O, bože, volela bih da mu to nisam rekla. Ali jesam, i ne mogu da žalim za nečim što se već dogodilo - zar ne? „Nisam ni krenula" priznajem. Edu je potrebno nekoliko sekundi da shvati šta sam mu upravo rekla. A zatim: „Ne mogu da verujem", urla on. „Nisi ni krenula? Ali uskoro će dva sata! Dobro znaš kakve su gužve na putevima, naročito popodne." „Znam", mrmljam, osećajući se adekvatno pročišćeno. Piljim u gomilu odeće na svom krevetu, pitajući se da li da ponesem bikini, ili su najavili kišu za vikend. Ipak hoću, za svaki slučaj. „I propustićeš ručak. Rozmari će se gadno naljutiti." O, čisto sumnjam, smrknuto razmišljam, pretpostavljajući koliko će biti oduševljena kada bude otkrila da svojim prisustvom neću pokvariti njen performans velikodušne domaćice. „Kupicu joj usput cveće", kažem u želji da ga utešim. Nego, da li da ponesem još jedne farmerke? Grabim još jedan par i bacam ga na gomilu. Za svaki slučaj. 'Za svaki slučaj' je kletva svakog mog pakovanja. Pre svega zato sto uvek spakujem previše stvari, zbog čega sam triput na aerodromu bila prinuđena na to da platim prekoračenje težine prtljaga, kebalo je nešto da naučim od Džes koja uvek pakuje samo 'ono najpotrebnije'. Naravno, kao profesionalna stjuardesa, ona je ekspert ?a Pakovanje. Po svemu sudeći, na putovanju su vam potrebne dve e 'e majice i par crnih pantalona sa elastičnim pojasom.

174

Aleksandra Poter Očajno gledam u svoj prenatrpani kofer. Idem na vikend a već sam spakovala tuce majica i četiri para farmerki. I naravno, moje plave pantalone od rebrastog somota, zatim bermude sa džepovima i par belih farmerki koje nikada ne nosim, ali sigurna sam u to da su idealne za ovu priliku. Pokušavam da ih uguram u bočni džep svoje torbe za plažu. Hmmm, nikako da savladam sve tehnike pakovanja. ....i nadam se da nećeš doći svojim kolima. Nisu nimalo bezbedna, Heder. Zašto se ne dozoveš pameti i ne prodaš ih? Mislim, šta će ti sportska kola u Londonu kada savršeno dobro možeš da se prevezeš gradskim prevozom, stvarno mi nije jasno..." „Doći ću kolima svog dečka", upadam mu u reč, ne uspevajući da se obuzdam. Bože, kako to čudno zvuči. Prvi put Džejmsa oslovljavam kao svog dečka i osećam se nekako neobično - kao kada prvi put obujete nove cipele. Ali sigurna sam u to da ću se vremenom navići. Mislim, pogledajte svilene cipelice koje sam nedavno kupila. Posle nekoliko nošenja izgubile su svu onu draž sjajnih novih cipela i sada mi deluju kao stare iznošene papuče. Usred ove bujice misli, najednom spoznajem da me ova činjenica više uznemirava nego što me teši - to da ću Džejmsa uskoro tretirati kao par starih iznošenih papuča. U stvari, to je ipak dobra vest. „I oboje ćemo voziti", brzo dodajem. Sedim na poluzatvore nom koferu, pokušavajući da spljoštim odeću i nekako ga zatvorim. „I to nisu sportska kola nego vrlo udoban i vrlo pouzdan 'rendž roverV' Čekam njegovu reakciju, ali s druge strane vlada muk. „Ede, još sivtu?" Čujem prigušeni šapat i odmah shvatam da najnoviju vest prenosi ostatku porodice koja stoji oko njega, željno čekajući da sazna u šta se to sada uvalila haotična Heder. Osećam kako me sve to užasno nervira. Ne uspevam da uhvatim svaku njegovu reč, ali ne sumnjam u to da zvuči nešto poput: „POSLEDNJA VEST: Sestra - sama i u zrelim godinama - konačno putuje sa svojim dečkom u njegovom elegantnom automobilu..." „Aha, da, svi smo tu", žurno priznaje. Baš kao što sam i mislila. „Pa, bojim se da ja nisam", lako kažem, navlačeći svoje japanke. „Zbog čega ne mogu ceo dan da razgovaram sa tobom, zar ne, Ede? U protivnom, nikada neću stići." Nestašno se cerim jer sam, prvi put u životu, uspela svom bratu da doskočim i zalupim mu slušali cu.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 175 De se t mi nuta ka s nij e , nisa m vi š e t ol i ko h ra br a . „ Ne m ož e š da ideš?" cvilim nakon št o mi je Džej ms sa opšt io da mora hit no da otputuje u Pariz zbog krize u pregovorima sa nekim važnim klijentom i nema šanse da se iz toga izvuče. „Znam. I ja sam ogorčen, draga", pravda se on. „Baš sam se radovao što ću upoznati tvoju porodicu." Moju porodicu. Posle ovog podsećanja, srce mi se još više steže. O, bože, kakav užasan preokret. Ed će mi celog vikenda jesti dušu. Rozmari takode. Pozdravljam se sa Džejmsom i rezignirano uzimam ključeve od M G- a k oj i le ž e n a pr oz or skom oknu, o dm a h por e d sre ć no g vresa. Za trenutak ga gledam i raspoloženje mi se popravlja. Sunce se probija kroz roletne, kupajući bele cvetiće svojim zlatnim sja jem. Prosto je neverovatno koliko dugo vres ostaje u životu. Možda z a t o št o se b r i ne m o nj e m u - u m e đ uv r e m e nu sa m g a pr e m e st i l a u vazicu i svakodnevno mu menjam vodu - budući da svaka biljka koju pipnem počinje da vene. Kao što sam uništila ceo vrt jer sam ga izložila jakom sunčevom svetlu. Evidentno je da su ovde umešane neke jače sile, svakako jače od mojih neveštih baštovanskih prstiju. Neko to zove srećom. Ali ja to zovem magijom. A onda doživljavam jedno bizarno iskustvo. Stojim u kuhinji, na tankom snopu sunčevih zraka, uživajući u njihovom nežnom milova nju, kada se njihova toplota pojačava i kao da prodire kroz mene. I imam neki čudan osećaj. Skoro kao da me... neko posmatra. A u t o m a t s k i d i ž e m p o g l e d n a p r o z o r , o č e k u j u ć i d a t a m o n e vidim nikog, osećajući se kao poslednji idiot. Međutim, kroz pro reze roletni v fiksira me par smaragdnih očiju koje skoro hipnotički svetlucaju. Šokirano prepoznajem taj pogled. Ne - nije moguće. Matom ciganka! „Heder?" Srce mi mahnito lupa u grudima. Oštro udišem vazduh i munjevitom brzinom se okrećem iza sebe da vidim ko me to zove. Za trenutak sam toliko prestravljena da ne registrujem Gejba koji stoji na vratima od kuhinje. Na sebi ima jedan od svojih neobi čnih odevnih rekvizita - jarkonarandžasti kombinezon - i japanke. ,iOh... ćao." Misli su mi u rasulu, ne uspevajući da dokuče šta sam to Upravo doživela. Je li to bilo...? Kako je moguće...? Pokušavajući °a se pomirim s neverovatnim, nervozno se osvrćem da pogledam u P r ozor. Utom čujem mjaukanje i hvatam obrise žutog krzna u

176

Aleksandra Poter

trenutku kada Bili Smit skače sa simsa. Da li je sve to bila samo igra svetlosti? „Putuješ za vikend?" pita Gejb i pristavlja čajnik. „Idemo u Kornvol, da obiđemo moju porodicu", uspevam da promrmljam, osećajući blagu nesvesticu. Zabacujem kosu iza ušiju i pokušavam da se koncentrišem. „Hoću reći, idem sama." Sedam za kuhinjski sto i spuštam ruke na njegovu glatku drvenu površinu. Osećam kako je čvrst i topao pod mojim dlanovima. „Trebalo je da Džejms ide sa mnom", nastavljam. „Ali mora da radi." „O." Gejb me za trenutak proučava a onda pita: „A tebi se to ne sviđa?" I sama sam mislila da je tako, međutim, sada kada malo bo lje razmislim, vidim da je prvobitno razočaranje naprasno nestalo, zamenjeno neobičnim osećajem olakšanja. U stvari, da budem iskrena, što više mislim o tome, osećam sve veće zadovoljstvo što ću se na neko vreme udaljiti od Džejmsa. Prethodna noć bila je divna, ali nije uspela da potisne neki neobičan osećaj neprijatnosti. „Da. Vožnja je duga, a sa ovim saobraćajem..." dodajem, shvativši odmah da zvučim baš kao moj brat. Brže-bolje ubacujem malo humora. „Moraću da ponesem brdo čokolade da mi pravi društvo." „Uvek možeš da povedeš mene", kaže Gejb i glasno se smeje, ali toliko sam zatečena njegovim predlogom da ostajem bez tek sta. „Nemam nikakve planove za vikend a i sama si rekla da je surf tamo sjajan..." nastavlja on, premeštajući se s noge na nogu i češući se po nosu „... pa sam mislio..." I tu staje, čekajući moju reakciju. Problem je u tome što ni sama nisam sigurna kako da odreagujem. Gejb? Da provede vikend sa mojom porodicom u Kornvolu? Ne verujem da će moji imati nešto protiv. Ali šta ću sa Džejmsom? Kako šta? Gejb i ja smo ortaci, ništa više. Nema razloga da ga ne povedem u Kornvol. Moći će da surfuje, da pije kornvolski čaj sa mlekom i da uživa kao i svaki drugi turista. Doduše, ako Gejb misli da je Hampsted čaroban, u Port Ajzak će se odmah zaljubiti. A šta je s tobom, Heder? Pusti sada ostale. Šta ti želiš? Zastajem da porazmislim o tome. Ne zato što moram, nego zato što mislim da bi trebalo. Naravno, odgovor unapred znam -znala sam ga pre nego što sam prošla kroz sve ovo. Želim da pođe sa mnom. „Surf je fenomenalan." Stidljivo se smeškam. „Strava!" uzvikuje Gejb, podižući ruku da je overim. Što i či nim, mada mrzim taj deo.


Smem li sada nešto da predložim?"

177


DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

P

oginuću. Sledena od straha, grčevito se držim za Gejbovu kožnu jaknu, moleći boga da mi se smiluje. Skršićemo se! Završićemo u nekom gadnom i tragičnom sudaru 1. Bićemo toliko neprepoznatljivi da će nam identitet utvrditi na osnovu zuba! Dok zujimo autoputem M4, oči su mi čvrsto zatvorene ispod kacige a stisak oko Gejbovog pojasa dostiže granice očaja. Kada mi je rekao da se okačim o njega, bacila sam mu ruke oko vrata (pa rekao mi je da se okačim) - međutim, kada smo se zaustavili na pumpi da sipa gorivo, pojasnio je da će mi biti udobnije ako se budem uhvatila za metalnu dršku iza sedišta. Ignorisala sam tu opasku. Udobnije? Je li on lud? Zaboravi udobnost - vozim se skoro 200 na sat, bez sigurnosnog pojasa, balansirajući na uskom kožnom sedištu i trudeći se da ostanem u jednom komadu. Možda u tome i uspem, ali zato ću definitivno da ogluvim. Grmljavina motora je toliko glasna da ne čujem sopstveni vrisak dok mi bolno čepa bubne opne. Ova vožnja je prava tortura. U stomaku mi je muka, u glavi mi se vrti, telo mi se grči, živci su mi na izmaku. Ovo je užasavajuće nezdravo! Gejb pojačava brzinu i pretiče „jaguara" u najbržoj traci. Srce mi silazi u pete. A onda čujem sirenu. Osvrćem se preko ramena i vidim policijski automobil koji nas sustiže sa uključenim rotacionim svetlom. Sranje! Zaustavlja nas zbog prekoračenja brzine. Gejb usporava, skreće sa autoputa i zaustavlja motor. Saobraćajac smrtno ozbiljnog lika izlazi iz svog „rendž rovera" i prilazi nam. „Znate li koliko brzo ste vozili, mladiću?" pita on, gledajući u Gejba. „Zaista mi je žao, pozornice. Ja sam iz Kalifornije i došao sam u posetu..." počinje Gejb, igrajući na kartu nevinog turiste.

Nažalost, to ne prolazi kod člana britanske saobraćajne poli cije, čije lice se još više mrači. „A u Kaliforniji vas puštaju da jurite 200 na sat? Cisto sumnjam", konstatuje on, izvijajući obrvu. „Vaše isprave, molim." Gejb mu pomirljivo pruža dozvolu. „Saobraćajnu još uvek ne mam. Znate, motor sam kupio pre samo dve nedelje." Lice saobraćajca trijumfalno šija. „E, u tom slučaju ću vas zamoliti da pođete sa mnom u stanicu." Srce mi se steže. O, bože, kazna je dovoljno loša, ali ovo je još gore. Ako ovako nastavimo, nikada nećemo stići u Kornvol. Gejb se okreće da me pogleda, tužno sležući ramenima, a zatim nastavlja da gleda kako saobraćajac revnosno uključuje svoj radio. Posmatram ga kako preko radio-veze proverava Gejbove poda tke, nadajući se da ćemo proći samo sa opomenom. „Gospodine Gabrijele Džeferson?" „Da, gospodine?" Saobraćajac vraća Gejbu dozvolu. „Ovoga puta ću vas pustiti uz opomenu, ali ubuduće poštujte naznačeno ograničenje brzine." „Hvala, pozornice", odgovara Gejb, dobacujući jmi kratak pogled iskrenog zaprepašćenja. Glumim iznenađenje. „Čuo sam da je britanska murija nešto posebno. Sad vidim da je to tačno." Saobraćajac se udaljava ka svojim kolima, izgledajući kao neko ko će svakog časa da prsne od ponosa. Zatim se okreće. „Da niste vi jedan od onih holivudskih glumaca? Delujete mi poznato." Obuzdavam smeh dok se Gejb blago rumeni. „Ne, nažalost, nisam", odmahuje glavom. „Hmmm", saobraćajac sleže ramenima izgledajući neuvereno. Zatim nakon krutog klimoglava ulazi u svoja kola. Dan je na izmaku kada stižemo do raskrsnice za Port Ajzak. Gejb smanjuje brzinu i nastavljamo ležerno da vijugamo seoskim drumovima. Podižem vizir na svojoj kacigi i punim pluća slatkim kornvolskim vazduhom. Mmmm, fantastično. Miriše na more i drvo. Kao i uvek, nostalgija me zapljuskuje poput velikog morskog talasa. Ovo je miris mog detinjstva. Dana provedenih na plaži kada sam do iznemoglosti skupljala školjke i pisala svoje ime na vlažnom žutom pesku, šetala duž litica, držeći za ruke roditelje koji bi me dizali visoko u vazduh dok bih ushićeno cičala moleći za još, i igrala zmurke u drvenim ribarskim brodovima ukotvljenim u luci i večito se sva đala sa Edom koji je pretio da će me odati, j , Motor se čuje još glasnije sada kada se vozimo uskim drumom °к pored nas promiču zeleni pašnjaci prošarani raštrkanim ovcama

180

Aleksandra Poter

koje radoznalo podižu glave. Smeškam im se dok zure u nas svojim dosadnim i bezličnim očima, krajnje nezainteresovane za motor kojeg vozi američki turista sa crvenokosom lokalnom devojkom iza sebe. Zeleni okoliš se postepeno popunjava kamenim seoskim kućama, pored kojih prolećemo. Dok grabimo ka vrhu brda, osećam kako mi stomak treperi od iščekivanja. Obožavam ovaj deo putovanja. Liči na neotvoreni poklon koji čeka trenutak da ga otvorite i saznate šta je unutra. Jer svakog časa ćemo da izbijemo na vrh gre bena odakle se prostire veličanstven pogled na more. Grlim Gejba jače, gušeći želju da se propnem i preko ramena mu doviknem da obrati pažnju. Ali odolevam iskušenju. Neću da mu pokvarim iznenađenje. Skrećemo za poslednju krševitu okuku na vrhu brda i tu smo. Srebrnkasto plavetnilo puca na horizontu. „Juuu-huuul" uzvikuje Gejb u vetar. More se pod nama pruža poput bioskopskog platna, šireći se, sve dok ne ispuni ceo horizont. Penušavi talasi u daljini poprimaju vatrenu boju zalazećeg sunca. Gejb zaustavlja motor pored druma i gasi ga. Skidam kacigu i puštam da mi vetar razmrsi kosu. U ušima mi zuji. Ovde je tako tiho posle buke motora. „Vau." Gledam kako Gejb prilazi ivici grebena, upijajući prizor oko sebe. Silazim sa motora i idem za njim. On nepomično stoji, i kada ga sustignem, ne pomera se, zagledan u daljinu. Pratim njegov pogled i vidim da posmatra veličanstven zalazak sunca. Za trenutak samo stojimo tu. Jedno pored drugog. Siluete na nebu koje je isprva narandžasto, zatim crveno i na kraju ljubičasto. Osluškujem ritmično povlačenje talasa u podnožju litice. Onda, krajičkom oka, spazim da se Gejb okreće ka meni. Zadržavam dah. Hoće li učiniti ono što mislim da je naumio? Atmosfera između nas kao da se promenila. Podižem lice ka njemu i stidljivo susrećem njegove oči. Hoće li učiniti ono što želim? „Hoćemo li?" Njegov glas me spušta na zemlju. Stid me zapljuskuje poput talasa u dnu grebena. „Ho... hoćemo..." mucam. Za sve je kriv ovaj prokleti zalazak sunca. Pogrešno sam protumačila znake i zanela se. Vrh litice, lepota prizora, zgodan muškarac pored mene... Koji nije tvoj dečko. „Uzgred, moram da te upozorim na moju maćehu", kažem.


181

„Zašto? Ujeda li?" Uprkos razočaranju, grleno se smejem. Gejb me ispitivački gleda. „Znaš, ovo je prvi put da se smeješ jednoj od mojih šala", konstatuje on. Naglo prestajem. „Stalno ti se smejem", branim se. „Meni da, ali ne i mojim šalama", dodaje on, glumeći uvređenost. Bar se nadam da glumi, mada nisam sasvim sigurna u to. Čini mi se da ni sama ne znam šta da mislim. Priznajem da mrzim stend-ap komediju i da je moja vizija pakla upravo slušanje čoveka koji stoji za mikrofonom, pokušavajući da zasmeje publiku degutantnim opaskama na račun svoje devojke. Naravno, nikada mu neću prijaviti da sam ga čula kako vežba i da mi se to nije nima lo dopalo. Vetar mi vuče jaknu, poput deteta koje skreće pažnju na sebe, i najednom postajem svesna toga koliko je hladno i mračno. Gledam na sat. „Smrkava se, trebalo bi da krenemo." Istina, iako je to zapravo odličan način skretanja teme. „Čekaju nas", opominjem ga. Gejb slaže grimasu i pravi se da gricka nokte iako na rukama ima kožne bajkerske rukavice. „Ne brini, neće te grditi", uveravam ga, hvatajući ga pod ruku i povlačeći ga ka motoru. Pa šta ako sam pogrešno protumačila znake? Ionako nisam želela da me poljubi.


DVADESET SEDMO POGLAVLJE

N

a moje veliko iznenađenje, Gejb svojim šarmom momentalno osvaja moju porodicu, uključujući i Rozmari koja je - od trenutka kada je ušao u kuhinju i stegao njenu ruku u gumenoj rukavici uz šeretski osmeh: „Maćeha? Nipošto! Vi mora da ste sestra" - spremna da mu jede iz ruke. Rumeneći se kao šiparica, sipa mu seri u jednu od svojih najboljih kristalnih čaša i ne pada joj na pamet da mu kaže da se izuje, dok se ostatak porodice tiska oko njega, rukujući se s njim i, u slučaju mog oca, pljeskajući ga živahno po ramenu kao da je tepih iz kojeg istresa prašinu. U međuvremenu se izuvam jer mi nije dozvoljeno da obuvena pređem kućni prag i sama sebi sipam seri. Iskreno, svi dižu toliku frku oko njega da se osećam pomalo zapostavljeno. „I, koliko puta te je ujela?" pitam šapatom nakon zvaničnog upoznavanja, dok sedamo za trpezarijski sto sa kojeg se puši pečenje sa pratećim gurmanskim đakonijama. „Nijednom. Skroz je kul..." sleže Gejb ramenima, provlačeći se pored Edove žene Lu, koja pomno sluša kako joj Rozmarina kćerka Anabel i njen muž Majls objašnjavaju da su se odlučili za laminat a ne za tepih 'zbog blizanaca'. „... mada mi je sipala nešto braon u čašu."^ „Seri", informišem ga. Utom vidim da će svakog časa da zvekne glavom o gredu i vičem: „Pazi1." Ali prekasno. Gejb udara glavom i pravi grimasu. „Jao. Isuse, ala boli!" „Au, da. Čuvaj glavu", javlja se Ed koji pripada onoj iritantnoj vrsti ljudi koja oseća neizmerno zadovoljstvo da druge upozorava na nešto tek nakon što se to dogodi. „Te grede mogu da budu vrlo opasne." „Nije valjda." Gejb se kiselo smeje, trljajući rukom bolno mesto. Zatim izvlači stolicu i kreće u podvig uvlačenja svojih krakatih nogu pod sto. Na sebi i dalje ima svoj narandžasti kombinezon, ali

183

moja porodica se pravi da to ne primećuje. „Oni koji su sagradili ovu kuću verovatno su bili niskog rasta." „Očigledno", slaže se Ed i smrtno ozbiljno klima glavom, smeštajući svojih metar osamdeset za sto. „Zbog loše ishrane ni kada nisu porasli." „Jao, to je strašno", zaintrigirano nastavlja Gejb. „Poznavao si ih?" Lajonel počinje grohotom da se smeje, ulazeći u sobu sa rukama punim vinskih čaša i dve prašnjave flaše „kaberne sovinjona" iz svog vinskog podruma. „Dragi mladiću, za tvoju informaciju, ova koliba je sagrađena 1642. godine. Znači da je stara preko trista pedeset godina." Nastaje pauza tokom koje strepim da će se Gejb uvrediti ovim ispadom mog oca. Ali krajnje dobronamerno mu odgovara: „Hej, šta mogu kad sam Amerikanac? Najstarija stvar koju znam jeste Džoan Rivers." Sto, poznajući Gejbove šale, nije nimalo loš pokušaj da nasmeje društvo. Ali zbunjena lica za stolom se ne smeju. „Koja Džoan?" učtivo pita Anabel, stavljajući svoju plavu paž kosu iza uveta. „Poznata komičarka", pojašnjava Gejb, „koja sad verovatno ima blizu sto godina, ali imala je toliko plastičnih operacija..." Gledam u prazna lica oko sebe. Nemaju pojma o čemu Gejb priča. Za razliku od mene, moja porodica se ne bavi privatnim životima slavnih ličnosti. „Jao, znam! Koža na licu joj izgleda kao da ima šraf na potiljku i svakodnevno ga zateže", dovikuje glas iz hodnika. Okrećem glavu i vidim... Rozmari, koja u trpezariju unosi bokal ledene vode i spušta ga nasred stola. „Čitala sam prilog o njoj u jednom od časopisa." Iznenađeno je gledam i moram da joj odam priznanje. „U časopisu Ledi?" pita Anabel, mršteći se. Anabel je prošlog Božića svojoj mami poklonila godišnju pretplatu na časopis Ledi, i kad god dođem u Bat, po celoj kući vidim primerke dotičnog časopisa: na stočiću za kafu, na trpezarijskom stolu, na baštenskom stolu, tobože slučajno otvoren na stranam a o hekleraju ili o savetima kako da resite problem svoje nepouzdane dadilje. Rozmari svoje omiljene treš-magazine OK! i Hello! krije u špajzu. Sada kada se nepromišljeno izletela, njena maska srednje läse preti da se razbije pod gnevnim Anabelinim pogledom. Oko stola se spremamo za još jednu od njihovih svađa kada nas u spašava, skrećući temu. „Gabrijele, šta vas dovodi u Englesku?"

P 1 a ona, dodajući mu uz prijateljski osmeh i činiju sa kuvanim

184

Aleksandra Poler

prokulama. Gejb ih za trenutak gleda, ne uspevajući da dokuči šta su. Posle kraće inspekcije, on nesigurno uzima kašiku. „Edinburški festival", odgovara joj, ubacujući jednu prokulu u usta. „Za nekoli ko nedelja tamo izvodim svoj šou." Nekoliko nedelja? Najednom mi nije dobro. Vreme tako brzo leti. Otići će dok kažem piksla. Krišom ga gledam, osećajući u grudima neku neobjašnjivu teskobu. „O, bravo, pozorišni čovekl" pohvaljuje ga Lajonel s druge strane stola. Iskreno je oduševljen, znam, jer moj otac obožava teatar. „U stvari, uža oblast mi je komedija", ispravlja ga Gejb, ne uspevajući da sakrije gađenje prema hrani koju žvaće. Ugrabivši trenutak kada misli da ga niko ne gleda, on izbacuje ostatak prokule na svoju viljušku. „Stend-ap." „A kako ste se vas dvoje upoznali?" radoznalo pita Rozmari, brišući salvetom uglove svojih usana. „Preko oglasa", odgovara Gejb, a zatim, shvativši kako to zvuči, dodaje kroz osmeh. „Ne te vrste oglasa, gospodo Hamilton. Heder je oglasila da izdaje sobu, a meni je trebao smeštaj na nekoliko nedelja." „Znači, ti nisi njen novi dečko?" zgranuto pita Ed. „Sa 'rendž roverom"', nadovezuje se Rozmari, glasom koji mi govori da ne veruje u tu priču. Mirno je gledam, ali obrazi mi gore. „Ne, nisam taj", iskreno će Gejb. „Heder, gde je tvoj novi dečko?" Rozmari naglašava te dve reci, 'novi dečko', kao da su podvučene fluorescentnim markerom, i tek tada shvatam da za stolom vlada neprijatna tišina. „Misliš Džejms?" Stvarno mi nije jasno zašto se osećam kao da se obraćam poroti. Poroti koja se sastoji od sedam pari očiju - od kojih šest pripada parovima. „Morao je da radi", jednostavno objašnjavam. „U subotu?" piskavo će Anabel. „Bilo je neodložno", pojašnjavam krajnje iskreno. Zašto najednom zvuči kao da sve ovo izmišljam i sada bezuspešno pokušavam da ga opravdam? „Mora da je tako", mrmlja Rozmari, sipajući u svoj tanjir još šargarepe, „čim ti je otkazao u poslednji čas." Znam da to govori kako bi svi čuli koliko saoseća sa mnom - samo što je ja mnogo bolje poznajem. „Da, ali Heder vam nije ispričala za cveće?" upada Gejb, stežući mi ruku ispod stola. Zahvalno ga gledam. Kakav genije.


185

„Cveće?" ponavlja Lu, užarenog pogleda. „Jao, Heder, kako je to romantično. Najbolje što sam ikada dobila jesu narcisi", rezignirano kaže, streljajući pogledom Eda koji poraženo zuri u svoj tanjir. „Tako je. Već triput je poslao po tuce crvenih ruža", nastavlja Gejb, lažući debelo. „Momak je lud za njom." „A ko srne da mu zameri?" uzvikuje Lajonel sa očinskim ponosom. „Slažeš se, Rozmari?" Rozmari ćuti kao zalivena. Nema sumnje u to da se još uvek privikava na činjenicu da zapravo postoji muškarac koji mi šalje cveće i da ga nisam izmislila. „Apsolutno", uspeva da izusti, dodajući: „Hoće li još neko prokule?" Posle večere svi se spremaju za počinak osim mene, koja s muškim članovima porodice sedim u dnevnoj sobi, jedući drugu por ciju pite od jabuka sa žutim kremom, razgovarajući - pogađate - o fudbalu. „Pratiš fudbal?" pita Gejb, skidajući sa svoje pite žuti krem koji sam ranije napravila kako bih dala svoj doprinos u kuhinji. Naravno, iz kesice. „Religiozno", ponosno odgovara Ed. „Sinak", javlja se Majls, pljesnuvši Eda po ramenu. „Jesi li gledao poslednju tekmu reprezentacije? Imali smo neviđenu sreću. U novinama je pisalo da se dogodilo čudo." Ed i ja razmenjujemo poglede. „Hmm... da, baš tako", slaže se on, ubacujući u usta novi zalogaj pite. Prošle su dve nedelje od te neobične noći u pivnici i, mada smo se Ed i ja u međuvremenu čuli telefonom, nismo je spominjali. Sto me nimalo ne iznenađuje. Ed nerazumljive stvari u svom životu rešava tako što ih ignoriše. „Čuo sam da je Engleska trijumfovala", ubacuje se Gejb. „Strava." „Pa, činjenica je da imamo nekoliko izvrsnih igrača i nadam ' se da ćemo daleko dogurati na Svetskom prvenstvu..." ceri se Ed, oduševljen što konačno ćaska o svojoj omiljenoj temi. „Uz malo sreće, ovih dana se neću odvajati od televizora. Hvala nebesima na Skaj sportu." „Kladim se da tvoja lepša polovina neće biti mnogo oduševljena , podseća ga Majls, znalački gurkajući Eda u slabinu. Ed se kiselo smeška i stičem utisak da bi Majls mogao da zadre u osetljivu temu. O bože, nadam se da nisam izazvala neki problem sv ojom glupom željom. . ko»Heder?" Gejb me nervozno gleda. „Ovaj krem koji svi vi ilitoli- volite..."

18(3

Aleksandra Poler


Gledam u njegovu činiju u kojoj kašičica stoji uspravno, zarivena u žuti krem. „Da nemaš nekim slučajem malo sladoleda", pita on s molećivim izrazom lica. „Toliko je gadan?" Sranje, stvarno nemam talenta za kuvanje. Ne mogu valjano da umutim ni žuti krem iz kesice. „Užasan je", priznaje on, pokušavajući da se osmehne. „Mora da ima još malo sladoleda od moje prošle posete", šapućem, ne želeći da me Majls i Ed čuju i zatraže po porciju. Ali oni me ni ne slušaju. Njihov razgovor se preneo na tržište nekretnina. „Idem da prowim u zamrzivaču." Zatim se naginjem i šapućem Gejbu na uho: „Za pet minuta u spavaćoj sobi." Izgovorivši to, momentalno shvatam kako zvuči. „Da ne bismo morali da ga delimo, kapiraš", brzo objašnjavam, pokazujući glavom na Eda i Majlsa kojima žuti krem, koliko vidim, takode ne prija. Gejb primećuje moju nelagodnost, ali to ne pokazuje. „Koja je naša soba?" „Na spratu, prva desno." „Kul." „Bojim se da tako nećeš misliti kada budeš video cvetne tapete." Nameštam tužnu facu i, uzevši mu činiju iz ruku, odlazim u pohod na čokoladni sladoled.

Za ime boga! Šta ja to radim? Imam dečka. Savršenog dečka. „Izvini - prava sam svinja. Sve sam pojeo", priznaje Gejb, grebući sladoled sa dna kutije. Uostalom, Gejb ima devojku, podsećam sebe. Prelepu holivudsku devojku. „U redu je, najela sam se", uveravam ga, osećajući kako mi raspoloženje splašnjava. „O, okej." Pomalo zbunjen mojom iznenadnom promenom raspoloženja, Gejb prestaje da se šegači i spušta praznu kutiju na stočić. „Šta sad? Na spavanje?" Pitanje je dovoljno nevino, ali ne mogu da se otrgnem nagoveštaju koji krije. „Definitivno. Moraćemo rano da ustanemo ako hoćeš da surfuješ", odgovaram i, čisto da ne bi bilo nesporazuma, glumim veliki zev. „Mrtva sam." „Ako hoćeš prva u kupatilo..." „Ma jok, idi ti", brzo kažem, uzimajući jastuk koji počinjem živahno da šušurim kao da je to nešto što obavezno moram da uradim. Sve to stajanje u sobi pomalo me uznemirava. „Posle tebe ću. Kupatilo je na kraju hodnika." „Pa, ako si sigurna..." „Sto posto." Gejb se saginje i počinje da vršlja po svom rancu u potrazi za svojom četkicom. Krajičkom oka vidim kako prstom gura naočari koje mu uporno klize niz nos i pokušavam da ne mislim kako mu to slatko stoji. Znam da je to činio i ranijih dana i zato se pitam zašto to tek sada primećujem? I zašto stičem utisak da izgleda tako neodoljivo? „Vraćam se za pet minuta." Izvadivši pastu i četkicu za zube iz ranca, okreće se i izlazi. Onda promalja glavu kroz vrata i kaže: „Da ne zaboravim, porodica ti je strava. Super sam se proveo večeras." „I ja." Osećam krivicu zbog ranije nadurenosti. „Ali ima još nešto... nešto što bi trebalo da ti kažem pre nego..." Kočim se. O ne! Šta je sad? Udahnuvši duboko, Gejb ozbiljno ispoveda: „Hrčem."

„Hoćeš gore ili dole?" Jedno pakovanje sladoleda kasnije, Gejb me upitno gleda. „Hmmra." Pravim se da razmišljam. „Dakle?" „Oduvek sam volela gore", dvosmisleno priznajem, grabeći punu kašiku sladoleda sa komadićima zamrznute čokolade, i prepuštam mu kutiju. Gejb uranja kašiku u sladoled i vadi ogroman komad zamrznute čokolade. „Ovo se zove sreća." Ubacuje ga u usta i glasno mljacka, puštajući da mu sladoled curi niz bradu. „Ipak više volim dole." Već pet minuta stojimo nasred moje sobe iz detinjstva i je demo sladoled, zagledani u drvene krevete na sprat u kojima bi trebalo da spavamo. Kada sam imala deset godina, kreveti na sprat su bili slatki i zabavni. Dvadeset godina kasnije, stvari su se bitno promenile. Na sreću, Gejba to mnogo ne tangira i pre bi se reklo da ga neizmerno zabavlja. Zaključujem to na osnovu našeg dvosmislenog razgovora. Koji je prilično duhovit. To nije duhovitost, Heder. To je flert.

187


DVADESET OSMO POGLAVLJE

S

ledećeg jutra sviće još jedan lep avgustovski dan. Poput mačke koja se baškari na suncu, Port Ajzak proteže svoje kaldrmisane ulice i kamene kućice, svetlucajući na jarkom jutarnjem suncu. Rano je i većina seljana je još uvek u svojim posteljama. Na obali, drveni ribarski brodići se ljuljuškaju šćućureni oko luke. U dnu strmih litica obraslih travom, plaža u obliku potkovice potpuno je prazna. Ista atmosfera vlada duž kamenite obale, sve do Njukveja. Izletnici još nisu pristigli, ali hoće jer nebo obećava divan letnji dan. Miljama se protežu sitni beličasti oblaci, kotrljajućise po pla voj podlozi poput velikih puterastih kovrdža. Mirno je. Šum mora remeti samo kreštanje galebova. Ali ne spavaju baš svi. Daleko od obale, gde se sunce poigrava sa talasima, praveći od njih tečne dijamante, desetak surfera pokušava da jaše na talasima. U svojoj crnoj pripijenoj odeći neodoljivo podsećaju na foke, međutim, pažljivijim osmatranjem jasno se vidi da su u pitanju surferi koji budno čekaju novi veliki talas. Većinom su to meštani koji rano rane - bilo da je leto ili zima - i dolaze na plažu kako bi uživali u svom hobiju. Među njima je i Gejb. Vidim ga kako sedi na dasci koju je iznajmio rano jutros. Sklanja vlažnu kosu sa očiju i koncentrise se na horizont. Već nekoliko minuta u ovoj pozi strpljivo čeka pravi talas. Dosad je prošlo nekoliko osrednjih, ništa zbog čega bi se uzbudio, ali sada i sama primećujem da mu se približava nešto mnogo bolje. Priljubivši telo uz ravnu površinu daske, Gejb počinje da vesla. Ruke mu veslaju kao mini-propeleri, sekući ravnomerno kroz vodu. Sve je u tajmingu. Koordinaciji. Veštini. Poput lovca koji juri svoj plen, Gejb fiksira talas u daljini, približavajući mu se sve bliže i bliže. U pravom trenutku, on gipko podiže svoje mišićavo telo, sto jeći čvrsto na dasci, ruku raširenih poput hodača na konopcu.

189

Ravnotežu održava skoro bez napora, balansirajući napred-nazad i levo-desno, leteći na izvijenom talasu koji se pod njim migolji poput divljeg konja, pokušavajući da ga zbaci sa sebe. Klik. Ushićeno hvatam ovaj veličanstveni trenutak svojim fotoaparatom. Na to čekam već sat vremena, sedeći na steni iznad plaže, prateći svaki Gejbov pokret kroz objektiv u želji da ovekovečim istinsku emociju surfinga. Zaboravila sam koliko truda, vremena i uzbuđenja zahteva fotografisanje. Po završetku fakulteta, stalno sam škljocala fotoaparatom, posvetivši se svom pozivu kao nečemu neizostavnom i životnom - poput disanja - međutim, moj entuzijazam je s godinama polako splasnuo. Tešim se da je to zato što već živim od fotografisanja iako duboko u sebi znam da je pravi razlog za to pre svega bolno podsećanje na snove i nadanja koja sam nekada imala i činjenica da ništa od toga nisam ostvarila. Još uvek. Osećam neobično uzbuđenje kada pomislim na pismo koje sam napisala Sandej heraldu. Gejb ga je u petak poslao i uz malo sreće - opominjem sebe - uz moju sreću, odgovor može da stigne već ove nedelje. Optimizam ne jenjava - isti onaj koji me je u Londonu podstakao na to da iz ormana uzmem svoj stari fotoaparat, očistim s njega prašinu i ponesem ga u Kornvol, i optimizam koji me je rano jutros probudio i podsetio na to da svoj fotoaparat iskoristim najbolje što umem. Iznova fokusiram. Gejb još uvek jaše na talasu, ali sada mi je pomalo mutan. Izoštravam blendu i zumiram ne bih li mu uhvatila izraz lica. Vilice su mu čvrsto stisnute dok mu sitne kapi zapljus kuju lice. Hvatam čak i iskru u njegovim svetlim očima, osenčenim gustim obrvama. Čini se da gleda pravo u mene, a onda... Pljus! Pada u vodu. Uplašeno spuštam fotoaparat i gledam u more. Bez uvećavajućeg objektiva vidim samo sićušne crne figure surfera u modroplavoj vodi. Gledam u talas koji se presijava na jarkom suncu, uzduž i popreko, ali od Gejba ni traga ni glasa. „Gejbe!" uzvikujem, ustajući sa stene i mašući rukama iznad glave kako bi me što lakše zapazio. Nisam preterano zabrinuta niti bilo šta slično, jer znam da je dobar plivač. Odrastao je pored okeа па, tako mi je rekao, i u vodi se snalazi kao riba. Ali ovde su struje

Prilično jake i svako ko na njih nije navikao može lako da doživi da ga odvuku pod vodu i... Pred očima mi se mrači.

