Дуго ишчекивани расплет Rade Dragović | 09. септембар 2017.
Скуп одржан 23. и 24. септембра 1987. био је преломни моменат у уздизању Слободана Милошевића у националног лидера, али и почетак новог периода југословенске државе и српског друштва
ПРИМОПРЕДАЈА Иван Стамболић и Слободан Милошевић на Десетом конгресу СК Србије
ПРЕДЛАЖЕМ да се Централни комитет изјасни о предлогу Председништва. Он гласи: друга Драгишу Павловића треба разрешити дужности члана Председништва. Ко је за нека дигне руку. Против - осам. Уздржаних је 18. Констатујем да је Централни комитет са осам гласова "против" разрешио друга Павловића. Хладнокрвно и бирократски суво, без вишка речи, мимике или емоције, сабирајући гласове, пред укљученим камерама ТВ Београд пре тачно 30 година Слободан Милошевић закључио је једно од најпознатијих заседања Централног комитета Савеза комуниста Србије - антологијску Осму седницу. Скуп одржан 23. и 24. септембра 1987. године данас се сматра догађајем који је најавио последњи чин историје Југославије. "Осма" је била преломни моменат у уздизању Слободана Милошевића у српског националног лидера, али и почетак новог и најтежег периода југословенске државе и српског друштва. НА ТУРОБНУ и мучну седницу ЦК СКС одржану у здању Скупштине у тадашњој Улици маршала Тита (данас Краља Милана) данас се гледа на много начина. Најчешће се оцењује као отварање пута Милошевићевој неограниченој власти, почетак распада, али и као крај борбе за Титово наслеђе у Србији. Пуштена је одјавна шпица полувековног сна о заједништву јужнословенских народа почетак још једне трагичне српске голготе.
Седница врха српских комуниста одржана равно пре три деценије увертира је у трагедију већине њених главних протагониста. Слободан Милошевић умро је у Хашком трибуналу 2006. године, током суђења за ратне злочине почињене у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Иван Стамболић је шест година раније отет и мучки уморен на Фрушкој гори. Драгишу Павловића, проскрибованог, пораженог и разочараног издало је срце 1996. године. Осма седница је пресудно утицала на животе тројице њених најважнијих актера, трајно обележивши њихове каријере, успоне и падове. Ову седницу то је заогрнуло митским плаштом историје и судбине који ни до данас није скинут. "Све је почело на Осмој седници", небројено пута се чуло у домаћој јавности током протеклих 30 година. Овај, уз Брионски пленум и пад Александра Ранковића, вероватно најпознатији партијски састанак икада одржан у Југославији помиње се као средишња тачка косовског питања, Милошевићеве аутократске власти, почетак суровог уклањања политичких противника, легитимизација национализма и насиља. Успут, ти душебрижници истовремено заборављају причу с почетка седамдесетих година прошлог века и Титовог обрачуна са српским либералима. ИСТОРИЧАРИ се противе посматрању прошлих догађаја са садашњих становишта. Из угла науке Осма седница није, иако се то често доводи у везу, почетак нити разлог распада Југославије, низа српских трагедија, поприште пораза напредних, а победе ретроградних снага у друштву. Судбина Југославије, потоње Србије, Косова, милошевићевског апарата резултат је мноштва унутрашњих и спољних фактора, међу којима је партијски обрачун, ма колико значајан био, тек једна од многих околности. Епитет историјског скупа "Осма" је добила тек накнадно, ретроспективно, протоком времена и низањем трагичних догађаја. Србија до данас није успела да пронађе излаз из косовског лавиринта. Унутрашњи дијалог о будућности Покрајине, којем смо ових дана сведоци, без обзира на драстично промењене околности, поново указује на сложеност овог питања и Осму седницу наново ставља пред суд времена. Чињеница је да је Косово било кључно питање тадашње Југославије које је генерисало многе проблеме и процесе у земљи. Ово, нажалост, три деценије касније може да се примени и на данашњу Србију. Фантазисти би зато рекли да дух Осме седнице још увек лебди над домаћом политичком елитом која се и данас рве са наслеђем њених учесника. РУШЕЊЕ Ивана Стамболића направило је дугоишчекивани дисконтинуитет са дотадашњом политиком српског руководства. Он се, међутим, претворио у трагичну серију пораза. Милошевићев стил владања оличен у ауторитету једног човека (и његове жене), популизму и медијско-полицијском апарату уместо решавања проблема, само је донео нове и још веће кризе. -Нисам прибегавао олаким обећањима и тиме сам огорчио многе своје сараднике и пријатеље - говорио је Стамболић у годинама после Осме седнице. - До последњег тренутка желео сам да сачувам јединство руководства. Био сам свестан да са поцепаним вођством и Партијом нећемо моћи ништа ваљано да направимо ни са новим Уставом нити са односима на Косову. Ни у економији ни у Југославији. Показало се да сам од две несреће уграбио - обе. Косово је за нас коначно изгубљено и то на најгори и најскупљи начин, а сав мој и рад мојих сарадника окончан је тако да бих га се најрадије одрекао. Осма седница била је јуриш на власт по опробаном систему клеветничких оптужби и осуда на једној страни, а на другој олаких обећања. МИЛОШЕВИЋ се током своје владавине деведесетих година није освртао на обрачун са Стамболићевом струјом у Централном комитету. Уместо њега, то су чинили његови сарадници. Они су указивали, а и данас то чине, да је Србија осамдесетих година вапила за променама, да је Косово било пред експлозијом, као и да је дотадашња политика била увелико превазиђена. Препознавали су и Стамболићеву намеру да спута Милошевићев утицај, који је почео да расте после чувене посете Косову Пољу априла 1987. "Државне напетости које је разрешила Осма седница биле су достигле такав ниво да је њихово разрешење било неминовно, овим заседањем или на други начин", бележи у својој књизи "Како су Срби изгубили век" један од највернијих Милошевићевих сарадника Борисав Јовић. "Да таквих напетости није било, Осма седница се сигурно не би могла догодити, или ако би се догодила не би могла да остави трага у историјском и политичком памћењу, као што је сада случај."
Осма седница је прича о прохујалом времену, у коме је своје последње часове живела земља која је генерацијама била остварење снова. То је и сторија о њеном тужном крају, људима несвесних терета историје и епохе коју живе. "Осма" је и сведочанство о политичким амбицијама, које не познају границе. Она је, уосталом, доказ макијавелизма, али и рецидив старе комунистичке догме из доба револуције зване "ко није с нама, тај је против нас".
ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ ПАРТИЈСКОГ ОКВИРА ОСМА седница у својој суштини била је унутарпартијска борба сукобљених фракција у оквиру једне, од мноштва локалних комунистичких савеза у СФРЈ. Њен одјек, међутим, говори да је превазишла ускопартијски оквир. Због догађаја који ће уследити, попут Меморандума САНУ, биће проглашена тмурним весником неславне будућности, која ће Србију убрзо увести у вртлог ратова, међународних санкција, егзодуса и ланчаних криза које се осећају до данас.
Умирање балканског болесника Rade Dragović | 10. септембар 2017.
Грогирана привреда, гломазан и неефикасан политички апарат, бирократија и празнословље, бујајући национализам и девалвирана идеологија указивали суна то да Југославија броји своје последње године
Бранко Пешић, Дража Марковић, Душан Глигоријевић и Жика Ковачевић
ЈУГОСЛАВИЈА је 1987. године била на умору. Док је велики део народа притиснут свакодневним проблемима живео у илузији да ће држава опстати, у политичком естаблишменту близак крај није видео само онај ко то није хтео. Заједничкој држави истицао је рок трајања, а дах умирања балканског болесника био је свеприсутан.
Држава коју је народима и народностима у наслеђе оставио Јосип Броз Тито пре три деценије била је парализована. Изнурена вишегодишњом економском и политичком кризом, под теретом нерасветљене прошлости и устрептала од све динамичније садашњости, СФРЈ није могла да се носи са бројним проблемима који су је притискали. Грогирана привреда, гломазан и неефикасан политички апарат, бујајући национализам и девалвирана идеологија указивали су на то да Југославија броји своје последње године. ПРОМЕНЕ на међународној сцени су, наравно, утицале на такво стање. Већ у јануару одржан је пленум ЦК КП СССР који је означио почетак совјетске перестројке, која је улила наду у скору трансформацију превазиђеног комунистичког система, али и јасно означио идеолошки и привредни заокрет Москве. Запад се полако али сигурно успињао на пијадестал победника у Хладном рату. Совјети су губили и трку у наоружавању, а Источни блок све теже се носио са све снажнијим покретима који су тражили хитну трансформацију власти, политичког и економског система. Европа, САД, Католичка црква и бројне западне организације помагале су ове групе које су на својој листи захтева имале политичке, економске и друге реформе. Југославија је све ове промене посматрала пасивно, без жеље и снаге да се активно укључи у светске трендове. Унутрашње прилике нису јој ишле наруку, али и данас чуди толика истрајност у игнорисању свих могућих глобалних промена. Држави су биле преко потребне дубинске реформе, а уместо њих владајућа партија и њен кадар спроводили су диктатуру фраза и изградње Потемкинових села. Уместо новог система вредности, државног устројства и прекомпозиције економије, Југославијом се разлио национализам. ТИТО је умро седам година раније. Његов одлазак означио је почетак последњег чина велике балканске федерације. После кратке фазе жалости и зарицања у чување његових тековина оличеног у паролама "И после Тита - Тито", "Титов пут - наш пут", "Чуваћемо братство и јединство као зеницу ока", држава се суновратила ка политичком и привредном колапсу. Испливала су нерешена и дуго игнорисана национална питања, све мане озлоглашеног Устава из 1974. године, албански сепаратизам, тежње ка већој самосталности западних република, изузетно висок спољни дуг, одлив становништва... Југословенска економија касних осамдесетих била је истински у лошем стању. Један од највећих проблема државе била је презадуженост. У годинама које ће уследити после Титове смрти дуг државе биће на максимуму, док ће њена способност да било шта врати бити на најнижој тачки. Од шездесетих година јавни дуг се увећавао за око 17 одсто сваке године, да би 1991. он износио готово незамисливих 20 милијарди долара. ШТА ПОСЛЕ ТИТА И КАРДЕЉАКОЛИКО је врх југословенске власти био кратковид и самоуверен у својим заблудама сведочи и разговор који су годину дана пред Титову смрт водили Дража Марковић, челни човек Србије, и Едвард Кардељ, главни идеолог нове Југославије. Марковић је у духу времена изговорио питање које је више-мање постављао сваки Југословен: "Отићи ће Тито, отићи ћете и ви Бевц, шта ћемо онда?" Кардељ му је на то одговорио: "Нико радницима не може узети фабрике, нико не може оспорити политику несврстаности, нико не може оспорити идеју братства и јединства." Свега деценију касније радници су остали не само без фабрика, већ и без хлеба, несврстаност се преселила у музеј, а братство и јединство доживело је најтежу негацију - у крвавом грађанском рату.
ИЗМЕЂУ 1970. и 1980. убрзано расте трговински суфицит Југославије. Део разлике између огромног увоза и скромног извоза пребијан је дознакама гастарбајтера, које су достизале и две милијарде долара годишње. У то време ван матице је живело и радило више од милион грађана СФРЈ, а на врхунцу одлазака трбухом за крухом у иностранству је привређивало чак 20 одсто радне снаге. Почетком осамдесетих година пресушује прилив позајмљеног новца, што државу доводи у предколапсно стање. Јер југословенска економија не само да није имала капацитет за враћање дугова, већ је и њено основно функционисање зависило од нових задуживања. Југословенски БДП после 1980. стагнира, а од 1986. и драстично опада. Размере кризе која ће у деценији пре распада Југославије добити свој пуни замах могле су се наслутити још почетком седамдесетих година. Примања су константно опадала, упркос упумпавању велике количине девиза. Инфлација је била двоцифрена, а неколико година пред Титову смрт достигла је и невероватних 40 одсто годишње. Упркос великом одливу радне снаге, стопа незапослености је почетком осамдесетих нарасла на 12 одсто. Само овај податак, сам по себи, био је поуздан знак да је рецесија увелико стигла.
ВЛАСТ и стручна јавност биле су свесне понора који се отвара под ногама посустале федерације, али се о размерама кризе ретко отворено говорило. Системски узорци кризе нису могли бити отклоњени низом државних мера, међу којима су уз највећу помпу најављени "Друштвени план републике" из 1981, "Програм дугорочне стабилизације" из 1983. и "Програм привредног развоја" 1985. и други. Крах "мера стабилизације" био је замаскиран увећањем страних кредита и повећањем економског исељавања становништва. Управо тих година држава се суочила са још једним проблемом, који ће до данас пратити све бивше републике - Југославију је од 1971. до 1981. године напустило чак 30.000 факултетских образованих младих људи. Устројство државе наметнуло се као питање у преговорима Југославије и Међународног монетарног фонда. Делегација ММФ-а током 1985. и 1986. године била је на становишту да је реформа уставног система услов за опоравак привреде, како би Југославија могла да враћа своје дугове. Уз други стендбај аранжман затражено је да укидање права вета република на савезном нивоу, као и покрајина унутар Србије, буду обавезне мере пред реформу привреде и финансија. Ови потези требало је да убрзају реаговање државе на економске токове и омогуће неопходне подстицаје привреди. Исход је, под притиском ММФ-а, стигао тек 1987. године у виду амандмана на Устав из 1974. године. Догађаји који су уследили, међутим, показали су да је за било какву темељну реформу Југославије - постало прекасно. КЉУЧНИ проблем југословенске државе био је слабост вођства које је државу преузело после Тита. Југословени политичари нису имали ни зрелости нити знања да пронађу пут. Стара генерација коју су чинили стари борци и револуционари била је заглављена у тековинама рата и слепог титоизма. Ништа нису били бољи ни млађи кадрови, огрезли у бирократију, празнословље, општеобавезно начело консензуса, којег најчешће није било око свега што је иоле битно, али и повластица које им је режим пружао. Тиме је изгубљена вероватно последња прилика да се Југославија или сачува или у миру рашије на саставне делове и тако избегну крваве године расплета.
Крај "двоглаве" власти у Србији Rade Dragović | 11. септембар 2017.
Заокретом у односу према Косову и посебно према мукама тамошњих Срба, уз понеку јачу реч, Милошевић је градио имиџ човека који је свестан ситуације и који има снаге да ствари промени
ПРЕЛОМ Милошевић је схватио муке косовских Срба
СЛОБОДАН Милошевић, председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, у среду 23. септембра 1987. године по обичају устао је рано. У свом стану у Улици 14. децембра, подно Црвеног крста, попио је кафу. Иако унапред обавештен о ударним темама, прелистао је штампу. Возач је чекао испред зграде. Oбукао је класично дворедно сиво одело и белу кошуљу и сигурним кораком кренуо ка паркингу пред зградом. Партијски "мерцедес" десетак минута касније довезао га је до небодера на Новом Београду, где се на десетом спрату налазио његов кабинет. Очекивала га је серија састанака и телефонских разговора, последње припреме за састанак заказан за 16 часова. Заседање ЦК које ће почети по подне истог дана остаће запамћено као Осма седница, жестоки обрачун двеју фракција српских комуниста. Милошевићa je очекивало 20 сати бурне и напете расправе која ће његов живот усмерити у сасвим новом правцу. Реч је била о кључној борби из које ће изаћи као неспорни партијски и национални лидер Србије. Кулисе антологијске седнице, међутим, дуго су и пажљиво припремане. МЕСЕЦИМА је монтирана сцена на којој ће бити смењен председник Градског комитета Београда Драгиша Павловић. Он је био важна, али свакако не права и једина мета ове политичке игре. У средишту Милошевићеве режије био је његов дугогодишњи политички патрон и пријатељ - председник Председништва СР Србије Иван Стамболић. Да би се обрачунао са овим двојцем, Милошевић ће мобилисати све могуће снаге - партијске, државне, обавештајне, медијске... Стамболић, иако старији, искуснији и боље позициониран на хијерархијској лествици, ближио се свом политичком крају. Потценио је Милошевића, његову енергију, одлучност и амбицију која није презала од уклањања човека који му је био ментор, заштитник и чак 25 година пријатељ.
