Patrik Robinson~Presretnut

Patrik Robinson

PRESRETNUT Naslov originala Patrick Robinson Intercept 2010 S engleskog preveo Zoran Trklja

Prolog Zora lenjo sviće iznad visokih vrhova. Na istok se pružaju ogromni bedemi Himalaja, dve hiljade petsto kilometara planina koje, duž cele južne Kine sve do Avganistana, zapadnim padinama us​kra​ću​ju ra​no ju​tar​nje sun​ce. Majušna planinska sela prilepljena su na padine planinskog masiva Hindukuš, gde se sunce pojavljuje iznad vrhova tek mnogo pošto pastiri izvedu koze na vlažne pašnjake iznad svojih domova sa​gra​đe​nih od bla​ta. Svetlost je meka i razlivena, nebeski sjaj na visini od oko tri hiljade metara izgleda kao božji od​sjaj, pod ko​jim se do​li​ne či​ne su​mor​nim, obo​je​ne sa​mo bo​ja​ma ze​mlje. U takvu je poluosvetljenu setu tog hladnog jesenjeg jutra 2004. godine uleteo Tim 10 Mornaričkih foka, koji je predstavljao razljućene Sjedinjene Američke Države. Bilo je pola sedam ujutro kada su se njih dvanaestorica iz voda Fok​strot razvili u strelce i bučno upali preko neravnog terena, grabeći ovaj na​iz​gled mi​ran i ne​za​šti​ćen gra​dić za gr​lo, pre​stra​vlju​ju​ći že​ne i de​cu. S vremena na vreme, ispalili bi pokoji rafal iz pušaka, iseckanu stakato paljbu namenjenu da zastraši, da pokaže američke mišiće, kao da je neko mogao da posumnja u smrtonosnu prirodu nji​ho​vog ci​lja. Sva dvanaestorica bili su zarasli u brade. Desetorica su bila viša od dva metra. Bilo koji par ovih džinovskih ratnika bio bi upadljiv bilo gde. Ovaj tim bi, delujući kao uvežbana borbena sila, pre​stra​vio i sa​mog Džin​gis-ka​na. Svaki čovek bio je obučen u maskirnu uniformu, a osmorica su nosila borbene marame – maskirne bandane. Jedanaestorica su bila opremljena omiljenim oružjem Mornaričkih foka, lakim automatskim puškama M-4. Komandir voda bio je naoružan puškom mark 12, kalibra 5,56 milimetara. Na širokim kožnim opasačima svi specijalci nosili su borbene noževe i SIG zauer devetomilimetarske pištolje. Četvorica su, u svojim borbenim prslucima, nosila po šest ručnih bombi. Ostali su imali najmanje po dve la​ko do​stup​ne bom​be. Išli su u parovima, od vrata do vrata, izvikujući grube, kontrolisane komande, naređujući svima da izađu na otvoreni prostor između dve ulice. Ličilo je na teranje stoke, osim što su svi mladi bikovi iz ovog obora imali brade, turbane i lake sandale. Žene i deca grupisani su u posebnu zonu. Izdaleka, goveda upregnuta u kola namršteno su zurila u bučan metež koji se dešavao u inače stolećima mir​nom se​lu. Vođa foka, oficir moćnog izgleda kojem je bilo oko dvadeset osam godina, stajao je u sredini, uzvikujući komande: Od vrata do vrata, momci. Pretražite sve kuće. Ajmo, ajmo. Ne okrećite leđa. Uza zid. Ru​ke uvis. Ako ne​ko po​ku​ša da be​ži, pu​caj​te. Povremeno bi promrmljao u svoj radio: Mesečari na poziciji, gospodine. Bez žrtava. Selo u čvr​stom obru​ču. Pri​jem, go​spo​di​ne. Pre​kid. Nakon deset minuta ovog zaprepašćujućeg meteža sprovedenog nad plemenskim životima koji se nisu promenili još od biblijskih vremena, celokupno stanovništvo bilo je podvrgnuto saslušavanju, osim dvojice pastira, zaboravljenih na visokim pašnjacima. Jednog po jednog, specijalci su izdvajali muškarce iz gomile, odvodili ih u stranu, pretresali tražeći skriveno oružje i mobilne telefone, pregledali im brade, kosu, nokte, prste na nogama – uvek grubo, uvek na način koji je bio smi​šljen da za​stra​ši. Ovo su bili najopasniji delovi sveta, divlji vrhovi Hindukuša, dom zabranjenih talibana,

pregrupisanih plemenskih ratnika Al Kaide, ljudi koji mrze Sjedinjene Države kako nijedna nacija nikada nije bila omražena, još od vremena kada je, pre šezdeset godina, nacistička Nemačka zdro​bi​la evrop​sko kop​no. Seljani su uglavnom bili daleko manjeg stasa od ogromnih američkih specijalaca. Amerikanci su, bez previše problema, baratali njima, treskali ih o zid, gurali ih, zahtevali odgovore od ljudi koji su tvrdili da ne govore engleski. Ključne reči bile su okrutnost, mračno, bezdušno nipodaštavanje i, na​rav​no, go​ru​ća, klju​ča​la mr​žnja. Bilo je vike i povremenog gušanja. Jedan momak pljunuo je Amerikancu u lice i zaradio gromovit udarac laktom u vilicu, koji ju je polomio napola, a njega onesvešćenog bacio na grubi, peskoviti šljunak. Sto metara dalje, njegova majka nekontrolisano je ridala, a njegov otac, da je uza se imao plemenski nož, rado bi ga zario Amerikancu u srce. Uopšteno govoreći, specijalci su precizno sprovodili svoju misiju. Možda je, ipak, bilo nekih slabosti u planu za zadobijanje svesrdne podrške lo​kal​nog sta​nov​ni​štva. Bilo je nemoguće ignorisati okrutnost i mračni bes američkih specijalaca. Kao što je bilo nemoguće ignorisati unutrašnje gnušanje koje su seljani i seljanke osećali prema Amerikancima. Bio je to emotivni klinč bez izgleda za spas. Ogromni ljudi sa Zapada koji su doputovali izdaleka i teško propatili pre nego što su stigli do ovog divljeg i nepristupačnog mesta bez puteva, bez struje, bez radija, bez infrastrukture. Sa svoje strane, Avganistanci su znali samo to da su ova naoružana, bra​da​ta ču​do​vi​šta nji​ho​vi ne​po​mir​lji​vi ne​pri​ja​te​lji. A šta su Amerikanci tražili? Tražili su dvojicu muškaraca, dvojicu visokokvalifikovanih operativaca Al Kaide (od kojih je jedan obrazovan na Harvardu), koji su napravili bombu – običnu IED1 napravu koja je na periferiji Kabula na deliće raznela pun kamion marinaca. Bomba je ubila svih petnaest američkih marinaca i dva pripadnika Tima 5 Mornaričkih foka iz San Dijega. Put se zacrveneo od njihove krvi. Dvojica pripadnika foka, koji su sada divljali po selu, pomogli su u či​šće​nju osta​ta​ka svo​jih sa​bo​ra​ca u Ka​bu​lu. Američka vojna obaveštajna služba preduzela je mere. Svaka krtica, špijun, agent i doušnik bio je uzbunjen i, konačno, neko je nešto saznao. Operativci su bili skriveni u planinskim vrhovima, nekih osamdeset kilometara severoistočno od američke baze u Bagramu. U GPS koordinatama, koje je izdala obaveštajna služba, nalazilo se samo jedno selo. Bila su potrebna tri dana pešačenja preko pla​ni​na, po uža​snom vre​me​nu, da spe​ci​jal​ci stig​nu do nje​ga. Pod okriljem noći, spustili su se iz helikoptera. Njih dvadesetorica. Osmorica su se ušančili na visokim obroncima planine i uperili svoje moćne dvoglede na metež koji su njihove kolege pravile po selu. Tamo gore, tri hiljade metara iznad nivoa mora, granica šume naglo prestaje. Zelenilo ne ne​sta​je po​ste​pe​no, ne​go od​jed​nom. Ova planina, koja je često prepuna zelenila zbog kiša i brzaka nabujalih od otopljenog snega, bila je silan i moćan primer dva sveta: zelena i bujna donja polovina i mesečev pejzaž nakon gornje granice šuma sve do snegom pokrivenog vrha. Tamo nema zaklona. To je gotovo okomit teren sastavljen od prašine, peska, kamenja i škriljca, na kom nema života. Zbog toga se pozadinski vod foka ulogorio u najvišoj vegetaciji, skriven, osmatrajući podnožje, spreman da krene u selo na prvi znak avganistanskog otpora. Do sada ga nije bilo, barem ništa gore od nepromišljenog čina bun​tov​nog ju​na​če​nja deč​ka ko​ji je za​vr​šio sa slo​mlje​nom vi​li​com. Pet puta tokom noći, dok su se kretali ka ciljnoj oblasti, proveravali su verodostojnost obaveštajnih podataka. I pet puta im je rečeno da se dvojica muškaraca nalaze u selu, da su ih Sjedinjene Države locirale kod planinskog prolaza, zbog njihovog nesmotrenog korišćenja mobilnih te​le​fo​na.

I sada su bili saterani u ćošak, spremni da se lažima i prevarom izbave iz nevolje, rešeni da se predstave kao nevini pastiri. Na njihovu nesreću, pripadnici Tima 10 Mornaričkih foka tačno su zna​li šta tra​že. Ibrahim Šarif i njegov prijatelj iz detinjstva Jusuf Muhamed, obojica stari dvadeset četiri godine, bili su tvorci bombe koja je pobila Amerikance. Kao odani sledbenici Osame bin Ladena, obojica su bila spremana za najviše pozicije u Al Kaidi. Rodili su se u planinama, ali su u ranim tinejdžerskim godinama odabrani da se obrazuju na Zapadu, novcem koji je bio obezbeđen od Bin Ladena, ili, Še​i​ka, ka​ko su ga zva​li sled​be​ni​ci. Ibrahim je sa Univerziteta u Kairu uspeo da se prebaci na Harvard. Jusuf je diplomirao hemijski inženjering na Univerzitetu Aga Kan u Karačiju, a nakon toga se upisao na postdiplomske studije na Londonskom univerzitetu. Obojica su uživala u slobodama Zapada, ali su nakon završenih studija ponovo odvedena fanaticima Al Kaide, planinskim ratnicima čiji je zanat bio ubijanje i sakaćenje i či​ja je ve​ra pod​ra​zu​me​va​la pro​li​va​nje kr​vi u Ala​ho​vo ime. Ame​rič​ke kr​vi. Sada su stajali među seljanima, zbijeni u gomilu, i gledali kako ovi ogromni američki vojnici odvajaju njihove zemljake iz rulje, treskaju ih uza zid, pretresaju i viču na njih. Četiri kuće dalje niz neravnu, neuređenu ulicu nalazila se kuća Ibrahimovog oca, kuća u kojoj su odseli, primitivna građevina podignuta po standardima avganistanske gradnje (tri sobe na tri nivoa, sa ognjištem u sredini i kozama u prizemlju) i usečena u stenu. Pet tona eksploziva TNT u sanducima bilo je skri​ve​no u ka​me​noj pe​ći​ni iz​du​blje​noj u pla​ni​ni, od​mah is​pod ko​zi​jih pa​pa​ka. Dva specijalca netremice su piljila u dvojicu muškaraca, a jedan od njih bio je komandir voda. Pra​snuo je na​red​bu, istog ča​sa iz​vr​še​nu: – NJE​GA! Ti​pa u cr​ve​nom pr​slu​ku. Do​ve​di​te ga ova​mo. Ibrahim se okrenuo dopola ulevo kako bi video ko je viknuo komandu, i u tom trenutku komandir foka je shvatio da Avganistanci razumeju engleski. Dvojica iz njegovog tima prišli su i izvukli Ibrahima iz gomile. Uzaludno se opirao, vukući nazad, pokušavajući da se otrgne. Bilo je kao da po​ku​ša​va da po​beg​ne iz za​pe​ča​će​nog ban​kar​skog se​fa. Snagator iz Koronada2 odvukao ga je na čistinu i pribio uza zid. Komandir je iskoračio i za​tra​žio: – Ime? Ibrahim, crven od besa, ozlojeđenosti i vatrene mržnje prema neverniku, ovom uljezu, ovom odvratnom Amerikancu, šutnuo je vođu foka, koji je u jednom pokretu uzvratio. Zgrabio je Ibrahima za članak i podigao ga metar iznad zemlje. Zatim ga je zgrabio za međunožje i glavu mu nabio u ze​mlju. Avganistanac nije ni pisnuo, skrhan u osušenom blatu, uzdrman i pomalo smeten. Kada se malo po​vra​tio, shva​tio je da mu vrat pri​ti​ska ko​man​di​ro​va či​zma. A on​da je od​vu​čen do pre​pu​nog bu​re​ta za kišnicu i ponovo upitan za ime. Ništa nije odgovorio, pa ga je specijalac upitao gde krije eksploziv. Po​no​vo ni​je bi​lo od​go​vo​ra, sa​mo oštar po​gled pre​pun mr​žnje. Ibrahim, nem i razjaren, podigao je glavu i pljunuo vojnika. Promašio je i prekasno shvatio svoju gre​šku. Spe​ci​ja​lac ga je zgra​bio za bra​du i po​to​pio mu gla​vu u bu​re. Otimao se i borio, i gotovo se prepustio jednosmernom putu u ruke Alaha kada ga je Amerikanac iz​vu​kao i za​tra​žio da mu ot​kri​je gde je eks​plo​ziv. Skoro utopljeni Avganistanac nije rekao ništa, i sada su sve oči bile uprte u ovo jednostrano suočenje. Vođa foka ponovo je zaronio Ibrahimovu glavu u vodu, gurajući je ka dnu bureta. Ovog puta držao ga je pod vodom duplo duže, konačno ga izvukavši na vazduh tek kad je beznadežan otpor pre​stao. Na trenutak je izgledalo da je Ibrahim mrtav, ali su ga dva specijalca zgrabila za noge, okrenula naglavačke i počela da ga udaraju po leđima. Voda je navrla na Ibrahimova usta i on je ponovo

di​sao. – Slu​šaj, or​tak – re​kao je ko​man​dir fo​ka. – Sa​da ću te ubi​ti, baš tu u tom pro​kle​tom bu​re​tu. Znam da me razumeš, i imaš poslednju šansu da spaseš svoj život. Gde je eksploziv? Imaš još tačno pet se​kun​di ži​vo​ta... Ibrahim se tek malo plašio smrti. Bio je vaspitavan da razume slavu mučenika u očima Proroka. Nije sumnjao u to da će ovaj svirepi neprijatelj izvršiti pretnju, i Alah bi ga bez sumnje dočekao kada bi prešao preko mosta. Ali u srcu mu je tutnjao užas od pomisli na davljenje u tom buretu punom kišnice. Nije mogao to da podnese, tresao se od straha, pravdajući svoj kukavičluk mišlju da će Ame​ri​kan​ci iona​ko na​ći di​na​mit. Po​di​gao je ru​ku i ti​ho re​kao: – Tre​ća ku​ća ta​mo do​le. Ispod po​dru​ma. Vođa foka odredio je četiri čoveka da svežu Ibrahima i odvedu ga do kuće. Zatim se okrenuo ka go​mi​li i vik​nuo: – Mo​mak u na​ran​dža​stom pr​slu​ku. Ova​mo, or​tak. I gle​daj da po​žu​riš. Jusuf Muhamed, bivši student hemije na Londonskom univerzitetu, jedini se​lja​nin koji je, osim Ibrahima, imao čistu kosu i nokte, nežne ruke i očešljanu bradu, iskoračio je, izdan svojom ličnom hi​gi​je​nom i, ne​sve​sno, svo​jim oči​gled​nim raz​u​me​va​njem en​gle​skog je​zi​ka. Ovaj tip ni​je bio pa​stir. Četvorica specijalaca koji su svezali Ibrahima sada su svezali i Jusufove ruke i njih šestorica odmarširala su niz ulicu, ravno ka trećoj kući, u kojoj je skoro utopljeni seljanin rođen. Njegovog kompanjona, fanatičnog džihadistu, Jusufa iz Pakistana, Amerikanci su već tražili zbog više terorističkih napada, uključujući i ubistvo američkog diplomate i dizanje u vazduh hotela u centru Bag​da​da. Dvojica svezanih muškaraca, koje su vodili pripadnici Tima 10 Mornaričkih foka, bili su među najopasnijim teroristima slobodnog sveta. Ali čak i da je eksploziv pronađen, protiv njih ne bi bilo ni​ka​kvih do​ka​za, ni​ka​kvih do​ku​me​na​ta, ni​če​ga. Bili su samo dvojica anonimnih ubica, bez pasoša ili identifikacija, poznati samo Alahu i svojim porodicama. Američka vojska nije čak znala ni njihova prava imena, ali ih je duže vreme pratila i zaključila da su oni krajnje nemilosrdni tipovi od kojih javnost zasigurno mora biti zaštićena. Vojska je na kocku stavila živote dvadeset pripadnika Mornaričkih foka i posadu helikoptera kako bi stvorila mogućnost da ili uhvati ili ubije tu dvojicu. A američka vojska takve odluke ne donosi bez tvr​dih raz​lo​ga. Sada je šestoro ljudi došlo do treće kuće u ulici i specijalci su započeli najopasniji deo svoje misije. Što se njih tiče, mesto je bilo minirano. Negde unutra mogao je da bude skriveni detonator. Pritisak na taster mogao je da ih raznese u komade. Baš kao marince u kamionu. Baš kao dvojicu nji​ho​vih sa​bo​ra​ca u Ka​bu​lu. Oba zarobljenika sada su mrmljala stihove iz Kurana, neprekidno ponavljajući mantru na arap​skom ko​ju je spe​ci​ja​lac, za​me​nik ko​man​di​ra, od​lič​no raz​u​meo: Alah je najveći. Nema Boga osim Ala​ha. Upu​ti nas na pra​vi put. Sve​tlo za sve​tlom. Sla​vljen ne​ka si, jer ve​lik si. Jedan od specijalaca rekao im je da umuknu. Ibrahim je ućutao, ali je Jusuf nastavio da mumla molitvu Alahu, pa ga je komandir foka šutnuo ravno u zadnjicu, šaljući ga zateturanog ka vratima. Podigao se na noge dok mu je u tamnim očima tinjala mržnja, a u srcu želja za osvetom. Jednog dana, osve​ti​će se. Ti​ho se za​kleo na to. Bez ob​zi​ra na sve, vra​tio se mo​li​tva​ma. Smrad u kući bio je neizdrživ, što i nije bilo iznenađujuće s obzirom na to da je u prizemlju živelo pet-šest koza. Zavesa dima visila je u vazduhu, jer nije bilo dimnjaka, a peć u sredini sobe bila je na​lo​že​na i sprem​na za pe​če​nje ju​tar​njeg hle​ba. Ibrahim je poveo ljude kroz zagušljiv vazduh, niz stepenice, pored koza, sve do podnožja planine. Pa​žlji​vo se kre​tao sta​zom do ste​no​vi​tog de​la, a on​da po​ka​zao na ve​li​ki ka​men u sre​di​ni.

Dvojica specijalaca zgrabila su kamen i podigla ga. Otkotrljao se otkrivajući sanduke, plitke drvene kutije, koje su više ličile na sanduke za puške nego na kutije za eksploziv. Skrovište je bilo fantastično. Bilo ko je hiljadu godina mogao da pretražuje ove planine i da ga nikada ne pronađe – osim ako mu ne bi asi​sti​rao, još uvek vo​dom na​to​plje​ni, Ibra​him Ša​rif, pro​iz​vo​đač bom​bi. Tako se završila misija hvatanja dvojice terorista i pronalaženja eksploziva. Specijalci su ga detonirali visoko u planinama na oko kilometar i po daleko. Komandir je držao seljane u zarobljeništvu sve dok nije uspostavio vezu sa Bagramom i pozvao veliki helikopter MH-47 za eva​ku​a​ci​ju svo​jih tru​pa i dvo​ji​ce te​ro​ri​sta. Helikopter se spustio na rub sela nešto pre pola deset. Zapovednik Mornaričkih foka obletao je planine oko četrdeset pet minuta, kako bi se upoznao sa selom koje je ostacima tajne Bin Ladenove krvožedne vojske bilo toliko dragoceno. Došao je do platforme kako bi čestitao komandiru misije. Ru​ko​vao se s njim i sna​žno re​kao: – Sja​jan po​sao, Mak.

1. PET GO​DI​NA KA​SNI​JE Pet dugih godina Ibrahim Šarif i Jusuf Muhamed nisu kročili van bodljikave žice zatvora u zalivu Gvantanamo. Odmah nakon dolaska u logor, razdvojeni su, i tokom ostatka svog zatočeništva su​sre​ta​li su se sa​mo u re​jo​nu za ve​žba​nje. Obojica su bila podvrgavana rigoroznom saslušavanju, ali se nijedan od njih nikada nije ponovo slomio – još od vremena kada je komandir foka zagnjurio Ibrahimovu glavu u bure s kišnicom i na​te​rao ga da ot​kri​je gde se na​la​zi lo​kal​na za​li​ha di​na​mi​ta. Rutinsko mučenje wa​ter​bo​ar​ding,3 koje se sprovodilo duboko u unutrašnjosti kompleksa zaliva Gvantanamo, nije imalo isti efekat. Preplašilo bi ih, ali ne nasmrt. Obojica su znali da je čak i najstrašnije zapljuskivanje vodom njihovih glava u džakovima bilo mnogo bolje nego da budu za​kla​ni na tra​di​ci​o​na​lan na​čin Al Ka​i​de ili ta​li​ba​na. Nijedan od njih nikada nije otkrio svoje puno ime ili identitet, niti svoju nacionalnost, a pogotovo ne svoju vezu sa Osamom bin Ladenom. Unutar strogo čuvanog logora, među desetinama veoma prkosnih ljudi, Ibrahim i Jusuf su štrčali – poštovani čvrsti ljudi, prema kojima su čak i stražari bili krajnje oprezni. Njihove ćelije, koje su zapravo bili kavezi, pretresane su svakih nekoliko sati. Nikakve posete nikada nisu bile dozvoljene. Nije postojala apsolutno nikakva komunikacija sa spoljnim svetom. Stražari su vrlo dobro znali da bi, ukaže li im se prilika, ova dvojica bivših Al Ka​i​di​nih ubi​ca hlad​no​krv​no li​kvi​di​ra​li svo​je ču​va​re. Niko ih nikada nije video da se smeju. Bili su jednostavno tu, dvojica smrknutih večitih stanara, prepunih mržnje, u iščekivanju prve prilike da izađu i vrate se svojoj večnoj bitki protiv zapadnog sveta, svakim satom sve spremniji da povedu boj protiv nevernika, da ubijaju i sakate građane Za​pa​da, kad god i kuda god ih ve​tro​vi osve​te od​ve​du. Obojica su sada imala dvadeset devet godina i povela su ogromnu brigu o svojoj fizičkoj snazi, vežbajući na fudbalskom terenu, koristeći improvizovanu teretanu i pokušavajući da zadrže svoju planinsku kondiciju i formu. Stekli su tek nekoliko prijatelja, a stražarima su se obraćali isključivo na arapskom, tako odsečnim i pretećim rečenicama da su ih ovi veoma retko oslobađali okova. Odmah su označeni kao najopasniji ljudi na celoj Kubi, a ne samo u zalivu Gvantanamo. Šansa za njihovo oslo​ba​đa​nje leb​de​la je ne​gde iz​me​đu nu​le i mi​nus šest. Ideja da bi se njihovi životi mogli poboljšati ako bi neko od vlasti imao i najmanjeg pojma o tome ko su oni, bila je van njihovog poimanja. Ipak, bili su uhvaćeni u tom gotovo nepristupačnom avganistanskom selu bez ikakvih ličnih stvari. Bez ijednog dokumenta. Stoga su, bez pasoša, mobilnih telefona, kreditnih kartica, čak i pisma od voljenih, bili potpuno lišeni identiteta ili na​ci​o​nal​no​sti. To ih je, u širem kontekstu, učinilo nepodesnim da se nađu pred američkim vojnim tribunalom, gde bi iskusni oficiri mogli da odluče šta će s njima. Njihova zaprepašćujuća petogodišnja tišina stvorila je od njih otpadnike čak i od jedne od najčudnijih društvenih struktura na zemlji – čineći ih bez​na​de​žnim za​tvo​re​ni​ci​ma, pre​vi​še pr​ko​snim da is​ko​ri​ste pred​no​sti nor​mal​nog prav​nog si​ste​ma. Ništa nije moglo da se uradi s njima, osim da se zatvore na neodređeno vreme, sa svešću da bi bilo ko od njih dvojice, ako bi im se ukazala čak i najmanja prilika, verovatno počinio neki ludački zlo​čin pro​tiv čo​več​no​sti. Ni​ko ni​je bio spre​man na ta​kav ri​zik.

Godine su prolazile. U močvarnozelenim, čvrsto ograđenim logorskim odajama, stotine zatvorenika živeli su neku vrstu beznadežnog postojanja. U svakoj ćeliji, obešen o žicu, nalazio se primerak Kurana, umotan u hiruršku masku, uglavnom kako bi se sprečilo da stražari – hrišćani, di​rekt​no do​di​ru​ju sve​tu knji​gu. Svakih nekoliko nedelja Ibrahim i Jusuf bili su podvrgavani najrigoroznijim saslušavanjima. Lišavani su sna, držani napolju na vrućini, sprovođeni u ćelije posebno uređene za ispitivanje, uvek okovanih ruku i nogu. Zakopčani u narandžaste kombinezone, posađivani na stolice, lišavani svih čulnih reakcija, svezanih očiju, sa vrećama na glavama, antifonima na ušima i jednoprstnim rukavicama, što su bile uobičajene metode američkih i britanskih vojnih snaga, smišljene da potpuno slo​me bi​lo či​ji ot​por. U Gvantanamu je bilo više stotina talibanskih terorista i pripadnika Al Kaide i američke tehnike ispitivanja uglavnom su bile uspešne – na kraju, pritvorenici bi iskreno odgovorili na pitanja koja su na njih is​pa​lji​va​li is​ku​sni ofi​ci​ri. Ovo se, međutim, nije odnosilo na ljude kao što su Jusuf i Ibrahim, koji su, izgleda, prihvatili sudbinu da će živeti i umreti u ovom paklu, nevoljeni, nepoznati, osim Alahu i svojim preživelim rođacima i kolegama u dalekom Hindukušu. Za njih nije bilo kalendara. Vreme kao da je stalo. Odav​no je ne​stao bi​lo ka​kav nor​ma​lan re​fe​rent​ni okvir. Najbolje što su mogli da očekuju bio je životni prostor od dva i po puta dva metra, visok dva i po metra. U svakom „pritvoreničkom bloku“ bile su dvadeset četiri ovakve ćelije, a u svakom od ukupno šest logora u Gvantanamu bilo je nekoliko takvih blokova. Jusuf i Ibrahim živeli su u samicama u Logoru 5, mestu koje su razna udruženja za zaštitu ljudskih prava često opisivala kao „kraj​nje ne​hu​ma​no“. Ali kako je jedan američki general jezgrovito formulisao: – Pa, gde do vraga želite da smestimo ti​po​ve ko​ji bi za dva cen​ta raz​ne​li Em​pa​jer stejt bil​ding i sve u njemu? U je​be​nu Val​dorf-Asto​ri​ju? U ćelijama nije bilo prozora. Frontalni zid, koji je gledao u hodnik bloka, bio je ugrađen u čvrst, ojačan čelični ram ispunjen jakom žičanom mrežom kroz koju su zatvorenici mogli da zure u prazan prolaz. Spavali su na madracima i svakom su bili dodeljeni plavo ćebe, jastuk i molitvena prostirka. Jusuf i Ibrahim obično bi zaspali sanjajući svetlo zelene padine i brze reke njihove planinske otadžbine, pola sveta udaljene od ovog, vrelinom okupanog, američkog kazamata na divljem kraku Ka​stro​ve Ku​be. Mornarička baza u zalivu Gvantanamo najstarija je američka vojna baza na nekoj stranoj teritoriji. Položaj zaliva na neravnim obalama kraj dubokih voda bio je savršeno mesto za liniju snabdevanja koja je vodila direktno u jedinu američku bazu na komunističkom tlu. Logor je opkoljen moćnim i zastrašujućim osmatračnicama, opremljenim snažnim reflektorima i napunjenim teško naoružanom stra​žom. Svako ko bi pokušao da pobegne na slobodu bio bi srećan ako bi poživeo i trideset sekundi. Ovo mesto bilo je obezbeđeno kao Staljinovi gulazi, s verovatno još okrutnijim ustrojstvom. Američka vojska zatvorenike u Gvantanamu smatrala je za potencijalnu pretnju zdravlju i dobrobiti svih gra​đa​na. Go​di​na​ma, op​šte​pri​hva​će​ni kre​do gla​sio je: Odav​de ni​ko ne iz​la​zi. Ni​ko. Bio je to kredo koji je prožimao tihe i puste logorske hodnike, još od vremena kada je 2002. godine podignut prvi zatvor. S vremenom, najprimitivnija odeljenja prvobitnih postrojenja su zatvorena, kao što je bio užasni i zastrašujući Logor Iks-rej, u kom su fotografisane neke od naj​muč​ni​jih sli​ka iz Gvan​ta​na​ma. Kolone zatvorenika sa džakovima na glavama, fotografisanih kako pod nemilosrdnim suncem kleče u okovima, šokirale su većinu udruženja za zaštitu ljudskih prava, koja su, bez mnogo uspeha,

zah​te​va​la tre​nut​no po​pu​šta​nje ovog, re​klo bi se, bru​tal​nog re​ži​ma za​ro​blja​va​nja i sa​slu​ša​va​nja. Vojnom osoblju sve je to, naravno, izgledalo potpuno drugačije, ljudima koji su imali prijatelje, kolege, ponekad i rođake, koji su, terorističkim bombama i minama, razneti u paramparčad dok su bili u vojnoj službi Sjedinjenih Država – ljudima čija tuga neće nikada proći, a koji su se sad svakodnevno suočavali s ovim ubicama, ovim mudžahedinima, prepunim podrugljive mržnje i ga​đe​nja pre​ma za​pad​nom sve​tu. Stari logor danas je zarastao u džunglu. Na njegovom mestu nikao je efikasan moderan zatvor – koji nije više ličio na srednjovekovne tamnice, već je bio otelovljenje neprobojnog, snažno obezbeđenog, modernog zatvora. Mržnja je i dalje bila prisutna, kao i nesmanjena odlučnost, kod ne​kih, da se su​prot​sta​ve svo​jim ame​rič​kim ču​va​ri​ma. Ali ni​ko još ni​je po​be​gao. Jusuf i Ibrahim dobro su razumeli svoj problem, koji se posebno ogledao u činjenici da je bekstvo nemoguće. Koliko su oni mogli da vide, nije postojala ni najmanja šansa za oslobođenje. Naravno da su obojica znala da su počinili gnusne zločine protiv američke vojske, ali u njihovim dušama, žar bitke nije još u potpunosti zgasnuo. Bio je to njihov sveti rat, i vodili su ga sa istovetnim heroizmom kao i moć​ni kurd​ski rat​nik Sa​la​din. U svojim najdubljim intimnim sanjarenjima još uvek su čuli reči besmrtnog Osame bin Muhameda bin Ladena i proroka Muhameda – reči koje su izgovarane samo Alahu u slavu: – Poslat sam s mačem u rukama kako bih osigurao da niko osim Boga ne bude obožavan. Boga koji je moje postojanje stavio u senku koplja i koji nanosi poniženje i prezir onima koji ne slušaju moja na​re​đe​nja. Jusuf i Ibrahim shvatali su ta naređenja. Ta naređenja nisu bila prolazna. To su bile životne zapovesti za rat protiv nevernika. Zatvor ih je možda okovao, ali nikada ih nije mogao osloboditi zapovesti Alaha kroz reči njegovog sluge Osame: Osvetićemo se za američke ratove protiv muslimanskog sveta. Napašćemo ih, udarićemo na njih nasumice u Evropi, a zatim i u Americi. Krvarili smo, a sada će krvariti oni. Nikada nemojte reći da su oni koji su pali u ovoj božjoj bitki mrtvi. Oni nikada neće umreti. Oni su živi, ali ih vi niste svesni. Ponovo vas zaklinjem, u ime Bo​ga, bo​ri​će​te se pro​tiv ne​ver​ni​ka! I svi uticaji Londonskog univerziteta i Harvarda nisu mogli da uklone ove istine iz njihovih misli. Nije bilo potrebno da im se napišu na pergamentu. Bile su urezane u njihova srca. Ipak, obojica su na arapskom zapisali ove velike reči na prvu praznu stranicu svojih primeraka Kurana koje su dobili od ame​rič​kih vla​sti. Jusuf je dodao i rečenicu, takođe na arapskom: Šta uopšte možete da znate o našem bolu? Nije mogao da se seti zašto a ni kada ju je zapisao, jer su ga godine zatočeništva na mnogo načina učinile mentalno umrtvljenim. Nije čak znao ni koja je sad godina, a kamoli dan ili mesec. Ali njegovo pitanje se isticalo na svetim stranicama Kurana, i često ga je gledao, povezujući svoj lični bol sa nesrećama svog naroda. U tim se tihim trenucima zaklinjao na osvetu Velikom šejtanu, čak i sa od​re​đe​nom spo​zna​jom da ni​ka​da ne​će iza​ći oda​tle. Snovi su mu ponekad bili obasjani vizijom velikog Osame, kako s izvučenim mačem na kamili jaše preko ove vrele i prašnjave priobalne divljine, na čelu pljačkaške džihadske armije, koja će po​či​sti​ti sve Ame​ri​kan​ce, a nje​ga, Ju​su​fa, sklo​ni​ti na me​sto ko​me pri​pa​da, u bes​kraj​nu slu​žbu Ala​hu. U logoru je bilo tek nekoliko ljudi poput Jusufa, ljudi za koje San nikada neće umreti, ljudi koje zapadnjaci neće i ne mogu razumeti. Toliko je njih u Sjedinjenim Državama verovalo da je svi​ma dosta Rata protiv terorizma; da američki narod želi da se sve završi, i da su, kao i oni, i njihovi neprijatelji umorni od svega. On nije bio umoran. Njegovo poimanje vremena bilo je drugačije. Izvan bodljikave žice Gvantanama bilo je na hiljade ljudi koji su verovali u ono u šta je verovao

Ju​suf. Lju​di ko​ji​ma je do​zlo​gr​di​la be​da, ko​ji su iz​ga​ra​li od raz​o​ča​ra​nja, be​sa i gne​va. U Gvantanamu, njihove misli ponekad su bile izražavane prkosnim mrmljanjem, čudnovatim mumlanjem večno zatočenih, nežno izrečene reči koje kao da se obraćaju svom drugom ja, osobama ko​je su ne​ka​da bi​li, a ko​je su sa​da oda​va​le uti​sak na​do​la​ze​ćeg lu​di​la. Baš takva vrsta pritajenog nagoveštaja neprestane pobune činila je uvek budne stražare još opreznijim i predostrožnijim. Povremeno je u rejone za vežbu ubacivano osoblje koje je znalo arapski, kako bi slušali i pokušali da shvate trenutno stanje u glavama zatvorenika. I oni bi, među najtvrđim zatvorenicima, čuli potisnute mudžahedinske fraze. Nećemo pregovarati, nećemo se primiriti, niti ćemo spustiti mačeve sve dok svaki nevernik na licu zemlje ne bude ili preobraćen ili mrtav pod​no na​ših no​gu. Alah je naj​ve​ći. Ovi crnpurasti zatvorenici zarobljeni su na bojištu. Kao pripadnici paravojski, bili su krivi kao đavo, i da je pravde, izveli bi ih pred streljački vod i pogubili. Ali trenutno, zakon Sjedinjenih Država tako nešto nije dozvoljavao, pa će morati da ostanu ovde, u Gvantanamu, sve do, ako bude bi​lo po​treb​no, kra​ja sve​ta. Sve to je, na neki način, ostavilo Ibrahima i Jusufa usamljenim sa svojim snovima i verovanjima. Mračan i snažan, Ibrahim je bio ratnički tip. Za njega, kao uostalom i za Mornaričke foke koje su ga uhvatile, nije postojao neki veći svetski problem koji nije mogao biti rešen visokoeksplozivnim materijalom, naukom za koju je bio stručnjak. Jusuf je bio obazriviji, planer, strateg, uvek spreman da asistira Ibrahimu prilikom proizvodnje improvizovanih bombi kojima će napasti neprijatelja. Ipak, prijatnije se osećao pored Bin Ladena ili Ajmana el Zavahirija, pijuckajući kafu, proučavajući in​for​ma​ci​je i smi​šlja​ju​ći zle pla​no​ve. On, međutim, nije znao da li je Šeik još uvek živ. Njegove najdublje misli ostale su čvrsto vezane za planine, za visoke pećine i useke, gde su se Al Kaida i talibani udružili, u tajnim, nikad ot​kri​ve​nim, rat​nim ve​ći​ma. Jusuf nikada nije dozvolio sebi da pomisli kako je možda sve izgubljeno i da su Šeika ubili Amerikanci. Bilo mu je zabranjeno da sluša bilo kakve vesti na radiju i nije mu bilo dozvoljeno da čita novine i gleda televiziju. Bio je čovek u vakuumu, neobavešten, sâm sa svojim uspomenama, s mi​ni​mu​mom ljud​skog kon​tak​ta. Ovo užasno mesto za njega je bila svakodnevna noćna mora. Na Kubi je konstantno preko trideset ste​pe​ni, s ma​lim osci​la​ci​ja​ma po ko​ji​ma se raz​li​ku​ju go​di​šnja do​ba. Gvantanamo se nalazio samo pedalj severnije od dvadesete paralele, dok je Jusufovo selo, iznad doline Čitral sa pakistanske strane planinskog masiva, smešteno skoro šesnaest stepeni dalje na se​ver i kao ta​kvo iz​lo​že​no ve​o​ma dru​ga​či​joj kli​mi. Tamošnje planine, spektakularni prizori među veličanstvenim vrhovima Hindukuša, leže prilično van domašaja monsuna, a niže doline su pustinje. Ali visoko gore, sela su navodnjavana širokim pla​nin​skim po​to​ci​ma ko​ji se sur​va​va​ju iz sr​ca ma​si​va, hra​nje​ni oto​plje​nim sne​gom. Ta umerena klima bila je dom suvonjavog Jusufa i gotovo je poludeo od konstantno visokih temperatura kojima je bio izložen zatvorenički logor na istoku Kube. Žudeo je za odmorom od vreline, i jedini put kada ga je dobio bilo je tokom kišne sezone kada se slučajan uragan stuštio sa skrenutih severnoistočnih pasata i skoro rasturio ceo logor. Ali bilo je milosrdno hladnije i Jusuf je le​žao na le​đi​ma u svo​joj će​li​ji, slu​ša​ju​ći di​vlji ve​tar i mi​sle​ći na svo​ju iz​gu​blje​nu do​mo​vi​nu. I uvek su mu na umu bile reči Velikog Osame, i davao je sve od sebe da ih zapamti, a kada je, konačno, te najdublje misli sredio na način na koji ih je Veliki poslagao, tiho ih je izgovarao, više mr​mlja​ju​ći ne​go man​tra​ju​ći. Kleknuo bi i sklopio ruke, kao da od Proroka traži utehu. Svečano bi izgovarao reči i preklinjao

Ala​ha da ču​je nje​gov va​paj, da ni​je po​ra​žen i da u nje​mu još uvek ku​ca sr​ce oda​nog dži​ha​di​ste: – Arapsko poluostrvo nikada nije – još od kada ga je Bog učinio ravnim, stvorivši pustinju i okruživši je morima – bilo napadnuto takvom silom kao što je osvajačka armija Sjedinjenih Država, koja se sada širi kao najezda skakavaca – pljačkajući naše bogatstvo i uništavajući na​še plan​ta​ž e. Sjedinjene Države okupirale su islamske teritorije na najsvetijim mestima, ponižavajući narod, terorišući naseobine. Stavile su se na čelo kolone koja se bori pod zastavom krstaškocionističke alijanse. Dosad su na severnom delu poluostrva pobili više od milion ljudi – a sada su do​šle da nas pot​pu​no uni​šte. Ciljevi Sjedinjenih Država podjednako su religiozni i ekonomski, smišljeni da služe bezvrednoj jevrejskoj državi i da odvrate pažnju s njihove okupacije Jerusalima i ubijanja muslimana koja se tamo dešavaju. Njihov cilj je da nas sve oslabe i da, tom slabošću i ce​pa​njem, mu​sli​man​skom kr​vlju, i po sva​ku ce​nu, ga​ran​tu​ju op​sta​nak Izra​e ​la. Ove misli, koje verovatno ne bi izdržale ozbiljniju istorijsku analizu, izvorno su bile deo fatve Poziv na džihad protiv Amerikanaca, objavljene po naređenju Bin Ladena 23. februara 1998. godine. Od tada ih je ovaj saudijski teroristički kum mnogo puta menjao i dopunjavao, i Jusuf Mu​ha​med ih je mno​go pu​ta pro​či​tao. Sada ih je, mekim jednoličnim glasom, iznova i iznova ponavljao. I uprkos religioznim primesama ko​je je do​dao tek​stu, ni​jed​nom ni​je po​mi​slio na one ko​je je lič​no raz​neo eks​plo​zi​vom i po​bio. Ako ikada bude izašao iz Gvantanama, u Al Kaidi ga je čekala visoka pozicija u komandi, bez obzira na to da li je Bin Laden još uvek živ. U visokim pećinama Hindukuša njegovo ime bilo je spominjano s neizmernim poštovanjem. Ne kao ime fanatika, nego kao ime visoko obrazovanog ratnog komandanta, one vrste koja je neophodna za džihad. U umovima starešina Al Kaide, Jusuf Mu​ha​med pri​vre​me​no je bio hors de com​bat.4 Ali jed​nog da​na, on će se vra​ti​ti. I Ibrahim Šarif bio je u mislima starijih džihadista koji su činili vođstvo Al Kaide. Savez između Bin Ladenovih veća i talibana jačao je još od napada na Bagdad 2003. godine, ali su nakon toga vodeći komandanti povučeni u Irak i većina ih je poginula suočena s američkim čišćenjem te​ro​ri​stič​kih en​kla​va. Ljudi kao Ibrahim još uvek su bili cenjeni, a sećanje na njih bilo je još uvek snažno, zbog mnogih palih boraca ako ni zbog čega drugog. Ibrahim i Jusuf bili su bar živi, mada je bilo nejasno gde i kako. Prema obaveštajnoj mreži Al Kaide, obojica su se nalazila u Gvantanamu, ali možda ne za​u​vek. Širom sveta javljale su se snage koje su se borile da se logor zatvori. I to uprkos čeličnoj odlučnosti Pentagona da logor nikada ne može i ne sme biti zatvoren, jer nigde nije bilo moguće bez su​đe​nja dr​ža​ti naj​o​pa​sni​je ile​gal​ne sna​ge na sve​tu. Situacija u avganistanskim planinskim selima postajale je sve složenija. Obične paštunske zajednice, sa plemenskim običajima starim dve hiljade godina, nisu se slagale sa beskompromisnim talibanskim doktrinama, niti su u vođenju nekog suludog rata protiv najmoćnije sile na svetu videli mnogo smisla. Ta sila im je već dokazala da ih, kad god za to bude raspoložena, može razbiti u ko​ma​de, kao 2001. go​di​ne u To​ra Bo​ri. Sve to je Al Kaidu i talibane držalo u beskrajnoj dilemi. Imali su loše rezultate u regrutovanju sredovečnih seljana, a novi sledbenici javljali su se samo među veoma mladim, osetljivim

mom​ci​ma, us​hi​će​nim mo​guć​no​šću da jed​nog da​na po​sta​nu rat​ni​ci dži​ha​da. Takvim pristupom Al Kaida je regrutovala Ibrahima, ali u zajednicama sa strogim plemenskim zakonima to nije bilo dozvoljeno, i kako su prolazile godine, seoske starešine su sve više osećale uznemirenost zbog Al Kaide i talibana i njihovih načina na koje su pronalazili potencijalne borce za slo​bo​du. I zaista, baš je paštunsko selo, u vrhovima Hindukuša, odlučilo 2005. godine da spase teško ranjenog pripadnika Mornaričkih foka Markusa Lutrela, uprkos strogom protivljenju talibana i Al Ka​i​de. Se​lja​ni su do kra​ja bi​li ne​po​ko​le​blji​vi, spa​sli su Mar​ku​sa i iz​ri​či​to od​bi​li da ga pre​da​ju. Poslednjih godina problem sa džihadistima bio je u njihovoj sve većoj grubosti i agresivnosti, i očiglednoj razmetljivosti prema seljanima. Svratili bi nakratko i objavili kako će spaliti selo u slu​ča​ju da po​ro​di​ce ni​su sprem​ne da im pre​da​ju mla​de mu​škar​ce za po​tre​be pro​ce​sa in​dok​tri​na​ci​je. Ali postojala je nevidljiva linija preko koje ni talibani ni pripadnici Al Kaide nisu smeli da pređu: činjenica da su im ova plemena bila potrebna zbog hrane, vode i skloništa, tokom dugih meseci izbegavanja američkih trupa u planinama. Mogli su da priušte pretnje, ali nisu smeli da objave rat, jer bi i najmanji takav incident lako mogao da izazove desetine paštunskih zajednica da ih se za​u​vek od​rek​nu. Paštuni su po prirodi miroljubivi, ali ako su izazvani, spremni su da se krvlju zakunu kako bi se rame uz rame borili protiv neprijatelja dok svi ne izginu. To umorni i demoralisani talibani i pripadnici Al Kaide, koji su na padinama severoistočnog Avganistana tražili samo saveznike a ne ne​pri​ja​te​lje, uop​šte ni​su pri​me​ći​va​li. S druge strane granice, u severnim pakistanskim provincijama, Paštuni su bili poznati kao Patani, najveća plemenska zajednica na svetu. Prastara verovanja i folklor ovog naroda nisu se mnogo razlikovali od rigoroznih zakona talibanskog ponašanja – na mnoge načine isto tako okrutnog i slič​nog po dok​tri​ni. Jusuf Muhamed bio je Patan, a njegovi duboki paštunski koreni pružali su se vekovima u istoriju Avganistana. Godine 1973. njegova porodica prešla je granicu i otišla u Pakistan, a dvadeset pet godina kasnije Jusuf ju je ponovo prešao i vratio se u Avganistan, gde je kao sedamnaestogodišnjak regrutovan u Bin Ladenova planinska uporišta. I on i Ibrahim celog su života bili pobožni muslimani koji su iznad svega na svetu podjednako verovali rečima savremenog, dva metra visokog, Šeika, i drev​nog pro​ro​ka Mu​ha​me​da. Dve su​sed​ne ze​mlje od​u​vek su bi​le po​ve​za​ne sna​žnim ve​za​ma isla​ma. Svakoga dana pre zore, zatvorenici u Gvantanamu bili su postrojeni i bilo im je dozvoljeno da se mole. Tokom tog rituala, koji se odvijao pod obično vedrim nebom, dvojica muškaraca namerno su bi​la raz​dvo​je​na. Ipak, prilikom dnevnih okupljanja za vežbanje, bilo im je dozvoljeno da na mašinama za veslanje vežbaju zajedno, kao i da budu u istom fudbalskom timu. Trčeći do udaljenih aut-linija, daleko od lo​gor​ske stra​že, mo​gli su da raz​me​ne ono ma​lo in​for​ma​ci​ja do ko​jih su do​šli. Baš tamo, na vrelom i mirnom kubanskom vazduhu, obojica su se sreli sa novim saveznikom – golmanom Benom el Turabijem, dvadesetpetogodišnjim palestinskim bombašem rodom iz Gaze, Bin Ladenovim sledbenikom, kolegom šeika El Zavahirija. On je bio plaćeni ubica Al Kaide i du​go​go​di​šnja mu​ka bez​bed​no​snih sna​ga Mo​sa​da. Isto kao i Jusuf i Ibrahim, i Ben je bio pokupljen prilikom američkog naleta na jedno od Bin Ladenovih sela. Kao i oni, ni on pri sebi nije imao nikakva dokumenta. Kao i oni, i on je odbio da govori. Kao i oni, i on je bio suočen sa najkraćom vojnom istragom, i nijedan pripadnik američke voj​ske ni​je mo​gao na bi​lo ko​ji na​čin da do​ka​že ko je on. Do sada je, koliko je Mosadu bilo poznato, Ben konstruisao bombu koja je 27. marta 2002. godine

detonirana u Netanji, na izraelskoj obali, severno od Tel Aviva – onu koja je skoro napola raznela hotel Park, ubila dvadeset sedam i ranila sto četrdeset ljudi, većinom žena i dece, koji su pri​su​stvo​va​li Pas​hi. U to vreme, dok se čekao nastavak mirovnih pregovora o Bliskom istoku, Mosad nije bio previše željan da lovi Al Turabija i ubije ga na izraelskoj teritoriji. Ali kada su ga njihovi obaveštajci locirali u Hindukušu u Avganistanu, obavestili su CIA u Lengliju i predložili im da preuzmu operaciju. Timu 5 Mornaričkih foka trebalo je pet dana da pronađu Bena i oko dva sata da ga okuju i spro​ve​du di​rekt​no za Gvan​ta​na​mo. Ben je bio visok gotovo koliko i Bin Laden, i isto toliko zloban u mržnji prema Zapadu. Nije bio ni loš golman. Brz i siguran, s pogledom pustinjskog sokola i ogromnih, snažnih ruku. Ben je odavao utisak vesele i vedre osobe i činilo se da je srećan što može da sarađuje sa stražarima i islednicima, smejući se i odmahujući glavom na očigledno apsurdnu insinuaciju da je lično on zapovednik Ha​ma​sa u ko​tlu Za​pad​ne oba​le. Njegova dobroćudnost i prijateljstvo koje je gajio prema stražarima postali su, nakon više od pet godina, neka vrsta opšteg mesta Logora 5. Imao je širok osmeh, dubok spontani smeh, i gotovo komičan izraz neverice kad god bi ga optužili da je on, Ben, razneo hotel Park. Sve ove godine kleo se u Boga da je on samo student Univerziteta u Tel Avivu koji je lutao po planinama i da su ga ti čudaci sa kalašnjikovima na ramenima primili na gozbu sačinjenu od lepinje, prašine, peska i ki​se​log ko​zjeg mle​ka. – Odjednom – tvrdio je – niotkuda su se pojavili ti ogromni, bradati Amerikanci, pobili stražare is​pred pe​ći​ne i pre​stra​vi​li sve pri​sut​ne, uklju​ču​ju​ći i me​ne. Tako je glasila propaganda Bena el Turabija. Iako nikada nije mogao da objasni zašto je, u trenutku hapšenja, nosio napunjenu automatsku pušku, dijagonalno ukrštene redenike municije preko prsa i četiri detonatora za bombe u džepovima svojih širokih avganistanskih pantalona. Niti je bilo jasno njegovo objašnjenje za barut ispod noktiju koji su američki forenzičari odmah otkrili. Takođe, bio je ne​ka​ko neo​d​re​đen u ve​zi s ti​me da na Uni​ver​zi​te​tu u Tel Avi​vu ni​ka​da ni​su ču​li za nje​ga. U Mosadu, slavnoj izraelskoj tajnoj službi, bili su apsolutno uvereni da je on bio prvorazredni terorista. Fotografisali su ga na mestu zločina u Netanji, i iako je fotografija bila izuzetno lošeg kva​li​te​ta, bi​la je bo​lja od osta​le tri ko​je su sni​mi​li na ra​znim dru​gim me​sti​ma te​ro​ri​stič​kih na​pa​da. Sudeći po surovim mudracima sa Bulevara King Saul,5 Ben je karijeru započeo kao mladi ubica u Hamasu, palestinskoj terorističkoj grupi Jasera Arafata, ali je pozvan u Bazu, u Bin Ladenov džihadski štab u planinama Avganistana. Napustio je razrušene ulice Gaze sa svešću da će im se možda vratiti prilikom „specijalnih misija“. U Mosadu su verovali da je bio na jednoj od takvih mi​si​ja ka​da je raz​net ho​tel Park. Za Mosad, problem je bio dvostruk. Prvo, nisu znali Benovo ime, niti bilo koji način da ga identifikuju. Drugo, nisu imali nikakvog iskustva sa operacijama u severoistočnim avganistanskim planinama. Iako su bili više nego srećni što mogu rame uz rame da rade s američkim antiterorističkim odeljenjima Centralne obaveštajne agencije ili FBI-ja, kada se radilo o planinskoj borbi na smrtonosnim strminama koje su vekovima bile izvan sposobnosti i Britanaca i Rusa, nisu raspolagali borbenom silom koja bi mogla da se uporedi sa američkim Mornaričkim fokama. Nije bi​lo po​treb​no mno​go na​po​ra ka​ko bi se po​gi​nu​lo u za​bi​ti​ma Hin​du​ku​ša. Benovo lociranje u velikoj meri bilo je sreća. Nekoliko sati pre eksplozije u hotelu, obaveštajna ćelija Mosada uhvatila je nečiji poziv sa veoma sumnjivog mobilnog telefona. Bilo je kasno kada su uleteli u mediteransko odmaralište. Ipak, njihovi timovi za prismotru ponovo su pronašli isti telefon i, osam da​na ka​sni​je, lo​ci​ra​li ga usred pre​pu​nog sta​di​o​na u Ama​nu, na su​prot​noj stra​ni re​ke Jor​dan.

Nakon toga, Ben se utišao. Ali Mosad je, četiri meseca kasnije, u saradnji sa britanskom vojskom, ponovo locirao telefon; ovog puta u centralnom Avganistanu u blizini Kabula. Do tada je već cela izraelska obaveštajna mreža bila uverena da je čovek koji je pobio i osakatio sve one ljude u Netanji po​šao u pla​ni​ne na sa​sta​nak s Bin La​de​no​vom vr​hov​nom ko​man​dom. Bili su to bezazleni dani, mnogo pre nego što su džihadisti shvatili da su mobilni telefoni bili najsmrtonosnija pomoć njihovim neprijateljima. Danas, oni izbegavaju inkriminišuće poruke. Retko, ako ika​da, ko​ri​ste te​le​fo​ne, jer ma​li elek​tron​ski sig​nal mo​že tač​no da od​re​di po​lo​žaj ko​ri​sni​ka. U danima kada se znalo da je Bin Laden još živ, Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) u Fort Midu u Merilendu bila je u mogućnosti da vođu Al Kaide sluša kako, iz pećine, telefonira svojoj osta​re​loj maj​ci u Sa​u​dij​skoj Ara​bi​ji. Snim​ke bi, iz za​ba​ve, pu​šta​li oda​bra​nim po​se​ti​o​ci​ma. U međuvremenu, u vrhovima Hindukuša, Ben el Turabi koristio je svoj telefon kao zaljubljeni tinejdžer u engleskom internatu, brbljajući, proveravajući rezultate fudbalskih utakmica, ostavljajući sramne poruke na telefonskim sekretaricama svojih prijatelja i generalno se ponašajući na način koji ni​je od​go​va​rao jed​nom pa​le​stin​skom ma​sov​nom ubi​ci. Američki presretači pokupili su ga u roku od pet minuta i odmah poslali teškaše, vrhunski tim Mornaričkih foka, koji je po teškoj kiši peške prešao planinu, klizeći niz brzake, dok nije, nemilosrdno efikasno, stigao do utvrđenja Al Kaide. Ben je nekako uspeo da razbije i baci svoj telefon pre nego što su specijalci upali u njegovu pećinu. Telefon nikada nije pronađen, i tako je i naj​ma​nji do​kaz ko​ji je mo​gao ot​kri​ti nje​gov pra​vi iden​ti​tet bio za​u​vek iz​gu​bljen. Ostalo se automatski složilo. Golman šaljivdžija u roku od nedelju dana završio je u Gvantanamu, kao istinski politički zatvorenik bez doma, bez imena i bez budućnosti, neoptužen ali osumnjičen za ve​le​i​zda​ju dr​ža​ve Iz​rael i ubi​stvo nje​nih gra​đa​na. Uprkos njegovom Ko? Ja? stavu i zafrkantskom držanju prema stražarima, bio je označen kao prvorazredni terorista, koga ni godine ispitivanja nisu slomile, konstantno okovan, držan u samici i sma​tran bez​bed​no​snom opa​sno​šću naj​vi​šeg ste​pe​na. Ka​da je igrao fud​bal, na​o​ru​ža​ni stra​ža​ri sta​ja​li su kraj sta​ti​va. Je​dan po​gre​šan ko​rak i bez upo​zo​re​nja bi ga ubi​li. Ali Ben nikada nije učinio pogrešan korak. Bio je uzoran zatvorenik uprkos svom pedigreu „poznatog teroriste“ s očiglednim vezama u Al Kaidi. Tokom godina, nekolicina stražara prekraćivala bi dosadne sate razgovarajući s visokim Palestincem, čije je znanje engleskog bilo izvanredno. I pored toga što, izvan namotaja bodljikave žice koja je okruživala logor, nije imao nikakvog pristupa bilo kakvim obaveštajnim podacima, od prijateljski nastrojenih stražara uspeo je da po​ku​pi vi​še in​for​ma​ci​ja od bi​lo ko​ga. To nije uključivalo specifične obaveštajne podatke, ali je uključivalo isečke kao što je učešće američkih advokata u protestima protiv sistema i njihovo savetovanje u organizacijama kao što je Amnesti internešenel. Kada je u novinama izašao članak da je jedna saudijska naftna kompanija, za koju se sumnjalo da ima veze s terorističkim organizacijama, unajmila vašingtonsku advokatsku kuću, jedan od stražara u šali je rekao Benu da će možda i izaći iz Gvantanama, pošto je levica u Sje​di​nje​nim Dr​ža​va​ma na stra​ni lju​di po​put nje​ga. To je odjeknulo u Benovoj glavi, jer je znao za tu naftnu kompaniju i znao je da je Bin Laden povezan s njenim predsednikom. Te najnovije vesti uverile su ga da je Šeik živ i nije mogao da do​če​ka da vest po​de​li sa svo​jim dru​ga​ri​ma Ju​su​fom i Ibra​hi​mom. Postojao je još samo jedan zatvorenik s kojim je želeo da podeli takvu vrstu informacije – Abu Hasan Akbar – još jedan bivši ubica iz redova Hamasa, koji je posebno obučavan u planinama Hindukuša kako bi postao zamenik Bena el Turabija kada Osama sledeći put pošalje ljude na osvet​nič​ko pu​sto​še​nje Za​pa​da ili Izra​e​la.

Abu Hasan bio je nepatvoreni psihopata iz centra Gaze, u kojoj je pre dvadeset pet godina rođen. Ranjen u severnim predgrađima Bagdada, u logor je dovučen za gušu, u okovima, i ispitivan o pogibiji petnaest pripadnika američke vojske koji su nedelju dana ranije ubijeni moćnom minom detoniranom kraj puta po kom su se kretale trupe. On, takođe, nije imao nikakvih dokumenata, ali su izraelski agenti, koji su bili pozvani da pomognu, utvrdili da je Palestinac, gotovo sigurno terenski operativac Hamasa i jedan od glavnih stručnjaka za eksploziv, još uvek u bekstvu u tom mračnom de​lu sve​ta. Abua Hasana nekoliko meseci su tražili i Mosad i američka vojska, ali mu je uvek uspevalo da nestane preko iračke granice i pobegne u Iran. Kada su ga specijalci najzad pokupili, još uvek je bilo nemoguće da mu se odredi identitet, ali se Mosad kleo da je baš on glavni mozak bombardovanja u Biršebi 2004. godine, kada je prilikom jedne bar micve poginulo šestoro a trideset petoro ostalo osa​ka​će​no, od ko​jih su ve​ći​na bi​la de​ca. Kao i Ben el Turabi, i Abua Hasana su ulovili na osnovu fotografije lošeg kvaliteta i povremenog hvatanja signala mobilnog telefona. Izraelci su ga na licu mesta prepoznali i bili su srećni što mogu Ame​ri​kan​ci​ma da ot​mu tog kur​vi​nog si​na i od​ve​du ga u pu​sti​nju ka​ko bi ga ubi​li. Ironično, ono što mu je spaslo život bilo je njegovo hladnokrvno ubistvo pripadnika američke vojske, jer je to promenilo stvari. U očima Ujka Sema, taj čin ga je učinio kriminalcem, što nije sjaj​no, ali je bo​lje ne​go da te otme Mo​sa​d, i od si​gur​ne smr​ti ko​ja bi na​kon to​ga usle​di​la. Amerikanci su nekoliko meseci pokušavali da mu prilepe optužnicu za višestruko ubistvo, ali se ispostavilo da je to nemoguće bez pravog imena i nekog oblika identifikacije i pozadine. Bin Laden i Jaser Arafat poslali su tim advokata koji je bio spreman da laže, preklinje ili preti legalističkim haosom ako Amerikanci skinu makar i jednu oštru, crnu, ukovrdžanu dlaku s Abuove glave. Jedan američki general zakleo se u sve što mu je sveto da će lično zavrnuti šiju jednom posebno upornom nju​jor​škom advo​ka​tu ko​ji je za dla​ku iz​be​gao da ga na​zo​ve la​žo​vom. Američke obaveštajne službe imale su debeo dosije o Abuu Hasanu, sa dovoljno posrednih dokaza da ga sto puta obese o visoko palmino drvo. Po jednoj proceni, samo u Izraelu bio je umešan u više od deset bombaških napada. Bio je osumnjičen da je iz Gaze, preko razgraničavajućeg zida, lansirao rakete kojima je razneo dva supermarketa. U američkom garnizonu u Bagramu, u podnožju Hindukuša, označen je kao najverovatniji krivac za više od deset napada na pripadnike američke voj​ske spro​ve​de​nih pod​met​nu​tim mi​na​ma kraj pu​te​va. Kada su specijalci u Bagdadu konačno uhvatili „Abua Bombaša“, imao je neverovatnu sreću što ga nisu likvidirali na licu mesta – s druge strane, takvu sreću imao je i Sadam Husein. Abu je, na neki način, bio u visokom, zloglasnom, društvu. Od četvorice terorista koji su svoje dane ćutke mleli u Gvantanamu, on je najviše ličio na ubicu, sa svojim neobrijanim, asimetričnim licem, večitom na​mr​go​đe​no​šću i zup​ča​stim ožilj​kom na le​voj stra​ni vi​li​ce. Abu, nezgrapna pojava srednje visine, sa sportskim načinom hoda, još od mladosti je uživao u ubijanju. U vrelim, prašnjavim getima Gaze, služeći nekoj vrsti satanskog šegrtovanja u odredima smr​ti Ha​ma​sa i, na​rav​no, Ja​se​ra Ara​fa​ta, na​šao je do​volj​no odu​ška za svoj ta​le​nat za nož ili pu​šku. Njegovi izleti preko granice u Izrael bili su uvek, sudeći po njemu, uspešni. Bez milosti bi ubio Izraelca – čoveka, ženu ili dete – besomučno ih u tmini ubadajući svojim zakrivljenim bodežom ili ih raznoseći dinamitom. Znali su ga kao Kobru – i taj nadimak je izgovarao na engleskom, kako bi osi​gu​rao da Izra​el​ci ne​ma​ju ni​ka​kvu sum​nju ko je i šta je bio. Kao ubica, bio je cenjen, ali mnogo više su ga cenili kao konstruktora bombi i nišandžiju na jednostavnim raketama. Među džihadistima, Abu je bio nomad, odgovarao je samo na zov Al Kaide, tiho se krećući preko granica u Iran, u Avganistan, nazad u Gazu i gore, u strme vrhove Hindukuša.

Profesija savremenog proizvođača bombi pomalo liči na jedrenje jahtom. Vešt čovek svuda se sna​đe. Ben el Turabi i Abu Hasan Akbar su se poznavali. Sedeli su jedan kraj drugog na tim kvazireligioznim savetima koje je, u pograničnim predelima između Avganistana i Pakistana, vodio Bin Laden. Obojica su bila na putu za Tora Boru, kada su Amerikanci krenuli da krše planine ba​ra​žnom palj​bom dva​de​set pr​vog ve​ka. Niko u Gvantanamu nije sa sigurnošću znao da su Ben i Abu bili drugovi po oružju u Al Kaidi, mada je bilo nekoliko islednika koji su pretpostavljali da se verovatno poznaju. Bilo je nečega u načinu na koji su tiho razgovarali na terenu za fudbal, kao da im nije bilo potrebno toliko mnogo reči kao običnim ljudima. Kad god bi se sreli, značajno bi klimnuli glavama, ali bi nedostajalo pokreta usna​ma. Isled​ni​ci bi ih če​sto pi​ta​li da li se po​zna​ju, ali se ni​je​dan od njih ni​kad ni​je pre​dao. Ben bi se na​sme​jao, a Abu Ha​san za​re​žao. Ni​je​dan ne bi iz​go​vo​rio ni reč. Dokazati da se njih dvojica poznaju bio bi, naravno, optužujući dokaz protiv njih, jer su uhapšeni stotinama kilometara udaljeni jedan od drugog – Ben u avganistanskim pećinama, a Abu Hasan u severnom Bagdadu. Najbolje svetske obaveštajne službe verovale su da su obojica aktivni džihadisti. Kada bi se dokazalo da su prijatelji, to bi verovatno bilo dovoljno da im garantuje doživotan smeštaj u Gvantanamu. Što je, manje ili više, bio razlog zašto su Ben i Abu retko razgovarali i, pred nosevima stražara, stvorili šifrovan govor za razmenu informacija preko Ibrahima i Jusufa, koji je odolevao zubu vremena. Njih četvorica bila su braća po krvi u mračnoj veštini tišine i ob​ma​ne. Na neki način, znali su da van bodljikave žice postoje snage koje rade na njihovom oslobađanju i da će se na kraju ponovo vratiti na front svoje svete borbe protiv nevernika. Svaki komadić vesti stizao je do njih polako i nejasno, i više od svega selektivno. Ali to ih je održavalo, pružalo im svež dah na​de i dr​ža​lo u ži​vo​tu ti​tra​vi pla​men ni​po​da​šta​va​nja i be​sa. Za sve ove godine zatočeništva, jedini vid pravde koji im je bio dostupan bio je vojni tribunal – neka vrsta komisije za suđenje i kažnjavanje svakog zatvorenika u Gvantanamu. Novembra 2001. godine predsednik Džordž Buš Mlađi odobrio je te „sudove“, i sva četvorica, Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan nakratko su se pojavili pred vojnim „sudijama“, ali nijedan od njih nije rekao ni reč, što je ce​lu stvar uči​ni​lo pri​lič​no ve​li​kim gu​blje​njem sva​či​jeg vre​me​na. Vojni tribunali mogu da budu prilično korisni u suđenju pripadnicima neprijateljskih snaga koje ope​ri​šu van pod​ruč​ja kon​ven​ci​o​nal​nih kri​vič​nih i ci​vil​nih po​stu​pa​ka. Iako su voj​ni ofi​ci​ri slu​ži​li i kao porota i kao sudije, tribunali se razlikuju od vojnog suda, koji je pravednija i manje žestoka pro​ce​du​ra. Tribunal je inkvizitorski sistem, baziran isključivo na optužbama koje su podigle vojne vlasti. Zatvorenike sudski goni vojska, a presude i kazne donose vojni oficiri. Na odluke koje donese vojni tri​bu​nal ni​je se mo​gu​će ža​li​ti fe​de​ral​nim su​do​vi​ma. Zapravo, ovlašćenja koja je 2001. godine tribunalu dodelio predsednik Buš bila su prosto vraćanje tradicionalnog američkog instrumenta protiv neprijateljskih snaga. General Vašington koristio je vojne tribunale tokom Američke revolucije. Unija ih je koristila tokom i neposredno nakon građanskog rata. General Endru Džekson iskoristio je tribunal kako bi sudio britanskom špi​ju​nu u ra​tu 1812. go​di​ne. Otkad postoje sukobi, postoje i stari dobri vojni tribunali. I još jednom je, vrlo selektivnim postupkom, lepršavo srce američke levice bilo dirnuto: jula 2004. godine sazvana je serija tribunala pod nazivom Sud za određenje statusa boraca, kako bi se odlučilo da li su zatvorenici iz Gvantanama is​prav​no ozna​če​ni kao „ne​pri​ja​telj​ski bor​ci“.

Saslušanja su bila iscrpna, prava svakog pojedinca vagana i izjednačavana. Vojska je, uopšteno govoreći, mislila da je ceo svet poludeo, dok je gledala kako se pravni sistem Sjedinjenih Država okreće naopačke u pokušaju da oslobodi tipove koji su na američke trupe bacali bombe, rakete i di​na​mit. A onda je, januara 2005. godine, Džojs Hens Grin, savezni sudija u Vašingtonu, presudila da je Sud za određenje statusa boraca neustavan i da se pritvorenicima moraju garantovati prava koja im pruža Ustav Sjedinjenih Američkih Država. Jusuf, Ibrahim, Ben i Abu Hasan bili su, u suštini, pro​bu​đe​ni i sprem​ni za po​kret. Gotovo istovremeno, doneta su dva zakona. Prvi je zabranjivao nehumano postupanje sa zatvorenicima, uključujući i one u zalivu Gvantanamo, i pružio čvrste smernice za „suđenja“. Nekoliko meseci kasnije Bušova administracija je u Kongresu progurala Zakon o vojnim suđenjima. Ovaj drugi zakon postavio je pravne okvire za suđenja pred vojnim sudovima zbog povreda zakona ra​ta. Ju​suf i nje​go​va ko​hor​ta bi​li su i da​lje pro​bu​đe​ni, ali ne i sprem​ni za po​kret. Još dve godine čekali su na novi napredak, uvereni da će, na kraju, „mekana“ zapadna savest prevladati u njihovu korist. I bili su u pravu. Vrhovni sud je 12. juna 2008. godine, uprkos tome što je praktično bio u ćorsokaku, najtanjom većinom doneo odluku da strani pritvorenici, koji su godinama držani u zalivu Gvantanamo, imaju pravo na žalbu američkim civilnim sudovima kako bi preispitali svoj sta​tus pri​tvo​re​ni​ka na neo​d​re​đe​no vre​me bez po​dig​nu​tih op​tu​žbi. Predsednik Buš bio je van sebe jer ga je Vrhovni sud po treći put izneverio. Ne samo da je izrazio snažno neslaganje s presudom nego je i zapretio da će potražiti nov zakon koji će mu dozvoliti da opa​sne lju​de osum​nji​če​ne za te​ro​ri​zam za​dr​ži iza bra​ve. Sudija Antoni Kenedi, čiji glas je prevagnuo u odluci, priznao je da su Sjedinjene Države suočene s pretnjom terorizma, ali je ustvrdio da su „zakoni i Ustav napravljeni da budu delotvorni čak i u iz​u​zet​nim vre​me​ni​ma“. On je takođe doneo odluku da podnosioci žalbi imaju ustavno pravo na sudski nalog za ha​be​as cor​pus, pravo da se pojave pred sudom kako bi preispitali zakonitost svog pritvoreničkog statusa na neodređeno vreme. Po mišljenju sudije Kenedija, njihov status pritvorenika u Gvantanamu nije ih sprečavao da zatraže sudski nalog. Isto kao što ih nije sprečavao da se pozovu na Klauzulu o su​spen​zi​ji, gra​đan​sko jem​stvo ko​je je blo​ki​ra​lo Kon​gres da su​spen​du​je ha​be​as cor​pus. I samo da bi se još jednom usprotivio predsedniku i vojnim vlastima, sudija Kenedi osvrnuo se na vladin prigovor da klauzula podnosiocima žalbi ne pruža nikakva prava jer Sjedinjene Države nemaju suverenitet nad američkom mornaričkom bazom na istočnom kraku Kube. Od​bi​je​no, napisao je Kenedi, ne dodajući reč đu​bre, mada je mogao, s obzirom na to koliko je bio siguran u svoju od​lu​ku. Predsednik Vrhovnog suda, Džon Roberts, bio je jedan od četvorice ljudi koji se nisu slagali s Ke​ne​di​je​vim mi​šlje​njem. Osta​li su bi​li su​di​je An​to​nin Ska​lija, Kla​rens To​mas i Sa​mjuel Ali​to. Deset dana kasnije Apelacioni sud oblasti Kolumbija doneo je istorijsku odluku po kojoj je pritvorenik u Gvantanamu, Huzaifa Parhat, nepravilno označen kao neprijateljski borac, pružajući mu time šansu da se izbori za oslobađanje. Apelacioni sud naredio je vladi da oslobodi Parhata, ili da održi novo zasedanje tribunala, u skladu s mišljenjem suda. Takođe, Parhatovim advokatima bilo je dozvoljeno da Saveznom sudu podnesu nalog za habeas corpus, kao posledicu nedavne odluke Vr​hov​nog su​da. Pred​sed​nik Buš sko​ro da je pro​le​teo kroz tavanicu Oval​nog ka​bi​ne​ta. Jer je baš tu, u glavnom gradu Sjedinjenih Država, odlučeno da stranim bombašima i ubicama koji su nezakonito napali, povredili i ubili aktivne pripadnike američkih trupa budu dodeljena ista prava

kao i miroljubivim američkim građanima koji poštuju zakon i plaćaju porez. Abdul, krvožedni, osvetoljubivi, strani džihadist bio je posmatran kao jednak nekom američkom profesoru ili bi​zni​sme​nu. Ju​suf i nje​go​vi mom​ci bi​li su jed​nom no​gom iz​van bo​dlji​ka​ve ži​ce za​li​va Gvan​ta​na​mo. Duboko u Pentagonu, glavešine su bile zapanjene. Imejlovi su sevali između Bele kuće i kabineta se​kre​ta​ra od​bra​ne. S dru​ge stra​ne re​ke, u Len​gli​ju u Vir​dži​ni​ji, ne​dav​no po​sta​vlje​ni šef Agen​ci​je, Bob Birmingem, preko zaštićene linije razgovarao je s načelnikom združenih rodova vojske. Načelnik mornaričkih operacija bio je na vezi s novim direktorom Nacionalne bezbednosne agencije, kapetanom Džejmsom Remšoom. Pitanje koje je na nekoliko različitih načina postavljano bilo je: „Šta sad mi tre​ba da ra​di​mo ka​da ne​ka bu​da​la od su​di​je pu​šta ove lu​da​ke na slo​bo​du?“ Suština statistike zaliva Gvantanamo bila je dobro poznata celokupnom vojnom obaveštajnom korpusu. Od sedamsto sedamdeset devet osumnjičenih terorista koji su pritvoreni od početka rada zatvora, njih dvesta četrdeset osam je zadržano. Od tih dvesta četrdeset osam, pedesetak je oslobođeno, ali je istovremeno suočeno sa sudskim gonjenjem u svojim zemljama. Još oko pedeset lju​di i da​lje je is​pi​ti​va​no, a dva​de​se​to​ro će de​fi​ni​tiv​no bi​ti op​tu​že​no za kri​vič​na de​la. Procene su bile da se u Gvantanamu nalazi možda pedeset veoma opasnih osoba, a četrnaestoro njih vlasti su smatrale osobama opasnim po život, koje nikada ne bi trebalo osloboditi. Svi glavni zapovednici bezbednosnih snaga Sjedinjenih Država, kako vojnih tako i civilnih, imali su kopiju te konačne liste. Četvorica od te četrnaestorice nisu bili identifikovani po imenima – već samo po za​tvo​re​nič​kom bro​ju i krat​koj za​be​le​šci o okol​no​sti​ma hap​še​nja. Imena koja su nedostajala bila su Jusuf Muhamed, Ibrahim Šarif, Ben el Turabi i Abu Hasan Ak​bar. Za po​sled​nju dvo​ji​cu ve​ro​va​lo se da su pri​pad​ni​ci pa​le​stin​skih „bo​ra​ca za slo​bo​du“. Bob Birmingem, dvometraš, jedva da je mogao da poveruje šta se desilo. Pravni sistem Sjedinjenih Država biće prosto zapljusnut talasom advokata koji će za svoje pritvorene klijente zahtevati sudski nalog za ha​be​as cor​pus. Svaki od tih osumnjičenih koljača i ubica imao je tačno ista pra​va kao i on, od ko​jih je jed​no bi​lo pra​vo na po​stu​pak pred ame​ri​čkim su​dom. Bob je nervozno hodao po kancelariji. U redu, američki sudija oslobodi tu četvoricu fanatika – i šta onda? Nemaju pasoše, dokumenta, kreditne kartice. Nemaju novca, nemaju prebivalište u Sjedinjenim Državama. Šta se onda dešava? Samo ih pustimo napolje iz sudnice? Kažemo im da se popnu na autobus i izgube odavde? Ne možemo da ih ukrcamo u civilni vazduhoplov bez odgovarajućeg obezbeđenja a da o tome ne obavestimo strane vlade, ne možemo ih nikuda ni po​sla​ti. Kao što ne mo​že​mo da ih pu​sti​mo, ta​ko ne mo​že​mo ni​šta ni da pre​du​zme​mo pro​tiv njih. – Isuse Hriste – reče krupni šef Agencije, koji je znao, kao što je znao svako, da u svim ovim slučajevima protiv osumnjičenih terorista prednost imaju podnosioci žalbi, a ne vojni advokati koji se bore protiv njihovog oslobađanja. U ovom trenutku niko nije mogao da radi bogzna šta, osim da čeka na žalbe vašingtonskih advokata, koje će zasigurno unajmiti blagajnici Al Kaide iz dalekog Av​ga​ni​sta​na ili Sa​u​dij​ske Ara​bi​je. – Pro​kle​ti advo​ka​ti – pro​mr​ljao je. – Be​sram​no. Sve za no​vac. *** DVA DA​NA KA​SNI​JE PE​ŠA​VAR, SE​VE​RO​ZA​PAD​NA GRA​NI​CA PA​KI​STAN

Gotovo milion i dve stotine pedeset hiljada duša nastanjuje drevni grad Pešavar, arhetip pograničnog grada. Polovina tih duša ne može sa sigurnošću za sebe da odredi da li su Pakistanci ili Avganistanci. Paštuni, Patani, stanovnici grada, pripadnici plemena, trgovci, računovođe, zlatari i dra​gu​lja​ri, far​me​ri i ro​štilj​dži​je, vr​ve​li su u ovom me​stu ro​man​ti​ke, in​tri​ga i opa​sno​sti. Ako pitate ostale Pakistance, kolektivno srce ovih severozapadnih izolacionista nalazilo se preko obližnje granice, u Avganistanu. Niko nije ni pokušavao da ih razume. Čak im ni vlasti Hajber Pa​štun​hve6 nisu bile naklonjene. A nisu imale simpatija ni za avganistanske vladare u Kabulu ni za vo​đe naj​zlo​kob​ni​jih ta​li​ban​skih ban​di. Pešavar je vekovima bio „Kapija Avganistana“, smešten na jedinom putu preko Hajberskog prolaza, na bajkovitoj planinskoj ruti, koja seče granicu i spaja dve države. Patani opisuju Pešavar kao pro​laz do cen​tral​ne Azi​je, što i je​ste, ako se sa Hi​ma​la​ja spu​šta​te na le​đi​ma ja​ka. Po zapadnim standardima, Pešavar je bio prolaz ka ničemu. Predstavljao je kraj severne pakistanske pruge. Sve se tu završavalo, velike stare dizel-lokomotive koje su dotutnjale kroz pla​ni​ne iz drev​nih gra​do​va po​put Ka​ra​či​ja, La​ho​ra, Ku​e​te i Ra​val​pin​di​ja. Jedini voz koji polazi iz Pešavara a ne ide na jug, nazad u „civilizovan“ svet, jeste stari Haj​ber stim safari, koji dva puta mesečno vozi turiste na zapad do Hajberskog prolaza – ravno u hajdučku teritoriju, pokraj jazbina opakih paravojnih komandanata, koji su vekovima dominirali ovim skoro beza​ko​nim te​ri​to​ri​ja​ma. Severno od Pešavara leži dolina Svat, dvesta četrdeset kilometara dugačak masiv strmih planina, koji se, nadvisujući reku, proteže od severa ka jugu. U toj zemlji Patana, van domašaja pakistanskih zakona, većinom nepristupačnoj i potpuno neosvojivoj, bio je dom opakih Bin Ladenovih logora Al Ka​i​de. To je glavno utočište savremenih džihadista. Ruku pod ruku sa fanatičnim talibanima, čuvari Šeikove terorističke mreže žive i obučavaju se u tišini planina duž obala reke Svat, pod snegom po​kri​ve​nim vr​ho​vi​ma ko​ji či​ne ju​žne str​mi​ne moć​nog ma​si​va Hin​du​kuš. Dve hiljade godina niko nije uspeo u ovo mesto da uvede bilo kakav red – pa čak ni Aleksandar Veliki, koji se ovde pojavio 367. godine p. n. e. i u srcu doline izvojevao četiri bitke, a onda nastavio na jug, ka Pešavaru, srećan što je još uvek živ i zahvalan što mu je većina vojske još uvek ne​tak​nu​ta. Ni​ka​da se ni​je vra​tio. U savremenom Pakistanu, što manje čuju o klancu Svat, to im se više sviđa. Njegova reputacija je užasna, čak i po standardima nacije toliko rastrgnute religijskim i političkim podelama. Raspolućeno srce Pešavara podjednako grli susedni Avganistan i ratoborna plemena iz doline, ljude koji danas čine dušu džihada. Pešavar nema nikakve veze s ekonomskim srcem Pakistana – Karačijem, megalopolisom od četrnaest miliona stanovnika, koji leži hiljadu kilometara južnije, na istočnoj oba​li Arap​skog mo​ra. Pešavar predstavlja povratak u razuzdani srednji vek, vedar i prijateljski nastrojen na površini, ispod koje struji razjarena krv fanatičnih islamskih ratnika. Niko ne razume ovu, tobože romantičnu, opasnu stranu drevnog grada. Najbolje je primetiti da čak i stari dobri turistički voz, koji vozi putnike do Hajberovog prolaza, stanicu ni​ka​da ne napušta bez odreda teško naoružane straže. Za sva​ki slu​čaj. Na svetu ne postoji drugo mesto gde sledbenici ljudi koji su srušili kule Svetskog trgovinskog centra mogu da delaju s takvom slobodom, gde će biti tolerisani, čak dobrodošli i potpomognuti od lokalnog stanovništva. Niko ih ne želi, osim možda Irana i prevrtljivih, tajnovitih političara i po​gla​va​ra uda​lje​ne i pre​te​će se​ve​ro​za​pad​ne po​gra​nič​ne obla​sti Pa​ki​sta​na. Dolina Svat zvanično je zatvorena za sve strance, jer niko ne može nikom da garantuje da će

odatle izvući živu glavu. I upravo ta zabrana za strane turiste jedini je pakistanski zakon koji se po​štu​je u Pe​ša​va​ru i se​ver​nim za​le​đi​ma. Sâm grad predstavlja jedan od globalno najdramatičnijih sukoba drevnog i savremenog sveta. Motorne rikše su posvuda, mesto vrvi od moćnih biznismena. Svaka druga osoba šeta s mobilnim telefonom prilepljenim na uvo. Armija modernih automobila sudara se s goničima kamila. U toplim let​njim ve​tro​vi​ma ose​ća se za​ga​đe​nje od iz​duv​nih ga​so​va... Ipak, opojan zov drevnih kultura prožima atmosferu, pogotovo na prepunim pijacama u srcu starog grada. Vazduh je sve vreme prepun roštiljskog mirisa kebaba, a većina ljudi obučena je u tra​di​ci​o​nal​ne ši​ro​ke pan​ta​lo​ne, du​ge odo​re, tur​ba​ne i av​ga​ni​stan​ske ka​pe. Pri​su​stvo že​na je ret​ko. Iz velikih samovara toče se ogromne količine ka​ve, ukusnog zelenog čaja s kardamomom i limunom, koji hiljadama godina osvežava patanska i paštunska plemena. Sipaju ga u emajlirane po​su​de, a br​zo​no​gi de​ča​ci raz​no​se ga kroz gu​žvu i is​po​ru​ču​ju uspe​šnim tr​gov​ci​ma. Neke od tih familija imaju trgovačke veze stare više stotina godina, koje sežu čak do Šangaja i Petrograda. U raznim razdobljima izgrađene su velike dvorišne kuće sa spuštenim balkonima, neke u vla​sni​štvu pe​ša​var​ske tr​go​vač​ke kla​se, a ne​ke osta​ci bri​tan​ske In​di​je. Iza jednog od tih visokih zidova koji su okruživali ove rezidencije, jednog vrelog jutra 2008. godine, pet muškaraca dostojanstveno je sedelo pijuckajući čaj kraj fontane ispod senovitog južnog zida dvorišta. Kuća, kojoj se prilazilo kroz mračnu uličicu koja je direktno vodila do Andar Šehra,7 pripadala je Šakiru Kanu, visokom vladinom zvaničniku u skupštini Hajber Paštunhve. S njim je bio njegov pomoćnik, tridesetogodišnji Kajzer Rašid, čija su dva brata bila odlikovani talibanski za​po​ved​ni​ci. Svi oni, uključujući i Šakira Kana, bili su rođeni u dolini Svat u rečnom gradu Madijanu. Druga dvojica ljudi, Ahmed i Golam Azan, braća, po rođenju Avganistanci, bili su istureni zapovednici i in​struk​to​ri na​pa​da u Al Ka​i​di. Ah​me​du je bi​lo tri​de​set osam, dve go​di​ne vi​še ne​go Go​la​mu. Svih ovih godina džihada verno je služio Bin Ladenu i nameravao je da tako i nastavi, bez obzira na to da li Šeik jeste ili nije poginuo prilikom američkog napada na Tora Boru. Veoma malo ljudi imalo je de​fi​ni​ti​van od​go​vor na to pi​ta​nje. Poslednji od petorice bio je kapetan Musa Amin, zapovednik male talibanske vojske od možda dve stotine ratnika koja je dejstvovala u vrletima Hindukuša, napadajući i ubijajući američke vojnike s kojima su bili na puškomet. Amerikancima je, međutim, dozlogrdilo ponašanje kapetana Amina i skoro da su mu pokosili čitavu vojsku u jednoj planinskoj zasedi, na tri hiljade metara nadmorske vi​si​ne. Četrdesetogodišnji Amin hrabro se borio na zemlji, ali je često američko bombardovanje i raketiranje visokih padina bilo previše žestoko. Pobegao je ispred operacije čišćenja koju su Mornaričke foke sprovodile na bojištu neposredno nakon napada. Teško ranjen, polako je napredovao od sela do sela, sve dok, konačno, nije prešao granicu sa Pakistanom i stigao do prolaza Ka​či​ka​ni, ka​pi​je se​ver​nog kra​ja do​li​ne Svat. U sledećih nekoliko meseci rane su mu zacelile, pa se probio do jednog od Al Kaidinih logora za obuku, baš tu, u kolevci džihadističkog pokreta. Ono što se takođe zalečilo bio je njegov duh, jer je kapetan Amin bio prestravljen američkim napadom na njegove trupe i sumnjao je da će se ikada po​no​vo bo​ri​ti. Njegova potraga za zaštitom nije bila laka, jer nije mogao prosto da se predstavi u nekoj seoskoj kući, onako ranjen i krvav, i zatraži pomoć. Predstavljao je preveliku odgovornost, a Amerikanci su bili posvuda. Neizbežno, pronašao je put nazad do zagrljaja svoje vrste, terorista koji su ga srdačno pri​mi​li i, čak, sla​vi​li.

Amin je postao toliko popularan da je komandant logora shvatio da ga je kapetan prevazišao i po iskustvu i po intelektu. Za nekoliko nedelja starešine logora imenovale su ga za zapovednika. Ubrzo se vratio staroj rutini, obuci mladih Paštuna iz Avganistana i regrutovanju mladih Patana iz Pa​ki​sta​na. Njegov nov, na neki način slavljen status, doveo ga je u kontakt s visokom komandom Al Kaide, a, barem na istočnoj strani granice, nije postojao viši oficir od Šakira Kana, koji je bio nepojmljivo bo​gat, kao i ve​ći​na vla​di​nih zva​nič​ni​ka u tom de​lu sve​ta. Šakir nije bio ratnik, ali je bio pregovarač prilikom nabavki oružja iz Irana. On je bio čovek koji je organizovao naizgled obične kamilje transporte, koji su, pod plaštom trgovine, kroz planinske sta​ze pre​no​si​li di​na​mit, ra​ke​te i ka​la​šnji​ko​ve. Šakir je takođe bio i Bin Ladenov bankar, primao je novac iz Saudijske Arabije, prao ga i pre​ba​ci​vao ga Še​i​ku na da​lju ras​po​de​lu, za​dr​ža​va​ju​ći de​set pro​ce​na​ta pri​li​kom sva​ke tran​sak​ci​je. Osama je savršeno dobro znao da je Šakir zlikovac, ali mu je, kao visoko kotirani vladin dužnosnik severozapadne oblasti, bio neprocenjiv. Sama njegova pozicija čvrsto mu je garantovala zaštitu logora za obuku, kao i potpuno odsustvo uljeza, uključujući i one koji su pripadali vojsci Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Razgovor u dvorištu vodio se o uobičajenoj temi, koja je, u manjoj ili većoj meri, godinama zaokupljala Al Kaidu – o očajničkoj potrebi za boljim komandnim kadrom. Ljudi koji su sada vodili organizaciju često su, nakon masakra u Tora Bori, lakomisleno raspoređivali mlade poručnike. Ti su buntovnici padali kao snoplje na vrelim, prašnjavim uličicama Bagdada, Basre, Gaze, Kabula, ili bi​lo gde da su od​lu​či​li da na​pad​nu Ame​ri​kan​ce, Bri​tan​ce ili Izra​el​ce. Rezultat je bila hronična nestašica komandnog kadra i, prirodno, što je vojna sposobnost bila niža, to su Al Kaidine žrtve bile veće. Tokom svih godina Bušove administracije, više nikada im nije pošlo za rukom da udare na Sjedinjene Države, prosto jer nisu imali starijeg oficirskog kadra koji bi to izveo. Stalno su ih hvatali, iznova i iznova, ili CIA, ili FBI, ili britanski MI6, ili Mosad. A bez lu​ka​ve Osa​mi​ne ru​ke ko​ja bi ih vo​di​la, stva​ri su po​sta​ja​le sve go​re. Otvorili su još logora za obuku u dolini Svat, ali kako je uspomena na Svetski trgovinski centar počela da bledi, mladići od petnaest ili šesnaest godina dolazili su u logore jedva se sećajući nekadašnje slave Osame Bin Ladena. Kao i Mornaričke foke, i Osamina vojska promovisala je najbolje borbene trupe u instruktore, i tokom poslednja tri sata petorica ljudi iz dvorišta razmatrali su ovu oči​gled​nu sla​bost u svom si​ste​mu in​dok​tri​na​ci​je. Kritična tačka bio je nedostatak isturenih zapovednika koji se nisu vraćali na bojišta. Polovina njih bila je uhvaćena na terenu i sprovedena u Gvantanamo. Druga polovina poginula je u akciji, ubijena u pokušaju napada na američkog neprijatelja. Takođe, kada su ljudi s planina bili primorani da ispljunu tajne u vrelim, jarko osvetljenim istražnim ćelijama Gvantanama, Amerikanci bi strašno na​pa​li, ko​ri​ste​ći bi​lo ka​kvu in​for​ma​ci​ju do ko​je bi do​šli. Rezultat je bio serija iznenadnih, nemilosrdnih raketnih napada na nekoliko Osaminih skrovišta koji su se završili trenutnom smrću bukvalno desetina ratnika Al Kaide u njihovom pokušaju da se do​mog​nu Hin​du​ku​ša i do​li​ne Svat ka​ko bi na​sta​vi​li s dži​ha​dom. Trenutno su dva logora, koja su se nalazila nekoliko kilometara južno od Kalama, na samoj obali reke, bila zatvorena zahvaljujući nedostatku osoblja za obuku. Petorica iz dvorišta beskrajno su razgovarali o dolini, o potrebi za velikom akcijom, o ozbiljnom udaru na Zapad. Razgovarali su o teškim porazima u Bagdadu, razočaranju ajatolaha u Iranu i ogromnoj želji za još jednom velikom po​be​dom. I, kao i obično, razgovarali su o mogućem povratku mladih vođa zatočenih u Gvantanamu. Kapetan

Amin se, za vreme podnevnih molitvi, posebno molio Alahu za bezbedan povratak svog voljenog ne​ća​ka Ibra​hi​ma Ša​ri​fa, je​din​ca nje​go​ve se​stre Anan​di: Svemoćni Bože, kojemu je sve moguće, preklinjem te za spas tvog vernog sluge Ibrahima, jer on će se pobuniti i izvući mač na neprijatelja, i neće oklevati, niti će izgubiti srce, niti pasti u oča​ja​nje, dok ga Ti, ko​ji go​spo​da​riš svi​ma, ne po​z o​veš u Svo​je kra​ljev​stvo. Sat na visokim bedemima tornja Kaningham pokazivao je jedan sat i dva minuta posle podne i sva petorica čula su njegov jedini zvonak udar, istovetni metalni odjek koji je odzvanjao na sat posle podneva i ponoći još od 1900. godine, kada je toranj dovršen kako bi obeležio dijamantski jubilej vladavine Viktorije, kraljice Velike Britanije, imperatorke Indije i gospodarice prekomorskih ze​ma​lja, uklju​ču​ju​ći i Pe​ša​var. Nabusiti eho stare imperije iz čuvenog zvona polako se utišavao na toplom planinskom vetru, kada se iza vrata koja su iz dvorišta vodila na sporednu ulicu začuo zvuk – tri kratka otkucaja pa pauza, zatim još dva pa ponovo pauza, i konačno jedan jedini udarac na teška drvena vrata. Šifra za ulazak bi​la je tač​na. Ko god da je že​leo da uđe bio je po​znat. Kajzer Rašid odmah je skočio na noge i, hodajući prema kapiji, izvukao svoj borbeni nož. Virnuo je kroz špijunku, nasmešio se, vratio nož u korice i povukao dva klina od kovanog gvožđa koja su osiguravala vrata. Napolju je stajao jedan stariji Patanac, nepokolebljivog, tamnog i naboranog lica, dr​že​ći uzde svo​je ka​mi​le. On i Kajzer razmenili su tradicionalni muslimanski pozdrav, klanjajući se i dodirujući čela, pre ne​go što bi ru​ka​ma na​pra​vi​li luk – gest po​što​va​nja: – Sa​lam alejkum (mir s to​bom), Kaj​ze​re. – Va alejkum as sa​la​m (i s to​bom), Ali. Pružio je Kajzeru smeđi, zapečaćeni koverat i dodao: – Iz Islamabada, imejl iz Sjedinjenih Dr​ža​va. Si​noć sam po​šao. – Osta​ješ li na ve​če​ri? Si​gur​no si umo​ran. Na​ći ću ne​ko​ga da se po​bri​ne za ka​mi​lu. – Ne mo​gu da​nas. Mo​ram da na​sta​vim sve do do​li​ne. Ovo su va​žne ve​sti. Kaj​zer re​če da raz​u​me, po​že​lev​ši mu sve naj​bo​lje pre ne​go što je za​tvo​rio i obez​be​dio ka​pi​ju. Šakir Kan je otvorio koverat i piljio u poruku. – Alah je čuo naše vapaje – tiho je rekao. – I sada je uslišio naše molitve. Amerikanci su se predali pod svetskim pritiskom i dozvolili našim jadnim, hrabrim džihadistima da konačno budu oslobođeni iz pakla Gvantanama kako bi bili izvedeni pred ci​vil​ne su​do​ve da tra​že pra​ved​no su​đe​nje ili slo​bo​du, pra​va ko​ja sle​du​ju sva​kom čo​ve​ku. Kapetan Amin je ustao i pogledao ka nebu. Sklopio je ruke i obratio se azurnoplavim nebesima iznad severoistočne granice: – Alah je najveći. Ibrahim i njegovi prijatelji vratiće se kući. Bog je čuo na​šu mol​bu. Sve​moć​ni Bo​že, spa​sao si ih od mu​či​te​lja! Šakir Kan je u ruci držao fotokopiju odluke Vrhovnog suda. Pažljivo je pročitao reči sudije Kenedija, one koje su džihadistima i teroristima davala jednaka prava kao i bilo kojem drugom građaninu Sjedinjenih Država... reči koje su zaprepastile samog predsednika. Da ne spominjemo sve nje​go​ve ključ​ne sa​vet​ni​ke za pi​ta​nja voj​ne i ci​vil​ne bez​bed​no​sti. – Zašto je ovaj Kenedi uradio ovo? Da li on veruje u našu stvar? Da li je on izdajnik Amerike? – Kaj​zer Ra​šid bio je za​pa​njen. Kao što je bio i mnogo prefinjeniji Šakir Kan: – Sine moj – rekao mu je – Amerikance je ponekad

teško razumeti. Imaju široke osmehe i udaraju oružjem koje bi preplašilo samog Proroka. Ubijaće nas bez milosti. Svi ste bili svedoci toga. A ipak, postoji nešto u njima što je neobjašnjivo. Kao da se stide svoje sopstvene zemlje, zakona i naroda. Imaju nastupe savesti i pokušavaju da se iskupe za stvari koje je nemoguće ispraviti. Na kraju, oni će izgubiti ovaj sveti rat. Jer su meki, i prečesto u sebi ne nose snagu pravih ratnika. Nemaju stomak za borbu. Oni su kao jadne, slabe, bezvredne žene, i sa​da su smi​sli​li na​čin na ko​ji će oslo​bo​di​ti na​še rat​ni​ke. – Da li to zna​či da su se umo​ri​li od su​ko​ba – upi​ta Kaj​zer. – Naravno da su se umorili – odgovori Kan. – Ali mi nismo. Ovo je dugačak rat, i mi nećemo stati sve dok ame​rič​ki ne​ver​ni​ci ne obra​te pa​žnju na svet Pro​ro​ka i ne shva​te da je sa​mo Alah ve​lik. Sledeći je prozborio kapetan Amin: – Ili to, ili će ležati mrtvi pod našim nogama – reče ujak Ibra​hi​ma Ša​ri​fa.

2. Iz ruke u ruku dodavali su pismo – petorica saplemenika piljilo je u presudu napisanu jedanaest hiljada kilometara daleko od njih, u Vašingtonu, rukom sudije Kenedija u ime Vrhovnog suda Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Niko nije rekao ni reč. Jedini zvuk bilo je meko prskanje vode u dvorišnoj fontani. Alijeva kamila, koja je, iz utvrđenog grada Kohata, donela zapanjujuće vesti, prolazeći opasnim planinskim sta​za​ma, ti​ho je ko​ra​ča​la niz uli​či​cu ko​ja je vo​di​la na uli​ce Pe​ša​va​ra. Braća Azam i kapetan Musa mogli su samo da traže objašnjenje koje bi im pomoglo da shvate konsekvence američke presude. Kajzer Rašid, Kanov asistent, koji je studirao prava u Londonu, dao je sve od se​be. – Va​žan deo – re​kao je – je​ste sud​ski na​log za ha​be​as cor​pus. – Na kom je to je​zi​ku? – upi​tao je ka​pe​tan Amin. – Na la​tin​skom – od​go​vo​rio je Kaj​zer. – Ve​ći​na za​pad​nih za​ko​na vu​če ko​re​ne od Ri​mlja​na. – A na​ši? – Sta​ri​je. Mno​go sta​ri​je. – Ima​mo li mi ha​be​as cor​pus? – Nisam siguran da nam je potreban, kapetane. Mi smo bili dobro organizovani hiljadama godina pre Pro​ro​ka. – Hmmm – re​če Amin. – Bi​lo ka​ko bi​lo, još uvek ne ra​zu​mem šta je to. – To bukvalno znači ti ćeš imati telo, u smislu pojavićeš se pred sudom. Sudski nalog nalaže da se osoba fizički dovede pred sudiju ili sud i da joj se dozvoli da objasni zašto bi se ona pustila na slo​bo​du. – I to će pra​vo bi​ti do​de​lje​no Ibra​hi​mu? – Sudeći po ovom dokumentu – zamišljeno odgovori Kajzer – to pravo je dodeljeno svima koji su, po ame​rič​kim za​ko​ni​ma, za​tvo​re​ni u Gvan​ta​na​mu. – Ali zasigurno će ih sudija saslušati a zatim vratiti pravo nazad, zbog, kako oni to zovu, zločina pro​tiv čo​več​no​sti. Šakir Kan se ubacio: – Možda pre pet godina – reče – kada je predsednik Buš bio van sebe od besa prema celom muslimanskom svetu. Ali ne sad. Vremena su se promenila. Amerikanci su umorni od sukoba. Njihovi političari moraju da slušaju narod. Oni samo žele da se sve završi. A počeće ta​ko što će se re​ši​ti za​tvo​re​ni​ka. – Mi​sliš, sa​mo će po​sla​ti Ibra​hi​ma i Ju​su​fa ku​ći? – Izgleda da je tako. Ali pre nego što to učine, mi imamo mnogo posla. Našoj braći su potrebni advokati. Američki advokati. I moramo se organizovati da ih unajmimo i platimo. Sve mora ići pre​ko Osa​mi​ne vi​so​ke ko​man​de. – Mo​že​mo li sve da za​vr​ši​mo te​le​fo​nom i imej​lom? – Sumnjam – odgovori Kan. – Jer, ako nas pronađu, Amerikanci će naterati našu vladu da nas pohapsi. Bolje je da ostanemo prikriveni i da naša naređenja i dokumenta prenosimo peške. Trajaće du​že, ali će bi​ti bez​bed​ni​je. Sada je već sa minareta hodžin zov vernicima odjekivao visoko iznad šljaštećebelih zidova džamije Mohabat Kana, severno od Andar Šehra. Sva petorica požurila su iz dvorišta i pridružila se ru​lji oda​nih mu​sli​ma​na sprem​nih da se is​pru​že pred svog Bo​ga.

Sledećih sat vremena, Šakir Kan i njegovi ljudi na stranu će ostaviti moguće oslobađanje svoje herojske braće iz Gvantanama i koncentrisati se na svoje podnevne molitve. Alah je najveći... nema drugog boga. Biće dovoljno vremena, tokom dugog i vrelog popodneva, da se Ibrahim i Jusuf oslo​bo​de. *** Šakir Kan napravio je skicu svojih predloga pažljivo šifrovanim arapskim pismom i pozvao kurira koji će je odneti do sledećeg kamiljeg karavana koji iz grada kreće natovaren voćem iz bujne pešavarske doline – kajsijama, breskvama, šljivama, kruškama, limunom i narandžama. Poruka je isporučena nakon dvodnevnog puta do pakistanskog zelenog i prolistalog glavnog grada, Islamabada, sto​ti​nu pe​de​set ki​lo​me​ta​ra is​to​čno od Pe​ša​va​ra. Primalac je bio zvaničnik pakistanske vlade koji je na Market roudu, nekoliko stotina metara od zgrade parlamenta, imao privatnu firmu. Ovaj centar poslovne oblasti bio je, što je bilo zanimljivo, poznat kao Plava oblast. Nijedna zapadna obaveštajna služba ovde nije bila dobrodošla, jer Isla​ma​bad pred​sta​vlja sámo sr​ce isla​ma, kao što mu ime i go​vo​ri. Preporuke od Šakira Kana imejlom su poslate najmilitantnijoj grupi sunita u Saudijskoj Arabiji. Ti ljudi finansirali su izgradnju divovske Džamije kralja Fajsala, najveće džamije na svetu, u predgrađu Isla​ma​ba​da, ko​ja je re​li​gi​o​zno vre​lo mu​sli​man​skog uče​nja i isto​ri​je. Od tih je moćnih sveštenika Šakir Kan tražio pomoć, i finansijsku i duhovnu. Njegova poruka njima glasila je: Nova odluka Vrhovnog suda Sjedinjenih Država koja se tiče habeas corpusa za zatvorenike našim hrabrim borcima otvara vrata slobode. Molim vas da odredite koji će ih vašingtonski advokati predstavljati u američkom apelacionom sudu. Posebno interese Jusufa Mu​ha​me​da i Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. Mo​žda će bi​ti i dru​gih. Nakon toga, reči Šakira Kana faksom su poslate iz užurbanih kancelarija jednog od najvećih terminala za otpremu nafte, nakon čega su se izgubile u dnevnom vrtlogu međunarodne špediterske ko​mu​ni​ka​ci​je. Ka​da je faks sti​gao u ma​lu advo​kat​sku fir​mu u Lon​do​nu, vi​še ni​je mo​glo da mu se uđe u trag. Tako je advokatska firma Gospoda Hauard, Marks i Katbert, iz Ulice Londonski zid, odredila firmu Epstajn, Majerson i Marš, iz broja dvesta devedeset šest u Dvanaestoj ulici, u gradu Va​šing​to​nu, da bu​de za​kon​ski pred​stav​ni​k Ju​su​fa i Ibra​hi​ma. Stariji partner u Ep​staj​nu, kao što je bilo poznato, bio je vispreni i pravno potkovani diplomac sa Harvarda, koji je nekoliko godina radio kao pravni savetnik korporacije Teksaška i zalivska nafta osno​va​ne u Ri​ja​du i Gal​ve​sto​nu. Džoš Epstajn, šezdesetogodišnjak, krupan, mesnat i tamnokos čovek koji je nosio debele naočare, nekako je sačuvao auru ugleda uprkos teškoj sumnji među političarima da je imao neverovatno profitabilan usputni posao zastupanja neke od najbrutalnijih džihadističkih ubica na planeti. Što je bilo još gore, plaćali su ga Saudijci. U gradu koji je samom sebi skakao u usta zahvaljujući političkoj korektnosti i privrženosti nekim od najluđih pitanja u vezi s ljudskim pravima, Džoš je, da ta​ko ka​že​mo, bio aut​saj​der. Takođe, možda je potrebno napomenuti, Džoš na sve to nije davao ni pet para. Njegov bog bio je novac, i zasigurno je bio u pravoj profesiji za to. Dolari, evri, funte, jeni, rupije, rublje, šekeli, sve ih je voleo istom merom. Ipak, vreće pune saudijskih rijala bile su mu omiljene. One su mogle da se sa​kri​ju od po​re​ske slu​žbe. Teško je mogao da sakrije svoju radost kada je taj imejl iscureo iz londonskog sajberspejsa,

imenujući ga jednim od članova, vrlo moguće, veoma profitabilnog sudsko-žalbenog tima. Stotine sati, obračunatih po najvišoj tarifi od hiljadu dolara po satu, umesto uobičajenih petsto, zbog rizika po reputaciju firme, plus troškovi. Da ne spominjemo da za uspeh sledi ogroman bonus. Džoš je je​dva su​zdr​ža​vao us​hi​će​nje. Kako nije bio čovek koji je previše mario za probleme koji se nisu direktno ticali njega ili njegove porodice, Džoš je zanemario svaki treptaj brige oko pitanja morala u vezi s oslobađanjem poznatih masovnih ubica. Napolju na parkiralištu, teget bentli na turbo-pogon svedočio je o veštini i ne​mi​lo​srd​no​sti sta​ri​jeg part​ne​ra u Ep​staj​nu, Ma​jer​so​nu i Mar​šu. Džoš je uključio kompjuter i kliknuo na gugl instant mesindžer: Hvala, Kit, napisao je. Sutra na Kubu šaljem dvojicu stručnjaka za apelacione sudove. Pristup nije problem. Podnosimo u po​ne​de​ljak. Pet se​kun​di ka​sni​je sti​gao je od​go​vor: Od​lič​no. Pozvao je u kancelariju dvojicu svojih najboljih advokata za teroriste. Zatim je preko stola dohvatio i pokrenuo časovnik koji odbrojava sate za naplatu, po advokatu, po slučaju. U ovom slu​ča​ju, hi​lja​du do​la​ra po ča​su. Pu​ta tri. *** Jedina manja mrlja na horizontu novog Epstajnovog slučaja bio je veliki kombi ševrolet, parkiran preko puta, četrdesetak metara od glavnog ulaza u firmu. Na vozačevoj strani stajala je mala nalepnica, ne veća od pet centimetara, na kojoj je stajao dobro poznat logo Centralne obaveštajne agencije – crvena ruža kompasa na belom štitu. Tanka bela linija ispod znamenja značila je da je vozilo u službi i da ne bi smelo da se ometa. Svaki policajac u Vašingtonu znao je taj znak i njegovu ne​čuj​nu po​ru​ku: Ako nam bu​deš po​tre​ban – ču​ćeš, vr​lo br​zo. U kombiju, četiri operativca sedela su ispred zida kompjuterskih monitora. Svaki čovek na glavi je imao sićušne slušalice iz kojih je izlazio kao žica tanak mikrofon. Unutrašnjost vozila bila je zagušljiva i topla, pa su sedeli obučeni samo u majice kratkih rukava, šortseve i patike. Razgovarali su na pot​pu​no stra​nom je​zi​ku. Pomoću tajne mreže telefonskih žica bili su nakačeni na advokatsku firmu Epstajn, Majerson i Marš, u čijim su se kancelarijama nalazili pažljivo podmetnuti prislušni uređaji. Bili su potrebni me​se​ci da se sve po​sta​vi, ži​ca po ži​ca, bu​bi​ca po bu​bi​ca, či​sta​či​ca za či​sta​či​com, kr​ti​ca za kr​ti​com. Sada je sistem radio. A CIA, koja je subverzivno i verovatno protivzakonito, bila uključena u celu operaciju kako bi sve funkcionisalo, povukla se. Četvorica u kombiju radila su za Mosad, nemilosrdnu izraelsku tajnu službu. Njima su upravljali iz podruma izraelske ambasade pet ki​lo​me​ta​ra se​ver​no od Va​šing​to​na, u ko​joj se vo​di​la ši​ro​ka oba​ve​štaj​na ope​ra​ci​ja. Saradnja između Agencije i Mosada počela je da jača tokom Prvog zalivskog rata i, ako ništa drugo, svake godine bila je sve snažnija. Izraelci nikada nisu spustili gard pred režećim pretnjama iz Irana, nikada nisu oprostili Iraku lansiranje raketa skad na Tel Aviv 1991. godine i nikada nisu opro​sti​li ni​jed​noj za​pad​noj si​li bi​lo ka​kvu po​dr​šku Pa​le​stin​ci​ma. Od kada je predsednik Buš objavio žestok i otvoren rat terorizmu, Izraelci, a pogotovo Mosad, stajali su rame uz rame sa Sjedinjenim Državama. Nijedna država, nijedna organizacija, nikada nije bi​la hra​bri​ja ili oda​ni​ja Uj​ka Se​mu. CIA veruje Mosadu, divi mu se, i koristi njegove usluge svakodnevno, i kao izvor informacija i za direktnu akciju. Retko kada je usluga procenjena kao prevelika da bi se zatražila ili pružila. Tajni pakt dve najčuvenije obaveštajne službe na svetu je uzajamno povezujući jer su im, u suštini, interesi iden​tič​ni.

Veliki plavi kombi predstavljao je deo izričitih želja Mosada, želja izbrušenih tokom godina proučavanja. Taj kombi predstavljao je zaključke do kojih se došlo nakon stotina sati praćenja sudskih slučajeva i identifikovanja advokata koji su se borili za slobodu džihadista i terorista, ubica ko​ji su na​pa​li Lon​don, Nju​jork, Ma​drid i bez​broj​ne me​te u Izra​e​lu. Ljudi iz Mosada bili su najbolji svetski stručnjaci za veze: one u Avganistanu između Al Kaide i talibana; između Hamasa i Al Kaide; između Irana i Al Kaide u Iraku; između Hezbolaha i Teherana. Ljudi iz bulevara King Saul dobro su znali da u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji i Rijadu postoje određene advokatske kuće koje su se specijalizovale u borbi za slobodu takvih ljudi. Mosad je imao de​be​le do​si​jee o ta​kvim advo​kat​skim ku​ća​ma. Po​go​to​vu za Ep​staj​no​vu. Još od presude sudije Kenedija, nedeljama su bili parkirani na raznim mestima u Dvanaestoj ulici. A pošto ih je pomagala CIA, mogli su da saznaju bilo šta – posebno ako su Epstajnovi ljudi za​stu​pa​li te​ro​ri​ste ko​ji su ubi​ja​li po Izra​e​lu. Za početak, mogli su da isprate svaki imejl ili kratku poruku sve do pošiljaoca, jer elektronski put kroz in​ter​net osta​vlja trag ko​ji ot​kri​va ce​lo​kup​nu ak​tiv​nost na mre​ži – od po​ši​lja​o​ca do pri​ma​o​ca. Sve te informacije moguće je skupiti tajno. Takve tehnike praćenja aktivnosti na internetu, omogućavaju vla​sti​ma da pro​go​ne i iden​ti​fi​ku​ju bi​lo ko​ga i bi​lo šta. CIA i Mo​sad bi​li su eks​per​ti za to. Kao zainteresovana strana, ni FBI nije mnogo zaostajao s programom za praćenje Kar​ni​vor, koji je sposoban da brzinom svetlosti skenira hiljade imejlova. Zato je bilo teško da Džon Epstajn učini bilo šta a da se u dalekom bulevaru King Saul ne oglasi crvena uzbuna. Bilo je logično zašto je Bin La​de​no​va vr​hov​na ko​man​da pre​fe​ri​ra​la ka​mi​le pri​li​kom sla​nja ose​tlji​vih po​ru​ka. Za nekoliko trenutaka, ljudi u plavom kombiju bili su u mogućnosti da zabeleže da je Epstajn upravo imenovan za pravnog zastupnika zatvorenika iz Gvantanama. A samo delić sekunde kasnije saznali su da je to imenovanje on smatrao „savršenim“. To je izazvalo četiri iskrivljena i zadovoljna osmeha, jer su svi u pokretnoj operativnoj kancelariji znali da je isti takav plavi kombi parkiran u Ulici Londonski zid i da se iz njega sprovodi istovetna operacija nad odlično ozvučenim kan​ce​la​ri​ja​ma fir​me Ha​u​ard, Marks i Kat​bert. Postojala je jedna velika razlika: momci iz Mosada u Londonu znali su da je faks stigao iz Sa​u​dij​ske Ara​bi​je, ma​da ni​su zna​li tač​no oda​kle. Postojao je, međutim, jedan aspekt operacije koji je povezivao oba operativna tima, a to je bila iznenadna identifikacija dvojice muškaraca za čije je oslobođenje bio zadužen Džoš Epstajn – do sa​da bez​i​me​nih Ju​su​fa Mu​ha​me​da i Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. Mosad je imao njihova imena i nedovršene biografije, jer su te informacije iscedili iz trojice osum​nji​če​nih terorista pre nego što su ih oslobodili, a zatim hladnokrvo likvidirali u Siriji. Znali su, ta​ko​đe, da su ta dvo​ji​ca zli​ko​va​ca, Ibra​him i Ju​suf, u Gvan​ta​na​mu ste​kli još dvo​ji​cu pri​ja​te​lja. Posedovali su opis i prokrijumčarene satelitske fotografije golmana iz Gvantanama, Bena el Turabija, i njegovog palestinskog zemljaka – ubice Abua Hasana Akbara. Samo je Mosad zasigurno znao da su ova četvorica ljudi povezani, i da su deo liste od četrnaestoro smrtno opasnih džihadista ko​ju je sa​sta​vi​la CIA. Sada su ljudi iz plavog kombija slali svoja nova saznanja u ćeliju Mosada skrivenu ispod izraelske ambasade, prsti su plesali po tastaturama, oči upoređivale informacije, povezivali imena sa sli​ka​ma. Njihovi nalazi bili su turobni. Šestoro ljudi iz te ambasade imalo je prijatelje, poznanike ili rođake koji su poginuli zbog Benovih i Abuovih zločina – u hotelu Park u Natanji i na bar micvi u Biršebi. Što se njih ticalo, Jusuf, Ibrahim, Ben i Abu bili su od iste vrste, i kao takvi zreli za stre​lja​nje, a ne za po​ja​vlji​va​nje pred nekim američkim apelacionim sudom.