190

Aleksandra Poler

„Gejbe!" urlam još glasnije. Sranje! Ako mu se nešto dogodi, sebi to nikada neću oprostiti. Trebalo je da mu kažem da bude oprezniji, da ga upozorim na podvodne struje... Brzo zatva ram fotoaparat i kačim ga oko vrata, odlučna da siđem na plažu i potražim ga. Spuštanje niz travnatu liticu traje večno, čini mi se. Konačno stižem do parkinga u dnu i bacam pogled na plažu. Nema ga. Sada počinjem ozbiljno da brinem. Nešto definitivno nije u redu. Skidam patike i čarape, ćušnuvši ih pored motora, i odlučno preskačem zidić. Pod tabanima osećam mekoću vlažnog peska dok trčim sve dublje u more. Bez daha gledam po površini vode. Vidim gomilu surfera, ali Gejbu nema ni traga ni glasa. Do đavola, gde je? Panika me guši. Sve teže dišem. Šta ako je udario glavom i sada bez svesti leži u vodi, ili se posekao i obilno krvari... Moram nešto da preduzmem - da li da uzbunim spasioce ili da pozovem hitnu pomoć... Iz grla mi se otima nekontrolisani jecaj. Želela bih da je tu. „ВиГ Trzam se i munjevito osvrćem, držeći se za grudi. Gejb stoji iza mene sa daskom ispod ruke i široko mi se osmehuje. Osećam vrtoglavo olakšanje - praćeno erupcijom besa. „Jesi li ti normalan?" izdirem se. „Umalo da presvisnem od straha." „Hej, šalio sam se." „Salio?" vrištim. „Mislila sam da si se utopio!" „Talas me je preklopio, i kada sam ponovo izronio, bio sam na drugom kraju zaliva." „Ali tražila sam te i mahala i dozivala..." naprasno prekidam, osećajući kako mi suze gneva peckaju oči. ^Mnogo si slatka kada se ljutiš." Šibam ga pogledom. „A ti nisi nimalo duhovit." „Naravno da jesam. Posao mi je da budem duhovit", uzvraća Gejb, cerekajući se. „Ja sam stend-ap komičar, sećaš se?" Ovo je trenutak kada bi verovatno trebalo da ućutim... „A, to kao ima neke razlike, je li?" Samo što to ne činim. „Mrzim stend-ap komediju", izleće mi. I pre nego što izgovorim ove reci, momentalno proklinjem sebe i svoj brbljivi jezik.


191

Za trenutak samo ćutimo a onda čujem: „Mrziš stend-ap komediju?" Gejb zaprepašćeno gleda u mene. „I ne misliš da sam duhovit?" Uh, sranje. Bavim se mišlju da blefiram, ali shvatam da moram da idem do kraja. Takva sam. Nemo odmahujem glavom. „Nimalo?" uporan je. Nakrivljujem glavu u stranu, ne usuđujući se da ga pogledam -u oči, ali kada to učinim, u njegovim ozbiljnim plavim očima vidim duboku povređenost. Nemoćno uzdišem. Ja i moj dugi jezik. St a mi je trebalo da mu to kažem? Stvarno sam idiot. A onda, usred mog beznađa i samokritičnosti, Gejb zaba cuje glavu i puca od smeha. Bukvalno puca. Vilice su mu toliko razjapljene da mu vidim sva četiri umnjaka. Zbunjeno ga gledam sve dok me ne zgrabi za ruke, šmrkćući. „Možda ja i nisam toliko duhovit, đavo neka me nosi, ali zato ti de finitivno jesi, Heder Hamilton." Zatečena sam i ponižena. „Ali mislila sam da si poginuo", pojašnjavam. Gejb se nevino osmehuje. „Znam, izvini. Ne bi trebalo da se smejem." Zatim podiže svoju dasku, stavlja je pod ruku i zajedno odlazimo s plaže u pravcu parkinga. Koračamo u tišini, sve dok se Gejb ne okrene ka meni. „Ma daj, neizvesnost me ubija. Zašto misliš da nisam duhovit?" Mrštim se. Nikada neće odustati, zar ne? A možda bi ipak trebalo da zna, nagađam, misleći na konstruktivan kriticizam i sve to. Možda će mi jednog dana biti zahvalan. „Videla sam te jednom dok si vežbao i mislim da ne bi trebalo da glumiš nešto što nisi", konačno izbacujem iz sebe. „Kako to misliš?" Gejb deluje više nego povređeno i počinjem da se pitam zašto u životu stalno pribegavam strategiji surove iskrenosti. „Znaš, sva ta opsednutost besom, cigareta koju ne ispuštaš iz ruke, svi oni isfolirani glasovi i prazni vicevi, sav taj gnev i ta negativnost", izlažem kao na času psihologije. „Ali od komičara se očekuje da bude negativan i ljut", pravda se Gejb. „Okej, možda drugi, ali ne i ti", jednostavno kažem. „Ti si opušten i pozitivan, i uglavnom prilično srećan." Dopuštam sebi da se osmehnem. „Amerikanac si - šta očekuješ? Dolaziš iz sveta којет je glavni životni moto uživancija." „Ali to je deo glume", buni se Gejb, zabacujući svoju vlažnu kosu unazad.

192

Aleksandra Poter

„Upravo tako. Glumatanje. Ali zašto ne pokušaš da budeš svoj? „Potrošio sam hiljade dolara postavljajući isto pitanje svom psihiću." Gejb pokušava da me nasmeje. Za trenutak ćutimo. „Nemam pojma", nastavlja on, gledajući me iskosa. Ozbiljan je, ali time pokušava da sakrije nešto što mu je od velike važnosti u životu. „Vidiš, ranije o tome nisam razmišljao, ali možda u običnom životu i nisam toliko duhovit." „Ali ti jesi prirodno duhovit. Zaboravi na viceve i pričaj o sebi." „Ko će hteti to da sluša?" „Probaj pa ćeš videti." Stižemo do motora ispod čijeg sedišta Gejb vadi peškir, seda na zidić i počinje da briše kosu. „Za nekog ko mrzi stend-ap komediju, prilično si sigurna u svoje mišljenje o njoj", primećuje on. Sležem ramenima. „Izvini, lajava sam. Sledeći put me ućutkaj." Gejb se smeje. „Sta ćemo sada da radimo?" „Šta ti se radi?" „Svejedno mi je", odgovara on, otkopčavajući rajsferšlus svog mokrog surferskog odela. Obuzdavam nagon da se dvosmisleno našalim na njegov račun. i misliš o kratkom obilasku varošice pre ručka?" „Sta predlažem. „Super. Hoću li dobiti tretman pravog američkog turiste?" „Pa ti i jesi pravi američki turista", izazivam ga. Gejb skuplja peškir i gađa me njime. „Ćuti, Heder."

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

O

vo je moja osnovna škola." „Jao, baš je slatka", komentariše Gejb, gledajući u omanju ka-menu građevinu na samom kraju ulice. „Kao kućica za lutke." „U Americi si navikao na grandioznu arhitekturu", opominjem ga uz dobronameran osmeh. „Nemoj mi reći da je tvoja škola bila veličine fudbalskog igrališta?" „Nije. Išao sam u Venis haj. Sećaš se filma Briljantin?" „To je bila tvoja srednja škola?" „Aha." „Vrlo glamurozno." Gejb se grohotom smeje. „Šta je smešno?" „Veruj mi, Venis haj je sve samo ne glamurozna." Nastavljamo da se penjemo uzbrdo i prolazimo pored pošte ispred koje dominira jarkocrveno poštansko sanduče. „Ne misliš valjda da je Port Ajzak uzbudljiviji od Holivuda?" pitam, pokazujući na podgojenu mačku koja spava na obližnjem prozoru i sićušnu staricu koja se gega, vukući za sobom kolica za nabavku. „Moraćeš jednom da dođeš i uveriš se sama u to. Imam sobu viška." „Ne reci dvaput." „Ali prethodno moram da izmislim neka kućna pravila..." Gejb se ceri, a ja crvenim, setivši se svog spiska, dugačkog nekoliko strana. „Ovo je mesto gde sam se prvi put poljubila", tiho kažem, pokazujući mu veliki usamljeni hrast nasred poljane. „Zvao se Seb Roberts i imala sam trinaest godina." „Strava mesto za prvi poljubac. Moj je bio u kućnoj ostavi i uhvatila nas je moja keva. Houpi Smit i ja se ljubimo, ruke su mi duboko ispodnjene majice gde pokušavaju da otkopčaju njen sportski grudnjak. Coveče, hteo sam u zemlju da propadnem."

194

Aleksandra Poler

Pazi Šta želiš... možda ti se i ostvari

Slatko se smejem a onda osećam bolan ubod nostalgije. „Sećam se da sam htela da otrčim kući i ispričam mami sve o Sebu, ali tada je već bilo prošlo godinu dana od njene smrti..." Gejb me hvata za ruku i steže je. „Hej, žao mi je. Nisam razmišljao." „U redu je, zaista", uveravam ga. „Samo me ponekad neke sitnice podsete na nju." Cutke zurimo u moćno stablo starog hrasta, prošarano čvorovima. Stoji tu otkad znam za sebe i stajaće još ko zna koliko dugo. „Ali tu je bio moj otac, moja surogat majka. Sve sam mu poveravala. Činim to i sad. Zato smo tako bliski." „I zato se ne slažeš baš najbolje sa svojom maćehom, zar ne?" Koračamo nizbrdo. „Kako to misliš?" „Dvoje je društvo, troje je gužva..." „Ne, nije zato. Ona jednostavno nije dobra osoba. Užasno je hladna, oduvek. Nikada se nismo slagale." „Ali tvoj otac je ipak voli." „Verovatno. Mada ne znam zašto. Mama je bila tako puna života, uvek se smejala i šalila. Rozmari je uvek ozbiljna i uštogljena. I stalno mu zvoca i podseća ga na to šta treba da radi i kako. Izluđuje me." „Možda je to njen način pokazivanja ljubavi." „Pa, ako jeste, onda je totalno čudan", hladno kažem. „Ali dosta o Rozmari." Zastajem ispred gostionice Badžers arms. „Jesi li ogladneo od ovog obilaska?" „Još pitaš. Mogao bih konja da pojedem." „E pa, ne znam za konja", smejem se, „ali šta misliš o oračkoj užini?" „Staje sad to?" „Aha." Otvaram vrata od gostionice i pridržavam ih kako bi on mogao da uđe. „To je ono što ja znam a ti tek treba da otkriješ."

„Ustali smo rano da bi Gejb mogao da surfuje." Spuštam svoju kriglu na sto i ljubim Lajonela u obraz. „Može li ovo more da se meri sa kalifornijskim?" pita Ed, gledajući nas iznad sportskog odeljka Sandej tajmsa koji je, sudeći po naslovnoj strani, u potpunosti posvećen engleskoj reprezentaciji. „Da, strava je." „Veliki talasi, a?" javlja se Majls, pokušavajući da zvuči upućeno iako znam da ga surf najmanje zanima u životu. Pored njega sedi Anabel i oboje drže po jednog blizanca, delujući nervozno i svađalački, kao i obično. „Hajde, napravite malo mesta za ovo dvoje", naređuje Lajonel, shvativši da nam postaje neprijatno što jedini stojimo. „Nema frke. Možemo da sednemo i tamo." Pokazujem na susedni sto koji se upravo oslobađa. „Koješta", odgovara Lajonel. „Porodica koja jede na okupu uvek će ostati na okupu." Svi se poslušno pomeraju i najednom se otvara slobodan prostor pored Rozmari. Gledam u klupu bez trunke radosti na licu. Ona je poslednja osoba pored koje želim da sednem. Na sreću, Gejb se uvlači prvi i zauzima mesto do nje, zbog čega mu se zahvalno osmehujem. „Znate, moraćemo da prestanem ovako da se viđamo", raspoloženo kaže, na šta Rozmari rumeni kao tinejdžerka, skrivajući zbunjenost brisanjem uglova svojih ružičasto našminkanih usana. „Dve oračke užine sa kačkavaljem", uzvikuje ženski glas i svi se okrećemo da pogledamo zajapurenu konobaricu koja u rukama nosi dva velika tanjira. Mašemo joj i ova nam žurno prilazi, spuštajući ih na sto. Gejb zaintrigirano pilji u svoj tanjir. „Šta je ovo?" pita, podižući viljuškom jedan ukiseljeni luk. „Probaj. Svideće ti se." Hrabro uzima zalogaj i svi za stolom ćute, iščekujući njegovu reakciju. Nakon kraćeg žvakanja, Gejb pravi grimasu: „Uhhhh, i vi uživate jedući ovo?" Svi se smeju. Izraz na njegovom licu je neponovljiv. Toliko se smejem da sam prinuđena na to da salvetom obrišem suze. Utom čujem: „Heder?" Zaprepašćeno dižem glavu. »Džejmse?" Smeh mi zamire u grlu. „Otkud ti ovde?" uspevam da Prornucam, a zatim brzo dodajem: „Hoću reći, zar nisi u Parizu?"

Naručujemo ručak i sa kriglama u rukama odlazimo u baštu gde za jednim od drvenih stolova zatičemo moju porodicu koja već uveliko ruča. „Pitali smo se gde ste dosad", pozdravlja nas Lajonel ustima punim sira. Živahno nam maše rukom u kojoj drži hieb, sijajući od sreće.

195

196

Aleksandra Poler

„Uspeo sam ranije da se izvučem." „Ali kako..." „Imao sam tvoju adresu i odvezao se do kuće. Kada sam video da nema nikog, pretpostavio sam da ste negde izašli na ručak. Nedelja je." Za stolom vlada muk, ali mogu da osetim kako sve oči ljubopitljivo lete s njega na mene i obrnuto. Tek tada mi postaje jasno kako ova scena može da izgleda iz Džejmsove perspektive. Gejb i ja ručamo sa mojom porodicom. Svi zajedno, svi tako nasmejani i opušteni. Najednom mi proleće kroz glavu da ne bi trebalo da sedim za stolom za kojim nema Džejmsa. Trebalo bi da skočim i poljubim ga. I da budem oduševljena što se potrudio da prevali toliki put samo da bi me video. Trebalo bi da poletim i upoznam ga sa svojom porodicom. Štošta bi trebalo. Skačem sa klupe i bacam mu se oko vrata. „Ovo je Džejms. Moj dečko", predstavljam ga. Dok izgovaram ovu poslednju reč, hvatam Gejbove plave oči i najednom mi je neprijatno. Brzo skrećem pogled. Čujem svoju porodicu koja horski uzvraća „Drago mi je", ali, koliko mogu da primetim, ni blizu s onoliko entuzijazma kao kada su se upoznavali sa Gejbom. Čak je i Rozmari, za koju sam mislila da će odmah ispaliti plotun pitanja, toliko opčinjena Gejbom da Džejmsa skoro ni ne primećuje. „Hoćeš li da nam se pridružiš za ručkom?" pokušavam da se iskupim, ali Džejms umorno odmahuje glavom. „Neću, hvala ti. Već sam jeo. Popiću nešto za šankom. Ko je za piće?" „Može još jedna čaša 'merloa'", dovikuje Lajonel, vedro kao i uvek. „Idem s tobom", nudim se. „Nema potrebe. Završi svoj ručak", predlaže Džejms bez trunke sarkazma. „Pa, ako si siguran..." „Apsolutno", odgovara on i ukočeno odlazi preko travnjaka, nestajući u osenčenoj unutrašnjosti pivnice. „Ne mogu da verujem da mi nisi javio da dolaziš." Pridržavajući rukom kosu na vetru, gledam u Džejmsa dok šetamo peskovitom plažom. Istom onom na kojoj sam samo nekoliko sati ranije bila sa Gejbom. „Hteo sam da te iznenadim." U čemu je definitivno uspeo.


„Strašno me je grizla savest što sam ti otkazao u poslednji čas', dodaje Džejms. „Bože svašta. Ne sekiraj se. Gejb me je dovezao." „Primetio sam", ravnodušno komentariše Džejms i po njegovom izrazu lica mogu da vidim da mu nije nimalo drago što sam se vozila na motoru svog cimera. „Znaš, mislila sam, pošto je rodom iz Kalifornije i voli da surfuje, a nikada nije bio u Kornvolu..." naglo sam ućutala, shvativši da nema smisla da se bilo kome pravdam. „Mada, moram Јз priznam da mi na motoru nije bilo nimalo prijatno." „Mogu da zamislim." Lice mu se smekšava. „Ali ne brini, кш se vraćaš 'rendž roverom'. Udobna, topla sedišta i sve to." Osećam blago razočaranje. Vožnja motorom ima svoje rizik, ali ipak je neverovatno uzbudljiva. „I doneo sam ti neke brošure toskanskih vila ako hoćeš u povratku da ih prelistaš. Rekla si da si oduvek želela da poseduješ vilu u Toskani. Znam da nije isto, ali možda bismo mogli ovog leta jednu da iznajmimo." Zadivljeno ga gledam. Bože, pa on na sve misli. Ne sećam se kada sam mu to spomenula, ali očigledno jesam. Džejms me privlači sebi, grleći me obema rukama. „Rezervisao sam jednu u Firenci, mislim da će ti se svideti." Uprkos njegovim dobrim namerama, ne mogu da se otrgnem osećaju iritiranosti. Najednom moja vizija leškarenja ispred toskänske vile više nije toliko primamljiva: ona pripada Džejmsu i njegovim brošurama. „Sigurno ti ne smeta da večeras voziš?" pitam, menjajući temu. „Sutra ujutro imam taj sastanak sa ledi Sarloc i moram da se vratim kući." Kolutam očima. „To venčanje već počinje da me smara." „Naravno da mi ne smeta. I ja imam mnogo posla. Došao sam samo da upoznam tvoje." „Džejmse, osećam se grozno što si se toliko namučio." „Obećanje je obećanje", tiho odgovara on, ućutkujući me poljupcem. „Uostalom, nedostajala si mi." Samo što me njegovo priznanje sada podseća na pogubna činjenicu da on meni nije nimalo nedostajao. Zapravo, potpuno sam bila zaboravila na njega sve dok se nije iznenada pojavio. Ai *° je samo zato što sam bila preokupirana svojom porodicom i yejbom i... pa naravno, svim tim zajedno, ubedujem sebe. Odlučno odbacujem sve svoje sumnje i uzvraćam mu poljubac. „I ti si me ni nedostajao."

198

Aleksandra Poler

„Već idete?" Kasno je posle podne i Lajonel me grli na rastanku ispred kuće. „Zar ne možete da ostanete malo duže? U Forestersu je večeras kviz. Šta kažete da odemo tamo i pokupimo sve nagrade?" žudno pita. Ljubim ga u obraz i tužno se osmehujem. „Zvuči sjajno, tata, ali moram da se vratim u London. Posao", snuždeno dodajem. „Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Hamilton." Džejms formalno pruža ruku. Lajonel ga ignoriše. „Imam fantastičan sir i flašu 'širaza' koju čuvam sa specijalne prilike", nastavlja on, praveći se da nije čuo šta mu je Džejms upravo rekao. Uvek to čini kada mu neko priča ono što ne želi da čuje. Obično je to Ed, koji ga stalno opominje da manje jede a više vežba. „Taman da proslavimo pobedu..." „Lajonele", prekida ga Rozmari, spuštajući svoju koščatu ruku na njegovu mišicu. „Čuješ li šta Heder kaže? Mora sutra na posao. Ljudi ne prestaju da se venčavaju zbog tvog fantastičnog sira." Uz smešak, ona prihvata Džejmsovu ruku. „Veoma mi je drago što sam te konačno upoznala, Džejmse. Počeli smo da se pitamo da li si samo deo Hederine bujne mašte." Prevrćem očima, ali Džejms se učtivo smeška i poručuje mi da će me sačekati u kolima, udaljavajući se u pravcu „rendž rovera". Gejb za to vreme pakuje svoje stvari u mali prtljažnik na boku motora. Diže glavu i upućuje mi sapatnički pogled. „U stvari, sutra se niko ne venčava. Venčanje iz visokog društva je tek za dve nedelje", ponosno kažem Rozmari. Znam da bi trebalo da ostane tajna, ali jače je od mene. „Udaje se kćerka vojvode i vojvotkinje od Harlija." „Misliš ledi Šarlot?" oduševljeno pita Rozmari. „Prošle nedelje sam videla njene slike u časopisu OKI" „Misliš u časopisu Ledi?" džangrizavo dobacuje Anabel. „Ah, da, naravno, draga", blago uzvraća Rozmari. „Narode, bilo mi je zadovoljstvo." Obučen u kožu od glave do pete, Gejb se sa svima pozdravlja kao da su mu najrođeniji. Čak i sa Edom. Anabel i blizanci mu trče u susret raširenih ruku. „Vidimo se na gajbi", kaže mi kada dođe do mene. „U stanu", ispravljam ga, grleći ga kratko. „Na gajbi", tvrdoglavo ponavlja on. Zatim kreće ka svom motoru. Okrećem se ka Lajonelu. „Bolje da krenem. Džejms me čeka." Grlim ga i ljubim u obraz. „Ali uskoro se vidimo." „Naravno, dušo", uzvraća on sa osmehom dok mu u očima sijaju suze. Gledam kako vadi maramicu, kao uvek kada se uzruja, i

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 199 žurno briše obraze. „Rozmari i ja najverovatnije ostajemo do kraja nedelje. Zvaću te." Džejms je već upalio kola i dovezao ih do kuće. Penjem se na suvozačevo sedište i otvaram prozor, dok moj otac, koji se Edu i meni nakon majčine smrti zakleo u to da nam nikada neće reći zbogom, mahnito maše kao i na svakom rastanku. „Vidimo se kasnije, aligatore", dovikuje on. „Uskoro, krokodile", uzvraćam kao i uvek. Vezujem sigurnosni pojas i mašem mu kroz prozor sve dok se kola ne izgube u oblaku prašine. Mašem dok me ne zaboli ruka.

i


TRIDESETO POGLAVLJE psolutno bez snimaka tvojih članaka... mislim, nožnih?" onavljam. „Hmm... da, sigurna sam da se to može udesiti."

Sledećeg jutra sedim u kancelariji i razgovaram sa ledi Šarlot koja je pozvala istog trenutka kada sam ušla na vrata. Obično se na početku radnog vremena Brajan javlja na telefon dok ja sorti ram pristiglu poštu i kuvam kafu, međutim, danas je odleteo u kuhinju i umilno doviknuo: „Hoćeš nesicu?" Očigledno prebacivanje posla. Ili, u ovom slučaju, mlade. Otvaram veliki kožni rokovnik koji držimo na stolu i okrećem na stranicu s datumom zakazanog venčanja. Vidim da je na njoj napisano već desetak beleški. Nevoljno uzimam olovku. Iako je već dovoljno neverovatno to što pokrivamo ovo gala venčanje čija nevesta je prava napast, još je neverovatnije to da neko želi da je oženi. Pretpostavljam da je nesrećni mladoženja jedan od onih ljigavih, isfeminiziranih tipova s kojima ledi Šarlot stalno pozira za tabloide. „Ne brini, tvoji članci će biti... ovaj... striktno izostavljeni", uveravam je iako ona to verovatno ne čuje jer brblja kao navijena. „O, okej. Umesto toga, želiš da u prvom planu budu..." Naravno da mi to nije saopštila na ovaj način. Ili jeste? „Izvini, možeš li to poslednje da ponoviš?" žurno pitam. Brajan se pojavljuje i staje iza mene, naginjući se preko mog ramena da pročita šta pišem. „Sise?" glasno čita on. Odmahujem mu rukom da ućuti, naprežući se da čujem šta mi ova priča, što nije nimalo lako s obzirom na njen unjkavi glas i konstantno prenemaganje. „Mama i tata su potrošili čitavo bogatstvo na moje silikone - to je njihov svadbeni poklon. Otvoreno sam pitala mog verenika Danijela šta bi više voleo? Staromodni porcelan ili savršene sike?" „Danijela?" ponavljam jer je to jače od mene. Posle toliko vremena još uvek se štrecam na pomen tog imena.

201

„Da,, moj verenik je Danijel Dabrovski. Skulptor." Najednom osećam grč u stomaku kao da me je neko iz sve snage šutnuo. „Iz Rusije je", nastavlja ona. „Ali je poreklom iz Poljske", kažem, ne uspevajući na vreme da zauzdam jezik. Slučajnost je prevelika. Nemoguće je da postoje dva skulptora po imenu Danijel Dabrovski. „Rođen je u Krakovu." „Molim?" Neverica u njenom glasu osvešćuje me poput jakog šama ra. Grozničavo sabiram misli. Ne, ne smem da ugrozim njegovo venčanje. „Jednom sam videla njegov eksponat", lažem drhtavim glasom, „ispod kojeg su bile neke informacije o njemu." Kako da joj kažem da je to moj bivši dečko i da znam sve o njemu? A možda bih i mogla, razmišljam, ali mi ledi Šarlot nepristojno spušta slušalicu pod izgovorom da joj je upravo stigla maserka. Nakon čega zaključujem da ne znam ništa o njemu. „I?" pita Brajan, izlazeći iz kuhinje, noseći u jednoj ruci dve šolje iz kojih se puši instant kafa a u drugoj tanjir sa voćnim pogačicama kupljenim u pekari na uglu. Mojim omiljenim, ali naprasno sam izgubila apetit. „Šta sad 'oće razmažena nevesta?" Brajan seda za sto i prekršta noge, gledajući me saosećajno. Uzimam gutljaj kafe. „Sve piše u rokovniku", odgovaram, dodajući mu je. Teško podnosim ovaj ranojutarnji šok. Danijel se ženi? I to ne nekom anonimnom fufom sa posla, nego dvadesetjednogodišnjom bogatom naslednicom? „Šta je ovo? Venčanje ili fotografisanje za erotski časopis?" gunđa Brajan, grizući pogačicu. Ne mogu da verujem. Želela sam da se u poslu dogodi čudo kako bismo se izvukli iz bule i dobili smo ga. Ali ni na kraj pameti mi nije palo da će to čudo biti venčanje mog bivšeg dečka. „Heder? Šta ti je? Nešto si ubledela." „Ma ništa, dobro sam." Usiljeno se smeškam, pokušavajući da se usredsredim na razgovor. „Rekoh, šta li će sledeće da izmisli?" „Ne sumnjam u to da hoće. Devojka je monstrum." U deliću sekunde se dvoumim da li da Brajanu objasnim kako ovo venčanje фак neću moći da odradim a onda spuštam pogled na pristiglu Poštu. Računi, računi, računi. Dodajem ih gomili već pristiglih opomena u prepunoj fascikli pored kompjutera. Ne mogu da izneverim Brajana. Moram ovo da završim do kraja. „Naravno da hoće", slaže se Brajan, gledajući preko mog ramena u zidni sat. U pitanju je zvanični suvenir sa venčanja princa Carlsa

202

Aleksandra Poler


i princeze Dajane sa njihovom zajedničkom slikom ispod koje piše 'Ljubav iz bajke'. „Za manje od sat vremena." „Slušala sam je kako ostavlja dve poruke na sekretarici pre nego što ste vi došli", javlja se Morin, naša čistačica, koja iskrsava iz kuhinje u svom radnom mantilu, vukući za sobom svoj voljeni usisivač. Kažiprstom ga uključuje i počinje da usisava oko prozora. „Ako mene pitate, zvuči kao prava dama." „Niko te ništa nije pitao, Morin", mrmlja Brajan iznad svoje šolje. Srećom, ova ga ne čuje od buke usisivača. „E pa, sada je na tebe red da se javiš na telefon. Idem u komoru da razvijem onih desetak filmova sa tudorovskog venčanja. Još uvek to nismo uradili." Zudno izlazim iz kancelarije jer mi treba vremena i prostora da saberem svoje misli. „Nažalost, moram da izađem napolje." „Napolje?" Ukopavam se u mestu. „Samo na pola sata", pravda se Brajan. „Idem da kupim kostim za večeras." Naravno. Večeras je Roki Horor Sou. Totalno sam zaboravila. Za razliku od Brajana, koji se tom izlasku raduje kao malo dete. „Znaš kako je", nastavlja Brajan. „Nemam apsolutno ništa da obučem..." „Jadničak", podsmeva mu se Morin, bodući me svojim koščatim laktom. „Pa, neki od nas moraju malo da se potrude", izdire se Brajan, uzmičući pred Morininim dugim crevom od usisivača. Samo što on to ne čini dovoljno brzo i papučica od usisivača mu se lepi za sako. Mala - ali agresivna - bitka, vodi se između mog šefa i njegove čistačice. „Brajane..." zovem ga molećivim glasom, ali on je zauzet spašavanjem svojih pozlaćenih dugmića od jake usisne sile koja preti da ih otkine. „Ne brini, brzo se vraćam", ubeđuje me sa vrata. Poznajem Brajana. On ništa ne radi na brzinu jer su sati neodlučnosti prilikom njegovog šopinga neizostavni. „U tom slučaju uključiću telefonsku sekretaricu", pretim mu, igrajući po njegovim pravilima. „Tako ćeš moći da joj se javiš kada se vratiš." Zadovoljna svojim brzim razmišljanjem, naslanjam se na radni sto. Brajan ne reaguje. „Nisam ti rekla? Dala sam joj broj tvog mobilnog, za svaki slučaj." Brajan se ceri i brzo saginje jer ga gađam pogačicom. Na sreću, precizna sam tako da mu se ova odbija o čelo, zapljuskujući mu lice

komadićima voća i šećera u prahu. Sledećeg trenutka, on raspolo ženo izlazi napolje.

203

Nekoliko minuta kasnije, ulazim u komoru i palim specijalno prigušeno svetio za razvijanje filmova. Okupana crvenim sjajem, sedam na stolicu, mireći se sa šokantnim otkrićem da se Danijel uskoro ženi razmaženom naslednicom iz visokog društva. Brzo se mirim s tom činjenicom. Okej, ženi se. Pa šta? Kada bi ovog trena kleknuo i zaprosio te, Heder, da li bi pristala? Naravno da ne bi. Zato što je lažov i nevernik, i zato što imaš savršenog dečka po imenu Džejms i... Eto zato. Ustajem i usredsređujem se na nered koji vlada u komori, zabranivši sebi svaku misao koja ima veze sa Danijelom. Gde li sam ostavila one filmove? Pronalazim ih nakon petnaest minuta i uključujem CD plejer. Ovoga puta to je Čez. Zadovoljna što mi skreće pažnju sa turobnih misli, pevušeći pripremam rastvor. Neverovatno, ali mjuzikli počinju sve više da mi prijaju. Osećam navalu nedefinisane sreće dok prepoznajem uvodne akorde dueta između Elejn Pejdž i Barbare Dikson. Naginjem se preko stola da pojačam zvuk kada čujem svoj mobilni telefon. O ne. Ledi Šarlot? Već? Nevoljno ga vadim i zurim u ekran aparata: 'privatni poziv'. Obično se ne javljam na skrivene brojeve: ili su to kreditne kompanije koje traže novac, ili video-klub kojeg zanima gde je film koji sam iznajmila mesecima unazad. Međutim, sada stvari stoje drugačije. Već sam uplatila minimalnu ratu za ovaj mesec a davno iznajmljena video-kaseta pre neki dan se stvorila na televizoru, niotkuda. Dobro, ne baš niotkuda, ispravljam sebe, setivši se srećnog vresa. Poslednjih dana stvari mi se događaju baš niotkuda, zadovoljno konstatujem. „Halo?" javljam se, pitajući se šta li je ledi Šarlot sada smislila. Uzimam parče papira i tražim po stolu olovku. „Dobar dan, mogu li da razgovaram sa Heder Hamilton?" Iznenađena sam jer čujem muški glas, u poznijim godinama, ali vrlo prijatan. Mora da je batler. „Na vezi", kažem stenjući jer mi je ruka duboko u fioci u kojoj tražim olovku. Prokletstvo, kako ću da je nađem u ovom rusvaju? ..O, gospođice Hamilton, ja sam..." . v »Izvinite, možete li da sačekate samo sekund." Zavlačim ruku Ps dublje, udarajući ramenom o komodu i frenetično preturam po *1Qci. Bože, gde li se denula? A znam da je ovde negde]

204

Aleksandra Poler


„Možda zovem u pogrešno vreme..." čujem muški glas koji nastavlja da priča. Užasi Odustajem. Moraću da upotrebim svoj krejon. ....ako hoćete pozvaću vas kasnije." Izvlačim ruku iz fioke i zurim u svoj mobilni aparat. Je li rekao kasnije? Na pamet mi pada pakosna ideja. Brajanov je red da razgovara s njom, kažem sebi, dvoumeći se da li da zamolim batlera da pozove kasnije. Ali u meni pobeđuje saosećajna asistentkinja. Ledi Sarlot je možda razmažena, i možda se udaje za mog bivšeg, ali njeno venčanje će izvući Zauvek zajedno iz dugova. I sačuvati moje radno mesto. „Ne, u redu je", rezignirano kažem, vadeći krejon iz svog nesesera. „Okej, šta je sad Sarlot smislila... mislim, osmislila?" „Šarlot?" ponavlja glas s druge strane. Čini mi se da zvuči pomalo uvređeno. „Izvinite, ledi Šarlot", brzo se ispravljam. Iskreno, sve to oslovljavanje po titulama potpuno je besmisleno. Sećam se Gejbovog komentara na spomen njene titule ledi i smeškam se. „Slušajte, mislim da je u pitanju neka zabuna", kaže glas, u kojem sada primećujem tragove američkog akcenta i osećam ubod sumnje. Možda ovo nije batler ledi Šarlot. U tom slučaju, mora da je neko iz kreditne kompanije. Kao što je Amerikan ekspres. Pred oči mi iskrsava scena plaćanja u prodavnici donjeg rub lja, poput video-klipa. O ne, potpuno sam zaboravila na to. Pro šle nedelje sam amerikan ekspres karticom platila svoje nove seksi gaćice. „Izvinite - zovete li u vezi sa sto funti potrošenih na donji veš?" „Ne", čujem odsečan i nadasve nestrpljiv odgovor. „Zovem u vezi sa poslom." „U Amerikan ekspresni" mrštim se. Baš čudno. Verovatno je u pitanju neka bezvezna promocija. „Ne, nego u Sandej heraldu." Ovo je trenutak kada mi se u glavi pali sijalica. „U Sandej heraldu?" ponavljam šapatom. „Tako je." Grudi počinju da me stežu, kao da sam zakopčala najgornje dugme na džemperu i ne mogu da dišem. „A vi ste?" „Viktor Maksfild, urednik." O, Gospode! Upalilo je! Razgovaram sa urednikom Sandej heralda. Upravo sada. Preko mobilnog. Shvatam da ću svakog trena

da se onesvestim zbog nedostatka kiseonika jer predugo zadržavam dah. Opustivši se na stolici, udišem duboko. „Bože, nisam ovo očekivala. Izvinite, mislila sam da ste neko drugi." „Primetio sam", odgovara glas i, mada ne mogu da vidim Viktora Maksfilda, mogu da se zakunem u to da se sada smeška. „Zovem vas zato što od srede neću biti u kancelariji. Idem na godišnje okup ljanje ribolovaca u Škotskoj, tačnije u malom mestu po imenu Loh Kuloh..." Slušam ga i dobijam neodoljivu želju da sebe uštinem - i uverim se u to da ne sanjam. „Jeste li bili nekada u Škotskoj, gospođice Hamilton?" „Ne, nikada..." mucam. „Pa, trebalo bi da odete. Fantastično mesto. Ja sam Amerikanac, i mada je Amerika poznata po prirodnim lepotama, kada sam se preselio na ovo vaše malo ostrvo pre dvadeset godina, shvatio sam da je Škotska bez premca. Planine, doline i, naravno, vres." „Molim?" „Vres!" uzvikuje on. „Ljubičasti i beli vres - nepregledna polja." Njegov duboki glas odzvanja mi u ušima dok osećam čudnu jezu u telu. Vres. Srećni vres. Moj srećni vres. Najednom mi se vrti u glavi, pogled se magli i soba osvetljena crvenim svetlom okreće se oko mene. Hvatam se za stolicu da sačuvam ravnotežu, svesna samo svog srca koje luđački udara u mojim grudima. Spuštam pogled i vidim kako mi grudni koš pulsira, gore-dole, gore-dole. U ušima mi zuji. Možda je ovo samo nervoza, iznenađenje ili blaga nesvestica, ali imam čudan osećaj daje nešto više. Kao da su mi svi snovi prostrujali kroz telo i dalje kroz nevidljivu telefonsku vezu. Sve do Viktora Maksfilda, čoveka koji je dovoljno moćan da moje snove pretvori u stvarnost. „Dakle, odgovara li vam da sutra ujutro dođete na razgovor? Znam da je prebrzo, ali sve što možemo danas ne ostavljajmo za sutra, žarne?" „Da, naravno. Sutra mi odgovara." „Odlično. Onda se vidimo oko devet. Pretpostavljam da znate adresu?" „Da, hvala vam." Kako je ne bih znala? Naučila sam je napa met. Prekidam razgovor i ne mogu da verujem svojoj sreći. Razgovor za posao. U Sandej heraldu. Dogodilo se onako kako je Gejb Predvideo. Kao što sam i sama poželela. .,Heder?"

205

206

Aleksandra Poler

Odlučno kucanje na vratima me prepada i trzam se na stolici. Brajan se već vratio. „Evo... samo momenat." Hitro ustajem i ubacujem mobilni telefon u svoju torbu. Osećam krivicu zbog razgovora sa Viktorom Maksfildom, kao da sam na neki način bila neverna Brajanu, iako me stalno hrabri da pratim svoje snove. Spuštam ruku na kvaku i razmišljam o tome da li da budem iskrena prema njemu i prepričam mu malopređašnji razgovor. Ne volim ništa da mu tajim. Uostalom, verovatno će biti oduševljen kada bude čuo. „Hej, Brajane, zamisli šta se desilo." Otvaram vrata. „Ta-daaa!" Usta mi ostaju otvorena. Preda mnom stoji Ser. „Kako ti se sviđa?" Brajan na sebi ima mrežaste čarape sa halterima i dugu crnu kovrdžavu periku. „Ja sam trrrransseksualac sa planete Transvestit", kikoće se ; podižući naizmenično jednu pa drugu nogu. Nemo zurim u njega. Moram da priznam, Brajan ima dobre noge. Za muškarca. Na njegovom licu titra osmeh nevinašceta. „Izvini, malo sam se zaneo. Šta si htela da kažeš?" „Ma ništa", odgovaram ležerno. Definitivno nije pravi trenutak da mu spominjem razgovor za posao. Zatežem jednu podvezicu i puštam je da pukne o njegovu butinu. „Reći ću ti kasnije."