Још у раној фази комунистичке диктатуре усвојено је правило да се политички обрачуни одвијају иза затворених врата. Састанак, оптужница, гласање, кратки коминике после седнице и - то је све. Тако су уосталом пали Александар Ранковић 1966, маспоковци 1971, српски либерали 1972. године. ПРВИ пут после смене Милована Ђиласа 1954. врх Партије отворио је седницу за народ - Телевизија Београд директно ће преносити састанак. После Титове сахране и фудбалских дербија вечитих ривала Црвене звезде, Партизана, Динама и Хајдука, Осма седница ће постати најгледанији ТВ садржај који је РТБ икада преносио. Милионски аудиторијум био је сведок не само пада једне и успона друге политичке личности, већ партијског обрачуна у коме се не нити бирају средства. - Било је мучно. Трајало је предуго, говорило се много и отровно. Било је то пре свега психичко мучење причаће касније већина учесника овог скупа, нарочито оних из табора Ивана Стамболића. Као повод за одржавање ове седнице узет је иступ Драгише Буце Павловића на конференцији за штампу одржаној 12 дана раније, на којој се бавио узаврелим проблемима на Косову и најављеним брзим решавањем овог питања. Пред главним уредницима медија и пред укљученим ТВ камерама Павловић је дигао глас против српског национализма као методе борбе против албанског, како се то тада говорило, "национализма, иредентизма и шовинизма". Ове речи односиле су се у првом реду на Слободана Милошевића, који их је искористио да крене у одлучну битку за власт. МИЛОШЕВИЋ је од доласка на место првог човека српских комуниста заправо устоличен као водећа политичка личност у Републици. Како примећује публициста Славољуб Ђукић, све што се догађало до Осме седнице само је међуфаза у којој су Стамболић и Милошевић делили власт. Време двоглаве владавине је истицало, а Слободан је чинио све да се оно додатно убрза. Прва жртва ове смене морао је бити Драгиша Павловић. О овом човеку претходних 30 година било је различитих коментара, али већина је сагласна да је Буца својим образовањем, политичим талентима и амбицијом имао добру перспективу за уздизање у сам врх тадашње власти. Стицајем околности, својим и туђим грешкама, саплетен је готово на првом кораку. Говор и ставови првог човека београдских комуниста о Косову и начину решавања проблема национализма у покрајини биће обједињени у "случај Павловић", који ће бурних и напетих септембарских дана бити разматран на седници проширеног Председништва Градског комитета, као и на Председништву ЦК Србије. То је била увертира пред коначни слом. Борба за власт у Србији била је отворена, интереси огољени, а припреме за коначни обрачун на Осмој седници у пуном јеку. Заокретом у односу према Косову, и посебно мукама тамошњих Срба, уз понеку јачу реч Милошевић је градио имиџ човека који је свестан ситуације и који има снаге да ствари промени. "Једина негативна реакција дошла је одакле је нико није очекивао", наводи Милошевићев саборац из тог времена и будући шеф југословенске државе Борисав Јовић. "Медији су већ учинили своје да Милошевић стекне огромну подршку и углед, што није одговарало оном делу руководства Србије које је себе сматрало главним лидером и које се за све питало и о свему одлучивало. На оно што ће кулминирати по Милошевићевом повратку са Косова Јовић гледа као на покушај Ивана Стамболића и Драгише Павловића да га дискредитују и да се његов чувени говор из Косова Поља омаловажи и да му се сруши углед. Поражени Иван Стамболић имао је сасвим друго виђење овог догађаја. Свој став пренео је новинару Славку Ћурувији: "Свима нама пораженима на Осмој седници било је јасно да циљ није Драгиша Павловић, већ даљи ток ствари, судбина других људи. То је био обрачун са људима у борби за голу власт. Пред нама је у рушилачком рушењу разваљивано све оно што је мукотрпно грађено и десет година демократски изборено. Већ је био зрео плод промена, нових резултата и стања. А све то да би се завладало људима, а не њиховим проблемима и мукама", објашњавао је Стамболић..
ВЛАДИКА АМФИЛОХИЈЕ О МИЛОШЕВИЋУ
МИЛОШЕВИЋ је брзо и лако освојио подршку најшире јавности. Српским ушима пријала је његова порука - решићемо проблем на Косову. О томе је годину дана после Осме седнице за љубљанску "Младину" говорио и тадашњи владика банатски Амфилохије (Радовић). "Окоштале партијске структуре, које су у много чему својим опортунизмом и политикантством допринеле стању на Косову, почеле су да пуцају. Догађаји на Косову били су толико очигледни и трагични да су чак и најокорелији комунисти морали да кажу: 'Овако више не иде. Или ћемо потписати потпуну издају свих својих националних и интереса народа на том простору или треба нешто измјенити'. И тако је Милошевић негдје казао: 'С Партијом или без ње Србија мора да сачува своје Косово'. Да је послије 50 година један предсједник то могао рећи, сигурно значи да се нешто преломило и сазрело дубље. То је то, то је нешто што се не може зауставити".
Манири бирократске самовоље Rade Dragović | 12. септембар 2017.
Драгиши Павловићу је замерено да је заузимао самовољне политичке ставове који су нанели велику штету јединству Савеза комуниста. Србија је била премала за амбиције, ауторитет и политичку снагу двојице људи
Иван Стамболић на Осмој седници
ОДБАЦУЈЕМО покушаје ревизије закључака и задатака о Косову које су усвојили Централни комитет СКЈ и комитет Србије. Нико нема право да те ставове мења нити релативизира. Заузимањем таквих политичких ставова и њиховим брањењем по сваку цену Драгиша Павловић нанео је велику штету јединству Савеза комуниста Србије у акцији коју, заједно са СКЈ, води на Косову. Он то није видео. Видео је само себе, као јединог који је у праву. Не ради се само о неслагању и опирању, него и о јасно вођеној акцији чији је циљ да се дискредитују СКС и његово руководство." Равним и монотоним гласом, без емоције и с препознатљивим књажевачким нагласком, секретар Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије Зоран Соколовић прочитао је на самом почетку Осме седнице одлуку овог партијског форума о судбини Драгише Павловића. Овим текстом, који је Милошевићева група писала претходне ноћи, почео је дефинитивни обрачун двеју група српских комуниста. Павловићева одговорност формално је била тема заседања, али је права мета милошевићеваца био председник Председништва Србије Иван Стамболић. Србија је била премала за
амбиције, ауторитет и политичку снагу двојице људи. Већ неколико месеци касније, на политичкој сцени остаће само један - Слободан Милошевић. ПАВЛОВИЋУ је замерено да је опструисао решавање косовског проблема, упркос јединству партијских форума. Осуда метода борбе против, како се то говорило, контрареволуције на Косову, коју је јавно изнео, нанела је, наводно, велику политичку штету, која је могла бити отклоњена само - његовом сменом. Замерено му је да је водио соло акцију, супротно главном току партијских комитета, таргетиран је и због самовоље, опортунизма, недовољне заштита лика и дела Јосипа Броза... "Читав низ написа у штампи показује смишљену и континуирану акцију Драгише Павловића да оспори напоре Председништва ЦК СКС, да одложи извршење његових одлука и да у јавности остави утисак да Председништво води акцију на Косову на начин који иде наруку националистима и иредентистима", читао је Соколовић "оптужницу" на Осмој седници. Наводио је да Павловићеви поступци указују на "манир бирократске самовоље, којој је подлегао у беспринципијелном настојању да за своја гледишта добије ширу јавну подршку". "Опортунизмом Драгише Павловића укочена је политичка акција коју је покренуло Председништво ЦК. Изгубљено је огромно време. Не можемо дозволити да његов опортунистички став и понашање коче спровођење закључака о Косову", читао је даље Соколовић. У ПРВОМ реду у здању Скупштине седео је Иван Стамболић и, озбиљног лица, слушао шта Соколовић чита. Није то за њега било ништа ново. Исте тезе неколико пута изнете су током предигре на два састанка одржана током претходне две недеље. Очевици Осме седнице и тумачи времена у коме се она одиграла тврде да му је тек тада, на заседању, у ноћи између 23. и 24. септембра, постало јасно - да је изгубио. Нада је још постојала, али Иван је у себи откривао истину да Милошевић на својој страни има готово све - комитете, гласове, медије, Армију, службе безбедности... Спознао је и да је Павловићева смена први корак, а да је следећа мета он... На то је указивало и што је председавајући Милошевић одмах после уводничара реч дао Николи Љубичићу. Генерал Армије, члан Председништва СФРЈ и члан Председништва ЦК СКЈ имао је велики ауторитет у тадашњој владајућој номенклатури. Својим минулим радом и ратним стажом наметнуо се као моћна спона старе и нове гарде политичара. ЉУБИЧИЋ је после подужег демагошког увода у коме је наглашавао "сложеност ситуације и друштвене стварности", "проблеме с којима се наше друштво сусреће", "потребу за радним јединством", уз прекор јавно позвао Драгишу Павловића да се сам повуче. "Ми о овом и сваком другом Павловићу морамо водити рачуна све дотле док он и даље буде на позицијама у СКС, без обзира на грешке које је направио", изговарао је Љубичић своју "пресуду пре пресуде". "Ми људе не смемо ломити, о њима морамо бринути. Жао ми је што друг Павловић није прихватио мој предлог. Ја сам му саветовао да поднесе сам оставку. Он има неке своје разлоге због којих то није урадио и није ме послушао." Куцнуо је час за одбрану. Овог задатка се прихватио Иван Стамболић. Очевици Осме седнице слажу се да то није био онај самоуверени, луцидни и виспрени Ивица. За говорницом је стајао уморан, несигуран и изгубљен човек, који је деловао као да још не схвата свој катастрофални положај. Био је опширан, нефокусиран. СТАМБОЛИЋ је добар део свог говора потрошио на, у суштини, неважне процедуралне примедбе и кршење статута и осталих прописа. Подршку Драгиши Павловићу, међутим, није крио. "Запуцао" је и на Милошевића. "Председник Председништва остаје упоран у својој замисли да овај случај реши преким путем, не видећи далекосежне проблеме које такво решење неминовно отвара у политичком животу наше републике", бранио се Стамболић. "Павловић се руши само зато што је у једној његовој реченици Слободан Милошевић или неко други видео некакву алузију на себе. Уместо да одговорно процењује, Председништво ЦК два дана се спорило о тој реченици, питајући се да ли је значила ово или оно. Из тога
су извучене тешке оптужбе. Од самог почетка пошло се изгледа од тога да се Павловић прогласи одговорним, тачније, кривим." ЖЕЛЕЋИ да избегне дубљи конфликт, конфузно и снисходљиво, позвао се чак и на јасно сврстаног Љубичића. "Друг Љубичић је о томе најбоље говорио", казао је, свестан или не чињенице да је Љубичић рушио и њега и Павловића. У једном тренутку окренуо се према председавајућем Милошевићу, заваљеном у фотељу иза које је стајала Титова биста. "Био сам уверен да ће друг Милошевић испољити веће способности и смисао за окупљање и спречавање опасности од сукоба и нејединства." То је био израз његове последње наде да ће иза себе наићи на поглед старог пријатеља и зрно топлине друга који ће га разумети и спасти пропасти. То се, међутим, није десило. "Ко се даље јавља за реч?", процедио је хладно, без реплике и коментара, Милошевић.
ЉУБИЧИЋ КАО ТИТО НИЈЕ нимало случајно што је Осму седницу отворио Никола Љубичић. Неколико месеци раније генерал је своје симпатије од Стамболића преусмерио ка енергичнијем Слободану. "Милошевић је Љубичића третирао онако као је само Тито некада био третиран - био је први говорник, а напад на њега био је унапред искључен, јер је генерал дуго година припадао најужем кругу око Тита, а његова контрола над делом војног обавештајног апарата никада није престала. Вешт у сплеткама, Љубичић је добро уочио прилику да се врати у политику на велика врата", бележи у свом реферату "Осма седница - крај борбе за Титово наслеђе у Србији" историчар Коста Николић.
Сложан двојац из "Техногаса" Rade Dragović | 13. септембар 2017
Тандем Стамболић-Милошевић, млади, полетни, прагматични, са стилом како у облачењу и у опхођењу, тако и у доношењу одлука, виђени су као будућност српског вођства државе и партије
Стамболић и Милошевић били су пријатељи четврт века
ИВАН Стамболић и Слободан Милошевић сукобили су се на Осмој седници после пријатељства дугог 25 година. Током свих ових година били су и приватно и пословно - нераздвојни. Будући лидери Србије упознали су се још 1961. године на Правном факултету у Београду. Двојица бруцоша, иако различитог порекла, па и година (Стамболић је био пет година старији), брзо су се и лако разумели. Постали су другови, па пријатељи, а затим пуне две деценије најближи сарадници и саборци. Стамболић који је брже грабио са врховима тадашње владајуће номенклатуре вукао је и протежирао Милошевића. Био му је политички патрон. Слоба је њему, опет, био узданица, верни чувар леђа, поуздани партнер, ефикасан "чистач". То је и био разлог што је Милошевић наслеђивао функције са којих је Иван одлазио. Тако је било од општинског комитета Старог града, "Техногаса" београдске Партије, Централног комитета Србије... Милошевић је до првих положаја у Партији ишао уобичајеном рутом, док је Стамболићев пут био пун кривина. Рођен на селу (Брезова код Чачка), учио је металостругарски занат, а шегртовао је у трећој смени чачанске фабрике резног алата "Цер". Убрзо прелази у Београд, где ради као КВ радник у Индустрији мотора у Раковици. На своју руку уписује Правни факултет и ванредно га завршава, а паралелно се пробија кроз партијску организацију. МИЛОШЕВИЋ и Стамболић чиниће окосницу прворазредне групе ангажованих студената са перспективом, коју ће као партијски секретар Правног факултета предводити Небојша Попов, а коју ће чинити још и Коста Чавошки и Јагош Ђуретић. - Иван је имао изванредан пут. Био је један од најистакнутијих омладинаца радника наше генерације. Као веома млад отишао је у привреду, одакле се супериорно вратио у политику - присетио се 1988. у
интервјуу "Дуги" Душан Митевић, Стамболићев шеф из омладинске организације. Случај ће уредити да пуно година касније Митевић буде једна од кључних карика његовог рушења на "Осмој". Преокрет настаје када 1965. године Иван постаје директор предузећа "Техногас", у које на место заменика доводи Милошевића. Тиме је успостављена пракса да Слободан преузима Стамболићеве фотеље која ће уз поједине прекиде, трајати све до Осме седнице. Ово предузеће, иначе, постаће главна акумулација кадрова који ће почетком осамдесетих обављати најважније послове у Републици. То је и инспирисало тих година актуелан штос који се приписује Милошевићевом политичком архинепријатељу Дражи Марковићу: "Више вреде четири године у 'Техногасу', него у НОБ-у". ЦРНОГОРСКИ КАДРОВИИВАН је Слободану замерао и што је на важне дужности поставио велики број Црногораца. - Он предлаже некога, ја кажем "Тај не ваља" - присећао се Стамболић касније у разговору са новинаром Славком Ћурувијом. - Једном сам морао и да му кажем "Чуј човече, много је Црногораца". У четири ока сам му говорио: "И сам си Црногорац, много их форсираш. Неће те разумети, приписаће ти то неко. Почеће од старта да те нападају. Шта ти је? Он ће после отићи Видоју Жарковићу и Веси Ђурановићу и рећи то. Одмах сам то осетио".
КАРИЈЕРЕ будућих лидера Србије после факултета кренуће узлазном путањом, а после "Техногаса" путеви ће им се раздвојити. Стамболић је отишао најпре у Привредну комору, а врло брзо ће постати и председник Извршног већа Србије. Слободан се отиснуо у вођење Београдске банке. Путеви ће им се брзо поново укрстити у Градском комитету 1982. године. Када је Стамболић постао шеф београдских комуниста, Слободан је био члан Председништва СК Србије са логичном перспективом да старог друга наследи и на новој позицији. Већина чланова политичког руководства у тандему Стамболић-Милошевић видео је будућност српског вођства државе и партије. Сматрани су новим људима, велике енергије, растерећених баласта рата и поратних мука. Млади, полетни, прагматични, са стилом како у облачењу и опхођењу, тако и у доношењу одлука, виђени као сложни двојац у државним пословима, били су предмет великих очекивања и нада. Политика, личне амбиције, па и незаобилазна сујета, међутим, почеле су да стварају пукотине у њиховом пријатељству. Појавили су се и сигнали да постоје проблеми и да се, уместо дотадашње сарадње јавља ривалство. ПРВИ већи сукоб настаје приликом припрема за Конгрес Савеза комуниста марта 1986, али он је брзо изглађен. Цела та година проћи ће у знаку напетости двојице вођа. "Стамболић се постављао као старији и политички искуснији, полазећи од тога да је зрелији и да је прави пример човека новог времена", пише у својим мемоарима "Живот, политика, коментари" Душан Чкребић. "Био је млад и способан, али и распусан и самоуверен, убеђен да му је све дозвољено и надохват руке. Касније, када је отишао са власти често је говорио о демократији, скромности и толеранцији, али и о својој грешци што је форсирао Милошевића. Замерао је Љубичићу и Видићу, који нису схватили какво зло лежи у том човеку и његовом понашању. А управо он је нама свима досадио са форсирањем Милошевића и захтевом да га подржимо за председника ЦК СК Србије." Стамболићеви људи били су пре свих Драгиша Павловић, а затим по принципу "човек мог човека" и Радоје Стефановић, Бранислав Иконић, Богдан Богдановић, Иван Стојановић и други. Послушност и лојалност у том ланцу су се подразумевали. ЧКРЕБИЋ потврђује да се Стамболић према Милошевићу односио као ментор, покровитељ и заштитник. У карактерима и начину живота имали су бројне сличности, али и битне разлике. "Иван је био распусан, мање везан за кућу, политички демагог с легитимацијом радника који је уз рад догурао до високог образовања. Слободан, уздржан, коме је породица прва и највећа ствар, човек који држи до себе и до мишљења других, и с већим темпераментом у расправама о политичким питањима, али и са много мањим искуством", портретисао је Чкребић обојицу лидера српских комуниста из осамдесетих година. Милошевић је дуго допуштао Ивану првенство, али то време је истицало. Постајало је свима јасно, осим Стамболићу, да Слободан диже главу. Његов узлет поклопио се и са Ивановом амбицијом да се пробије у Председништво СФРЈ.
ЈАБУКА раздора двојице пријатеља и сарадника били су кадрови. Милошевић је све мање слушао, а све више постављао своје људе, најчешће по аршину своје супруге, без обзира на то што Стамболић није могао да их смисли. Почело је око састава Председништва ЦК Србије, па онда око извршних секретара, па око Градског комитета. Иван је држао до образованих људи из круга Драгише Павловића, где су били Шпиро Галовић, Момчило Баљак, Миленко Марковић... По Милошевићевој вољи били су нешто другачије личности попут професора социологије Милоша Алексића и Драгомира Драшковића, Јагоша Пурића, Душана Митевића, Зорана Соколовића... Ивана Стамболића и Слободана Милошевића нису поделиле идеје, па чак ни начин политичког решавања проблема, већ - људи.
Нико не сме да бије народ Rade Dragović | 15. септембар 2017.
Из Косовоа Поља у Београд Милошевић се вратио као други човек. У дугој априлској ноћи, слушајући исповести жртава, доживео је трансформацију. На косовско питање више неће гледати истим очима. Срби и Црногорци никада нису узмицали, претке би обрукали, а по
Слободан Милошевић у Косово Пољу
О КОСОВУ све до пролећа 1987. године Слободан Милошевић није јавно износио свој однос према том проблему. О кризи у покрајини држао се званичне одлуке партијских форума. Она је гласила отприлике овако: "На делу је контрареволуција оличена у албанском национализму и ирендентизму против које се треба борити сходно интересима радничке класе и политици братства и јединства." Иронија је да ће управо на промени односа према косовском питању Милошевић свега пет месеци касније однети победу на антологијској Осмој седници и постати нови вођа Србије. Кључни обрт догодио се 24. априла, када је Милошевић у покушају да умири узаврелу крв Срба и Црногораца дошао у Косово Поље. Ситуација је била напета. На таласу петиције 2.016 незадовољних Срба иза које је на крају стало више од 80.000 потписника с краја 1985. јачао је дух буне. Незадовољство је претило да ескалира или у сукоб или у масовни егзодус. Помињан је Арсеније Чарнојевић, али и Ранковић и Крцун. Стање је претило да се отме контроли.