Sutra ujutro pravni šakali Džoša Epstajna počeće da kruže po logoru Gvantanamo, planirajući i izmišljajući dobro potkovane razloge koji će objasniti zašto četvorica zatvorenika nisu ništa loše ura​di​li u ži​vo​tu i ka​ko se ame​rič​ka prav​da naj​gru​blje po​ne​la pre​ma nji​ma. Stvoriće se bezbroj razloga zašto bi sirotog Jusufa, utučenog Ibrahima, nedužnog Bena i nevinog Abua trebalo odmah osloboditi, ispratiti s dubokim izvinjenjima iz Bele kuće i s dovoljno odštetnog nov​ca da mo​gu da ži​ve kao ra​dže sle​de​ćih de​set hi​lja​da go​di​na. U šesnaest i trideset Džošua Epstajn okupio je svoj tim u odajama svoje kancelarije, najobezbeđenijoj prostoriji u celoj zgradi – osim prislušnog uređaja koji je bio podmetnut u postolje njegove stone lampe, majušne bubice dovoljno moćne da rezultate bejzbol lige preusmeri do Me​đu​na​rod​ne sve​mir​ske sta​ni​ce, a ka​mo​li do pla​vog kom​bi​ja par​ki​ra​nog is​pred zgra​de. Operaciju će voditi Džejms Majerson, tridesetpetogodišnji stanovnik Nove Engleske, iz Glostera u Masačusetsu. Majerson je postao partner nakon dve senzacionalne godine gotovo nadljudskog rada koji je u proseku iznosio sedamdeset osam časova nedeljno i koji mu je sedmično donosio blizu četrdeset hiljada dolara, to jest dva miliona dolara godišnje. Neverovatna ambicija ovog neženje s Jejla smestila ga je za pedalj iznad kolega, pa su se najvažnije informacije iz arapskog sveta nudile pr​vo nje​mu. Većina ljudi praksom postaje još bolja i Džejms je, iz meseca u mesec, sve temeljitije razumevao arapsku psihu. Iznova i iznova, uspevao je da isposluje puštanje zatvorenika iz Gvantanama, većinom onih koji su držani pod sumnjivim osnovama. Arapski klijenti ovih dana uglavnom su tražili Džejmsa, i to se Džošu Epstajnu činilo izvanrednim. A danas, Džejmsu će biti ponuđen najvažniji slu​čaj u ka​ri​je​ri. – Moraš da izbaviš ove momke iz zatvora i da ih pošalješ da idu svojim putem – rekao mu je Epstajn nakon brifinga. – To će nam doneti zahvalnost i poštovanje na celom Bliskom istoku. Uobi​ča​je​na pra​vi​la, bez mno​go bu​ke, te​melj​no is​tra​ži​va​nje i kao gra​nit čvr​sti ar​gu​men​ti. Sudeći po uputstvima koja su stigla iz Saudijske Arabije, preko Islamabada i Pešavara, njegova briga bili su Jusuf i Ibrahim. Samo su ljudi iz Mosada znali da će se njegova lista klijenata uskoro udvostručiti, jer će Al Kaida sigurno zahtevati oslobađanje dvojice gorštaka, kao i njihovih najboljih pri​ja​te​lja, Pa​le​sti​na​ca Be​na i Abua. Treći čovek u prostoriji bio je Tom Renton, dvadesetdevetogodišnji sin pukovnika i bivšeg pripadnika pravne službe Oružanih snaga Sjedinjenih Država iz Severne Karoline, koji je, u svojstvu glavnog savetnika, predsedavao bezbrojnim disciplinskim slučajevima pokrenutim zbog ne​za​do​vo​lje​nih stan​dar​da ame​rič​ke voj​ne slu​žbe. Tomov otac bio je stručnjak za sve oblike vojnog prava, radio je kao savetnik u Ujedinjenim nacijama i bio smatran ekspertom za Ženevsku konvenciju i protokole. Razumeo je složen i komplikovan problem kada ljudi ratuju u civilnoj odeći, nezakonitost takvog čina tokom kojeg se oni ne identifikuju svom neprijatelju, ali ni široj javnosti. Rečju, pukovnik Renton nije imao takta za ove međunarodne huligane. Tom je pohađao tešku pravnu školu u Severnoj Karolini, ali ona kod kuće u Raliju bila je još teža, jer je pukovnik svom sinu utuvljivao u glavu složenost predaje, hvatanja, brutalnih akcija protiv civila, paktova, pravnih definicija oružanih snaga, gerile, ratnih zarobljenika i njihovih prava. Tom je takođe naučio mnogo o vojnim tribunalima, vojnim sudovima i civilnim su​do​vi​ma ume​ša​nim u voj​na pi​ta​nja. Ali sudija Kenedi iskovao je potpuno nov skup pravila, propisa i standarda, i Tom Renton i Džejms Majerson nedeljama su bili zadubljeni u njih. Sutra ujutro, u cilju prikupljanja ispravnih do​ku​me​na​ta i vi​za, obo​ji​ca će na is​pit sta​vi​ti sav svoj in​te​lekt i is​ku​stvo. Širok osmeh sijao je na neznatno oznojenom licu Džošue Epstajna dok su se njegovi momci

pripremali za uvodni napad na američki Apelacioni sud oblasti Kolumbija, baš tu, na uglu Treće ulice i Avenije Ustava, samo blok udaljeno od Kapitola. Dodao im je poruku iz Hauarda, Marša i Kat​ber​ta i upozorio ih da će možda biti poteškoća u identifikaciji, jer je nekoliko najopasnijih za​tvo​re​ni​ka u Gvan​ta​na​mu od​bi​lo da ot​kri​je svoj iden​ti​tet. – Mislim da možemo da pretpostavimo, Džejmse – rekao je – da će oni biti u nekoj vrsti Gvantanamo ekvivalenta odeljenju za osuđenike na smrt, čim su džihadisti spremni da potroše milione dolara za oslobađanje ovih ljudi. Možda ćete, kako biste ih locirali, morati da ispitate više ljudi. Takođe, možda će biti i drugih u istovetnim neprilikama kao i Jusuf i Ibrahim. Ne oklevajte da, ako vam se ukaže prilika, povećate listu klijenata za trojicu ili četvoricu, jer će nam to na kraju do​ne​ti ve​će pro​vi​zi​je. Ti lju​di ima​ju bes​kraj​no mno​go nov​ca. Ka​da im od​go​va​ra. Epstajn im je rekao da će odmah stupiti u kontakt sa Stejt departmentom kako bi im olakšao ulazak na Ku​bu što, za ame​rič​ke po​se​ti​o​ce, još uvek mo​že pred​sta​vlja​ti pri​lič​no ne​pri​jat​no is​ku​stvo. – Le​to​vi za Ha​va​nu? – upi​ta Tom. – Isto kao i pro​šli put? – Tačno – odgovori Džoš. – Iz Vašingtona za Naso, a onda Er kubanom ili kako god da se pro​kle​ta kom​pa​ni​ja zo​ve. – Naravno, nakon toga imamo još osamsto kilometara do Gvantanama – reče Džejms. – Šta da ra​di​mo? Iz​naj​mi​mo ko​la i od​ve​ze​mo se? – Mislim da možemo da smislimo nešto bolje od toga – iskezio se Džoš. – Od vojske koja, da tako kažem, misli da smo ludaci, nećemo dobiti nikakvu pomoć. Ali siguran sam da će Stejt department srediti lokalni let iz Havane. Znate šta: prepustite to meni. Zadužiću Čarlija za to. Naći ćemo se ovde su​tra uju​tro u pet. Avion kom​pa​ni​je Džet blu po​le​će s aero​dro​ma Dals u osam sa​ti. Džejms i Tom pošli su ka vratima, ali pre nego što su izašli, Džejms je oklevao, a zatim upitao: – Džoš, znam da se Pentagon ne slaže ni sa čim od svega ovog, ali da li si siguran da će nam Stejt department pomoći da stignemo dotle i da uđemo u zatvor? Sećaš li se sranja od prošli put? Trebalo nam je sko​ro ne​de​lju da​na. – Stvari su sada mnogo drugačije – reče Džoš. – Ovaj predsednik je levičar s velikim planom. Za njega je Gvantanamo sramota. On od Bliskog istoka želi dobru volju, a neće je dobiti dok te divljake mla​te bez su​đe​nja. Da mo​že, su​tra bi sve za​tvo​rio i pu​stio ih sve na slo​bo​du. – Pret​po​sta​vljam da voj​ska ne mi​sli ta​ko – re​če Tom. – Tačno. Trenutno, mi smo njegova glavna nada. Tako da mislim da ćete, zahvaljujući Stejt de​part​men​tu, ima​ti pri​ja​tan put do Gvan​ta​na​ma. Bez pro​ble​ma. – Pre​pu​sti​će​mo to te​bi, mom​či​no – za​vr​šio je Džejms. – Vi​di​mo se u pet. *** Direktor Agencije, Bob Birmingem, podigao je slušalicu i preko svoje zaštićene linije zatražio ambasadora Izraela. Manje od trideset sekundi kasnije začuo je uglađen glas generala Dejvida Gavrona: – Zdravo, Bobi, kakvo prijatno iznenađenje – rekao je. – Ne mogu ni da zamislim zašto zo​veš! – Pa, pretpostavljam da znaš mnogo više o našim poslovima nego mi, pa samo proveravam. Nešto je is​kr​slo? – A šta nije. Arapi su upravo unajmili Epstajna da iz Gvantanama izbavi dvojicu najopasnijih dži​ha​di​sta na sve​tu. No​vac, re​kao bih, ni​je pro​blem. – Ima​te li nji​ho​va ime​na? – Imamo. Pokušajte da identifikujete Jusufa Muhameda i Ibrahima Šarifa. Mislimo da znamo ko su,

ali vi iz njih ni​ste ni​šta is​ce​di​li. – To zna​či da ste vi mo​gli da ura​di​te bo​lji po​sao, je l’? – za​ki​ko​ta se krup​ni Ame​ri​ka​nac. – Za​pra​vo ne, Bo​bi. Mi bi​smo ih obo​ji​cu ubi​li. Još dav​nih da​na. Za direktora Birmingema, Gavron je bio najbolji Izraelac koji je ikada imenovan za ambasadora u Sjedinjenim Državama. Bio je ranjeni veteran Jomkipurskog rata iz 1973. godine, u kom se kao zapovednik tenka borio pored Brena Adana u onoj monstruoznoj bitki na Sinaju, kada je sudbina Izra​e​la vi​si​la o kon​cu. Ožiljci iz tog rata nikada se nisu zalečili u Dejvidu Gavronu, ni figurativno ni bukvalno. Dubok ožiljak, preko desnog obraza, bio je rezultat egipatskog projektila koji ga je lansirao deset metara kroz vazduh. Mladi poručnik Gavron nekako je uspeo da se popne u tenk i izvrši besmrtnu komandu najvećeg izraelskog heroja, generala Brena Adana: – ZA MNOM! – S desnom pesnicom uzdignutom u va​zduh, odba​ci​li su egi​pat​sku ar​mi​ju ta​mo oda​kle je do​šla. Dejvid Gavron nikada nije preboleo taj kratak ali ubistven rat. On i Adan išli su duž linije Bar Lev, gde su još uvek sklanjali tela hiljada mladih Izraelaca koji su pali u borbi. Kao što je poznato, Ge​ne​ral Adan se slo​mio i za​pla​kao na toj vre​loj, pe​sko​vi​toj sce​ni iz pa​kla, i Ga​vron je pla​kao s njim. Čak i danas, ambasador Gavron vidno bi se ukočio na najmanji predlog da bi trebalo da Izrael nekako spusti gard. – Pokušali smo to sedamdeset treće, na naš najsvetiji dan – bio je njegov uobičajen odgovor na predlog kompromisa s Palestincima, ili sa Sirijcima, ili s Jordancima, ili s He​zbo​la​hom, ili s Ira​nom i ta​ko da​lje. – Ta​da ni​je us​pe​lo, i ni​sam spre​man da po​no​vo po​ku​šam. Bob Birmingem, prvi čovek Agencije, razgovarao je s prvim čovekom Mosada, najbeskompromisnijim članom izraelske vlade. Bili su braća po krvi, čija je najveća briga bila sigurnost svojih zemalja. Moguće oslobađanje terorista poput ludaka Jusufa i Ibrahima obojici je pred​sta​vlja​lo ni​šta ma​nje ne​go ana​te​mu. – Dej​vi​de, da li imaš ose​ćaj da Ep​stajn br​zo pred​u​zi​ma ko​ra​ke? – I te kako. Sutra ujutro šalje Majersona i Rentona. Dals do Nasa, a onda Kuba. Hoćeš li broj le​ta? – Verovatno bi bilo proglašeno politički nekorektnim ako bismo ih sada skinuli, tako da mislim da nam ne treba broj leta – šaljivo odvrati Bob, a onda, ozbiljnije, reče: – Dejvide, ne mogu a da ne pri​me​tim trag za​do​volj​stva u tvom gla​su na​kon ovog oči​gled​nog uspe​ha na Dva​na​e​stoj uli​ci. – Za​do​volj​stvo, Bo​bi? Ja? Ni​kad. – Sa​mo ne​moj da za​bo​ra​viš ko je po​sta​vio bu​bi​cu u lam​pu onog de​be​log sko​ta. Obojica su se nasmejali, ali Bob je brzo promenio ton: – Ozbiljno, Dejvide. Kakvo je tačno sta​no​vi​šte Mo​sa​da ako ame​rič​ki Apelacioni sud oslo​bo​di te ti​po​ve? – Nemamo zvaničan stav – reče ambasador Gavron. – Ali možeš da pretpostaviš da nam se to ne​će svi​de​ti. Ni​ma​lo. To je kao pu​šta​nje po​be​sne​log pit​bul te​ri​je​ra u škol​sko dvo​ri​šte. – Mislim da naši momci ni na trenutak nisu pomislili kuda će taj prokleti Jusuf i njegov ortak poći po​što na​pu​ste sud​ni​cu – od​go​vo​ri Bir​min​gem. – Pa, bolje da počnu da razmišljaju, Bobi. Osim ako ne planirate da im nasred Avenije Ustava ski​ne​te oko​ve i ka​že​te da po​žu​re na auto​bus za Av​ga​ni​stan. Šef Agencije se zamislio. – Pravi problem je – ponovo je zastao – što ih većina zemalja ne želi i neće da ih primi, avio-kompanije im neće dozvoliti da se ukrcaju bez ogromnog obezbeđenja i ga​ran​ci​ja da će im na dru​goj stra​ni bi​ti do​zvo​lje​no is​kr​ca​va​nje. – Vidi, ako ih oslobodite, Mosad će ih naći. Moramo ih naći. Postoje ljudi u Gvantanamu koji su u Izra​e​lu po​či​ni​li stra​šne zlo​či​ne. Ti​po​vi na onoj li​sti od če​tr​na​est ubi​ca. – Dejvide, trenutno je van mojih mogućnosti da sprečim želju našeg miroljubivog predsednika da

isprazni Gvantanamo i sve u njemu. Ali doći će dan, dan slobode, i kada neki sudija oslobodi te zlotvore, javno mnjenje će se preokrenuti. I od tog trenutka mi ćemo ih pratiti, do kraja sveta ako bu​de po​treb​no, uči​ni​će​mo sve da ih dr​ži​mo što da​lje od Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. – A šta je s na​ma osta​li​ma? – Mi​slim da će sta​re do​bre Sje​di​nje​ne Dr​ža​ve bi​ti u bli​zi​ni, kao što su od​u​vek i bi​le. *** Džoš Epstajn olakšao je put na Kubu, kao što je i obećao. Majerson i Renton leteće privatnim avionom iz Havane za Gvantanamo, gde će ih, sa zapanjujućom odvratnošću, dočekati američka mor​na​ri​ca, ko​ja će ih od​ve​sti do naj​o​mra​že​ni​jeg lo​go​ra na sve​tu. Na putu za Dals razgovarali su o velikom problemu imenâ teroristâ. Džejms je izričito rekao: – Prvo moramo da ih identifikujemo. Zatim moramo da ih nateramo da shvate da bez imena i adrese ne mo​gu da kro​če u ame​rič​ku sud​ni​cu. – Si​gu​ran si da že​liš da ih vi​diš u sud​ni​ci? – Ne​go šta, To​me. Že​li​mo ih ta​mo, ob​u​če​ne kao bi​zni​sme​ne, da li​če na od​go​vor​ne gra​đa​ne. – Šta će​mo s pro​kle​tim oko​vi​ma? – Voj​ska će in​si​sti​ra​ti da ih no​se. Još uvek su rat​ni za​ro​blje​ni​ci. Ipak, že​lim da ih vi​dim u sud​ni​ci. – Pa, ako ne žele da otkriju svoja imena, neće biti ni žalbe, tako da je lopta na njihovoj strani te​re​na. – Ili će otkriti svoja imena, ili će ih šefovi službi zauvek ostaviti u zatvoru. Nemaju izbora – Džejms Ma​jer​son sve je le​po smi​slio. – Izgleda da nemaju – reče Tom. – I to će se odnositi na sve klijente koje tamo izaberemo. Džoš je zaronio svoje velike, mlitave ruke duboko u taj arapski lonac pun zlata. Nikada neće odustati od ovih slu​ča​je​va. – Da. Ima zeleno svetlo iz Rijada. A mi moramo da, što je moguće više, povećamo fakture. Taj spisak četrnaestorice u tvojoj torbi. To su oni koje moramo pridobiti. A onda samo treba da banemo u sud sa starim dobrim sudskim nalogom za habeas corpus i čekamo da se pravosuđe okrene na​gla​vač​ke ka​ko bi udo​vo​lji​lo pred​sed​ni​ku. Dvoja kola iza njih na virdžinijskom auto-putu Herst-Brolt, dvojica agenata Mosada u kolima za praćenje pažljivo su slušala razgovor, zahvaljujući bubici koju su u krov službenih kola Epstajnove firme pažljivo podmetnuli agenti Boba Birmingema. Kao što je i sam direktor Agencije lukavo primetio, Mosad je obično više znao o poslovima SAD nego same SAD. I trenutno, ovo je bio živi dokaz toga – krećući se auto-putem za Dals sto deset kilometara na sat, prenosili su detalje Ep​staj​no​vog po​ku​ša​ja da oslo​bo​di zlo​tvo​re. *** Naredniku Bifu Rensomu bilo je vrelije nego u paklu dok je stajao na užarenoj pisti aerodroma Marijana Grahales. Bif, tridesetpetogodišnji Teksašanin iz Dalasa, bio je načelnik straže u mor​na​rič​koj ba​zi na dru​goj tu​ri slu​žbe u ame​rič​koj voj​sci na Ku​bi. Za jednog bivšeg radnika jedne od fabrika Dženeral motorsa u Detroitu, Bif je bio veoma pametan čovek. Namerno je pokušavao da se sprijatelji sa zatvorenicima, upijajući svaki delić informacija, a zatim ih prosleđujući kolegama u pažljivo sročenim imejlovima. S Benom el Turabijem zbližio se isto kao i sa bilo kojim drugim zatvorenikom, ali čak ni Bif nije znao ime

ve​li​kog gol​ma​na. Trenutno, čekao je malu, privatnu cesnu u kojoj su dvojica vašingtonskih advokata sletala kako bi s nekoliko zatvorenika razgovarali o njihovim sudskim žalbama za oslobađanje. U ovom trenutku bio je siguran samo u tri stvari: prvo, da advokati nemaju nikakva prava da su tu dole i da bi i sami morali da budu u zatvoru; drugo, da je sudija Kenedi potpuno lud; i treće, da je on, Bif Rensom, nadležan, oba ova pravnička mamlaza išla bi peške svih osamsto kilometara od Havane. Takođe, kurvini si​no​vi ka​sni​li su sat vre​me​na, a Bif je za še​zde​set mi​nu​ta imao va​žno sa​slu​ša​va​nje. – Gospode bože – re​če Bif, zu​re​ći u kri​stal​nopla​vo ne​bo. – Gde su vi​še, do​đa​vo​la! Bilo bi mu malo prijatnije da čeka na vojnom aerodromu, ali Mornarica je tu povukla crtu. Nisu mogli da odbiju saradnju sa Stejt departmentom, ali su mogli da opstruiraju nastupajući pravni proces odbijajući da na vojni aerodrom dozvole sletanje civilnog aviona s kubanskim pilotima. Oči​gled​ni bez​bed​no​sni raz​lo​zi, pi​sa​lo je na po​ru​ci ko​ja je po​sla​ta u Pen​ta​gon. Iz tog razloga Bif je bio ovde, dvadeset pet kilometara severno od logora, na malom lokalnom aerodromu grada Gvantanama, i čekao dvojicu advokata za koje je iskreno verovao da su izdajnici Sje​di​nje​nih Ame​rič​kih Dr​ža​va. Da prekrati vreme, pevušio je poznatu pesmu „Gvantanamera!“ koju je popularnom učinio folk pevač Pit Siger, a koju je, za ovaj veseli gradić toliko dugo nedostupan američkoj vojsci, još če​tr​de​se​tih go​di​na pro​šlog ve​ka na​pi​sao Ho​se Fer​nan​dez. Bif je dovde prevezen starim vojnim helikopterom, jer je bilo nemoguće dovesti se do grada preko ogromnih minskih polja koja su okruživala kopnenu granicu američke baze. Nisu postojali kopneni ulazi ili izlazi koji su vodili u Kastrovu Kubu. Helikopter je bio parkiran na rubu piste koja je bila toliko vrela da se na trupu aviona moglo ispržiti jaje. – Neka se malo oznoje, ha? – pro​mr​mlja Bif ni​kom po​seb​no, a za​tim to ukra​si jed​nim: – Kuč​ki​ni si​no​vi. Prošlo je još deset minuta i cesna je sletela. Narednik Rensom dočekao je putnike vojničkom preciznošću. Ne znajući da li su Majerson ili Renton ikada služili kao rezervni oficiri u bilo kojem rodu vojske, snažno im je salutirao i poveo ih ka helikopteru, koji je trenutno služio kao prihvatljiva imi​ta​ci​ja me​tal​nog kre​ma​to​ri​ju​ma. – Ohladiće se za minut – vedro reče narednik – kad dune malo promaje. – Naravno, nije bio u pravu. Helikopter je ostao vreo. Užasno vreo, i Džejms i Tom su bili mokri do gole kože kada su sleteli u bazu, pored zida od crvene cigle koji je okruživao belu granitnu ploču gde je velikim slo​vi​ma pi​sa​lo: „BA​ZA PRAV​DE – za​liv Gvan​ta​na​mo, Ku​ba“. Time je bila ograđena dobro obezbeđena sudnica, u kojoj su se godinama održavala ročišta i vojni tribunali. Vrlo retko je iz ove zgrade izlazio slobodan čovek – osim ako stvarno nije bio učitelj ili lutajući prirodnjak koji je nekako uspeo da bude uhvaćen u opštoj panici u Bagdadu, Basri, Ka​bu​lu ili u pla​ni​na​ma Hin​du​ku​ša. Otac Toma Rentona često je, kao pripadnik vojne pravne službe, govorio i savetovao u ovoj sudnici, gotovo uvek u slučajevima kada su ilegalni borci, koji nisu pripadali nikakvim vojnim jedinicama, pokušavali da dokažu da su deo redovne vojske baš kao Hitlerovi panceri ili straža njenog veličanstva. Pukovnik Renton je mislio, i nije oklevao da kaže, da su to obične gluposti, i prema njima se odnosio sa zasluženim prezirom. Uvek je direktno citirao Ženevsku konvenciju, upućujući predsedavajućeg da nikome ne bi smelo da bude dozvoljeno da, nakon što baci bombu u supermarketu ili hotelu i ubije nekoliko desetina ljudi, zatraži da se s njim postupa kao s nekim kvazioficirom za eksploziv pod komandom savremenog islamskog generala Patona, s ciljem da bude tre​ti​ran ča​sno, kao istin​ski rat​ni za​ro​blje​nik. Duboka ironija je, naravno, bila u tome što je pukovnik Renton, lojalni vojni advokat starog kova,

odlučan da utamniči sve neprijatelje Sjedinjenih Država, imao sina advokata, upravo ovde, na Kubi, ko​ji je po​ku​ša​vao da ih oslo​bo​di. – Vremena su se promenila – bilo je, često navođeno, stanovište Rentona Mlađeg. Otac bi ga si​gur​no šut​nuo pra​vo u zad​nji​cu da je sa​mo znao gde mu je sin, što naj​ve​ro​vat​ni​je ni​je znao. Narednik Rensom odveo je dvojicu advokata pravo u kancelariju zapovednika logora, pukovnika Endija Pauela, koji ih je hladno pozdravio i ponudio im ledeni čaj. U ovom trenutku, oba pregrejana advokata zadovoljila bi se i sa ledenom vodom iz močvare, pa su seli da čuju zabrane koje će tokom svog bo​rav​ka mo​ra​ti da po​štu​ju. – Prvo i prvo, budući da ne mislimo da ste ovde kako biste služili našim interesima – reče pukovnik Pauel – bićete smešteni u hotelu Gvan​ta​na​mo. Mesto je okruženo barovima i restoranima, a ja sam vam rezervisao dve sobe. Nemojte, ipak, da izađete i potražite jeftinu domaću jebačinu, jer će​te ve​ro​vat​no ku​ći oti​ći sa bu​đa​vim đo​ka​ma. Džejms Majerson mudro klimnu glavom. Renton se nasmeja: – A kako ćemo otići do hotela, go​spo​di​ne? – Isto kao što ste do​šli. He​li​kop​te​rom. – Hvala, gospodine. Nameravamo da ostanemo dve noći, ako je to u redu, a zatim da se vratimo pra​vo u Va​šing​ton. – Nema problema. Dodeliću vam dva naoružana stražara koji će sve vreme biti uz vas i koji će vas sprovoditi u zatvorsko odeljenje. Ne sumnjam da su ljudi koje želite da vidite na našoj listi naj​o​pa​sni​jih. – Go​spo​di​ne, da li mo​že​te da nam po​mog​ne​te da ih iden​ti​fi​ku​je​mo? – Ne mogu to da vam odbijem. Iz Pentagona mi je naređeno da vam pružim punu saradnju, i uprkos mojoj prirodnoj odbojnosti prema vašoj operaciji, pomoći ću vam kako god i kad god budem bio u mo​guć​no​sti. – Hva​la, go​spo​di​ne – od​vra​ti Ma​jer​son. – Mislim da nemate pojma koliko su ti ljudi opasni. Budite na oprezu, ako se bilo ko od njih domogne noža, neće oklevati da vam prereže vrat. Mojim ljudima je naređeno da pucaju i ubiju ako se bi​lo šta slič​no do​go​di. – A da li se ika​da do​go​di​lo? – S vremena na vreme, savetniče. Ali trudimo se da obeshrabrimo takve pokušaje. Verovatno nameravate da podnesete zahtev za sudski nalog za habeas corpus – nastavio je pukovnik Pauel. – Trebalo bi da vas podsetim da taj zahtev odavde neće izaći s mojim potpisom, osim ako zatvorenici ne bu​du pro​pi​sno iden​ti​fi​ko​va​ni, ime​ni​ma i adre​sa​ma. – A da li že​li​te da ta ime​na i adre​se po​tvr​di tre​ća stra​na? – upi​ta Ren​ton. – Možete da se kladite u to – uzvrati pukovnik. – Sigurno neću potpisati za jebene duhove. A oni odav​de ne​će iza​ći dok ne bu​dem spre​man i spo​ko​jan. – Ne​će, go​spo​di​ne – od​go​vo​ri Ma​jer​son. *** Šakir Kan sazvao je hitan sastanak u dvorištu svog doma u Pešavaru. Prisutni su bili Kajzer Rašid i pomalo misteriozni šeik Ali el Sabah, šef Bin Ladenovog štaba i glavni organizator snimaka koji su slani u Al Džaziru, arapsku televizijsku mrežu sa sedištem u Kataru. Verovalo se da je šeik Ali je​di​ni čo​vek ko​ji je znao da li je Bin La​den mr​tav ili živ. Šakir Kan, rastrzan na hiljadu frontova, nije znao šta da radi. Znao je da su Jusuf i Ibrahim

zatočeni u Gvantanamu. I znao je da je, kao opšte pravilo, politika istinskih džihadista bila da svojim ame​rič​kim tam​ni​ča​ri​ma ap​so​lut​no ni​šta ne go​vo​re. Kan je vrlo dobro znao kako funkcioniše svet. Bio je samouveren i nije ga bilo lako obmanuti. Imao je diplomu iz finansija sa Univerziteta u Karačiju, a postdiplomske studije politikologije i eko​no​mi​je po​ha​đao je na Uni​ver​zi​te​tu Braun na Roud Aj​len​du, gde je imao ro​đa​ke. Kan je pretpostavljao da će Amerikanci iskoristiti nedostatak imena i adresa kako bi u zatvoru zadržali koga požele. Problem je bio što ni Ibrahim ni Jusuf više nisu imali pravu adresu, što bi na više meseci moglo da odloži njihovu deportaciju iz Sjedinjenih Država. Kuda bi pošli ako bi ih oslobodili? Po njegovom mišljenju, moraće da otkriju svoja prava imena i advokatima i vlastima u Gvantanamu. On će, sa svoje strane, obezbediti dve adrese, jednu za Ibrahima i jednu za Jusufa, na ko​ji​ma će sta​no​va​ti lju​di ko​ji će po​sve​do​či​ti da su oni, pre hap​še​nja, stvar​no ta​mo ži​ve​li. Postojala je „sigurna kuća“, preko granice u Avganistanu, u Ulici Flauer u Kabulu, u koju bi Šakir mogao da postavi terenskog operativca, a adresu kuće iskoristi za Ibrahima. Jusuf, koji je rođen u Pakistanu, mogao bi da ima adresu u Sadar roudu, baš ovde u Pešavaru, u kojem ima milion pri​ja​te​lja. Sluga je izneo srebrni poslužavnik sa mirisnim čapli-kebabima, paštunskim specijalitetom, praćenim lepinjama i bokalima hladnog voćnog soka. Tri čoveka su na teškim drvenim stolicama sedela oko kamenog stola i svaki je pojedinačno izneo svoje mišljenje o tome kako da se nove adre​se po​ša​lju u va​šing​ton​sku advo​kat​sku fir​mu. Šakir je oduvek bio oprezan prema elektronskom slanju informacija iz Pešavara zbog poznatog prisustva američkih agenata i izraelskih prisluškivača iz omraženog Mosada. Šeik Ali je smatrao da bi obe adrese trebalo ukucati u njegov mobilni telefon i sa vrhova Hindukuša poslati ih direktno u Ri​jad, oda​kle će ih sve​šte​ni​ci pro​sle​di​ti za Va​šing​ton. Kajzer Rašid takođe je bio za to, a budući da niko od njih trojice nije imao brojeve advokata, šeik Ali je izabran da prosledi poruku. Kasnije te večeri, Šakirov lični vladin helikopter prebaciće ga do ku​će, pre​ko gra​ni​ce, u Av​ga​ni​stan. Tako će se, treperavim vezama sajberspejsa, nade i potrebe terorista džihada i Džoša Epstajna spo​ji​ti u jed​no. *** Džejms Majerson i Tom Renton probudili su se u svojim hotelskim sobama sledećeg jutra u sedam. U avganistanskim planinama bilo je pet po podne istog dana, i šeik Ali već odavno je poslao dve adrese u Saudijsku Arabiju. Zapravo, obe su već bile u telefonima oba advokata – Ibrahim, Ulica Fla​u​er broj 103, Ka​bul, Av​ga​ni​stan. Ju​suf, Sa​dar roud 58, Pe​ša​var, Haj​ber Pa​štun​hva, Pa​ki​stan. Majerson je odmah shvatio o čemu se radi. Renton je kasnio otprilike dve sekunde. – Odlično – re​kao je se​bi. – Ne​ma je​be​nih du​ho​va. Pra​vi lju​di, pra​ve adre​se. U re​du, go​spo​di​ne pu​kov​ni​če? Tačno u sedam i trideset vojni helikopter četvorosed sleteo je na ravnu, suvu zemlju u blizini reke Bano. Pet minuta kasnije Džejms i Tom ponovo su bili pod kivnim okom Bifa Rensoma, koji ih je sproveo direktno u zatvorsko odeljenje Logora 5 u kom je, u samicama, držano svih četrnaest naj​opa​sni​jih te​ro​ri​sta. Sprovođeni su od ćelije do ćelije, pitajući svakog zatvorenika da li se zove Jusuf ili Ibrahim. Kroz žicu četvrte ćelije Tom Renton je video da, ispod plavog ćebeta, zatvorenik još uvek spava. Čvrstim ali od​me​re​nim gla​som, in​stink​tiv​no je is​pa​lio ko​man​du: – Ibra​hi​me! Ustaj! Zatvorenik se istog časa okrenuo da vidi ko govori i Tom Renton je zamolio narednika Bifa da

otvo​ri vra​ta ka​ko bi on i Džejms po​če​li svoj pr​vi raz​go​vor. – Ibrahime Šarife, ovde sam da ti pomognem i da te odvedem pred američki sud koji će ti dati slobodu. Ovde sam da tebe i Jusufa odvedem kući. Moja plata stiže direktno od tvojih prijatelja u Av​ga​ni​sta​nu. Me​đu​tim, ako ne po​tvr​diš svo​je ime, ne​ću mo​ći da ti po​mog​nem. Ibrahim je demonstrirao svoju čeličnu odlučnost koja mu je sačuvala razum ovih sedam godina, ali dok mu se u gla​vi ra​đa​la mi​sao da bi ovaj Ame​ri​ka​nac mo​gao bi​ti iskren, po​čeo je da po​pu​šta. Ipak, spasao ga je ratnički mentalitet. Ako ne iskoristim ovu priliku, možda neću dobiti drugu. Moram da mu verujem jer ne postoji loš ishod. Najgore što može da mi se desi jeste da me ostave ov​de. Naj​bo​lje mo​že da bu​de to da me ovaj ma​mlaz iz​vu​če odav​de. – Zo​vem se Ibra​him Ša​rif – ko​nač​no je re​kao. – Šta sad? Majerson je odgovorio: – Imenovani smo da radimo na tvojoj žalbi, koja će, u naše ime, biti podneta u Vašingtonu. Ali prvo moramo da čujemo tvoju priču i da pripremimo svoje podneske vrhovnom sudiji. Od tebe neće biti zahtevano da sudu podnosiš dokaze, niti ćeš biti podvrgnut una​kr​snom is​pi​ti​va​nju. Ibra​him je sleg​nuo ra​me​ni​ma: – Da li će mi bi​ti su​đe​no za zlo​či​ne ko​je sam na​vod​no po​či​nio? – Ne. Protestovaćemo protiv tvog daljeg zadržavanja bez suđenja. Radimo na tome da oborimo presudu vojnog tribunala koji je odlučio da si ti taj koji je napravio bombu koja je u Kabulu raznela ka​mion i ubi​la pet​na​est ame​rič​kih ma​ri​na​ca i dva pri​pad​ni​ka Mor​na​rič​kih fo​ka. – Ne​ma​ju do​ka​za za to – pro​mu​mla Ibra​him. – A da li si ti po​či​nio taj zlo​čin? – Ne. Od​u​vek sam bio ne​vin. Je​dva da sam uop​šte bio u Ka​bu​lu. – Da li Ame​ri​kan​ci ima​ju tvo​ja do​ku​men​ta, pa​soš, kre​dit​ne kar​ti​ce ili slič​no? – Ne​mam ni​ka​kva do​ku​men​ta. – Da li po​sto​je ne​ka​kvi do​ka​zi da si bio u bli​zi​ni tog eks​plo​di​ra​nog ka​mi​o​na? – Ne znam. Ni​ka​da mi ni​su pre​do​če​ni. – Da li si pri​li​kom sa​slu​ša​va​nja pred tri​bu​na​lom imao za​stup​ni​ka? – Ne. Bio sam sâm. Samo Amerikanci, sudije i oficiri. Na kraju su mi rekli da ću svoju kaznu od​slu​žiti ov​de, u Gvan​ta​na​mu, do kraja svog ži​vo​ta. – Gde su te uhap​si​li? Oči​gled​no ne u Ka​bu​lu? – Ne. Bio sam u rodnom selu u planinama, stotinama kilometara daleko. Samo su upali i zarobili me. – Da li su za​ro​bi​li još ne​kog? – Da. Mog pri​ja​te​lja Ju​su​fa Mu​ha​me​da. – Da li je on te​ro​ri​sta, dži​ha​di​sta ili ne​ka vr​sta Al Ka​i​di​nog ili ta​li​ban​skog bor​ca za slo​bo​du? – Jusuf! On ne bi mogao da se bori sa sopstvenom babom, što ih nije sprečilo da ga pretuku i za​jed​no sa mnom uba​ce u he​li​kop​ter. Obo​ji​ca smo pre​ba​če​ni ov​de, pra​vo u Gvan​ta​na​mo. – Da li su u tvom rod​nom se​lu na​šli ne​ke do​ka​ze pro​tiv te​be? – Samo nekoliko sanduka dinamita. Talibani svuda ostavljaju eksploziv. Ja ga nisam ni pipnuo. Ni​sam ni bio u ku​ći ka​da su ga na​šli. – Gde je Ju​suf? – Tre​ća vra​ta do​le. – Ka​kvi do​ka​zi po​sto​je za nje​go​vu osu​du? – Ne znam. On je bio na odvojenom tribunalu. Proglasili su ga krivim za nešto. Baš kao i mene. I do​ži​vot​no za​tvo​ri​li. – Ibra​hi​me, od sa​da smo mi tvo​ji advo​ka​ti. Pla​će​ni smo da te od​ve​de​mo ku​ći.

Tom mu je pružio parče papira na kom je bila zapisana adresa u Kabulu. – Ovde živiš – tiho je rekao, da ga stražari ne bi čuli. – To će ti biti potrebno za sudska dokumenta. U međuvremenu, vi​de​će​mo se ka​sni​je. Sa​da je va​žno da po​raz​go​va​ra​mo s Ju​su​fom. Ibrahim je uzeo papir i klimnuo. Bif Rensom je otključao vrata ćelije, zabravio ih spolja i poveo advo​ka​te ka će​li​ji u ko​joj je bio Ju​suf Mu​ha​med. Džejms Majerson ugledao je mršavog ubicu kukastog nosa kako stoji u udaljenom uglu ćelije, i samo njegovo prisustvo ga je uznemirilo. Odlučio je da svoja uvodna pitanja postavi iz centralnog pro​la​za, sa​mo ka​ko bi usta​no​vio iden​ti​tet i op​tu​žbe. Jusuf je čuo razgovor u Ibrahimovoj ćeliji i već je odlučio da će sarađivati. Ništa više ne može da mu se desi, ništa mnogo gore od stvari koje su se već dogodile. Kao i njegovom drugaru iz Al Kaide, či​ni​lo mu se da po​sto​ji sa​mo po​zi​tiv​na stra​na, bez ne​ga​tiv​ne. – Da li si ti Ju​suf Mu​ha​med? – kroz ži​cu je upi​tao Tom Ren​ton. – Je​sam. – On​da po​gle​daj ovaj pa​pir i re​ci mi da li ti je po​zna​ta adre​sa. Jusuf je pogledao u Toma, koji se nasmešio i neprimetno klimnuo, istovremeno signalizirajući pri​ja​telj​stvo i hit​nost. Kao iz to​pa, Ju​suf je od​go​vo​rio: – Da, go​spo​di​ne. Ta​mo ži​vim. U Pe​ša​va​ru, Haj​ber Pa​štun​hva. Istrenirani mozak, koji je Pakistancu doneo diplomu hemijskog inženjera a zatim mu omogućio upis na Londonski univerzitet, još uvek je funkcionisao. Gotovo isto kao i intuicija koja ga je iznova i iz​no​va spa​sa​va​la od smr​ti. Džejms Majerson okrenuo se ka naredniku Bifu i zatražio da se vrata ćelije otvore. Bif je poslušao i prvo su, s puškama nagotovs, u ćeliju ušla dva stražara. Diploma ili ne, Jusufova stravična reputacija ovde je bila dobro poznata. S njim se nije rizikovalo, kao što ni režim nikada neće popustiti u svom dubokom uverenju da je Jusuf terorista, ubica, bombaš, krivac za masovno ubi​stvo u Bag​da​du i ubi​stvo vi​šeg ame​rič​kog di​plo​ma​te. Bi​lo je no​ći ka​da je Ju​suf ha​lu​ci​ni​rao i mu​mlao se​bi u bra​du, de​lom zbog eks​trem​nog li​ša​va​nja sna, a delom zbog sedativa koji su mu davani kako bi ostao smiren. Tokom tih noći, narednik Rensom tiho bi prišao ćeliji u svojim čizmama za borbu u pustinji, stao u hodnik s prevodiocem, pokušavajući da razume suštinu Jusufovog buncanja, dok su naprezali sluh u tišini vrele i sparne no​ći. Opljačkali su bogatstva naše zemlje, oteli naša naftna polja, pobili naše ljude. Biće krvi, mnogo krvi. Amerika će ponovo krvariti kao što je već krvarila. Neću spustiti svoj mač sve dok nevernici ne poginu. Alah je najveći. Nema drugog boga do Alaha. Smrt nevernicima. Neka Šeik i njegovi sledbenici zdrobe Ameriku, iznova i iznova... Neka padnu kule i nek poteče krv, jer na kra​ju mo​ra​mo po​be​di​ti. Smrt ne​ver​ni​ci​ma. Smrt, ka​ž em, po sva​ku ce​nu. Odmah za stražom, ušli su u ćeliju. Iza njih su se zalupila vrata. Jusuf, koji je sada stajao, gledao ih je iz dubine ćelije i Džejms ga je upitao da li je spreman da odgovori na njegova pitanja. Još jednom je potvrdio da su on i njegov kolega ovde kako bi mu pomogli da bude oslobođen i da ih plaćaju sa​udij​ski sve​šte​ni​ci. Čovek koji je, nesumnjivo, počinio sve zločine za koje je bio optužen, nije imao šta da izgubi. Istini za volju, Amerikanci nisu znali ni pola. U mračnim, urušenim podrumima severnog Bagdada Ju​suf je bio uklju​čen u pro​iz​vod​nju go​to​vo pe​de​set auto-bom​bi. Ubio je i osakatio na desetine mladih pripadnika američkih trupa. Bio je snajperista, atentator i

rukovalac lansirnim rampama. U planinama Hindukuša bio je jedan od najcenjenijih taktičara Al Kaide, planer napada na male grupe američkih specijalaca. Dva puta je zabio projektil stinger u ame​rič​ke he​li​kop​te​re, sru​šiv​ši ih i po​biv​ši sve u nji​ma. Bif Rensom bi ga, kao ništa, ubio na licu mesta. Međutim, Džejms Majerson, čija je prvenstvena dužnost bila da se postara da Epstajnov obračunski sat nastavi da otkucava, imao je više raz​u​me​va​nja za svoj bra​da​ti bon za ru​čak. – Jusufe – reče – moram da te pitam ovo. Da li si kriv za bilo koji od zločina koji ti se stavljaju na te​ret? – Ne, nisam – odgovori terorista. – Uvek su mi govorili kako sam ubio nekog američkog zvaničnika i bacio bombu na hotel u Bagdadu. Nisam nikada čak ni bio u Iraku. Oduvek sam živeo u Pa​ki​sta​nu, u oko​li​ni do​li​ne Svat, ili u Pe​ša​va​ru, u bli​zi​ni gra​ni​ce. – Pa​pi​ri, do​ku​men​ta? – upi​ta Džejms. – Pa​soš, kre​dit​ne kar​ti​ce? – Nikada nisam imao pasoš. Nikada nisam napuštao rodni kraj. Previše sam siromašan da bih imao kre​dit​nu kar​ti​cu. Ja sam obi​čan se​ljak. Bif pre​vr​nu oči ka ne​be​si​ma. Džejms na​sta​vi: – Da li si ži​veo u se​lu u ko​jem su te uhap​si​li? – Ne. Bio sam u poseti Ibrahimu. U planinama vam nisu potrebni pasoši. Nema kontrola. Teško je od​re​di​ti da li ste Av​ga​ni​sta​nac ili Pa​ki​sta​nac. Džejms klim​nu. – Da li te je voj​ni tri​bu​nal okri​vio za bi​lo ka​kav zlo​čin? – Mislim da jeste. Ali nisam najbolje razumeo šta su govorili. Čuo sam kako oficir predlaže da ni​ka​da ne bu​dem pu​šten odav​de. I od ta​da sam ov​de. – Da li si bio u kon​tak​tu sa svo​jom po​ro​di​com? – Iz​gu​bio sam kon​takt. Sa​da sam sâm. Bif Rensom više nije mogao da se obuzda. – Govori prokleto dobar engleski za jednog sirotog pla​nin​skog se​lja​ka. Ti​po​vi ko​ji ni​ka​da ni​su na​pu​sti​li svoj je​be​ni voć​njak. – Verujem da u Pešavaru ima mnogo ljudi koji govore engleski – strpljivo uzvrati Tom Renton. – Mo​gao je da ga na​u​či. Bri​tan​ci su ge​ne​ra​ci​ja​ma vla​da​li u toj obla​sti, zar ne? – Da li ste pro​či​ta​li iz​ve​štaj tri​bu​na​la o ovom ti​pu i nje​go​vom or​ta​ku? – Još ne. – Mo​gu li da vam po​sta​vim dva pi​ta​nja? – Na​rav​no, na​red​ni​če, sa​mo na​pred. – Da li vi mislite da smo svi mi glupi? Mislite li da je u pitanju neka vrsta slučajnosti što su specijalci uleteli u selo i izvukli dvojicu pastira koji, baš slučajno, tečno govore engleski u jednoj od naj​u​da​lje​ni​jih, naj​za​o​sta​li​jih i naj​ne​pi​sme​ni​jih obla​sti u ce​lom je​be​nom uni​ver​zu​mu? – Naredniče – ubacio se Džejms – Ne možemo na to da odgovorimo. Nemamo pojma da li je slu​čaj​nost ili ne. A re​kao bih, ne​ma​te ni vi. – Samo proveravam, gospodine – odgovori Bif, koji je, kao i obično, bio užasnut tvrdoglavo bukvalnim umovima ovih advokata, koji su verovatno godišnje zarađivali više nego što će on za​ra​di​ti za ceo svoj ži​vot. – Jusufe – tiho reče Džejms – ponovo ću ispitati dokaze u tvom slučaju. Nakon toga ću u tvoje ime, u Vašingtonu, podneti zahtev za žalbu. Očekujem da ćeš u roku od četiri meseca biti slobodan da se vra​tiš u Pa​ki​stan. Mo​žda i ra​ni​je. – Hvala vam, gospodine – reče Jusuf, pokušavajući da napravi izraz lica koji je istovremeno za​hva​lan i be​za​zlen. – Samo još jedna stvar – tiho reče Džejms. – Da li ovde imaš još neke prijatelje koji bi mogli da budu oslobođeni istim sistemom koji koristimo za tebe? A to je očigledna nezakonitost u doživotnom

za​tva​ra​nju lju​di bez su​đe​nja, iako za to ne po​sto​je do​ka​zi ili kri​vi​ca. – Ibrahim i ja ovde imamo dvojicu prijatelja. Broj jedanaest i broj petnaest. Oni su nevini i ni​ka​da ni​su iz​ve​de​ni pred nor​ma​lan sud, sa​mo pred onaj pun voj​nih ofi​ci​ra. – Mo​ram da znam nji​ho​va ime​na – re​če Džejms. – U su​prot​nom, ni​šta ne mo​že​mo da uči​ni​mo. – Ne ve​ru​jem da su ika​da ot​kri​li svo​ja ime​na – re​če Ju​suf. – A ne​ma​ju ni do​ku​men​ta. Kao ni ja. – Pret​po​sta​vljam da će on​da mo​ra​ti da osta​nu ov​de – re​če Tom. – Gospodine – odgovori Jusuf – čovek u ćeliji broj jedanaest je Ben el Turabi. Broj petnaest je Abu Ha​san Ak​bar. – Za šta su oni op​tu​že​ni? – Ne znam da li su ikada optuženi. Obojicu samo drže ovde, zauvek. Ben je bio student kada je sti​gao. – Da, a ja sam kvo​ter​bek u Ka​u​bo​ji​ma – za​re​ža Bif. Džejms Majerson se dobronamerno nasmešio i rekao: – Pitam se, naredniče, da li možete da nas po​ve​de​te hod​ni​kom ka​ko bismo po​se​ti​li go​spo​du El Tu​ra​bi​ja i Ak​ba​ra. – Ne​ma pro​ble​ma. Sada su već po zatvoreničkom Logoru 5 kružile glasine da su dva opaka vašingtonska advokata stigla u Gvantanamo s namerom da oslobode nekoliko džihadista. Veliki Osama konačno se probio sa ogrom​nim su​ma​ma nov​ca i naj​bo​ljim advo​ka​ti​ma ko​ji će za​stu​pa​ti mu​sli​man​ske rat​ni​ke. Kada su Majerson i Renton stigli do El Turabijeve majušne ćelije, uzbuđenje u vazduhu bilo je že​sto​ko. – Do​bro do​šli u moj skrom​ni svet – si​jao je Ben. Renton je ustanovio Benov identitet, potvrđujući mu ime, i činjenicu da ga je tribunal na brzinu optužio da je, pre hapšenja u planinama, počinio razne zločine protiv čovečnosti. Ali sve se to de​ša​va​lo pre ne​ko​li​ko go​di​na i od ta​da su Be​na ov​de dr​ža​li bez op​tu​žni​ce ili su​đe​nja. Dvojica advokata prošla su kroz iste okvirne procedure ispitujući Bena i Abua Hasana Akbara, koji je snažno negirao da je ikada ispalio raketu ili bombu na bilo koga, tvrdio je da ne zna ni kako se pra​vi bom​ba i da je bio uhap​šen ka​da je u Bag​da​du po​ma​gao Cr​ve​nom kr​stu. – Za​me​ni​li su me sa ve​o​ma lo​šim čo​ve​kom – uve​ra​vao ih je. – Ko bi re​kao – is​pod gla​sa se ja​vio na​red​nik Ren​som. Akbar je Majersonu i Rentonu ispričao da su i pre dolazili advokati koji su pokušali da ga oslobode, ali im nije uspevalo. Vojska mu nije ni sudila niti ga je oslobodila. Skoro da ga je na​pu​sti​la sva​ka na​da da će pro​na​ći prav​du. Džejms Majerson mu je rekao da sada ima nade, budući da mu pojavljivanje pred sudom ne može biti uskraćeno, i da će to biti civilni sud kojim će predsedavati civilni sudija. On i njegove kolege će pod​ne​ti žal​bu i po​sto​ji re​al​na šan​sa za nje​go​vo oslo​ba​đa​nje. Završivši razgovore, Džejms i Tom su ustanovili da su oba zatvorenika rođena u Gazi i da su prva iskustva stekli s teroristima Jasera Arafata. Obojici su rekli da će im biti dodeljene stvarne adrese i da od sad ko​ri​ste svo​ja pra​va ime​na. Advokati su se zatim povukli u kancelariju pukovnika Endija Pauela kako bi zatražili pristup Ibrahimovim, Jusufovim, Benovim i Abu Hasanovim dosijeima. To im je formalno odobreno, ali najteži deo je nastupio kada su dosijei otvoreni. Ta četvorica bila su optužena za neke od najstravičnijih zločina savremenog sveta, posebno Akbar, koga se Tom sećao kao čoveka koji je „ubio svu tu de​cu na bar mi​cvi u Bir​še​bi“. Čak je i nemilosrdni Džejms bio malo potresen surovošću kriminalca kojeg je trebalo da oslobodi. Ali slika Džoša Epstajna jasno je stajala pred njim i on je nastavio da kopira i proučava

dokumenta, po svaku cenu rešen da se postara da obračunski sat u Dvanaestoj ulici nastavi da od​bro​ja​va. *** Sledeće večeri stigli su u Vašington i odmah počeli da rade na nalogu za habeas corpus. Kada su dokumenta bila spremna, prosleđena su u Pentagon i u Gvantanamo kako bi ih potpisali zatvorenici i za​po​ved​nik lo​go​ra, či​ji je pot​pis bio neo​p​ho​dan za nji​ho​vo oslo​ba​đa​nje. Slučaj je bio zaveden i određen mu je termin u kalendaru Apelacionog suda za ponedeljak ujutro, 19. februara. Većem će predsedavati sudija Stenford Ozborn, kome će, u većanju, asistirati sudije Art Ka​me​ron i Me​rik Ro​ser. Ove po​je​di​no​sti pro​sle​đe​ne su bez od​la​ga​nja. Veće će zasedati u sali jedanaest, na četvrtom spratu suda I. Baret Pritiman, nazvanom po čuvenom vrhovnom sudiji koga je postavio Hari Truman, po čoveku koji je izabran da odluči da li se Fransis Gari Pauers dostojno ponašao kada je njegov špijunski avion U-2 oboren iznad Sovjetskog Sa​ve​za 1962. go​di​ne. U ovom monumentalnom zdanju nalazili su se sudski službenici i osoblje, kancelarije za uslovne kazne, sudska biblioteka, sudske izvršne kancelarije, koje su čuvali odredi ozbiljnih američkih maršala. To je katedrala veličanstva američkog zakona, i 19. februara, iza njenih masivnih, sivih betonskih zidova, odlučivaće se o, istinski neverovatnoj, molbi za oslobađanje opasnih ljudi. To je bila molba zbog koje je postojala opasnost da Hari Truman besno ustane iz svog groba u oblasti Džek​son u Mi​su​ri​ju. Postupak je održan u najvećoj mogućoj tišini. Levičarski lobi u američkim medijima pobrinuo se da o molbi bude pisano što je manje moguće, a ni suprotstavljeni kolumnisti nisu potrošili mnogo vremena raspravljajući o mudrosti koja je stranim teroristima pružala najšira ljudska prava. Teroristima koje je vojska smatrala odgovornim za ubistva, sakaćenja i druge stravične zločine pro​tiv Sje​di​nje​nih Dr​ža​va, i ko​ji ne bi tre​ba​lo da bu​du ži​vi, a ka​mo​li oslo​bo​đe​ni. Ali zakon je morao da se sprovodi. Sudija Kenedi odlučio je da moralni i pravični standardi pravosudnog sistema, koji su u Sjedinjenim Državama vekovima praktikovani, ne smeju biti zaustavljeni samo zato jer je banda bliskoistočnih manijaka trčala okolo i ubijala ljude. Američka pravila poštenog i pravednog ponašanja moraju stalno biti na snazi. Većina sudija je verovala u to, i predsednik je iskreno verovao u to. Zato je 19. februara, u sedam i trideset ujutro, u bazu Endruz, se​ve​ro​i​stoč​no od Va​šing​to​na, sle​teo voj​ni avion iz za​li​va Gvan​ta​na​mo na Ku​bi. Iz aviona su se, još uvek u okovima i okruženi naoružanom stražom, iskrcala četvorica terorista: Ibrahim Šarif, Jusuf Muhamed, Ben el Turabi i Abu Hasan Akbar. Čekao ih je kombi vojnog zatvora i od​mah su od​ve​ze​ni u prav​cu Dva​na​e​ste uli​ce na po​sled​nji sa​sta​nak sa svo​jim advo​ka​ti​ma. U devet i četrdeset tri odvedeni su do reda liftova u velikoj zgradi apelacionog suda u Aveniji Usta​va, a oda​tle su spro​ve​de​ni u sud​ni​cu na če​tvr​tom spra​tu. Tokom ročišta neće im biti dozvoljeno da govore. Žalbeni advokat, Džejms Majerson, zastupaće slučaj za oslobađanje zatvorenika, a vojsci, koja se formalno protivi, biće dodeljeno samo pet minuta za iznošenje svog mišljenja. Njihovo stanovište bilo je jednostavno – Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua trebalo bi vratiti u Gvantanamo, odmah zatvoriti, a ključeve ćelija baciti u široko minsko polje se​ver​no od lo​go​ra. Bif Ren​som ve​ro​vat​no bi oti​šao i ko​rak da​lje. Slučajevi kao ovaj bili su suštinski nepoznata teritorija. Do sada nije postojala ispitana formula. Žalba nije suđenje. Neće biti prisutni nikakvi svedoci. A svakoj strani bilo je dozvoljeno da ima naj​vi​še dva advo​ka​ta. Na ovoj in​stan​ci, za sva​ku stra​nu go​vo​ri​će sa​mo po je​dan advo​kat.

Sudije su već pročitale podneske svake strane i prihvatile nalog za habeas corpus. Format ročišta prethodne večeri uobličio je sudski službenik ćutke prihvativši zahtev Džejmsa Majersona da žalbe četvorice zatvorenika budu iznesene jedna po jedna u objedinjenom ročištu, nasuprot predlogu za če​ti​ri odvo​je​na ro​či​šta. Ipak, sudnicu je ispunilo mnogo ljudi, a ceo četvrti sprat bio je u čeličnom stisku američkih mar​ša​la, bez pri​stu​pa za jav​nost, i van do​ma​ša​ja čak i prav​noj stru​ci. U sudnici jedanaest bilo je verovatno desetak vojnih oficira, tri političara i šest pripadnika Agencije. Četiri zatvorenika, elegantno odeveni u sakoe i kravate ali još uvek okovani, sedeli su iz​me​đu na​o​ru​ža​nih stra​ža​ra. Najčudnija grupa u celoj sudnici bila su četiri predstavnika izraelske ambasade, i morali ste da budete pravi insajder da biste mogli da shvatite svrhu njihovog prisustva – a to je da je Izrael želeo Bena el Turabija i Abua Hasana barem isto toliko koliko su Mornaričke foke želele Ibrahima Šarifa i Ju​su​fa Mu​ha​me​da. Ako bude bilo potrebno, Mosad je bio spreman da preuzme stvari, prebaci ih u Izrael i smakne. Ono čega su se bojali bila je namera američkog sudije da oslobodi Bena i Abua, da oslobodi dva čoveka koji su, u dva najveća zločina ikada počinjena na tlu Izraela, ubili i unakazili toliko mnogo ljudi. Mosadov često citirani moto je: Nikada ne zaboravljamo. Onaj nepisani glasi: Nikada ne opra​šta​mo. Kapetan Al Surprenant, vrhunski mornarički advokat iz San Dijega, doleteo je prethodnog dana u dru​štvu tro​ji​ce vi​ših ofi​ci​ra Spe​ci​jal​nog rat​nog za​po​ved​ni​štva. Specijalci su prolili mnogo krvi kako bi uhvatili ljude kao što su Ibrahim i njegovi drugari, i svi do jednog nadali su se da će čelična i slatkorečiva odlučnost komandanta Surprenanta prisiliti sudije da se pri​zo​vu pa​me​ti. Voj​noj pa​me​ti, ko​ja ni​je uvek ista kao ci​vil​na. – Usta​ni​te! – sudski službenik pozvao je sve u prostoriji, dok je sudija Stenford Ozborn uvodio po​moć​ni​ke. Svi glav​ni uče​sni​ci u po​stup​ku bi​li su upo​zna​ti s či​nje​ni​ca​ma. Sudije su bile svesne ogromnog problema da vojska obezbedi dokaz, dokaz za civilni sud, da su ovi oči​gled​ni ni​tko​vi ko​ji se ža​le stvar​no po​či​ni​li zlo​či​ne za ko​je za​pra​vo ni​ka​da ni​su bi​li op​tu​že​ni. To, naravno, nije bila tema. Da li bi bilo pravedno i razumno za Sjedinjene Države da se ponašaju kao neka banana-republika i da zatvaraju ove ljude na neodređeno vreme, bez suđenja, bez valjanog do​ka​za kri​vi​ce i bez mo​guć​no​sti žal​be? Oni su, uosta​lom, pri​pad​ni​ci ljud​skog ro​da. Džejms Majerson pozvan je da počne, pa je stao pred veće i ustvrdio da, uprkos verovanju vojske, postoje ogromni nedostaci u dokaznom postupku. – Možda su ovi ljudi počinili zločine – rekao je. – Ali niko ih nije video. Niko nije bio svedok ničemu. I svaki od ovih ljudi kune se u svog Boga da je nevin. Nisam ovde kako bih ih proglasio nevinima. Ovde sam kako bih naglasio da nikada, u svim analima zakona Sjedinjenih Država, od osnivača do dvadeset prvog veka, nije bilo prihvatljivo, nije bilo smatrano za zakonito, pravedno, ili čak razumno, da sud u Sjedinjenim Američkim Državama objavi da ga nije briga, na ovaj ili onaj način, da li je optuženi kriv ili ne. To nije Amerika, časni sude. To je Staljin. To je Pol Pot ili kako god da se zvao. To je bananarepublika. Ne mi. Ne, gospodine, nikako ne mi. I bez obzira na pravdu ili nepravdu, ovi ljudi su proveli mnoge godine čistog pakla u jednom od najokrutnijih zatvorskih logora zapadnog sveta. I svakim mesecom koji prolazi, dok su podnosili razne oblike mučenja i lišavanja, sámo njihovo prisustvo u toj zabiti američke civilizacije kaljalo je i sramotilo našu veliku naciju. To nas je uprljalo, unizilo našu reputaciju u svetu, stvorilo loše mišljenje o nama. Časni sude, to ne može biti dobro. Preklinjem vas da sperete tu najstrašniju ljagu sa lica američke pravde. Molim vas da oslobodite ovu četvoricu ljudi, da im dozvolite da se vrate kućama i da pomognete svetu da shvati da

smo mi zaista svetli grad na brdu,8 sjajna nada ljudskog roda. Da smo mi Amerikanci, kojima je ne​do​sta​tak prav​de ni​šta ma​nje ne​go od​vrat​na ide​ja. Majerson je seo do Rentona, koji ga je nežno potapšao po ramenu. Sudija Ozborn klimnuo je u znak zahvalnosti za način na koji je izneo slučaj. Službenik je signalizirao kapetanu Surprenantu da iz​ne​se stav voj​ske. Mornarički advokat je ustao i kratko podsetio sudije da je vojska Sjedinjenih Država pratila i uhvatila Ibrahima Šarifa u najudaljenijim avganistanskim planinskim selima, u kojima se takođe krio i Jusuf Muhamed. Očigledno nije bilo sumnje da su ti ljudi bili proizvođači bombi. Uz pomoć još jedne bliskoistočne obaveštajne službe, ti ljudi su, van svake razumne sumnje, identifikovani. Pa, sko​ro iden​ti​fi​ko​va​ni. Ostala dvojica bili su visoko na izraelskoj listi najtraženijih masovnih ubica, i obojica su bili iz Gaze. – Razumem – rekao je kapetan – da dokazi nisu sto posto optužujući i da su, na neki način, po​sred​ni. Ali ni​ko ne bi ospo​rio da su de​ve​de​set osam po​sto op​tu​žu​ju​ći. Po​sred​ni ili ne. U grubim crtama objasnio je zločine i opasnosti koji prete od takvih ljudi. Stepen strahota koje bi mogle da se dogode ako se takvi ljudi puste da se vrate u zemlje u kojima su planirali i pokrenuli na​pa​de 11. sep​tem​bra. – Časni sude – nastavio je – ovi ljudi su sledbenici Osame bin Ladena. Svi oni su članovi najzlokobnijih bliskoistočnih terorističkih grupa. Svet se promenio. Ovi ljudi se ne bore u uniformama, oni ne predstavljaju nacionalne države. Oni su tajanstvene, nepoštene ubice, koje, ne praveći razliku, napadaju i vojne i civilne mete. Oni su lojalni samo svojim džihadistima. Oni ne priznaju nikakve nacionalne granice. Nijedna nacija ne priznaje njihove organizacije, izuzimajući izgnanike iz Irana i Zapadne obale. Danas na celom svetu ne postoje pravila po kojima bi se ovim ljudima moglo suditi. Oni svojim akcijama čine da Ženevska konvencija i protokoli izgledaju zastarelo. Ne tražim da oni ostanu u zatvoru zbog nekog prolaznog i beznadežno zastarelog osećanja za fer-plej. U našoj borbi protiv terorizma više nema fer-pleja. To se završilo oko devet ujutro onog utorka u septembru 2001. godine. Časni sude, ne mogu da poverujem da ste spremni da uvažite ovu žalbu, da ste spremni da oslobodite ljude koji će nas sigurno ponovo napasti. Svaki vojni ekspert u ze​mlji zna da oni ne mo​gu i ne sme​ju bi​ti oslo​bo​đe​ni ka​ko bi se po​no​vo bo​rili. Mo​žda i je​smo grad na brdu, svetionik slobode i poštenja, ali ova četvorica, ovi u okovima u ovoj sudnici, sigurno bi ga srav​ni​li sa ze​mljom, sa​mo kad bi do​bi​li i naj​ma​nju pri​li​ku. Mo​lim da se nji​ho​va žal​ba ne uva​ži. Službenik je odmah nakon toga objavio pauzu kako bi se sudije povukle i donele presudu. Odluka će, ne​u​o​bi​ča​je​no, bi​ti do​ne​ta u ro​ku od sat vre​me​na. Uskoro je bilo objavljeno da će odluka biti pročitana u tri po podne, a kada je donesena, svim snagama reda i bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država bilo je jasno da je o ovoj žalbi odlučeno pre ne​go što je iz​ne​se​na pred sud. – Čuli smo izjave – rekao je sudija. – I detaljno smo proučili dokaze. Svima nam je jasno da se ovde ispituju moralni standardi Sjedinjenih Američkih Država i da je kapetan Surprenant ponudio najubedljivije argumente da se oni odbace. Međutim, ugled ove velike nacije i njen osećaj za ono što je pravedno, pristojno i pošteno, mora uvek biti iznad svega. U suprotnom, možda bismo morali da se upitamo ko smo to zapravo. I pored toga što su izražene neke bojazni, došli smo do neopozive odluke. Ne možemo da dozvolimo sebi da napustimo svetlo koje je toliko dugo vodilo ovu naciju, svetlo koje je vekovima nošeno, a prvi put upaljeno u rukama Adamsa, Džefersona i Frenklina. Jed​no​stav​no sve​tlo prav​de, za sva​ko​ga. To nam je najvažnija stvar na celom svetu. A držanje ljudi u beskrajnom zatočeništvu čak bez su​đe​nja, bez pru​že​ne šan​se, pre​la​zi tu li​ni​ju i vo​di nas u mrak, ko​ji se na​la​zi s one stra​ne pri​stoj​no​sti.

Stoga, ovaj sud jednoglasno usvaja žalbu. Žalba je odobrena. Ibrahime Šarife, Jusufe Muhamede, Bene el Turabi i Abu Hasane Akbare, danas vas oslobođa sud Sjedinjenih Američkih Država i slo​bod​ni ste da ide​te svo​jim po​slom. Izgledalo je kao da reči sudije Stenforda Ozborna odjekuju hodnicima Pentagona i zvone u tmurnim kancelarijama Centralne obaveštajne agencije i FBI-ja. Republikanci su bili zapanjeni i novo doba opreza počelo je da struji kroz redove smrtno ozbiljnih Mornaričkih foka u bazi za obuku u Ko​ro​na​du. Jedan od oficira Specijalnog ratnog zapovedništva drmnuo se u stolici kao da je pogođen metkom. Sva če​ti​ri čo​ve​ka iz izra​el​ske am​ba​sa​de od​mah su usta​la i na​pu​sti​la sud​ni​cu.

3. Vesti o presudi iz sudnice jedanaest prolomile su se zemljom. Major koji je bio zadužen za bezbednost četvorice zatvorenika mobilnim telefonom pozvao je Pentagon i blago upitao: – Šta sad da ra​dim? Da im ski​nem oko​ve, ka​žem zbo​gom i če​kam da ne​što eks​plo​di​ra? Pukovnik na drugoj strani linije pretrpeo je potpuni slom svog smisla za humor i zarežao: – Drži ih pod sudskom stražom. Natovari ih nazad u zatvorski kombi. Zatim ih odvezi direktno do zatvorske jedinice američkih maršala, u podrumu broja petsto, na Aveniji Indijan, u severoistočnom Vašingtonu. Oni tamo imaju veliki pritvor. I ne puštaj ih odatle dok ne sredimo letove iz zemlje. Ne že​li​mo ih na uli​ci. Šef Agencije, Birmingem, u društvu trojice svojih viših oficira, s nevericom je zurio u vesti na CNN-u. Činilo se da svaki telefon u Lengliju zvoni. Šta će se sad, dođavola, desiti? Birmingem je okre​nuo Stejt de​part​ment, di​rekt​no kan​ce​la​ri​ju dr​žav​nog se​kre​ta​ra. Raz​go​vor je bio na ivi​ci pa​ni​ke. – Isu​se Hri​ste! Mo​ra​ju ne​ku​da da odu. – Naj​ve​ro​vat​ni​je će to bi​ti Pa​ki​stan, ali odav​de ne​ma​ju let do su​tra. – Pa pre​ba​ci​te ih u Fran​cu​sku. – Bez prat​nje? – Ni​ka​ko! – Bo​lje da ne​ko na​zo​ve Sar​ko​zi​ja. – Sta​vi​će​mo če​ti​ri agen​ta u avion. – Isti lju​di da ih is​pra​te do Ka​ra​či​ja? – Ne. Pro​me​ni​će​mo ih na Šar​lu de Go​lu. – A po​sle? Da ih go​ni​mo do je​be​nih Hi​ma​la​ja? – Ne, ali ne sme​mo da ih pu​sti​mo. Do Lenglija je stigla poruka da su četvorica terorista prebačena u ćelije u Aveniji Indijan. Od tog tre​nut​ka, dr​ža​va, Agen​ci​ja i Pen​ta​gon de​lo​va​li su br​zo i agre​siv​no. – Potrebna su nam četiri prazna reda u ekonomskoj klasi. Onda ćete morati da izbacite ljude iz aviona. Ako želite i dalje da letite u Ameriku i iz nje, očistićete ta četiri reda. Ako budem morao, sre​di​ću da pred​sed​nik ovog mo​men​ta po​zo​ve Sar​ko​zi​ja. Službenik Er fransa konačno je shvatio da ova stvar nema ništa s kartama, rezervacijama i otkazivanjima. Ovo je izgledalo kao vanredno stanje. I šta god da su ovi ludaci iz američke vlade zahtevali, bilo je sigurno da će to i dobiti. Službenik je agentu Agencije rekao da će neko ubrzo doći sa de​talj​nim ras​po​re​dom se​de​nja na le​tu za Pa​riz. Bob Birmingem nazvao je starog prijatelja, generala Mišela Žobera, zapovednika francuskog ekvivalenta Mornaričkih foka. Štab generala Žobera nalazio se u predgrađu Pariza, Taverniju, u se​di​štu fran​cu​ske Komande za specijalne operacije (COS). Žober se javio na svoj privatni telefon i nasmejao nenadanom glasu svog starog prijatelja i golf partnera Boba Birmingema, koji je bio, bar po njegovom mišljenju, najkorisniji čovek u Sjedinjenim Dr​ža​va​ma. – Bon jo​ur, mon vi​e​ux!9 – uz​vik​nuo je. – Zdravo, Mišel – odgovorio je šef Agencije. – Moramo da razgovaramo. Američki Apelacioni sud upra​vo je oslo​bo​di​o svu če​tvo​ri​cu ubi​ca iz Gva​na​ta​na​ma... – Znam – pre​ki​nu ga ge​ne​ral.

– Znaš? Ka​ko? To se de​si​lo tek pre pet mi​nu​ta. – Znam od pre pet mi​nu​ta. – Trebalo je da pretpostavim. Svejedno, sad imamo problem kako da te tipove izbacimo iz Amerike. Ići će u Pakistan, Dals do Pariza, Er fransom, zatim iz Pariza u Karači, pakistanskom avio-kom​pa​ni​jom. – I ti že​liš da ja or​ga​ni​zu​jem obez​be​đe​nje na Šar​lu de Go​lu? – Pa, znam da će tvoja pomalo histerična vlada obratiti više pažnje na tebe nego na bilo koga dru​gog. – Ima​ćeš prat​nju od Va​šing​to​na do Fran​cu​ske? – Da, dva ame​rič​ka mar​ša​la i dvo​ji​cu mo​jih naj​bo​ljih mo​ma​ka. – Da li će​te za​tvo​re​ni​ke dr​ža​ti u li​si​ca​ma? – Pa, u tome je kvaka. Mislim da ne možemo, ne u stranom avionu u međunarodnom vazdušnom pro​sto​ru. – Pa zašto ih onda ne ubacite u američki avion, makar do Francuske? Tako možete da radite šta vam je vo​lja? – I vi... – Mo​lim? – Francuske carinske ili imigracione vlasti mogu da odbiju da im dopuste da stupe na francusko tlo. U tom slučaju moraće odmah da se vrate u Ameriku, istim američkim avionom, što, za nas, nije op​ci​ja. – Hoćeš da kažeš da ako dolete Er fransom, stvarno moramo da ih pustimo napolje, a onda ukr​ca​mo na stra​ni avion i ot​pre​mi​mo što je da​lje mo​gu​će? – Tako je. I to mora da bude avion pakistanske avio-kompanije, jer je, zasad, Pakistan jedina ze​mlja ko​ja je pri​sta​la da ih pri​hva​ti. – Ma​lo sa​rad​nje, ha? I ne​ma pro​ble​ma. – Baš tako. Ali zamolićemo vas za pomoć prilikom ukrcavanja četiri agenta na pakistanski avion, kako bi ispratili zatvorenike do Karačija. Želeli bismo da na Šarlu de Golu zamenimo agente. Prva če​tvo​ri​ca će se od​mah vra​ti​ti u Sje​di​nje​ne Dr​ža​ve. – Bobi, pobrinuću se za to. Poslaću ti imejl s dva telefonska broja za kontakt. Ali sve pod jednim uslo​vom... – Pu​caj – re​če Bir​min​gem. – Ne​će​te li​kvi​di​ra​ti te li​ko​ve na fran​cu​skom tlu ni​ti će​te raz​ne​ti avion. – Imaš mo​ju reč. *** Sumorni „ratni saveti“ bili su redovna pojava u komandnoj sali Mosada u podrumu izraelske am​ba​sa​de na In​ter​ne​še​nel draj​vu u se​ve​ro​i​stoč​nom Va​šing​to​nu – re​dov​na po​ja​va, baš kao i mo​li​tve za šabat ili Roš hašanah petkom uveče. Uvek je bilo nečega, neko zverstvo, muslimanska pobuna ili de​mon​stra​ci​je, sto​ti​ne fa​na​ti​ka ko​ji gla​sno obe​ća​va​ju svo​ju po​dr​šku Ha​ma​su ili He​zbo​la​hu. Ponekad, opasnost je bila još gora. Ponekad, kao večeras, sastanku je prisustvovao čak i ambasador Gavron. Za ovu devetoricu, koji su neformalno sedeli u tom, na atomski napad otpornom, bunkeru i pijuckali čaj, američki sud uradio je nešto nezamislivo. Sudija Ozborn i njegove kolege oslo​bo​di​le su dvo​ji​cu naj​go​rih ma​sov​nih ubi​ca u no​vi​joj isto​ri​ji Izra​e​la. Ovi ljudi su bili neka vrsta plaćenika, samo što nisu ubijali za novac, nego u ime svog Boga, što ih

je više činilo manijacima nego profesionalcima. Mosad je znao da su obojica pripadnici omražene Vojske pratilaca Boga, grupe sastavljene od ludaka koji su verovali da Hamas nije dovoljno čvrst, ni​ti do​volj​no efi​ka​san, da na​te​ra Iz​rael na pre​da​ju. I Ben i Abu borili su se u palestinskom svetom ratu i ušli u rat koji je vodio Osama Bin Laden. Takođe, rado su, kao braća po oružju, na Hindukušu ubijali i borili se na strani talibana. Mosad se ježio zbog takve slobodne razmene boraca između džihadističkih grupa, dok su se veoma opasni za​po​ved​ni​ci kre​ta​li od Bag​da​da do Ga​ze i Ka​bu​la. Po njihovom mišljenju, Ben i Abu bili su među najopasnijima, budući da su za svoje zločine bili uhvaćeni na hiljadama kilometara udaljenim mestima, ali ipak očigledno delujući na istoj strani, odvo​je​no na​pa​da​ju​ći izra​el​ske ci​vi​le. – Naravno – reče ambasador Gavron – problem su američki advokati. Da su odbili da zastupaju ba​gru, ovo se ni​ka​da ne bi do​go​di​lo. – Pa, da su od​bi​li, še​i​ci bi jed​no​stav​no do​ve​li stra​ne advo​ka​te. – Ne bi mogli – odvrati Gavron. – Ako želiš da povedeš slučaj u Njujorku, moraš biti član njujorške advokatske komore. Isto je i u Vašingtonu ili bilo gde. Uvek bi im bili potrebni američki advo​ka​ti, po​go​to​vo za pod​no​še​nje na​lo​ga za ha​be​as cor​pus u va​šing​ton​skom okru​žnom su​du. – Zar ne možemo da pronađemo nekog republikanskog senatora koji će zakonom zabraniti da ame​rič​ki advo​ka​ti za​stu​pa​ju stra​ne dr​ža​vlja​ne ko​je je voj​ska op​tu​ži​la zbog zlo​či​na pro​tiv dr​ža​ve? – Možda bi nam to uspelo da je predsednik Regan u Beloj kući – odgovori ambasador – ili predsednik Buš. Ali ne ovaj tip. Ovaj tip že​li da oslobodi ove ljude i da ih pošalje kućama jer mu je sta​lo da ga na Bli​skom is​to​ku vo​le ka​da bu​de za​tvo​rio Gvan​ta​na​mo. – Kažeš da moramo samo da sedimo i gledamo kako američke sudije oslobađaju te ubice samo zbog moć​nih argu​me​na​ta ko​je su sa​sta​vi​li advo​ka​ti. – Do​bro re​če​no – re​če am​ba​sa​dor. – Tač​no to ka​žem. – Osim ako ne budemo u stanju da ih sami obeshrabrimo – ubacio se izraelski vojni ataše, rođak voljenog bivšeg premijera, general Arik Šaron. – Možda bi nekako mogli da im stavimo do znanja da po​sto​je moć​ne svet​ske si​le ko​je se ne sla​žu s nji​ho​vim bu​da​la​šti​na​ma iz za​tvo​ra i sud​ni​ca. – Jasno je to njima – reče Dejvid Gavron. – Ali novac za njihove usluge je ogroman. A otkad je sve​ta i ve​ka po​sto​je i bes​kru​pu​lo​zni advo​ka​ti. U prostoriji je odjednom zavladala tišina dok je nije prekinuo Isak Štajner, najmlađi od Mosadovih kulturnih atašea: – Ta završna reč Džejmsa Majersa oduvala je mornaričkog advokata. Taj govor olakšao je sudiji da odluči u korist podnosilaca žalbe. Sve ono o pristojnosti i američkom ose​ća​ju za fer-plej. Da ni​je bi​lo to​ga... – Mo​žda ne bi pro​šlo – re​če Ga​vron. – Sla​žem se s to​bom. *** Svetla su gorela do kasno u noć u kancelarijama Epstajna, Majersona i Marša. Džoš Epstajn sedeo je u kancelariji dok se približavala ponoć. Džejms Majerson i Tom Renton pili su s njim kafu, čekajući vesti, bilo kakve vesti iz podzemnog zatvorskog bloka u Aveniji Indijan broj petsto. Sve to vre​me, je​dan dru​gi sat ot​ku​ca​vao je tri hi​lja​de do​la​ra na sat. Maršali su im odbili zahtev da posete zatvorenike pod neoborivim izgovorom „nacionalne bezbednosti“, ali su im dali reč da će sva četvorica biti na jutarnjem letu Er fransa za Šarl de Gol. To su, na​rav​no, bi​le i do​bre i lo​še ve​sti, jer je to zna​či​lo da će ob​ra​čun​ski sat usko​ro sta​ti. Ponoć je došla i prošla. Obračunski sat signalizirao je početak novog dana i stalan priliv

saudijskih rijada. Taj signal će biti poslednji zvuk koji će ikada čuti, jer je baš tada zapanjujuća eks​plo​zi​ja s li​ca ze​mlje odu​va​la broj dve​sta de​ve​de​set šest u Dva​na​e​stoj uli​ci. Počela je u podrumu i proširila se ka gore, raznoseći zgradu u paramparčad, sprat po sprat, ponovo detonirajući ispod krova i bacajući beton na desetine metara u vazduh. Eksplozija je bila do​volj​no moć​na da sru​ši zgra​du Ka​pi​to​la. Razrušene i zapaljene gasne instalacije osvetlile su ulicu kao da je 4. juli.10 Ipak, bilo je nečeg profesionalnog u toj eksploziji. Bila je ograničena, uobličena i uglavnom je neznatno oštetila su​sed​ne zgra​de, ali je svo​ju me​tu pot​pu​no raz​ne​la, go​to​vo je pre​tvo​riv​ši u prah. Poslednji čin ovog masivnog uništenja odigrao se na parkiralištu, kada se kolosalni komad zida sjurio iz stratosfere i zabio u teget krov Epstajnovog bentlija. Tela Džoša Epstajna, Džejmsa Majersona i Toma Rentona nikada nisu pronađena. Uistinu, trebalo je da prođe tri dana pre nego što je definitivno utvrđeno da su uopšte bili u zgradi. Niko čak nije ni primetio kako veliki Mosadov kom​bi na​pu​šta uli​cu oko pet​na​est do je​da​na​est uve​če. A na drugoj strani Atlantika, većina Londona je spavala kada je, otprilike sedam minuta nakon pet sati ujutro (po lokalnom vremenu), ceo kancelarijski paviljon u Londonskom zidu dignut u vazduh u još jed​noj di​vov​skoj eks​plo​zi​ji ko​ja je uni​šti​la kan​ce​la​ri​je Ha​u​ar​da, Mark​sa i Kat​ber​ta. Ali niko nije poginuo, i na pustim i hladnim ulicama glavnog grada Engleske nije bilo povređenih. Činilo se da je incident usamljen, besmislen i potpuno nasumičan. Ništa nije ukazivalo da su londonska i vašingtonska eksplozija povezane, a svi dokazi su izgoreli. Nije ostao ni jedan jedini do​ku​ment ko​ji bi ot​krio mo​ti​ve ra​za​ra​nja. U međuvremenu, na aerodromu Dals, u šest ujutro organizovan je doček Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua Hasana. Bob Birmingem bio je na licu mesta u društvu još dvanaestorice pripadnika Agencije, od kojih će dvojica leteti Er fransovim letom za Pariz. Dvojica američkih maršala, koji su bili u prat​nji te​ro​ri​sta, ta​ko​đe će se ukr​ca​ti u avion. Grupa od šest zvaničnika Stejt departmenta obezbedila je dokumentaciju za teroriste – karte, privremene putne isprave sa identifikacijama, kao i nešto gotovog novca, pakistanskih rupija. Za​mi​sao je bi​la da se eli​mi​ni​šu gre​ške i ne​pred​vi​đe​ni za​sto​ji. Prisutno je bilo i nekoliko vojnih oficira, četvorica iz Pentagona, kao i vod naoružanih Mornaričkih foka, koji je doveden iz Virdžinija Biča, za slučaj da neko pokuša nešto, recimo, ne​u​o​bi​ča​je​no. General Žober očigledno je uzbunio čitav Er frans i francusku vladu. Avio-kompanija je insistirala da četvorica terorista budu u lisicama, a trojica pripadnika francuskog obezbeđenja iz Vašingtona takođe su imala rezervisana sedišta u avionu. Promena obezbeđenja na Šarlu de Golu bila je zvanično odobrena. Francuzi su insistirali, a pakistanska avio-kompanija u potpunosti je sa​ra​đi​va​la. Nešto posle pola osam crni zatvorski kombi pod policijskom pratnjom stigao je iz zgrade američkih maršala i dovezen je pravo do stepeništa koje se pelo do zadnjih vrata blistavog boinga 777-300. Zatvorenici su izvedeni i uklonjeni su im okovi sa članaka. Državni službenici svakom od njih pružili su smeđe koverte s novcem i dokumentima, a zatim su ih ljudi iz Agencije poveli uz ste​pe​ni​šte. Kompletna četiri reda u zadnjem delu aviona ostavljena su za potrebe američke vlade. Odeljak je od ostatka aviona odvojen plavom zavesom. Teroristima je naređeno da sednu u odvojene redove, a zatim su lisicama vezani za naslone za ruke. Pored svakog čoveka seo je po jedan stražar. Ben el Turabi odmah je počeo da se zafrkava i smeje sa svojim čuvarem, kao, donekle, i Ibrahim. Druga dvojica ostala su zlovoljna, očiju punih mržnje i gađenja, baš kao što su i bili svih ovih pet dugih

go​di​na. Sada se i ostatak putnika ukrcao i konačno su zatvorena velika vrata boinga, koji je počeo da tak​si​ra do pi​ste ka​ko bi se spre​mio za svo​je pri​o​ri​tet​no po​le​ta​nje. Bob Birmingem i njegov tim stajali su na pisti i posmatrali kako se avion diže u oblačno nebo. Za koji trenutak nestao je iz vidokruga. Trebalo je da nastupi kratkotrajno olakšanje, ali je u vazduhu ostala da visi duboka zloslutnost. Šta sad? Gde će ovi tipovi završiti? I kako da sprečimo da nas po​no​vo na​pad​nu? I mo​žda po​no​vo? Za zapovednike Mornaričkih foka postojalo je samo jedno rešenje, a ljudi iz Agencije su se u pot​pu​no​sti sla​ga​li. Ali to re​še​nje ni​je sme​lo da se po​mi​nje, ni jav​no ni taj​no. *** Sam vrh Centralne obaveštajne agencije, sa svojim nedirnutim vezama u paravojnim operacijama širom problematičnog sveta, morao je da razgovara, da stupi u kontakt i razmotri sveprisutnu za​bri​nu​tost zbog če​tvo​ri​ce oslo​bo​đe​nih ubi​ca. U vašingtonskim krugovima postojao je određen stepen kritike zbog nedavnog postavljanja tridesetpetogodišnjeg obaveštajnog oficira Džimija Remšoa na čelo Nacionalne bezbednosne agencije. Džimi je pre nekoliko godina prekomandovan u kompleks Fort Mid i od tada je njegov uspon bio meteorski, prvenstveno zahvaljujući njegovoj bogomdanoj sposobnosti da reši i najteže probleme. Više vremena proveo je u mislima nego besneći na raznim sastancima za planiranje, više je razmišljao nego što je govorio, a mnogo više je donosio ispravne, čvrste zaključke nego što je iz​no​sio ne​u​te​me​lje​ne spe​ku​la​ci​je. Bio je konačni alter ego svakog obaveštajca, prirodan, sa urođenim darom za analiziranje širokog spektra međunarodnih zagonetki. Rođeni Amerikanac, sin australijskog mornaričko-diplomatskog para, nikada nije izgubio svoj australijski izgovor. Po rečima bivšeg šefa Nacionalne bezbednosne agencije, admirala Arnolda Morgana, njegova kancelarija bila je mesto gde „čovek sa Snežne reke sre​će Džej​msa Bon​da“. Nakon penzionisanja admirala Džordža Morisa, šefovi službe skoro jednoglasno su preporučili da se zapovedniku Remšou pruži šansa u Velikoj fotelji, najviše zbog toga što bi njegovim neimenovanjem i eventualnim odlaskom iz agencije nekom drugom trebalo otprilike deset godina da uhva​ti ko​rak. Mladi Amerikanac australijskog porekla imao je zanimljivu pozadinu. Otac mu je bio admiral australijske mornarice, koji je napredovao u vojnog atašea australijske ambasade u Vašingtonu i po​stao pri​ja​telj ad​mi​ra​la Ar​nol​da Mor​ga​na. Visoki i štrkljavi mladi Džejms školovao se u Konektikatu, gde je postao izvanredan bacač u bejzbolu, a kasnije je pošao očevim stopama i upisao se na Mornaričku akademiju u Anapolisu. Od tada je počeo da se ističe. Njegov ekstremno visok koeficijent inteligencije i sposobnost da primeti beskonačno sitne detalje učinili su ga budućim zapovednikom ratnog broda. Na neki način, upravo ga je njegov mozak istovremeno izdvajao i držao okupiranim. Jedan od njegovih nastavnika odlično je primetio: – Remšo je mogao da završi kao novi kapetan Kvig,11 brojeći jebene jagode dok napolju di​vlja pa​kao. Ali američka mornarica bila je sjajna u kanalisanju talentovanih ljudi i ubrzo je primećeno da je njegov pedantan i neumoran pristup akademskom radu bio bogomdan prirodni talenat jednog oba​ve​štaj​nog ofi​ci​ra. Džimi je bio besan jer je sebe video kao potencijalnog ratnog zapovednika, a ne kao, kako je

rekao, „jebenog Džordža Smajlija,12 koji usred Merilenda pizdi na prokleti Kremlj, u društvu go​mi​le pra​vo​ver​nih ču​da​ka“. Međutim, mornarica se nije šalila. Dvojica admirala na veoma visokim položajima obavila su tajni razgovor sa njegovim ocem i prijemna komisija ponudila je Džejmsu retku priliku za trogodišnju službu u Fort Midu, sa zlatno uramljenim obećanjem da će, ako mu se ne bude svidelo, njegova karijera biti preispitana s namerom da ga pošalju na more s činom kapetana korvete. Remšo Stariji rekao je svom sinu da bi bila ludost odbiti takvu ponudu, i Džimi se propisno prijavio u Nacionalnu bezbednosnu agenciju, u kojoj su admiralu Džordžu Morisu bila potrebna samo dva me​se​ca da u nje​mu pre​po​zna ve​ro​vat​no naj​bo​ljeg oba​ve​štaj​nog ofi​ci​ra ko​jeg je ika​da upo​znao. Remšo je upravo bio postavljen na čelo najveće i najmoćnije obaveštajne službe na svetu: džinovskog globalnog prislušnog centra, koji je tečno znao devedeset pet jezika, kao i svaki postojeći dijalekt arapskog, uključujući irački, libijski, sirijski, saudijski, jordanski i savremeni arap​ski. Na platnom spisku Nacionalne bezbednosne agencije nalazilo se trideset devet hiljada ljudi, razmeštenih po prostranom Fort Midu, u kom su ljudi radili iza staklenih zidova otpornih na metke, u zgradama unutar bodljikavom žicom ograđenog kompleksa. Bilo je dovoljno obezbeđenja da se zaustavi Crvena armija, a vojska je procenjivala da se životni vek svakoga ko bi neovlašćeno upao na te​ri​to​ri​ju Na​ci​o​nal​ne bez​bed​no​sne agen​ci​je kre​tao iz​me​đu dva​de​set pet i tri​de​set pet se​kun​di. A danas, u Velikoj stolici sedeo je komandant Džejms Remšo, novajlija iz Anapolisa, koji je počeo kao neka vrsta „učiteljevog mezimca“, a zatim zaradio duboko poštovanje celokupnog vojnooba​ve​štaj​nog sve​ta za​hva​lju​ju​ći svo​joj ne​mi​lo​srd​noj, vi​spre​noj i bri​ljant​noj te​žnji ka isti​ni. Njegovo skromno držanje učinilo ga je jednim od najpopularnijih direktora u istoriji službe, sklo​nim da se sva​kom, od ge​ne​ra​la s pet zve​zdi​ca do ba​što​va​na, obra​ti s „dru​gar“. Sada je, više nego bilo s kim na svetu, direktor Bob Birmingem želeo da se sastane s Džimijem, jer je ovo bila Džimijeva vrsta problema: pratiti četvoricu opasnih ali neupadljivih seljana, koji će uskoro putovati na sever kroz Pakistan, gotovo sigurno se krećući ka Al Kaidinim logorima za obuku u do​li​ni Svat. Pitanja su, poput kiše, padala na Boba: Da li da ih pratimo? Ako da, ko da ih prati? Da li da im budemo za petama? Ili da čekamo dok ne pođu na zapad, na operativni udar na Velikog šejtana? Da li da tamo ubacimo špijuna, ili krticu? Ili da se oslonimo na satelitsko praćenje? Da li da obavestimo Mornaričke foke da ih likvidiraju čim pređu granicu s Avganistanom? Ili da ih ski​ne​mo ra​ke​tom pre​da​tor? Bo​bov he​li​kop​ter sle​teo je u Fort Mid. Od​ve​zli su ga di​rekt​no u kan​ce​la​ri​ju no​vog di​rek​to​ra, gde je po​ku​cao na vra​ta i ušao. – ’Bar dan, Bobi – pozdravio ga je komandant Remšo. – Mislio sam da ćeš već biti na putu za pro​kle​ti Haj​ber​ski pro​laz! Bob Bir​min​gem se na​sme​jao. – Oni su sad na pu​tu, bez sta​ja​nja do Pa​ri​za, a on​da za Ka​ra​či. – Pra​ti​mo ih? – Naravno da ih pratimo. Moramo, što je duže moguće. Pročitao si njihove lične dosijee? One u kojima su izveštaji različitih islednika? Isuse, počeće da rade na novom jedanaestom septembru pre ne​go što iz​go​vo​riš ot​mi​ca. – Sve sam pročitao – reče Džimi. – I slažem se s tobom. Onaj zlikovac Jusuf Muhamed, kakav je to tip. Pročitao si onaj izveštaj starešine? Neka se sruše kule i nek poteče krv... smrt nevernicima. Za​je​bi to. Šef Centralne agencije se nasmejao. Uvek se smejao načinu na koji je Džimi govorio; toj čuvenoj

pustinjskoj ironiji. Ali ono što je važno bila je Džimijeva marljivost, činjenica da je pročitao svaku reč iz tog ogrom​nog do​si​jea. – Pa, ma​e​stro – re​če Bir​min​gem – šta mi​sliš? – Ja? Mislim da moramo da skinemo te zlotvore. Svakoj drugoj vrsti akcije nedostaje logika. Znamo da žele da nas ponovo udare. Takođe znamo da Al Kaida nikada nije bila uspešna bez takvih ljudi. Zašto onda da čekamo da sruše Empajer stejt bilding. Mislim da moramo da ih sredimo što je pre mo​gu​će. Bob je izgledao nervozno. – Ima li neke šanse da je ova prostorija ozvučena? – zabrinuto je upi​tao. – Ne​ma šan​se, sva​ki dan je pre​gle​da​ju. – Vidi, izneću ti više razloga zbog kojih ne možemo prosto da naredimo njihovu likvidaciju. Za početak, ne možemo da zamolimo policiju, ne možemo da zamolimo vojsku, ne možemo sami to da ura​di​mo, a ne usu​đu​je​mo se da za​mo​li​mo ne​ku stra​nu vla​du. – Za​što? – upi​ta Dži​mi. – Zato što je ove ljude oslobodio sud Sjedinjenih Država, i time bismo od njih zahtevali da fla​grant​no kr​še ame​rič​ke za​ko​ne. Ja ih ne bih mo​lio, a i ka​da bih ih za​mo​lio, mo​ra​li bi da od​bi​ju. – Hmmmmm – reče Džimi. – Verovatno. Ali mora da se već nešto slično dogodilo. Kada je oči​gled​no u na​ci​o​nal​nom in​te​re​su da se ma​la gru​pa stra​na​ca uklo​ni iz cir​ku​la​ci​je. – Verovatno. Ali kao trenutni šef Agencije, s ogromnom odgovornošću predsedniku i vladi, ne mo​gu da ri​zi​ku​jem i otvo​re​no kr​šim za​kon. – Ne mogu ni ja, drugar. Ali ću ipak to uraditi ako sam uveren da će taj čin spasti hiljade života. Mo​žda su me obu​kli kao je​be​nog bi​ro​kra​tu, ali du​bo​ko u se​bi ja sam ne​što sa​svim dru​go. – To je zbog to​ga što si na​po​la Austra​li​ja​nac i kao ta​kav jed​no​stav​no ne ose​ćaš isto za ovu ze​mlju i nje​nu tra​di​ci​ju... ne kao mi. – Gluposti. Ja samo imam manje skrupula nego vi. Australijanci su ljudi s granice, vi ste postali me​ki. Po sva​ku ce​nu, zar ne? – U redu, pametnjakoviću. Sada bi mogao da mi izložiš plan kako da skinemo Ibrahima, Jusufa, Be​na i Abua a da ne za​vr​ši​mo u bu​va​ri. – Ne​ma bri​ge. Unaj​mi​će​mo ma​lu pri​vat​nu gru​pu i pla​ti​će​mo im da to ura​de ume​sto nas. – To će nas dvo​ji​cu i na​šu na​ci​ju do kra​ja sve​ta osta​vi​ti ra​nji​vom na naj​go​ru mo​gu​ću vr​stu uce​ne. – Do​bro si to pri​me​tio, Bo​bi. Na​zad na pla​ni​ra​nje! – na​sme​jao se Rem​šo. – Ho​ćeš li ka​fu? – Po​treb​na mi je ka​fa na​kon pet mi​nu​ta s to​bom. Igra​mo golf ovog vi​ken​da? – Na​rav​no. Ne​de​lja uju​tro. Osam​na​e​sti​ca na Bul ra​nu s mo​jim ta​stom i Alom Sur​pre​nan​tom. Džimi je nasuo kafe. A onda je lažno svečano rekao: – Bobi, u suštini, mi tražimo tipa koji je obučen kao zapovednik Mornaričkih foka. Ali on ne sme da bude Mornarička foka, jer ne možemo da tražimo od njega da krši zakon, a ionako ne bi pristao. Potreban nam je bivši specijalac. Tačno to nam je po​treb​no. – Nema takvog primerka, Džimi. Zapovednici foka ne odlaze. Postaju instruktori ili admirali. A pre​ma Ko​ro​na​du se po​na​ša​ju kao da je Va​ti​kan. – A pen​zi​o​ni​san spe​ci​ja​lac? – O da, naravno, tip od skoro šezdeset koji će uleteti u borbu protiv gomile jebenih seljana u za​bi​ti​ma Hi​ma​la​ja. Iz​dr​žao bi ot​pri​li​ke de​set mi​nu​ta. – On​da nam osta​je po​go​dak ra​ke​tom iz pre​da​to​ra, od​mah na​kon što usta​no​vi​mo gde ži​ve. – Možda. Ali čak ni to nije rešenje. Prvo moramo da ih pratimo u planine. Onda da budemo spremni da se odbranimo od svih optužbi da smo namerno i svojevoljno ubili četvoricu ljudi koje je

Vr​hov​ni sud Sje​di​nje​nih Dr​ža​va oslo​bo​dio svih op​tu​žbi. To mi se baš ne svi​đa. – Ni meni, drugar. Ipak, slažemo se bar u jednoj stvari. Moramo da skinemo zlotvore. I to bez gre​ške. – Umuk​ni, Dži​mi, za ime bo​ga. Či​niš me ner​vo​znim. Si​gu​ran si da ni​ko ne slu​ša? – Ne ov​de, dru​gar. Ali re​ći ću ti gde slu​ša​ju. – Da? – Da. Od​mah is​pred onih advo​kat​skih kan​ce​la​ri​ja ko​je su ju​tros eks​plo​di​ra​le. – Ko je slu​šao? – na​iv​no upi​ta Bir​min​gem. – Je​be​ni Mo​sad. Šta si mi​slio? – Ka​ko znaš za to? – Zato jer sam odmah shvatio da mora postojati veza između dizanja u vazduh dve advokatske firme, jedne u Londonu, jedne u Vašingtonu, istovremeno, i naizgled bez razloga. Potpuno na isti na​čin. Kla​sič​ni Mo​sad, ve​li​ki bum, bez šan​se za pro​ma​šaj, do​ka​zi pot​pu​no uni​šte​ni. – Pa šta si ura​dio? – Pre jedno dva sata nazvao sam prokleti Mosad u Tel Avivu i pitao Čarlija. Trebalo mu je otprilike deset minuta da mi uzvrati poziv i kaže da već nekoliko nedelja nadgledaju obe firme. Ta​ko​đe mi je re​kao da CIA zna sve o to​me. Kao i MI6 u Lon​do​nu. – I on​da? – Pro​ve​rio sam kod va​šeg bli​sko​i​stoč​nog ode​lje​nja i do​bio po​tvr​du. – Mo​gli su da te sla​žu. – Bobi, drugaru stari, nijedan Amerikanac ne laže Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji. Nijedan Ame​ri​ka​nac. – Pa, pretpostavljam da sad misliš da je Mosad digao u vazduh obe firme zato jer su se usudile da po​mog​nu Al Ka​i​di da oslo​bo​di če​tvo​ri​cu ma​sov​nih ubi​ca. – Prokleto dobro znam da su baš to uradili, drugaru stari. Bili su potpuno van sebe. I nisam si​gu​ran da im ti ni​si po​mo​gao. – Jesam, kod onog prvog. Pomogli smo im da ozvuče mesto. Nisam kod ovog drugog. Pojma ni​smo ima​li da će oti​ći to​li​ko da​le​ko. A iona​ko ni​ko ne​će mo​ći ni​šta da do​ka​že. – Reći ću ti još nešto. Tipovi koji su razneli zgrade bili su na putu kući u privatnom El Al boingu pet sati pre eksplozija. Vremenski detonatori. Sada već verovatno sede na bulevaru King Saul. Šta ka​žeš na to! Bob Birmingem bio je pomalo potresen. – Šta god ti mislio, to je bila prilično preterana reakcija Mo​sa​da. – Bobi, za ime boga, nisu oni hteli da zbrišu nekoliko advokata. Štaviše, nije ih bilo briga da li će advokati poginuti ili ne. Oni su formalno izdali međunarodno upozorenje da bilo koja firma koja ubuduće bude glavni igrač u pomaganju teroristima da se domognu slobode neće preživeti da o tome pri​ča. – Dži​mi, da li ti se ika​da uči​ni​lo da Mo​sad ipak ma​lo pre​te​ru​je? – Da. Često. Ali oni su naši previše dobri i previše važni prijatelji da bismo sad počeli da ih prekorevamo. A i pretpostavljam da bismo morali da se sećamo da su ti zlikovci Ben i jebeni ludak Abu ubi​li i osa​ka​ti​li pre​ko dve sto​ti​ne lju​di, ve​ći​nom že​ne i de​cu, sa sa​mo dve bom​be. – Mo​žda bi tre​ba​lo za​mo​li​ti Izra​el​ce da ih ski​nu. – Na neki čudan način, eksplozije advokatskih firmi učinile su to još manje verovatnim. Jer ako bi četvorica terorista poginula, a Mosad bio osumnjičen, sigurno bi ih osumnjičili da su skinuli i advo​ka​te. A to bi mo​glo da bu​de pre​vi​še. Čak i za njih.

– Čak ni oni ne​će da od​ra​de na​še pr​lja​ve po​slo​ve. – Ne, Bo​bi, ne​će. Ne ovog pu​ta. *** Četiri sata kasnije Mosad je pustio priču na katarsku televiziju Al Džazira, koju su američki levičarski mediji uvek ropski pratili. Priča je istakla zastrašujuću vezu između dve „kolosalne eks​plo​zi​je“, ko​je su se u glu​vo do​ba no​ći isto​vre​me​no do​go​di​le u Va​šing​to​nu i Lon​do​nu. Glavna poruka nije se pojavila sve do četvrtog pasusa članka na sajtu Al Džazire, koji je glasio: Izvori kažu da je ovo upozorenje američkim i britanskim advokatskim kućama da ne bi trebalo da nastave sa praksom pomaganja osvedočenim terorističkim ubicama u njihovoj borbi da se do​mog​nu slo​bo​de po​mo​ću ame​rič​kog za​ko​na ha​be​as cor​pus. Zatim je Al Džazira citirala starijeg partnera u jednoj saudijskoj advokatskoj firmi sa jakim vezama u Vašingtonu: Naša firma nikada nije učestvovala u slučajevima koji uključuju oslo​ba​đa​nje te​ro​ri​sta. A ovi po​sled​nji do​ga​đa​ji uči​ni​li su da ni​ka​da i ne​će. Priča jedva da je došla na stranice štampe i u elektronske medije kada su bezbednosne snage Velike Britanije i Sjedinjenih Država upale u kolektivnu paniku, jer su verovale da je neka država pot​po​mo​gla obe eks​plo​zi​je, i da je ve​ro​vat​no ista dr​ža​va spon​zo​ri​sa​la oba na​pa​da. CIA je odmah počela da traži odgovore od raznih stranih ambasada, od zvaničnika koji nisu bili naviknuti da budu isleđivani na takav način. MI6, obaveštajna služba Velike Britanije, koja je radila u tandemu s antiterorističkim odredom Skotland jarda, izazvala je haos u Sent Džejmsu, dvoru njenog ve​li​čan​stva, u ko​jem je bi​lo akre​di​to​va​no vi​še od sto pe​de​set stra​nih am​ba​sa​do​ra. Svi su želeli odgovore i, u oba glavna grada, doslovno stotine zvaničnika ambasada bilo je ispitano. Ali niko nije ništa znao. I najčudnije od svega, samo jednoj ambasadi u Londonu i u Va​šing​to​nu ni​ko ni​je pri​šao – am​ba​sa​di ko​ja je pred​sta​vlja​la dr​ža​vu Iz​rael. *** U međuvremenu su četvorica najstrože čuvanih ljudi na planeti sletela u Pariz. Jedan od najboljih terenskih operativaca Agencije u Evropi, Fil Denson, doleteo je iz londonske baze kao dodeljeni američki pratilac. Filov posao bio je da ostane u dubokoj pozadini, ali da teroriste ipak ne ispusti iz vi​do​kru​ga. Fil, četrdesetšestogodišnji južnjak iz Džordžije, radio je u Bagdadu, Teheranu, Rijadu i Islamabadu. Na ovom zadatku pomagaće mu dvadesetdevetogodišnji Ted Novio, dvometraš, bivši bejzboj bacač iz Masačusetsa, snagator koji je u Jen​ki​si​ma stigao do AAA klase, ali je zbog po​vre​de ra​me​na mo​rao da se po​vu​če. Ted je Filu bio dodeljen kao lično obezbeđenje, ali je i sâm bio vrlo uspešan kao agent, razotkrivši terorističku ćeliju u jugoistočnom Londonu, pre nego što su vođe terorista uspele da, na ru​bu mo​čva​re za​pad​no od lon​don​skog aero​dro​ma Hi​trou, po​sta​ve ra​ket​ni po​lo​žaj. Sada su se Ted i Fil sastali na pisti aerodroma Šarl de Gol. Sa francuskom policijom već su se spri​ja​te​lji​li, a Fil je sa ge​ne​ra​lom Žo​be​rom po​pio ka​fu. Na pisti je takođe bilo šest naoružanih pripadnika Prvog mornaričkog padobranskog pešadijskog puka, najelitnijih specijalnih odreda Francuske, koji su bili na čelu skoro svake antiterorističke akcije koju je Francuska preduzela u poslednjih deset godina. Ovi ljudi činili su stražu koja će zatvorenike iz Gvantanama pratiti na središnjem delu njihovog putovanja koje vodi iz zapadnog

sve​ta u jed​nu od naj​ve​ćih islam​skih re​pu​bli​ka. Na zahtev pakistanske vlade, francuska vojna pratnja će iz Pariza za Karači leteti na erbasu PIA A310, bu​du​ći da če​tvo​ri​ca za​tvo​re​ni​ka vi​še ne​će no​si​ti li​si​ce. Pakistanska avio-kompanija nije imala ništa lično protiv ovih novoproizvedenih slavnih ličnosti, koje će, najverovatnije, obožavati veliki deo pakistanskog naroda. Radilo se samo o tome da je kompaniji flota erbasova bila isuviše dragocena da bi je prepustili otmicama ili eksplozijama koje su če​sto pra​ti​le ova​kve lju​de na nji​ho​vim pu​to​va​nji​ma. Fil i Ted će putovati inkognito, kao i druga dvojica pripadnika Agencije – ukupno četvorica Amerikanaca biće na dužnosti kada Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu konačno stignu u zemlju koja će im, ma​kar i na​krat​ko, bi​ti pr​vi nor​ma​lan dom po​sle pet go​di​na. Takođe inkognito, u avionu su bila dvojica pripadnika „boraca za slobodu“ Al Kaide. Ova dvojica, Navaz Salim i Fad el Gamdi, ušla su u avion ali se nisu iskrcala. Njihov zadatak bio je da na putu za Karači pretražuju avion u potrazi za američkim ili francuskim agentima koji možda prate biv​še za​tvo​re​ni​ke. Zasad, Ibrahim i njegova kohorta bili su tihi, jeli su vrlo malo i tražili su samo vodu. Dobro odvojeni jedan od drugog, većinu puta su prespavali, što će verovatno ponoviti i kada avion bude leteo preko istočnog Mediterana, a zatim visoko iznad Persijskog zaliva, pre nego što sleti na istočne oba​le Arap​skog za​li​va. Promena na Šarl de Golu trajala je dva sata, pošto se na aerodromima sve radi po propisima. General Žober s olakšanjem je primetio da su svi bili na svom mestu, a zatim je posmatrao kako se beli erbas sa zelenim oznakama penje na jugoistok, a onda ka udaljenim vrhovima Alpa. Nije mario kuda je avion išao, sve dok je odlazio što dalje od Francuske i sa sobom odnosio tu četvoricu islam​skih ma​ni​ja​ka i nji​ho​vu ne​u​ro​tič​nu ame​rič​ku prat​nju. *** Igra koju su pružila četvorica ozbiljnih igrača s najjačim hendikepom na zloglasnoj uzbrdici četiristo deset metara dugačke četvrte rupe Bul rana verovatno ne bi naterala Tajgera Vudsa da objavi svoje povlačenje. Bob Birmingem skoro da je uspeo da udari dugačku i pravu loptu preko ferveja, ali je ona skrenula u visoku travu na rubu igrališta. Sa iste ivice, Džimi Remšo iskoračio je da pokuša komplikovan, nizak i dugačak long-ajron, ne bi li loptu poslao nazad na zeleno. Direktor Nacionalne bezbednosne agencije poslao ju je pravo u drveće i opsovao kao šišač ovaca, preispitavši duševno zdra​vlje i po​re​klo „onog ko je iz​mi​slio ovu pro​kle​tu igru“. Na drugoj strani ferveja, mornarički advokat Al Surprenant ispalio je savršeno odmeren visoki for-ajron na početak zelenog. Svečanost trenutka bila je samo malo pokvarena činjenicom da je to bio njegov šesti udarac, nakon što je prvu loptu izgubio uputivši je u isušeni potok ispred tija, a zatim po​no​vo po​ku​šao s dru​gom, ko​ja je za​vr​ši​la u ve​li​kom žbu​nju na​lik onom iz džun​gle na Bor​neu. Tog hladnog jutra, na tom veličanstvenom mestu, samo nekoliko kilometara udaljenom od poprišta nekih od najstrašnijih bitaka Građanskog rata, svaki od četvorice ljudi mučio se sa svojom igrom, na na​čin na ko​ji to ra​de ve​o​ma za​u​ze​ti lju​di na​kon ne​de​lja pro​ve​de​nih go​to​vo bez ika​kvog tre​nin​ga. A onda je ambasador Pikok, Džimijev tast, zaredom udario tri meka pata i ubacio loptu u rupu, vra​tiv​ši u fo​kus či​stu po​ni​ža​va​ju​ću pri​ro​du ove kra​ljev​ske i drev​ne igre. Džimi je promenio temu i počeo da priča o poslu i o prekovremenom radu koji ga je, tvrdio je, spre​ča​vao da po​sta​ne pri​rod​ni na​sled​nik Gre​ga Nor​ma​na. Kada se partija završila, Al i ambasador dobili su po pedesetku od Džimija i Boba, koji su se,

poraženi, odvezli u Vašington. Usput su razgovarali, ali ne o golfu, nego o igri koja uključuje mnogo ve​će ulo​ge. – Čuo sam da su sle​te​li u Ka​ra​či – re​če Dži​mi. – Jesu. Ali bog zna kuda su pošli. Naši momci su ih pratili do voza koji je krenuo za Lahor. To je Karakorum ekspres, i potrebno mu je skoro osamnaest sati da stigne dotle. Sutra ujutro, po nji​ho​vom vre​me​nu, sti​že u La​hor. Oda​tle, ne zna​mo. – Na​ši su u vo​zu? – Aha. Če​tvo​ri​ca. – Još uvek se sla​žeš da ih eli​mi​ni​še​mo? – Naravno. Zato jer znamo da će tražiti osvetu za tih pet godina zatočeništva i mučenja koje misle da su pro​pa​ti​li. – Bobi, znaš li šta mislim da treba da uradimo? Mislim da treba da organizujemo privatni sastanak s višim zapovednikom Mornaričkih foka i da obezbedimo njegovu pomoć. Možda trenutno nema ni​ko​ga ko bi mo​gao to da iz​ve​de, ali kla​dim se da zna ne​ko​ga ko bi mo​gao. – Si​gu​ran si da ni​je bi​lo do​volj​no kla​đe​nja za je​dan dan? – Skoro. Ali znaš i sâm na šta su ti zlotvori spremni. Ne želim da budu na slobodi još dugo. U sudskim spisima su izjave barem četvorice američkih čuvara koji su se zakleli u Boga da su se ti fanatici zavetovali da će izaći i ubijati Amerikance. Moramo da ih zaustavimo. A ne možemo da unaj​mi​mo Mo​sad da to ura​di za nas. – Znam, znam – re​če Bob. – Stvar je u to​me da je ce​la je​be​na stvar pro​kle​to ne​za​ko​ni​ta. – Onda će biti bolje da budemo prokleto odlučni u vezi s tim – odgovori Džimi. Pre nego što se ne​ki ma​mlaz ume​ša i ot​kri​je šta sme​ra​mo. *** Penzionisani oficir Specijalnog ratnog zapovedništva iz Koronada, admiral Džon Bergstrom, bio je blago iznenađen kada je primio poziv Nacionalne bezbednosne agencije iz Merilenda. Postojala su dva razloga zašto je napustio Kaliforniju i povukao se u lepu porodičnu kuću u zalivu Albemarl u Severnoj Karolini. Prvi je bio zato što je kuća pripadala njegovoj majci, pa je bila besplatna. Drugi je bio jer se nalazila u blizini mnogih prijatelja koji su službovali u sedištu Mornaričkih foka u Virdžinija Biču. A danas se našla u blizini Nacionalne bezbednosne agencije jer je „mladi Remšo“, kako ga je zvao admiral, poslao helikopter pravo ispred njegovih ulaznih vrata kako bi ga lično is​po​ru​čio u Fort Mid. Kada je stigao, bio je blago iznenađen što je video da ga čeka direktor Centralne obaveštajne agencije Bob Birmingem. Takođe, prisutan je bio i admiral Mark Bredfild, bivši zapovednik flote nosača aviona koji je sada bio na poziciji zapovednika mornaričkih operacija u Pentagonu. U kancelariji je sedeo i kontraadmiral Endi Karlou, načelnik Specijalnog ratnog zapovedništva iz Ko​ro​na​da. Komandant Remšo predstavio je prisutne i objavio da će admiral Bergstrom obaviti razgovor sa četiri, što se njega tiče, najrazumnija čoveka u celoj naciji. Dodao je i kratku i pomalo misterioznu opasku da u ovu posebnu grupu nisu uključeni mnogi pravni subjekti vašingtonskog Apelacionog suda. Svi su se zakikotali, osim admirala Bergstroma, koji nije imao pojma o čemu Džimi govori. Ipak, trebalo mu je otprilike dvanaest sekundi da shvati da razgovaraju o sudbinama one četvorice islam​skih fa​na​ti​ka, ko​je je ne​ki su​di​ja pu​stio iz za​li​va Gvan​ta​na​mo. – Gde se na​la​ze? – upi​ta.

– U brzom vozu u Pakistanu koji ide za Lahor u Pendžabu. I, ako se strašno ne varamo, krenuli su ka do​li​ni Svat, u ko​joj Al Ka​i​da ob​u​ča​va svo​je sna​ge ka​ko bi nas po​no​vo na​pa​le. – U slučaju da je bilo ko od vas zaboravio – reče admiral – ja sam se stvarno penzionisao pre četrnaest meseci. Takođe sam se i oženio nekako poletnom udovicom sa Beverli Hilsa, petnaest godina mlađom od mene, još uvek elegantno montiranom. Naravno, više ne komandujem najboljom bor​be​nom si​lom ko​ju je ovaj svet ika​da vi​deo. Bergstrom je imao stila i svi su se nasmejali uvrnutom načinu na koji ih je bivši zapovednik Mornaričkih foka obavestio o svemu. Konačno, direktor Remšo reče: – Džone, ovaj sastanak zahteva krajnju diskreciju. Ali svi mi mislimo da ovi tipovi moraju biti, hm, eliminisani. Pre nego što počine nešto stravično. Problem je što oni nisu grupica masovnih ubica koja beži okolo dok ih mi lovimo. Ove mačore zvanično je oslobodila jedna od najviših sudskih institucija u pravnom sistemu Sjedinjenih Država. Ne možemo protiv toga. Tako da, ako će se nešto uraditi, to mora biti jedna od naj​ve​ćih taj​ni ko​je je ova ze​mlja ika​da ima​la. – U suprotnom, svi bismo mogli da završimo u buvari – reče admiral, u reči pretvarajući strahove Dži​mi​ja Rem​šoa. – Tač​no – re​če Bir​min​gem. – Pa, ne​ću to lič​no oba​vi​ti – bez osme​ha re​če ad​mi​ral. – Ne – reče Džimi. – Zamolili smo vas da dođete ovde i pokušate da se setite nekoga ko bi mo​gao. Ne​ko​ga ko je sto po​sto po​uz​dan, ča​stan i spo​so​ban. – Bilo ko od mojih foka bi bio dobar za to – reče. – Ali problem mi je veoma jasan. Ta osoba ne može da bude aktivni oficir, ne može da deluje potpuno kršeći zakone nacije, i zaista ne može da ide pro​tiv že​lja svog nad​re​đe​nog. – To je to – reče kontraadmiral Karlou. – Jednostavno nismo mogli da zatražimo da bilo koji aktivni oficir izvede takvu akciju. Da jesmo, i da je neko uhvaćen, imali bismo optužnicu za izdaju, a ona se još uvek ka​žnja​va smrt​nom ka​znom. – Isu​se, mo​gu sve da nas po​gu​be. Le​po – Rem​šo je bio vr​lo oči​gled​no zbu​njen. Prvi se pribrao Džon Bergstrom: – Vidite – reče. – Hajde da ne komplikujemo stvari više nego što one to već jesu. Imamo četiri ubice koje moramo da eliminišemo na najefikasniji i najtajanstveniji mogući način, sa najvećim mogućim motivom. A to je bezbednost naše zemlje. Postoji priličan broj lju​di ko​ji bi to uči​ni​li za od​re​đe​nu svo​tu nov​ca. Ad​mi​ral je za​stao, a za​tim upi​tao: – Mo​gu li da pret​po​sta​vim da no​vac ni​je pro​blem? – Mo​že​te – re​če Bob Bir​min​gem. – Dobro, pozvaću nekoliko ljudi. Priličan broj bivših foka radi u privatnim firmama za obezbeđenje, operišu širom sveta, štite svetske lidere. Možda je najbolje da potražimo nekoga ko je sta​ci​o​ni​ran u ino​stran​stvu. – Do​kle god ne zna​ju ko ih je unaj​mio – uba​cio se ad​mi​ral Bred​fild. Sledeći je, vrlo polako, govorio kontraadmiral Karlou: – Vidite – rekao je. – Čovek koji nam je potreban mora da bude bivši specijalac. Takođe, morao bi da ima neka iskustva u planinskoj borbi protiv talibana i Al Kaide, samo zato jer bi mogao tamo da završi. Mora da bude vrhunski snaj​pe​ri​sta, struč​njak za bor​bu bez oruž​ja, vešt s no​žem i eks​plo​zi​vom. Tra​ži​mo rat​ni​ka, zar ne? – Skoro – reče Džimi. – Ali takođe mora da bude častan čovek. Momak koji potpuno razume tajnovitu prirodu zadatka. Čovek koji obavlja zadatak u ime svoje nacije. Jeste, i za veliku novčanu na​gra​du, ali taj čo​vek mo​ra bi​ti is​ko​van bo​lje od osta​lih. Za​pra​vo, on mo​ra da bu​de je​be​ni sve​tac! Svi se nasmejaše. Ipak, smrtno ozbiljan ton sastanka nije nestao. Kontraadmiral Karlou, zapovednik specijalnih snaga Sjedinjenih Država, ponovo je progovorio: – Trudim se da zaboravim

na to, ali pre godinu ili dve dana, za jednog od svojih oficira preporučio sam vojni sud zbog ubistva i bez​ob​zir​nog po​na​ša​nja pre​ma ne​pri​ja​te​lju, či​me je Že​nev​sku kon​ven​ci​ju pot​pu​no iz​vr​gao ru​glu. – Zvuči savršeno – sarkastično je primetio Džimi. – Verovatno bi bio u stanju da izazove Treći svet​ski rat, ako bi se usred​sre​dio. – Za​pra​vo, ne ša​lim se. Ni​je bio kriv, i bio je ve​ro​vat​no naj​bo​lji ofi​cir u ba​zi. – Ko​ga je ubio? – upi​ta Bob Bir​min​gem. – Gru​pu od oko de​set Al Ka​i​di​nih ubi​ca, baš ta​mo na oba​la​ma re​ke Eufrat. – Za​što? – upi​ta Dži​mi. – Za​to jer su oni ra​ket​nim uda​rom zbri​sa​li dva​de​set nje​go​vih mo​ma​ka. – I onda im je pokazao svog boga, je l’? – setio se admiral Bredfild. – Otvorio je vatru dok su po​ku​ša​va​li da se pre​da​ju. Se​ćam se in​ci​den​ta. – Ta​ko je – re​če En​di Kar​lou. – Po​ka​zao im je svog bo​ga... – Voj​ni sud ga je oslo​bo​dio svih op​tu​žbi. I to​ga se se​ćam – re​če ad​mi​ral Bred​fild. – Taj vojni sud nikada nije ni trebalo da bude sazvan, i do smrti ću se kajati zbog svoje uloge u nje​mu – od​vra​ti Kar​lou. – Do svo​je pro​kle​te smr​ti. – Dobio je oficirski ukor – dodao je. – Ali to ga je dotuklo. Odmah je napustio Mornaricu. Svi su stali kod kapije da ga pozdrave. Cela baza stajala je kod kapije. Ljudi su plakali, momci koji su se s njim borili na ulicama Bagdada. Toga dana sam se stideo Mornarice. Stideo sam se njene nepravde. Niko ko je bio tamo neće moći to da zaboravi. Gledali smo ga kako hoda do kola. U poslednjem tre​nut​ku okre​nuo se i svi​ma nam sa​lu​ti​rao. Sko​ro da sam za​pla​kao. – Isu​se – re​če Dži​mi. – Ka​kav čo​vek. Ka​ko se zvao? – Ma​jor Ma​ken​zi Bed​ford, Mor​na​rič​ke fo​ke, Tim 10, Vod Fok​strot. *** Istražiteljima direktora Remšoa trebalo je petnaestak minuta da pronađu Maka Bedforda. Radio je u brodogradilištu gradića Dartford na ušću reke Kenebek u Mejnu. Ovaj tridesetpetogodišnji dvometraš, bivši zapovednik tima Mornaričkih foka, bio je rodom iz Dartforda, a njegova porodica ge​ne​ra​ci​ja​ma je po​zna​va​la vla​sni​ke bro​do​gra​di​li​šta, Rem​so​no​ve. Hari Remson postavio je Maka na mesto koje je odgovaralo njegovom visokom položaju u Mornarici. Imao je kancelariju i sekretaricu odmah do Harija. Bio je jedini Remsonov prodavac i nje​gov za​da​tak bio je da pri​ba​vlja na​rudž​be za rat​ne bro​do​ve, fre​ga​te sa na​vo​đe​nim pro​jek​ti​li​ma. Makova teritorija bio je svet, i u prvih šest meseci obezbedio je veliku narudžbinu od premijera jedne afričke zemlje – čoveka koji je bio nestrpljiv da novac od međunarodne pomoći za hranu po​tro​ši na oruž​je po​treb​no da bi se osvo​ji​la su​sed​na, mi​ro​lju​bi​va ali bo​ga​ta, ze​mlja. Mak je znao na šta se sprema nasmejani Homba Bomba i nije se posebno slagao s tim, ali Remsonovi su ga plaćali komotnih dvesta pedeset hiljada dolara godišnje i njegova dužnost bila je da nalazi naručioce. Ova narudžbina vredela je petsto miliona dolara i Afrikanci su već položili bes​po​vrat​ni de​po​zit u vi​si​ni od dva​de​set de​vet mi​li​o​na. Direktor Remšo odbio je da Maka pozove telefonom, opredeljujući se da umesto toga bez najave otputuje u Mejn, u društvu Boba Birmingema i kontraadmirala Endija Karloua, Makovog starog šefa. Sva tro​ji​ca su, sle​de​ćeg ju​tra u de​set, sti​gla mor​na​rič​kim he​li​kop​te​rom. Kružili su iznad snežnog pejzaža oko malog grada na reci, nekih pedeset kilometara severoistočno od Portlanda, a zatim sleteli na vetrovito, smrznuto polje preko puta Makove belim daskama ob​lo​že​ne ku​će, u ko​joj je ži​veo sa svo​jom fra​pant​no le​pom že​nom En i nji​ho​vim si​nom To​mi​jem.

En je izašla na verandu, ogrnuta teškom bundom od ovčje kože, i mahnula im. Na helikopteru je bila ispisana samo jedna reč, MORNARICA, i nakon dvanaest godina braka s bivšim mornaričkim majorom, pretpostavljala je da u ovom gradu postoji samo jedan čovek kome bi takva letelica došla u po​se​tu. Kontraadmiral Endi Karlou izašao je u punoj mornaričkoj uniformi pre nego što su propeleri prestali da se okreću i ohrabrujuće mahnuo En Bedford, koju je poznavao iz vremena kada je Mak s porodicom živeo u Koronadu. Nakon njega, iz helikoptera su se iskrcali Remšo i Birmingem i peške pre​šli krat​ku raz​da​lji​nu do ku​će gde je En​di sve pred​sta​vio. Retki su bili dani tokom kojih se Endi nije pitao šta se desilo sa Makom Bedfordom. To je važilo i za veći broj viših oficira koji su proklinjali dan kada su se složili da ga proglase krivim i kazne čak i nečim toliko beznačajnim kao što je ukor, ne bi li umirili političare i njihove prokleto beskorisne mi​rov​ne pre​go​vo​re. Glavni oficir Vojnog suda bio je uklet tim sramotnim danom i, čak i danas, Endi Karlou sećao se tog poslednjeg trenutka kada se Mak okrenuo i salutirao, zarivajući bodež kajanja, žaljenja i tuge u njihova srca. Toga dana, kod te kapije bilo je hiljadu krivih ljudi, i nijedan od njih nije bio Mak Bed​ford. Pitanje je mesecima visilo u vazduhu. Zašto neko nije istupio i sprečio sve? Zašto nije Karlou? Za​što ni​je pro​kle​ti pred​sed​nik Sje​di​nje​nih Dr​ža​va? Zbi​lja, za​što ni​je? – Ka​ko je – upi​tao je Kar​lou. – Ni​je lo​še, En​di – od​go​vo​ri​la je En. – S ob​zi​rom na sve. Do​bro smo. Že​liš li da ga vi​diš? – Mo​gu li? – Na​rav​no, po​zva​ću ga. Bi​će ov​de za pet mi​nu​ta. Uđi​te. Sku​va​ću ka​fu. Još uvek je bi​la le​pa, mi​slio je En​di, i sa​vr​še​na že​na ofi​ci​ra. Smi​re​na, si​gur​na i po​u​zda​na. Unutra, tavanica velike sobe bila je ukrašena teškim gredama, a pod prekriven širokim, uglačanim drvenim pločama i šarenim tepisima. Na jednom zidu nalazio se kamin. Nameštaj je bio amerikana, ali udo​ban. En​di je na sto​či​ću pri​me​tio naj​no​vi​ji mor​na​rič​ki ča​so​pis Pro​si​dings. Za nekoliko minuta začuli su kako se ispred kuće zaustavljaju kola, a nedugo nakon toga na vratima se pojavio Mak Bedford. Sada je brijao bradu, ali bi ga Endi prepoznao bilo gde. Krupni bivši zapovednik Mornaričkih foka ušao je u sobu i uzviknuo: – Zdravo, Endi Karlou. Dobro došao u div​nu dr​ža​vu Mejn. Dva stara drugara, koji su nekada lutali razrušenim bagdadskim ulicama, zagrlila su se, tapšući jedan drugog po ramenima; sećajući se reči izgovorenih tokom Makovih poslednjih dana i reči koje ni​ka​da ni​su mo​gle bi​ti iz​go​vo​re​ne. Endi je predstavio svoje saputnike, čelnika Centralne obaveštajne agencije i čelnika Nacionalne bez​bed​no​sne agen​ci​je. – Šta se de​si​lo? – boc​nuo ih je Mak. – Na​čel​nik zdru​že​nih sna​ga je za​u​zet? Baš tada, En je ušla s velikim bokalom kafe i šoljama, posudom sa šlagom i činijom šećera. Stavila je poslužavnik na komodu i odmah se taktički povukla. Mak je otišao do vrata i zatvorio ih. – U re​du, šta vam tre​ba? Sum​njam da je he​li​kop​ter iz​najm​ljen za pri​ja​telj​sku po​se​tu. Džimi Remšo je počeo da izlaže problem. – Majore – rekao je, pažljivo oslovljavajući Maka punim činom – pitam se da li ste nedavno pročitali da je apelacioni sud Sjedinjenih Država, pomoću no​ve od​lu​ke Vr​hov​nog su​da, oslo​bo​dio ne​ko​li​ko naj​o​pa​sni​jih za​tvo​re​ni​ka za​li​va Gvan​ta​na​mo? – Jesam. I moram da vam kažem da sam pre dve godine, kada je moja karijera uništena, pomislio da je svet poludeo. Sad mislim da je mnogo luđi. Siguran sam da shvatate koliko su opasni neki od tih ti​po​va. Lo​vio sam ih go​re, u za​bi​ti​ma Hin​du​ku​ša. Pre​re​za​li bi vam vrat čim bi vas po​gle​da​li.