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

B

eli mini-kombi glasno trubi, vozač do pojasa visi s prozora urlajući nešto što ne uspevam da razumem - ali ne promiče mi to da istovremeno palaca svojim dugačkim jezikom. Dok Brajan i ja koračamo kroz sivu betonsku džunglu Hamersmita, glavu držim pognutu i pogledom fiksiram žvake zalepljene po pločniku. Sve samo da izbegnem dobacivanja koja ne prestaju od trenutka kada smo napustili kancelariju: penzioneri zastaju piljećiu nas kao da smo pali s druge planete, grupice školaraca se podbadaju laktovima, pripiti biznismeni bulje u nas iz bašti lokalnih pivnica, iskapljujući u neverici svoje krigle. Pre toga, grupica japanskih turista zamolila je da se slika sa nama. Kao da niko nikada nije video šezdesetogodišnjaka u plastičnom bodiju, mrežastim čarapama sa halterima i platformkama. Tako nam i treba kada smo odlučili da otpešačimo do pozorišta Apolo gde se daje Roki Horor Sou. „Možda je ipak trebalo da uzmemo taksi", sumorno će Brajan, zastavši da podigne jedan od haltera. Njegovi vitki prsti, tako umešni dok barataju fotoaparatom, sada nespretno pokušavaju da zakopčaju običnu plastičnu kopču. „Isuse, kako se vi ribe borite s ovim?" „Ribe plivaju u svakoj vodi, Brajane" saosećajno kažem. „Žene ne." Skrstivši ruke na svojoj pripijenoj ružičastoj majici s kockastim dekolteom, hvatam svoj odraz u izlogu obližnjeg Starbaksa. Na sebi imam ružičastu pletenu suknju, tamne čarape i platformke sa kaišićima koje sam kupila u sedamnaestoj godini kada sam se zaposlila kao prodavačica u butiku. Naravno, odeća na meni zapravo pripada Džes koja se može uvrstiti u grupu najžešćih fanova mjuzikla koji je videla najmanje sto puta, naučivši koreografiju Tajm Vorpa napamet. Stoga joj nije °ilo teško da mesecima unazad rezerviše karte i pozove sve sebi drage ljude. Kada mi je pozajmila svoj rezervni kostim, ushićeno Je rekla da sam 'savršena Dženet'. Njen entuzijazam bio je toliko

208

Aleksandra Poler


zarazan da sam to shvatila kao pravi kompliment. Jedini problem sa Džes jeste u tome što ona ne ume da preteruje. Sumnjičavo zurim u svoj jeftini odraz u izlogu, kajući se što sam je poslušala. Naravno, neću da zvučim kao neko ko voli drugima da kvari raspoloženje, ali kada se za kostim kaže da je zabavan, koga bi on zapravo trebalo da zabavi? Uveliko pada mrak kada stižemo ispred pozorišta. Sivi oblaci se kotrljaju po ljubičastom nebu, praveći sjajnu pozadinu za naslov Roki Horor Sou ispisan belim svetlucavim slovima na vrhu pozorišta. Raspoložena i nadasve neobična publika, polako se okuplja, vežbajući korake Tajm Vorpa i upoređujući svoje kostime. Pogledom tražim Džejmsa koji je rekao da će me sačekati ispred, i Džes koja je rekla da će biti u društvu svojih kolega stjuarda. Provlačim se pored istetoviranog gorostasa u mrežastim čarapama i crnim platformkama, identičnim kao što nosi Brajan. U početku mi sve to deluje pomalo bolesno, ali brzo se privikavam. Svi - ponavljam, svi - na sebi imaju mrežaste čarape. Brajan ide prvi, uvodeći me u foaje gde čujem poznati zvonki kikot koji nadjačava uobičajeni žamor. „Džesi" zovem naslepo. Utom je vidim okruženu lepuškastim muškarcima sjajnih, izvajanih mišica koje sevaju u pripijenim trikoima jarkih boja. Očigledno njenim kolegama, stjuardima. Džes me srdačno grli i ne mogu a da joj ne udelim kompliment. „Izgledaš fantastično!" „Misliš?" pita ona, okrećući se oko svoje ose. Na sebi ima bodi s dubokim izrezom, mrežaste čarape i cipele sa enormno visokim potpeticama. Bikram joga se isplatila, konstatujem, i čvrsto odlučujem da na sledećoj seansi dam sve od sebe prilikom pozdrava suncu i ne provedem je u dečjoj pozi, izgovarajući se da sam 'dobila. „I ti", uzvraća ona, skupljajući obrve. „Hej, je li sve okej?" Verujte Džes. Samo najbolji prijatelj može da primeti da nešto nije u redu. Za trenutak razmišljam da joj ništa ne pričam a on da shvatam koliko bi to izgledalo smešno: Džes mora da zna sve: „Upravo sam saznala da se Danijel ženi", recitujem bez mnogo emocija. Džes me odvlači u ugao. „Ženi se?" šišti ona. „Ko je mlada?" „Nikada nećeš pogoditi..." „Ko?" zahteva ona. „Ledi Šarlot." Džes u neverici otvara usta. „Šališ se?" „Mrtva sam ozbiljna."

„Do đavola, Heder. Kako se osećaš?" Sležem ramenima. „Onako, znaš već." Džes saosećajno klima glavom. „Sto je još gore..." „Šta može da bude gore?" Za Džes je to prosto nemoguće. Za nju je brak trka u kojoj po svaku cenu morate da pobedite svog bivšeg pre nego što protrčite kroz cilj. U slučaju da vas druga strana pretekne, to se smatra najsramnijim porazom. „Brajan i ja smo zvanični fotografi na venčanju." Džes ostaje bez teksta, što je prava retkost. A onda uspeva da povrati moć govora i uteši me: „Ionako si za klasu bolja od nje. Ima noge k'o panjevel" Uprkos_ svoj svojoj muci, uspevam da se osmehnem. Nožni članci ledi Šarlot očigledno su ozloglašeni. „A što se tiče tog prevrtljivog Danijela, nema razloga da ža liš. Sada imaš nekog mnogo boljeg. Po tvojim recima, Džejms je savršen." „U pravu si. Dobro sam, ne brini..." „Alo, kurvo." Okrećem se da vidim ko to dobacuje i kome. Sledećeg trenu tka preneraženo zaključujem da je bilo upućeno meni. „Jesi li čula kako me je nazvao?" uvređeno pitam. „Navikni se, dušo", odgovara jedan od Džesinih stjuarda koji se zatim predstavlja kao Najl i nudi mi kikiriki sa medom. „Sve je to deo predstave. Kad god vidiš Breda na stejdžu, obavezno viči 'protuvo' a kada vidiš Dženet urlaj 'kurvo'", sugeriše mi Najl, namigujući Brajanu koji stidljivo trepće, prihvatajući ponuđeni kikiriki. Čudno, mogu da se zakunem u to da je alergičan na kikiriki. Okrećem se ka Džes i izazovno spuštam ruke na bokove. „Hoćeš nešto da mi kažeš?" dobronamerno se durim. Ona me ignoriše, grabeći za lakat krupnog, mišićavog muškarca koji mije okrenut leđima. „Hoću nekog da upoznaš" odgovara ona, ne uspevajući da sakrije ponos u svom glasu. „Heder, ovo je Greg." Muškarac se okreće, lepršajući svojim veštačkim trepavicama kameni. „Zadovoljstvomije", kaže on krozsmešak. Utomprimećujem nešto neobično: od gornje usne pa preko celog obraza proteže se srebrnkasti ožiljak koji mi deluje nekako poznato. Л meni", uzvraćam mu smešak, pokušavajući da se setim . üa kle ga poznajem. Doduše, to nije nimalo lako kada muškarac a veštačke trepavice i ženski donji veš. „Da li se već poznaje- mo?' ljubazno pitam.

209

210

Aleksandra Poler

„O, ne", odgovara on. „Definitivno bih se setio." I gleda me na način koji bih, da nije pratilac moje najbolje drugarice Džes, verovatno protumačila kao flert. „A gde je tvoj čovek?" pita Džes. „Gejb reče da ide sa svojim ujakom na večeru." Ne prestajem da kopam po glavi: gde sam videla Grega? Kao kada se setite filma, ali ne i imena glavnog glumca. „Mislila sam na Džejmsa", podseća me Džes. „Ah, da. Naravno." Odakle mi ideja da je mislila na Gejba? „Samo što nije stigao - verovatno se zaglavio u saobraćaju." „Hej, za koji minut počinje predstava. Trebalo bi da uđemo", upada jedan od stjuarda, spašavajući me. „Da, hajde da na vreme pronađemo svoja mesta." Džes hvata Grega pod ruku. Svi kreću, ostavljajući me samu. Foaje se rapidno prazni dok čekam Džejmsa. Sada već ozbiljno kasni. Gde li je? „Izvinite, gospođice", osećam tapkanje po ramenu. Okrećem se i iza sebe vidim uniformisanog službenika. „Moraćete odmah da zauzmete svoje mesto jer kasnije neću moći da vas pustim." Pozorišni foaje je potpuno prazan, osim otcepljenih karata i nekoliko prosutih kokica na podu. Možda me je zvao na mobilni, ali od buke nisam čula zvono. Vadim ga iz torbe i otkrivam da sam van dometa. „Gospođice?" Službenik postaje nestrpljiv. „Okej, okej." Krećem ka vratima, osvrćući se poslednji put. Nevoljno mu pružam kartu koju ovaj čepa i vraća mi je, zatim se pomera u stranu, propuštajući me u salu. Zastajem. „U slučaju da se pojavi visok, tamnokosi muškarac..." dajem mu Džejmsovu kartu. „Naravno." Službenik je ubacuje u svoj gornji džep, gledajući me sažaljivo dok verovatno misli kako sam ispaljena. Okrećem se i žurno ulazim unutra.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE

O

rkestar počinje da cvili, najavljujući početak predstave dok pokušavam da nađem svoje sechste u prepunom amfiteatru. Ne sumnjam u to da je negde pozadi, i to na sredini reda, što znači da ću morati da podižem ljude i izvinjavam se što im preskačem noge. Škiljim u mračnoj sali i vidim dva prazna mesta u prvom redu gornjeg dela. Bože, čija li su ova dva prazna sedi-šta? Volela bih da su moja. Čekaj malo... U svoj toj uzrujanosti oko Džejmsovog nepojavljivanja, potpuno sam zaboravila na to da pročitam broj svog sedišta na karti, ali sada... Proveravam - tako je! U prvom su redu! Konačno ću moći da ispratim ćelu predstavu a da mi pri tom ne smeta nečija glava. Oraspoložena, osvrćem se i uočavam Džes koja mi maše i mimikom pita „Gde je Džejms?" Sležem ramenima, uz „Ne znam", bezglasnim usnama, zatim gledam na sat i sedam pored Brajana. Samo što to nije Brajan, tek sada shvatam. Zamenio je svoje mesto kako bi sedeo pored Najla, ostavljajući me samu pored nekog stranca. Naravno, ne ljutim se. Velika sam devojčica. Džejmsovo sedište je s moje druge strane i gleda me svojom velikom, plišanom prazninom zbog čega pomalo sažaljevam sebe. Radost što ću pored ostale elite sedeti u prvom redu počinje da C1 h'; ustupajući mesto nezadovoljstvu što sam ispaljena i što je preda mnom užasna noć. Bavim se mišlju da ustanem i odem kući, |! u tome me sprečava zavesa koja se diže i mjuzikl Roki Horor ^ои počinje. Narednih sat vremena teleportovana sam u izopačeni svet ^ransseksualaca na planeti Transvestit. Ostatak publike po svemu jy eci zna ćelu predstavu napamet, burno pozdravljajući Breda i U?] Пе1 Sa Protuvo' i 'kurvo1, svaki put kada bi se pojavili na bini. da ЈПОГП kaskam za njima, ne uspevajući da dokučim kada i kako °areagujem.

212

Aleksandra Poler


Naročito u jednom trenutku nasred predstave kada mi neko doda dnevne novine bez konkretnog razloga. Šta da radim s njima? Sigurno neću da ih čitam, govorim sebi, gledajući odsutno u krupna slova na kojima piše Ivning standard. Najednom me obuzima čudan osećaj, vibrirajući mi u prstima, posivelim od olova dok njima prelazim preko naslova: „Vlasnik loto listića još uvek nije pokupio svoju nagradu. Pobednički tiket uplaćen u zapadnom Londonu." O, blagi bože! To mora da je moj ukradeni tiketi Zurim u naslov, u glavi mi je košmar, ali već sledećeg trenutka sam na nogama jer svi pljeskaju i đuskaju uz Tajm Vorp, i ne preostaje mi ništa drugo nego da se prepustim glupom, besmislenom provodu.

„Izvini što sam zakasnio. Predstava je već bila počela kada sam stigao. Pokušao sam da te pozovem..." „U pozorištu nema dometa", upadam mu u reč. „Dugo me čekaš?" „U pivnici sam popio piće i odgledao ragbi utakmicu", kaže Džejms, pokazujući rukom na lokal preko puta. „Iako je ova odeća izazvala neka dobacivanja", priznaje on, uvlačeći prste pod ogroman okovratnik svog plašta. Usiljeno se smeškam. „Nisi morao da me čekaš, znaš." „Znam." Džejms ćuti i nekoliko sekundi se samo gledamo. Možda umišljam, ali osećam neobičnu hladnoću između nas. „Hoćeš da te povezem kući? Blizu sam parkirao." „Naravno", odgovaram i shvatam da sam taj izraz pokupila od Gejba. Zbog toga brzo dodajem: „To bi bilo sjajno, hvala ti." Okrećem se u nameri da se pozdravim sa ostalima, ali svi su udubljeni u prepirku oko toga da li da večeraju u indijskom ili u kineskom restoranu. Odustajem, zaključivši da je najbolje da se neprimetno iskradem. Sapućem Brajanu da odlazim i hitam za Džejmsom pre nego što ga Džes spazi. Znam da umire od želje da ga upozna, ali večeras ne bih podnela njeno unakrsno ispitivanje. „Pa, kakva je bila predstava?" pita Džejms dok koračamo ka kolima. „Otkačena", odgovaram, primetivši da me ne drži za ruku. Nešto definitivno nije u redu. „Super", ravnodušno komentariše on. Razgovor tu prestaje i ćutke hodamo kroz noć. Stižemo do kola, Džejms isključuje alarm i ulazimo unutra. Tonem u meko kožno sedište i gledam kroz prozor dok se Džejms uključuje u saobraćaj. Mada imam utisak da je prošla čitava večnost bez ijedne progovorene reci, zapravo je prošlo manje od dva minuta - okrećem glavu i krišom gledam u digitalni sat na komandnoj tabli - ali meni izgleda kao večnost. Ovo je jedna od onih tišina. Čula sam da među parovima postoji prijatna tišina, koja je smislena i sinergijska iako nikada nisam razumela kako funkcioniše. Sada, sedeći u Džejmsovom „rendž roveru" u tišini, osećam se klaustrofobično i konačno razumem zašto. „Nisam čekao tebe, čekao sam sebe." ^ ^а trenutak pomislim da priča sam sa sobom, a onda shvatim a mi se direktno obraća. „Večeras sam te sačekao jer sam hteo da Popričamo. Treba da razgovaramo." Pre ^ ena<â osećam olakšanje i razumevanje, istovremeno. U UJ znam o čemu Džejms želi sa mnom da razgovara. Znam

„I, kako ti se sviđa?" Predstava je gotova i milimo ka izlazu, gužvajući se u masi koja napušta pozorište. Gledam u Džes koja je obmotana oko Grega poput pernatog šala. „Predstava je super, stvarno super", odgovaram, hvatajući sebe kako pevušim temu Tajm Vorpa - bože, baš mi je ušla u uvo. „Bolja je i od Fantoma", ubacuje se Najl pored kojeg Brajan blista od sreće - iako mu je lice nekako podbulo i prošarano crvenim pečatima. Eto. Znala sam da je alergičan na kikiriki. „Ko je gladan? Znam restoran gde služe najbolju piletinu", kaže jedan od stjuarda, čijeg imena pokušavam da se setim. Ah, da. Zove se Rik. „Bez mene, ortak", javlja se Greg, delujući pomalo uzrujano. „Moram nazad u Kent. Ustajem rano", pojašnjava on i grli Džes kojoj se nimalo ne sviđa ono što čuje. Dok se rasipamo po pločniku u svežoj letnjoj noći, za trenutak razmišljam o njima i ne mogu da se otrgnem nekoj čudnoj nep rijatnosti. Pokušavam da je definišem, ali uzalud. Možda nije ništa strašno. Možda sam preterano zaštitnički nastrojena prema Džes. Uostalom, očigledno je do ušiju zatreskana u njega. „Heder, jesi li to ti?" Muški glas me trza iz misli. Dižem glavu i vidim muškarca koji mi prilazi. Na sebi ima crne pantalone, crni plašt i naočari debelih crnih okvira. „Džejmse?" sumnjičavo pitam. „Ja sam", odgovara on, smeškajući se samouvereno. „Narode, evo ga Bred", primećuje Rik. „ProtuvoooJ" uzvikuje, spremajući se da prasne u smeh, ali u tome ga sprečava moj prezrivi pogled.

213

214

Aleksandra Poter

zato što sam istu frazu koristila u pokušaju da Danijela nateram da mi se otvori. Džejms, s druge strane, ne može biti otvoreniji: uvek je voljan da razgovara o problemima. Do te mere da to ponekad umara. Gledam ga kako provlači prste kroz kosu i počinjem da smišljam svoj govor o tome kako mi je mnogo drag, ali da se stvari odvijaju previše brzo. „Nisi zaljubljena u mene, je Г tako?" Kao iz vedra neba, njegove reci me razoružavaju. „Ovaj..." odustajem od svog veličanstveno neumesnog govora. Isprva hoću to da poreknem, da ga ubedim u suprotno. Ali čemu? pita glasić u mojoj glavi. Zašto da ubeđujem njega kada u to ne mogu da ubedim sebe? „Ne, nisam", priznajem. „Volim sve u vezi sa tobom, ali nisam zaljubljena u tebe." Dok izgovaram ove reci, osećam neopisivo olakšanje. „Žao mi je." „U redu je. Već znam", odgovara Džejms i upućuje mi smešak kao da želi da pokaže da se zbog toga ne ljuti na mene. „One noći posle večere dok smo ležali u krevetu izjavio sam ti ljubav u nadi da ćeš i ti meni..." Osećam grč žaljenja. „... ali nisi." „Nisam? Ali mislila sam..." prekidam. Sećanje mi je pomućeno zbog preterane doze šampanjca u krvi. Ipak, sigurna sam u to da sam mu odgovorila u istom stilu. Iako se zbog toga kajem. „Rekla si 'I ja tebe'", tiho me podseća Džejms, zaustavljajući kola na semaforu. „A oboje znamo da to nije isto što i 'Volim te'." U pravu je. Nisam nikog prevarila. Ni sebe, a svakako ne Džejmsa. Presrećem njegov pogled i shvatam da mi se konačno ispunila želja. Umesto olakšanja, osećam tugu. „Rekla si to da me ne bi povredila i na tome sam ti zahvalan", nastavlja Džejms, „ali to nije dovoljno. Hoću sve ili ništa." Najednom se osećam užasno nedoraslom. „Izvini, ne znam šta mije." „Nije ti ništa, Heder." Utom, Džejms pruža ruku i palcem mi miluje obraz. „Ali možda će ti pomoći ako ti kažem da si zaljubljena u drugog muškarca." Ne mogu da verujem. „Misliš u bivšeg? Ne, totalno si promašio", uzvikujem, iskrena u svom poricanju. Okej, šokirala me je vest o njegovoj ženidbi, ali više nisam zaljubljena u Danijela. „Ne u bivšeg."


215

Zbunjeno se mrštim. „Nego u svog cimera." „Misliš da sam zaljubljena u Gejba?" Njegove reci me osvešćuju, prvi put se usuđujem na to da preispitam njihovu suštinu. Je li to razlog što se nisam zaljubila u Džejmsa? Momentalno odbacujem ovu pretpostavku kao neosnovanu. „Koješta", brecam se. „Video sam vas zajedno u Kornvolu", uporan je Džejms. „Ali ništa se nije dogodilo. Samo smo prijatelji." „Verujem ti", nastavlja on, „ali to ne znači da medu vama nema emocija." Džejms zastaje jedan trenutak a zatim tiho dodaje: „Možda ti to ne možeš da vidiš, Heder, ali ja mogu." Na semaforu se menja svetio i nastavljamo uz Ledbruk grov ka Maloj Veneciji. Posmatram ga dok vozi. Uprkos gnevu, osećam neku bliskost prema njemu. I dalje je nežan prema meni iako raskidamo i ubeđen je u to da sam, na sreću ili žalost, zaljubljena u drugog muškarca. To me nagoni na to da preispitam svoj razum. Mislim, nikada se nismo svađali. Džejms je tako iskren i romanti čan i nesebičan u predigri - možda i previše. Muškarac bez mane. Zaista je savršen dečko kakav se samo poželeti može. „Džejmse, ti si zaista savršen muškarac", tiho mu priznajem. „Previše savršen za mene." Gleda me zbunjeno. „Ozbiljno ti kažem. Nikada se ne prepiremo, volimo istu muziku, zajedno gledamo ljubavne komedije, vegetarijanac si, kupuješ mi tampone, znaš kako da me uzbudiš bez suvišnih pitanja... Kako ti to uspeva?" „Strogo poverljivo", šali se on, dodirnuvši mi prstom nos. „Čak si se i večeras obukao kao Bred a ja u Dženet iako me prethodno nisi ni pitao." Zavaljujem se u svoje udobno sedište. „Veruj mi, toliko si savršen da pored tebe izgledam kao da sam u totalnom haosu." „Pa, tvoja soba i deluje malo haotično..." smeška se on, praveći grimasu. Crvenim od blama dok skrećemo u našu ulicu. Džejms zaustavlja kola pred mojim vratima, ali ne gasi motor. „Moram da pronađem mesto za parking", sumorno pojašnjava. „Znaš kako je." Zapravo ne. Otkad sam dobila srećni vres redovno nalazim mesto za parking, kad god ga poželim. Ipak saosećajno klimam glavom. Jedan trenutak se samo gledamo. „Pa, to bi bilo to", kaže on. „Valjda", slažem se, ne toliko srećna zbog situacije u kojoj se na lazim. Navikla sam na raskide koji uključuju suze, svađe i emoti-

216

Aleksandra Poter

vne ispade na svakom koraku, pa mi ova pomirljivost deluje pomalo neprirodno. Naginjem se i ljubim ga u obraz. „Zbogom, Džejmse." „Zbogom, Heder", ljupko odgovara on i uzvraća poljubac. Izlazim iz kola. „Čuvaj se. I nemoj više da sevaš golotinjom sa prozora, u protivnom ću zvati policiju", dovikuje on za mnom. Zastajem na stepenicama i zgranuto se okrećem. „Video si me?" „Ne samo ja, nego svi moji gosti za večerom", ceri se Džejms. „Sjajne dude1." Namiguje mi i zatvara prozor. Stojim ispred svog stana i gledam ga kako odlazi iz mog života. Bio je sve što sam želela od dečka, ali na isti način kao što se 'ljubav ne kupuje', naučila sam da ne može ni da se želi. Pomalo tužna, otvaram vrata od kuće i ulazim unutra.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE

T

e noći sanjala sam najuvrnutiji san. Obučena u odelo, prolazim kroz rotirajuća vrata u zgradi Sandej heralda. Ispred sebe vidim kancelarijska vrata na kojima piše UREDNIK, i dok ulazim, vidim Viktora Maksfilda kako sedi za svojim radnim stolom. Ustaje da se rukuje sa mnom i tada primećujem da na sebi ima bodi i haltere, i više nismo u njegovoj kancelariji nego na venčanju i on počinje da igra Tajm Vorp dok ga Brajan fotografiše a ja posipam konfetama. Ali to nisu konfete nego milioni i milioni sitnih novinskih papirića. Počinje da pada kiša i papirići se sjedinjuju u jednu veliku novinu - Sandej herald - na čijoj se naslovnoj strani nalazi moja fotografija. Uzimam novine i njima pokrivam glavu dok trčim na pljusku. Na ulici me presreće Ciganka i gledam u njene oči koje sijaju poput dijamanata. Najednom poprimaju azurnoplavu boju i shvatam da više ne gledam u njene nego u Gejbove oči. On se smeje i smeje i smeje, samo što njegov smeh zvuči kao sirena. Pokrivam uši i pokušavam da pobegnem, ali zvuk sirene je sve jači i jači i jači... Budim se i čujem zavijanje alarma mog digitalnog sata pored uzglavlja. Besno ga isključujem i vraćam se pod pokrivač. A onda se setim: razgovor za posao! Sedam u krevetu, potpuno budna, izbacujem noge ispod pokrivača i navlačim svoje udobne čupave papuče koje sam svojevremeno poprilično platila - kao i svaki drugi modni hit. Ustajem iz kreveta, oblačim svoju kućnu haljinu i otvaram vrata. Iz hodnika dopire muzika sa radija, pomešana sa veštačkim sladunjavim mirisom. U proteklih nekoliko nedelja to je nepogrešiv jutarnji miris: voćne štangle u tosteru. ,,'Brojutro", mrmljam dok ulazim u kuhinju, verujući da ću tamo zateći Gejba nadvijenog nad toster iz kojeg čeprka komadiće voća. Naravno, Gejb je u kuhinji, ali ne posluje oko tostera nego okrenut leđima peva uz radio i toliko se dere da me ne čuje iza

218

Aleksandra Poler

sebe. Počašćena sam prizorom češkanja jaja, što s leđa izgleda kao sviranje nevidljive bas gitare, samo što umesto žica njegovi prsti čupaju pubne dlačice. Na radiju počinje Perl Džem i njegova ruka se trza u nešto sporijem ritmu, gore-dole, gore-dole. Primećujem da je Gejbova kosa na potiljku ućebana od spavanja, podsećajući na ugaženu jamboliju boje peska. Stojim skamenjeno na vratima kuhinje i čujem Džejmsov glas koji odzvanja u mojoj glavi:.....ali možda će ti pomoći ako ti kažem da si zaljubljena u drugog muškarca... u svog cimera..." Kakva nebuloza! Mislim, zaista. Zar je moguće da Džejms zaista u to veruje? Da sam zaljubljena u ovo? Usred životinjskog zeva, sa sve raširenim nozdrvama i razjapljenom vilicom do krajnjih granica, Gejb se okreće. Utom me vidi i zbunjeno zatvara usta. „O, Heder." Poput lopova uhvaćenog u krađi, Gejb se trza kao oparen, vadeći jednu ruku iz svojih bokserica kako bi njome podigao naočari na vrh nosa. „Nisam te video kad si ušla." „Aha. Očigledno." Uz sladak osmeh, pristavljam čajnik i vadim svoju solju iz visećeg elementa. Njegova nelagodnost je toliko jaka da me zrači poput upaljene grejalice, ali trudim se da to ničim ne pokažem. Hladnokrvno uzimam kesicu čaja, ubacujem je u solju, dodajem kašičicu šećera i iz frižidera vadim mleko kao da se ništa nije dogodilo. „I, kako je bilo sinoć?" pita Gejb, pokušavajući da zvuči le žerno. Prekrštenih nogu, stoji naslonjen na radnu površinu, povlačeći svoju gospodin T majicu nadole. „Misliš na Roki Horor Sou?" uzvraćam pitanjem dok otvaram tetrapak sa mlekom. Savijam krila, kao što piše na uputstvu, zatim ih stiskam i povlačim ka napred. Uzalud! Nikada mi to ne polazi za rukom. U frustraciji otcepljujem ceo ćošak kao i uvek. „Ili na onaj deo kada me je Džejms šutnuo?" Gejb iznenađeno pilji u mene. „Šališ se?" „Ni najmanje." Čajnik se isključuje i vrelu vodu sipam u solju. Gejb cokće a onda duboko uzdiše. „Sranje", cedi kroz zube. „Mislim, žao mi je. Totalno bezveze." „Ma u redu je", sležem ramenima, sipajući mleko koje curi niz tetrapak i kaplje po radnoj površini. Cepam nešto papirne rolne i počinjem da brišem prosuto mleko. Istina je. Osećam se sasvim dobro zato što sam sinoć konačno shvatila da ga ne volim. Volela sam ideju o njemu, a ne i njega. „Rastali smo se prijateljski", dodajem. Hvatam Gejbov pogled koji brzo spušta na pod, kao da se plaši da ću započeti razgovor o osećanjima. Ovako nešto bi me obično iznerviralo, međutim, skoro da sam ushićena ovim dobr-


219

im, starim izbegavanjem tako osetljive teme. Posle raskida sa Džejmsom, osećam pravo olakšanje što ne moram da pričam o svojim osećanjima. Srećom, pažnju nam skreće Bili Smit, koji utrčava u kuhinju delujući prilično neuredno. Mjauče glasnije nego obično. „Neko je jutros baš gladan?" Milujem mu meko krzno dok mi se umiljava oko nogu. „Ne čudi me. Noćas je bio u žešćoj akciji. Coveče, ovaj mačor je sinoć dobio gomilu ljubavnih poziva." „Kakvih?" „Znaš kada ti telefon zazvoni kasno u noć i tamo neko s kim si imala samo prolaznu vezu nudi ti seks na eks." „Ne, ne znam." Glumim preneraženost. I pokušavam da ne mislim na poruku koju sam pre nekoliko meseci ostavila Danijelu u dva ujutro. „E pa, Bili Smit sigurno zna." Gejb se sada smeje. „Noćas sam se probudio i video dve ulične mačke kako ulaze kroz otvor na vratima." I sama se smejem - nemoguće je ostati ozbiljan. Potom uzimam konzervu mačje hrane dok mi Bili Smit kruži oko nogu poput gladne ajkule. Punim njegovu činiju hranom ogavnog mirisa i spuštam je na pod. Bili Smit gladno navaljuje na nju, ravnomerno je zahvatajući svojim hrapavim ružičastim jezikom. „Sigurno si dobro?" pita Gejb, brižno me gledajući. „Ma da. Samo sam malo nervozna", uveravam ga, misleći na predstojeći razgovor za posao. Čekam pravi trenutak da mu to saopštim, ali strpljenje mi je na izmaku. „Jer..." Ali Gejb mi upada u reč. „Hej, nema frke. Bićeš dobro", kaže, hvatajući me nežno za mišicu. „Još uvek imaš Bilija Smita i mene..." Gejb me gleda toliko prodorno da mi postaje neprijatno. „Ne, nisam nervozna zbog toga što sam sama", žurim da ga ispravim. Lice mu najednom poprima bledocrvenu nijansu dok ru ku sklanja s moje. „O, izgleda da sam loše protumačio... mislio sam..." „Nervozna sam zbog razgovora za posao", prekidam ga. Gejr izgleda zapanjeno. ..U i*>andej heraldu", stidljivo dodajem. Ли-huuu!" Grli me oko struka. „Strava!" 0 .êđećeg trenutka podiže me sa zemlje i vrti ukrug. Ne pre- v V\ m^ ništa drugo nego da se smejem. „Alo, to je samo razgo' Dunim se, ali njegov entuzijazam je zarazan, i kada me kona-

220

Aleksandra Poter

čno spusti na zemlju, lice mi šija od sreće. Osmeh mi se ledi na licu kada Gejb podiže dlan, čekajući da ga overim svojim. O, ne, opet

to...

„Bez obzira", vedro će on, ne priznajući moju mlitavu reakciju i zamišljeno se češkajući po potiljku. Zatim, ne dopuštajući da njegov američki pozitivizam umanji sumorna engleska stvarnost, samouvereno dodaje: „Siguran sam u to da ćeš dobiti posao." Grabim svoju solju sa čajem i spuštam se na prvu stolicu. Noge su mi klecave i to nije zbog ranojutarnjeg fizičkog naprezanja. „Misliš?" pitam, trudeći se da zvučim opušteno i hladno, ali u tome ne uspevam. Nada je previše čujna u mom glasu. „Znam da hoćeš", uzvraća Gejb, fiksirajući me pogledom koji se obično viđa na poleđini knjiga iz pop-psihologije. Znate onaj pogled pisca koji vam poručuje da vi to možete iako mislite da ne možete. „Hvala na podršci, ali..." „Ali šta? Zašto uvek mora da postoji ali?" „Zato što postoji." „Pobogu, Heder." Gejb frustrirano uzdiše. „Nepopravljivi si pesimista. Prestani da razmišljaš kao da je čaša poluprazna. Ovaj razgovor je sjajna stvar - zar nisi nimalo uzbuđena?" „Jesam", brzo uzvraćam, a onda sužavam pogled i, oponašajući njegov američki akcenat, otežem: „Strava!" „To je već bolje! Pazi šta ti kažem: dobijaš posao. Biće ludi ako te ne zaposle. Kada budu prepoznali energiju, talenat i lepotu..." Rumenim se, kolutajući očima na ovu bujicu komplimenata. Bože, šta mu je? „... tvog cimera." „Ej!" Grabim kašičicu u kojoj još uvek stoji iscedena kesica čaja i gađam ga. „Jao!" jauče on kada ga pogodim, posred grudnog kosa. „Pravo u centar", uzvikujem, a onda zajedno posmatramo kako se vlažna fleka od čaja širi preko lica gospodina T. Na satu mikrotalasne peći ugledam vreme i brzo skačem sa stolice. „Sranje, zakasniću. Odoh pod tuš." „Sigurna si da nećeš sa mnom da doručkuješ?" Gejb vadi ugljenisanu voćnu štanglu iz tostera i maše njome kroz vazduh, verovatno se nadajući da bi to trebalo da me namami. Oči mu sijaju. „Mmm, u iskušenju sam", šegačim se, prihvatajući njegovu igru. Pogledi nam se sreću i stomak mi neobjašnjivo treperi. Šta...? Netremice zurim u njegove velike plave oči i ne znam šta mi je. Najednom to više nije moj cimer u boksericama nego


koketni, polunagi Amerikanac koji je zapravo vrlo seksi... Heder Hamilton, je li sa tobom sve u redu? Spuštam pogled, postiđena sopstvenim mislima. Bože, ovo mora da su simptomi koje je Džejms primetio. Ali Gejb mi se ne sviđa. Naš odnos je striktno platonski. Uostalom, ima devojku, zanosnu holivudsku glumicu manekenskog stasa po imenu Mia. Teško da bi mogla da ga privuče debeljuca u iznošenoj kućnoj haljini sa zaraslim obrvama, zar ne? Dižem pogled i vidim da se Gejb smeška, što mi nimalo ne imponuje. „Možda neki drugi put", kažem i izlazim iz kuhinje, najležernije što mogu. Pola sata kasnije, istuširana, isfenirana i namirisana, stojim pred otvorenim ormanom u svojoj sobi. Da vidimo. Operacija 'Razgovor'. Počinjem da prebiram po vešalicama. Ne, ne, ne, ne... možda. Zastajem kod ružičaste suknje od mohera koja je koštala čitavo bogatstvo i jedna je od onih stvari koje na vešalici izgledaju fensi, a na meni odvratno. U stvari, imam gomilu takve odeće. Na primer, prelepa tunika od čipke u kojoj ličim na bakicu u spavaćici, zatim veličanstven indijski mantil sa svim onim perlicama i mini-ogledalcima čije zašivanje je verovatno trajalo ćelu večnost - i u kojem, po Džesinom mišljenju, izgledam kao studentkinja ogrnuta krevetskim pokrivačem. Iskreno, trebalo bi neke primerke iz svog ormana da uramim i okačim na zidove umesto slika. Znam šta mi sada treba. Odelo. Svi na razgovor za posao idu u odelu. Bože, nekada sam imala divno žensko odelo. Želela bih da ga nađem... Čudna struja mi prolazi kroz vrhove prstiju, ježeći mi kožu. Sta to bi? Buljim u orman i vidim da sam upravo dodirnula kragnu od sakoa. Mog odela. Aha! Znala sam da je tu negde. Kupila sam ga na sniženju iako je i tada papreno koštao. Vadim odelo iz ormana i konstatujem da je isto kao kada sam ga kupila. Tamnosivo sa jedva primetnim belim prugama. Skroz u stilu Velikog Getsbija. I u stilu uspešnog fotografa. Sande] heralda, naravno. S novim optimizmom skidam sako sa vešalice i oblačim ga na golu kožu. Uraaa! Još uvek mi je taman. Dvostruko uraaaa! Nosim j^ti konfekcijski broj kao kada sam imala... računam u sebi... Nisam baš sigurna, ali znam da su naramenice bile u modi, što mora da je bll o mnogo davno. Ohrabrena ovom konstatacijom, skidam pantalone sa vešalie - fantastično! Izgledaću elegantno i poslovno, baš kako dolikuje.

ЧТ2

Aleksandra Poler

Uz odelo mogu da obučem predivnu belu košulju koju mi je Džes poklonila i crne lakovane cipele. Izgledaću kao Dajen Kiton u filmu Eni Hol. A mogla bih i običnu majicu i patike, u stilu Džuda Loua... Zaneta ovim kombinacijama, uskačem u pantalone i navlačim ih. Još malo. 1 još. / još. Sranje! Uvlačim stomak i zakopčavam dugme, gledajući svoj odraz u ogledalu. Dve reci mi padaju na pamet. Sajmon i Kaul. Ne, ovo je nemoguće. Hoću spušten struk, prorez sa strane, crtu na sredini a ne visoki struk koji mi doseže skoro do bradavica. Plus - što, verujte mi, nije nikakav plus - pumparice su. Zgrožena sam. Nisu mi potrebne Trini i Suzana da bih shvatila koliki promašaj su moje pantalone od odela: vidim to i sama. Frustrirano se okrećem i gledam u svoju zadnjicu. Bar mislim da je to moja zadnjica, budući da se proteže od grudnog koša do potkolenica. Gadim se sama sebi. Ovo mora da su najgore pantalone koje sam ikada posedovala. Ikada. Nisam ih valjda nosila? U javnosti? O ovome bih mogla doveka, ali vreme mi ne ide u v prilog. Razgovor je u devet a posle njega idem direktno na posao. Što zna či, zaključujem skidajući sa sebe odelo i bacajući ga na pod spavaće sobe, da je vreme za plan B. Uranjam ponovo u orman i prebiram po vešalicama. Gde sam ono videla ružičastu suknju od mohera i čipkastu bluzu? Dva mlaza parfema i gotova sam. Uzimam svoj crni kožni portfolio i krećem u potragu za svojim ključevima i mobilnim telefonom. Gde li su? Zakasniću. Utrčavam u kuhinju i preturam po hrpi časopisa i novina na stolu, zatim istresam činiju u kojoj obično držim kovanice. Do đavola, želela bih da su tu negde. Čekaj malo, šta je ovo? Primećujem svetlucavi privezak od svog ključa pod krpom za sudove. Čudesno! A sada, gde bi mogao da bude... Doživljavam usporenu reakciju spoznaje. Evo ga! U činiji za sitniš otkrivam svoj mobilni telefon. Ali kako je to moguće? Maločas sam tu proverila. Ne verujući sopstvenim očima uzimam ga i ubacujem u svoju tor bu. Hvala nebesima na srećnom vresu. Šta bih ja bez njega? Da vidimo, imam li sve što mi je potrebno za razgovor? Brzo proveravam spisak u svojoj glavi, osvrćući se oko sebe. Usput primećujem da su Gejbove patike nestale. Mora da je otišao na trčanje, razmišljam, osećajući blagu krivicu što sam ranije bila osorna prema njemu. Utom primećujem da je ostavio otvoren prozor i odlazim da ga zatvorim.


$

Na prozoru ugledam srećni vres. Bože, kako sam mogla to ^ zaboravim? Vadim ga iz vazice i čvrsto stežem u ruci. Skoro ist'š časa osećam kako me ispunjava neobičan spokoj. Gejb je u prav' 1Biće sve u redu. I više nego u redu. Biće strava. Viktor Maksfil^ će biti oduševljen mojim fotografskim umećem i predložiće mi № radim za njih. Moliće me da radim za njih, kažem sebi, uživaju^ u ovoj bujici samopouzdanja izazvanog samo jednom srećno: 11 mišlju. Za njom ide sledeća: ispričaću svojoj porodici o svom novoitfr fantastičnom poslu. Tata će biti presrećan jer zna da je to nešt° što sam oduvek želela. Ed će biti zadivljen. A Rozmari više nikaJ a neće smeti da me poredi sa svojom Anabel. Zato što ću imati neši° mnogo bolje od velike kuće i francuske dadilje. Imaću vrtogla\ u karijeru! Udišem duboko. Moji snovi iz detinjstva su tako blizu ostvap" nja, čini mi se nadohvat ruke. Ubacujem srećni vres u džep, prebaci 1" jem portfolio preko ramena i žurim ka izlazu. Zamislite. Ja. Hed^ Hamilton. Fotograf Sande] heralda. Otvaram ulazna vrata obeni a rukama i pravim mali korak za čovečanstvo a veliki za svoju nov u karijeru.