СРБИМА је стигла подршка више од 200 интелектуалаца - академика, професора, књижевника и уметника из Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања. Косово је постало тема број један у београдској јавности. "Они којима би требало да је прва брига судбина свог народа оглушују се о његов очајнички крик и пробуђену свест, немају саосећања за жртве ни одлучности да спрече страдања. Оспоравају му чак и право да искаже осећање историјског беспућа и да од своје државе тражи заштиту. У протеклих 20 година с Косова и Метохије исељено је више од 200.000 људи, а више од 700 насеља је етнички очишћено. Исељавање се наставља а агресија прелази границе покрајине. Методе су исте - на старом кољу обновљене су главе. Нови ђакон Авакум зове се Ђорђе Мартиновић а Мајка Југовића - Даница Милинчић. Силују се старице и монахиње, пребија нејач, ослепљује стока, зидају штале од надгробних споменика, скрнаве цркве и светиње, људе нагоне да у бесцење предају имања...", наведено је у тексту петиције која је упућена на адресе свих органа државе и партије. У ТАКВОЈ атмосфери, Милошевић је други пут стигао у побуњено Косово Поље. Из удобног београдског кабинета на тврдо и чворновато Косово дошао је на иницијативу Ивана Стамболића, који га је међу Србе послао у нади да ће "имати штофа" да смири бујицу незадовољства. Слободан се у друштву Азема Власија и Кољ Широке са демонстрантима први пут срео у школском дворишту, а Мирослав Шолевић је тражио да дође поново и саслуша представнике народа, а не "преваранте којима је окружен". Нешто раније и Стамболић је био на Косову, али без већег ефекта. Уочивши запаљивост масе одлучио се за опрез, мирне речи и резерву према српским захтевима. Био је свестан проблема, али и убеђен да проблеме на Косову треба да решава цела Југославија - Председништво и Цeнтрални комитет СКЈ пре свега. Сваку прилику, уз то, користио је да нагласи и опасности српског национализма што је додатно распаљивало разљућене Србе. "На седници ЦК Србије посвећеној борби против српског национализма, одржаној 19. априла 1986, председник ЦК Иван Стамболић и српски функционери наружили су свој народ као ниједна комунистичка партија у 20. веку", забележио је књижевник и неформални вођа српске опозиције Добрица Ћосић. НЕКО је морао да угаси пожар у самом жаришту. Слободан Милошевић у Косово Поље стигао је 24. априла око пола седам увече. Дочекало га је око 15.000 Срба и Црногораца. Маса људи се ширила као да ниче из земље, са свих страна. Испред Дома културе постављен је педесетак метара дуг кордон полиције. И док је у сали трајао састанак руководства са представницима Срба, окупљена маса се опасно заљуљала. Неко је предложио да окупљени уђу у Дом културе и да се разговара јавно. Полетеле су каменице, полиција је потегла пендреке. Неко је пришао Милошевићу и шапнуо му да би било добро да изађе и умири народ. Изгледало је као да може свашта да се догоди. Црвен у лицу, узбуђен и помало несигуран, Слободан је кренуо напоље. "Под притиском масе стајао сам прилепљен уз њега. Буквално се тресао", публициста Славољуб Ђукић забележио је сведочење тадашњег новинара "Борбе" Славка Ћурувије. Руке демонстраната пружиле су се ка Милошевићу. "Бију нас, бију нас" скандирали су окупљени, показујући милиционере са исуканим палицама. - Нико не сме да вас бије. Не, нико не сме да вас бије - окренувши се ка њима и уз карактеристичан покрет руком изговорио је тада своју чувену реченицу, која је постала заштитни знак његовог успона. МИЛОШЕВИЋ је умирио народ и пристао да чује шта има да му каже обичан народ. Инсталирано је и озвучење, а са прозора Дома културе обратио се окупљенима. Под утиском догађаја Милошевић је појачао реторику. - Прво другови што желим да вам кажем јесте да морате да останете овде - изговарао је Милошевић речи које су Срби са Косова дуго желели да чују. - Ово је ваша земља, ово су ваше куће. Српском и црногорском народу никада није било својствено да устукне пред препрекама. Претке бисте обрукали, а потомке разочарали. Ја вам не предлажем да остајући трпите, издржавате и подносите стање којим нисте задовољни. Напротив. Треба да га мењате. Југославија не постоји без Косова, Југославија и Србија неће дати Косово!
Уследила је дуга ноћ. До зоре су се за говорницом Дома културе смењивали очајни Срби и износили лична сопствена искуства. Прогон, убиство, силовање, пребијање, пљачка, отказ, мука - речи су које су се најчешће чуле. - Позивам Вас да будете председник Савеза комуниста Србије или да поднесете оставку! - обратио се Слободану један од представника окупљених. Већ је свануло када је народ почео да се разилази. У БЕОГРАД се Милошевић вратио као други човек. Дуге априлске ноћи, слушајући исповести жртава, доживео је трансформацију. На косовско питање више неће гледати истим очима. Одмах по повратку одржана је седница Председништва ЦК Србије. На Косово је Милошевић отишао као комуниста, а вратио се као национално освешћени Србин. Његов карактер, међутим, није дозволио и да се то јасно види. Енергија из Косова Поља ипак повешће га преко Осме седнице до врха власти у Србији, а затим у суноврат из кога се никада више неће извући.
ОДА МИЛОШЕВИЋУ СЛОБОДАНОВ иступ добио је велики одјек у српској јавности. Његова популарност после Косова Поља нагло је скочила. У њему је препозната дуго чекана енергија да се заштити српски народ и унесе правичност у политичким аршинима. Стекао је симпатије подједнако интелектуалних и народних кругова. Титове слике са зидова нагло су замењиване Милошевићевим. Његову славу посебно су проносили косовски Срби, који нису крили да су добили националног лидера по својој мери. Најдаље је ипак отишао песник Радослав Златановић, који је инспирисан Милошевићевим иступом у Косову Пољу у "Књижевним новинама" објавио песму "Химна на ледини": "Али пристиже леп млади говорник Сунце које залази пали му накострешену косу Разговараћу са својим народом на ледини, каже У школском дворишту и на њиви..."
Косово извор свих проблема Rade Dragović | 16. септембар 2017.
Нико у владајућој гарнитури није имао храбрости да каже оно што су сви знали - Албанци не желе Србију, већ албанску државу. Југославија је њима играла игру само као прелазно решење
Детаљ са Осме седнице
ЈУГОСЛАВИЈА је осамдесетих година имала небројено проблема, али један је био најважнији, толико да ће се на њему ломити и сам опстанак заједничке држaве - Косово. Косовско питање било је извор и утока готово свих других болести које су снашле земљу. Правог излаза из кризе коју је индуковала покрајина, међутим, није било. Око начина решавања овог питања судариле су се и две опције у врху српских комуниста 1987. године - Стамболићева и Милошевићева. Ситуација на Косову била је редовна тачка дневног реда готово свих седница највиших органа Савезне државе и њених република осамдесетих година. Цела деценија прошла је у превирањима, протестима, насиљу... Осма седница била је и преломна тачка односа државе према свему што се дешавало у покрајини, а питање како решавати косовско питање распукло је тадашње партијско руководство Србије. У ПОКРАЈИНИ се живело какавом-такавом миру до Титове смрти. На талас немира није се дуго чекало. Већ 1981. године избија албанска побуна која ће се у већој или мањој мери продужити на целу деценију и даље до данашњих дана. Од овог првог посттитовског покушаја рушења државних темеља, окончаног мобилизацијом полиције и ванредним стањем, па до данас, у покрајини се непрекидно смењују сцене насиља, прогона и неправде. Незадовољство албанских студената квалитетом хране у мензама за свега неколико година претворило се у отворену борбу за отцепљење. Албанци, Уставом из 1974. богато чашћени аутономијом какву није познавала ниједна европска држава, наслућивали су да њихова доминација неће дуго трајати и прешли су у конкретну акцију. Ова побуна уосталом није прва коју су Албанци организовали у другој Југославији. Она је била само наставак претходне, из 1968. године, када су уочи дана Скендербегове заставе Албанци у Приштини гласно затражили устав, уједињење са Албанијом и Енвера Хоџу. КОМУНИСТИЧКА власт Србије, са друге стране, овакве иступе Албанаца гледала је хладно, уздржано и са намером да их минимализује и сведе на ниво инцидента. Владајући принцип осамдесетих година био је да се сецесионистичке тежње Албанаца правдају идеолошким и економским узроцима - неразвијеном привредом, лошим квалитетом живота и недовољним ефектима "стабилизације". Српско руководство албански национализам најчешће је називало "иредентизмом", њихове протесте "антиреволуционарним", а тежње "антисоцијалистичким". То су биле само маске које су скривале огољени покушај цепања Србије, а самим тим и Југославије.
Нико у владајућој гарнитури није имао храбрости да каже оно што су сви знали - Албанци не желе Србију, већ албанску државу. Југославија је њима, испоставиће се и другим народима у тадашњој федерацији, играла игру само као прелазно решење - до коначног отцепљења и припајања Албанији. Свима је то било јасно, али само малобројни су имали храбрости да то и кажу. Они, међутим, нису припадали владајућем естаблишменту. АЛБАНЦИ су са друге стране вештом игром на најбољи начин искористили комунистичку идеологију и правне инструменте засноване на Уставу Југославије из 1974. године у борби за отцепљење Косова и Метохије. То признаје и један од водећих албанских интелектуалаца са Косова Шкељзен Малићи. У својој књизи "Косово и распад Југославије" он се супротставља савременој критици комунистичких лидера, наравно са данашњих позиција и тренутне ситуације. "После 1945. комунисти су омогућили трансформацију косовског друштва и припремили генерације које ће се побунити, прво 1968. па 1981, и дефинитивно алтернативу из деведесетих и ОВК... Кад се све сабере, мислим да су више добијали Косово и Албанци. Генерација Фадиља Хоџе и мог оца (Мехмет Малићи, министар унутрашњих послова Косова 1981-1984, прим. аут.) од 1945. до 1981. компромисима и заокретима постигла је циљ и припремила терен да Косово постане фактор унутар југословенске федерације, а остварење независности остало је на генерацијама које су рођене и одрасле у време социјализма." СРПСКИ народ посебно је био фрустриран односом државног и партијског врха Србије, који је често прибегавао правдањем једног национализма другим. Албански сепаратизам правдан је тако "великосрпским круговима у Београду", "српским национализмом", "писањем београдске штампе"... Прст је упиран у тадашњу опозицију, интелектуалце и уметнике који су слободно говорили о искушењима Срба у покрајини. У стварности, држава је била немоћна да преко републичког и покрајинског руководства на Косову заведе ред и спута бујајући национализам и реваншизам албанског народа. Срби и Црногорци, са друге стране, нису крили гнев према сопственој држави што их је препустила на милост и немилост Албанцима, који за своје понашање нису трпели готово никакве санкције. НАПРОТИВ, уживали су низ повластица предвиђених Уставом из 1974. године, који им је гарантовао изузетно привилегован положај. Није постојала национална мањина у свету која је имала толики степен права попут Албанаца у СФРЈ. У својим рукама држали су врх политичке власти, полицију, судове у покрајини. Албански језик био је у званичној употреби у просвети, а у школама се учило из уџбеника штампаних и написаних у Албанији. Албанци су имали предност приликом запошљавања. Универзитет налик приштинском, на мањинском језику и самосталним наставним програмом, на пример, имали су само Мађари у Румунији и Швеђани у Финској. И то је све. Притисци су јачали, а Срби, најчешће у тишини и без већих потреса, спас су тражили у бежању из покрајине. Случај набијања на "колац" Ђорђа Мартиновића, пожар у Пећкој патријаршији и бројни примери албанског насиља који су се пробијали до дневне штампе преостале Србе уверавали су да на Косову за њих тамо нема места. ЋОСИЋЕВ КОСОВСКИ БОЈ О СИТУАЦИЈИ на Косову први је јавно проговорио књижевник Добрица Ћосић. Седница ЦК СК Србије одржана 29. и 30. маја 1968. године, познатија као 14. пленум, на којој је заједно са професором Јованом Марјановићем дигао глас против све очигледније националне неравноправности и угрожености српског народа у покрајини, сматра се почетком његовог личног косовског боја, али и дисидентског пута којим ће на различите начине ходати све до деведесетих година. Ћосић и Марјановић нашли су се пред посебном комисијом ЦК (Милија Радовановић, Бора Симић, Мирко Тепавац, Бора Павловић, Кадри Реуфи, Мирко Поповић и Милорад Никшић), на чији предлог је усвојен закључак којим се осуђују њихова излагања "као супротна начелима и тековинама СКЈ и енергично одбацују увреде које су они упутили комунистима у покрајинама и другим републикама". Без обзира на то, тачка прелома у односу српске јавности према покрајини је направљена. После 14. Пленума Ћосић је напустио Савез комуниста, али не и делатност везану за Косово. Он је био иницијатор, између осталог, и петиције коју је почетком 1986. године потписало најпре 2.000 Срба са Косова, да би јој се прикључило још 80.000 грађана. Упркос тежњи власти да умањи њен значај, имала је изузетно велики одјек у југословенској јавности. Упућена је Савезној и скупштинама свих југословенских
република. Овај апел да се заустави албанско насиље Партија и њене државне испоставе означиле су као још један пример српског национализма на Косову и Метохији.
Кељмендијев пуцањ у Југославију Rade Dragović | 17. септембар 2017.
Масакром у касарни "Бранко Крсмановић" у Параћину, где је војник Албанац Азиз Кељменди на спавању убио четворицу младића, а шесторицу ранио, косовски чир у Југославији дефинитивно је пукао
ПРВЕ СУМЊЕ Оружје у ЈНА је било лоше обезбеђено
ДА је Милошевић сам планирао повољнији повод и тренутак за преврат не би могао смислити ништа боље од параћинског инцидента. Сад је имао готово све српске националисте на услузи. Ове речи Ивана Стамболића описују један од кључних момената Осме седнице и дефинитивног разлаза на политичкој сцени Србије тога времена. Масакром у касарни "Бранко Крсмановић" у Параћину, где је војник Албанац Азиз Кељменди на спавању убио четворицу младића, а шесторицу ранио, косовски чир у Југославији дефинитивно је пукао. То је био сигнал за Милошевићеву политичко-медијску машинерију да ступи у акцију. На таласу узавреле ситуације у покрајини, додатно подгрејане масовним убиством војника и дуго таложеним гневом Срба дошло је и до пада комплетне гарнитуре српског руководства. НА КОСОВУ је кључало већ годинама али инцидент ових размера нико није очекивао. Вест је пукла као гром. Нико није могао ни да замисли да ће двадесетогодишњи Кељменди, родом из околине Липљана, студент Правног факултета у Приштини, свега неколико недеља пред "скидање" да се дочепа аутоматске пушке и да крене да пуца по спаваоницама пуним војника. У свом ноћном пиру, 3. септембра 1987, Кељменди је убио регруте - Србина Срђана Симића, муслимане Хазима Џанановића и Сафета Дудаковића и Хрвата Горана Бегића. После почињеног масакра побегао је на Карађорђево брдо, где је, како је тада саопштено, извршио самоубиство. Злочин у касарни истински је згрозио Југославију. Култ ЈНА, без обзира на све недаће климаве федерације и даље је био јак, па је убиство војника различитих националности, изузетно емотивно
примљено широм земље. У Србији је прокључао и бес обичног народа. Кељмендијево стрељање уснулих војника доживљено је као убиство деце, породице. То, међутим, није било довољно. ТРАГИЧНИ догађај је био идеална прилика да се разгори ионако снажно антиалбанско расположење. Инцидент иза кога је стајао један неуравнотежени младић у врелој атмосфери приписан је снагама које раде на рушењу државе. "Кељменди пуцао у Југославију" освануо је наслов у "Политици" од 4. септембра, пласиран преко саопштења које је пренела агенција Танјуг. На сличан начин догађај су коментарисали сви остали београдски медији. Тумачило се како је "Кељменди само повукао обарач", да је "циљао у један од најзначајнијих стубова југословенске стабилности - ЈНА" као и да су његови мотиви за кобан чин ипак политички. "Масакр у Параћину је указао још једном, на трагичан начин, да је контрареволуција на Косову југословенски проблем. Трагедија у Параћину је трагедија целе Југославије, али и велико упозорење свима који су одговорни пред народом и историјом за безбедност сваког грађанина ове земље, за њену стабилност, за њену будућност", коментарисала је "Политика". ТЕМПЕРАТУРА у српском друштву нагло је скочила, а главе су се усијале. На сахрани војника Срђана Симића 5. септембра на београдском Новом гробљу окупило се, како су пренеле новине, десетак хиљада људи. Претило је да се погреб претвори у митинг. Док је посмртна поворка пролазила, узвикивало се "Обесите Фадиља!" и "Власи Аземе, марш из Југославије", али и "Боље гроб него роб" и "Косово је Србија". После сахране неколико хиљада људи спонтано је запевало "Хеј Словени", а на рачун албанских вођа пљуштале су псовке и клетве. Недељник НИН је пренео и да је отац убијеног војника Петар Симић, иако у тешкој жалости, морао да се огласи. Узео је микрофон и окупљенима поручио да прекину да узвикују националистичке пароле над гробом његовог сина. Многи су након укопа младог регрута потражили и гробове Александра Ранковића и Слободана Пенезића, чији је антиалбански имиџ доживљавао постхумну ренесансу у српском народу. СРБИ су, под теретом потиснуте прошлости, туробне свакодневице и страха од будућности и несвесно склизнули у вртлог национализма. Више посластичарница, пекара и киоска широм Србије, чији су власници били Албанци тих дана је демолирано. Талас антиалбанског рушилаштва претио је да удави оно мало међунационалне толеранције што је опстајало од 1981. године. Нису, међутим, сви мислили исто. Јован Ћирилов пише у својој редовној колумни у НИН-у: "Наши јунаци с именом и презименом некада су јуришали на тврђаве, а данас без имена и презимена нападају посластичарнице." Околности злочина у параћинској касарни почеле су да се магле у истрагама, закључцима и тумачењима. Савезни секретаријат за народну одбрану (ССНО) саопштио је званичне резултате истраге: "Анализиран је поступак унутрашње и страже у касарни. Реаговање страже могло је бити и другачије али се ни у којој варијанти није могло избећи крвопролиће, с обзиром на испољену решеност убице. Убица је своје поступке очито раније планирао, разрадио и у врло кратком времену извршио", наведено је у извештају објављеном за ЈНА необично брзо - већ 4. септембра. АРМИЈА је скинула са себе сваку одговорност за масакр. Политичка управа ССНО четири дана касније била је још дециднија - ЈНА, њене команде и официрски кор нису одговорни за оно што се догодило у Параћину. Крива је била "националистичка заслепљеност Кељмендија и индоктринација албанске омладине". Медији су објављивали фрагменте из живота убице састављајући његов психолошки профил. Прочуло се тако да је био повучен и искомплексиран ситним растом и малом висином, недружељубив и понекад агресиван. Испливало је да је Кељменди иако члан Партије, испод кревета у родном селу код Липљана држао песме и белешке које се подударају са сепаратистичким паролама, као и да је 1984. био ухваћен при покушају да пребегне у Албанију и кажњен са 15 дана затвора. На папиру строгим локалним партијским комесарима то очигледно није била препрека да га свега годину дана касније приме у чланство СКЈ.