– Pa, sada su u pitanju četvorica. Pre nekoliko dana Apelacioni sud ih je pustio, i dok mi ovde raz​go​va​ra​mo, oni su u Pa​ki​sta​nu, na pu​tu na se​ver u vo​zu ko​ji ide pre​ko Pen​dža​ba. – Idu ka dolini Svat, pretpostavljam? – upita Mak. – Tamo je uvek bilo svakakvog sranja... logori za obuku i slično. Verovatno se spremaju na sledeći napad na američko kopno. Biće bolje da ih dr​ži​te na oku. Iz​gle​da da su svi fa​na​ti​ci ko​ji su se iz​vu​kli iz To​ra Bo​re kre​nu​li u do​li​nu. – Bio si tamo nekad? – upitao je Bob Birmingem, koji je uvek nekako patio za vojskom i voleo pri​če iz voj​ske. – Nikada nisam baš ušao – reče Mak. – Ali sam je nekoliko puta osmatrao sa strmina koje je okružuju. Sećam se da mi je jednom prišao jebeni čupavi domorodac, s kamom u ruci. Rekao je da će za​kla​ti ne​ver​ni​ka. I ni​je la​gao. – Isu​se, šta se de​si​lo? – upi​ta Bob. – Ništa posebno. Ali sam ipak morao da ga šutnem u jaja, slomim ruku, a onda i vrat. Ludi ma​ni​jak. – Pretpostavljam da mu je šut u jaja od momka kao što si ti ispalio očne jabučice poput dva metka rav​no pre​ko do​li​ne Svat – re​če Dži​mi. – Obratio je pažnju – odgovori Mak, smejući se Australijančevoj veštini da čak i najnasilniji su​kob pre​tvo​ri u sce​nu iz cr​ta​nog fil​ma. – Pa, bilo kako bilo – reče direktor Nacionalne bezbednosne agencije – sada se suočavamo s problemom koji će se možda ponoviti. Imamo četvoricu najopasnijih terorista ikada uhvaćenih, i sada su oni na slobodi. Ne možemo ponovo da ih uhapsimo jer ih je upravo oslobodio američki sud. Isto tako, ne možemo da zaboravimo na njih jer svi oni imaju najgrozniju istoriju masovnih ubistava i nasilja. I svi do jednog su se zakleli na osvetu Sjedinjenim Državama. Mosad ih želi još više nego mi, ali se ni​su usu​di​li da kre​nu zbog na​ših za​ko​na. – Že​li​te da ih li​kvi​di​ra​te? – Tač​no ta​ko. – Sreć​no. – Hva​la. – I, mo​gu li da pi​tam za svr​hu va​še po​se​te? – Na​rav​no. Do​šli smo da pi​ta​mo da li nam mo​že​š po​mo​ći na tom za​dat​ku. Mak Bedford je ustao i otišao do komode. – U ovom trenutku – reče – imam dva veoma jed​no​stav​na pi​ta​nja. – Pu​caj... – Da li ne​ko že​li ka​fu? I da li mi​sli​te da sam po​lu​deo? – Na pr​vo, da – re​če Rem​šo. – Na dru​go, ne ve​ru​jem baš. – Ni​je mi baš ja​sna jed​na stvar. Da li mi pred​la​že​te da ve​o​ma ti​ho odem i ubi​jem ta če​ti​ri ti​pa? – Pa, ni​smo baš ta​ko na​me​ra​va​li da sro​či​mo – uba​cio se Bob Bir​min​gem. – Bilo kako da sročite, svodi se na isto – odgovori Mak. – Pucaj, raznesi, zakolji, otruj ili uguši. Želite ih mrtve. A pošto su sva četvorica sada nevini ljudi, to bi bilo označeno kao ubi​stvo. Tako da bi ka​zna za me​ne bi​la do​ži​vot​na ro​bi​ja ili smrt​na ka​zna. – Kad ta​ko ka​že​š, ni​ko ne bi ni po​mi​slio da kre​ne u ta​kvu ak​ci​ju – re​če En​di Kar​lou. – Pa, neko bi pomislio – odgovori Mak. – Ali to bi morao da bude profesionalac, neko ko bi to uradio za novac. Siguran sam da možete da nađete takvog. Bivšeg vojnika, visoko plaćenog za od​re​đe​ne neo​bič​ne ve​šti​ne. Dodao je kafe, i kroz zatvorena vrata čuo kako En živo razgovara, uhvativši samo rečenicu: – Pa, jed​no je si​gur​no, že​le ne​što ve​o​ma va​žno.

Ono što nije znao bilo je da En razgovara sa njegovim ocem i da su oboje bili veoma zabrinuti zbog njegovog ponašanja u poslednje vreme. Rečju, nedostajale su mu Mornaričke foke, nedostajala mu je nemerljivo ispunjavajuća uloga zapovednika čiji je podsticaj nešto mnogo više od novca. Ljudi koji su u sebi nosili neku vrstu otmene okrutnosti. Amerikanci koji bi se, kada se truba oglasi, borili časno i kao patriote i koji bi umrli za svoju zemlju. To mu je nedostajalo. Nedostajao mu je sva​ki tra​čak nje​go​vog dav​no iz​gu​blje​nog ko​man​do​va​nja. Čuvao je svaku uspomenu. Bilo je noći kada su mu snovi bili ispunjeni ushićenjem. Noći u kojima je bio uplašen, u kojima se bez daha budio, posezao za puškom, uzvikivao komande poručniku Mejsonu, vodio svoje ljude kroz nepoznatu teritoriju, u planine, ili kroz vrela i prašnjava bagdadska ge​ta. Problem je bio što je Mak Mornarička foka, od glave do pete. Mesecima je pokušavao da uživa u svom novom životu, u velikoj plati i vremenu koje je provodio sa svojom malom porodicom. Ali crni asfalt na kom su trenirali u Koronadu retko mu je izlazio iz misli. Čak je u prednje dvorište po​sta​vio jar​bol i za​sta​vu, na isti na​čin ka​ko je na Pa​ci​fi​ku po​sta​vlje​na za​sta​va Mor​na​rič​kih fo​ka. Svakog jutra dizao je zastavu sa zvezdama i prugama i svake večeri, dok se sumrak spuštao na njegov dom, pola sveta daleko od Specijalnog ratnog zapovedništva, major Bedford bi je spuštao. Kada je mislio da ga niko ne gleda, stao bi u stav mirno i salutirao. I kad god bi to učinio, gornja usna bi mu ne​pri​met​no za​drh​ta​la. En je obično znala o čemu Mak razmišlja. A kada bi kruto stajao ispod jarbola, znala je da se priseća rečenica iz zakletve Mornaričkih foka – rečenica koje je smatrala potpuno veličanstvenim. Re​če​ni​ca za he​ro​je: Moj trozubac Mornaričkih foka darovan mi je od onih kojih više nema. On otelotvoruje po​ve​re​nje onih na či​ju za​šti​tu sam se za​kleo... Skromno služim kao čuvar svojih zemljaka Amerikanaca – i uvek ću braniti one koji ne mogu sa​mi da se od​bra​ne. Svoj tro​zu​bac mo​ram za​slu​ži​ti sva​ko​ga da​na. U retkim prilikama kada bi En uhvatila trenutak privatne ceremonije svog muža, srce bi joj gotovo prepuklo. Sâm pogled na tog snažnog i moćnog ratnika, čoveka rođenog da u bitki predvodi trupe, tako beznadežno samog, tako usamljenog, punog čežnje za životom koji nikada neće moći da ima. Uvek se pre​tva​ra​la da ni​šta ni​je vi​de​la. Ali ovih poslednjih nekoliko nedelja i ona i njegov otac primetili su veliku promenu. Mak se sve više povlačio u sebe, više čitao, gledao Hi​sto​ri i Militari čenel. Bila je potajno ushićena time što su Endi Karlou i njegovi prijatelji bili ovde, posebno kada je čula glasan Makov smeh na jednu od Rem​šo​o​vih ap​surd​ni​jih me​ta​fo​ra. I Maku je očigledno laskalo što ga je stari prijatelj izabrao da počini četvorostruko ubistvo. – To te izdvaja, druže – rekao je Džimi. – Verovatno možemo da te učinimo slavnijim od Džeka Tr​bo​se​ka! – Pa – re​če Mak – ko​li​ko ce​ni​te to? – Deset miliona dolara – odmah je odgovorio Birmingem. – Keš. Pola odmah, ako dobijemo pra​vog čo​ve​ka. Bez po​re​za. – Sa​mo nam re​ci. Da li si za​in​te​re​so​van? – Ne baš. Nisam sastavljen od plaćeničkog materijala. Ubijanje za novac. To prosto nije u redu. A sa ovakvim zločinom, pa, moraš da živiš s tim. Ne sviđa mi se to. A En, ako bi ikada saznala, mrzela bi to.

– Ka​ko bi ti iz​gle​da​lo dva​de​set mi​li​o​na? – upi​ta Rem​šo. – Isto. – Ali da li bi mogao to da uradiš? Kada se ne bi štedelo na troškovima, i kada bi mogao da spro​vo​diš sop​stve​na pra​vi​la i pla​no​ve? – Ve​ro​vat​no. S ne​što po​dr​ške na te​re​nu. Mi​slim da bih mo​gao. – Ali, Mak Bedforde – reče kontraadmiral Karlou – ne postoji cena koja bi te izazvala da izvršiš taj za​da​tak za svo​ju vla​du i vr​hov​nog ko​man​dan​ta? – Pa, to ni​je sa​svim tač​no, En​di. Jer, ce​na po​sto​ji. – Ka​ži – re​če šef Mor​na​rič​kih fo​ka. – Želim da se vratim u Mornaričke foke Sjedinjenih Država. Želim da budem rehabilitovan i oslo​bo​đen kri​vi​ce i že​lim na​zad svoj čin i po​lo​žaj, kao da sam ostao u mor​na​ri​ci. – Isu​se – od​go​vo​ri Kar​lou. – Za to će bi​ti po​treb​no Istra​žno ve​će... – Iskreno – odgovori Mak – nije me briga ako bude potrebna i uredba Kongresa. Kažu da svaki čo​vek ima ce​nu. Izgle​da da je ovo mo​ja ce​na. Jer bih za to uči​nio sve. Kontraadmiral Karlou je ustao i rekao im da mora da pozove Pentagon i razgovara s admiralom Markom Bredfildom, zapovednikom mornarice Sjedinjenih Država. Izašao je iz sobe, a onda i iz kuće kako bi svojim mobilnim telefonom obavio poziv. Nije ga bilo oko šest minuta, a onda se vratio u so​bu. – Sre​đe​no je – re​kao je. – Do​bro do​šao na​zad, ko​man​dan​te Bed​for​de. – Po​la​ko, En​di – od​go​vo​rio je Mak. – Još uvek sam ma​jor. – Ne, vi​še ni​si – od​go​vo​rio je šef Mor​na​rič​kih fo​ka.

4. Iznenadni događaji u tih poslednjih šest minuta u beloj Bedfordovoj kući u snegom zavejanom Mejnu iz​ne​na​di​li su sve. Objašnjavajući, Endi Karlou im je rekao da se istražno veće upravo saziva, s naređenjima dobijenim od najviših vlasti da se, počevši od danas, strašni GOMOR – General Officer Me​mo​ran​dum of Re​pri​mand13 ko​jim je Mak ka​žnjen mo​ra po​ni​šti​ti i iz​bri​sa​ti iz nje​go​vog do​si​jea. Sva osta​la pi​ta​nja, ko​ja se ti​ču pri​ma​nja, pen​zi​je, olak​ši​ca i na​gra​da, bi​će re​tro​ak​tiv​no iz​mi​re​na. – Ako nekoga zanima – reče Endi široko se smešeći – tačne Bredfildove reči bile su: „Ovo je trebalo da bude urađeno odavno, čim su propali glupi i bezumni pregovori oko Bliskog istoka.“ Takođe, rekao je da ne može da se seti da je ikada neka odluka Vojnog suda izazvala toliko gorčine i ozlojeđenosti, pogotovo među pripadnicima Mornaričkih foka. Spomenuo je da je čak i prokleti domar znao da Mak nikada nije smeo biti žrtvovan na takav način, pogotovo jer ga je Vojni sud pro​gla​sio ne​vi​nim po svim op​tu​žba​ma. – Da li ću mo​ra​ti uspe​šno da iz​vr​šim za​da​tak ka​ko bi sve to stu​pi​lo na sna​gu? – upi​tao je Mak. – Apsolutno ne – odgovorio je Karlou. – Tvoja reč i stisak ruke su nam dovoljni. Svi znaju da ćeš ili li​kvi​di​ra​ti tu če​tvo​ri​cu ubi​ca, ili ćeš po​gi​nu​ti u po​ku​ša​ju. *** Stara mornarička baza u Nju Branzviku, u državi Mejn, još uvek je funkcionisala, iako su joj dani bili odbrojani. Odatle su Maka avionom prebacili direktno u mornaričku bazu Kvantiko u Virdžiniji. Iz Kvanika je helikopterom sleteo na heliodrom Centralne obaveštajne agencije, nedaleko od nove upravne zgrade smeštene u glavnom kompleksu Lenglija na zapadnoj obali reke Potomak. Cela zgrada pokrivena je krovom od bakarne mreže, osmišljenim i sagrađenim kako bi sprečio da se pri​slu​šni ure​đa​ji pro​bi​ju do unu​tra​šnjo​sti Agen​ci​je. Mak je stigao pod pratnjom, čelične potpetice njegovih uglačanih crnih cipela odjekivale su po pet metara širokom grbu Agencije umetnutom u pod predvorja. Glave su se okretale za njim; čak ni zvuk Ma​ka Bed​for​da ni​je bio kao zvuk dru​gih lju​di. Otišao je do Severnog zida predvorja i, na nekoliko trenutaka, stao gledajući u osamdeset tri uklesane crne zvezde na belom mermeru, od kojih je svaka predstavljala člana agencije koji je stra​dao na du​žno​sti. Ipak, u obližnjoj Knjizi časti bilo je otkriveno samo četrdeset osam imena, dok su ostala još uvek bila državna tajna. Mak je poznavao neke od ovih viših agenata, jer je sa njima, u Bagdadu i u bazi Ba​gram u Av​ga​ni​sta​nu, sklo​pio čvr​sta pri​ja​telj​stva. Njihove veštine, zapažanja i strateški planovi američkim specijalcima često su značili život ili smrt. Borbene Mornaričke foke, rasute po svim svetskim žarištima, skoro da su obožavale svoje hladnokrvne vodiče iz Lenglija u Virdžiniji. Mak je pogledao reči uklesane u zid, moćna crna slova ko​ja su ih sve či​ni​la be​smrt​nim. U ČAST PRI​PAD​NI​KA CEN​TRAL​NE OBA​VE​ŠTAJ​NE AGEN​CI​JE KO​JI SU SVO​JE ŽI​VO​TE PO​LO​ŽI​LI SLU​ŽE​ĆI SVO​JOJ ZE​MLJI

Sećanja na izgubljene prijatelje iskrsla su mu pred očima i, na nekoliko trenutaka, našao se u zabitima u kojima se borio protiv često nevidljivog neprijatelja. Ponovo je pomislio na te vodiče i njihove savršene veštine, na strahovite opasnosti pod kojima su delovali, tajno i iza neprijateljskih li​ni​ja. Setio se straha i brutalnosti, smrti i razaranja. I tu, u ovom tihom predvorju, stojeći pred zastavom Sjedinjenih Država, pognuo je glavu u znak sećanja. Nije bio svestan da je svaki par očiju u prostoriji bio uprt u njega, iako niko nije znao ko je on. Prosto, izgledao je kao neko ko je zaista va​žan. Konačno, otišao je do obezbeđenja, gde ga je čekala pratnja koja će ga sprovesti do komandne sale Agencije, jedne od najtajnijih sala za sastanke u Sjedinjenim Državama. Spustili su se liftom, a za​tim na​sta​vi​li da ho​da​ju du​gim vi​ju​ga​vim be​ton​skim tu​ne​li​ma, ot​por​nim na elek​tron​ske upa​de. Četiri stražara stajala su ispred vrata komandne sale, gluve sobe otporne na raketni napad, u kojoj je svaka poverljiva akcija vojnih crnih operacija14 ponaosob praćena. Na ovakvom sastanku nisu bili dozvoljeni mobilni telefoni ni bilo kakva komunikacija sa spoljnim svetom, nisu bili dozvoljeni po​sma​tra​či, se​kre​ta​ri​ce ni asi​sten​ti. Prisutno će biti samo najviše komandno osoblje, ljudi koji donose velike odluke i koji imaju moć da ih do​ne​su bez pi​sa​nih tra​go​va. U ovom slu​ča​ju, trag bi ih sve od​veo u za​tvor. Kontraadmiral Endi Karlou, načelnik Specijalnog ratnog zapovedništva, već je bio u sobi. Kao i kapetan Remšo. Mak Bedford je ušao i osmotrio prostoriju. Soba je bila jednostavna, sa belim zidovima i bez prozora. Na zidu su stajala dva ogromna kompjuterska monitora i jedan veliki televizor. Na prostranom, uglačanom centralnom stolu nalazila se velika karta sveta i nekoliko mor​na​rič​kih kar​ti i ma​pa. Na stolu se nalazio i beli šifrovani telefon direktno povezan s Pentagonom i Belom kućom. Dvojica stražara su ušla i na dugačku stilsku komodu spustila bokal s kafom, šolje, šlag i šećer. Čak i da se pređe prag ovog mesta bila su potrebna najviša bezbednosna odobrenja. Stražari koji su doneli ka​fu ima​li su do​volj​no bez​bed​no​snih odo​bre​nja da šti​te pred​sed​ni​ka. Čak je i gospodar svega toga, Bob Birmingem, pod pratnjom prošao krivudavim hodnicima i došao u sobu. Društvo mu je pravio zapovednik mornaričkih operacija admiral Mark Bredfild, koji je vi​đen kao sle​de​ći za​po​ved​ni​k zdru​že​nih sna​ga. Samo još jedan visokorangirani zvaničnik bio je pozvan, Birmingemov zamenik, Džon Farou, koji je u svojoj četrdeset petoj bio smatran nekom vrstom civilnog Džimija Remšoa. Ovaj diplomirani ekonomista iz Džordžtauna, koji je karijeru proveo u Agenciji, godinama je službovao kao tajni agent na Arabijskom poluostrvu i u Indiji. Mršavi, atletski građen Farou pre tri godine je šest meseci službovao u Pešavaru, gde ga je, na hajdučkom putu ka Hajberskom prolazu, zamalo ubila banda Šakir Kana. Farou je delovao na samom frontu borbe protiv terorizma i povučen je sa terena zbog bojazni da bi mogao biti ubijen. Ali sada se vratio i bio smatran svetskim autoritetom za terorizam. A ova ope​ra​ci​ja no​si​la je nje​gov po​se​ban pe​čat. Bob Birmingem ga je predstavio kao svog zamenika i vrata sobe su se zatvorila. Šest ljudi selo je za sto i njihov „domaćin“ pružio im je brz izveštaj o razvoju događaja: – Četvorica oslobođenih terorista sigla su u Lahor i kasnim vozom kreću za Pešavar – počeo je Bob. – Deset sati su ispred nas, a voz po​la​zi ve​če​ras u de​set. Mo​ji mom​ci ih pra​te, i sve iz​gle​da ona​ko ka​ko smo i pred​vi​de​li. Na putu su za dolinu Svat, vraćaju se u zagrljaj terorizma. Gospodo, moramo da ih eliminišemo po sva​ku ce​nu, osim po ce​nu da bu​de​mo ot​kri​ve​ni. Bob Birmingem na sto je stavio pet fascikli i ka svakom čoveku gurnuo po jednu. – Unutra su

dosijei Ibrahima Šarifa, Jusufa Muhameda, Bena el Turabija i Abua Hasana Akbara. Optužbe za zločine za koje ih terete uključuju one za koje sa sigurnošću znamo da su počinili, one za koje Mosad tvr​di da su po​či​ni​li i one za ko​je mi po​do​zre​va​mo da su po​či​ni​li. Primetićete da skoro u celosti uključuju bombe i eksploziv. Sva četvorica su vešti proizvođači bombi. Pukovnik Pauel, zapovednik pritvoreničkog centra u Gvantanamo Beju kaže da su oni, po njegovom mišljenju, četvorica najopasnijih ljudi ikada držanih u američkom antiterorističkom za​to​če​ni​štvu. Pogledao je preko stola u čoveka koji se dobrovoljno prijavio da reši ovaj ogroman problem. – Zvaću te Mak – rekao je. – A tako će učiniti i svi ostali. Važno je da upamtimo da trenutno još nisi pripadnik vojnih snaga. Bilo gde da si na svetu, ako moraš da se javiš, javićeš se kao Pešavar Mak ili Hindu Mak ili, ako si na skijanju, Aspen Mak. Admiral Bredfild kod sebe ima dokument u kom su uslovi za tvoju novu karijeru u tamnoplavom. Dokumentu trenutno nedostaje datum početka, što razumeš. Razumećeš i zašto ti on ne može biti predat sada. Jedina stvar koja odlučuje da li će ova ak​ci​ja uspe​ti ili pro​pa​sti je​ste nje​na taj​nost. Ni​ko ov​de ne sum​nja da ćeš je uspe​šno iz​vr​ši​ti. – Hvala, gospodine. Trudiću se da nikoga ne izneverim. – Mak Bedford bio je zamišljen ali od​va​žan. – Že​leo bih sa​mo da spo​me​nem te​mu po​dr​ške. Mo​gu li da ra​ču​nam na ne​što? – Mak, imaćeš sve što poželiš, naoružanu pomoć, oružje, dokumenta, transport. Samo kaži, i biće ti pruženo. Ovde imam tvoju kreditnu karticu iza koje stoji vlada Sjedinjenih Država, trostruko A, bez limita. S ovom magičnom plastikom možeš svuda da ideš, bilo gde da odsedneš, bilo gde da jedeš, bilo šta da platiš: kola, čak i kamile ako ti budu potrebne. I, naravno, gotovina, koliko god da ti je potrebno. Nećemo postavljati pitanja. Imaš bezuslovno poverenje. Zapamti, ništa nije važno osim to​ga da s li​ca ze​mlje zbri​šeš tu če​tvo​ri​cu zlo​tvo​ra, pre ne​go što po​no​vo na​pad​nu. – Ko mi je glav​na ve​za, u slu​ča​ju da mo​ram da se ja​vim? – Mislili smo da ćeš više voleti vojnu obaveštajnu službu, tako da je to kapetan Remšo. Ta njegova fabrika u Merilendu, pored ove, verovatno je najsigurnija zgrada na celom svetu. Imaćeš Džimijeve brojeve, imejlove, sve što ti treba, što će ga učiniti uvek dostupnim za bilo kakav hitan slu​čaj. – Ako budem morao da se javim, to će stvarno biti hitan slučaj – odgovori Mak. – Možete da se kla​di​te na to. – Da li nameravaš da odmah pođeš za Pešavar? – upita admiral Karlou. – Da počneš ranije da ih tra​žiš? – Moram o tome da razgovaram s Džimijem. Mislim da ti tipovi neće još dugo biti na vidiku. Na putu dovde proučio sam sudska dokumenta i, Isuse, trojica njih javno su objavila svoju želju za osve​tom. Mi​slim da će kre​nu​ti na​zad na Za​pad, čim smi​sle plan. – Zapamti, sad imamo njihove fotografije i sve otiske prstiju – reče Bob. – Kao i imena i datume rođenja. Sve to im je bilo potrebno kako bi se pojavili pred sudom. A sada je sve to u imigracionom si​ste​mu. Ne​će im bi​ti la​ko da pro​na​đu ulaz. – Mo​žda ne​će – re​če Mak. – Ali ne​ko​li​ko mi​li​o​na Mek​si​ka​na​ca ga je pro​na​šlo. Džimi Remšo se nasmejao. – Uz malo sreće, sredićemo ih mnogo pre nego što stignu do naših oba​la. – Imamo vrlo dobru pokrivenost celog Hindukuša i zapadne strane doline Svat. Samo u Fort Midu oko stotinu ljudi radi na tome. I neće mi biti potrebno mnogo vremena da dovučem Britance. Oni su još nervozniji zbog ove četvorice nego mi. Većinom zbog toga što imaju neverovatno propusne gra​ni​ce. A iz​gle​da da su po​seb​no ose​tlji​ve na Pa​ki​stan​ce. – U početku – reče Mak – nameravam da radim na daljinu, s Džimijevim i Bobovim ljudima u

Pešavaru, kako bih pokušao da ih lociram. Trenutno, zatvorenici nemaju mobilne telefone, ali će ih uskoro imati. Takvi tipovi su u stalnoj vezi sa svojom vrhovnom komandom. A taj Hajber Paštunhva je pro​kle​to ve​li​ko me​sto. Imam de​set pu​ta vi​še šan​se za uspeh ka​da se po​kre​nu, ka​da kre​nu na Za​pad. – Da li smo Evropljanima poslali njihove fotografije, podatke i otiske prstiju? – upitao je Mark Bred​fild. – Pre nedelju dana – odgovorio je Birmingem. – Ali nijedan od njihovih glavnih aerodroma nije sto posto siguran. Čak mislimo da se Al Kaida infiltrirala u neke od imigracionih vlasti, verovatno bri​tan​ske, i sad pro​pu​šta​ju lju​de kroz mre​žu. – Div​no – re​če Rem​šo. – Baš je​be​no su​per. Podigao je glas oponašajući ta... pa, feminizirana uveravanja i zacvileo: – Za naše ljubljeno multikulturalno društvo... – A zatim se vratio normalnom, grubom australijskom tonu i dodao: – U kom ne mo​žeš da raz​li​ku​ješ ko je je​be​no ko. *** Mejl eks​pres kasnio je čitavim svojim stotinu šezdeset kilometara dugačkim putem od Islamabada do Pešavara. Konačno, uz tutnjavu je ušao u pešavarsku gradsku stanicu sa sat i po zakašnjenja, prekasno za jutarnju molitvu. Doslovno stotine ljudi izlilo se na peron nakon celonoćnog putovanja ko​je su za​po​če​li u La​ho​ru. Bi​lo je osam i tri​de​set uju​tro i sta​ri grad bri​tan​ske In​di​je po​la​ko se bu​dio. Ali nije bilo ničeg laganog u ubrzanim aktivnostima četvorice terorista. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu iza​šli su iz sta​ni​ce, vo​zač im je pri​šao i uveo ih u du​gu li​mu​zi​nu za​tam​nje​nih sta​ka​la. Ted Novio istrčao je iz stanice samo da bi video kako se ogromni crni automobil udaljava od pločnika. Instinkt mu je govorio da su četvorica terorista u tim kolima, i u trenutku je zapamtio većinu brojeva s registarske tablice. Nigde nije bilo taksija, ali je u blizini stajao red pakistanskih motornih rikši, malih mopeda trotočkaša, koji su špartali skoro svakim gradom u zemlji, i koje su vo​zi​li lju​di ko​ji su se​be sma​tra​li ču​va​ri​ma ur​ba​ne kul​tu​re Pa​ki​sta​na. Slič​no kao lon​don​ski tak​si​sti. Zaleteo se ka jednoj rikši i naglavce zaronio na zadnje sedište, prestravljujući vozača, koji je navikao da mu se, pre nego što iko uđe u nju, postavi pitanje: – Rickshaw khali hai – (da li je rikša slo​bod​na). To​li​ko je bio za​pa​njen da je sko​čio sa svog se​di​šta. – POLAZI, ZA IME BOGA! – drao se Ted. Ali već je nastupio haos. Desetak vozača rikši priteklo je svom kolegi u pomoć misleći da ga je ogromni Amerikanac napao. Trebalo je da prođe pet minuta kako bi se svi smirili, i limuzina je već mogla da bude u Ravalpindiju. – Sranje – re​zig​ni​ra​no re​če Ted, dok su Fil Den​son i tre​ći agent, Fred Zar​kof, sti​za​li s ko​fe​ri​ma. – Br​zo su oti​šli – re​če Fil – Imaš li ne​ki trag? – Upravo su otišli u najvećim jebenim kolima u celom Pakistanu – odgovorio je. – Imam broj. Cr​na li​mu​zi​na. Za​tam​nje​na sta​kla. Mi​slim da je ame​rič​ki lin​koln. – Ako je u gra​du, ima​mo šan​se. Ako je na pu​tu za ne​ku​da, šan​se su nam mno​go ma​nje. Fil je zapisao broj, otišao do policajca i upitao ga da li govori engleski. Odgovor je bio potvrdan, pa mu je Fil objasnio da traži kola koja je trebalo da ga sačekaju i pružio policajcu broj registarske ta​bli​ce. – To je vla​di​na re​gi​stra​ci​ja, go​spo​di​ne – re​kao je po​li​ca​jac. – Pa, re​kli su da će me če​ka​ti cr​na lin​koln li​mu​zi​na. – Da, go​spo​di​ne. Mi​slim da sam je vi​deo ka​ko od​la​zi pre jed​no de​set mi​nu​ta. Mo​žda će se vra​ti​ti. – U re​du. Hva​la. Da li su ko​la iz gra​da? – Ne, gospodine, iz Islamabada su. Ali će možda biti ovde na dan. Možda kod gospodina Šakira

Ka​na, ve​o​ma vi​so​kog zva​nič​ni​ka. Ve​o​ma vi​so​kog, go​spo​di​ne. – Da, s njim tre​ba da se sa​sta​ne​mo – sla​gao je Fil. – Zna​te li mo​žda gde ži​vi? – Ne​gde u sta​rom gra​du. A ra​di u Isla​ma​ba​du. Ne znam ni​šta vi​še. – Hva​la, dru​že. Želeći da izbegnu još jednu pobunu vozača rikši, Ted, Fil i Fred pošli su da nađu taksi. Četvrti operativac Agencije ostao je na stanici kako bi sačekao sledeći voz za Islamabad. Odatle će odleteti ku​ći u Pa​riz. – Pro​vo​zaj nas sta​rim gra​dom – re​če Fil vo​za​ču. – Da vi​di​mo ne​ka me​sta. Sledećih dvadesetak minuta polako su se kretali ulicama, haotičnim od promukle vike trgovaca i vo​di​ča ma​zgi, za​kr​če​nim konj​skim za​pre​ga​ma, rik​ša​ma, mo​to​ci​kli​ma i lju​di​ma. Baš kada su krenuli severno od Andar Šehra, u blizini velike Džamije Mohabat Kana, Zarkof je spazio kola, parkirana levo od grupice uličnih prodavaca koji su na tri montažna stola pokušavali da poslažu breskve, šljive i kajsije. Bilo je lako primetiti nepropisno parkiranu limuzinu, koja je iza​zva​la ne​ve​ro​va​tan za​stoj pre​te​ći da u či​ta​vom gra​du iza​zo​ve sa​o​bra​ćaj​ni ko​laps. Fred je pretpostavio da nijedan policajac ne bi napisao kaznu limuzini ako želi da nastavi da radi u policiji. Stručnjak za policijsku saradnju, ovaj rođeni Rumun bio je bivši pripadnik jedne od najvećih, najokrutnijih i najbrutalnijih tajnih policija bivšeg komunističkog istočnog bloka. Bio je mladi oficir Sekuritatee, zloglasne tajne policije oformljene po uzoru na KGB, sa sedištem u Bukureštu i pod direktnom komandom rumunskog diktatora Čaušeskua. Fred je, ispravno protumačivši natpise na Berlinskom zidu, odlučno promenio strane i otišao u Centralnu obaveštajnu agenciju, za koju, kao lojalan i briljantan agent, radi još od 1989. godine. Na ovom zadatku bio je posebno nervozan još od kada su napustili stanicu, gledao je okolo, osmatrao dešavanja u retovizoru, bri​nuo se da ih mo​žda pra​te. Fil ga je pitao, prilično razumno, ko bi, dođavola, mogao da ih prati, budući da ni sami nisu imali pojma gde su, a nije bilo nikakve šanse da ih je neko, čak iz Amerike sledio dovde. Fil je bio si​gu​ran da su bez​bed​ni. Fred je pod​jed​na​ko bio si​gu​ran da ni​su. Ipak, niko od ovih prekaljenih operativaca Agencije nije primetio staru plavu rikšu koja je brektala u blizini, ponekad se gubeći u sporednim ulicama, ali uvek se vraćajući iza ili čak pored nji​ho​vog žu​tog tak​si​ja. Fil je platio taksisti i agenti su pošli ka tezgama s voćem, motreći na limuzinu s razdaljine od četrdesetak metara. Nisu mogli bogzna šta da urade, pošto pretraživanje kuća nije bila opcija, pa su sta​li i če​ka​li. Ted je stao na prometan ugao uličice zakrčene kujundžijama. Fil se opredelio da šećka gore-dole ulicom i razgleda nakit. Fred je pronašao prodavnicu odeće i ušao kako bi se obukao kao Ali-baba – u široke pantalone i košulju, sa šarenim prslukom i crnim turbanom na glavi. Zatim se preselio u ulič​nu ka​fa​nu i na​ru​čio čaj iz me​sin​ga​nog sa​mo​va​ra. Čaj ko​ji ni​je sti​gao da oku​si. Prvi metak iz prigušene puške Fahda el Gamdija izleteo je iz zatvorenog zadnjeg dela rikše i zabio se u Fredove grudi. Drugi je zveknuo u lobanju, pet centimetara iza uva, raznevši mu mozak. Pre​vr​nuo se pre​ko sto​li​ce i umro, ne​ured​no i tre​nut​no. Navaz Salim, drugi Al Kaidin ubica koji je pratio agente i u avionu i u vozu, dohvatio je iza zavese kujundžinice Fila Densona za vrat i zario bodež duboko u Amerikančevo srce. Fil je takođe bio mr​tav pre ne​go što je pao na ze​mlju. Tedu Noviju trebalo je punih deset minuta da shvati da nešto nije u redu. Do tada su već sklonili Fredovo telo, a Fil je prosto isčezao. Ted je besneo po ulici tražeći svog šefa, susrećući se samo s pra​znim po​gle​di​ma, po​seb​no ku​jun​dži​ja.

*** Bob Birmingem skoro je da je proleteo kroz plafon kad je čuo vesti. – Kako to misliš mr​tvi? – odbrusio je u telefon. – Hoćeš da mi kažeš da je Jusuf ili neki od njegovih kompanjona ubio dva mo​ja agen​ta? I gde je Ted? Ka​pe​tan Rem​šo spu​stio je slu​ša​li​cu i za​gle​dao se u po​ru​ku od Te​da No​vi​ja. Džimi je znao da je beznadežno ostaviti Teda Novija samog u Pešavaru. Ako su ti ludaci mogli da ubiju Fila i Freda, moći će da ubiju i Teda. Takođe, mogu da ubiju i Maka Bedforda, ali bogu hvala, još uvek ne zna​ju da on po​sto​ji. Da​ljin​ska pri​smo​tra bi​la je spe​ci​jal​nost Na​ci​o​nal​ne be​zbed​no​sne agen​ci​je, i ni​je im bi​o pr​vi put da prate najopasnije teroriste. Po mišljenju Remšoa, momci Boba Birmingema mogli bi iznad severozapadne oblasti da podignu krov elektronskog nadzora. Mogli bi da probude svoje krtice i špi​ju​ne i, pre ili ka​sni​je, ime​na Ju​suf, Ibra​him, Ben i Abu po​če​la bi da se po​ja​vlju​ju u etru. Džimi je pozvao hotel Vilard Interkontinental na Aveniji Pensilvanija i zatražio da ga spoje s Makom Bedfordom. Obavestio ga je o poginulim operativcima Agencije i dogovorio se s bivšim zapovednikom Mornaričkih foka da tog popodneva dođe u Fort Mid na strateški sastanak. Mak nije bio iz​ne​na​đen po​sled​njim do​ga​đa​ji​ma u Pe​ša​va​ru. – Da bi shvatio koliko nas ti tipovi mrze, moraš ih upoznati – rekao je. – Zvuči mi kao da su ubice pra​ti​le na​še mom​ke još od Pa​ri​za. – On​da ne mi​sliš da su Ibra​him i nje​go​vi ubi​li Fi​la i Fre​da? – Sumnjam – odgovori Mak. Ne bi tako brzo rizikovali gužvu, usred grada i bez razloga. Mislim da je Al Ka​i​da po​če​la da nas pra​ti čim je pa​ki​stan​ski avion po​le​teo iz Pa​ri​za. – Ali ni​su sre​di​li No​vi​ja – re​če Dži​mi. – Da li je on se​deo odvo​je​no? – Da. Kao obezbeđenje, želeo je bolji pogled na grupu, u slučaju da neko pokuša nešto. Sedeo je sâm, če​ti​ri re​da iza osta​lih. – On​da ga mo​žda ni​su pri​me​ti​li. – Takođe, u Pešavaru je iz stanice izašao mnogo pre ostalih momaka iz Agencije, tako da ga nisu po​ve​za​li s nji​ma. – Sreć​nik – re​če Mak. *** U starom jezgru Pešavara Šakir Kan pijuckao je voćni sok u svom prostranom, kamenom dvorištu, koje se sada kupalo u podnevnom suncu. Sedeo je sa svojim asistentom Kajzerom Rašidom, talibanskim kapetanom Musom Aminom i, pod crnim turbanom skrivenim, imamom iz obližnje Velike džamije koji je, smešeći se kroz belu bradu, proroku Muhamedu svečano želeo mir i bla​go​slo​ve. Is​pred njih, na ka​me​noj klu​pi, se​de​li su Ibra​him, Ju​suf, Ben i Abu. Ovaj skup imao je obeležja vojnog sastanka, ali nije bio strogo kovanje plana. Bio je to neformalan razgovor o životu u zalivu Gvantanamo i neka vrsta pretenciozne prognoze skorog dolaska osvete i užasa koji će biti nanesen Zapadu. I, naravno, Alahove slave, koja će zasigurno nastupiti kada Veliki šejtan i njegovi cionistički saveznici jednom zasvagda budu proterani s Bliskog is​to​ka. – Uskoro ćemo udariti i udarićemo snažno – rekao je Ben el Turabi. – Važno je da nas zapamte. Da

smo mi, koji ćemo ako bude potrebno biti mučenici, ustali iz mrtvih, podigli Prorokov mač na ne​pri​ja​te​lja i za​bi​li ga u nje​ga, kao što smo uči​ni​li dve hi​lja​de pr​ve go​di​ne. Imam je nastavio da se blago osmehuje. – Tako sam ponosan na vas – reče – jer ste, od svih nas, samo vas četvorica shvatili da Al Kaida i talibani nikada neće biti poraženi i da što nas više Ame​ri​kan​ci bu​du po​ni​ža​va​li i ubi​ja​li, vi​še će​mo se raz​vi​ja​ti kao bra​ća u slu​žbi Ala​ha. Osta​la sed​mo​ri​ca u dvo​ri​štu uglas re​ko​še: – Alah je naj​ve​ći. Ne​ma dru​gog bo​ga do Ala​ha. A Imam je nastavio: – Miran i srećan život za nas je dalek san, a lažna obećanja sa Zapada nam ništa ne znače. Ibrahime, Jusufe, Bene i Abu Hasane, vi ste sačuvali svetlo Alaha u najmračnijem me​stu na ze​mlji, i On vas je sa​da vra​tio ku​ći. Četvorica bivših zatvorenika pognula su glave u znak poštovanja, a onda je, po prvi put, progovorio Šakir Kan: – Prijatelji – reče – već smo upoznali američku podmuklost. Čak i kad su nam pokazali dobru volju i oslobodili naše najhrabrije ratnike, oni već deluju s otrovnom neiskrenošću, ša​lju​ći onu dvo​ji​cu ubi​ca čak do Pe​ša​va​ra ka​ko bi vas po​bi​li. – Hvala Alahu što su njegove hrabre i smele sluge Navaz i Fahd uspeli da pokose te američke ubi​ce pre ne​go što su nam na​ne​le još šte​te. „Hrabri i smeli“ bio je nekako živopisan opis Navazovog čina, koji je sakriven iza zavese zabio nož u Densonova leđa, ili Fahdovog, koji je ubio Zarkofa dobro sakriven u rikši parkiranoj četrdeset me​ta​ra da​lje – dok je po​li​ci​ja na​mer​no okre​nu​la gla​vu. I pored toga, u dvorištu se osećao trag ponosa dok su svi čestitali jedan drugom, a Imam im svima že​leo mir i bla​go​slo​ve. Razložniji je bio plan koji se formulisao u glavi Šakira Kana, čiji je zadatak bio da vrati kapetana Musu i četiri heroja u Al Kaidin logor za obuku, severno od doline Svat, u planinama iznad grada Ka​la​ma. Njegov vozač iz vlade će ih limuzinom izvesti iz grada, na sever kroz drevne gradove kao što je Mardan, a zatim gore ka prolazima Madjan i Bahran do Kalama, koji se prostire na obe rečne obale, spojene visećim drvenim mostom. Odatle, potreban je jeftin terenac snažnog motora, ili volovska zaprega, ili mazga ili dobre planinarske cipele. Predeo je gotovo neprohodan, ali ljudi iz Al Kaide dobro su znali šta rade kada su ovde sagradili svoj glavni logor za obuku. Klima je blaža, a pejzaž spektakularan, ogromni snežni vrhovi koji se uzdižu iznad plodnih njiva, kilometara i kilometara cve​ća s pro​le​ća, obil​nih voć​nja​ka bre​sa​ka, šlji​va i po​mo​ran​dži, čak i pi​rin​ča​nih po​lja. Turistima je zabranjen pristup, putnici su retki, a lokalno stanovništvo sumnjičavo. Niko ovde ne hoda sâm. I za poslednjih stotinu godina niko nije ni mogao. Osim Šeika, koji je ovih dana u skro​vi​štu ili je mr​tav. Vozač Šakira Kana završiće svoje putovanje u Kalamu. Otići će na jutarnje molitve u živopisnu drvenu džamiju, a zatim se odvesti nazad u Pešavar. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan presvući će se u narodnu odeću i nastaviti put preko ove grube zemlje, dobro naoružani, u dobro snabdevenoj zaprezi, u dru​štvu dva te​lo​hra​ni​te​lja iz lo​go​ra za obu​ku. Poći će rutom koja vodi na sever od jezera Mahodand, preko prelaza Dardarili, a zatim dole ka Handrapu na drumu Gilgit čitral. Jusuf je tamo imao rođake, ali nije nameravao da im se pridruži pre nego što se oporavi u logoru među najvišim oficirima Al Kaide. Mnogo ljudi dugo je čekalo da vidi mla​dog rat​ni​ka ko​ji se ne​ka​ko iz​vu​kao iz Gvan​ta​na​ma. Šakir Kan sve je to predočio u dvorištu, i s vremena na vreme dotakao se osvete koju će sigurno preduzeti prema Velikom šejtanu, koji je četvoricu ljudi toliko dugo držao zatvorenim i bez prava na sud. U jed​noj stva​ri svi su se sla​ga​li, a to je da ta osve​ta mo​ra da se de​si što pre. Četvorica bivših zatvorenika, toliko dugo van svih zbivanja, nisu imali svežih ideja za nov i

senzacionalan napad na Sjedinjene Države. Istina, nisu imali ideja za nove mete, za nove strateške planove, ili za nove terorističke operativne mreže u Americi. Odsustvo Bin Ladena, u poslednjih nekoliko godina, za Al Kaidu bilo je kao odsustvo Cezara za rimske legije, ili odsustvo Napoleona za francusku Veliku armiju. Nedostajao je veliki mislilac, a niži redovi Al Kaide bili su prestrašeni razornim napadima koje je nad njima sprovodio predsednik Džordž Buš i njegovi ortaci Čejni i Ram​sfeld. Tokom tog perioda džihadisti su izvršili nekoliko sporadičnih napada na noćne klubove, železničku stanicu u Španiji i na londonski autobus – ali nijedan na teritoriji Sjedinjenih Država, i nijedan koji bi izistinski zabrinuo Amerikance. Došlo je vreme, i moćni Šakir Kan, do svoje poslednje ćelije pobožni muslimanski fundamentalista, razmatrao je mogućnost da preuzme ulogu glavnog stratega Al Kaide. Ta pozicija bi dobro išla uz njegove talibanske korene i njegovu potajnu podršku toj ekstremističkoj religioznoj organizaciji, koja je Osami i njegovim ljudima prvobitno pru​ži​la sklo​ni​šte, uto​či​šte, po​dr​šku i voj​nu po​moć. Šakir je bio makijavelistički lik. Potajno je bio u prvim redovima tog, sve većeg, krila pakistanske armije koje je vatreno verovalo u islamsku državu kojom će vladati šerijatski zakon. Neprekidno je, u redovima pakistanske vojske, pokušavao da potakne ideološku podelu. I zbilja, verovalo se da je bio vodeća ličnost iza ubistva Benazir Buto, koju su fundamentalisti pokosili de​cem​bra 2001. I uistinu, baš je njegov prijatelj, zapovednik u Al Kaidi, Mustafa Abu el Jazid, preuzeo odgovornost za napad, opisujući harvardski obrazovanu gospođu Buto kao „najdragocenijeg američkog pomagača“. Pakistanska vlada takođe je izjavila da ima dokaz da iza ubistva stoji Al Kaida i klela se u Boga da su ubice bili pripadnici Laškar-i-Jangvi-zana, militantne organizacije povezane s Al Kaidom, koju su krivili za stotine ubistava, uključujući i atentat na bivšeg premijera Na​va​za Ša​ri​fa. Postojao je određen broj ljudi koji su verovali da je Šakir Kan bio tajni vođa te zloglasne terorističke organizacije. A sad, baš tu u dvorištu, proširivao je svoju viziju velikog „udara“ na Sjedinjene Države, udara koji će privući svetsku pažnju i usaditi nov strah od narastajućeg muslimanskog bratstva – strah koji će, van svake sumnje, dokazati da su islamisti ponovo jaki kao što su bi​li pre 2001. go​di​ne. – Samo pomoću naših dela možemo steći poštovanje – rekao je. – Dela, ne reči. A to nas vodi direktno na temu naše nove mete, one koju američka vojska ne može snažno da zaštiti. Jednostavno, oni su previše jaki i u naoružanju i u ljudstvu. Stoga, sve što je čak i naznakama vezano za njihove oružane snage ne dolazi u obzir, jer neuspeh ne možemo priuštiti. Takođe, ne možemo preduzeti ni veće otmice aviona jer je obezbeđenje na aerodromima prejako. Sve vas sad podsećam na događaje od prvog septembra dve hiljade četvrte godine, na incident koji je i dalje jedan od naših najvećih trijumfa: uspešan napad na školu u Beslanu, u Severnoj Osetiji, autonomnoj ruskoj republici na se​ve​ru Kav​ka​za. Šakir Kan je u kratkim crtama opisao napad na školu, koji se završio žestokim eksplozijama, vatrom i razaranjem, i smrću oko tri stotine osamdeset i petoro ljudi, od kojih su mnogi bili učenici. Još se​dam sto​ti​na osam​de​set lju​di ra​nje​no je ka​da se ogro​man deo kro​va uru​šio u zgra​du. – Besmrtno bratstvo mučenika Prethodnice Rijadu-s-salihin, koje finansira i obučava Al Kaida, a koje je predvodio naš pokojni muslimanski brat Šamil Besajev, tri dana je na odstupnici držalo veliku rusku armiju. Sjurili smo se, zauzeli školu, a zatim ceo grad držali pod kontrolom. Nijedna vojna operacija još od dve hiljade prve nije donela takvu beskrajnu slavu džihadskoj revoluciji. I to​li​ku svet​sku pa​žnju. Go​spo​do, sa​da vam ka​žem, Be​slan je bio sa​mo ge​ne​ral​na pro​ba.

– Ali zašto, gospodine – upitao je Ben el Turabi – nismo i do sada pokušavali da ponovimo ak​ci​ju? – Bene – strpljivo reče Šakir Kan – nakon Beslana, i američke i ruske bezbednosne službe drastično su pojačale svoje delovanje protiv nas. Putin je taj događaj iskoristio kako bi pojačao pritisak na ruske satelitske republike, a tiranin Buš nastavio je da nas na svakom koraku lomi i po​ni​ža​va. Ali tiranin više nije u Beloj kući. I Sjedinjene Države su postale mekše. Sada imamo priliku da ih iznenadimo. A ne postoji mesto na kojem je iznenađenje jednostavnije. Ništa nije manje čuvano od ame​rič​kih ško​la i ko​le​dža. – Da li vi želite da kažete da nas četvorica, samo nekoliko meseci nakon prelaska žice u Gvantanamu, treba da vodimo naoružani muslimanski napad na Sjedinjene Države, i to najvišeg pro​fi​la u po​sled​njih de​set go​di​na? – Abu Ha​san bio je vid​no oba​zriv. – Ako ste voljni. Ne pada mi na pamet veća čast kojom bi mogli da darujemo četvoricu naših najboljih mladih saboraca, i veća ironija za Sjedinjene Države. To da su pružili svoju neiskrenu ruku prijateljstva zbog svojih uobičajenih političkih razloga, samo da bi u nju ratnici džihada pljunuli i po​ka​za​li im šta mi​sle o nji​ma. – Poslednji put kada sam pljunuo američkog vojnika, zamalo me je ubio – reče Ibrahim. – To je bi​lo uoči mog hva​ta​nja. Bio je to ogro​man čo​vek sna​žan kao me​dved. – Ali to su bili pripadnici redovnih američkih vojnih snaga, ne pripadnici obezbeđenja, kojih ne​ma u ame​rič​kim ko​le​dži​ma. – Ljudi koji su uhvatili Jusufa i mene bili su specijalci – odgovorio je Ibrahim. – Znali smo zbog brada. Oni su jedine američke trupe kojima je dozvoljeno da nose brade. To je zbog nas, da lakše s na​ma ope​ri​šu u pla​ni​na​ma. – Pa, takve ljude nećete videti u američkim koledžima – reče Šakir Kan. – A tamo možeš da ostva​riš naj​go​ru mo​gu​ću osve​tu za sve što su uči​ni​li Ju​su​fu, Be​nu i Abuu Ha​sa​nu. – Kada su Šamil Besajev i njegovi ljudi zauzeli tu rusku školu, zar im se nije suprotstavila vojska sa pu​nom ar​ti​lje​ri​jom i pe​ša​di​jom? – su​ro​vo je upi​tao Ju​suf Mu​ha​med. – O, da – odgovori Kan. – Rusi su na njih izveli tenkove i teško naoružanje, granatama razarali školske zidove, bez razlike ubijajući decu, roditelje i naše hrabre borce. I pored toga im je trebalo tri da​na da po​ra​ze ma​lu islam​sku si​lu. Prem​da smo, na kra​ju, ima​li mno​go mu​če​ni​ka. Zastao je, pognuo glavu, a zatim podigao pogled i dodao: – To je bilo prikladno. „Rijad-ssa​li​hin“ zna​či „vrt mu​če​ni​ka“. – A ka​ko su Al Ka​i​di​ni lju​di uop​šte ušli u ško​lu? – upi​tao je Ju​suf. – Oh, to je bilo vrlo prosto – reče Kan. – Postavili su svoje ljude među radnike koji su tokom julskog raspusta bili u školi. Mislimo da su oružje i eksploziv sakrili u nekorišćen deo podruma. Takođe, čuli smo da su prvog septembra mogli nesmetano da ulaze u školu jer je taj dan bio tradicionalni početak školske godine u Rusiji, njihov Dan znanja. Škola je bila prepuna roditelja i ostalih rođaka dece, i niko nije ni primetio kako se nekoliko radnika muva po zgradi. Priprema je bila najvažniji deo te akcije. A sve se završilo u naslovima širom sveta i slavljenju hrabrih džihadista koji su izvršili svoj zadatak. Toga dana amir15 muslimanskih snaga bio je veoma ponosan na sve njih. Kao što je bio i Alah, jer Alah je najveći, i On u Svoje ruke prima sve koji su pali u Nje​go​vo ime. Šakir Kan nije spomenuo nijedan primer pobesnelih zapadnih medija, niti je pojasnio zašto Alah to​li​ko že​li ma​sov​ni po​kolj ne​ko​li​ko sto​ti​na ru​ske škol​ske de​ce. – Da li ima​te spi​sak mo​gu​ćih me​ta? – upi​tao je Abu Ha​san.

– Ne još – odgovorio je Kan. – Ali s lakoćom možemo da napravimo selekciju kada se približi čas na​pa​da. Kajzer Rašid, Kanov bistri bivši asistent prava u Londonu, progovorio je po prvi put: – Gospodine – obazrivo je rekao – sklapam neku vrstu dosijea o događajima koji su pratili odluku va​šing​ton​skog su​da da oslo​bo​di če​tvo​ri​cu na​še bra​će. Čini se da su obe advokatske firme koje su nam pomagale raznesene u noći nakon sudske odluke. Dve bom​be, de​to​ni​ra​ne isto​vre​me​no. To ne mo​že bi​ti slu​čaj​nost. Šakir Kan, inače slika i prilika smirenosti, zadihano je zarežao: – Onda se neko probio u naš si​stem ko​mu​ni​ka​ci​je? – Epstajnov rad na slučaju bio je javan – rekao je Kajzer. – U sudu je imao dva advokata, obojica relativno poznata u pravnim krugovima. Međutim, to nije slučaj sa londonskom kućom Ha​u​ard, Marks i Kat​bert, ko​ja je pro​sle​di​la zah​tev od sa​u​dij​skih sve​šte​ni​ka do Va​šing​to​na. – Da li je ne​ko po​gi​nuo? – Niko u Londonu jer je bilo kasno. Ali Džoš Epstajn i oba advokata koji su nas zastupali su mr​tvi. – Ima li ne​kih za​klju​ča​ka? – Da – nekako tmurno reče Kajzer. – To mora da je bio Mosad. Proverio sam temeljno koliko sam se usudio. Zaključak je nesumnjiv. Sama činjenica da su koristili bombu čist je Mosad. Bez rizika, bez ubijanja, samo ogromna eksplozija u sporednoj vašingtonskoj ulici koja je uništila njihove neprijatelje i svaki trag dokaza. Rečeno mi je da FBI u Vašingtonu skoro i ne sprovodi istragu, budući da je svima jasno ko je to učinio. Međutim, to niko ne želi da zna. Celokupne američke bezbednosne snage, i vojne i civilne, gnevne su zbog toga što su Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan pu​šte​ni na slo​bo​du. – Ci​o​ni​stič​ke svi​nje – pro​mr​ljao je Kan. – Ali pla​ti​će oni za svo​je zlo​či​ne. Kapetan Musa tokom celog razgovora bio je tih, ali sada je progovorio, mada nekako neuobičajeno polako: – Bilo bi skoro savršeno kada bismo u Sjedinjenim Državama uspeli da pronađemo veliki koledž koji je pretežno jevrejski. Na taj način bismo jednim kamenom ubili ne​ko​li​ko sto​ti​na svi​nja. – Da li takva mesta postoje u SAD? – upitao je Ben el Turabi. – Znam za nekoliko u Engleskoj, jed​na od njih je ško​la King Dej​vid u Li​ver​pu​lu. – U Londonu sam imao kolegu koji je pohađao jevrejsku školu, ali ne mogu da joj se setim imena – do​dao je Kaj​zer. Tada se razgovoru priključio Šakir Kan. – U Americi ima više jevrejskih škola nego u Izraelu. Jedna od najpoznatijih je Univerzitet Ješiva iz Njujorka. Mada mislim da treba da potražimo neko mirnije mesto. Njujorška policija i bezbednosne snage su, nakon Velikog dana, potpuno spremne da reaguju na najmanji znak opasnosti. Ne, gospodo, potreban nam je velik, miran koledž u američkoj provinciji. Neka Kajzer pripremi kratak spisak. Istočna obala ima prednost, jer smo tamo još uvek bolje organizovani, mada bi trebalo da istražimo Srednji zapad, ali ne i Čikago sa svojom strašnom, jakom policijom. U međuvremenu, treba da, nakon večernjih molitvi, večeramo, a zatim da svako pođe svojim putem. Najviše zbog toga jer imam osećaj da bi ovo mesto uskoro moglo da postane puno američkih agenata i špijuna, kojima se sigurno neće svideti sudbina koja je zadesila njihove ubi​ce. Sla​vljen ne​ka je Alah, jer On je naj​ve​ći. ***

U deset uveče, u tami uličice iza zida, mercedes Šakira Kana tiho je brujao. Vrata dvorišta se nečujno otvoriše i četvorica bivših zatvorenika provukoše se kroz kapiju i skliznuše na zadnje se​di​šte auto​mo​bi​la sa ta​bli​ca​ma Haj​ber Pa​štun​hve. Vozač je zatvorio zadnja i suvozačeva vrata, iza kojih je sedeo Abu Hasan, i krenuo kroz grad ka severu, uputivši se na Grand trank roud, koji je tokom dana saobraćajna noćna mora, ali je noću sasvim pristojan auto-put. Vozač je vozio brzo, usporavajući samo kod petlji. Kada su stigli do obala uzburkanih reka Utrot i Ušu, koje se kod Kalama spajaju u moćnu reku Svat, što teče na jug do​li​ne, bi​lo je je​dan uju​tro. Dočekala su ih četiri seljana, borca Al Kaide. Doneli su im tradicionalnu odeću i tri zaprege natovarene zalihama, oružjem, jastucima i grubim ćebadima. Ibrahim, Jusuf, Benu i Abu toplo i odu​še​vlje​no su do​če​ka​ni, kao pra​vi he​ro​ji. Ali noć je prolazila a pred sobom su imali još mnogo kilometara koje je trebalo preći pod okriljem tame. Šest mazgi polako je počelo da se kreće put nepoznatih regija gornje doline Svat, k severnim planinama, nazad u topao zagrljaj Bin Ladenovih džihadista, u mesto za koje su sva če​tvo​ri​ca po​bo​žno ve​ro​va​la da mu pri​pa​da​ju. Vizije te trijumfalne trodnevne opsade škole u Beslanu igrale su im pred očima. Slike u njihovim glavama, koje im je Šakir Kan tako snažno usadio, uvećala je njihova mašta i, avetima umirućih ne​ver​ni​ka, uči​ni​la ih ži​vo​pi​sni​ji​ma. Bi​le su to vi​zi​je na​do​la​ze​ćeg Ve​li​kog da​na. Sva četvorica spasenih terorista osećala su se sigurnim, dok su polako odlazili u brda. Gotovo da su mogli da vide svoju Obećanu zemlju. Osećali su veličanstvenost mesta gde su se obučavali rat​ni​ci, gde je san o mu​sli​man​skoj do​mi​na​ci​ji još uvek bu​jao, i gde taj san ni​ka​da ne​će umre​ti. Svi su znali da je logor za obuku u koji idu sastavni deo Al Kaidine organizacije. Sva devetnaestorica otmičara aviona 11. septembra, kao i operativci u napadu na američki ratni brod USS Koul, obučavani su u avganistanskim ili pakistanskim logorima. Nakon svakog uspešno izvršenog na​pa​da be​le​žen je po​rast re​gru​to​va​nja i pri​ja​vlji​va​nja. Obuka je bila svakojaka. Većina regruta dobijala je konvencionalnu ratnu obuku, ali Al Kaidi su bili potrebni pešadinci, rukovaoci teškim naoružanjem i pojedinci koji su sposobni da dižu u vazduh ambasade i otimaju avione. Specifična teroristička obuka pružana je samo najboljim regrutima koje su po​je​di​nač​no vred​no​va​li Bin La​de​no​vi na​sled​ni​ci. Sveobuhvatni plan bio je da se regruti ohrabre da razviju kreativne načine za sprovođenje masovnih ubistava. Nastavni plan bio je postojano baziran na ideologiji da su Izrael i Sjedinjene Države zli. Mučeništvo je proglašavano za najveću čast i mnogi regruti su se prijavljivali za sa​mo​u​bi​lač​ke mi​si​je. Vlade Irana i Pakistana znale su za to, ali su ignorisale navalu Al Kaidinih operativaca koji su prolazili kroz njihove teritorije, međusobne komunikacijske linije Al Kaide nikada nisu bile prekinute, pa se tako dvadeset hiljada ljudi uključenih u tu široku i odlučnu mrežu slobodno kretalo ce​lim Bli​skim is​to​kom. Samo nekoliko izabranika primiće specijalizovanu terorističku obuku, i sledećih nekoliko meseci Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan pružiće im je, predajući drugima svoje znanje, uvežbavajući svoje ve​šti​ne s mla​dim re​gru​ti​ma, pri​pre​ma​ju​ći se za sle​de​ći na​pad na ame​rič​ko-ci​o​ni​stič​kog šej​ta​na. Nastavili su da putuju kroz noć, povremeno spavajući na jastucima poslaganim u zaprege, a povremeno gledajući u zvezdano nebo. U logor su stigli oko tri ujutro, dočekao ih je zapovednik, ka​pe​tan Mu​sa Amin, ko​ji je do​le​teo he​li​kop​te​rom. Kao i u većini Al Kaidinih logora, nije postojalo odeljenje za smeštaj. Umesto toga, regruti su na raspolaganju imali male, četvrtaste, prizemne kuće, prašnjave, zidovima ograđene prostorije koje su

ih štitile od vetra i kiše. I Ben i Ibrahim istovremeno su pomislili kako je smeštaj u zalivu Gvan​ta​na​mo bio za dla​ku bo​lji. Istovarili su svoju neveliku imovinu i povukli se u jednu od spavaonica, dok se tri stotine kilometara iznad njih zloslutno okretao ogromni, pet metara široki objektiv za snimanje Zemlje na američkom satelitu KH-12 KRISTAL. Taj neverovatan, milijardu dolara vredan komad tehnike imao je problema samo kod fotografisanja objekata manjih od deset centimetara, ali tri zaprege i grupa odraslih ljudi bili su dečja igra. Lansiranje satelita u svemir, na raketi titan IV iz baze Vandenberg, severozapadno od Los Anđelesa, koštalo je četiristo miliona dolara. Sada, kružeći oko Zemlje brzinom od dvadeset pet maha, KH-12 bio je san svakog špijuna. Verovatno ne bi mogao da snimi broj na vratima vaše kuće, ali bi sigurno pokazao da li u dvorištu stoje dva bicikla. Poznat kao Klasa Ki​houl, KH-12 nije bio tajna, Nacionalna služba za izviđanje (NRO) u Virdžiniji nikada ga nije ni zvala brojem dvanaest. Zapravo, svi ti supersonični sateliti bili su poznati samo po nasumičnim brojevima kao što je KH-362, kako bi zbunili strane špijunske operacije – i većinu zvaničnika iz Va​šing​to​na. KH-12 bio je programiran da prođe iznad logora u gornjem delu doline Svat na dan kada su četvorica zatvorenika oslobođena. Zapravo, u orbiti je bilo šest satelita, koji su dnevno obilazili zemlju dvanaest puta, jednom na svaka dva sata. To znači da je Ibrahima i njegove momke bilo mo​gu​će fo​to​gra​fi​sa​ti naj​ma​nje dva sa​ta, ra​ču​na​ju​ći nji​hov do​la​zak i is​to​var za​pre​ga. Gotovo neprekidno namršteno lice Abua Hasana u krupnom planu pojavilo se u NRO-u, nakon što je crno-bela slika prenesena putem mreže komunikacijskih satelita. Snimili su i nekoliko dobrih sa Ibra​hi​mom dok je u za​pre​zi hr​kao kao bom​bar​der B-52, ce​pa​ju​ći mir pla​nin​ske no​ći. U NRO-u, u Čantiliju, četrdeset kilometara zapadno od Vašingtona, nekoliko dana upoređivali su slike terorista koji su dolazili u gornju dolinu Svat i odlazili iz nje, ali kada se pojavila grupa na zapregama, niko više nije imao nikakvih sumnji. Identifikacija je bila jednostavna kada su zatvorske fotografije visokog kvaliteta uporedili sa sjajnim digitalnim slikama snimljenim iz svemira. Nalazi NRO-a bili su isti kao i oni iz Nacionalnog centra za obradu fotografija u Centralnoj obaveštajnoj agen​ci​ji, pa su fo​to​gra​fi​je od​mah pro​sle​đe​ne u Na​ci​o​nal​nu bez​bed​no​snu agen​ci​ju. Kada su se slike pojavile na monitoru kapetana Remšoa, ispunila su ga konfliktna osećanja. Slobodno prevedeno na jezik dramatičnog preokreta tako svojstven njegovim australijskim precima, izašlo je ovo: – Pa, barem znamo gde se zlotvori nalaze, ali ne možemo tek tako početi da bombardujemo Pakistan, a ne možemo ni da odemo i zgrabimo ih, tako da ćemo morati jebeno da če​ka​mo dok ne na​pra​ve pr​vi po​tez. Bob Birmingem došao je do istog zaključka. Kao i kontraadmiral Karlou i šef mornaričkih operacija, admiral Mark Bradfild. Nije preostajalo ništa osim da se čeka. Ali čekanje nije dugo tra​ja​lo. Šest nedelja nakon što je KH-12 snimio slike iz svemira, planovi Šakira Kana stupili su na snagu. Četvorica prekaljenih Al Kaidinih ubica – Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan – napašće Sjedinjene Države, dižući u vazduh jevrejsku školu ili koledž, najverovatnije na Istočnoj obali, odakle je lakše po​be​ći. Budući da je ulazak u Sjedinjene Države bio nemoguć, Kan je odlučio da se četvorka priključi stotinama meksičkih seljaka koji su, verovatno preko reke Rio Grande, pokušavali da pređu južnu granicu Teksasa. Kan je znao da ogroman broj Meksikanaca biva uhvaćen i vraćen nazad nakon prelaska tog zloglasnog parčeta pustinje. Ali to se neće desiti Ibrahimu i njegovim ljudima, jer će oni imati savremeno naoružanje i beskrajno mnogo novca. Takođe, oni su nemilosrdne ubice, koje neće dozvoliti da im se bilo šta nađe na putu, dok se, u ime Alaha, bore pod nesavladivom zastavom

Pro​ro​ka Mu​ha​me​da. Šakir Kan će sad preduzeti buđenje „ćelija spavača“ – terorističkih grupa koje se već nalaze na teritoriji Sjedinjenih Država i čiji je broj predsednik Buš jednom prilikom procenio na oko pet hiljada. Danas ih nije bilo toliko, ali ih je još uvek bilo napretek, a svaka od njih bi sa neo​gra​ni​če​nim ko​li​či​na​ma eks​plo​zi​va kre​nu​la u na​pad na Ve​li​kog šej​ta​na. Konačan odabir mete desiće se kada Ibrahimova grupa stigne u Meksiko. Tu je postojao još jedan problem, jer je dobro oprobani put iz zabiti Avganistana i Hindukuša vodio kroz mekanu, levičarsku Veliku Britaniju, koju je trinaestogodišnja socijalistička vlada dovela do skoro potpunog bankrotstva, pa su joj bili potrebni muslimanski glasovi. Britanske pogranične vlasti bi i Osamu i njegove ortake pustili da uđu, sve dok bi ovi imali zvanične papire koji potvrđuju njihov upis u Pakistanski kulturni komonveltski centar za napredne studije književnosti, koji poseduje prostrano „mo​der​no uni​ver​zi​tet​sko na​se​lje“, sme​šte​no u so​bič​ku iz​nad ham​bur​ger​dži​ni​ce u Brad​for​du. Skandal u vezi s tim lažnim univerzitetima godinama je ključao, da ne pominjemo smešne engleske zakone koji svi​ma dozvoljavaju ulazak – teroristima, pripadnicima plemena, džihadistima, ludacima, tipovima čiji su pradedovi služili u bengalskim kopljanicima, mulama, krotiteljima zmija, trgovcima kamilama, bombašima, fakirima, mamlazima i bog zna kome još. Po poslednjem popisu, na užas policije, britanska apsurdna laburistička vlada svake godine Pakistancima je izdavala deset hiljada studentskih viza; a između 2004. i 2008. godine, na osnovu tih viza, dozvolili su da u Bri​ta​ni​ju uđu 42.292 Pa​ki​stan​ca. Čak je i ozloglašeni Abdul Rahman, koji je 2007. godine osuđen na sedam godina zatvora zbog regrutovanja britanskih muslimana da se priključe svetom ratu, u zemlju ušao pomoću studentske vize. Živeo je u Čitam hilu u Mančesteru, gde je aprila 2009. godine, u jednom internet-kafeu, policija uhapsila jedanaest osumnjičenih terorista koji su u Veliku Britaniju ušli pomoću studentskih vi​za, ot​kriv​ši da je sa​mo je​dan od njih po​ha​đao „če​stit ko​ledž“. Procenjivalo se da u Velikoj Britaniji postoji dve hiljade lažnih obrazovnih institucija, provizornih koledža s velikim veb-sajtovima, od kojih su mnogi bili smešteni u specifičnim etničkim oblastima velikih gradova. Nosili su i veoma pompezna imena: Svetski naučni koledž Oksford i Kembridž; Centar za napredne studije Harvard UK; Komonveltska škola za književnost i inženjering; Londonska škola jezika. Ova potonja organizacija nudila je dvesta pedeset funti vredan kurs „nad​zo​ra pro​to​ka ljud​stva“ – što je in​te​re​san​tan eufe​mi​zam za obu​ku iz​ba​ci​va​ča u noć​nim klu​bo​vi​ma. Čak se i postiđeni pakistanski konzul u Londonu požalio britanskom neizabranom premijeru Gordonu Braunu da su britanske vlasti beznadežne. Gospodin Braun se usprotivio, defanzivno, kao što se i moglo očekivati od čoveka čija je politička snalažljivost bila upoređivana sa ptičjom. U to vreme, otkriveno je da je premijerov automobil od terorističkih napada i postavljanja bombi zva​nič​no ču​vao ile​gal​ni imi​grant iz Pa​ki​sta​na. Šakir Kan je znao put na Zapad. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan leteće iz Karačija za Evropu, verovatno Amsterdam, a zatim za međunarodni aerodrom Lids–Brad​ford. Nosiće pakistanske putne isprave sa studentskim vizama za ulazak u Veliku Britaniju, koje će im biti izdate uz podršku iz Islamabada. Kada budu ušli u Britaniju, na nekoliko nedelja smestiće se u Bradfordu, gradu pre​pu​nom Pa​ki​sta​na​ca, pre ne​go što po​đu za Mek​si​ko, ve​ro​vat​no pre​ko Ma​dri​da. To je iziskivalo mnogo vremena, ali je bilo sigurno. Ako momci uspeju da pređu granicu s Teksasom, onda će, uz pomoć ćelija spavača, nesmetano moći da ubijaju i sakate američke građane. Glavni cilj Al Kaidinih pozadinskih snaga bio je što je moguće veća smrt i razaranje, nacionalni i svetski gnev, međunarodna pažnja i slava koju bi Al Kaida stekla kod svih muslimana, svih 1,4 mi​li​jar​de njih.

Šakir Kan nameravao je da jednog dana upravlja Pakistanom. Udružio se s ekstremistima, talibanima, islamskim fanaticima koji su prezirali vladu levog centra koja je upravljala zemljom. Šakir Kan je želeo da fundamentalisti preuzmu i vladu i vojsku. Na taj način stvoriće se uslovi za neizbežan ustanak i stvaranje islamske države koja se proteže od Roga Afrike do Atlantika, a on, Šakir Kan, zasigurno će vladati njome; vladati polovinom sveta, postati inkarnacija besmrtnog Bin La​de​na. Jedva da je mogao da dočeka da televiziji Al Dža​zi​ra pusti vest o razaranju američkog koledža i o tome da Al Kaida zvanično preuzima odgovornost za taj najnoviji zločin. Da se veruje da moćni pakistanski političar Šakir Kan stoji iza svega, prateći divovske stope Velikog Osame. Jer će se sigurno, nakon toga, bezbožni Amerikanci, koji nisu dobrodošli na Bliskom istoku, spakovati i otići, ostavljajući njega, Šakira Kana, Prorokovog potomka, da vlada najvećom imperijom koju je svet ika​da vi​deo. Uživaće u tome, pogotovo kada dođe vreme da američkim vlastima, u tajnoj poruci, saopšti da su počinioci ogromnog zločina nad njihovim narodom upravo ona četvorica koje je sud u Vašingtonu oslo​bo​dio, pu​stio, a za​tim po​ku​šao da ubi​je. *** Mak Bedford se vratio u Dartford, u Mejnu, kako bi sačekao da se njegove četiri mete pojave. Odlučio je da svojoj ženi ne kaže ništa o svom novom zadatku, ili o posledicama ukoliko bude uspešan. Znao je da je En bila srećna u Kaliforniji i da bi je povratak u Koronado i njegovu veličanstvenu priobalnu klimu verovatno ispunio zadovoljstvom, ali nije želeo da je zabrine ostalim stva​ri​ma. U međuvremenu, veliku utehu našao je u činjenici da cela mašinerija američkih obaveštajnih slu​žbi ra​di u po​za​di​ni, po​ku​ša​va​ju​ći da lo​ci​ra Ibra​hi​ma, Ju​su​fa, Be​na i Abua Ha​sa​na. Danju je nastavio da radi u Remsonovom brodogradilištu, uspostavljajući kontakte s raznim stranim mornaricama, a noću je proučavao beskrajnu dokumentaciju vezanu za ranije aktivnosti če​tvo​ri​ce te​ro​ri​sta. Samo bi se rano ujutro, pod prvim zracima sunca, pojavio ovaj čelični čovek, nekadašnja mornarička foka, trčeći obalskim drumom ka ušću reke Kenebek, penjući se uzbrdo, silazeći niz strmine, kroz kišu i vetar, završavajući uzbrdo do kuće sprintom, koji bi ga obično srušio na travnjak. Odmah nakon toga podigao bi se na noge i uradio porciju jutarnjih zgibova na čeličnoj šip​ci ko​ju je ugra​dio me​đu gra​ne ja​bu​ko​vog dr​ve​ta. Morao je da se istegne kako bi dohvatio šipku, i radio bi zgibove sve dok bi imao i trunku snage. Prosečan čovek možda može da uradi dva ili tri, sportista u formi verovatno osam ili devet. Mak Bed​ford je mo​gao da ura​di tri​de​set osam. Četiri večeri u nedelji odvozio bi se do male, skrivene uvale, baš na ušću, oblačio ronilačko odelo, skakao u reku i plivao šest stotina metara do prvog stenja, a onda, punom snagom, nazad. Kada je znao da će struja biti posebno jaka, obuvao bi velika vojna peraja i snažno prevaljivao svih hi​lja​du dve sto​ti​ne me​ta​ra tre​nin​ga. Još od kada je napustio Mornaričke foke, Mak se pridržavao svog čeličnog režima. Na neki način, podsvesno, Mak Bedford nikada nije prestao da se nada i moli za svoj povratak u Koronado. A sada je do​bio svo​ju pri​li​ku. Kako su dani prolazili, Mak je postizao gotovo nezabeležen stepen forme, snage koja je bila više životinjska nego ljudska. Sticao je borbene kvalitete jednog bengalskog tigra. Još uvek je celim

bićem bio mornarička foka, a čak i u poređenju s tim slavnim bratstvom, bio je jedan od najboljih ko​jeg su ika​da ima​li. Znao je kakve opasnosti donosi nova misija i nije potcenjivao zadatak. Ipak, bilo mu je ne​pojm​lji​vo da po​sto​ji iko na sve​tu ko mo​že da ga po​ra​zi u bor​bi. Proučavao je slike zatvorenika iz Gvantanama, pokušavao da prodre u njihove ličnosti. Uglavnom je dolazio do neke vrste bezličnosti, osim očiglednog, surovog i zlog izraza koji je bio svojstven svoj če​tvo​ri​ci. Bi​li su, ta​ko​đe, pu​ni su​ro​vo​sti i mr​žnje, uobi​ča​je​nih kod ve​ći​ne te​ro​ri​sta. Ali postojalo je nešto u Ibrahimu Šarifu, nešto što mu je kao kroz maglu bilo poznato. Ipak, nije mogao tačno da odredi šta. Američke vlasti su, tokom zatočeništva na Kubi, naterale avganistanca da obrije bradu. Svaki islamski fanatik koga je Mak ikada video nosio je bradu, tako da je identifikacija bi​la go​to​vo ne​mo​gu​ća. Ipak, još uvek se pi​tao da li je već ne​gde vi​deo Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. *** Čak ni Mak Bedford nije shvatao intenzitet američkog i britanskog češljanja vazdušnog prostora iznad planina Hindukuša. Amerikanci su uspostavili moćni zemaljski i satelitski nadzor od Pešavara do oblasti severno od gornje doline Svat, a zatim pokrili zapadne teritorije, sve do Avganistana, preko planinskih staza, preko snežnih vrhova i dole do rasutih sela prilepljenih na gotovo okomite pla​nin​ske pa​di​ne. Mogli su da presretnu gotovo svaki telefonski poziv i, iako je to bio ogroman zadatak, imali su specijaliste koji su tražili retke razgovore ili signale koji bi mogli da budu vojne ili terorističke vr​ste. Bi​li su do​bri u to​me. Pre​vi​še do​bri za ama​te​re kao što je Ša​kir Kan. Pakistanac koji je želeo da bude kralj morao je da obavesti vođu britanske Al Kaide, šeika Abdulaha Bazira, o očekivanom dolasku njegove najsvetije i najuzvišenije četvoročlane borbene sile. Sve je isplanirao, i koliko je on mogao da vidi, nije imao drugog izbora osim da koristi telefon. Imali su odlične šifrovane kanale između Hindukuša i ćelija spavača u Engleskoj, pa je Kan bio uveren da će se lako provući kroz sistem. Međutim, to je bio sistem koji on nije u potpunosti raz​u​meo. Iz svoje kancelarije u vladi pozvao je privatni broj u vrletima s avganistanske strane granice. Na poziv se javio jedan zapovednik Al Kaide, koji nije govorio, već je samo tačno zapisao šta mu je Kan rekao i prekinuo vezu. Čovek je zatim pozvao broj u Velikoj Britaniji i Šeik Bazir se javio iz svoje kancelarije u džamiji u Bradfordu, u Jorkširu, u gradu u kom je živelo osamdeset hiljada muslimana. Čovek iz Al Kaide izgovorio je samo ovu poruku: – Izabrani će kleknuti pred Prorokom u Han​fi​ji. Bla​go​slo​ven ne​ka je Alah, ko​ji će ih šti​ti​ti kod ka​me​ne sto​ke RV. Poziv je bio strelovit. Linija je odmah prekinuta. Šeik Abdulah nije imao ni sekund da odgovori. Br​zi​na je bi​la sve, a to su zna​li svi u Bin La​de​no​voj or​ga​ni​za​ci​ji. Ali ni​su bi​li do​volj​no br​zi. Narednik u britanskoj vojsci, Šejn Kolins, specijalista za signale, pripadnik jednog britanskog tenkovskog puka, tog tihog jutra bio je na dužnosti na prislušnom mestu britanske obaveštajne službe na Kipru, smeštenom u brdima severno od vojne baze na britanskoj teritoriji Dekeliji, na jugoistočnom delu ostrva. Geografski, to je bila glavna raskrsnica između istoka i zapada, britansko čvorište za presretanje satelitskih poruka, telefonskih poziva i signala koji su dolazili sa celog Bliskog istoka. Na severu se nalazila Turska; na istoku Sirija, Izrael i Irak; na jugoistoku Jordan i Sa​u​dij​ska Ara​bi​ja; na ju​gu Egi​pat. To tajno prislušno mesto bilo je poznato kao JSSU,16 koje je održavao krem britanskih

elektronskih presretača iz sva tri roda vojske. Oni su sprovodili nemilosrdan nadzor, neprekidno prateći komunikaciju, a svaki od operatera bio je visokokvalifikovan lingvista, obučen da produkuje do​slov​ne i si​mul​ta​ne pre​vo​de pre​sret​nu​tih po​ru​ka i raz​go​vo​ra. Narednik Kolins odlučio je da snimi ovu poruku jer je signalizirala sumnjive aktivnosti: (1) bila je isuviše kratka; (2) s druge strane nije bilo odgovora; (3) nije bilo pozdrava; (4) nije bilo prepoznavanja; (5) nije imala nikakvog smisla; (6) sadržavala je reference – u ovom slučaju, „ka​me​nu sto​ku“. Narednik Kolins, čiji deda je bio iz Pakistana, razumeo je pašto, jezik na kojem je izgovorena poruka. Ali bio mu je potreban precizniji prevod. Za nekoliko trenutaka ga je imao. Već je znao da je poziv s mobilnog telefona došao iz mesta udaljenog nekih osamdeset kilometara zapadno od Pe​ša​va​ra, ne​gde u Av​ga​ni​sta​nu. Zatim je signal poslao u drugo prislušno mesto, u Velikoj Britaniji, kako bi ustanovio i pronašao liniju frekvencije koju je imao pred sobom. Kada mu se poruka vratila, pokazala mu je da je poziv primljen u gradu Bradfordu u zapadnom Jorkširu, verovatno u centru grada, mada nije moglo pri​bli​žni​je da se od​re​di. Odmah je pozvao dežurnog kapetana i izvestio ga da ima satelitski signal mobilnog telefona putem kojeg je, po njegovom mišljenju, poslata tajna poruka, možda i vojnog karaktera. Kapetan se složio da je to neuobičajeno i izveštaj poslao direktno u Državni biro za komunikacije (GCHQ)17 u Čel​te​na​mu, u Glo​ster​ši​ru, na de​talj​nu ana​li​zu. Biro za komunikacije je dragulj u britanskoj špijunskoj kruni, za čije se funkcionisanje godišnje izdvaja milijarda i po dolara. NSA u Merilendu spremno deli sve svoje informacije sa Čeltenamom, u kom osoblje od četiri hiljade ljudi radi u blindiranim kancelarijama ispod čelikom oklopljenog krova. To je ogromna zgrada, potpuno kružnog oblika, sa okruglim dvorištem u sredini. Zovu je „Krof​na“. U roku od pet minuta, Biro za komunikacije je završio pretragu. Njegov kompjuterizovan sistem sproveo je nekoliko triliona proračuna i izbacio neopozivu analizu da nije u pitanju kôd. U pitanju je bio taj​ni go​vor, s voj​nim zna​če​njem. Slo​ži​li su se da je to bio sig​nal, a ne raz​go​vor. I, kao i uvek, pred njima se ukazalo presudno pitanje. Da li je JSSU na Kipru upravo uspeo da prisluškuje komandni štab Al Kaide? Da li je ovo bilo toliko presudna stvar kao njihov trijumf od pre nekoliko godina, kada su, u vrletima Hindukuša, uspeli da prisluškuju Bin Ladena i njegove sa​u​če​sni​ke? Ovo je takođe bio poziv upućen iz najbližeg velikog grada pored istog tog Hindukuša. U Birou za komunikacije su priznali da su zbunjeni u vezi s motivom, vinovnikom i primaocem. Međutim, ni na ko​ji na​čin ni​su bi​li zbu​nje​ni pri​rod​nom va​žno​šću sig​na​la na​red​ni​ka Ko​lin​sa. Nedugo nakon podneva poslali su poruku Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji u Fort Midu u državi Merilend: – Samo za vaše oči, kapetane Džejms Remšo – s natpisom FYEO18 velikim crvenim slo​vi​ma. Ša​kir Kan je, u su​šti​ni, bio pre​sret​nut.

5. Ka​pe​tan Rem​šo zu​rio je u ne​ra​zu​mlji​vu po​ru​ku, sa​da ozna​če​nu kao „taj​ni go​vor“. – Pešavar – promrljao je. – Kapija Zemlje ludaka. – Šta ono piše, kuda je poziv otišao? Brad​ford u En​gle​skoj, u ko​jem ima vi​še pro​kle​tih mu​sli​ma​na ne​go u Me​ki. Džimi je ponovo pročitao poruku. I ponovo: Izabrani će kleknuti pred Prorokom u Hanfiji. Bla​go​slo​ven ne​ka je Alah, ko​ji će ih šti​ti​ti kod ka​me​ne sto​ke RV. – O čemu se ovde, dođavola, radi? – naglas je rekao u praznoj kancelariji. – Hanfija? Gde je to? A ko je RV kad je skockan i spreman? Ravi Vindalu? Ili to možda znači randevu, vojni randevu? A je​be​ne ka​me​ne kra​ve mi tek pra​ve po​met​nju u gla​vi. Britanski špijuni na Kipru verovali su da reč „štititi“ ima nedvosmisleno vojno značenje. Takođe, mislili su da RV znači „randevu“. Nakon reči „stoka“ trebalo bi da stoji tačka, kao da je u pitanju potpis. Možda je bila greška. Ali pošiljalac nije pogrešio kod ostale dve tačke. Jedne nakon „Han​fi​ja“ – a dru​ge na kra​ju. I ni​je bi​lo po​zdra​va. Džimi je pronašao Han​fi​ja na guglu i odmah zatim groblje usred Pendžaba, gde je živelo oko osam​de​set mi​li​o​na Pa​ki​sta​na​ca. Kako su problemi nastavili da se gomilaju, ovaj se, manje-više, činio nerešivim. Zagonetke poput ove brinule su mladog direktora Nacionalne bezbednosne agencije i nije mogao da prestane da misli o „izabranima, i njihovom putu za prokleto groblje, čak i ako je bilo trinaest hiljada kilometara da​le​ko“. Pozvao je Bliskoistočno odeljenje u Centralnoj obaveštajnoj agenciji, ali ni tamo nije bilo napretka. Zatim se vratio svom linku s interneta i nastavio da istražuje teroriste s korenima u Pe​ša​va​ru ili Pen​dža​bu, tra​že​ći ve​zu i po​ku​ša​va​ju​ći da pro​na​đe po​ve​za​nost. Njegova nova žena, surferska boginja iz Sidneja, Džejn Pikok, kćerka australijskog ambasadora, dva puta ga je zvala podsećajući ga da kasni, pre nego što je odlučio da pokuša još nešto. Ukucao je „Bradford“ i u roku od dvadeset sekundi mu se posrećilo. Zumirajući centar grada, odmah je uočio dža​mi​ju Han​fi​ju, na ru​bu pa​ki​stan​ske obla​sti u Ma​nin​ge​mu. Izabrani će kleknuti pred Prorokom u Hanfiji . – Ovo – glasno je izgovorio – izgleda kao da če​ti​ri Pa​ki​stan​ca idu pra​vo u En​gle​sku da se ja​ve ne​kom mu​li u dža​mi​ji Han​fi​ja. Fi​no. Poslao je link Bobu Birmingemu u Lengli, predlažući da se odmah uzbuni londonski an​ti​te​ro​ri​stič​ki od​red Sko​tland jar​da. Pre nego što je pošao kući, odzumirao je grad Bradford i proučio okolinu, bacajući pogled na nekoliko jorkširskih gradova i sela, pokušavajući da pronađe neki trag. Ali nije bilo baš mnogo toga južno i istočno od gradskih četvrti, i ničega posebnog na velikoj Peninskoj visoravni. Na severu Penini dele oblasti Jorkšir i Lankašir, koje su u petnaestom veku vodile Rat ruža – bele za lozu Jor​ka, cr​ve​ne za Lan​ka​ster. Dži​mi je znao da je Lan​ka​ster po​be​dio. Trenutno, držao se gubitnika i pretraživao jorkširske planinske pustare iznad sela Ilkli, zumirajući, konsultujući se s lokalnim veb-sajtovima. Ali tada mu je zazvonio mobilni telefon. – Isuse Hriste – pro​mr​ljao je. – Na pu​tu sam, du​šo. Na auto-pu​tu. – Lažovčino – odbrusila je Džejn. – Ako ne budeš ovde za petnaest minuta, idem kod tate na ve​če​ru. Džimija je uvek zabavljala sklonost njegove spektakularno lepe žene da ambasadu Australije u Vašingtonu zove „kod tate“. Ali shvatio je njenu poruku i zakleo se da će stići na vreme. I baš u tom

de​li​ću se​kun​de pri​me​tio je me​sto u pu​sta​ri iz​nad Il​kli​ja ko​je bi​lo ozna​če​no kao „Kau end kaf roks“.19 To su proklete kamene krave, dahtao je. A onda je izvagao suprotstavljene opcije hvatanja talibana ili trpljenja Džejnine srdžbe, i vitka plavuša iz osunčanih lučkih predgrađa Sidneja bez muke je odnela pobedu. Isključio je stari epl i izleteo iz kancelarije, sve do predvorja mrmljajući sta​ru austra​lij​sku po​bed​nič​ku man​tru... Zlo​tvo​ri, uhva​tio sam vas na de​lu! Kod kuće ga je dočekala čaša ohlađenog rozea iz doline Barosa, u blizini Adelejda. Za večeru su uživali u njujorškim file biftecima, koji su, pretpostavljao je, bili dokaz njenog nečuvenog fler​to​va​nja sa se​dam​de​se​to​go​di​šnjim glav​nim ku​va​rom u am​ba​sa​di. Džejn je u deset i trideset objavila da ide u krevet i drsko izašla iz sobe. Džimi je zatim otrčao u rad​nu so​bu i pr​sti​ma pre​le​teo pre​ko ta​sta​tu​re ku​ca​ju​ći re​či „Kau end kaf roks, Brad​ford“. I pronašao ih je, visoko u pustarama iznad Ilklija; jedna ogromna četvrtasta stena visoka trideset metara, i druga od četrnaest metara, i nijedna nije čak ni podsećala na nešto slično kravi ili teletu. Tekst je navodio da je ime nastalo u davna vremena, verovatno preistorijska, kada se manja stena odvo​ji​la od glav​ne. Bez obzira na istoriju, Džimi je pretpostavljao da je to baš ta „kamena stoka“ kod kojih će se „izabrani“ sastati, na četiristo dvadeset pet metara nadmorske visine, visoko u širokim i ne​na​se​lje​nim pu​sto​ši​ma, ma​nje od pet​na​est ki​lo​me​ta​ra od cen​tra Brad​for​da. Za​be​le​žio je ko​or​di​na​te. Isključio je kompjuter i pošao u krevet, već se radujući sledećem danu, ali ne toliko kao što se ra​do​vao no​ći u za​gr​lja​ju svo​je pre​div​ne no​ve že​ne. *** Mak Bedford je džogirao južno od ušća reke Kenebek kada ga je sledećeg jutra u sedam pozvao ka​pe​tan Rem​šo i oba​ve​stio ga o svo​jim sa​zna​nji​ma. – Sve što mogu da uradim, ortak – rekao je Džimi – jeste da te podsetim da putuješ s malo prtljaga, sakriješ oružje dok ti ne bude potrebno i budeš u kontaktu s britanskim SAS snagama. Oni su upo​zna​ti s mi​si​jom. Šta god da ti je po​treb​no, tra​ži. – Raz​u​mem, ka​pe​ta​ne. Bed​ford za Brad​ford. Po​ru​ke pre​ko Ster​lin​ga. Pri​jem i kraj. Bivši zapovednik tima Mornaričkih foka odmah je krenuo ka kući. Seo je na stepenik ispred kuće i pozvao britanskog vojnog atašea u ambasadi u Vašingtonu. Koristeći svoj novi pseudonim, „Crni Medved“, smišljen po uzoru na sportske timove Univerziteta Mejn, zatražio je prevoz, što je pre moguće, u vojnom avionu koji leti za Englesku. Ataše je u roku od pet minuta uzvratio poziv. Kraljevska mornarica imala je avion herkules koji večeras leti za bazu RAF-a u Lajnamu u engleskom okrugu Viltšir. Pokupiće ga u ponoć u američkoj mornaričkoj bazi u Branzviku, u Mejnu. Cr​ni neo​be​le​že​ni ja​gu​ar se​dan če​ka​će ga u Laj​na​mu. Bez vo​za​ča, ka​ko je tra​že​no. Ostatak dana Mak je proveo čitajući na internetu sve što je mogao da pronađe o Bradfordu i okolini u jorkširskom okrugu. Nikada nije bio tamo, a sutra će stići inkognito i prijaviti se policiji zapadnog Jorkšira, jednoj od najžilavijih i najefikasnijih antiterorističkih snaga Engleske, smeštene na ru​bu jed​ne od naj​ve​ćih mu​sli​man​skih en​kla​va za​pad​nog sve​ta. Putovaće bez dokumenata. Njegovo putovanje prema željenim destinacijama i nazad odvijaće se pomoću vojnog transporta. Na njegovoj svemoćnoj vladinoj kreditnoj kartici nije stajalo nikakvo ime, samo brojčani kod koji nije bilo moguće dešifrovati. Na svetu su postojale samo dve takve kreditne kartice, jedna koja je izdata predsedniku Sjedinjenih Država, i druga, sada u posedu Maka Bed​for​da. Kad bi se provukla kroz bilo koju mašinu za očitavanje kreditnih kartica, pojavile bi se reči: OK

Visa. U.S. Govt. Ujka Sem je, naravno, u celoj svojoj istoriji uvek ispunjavao svoje novčane oba​ve​ze. Mak ni za ko​ga ni​je pred​sta​vljao ne​ki ri​zik. Policija Sjedinjenih Država i policija i vojska Velike Britanije znale su da je bio na tajnoj ope​ra​ci​ji, ali ga ni​jed​na vla​da ni​je pri​zna​va​la. Ako bi tokom akcije poginuo, nijedna organizacija na svetu ne bi tvrdila da zna za njega ili njegovu misiju. Umro bi, kao što su mnogi pali u ratovima, kao nepoznati vojnik, poznat samo Bogu. Nje​go​va smrt pred​sta​vlja​la bi je​dan od naj​mi​ste​ri​o​zni​jih od​la​za​ka sa ove pla​ne​te. Mak je imao staru avganistansku nošnju koju je jednom prilikom doneo s Hindukuša, široke bele pantalone, dugu košulju i avganistanski šešir. Spakovao ih je u vodootpornu torbu od grube kože, zajedno s nekoliko pari pantalona, nekoliko običnih košulja, farmerkama, borbenim čizmama, maskirnim pantalonama i jaknom. Skriven u tajnom pretincu ispod dna torbe, ležao je njegov SIG zauer devetomilimetarski službeni revolver, šest okvira, borbeni nož i pedeset hiljada dolara u go​to​vi​ni, po​dig​nu​tih kre​dit​nom kar​ti​com iz če​ti​ri raz​li​či​te ban​ke. Napisao je kratku poruku za En: Neće me biti nekoliko dana. Ne brini. Reci Tomiju da ću mu doneti nov dres za ragbi. I bilo šta da se desi, zapamti da si mi uvek u mislima. Voleću te zauvek, Mak. Poruku je ostavio na stočiću u hodniku, ispod svog mobilnog telefona, time pokazujući da do njegovog povratka između njih neće biti nikakvog kontakta. Kada se vratila kući i pročitala poruku, Enino srce propustilo je oko sedam otkucaja. Ali već dugo je bila udata za pripadnika američkih spe​ci​jal​nih sna​ga. Od​u​vek je vr​lo do​bro zna​la šta to zna​či. Mak se taksijem odvezao do dvadeset četiri kilometra udaljenog Parkvud ina u gradiću Branzviku. Hotel je bio okružen usamljenim poluostrvima ostrvlja Bejli i Ors i vodama koje su vodile u spektakularni zaliv Kasko. Stigao je u rano popodne i seo za kompjuter, proveravajući podatke o dolini Svat, Pešavaru, džamiji Hanfiji, Bradfordu, muslimanskim enklavama u Ma​nin​ge​mu, ste​na​ma kra​ve i te​le​ta, za ko​je se Dži​mi Rem​šo kleo da su deo ove ope​ra​ci​je. Mak je u podsvest potisnuo činjenicu da se od njega očekuje da izvrši četvorostruko ubistvo, i kada se ta teška istina njegovog zadatka probila na površinu, sve je opravdao podsećajući se da su ta četiri čoveka podmuklo ubila njegovu braću po oružju, masakrirala nedužne žene i decu, i da nisu za​slu​ži​la ni trun​ku mi​lo​sti, po​go​to​vo ne nje​go​ve. Zlo​tvo​ri. A budući da su ljudi koje je planirao da likvidira skoro sigurno planirali opasnu i strahovitu osvetu nad Sjedinjenim Državama, počeo je čak da se oseća dobro u vezi sa zadatkom. Kao i uvek, Mak je štitio svoje građane, a neki od najvažnijih ljudi u celoj naciji stajali su iza njega. Za jednog bivšeg zapovednika Mornaričkih foka sve će biti kako je oduvek i bilo, uz jedan neprestan podsetnik na za​kle​tvu Mor​na​rič​kih fo​ka: Skromno služim kao čuvar svojih zemljaka Amerikanaca – i uvek ću braniti one koji ne mogu sami da se odbrane. Ne iznosim javno prirodu svog posla, niti tražim priznanje za svoja dela. Dobrovoljno prihvatam opasnosti svoje profesije, stavljajući dobrobit i sigurnost drugih iznad sopstvene... sposobnost da kontrolišem svoje emocije i ponašanje, bez obzira na okolnosti, raz​dva​ja me od dru​gih lju​di. Sedeći na širokoj verandi Parkvud ina, prisećao se vremena kada je te reči čuo prvi put, kada su mu okačili zlatni trozubac na levu stranu bluze njegove svečane uniforme. Niko nikada ne zaboravlja taj trenutak, dan stupanja u najčuveniju borbenu silu na svetu. Nikada nisu pokušali da mu oduzmu taj trozubac. Niko ne bi ni mogao da mu ga oduzme. To je bio dar. Dođavola, to je bio njegov život, i

za​u​vek će bi​ti nje​gov ži​vot. Sve​ča​ne re​či još uvek su mu bi​le ure​za​ne u mo​zak: Moj trozubac simboliše čast i nasleđe, darovan mi je od heroja kojih više nema. On otelotvoruje poverenje onih na čiju zaštitu sam se zakleo. Noseći ga, prihvatam odgovornost svog poziva i svog na​či​na ži​vo​ta. To je pri​vi​le​gi​ja ko​ju mo​ram za​slu​ži​ti sva​kog da​na. Mak je izgubio svoje zvanje. Ali nikada nije izgubio duh zapovednika Mornaričkih foka. A sada mu je stari život bio nadohvat ruke. I dok je gledao u velike i sjajne fotografije masovnih ubica, Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua Hasana, mrmljao je: – I ako budem morao da vas gonim do kraja sve​ta, na​ći ću vas. Spre​či​ću vas u na​me​ri da uči​ni​te šta god pla​ni​ra​te da uči​ni​te. I umre​će​te. *** Tri sata nakon večere hotelski auto ostavio je Maka na kapiji čuvene mornaričke baze Drugi svetski rat i stražar ga je, klimnuvši mu, pustio unutra. Nikakva dokumenta nisu zatražena ni ponuđena. Službeni auto ga je u potpunoj tišini odvezao do kraja dva i po kilometra duge piste i, bez reči, Mak je iza​šao iz ko​la i stao u sen​ku. Auto se udaljio i Mak je pogledao na sat: poranio je petnaest minuta. Počela je kiša, pa je zakopčao mantil i podigao kragnu, ali je i dalje stajao gologlav na oštrom jugoistočnom vetru koji je preko uzletišta brijao direktno u zaliv. Kao svi ljudi iz ovih krajeva (primorski starosedeoci), zauzeo je tvrdoglav stav, poput pustinjskih beduina, da su samo oni sposobni da bez poteškoća izdrže oštre klimatske uslove svoje domovine. Mak je uporno piljio ka severoistoku, očekujući svetla za sletanje, ka​da se di​vov​ski C-130 her​ku​les Lok​hid Mar​ti​na ur​la​ju​ći po​ja​vio iz​nad osve​tlje​ne pi​ste. Iza markera je bio mrkli mrak i krupni specijalac se sećao poslednjeg puta kada je bio na ovom mestu, onog pogubnog dana kada je napustio mornaricu. To bi možda slomilo slabiju ličnost, ali Mak Bed​ford je okre​nuo li​ce ka ve​tru, kao da iza​zi​va na​le​te olu​je da se usu​de da mu pri​vu​ku pa​žnju. Vidljivost nije bila baš najbolja, ali navikao je i na goru. A onda je, odjednom, na otprilike kilometar i po od mesta na kom je stajao, primetio dva zrnca svetlosti, kao zvezde bliznakinje koje se polako spuštaju ka zemlji. Ogromni turboelisni teretnjak brzo je gubio visinu dok se uz grmljavinu približavao pisti i spuštao točkove. Mak je gledao kako sva dvadeset tri točka s oštrom škripom uda​ra​ju o as​falt, dok su se ma​siv​na kri​la le​te​li​ce sa​vi​la na​ni​že a za​tim opet is​pra​vi​la. Minut kasnije letelica je taksirala ka njemu i zaustavila se na trideset metara od mesta na kom je stajao. Iz tame su se pojavile mobilne stepenice. Mak je, držeći torbu, prešao pistu, popeo se uz ste​pe​ni​ce i ušao kroz vra​ta sklo​niv​ši se s ki​še. Čuo je kako se velika vrata uz tresak zatvaraju za njim dok su ga vodili ka širokom sedištu napravljenom od mreže čvrstih tekstilnih traka. Došlo je vreme da njegovo pet hiljada četiristo četrdeset kilometara dugo putovanje započne u jednom od najbučnijih aviona koji su ikada plovili stratosferom, ogromnoj odjekujućoj čeličnoj pećini, projektovanoj isključivo za prevoz teške vojne opreme. Niko nije ništa govorio, i niko nije ponudio pomoć ili instrukcije, dok je on skidao mantil, ba​cao ga za​jed​no s tor​bom na su​sed​no se​di​šte, se​dao i ve​zi​vao po​jas. Posada je znala da on nije običan bivši pripadnik Mornaričkih foka, znali su da je on čuveni Makenzi Bedford, bivši specijalac koji je predvodio vod Fok​strot Tima 10 Mornaričkih foka prilikom senzacionalnog i nemilosrdnog osvajanja jedne od najvećih naftnih platformi u Persijskom zalivu (u vlasništvu S. Huseina). Osamnaest pripadnika oružanih snaga poginulo je te noći, nijedan od njih Ame​ri​ka​nac.

Celokupna posada imala je naređenja da ne komunicira sa svojim putnikom – samo da mu donose ka​fu, ne​što hra​ne, i bi​lo šta što mu bu​de po​treb​no. Ali ko​mu​ni​ka​ci​je ne sme da bu​de. Za njih, on je bio ne​što naj​slič​ni​je du​hu. Na severnom kraju piste herkules se, bez zaustavljanja, okrenuo, njegovi boing motori urlali su i vrištali pistom, tresli se i grmeli dok je avion ubrzavao. Poleteo je u noćno nebo, kroz priobalne kišne oblake i gore ka vedrom nebu. Podigao se pod bledim zracima gotovo punog meseca, čiji od​sjaj mu je oba​sja​vao trup, dok je na​pre​do​vao pre​ko Atlant​skog oke​a​na. *** Dok je herkules poletao, avion pakistanske avio-kompanije iz Lahora za Amsterdam, boing 777300ER, leteo je na severozapad negde iznad istočnog Sredozemlja, pripremajući se za svoj dug zaokret preko Balkanskog poluostrva, ravno preko starih sovjetskih teritorija istočne Evrope, i dalje za Amsterdam. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan bili su smešteni u prvoj klasi, obučeni u posebno skro​je​na za​pad​njač​ka ode​la i opre​mlje​ni bes​pre​kor​no fal​si​fi​ko​va​nim stu​dent​skim vi​za​ma. Bili su samouvereni, uglađeni i raspoloženi, dok su čitali zapadnjačke časopise i novine, iš​če​ku​ju​ći sa​sta​nak s fa​na​tič​nim vo​đom Al Ka​i​de iz Brad​for​da, še​i​kom Ab​du​la​hom Ba​zi​rom. Veliki pakistanski mlaznjak tačno u vreme jutarnjeg špica nisko je nadletao holandske ravnice prošarane mrežom kanala. Po prvi put su izašli iz aviona na aerodromu Ship​hol, petnaest kilometara južno od grada. Brzo su se probili do redova za presedanje, dok su holandski službenici pokazivali ma​lo in​te​re​so​va​nja za put​ni​ke ko​ji se ne za​dr​ža​va​ju u nji​ho​voj ze​mlji. Sat kasnije ukrcali su se u prenatrpani čarter let Er Irana za Lids–Brad​ford, poslednji jednočasovni skok na njihovom sedam hiljada dvesta kilometara dugom putovanju. Sleteli su usred prepodneva, suočavajući se s najopasnijim delom dana, trenutkom istine u kom su sumnjičavi carinici mogli da primete grešku u njihovim studentskim vizama i počnu da traže objašnjenja. To bi svakako bio slučaj u Sjedinjenim Državama, ili u Australiji, ili čak u Francuskoj i Nemačkoj, u Japanu svakako. Ali ne i u Engleskoj. Pogranične vlasti udarile su pečat na ulazna dokumenta, dajući ze​le​no sve​tlo Uni​ver​zi​te​tu bri​tan​ske knji​žev​no​sti i pra​va. Jedan po jedan, Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu, prošli su, izašli iz aerodroma i uzeli zasebne taksije. Svaki je svom vozaču dao iste instrukcije: – Molim vas da me odvezete do stena Kau end kaf u Ilkli Mu​ru. Taksiji su na jedanaest kilometara udaljeno odredište stigli u razmacima od po pet minuta i četvorica terorista s Bliskog istoka deset minuta su stajali u gomili podno veće stene. Malo pre po​dne​va cr​ni rejndž ro​ver za​tam​nje​nih sta​ka​la stao je kraj njih. Mladić u odelu koji je ličio na Indijca iskočio je s vozačevog sedišta i otvorio zadnja vrata. Pojavio se tip koji kao da je izašao iz Juniverzal studija u Berbanku, u tradicionalnu odeću obučen naj​o​pa​sni​ji čo​vek u En​gle​skoj, glav​ni stra​teg i re​gru​ter Al Ka​i​de, še​ik Ab​du​lah Ba​zir. Belobradi mula, bez osmeha ispod svog crnog turbana, pozdravio ih je tradicionalnim muslimanskim pozdravom, desnom rukom iscrtavajući širok luk od čela do struka. Tiho je rekao: – Do​bro do​šli, si​no​vi mo​ji. Alah vas je bez​bed​no ispo​ru​čio, i mo​lim vas da mi se pri​dru​ži​te u mo​li​tvi. Bez reči je otišao do severne strane ogromne stene. Pogledao je u nebesa kako bi se uverio da je sunce prošlo svoju najvišu tačku. A zatim je čvrsto izgovorio reči imama iz celog sveta, koji s hiljada minareta pozivaju verne na molitvu. Šeik Abdulah nije imao minaret, ali su mu reči ipak od​zva​nja​le va​tre​no​šću, od​je​ku​ju​ći pu​sta​ra​ma iz​nad Il​kli​ja:

Bog je naj​ve​ći. Sve​dok sam da ne​ma bo​ga do Bo​ga. Sve​dok sam da je Mu​ha​med bož​ji pro​rok. Do​đi​te da se mo​li​mo! Do​đi​te u bla​go​sta​nje! Bog je naj​ve​ći Ne​ma bo​ga do Bo​ga. A onda se okrenuo ka istoku, ka drevnom selu zapadnog Jorkšira – Berliju in Varfedejlu. Ali njegov pogled vinuo se visoko, mnogo dalje od tog sela, dalje od pustara i Severnog mora, dalje od Evrope. Gledao je ka istoku, ka svetilištu Ćabi u svetom gradu Meki, koje je u svesti većine odanih sled​be​ni​ka Ala​ha ima​lo ogrom​no sim​bo​lič​ko zna​če​nje. Odjednom, šeik Abdulah uzviknuo je svetu reč – Tak​bir! – i Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu uglas su od​go​vo​ri​li – A​la​hu ak​bar! – Bog je naj​ve​ći. Tamo, na suvom vresu Ilkli Mura, petorica ljudi ničice su pali pred svojim Bogom, a imam je mrmljao mantre proroka Muhameda, završavajući s još jednim uzvikom – Alahu akbar – izrekom koja je upisana na zastave islamskih republika Avganistana, Iraka i Irana. To će takođe biti poslednje reči četvorice terorista nakon svake bombe koju će detonirati i koje će, kao i uvek, doneti krv, jad i ra​za​ra​nje to​li​kim ne​du​žnim du​ša​ma. Imam Abdulah Bazir sada je svu četvoricu uzeo za ruke i počeo da im, kao njihov vođa, govori: – Sinovi moji – rekao je – agenti nevernika svakodnevno nadgledaju moju džamiju. Prate moje posetioce a pogotovo moje ratnike. Ne usuđujem se da vam omogućim ulazak, i stoga ćemo se na​la​zi​ti sa​mo ov​de, u vi​so​kim pu​sta​ra​ma. Ali ne boj​te se, jer smo sve bli​ži Ala​hu. Ibrahim mu se zahvalio. A Šeik je nastavio: – Svako veče u sedam ovde ću biti ja ili moj predstavnik, sveštenik. Ovo je usamljeno mesto i niko nas neće uznemiravati. Ako vam je um spokojan, nije potrebno da dolazite, ali kada vam bude potrebno Prorokovo vođstvo, bićemo ovde za vas. – Ima​me, ho​će​te li se mo​li​ti s na​ma? – upi​tao je Ju​suf. – Ili ću ja ili će moj sveštenik voditi večernje molitve za vas. Ali svakog dana, bilo gde da ste, morate izgovarati svete reči: da je Alah jedini koji zaslužuje obožavanje, da slava i hvala moraju biti upućene Njemu, posedniku sveta. Zapamtite, On je posednik Sudnjeg dana. Njemu samom mi posvećujemo bogosluženje i od Njega tražimo pomoć, što je vid krajnjeg pokoravanja. Ponovite još jed​nom: O, Ala​hu, mo​li​mo se da nas odr​žiš na is​prav​nom pu​tu, a ne na pu​tu onih ko​ji za​lu​ta​še. Imam se tada okrenuo i otišao do rejndž rovera, pozivajući ostale da mu se pridruže. – Neću poći s vama – rekao je – ali vi ćete biti odvezeni na sigurno mesto, i nikada nećete biti daleko od mene. Samo ću ja znati vaše nove adrese. Šakir Kan vas je poverio meni na čuvanje. A kada kucne čas, biće vam rečeno. I nastavićete svoje dugo putovanje u Sjedinjene Američke Države, gde ćete sprovesti božje delo. Ovde ćete nekoliko nedelja biti gosti najviše Al Kaidine komande, dok se pri​pre​ma va​ša no​va mi​si​ja. Svi se zahvališe šeiku Abdulahu, koji je sada stajao pored crnog vozila, sâm, u senci džinovske stene. Mladi muslimanski vozač krenuo je bez njega, preko pustara, idući na jug ka islamskom delu Brad​for​da. ***

Detektiv narednik Oven Tomas ležao je na malom uzvišenju u vresu na oko osamdeset metara is​toč​no i, ko​nač​no spu​stiv​ši fo​to-apa​rat, gle​dao ka​ko rejndž ro​ver od​la​zi. On i njegov mlađi kolega, pomoćnik Tom Vejnrajt, cele nedelje su iz tamnoplavog automobila osma​tra​li dža​mi​ju še​i​ka Ab​du​la​ha. Kada bi se šeik pokrenuo, pokrenuli bi se i oni. Do pustara u Ilkliju pratili su ga na rastojanju od otprilike tri stotine metara. Čim se sveti čovek iskrcao, sišli su sputa i hodali i šunjali se do svog tre​nut​nog skro​vi​šta. Narednik Tomas imao je odličnu zbirku oštrih fotografija uslikanih moćnim staromodnim „dalekometnim“ objektivom. Nije imao pojma ko su četvorica posetilaca, ali je imao savršene fo​to​gra​fi​je svih ko​ji su se mo​li​li kraj ste​nja. U roku od pet minuta stiglo je drugo vozilo i pokupilo šeika Abdulaha i gledali su kako ga odvozi nazad u Bradford. Tom Vejnrajt odmah se javio u stanicu i prijavio da se on i njegov šef vraćaju u štab ka​ko bi što pre raz​vi​li film. Sle​de​ća dvo​čla​na sme​na pre​u​ze​će ce​lo​noć​no osma​tra​nje dža​mi​je. Tog popodneva, u policiji zapadnog Jorkšira u Bradfordu, stvari su se odvijale brzo. Fotografije koje je izradio narednik Tomas dostavljene su u devet uveče inspektoru Lenu Martinu, koji ih je gotovo istog trenutka prosledio šefu antiterorističkog odeljenja Skotland jarda u Londonu, Ronaldu Ka​to​nu. On ih je elektronskom poštom poslao preko Atlantika u sedište Agencije u Lengliju radi moguće iden​ti​fi​ka​ci​je. U Va​šing​to​nu je bi​lo če​ti​ri i pet​na​est po pod​ne i mom​ci​ma Bo​ba Bir​min​ge​ma tre​ba​lo je samo nekoliko sekundi da identifikuju Ibrahima Šarifa, Jusufa Muhameda, Bena el Turabija i Abua Ha​sa​na Ak​ba​ra. Če​tvo​ri​ca naj​tra​že​ni​jih lju​di na ze​malj​skoj ku​gli pro​sto su se pre​se​li​li u Brad​ford. Len Martin uputio je naredniku Tomasu relativno jednostavno pitanje: – Da li smo pratili tu če​tvo​ri​cu ti​po​va do nji​ho​ve adre​se? – Ne, go​spo​di​ne. – Za​što? – To nije naš posao, gospodine. Naređeno nam je da neprestano pratimo šeika Abdulaha. Ništa dru​go. – Isuse Hriste, Ovene – uzviknu Martin. – Sudeći po ovoj poruci od Katona i od Agencije, če​tvo​ri​ca sa pu​sta​re ko​je si fo​to​gra​fi​sao osu​đe​ni su te​ro​ri​sti, biv​ši za​to​če​ni​ci za​li​va Gvan​ta​na​mo. – Gospodine, kada bismo pratili sve s kojima je imam razgovarao, bilo bi nam potrebno još tri sto​ti​ne ko​la i do​dat​nih šest sto​ti​na po​li​ca​ja​ca. – Iz​gle​da da tu če​tvo​ri​cu tra​ži po​la an​ti​te​ro​ri​stič​kih sna​ga slo​bod​nog sve​ta. – Da li Ame​ri​kan​ci ima​ju nji​ho​va ime​na? – Upravo smo ih dobili, u poruci od Katona. Uobičajena imena, Muhamed, Abu, Ibrahim i slično. I za​bra​nje​no nam je da nji​ho​va ime​na une​se​mo u na​še do​si​jee. – Ima li smi​sla da pro​ve​ri​mo kod imi​gra​ci​o​nih vla​sti? – Nema. Tipovi poput ovih ni sami ne mogu da se sete kada su poslednji put koristili svoja prava imena. Ipak, ne mogu biti daleko. Tom i ja smo ih videli kako odlaze Abdulahovim kolima, a jedan od mo​ma​ka se upra​vo ja​vio i re​kao da se auto vra​tio u dža​mi​ju, kao i še​ik. – Mo​ra da su u Ma​nin​ge​mu, mo​žda tek ne​ko​li​ko uli​ca uda​lje​ni od dža​mi​je. Trenutak kasnije stigla je još jedna poruka s osmatračke tačke: – Rejndž rover je primećen na par​kin​gu na se​ver​nom kra​ju Uli​ce Dar​sfild, put​ni​ci se is​kr​ca​va​ju. Pre​ki​da​mo pra​će​nje. – U toj uli​ci ima​mo če​ti​ri sum​nji​ve ku​će – re​kao je Len Mar​tin. – Bi​će da su u jed​noj od njih. – Ipak, ne možemo nikoga da privedemo – rekao je namrgođeni, opaki narednik Tomas. – Koliko ja znam, ni​je pro​tiv​za​ko​ni​to na​sred je​be​ne li​va​de raz​go​va​ra​ti s mu​sli​man​skim sve​šte​ni​kom.