Pazi šta Miš... možda ti se i ostvari

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE

M

islim da ću da povratim. Iza svog radnog stola, zavaljen u kožnu fotelju s visokim naslonom, u kakvim se obično baškare samo velike zverke, Viktor Maksfild mi izlaže šta to Sandej herald čini najprodavanijim dnevnim listom u Britaniji. Sedim preko puta njega u prostranoj kancelariji sa ogromnim prozorima kroz koje se pruža veličanstven pogled na London i poštujem sva uputstva iz članaka koji opisuju kako se dobija posao. Gledam ga u oči, delujem zainteresovano i poletno, povremeno klimam glavom i krivim je u stranu, kad je potrebno izgovaram „Zaista?" i „Apsolutno" i smejem se na njegove dosetke baš kao što treba iako potajno ne mislim da su toliko smešne. I toliko sam nervozna da mi se utroba okreće i preti da iskulja na usta. Zaista, nisam imala pojma da će razgovor biti ovoliko težak. Kada sam stigla pre petnaest minuta, rečeno mi je da sačekam na portirnici i tada sam još uvek bila relativno smirena. Srknula sam malo vode iz česme u uglu i prelistala nekoliko časopisa. Potom me je Margo, sekretarica Viktora Maksfilda, povela u njegovu kancelariju. U liftu smo neobavezno prokomentarisale vremenske prilike što me je nateralo na to da zaključim: Vidi me, zrela sam, samouverena i nemam tremu. Izgledalo je kao da ja nju smirujem a ne ona mene. U stvari, bila sam smirena i dok sam je pratila kroz užurbanu redakciju iako moram da priznam da sam sve vreme zurila u tepih ne bih li sačuvala pribranost. U svakom slučaju, osećala sam se dobro. Koračala sam uspravno, zabacujući kosu, mašući svojim portfoliom, ubedujući sebe u to kako se konačno penjem lestvicom uspeha. A onda sam ih ugledala. Vrata na kojima sjajnim srebrnim slo vima piše UREDNIK. Bilo je kao u snu. : Tada sam se totalno pogubila.

225

„... i kada smo premašili cifre dotadašnje čitalačke publike, otišao sam kući i saopštio svojoj ženi lepu vest. A ona mi je rekla: 'Bravo dragi, ta vest zaslužuje solju čaja'." „Zaista?" smeškam se. I znojim se. Mogu da osetim kako znoj obliva moj čipkasti pazuh, formirajući dva neprijatna, lepljiva pečata. Nelagodno se meškoljim, trudeći se da mi ruke ostanu čvrsto priljubljene uz telo.

Uf! .

„Živim ovde punih dvadeset godina, ali to mora da je neki britanski običaj, hmm?" Viktor se dobroćudno osmehuje. „Apsolutno." Bešika me bolno probada. Do đavola, ko me je terao da popijem drugu solju kafe? Prekrštam noge i jako ih stiskam, krijući nelagodnost kozmetičkim osmehom. „Ali dosta o meni i novinama. Ovde smo da pričamo o tebi..." U pozadini čujem glas Viktora Maksfilda, ali u tome me ometa neko ko prolazi pored kancelarije, naglo zastaje i kroz staklo pilji u mene. „Dakle, kaži mi šta te je inspirisalo na to da postaneš fotograf, Heder?" Znala sam da nije trebalo da obučem ovu glupu suknju od mohera i čipkastu bluzu. Svi oko mene su u farmerkama i majicama, što je tako kul i fanki. Pravi novinari i fotografi, a ne sujetni skorojevići kao ja. O, bože, gde mi je bila pamet? Ne pripadam ovde. Ovo je daleko iznad moje klase. „Heder?" Vraćam se u stvarnost sa zamišljene planete Luzera i vidim Viktora Maksfilda koji čeka ono što se u tehnici razgovora za posao zove 'input'. „O, apsolutno." Nameštam izraz samopouzdanja koji mi se ledi na licu kada shvatim da njegovo iščekivanje prerasta u zbunjenost- „Hoću reći... mislim... izvinite, možete li da ponovite pitanje?" Glas mi je pištaviji nego obično. „Pitao sam šta te je zainteresovalo za fotografiju", strpljivo odgovara Viktor Maksfild iako znam da je njegova neusiljenost samo odlična maska za čeličnu disciplinu. Podižem bradu i ispravljam ramena, praveći se da duboko Zrnis 4am o ovom pitanju (savet broj dva: nikada ne žuri sa Čovororn)J i opet me dekoncentriše neko ko prolazi pored kan- a"ivr j Р^ unutra - Zaista, volela bih da ljudi ne pilje u mene. »Ne brini, ne gleda u tebe." r z am , . glavu u pravcu ruke kojom Viktor Maksfild pokazuje eni Па

z

id kancelarije. „Ogleda se. Osoblje mi je užasno suje-

226

Puzi šta Seliš... možda ti se i ад;г.ап-

Aleksandra Poter 1

tno ." uzvikuje on, kikoćući se. „Ne znam da li si primetila dok si dolazila, ali prozor sa spoljne strane je ogledalo", pojašnjava on. „Stvarno?" ljubazno se smejem. Sada se osećam kao još veća budala. Sve vreme sam mislila da tip pilji u mene, a on se zapravo ogleda. „Dakle?" Viktor Maksfild spušta laktove na sto i oslanja bradu na skupljene šake. Očigledno me podstiče na to da počnem sa svojom pričom iako osećam da moje šanse, kojesubiletakoblizu, polako izmiču. Upadajući ponovo u ambis nesigurnosti, krišom ga gledam kroz trepavice. Viktor Maksfild je impozantna pojava. Uprkos poznijim godinama, a rekla bih da je blizu šezdesete, i dalje je atraktivan muškarac. Njegovo preplanulo, pegavo lice ispresecano je borama koje na muškarcu izgledaju 'grubo' i koje su ženama najčešći razlog podvrgavanja plastičnoj operaciji peglanja istih. Kosa mu je još uvek gusta, na slepoočnicama prošarana sedim vlasima. Međutim, oči su ono što sam odmah primetila. Delimično skrivene iza opuštenih kapaka, slažu se sa bledoplavom „ralf loren" košuljom koju ima na sebi. Za trenutak me podsećaju na Gejbove, koje su jutros bile pune vere u moj uspeh. „Imala sam osam godina", tiho počinjem, „i moja porodica se selila iz Jorkšira u Kornvol." Najednom se svega sećam kao da je bilo juče. „Opraštali smo se od naših prijatelja i komšija i sećam se da sam pogledala sva ta lica i poželela da ih zauvek zapamtim. Među njima je bila i gospođa Bird koja je živela u kući do nas i nije nas naročito volela, zatim mala Andrea koja se u tom trenutku ljuljala na kapiji, zatim nemački ovčar po imenu Baster koji nije prestajao da laje i maše repom. Nisam htela da ih zaboravim." Fotografije sa njihovim licima oživljavaju mi u sećanju, i dok sedim u modernoj kancelariji na obali reke Temze, u mislima sam opet u Jorkširu. „Zamolila sam tatu da mi pozajmi svoj fotoaparat", nastavljam. „Bila je to stara 'lajka', glomazna, crna i teška, koju pre toga nisam smela da pipam. Ali taj dan je bio poseban pa mi je tata pokazao kako se aparat koristi, šta da pritisnem i kako da fokusiram. „Bilo je to neverovatno iskustvo. Sav taj život, sećanja i emocije, sve je ovekovečeno na fotografijama, kao da je nekim čudom usisano u jedan kvadratić. Znala sam da ću ih zauvek sačuvati." Glas mi drhti pri sećanju na mamu - kao i uvek. „Ne volim rastanke, i znala sam da se na taj način od njih nikada neću rastati već da ću sve te ljude odneti sa sobom." Za trenutak gledam u Viktora Maksfilda koji me pomno sluša. „I danas su tu, Andrea, gospođa Bird i Baster."

227 „Mogu li da ih vidim?" pita Viktor МаЈ^ду „Bojim se da su malo mutni", smejem se> ^ po|cri,eni mojim masnim prstima." „Molim te", insistira on, lupkajući dla^ om po syo n radnom stolu. Spuštam pred njega svoju veliku futro) u j otVararn J e- Viktor Maksfild se iznenada oseća ranjivo, poput m^ ne^ £ ini mi g(-. Sledećeg trenutka skida manžetne sa svojih rukava i 2ауГ^е ih n*javljujući: ,Da pređemo na posao, hoćemo li?" ' Narednih pola sata, Viktor Maksfild pr ou £ ava mo-( fotografije, klimajući glavom i zapitkujući svakojak^ pi tan j a j c š uvek ne mogu da verujem svojoj sreći. Urednik Sanqej heralda êcâ moJe fotografije. I dok ih opisujem, sva moja nesigurno st nestaje Câs mi Je samouveren i zvonak, prestajem da nameš\- am svo ju"o,leću. Gestikuliram rukama, potkrepljujući svoju pri^ u Zaborav'J am "k i na to da mi se piški. Udubljena u priču o svojim prvim in sp jracjjama u karijeri fotografa, krišom posmatram Viktora Maksfi y a ôjj na ,oje veliko iznenađenje, deluje zadivljeno. Jednog trenu^ odobrava
1

v

Ј^

rv

. v . v ^ L

tutj l i l a

J

л

protezom na zubima pokušao da zvace zvak u Utom do'az'mo "° fotografije kod koje prestaje da se smeje. Gl^ am Ј^р je ćutke proučava, zamišljeno nabirući čelo. „Ko je ov o7» naposiefku pita. U rukama mu je crno-bela fotografija то,је majke № §'avi ima maramu, lice joj je blago podignuto ka sun^ u до^ -o- ^д usnama igra osmeh. Njen lik čudesno blista na toj sli cj д0 te jLei"e da se u prvi mah ne primećuje da nema obrve, niti d a 'se ispocj ârame ne iskrada nijedan pramen kose. Fotografisala s^m ;e пе]^оК].о nedelja pre smrti. „Moja inspiracija", tiho odgovaram. ..Ovo je prelepa žena." Viktor Maksfilq gOvori u ^dašnjem vremenu. „Znam" slažem se. Zato što je na toj fot^ grafiji jo§ /ek živa. Nekoliko trenutaka je ćutke gledamo. „K u tvom portfoliju", kaže Viktor Maksfild, г Oznoj fotelji i spuštajući svoje rukave. m uživao Dok ■ bihdt, n° me.P°svmatra- -Imaš Ji J°f Pet,minuta vremei ua upoznasu svojoj našu umetmčku urednicu. ia? Voleo "Naravno." Još pita.

228

Aleksandra Poler

Odlučno podiže slušalicu i pritiska dugme. Osoba s druge strane odmah se javlja. „Ivon? Cao, Viktor je. Jesi li slobodna? Ovde je fotografkinja koju bih voleo da upoznaš." Ne čekajući odgovor, on prekida vezu sa samopouzdanjem čoveka koji je navikao na to da se njegove ideje bespogovorno sprovode u delo. „I to smo sredili." Delujući prilično zadovoljno, Viktor Maksfild ustaje, i shvativši to kao znak da treba da učinim isto, i ja ustajem. Obišavši oko stola, pruža mi ruku. „Heder, drago mi je što sam te upoznao." Znači, to je to. Razgovor je gotov. „1 meni", kažem, prihvatajući njegovu ruku i osećajući mešavinu olakšanja i tuge što je ovo verovatno najbliže što sam mogla da se približim ostvarenju svojih snova. Prekida nas kucanje na vratima. Žena kovrdžave kose i velikih visećih minđuša promalja glavu kroz odškrinuta vrata. „A, Ivon, ovo je Heder, fotografkinja o kojoj sam ti pričao." Ivon se smeška energično i tako se može opisati i ostatak njene pojave. „Cao", kratko me pozdravlja uz škrt ali snažan stisak ruke i kreće ka vratima. „Ovuda", poziva me. Podižem svoj portfolio i gledam u Viktora Maksfilda. Skrštenih ruku, naslonjen na svoj radni sto, zamišljeno me posmatra. Je li to dobro ili loše? Ne uspevam da dokučim jer žurim za Ivon, opominjući sebe da to kasnije proverim u priručniku za uspešan razgovor za posao.

TRIDESET PETO POGLAVLJE

I

spostavlja se da je Ivon zastrašujuća pojava, ali dobronamerna duša. Žustro mi pokazuje svoje odeljenje, upoznaje me sa svojim asistentom čije ime odmah zaboravljam i agresivno flertuje sa raščupanim fotografom koji je odnedavno počeo da radi („Nikada se ne plaši da iskoristiš svoju moć", savetuje me nakon što ga prezrivo odmeri), rukuje se sa mnom i pokazuje mi na lift pod izgovorom da žuri 'na puš-pauzu'. Razmišljam o njoj sve vreme dok putujem na posao. Dobro, ne samo o Ivon već generalno o utiscima iz Sandej heralda, o Viktoru Maksfildu i našem razgovoru. Uzbuđenje ne jenjava. Ukoliko dobijem posao, moj život će se iz korena promeniti. Sanjarim sklopljenih očiju, puštajući da me metro odvede u moju zamišljenu budućnost i nazad u stvarnost. Kada sam stigla na posao, iznenađeno otkrivam da je kance larija još uvek zaključana. Gde je Brajan? Gledam na sat - skoro je jedanaest. Zbunjeno otključavam vrata, isključujem alarm i po dižem roletne. Sunce ulazi u kancelariju, osvetljavajući finu prašinu koja kovitla kroz vazduh. Skupljam poštu sa otirača i prilazim radnom stolu. Računi, kao i uvek, iako smo se do pre nekoliko nedelja na dali tome da ćemo ih otplatiti zahvaljujući famoznom venčanju ledi Sarlot. Sto je super, razmišljam, ulazeći u čajnu kuhinjicu da skuvam sebi kafu. Ali ne toliko super za mene, zaključujem, osećajući како mi se neobična teskoba skuplja u stomaku. Trudeći se da ne razmišljam o tome, sipam kašičicu 'nes' kafe U s V0 u , J v^°lJu i utom čujem elektronsko zvonce koje oglašava da je пеко ušao u kancelariju. To mora da je Brajan. „Zar se sada dolazi na posao?" dovikujem. „Molim?" st • к ' m i z kuhinje i osmeh mi se ledi na licu. Na vratima ne p J 1 orajan, nego bolesno mršava plavuša sa enormnim poprsjem. Zl mi, klaparajući svojim visokim potpeticama po laminatnom

230

Aleksandra Poler

podu. „Tražim Brajana Vilijamsa", kaže ona svojim piskavo-unjkavim glasićem. Utroba mi se prevrće. Nije potrebno da mi se predstavi jer odmah pogađam ko je - ledi Sarlot. „Nažalost, Brajan još uvek nije stigao", odgovaram, zauzimajući svoje mesto iza radnog stola na koji ledi Sarlot ležerno spušta svoju skupu „malberi" tašnu. Zatim podiže svoje „šanel" naočari za sunce na čelo i fiksira me svojim prezrivim očima. Uzvraćam istim. Postoji ljubav na prvi pogled, ali ovo je mržnja na prvi pogled. „Nije još?" nezadovoljno ponavlja ona. Oprezno Heder, upozorava glasić u glavi. Najopreznije što umeš. „Možda ja mogu da pomognem", nudim se najljubaznije što znam. Ne smem da dozvolim ličnim osećanjima da isplivaju na površinu. Moram da budem krajnje učtiva i profesionalna. „Možda", uzvraća ledi Sarlot glasom koji zapravo govori „Možda bolje ne." Ali nije u situaciji da bira, zar ne? „Mislim da smo jednom pričale telefonom." Jednom? Najmanje pedeset puta, hoću da vrisnem. Umesto toga, grizem se za jezik i koncentrišem na ljubazan osmeh koji jedva uspevam da proizvedem. Ljubazan osmeh. Ljubazan osmeh. Ponavljam u svojoj glavi, kao mantru, prelistavajući rokovnik pred sobom ne bih li joj pokazala da sam u ovoj situaciji bar donekle autoritet nad njom. „Došla sam povodom mog venčanja", nastavlja ledi Sarlot. „Sigurno ste uzbuđeni", cvrkućem standardnu poslovnu frazu. „Veoma", odgovara ona glasom u kojem nema ni trunke uzbuđenja. „Iskreno, i ne baš. Biću srećna tek kada se sve završi. Organizovanje venčanja za petsto zvanica tako je stresan posao. S tim da gudački kvartet dolazi čak iz Praga, da Herods tvrdi kako neće imati vremena da svadbenu tortu dekoriše zlatnim listićima i da je moja šminkerka slomila ruku..." nabraja ona, teatralno kolutajući očima. „Sta ću kad sam takva. Uvek na sebe uzimam više obaveza nego što moje telo može da podnese. Lekar me je upozorio da ću, ukoliko malo ne iskuliram, završiti u bolnici od iscrpljenosti. Ali ja sam mu rekla: 'Ne, doktore. Ovo je moje venčanje, i ako treba sama da se našminkam, onda ću to i učiniti'." „Svaka čast", kažem usiljeno vedro. Alo? Je li ova žena pri sebi? Suzdržavam se od toga da je ne pitam hoće li imati snage da sama nanese puder i maškaru, ali u tome me sprečava njena tašna - koja se pomera.


Isuse." Skačem unazad. „Nešto unutra mrda!" Tašna ne prestaje da se migolji i uskoro iz jednog njenog ugla izviruje crna njuška. „Jao, bože! Pacov!" Na licu ledi Sarlot vidim prvi iskren osmeh kada otvori svoju tašnu i iz nje počne da vadi najmanjeg, najćelavijeg i najružnijeg psa kojeg sam ikada videla. Neizmerno nežno ga miluje po mišolikoj glavi, tepajući mu: „Ooooo, Pu-pu, je Г te uplašila ova velika užasna žena?" Pu-pu? „Ovo je Polijana, moja čivava", pojašnjava ona, streljajući me očima. „Jao, izvini. Mislila sam... ima tako sitne okice i minijaturnu njušku... ovaj..." Spašava me elektronsko zvonce na vratima jer u tom trenutku u kancelariju ulazi Brajan. „Dobro jutro", pevuši Brajan, noseći u ruci poslužavnik iz malog kafea na uglu, s više energije nego što sam godinama primetila. Uvlači dim od cigarete i široko nam se osmehuje. „Predivan dan, zar ne?" Iza njega, kroz prozor vidim crne oblake koji se gomilaju iznad grada, preteći kišom. „Doneo sam ti dupli kapućino, bez pene, baš kao što voliš", veselo mi kaže, dodajući mi veliku solju od stiropora, „i kroasan punjen čokoladom. Znam da ti je omiljeni." Cutke ih uzimam, gledajući sumnjičavo u Brajana. Čekaj malo. Je li ovo isti Brajan koji svakog jutra utučeno sedi za radnim stolom i ne gasi cigaretu dok zajedljivo komentariše sve što pročita u Dejli miroru? Koji odbija da plati dve i po funte za kafu za poneti, nazivajući je 'pljačkom usred bela dana' i koji insistira na nesici? Čak i kada to zahteva njeno mućkanje na radnom mestu? „Moram da priznam da jutros deluješ vrlo či-či. Neki poseban razlog?" pita Brajan. „Erm..." Planirala sam da mu ispričam o razgovoru za posao v čim stigne, ali pored ledi Sarlot to je bilo neizvodljivo. „Nemoj da mi kažeš!" Brajan odlučno spušta svoju solju na sto, uzima još jedan veliki nikotinski dim i suženim pogledom pilji u me ne. „Ti i Džejms ste se verili?" „Ne baš." Osmehom skrivam nelagodnost, i skrećući temu sa Ze Jrnsa, raspoloženo kažem: „Upoznao si ledi Sarlot?" аГ ГаУа Je šteta pokvariti njegovo vanredno dobro raspoloženje, na stoji tu kao ukras. Ili bolje reći kao da je upravo popušila. °VO^stvo m* Je"' тггшЈа ledi Sarlot, pružajući mu svoju

232

Aleksandra Poler

Očekujem da se Brajan zgrozi, ali njegovo lice ne menja izraz. „Ledi Sarlotl Kakvo iznenađenje. Jedva sam čekao da vas upoznam." Pljesnuvši radosno rukama, Brajan joj se blistavo osmehuje poput vrhunskog političara. U stvari, ne samo što ne menja izraz, njegovo lice šija, zaključujem dok gledam kako je pozdravlja ovlaš je ljubeći u obraz. Utom primećujem modru šljivu na njegovom vratu. Kao naslagane domine, sve se uklapa na svoje mesto. Sinoć: Roki Horor Sou i Najl, zgođušni stjuard. Jutros: kašnjenje na posao, nesvakidašnje dobro raspoloženje i ljubavni ugriz i Hvatam Brajanov pogled preko ramena ledi Šarlot i uzvraćam mu znalačkim osmehom i podignutim palčevima. Naprasno rumen, usredsređuje se na ledi Šarlot koja počinje da mu kuka kako se njen bidermajer ne slaže s njenim tenom zbog čega će na fotografijama izgledati kao avet. „Odmah ćemo to da sredimo. Najbolje da pozovemo cvećara i napravimo nekoliko snimaka..." predlaže on, pokušavajući da me ignoriše. „Jao, možete li? Stvarno to možete?" preklinje ledi Šarlot, glasom pištavim od zahvalnosti. Ledi Šarlot? Zahvalna? Zapanjena sam: Brajan je pravi čarobnjak. „Ali zbog toga ću morati da otkažem neke sastanke." „Voljna sam da vam nadoknadim sve gubitke." „Koji nisu zanemarljivi." „Nije važno. Imam punomoćje nad tatinim bankovnim računom. Odmah ću vam napisati ček", uverava ga ledi Šarlot, vadeći čekovnu knjižicu iz svoje tašne. „Ne, bojim se da je to neprihvatljivo. Cifra može da dosegne i do nekoliko hiljada." Brajan podiže dlanove uvis kao da se brani od : čekovne knjižice u njenim rukama. Zaprepašćeno zurim u njega. Ovaj čovek je genije. S praznim rokovnikom i gomilom neplaćenih računa situacija je crnja nego ikad a on odbija da u jednom danu svoju firmu vrati u život. „Hoće li ovo biti dovoljno?" ulizuje se ledi Šarlot, pokazujući mu ček. Brajan ga gleda, zatim okleva dodajući ovoj sceni primesu dramatičnosti. Skupivši obrve, šištavo uzdiše kroz zube i smrtno ozbiljan okreće glavu ka meni. „Heder, šta misliš, hoćeš li ovim moći da pokriješ današnje obaveze?" Iskreno, čovek zaslužuje Oskara. Prihvatam igru: namestivši poslovnu masku na svom licu, otvaram rokovnik iz kojeg me tužno gledaju prazne stranice. „Neće biti lako, ali daću sve od sebe", ozbiljno kažem.


„O, fantastično!" Odahnuvši od olakšanja, ledi Šarlot pljeska rukama. „Kako da vam se odužim?" „Molim vas, ni ne spominjite", tobože buni se Brajan. „Vi dite, Zauvek zajedno je već nagrađen vašim zanosnim osmehom." Zadovoljan ovom igrom reči,JBrajan ubacuje ček u svoj gornji džep i stavlja ruku oko struka ledi Šarlot, vodeći je ka vratima. Pola sata kasnije, nakon pola kroasana sa čokoladom, konstatujem da bi mi više prijala činija sa pahuljicama, i razmišljam da skoknem do prodavnice i kupim integralni hieb kada zazvoni telefon. Još jedan od bivših klijenata koji naručuje dodatne fo tografije sa venčanja održanog pre nekoliko meseci. Da, naravno da ih imamo u datoteci, uveravam ga. Odustajem od doručka i odlazim u zadnju prostoriju gde kopam po policama prepunim filmova i fotografija u potrazi za naručenim. Ovo je Brajanova ideja datoteke. S teškim uzdahom zaklinjem se u to da ću jednog dana sve to uredno posložiti po abecednom redu. Palim CD plejer, zavrćem rukave i bacam se na posao. Gospodin i gospoda Pek. Ne, nisu ti. Vadim sledeću fasciklu na kojoj je naškrabano STAR... i još nešto. Pokušavam da dešifrujem Brajanov svrakopis. STAR T-R-E... Ah, da. Star Trek venčanje čiji mladenci su se venčali na planeti Klingon. Gledam fotografiju ukočenog sredovečnog mladoženje u uniformi člana posade Staršip Enterprajz i sa osmehom je vraćam na policu. Uzimam sledeću fasciklu. Jao, ovo je ona gde je mlada nosila crnu venčanicu, a sve se odigralo na londonskom Oku. Hmm, bili su lep par. Primećujem s kolikom pažnjom su indijski mladenci odabrali odeću. Sećam se njenog crvenog sarija protkanog zlatnim nitima, preglasnog orkestra koji je svirao tradicionalnu indijsku narodnu muziku i stolova prepunih začinjene hrane. Ali to nije par koji tražim. Nastavljam da prebiram po fasciklama bez mnogo uspeha. Na ivici očaja sedam na stolicu i grickam nokte sve dok mi pogled ne padne na kutiju na kojoj piše 'jun 2005'. Vadim iz nje nekoliko fotografija i okrećem ih ka svetlu. Najednom mi se srce steže. Ne može biti... Dok Majki Kroford izvlači krešendo na CD plejeru, užasnuto srrTn. U ôto§raîu- Pogledom upijam srećan par, mladu koja se dat-6 kameri i mladoženju koji nos trlja o njen obraz. Gledam u Urn : un raj 7 ^- J - Jedva da je prošlo dva meseca. Oklevam. Šta sad da '?• A onda shvatam da mi je preostalo samo jedno. Uzimam telefon i biram poznati broj.


TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE ženjen?" Sedim u hotelskom baru na aerodromu Hitrou i O gledam u Džes. Na sebi ima svoju uniformu, u jednoj ruci drži cigaretu a u drugoj crno-belu fotografiju nasmejanih

mladenaca: gospodin i gospođa Smit. Gregori Smit, poznatiji kao... „Greg?" cvili Džes, ne verujući svojim očima. „Greg je oženjen?" Veče je. Nakon što sam jutros otkrila dotičnu fotografiju, odmah sam okrenula Džes i predložila joj da se vidimo, ali baš u tom trenutku doručkovala je sa Gregom u nekom malom kafeu, izgovarajući se kako uveče leti za Kejptaun gde ostaje dve nedelje. Zar to ne može da sačeka dok se ne vrati? Ne može. Iako sam to neizmerno želela. Želela sam da sačekam do kraja večnosti, kajući se što sam ikada pronašla glupu fotografiju i prepoznala bledi srebrnkasti oži-ljak preko mladoženjinog obraza i konačno shvatila odakle mi je Greg bio poznat. Želela sam da joj nikada ne kažem da je muškarac u kojeg je ludo zaljubljena zapravo oženjen i da sam njegovo belo venčanje fotografisala pre manje od dva meseca. Ali morala sam. I tako sam provela ceo dan rveći se sa svojom savešću, smišljajući kako da joj saopštim ovu poražavajuću vest. Na kraju sam joj samo dala fotografiju. Ionako slika govori više od reci. „Đubre." Grčim se. „Možda je u pitanju neka greška..." Ali naravno da nije greška. Sve je jasno kao dan, crno na belo. Džesine vilice su stisnute. Gledam je i suzdržavam se od toga da ne zaplačem. A onda se sve topi, kao da joj je previše teško da nosi to breme. Nalakćena na šank, Džes spušta glavu u svoje šake. „Ne mogu da verujem." Situacija je beznadežna. Ne znam kako da reagujem. Nikada nisam videla Džes slomljenu i poljuljanu. „Možda je venčanje u međuvremenu poništeno", usuđujem se da je utešim.

235

Džes polako podiže glavu i iskosa me šiba pogledom. „Vidiš, možda i jeste." Nastaje napeta tišina u kojoj uvlači veliki dim cigarete i izbacuje a kroz nozdrve. „Mislila sam da je to ozbiljna veza, međutim, za njega je to samo prolazna afera. Nestašna, vanbračna afera i ništa više", zaključuje Džes, gaseći svoju cigaretu u pepeljari i uzimajući gutljaj crnog vina. „Isuse, pa ja sam spavala sa nečijim mužem." Cutke vrtim svoju čašu sa džin-tonikom, slušajući kako led zvecka o staklo. Ne znam šta da joj kažem. Nažalost, Džes moje ćutanje tumači kao optužbu. „I ne gledaj me tako." „Kako? Nisam te gledala." „Možda sam spavala sa nekoliko muškaraca - okej, sa gomilom muškaraca..." Preko puta nas, sredoveČni par, okružen koferima, sedi za šankom i ubija vreme pijuckajući kafu i čekajući svoj let. Začuvši ovu ljutitu izjavu stjuardese koja pije vino i ne ispušta cigaretu iz ruke, muž i žena razmenjuju preneražene poglede. .... ali nikada ne spavam sa oženjenim muškarcima", glasno objavljuje Džes. „To je moje pravilo, Heder. Jedino pravilo", naglašava ona, udarajući šakom. Zatim grčevito steže papirni podmetač za čašu koji se gužva u njenoj ruci dok joj se iz grudi otima srdit jecaj. U očima joj sijaju suze. „Moje jedino pravilo", ponavlja ona i prve suze joj se kotrljaju niz obraze, kapljući na šank. „Jao, Džes, dođi ovamo." Grlim je oko ramena i privlačim k sebi. Dok slušam njene prigušene jecaje, konstatujem da nijednu suzu nisam prolila zbog raskida sa Džejmsom. „Kakva sam ja budala", mrmlja ona, šmrkćući nad mojom čipkastom bluzom. Osećam kako njene vlažne suze prolaze kroz rupičastu tkaninu na mom ramenu. Džes diže glavu i kažiprstom briše razmazanu šminku ispod očiju. „Mislila sam da je ovoga puta Pi'ava stvar. Toliko sam pazila. Pobrinula sam se za to da ovaj ispuni sve moje uslove." „To nije garancija uspeha", tiho joj kažem, misleći na Džejmsa. • v ." j vidim i sama", breca se Džes, prinoseći čašu usnama. Posle Л! 1ПО? velikog gutljaja, za trenutak zuri u prazno, a onda kaže: post ^ Пе s P omin J em svo § oca < zar ne ? ' Ali to pitanje kao da a v\ja sebi a ne meni. Stoga bez reci nastavljam da slušam. toSra'p at° ^tO â п'кас^а msam upoznala. Videla sam nekoliko fo-IvTam 1Jf *vto ie sve. Svirao je saksofon u orkestru i bio je veoma lep. a каге da se zaljubila

u njega čim ga je ugledala. Rekao je da

236

237

Aleksandra Poter

se i on u nju odmah zatreskao." Džes zastaje da zapali novu cigaretu. „Rekao joj je mnogo toga: da će je oženiti i kupiti kuću, da će biti najbolji muž i otac na ćelom svetu", nastavlja Džes, nervozno otresajući pepeo. „Otišao je pre nego što sam se ja rodila. Bez pozdrava. Zapalio je i nikada se više nije javio. Mama je imala osamnaest godina i bila je u šestom mesecu trudnoće. Ranio joj je srce koje, čini mi se, nikada nije zaraslo." Džes šmrkće kao da će ponovo da zaplače, ali smeška se. „Ona je borac, moja mama. Samohrana majka i ti nejdžerka - možeš da zamisliš kolika je to sramota bila šezdesetih godina. I povrh toga, meleskinja. Doživela je svaku vrstu uvrede koja se može zamisliti, i to odjednom." Pogled joj je prikovan za šaru na njenoj čaši dok mislima seže daleko u prošlost. „Mučila se, radeći dva posla istovremeno, ali uspevala je da me odgoji. Bez ičije pomoći. Zaista, moja mama je pravi heroj. Nikada mi ništa nije zafalilo. Okej, možda nisam živela u velikoj kući, nisam imala kola i nikada nisam putovala u inostranstvo..." Džes tužno gleda u svoju uniformu. „Zato sam i prihvatila ovaj posao. Kao mala, maštala sam o tome da jednog dana, kad porastem, proputujem ceo svet", kaže kroz smešak i postidena ovom ispovešću uzima još jedan gutljaj vina. „I zaklela sam se da se nikada neću zaljubiti i dozvoliti nekom probisvetu da me povredi, kao što je moj tata povredio moju mamu." Stegnutih vilica, Džes se okreće ka meni. „Nisam kao ti, Heder. Ne tražim leptiriće u stomaku. Ne želim ih. Opasni su. Hoću sigurnost, obavezu, materijalnu bezbednost. I naravno, dobar seks", dodaje nakon kraćeg razmišljanja. „Je li? Zašto su svi ti gadovi uvek najbolji u krevetu?" Osmehujem se iako to ne želim. „Ali bez istih tih leptirića tvoja mama te nikada ne bi rodila", primećujem. „Kladim se da nikada zbog toga nije zažalila." „A kako je bilo sa Danijelom? Zar ti nije slomio srce?" „To ne znači da se neću ponovo zaljubiti", odgovaram ravnodušno. „Zašto?" ne razume Džes. „Zato što je to najbolji osećaj na svetu. Zbog njega rizikuješ sve. Ništa ne može da se poredi s njim." „Ali tako si najranjivija." „Tačno", slažem se. „I to je najstrašnije od svega." „Izgleda da ja nisam dovoljno hrabra." Ćutim. Nikada nisam razmišljala na taj način, ali možda j e Džes u pravu. „Kako glasi ona narodna? 'Bolje izgoreti u ljubavi ne go nikada ne biti voljen'."

Pazi štu žel &■■■ možda ti se i ostvari

Odakle ti taj biser mudrosti? Iz kolačića sreće?" "Nemam pojma", prizn*4 em ,č TU '■&! c smeška i odma J™je glavom. „Jebote! Džes se sm Sta sa mnom nije s v e u r e d u , j 4 "Ali Džes je rešena da se valja u svom očaju i, ignonsuci me, nonovo počinje da gužva pa-pirni podmetač za čaše Evo. Pogledaj me imam trideset šest godi ла i jos uvek sam sama. Nikada se nisam Si/ubila Nikada nisam živjela s frajerom duze od šest nedelja. I L se zabavljam sa oženjen, im muškarcem." Njene tamne oči seva-iu Veruj mi, dok sam štiHirala stavke u Gregovom slučaju, ni sam naletela na onu "oženjen 1." Pogled joj pada na fotografiju koja leži na šanku i poklapa je «dnom svoje čaše. „Svi uspevaju da zadrže uspešnu vezu samo ja stalno negde grešim. Evo, na primer ti i Džejms..." „Raskinuli smo." Džes prestaje da se igra sa podmetačem. „Raskinula si sa Džejmsom?" „On je raskinuo sa mnom", ispravljam je. Njeno zaprepašćenje p rrerasta u sažaljenje. „Zaboga, Heder", šapuće ona. „Tako mi je žao - Brbljam kao navijena o glupom Gregu a sve vreme..." „Ne, okej sam. Ozbiljne?", uveravam je. „Da te nisam terala da preboliš Danijela i što pre počneš ponovo da se zabavljaš..." Zgrožena je nad sobom. „O, bože ja sam za sve kriva... Jesi li ti to malo smršala?" „Ceniš?" pitam, presretna što je to primetila, uprkos okolno stima. ; ,Da - oko lica. Izgledaš nekako ispijeno. I grudi su ti se sma njile", znalački primećuje D :žes. Mrštim se. Kada sam pcDŽelela da izgubim koji kilogram, nisam to imala na umu. „Džes, dobro sam", uveravam je. „Jesi?" sumnjičavo pita ona, verujući da je hrabrost na mom llcu samo maska. „Sigurno? " -^gurno. Bez leptirića"^ dodajem. »Jesu li stvarno tako dotri kao što kažu?" "DOlji,"

še. ' Раг ustaJe * prolazi pored nas, vukući svoj prtljag i ci nam par prenera_ ženih pogleda, am se da neće biti u našem avionu, Margaret." . zes sPušta lakat na šaank i naslanja bradu na dlan, iskapljujući ^svojčš

238

Aleksandra Poler

„Vidiš da je pijana, Leonarde. I ne gasi cigaretu." Džes i ja se kikoćemo. „Nećeš valjda imati nekih problema zbog ovoga?" „Ma jok. Popiću kafu." „A šta ako stvarno budu u tvom avionu?" Džes odmahuje rukom. „Držaču sve vreme uključen znak za vezan sigurnosni pojas. Neće smeti da mrdnu." „To se može?" „To stalno radimo. Tako nam se putnici ne muvaju okolo kada nam treba mir i tišina pozadi", samouvereno kaže Džes, hvatajući moj zbunjeni izraz. „Daj, Heder, nisi valjda verovala da se to pali zbog turbulencije po vedrom nebu?" Nemo piljim u nju jer imam gadan osećaj da se neko drsko poigrao sa mnom. „Sledeći put možda i pokušam", kaže ona posle kraće pauze. „Šta? Da isfoliraš turbulenciju po vedrom nebu?" Mrštim se. Kada samo pomislim koliko puta sam pokorno sedela dok mi je bešika pretila eksplozijom, ne mrdajući sa sedišta samo zato što je svetleo znak za vezivanje sigurnosnog pojasa. „Ne, ludajo", odgovara ona, kolačeći oči. „Nego leptiriće!" Izgovara to tako da ne mogu a da se ne nasmejem. „Popiću u to ime", uzvraćam vedro i dižem svoju čašu koju kucam o njenu. „Za leptiriće."