ДВЕ недеље од злочина генерал Вељко Кадијевић, заменик савезног секретара за народну одбрану реферисао је Савезном већу скупштине СФРЈ и указао на поједине нове околности прикупљене на терену. Навео је низ провокација у гарнизонима на Косову у данима после злочина, као и на окупљање више од 200 људи испред команде гарнизона у Приштини после једне фудбалске утакмице. Параћински масакр трајно је променио јавно мњење Србије које први пут почиње да отворено пише о ситуацији на Косову и Метохији. Београдска штампа више није игнорисала апеле Срба из покрајине. Штавише, на новинским ступцима ређале су се потресна сведочанства о њиховом положају, проблемима, албанском терору... У свему томе није недостајало претеривања нити генерализација сваке врсте.
АРМИЈА ГУБИ РЕПУТАЦИЈУ ЗЛОЧИН у касарни у Параћину открио је и низ аљкавости органа ЈНА, која је са државом делила све снажније спирање репутације одлучне и организоване установе. Испливало је тако да у Кељмендијевом војничком картону није било ни слова о ранијим поступцима који би указивали да је реч о проблематичној личности. Показало се и да је оружје у касарнама лоше обезбеђено, као и да су страже испред објеката недовољно будне и способне за реакцију. Први пут је јавно постављено и питање решавања интеграције албанских војника у ЈНА, који су важили за изоловану групу која се у касарнама готово никада није мешала са војницима осталих националности.
Заокрети на Студентском тргу Rade Dragović | 18. септембар 2017.
Драгиша Павловић са дипломом два факултета, машинског и економског, и докторатом политичких наука, међутим, сагорео је у огњу многобројних политичких афера које су тресле тадашњу државу
КОНТРОВЕРЗНОСТ Драгиша Буца Павловић
УСПОН Слободана Милошевића на власти значио је и пад Ивана Стамболића. Он, међутим, није био прва жртва обрачуна у врху српске партије. То је био председник Градског комитета Београда Драгиша Павловић. Данас готово заборављен, Павловић је осамдесетих година био трећи човек нове генерације политичара који су заузели кључне позиције у држави и Партији. Његов највећи грех био је што се у колоплету посустале државе, посрнуле идеологије и нагомиланих проблема нашао на путу Милошевићевом заокрету према косовском питању. Он ће бити у средишту Осме седнице, која ће због свега овога постати симбол краја старе и почетка једне сасвим нове епохе у српској политици. Млад, образован, широких видика, Павловић је сматран надом нове генерације политичара у Југославији. Човек са дипломом два факулетета, машинског и економског (завршио би, говорили су тада, и више, али их у Крагујевцу није било), и докторатом политичких наука, међутим, сагорео је у огњу многобројних афера које су тресле тадашњу државу. КАРИЈЕРУ је почео у Институту за научно планирање, где је крајем седамдесетих и упознао Ивана Стамболића. Иако је то било неуобичајено за тадашњи поредак, у политику се винуо са места Ивановог шефа кабинета, функције без политичког масла. На Иванов захтев прелази у Привредну комору, одакле почиње да дели путању свог политичког оца. Избором Милошевића за челну позицију у ЦК Србије, место председника Градског комитета Београда припало је Драгиши Павловићу. Добро поткован знањем, са дозом нарцисоидности и самозаљубљености, склон полемици и концепту дијалога у друштву, али слабо познат широј јавности, Павловић се није уклапао у шаблон тадашње партијске бирократије. Милошевић је био незадовољан и договором да га он замени на челу Градског комитета. Али везао му је руке својим кадровима који су остали у београдској партији. Трећи човек осовине српских политичара, међутим, убрзо ће се закопати у талогу полемика, афера, борбе за превласт... Драгиша је преценио и себе и Иванову моћ. Тиме је почела и лабудова песма његове неславне политичке каријере. ПОЈАВА Драгише Павловића била је освежење и за државу и за Партију. Све до почетка осамдесетих главну реч у Југославији водили су политичари старе гарде, ратни кадрови огрезли у комунистичку идеологију и са баластом мучног поратног доба и израженог титоизма. Народ је већ био презасићен Петром Стамболићем, Добривојем Видићем, Дражом Марковићем, Николом Љубичићем... Појава младог човека широког образовања, физички маркантног, вештог оратора импресивно дубоког умирујућег гласа многима је улила наду да на сцену ступају људи који ће умети да се носе са изазовима времена. Сарадници га и данас памте по смирености, добрим оделима, белим лонг сајз цигаретама "кент", таленту за полемику, али и брзоплетости и потцењивању противника. ЗАПАМЋЕНЕ су његове јавне расправе поводом Меморандума САНУ из чега је објавио и књигу "Питањем на одговоре", као и текстови које је објављивао у штампи под псеудонимом. Жестоку полемику водио је са Мијалком Тодоровићем и Миладином Кораћем у "Политици". "Уредништво је било дужно да њихове одговоре на Павловићеве нападе прво даје Павловићу да он напише свој одговор, па да се тек онда објаве", присећа се у својим мемоарима Душан Чкребић. "Устао сам против ове праксе. Била је то чиста злоупотреба положаја и пријатељства са директором 'Политике' Иваном Стојановићем. Павловић је под моћним Ивановим окриљем мислио да ако си на власти можеш све. После малог копрцања ипак није имао куд и прихватио је мој приговор." Београд је био веома важан Савезу комуниста. У главном граду тада, као и данас, била је концентрисана политичка и културна моћ, ту су институције, као и седишта најмоћнијих индустријских комплекса. Овим телом он је руководио у јеку највећих афера тог времена. СРПСКУ и југословенску јавност, поред сталних напетости на Косову, потресали су политички скандали везани за Меморандум САНУ, "Политикину" хумореску "Војко и Савле", насловну страну омладинских новина "Студент". Свој епилог све ове афере добиће на Осмој седници, када ће ефикасном акцијом Милошевићеви кадрови почистити Драгишу Павловића. Повод за Павловићеву смену јесте његов иступ пред главним уредницима београдских медија које је поводом кризе на Косову и масакра у Параћину 11. септембра 1987. он окупио у Градском комитету. Пред укљученим ТВ камерама он је изашао са тезом да бујање српског национализма не доприноси
смиривању стања у Покрајини. Он је нагласио да жели да разговара о суштини политичке збиље, а не о аферама. На овом скупу у здању на Студентском тргу изговорио је следеће реченице: "Укупно стање на Косову, које се не поправља ни потребном, ни пожељном, ни олако обећаном брзином, ствара опасну атмосферу у којој као да се свака изговорена реч против српског национализма доживљава као попустљивост према албанском сепаратистичком национализму. У таквој атмосфери, са упозоравајућим одликама политичке напетости ширих размера, лако се губи оријентација, бркају се опредељења, бледе линије преко којих се не сме прећи..." ГОВОРИО је циљајући на Милошевића да запаљиве речи не доносе ништа друго осим пожара и да се неодмереним изјавама ствара хистерија која може да доведе до најгорег - ратног сукоба. "Дланови Срба и Црногораца на Косову из аплауза већ прелазе у песницу, а то је граница преко које све даље иде у трагичан развој догађаја. Коме је то данас, за замишљена решења, потребна крв? Та застрашујућа реч све учесталије се и јавно изговара, а изостају политички и законски одговори на њу, па и обична људска забринутост. Шта треба да се догоди да бисмо схватили да обарач на оружју повлаче и неодмерене, хистеричне речи на јавној сцени, а понекад и један једини ред у новинама." Ове речи између редова упућене Слободану Милошевићу који је већ месецима јахао на таласу узавреле косовске крви, Павловића ће скупо коштати. Уследиће десетак мучних дана мрцварења, које ће свој епилог добити на Осмој седници. Ушао је у битку за коју није био ни најмање спреман. Милошевић није губио време. Павловић је пред новинарима говорио у петак, а већ у понедељак 14. септембра на страницама "Политике експрес" објављен је коментар под насловом "Олаке оцене Драгише Павловића". Текст је потписао Драгољуб Милановић, чија ће каријера од тог тренутка кренути узлазном путањом.
ЛУТАЊА ДРАГИШЕ ПАВЛОВИЋА МНОГО је тога што Павловића приказује као контроверзну личност, записао је публициста Славољуб Ђукић у својој књизи "Како се догодио вођа". Расветљавајући Буцину улогу драматичних осамдесетих година, Ђукић је подсетио на бројне контрадикторности у политичкој биографији некадашњег председника Градског комитета. "Демократска јавност неће му опростити улогу коју је одиграо у појави опскурне хумореске 'Војко и Савле'. Новинари признају његову толерантност, али му не заборављају сарадњу са Живорадом Миновићем. Албанским екстремистима остаје у сећању као први српски политичар који је опипљиво покренуо акцију заустављања исељавања Срба са Косова, када је у Батусима поставио темеље нове фабрике, срушивши притом породичну кућу јединог Албанца у овом селу. Српски националисти истовремено су његову изјаву о олако обећаној брзини доживели као предају Косова Албанцима", записао је Ђукић пет година после Осме седнице.
Слаба Србија, јака Југославија Rade Dragović | 19. септембар 2017
Југославија се Уставом из 1974, успостављањем самосталних, чак међусобно супротстављених националних држава, под маском развијања равноправности народа, свела готово на географски појам
СУПРОТСТАВЉЕНОСТ Слободан Милошевић и Бошко Крунић
КРИЗА на Косову и Метохији која ће се наћи у средишту Осме седнице једна је од највећих тековина Устава из 1974. године. У Србији осамдесетих година на њега се упирало прстом као на темпирану бомбу за разарање Југославије. Као његов атентатор најчешће се наводи Слободан Милошевић, а често се заборавља да је и Иван Стамболић годинама био укључен у рад на промени уставног положаја Србије. Устав из 1974. практично је увео конфедерално уређење и неформалну максиму "Слаба Србија, јака Југославија". Конфедерални принцип да је за сваку одлуку потребна претходна сагласност сваке републике и покрајине, Југославију је довело у стање парализе и одумирања. Принцип једногласности и "усаглашавања" за сваку, па и најмању, промену Устава, преузет је као принцип и уведен и у Веће република и покрајина, а линијом мањег отпора стигао је и у привреду, установе културе па чак и спортске савезе. ОВАКВА уставна поставка омогућила је републикама и покрајинама СФРЈ, које су добиле елементе државности, да безбрижно гледају своја посла и да ослобођени стега централне власти задовољавају сопствене интересе, чак и на штету других чланица. Трн у оку критичара био је паритетан састав Председништва СФРЈ, као и свих других највиших органа власти, као типичан изданак конфедералног уређења. Пуно проблема стварао је и апсурд тога времена да републички и покрајински устави не морају да буду усаглашени са савезним, већ не смеју само бити њему супротни. Нису постојали корективи чак и ако је супротност евидентна, а предност је у сваком случају давана републичком уставу. Србија је била потпуно дезинтегрисана и тешко је то подносила. Била је једина република са покрајинама на својој територији, а Косово и Војводина конфедералним уређењем добили су овлашћења државе. То је довело до појаве уставноправне рупе око положаја тзв "уже Србије" - простора на коме се једино примењивала републичка надлежност. Принцип консензуса био је обавезујући, иако он ни теоретски није могао да буде постигнут око иоле важног питања. Покрајине су тиме добиле могућност вета и блокаде било ког закона или прописа. У супротном смеру било је другачије - имале су сву слободу у одлучивању без утицаја власти Републике. Бирократски апарат се ширио, а процес доношења одлука био је спор за неверицу. СРБИЈА због тога готово никада није донела низ веома важних републичких закона из њене надлежности - о држављанству, економском развоју, одбрани...
Многи су се осамдесетих година присетили речи умног професора Правног факултета Михаила Ђурића, који се деценију раније жестоко супротставио начелима новог Устава оличених у амандманима на претходни, због чега је послат на робију. "Југославија се уставним амандманима своди готово само на географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. - Ови амандмани уводе Југославију у последњу њену раскрсницу - нагласио је Ђурић. Стање је било неодрживо и већ првих година по изгласавању Устава јавили су се први покушаји враћања ствари у прави ток. Први покушај почео је 1975. године и везан је за израду "Плаве књиге", иницирану од Председништва Србије. Овај посао поверен је несумњивом правном ауторитету Најдану Пашићу који је саставио широк круг сарадника. Материјал је састављен под насловом "СР Србија и аутономне покрајине у њеном саставу", а о њему су се позитивно изјаснили тадашњи српски прваци Драгослав Марковић и Тихомир Влашкалић, па чак и сам Едвард Кардељ који је доставио своје примедбе. Посао је завршен, а пажљиво написан елаборат предат је 5. јануара 1977. године "ПЛАВА књига' је била умножена у ограниченом броју примерака и о њој је требало да се расправља на Председништву Србије'", пише у својим мемоарима "Живот, политика, коментари" Душан Чкребић, који је у време писања "Плаве књиге" био председник републичког већа. "Излазак ове књиге, међутим, унео је велику нервозу и тензије у наш политички живот. Говорило се да је то националистички великосрпски пројекат у коме учествују осведочени хегемонисти који хоће да прво угуше аутономност покрајина, да би их после и формално укинули", наводи Чкребић. "Плава књига", а посебно њен обазриво наведен став о неравноправности српског са другим југословенским народима, поделио је руководство у Србији. Позван је Тито да арбитрира, а "Плава књига" убрзо ће бити одбачена и заборављена. Деценију касније проблеми наведени у њој добиће пун замах и обрисе катастрофе. На листи за одговорност, иако као другоразредна личност и овом политичком случају нашао се и Иван Стамболић, у то време секретар Извршног комитета ЦК СК Србије. То ће бити први његов пораз у борби за уставноправне промене. НАСТАВАК ове саге у којој ће Стамболић имати далеко запаженију улогу уследиће деценију касније. Међународни монетарни фонд затражио је од Југославије, суочене са огромним дуговима и близином потпуног финансијског слома промену уставног система. Предуслов за модерне реформе у привреди, финансијама и тржишној економији био је успостављање ефикасности државе. Други стендбај аранжман ММФ је условио да се вето република на савезном нивоу укине, уз наглашавање апсурдности права вета покрајина унутар Србије. Стамболић је препознао прилику да се на таласу економског опоравка Југославије реши и питање уставног положаја Србије. Надао се да ће то смирити већ узаврелу крв Срба, уверених да је њихова република талац СФРЈ. Током 1985. и 1986. водио је тешке и мучне преговоре о исправљању ових недостатака. После грчевите борбе успео је да обезбеди сагласност и подршку свих републичких руководстава у Југославији да се иде на промене оних делова савезног Устава који се односе на регулисање положаја покрајина и Србије у Федерацији и да се отклоне проблеми који доводе у питање њену државност, њено јединство, без нарушавања аутономије у битним њиховим одредницама. ПОСЛЕ више од две године расправа између бранилаца постојећег стања и реформатора, под огромним притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ 21. јануара 1987. године предложило је републикама и Савезној скупштини више од 120 амандмана на Устав СФРЈ из 1974. Кључни амандмани су предвиђали и већа права Србије над покрајинама. Углавном све што је деценију раније одбацио Јосип Броз Тито. Свега десет дана након што је септембра 1987. Иван Стамболић поднео експозе у Скупштини Србије о предлогу промена уставног положаја покрајина, одржана је Осма седница на којој је претрпео убедљив пораз.
ПУЦЊИ НА СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ НАЈВЕЋИ отпор тежњама да се обезбеди уставна равноправност у Југославији долазили су из покрајина, западних република, али и из саме Србије. Данас је готово несхватљиво колико су енергије српски политичари потрошили да уназаде сопствену државу. Случај "Плаве књиге", уосталом то добро показује. Најгласнији у њеној осуди били су албански политичари Фадиљ Хоџа, Кољ Широка, Али Шукрија, Махмут Бакали и Џавид Нимани. На њене закључке можда и са више жестине пуцали су и Милош Минић, Живан Васиљевић, Момчило Дугалић... Посебно су се истицали појединци из Војводине, а међу њима опет посебно Стеван Дороњски, Душан Алимпић, Душан Поповић... Њихова поставка сводила се на грчевиту одбрану стечених права аутономије уз следећу логику - ако покрајине нису против Србије, онда и нису потребне.
Терор над Србима на Косову Rade Dragović | 20. септембар 2017.