– Ne. Ali bi trebalo da bude, kada je u pitanju baš taj muslimanski sveštenik – odbrusi Len Mar​tin. – On je je​be​na opa​snost. Odav​no ga je tre​ba​lo vra​ti​ti ku​ći u Pen​džab. *** Četvoromotorni teretnjak herkules, model J, koji je nosio samo Maka Bedforda umesto uobičajenog tovara od 156 vojnika i dvadeset tona opreme, u zoru je bio iznad Velike Britanije, leteći ka svom od​re​di​štu u ba​zi RAF-a u Laj​na​mu. Protutnjao je iznad krečnjačkih planina i grubo sleteo na zapadnu pistu. Veliko čelično stepenište prislonjeno je uz vrata aviona, koja su se u roku od šezdeset sekundi otvorila i propustila Maka Bedforda da lagano strči niz stepenice pravo do crnog jaguara. Ubacio je torbu na suvozačevo se​di​šte i sme​stio se za vo​lan. Ni​ko ni​je obra​tio pa​žnju na nje​ga. Uključio je satelitsko navođenje i krenuo ka izlaznim kapijama, uputivši se preko Kotsvold Hilsa do Sajrensestera u Glosteru, a zatim do Ros on Vaja, udaljenog sto deset kilometara. Poslednja etapa putovanja povela ga je poznatim putem koji je vodio u Hereford, gde je bio bivši dom britanskog 22. pu​ka SAS-a, naj​bo​ljeg pu​ka bri​tan​skih spe​ci​jal​nih sna​ga, sa ko​ji​ma je mno​go pu​ta bio na obu​ci. Nedavno se SAS odselio i sada se nalazio u skrivenom glavnom štabu – čuvenom Sterling Lajnsu, smeštenom u dubokim šumama pokraj seoceta Kredenhil, šest kilometara severno od devetsto tri​de​set go​di​na sta​re He​re​ford​ske ka​te​dra​le. Ovde su, potpuno skrivene, snage SAS-a često bile u društvu američkih Mornaričkih foka, radeći i trenirajući zajedno, sprovodeći najoštrije brutalne rutine ikada smišljene, uključujući one Atile Hun​skog, Džin​gis-ka​na, Alek​san​dra Ve​li​kog, Dže​ro​ni​ma i Ko​na​na Var​va​ri​na. U Sterling Lajnsu nalazio se jedini Makov kontakt, njegov stari prijatelj potpukovnik Ras Mejkin, koji je, uradivši dobar posao u komandovanju pukom, ostao bez unapređenja na posao u Ministarstvu od​bra​ne u Vaj​tho​lu. U srcu, Ras je bio vojničina. Zapaženo je služio u Folklandskom ratu 1982. godine i u Prvom zalivskom ratu. Godine 2003, u četrdeset prvoj godini, sa Makom Bedfordom učestvovao je u napadu na naftnu platformu Persijskom zalivu. U združenoj operaciji SAS-a i Mornaričkih foka, njih dvojica su zauzeli platformu nakon razmene vatre sa dvanaest iračkih komandosa, od kojih nijedan ni​je pre​ži​veo. Ras je jednim delom očekivao da će danas videti svog kolegu, ali je poruka američke vojne obaveštajne službe bila namerno neodređena. Nije imao pojma u šta je Mak umešan, ali je znao da je u pitanju stroga tajna. U tišini je pijuckao svoj popodnevni čaj i, usput, na velikom ravnom ekranu, gledao dvadesetčetvorosatni kanal za vesti. Saznao je da su još dva momka koje je poznavao poginula u eksploziji bombe na drumu u Kabulu, još jedan džip britanske armije s nedovoljnom oklop​nom za​šti​tom. Ras nikada nije mogao da odredi da li bi morao da oseća tugu ili bes, kajanje ili gnev, da li da u Vajtholu zatalasa ili da odmah podnese ostavku i napusti ceo ovaj prljavi i truli posao. Smučilo mu se da gleda kako deca ginu bez razloga, zbog glupih političara koji svoje bedne karijere stavljaju iz​nad ži​vo​ta nje​go​vih tru​pa. – Da im je​bem... – pro​mr​ljao je, ne vo​de​ći bri​gu da li ga ne​ko ču​je ili ne. Za to vreme, Mak je bio u Herefordu. Sišao je s glavnog puta kako bi jaguar provozao pored četiri stotine godina stare gostionice Zeleni zmaj, u kojoj su on i Ras s još trojicom pripadnika SAS-a i Mor​na​rič​kih fo​ka 2006. go​di​ne pri​su​stvo​va​li go​di​šnji​ci ra​ta u Ira​ku. Prešao je preko kamenog mosta sa šest lukova iz petnaestog veka i ušao u stari grad pre nego što se

popeo na put A48, koji prolazi kroz bogate pašnjake na kojima pasu neka od najboljih goveda na sve​tu, cr​ven​ka​ste he​re​ford​ske kra​ve be​lih nju​ški. U šest i trideset stigao je do kapija glavnog štaba SAS-a. Stražari su primetili registarske oznake na nje​go​vom ja​gu​a​ru i mah​nu​li mu da pro​đe. Zna​li su ko je sti​gao. Po​no​vo, ni​ko ni​je re​kao ni reč. Parkirao je kola i otišao do mračnog i veličanstvenog tornja sa satom, koji je bio smešten u komemorativni kompleks baze, odmah ispred crkve pukovnije. Uklesana u spomen-ploču, stajala su imena pripadnika odreda SAS koji su izgubili živote; heroji koji su svojevoljno „otišli preko te poslednje plave planine pokrivene snegom“ – sveti i otvoreno priznati cilj pripadnika SAS-a, ako bit​ka, si​gur​nost ti​ma ili jed​no​sta​van zov du​žno​sti od njih to za​tra​ži. Mak je prišao tornju i gledao u spomen-ploču dok su ga preplavljivala sećanja na trojicu izgubljenih drugova. Nakratko je pognuo glavu, a zatim se okrenuo i pošao ka kancelariji Rasa Mej​ki​na. Glavnokomandujući Sterling Lajnsa video ga je kroz prozor kako dolazi, pa je izašao da ga pozdravi. Toplo su se rukovali, a britanski oficir se nasmejao i rekao: – Čuo sam za tvoje ludorije oko Eufra​ta, na šta si se sad na​me​ra​čio? Mak Bedford se nasmejao i odgovorio: – Dva manja zadatka koja bi poverio tipu koji nije do​ra​stao ko​man​do​va​nju. Ras ga je ćušnuo po ramenu i poveo u kancelariju. Dok su ulazili, doviknuo je mladom vojniku: – Re​ci ne​ko​me da do​ne​se vre​log ča​ja, ho​ćeš li, Ha​ri? I ma​lo ko​la​či​ća. Ušli su i potpukovnik Mejkin je sa stola podigao poruku u kojoj je pisalo: „Gospodine, imate imejl. Voj​na oba​ve​štaj​na. U ma​ši​ni je.“ Otipkao je nekoliko slova na tastaturi i zamolio Maka da sačeka dok pogleda poruku. Zatim je po​di​gao po​gled i re​kao: – Hri​ste! Ti si Cr​ni Me​dved? – Ne bi tre​ba​lo da bu​deš iz​ne​na​đen, dru​že – re​če Mak. – Pa, bilo bi bolje da obratiš pažnju. Ovde piše: „Kaži Crnom Medvedu (CM) da su iza​bra​ni stigli do kamene stoke kako je i predviđeno. Predloži da još danas nastavi s operacijom. Izveštaj pod​neo po​li​cij​ski na​red​nik Len Mar​tin. Tra​ga​nje.“ Ko su do​vra​ga iza​bra​ni? – upi​ta Ras. – Go​mi​la ma​mla​za ko​ji će mo​žda po​ku​ša​ti da nas raz​ne​su. – Ti po​ku​ša​vaš da ih na​đeš? – Aha. – I on​da? – Mo​žda ma​lo pre​go​vo​ra. – Mi​sliš, li​kvi​di​ra​ćeš ih? – ni​je tak​ti​zi​rao Ras. – Ko? Ja? – upi​ta Mak. – Po​la​ko, sta​ri dru​že. Pla​ni​ram da ma​lo po​raz​go​va​ram s nji​ma. – Na​rav​no – re​če glav​no​ko​man​du​ju​ći. – Da ma​lo po​ra​zgo​va​raš. Stigao je čaj, vreo, zajedno sa šoljama i tanjirićima iz oficirske kantine, bokalom mleka, posudom šećera i tanjirom kolačića. Mak je izdašno nasuo. Voleo je čaj kada su ga spremali Britanci. I voleo je Ra​sa Mej​ki​na kao što je od​u​vek vo​leo sva​kog ofi​ci​ra u slu​žbi bi​lo gde na sve​tu. – U redu – reče Ras. – Budući da si na putu za jebenu kamenu stoku, u kolima kakva obično daju ku​ri​ri​ma, bi​će bo​lje da ti ot​kri​jem svoj za​da​tak. – Pu​caj. – Ja sam tvoj kontakt i tvoja veza. Nećeš slati poruke nijednim drugim putem. Ova kancelarija je od sad tvoje komandno mesto. Zapisao sam ti broj svog mobilnog telefona i svoju imejl adresu. Ovo je broj mog fiksnog telefona, a ako sve zakaže, znaš broj baze. Kad god ti zatreba, dohvati telefon i prebaci troškove na račun moje kancelarije. Takođe, nijednom živom biću ne smem da priznam da

sam ika​da bio u kon​tak​tu s to​bom od vre​me​na ka​da smo na​pu​sti​li Irak. – A Ze​le​ni zmaj? – Zajebi Zelenog zmaja. I, pre nego što pitaš, ne, ne postoji mogućnost da je ova kancelarija pri​slu​ški​va​na, ili da će ika​da bi​ti pri​slu​ški​va​na. – Ka​ko znaš? – Znam jer je ovo naj​ja​ča, naj​e​fi​ka​sni​ja voj​na ba​za na sve​tu. – Dru​ga. – Ko ti je jed​nom spa​sao ži​vot, ma​jo​re Bed​for​de? – Neki tip koji je zamalo pao Iračanima u šake, pa sam morao da ubijem svu trojicu i skinem nji​ho​vog še​fa s vr​ha naft​ne plat​for​me. – Pa, nismo svi iste sreće – smejući se odgovori Ras. – Pitam se da li nekad možemo da budemo ozbilj​ni. – Okej. Haj​de da po​ku​ša​mo. – Do​bro. Oba​ve​šten sam da vi​še ni​si pri​pad​nik oru​ža​nih sna​ga Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. – Ta​ko je. – Ipak, tvoj zadatak se sprovodi u najvećoj mogućoj tajnosti. Tvoji su kontakti, preko mene, šefovi Centralne obaveštajne agencije, Nacionalne bezbednosne agencije, Pentagona, Mornarice i Antiterorističkog odeljenja Skotland jarda. I inspektor policije zapadnog Jorkšira. To su moja uput​stva. – I mo​ja. – Ve​ro​vat​no ne mo​gu da znam pri​ro​du tvog za​dat​ka. – Tač​no. – Ali mo​gu da po​go​dim. – Vr​lo ve​ro​vat​no. – Takođe, naloženo mi je da ti pružim bilo kakvu, svu pomoć za koju zamoliš. Zapravo, Mak, nisu ko​ri​sti​li reč „za​mo​liš“. Ko​ri​sti​li su reč „za​tra​žiš“. Šta god da ra​diš, bo​lje je da ne upr​skaš. – A šta će​mo sa spa​sa​va​njem? Tre​ba li da za​vr​šim u naj​ve​ćim gov​ni​ma? – Na​re​đe​no mi je da te po sva​ku ce​nu iz​vu​čem slu​že​ći se či​ta​vim Dva​de​set dru​gim pu​kom SAS-a. – Ute​šno. – Že​liš da mi ka​žeš šta se de​ša​va? – Mo​žeš da se kla​diš da že​lim. Ali ne mo​gu. – Pa, mo​ra​ćeš da mi ka​žeš ku​da si po​šao. U pro​tiv​nom ne mo​gu da is​pla​ni​ram iz​vla​če​nje. – Iz​gle​da. Ali sa​mo kad bu​dem za​tra​žio. Tre​nut​no, ja sam taj​ni Mak. – U re​du. Osta​ješ li na ve​če​ri? – Ako me po​zo​veš. Ne​ma smi​sla usred je​be​ne no​ći odla​zi​ti u Brad​ford. – Ka​da su​tra iza​đeš odav​de, ideš pra​vo do sta​re ka​me​ne sto​ke? – Sumnjam. Treba mi dvadeset četiri časa da sve isplaniram. A ima dosta toga što bih s tobom že​leo da pro​če​šljam, pre ne​go što odem. Mo​gu li da do​bi​jem još jed​nu šo​lju ča​ja? *** Ras i Mak večerali su u Rasovoj kući, daleko od ostalih oficira. Žamor znatiželje prostrujao je ba​zom u na​me​ri da se sa​zna ko je mi​ste​ri​o​zni gost, ali ni​ko ni​je mo​gao da utvr​di o ko​me se ra​di. Mak je doručkovao u svojoj sobi, a nakon toga, jutro je proveo radeći s Rasom ispred njegovog velikog kompjuterskog monitora, upoznajući se s jorkširskim pustarama i prilaznim putevima koji su

pre​se​ca​li naj​u​da​lje​ni​je de​lo​ve. Odmah nakon ručka pošao je na svoje dvesta kilometara dugo putovanje za Bradford. Krenuo je na zapad, auto-putem M5, veoma brzom deonicom koja je vodila do M6, a zatim na M62, auto-put sa šest tra​ka ko​ji je se​kao in​du​strij​sku oblast Lan​ka​ši​ra sve do ju​žnih pri​la​za Brad​for​du. U Bredfild je stigao u osam uveče, potpuno nesvestan haosa od prethodne noći koji je izazvalo njegovo prisustvo u Velikoj Britaniji. Inspektor Len Martin smatrao je da će postati predmet podsmeha ako prizna da su četvorica terorista neopaženo prošla kroz njegovu mrežu, verovatno samo nekoliko časova nakon što su sleteli u Jorkšir. Stoga je naredio naredniku Tomasu da doslovno pretrese Ulicu Darsfild, da na silu uđe u kuće koje su označene kao „prebivališta poznatih isla​mi​stič​kih fa​na​ti​ka“, pod iz​go​vo​rom da tra​že dro​gu, oruž​je i opre​mu za iz​ra​du bom​bi. – Nije me briga ni ako bude potrebna cela noć – rekao je Martin naredniku Tomasu. – Pronađite tu če​tvo​ri​cu ko​ja su se po pod​ne sre​la s mu​lom kod ste​nja. – Ne mo​gu da ih uhap​sim, zar ne? – re​kao je To​mas. – Oni za​pra​vo ni​su ni​šta ura​di​li. I tako su narednik Tomas i udarni odred sastavljen od dvadeset četiri naoružana policajca, dva velika policijska kombija, četiri psa tragača, tri policijska fotografa i ambulantnih kola (za svaki slu​čaj), ne​što pre mra​ka ule​te​li u Uli​cu Dar​sfild. Provalili su kroz dvoja vrata, udarili na sledeća maljem, izvlačili uspavane muslimane iz postelja. Vikali su, zastrašivali, pretili i, uglavnom, dizali dreku sledeća dva sata, sve dok nisu stigli do po​sled​nje od se​dam ku​ća sa spi​ska. Tada se igra promenila. Do tada je već cela ulica postala svesna da se nešto dešava, a svetla su bila uključena u broju dvesta osamdeset devet, čiji je zadnji ulaz čuvalo šest policajaca, a osmorica, sa po​dig​nu​tim ma​šin​ka​ma, glav​ni ulaz. Narednik Tomas je lično počeo da lupa na vrata. U istom trenutku vrata je otvorio Ibrahim Šarif. Iza njega su stajali Jusuf Muhamed i Ben el Turabi. Sva osmorica najboljih jorkširskih policajaca uleteli su u kuću. Poređali su trojicu islamista uza zid, držeći ih na nišanu. Zatim su pretražili kuću, ali nisu našli eksploziv, nego samo veliki džak veštačkog đubriva, nekoliko detonatora i baterije po​ve​za​ne ži​ca​ma. Sva​ki po​li​ca​jac s is​ku​stvom, po​go​to​vo u Brad​fil​du, znao je šta to zna​či. Bom​be. Tada je narednik Tomas pronašao Abua Hasana Akbara zaključanog u kupatilu. Pronašao je svu če​tvo​ri​cu ko​je je fo​to​gra​fi​sao; svu če​tvo​ri​cu od​jed​nom. Do​bar pro​sek za jed​nu noć. Stavio im je lisice i odmah ih uhapsio pod sumnjom da su nameravali da naprave improvizovanu bombu. Uzeo je pravdu u svoje ruke, znajući da će biti teško bilo šta dokazati i da ih može pritvoriti samo na dvadeset četiri časa. Ali je isto tako znao da će mu neko, negde, biti jebeno zahvalan. Na​re​dio im je da do​ne​su pa​so​še, do​ku​men​ta, vi​ze i da od​mah uđu u po​li​cij​ski kom​bi. Dok su plava svetla parala noćno nebo, vrata kombija širom su se otvorila kako bi četvorica nedavno pristiglih ubica mogla da uđu, i oni su, teturajući se, ušli u kombi, potpuno nesigurni u sud​bi​nu ko​ja ih je če​ka​la. U ćelije su stigli baš pre nego što je Mak Bedford telefonom dobio Lena Martina. Predstavio se kao Crni Medved, kao što je bilo predviđeno, i obavestio inspektora da zove iz štaba snaga SAS-a. Ta​ko​đe ga je oba​ve​stio da će sti​ći sle​de​će ve​če​ri i za​mo​lio da ga ne​ko pri​ja​vi u do​go​vo​re​ni ho​tel. Martin mu je rekao da će prave informacije obezbediti po Makovom dolasku. On i narednik Tomas već su izdali pravno potrebna upozorenja Ibrahimu, Jusufu, Benu i Abuu. Fotografije su po​tvr​di​le da ne po​sto​ji di​le​ma u ve​zi s iden​ti​te​tom če​tvo​ri​ce lju​di ko​je dr​že u pri​tvo​ru. Ibrahim je zatražio dozvolu za telefonski poziv, koji je želeo da uputi šeiku Abdulahu Baziru, budući da je verovao da im je potreban advokat. Martin mu je uskratio to pravo na period od dvanaest sati, tokom kojih će ispitati konfiskovanu opremu za proizvodnju bombi. Opravdao se time

što mu je sta​vio do zna​nja da će to is​pi​ti​va​nje mo​žda bi​ti osnov za nji​ho​vo oslo​ba​đa​nje. On je, naravno, kršio zakon. U Engleskoj je čak i teroristima dozvoljen brz pristup advokatu. Ali Martin je smislio da ih, ako dođe do bilo kakvih problema, uvek može zadržati zbog neregularnosti u ve​zi sa stu​dent​skim vi​za​ma. *** Kada se Mak konačno smestio u hotel Kau end kaf, prošlo je već dvadeset četiri sata od kada je Len Martin iza​bra​ne stavio iza brave, postajući sve nervozniji, budući da je to bilo prekomerno vreme da se bilo kojim osumnjičenima, svejedno da li su teroristi ili ne, uskraćuje pravo na advokata. Zato je Martinu pao kamen sa srca kada ga je Mak pozvao iz hotela, saopštavajući mu da bi sledeće večeri u devet i trideset želeo da se s teroristima nađe nasamo, gore kod stenja. Rekao mu je da ih od​ve​ze go​re, da im sa​op​šti ka​ko će se kod ma​nje ste​ne s nji​ma na​ći pri​ja​telj i da ih za​tim oslo​bo​di. – To je izvan vremena tokom koga imam pravo da ih držim – odgovorio je. – Hoće li rezultat biti ona​kav ka​kav oče​ku​je​mo? – Da – od​go​vo​rio je Mak. – Pre ne​go što odem, ja​vi​ću se s de​ta​lji​ma či​šće​nja. – SAS? – Tač​no. *** U poređenju s većinom vojnih operacija, ova je tekla glatko. Mak je pozvao Rasa Mejkina i rekao mu da za sledeće veče oko devet i trideset pripremi helikopter činuk s vrećama za tela. Šef SAS-a odmah je stavio jedan u pripravnost, u garnizonu Britanske armije u Kateriku na rubu Hipsvel Mura, sedamdeset dva kilometra ili petnaest minuta severno od Bradforda. Martin je svoje informacije pohranio u kompjuter i imejlom sve poslao potpukovniku Mejkinu u Kredenhil, kao što mu je na​re​đe​no iz Sko​tland jar​da. Četiri sata kasnije zatvorenicima je poslao kafu i sendviče, što će ih, nadao se, ućutkati. Zatim je oti​šao ku​ći. Poslednjih osam meseci bradfordski štab policije zapadnog Jorkšira imao je krticu – dvadesetpetogodišnjeg domara Pakistanca po imenu Fredi, koji je radio tri noći u nedelji. Bio je to vedar mladić, koji je, ponekad, preko dana, pohađao jedan od mnogih „univerziteta“ smeštenih u opštini Maningem. Svi su voleli Fredija, ali postojale su dve stvari u vezi s njim koje niko nije znao. Jedna je bila da je na Univerzitetu Kornel postao magistar tehnologije interneta. Druga je bila da je bio vešt pro​iz​vo​đač bom​bi, ko​ji je pla​ni​rao da glav​ni štab brad​ford​ske po​li​ci​je zbri​še s li​ca ze​mlje. Fredi je radio za šeika Abdulaha. Otac mu je poginuo prilikom američkog bombardovanja Tora Bore, u blizini Bin Ladenovog prebivališta. Fredi je bio islamski ekstremista, tačno na ivici čistog fa​na​ti​zma. Trenutno, bio je nevidljiv, stajao je u senci dok su Len Martin i njegov vozač izlazili iz zgrade. S krpom prebačenom preko levog ramena i kofom tople, sapunjave vode u ruci, hodao je dugim hodnikom prema inspektorovoj kancelariji. Izvadio je privezak s ključevima i iz gomile pažljivo oda​brao glav​ni ključ po​mo​ću ko​jeg će ući u kan​ce​la​ri​ju Le​na Mar​ti​na. U mraku je uključio kompjuter i sačekao da ekran zasvetli. Otvorio je imejl klijent, kao što je ra​dio go​to​vo sva​ke ve​če​ri, i po​čeo da skro​lu​je. Stao je kod jed​nog imej​la ko​ji je bio na​slo​vljen SAS kon​takt, otvo​rio ga je i pro​či​tao:

CM zahteva podršku činuka i četiri vreće za tela 2300 sutra Ilkli Mur GPS 53.195N 1.450W. CM ran​de​vu Iza​bra​ni Ka​me​na sto​ka 2130. Od​go​vor ni​je po​tre​ban. Fredi je brzo zapisao poruke u blok Lena Martina, a zatim ponovo pregledao listu mejlova dok nije našao jedan s naslovom „Izabrani“. Otvorio ga je i ugledao imena koja je identifikovala američka obaveštajna služba, kao i fotografije Ibrahima Šarifa, Jusufa Muhameda, Bena el Turabija i Abua Hasana Akbara. Ovaj kompjuter bio je jedino mesto u stanici gde su njihova imena bila za​pi​sa​na. – Proroka mi! Vreće za tela! SAS! Nameravaju da ubiju moju braću! – dahtao je Fredi. – Sutra u de​vet i tri​de​set kod dve ste​ne. Izvadio je mobilni telefon i pozvao šeika Abdulaha Bazira, koji je pospano odgovorio, ali se ubrzo potpuno razbudio. Dohvatio je olovku i papir i zapisao detalje, nijednog trenutka ne shvatajući kako je jorkširska policija uopšte mogla znati da su iza​bra​ni u zemlji, niti kako su ih za tako kratko vreme ispravno identifikovali, saznavši njihova prava imena. Zahvalio je Frediju, koji je onda is​klju​čio Le​nov kom​pju​ter i na​sta​vio da bri​še sta​nič​ni pod. Šeik Abdulah zatim je nazvao trojicu svojih najsurovijih ubica, ljude koji su imali sreću što nisu osuđeni na doživotne robije, nakon što su bili osumnjičeni za učešće u zaveri iz avgusta 2006. godine ko​ja je za cilj ima​la ra​za​ra​nje se​dam tran​sa​tlant​skih put​nič​kih avi​o​na. Ta zavera planirana je u dolini Svat i trebalo je da je izvedu saveznici Al Kaide u Engleskoj. Nekoliko zaverenika završilo je sa ogromnim zatvorskim kaznama, a nekoliko ih je direktno radilo za še​i​ka Ab​du​la​ha Ba​zi​ra. Britanske antiterorističke snage su se pokazale spektakularno dobro u osujećivanju ovog nečuvenog plana za ubistvo možda dve hiljade osamsto putnika u avionima, broja koji bi se sablasno pri​bli​žio ko​nač​nom zbi​ru žr​ta​va iz Ku​la bli​zna​ki​nja 2001. go​di​ne. Trojica vinovnika bila su još na slobodi, i sada je šeik Abdulah bio na vezi s njima, ugovarajući njihovu sledeću misiju. Rečeno im je da se večeras u osam i trideset pojave kod stena Kau end kaf, a on​da pro​na​đu i bez mi​lo​sti ubi​ju čo​ve​ka ko​ji oko de​vet i tri​de​set na​me​ra​va da po​bi​je iza​bra​ne. – Verovatno je veoma opasan – rekao je Šeik. – Pođite dobro naoružani i pucajte da ubijete. Nema potrebe da sakrivate dokaze. Otići ćete za Pakistan pre nego što otkriju telo. Bradfordski aero​drom. Čar​ter let Iran era. – Sma​traj​te to ura​đe​nim – od​go​vo​ri​le su ubi​ce. – Ne​će​mo vas iz​ne​ve​ri​ti. – Po​đi​te s Ala​hom – re​kao je Še​ik. – Jer On će po​ći s va​ma. Ala​hu ak​bar. *** Šeik Abdulah zvučao je samouvereno, sigurno i odlučno. Ali zapravo nije to bio. Neko će tamo poginuti. A Šeik nije bio siguran ko bi to mogao biti. Neko će biti tamo, možda sâm, a možda i ne, ali gotovo je sigurno da će u pitanju biti profesionalni ubica unajmljen ili od Amerikanaca ili od Britanaca – neko ko zaista zna sve o iza​bra​ni​ma. Mogao je samo da se nada da će njegove odane pakistanske ubice prve pronaći neprijatelja i nabiti ga na mač. Odnos trojica na jednog išao je u korist njegovim ljudima. Ipak, trojica protiv dvojice bilo je manje prihvatljivo, pa se nadao da će vla​din ubi​ca do​ći sâm. Po​vu​kao se na mo​li​tvu, pre​kli​nju​ći Ala​ha da mu poda​ri prav​du, da ve​če​ras put sve​tla po​ve​de nje​go​ve slu​ge kroz pu​sta​re i vres. Druga stvar koja ga je zbunjivala bila je činjenica da se iza​bra​ni očekuju kod stena u devet i

trideset. On nije ugovorio nikakav sastanak, a oni, ako ga ne obaveste, nemaju nikakvog razloga da idu gore. Što je značilo da ih policija ili vojska vode gore kako bi ih ubili, da oslobode zapadni svet od problema, a zatim ospore sve dokaze zločina. Šeik Abdulah je znao da su vlasti vične tome, po​go​to​vo ame​rič​ke, Ve​li​ki šej​tan. Zato je danas imao još jedan zadatak: da spreči da se iza​bra​ni odvedu do Ilkli Mura. Ali osim da digne u vazduh policijsku stanicu verovatno ubijajući sve u njoj, uključujući i iza​bra​ne, nije imao dru​gih ide​ja. Iz​u​zev jed​ne. *** Preko jorkširske granice, u susednom Lankaširu, duboko u severnim predgrađima Mančestera, leži, muslimanima gusto naseljen, Čitam hil. A tamo je, na Čitam hil roudu, živeo doktor Ahmed Kamil, četrdesetogodišnak, pomalo mračan tip, poznat po svom učešću u lavirintima pravnih ujdurmi u vezi s te​ro​ri​sti​ma, ali ko​ji ni​kad ni​je bio čo​vek u cen​tru sud​skih pro​ce​du​ra. Doktorat iz pravnih nauka doktor Kamil je stekao na Univerzitetu u Kairu. U Velikoj Britaniji radio je kao konsultant i savetnik, nikad kao advokat. Njegovo polje delovanja bio je terorizam, ali nikada nije položio državni ispit, koji bi mu omogućio da govori makar u Kraljevskom sudu, daleko ma​njoj in​stan​ci od Vi​so​kog su​da En​gle​ske i Vel​sa u ko​jem bi te​ro​ri​sti za​vr​ša​va​li. Rođen u Pakistanu i poznat većim policijskim postajama širom severne Engleske, Ahmed Kamil operisao je iz elegantne kancelarije u mančesterskom Dinsgejtu – relativno pomodne adrese za jednog nekvalifikovanog advokata čiji su klijenti bili neobrijane potencijalne ubice i bombaši. Niko zapravo nije znao ko plaća njegov konsultantski rad, ali nekome je bio od velike vrednosti: doktor Ka​mil je vo​zio pot​pu​no nov rols-rojs. I baš sada je taj tamnocrveni fan​tom kupe kabriolet prolazio kraj padina Lejkvud Mura na zapadnom rubu strmih Penina. Za volanom je bio Ahmed Kamil, koji je zevajući ubrzavao na sa​sta​nak sa še​i​kom Ab​du​la​hom. Svo​jim po​slo​dav​cem. Za pola sata prešao je put od šezdeset osam kilometara i, nešto pre jedanaest pre podne, zaustavio se na privatnom parkiralištu kraj džamije. Brzo je otišao do šeikove kancelarije kako bi čuo svoje za​dat​ke. Doktor Kamil je zabeležio optužbe koje će možda biti upotrebljene protiv zatvorenika. Zatražio je puna imena i adrese stanara na broju dvesta osamdeset devet u Ulici Darsfild. Takođe, želeo je da zna i ime pravog vlasnika te nekretnine, ali je šeik Abdulah to odbacio kao nevažno. Nakon tri sata doktor Kamil je krenuo u bitku protiv policije zapadnog Jorkšira. U torbi je nosio fotokopije stranica Službenog lista gde je opisan novi zakon koji je precizirao koliko dana se osumnjičeni mogu držati bez su​đe​nja. Nedavno je u Donjem domu Britanskog parlamenta vladala gotovo pobunjenička atmosfera pre nego što su došli do maksimuma od dvadeset osam dana. Međutim, to je zahtevalo sudske naloge i mnoge tehničke zavrzlame. Zlatni broj bio je četrdeset osam – tačan broj časova koliko je bilo kojeg osumnjičenog bilo moguće držati bez optužbe. Zahvaljujući marljivom Frediju, doktor Kamil je znao da će zapisnici pokazati da su četvorica zatvorenika držani od sedam uveče na dan njihovog hap​še​nja. Kamil se zaustavio na privatnom parkiralištu policijske stanice i parkirao na slobodno mesto, vodeći se pretpostavkom da niko neće posumnjati u prava jednog rols-rojsa, jer je vlasnik verovatno veoma važan čovek. Ušao je u policijsku stanicu, odmarširao pravo do prijemnog pulta, ignorišući

omanji red ljudi koji su čekali, i predstavio se kao advokat koji zastupa četiri zatvorenika koji su u pritvoru skoro četrdeset časova. – Molim vas da me odmah odvedete do njih – rekao je, znajući da će nje​gov zah​tev bi​ti od​bi​jen. Dežurni narednik podigao je slušalicu i obavestio inspektora Lena Martina da je neko došao da ga vi​di: – Advo​kat ko​ji za​stu​pa ona če​ti​ri Pa​ki​stan​ca u po​dru​mu – do​dao je. Le​nu Mar​ti​nu ni​je bi​lo dra​go. Već se kre​tao po tan​kom le​du, a ovaj uljez bi mo​gao stva​ri uči​ni​ti još go​rim. Na​lo​žio je da se dok​tor Ka​mil do​ve​de u nje​go​vu kan​ce​la​ri​ju. – Gospodine – rekao je Kamil – ja zastupam svu četvoricu i, koliko znam, oni su ovde, bez optužnice, od prekjuče u šest po podne. Moje pitanje je, da li nameravate da ih za nešto optužite, i ako da, za šta? Len Martin je mislio brzo: – Gotovo je sigurno da ću ih danas po podne optužiti zbog namere da pro​iz​ve​du im​pro​vi​zo​va​nu bom​bu s na​me​rom da ubi​ju ili osa​ka​te gra​đa​ne Brad​for​da. – Da li su is​pi​ti​va​ni? – Još ne. – Kako onda možete znati kakve su bile njihove namere? Takođe, moram da znam da li imate dokaze da je iko od njih pravio nešto što može da eksplodira. Da li je u kući bilo TNT-a ili di​na​mi​ta? – Nije bilo eksploziva, ali smo pronašli nekoliko električnih detonatora i znatne količine ve​štač​kog đu​bri​va, ko​je br​zo mo​že da se pre​tvo​ri u eks​plo​ziv. – Mo​je pi​ta​nje, in​spek​to​re, je​ste da li su oni bi​li u po​stup​ku pre​tva​ra​nja tog đu​bri​va u eks​plo​ziv? – Pa, ne u na​ve​de​no vre​me. – Da li je in​du​strij​sko đu​bri​vo nji​ho​vo vla​sni​štvo, ili elek​trič​ni de​to​na​to​ri? – To mi ne zna​mo. – Onda ovde imamo čiste posredne dokaze koji ovu četvoricu ljudi stavljaju u istu kuću kao i od​re​đe​ne sa​stoj​ke za od​re​đe​ne ti​po​ve bom​bi. – To ne mo​gu la​ko da ospo​rim. – Inspektore, da li znate koliko dugo su moji klijenti bili u kući na broju dvesta osamdeset devet u Uli​ci Dar​sfild ka​da su va​ši po​li​caj​ci ta​mo upa​li? – Ne. Ne znam to. – Manje od pet sati. Tog jutra su stigli iz Pakistana. Što znači da je moja četiri klijenta britanska policija uhapsila odmah pošto su se uselili u kuću. Da su im bile stavljene lisice, da su bačeni u zatvor, da nisu ispitivani, niti im se iko obratio, i da su držani bez optužnica, sve pod potpuno po​gre​šnim vre​me​nom hap​še​nja? – Ka​ko to mi​sli​te „po​gre​šnim vre​me​nom hap​še​nja“? Doktor Kamil je ugrabio priliku. – Vaši izveštaji pokazuju da su oni ovde dovedeni u sedam uveče, i da stoga imate pravo da ih držite četrdeset osam sati, do večeras u sedam. Ja hoću da vam ka​žem da se oni pod po​li​cij​skim nad​zo​rom na​la​ze od šest po pod​ne, a ne od se​dam. – Bi​lo je se​dam ka​da smo ih pri​ve​li – od​go​vo​rio je Len Mar​tin. – Ali bilo je tek šest kada ste ih uhapsili, kada ste im stavili lisice i kada ste im naredili da uđu u po​li​cij​ski kom​bi i ta​ko im one​mo​gu​ći​li za​kon​ska pra​va. – Ne ide to tako – odgovorio je Martin. – Njihovo vreme pod policijskim nadzorom je vreme ka​da stig​nu ov​de. Se​dam uve​če. – Želite li da kažete da vezivanje čoveka, smeštanje u kombi sa rešetkama na prozorima, pod naoružanom pratnjom, nije uskraćivanje njegove slobode? Da li mislite da je on i dalje slobodan da ide svo​jim po​slom?

– Pa, ne baš tač​no to... – Bojim se da je pravo egzaktna nauka, inspektore – odgovorio je doktor Kamil. – I nema osnova da za​dr​ži​te mo​je kli​jen​te ni mi​nut po​sle šest po pod​ne bez po​di​za​nja op​tu​žni​ce. – A ko će utvr​diti da ne​ma osno​va? – re​če Mar​tin. – Oh, već sam od sudije zatražio da zakaže ročište ako zaključak našeg sastanka bude nezadovoljavajući. Gospodine Martin, bojim se da ćete morati ili da ih optužite ili da ih oslobodite da​nas tač​no u šest. – Sma​traj​te ih op​tu​že​ni​ma. – To je vaše pravo. Ali se za vaše dobro nadam da ćete biti sposobni da sa mojim klijentima povežete navodne materijale za proizvodnju bombi. Jer verujem da su prethodni stanari u broju dvesta osamdeset devet u Ulici Darsfild osuđeni zbog proizvodnje bombi pošto su uhapšeni u Londonu. Moji klijenti snažno će poricati da su čak i znali da su navedeni materijali, ili bilo šta drugo, u kući. Oni su tek stigli, i siguran sam da njihove otiske prstiju nećete naći ni na čemu osim na nekoliko šolja za kafu. Mislim da ćete biti veoma srećne ruke ako uspete da pronađete bilo kakvog sudiju ili porotu koji bi ih okrivili za bilo šta. A ako se to desi, optužiću vas za nezakonito hapšenje i na​mer​no us​kra​ći​va​nje advo​ka​ta na vi​še od če​tr​de​set sa​ti. Naš prav​ni tim će zah​te​va​ti znat​nu od​šte​tu. S policijskog gledišta, ovo je išlo kolosalno loše. Svaki aspekt operacije krenuo je ka lošem smeru. Postojala je pretnja od publiciteta, štete po ugled policije i nekoliko krivičnih prijava koje ne drže vodu. Da ne spominjemo da bi usledio bes Ministarstva odbrane, Antiterorističkog odeljenja Skotland jarda, Centralne obaveštajne agencije, SAS-a i bog zna koga sve ne. Jedna reč u medijima mogla bi da mu sruši jebeni krov na glavu. Len Martin je ustao: – Doktore Kamil, mislim da smo se razumeli. Dozvolite mi da se konsultujem s kolegama, pa bismo možda mogli kasnije ponovo da se sret​ne​mo. – Bio bih vam za​hva​lan na to​me – re​kao je dok​tor Ka​mil. – Mo​žda oko pet​na​est do šest po pod​ne? Kada se uverio da je rols otišao s parkinga, inspektor Martin pozvao je potpukovnika Mejkina, koji je izrazio želju da se konsultuje s Amerikancima. Pet i trideset odavno je već bilo prošlo kada su se sve stra​ne slo​ži​le da će ope​ra​ci​ja mo​ra​ti da se sto​pi​ra, pri​vre​me​no. Tri minuta pre šest časova Al Kaidine ubice, Ibrahim Šarif, Jusuf Muhamed, Ben el Turabi i Abu Hasan Akbar, po drugi put u roku od tri meseca, izašli su iz policijskog pritvora kao slobodni ljudi neo​ka​lja​na ugle​da. Što je još bitnije, neće se susresti sa Makom Bedfordom, koji je gore na vetrovitom Ilkli Muru već nad​gle​dao svoj te​ren za ubi​ja​nje. Dok​tor Ah​med Ka​mil još jed​nom je za​ra​dio svoj ho​no​rar.

6. Do šest i trideset tog popodneva vreme na jorkširskim ravnicama brzo se pogoršalo. Pustare su bile poznate po iznenadnim olujama, snažnim vetrovima i magli, koje su s jeseni bile posebno mušičave, i ka​da su se tem​pe​ra​tu​ra i ve​tro​vi me​nja​li iz​ne​na​da, go​to​vo iz sa​ta u sat. Maku Bedfordu je, kao i svim pripadnicima specijalnih snaga, posebno Mornaričkih foka i SAS-a, bilo potrebno otprilike četiri puta više izviđanja nego bilo kom drugom. Celog popodneva stajao je is​pred ho​tel​skog pro​zo​ra po​sma​tra​ju​ći ka​ko ne​bo tam​ni i ka​ko ve​tro​vi po​či​nju da du​va​ju. Kiša je počela da pada odmah nakon što je pogledao vesti BBC-ja u šest, pa je odlučio da pođe i započne svoje izviđanje u blizini one dve stene, koje je sada jasno video kako se ocrtavaju ispod oblačnog neba. Obukao je vodootporne maskirne pantalone, a preko rolke kamuflažnu jaknu. Obuo je vodootporne borbene čizme, navukao crne kožne rukavice i crnu „fantomku“. Ubacio je okvir u svoj SIG zauer, devetomilimetarski službeni revolver, i zadenuo ga za kožni opasač, na suprotnu stranu od svog bor​be​nog no​ža u ko​ri​ca​ma. U posebno skrojen unutrašnji džep stavio je ručnu bombu dovoljno snažnu da raznese hotel Kau end kaf. To je dobio ljubaznošću potpukovnika Mejkina: „Za neki manji hitni slučaj.“ Takođe, nosio je voj​ni te​le​skop, ali ni​šta što bi mo​glo da ga, u slu​ča​ju smr​ti, iden​ti​fi​ku​je. Nepogrešivo obučen kao državni neprijatelj broj jedan, Mak Bedford je otvorio balkonska vrata svoje sobe u prizemlju i koraknuo u oblačan sumrak Ilkli Mura. Za dvanaest minuta je propustio po​ziv od Le​na Mar​ti​na, ko​ji je že​leo da ga oba​ve​sti da je ope​ra​ci​ja od​lo​že​na. Trkom se sklonio s hotelskog svetla i ušao u divljinu, iz koje je još uvek video udaljene obrise Kamene stoke. Kao specijalac bio je na nekoliko jezivih mesta na svetu, ali nijedno nije bilo jezivije od ovog. Vetar je zavijao, divljajući nad predelom, a blaga kiša tukla mu je po odeći. Osetio je da bi vazduh trebalo da bude čist, ali su nadmorska visina i niski oblaci stvorili maglu i osećaj da sve oba​vi​ja ne​ka tu​rob​nost. Ta​ko​đe, bi​lo je đa​vol​ski hlad​no. Do sada, Mak je ustanovio da gotovo nema mogućnosti za neko skrivanje ili zaklon. Premda je brzo mogao da postane nevidljiv jednostavno ležući u mokar vres, mada nije bio oduševljen tom idejom. Ipak, foke vole da zauzmu svoju teritoriju, da se dobro upoznaju s terenom, s njegovim ob​li​kom i zvu​ci​ma, mno​go pre ne​go što ne​pri​ja​telj na​i​đe. Sedam je već davno bilo prošlo kada je Mak stigao do stena, i njihova veličina ga je zapanjila. Uzdizale su se nad njim, crni satanski kameni zidovi, a na veću, koja je izbijala iz zemlje, nije se moglo popeti bez alpinističke opreme. Okruživao ju je ravan, kamenit teren, sa samo malo planinske trave. Obišao ju je a zatim otišao do manjeg, četrnaest metara visokog kamena, koji je štrčao iz vre​sa. Put je bio udaljen oko stotinu metara. Od ogromne glavne stene Kau do najbližeg komada visoke trave bilo je četrdesetak metara, trk od pet sekundi u slučaju opasnosti. Mak nije bio oduševljen time – ne na ovom vla​žnom i kli​za​vom te​re​nu u mra​ku. Nastavio je da premerava razdaljine. Proveravao je vidljivost, pratio nova vremenska pogoršanja. Nakon dvadeset minuta primetio je da je postalo osetno mračnije. Oblak je bio tačno iznad pustare. Neće biti zvezda ni meseca. Za napad, ovo je bilo gotovo savršeno. Za odbranu, ne baš toliko dobro. Da je tamo imao neprijatelja, taj neprijatelj bi mogao, rečeno jezikom foka, „da mu se prikrade“. Iz svog dugog iskustva znao je da nema mnogo ljudi koji su sposobni za tako nešto, jedini

izuzetak bili su ti jebeni brđani iz Avganistana. Ti avganistanski zlotvori sposobni su da te stvarno iznenade, da ti se prišunjaju a da pri tom ne slome ni grančicu ili se okliznu na kamen. Kao jebeni jarci, isti siguran korak, isti jebeni smrad – jedina stvar koja može da ih oda. Mak Bedford se na​sme​jao u mra​ku. Ono što je Mak mislio bilo je da je čekao svoje četiri me​te, koje će policija isporučiti i koje će doći do stena na svoj randevu. Mislio je da neće biti nikakvih očekivanih neprijatelja. Teren će biti čist ka​ko bi on mo​gao da na​pad​ne kad god i ka​ko god bu​de že​leo. Ipak, nijedan pripadnik Mornaričkih foka ili SAS snaga nikada ne razmišlja na taj način. Oni su toliko često u stranim zemljama, toliko često okruženi neprijateljima, da instinktivno pretpostavljaju da su svi neprijatelji. Ovde, u mrklom mraku iznad pustare, opasnost je mogla da vreba sa svih strana. Svako čulo, svaka trunka intuicije, svaki nerv u njegovom telu podsticao ga je da bude đa​vol​ski opre​zan. Još jednom je obišao teren, mereći razdaljine, osluškujući, tražeći pogodno mesto na koje bi mogao da se sakrije i da sačeka dolazak meta, ili, možda, svog neprijatelja. Kada je konačno doneo od​lu​ku, bi​lo je sko​ro osam sa​ti. Nije želeo da bude isuviše visoko, ali ni pri zemlji. Teleskop mu je pružao fantastičan pogled, bez obzira na to koliko je bilo mračno. Ipak, bila mu je potrebna visina dovoljna da mu pruži dobar skok na ze​mlju i da mu obez​be​di sve​stran po​gled na mrač​nu, mo​kru pu​sta​ru. S jedne strane veće stene izdizalo se ra​me, visoko oko petnaest metara. Ispod njega, u steni, bilo je pukotina, šupljina i odmorište. Ugledao je procep u kamenju sličan osmatračnici na jedrenjaku. Nalazio se na oko pet metara iznad zemlje. Ali na pola puta do njega, stajala je stenovita platforma široka otprilike dva metra. Ako bi morao, odatle bi u dva skoka mogao da stigne do zemlje, jedan skok na plat​for​mu, dru​gi na tra​vu. Popeo se na stenu i ušančio u zavetrini. Uperio je durbin na drum i počeo da pretražuje rejon. Nigde nije bilo nikakve aktivnosti, samo kiša koja je, nošena jakim severozapadnim vetrom, lila pre​ko Il​kli Mu​ra. *** Trojica koljača šeika Abdulaha napustila su džamiju naoružani do zuba. Iskrali su se kroz prozor i spustili niz dug zid do sporedne uličice u kojoj ih je čekao crni auto i bangladeški vozač. Izvan po​li​cij​skog vi​do​kru​ga, uvu​kli su se kroz zad​nja vra​ta i po​šli put pu​sta​re. Njihov zadatak bio je težak. Nisu znali koga traže, nisu znali gde je, i nisu znali kako će ga srediti. Takođe, nisu imali pojma koliko bi opasan mogao da bude; iako ih je šeik Abdulah upozorio da je ubi​ca, ako ga je an​ga​žo​va​la ame​rič​ka vla​da, ve​ro​vat​no smr​to​no​san. Imali su jednu prednost, element iznenađenja. Ubica ih neće očekivati. Osim toga, sva trojica – Mustafa, Džamal i Sačin – bila su nasmrt preplašena, iako su potonja dvojica nosila napunjene ka​la​šnji​ko​ve, ne​pre​ci​zno ali moć​no i br​zo oruž​je. Takođe, znali su da će ih, ako budu uhvaćeni, Britanci surovo kazniti, verovatno zahtevajući ponovno suđenje za njihovu ulogu u zaveri za rušenje sedam džambo-džetova 2006. godine. Sva trojica su bila svesna posledica ako bi pali u ruke britanskih vlasti. Samo ih je strah od šeika, i životna vera da Alah voli mučenike, te da će, u slučaju da poginu na zadatku, biti dobrodošli u raju, te​rao da idu da​lje. Obezbeđeno im je vrhunsko naoružanje, u koje su spadali borbeni noževi i službeni revolveri, koje je jedan saradnik nedavno ukrao iz obližnje policijske stanice. Međutim, nedostajali su im

noć​ni ni​ša​ni i obu​ka – a na​me​ri​li su se na maj​sto​ra. Njihov vođa, Mustafa, imao je veoma pesimističan osećaj, iako su morali da ubiju samo jednog čo​ve​ka. Pri​tom su bi​li do​volj​no na​o​ru​ža​ni da kre​nu na ma​nji od​red. U štabu policije, Len Martin nije znao za špijuna, nije imao pojma da u njegovoj stanici radi krtica, pa je smatrao da će CM, ko god da je i gde god da je, jednostavno odustati i vratiti se u hotel ka​da se ni​ko ne bu​de po​ja​vio na pu​sta​ri. Ne​će bi​ti ni​ka​kvih pro​ble​ma. Dvadeset minuta pošto je Mak zauzeo poziciju u pukotini, stigao je Mustafin vozač. Mak je do tada video nekoliko kola u prolazu, ali ovo su bila prva koja su se zaustavila. Gledao je kako se, jedan po jedan, iskrcavaju pripadnici Al Kaide, brojao ih je, nesiguran da li je vozač jedan od če​tvo​ri​ce ko​ju je oče​ki​vao. Ali onda se vozač vratio u vozilo i odvezao, okrenuvši se i pošavši u pravcu grada. Mak se smrzao. Ostala su samo trojica, i to je bilo potpuno pogrešno. Čekao je Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua. Mornaričke foke mr​ze varijacije u naređenjima, preziru netačnost i gnušaju se čak i najmanjih od​stu​pa​nja od pla​na. Makov žustar mozak rekao mu je da su ovo drugi tipovi. I zašto nisu došli u policijskom autu kako je dogovoreno? Trebalo je da ih prate plava rotaciona svetla, konačni znak da su to njegove me​te. Ni​je mu se svi​de​lo to što je gle​dao i ose​tio je ne​ki pro​pust. Trojica ljudi koračali su k njemu, ali su se odjednom razdvojili, jedan je otrčao do manje stene, drugi je pošao ka severnoj strani velike stene, a treći se pozicionirao nasuprot Makove pukotine, pet metara ispod njega. Primetio je da dvojica nose lakše automatsko oružje, ali ne i čovek koji je stajao tačno ispod njega. Shvatio je da očigledno zauzimaju borbene položaje, pušaka podignutih do nivoa stru​ka, upe​re​nih u ta​mu. Mak nije sa sigurnošću znao koga čekaju, mada je imao jezovit osećaj da verovatno čekaju njega. Pretpostavljao je da je odnekud iscurela informacija. Da policija nije bila u mogućnosti da dovede iza​bra​ne. Čak i kroz noć​ni vi​zir mo​gao je da vi​di da to ni​su ti​po​vi ko​je je oče​ki​vao. Prošlo mu je kroz glavu da su došli da ga ubiju, a to je značilo da će, umesto toga, on morati da ubije njih. Ili ih barem izbaciti iz igre. A onda je jedan od njih progovorio, polušapatom, koji je do Maka stigao preko mokre padine. Kiša je prigušila reči, ali je ipak uspeo da ih razabere: – Kako izgle​da taj zlo​tvor? Jezik je bio dobro poznat Makovom istreniranom uvu. Bio je to pašto, zvanični jezik u Av​ga​ni​sta​nu, je​zik gor​šta​ka. – Sra​nje – ti​ho je re​kao. – Po​no​vo ti ma​li je​be​ni zlo​tvo​ri. Znao je da je obračun puškama ovde neizvodljiv. Zvuci, pogotovo oružana paljba, odjekuju nadaleko u ovakvim mestima, padala kiša ili ne. Ako su ovde stvarno zbog njega, moraće da ih skine u ti​ši​ni. Če​kao je od​go​vor na pr​vo pi​ta​nje. – Nema informacija – neko se javio – osim da bi mogao biti Amerikanac, što znači veoma velik i ve​o​ma opa​san. – Pa, gde je, Dža​male? – upi​tao je na en​gle​skom tre​ći čo​vek. – Nije još došao – stigao je odgovor. – Engleska policija kaže da se s našom braćom sreće u de​vet i tri​de​set. Sad još ni​je ni po​la de​vet. Znači odatle je procurela informacija. Iza​bra​ni neće doći. A ova grupica je ovde samo zbog nje​ga. – Biće bolje da se pokrenem – promrmljao je. – I da počnem od ovog malog zlotvora ispod mene. – Kroz noćni vizir video je dug, zakrivljen plemenski bodež u čovekovoj desnoj ruci. Tiho i pažljivo popeo se na stenovitu platformu. Zatim se premišljao da li da skoči i napadne ili da se polako spusti i ubi​je ga u pot​pu​noj ti​ši​ni.

Odlučio se za drugu opciju jer od svoje prve žrtve nije želeo nijedan zvuk. Čovek ispod njega, Džamal, u ruci je držao nož. Mak je, čak i kroz kišu, video njegov odsjaj. Polako se spustio sa stene dok sto​pa​lom ni​je do​dir​nuo mo​kru ze​mlju u pod​nož​ju ste​ne Kau. Nalazio se na metar i po od Džamala, koji je bio zauzet pokušajima da pripali cigaretu. Kada je upalio šibicu, ugledao je maskiranog diva, koji mu je levom rukom pokrio usta. Pokušao je da vikne, pokušao je da ugrize ruku koja ga je gušila, sve u deliću sekunde pre nego što mu je Mak prerezao gr​lo, a ple​men​ski nož pao na me​ku ze​mlju po​red ste​ne. Tiho je spustio telo na zemlju, a zatim se uspravio kako bi pronašao svoju sledeću metu. Kroz vizir je ugledao Mustafu, naslonjenog na manju stenu, u pokušaju da od sebe načini nemoguću metu. Čuo ga je ka​ko do​zi​va: – Dža​ma​le! Dža​ma​le! Da li me ču​ješ? Mak je morao brzo da mu se prikrade iza leđa, što je podrazumevalo pretrčavanje čistine od nekih četrdeset metara trave, i to ga je pomalo plašilo. Pokušao je da oponaša čoveka kojeg je malopre ubio: – Dža​mal, Dža​mal ov​de! Pošao je u mrak. Pokušao je da bude tih, ali ga je odao bat čizama koji je istovremeno zbunio nje​go​va dva ne​pri​ja​te​lja. Mu​sta​fa je vik​nuo: – Dža​ma​le, ku​da si po​šao, čo​ve​če? Ne mo​žeš nas sad osta​vi​ti. Tada je Mak zalegao u travu, i ležao potpuno nepomičan podešavajući vizir, kako bi Mustafu vi​deo pot​pu​no ja​sno u ze​len​ka​stom od​sja​ju opre​me za noć​no osma​tra​nje. Kako se Džamal nije javljao, njegov šef se uznemirio i, u nastupu panike, naslepo otvorio vatru – samo jedan rafal u pravcu veće stene. Treći čovek, koji je stajao u senci udaljenog ugla stene Kau, od​jed​nom je po​vi​kao: – Šta se de​ša​va? Mu​sta​fa, gde je Dža​mal? Ima li uop​šte ne​ko​ga? Taj uzvik ga je odao. Mak je okrenuo vizir i fokusirao Sačina. Potegao je pištolj i ubio ga sa če​tr​de​set me​ta​ra razda​lji​ne, če​ti​ri de​ve​to​mi​li​me​tar​ska met​ka SIG za​u​e​ra is​pa​lje​na rav​no u gru​di. Mustafa još uvek nije znao ko puca. Gotovo histerično je vrisnuo dok mu se Mak Bedford približavao na laktovima se šunjajući kroz travu na zastrašujući način izvežbanog snajperiste Mor​na​rič​kih fo​ka. – Gde ste? DŽA​MA​LE! SA​ČI​NE! OD​GO​VO​RI​TE MI! Mustafa nije imao pojma ko je živ a ko mrtav, i da li uopšte postoji neki uljez. Da li su još uvek sami? Zašto se Džamal više ne odaziva? Ponovo je, u nekoj vrsti zlobnog beznađa, otvorio vatru ka mra​ku, tri puc​nja, ko​ja od​jek​nu​še pu​sta​rom. Ali do​če​ka​la ga je ti​ši​na. Bio je pre​stra​vljen. Nije morao dugo da čeka. Srozao se niz stenu, dok je pušku labavo držao kraj sebe. Tačno u tom tre​nut​ku Mak Bed​ford je iz​ro​nio iz mra​ka. Zgrabio je pušku iz Mustafinog slabog stiska, nagnuo se unazad kao udarač u bejzbolu i snagom dovoljnom za udarac loptice izvan terena zabio kundak ravno u Avganistančevo lice, drobeći mu nos, jagodice, vilicu i čelo. Mustafa je umro pognute glave dok je klizio sa stene. Makov neočekivani noć​ni po​sao bio je pri kra​ju. Odvukao je Mustafino telo do veće stene, pronašao Džamalov nož i stavio ga u šefovu ruku. Zatim je otrčao do Sačina, dovukao i njega kod dvojice drugara i čvrsto mu postavio pušku u šake. Sada su iz​gle​da​li kao tro​ji​ca imi​gra​na​ta ko​ji su upa​li u gad​nu sva​đu. Uzeo je Mustafinu pušku i svom snagom je bacio u travu. Zatim je krenuo u svoju, kilometar dugu, šet​nju kroz pu​sta​ru, po ki​ši, na​zad u ho​tel, gde će se pre​svu​ći, is​tu​ši​ra​ti i obu​ći su​vu ode​ću. Javiće se Rasu Mejkinu i u koverti ostaviti gotovinu za sobu. Zatim će poći na jug, natrag u gvozdenu sigurnost baze snaga SAS-a, u kojoj će na miru moći da se pripremi za dalje poduhvate. Pretpostavljao je da će Ras organizovati SAS za uklanjanje tela mnogo pre nego što bilo ko shvati da su mr​tvi.

Samo nekoliko meštana čulo je zvuk helikoptera kada su se, dva sata kasnije, četvorica pripadnika SAS-a spu​sti​la na pu​sta​ru i efi​ka​sno uklo​ni​la tri mr​tva Av​ga​ni​stan​ca. *** Šeik Abdulah još uvek je bio na slobodi, zahvaljujući pre svega svom instinktu za preživljavanje, koji u današnje vreme može da se meri samo s onim koji je ispoljio optuženi predsednik Sjedinjenih Država Bil Klinton. Trenutno, na umu mu je bila samo jedna misao. Morao je da Ibrahima, Jusufa, Be​na i Abua iz​vu​če iz Ve​li​ke Bri​ta​ni​je, pre ne​go što za​jed​no s njim za​vr​še u za​tvo​ru. Doktor Kamil ih je dovezao nazad u Ulicu Darsfild pristavši da ostane s njima, za svoj uobičajen astronomski honorar. Međutim, šeik je zbog svih okolnosti polako gubio živce. Osećao je da je nešto pošlo veoma naopako na Ilkli Muru i da Amerikanci sarađuju s vladom Velike Britanije kako bi likvidirali iza​bra​ne, svete Alahove ratnike. Morao je da ih skloni, to je bilo u interesu i Alaha i Pro​ro​ka. A što je još va​žni​je, to je bi​lo u in​te​re​su bra​će po kr​vi u Al Ka​i​di, Bin La​de​no​vih po​da​ni​ka. Pretpostavljao je da je pitanje sati kada će policija zapadnog Jorkšira banuti s nekim razlogom za hapšenje Ibrahima i njegovih ljudi. Stoga je odlučio da reaguje brzo. Pozvao je doktora Kamila i na​lo​žio mu da ih od​ve​ze do aero​dro​ma Lids–Brad​ford, gde ih je če​kao čar​ter let Er Ira​na. Šeik, obučen u zapadnjačko odelo, srešće se s njima na aerodromu i nadgledaće njihovo napuštanje Velike Britanije. – Reci im da ponesu pasoše, vize i sva svoja dokumenta – rekao je. – Ne mo​gu da osta​nu ov​de. Pre nego što je pošao, pozvao je svoj glavni kontakt u Er Ira​nu u Teheranu i izložio svoj problem – problem koji je, naravno, bio u tome šta da se uradi s iza​bra​ni​ma i kako da se pronađe strana dr​ža​va u ko​ju će sle​te​ti, bi​lo ko​ja dr​ža​va osim Ve​li​ke Bri​ta​ni​je. Kada je stigao na aerodrom, susreo se sa službenikom Er Irana, koji ga je obavestio da mogu od​mah da po​le​te. Če​ti​ri put​ni​ka su se već na​la​zi​la u avi​o​nu, a dok​tor Ka​mil je kre​nuo za Man​če​ster. Mlaznjak sa šesnaest sedišta bio je pun goriva i spreman, i ajatolah u Teheranu, sa kojim su se zvaničnici konsultovali, sredio je da avion sleti u Alkoleu, seoski aerodrom u Španiji, u blizini živopisnog andaluzijskog grada Kordobe. Odatle će u zoru biti prebačeni u muslimansku sigurnu ku​ću. To je imama neizmerno radovalo. Španija je sve više postajala važna država u evropskoj mreži islamskih ekstremista, a najvažnije mesto u mreži bila je Kordoba sa svojom Velikom džamijom, koja je 1492. godine pretvorena u katedralu, kada se završila petovekovna muslimanska vladavina zemljom. Ipak, to je još uvek bila jedna od najvećih džamija na svetu, sa devetnaest bočnih brodova, osam stotina pedeset crveno-belih mavarskih lukova, živ primer grandiozne muslimanske jed​no​stav​no​sti. Tokom četiri veka nije bila ni džamija ni katedrala. Beležene su sporadične pobune da se prekinu ili čak zabrane muslimanske molitve. Ogromna poludžamija i polukatedrala imala je dva zaraćena srca – milion španskih muslimana obuzetih romantičnom nostalgijom za izgubljenim rajem Al An​da​lu​sa i ka​li​fat ko​ji je to​li​ko du​go vla​dao ze​mljom. To je bila savršena situacija za stvaranje ozlojeđenosti, ogorčenja, besa i one vrste religiozne averzije koja je tako svojstvena islamskim vernicima. U Španiji postoji na stotine džamija, i većina stanovništva, da ne spominjemo katoličke biskupe, veruje da ih finansiraju nedemokratske zemlje ko​je pro​mo​vi​šu ra​di​ka​lan islam, po​seb​no Sa​u​dij​ska Ara​bi​ja. Pozivaju se na nespornu činjenicu da je papi bilo dozvoljeno da se pomoli u istanbulskoj Plavoj džamiji, koja je otvorena za hrišćanske vernike. A kao rezultat tvrdokornog stava katoličkog klera, iz

očigledne ogorčenosti sada se planira izgradnja potpuno nove, upola manje, replike kordopske Ve​li​ke dža​mi​je. Namera islamista je da nova građevina privuče islamske hodočasnike iz celog sveta. To je istinski uznemirilo španskog biskupa, koji se odlučno suprotstavio izgradnji takvog zdanja u srcu nekadašnjeg islamskog kraljevstva. Protivnici džamije kunu se u sve što im je sveto da eksplozije na madridskoj železničkoj stanici, u kojima je poginuo stotinu devedeset i jedan čovek, imaju dokazne li​ni​je i pri​zvu​ke mr​žnje ko​je vo​de di​rekt​no do Kor​do​be. Dvadeset devetoro islamista optuženo je za masakr na stanici, većina ih je proglašena krivima, a dvojica od njih su na sudiju ostavili toliko loš utisak da ih je, u sabranim kaznama, poslao u zatvor na če​tr​de​set hi​lja​da go​di​na. Sama reč „Kordoba“, i njena savremena, revolucionarna konotacija, učinila je da srce šeika Abdulaha zapeva. Sačekao je da vidi kako čarter Er Irana poleće, preko jorkširskih pustara, ka jugu, pre nego što se vratio u svoju kancelariju u podrumu džamije. Bila je skoro ponoć kada je stigao, a malo pre ponoći zazvonio mu je mobilni telefon, brojevi na displeju su mu govorili da po​ziv sti​že iz Pe​ša​va​ra u Pa​ki​sta​nu, u kom je bi​lo pet uju​tro. Smesta je znao da ga zove Šakir Kan. Šeik je sačekao da se uključi govorna pošta, a zatim je pritisnuo dugme da presluša poruku koja je izgovorena ženskim glasom: – Četiri Alahova sina blagoslovio je ajatolah i uzeo ih pod svoju zaštitu. Put do Šejtana vodi do meskite gde je Prorok po​ra​zio Ja​nu​sa, a za​tim do MCM-a u Ave​ni​ji Ko​lo​ni​ja del Val. Za jednu kvazivojnu poruku pretrpanu informacijama, ova je išla brzo. Ali ne dovoljno brzo. Stručnjak za poruke na pašto jeziku, Šejn Kolins, ponovo je bio na svom prislušnom mestu. I još jednom, obratio je pažnju na čudne aspekte poziva. Ponovo mu je bio potreban precizniji prevod i za ne​ko​li​ko tre​nu​ta​ka ga je do​bio. Znao je da je poziv s mobilnog telefona upućen sa mesta nekih osamdeset kilometara zapadno od Pešavara, negde u Avganistanu. Poslao je signal u drugo prislušno mesto u Velikoj Britaniji, kako bi na osnovu frekvencije ustanovio i pronašao liniju. Za nekoliko minuta poruka mu se vratila i otkrila da je po​ziv pri​mljen u Brad​for​du u za​pad​nom Jork​ši​ru, što je sve bi​lo vi​še ne​go do​bro po​zna​to. Pozvao je nadređenog oficira i obavestio ga o svojim nalazima, potvrđujući da sve to ima oznake prethodnog kodiranog poziva iz Hindukuša. Mladi britanski kapetan se složio i izveštaj poslao u Bi​ro za ko​mu​ni​ka​ci​ju u Čel​te​na​mu u En​gle​skoj. Oni su sproveli svoje testove, potvrdili nalaze narednika Kolinsa i ceo izveštaj prosledili ka​pe​ta​nu Rem​šou. Još jed​nom, Ša​kir Kan je bio ozbilj​no pre​sret​nut. *** Šeik Abdulah Bazir, koji je znao gotovo svakog islamskog sveštenika na svetu, bio je čovek velikog znanja. Kao i ajatolah Homeini, i šeik Abdulah petnaest godina je studirao u svetom šiitskom gradu Kumu, u kom se nalazilo zlatnom kupolom pokriveno astansko svetilište. Bio je teolog prvog reda, udubljen u izvanrednu istoriju svoje religije, upoznat s pravilima i nijansama, učenjima i tabuima. Nije bio u stanju da svoje sledbenike direktno spoji s Alahom, ali je mogao da im pokaže put, da ih nauči kako da preklinju jednog i jedinog Boga da čuje njihove molitve i da ih povede put svojih sve​tih i pra​ved​nih sta​za. Ali i pored svojih škola i obrazovanja, šeik Abdulah nije bio svestan da su mu Britanci na tragu dok je dešifrovao svoju poruku. Put do Šejtana vodi do meskite gde je Prorok porazio Janusa...

„Meskita“ je džamija na španskom, a „Janus“ mu je lansirao reč „Kordoba“ ravno u centar mozga. Svaki muslimanski sveštenik zna legendu o kordopskoj džamiji, kada su mavarski konkistadori 785. godine otkrili sveto mesto u Kordobi na kom je bio hram dvoglavog rimskog boga Janusa i na njemu podigli džinovsko zdanje Velike džamije, tačno na mestu na kom je Janus nekada zauzimao glavni po​lo​žaj, što je u ta vre​me​na bi​la ve​li​ka stvar. Stoga u glavi šeika Abdulaha nije bilo sumnji. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu moraju da pođu na jug, pra​vo u An​da​lu​zi​ju, u si​gur​nost islam​skog za​gr​lja​ja u ra​di​kal​nom sr​cu ne​spo​koj​ne Kor​do​be. Zatim do MCM-a na Aveniji Kolonija del Val . Ostatak poruke bio je kristalno jasan. Muslimanski sveštenici u Evropi, severnoj Africi i Dalekom istoku, godinama su prećutno podržavali polagan rast svoje religije u Meksiku, jer je tamo sve bilo po njihovoj volji. Meksiko je, metaforički rečeno, preklinjao da se desi da​va, preobraćenje, zahvaljujući svojoj trenutnoj situaciji masovnog si​ro​ma​štva, opa​da​nju hri​šćan​stva i bun​tov​nič​kom du​hu ne​za​be​le​že​nom u slo​bod​nom sve​tu. Pored islama, veliki revolucionarni talas u Meksiku bio je jačanje zapatista, koji su nosili ime po velikom revolucionaru Emiliju Zapati, vođi narodne oslobodilačke vojske. Stacionirani u divljim džunglama Čijapasa, najjužnije i najsiromašnije meksičke države, zapatisti predstavljaju ozbiljan pro​blem i otvo​re​na vra​ta za mu​sli​man​sku da​vu. Meksikanci su se, za religioznu utehu, vekovima oslanjali na katoličku crkvu, ali Amerikanci su pre​vi​še pro​spe​ri​ra​li, a oni pre​ma​lo, i mi​li​o​ni mek​sič​kih se​lja​ka bi​li su sprem​ni za da​vu. Bili su toliko siromašni i neorganizovani da je bilo slučajeva da je pakistanski ambasador u Meksiku dozvolio preobraćenim muslimanima da koriste prostoriju za molitve ambasade u Ulici Hegel u Meksiko Sitiju, budući da nisu imali kuda da odu. Ali onda, u kasnim devedesetim godinama dvadesetog veka, osnovana je ozbiljna islamska organizacija, Muslimanski centar Meksika, koji je brzo počeo sa izgradnjom džamija, biblioteka i učionica u petnaest meksičkih država, a najlepši kom​pleks bio je, oče​ki​va​no, u pa​ci​fič​koj obla​sti drža​ve Či​ja​pas. Svaki muslimanski sveštenik znao je za porast Alaha u Meksiku. Svi su znali za veliki talas interesovanja, za stotine svakodnevnih preobraćenja, za briljantne uspehe koje su, prilikom svojih po​se​ta, ima​li mu​sli​man​ski sve​šte​ni​ci u okre​ta​nju si​ro​ma​šnih i bes​po​moć​nih Ku​ra​nu. Muslimanski centar Meksika bio je verovatno najbrže rastući islamski školski centar na planeti – neka vrsta kontroverzne medrese, islamskog religijskog školskog sistema. U muslimanskom svetu, centar je bio poznat kao MCM, sa sedištem u Aveniji Kolonija del Val u meksičkoj federalnoj obla​sti. Tako je šeik Abdulah tačno shvatio o čemu se radi, da će iza​bra​ni u Sjedinjene Države ući iz Meksika. Prilikom večernje molitve, zahvalio se Bogu što ih je sačuvao i poslao na siguran i ispravan put kako bi mogli da pokrenu dugo željeni nastavak Slavnog dana, 11. septembra 2001. go​di​ne. *** Kapetan Remšo nikako nije mogao da shvati pogubljenog Janusa. Ukucao je ime u gugl i pronašao dvoglavog rimskog zaštitnika vrata i ulaza, koji je istovremeno mogao da gleda i napred i nazad. – Dvolični skot – promrljao je. Ali ipak nije mogao da pronađe vezu. Rimljani su, barem u njegovoj glavi, živeli u vreme Hrista, dok se Prorok, za koga je pretpostavljao da je Muhamed, pojavio tek šest stotina godina kasnije. Pa kako je onda dođavola Prorok koknuo tog tipa s dve glave? Na trenutak je prestao da razmišlja o tome i potražio MCM u Aveniji Kolonija, i naišao na otprilike deset hiljada avenija Kolonija širom španskog govornog područja. A sama MCM referenca nije

značila ništa; njegova pretraga otkrila je kompaniju za elektroniku, zatim marku ekskluzivnih ženskih tor​bi, pa mu​zi​ku. Li​sta je bi​la ra​zno​vr​sna i bes​kraj​na. U međuvremenu, iza​bra​ni su išli u pravcu južne obale Engleske, leteći nisko, na oko tri kilometra. U avionu nije bilo ničega za jelo, a ako budu morali da dopune gorivo negde iznad centralne Španije, to će biti na brzinu. Celo putovanje je bilo dugo hiljadu devetsto kilometara, većinom iznad okeana. Avion će se udaljiti od francuske obale negde zapadno od Sen Maloa, leteći nekih osamdeset kilometara preko Bretonskog poluostrva, pre nego što pođe četiristo osamdeset kilometara dole ka Biskajskom zalivu zapadno od grada Bilbao. Odatle ih je čekalo još šeststo če​tr​de​set ki​lo​me​ta​ra pu​ta pre​ko Špa​ni​je do Kor​do​be. Najmanje tri ćelije spavača u Kordobi bile su uzbunjene i, kada slete, teroristima neće nedostajati po​mo​ći. *** Mak Bedford nije znao šta je pošlo naopako, ali mu se činilo da je iz policije iscurela informacija koja je sprečila da se četvorica islamista isporuče na dogovoreno mesto. Kao rezultat toga, lovili su njega, umesto da on lovi. A četvorica terorista su nekako pobegla. Sve loše vesti, s obzirom na to da je sa​da nje​gov za​da​tak bio u sta​nju mi​ro​va​nja, dok ih po​no​vo ne lo​ci​ra​ju. Ju​rio je ja​gu​a​rom ce​le no​ći kroz Lan​ka​šir, i na jug kroz Če​šir i Šrop​šir ka He​re​for​du. Potpukovnik Mejkin sipao je sebi viski i sodu za lek, pitajući se gde je dođavola Mak Bedford, kada se bivša mornarička foka pojavila odmah nakon ponoći, zahtevajući hranu, piće, skrovište i informacije. Ras Mejkin imao je izobilje ponuda za prva tri, ali gotovo ništa za poslednji zahtev. Ipak, obojica su se složila da je najvažnije da Mak odmah napusti zemlju. – Trenutno ne postoji šansa da iko išta sazna – rekao je Ras. – Ali ne bismo smeli da rizikujemo. One budale iz policije zapadnog Jorkšira imaju veoma opasnog špijuna usred stanice. Upropastio je naše planove, a nije ostavio nikakve tragove. Pre pola sata sam razgovarao s tim inspektorom i rekao mi je da su pred​u​ze​li is​tra​gu. – Mislim da bi im bilo jebeno bolje da jesu – nemilosrdno je rekao Mak. – Mogao sam da po​gi​nem na toj je​be​noj pu​sta​ri. – Ti? Ne bih re​kao – od​go​vo​rio je Ras. – Ko​li​ko si re​kao da ih je bi​lo, tro​ji​ca? – To​li​ko sam ih vi​deo. – Upla​šio si se? – Pa, ne. Ne baš. Ali sam znao da je bo​lje da bu​dem opre​zan. Mo​gu li da do​bi​jem pi​će? – Sti​že, sti​že. – Nikog nije bilo briga da li sam zaustavio metak iz kalašnjikova, pa pretpostavljam da ni tebe ni​je bri​ga ako umrem od že​đi. Ras mu je dodao punu čašu viskija i sode. – Spremio sam mornarički helikopter merlin da te pokupi u šest i trideset i prebaci te u RNAS Kaldrouz u Kornvolu. Odatle poleće teretnjak, koji će te na svom pu​tu do Nor​fo​ka osta​vi​ti u Bran​zvi​ku u Mej​nu. – Odlično – odgovorio je Mak. – Nadao sam se da neću morati da letim civilnim avionom. Po​go​to​vo što kod se​be ne​mam pa​soš ni​ti bi​lo ka​kav do​ku​ment. – Isuse. Tvoja misija je tajnija nego što sam pretpostavljao – rekao je Ras. – Moja naređenja su da te bez ika​kvog tra​ga pre​ba​cim ku​ći, bez zna​ko​va da si ika​da bio ov​de. – Taj sam – re​kao je Mak. – Fo​ka ko​ja ni​kad ni​je bi​la.

*** Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu krili su se četrdeset osam sati a zatim kolima prešli trista dvadeset kilometara na sever do Madrida, prelazeći četiristo osamdeset kilometara dugačak planinski masiv Si​je​ra Mo​re​na, a za​tim cen​tral​nu špan​sku vi​so​ra​van pu​nu bo​ro​va i hra​sto​va. Stigli su do madridskog aerodroma Ba​ra​has tačno na vreme za Ibe​ri​jin let za Meksiko Siti u jedan i dvadeset, pokazali su iste pasoše s kojima su doleteli u Englesku. Španci su rutinski nemarni prilikom provera ljudi koji napuštaju zemlju, a nisu preterano revnosni ni kada su u pitanju oni koji do​la​ze. Avion je poleteo na vreme, sa četvoricom terorista u biznis klasi koja su u klimatizovanom erbasu A-340 jela bogatu špansku paelju. Let je trajao jedanaest sati, i oni su na aerodrom Benito Huarez u Mek​si​ko Si​ti​ju sle​te​li sle​de​ćeg ju​tra u šest i tri​de​set. U međuvremenu, obaveštajci širom Velike Britanije i Sjedinjenih Država proveli su čitavu noć u pokušaju da razjasne presretnut telefonski poziv iz Pešavara za Bradford, a samo je Džimi Remšo, udarajući tipke na tastaturi dok se nisu gotovo istopile, došao do nečega. Pronašao je kratak spisak hramova izgrađenih u čast Janusa, i jedan od njih je bio sagrađen u Kordobi. Džimi je takođe saznao da su mnogi od prekrasnih mavarskih lukova sagrađeni od žada, mermera i granita koji su bili ugrađeni u prvobitni hram. Tada je shvatio da je džamija po​ra​zi​la Janusa. Shvatio je da su izabrani u Špa​ni​ji, u Kor​do​bi, sa​mo što je za​ka​snio oko dva​de​set če​ti​ri sa​ta. Deo poruke MCM-u je, na trenutak, ostao potpuna misterija. Agencijin tim Boba Birmingema radio je na slučaju, kao i Britanci iz Biroa za komunikaciju u Čeltenamu. Ipak, još uvek nije bilo napretka. Još uvek su bili koncentrisani na Evropu – na Bradford i Kordobu – poznate kolevke po​ten​ci​jal​ne re​vo​lu​ci​je. I ni​šta ni​je is​pli​va​lo. Kada se kapetan Remšo vratio na posao, dva sata ispred Meksiko Sitija, Ibrahim i njegovi ljudi su doručkovali i privikavali se na oskudan smeštaj kompleksa MCM na Aveniji Kolonija del Val. Dočekani su s dobrodošlicom, mada je postojala urođena sumnja da ta četvorica nisu u potpunosti ono za šta su se iz​da​va​li. Među imamima koji su radili, živeli i posećivali ovu fontanu islamskog napretka postojao je snažan osećaj bratstva, jer su sebe smatrali pionirima koji veliku svetsku religiju donose u zemlju koja je vapila za duhovnom pomoći. Četvorica Pakistanaca bili su preporučeni, i Centru je, iz Teherana, prebačen novac. Ipak, postojalo je nešto mračno u vezi s ovom četvoricom, koji jedva da su s nekim uopšte razgovarali. Posećivali su jutarnje molitve i zahtevali da im se posluže ručak i večera. Po bilo čijim standardima, namrgođeno lice s ožiljkom Abua Hasana Akbara odavalo je utisak lupeštva, i u pojavi i u stavu. Nijedan od imama nije verovao da su njihova imena prava i bilo bi im neo​pi​si​vo dra​go ako bi oti​šli. Kasno tog prvog popodneva Muslimanskom centru dostavljen je paket koji je bio adresiran na Ibrahima. Otvorio ga je i pronašao četiri avionske karte iz Meksiko Sitija za severni grad Čivavu, udaljen gotovo hiljadu dvesta kilemetara. U paketu je bilo deset hiljada pezosa i poruka u kojoj su bili navedeni svi detalji vezani za „noćni prelaz“. Ibrahim je odmah shvatio da će to biti opasna misija. Američkim pograničnim patrolama dozlogrdilo je da ih prave budalama, dok se stotine meksičkih seljaka iz noći u noć ilegalno slivalo preko granice. Takođe, bilo im je muka od narkokartela, kriminalaca, i bogzna koga sve ne, koji su se probijali kroz žicu, kopali tunele, rušili čelične ograde i uništavali američku imovinu. Ti američki graničari verovatno će otvoriti vatru, pogotovo ako po​sum​nja​ju da su ih na​pa​li me​đu​na​rod​ni kri​mi​nal​ci. U današnje vreme, ti graničari su teško naoružani. Celu pograničnu oblast posmatraju preko

radara, a američki sateliti imaju kamere uperene u granicu. Takođe, imaju veoma brza oklopna vozila opremljena naoružanjem i reflektorima. Međusobna komunikacija im je vrhunska. U poslednje vreme patrole su bile sve uspešnije, što se Ibrahimu nije previše dopadalo, budući da povratak u Gvan​ta​na​mo za nje​ga ni​je po​sto​jao kao op​ci​ja. Utešio se nespornom istinom da i dalje hiljade ljudi svake godine pobegnu iz Meksika i da nikada ne bivaju pronađeni na teritoriji Sjedinjenih Država, a činjenicu da svake godine šeststo šezdeset hi​lja​da lju​di bu​de uhva​će​no i vra​će​no u Mek​si​ko po​ti​snuo je u du​bi​nu mo​zga. Nova ruta zahtevala je od njega i trojice njegovih sadrugova terorista da stignu do grada Čivave, a zatim da se autobusom prebace do severozapadnog gradića El Bahija, udaljenog nekih osam kilometara od granice usred beskrajnih pustoši ogromne pustinje Čivave – mesta bez vode i bez nade za one ko​ji od na​po​ra ko​la​bi​ra​ju u po​ku​ša​ju da je pre​đu. U uputstvima je pisalo da moraju da se nađu s vodičem, koji će im obezbediti hranu i vodu za put. Ali pre toga će morati da hodaju osam kilometara kroz pustinju, koja je danju gotovo pretopla za preživljavanje, a noću gotovo prehladna. Vozilo nije dolazilo u obzir, jer bi ga uočio američki radar, a bilo bi i meta napada meksičkih bandi koje su se noću vozile pustinjom u potrazi za žrtvama koje će opljačkati. Takođe im je naloženo da kupe kaubojske čizme, jer noću ima zmija, od kojih su neke zvečarke, a većina kaubojskih čizama napravljenih u ovom delu sveta bile su otporne na ugrize zmi​ja. Jedini način da se pređe granica bila je potpuna nevidljivost, zaleganje na pustinjsko tlo na naj​ma​nji znak ulje​za, kre​ta​nje u pot​pu​noj ti​ši​ni i skri​va​nje od sva​ke vr​ste nad​gle​da​nja. Uprkos nadimku „kojoti“, vodiče je pratio vrlo dobar glas, premda više iz nužde nego iz dobre volje. Posao prebacivanja ljudi preko granice bio je toliko profitabilan da se niko nije usuđivao da upu​ca, po​vre​di ili opljač​ka vo​di​ča, jer bi ti​me na​neo šte​tu ce​lo​kup​noj „in​du​stri​ji“. Jedan nesmotren bandit je ipak bio ubio vodiča a zatim opljačkao i pobio njegove klijente, što je otprilike bila poslednja stvar koju je uradio u životu. Dva dana kasnije, u hotelskoj sobi u El Bahiju, pronađeno je njegovo telo s višestrukim ranama od automatskog oružja i bodežom koji mu je bio za​ri​ven u le​vu stra​nu gru​di. Ibrahimov kojot, Migel, naći će se s četvoricom pripadnika Al Kaide na glavnom trgu El Bahija. U prtljažniku njegovog kamioneta čekaće ih četiri kalašnjikova sa punim okvirima, mada se Ibrahimov zapovednik iz Al Kaide iskreno nadao da je pucnjavu moguće izbeći. Migel će ih takođe snabdeti zakrivljenim borbenim bodežima, onakvim kakve su imale talibanske specijalne snage, kao i sa četiri mobilna telefona unapred napunjena svim potrebnim brojevima. Dobiće i jednu ručnu bombu, za sva​ki slu​čaj. Tri Al Ka​i​di​ne spa​vač​ke će​li​je če​ka​će ih u vo​zi​li​ma s ame​rič​ke stra​ne gra​ni​ce. Ibrahimu je bilo lakše kada je shvatio da će prilikom prelaska biti dobro naoružani. Sva četvorica su bili prekaljeni borci za slobodu, veterani, i već dugo vremena nisu bili naoružani. Abu Hasan je posebno čeznuo za utešnim stiskom tih lakih i smrtonosnih kalašnjikova, oružja koje ga je čuvalo u bor​be​nim zo​na​ma Bag​da​da, Le​ve oba​le, Ka​bu​la i u pla​ni​na​ma. Malo pre podneva sleteli su na aerodrom General Fijero Viljalobos u Čivavi i ukrcali se u autobus za grad koji je od aerodroma udaljen trinaest kilometara. Preseli su na glavnom autobuskom terminalu u ulici Aldama i preko vrelog bespuća posutog kaktusima krenuli za El Bahio, ubogo mesto limom pokrivenih kućeraka i nekoliko napuštenih kamenih građevina. El Bahio je imao jednu prodavnicu i jedan bar, koji je izgleda bio sagrađen od iverice. Imao je i veliki gradski trg, na kom je stao auto​bus. Po mišljenju Bena el Turabija, ovo kasno, mirno popodne bilo je vrelije od autobuske stanice u Ulici Aldama. I bio je u pravu. Čivava je planinski grad smešten u visokim brdima Sijera Madre.

Ovde severnije, zemlja postaje ravničarska kako se spušta u pustinju i onaj hladniji planinski vazduh ostao je iza njih. Prašnjavi El Bahio kuvao se u umirućem popodnevnom vetru. Sunce je pržilo, a sa limenih krovova uzdizala se titrava vrelina. Jedan ili dvojica Meksikanaca tiho su sedeli na tremu ispred oronulog bara. Bilo je prevruće da bi se razgovaralo, previše mirno da bi se hodalo i neizrecivo do​sad​no da bi se raz​mi​šlja​lo. – Što se mene tiče – na arapskom je progovorio Abu Hasan – ovo je najgore mesto na kom sam ika​da bio, uklju​ču​ju​ći i Lo​gor pet. Ov​de je još to​pli​je. Četvorka se izvalila na drvenu klupu nasred glavnog trga i posmatrala kako rasklimani autobus ko​ji ih je pre​ve​zao pre​ko pu​sti​nje u obla​ku pra​ši​ne ne​sta​je na se​ve​ro​za​pa​du. Nigde nije bilo hlada, a uputstvo je preciziralo da se s kojotom moraju naći na klupi na trgu. Ibrahim bi sve učinio da se skloni sa sunca, ali kao ni njegovi neprijatelji u SAS-u i Mornaričkim fokama, nije mogao da podnese čak ni najmanje odstupanje od plana misije. Naredio je ostaloj tro​ji​ci da mu se pri​dru​že. Abu je rekao da on neće sedeti na suncu i da će sačekati na tremu ispred bara. Ibrahim se obrušio na njega: – Šta ako kojot naiđe i potraži četvoricu Arapa, a na klupi ugleda samo trojicu? Može da se od​ve​ze i ni​ka​da se ne vra​ti. Se​di na tu klu​pu. U tom trenutku Ibrahim je postao vođa. Snažno građen ratnik Al Kaide, stručnjak za pravljenje bom​bi i čo​vek ko​ji je ob​u​ča​van za naj​vi​šu ko​man​du Bin La​de​no​vih tru​pa. Sedeli su na vrućini više od sat vremena pre nego što su ugledali kako se gradiću približava kamionet koji se, poskakujući i dižući prašinu, brzo primicao preko peskovitog šljunka ravnice Čivave. Uleteo je na glavni trg i naglo se zaustavio, pritom se okrenuvši. Izgrebana, ulubljena, iz​u​bi​ja​na olu​pi​na ko​ju je vo​zio ma​ni​jak. – Ne ide​mo valj​da s njim? – upi​tao je Ju​suf. – Alah nam to ne bi po​že​leo. – Osim ako ne želi da postanemo mučenici – reče Ibrahim. Ali tada je vozač već izašao iz kamioneta i krenuo k njima. Bio je to mladi Meksikanac u ranim dvadesetim, nosio je veliki revolver raz​me​tlji​vo za​de​nut za ši​ro​ki ko​žni ka​iš. – Ja sam Mi​gel – re​kao je. – Vaš vo​dič do gra​ni​ce. – Ide​mo pe​ške, zar ne? – upi​tao je Ibra​him. – Nema drugog načina – reče Migel. – Ima osam kilometara, a dotle moramo da stignemo do deset sa​ti, u vre​me sme​ne gra​nič​nih pa​tro​la. Ta​da na​stu​pa pra​zan hod i ogra​da ni​je ču​va​na. – Ka​ko će​mo zna​ti ka​da se to de​ša​va? – upi​tao je Ibrahim. – Bi​će pot​pu​ni mrak, zar ne? – Pre​pu​sti​te to me​ni. Za to sam pla​ćen. – U re​du, še​fe – na​sme​jao se Av​ga​ni​sta​nac. – Šta će​mo sad da ra​di​mo? – Imam malo posla. Potrebna vam je bolja odeća. Tamo često odjednom postane vrlo hladno. Na​ba​vi​ću vam će​bad, pon​čoe, pro​tu​ri​te gla​vu kroz ru​pu kao pra​vi Mek​si​kan​ci, va​ži? Iz nekog razloga to je razgalilo Migela i on je zabacio glavu unazad glasno se smejući. – Bićete Mek​si​kan​ci na jed​nu noć! U ka​mi​o​ne​tu su pu​ške za vas. Ima​te bo​ga​te pri​ja​te​lje. – Nadam se samo da nećemo morati da ih koristimo – reče Ibrahim. – Želeli bismo da pređemo u ti​ši​ni. – Nećete koristiti oružje – reče Migel. – To je samo za slučaj opasnosti. Vaši ljudi su mi to rekli. Samo ako nas napadnu u pustinji, ili ako straža otvori vatru na nas. Onda ćemo ih pobiti. Brzo, pre ne​go što oni po​bi​ju nas. – Reći ću ti šta sam primetio – reče Abu Hasan. – Temperatura se upravo spustila za dvadeset ste​pe​ni. Bio si u pra​vu što se ti​če one će​ba​di.

– Hej, pa radio sam ovo i pre – reče Migel. – Ovo je moja profesija. Još samo nekoliko godina, a onda ću na medicinski fakultet. Biću doktor Migel dok trepnete. Možda ću ti srediti taj ožiljak na li​cu. Ve​li​ka lo​va za pla​sti​ku, a? Nekoliko trenutaka sva petorica glasno su se smejala nasred trga. Četvorica masovnih ubica i dečko s ogromnim pištoljem savijali su se od smeha, pre nego što će krenuti da pređu najstrože čuvanu granicu Sjedinjenih Država, onu koja blokira ulazak u zapadni Teksas, Nju Meksiko, Arizonu i Ka​li​for​ni​ju. Noćas, oni će poći na simbolične barikade iza kojih se nalazi američka država Nju Meksiko, u kojoj je četrdeset pet procenata stanovništva španskog porekla, delom zahvaljujući španskim kolonistima, ali takođe zahvaljujući hordama Meksikanaca kojima je pošlo za rukom da pređu gra​ni​cu. Da ne po​mi​nje​mo nji​ho​ve pri​ja​te​lje i ro​đa​ke ko​ji još uvek po​ku​ša​va​ju da je pre​đu. – Moramo da krenemo najkasnije u osam – rekao je Migel – što nam daje dva sata da pređemo osam kilometara. To bi trebalo da bude jednostavno, ali ako upadnemo u bilo kakav zastoj ili pre​pre​ku na pu​tu, do​dat​no vre​me će nam do​bro do​ći. Že​lim da na gra​ni​ci bu​de​mo oko po​la de​set. Migel je zatim otišao po pončoe i vodu i vratio se u roku od pola sata. Ljudi su rado obukli tople ogr​ta​če i svo​je no​ve ka​u​boj​ske či​zme, i pri​pre​mi​li se da se su​o​če sa pu​sti​njom. Migel ih je odveo do kamioneta i podelio im puške, okvire, borbene noževe, mobilne telefone i ručnu bombu. Svi su još u Čivavi kupili šešire stetson i, s kalašnjikovima ispod svojih pončoa, iz​gle​da​li su kao ot​pad​ni​ci re​vo​lu​ci​o​nar​ne armi​je Emi​li​ja Za​pa​te. Noć je brzo pala i pustinja je odjednom postala hladna. Bez ijedne reči, Migel je glavom pokazao ka severozapadu i počeo da hoda. Ostala četvorica su pošla za njim. – Ne razgovarajte – rekao je. – Ce​lim pu​tem će​mo ići ćutke. Ibrahim je pomislio kako to dosta govori o sigurnosti celog poduhvata, sećajući se vremena na Hindukušu kada su patrole američkih Mornaričkih foka bile na ratnoj stazi. Međutim, ništa slično ni​je oče​ki​vao od mek​sič​ke ši​ro​ke i ne​na​se​lje​ne pu​sto​ši. Jedna od stvari koja nije bila slična bio je pejzaž. Pustinja je bila ravna kao bilijarski sto, posuta škriljcem i peskom, s iznenađujućim brojem biljaka koje su nekako uspevale da rastu u jednom od najsurovijih, najsuvljih predela na zemlji. Limunkast miris u vazduhu poticao je od pustinjskog gr​mlja ko​je je no​ću otva​ra​lo svo​je po​re. Aga​ve, de​be​lo​li​sne ogrom​ne bilj​ke na​lik kak​tu​su, od ko​jih se pra​vi​la te​ki​la i ko​je mo​gu da na​ra​stu i do de​set me​ta​ra, bi​le su na sve stra​ne. Bilo je i kaktusa, okotilje, grmlja juke, grubih i trnovitih biljaka koje su nanosile bol kada biste u mraku naleteli na njih. Ben el Turabi naleteo je na kaktus i ispustio krik koji je mogao da se čuje do gra​ni​ce. – Bez bu​ke – re​kao je Mi​gel. – Bez ika​kve bu​ke. Prvi kilometar su prešli za nešto manje od petnaest minuta, ali im je sledeći išao sporije. Bilo je gotovo nemoguće hodati zbog pustinjskog rastinja, a Migel, koji je izgleda mogao da vidi u mraku, vo​dio ih je ujed​na​če​nim ko​ra​kom, obi​la​ze​ći pre​pre​ke i po​vre​me​no mr​mlja​ju​ći u mo​bil​ni te​le​fon. Bili su na pola puta, smrznuti i umorni, kada su primetili kako svetla dvaju vozila idu pravo prema njima. Migel je osetio da su sva četiri njegova klijenta posegnula za puškama. – Neka niko ne puca, jer ako zapucate, moraćemo da se vratimo – šapnuo je. – Postoje patrole, meksičke, koje čak ni moj no​vac ne​će mo​ći da ku​pi ako pro​na​đu le​še​ve po ze​mlji. Vozila su skrenula, jedno levo, a drugo desno. Ali odjednom, ponovo su promenila pravac i još jed​nom kre​nu​la ka gru​pi, sa​da iz raz​li​či​tih pra​va​ca. Svetla su bleštala dok su se džipovi uz škripu kočnica zaustavljali. Krupan i snažan čovek u sombreru izašao je iz kola i rekao: – U redu, momci. Nikome se ništa neće desiti. Samo mi predajte no​vac, sa​to​ve i na​kit. Jer ako to ne ura​di​te, razne​ću vam tin​ta​re.

Migel je koraknuo napred i povikao: – Hej, Toni, šta to dođavola radiš? Pokušavam ovde da za​ra​dim za ’leb. – MI​GEL! Ti lu​di mom​če. Šta se de​ša​va? Ali Migelov glas odjednom je postao ozbiljan: – Ne bi se usudio da me ubiješ, zar ne? Jer bi i sâm bio mr​tav u ro​ku od dva​de​set če​ti​ri sa​ta. Toni je ćutao. Migel je izvukao pištolj i uperio ga pravo u razbojnikovu glavu. – Imaš pet sekundi da se izgubiš. U suprotnom, razneću ti tu glavudžu i mnogi ljudi će mi biti zahvalni zbog toga, ti je​be​na ste​ni​ce. A sad, OD​JE​BI ODAV​DE! Izgledalo je da su bombastičnost i šepurenje napustili razbojnika. Nije ništa rekao. Samo se okre​nuo, po​peo u džip i od​ve​zao se, dok ga je dru​go vo​zi​lo pra​ti​lo. Prebacivanje preko granice u ovom delu sveta bio je veliki posao, a otpadnici kao Toni Morina bili su tolerisani sve dok su plaćali meksičku policiju. Međutim, Migel je vredeo više. Jer on im je plaćao mnogo više i redovnije. A postojalo je na desetine ljudi kao on. Toni i njegovi lopovi bili su sa​mo le​ši​na​ri, obič​ni ša​ka​li u ve​li​kom bi​zni​su u pu​sti​nji Či​va​va. Sada je već bilo prilično hladno i četvorica ljudi su se umotali u pončoe dok su u potpunom mraku napredovali kroz pustinju. Nije bilo mesečine, a nebo je bilo pokriveno oblacima. Nastavili su da prate Migela, ponekad obilazeći kaktuse i trnovito grmlje. Oko devet, počeli su da se približavaju po​sled​njem ki​lo​me​tru i da na ho​ri​zon​tu pri​me​ću​ju uda​lje​na sve​tla. – Odavde ćemo skrenuti malo ulevo – šapnuo je vodič. – Na tu stranu je nekoliko brda, ne pre​vi​so​kih, ali do​brih za pri​jem sig​na​la. Ta​mo imam čo​ve​ka ko​ji osma​tra. Niko nije odgovorio. Bili su umorni, a Ben el Turabi se mučio s kaubojskim čizmama. Nastavili su da hodaju dok su im se svetla polako približavala. Teren je počeo da se uzdiže, i ispred sebe, kroz ži​cu, ugle​da​li su dva pa​trol​na dži​pa, oba ze​le​na, s gr​bom dr​ža​ve Nju Mek​si​ko na vra​ti​ma. Zalegli su iza grmlja, a granična žica nalazila se na oko dve stotine metara ispred njih. Videli su kako se graničari, smejući se, okupljaju u malu grupu. Osim toga, nije bilo nikakvog drugog de​ša​va​nja. Migel, sakriven s leve strane, izvukao je svoj GPS i mobilni telefon i pozvao nekog. – Hej, Pedro... da, ja sam. Nalazim se na trideset dva tačka nula severno, jedan nula sedam tačka pet nula za​pad​no. Ima​mo li pro​laz? Ostali su ga čuli kako ponavlja: – Sto metara zapadno od ta dva džipa ispred nas. Žice su presečene s jedne strane nadesno, metar i po u visinu, metar i dvadeset u širinu. Momci samo da je gurnu i otvore. Neka boja? Dobro, plava linija u podnožju. Dobro, Pedro. Kad? Dobro, petnaest mi​nu​ta po​što dži​po​vi odu. Ko​li​ko vre​me​na ima​mo? Ostali nisu čuli Pedrov odgovor: – Prošle noći su poranili, a preksinoć su zakasnili deset minuta. Ko će ga zna​ti? Grin​go​si. Otvo​ri​te oči. – Momci, gledajte u džipove – rekao je. – Uskoro će smena. Oba džipa će otići. Oba nadesno. Jedan će se, dvadesetak minuta kasnije, vratiti s leve strane. To vam je prolaz. Trčite k žici. Biću s va​ma, na​ći ću pro​laz. Čekali su. Migelov telefon zavibrirao mu je u džepu. – Već su otišli? To znači petnaest minuta i dru​gi se vra​ća​ju. To je sve što ima​mo. U su​prot​nom su​tra po​ku​ša​va​mo po​no​vo? Do​bro. U tom trenutku začuli su kako se oba džipa pokreću, prvi je pošao pravo, oštro skrećući udesno, a zatim ubrzavajući ka pograničnom gradu El Pasu. Drugi ga je pratio. Sada nije bilo nikakvog svetla ce​lom du​ži​nom če​ti​ri me​tra vi​so​ke ži​ča​ne ogra​de. – TO JE TO! – po​vi​kao je Mi​gel. – IDE​MO! SAD! BRZO! BR​ZO! BR​ZO! Podigao se i počeo da trči preko polja, pravo k mestu na kom je žica bila presečena. Do ograde je

sti​gao dva​de​set me​ta​ra pre osta​lih, ko​ji su sad tr​ča​li kao su​ma​nu​ti. – Lezi na zemlju! – povikao je, bacajući se napred. – Svuda su radari i senzori. Ostanite skriveni dok ne pro​na​đem pro​laz. Počeo je da puzi napred osvetljavajući put malom baterijskom lampom. Kada je svetlost pala na plavo ofarbanu liniju, ustao je, nogom pritisnuo ogradu i žica se otvorila. Migel je pritisnuo i žica se otvo​ri​la kao vra​ta. – HAJ​DE! BR​ZO! PRO​ŠLI SMO. NE​MA SVE​TLA. TR​ČI​TE! ZA​BO​GA, TR​ČI​TE! Dok je izvikivao poslednju komandu, par bleštećih reflektora pojavio se iznad malog uzvišenja na pu​tu za za​pad, ne​ke če​ti​ri sto​ti​ne me​ta​ra da​le​ko od njih. Ibrahim i Jusuf su prošli, a Ben el Turabi bio je na pet metara od prolaza. Krupni Palestinac sjurio se kroz ogradu, prateći svoje vođe. Abu Hasan bio je deset metara iza njega i sada su svi mogli da vi​de ka​ko im se pri​bli​ža​va​ju pa​trol​na ko​la. Ali mo​žda lju​di iz ko​la još ni​su mo​gli da ih pri​me​te. – Skre​ni​te de​sno – iz​drao se Mi​gel. – Skre​ni​te de​sno. Ta​mo ima dr​ve​ća, pa za​leg​ni​te! Ibrahim i Jusuf su ga čuli, pa su skrenuli. Ali dok su skretali, svetla su se odjednom pojavila u punom blesku i džip je sada išao pravo na njih. Graničar sa megafonom je ustao sa suvozačevog se​di​šta i po​vi​kao u nji​ho​vom prav​cu: – STOJ! U IME VLA​DE SJE​DI​NJE​NIH DR​ŽA​VA! Džip se zaustavio i dvojica graničara su izašla, jedan je držao pištolj uperen pravo u dvojicu terorista iz avganistanskih planina. Drugi čovek je ugledao Bena kako pritrčava i uperio je pištolj u nje​ga. Sva tro​ji​ca uhap​še​nih bi​li su mir​ni i ni​su po​ku​ša​li da do​hva​te svo​je pu​ške. U međuvremenu, Migel je, bezbedan sa svoje strane granice, zalegao iza nekog grmlja. Abu Hasan, vođen životinjskim instinktima obučenog ubice, skotrljao se kroz prolaz i primirio na zemlji ispod žice, posmatrajući šta se dešava. Tiho je repetirao pušku i počeo da se kreće iza svetala džipa, skri​va​ju​ći se iza vo​zi​la. Nijedan od graničara ga nije primetio, jer su bili zauzeti proveravanjem Ibrahima, Jusufa i Bena. Naredili su im da skinu pončoe i šešire i da pokažu dokumenta, dok se Abu Hasan, zastrašujućeg lica koje je sijalo od uzbuđenja, polako šunjao iza džipa. Ubio je tu dvojicu američkih graničara s dva pucnja u njihova temena. U hladnoj tmini pustinje Čivava, svi su začuli glasan smeh koji je pratio uz​vik: – Zbo​gom, grin​go​si! Re​kli su mi da zna​te da pu​ca​te! Ibrahim ih je poveo na sever, vođen svojim malim kompasom, ka tački na Putu 9, zapadno od gra​di​ća Ko​lam​bus u Nju Mek​si​ku, na ju​žnim pa​di​na​ma pla​ni​na var​lji​vog ime​na Flo​ri​da.

7. Bilo je tiho u grubom, šumovitom predelu po kom su se teroristi kretali. Dva graničara ležala su mrtva u prašini neke dve stotine metara iza njih i, kao da se odjednom uznemirio zbog iznenadnih i opa​snih do​ga​đa​ja u po​sled​njih pet​na​est mi​nu​ta, Ibra​him je po​čeo da tr​či. Situacija ga je ophrvala. On i njegovi kompanjoni bili su slobodni, ali su verovatno bili traženi lju​di: bi​li su če​ti​ri ile​gal​na imi​gran​ta, u mek​sič​kim pon​čo​i​ma, stet​son še​ši​ri​ma, ka​u​boj​skim či​zma​ma i sva​ki je no​sio po na​pu​nje​ni ka​la​šnji​kov. Da ne spo​mi​nje​mo ruč​nu bom​bu, i dva hlad​no​krv​na ubi​stva. Ibrahim je znao da će sve biti u redu ako vozila za beg budu na svojim mestima. Ali ako ih je iko do sada primetio, imali su oko sat vremena pre nego što budu na putu za Kubu. Imali su dokumenta i pasoše s lažnim imenima. Međutim, američke vlasti posedovale su odlične zatvorske fotografije sve četvorice, a verovatno bi doveli i onog zlotvora iz Gvantanama, narednika Bifa Rensoma, da ih iden​ti​fi​ku​je. Po Ibrahimovom mišljenju, naoružani i ovako obučeni, bili su u Sjedinjenim Državama osuđeni na propast. Nisu imali ni znanja ni iskustva da beskrajno beže od zakona. Jeste da je on pohađao Har​vard, ali to je bi​lo dav​no. Nadao se da će uskoro dobiti priliku za osvetu, ali trenutno, sudbina im nije bila naklonjena. Jer će, u ne​ko​li​ko sle​de​ćih sa​ti, u ce​loj ze​mlji, svi oni bi​ti tra​že​ni zbog ubi​stva. Nisu mogli jednostavno da sakriju oružje, jer su otisci prstiju bili svuda po njemu. Mogli su samo da nastave da trče i da ispod pončoa kriju oružje. Ibrahim je smatrao da je molitva jedini odgovor, i dok je trčao kroz divljinu, preklinjao je Alaha da im pruži siguran prolazak do islamske braće koja ih je čekala na neka dva kilometra ispred njih. Takođe je odlučio da će ponovo pustiti bradu, kako već na​la​že islam​ska tra​di​ci​ja, na​kon go​di​na pri​sil​nog bri​ja​nja u ame​rič​kom lo​go​ru. Trčali su još deset minuta. Bilo je svetala, automobilskih svetala, koja su brzo promicala Putem 9. Ibrahim je tražio silos, koji mu je bio orijentir. Negde levo od silosa trebalo je da se nalazi mesto susreta, na kom bi morala da budu troja kola kako bi mogli da se razdvoje, jer će policija tražiti če​tvo​ro​čla​nu gru​pu, a ne jed​nu ili dve oso​be. Ibrahimu je ponestajalo daha, ali je ipak uspeo da kaže Jusufu, Benu i Abuu da se, čim dođu do mesta sastanka, otarase pončoa, šešira, čizama i pušaka – da ih bace u prtljažnike automobila i narede vozačima da ih se reše. Abu Hasan nije želeo da se rastane od svog kalašnjikova, ali je znao da bi bi​la lu​dost za​dr​ža​ti ga. Stigli su do druma, pronašli automobile i rukovali se s vozačima. Zatim su opremu istovarili u prtljažnike, razdvojili se i pošli ka železničkoj stanici u Albukerkiju, četiristo dvadeset sedam ki​lo​me​ta​ra na se​ver, rav​no duž nju​mek​si​čkog Auto-pu​ta 25. Ibrahim i Jusuf su putovali odvojeno, obojica u brzim ford sedanima, a Ben i Abu na zadnjem sedištu bjuika. Sva trojica vozača nosila su farmerke, kaubojske košulje i čizme, uobičajenu ame​rič​ku opre​mu za ovaj deo sve​ta. Ibrahim je shvatio da sada ima stvari koje su bitne, a koje ranije nisu bile bitne – njihova pojava, izbegavanje da budu viđeni zajedno, uništenje njihove stare odeće i pušaka, njihova stalna neprimetnost. Sada je sve bilo važno i sve je bilo bitno. Njihove navike u ishrani, odeća, novine ko​je či​ta​ju. Mo​ra​li su da oda​ju uti​sak Ame​ri​ka​na​ca. Ibrahim je, međutim, oduševljeno bio svestan onoga što je stvarno bilo bitno. A to je bila nepobitna činjenica da su se probili kroz američku granicu i da su spremni za napad. Mreža Al

Ka​i​de Ša​ki​ra Ka​na već im je po​ma​ga​la. Će​li​je spa​va​ča bi​le su ak​ti​vi​ra​ne. Bili su na putu za Istočnu obalu, gde će, u ime Alaha i pod zastavom Proroka, pripremiti sledeći veliki islamski napad na Velikog šejtana. To je ono što je stvarno bilo bitno. Ibrahim je zaspao mirnim i spokojnim snom pravednika, dok je njegov mladi vozač, Abi Gamal iz Lahora, terao ford da​lje na se​ver. *** Tela dvojice graničara, policajaca Reja Kerola i Meta d’Arsija, otkrila je sledeća smena, sat vremena nakon ubistva, oko jedanaest uveče. Farovi džipa još uvek su bili uključeni, a motor je još uvek ra​dio. Pucnjave i ubistva bili su česta pojava u pograničnom pojasu, ali su ubistva pripadnika pograničnih vlasti bila retkost. Meksički seljaci, koji su tražili siguran prelazak, uglavnom nisu bili naoružani, a većina vatrenih obračuna bila je usmerena protiv krijumčara droge i drugih kriminalaca ko​ji su po​ku​ša​va​li da se pro​bi​ju u Sje​di​nje​ne Dr​ža​ve. Sat vremena nakon što su tela otkrivena, na mestu zločina bilo je već šest patrolnih kola njumeksičke policije čija su plava rotaciona svetla bleskala u mraku, desetak uniformisanih policajaca Nju Meksika, nekoliko forenzičara i nekoliko inspektora za ubistva iz gradova Deming i Las Kru​ses. Da su ubijeni Meksikanci, vlasti bi učinile sve da, makar i na nekoliko dana, to zadrže u tajnosti, dok diplomate ne pokušaju da smire meksičku vladu. Ali ovo je bilo drugačije. Po mišljenju policije, Meksikanci su bili ti koji su prestupnici, a Amerikanci su žrtve, brutalno pobijene na svojoj za​kon​skoj du​žno​sti u slu​žbi Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. To je bi​lo skan​da​lo​zno. U policiji grada Deminga, trideset sedam kilometara severno od mesta zločina, predstavnik za javnost već je bio pozvan kako bi u ponoć izdao saopštenje za medije, za sve novine, televizijske i ra​dij​ske sta​ni​ce u ze​mlji: S neizmernim žaljenjem, policija grada Deminga, u državi Nju Meksiko, objavljuje da su dva njena granična službenika, policajci Rej Kerol i Met d’Arsi, obojica iz Kolambusa u Nju Mek​si​ku, ubi​je​ni ve​če​ras oko 22 h, na ame​rič​koj stra​ni gra​nič​ne ogra​de s Mek​si​kom. Incident se desio na delu ograde tri kilometra jugoistočno od grada Kolambusa. Oba čoveka ubi​je​na su s le​đa. Sve se de​si​lo sat vre​me​na pre ne​go što su pro​na​đe​na te​la. Do sada nije bilo nikakvih hapšenja, ali policija ove smrti tretira kao ubistva prvog stepena. Obavešten je FBI i, neuobičajeno, CIA je najavila da na mesto zločina šalje svoje istražitelje, di​rekt​no iz Len​gli​ja u Vir​dži​ni​ji. Ubistva su se dogodila prekasno da bi stigla u jutarnje novine na Zapadnoj obali, koja je bila dva sata ispred Nju Meksika. Ali saopštenje je bilo savršeno tempirano za dvadesetčetvoročasovne infokanale. Njujork dejli njuz u sitne sate je preradio svoju naslovnu stranu i sledećeg jutra na ulice iz​ba​cio ovo: PA​TRO​LA AME​RIČ​KE PO​GRA​NIČ​NE PO​LI​CI​JE UBI​JE​NA NA MEK​SIČ​KOJ GRA​NI​CI Či​ka​go san tajms, ko​ji je imao do​dat​nih sat vre​me​na za pri​pre​mu, bio je jed​na​ko dr​zak:

UBI​STVO NA MEK​SIČ​KOJ GRA​NI​CI LOV NA UBI​CE AME​RIČ​KE PA​TRO​LE Tokom cele noći, CNN, Foks njuz i ostali emitovali su i proširivali priču, intervjuišući pospane ljude i pokušavajući da dođu do porodica poginulih, koje su se trenutno nalazile pod strogom za​šti​tom po​li​ci​je gra​da De​min​ga. Iz ugla me​dij​skih ku​ća, pro​blem sa ova​kvim ve​sti​ma bio je u to​me što vas ni​ko usred no​ći ne že​li ni na telefonu, ni ispred svojih ulaznih vrata. Ipak, novinari su nastavili da istražuju, pokušavali su da saznaju koliko je metaka ispaljeno, iz kakvog oružja, ko je prvi stigao na mesto zločina i da li ima osum​nji​če​nih, mo​ti​va ili tra​go​va. Priča je spontano rasla, uglavnom jer je toliko ljudi želelo odgovore a odgovora nije bilo. Nije bilo tragova obračuna vatrenim oružjem. Iz službenih pištolja nije pucano. Nije bilo znakova borbe, i za​to ni​ko ni​je znao za​što su Ame​ri​kan​ci umr​li. Ni​je bi​lo sve​do​ka ni osum​nji​če​nih. Do ručka, Agencijini operativci stigli su helikopterom i pružen im je nesmetan pristup policiji i lo​kal​nim in​spek​to​ri​ma. Sa​sta​vi​li su naj​bo​lji iz​ve​štaj, ali su ga po​sla​li sa​mo u svoj štab u Len​gli​ju. Bob Birmingem pažljivo ga je pročitao i prosledio ga kapetanu Remšou. Obojicu je zaintrigiralo to što su policajci ubijeni s leđa. Pali su napred, obojica u rukama držeći napunjene revolvere. To je ukazivalo da je ispred njih bilo najmanje dvoje, a moguće i troje ljudi, kojima je verovatno bilo rečeno da dignu ruke u vazduh. Čovek koji ih je ubio bio je treća ili četvrta osoba, i policajci oči​gled​no ni​su zna​li da im je bio iza le​đa. Ta osoba je svakog policajca pogodila metkom u teme, dva puta, koristeći pušku kalašnjikov, koja je omiljeno oružje profesionalnih kriminalaca, pogotovo stranaca, jer ju je relativno lako nabaviti na ruskom crnom tržištu. Takođe, malo je verovatno da bi se takvom oružju moglo ući u trag preko od​re​đe​ne pro​dav​ni​ce oruž​ja i pre​ko ame​rič​kih se​rij​skih bro​je​va. Po prvobitnom mišljenju kapetana Remšoa, bilo je u pitanju četvoro naoružanih kriminalaca, koji su pokušavali da iz Meksika uđu na teritoriju Sjedinjenih Država. Patrola ih je verovatno primetila i presrela; osim jednog, koji se verovatno sakrio u mraku, a zatim prikrao iza džipa čiji je motor radio, i ubio dvojicu stražara koji su upravo hapsili njegove drugove. Konačno, odlučio je da broj četiri ima više smisla nego tri, jer ga je istraga u vezi s nestankom iza​bra​nih, pre samo sat vremena, od​ve​la do Mek​si​ko Si​ti​ja. Remšo je naredio ogromnu kompjutersku pretragu svih muslimanskih organizacija na svetu koje su imale prepoznatljive akronime. Bilo ih je, naravno, na hiljade. Ali onda su istražitelji počeli da traže adrese, u pretraživač su ubacili Aveniju Kolonija del Val i iskočio je MCM (Muslimanski centar Mek​si​ka), sa se​di​štem u Ave​ni​ji Ko​lo​ni​ja, u de​lu Mek​si​ko Si​ti​ja u kom ži​vi sred​nja kla​sa. Ne samo to, MCM je imao ogroman veb-sajt, kome su iz svih krajeva sveta pristupali ljudi koji su planirali da posete Meksiko. Presretnuta poruka iz Pešavara sugerisala je da se četvorica bivših za​tvo​re​ni​ka Gvan​ta​na​ma na​la​ze baš ta​mo, u jed​noj od mek​sič​kih naj​no​vi​jih dža​mi​ja. Džimi je za nekoliko trenutaka ponovo bio u vezi s Bobom Birmingemom, i dvojica operativaca Agencije odmah su bili poslati u MCM kako bi sproveli istragu. Saznali su da se četvorka u MCM-u ni sa kim nije sprijateljila, većinom zahvaljujući svojoj rezervisanosti i asocijalnom stavu. Nikome se ni​su svi​de​li, po​seb​no ne onaj s ožilj​kom. Jedan prijateljski nastrojen imam bio je posebno zadovoljan što može da potvrdi da su bili tamo, ali da više nisu. Identifikovao ih je pomoću fotografija i potvrdio da su četvorica ljudi bili u MCM-u

samo dvadeset četiri sata, nakon čega su otišli na aerodrom. Nije imao pojma kuda su nameravali da odu. Ovaj šaroliki skup činjenica predstavljen je direktoru Nacionalne bezbednosne agencije i Dži​mi je ne​sta​le mu​sli​ma​ne od​mah po​ve​zao s ubi​stvi​ma na gra​ni​ci. – To mora da su isti tipovi, zar ne? – promrljao je sâm sebi u bradu. – Na svakom jebenom koraku pomagala im je nacionalna organizacija. Planovi putovanja bili su besprekorni. Novac nije bio pro​blem. A mi smo ce​lim je​be​nim pu​tem ka​ska​li na pet ko​ra​ka iza sve​ga. Džimi Remšo bio je siguran da je hladnokrvno ubistvo dvojice policajaca delo Ibrahima Šarifa i njegovog tima. To je bio tačno taj dan i tačno to vreme kada su ti profesionalni teroristi mogli da pokušaju da pređu granicu. – A gde su sad, dođavola? Ponovo u Americi, naravno. Sve čega smo se pla​ši​li onog da​na ka​da su oslo​bo​đe​ni, sa​da se ob​i​sti​ni​lo. Džimi je znao da su tipovi koji su bili smešteni u MCM-u u Aveniji Kolonija i banda koje se upravo probila u Sjedinjene Države bili ista grupa. Moramo da pronađemo te tipove jer oni pla​ni​ra​ju ne​što uža​sno. Podigao je slušalicu svog obezbeđenog telefona i pozvao Maka Bedforda u Mejn. Bivši zapovednik Mornaričkih foka bio je iznenađujuće optimističan u pogledu cele situacije, i jednostavno je rekao: – Još od prošlog februara, kada ih je taj sudija Stemford Ozborn izbacio na glav​na vra​ta, sve vre​me sam znao da će se vra​ti​ti na zad​nji ulaz. *** Voz Sautvestern čif iz Los Anđelesa, s četiri minuta zakašnjenja uz grmljavinu je ušao u železničku stanicu u Albukerkiju. Zaglušujuća pojava ogromne dizel-lokomotive, koja je kompoziciju vukla za Či​ka​go, bi​la je u pot​pu​noj su​prot​no​sti s ti​him, sun​ča​nim i su​vim njumek​sič​kim gra​dom. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan razdvojeni su stajali na odlaznom peronu, udaljeni pedesetak metara jedan od drugog. Kupili su novu odeću i sada su bili obučeni za grad. Nisu nosili kravate, ali imali su bele košulje, sportske sakoe i obične crne mokasine. Bez stetsona i pončoa. Definitivno bez ka​la​šnji​ko​va. Sva​ki je no​sio ak​ten​-ta​šnu: sme​đa ko​ža za Ibra​hi​ma i Ju​su​fa, cr​na za osta​lu dvo​ji​cu. Njihove vozne karte kupljene su unapred na imena iz pasoša. Svaki je imao rezervisano sedište, pa su se u veliki američki putnički voz ukrcali bez i senke sumnje, sedeli su razdvojeno, ali su u kolima za ru​ča​va​nje bi​li bli​zu je​dan dru​gog ka​ko bi mo​gli da raz​go​va​ra​ju. Jusuf je mislio da je cela stvar bila, kako bi zapadnjaci rekli, tip-top. Što je bilo razumljivo s obzirom na to da je njegova uobičajena vožnja vozom kod kuće često podrazumevala vagone dupke pune zemljoradnika, a ponekad i njihove stoke, dok su oni koji nisu stali u vagone putovali na krovu no​se​ći kor​pe pu​ne ži​vi​ne. I tako je četvorka sa strahopoštovanjem gledala kroz prozore, dok je moćna lokomotiva pošla tačno u dvanaest i četrdeset, ubrzavajući kroz uređena predgrađa Albukerkija, na svoj osamsto osamdeset kilometara dug put duž stare stočne rute. Prva stanica: Dodž Siti. Očekivano vreme do​la​ska: po​la sa​ta na​kon po​no​ći. Put ih je vodio kroz ogromna prostranstva legendarnog američkog Zapada, iz Nju Meksika pa kroz žitna polja, pokraj rančeva i crkvenih misija, preko planina i pustinja, ponekad tutnjeći kroz kri​vu​da​ve ka​njon​ske pro​la​ze je​dva za ko​ji me​tar ši​re od sa​mog vo​za. Večerali su goveđe pečenje i sladoled i u Dodž Siti ušli trideset četiri minuta posle ponoći. Imali su rezervisane odvojene spavaće kabine i spavali su dok je Čif grmeo preko velikih travnatih prerija Kan​za​sa. Svi su se probudili kada je voz uz eho ušao u ogromnu stanicu Junion u Kanzas Sitiju u državi

Misuri, na svoju redovnu dvadesetominutnu servisnu pauzu. Ben i Abu su nastavili da spavaju, a Ibrahim i Jusuf izašli su u očaravajući hol i zinuli u gotovo trideset metara visoku tavanicu, sa koje su vi​si​la tri ogrom​na, po to​nu i po te​ška, lu​ste​ra i dva me​tra ši​rok sat ko​ji je vi​sio sa cen​tral​nog lu​ka. Nikada u životu nisu videli ništa slično, nigde, a kamoli u nekoj železničkoj stanici. Zaboravili su da bi trebalo da se ne poznaju dok su gledali oko sebe, zureći u ukrasne gipsane radove koji su završeni prilikom renoviranja 1999. godine. To im, naravno, ništa nije značilo, ali spektakularne lajsne na tavanici izradili su Hejls i Hau, tek što su bili završili restauraciju tavanice u zamku Vind​zor, ko​ji je 1992. go​di​ne stra​dao u po​ža​ru. Vratili su se u voz i krenuli u vagon-restoran na doručak, tiho razgovarajući za susednim stolovima, dok je voz, u petnaest do osam ujutro, polako napuštao ovaj Tadž Mahal železničkih sta​ni​ca. Još uvek su pijuckali kafu dok je voz prelazio preko četrdeset metara visokog mosta koji je premošćivao najdužu američku reku – Misuri. Odatle je krenuo na troiposatni put preko ravnica severnog Misurija, a zatim linijom od trideset kilometara presekao južnu Ajovu. Međutim, odmah nakon redovnog zaustavljanja u Fort Medisonu, na rubu Ilinoisa, voz je, bez nekog vidljivog razloga, stao usred ni​če​ga. Ibrahim, koji je odrastao na piratskim kopijama britanskih i američkih filmova, skoro da je očekivao da u hodnik bane odred Hitlerovih nacista zahtevajući papire. Američkih nacista, naravno, ali ipak nacista, koji će ščepati njega i njegovu sabraću i strpati ih nazad u koncentracioni logor za​li​va Gvan​ta​na​mo. Okrenuo se ka mladiću koji je kraj njega čitao Kanzas Siti star i upitao ga: – Zašto smo stali? Da li je ovo pla​ni​ra​no? – Planirano? Nikako – odgovorio je dečko. – Tek što smo stigli do Misisipija. Verovatno smo naišli na veći rečni saobraćaj ispod mosta. Desi se ponekad. Izgleda da ćemo u Čikago stići dva​de​se​tak mi​nu​ta ka​sni​je. Ibrahim Šarif nije osetio takvo olakšanje još od kada ga je sudija Ozborn oslobodio. Nije imao pojma kako bi brod mogao da spreči saobraćaj preko mosta, jer je mislio da brodovi idu ispod, a vozovi preko mosta. Bilo je očigledno da nikada nije video pokretni most čiji se središnji deo okreće kako bi napravio prolaz. Strpljivo je sedeo dok Čif nije ponovo krenuo, grmeći preko naj​du​žeg po​kret​nog mo​sta s dva ni​voa na sve​tu, iz​nad dru​ge naj​ve​će re​ke u Ame​ri​ci. U jedan sat po podne stigli su u Prinston, Ilinois, a u Čikago u tri i dvadeset. Tačno na vreme, nakon dve hiljade sto pedeset kilometara pruge. U vozu su proveli skoro dvadeset sedam sati, i niko u Sje​di​nje​nim Dr​ža​va​ma ni​je imao ni naj​ma​nju ide​ju o nji​ho​voj lo​ka​ci​ji. CIA je sumnjala da se kriju negde u bespućima pustinje u Nju Meksiku. Kapetan Remšo mislio je da su se ve​ro​vat​no sklo​ni​li iz tog pod​ruč​ja i se​li na avion za bog​zna gde. FBI je uzbunio bezbednosne vlasti na svim aerodromima i snabdeo ih fotografijama četvorke, vrhunskim fotografijama iz Gvantanama i iz vašingtonskog suda. Fotografije su imejlom poslate širom zemlje. Sve aerodromske snage bezbednosti tražile su četvorku osumnjičenu za ubistvo. Na aerodromu Internešenel sanport u Albukerkiju bilo je angažovano pojačanje od dodatnih dvadeset lju​di. Sve drumske patrole u zemlji imale su fotografije. Policajci su skenirali svako vozilo u pokretu. U Nju Meksiku i susednim državama Arizoni, Teksasu, Koloradu i Oklahomi, svako vozilo, kola ili kamion, zaustavljano je ako je prevozilo više od četvoro ljudi. Na auto-putevima južnjačkih država po​če​li su ne​za​be​le​že​ni sa​o​bra​ćaj​ni za​sto​ji. Ubistvo dvojice pograničnih policajaca tretirano je kao napad na samu suštinu Sjedinjenih

Država. Ko su, dođavola, ti mali zlotvori, da upadaju ovde i pucaju na najbolje sinove Ujka Sema? Da je sve prepušteno javnosti i medijima, pre sumraka bi započela stara dobra linč-žurka u stilu Di​vljeg za​pa​da. Osim što niko nije znao gde se ubice nalaze. A ogroman lov na ljude koji je počeo, nije imao tragova. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu pili su kafu u čikaškoj železničkoj stanici, sedeći za različitim stolovima i pokušavajući da ne gledaju jedan u drugog. Čekali su da se ukrcaju na Am​tra​kov čuveni voz Kar​di​nal, koji će ih povesti na, hiljadu osamsto trideset dva kilometra dug, put do Njujorka, delom prolazeći starom, istorijskom živopisnom rutom železničke kompanije Norfok sadern rej​lroud. I tako, dok je celo jugozapadno krilo Sjedinjenih Država bilo obuzeto njihovim hvatanjem, četiri bivša zatvorenika Gvantanama opušteno su čitali popodnevne novine, koje su sada već obilovale fotografijama, velikim fotografijama, preko celih naslovnih strana, fotografijama ljudi koji su traženi zbog dvo​stru​kog ubi​stva. Čudan je to fenomen u Sjedinjenim Državama, da se železnica, koja je otvorila zemlju ka zapadu i odigrala ogromnu ulogu u oblikovanju nacije, ne smatra jednim od glavnih vidova transporta na velike razdaljine. Svi lete. Pa ako policija traži begunce, obratiće pažnju na aerodrome i puteve. To je Ibra​hi​mu i nje​go​vi​ma pru​ži​lo ka​kav-ta​kav mir, sve dok Kar​di​nal ni​je sti​gao u Nju​jork. I ponovo, četvorica terorista ostala su razdvojena, ne prozborivši ni reč o svojoj trenutnoj ozloglašenosti, ali ipak žaleći što nije bilo drugog načina da se pređe meksička granica, načina koji bi spre​čio da Abu Ha​san ubi​je dvo​ji​cu gra​ni​ča​ra. U sedamnaest časova ukrcali su se u Kar​di​nal, koji je polazio u sedamnaest i četrdeset pet. Ibrahim je pogledao u red vožnje i ustanovio da će ogromna lokomotiva vući kompoziciju više od dvadeset osam sati kroz trideset jednu stanicu, pre nego što, sutra uveče, stigne u njujoršku stanicu Pen. Ibrahim nije znao ko je glavni Al Kaidin mozak koji je organizovao njihovo putovanje, ali kada se javio na blagajnu u Čikagu, sve je bilo spremno. Pod istim lažnim imenima, koja su zahtevala identifikaciju pasošima ili vozačkim dozvolama, čekale su ih vozne karte, vaučeri za vagon-restoran i rezervacije za ležajeve u spavaćim kolima. Celim putem nijedan od njih neće morati da progovori ni reč. Kar​di​nal je krenuo na vreme ka jugoistoku, kroz žitna polja, kraj soje i voća, sena, svinja i ovsa, trista dvadeset kilometara kroz noć, sve do granice s Ohajom. U sitne sate stigli su do Sinsinatija, dok su lju​di s Bli​skog is​to​ka mir​no spa​va​li u spa​va​ćim ko​li​ma. Nakon relativno kratkog prelaska preko severnog dela Kentakija, počela je da sviće zora, a prese su još uvek izbacivale novine u kojima se zahtevalo da se pronađu ljudi koji su, gotovo tri hiljade dve​sta ki​lo​me​ta​ra da​le​ko ubi​li dvo​ji​cu gra​ni​ča​ra. Sunce se podiglo iznad obala moćne reke Ohajo, dok se Kar​di​nal spremao za poslednji zaokret na jug kod Hantingtona u Zapadnoj Virdžiniji. Odatle se spustio do južnog kraja planina Aligeni. U pola dvanaest stigao je u Vajt Salfer Springs. A kada je odatle pošao, uputio se pravo k visokim ob​ron​ci​ma pla​ni​na Apa​la​či. Ibrahim i Jusuf jedva da su mogli da poveruju da je u pitanju ista zemlja. Sada kao da su bili u nekoj zemlji čuda, dok su prelazili preko planina Blu Ridž i doline Šenando, u kojoj je jedan drugi re​vo​lu​ci​o​nar, ge​ne​ral Sto​un​vol Džek​son, jed​nom pri​li​kom go​to​vo iz​lu​deo vla​di​ne tru​pe. Da su Ibrahim i Jusuf makar malo razumeli američku istoriju, verovatno bi prema velikom južnjačkom ratniku i dolini u kojoj njegov duh i dan-danas živi osećali neku vrstu naklonosti. Ali oni nisu znali ništa. Ni kada su stigli u Šarlotsvil, rodni grad predsednika Tomasa Džefersona, i dalje

nisu ništa znali. Čak i kada je kondukter naglasio značaj stanice u kojoj su stajali, bledo su gledali, nesvesni na kakvu je revoluciju pre dvesta trideset godina uticao treći predsednik – pobunu veću čak i od nji​ho​ve. Oni su, na neki način, bili srodne duše koje su prolazile kroz planinsku maglu. Jer, oni su ljudi u kojima je bilo teško ugasiti plamen pravednosti. Razlika je u tome što su Amerikanci vi​so​koobra​zo​va​ni, si​gur​ni u svo​je isti​ne, si​gur​ni u svo​ja uve​re​nja. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan bili su obični besni psi rata, fanatici koji će ubiti i osakatiti, bez ijedne pomisli na konačni ishod, na uzaludnost svojih napora, ili na stravične konsekvence koje za so​bom po​vla​či nji​hov če​tvo​ro​čla​ni rat pro​tiv Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Trenutno su se u miru vozili ka Vašingtonu i Njujorku. Smrklo se dok su napuštali stanicu u glav​nom gra​du Ame​ri​ke, a bi​lo je sko​ro po​la de​set uve​če ka​da su sti​gli u sta​ni​cu Pen. Ibrahim ih je lukavo obavestio da se s njim nađu ispred glavnog ulaza u stanicu, gde su čekala taksi vozila. Imao je adresu na koju je trebalo da se jave. Takođe, imao je i telefonski broj, a sva četvorica su još uvek imala mobilne telefone koje su dobili u Meksiku i koji su sada bili priključeni na ame​rič​ku mre​žu. Svi su bili smireni i samouvereni, osim Abua Hasana, koji je bio najosobeniji od svih. Još od Aleksandrije osećao je kako neki putnik pilji u njega. Svaki put kada bi podigao pogled, gledao ga je taj sredovečni, proćelavi čovek u odelu i kravati. Takođe, primetio je da čovek čita Vašington post , na čijoj su naslovnoj strani bile fotografije sve četvorice. Gotovo celog svog života Palestinac je bežao od nekoga, ili od Mosada, ili od izraelske vojske, ili od američkih oružanih snaga. I sad je osećao opasnost, ne zbog toga ko bi taj čovek mogao da bude, nego zbog toga što nije bilo bitno ko je on. Bilo ko u ovoj zemlji mogao je da ih jednim telefonskim pozivom otkrije. Nije bilo potrebno ni​šta vi​še ne​go to, da se svi oni po​no​vo na​đu u stro​gom pri​tvo​ru. Nije mogao da priča o tome, niti je mogao da im dâ znak kako podozreva da ga neko posmatra. Umesto toga, gledao je dole i osmatrao da li će se čovek pokrenuti ili napustiti vagon. Da je čovek po​zvao ne​kog te​le​fo​nom, Abu je ve​ro​vao da bi mo​rao da re​a​gu​je. Odlučio je da sve odigra u tišini, i celim putem do Njujorka čovek se nije pomerio, samo je čitao no​vi​ne i po​vre​me​no pro​vo​dio vre​me zu​re​ći u Abua, ko​ji se pre​tva​rao da dre​ma. Voz je izašao iz tunela i usporio dok je ulazio u stanicu Pen. Abu se pobrinuo da svom plenu bude za petama dok su, nekih šest metara razdvojeni, hodali peronom. Iz njegovog tananog nagoveštaja amaterizma, Abu je shvatio da čovek nije pravi detektiv ili policajac u civilu. Bio je to samo za​bri​nu​ti, pa​žlji​vi gra​đa​nin. Peli su se pokretnim stepenicama i Abu je video da čovek ide pravo ka toaletu, malo udesno od glav​nog to​ka lju​di ko​ji su se kre​ta​li ka glav​nom iz​la​zu. Osim dolaska Kar​di​na​la, stanica je bila tiha. Njujork se kretao ka drugim pravcima. Putnici s po​sla već su bi​li sti​gli ku​ći, mla​di su bi​li u ba​ro​vi​ma, a sno​bo​vi na ve​če​ra​ma. Abuov čovek je ušao u toalet, koji je bio prazan. U tom trenutku iz džepa je izvadio telefon i otvorio vrata jedne od kabina. Abu ga je posmatrao iz ugla, gledao je kako se vrata zatvaraju i čuo je ka​ko se bra​vi​ca za​klju​ča​va. U opšteprihvaćenom smislu reči, Abu je bio nenaoružan. Ono što niko nije znao, čak ni njegove kolege, bilo je da je još uvek imao ručnu bombu, koju je spustio u akten-tašnu i, uz ogroman rizik, no​sio go​to​vo pre​ko ce​le te​ri​to​ri​je Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Abu je posegnuo u tašnu i izvadio tešku, okruglu bombu. Izvukao je osigurač i gurnuo bombu ispod spoljnog zida prve kabine. Bučno se kotrljala kroz još četiri kabine, ali niko nije mogao da je čuje, osim mo​žda čo​ve​ka ko​ji je sa svog te​le​fo​na zvao po​li​ci​ju.