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE

S

ledećeg dana, na pauzi za ručak, sa Brajanom stojim u restoranu na uglu kada dolazim do otkrića da Džes i ja nismo jedine kojima su leptirići na umu. Ali dok nas dve još uvek za njima tragamo, Brajan ih je definitivno uhvatio. „Mislim da sam zaljubljen", priznaje on. „Zaljubljen?" ponavljam dok mi stomak krči od gladi. Daj, volela bih da nas brže usluže ovde. „U početku sam mislio da će to biti samo fizička stvar, među tim, izrodilo se nešto mnogo veće." Čujem ljutito frktanje kroz nos i vidim sredovečnu ženu u redu ispred nas, koja se okreće crvena od besa. „Možete li svoje prostačke priče da zadržite za sebe? Neki od nas pokušavaju da ručaju", sikće ona, otrovno sevajući očima. „Idemo Kerol, idemo Luiz." I u pratnji svojih baba-drugarica demonstrativno napušta restoran. Sada smo prvi na redu. I sve oči su uperene u nas. Gutam knedlu. Marija, vlasnica restorana, otvorenih usta zuri u nas. „Jednu pečenu piletinu u somunu i jedan sendvič sa topljenim sirom i paradajz-sosom. Molim vas", zbunjeno dodajem. Zaista je super što ne moramo da čekamo u redu, ali ponekad ostvarenje žel je i nije toliko prijatno. Srećom, Marija ne odugovlači s našom porudžbinom. Nekoliko minuta kasnije, uručuje nam naše sendviče i Brajan joj daje deset funti. „Nisam hteo ništa da ti pričam zbog tvog ljubavnog kraha , kaže Brajan, misleći na moj raskid sa Džejmsom, čije detalje Sam mu ispričala nešto ranije, „ali jednostavno moram s nekim da j^zgovaram", nastavlja Brajan, ubacujući sitan kusur u korpicu za at; siš. „Godinama se ovako nisam osećao", tiho dodaje on kako ga, Ov °ga puta, ne bi čuli ostali gosti. , »To je super." Uzimam naše sendviče i krećem ka izlazu. re storanu vlada neka bolesna i klaustrofobična atmosfera. Na

240

241

Aleksandra Poler

osunčanoj ulici osećam neopisivo olakšanje. „Pretpostavljam da pričamo o Najlu." „Kako si znala?" iznenađeno pita Brajan. Prelazimo ulicu i koračamo ka kancelariji. „Nagađam. Ili možda povezujem sa menjanjem sedišta na Roki Horor Sou, kašnjenjem na posao sledećeg dana, ljubavnim ugrizom na vratu..." Brajan se neprijatno ceri. „Ali deluje mi okej", uveravam ga. Proverivši koji sendvič je čiji, dodajem mu piletinu. „Apsolutno jeste", oduševljeno nastavlja Brajan, kao da ni sam još uvek ne može u to da poveruje. Zatim odmotava svoj somun i uzima veliki zalogaj. „Ubija me razlika u godinama", dodaje, punih usta. „Koliko on ima?" pitam, stavljajući naočari za sunce. „Trideset dve", bojažljivo priznaje Brajan. „Duplo je mlađi." „Ooo, pilence." „Toga sevi plašim. Ljudi će se smejati." „Neće. Sta fali Majklu Daglasu i Ketrin Žita Džons?" „Ništa", tužno odgovara Brajan. „On izgleda kao da joj je ćale." „Ili deda", pištim. Spazivši uvređenost na njegovom licu, brzo dodajem. „Hej, ne sekiraj se. Veoma si zgodan za svoje godine. I noge su ti mnogo dobre u mrežastim čarapama", prijateljski ga bodrim. Brajan se smeje i odgriza ogroman zalogaj, dok ja uzimam svoj prvi. Ručak obično kupujem u M&S-u, ali moj omiljeni sendvič se uvek rasproda već tokom jutra. Naravno, poslednjih nekoliko nedelja svakodnevno sam ga zaticala zahvaljujući svojoj ludoj sreći. Ali ubrzo mi se smučio, zbog čega danas jedem u lokalnom restoranu na uglu. Neko vreme ćutke jedemo, osluškujući odjek svojih koraka. Utom čujem prigušeno zvono svog mobilnog telefona. Slobo dnom rukom ga vadim iz torbe i gledam u ekran. Nepoznat broj. Verovatno je Džes iz hotela u Kejptaunu, nagađam, i pritiskarn ma lo zeleno dugme. „Halo, je li to Heder?" S druge strane nije Džes, a meni su usta puna topljenog sira, paradajza i hleba. „Ovde Ivon iz Sandej heralda." Stajem kao ukopana i prebacujem misli sa tračarenja sa svojim najboljim prijateljem na užasavajuću spoznaju da bi svaka moja sledeća reč mogla da mi promeni život. „Viktor je jutros otputovao na pecanje, ali zamolio me je da vas pozovem..." Odsečno nastavlja ona, očigledno toliko zauzeta da ni


e primećuje da loš uvek nisam progovorila ni reč. „.-■• jer je zadivljen razgovorom a tobom." Ivon za trenutak ćuti i znam da je moj red da ne što kažem, ali ja ne prestajem da žvačem i žvačem i žvačem. Bože, šta je sa ovim sirom? âs5e mi u ustima kao sunder. Na silu gutam-^ „Odlučio je (] a ti ponudi posao stalnog fotografa^' Umalo da se udavim zalogajem. „Jeste. " uspevam da procedim kroz kašalj. Brajari mi сшке dodaje flašu vode i zahvalno uzimam gutljaj. „Hvala ti", kažem. „Nema Па čemu", istovremeno odgovaraju Ivon i Brajan. „Poštom ćeš primiti zvanično pozivno pismo isz odeljenja za ljudske resurse', nastavlja ona. „Znaš, uobičajena procedura. Ugovor o radu -- detalji o plati, godišnjem odmoru i to." Zatim: „Jeste li razgovarali 0 plati?" „Nisam sigurna..." S nelagodom gledam u Brajan^ Mi je nekoliko koraka ispred mene, razgleda izloge. Osećam sJe kao najveći izdajnik na svetu. „Ovde piše trideset pet hiljada." Utroba mi titra. „Zaista?" šapućem. Trideset pet . hiljada! To je skoro - ne rnogu da verujem - to je mnogo više nego" što trenutno zarađujem. "u P^pm povišicom posle šest meseci." , »Hmm", kažem kao da ozbiljno o tome razmišljaim, dok u sebi vec zamišljam prepune ruke kesa nakon šopinga, pooput Džulije Roberts u Zgodnoj ženi. Zamislite! Moći ću sebi da priuštim godišnji odmor i nešt0 nove odeće i onu predivnu srebr"nu ogrlicu sa malom dijarnantskom suzom koju sam videla u izlogu* Dini hola na putu za teretanu ,,I još nešto." Ivonm gl as ш S p U š ta na zem lj u . Da?" kažem, pokušavajući u<* se saberem ^Viktor želi ia Počneš u ponedeljak. Odgovara?" BraianT uševl en e na Jo i i g splašnjava. U ponedeljak? Gledam u i Oseč a k0J1 Pali cigaretu i izbacuje dim, uživajući u sunčanom danu je no JU jJubljenosti. Ne mogu da ga napustim za fr-™ dana. Iako Posao drastično opao... vikenda a Se setim Precistojećeg venčanja ledi Sarl'lot. Sledećeg n

rnel nitl tor

no

- ^'е m°su â ga odrjijem. „Pa, vidi..." ; počinjem, ali id

3. Nisam ni mislila da će to biti problem. ■ Ono što Vikzam'sli to i ostvari, zar ne?" Čujem nje« n sarkastičan

s O

ö E> O

r

1

сл

I

■ü

^

T3 O

б

c

0

o

GO

S'o

tL N Ć?

-a

I та

-^Д

3

■

G

^

1

СЛ

6

N

3

2

g N

rt P,

rt

s 3-d

C .rt, rt rt

6
*-

rt ~

rt N

CQ

OJ

s

o'Grt

Ifii!

т§ '> rt d

' OH

и

c S= JO

raO C

6

e l

СЛ

O rt

o

E

C2

>n

8rt d -Ü,

vi> rn ч

3

40

3 rt

V

(Л

6 ^з

a)

rt S

•^ « i -

TO" O

'+3 >u >-. . • O 3 O ЧЈ и _y;

C" cu;d

1^-^-6 g » . &.8.S

°

o '■??

ЧЈ

> -3
C "^

i-l

cd

rt cx

°S 6 Г

V-. -■-<

rt 3 QJ C C rt ДГТ

Q

„, ti

4-> TO

« г >N гч. _*.

3 O rt Л U«'Q,t! N 4-j . CQ '—' ^'—i

-d rt

co

OJ

"I

•S g

O O

S

-2-. "" ■ —' +-•

> 8 rt

rt 4»

■2.

u

o»t

OJ

O

4-»

>G G.«

rt ■м rt

o

> *->

6 " tu

-d

1 «.u. 2

rt

rt

rt

rt bO

rt

o s

-4

I

°6 2? Д 5 QJ Ä S 'S §" -% -*

a;

OQ

ra - d


TRIDESET OSMO POGLAVLJE

U

šest sati popodne, Brajan i ja kažemo poslednje zbogom, krijući se iza hrabrih lica, zbijajući šale i obećavajući jedno drugom da ćemo ostati u kontaktu. Vreme je da krenem kući. Ćelo poslepodne provela sam pakujući sve ono što sam proteklih šest godina skupljala i što je stalo u dve velike kese. Brajan mi nudi prevoz, ali odbijam ga pod izgovorom da nisu teške i da ne idem direktno kući nego da se nađem sa Džes. Iako ništa od toga nije tačno. Do stanice metroa, od oštrih ivica velikih kesa formiraju mi se crveni pečati na nožnim člancima koji vremenom prerastaju u modrice. S naporom ih teglim kroz saobraćajni špic ka svojoj ulici. Reka uniformisanih ljudi vraća se s posla i svuda oko mene su buka, izduvni gasovi i dim cigarete, ali jedva da ih primećujem. Delovi razgovora sa Ivon, Brajanova reakcija, lik Viktora Maksfilda i šest godina provedenih u Zauvek zajedno - prepliću se u mojoj glavi poput nemontiranog filma koji se prekida i nastavlja bez naročitog reda i smisla. Čula sam za ljude koji dozive šok nakon teške nesreće ili nekog drugog traumatičnog iskustva, ali nikada nisam čula da se neko šokirao zato što je dobio posao? Mozgam o ovome kada stignem na početak svoje ulice. Zastajem i posmatram svoj odraz u izlogu gos pođe Patel. Gospode, na šta ličim? Pobogu, Heder, šta se dešava sa tobom? Sklanjaj taj tugaljivi izraz sa svog lica. Svako će pomisliti da si upravo izgubila posao. Trebalo bi da letiš od sreće, da potrčiš kući i telefonom javiš Lajonelu i Edu fantastičnu vest. Trebalo bi da otvoriš šampanjac, proveseliš se i svima pripitim glasom priznaš koliko ih voliš. Okej, taj deo je možda suvišan. Uspravljam ramena i na licu nameštam veštački osmeh, poput onog kada predugo čekate da vas neko fotografiše. Hajde, Heder. Mućni malo glavom. Na žurkama više nećeš čuti prezriv osmeh kada te neko pita čime se baviš. 1 više nećeš morati da se upoređujes

svojim vršnjacima na godišnjim okupljanjima, osećajući se kao helosvetska luzerka. Niti ćeš morati da gledaš kroz objektiv fotoaparata, želeći da fotografišeš sve drugo samo ne rumene neveu belim vencanicama. Gotovo je s tim! Našla si posao o kojem si oduvek sanjala! Uspela si! Pored piramide od konzervi u izlogu radnje na uglu, zurim u svoj odraz. Smešno, ali oduvek sam mislila da će uspeh izgledati drugačije. Ušavši u stan, kese spuštam na kuhinjski pod i odlučujem da proslavim radosnu vest tako što ću telefon da posadim na kuhinjski sto i razglasim je svojim najbližima. Narednih pola sata, uzbuđeno pričam Lajonelu o svom novom poslu, Džes ostavljam poruku na govornoj pošti, a Lu mi otkriva da je Ed u Las Vegasu na konvenciji stomatologa, što je „bolje nego da sedi kod kuće i po ceo dan gleda fudbal", ljutito napominje ona. Nakon što mi svi od srca čestitaju i poručuju „da popijem jednu i u njihovo zdravlje", spuštam slušalicu i prazno zurim po kuhinji. Okej, šta sad? Lupkam prstima o sto i gledam u sat na mikrotalasnoj peći: 19.03. Hmm, pitam se gde li je Gejb. Pri toj pomisli, osećam trnce uzbuđenja. Ne mogu da ga zovem jer nema mobilni telefon, ali mogu da ga sačekam i s njim podelim radosnu vest. Oduševiće se - uostalom, ćela ideja je bila njegova. Otvaram frižider i virim unutra. Flaša šampanjca koju sam kupila povodom Gejbovog useljenja još uvek se hladi, čekajući posebnu priliku. Ovo je upravo ta prilika. Ushićeno hvatam grlić flaše obmotan zlatnom folijom, vadim flašu i brižljivo je spuštam na sto. Iz visećeg elementa uzimam dve čaše za šampanjac. Kreće mi voda na usta. „Moet" je ledeno hladan. Tamno staklo počinje da se rosi od kondenzacije, i za trenutak samo stojim, zagledana u flašu šampanjca, dvoumeći se između toga da li da je odmah otvorim ili ne. Ne, Heder, odlučno kažem sebi. Moraš da sačekaš Gejba. i. Ôn°vo gledam na sat: 19.07. Samo što nije stigao. Pokušavam D ' da skrenem misli: hranim Bilija Smita, brišem radne površine, preuređujem umretimagnete od edne čašena frižideru.

T

i

• Nevolinn ,? e Pije šam PanJac sam. On mora da se pije sa ubacu ££ TnT m ™ n d a n n u ' ljubim je i jednu po jednu le da m nZ I ' uzlva J u6 u njihovom slatkom soku. na sat i konstatujem da je prošlo samo tri minuta. Г

^'k

24(3

Aleksandra Poter

Mogu bar jedan gutljaji Zudno gledam u „moet", osećajući kako mi se odlučnost topi. Ko je uopšte izmislio to pravilo da se šampanjac ne pije nasamo? Zašto je društvo nametnulo kliše da je to aktivnost za parove? Grabim flašu i počinjem da odmotavam foliju. Ionako ne nameravam da popijem ćelu flašu. Samo ću da gucnem. Palcem pritiskam plastični čep koji uz prasak leti ka tavanici. Podmećem čašu pod grlić, hvatajući dragocenu penu. Tri čaše kasnije, već sam pijana. Pevam u duetu sa Majk- lom Krofordom, praveći piruete po kuhinji u svojim satenskim cipelicama, dok raširenih ruku i sklopljenih očiju zajedno izvlačimo krešendo. Osećam se ushićeno. Živo. Čini mi se da ću da prsnem od sreće. Uzimam veliki dah, zabacujem glavu i pevam iz sveg glasa. Mislim da imam zaista dobar glas. Prirodan talenat. Trebalo je da se odmetnem u umetničke vode. Uz malo vežbe, mogla sam da budem dobra igračica. Mislim, pogledajte Ketrin Žitu Džons. Potreban je samo trud i par mrežastih čarapa. Dizala bih noge do neverovatnih visina, bez problema. Evo ovako... Šampanjac se preliva preko ivice čaše dok bacam nogu uvis - ta-daaaa! Visoka potpetica se izvrće na linoleumu i sledećeg trenutka padam svom težinom na pod. Jao1. Pa dobro, očigledno mi treba malo vežbe. Pridižem se na drhtave noge i spuštam na stolicu. Dolivam sebi još šampanjca i uzimam veliki gutljaj, da umine bol u nozi. Uh, kako bi mi prijala jedna cigareta. Razmišljam da li da otrčim do radnje na uglu i kupim paklicu „marlboro lajta", ali članak me opasno žiga. Nema veze, ideja je ionako glupa. Iskapljujem čašu. Ma ne valja. Uz ovo mora da ide cigareta. A onda se setim. Gejb je pušač. Radosno skačem na noge i hramljem kroz hodnik do njegove sobe. Sigurna sam u to da mu neće smetati, pušači najbolje znaju šta je kriza. Otvaram vrata kada mi nešto u dnu stepenica privuče pažnju. Malo zeleno svetio na telefonskoj sekretarici, zavučenoj iza vaze sa poluuvelim crvenim ružama, trepće signalizirajući nove poruke. U celoj ovoj gunguli, potpuno sam zaboravila na to da ih preslušam. Prilazim sekretarici i na displeju vidim da su snimljene tri poruke. Pritiskam dugme za preslušavanje i čekam. Prvi pisak„Zdravo, ne prekidajte. IPC banka za vas ima fantastičnu ponudu, možete da uštedite hiljade funti..." Revoltirano pritiskam dugme i


247

mašina pisti, najavljujući sledeću poruku. „Ćao, dušo. Evo ležim pored bazena..." Džes! Razdragano slušam kako naklapa o dobrom provodu u Kejptaunu i o tome kako je odlučila da malo iskulira muški rod. Čujem kako pučka duvanski dim, podsećajući me na sopstvenu krizu. Otvaram vrata od Gejbove sobe. i tako kažem sebi: Slušaj Džes, što je bilo bilo je..." Njen glas ne prestaje da brblja dok gledam po sobi u potrazi za poznatim crveno-belim pakovanjem. Pogled mi pada na policu u uglu. Aha! Trijumfalno uzimam paklicu „marlbora" i vadim jednu cigaretu. „... zato što si bila u pravu, bolje sagoreti u ljubavi nego..." Biiiiip. Telefonska sekretarica je prekida usred rečenice. Otkad poznajem Džes, ne sećam se da je ikada ostavila poruku kraću od vremena predviđenog za nju. Za razliku od sledeće poruke koja zvuči kratko i efektno. I pomalo užurbano. „Ćao, Gejbe..." Osećam ubod razočaranja. Prokletstvo, nadala sam se da će to biti Gejb. „Ovde tvoj ujak..." Ha, dakle to je ujak o kojem stalno priča. Uzimam upaljač i okrećem se ka vratima. Trebalo je da znam. Ima američki akcenat, ali za nijansu blaži od Gejbovog. U stvari, neverovatno podseća na... „..Viktor", predstavlja se glas na traci. Maksfild, završava glasić u mojoj glavi. Ostajem skamenjena. Viktor Maksfild je Gejbov ujak? Moj cimer je sestrić mog novog šefa? Za trenutak ne osećam ruke i noge. Utrnula sam. A onda me konačno pogađa, poput topovskog duleta. Zato sam dobila posao. Poruka još uvek ide, ujak ga obaveštava da je promenio restoran u kojem će se večeras videti, ali više ne slušam jer mi u glavi jutnji. Znači, zato je Gejb predložio da pišem Sandej heraldu. Eto зко sam došla do razgovora, posle šest godina udaranja u prazno... a Jednom mi je muka. Prstima pokrivam usne i padam na kolena. oranje. jâo, gde si?" âm sigurna u to koliko dugo sedim na tepihu dok se svi moji Sn glas \? uâvaJu na mene, poput snežne lavine, kada čujem poznati ' *âo u magnovenju, dižem glavu i zurim u figuru ispred sebe.

248

Aleksandra Poler

Gejb. Stoji na vratima u svojoj motociklističkoj jakni i zbunjeno me gleda. Moja povređenost polako prerasta u bes koji bez kočnica eruptira na površinu. „Gade!"

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE ejbovo lice je bledo kao krpa. „Šta se desilo?" šapatom G pita, tražeći očima moje. „Znaš ti dobro šta se desilo", sikćem, ustajući sa poda. Scene se

sklapaju u jednu veliku jezivu sliku, poput kockica u mozaiku: Gejbovo diktiranje molbe za posao, njegov nepoljuljani optimizam, Viktor Maksfild i njegov neobjašnjivi entuzijazam... Razgovor u njegovoj kancelariji, oduševljenost mojim fotografijama, osećaj ponosa dok mi udeljuje komplimente. „Bože, kakva sam ja budala. Glupa i naivna budala", uspevam da procedim i ne mogu da se setim da li sam se bar jednom naljutila. „Ma daj, smiri se..." oprezno će Gejb. „Da se smirim?" brecam se. Zapravo urlam, ali jače je od mene. Alkohol pumpa mojim venama, pomešan sa adrenalinom i besom. Smrtonosna kombinacija. „Kako se usuđuješ da mi kažeš da se smirim posle svega što si uradio?" „Uradio? Sta sam to uradio?" Gejb zabezeknuto zuri u mene. Zatim provlači prste kroz kosu, čekajući na objašnjenje. Ali ne strpljenje ga izdaje i on se nervozno okreće i spušta svoju kacigu na krevet. „Zaboga", mrmlja, skidajući naočari i trljajući koren svog n osa. „Ulazim ovde i prvo me nazivaš gadom a onda nećeš da mi objasniš zašto." „Viktor Maksfild", jednostavno kažem. Vidim kako v mu se leda koče, ali hrabro se okreće da me P gleda u oči. „Sta s njim?" pita on ravnodušno i sleže ramenima. ' U e ov m ^/ 8 ' očima vidim nepogrešivu iskru krivice. »Ne laži me", sada već vrištim. |âda sam te lagao?" pravda se Gejb. Gejbe^ [iresta-iem da ga streljam užarenim pogledom. „Ujak ti je, ćutke ' J"t'to §a Podsećam. Moje reci ga pogađaju kao strele i on Igra je ûsta Pogled. „Na sekretarici sam čula poruku o restoranu. ^|^° Уа " kažem skoro pretećim glasom. nije bila igra..." buni se on, ne predajući se tako lako.

250

Aleksandra Poter

„Ma nemoj?" sečem ga. „Tobože si došao na ideju da im pošaljem pismo. Moram da priznam da si sjajno odglumio ono iznena đenje kada mi je zakazan^ razgovor. Trebalo je da odeš u Holivud, ti a ne tvoja devojka Mia." Šampanjac mi pojačava emocije i razvezuje jezik. Zrela sam za veliku svađu. Ali Gejb odbija da mi je priušti. Stisnutih vilica, zagledan nekud u daljinu, odmahuje glavom kao da ne veruje onome što čuje. „Zar nemaš ništa da kažeš?" pitam, razjarena njegovim ćutanjem. On se okreće od prozora i gleda me. „Slušaj, Heder, razumem zašto si malo iznervirana, ali mislim da oko svega ovoga dižeš preveliku frku." Gejb pokušava da mi se osmehne, ali ne mogu da se otrgnem utisku da se opasno sa mnom poigrava. „Prestani da mi popuješ!" izdirem se dok me suze peckaju u uglovima očiju. Trepćem da ih oteram. „Kako se usuđuješ? Odakle ti pravo da mi kažeš da oko svega ovoga dižem veliku frku? Pa ovo i jeste jedna velika jebena frka." „Ali ne mora da bude", pokušava da me umiri. „Ko kaže? Ti? Sta umišljaš, ko si ti, jebote? Odakle ti pravo da izigravaš boga u mom životu? Još uvek ne kapiraš, je li? Ovo je bio moj najveći životni san." „To sam znao", podseća me Gejb, najednom ogorčen, „tato sam to i uradio. Znao sam da si to oduvek želela." „Ali ne na taj način", cvilim. „Kako ne razumeš? Htela sam da to ostvarim sasvim sama. Htela sam da mi Viktor Maksfild ponudi posao zato što on misli da sam dobar fotograf..." „Pa ti i jesi dobar fotografi" Pauza. „Nisam hteo da saznaš", tiho priznaje Gejb. „Zašto? Da ne bih ovako reagovala?" Glas mi je piskav od besa. Bože, gde mi je bila pamet? Kako sam mogla da poverujem u to da sam posao dobila zahvaljujući svom talentu? „Ne", mirno odgovara Gejb iako je očigledno da se bori da zadrži pribranost. „Zato što imaš urođeni talenat, Heder. Pokazala si mi svoje radove i trebao ti je samo mali podstrek... kao što je svima potreban", pojašnjava Gejb i vidim kako mu Adamova jabučica igra ispod kože. „Onog dana kada si mi rekla da od detinjstva sanjaš da radiš za Sandej herald, a moj ujak je urednik, shvatio sam da je to neverovatna slučajnost. Mislim, kakve su šanse za tako nešto?" Za trenutak mu oči čudesno sijaju. „Kao sudbina." „Sudbina?" pištim u neverici. „Nije to sudbina, dragi moj, nego prevara."


Gejb je bled kao krpa. „Čak si mi i pismo diktirao", nastavljam. „Je li ovo jedna od tvojih šala?" Svesna sam koliko grubo zvučim, ali više me nije briga. Jer nije nimalo smešna." Gejbovo lice se mrači i osećam da sam ga duboko povredila. „Naravno da nije", tiho uzvraća on. Ogorčenost je više nego čujna u njegovom glasu. „Zato što nisam smešan, zar ne? Kako si mi ono rekla na plaži? Da su mi vicevi truli. Da sam truo komičar." Trzam se. Jesam li stvarno to rekla? Zvuči tako grubo. „Nisam tako rekla..." Gejb me prekida. „Jesi, rekla si. Ko sada laže, Heder?" Preneraženo ćutim. Sa Gejbovog lica nestala je sva boja, osim dve ružičaste tačkice na jagodicama. „Da, u pravu si, idem u Edinburg i verovatno ću jebeno da se izblamiram." Poput reke koja se izliva iz svog korita, prepirka menja pravac, otimajući se kontroli. „Gejbe, nije tačno, samo sam..." Ali on me više ne sluša. Iznenada osećam glavobolju i muč ninu. Kako smo uspeli da padnemo ovako nisko? Srce mi udara i u grudima mi se steže dok mu proučavam lice. Njegove plave oči su tako hladne i daleke. Najednom želim sve da izbrišem. Da vratim film. Da bude sve kao pre. „Nisi jedina koja ima snove, Heder", konačno kaže on, vraćajući me u agoniju stvarnosti. „Znam", šapućem. O, bože, ovo je strašno. Zašto sam morala da čujem tu poruku? Zašto sam morala da popijem sav šampanjac? Sada mi se povraća i poslednjim snagama pokušavam da zadržim pribranost. „Vreme je da idem odavde." Dižem glavu. Gejbovo lice je mračno. Srce mi se čepa. „Kako to misliš?" „Spakovaću svoje stvari." Oči su mu pune bola. „Ionako sam sledećeg vikenda planirao da se selim." Oklevam. Znam da bi sada trebalo da mu se izvinim i ubedim ga u to da ostane, jer ako ode, onda ću zauvek žaliti za tim što nivam Poduzela nešto dok sam još imala šansu. Gejb će izaći iz mog ivota i više ga nikada neću videti. bih Previše sam pijana, ponosna i ljuta. I previše povređena da uc ~ 'nila. „Dobro", uspevam da izustim. I to je kraj. r az v a trenutak mi se čini da na njegovom licu vidim tračak Uj,]trear^nia' ali on brzo nestaje. „U redu", klima glavom. „Odlazim juiro- Um svane."

I

Aleksandra Poter 252 Pogledi nam se sreću, ali kao da se vtse ne vidimo.

Drhtavo ustajem i krećem ka vratima. „U pravu si..." tiho dodaje ^ b " Okrećem senndim da ™jKtre™*g

kd

, a

ali umesto tuge n

na ka]anje

>Pogrešio

S^^ÄdÄ;^ mje'potrebno da mi pojašnjava. Zmm da misli na razgovor - z a posaa Teško gutam, osecajuci kakem^ро

^äS^SSÄ i iz sobe.

ц

F

ČETRDESETO POGLAVLJE

Neću mu

^^

uzvra

_

J Je postalo, 1Zlazim

S

unčev zrak se probija kroz prorez na roletnama i pada mi direktno na lice. Samosažaljivo stenjem. „Urrrgggh." Bili Smit uplašeno mjauče i skače sa pokrivača. Ovakav mamurluk godinama nisam osetila. Sta sam ono pila? Mozak mi se bolno cedi, poput voćke u sokovniku. Šampanjac. Šampanjac. Šampanjac. Bože, umirem. A onda se setim: Gejb. Sedam u krevetu, što prati vrtoglavica koja me tera na to da se ukočim i u toj pozi nekoliko sekundi sačekam da prođe. Uzimam svoju kućnu haljinu, osećajući pod tabanima odeću koju sam prethodne noći samo zbacila sa sebe, i navlačim je na golo telo. Hvatam odraz svog bledog, podbulog lica u ogledalu na ormanu. Toliko o vodootpornoj maškari. Scene iz prethodne noći titraju mi pred očima. Slušanje poruke na telefonskoj sekretarici, otkriće da je Viktor Maksfild Gejbov ujak, bes koji me nagoni na to da svog cimera nazovem gadom. Užas! Pokunjeno koračam kroz hodnik dok mi glava bolno pulsira. „Kako si mi ono rekla na plaži? Da su mi vicevi truli. Da sam truo komičar..." još mi odzvanja u ušima. Vrata njegove sobe su odškrinuta. Otvaram ih sa strepnjom. „Ofići ću čim se probudim." Nepomično stojim na dovratku i posmatram kako snop sunčeV1 м Па tePmu Postaje sve širi, potvrđujući moje najgore strahoe. Njegova soba je prazna. Police koje su do juče bile prepune 1 1Cars ih priručnika sada su gole. Iznad malog drvenog radnog rule ' °d plute koja je bila pokrivena obiljem fotografija i pon ]<■ ] a ê ^sta os*m пек°ик° raznobojnih čioda. Ugao u kojem an s tajala njegova gitara, naslonjena na zid, sada zvrji praz- rski аГ ^° Је^погп sam ga čula da je svira. Zvučao je tako amateј^'?ecarri se. Pred oči mi iskrsava slika Gejba koji sedi u bašti i Va Qa skine akorde Bouvijeve pesme 'Life on Mars'. je n ']

] a ê ^sta os*m пек°ик° raznobojnih čioda. Ugao u kojem j l d d

3 rt C rt bo & *-> rt1 p та хл irr > >и .rt > D Д N

& O

n

<= «=>

i&i s alii

fT7 ___ c—

3 bo C aj

V(J

ft--C

C

rsl

Ц w

CJ

оо О

-

m -^ ^З

'5\(

G

-.

OJ

3 С

^ £ s ■!

rt

rt

C bC

ft-2

V N

-^ .rt

^

3

p .S

N

i5

TZ^

si

P O'

s° _

O S C

P

E

"с1 > D о

£p

и c

O

(U

5E

u, 1>

o

O J -a C OJ

rtrX rt ? <л ra N OJ

<Ч з

rt -rt

^S б «^.

rt 1 3 G O

S3

(U 1|S«

ä s>

OJ

> O P >u и rt»s a, =i

VH

c; D,

.„ P

£ Е^

■J D « « м ajOJ >и oj ^ N rt

-j~>N Д .„ rt ; ~ Ö «J bo У ^д-

a •«

o

.а ä P

c S

E c

- ^ r t „ C r t o J

c

Ss.?gl| S«

H
>c

co _~ :

>(J 00 vfj ^" O f~i 'м *-i Sä v OJ ^З J< ^ P oj d >o rt ^ Д^Ј OJ c

-c

^ .5 p Ја ■?

■pills d

^

N u .rt rt g >_.

-rt 3 .rt

rt fPt - 2g O

rt ■^~ I r—t

OJ-^ bO P ^ ft O rt

g

C

'

OJ

121 at rri

OJ ■<- С^

ililM

:

ti ^

I 3 C «л OJ ••■

S

; а. ™ *У e -S

tn д .X-, rt ЦТ Ј

3

° 1— .S 'rtC co — C >u ■£ rt -рг

U >1J

J_I

(Li n £ ü C

OJ

rt^ oj g ra ^ •^ 2'?-p

e

> C rt C ФЈ v-5i) aj СХ OJ P

^

Џ

а ~'u5 */ OJ У o č

bD oj '

- bO i х« , .-

--=i i4;

"

v

.rt bD 1"

"o

-E" rt

Ü ft з

S-e

ÖS

^1§^ls

3

"bO ra O

i""4 OJ

5^

OJ сл >U

p

OJ .Ü O

^

N 5? «.

а ^*

N Oojco слo ra on rt кгч kJ o" P aj"bb rt C C P rtc ^о г, . P ft , is w ■г

OJ

O Jp

sа

з"

с

и

,-D rt

OJ

rt OJ '^ -rJi ^,-

t5 i

P ra bO>w P'ti

и

P vu М C

C

ćo bo :rt^ O OJ ft

ft

a о

OJ ЈЗ

i ^ I -C

c

пЗ

3

«U

rt C

£

p

о.Г

-sa

O rt

. J2 rt o -a .у c

Уо

g -

i 1

%

N

P

? P"rt ft o c D, r t

U

U "~rt d

Q у g £

00 N ,

c OJ - rt i co iZ з -rt «f £ ft.rt^N

<3

^ i

i

^|з = ° .5

rt OJ

—

ft S £ p

^

-r*„-ö

i3 'o

-€ Srt и 1*-<£ Р>8 СЛ OJ

«

•l#e? "

g

bO

У О p rtrt rt -i-1

ra

s

|ž ce

љ. ctf i f 3

S3 rt OJ > C/O O с^ c rt

ra i>

■rt u л i v_

-2

О

"ТГ

O °» O

u P -a

V 3 3 ?и > ^ C

O ■-

p>o у 3 ca

^

-S E— ° ra -5 <^ rt

зз^в.а 2

OJ

->

c «

+-•

a?

O rt rt >

gg sr-Srt.rt

а° :

rt HJ î > Л

rt

bD

1Л

HHiffl Ä BErt^cQOj^rt

W P

E ° 3^

. S a J O J

rt oj oj ra

S- 3 - S &™ô^ •: c^S а

eа

h ^ . v ia^

и

■ з .-a

и'У в rt p

и

2 I s

w

C

аseм

OJ

> 'C

'з

&

EH

«i 3 rt итЗ-rt K C C м 3 >N C

^s

-

ft ra PQ ra oj .rt

C m .§-rt&5

rt

>СГ rt

-§'с з ft'f?

3Ä

N

3 'ö и

Q.-

г- > .«

ra

N P

ал з

•rtU OJ

^а

з e N"

rt LO rt

■• N C

-Ü rt OJ OJ Jć >U5 . J) У U'

OJ N bC - S^

ra R 3 -U

у

6 S,& 3,^.^3

o ^; 3 C rt --ra > ! ra N ra

B

ra CL, и : > . rt •:

OJ

rt 3'

5&1D 2 «.cз>u o puOJc s > N ~ > a= co

.

c

?rt .—\^ p

^у o

>1Л P S-i

■ rt >-d

Jtt ra N

W

rt

rt

w _. ra « 3 .„

P -S

з-з а * ra

■t-^ а OJ 1Л

ra -O ,

;n £ >.«. c OJ а >N C

^ 1

si?:

to C

rt bo C

а rt-ö. и ra

OJ

OJ

23

Pazi šla želiš... možda li se i ostvari

Aleksandra Poter

256

257

■ savršenog muškarca.

Bilo je fantastično iskustvo sve dok nisam dobila kaznu zbog prekoračenja brzine i još tri boda na vozačkoj dozvoli i šezdeset funti po džepu - koje sam zaboravila da platim. Skrhano se pridižem na noge i prilazim prozoru. Oslonjena laktovima o prozorsko okno, posmatram svoj osunčani vrt. Koji me podseća na sledeću želju sa mog spiska:

se Рп pomisli na Džejmsa utroba poželela sam ga dok sam sa Dze> bilaû

tlačenje -di âbrakadabra l u d o k s a- пеШЛо «*

kome

di- je

• da svaki dan bude sunčan. Bumbar doleće niotkuda i počinje da skače s cveta na cvet, pokušavajući da skupi polen. Ali njega nema jer su sve biljke uvele _ nedeljama nije pala ni kap kiše. Ubod krivice. Osećam se kao ubica bumbara.

bila zaljubljena.

se dogodi čudo i izvuče Zauvek zajedno iz dugove

• ružičaste svilene cipelice u veličini 37. Da ih sinoć nisam nosila, verovatno se ne bih okliznula i ljosnula na kuhinjski sto zbog čega mi je članak otekao i ne prestaje da me boli.

• da dobijem premiju na lotou.

• da izgubim onih poslednjih nekoliko kilograma.

Во« me samo kad pomiri.» » £

premiju, a volela bih da ".sam. Za» :stott dodЈ^ ^ tugu za ukradenom torbom Jednog trenutka g ^ m

i u8m,sl,ma već -«^Sl sve to ukrao,

^Г» Âne Uedem u polako) stan,- ci, umesto sa Gejbom na Hampsted h.tu.

. do Englesko pobedi Froncuskii u fudbalu.

Da,„Kov

? to

kriva tetka Heder. • da nema gužve u saobraćaju.

Mislila sam da ću se tome istinski radovati, ali zapravo sam veoma razočarana. Samo Džes je primetila da sam smršala - i to da su mi se smanjile grudi i da mi lice izgleda ispijeno... Ista je sudbina svih mojih želja, najednom shvatam. Da, dobila sam savršenog dečka, posao iz snova, vitak stas i sva ona prazna sedišta u metrou, prva mesta u redovima, prazne parkinge i kroasane punjene čokoladom koliko mi srce želi. Ali sedeći ovde, u društvu gadnog mamurluka i razdirućeg kajanja, sav sjaj, uzbuđenje i radost proteklih nekoliko nedelja počinju da blede. Ostaje mi samo gola istina. Nijedna od mojih ostvarenih želja nije me usrećila. Zarivam lice u šake. Ne znam šta da radim. Sve mi je tako brkano u glavi. Volela bih da mogu sve ovo da izbrišem i da po- n°vo^bude kao pre .Ali kako? Utom mi u glavi sine ideja, poput munje, ^а naravno - srećni vres. ^ a da blagoslov a sada prokletstvo. Kada bih mogla da ga ' °acim> sye bi ponovo bilo okej. Moći ću sve da vratim na r

0 {biće kao pre skâČem 's na noge

azgov ' P° êdnji put sam ga videla pred odlazak na Ог stavila sam ga u džep, za sreću. Ironija je time veća.

Aleksandra Poler

2.58

Hitam u hodnik u potrazi za svojom belom jaknom koja visi na čiviluku pored ulaznih vrata. Pretresam sve džepove, ali u njima ne nalazim grančicu srećnog vresa. Proveravam unutrašnje. Prazni su. Osećam čudnu jezu. Nisam ga valjda izgubila. Gledam po podu, za slučaj da je ispao - i utom primećujem nešto belo na otiraču ispred vrata. Pismo. Odsutno ga podižem. Sandej herald 45 Kings Vej London Wl 20Y

т

Pazi šla želiš... možda ti se i ostvari

olakšanja. Sada ću to moći Љ^

■

■

šaka koju je trebalo «ufc ^*** zaboravim. Da, zaboraviću Gejba

Iskreno vaš,

V/М-ог Viktor Maksfild Nekoliko trenutaka upijam svaku reč, slovo po slovo. I umesto da letim od sreće, osećam beskrajnu ogorčenost i kajanje. Stoga u narednih dvadeset minuta činim jednu od najtežih stvari u svom životu: pišem pismo koje nisam mogla da zamislim da ću ikada pisati, pismo u kojem odbijam ponudu Viktora Maksfilda. Objašnjavam i zašto: zbog Gejba - kako ne mogu da prihvatim posao koji ne zaslužujem iako ga i dalje poštujem kao uredni ka. Potpisujem se, presavijam pismo na tri jednaka dela, ubacujem u koverat i zapečaćujem svoju sudbinu. Osećam ogroman talas

ка

K

lom ^SÄ-S j?

,

?

od gre*

moči sve da

uglu. Prvi put ne moram da 5т\ о сГ ? jednu u svojoj torbi. Lepim jefnaWa Ah ne mogu da ga ubadm Za trenS ^ otvaram šaku i čujem ga kako pada unutг r,to. Liotovo je. Zvono mobilnog telefona dim aparat ,г džepa8 iÄ

Weder Hamilton 34 Spring Strit, st. B Mala Venecija London W9 7PG Draga g-dice Hamilton, Na osnovu našeg nedavnog razgovora, veliko mi je zadovoljstvo što mogu da vam ponudim posao redovnog fotografa u „Sandej heraldu". Vaša početna plata će iznositi £35.000 sa prvom povišicom posle šest nieseci. Monika Hadžekins iz Odeljenja za ljudske resurse obavestiće vas o datumu zasnivanja radnog odnosa i ostalim detaljima u vezi sa doprinosima za socijalno-penzioni fond. Ukoliko imate bilo kakva pitanja, molim vas kontaktirajte je na lok. 435.