У манастиру Свете Тројице претучена је калуђерица, манастирском волу изболи су очи, стеоној крави забили су колац и отелила је мртво теле. Тукли су и владику Павла, будућег патријарха...
СТРАДАЊА Даница Милинчић, испред Цркве Светих Петра и Павла у Топчидеру пре неколико месеци
ДАНИЛО Милинчић из Самодреже код Вучитрна убијен је 2. јуна 1982. године на њиви пред мајком Даницом. Имао је непуне 22 године. Група млађих наоружаних Албанаца пресрела је Данила и Даницу, а после краћег малтретирања један од насилника потегао је пиштољ. Очајна мајка испружених руку заклонила је сина. Метак је прошао кроз њене руке и завршио у Даниловом срцу. Несрећна Даница, којој су Албанци 15 година раније убили и мужа, у страху и очају спремила је унуке и одмах пошто је сахранила сина упутила се за Србију. "Предала сам се Београду", рекла је Рајку Ђурђевићу, новинару "Дуге" и аутору ТВ емисије "Монитор". Иза великих историјских догађаја крију се на хиљаде малих судбина. Једна од њих је свакако и усуд ове несрећне породице. Она је постала симбол косовске реалности осамдесетих година, бремените безнађем, прогоном, убиствима, насиљем... ДУХ овог догађаја осећао се пет година касније на Осмој седници ЦК СКС, која се сматра почетком ере Слободана Милошевића. Иако је њен циљ био посве политички, догађаји на Косову давали су амбијент. Нови лидер уздигао се на ерупцији бола и незадовољства Срба са Косова, који су у њему видели дуго чекану руку разумевања и поверења.
На ток догађаја посредно је утицала и злосрећна породица Милинчић из Самодреже. Током "најдуже ноћи" у Дому културе у Косову Пољу 1987. Милошевић је слушао искуства незадовољних Срба са Косова. Међу њима била је и удовица Данила Милинчића. "Кажу да је на збору било тешко. Јесте, било је страшно. Човеку је најтеже када то слуша. Мораш да стегнеш срце да ти не препукне. Изашла је једна жена, млада и лепа. Она је супруга оног Милинчића из Самодреже, који је убијен пред мајком. Убијен је само што је Србин. Дошли су и убили га пред мајком, на њиви. А на суђењу убици судило се на албанском језику. Родбина је молила да се омогући превод. Рекли су им да ће добити писани превод, али да процес мора да иде на албанском. Узимам ово као пример, не сада да на вас преносим, а волео бих да могу, сву своју горчину и очајање", наводи Славољуб Ђукић Слободанове прве утиске по повратку у Београд из Косова Поља. МИЛИНЧИЋА је на Косову и Метохији осамдесетих година било готово у сваком селу у коме су живели и Срби. Устав из 1974. Косову је дао готово државна овлашћења, а републичку власт потпуно је прогнао из покрајине. Многи Албанци, који су иначе чинили огромну већину становништва, то је доживела као сигнал за освету и наплату старих рачуна - из времена Ранковића, краља Александра, балканских ратова... Насиље је бујало, а хиљаде Срба пред очима централне власти у Београду напуштало је Косово. "Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један", кружила је злокобна порука српском становништву која се наслањала на паролу демонстрација још 1981. која је гласила "од Призрена па до Рашке побићемо српске вашке". Исељавање Срба и Црногораца био је дуготрајни процес, о коме се дуго није јавно говорило. У каквој атмосфери се он одвијао посведочио је анкетарима САНУ 1985. године анонимни српски сељак са Косова стар 80 година: "Почетком шездесетих Срби су почели да одлазе, остављајући своје домове. Данима су запрежна кола, напуњена стварима, одећом и храном пролазила кроз наше село и поред моје куће. Нико од оних на власти се није питао зашто ти људи, који су чак и за време рата остали у својим кућама, сада напуштају своја огњишта. Станем испред њих и кажем: 'Станите, људи, куда идете? А одговор је увек био исти: Не можемо више да издржимо терор, пријатељу. Нападају сваки дан, жене, децу, старце, имовину, ударају и псују. Одлазим да би моја деца могла да живе слободно'". СРПСКА академија наука иначе прва се ухватила укоштац са проблемом миграција из покрајине. У циљу расветљавања овог феномена 1985. године урађено је обимно истраживање, које су спровеле Ружа Петровић и Марина Благојевић, на бази анкете и узорка од 500 домаћинстава (око 2.500 грађана) која су се иселила из покрајине. Резултати су били алармантни - на Косову је постојао изграђен и дубоко уткан систем дискриминације неалбанаца. Српски народ бележио је и катастрофалну демографску ситуацију. Стопа фертилитета код жена 1953. године била је 5,92 одсто код Српкиња и 6,32 код Албанки, да би непуне четири деценије касније код Српкиња стопа била 2,78, а код Албанки 6,16 одсто. На жестоком удару Албанаца била је Српска православна црква. Измождена тортуром комунистичке идеологије, потпуно глуве и слепе за невоље монаха и свештеника, Црква је пролазила голготу у покрајини. "Телефонирао ми је калуђер Филарет, каже да се управо вратио из манастира Свете Тројице код Мушутишта", бележи у својим мемоарима 20. децембра 1981. академик Дејан Медаковић. "Тражи ми податке о старости манастира за текст за 'Дугу' поводом албанског насиља. Претучена је калуђерица, манастирском волу изболи су очи, стеоној крави забили су колац и отелила је мртво теле. Владику Павла су тукли и повредили му руку, а једном професору Богословије пребили су ребра. Албанска милиција не интервенише, траже да тужбу напишу на албанском језику. Иду све даље и све агресивније'". ИГУМАНИЈА манастира Девич мати Параскева набрајајући албанске зулуме од 1981. и нивое власти које ништа нису предузеле да пронађу починиоце, новинару Петру Савковићу открива једини преостали начин заштите Срба на Косову: "Бранимо се Богом!" Срби већ после 1985. нису више желели да ћуте. На Косову се јавио неформални народни покрет отпора чије је постојање озваничио Коста Булатовић на трибини у Удружењу књижевника Србије у Београду 18. марта 1986. Већ 2. априла Булатовић ће бити ухапшен са оптужбом да је починио дело "непријатељске
пропаганде". Испред његове куће у Косову Пољу окупило се 20.000 Срба. Атмосфера је била пред пуцањем. Да се нешто мора учинити постајало је свесно и руководство у Београду. Као и Млошевић годину дана касније, у Косово Поље је дошао Иван Стамболић. Попут Милошевића и он је дочекан аплаузима и овацијама "Иване, Иване!" Понет атмосфером и Стамболић је у свом говору био нешто отворенији него иначе, али очекивани ефекат је - изостао. Пасивност српског руководства, пажљиво одмерање речи и тежња да се у решавање проблема Срба са Косова пребаци на проалбанско федерално руководство учинили су да Милошевићеве речи годину касније далеко снажније одјекну и наговесте остварење њихових захтева. Слободан Милошевић је био израз потребе српског народа за правдом и чврстом руком.
КОЛОНЕ СТИЖУ У БЕОГРАД СВОЈ бунт против неправде и терора Срби из покрајине почели су да исказују масовним доласцима у Београд. То је био једини начин да централној власти скрену пажњу на свој проблем. Први овакав конвој од стотинак људи у главни град је стигао фебруара 1986. Представници Срба из свих општина у покрајини четири сата су разговарали са председником Скупштине СФРЈ Илијазом Куртешијем. О овом састанку јавност је обавештена неколико дана касније. Следећи већи долазак уследио је априла исте године, неколико дана после Стамболићевог доласка у Косово Поље. На челу колоне од око 550 Срба са београдске Железничке станице преко моста ишао је старац Божа Марковић (80) из Батуса. У Сава центру са њима су разговарали Лазар Мојсов и Иван Стамболић. Обећали су им брзу промену Устава.
Терали лисицу а истерали вука Rade Dragović | 21. септембар 2017
На Председништва ЦК Србије Борисав Јовић је без увијања рекао да је суштина проблема у нејединству руководства које је постало видљиво после Милошевићевог иступа у Косову Пољу
Зоран Соколовић на Осмој седници
ДРАГИША Павловић и његови ставови у светлу кризе на Косову били су готово једина тачка дневног реда седнице проширеног Председништва ЦК Србије одржане 18. и 19. септембра. Чак 49 говорника током 23 часа водило је тешку расправу иза које се помаљало нешто много крупније и опасније. Преврат у Србији. Састанак на осмом спрату зграде ЦК у Лењиновом булевару на Новом Београду био је први и најважнији чин онога што ће уследити пет дана касније на Осмој седници. - Терасмо лисицу, истерасмо вука - рећи ће поуздани шраф Милошевићеве екипе Влајко Стојиљковић. Циљајући, наравно, на Ивана Стамболића. Слободан је знао да у градском и републичком комитету седе и људи који неће лако прогутати образложење Павловићеве елиминације. Учинио је све да лојалне учврсти, а оне што се двоуме да превуче на своју страну. Рачунао је и на најјаче адуте, народне хероје генерале Николу Љубичића и Петра Грачанина, Добривоја Видића, Душана Чкребића... ТАЧКА дневног реда је гласила "Иступање Драгише Павловића на конференцији за штампу - политичке последице". Стамболић је био против. Тражио је да се она прекрсти у "Актуелна политичка ситуација и стање у средствима јавног информисања Србије". - Прво треба да разговарамо о проблемима, па да видимо да ли да причамо и о људима. Од доласка друга Тита на чело партије ниједан комуниста није позван на одговорност зато што се залагао за ставове какви су Павловићеви - упозоравао је председник Председништва Србије. Милошевић није одступао од плана:
- Никаква личност није у питању. Реч је о политичким последицама једног политичког догађаја. Тачно је да се то разликује од данашње праксе. И ту праксу, међутим, морамо да мењамо, јер нас је она и довела до ове ситуације. Ко је за предложени дневни ред? Петнаест. Против? - Милошевић је био неумољив. Испоставиће се и - назаустављив. Зоран Соколовић је читао уводни реферат, који је био разрада теза коментара који је четири дана раније објављен у "Политици експрес". НЕПИСАНО право да први говори имао је обавештени и свеприсутни Никола Љубичић. Иако збрканих мисли, конфузан и преопширан, генерал је подржао Милошевића. Успут је баражном ватром оплео све редом - мемоаре Коче Поповића, Милована Ђиласа, Радивоја Јовановића Брадоње, Војкана Лукића, патријарха Гаврила Дожића, Љубодрага Ђурића... Пуцао је и по "Политици", тачније њеном директору Ивану Стојановићу, "Књижевним новинама", Милораду Вучелићу, Вуку Драшковићу, Зорану Богавцу, Поповићу, Максимовићу, Перишићу. - У Канаду оду (Гојко) Ђого и (Растко) Закић. Причали су тамо свашта лоше о Југославији. Ишли су дотле да су отворено говорили да је "оно ђубре умрло, а сахрањено је у цвијећу". То је информација Унутрашњих послова, односно дипломатских органа. Мислите да је неко до њих позван на одговорност. Нико ништа. А тамо су били и Драшковић, Ђуретић, Данојлић, Данко Поповић - штректао је генерал по тадашњој опозицији посредно одапињајући стреле ка наводном немару и спорости Стамболића и Павловића. Помињала се ту и кућа Вука Драшковића у Будви, кафана "Мадера", лист "Студент", Пекић и "Његошева награда" и шта све још не. ДРАГИША Павловић шест пута се јављао за реч. Испрва је деловао умерено, рационално, као човек који верује да је и даље могућ договор. Сваки излазак за говорницу, како су шансе за помирење опадале, бивао је све оштрији. - Кључни проблем је неодговарајуће сучељавање са српским национализмом - у једном тренутку отвориће карте потенцирајући "Политикине" написе. - Око тога се изгледа не разумемо до краја. У тренутку Кељмендијевог злочина у параћинској касарни, док је цела земља била у шоку, кад неодмерена реч може имати велике последице, на Албанце се баца колективна кривица и тиме појединачни злочин добија колективно обележје. Од самог злочина постаје важније да је злочинац Албанац. Међу члановима Председништва СК Србије на Милошевићевој страни били су Богдан Трифуновић, Зоран Соколовић, Борисав Јовић, Радмила Анђелковић, Ратомир Вицо... Павловићеви су били Васо Милинчевић, Момчило Баљак, Миленко Марковић, Бранислав Иконић, Радоје Стефановић, Десимир Јефтић. ЗА РЕЧ се јавио и Зоран Баки Анђелковић, у то време шеф Омладине СК Србије. Иако са само 28 година и тек пристигао из Варварина у Београд, моравски лукаво је проценио са које стране ветар дува. - Можда немам право ни да кажем да се слажем са другом Љубичићем, јер сам као млад човек своје уверење градио и на његовим излагањим, њега као личности, нормално поред Тита и других - говорио је омладинац Анђелковић. Већ помало замрлу расправу разгорео је Борисав Јовић гађајући у центар мете. Како преноси публициста Славољуб Ђукић у својој књизи "Како се догодио вођа", Јовић ће одбити да говори "о олако обећаној брзини", а као суштину проблема нагласиће нејединство у руководству које је постало видљиво после Милошевићевог иступа у Косову Пољу. - Није у питању Драгишина неопрезност - разрађивао је Јовић. - Та реченица је свесно написана и изговорена. Прво се поставља питање брзине, која није реална, па се поставља питање јачања српског национализма, који ће бити изазван ако се такав нереалан програм остварује. Онда се поставља питање јачања нерасположења албанског народа, јер се на њега врши пресија, ван реалних могућности. Даље, изазивају се Албанци једном нереалном брзином уместо смиривања додатних сукоба. Нејединство је овде, другови, чињеница. СТАМБОЛИЋ је покушао да сентиментално умири ситуацију. Бранио је Павловића, али помирљиво није нападао Милошевића. Подсећао је на блискост са обојицом и наивно предложио да се "Слоба и Буца свакога дана на пола сата нађу и уз кафу и лимунаду премошћавају разлике".
- Ово питање се не може минимизирати свођењем на један малтене персонални сукоб, као да се деца међусобно дуре. То нису ствари личног анимозитета и симпатија, нити су ствари које се могу на тај начин поједностављивати - Милошевић је био суров и неумољив. Дојучерашњи политички ђак учитељу је замерио и што је својим (не)деловањем подигао параван за одуговлачење решења на Косову. - Хтео сам да тражим поједностављен излаз, а ти хоћеш компликованији. Видећемо на шта ће то изаћи. Зна се да се ја већ десет година борим са проблемима везаним за Косово. И мени инсинуирати да стварам параван борбе, то не могу да прихватим - узвратио је Стамболић. Милошевићев предлог прошао је за длаку - добио је 11 гласова, наспрам пет против и четири уздржаних. Овакав резултат био је преломан за заказивање седнице ЦК, али и свеукупни исход обрачуна. Седница Председништва показала је да Милошевић има снаге за борбу, што је на његову страну превело највећи део оних који су чекали да виде ко је јачи од двојице такмаца.
ДРУГОВИ И ГОСПОДА ВРЕМЕ Осме седнице јасно је наговештавало и промене које ће дефинитивно променити југословенско друштво. Политичари, упркос томе, били су и даље макар на речима слепо одани старом систему и његовим нормама. Нови обичаји, другачији од дотадашње идеолошке праксе, критиковани су и у предвечерје историјског обрачуна српских комуниста. На то је упозорио млади универзитетски професор Владимир Штамбук. - Ми данас имамо ситуацију да се појам "господине и госпођо" користи званично на телевизији, и то не само на прославама којима присуствују странци. Ја чекам дан када ће неко када му се каже "друже" да одговори - "извините, ја нисам за вас друг, него господин" - указао је Штамбук.
Обрт због Стамболићевог писма Rade Dragović | 22. септембар 2017.
Председништву ЦК СКС обратила се група чланова Председништва Градског комитета и обавестила врх партије да је Иван Стамболић писао Градском комитету и отворено подржао Драгишу Павловића
Слободан Милошевић пред почетак Осме седнице
МИЛОШЕВИЋ је на састанку Председништва ЦК Србије, који је био претходница Осмој седници, у рукаву имао спремног и петог кеца. То је било писмо које је Иван Стамболић неколико дана раније послао Градском комитету Београда. Оно је искоришћено као доказ о покушају његовог тихог пуча и намери да успостави контролу над београдским комунистима. Нема сумње да је Слободан знао за Иваново писмено обраћање члановима Градског комитета. Лукаво је, међутим, ћутао и своје сазнање сачувао за завршни ударац. Другог дана седнице, писмо је изазвало потпуни преокрет на седници. - Другови, желим нешто да вам кажем - драматично се скупу обратио Милошевић. - Последњих сат, два сам се колебао. Ево добили смо једно писмо. Први сам замолио да се провери да ли је аутентично, да га неко није подметнуо. Онда сам се колебао да ли можда да сузимо седницу само на Председништво. Одлучио сам да га, кад већ радимо овако, заједно прочитамо. МИЛОШЕВИЋ је мислио на "писмо о писму". Председништву ЦК СКС обратила се група чланова Председништва Градског комитета, која се састала два дана раније на Студентском тргу. Радош Смиљковић, Слободанка Груден, Михаило Милојевић, Јагош Пурић и Душан Митевић у њему обавештавају врх партије да је Иван Стамболић писао Градском комитету и отворено подржао Драгишу Павловићу. "То је притисак и деловање у супротности са односима у СКЈ. Сматрамо да нема појединца који себи сме допустити да се стави изнад органа Савеза комуниста и да својим писмом даје или ускраћује подршку, без обзира на то коју функцију врши", написали су незадовољни чланови београдског комитета. У сали је настало комешање. Учесници састанка дошаптавали су се једни са другима, поједини су чак и устајали да се консултују са друговима на другом крају сале. Било је јасно - рат је објављен. - Морам да кажем да сам заиста лично погођен овим догађајем, чак и емоционално - рекао је Милошевић припремајући нови чин представе. - Оваквих ствари заиста никада није било у нашем Савезу комуниста.