Abu se okrenuo i sigurnim korakom vratio u gomilu koja je išla ka izlazu. Ugledao je Ibrahima, Jusufa i Bena i pokušao je da izbegne da im se pridruži. Ali odjednom se začula gromoglasna eksplozija i petnaest klozetskih šolja i dvanaest umivaonika bukvalno je lansirano kroz plafon to​a​le​ta. Cela građevina se zatresla. Iznad, Medison skver garden potresao je verovatno najveći pojedinačni udarac u stodvadesetpetogodišnjoj istoriji te dvorane, još od kada je 8. marta 1971. go​di​ne kro​še Smo​u​kin Džoa Frej​ze​ra u pet​na​e​stoj run​di pri​vre​me​no pri​ze​mljio Mu​ha​me​da Ali​ja. Dole je toalet izgledao kao prizor iz Hirošime. Ničega više nije bilo, a u uništenoj tavanici zjapila je rupa od šest metara. Voda je u mlazevima prskala na sve strane, izazivajući poplavu. Bilo je to ve​ro​vat​no naj​du​že i naj​moć​ni​je is​pi​ra​nje klo​zet​skih šo​lja u za​be​le​že​noj isto​ri​ji. Nije bilo moguće da je iko preživeo, ne u tom skučenom prostoru, okruženom teškim mermerom koji je pokrivao zidove i podove. Zapravo, taj čvrsti materijal je i sprečio da se eksplozija proširi, gu​ra​ju​ći je na​go​re i iza​zi​va​ju​ći ozbilj​na ošte​će​nja u dvo​ra​ni iz​nad. U međuvremenu, Abu i Ben su ušli u taksi, a Jusuf i Ibrahim su uskočili u drugi i preuzeli vođstvo. Ibrahim je upitao vozača da li zna gde je broj trista na Istočnoj sedamdeset drugoj ulici, i dok ih je drugi taksi u stopu pratio, probili su se kroz redak saobraćaj do Aper ist sajda. Iskrcali su se, i Ibra​him, ko​ji je imao no​vac i adre​su, pla​tio je oba tak​si​ja. – Hej, le​pi sta​no​vi – re​kao je Ben gle​da​ju​ći go​re. – Iz​gle​da – od​vra​tio je Ibra​him. – Šte​ta što mi ne ide​mo ta​mo. – Ka​ko to mi​sliš? – upi​tao je Ben. – Ne mislite valjda da bih dozvolio da dvojica njujorških taksista idu okolo znajući tačnu adresu na kojoj su ostavili četiri Arapina odmah nakon što je Abu gotovo razneo stanicu Pen? Žao mi je. Mo​ra​će​mo da ho​da​mo do Še​zde​set de​ve​te uli​ce. Ta​mo ide​mo. Abu je izgledao razočarano, pa je rekao: – Ibrahime, kažem ti, taj tip je znao ko sam. Čitao je no​vi​ne. A mo​ja sli​ka bi​la je pre​ko ce​le na​slov​ne stra​ne. Stal​no je gle​dao u me​ne. – Pi​tam se sa​mo da li si mo​gao da ga ski​neš a da pri tom ne iza​zo​veš na​ci​o​nal​nu ka​ta​stro​fu. – Nenaoružani smo, pa nisam mogao da ga upucam – odgovorio je Abu. – Nisam mogao da reskiram s tučom, jer bih mogao da izgubim, i nisam znao da li je on možda inspektor ili policajac koji nosi pištolj. Imao sam samo jednu priliku da ga ubijem, i znao sam da mogu neprimećeno da izađem iz stanice. Te bombe imaju dvadeset sekundi pauze pošto ukloniš osigurač. Za dvadeset se​kun​di mo​gu da pređem pri​lič​no mno​go. – Ni​si ni smeo da imaš bom​bu. Mo​gao si sve da nas do​ve​deš u opa​snost. – Da je ni​sam imao, mo​žda bi​smo već bi​li u za​tvo​ru, a za​tvor je go​ri od opa​sno​sti. – Abu Hasane – rekao je Ibrahim – sjajno je što si primetio tipa. I ispravno je što si ga uklonio pre nego što je uspeo da pozove policiju. Ali sad je potrebno da se smirimo, jer će nas svaka osoba u Sje​di​nje​nim Dr​ža​va​ma tra​žiti, a ne sa​mo po​la dr​ža​ve, kao što je do sa​da bio slu​čaj. – Uz našu sreću – rekao je Ben – ispašće da je tip koga je Abu uklonio gradonačelnik Njujorka ili ta​ko ne​što. – Gra​do​na​čel​ni​ci ne ke​nja​ju u sta​ni​ci Pen – uz​vra​tio je Abu. – Ot​kud znaš? – upi​tao je Ju​suf, ko​ji je zbog po​sled​njih do​ga​đa​ja bio vid​no po​tre​sen. – Ni​sam čuo ni za jed​nog gra​do​na​čel​ni​ka na ce​lom sve​tu ko​ji se is​ke​njao na sta​ni​ci Pen. Ha-ha-ha! – Umuknite – odbrusio je Ibrahim. – I razdvojte se. Hodajte dalje jedan od drugog, i na sledećem se​ma​fo​ru pre​đi​te uli​cu. Sledeća dva bloka prešli su ćutke, razdvajajući se jedan od drugog još više, dok su se približavali Šezdeset devetoj ulici. Kada su stigli, Ibrahim ih je okupio u seni i rekao im: – Čovek s kojim ćemo

se sada sresti vrlo je važna osoba. On će nam reći da nikad više ne idemo zajedno. Svi treba da po​stu​pi​mo ka​ko nam ka​že, u re​du? Niko se nije pobunio, pa je Ibrahim naredio da dvojica odu preko puta, a zatim u zgradu uđu na deset minuta razlike: – Prvo ja, pa Jusuf, zatim Abu, pa Ben – rekao je. – Svako neka pozvoni na stan dvadeset jedan D, tri puta kratko, dva puta duže. Tako ćemo znati da ste vi. Čovekovo ime je na spi​sku sta​na​ra, od​mah po​red zvo​na. Zo​ve se Faj​sal el Asad, Sa​u​di​jac. – Da li mu je to pra​vo ime? – Što se nas tiče, jeste. On radi za svoju vladu. Finansije, nafta i građevinski poslovi. Blizak je pri​ja​telj Ša​ki​ra Ka​na. *** Vesti o „paklenoj mašini“ na stanici Pen ušle su u televizijske vesti koje su se emitovale u jedanaest uveče. Policija je smesta zatvorila pet blokova Sedme i Osme avenije, na sever i na jug, kao i poprečne ulice od Zapadne dvadeset devete do Zapadne trideset treće ulice, celim putem od Devete do Šeste avenije. Evakuisali su nekoliko zgrada jer su se plašili da je ovo novi 11. septembar i da će bi​ti još eks​plo​zi​ja. Mediji su odmah zaključili da je bomba u stanici Pen delo terorističke ćelije koja operiše na Men​het​nu. Kaj​ron na Foks nju​zu ubr​zo je is​pi​si​vao: Te​ro​ri​sti po​no​vo na​pa​li Nju​jork. Cele noći mediji su pokušavali da razjasne napad. Čekali su da se neko javi i preuzme od​go​vor​nost za ka​ta​stro​fu, kao što su te​ro​ri​sti obič​no ra​di​li. Do jutra, kada se na kioscima pojavio Njujork dejli njuz, mediji su celu stvar tretirali kao punokrvnu misteriju: Da li je Al Kaida postavila bombu na stanici Pen? – Da li je zla Bin La​de​no​va ru​ka iza sve​ga ovog? – Po​li​ci​ja zbu​nje​na ćut​njom bom​ba​ša. Budući da još uvek nije bilo prijavljenih žrtava, Njujork post je predvidljivo pomislio da je cela stvar po​ma​lo sme​šna, na nji​ho​voj na​slov​noj stra​ni je pi​sa​lo: Ko je bom​bar​do​vao klo​nju? Policija je objavila da je dvadeset sedmoro ljudi povređeno, većinom osoblje Am​tra​ka i stanice. Je​di​na ozbilj​na po​vre​da iza​zva​na je ka​da je či​sta​ča obo​ri​la le​te​ća ko​ma​di​na zi​da. Niko nije znao da li je neko bio u toaletu kada je bomba eksplodirala. Mesto je trenutno bilo gomila šuta, iz kojeg su vatrogasci ispumpavali vodu, dok su ekipe za hitne intervencije pokušavale da spre​če cu​re​nje iz de​se​ti​na po​lo​mlje​nih vo​do​vod​nih ce​vi. Kako je svanulo jutro, tako se priča smirila. Nije bilo dokaza o umešanosti terorista, ali je tokom noći Njujork zaustavio život u središnjem delu grada. Jutarnji saobraćajni špic se pogoršao, ali široka akcija policije, bezbednosnih agencija i pasa tragača nije ni nakon dvanaest časova potrage donela nikakve rezultate. Očekivalo se da se grad vrati normalnom funkcionisanju pre popodnevne sa​o​bra​ćaj​ne gu​žve. Čak je i sta​ni​ca Pen tog ju​tra otvo​re​na za sa​o​bra​ćaj, jer je eks​plo​zi​ja oti​šla uvis, a to​kom no​ći Me​di​son skver gar​den ostao je u mra​ku. Ipak, ostala je sumnja da je u pitanju terorizam, zasnovana na jednostavnoj istini da u ovom savremenom svetu, osim poluludih džihadista, retko ko šeta centralnim Menhetnom noseći bombe u ak​ten-​ta​šni. Pozvani su FBI i CIA i obe agencije došle su do istog zaključka: Ključ leži u tome da se pomoću DNK pre​ci​zno iden​ti​fi​ku​ju svi ko​ji su po​gi​nu​li u to​a​le​tu, ako su pro​na​đe​ni ljud​ski osta​ci. Dodatna mogućnost bila je da će se javiti ljudi čiji su rođaci ili članovi porodica bili na stanici Pen u vreme eksplozije a još uvek se nisu vratili. Bombaš je jednostavno iščezao, i nije bilo mnogo šta da se ura​di dok fo​ren​zi​ča​ri ne is​pi​ta​ju do​ka​ze i dok se ne​sta​li ne iden​ti​fi​ku​ju.

Sedamnaest sati nakon eksplozije, gospođa Suzan Harvi, iz Zapadne trideset šeste ulice, prijavila je nestanak svog muža, Majkla, direktora rudnika uglja, koji se vozom Kar​di​nal vraćao u Njujork. Koliko je ona znala, Majkl je u voz seo u Čarlstonu u Zapadnoj Virdžiniji oko osam i petnaest ujutro, i stigao u Njujork nešto pre deset. Rekla im je da je Majkl više voleo da putuje vozom nego da leti, jer mu je to pružalo vreme da radi, odmara se i razmišlja, a i stanica je bila samo nekoliko blokova od nji​ho​ve ku​će. Gospođa Harvi se nije čula sa svojim mužem još od kada je krenuo iz Čarlstona, pa je pret​po​sta​vi​la da je ili za​ka​snio na voz, ili pro​me​nio pla​no​ve. Sa​da je bi​la van se​be od bri​ge. Sledeća osoba koja se javila bila je gospođica Irena Siford iz Istočne osamdeset druge ulice. Nestao je njen otac. On je seo u kasni voz za Filadelfiju kako bi posetio njenu sestru – barem je ona tako mislila. Međutim, nikada nije stigao i cela porodica bila je zabrinuta da je možda povređen pri​li​kom eks​plo​zi​je na sta​ni​ci. Policija je samo mogla da im saopšti da još uvek nema nikakvih izveštaja da je neko poginuo u eksploziji, a da imena Majkl Harvi i Tomas Siford nisu na spisku povređenih. Proći će još dva dana pre nego što pronađu i ispitaju jezive delove tela i dok policijske laboratorije ne potvrde da su oba čo​ve​ka po​gi​nu​la u eks​plo​zi​ji u to​a​le​tu. Na neki način, to je istragu učinilo još težom, jer nije postojao ni delić dokaza koji bi pokazao da su Majkl ili To​mas bi​li me​ta Al Ka​i​di​nih dži​ha​di​sta. Zanimanje za bombu na stanici Pen počelo je da bledi. Čak je i kapetan Remšo, čija je paranoja od terorističkih aktivnosti bila sveprožimajuća, počeo da se priklanja „blesavoj“ teoriji da u eksploziji nije bilo nikakvog smisla i da dva poginula bela Njujorčanina nemaju veze s politikom ili te​ro​ri​zmom. *** Iza​bra​ni su se sad udobno smestili u šestosobni stan gospodina Fajsala el Asada, visokog, tamnoputog Saudijca koji je bio desna ruka Šakira Kana za sve Al Kaidine operacije u Sjedinjenim Državama. Tokom poslednjih nekoliko godina te operacije su na neki način bile ograničene, dok se besni Džordž Buš Mlađi šepurio po Beloj kući, preteći da će razneti pola Himalaja ako se tokom njegove vladavine bilo ko iz Avganistana ili Pakistana usudi da čak i petardu baci na teritoriju Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. I kao što se moglo pretpostaviti, niko i nije, što je saudijske finansijere smirilo na nekoliko godina. Ali Fajsal el Asad bio je fanatik kao i ostali. Plamen nepravde ga je izjedao. U planinama iznad doline Svat stekao je divljenje svojih kolega zbog svog savršenog i tajnovitog upravljanja islamskim blagom na Zapadu, posebno tokom priprema za 11. septembar. Nekako je uspeo da ostane prihvatljivo lice bliskoistočnog kapitalizma, dok je istovremeno radio u tandemu s potpuno ne​pri​hva​tlji​vim Osa​mom bin La​de​nom. Ali sada su se stvari promenile. Ključni ljudi Al Kaide bili su oslobođeni iz Gvantanama i El Asad je bio spreman da se vrati na posao. Srdačno i s iskrenom dobrodošlicom dočekao je Ibra​hi​ma, Ju​su​fa, Be​na i Abua, sme​ju​ći se i tap​šu​ći ka​da je čuo da je Abu raz​neo to​a​let u sta​ni​ci Pen. Rekao im je da ni pod kojim okolnostima ne izlaze zajedno na ulice Njujorka. Naravno, za dva-tri dana moći će da idu odvojeno, sve dok Abu Hasan održi obećanje da u šetnju neće nositi ručne bom​be. El Asad večeras će poslati poruku u Pešavar i obavestiti Šakira Kana da su iza​bra​ni stigli sigurno i po planu, i da je sve spremno za sledeći napad. On je verovao da će to biti potpuno

uništenje jevrejske škole s pogibijom otprilike hiljadu dvesta ljudi u njoj – dece, tinejdžera, ro​di​te​lja i na​stav​nog oso​blja. – Da li će nakon toga svima biti jasno da su upravo prisustvovali islamističkoj osveti? – upitao je Ben el Tu​ra​bi. – O, da – odgovorio je Fajsal el Asad. – Biće im više nego jasno. Postaraćemo se da im bude ap​so​lut​no ja​sno. – Mo​že​mo li da zna​mo ko​ja je na​ša me​ta? – upi​tao je Ibra​him. – Trenutno, to je državna tajna. Možda ću moći sutra da vam kažem. A tada nas čekaju velike pri​pre​me. Mo​ra​mo obi​ći mno​ga me​sta i po​tro​ši​ti mno​go nov​ca. Ne sme da bu​de gre​ša​ka. *** Prvi napredak u istrazi desio se malo pre ponoći. Izveštaji forenzičara, kako se i pretpostavljalo, potvrdili su da su ostaci dvojice poginulih pronađeni u ruševinama na stanici Pen. Analize DNK potvrdile su da je jedan čovek Majkl Harvi, a drugi Tomas Siford. Gospođa Harvi i gospođica Si​ford po​zva​ne su u sta​ni​cu. Ni​je bi​lo kom​plet​nih te​la za iden​ti​fi​ka​ci​ju, ali je bi​lo de​lo​va ode​će. Drugi deo izveštaja bio je eksplozivan, da tako kažemo. Toalet je bio raznet pomoću ručne bombe, vojne bombe koju je bilo moguće identifikovati i koju je proizveo svetski poznat proizvođač oružja, švajcarski RUAG iz Berna, velika evropska organizacija koja je imala i svemirski program kao i jed​nu od naj​ve​ćih fa​bri​ka za pro​iz​vod​nju ruč​nog na​o​ru​ža​nja na sve​tu. RUAG je proizvodio milione devetomilimetarske municije za oružje kao što je nemački luger, a bio je svetski lider u proizvodnji ručnih bombi. Ona koja je raznela toalet ubrzo je identifikovana kao klasični RUAG proizvod HG-85, kojim su Švajcarci snabdevali armije širom sveta. Informacija u kojoj je fabrici proizvedena bomba nije bila bitna. Ali delovi spoljnog kućišta pronađeni u ru​še​vi​na​ma bi​li su od ogrom​nog zna​ča​ja. Da je eksploziju izazvala imrovizovana eksplozivna naprava, tipična za Kabul i Bagdad, stvar bi bila potpuno drugačija. Ali ova bomba bila je potpuno druga priča. Ovakve bombe bile su namenjene isključivo vojnim snagama i nisu mogle da se nađu na crnom tržištu. Ko god da ju je ba​cio, mo​rao je da ima ne​ke ve​ze s na​ci​o​nal​nim ar​mi​ja​ma. Kapetan Remšo probuđen je u rane jutarnje sate i odmah je, od uzbuđenja, skočio iz kreveta. Ta ručna bomba promenila je sve. Da biste se domogli jedne takve bombe, morali ste da budete pravi te​ro​ri​sta. I to je iza​bra​ne vra​ti​lo pra​vo u ovu za​pe​tlja​nu jed​na​či​nu. Kapetan Remšo naoštrio se dok je odlazio u radnu sobu da proveri vozni red iz Albukerkija za Njujork. – Pitam se – premišljao se – da li su ti zlotvori vozom putovali preko pola Amerike i pronašli neki razlog da raznesu onu dvojicu Njujorčana pravim terorističkim oružjem, prokletom ruč​nom bom​bom. Po svim standardima, procena je bila previše smela, ali Džimi je bio opsednut pronalaženjem četvorice terorista, i sumnjao je u svakoga i u sve što je imalo veze sa Bliskim istokom. Da je u Bel​mont par​ku20 ugle​dao ždre​be ko​je se zo​ve Pu​stinj​ski Še​ik, ve​ro​vat​no bi ga uhap​sio. Konačno, pronašao je dva voza koja bi koristio svako ko bi želeo da nakon ubistva graničara u je Nju Mek​si​ku stig​ne iz Al​bu​ker​ki​ja u Nju​jork. Ni​je bi​lo dru​gog iz​bo​ra, dru​ge sta​ni​ce ili dru​gog pu​ta. Prvi voz, Sautvestern čif, krenuo je u vreme ručka, i sutradan oko tri po podne stigao u Čikago. Sledeći voz, Kar​di​nal, išao je iz Čikaga ravno do Njujorka, u koji je stizao malo pre deset sati sle​de​će ve​če​ri.

I baš tamo taj jebeni Ibrahim od Arabije iskače iz voza i u pet do deset uveče raznosi jebenu ke​nja​ru na sta​ni​ci Pen – tač​no na vre​me. Ne​ma ni​ka​kvog smi​sla. Mozak Džimija Remšoa bio je u nekoj vrsti turbo-pogona, i on je razmišljao i mrmljao na čistom australijskom, što je radio uvek kada je bio previše uzbuđen. I, šta sam dokazao?, zahtevao je odgovor od sebe. Ništa, zar ne? Osim da su izabrani mogli to da izvedu, da su se vozili tačno tim vo​zo​vi​ma ko​je sam pro​na​šao. Ka​kve su šan​se za to? Ot​pri​li​ke mi​lion pre​ma je​dan. Za​je​bi. Zatvorio je kompjuter i ustao rešen da se vrati u krevet i, dok sutradan u sedam ujutro ne ode na posao, zanemari problem. Ali tada mu je na pamet pala nova ideja. Sledeći veliki napad na SAD biće stanica Pen, planiran za vreme kada većina osoblja i putnika nije tamo – baš kao i prilikom napada na Svetski trgovinski centar. Arapi od meksičke vojske uzimaju ručne bombe i probijaju se preko granice, pritom ubijajući dvojicu policajaca koji su im se našli na putu. Njihovi ortaci ih sačekuju s kolima i odvoze do najbliže veće železničke stanice – Albukerki. Ukrcavaju se na Sa​u​tve​stern čif za Či​ka​go i Nju​jork. Izlaze u glavni hol stanice Pen, ali jedan od njih je primećen kako raspodeljuje bombe. Putnik, ve​ro​vat​no biv​ši pri​pad​nik voj​ske, vi​če i tr​či ka nji​ma. Jusuf Kamilje Govno beži u toalet. Putnik uleće za njim. Jusuf ga spotiče, izvlači osigurač iz bombe i raznosi mesto. Arapi sakrivaju bombe i beže u kola koja ih čekaju ispred Medison skver gar​de​na. Džejn Remšo nije se ni pomerila dok je Džimi, dve sobe dalje, imao svoju tiradu. Ipak, bila je na nogama u pola sedam, spremajući kafu i tost, pre nego što će poći za Univerzitet u Džordžtaunu, na kom je pohađala kurs američke istorije. Upravo je čitala poslednje stranice poglavlja o generalu Stounvolu Džeksonu, kada je Džimi upitao: – Da li misliš da je bomba na stanici Pen bila nesrećan slu​čaj? – Verovatno – odgovorila je. – Nema motiva. Nema logike. Nikome nije od koristi. Veliki rizik ni zbog če​ga. – A šta ako ti ka​žem da ni​je bi​la pod​met​nu​ta bom​ba? Ba​če​na je voj​na ruč​na bom​ba. – Ruč​na bom​ba! Gde su je do​đa​vo​la na​ba​vi​li? – Do​bro pi​ta​nje. *** Bi​lo je ma​lo pre po​no​ći u vla​di​noj kan​ce​la​ri​ji Ša​ki​ra Ka​na u Isla​ma​ba​du. Osim obez​be​đe​nja, Ša​kir je bio je​di​ni čo​vek u zgra​di. Nje​gov vo​zač če​kao ga je na​po​lju u dvo​ri​štu. Sedeo je za stolom, malo gledao na sat, a zatim je uzeo telefon, telefon oko kojeg su inženjeri proveli stotine časova kako bi ga učinili sigurnim kao što je bila sigurna bilo koja zemaljska linija na svetu. Nov pakistanski sistem u potpunosti je bio šifrovan, i kao takav, veoma uspešno je štitio po​ver​lji​ve vla​di​ne raz​go​vo​re. Bio je prak​tič​no ot​po​ran na špi​ju​ni​ra​nje. Pa, sko​ro. Trenutno je u Njujorku bilo tri sata po podne. Fajsal el Asad bio je sâm u radnoj sobi i čekao je da zazvoni telefon. Njegovi gosti ushićeno su gledali nastavak avantura Ter​mi​na​to​ra. Telefon je zazvonio dva minuta nakon punog sata. Fajsal se na poziv javio bez reči. S druge strane linije začuo se glas: – Nazad u nalseb jer su momci kralja Saula vrhunski Kod Ejba. Zeleno je za bivše ptice iz ka​ve​za, ali ne​ka ima​ju po​gled na pla​ni​nu. Bud​ni su spa​va​či, je​dan, tri i če​ti​ri nu​la. Mo​žeš po​stu​pi​ti? Faj​sad je re​kao: – Po​tvrd​no. I ve​za se pre​ki​nu​la.

Saudijski čovek za vezu razumeo je svaku reč u tajnoj poruci koja mu je preneta. Sada mu je bila poznata meta, koja je odabrana s liste od deset koledža. Sledeće što je morao da uradi bilo je da na račune, koje će otvoriti u maloj provincijskoj banci, deponuje dva miliona dolara – sredstva za eks​plo​ziv i za po​tre​be ope​ra​tiv​nog šta​ba. Bio je to veoma dobar plan, plan koji će, gotovo sigurno, doneti više slave i zloglasnosti borbenim snagama Al Kaide nego bilo šta drugo što je postignuto nakon napada na Kule bliznakinje. Ovaj ogromni napad na Velikog šejtana mogao bi Amerikance i njihove kohorte da natera na potpuno povlačenje iz Avganistana, što bi taj veliki plemenski narod vratilo tamo gde pripada – u uzvišene ru​ke nji​ho​ve sve​te bra​će ta​li​ba​na. El Asad je znao da će se plan verovatno završiti smrću četvorice mladića iz susedne sobe, i zbog toga je žalio. Ali Alah je voleo mučenike koji su živote položili u njegovo ime, i pozivao bi ih k Sebi, preko mosta, uz zvuke triju truba. Bilo je i gorih sudbina, mislio je, ali ova mu sigurno nije bila u pla​nu. *** Britanska teritorija na obali Kipra nalazila se samo na tristotinak kilometara od Sirijske pustinje. Ipak, baš kao i kod kuće u Britaniji, noćas je lila kiša, već pet sati. Grub, peskovit teren oko postrojenja JSSU već je postao močvaran. Ogromni nemački ovčari koji su čuvali bazu bili su natopljeni kišom i potpuno mokri, baš kao i stražari. Kišne kapi udarale su u veliku drvenu tablu na kojoj je pisalo da će svako ko neovlašćeno kroči na ovu teritoriju biti na mestu ubijen. Te​ri​to​ri​ja Velike Britanije , pisalo je na tabli. Ali večeras nije bilo potrebe to da naglašavaju. Sve je bilo britansko – hladno, vetrovito, mokro i jadno. Satelitske i radio-antene i odašiljači štrčali su s krovova kamene građevine, povijali se pod naletima jugozapadnog vetra, a noć je bila crna poput sr​ca te​ro​ri​ste. U operativnim prostorijama, osvetljenim samo treperavom svetlošću monitora i pozadinskom svetlošću tastatura, krem britanskih elektronskih obaveštajaca bio je na zadatku, spreman da prevede svaku poruku, signal ili kodiranu transmisiju na bilo koji od stotinu jezika. Gledali su i slušali, tražili bilo kakvu neopreznu komunikaciju koja bi mogla da oda teroriste i ostavi ih na milost bez​bed​no​snim sna​ga​ma Za​pa​da. Narednik Šejn Kolins bio je u noćnoj smeni, u društvu mornaričkog poručnika, kada je pokupio poziv na INTELSATU: – Nazad u nasleb jer su momci kralja Saula vrhunski Kod Ejba. Zeleno je za bivše ptice iz kaveza, ali neka imaju pogled na planinu. Budni su spavači, jedan, tri i četiri nula. Mo​žeš po​stu​pi​ti? To je definitivno bio arapski. A zatim je nastupila pauza od možda devet sekundi, pre nego što je uda​lje​ni glas od​go​vo​rio: – Po​tvrd​no. Ni​šta vi​še, a za​tim se ve​za pre​ki​nu​la. Ovo je bila rutina za iskusnog operativca poput Šejna. Poruka je bila očigledno vojna zbog dve reči: „postupiti“ i „potvrdno“. Narednik se okrenuo i pozvao nadređenog: – Kapetane, ovamo, mo​lim vas. Sta​ni​ca pet. Voj​ni ka​pe​tan Alek Saj​mon, tri​de​set​dvo​go​di​šnjak, br​zo je sti​gao i upi​tao ga: – Šta se de​ša​va? Brzo pišući nešto i ne gledajući gore, Šejn Kolins je odgovorio: – Telefonski razgovor presretnut. Moguća vladina šifra Indije ili Pakistana, ali ne baš dobra. Izgleda da je vojna, ali nije kodirana. Više kao tajni govor. Dužina transmisije: četrnaest sekundi, a zatim vrlo kratak odgovor. Imam grubi pre​vod.

Do​dao je slu​ša​li​ce nad​re​đe​nom, a za​tim pri​ti​snuo dug​me za re​pro​duk​ci​ju. Sedamnaest sekundi kasnije, kapetan Sajmon klimnuo je glavom i podigao telefon, brzo izgovorivši: – Satelitska KOMUNIKACIJA dva-tri-nula-šest prevedite i pripremite tekst za slanje u Dr​žav​ni bi​ro za ko​mu​ni​ka​ci​je na de​talj​nu ana​li​zu. Šezdeset sekundi kasnije, više od tri hiljade dvesta kilometara i dve vremenske zone daleko, u operativnom centru Biroa za komunikacije uključio se monitor. Operativni centar, ogromna, jarko osvetljena prostorija, danonoćno prepuna civila, bio je sušta suprotnost strogim vojnim operativnim prostorijama na Kipru. Takođe, napolju nije lila kiša i nije bilo ni tabli koje su pretile da će svako ko pre​đe li​ni​ju bi​ti upu​can. Ipak, ovo mesto je, i istorijski i praktično, predstavljalo sámo srce najstrašnijeg aspekta Velike Britanije – istureni red MI6, opaku tajnu policiju koja osmatra svetske probleme, prisluškuje svetske ne​ga​tiv​ce i ni​ka​da ne po​su​sta​je u ne​mi​lo​srd​nom nad​gle​da​nju od​met​nu​tih dr​ža​va. Ogromna kružna zgrada bila je ujedno i naslednik i čuvar tajni Blečli parka, čuvene engleske plemićke kuće u kojoj su dešifrovali Enig​mu, Hitlerovu mašinu za kodiranje, što im je donelo večnu za​hval​nost sa​ve​znič​kih sna​ga. Hardver je napredovao u poslednjih šezdeset pet godina, ali se etos održao. Biro je još uvek bio prepun ljudi čiji su bogovi ostali ti studiozni matematičari i kriptolozi koji su u tišini učinili da nacističke šifre postanu beskorisne; koji su tačno odredili položaj pancer divizija, razotkrili flote ne​mač​kih lo​va​ca bom​bar​de​ra i ot​kri​li atlant​ske pu​ta​nje pod​mor​nič​kih čo​po​ra. Poslednjih godina osoblje Biroa za kominikacije izdaje veliku zlatnu značku koja se dodeljuje svakom od nekolicine preživelih članova stare vladine Škole za kodiranje i šifrovanje,21 koja se nalazila u Blečli parku. Prednja strana amblema je stilizovana verzija čuvene „Krofne“, na rubu grada Čeltenama. Naličje značke, iza igle za zakopčavanje, naravno ne može da se vidi. Na njoj, bri​tan​ski skrom​no, pi​še: Mi smo ta​ko​đe slu​ži​li. I sada su reči očigledno neuravnoteženog pakistanskog fanatika Šakira Kana išle stazama poruka koje su davno napisali Hitlerovi generali. I te reči su stajale ispred zamišljenog pogleda britanskog krip​to​lo​ga, mla​de že​ne ci​vi​la, ko​ja je po​zva​la: – JSSU zah​te​va de​talj​nu ana​li​zu pre​sret​nu​te po​ru​ke. Nad​re​đe​ni se ja​vio: – Po​ša​lji mi je, ho​ćeš li? Trenutak kasnije, podigao je telefon i rekao: – Satelitska komunikacija dva-tri-nula-šest sa Kipra. Mo​lim vas da usta​no​vi​te fre​kven​ci​ju li​ni​je i pro​ve​ri​te kod. Če​ka​ću na re​zul​tat. Nekoliko sekundi je prošlo i stigao je odgovor: – Linija frekvencije Kipar do tačke iza lanca Hindukuš, severoistočni Avganistan. Još uvek proveravam... možda Pešavar... ne, još dalje. Dobijam ne​što u Isla​ma​ba​du... još uvek pro​ve​ra​vam... po​ku​ša​vam da tač​no od​re​dim. Prošao je čitav minut, a zatim je došla jasna poruka: – Ta linija prelazi Siriju, Irak i Iran i ide do Av​ga​ni​sta​na. Ne​mam in​for​ma​ci​je o da​ljoj tran​smi​si​ji. Na Kipru, kapetan Sajmon je čekao. Znao je da će informacija stići, jer je oduvek verovao da između njegovog položaja na Kipru i Pakistana postoji snažna linija frekvencije, što je verovatno ima​lo ne​što s či​nje​ni​com da prak​tič​no de​le ve​zu duž tri​de​set če​tvr​te pa​ra​le​le. Starešina u Birou za komunikacije okrenuo se k mladom telefonisti koji je prvi primio signal kapetana Sajmona. – Zasad – rekao je – sigurni smo u to da je neko oko ponoći iz Islamabada pozvao nekog na još neutvrđenom mestu. Zatražite drugu liniju frekvencije, molim vas. Uzbunite sta​ni​ce Sa​u​dij​ska Ara​bi​ja i Pa​ki​stan. Pro​na​đi​te gde se li​ni​je pre​se​ca​ju. Hva​la vam, Lin​di. Minut kasnije, službenica je bila na vezi s Kiprom, pa je kapetanu Sajmonu podnela izveštaj: – Gospodine, sigurni su u to da nije kodirana. Slažemo se da je vojne prirode. Upravo smo fiksirali taj odgovor „potvrdno“, ali je bio prekratak za drugu liniju frekvencije. Sigurni smo da je u pitanju

istočna obala Severne Amerike. Ali ostatak je nejasan... negde između Vašingtona i Mejna. Pro​sle​di​li smo ame​rič​koj Na​ci​o​nal​noj bez​bed​no​snoj agen​ci​ji u Me​ri​lend. Još uvek tra​ga​mo. – Da li da sa​če​kam, ili će​te se po​no​vo ja​vi​ti? – Samo trenutak, gospodine. Imamo nešto. Američke vlasti su tačno odredile vladinu zgradu u Islamabadu, zaštićeni sistem. Nemaju broj, ali poziv je upućen negde iz unutrašnjosti glavne ad​mi​ni​stra​tiv​ne zgra​de ko​ja se zo​ve Pak se​kre​ta​ri​jat. – Hva​la vam – od​go​vo​rio je ka​pe​tan Saj​mon. – Ima li ne​što no​vo o ame​rič​kom de​lu po​zi​va? – Ne mnogo. Ali operativci u NSA gotovo su sigurni da se radi o Njujorku, pre nego o Bostonu ili Va​šing​to​nu. Još uvek po​ku​ša​va​mo. Ja​vi​će​mo se. U tom trenutku kompletan prevod zasjao je na kapetanovom monitoru, zajedno s pripadajućim pred​lo​zi​ma. – Prva rečenica mogla bi da se odnosi na izraelske specijalne snage, ili čak na Mosad. „Vrhunski“ je eufemizam za „veoma važni“. „Kod Ejba“ je nepoznat pojam. Može da bude bilo gde. „Ptice iz kaveza“ su verovatno bivši pakistanski zatvorenici u zalivu Gvantanamo. Ima ih mnogo. „Planina“ sugeriše neku adresu. „Spavači“ može da se odnosi na Al Kaidine ćelije spavača, najomiljenije gru​pa​ci​je Bin La​de​na. Vi​di pod re​fe​ren​ce. „Mo​žeš po​stu​pi​ti“ oči​gled​no je bi​la voj​na ste​no​gra​fi​ja. Nije bilo bogza šta, ali bio je neki početak. U Birou za komunikacije su potvrdili da su poslali signal američkom Nacionalnom birou za nadgledanje, Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji i Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Vratila im se šifrovana poruka iz NSA u kojoj se od Čeltenama i Ki​pra zah​te​va​lo da ce​le no​ći oba​ve​šta​va​ju Fort Mid o na​pret​ku pro​na​la​že​nja sig​na​la. To što im je uspelo da povežu poziv s glavnom vladinom zgradom u Islamabadu bilo je od ključne važnosti, jer je Pakistan bure baruta u kom se krije nuklearno oružje, za kojim talibani i Al Kaida svim sr​cem žu​de. Nacionalna armija koja je imala snagu i efikasnost kao pakistanska, morala je da bude više nego dovoljna odbrana od turbanskog ološa koji je na Bliskom istoku pokušavao da pokrene neku vrstu svet​skog ra​ta. Ali ni​je. I sva​kim da​nom je to i do​ka​zi​va​la. Aleks Sajmon gledao je kroz vrata kiparskog osmatračkog bunkera. U mislima su mu iskakale uobičajene slike džihadskih koljača, sakrivenih u svojim planinama, u svojim pećinama, kako pripremaju eksploziv, i kako su se sad, izgleda, ušančili u vladinim kancelarijama. Palo mu je na pamet da bi ovakve ubice zaustavili pametni, moderni agenti u engleskim vlažnim i zelenim brdima Kotsvolda; muškarci i žene čiji su preci locirali mnogo mračnije snage i mnogo veće zlotvore od bi​lo ko​jeg od ovih sa​vre​me​nih sve​tih rat​ni​ka.

8. Kapetan Džejms Remšo imao je nelagodan osećaj da krši jedno od zlatnih pravila admirala Mor​ga​na: Si​ne, ni​ka​da ne​moj da gu​biš vre​me ju​re​ći pro​kle​te sen​ke. Ispred njega stajao je uvek prisutan blokčić na linije u koji je beležio misli, teorije, činjenice i stra​te​gi​je. Tre​nut​no je stra​ni​ca u ko​ju je gle​dao pred​sta​vlja​la žvr​ljo​ti​ne jed​nog lu​da​ka. Pokušao je da sklopi sve dokaze i tragove koji su isplivali od kada su teroristi pušteni na slobodu. I mo​rao je da pri​zna da se trag ma​nje-vi​še iz​gu​bio. Otišli su u Englesku i nekako se izvukli iz nje. Takođe, otišli su u Andaluziju u Španiji, da bi i odatle pobegli. Sigurno je da su se pojavili u Meksiku i da su mo​žda ubili onu dvojicu graničara dok su pokušavali da uđu na teritoriju Sjedinjenih Država. Sranje na stanici Pen u Njujorku bilo je pot​pu​no od​vra​ća​nje pa​žnje ko​je ni​je do​ne​lo ni de​lić do​ka​za. A sada se pojavila i ta kvazišpijunska poruka koja je iz Islamabada poslata nekome ko mo​žda živi na Menhetnu, u kojoj se tupi o kralju Saulu i bog zna o čemu sve ne. U redu, možda ima nečega u tome, ali to je tuđa briga, a ne njegova. Pozovite jebene kriptologe, mrmljao je, ali nemojte da me uznemiravate dok ne pronađete nešto opipljivo. Duboko u srcu znao je da bi mu se admiral Mor​gan sme​jao ka​da bi od nje​ga za​tra​žio sa​vet o ovo​me. Takođe, imao je daleko važnijih stvari kojima je morao da se pozabavi. Kineze su ponovo sumnjičili da su umešani u pakistanski nuklearni program; obe zemlje su tajno pregovarale s Iranom, zbog čega je Pentagon besneo; a Rusi nisu želeli da priznaju da su negde u severnom Atlantskom oke​a​nu za​tu​ri​li pod​mor​ni​cu kla​se taj​fun s ink​ter​kon​ti​nen​tal​nim nu​kle​ar​nim pro​jek​ti​li​ma. Postojao je i žestok pritisak na NSA da se okače na SATKOM glupih Britanaca, koji su ponovo po​če​li da pre​te da će od​u​sta​ti od svo​je pre​sku​pe pod​mor​nič​ke flo​te Traj​dent. Ipak, Džimi Remšo nije mogao da iz misli izbaci aktivnosti Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua Hasana. Ve​ro​vao je da su na Men​het​nu, uglav​nom zbog ruč​ne bom​be. Imejlom je poslao poruku iz Islamabada Maku Bedfordu a zatim ga je pozvao. Njih dvojica provela su pola sata istražujući posledice. Da li su to bili oni? Da li su u Njujorku? Šta ako jesu? Šta ako ni​su? I, kao što se Nju​jork post ta​ko je​zgro​vi​to upi​tao, ko je bom​bra​do​vao klo​nju? Na kraju razgovora, Mak je primetio nešto što je bilo od presudnog značaja. – Ona poruka iz Islamabada – rekao je – verovatno je došla od osobe koja je povezana s pobunjeničkim snagama u Pakistanu, talibanima ili Al Kaidom. Od onih budala iz doline Svat koje imaju veliku podršku u vladi. A kada ti tipovi počnu da razgovaraju o bilo čemu što je povezano s Izraelom, to nikada nisu miroljubivi ciljevi. Ne mogu da dešifrujem taj razgovor. Ali mogu da se opkladim da je Mosad zainteresovan. Sećaš li se da je izraelska tajna služba bila usred događaja kada su ti tipovi poslednji put bili na sudu. Nije najgora stvar na svetu da se oslonimo na intuiciju. Uostalom, to mi je nekoliko puta spaslo život. Mislim da ću se na nekoliko dana preseliti na Menhetn. Čisto da vidim da li ću us​pe​ti da pro​na​đem te ti​po​ve... pre ne​go što ura​de ne​što za​i​sta lo​še. – Ho​ćeš li se ja​vi​ti? – Aha. Za dan-dva. Oba​ve​sti me ako ne​ko re​ši tu za​go​net​ku iz Isla​ma​ba​da. *** Sutradan, Mak se prijavio u hotel Val​dorf-Asto​ri​ja. Bilo mu je potrebno mesto koje više liči na grad

nego na hotel, mesto u kojem će moći da se izgubi. U vreme ručka prošetao je niz tri bloka do Druge ave​ni​je, a za​tim je oti​šao do​le do Če​tr​de​set tre​će uli​ce, u ko​joj se na​la​zio Ge​ne​ral​ni kon​zu​lat Izra​e​la. Prošao je proveru obezbeđenja i prijavio se na recepciji držeći u ruci mali koverat koji je pripremio još u hotelu. Na kovertu je bilo ime pukovnika Bendžamina Šalita, starog prijatelja s ko​jim se bo​rio u Av​ga​ni​sta​nu. Ben Šalit regrutovan je u Mosad pre pet godina, i službovao je u izraelskoj tajnoj policiji u Tel Avivu kao i u raznim mestima na Bliskom istoku. Pre dve godine postavili su ga na položaj u Nju​jor​ku. Mak je znao da je Ben ta​mo, ali ni​je znao šta biv​ši ko​man​dant ra​di. Znao je da bi bilo besmisleno zatražiti da razgovara s njim, jer Izraelci nikada ne bi priznali da se bilo gde u blizini njihove sunčane turističke agencije nalazi operativac Mosada. Broj osamsto na Dru​goj ave​ni​ji bio je stro​go na​me​njen za pa​so​še, sa​ve​te, ho​te​le, vi​ze i tu​ri​stič​ke in​for​ma​ci​je. Ljudi kao Ben Šalit delovali su iz senke, pazeći na opasnost, locirajući pretnje, prateći osumnjičene teroriste koji bi želeli da naškode njihovoj naciji. Imali su sopstvenu obaveštajnu mrežu, a u ovoj zgradi čak i sopstveni ulaz, sa zadnje strane, jer nikad se ne zna ko bi mogao da po​sma​tra. Mak Bedford jednostavno je ostavio koverat na recepciji i zamolio službenika da ga dostavi. Unutra je bila jednostavna poruka u kojoj je Bena zamolio da nazove Val​dorf. Zatim se vratio u ho​tel i če​kao. U četiri po podne pozvao ga je recepcioner kako bi ga obavestio da je gospodin Šalit ovde i da že​li da se vi​de i na​đu za sto​lom na te​ra​si za kok​te​le. Ma​kov biv​ši brat po oruž​ju bio je sna​žan crn​pu​rast čo​vek pro​seč​ne vi​si​ne, s ne​po​gre​ši​vim sja​jem u duboko usađenim očima. Ben Šalit, sada u kasnim tridesetim, nije se ženio, živeći život stalnih pre​o​kre​ta u slu​žbo​va​nju za svo​ju ze​mlju. – Reći ću samo ovo, Beni – rekao je Amerikanac. – Izgledaš mnogo bolje nego poslednji put kada sam te vi​deo. – Kao i ti – odgovorio je Izraelac. Prisetili su se eksplozije kraj puta u Kabulu, koja im je prevrnula džip i izbacila ih obojicu napolje, ostavljajući ih krvave i prašnjave, ali uglavnom ne​po​vre​đe​ne, s ob​zi​rom na to da su osta​la če​tvo​ri​ca po​gi​nu​la. Tokom radnog vremena nisu konzumirali alkohol, pa su se zadovoljili čajem tokom dugog raz​go​vo​ra o si​tu​a​ci​ji na Bli​skom is​to​ku, za ko​ju ni​je​dan od njih ni​je mi​slio da je sjaj​na. Bilo je skoro petnaest do pet kada je Mak svom starom drugaru rekao zašto je tu. – Beni – rekao je – moram da se nakačim na izraelsku mrežu koja se bavi nacionalnim ili lokalnim opasnostima po Nju​jork. – Pa, čini mi se da si već na dobrom mestu – odgovorio je Izraelac. – To je moj resor. Moj život, za​pra​vo. Šta že​liš? – Ja, ne​zva​nič​no, pra​tim če​ti​ri biv​ša za​tvo​re​ni​ka ko​ja su ne​dav​no pu​šte​na iz Gvan​ta​na​ma. – Za​ni​mlji​vo – re​kao je Ben. – I ja ih pra​tim. Ali me po​seb​no in​te​re​su​ju dvo​ji​ca njih. – Mi​sliš na Be​na el Tu​ra​bi​ja i Abua Ha​sa​na Ak​ba​ra? – Tako je. Dvojica terorista koji su počinili dva najstrašnija zločina u našoj istoriji. I još mnogo vi​še. Mak je pa​žlji​vo klim​nuo gla​vom. – Oni pu​tu​ju s dvo​ji​com za ko​je smo mi po​seb​no za​in​te​re​so​va​ni. – Misliš na Ibrahima Šarifa i Jusufa Muhameda, dvojicu planinskih bombaša. Čini mi se da ste bi​li baš odu​še​vlje​ni ka​da ih je onaj su​di​ja pu​stio na slo​bo​du. – O, da, naravno. Problem je što mislimo da planiraju osvetu. I mislimo da su možda ovde, u Nju​jor​ku.

– Lo​ci​ra​li ste ih u Mek​si​ku? – Je​smo. I mi​sli​mo da su oni ubi​li onu dvo​ji​cu gra​ni​ča​ra. – I mi. Što nas, či​ni mi se, do​vo​di do eks​plo​zi​je na sta​ni​ci Pen. – Tu nismo imali nekog napretka. Ali sada imamo transkript telefonskog razgovora koji povezuje Isla​ma​bad i Nju​jork. – Da. Kipar nam je poslao to. Mi smo njihovi najbliži saveznici ako zagusti. I možeš da se op​kla​diš da su nas re​či „kralj Saul“ još vi​še na​o​štri​le. – Us​pe​li ste da sa​zna​te ne​što? – Ne vi​še od vas, pret​po​sta​vljam. Ali ra​di​mo na to​me. – Šta pla​ni​ra​te da ura​di​te s nji​ma ka​da ih pro​na​đe​te? – Mi? Li​kvi​di​ra​će​mo ih, bez pi​ta​nja. Svu če​tvo​ri​cu. Po​šte​de​će nas mno​gih mu​ka. Vi? – Isto. Mak je obojici nasuo još čaja, a zatim rekao: – Kako mogu da se priključim? Da istim putem idem za to​bom? – Pa, mi nismo mnogo daleko. Ali, Mak, kada sumnjaš da se planira veliki teroristički napad, uvek postoji trag koji vodi do velike količine novca. Te operacije su skupe. Ponekad ćeš naleteti na pro​met ne​kret​ni​na, jer ve​li​ki pla​no​vi mo​ra​ju da ima​ju ne​ku vr​stu glav​nog šta​ba. A tu su i telefoni, avio-saobraćaj, prevoz, možda automobili koji će morati da se kupe i registruju, obroci, hoteli, isplate, kupovine hemikalija i elektronike. Sve se to gomila, posebno ako su umešana če​ti​ri glav​na ti​pa i ne​ko​li​ko po​ma​ga​ča. – Ka​ko mo​gu da na​đem taj trag? – Te​že je te​bi. Lak​še je na​ma. – Po​mo​ći će​te mi? – Na​rav​no. Ni​je nas bri​ga ko će ih ubi​ti. – Šta tre​ba da znam? – Mo​raš da stu​piš u kon​takt sa Sa​ja​ni​mom. – S kim? – Sa Sa​ja​ni​mom. – Ko je to? – Mak, to je svet​sko je​vrej​sko brat​stvo. Pri​ja​te​lji Izra​e​la. – Kan​ce​la​ri​je su im ov​de, u Nju​jor​ku? – Ne baš. To je verovatno najtajnija mreža na svetu. Nigde nemaju kancelarije. Ne razgovaraju ni sa kim osim ako im se ne​ko ne obra​ti. Ne raz​go​va​ra​ju čak ni me​đu​sob​no. – Zvu​če kao ti​ha gru​pa. – To je to. To je naša globalna organizacija, Jevreji na moćnim položajima, ili imućni ljudi, ili ljudi od autoriteta, ili samo odgovorni ljudi. Mnogi od njih žive u inostranstvu, ali su i dalje odani Izra​e​lu i ono​me što on zna​či svi​ma na​ma. – U re​du – re​kao je Mak. – Ali šta oni ra​de? – Uglavnom ništa. Ali uvek su u blizini, spremni da urade sve što je u njihovoj moći kako bi po​mo​gli Izra​e​lu, bes​po​go​vor​no. Ra​de u sen​ci, baš kao i mi. – On​da su oni taj​no dru​štvo. – Oni su mnogo tajniji od toga. Oni nemaju strukturu. Oni su neznani vojnici koji se bore za za​jed​nič​ki cilj, dra​go​ce​ni Mo​sa​du, ne​pro​ce​nji​vi izra​el​skoj vla​di. – Ka​ko će​mo ih pro​na​ći? – Ta​ko što će​mo bi​ti oba​zri​vi. Sa​mo u Nju​jor​ku ih ima dve hi​lja​de. Ne​ko uvek zna ne​ko​ga.

– Da li si ti član Sa​ja​ni​ma, Be​ni? – Ja sam još uvek voj​no li​ce u slu​žbi. Ni​su me zva​li, još. Ali ka​da do​đe vre​me, zva​će me. – Šta će se de​si​ti ako od​bi​ješ? – Ni​ko ni​ka​da ni​je od​bio. Mak je neko vreme ćutke sedeo, duboko impresioniran značajem reči Bena Šalita. Službovao je u Izraelu, radio s Mosadom i bio svedok zločina počinjenih protiv izraelskog naroda. Razumeo je njihov bol i odlučnost da žive, i da, ako bude potrebno, poginu, rame uz rame suprotstavljeni arap​skom sve​tu. Ali za njega, cela priča ponekad je zvučala udaljeno i izolovano. Svako je znao da Izrael drži leđa uza zid. Ali bratstvo, Sajanim, pa, to je bilo zapanjujuće. Nije ni čudo što je Izrael opstao sve ovo vre​me. – Spojiću te s nekim – rekao je Ben. – Ali moraš biti krajnje pažljiv kada mu budeš postavljao pitanja. Zapamti, on će imati samo moju reč da si ti siguran i da se mi na istoj strani borimo protiv ba​gre u Ga​zi i u av​ga​ni​stan​skim pla​ni​na​ma. – Za​hva​lan sam ti na to​me – re​kao je Mak. – Ali ni​sam si​gu​ran šta da ga pi​tam. – Čovek s kojim ćeš se sresti, ovde u gradu, znaće o mogućem napadu na Njujork više od bilo koga. Poruka iz Islamabada sugeriše jevrejsku metu, onaj deo o momcima kralja Saula i kod Ejba. Naš čo​vek ima​će raz​gra​na​tu is​tra​gu. Ako ne​ko mo​že da po​mog​ne, to je on. Mak je ustao i Ben mu je rekao da će ga pozvati za sat vremena i dati mu ime, mesto i vreme. Ru​ko​va​li su se i ras​ta​li. *** Bilo je osam uveče kada je Mak izašao iz taksija u Ulici zapadni Hauston, na donjem Menhetnu, kao što mu je bilo objašnjeno, i pošao ka Ulici Vuster, pasažu u pomodnom Sohou, punom butika, ga​le​ri​ja i re​sto​ra​na. Znao je za priče o ovom mestu, ali sada je bio mrak i zgrade, bivše industrijske građevine koje su sad pretvorene u ogromna i preskupa potkrovlja, bile su visoke i nekako zloslutne. On nije bio gradsko dete. Zapravo, retko je i odlazio u gradove bez neke preke potrebe da nekom prospe mozak ili da silom zauzme neke nemirne, problematične kvartove. Večeras čak nije bio ni naoružan, ali je, dok je sta​jao i gle​dao ogrom​ne kon​struk​ci​je od be​to​na i če​li​ka, po​že​leo da je​ste. Bi​lo ka​ko bi​lo, spu​stio se niz Vu​ster, ka ju​gu, i po​tra​žio adre​su ko​ju mu je dao Ben Ši​lit. Ka​da ju je pronašao, iznenadio se. Na natpisu iznad vrata i prozora ojačanog čeličnom mrežom pisalo je LEPE UMETNOSTI BANDA. Na trenutak je pomislio da je na pogrešnom mestu, ali je ponovo proverio broj i to je bi​lo to. Koliko je on mogao da vidi, umetnička galerija nije bila ni otvorena. Negde iz dubine unutrašnjosti dopiralo je svetlo, ali ga niko ne bi mogao nazvati pozivajućim. Pritisnuo je kvaku i gurnuo vrata. Koraknuo je u mračnu, poluosvetljenu prostoriju na čijem je udaljenom kraju video da, iza ni​ske sto​ne lam​pe, ne​ko se​di. Lampa je osvetljavala čovekove grudi i sako, ali lice mu se nije videlo. Jedna ruka nežno je držala neku vrstu crteža, a druga je stezala automatski pištolj brauning, uperen ravno u Makovu gla​vu. Pogledao je levo i desno, smišljajući koji je najbolji način da ubije ovog revolveraša bez lica. Ali ta​da je tih, pro​fi​njen glas re​kao: – Da li si ti Mak Bed​ford? – Da. Ubi​ćeš me ili šta?

Revolveraš se nasmejao i spustio oružje u fioku stola. – Bojim se da se ovih dana mora biti na opre​zu. – Me​ni ka​žeš, dru​že – re​kao je Mak. Čo​vek je uklju​čio dru​go sve​tlo i pri​šao mu ka​ko bi se ru​ko​va​li. – Do​bro ve​če – re​kao je. – Ja sam Džon Štra​us. Stisak mu je bio čvrst, baš kao i njegove smeđe oči. Štraus je bio visok i atletski građen, s dobro podšišanom, crnom kovrdžavom kosom. Bilo je nečega u njegovom držanju što je Mak instinktivno prepoznao kao vojničko. Takođe, imao je i blagi strani izgovor, za koji je Mak pretpostavio da je izra​el​ski. Ben Ši​lit je imao iste in​to​na​ci​je. Štraus je otišao do vrata, zaključao ih i spustio zavesu. Poveo je Maka u veliku prostoriju iza ga​le​ri​je, ko​ja je ve​ro​vat​no bi​la naj​bo​lja so​ba ko​ju je Mak ika​da vi​deo. Bilo je nečega klasičnog u njoj, iako nije bilo prozora. Pod je bio popločan širokim hrastovim daskama, a zidovi obloženi tikovinom. Predivni persijski tepih bio je istkan zagasitocrvenim i tamnoplavim nitima. Mak nije bio stručnjak za tepihe, ali je mogao da se opkladi da je ovaj tepih bio sku​plji od nje​go​vih ko​la. Mala vatra pucketala je u širokom kaminu od cigala, a lepa francuska komoda, za koju je Mak bio siguran da košta više od njegove kuće, ležala je kraj zida. Nije mu bilo baš sasvim jasno šta taj Štra​us ra​di u ži​vo​tu, ali bi​lo je si​gur​no da je do​bro pla​ćen. Na zidu iznad komode visile su tri izvrsno uramljene grafike, i Mak nije sumnjao da su vredne. Nekoliko trenutaka ih je posmatrao dok im je Štraus sipao po čašu ohlađenog belog vina iz bokala koji je stajao na komodi. Mak je oklevao, ali je na kraju uzeo čašu. – Ma hajdete, Mak – rekao je trgovac umetninama. – Čak je i mornaričkoj foki dozvoljeno da sa svojim novim prijateljem popije ča​šu izra​el​skog pu​stinj​skog vi​na. Mak se na​sme​jao. – Ovo su stvar​no fan​ta​stič​ni cr​te​ži, Džo​ne. Baš sam im se di​vio. – Preliminarne skice za Ticijanovu Bah i Arijadne – rekao je. Mak nije imao nikakvog znanja o umetnosti, ali je čuo za Ticijana, iako nikada ne bi prepoznao njegov rad. Sve što je znao o umetniku bi​lo je da su sve de​voj​ke ko​je je sli​kao ima​le tam​no​ri​đu ko​su. – On je jedan od umetnika čiji je rad najlakše prepoznati – rekao je Štraus – zbog pastoralnih pej​za​ža ko​je je go​to​vo uvek ko​ri​stio, bez ob​zi​ra na te​mu. Zna​te li šta je to? – Opro​sti​te, Džo​ne, to baš ni​je oblast o ko​joj ne​što znam. – Pa, jasno mi je da niste ovde došli da kupite crtež, ali ipak ću vam reći. Ticijan je rođen u Dolomitima, poslednjim vrhovima Alpa pre nego što se planine pretvore u ravnice severno od Ve​ne​ci​je. Te pla​ni​ne uti​ca​le su na nje​gov rad sve do da​na ka​da je umro. – Za​ni​mlji​vo je to, zar ne – re​kao je Mak. – Ka​ko ni​kad ne mo​že​mo da za​bo​ra​vi​mo oda​kle smo. Štraus je klimnuo glavom i popio malo vina. – A sad, gospodine Bedford – rekao je, odjednom pre​la​ze​ći na su​vi, zva​ni​čan ton – bi​će bo​lje da mi ka​že​te šta že​li​te. – Pr​vo bih že​leo da znam ko ste vi. Ve​ru​jem da vam je Ben​dža​min re​kao sve o me​ni. – Rekao mi je na čemu radite. I moram da vam kažem da ste u pravu kada se brinete o četvorici zlo​tvo​ra ko​ji su se izvu​kli iz za​li​va Gvan​ta​na​mo. Mi​sli​te da su u Nju​jor​ku? – A vi? – Da. – Mo​gu li da znam za​što? – Pa, ko bi dođavola bio na stanici Pen s ručnom bombom? I gde biste drugde bili ako planirate veliki napad na SAD? Takođe, jedan od mojih najpouzdanijih ljudi misli da je video jednog od njih, onog Bena el Turabija, kako izlazi iz knjižare u Petoj aveniji u centru grada. To je kurvin sin koji je

bombardovao hotel Park u Netanji. Jednom smo ga već imali u rukama, a onda ste vi pronašli način da ga oslo​bo​di​te. – Da li je vaš čo​vek us​peo da ga pra​ti? Da li po​sto​je bi​lo ka​kvi tra​go​vi? – Ne. Bio je preko puta, na istočnoj strani Pete avenije. Ben el Turabi je izašao i uskočio u crnu limuzinu, koja je na sledećem semaforu skrenula na zapad. Ali naš čovek je sasvim siguran da je u pi​ta​nju Ben el Tu​ra​bi. Mak je otpio malo vina. – Govorite kao da smo na neki način odvojeni. Recite mi, Džone, ko ste vi? – Budući da mi je rečeno da vam svim srcem mogu verovati, reći ću vam. Ja sam šef Sajanima u Nju​jor​ku. – Biv​ši mo​sa​do​vac? – Ta​ko je. – Tr​go​vac umet​ni​na​ma, je li? – To mi je ho​bi. A i ko​ri​sna ma​ska za mo​je pra​ve ak​tiv​no​sti. – Mo​gu li da znam ko​je su to ak​tiv​no​sti? – Uključen sam u nemilosrdnu potragu za kriminalcima koji su počinili zločine protiv moje zemlje. Za ubicama koji su razneli supermarkete, autobuse, sinagoge i hotele. Mnogi od njih završe ov​de, u Nju​jor​ku, ili pri​vre​me​no ili za stal​no. Moj za​da​tak je da ih ulo​vim. – A on​da? – Da osi​gu​ram da ne​će po​no​vi​ti svo​je zlo​či​ne. NI​KA​DA! Džon Štra​us je tu po​sled​nju reč ta​ko otrov​no iz​go​vo​rio da se Mak trg​nuo. – Mi​sli​te, od​ra​di​te po​sao? – Kada ih uhvatim? Ne. Imam čoveka koji to obavlja. Obučenog ubicu kome verujem više nego bi​lo kom čo​ve​ku. – Be​ni? – Ta​ko je. – Isu​se, Džo​ne. Raz​go​va​ram s no​vim Si​mo​nom Vi​zen​ta​lom. – Pa, postoje neke sličnosti, priznajem. Ali Simon je čist lovac na naciste, naučnik, koji pretražuje sta​re do​si​jee, i ko​ji po​ku​ša​va da ih pri​ve​de prav​di, da jav​no raz​ot​kri​je i po​ni​zi Nem​ce. – Ho​će​te da ka​že​te da su va​ši osnov​ni ci​lje​vi raz​li​či​ti? – Sasvim sigurno. Vidite, teroristi ne predstavljaju nikakvu državu. Oni predstavljaju neformalne organizacije kojima prija publicitet ubica i koljača. Tako da nam ništa ne znači ako pokušamo da ih ponizimo. Naši ciljevi su da jednostavno eliminišemo one koji su ubili i ubijaju na teritoriji Izraela. A ima ih pri​lič​no mno​go. – Znači da je jedina sličnost između vas i Vizentala to što ste obojica lovci... Samo što on plen po​ka​zu​je, dok ga vi ubi​ja​te. – Lepo rečeno. Ali zapamtite, nema ni bečki knjižar averziju prema pogubljenju, ako se točkovi prav​de pre​spo​ro okre​ću. – Iz​gle​da da ne​ma. Da li ste ga upo​zna​li, Džo​ne? – Ne, na svoju veliku žalost. Doduše, nekoliko puta sam razgovarao s njim preko telefona. Ali ni​ka​da lič​no. Da smo se sre​li, bi​la bi to naj​ve​ća čast ko​ja mi se pru​ži​la u ži​vo​tu. – U Sjedinjenim Državama on nije toliko poznata ličnost – rekao je Mak. – Ali znam da je u Izra​e​lu ve​o​ma po​znat. – Svaki dan razmišljam o njemu – rekao je Štraus. – Zamislite samo. To je čovek koji je uhvatio Karla Zilberbauera, brutalnog gestapovca koji je uhapsio Anu Frank. Takođe je uhvatio i Franca

Štangla, komandanta logora smrti Tre​blin​ka. Pratio je i locirao Adolfa Ajhmana, šefa Hitlerovih lo​go​ra za is​tre​blje​nje. – Si​mon je bio star ka​da je umro? – upi​tao je Mak. – Imao je de​ve​de​set šest, i re​kao je da je nje​gov po​sao za​vr​šen. – Sa​mo što ga vi na​sta​vlja​te. – Mi mislimo da su oni koji ubijaju i sakate građane Izraela isti kao nacisti. Štangl, Ajhman, El Tu​ra​bi, Abu Ha​san: u če​mu je raz​li​ka? Svi oni za​slu​žu​ju da umru. I umre​će. – Ho​će​mo li uhva​ti​ti tu če​tvo​ri​cu u Nju​jor​ku? – Mi​slim da ho​će​mo. I bi​će mi za​do​volj​stvo da vas vo​dim gde god mo​gu. – Gde po​či​njem? – S novcem. To pažljivo pratim. Čim nešto sumnjivo iskrsne, javiću se. U međuvremenu, moramo da raz​ja​sni​mo tu je​vrej​sku me​tu na ko​ju alu​di​ra​ju u po​ru​ci. Džon je ustao i obavestio gosta da za petnaest minuta ima zakazan sastanak, i da želi da završi raz​go​vor. – Ali uživao sam – rekao je. – I mislim da ćemo uskoro imati napredak u ovom slučaju. Ako su ti tipovi u gradu, ne mogu se još dugo skrivati. Neko od mojih ljudi će ih primetiti. Razaslao sam nji​ho​ve fo​to​gra​fi​je. Na​ći će​mo ih. Mak je ustao i ru​ko​va​li su se. – Us​put, za​po​ved​ni​če Bed​ford – re​če Štra​us – pri​ja​te​lji me zo​vu Džo​ni. Po​ku​šaj​te da za​pam​ti​te to. Mak se na​sme​jao. – La​ku noć, Džo​ni – re​kao je i po​šao na​zad u tam​ne ka​njo​ne gra​da Nju​jor​ka. *** Bilo je dva ujutro u Kotsvoldu kada su kriptografi napravili prvi napredak u dešifrovanju telefonskog razgovora između Islamabada i Njujorka. Duboko u Krof​ni, zaključili su da reč „nasleb“ ne postoji. Na svetu nije postojalo mesto koje se tako zvalo, u rečnicima nije bilo ni traga od te re​či, a dve re​či is​pred nje, „na​zad u“, na​go​ve​šta​va​le su ana​gram. Bilo je potrebno oko četrdeset pet sekundi da neko kaže Beslan, pa su se svi koncentrisali na taj grad u severnoj kavkaskoj oblasti Rusije, u kom se septembra 2004. godine desio incident koji se još uvek smatra jednim od najbrutalnijih Al Kaidinih dostignuća. Napad na školu završio se snažnim eksplozijama, vatrom, razaranjem i smrću trista osamdeset pet ljudi, većinom učenika, a još se​dam​sto osam​de​set je po​vre​đe​no ka​da se uru​šio krov. Vođa džihadista, Šamil Basajev, sjurio se u mesto, zauzeo školu, pod kontrolom držao čitav grad, a zatim tri dana na distanci držao rusku vojsku. Operativci u noćnoj smeni u Čeltenamu, ne obavezno vojna lica, uznemireno su čitali da je celu operaciju finansirala Al Kaida, koja je i obučila predvodnike napada, a to je, po njihovom mišljenju, „bila najzančajnija vojna operacija još od 2001. go​di​ne, ko​ja je dži​ha​di​stič​koj re​vo​lu​ci​ji do​ne​la bes​ko​nač​nu sla​vu i ogrom​nu svet​sku pa​žnju“. Takođe, na kraju izveštaja pročitali su i uznemirujući dodatak, u kom viši zapovednici američkih Mornaričkih foka smatraju da je Beslan samo generalna proba. Dodali su svoje zaključke o načinu izražavanja u poruci i sve poslali u Centralnu obaveštajnu i Nacionalnu sigurnosnu agenciju, svesni da je u Sjedinjenim Državama još ranije nego kod njih. Dodali su i to da reči „vrhunski“ i „kod Ej​ba“ mo​žda uka​zu​ju na ne​ku obra​zov​nu in​sti​tu​ci​ju ko​ja ima ve​ze s Je​vre​ji​ma. Uradili su pretragu škola u Americi koje u svom nazivu imaju reč Abraham, ali nisu ništa dobili, iako je u Sje​di​nje​nim Dr​ža​va​ma bi​lo vi​še od osam sto​ti​na je​vrej​skih ško​la, ko​le​dža i uni​ver​zi​te​ta. Iskrsavanje reči Beslan bilo je uznemiravajuće, i britanski JSSU podigao je nivo opreznosti da im

ne bi promakao bilo kakav telefonski kontakt između Islamabada i Njujorka. Ali niko nije očekivao bog​zna šta. Pro​bo​ji ova​kve vr​ste bi​li su ret​ki i dra​go​ce​ni. Iz godine u godinu, komanda Al Kaide bila je sve prepredenija, i vrlo retko je ponavljala grešku. Kapetan Sajmon bi, za početak, bio zapanjen da nisu dosad već shvatili da su bili presretnuti – hu​lje su po​svu​da ima​le špi​ju​ne. *** Fajsal el Asad nije bio uticajan u Njujorku, ali nije bio ni bezazlen igrač. Povremeno je posećivao diplomatske i dobrotvorne skupove, a družio se i s moćnicima iz naftne industrije. Ono što Fajsalu el Asadu nije trebalo bila su četvorica najtraženijih terorista na svetu koji se kriju u njegovim luksuznim odajama na Ist sajdu. I te noći, u rano jutro, primio je nova i željno očekivana naređenja, koja su preko fiksnog telefona upućena iz Bostona u Masačusetsu: – Premesti svoje goste u privremeni štab negde u blizini Norfoka u severozapadnom Konektikatu. Što je pre moguće, kupi ili iz​naj​mi ma​lu ku​ću. Ta​ko​đe, otvo​ri dva ra​ču​na u ban​ci u To​ring​to​nu, isto u Ko​nek​ti​ka​tu. – Primljeno – odgovorio je Fajsal, kao što mu je naloženo. Zatim je probudio svu četvoricu go​sti​ju ka​ko bi ih oba​ve​stio da od​la​ze tač​no u se​dam i da je ve​o​ma va​žno da bu​du sprem​ni na dug put. U međuvremenu, sva četvorica će mu predati svoje pasoše, jer je od velike važnosti bilo da budu ispečatirani malim plavim ovalnim grbom američkih imigracionih vlasti, na kom će crvenim biti upisan datum ulaska kao i datum obaveznog odlaska nakon šest meseci. Fajsal je morao da se pobrine da to bude dobro falsifikovano, kako bi mogli da izađu iz SAD a da im ne postave milion pi​ta​nja. *** Mak Bedford, koji je takođe radio do kasno u noć, pozvao je kapetana Remšoa, koji mu je prethodno na hotelskom telefonu ostavio poruku da je Čeltenam ustanovio čvrstu vezu između poruke iz Isla​ma​ba​da i ma​sa​kra u ško​li u Be​sla​nu 2004. go​di​ne. Vođa tima Mornaričkih foka koji je lično uhvatio dvojicu Al Kaidinih zlotvora jednom prilikom mu je rekao da će se sledeći veliki napad na Ameriku desiti na koledžu ili univerzitetu – nežnom, nečuvanom srcu Sjedinjenih Država. Vođa tima bio je nedvosmislen. Ruska operacija, insistirao je, bi​la je sa​mo pro​ba. A sada mu je kapetan Remšo govorio da je ovo poslednje presretanje potvrđivalo te reči. Mak je nekoliko trenutaka ćutao, a zatim je rekao: – Džimi, naši momci već nekoliko godina podozrevaju da će se ovo desiti. Problem je u tome što se ovi fanatici nikada ne šale. Biće bolje da prionemo na po​sao. – Radimo na tome – rekao je Džimi. – Proveravamo sa jevrejskim kolegama jer ta poruka definitivno ima jevrejsku konotaciju. Znaš, Abraham i kralj Saul. Ali teško je. Ne postoji koledž Abraham osim neke poljoprivredne škole u Džordžiji, a i to je samo prvo ime osnivača. Ipak, na​sta​vlja​mo da tra​ži​mo, i svi če​ka​mo da ne​ko po​no​vo bu​de pre​sret​nut. – Džimi, i ja sam sinoć malo istraživao. Možda sam naišao na dobar trag. Obaveštavaću te. Mada mi se či​ni da je ovo sra​nje oko Be​sla​na ma​lo po​di​glo pri​ti​sak. – Mo​glo bi ta​ko da se ka​že, dru​že. Ču​će​mo se ka​sni​je. ***

Sledećeg jutra u sedam Fajsal el Asad i njegova četiri gosta pošli su na sever u njegovom crnom terencu. S Menhetna se uključio na auto-put Kros Bronks, a zatim se popeo na Hačinson River parkvej. Odatle su išli pravo sve do granice s Konektikatom, direktno kroz Denberi i Voterberi. Do tada su već prešli stotinu šezdeset kilometara i bili duboko u seoskim oblastima Nove Engleske, u ko​ji​ma je pej​zaž po​sta​jao sve br​do​vi​ti​ji dok su na​pre​do​va​li ka uda​lje​nom Berk​šir​su. Njihov novi auto-put bio je Put 8, i uskoro su gradovi ustupili mesto brdima koja su vodila ka planinama, šumama i farmama, zelenim seoskim pejzažima koji su bili uživanje za umorne njujorške oči. Samo što ih je gradski dečko Fajsal mrzeo, a njegovim saputnicima bilo je svejedno da li se vo​ze ovu​da ili kroz ge​to. Ima​li su dru​ge bri​ge u gla​va​ma. Bilo je skoro pola deset kada su se niz strmu padinu spustili u stari industrijski gradić Torington, koji leži u srcu doline reke Nogatak u severozapadnom delu države. Rubovi grada protezali su se čak do brda, i vožnja s jedne na drugu stranu ličila je na serpentinu u obliku slova U na Stenovitim pla​ni​na​ma. Ipak, to je napredan gradić koji se prilično obnavljao i koji je bio okružen spektakularnom prirodom i planinama srednje veličine. Takođe, u gradu je bio veliki broj banaka i agencija za promet nekretnina, koje imaju običaj da se namnože u ovakvim naprednim oblastima u blizini Nju​jor​ka. Fajsal je pronašao parking-mesto u jednom od gradskih otvorenih parkirališta. Naložio je svom timu da na glavnoj ulici pronađu mesto u kom će doručkovati, a on će im se pridružiti za sat vremena. Uzeo je akten-tašnu i krenuo preko ulice u Konektikat stejt benk, u kojoj je otvorio račun. Službeniku je objasnio da u okolini planira da kupi imanje, a zatim mu pružio broj svog socijalnog osiguranja, adresu u Njujorku, vozačku dozvolu, američki pasoš, memorandume kompanije u kojoj radi – Anglo-Saudi ojl korporejšn, u kojoj je bio direktor, naveden u zaglavlju memoranduma. Pokazao je dve kreditne kartice i, kao referencu, ime poznatog saudijskog princa sa sedištem u am​ba​sa​di u Va​šing​to​nu. Izvadio je tri stotine dolara u gotovini i čekove banke Si​ti u vrednosti od deset hiljada dolara. Ispunio je zvanični obrazac za potpisnike, dodao još jedno ime, za koje će dobiti dodatni obrazac, koji će kasnije dostaviti banci. Ime je bilo Ibrahim Šarif, student iz Saudijske Arabije, koji dolazi u Nju​jork na go​di​nu da​na, ob​ja​snio je. Preuzeo je privremenu čekovnu knjižicu i broj tekućeg računa, što će mu u sledećih nekoliko dana omogućiti da uplaćuje znatne količine novca. Završio je transakcije i niz glavnu ulicu odšetao do kancelarija Banke Nove Engleske. Tamo je ponovio potpuno istu operaciju i izašao sa još jednim bankovnim računom u gradu Toringtonu, mestu koje je postalo nešto bogatije nakon njegovog do​la​ska niz oba​le brze re​ke No​ga​tak. Nakon toga, pošao je u potragu za Ibrahimom, Jusufom, Benom i Abuom, koji su se smestili u kafeu Šu​gar​lo​af, pili kafu i uživali u palačinkama s borovnicama, javorovim sirupom i slaninom. Fajsal im se pridružio i naručio voćnu salatu, tost i crnu kafu. Objasnio im je da mora da pronađe agenciju za nekretnine i da bi bilo neprikladno da oni budu viđeni u blizini takvog mesta, ili u blizini neke banke. Rekao im je da se vrate u kola i da ga tamo sačekaju, i niko od njih nije se suprotstavio ovoj opre​zno​sti. Faj​sal je pla​tio ra​čun i iz ka​fea iza​šao sâm. Koliko je Fajsal mogao da vidi, u Toringtonu je bilo više agencija za promet nekretnina nego što je u Zapadnoj četrdeset sedmoj ulici bilo prodavaca dijamanata. Pogledao je u izloge i ustanovio da su mnoge od njih prvenstveno uključene u novu izgradnju u gradu i u prigradskim oblastima. Izabrao je agenciju Katlers i sinovi, najstariju (osnovana je 1903. godine), u čijem su izlogu stajale fotografije

se​o​skih ku​ća i ima​nja. Ušao je i pred​sta​vio se mla​doj, ve​droj de​voj​ci od ot​pri​li​ke dva​de​set dve go​di​ne, ko​ja je ra​di​la kao broker. Rekao je da traži malu farmu u određenoj oblasti, do, možda, dve stotine jutara. Pružila mu je lokalnu mapu i zamolila ga da pokaže mesto koje ga interesuje. Nacrtao je krug oko dela zemlje u bli​zi​ni pet sto​ti​na me​ta​ra vi​so​ke pla​ni​ne Hej​stek, u bli​zi​ni se​la Nor​fok. – Gospodine – upitala ga je devojka, gospođica Ejmi Katler, praunuka osnivača agencije – da li želite da obrađujete zemljište ili ga želite zbog privatnosti? Jer, u ovim krajevima, zemljoradnja je te​žak po​sao. – Da? – od​go​vo​rio je Faj​sal, ko​ji u ži​vo​tu ni​je vi​deo plug ili rod pše​ni​ce. – Za​što je te​žak po​sao? – Da li ste čuli za Norfokov nadimak? – upitala ga je Ejmi smešeći se. – Zovu ga frižider Ko​nek​ti​ka​ta. Vi​so​ka nad​mor​ska vi​si​na, oštre zi​me i hlad​na le​ta. Sve što lju​di ne vo​le. – To je ono što bi se meni svidelo – rekao je Fajsal. – Navikao sam na vrućinu, ali u julu i avgustu Nju​jork vas gu​ši. – Sigurna sam da vam je poznato da su imanja ovde iznenađujuće skupa, iako su sada mnogo jeftinija nego pre četiri godine. Govorim vam o milionima. Imamo farmu od 160 jutara u oblasti koju želite, sa seoskom kućom iz osamnaestog veka, za milion i po dolara. Imamo i baš lepu savremenu kuću na dvadeset dva prilično skrivena jutra za milion i tri stotine hiljada. Ostala imanja idu od tri i po mi​li​o​na pa na​vi​še, ako tra​ži​te luk​su​znu ku​ću. – Zapravo, više tražim privatnost – odgovorio je. – A budući da sam vlasnik većeg dela građevinskog preduzeća, biću zadovoljan nezavršenom kućom koju ću moći da renoviram. Ali po​treb​ni su mi pra​te​ći objek​ti. – Skoro sva imanja u okolini imaju prateće objekte, tako da to nije problem. Ne možete zimi da osta​vi​te stva​ri na​po​lju zbog hlad​no​će i sne​ga. – Neću zimi biti ovde, verujte mi – rekao je Fajsal. – Ali mislim da ću imati opremu, kosačice i trak​to​re, ko​je bih že​leo da dr​žim za​klju​ča​ne. – Jasno – rekla je Ejmi. – Dopustite mi da zabeležim vaše podatke, daću vam da pogledate neke bro​šu​re, a on​da mo​že​mo da pre​ci​zi​ra​mo dan i ode​mo da vi​di​mo ne​ka ima​nja. Ko​li​ko vam se žu​ri? – Mnogo – rekao je Fajsal. – Planiram da na ovom putovanju donesem neke odluke, vrlo brzo. Mo​žda bi​smo mo​gli da​nas ne​što da ura​di​mo, ili su​tra uju​tro. – Naravno. Hoće li ovo biti kupovina gotovinom, ili je potrebno da nešto prvo prodate, ili da osi​gu​ra​te kre​dit? – Go​to​vi​na – re​kao je Fa​j​sal, bi​ra​ju​ći reč ko​ja je bro​ke​re sta​vlja​la u ra​ket​ni po​gon. – Mo​gu li da vas pi​tam če​mu žur​ba? – Naravno – odgovorio je saudijski finansijer. – Kćerka mi za dve nedelje polazi na akademiju Ha​nan. Dolazi iz Rijada. Želeo bih da imam imanje u njenoj blizini, kako bi njena majka i ja mogli da je po​se​ću​je​mo, a i da bi ona ima​la me​sto da se pro​ve​de s pri​ja​te​lji​ma. Ejmi Katler jedva da je mogla da poveruje svojoj sreći. Velika prodaja, velika žurba, velika pro​vi​zi​ja. Bro​ker​ski raj. – Prepustite sve meni – rekla je. – Molim vas, sedite tamo kraj vatre, a ja ću vam doneti nešto za či​ta​nje. Fajsal je seo naspram prozora. Gledao je ka zapadu, ka udaljenim vrhovima Hananskih planina, koji su se uzdizali nad akademijom o kojoj je malopre izrekao takvu ogromnu i, na neki način, du​bo​ko iro​nič​nu laž. ***

Daleko od zla koje se odvijalo podno Hananskih planina, jedna od centralnih filijala Go​tam ne​še​ne​la prosleđivala je svoje dnevne hrpe transfera novca. I kao što je običaj u svim velikim ban​ka​ma, vi​ši ban​kar​ski slu​žbe​ni​ci pa​žlji​vo su pra​ti​li te tran​sfe​re. Uglavnom su tražili stvari koje su bile očigledno pranje novca, novac od trgovine drogom koji se kretao između dilera i banaka u Kolumbiji i Panami. Beležili su polaganja velikih suma novca i pratili američke građane koji su prebacivali velike sume u poreske rajeve na raznim tropskim ostr​vi​ma. Nisu bili baš posebno revnosni da šalju izveštaje u FBI, osim u slučajevima nesumnjive prevare ili opasnosti po građane Sjedinjenih Država. Ipak, voleli su da znaju šta se dešava, prvenstveno zbog to​ga što im je od​go​va​ra​lo da bu​du od po​mo​ći ka​da ve​li​ke vla​di​ne agen​ci​je za​tra​že in​for​ma​ci​je. U finansijskoj situaciji kakva je sada, nisu mogli da rizikuju da ispadnu smešni, ili nespremni, ili previše pohlepni, ili čak tajnoviti. Ovih dana bilo je neophodno da budu potpuno otvoreni. A pod​mla​dak Go​tam ne​še​ne​la, koji je skoro bankrotirao prilikom sloma 2008. godine, veoma dobro se po​sta​rao da dr​ži pr​ste na sop​stve​nom pul​su. Sve vre​me. Bilo je nečeg upadljivog kod jednog jutrošnjeg transfera, koji je prijavljen najvišem službeniku u zgradi, Džarvisu Goldmanu. Goldman je lično preuzeo brigu o ovom velikom računu koji je koristio sa​u​dij​ski bi​zni​smen Faj​sal el Asad, kli​jent ko​ga je Džar​vis lič​no po​zna​vao. Fajsal je tražio da se suma od dva miliona dolara prebaci na sledeći način – milion i po u malu po​slov​ni​cu ban​ke Ko​nek​ti​kat stejt u To​ring​to​nu, a pet sto​ti​na hi​lja​da do​la​ra u Ban​ku No​ve En​gle​ske u istom gra​du. To nije bio novac kompanije. To je bio novac s ličnog računa gospodina El Asada, na koji je svakih nekoliko meseci banka An​glo-Sa​u​di iz Ulice Olaja u Rijadu prebacivala tri do četiri miliona do​la​ra. Nije bilo neuobičajeno da gospodin Asad prebacuje velike sume novca s kraja na kraj zemlje, ili čak sveta, ali ove sume su bile veće nego obično. Džarvis Goldman se pitao šta se dešava u pla​ni​na​ma se​ve​ro​za​pad​nog Ko​nek​ti​ka​ta, šta je bi​lo to​li​ko vred​no. Ipak, nije bila njegova briga ako saudijski biznismen, multimilioner, kupuje nešto skupo u hladnim planinama duž granice između Njujorka i Masačusetsa. Svejedno, zabeležio je transfer i smestio ga u lič​ni fol​der u kom​pju​te​ru, ko​ji se jed​no​stav​no zvao Neo​bič​no. Službeno je odobrio prebacivanje novca dvema skromnim toringtonskim bankama, ali je zatim pozvao Konektikat stejt, proverio podatke računa i saznao da je račun pripadao lično Fajsalu el Asadu i da su se njegovi podaci poklapali sa onima u Go​ta​mo​vim arhivama. Proverio je broj socijalnog osiguranja i utvrdio da je gospodin Fajsal jedini potpisnik na računu. Službenik u Toringtonu rekao mu je da je to tačno, ali da se očekuje da će novi potpis, gospodina Šarifa iz Sa​u​dij​ske Ara​bi​je, bi​ti do​dat ra​ču​nu u sle​de​ća dva da​na. Džarvis Goldman je znao da dodatni potpisi nisu bili dozvoljeni na El Asadovim računima. A on nikada nije čuo ni za koga ko se zove Šarif, osim Omara iz Lorensa od Arabije. Ponovo je dodao primedbu u svoj folder Neo​bič​no. I dalje se pitao šta to uglađeni i prefinjeni Fajsal el Asad kupuje u uda​lje​nim i hlad​nim pla​ni​na​ma se​ve​ro​za​pad​nog Ko​nek​ti​ka​ta. Verovatno se ne bi previše brinuo oko svega da je drugi potpis bio očigledno američki. Ali u Njujorku je, nakon bombe na stanici Pen, proglašena opasnost od terorističkih napada. A Džon Štraus je poslao na stotine imejlova u kojima je naveo imena i identitete četvorice Arapa koje je že​leo da pro​na​đe. Između tih stotina ljudi bila je i grupa od oko trideset njujorških bankara, uključujući i Goldmana.

Nije mogao napamet da se seti imena. Ali Džarvis Goldman bio je odani član Sajanima. Četiri mi​nu​ta ka​sni​je u ga​le​ri​ji Le​pe umet​no​sti Ban​da za​zvo​nio je te​le​fon. *** Malo pre podneva Fajsal je smestio svoj četvoročlani tim u Ro​jal in u Toringtonu. Naručio je da im se sendviči s piletinom i kafe isporuče u jedan sat i zamolio ih da ostanu u sobama i da celo popodne gle​da​ju te​le​vi​zi​ju. Ni pod ko​jim okol​no​sti​ma ne sme​ju bi​ti vi​đe​ni u gra​du. Otišao je do agencije za promet nekretnina i sačekao Ejmi Katler, koja se dovezla kolima i pokupila ga. Krenula je ka Norfoku uskim seoskim drumovima, skoro nijednom ne izašavši na glavni put. Sti​gli su pri​lič​no br​zo i sta​li is​pred ve​li​ke far​me na ju​žnoj stra​ni se​la. – Ovo je ta koja vam se svidela u brošuri – rekla je. – Kuća je veoma lepa, i nalazi se na osam ju​ta​ra ze​mlje. Tra​že ne​što vi​še od dva mi​li​o​na, ali ve​ro​vat​no ne​će do​bi​ti to​li​ko. El Asad se pretvarao da je zainteresovan, ali ova kuća bila je preblizu prvim kućama u Norfoku. Želeo je skriveno mesto, mesto na kom dolasci i odlasci neće biti primećeni. Nije ga posebno in​te​re​so​va​la ce​na, ali ni​je sme​la da bu​de ni raz​me​tlji​va. Sledeće imanje koje su posetili bilo je idealno, osim ulaza. Sama kuća bila je smeštena na kraju dugačkog prilaznog puta i delimično okružena visokim drvećem. Prateći objekti bili su savršeni, a kuća je bila četvorosobna. Ali prilazni put izlazio je pravo na glavni put, koji je vodio u Norfok, na manje od četiri stotine metara od naseljenog mesta. Ogromna kapija od kovanog gvožđa imala je zlat​no ofar​ba​ne vr​ho​ve šip​ki. Cena je bila milion i četiri stotine hiljada, i da je imala staru farmersku kapiju s poštanskim sandučetom i rampom, Asad bi je verovatno kupio. Ali ova kapija je bila svojevrsna neonska reklama, i daljinski se otvarala. Saobraćaj kroz nju bio bi previše upadljiv, a moralo bi dosta da se če​ka da se elek​trič​ni me​ha​ni​zam po​kre​ne. Ej​mi i on če​ka​li su go​to​vo mi​nut ka​ko bi ušli. Prodaja je propala u tom trenutku, pa su otišli do sledeće kuće, za koju ga je Ejmi upozorila da je malo oronula – sleng prodavaca nekretnina koji je značio potpuna ruševina. Planinska farma bila je sme​šte​na u pod​nož​ju pla​ni​ne Hej​stek, ko​ja se uz​di​za​la na se​ver. Kuća je stajala na trideset jutara južne obale reke Blekberi, koja je mogla da se pređe putem iz za​pad​nog Nor​fo​ka, i bi​la je na ma​nje od če​ti​ri ki​lo​me​tra od Aka​de​mi​je Ha​nan. Imanje je zadovoljavalo sve Fajsalove zahteve. Za početak, nije ni imalo kapiju. Ulaz je bio na usamljenom putu, koji je prolazio kroz šumu i izlazio na zemljani drum. Čestar je bio dubok oko pedeset metara, a nakon njega prilaz je bio ograđen svih tri stotine metara do kuće, koja je bila, kao što je i oče​ki​vao, ru​še​vi​na. Ejmi mu je objasnila da je kuću godinama koristio pisac naučnih radova iz Njujorka koji se specijalizovao za botaniku, i da je dolazio samo tokom leta i to samo vikendima. Nikada nije ofarbao kuću, i prodavao ju je sa svime što je unutra, nameštajem, slikama, tepisima i zavesama, što je Faj​sal oce​nio da vre​di či​ta​vih dva​na​est do​la​ra i če​tr​de​set cen​ti. Ali u kući su bili dva kauča, tri stotine godina stari televizor, trpezarijski sto i osam stolica koje su videle i bolje dane. Najbolja prostorija u kući bila je kuhinja, sa prilično savremenim šporetom i frižiderom i popločanim podom. Ejmi je rekla da je sistem za toplu vodu nedavno renoviran, „de​fi​ni​tiv​no na​kon Vi​jet​nam​skog ra​ta“. Napolju, pomoćni objekti bili su prostrani iako oronuli. U velikom ambaru još uvek se nalazila linija za ishranu stoke, što je značilo da je ovde nekada držano krdo krava. Ali to mora da je bilo veoma davno, jer se u susednoj garaži nalazio traktor iz 1930. godine. Tražena cena bila je devetsto

hi​lja​da do​la​ra, plus dva​de​set pet za oprav​ke i za​me​nu oko​va. – Moraću da potrošim mnogo novca kako bih ovo renovirao – zamišljeno je rekao. – Kada mogu da je do​bi​jem? – Danas po podne, ako želite, i ako plaćate gotovinom. Moj brat je lokalni advokat koji zastupa ovog kli​jen​ta. Sve vre​me ga dr​žim u pri​prav​no​sti. – Ponudiću osamsto sedamdeset pet hiljada u gotovini, koja će odmah moći da se podigne če​ko​vi​ma lo​kal​ne ban​ke u Ko​nek​ti​ka​tu. Bez do​dat​nih pi​ta​nja i na​knad​nih če​ko​va. – Dopustite mi da pozovem Denija – rekla je Ejmi. – On je godinama Rodžerov prijatelj. Ima ovla​šće​nje i mo​gao bi od​mah da sklo​pi po​god​bu. Ku​ća se pro​da​je sko​ro go​di​nu da​na. Izašla je iz ambara i pozvala brata. Fajsal ju je gledao dok je razgovarala i smejala se. Čuo je reči „go​to​vi​na“, a za​tim, „ura​di​ću ta​ko“, i na kra​ju „vi​di​mo se za sat“. Ejmi se vratila i rekla mu da je pogodba završena i da bi odmah morali da se vrate u Torington. Us​put, on tre​ba da po​zo​ve ban​ku, a ona će po​zva​ti kan​ce​la​ri​ju da joj pri​pre​me ugo​vo​re. Direktor banke bio je pomalo iznenađen kada je tog jutra stigla uplata od milion i po dolara, a tri sata kasnije nalog za isplatu osamsto sedamdeset pet hiljada dolara. Ipak, delovao je brzo. Transakcija je bila spremna, i oko petnaest do pet tog popodneva Fajsal el Asad postao je vlasnik farme Ma​un​tin​sajd, sa godišnjim porezom na imovinu od dve hiljade četiristo dolara, koji je bilo mo​gu​će pla​ti​ti una​pred. Fajsal je znao da su izviđanje terena oko akademije sproveli članovi bostonske ćelije spavača, grupe koja je bila nasmrt prestravljena od kada se avion Amerikan erlajnsa zabio u severnu kulu Svetskog trgovinskog centra tog septembarskog jutra 2001. godine. Njihov memorandum iz Bostona jasno je precizirao da imanje mora da ima otvoren pogled na planinu Hejstek, jer bi u suprotnom bili pre​vi​še uda​lje​ni od me​te. Pa, on je kupio tačno takvo imanje, skriveno od puta i sela, i sa mnogo prostora u ambaru. Ejmi mu je predala ključeve i rekla mu da sledećeg jutra svrati do kancelarije kako bi mu dala drugi komplet ključeva, kao i uputstva i garancije za kuhinjsku opremu. U međuvremenu, ostaviće ga da na miru pregleda svoju novu kuću. Fajsal el Asad joj se zahvalio, izašao na ulicu i odšetao do Rojal ina da pla​ti ra​čun i po​ku​pi svoj tim. Pre nego što su otišli u kuću, svratili su do prodavnice poljoprivredne opreme, u kojoj je Fajsal na​ru​čio da mu se sle​de​ćeg da​na is​po​ru​či pet sto​ti​na ba​la se​na. – Ima​te li do​volj​no ve​lik am​bar? – upi​tao je pro​da​vac. – Ne​ma pro​ble​ma – re​kao je Fa​j​sal. – Far​ma Ma​un​tin​sajd na is​toč​nom pu​tu za Nor​fok. Platio je karticom Ame​ri​kan eks​pres i odvezao do supermarketa, gde je Ibrahimu i ostalima rekao da uđu i ku​pe šta god že​le, i da će ih sa​če​ka​ti kod ka​se ka​ko bi pla​tio ra​čun. Nakon toga, krenuli su za istočni Norfok, koristeći glavne auto-puteve, umesto Ejminog lavirinta seoskih puteljaka. Kada su stigli u Ma​un​tin​sajd, smrkavalo se. Brzo su se raspakovali, obišli sobe na spra​tu, pro​ve​ri​li to​plu vo​du, pro​na​šli ne​ke su​ve ce​pa​ni​ce u ši​ro​kom ka​mi​nu i sme​sti​li se. Fajsal im je rekao da će im ujutro biti isporučen stari farmerski kamionet, i da će se on vratiti za dva da​na. Opro​stio se i oti​šao. Krenuo je na jug ka Njujorku. Znao je da se neće više vraćati ovim putem. Njegov posao je bio za​vr​šen. *** Džon Štraus je samo tri minuta proveo u razgovoru sa svojim kolegom iz Sajamina, Džarvisom

Goldmanom. Poštovao je tog bankara iz Park avenije, od kojeg je i ranije dobijao korisne informacije. A ako je Džarvisa zainteresovao dvomilionski transfer ovog Arapina iz Menhetna u di​vlji​nu pla​ni​na u Ko​nek​ti​ka​tu, on​da će i on na​sta​vi​ti da is​tra​žu​je. Nazvao je Maka Bedforda u Val​dorf i pozvao ga u svetsku direkciju Lepih umetnosti Banda. Ta​mo ga je oba​ve​stio o Gold​ma​no​vim sum​nja​ma i pred​lo​žio mu da ode do Nor​fo​ka i pro​ve​ri stva​ri. Makov potpuno nov crni kamionet nisan titan pro4x bio je vozilo kome su se u provinciji Mejna divili, ali su ga na njujorškoj Park aveniji posmatrali kao omiljeno vozilo vodoinstalatera. Ipak, Mak nikada neće zaboraviti kada ga je, u bazi Specijalnog ratnog zapovedništva u Koronadu, instruktor Mor​na​rič​kih fo​ka za​u​sta​vio u pon​ti​ja​ku nje​go​ve že​ne. – Šta dođavola radiš u tom pederskom automobilu? – zahtevao je da zna. – Muškarci voze ka​mi​o​ne​te, sin​ko. Fo​ke ne vo​ze ni​šta dru​go. Široko se osmehnuo toj uspomeni, a zatim Džonu Štrausu rekao da ima vozilo koje je parkirano u garaži hotela Val​dorf-Asto​ri​ja. Trenutno, želeo je da zapiše sve detalje u vezi s transferom novca. U Torington će stići sutra ujutro, prateći trag Arapina Fajsala el Asada. Nije bio siguran šta tamo ima da se na​đe, ali ako je ta​mo, pro​na​ći će ga. *** Al Kaidin napad na Akademiju Hanan, u Pešavaru su isplanirali Šakir Kan i trojica viših Bin Ladenovih zapovednika, od kojih je jedan kapetan Musa Amin. Kao i obično, njihov problem bilo je prebacivanje ljudstva u Sjedinjene Države. To je bila prepreka svakom terorističkom napadu koji su pokušali za vreme vladavine predsednika Džordža Buša Mlađeg, i svi do jednog osujećeni su akcijama snaga bezbednosti. Ulazi su i dalje bili čvrsto zatvoreni. Planeri Al Kaide morali su ili da iz Meksika prokrijumčare ubice, ili da iskoriste ljudstvo koje se već nalazilo na teritoriji SAD. Prelazak granice s Kanadom imao je veću verovatnoću da se završi neuspehom i zarobljavanjem ne​go Osa​mi​na šet​nja duž Pe​de​set pr​ve uli​ce u Lek​sing​to​nu, kraj Se​dam​na​e​ste po​li​cij​ske sta​ni​ce. Trenutno je bilo aktivno više ćelija spavača nego bilo kad od 11. septembra. Usijale su se telefonske veze između SAD, avganistanskih planina, Teherana i Pešavara, jer je ljudstvo džihadista mo​ra​lo da se op​skr​bi, pla​ti i na​o​ru​ža. Dva kamioneta koja su prevozila petoricu ovakvih koljača ekspresno su iz Bostona poslata u Konektikat kako bi pružili podršku Ibrahimu i njegovim ljudima. Oni će biti telohranitelji, sluge, vozači i, konačno, naoružani teroristički jurišnici, koji će sprovoditi ono što smatraju da je hrabar i ot​men na​pad na ne​bra​nje​ne, ve​ći​nom je​vrej​ske stu​den​te Aka​de​mi​je Ha​nan. Kamioneti su namerno bili stari, izubijani, ulubljeni i izgrebani. Na prvi pogled izgledali su kao dva scenska rekvizita iz Stvorenja iz Crne lagune, toliko je blato na točkovima i karoseriji bilo stvrdnuto. Sve je to prikrivalo činjenicu da su oba kamioneta bila opremljena potpuno novim dodžkrajsler motorima i novim gudjir gumama. Ispod poda prtljažnog prostora svaki kamionet prenosio je po četiri kalašnjikova, a u kutijama za alat bilo je skriveno po deset napunjenih SIG zauer de​ve​to​mi​li​me​tar​skih pi​što​lja. U prtljažni prostor prvog vozila bilo je natovareno četrdeset plastičnih džakova od dvadeset pet kilograma u kojima se nalazilo veštačko đubrivo, amonijak-nitrat, koji, kada se pomeša s dizelom ili kerozinom ili čak ugljenom prašinom, postaje izuzetno snažan eksploziv. Mešavina se obično nazivala ANFO,22 barem kada se koristila u civilne svrhe, kao što je razaranje planina i kamenoloma za potrebe vađenja rude i sirovina. U savremenom svetu, mešavina je bila poznata kao IED (Improvised Explosive Device – improvizovana eksplozivna naprava), slavljena od najgorih

terorista, tipova koji su potajno ciljali pripadnike američkih i britanskih vojnih snaga ili di​plo​mat​skog oso​blja. Naravno, ti zlotvori su pronašli razne načine da mešavini povećaju eksplozivnu snagu, koristeći dodatak u vidu nekoliko štapova dinamita ili, još bolje, mešajući je sa aluminijumom u prahu, što joj je da​va​lo sna​gu da raz​ne​se či​ta​vu po​slov​nu zgra​du, ume​sto sa​mo njen fron​tal​ni deo. Aluminijum u prahu nekada je bio vrlo korišćen u rudarstvu, gde su stručnjaci bili angažovani da na licu mesta naprave ANFO. Ali odnedavno, to je postalo preskupo i ta praksa je napuštena, sem kada su mešavinu pravili izdašno finansirani, državno sponzorisani teroristi. Tako da su iza sedišta dru​gog ka​mi​o​na le​ža​la dva dža​ka alu​mi​ni​ju​ma u pra​hu. U tom se vozilu nalazila sva oprema koja je bila potrebna za proizvodnju snažne eksplozivne naprave. Zapravo, oprema je bila dovoljna za nekoliko snažnih eksplozivnih naprava – paketi dinamita, elektronski detonatori, kablovi i, pozadi, dvanaest praznih ojačanih drvenih sanduka, metar du​gač​kih, še​zde​set cen​ti​me​ta​ra ši​ro​kih i tri​de​set cen​ti​me​ta​ra vi​so​kih, po​ve​za​nih ko​nop​ci​ma. Kasnije će se u šest sanduka spakovati amonijak-nitrat, izdašno pomešan u odnosu dvadeset kilograma nitrata na tri litra goriva, i ojačan aluminijumom u prahu i sa po dva štapa dinamita, kako bi se smrtonosna eksplozija još više ubrzala. Tako će iza​bra​ni dobiti šest veoma posebnih, vrlo br​zih na​pra​va do​volj​nih da sa ze​mljom srav​ne ne​bo​der na Men​het​nu. Ali drugih šest biće još posebnije, jer će biti napunjeni najrazornijim amonijak-nitratom koji može da se nađe na tržištu. Nitro-metan je supstanca koja je bila spakovana u kamion-bombu koji je Timoti Makvej, s još jednim pomagačem, iskoristio da potpuno uništi saveznu zgradu Alfred P. Mju​ra u Oklahoma Sitiju aprila 1995. godine. Ta eksplozija je ubila sto šezdeset osam ljudi i povredila još šeststo osamdeset. Oštetila je ili uništila još trista dvadeset četiri zgrade i spalila osam​de​set šest auto​mo​bi​la. Bomba od veštačkog đubriva bila je i u Rajderovom kamionetu, koji je 1993. eksplodirao ispod Svetskog trgovinskog centra – kao i u razornoj, tonu teškoj bombi koju je IRA iste godine detonirala u Londonu. Eksplozija u klubu u Baliju 2003. bila je izazvana bombom od veštačkog đubriva, a ista takva je istog meseca sravnila dve sinagoge i britanski konzulat u Istanbulu. Britanska policija u Bradfordu sprovela je jednu od najvećih racija na islamske ekstremiste i, između ostalih stvari i lju​di, pro​na​šla je po​la to​ne amo​ni​jak-ni​tra​ta. Ipak, najveća eksplozija bila je nesrećan slučaj, kada se francuski trgovački brod, SS Grand​kamp, ispunjen do ivice s dve i po hiljade tona teškog amonijak-nitrata, odjednom pregrejao i eksplodirao u pristaništu Teksas Sitija 1947. Eksplozija ove ogromne industrijske tempirane bombe čula se na udaljenosti od dvesta pedeset kilometara, a veliki oblak crnog dima u obliku pečurke bio je viši od šest sto​ti​na me​ta​ra. Veliki, vreli delovi broda sručili su se u ogromne rezervoare za čuvanje nafte i petrohemijska postrojenja udaljena stotinama metara od pristaništa. Prateće eksplozije sravnile su zgrade. Brodsko sidro, teško tonu i po, otkinuto je s lanaca i lansirano u tri kilometra udaljenu rafineriju Pan ame​ri​kan, gde se ukopalo tri metra u zemlju, kao asteroid iz svemira. Eksplozija u Teksas Sitiju naj​ve​ća je in​du​strij​ska ka​ta​stro​fa u isto​ri​ji Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Ipak, amonijak-nitrat američke vlasti i dalje ne shvataju ozbiljno, čak se i ne smatra visokorizičnom materijom prilikom drumskog transporta. Potrebna vam je dozvola kako biste ga ku​pi​li, ali ni​je kla​si​fi​ko​van kao opa​san i pri​li​kom tran​spor​ta ozna​ča​van je kao ok​si​dant. Vozač prvog kamioneta, koji je putovao pod imenom Majk, iako je još davno u selu u Pendžabu na​zvan Mu​sta​fa, skre​nuo je na jug na oko tri​de​set ki​lo​me​ta​ra pre dr​žav​ne gra​ni​ce. Iz Spring​fil​da, imao je još samo pedesetak kilometara Puta 57, a nakon toga spuštao se uskim planinskim putem, ravno

pre​ko gra​ni​ce, do Nor​fo​ka u Ko​nek​ti​ka​tu. Lako je našao kuću, prošavši kroz čestar do ulaza, a zatim asfaltom do ambara. Ibrahim i Jusuf če​ka​li su ih na​po​lju, to​plo su ih po​zdra​vi​li, po​nu​di​li im ka​fu i is​pi​ta​li ih o to​va​ru. Pravljenje bombi je veoma stručan posao, s malo mesta za grešku i očigledno kobnim posledicama za one koji su nespretni prilikom tog posla. Jusuf je znao dosta toga, a i Ben i Abu bili su kompetentni. Ali Ibrahim je bio majstor. On je otvorio široka vrata ambara i mahnuo ka ka​mi​o​ne​ti​ma da uđu. – Ka​kva je bez​bed​nost? – od​mah je upi​tao Majk. – Mislim da je vrlo dobra – rekao je Ibrahim. – Kuću je nemoguće videti s puta. A ne može se ni špi​ju​ni​ra​ti osim iz šu​me ko​ja je u okvi​ru ima​nja. Okrenuo se i pokazao ka dugoj liniji drveća na severnoj strani bivšeg pašnjaka. – Čak ni onda nije mo​gu​će vi​de​ti šta se de​ša​va u am​ba​ri​ma, jer oba ima​ju zi​do​ve bez pro​zo​ra na stra​ni ka dr​ve​ću. Majk je klimnuo glavom. Ali i dalje se mrštio. – Šta može da se vidi iz čestara kraj kapije? – upi​tao je. – Previše toga – odgovorio je Ibrahim. – Jutros rano sam prošetao imanjem. Ne možemo mnogo to​ga da uči​ni​mo ako ne​ko ta​mo sta​ne s dvo​gle​dom. – Ali po​la​zi​mo od to​ga da ni​ko ne​će ni zna​ti da smo ovde – re​kao je Majk. – Je​sam li u pra​vu? – Na​rav​no. Ko​li​ko ja znam, ni​ko nas ni​je pri​me​tio. – Predložio bih da se na kapiju postavi naoružan stražar s mobilnim telefonom. Ne da bi zaustavio svakoga ko nešto isporučuje, već samo da bi sa skrivenog mesta posmatrao da li se neko neočekivan po​ja​vio. – Nemam ljudstva za takvu vrstu luksuza – rekao je Ibrahim. – Od jutros se svi ovde ubijamo gra​de​ći zam​ko​ve od sla​me. – Gra​de​ći šta? – upi​tao je Majk sme​ju​ći se. – Dođi da vidiš – zakikotao se Ibrahim. Poveo ga je do većeg ambara i provukao se kroz uzan prolaz gotovo potpuno zatvorenih vrata. Unutra je stajala konstrukcija napravljena od metar i nešto dugačkih bala slame. Dva zida visoka po četiri metra, razdvojena na oko pet metara, pružala su se ne​kih šest me​ta​ra od zi​da am​ba​ra for​mi​ra​ju​ći ne​ku vr​stu tro​stra​ne ku​ti​je. Treći zid bio je u blizini ulaza u ambar, pet metara dugačak i četiri metra visok, i stajao je naspram dva zida, ali nije bio spojen s njima. Stajao je samostalno, blokirajući ulaz u kutiju, spre​ča​va​ju​ći bi​lo ko​ga da uđe unu​tra. Majk je bio za​di​vljen. – Au! – re​kao je. – Šta se ov​de de​ša​va? – Jedan veliki žuti američki školski autobus – odgovorio je Ibrahim, kažiprstom lupkajući po nosu. – Ta​man će sta​ti u ga​ra​žu od sla​me – do​dao je. – Ta​ko će​mo mo​ći ne​sme​ta​no da ra​di​mo. – A oda​kle vam auto​bus? – upi​tao je Majk. Ibrahim se ponovo vratio lupkanju nosa. – Nije daleko – rekao je. – Država Njujork, nedaleko odavde. Svake subote održava se licitacija kola, kamiona i autobusa. Dva će uskoro doći na red. Od​lič​na po​nu​da, blu berd iz Džor​dži​je, pre​šao oko sto pe​de​set hi​lja​da ki​lo​me​ta​ra. – A ka​da ga do​ve​ze​mo dov​de, ko​li​ko će još pre​ći? – Oko tri ki​lo​me​tra. – I to je to? – Ve​ro​vat​no – od​go​vo​rio je Ibra​him. ***

Nisan titan Maka Bedforda jurio je dolinom reke Nogatak ka Toringtonu, otprilike dva sata pre nego što će Majk i njegov islamski eksplozivni odred skrenuti na jug za Norfok. Bilo je oko pola jedanaest pre podne kada se parkirao na isto mesto na koje su se džihadisti parkirali prethodnog da​na. Mak nije bio baš natovaren ozbiljnim dokazima. Znao je samo da je bogati četrdesetdvogodišnji direktor saudijske naftne kompanije, Fajsal el Asad, iz Istočne šezdeset devete ulice u Njujorku, prebacio dva miliona dolara sa svog računa u banci Gotam nešenel iz Park avenije u dve male banke u starom industrijskom gradiću Toringtonu u severozapadnom Konektikatu, i to milion i po u banku Konektikat stejt, a pet stotina hiljada u Banku Nove Engleske. Stojeći na pločniku kraj par​ki​ra​li​šta, mo​gao je da vi​di obe ban​ke na dru​goj stra​ni glav​ne uli​ce. Znao je da je uzaludno ući u bilo koju od banaka i raspitivati se o namerama Fajsala el Asada, ko​ji svoj no​vac pre​ba​cu​je na ta​kav na​čin. Štraus je ispitao Goldmana i ustanovio da je u transakciji bilo neke hitnosti, a imao je izrazit ose​ćaj da je nje​gov kli​jent već bio u To​ring​to​nu ka​da ga je po​zvao. Ipak, ni​je to pro​ve​rio. Koliko je Mak mogao da vidi, Fajsal je već potrošio, ili je nameravao ubrzo da potroši veliku sumu novca u Konektikatu, i podozrevao je da postavlja bazu iz koje će upravljati napadima. Njujorški šef Sajanima istakao je da Al Kaida postavlja baze koje nisu obavezno u blizini meta. Napadi jedanaestog septembra planirani su i sprovedeni iz Bostona, iz mreže stanova u centru grada ko​ji su bi​li u vla​sni​štvu Bin La​de​no​vih ro​đa​ka. Ime Al Ka​i​da na arap​skom zna​či „ba​za“. Mak se prošetao ulicom razgledajući izloge kraj kojih je prolazio. Bio je zapanjen brojem agencija za promet nekretnina koje su listom bile uključene u izgradnju komercijalnih projekata. Ako je Fajsal el Asad investirao, ili čak kupovao poslovnu zgradu ili neku vrstu industrijskog postrojenja, Mak je pretpostavljao da u tome nema ničeg sumnjivog. Uostalom, Fajsal el Asad je bio direktor saudijske građevinske kompanije sa predstavništvom u Njujorku. Investicija u perspektivnoj oblasti kao što je Torington, u kom su se nadali da će obnoviti čak i železničku prugu do Njujorka, si​gur​no je ima​la tr​ži​šnog smi​sla. Međutim, Mak je imao osećaj da postoji još nešto. Morao je da sazna da li je Saudijac izdavao sumnjive čekove i da li je tako pokušavao da finansira novu bazu. Gledajući u izlog stare lokalne agencije za promet nekretnina Katler i sinovi, odlučio je da bi ovo moglo biti mesto u koje bi ušao sva​ko ko je tra​žio uda​lje​no se​o​sko uto​či​šte, ko​je bi bi​lo sjaj​na ba​za. I već se pi​tao da li u oko​li​ni ovog ži​vo​pi​snog kra​ja Ko​nek​ti​ka​ta po​sto​ji ve​ći je​vrej​ski ko​ledž. Gur​nuo je vra​ta, ušao, pa​žlji​vo ih za​tvo​rio iza se​be, i go​spo​đi​ca Ej​mi Ka​tler ga je po​zdra​vi​la.