,

bc kroz

*

Sandučeta

VeČ Imam

P™rez. " A Onda

Su sad hoć e' »Tvoj otac je imao srčani udar" i ceo moj svet ruši se u tom trenutku.

na


ČETRDESET PRVO POGLAVLJE

N

e sećam se šta je posle bilo. Mozak mi se jednostavno zablokirao. Većina ljudi misli da je gubitak roditelja nepojmljiv ne možete ni da ga zamislite, ne želite da ga zamislite. I kako godine odmiču, ponekad vam tako nešto padne na pamet, ali samo nakratko, a onda ga spremno istisnete iz glave. Međutim, kada se dogodi, onda je previše stvarno. Shvatate da je moguće. Da se događa. Tako se dogodilo i meni. Moja majka, riđokosa lepotica puna života, čiji smeh je terao ljude da se tope od miline, ulivajući im radost i životnost, više nije tu da se smeje. Umrla je. Njen život je zbrisan s lica zemlje, poput dečjeg crteža gumicom. A sada postoji mogućnost da i Lajonel... Strah zaustavlja reč pre nego što se formira u mojoj glavi. Ste žem volan svog MG-a i s naporom se koncentrišem na saobraćaj ispred sebe. Vozim se autoputem M4 za Kornvol, ali nisam sigurna koliko dugo. Dva, možda tri sata. Sve mi je mutno - kao kroz maglu se sećam povratka u stan i kako sam komšinicu zamolila da pričuva Bilija Smita, zatim spakovala najosnovnije sitnice u putnu torbu i krenula na put. Trenerku nisam ni skidala sa sebe. Nisam imala snage. U retrovizoru hvatam odraz svog ispijenog lica, s dubokom borom urezanom između obrva, i razmišljam o Edu koji će doći prvim avionom iz Amerike. Mora da me je Lu o tome obavestila iako se ne sećam razgovora s njom. U stvari, ne sećam se mnogo čega u poslednjih nekoliko sati, osim Rozmarinog preklinjućeg glasa. „Požuri, Heder, moraš da požuriš." Pritiskam pedalu za gas u nameri da preteknem automobil ispred sebe. Najednom čujem sirenu, munjevito se okrećem, i u paralelnoj traci vidim srebrni BMW koji do maločas nisam primetila. Vozač ubrzava i u prolazu mi pokazuje srednji prst. U ovakvim situacijama obično urlam od razjarenosti, ali njegov gest me sada

261

nimalo ne dotiče. Nastavljam da zurim ispred sebe, koncentrišući se na put kako bih u bolnicu stigla na vreme. Na vreme. Na vreme za šta? Sve dosad odbijala sam da se pomirim sa mogućim ishodom ove situacije, ali sada, utučena i pogurena u svojim kolima na sivom autoputu, konačno se suočavam s njim. Hoću da stignem u bolnicu na vreme da se oprostim od svog oca. Putovanje od Londona do Kornvola je najduže i najstrašnije u mom životu. Kasno popodne stižem u Njukvej i ubrzo vidim putokaz za bolnicu Sveti Luka. Ali tek kada u daljini ugledam obrise ružne sive zgrade, shvatim da je to mesto u kojem je mama primala hemoterapiju. Zaustavljam na parkingu i dižem pogled ka hladnom, betonskom zdanju podignutom šezdesetih godina prošlog veka, u arhitektonskom stilu tipičnom za taj period. Skoro dvadeset godina je prošlo od mog poslednje dolaska ovde a sećam se kao da je bilo juče. Pronalazim slobodno mesto za parking i, ignorišući znak za plaćanje, trčim po vrućem asfaltu, vijugajući između automobila čiji vetrobrani se presijavaju na zalazećem suncu. Besna sam. Kako sunce može da šija kada se moj otac u ovoj bolnici bori za svoj život? Nebo bi trebalo da je sivo i s njega bi trebalo da rominja sitna, dosadna kiša koja će da mi skvasi odeću i ulije još veći očaj. Umesto toga,vosećam se utrnulo. Zurim ka automatskim vratima - i naglo zastajem. Posetioci sa cvećem i voćem istovremeno prilaze vratima i sklanjam se u stranu da ih propustim. Želim da uđem, ali najednom imam dvanaest godina i došla sam da posetim bolesnu majku - i užasno se plašim, ali ne bih da ponovo počnem da piškim u krevetu. „Jesi li dobro, dušo?" Jedna od posetiteljki, sredovečna žena sa buketom ružičastih hrizantema, zabrinuto gleda u moje bledo lice i bele zglobove kojima se držim za ogradu. „A?... Jesam, dobro sam - hvala vam. Samo mi treba malo sveZe g vazduha." „Ne brini, biće sve u redu", mrmlja ona, tapšući me saosećajno P° ruci. Sledećeg trenutka se okreće i odlazi. Gledam je kako estaje iza vrata i, ohrabrena ovim gestom, puštam ogradu. Tata je ecao da nikada neće reći zbogom i verujem mu. Skupivši snagu, U1 azim unutra. oolnica je lavirint hodnika i stepeništa, ali naposletku dobijam stva gde se nalazi šok soba. Ispred nje zatičem Rozmari. Sedi

262

Pazfšta želiš... možda U se i ostari

Aleksandra Poler

na plastičnoj stolici u hodniku, stežući svoju tašnu u krilu. Lice joj je bezizražajno dok zuri ispred sebe, napućenih usana i stisnutih vilica. Začuvši moje korake, okreće glavu i očima traži moje. „Heder, stigla si - konačno." Pogađa me što svaka njena reč mora da zvuči kao optužba. Ne ispuštaući svoju torbu, ona ustaje, zatim okleva kao da nije sigurna kako da me pozdravi. Na kraju me ovlaš ljubi u obraz. Primećujem da miriše nekako veštački, poput osveživača za prostorije. Ostajem ukočeno da stojim, stisnutih pesnica i spuštene glave. Nokte zarivam u dlanove, ali ne osećam

bol. „Gde je moj otac?" pitam, ne želeći da ga zovem Lajonelom. Otac mi je. Moja krv. Moja a ne tvoja, razmišljam, streljajući Rozmari očima. „U šok sobi je." „Hoću da ga vidim." „Ne možemo još. Lekari su..." „Lekari? Šta oni znaju?" Preplavljuje me ružno sećanje na majčinu bolest. Rozmari je užasnuta. „Heder, molim te", ućutkuje me. „Tvoj otac je imao opasno zapušenje krvnih sudova." Grlo mi se steže i najednom sva moja ljubav prema njemu prerasta u gnev prema njoj. „Kako?" optuživački pitam. „Kako se to dogodilo? Zivela si s njim, trebalo je da brineš o njemu!" I dok to govorim, znam da zvučim kao zla veštica. Nije sirota žena kri va - zapravo niko nije kriv. Ali ne mogu da se obuzdam: sav bes i povređenost koji su se godinama skupljali konačno kuljaju napolje. Ali Rozmari ne reaguje. Njeno našminkano lice je bezizražajno. „Heder, uzrujana si", šturo kaže i, priljubivši suknju uz telo, seda na svoju stolicu. „Učinila sam sve što sam mogla. Pozvala sam hitnu pomoć i medicinski tehničari su bili vrlo ljubazni..." Dok je slušam, osećam kako me guši neki ogroman teg, prisiljavajući me na to da sednem - inače bih pala nasred hodnika. „... ali u ambulantnim kolima bivalo mu je sve gore. Kada smo stigli ovde, odmah su ga prebacili u salu..." Rozmari izdaje glas jer se previše plaši da završi rečenicu i zato spušta glavu, stežući jače tašnu na svom krilu. Nekoliko trenutaka obe ćutimo. Ova užasna stvar koja bi trebalo da nas zbliži, zapravo nas još više udaljava. Umesto da jedna drugu tešimo, nas dve sedimo na neudobnim plastičnim stolicama, jedna pored druge i nemo pilji' mo u žute bolničke zidove. Dve osobe, jedna strepnja i milion nepremostivih milja između nas.

ч,63

Ubrzo se otvaraju vrata na kr aju hodnika i ob c okrećemo * sa zelenom vu ¥a. Stariji muškarac u zelenoj hir Urškoj odeći, kapo na glavi, koraca ka nama. ^ „Gospođo Hamilton?" pita on, gledajući u obe. Smrtno ozbiljan. Gotovo je. Strah mi guši ono malo dah a ti plućima. „Ja gospođica Hamilton, kćerka , uspevam da izgoVori<"n Lekar mi pruža ruku. „Doktor Bredli. c?per isao sam vaš g oca." Njegove reci su sve tiše, kao d a nestaje u dt^^n tuneiu M da čujem samo svoje disanje, poput udaljenih tal ^sa koji zapljut kuju obalu. Secam se kako me je Lajonel uči o da plivam u moru Dok mlataram ručicama sa drečavonarandžas* 1™ mišićima nj e' gove snažne ruke me drže ispod stomaka. „Ne-ć" te pustiti Hed^r ne boj se, neću te pustiti", uporno me ub e đ u i e - Ali me pušta' j lupam rukama i nogama najjače Što rnogu, s/fno da ostanem L površini. Baš kao što ću i sada ostati na površini, kêm sebi naprežući se da čujem kako Rozmari postavlja pitanje koje êplašim da hm preko usana. „Kako je?" Na ivici sam. „Operacija je dobro prošla..." Poput davljenika koji puni pluća vazduhon*, obećam kako m e zapljuskuje olakšanje. „Morali smo da izvedemo angioplastiju kaker- bismo uklonili v<> uKu naslagu u koronarnoj arteriji..." Rozmari skuplja dlanove pod bradom kao d^ se moli što je sasvim normalno u ovakvim situacijama", uverav/a nas lekar svojirn dubok™, smirujucim glasom. „Posle smo umdil^ Efc i ostale te " tove: radi potvrđivanja dijagnoze. Pacijent jetrûti, 0 pod velik dozom sedativa i na oporavku u šok sobi.. " ki P' s k ^ i e n a o d š o k a i dd mene mene Rozmari °, ' Počinje dajeCa>' sWo histerične vala dk hvala vam,d hvala vam, doktore, vam " mene da

°, '

"* ^' м-^Т? ° ,, Je u^ Nkada d t3da nisam Vid ° ^

V

k

l -

, ali ja se n,

° ka° kiP' skêniena od šoka i

—" .". iiiugu. iMNdua uu iaua nisarr» vide] "' a %ma

. i emotivnog raspada i za trenutak nemo гиУ™ u nju Rastaje neprijatan muk. ' ' °ko Ro?T daie Za VaS °V0 Vdiki Žok-" Lebr ^tavlja jednu ruki drugorn ^

Гате Па

, ' P°mažući Jojh da sed n ^ e ^ stolicu, dol 8°m poziVa sestru koja u tom trenutku prolaz^ odnikom

264

Aleksandra Poter

znam da vam je teško, ali morate da budete jaki. Upozoravam vas da je vaš suprug još uvek u opasnosti. Prvih četrdeset osam sati na kon srčanog udara jesu kritični i moraćete da ostanete uz njega." Medicinska sestra nam prilazi i on joj pokazuje da preuzme brigu oko Rozmari. Gledam kako mlada devojka u uniformi seda na stolicu pored nje, nudeći joj maramice i reci utehe. „Gospođice Hamilton?" Doktorove sive oči me ispitivački gledaju i za tren imam utisak da me osuđuju, ali već sledećeg trenutka usne mu se šire u ljubazan osmeh. „Hoćete li da vidite svog oca?" I tada konačno shvatam: jedina osoba koja me osuđuje zapravo sam ja. Tišinu sobe remeti ravnomerno pištanje monitora za srce. Posle stroge sterilnosti hodnika, šok soba deluje neobično smirujuće. Krevet u uglu okružen je mašinama i monitorima koje putem žica i cevčica mog oca drže u životu. Tiho prilazim krevetu i gledam u njegovo bledo lice. Noge mi klecaju i hvatam se za ivicu kreveta da ne padnem. Ovo nije moj tata. Moj tata je gorostas koji je mene i Eda mo gao s lakoćom da nosi u rukama kada smo bili deca i da nas ljulja dok nam ne dosadi; koji me i dan-danas tako jako stegne u svom medveđem zagrljaju da pomislim da će .rebra da mi popucaju; koji voli hranu, umetnost i život s neugasivom strašću; koji me je, od kada sam se rodila, obasipao svojom bezuslovnom ljubavlju zbog koje sam se osećala sigurno i zaštićeno. U ovom krevetu leži bledo, nepomično telo čije grudi se polako dižu i spuštaju. Sva njegova snaga je nestala. Izgleda tako slabo, ranjivo i krhko. „Tu sam, tata", šapućem, puštajući da mi ruka obujmi njegovu beživotnu šaku. U tom trenutku, ceo moj svet se ruši, kao kula od karata. Svi oni glupi spiskovi stvari koje treba da učinim. Sva ona briga oko celulita i odeće ili potrage za gospodinom Pravim. Sva moja nezadovoljstva i stvari koje želim da promenim, poput boljeg posla, više para, čvršćih butina. Ništa od toga više nije važno. Stežem mu ruku, gledajući ga u lice. Ispala sam tako glupa i sebična, trošeći dragoceno vreme na besmislice i želeći stvari koje ne mogu da imam, sve vreme... Prisećam se svih svojih trivijalnih, nebitnih želja... svih tih stvari. Koje ne želim, koje mi nisu potrebne i do kojih mi sada više nije stalo. Sve sam prihvatila zdravo za gotovo - ne ceneći ono što sam imala. I sada postoji opasnost da izgubim i to. Da izgubim sve. Spuštam usne na očevo čelo. Dosad sam želela stvari koje su bile deo svakodnevnog života. Ali pogrešila sam. Želje su svetinja.


26.5 One su magične. Ispalo je upravo onako kako mi je rekla Ciganka kada mi je dala srećni vres: Upotrebi ga mudro i ispuniće ti sve štn ti srce želi. Usamljena suza mi pada na ruku kao kap kiše. Zatim još jedna i još jedna. Krupne suze očaja kotrljaju mi se niz obraze, muteći mi pogled i kupajući mi lice. Ubrzo jecam tako jako da mi se ćelo telo trese. Konačno shvatam šta je Ciganka pokušavala da mi kaže. Ali nisam bila nimalo mudra: bila sam nesmotrena, neodgovorna i prokleto sebična. E pa, takva više neću biti. I dok sedim tu, u maloj šok sobi i uz zvuke monitora za srce držim svog oca za ruku, želim svoju poslednju želju - jedinu koja mi jeîkada bila važna. Želim da moj otac preživi. Nisam sigurna koliko dugo sam probdela nad bolesničkom posteljom svog oca, ali sledeće čega se sećam jeste to da doktor ulazi unutra i nežno mi sklanja ruku sa očeve i govori mi da odem kući i naspavam se: moj otac mora da se odmara. „Dobro sam." „Izgledaš umorno." Odmahujem glavom. „Neću kući. Ostajem s njim." „Vaša maćeha je rekla isto to", odgovara on, pokazujući na hod nik u kojem Rozmari i dalje mirno sedi. „Jeste?" iznenađeno pitam. Pretpostavila sam da će Rozmari zeleti da prenoći kod kuće. Previše ceni udobnost svog doma. „Lajonel je srećan čovek što vas ima", smeška se doktor, „i vas dve ste srećne što imate jedna drugu. Porodica je veoma važna u ovakvim trenucima." Rozmari nikada nisam smatrala članom porodice: uvek je bila uljez, autsajder, neko ko tu ne pripada. I prvi put mi pada na pamet aa bi i ona mogla tako da se oseća. „Hvala, doktore." „Zadovoljstvo mi je" kaže on, vodeći me ka vratima. „I nemojte Posle da kažete da vas nisam upozorio na to da je kafa odvratna."


ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE

D

a nam uzmem po kafu?" Rozmari diže pogled sa linoleumskog poda, začuvši moj glas. Oči su joj crvene od plakanja. „Mada doktor kaže da nije ništa naročito", dodajem, smeškajući se nervozno. Jedan trenutak se samo gledamo, kao da su cigle u tom nevidljivom zidu između nas postale providne. Ali ne sve, samo onoliko koliko je potrebno da se prvi put vidimo. Rozmari se nesigurno osmehuje. „To bi bilo divno. Treba li ti novac?" pita, podižući svoju tašnu, ali zaustavljam je. „Novčanik mi je tu negde." Rovarim po svojoj torbi i brzo ga lociram, otkrivši pri tom da je odeljak za sitan novac potpuno prazan. „Imaš li deset funti sitno?" pitam, vadeći novčanicu. „Ma uzmi moju tašnu", ubeđuje me Rozmari, pružajući mi je. „Bočni džep je pun sitnine." „Sigurna si? Mogu negde drugde da rasitnim..." „Možda sam penzionerka, ali mogu sebi da priuštim da nam kupim po solju kafe", odgovara ona. „Uostalom, ako je toliko loša kao što doktor kaže, onda će nam jedna biti dovoljna." Predajem se i snebljivo uzimam njenu tašnu a zatim odlazim niz hodnik u potrazi za aparatom za kafu. Nekoliko minuta kas nije, otkrivam ga u čekaonici prepunoj umornih, prestrašenih ljudi od kojih neki sede šćućureni jedni uz druge, drugi listaju stare ženske časopise i pijuckaju kafu iz plastičnih čaša. A ima i onih, poput starijeg muškarca u uglu, koji sede sami i beznadežno zure u prazno. Primećujem njegove prste. Krivi su od artritisa, ali to ga ne sprečava da svoju burmu odsutno i besciljno vrti ukrug. Skrećem pogled, spoznajući koliko sam srećna što ne moram da budem sama. Zato što imam Rozmari. Imamo jedna drugu. Gledam na zidni sat. Pred nama je duga noć. Počinjem da ubacujem novčiće od deset penija u prorez. Čujem zujanje. Ubrzo se u dnu pojavljuje plastična čaša u koju počinje

da curi topla crna kafa. Uzimam je i odlažem na vrh aparata; zatim vadim još sitnine za drugu kafu. Nekoliko novčića se zavuklo u ugao i okrećem tašnu naopačke ne bi li sami ispali. Utom nešto iz drugog džepa ispada na pod. Fotografija. Saginjem se i podižem je. Na njoj su Rozmari i Lajonel iz mlađih dana. Lajonel na sebi ima svetlozeleno odelo dok je Rozmari u elegantnoj beloj pelerini sa ljupkim šeširićem na glavi. Odsutno je okrećem i na pozadini vidim očev rukopis: Mojoj predivnoj supruzi na dan našeg venčanja. Hvala ti što si me ponovo usrećila. S ljubavlju, Lajonel Pa naravno. Ovo je fotografija sa njihovog venčanja, od pre deset godina. Niko od porodice nije prisustvovao jer sam ja bila na krstarenju a Ed nije mogao. Nije želeo, ispravljam sebe. Nikada nisam ni tražila da vidim slike sa njihovog venčanja iako se sećam da je Rozmari htela da mi ih pokaže onog leta kada sam se vratila sa fakulteta. Izmislila sam neki izgovor kako sam prezauzeta. Prezauzeta. Kakav kliše. Zar je moguće da sam prezauzeta punih deset godina. Osećam ubod krivice. Sve vreme sam odbijala Rozmari od sebe, ali sada, pročitavši tatinu posvetu, shvatam da sam prema njoj bila nepravedna. Tokom godina sam nekako uspevala da potisnem sećanja na očaj u koji je tata upao nakon mamine smrti i kako se više nikada nije smejao, dok su mu oči uvek imale neki avetinjski sjaj. Sve dok nije sreo Rozmari. „Izvinite, jeste li završili?" Mladić sa bejzbol kapom upitno me gleda, pokazujući na aparat za kafu. „O, izvini, evo, odmah ću." Vraćam fotografiju u tašnu, iz bočnog džepa vadim sitninu koju hitro ubacujem u aparat. Plastična čaša se brzo puni, uzimam je zajedno sa onom prvom i krećem ka hodniku, odlučna da učinim nešto što je trebalo davno učiniti. „Zao mi je." „ v „Molim?" Rozmari mršti obrve, preuzimajući svoju plastičnu času sa kafom. A onda joj spoznaja razvedrava lice. „O, shvatam. oliko je grozna?" pita ona, sumnjičavo gledajući u braonkastu ec nost čiji miris ipak podseća na kafu. Neodlučno stojim pred njom. „Ne zbog toga." Teže je nego što mislila.

2Ö8

Aleksandra Poter

„Heder, sedi dole." Rozmari tapše stolicu do svoje. Sedam pored nje i uzimam gutljaj kafe. Bljak, stvarno je grozna kao što izgleda. Gledam Rozmari u oči. „Hoću da ti se izvinim", konačno prevaljujem preko usta. „Bila sam prava kučka. Sve ono što sam ranije rekla..." „U redu je", prekida me ona, hvatajući me za ruku. „Razumem." „Ne, ne razumeš." Skupljam hrabrost da je pogledam u oči. „Hoću da ti se izvinim za svoje ponašanje tokom svih ovih godina, zato što sam te odbacivala jer si zauzela mamino mesto i zato što te nisam prihvatala kao ravnopravnog člana porodice..." Eto. Konačno sam joj priznala. „Tako mi je žao, Rozmari. Bila sam pravi idiot." Teško gutam jer znam da će sada da me zamrzi. Ali ne krivim je. I sama sebe mrzim zbog toga. Nastaje pauza u kojoj ona obraduje moj izliv iskrenosti. „Hvala ti, Heder", tiho odgovara ona. „Nemaš pojma koliko mi ovo znaci.

Zatečena sam njenom smirenošću. „Želim i ja tebi da se izvinim", tiho dodaje ona. Gledam je dok zamišljeno zuri u svoju kafu. „Podjednako sam kriva. Svih ovih godina bila sam ljubomorna na tvoj blizak odnos sa Lajonelom. Nikada ništa slično nisam ostvarila sa svojom decom. Anabel i ja..." Gornjom usnom poklapa donju, na kojoj još uvek ima tragova ružičastog ruža. „Recimo da se ne razumemo kao što je to slučaj kod vas." Obe se osmehujemo, uprkos svemu. „I ljubomorna sam što ga toliko podsećaš na Džuliju..." „Na mamu?" pitam šapatom. „Znam da zvuči zlobno", priznaje ona, „zavideti kćerki svog muža zato što liči na svoju pokojnu majku i osećati pretnju zato što je konstantan podsetnik na njegovu prvu ženu..." Na bledom, ispijenom licu, njene oči su pune suza. „Loša sam osoba." Nikada to nisam gledala iz njene perspektive, ali sada najednom uviđam koliko joj je svih ovih godina bilo teško. Instinktivno je hvatam za ruku, shvativši da je prvi put dodirujem sa simpatijom. „Dobra si osoba, Rozmari, veoma dobra", uveravam je. I ne kažem to tek tako. Zaista to mislim. Trebalo mi je deset godina da to shvatim. „Jesam?" Suza joj se kotrlja niz obraz i upada u kafu. „Pa, ili to, ili smo obe užasne." Sležem ramenima i osmehom teram sopstvene suze. „Nikada mi nije bila namera da zauzmem Džulijino mesto", tiho nastavlja ona.

~

t


„Znam", klimam glavom, pitajući se zašto ovaj razgovor nismo vodile pre mnogo godina. „Nikada ne bih mogla, i da sam htela. Kao što ni Lajonel nikada ne bi mogao da zameni Lorensa, mog prvog muža." Rozmari me gleda, i prvi put u njenim očima vidim iskonski strah. „Ne bih podnela da ponovo izgubim nekog tako dragog. Mnogo volim tvog oca, Heder. Ne znam šta bih radila bez njega." Glas joj drhti i sledećeg trenutka počinje gorko da jeca. Sada je moj red da budem jaka, kažem sebi, iako mi ista misao ne izbija iz glave; znam da Lajonel ne bi želeo da zbog njega plačemo. Da je sada tu, verovatno bi nas zagrlio obema rukama i razveselio. Ali pošto on to ne može, onda moram ja. Grlim Rozmari i privijam je uza sebe - zato što bi tata tako želeo... i zato što to sama želim. Noć je beskrajno duga. Rozmari u jednom trenutku savladava san, ali ja ne mogu da spavam. Sedim, pijem kafu i prelistavam stare časopise. Posle nekoliko sati, osećam potrebu za tim da protegnem noge. Ustajem i izlazim napolje. Noć je topla i tiha, kao što nikada nije u Londonu. Usled tog spokoja počinjete da verujete u to kako sve oko vas spava i kako ste jedina osoba koja je budna na ćelom svetu. Na bolničkom parkingu vidim nekoliko pušača. Prepoznajem uniforme medicinskih sestara i za trenutak oklevam. S obzirom na okolnosti, ne bi trebalo ni da pomišljam na to, ali ipak im prilazim: „Imate li jednu cigaretu viška?" Prestaju da pričaju i jedna od sestara me saosećajno gleda. Nisam se dugo videla u ogledalu, ali pretpostavljam da izgledam onako kako se i osećam. „Zaista ne bih smela..." Nudi mi ultra laki „silk kat". „Ali nikom ni reci." „Obećavam." Zahvalno se osmehujem, prihvatajući upaljač, i sa parkinga odlazim u pravcu parka. Uvlačim dim i dižem lice ka nebu. Pun mesec šija svojim mlečnim sjajem. Gledam ga i pitam se da li Gejb čini isto to. U Edinburgu je. Duboko uzdišem, želeći da §a pozovem i ispričam mu o tatinoj bolesti. Ali ne mogu. i. Tuga postaje neizdrživa. Bacam nepopušenu cigaretu na zem-J u i gazim je patikom. Ionako ima odvratan ukus. Ne znam koliko dugo sam ostala napolju - izgubila sam pojam o ■^^чи - ali po povratku vidim da Rozmari spava u istom položaju, u PČana na tri plastične stolice, podmetnuvši svoju tašnu umesto

270

Aleksandra Poter

jastuka. Pokrivam je jaknom i sedam na poslednju stolicu do nje. Umorno naslanjam glavu na aparat za gašenje požara i razmišljam o svom ocu koji je na samo nekoliko metara od mene, s druge strane zida. Pokušavam sebe da ubedim u to da će se oporaviti i doživeti stotu iako je teško u to poverovati. Kao što je doktor rekao, njegov život je još uvek u opasnosti. Rozmari tiho ječi i okrećem se da je pogledam. Prvi put spoznajem da nas nešto ipak vezuje - ljubav prema Lajonelu. Osećam neku neobičnu sreću jer, ukoliko dođe do toga da^ se od njega rastanemo, koliko god je teško razmišljati o tome, bar ćemo to uči niti zajedno. Kapci su mi sve teži, sklapam oči i padam u san.

ČETRDESET TREĆE POGLAVLJE

B

udim se uplašena. Gde sam? Brzo se uspravljam, a onda me stvarnost steže poput čelične šake oko srca. Tata. Rozmari još uvek spava, ali ja skačem na noge. Koliko je sati? Zidni sat pokazuje nešto posle šest. Satima sam spavala. U bolnici vlada smrtna tišina, i dok žurim kroz hodnik ka šok sobi, ne presrećem nikog. Nema čak ni sestara koje bi trebalo da sede na prijavnici. Gledam kroz prozor, ali sve roletne su još uvek spuštene. Pošto nema nikog da me zaustavi, otvaram vrata. Unutra, u polumračnoj sobi, čujem samo ujednačeno pištanje monitora za srce i osećam talas olakšanja. Živ je. Iskreno, to je suština svega. Uzdišem duboko i na prstima prilazim krevetu. Ne želim da ga probudim. Pružam ruku da ga pomilujem i brzo je trzam ka sebi. Ovo nije moj otac. Utroba mi se grči. Naprežem se i vidim da u krevetu mog oca leži mnogo mlađi muškarac. Na njegovom vratu, tik ispod žile kucavice, primećujem tetovažu neke retke ptice. U deliću sekunde počinjem da gubim tlo pod nogama. „Izvinite, ali ne smete ovde da ulazite." Munjevito se osvrćem i iza sebe vidim dve medicinske sestre. „Gde je moj otac?" očajnički pitam. „Sta mu se dogodilo?" U glavi mi je košmar, i dok mi njih dve prilaze, osećam da gubim dah. Hvataju me za mišice i počinju da me teše, ali ne čujem šta mi govore. Ne čujem ništa osim gromoglasne tutnjave u svojoj glavi. Zato što znam. „Umro je, zar ne?" cvilim. „Umro je... umro je..." Izvode me iz sobe, posrćem, pridižu me, ali više ne osećam no §e. A onda pada mrak. »Gospođice Hamilton, ja sam, doktor Bredli... Gospođice Ha milton, da li me čuietc " me čujete...

272

Aleksandra Poler


Čovek u belom mantilu gleda u mene, ali ne vidim mu crte lica. Sve mi je mutno jer ponovo tonem u mračni ambis. ^ Noćas nam je hitno trebao krevet u sok sobi pa smo -vašeg oca premestili na kardiologiju. Oporavlja se. Budan je i pita za vas..." I sve opet postaje crno. „Jesam li vas nasekirao?" Rozmari i ja sedimo s jedne i druge strane Lajonelovog kreveta i držimo ga svaka za ruku. Mislim da se Heder poprilično nasekirala', odgovara Rozmari sa smeškom. Obrazi mi gore. Kakav blam - onesvestiti se usred bolnice, doktoru pred nosom. Osećam se kao totalni moron. A onda gledam u svog oca. Ne zaboravi, Heder, bila si ovako blizu - ovako blizu - da ga izgubiš. Po svemu sudeći, Lajonel se posle srčanog napada ničeg ne seća. Ne samo što je iznenađen otkrićem da se nalazi u bolnici već i da je imao operaciju na srcu. Manje je dramatična, ali svakako je vidna promena u odnosu između mene i Rozmari. Njegovom oštrom oku to ne može da promakne. Divota jedna! Pored mene su dve najlepše žene ц rnom životu", kaže on, smeškajući se zadovoljno. „Moraću ovo da ponovim." ,Da se nisi usudio", kori ga Rozmari. „A da do toga ne bi došlo, pobrinuće se Ed koji će odsesti kod nas. Maločas se javio. Stiže popodne." „ i j• „Zajedno sa nutricionistom iz Los Anđelesa , dodajem. Lajonel pravi grimasu. „Čuo si šta je doktor rekao. Veoma je važno da paziš na ishranu. Nema više sira, vina..." „Dakle nema više uživanja", snuždeno konstatuje on. ".Lajonele, nećeš me napraviti udovicom po drugi put, to da ti je jasno", upozorava ga Rozmari glasom od kojeg se i sama štrecam. ^ „Ko? Ja? Da se oglušim o doktorove zapovesti? Nikada, srce", odgovara Lajonel, napućivši usne i čekajući da ih Rozmari poljubi. „Imao si srčani napad, moraš da se odmoriš." ",Samo jedan poljubac, draga, ne tražim seks-maraton." Rozmarini obrazi se oblivaju rumenilom i ja ustajem. „Ostaviću golupčiće malo nasamo." Nekada bih se zbog ovoga osećala odbačenom, ali sada mi je toplo oko srca. Spuštam usne na očev neobrijan obraz i šapućem. „Vidimo se kasnije, aligatore." I, osmehujući se, Lajonel mi šapatom uzvraća: „Uskoro, krokodile."

273

Narednih nekoliko dana provodim u porodičnoj V -■ dogovoru stiže sa svojom prijateljicom nutricionistkinj Or^Cl' po Miranda, koju je upoznao na fakultetu i koja sada i m P° im^nu privatnu praksu u Londonu i Los Anđelesu. Odmah D ^^T 11 prihvata se posla, upoznajući se s Lajonelom i njegovi^ 1 j~ u zapisujući na papiriće instrukcije o njegovoj ishrani An eKanrna' detalja i kačeći ih svuda po kuhinji. ° naJsltniJeg Lajonel je iz bolnice otpušten za vikend. Sada oD« t ™ л т ■

1

v

•

i r

rvt moffu. rta P A

zovem Lajonel zato sto je definitivno povratio svoju staru h Vedar je, glasan i veći od života - iako bi trebalo da Smrš an^mutak kilograma, što će biti Mirandin zadatak. Uprkos SVo- " j.eseT prirodi i neizmernoj ljubavi prema životu, Lajonel je doži° J rv šok. S vremena na vreme primetim drhtaj u njegovom „j e° V f , mu Rozmari naredi da jede nesoljenu piletinu sa roštij- U'k kelj, sluša je kao malo dete kojem ni na pamet ne pad a da t' -™™ Z1 casu svog omiljenog crnog vina. Presrećna sam. Sedim u bašti sa Lajonelom, Edo m i R uživajući u tatinim šalama i konstatujem da mi se želj a o s t v i " !"' s njom mnogo više nego što sam ikada mogla da zami sljm Г *

I

„Nego, kako se slažeš sa onim mladim Amerikancem?" Upravo smo završili još jedan zdrav ručak u prirodi k н T • nel zapodene temu o Gejbu. Kunem se da ponekad pom 1 tT" moj otac može da čita misli. Najozbiljnije. ° „Iselio se", kažem najležernije što umem, iako s e г,с i da me je upravo ubola osa. °Secam kao Proteklih pet dana maksimalno sam se posvetila Г ' 1 u> spremajući kuću za njegov povratak, uključujući spuštanje ) njegOVOg kreveta sa sprata u prizemlje i brinući se o tome da redOv lekove. Zapravo smo svi toliko zaokupljeni njime da ni ™° uzlma Пе StlZem0 da razmišljamo o bilo čemu drugom. Ali to nije istina. Dok ležim u krevetu, perem S udn Г sunčam u bašti, misli mi se stalno vraćaju na Gejba p ° Г ! Se harnog bumeranga u mojoj glavi. • ôput nekog „Otišao je na Edinburški festival", dodajem, п<:и/ • .SeCajUC1 se dužnom da pojasnim. Iako to nije ćela priča. . Lajonel se široko osmehuje pri pomisli na sve te glumro + • ke Ce Umetm i muzičare. „Ići ćeš da ga gledaš?" ' ' .,Ne." "Pa obrve a a J edobro", PaU m O g U d a Skaže Pon e k ji le *pomirljivo ° ' t i mprevise ° g l eidznačajno ° 'teizvija preko .č t„btar' je/ reagujem, burno. ^

274

Aleksandra Poler

„Ništa, sele", izvinjavajuće uzvraća Ed i nastavlja da zuri u svoj mobilni aparat. Od kada se vratio iz Amerike, konstantno je na vezi sa Lu. Do porođaja je ostalo još nekoliko nedelja i Lajonelov blizak kontakt sa smrću naterao ga je da shvati šta je najvažnije u životu. A nije fudbal. „Ma dajte, nećemo valjda da pričamo o nekom praistorijskom festivalu?" upada Rozmari. „Pričaj nam o tom plemićkom venčanju." Zahvalno se osmehujem njenom pokušaju da me spase iako mi se ne priča o venčanju ledi Sarlot. „Održava se ovog vikenda u Šilingom ebiju." Za trenutak pokušavam da zamislim Danijela u fraku i sa šeširom, ali odustajem. Nisam im rekla da je mladoženja moj bivši dečko. U stvari, to zna samo Džes. Ne bih podnela sve te sažaljive poglede i pitanja tipa „Kako to podnosiš?" zato što sam se pomirila s tim. Ili nisam? „Jao, zamislite koje će sve poznate ličnosti tamo da se pojave..." Rozmarine oči uzbuđeno svetlucaju. Duboko uzdiše i pita: „Šta misliš, hoće li prisustvovati i kraljevska porodica?" „Ne znam", kažem. U tom slučaju će Brajan misliti da je umro i otišao u raj. „Dobro, kad misliš da se vratiš i pripremiš za to?" Lajonel me gleda preko čaše sa mineralnom vodom, očekujući odgovor. Sranje. Kako sad da im saopštim da sam nezaposlena? Pokušavam da smislim neko dobro objašnjenje, ali ništa pametno mi ne pada na pamet. Odustajem i jednostavno kažem: „Neću ići." „Nećeš?" zaprepašćeno pita Rozmari. Odmahujem glavom i gledam u Lajonela koji me sada pomno proučava. „Ako je zbog mene, onda ne brini. Biću dobro", uverava me Lajonel. „Znam da hoćeš." Osećam krivicu što mu nisam rekla pravi razlog zbog kojeg neću pomagati Brajanu na ovom venčanju. Ali ne mogu. Ne bi me razumeli. Ni sama još uvek ne razumem. „Ne trebaju mi tri medicinske sestre. Imam Rozmari i tvog brata." „I Mirandu", dopunjuje ga Ed koji sve vreme razgovara sa Lu. „Konstantno je obaveštavam o rezultatima tvog oporavka putem elektronske pošte. Kad smo već kod toga, tražila je da joj pošaljem detaljan spisak namirnica koje si danas pojeo." „Eto, dovoljno ljudi oko mene svojski se trudi da mi upropasti zabavu." Lajonel se smeška. „Moraš da ideš."

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 275 U ćorsokaku sam. Ne brinem više toliko zbog Lajonela. Lekari s U oduševljeni njegovim oporavkom i znam da mu nije potrebno još i moje zvocanje - Ed i Rozmari su više nego dovoljni. Gledam u njih dvoje i počinjem da ih žalim. Ali ne mogu tek tako da pozo vem Brajana i zatražim nazad svoj posao. Uostalom, verovatno je već nabavio novog asistenta. „Što ne zovneš Brajana?" predlaže Rozmari. Iznenađeno je gledam. Brajana sam godinama spominjala, ali uvek je delovala nezainteresovano. „Možda bih i mogla", mrmljam. „Evo ti moj mobilni", javlja se Ed, koji je upravo završio razgovor sa Lu. Sumnjičava sam. Nikada do sada mi nije ponudio da se poslu žim njegovim mobilnim telefonom. Utom hvatam Lajonelov pogled koji neodoljivo podseća na nestašnog školarca i dobijam čudan osećaj da su sve troje ovo već isplanirali. „Je li ovo neka zavera protiv mene? Hoćete da me se resite?" pitam, uzimajući Edov telefon. „Otkud ti to, dušo", čupa se Lajonel. „Ed je samo spomenuo tvoje finansijsko stanje..." Streljani svog brata pogledom, ali on se pravi da ga ne primećuje, čeprkajući nešto po travi. „... a i znaš koliko se Rozmari radovala fotografijama svih tih poznatih faca..." Rozmari se neprijatno rumeni. Sve oči su uprte u mene dok piljim u Edov telefon. Najednom me hvata trema. Uprkos onome što je Brajan rekao, i dalje mi je teško što sam ga tako iznenada ostavila na cedilu i zato želim da mu se odužim. Ali mogu li zaista da se suočim sa zvanjem asisten ta svadbarskog fotografa i to na Danijelovom venčanju? Analizira jući muškarca koji mi je slomio srce u paramparčad, konačno sebi kažem: „Da?" Da, možeš ti to Heder, ubeđujem sebe. I najednom donosim odluku. Pa šta ako se užasavam susreta sa Danijelom? Pa šta što ću sada ja biti ta koja plače u crkvi? Biram dobro poznati broj. Brajan i posao su važniji od svega ostalog, ôkazaću da su mi prioritet. „Halo, Zauvek zajedno." Brajan je. Zvuči stresno. Grozničavo razmišljam, pokušavajući da zamislim kako "т k e ^ a P o v e ^ e m razgovor a onda odustajem i otvoreno pitam: " ге а ^ I" ti asistent za sutrašnju šljaku?" „Heder?"

Njegovo iznenađenje je čujno.

276

Aleksandra Poter

Nervozo slušam kako uvlači dim cigarete s druge strane veze. Zatim se tiho smeje. vv „. . , „ „Naravno. Ali moraćeš da nosiš sesinc.