Додавао је и Душан Чкребић: - Ми испадамо овде најобичнији магарци! Оволико разговарамо, а већ 48 сати имамо сасвим другу овакву активност. ПОЈАВА писама, по сведочењу актера овог догађаја, додатно је погоршало Павловићев, ионако жестоко уздрман положај. Он се бранио колико је могао. - Све више се бојим да није реч о неспоразуму око мог излагања, већ о кампањи. Овде ћу поновити да ће бити велика опасност уколико данас једна мала група људи, али организована и повезана у Градском комитету, пре свега са неким друговима из Универзитетског комитета, буде добила подршку - није увијао Павловић. У једном тренутку је говорећи о потписницима писма, Милошевићу рекао "оних твојих петоро". - Молим за разговор који ће искључити ватру и некултуру, јер тих петоро чланова Председништва нису моји. Друг Павловић други пут иде са опасном претњом конфронтације између Градског комитета и ЦК Србије желећи овде да нам створи утисак како иза њега стоји 230.000 комуниста Београда - одмах га је поклопио Милошевић. Својим писмом Стамболић је желео да колико-толико ојача пољуљану позицију свог верног друга. Несвесно, тиме је Милошевићу дао оружје којим ће му задати завршни ударац. На затвореној седници Градског комитета коју је 17. септембра, после "Експресовог" коментара сазвао Драгиша Павловић, међутим, ништа није указивало да председник Градског комитета проводи своје последње дане у политици. ВЕЋИНА од 45 говорника на састанку била је уз њега. Подржали су га без веће резерве и двојица водећих београдских политичара - председник Града Александар Бакочевић и шеф Социјалистичког савеза Драган Томић. Прелазак њих двојице, посебно Томића на Милошевићеву страну, у данима који ће уследити, многима су били јасан путоказ чији ће табор тријумфовати. Павловић је у Београду против себе имао само Милошевићеву струју коју су чинили Радош Смиљковић, Слободанка Груден, Јагош Пурић, Михаило Милојевић, Душан Митевић, Слободан Јовановић, Зоран Тодоровић, Снежана Алексић, Небојша Маљковић... Овај састанак биће и преломна тачка у каријери Радмиле Анђелковић, до тада мало познате правнице из Крушевца, која је својом идеолошком приљежношћу фасцинирала Ивана Стамболића. Јавност ће је запамтити по валцеру који је на једној железничкој станици одиграла са Словенцем Јожеом Смолеом приликом доласка последњег словеначког воза братства и јединства, због чега ће добити и пригодни надимак - "Рада ламбада". Њој ће касније припасти и партијска дужност да позове привреднике и грађане Србије да бојкотују словеначку робу, како би Љубљана била економски кажњена због подршке Косову. НА СКУПУ у здању на Студентском тргу, међутим, имала је другачију ролу. Пристала је да буде Милошевићев изасланик који ће ток догађаја усмерити у жељеном правцу. "У тренутку када је после подршке коју је добио поверовао да ће изаћи као победник Радмила Анђелковић је саопштила да је за сутра заказана седница Председништва ЦК Србије на којој се отвара случај Драгише Павловића", пише Славољуб Ђукић. "Изненађен овом вешћу Павловић је настојао да сачува присебност. Све показује да је оног дана, када је коментар у "Експресу" објављен, политички сценарио већ био састављен. За предстојећи састанак није знао ни Иван Стамболић, а вест о његовом заказивању затекла га је у Палати федерације. Телефоном је позвао Милошевића: - Да ли је тачно да је Буца на дневном реду Председништва? - Јесте, и он је за то одговоран - скресао му је Слободан. - Зар не схваташ да тиме и мене стављаш на дневни ред - у неверици је питао Стамболић. - То са тобом нема ништа. Уосталом разговараћемо на састанку - одговорио му је Милошевић.
Време ће показати да не само да је Иван имао много шта са предстојећим састанком, већ и да је заправо он његова главна мета. На Осмој седници већ је све било јасно, али и прекасно да се било шта промени. Догађаји су ишли наруку само Милошевићу. ОБА састанка који су претходили Осмој седници била су затворена и јавност је са њих обавештавана штурим саопштењима. Остало је далеко од очију јавности да је Милошевић на проширеном Председништву прошао за длаку - за његов предлог о смени Драгише Павловића (о чему ће се гласати на предстојећој Осмој седници) добио је 11 гласова, против је било четири, а петоро чланова је било уздржано. На исти начин прошле су и одлуке о смени директора "Политике" Ивана Стојановића, као и одговорности Радмила Кљајића и Момчила Баљка. Овај тренутак биће увод у кадровске промене у неким медијима.
ПОЧЕТАК ОБРАЧУНА СЛОБОДАН Милошевић није био званично обавештен да ће Драгиша Павловић говорити пред главним уредницима и новинарима београдских редакција. За његов иступ сазнао је увече из прилога на ТВ Дневнику, уочи одласка на уобичајени викенд у Пожаревац. Павловићеве оптужбе саслушао је у друштву Душана Митевића. "Ово је готово, нема шта да се чека", рекао је тада. То ће бити и формални почетак обрачуна који ће свој врхунац добити на Осмој седници 24. септембра 1987.
Милошевић ћути о Меморандуму Rade Dragović | 23. септембар 2017.
Слободан Милошевић, за разлику од двојца Стамболић - Павловић, према САНУ, академицима и Меморандуму држао се крајње уздржано. Академици су дали подршку Милошевићу у антибирократској револуцији
Слободан Милошевић и Иван Стамболић из времена блиске сарадње
КАДА се појавио Меморандум САНУ, један од најконтроверзнијих докумената посттитовске Југославије, Иван Стамболић и Драгиша Павловић свом жестином ударили су по Академији и њеним члановима. Стамболић га је назвао "ин меморијамом Југославије", а Павловић "платформом српских националиста". Милошевић је за разлику од њих, углавном ћутао. Ова разлика, очигледна и широј јавности, свој пуни облик добиће годину дана касније - на чувеној Осмој седници. Документ који је под велом мистерије изнет из здања у Кнез Михаиловој 35 од првог дана проглашен је "планом разбијања Југославије", "програмом 'велике Србије'", платформом "великосрпског национализма"... Појава текста на коме су радили академици изазвала је прави земљотрес у већ добро напуклој држави и њеној идеологији. Меморадум САНУ на светло дана изашао је преко два текста објављена 24. и 25. септембра 1986. године на страницама "Вечерњих новости". Први чланак који је донео изводе из још увек незавршеног текста академика носио је наслов "Понуда безнађа", док је његов наставак објављен сутрадан био насловљен са "И АВНОЈ је лажиран". Оба текста, интонирана веома лично, коментаторски, потписао је тадашњи новинар и уредник "Новости" Александар Ђукановић. Ова два чланка изазвала су буру у југословенској јавности и полемику на страницама нашег листа, која је утихнула тек крајем 1987. године. "Два су барјака под којим његови аутори позивају на отварање очију. Један је национализам, а други држава. А све то заједно звучи на многим страницама као нови позив на братоубилаштво и ново проливање крви", писао је Ђукановић дајући шире изводе из недовршеног рада академика. Овај материјал садржи 73 странице, од чега је, како САНУ тврди и данас, свега 30 прошло процедуру званичне редактуре. Његов текст подељен је на два дела, од чега је први посвећен кризи југословенске привреде и друштва, док је други насловљен са "Положај Србије и српског народа". Девет тачака овог за многе апокрифног документа садржи мноштво критика тадашњег стања, велики број аргумената и доказа
за једну од темељних тврдњи његових писаца - Југославија вапи за преуређењем. У супротном, неће је бити. Српски народ, како су навели академици, требало би да буде спреман и за тај исход. То је било довољно да се овај документ изведе пред стрељачке водове од Вардара до Триглава. "Српски национализам", "шовинизам", "опортунизам", "повампирење четништва", "распиривање мржње", "политикантство" и "ненаучан приступ" и сличне етикете сипане су без задршке и дубљег промишљања. О томе је можда најбоље сведочанство оставио управо први човек Председништва Србије Иван Стамболић, иступајући на Београдском универзитету 30. октобра 1986. године. "Први пут, истина на мала врата понуђена је целовита оптужница не само руководства и политике Савеза комуниста него и читавог друштвеног система. Стара је то шовинистичка брига за судбину српства са већ познатом формулом да су Срби победници у ратовима, а губитници у миру. Меморандум се осведочио да неколицини академика друштвене неприлике послуже као добре прилике да поред већ толико отворених фронтова отворе и свој фронт националистичке борбе за власт", рекао је Стамболић у Ректорату БУ. Чињеница јесте да се Милошевић, који је крајем 1986. године био председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, за разлику од двојца Стамболић - Павловић, према САНУ, академицима и Меморандуму држао уздржано. Није оштро критиковао, нити подржавао. У свеопштој хајци, коју је током највећег политичког скандала у посттитовској Југославији, режим спровео на САНУ, њега није било, или је био на самој периферији догађаја. О Меморандуму САНУ Милошевић је само једном јавно говорио, фебруара 1987. на седници београдског Градског комитета. Публициста Славољуб Ђукић, не без разлога, запажа да у општој харанги која је дизана на академике, његов је иступ био готово неприметан. "Ми смо о томе шта се догађа у Академији заузели јасне ставове. И комунисти у Академији добили су задатак од Председништва ЦК да се морају изборити за промену. Многи ништа по том питању нису учинили. То је пре свега питање одговорности према сопственој комунистичкој свести која им није била ни толико пробуђена да се усправе и кажу да се не може нападати Тито и разбијати Југославија. Ми бијемо битку на фронту програма изласка из кризе, али истовремено бијемо битку са антикомунизмом и национализмом, без обзира да ли је реч о САНУ, Удружењу књижевника, 'Дуги' или некој другој средини из које се пуца на револуцију, њене тековине, на развој социјалистичког самоуправљања у Југославији", рекао је Милошевић у јединој јавној критици Меморандума. Драгиша Павловић је написао да је Слободан "човек који ниједном није изговорио реч 'меморандум'". Запамћено је да је с јесени 1986. године осионо питао "шта хоће ти академици", али у веће елаборације њихових аргумената није залазио. У његовој књизи "Године расплета", у којој су сабрани говори, реферати и интервјуи од 1984. до средине 1989. године, приметно је игнорисање документа САНУ, као и целог државно-политичко-медијског спектакла који је поводом њега готово годину дана тресао крхку Југославију. Милошевић је вешто играо двоструку игру, и пуну годину је скривајући се иза различитих партијских форума избегавао да коментарише поступак Српске академије. У његовим маневрима поједини тумачи препознавали су политичку амбицију, којој није одговарао отворени рат са најугледнијом српском научном установом. Тиме је Милошевић стекао благонаклоност САНУ али и њихову подршку у антибирократској револуцији и његовом походу на власт. Оно што није говорио јавно, Милошевић је причао тајно. Далеко од медија и од очију јавности, међутим, имао је сасвим другу причу. Она је потпуно била на линији Партије и његових другова који су били прокажени као вође харанге на САНУ и академике. Пред политичким активом Института за безбедност, месец и по дана после антологијског говора у Косову Пољу он је рекао: "Развој национализма највећи је отров који и унутрашњи и спољни настоји да унесе у нашу земљу. Шта је друго него црни национализам појава Меморандума САНУ у коме се предлаже разбијање Југославије. То значи ликвидирање постојећег уређења наше земље, разбијање после кога нема опстанка ниједном народу ни народности наше земље. Морамо да знамо да било какво кокетирање са национализмом не доприноси него напротив кочи и онемогућава успешан друштвени развој за који се бори Савез комуниста."
МИСТЕРИЈА И ДАЉЕ ТРАЈЕ ЗВАНИЧНА верзија гласи да је Меморандум САНУ - украден. У средишту контроверзи о "провали" у САНУ тих дана 1986. године нашао се новинар Александар Ђукановић. На њега је пала сумња да је лично украо овај документ, и то из стана никог другог до свога таста, познатог уставописца и професора Правног факултета академика Јована Ђорђевића. Ђукановић је у својој исповести за "Новости" крајем прошле године први пут јавно негирао да је документ узео са тастовог стола. Он га је, како тврди, добио од самих академика, а прочитавши га решио је да га нападне у новинама.
Савест затворена у кавезу Rade Dragović | 24. септембар 2017.
Појава хумореске "Војко и Савле", у којој је Гојко Николиш приказан као политички преварант, изазвала је буру незадовољства у јавности. Павловић је наложио шефу ДБ Душану Ступару да му прибави податке о Николишу
Никола Љубичић је био свеприсутан и добро обавештен
ТРИЛЕР у чијем је средишту био Меморандум САНУ добио је свој други чин - аферу "Војко и Савле". Овај медијско-политичко-обавештајни скандал одјекиваће током целе 1987. године, а његов врхунац подудариће се са појавом пукотина између две струје у врху Савеза комуниста Србије. Ефекти ове афере, описане као највећи морални пад новинарске професије и угледне "Политике" послужиће као муниција за коначан обрачун на Осмој седници. Данас је тешко и замислити какав је земљотрес изазвала наизглед банална хумореска објављена у недељеном броју "Политике" 18. јануара 1987. Реч је о недуховитој причи-цртици у којој су главне
личности измишљене, али препознатљиве личности Војко Николић (академик Гојко Николиш), његова супруга мадам Арго, у стварности Францускиња Марго, и Савле Павић, иза кога се крило име академика Павла Савића. У отужном тексту изнета је Николишев прљав веш, а хумореска је зачињена и са више лажи и измишљотина о његовом животу. Намера аутора прочитана је већ првог јутра по објављивању - требало је облатити лик славног генерала, лекара, народног хероја, шпанског борца и академика због његове критике режима и одбране САНУ у јавности у јеку напада тадашњег државног руководства. На ванредној скупштини Академије, на којој су се академици готово једногласно супротставили властима био је најжустрији критичар режима. Политички апарат то му није опростио. ПОЈАВА текста у којој је Николиш приказан као политички преварант, болесни неуротичар и страни шпијун изазвала је праву буру незадовољства у српској јавности. У месецима који ће уследити биће одржане десетине седница и састанака различитих форума на којима ће случај "Војко и Савле" бити најважнија тема. - Ко је ову срамоту пустио у новине - љутито је ујутру питао Добрица Ћосић, окрећући телефонске бројеве свих који су могли да знају ко стоји иза спорног текста. Наслућивало се да је његовом објављивању кумовала велика сила, држава, Партија или Удба. Или сви они заједно. Наручилац, аутор као и пут текста од писаће до штампарске машине били су непознати. Истина, међутим, није могла да остане скривена. Данас, три деценије касније, сматра се да је спорна хумореска рођена у врху тадашње власти револтиране неуспехом у сукобу са САНУ поводом појаве Меморандума. Њеним инспиратором сматра се Никола Љубичић, а за правог творца узима се Драгиша Павловић, који је радио по налозима Ивана Стамболића. У објављивање ове хумореске и злоупотребе података Државне безбедности донекле је умешан и Слободан Милошевић, који ће касније учинити све да са себе скине одговорност за овај случај и кривицу свали на своје опоненте. Пут до новинских стубаца овог текста водио је преко члана ЦК Србије и главног уредника "Политике" Живорада Миновића, али и новинара и тадашњег члана Градског комитета Радмила Кљајића. Сви они изнеће више верзија догађаја, а предстојећи пуч на Осмој седници додатно ће замаглити праву историју. У СВОЈИМ мемоарима "Живот, политика, коментари" Душан Чкребић указује да је стари генерал, иначе склон подметањима и удбашким методама, главни идејни аутор контроверзног текста. Чкребић надаље тврди да је главни режисер афере био Буца Павловић. Скандал је организовао уз помоћ групе најближих пријатеља из Градског комитета и врха "Политике". - Идеја јесте била Љубичићева. То су ми потврдили и Павловић и Стамболић - потврдиће доста касније и Ступар. - Затражили су податке из Николишевог досијеа. То није било ништа чудно јер је координација (државних и партијских органа) често захтевала пресеке из досијеа појединих личности, посебно када су у питању била постављења на нове функције. Тражене податке доставили смо Стамболићу, Павловићу и Милошевићу, о чему сведоче и службени деловодници. Пасквила која је изазавала гнев и огорчење новинара, као и великог дела јавности, потписана је именом Д. Шаренац. Миновић који је месецима био под притиском буне у редакцији и захтевима да поднесе оставку поводом ауторства над неморалним текстом врдао је и одуговлачио. Тврдио је да је Шаренац професор најпре Филозофског, па и Филолошког факултета у Београду да би месец дана касније рекао да је аутор предавач општенародне одбране и друштвене самозаштите из Марибора. Време ће показати да је реч о рођаку поменутог новинара "Политике" и члана Градског комитета Радмила Кљајића. КАКО би збрка била још већа, професор Момчило Шаренац из Марибора писмом се јавио "Политици" тек у септембру 1987. и негирао да на било који начин има везе са овим случајем. Као прави аутор хумореске помињан је писац Маринко Вучетић, али и школски друг Драгише Павловића књижевник Видосав Стевановић. Писац је 2009. године добио и судски спор против Душана Ступара, који је претходно јавно на телевизији рекао да је Стевановићева рука писала спорни текст. На тај начин и правно је са себе скинуо хипотеку о ауторству над пасквилом о којој је брујала Југославија. Случај "Војко и Савле" у припреми за Осму седницу коришћен је као материјал за обрачун који се већ увелико припремао. Побуна редакције и петиција која је уследила са захтевом за Миновићеву смену, у делу партијског руководства, оцењује се као удар контрареволуционарних и националистичких снага, а
тежиште се са напада на академика, пребацује на удар на "Политику". Њеног главног уредника, који наводно доследно спроводи политику Савеза комуниста бране Никола Љубичић и Слободан Милошевић. Миновић вешто протура тезу о случајном објављивању безазленог текста, који је злоупотребљен у политичким обрачунима. - Она је инструментализована за тежак и мучан обрачун против Титове линије - тумачио је Миновић, који је за кратко време прешао пут од Милошевићевог миљеника до противника. ПРЕГРУПИСАВАЊЕ пред предстојећи политички удар у пуном је јеку. "Притисак на уредништво и главног уредника нарочито, део је шире и појачане активности опозиционих снага у Београду и земљи у настојању да се сачувају и освоје нове позиције у гласилима "Политике". То је битка за ову кућу - хоће ли у њој и преко ње вршити одлучујући утицај великосрпска националистичка чаршија или ће то чинити Савез комуниста", наведено је у белешци са састанка Групе за координацију средстава јавног информисања Социјалистичког савеза Србије. Готово да није било говорника на Осмој седници који није поменуо аферу са спорним текстом. Више од тога, међутим, одјекнуле су речи академика Гојка Николиша из писма "Политици" и њеном главном уреднику, које овај лист никада никада није објавио: "Жалим што сте своју савест затворили у кавез, што сте пред вашим колективом и јавношћу учинили све могуће маневре да сакријете правог аутора, те сте тако преузели на себе тешку одговорност за ауторство поменутог написа", писао је Николиш.