9. Pre jedanaest godina, u Koronadu, mladi Makenzi Bedford bio je proglašen za časnog čoveka, zbog svojih rezultata u obuci za osnovno podvodno razaranje (BUD).23 To je najveće priznanje u Mor​na​rič​kim fo​ka​ma i do​de​lju​je se iz​van​red​nim po​je​din​ci​ma. Mak je bio častan čovek u snajperskoj školi. Bio je častan čovek u borbi prsa u prsa na život i smrt. Častan čovek dvesta trideset četvrte klase, istaknut kandidat u grupi od jedanaestorice mladih če​lič​nih mu​ška​ra​ca, ko​li​ko ih je pre​o​sta​lo od sto še​zde​set tri po​la​zni​ka. Trenutno je taj častan čovek stajao pred dvadesettrogodišnjom brokerkom nekretnina, Ejmi, i ozbilj​no raz​mi​šljao da li da joj ka​že naj​ve​ću, ili dru​gu naj​ve​ću laž svog ži​vo​ta. Mogao je da joj kaže da je blizak prijatelj Fajsala el Asada i da želi da zna da li je Fajsal pronašao nešto da kupi, ali to je moglo da ostavi trag. Bilo je bolje da se pretvara kao da i on želi nešto da kupi, i da je zamoli da mu pokaže neka imanja koja su nedavno prodata, kako bi stekao bo​lju pred​sta​vu o to​me šta mo​že da do​bi​je za svoj no​vac. Ejmi Katler ispitivački ga je gledala, kao da je pomalo tupoglav. Mak se široko osmehnuo i opre​de​lio se za laž broj dva. – Biće mi zadovoljstvo – rekla je s osmehom i bacila se na preturanje ormara s predmetima. Zatim je pritisnula nekoliko tipki na tastaturi, što je probudilo veliki monitor na zidu. Pokazala mu je da sed​ne za njen sto i upi​ta​la ga ko​ju ce​nu ima na umu. – Pa, tražim nešto zemlje, nešto što će mi pružiti malo privatnosti i zaštite od izgradnje na susednim parcelama – odgovorio je. – Tako da mislim da tražim nešto između milion i milion i po do​la​ra. – U redu, gospodine! – rekla je Ejmi s malo više entuzijazma nego što je nameravala. – Sigurna sam da za tu sumu možemo da nađemo nešto zaista lepo. Tržište je trenutno naklonjeno kupcima pa su ima​nja mno​go jef​ti​ni​ja ne​go, re​ci​mo, pre dve go​di​ne. Pronašla je šest malih farmi i seoskih kuća koje su prodate u poslednja tri meseca. Peta koju mu je pokazala bila je farma Ma​un​tin​sajd. Reči iz presretnutog telefonskog poziva iskrsle su mu pred oči​ma: Ne​ka ima​ju po​gled na pla​ni​nu. Nijedno od ostalih imena nije bilo ovako očigledno, iako je shvatio da nema načina da utvrdi da li ostale kuće imaju pogled na prokletu planinu. Ali pošto nijedna više nije bila na prodaju, nije mogao da za​tra​ži bro​šu​re. A i ako bi ih za​tra​žio, bio je si​gu​ran da ih ne bi do​bio. Mo​rao je da ih za​pam​ti. Pi​tao je Ej​mi da li su oni spe​ci​ja​li​zo​va​na agen​ci​ja za ova​kve ne​kret​ni​ne, a ona mu je od​go​vo​ri​la da su Katlerovi već jedan vek vodeća agencija za promet farmi i luksuznijih kuća. – Povezani smo i sa ku​ćom Sot​bi – do​da​la je. – Iako je moj de​da mi​slio da su oni ma​lo... pa... pre​vi​še kit​nja​sti za nas. – Da, vidim – zamišljeno je rekao Mak. – Sama ova kancelarija odaje osećaj sobe u ve​li​čan​stve​noj se​o​skoj ku​ći. Ejmi se nasmejala i on ju je upitao da li možda ima lokalnih mapa odštampanih za svoje klijente. Otišla je u drugi kraj kancelarije i iz malog ormara s fiokama izvadila dve. Na jednoj se nalazio samo Torington, a druga je bila u mnogo većoj razmeri i obuhvatala je celu oblast, na sever do gra​ni​ce s Ma​sa​ču​set​som i na za​pad do dr​ža​ve Nju​jork. Mak ju je upitao da li bi joj smetalo da zapiše sume novca na mesta na kojima su kuće prodate. – Ta​ko bih mo​gao da ih po​ka​žem že​ni, pa bi​smo mo​gli da se pro​vo​za​mo i osmo​tri​mo oko​li​nu i ce​ne. – Odlična ideja – rekla je Ejmi dok je zapisivala „875.000“ na mesto na mapi na kojem se

nalazila farma Ma​un​tin​sajd. Zapisala je i ostale cene, i dok je to radila, Mak je u blok zapisao ime​na osta​lih pet ima​nja. Konačno, ustanovio je grešku u svojim naporima. Imao je imena. Imao je cene. I imao je lokacije. Ali sve je bilo pomešano i na mapi i u njegovoj glavi. Nije mogao sa sigurnošću da odredi da li je far​ma Ma​un​tin​sajd bi​la čak u pod​nož​ju pla​ni​ne Hej​stek, ili na kra​ju glav​ne uli​ce u To​ring​to​nu. U jednoj stvari ipak nije pogrešio. Nije ostavio ni traga svom zanimanju za gospodina Fajsala el Asada. Složio je mape i obećao Ejmi da će se on i njegova žena vratiti za dan-dva. Ostavio joj je ime Čarls O’Bra​jen i po​šao u po​tra​gu za se​o​skim ima​njem ko​je je Faj​sal el Asad mo​žda već ku​pio. Glavni problem s celom oblašću, primetio je, bio je što je puna prokletih planina. Svaka kuća unutar radijusa od četrdeset osam miliona kilometara gledala je na neku planinu. – Prokletstvo – su​vo je re​kao. *** Na farmi, tek zabradeli Ibrahim i njegov tim bili su okupljeni oko velikog stola i proučavali detaljnu mapu unutrašnjosti glavnih zgrada Akademije Hanan. Takve mape dostupne su u planerskim kancelarijama bilo kog grada, pa čak i na internetu. U školskim prospektima za roditelje detaljno su predstavljene učionice, sala za fizičko, spavaonice i amfiteatar. Član jedne od ćelija spavača iz Hart​for​da do​mo​gao se jed​nog ta​kvog pro​spek​ta. Ipak, glavni problem o kojem se raspravljalo nije bio sâm plan lokacije, nego činjenica da nisu imali nikoga unutra, što je bilo neuobičajeno za bilo koju operaciju Al Kaide bilo gde na svetu. Akcija u Beslanu bila je izgrađena oko ubacivanja iz​vid​ni​ce, u vidu radnika koji su se, tokom ras​pu​sta, za​po​šlja​va​li u ško​li, skri​va​li eks​plo​ziv i be​le​ži​li ra​nji​ve tač​ke u njoj. Napad na Hanan neće imati nijednu od tih prednosti, jer je za njegovo organizovanje bilo vrlo malo vremena. Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu oslobođeni su iznenada, a po mišljenju vođa Al Kaide, nisu ima​li dru​ge ope​ra​tiv​ce ko​ji su bi​li spo​sob​ni da iz​vr​še ta​ko slo​žen na​pad na Ve​li​kog šej​ta​na. To je upravo i razlog zbog kojeg toliko dugo nije bilo napada na Sjedinjene Države. Najviši zapovednici Al Kaide poginuli su u Tora Bori, i nikada nisu zamenjeni. Ali na svu sreću, u toku je bila nova regrutacija, koju je generisao američki pravosudni sistem na čelu s američkim sudijama ko​je su umi​ra​le od že​lje da de​lu​ju pot​pu​no pra​ved​no i da te pa​ra​voj​ni​ke vra​te na boj​no po​lje. To je bio razlog zašto je Ibrahim predsedavao ovom skrivenom grupom terorista, koja je planirala najstrašniji i potpuno sulud napad na američku školsku decu. A njihovi razlozi bili su jednostavni: Uspelo je u Rusiji. Uz Alahovu pomoć, možda će nam pomoću ovog napada uspeti da nevernike za​u​vek izba​ci​mo s Bli​skog is​to​ka. To je, naravno, bio bezuman i ludački plan. Takav napad neće prouzrokovati ništa slično. To bi samo razjarilo Amerikance, čiji bi predsednik bio primoran da uzvrati, snažno. Ibrahim i svi njegovi kom​pa​njo​ni bi​li su fa​na​ti​ci, ek​trem​ni i ira​ci​o​nal​ni. Međutim, Ibrahim nije bio budala: – Nemamo nikakvu korisnu izvidnicu u školi – rekao je – i to nam je glavni hendikep, jer to znači da ćemo morati da udarimo frontalno. Ali ne možemo samo da uletimo i nekako rasturimo mesto, jer bi to značilo da se istovremeno i sami raznesemo. Iako Alah opravdava takvu žrtvu, i čeka nas na drugoj strani mosta, ne bi bilo u njegovom interesu da se to desi. Jer bi On više želeo da ostanemo u životu kako bismo se i dalje borili i kako bismo još jednom na​pa​li ne​ver​ni​ke. – Pa ka​ko će​mo on​da iz​ve​sti na​pad? – upi​tao je Ben el Tu​ra​bi. – Pa – odgovorio je Ibrahim – moramo sanduke da unesemo u školu. Mislim da treba da ih

označimo nečim što nije sumnjivo, a zatim da ih unesemo kroz ova sporedna vrata. A ne kroz glavni ulaz. Svi su se nagnuli kako bi videli plan. – Čini mi se da ćemo morati da nabavimo dvoja kolica jer tri ovakva sanduka teže skoro tri stotine kilograma – rekao je Jusuf. – I šta ćemo da uradimo kada ih uba​ci​mo? Da upa​li​mo fi​tilj? – Doći ću i do toga – rekao je Ibrahim. – Ali prvo moramo da označimo sanduke. Tako da nam je potrebna limenka boje, verovatno zelene, nikako crvene ili crne, jer te boje označavaju opasnost. I po​treb​ni su nam ša​blo​ni po​mo​ću ko​jih će​mo is​pi​sa​ti slo​va. Ta​ko će sve iz​gle​da​ti zva​nič​no. – A šta će​mo na​pi​sa​ti? – upi​tao je Ben. – Re​ci​mo „sport​ska opre​ma“, za sa​lu za fi​zič​ko. Mo​žda „te​go​vi“ i „šip​ke“. – A šta će​mo s osta​lih de​set? – Možemo šest da ubacimo u kuhinju s natpisima „brašno“ ili „kukuruzno ulje“. Šta kažete na „še​ćer“ ili „ka​fa“? U toj ško​li ima go​to​vo hi​lja​du de​ce. Si​gur​no im stal​no do​la​ze ve​li​ke ku​ti​je. – A na pre​o​sta​le če​ti​ri? – upo​ran je bio Ben. – Pa, recimo „dezinfektant“, „sapun“, „deterdžent“, možda jedan označen samo kao „prodaja na veliko“. To nije problem. Takve kutije na sporedni ulaz unose uniformisani ljudi, označene su kako bi svi mo​gli da vi​de šta je u nji​ma. To ni​je sum​nji​vo. – Ali ko će ih une​ti? – upi​tao je Ben. – Ne mo​že​mo da uđe​mo no​se​ći ka​pu​lja​če i fan​tom​ke. – Naravno da ne možemo. Jedan od Majkijevih momaka će otići u nabavku u Torington. Kupiće nam radničke kombinezone, farbu, četke, šablone i ostalo. Takođe, trebaće nam veliki blok faktura, be​lih, žu​tih i pla​vih. Čo​vek s fak​tu​ra​ma je zva​ni​čan. – Fak​tu​re – re​če Majk. – To je lep de​talj. – Ali ko će sve detonirati? – upitao je Abu Hasan. – Mi ne možemo, osim ako ne želimo da umre​mo. Ko​ga si imao na umu? Dvo​ji​cu ro​štilj​dži​ja ke​ba​ba iz ku​hi​nje? – Je​vre​ji ne je​du ke​ba​be – ja​vio se Ben. – Pa, ne je​du svinj​ske ke​ba​be – re​kao je Abu Ha​san. – Umuknite – odbrusio je Ibrahim. – Podesiću da se eksploziv detonira putem elektronskog vremenskog detonatora koji ću staviti u svaku kutiju. Dovešćemo se do sporednog ulaza i kutije isporučiti na unapred isplanirana mesta. Spustićemo ih sa kolica i strateški rasporediti po prizemlju ško​le. Svi će biti elektronski povezani s glavnim prekidačem, koji se aktivira radio-vezom. Razmišljao sam i o satelitu, ali mislim da to nije potrebno. Običan snažan signal uspostaviće vezu. Svaki sanduk će imati elektronski senzor postavljen u drvo. Važno je da strane sa senzorima budu okrenute napolje, to jest da ne budu okrenute ka zidu. Detonator može da se aktivira iz autobusa prilikom izlaska iz školskog dvorišta, i dva minuta kasnije svih dvanaest bombi istovremeno će eksplodirati. To nam je vremenski okvir. Za to vreme, autobus će biti udaljen najmanje kilometar. Ostavićemo ga na nekom udaljenom mestu i premestiti se u obična vozila, a zatim poći pravo za Boston. Planiram masačusetski auto-put, koji je dvadeset pet minuta udaljen od mesta eksplozije, jer će slučaj istraživati državna policija Konektikata, pa bismo, što je pre moguće, morali da pređemo granicu i uđemo u drugu državu. Jusuf, Ben, Abu Hasan i ja, iste večeri ćemo poleteti sa Lo​ga​na, direktno za Ma​drid. Osta​li će oti​ći ku​ća​ma i pri​mi​ri​ti se do dalj​eg. – To je do​bar plan – re​kao je Abu Ha​san. – Bojim se da nije moj. Ja sam samo izabran da ga sprovedem. Celu akciju isplanirali su Šakir Kan i njegovi saudijski savetnici. Fajsal el Asad bio je veoma važan. Kod kuće će biti veliko slavlje ka​da oba​vi​mo za​da​tak. Bi​će​mo he​ro​ji po​kre​ta Al Ka​i​da.

– Ka​da će​mo kre​nu​ti u ak​ci​ju? – upi​tao je Ju​suf. – Datum je sledeći petak. Tako da moramo biti efikasni. Ali ne smemo biti nesmotreni. Delujemo br​zo, ali pa​žlji​vo. Ta​ko ne​će​mo po​gre​ši​ti. Imam bes​kraj​no po​ve​re​nje u sva​ko​ga od vas. – Da li je da​tum ko​na​čan? – Veoma konačan. To je poseban dan za školu, s mnogo, mnogo više ljudi nego što je uobičajeno. Prema naređenjima koje sam dobio od Fajsala, to je Abrahamov dan, i nakon deset pre podne svi roditelji će biti u školi. Šakir Kan očekuje da napad bude izveden pre podneva. To nam daje do​volj​no vre​me​na za ve​čer​nji let za Ma​drid, u kom su na​ši pa​so​ši va​že​ći. – Ima samo jedna stvar – rekao je Majk. – Brine me sâm ulazak u školsko dvorište. Ne znam da li će neko posumnjati da se nešto dešava, ali mislim da bismo morali da postavimo stražara. Ne nekog na​o​ru​ža​nog ubi​cu ko​ji će pa​ra​di​rati s ka​la​šnji​ko​vim, ne​go ne​kog skri​ve​nog u šu​mi. – Jed​nog od tvo​jih mo​ma​ka? – Da. Obavestiću Alija. On će to srediti. On je krupan i okretan, proveo je nekoliko meseci u pa​ki​stan​skoj ar​mi​ji. – Kad smo već kod kalašnjikova – reče Abu – da li ćemo nositi oružje, mislim kada uđemo u škol​sku zgra​du. – O, pa mislim da je to neophodno – odgovorio je Ibrahim – jer će nas neko možda iznenaditi, ili zaustaviti, ili ispitivati. A tada će neko morati da umre. Puške bi morale da budu u mekim futrolama i smeštene na kutijama. Ako budemo morali da se borbom probijemo iz zgrade, bićemo spremni. Ali mi​slim da se to ne​će de​si​ti. Bi​će​mo pre​vi​še do​bro or​ga​ni​zo​va​ni. – Neće smetati ako neko ipak bude morao da umre – reče Abu Hasan. – Ako su u toj zgradi, iona​ko će umre​ti. – Svi će umre​ti, osim nas – re​če Ibra​him. *** Tri sata kasnije Mak Bedford je išao ka istočnom i zapadnom Norfoku. Već je obišao dva imanja koja je Ejmi prodala i sada je bio na putu za farmu Ma​un​tin​sajd, za koju je verovao da predstavlja njegovu najbolju šansu. Nije naravno imao ime ili adresu, samo cifru od osamsto sedamdeset pet hi​lja​da do​la​ra na​žvr​lja​nu na ma​pi. Ve​ro​vat​no će mo​ra​ti da pi​ta gde je ku​ća, kad joj se pri​bli​ži. Do sada je odlučio da će se u Toringtonu verovatno zadržati dva-tri dana i, vozeći se okolinom, odjednom je primetio hotel Blekberi river, zgradu od crvene cigle na sopstvenom imanju, malo uvučenom od puta. Odlučio je da dve noći odsedne u hotelu, prosto da bi imao razumno uporište. Na neki način, i sâm je ličio na Al Kaidu; bila mu je potrebna čvrsta baza iz koje bi mogao da pokrene na​pad. Razgovarao je s recepcionerkom, rezervisao dvokrevetnu sobu na drugom spratu i bacio torbu na veliku udobnu fotelju. Napolju je postajalo sve hladnije, pa je obuo svoje meke vodootporne borbene čizme, one koje je nosio kod mosta na reci Eufrat. Na sebi je imao crnu rolku, mornarički džem​per i to​plu, čvr​stu, te​get-cr​ve​nu voj​nu ve​trov​ku. U holu je pitao recepcionerku da li je čula za farmu Ma​un​tin​sajd i ona mu je objasnila gde se far​ma tač​no na​la​zi. – Pre​ko re​ke, pa le​vo niz put. Far​ma je na oko ki​lo​me​tar s de​sne stra​ne, ulaz je kroz če​star. – Ko ži​vi na far​mi? – Ne znam – re​kla je de​voj​ka. – Pro​da​je se već me​se​ci​ma. Ali ču​la sam da je ove ne​de​lje pro​da​ta. Mak joj se zahvalio i na brzinu osmotrio hotel. U suterenu se nalazio fin salon, a i restoran se

či​nio pri​vlač​nim. Re​kao joj je da će na ve​če​ru do​ći u osam. Bilo je tri po podne kada je konačno izašao napolje, lako pronašao kuću, provezao se kraj nje i zaustavio se na oko osamsto metara niz drum. Parkirao je na travu i izašao iz kola noseći dvogled koji je uvek držao u svom nisanu. Okačio ga je oko vrata, zakopčao vetrovku i krenuo kroz drveće, po​la​ko se kre​ću​ći k as​falt​nom pu​telj​ku ko​ji se uka​zi​vao u da​lji​ni. Sišao je sa staze i hodao kroz nisko rastinje do kraja drvoreda, zaustavivši se na nekih četrdeset metara od kapije koja je označavala kraj šumarka i početak privatnog prilaza. Nije bilo znaka da se radi o privatnom prilazu, niti upozorenja koje bi odvraćalo slučajne prolaznike. Ništa što bi odalo da se ra​di o far​mi Ma​un​tin​sajd. Sa ovog povoljnog mesta, Mak ipak nije mogao da vidi kuću niti prateće zgrade. Asfaltni put za​vi​jao je na​de​sno, a s nje​go​ve le​ve stra​ne dr​ve​će se pru​ža​lo još na oko dve sto​ti​ne me​ta​ra. Mak je pošao dalje nalevo, uz staru polomljenu ogradu od dasaka, davno podignutu kako bi od pašnjaka odvojila drveće koje je vodilo ka ulazu. Pre nego što se botaničar s Menhetna doselio i do​pu​stio da se sve sto​pi s di​vlji​nom. Stajao je na pedeset metara levo od kapije, s leve strane puta. Obližnji grm ne samo da je progutao ogradu već se i obmotao oko hrasta stvarajući bodljikavi zaklon. Po Makovom mišljenju to je bi​lo sa​vr​še​no skro​vi​šte za lov na pat​ke, da je bi​lo pa​ta​ka. Ko​jih ni​je bi​lo. – Prokleta predgrađa – promrmljao je Mak, koji je, istini za volju, bio okoreli lovac i ribolovac s jedne od nepristupačnijih obala Sjedinjenih Država. Osmehnuo se sopstvenoj sarkastičnoj proceni ove planinske divljine, smeštene četiristo kilometara jugoistočno i nekoliko svetlosnih godina daleko od ze​mlje ko​ju je za​i​sta vo​leo. Skliznuo je u središte pačijeg skrovišta i uperio dvogled ka kući koju je sad video kako se uzdiže iza udaljenog drvoreda javora. U sobama i prizemlju bilo je uključeno svetlo, ali napolju nije bilo par​ki​ra​nih ko​la, a ve​li​ka du​pla vra​ta am​ba​ra bi​la su za​tvo​re​na. *** Tamnoputi stražar iz Pendžaba, koji je Maka posmatrao sa skoro stotinu metara udaljenog mesta, na živopisan način je iz svog sela u Pakistanu stigao u zapadni Norfok u Konektikatu. Pobožni musliman, Ali je još kao dečak regrutovan u talibane, a zatim se priključio delu pakistanske armije ko​ji ni​je bio lo​ja​lan ni svo​jim sa​bor​ci​ma ni pa​ki​stan​skoj vla​di. Ali je oduvek bio borac za slobodu koji je imao simpatije samo prema okorelim religioznim fanaticima koji su, pre 11. septembra, vladali Avganistanom. U godinama koje su usledile, američka sila gotovo je uništila talibane, ali su sada doživljavali brz oporavak, iznova i iznova napadajući pa​ki​stan​sku ar​mi​ju. Ali veliki obožavalac talibanskog vođe Baitulaha Mahsuda, poslat je da se pridruži pakistanskoj armiji i da radi iznutra. Njegov uspeh bio je značajan. On i Mashud sprovodili su neprestane napade na zvanične snage i još redovnije prepade tokom kojih su krali automatsko oružje, granate, mine i svu opre​mu po​treb​nu da se na​pra​vi sa​mo​u​bi​lač​ka odo​ra. Pomoću Alijevih insajderskih informacija, talibani su uspeli da izvedu nekoliko strahovitih vojnih udara, eksplozivno dospevajući u novinske naslove i efikasno sprovodeći borbenu regrutaciju, koja se sviđala mladim Pakistancima i Avganistancima koji su bili isto toliko fanatično zaslepljeni kao i sâm Ali. Međutim, pakistanska vlada je počela da uzvraća. Baitulaha Mahsuda ubila je američka bespilotna letelica, a Alijeva pozicija glavnog špijuna, izdajnika, i gazdinog poverenika postala je

previše opasna. Dezertirao je i uputio se ravno u divlje plemenske teritorije južnog Vaziristana, u Plemenske oblasti pod federalnom upravom, koje se prostiru južno od Hajberskog prolaza na samoj av​ga​ni​stan​skoj gra​ni​ci. Budući da su dolinu Svat neprekidno nadgledale zvanične vojne snage, ove prostrane teritorije bez gradova i sa samo nekolicinom naseobina postale su druga najvažnija oblast za obuku Al Kaide i ta​li​ba​na. Pro​go​nje​ne od za​pad​nih i do​ma​ćih sna​ga, dve or​ga​ni​za​ci​je su se sa​da spo​ji​le. Izgradili su zajedničke logore u kojima su obučavali regrute u simuliranim borbenim zonama. Dezereteri iz armije, poput Alija, postavljani su na mesta s ogromnim autoritetom i podučavali su no​vo​pri​do​šli​ce oruž​ju, eks​plo​zi​vi​ma i bor​bi pr​sa u pr​sa. Kradeno oružje krijumčareno je planinskim stazama skoro svakoga dana, a noću su se po planinama borili zajedno s lokalnim vojnim zapovednicima koji su mislili da mogu poraziti američku voj​sku. Ali i njegove novajlije šunjale su se tim gotovo neprohodnim planinama, tražeći i napadajući američke patrole. Pokušali su da bombarduju i sabotiraju sopstvenu armiju. Birali su bilo koju metu koja bi im obezbedila pojavljivanje u zapadnim medijima. Slali su bombaše samoubice da napadnu utak​mi​ce kri​ke​ta, ne​vi​ne že​ne i de​cu u sop​stve​nim gra​do​vi​ma, pi​ja​ca​ma i tr​go​vi​ma. Konačno, s ucenjenom glavom i poterom za petama, Ali je zbrisao iz zemlje služeći se uobičajenom studentskom rutom za Bradford u Engleskoj. Odatle se, pomoću dokumenata koje je Al Kaida platila zlatom, prebacio u Sjedinjene Države na tromesečni kurs zapadnjačke književnosti na nekom bostonskom koledžu. Nakon toga je odmah iščezao, da bi konačno stupio u vezu sa Majkovom će​li​jom spa​va​ča, što je bio nje​gov kraj​nji cilj još od ka​da je de​zer​ti​rao iz pa​ki​stan​ske voj​ske. Dok je stajao u toj konektikatskoj šumi s nemačkim lugerom zadenutim za pojas, ovaj rođeni ratnik pitao se ko je, dođavola, taj tip s dvogledom, koji osmatra kuću u kojoj se planira najtajnija ope​ra​ci​ja ka​kvu Al Ka​i​da go​di​na​ma ni​je spro​ve​la. Mo​gao je, mi​slio je, da se oglu​ši o Ibra​hi​mo​va na​re​đe​nja i da od​mah ubi​je tog ti​pa. Ipak, Ali je bio iskusan borac, a uz to je bio u bekstvu. Znao je kakve posledice nosi ubistvo u zemlji kao što su Sje​di​nje​ne Dr​ža​ve. Sa​mo pro​ble​me. Sre​ća po Ma​ka Bed​for​da, ko​ji ni​je znao da ga Ali po​sma​tra. Ali je shvatao značaj strančevog prisustva. Znao je i pitanja koja su tražila odgovore: (1) Ko je on? (2) Da li radi za policiju ili obaveštajne organe? (3) Da li je u pitanju samo posmatrač ptica ili sličan prirodnjački ludak? (4) Da li ovo znači da im je neko na tragu? (5) Da li ovo znači da bi mo​ra​li od​mah da se po​vu​ku odav​de? Za Alija, jedno je bilo sigurno: jedina osoba koja bi mogla odmah da odgovori na ova pitanja bio je tip s dvo​gle​dom. Pošto mu nije bilo dozvoljeno da ga ubije, morao je da ga zarobi i da milom ili silom dobije od​go​vo​re na svo​ja pi​ta​nja. Bivši pakistanski borac osećao je da je zemlja pod njegovim patikama vlažna, meka i tiha. Ipak, neki delovi zemljišta bili su zarasli i teški za neprimetan prelazak. Znao je kako da se tiho prikrade svo​jim žr​tva​ma, ali ovaj te​ren bi mo​gao da bu​de po​ma​lo bu​čan za ne​čuj​no pri​kra​da​nje. Tip je bio obučen u civilnu odeću i verovatno nije očekivao nikakvu zasedu, a Ali je dobro znao kako da prestravi žrtvu iznenadivši je s leđa. Celog života učili su ga tome, prvo instruktori, a onda i njegov otac, pripadnik mudžahedina iz rata osamdesetih godina prošlog veka, ljudi koji su bili maj​sto​ri u ve​šti​ni kla​nja mla​dih so​vjet​skih ofi​ci​ra u av​ga​ni​stan​skim pla​ni​na​ma. Počeo je da se kreće napred, šunjajući se kroz drveće, držeći se podalje od direktnog pogleda uljeza. Napredovao je, i neprimećen je išao cikcak skoro šezdeset metara, pazeći na drveće i ne​pre​kid​no mo​tre​ći na ti​pa s dvo​gle​dom.

Zatim je morao da pređe još desetak metara, što je zahtevalo da pođe nalevo nekih osam metara, a zatim da ostatak pređe ravno do sledećeg drveta, odmah iza Maka. U tišini je prešao razdaljinu od osam me​ta​ra, za​tim ma​lo okle​vao, a on​da u dva sko​ka pre​šao osta​tak. U tom trenutku stao je na tanku suvu grančicu, otpalu s hrasta. Grančica se slomila napravivši prigušen zvuk, prejak za neku malu šumsku životinju, preslab za medveda i preoštar za običnu otpalu gran​či​cu. Mak Bedford je čuo zvuk i ukočio se. Godine patroliranja istim planinama u kojima se Ali borio naučile su ga da bi pokušaj delovanja, okreta ili bilo kakvog otkrivanja bila loša – ako ne i fatalna – ide​ja. Mo​rao je da osta​ne mi​ran, da oda uti​sak ne​sve​sno​sti si​tu​a​ci​je. Podigao je dvogled i okrenuo levo oko pokušavajući da utvrdi da li je njegov progonitelj naoružan. Primetio je da Ali stoji kraj drveta kao ukopan na nekih trideset metara iza njega, ili, re​če​no žar​go​nom ame​rič​ke mor​na​ri​ce, „rav​no na šest sa​ti“. Obe čo​ve​ko​ve ru​ke bi​le su slo​bod​ne. Mak se nije odao i odlučio je da dozvoli sebi nešto što nijednom instruktoru nikada nije dozvoljavao za vreme snajperske obuke u Mornaričkim fokama. Dopustiće da mu se čovek „pri​kra​de“ i da ga, ako bu​de že​leo, zgra​bi ot​po​za​di. Bilo je jasno da bi čovek, da je u pitanju neki čuvar ili šumar, već viknuo i oglasio svoje zvanje. Maku je više ličilo da je zlotvor zaista terorista, možda čak i veliki momak, Ben el Turabi. Ipak, to nije mogao jasno da vidi u deliću sekunde prilikom kojeg je virnuo u odraz na levom sočivu dvo​gle​da. Ne bi čak ni razmotrio mogućnost da dozvoli „prikradanje“ u slučaju da je čovek nosio nož ili pištolj, a činilo mu se da to nije bio slučaj. Maku su bile jasne vojne prednosti, a sada su one bile na njegovoj strani, s malo verovatnoće da će morati da ubije napadača. Jer to bi značilo da će morati da pozove Remšoa i njegov odred čistača pre nego što na scenu stupi policija Konektikata, što bi moglo sve da upro​pa​sti. Ne, Mak ne​će ubi​ti ovog čo​ve​ka osim ako stvar​no ne bu​de mo​rao. Ali je ostao ukopan ceo minut, a onda se pokrenuo, sada pažljivije, gotovo na prstima, da bi odjednom brutalno skočio na Maka, desnom rukom obuhvativši vrat bivšeg specijalca, svom snagom mu ste​žu​ći du​šnik. Ali je bio visok preko sto devedeset centimetara, za dlaku viši od Maka. Znao je kako da podigne Makovu levu ruku sve dok ne postane neupotrebljiva, a da zatim nastavi s pritiskom na dušnik sve dok ne oseti pokoravanje. Ipak, nije bio spreman za Makov desni lakat, koji se sručio na njega sna​gom če​lič​nog kli​pa par​ne lo​ko​mo​ti​ve. Udarac tog desnog lakta eksplodirao je na Alijevoj glavi, gotovo mu lomeći lobanju. Delić se​kun​de ka​sni​je le​vi Ma​kov la​kat na​pra​vio je isti luk i sru​čio se na Pa​ki​stan​če​vu le​vu sle​po​oč​ni​cu. Brzina i životinjska snaga njegovog plena iznenadila je Alija, ali ga nije izbacila iz borbe. Dok mu je zvonilo u glavi, nekako se okačio o Makov vrat, dok je krupni američki specijalac prešao na fazu broj dva ovog kla​sič​nog za​hva​ta ame​rič​kih spe​ci​jal​nih sna​ga. Nagnuo se napred i između svojih nogu čeličnim stiskom dohvatio Alijevu desnu nogu, povukavši je i obo​riv​ši ga na ze​mlju, za​vr​šiv​ši u Pa​ki​stan​če​vom kri​lu. Sada su obojica bili na zemlji. Ali je morao da pusti Makov vrat dok je pokušavao da ublaži svoj pad. Međutim, bilo je kasno. Ležao je na leđima, a desna noga nalazila mu se u snažnom stisku Ma​ko​vih ru​ku. Se​de​ći na de​snoj Ali​je​voj bu​ti​ni, spe​ci​ja​lac mu je sna​gom men​ge​la ste​zao čla​nak. Ali se trznuo unazad, a Mak se nagnuo i povukao mu nogu čupajući mu kuk iz ležišta. Kao i sve Mornaričke foke, uvežbavao je ovaj zahvat sa sparing partnerom barem hiljadu puta i nikada nije pogrešio. Glavna razlika između teškog treninga i ove borbe bila je da bi poraženi specijalac dvaput potapšao pobednikova leđa, signalizirajući mu da je bespomoćan. Ovaj napadač neće moći

sa​mo​stal​no da ho​da naj​ma​nje osam me​se​ci. Mak je skočio na noge, desnom čizmom stao na Alijev vrat i tiho rekao: – U redu, druškane. Reci mi sad, ko​ji moj si sad pa ti? Tokom svoje duge i živopisne vojne karijere, Ali nikada nije osetio ovakve bolove, niti je bio ovoliko iznenađen preokretom događaja. Ležao je, polako klizeći u besvesno stanje, pokušavajući da se usred​sre​di na li​ce ču​do​vi​šta ko​je ga je, znao je to, pot​pu​no sa​vla​da​lo. Mak se sagnuo i izvukao pištolj iz Alijevog pojasa. Pakistanac je imao sreću što nije Ben el Turabi, jer da ga je Mak prepoznao, istog trena bi ga upucao ravno među oči. Jedan po jedan te​ro​ri​sta, dvo​ji​ca od​jed​nom, ili svi za​jed​no, ma​jo​ru Bed​for​du bi​lo je sve​jed​no. Kad su se stvari smirile, povukao se i bacio pištolj duboko u šumu, gde verovatno nikada neće biti pronađen. Zagledao se u Alijevo lice i ustanovio sa gleda u nekoga s Bliskog istoka, možda Arapina, ve​ro​vat​ni​je Iran​ca ili Pa​štu​na. Ali baš tada, desile su se dve stvari. Obe loše. Ali se onesvestio od bola iz svoje upropašćene noge, a putem se približavao neki rasklimani crni kamionet. Mak je video dvojicu na prednjim se​di​šti​ma, ali ih je po​za​di mo​glo bi​ti još. U stvari, posmatrao je dvojicu Majkovih momaka na putu za toringtonske prodavnice u kojima će kupiti zelenu boju i radne kombinezone. Ali Mak to nije znao. Tako da se okrenuo od ranjenog Alija i za​pu​tio u šu​mu, bu​du​ći da je že​leo da iz​beg​ne da na nje​ga pri​pu​ca​ju te​ro​ri​sti s ka​la​šnji​ko​vi​ma. Bio je to, mislio je, zbunjujući incident. Njegov zadatak bio je jednostavan: da likvidira Ibrahima Šarifa, Jusufa Muhameda, Bena el Turabija i Abua Hasana Akbara. Trenutno nije imao pojma da li su u kući ili bilo gde u blizini farme Ma​un​tin​sajd. Nije čak znao ni da li je Fajsal el Asad u kući, niti da li je Ali uop​šte znao če​tvor​ku ko​ju je pro​go​nio. Za to će biti potrebno još istraživanja. Ali ne sad. Previše je opasno da ostane na ovom imanju, nenaoružan, usred bela dana, nakon što je onesposobio jednog od njihovih stražara. Verovatno ih ima pre​vi​še, te​ško na​o​ru​ža​nih, a na​re​đe​nja su od nje​ga zah​te​va​la da ra​di u ti​ši​ni i u pot​pu​noj taj​no​sti. Gledao je kako kamionet prolazi. Skrenuo je desno na put za Torington i uskoro će proći kraj njegovog parkiranog nisana. Nadao se da ga neće zapamtiti i, gledajući nazad ka imanju, pošao je istim pu​tem ko​jim je oti​šao Maj​kov ka​mi​o​net. Nije bio svestan značaja vozila, ali ga je, iz navike, kroz dvogled gledao kako nestaje, zapisavši u svesku broj s registarske tablice. Zabeležio je da je u pitanju dodž rem, masačusetskih registarskih ozna​ka, i da se ra​di o sta​rom, cr​nom i blat​nja​vom ka​mi​o​ne​tu. Zatim je otišao niz pust drum do nisana, usput se radujući šolji čaja koju će popiti u hotelu Blek​be​ri ri​ver, kraj ka​mi​na, dok se tmi​na bu​de spu​šta​la na ove hlad​ne pla​ni​ne. *** Ali se do pola pet po podne nije bio vratio u kuću. Majkovi momci su iz Toringtona pozvali kuću i izvestili da ga nisu videli kako stražari kraj šume kada su tuda prošli. Oko pet po podne Ibrahim je sa​sta​vio gru​pu za po​tra​gu ko​joj su se, po po​vrat​ku, pri​dru​ži​li i osta​li. Poslao je trojicu iz svog tima do ruba šume, gde su Alija vrlo lako pronašli budući da je vikao iz petnih žila, nepokretan ležeći pedesetak metara niz ogradu, odmah pokraj pačjeg skrovišta. Bio je tamo nekih devedeset minuta, noge otečene do veličine njudžersijevske bundeve. Smrzavao se, op​hr​van bo​lom, ne​spo​so​ban da se po​kre​ne i ne​ve​ro​vat​no po​sra​mljen. Dovezli su kamionet do polja i, što su pažljivije mogli, utovarili ga u prtljažni prostor. Odvezli su ga do kuće i saslušali njegovo objašnjenje događaja. Međutim, njegove informacije su bile oskudne;

ni​je čak bio ni si​gu​ran da bi bio u sta​nju da pre​po​zna svog na​pa​da​ča. Ibrahim je održao kratak sastanak s Jusufom, Benom i Abuom, tokom kojeg su došli do zaključka da Ali ne bi smeo da bude primljen u neku američku bolnicu. Bilo bi pitanja, zahteva za njegovim imenom i adresom. A nakon njegove nemogućnosti da pruži odgovore, usledio bi poziv policiji. Bilo je nemoguće da ode odavde. Takođe, nije bilo moguće ni da ostane, sve dok je u takvom stanju, pod groznicom, unezveren od bolova i nemoćan da se samostalno kreće. U dvadeset do šest Abu Hasan je ušao u dnev​nu so​bu i ubio Ali​ja s dva puc​nja u te​me. – Srećan put do Alaha – šapnuo je Ibrahim, a četvorica iz grupe uzela su telo, iznela ga napolje i ba​ci​la u spo​red​ni obje​kat. Bio je to sra​man kraj hra​brog ali bu​da​la​stog mla​di​ća. *** Dok se sve to dešavalo na farmi Ma​un​tin​sajd, Mak Bedford je sebi sipao drugu šolju čaja. Obuo je druge cipele, skinuo vetrovku i zavalio se u fotelju kraj kamina. Čitao je časopis, nezainteresovano gle​da​ju​ći u re​kla​me za zi​mo​va​nja, ka​da je na​i​šao na ne​što što mu je pri​zva​lo ži​va se​ća​nja. Bio je to put u Svetu zemlju, mesto na kojem je jednom služio, pomažući u obuci izraelskih odbrambenih snaga. Gledao je u spisak obilazaka – Galilejsko jezero, Mrtvo more, kvartovi Jerusalima, pa na jug do Vitlejema i Hebrona, a zatim do drevnog grada u pustinji Negev, Biršebe, i njegove bogate istorije. Grada u kojem je, na bar micvu 2004. godine, Abu Hasan počinio masovno kr​vo​pro​li​će. Mak i nekolicina njegovih kolega voleli su Hebron. Uprkos tome što se nalazio u Izraelu, imao je jedan od najautentičnijih arapskih centara na svetu. Setio prizora seljaka koji dolaze na pijacu donoseći svoje proizvode u velikim korpama obešenim na bokove kamila. Setio se pastira i čobana, ka​sa​be s grn​ča​ri​jom, dr​vo​re​za od ma​sli​no​vog dr​ve​ta i bo​je​nog sta​kla. Arapi su njega i njegove ljude odveli da vide ogromnu islamsku školu u kojoj se školovalo gotovo dve hiljade đaka. Odmah se setio topline i velikodušnosti lokalnog stanovništva, njihovog ushićenja ka​da bi ne​ko od nje​go​vih lju​di po​ku​šao da ka​že ne​što na arap​skom. Setio se svežeg voća, posebno bledih, slatkih hebronskih bresaka, koje su bile dragocene na celom Bliskom istoku. Ali najviše od svega, sećao se divovske Grobnice patrijarha, koja je, s visokog i vetrovitog brda, dominirala gradom. Do svoje smrti će se sećati osećaja čiste poniznosti koju je iskusio kada su mu rekli da se iza tih moćnih kamenih zidina nalazi Abrahamov grob, u zemlji Ha​nan, u ko​joj je sklo​pio sa​vez sa Bo​gom. Gotovo da je mogao tačno da se seti citata iz Knjige postanja, ugraviranog u ukrasnu ploču: „I reče Gospod: Dobro videh nevolju naroda svog u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, na mesto gde su Hananeji i He​te​ji i Amo​re​ji i Fe​re​ze​ji i Je​ve​ji i Je​vu​se​ji.“24 Nasmešio se sećanju na momke iz voda Fok​strot Tima 10 Mornaričkih foka, koji su s njim bili u Hebronu. Zastavnik Frenk Bruks, stariji vodnik Bili-Rej Džekson i vodnik Čarli O’Brajen. Svi oni su sa​da mr​tvi, ubi​je​ni pro​jek​ti​lom ko​ji su, s dru​ge stra​ne Eufra​ta, is​pa​li​li te​ro​ri​sti. Spustio je časopis i otpio čaj. Čekalo ga je ozbiljno razmišljanje, uglavnom o tome šta bi moglo da se desi kada neko pronađe tipa sa slomljenom nogom. Trenutno je bio začuđen koliko mnogo je sum​njao, a ko​li​ko je, za​pra​vo, ma​lo znao. Po​ku​šao je da iz​o​štri svo​je zna​nje i, na​rav​no, plan. Ko je sada vlasnik farme Ma​un​tin​sajd? Da li je moguće da na farmi sada stanuju četvorica koje bi trebalo da ubije? I kako sve to da sazna a da i sâm ne završi ubijen? Takođe, pojavilo se pitanje za

šta se oni spremaju – i kako se sve to povezuje sa mogućim napadom na „kod Ejba“, šta god da je to bilo. Još jednom je duže pogledao mapu koju mu je dala Ejmi Katler. Na njoj je bila farma od osamsto sedamdeset pet hiljada dolara koja je gledala na planinu Hejstek. Na mapi se nalazio Torington, kao i Put 44 koji je išao pored hotela. Premalo vremena je potrošio proučavajući te​ri​to​ri​ju iz​van svog de​lo​kru​ga, po​seb​no pla​ni​ne iz​me​đu far​me i gra​ni​ce sa dr​ža​vom Nju​jork. Slova kojima su bili ispisani nazivi planina bila su odštampana postrance, duž vrhova planina. Mak je okrenuo mapu kako bi ih pročitao, a zatim seo, uspravljenih leđa, skoro prevrnuvši svoju šo​lju erl gre​ja dok je či​tao re​či s ma​pe: Ha​nan​ske pla​ni​ne. Hanan! Maločas je razmišljao o tome – o drevnom pustinjskom gradu Mamreu, sada poznatom kao Hebron, koji su Jevreji naselili kada su prvi put došli u Izrael. A sada je ovde bio njegov blizanac, gra​dić u Ko​nek​ti​ka​tu ko​ji se ta​ko​đe zvao Ha​nan, tač​no usred pla​ni​na. Znao je da je ovo otkrovenje slično „kao kad je onaj Grk dreknuo u kadi“. Potpuno je zaboravio na grčku reč Eure​ka! Barem na trenutak. Ali znao je da je konačno našao neki trag. Približavao se razrešenju zagonetke „kod Ejba“. To je značilo da se približavao razrešenju mete terorista. I, ako se nije strašno varao, Ibrahim, Jusuf, Ben i Abu Hasan već su bili na farmi Ma​un​tin​sajd, spremni da kre​nu u ak​ci​ju. Ustao je i otišao do recepcionerke, koja je čitala novine. – Gospođice – rekao je – možete li mi re​ći da li u gra​du Ha​na​nu po​sto​ji ne​ka va​žna ško​la ili ko​ledž? – Pa, ima jedna – odgovorila mu je – ali je bliža nama nego gradu. Akademija Hanan. To je ve​o​ma sku​pa in​ter​nat​ska ško​la, slič​na Čo​u​tu ili Sent Po​lu. – Hmmm – re​kao je Mak. – Ni​kad čuo. – Pa, mislim da je to neka vrsta specijalnog mesta – rekla je devojka. – Na neki način je povezana s Jevrejskim školskim centrom. Mislim da su đaci uglavnom Jevreji, i to bogati Jevreji. To je škola za de​ča​ke, ma​da mi​slim da je po​ha​đa i odre​đen broj de​voj​či​ca. – Da li je ve​li​ka? Mi​slim, ni​je sa​mo me​sto za dva​de​se​tak bu​du​ćih ra​bi​na? Devojka se nasmejala. – Ni slučajno – rekla je. – Ogromna je. Mislim da je pohađa oko hiljadu učenika. Nikada ih ne viđamo ovde. Mislim da im je dozvoljeno da dolaze u grad samo jednom to​kom se​me​stra, ili ta​ko ne​što. – Osim to​ga, dr​že ih pod klju​čem, zar ne? – re​kao je Mak. – Valj​da. Mo​ra​ju da bu​ba​ju Sta​ri za​vet. Mak se na​sme​jao. – Gde se tač​no na​la​zi? – Pravo glavnim putem, to vam je ovde Put četrdeset četiri ka istočnom Hananu. Na oko tri kilometra, zdesna. Veliki ulaz, kameni stubovi s lavovima na vrhu. Gvozdena kapija, dugačak pri​la​zni put. S pu​ta ško​la ne mo​že čak ni da se vi​di. Mak je isplanirao da sledećeg jutra poseti školu. Ali trenutno, pred sobom je imao dugu noć. Povukao se u svoju sobu pod vreo tuš i malo televizijskih vesti. Pretpostavljao je, ispravno, da će ga uobičajeni meni bombi, smrti, pucnjave, loše zdravstvene zaštite, raka, silovanja, bede i griže sa​ve​sti biv​ših mi​si​ca ko​je se uvek sme​ju u po​gre​šnim tre​nu​ci​ma, do​volj​no de​pri​mi​ra​ti. Hotel je bio toplo i vedro mesto, i Mak je na večeru sišao samo u košulji i laganom sakou. Za šankom je naručio pivo, a zatim seo da pojede šniclu od sabljarke s roštilja, koju je voleo, zajedno s pomfritom i spanaćem. Godinama je slušao fanatike koji su mu pričali o opasnosti da previše žive dospeva u sabljarke. Ipak, nikada nije čuo nijednog ribara u Mejnu koji se slagao s tim, a oni o ri​ba​re​nju u du​bo​kim vo​da​ma zna​ju vi​še od bi​lo ko​ga dru​gog. A i te sabljarke često su lovljene u turbulentnim plimskim rukavcima Velikog njufaundlendskog spruda, hiljadu trista kilometara od severoistočne obale Sjedinjenih Država. Mak nije mogao da

shvati kako je moguće da dotle dopru misteriozne struje hemijskog otpada, dok je sa zadovoljstvom jeo svo​ju sa​vr​še​no gri​lo​va​nu be​lu ri​bu. Za desert je pojeo voćnu salatu, sa samo jednom kuglom sladoleda od vanile. Nakon toga, pola sata je pio veliku šolju crne kafe usput gledajući kraj plejofa s Jen​ki​si​ma. Kao odan navijač Red sok​sa, na​dao se da će Jen​ki​si iz​gu​bi​ti, pa se iz​ner​vi​rao ka​da su po​be​di​li sa de​vet na​pre​ma je​dan. U jedanaest uveče vratio se u sobu i presvukao u opremu za teren, dodajući vuneni mornarički šal i rukavice. Sačekavši da se hodnik isprazni, izvukao se napolje, sišao niz stepenice i izašao na zadnja vra​ta, ne že​le​ći da bu​de pri​me​ćen u opre​mi pla​nin​skog spa​si​lač​kog ti​ma. Ne ve​če​ras. Pokrenuo je nisan i pošao preko reke Blekberi. Bio je u blizini, ali nije skrenuo ka ulazu u farmu Ma​un​tin​sajd. Umesto toga, pošao je drugim putem i pronašao uzak puteljak za koji je pretpostavljao da vodi do severne strane imanja, odmah kraj dugačkog reda drveća. Procenio je razdaljinu do kuće i namerno se odvezao još pola kilometra dalje. Pronašao je skriveno mesto, stao po​red pu​ta i par​ki​rao auto u če​star. Oko vrata je ponovo okačio moćan dvogled, zakopčao vetrovku preko šala i pošao nazad niz uzak puteljak, u pravcu iz kojeg je došao. Skrenuo je u šumu sa svoje desne strane i pešačio kroz tamno dr​ve​će, ho​da​ju​ći ne​ka​ko buč​no, ali si​gu​ran da je sâm. Kada je stigao na rub šume, stao je na ivicu širokog polja i uperio dvogled u izvor svetlosti koji je ugledao u daljini, na nekih osam stotina metara. Kada su mu se oči privikle na tamu, ugledao je kuću iz dru​gog ugla u od​no​su na po​po​dnev​no osma​tra​nje. Noć je bila hladna i osećao je kako se mraz formira na travi ispred njega. Čuo je kako trava pod njim krcka dok se kretao ka velikom drvetu i zauzimao položaj naslanjajući se telom na drvo i umi​ru​ju​ći dvo​gled. U dvorištu nije bilo nikoga. Nije video nikoga da stražari. Vrata na ambaru bila su zatvorena. Iz prizemlja kuće dopiralo je svetlo, a bilo je svetla i u dve spavaće sobe, od kojih je u jednoj sigurno bio tip ko​ji je po​ku​šao da ga za​sko​či. Si​ro​ti zlo​tvor. Sada je skoro bila ponoć, i Mak je odlučio da je sad dobar čas da siđe do farme Ma​un​tin​sajd i proveri da li je neko od njegovih terorista tamo. Nije mogao prosto da upadne pucajući iz mašinke kao lud. Barem ne večeras, budući da nije nosio nikakvo vatreno oružje. Ipak, mogao je da razmotri mogućnost da ih likvidira jednog po jednog, ako su na smenu izlazili na stražu. Jedino oružje koje je nosio u koricama zadenutim za zadnju stranu pantalona bio je mornarički borbeni nož, koji se po​ka​zao ve​o​ma ko​ri​snim u Il​kli Mu​ru u En​gle​skoj. Polje ispred njega bilo je široko, ravno i bez drveća. Nije bilo zaklona za Makenzija Bedforda. Tako da je samo počeo da hoda, brzo koračajući pod zvezdama i sjajnim mesecom. Znao je da ga iz kuće ne mogu primetiti, jer mesečina daje utisak lažne zore. Nikada nije toliko svetlo koliko vam se čini. Svetlost je bila bledi odsjaj, romantična i blaga, ni nalik sunčevoj. Mak je dosta toga znao o me​se​či​ni. Nastavio je da korača, približavajući se zadnjim stranama ambara, kao i uvek krećući se senkom. Bi​lo je kao pa​tro​li​ra​nje u Bag​da​du, ali bez mor​na​rič​ke po​dr​ške. Ipak, do​sta to​ga je bi​lo pot​pu​no isto. Čula su mu se pojačala desetostruko dok se kretao kroz najtamnija mesta, koristeći ono što mornaričke foke zovu „mrtvim prostorom“, zone koje neprijatelj ne može da vidi. Zaustavio se iza najvećeg ambara i pokušao da proviri iza ugla kako bi ustanovio razdaljinu do kuće. Ipak, nije se usudio da se previše otkrije, za slučaj da je u blizini stražar koji stoji u tišini. Podigao je prilično velik kamen i bacio ga u prazno dvorište, znajući da će to privući pažnju straže, ako je ima. Nije se de​si​lo ni​šta. Uperio je dvogled u prozor kuće, naprežući se kako bi video da li je unutra neko koga bi mogao da

prepozna. Video je treperavo plavo svetlo starog televizora i teme nečije glave. Shvatio je da svi gle​da​ju te​le​vi​zi​ju i da im gle​da u le​đa. – Sra​nje – pro​mr​mljao je. Čekao je još dva-tri minuta, a onda doneo odluku. Preći će dvorište i otići do istočnog zida, na kom se nalazio veliki prozor. Biće opasno, ali ako bude prošao bez buke, uštedeće mnogo vremena. Za svaki slučaj, isukao je nož i, nisko čučeći, pretrčao dvorište, svojim mekim čizmama ne na​pra​viv​ši ni​ka​kav zvuk na gru​bom tlu. Čučnuo je ispod prozora dok mu je srce tuklo i dok je pokušavao da odluči da li da proviri kroz levi ili desni ugao stakla. Koji će mu ugao pružiti najbolji i najbrži pogled na ljude u sobi? Nije že​leo da usta​ne i bu​de od​mah pri​me​ćen. Ni​je bi​lo za​ve​sa, za​hva​lju​ju​ći bo​ta​ni​ča​ru ci​ci​ji. Bilo je veoma svetlo. Na verandi su bila uključena svetla, kao i spoljna svetla na oba ambara. Ipak, ništa od toga nije bilo toliko jarko kao svetlo koje je dopiralo iz kuće. Čučeći u toj majušnoj senci ispod prozora, Mak je kršio otprilike sedam mornaričkih pravila, pravila koja se bave rizikom. Ne​po​treb​nim ri​zi​kom. I znao je to. Po​na​šao se ne​str​plji​vo, što je bio ta​bu u spe​ci​jal​nim sna​ga​ma. A onda se desilo nešto zaista strašno. Začula se iznenadna, udaljena buka koja se svake sekunde približavala i pojačavala. Jebena stvar je zvučala kao kombajn ili ribarski brodić koji se punim gasom približava keju. To je bio velik i moćan motor, i na trenutak, Mak je pomislio da bi to mogao da bu​de i he​li​kop​ter. A onda je stvar usporila, da bi se ponovo pokrenula napred, velikim farovima osvetlivši šumu oko ulaza. – Isuse Hriste – promrmljao je, svestan da će prva stvar koju ta svetla budu osvetlila biti mor​na​rič​ka fo​ka s je​be​nim no​žem u de​snoj ru​ci ka​ko se kri​je is​pod pro​zo​ra dnev​ne so​be. Preostala mu je samo jedna stvar. Morao je da pobegne odatle što je brže umeo, jer se taj prokleti ka​mion pri​bli​ža​vao pri​lič​no br​zo, a on ni​je imao poj​ma ko​li​ko je lju​di bi​lo u nje​mu. Okrenuo se nalevo i izgubio iza zida kuće, dalje od farova. Velika greška. Tamo se nalazila nepoznata teritorija, u koju mornarička foka ne bi kročila. Stigao je do zadnjih vrata i naleteo na tipa ko​ji je u ku​ću no​sio na​ra​mak ce​pa​ni​ca. Sru​šio ga je na ze​mlju, a ce​pa​ni​ce su se po​svu​da ra​su​le. Čovek je bio toliko iznenađen da nije stigao ni da vikne, a i glavom je prilično jako udario u beton. Mak se nije ni osvrnuo, nije uspeo da vidi lice Abua Hasana, koji je, sklopljenih očiju, po​ku​ša​vao da se pri​dig​ne. Znao je samo da se ogroman kamion bučno približava dvorištu, verovatno s nekom isporukom. I nije želeo da ga njegova svetla osvetle. Pretrčao je dvorište i sakrio se u tmini iza ambara. Tek kada se dobro sakrio, usudio se da pogleda ka dvorištu, a čak i tada je bilo teško videti bilo šta, jer su fa​ro​vi ka​mi​o​na bi​li upe​re​ni rav​no u nje​ga i bi​li su to​li​ko sna​žni da je sve iza njih bi​lo cr​ni​lo. Ipak, mogao je da vidi užurbanu aktivnost ukućana. Jedan po jedan, istrčavali su iz kuće noseći kalašnjikove. Dvojica su se uputila pravo u veliki ambar. Dvojica su stala da popričaju s vozačem kamiona. Mak je video još dvojicu s puškama kako se pojavljuju iz kuće, i ponovo je dobio dobro po​zna​ti ose​ćaj da se sâm bo​ri pro​tiv sve​ta. Bilo kako bilo, nije mogao da ostane u ovom gnezdu stršljena. Nije imao vatreno oružje, a ako bi ga uhva​ti​li, ili čak vi​de​li, bi​lo bi isto kao da su ga ubi​li. Negde u tim trenucima odlučio je da se povuče preko polja i da doživi još jednu borbu. Brzo se uputio ka smrznutoj travi, trčeći pognut, prevaljujući razdaljinu zastrašujućim koracima borbene foke, gotovo neprimetan iz daljine. Zaputio se ravno u šumu, pa nazad na put koji će ga odvesti u ho​tel. Iza sebe je čuo kako kamion još nekoliko puta ubrzava i pisak njegovih kočnica. Kada je stigao do šume, okrenuo se kako bi još jednom pogledao kroz dvogled. Ali nije bilo ničega. Ni ljudi, ni ka​mi​o​na. Spo​lja​šnja sve​tla bi​la su is​klju​če​na i am​bar je bio za​tvo​ren.

Na putu za hotel uhvatio je sebe kako razmišlja o tome šta se tačno nalazi u tom ambaru. I da li je veliki kamion otišao. Nije mogao da vidi, a nije ga ni čuo kako odlazi. I dalje nije mogao da iden​ti​fi​ku​je ni​jed​nog sta​na​ra far​me Ma​un​tin​sajd. Bi​la je to opa​sna noć, za​klju​čio je. Ve​lik ri​zik. Bez na​gra​de. *** Ibrahim Šarif bio je zbunjen. Sedeo je s timom za starim botaničarevim stolom i odavao utisak da sve ide manje-više po planu. Imali su eksploziv, pravljenje bombe išlo je po planu. Školski autobus stajao je u ambaru, sakriven ispod bala, pretvoren u ogroman plast sena. Imali su još trojicu ljudi, spavače iz Hartforda koji su autobus kupili na aukciji, a zatim ga, preko čitave države Njujork, dovezli do farme. Malo toga im je stajalo na putu dok su se pripremali da sprovedu najveći islamski Dan sla​ve još otkad su se Osa​mi​ni lju​di za​bi​li u Ku​le bli​zna​ki​nje. Ibrahim je nakratko bio zabrinut da je čovek koji je slomio Alijev kuk možda radio za neku subverzivnu američku bezbednosnu agenciju. Ali ako je bilo tako, do sada bi se sigurno nešto desilo. Javio bi im se neko od zvaničnika, verovatno Fajsal el Asad lično. Međutim, to se nije desilo. Da jeste, Fajsal bi do sada već stupio u kontakt s njima ili bi lično došao. On je, konačno, vlasnik ima​nja, i ne​ma po​li​cij​ski do​si​je. Ne, ono što je mučilo Ibrahima bio je prizor Abua Hasana Akbara, koji je jaukao od bolova i kleo se u Boga da ga je na zemlju oborio ogroman čovek u trku, nadljudske snage, koji bi mogao da prođe kroz zid od ci​ga​la. – Mo​gao je da me ubi​je – re​kao je Abu. – Bi​lo je kao da me je uda​rio King Kong. – Ko je King Kong? – upi​tao je Ibra​him. – Vi​deo sam film – bes​po​moć​no je za​rok​tao Abu. Ibrahim je bio zabrinut. Oba događaja, posmatrana ponaosob, mogla su da budu slučajnost. Napadač broj jedan, koji je obogaljio Alija, mogao je slučajno da se nađe u šumi i da uzvrati na Alijev napad. Tip koji je srušio Abua možda je samo išao prečicom preko imanja i u mraku se su​da​rio s njim, po​ku​ša​va​ju​ći da iz​beg​ne sve​tla ka​mi​o​na. Ali mučila ga je podudarnost. Da li je u pitanju jedan čovek? Da li ih posmatra nevidljivi neprijatelj koji pokušava da im pokvari planove? Po Ibrahimovoj proceni, to je bilo nemoguće, jer bi takva osoba morala da bude pripadnik zakona, a u tom slučaju nešto bi se dosad već desilo – pretres, racija, možda i sabotaža, poseta policije, FBI-ja, Agencije, vojske, možda čak i prezrenog Mosada. Ali ni​šta od sve​ga to​ga se ni​je de​si​lo, osim mr​tvog Ali​ja i čvo​ru​ge na Abu​o​voj gla​vi. Ibrahim nije bio siguran u svoje procene kada su započeli razgovor, što se nije promenilo ni kada se raz​go​vor za​vr​šio. *** Mak se probudio rano i pokušao da razbistri misli. Bilo kakve da su bile njegove sumnje, bilo kakva da su bila njegova saznanja, nije mogao da ozva​ni​či svoju misiju. To je bila glavna odlika operacije. Nije mogao da ode u policiju i da im kaže da gomila manijaka koja se ulogorila na lokalnoj farmi sa nekoliko tona dinamita planira da raznese lokalnu školu. Njegova naređenja bila su jednostavna: mora da likvidira Ibrahima Šarifa, Jusufa Muhameda, Bena el Turabija i Abua Hasana Akbara a da pritom nikome ne dozvoli da sazna da su, osim njega, u sve umešani neki od najviših zva​nič​ni​ka Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Lagano je doručkovao pre nego što se, u devet sati, zaputio na Put 44. Kada je stigao do

Akademije Hanan, bio je blago iznenađen što vidi da je gvozdena kapija otvorena. Nije bilo straže. Čak ni baštovana na vidiku. Skrenuo je kroz ulaz, vozeći između moćnih kamenih Judinih lavova na stu​bo​vi​ma ka​pi​je. Prilaz je bio dugačak skoro osamsto metara, s obe strane okružen širokim travnjacima na kojima su razuđeno rasli visoki hrastovi. Ispred njega se ukazala ogromna glavna zgrada škole, s visokim tor​njem sa sa​tom i be​de​mi​ma duž ju​žne stra​ne kro​va. Pretpostavljao je da u ovoj zgradi živi većina studenata, kao i da je u njoj većina učionica i amfiteatara. Oko ove glavne tvrđave od sivog kamena nalazilo se još pet-šest manjih zgrada, izgrađenih od istog kamena, gotovo sigurno namenjenih specijalizovanoj nastavi – laboratorijama, ate​lje​i​ma, ili, mo​žda, škol​skoj bi​bli​o​te​ci. Kad je malo bolje razmislio, shvatio je da biblioteka nije u jednoj od pomoćnih zgrada. Ovo je mesto u kojem je biblioteka centralna stvar, koja se nalazi usred glavne zgrade i predstavlja središte zna​nja i uče​nja. Parkirao je pored reda žutih školskih autobusa i pošao ka glavnom ulazu Akademije Hanan. Pritisnuo je veliku mesinganu kvaku i širom otvorio levo krilo vrata od crvenog hrasta. Ušao je u glavno predvorje sa širokim stepeništem i balustradom koja je oko čitavog prvog sprata činila ga​le​ri​ju s hod​ni​ci​ma ko​ji su vo​di​li u ne​ko​li​ko pra​va​ca. Spazio je natpis za školsku upravu i pošao u tom pravcu. Kada je stigao, video je da ne postoje vrata, nego samo širok ulaz. Unutra se nalazio veliki sto za kojim je sedela žena od četrdesetak godina, s naočarima, crne kose zabačene unazad. Pogledala je k njemu s izrazom osobe koja je na​vi​kla da joj se lju​di mo​ta​ju oko sto​la kad god to po​že​le. – Dobro jutro, gospodine – rekla je. – Kako mogu da vam pomognem? Ja sam Meri Kalvert, škol​ska se​kre​ta​ri​ca. – Hvala vam, gospođo – odgovorio je Mak. – Izvinjavam se što ovako upadam, ali pokušavam da pro​na​đem ro​đa​ka, pro​fe​so​ra ma​te​ma​ti​ke, ko​ji je mo​žda u va​šem na​stav​nom oso​blju. – Za​i​sta? Ka​ko se zo​ve? – Frenk Bruks – sla​gao je Mak. – Bruks? Veoma mi je žao, ali među osobljem nemamo nikoga s tim imenom. Pre nekoliko godina ima​li smo po​moć​ni​cu u ku​hi​nji ko​ja se zva​la Do​ris Bruks. Ali mi​slim da je umr​la. – Nadam se da nije bilo od trovanja hranom – rekao je Mak, hrabro ispitujući smisao za humor škol​ske se​kre​ta​ri​ce Aka​de​mi​je Ha​nan, ko​ja ga, uz​gred, ni​je ima​la. – Sva​ka​ko da ni​je – od​go​vo​ri​la je Me​ri Kal​vert. – U pi​ta​nju je sa​o​bra​ćaj​na ne​sre​ća. Mak je odlučio da promeni temu. – Jedina stvar koje se sećam da mi je Frenk rekao bila je da se upravnik zvao Abraham – rekao je Mak. – Iskreno da vam kažem, ne mogu da se setim da li je to ime ili pre​zi​me. – Pa, to ne možemo da budemo mi – rekla je gđa Kalvert. – Naš upravnik je Mark Dženson. Žao mi je što ni​sam od ne​ke po​mo​ći. – Da li ste ikada čuli za nekog upravnika u Konektikatu koji se zvao Abraham? – pitao je Mak. – Možda iz neke druge škole. Frenk je sigurno spomenuo da je u pitanju velika internatska škola s je​vrej​skim ve​za​ma. Gđa Kalvert je na trenutak razmislila, a zatim odgovorila: – Izvan Njujorka nema mnogo ovakvih ustanova. Ali mi se bratimimo i iskreno ne mogu da se setim nijednog mesta s nekim na položaju koji se zo​ve Abra​ham. – A Ejb, ili Ej​bi? – upo​ran je bio Mak. – Ne ve​ru​jem – od​go​vo​ri​la je go​spo​đa Kal​vert po​ma​lo nad​me​no. – Si​gur​no ne uprav​nik.

– Pa, iz​gle​da da ne. Bio je pomalo razočaran. Prihvatao je da u tajnom govoru „kod Ejba“ može da znači Akademija Hanan. Ali velikom Arnoldu Morganu ovo se ne bi svidelo – na osnovu neodređenosti, bez dovoljno isti​ne, ili na​go​ve​šta​ja isti​ne. Da se upravnik zvao Abraham umesto Mark, mogao bi da nastavi i dotakne pravi problem. Poruka ko​ju su pre​sre​li Bri​tan​ci ko​nač​no bi bi​la raz​ja​šnje​na. Ipak, sve je i dalje bilo konfuzno. I dalje nije znao gde se nalaze tipovi koje treba da smakne. Na farmi su mogli da budu i obični pljačkaši banaka. Ovaj Hanan bi i dalje mogao da bude meta, ali bio mu je potreban taj poslednji nedostižni dokaz. A ovde ga neće dobiti, sedeći i družeći se sa go​spo​đom Me​ri Kal​vert. Upravo tada, iz hodnika su se začuli koraci i visok tamnokos čovek od oko pedeset godina ušao je u kancelariju. Odmah se okrenuo k Maku, verovatno jer je mislio da bi to mogao da bude potencijalni roditelj koji će u školi trošiti trideset hiljada dolara godišnje. Po rečima recepcionerke u ho​te​lu, me​sto je bi​lo pu​no po​to​ma​ka in​ve​sti​to​ra s Vol​stri​ta. – Do​bar dan, ja sam Mark Džen​son – re​kao je. – Na​dam se da vam je Me​ri od po​mo​ći. Mak je ustao i pružio mu ruku. – Čarls O’Brajen – rekao je. – Veoma mi je žao što smetam, ali pokušavam da pronađem rođaka, Frenka Bruksa, i greškom sam pomislio da je radio ovde kao pro​fe​sor ma​te​ma​ti​ke. – Ne ov​de – re​kao je Džen​son. – Ima​te li još ne​ki trag? – Pa, baš sam pri​čao go​spo​đi Kal​vert da mi je Frenk re​kao ka​ko mu se šef zvao Abra​ham. – Abraham, hmmmm, to je ovde poznato ime. Ali ne znam ni za jednog upravnika koji se tako zo​ve. – Na ko​ji na​čin je to po​zna​to ime? – Ova akademija ima jedan veliki slavljenički dan, pored redovnih jevrejskih festivala kao što su Jom kipur i Roš hašana. Jednom godišnje otvaramo školu za roditelje i rođake, uz koncert hora i školsku predstavu, koje prati recital školskog orkestra i solo muzičara. U stvari, to je sledećeg petka. Ime no​si u spo​men na na​šeg du​hov​nog oca. Abra​ha​mov dan.

10. Mak se svojski potrudio kako bi simulirao nonšalanciju dok je ustajao, rukovao se sa Markom Džensonom, ljubazno klimnuo glavom Meri Kalvert, zahvalio im se oboma i mirno pošao ka glav​nom ula​zu, po​la​ga​nim i rit​mič​nim ko​ra​kom. Ono što je želeo da uradi bilo je da se stušti niz hodnik, proleti kroz ogromna vrata ostavljajući u njima svoju siluetu kao junak iz crtaća, preskoči reku Blekberi, zgrabi Ibrahima i talibane i ma​sov​no ih ugu​ši, pre ne​go što bi​lo ko​ga po​vre​de. Polako, Mak. Ovo zahteva podrobno promišljanje, jer uspeh ili propast misije zavisi od tajnosti. To je stalno moralo da mu bude na umu, i on je to znao. Nije mogao prosto da nazove Marka Džensona i kaže mu da udvostruči ili utrostruči školsko obezbeđenje na Abrahamov dan. A nije mogao ni da pozove policiju. To bi direktno dovelo do pitanja, identifikovanja, izveštaja, dosijea i ve​ro​vat​nog oslo​ba​đa​nja Ibra​hi​ma i osta​lih na osno​vu to​ga što još uvek ni​šta lo​še ni​su ura​di​li. Mak je morao da se suoči s tim, dok je hodao preko širokog dvorišta Akademije Hanan. Oduvek je bio, i zauvek će ostati ratnik iz senke, pod starom komandom, uvek delujući u tajnosti. Jedini ljudi na sve​tu od ko​jih je mo​gao da za​tra​ži po​moć bi​li su lju​di iz sen​ke – Džo​ni Štra​us i Be​ni Ša​lit. Sada je bio siguran da je pronašao metu terorista – Akademiju Hanan na Abrahamov dan. Pročitao je sve poruke obaveštajnih agencija, nakon čega mu se javila jedna zastrašujuća misao: da su napad Al Kaide na rusku školu 2004. godine sproveli isti neprijatelji s kojima se on sad suočava, i da ti ne​pri​ja​te​lji sma​tra​ju da je ak​ci​ja u ru​skoj ško​li bi​la ve​li​ki uspeh. Al Kaida nije sprovela svoj ubitačan napad na bilo koji dan, izabrali su najvažniji dan u polugođu – prvi dan školske godine, 1. septembar, tradicionalni Dan znanja. Najsvečaniji dan u ruskom aka​dem​skom ka​len​da​ru, ka​da se ro​di​te​lji i ro​đa​ci po​zi​va​ju da pri​su​stvu​ju sla​vlje​nič​kim pri​red​ba​ma. I evo ga sada u Akademiji Hanan, s Abrahamovim danom, istovetnom proslavom znanja i uspeha, do kojeg je ostalo osam dana. Znao je gde i kada će Al Kaida ponovo napasti, i samo on je bio u sta​nju da je za​u​sta​vi. Imao je sve delove slagalice osim jednog: želeo je da sazna ko je stvarni vlasnik farme Ma​un​tin​sajd – ko je primio taj uvijeni telefonski poziv s Bliskog istoka, a zatim se uputio u se​ve​ro​za​pad​ni Ko​nek​ti​kat da ku​pi, go​to​vi​nom, ba​zu za te​ro​ri​stič​ku ope​ra​ci​ju. Po Makovom mišljenju, nije bilo sumnje da je to Fajsal el Asad, ali je ipak želeo dokaz. Jer, ako je Fajsal zaista bio centar cele operacije, Maku, Džoniju i Beniju biće potrebni odgovori na neka va​žna pi​ta​nja. Seo je u nisan, izvadio mobilni telefon i pozvao Lepe umetnosti Banda u Njujorku. Odgovorio je Džon Štraus, i Mak mu se obratio telegrafskim stilom: – Molim proverite kompjuterizovanu poresku arhivu države Konektikat za farmu Ma​un​tin​sajd, zapadni Norfok, Konektikat nula-šest-nula-petosam. Novi vlasnik važan. Ispitati: Fajsal el Asad, Istočna šezdeset deveta ulica broj trista. Zvaću za sat vre​me​na. Štraus je odmah krenuo u akciju, pozvao je člana Sajanima, senatora države Konektikat, koji je uzvratio poziv u roku od pola sata. – To imanje je pre nekoliko dana gotovinom kupio Njujorčanin Fajsal el Asad. Registrovano je kao farma, ima trideset jutara, a ne postoje poreski izveštaji o pri​ho​di​ma ili pro​iz​vod​nji sto​ke. – Si​la si, Džejk – re​kao je Štra​us. – Ovo je sve što sam že​leo. Mak je po​zvao pre vre​me​na i sa​mo upi​tao: – Da li je on?

– Je​ste – od​go​vo​rio je Štra​us. – Šta sad? – Želim da ga sredim – odgovorio je Mak. – Zovem Benija. Ako je El Asad tu farmu kupio za Ibrahima, kriv je kao i ostali. Beni će pružiti neku pozadinu cele stvari, a mislim da nam je to po​treb​no. *** Ben Šalit je nakon razgovora s Makom odmah krenuo u akciju. Sproveo je svaku moguću proveru Fajsala el Asada, i putem Mosadove ćelije u vašingtonskoj ambasadi i kroz glavni štab u Tel Avivu. Nije bilo mnogo toga inkriminišućeg, osim da je saudijska korporacija za koju je radio bila u vla​sni​štvu ti​ta​na arap​ske gra​đe​vin​ske in​du​stri​je – Bin La​de​no​vih. To ga nije automatski učinilo krivim, budući da se pre nekoliko godina porodica odrekla Osame kao pot​pu​ne sra​mo​te. Ipak, po​sto​ja​lo je ne​ko​li​ko re​la​tiv​no sum​nji​vih do​ga​đa​ja. Mosad je dva puta fotografisao El Asada u društvu Šakira Kana, jednom na vladinom prijemu u Islamabadu, i još jednom, što je bilo mnogo značajnije, u jednom madridskom hotelu, tri sedmice pre ne​go što će Al Ka​i​da bom​ba​ma raz​ne​ti če​ti​ri vo​za ko​ja su išla ka ve​li​koj cen​tral​noj sta​ni​ci Ato​ča. Niko nikada nije uspeo išta da pripiše ni Kanu ni El Asadu, ali je londonski Skotland jard nastavio duboko da sumnja na obojicu. Nakon masakra na španskoj pruzi, i španska i engleska policija duboko su prekopale prisustvo Al Kaide u španskoj prestonici. I to je donelo neke ne​mer​lji​vo zna​čaj​ne de​ta​lje. Jedan od njih bio je osnivač španske ćelije spavača Al Kaide, Sirijac Imad Jarkas, koji je uspostavio snažan savez sa poznatim džihadistom Amerom el Azizijem, kao i sa jordanskim ubicom Abuom Musabom el Zarkavijem. Ti ljudi su poslali operativca Al Kaide da, pre 11. septembra, vi​deo ka​me​rom sni​mi Nju​jork i Ku​le bli​zna​ki​nje. Takođe 2001. godine, španska policija počistila je terorističku ćeliju spavača i uhapsila Jarkasa i još šezdeset dvojicu terorista. Ispreturali su im gnezdo i, u kompjuterskim i telefonskim fajlovima, pro​na​šli broj te​le​fo​na Faj​sa​la el Asa​da. Nikada ga nisu locirali niti su pokušali da stupe u kontakt s njim, i on se tri ili četiri godine kasnije pojavio u Njujorku kao veoma važan međunarodni direktor Bin Ladenove građevinske imperije. To je Amerikancima bilo vrlo neobično, jer su saudijsku firmu sada činili neki od naj​bo​ga​ti​jih lju​di arap​skog sve​ta, lič​ni pri​ja​te​lji kra​lja i mno​gih prin​če​va. Firma Bin Ladenove porodice je za potrebe kraljevske porodice izgradila nekoliko palata i obnovila drevna svetilišta, i jednostavno nije bilo politički isplativo da se počne s hapšenjem njihovih najuglednijih direktora i poslovnih ambasadora u Njujorku, šta god da su prethodnih godina ura​di​li. Međutim, sada su stvari izgledale mnogo drugačije, i više nije bilo sumnje u krivicu ljudi koji su kupili farmu koja će im služiti kao štab za operaciju. Fajsal el Asad će morati brzo da priča, jer Džoni i Beni nisu bili istražitelji ili policajci. Bili su egzekutori u službi svoje zaraćene nacije, pod skri​ve​nom za​sta​vom Mo​sa​da. Onda se dogodio još jedan iznenadan i potpuno neočekivan razvoj događaja. Džarvis Goldman, sajanimski bankar iz banke Gotam nešenel, pozvao je Štrausa i obavestio ga da je dva miliona do​la​ra za Faj​sa​la el Asa​da upra​vo sti​glo, ali ne od Sa​u​di​ja​ca, kao što je bio obi​čaj. – Novac je došao od banke Anglo-Saudi investment u Ulici Lombard u Londonu – rekao je Džar​vis. – S ra​ču​na advo​kat​ske ku​će Ha​u​ard, Marks i Kat​bert. Mi​slio sam da bi te to za​ni​ma​lo. To ime nije ništa značilo ni Štrausu ni Šalitu. Ali su ipak proverili sa Mosadovim podrumom u

Va​šing​to​nu i sko​ro za​ra​di​li apla​uz. Londonski advokati, sada preseljeni u nove kancelarije, bili su žrtve eksplozije u ranu zoru nakon presude zatvorenicima iz Gvantanama, pravne odluke koja je oslobodila Ibrahima i njegov tim. Kancelarije im je raznela Mosadova bomba, ali niko nije poginuo, i niko nikada nije otkrio ko je zgradu digao u vazduh. Ipak, bilo je poznato da je firma Hauard, Marks i Katbert bila ključna karika u pravnom lancu koji je radio na oslobađanju zatvorenika iz Gvantanama. Sada se činilo da su ume​ša​ni i vi​še od to​ga. Sada se omča ozbiljno stezala oko vrata Fajsala el Asada. Metaforički rečeno. Beni Šalit skoro uvek je koristio čeličnu žicu. Dvojica mosadovaca pozvali su Maka Bedforda i obavestili ga da bi morao da dođe u Njujork. Spremali su se da posete čoveka koji je pomogao organizovanje masovnog ubistva i ranjavanja dve hiljade ljudi u Madridu, a koji je sada organizovao finansiranje buduće operacije protiv jevrejskih učenika. Džoniju i Beniju će možda biti potrebna pomoć, budući da je mo​gu​će da Faj​sal sa​da ima do​dat​no obez​be​đe​nje. Krećući se u suprotnom smeru od saobraćajne gužve, Mak se u pet po podne popeo na auto-put Frenklin Delano Ruzvelt i pošao na jug ka izlazu na Istočnu pedeset treću ulicu. Na Drugoj aveniji skre​nuo je na jug, pre​šao u Park i do​šao tač​no do vra​ta​ra Val​dorf-Asto​ri​je. – Od​se​da​te, go​spo​di​ne? – Ni​ka​ko – od​go​vo​rio je Mak. – Ja ov​de ži​vim. Pokupio je ključ od sobe i zaputio se ka stepenicama, zadovoljan što u gradu ima štab, čak i ako je nekoga koštao oko pet stotina dolara na dan. Odmah iza vrata, na tepihu je stajao mali koverat. U njemu se nalazio list papira s porukom: 19.30 jugozapadni ugao Šezdeset devete i Leksingtona. Bi​ću ta​mo. Be​ni. Mak je brzo proverio garderobu i poruke na telefonu. Odeća mu je bila na mestu, veš vraćen. Nije bi​lo po​ru​ka. Kako nije radio nikakve smislene vežbe još od kada je slomio Aliju kuk, odlučio je da obavi rutinski trening mornaričke foke: četiri stotine sklekova sa četiri pauze od po trideset sekundi. Nakon to​ga na​ru​čio je hra​nu i, dok je jeo, na​pu​nio je ka​du. Sipao je otprilike dva decilitra ulja za kupanje u vrelu vodu i tek tada shvatio da je dohvatio žen​sku kup​ku. Po​la sa​ta ka​sni​je iza​šao je iz vo​de mi​ri​šu​ći kao ja​pan​ski bor​del. Noć je padala na severoistočnu obalu i kada je stigao u Njujork, osetio je da je vazduh svež. Bilo je za oko deset stepeni toplije nego u planinama Konektikata, ali je ipak bilo hladno, i postajalo je sve hlad​ni​je. Mak je ispod tamnog somotskog sakoa nosio rolku iste boje. Dvoumio se da li da obuje obične cipele, ali se ipak odlučio za meke borbene čizme, za slučaj iznenadne potrebe da potrči preko uglačanog drvenog poda. – Jebene imperije su osvajane i gubljene na takvim odlukama – pro​mr​mljao je. U džep sakoa strpao je tanke kožne rukavice i crne sunčane naočare, na kvaku okačio znak Ne uz​ne​mi​ra​vaj i iza​šao. Brza šetnja kroz hotel do zadnjeg izlaza, u blizini poznatog restorana Bul end ber, izvela ga je na Leksington, gde je pošao na sever držeći se zapadne strane ulice. Šezdeset deveta ulica bila je udaljena skoro kilometar i po, i Mak je brzo koračao kroz hladno jesenje veče, prelazeći preko dvo​smer​nog pre​la​za na Is​toč​noj pe​de​set sed​moj uli​ci, a za​tim go​re ka Blu​ming​dej​lu. Kada je stigao do Šezdeset devete ulice, zaputio se ka severozapadnom uglu, na kojem se sakrio u dovratak posmatrajući ugao preko puta. Šta ako poruku s tepiha nije napisao Beni? Šta ako je Džo​ni​je​va or​ga​ni​za​ci​ja raz​ot​kri​ve​na? Šta ako su ga če​ka​li El Asado​vi ko​lja​či?

Bilo je mnogo načina da se umre na dužnosti, ali je Mak odlučio da jedan od njih eliminiše. Nije želeo da izigrava glinenog goluba na nišanu najnemilosrdnijih i najopasnijih ljudi na svetu. Odlučio je da se do​bro sa​kri​je dok se Ben ne po​ja​vi. A Be​ni je ka​snio. Baš je počeo da se pita šta se s njim desilo, kada se, deset minuta kasnije, zaustavio taksi iz kog je Ben gle​dao oko​lo tra​že​ći Ma​ka. Mak je prešao preko ulice i pridružio mu se, pa su zajedno odšetali do Druge avenije kako bi se na​šli s Džo​ni​jem, ko​ji je već bio u za​klju​ča​noj zgra​di. – Le​po – re​kao je Be​ni. – Hva​la – od​go​vo​rio je Štra​us. – Imaš li broj sta​na? – pi​tao je Mak. – Naravno – odgovorio je Džoni. – Stoji na interfonu ispred glavnog ulaza. Fajsal el Asad, jasno kao dan. Dva​de​set je​dan D. – Da li imamo plan? – upitao je Mak. – Mislim, da li želite da ga ispitate? Da ga pitate ko je tačno na far​mi Maun​tin​sajd? – Da. Ali to može da bude nezgodno ako su u stanu telohranitelji – odgovorio je Beni. – Ovaj tip je pri​ja​telj pro​kle​tog kra​lja Sa​u​dij​ske Ara​bi​je. Mo​ji mom​ci zna​ju sve o nje​mu. – Zbog to​ga ga po​li​ci​ja ni​je po​ku​pi​la – re​kao je Džo​ni. – Da​nas ni​ko ne že​li da iz​ner​vi​ra kra​lja. – Pa, šta onda planirate? Da uđemo, ubijemo ga i poskidamo telohranitelje? – rekao je Mak s na​mer​nim po​jed​no​sta​vlje​njem. – Improvizovaćemo – rekao je Džoni. – Ali ovaj Fajsal je umešan u masovna ubistva, i nećemo ga osta​vi​tii u ži​vo​tu. Ne že​lim da po​u​bi​jam te​lo​hra​ni​te​lje. Ali će​mo mo​žda mo​ra​ti da ih ućut​ka​mo. – Biće bolje da pođemo gore i vidimo šta nam valja činiti – rekao je Mak. – Ovde sam da po​mog​nem, ali ne​ću da ubi​jem Asa​da. To ni​je deo mo​jih na​re​đe​nja. – Ne​ma po​tre​be. Ja ću to ura​diti – re​kao je Be​ni, čo​vek iz Mo​sa​da. Ušli su u prazan lift i bili pomalo zbunjeni kada im se iznenada pridružila žena u tamnom poslovnom odelu, pritiskajući dugme za dvadeset sedmi sprat. Džoni je ispružio ruku i pritisnuo osamnaest, dvadeset i dvadeset četiri. Niko nije rekao ni reč, i svaki od njih je izašao na pogrešnom spra​tu. Pet mi​nu​ta ka​sni​je na​šli su se na ste​pe​ni​štu dva​de​set pr​vog spra​ta. Uobi​ča​je​na taj​na pro​ce​du​ra. Otišli su hodnikom do broja dvadeset jedan D. Mak je stao u pozadinu a Džoni je pozvonio. Bez od​go​vo​ra. Be​ni je po​no​vo po​zvo​nio. Ti​ši​na. – Sranje – rekao je Džoni. Pokušao je da otvori vrata, ali su bila zaključana. Pokušao je da ih otvori pomoću kreditne kartice, provlačeći je u visini brave između vrata i dovratka i, na iz​ne​na​đe​nje svih, vra​ta su se otvo​ri​la. Beni je tiho koraknuo u hodnik i proverio šta se nalazi iza vrata. – Još dve brave, nijedna za​klju​ča​na – re​kao je. – Mo​ra da je ov​de – re​kao je Štra​us. – Ni​ko na Men​het​nu ne iz​la​zi a da ne za​klju​ča. Mo​žda spa​va. Tiho su ušli u predivno nameštenu dnevnu sobu. Na zidovima su visile tri upadljive pomorske slike i dva skupa otiska potpisana imenom Endrua Vajata. Stan je bio tih. Kuhinja je bila čista ali pra​zna, bez ika​kvih tra​go​va da se bi​lo ko u njoj hra​nio ili čak po​pio ne​što, ma​kar i ka​fu. Kratkim hodnikom otišli su do spavaće sobe. Prazna. Otvorili su ormare. Bili su skoro potpuno prazni. Otvorili su fioke u komodi. Ispražnjene. Proverili su plakare u hodniku tražeći kapute. Nije bi​lo ka​pu​ta. Mak je uzeo te​le​fon. Mr​tav. Uklju​čio je ka​blov​sku te​le​vi​zi​ju. Bez sig​na​la. – Je​bem ti – re​kao je Be​ni. – Po​be​gao je. – Far​ma Ma​un​tin​sajd? – upi​tao je Džo​ni.

– Da, sigurno – odgovorio je Mak. – Šta kažeš na zaliv Gvantanamo? Ne verujem. Ovaj lukavi kur​vin sin je na pu​tu ku​ći u Ri​jad. Bazali su neutešno po stanu, proveravali fioke, otvarali ormare. Ali nije bilo mnogo toga da se pro​na​đe. Faj​sal se spa​ko​vao i iz​gu​bio. Osim jed​nog po​ma​lo ezo​te​rič​nog tra​ga u kan​ti za sme​će po​red ve​li​kog an​ti​kvi​tet​nog sto​la. – Šta je to? – pi​tao je Be​ni. – Ništa posebno – odgovorio je Mak. – Ali mislim da smo rešili misteriju bombe na stanici Pen. Ta če​ti​ri zlo​tvo​ra vo​zom su pre​šla s jed​nog kra​ja ze​mlje na dru​gi i od​se​la su ov​de. Pokazao im je vozne karte Am​tra​ka koje je pronašao u smeću. Datum se poklapao, a na kartama se na​la​zio svetloplavi pe​čat: KAR​DI​NAL. – Upra​vo sam pro​na​šao nji​ho​ve vo​zne kar​te. *** Mak je sledećeg jutra preselio svoje stvari iz Val​dorf-Asto​ri​je u hotel Blekberi river. Vožnja mu je od​u​ze​la go​to​vo tri sa​ta, i bi​lo mu je dra​go zbog vre​me​na ko​je je pro​veo sâm. Mo​rao je da raz​mi​sli. Budući da mu je glavni zadatak bila prismotra, nije samo morao sa sigurnošću da utvrdi da su četvorica bivših zatvorenika Gvantanama bili na farmi Ma​un​tin​sajd, morao je tačno da odredi na koji način planiraju da napadnu akademiju. Samo tada će biti u mogućnosti da napravi odlučujući po​tez ko​jim će za​vr​ši​ti nji​ho​ve ži​vo​te. Ali pr​vo je mo​rao da sa​zna nji​hov plan. Mak nije imao sumnji da je njegova tajna misija ostvariva, premda je mislio da će biti dosta noć​nog ra​da. Noć​nog ra​da po ci​či zi​mi. Do​zla​bo​ga opa​snog noć​nog ra​da. Oko dva po podne zaustavio se na parkingu hotela Blekberi river i otišao ravno u sobu, koja se či​ni​la istom ka​kvom ju je pro​šle ve​če​ri osta​vio. Bio je umo​ran od du​ge vo​žnje, pa je le​gao na kre​vet i odspavao dva sata. Nakon toga je pročitao lokalne novine Redžister sitizen i oko devetnaest časova sišao na pivo i odrezak, usvojivši istovetnu proceduru od sinoć. Posle večere, brzo se presvukao u borbenu opremu: mornarički džemper i šal, tešku vetrovku, čizme, dvogled, rukavice i nož u ko​ri​ca​ma za​de​nut za po​jas. Ponovo je izašao na zadnji ulaz kada je teren bio čist i odvezao se preko reke Blekberi, sakrio nisan u čestar i severnom stranom farme pošao kroz šumu. Zauzeo je staru poziciju, gledajući kroz dvogled preko smrznutog polja, pravo u dvorište i kuću. Ovog puta sva svetla napolju bila su uključena, a vrata ambara širom otvorena. Kroz vrata je mogao da vidi samo bale sena, a primetio je da nema ni straže. Učinilo mu se da je u daljini začuo zvuk motora, ali nije mogao da vidi nikakvo vo​zi​lo. Sačekao je još petnaest minuta, u tamnoj senci šume, ali nije video nikakvu primetnu aktivnost. Nekoliko minuta pre dvadeset jedan i trideset započeo je svoj prelazak preko tamnog i smrznutog po​lja, stre​me​ći ka sen​ci am​ba​ra. Pedeset metara pre skloništa iza zadnjeg zida ambara shvatio je da je pogrešno procenio situaciju. Odne​kud se ja​sno ču​la bu​ka. Za​pra​vo, zvu​ča​lo je kao ra​di​o​ni​ca u mor​na​rič​koj lu​ci. Čuo je periodični urlik bušilice, naizmenične udarce pištolja za eksere i kloparanje velikog motora. Ipak, nije mogao ništa da vidi u dobro osvetljenom dvorištu iza ugla. Šta god da se de​ša​va​lo, de​ša​va​lo se u tom am​ba​ru. Otišao je na drugi kraj zida pokušavajući da dobije bolji pogled na otvorena vrata. Ali nije bilo ništa bolje. Jedino mesto s kojeg je mogla da se osmotri prokleta bala sena bilo je ispred ulaznih vra​ta ku​će u ko​joj se na​la​zi​lo de​se​tak na​o​ru​ža​nih ko​lja​ča. Procenio je da se ne nalazi na dobrom mestu i razmislio o tome da od Koronada zatraži da mu

bace sanduk ručnih bombi koje bi onda mogao da upotrebi i upadne kroz prozor. Ali nakon te po​mi​sli, shva​tio je da to ne bi po​mo​glo stro​goj taj​no​sti mi​si​je. BIV​ŠA MOR​NA​RIČ​KA FO​KA UBI​JE​NA NA​KON EKS​PLO​ZI​JE NA FAR​MI U ZA​PAD​NOM NOR​FO​KU Makova mašta imala je tendencije da se pobuni u ovakvim situacijama, i svaki instinkt mu je govorio da ne može napasti ovoliko veliku grupu, pogotovo što se činilo da svi u rukama imaju na​pu​nje​ne ka​la​šnji​ko​ve. Ne, moraće da čeka dok radnici u ambaru ne odluče da je dosta za večeras. Ali ko zna kada će to biti. Na drugoj strani dvorišta, dvogledom je mogao da vidi barem još šest ljudi koji su sedeli u kući i, le​đi​ma okre​nu​ti pro​zo​ru, gle​da​li te​le​vi​zi​ju. Noćna smena je nastavila s radom skoro do ponoći, a onda je buka prestala. Motor je isključen, bušilica se utišala i čuo se samo žamor dok su se svetla isključivala i grupa od pet ljudi izlazila iz ambara. Mak je gledao kako četvorica odlaze ka kući. Peti je ostao da zaključa veliki katanac za la​nac na dvo​kril​nim vra​ti​ma. – Sra​nje – re​kao je Mak, još uvek če​ka​ju​ći u sen​ci. Upravo tada svetla u prizemlju kuće su se isključila, što je Maku uskratilo mogućnost da se došunja do prozora i pokuša nekoga da identifikuje. Šansa da upadne u ambar, bez obijanja i pra​vlje​nja ogrom​ne bu​ke na če​tr​de​set me​ta​ra od naj​bli​že spa​va​će so​be, ta​ko​đe je pro​pa​la. S ogromnim opiranjem, okrenuo se i pošao nazad preko polja. Ponovo je mnogo rizikovao, i ponovo nije bilo nikakve nagrade. – Talibanske seronje – progunđao je, znajući da će sledeća noć mo​žda do​ne​ti još ve​ći ri​zik. *** Bio je skoro jedan sat tog utorka ujutro kada je Mak konačno stigao u uspavani hotel. Prošao je kraj recepcije i zaustavio se kraj umirućeg žara u kaminu salona. Bilo mu je već ovoliko hladno, ali nije mo​gao da se se​ti ka​da. Konačno je legao nešto pre pola dva i spavao dubokim snom pravednika. Ujutro je ostao u krevetu sve do pola devet. Doručkovao je lagano – kafu i kroasane s džemom od kajsija – i odmah napustio ho​tel. Seo je u kola i zaputio se pravo ka Toringtonu. Prošao je kraj glavnog ulaza na farmu Ma​un​tin​sajd, primetivši u šumi čoveka u teškoj crnoj jakni, nekih dvadeset metara levo od puta koji je vo​dio ka ku​ći. – Ne ve​ru​jem da je tu bio ce​le no​ći – pro​mr​mljao je. – Ali ni​kad se ne zna. Si​ro​ti ma​ga​rac. Za pola sata prešao je put od dvadeset devet kilometara, parkirao se na oko osamsto metara od Katlersa (ne želeći da naleti na Ejmi) i odšetao do gvožđare koju je spazio u Glavnoj ulici. Prošao je kroz rafove pokupivši katanac s ključem koji mu se učinio dovoljno snažnim, kao i tanku baterijsku lampu. Nakon toga otišao je do odeljka s alatima i, za svaki slučaj, pronašao klešta s drškama od se​dam​de​set cen​ti​me​ta​ra, za se​če​nje la​na​ca. Seo je u auto i odvezao se natrag u hotel Blek​be​ri ri​ver, gde je proveo dan sedeći kraj kamina, ili za​klju​čan u so​bi, či​ta​ju​ći, spa​va​ju​ći ili tre​ni​ra​ju​ći na na​čin ko​ji bi obič​nog čo​ve​ka str​pao u grob. Preskočio je ručak, popivši samo dve šolje kafe, ali je oko pola šest po podne sišao na ranu večeru. Pojeo je novoengleskog bakalara na žaru, spanać, salatu i popio mineralnu vodu. Bez

predjela, bez krompira, bez hleba i bez deserta. Možda kasnije. Mak Bedford nikada nije punog sto​ma​ka po​la​zio u rat. U deset uveče je recepcionerki, koja je radila do jedanaest, poželeo laku noć i tiho se uvukao u sobu kako bi se presvukao. Setivši se noći na farmi Ma​un​tin​sajd koju je proveo, kako bi se on poetski izrazio, „hladniji od dupeta bunarokopača“, obukao je majicu kratkih rukava, zatim dve rol​ke, de​be​li mor​na​rič​ki džem​per, šal, ve​trov​ku, ru​ka​vi​ce i bor​be​ne či​zme. Tiho je sišao niz stepenice i izašao na zadnja vrata. Trenutak kasnije, bio je na putu, usmerivši nisan ka centru Norfoka i preko mosta ka farmi Ma​un​tin​sajd. Na ulicama skoro da nije bilo saobraćaja, i dok se pitao da li kraj ulaza na farmu postoji celonoćna straža, odlučio je da se ne od​ve​ze u nje​nom prav​cu. Umesto toga, s isključenim farovima, po mraku se odvezao duž poznatog drvoreda i parkirao na skrivenom mestu kraj puta. U džep je strpao veliki katanac i ključ, i poneo teška klešta za sečenje. Bio je mr​kli mrak ka​da je pre​šao pre​ko pu​ta i za​šao u šu​mu ko​ja je šti​ti​la se​ver​nu stra​nu far​me. Put mu je već bio poznat i u potpunom mraku se probijao kroz drveće. Stigao je na svoje uobičajeno mesto i uperio dvogled ka dvorištu farme. Ponovo je video da se nešto dešava, da su svetla uključena, da su vrata ambara otvorena, da unutra ima svetla, a verovatno samo zato što je pret​po​sta​vljao da će ga iz​nu​tra ču​ti, pri​me​tio je bla​go zu​ja​nje mo​to​ra. Postojala je samo jedna razlika. Video je da jedan čovek stoji ispred ambara, na oko četrdeset metara od glavnog ulaza u kuću. Nije video više nikoga, ali mu je nadmoćna snaga njegovog dvo​gle​da pru​ži​la sli​ku ko​ju je, iskre​no, mo​gao da vi​di i bez dvo​gle​da. Tip je dr​žao ka​la​šnji​kov, pu​šku ko​ju je sva​ki pri​pad​nik Mor​na​rič​kih fo​ka od​lič​no po​zna​vao. Samo po sebi, to nije bio problem. Mak je mogao da se prišunja tipu i da ga ubije na deset različitih načina. Međutim, nije želeo leševe. Jer bi u tom slučaju ovi ludaci možda odustali od misije. A to se nije slagalo s Makovim planovima. Očigledno, želeo je da ih spreči. Pod njegovim uslovima. Kad njemu bude odgovaralo. I na način koji će Al Kaidi i svim njenim saučesnicima na​ne​ti naj​vi​še šte​te. Po nje​go​vom mi​šlje​nju, le​še​vi su bi​li ve​li​ka pre​pre​ka na tom pu​tu. Uzeo je kle​šta za se​če​nje i još jed​nom po​čeo da pre​tr​ča​va smr​znu​to po​lje. Kako se približavao, ponovo se krio u senkama, čučeći nisko, polutrčeći klasičnim načinom mor​na​rič​ke fo​ke ko​ja se pri​pre​ma za brz na​pad. Stigao je do tamne zaštite zida ambara i na tri minuta se potpuno smirio. Potpuno nepokretan, samo je stajao i slušao industrijsku buku koja je dolazila iz ambara. Naslonio se na zid i provirio iza ugla, što mu je do​ne​lo dve lo​še ve​sti. Prvo, tamo je stajao naoružani stražar, naslonjen na vrata ambara, puške obešene preko prsa. Kao jebeni Če Gevara, seljačina, pomislio je. Ako napravi samo jedan pogrešan potez, nabiću mu taj ka​la​šnji​kov u du​pe. Na svetu postoji tek nekoliko ljudi koji mogu tako nešto da izjave a da pri tom budu ozbiljni u po​gle​du sva​ke iz​go​vo​re​ne re​či. Ve​ći​na njih su pri​pad​ni​ci Mor​na​rič​kih fo​ka Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Druga loša vest ticala se katanca. Bio je na svom mestu u bližim vratima ali je, koliko je mogao da vidi, bio zaključan, a ključ je bio izvađen. To je značilo da neko ima prokleti ključ, i da taj neko pla​ni​ra sve da za​klju​ča ka​da rad​ni​ci u am​ba​ru za​vr​še sme​nu. Mak je smatrao da ima oko osamdeset procenata šanse da prevari tog nekog, pa je odlučio da sa​če​ka. Ne​ka​ko, u to​ku ove no​ći, on, ma​jor Bed​ford, sa​zna​će šta se to do​vra​ga de​ša​va u am​ba​ru. I ako mu se to ne bu​de svi​de​lo, spre​či​će da se za​vr​ši. Dvadeset minuta kasnije Če Gevara je otišao na pauzu za kafu. Viknuo je u ambar upitavši da li je još neko želi. Glas je odgovorio: – Četiri, molim, sve slatke. – Mak je gledao kako stražar odlazi do

ku​će. Vrata su se otvorila. Svetlo je obasjalo dvorište i ponovo nestalo kada su se vrata zatvorila. Mak je napustio skrovište hitro kao hrt. Srećom, desno krilo vrata bilo je otvoreno više od devedeset stepeni u odnosu na ambar, što je pomalo sakrilo katanac od pogleda iz dvorišta i približilo ga Ma​ku. Dohvatio je katanac i meko ga cimnuo, snažno ga vukući nadole. Kao što se i bojao, bio je zaključan. Kleštima je dohvatio zakrivljenu sigurnosnu šipku katanca i presekao je napola. Skinuo ga je, strpao u džep i zamenio ga svojim katancem. Zatvorio ga je, na isti način na koji je i prvi bio za​tvo​ren, ali je osta​vio ključ u nje​mu. Pokupio je klešta, proverio da li su mu u džepu rezervni ključevi i vratio se u senku. Utrošeno vre​me: ma​nje od jed​nog mi​nu​ta. Gledao je kako se, deset minuta kasnije, stražar vraća s tacnom i pet šolja kafe. Ušao je u ambar, verovatno kako bi podelio tople napitke, a zatim izašao noseći samo jednu šolju. Privremeno, buka iz unutrašnjosti ambara se stišala, ali je nakon pet minuta ponovo počela – bušenje, tupi udarci pištolja za ek​se​re i mo​tor. Ma​ku ni​je pre​o​sta​lo ni​šta dru​go ne​go da če​ka. Konačno, oko pola sata posle ponoći, u prvom jutarnjem satu srede, motor je prestao s radom. Svetla u ambaru su isključena i pet momaka je izašlo napolje. Mogao je da se zakune da je pod škrtim dvorišnim svetlom ugledao Ibrahima Šarifa, teroristu za kojeg je mislio da će ga bilo kad pre​po​zna​ti. Dugo i detaljno je proučavao fotografije, ali još uvek nije bio sasvim siguran. Jedan od petorice bio je veoma krupan momak, pa je pomislio kako bi to mogao da bude Ben el Turabi, ali ponovo nije bio sa​svim si​gu​ran, jer su uglav​nom svi bi​li okre​nu​ti le​đi​ma. Tačno kao i prošle noći, niko se nije zadržao u dnevnoj sobi. Televizor je isključen, kao i svetla u prizemlju, osim jednog svetla u kuhinji. U dvorištu više nije bilo stražara, ali su spoljna svetla ostala uklju​če​na. Posmatrao je kako neko izlazi iz kuće i odlazi do ambara. Prvo je povukao jedno krilo vrata, a zatim napravio tri koraka do drugog. Zatvorio je oba krila zajedno i bez oklevanja okrenuo ključ u Makovom katancu. Otvorio je katanac i provukao ga kroz dve velike karike lanca. Zatim je pritisnuo šipku katanca, zaključao ga, okrenuo ključ još jednom kako bi ga zaključao duplo, a zatim je izvukao ključ i spu​stio ga u džep. Mak se pre​pre​de​no na​sme​jao. Čovek je otišao nazad u kuću, ušao na glavni ulaz i za sobom zatvorio vrata. Mak je gledao kako se spolj​na sve​tla ga​se i is​krao se iz sen​ke. Polako je otišao do vrata ambara i rezervnim ključem otključao svoj katanac. Lanci su se olabavili i, spuštajući katanac u džep, Mak je otvorio velika vrata i provukao se kroz uzak prolaz. Zatvorio je vrata za sobom i uperio svoju novu baterijsku lampu u zid slame koji je stajao ispred nje​ga. Tre​nut​no, ni​je vi​deo ni​šta što je li​či​lo na in​du​strij​sko po​stro​je​nje. Pomerio se u stranu i baterijskom lampom obasjao ceo zid. Tada je primetio da široki prednji „zid“ nije spojen s poprečnim „zidovima“. Između velikih bala, koje su činile čitavu strukturu, po​sto​jao je pro​laz. Mak je pri​me​tio da su ba​le po​ve​za​ne tam​no​cr​ve​nim ka​na​pom. Provukao se kroz prolaz i našao se unutar prostora nalik velikoj kutiji za cipele, napravljenoj od slame, bez tavanice. Maku se ovo činilo neverovatnim. Ali još neverovatniji bio je sadržaj kutije: jedan veliki žuti školski autobus, dovoljan za oko trideset putnika. Iz njegovih vrata izvirao je snop kablova. Ulaz u autobus bio je širom otvoren, pa je Mak zakoračio unutra i unutrašnjost obasjao ba​te​rij​skom lam​pom. Ceo zadnji deo autobusa bio je natovaren drvenim sanducima, od kojih su neki bili zakovani, neki

poluotvoreni, a neki potpuno otvoreni. Na podu su stajale dve bušilice, pištolj za eksere, nekoliko odvijača, dva čekića i dvoja manjih ručnih kolica. U autobusu je bilo toplo, kao da je sistem za gre​ja​nje ne​dav​no ra​dio. Mak je izašao i proverio prostor oko i unutar „kutije za cipele“. Na levoj strani, duž zadnjeg zida ambara, stajala je gomila providnih najlonskih džakova koji su sadržali belu praškastu supstancu, slič​nu še​će​ru u pra​hu ili ce​men​tu. Po​svu​da su sta​ja​li pla​stič​ni ka​ni​ste​ri s mo​tor​nim uljem, mo​žda čak i di​ze​lom. U va​zdu​hu se ose​ćao du​bo​ko ne​pri​ja​tan mi​ris amo​ni​ja​ka. Mak bi taj miris prepoznao bilo gde. Bio je to miris koji se pojavljivao nakon eksplozije improvizovane bombe. Taj miris bio je posledica eksplozije bombe napravljene od veštačkog đubriva na bazi amonijak-nitrata. A takođe se nalazio i u skladištu eksploziva koji je odred Fok​strot pro​na​šao u av​ga​ni​stan​skim pla​ni​na​ma, po​sled​nji put ka​da su za​jed​no bi​li na du​žno​sti. Otišao je ispred autobusa, i na prednjem natpisu za destinaciju iznad vozačevog sedišta stajala je jed​na reč: HA​NAN. – Majko božja – izustio je. – Planiraju da ovo čudo uvezu u školu i raznesu je u nebesa, usred Abra​ha​mo​vog da​na. A u nje​mu ima do​volj​no eks​plo​zi​va da se sru​ši Vol​strit. Ponovo je ušao u autobus i otišao do zadnjih sedišta. Iznova je proverio džakove s belim prahom i ustanovio da svaki džak sadrži preko dvadeset kilograma đubriva na bazi amonijak-nitrata. Pronašao je i vreće s nitro-metanom, dve vreće amonijaka u prahu i pet svežnjeva dinamita – sastojke koji po​ma​žu da se po​ve​ća in​ten​zi​tet i br​zi​na eks​plo​zi​je. – Do​vra​ga – šap​nuo je. – Ovi zlo​tvo​ri se ne ša​le. Isključio je baterijsku lampu i krenuo ka vratima, polako ih otvarajući i provlačeći se kroz što je moguće manji prolaz. Napolju nije bilo svetla pa je dohvatio katanac i zaključao vrata. U tom trenutku dvojica ljudi doživela su najveći šok u svojim životima – Mak Bedford i stražar koga je na​zvao Če Ge​va​rom, ko​ji se od​jed​nom po​ja​vio iza ugla. Tip se ukopao i Mak mu je smesta uperio baterijsku lampu u oči, zaslepivši ga. Pokušao je da dohvati pušku, ali je izgubio svest kada ga je pogodio Makov gromoviti kroše koji mu je na dva me​sta slo​mio vi​li​cu. Mak se bacio udesno, otrčao iza ugla ambara gde je zgrabio klešta za sečenje i poleteo na polje kao sprinter na Olimpijskim igrama, trčeći preko smrznute zemlje, dok mu je srce divlje tuklo i dok je po​ku​ša​vao da ču​je da li se na far​mi di​gla uz​bu​na. Nijednom nije zastao. Trčeći pod hladnim sjajem bledog meseca, stigao je do drvoreda i bacio se u sen​ku. Smi​rio se i upe​rio dvo​gled ka far​mi. Ni​šta. Bez sve​tla. Bez kret​nji. Bez zvu​ka. Brzo je otrčao kroz drveće, pa preko puta. Na vidiku nije bilo vozila, i u smrtnoj tišini šume zvuk ni​sa​no​vog mo​to​ra li​čio mu je na lan​si​ra​nje spejs-ša​tla. Ne​što pre dva uju​tro ti​ho se do​ve​zao na par​king ho​te​la. Za​tim se ušu​njao kroz za​mra​če​ni zad​nji deo stepeništa i zaputio ka svojoj sobi, u kojoj je, na sekretarici, pronašao poruku od Benija, u kojoj ga je mo​lio da ga po​zo​ve čim se vra​ti, bez ob​zi​ra na vre​me. Pozvao ga je mobilnim telefonom. – Nisam znao da ćeš biti budan ovako kasno – našalio se Beni. – Imam ne​kih ve​sti, ve​ro​vat​no su ne​va​žne za rad na te​re​nu, ali su ve​o​ma in​te​re​sant​ne. – Pu​caj – re​kao je Mak. – Čovek iz dvadeset jedan D sleteo je u Rijad preko Pariza pre dva dana, i pratili smo ga do jedne od kraljevskih palata, gde se susreo s nekoliko imama i saudijskih prinčeva. Juče je odleteo kraljevskim avionom, jednim od kraljevih boinga sedam-četiri-sedam-trista. Sleteo je u Pešavar i vla​di​no vo​zi​lo ga je od​ve​zlo u grad. Od​seo je u ku​ći vi​so​kog zva​nič​ni​ka vla​de, Ša​ki​ra Ka​na. – Sla​že se – od​go​vo​rio je Mak. – I u Ma​dri​du su bi​li za​jed​no, zar ne? Uoči eks​plo​zi​je u vo​zo​vi​ma.