ČETRDESET ČETVRTO POGLAVLJE

I

spostavlja se da mi je potrebno više od šeširića. „Sijalice?" „Poneo." „Tronošci?" „Poneo." „Nikon, dve digitalne kamere, reflektor, šezdeset rolni filma i tri objektiva." „Poneo, poneo, poneo, poneov. i... poneo." Jutro je, na dan venčanja ledi Sarlot, i već smo na licu mesta - u Oksfordširu. Silingam ebi je drevno prebivalište vojvodske porodice i ugnežden je u živopisnom selu koje se viđa samo na razglednici - tu je jezerce sa patkama, kućice u ružičnjacima i više šešira i frakova nego što poseduje ćela kraljevska porodica. „Je li to sve?" pita Brajan, dižući glavu sa pozamašne fotografske opreme istovarene na šljunkoviti parking. Za trenutak prestajem da vadim kovčege iz prtljažnika kombija Zauvek zajedno i zastajem da razmislim. A onda se setim. „Čekaj, umalo da zaboravimo ovo..." Zavlačim ruku u kombi i sa dna prtljažnika vadim veliku tubu vazelina. „Za objektive", podsećam ga. „Naravno", odgovara Brajan, kolutajući očima, i ubacuje tubu u svoj džep. „I ovo." .,Fen za kosu?" gunđa on. „Šta će nam?" Razmenjujemo poglede koji znače samo jedno: ledi Sarlot. „ »Tražila je mašinu za vetar", pojašnjavam, motajući kabl oko ena> „ali rekla sam joj da se bolji efekat postiže fenom za kosu." „Ovo nije muzički spot, znaš", breca se Brajan. „Rekla sam joj to", podsećam ga, gurajući mu fen u ruke. Nešto ni govori da će ovo biti veliki dan. Za sve nas. mo ja £ Prvo8 telefonskog poziva pre nekoliko dana, Brajan i Srno mnogo razgovarali tako da zna sve o Lajonelovom srčanom

278 Aleksandra Poler

napadu, Gejbovom ujaku Viktoru Maksfildu i mojoj odluci da ne prihvatim posao u Sande] heraldu. Ruku na srce, Brajan je ispao pravi drug. Pažljivo je saslušao moju tužnu priču, ubeđujući me u to da sam veliki fotograf i nudeći mi moj stari posao. „Sto se podrazumeva, ali bez žurbe. Prvo razmisli o svemu", kaže mi sada, koračajući ka vratima crkve zagledan u svoj svetlomer. „Hvala, Brajane. To mi mnogo znači." Sedam na jedan od kofera i zahvalno mu se smeškam. Nakon svega što se dogodilo, još uvek nisam donela čvrstu odluku o tome šta da radim po pitanju svoje karijere. Pošto je mogućnost zapošljavanja u Sandej heraldu konačno pala u vodu, zvanično sam opet nezaposlena. Međutim, ma koliko da mi prija rad sa Brajanom, oboje znamo da je posle šest godina pravi trenutak da nastavim dalje. Kuda? Nemam ideju. „Ma nema problema, nema problema", odsutno odgovara on, vadeći maramicu da obriše znoj sa čela. „Da budem sasvim iskren, Heder, posle ovog prokletog venčanja i tebi i meni će biti neophodan mali odmor." Prsti mu nevešto posluju oko kravate, pokušavajući da popuste čvor koji je toliko stisnut da mu se kragna urezuje u vrat poput preuske ogrlice. Svoje uobičajeno sivo flanelsko odelo ovoga puta je zamenio crnim frakom i šeširom, u kojem se, po svemu sudeći, oseća krajnje sputano. „Najviše mi je žao sirotog mladoženje, to je sve što mogu da kažem", mrmlja on, više za sebe, prilazeći kombiju da proveri svoj izgled u bočnom retrovizoru. „Ovaj, nisam ti rekla još nešto", neodlučno počinjem. Ne znam kako ću ovo podneti budući da sam sve vreme odbijala da razmišljam o Danijelu. Ali više nemam kud. „Mladoženja je moj bivši dečko." Brajan se okreće i zaprepašćeno me gleda. „Sećaš se Danijela?" tiho kažem, osećajući poznato žiganje u stomaku. O, ne, ovoga sam se plašila. Brajanova vilica bi verovatno pala da nije okovratnika koji ga krvnički stiska. „Gospode bože, kako da ga se ne sećam? Slomio ti je srce..." Iskolačenih očiju, Brajan netremice pilji u mene, a onda mu sine. „Sve vreme si znala i opet si se ponudila da mi danas asistiraš..." Glas mu se gubi dok gleda u mene, očiju punih suza. „Heder, to je najveća čast koju mi je iko ikada ukazao", priznaje Brajan, žureći da me zagrli. „Prestani, rasplakaćeš me", bunim se, glasa prigušenog uz njegovo rame. „Dobro znaš da ne plačem na venčanjima." Brajan se smeje, gutajući šmrckanjem suze. „Hvala ti, Heder."

Nema na čemu." se ationda, pokazujući na opremu Pazi štaSmeškam želiš... možda se i ostvari raštrkanu oko naših nogu, brzo dodajem. „Hajde, čeka nas 279 | posao. I grabeći tronošce pod ruku, ulazim u crkvu Narednih deset minuta provodimo postavljajući opremu- siia Hce iznad i oltara, reflektor blizu govornice, tronošce s ob? U kk kk l Hce ii , eflektor blizu govornice, tronošce s ob? ^гапе galerije U stvari, tek kada Brajan skokne napolje da iz kombija uzme jos produžnih kablova - sto je paravan za cigaret-pauzu - koristim trenutak da se osvrnem oko sebe i osmotrim unutrašnjost crkve Zadivbena sam. Veličina prostora oduzima dah, budeći neobično strahopoštovanje. Gledam visoke svodove i kupole ukrašene vitrazima kroz koje se probijaju sunčevi zraci, praveći kaleidoskopske senke na kamenim podovima. Cveće je svuda: na stotine cvetnih aranžmana preliva se sa kamenih stubova, na kraju svake crkvene klupe okačen je po je dan veliki venac i sve to u kombinaciji ružičaste i bele boje Kad m u i T u P °I , ' zakI J ucu J em da su Preterali. Zar efekat nije trebalo da bude na kvalitetu a ne na kvantitetu? U stvari Što više mislim o tome, sve miCbe se iZl manje Žbe dopada. CVCĆa a Stiče se utisak da je pro-

V^fcSf

°

-

^^^2£

**

U

predlvno Samo

-

. V. mirisni vazduh i shvatam da više nema smisla da bežim od istine. Moram da se suočim s njom, htela to ili ne. Muškarac™ kojim sam provela tr, godine svog života danas će se ovde venčati Ali ne sa mnom. U dubini grudi osećam tup bol koji budi stara «ânia ] Odbacujem ih brzo. Ni ne pokušavaj, Heder... Prekida me škripa ulaznih vrata. Okrećem se ocekninri da tamo vidim Brajana sa produžnim kablovirnT Na vratim je muškarac, ah to nije Brajan. Kreće ka meni. Figura mi je"oznati Danijel. Pamtlm ma 1 oko OČ1 U ali J^ZK^T I '° ^ J < ^ ne . ,°, , W J korak od mene i jedan se cutke gledamo m0J St

rea

mak d a

Zasta e na

dok mi srce udara 110 PČUJe N teti tako П3 iako Sk da sam dSV ^ ° °Sbtšegdeckako" srce - este t edna stvar Ah A°r 5 J J. u crkvi, na dan njegovog J б s Možete da zamislite. uŠnO kaŽem sk ' -P-ši sve parčiće J

J ješi,r * usil3eno se smeška. „Drago mi je što , zvamcno kaže, ali ispod njegove samouverene maske na-

280

Aleksandra Poler

zirem prikrivenu frustraciju. Uzvraćam mu osmehom i, ne znajući šta sledeće da kažem, zabacujem svoju kosu, čekajući njegovu sledeću reakciju. „Sjajno izgledaš", primećuje Danijel. Osećam se smešno, ali njegov kompliment mi neobično prija. „Hvala", nonšalantno uzvraćam. „I nekako drugačije. Jesi li uradila nešto sa svojom kosom?" „Nisam." Sležem ramenima dok u sebi vrištim. „Naravno da sam uradila nešto sa svojom kosom] Uradila sam nešto sa svakim delićem svog tela. Ustala sam jutros u šest i provela tri sata ulepšavajući se. Kupila sam čak i novo bež odelo samo za ovu priliku, pozajmila 'filip trejsi' šeširić od Rozmari i obula svoje predivne ružičaste svilene cipelice iako mi je članak još uvek rovit." Naravno, Danijel ništa od toga ne zna, niti će ikad saznati. „Dakle, ovo je bila tvoja ideja?" kroz šalu ga pitam ono što me već nedeljama kopka. „To da Brajan i ja fotografišemo tvoje venčanje?" „Pa vi ste najbolji fotografi koje znam", šaljivo uzvraća Danijel. „Danijele, mi smo jedini fotografi koje znaš", suvo ga ispra vljam. Najednom, on pokunjeno saginje glavu, poput dečaka koji sluša vakelu i tužno zuri u svoje cipele. „Ne znam šta mi bi", tiho ka že Danijel. „Mislio sam da će biti dobro za posao. Spomenuo sam Sarlot..." Glas mu se gubi dok diže glavu i gleda me ispod skupljenih obrva. Njegove oči traže moje i za trenutak sam sigurna u to da u njima vidim iskru žaljenja. „Tako mi je drago što te ponovo vidim, Heder", priznaje on i uzdiše. „Nedostajala si mi." Nemo ga gledam. Mesecima nakon raskida maštala sam o ovom događaju. O tome kako mi govori da sjajno izgledam i kako sam mu nedostajala. Ali sada, dok slušam kako mi to govori, shvatam da sam pomešala fantaziju sa nostalgijom. Prava istina je to da me sve to više ne dotiče. Ne dotiče me to što nedostajem Danijelu i ne dotiče me to što se ženi drugom. Jedina osoba do koje mi je sada stalo jeste Gejb. Napokon to sebi priznajem, i dok to činim, sve misli i osećanja koje sam nesvesno potiskivala naprasno izbijaju na površinu. Zahvalnost koju sam osetila kada me je Gejb odbranio od Rozmari za porodičnom trpezom, strah koji me je ispunio kada sam pomislila na to da mu se nešto dogodilo tokom surfovanja, očaj u koji sam pala nakon što se iselio iz mog stana. Svi oni letimični pogledi, osmesi, pauze i zajednički trenuci kada sam slutila da se medu nama

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 281 nešto razvija iako sam to uporno poricala. Svi delići se skupljaju u jednu sliku i najednom osećam kako gledam u sopstvenu ljubavnu slagalicu. O, bože. „Stvarno mi je žao zbog svega. Ispao sam takav kreten..." Vraćam se u stvarnost i shvatam da mi Danijel nešto priča. „Još uvek si ljuta na mene?" pita on. Mirno ga gledam. U početku je bes bio samo pokretačka snaga, ali sada, kada zavirim u svoje srce, uviđam da ga više nema. Neopaženo je iščileo. „Ne." Odmahujem glavom. „Nisam ljuta." „Čuo sam tvoju poruku." „A, onu!" Tobože sećam se, rumeneći se. „Bila sam pijana." „ S t v a rn o ? " I z n e n a đe n a s a m je r v i d i m d a d e l u j e ra z o č a ra n o . „Ne sećam se ni šta sam rekla. Nešto uvredljivo?" Dan ijel me jedan trenutak samo gle da, a onda o dmah uj e g la vom. „Ne,„Trebalo nije bilo bi uvredljivo." da krenem.Nastaje Moram pauza. sve da pripremim pre početka", kažem. „U stvari, došlo je do male promene..." Iznenađeno ga gledam. „Kakve promene?" „Sarlot se predomislila u vezi sa ceremonijom", kaže Danijel, trljajući žustro svoju sveže obrijanu bradu. Prvi put ga vidim ovako nervoznog. „Odustala je od tradicionalnog venčanja", nastavlja on, „i odlučila se za zavetovanje u šumi pored reke." Belo ga gledam. „Pagansko venčanje", pojašnjava on. „Pagansko venčanje?" ponavljam, zureći u njega kao da mu je naprasno izrasla još jedna glava. „Ti?" Danijel se koči. „Sto?" brani se on. „Šta fali paganskom venčanju?" „D anij ele, ti m rz iš sv ak u v rs tu alternati ve. Nis i p io ni čaj od kamilice" podsećam ga. „Groznog je ukusa." „Pa o tome ti pričam." Danijel me za trenutak uvredeno gleda kao da se oštri za još je dnu svađu, a zatim umorno spušta ramena, predajući se. „U pravu Sl - Mrzim." Posle ovih reci, vidim ga u potpuno drugom svetlu. Nekada je v o °io čovek koji je ulivao strahopoštovanje, koji je delovao tako ^ a niouvereno i uverljivo, na ivici gordosti. A sada deluje tako jadno, °' a ko smem da kažem, povodljivo.

282

Aleksandra Poler

„Šarlot je vrlo samovoljna", pravda se on. „Primetila sam", mrmljam. Danijel me strelja pogledom. „I vrlo je uporna kada nešto naumi." „Što Šarlot želi, Šarlot to i dobije", odgovaram vedro, trudeći se da ne zvučim sarkastično. Ali u tome ne uspevam. Uzdahnuvši teško, Danijel me gleda poput davljenika. „Tako nekako." Otvaram usta da još nešto kažem, ali u tome me prekida... „Danijeleee! Danijeleee}" Poput policijske sirene, ženski glas odzvanja u akustičnoj crkvi. Uplašeno se okrećemo i vidimo devojku u beloj svilenoj haljini koja skakuće kroz crkvu. Ledi Šarlot. „Sranje", stenje Danijel ispod glasa. „U čemu je problem, bebice?" guguče on, nateravši sebe na osmeh. Bebice? Od čoveka koji nije verovao u javne izlive naklonosti i koji je odbijao da me drži za ruku? Čak i kada sam uganula članak. Mišići na njegovoj vilici neprirodno se grče. „Elton Džon je dobio laringitis i neće moći da peva na svadbi, isporuka šampanjca užasno kasni i više mi se ne sviđaju moje sike." Ledi Šarlot se ponaša kao da ja ne postojim, bacajući svoje silikonske grudi uvis i dureći se kao dete. „S njima izgledam debelo." „Medena, naravno da ne izgledaš debelo", razuverava je Danijel, gutajući teško. „Zar ne bi trebalo da si unutra? Mislim da do nosi nesreću ako mladoženja vidi mladu u venčanici pre obreda." „Ma zajebi to sujeverje, Dani! Vidiš da kriziram?" histeriše ledi Šarlot, udarajući nogama o kameni pod crkve poput razmaženog derišta kojem nešto nije po volji. Sledećeg trenutka nestaje u hodniku iza oltara. Između mene i Danijela nastaje neprijatan muk, poput tišine koja zavlada posle eksplozije. „Najbolje da krenem za njom", kaže on posle kraće pauze. Klimam glavom i za momenat samo stojimo tu. Naginjem se i ljubim ga u obraz. „Zbogom, Danijele", kažem šapatom. „Zbogom, Heder", odgovara on sa smeškom, ali mogu da se zakunem u to da na njegovom licu vidim neizmernu tugu. Gledam ga kako zalazi u hodnik i osećam koliko ga zapravo žalim. Slomio mi je srce, međutim, život sa ledi Šarlot jeste kazna koju nikom ne bih poželela. Ispred crkve zatičem Brajana koji, naslonjen na kombi Zauvek zajedno, puši i čeka me. Začuvši moje korake na šljunku, ga sl cigaretu i okreće se ka meni. „Kako je prošlo?" brižno me pita.

Pazi šta želiš... možda ti se i ostvari 283 Stajem pored njega i nakrivljujem šeširić kako bih lice zaklonila od sunca. „Okej." Klimam glavom, preplavljena neobičnim zadovoljstvom. Osećam se kao da sam posle nekoliko nedelja vožnje na vrteški konačno osetila tlo pod nogama. Sve se dobro završilo. Savršeno, kažem sebi, pokušavajući da izbacim Gejba iz svojih misli. „Rezimirala sam", odlučno kažem. Brajan me zbunjeno gleda. „Neka ženska fora", pojašnjavam. Pilji u mene kao da sam pala s druge planete. „Prvih dvadeset pet godina svog života proveo sam želeći da sam strejt", priseća se on, „a sada sam neverovatno srećan što mi se želja nije ostvarila." Nameštajući svoj frak, Brajan konstatuje: „Muškarci su mnogo konkretniji od žena." „Ma nemoj?" Bockam ga laktom u rebra. „Hoćeš da kažeš da ste ti i Najl još uvek konkretni u svojoj ljubavi?" „Naravno", uzvraća Brajan, smeškajući se zagonetno i nameštajući svoj šešir koji je do maločas stajao na krovu kombija. Zatim se uštogljeno okreće ka meni, glumeći formalnost. „Hoćemo li?" pita on, pružajući mi ruku. „Ali šta ćemo sa silnom opremom u crkvi? Ostavila sam sve sijalice, reflektore, tronošce... Znaš li da je venčanje pagansko, na otvorenom..." „Znam, predomislila se i za stil fotografija." Otvaram usta i zapanjeno ga gledam. „Po svemu sudeći, videla je neke moje radove iz šezdesetih i sada hoće otkačene fotke u paparaco stilu." Lice mu oduševljeno šija. „Misliš..." Razmenjujemo euforične osmehe. U prevodu, bez vazelina za objektive, bez fena za kosu i bez grupnog fotografisanja svih zvanica. Dovoljna je samo jedna digitalna kamera koja će uhvatiti sve trenutke slavlja bez poziranja i sve to u crno-beloj varijanti. »I idemo kući ranije sa velikim masnim čekom", ushićeno će trajan. Onda me hvata oko struka i podiže sa zemlje, pokušavajući da me zavrti ukrug. Kažem, pokušavajući zato što je Brajan ne sto niži od mene, a i ja sam golema devojka. Umalo da se oboje Preturimo i padnemo, posle čega nam je potreban ceo minut da usPostavjmo se neobuzdano. ■I to naravnotežu. venčanju Smejemo mog bivšeg dečka. Ko je to mogao da pret postavi? «■Urži." Kikoćem se, dodajući mu dobri, provereni „nikon"J an skida šešir i kaci aparat oko vrata, kao u dobra stara *па. „Spremna?"

284

Aleksandra Voter

Završavam punjenje džepova filmovima i nameštam svoj šeširić. „Spremna." Hvatam ga pod ruku. Kao i uvek, izgovaramo svoju autosugestivnu mantru. Tri - dva - jedan. v „Idemo." Brajan mi namiguje i uzvikuje: „Sow može da poene!

ČETRDESET PETO POGLAVLJE Tzvinjavam se, ser Ričarde i ledi Kenvmi, ali krug proči Jćenia

blern d' ЈАЗ-г^?*

Čkn W

° ^^ & * prT

i vec dovoljno zbunjeni članovi visokog društva „Krug? Kakav krug?" Ser Ričard je zgranut podižući woi do novacom optočen štap i gledajući oko sebe ne bi li sC z o svo ulenu" „u, mislite na pozonsm krug sa prve galerije 7 Sta ie ovn r.r.70

nsna predstava?" piskavo pita ona n? svom Snom poTalccentu" P da veru Тл ^ ^ ¥ °^^ krastavca usendvSu^ne možete 3 JOS UVek POStOjl АИ misIila sam da

4]

^ oTO raTkoTno

no masa sk oni Posl

£!? 0

Prek

°

mar ikiran

nasta0 medu

l og travnjaka, zabavlje- 0Jlje ranicama. Zaprepašćena ranaJb0lÜ

Odek rinudena

'/

J"e - to da se di

P trebe

°

nes

P"iema-

metano da prate

d

J obali

^

del ^

P°Smatramo m«l- čistinu

e

" mrmlJ'a BraJ'anSt nU j Z b eknUt gledamo u ženu

J J držlf.čarobni T šta°P'ć. Ne c- JNa obučenu Zemlje se Na vhjeJ Г> L°ja U rUC vrhu štapića srebrna zvezda. m SVeŠtenica redstavl a Švešt "' P J se ona. ja lma ok sed k? Joj vis? Hn ° amdesetak godina 1 dugu sedu kosu bli2na

kin:

K ^ aCarObnlCa " НаП]а POtem ima Sestm

286

Aleksandra. Poler

Pazi sta želiš... možda ti se i ostvari

„O, ovaj, ćao. Drago mi je", kažem i prihvatam njenu ruku. Oko vrata nosi debeli, srebrni lanac. „On razvezuje staro i uvezuje novo", ozbiljno pojašnjava ona, primetivši da zurim u njega. Zatim me fiksira svojim bledoplavim očima i dodaje: „U krugu pročišćenja nema mesta za sujeverje ili jeftine amajlije, Heder." Otkud zna kako se zovem? Svaki prezir koji sam mogla da proizvedem prema njoj potpuno nestaje. „Kako..." počinjem. ЧА sada bih vas zamolila da formirate krug", prekida me ona. Sta je mislila kada je rekla ono za sujeverje i jeftine amajlije? Da se to nije odnosilo na moj srećni vres? Uvlačim ruku u vdžep iako znam da ne može biti tu i prstima opipavam postavu. Šuplja je! Postava mog „mark džejkobs" sakoa jeste šuplja. Nečuveno! Koštao je skoro trista funti! Iznervirana, isprva ne osećam a zatim napipavam nešto meko i tršavo. Moj srećni vres. Osećam prijatno bockanje u prstima, kao da je kroz njih prošla niskonaponska struja. Opet se niotkuda stvorio. Čvrsto ga hvatam, odlučna da ga ovoga puta ne izgubim. Rešiću ga se kako dolikuje, jednom za svagda. „To se odnosi na sve." „Ali kako ćemo da fotografišemo?" šapuće Brajan, koji je podjednako zbunjen razvojem događaja. „Fotografisanje razbija svetinju kruga", oglašava se sveštenica. „Sada svi stanite u krug, tako da vam se ramena dodiruju, i možemo da počnemo." Uzmičem jedan korak. „U stvari, možda će biti bolje da vas sačekam tamo." „Svi", strogo naređuje sveštenica. Poslušno stajem pored Brajana i posmatram kako sveštenica uzima metlu i počinje da mete po travi u pravcu suprotnom od kazaljki na satu. V

„Čistim, čistim, čistim ovo mesto Snagom vazduna, čistim ovaj prostor."

>-.:

Među gostima se čuje prigušeni kikot. Na njihovim licima vidim^zbunjenost, nevericu i iščekivanje. „Sta to radi?" pita neko. „Izvodi obred čišćenja kruga", odgovara sredovečna žena, očigledno upućena u tajne obreda. Stoga ne iznenađuje to što na sebi ima klompe i suknja-pantalone od šarenog indijskog platna. „Blagosiljam ovaj/adostan skup. Okupili smo se danas ovde da sjedinimo Danijela i Sarlot u svetu zajednicu..."

287 Narednih nekoliko minuta, Danijel i Sarlot izgovaraju svoje zavete i razmenjuju prstenje, i mada nikada ne bih poverovala u to da ću tome prisustvovati, gledam kako Danijel ljubi svoju nevestu i... ne osećam baš ništa. Dobro, nisam sasvim iskrena. Osećam, ali za Gejba. Sve vreme obreda ne izbija mi iz glave. „Sada se svi uhvatite za ruke i zatvorite oči. Fokusiraćemo se na krug... na njegovu posebnu moć... njegovu čistotu..." Mora da se šali? Gledam oko sebe. Svima je neprijatno, svima osim gospođi Indijsko platno koja spremno grabi ruke onih do se be i čvrsto žmuri. Nemajući kud, zvanice počinju da se hvataju za ruke, sklapajući oči, sve dok ne ostanem poslednja koja to nije učinila. Nevoljno puštam srećni vres u svom džepu i uzimam Brajana za ruku. A onda se događa nešto neverovatno. Neka energija. Sila. Moć. Tutnji kroz telo, silnije nego ikada do tada. Vreo talas euforije potresa mi svaki atom. Dah mi zastaje u grlu. Istovremeno osećam neobičnu smirenost i spokoj, poput uspavanke. Ne čujem ptice, reku, žamor. Proplankom vlada avetinjska tišina. I taj trenutak je kao večnost, jer niko ne proizvodi nikakav zvuk niti pokret. Sve dok ne zabruji glas čarobnice: „Misterija života beskrajan je krug Koji nikada ne umire, samo menja oblik Ono što je započeto sada je kompletno Primimo te moćne energije života Krug je otvoren, nikada prekinut Neka bude tako 1." Niotkuda se diže vetar i svi puštaju jedni drugima ruke. Otvaram oči i vidim golubicu koja kruži iznad naših glava. Bože, imam osećaj kao da sam se upravo probudila iz transa. Gledam ljude oko sebe i vidim zbunjene poglede, kao da ni oni nisu sigurni u to šta se upravo dogodilo. Instinkti mi govore da se nešto promenilo. Ne oko mene, već u meni. Meškoljim ramena i dižem glavu ka nebu prošaranom sitnim oblačićima. Punim pluća svežim vazduhom. Teško je opisati ovaj osećaj a da ne zazvučim kao žena u klompama i suknja-pantalonama od indijskog platna, ali °secam se drugačije. Lakše. Slobodnije. Spuštam ruku u džep u želji da se ratosiljam vresa. Odlučujem з ga bacim u reku... Samo što... Niz kičmu mi silazi jeza. Moj Ze P je prazan. Gde je vres? Pipam sve ćoškove, ali ne mogu da ga na Pipam. Izvrćem džep napolje. Mora da je tu negde. Krajičkom

288

Aleksandra Poter

oka hvatam čarobnicu koja mi se smeška. U glavi mi odzvanjaju njene reci: U krugu pročišćenja nema mesta za sujeverje ili jeftine amajlije, Heder. Nemoguće da je tek tako nestao. Ili jeste? „Tražiš nešto?" pita Brajan, brišući svoje uplakane oči maramicom. „Ovaj... ne... ništa", mucam, gledajući ponovo u čarobnicu koja me više ne primećuje. Možda mi se samo učinilo. „Sta misliš o obredu?" „Nisam sigurna." Odigrao se samo nekoliko minuta ranije, ali već mi bledi u sećanju, poput reci ispisanih na pesku. „A tebi?" „Obična lakrdija čaranja i magijanja", podsmešljivo će Brajan, duvajući nos. „Ali zato će pagansko venčanje da ispadne sjajno na fotkama", dodaje on. „Ima da napravim otkačene snimke, sa čarobnjačkim karakterom." Ubacivši maramicu u rukav, Brajan kreće ka srećnom paru, slikajući ih poput paparaca. „Nisam znala da si tako dobar igrač", zadirkujem ga malo kasnije, dodajući mu opremu pored kombija. „Nisam igrao, bio sam kidnapovan", gunđa Brajan, slažući opremu u prtljažnik kombija. Zatim zatvara vrata i zaključava kvaku. „Tako, sve je tu", zadovoljno kaže, otresajući prašinu sa rukava. „A sada bih te molio da pričamo o nečemu drugom, može?" „O čemu?" „O tebi." „Sta tu ima da se priča?" odsutno se branim, vadeći svoj mobilni aparat iz male bež tašnice i uključujući ga. Znam da je Lajonel u sigurnim rukama, ali hoću još jednom u to da se uverim. „Ima, ima. U pitanju je Amerikanac, zar ne?" Iznenađeno dižem glavu. „Molim?" „On je zaslužan za taj osmeh koji ceo dan ne spada s tvog lica." „Kakav osmeh, šta lupetaš?" brecam se, zureći u ekran svog aparata, nestrpljivo čekajući da se priključi u mrežu. Bože, koliko mu treba. Krajičkom oka vidim da Brajan ne prestaje da zuri u mene. „Stvarno, Brajane, našao si dečka i sada si ekspert za lju bavne odnose", mrmljam. Konačno vidim Vodafonov simbol na ekranu i biram govornu poštu. „Ne moram da budem ekspert za ljubavne odnose da bih prepoznao kada je neko zaljubljen", odgovara Brajan. Zar je toliko očigledno. „Imate jednu poruku", saopštava mi mašina.

Pazi šta želiš... možda tise i ostvari 289 „Halo, ovo je poruka za Heder Hamilton." Očekujući da čujem Rozmarin kreštavi glas, iznenađeno se trzam kada čujem ozbiljan muški glas s druge strane veze. Zvuči kao... „Viktor Maksfild ovde.'l Srce mi ubrzano lupa. Sta on hoće? „Upravo sam se vratio sa puta i pronašao tvoje pismo na svom radnom stolu. Draga moja, zar ne znaš da je prvo novinarsko pra vilo utvrđivanje svih činjenica? Da, moj sestrić Gabrijel se založio za tebe, i da, na njegov predlog sam ti dao priliku da pokažeš šta umeš, ali to nije razlog zbog kojeg si dobda posao. Dobila si ga zato što si prokleto dobar fotograf." Slušam i ne dišem. U glavi mi je haos. Dakle, Gejb nije razlog što sam dobila posao? Prokleto sam dobar fotograf? Stomak mi se diže kao da sam na ljuljašci, a zatim se spušta. Ispala sam prokleto velika glupača. „Možda je Gabrijel moj omiljeni sestrić, ali 'Sandej herald' je višestruko nagrađivan dnevni list i ne bih bio toliko lud da ti ponudim posao samo zato što je taj idiot zaljubljen u tebe." Šta? Posle svega, ovaj udarac me pogađa direktno u živac. Je li rekao ono što mislim da je rekao? Ali to je suludo! Gejb? Zaljubljen u mene? Ali... Viktor Maksfild još uvek priča i s naporom se koncentrišem na njegove reci. „Nego, slušaj, zauzet sam čovek i imam novine koje uredujem, zato ne prihvatom NE kao odgovor. Zato te molim da obustaviš ovo prenemaganje, odmah. Trenutno radimo feljton o Edinburškom festivalu i potreban nam je fotograf koji će da pokrije priču. Na 'Hitrou' te čeka karta za Edinburg. Avion poleće u pet popodne. Kada me sledeći put budeš pozvala, hoću da budeš u njemu." I prekida vezu. Tek tako. U neverici piljim u svoju „nokiju". Ipak sam dobila svoj prvi zadatak za Sandej herald - i to na Edinburškom festivalu. Tamo gde je sada Gejb. Prilazim kombiju, otvaram vrata i penjem se na suvozačevo sedište. Brajan sedi za volanom i puši cigaretu, slušajući radio. „Je li sve okej?" Duboko uzdišem. „Treba mi usluga." „Sve za tebe", cvrkuće on. „Možeš li da me odvezeš?" Brajan se osmehuje. „Naravno. Kuda? U Malu Veneciju?"

290

Aleksandra Poter

„Ne, na Hitrou." Razmenjujemo poglede. Svako objašnjenje je suvišno. „Kad ti poleće avion?" „Za manje od sat vremena." „Onda idemo." Brajan okreće ključ i pali motor. „Drži se da ne padneš", kaže i ubacuje menjač u brzinu, gazeći papučicu za gas. Dok okreće kombi po šljunkovitom parkingu i izbija na asfaltirani drum, iza nas vidim veliki beli oblak.

ČETRDESET ŠESTO POGLAVLJE

J

urimo za London. Nakon što sam Brajanu prepričala poruku Viktora Maksfilda, uviđam da se pretvorio u frustriranog relivozača koji samouverenov prihvata ovaj izazov, tretirajući svoj mali beli kombi kao Mihael Sumaher svoj „ferari". S cigaretom među zubima i" dosad neviđenom odlučnošću na licu, Brajan vesto menja brzine i trake na autoputu, jurišajući ka cilju. Izazivamo pravu pometnju na drumu. Vozači zapanjeno gledaju iznad svojih volana kako mini-kombi s natpisom Zauvek zajedno zviždi mimo njih. Brajan i ja, u svečanoj svadbenoj odeći, sedimo zalepljeni za svoja sedišta. Ne prestajem da pogledavam na svoj sat i srce mi zastane svaki put kada se zaustavimo na semaforu ili na pešačkom prelazu. Sta je sa ovim saobraćajem? Čas radovi na putu, čas semafori. Užas! Na kraju putovanja koje je, čini mi se, trajalo čitavu večnost, u daljini vidim niz poznatih sivih tornjeva. Aerodrom Hitrou. „Hvala ti, Brajane", kažem, otkopčavajući sigurnosni pojas i otvarajući vrata. Skačem na asfalt i osećam kako mi kolena klecaju. „Drži ovo. Umalo da zaboraviš." Brajan mi pruža jednu od svojih kamera. Digitalnih. „Trebaće ti- I ovo." Okreće se, i posle kraćeg rovarenja iza svog sedišta, vadi crnu futrolu za lap-top. „Tako ćeš moći da pošalješ snimke elektronskom poštom. U slučaju da se duže zadržiš u Edinburgu..." Stomak mi nekontrolisano skače sve dok mi se lice ne raširi u e "ki osmeh. „Brajane, ne znam kako da ti zahvalim..." i . „ n odmahuje rukom. „Briši. Pobeći će ti avion. I onaj tvoj Je- lNamignuvši mi, ubacuje u brzinu i uključuje se u saobraćaj. : lazim u aerodromsku zgradu i prva stvar koju primećujem ok e Г?^' v'JuSayi red koji seže sve do šaltera za čekiranje prtljaga i ruglih vrata. Gde upravo stojim.

292

Aleksandra Poler

Red? Nedeljama nisam čekala u redu. Gledam na sat, skoro po navici, i ne znam šta da radim. Nervoza raste. Bedak'Avion će mi pobeći i Viktor Maksfild će misliti da sam neodgovorni, dobiću otkaz i ostatak života ću provesti slikajući rumene nevesteu pufnastim venčanicama... Pokušavam da se smirim. Uostalom, što bih se nervirala zbog toga, govorim sebi. Na obližnjoj plastičnoj stolici vidim ostavljeni primerak Ivning standarda, uzimam ga i počinjem da čitam. Red se polako pomera, milimetar po milimetar. Članak po članak. Stranicu po stranicu. 1 dok čitam o nedavnom skoku kamata na stambene kredite, čujem... ^Sledeći." Žurno spuštam novine i lepim se za šalter. „Jao! Konačno!" uzdišem. „Mislila sam da ću zakasniti na avion." Stjuardesa ukucava nešto u kompjuter, klikćući noktima po plastičnoj tastaturi. „Imam rezervaciju za Edinburg u pet sati", brzo kažem. Ništa. Gledam u njeno bezizražajno lice i pitam se da li me je čula. „Mislim da uskoro poleće", dodajem, ovoga puta glasnije. Opet pauza, a onda: „Ime?" monotono pita ona. Konačno. „Heder Hamilton", kažem. „Gospođica." „Aha", mrmlja službenica, ne dižući pogled sa ekrana svog računara i ne prestajući da kuca po tastaturi. Znam da se sa ovim svakodnevno susreće i potpuno saosećam sa njom, ali nije mi jasno da li je vremenom izgubila osećaj za hitnost ili šta? Očigledno jeste. Gledam je kako zastaje da uzdahne. „O, zaboga, propustićete let. Izlaz samo što se ne zatvori." „Pa to sve vreme pokušavam da vam kažem..." eksplodiram. Smiri se, Heder. Samo se smiri. „Ako požurite, možda i stignete", hladno uzvraća ona, dodajući mi karton za ukrcavanje. „Sedište sedamdeset pet F, pored prozora." „O, ne! Ne mogu da sedim pored prozora", žestim se. „Vidite, ne podnosim let avionom i zato uvek insistiram na tome da sedim pored prolaza kako bih što pre mogla da navučem pojas za spašavanje i najbrže stigla do izlaza za slučaj opasnosti..." Putnici oko mene razmenjuju nervozne poglede i odmiču se od mene. „To je poslednje slobodno sedište", odgovara službenica. „I lj u~ di čekaju iza vas pa ako biste mogli..."

Pazi šta želiš... nokU ti s&'.ostvari

293

„Ali..." „Avion vam poleće sa izlaza četrdeset dva. Imate j oš pet minuta", seče me ona. Trčanje na visokim potpeticama je^ste ubistvo, verujte mi Pete mi bride a zglobovi prete da iskoče c čašica dok hitam kroz obezbeđenje i dalje niz: hodnik. Joj"' jauučem jer povređeni zglob konačno posustaje, izvrćući se pod punorf*težinom. Hvatam se za ogradu pokretne trake i spuštampogled. C'ne! Potpetica je otpala Psujem, besno skidajući ružičasta cipelicî tužno gledajući u nju A onda se setim da moram da urvatim a\V»n. „Do đavola!" Dižem glavu i vidim stjuard»su koja ni ide u susret, gledajući me sažaljivo. Deluje poznato. „Džes!" dozivam je dok prolazi poreći mene. „Šta radiš ovde?" „Kako šta radim ovde? Pa ja sam stjusa'desa a ovo je aerodrom šta misliš šta radim ovde? Mal opre sarrfl sletela posle devetočasovnog leta i idem pravo kući da se komir"^." Koračamo unazad kako bismo ostale univou. „Čekaj malo, šta ti radiš ovde?" „Letim za Edinburg..." i umdo da seeprevrnem preko kofera jednog od poslovnih ljudi koji su upravo i izašli iz aviona Ljubazno se izvinjavam. „... da slikam za Satdejherc6& Duga priča", objašnjavam, setivši se da sam joj prošle redelje uM-mejlu pisala o prepirci sa Gejbom i o njegovom iznenadnom odlaMu. „Zar Gejb ne učestvuje na Edinburške« festivalu?" Džes izvija obrve. „Izvini, Džes, ali mnogo žurm. Pöbele će mi avion." Brzo je sečem i hramljem duž pokretne trake „Z'^ću te." „Hajde, devojčice", dovikuje Džes za jiuom. „I, Heder?" v Osvrćem se preko ramena, Ц vidimH da je predaleko da bih je ćula. Mahnito mi maše. A zatim viče rmeSto što ne uspevam da aesitrujem. Mašem joj kratko jerdsairi siggcrna u to staje rekla ali neodoljivo je podsećalo na „Idi i ujwati leppiriće". lie Tf?ravo ulazim u avion gde zatičem aT»tftosfem kojabi u najboJ m slučaju mogla da se opiše kaoiapeta ---su najgorem kao pozitiod ? epr4 atel J ska - Redovi i redovuame nihmb koja me odmeravaju steSa c e A Pete d° k Se vučem кгж avi on upotrazi za sv ojim sediet pet F mnr j - približa-am se rtrepu aviona. Prokletstvo г а da je ovde negde. Možda san ga prošli, možda... Utom ga vidim.

294

Aleksandra Poter

I skroz je pozadi, zavučeno u krajnji ugao tik pored vrata od toaleta. Dva sedišta jedno do drugog. Na jednom sedi muškarac sa pivskim stomakom, tolikim da je podeljen na dva dela - jedna polovina mu se preliva na ruku a druga pliva ispod nje, šireći se na susedno sedište. Moje sedište. Uspevam nekako da se provučem pored svog saputnika, sedam i zakopčavam pojas. Toliko o kožnom sedištu biznis klase, zgodnom saputniku pored sebe i pijuckanju šampanjca sve vreme leta do Edinburga. Sklapam oči. Srećom, let je kratak. Uz malo sreće, prespavaću ga. .Opa, sele, ala smo se skockali?" O, ne. Molim te, ne. Registrujem jak škotski akcenat i otvaram oči. Moj debeli saputnik mi se široko osmehuje. „Zdravo. Ja sam Brus, a ti si...?" U narednih petnaest minuta sve ide relativno glatko. Osim konstantnog zvuka povlačenja vode u toaletu iza mene i Brusove glave na mom ramenu. „Da li je madam za sendvič sa piletinom ili sa šunkom?" pita stjuardesa, dobacujući mi svoj uvežbani osmeh. „Imate li vegetarijansku opciju?" učtivo pitam. „Nažalost, nestalo nam je. Ali ostao je jedan sa zelenom salatom i paradajzom", dodaje ona, podižući anemičan sendvič u celofanu. „Uvek možete da uzmete šunku." „Neka, hvala. Neću ništa." Stomak mi nesrećno zavija. „Kafu ili čaj?" nudi ona. „Može kafa." Stavlja mi malu plastičnu solju na poslužavnik i u nju sipa crnu gustu tečnost, toliko vesto da ne proliva ni kap. Avion se najednom zatrese, kratko ali efektno. Sta je sad...? Gledam u stjuardesu, ali njeno lice ostaje bezizražajno dok se njiše na svojim teget cipelama i nastavlja da sipa. Umirena, preuzimam solju od nje. Vidiš? Ništa strašno, kažem sebi. Samo mala turbulencija. Ništa strašno. Ništa što bi...

Aaaaaa.