ДРЖАВНА БЕЗБЕДНОСТ УЛАЗИ У ИГРУ У ЗАКЉУЧЦИМА комисије Градског комитета који су чинили Слободанка Груден, Зоран Јовичић и Небојша Маљковић тврди се да је Драгиша Павловић наложио шефу београдске ДБ Душану Ступару да му прибави податке о Гојку Николишу, који су се касније нашли у спорном тексту. Павловић му је уз то рекао да иза тог подухвата стоји не само политички врх, него и Петар Стамболић и Никола Љубичић лично. Хумореску је "Политици" преко курира доставио Радмило Кљајић, а у притисцима да се сачува тајност учествовао је Иван Стамболић.
Иван први креће на Слободана Rade Dragović | 25. септембар 2017.
Никола Љубичић у својим сећањима тврди да је Иван Стамболић заправо био иницијатор сукоба и да је имао план да преко Председништва Републике уклони Милошевића са политичке сцене
Душан Чкребић и Никола Љубичић у паузи Осме седнице
ПРВИ говорник на Осмој седници, као и на њеној увертири - састанку проширеног Председништва ЦК био је Никола Љубичић. У преврату у врху београдских комуниста 1987. године овај човек имао је златни глас који је поклонио Слободану Милошевићу. За његов тријумф пресудна је била подршка старог кадра који су чинили Петар Грачанин, Петар Стамболић, Добривоје Видић и Душан Чкребић. Кључни човек ипак био је Никола Љубичић. Народни херој, генерал Армије, вишегодишњи савезни секретар за народну одбрану и фигура са бројним и дубоким везама у врху ЈНА, КОС-а и Државне безбедности, средином осамдесетих година направио је дистанцу од Ивана Стамболића и приклонио се снагама иза којих је стајао Милошевић. Свој поступак касније ће правдати чињеницом да је Иван желео у корену да сасече Слободана, чим је овај показао прве знаке самосталности и лидерства. "Иван Стамболић је свој план о уклањању Милошевића покушао да оствари преко Председништва Републике", записао је Љубичић у белешкама под насловом "Моја сећања". "Сазвао је скуп од осамнаест другова. Шест часова дискутовало се о неким неважним питањима, да би око пола ноћи, кад је оценио да је скуп заморен, покренуо питање Слободана Милошевића. Спречио сам ту игру и тражио да се нови састанак одржи у нормално радно време. Током овог сукоба имао сам јасан утисак да је иницијатор за сукоб Иван Стамболић и да Слободан не жели свађу, да је он за мирну расправу и договор." ГЕНЕРАЛ је сведочио и да је доста времена потрошио да убеди Ивана да је Србија довољно велика за обојицу. Његово виђење је било да је Ивану место у домену државне структуре, а Слободану у партијскоидеолошком сектору. "Иван би саслушао моје убеђивање, али га није прихватао, увек би нашао контрааргументе. Указивао је да се са Слободаном не може сарађивати, да је својевољан, да слуша само себе и да је опасан лидер за Србију. Расправа је пренета у надлежност Савеза комуниста. Иван није добро оценио даљи развој догађаја, јер је Слободан ту био у предности." Љубичић је у време Осме седнице био неспоран ауторитет у српској држави и партији, али и на нивоу федерације где је годинама био на важним и одлучујућим функцијама. Милошевић је добро знао да ће, уколико буде имао генералову подршку, придобити и гласове доброг дела ЦК. Зашто је Љубичић без неког већег разлога подржао Милошевића и тиме му отворио врата власти у Србији питање је на које
савремена историја још увек није дала јасан одговор. На основу сведочења људи тога времена, изгледа да је имао више основа да направи заокрет од Стамболића и да се приклони новом лидеру. Међу њима, вероватно, било је и сасвим личних разлога. У време Осме седнице, али и много година касније, неки од будућих функционера ЈУЛ-а, партије Мире Марковић, тврдиће да је у Љубичићевом заокрету пресудан био његов син који је био у бечкој филијали "Генекса". По тој верзији, у његовом пословању појавио се мањак. Глас о овоме стигао је и до Стамболића, који је то желео да искористи како би притискао генерала. Мањак ће надокнадити успешан послован човек Радослав Лале Секулић, у то време директор "Јавора" из Ивањице, из средстава фабрике на чијем је челу. Иван Стамболић, преко Службе безбедности, покреће истрагу против Секулића... Милошевић, по овој верзији, наводно није хтео да се укључи у хајку против генерала... И то није могао да му опрости и ствара се прва пукотине у односу између њих двојице. Никола Љубичић нашао се средином осамдесетих година у средишту више афера о којима се више шапутало него што се јавно говорило. Једна од њих је случај градње викендице на Јеловој гори, али и сумњива купопродаја аутомобила за ауто-школу "Црвени сигнал". Генерал је био умешан у спорове око изградње фабрике "Будимка" у Пожеги, а шушкало се и о шверцу девиза његове секретарице. Да је Никола Љубичић сумњао да ове скандале пушта тадашњи врх власти у Србији сведочио је и сам Иван Стамболић. Он је описао један од многобројних састанака Председништва Југославије 1986. године посвећених ситуацији на Косову у светлу најава организованог доласка више хиљада Срба из покрајине на протест у Београд. По завршетку седнице у Палати федерације, дубоко у ноћ, Љубичић позива Стамболића да прошетају око зграде на Новом Београду. "Почиње да ми говори да има информације како ја располажем писмом амбасадора Вељка Мићуновића које се односи на једну од његових посета Москви, у коме је тешко компромитован (у њему је стајало да је Љубичић користио везе са Совјетима како би лобирао за своју позицију у југословенској власти). Дознао је и да ја наводно радим да НИН то објави. Каже ми да сам инспиратор афере 'Јелова гора' и такозваног ужичког случаја, с циљем да га компромитујем. Говори ми о викендици, о Јечменици, Гачићу и Мирку Поповићу, оптужује ме да сам ја против 'Будимке' јер њену изградњу он форсира, правда се да са шверцом девиза нема везе... Каже и да се бавим његовом децом: шта и где раде, какве су им свадбе биле, ко је какве поклоне чинио. Све то да бих га ја сменио и дошао на његово место у Председништву СФРЈ", описао је Иван своју ноћну шетњу са Љубичићем. Све то му је мирисало на то да генерала неко затрпава интригама, чепрка и подмеће, а касније то приписује њему и његовим људима. - Ко га трује и зашто? Ко још зна ове ствари о Николи? Да ли га је неко свим овим уценио? - питао се Стамболић. Какви год одговори били, чињеница јесте да је Љубичић септембра 1987. био инволвиран и у припреме за смену Драгише Павловића и Осму седницу. О томе је телевизијској екипи Би-Би-Сија за серијал "Смрт Југославије" говорио Борисав Јовић. - Павловића је требало одмах искључити из Председништва. Милошевић је рекао да би отишао код Љубичића да се консултује о том предлогу. И одмах је отишао. Вратио се кроз пола сата и рекао: "Љубичић се слаже"! Одмах смо заказали седницу - тврди Јовић. О чему је још Милошевић говорио са Љубичићем није познато. Зна се међутим, да је генерал пре Осме седнице Драгиши Павловићу "добронамерно" сугерисао да поднесе оставку и да тако реши проблем који има са Милошевићем. На седници, и посебно током њене увертире, Љубичић је свим силама бранио главног уредника "Политике" Живорада Миновића, а нападао директора Ивана Стојановића. Многи су у овом чину касније видели потврду говоркања да генерал стоји иза хумореске "Војко и Савле" објављене почетком 1987. године на страницама овог листа. Љубичић је схватао, или га је Миновић у то уверавао, да је директор Стојановић тај који подиже прашину око правог ауторства над контроверзним текстом.
ХРВАТИ ПОДРЖАВАЈУ ПАВЛОВИЋА
ВЕЛИКИ углед у круговима бораца и Армије уживао је и генерал Петар Грачанин. Овај народни херој и бивши начелник Генералштаба ЈНА био је на гласу као скроман и поштен човек, опрезан у политици. "Дуго смо разговарали, неколико пута. Тражио је да испитамо све аргументе и околности и са што више аспеката. На крају је рекао да нема друге него да станемо на страну равноправности народа", испричао је Јовић и пренео Грачанинове речи да је у предвечерје Осме седнице заједно са Петром Стамболићем примио више позива бораца и функционера из Хрватске који су од њих тражили да спрече смену Драгише Павловића.
Глогов колац из "Студента" Rade Dragović | 27. септембар 2017.
Подела две групације, у дотад више-мање сложном српском Савезу комуниста, први пут биће видљива у расправама око насловне стране празничног броја "Студента" у априлу 1987. године
Правоверност: Душан Митевић
"НОЋ вампира" - гласио је наслов, крупно одштампан преко црне позадине са глоговим коцем на првој страни свечаног броја листа "Студент", који је изашао 29. априла 1987. године. Ово издање популарног часописа било је празнично, будући да је из штампе изашао уочи предстојећег 1. маја, празника рада, и Дана младости. Његова насловница, међутим, имала је снажну ноту субверзије. Она је била пародија на званичан плакат којим је доминирала црвена боја са великим зеленим листом у коме је била утиснута петокрака. Дизајн насловне стране "Студента", за коју се с пролећа 1987. побринуо академски сликар Миленко Михајловић, изазвала је велики потрес у врху српске Партије. Овај број студентске ревије био је повод за дотад највеће одмеравање снага између Милошевићеве и Стамболићеве струје у Градском комитету Београда и Централном комитету СК Србије. Захваљујући овом броју "Студента", први пут је постала видљива размена ватре између две групације у дотад више-мање сложном српском Савезу комуниста. Ова подела свој врхунац доживеће три месеца касније на Осмој седници ЦК СК Србије. ОВАЈ број новина Савеза студената Београда, изашао је сасвим уобичајено и без велике помпе. Нормално се продавао, а нико у његовом изгледу није приметио било шта контрареволуционарно. Готово преко ноћи, међутим, нашао се у средишту једне од многобројних афера тог времена. Његов изглед и
садржај згодно су дошли као повод за одмеравање снага између две фракције и упис судијских бодова пред последњу рунду обрачуна. Свевидећем оку Партије није промакла порука, ни прва ни последња, којом се млада и полетна редакција разрачунавала са окошталим и посусталим системом немоћним да реши иједан актуелни државни и друштвени проблем. Редакција "Студента", која се налазила у Балканској улици, водио је главни уредник Мирослав Вишић, а била је састављена од талентованих и агилних новинара (Стеван Миловановић, Драган Петровић, Светлана Васовић Мекина, Весна Рас, Индира Верем, Лука Мичета, Владимир Милић...) који су полетно и без задршке отварали и најкрупнија друштвена питања. Насловна страна мајског броја, међутим, прерашће у "Случај Студент", који ће постати прворазредно политичко питање. ПРВИ корак повукао је Милошевићев поуздани човек за акцију - Душан Митевић. На седници Председништва Градског комитета, одржаној почетком маја, када је монотонија на састанку достизала врхунац, мимо дневног реда затражио је реч: - Дозволите ми да кажем само једну реченицу - тобоже невешто укључио се у састанак и почео да ниже филипике на рачун концепта "Студента". Лист је оптужио да својом насловном страном "неспорно циља на друга Тита", и да се "преко тога не може лако прећи". Придружили су му се, одмах затим, и Радош Смиљковић, Јагош Пурић, и Божидар Богдановић. Председавајући Драгиша Павловић, међутим, није допустио расправу: - На дневном реду није "Студент", имамо данас важнијих ствари - изговорио је тада ту реченицу, не слутећи колико ће га она коштати. Она ће између осталог бити један од најјачих аргумената за његову смену. Ова узгредна опаска у политичком обрачуну биће искоришћена као доказ да Градски комитет не само гледа кроз прсте, већ и распирује блаћење лика и дела Јосипа Броза и тековина рата и револуције. На кулминацију афере није се дуго чекало. Убрзо се на страницама НИН-а огласио републички министар културе Бранислав Милошевић, који је отворено држећи страну Ивану Стамболићу и Драгиши Павловићу, жестоко оплео по Митевићу. "Митевићева интервенција пример је загађења политичког простора. Он је постао метафора кризног стања духа и морала. Душан Митевић више пута је успевао да избори и утврди углед једне од најдогматскијих глава у својој средини. Његова ментална структура и природа његовох политичких исказа нису му додуше сметале да се одржи на истакнутим функцијама и биће да га је то уверило како догматизам и те како може да буде од користи у борби за самоуправни социјализам, али и у личној борби за каријеру", није штедео оцене Милошевић. ТЕКСТ је далеко одјекнуо. До тада није било уобичајено да се државни функционери на овај начин оглашавају у штампи, а посебно не да у јавности критикују колеге из других форума. Упућени су коментар у НИН-у читали између редова, препознајући да Брана Милошевић циља свог презимењака из ЦК и да удара у темељ групне снаге Слободана Милошевића. Иако су били део истог издавачког предузећа, НИН и "Политика" изабрали су различите стране "Политика" је гурала Милошевића, док су симпатије НИН-а биле на страни Стамболића и Павловића. Одговор је отуд стигао са страница најстаријег дневног листа и то из пера Бранислава Јовановића, који је објавио текст "Зашто министар културе Србије брани антититовску линију". Овај чланак иначе изашао је само у београдском издању "Политике", а то је подгрејало сумње да је, по свему судећи, зачине тексту додавао и тадашњи главни уредник "Политике" Живорад Миновић. Постављено је сугестивно и веома опасно питање - Зашто Бранислав Милошевић и њему слични воде антититовску политику? У руке стамболићеваца симболично је стављен колац са насловне странице "Студента" којим су наводно желели да прободу вампира у лику Јосипа Броза. ВЕЋ далеко одмаклу аферу Павловићев круг покушао је да преокрене у своју корист и да контраударом стави под контролу "Политику" у којој је остао готово без икаквог утицаја. У јавној полемици која се прелила и на наредни месец водила се жустра борба за утицај, позиције и бољи положај пред коначни обрачун. То је и време премијера пуштања пробних информативних балона, двосмислености, замена теза и свих осталим медијских трикова који ће у годинама који ће доћи постати део свакодневице.
Милошевић је пратио развој догађаја и ћутао. Изненада, 27. маја 1987. одлучио се за потез - заказивање затворене седнице Председништва ЦК СКС са тачком "Студент" на дневном реду. У саопштењу за јавност са овог састанка наведено је да су учестали напади на личност Тита и на основне друштвене вредности. "Не може се Савезу комуниста наметати питање да ли је за дијалог. Јесте за дијалог, али на платформи социјалистичких снага, добронамерних и опредељених за напредак. Са онима који сматрају да се Тито и револуција могу нападати, па чак и грубо и примитивно - нема дијалога", наведено је у саопштењу. Афера "Студент" била је својеврсна предигра Осме седнице. Обе супротстављене фракције искористиле су је да провере колико далеко могу да иду у међусобној борби. На случају контроверзне насловне стране омладинског листа исковано је оружје које ће свега који месец касније бити потегнуто у последњем обрачуну. Под велом заштите Тита и његовог дела одвијао се последњи чин борбе за његово наслеђе.
ХРАБРОСТ ОМЛАДИНСКЕ ШТАМПЕ ГЛАВНИ уредник "Студента" Мирослав Вишић, који је у јеку афере изазване насловном страном из мајског броја 1987. године смењен, највећа је жртва припремне фазе Осме седнице. Његова редакција се по именовању новог шефа Шимета Чичковића убрзо разишла, а новине су убрзо преузели неки сасвим нови људи. "Студент" се тих година, уосталом као и остала омладинска штампа, није устезао да додирне и најболнија места у југословенском друштву. Запамћена је и субверзивна делатност часописа "Видици" из 1980. и 1981. године, која је под велом познатог "Речника технологије" скривено и шифровано позивала младе на размишљање, слободу и отпор бирократији и идеологији.