– Tač​no. Na​ši mom​ci mi​sle da je Ša​kir upu​tio onaj pre​sret​nut po​ziv ko​ji su po​ku​pi​li Bri​tan​ci. – Pa, izgleda da će ovo pući u petak. Ti i Džoni treba da krenete ka meni danas, a imam i čitav spi​sak stva​ri ko​je će​te mi po​ne​ti. – Si​gu​ran si? – Sto po​sto. A sad, uzmi olov​ku. Mak je tražio lepljivu traku, detonatorske kablove, elektronske detonatore s daljinskim komandama. Takođe, tražio je satelitsku navigaciju s radarom ugrađenu u laptop, dva čekića, vijke, odvijače, metalne ojačivače, baterije, akumulatorsku bušilicu, baterijske lampe, kablove i klešta za sečenje kablova, kao i crnu kamuflažnu kremu, specijalni preparat koji su mornaričke foke koristile ka​ko bi s li​ca uklo​ni​le me​se​čev od​sjaj. Konačno, zatražio je i brizantni plastični eksploziv C-4 ili semteks, podjednako omiljen i među mornaričkim fokama i u Mosadu. Praktičan je, čist i lak za transport – nije pretežak i isporučuje se u malim beličastim kockama koje se lako povezuju lepljivom trakom. Takođe, stravično eksplodira. Teroristi su ga koristili kako bi napravili rupu u američkom ratnom brodu USS Koul, oktobra 2000. go​di​ne, i ka​ko bi u Sa​u​dij​skoj Ara​bi​ji sru​ši​li ame​rič​ki voj​ni stam​be​ni kom​pleks Ko​bar ta​u​ers. – Šta to, do​vra​ga, pla​ni​raš da raz​ne​seš? – upi​tao je Be​ni. – Je​be​nu pla​ni​nu?! – Ne, ali ne mo​gu da pri​u​štim gre​šku. Vi​di​mo se ka​sni​je, dru​že. *** Majk, vođa bostonske ćelije spavača koja nije bila aktivna još od 2001. godine, nije znao šta ga je sna​šlo. Ti​ho je uše​tao u pu​sto dvo​ri​šte far​me Ma​un​tin​sajd i ne​ka​ko se na​šao usred rat​ne zo​ne. Bio je bez svesti četrdeset dva minuta i probudio se slomljene vilice, ležeći na hladnoj zemlji, ubrzano tonući u šok i dehidrataciju. Podigao se na noge i oteturao do kuće. Ibrahim je bio zapanjen onim što vidi. Vilica njegovog kolege bila je otekla kao fudbalska lopta, krvario je i izgledao kao da će sva​kog ča​sa umre​ti. – Mislim da me je neko udario – precedio je Majk kroz stisnute zube kako bi ublažio bol. – Mo​ram u bol​ni​cu. Ibrahim nije baš želeo da naredi ubistvo još jednog pripadnika svog tima. Mislio je da to neće biti potrebno, budući da je Majk bio na nogama, a ne ispružen na leđima i nemoćan da se pokrene. Ipak, shva​tao je da Majk ni​je vi​še deo ope​ra​ci​je i da ne mo​že da ide u bol​ni​cu, po​go​to​vo ne u To​ring​ton. Upitao ga je da li bi mogao da pozove neku zamenu iz Bostona. Slomljeni terorista je mislio da bi mogao da nađe zamenu, pa je Ibrahim naredio jednom od novajlija da doveze blatnjavi kamionet i od​ve​ze Maj​ka u Bo​ston, gde će ih če​ka​ti dvo​ji​ca za za​me​nu. – Šta, sa​mo će​te me od​vesti ku​ći? – škr​gu​tao je Majk. – I osta​vi​ti me da sâm pro​na​đem bol​ni​cu? – Nemam izbora. Daj Benu brojeve novih regruta i kreni. Alah će blagonaklono gledati na tvoju žr​tvu. Trenutno je ubitačan bol u Majkovom licu bio nesnosan i želeo je da kaže šefu da ga je baš briga za Alahov blagonaklon pogled. Zanimao ga je samo doktor. Znao je da mu je vilica slomljena i da joj je potrebno nameštanje i, možda, učvršćivanje. Takođe, znao je da je onaj ili ono što ga je udarilo bi​lo sna​žno kao malj. Zamotali su ga u ćebe i pomogli mu da se popne na suvozačevo sedište kamioneta, a Ibrahim je sazvao sastanak povodom razdražujuće serije „nesrećnih slučajeva“ koji su se desili poslednjih dana. Niko od njih nije shvatao šta se dešava jer ih, osim tog nepoznatog napadača, niko nije uznemiravao. Amerikanci su se činili potpuno nesvesnim njihovih aktivnosti. Osim tog ludaka koji je

tr​čao oko​lo i oba​rao lju​de. Nije postojala opasnost koja bi mogla da se odredi, nije bilo pravila, osim da se klone dvorišta nakon što padne mrak. Majk nije pružio ništa više tragova od ostale dvojice, osim što je rekao da mu je, pre udarca, u lice upereno jako svetlo, kao da je, pre nego što će ga udariti auto ili kamion, osve​tljen nji​ho​vim fa​ro​vi​ma. Ali na farmi nije bilo kola i kamiona. Neko je Majka nokautirao. Ili to, ili ga je udario motkom, ili bejzbol palicom. Ali ko? Ko dođavola čeka u mraku kako bi mlatio ljude? Lopovi? Pljačkaši? Ibra​him je lu​pao gla​vu. Ono što je Ibrahim znao bilo je da pola muslimanskog sveta čeka vesti o predstojećem napadu na Velikog šejtana. Sve je bilo spremno: vreme, datumi, ulazak, eksploziv, osoblje, veze. Projekat je odavno prošao tačku posle koje nema povratka. Nije mogao da omane. Ovo je najznačajniji doprinos Alahovoj slavi nakon 11. septembra, a on mu je na čelu, izabran od Velikih da sprovede islamsku i ličnu osvetu nad Šejtanom. Njega su sigurno čekale nagrade nedokučive prirode, nagrade koje će mu jed​nog da​na sâm Alah da​ro​va​ti. Jer on će, naposletku, preći most, i tri trube oglasiće se za njega dok bude stupao u raj. Slasti devica će ga čekati, a sigurno će i sâm Prorok biti tamo da mu poželi dobrodošlicu. Ibrahim nikada nije žudeo za ličnom slavom, ali sada je stajao na pragu ili zemaljske slave ili besmrtnog mu​če​ni​štva. Iskreno, više mu je odgovarala zemaljska slava, ali je mučeništvo u ličnoj službi Alahu bila retka i uzvišena stvar, i kada bi bio pozvan da podnese tu konačnu slavnu žrtvu, tada bi svojevoljno pošao u službu svom Bogu. U međuvremenu, nameravao je da ostane okretan, kao i uvek, u potpunosti ko​ri​ste​ći svo​je iz​u​zet​no zna​nje en​gle​skog je​zi​ka, ko​je je usa​vr​šio u ka​fe​i​ma oko Har​vard skve​ra. *** Zahtev Maka Bedforda za eksplozivom prosleđen je kroz kompleksan lanac komandovanja. Beni Šalit prosledio ga je Džoniju Štrausu, koji ga je zatim prosledio glavnom kontaktu u Agenciji, koji je alarmirao kapetana Remšoa, koji je opet uputio službeni zahtev admiralu Marku Bredfildu, bivšem za​po​ved​ni​ku flo​te no​sa​ča avi​o​na, sa​da na me​stu na​čel​ni​ka Mor​na​rič​kih ope​ra​ci​ja u Pen​ta​go​nu. CNO25 je odmah je poslao šifrovanu poruku kontraadmiralu Endiju Karlou, načelniku Specijalnog ratnod zapovedništva u Koronadu. On ju je odaslao u bazu Mornaričkih foka u Virdžinija Biču, smeštenu na Atlantiku, istočno od ogromne norfoške mornaričke baze, sa svojih šest ki​lo​me​ta​ra oba​le na po​lu​o​str​vu Hamp​ton Ro​uds. Svaka od ovih poruka bila je označena sa STROGO POVERLJIVO. Svaku je video samo najviši mogući čin. Čak ni predsednik je nije video; on je ostao na klupi za rezerve, izvan tajnog kruga koji su us​po​sta​vi​li še​fo​vi taj​nih slu​žbi Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Baza u Norfoku dom je sedamnaest američkih udarnih diviziona sa F/A-18 hornetima i superhornetima, i jedina je vazduhoplovna baza na Istočnoj obali koja je, u svoje vreme, udo​mlja​va​la ta​kve ti​ra​ne kao što su le​gen​dar​ni bor​be​ni lov​ci VF-101 grim ri​pe​ri. Baza je u stalnoj pripravnosti za Treći svetski rat, a sudeći po sanducima za Džonija Štrausa, činilo se da je već počeo, toliko je hitna i intenzivna bila operacija pakovanja i utovara. Kada su dva sanduka konačno zapečaćena, utovarena su u džip i odmah odvezena do norfoškog aerodroma, gde je mor​na​rič​ki avion če​kao da uz​le​ti. Pilotima je odredište saopšteno tek pošto su sanduci utovareni, i avion je poleteo na jugozapad, skrenuo oštro kod luke i uputio se na sever ka Atlantiku, držeći se sedam-osam kilometara od obale

dok je leteo k aerodromu pitome i relativno mirne oblasti Vestčester, pedeset tri kilometra udaljene od cen​tra Men​het​na. Ovaj aerodrom drugog reda sa svojom skromnom pistom od dve hiljade metara prvobitno je sagrađen kao prva linija odbrane Njujorka, nedugo pošto je her Hitler 11. decembra 1941. godine objavio da je Rajhstag u ratu sa Sjedinjenim Državama. Od tada, američke oružane snage uvek su jednom nogom bile u vestčesterskom aerodromu, ali nikada u toj meri kao kad je Adolf postao toliko otvoreno neprijatan i kada su kontrolnom tornju i osoblju na zemlji uvedeni isključivo vojni pri​o​ri​te​ti. Mornarički avion se pojavio iznad visokog drveća na kraju vestčesterske piste i sleteo nekom vr​stom uve​žba​ne ne​žno​sti ko​ja vam je po​treb​na ka​da no​si​te po​ve​ći san​duk pla​stič​nog eks​plo​zi​va C-4. Četiri mornarička stražara koja su putovala s tovarom istovarili su ga i pažljivo ga smestili u zadnji deo tamnoplavog Štrausovog terenca, parkiranog na pisti odmah iza krila. Bilo je pola dva​na​est i Džo​ni Štra​us i Be​ni Ša​lit ima​li su pred so​bom još vi​še od sto še​zde​set ki​lo​me​ta​ra pu​ta. Iza aerodroma, kružili su još tri kilometra pre nego što su izašli na Put 684 i krenuli pravo ka gra​ni​ci s Ko​nek​ti​ka​tom. Zaustavili su se na hotelskom parkingu malo pre dva po podne. Obojica su bili gladni kao vukovi; ni​su sta​li još od ka​da su u de​vet uju​tro kre​nu​li na put. Mak ih je dočekao u holu i uzeo im sobe, ali pre nego što su otišli na ručak, pomogao im je da sanduke iznesu iz kola i odnesu u njegovu sobu, budući da nije želeo da ih bez nadzora ostavi na par​kin​gu. Bilo je već pola četiri kada su proverili sadržaj sanduka. Sve je bilo spakovano, a nešto od stvari možda neće ni biti potrebno – Mak je naručio paket eksploziva za sve sezone. Mislio je na sve, i sa​da su sva tro​ji​ca se​de​la u nje​go​voj so​bi vo​de​ći de​ta​ljan sa​sta​nak, ko​ji je tra​jao osta​tak po​po​dne​va. Bivši pripadnik Mornaričkih foka posedovao je nesvakidašnje znanje o podvodnom razaranju, a znao je i kako da postavi i detonira eksplozivna punjenja skoro svih mogućih vrsta. Sve mornaričke foke bile su stručnjaci za miniranje, ali njihovo znanje nije bilo toliko duboko kao ono kojem su uče​ni pri​pad​ni​ci Mo​sa​da. Stvar je bila u tome što je izraelska tajna služba štap dinamita smatrala svojim glavnim oružjem i verovala u to da svi veliki izraelski problemi mogu prosto da se reše eksplozivom. Kako su godine prolazile i kako su palestinski teroristi postajali sve slobodniji i beskompromisniji, Mosad se vratio naj​br​žem, naj​bru​tal​ni​jem i naj​po​u​zda​ni​jem ob​li​ku na​pa​da. Što je i bio razlog zašto će Beni Šalit postati zupčanik cele ove tajne operacije. Njegova specijalnost bila je elektronska detonacija, veština koju je Mak Bedford usavršio ali ipak nije bio mi​ner svet​ske kla​se. Be​ni je bio taj čo​vek. Bio je učenik Meira Dagana, malog, uzdržanog bivšeg generala koji je sada bio na čelu Mosada. Dagan je bio bivši zapovednik padobranske brigade, veteran svih sukoba, Šestodnevnog rata, Jomkipurskog rata i novijih bitaka protiv agresivnih raketnih bataljona Hezbolaha u Libanu. Borio se u pu​sti​nji, na vre​lom pe​sku Si​na​ja; bo​rio se u br​di​ma, na Go​lan​skoj vi​so​rav​ni. Odlikovan je Medaljom za hrabrost za svoje zasluge dve godine pre nego što je Jomkipurski rat izbio. U tom teškom sukobu borio se s razuzdanom hrabrošću, rame uz rame sa svojim velikim prijateljem Arikom Šaronom. Meir Dagan proveo je gotovo pola veka braneći jevrejsku državu, i Arik ga je po​sta​vio na če​lo Mo​sa​da. Jedan od njegovih prvih izabranika bio je pukovnik Beni Šalit. Nakon samo nekoliko meseci divljačkim eksplozijama razneli su četvoricu poznatih terorista. Sprečili su tri velika islamska napada na državu Izrael. A u Damasku, auto-bombom u paramparčad su razneli glavnog vojnog

stra​te​ga Ha​ma​sa. Su​ro​vi Mo​sad Me​i​ra Da​go​na bez​bri​žno je pre​u​zeo za​slu​ge za ak​ci​ju. Na neki način, bivši general je najstrašnijoj tajnoj službi na svetu podario još ubojitija svojstva. Mladi pukovnik Šalit obožavao je zemlju po kojoj je hodao general Dagan. Smestio ga je u prvi red najboljih izraelskih zapovednika svih vremena, baš kao i Arik Šaron. Delio je s njim jednu sjajnu filozofiju: vešto postavljena bomba superiornija je u odnosu na bilo koje drugo oružje za ograničeno uni​šte​nje. Takav je bio čovek koji je sada postao desna ruka Maka Bedforda. „Bombaš Beni“, kako je sada bio poznat, nije bio neiskusan u borbama protiv Hezbolaha i Hamasa, ali na skali uzbuđenja od jedan do de​set, ovu ak​ci​ju Be​ni je oce​nji​vao sa dva​na​est. Dohvatio je eksploziv C-4 i u ruci držao duguljaste veknice, bez razmišljanja određujući im te​ži​nu, pro​ve​ra​va​ju​ći oja​ča​nja ko​ja će ih dr​ža​ti, is​pi​tu​ju​ći vij​ke. Još više vremena posvetio je elektronici, raspoređujući delove po Makovom krevetu, mereći dužinu žica, proveravajući polove baterija. – Biće bolje da ovo sredim – rekao je. – Ne bih želeo da to ra​dim su​tra, pod pri​ti​skom. U deset uveče obukli su vetrovke i odneli laptop na parkiralište, gde je Beni učitao softver i namestio ga na talasnu dužinu male elektronske sprave koju je postavio na zadnje sedište Makovog nisana. Sva trojica ugledala su zelenu pozadinu ekrana i ritmičan pokret radarskog snopa koji je kru​žio u prav​cu ka​zalj​ki na sa​tu. – U redu, nakačili smo se na satelite – rekao je Beni. – Mak, hoćeš li molim te da odvezeš kola na oko ki​lo​me​tar i po u prav​cu far​me i po​zo​veš me? Mak je ušao u kola i otišao, prešao most i skrenuo levo, prošao kraj ulaza na farmu i zaustavio se na oko osamsto metara niz put. Pozvao je Benija, a on mu je rekao: – Možeš da produžiš još tri ki​lo​me​tra, a on​da se okre​ni i vra​ti. Mak je učinio kako mu je rečeno, a zatim se vratio na hotelsko parkiralište, na kom je našao Be​ni​ja i Džo​ni​ja u po​zi u ko​joj ih je i osta​vio – za​gle​da​ne u ekran. – Na konju smo – rekao je Beni. – Pratili smo te celim putem tamo i nazad. Gde god da stavimo tu ma​lu bu​bi​cu, ja​vi​će se i po​ka​za​ti nam gde se na​la​zi. – Sjajno – rekao je Mak. – Sada bi mi prijalo malo sna. Sutra moram da budem bistre glave. Bud​ni ste već sko​ro dva​de​set če​ti​ri ča​sa. Do​ru​čak u de​set? – Sla​žem se – re​kao je Be​ni. – Vi​di​mo se. *** Jutro je tog četvrtka svanulo vedro u severozapadnom Konektikatu, sa plavim nebom bez oblaka i zaslepljujuće bledim oktobarskim suncem. Sve se činilo posebno dobrim u svetu, dok su se tri tajna osvetnika spremala na posao – Mak Bedford da pokuša da zaštiti zemlju od daljih terorističkih napada; Džoni Štraus da sredi ubice koji su jednom već potegli mačeve na Izrael; Beni Šalit da iz​vr​ši že​lju za osve​tom Me​i​ra Da​ga​na. Ciljevi su im bili različiti ali plemeniti. Zajednički plemeniti. Ali ako ova tri čoveka ne budu radila u savršenom skladu, sledeći dan će možda ući u istoriju kao zloglasan dan, dan u kom je po​gi​nu​lo na sto​ti​ne lju​di. Sigurno da nije sve bilo dobro na svetu, a jarko sunce dana nagovestilo je lažnu zoru. Sa jugoistoka se direktno s Atlantika približavao front hladnog vazduha, a prognoza za večeras bila je, iskre​no, baš lo​ša. Znali su da je prognozirana kiša. Sva trojica imala su vodootporne vetrovke i čizme, ali su imali

sa​mo vu​ne​ne ka​pe, ko​je će se pod ki​šom ubr​zo pre​tvo​ri​ti u mr​tve cr​ne ov​ce na nji​ho​vim gla​va​ma. – Imamo dve mogućnosti – rekao je Mak. – Ili ćemo pokisnuti prelazeći to polje, ili ćemo potražiti ne​što za gla​ve. Mo​žda cr​ne sa​u​ve​ster​ke.26 – Isuse, po njih bismo morali da odemo čak do obale, možda i do Bridžporta ili Nju Hejvena – re​kao je Štra​us. – Oba me​sta su uda​lje​na pro​kle​tih sto še​zde​set ki​lo​me​ta​ra. – To ne dolazi u obzir – odvratio je Mak. – Ne možemo da se udaljimo toliko od oblasti operacije na de​set ili dva​na​est sa​ti do na​pa​da. – Ne – rekao je Beni. – Ali šta kažete na one glatke vodootporne kape koje nose biciklisti? Crne tr​kač​ke ka​pu​lja​če. Si​gur​no u To​ring​to​nu po​sto​ji pro​dav​ni​ca sport​ske opre​me. – To je ide​ja da​na – re​kao je Mak. – Pra​vi ge​ni​je ima mno​go li​ca – skrom​no je po​tvr​dio Be​ni. Odlučili su da se ne razdvajaju jer je plan zahtevao takvu vrstu zajedničkog delovanja da bi izostanak jedne osobe celu operaciju doveo u opasnost. Odvezli su se do Toringtona i pronašli sportsku radnju specijalizovanu za alpinizam, planinski biciklizam, rekreativno planinarenje i kam​po​va​nje u pla​ni​na​ma. Kupili su dovoljno crnih vodootpornih biciklističkih kapuljača da su mogli da opreme Tur de Frans na sledećih deset godina. Beni je sebi kupio par crnih rukavica od teleće kože, toliko tankih i toliko savršenih proporcija da bi odgovarale i neurohirurgu. Ceo izlet im je oduzeo samo dvadeset mi​nu​ta. Mak je želeo da posete još jedno mesto, gvožđaru preko puta. Tamo je kupio četiri debele kožne drške za sanduke, čelična ojačanja i još tri baterijske lampe s dodatnim baterijama, u slučaju kvara. Za​tim je iz​ra​dio po dve ko​pi​je klju​če​va za sve nji​ho​ve auto​mo​bi​le. Kada su se vratili u hotel, podne je bilo prošlo. Popili su kafu kraj kamina, da bi na ručak otišli oko pola dva. Konobar ih je nagovorio na svežu ribu list, za koju je rekao da je rano jutros ulovljena u Sto​ning​to​nu, sta​roj ki​to​lo​vač​koj lu​ci u bli​zi​ni gra​ni​ce s Rod Aj​len​dom. – Tri ri​be lista, spa​nać i pom​frit – re​kao je Mak. – Ube​dio si nas. Sva trojica su se nasmejala, što je bila retkost u ovim poslednjim časovima pre misije. Živci su bili napeti, i svi su bili svesni toga. Instinktivno, svaki od njih bio je malo oprezniji u obraćanju drugoj dvojici. Šale su bile dobrodošle, ali ne na nečiji račun. Ironija je bila sasvim u redu, ali je mo​ra​la da bu​de du​ho​vi​ta. Sar​ka​zam ni​je bio pri​hva​tljiv i, ma​nje ili vi​še, bio je za​bra​njen. Te neizgovorene osetljive stvari činile su sámo srce svih vojnih tajnih operacija, misija na kojima ljudi idu do samih granica, kao večeras, kada sva trojica mogu da padnu pod neprijateljskom vatrom, ta​mo na smr​znu​tom po​lju far​me Ma​un​tin​sajd. Riba je bila izvrsna, sveža kao što je konobar obećao, a onda su se vratili do vatre, svaki sa sveskom u koju će ubeležiti svoje lične zadatke – čije bi neispunjenje moglo da ugrozi misiju. Mak je insistirao da svako prepiše tuđa zaduženja za slučaj da ostanu bez nekoga. Zatim im je podelio rezervne ključeve kako bi svako imao pristup bilo čijem vozilu, za slučaj da vlasnik kola bude ubi​jen ili ra​njen. To se, na​rav​no, od​no​si​lo i na nje​ga. Kako su sati prolazili, napetost je rasla, i svi su se pretvarali da je sve u redu. Maka je brinula težina sanduka prilikom dugog prelaska polja, a da bi pričvrstio ručke, moraće bučno da buši, a to neće biti moguće u salonu hotela Blekberi river. Niti će moći to da obavi u sobi a da neko ne pomisli da je u toku ubistvo. Ipak, nije želeo da potroši nimalo baterija. Bio mu je potreban utikač ka​ko bi iz​bu​šio osam ru​pa u stra​na​ma san​du​ka – za šta su mu bi​la po​treb​na sa​mo dva mi​nu​ta. Sra​nje. Konačno, odlučio se za spavaću sobu, uz poveću diverziju u hodniku. Nešto pre pet po podne otišao je do prostorije za spremačice na vrhu stepeništa na drugom spratu i dovukao kolica sa

bokalima vode, posteljinom i kantama za smeće. Gurnuo ih je ka broju dvadeset osam, a onda celu stvar obo​rio lo​me​ći bo​ka​le, ča​še i ko zna šta još. Odmah je počeo s bušenjem. Mak se sjurio u sobu, uzeo telefon i rekao recepcionerki da se nešto bučno dešava u hodniku ispred njegove sobe. Biće bolje da pošalje osoblje a možda i da lično dođe. Ni​je bio si​gu​ran šta se de​ša​va. Za samo nekoliko trenutaka u hodniku je nastao haos. Svih dvanaestoro članova osoblja u smeni – spremačice, konobari, kuvari, kuhinjski pomoćnici i vratari – popeli su se gore, vičući, podižući ko​li​ca, či​ste​ći ne​red. Vrišteća bušilica Benija Šalita prošla je neprimećeno i osam urednih rupa bilo je izbušeno. I dok se opšta panika u hodniku nastavljala, Mak i njegovi na svaki sanduk montirali su po dve kožne ruč​ke. Ni​su iza​šli iz so​be dok mir ni​je po​no​vo za​vla​dao na dru​gom spra​tu ho​te​la Blek​be​ri ri​ver. Da je u pitanju bila obična noć, sva trojica gromko bi se našalila u vezi s metežom koji je izazvao Mak. Ali ne ve​če​ras. Po​je​li su la​ga​nu ve​če​ru i ni​su pro​go​vo​ri​li go​to​vo ni​jed​nu reč. U pola jedanaest izašli su iz svojih soba, spuštenih kapuljača, lica maskiranih mornaričkom kamuflažnom kremom, s rukama u rukavicama, noseći sanduke, s dve napunjene M-4 lake automatske pu​ške za​de​nu​te za ši​ro​ke opa​sa​če, skri​ve​ne is​pod ve​trov​ki ko​je su no​si​li Be​ni i Mak. Za sva​ki slu​čaj.

11. Provukli su se hodnicima hotela kao tri provalnika, hodajući na prstima, vireći iza ćoškova, neo​pa​že​no se pro​bi​ja​ju​ći do zad​njeg ula​za, no​se​ći san​du​ke. – Šta će​mo do​đa​vo​la da ura​di​mo ako ne​ko iza​đe iz jed​ne od ovih so​ba? – upi​tao je Džo​ni. – Prosućemo mu mozak – šapnuo je Mak. – Šta drugo? Šalim se. Možemo da kažemo da idemo na ma​sken​bal ob​u​če​ni kao ur​ba​ni ko​smo​na​u​ti. – Ur​ba​ni šta? – šap​nuo je Štra​us. – Umuk​ni – re​kao je Mak sme​ju​ći se. – Sko​ro smo sti​gli. Stigli su do parkirališta neprimećeni. Mak je insistirao da svi provere svoje spiskove i ključeve ko​la. San​du​ke su na​to​va​ri​li u Ma​kov ni​san, ukr​ca​li se i kre​nu​li ka šu​ma​ma na se​ver​noj stra​ni far​me. Padala je kiša, ne jako ali dovoljno da se uključe brisači. To je bila loša vest. Dobra vest je bila da nije bilo mesečine na crnom oblačnom nebu i po ledenom širokom polju koje se pružalo pred nji​ma. Vetar se pojačavao dolazeći od olujnog fronta s Long Ajlenda, i Mak je ocenio da će im duvati ravno u lice kada budu prelazili polje. Osećao je kako jak jugozapadni vetar blago ljulja kola dok su pre​la​zi​li pre​ko re​ke. Bio je mrkli mrak kada su se dovezli do čestara na delu puta. S isključenim farovima, niko nije mogao ništa da vidi, a nisu smeli da koriste ni baterijske lampe. Navukli su kapuljače, istovarili san​du​ke iz pr​tlja​žni​ka i po​šli pre​ko pu​ta. Dobra stvar je bila što su kožne ručke olakšale nošenje sanduka više nego što je Mak pretpostavljao. Zauzeo je poziciju u sredini, u obe ruke držeći po jednu ručku. Beni mu je bio s de​sne, a Džo​ni s le​ve stra​ne dok su fron​tal​no ula​zi​li u šu​mu na su​prot​noj stra​ni uskog pu​ta. U šumi su zamenili mesta, pa je Beni zauzeo sredinu, a Mak ih je poveo kroz šumu, koja se mutno pomaljala u mraku kao stari prijatelj koji pokazuje put do polja. Kada su stigli do polja, Mak je na​re​dio da se san​du​ci otvo​re i uklo​ni ve​ći​na ek​se​ra. – Ne želimo tamo da pravimo buku – rekao je – poklopce ostavite samo blago zatvorene, kako pri​li​kom otva​ra​nja ne bi škri​pa​li. Uspravio se i uperio dvogled ka dvorištu farme. Video je da na farmi ima više aktivnosti nego što je bilo prethodnih noći. Bilo je bar deset ljudi koji su se muvali po farmi. Sva spoljna svetla bila su uklju​če​na, kao i ona u ši​rom otvo​re​nom am​ba​ru. – Biće bolje da sačekamo da se gužva raziđe – promrmljao je Mak. – Svi su naoružani. A ne znamo da li imaju noćne vizire. Ako bi nas neko primetio, to bi značilo da smo se zaputili ravno u ra​lje smr​ti. – Za​je​bi to – bla​go je re​kao Džo​ni. I tako, čekali su. Jedanaest sati je došlo i prošlo. Dvadeset minuta kasnije gledali su kako još sedmorica napuštaju dvorište i vraćaju se u kuću. Ipak, mnogi od onih koji su radili u ambaru bili su još uvek ta​mo, a je​dan stra​žar je sta​jao kraj ve​li​kih ši​ro​kih vra​ta. Maku je palo na pamet da je onaj desni kroše kojim je pogodio stražarevu vilicu možda obeshrabrio namere terorista da drže noćnu stražu. Nesvesno, bio je u pravu. Nijedan od Ibrahimovih ljudi nije imao ni najmanju nameru da bude napolju kraj ulaza na farmu Ma​un​tin​sajd, u mraku, i da čeka nekog poludelog divljaka da se pojavi s iskeženim čeličnim zubima, i još jednog od njih po​ša​lje na in​ten​ziv​nu ne​gu. Za​je​bi to.

Bili su hrabri, i bili su spremni da polože živote za Alaha i islam. Ali nisu bili toliko hrabri. Kada se svetla u prizemlju pogase i više zapovedništvo ode u krevet, noćni stražar će se vratiti u kuću. Hi​tro. Mak je gledao kako se to događa. Čak i preko polja mogao je da oseti strah dok su se ulazna vrata uz tre​sak za​tva​ra​la a sve​tlo osta​ja​lo uklju​če​no. Sada su Mak i njegovi kompanjoni podigli sanduke i krenuli preko hladnog, ravnog i vetrovitog polja. Jedan kraj drugog, psujući kišu – naročito Mak, čije su obe ruke bile zauzete pa nije mogao čak ni da obri​še vo​du s oči​ju. Polje je postajalo blatnjavo i čizme su im pravile šljapkav zvuk dok su napredovali preko meke i klizave površine. Maku su zvučali kao trio morskih lavova koji se brčkaju u plićaku. Nadao se da su ti​po​vi iz am​ba​ra osta​li u am​ba​ru. Poslednjih sto metara prešli su vrlo polako, pognuti, jedan neodlučan korak za drugim. Činilo mu se da im je potrebno dvostruko više vremena nego kad je sâm prelazio polje preko tvrdog mraza. Konačno, dokopali su se zaklona iza zadnjeg zida ambara, spuštajući težak teret, sabirajući se i do​la​ze​ći do da​ha. Mak je provirio iza ugla i iznenadio se što vidi da su spoljna svetla isključena. Zapravo, jedino svetlo koje je mogao da vidi dolazilo je iz ambara. Motor autobusa bio je isključen, i jedini zvuci bili su metalni, verovatno od sklanjanja alata. Pet minuta pre ponoći tri čoveka izašla su iz ambara i isključila svetla. Jedan od njih zatvorio je velika vrata, provukao katanac kroz lanac, zatvorio ga i zaključao ključem. Mak je gledao kako vadi ključ iz katanca i spušta ga u džep. I Beni je video isto pa je pro​mr​mljao: – Isu​se! Ka​ko će​mo sad ući? Mak mu nije odgovorio dok su gledali kako radnici iz ambara prelaze dvorište kroz odsjaj kiše i ne​sta​ju iza ula​znih vra​ta. Ni​jed​no sve​tlo se ni​je uklju​či​lo. Čekali su još pet minuta, a onda se Mak došunjao do vrata, izvadio ključ i otključao vrata, držeći ih ra​ši​re​nim po​la me​tra dok je nje​gov tim ula​zio u am​bar. Ta​ko​đe, ski​nuo je la​nac i ka​ta​nac i po​neo ih sa sobom. Za ovo su postojala tri razloga: mogao je nekoga da udari lancem, da nekome slomi lobanju teškim katancem, a budući da je kod sebe imao mehanizam za zaključavanje, niko nije mogao da ih za​tvo​ri u am​bar. Kada su ušli, krenuli su na posao – uneli su sanduke u skrovište od slame i smestili ih na suprotnu stranu od autobusa. Mak je sklonio poklopce i baterijskom lampom osvetlio unutrašnjost sanduka, dok je Beni vadio ciglice eksploziva C-4, koje je već spojio u osam grupa od po četiri bloka. Plus, dva sve​žnja di​na​mi​ta. Beni se podvukao pod autobus s lepljivom trakom i držačima. Mak je dve baterijske lampe postavio tako da direktno osvetljavaju Benijev prostor za rad. Dodao mu je velike zavrtnje, odvijač i elek​trič​nu bu​ši​li​cu. Džoni Štraus, s puškom nagotovs, popeo se u autobus i prebrojao sanduke koji su, znao je, bili napunjeni vrlo eksplozivnim amonijak-nitratom koji je Mak namirisao kada je poslednji put bio ov​de. Izašao je iz autobusa, sagnuo se i rekao Beniju da se celokupan tovar bombi nalazi u zadnjoj polovini autobusa. Čuo je kako se heroj iz Mosada pomera malo unazad po kamenom podu ispod autobusa, čuo je kako se lepljiva traka cepa dok ju je Izraelac kidao, nožem sekući delove i vezujući sop​stve​nu bom​bu ta​ko da pro​iz​ve​de naj​ve​će mo​gu​će ra​za​ra​nje. Tada je Džoni zauzeo poziciju unutar improvizovane ograde, stojeći i motreći na uzak ulaz između ba​la se​na. – Ako neko uđe, raznesi ga – šapnuo je Mak. – Možda ćemo morati da prekinemo misiju, ali ako

pro​ma​šiš ti​pa, mr​tvi smo. Pre​vi​še ih je. – Mak, druže stari, ja sam bivši oficir pešadije Izraelskih odbrambenih snaga. Ja sam ubica iz Mo​sa​da. Mi ne pro​ma​šu​je​mo, u re​du? Ni​ka​da ni​sam pro​ma​šio. Za​to još uvek di​šem. Mak se tiho nasmejao. Beni se javio ispod kamiona: – U redu momci, počnite da mi dodajete elektroniku. Potrajaće skoro ceo sat. Dodajte mi prvo sanduk i ojačanja, i treba mi pomoć. Mak, do​đi do​le, mo​lim te. U ambaru je bio mrkli mrak, a kiša je dobovala po talasastom krovu. Jedino svetlo u celoj prostoriji dolazilo je od baterijskih lampi uperenih u prostor ispod autobusa, koje su slale sablastan pre​lo​mlje​ni od​sjaj na ba​le sla​me. Iza to​ga, u ostat​ku am​ba​ra, bi​la je sa​mo ta​ma. Mak, se otkotrljao ispod autobusa s dve baterijske lampe kako bi bolje osvetlio prostor u kome je Beni radio. Beni je naciljao bušilicom i kada je pritisnuo dugme, bušilica je provrištala kao đavo. Za​tim je za​vri​šta​la još ja​če ka​da je bur​gi​ja sti​gla do ša​si​je is​pod tru​pa auto​bu​sa. – Je​bem ti! – pro​sik​tao je Mak. – Ovo su mo​gli da ču​ju i u je​be​nom To​ring​to​nu. Bušilica se zaustavila i sva trojica su prestala da dišu, plašeći se da će se ulazna vrata kuće ne​ka​ko ka​ta​pul​ti​ra​ti i da će de​set po​lu​de​lih te​ro​ri​sta na​gr​nu​ti u am​bar. – Ovde se nije čula toliko jako – glasno je šapnuo Džoni iza bala. – Slama je to dobro prigušila. U dvo​ri​štu je sve bi​lo mno​go bla​že, a u ku​ći se ve​ro​vat​no ni​je ni​šta ču​lo. – Ov​de sam sko​ro oglu​veo – re​kao je Mak. – Ne bri​ni – od​go​vo​rio je Be​ni. – Imam sa​mo još tri ova​kve ru​pe. Za​sad. – Isu​se Hri​ste – re​kao je Mak. Beni je pritisnuo dugme, i Mak je skoro dobio srčani udar. Burgija je vrištala, bušeći metal, osta​vlja​ju​ći za so​bom le​pu i ured​nu kru​žnu ru​pu. – Pre​div​no – šap​nuo je Be​ni. Sámo bušenje trajalo je tek petnaest sekundi po rupi, i Džoni je ponovo potvrdio da je slama fantastično prigušila buku. Ono što niko od njih nije znao bilo je da farma Ma​un​tin​sajd nije onoliko uspa​va​na ko​li​ko se či​ni​lo. *** U velikoj Ibrahimovoj spavaćoj sobi, na južnoj strani kuće, odvijao se veliki strateški sastanak. Šef je upra​vo za​tra​žio ko​pi​ju pla​na Aka​de​mi​je Ha​nan, a Ben el Tu​ra​bi ni​je mo​gao da ga na​đe. – Do​đa​vo​la – re​kao je. – Mo​ra da sam je osta​vio u pro​kle​tom auto​bu​su. – Šta je do​đa​vo​la ko​pi​ja pla​na tra​ži​la u auto​bu​su? – že​leo je da zna Ibra​him. – Poneo sam je tamo večeras, kada sam išao na stražu – odgovorio je visoki palestinski terorista. – U slučaju da je neko zaboravio, ja sam taj koji nosi prva dva sanduka s bombama u školu, ona označena kao „kafa“. Želeo sam samo da još jednom prođem kroz mapu, od mog ulaska kroz bočna vra​ta, do de​la u kom se na​la​zi ku​hi​nja. – Pa, bi​će bo​lje da odeš i do​ne​seš je, bu​du​ći da je​di​no ti znaš gde se tač​no na​la​zi. – U re​du, še​fe – od​go​vo​rio je El Tu​ra​bi. – Od​mah se vra​ćam. Ben je bio ljut zbog načina na koji mu se Ibrahim obratio, pa je odlučio da odugovlači s odlaskom u hladnu noć. Tako da je napravio dve stanke pre nego što je stigao do ulaznih vrata. Prva je bila u kupatilu, a druga u kuhinji, u kojoj je napunio veliki čajnik i stavio ga na šporet. A onda je, odnekud, zazvonio telefon, ali Ben nije mogao da ga nađe pre nego što je zgrabio kvaku i izašao da donese ma​pu.

*** Ispod autobusa, Beni Šalit je upravo bio povezao baterije i na detonatoru je počelo da trepće malo crveno svetlo. Mosadovac je na trenutak ostavio sve to kako bi ogulio krajeve nekoliko električnih kablova i povezao ih s klemama na baterijama. U tom trenutku Ben el Turabi je uz pomoć vetra za​lu​pio vra​ta ku​će. Dobovanje kiše prigušivalo je nešto buke, ali je Džoni Štraus skoro doživeo srčani udar kada je začuo korake. Veoma sabrano, dobro je zatvorio vrata, povukao se unazad kroz prolaz u slami i pro​sik​tao: – Mak, Mak! Ne​ko do​la​zi, ide baš pre​ma am​ba​ru. Bivši vođa tima Mornaričkih foka nikada nije oklevao s naređenjima: – Beni, skloni stvari, alate i opre​mu pod auto​bus. Džo​ni, do​hva​ti san​duk i za​u​zmi po​lo​žaj u zad​njem de​lu, iza pr​tlja​žni​ka. Sa​krij se i ne​moj da ga ski​neš ako baš ne mo​raš. Nož, ne pi​štolj. Mak je isključio obe baterijske lampe, uspravio se i drugi sanduk odvukao do zida, van vidokruga. Sada je čuo kako neko pokušava da otvori vrata ambara, što neće predstavljati neki iza​zov, bu​du​ći da su la​nac i ka​ta​nac bi​li kod nje​ga. Ko god da je dolazio, imao je baterijsku lampu i nije se potrudio da uključi dve slabe sijalice koje su sa sredine tavanice osvetljavale ambar. Mak se tiho skotrljao ispod žutog školskog autobusa. Uljez je ko​rak​nuo kroz vra​ta, osta​vlja​ju​ći ih da se nji​šu na ki​ši. Mak se molio Bogu da novi posetilac nije čovek koji je nakon smene zaključao vrata. Jer ako je to slu​čaj, „si​gur​no bi pri​me​tio da je​be​ni la​nac i ka​ta​nac vi​še ni​su ta​mo“. Planirali su nekoliko pauza za ovu noć. Trenutno su koristili jednu. Krupni golman iz zaliva Gvan​ta​na​mo oti​šao je ra​ni​je, i ni​je imao poj​ma da li je am​bar bio za​klju​čan ili ne. Nije primetio i nije ga bilo briga. Želeo je samo da nađe glupu mapu, da je zabije pod kaput i pobegne iz ove ledene farmerske zgrade, nazad u kuću na šolju kafe i dva slatka iranska peciva koja im je dao Faj​sal el Asad. Sva trojica sabotera čula su kako Ben el Turabi prelazi kameni pod i ide k ulazu od slame. Iza autobusa, Džoni ga je video, baterijska lampa u desnoj ruci, puška okačena o rame, na način koji bi mu od​u​zeo ba​rem se​dam se​kun​di od pr​vog puc​nja, ako bu​de mo​rao da ga ubi​je. A onda je, na svoj užas, primetio malu crvenu svetlost koju je Benijeva oprema ispuštala na pod, otprilike na metar i po od automatskih vrata. Nije se usudio da vikne komandu, čak ni upozorenje. Mak i Beni su gledali u El Turabijeva stopala, i jedna od njegovih kožnih cipela reflektovala je crvenu svetlost kad god bi se uključila. Beni nije mogao da je dohvati, a nije mogao ni Mak, ali je us​peo da se okre​ne i pr​sti​ma za​klo​ni sve​tlost. El Turabi nije primetio ništa dok se peo u autobus i tumarao po njemu, osvetljavajući lampom dok god nije pronašao mapu na širokom naslonu za ruku kraj vozačevog sedišta. Savio ju je nekoliko puta, gurnuo ispod jakne i izašao, pažljivo zatvarajući vrata za sobom, ostavljajući ambar tačno ona​kvim ka​kvim ga je za​te​kao. Tri minuta niko se nije pomerio ni progovorio. Mak je i dalje prstima zaklanjao crveno svetlo i je​di​ni zvuk ko​ji se čuo bi​lo je sli​va​nje ki​še niz hla​dan li​me​ni krov. Prvi se pokrenuo Beni, spojio je elektroniku sa donjim delom trupa. Povremeno bi Maku izdao odsečnu instrukciju. Dodaj mi još dva metra tog kabla, tankog crnog. Oguli krajeve, molim te. Ma​li od​vi​jač, Mak. Le​plji​vu tra​ku, od​se​ci mi me​tar. U re​du, ve​li​ki aku​mu​la​tor. Bi​će do​bro. Sada je bilo jedan i dvadeset, petak ujutro – Abrahamov dan na Akademiji Hanan – i Beni Šalit je bio gotov. Ipak, brinula ga je jedna stvar. – Mak – rekao je – brine me snaga tog čeličnog poda iznad naše bombe, jer se on nalazi između nas i ogromne količine eksploziva natovarenog u autobus.

Uradio sam sve što sam mogao kako bih oblikovao punjenje, kako bih obezbedio da eksplodira na​go​re, ali se i da​lje bri​nem da bi taj pod mo​gao da bu​de pre​jak štit. – Isu​se, Be​ni, ne smem to​li​ko da ri​zi​ku​jem – re​kao je Mak. – Imaš li ne​kih ide​ja? – Razmišljam da probušimo pod, i da njihove sanduke povežemo direktno s našim dinamitom. Ta​ko će eks​plo​di​ra​ti isto​vre​me​no. – De​to​na​tor​ski kabl? – pi​tao je Mak. – Tačno. U sanduku imamo dobar kotur toga, a to će nam samo obezbediti dodatnu sigurnost. Kada eks​plo​di​ra​ju ti sve​žnje​vi di​na​mi​ta, za​pa​li​će de​to​na​tor​ski kabl ko​ji ću spo​ji​ti s če​ti​ri nji​ho​va san​du​ka. – U re​du, dru​že. Poč​ni​mo. Ko​li​ko nam tre​ba vre​me​na? – Oko dva​de​set mi​nu​ta. – Ka​ko mo​gu da ti po​mog​nem? – Budi pored autobusa s kablom, nožem i lepljivom trakom u rukama. Dodavaćeš mi stvari. Bu​ši​ću pod, a za​tim dr​ve​na pod​nož​ja san​du​ka. – Isu​se, ne​moj da pro​bu​šiš vre​će sa amo​ni​jak-ni​tra​tom – re​kao je Mak. – Vre​li​na će ga ak​ti​vi​ra​ti. – Tre​nut​no, go​spo​di​ne ma​jo​re, po​ku​ša​va​te da na​u​či​te Bo​ga ka​ko se otva​ra​ju Vra​ta ra​ja. Mak se nasmejao dok se Izraelac skotrljao ispod autobusa, a on i Džoni zadržavali su dah svaki put kada bi bušilica počela da buši, probijajući se kroz pod autobusa ka drvenim sanducima. Bušio je če​ti​ri pu​ta, i če​ti​ri pu​ta če​lič​ni vrh burgi​je pro​bio se u san​du​ke. Tada je Beni izneo jedan od svojih najopasnijih zahteva: – Mak, uđi u autobus – rekao je. – Kada proturim kabl, postaraj se da ide u malu rupu u dnu sanduka. Završiću ovde dole, pa ću doći da ti po​mog​nem. Poslenja stvar koju je zatražio bila su četiri detonatorska kabla od po pet metara. Kad su Džoni i Mak počeli da raščišćavaju, Beni je za šasiju zakačio detonatorske kablove i provukao ih kroz ru​pi​ce ko​je je iz​bu​šio, rav​no u auto​bus. Kada se izvukao napolje, mesto je bilo skoro cakum-pakum. Sanduci su bili uredno odloženi s osta​ci​ma sa​bo​ter​ske opre​me, i sa​da su bi​li mno​go lak​ši. Ipak, i da​lje su mo​ra​li da bu​du od​ne​se​ni. Beni i Mak su se popeli u autobus i Mak je podigao sanduke postrance, dok je njegov drugar provlačio kabl kroz njihova dna, kroz rupe koje je izbušio, ostaviljajući ih na centimetar od eks​plo​zi​va u vre​ća​ma. Okupili su se kod vrata dok je mali elektronski indikator veselo žmigao ispod autobusa, mekom, pobedničkom svetlošću obasjavajući njihovu veštinu i hrabrost. Mak se iskreno nadao da se krupan mo​mak s pro​kle​tom ba​te​rij​skom lam​pom ove no​ći ne​će vi​še vra​ća​ti. Noseći ostatke svog rada, iskrali su se na kišu, s navučenim kapuljačama. Mak je vratio lanac na ambar i zaključao katanac. Krenuli su preko polja, idući kroz blato, svaki zadovoljan svojim na​po​ri​ma. Mak je imao još jedno pitanje. – Beni – rekao je – šta ako se taj tip vrati do autobusa. Šta ako pri​me​ti cr​ve​no sve​tlo, na​đe naš ma​li po​klon, a nji​hov struč​njak po​ku​ša da ga de​ak​ti​vi​ra? – To ne bi bi​lo baš do​bro – od​go​vo​rio je Be​ni bom​baš. – Za njih. – Ka​ko to mi​sliš? – Sve sam dobro obezbedio – odgovorio je prvi saradnik Meira Dagana. – Bilo ko da spusti čak i mali prst na tu napravu, sve u kompletu će poleteti u vazduh kao Nagasaki: autobus, ambar i kuća. Ni​ko ne​će pre​ži​ve​ti. Što je ve​ro​vat​no do​bro za sve. – Verovatno – rekao je Mak. – Ali ne zaista. Jer ako se to desi, policija će tražiti počinioce. Ako naš plan prođe, to se neće desiti. Jer će teroristi tokom svoje zle akcije prosto doživeti kvar. Gre​škom će sa​mi se​be raz​ne​ti, je l’? De​ša​va​lo se i ranije.

*** Ibrahim je raširio mapu škole i, usput, pitao Bena el Turabija da li je zaključao ambar. Znao je da je Palestinac veoma fokusiran ubica, ali stvari koje je smatrao nebitnim težile su da prođu ne​pri​me​će​no. – Za​klju​čao si am​bar? – Ni​je bio za​klju​čan, še​fe. Osta​vio sam ga ona​ko ka​ko sam ga i za​te​kao. – Ka​ko to mi​sliš, ni​je bio za​klju​čan? Lič​no sam ga za​klju​čao ka​da sam od​la​zio. Klju​čem. – Ni​sam vi​deo ni​ka​kvu bra​vu – re​kao je Ben. Ibrahim je uglavnom mislio da je El Turabi blesav, pa je samo rekao: – Asife, idi i proveri da li je am​bar za​klju​čan, mo​lim te. Tri minuta kasnije vratio se bivši ubica u službi Bin Ladena koji sada živi u Sjedinjenim Dr​ža​va​ma. – Ambar je zaključan, šefe – rekao je. – Lanac i katanac, kao i obično. Nisam mogao da ga otvo​rim. Ne​ma pro​ble​ma. Ibrahim je pogledom potražio Bena el Turabija, ali nije mogao da ga nađe, pa je samo zakolutao oči​ma: – Klo​ni se tep​si​je s pe​ci​vom. Go​jiš se. U nisanu, Beni je uključio kompjuter, prethodno ga spojivši s električnom utičnicom u kolima. Pojavio se radar i dva mala indikatora koja su potvrdila vezu sa satelitom. I s pet kilometara uda​lje​no​sti Be​ni je „vi​deo“ auto​bus kao da je po​red nje​ga. – Ti predivna stvarčice – promrmljao je, dok je snop radara počeo da kruži. Mak se izvezao iz šume na mračan, napušten puteljak. Deset minuta kasnije uvukli su se u hotel, noseći opremu u san​du​ci​ma. U uspavanom hotelu bila je tišina dok je Mak otvarao zadnja vrata kako bi ušli i popeli se u hodnik i u svoje sobe. Istuširaće se i presvući, ali neće im sledovati mnogo sna. Morali su svakog tre​nut​ka da pra​te tu atom​sku bom​bu od škol​skog auto​bu​sa. Iako Mak ni​je mi​slio da će se po​kre​nu​ti pre deset ujutro, to je bio rizik koji nije smeo da preuzme. Smenjivaće se na dva sata, s dvojicom na du​žno​sti i tre​ćim na spa​va​nju. Sve vre​me će pra​ti​ti ra​dar i GPS lo​ka​tor. Mak i Džoni su uzeli prvu smenu i do četiri ujutro gledali u ekran. Na farmi nije bilo aktivnosti. Radar se jedva menjao beležeći samo sporadične prolaske automobila na putu. Kada je Beni zamenio Džonija, nije bilo mnogo više aktivnosti. U šest ujutro Mak se konačno odmorio na dva sata, na​kon če​ga su na​ru​či​li da im se do​ru​čak do​ne​se u so​bu. I da​lje su gle​da​li u ekran i auto​bus se ni​je po​kre​nuo. *** Do devet ujutro, svih deset Ibrahimovih vojnika bilo je spremno. Većina je bila naoružana automatskim pištoljima, koji su stigli s amonijak-nitratom. Ali su svi bili naoružani kalašnjikovima ukoso obešenim preko ramena kao kod meksičkih bandita. Ibrahim ih je postrojio u ambaru, u vojnu vrstu, dva reda po petoro. Svi su bili obučeni u običnu civilnu odeću, košulje s kragnama i kravate. Svaki čovek je nosio dug tamnoplavi radni mantil, s imenima uvezenim belim slovima na levi džep na pr​si​ma. Ame​rič​kim ime​ni​ma, kao Skip, Fred, Čar​li, Frenk, Rej ili Ri​či. Vođa udarnog tima, sada sa gustom crnom bradom i potpunim autoritetom, zvanično im se obratio i rekao da je plan briljantno pripremljen i strateški usavršen. Do sada nije bilo većih problema i

Alahova je volja da pođu s velikom hrabrošću i sprovedu napad koji će zauvek oterati Velikog šej​ta​na s Bli​skog is​to​ka. – Vama će ovaj veliki dan doneti slavu – rekao je. – Vas će istorija upamtiti. Deca u školama u Saudijskoj Arabiji, Pakistanu, Avganistanu, Iranu i Iraku, decenijama koje dolaze učiće o vašoj po​be​di. Pamtiće vas kao Svete ratnike koji su sledili učenje i stope Velikog Osame. Besmrtnošću ćete do​ta​ći Ala​ha. Jer je​dan je Bog. A taj Bog je Alah... I sva de​se​to​ri​ca su od​go​vo​ri​la: – Alah je naj​ve​ći. I on će nas po​ve​sti ka sve​tlo​sti. – Gospodo – rekao je Ibrahim – mnogi od nas su mnoge godine proveli u zatočeništvu. Mnogi od nas su mučeni i ponižavani. Naša religija je potiskivana, naša verovanja prezrena, naša vera osporavana. Bili smo svedoci uvreda nanetih Proroku, i Kuranu, koji čuva njegove svete reči. Ali danas je Dan naše osvete. Alah je zapovedio da to mora biti naš dan. Prolićemo američku krv, jer je naša već prolivana. Alah se zakleo da će osveta biti naša: da će naši neprijatelji mrtvi ležati pod na​šim no​ga​ma. Alah nam je po​klo​nio OVAJ DAN! Ibra​hi​mov glas se po​ja​čao dok je ur​li​kao: – SMRT NE​VER​NI​CI​MA! SMRT NE​VER​NI​CI​MA! Sveti ratnici su podigli svoje kalašnjikove iznad glava, i zajedno su urlikali: – SMRT NE​VER​NI​CI​MA! ALAH JE NAJ​VE​ĆI! Ibrahim je koračao ispred njih i počeo smirenije da govori: – Braćo – rekao je – kada je ova misija planirana, nadali smo se da će moći da bude sprovedena po uzoru na veliku pobedu pokojnog islam​skog za​po​ved​ni​ka Ša​mi​la Be​sa​je​va, čla​na be​smrt​nog brat​stva Ri​ja​du-s-sa​li​hin. Nikada nemojte da zaboravite da je njihovu misiju finansirala i obučavala Al Kaida, i da su oni veliku rusku armiju tri dana držali na odstojanju u njihovom gradu Beslanu. Uleteli su i zauzeli školu, a zatim i grad. Nijedna vojna operacija, još od dve hiljade prve godine nije donela takvu beskonačnu sla​vu na​šoj dži​ha​di​stič​koj re​vo​lu​ci​ji. Ili ta​kvu svet​sku pa​žnju. Ibrahim je dopustio rečima da se slegnu. A zatim je rekao: – Mislili smo da je to bila generalna proba, da ćemo jednog dana moći da ponovimo tu akciju. Međutim, povećana bezbednost u Sjedinjenim Državama to je učinila nemogućim. Danas ćemo morati da se borimo kao manja, ali podjednako dobro naoružana sila. Ne možemo da postavimo tim za izviđanje u školu, niti možemo prosto da je zauzmemo. Ali mnogo toga je naučeno i usavršeno. Eksploziv je taj koji je osvojio Beslan. Eksploziv će poraziti i Hanan. Cilj je, kao i pre, potpuno uništenje škole i svih u njoj. Učenika, nastavnog osoblja i roditelja. Svi oni su Amerikanci, mnogi su sinovi finansijskih magnata s Vol​stri​ta. Kao bo​nus, ve​ći​na njih su ci​o​ni​sti. Ibrahim je istakao da misija počinje za nešto više od sat vremena. A zatim je dodao: – Kao i u Beslanu, izabrali smo dan kada će u školi biti najveća gužva. U Beslanu je to bio prvi dan jesenjeg polugodišta. U Akademiji Hanan to je Abrahamov dan, na koji cionisti odaju počast ocu nacije Izrael. Svi ste imali priliku da proučite plan operacije, i svi znate koja dva ulaza ćemo koristiti. Školski autobus ni na koji način neće izgledati sumnjivo, i parkiraćemo ga na ivicu kruga tako da gle​da ka se​ver​noj stra​ni ško​le. U tom trenutku, kako bi što bolje istakao stvari, Ibrahim je razmotao plan škole i pokazao na širok be​ton​ski put ko​ji je vo​dio do du​plih boč​nih vra​ta ško​le. – Ova su uvek otvorena – rekao je. – Ali druga vrata, nekih petnaestak metara dalje, mogu biti zatvorena. Ne zaključana, ali zatvorena zbog hladnoće. Kao što je sada slučaj. Naša prva kolica, s dva san​du​ka, ići će rav​no k tim vra​ti​ma i gu​ra​će ih Fred i Čar​li. Druga kolica, koja će gurati Džo i Skip, na sebi će imati tri sanduka. Oni će ići direktno na prva vrata, i skrenuće u hodnik desno. Na kraju hodnika naći će trpezariju, koju će proći i ući u deo za

posluživanje na levoj strani. Tamo će istovariti svoja tri sanduka. Jedan sanduk će postaviti ispod zad​njeg ste​pe​ni​šta, a dru​ga dva, ozna​če​na kao „bra​šno“ i „še​ćer“, sta​vi​će is​pred ku​hinj​skih vra​ta. Ne​ko je upi​tao da li po​sto​ji šan​sa da ne​ko po​ku​ša da ih spre​či. – Apsolutno ne – odgovorio je Ibrahim. – Izgledate kao dostavljači, i ponašaćete se kao dostavljači. A svakako će u to vreme ceo nastavni kadar biti na skupu u svečanoj sali zbog jutarnjeg kon​cer​ta ho​ra. – Ali šta ako nas neko upita kuda smo se to dođavola zaputili? Šta ako neki roditelj nešto po​sum​nja i po​zo​ve obez​be​đe​nje? – To je, dragi moj Bene – rekao je Ibrahim – lepota ove operacije. Kao i većina američkih škola, ni ova ne​ma obezbe​đe​nje. Za​to su Ve​li​ka​ni iza​bra​li ovo me​sto. Ipak, svaki od vas će nositi pušku zadenutu za pojas ispod levog pazuha, s cevi okrenutom nadole. Ako budu pokušali da vas spreče, potegnućete pušku i odmah ubiti tu osobu. Zapamtite, oni će sva​ka​ko umre​ti. Abuu Hasanu Akbaru, alijas „Džou“, svideo se taj deo. Podigao je kalašnjikov i ponovio za​kle​tvu: – SMRT NE​VER​NI​CI​MA! Ibrahim je, uprkos smirenosti i odmerenom ponašanju, poželeo da malom smešnom ubici kaže da umukne, ali bi to u ovom momentu moglo da se učini kao svetogrđe. Samo je klimnuo u znak potvrde Abu​o​ve uro​đe​ne agre​siv​no​sti. – Primetićete – nastavio je – da nas od Beslana razlikuje jedna bitna stvar. Šamil Besajev je imao potrebu da nagrne u školu i zauzme je. To mu je donelo naslove u svetskim medijima. Ali uništenje škole i ogroman broj poginulih doneli su mu besmrtnost. Promenjene okolnosti u američkoj na​ci​o​nal​noj bezbednosti primorale su nas da promenimo plan. Velikani su sami došli do tih zaključaka. Zbog toga je naša misija koncizna, fokusirana. Naš cilj je jasan: potpuno uništenje škole. Lišeni smo živopisnih aspekata akcije u Beslanu, izviđačkog tima koji je celo leto proveo u školi, spektakularnog nasilnog upada, nagrade od prizora Rusa koji puze pred nama, dvoboja u kom su naša muslimanska braća držala sve karte u rukama. Ne, braćo. Ništa od toga nam nije potrebno. Potrebna nam je samo eliminacija više od hiljadu američkih građana. To će nam doneti svu slavu koja nam je po​treb​na. Ibrahim ih je pozvao da, ukoliko imaju, postave pitanja. Postavljeno je samo jedno, koje je postavio Jusuf Muhamed. – Prihvatam to da će dvoja kolica koja će prva ući u školu proći neopaženo – rekao je. – Ali zar neće biti čudno kada, odmah pored zgrade, iz školskog autobusa, lju​di ko​ji su isto ob​u​če​ni is​to​va​re još se​dam san​du​ka? – Možda – odgovorio je Ibrahim. – Ali kod tog severnog zida neće biti nikoga. Svi koji budu kasnili, žuriće na glavni ulaz. Imaćemo četvoricu na kolicima, četvorica će ući u školu kako bi pomogli pri istovaru i zameni sanduka. Poslednja dvojica, „Džo“ i „Fred“, izvlačiće sanduke iz auto​bu​sa. – A ako se ne​ko po​ja​vi na se​ver​noj stra​ni? – upi​tao je Ju​suf. – Na me​stu ga ubij​te. *** Do devet sati ujutro, autobus se nije pomerio ni za pedalj, i Džon Štraus je bio spreman da pođe. Odavno je bilo dogovoreno da će se dva specijalca, Mak i Beni, brinuti o samoj operaciji, a da će Džoni Štraus, njujorški lovac na teroriste, napraviti fotografsku dokumentaciju svih umešanih. Po završetku misije, Džoni je želeo tačno da zna ko je mrtav a ko živ. Želeo je fotografije osumnjičenih.

Želeo je slike svih koji su tog jutra došli na farmu Ma​un​tin​sajd, i svih koji su je napustili. Da ne spo​mi​nje​mo one ko​ji su se vra​ti​li. Njegov izbor bio je trideset godina star kanon, koji je dobio od prijatelja foto-reportera. Bio je opremljen izvrsnim teleobjektivom, ne prevelikim i lakim za fokusiranje. Džonijev drugar se kleo u boga da je fotografiju na naslovnoj strani Jerusalimskog posta, na kojoj je snimljen pokušaj ubistva pa​pe Jo​va​na Pa​vla II na tr​gu Sve​tog Pe​tra 1981. go​di​ne, fo​to​gra​fi​sao baš tim fo​to-apa​ra​tom. Sada je kanon, u kom se nalazio nov crno-beli film, bio spakovan u kožnu torbu u Džonijevom dži​pu. Fo​to​gra​fi​je će lič​no iz​ra​di​ti u po​dru​mu ga​le​ri​je Le​pe umet​no​sti Ban​da. Rukovali su se pre nego što je pošao i jedan drugom poželeli sreću, a onda je Džoni otišao, pravo do šumovitog ulaza u farmu Ma​un​tin​sajd, gde će se sakriti u gustom drveću pokraj uskog puteljka. Ostala dvojica su popila kafu i nastavila da prate dešavanja na ekranu. Autobus se još uvek nije po​me​rao. Mak i Beni bili su spremni, organizovani do najmanjeg detalja. Nisan ih je čekao na parkiralištu, a prenosivi detonator bio je uključen i spreman. Dok god ono malo crveno svetlo ispod autobusa bude žmi​ga​lo. *** U akademiji se odvijala neka vrsta kontrolisanog haosa. Svi su znali gde treba da budu, gde su želeli da budu i gde je njihovo potomstvo želelo da budu. Ponekad su se ova tri zasebna cilja spajala u jedan. Ali uglavnom nisu, i školski hodnici vrveli su od aktivnosti dok su roditelji i učenici žurili ka sve​ča​noj sa​li, a škol​sko oso​blje ra​di​lo šta je mo​glo ka​ko bi usme​ra​va​lo tu ogrom​nu go​mi​lu. Školska sekretarica, gospođa Meri Kalvert, već se čula s toringtonskom policijom kako bi proverila kada stiže patrola koja se obično parkirala kod glavnog ulaza. To je bilo samo da bi se sprečile gužve, ali i da bi se proveravali posetioci i da bi se očigledno komercijalan saobraćaj usme​ra​vao na is​toč​nu škol​sku ka​pi​ju, iza sport​skih te​re​na. Policajac Toni Marinelo već se postavio kraj ulaza sa spiskom u ruci, u kom je pisalo da će svi roditelji na vetrobranima imati zalepljene male zelene nalepnice s Davidovom zvezdom. Sva tri školska autobusa će doći, dva sa gostujućim horovima, a jedan s Horskim društvom Jejla, koji usko​ro sti​že iz Nju Hej​ve​na. Neće biti pešaka, i Toni je pridošlice usmeravao pravo na prilaz školi s čije su leve strane sport​ski te​re​ni slu​ži​li kao pri​ruč​na par​ki​ra​li​šta. Svi školski festivali privlače mnogo ljudi, ali velika internatska škola u prirodi, u kojoj samo nekoliko učenika ima roditelje koji žive u blizini, reči „putovanje“ daje sasvim novu dimenziju. Stotine ljudi pristizaće iz udaljenih mesta, umorni, nervozni, želeće samo da parkiraju, da izađu iz kola i pronađu šolju kafe. Neki su stigli rano, pre pola devet. Ostali su mislili da kasne i da će ceo događaj početi bez njih. Usred svega toga, policajac Marinelo svojski se trudio da očuva privid ne​kog re​da. Dva školska autobusa su stigla pre devet i petnaest, a Ilajev se pojavio deset minuta kasnije. Toni Marinelo im je mahnuo da prođu, budući da je dvojicu vozača viđao prilično često. Trenutno je slao veliki beli kombi za veš okolo do istočne kapije. Duž puta, kolona kola se povećavala, čekajući ga da skloni jedini crveni saobraćajni čunj koji je koristio za regulisanje saobraćaja. Toni je svoje du​žno​sti shva​tao vr​lo ozbilj​no, bez ob​zi​ra na to ko​li​ko su se či​ni​le ma​lim ili be​zna​čaj​nim. Sa svojih dvadeset osam godina bio je jedan od najambicioznijih policajaca u celoj državi, a njegovu marljivost već je primetilo lokalno zapovedništvo. Predano je čitao novine i, za razliku od

većine svojih kolega, shvatao je pravi značaj Akademije Hanan. Toni je razumeo, jer mu je prosto stalo da razume. Imao je tu crtu, crtu koju bi svi policajci morali da imaju, crtu koja će ga vinuti u sam vrh iza​bra​ne pro​fe​si​je. Ono što je video kada je prvi put prošao ovim putem bio je ovaj grandiozni ulaz, kapije od crnog kovanog gvožđa, lavovi od kamena, pokošeni travnjaci i, u pozadini, građevina koja je, odavde, izgledala kao letnjikovac Henrija VIII i svih njegovih žena. Toni, koji je u to vreme bio u procesu certifikacije na Policijskoj akademiji Konektikata u Meridenu, brzo je shvatio da su negde, nekako, milioni i milioni dolara potrebni da bi se jedno ovakvo mesto vodilo. I podrobno je istražio Aka​de​mi​ju Ha​nan, na kra​ju shva​tiv​ši da su to ja​sli​ce za ve​li​ke umo​ve Vol​stri​ta. Buduće glavešine legendarnih banaka s Volstrita ovde su pohađali školu. Sinovi i unuci ljudi koji su vodili čuvene banke kao što su Goldman Saks, Liman braders, Lazard, Dž. P. Morgan i Nju​jor​šku ber​zu uči​li su na kra​ju ovog du​gog pri​la​za oivi​če​nog dr​ve​ćem. Kada je završio, Toni Marinelo tačno je razumeo značaj obrazovnih institucija poput Akademije Hanan. Njegova znanja o međunarodnoj situaciji takođe su bila impresivna. Znao je za pretnje i mržnju koja je često upućivana narodu Izraela. Čitao je reči manijaka koji su nekako rukovodili državom Iran. I znao je da postoji previše arapskih država koje su želele da Izrael prestane da po​sto​ji. Za Tonija, to je značilo dosta dodatne opreznosti svaki put kada bi se susretao s nečim što je imalo jevrejske konotacije. Verovao je da opasnost vreba sa svih strana. A on je bio policajac Sjedinjenih Američkih Država, u službi velike države Konektikat, države Ustava. Njegova dužnost je bi​la da bu​de na opre​zu. Većina njegovih kolega bi ovakav ranojutarnji zadatak negde u zabiti smatrala običnim gubljenjem vremena. Za Tonija je to bila čast. I evo ga sad, zadužen za glavni ulaz na akademiju, s ukazanim poverenjem škole i nadređenih da čuva studente i štiti njihove interese. Toni Marinelo je to prihvatio vrlo ozbiljno. Pomerio je saobraćajni čunj i mahnuo automobilima da krenu, gledajući u vetrobrane i pro​ve​ra​va​ju​ći na​lep​ni​ce. *** Bilo je već prošlo pola deset i do tada nijedno vozilo nije napustilo farmu Ma​un​tin​sajd. Džoni Štraus bio je stacioniran u dubokom gustišu, maskiran jesenjecrvenim grmom, okružen rastinjem i dr​ve​ćem. Bi​la bi po​treb​na dvo​ji​ca lju​di s tri psa tra​ga​ča da ga pro​na​đu. Stari dobri kanon sa zum-objektivom bio je zaštićen u torbi od meke kože, dok je Džoni posmatrao široku, šumovitu oblast preko puta, oko ulaza na farmu, gledajući da li farmu napuštaju vozila. Takođe, pregledao je okolinu proveravajući da li u šumi ima ljudi. Već je bio spreman, ali je želeo da zna da li ga pre​ko ​pu​ta če​ka ne​pri​ja​telj. Zasa​d, ni​je pri​me​tio ni​ko​ga. Snimio je nekoliko fotografija šume i pozvao Maka da proveri da li se nešto dešava. Ali još uvek nije bilo ničega. Rekao je Maku da ni on nije još nikoga primetio, ni u vozilu ni peške. Nije pre​o​sta​lo ni​šta dru​go ne​go da če​ka. *** U petnaest do deset Ibrahim je svom timu naredio da počnu sa sklanjanjem bala sena koje su činile prednji zid „kutije za cipele“. Većina je odložila puške kako bi počeli s radom. U grupama po dvoje, spu​šta​li su ba​le i ba​ca​li ih na pod, gde su ih če​tvo​ri​ca sla​ga​la na ko​li​ca i od​vla​či​la na kraj am​ba​ra.

Bilo je teško prihvatiti da su bale sena bile toliko teške. Svaki put kada bi Ben el Turabi podigao jed​nu, kleo se Bo​gu da ju je ne​ko na​pu​nio ce​men​tom. Tre​ba​lo im je pet​na​est mi​nu​ta da uklo​ne zid. Ibrahim je tog jutra progovorio po prvi put, govoreći o planu za beg. – Sav naš eksploziv simultano ću detonirati lično ja – rekao je. – Svaki sanduk ima vremenski detonator, koji je adaptiran kako bi mogao da prima elektronski impuls. Napravu je proizvela jedna od naših bostonskih ćelija spavača. Detonatori su podrobno testirani, i svaki od senzora na kutijama pojedinačno je programiran da primi signal. Neću detonirati dok god svi ne budete izašli iz zgrade. Kada poslednji sanduk bude na svom mestu u akademiji, morate da izađete veoma brzo. Ne izvlačite oružje osim ako baš ne mo​ra​te. Ibrahimove instrukcije bile su da koriste glavni izlaz, jer će ih on čekati napolju s kamionetom koji koriste cele nedelje. – Do tada će se autobus premestiti na istočnu kapiju. Abu će preuzeti volan, dok ja detoniram bombe čim budemo na stotinu pedeset metara od školskih zidova. Tada ćemo već putovati sto kilometara na čas, ili tridesetak metara u sekundi. U obzir uzmite kašnjenje daljinskih komandi od pet sekundi, što nas stavlja na tri stotine metara udaljenosti kada bombe eks​plo​di​ra​ju. Do auto​bu​sa sti​že​mo tri​de​set se​kun​di ka​sni​je; svi se ukr​ca​va​ju i be​ži​mo. – Ko​li​ko ima​mo vre​me​na pre ne​go što se u ško​li po​ja​vi po​li​ci​ja? – Ve​ro​vat​no pet​na​est mi​nu​ta. Mo​ra​ju da do​đu iz To​ring​to​na. – Gde će​mo bi​ti ka​da stig​nu? – Verovatno ćemo se približavati gradiću Šefildu, severno od nas, u Masačusetsu. To je jedini grad u okolini s parčetom auto-puta, dugačkog oko osam kilometara. To će nam doneti malu pred​nost. I iz​vu​ći nas iz Ko​nek​ti​ka​ta. – Ko će vo​zi​ti? – Ja – od​go​vo​rio je Ibra​him. Ljudi su počeli da idu k autobusu i Ibrahim im se obratio poslednji put: – Svi ste veoma dobro obučeni. Većina vas je bila u logorima u Pakistanu, pod komandom Slavnog Osame. Učinite da bude po​no​san na vas, bra​ćo. I za​pam​ti​te, va​šom sud​bi​nom upra​vlja sâm Alah. A Alah je naj​ve​ći. Abu Hasan Akbar je stavio vozačku kapu na glavu i popeo se u vozačevo sedište. Ostali su u koloni pošli za njim i većinom seli na pod. Ben el Turabi je seo pored Abua, koji je pokrenuo motor i iz​ve​zao auto​bus iz am​ba​ra i far​me. Pri​ti​snuo je dug​me za za​tva​ra​nje vra​ta i pri​ti​snuo pa​pu​či​cu ga​sa. *** Mak je ugledao kako se tačka tragača na ekranu po prvi put pomerila. Bila je velika samo dva milimetra, ali Mak ju je gledao. Skočio je na noge i objavio: – To je to, Beni. Autobus je upravo iza​šao iz am​ba​ra. Otkačili su kompjuter, spustili poklopac i pošli napolje na parkiralište. Sve što im je bilo po​treb​no na​la​zi​lo se u ni​sa​nu, i za ne​ko​li​ko se​kun​di već su bi​li na pu​tu. Mak je bio za vo​la​nom. Beni je sedeo na zadnjem sedištu s otvorenim kompjuterom, i pre nego što su stigli do izlaza s parkinga, rekao je: – Autobus se kreće, puteljkom koji izlazi na put. Oni su na oko pet kilometara iza nas, je li ta​ko? Na​ga​zi, Mak. Nisan je skrenuo desno na put i Mak ga je usmerio ka školi. Ali pola kilometra pre nego što su stigli do škole, Mak je oštro zavio nadesno i pošao putem kroz šumu, koji ih je doveo na severoistočnu stranu školskih terena. Gledali su pravo preko pokošene trave, na oko dve stotine me​ta​ra od glav​ne zgra​de.

*** Džoni Štraus je čuo kako školski autobus tutnji preko prilaznog puta mnogo pre nego što ga je video. Trideset metara pre nego što je autobus stigao do glavnog puta, Džoni je počeo da slika, i po vedrom ju​tar​njem sve​tlu na​pra​vio je ne​ko​li​ko bri​ljant​nih por​tre​ta Abua Ha​sa​na i Be​na el Tu​ra​bi​ja. Na ulazu su skrenuli levo, i Džoni je još jednom okinuo, sada baš izbliza. Nije uopšte sumnjao ko komanduje tim autobusom – to su bila dvojica serijskih ubica iz hotela u Natanji i bar micve u Bir​še​bi. Odmah iza autobusa pojavilo se još jedno vozilo, neka vrsta rasturenog farmerskog kamioneta, blatnjavog i s dosta ulubljenja. Bio je potpuno siguran da je to isti onaj koji je Mak primetio pre koji dan. Ipak, oki​nuo je do​bar sni​mak re​gi​stra​ci​je, sa​mo ka​ko bi pro​ve​rio. Takođe, snimio je odlične fotografije ljudi na prednjim sedištima. Vozač je bio Ibrahum Šarif, a putnik Jusuf Muhamed, iako mu nijedan od njih nije bio poznat. Ipak, Džoni je toliko dugo gledao u fotografije zatvorenika iz Gvantanama da mu se učinilo da ih zna. Ovog puta je, međutim, postojao jedan problem. Vozač je imao bradu, i uprkos tome što je osećao da je u pitanju nekada glatko iz​bri​ja​ni Ibra​him s fo​to​gra​fi​je, Džo​ni ni​je mo​gao da bu​de sto po​sto si​gu​ran da je u pi​ta​nju on. Ipak, verovao je da su to tipovi koje juri Mak Bedford – Ibrahim i Jusuf. Odmah je pozvao bivšeg zapovednika Foka, samo da bi ga obavestio o rasporedu sedenja; da bi mu rekao da dvojica koje najviše traži nisu u autobusu, i da je jedan od njih pustio bradu i da ne liči na sebe sa slika iz Gvan​ta​na​ma. Maku nije bilo drago zbog ovoga. A Džoni Štraus, kralj lovaca na teroriste, imao je potrebu da ga pod​se​ti: – U mom se​lu, sa​mo ka​žeš ka​ko stvar​no sto​je stva​ri. – Glu​po​sti – od​vra​tio je Mak. – Ka​da pri​čaš sa mnom, ka​ži ono što ja že​lim da ču​jem! Obo​ji​ca su se na​sme​ja​li, upr​kos sve​mu. *** U međuvremenu, Beni je montirao radar na jednu nisku granu drveta, spojio ga sa akumulatorom i počeo da, kao nekakav nasukani razarač, skenira teren Akademije Hanan. Saobraćaj je gotovo utih​nuo bu​du​ći da pr​vi kon​cert sa​mo što ni​je po​čeo, a škol​ski or​ke​star se ušti​ma​vao. Nikoga nije bilo na putu, što je značilo da nije bilo nikakvih tačaka na ekranu, samo poznati ping dok se ruka radara okretala. Mak i Beni su se umirili, bukvalno čučeći ispod drveta, čekajući da poč​ne ak​ci​ja. Na drugom kraju polja, Mak je video tri žuta školska autobusa koja je opazio tokom svoje posete di​rek​to​ru ško​le. Dok ih je po​sma​trao kroz dvo​gled, pi​tao se da li su ju​tros ne​ku​da od​la​zi​li. Beni je držao daljinske kontrole kao da je u njima njegovo srce. Kao i Džoni, želeo je Bena el Turabija i Abua Hasana Akbara mnogo više od druge dvojice bivših zatvorenika. Znao je svoje primarne mete, ološ koji je masakrirao izraelske žene i decu bio je u tom autobusu. Po njegovom mi​šlje​nju, ne mo​že da pre​ži​vi sle​de​ćih de​set mi​nu​ta. *** Abu je promenio brzinu i usmerio autobus preko reke Blekberi. Četiri minuta kasnije prošli su kraj hotela, uputivši se ka glavnoj kapiji akademije, ispred koje je policajac Toni Marinelo još uvek bio na du​žno​sti.

U autobusu, svi osim Abua čučnuli su na pod koliko god nisko su mogli, ispod sedišta ako je bilo potrebno. Bilo gde kako bi ostali van vidika bilo kakve straže ili policije koja bi mogla da bude kod škol​ske ka​pi​je. Abu Hasan izveštavao je saputnike o tome gde se trenutno nalaze. – Dobro, sada smo na otprilike kilometar i po od glavne kapije. Jedva da ima saobraćaja, ali ću ipak usporiti kod znaka za školu i pri​ći s tri​de​set ki​lo​me​ta​ra na čas. Prošli su trenuci pre nego što se Abu ponovo oglasio: – Vidim policijski patrolni auto ispred kapije. Ali ne vidim policajca. Nameravam da se odvezem pravo tamo, tako da ćete osetiti trzaj dok se budemo naginjali nadesno kada stignemo. Ako mi policajac da znak da stanem, praviću se da ga ne vidim, i nastaviću, pravo ka ulazu. Kao što kaže Ibrahim, ovaj autobus iznad moje glave ima znak Akademije Hanan koji izgleda veoma zvanično. Pokušaću da izgledam kao da samo idem kući. I vi će​te se isto po​na​ša​ti, kao obič​ni do​sta​vlja​či ko​ji su kre​nu​li na svoj obi​čan po​sao. *** Toni Marinelo, koji je sada sedeo u svojim kolima ispred kapije, video je kako mu se Putem 44 približava četvrti školski autobus. Nije obratio pažnju, dok nije primetio da mu je uključen žmigavac. Trenutak pre nego što će autobus skrenuti desno u školsko dvorište, vozač je u znak po​zdra​va po​di​gao de​snu ru​ku. To​ni je klim​nuo i po​di​gao le​vu ru​ku, uz​vra​ća​ju​ći po​zdrav. Ipak, ne​što ni​je bi​lo u re​du. Do​hva​tio je spi​sak po​se​ti​la​ca i go​sti​ju ko​ji je za​gla​vio iz​nad štit​ni​ka za sun​ce. Tri auto​bu​sa, ne če​ti​ri. Pomislio je da je u pitanju greška – da je gospođa Kalvert zapisala tri, a mislila četiri. Odlučio je da po​zo​ve sta​ni​cu. Ja​vio se ka​pe​tan Ba​zi He​non. – Ćao, To​ni, šta ima? – Gospodine, ovde imam malu protivrečnost. Nalazim se na kapiji akademije, i u mom spisku piše da su samo tri školska autobusa predviđena da uđu u školsko dvorište. Četvrti je upravo ušao, pa sa​mo že​lim da pro​ve​rim da li je u pi​ta​nju gre​ška u spi​sku. – Samo trenutak, da proverim svoj spisak – rekao je, pa je nastupila kratka pauza. Zatim je ponovo progovorio: – Izgleda da i kod mene piše da se očekuje samo tri autobusa. Zašto ne odeš i pro​ve​riš. Od​ve​zi se do škol​ske kan​ce​la​ri​je. – Šta ako na​đem ne​što? Šta ako je u pi​ta​nju ile​ga​lan auto​bus? Mo​gu li da zah​te​vam pre​tres? – Neće biti ničega, dečko. Ali ako bude, ako sumnjaš nešto, traži pojačanje. Ne želim nikakvo ju​na​če​nje u škol​skom okru​že​nju, ja​sno? – Ne bri​ni​te, go​spo​di​ne. Ne​ću pre​stra​vi​ti de​cu. Policajac Marinelo je spustio ručnu kočnicu, prošao kroz kapiju i dugačkim putem se zaputio ka glav​nim zgra​da​ma. *** Na školskom prilazu postojalo je ograničenje brzine na deset kilometara na čas i Abu Hasan nije želeo da ga prekrši, niti da učini bilo kakav pogrešan korak koji bi mogao da privuče pažnju na auto​bus. Ni​je bri​nuo mno​go ni o po​li​cij​skom auto​mo​bi​lu na oko sto​ti​nu me​ta​ra iza nje​ga. Ovo je bio prvi put da je ubica sâm. Ibrahim i Jusuf su starim dodžom skrenuli desno. Planirali su da poljskim putevima dođu do istočne kapije i da se kasnije s autobusom nađu negde kod severnog zi​da glav​ne zgra​de.

Abu Hasan Akbar pogledao je na sat i pokušao da izmeri vreme i razdaljinu do cilja. Sada je bio na pravom delu prilaza i pretpostavljao je da do glavnog ulaza ima još šest stotina metara. Ljudima ko​ji su ču​ča​li na po​du vik​nuo je no​ve ve​sti: – Imamo još oko pet minuta – procenjivao je palestinski trgovac smrću. – Počnite da se pri​pre​ma​te za iz​laz. Pr​vi idu Fred i Čar​li. Sle​de​ći su Džo i Skip. Ko​li​ca su u pr​tlja​žni​ku. Zatim je iz džepa uzeo parče papira i počeo da čita reči za koje je Ibrahim rekao da mo​ra​ju da budu poslednje reči koje će čuti pre nego što krenu u akciju. – Ovo je od našeg vođe – rekao im je, dok je čitao jednim okom pazeći na put. – Nalazimo se na samo nekoliko trenutaka od reprize Svetskog trgovinskog centra – počeo je. – To je bila najveća misija dosad, i godinama smo čekali da je ponovimo. Jer to je bila misija koja je prestravila Velikog šejtana. Sada je sudbina islama u vašim rukama, i znam da nikoga nećete izneveriti. Posedujete hrabrost. Posedujete veštine. I borite se pod za​sta​vom Ala​ha. Ni​ko​ga ne​će​te osta​vi​ti u ži​vo​tu. Ne​ka Ala​ho​va vo​lja bu​de iz​vr​še​na. Autobus je nastavio da napreduje prilazom, pratio ga je policajac Marinelo, a sada su ga, s druge stra​ne sport​skih te​re​na, po​sma​tra​li Mak Bed​ford i Be​ni Ša​lit. U međuvremenu, dodž je jurio seoskim putevima koji vode do istočne kapije. Jusuf je bio zadužen za daljinske kontrole, koje će razneti bombe u sanducima. Zamolio je Ibrahima da malo uspori kako bi mo​gao da za​vr​ši po​sled​nja po​de​ša​va​nja elek​tro​ni​ke. Abu Hasan i dalje nije obraćao pažnju na policijski automobil koji ih je pratio, već je gledao ispred sebe u toranj sa satom visoko iznad škole. Bilo je jedan minut pre pola jedanaest. U prepunoj sve​ča​noj sa​li or​ke​star i tri ve​li​ka ho​ra pri​pre​ma​li su se za na​stup. U sali je bilo hiljadu tri stotine gledalaca, kao i četrdeset pet muzičara, skrivenih u prostoru za or​ke​star, i sto​ti​nu pe​de​set pe​va​ča, ko​ji su sta​ja​li na bi​ni. Mark Dženson, blistav u svojoj harvardskoj odeždi sa širokom plavom ešarpom, zamolio je prisutne za tišinu i svima poželeo dobrodošlicu na Abrahamov dan, na jedan trenutak u godini kada svi oda​ju po​čast ute​me​lji​te​lju izra​el​ske na​ci​je. Akademija Hanan, podsetio je prisutne, zbra​ti​mlje​na je sa jevrejskom školom iz gradića Kirjat Arba, što je biblijsko ime za Hebron, koji se nalazi iza brda na kom je stvorena prvobitna jevrejska naseobina. – I danas – rekao je – želim da minutom tišine odamo poštu Grobnici patrijarha, čudesnoj zgradi koja dominira Hebronom, poslednjim Abrahamovim utočištem u zemlji u kojoj je sklopio sa​vez s Bo​gom. U tom trenutku, džinovska fotografija grobnice zasvetlela je iza horova, i dve duge note poletele su iz šofara, tradicionalnog instrumenta judaizma, jedinog instrumenta na svetu koji se pet hiljada go​di​na ni​je pro​me​nio. Auditorijum se utišao dok je publika odavala poštu sopstvenim korenima i počecima svoje nacije. Oni koji su bili u Hebronu, sklopili su oči u molitvi i u svojim umovima ugledali sliku masivne građevine, u kojoj leže posmrtni ostaci Abrahama i njegove žene Sare, skupa sa posmrtnim ostacima nji​ho​vih si​no​va i nji​ho​vih že​na, Ja​ko​va, Lee, Isa​ka i Re​be​ke. Kada se minut ćutanja završio, Mark Dženson je ustao i još jednom se obratio publici: – Uz naše misli, koje su sada u Svetoj zemlji, ponudimo lične molitve da se mir vrati u našu udaljenu zemlju, i mo​li​mo se da na​sta​vi da bu​de, za nas, ze​mlja me​da i mle​ka, ka​ko je Bog i obe​ćao Moj​si​ju. Šofar se oglasio još dvaput i školski orkestar je počeo s uvodom u himnu, koja počinje najsvetijim re​či​ma ju​da​i​zma: Je​ru​sa​li​me, Je​ru​sa​li​me Po​dig​ni glas i za​pe​vaj

Ho​sa​na naj​ve​ćem Ho​sa​na Kra​lju Reči, koje su pevane s bolnom lepotom, visokim tonovima, u harmoniji s tek formiranim baritonima i tenorima viših razreda, uzdigle su se i otplovile kroz prozor pa preko travnjaka i šuma Ko​nek​ti​ka​ta. Mak Bedford i Beni Šalit jasno su čuli pesmu dok su gledali kako se autobus polako kreće ka školi, i čovek iz Mosada bio je vidno potresen. Ustao je, kao da je u pitanju državna himna, i ispred sebe ispružio detonator, gledajući kako indikator trepće, sinhronizovano, nadao se, sa svojim bli​zan​cem is​pod auto​bu​sa. U ovom trenutku, znao je samo jedno. Naprava za praćenje je definitivno još uvek radila. Stajali su ćutke gledajući kako se autobus približava, dok su glasovi horova Akademije Hanan plovili iznad zlat​nih hra​sto​va ko​ji su ivi​či​li put. Je​ru​sa​li​me, Je​ru​sa​li​me Gra​de za​u​vek bla​go​slo​ve​ni Međ zi​di​na​ma tvo​jim na​ći ću Si​gur​nost, mir i spo​koj svoj Mak Bedford imao je u glavi markirano mesto. Dva ogromna hrasta posađena prilično blizu bili su njegova oznaka za polovinu puta, kada je mislio da će autobus doći u domet. Sledećih stotinu metara bi​će po​sled​nji me​tri ko​je će auto​bus ika​da pre​ći. Osma​tra​ju​ći kroz dvo​gled, ti​ho je re​kao: – Na po​la pu​ta je, Be​ni. Bu​di spre​man. Benijeva ruka se neprimetno pomerila ka crnom tasteru na vrhu uređaja dok je crvena lampica još uvek trep​ta​la. – U do​me​tu smo. Imam dve sto​ti​ne pe​de​set me​ta​ra... – Kad god bu​deš bio spre​man, dru​že. – Do​bro, Be​ni, SAD! – Kon​takt. Hor je i da​lje pe​vao raj​ske re​či Je​ru​sa​li​ma: Gde vi​še ne​ma su​za i pla​ča Ni smr​ti, ni bo​la, ni no​ći Jer biv​ši da​ni su pro​šli I ta​ma se u sve​tlo pre​tvo​ri​la U tom trenutku Benijevo crveno svetlo se ugasilo. Njegovo zeleno svetlo je iznenada počelo da svetli. A ispod Ibrahimovog žutog školskog autobusa detonator je odradio svoj posao. Osam pa​ko​va​nja eks​plo​zi​va C4 eks​plo​di​ra​lo je pri​gu​še​nom de​to​na​ci​jom i na​po​la ra​sta​vi​lo pod auto​bu​sa. U istom deliću sekunde, dva svežnja dinamita eksplodirala su tupim TU​U​U​UMB, a šišteći detonatorski kabl probio se u sanduke, oslobađajući brutalnu rušiteljsku snagu koja je bila spakovana u tonu eksploziva amonijak-nitrat – ručno pravljene tepih-bombe koja bi Akademiju Ha​nan srav​ni​la sa ze​mljom. U autobusu je sve bilo brzo gotovo. Eksplozija je bila senzacionalna. Plamenovi su se vinuli stotinu metara u vazduh dok se autobus dezintegrisao u visini, dižući se petnaest metara od zemlje,

eksplodirajući u žuti kaleidoskop, bacajući ogromne komadine užarenog metala kao da su Saturnovi pr​ste​no​vi po​lu​de​li. Bio je to Na​ga​sa​ki 1945. u Ko​nek​ti​ka​tu. Patrolna kola policajca Marinela podnela su frontalni udar eksplozije. Automobil se prevrnuo na krov, odskočio, napravio još jedan polusalto i pao na svoja četiri točka. Toni, koga je spasao pojas, bio je u šoku, dok je gledao kako vrata, blatobrani, sedišta i čitavi delovi krova u plamenu padaju s neba. Tri ogromna hrasta, stara četiri stotine godina, sa stablima od deset metara u obimu, ležala su na ze​mlji, a dva su go​re​la. Bomba od veštačkog đubriva napravljena je tako da obezbedi da hiljadu pet stotina ljudi umre u školi. Sada su deset putnika u autobusu, među kojima Abu i Ben, bili na pola puta preko mosta do ra​ja dok spa​lje​na auto​mat​ska vra​ta škol​skog auto​bu​sa ko​nač​no ni​su pa​la na ze​mlju. – Od​li​čan po​sao – re​kao je Mak Bed​ford. – Ni ti ni​si loš, dru​gar – od​go​vo​rio je Mo​sa​dov glav​ni čo​vek u Nju​jor​ku. Cilj je ja​san, tra​žim sa​mo jed​no Kol’ka god da je ce​na Je​ru​sa​li​me, Je​ru​sa​li​me Da usko​ro stig​nem u te​be Muzika u sali je prestala, dok se velika kamena građevina do temelja protresla. Niko u sali nije ništa video. Zapravo, jedini živi svedok eksplozije, pored Maka, Benija i policajca, bila je gospođa Kalvert, koja je gledala s prozora pre nego što se polomio s kraja na kraj, a sada je stajala pre​stra​vlje​na onim što je vi​de​la. Nekako je odmesečarila do telefona, okrenula broj za hitne slučajeve i dobila policiju grada Toringtona, u kojoj je Bazi na drugoj liniji razgovarao sa Tonijem Marinelom, koji ga je izveštavao da je školski autobus akademije Hanan upravo raznela bomba. – Ko god da je bio u tom autobusu, nije preživeo. Nema šanse. Ovde je kao u jebenom Bagdadu – rekao je. – Teroristi, gospodine. Ovo mo​ra da su te​ro​ri​sti. Ni​ka​da u ži​vo​tu ni​sam vi​deo ni​šta slič​no. Šefu stanice bilo je jasno da je njegov čovek u šoku, i rekao im je, i Toniju i gospođi Kalvert, da od​mah ša​lje po​ja​ča​nje, kao i va​tro​ga​sce i hit​nu po​moć. – Prihvatam pojačanje i vatrogasce – rekao je Toni – ali mi hitna pomoć nije potrebna. Bilo ko da je bio u onom autobusu, sada je kremiran. Sasvim sam siguran u to. Metal se topio. Mestu olupine se ne mo​že pri​ći ni na sto me​ta​ra. To​li​ko je vre​lo. Ibrahim i Jusuf upravo su skrenuli u istočnu kapiju i brzo napredovali ka severnom kraju prilaza, kada je autobus eksplodirao. Nisu mogli ništa da vide jer je između njih i Abuove velike žute tem​pi​ra​ne bom​be sta​ja​la aka​de​mi​ja. Ali čuli su eksploziju. Da su bili udaljeni petnaest kilometara, čuli bi je. Građevina je još uvek bila na mestu, iako su se na drugoj strani, iza južnih stepenica, videli plamenovi i crni dim koji su se uz​di​za​li kao va​tre iz pa​kla. Ibrahim je nekako znao da je autobus eksplodirao na osnovu pretpostavke da ako imate lep i prostran park, kameni zamak i stari školski autobus napunjen jebenim dinamitom, i odjednom se desi iz​ne​nad​na stra​šna eks​plo​zi​ja, ve​ro​vat​no ni​su u pi​ta​nju park ili za​mak. Znao je da je kraj i da nisu uspeli. Znao je da on i Jusuf moraju da otpraše. Takođe, znao je da nema mnogo mesta na koja mogu da se sakriju. Stisnuo je kočnicu, okrenuo volan, brazdajući trav​njak, i upu​tio se prav​cem ko​jim su do​šli. Tri kilometra dalje, jureći šumskim stazama, Mak i Beni žurili su pravo u hotel Blekberi river in,

za​ma​lo se sudarivši sa Džo​ni​jem Štra​u​som u nje​go​vom dži​pu ka​da su sti​gli. – Či​ni mi se da je za me​ne i Be​ni​ja mi​si​ja za​vr​še​na. – Šta će​mo s osta​lom dvo​ji​com? – upi​tao je Mak. – Mak, i mene i Džonija finansira Mosad. A ta dvojica, Ibrahim i Jusuf, nisu počinili nijedan poznati zločin protiv naroda Izraela – rekao je Beni. – To je naš zadatak. Nešto drugo značilo bi tra​ži​ti od be​smrt​nog Vi​zen​ta​la da kre​ne u po​tra​gu za Ta​mil​skim ti​gro​vi​ma. – Nije njegov posao, je l’? – rekao je Mak. – Šta kažete na šolju čaja? Za moje nezahvalne kom​pa​njo​ne. I sva trojica su se smejala dok su hodala. I, za promenu, ušli su na glavni ulaz. Niko nije primetio da Be​ni u ru​ci još uvek ste​že da​ljin​ske kon​tro​le, čvr​sto, kao da ih ni​ka​da ne​će pu​sti​ti.

12. Ibrahimov plan za beg, da je bomba u školskom autobusu radila po planu, bio je da se domogne planina, a zatim granice i države Masačusets. Trenutno, nije imao pojma šta da radi, i bio je veoma upla​šen. Njegova mala armija prosto je zbrisana. A neuspeh misije ga je kompletno izbacio iz koloseka. Ipak, nije bio uplašen kao Jusuf, koji se u suvozačevom sedištu nekontrolisano tresao, iznova po​na​vlja​ju​ći: – Po​sla​će nas po​no​vo u Gvan​ta​na​mo. Znam da će nas po​no​vo po​sla​ti. Ibrahim je morao prilično grubo da ga podseti da ih još uvek niko nije uhvatio. I da odmah umukne i do​zvo​li svom du​go​go​di​šnjem pri​ja​te​lju da raz​mi​šlja. Jusuf, međutim, nije mogao da umukne, i nastavio je da brblja o svojim najskrivenijim strahovima, konačno priznajući da je nasmrt prestravljen mišlju da su poslali onog zlotvora narednika Rensoma da ih uhva​ti i vra​ti u će​li​je Lo​go​ra 5. – Ju​su​fe – re​kao je Ibra​him – že​lim da ti ka​žem tri stva​ri. Pr​vo, još nas ni​ko ni​je uhva​tio, dru​go, još nas niko ne lovi, treće, imamo samo jedan cilj, a to je da se što pre izgubimo iz Sjedinjenih Država i da se ni​ka​da ne vra​ti​mo. – Ali ne možemo da uradimo to – jadikovao je Jusuf. – Zatvoriće aerodrome, pretresati ljude, blo​ki​ra​ti pu​te​ve, za​usta​vlja​ti bro​do​ve. – Vidi, Jusufe – rekao je Ibrahim – važno je da ne paničimo. Znam da smo morali da pucamo i ubijemo kako bismo ušli ovde, ali uvek je lakše izaći. Imamo torbe, imamo važeća dokumenta i imamo novca. Takođe, imamo prijatelje. Smiri se. I imaj vere u Alaha. On će nam pokazati put do ku​će. – Mislim samo na jednu stvar – rekao je Jusuf. – Da nam je uspelo da raznesemo školu, vlasti bi nas još više tražile. Razneli smo samo autobus, a to ni približno nije tako loše. Možda imamo više šan​si sad ne​go da smo bi​li uspe​šni. – Mo​žda i ima​mo – od​go​vo​rio je Ibra​him. – Mo​žda i ima​mo. Stigli su do grada Hanana u Konektikatu i, zasad, nije bilo blokada na putevima. Od eksplozije je prošlo tek pet minuta. Ibrahim je zabeležio svoj jedini uspeh toga dana – kada je naglo skrenuo de​sno ka cen​tru gra​da i ka Auto-pu​tu 7, na ma​nje od ki​lo​me​tar od gra​ni​ce. Misli su mu se rojile u glavi, i sve su bile o gradu Bostonu. Za njega, to mesto je predstavljalo utočište, mrežu Al Kaidinih ćelija spavača, sigurnih stanova, od kojih je nekoliko bilo u vlasništvu samog Osame, a ostali su bili u vlasništvu članova Ladenove familije. Nisu svi oni bili prijateljski na​stro​je​ni, ali ni​su bi​li ni ne​pri​ja​te​lji. U Bostonu je bilo islamskih veza. U Aveniji Komonvelt postojala je Džamija u slavu Alaha, Masdžid el Kuran, Muhamedova džamija. Ibrahim je imao prijatelje koji su iz Pakistana dolazili u Bo​ston ka​ko bi stu​di​ra​li u Islam​skom dru​štvu Bo​sto​na. Ipak, i pored svog nevidljivog prijateljstva, Boston je do svojih braminskih ušiju bio posramljen zbog događaja od 11. septembra. Oba aviona koja su se zabila severnu i južnu kulu Svetskog trgovinskog centra, amerikan 11 i junajted 175, poletela su iz Bostona, i grad je od tada označen kao te​ro​ri​stič​ka lan​sir​na lam​pa. Zaposleni na aerodromu bili su oslobođeni svih optužbi, ali je policijska stanica, baš tu na Ulici Nju sadberi, bila puna opakih policajaca – bostonskih Iraca – koji su bili spremni da vrlo prodorno pi​lje u bi​lo ko​ga ko je li​čio na Ara​pi​na ili bi​lo ko​ga s Bli​skog is​to​ka.

S druge strane, Ibrahim Šarif, sa svojom crnom bradom, crnpurastom pojavom, užasnom prošlošću, fotografisan i umnožavan baš u zalivu Gvantanamo od svih mesta, bio je najviše na​klo​njen da grad Bo​ston za​o​bi​la​zi u što ši​rem kru​gu. Što ga je ostavilo s nizom pitanja, na koja nije mogao da pruži odgovor. Kuda idemo? Ko može da nam pomogne? Kako da izađemo iz SAD? Da li policija u Konektikatu ima imalo pojma o onome šta se desilo? Šta smo planirali? Da li nas gone? Da li to znači lokalna potera ili ona na federalnom ni​vou? Trenutno, stari dodž je jurio auto-putem u blizini Šefilda, i Ibrahim je planirao da ide pravo još osam​na​est ki​lo​me​ta​ra pre ne​go što skre​ne de​sno na Put 23, a za​tim rav​no na pe​tlju Ma​sa​ču​sets. Želeo je samo da zna veličinu nevolje u kojoj se nalazio. I bio mu je potreban drugar s kojim bi o tome mogao da priča. Ali Ben el Turabi i Abu Hasan su prešli preko mosta, a Jusuf se prepustio stra​hu. Ibra​him je, za​sad, bio sâm. *** Džoni i Beni su se vratili u Njujork dok se Mak spremao da šefovima američkih bezbednosnih agencija podnese izveštaj o poslednjim događajima. Nije se mnogo radovao tome, jer je eksplozija veličine one kod Akademije Hanan bila dovoljna da završi ovu misiju, a nije. Završila je samo po​lo​vi​nu za​dat​ka. Dobre vesti su bile da na sebe nije privukao nikakvu pažnju. Niko nije znao za njegovu umešanost, što je bi​lo tač​no ona​ko ka​ko je i tre​ba​lo da bu​de. Mak se u Val​dorf-Asto​ri​ju vratio oko dva po podne, na poruku od Džonija da će on biti tamo u tri. Be​ni je ti​ho ne​stao i po​vu​kao se u izra​el​ski kon​zu​lat u Tre​ćoj ave​ni​ji. Mak je utonuo u vrelu kupku, u kojoj je, smatrao je, najbolje razmišljao. Mislio je o pomalo nejasnoj istini da bi eventualno dizanje u vazduh farme Ma​un​tin​sajd ili autobusa dok je još bio na putu privuklo opšti metež, istrage, hapšenja i ogroman publicitet. A možda i ne bi sredio svu četvoricu, pa tako i ne bi znao ko je mrtav a ko živ. Takođe, možda bi nevini civili bili ubijeni ili ra​nje​ni. Ne, njegov glavni udar bio je da dopusti teroristima da se sami ubiju, da se raznesu na privatnom vlasništvu, uništavajući samo autobus i nekoliko hrastova. Na taj način, nekako, policija je bila oslobođena bilo kakve odgovornosti. Nisu čak ni znali za teroristički plan, i mogli su da potroše sve vre​me sve​ta po​ku​ša​va​ju​ći da ga ot​kri​ju. Za​sad, što se ti​če slav​ne dr​ža​ve Ko​nek​ti​kat, ni​je bi​lo žr​ta​va. – Izgledalo je kao da jebeni autobus ide sâm – zaključio je Mak. – Vozač i putnici nisu čak ni zvanično u zemlji. Imamo dvojicu vozača autobusa iz Pešavara koji su zalutali jedanaest hiljada kilometara u istočni Norfok i digli u vazduh školski autobus bez dece. To mi se sviđa. To mi se stvar​no svi​đa. Imao je taman toliko vremena da se obuče pre nego što je došao Štraus sa fotografijama koje je snimio na ulazu u farmu. Imao je dobre slike autobusa, Abua Hasana i Bena el Turabija. – Ne​po​gre​ši​vo – re​kao je Mak, di​ve​ći se. Fotografije Ibrahima i Jusufa bile su podjednako dobrog kvaliteta. Jusuf je izgledao isto kao na slikama iz Gvantanama, ali Ibrahima je brada drastično izmenila, i Mak je vrlo predano gledao u fo​to​gra​fi​ju. – Znaš, Džoni – rekao je – oduvek sam mislio da kod ovog tipa ima nečeg poznatog. Ali dok je bio glatko izbrijan nisam mogao da prokljuvim šta. Ali brada menja stvari. Uradio si sjajne snimke Ibra​hi​ma, iz raz​li​či​tih uglo​va, a imao je otvo​ren vo​za​čev pro​zor.

Ponovo je pogledao u crno-bele fotografije vođe terorista i vrlo tiho rekao: – Znam ovog tipa. Uhapsio sam ga pre nekoliko godina u nekom sranjcetu od sela u planinama Avganistana. A pre nego što sam ga uhap​sio, sko​ro da sam ga uda​vio pri​mo​ra​va​ju​ći ga da pro​go​vo​ri. – Uda​vio! – re​kao je Džo​ni. – Da – rekao je Mak veselo. – Zgrabio sam ga za bradu i držao pod vodom u buretu za kišnicu. Pokušavao sam da se dočepam zaliha TNT-a koje su krili u selu. Taj zlotvor je razneo pun kamion ma​ri​na​ca i dvo​ji​cu fo​ka. Dru​ga​re. Imao je sre​će što mu ni​sam za​vr​nuo je​be​nu ši​ju. – Si​gu​ran si da je kriv? – upi​tao je Džo​ni. – To je jedna od stvari na koje možeš da staviš životnu ušteđevinu – rekao je Mak. – Naši ljudi u vojnoj obaveštajnoj službi u tim planinama ne greše. Ako nisu sigurni, ne oglašavaju se. A ako se ne ogla​ša​va​ju, mi ne kre​će​mo u ak​ci​ju. – Da li si ika​da vi​deo dru​gog ti​pa? – upi​tao je Džo​ni. – Nisam siguran – odgovorio je Mak. – Bila su dvojica u tom selu. A tip na suvozačevom sedištu dodža lako bi mogao da bude taj drugi. Ali on je gore bio bradat kao da je izašao iz raja. Ono čega se sećam o njemu bilo je da nije prestajao da deklamuje Kuran dok smo tražili dinamit. Tako da sam ga šut​nuo rav​no u tur. – Da li ste pro​na​šli di​na​mit? – Ne​go šta. Uvek ga pro​na​đe​mo. Došlo je vreme da Mak i Džoni pođu svako svojim putem. Džoni će se povući u Lepe umetnosti Ban​da i fotografije proslediti u Agenciju u Lengliju. Tamo je imao veze isto toliko dobre kao i Ma​ko​ve. A Mak će Bo​bu Bir​min​ge​mu pod​ne​ti pot​pun iz​ve​štaj o do​ga​đa​ji​ma u is​toč​nom Norfoku. Šefu Agencije otkriće sve, jer CIA ni na koji način nije zainteresovana da istraži bilo kakav zločin koji je eventualno počinjen. Nju interesuje čista i prosta eliminacija Ibrahima, Jusufa, Bena i Abua. I mada je bila zadovoljna što Bena i Abua više nema, želela je da zna kada i gde će ostala dvojica umre​ti. Mak im je otkrio sve što je znao – o farmi Ma​un​tin​sajd, o školskom autobusu koji je pretvoren u putujuću bombu. I kao što je i pretpostavljao, Bob Birmingem je želeo samo grube procene o po​lo​ža​ju dvo​ji​ce lju​di či​ju je smrt že​leo. Mak mu je dao broj registarskih tablica i dobar opis starog blatnjavog dodža za koji je sumnjao da je Ibrahimu i Jusufu poslužio za beg i rekao mu da u sledećih sat vremena može da očekuje vrlo do​bre fo​to​gra​fi​je. – Do​bro – re​kao je Bir​min​gem. – Na​sta​vi s ra​dom. *** U međuvremenu, šef toringtonske policije pokušavao je da prokljuvi šta bi, ako uopšte ima nečega, morao da istražuje. Svi ostaci ljudskih tela bili su razbacani po čitavom parku i spaljeni. Mikroskopsko testiranje DNK moglo bi da dovede do nečega, ali niko od forenzičara se nije previše uzne​mi​ra​vao oko slu​ča​ja. Nije prijavljen ničiji nestanak. CIA je o farmi rekla vrlo malo. I osim nekoliko polomljenih prozora na južnoj strani škole, nije bilo nikakve štete, ni jedne jedine ogrebotine ni na jednom učeniku, nastavniku ili roditelju. Za razliku od većine velikih eksplozija, ova je bila nekako zatomljena. Ipak, bilo je nečega prilično zastrašujućeg u eksploziji u blizini velike privatne škole pu​ne si​no​va ve​o​ma va​žnih lju​di... CIA je otkrila da postoji neka sumnja na teroristički napad, ali svi teroristi su bili mrtvi, razneseni

sopstvenom rukom. Osim dvojice. Po mišljenju kriminalističkog odeljenja Agencije, dvojica vođa nisu bila u autobusu, nego su verovatno bili spremni da ostale pokupe nakon napada. Takođe, po njihovom mišljenju, nije bilo svrhe da se stanovništvo uznemirava pričom da su američke vlasti otkrile i sprečile ogroman teroristički napad na američku školu, i da je sada u toku federalna potera za dvojicom glavnih organizatora. Propratni efekat takve priče bio bi da pomenuti organizatori od​mah po​sta​nu oba​zri​vi​ji. Stoga je, s vrlo malo javnih saopštenja, Agencija od toringtonske policije zahtevala da pokuša da pronađe crni, stari i izubijani kamionet dodž ram, verovatno blatnjav, masačusetskih registarskih ozna​ka, či​ji je broj do​sta​vi​la Agen​ci​ja. Takođe, upozorili su policiju u Toringtonu da su u kamionetu dvojica poznatih terorista, Ibrahim Šarif i Jusuf Muhamed, obojica iz planina na granici između Avganistana i Pakistana, obojica bivši za​tvo​re​ni​ci za​li​va Gvan​ta​na​mo, i obo​ji​ca ve​ro​vat​no na​o​ru​ža​ni i iz​u​zet​no opa​sni. Šef stanice postavio je kapetana Bazija Henona da vodi slučaj, zajedno s brzo oporavljenim asistentom Tonijem Marinelom. Da je tražio po čitavoj zemlji, nije mogao da nađe dvojicu rev​no​sni​jih po​li​ca​ja​ca, ni​ti dvo​ji​cu ko​ja će ola​ko do​zvo​li​ti da se ce​la stvar dr​ži u taj​no​sti. U roku od sat vremena, pretresli su farmu Ma​un​tin​sajd, ne pronašavši previše toga, osim mnogo prosutog amonijak-nitrata u ambaru. Nije bilo ni traga od ličnih stvari jer su sve spaljene još prošle no​ći ili su bi​le u auto​bu​su pri​li​kom eks​plo​zi​je. Ispitali su ljude u školi, ali niko nije ništa video. Mark Dženson pogotovo nije bio od pomoći, jer je bio prosto paralisan od straha i mogućih posledica po školu koje bi napad prouzrokovao – s no​vom re​pu​ta​ci​jom Aka​de​mi​je Ha​nan kao glav​ne Al Ka​i​di​ne me​te. Uskoro je i Henonu i Marinelu bilo jasno da će malo toga postići ispitivanjem ljudi koji nisu bili čak ni svedoci. Jedina osoba koja je nešto videla, gospođa Kalvert, nakon događaja je doživela ner​vni slom i po​nu​di​la je svo​ju ostav​ku. Mark Dženson sazvao je sastanak kolektiva u zbornici u šest po podne, kako bi razgovarali o budućnosti akademije. Bio je veoma svestan da će, ako odluče da nastave kao da se ništa nije desilo, a za​tim dru​ga bom​ba ubi​je ne​ko​li​ko sto​ti​na uče​ni​ka, on bi​ti od​go​vo​ran. Toni Marinelo se svojski potrudio da uveri upravnika da su šanse da se ubice vrate izuzetno male, jednostavno jer su sada ljudi na oprezu. – Gospodine – rekao je Toni – direktor ste verovatno naj​si​gur​ni​je ško​le u ze​mlji. Ni​ka​da se ne​će vra​ti​ti. – Možda ste i u pravu – odvratio je Dženson. – Ali sredinom devedesetih napali su Svetski trgovinski centar i, kao što svi znamo, vratili su se još jednom, s mnogo više uspeha, dve hiljade pr​ve. – To je drugačije, gospodine. Veoma drugačije. Kule bliznakinje su bile svetski simbol američke moći, moći koja nigde nije imala premca. Ništa nije moglo da se uporedi s tim. Ovo je samo škola. Postoji na stotine ovakvih škola. I svaka od njih će biti dovoljno dobra za teroriste koji žele da za​stra​še lju​de. – Pa, mi ipak mi​sli​mo da po​se​du​je​mo je​din​stven kva​li​tet... Ali policajac Marinelo je već bio kod vrata, i njegov stav, po njegovom mišljenju, bio je dokazan van sva​ke ra​zum​ne sum​nje. *** Izdata je opšta poternica za krntijom dodž ram širom država Njujork, Konektikat, Masačusets, Rod Ajlend, Vermont i Nju Hempšir. Međutim, ta poternica nije odmah prerasla u poteru, jer je bila

prejaka bojazan da je u kamionetu bomba. Stoga, policajci u šest država koje okružuju Konektikat ni​su baš žu​de​li da jur​ca​ju auto-pu​tem tra​že​ći sta​ri dodž. Ibrahim je bio na petlji na putu za Boston samo četrdeset minuta nakon eksplozije. U Masačusetsu se osećao opuštenije, ali iskreno, nije imao pojma kuda ide. Ipak, sistemom eliminacije došao je do jed​ne je​di​ne re​či. Se​ver. Jug je vodio nazad do meksičke granice, od koje se stresao, iako je Hasan bio taj koji je ubio dvojicu graničara. Od pomisli na Njujork se naježio, i zbog bombe u muškom toaletu i zbog svoje po​taj​ne sum​nje da je Faj​sal el Asad zbri​sao. Nije znao koliko je policijska akcija sada bila žestoka. Zapravo, nije imao pojma da li imaju opis kamioneta koji je vozio. Niti da li znaju da on postoji. Ali njegova sumnjičavost bila je sumnjičavost međunarodnog teroriste, profesionalnog ubice koji je obučavan da postane jedan od Bin Ladenovih naj​bli​žih sa​rad​ni​ka. Morao je da se koncentriše. Da napravi plan. Na jugu nije mogao da traži razumnu odstupnicu. Ili mogućnost za beg. Aerodromi nisu dolazili u obzir. Kao i veće luke. Što je odbacilo gotovo sve odstupnice. Jedina granica za koju je čuo da je moguće ilegalno preći bila je ona s Kanadom, uglavnom zato jer je bila dugačka skoro šest i po hiljada kilometara. Niko nije mogao da čuva toliku gra​ni​cu. Morao je da stupi u kontakt s nekim iz organizacije. Na sledećem izlazu sišao je s auto-puta i zaputio se na odmorište u blizini grada Blandforda, skijališta smeštenog u brdima Berkšira. To su bi​li vi​so​ki, spek​ta​ku​lar​ni pre​de​li i mi​slio je da će ima​ti do​bar sig​nal na mo​bil​nom. Ibrahim je pozvao broj Fajsala el Asada u Šezdeset devetoj ulici, stan koji im je nekoliko dana bio dom. Telefon je prosto bio isključen, ali Ibrahimov poziv bio je velika greška. Njujorška policija je prisluškivala stan, zbog Asadove veze s farmom. Ibrahimov poziv otišao je pravo u policiju, koja je mo​gla da od​go​vo​ri na nje​ga. Ka​da je je​dan od po​li​ca​ja​ca upi​tao ko zo​ve, Ibra​him ni​je od​go​vo​rio, već je samo rekao da želi da razgovara s gospodinom Asadom. Ponovo su zatražili da se predstavi, po​ku​ša​va​ju​ći da ga za​dr​že na ve​zi, ali je Ibra​him ose​tio da ne​što ni​je u re​du i is​klju​čio te​le​fon. Njujorška policija odmah je pokušala da uđe u trag pozivu, ali se stvar odužila i kao rezultat potrage dobili su samo širok pojas teritorije u brdima Berkšira, verovatno u okolini Auto-puta 90. Sni​mi​li su sig​nal, ali ni​šta vi​še od to​ga. Ipak, nije im bilo potrebno ništa više, jer je taj signal bio tačno trideset sedam kilometara udaljen od Akademije Hanan, u kojoj je sat vremena ranije eksplodirala bomba. Podudarnost je bila nesporna. Deset minuta kasnije u kolektivnoj svesti policija Konektikata i Masačusetsa nije bilo di​le​me da su se dvo​ji​ca te​ro​ri​sta, fo​to​gra​fi​sa​ni ka​ko iz​la​ze s far​me Ma​un​tin​sajd, za​pu​ti​la u Bo​ston. Ibrahim je, takođe, osetio iznenadno pojačanje čula. Taj telefonski poziv ga je, mislio je, u neku ruku odao. Nije imao pojma kako je američka policija uopšte mogla da zna ko je on, ili da zna za njegovu ulogu u eksploziji koja je raznela autobus. Ali ovo su Amerikanci, a oni nisu kao drugi ljudi. Oni zna​ju sve. Ibrahim je iz minuta u minut bio sve uplašeniji. Jusuf se potpuno povukao u sebe i sedeo je gledajući u berkširska brda koja su promicala pored prozora starog dodža. Ali Jusuf nije video zlatne jesenje padine koje su čekale snegove. Sve što je mogao da vidi bila je vrela, suva pustinja is​toč​ne Ku​be, i sme​đi, za​pu​šte​ni pa​šnja​ci oko za​tvo​ra za​li​va Gvan​ta​na​mo. Nije govorio ništa, ali je pokušavao da smisli način kako da pomogne Ibrahimu. Ipak, iznenadno pojavljivanje dva policijska patrolna vozila iz suprotnog pravca, sa uključenim rotacionim svetlima i si​re​na​ma, obo​ji​cu je vra​ti​lo u stvar​nost u ko​joj se na​la​ze. Ju​suf se us​pra​vio u se​di​štu i pro​mr​mljao: – Ne tra​že valj​da nas?

Ibra​him je od​go​vo​rio: – Sum​njam. Ne još. Ali ipak si​la​zim s ovog auto-pu​ta. Skrenuo je na petlji ka Izlazu 3, pre Springfilda, i pošao na sever, sporednim putevima vozeći kroz Berkšir, gde je njegov kamion bio manje uočljiv nego na auto-putu. Nastavio je na sever i istok, stre​me​ći k oba​li, da​le​ko iz​nad Bo​sto​na. Nije bio siguran u ovu iznenadnu odluku, ali tokom svoja dva semestra na Harvardu, često je putovao s ostalim studentima na duge vikende u priobalne oblasti Mejna, ponekad na pecanje, a po​ne​kad na pe​ša​če​nja. I kao i tolike generacije bostonskih studenata, voleo je divljinu, njenu osamljenost, njenu neprolaznu atmosferu izgubljenog vremena, života u davno prošlim vremenima. Mejn je bila država starog kova, i po mišljenju mnogih, taj stari kov bio je odsjaj boljih i plemenitijih vremena. Tako da se Ibrahim zaputio u Mejn, gde neće samo moći da razmisli, nego gde, takođe, postoji sedamsto osamdeset pet kilometara granice koju Mejn deli s Kanadom, preko koje, zapravo, prelazi tek ne​ko​li​ko pu​te​va. Ibrahim je bio potpuno nesvestan osamljenosti te granične linije u obliku konjske potkovice, odsustva auto-puteva, pa čak i običnih puteva, neprijateljskog vremena i nemogućnosti da se planine pređu i uđe u Kanadu. Takođe, nije bio siguran zašto je mislio da će za traženog čoveka Kanada biti bolji izbor od Sjedinjenih Država. Na trenutak, koncentrisao se na to da pronađe tačne puteve koji će ga odvesti severno od Bostona, stalno napuštajući severne i istočne auto-puteve, spuštajući se na lo​kal​ne pu​te​ve i svom pu​to​va​nju do​da​ju​ći mno​ge sa​te. Dok se mrak spuštao na Novu Englesku, zaustavio se na odmorištu i rekao Jusufu da natoči gorivo i da plati gotovinom. Zatim je otišao na tiho mesto pored restorana i pozvao svog starog gospodara, še​i​ka Ab​du​la​ha Ba​zi​ra, iz mu​sli​man​skog Brad​for​da. U Engleskoj je bilo jedanaest sati uveče. Šeik je otišao iz džamije i bio je u svojoj podrumskoj kancelariji. Ibrahim je brzo objasnio da je njegova američka misija doživela neuspeh i da su skoro svi ume​ša​ni po​gi​nu​li u eks​plo​zi​ji. I sâm šeik Abdulah bio je veoma vešt proizvođač bombi i zapravo se trznuo kada mu je predočena veličina naprave i količina amonijak-nitrata koju je Ibrahim koristio za bombu. – Izgleda da nisu imali nikakve šanse – rekao je za ljude iz autobusa. Izrazio je duboko žaljenje zbog smrti Bena el Turabija i Abua Hasana, i uveravao je Ibrahima da će se noćas moliti za njih. Da će preklinjati Ala​ha da ih pri​hva​ti kao mu​če​ni​ke za svo​ju stvar i da ih pri​mi u no​vi raj. A zatim je Ibrahimu rekao ono što je ovaj najviše želeo da čuje: da će i njega i Jusufa izvući iz Sjedinjenih Država. Smesta će obavestiti Šakira Kana u Islamabadu, koji će stupiti u kontakt sa ćelijama spavača u severoistočnoj Americi. Ako bude bilo potrebno još novca, proslediće ga putem sve​šte​ni​ka iz Ri​ja​da i kroz la​vi​rint advo​kat​skih fir​mi iz Lon​do​na i Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Šeik Abdulah naredio je Ibrahimu da se odveze u divljinu, da se kloni gradova i auto-puteva. Posavetovao ga je da je bezbednije da putuje noću, ali da se čuva policije. Treba da ga pozove kad god to bude moguće na ovaj broj, svaki dan u jedanaest uveče. Zatim je od Ibrahima zatražio broj mobilnog telefona, koji treba da koristi samo u krajnjoj nuždi. U međuvremenu, on će se potruditi da im is​pla​ni​ra ru​tu za beg iz Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Ibrahim se sad osećao bolje. Ušao je u restoran i kupio dve porcije čizburgera i pomfrita koje su on i Jusuf pojeli na parkingu. Ponovo su pošli na sever, prešavši granicu sa Nju Hempširom južno od Na​šue i za​pu​tiv​ši se u pla​ni​ne Vajt. Zaustavili su se kod malog motela i uzeli sobu da prenoće, ponovo plativši gotovinom. Ustali su rano, pošli prema obali Atlantskog okeana, prelazeći planinsku oblast Putem 2, krećući se ka gradu Ban​go​ru.

Bez problema su stigli do centra grada i zaputili se k parkingu. Izvadili su torbe, ostavili kalašnjikove skrivene ispod dna prtljažnika i pošli prema velikom supermarketu s restoranom. Jusuf je otišao do kase i kupio kafu i slatko pecivo; Ibrahim je otišao do odeljenja s časopisima i kupio auto-kar​tu Sje​di​nje​nih Dr​ža​va, Ka​na​de i Mek​si​ka. Ibrahim se skoro zagrcnuo kafom kada je video koliko je nemoguće izgledalo da se iz Mejna pređe u Kanadu. Odranije mu je bilo poznato da je jedan od puteva koji je vodio u Mejn bio I-95, na kojem su bili carinska kontrola, kanadske imigracione vlasti i velike policijske pogranične snage. Pre​vi​še te​ro​ri​sta je po​ku​ša​lo. Pre​vi​še ih je uhva​će​no. Pažljivo je proučavao mapu. Postojao je trajekt iz Portlanda u Mejnu za Novu Škotsku, ali oni su bili već sto šezdeset kilometara severno od najvećeg grada u Mejnu, a nijedan od njih dvojice nije želeo da se vraća na jug. Najzad je zaključio da im je jedina šansa brz trajekt za Jarmut u Novoj Škot​skoj, ko​ji sva​kog ju​tra po​la​zi iz Bar Har​bo​ra. Ibrahimu je laknulo. Poslužio se i drugim pecivom i zamolio Jusufa da donese još dve šolje kafe. Pola sata kasnije odlučili su da pođu na poslednju etapu svog dugog putovanja na obalu Mejna. Pokupili su torbe i skoro izašli iz supermarketa kada se Ibrahim sledio. Na parkingu, tačno kod dodža, nalazila su se dva patrolna policijska automobila s uključenim rotacionim svetlima. Kod zadnjeg dela njihovog kamioneta stajala su dvojica policajaca, obojica s rokovnicima u rukama, u ko​je su ne​što upi​si​va​li. Ibrahim je uvukao Jusufa nazad u supermarket, dohvatio kolica i obe kožne torbe ubacio u njih. Zatim je počeo da puni kolica kupusom, salatom, vrećama krompira i mešanom salatom, gomilajući sve to pre​ko tor​bi. Zatim se uputio prema redu ispred jedne od kasa i počeo da pakuje povrće. Prošlo je deset minuta pre nego što su puna kolica izgurali napolje; kada su stigli do vrata, dvojica policajaca još uvek su bili kod kamioneta, a jedan od njih je s nekim razgovarao preko svog mobilnog telefona. Sada je jed​na stvar Ibra​hi​mu po​sta​la pot​pu​no ja​sna: on i Ju​suf bi​li su de​fi​ni​tiv​na me​ta po​li​cij​ske po​te​re. Na parkingu su verovatno bile dve ili tri stotine vozila, a policajci su bili zainteresovani samo za jedno, ono koje su vozili poznati teroristi, bivši zatvorenici Gvantanama, koje je sada tražila policija Konektikata u vezi s bombom koja je bila predviđena da raznese hiljadu pet stotina američkih gra​đa​na. Registarska oznaka vozila očigledno je bila u opticaju i svakog časa policija će pronaći dva ka​la​šnji​ko​va skri​ve​na is​pod po​da pr​tlja​žni​ka. – Hodaj – rekao je Ibrahim. – Polako hodaj s kolicima, kao svi ostali. Idi u suprotnom pravcu od ka​mi​o​ne​ta i po​li​ca​ja​ca. Po​na​šaj se kao da ideš ka svo​jim ko​li​ma. Jusuf ga je gledao sumnjičavo, ali je uradio kako mu je rečeno. Stigli su do suprotnog kraja par​kin​ga, i sa​da su bi​li to​li​ko da​le​ko od po​li​cij​skih ko​la ko​li​ko im je to par​king do​zvo​lja​vao. U tom trenutku bilo je mnogo opcija, i sve su imale mane. Dohvati torbe i nađi taksi. Beznadežno. Dohvati torbe i nađi autobusku stanicu. Još gore. Pronađi put za obalu i pokušaj da stopiraš. Smešno. Dohvati torbe i pronađi rentakar. Ludilo. Ukradi kola. Bolje. Ali samo s vozačem. Prednost bi mogli da budu sati sigurne vožnje dok neko ne bi pošao u potragu za vozačem; drugi način, samo ukrasti ko​la i ne​sta​ti, mo​gao bi da im za de​set mi​nu​ta oka​či po​li​ci​ju za vrat. – Nastavi da guraš – rekao je Ibrahim, koji je sada hodao uporedo s kolicima, što mu je omogućavalo da zaroni u svoju torbu u potrazi za pištoljem koji su mu dali Majk i spavači kada su došli s đubrivom. Budući da je bio najudaljeniji od glavnih vrata, ovaj deo parkinga bio je najmanje opterećen. U redu od osam parkirnih mesta, samo dva su bila zauzeta. Betonski zid od metar i po odva​jao je par​king od pro​met​ne uli​ce.