Bez najave, avion počinje naglo da pada^ i osećam kako mi se želudac diže do grla. Moj užas je neopisiv. Čujem dečji plač i hor ženske vriske dok mi srce silazi u pete a prsti umaču u nešto... Šta? Okrećem glavu i vidim Brusa koji me bocka svojim zdepastim prstom, gledajući me zabrinuto kroz svoje naočari bez okvira. „Ne


brini, srećo. Sve je okej. Samo mala turbulencija. Biće sve dobro", teši me, žvaćući svoj sendvič. „Osim tvojih pantalona", dodaje on, pokazujući glavom na moje krilo. Spuštam pogled i vidim veliku braon fleku koja se širi po mojim preponama. Zatim gledam u izvrnutu solju iz koje još uvek kaplje kafa. Okrećem je u trenutku kada i poslednja kap istekne na moje krilo. Bajno! Više nego bajno! Može li biti gore od ovog? Po svemu sudeći, može. Nakon sletanja - ispravka: doskoka, škripe i bezuspešnog kočenja duž piste - zarobljena iza Brusa izlazim poslednja iz aviona. Sto znači da sam poslednja koja ulazi u aerodromsku zgradu i poslednja koja se priključuje ogromnom redu za taksi. Povrh svega, počinje da pada kiša. I dok gledam kako mi vlažne kapljice šaraju ružičaste cipelice, od kojih je jedna bez potpetice, teško uzdišem. Gde je nestalo ono lepo vreme? Odavno nije padala kiša, još od... naprežem mozak. Od one noći kada sam pokisla do gole kože i naletela na staru Ciganku koja mi je utrapila srećni vres. Čudno se osećam. Čekaj malo. Nije nestalo samo sunce. Sta je sa zelenim svetlom na semaforima i praznim drumovima? Sta je sa privilegijom nečekanja u redovima? Sa slobodnim mestima u podzemnoj železnici i omiljenim sendvičem koji me uvek sačeka? Sta je sa kremom protiv bora i danima dobre frizure bez imalo truda? Kako to da je sve najednom nestalo, zamenjeno... Stanjem kakvo je bilo, shvatam. Zato što je upravo ovako bilo pre... Pre čega, Heder? pisti glasić u mojoj glavi. A onda doživljavam prosvetljenje. Pre ostvarenja svih mojih želja. Za trenutak stojim kao ukopana na vlažnom trotoaru. U glavi mi se vrti. Ali... nemoguće je... ili je moguće? Prisećam se paganskog venčanja, stajanja u krugu pročišćenja, držanja za ruke, čudnog osećaja, nestanka srećnog vresa... I dok shvatam, osećam kako me zapljuskuje neverovatna sreća. „Jao, vidi koliki je red za taksi", primećujem sa osmehom od uha do uha. „Kilometarski." Par pored mene se okreće i sumnjičavo me gleda. „I pada kiša", ushićeno kažem. „Jupiii!" Još nekoliko ljudi se okreće i gleda me kao da sam luda, ali ne jttarim. Ne marim ni za to što sam mokra do gole kože i što mi se Kosa lepi za lice i što mi voda curi niz vrat.

cu O Q

w

oo W

oo

W Q

oc: E-

Ш

ao-

E

ril

o

ues stu

t%J' t> У и

•—* O J

ri

co £ o Q •j—>

j> co +-i c/i CO

3

o

в

s^S

co OJ >N

O J

ara

d o

3 .i tu

rer

—1

I-, -rt

ra

co ^ ':■ C CC

c co 1 c

C

^ ra-a

._ co O ■м

с (
C

Е

CU

SJ

OJ

• ^Е

"Ш

:

ig 5

. co

a :2 ■C

? ~ a o

ts i z

CO • * & %

^ C ■*- J

1-з "1

J2 *D-*iš'

ce «—.a
~

E__o ^

3 co

U -"

c

«-a

o-c g ti

3

-^ o - .„ .

(Li

CO

co п? Ogf

:y ^ Si, °X "° ^ S c c SJS o*.£ "rt E Е ^ З ВД CLI 3

■"l^J ž

O

I >

>^ 3 _ aJ д
Sli

co

>и СТЗ i- > с^— O NO"O c

C сотз ^^ o

ВДЈ<;

o <и

« O m »

^^

'б""« .t: o "N

ri g-tž

"

•g oo 5^ oj •—

§ "

E effl.§^c м 1ч O 'f^— ^

co

2, c

G

c «

CJJ C CS co 1л F _D _D

i£

u

l-v.

IM

n

Ä

U И

°,з

I

C ^ rt >N

_oa

N

>

(U '

CO

^О

ILI (Л

ft

E

E CO o u CO
S- c CO

£ (U

з ^

§>°-€ •?г7~ co

ču

ЕЗ- 1

- s-S s.,s^ «

з™

ra

а

ПЗ V-i

in O C3

— ;c ^C r a _

^ co C_ O c o « " 2 c

J

C U c o

r

л

_

„

CO »-^

§ «u §"^| | | 5 л |

- " C -

co оз 3 >(j O> 3 u OJ "T-S

з £^^>«"Л S 2

go g^ л >G ćo co co з V; C

E •SP

и

co

,

■S

l-g-S 6|i| JI 111| rUU BÖjE
3 3

(LI

CO

-с

w

CJ

q l

S % co co

CO

- - p 3-O 3

(LI

eo CO ~

Ji 2

c C

tut

bb g

----0

33 u >u

s i

_

i

S

> co co ^ bo i3

co

+j

§ « O

ca ^

ca

"5b

> C

co .ü

t£ J2

tu

3

cö

'S

•si1 p co g _y

N > _ N

T3 >U aj co co -*-1

co^=i

.M

~ .y

Sts wE tu.

■ st

» >-■

: bß >

> £ '£

:-^3>

a-,

c -3 -* jj T3

0 cO

^-r-

SS « _2 ?S3 «13 o c N +j

CX 3

С^

E co

С^

СЧ

rt^.S'E--^ö,g ■S-gsSa-SiÎ-S. c

QJ

298

Aleksandra Poter


Ja sam fotograf Sandej heralda na svom prvom zadatku, podsećam sebe s neobičnim ponosom. Čak i sa ovako razbašurenom frizurom, konstatuiem, setivši se da sa sobom nisam ponela nijedan od rekvizita za peglanje kose. Palim fen, zabacujem kosu nadole i počinjem da je sušim od potiljka. Dvadeset minuta kasnije, privodim sve pripreme kraju. U međuvremenu, čula sam se sa novinarem koji piše članak o festi valu. Uzimam Brajanovu digitalnu kameru, kačim je oko vrata i smirujem živce. Okej, to je to. Moj prvi posao. Ispravljam ramena i otvaram vrata. Predstava može da počne! Sva nervoza nestaje u trenutku kada izađem na ulicu. Kiša još uvek rominja, ali to ne utiče na dobro raspoloženje prolaznika. Svuda oko sebe vidim ulične zabavljače koji animiraju turiste i mlade ljude koji dele flajere. U narednih nekoliko sati, nemilice škljocam fotoaparatom, hvatajući festivalsku atmosferu u svom punom jeku. Oko devet sati uveče, cipele me toliko žuljaju da sam prinuđena na to da sednem na klupu i osmislim kako da ispunim ostatak večeri. Ruke su mi pune flajera koje počinjem da listam. U međuvremenu, čvrsto sam odlučila da posetim neku komediju, ali pitanje je koju? Gejbovu, doleće misao, pre nego što uspem da je obuzdam. Heder Hamilton, nisi došla da razmišljaš o Gejbu nego da profesionalno obaviš svoj zadatak. Usredsređujem se na flajere, pokušavajući da pronađem nešto iole zanimljivo - poput vegetarijanca koji bira odrezak u mesari - ali uporna sam. Dolazim do poslednjeg flajera koji je okrenut naopačke. Ispravljam ga u nadi da bi mogao da bude... Ali ne, u pitanju je reklama za komičarski duet Bob i Beril koji, prema časopisu Skotsmen, važi za najveći hit festivala. Hmmm, možda ne bi bilo loše... O, za ime boga, koga ja to zezam? Neću da gledam neki glupi komičarski duet ma koliko bio smešan. Hoću da vidim Gejba. Mo ram da vidim Gejba. Zaljubljena sam u Gejba. Nema više smisla da to ignorišem, poričem ili se pravim da to ne osećam. Zaljubljena sam od trenutka kada sam ga prvi put ugledala na svom pragu, sa onim slatkim pegama i krupnim plavim očima. Eto. Gužvam flajere, ustajem sa klupe i prilazim jednoj od veli kih metalnih kanti za otpatke. Već je prepuna raznobojnih papira i preko njih bacam svoje. Utom mi pažnju skreće ružičasto-žuti pamflet sa siluetom muškog profila koji je isti kao...

299

ARHANGEL GAVRILO, POSLAT IZ HOLIVUDA DA VAM UKAŽE NA VEDRU STRANU ŽIVOTA. VEČERAS U TAVERNI U 21H, CENA ULAZNICE £7.50. DOĐITE I SPASITE SE. U tom trenutku čujem gradsko zvono koje udara tačno u pun sat. Zadržavam dah i brojim. Devet puta. Telom mi prolazi drhtaj. Besmisleno je što se nerviram pri samoj pomisli da ću ga ponovo videti - na stejdžu. Mislim, ne znam ni šta da mu kažem. Ni kako će reagovati. Možda me mrzi. U tom slučaju, verovatno neće ni hteti da me vidi. Možda je ipak bolje da ne idem... Fantastično. Dok mi se odlučnost topi, dah mi zastaje pred prizorom na nebu. Predivna duga svetluca u svom savršenom luku tik iznad zamka. Naravne, nisam religiozna, ali tumačim je kao znak. „Izvini." Osvrćem se oko sebe i zaustavljam prvu osobu koja deli flajere. „Znaš li gde je Taverna? Htela bih da pogledam Arhangela Gavrila..."

I

Trčim bez prestanka. Srećom, Taverna se nalazi na kraju iste ulice, pet minuta odatle. Stižem i saznajem da Gejb još nije nastupao. Zbog tehničkih problema ceo program kasni. Kupujem kartu na vratima i ulazim unutra. Taverna je omanji kafić u bavarskom stilu. Nikada nisam bila u Bavarskoj, ali, sudeći po dekoru, zaključujem da je to zemlja koja favorizuje preparirane medveđe glave i borovinu. Pognute glave koračam kroz polumračan, zadimljen kafić. Ispred mene je dugačka, uska improvizovana bina na kojoj se redaju komičari. Trenutno nastupa mršavi dugonja u obaveznoj majici na kojoj piše 'Možete svi da mi...', koja se nikako ne uklapa u ideju stendapa. Ne ispuštajući cigaretu, drži se za mikrofon kao za poslednju slamku, i mada ne poznajem mnogo žanr stend-ap komedije, mogu da vidim da umire od treme. Tišinu kafića remeti samo tihi žamor gostiju i pokoji zvižduk upućen dosadnom zabavljaču. .... a onda taj golub poleće sa simsa i sleće na moje rame..." Gledam ga kako cupka s noge na nogu sve dok mi pogled kroz tamu i dim ne razazna poznati ružičasto-žuti poster. Naravno, u pitanju je ista silueta Gejbovog profila kao na pamfletu, ispod kojeg piše ARHANGEL GAVRILO1. Dok ga gledam, osećam neobičan ponos u grudima. Uspeo !f' 5^^^tamPao Je pamflete, napravio postere, organizovao nastup, došavši čak iz Los Anđelesa da izvede ono što najbolje ume. Znam

300

Aleksandra Poter


da mi je o tome pričao, ali sada se to stvarno događa. Zadivljeno gledam oko sebe. U publici nema više od dvadesetak ljudi, dakle, ne može se reći da je gužva, ali to je sasvim dovoljna masa za ovako mali prostor. I svi su platili da vide Gejba, zadovoljno konstatujem, gledajući kako komičar opsednut golubom odlazi sa bine, praćen nejakim aplauzom. Publika se umiruje. Gejb mora da je sledeći. Pogledom tražim mesto gde bih mogla da stanem. A onda odlučujem da sačekam dok se ne pojavi pa ću tek onda da mu priđem. Fotografisaću ga sa mesta gde me neće videti. Pretpostavljam da ima užasnu tremu, pa čak i ako je nema, imam je ja. Kafić se naglo osvetljava i odlučujem da krenem ka šanku. Probijam se kroz grupicu devojaka koje puše cigarete i glasno se kikoću. „Jao, jeste li videle Lutkarsko pozorište penisa?" „Ne. Čula sam da je rasprodate A samo zbog toga sam došla." „Zna li neko kakav je ovaj sledeći?" „Nem' pojma." Oštrim uši. Pričaju o Gejbu. Usporavam korak kako bih što više čula. „Ma koga je briga? Ufur je džabe." „Šta, niste platile karte?" „Jok. Neki Amer ih je delio ispred kafića." Kaže to tako ležerno, tako prezrivo. Reci neki Amer u mom stomaku stvaraju mučninu. Misli na Gejba. Ukoliko je delio karte za svoju predstavu, onda mogu da zaključim samo jedno: da mu ne ide baš najbolje. Moji najgori strahovi se obistinjuju. Oklevam - utom se svetla gase. Strah me steže u grlu dok žurim ka mračnom mestu pored stejdža. Evo ga, počinje. Voditelj programa izlazi na binu, noseći u ruci kriglu piva, i uzima mikrofon. „Kao što svi znamo, dame i gospodo, život ume da bude^vrlo dosadan..." Čuje se prigušeni žamor odobravanja i nekoliko komentara na temu poslednjeg komičara koji nastupa. „... zbog čega je neophodno da saslušate našeg sledećeg učesnika koji je došao da vas spase. Cujmo šta to ima da nam poruči glavom i bradom Arhangel Gavrilo..." Moram da ga sprečim dok još nije kasno. Moram nešto da učinim — moram... Dok Gejb izlazi na binu, zadržavam dah i zaboravljam da dišem. Izgleda lepše nego što pamtim. Očekivala sam da će obući onaj grozni kombinezon u kojem je ubeđen u to da izgleda kul, ali

na sebi ima farmerke i sivi prsluk. Kao i obično, kosa mu je u totalnom haosu, ali zato je sveže obrijan i naočari su mu na vrhu nosa. Deluje kao tinejdžer. Najednom osećam želju da ga zaštitim. I da propadnem u zemlju. „Ćao, drago mi je što sam ovde. Prvi put sam u Edinburgu. Ima li neko iz Edinburga?" Muk. Moji najgori strahovi se produbljuju. „Iz Kalifornije sam, ali već nekoliko nedelja živim u Londonu. London je sjajan grad. Big Ben, Lester skver, mada moram da prijavim da me je Pikadili cirkus malo razočarao. Nigde nijednog klovna..." Gejb se smeška - i moram da priznam da je, zahvaljujući svom otegnutom američkom akcentu, prilično smešan. Ali prilično smešan nije dovoljno da bi se oduševila publika koju je prethodni gospodin Golub ubio u pojam. Gledam po masi u mraku. Jedva da pokazuju znake života. Srce mi se steže. Bila sam u pravu. Izblamiraće se do daske. Tu, na moje oči. U bavarskoj taverni. „Ali ozbiljno, ovo je moja prva poseta Engleskoj i primetio sam nekoliko stvari koje su drugačije nego kod kuće..." Dok ga gledam na stejdžu, pod reflektorima, želim da potrčim i spasem ga. Ali ne mogu. Nemoćna sam da bilo šta učinim. Gledam oko sebe. Niko, ali niko se ne smeje. Publika je zatečena nedostatkom gorčine i negativnosti kojoj pribegava većina stend-ap komičara. Nesigurno zuri čas u Gejba čas oko sebe. Atmosfera je više nego sumorna. Pitam se da li će mu dati bar još jednu priliku i primećujem kako se neki spremaju da ustanu. Sranje! Možda je Gejb bio u pravu - možda publika od komičara ipak očekuje da bude ciničan i ljut. „Kao na primer..." Vraćam pogled na Gejba. Primećujem da je nervozan. Trlja nos, a to uvek čini kada mu je neprijatno. O ne! Početna samouverenost je nestala. Nastaje mučna pauza dok on teško guta. O, bože, ne mogu ovo da gledam. Saginjem glavu, provlačeći se pored para naslonjenog na šank, i iskradam se u ženski toalet. Vrata se za mnom zatvaraju, prigušujući njegov glas. Teško dišem, oslonjena rukama o lavabo i zagledana u slivnik. Kakva ironija: svi Gejbovi snovi da uspe kao stend-ap kom ičar bukvalno odlaze niz slivnik. Puštam vodu i pljuskam lice hladnom vodom. Žao mi je zbog n Jega. Sav trud uložen u dolazak ovde - čemu? Da bi ga izignorisali te k tako? Da bi zevali od dosade? Osećam kako mi klecaju kolena.

301

Ж2

Aleksandra Poter

Jer, uprkos svemu, ipak sam u dubini svog bića verovala u Gejbov talenat. Prirodno je duhovit. I ne podnosim pomisao na to da mu se sada, baš ovog trenutka dok je na bini, baš niko ne smeje... Utom čujem žamor. Liči na kikot. Sta? Je li moguće? Moguće je! Bojažljivo otvaram vrata i virim kroz dim. Ne mogu da verujem sopstvenim očima. Negrešim. Ljudi se smeškaju, a nekolicina se glasno cereka. Čak se i one devojke gurkaju laktovima između sebe i kikoću. „Nedavno sam se vozio u onom dabl-dekeru..." Izlazim iz toaleta i pridružujem se publici koja je sada opuštenija, zagrejanija. Niko više ne priča jer svi slušaju Gejba. On se smeška, osokoljen novim entuzijazmom. „... vidim devojčicu kako plače i pomislim: 'Sta sad da radim? Osećam se grozno'..." Sa savršenim osećajem za tajming, Gejb zastaje da napravi tužnu facu kojom uspeva da prikuje pažnju svakog člana publike. „Onda se setim da u džepu imam bombonu..." Pauza.......vadim je i ubacujem u usta. Neverovatno. Odmah mi je bilo bolje." Publika se čepa od smeha. Gledam njihova razjapljena usta, iskežena lica, sjajne oči. Gejb ubire njihove simpatije - baš kao i moje. S novootkrivenim uvažavanjem slušam kako prelazi s teme na temu, sažimajući ih u vickaste skečeve pune duha i istančanog hu mora. Ruke drži u džepovima a glavu lenjo nakrivljenu u stranu, nabrajajući svoja komična zapažanja sa anđeoskim osmehom koji greje dušu i srce. Mnogo je bolji nego što sam očekivala. Bez suvi šnih zajedljivih komentara, Gejb predstavlja samog sebe. Osećam kako mi se grudi pune ponosom. Možda je ipak prihvatio moj savet. A onda, pre nego što shvatim šta se događa, njegov performans doživljava vrhunac. Masa se smeje sve glasnije, neki plaču i drže se za stomak. Gledam na sat. Ostalo je još samo nekoliko minuta. ....ali ne mogu da završim a da ne spomenem jednu posebnu ridokosu koju sam upoznao prilično intimno i koja mi je proteklih nedelja ulepšala život u Londonu..." Ö čemu on to? Isprativši kompletnu stend-ap komediju - što je za mene neverovatan napor, čak i kada je njen izvođač Gejb - uljuljkana sam njegovim glasom i opuštenom atmosferom, ali naprasno se budim. O, blagi bože, to sam ja! Priča o meni! Srce mi galopira, čekam kao na iglama. „... mačku po imenu Bili Smit..." Razočaranje mi pustoši srce i osećam stid pri samoj pomisli na to da je pričao o meni. Uostalom, zašto bi?


303

Zato što je idiot zaljubljen u tebe.

U ušima mi odzvanja glas Viktora Maksfilda. Odbacujem ga. Sve mi se čini da me je zamenio s nekom drugom. Muškarci imaju tu naviku da previše olako prenose informacije. „Uvek sam se pitao šta zapravo znači 'kao mačka u februaru' a onda sam konačno saznao." Brzo se oporavljam. „Ja i moja cirnerka svake noći u pidžamama pijemo čaj od nane i gledamo Seks i grad na DVD-u. Moja cimerka ima kompletnu seriju i smatra je najboljom enciklopedijom o muškarcima..." Rumenim dok mi pogled leti ka publici. Mnogi klimaju glavama i znalački se smeškaju, muškarci gurkaju svoje devojke koje se kikoću u neprijatnoj spoznaji. „Znam da stend-ap komičari vode prilično razuzdan život. Ponekad padnemo u bedak i prožderemo kesu bombona!" Talas neobuzdanog smeha. „Ali Bili Smit?" Gejb izvija obrve. „Razmišljam o tome kako sklupčan leži i prede u svojoj toploj korpi, kad ono, uh-uh-uh." Odmahuje glavom, kriveći lice od zaprepašćenja. „Taj mačor je prava zver. Ne biste verovali koliko je noću gust saobraćaj u mačjem otvoru na vratima. Kunem se, taj dobija ljubavne pozive u obilatoj količini." Najednom se sećam našeg razgovora u kuhinji. Gejb je genijalac. „Verujem da znate šta su ljubavni pozivi, zar ne?" Gejb se zaverenički ceri publici. Čujem pokoji usamljeni smeh, nekoliko zbunjenih pogleda i mnoštvo objašnjenja šapatom. Trenutak kasnije, publika se grohotom smeje. Gejb se smeška. „Hram, tako sam i mislio." Kafić odzvanja od euforije i svi brišu suze dok ih Gejb posmatra nevino raširenih očiju, nastavljajući ležerno da pripoveda. „■•. kontejnerske, persijske, avlijske, kućne mezimice... ulaze, izlaze... i tako ćelu noć..." On zastaje i ukočeno gleda u publiku, isprva zaključujem da čeka trenutak da im zada svoj poslednji udarac humora, ali pogled mu leti s lica na lice, kao da traga za nečim. llx

nekim.

. A onda me spazi. Pogled mu obuhvata moj i vreme kao da staJe- Sadržavam dah i ne dišem od uzbuđenja. Sve oko mene nestaje, e tla, žamor, duvanski dim i proliveno pivo. Postoji samo Gejb. I , Pet sam u svojoj kuhinji, sa Bilijem Smitom i njegovim glupavim 'JUbavnim pozivima. 'lc Jk°Vo nce se grči od iznenađenja. „Smeješ se", kaže mi mi-

304

Aleksandra Volcr

Pazi šta Seliš... možda ti se i ostvari

Misleći da se obraća njima, publika reaguje histeričnom vriskom i zvižducima. Ali njegov pogled je prikovan za moj. „Znam", odgovaram usnama i smeškam se dok kikot oko mene postaje sve jači. Nesvesno počinjem da se smejem. Možete li da verujete? Prvi put u životu ja se istinski smejem. Komičaru. Na stejdžu. U stend-ap klubu. Gejb je u delirijumu, na vrhuncu svog performansa. Podižem fotoaparat i hvatam taj trenutak za večnost.

Volim da ometam. Misli mi se stalno vraćaju na slatka uživanja od pre nekoliko minuta. „Hmmm, da vidim... 'novi talenat'... 'kapriciozan ali fantastičan humor'... 'jedan od najsmešnijih komičara na ovogodišnjem Edinburškom festivalu'." Gađam ga polupojedenim kroasanom. „Ej!" uzvikuje Gejb, trljajući nago rame kao da ga boli. „Surova si, znaš?" „Ne pričam o članku", bunim se. „Nego o fotografiji." „Aaaa, o fotografiji?" smeška se Gejb, praveći se da ne primećuje moje ime u levom donjem uglu. Jedan trenutak je ćutke proučava, suženog pogleda i duboko koncentrisan. „Zgodan frajer", komentariše on na svom najboljem škotskom akcentu. Šibam ga pogledom. „A ni fotka nije toliko loša." Gejb me grli jednom rukom i privlači k sebi. „Vrlo ste talentovani, gospojice Hamilton." Ljubi me. Usne mu imaju ukus peciva i soka od pomorandže. Neizmerno me pale. Opet? „Znaš, čekao sam ovaj trenutak od kada sam te prvi put ugledao", mrmlja on. „Hej, tada si imao devojku", grdim ga, tobože strogim glasom. „Pa ne baš..." muca on, trljajući nos. Neprijatno mu je. „Kada sam ti rekao da smo raskinuli, nisam naveo i kada." Zabezeknuto ga gledam. „Bilo je to nekoliko meseci pre dolaska u London." „Pobogu, zašto si onda meni i Džes rekao da imaš devojku..." Sećam se te izjave. Još prve noći. U mom vrtu. Kada je Džes pokušala da ga zavede. „Bio si joj plan B", priznajem mu, kikoćući se. „Plan B?" Gejb me gleda kao ranjena živuljka da bi sledećeg trenutka prasnuo u smeh. „Moram ovo da zapamtim." Ne prestajući da se smeje, naginje se preko kreveta i sa noćnog stočića uzima svoj mali crni notes. Iz mini-futrole u sredini vadi olovku i uredno beleži frazu. Gledam ga i osećam kako mi se srči puni toplinom. „Jao; imam sjajan vic za tebe", naposletku mi kaže. „O, ne! Nemoj više, molim te." Stenjem i pokrivam se jorganom preko glave. Volim Gejba, ali jedna komedija je dovoljna. Ne odustajući od svoje namere, Gejb mi obasipa kosu poljup- C! rna. „Jesi li čula onaj o komičaru koji se zaljubio u ridokosu po •menuHeder?" Promaljam glavu i poslušno je privijam na njegove grudi. „Ne, ide dalje?" ..Nema dalje."

Sledećeg jutra, hiljade i hiljade čitalaca Sande] heralda otvara svoje novine i vidi Gejbov crno-beli lik koji ih gleda sa stejdža u Taverni. Ispod slike je naslov koji glasi Najbolji festival komedije dosad i članak o deset novih komičara i njihovim predstavama, medu kojima je Gejb broj jedan. Ispostavlja se da je novinar takođe bio u publici i daje impresioniran Gejbovim performansom ceo čla nak napisao ponovo, zdušno ga nahvalivši u njemu, i u poslednjem trenutku ga i-mejlom poslao u redakciju. I sama sam imala pune ruke posla. Nakon Gejbove predsta ve, usledilo je izvinjavanje i objašnjavanje s obe strane, do kasno u noć. Bilo je i nekih zapanjujućih otkrića, kao na primer njegovo priznanje da je raskinuo sa Miom, da je onog jutra po izlasku iz stana napravio tri kruga oko bloka pre nego što je skupio snagu da se odveze dalje, te kako je posle dugih i mukotrpnih priprema u poslednji čas odlučio da promeni svoju tačku. Sve to je iskuljalo iz njega. U jednom dahu. Onda je na mene došao red. Ispričala sam mu o Lajonelovom srčanom napadu, o pomirenju sa Rozmari, o poruci Viktora Maksfilda. Rekla sam mu sve. Dobro, ne baš sve. Nisam spomenula onaj deo o tome kako ga je ujak nazvao idiotom i otkrio mi da je zaljubljen u mene. Ali nisam ni morala. Sam mi je priznao. Trenutak pre nego što me je poljubio. „Pa, šta misliš?" Ušuškana u toplo gnezdo od perine i nagih isprepletanih ek stremiteta, gledam u Gejba na drugoj strani jastuka. Jutro posle noći koju smo proveli zajedno u mojoj hotelskoj sobi, doručkujemo u krevetu uz nedeljne novine. Nožnim prstima golicam njegove, dopuštajući da mi pogled obuhvati njegovu raščupanu kosu i oči otečene od spavanja ispod stakala njegovih naočara, i ne mogu a da se ne zapitam na šta je pomislio kada je poželeo da prelista novine sam i bez ometanja-

30.5

306

Aleksandra Voter

Sumorno se smeškam. „Nije nimalo smešno." „I ne treba da bude", mrmlja on, privlačeći me na svoje usne Sklapam oči i prepuštam se poljupcu. Ovo mora da je najbolji vic koji sam ikad čula.

EPILOG

T

ri dolara i sedamdeset pet centi." Spuštam časopis na pult i iz džepa svog šortsa vadim novčanicu od pet dolara. Prodavač je uzima, i dok čekam kusur, uzimam časopis i letimično ga prelistavam. Mora da je tu negde... okrećem nekoliko reklama. A onda ga vidim: crno-bela fotografija žene koja skida crno gumirano surfersko odelo, ilustrujući članak o surfu. Pogledom tražim ime autora fotografije, ispisano sitnim slovima u uglu: HEDER HAMILTON Grudi mi se pune ponosom. Scena je najprodavaniji američki časopis i ovo je moja prva fotka za njih. I, mada zvuči malo pretenciozno, moja fotografija izgleda prilično dobro, ali skoro daje neupadljiva. Slova su previše sitna, skoro milimetarska. „Gospođice?" Prodavač mi pruža kusur. „O, hvala." Blago rumenim dok ubacujem sitan novac u džep, zatvaram časopis i izlazim napolje. Na ulici me zapahnjuje nesnosna vrućina. Kasno je poslepodne, ali sunce još uvek prži. Stavljam naočari za sunce i gledam u besprekoran niz visokih palmi koje se dižu visoko ka nebu. Iza njih se proteže peskovita plaža i nepregledno plavetnilo svetlucavog okeana. Plaža Venecija u Kaliforniji. Udišem yazduh koji miriše na so, kafu i losion za sunčanje. Sve je kao u snu. bolje. Staza vrvi od prolaznika: biciklisti, devojke u oskudnim kupacirn kostimima i frajeri sa daskama za surfovanje... Osmehujem se mladiću na rolerima u trenutku kada prozuji pored mene i prilazim svom biciklu. Namirnice spuštam u korpu, podižem осп ^"' P.eni5m se na sedište. Upravo sam se okupala i osećam da i je bikini još uvek mokar ispod šortsa i da mi se slana koža zateže aok lenjo okrećem pedale. u ' ЈШа Sam daleko odavde, u Edinburgu, onog jutra kada sam Pobudila u svojoj ružičastoj hotelskoj sobi pored Gejba...

308

309

Aleksandra Poter


Kao što je Brajan predvideo, ostala sam do kraja festivala. Gejbova predstava je rasprodata. U stvari, bio je toliko tražen da su ga premestili u mnogo veći prostor. Broj publike je rastao, baš kao i njegova popularnost. Pre nego što se osvestio, festivalska komisija je došla da proceni njegov performans posle čega je nominovan za prestižnu nagradu Perije. Nije me iznenadilo to što ju je osvojio. Međutim, Gejb je bio zapanjen, zajedno sa komičarskim krugovima koji nikada do tada nisu čuli za njega. Naravno, od tada je sve krenulo uzlaznom putanjom. Osvajanje nagrade obezbedilo mu je ogromnu popularnost i trenutno pregovara sa jednom televizijskom kućom koja je voljna da snimi seriju po njegovom scenariju. Ujedno izvodi svoj šou u jednom od najvećih klubova u Los Andelesu. Skrećem sa biciklističke staze, silazim sa bicikla i nastavljam da ga guram uskom stazom duž vodenog kanala. Što se mene tiče, Viktor Maksfild se oduševio mojim fotografijama sa festivala (iako je bio pomalo subjektivan s obzirom na kompletnu priču), ali to je bio tek prvi od mojih brojnih zadataka. Proteklih meseci uživala sam fotografišući različite ljude, predele, događaje. A onda sam dala otkaz. Opet. Sunčevi zraci se odbijaju o površinu vode i guram naočari za sunce na vrh nosa. Puštam da mi pogled odluta preko kanala dok se mislima vraćam na trenutak kada sam donela odluku da napustim Sandej herald. Samo što to ovoga puta nije bilo zbog nesporazuma nego zbog leptirića. Dovoljno je da pogledam u Gejba i da ih osetim kako trepere u mom stomaku. Ima li boljeg razloga za selidbu u Los Anđeles od novog zajedničkog početka udvoje? Zastajem da osmotrim porodicu pataka koja se veselo brčka u vodi. Naizmenično uranjaju glavu u vodu tako da im iznad površine vire samo pernati repovi. Najneverovatnije je to što je sada februar a ja sam u kupaćem kostimu. U februaru se obično smrzavam dok se po londonskoj kiši vraćam s posla, probijajući se kroz masu ljudi u saobraćajnom špicu. Naravno, nije sve prošlo tako glatko. Bilo je i stresnih momenata. Apliciranje za vizu, odlazak iz stana i prekidanje ugovora o otplati istog - kao da mi se život ubrzao. Pre nego što sam shvatila šta se događa, spakovala sam svoje teflonske šerpe i pozdravila se sa svima, obećavši da ću im se javiti i-mejlom. Najteže mi je pao rastanak sa Lajonelom. Pri pomisli na njega osećam teskobu u grudima. Koliko god da volim svoj novi život sa Gejbom, mrzim što sam tako daleko od svog oca. Smešno, zaista. Znam da je u dobrim rukama i da

uvek mogu da ga čujem telefonom, ali i dalje mi nedostaje. Ponekad poželim da želim... Ali očigledno to ne želim, podsećam sebe, osećajući mali ubod pravdoljubivosti. Srećni vres mi je očitao veliku životnu lekciju i sada sam druga osoba. Na primer, evo šta mi se dogodilo pre neki dan. Gejb i ja smo bili na plaži kada sam ugledala zgodušnu devojku u bikiniju: čini mi se da bi joj i Kameron Dijaz pozavidela na guzi. U trenutku kada sam pomislila da sama izgledam tako - obuzdala sam se. Sto nije bilo lako budući da je imala neverovatno lepu guzu, jednu od onih kojoj maženje nije nimalo strano. Ali drago mi je što sam u tome uspela zato što mi je Gejb, pet minuta kasnije, rekao da imam najsavršeniju guzu na svetu. Sto dokazuje da morate dobro da pazite šta želite. Iako sada, s ove tačke gledišta, više nisam sigurna u to da li je srećni vres zaista bio srećan. Možda i jeste, ali sopstvena mašta me je obmanula. A možda je sve to bio samo niz čudnih okolnosti... U nedeljama koje su usledile nakon njegovog nestanka, dogodilo se nekoliko stvari koje su potvrdile tu tvrdnju. Primetila sam da vaga u mojoj apoteci nije u funkciji, i kada sam pitala prodavačicu šta s njom nije u redu, ova mi je rekla da je vaga pokazivala pogre šnu kilažu. Za dva i po kilograma manje. Zatim je jedan čovek pronašao moj novčanik dok je šetao svog psa na Hampsted hitu i prijavio ga. Kao što sam očekivala, gotov novac i kreditne kartice su nestale - osim moje karte za donaciju organa, na osnovu koje me je policija i pronašla. Loto tiket bio je u unutrašnjem džepiću gde sam ga i ostavila. I, zaboga, jesam li osvojila premiju? Jesam. Na neki način. Pogodila sam četiri broja i osvojila deset funti, što je okej. Naravno, nisam kupila „aston martina", ali zato sam platila taksi od bioskopa do kuće. I, ma koliko to izlizano zvučalo, dok sam se na zadnjem sedištu ljubakala sa Gejbom, shvatila sam da sam osvojila premiju. Da budem iskrena, što više razmišljam o tome, sve manje mi se dopada ćela priča o srećnom vresu. Jednim delom svog bića že-im da verujem u njegovu magiju i ostvarenje svih želja. Međutim, ru a re § > alna, zdravorazumska strana mog bića zna da je to nemoguće. Takve stvari se događaju u bajkama, a ne u stvarnom životu. vli

Krv

v

?na^no stižern do drvene kuće ofarbane u bebiplavo, zaustavi bicikl na vrhu staze i naslanjam ga na stepenice iznad kojih

310

Aleksandra Poter

se, na drvenoj verandi, izležava velika žuta mačka, uživajući u zalazećem suncu. Saginjem se da je pomazim. „Ćao, Bili Smite", šapućem, šaškoljeći ga iza ušiju. Uzvraća mi glasnim predenjem, protežući se čitavom dužinom i izbacujući svoje male bele kandže. Smeškam se u sebi. Nisam jedina koja uživa u kalifornijskom načinu života. Otvaram vrata i ulazim unutra. U kući je još uvek tiho i mi rno. Izuvam japanke na kojima još ima tragova peska i šljapkam kroz dnevnu sobu. Zastajem da uključim lampu na stoliću. Ispod nje je fotografija na kojoj Gejb stoji ispred Fabrike smeha na Sanset bulevaru dok iznad njega velikim crnim slovima piše Arhangel Gavrilo je živ i u nastavku RASPRODATO. Ponosno milujem drveni ram vrhovima prstiju. Nikada nisam volela stend-ap komediju, ali sada počinjem i na nju da se privikavam. Kao i na pivo, zaključujem. Razmišljam kako bi mi baš sada prijalo jedno hladno. Ulazim u kuhinju. „IZNENAĐENJEEE!" Ukopavam se u mestu. Ispred mene, dupla vrata koja vode u mali vrt širom su otvorena. Na konopcu vise šareni baloni i ogroman transparent Srećan rođendan ispisan raznobojnim slovima. Vrt je prepun ljudi koji oduševljeno zvižde ; vrište i smeju se. O, mili bože. Hvatam se za frižider da ne padnem. Ovo je rođendanska žurka iznenađenja. Moja prva misao je da bežim. Mrzim iznenađenja. Nikada za njih nisam spremna. Dolazim direktno s plaže. Pesak mi je u kosi i na licu imam bubuljicu koju sam pokušala da iscedim, ali bezuspešno. Izgledam grozno. Treba mi tuširanje. I najmanje pola sata za šminkanje i friziranje. Ali poput zeca osvetljenog na pozornici, previše sam zatečena da bih reagovala. A onda ih vidim. Poznata nasmejana lica. „Lajonele... Ede... Džes!" uspevam da uzviknem dok mi telo ispunjava čista radost, strujeći mojim venama poput jakog opijata. I već istrčavam u vrt, šireći ruke i primajući ih u svoj zagrljaj. „Lajonele! Ne mogu da verujem... I Rozmaril Vau! Džes! Lisice jedna! Ovo mi nisi prijavila! Jao, je li ovo tvoj novi dečko Dominik? Ćao, drago mi je što te konačno upoznajem! Ede i Lu i - o, bože - je li ovo mala Rubi? Kako je slatka - Ćao, Rubi, ja sam tvoja tetka Heder! Brajane! Ne mogu da verujem... O, Najle, lepo je videti te opet!"


I

Od silnog uzbuđenja ostajem bez daha. Grlim ih ko put, smejem se dok Brajan neumorno škljoca svojim jonel izgleda tako zdravo i moja mala bratanica je predivn^n^ deluje istinski srećno i povela je svog novog dečka - FanU • ^ SJ10 Mala ispravka: volim iznenađenja. Obožavam ih ' „Šššš." Usred čitave pometnje čuje se ućutkivanje. Šta se događa? Zbog čega moramo da se utišamo? % smo...? "м Utom vidim Gejba koji u rukama nosi rođen dansku to kojoj gori gomila svećica. Korača kamenom stazom ka ^ počinju da pevaju „Srećan ti rođendan". O, bože, zaplakaću. Oči me peckaju jer su p u n e s u z a j knedlu u grlu. Presrećna sam. Gejb je bio u pravu. Ne da postoji 'ali'. Gejb spušta tortu na baštenski sto i ljubi rni usne Sre;; f rođendan, lepotice", šapuće, namigujući mi. Smejem se i svi se skupljaju oko mene spremajući dok punim pluća da oduvam svećice. A onda me Gejb zaustavlja. „Hej! Ne zaboravi da poželiš želju", opominje me sa škom. Ko ža mi se j ež i. Os eć am p o zn at o pe ck an je u p rs t imj у Heder. Seti se šta si obećala. Spuštam pogled na svetlucave ш' čke, udišem duboko i zatvaram oči. Ali ipak... Jedna željica ne može da škodi, zar ne?

_

ea

л

Pazi-šta-želiš-možda-ti-se-i-ostvari

Recommend Documents