Ibrahim je gurnuo pištolj u džep jakne i pomogao Jusufu da dogura kolica do jednog od parkiranih automobila. Tamo su stali i čekali, nijednom ne pogledavši preko automobila u pravcu mesta na kom su još uvek kraj sta​rog do​dža sta​ja​li po​li​caj​ci. Nakon pet minuta stigao je novi policijski auto i pridružio se policajcima. Odlučili su da zatvore supermarket i ispitaju sve koji su još u njemu. Nema potrebe da se bakćemo s ljudima na parkingu. Da su Ibrahim i njegov drugar već izašli, zaputili bi se ka svom kamionetu. A da su pokušali da po​beg​nu, vi​de​li bi​smo ih. Ibrahim je bio na ivici očaja kada je gospodin Džed Ridli, šezdesetosmogodišnji šef lokalne banke i rođeni Bangorac, polako došetao u njihovom pravcu. Zaustavio se kod jednog od dva par​ki​ra​na auto​mo​bi​la, ot​klju​čao vra​ta i po​čeo da u pr​tlja​žnik pa​ku​je vre​će iz su​per​mar​ke​ta. Ibrahim ga je gledao dok se smeštao za volan svog tamnocrvenog ševroleta. Kada je zatvorio vra​ta i po​kre​nuo mo​tor, po​ku​cao je na vo​za​čev pro​zor. – Go​spo​di​ne – re​kao je – mi​slim da je va​ša zad​nja gu​ma... Kada je gospodin Ridli spustio prozor, Ibrahim ga je upucao pravo između očiju. – Izvadi ga iz se​di​šta, na​to​va​ri​će​mo ga po​za​di – re​kao je. – Haj​de, Ju​su​fe. Po​vu​ci i po​dig​ni. Jusuf je bio preneražen. Iznenadilo ga je da je pucanj napravio toliko malo buke, i bio je zadivljen hlad​no​krv​nom sme​lo​šću svog vo​đe. Bio je ta​ko​đe sre​ćan što u bli​zi​ni ni​je bi​lo dru​gih ku​pa​ca. Podigli su mrtvog gospodina Ridlija na noge, kao da mu se maločas zavrtelo u glavi, i premestili ga dva koraka nazad do zadnjih vrata. Ubacili su telo na zadnje sedište, skotrljali ga na pod i počeli da na nje​ga go​mi​la​ju sa​dr​žaj pr​tlja​žni​ka. Uskoro je gospodin Ridli ispod salate nestao iz vidokruga. Ibrahim je seo za volan i pošao ka najbližem izlazu. Ševrolet gospodina Ridlija zaputio se ka glavnoj ulici, a zatim na jug k obali. Sada je već bilo popodne i uskoro će se smrknuti. Ševiju je bilo potrebno gorivo, a putevi, van sezone, u ret​ko na​se​lje​nom Mej​nu, bi​li su pu​sti. *** U supermarketu, policija je potpuno obezbedila rejon. Niko nije mogao da uđe. A što je bilo još važnije, niko nije mogao ni da izađe. Na svakim vratima nalazio se policajac na dužnosti, a sva automatska vrata bila su zaključana. Policija je prvih pola sata provela razdvajajući muškarce od žena i dece koje su odmah oslobodili, budući da niko od njih nije odgovarao opisima Ibrahima i Ju​su​fa. Zatim, tu su bili očigledno nedužni ljudi, ljudi koje su policajci poznavali lično ili iz viđenja. I oni su momentalno oslobođeni. Policajci su onda nastavili da svakog ponaosob prate do njihovih vozila, da ih gle​da​ju ka​ko ih ot​klju​ča​va​ju i ka​ko se od​vo​ze. Ali na kra​ju sve​ga, sta​ri blat​nja​vi dodž je još uvek bio na par​ki​ra​li​štu, sâm i prak​tič​no ni​či​ji. Bilo je već sedam sati i gospođa Barbara Ridli bila je jedna od nekoliko desetina osoba koje su pozvale policiju raspitujući se o svojim prijateljima i članovima porodice. I njoj je, kao i ostalima, rečeno da je u supermarketu u toku velika policijska akcija i da niko ne treba da bude posebno za​bri​nut. Sve je to od​u​zi​ma​lo vre​me, ali je u pi​ta​nju bi​la ru​tin​ska stvar. Ipak, u devet uveče, osam sati nakon što je Ibrahim ubio gospodina Ridlija, više nije bilo sumnje, čovek je nestao. Nije bio čak ni na policijskom spisku ljudi koji su sprovedeni do svojih vozila. Dva po​li​caj​ca od​ve​zla su se do nje​go​ve ku​će i ta​mo za​te​kla go​spo​đu Ri​dli ko​ja je bi​la pot​pu​no van se​be. U deset uveče izdali su državnu poternicu za ševijem koji je, do tad, bio odbačen u gustu borovu šumu, daleko od puta, na severoistočnom kraju ostrva Maunt Dezert, pet kilometara od Bar Harbora i

se​dam​de​set ki​lo​me​ta​ra od Ban​go​ra. Ko​la ne​će bi​ti pro​na​đe​na još dva da​na. Ibrahim i Jusuf su odlučili da peške uđu u mračan grad i pronađu trajektnu luku. Imali su sreće, jer je ove godine na severoistočnoj obali bilo pravo miholjsko leto, toliko da je trajektna kompanija koja održava luksuzni superbrod CAT odlučila da saobraća do kraja oktobra. To je bila slamka spa​sa za Ibra​hi​ma i Ju​su​fa, ko​ji bi u su​prot​nom osta​li za​ro​blje​ni u Se​ver​noj Ame​ri​ci. Međutim, trajekt nije polazio do jutra, a oni nisu imali prenoćište. Bilo miholjsko leto ili ne, noću je na obali i dalje bilo prokleto hladno. Ipak, nije padao sneg i nije duvao vetar, što su bile odlične ve​sti bu​du​ći da ni​je​dan od te​ro​ri​sta ni​je imao ni​šta to​pli​je od ko​žne jak​ne. Spustili su se glavnom ulicom niz brdo i stigli do obale, gde su pronašli trajektnu luku. Koliko je Ibrahim mogao da proceni, najbolje mesto za spavanje bio je jedan od usidrenih čamaca u koji bi mo​gli po​ku​ša​ti da se uvu​ku. Sve što je mogao da nađe bio je brodić za lov na jastoge, koji je ispred male radionice za opravku brodića stajao postavljen na blokove. Poslužiće, ako su vrata kabine otvorena, ali će biti baš ne​zgod​no ako se pop​nu i usta​no​ve da je sve za​klju​ča​no i da je hlad​ni​je ne​go do​le. Takođe, moraće da napuste brodić pre sedam ujutro, u slučaju da momci iz radionice počnu da rade ranije. Blag ali veoma hladan vetar strujao je sa istoka, pa je Ibrahim odlučio da okušaju sreću, pop​nu se na bro​dić i po​na​da​ju se da će pro​na​ći sklo​ni​šte. Sreća ih je i dalje pratila. Vrata kabine bila su otvorena, a unutra je bilo iznenađujuće toplije nego na keju. Unutra su se nalazila dva udobna sedišta i momci s Bliskog istoka odmah su zaspali na su​vom do​ku Bar Har​bo​ra. Ironija je bila što je i Mak Bedford takođe spavao u fotelji na obali Mejna. Tog popodneva stigao je kući nakon sto četrdeset dva kilometra vožnje na jug i sada je zaspao na kauču, pored vatre, uz utak​mi​cu Sok​sa. Skoro sat vremena pre večere igrao je bejzbol s Tomijem, i bio je umoran baš kao i Ibra​him i Ju​suf. Ali Ma​ku je bi​lo to​pli​je ne​go te​ro​ri​sti​ma. Mno​go to​pli​je. En je otišla u krevet, ostavivši muža da tiho hrče. Zasad, Mak je bio spokojan, jer mu nije pre​o​sta​ja​lo ni​šta dru​go osim da če​ka da dvo​ji​ca s Hin​du​ku​ša na​pra​ve još jed​nu gre​šku. Ibrahim i Jusuf su ustali i napustili brod nešto pre sedam, i deset minuta kasnije ušli su u obližnji restoran na dokovima. Nakon doručka, Ibrahim je otišao da kupi karte, sa sobom noseći pasoše i studentske vize. Niko nije zatražio da se Jusuf lično pojavi, i niko nije prepoznao da su pasoši delo ve​štih fal​si​fi​ka​to​ra. Pomešali su se s pozamašnom jutarnjom gužvom, ukrcali se u ogromni tamnoplavi CAT i zauzeli mesta na brodu koji je tokom letnjih meseci izlazio na kraj sa sedamsto sedamdeset pet putnika i dvesta pedeset automobila. Danas nije bio pun, ali je i dalje bilo dovoljno ljudi među kojima bi se Ibra​him i Ju​suf mo​gli la​ko iz​gu​bi​ti. Od lokalne policije zahtevano je da tokom dana pažljivo prati dešavanja na terminalu, u slučaju da se pojave dvojica nestalih vozača kamioneta dodž. Međutim, pošto ovo još uvek nije smatrano poterom zbog ubistva, policija je poslala samo jednog ionako zauzetog policajca da, petnaest minuta pre po​la​ska tra​jek​ta u de​vet uju​tro, pro​ve​ri ter​mi​nal. Ali Ibra​him i Ju​suf su is​plo​vi​li u osam. Sedeli su odvojeno. Na putu za Novu Škotsku pokušavali su da ne budu previše preneraženi na​slo​vi​ma kao što je bio je​dan iz lo​kal​nih no​vi​na u Mej​nu: U NO​VOJ EN​GLE​SKOJ U TO​KU PO​TE​RA ZA TE​RO​RI​STI​MA Ili, na jed​noj od unu​tra​šnjih stra​na:

BOM​BA EKS​PLO​DI​RA​LA U ŠKOL​SKOM DVO​RI​ŠTU – PO​LI​CI​JA ZBU​NJE​NA A zatim: NESTAO ŠEF BANGORSKE BANKE, iza čega su sledila tri pasusa o nestalom go​spo​di​nu Ri​dli​ju. *** More je bilo uzburkano u zalivu Mejn, ali ne previše, i brod je nastavio da seče duge talase, koji se formiraju na mestu na kom Atlantik izbija na široki, sto devedeset kilometara dug zaliv Fandi, koji No​vu Škot​sku odva​ja od is​toč​ne oba​le Nju Bran​zvi​ka. Jarmut, njihova krajnja destinacija na jugozapadnom rtu, bio je u okolini Denis Pointa, najvećeg komercijalnog ribolovačkog pristaništa atlantske Kanade. Više od hiljadu ribara tamo zarađuje za život, loveći mnoge vrste dubinskih riba, školjki i rakova, najviše jastoge. Takođe, to je bio dom le​pe flo​te ri​bar​skih ko​ča. Ostali veliki sportski brodovi opsluživali su turističku industriju. Teška strâna plovila često su ovde dovlačena na servis ili opravku. Jer, van sigurnih luka Nove Škotske, na pučini severnog Atlantika, vremenski uslovi mogu da budu veoma burni, čak i za najkvalitetnije komercijalne bro​do​ve. Na pola puta do Nove Škotske Jusuf je konačno procenio da dosad nije bio od velike pomoći, ali je ipak odšetao do Ibrahima i upitao ga da li ima plan. Nije ga iznenadila razdraženost njegovog kompanjona. – Nemam baš preciznu strategiju – rekao je Ibrahim, nekako nadmeno – osim da siđemo s ovog tra​jek​ta i pro​đe​mo kroz ka​nad​sku ca​ri​nu i imi​gra​ci​o​ne vla​sti. Lu​ke kao što je ova na​vi​kle su da se nose s velikim brojem kola i putnika, i nisu previše striktne iz prostog razloga što se mnogo ljudi uveče vraća za Sjedinjene Države. Zato sam nam i kupio povratne karte za trajekt u pet, kako bih im po​ka​zao, ako za​tra​že. Jusuf je morao da prizna da je to bio veličanstven potez. – I zapamti, Jusufe – rekao mu je Ibrahim. – Naši pasoši su u savršenom redu. Imaju legalne pečate koji pokazuju gde smo i kada ušli u Sjedinjene Države. Takođe i kada moramo da ih napustimo. Naše studentske vize takođe su važeće. Obe navode naše zapadnjačke diplome, moju s Harvarda, tvoju sa Londonskog univerziteta. A sad, idi i se​di ne​gde dru​gde. Jusuf se udaljio, i neko vreme stajao je kraj ograde, gledajući u daljinu s desne strane broda. Morao je da prizna. Ibrahim je bio rođeni vođa, iako nije mogao da shvati kako je mogao da bude toliko neobazriv da dozvoli da bomba eksplodira tri stotine metara pre nego što je školski autobus stigao na cilj. I što je više razmišljao o tome, više ga je i brinulo. Ibrahim je rekao da će bombe eksplodirati kada ih on lično bude detonirao. Nije bila samo jedna bomba, bilo ih je mnogo, koje su naši ljudi morali da postave širom škole. Kako to da su sve eksplodirale u istom trenutku? Znam da ih Ibrahim nije detonirao, jer sam sedeo pored njega. Znam takođe da nije bilo vremenskih detonatora jer sam pomogao u njihovom pravljenju. I znam da se oni ne detoniraju od udara. Čak i da se auto​bus su​da​rio, bom​be ne bi eks​plo​di​ra​le. Jusuf je bio zbunjen. Nešto ih je aktiviralo. To mu je bilo jasno. Ali sigurno nije bio u pitanju neki član njegovog tima. Jer nije bilo ničega da ih aktivira, osim Ibrahimovih daljinskih kontrola, a i on sâm ih je dr​žao u ru​ka​ma ka​da su na​pu​sti​li far​mu. Pa šta je on​da? Ju​suf ni​je znao. Problem ga je toliko mučio da je sačekao još sat vremena, a kada se na horizontu pojavila obala Nove Škotske, otišao je, seo kraj Ibrahima i tiho ga upitao: – Da li znaš šta je aktiviralo naše bombe

to​li​ko pre ne​go što smo na​me​ra​va​li da ih de​to​ni​ra​mo? – Malo o čemu drugom sam razmišljao od kada se to desilo – odgovorio je vođa terorista. – I koliko znam, ne postoji ništa što smo konstruisali ili stavili u te sanduke s bombama što bi ih na bilo koji način aktiviralo. Ništa. Napravljene su tako da eksplodiraju kada moj daljinski upravljač pošalje elektronski signal koji samo one mogu da prime. Da se zgrada srušila na taj autobus, bombe i da​lje ne bi eks​plo​di​ra​le. – Pa, šta je on​da mo​glo da bu​de? – ble​do je upi​tao Ju​suf. – Mo​ra da ih je ak​ti​vi​ra​la ne​ka dru​ga na​pra​va. – Mi​sliš, ne​ko dru​gi je de​to​ni​rao na​šu bom​bu? – Da, jer ako mi ni​smo, ne​ma dru​gog ob​ja​šnje​nja. – Mi​sliš, ne​ko je ba​cio bom​bu na naš auto​bus? – Ne. To je ne​iz​vo​dlji​vo, jer zah​te​va bor​be​ni avion u ni​skom le​tu ko​ji bi​smo si​gur​no pri​me​ti​li. – Onda mora da je neko ispalio navođenu raketu preko akademskog parka, koja je prošla ravno kroz stra​nu auto​bu​sa i raz​ne​la san​du​ke sa amo​ni​jak-ni​tra​tom. – Ne. To je gotovo, mada ne sasvim, nemoguće. Iako su američke vlasti to lako mogle da izvedu. Trebalo je samo da pozovu svoju moćnu armadu. Ali ne bi to uradili na taj način. Problem bi rešili još na far​mi, ko​ju bi na​pa​li sa sto​ti​nu voj​ni​ka, raz​ne​li auto​bus, am​bar i ku​ću, a za​tim nas sve po​bi​li. – Zlo​tvo​ri – pro​mr​mljao je Ju​suf. – Pro​kle​ti zlo​tvo​ri. Ogromni superbrod CAT, sa svojim aerodinamičnim pramcem, nastavio je da nežno seče talase, čak i po blago uzburkanom moru kakvo je bilo danas. Jusuf se vratio na svoje sedište i zamišljeno seo, shvatajući da pred sobom imaju još jednu prepreku, kanadske imigracione vlasti, a nakon toga su slo​bod​ni, van Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Sada je već video obalu i rt Jarmut, koji je štrčao skrivajući luku od pogleda brodova koji su dolazili sa zapada. Trajekt CAT, sa svojim plitkim gazom, bučno je doplovio do rta, a zatim snažno skre​nuo za de​se​to​mi​nut​ni pri​laz lu​ci po mir​noj vo​di. Kada je pristao, stvorio se dug red putnika koji su čekali da se iskrcaju i duga kolona automobila koji su pokušavali da se izvuku iz utrobe broda. Zbog takvog zakrčenja, oni s američkim ili ka​nad​skim pa​so​ši​ma pro​pu​šta​ni su br​zo, po​go​to​vo ako je bi​lo oči​gled​no da se vra​ća​ju iste ve​če​ri. Ibra​him je bio me​đu pr​vi​ma u re​du i pre​dao je pa​ki​stan​ski pa​soš i svo​ju stu​dent​sku vi​zu. – Vra​ća​te se da​nas? – upi​tao je imi​gra​ci​o​ni slu​žbe​nik. – Da, go​spo​di​ne – od​go​vo​rio je Ibra​him pru​ža​ju​ći mu po​vrat​nu kar​tu. Službnik je udario pečat u pasoš i pokazao mu da prođe. Isto je bilo i sa Jusufom, osam minuta kasnije. – Dobro došli – rekao je službenik. Tako su dvojica terorista zvanično napustila Sjedinjene Ame​rič​ke Dr​ža​ve. Ibrahim je znao da su njihova konačna destinacija ribarski dokovi u Denis Pointu, i nadao se da će tamo moći da kupi dve karte za Grenland ili Island, ili za neko mesto nasred severnog Atlantika. Još uvek je imao nekoliko hiljada dolara smeštenih na dnu kožne torbe i odlučio je da se ukrca u prepun auto​bus ko​ji je išao u prav​cu De​nis Po​in​ta. Ju​suf je je​dva us​peo da se pop​ne za njim. Na dokovima je bila gužva, ribarske koče su uplovljavale i isplovljavale. Dva velika teretnjaka bila su usidrena u luci, i Ibrahim je saznao da su tu zbog opravki, ali da ne mogu da plate račun; svi su če​ka​li no​vac iz se​di​šta brod​ske kom​pa​ni​je u Mo​skvi. Brod s najviše aktivnosti bio je usidren pored: Ode​sa, šezdeset metara dugačka ruska koča iz murmanske flote, tipično zarđala, žedna farbe. Ibrahim je otišao da nađe kapetana, starog krupnog ribara Igora Destinova. Govorio je hronično nepravilnim engleskim, ali je razumeo da ovaj Arapin pokušava da ustopira prevoz za nekuda. Njemu je to zvučalo kao bilo gde, a takvi ljudi su opasni.

Igo​ra ipak ni​je to bri​nu​lo. Bri​nu​la ga je ce​na. Najbolje što je mogao, objasnio je da se nalazi na dve hiljade četiristo kilometara dugom putovanju za grenlandsku luku Nuk na zapadnoj obali, dvesta pedeset kilometara južno od polarnog kruga. Tamo treba da pretovari pedeset tona smrznutog atlantskog bakalara na jedan drugi murmanski brod – Gor​ki. Nakon toga, ići će oko Kejp Fervela, pa preko južnih voda Danskog prolaza pravo ka Islan​du. Oče​ki​vao je da u Nu​ku bu​de za pet da​na, a na Islan​du šest da​na ka​sni​je. Takođe, nije imao običaj da prima putnike koje je možda tražila obalska straža ili policije Sjedinjenih Država ili Kanade. – Nije vas briga kuda idemo – izdrao se. – To znači da ste ti i tvoj pri​ja​telj bi​li ve​o​ma ne​va​lja​li, a to ni​je do​bro za Igo​ra. Ha-ha-ha! Ibra​him ga je smi​re​no upi​tao: – Po​sto​ji li ce​na ko​ju bi​ste pri​hva​ti​li za ta​kav ri​zik? – Zavisi od toga koliko ste loši! – nasmejao se ruski moreplovac. – Ako ste počinili manji zločin kao silovanje ili pijančenje, verovatno bih vas povezao za petsto. Ako ste uradili nešto stvarno gro​zno kao ubi​stvo policajca, tra​žio bih pet hi​lja​da. Ibrahim nije mogao da izdrži da se ne nasmeje. – Samo su nas umešali u neki teroristički napad ko​ji se čak ni​je ni de​sio – na​ša​lio se. – Ni​ko ni​je po​vre​đen. – Ali kako ja da znam da govoriš istinu. Recimo da vas povezem, i vi raznesete moj jebeni brod, šta on​da? – Te​ško – re​kao je Ibra​him. – Ni​je​dan od nas dvo​ji​ce ne zna da pli​va. Ovo je skoro skršilo Igora, toliko se smejao. Ali onda je rekao: – Da ti kažem, ne poznajem te, i ne bih te po​ve​zao ni za hi​lja​du do​la​ra jer mi mo​žeš do​ne​ti ne​vo​lje. – Šta ka​žeš na tri hi​lja​de za obo​ji​cu, sve do Islan​da. – To se Igoru čini kao lepa ponuda – rekao je. – Plaćate pre nego što isplovimo. Ne verujem te​ro​ri​sti​ma. Mo​ju tet​ku su ubi​li če​čen​ski ma​ni​ja​ci. – Od​mah pla​ćam. Go​to​vi​nom – re​kao je Ibra​him. – I že​lim sme​sta da uđem u ka​bi​nu. – Daj Igoru lep smotuljak američkih zelembaća u vrednosti od tri hiljade dolara, i možeš da uđeš u mo​ju ka​bi​nu – re​kao je go​spo​dar Ode​se. – Je​beš mi sve. Idi po dru​ga​ra. Ibrahim i Igor su se rukovali i Rus je uzeo trideset novčanica od po sto dolara koje mu je ovaj predao. Zatim je Ibrahim sišao s broda i otišao niz kej da pokupi Jusufa iz obližnjeg restorana. U tri po podne ukrcali su se na brod i Ibrahim više nije nameravao da izlazi na obalu sve dok ne budu na hlad​nim oba​la​ma Islan​da. Ta​ko​đe, ni​je imao poj​ma gde je Island. *** Mak Bedford je ostao u bliskoj vezi s kapetanom Remšoom i Bobom Birmingemom, i svi su se složili da bivši zapovednik Mornaričkih foka slobodno može da ostane kod kuće, u blizini telefona, čekajući trenutak kada će se Ibrahim i Jusuf pojaviti, budući da sigurno hoće. Tada će odlučiti kako će da​lje te​ći ak​ci​ja. U međuvremenu, i NSA i CIA bile su mu neizmerno zahvalne što je gotovo bez pomoći uspeo da dešifruje presretnutu poruku iz Pakistana, razotkrivajući nameru terorista da bombarduju Akademiju Ha​nan, i za​to što je li​kvi​di​rao dvo​ji​cu naj​tra​že​ni​jih lju​di iz Gvan​ta​na​ma. Sve u taj​no​sti, bez tra​go​va. Čim budu locirali Ibrahima Šarifa i Jusufa Muhameda, celokupne bezbednosne snage Sjedinjenih Država biće mu na raspolaganju. Upravo su posvedočili na šta su spremni i šta nameravaju ti ludaci, što je sa​mo po​tvr​di​lo nji​ho​vu mu​dru od​lu​ku da ih li​kvi​di​ra​ju. Takođe, u pravnom sistemu Sjedinjenih Država nije postojao niko ko bi poverovao da su u smrt Abua Hasana Akbara i Bena el Turabija umešane vlada ili vojska. Oni su, konačno, razneli sami

se​be; ni​ko sa stra​ne ni​je ni osum​nji​čen, a ka​mo​li ime​no​van. Učinak Maka Bedforda bio je opisan superlativima. On i En večerali su zajedno te druge večeri po​što se vra​tio ku​ći, dok je To​mi oti​šao da pre​spa​va kod pri​ja​te​lja u Bat. Leto je već davno prošlo, ali je Mak roštiljao napolju sve do prvih snegova, obično do prve nedelje novembra. Večeras je spremio jedan od svojih obalskih specijaliteta: blago grilovane odreske sabljarke koje mu je dao dugogodišnji prijatelj Bred Andre, kapetan lokalne ribarske koče. Ulovio ju je tog jutra na dugu strunu u dubokim vodama iza Segvin Lajta. Brad je ogromnu ribu za malo bogatstvo prodao menadžeru restorana, ali je pre toga odrezao dva najlepša komada, jedan za svoju porodicu, a jedan za Makovu. Ribu im je ostavio na putu kući – samo je ušao i stavio je u frižider, sa porukom na belom papiru za pakovanje: Ovu vrstu nisam ulovio poslednje tri godine! Sko​ro dve​sto​ki​la​ši​ca. Tre​ba​lo mi je če​tr​de​set pet mi​nu​ta da je iz​vu​čem. Kur​va ma​to​ra! Bred. Mak je ribu marinirao u začinima i maslinovom ulju i ispekao je na ćumuru. Samo jedan okret da obe strane potamne, i poslužio je uz topljeni puter i peršun. On i En jeli su odreske, podelili bocu ka​li​for​nij​skog ša​bli​ja i ra​no se po​vu​kli u po​ste​lju. *** Jusufu i Ibrahimu ponuđeno je da biraju da večeraju sa dvanaestočlanom posadom ili nasamo u uglu kuhinje. Izabrali su potonje jer je u suštini sve što su imali da kažu bilo prilično lično i moglo je da ih od​ve​de u za​tvor na mno​go go​di​na, ako bi ih po​gre​šni lju​di ču​li. I postavili su pravilo. Uvek su jeli sami i nisu se družili ni sa kim, čak ni s Igorom, koji je smatrao da su im nji​ho​ve tri hi​lja​de ze​lem​ba​ća ku​pi​le pri​vat​no​sti ko​li​ko god po​že​le. Tokom večere, Jusuf se još jednom dotakao bolne teme u vezi s bombom. – Imaš li nekih ideja? – upi​tao je. I Ibrahim je odgovorio: – Nekoliko. – Na nekoliko trenutaka zavladala je tišina, a onda je vođa terorista ponovo progovorio: – Mislim da niko nije bombardovao autobus iz vazduha, i da ga niko nije pogodio projektilom stinger. Ako počnemo od toga da je eksplozija najveća stvar koja je pošla naopako, morali bismo da se vratimo i ispitamo sve što je pošlo naopako. Da pokušamo da pro​na​đe​mo ve​zu. Šta je bi​la pr​va stvar. Haj​de, Ju​su​fe. Raz​mi​šljaj. – Pa, ne vidim da ima bilo kakve veze s bombom, ali mislim da je to bilo kada je Ali upao u tuču s ne​kim lo​kal​nim ti​pom u šu​mi. – Tačno. Osim što to ne mora da bude neki lokalni tip. Ne znamo ko je on. Znamo samo da se pojavio manje-više u isto vreme kad je i Ali bio na svojoj prvoj straži i završio s polomljenim kukom. To nije bio lokalni tip, Jusufe. To je bio ekspert za borbu prsa u prsa. Kao što smo i mi eks​per​ti za to. – U re​du – re​kao je Ju​suf. – Da​lje? – Sledeće noći, kasno, dolazi Abu Hasan i govori da ga je neki ogromni tip, veći i snažniji od King Kon​ga, obo​rio na ze​mlju u dvo​ri​štu i ne​stao. – U re​du. Sle​de​će. – Majk, koji je čuvao stražu, dolazi sa slomljenom vilicom, i govori da ga je neki tip maljem udario u bradu. Da li je to isti tip koji je Aliju polomio kuk i koji je oborio Abua? Mislim da jeste. I zašto nisam povezao ta tri incidenta? Jer mora da sam bio veoma, veoma glup. Ali preuzimam punu kri​vi​cu. – Niko od nas ih nije povezao – rekao je Jusuf. – Činili su se toliko izdvojenim, nepovezanim. Kao ne​sreć​ni slu​ča​je​vi.

– Što nas dovodi do najozbiljnijeg slučaja. Sećaš li se noći kada se Ben vratio u autobus po mapu ško​le? – Na​rav​no. – Pa, on se vratio u kuću i prilično uvereno rekao da vrata ambara nisu bila zaključana. Da nije bilo lanca. Da nije bilo katanca. Nije rekao možda. Rekao je sigurno. Tako da sam zamolio Asifa da ode i pro​ve​ri, a ka​da se vra​tio, re​kao je da je am​bar za​klju​čan kao i obič​no lan​cem i ka​tan​cem. – I ko je bio u pra​vu? – Obojica su bila u pravu. Na vratima nije bilo lanca i katanca kada je Ben rekao da ih nije bilo. Možda je on bio malo nepouzdan, ali nije bio toliko nepouzdan. Kada je Asif, deset minuta kasnije, oti​šao ta​mo, la​nac i ka​ta​nac su bi​li na vra​ti​ma. – Ha? – Znaš li šta ja mislim? Neko je polomio naš katanac tokom prethodna tri dana, dok smo radili, i zamenio ga svojim, gotovo identičnim. Ostavio ga je otključanim s ključem u bravi. Kada je naš poslednji čovek u mrklom mraku zaključao, zaključao je tuđ katanac. A uljez je imao rezervni ključ, što mu je omogućilo da uđe u naš ambar kad god poželi, noću, dok smo mi spavali. Osim jednom, kada je Majk hodao oko ambara i kada ga je taj tip odalamio, polomio mu vilicu, možda maljem, i ne​stao. – Po​ku​ša​vam da sklo​pim sve – re​kao je Ju​suf. – Vrlo je jednostavno – rekao je Ibrahim. – Jedne od tih noći, verovatno poslednje, on ulazi u ambar, možda s pomagačem, i oni postavljaju bombu ispod našeg autobusa, s daljinskim upravljačem kao što je naš. Zatim su čekali, skriveni u drveću oko škole. Kada smo se mi pojavili, aktiviraju svoju bombu, koja raznosi amonijak-nitrat, ubija sve naše ljude i upropaštava naš napad na Aka​de​mi​ju Ha​nan. – Ša​liš se? – Misliš? Veruj mi, analizirao sam problem iz svakog ugla. Nema drugog objašnjenja. To je rekao onaj en​gle​ski gad s lu​lom: „Ka​da ste eli​mi​ni​sa​li ne​mo​gu​će, osta​je vam samo isti​na.“ – U redu. Rešio si praktičnu stranu problema. Ali sada ću ti postaviti pravo pitanje: kako je neko mo​gao da zna šta mi ra​di​mo, gde smo, i šta je na​ša me​ta? – To je ono na šta niko nema odgovor – rekao je Ibrahim. – Jer je to mogao da otkrije samo neko ko je prisluškivao naše najtajnije razgovore. A ja ne znam kako je to moglo da se desi, ili ko bi to mo​gao da ura​di. – Moguće da nam je neko bio na tragu u Bradfordu – rekao je Jusuf. – Ili čak u Meksiku. Poruke su slane iz Pešavara i Islamabada. Ne znamo koliko je Fajsal el Asad poverljiv. I definitivno ne znamo da li je iko po​mi​njao Aka​de​mi​ju Ha​nan. – Ko god da je u pitanju, mora da je povezan s vladom Sjedinjenih Država – rekao je Ibrahim. – Jer samo vlade, ili velike organizacije, mogu da deluju na taj način. Ali ova grupa se nije ponašala kao vladina organizacija. Ponašali su se kao gangsteri. Mojoj mržnji prema Velikom šejtanu nema kra​ja. – Ni mo​joj – re​kao je Ju​suf. – Mi​slio sam da je ne​mo​gu​će ne​ko​ga to​li​ko mr​ze​ti ko​li​ko ih ja mr​zim. *** Sledećeg jutra, dok se sunce dizalo iznad Atlantika, dvojica terorista mirno su spavala u svojim posteljama na brodu Ode​sa. Na američkom kopnu bilo je šest i trideset, i dve devojčice koje su jahale svoje ponije kroz borovu šumu severno od Bar Harbora pronašle su ševi koji je pripadao šefu

ban​gor​ske ban​ke, Dže​du Ri​dli​ju. Na sreću, nisu otkrile telo koje je ležalo ispod kupusa i salate ispred zadnjeg sedišta. Ali vozilo je bilo na tako neobičnom mestu, dovezeno u gusto žbunje, izvan vidokruga, da su devojčice odlučile da ne​ko​me ka​žu. Še​vi je bio pra​zan i, či​ni​lo se, na​pu​šten. Nisu žurile, i roditeljima su rekle tek oko osam, pošto su se vratile iz štala. Kada je policija reagovala, bilo je već devet, a vozilo su izvukli u petnaest do deset. Tada su otkrili da gospodin Ri​dli le​ži mr​tav na po​du ko​la. Hitna pomoć prevezla je telo nazad u Bangor i do podneva saopštenje je stiglo do svih medija. Niko se nije previše uznemirio smrću gospodina Ridlija, ili time što je pronađen mrtav u svojim kolima, odmah pored elegantnog Bar Harbora, letnjeg igrališta za bogate. Uznemirila ih je činjenica da je ubijen jednim jedinim metkom – i da je nestao sa istog onog parkirališta pored supermarketa na kom je je​dan sta​ri dodž, ko​ji su ko​ri​sti​li po​zna​ti te​ro​ri​sti, bio na​pu​šten. Detektivi zaduženi za slučaj podozrevali su da su ta dvojica terorista, koje je CIA identifikovala kao Ibrahima Šarifa i Jusufa Muhameda, obojica avganistanskog ili pakistanskog porekla i obojica biv​ši pri​tvo​re​ni​ci u za​li​vu Gvan​ta​na​mo, is​ko​ri​sti​li še​vi še​fa ban​ke kao vo​zi​lo za beg. Postojao je samo jedan razlog koji bi ih naterao da se van sezone zapute u Bar Harbor, a to je tra​jekt za No​vu Škot​sku, je​di​ni put ko​jim su mo​gli da pre​đu gra​ni​cu SAD bez pre​vi​še pro​ble​ma. Policija države Mejn odmah je stupila u vezu s kanadskim vlastima. Tačno u četrnaest i trideset dva pa​trol​na vo​zi​la ka​nad​ske po​li​ci​je, uz bu​ku si​re​na i ro​ta​ci​o​na sve​tla, spu​sti​la su se lu​ku Jar​mut. Nisu tražili dvojicu stranih bombaša koji su možda daleko odavde počinili zločin. Tražili su dvojicu ubica koji pokušavaju da pobegnu od pravde. Dvojicu ubica koji su pucali i ubili uglednog građanina Sjedinjenih Država i telo bacili u šumu kraj Bar Harbora. Odmah su zatvorili luku, upozorivši sve prisutne da sledi obimno ispitivanje i da će kasniti trajekt koji je predviđen da is​plo​vi u se​dam​na​est sa​ti. Bio je to početak detaljne i temeljite istrage. Međutim, u to vreme Ode​sa je već bila prošla Denis Point i kretala se ka otvorenom moru. Baš kao i njihov nekadašnji kolega, Fajsal el Asad, Ibrahim i Ju​suf već su bi​li zbri​sa​li.

13. Propast Al Kaide u brdima severozapadnog Konektikata odjeknula je čak do Pešavara, u kom su se lokalne pijace krčkale na zagušujućih trideset pet stepeni, zaštićene od hladnih povetaraca koji su stru​ja​li s Haj​ber​skog pro​la​za. Pakistan je pričljiva zemlja, a u Pešavaru, glasine, nagoveštaji i sporadične činjenice šire se tim pi​ja​ca​ma ne​smo​tre​nom ne​po​u​zda​no​šću. Činilo se da svi znaju da je u Severnoj Americi nešto opako pošlo po zlu. Poginuli su ljudi iz Al Kaide. Dogodila se ogromna slučajna eksplozija. Misija je sabotirana. Osama Bin Laden sazvao je Rat​ni sa​vet baš tu na za​pad​nim ob​ron​ci​ma do​li​ne Svat, iako ga ni​ko ni​je vi​deo već de​vet go​di​na. Nijedan od tri miliona žitelja Pešavara nije sa sigurnošću znao šta se desilo u zapadnom Norfoku. Čak ni Šakir Kan, koji je upravo izašao iz svog službenog automobila u mračnoj uličici koja vodi do An​dar Še​hra, od​mah kraj spo​red​ne ka​pi​je svo​je gran​di​o​zne re​zi​den​ci​je. Skupština Hajber Paštunhve je za taj dan završila s radom i gospodin Kan bio je u društvu svog asistenta, tridesetogodišnjeg Kajzera Rašida, čija su dva brata bila odlikovani talibanski za​po​ved​ni​ci. Kao i svi ostali u Pešavaru, imali su samo jednu temu za razgovor, i gotovo isto toliko malo materijala kao i brbljivi trgovci u Starom gradu, koji su samouvereno obaveštavali svoje klijente o pre​u​ra​nje​noj eks​plo​zi​ji je​da​na​est hi​lja​da ki​lo​me​ta​ra da​le​ko u Ko​nek​ti​ka​tu, kao da su lič​no po​ma​ga​li u po​sta​vlja​nju de​to​na​to​ra. Sam Šakir Kan čuo je glavne crte katastrofe putem poziva s mobilnog telefona iz sela visoko u planinama Hindukuša. Pozivarov dostavljač bio je u Rijadu i video je reportažu televizije Al Dža​zi​ra. Njegovi detalji su bili nepotpuni, ali se činilo da se desila ogromna eksplozija školskog autobusa koji je bio pun dinamita. Niko osim vozača i putnika nije bio povređen, i niko od žrtava ni​je bio po​znat škol​skoj upra​vi. Inci​dent se do​go​dio u Aka​de​mi​ji Ha​nan. Šakir Kan je bio zapanjen. Ne toliko zbog smrti nekoliko najhrabrijih ratnika Al Kaide, koliko zbog oči​gled​nog cu​re​nja in​for​ma​ci​ja, ko​je je ne​ko​me sa stra​ne omo​gu​ći​lo da upro​pa​sti ope​ra​ci​ju. Ušli su u dvorište i otišli do fontane kod koje su natočili po kamenu kriglu vode i pokušali da se rashlade. Voda je bila hladna, sveža i veoma ukusna, s planinskih izvora koji su snabdevali grad. Ali obojica su bili obuzeti razočaranjem zbog propasti njihovih sjajnih planova, toliko dugo pri​pre​ma​nih, to​li​ko pa​žlji​vo raz​ra​đi​va​nih, to​li​ko sku​pih za spro​vo​đe​nje, a sa​da pot​pu​no pro​pa​lih. Kan je nervozno šetao po dvorištu. Znao je da su Amerikanci pametni, prokleto pametni. I znao je da su ovde u Pešavar poslali trojicu profesionalnih ubica kako bi, po svoj prilici, likvidirali četvoricu oslobođenih pritvorenika. Ipak, nije mogao da navede nijedno mesto s kog bi procurele in​for​ma​ci​je od ovo​li​kog zna​ča​ja. Prihvatao je mogućnost da je britanska policija prisluškivala telefon šeika Abdulaha Bazira u Bradfordu. A čuo je i da su trojica pripadnika Al Kaide nestala u Ilkli Muru. Curenje informacija moglo je da se desi i u Španiji. Ili u Muslimanskom centru u Meksiko Sitiju. Fajsal el Asad iz Njujorka bio je od neizmernog poverenja. A ako mu je neko ušao u trag i pratio ga do Konektikata, taj ne​ko je mo​rao da ima du​bo​ka pred​zna​nja. Osim ako je sâm Faj​sal iz​daj​nik. A to je, sma​trao je Kan, bi​lo ne​mo​gu​će. U tom trenutku telefon Kajzera Rašida je zavibrirao i politički savetnik se povukao u senovit ugao dvorišta kako bi mogao tiho da razgovara. Vratio se nakon dva minuta i svom šefu preneo poruku: –

Go​spo​di​ne, imam ne​ke ve​sti, ne​ke ve​o​ma do​bre, a ne​ke uža​sne. Šakir Kan nije odgovorio. Samo je okrenuo glavu malo u stranu i podigao desnu obrvu, gest koji mu je u ži​vo​tu ušte​deo mno​go pri​če. – Ibrahim Šarif i Jusuf Muhamed su živi – rekao je Kajzer. – To je sigurno. Oni nisu bili u auto​bu​su. – I? – od​vra​tio je Kan, pri​pre​ma​ju​ći se za „uža​sne ve​sti“. – Gospodine, Amerikanci ih traže zbog ubistva. U toku je potera za njima, u dve zemlje, u Sje​di​nje​nim Dr​ža​va​ma i u Ka​na​di, – Ko​ga su ubi​li? – Še​fa ban​ke u Ban​go​ru, u dr​ža​vi Mejn, go​re u bli​zi​ni gra​ni​ce s Ka​na​dom. – Da li su Ibra​him i Ju​suf pljač​ka​li ban​ku? – Ni​ko ni​je to spo​me​nuo, go​spo​di​ne. – Pa, gde su sad? – upi​tao je Kan, po​ma​lo pri​glu​po. – Da Amerikanci to znaju, verovatno bi ih uhapsili – rekao je Kajzer. – Čovekovo telo nađeno je u me​stu ko​je se zo​ve Bar Har​bor, ko​je je tra​jekt​na lu​ka u za​li​vu Mejn. – Da li to zna​či da su po​be​gli na tra​jek​tu? – Mislim da je to moguće, gospodine. To misle i Amerikanci, a u Novoj Škotskoj je u toku velika po​li​cij​ska po​te​ra za nji​ma. Ta​mo ide tra​jekt. – Ali na​ši lju​di ni​su ču​li ni​šta o nji​ma. – Još uvek ni​su. Ali ka​nad​ska po​li​ci​ja ve​ru​je da se kri​ju ne​gde u No​voj Škot​skoj. – To je užasno – rekao je Kan. – Stvarno užasno. Ako stupe u kontakt s nekim, moja naređenja su da mo​ra​mo uči​ni​ti sve što je u na​šoj mo​ći ka​ko bi​smo ih spa​sli i do​ve​li ku​ći. *** U osam sati tog istog jutra Ode​sa se probijala kroz duboke vode i ojačani severoistočni vetar s obale Nove Škotske. Kao i svi ribarski brodovi iz Murmanska, i Ode​sa je bila sagrađena za loše vreme i, ako bude potrebno, probijanje kroz led. Pramac joj je bio ojačan čelikom, a njeni moćni ru​ski di​zel-mo​to​ri po​kre​ta​li su je s efi​ka​sno​šću rat​nog bro​da. Karta za tih četiristo osamdeset kilometara istočne obale Nove Škotske izgledala je isto kao ona za Veliku Britaniju. Kada je juče po podne oštro skrenula pored Kejp Sejbla, Ode​sa je prošla kraj lo​kal​nih lu​ka po​put Li​ver​pu​la, Bridž​vo​te​ra, Ha​li​fak​sa i Dart​mu​ta. Ipak, Ibrahim i Jusuf nisu videli mnogo od tih luka. Kapetan Destinov cele noći je držao brod na petnaest kilometara od obale, sve do ostrva Kejp Breton. Dvojica putnika po ovom vremenu nisu vi​de​la bog​zna šta, bu​du​ći da ni​je​dan od njih ni​je imao hra​bro​sti da iza​đe na pa​lu​bu. Ibrahim i Jusuf nikada nisu videli okean, osim kroz prozor aviona. Obojica su bili gorštaci, a njihove glavne prekomorske operacije bile su u Bagdadu i Kabulu, koji su bili gradovi u unutrašnjosti. Ni Ibrahim ni Jusuf nikada nisu bili na brodu, i sada su proživljavali okeansko vatreno kr​šte​nje, na ovoj za​lju​lja​noj ru​skoj ko​či, na ko​joj se ose​ća​lo sva​ko nag​nu​će i sva​ki za​o​kret. Po Igorovim standardima za nemirne vode, ovo uopšte nije bilo loše. Voda još uvek nije nadirala preko pramca. A budući da je obalska straža Nove Škotske bila osetljiva na strana plovila koja ribare u njihovim vodama, nije zabacio mreže. Ode​sa se probijala postojano, natovarena ribom, nisko u vodi, razvijala je dvanaest čvorova, koji će je do čuvenih uzburkanih voda Kejp Bretona do​ve​sti oko če​ti​ri po pod​ne. Ibrahim i Jusuf su u međuvremenu dobili tako snažnu morsku bolest da su poželeli da se ubiju, što

može da se desi ljudima koji su ceo život proveli na kopnu. Ceo dan je obojici bio duboko nesrećan, ali je veče bilo zaista grozno. Bilo je skoro pet po podne kada su prošli kraj širokog moreuza Kanso, uskog prolaza koji deli Novu Škotsku na dve polovine. Zatim su se zaputili na dvesta devedeset ki​lo​me​ta​ra du​go pu​to​va​nje oko is​toč​nih i se​ver​nih oba​la ostr​va Kejp Bre​ton. Ostavili su kopno iza sebe, ali su još nekoliko kilometara plovili uz obalu. Većinom puta talasi su udarali u desni bok Ode​se, da bi se zatim povećali do četvrtine broda, konstantno pokušavajući da joj okre​nu pra​mac i od​ve​du je u još opa​sni​je vo​de. Ibrahim i Jusuf su bili previše bolesni da bi spavali, previše im je bilo muka da bi jeli i bili su previše uplašeni da bi izašli iz kabine. Ibrahim je smatrao da kapetan Igor zna šta radi, i da očigledno namerava da brod bezbedno dovede do kuće. Jusuf je, s druge strane, verovao da je Igor Destinov manijakalni samoubica koji ih sve vodi na rub pakla. Povukao se u svoj krevet i pokrio glavu, nesposoban da shvati kako će ova limena olupina od broda, koja je smrdela kao pola tone mrtve ribe, uopšte doploviti negde a da pritom ne potone na dno okeana. U tišini, osim povremenog bolnog podrigivanja, Jusuf je čekao da ga njegov Bog oslobodi patnje i da ga položi, mrtvog, na dno Atlant​skog oke​a​na. Plovili su cele noći, pored Point Mišoa i Kejp Gabarusa, i u sitne sate konačno skrenuli na severoistok i prošli kraj zaliva Glejs i Sidni Majnsa. Svanulo je kada su skrenuli u široke, mirnije vo​de mo​re​u​za Ka​bot, ko​je se pro​sti​ru iz​me​đu No​ve Škot​ske i Nju​fa​un​dlen​da. Do tada, kapetan Igor se još više udaljio od obale i morao je lično da kormilari kada su podesili kurs na šest stepeni sa tri-šest-nula. To ih je provelo posred moreuza i u najveće ušće na svetu, zaliv Sve​tog Lo​ren​sa, gde se uli​va isto​i​me​na re​ka i, na​rav​no, Ve​li​ka je​ze​ra. Poslednja tačka kopna Nove Škotske, Kejp Nort, nalazi se na sto dvadeset kilometara od južnog špica Njufaundlenda, Kejp Reja. Na nekih dvadeset devet kilometara od Kejp Norta nalazi se ostrvo Sent Pol, među Kanađanima pozanto kao Groblje Svetog Lorensa, jer su na tom mestu vekovima tonuli brodovi, jedrenjaci i parobrodi, zbog opasnog mora, moćnih plima, olujnih vetrova i ogromnog stenja. Kapetan Igor široko je zaobišao Sent Pol, jureći na sever i ostavljajući ostrvo osam ki​lo​me​ta​ra sa svo​je le​ve stra​ne. Ibrahim je počeo da se oseća mnogo bolje i tog jutra, na palubi, izvadio je svoj mobilni telefon i pokušao da uspostavi kontakt sa svojim gospodarima. Još uvek nije bilo veze s Fajsalom el Asadom u Nujorku, pa je pokušao da dobije šeika Abdulaha u Engleskoj. Na njegovo iznenađenje, jorkširski imam je od​go​vo​rio na po​ziv. Bio je iskreno ushićen što čuje Ibrahima, jer je znao da su u Konektikatu stvari pošle naopako, i do sa​da ni​je znao da li su bez​bed​ni. Obojica su shvatala opasnost predugog razgovora, pa je poslovni deo razgovora završen veštom efikasnošću. Šeik Abdulah sačuvao je broj Ibrahimovog mobilnog telefona za bilo kakav hitan slučaj i shvatio je da se teroristi nalaze na ruskoj koči iz Murmanska koja trenutno prelazi zaliv Svetog Lo​ren​sa. Ibrahim mu je objasnio da će za tri ili četiri dana stići u Nuk, glavni grad Grenlanda i najveću ri​bar​sku lu​ku u ze​mlji. Nji​hov ka​pe​tan je ta​mo imao po​sla. Ibrahim je rekao da veruje kapetanu Destinovu i da je već prihvatio da ih čeka dvadesetčetvorosatna stanka pre nego što se vrate na dve hiljade dvesta četrdeset kilometara dugo putovanje za Island. To će ih prevesti preko tri kilometra dubokog Irmingerovog basena, tog ledenog severnog ugla Atlantskog okeana u kom se sante leda survavaju s obala Grenlanda, zimi odsecajući od sve​ta či​tav is​toč​ni deo ze​mlje. Šeiku Abdulahu se sve to nije baš previše dopadalo, ali je sve pažljivo zapisao, i složio se da će

novac poslati u Banku Islanda, koji će ih čekati kad stignu u Rejkjavik. Mnogi strani avioni sleću na ostrvo i poleću s njega i Ibrahim će svojim zapovednicima prepustiti da njemu i Jusufu rezervišu let za neki grad u Evropi, verovatno Amsterdam, a zatim dalje za Pešavar ili Rijad, šta već bude zgod​ni​je. *** Mak Bedford je toliko hodao da je skoro pohabao tepih u dnevnoj sobi, dok je vetar na kuću nanosio prve snegove. Upravo je završio telefonski razgovor s kapetanom Remšoom, koji ga je izvestio o po​sled​njim sa​zna​nji​ma u ve​zi s be​gun​ci​ma. I Kanađani i policija Mejna verovali su da se Ibrahim i Jusuf još uvek kriju negde u Novoj Škotskoj. U trajektnoj luci Jarmut postojao je prilično efikasan fotografski bezbednosni sistem. Proveli su sate upoređujući putnike koji su se iskrcavali s trajekta s fotografijama iz zatvora i onima koje je uslikao Džon Štraus, da bi na kraju identifikovali dvojicu terorista koji su se domogli ka​nad​ske te​ri​to​ri​je. Kanađani su izdali podrobno saopštenje o obruču koji su uspostavili oko luke i o svojoj rešenosti da pronađu begunce. Inspektor je izrazio svoje iskreno divljenje zbog posla koji je obavljan „daleko iznad zahteva službe“. Takođe, bio je uveren da begunci ne mogu da budu daleko i da će ih Kra​ljev​ska ka​nad​ska ko​njič​ka po​li​ci​ja na kra​ju uhva​ti​ti, kao što uvek iz​vr​ši sva​ki svoj za​da​tak. Mak je na kauču imao otvoren atlas, i svakih nekoliko minuta nešto je tražio u njemu. Konačno, došao je do neopozivog zaključka, koji je sâm sebi objasnio bogatim žargonom mornaričkih foka: Ne​ma šan​se da su ta dvo​ji​ca tur​ban​li​ja još uvek u je​be​noj No​voj Škot​skoj. Sve mu je bilo jasno i, stojeći nasred sobe, ispalio je strastveni monolog upućen bilo kome ko je že​leo da slu​ša, a to je bio ni​ko. En i To​mi se još sat vre​me​na ne​će vra​ti​ti ku​ći. *** Ibrahim Šarif i Jusuf Muhamed, izjavio je. Obojica visokoobrazovani, Harvard i London. To su tipovi koji su sposobni da se nose s teškim situacijama. Znali su kako da se izgube odmah nakon što im je eksplodirao autobus. Znali su kako da pobegnu iz Konektikata. Kada su Džonijeve fotografije razaslane i kada je počela potraga za njihovim registarskim tablicama, duž cele Istočne obale, oni su, ne​ka​ko, pre svih osta​lih zna​li da su pro​go​nje​ni. Znali su da treba da ostave dodž, i da ne treba da se oslone na javni prevoz. Znali su da im je potreban anonimni automobil, i trebalo im je otprilike pet minuta da ga nabave. Znali su da ne smeju da ga samo ukradu i rizikuju da budu uhvaćeni nakon što vozač prijavi krađu. Čekali su ga, i znali su da će, ako ga hlad​no​kr​vno ubi​ju, do​bi​ti na vre​me​nu. Sko​ro dva je​be​na da​na. Znali su da ne treba da se vrate nazad kroz Mejn, nazad u šake policije. Znali su da treba da se zapute na usamljeni seoski put, i izabrali su onaj koji je vodio u jedinu trajektnu luku u tom delu ze​mlje. A kuda je išao taj trajekt? Išao je u grad Ćor​so​kak. Nova Škotska, iz kog ide samo jedan auto-put, pre​ko je​be​nog Mo​sta za Nig​de, ili ka​ko god da se zo​ve, na​zad na kop​no Nju Bran​zvi​ka. Samo što su tamo sa otprilike četiri čoveka mogli da blokiraju sve svoje aerodromčiće i auto-put. To nije najbolje mesto na koje bi pobegao vođa terorista. – Mislim da ću se zaleteti u jebenu klopku i če​ka​ti dok me ne uhva​te! Ali ne. To nije bilo ono što su oni uradili. Jer u Novoj Škotskoj postoje brodovi. Teretnjaci i

ri​bo​lov​ci. I jed​no zi​lion ki​lo​me​ta​ra oba​le, pri​sta​ni​šta, lu​ka i si​dri​šta. A ti tipovi iz Al Kaide imaju gomile novca. Svaki jebeni glupan može da se ukrca na veliki te​ret​njak ili ko​ču ako ima ne​ko​li​ko hi​lja​da ame​rič​kih do​la​ra. A ta dvo​ji​ca ti​po​va ni​su glu​pa​ni. Otišli su u Novu Škotsku, ali ne da bi se sakrili. Otišli su da bi pobegli. Na more. Želite da ih nađete? Počnite da proveravate sve brodove koji su isplovili iz Nove Škotske u periodu od trideset šest sa​ti po​što je ubi​jen go​spo​din Ri​dli. Jer su go​spo​da Ša​rif i Mu​ha​med na jed​nom od njih. *** Mak je pozvao Džimija Remšoa kako bi s njim podelio svoje zaključke. Predložio je da CIA razgovara s Kanađanima o proveri svakog plovila koje je napustilo Novu Škotsku od trenutka kada je Ibra​hi​mov tra​jekt do​šao u Jar​mut, i to​kom na​red​nih če​tr​de​set osam sa​ti. – Isu​se! – re​kao je Dži​mi. – To mo​že da bu​de i pet sto​ti​na bro​do​va. – Ako ho​ćeš da na​đeš te ti​po​ve, to mo​raš da ura​diš. – Mo​že​mo li ne​ke od​mah da eli​mi​ni​še​mo? – Da. Ta dvojica nisu želeli da budu na nekom brodu koji će isploviti na otvoreno more da bi se zatim vratio u Novu Škotsku. Tražili su međunarodni brod, ribarski ili teretni, koji isplovljava i ne vra​ća se. – To bi tre​ba​lo da su​zi pre​tra​gu – re​kao je Dži​mi. – Ali neće je učiniti ništa lakšom. Trenutno, oni su možda na brodu koji je još uvek u kanadskim vodama, ali su veći izgledi da su već na otvorenom okeanu, u međunarodnim vodama, s kapetanom ko​ga su de​be​lo pla​ti​li. – Pa, čak ni Kanadska konjička policija neće moći to da zaustavi, zar ne? – rekao je Džimi. – Mi tamo nemamo nikakva prava. A ako bismo želeli da ih uhapsimo kada se domognu kopna, morali bismo da zatražimo naloge i papire za izručenje i bogzna šta još... a ne znamo ni da li su zlotvori na bro​du. – Čak i da znamo, bilo bi nam potrebno da Kraljevska kanadska mornarica uposli čitavu svoju atlant​sku flo​tu, što je oko šest fre​ga​ta i dva ve​o​ma sta​ra ra​za​ra​ča. – Mak, druže stari – zaključio je Džimi. – Nema šanse da se to desi. Možda bi pomogli da su Ibrahim i njegovi kompanjoni razneli školu. Ali neće pokrenuti svoju celokupnu mornaričku odbranu ka​ko bi uhva​ti​li dva ti​pa ko​ja su ubi​la pro​kle​tog še​fa ban​ke. – Onda nam preostaje samo da čekamo, zar ne? – rekao je Mak. – I ne mislim da čekamo Kanađane da ih uhvate. Mislim na to da čekamo da neko pogreši i da se pokaže u mreži. Kao što su se i do sa​da po​ka​zi​va​li. – Iz​gle​da da je ta​ko – re​kao je Dži​mi. – Ali možeš mi verovati da su na brodu – rekao je Mak. – Možda čak kapetana drže na nišanu. Postoji nešto što mi možemo da uradimo. Možemo da uzbunimo naše ljude zadužene za nadgledanje istočne Nove Škotske. Mislim na sve SOSUS27 stanice. Samo ih obavesti, reci im koga traže, dvo​ji​cu na te​ret​nja​ku. – Srediću to, Mak. Ali bi bilo bolje da uskoro nešto ispliva, jer ćemo ih u suprotnom promašiti. A onda će se oni vratiti u zabiti Hindukuša, i štitiće ih prokleta armija talibanskih i Al Kaidinih ratnika. Šta će​mo on​da? – Po​ći ću za nji​ma – re​kao je Mak. – I ka​da ih na​đem, li​kvi​di​ra​ću ih. ***

Šeik Abdulah Bazir odmah je poslao imejl Šakiru Kanu: Naša deca se u Rejkjaviku očekuju za nedelju dana. Odličan ulov ali im je potreban novac. Hoćete li srediti karte Rejkjavik–kuća. Sva lju​bav od me​ne i po​ro​di​ce. Abi Ba​zir. Stari bradfordski mula bio je bolji u ovome od Šakira Kana. Bila je to potpuno jednostavna poruka. Porodična poruka. Poruka koja nije vredna presretanja. Potpuno delotvorna. Potpuno taj​no​vi​ta. Šakir Kan je bio prepun divljenja i zahvalnosti, i zamolio je Kajzera da uđe i uključi vladin zidni kompjuter kako bi mogli da počnu s praćenjem dugog Ibrahimovog i Jusufovog povratka kući. Kajzer će se su​tra po​bri​nu​ti za no​vac i avi​on​ske kar​te. Složili su se da izaberu Islandsku banku i Ajslandik ervejs za Amsterdam. I bankovni transfer i avionske karte glasiće na imena koja stoje u pasošima koje su pre mnogo nedelja Ibrahim i Jusuf ko​ri​sti​li pri​li​kom ula​ska u En​gle​sku. *** Odes​sa je i dalje snažno sekla zaliv Svetog Lorensa dok ju je u desni bok tukao snažni vetar sa severoistoka. Lakši brod bi već jahao kreste talasa, naginjao se nalevo i svakim delićem puta borio s okeanom. Ali Ode​sa je bila iskusna u ovim sumornim polarnim vodama i u pramcu je imala zilion to​na te​škog če​li​ka. Ako bude bilo potrebno, mogla je sama sebi da glumi ledolomca, jašući po ledu i dopuštajući težini svog prednjeg dela da lomi zamrznute sante. Većina ljudi misli da se ledolomac nekako pro​bi​ja kroz led, se​če ga i ba​ca sa stra​ne, ali ni​je ta​ko. Brod se za​pra​vo pro​pi​nje i pa​da na led. Velike koče, one iz najsevernijih ruskih luka na južnim obalama zimi smrznutog Barencovog mora, napravljene su da podnesu najnezamislivije uslove. Iako se Jusuf i dalje osećao više mrtvim nego ži​vim, brod i po​sa​da bi​li su u si​gur​nim ru​ka​ma. Nastavili su po kursu, sve do zapadne obale Njufaundlenda, krećući se ka moreuzu kod ostrva Bel, tom uskom severnom izlazu iz zaliva gde su se svirepe plime, hranjene hiljadama brzih planinskih re​ka, za​bi​ja​le u La​bra​dor​sko mo​re. Kapetan Igor pogledao je svetlo sa svoje leve strane i proverio mapu. Od Jarmuta su dosad pod kobilicu saterali hiljadu trista kilometara, i približavali su se polovini puta do Grenlanda. Snažni ruski moreplovac osetio je kako okean podiže brod dok su napredovali ka ostrvu Bel, koje se nalazi usred dva​de​set ki​lo​me​ta​ra ši​ro​kog mo​re​u​za. Ostavio je to s desne strane broda i zaputio se ka otvorenom moru i hladnoj tišini Labradorskog mora. Okean koji je nameravao da pređe u sredini je bio oko tri kilometra dubok – nešto što bolesni Ju​suf ve​ro​vat​no ni​je že​leo da zna. Ode​sa će biti u veoma pustim međunarodnim vodama, iako prvih trista dvadeset kilometara potpada pod jurisdikciju Kanade. Ipak, Igor Destinov nije imao nameru da ribari. Njegov cilj je bio Grenland i nameravao je da mreže drži suvim sve dok ne stigne do ostrvlja Vestmanaj u blizini Islan​da. Uostalom, ima dogovor s Ibrahimom i njegovim bolesnim prijateljem, i bez obzira na to što će se dr​ža​ti svog de​la po​god​be, že​leo je da što br​že ne​sta​nu iz nje​go​vog ži​vo​ta. I tako su nastavili s plovidbom prelazeći preko čitavih jata bakalara i iveraka, tri dana i tri noći, dok nisu stigli do velike luke Nuk, koja je smeštena na rubu tri ogromna grenlandska fjorda, dvesta če​tr​de​set ki​lo​me​ta​ra ju​žno od po​lar​nog kru​ga.

Tamo nije bilo nikoga da ih pozdravi, što je Ibrahimu značilo da Amerikanci nisu znali gde se oni nalaze. Kapetan Igor se usidrio na istovarni dok i pretovario svojih pedeset tona atlantskog bakalara na brod Gor​ki. Zatim su odmah natočili gorivo i do mraka napustili luku, krećući se u pravcu rta Far​vel na naj​ju​žni​jem vr​hu Gren​lan​da, uda​lje​nom če​ti​ri​sto ki​lo​me​ta​ra. Od Farvela do Islanda imali su još hiljadu devetsto kilometara, koje će Ibrahimu biti olakšane polaganim ali sigurnim poboljšanjem Jusufovog zdravlja. – Ponekad je veoma dobro da budeš tako bo​le​stan – re​kao je ka​pe​tan Igor. – Po​ne​kad se ni​kad vi​še ne raz​bo​liš. – Ni​je do​bro da se ta​ko raz​bo​liš – od​vra​tio je Ju​suf. – Ne po​ne​kad. Ni​kad. – Ne​za​hval​ni se​ro​njo – iz​drao se Igor, tre​su​ći se od sme​ha. – Po​ku​ša​vam da te ohra​brim. – Nema potrebe – rekao je Jusuf. – Ovo je moje poslednje putovanje u životu. Radije ću živeti u pe​ći​ni. – Hej! – zagrmeo je kapetan. – Ti to vređaš moju ličnu kabinu. Baciću te u vodu, nezahvalni se​ro​njo! Ova poslednja šala bila je previše za Igora, koji je morao da pusti kormilo kako bi svojim velikim ri​bar​skim ru​ka​vi​ca​ma obri​sao su​ze. – Ovo je naša poslednja noć – dodao je. – Popićeš sa mnom malo votke. Od nje će ti biti bolje. Re​ći ću ku​va​ru da nam spre​mi bif​tek na ža​ru. Do​sta mi je ri​be. Tokom ovog visokointelektualnog razgovora, Ibrahim je pokušavao da čita ruski časopis, ali je poslednju informaciju čuo vrlo jasno. Sad je odličan trenutak da pozove šeika Bazira, jer je odavde bilo samo dva sata vremenske razlike – sedamnaest i trideset u Bradfordu i mula će biti u svojoj kan​ce​la​ri​ji pre ve​čer​njih mo​li​tvi. Napolju, na palubi, bilo je sunčano, iako je bilo veoma hladno. Ali nebo je bilo vedro, pa je Ibrahim mislio da će veza sa mulom u jorkširskim brdima biti kristalno jasna. Paluba je bila pusta. Brod se kretao brzo, na istok, i Ibrahim je pozvao broj. Šeik Abdulah ponovo je bio ushićen što ga ču​je i na​zvao ga je si​nom, što je bio ve​o​ma do​bar znak. Ibrahim je rekao: – Ova ruska koča pristaje na Island sutra po podne. Jusuf i ja ćemo odmah napustiti ostrvo s aerodroma u blizini Rejkjavika. Kada budemo u tom avionu za Evropu, nasmejaću se pr​vi put još od vre​me​na pre ne​go što je eks​plo​di​rao auto​bus kod Aka​de​mi​je Ha​nan. Šeik Abdulah bio je oprezan: – Budi obazriv s rečima, sine moj. Na severnom Atlantiku ima mno​go uši​ju. – Ne ov​de, na bro​du – re​kao je Ibra​him. – Pa​lu​ba je pu​sta. Pot​pu​no sam sâm. – Zbo​gom – re​kao je Še​ik. – I ne​ka vas Alah vra​ti ku​ći. Ibrahim je bio u pravu u jednoj stvari. Satelitske veze bile su vrlo dobre. Previše dobre. Ceo poziv je uhvaćen i snimljen na prislušnoj stanici Mornarice Sjedinjenih Država u Husaviku, na hlad​noj se​ver​noj oba​li Islan​da. Tamo se odvija jedna od najsofisticiranijih operacija praćenja na svetu, smeštena u sredini takozvanog prostora GIUK – prolaza između Grenlanda, Islanda i Ujedinjenog Kraljevstva – najužeg de​la Atlan​ti​ka ko​jim pro​la​ze ru​ske pod​mor​ni​ce. Svaka ruska podmornica koja se iz severnih baza kretala u pravcu stvarnog sveta prolazila je ovuda svake nedelje tokom Hladnog rata. Američki i britanski tehničari zabeležili su ih sve do jedne, od relativno malih elektro-dizel lovaca-ubica, klase ki​lo, do ogromnih nuklearnih džinova kla​se taj​fun, ko​ji su no​si​li in​ter​kon​ti​nen​tal​ne ba​li​stič​ke ra​ke​te. Ni Amerikanci ni Britanci nikada nisu spustili gard. Još uvek govore da ako kit prdne u vodama GI​UK-a, bar še​sto​ri​ca ame​rič​kih te​le​fo​ni​sta pro​kr​va​re na uši. Ovo je takođe najosetljivija oblast SOSUS-a (SOund SUrveillance System)28 – ultratajnog

sistema američke mornarice sačinjenog od dalekometne sonarne mreže žica položene na dno mora, koja je čekala da oglasi veoma glasan alarm kada bi bilo koji brod, podmornica, putnički, ribarski ili rat​ni brod pre​šao iz​nad bi​lo ko​je od tih ži​ca. Sistem nije pružao tačne GPS koordinate, ali je locirao brod u kvadratu od oko petnaest puta petnaest kilometara. Kada brod izađe iz tog kvadrata, oglasi se alarm glasan kao truba na otprilike šest raz​li​či​tih me​sta. Kao i nekoliko drugih brodova u okolini, i Ode​sa kapetana Igora već je locirana kako se najkraćim putem približava Islandu. Ipak, tokom većeg dela dana oko Islanda nije bilo neke veće elektronske komunikacije. Nije bilo ratnih brodova, samo ribarskih, a telefonisti u Husaviku bili su na​vik​nu​ti na nji​ho​vo ća​ska​nje o vre​me​nu i ma​nje-vi​še su ga ig​no​ri​sa​li. Me​đu​tim, Ibra​hi​mov te​le​fon​ski po​ziv u Brad​ford ni​je bio ri​bar​sko ća​ska​nje, a te​le​fo​ni​sti iz GI​UK-a bili su fantastično spremni da primete sve što nije bilo uobičajeno. Kada je mladi telefonista odjednom uhvatio poluludog arapskog teroristu koji se javlja svom šefu, sistem u Husaviku stavio se u pun po​gon i po​čeo da sni​ma, pre​vo​di, de​ši​fru​je i de​ko​di​ra. Ime Ibrahim zvučalo je kao internacionalna reč u trendu zahvaljujući upozorenju koje je izdao kapetan Remšo. Još jedno ime, „Jusuf“, takođe se uklapalo. Reči „ruska koča“ savršeno su odgovarale. Odredište: očigledno Rejkjavik, Island. Zatim je sledio let za Evropu. I onda, naravno, po​go​dak: „auto​bus je eks​plo​di​rao kod Ha​na​na“. Jedine informacije koje nisu dobili bile su ime broda, odakle dolazi i u koju se islandsku luku zaputio. Island je veliko ostrvo sa mnogo luka, i nije deo američke teritorije, tako da će biti potrebna di​plo​mat​ska po​moć ka​ko bi se obez​be​di​la bli​ska sa​rad​nja ru​skih ri​ba​ra i island​ske flo​te. Kratak izveštaj iz Husavika odmah je prosleđen mornaričkim obaveštajnim vlastima u Vašingtonu. Ka​pe​tan Rem​šo po​zvao je Ma​ka Bed​for​da u Mejn. – Odmah krećem za Bliski istok – rekao je Mak. – Velike su šanse da ih promašimo na Islandu, budući da ne znamo gde će se usidriti. Možda će ih čekati i privatni avion. Uz to, gotovo je ne​mo​gu​će da na​ši mom​ci br​zo re​a​gu​ju u ne​do​volj​no ko​o​pe​ra​tiv​noj stra​noj ze​mlji. Oni idu kući. I to brzo. Možeš da pokušaš sa Islandom, ali ja to ne bih učinio. Samo prati situaciju. Ne že​liš da bu​du jav​no od​vu​če​ni pred ame​rič​ki sud gde bi im se su​di​lo za ubi​stvo. On​da si po​no​vo na početku. Dvojica opasnih terorista u zatvoru i stotinu advokata koji pokušavaju da ih oslobode. Ne že​liš ih u za​tvo​ru. Že​liš ih mr​tve. – Ka​ko god ti ka​žeš, za​po​ved​ni​če. Ka​ko god ti ka​žeš. *** Mak je spakovao svoju veliku kožnu torbu i sačekao da ga mornarički helikopter pokupi i prebaci u obližnju bazu u Branzviku. Tamo će se, kao i prošli put, ukrcati u avion Kraljevske mornarice koji leti iz Vašingtona za bazu RAF-a u Lajnamu u Engleskoj. Prešao je Atlantik pre nego što je Ode​sa pri​sta​la kod Vest​ma​na​ja. A kada je Ode​sa konačno stigla, malo posle podneva, Ibrahim i Jusuf bili su iznenađeni udaljenošću luke. Vestmanaj je veliko ostrvo kod južne obale Islanda i njegovo pristanište često je naj​pro​met​ni​ja lu​ka u ze​mlji. Ta​mo se sva​ke go​di​ne ulo​vi če​tvrt mi​li​o​na to​na ri​be. Ipak, ostatak ostrva gotovo je nenaseljen, i poseduje spektakularnu obalu, visoke litice, ogromna zelena polja i pusta mora. Iza luke se nalazi mali aerodrom, na kom im je Igor ugovorio let do me​đu​na​rod​nog aero​dro​ma u Ke​fla​vi​ku. – Povešćeš moje prijatelje do aviona – rekao je taksisti. – I ne brini, imaju američke dolare.

Bo​ga​ti ta​jan​stve​ni lju​di. Ibrahim je mogao da prođe i bez toga i osetio je da je za ovu vožnju platio previše. Ali bila je brza, i mala lokalna avio-kompanija pristala je da ih za dve stotine dolara po glavi odmah prebaci do če​tr​de​set ki​lo​me​ta​ra uda​lje​nog Ke​fla​vi​ka. U to vreme na dužnosti na aerodromu bio je samo jedan operativac Agencije iz američke ambasade, ali je njegov zadatak bio nezavidan. Na aerodromu je bila gužva, a on nije imao pojma ko​ji let če​ka, ni​ti gde me​te na​me​ra​va​ju da na​sta​ve s pu​to​va​njem. Kao što je bilo poznato, šeik Abdulah Bazir bio je veoma vešt u planiranju putovanja. Kada je saznao okvirno vreme Ode​si​nog dolaska, odmah im je na aerodromu u Keflaviku rezervisao mesta u prvoj klasi na letu Ajsland ekspresa broj FI503 za Amsterdam koji je polazio u pola četiri posle pod​ne. Ra​ču​nao je da će ta​mo sti​ći ne​što pre tri, ta​ko da ne​će bi​ti mno​go če​ka​nja. Ibrahim i Jusuf iskrcali su se iz lokalnog aviona i ušli u aerodromsku zgradu. Svratili su u Islandsku banku i pokupili paket gotovine za koji su znali da će ih čekati, jer je prebačen na imena iz nji​ho​vih fal​si​fi​ko​va​nih pa​so​ša. Zatim su obojica otišla do pulta Aj​slan​dik eksp​re​sa, gde su ih dočekali s neizmernom ljubaznošću i pre​da​li im kar​te za ukr​ca​va​nje. – Možete odmah da odete do vrata za ukrcavanje – rekla im je bleda plavuša iza pulta. – Avion će po​le​te​ti na vre​me. Operativac Agencije nije imao šanse. Let FI503 poleteo je ka hladnom i praznom nebu u petnaest i trideset pet i zaputio se na jug pravo preko Norveškog mora, hiljadu devetso kilometara do Ho​lan​di​je. Kada su stigli u Amsterdam, otišli su pravo do pulta za transfer, gde su ih čekale karte – prva klasa na letu kompanije KLM u pola jedan za Dubai, koji stiže u pet i trideset pet ujutro. U pustinjskom kraljevstvu će morati da čekaju dva sata pre nego što u devet ujutro presednu u avion za La​hor. To vreme su iskoristili kako bi pronašli nešto za doručak, pogotovo Jusuf, koji skoro nedelju dana ni​je ni​šta jeo i iz​gu​bio je oko šest ki​lo​gra​ma. Siti i gasni, ali potpuno iscrpljeni, u Lahor su stigli u jedanaest i deset (po lokalnom vremenu), izgubivši četiri sata u vremenskim zonama. Čekao ih je Kajzer Rašid, s malim putničkim avionom koji je obezbedio Šakir Kan, jer se Lahor nalazio daleko na jugoistoku, na granici s Indijom, trista osam​de​set ki​lo​me​ta​ra od Pe​ša​va​ra. Makovo putovanje bilo je nešto jednostavnije. Obezbeđen mu je još jedan vojni let, ovog puta iz baze RAF-a u Lajnamu do američke vazduhoplovne baze u Landštulu, u blizini nemačke granice s Fran​cu​skom, ne​kih de​ve​de​set ki​lo​me​ta​ra ju​go​i​stoč​no od Frank​fur​ta. Odatle je ogromnim vojnim boingom prebačen direktno u masivnu američku vojnu bazu u Bagramu u Avganistanu, u kojoj su hiljade vojnika stacionirane u redovima i redovima baraka, s jednom du​gom pi​stom ko​ja se pro​te​za​la duž ce​log kom​plek​sa. To je već dva puta bio dom Maka Bedforda, i dok se boing približavao bazi, video je da se vrhovi planina Hindukuš već bele od snega. Ispod njih pružale su se gotovo gole padine, koje su se činile nemogućim za uspon, ali su se on i njegove foke popeli uz njih i prešli ih u potrazi za su​mor​nim, ti​him rat​ni​ci​ma, ko​ji su po​ku​ša​va​li da na vlast po​no​vo do​ve​du ta​li​ba​ne. Maku se činilo da mu se ličnost promenila čim je ugledao ovo mesto. Previše dugo, ovo mesto je bilo ratna zona, i to je uticalo i na najtvrđe zapovednike Mornaričkih foka. To je bilo mesto na kome se ni​ko ni​je usu​đi​vao da spu​sti gard, i po​sto​jao je sa​mo je​dan raz​log za do​la​zak: bor​ba. Ovo nije bila vežba. Ovo je bilo stvarno. U nekom momentu u ne tako dalekoj budućnosti on, Mak

Bedford, suočiće se s naoružanim domorocima, gorštacima koji se neće premišljati da li da ga za​ko​lju ili upu​ca​ju. Ugledao je eskadrile parkiranih aviona i helikoptera činuk, i glavni zapovednički štab, gde su Obaveštajna služba, Odeljenje za planiranje i Odeljenje za praćenje imali privatne prostorije. Znao je da će i on tamo dobiti privatne odaje, kao da je neki general u poseti, a ne veteran i bivši za​po​ved​nik ko​ji u ba​zi ima hi​lja​de pri​ja​te​lja. Mak je znao pravila. Morao je da ostane skriven. Što manje ljudi bude znalo da je ovde, njegovim šefovima biće draže. Ali za razliku od svih ostalih, njega je vodila intuicija: da će se Ibrahim Šarif i Jusuf Muhamed vratiti kući, kao što se Paštuni uvek vraćaju kući, odazivajući se drevnim pozivima svojih plemenskih predaka, slušajući zov sopstvenih duša, da još jednom prošetaju tim zelenim planinskim prolazima i da se u najudaljenijim selima ponovo nađu s dve hiljade godina starim pa​štun​skim za​jed​ni​ca​ma, u ko​ji​ma su ži​ve​le nji​ho​ve po​ro​di​ce i pri​ja​te​lji. Bilo je toliko toga indijanskog u ovim ljudima. Svi su bili vešti tragači i stočari, nadmoćno vični svim vr​sta​ma oruž​ja, i spo​sob​ni da se po ovim pla​ni​na​ma kre​ću u go​to​vo pot​pu​noj ti​ši​ni. Mak je bio ponosan na svoju sposobnost da bude potpuno nepokretan, u bilo kojoj pozi, tokom svog školovanja u snajperskoj školi Mornaričkih foka kada je zaradio odličje častan čovek. Ali ovim ljudima njegov meki, oprezan korak verovatno je zvučao kao da se približava brzi voz. On i njegovi ljudi su bili tihi, ali ne toliko tihi kao rođeni gorštaci. I ako je želeo da nastavi da diše, tu či​nje​ni​cu je mo​rao da ima na umu. Boing je sleteo u Bagram osam sati pošto je poleteo iz Landštula. Kod stepenica ga je dočekao mornarički službeni automobil i odmah je odvezen do bloka u kom će biti smešten. Tamo ga je pozdravio zapovednik baze, koga je znao iz svog službovanja u Mornaričkim fokama, i sproveo ga u nje​go​ve no​ve oda​je. – Mak – rekao je komandant – možeš da večeraš sa mnom i mojim štabom kad god poželiš. Ali ako želiš da budeš sâm, i to je u redu. Nisam informisan o tvojoj misiji, ali znam da je vrlo poverljiva. Rečeno mi je, međutim, da mora da ti se pruži sva moguća pomoć u naoružanju, opremi, oba​ve​štaj​nom ra​du, ko​mu​ni​ka​ci​ji i tran​spor​tu. Mo​žeš da ra​ču​naš na sve. Ru​ko​va​li su se. – Hva​la, Eri​če – re​kao je. – Za​hva​lan sam ti na to​me. – Usput – rekao je komandant – naravno, pretpostavljam zašto si tu. I znam da si do sada uradio fantastičan posao, šta god da ti je misija. Ali ipak nisam siguran zašto misliš da si na pravom putu u ovoj vu​ko​je​bi​ni od pla​ni​na. – Sa​mo ra​ču​nam da će se dva ma​la ubi​lač​ka ga​da vra​ti​ti ku​ći ma​mi​ci – gru​bo je od​go​vo​rio Mak. *** Ibrahim i Jusuf su na aerodromu u Lahoru kupili dva dana star primerak novina USA tudej i na sed​moj stra​ni pro​na​šli ma​lu vest is​pod na​slo​va: KA​NAD​SKA PO​LI​CI​JA ZBU​NJE​NA NE​STAN​KOM OSUM​NJI​ČE​NIH ZA UBI​STVO U MEJ​NU Halifaks. Četvrtak. Kraljevska kanadska konjička policija opozvala je svoju poteru u Novoj Škotskoj za dvojicom ljudi koji su osumnjičeni za ubistvo šefa banke u Bangoru, Džeda Ridlija, ko​je se do​go​di​lo pre vi​še od ne​de​lju da​na.

Osumnjičeni, za koje se veruje da su poreklom s Bliskog istoka, ukrcali su se na trajekt u Bar Harboru, gde je nađeno telo gospodina Ridlija, sakriveno u njegovim kolima, koja su od​ve​z e​na du​bo​ko u šu​mu. Nekoliko dana kanadski istražitelji bili su sigurni da su dvojica ljudi još uvek na teritoriji Nove Škotske i da pokušavaju da se ukrcaju na brod koji bi ih odveo iz zemlje. Portparol je si​noć iz​ja​vio da po​li​ci​ja mi​sli da su oni po​lu​o​str​vo na​pu​sti​li još pre ne​go što je po​če​la po​te​ra. AP Ibrahim je u toj vesti pronašao nešto neizmerno zadovoljavajuće. Dva puta se nadmudrivao s Velikim šejtanom. Prvi put je izgubio, ali je drugi put pobedio. U tome je bilo nečeg razveseljavajućeg, i veselo je razgalio Kajzera Rašida pričom o njihovoj avanturi dok su se u pri​vat​nom vla​di​nom avi​o​nu pri​bli​ža​va​li Pe​ša​va​ru. Sâm Kajzer bio je duboko zadivljen pažnjom i efikasnošću s kojima se Ibrahim pripremao za misiju. I nije verovao da curenje informacija, koje je očigledno upozorilo Amerikance da se pri​pre​ma na​pad, ima bi​lo ka​kve ve​ze ope​ra​tiv​nim ti​mom ko​ji je pred​vo​dio Ibra​him. Šakir Kan je takođe bio Al Kaidin učenik koji je pripreman za najviša komandna mesta. Njegova prvoklasna advokatska diploma Kings koledža u Londonu izdvajala ga je od većine članova ovog ilegalnog bratstva fanatika. Zbog svog intelekta, Kajzer je Kanu postao neprocenjiv. Ipak, vatra revolucionarnog zanesenjaka gorela je u njemu, i njegovim instinktima verovali su ljudi na najvišim po​lo​ža​ji​ma. Trenutno, instinkti su mu govorili da se neko ubacio u njihovu pažljivo planiranu komunikaciju; dva puta, koliko je on mogao da vidi. Jednom između Pešavara i šeika Abdulaha u Bradfordu u En​gle​skoj. I po​no​vo iz​me​đu Pa​ki​sta​na i Nju​jor​ka. Njegovi zaključci su bili hladnokrvni i ispravni: trojica naših ljudi umrli su kod Ilkli Mura jer je neko znao da dolaze, i neko je znao zašto su tamo. Presretnuti njujorški poziv bio je ista stvar. Neko je znao za farmu Ma​un​tin​sajd, u suprotnom nije bilo moguće da raznesu autobus pre nego što mi raz​ne​se​mo ško​lu. Ni​ka​da ni​smo di​rekt​no ko​mu​ni​ci​ra​li s Ko​nek​ti​ka​tom, sa​mo s Nju​jor​kom. Ono što je bri​nu​lo Kaj​ze​ra bi​la je mo​guć​nost di​rekt​nog cu​re​nja in​for​ma​ci​ja – špi​jun, ili kr​ti​ca. – Jedna je stvar biti presretnut od državne vojne obaveštajne službe – rekao je Ibrahimu. – To je sa​mo lo​ša sre​ća. Sa​svim dru​ga stvar je špi​jun u na​šim re​do​vi​ma. To je da​le​ko opa​sni​je. Prema Ibrahimu je osećao samo divljenje, za njegovu inteligenciju, njegovu hrabrost, njegovu odvažnost i, duboko u sebi, Kajzer je osećao da je organizacija na neki način izneverila Ibrahima. Saosećao je s ovim operativcima Al Kaide kada su mu rekli da žele da idu kući, svojim porodicama, u planine. Obojica su bili daleko već mnogo godina. Intenzitet obuke u logorima u dolini Svat bio je ta​kav da ni​je bi​lo vre​me​na da se ode ku​ći, čak ni na dan. Al Kaida je bila odlučna da se oporavi od kiksa u Hananu i brzo krene u sledeću misiju koja će parirati razaranjima od 11. septembra. Po Kajzerovom mišljenju, Ibrahimovo i Jusufovo iskustvo bi​lo je ne​pro​ce​nji​vo, i on će in​si​sti​ra​ti da oni bu​du deo sle​de​će mi​si​je. Ipak, ako im ne bude dopušteno da odu kući, možda neće biti potpuno posvećeni. Za bilo koju buduću misiju, od presudne važnosti je bilo da Ibrahim i Jusuf budu zadovoljni ratnici. Bilo je neo​p​hod​no da odu ku​ći na dvo​ne​delj​ni opo​ra​vak. Kajzer je znao da su obojica prošli kroz pakao i da im se Alah osmehnuo bezbedno ih vrativši kući uprkos gotovo nemogućim izgledima. Njihovo ponovno spajanje s porodicama bilo je, po Kaj​ze​ro​vom mi​šlje​nju, Ala​ho​va vo​lja. Čim je njihov avion sleteo, sva trojica – Kajzer, Ibrahim i Jusuf – prisustvovali su zvaničnom

sastanku u velikoj kući iza Andar Šehra u Pešavaru. Osim Kana i Kajzera, sastanku su prisustvovali još tro​ji​ca pri​pad​ni​ka Al Ka​i​de, ko​ji će Ibra​hi​ma i Ju​su​fa ot​pra​ti​ti do ku​će. Prisutni su bili braća Ahmed i Golam Azan, rođeni Pakistanci, zapovednici i instruktori Al Kaide. Ahmedu je bilo trideset osam, dve godine više nego Golamu. Tokom svih godina džihada verno je služio Bin Ladenu i nameravao je da tako i nastavi, bez obzira na to da li je Šeik poginuo prilikom ame​rič​kog na​pa​da na To​ra Bo​ru. Braća Azan rođena su u dolini Svat u rečnom gradu Madijanu, rodnom gradu Šakira Kana. Treći čovek bio je kapetan Musa Amin, bivši zapovednik najuspešnije male talibanske vojske koja je operisala u planinama Hindukuša. S dve stotine vojnika, napadali su i ubijali američke snage koje bi im se na​šle na pu​tu. Amerikanci su, konačno, u smrtonosnoj zasedi, skoro u potpunosti uništili sve njegove snage i Amin je, u svojoj četrdesetoj, bio primoran da pobegne. Teško ranjen, stigao je do jednog od Al Kaidinih logora za obuku i polako ponovo pridobio svoj pređašnji prestižni položaj – glavni in​struk​tor i ko​man​dant. Od Muse Amina nije bilo boljeg planinskog borca, veštijeg tragača ili boljeg strelca. Amin je očaj​nič​ki šti​tio svog ne​ća​ka Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. Šakir Kan je na sebe preuzeo da nove najomiljenije sinove Al Kaide odvede kući. Njihov cilj bilo je malo selo Kušram. Selo se nalazilo ispod jedne od najviših visoravni, oko jedanaest kilometara od sela Sabraj, koje je izgrađeno na isti način – uklesano u strmu planinu. Oba sela delila su istog starešinu, kao orah tvrdog starog gospodina od sedamdeset osam leta, pred kojim su i okoreli ta​li​ba​ni drh​ta​li. Sa samo dve peći u celom selu, Kušram verovatno nije bio svačiji san. Ipak, to je bio dom Ibrahimu i, na neki način, kapetanu Musi, bratu Ibrahimove majke. Takođe, to je bio dom i Jusufu, či​ji su ro​di​te​lji umr​li i ko​ji ni​je imao rod​bi​ne osim svog naj​sta​ri​jeg pri​ja​te​lja. Šakir Kan je vrlo ozbiljno slušao sumnje Kajzera Rašida o curenju informacija, i objavio je da će pokrenuti istragu. Ipak, znao je da je najvažnije da se Ibrahim i Jusuf prebace kući, pa je u kratkim cr​ta​ma iz​lo​žio svo​je pla​no​ve. Biće ih ukupno petorica, uključujući braću Azan i kapetana Amina. Iz Pešavara će krenuti putem, dvesta dvadeset kilometara dugim, krivudavim, planinskim Auto-putem 45 do aerodroma Či​tral. Odatle će ih helikopter, koji će obezbediti Kan, prebaciti sto dvadeset kilometara dalje, u Hindukuš, i ostaviti na visoravni iznad sela Kušram. S tog mesta će se peške spustiti u kilometar i po udaljeno se​lo. Neverovatno nejasna razlika između zvaničnih vladinih trupa i naoružanih Al Kaidinih lojalista nikada nije bila vidljivija. Sâm broj nelojalnih oficira i vojnika u pakistanskim oružanim snagama do​vo​dio je ze​mlju na rub gra​đan​skog ra​ta. Oficiri su bili pobožno odani talibanima i Al Kaidi i želeli su da vlada bude zbačena i da se islamski ekstremisti domognu vlasti. Bili su spremni da organizuju brutalne i ubilačke napade na svo​je nad​re​đe​ne i na svo​je ko​le​ge, ka​ko bi po​sti​gli svoj cilj. Kada je čovek poput Šakira Kana izdavao naređenje, ono je izvršavano, jer je Kan bio poznat i slavljen muslimanski ekstremista koji je znao kome treba da izda takvo naređenje. Ipak, još uvek je radio za vladajuću garnituru. Da li je u bilo kojoj zemlji na svetu postojao podmukliji sticaj okolnosti? Pogotovo u zemlji s nuklearnim kapacitetom poput onog u Pakistanu. Istina je bila, pogotovo ovde u oblasti Hajber Paštunhva, da niko nije znao na čijoj strani su pojedini delovi ar​mi​je. Ipak, za kraljeve-povratnike sve je izgledalo prilično dobro. Krenuće u zoru i, naravno, kako i

zahteva ovakav put u ovom delu sveta, biće dobro naoružani. Kada crna limuzina stigne da ih poveze za Čitral, u njoj će biti spremno pet kalašnjikova s rezervnim okvirima, kao i kutija s četiri ručne bombe. Vojni helikopter, ruski transporter Mi-17, s karakterističnim repnim motorom s leve strane, do​ne​će im če​ti​ri ruč​ne pro​tiv​ten​kov​ske gra​na​te. Ni kopneni ni vazdušni putevi ovih dana nisu bezbedni za putovanje; sem ako niste naoružani do zuba. Stalno prisutna opasnost, čak i za američke helikoptere koji su leteli visoko iznad Hindukuša, bi​la je mo​guć​nost da bu​du po​go​đe​ni pro​jek​ti​lom ko​ji su is​pa​li​li ta​li​ba​ni. Pre nego što se povukao u postelju, Šakir Kan im je poželeo svako dobro, jer kada u šest ujutro bu​du po​šli za Či​tral, on još ne​će bi​ti bu​dan. Kao ni Kaj​zer Ra​šid, kad smo već kod to​ga. Trebala su im četiri sata da stignu do malog aerodroma u Čitralu, i helikopter ih je već čekao. Pokupili su oružje i municiju i ukrcali se. Posadu su činila dva pilota i navigator, čiji je zadatak bio od presudne važnosti, jer u vazduhu nema puteva koji vode pilota; samo duboki klanci i vrhovi vi​so​ki čak do šest hi​lja​da me​ta​ra. Kao po​re​đe​nje, ovi vr​ho​vi su bi​li de​set pu​ta vi​ši ne​go pla​ni​na Hej​stek. GPS koordinate bile su od životne važnosti, jer je bilo veoma teško orijentisati se na osnovu repera sa strmina. Da bi se prešla granica, bilo je neophodno da imate brzu, kevlarom oklopljenu le​te​li​cu, zbog če​ga je Ša​kir Kan iza​brao tog ru​skog bor​be​nog ko​nja. Poleteli su s piste dok im je sunce sjalo u leđa šaljući njihovu senku svim neprijateljima koji su delovali zapadno od njih. Ali pilot je bio iskusan i odmah se popeo na visinu od tri hiljade metara, a odmah zatim na četiri i po hiljade metara. Još uvek su mogli da ih pogode, ali je zbog visine i brzine to bilo sve teže. Talibanski strelci su možda bili efikasni na nižim visinama, ali nisu bili to​li​ko do​bri. Putovanje je trajalo samo pola sata, na sto četrdeset čvorova i na visinskom dometu letelice od šest hiljada metara. Pilot se spustio uz pomoć GPS koordinata, iako su Ibrahim i Jusuf videli selo za​le​plje​no na pa​di​nu is​pod vi​so​rav​ni. Zamoljeni su da se iskrcaju što je moguće brže i da ponesu svoje oružje i torbe. Sva petorica stajala su u visokoj travi, na dve stotine metara od velikog stada koza, i gledala kako helikopter uz​le​će u ve​dro ne​bo, a za​tim se uz tut​nja​vu vra​ća na is​tok u Pa​ki​stan. Ljudi iz Al Kaide dijagonalno su obesili redenike preko prsa, okačili puške o ramena i zaputili se niz strme travnate padine, pravo ka glavnoj ulici u Kušramu, pravo ka domu Ibrahimovih roditelja, ka tre​ćoj ku​ći s le​ve stra​ne. *** U bazi u Bagramu, Mak Bedford se pripremao. Grubo je izračunao očekivano vreme dolaska aviona s teroristima iz Evrope i napravio još jednu grubu procenu vremena koje će im biti potrebno da stignu do Pe​ša​va​ra, oda​kle je upu​ćen prvi pre​sret​nut po​ziv. Sada je već bio siguran da su, ako se nije varao u pretpostavci da se vraćaju kući, već stigli. U najvećem poverenju zamolio je jednog starog drugara, koji je sada radio kao obaveštajac, da bude na oprezu ako se desi još jedan poziv, verovatno od tipa koji je pokušao da raznese školu u Ko​nek​ti​ka​tu. To je bila rutinska stvar za obaveštajce. Oni su posvuda imali špijune i krtice, što je bio razlog zašto su Mornaričke foke bile tako briljantno uspešne u lociranju najgorih terorista i njihovom prebacivanju u zaliv Gvantanamo. Na svaka dva sata proveravao je ima li nekih indicija da su Ibra​him i Ju​suf ko​nač​no sti​gli u Kuš​ram.

Sada se Mak nosio sa deža vi još jednom, što bi rekao besmrtni Jogi.29 Šest godina ranije prošao je kroz isti postupak, iznova proveravajući činjenice, pokušavajući da dobije odobrenje da povede svoj Tim 10 Mornaričkih foka da srede te planinske pacove koji su u predgrađu Kabula ubili pet​na​est ma​ri​na​ca i dvo​ji​cu fo​ka. I postigli su svoj cilj. I evo ga ponovo ovde. Iste planine, isti zlotvori, ista misija. Osim što će ovog puta biti sâm, a neizreciv strah koji ga je prožimao rađao se iz slutnje da će ga taj majmun Ibra​him pre​po​zna​ti. Šest godina ranije zurili su jedan drugom u oči. Između njih besnela je čista mržnja. Ibrahim ga je plju​nuo. Za​​uzvrat, Mak ga je zgra​bio za mu​da i sko​ro ga uda​vio u bu​re​tu za ki​šni​cu. Ako ovo zajebe čak i u najmanjoj mogućoj meri, neće mu biti pokazana milost. Biće mučen, a za​tim će is​pra​zni​ti pu​ške u nje​go​vo li​ce ka​ko ga ni​ko ni​ka​da ne bi pre​po​znao, čak ni mr​tvog. Za običnog čoveka, takva mogućnost bi bila neizdrživo zastrašujuća. Ali kod Maka Bedforda proizvela je samo buđenje nečega što je on zvao „vučjim satima“, a frazu je pozajmio od švedskog filmskog reditelja Ingmara Ka​ko​se​već​zo​ve. Ta fraza je, po njegovom mišljenju, opisivala toliko du​bo​ko lič​ni ose​ćaj na​ra​sta​ju​ćeg be​sa, za​sle​plju​ju​će cr​ve​ne iz​ma​gli​ce gne​va, da ni​je bi​lo po​vrat​ka. Nije to osetio nijednom još od dana kraj reke Eufrat, kada je ubio dvanaest iračkih terorista koji su upra​vo bi​li zbri​sa​li po​la nje​go​vog vo​da. Ali sada je to osećao, samo se prisetivši tog dana u Kušramu kada mu je Ibrahim pljunuo u lice. Sećao se, isto tako, čiste mržnje na Avganistančevom licu, dok ga je hapsio Tim 10 Mornaričkih fo​ka. I se​tio se na​me​ra tih lju​di pre​ma ne​du​žni​ma u Aka​de​mi​ji Ha​nan. Vučji sati su se rojili u njemu, ali se borio protiv tog starog osećaja nekontrolisanog besa. Jer taj narastajući gnev uvek je najavljivao trenutak kada će se Mak osećati neuništivim, snažnim kao de​se​to​ri​ca lju​di. A to bi ne​pri​ja​telj mo​gao da pro​tu​ma​či kao ne​smo​tre​nost. Biv​ši za​po​ved​nik Mor​na​rič​kih fo​ka je po sva​ku ce​nu že​leo to da iz​beg​ne, u sva​ko do​ba. *** Petorica teško naoružanih zapovednika Al Kaide spuštala su se niz brdo u nekoj vrsti vojne for​ma​ci​je – Ibra​him i Ju​suf na če​lu, bra​ća Azan i ka​pe​tan Amin od​mah iza njih u troj​ci. Sva petorica nosila su avganistanske tradicionalne odore, šalvar kamiz, tuniku i vrećaste bele pan​ta​lo​ne, du​ga​čak šal du​pa​ta, ma​li še​šir pa​kol. Bra​ća Azan no​si​la su san​duk ruč​nih ba​ca​ča ra​ke​ta. Uskoro su ih seljani primetili i preplavili kraj uske ulice koja je vijugala s planine. Ibrahim i Jusuf predvodili su grupu koja je ulazila u selo. Svi su počeli da plješću, a deca su skakala i vikala: – Do​bro do​šli ku​ći! – kao što im je bi​lo na​lo​že​no. Ibrahimov otac se trkom probio napred kako bi pozdravio sina, za koga je verovao da ga više nikada neće videti. Vesti o katastrofi u Konektikatu sada su putovale brzo i već su s vrelih pijaca gra​da Pe​ša​va​ra sti​gle u vi​so​ke vr​ho​ve. Nije bilo stanovnika plemenskih teritorija Hindukuša koji nije čuo da su desetorica Al Kaidinih mučenika stradali u dalekoj zemlji služeći Alahu. Svi u Kušramu su mislili da su Ibrahim i Jusuf umr​li za​jed​no s osta​li​ma. Ibrahimov otac, grleći Ibrahima i Jusufa, plakao je od sreće. Ostalu trojicu ratnika Al Kaide preplavila je gomila i bili su gotovo odneti do glavne ulice, u kojoj su se skupili seljani i izneli zeleni čaj i, jednom mesečno pripremani luksuz, slatko pecivo, koje je ispečeno danas, posebno za ovu priliku. Svi su, činilo se, znali da dolaze, uprkos potpunom odsustvu telefona, televizije, radija,

pa čak i stru​je. Prošla su dva sata pre nego što se uzbuđenje smirilo i žene se vratile dvema pećima i počele pripremu večernje gozbe, koju su starešine odobrile. Morao je da se sastane plemenski savet kako bi se dobila dozvola da se zakolju tri koze, jer je mleko iz tih stada tokom godine održavalo selo u ži​vo​tu. Gozba će početi po podne, jer kad ovde padne mrak, planina utone u mrklu tminu i svi budu pri​mo​ra​ni da se po​vu​ku na spa​va​nje. U međuvremenu, nešto zadivljujuće dešavalo se u Ibrahimovom domu, u koji on nije kročio šest godina, još od kada ga je Mak Bedford svojim rukama izvukao preko praga, usput snažno šutirajući Ju​su​fa u zad​nji​cu. Nijedan član porodice nije zaboravio poniženje koje su tog dana pretrpeli. Ibrahimov prkos i hrabrost, grozna uvreda koja je nanesena Jusufu, žena iz susedstva koja je bila neutešna nakon što je pripadnik Mornaričkih foka njenom sinu polomio vilicu, jer ga dečak pljunuo. Pričalo se da Ibra​hi​mov otac ni​je pro​go​vo​rio ni reč dok je nje​gov sin bio u ame​rič​kom za​ro​blje​ni​štvu. Danas nije bio dan samo za radost, nego i za pomen palim herojima iz školskog autobusa u Konektikatu. I za slavlje zbog povratka sinova sela. Prisutni pripadnici više komande Al Kaide predstavljali su potvrdu visokog poštovanja koje je poklonjeno Ibrahimu i Jusufu, možda čak i od sa​mog Bin La​de​na. Ovde gore, na tri hiljade metara nadmorske visine, i još tri hiljade metara ispod vrha planine, bilo je dosta toga čemu je valjalo biti zahvalan dok su se ratnici mešali sa starešinama i čobanima, bi​ra​ju​ći me​sta za no​ća​šnju na​o​ru​ža​nu stra​žu. Ma šta da je bio razlog okupljanja pripadnika Al Kaide i njihovih drugova talibana, sve se odmah pretvorilo u vojni garnizon. Planine su bile tihe, ali to nije umanjilo opasnosti koje su pretile ovim odbeglim, paravojnim borcima, koji su neumoljivo vodili rat protiv pakistanske vojske, av​ga​ni​stan​ske voj​ske i Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. Oni ni​ka​da ni​su spu​šta​li gard. *** U Bagram su se svakoga dana slivali autobusi puni avganistanaca koji su radili u američkoj bazi. Pored sveg elektronskog nadzora koji se sprovodio u bazi, od ove armije radnika, stolara, zidara, mo​le​ra i me​ša​ča be​to​na če​sto su pri​ku​plja​ne ključ​ne in​for​ma​ci​je. Celokupna avganistanska radna snaga vrvela je od američkih obaveštajaca koji su slušali šapnutu reč, tre​nu​tak ne​pa​žnje, slu​čaj​no oda​va​nje. Če​ka​li su Av​ga​ni​stan​ce ko​ji ima​ju ne​što za pro​da​ju. Ne iznenađuje što je tog jutra trebalo oko deset minuta da se Bagramom pročuje glasina da su dvo​ji​ca po​zna​tih te​ro​ri​sta sti​gla iz Sje​di​nje​nih Dr​ža​va u svo​je se​lo. Makenzi Bedford bio je spreman za akciju. Odmah je otišao do glavnokomandujućeg i izjavio da polazi iste večeri. Bila mu je potrebna oprema, i zatražio je helikopter koji će ga spustiti u područje dejstva. Želeo je da se spusti na oko šest kilometara severno od zone mete, a da odatle peške nastavi kroz mr​kli mrak pla​ni​ne, opre​mljen ma​pom, kom​pa​som, GPS ure​đa​jem i noć​nim vi​zi​rom. Znao je da ni po koju cenu ne može sa sobom da povede pomoćnika, budući da američka vojska još uvek nije gonila Ibrahima i Jusufa. Policija Mejna je možda imala slučaj protiv njih, ali ne i Pentagon, u kom generali i admirali nikada nisu mogli biti viđeni kako bezobzirno krše zakone Sjedinjenih Američkih Država. Ibrahim i Jusuf bili su slobodni ljudi sve dok se za neki teroristički čin ne do​ka​že da je nji​ho​vo de​lo. Makove aktivnosti u severozapadnom Konektikatu zauvek će ostati tajna. Dvojica njegovih bivših

kolega sada su mu doneli opremu u odaje. Bio mu je potreban borbeni prsluk s dodatnim okvirima municije i dve bombe. Nosiće omiljenu M-4 automatsku pušku, SIG zauer devetomilimetarski pištolj i bor​be​ni nož. Uzeo je i dva su​va dnev​na obro​ka – od su​še​nog me​sa, ener​get​skih ta​bli i ki​ki​ri​ki​ja. U dvadeset jedan i trideset mladi pripadnik Tima 10 Mornaričkih foka došao je da mu kaže da ga na pisti čeka helikopter blek hok UH-60. Mak je na glavi nosio maskirnu maramu, koje foke zovu dri​ve-on rags, a li​ce mu je bi​lo za​cr​nje​no ka​mu​fla​žnom kre​mom. Nosio je borbene čizme i grube pantalone za džunglu. Debele kožne rukavice bile su mu u džepu, jer će, ako he​li​kop​ter ne bu​de mo​gao da sle​ti, mo​ra​ti da se spu​sti niz ko​no​pac. Bagram nikada ne spava, ali je izvan bloka u kom je Mak odseo bilo tiho. Mladi kurir iz Mornaričkih foka ga je poveo, a bivši zapovednik je okačio pušku o rame i izašao, lica potpuno neprepoznatljivog u mraku. Svi timovi Mornaričkih foka izgledaju ovako kada kreću u akciju. Jedina raz​li​ka je bi​la što Ma​ken​zi​ja Bed​for​da ni​su vi​de​li ko​le​ge i nad​re​đe​ni. Bio je pot​pu​no sâm. Prešao je preko asfaltne piste i ukrcao se u blek hok, borbeni helikopter američke vojske, koji je bio opre​mljen sa še​sna​est la​se​rom na​vo​đe​nih hel​fa​jer pro​jek​ti​la, uvek sprem​nih. Po​go​to​vo ov​de. Vrata su se zalupila i uzleteli su, motori su vrištali dok su se brzo peli na hiljadu pet stotina metara, da bi zatim okrenuli ka severoistoku. Četrdeset minuta kasnije javio se kontrolor sletanja: – Gospodine, nalazimo se iznad zone spuštanja. Na ovoj strani planine ispod nas je gusta šuma i ne mo​že​mo da se spu​sti​mo. – Za​ka​či​te ko​no​pac – re​kao je Mak – i po​ne​si​te ga sa so​bom. Ram​pa se spu​sti​la. Ko​no​pac se od​mo​tao kroz va​zduh. Pi​lot je leb​deo na oko de​set me​ta​ra iz​nad tla. Mak je na​vu​kao ru​ka​vi​ce i zgra​bio ko​no​pac, pro​ve​ra​va​ju​ći ko​li​ku te​ži​nu mo​že da iz​dr​ži. – U re​du, go​spo​di​ne. IDE​MO! Držeći se za konopac, Mak je iskočio iz helikoptera i spustio se što je brže mogao, jer nema ra​nji​vi​jeg me​sta od lju​lja​nja na po​la ko​nop​ca, ko​ji su ta​li​ban​ske ni​šan​dži​je mo​žda već pri​me​ti​le. Udario je u zemlju, samo malo jače nego što je uobičajeno, i tiho otpuzao u šiblje, slušajući kako se motori helikoptera pojačavaju i gledajući kako se brzo uzdiže, pre nego što će se izgubiti iznad dr​ve​ća. Nije se pomerio niti šušnuo petnaest veoma dugih, tačno izmerenih minuta; što je bila standardna pro​ce​du​ra fo​ka na​kon spu​šta​nja iza ne​pri​ja​telj​skih li​ni​ja. Čvrsto se naslonio na stablo, ne želeći da prođe kao desetine ruskih regruta čije su vratove pre dva​de​set go​di​na pre​re​za​li mu​dža​he​di​ni, baš ov​de u ovim di​vljim pla​ni​na​ma. Konačno, ustao je i nabio rukavice u džep. Proverio je GPS i kompas. Čekalo ga je dugo pešačenje, možda dobar sat niz prav asfaltni put, ali kroz gustu šumu, u kojoj je morao da pazi na svaki korak, trebaće mu bar pet sati. Oprema mu je bila teška skoro petnaest kilograma, a teren je bio težak, brdovit, a ponekad i klizav po šljunkovitom tlu i blatu. Bio je naoružan tovarni konj, koji je, kroz mrač​nu šu​mu, po​ku​ša​vao da ho​da de​li​kat​no kao ba​le​ri​na. Namestio je kompas na sto osamdeset stepeni i počeo da hoda ka jugu. Teren je bio zarastao, pa je pazio na svaki korak kako ne bi slomio grančicu, ili zgazio grm. Gorštaci imaju sluh koji je poput so​na​ra, pa bi i naj​ma​nji zvuk odao nje​gov po​lo​žaj. U jednom trenutku skliznuo je u suv jarak i čuo kako šljunak škrguće po čizmama. Na sekund, srce mu je stalo, i ponovo je ostao nepokretan skoro dva minuta, osluškujući. I dalje nije bilo nikakvog zvu​ka ili po​kre​ta u toj oka​me​nje​noj mrač​noj šu​mi. Još jednom je pošao napred, koračajući meko, držeći ruke ispred sebe i opipavajući grane za koje će se pridržati, pokušavajući da ih ne slomi. Ponekad je teren bio prestrm da bi mogao da održi korak. Ipak, radio je ovo mnogo puta dosad. Bilo mu je potrebno sve strpljenje koje je mogao da

prikupi dok je nastavljao napred, klizajući se i spotičući pod mesečinom, ka uspavanom selu Kuš​ra​mu. Kada je u pet i trideset stigao na visoravan, bio je skoro na kilometar i po iznad kuća. Zabavilo ga je to što je video da je zeleni pašnjak sa satelitskog snimka zapravo polje opijuma, koji je bio glavni usev i iz​vor pri​ho​da se​la Kuš​ram. Znao je put i znao je da će mu noćni vizir pokazati kuda da ide. Takođe je znao da će, ako su Ibrahim i Jusuf u selu, biti straže. Ali najviše od svega, znao je borbeni kredo Mornaričkih foka: br​zi​na i iz​ne​na​đe​nje, kao i, ako je mo​gu​će, za​stra​ši​va​nje. Jer to je na​čin da po​stig​ne​te svoj cilj. Nastavio je napred, izbegavajući utabane staze i tražeći stenje iznad kuća. To stenje mu je po​slu​ži​lo kao za​klon ka​da je po​sled​nji put bio ov​de, pre šest go​di​na. Ali kada je fokusirao vizir na stenje, smrzao se. Kod stena je sedeo seljanin, s kalašnjikovim u krilu, očigledno stražar u poslednjoj noćnoj smeni. Činilo se da je okrenut ka selu i da s nekim, gestikulirajući, razgovara. U tom trenutku, Mak je ugledao drugog čoveka. Gledao je kroz veliki ru​ski dvo​gled i po​ka​zi​vao k me​stu na ko​jem se Mak ušan​čio u vi​so​koj tra​vi. – Sra​nje – šap​nuo je. – Vi​de​li su me. Mozak mu je radio svetlosnom brzinom. Trenutno, bilo ih je dvojica protiv jednog, ali ako ova dvo​ji​ca dig​nu uz​bu​nu, mo​že da bu​de i de​se​to​ri​ca na jed​nog. Stvari su izgledale kao da se kreću u usporenom snimku, dok je proučavao dvojicu seljana, dok ih je gledao kako se razdvajaju i kreću uzbrdo k njemu, prilazeći mu s dve strane, delujući kao tim. U zapadnjačkom žargonu to je bio običan opkoljavajući pokret. Zulu ratnici su to zvali „bivoljim rogovima“. Ništa tu nije bilo novo, a protivotrov je bio univerzalan – jedan od ove dvojice mora da pad​ne, i to br​zo. Mak je znao da će to oda​ti nje​gov po​lo​žaj, ali mu se pred​nost vi​še do​pa​da​la. Još uvek je video prvog čoveka, stražara Ahmeda Azana, ali drugi se kretao nisko pri tlu. Bilo je još uvek mračno, ali Mak je imao noćni vizir, pa je smestio metak ravno među Ahmedove oči i tre​nut​no ga ubio. A sad, gde je dođavola drugi smrad? Ahmed je pao bez zvuka, i Mak je pretpostavio da drugi čovek nije znao šta se desilo. Dva minuta, koja su se činila kao sati, Mak je nepokretno ležao i naj​bo​lje što je mo​gao pre​gle​dao te​ren. Odjednom, Golan Azan je pošao u napad. Tiho je prišao s leđa bivšoj foki, s veće visine, tačno iza njega. Nije znao da li je Mak sâm ili je deo tima, pa je izvukao zakrivljeni, kao britva oštar pastirski nož. Stuštio se niz brdo, trčeći, dok mu je vrećasta odeća mlatarala oko tela. Meke sandale nisu pravile nikakav zvuk u dodiru s travom. Bodež mu je štrčao iz desne ruke. U srcu mu je gorela želja za ubi​stvom. Deset metara ispod njega, Mak ga još uvek nije ni video ni čuo. Ipak, začuo se tup udarac kada je patanski seljanin skočio kroz vazduh, podignute desne ruke. Mak je krajičkom oka uhvatio obrise napada i svom snagom se otkotrljao ulevo, držeći obe ruke ispred sebe na klasični način borbe prsa u pr​sa Mor​na​rič​kih fo​ka. Golan Azan je pokušao da se okrene u vazduhu, da se baci na svoj plen, zamahnuo je nožem, pokušavajući da Maka ubode u vrat. Promašio je za nekoliko centimetara i nož je samo okrznuo Makovo levo rame. Sada je Mak s obe ruke zgrabio napadača, levom rukom mu je stegao bradu, dr​že​ći mu gla​vu mir​nom dok je za​mah​nuo de​snom i za​bio je u ključ​nu kost. Azan je vrisnuo. Mak nije mogao da ga spreči, ali je skočio na noge i odapeo udarac jačine parnog čekića, koji je sleteo tačno ispod Azanovih otvorenih usta. Snaga udarca zabacila mu je glavu una​zad i slo​mi​la vrat. Iz​gle​da​lo je kao da ga je uda​rio te​ret​ni voz.

Telo se još uvek trzalo u samrtničkim bolovima kada je Mak rešio da završi svoj napad. Uzeo je pušku i potrčao nalevo ka kućama. Spustio se preko neravnog tla, jureći i klizeći niz planinu, do pr​vih ku​ća u se​lu i glav​ne uli​ce. Mnogo ljudi je spavalo u selu, ali nije imao bolju priliku. Mogao je da se sakrije, da se primiri, i napadne kada za to dođe vreme. Takođe, znao je gde Ibrahim živi, i u blagoj svetlosti zore, osmatrao je dru​gu stra​nu uli​ce i ku​ću u ko​joj je jed​nom pri​si​lio te​ro​ri​stu da mu po​ka​že skro​vi​šte di​na​mi​ta. Pokušao je da se sabere, da se tačno seti gde je bio ranije. Činilo se poznatim, ali i nepoznatim. Za početak, nije video bure za kišu. A nije video ni pokvareni osmeh kapetana Muse Amina smeštenog na ravnom krovu kuće, s mitraljezom vladimirov KPV-14,5, koji su pre mnogo godina mudžahedini ukra​li iz na​pu​šte​nog ru​skog ten​ka. Kapetan Amin imao je Amerikanca na nišanu. I imao je jedan redenik municije. Nekako je znao da su njegovi drugovi na straži povređeni u borbi s ovim američkim monstrumom, i bez oklevanja kapetan je otvorio vatru. Ipak, imao je mali problem jer nikada dosad nije koristio jedno od ovih te​ških, so​vjet​skih ten​kov​skih ču​do​vi​šta. Mislio je da je dobro nanišanio, ali mu se puška otela iz stiska. Trznula se nalevo, pa nadesno i ogromni meci su poleteli na sve strane, bušeći liniju u zidu tri metra od mesta na kom je stajao Mak. Nije imao vremena da beži jer, kako je počeo, ovaj ludak s teškim mitraljezom pretio je da će srušiti ce​lo se​lo. Sva vrata koja je Mak video bila su zatvorena. Ali iza njega se nalazio veliki prozor, pa je ramenom razbio staklo i uskočio kroz njega, s puškom ispred sebe, više refleksno nego isplanirano. Pao je u praznu prostoriju čiji je pod bio prekriven srčom, i ispratio ga je rafal iz mitraljeza, koji je plju​vao, uda​rao i lo​mio zi​do​ve, ja​stu​ke i na​me​štaj. Nekim čudom, nije bio pogođen, i na podu je bio siguran, van silaznog ugla s kojim se mučio kapetan Amin. Ali ako uspe da tu jebenu stvar stavi pod kontrolu, gotov sam, mislio je Mak. S tom pu​škom bi mo​gao na dis​tan​ci da dr​ži či​tav je​be​ni vod. Kapetan je video kad je Mak uskočio u kuću, pa je odlučio da ga odmah dokrajči, tamo u toj sobi, a da pri tom ne potroši još dve stotine metaka na okolne seoske zidove. Dohvatio je ručni protivtenkovski bacač, oružje za koje je bio stručnjak, ubacio granatu u cev i ispalio projektil ravno u Makov prozor. I promašio. Za dlaku. Granata je udarila u zid i srušila pola prednjeg dela kuće u ogrom​nom obla​ku pe​ska i sme​đe pra​ši​ne. Mak je video granatu u letu, rep od belog dima, pa je skočio kroz zadnja vrata, na gotovo okomitu padinu, niz koju je, sa svom opremom, padao više od deset metara. – Jebem ti – rekao je. – Biće bo​lje da ubi​jem ovog lu​da​ka pre ne​go što nas on obo​ji​cu ubi​je. Dok je ulica bila uronjena i ogroman oblak smeđe prašine, Mak se popeo uz liticu i iskoristio zaklon od prašine da neprimećen pređe preko ulice. Stigao je do još jednog brda, iza Ibrahimove ku​će, i oda​tle je s le​đa vi​deo ka​pe​ta​na Ami​na na kro​vu, ka​ko na​me​šta ugao na mi​tra​lje​zu. Na trenutak, Mak je odustao od metaka. Izvukao je osigurač iz bombe i bacio je na krov, gde je eksplodirala uz ogromnu buku, ubila Amina, raznela ga po ulici, urušila pola ravnog krova i uništila KPV-14,5 za​jed​no s nje​go​vim po​kret​nim po​sto​ljem. U tom trenutku, još uvek sveže obrijan i prestravljen, Jusuf je istrčao iz kuće mašući kalašnjikovim i gušeći se od prašine, potpuno nesposoban da vidi bilo šta. Nikada više ništa ni neće videti. Mak ga je odmah prepoznao i pokosio ga kratkim, smrtonosno preciznim rafalom iz M-4. Brzina i iz​ne​na​đe​ne, bebi. Ni​ka​da ne iz​ne​ve​ra​va​ju. Ostao je još samo jedan. Ali Mak Bedford nije nameravao da odugovlači i čeka da selo povrati pribranost i hrabrost, i da krene za njim. Niti je želeo da čeka Ibrahima. Pretpostavljao je da je

fa​na​tik iz Al Ka​i​de te​ško dez​o​ri​jen​ti​san, mo​žda čak i po​vre​đen u ru​še​vi​na​ma kro​va. Nije imao pojma šta ga je čekalo iza tih zadnjih vrata i čije oči su ga posmatrale. Ali ako bude odlagao napad, ima dobre šanse da pogine. U Kušramu se nalazilo verovatno pedeset naoružanih i ne​pri​ja​telj​ski na​stro​je​nih Av​ga​ni​sta​na​ca. Ako krene odmah, ima bolje izglede. I tako je bivši major Tima 10 Mornaričkih foka, Enin muž i To​mi​jev otac, ko​rak​nuo kroz zad​nja vra​ta ku​će Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. Našao se u glavnoj sobi, lice u lice sa Šarifom Starijim, koji ga je, pokriven prašinom, gledao i u ru​ci dr​žao nož. Ibra​him se s pu​škom u ru​ka​ma iz​vla​čio iz ru​še​vi​na. Njegov otac je podigao nož i krenuo pravo na Makovo lice, ali se bivši specijalac izmakao i kundakom puške odalamio napadača u bradu. Dok mu je otac leteo preko sobe, Ibrahim je već bio na nogama, ali i dalje ošamućen, zbunjen i nekoordinisan. Zurio je u Amerikančevo lice, ne obraćajući pažnju na M-4, i na licu mu se videla zloba dok je polako izgovarao: – Ponovo ti, šejtane. Ovog puta ćeš umre​ti. Podigao je kalašnjikov, samo malo, pre nego što mu je Mak u smrtonosno pravoj liniji zabio četiri metka ravno u čelo. Ibrahim Šarif, terorista, ubica, fanatik i islamista, pao je mrtav ispred njegovih no​gu. Mak Bedford se okrenuo na peti i izašao napolje, u prašinu na ulici, još uvek tihoj, čiji su se stanovnici još uvek krili u svojim odajama, što dalje od bitke mitraljezima, bombama i ručnim bacačima granata koja se odvijala u poslednjih petnaest minuta. Dve kuće bile su skoro potpuno uni​šte​ne, i ni​ko se ni​je kre​tao. Mak je otrčao ka planini i probio se do visoravni. Dok se peo, začuo je poznati zvuk motora blek hoka kako tutnji preko planinskog vrha iznad sela, na putu da ga pokupi, da ga odveze što dalje od po​lja opi​ju​ma, na​zad u Tim 10 vo​da Fok​strot Mor​na​rič​kih fo​ka.

Epi​log Mak Bed​ford sti​gao je ku​ći u Mejn, gde ga je če​ka​lo krat​ko, slu​žbe​no pi​smo ko​je me​nja ži​vot: Dra​gi za​po​ved​ni​če Bed​ford, Velika mi je čast da potvrdim vaše unapređenje i vaš novi položaj na mestu zapovednika Tima 10 Mornaričkih foka, koje stupa na snagu odmah po vašem dolasku u Koronado. Admiral Mark Bred​fild za​mo​lio me je da bu​de uklju​čen u če​stit​ke ko​je vam upu​ću​jem. Pot​pi​sao ga je kon​tra​ad​mi​ral En​dru M. Kar​lou, na​čel​nik Spe​ci​jal​nog rat​nog za​po​ved​ni​štva. Pismo je bilo očekivano, ali nekako ga je ipak iznenadilo. En i Tomi su znali da se vraćaju u Ka​li​for​ni​ju i po​ći će na za​pad za Ma​kom čim se za​vr​ši po​lu​go​di​šte. Zasad je u domaćinstvu Bedford sve teklo normalnim tokom, dok su tatu pripremali za dugoročnu službu. Sve je trajalo oko tri dana, a postalo je beskrajno lakše kada je vlasnik lokalnog brodogradilišta, Hari Remson, rekao da će na neodređeno vreme iznajmiti njihovu kuću i koristiti je ka​da mu u po​se​tu do​đu de​ca sa svo​jim po​ro​di​ca​ma. Ono što je još više olakšalo stvari bilo je potpuno odsustvo administrativnih formalnosti u pogledu Makove poslednje misije. Nije bilo izveštaja, informisanja, nije bilo pouka, ni preporuka. Ni​če​ga. Čak ni te​le​fon​skog po​zi​va. Šefovi bezbednosnih službi Sjedinjenih Država, i vojnih i civilnih, želeli su samo da znaju da su četvorica najopasnijih ubica oslobođenih iz zaliva Gvantanamo mrtvi i da im više neće zadavati pro​ble​me. A to su definitivno znali. Vesti su se probile, šifrovane, otprilike dvadeset pet minuta pošto je Mak go​to​vo raz​neo gla​vu Ibra​hi​ma Ša​ri​fa. Na nekoliko kratkih, slavnih trenutaka, mir je zavladao u Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, Pentagonu i u Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Niko nije želeo ništa više. Džim Remšo, Endi Kar​lou, Bob Bir​min​gem i Mak Bred​fild na li​ci​ma su ima​li po​taj​ni osmeh ne​po​zna​tih, taj​nih rat​ni​ka. Mak je odleteo iz Branzvika i šest sati kasnije sleteo na jugozapadnu pistu američke mornaričke baze Koronado. Izašao je iz aviona noseći svoj trozubac po prvi put od kada su ga grubo kaznili Me​mo​ran​du​mom o uko​ru, ko​ji mu je za​pe​ča​tio ka​ri​je​ru. Za​ma​lo. Osmeh njegovog bivšeg borbenog vozača, vodnika Džeka Tomasa iz Nešvila u državi Tenesi, bio je širok poput zaliva San Dijego, dok je stajao na pisti i pozdravljao svog starog šefa. Zatim ga je Džek odvezao s istog aerodroma na kom su se godinu dana ranije oprostili, nakon presude vojnog su​da. – Svi su baš sreć​ni što se vra​ća​te ku​ći – re​kao je. – Ne​do​sta​ja​li ste nam, go​spo​di​ne. – Hvala, Džek – odgovorio je novi zapovednik. – I vi ste meni nedostajali. Nije bilo dana a da ni​sam po​mi​slio na sva​kog od vas. – Čak i na me​ne, go​spo​di​ne? – Po​go​to​vo na te​be, si​ne. Ko​li​ko pu​ta si mi spa​sao ži​vot u sta​rom oklop​nja​ku? – Dva​put, go​spo​di​ne. Oba pu​ta u Bag​da​du. – I evo nas opet. Ima li ne​kih ve​sti gde će De​set​ka ići sle​de​ći put? – Pri​ča se o Av​ga​ni​sta​nu. Ni​šta od​re​đe​no. Ali vi ste ne​ka vr​sta struč​nja​ka za tu oblast, zar ne?

– Da, bio sam ta​mo. - KRAJ -

1 Engl.: IED (improvised explosive device) – improvizovana eksplozivna naprava, ručno izrađena mi​na iz​ne​na​đe​nja. 2 Ko​ro​na​do – po​lu​o​str​vo u San Di​je​gu na kom se na​la​zi ba​za za obu​ku Mor​na​rič​kih fo​ka. 3 Engl.: nalivanje vodom – način mučenja kada se na lice svezane žrtve sipa voda stvarajući osećaj uta​pa​nja. 4 Fr.: iz​van bor​be. 5 Se​di​šte Mo​sa​da, izra​el​ske oba​ve​štaj​ne slu​žbe. 6 Se​ve​ro​za​pad​na po​gra​nič​na oblast Pa​ki​sta​na. 7 Sta​ri grad Pe​ša​var. 8 Fraza zasnovana na Novom zavetu (Matej 5:14), u američki leksikon i folklor ušla u sedamnaestom veku kroz propoved Džona Vintropa, koji je koloniste na putu za Ameriku pozivao da budu primer sve​tu. 9 Fr.: do​bar dan, sta​ri moj. 10 Na Dan nezavisnosti, to jest svakog 4. jula, širom Sjedinjenih Država tradicionalno se priređuju ve​li​ki va​tro​me​ti. 11 Eks​cen​tri​čan i ne​ra​zu​man lik iz ro​ma​na Her​ma​na Vo​u​ka Po​bu​na na bro​du Kejn. 12 Lik iz romanâ bri​tan​skog pi​sca Džo​na le Ka​rea. 13 Engl.: Me​mo​ran​dum o uko​ru za pri​pad​ni​ke voj​ske Sje​di​nje​nih Dr​ža​va. 14 Engl.: Black Ops (Black Ope​ra​ti​ons) – taj​ne voj​ne ope​ra​ci​je če​sto izvan ili na ru​bu za​ko​na. 15 Arap.: emir – princ, za​po​ved​nik, vo​đa, ko​man​dant. 16 Engl.: Jo​int Ser​vi​ces Sig​nals Unit – Zdru​že​ni cen​tar ve​ze. 17 Engl.: Go​vern​ment Com​mu​ni​ca​ti​ons He​a​dqu​ar​ters. 18 Engl.: For Your Eyes Only – sa​mo za va​še oči. 19 Engl.: Cow & Calf Rocks – Ste​ne kra​ve i te​le​ta. 20 Po​zna​ti hi​po​drom u Nju​jor​ku. 21 Engl.: Go​vern​ment Co​de and Cip​her School. 22 Engl.: am​mo​ni​um ni​tra​te / fuel oil. 23 Engl.: Ba​sic Un​der​wa​ter De​mo​li​tion. 24 Sta​ri za​vet, Dru​ga knji​ga Moj​si​je​va, 3:7–8, u pre​vo​du Đu​re Da​ni​či​ća. 25 Engl.: CNO (Chi​ef of Na​val Ope​ra​ti​ons) – na​čel​nik Mor​na​rič​kih ope​ra​ci​ja. 26 Engl.: sou'we​ster – vr​sta še​ši​ra za za​šti​tu od ki​še. 27 Engl.: SO​SUS (So​und Sur​vel​li​an​ce System) – Si​stem zvuč​nog nad​zi​ra​nja. 28 Engl.: Si​stem zvuč​nog nad​zo​ra. 29 Jogi Bera, poznati američki igrač bejzbola, zapamćen po mnogim doskočicama, od kojih je jedna: It’s déjà vu all over again – evo opet de​ža vi.