Дијагонала у кући Слобе Милошевића Rade Dragović | 28. септембар 2017
Мирјана Марковић, супруга Слободана Милошевића, иако слабо експонирана у научним и политичким круговима, кроз партијску организацију на Универзитету стекла је меку политичку моћ
Слободан Милошевић и Мира Марковић
БУРНУ расправу на Осмој седници Мирјана Марковић пратила је на телевизији, у свом стану у Улици 14. децембра у Београду. Збивања у Скупштини Србије са њом су гледали Небојша Маљковић, Зоран Тодоровић и банкар из Париза Миодраг Зечевић. Напетост и нервозу, пошто испраћа госте, супруга Слободана Милошевића убија сређивањем ормана и премештањем ствари по кући. Неколико часова касније, олакшање доноси Душан Митевић. Јавља се из из своје канцеларије у Таковској 10, одакле руководи ТВ преносом. - Победа! - не крије Митевић задовољство бројем учесника седнице чија је подршка придобијена за коначан обрачун са Иваном Стамболићем и Драгишом Павловићем. Мирјана Марковић, професорка социологије на Природно-математичком факултету у Београду, могла је да одахне. Политичка акција у којој је и она имала своју ролу ближила се успешном крају. Иако слабо експонирана у научним и политичким круговима, кроз партијску организацију стекла је меку моћ, захваљујући којој је направљена снажна веза са гарнитуром на чијем челу је стајао њен супруг. Форуми, комитети и организације на факултетима били су резервоар кадрова који ће после пада Ивана Стамболића преузети вођење државе. Везу између лидера у успону и научних кругова држала је његова супруга, која му је све до последњег дана на власти била главни кадровски инжењер и саветник. Иако се улога Мирјане Марковић у припреми и одржавању Осме седнице често преувеличава, нема сумње да је њен утицај знатно помогао Милошевићу да преузме готово комплетну власт у Србији. НА ТЕМЕЉУ утицаја њене групе, стилу владавине Слободана Милошевића, као и каснијег развоја догађаја у Југославији новинар и публициста Славољуб Ђукић је забележио да "у историји Србије није било жене која је имала толики утицај на државне послове какав је имала Мирјана Марковић". Ова жена заслужна је између осталог и за Слободанову прву већу победу, којом је поручио да се на њега може рачунати као на лидера. Реч је о "повратку марксизму", неуспелом покушају да се у време општег незадовољства садржајем предмета марксистичког образовања настава овог предмета реформише и унапреди, за шта се залагао добар део партије и стручне јавности. Највећи отпор долазио је са Универзитета, од идеолошке групе Мирјане Марковић. Њу су чинили Милош Алексић, Данило Ж. Марковић, Влајко Петковић, Радош Смиљковић и Владимир Штамбук. Ова група је победила на бурној
седници ЦК Србије 17. јула 1985. године. Био је то пораз либералнијег крила Партије и први корак на путу стварања новог вође. БИО је то и почетак стварања сопствене фракције брачног пара Милошевић - Марковић, која ће с пролећа 1987. ући у отворену борбу, а на Осмој седници преузети све полуге власти. Ова група годину дана одмераваће снаге са екипом Ивана Стамболића, састављена од људи како из привреде тако и из интелектуалних кругова. "Иза кулиса је Мира Марковић. Она је његов први саветник. Она подгрева Слободанове амбиције, пише говоре, окреће га против Стамболића. О томе је и Иван говорио: "Нас је Мирјана раздвојила", бележи Славољуб Ђукић у својој књизи "Он, она и ми". Једна од главних особина Мирјане Марковић у то време, уосталом као и данас, јесте слепа опчињеност идејама марксизма и комунизма. Одрасла и сазрела са бременом прошлости својих родитеља и сложених породичних односа, Мирјана је читавог живота била окренута супругу, породици и - политици. Своју слепу оданост комунизму показала је отпором преименовању партије у Савез комуниста, али и жестокој борби за њен опстанак у време када је смрт идеологије била више него извесна. За свој статус Мирјана Марковић борила се упорно и стрпљиво. Најпре образовањем, стицањем катедре на универзитету, а касније и стварањем неформалног центра моћи који ће се крајем осамдесетих ставити у службу њеног супруга. Запамћена је идеолошка комисија на Универзитету и њено слепило за ново време које је неминовно стизало. Упркос политичком ангажману Слободанова супруга избегавала је медијско експонирање. О њеној моћи по Београду се највише шапутало, али шира јавност није имала готово никакву слику о "жени са цветом у коси". Први њен излазак на сцену догодио се преко страница загребачког "Старта", који је објавио њен интервју из пера Александра Тијанића. Уследио је још један шири разговор за љубљанску "Младину", као и низ ауторских текстова за београдску "Дугу". "Без оклевања Мирјана се латила посла у Партији и потпуно се посветила каријери свога мужа", бележи у својој књизи "Милошевић - дијагонала лауфера" новинарка и публицисткиња Флоренс Артман. "Ћерка Марија у време Осме седнице већ је била одрасла и отишла на дуже време у Јапан, а син Марко имао је већ десет година. Она је, дакле, била слободна. Није била усамљена попут свог супруга. Волела је да буде окружена својом малом свитом, чврстим језгром оданих људи које је окупљала још из студентских дана". Породични пријатељи пара Милошевић - Марковић били су пре свега људи за које је Мира имала симпатије. Сви они укључиће се у лобирање, договоре и планове у сукобу са "стамболићевцима" 1987. године и сви ће после тога заузети највише позиције у држави. "Мени ни тада, а ни касније, није била позната улога Мире Марковић у припреми и самом току седнице", бележи у својој књизи "Поглед искоса" високи државни и партијски функционер Душан Чкребић. "Касније су читаве приче распредане о њеној стратешкој улози, за коју ја нити сам знао, нити сам то примећивао. Нисам, међутим, видео ни да се она од тога ограђивала, па се могло закључити да је она сама себи придавала неку посебну улогу и значај". Своје виђење Осме седнице Мира Марковић је изнела, деценију касније, у својој књизи "Јуче или сутра". Она је видела као вишегодишњи процес који је у својој суштини био сукоб старог и новог: "Победници су у партијски живот унели слободу у изражавање мишљења и дисциплину у спровођењу партијских одлука. Све то допринело је равноправности и регуларности у функционисању федерације, али и водило је великој друштвеној реформи. Подршка Слободану Милошевићу на Осмој седници значила је отпор да Косово постане република. Седница је отуд на прави начин завршена тек усвајањем уставних амандмана 1989. године", забележила је Мирјана Марковић.
КРЕАТОР СЛОБОДАНОВОГ ПУТА О УТИЦАЈУ Мире Марковић на животни пут свог супруга доста се говорило, нарочито деведесетих година. Најчешће јој је додељивана улога креатора његовог животног пута. Међутим, не треба
заборавити ни чињеницу да је Милошевић у време Осме седнице био у пуном напону животине и политичке енергије, што је врло често недостајало Стамболићу и његовим људима. У очима једног дела јавности, без обзира на све Милошевићеве способности и несумњиве таленте, кључни фактор његовог успона био је (и остао) оличен у супрузи. То илуструје и виц који се често препричавао почетком деведесетих: Шетају Слоба и Мира кроз Пожаревац и сретну локалног пекара, Мириног друга и некадашњу симпатију из ране младости. "Да си се неким случајем удала за њега била би данас пекарка - пецнуо је Слоба. "А не драги", одговари му она, "вероватније је да би он данас био председник Србије".
Србија није шака пиринча Rade Dragović | 29. септембар 2017.
Тријумф Слободана Милошевићa на Осмој седници и догађаји на Косову окренули су курс српске политике ка националним питањима. Милошевић је боље сагледавао многе проблеме оног времена од Стамболића
Добрица Ћосић и Слободан Милошевић
ЈЕДНО од објашњења Милошевићеве победе над Иваном Стамболићем тиче се и његовог бољег сагледавања тренутка који је тражио заокрет и промену званичног става о мноштву питања. Српско друштво осамдесетих година било је бременито променама које су тражиле и своју валоризацију у политици. Данас је јасно да би, ко год да је победио на Осмој седници, морао да направи корак ка промени важећег система вредности у земљи. Уз изузетак Меморандума САНУ, текста који је без длаке на језику проговорио о свим недаћама, историјским грешкама и очекивањима српског народа, промене су биле највидљивије на терену културе и у деловању интелектуалне сцене. Српска култура осамдесетих, без обзира на стеге режима и репресију, постала је једна велика јавна трибина на којој се отворено говорило и о прошлости и о будућности. Рушени су табуи, а отваране теме попут легитимности социјалистичког поретка, карактера ратних сукоба у Југославији, учинка Титове владавине, месту Срба и Србије...
ТАЛАС буђења дуго потискиваних вредности био је свеприсутан, а национална осећања су све чешће и све лакше налазила пут до маса. Томе је посебно допринела све слободнија штампа, али и бројне трибине, као и документаристички инспирисана уметничка дела и историјска литература. Националне теме још од седамдесетих година заузимале су све више простора у јавном дискурсу. Књиге Добрице Ћосића "Време смрти", које обрађују време Првог светског рата и српске дилеме и изазове, достизале су астрономске тираже, а посебну пажњу читалаца скретали су пишчеви пасажи о пропуштеним приликама за формирање снажне српске државе по никад спроведеном тзв. Лондонском уговору из 1915. Слична преиспитивања из угла типичног малог човека донео је и чувени роман Данка Поповића "Књига о Милутину", који је био једна од најпродаванијих публикација тих година. Живојин Павловић је књигом "Испљувак пун крви" поново осветлио догађаје из бурне 1968. године, а издања је ређао и "Нож" Вука Драшковића, који је верно дочарао усташка зверства над Србима у Херцеговини. О СТВАРИМА о којима се до тада углавном ћутало проговорено је и у позоришту. Велику популарност имали су комади са тематиком из новије историје Србије. Главоломну аферу изазвала је "Голубњача" по тексту Јована Радуловића, а у режији Дејана Мијача. Она је била и прилика да тадашње војвођанско руководство, слепо и глуво за све осим за сопствену аутономију, са сцене Српског народног позоришта у Новом Саду протера овај комад. Неколико сезона непрекидно је била распродата и "Колубарска битка", урађена по мотивима из "Времена смрти", која је пунила Југословенско драмско позориште. Монолог Мише Јанкетића у улози војводе Мишића, у коме се помињу Бог, краљ и отаџбина, српска војска и народ праћен је вишеминутним овацијама. Телевизија Београд je 1987. године завршила серију "Вук Караџић", којом је кроз живот реформатора српског језика испричана прича о националном буђењу Срба и формирању српске државе. Велики одјек имао је и филм "Бој на Косову" снимљен поводом 600. годишњице Косовске битке. Поједине реплике из сценарија Љубомира Симовића, попут оне о "Србији која није шака пиринча" и данас се понављају и имају статус епских сентенци и народних пословица. Ове струје неминовно су продирале и у Партију, упркос деклaративној привржености старим нормама и догмама. Нова струјања била су и једна од тема на дводневној седници Председништва ЦК СКС, која је претходила Осмој седници. На дневном реду неочекивано и без најаве нашао се - писац Борислав Пекић. НА ВРСНОГ писца свом силином свог чина, функције и моћи обрушио се Никола Љубичић. На његовој мети нашао се Градски комитет Драгише Павловића због изостанка борбе против писаца дисидената и опозиционара, који "вршљају по Америци, Канади и Енглеској, а у Југославији беру признања и купују викендице". Како је за "Новости" посведочио учесник те седнице Васо Милинчевић, трн у Љубичићевом оку била је Његошева награда коју је Пекић, као "осведочени непријатељ социјализма" тих дана добио. - У току његовог излагања извршни секретар Добросав Бјелетић гласно је рекао: "Васо је био у жирију Његошеве награде". На то сам узвратио: "Па, не можете очекивати од човека који је пет година провео на робији, а као млад осуђен на 15 година, да пропагира социјализам. Али му награду треба дати. Ја нисам био у жирију, а и да сам био, гласао бих за то признање. Зато што је Пекић велики европски писац, који ће остати у овом народу и за наредне генерације - испричао је Милинчевић, који се у догађајима везаним за Осму седницу нашао на страни Ивана Стамболића. ШИРОКИ поглед и висока свест за слободу уметника, какву је имао Милинчевић, свакако није била особина тадашњег естаблишмента на власти. Одбор за одбрану слободе мисли и изражавања, основан 1984. године на иницијативу Добрице Ћосића, имао је пуне руке посла. Ово тело окупило је низ најугледнијих интелектуалаца - Гојка Николиша, Андрију Гамса, Мићу Поповића, Љубу Тадића, Драгослава Срејовића, Михаила Марковића, Драгослава Михајловића, Младена Србиновића, Димитрија Богдановића, Предрага Палавестру, Косту Чавошког, Рашу Ливаду... Највишим адресама у држави написане су десетине писама, апела, петиција и саопштења са захтевом да се обустави прогон уметника, мислилаца, опозиционара, па чак и сасвим обичних људи који су због изречене мисли били жртве режима. Један од најпознатијих таквих случајева јесте тзв. суђење шесторици - Владимиру Мијановићу, Миодрагу Николићу, Драгомиру Олујићу, Гордану Јовановићу, Павлушки Ишмирагићу и Милану Николићу. Они су 1984. ухапшени и оптужени за "удруживање ради непријатељске делатности", што је одговарало деликту велеиздаје. Због "контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења", а на основу јавних иступа и једног никада необјављеног рада исте године у Сарајеву осуђен је Војислав Шешељ на осам година робије.
УПРКОС све јачем љуљању државе, над свим написаним, причитаним и изговореним речима и даље је ревносно дежурао озлоглашени члан 133 Кривичног закона СФРЈ, који је под велом тзв. непријатељске пропаганде прописивао драконске казне за сваку критику уставног уређења, поретка или партијског вођства. Било је отуд и случајева са оне стране разума. Окружни суд у Тузли, примера ради, водио је кривични поступак против Богдана Антића, Обрена Јовића и Јована Николића због поседовања и читања књиге Веселина Ђуретића "Савезници и југословенска ратна драма" и издања часописа "Хиландар", која су се сасвим легално налазила у продаји широм Југославије. На терет им је стављено и што су "одржавали контакт са црквеним клером" и понекад носили - шајкаче.
КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА У КАФАНИ ИЛУСТРАТИВАН је случај истраге коју је због сумње да је починио деликт непријатељске пропаганде у априлу 1986. против Милоја Мићића, шефа пословнице предузећа "Колубара - азбест" у Нишу, отворио Окружни суд у овом граду. У захтеву за спровођење истраге таксативно су наведене тврдње које је на више места у Нишу, укључујући и кафану "Дрина", износио Мићић. Ево неколико: - Најбоље законодавство било је у доба Обреновића, јер су такве законе примењивали Швајцарци и Енглези; - Динар је највише вредео 1936. и 1937. године, а сада (1986) вреди само долар; - Сва немаштина у овој земљи настала је због враћања дугова са Титових путовања по свету; - Србија је 1918. направила велику грешку што је примила Хрватску; - Комунисти једни другима скидају главе као Турци, а самоуправљање је лук и вода; - Права демократија може бити само у вишепартијском систему.
Обрачун пред ТВ камерама Rade Dragović | 30. септембар 2017.
Своју улогу током догађаја и афера које су претходиле сукобу у врху српских комуниста имали су и медији. У остваривању циљева коришћен је велики утицај штампе, телевизије, радија...
САРАДНИЦИ Борисав Јовић и Слободан Милошевић
ПОЛИТИЧКИ обрачун Слободана Милошевића и Ивана Стамболића први је велики сукоб у Савезу комуниста у коме је свом силином употребљена моћ медија. Оба такмаца била су свесна њиховог значаја, с тим што је Милошевић неупоредиво боље искористио њихову снагу. За многе судбоносна Осма седница постаће отуд први велики сукоб на политичкој сцени изведен по стандардима новог времена. Саставни део борбе за власт у Србији од тада биће и борба за "освајање" телевизије и новина. Средства јавног информисања, како се тада уобичајено говорило, играла су своју улогу током свих догађаја и афера које су претходиле сукобу у врху српских комуниста. У остваривању политичких циљева без резерве коришћен је велики утицај штампе, телевизије, радија... Одлука да Осму седницу директно преноси Телевизија Београд зато не треба да чуди. Први политички шоу-програм на овим просторима поникао је у најужем кругу око Слободана Милошевића, а кључну улогу у њему имао је тада незаобилазни Душан Митевић. Мада је новинарство било његова професија, Митевић је целог века био нераскидиво повезан са политиком. "Многи су веровали да је пуко средство у рукама моћних, а он је често успевао да његова воља постаје њихова воља којој ће верно служити", пише публициста Славољуб Ђукић у својој књизи "Политичко гробље". Ауторка серије Би-Би-Сија "Смрт Југославије" Лора Силбер описује га као српског Орсона Велса због његових способности да манипулише догађајима. Митевић је био један од најближих пријатеља супружника Милошевић, још из студентских дана, и то ће га пријатељство увести у највећу животну авантуру и остати тамнији део његове биографије. Он је први преко телевизије лансирао Милошевићеву крилатицу из Косова Поља која је новом лидеру пронела славу: "Нико не сме народ да бије!" У припреми Осме седнице имао је важну, позадинску улогу, мимо очију јавности. ЕМИТОВАЊЕМ уживо седнице ЦК СКС 23. и 24. септембра Милошевић је желео да изађе из релативно уске сфере политичког форума и да своје ставове и снагу покаже свакој кући у Србији. То је био убедљиво најмногољуднији митинг до тада икада одржан. Нема сумње да је Слободан добро процењивао да његови противници неће моћи да му се супротставе и да му је победа надохват руке. Преносом обрачуна желео да је да своју политику представи и најширем кругу грађана и да код њих
убележи додатне поене. Тиме је убио две муве једним ударцем - победио ривале и освојио јавну подршку. Медијска моћ и те како је била позната и Стамболићевој групи, а посебно је била примамљива његовом кључном човеку Драгиши Павловићу. Иван је откривши вишеструку корист од јавних наступа, први почео да своје изражавање прилагођава аудиторијуму. Направио је отклон од тадашњег бирократског речника, своје изјаве је упростио и окренуо се народном говору, уз честе метафоре, пословице и изреке. И непосредни повод за обрачун одиграо се пред телевизијским камерама. Реченице о "олако обећаној брзини" у решавању проблема на Косову и "длановима који се скупљају у песнице" председник Градског комитета Београда изговорио је пред главним уредницима и новинарима највећих медијских кућа. Он је иначе обожавао да окупља новинаре, дебатује с њима и даје изјаве, а нису му биле стране ни методе манипулације и подметања. У том смислу ослањао се на свог колегу и друга из најраније младости Ивана Стојановића, професора Економског факултета, кога је директно инсталирао на место директора куће "Политика". Преко њега је остваривао изузетно велики утицај на страницама "Политикиних" издања. "Био је петак када нам је јављено да под хитно дођемо у Комитет, јер Павловић има нешто да каже", присетио се Јакша Шћекић, у то време новинар београдског програма на Телевизији Београд. "Седнице су се одржавале на другом спрату у згради на Студентском тргу. Павловић одржа говор и рече да се Косово не може поправити ванредним стањем, већ да се проблем Косова једино може решавати преко СКЈ, а не са неке популистичке или националистичке позиције. Павловић је писао лепо, али компликовано, исувише компликовано..." ДРАГИША Павловић је запамћен и по полемичким коментарима које је у "Политици" објављивао под псеудонимом. Изнад измишљеног потписа Б. В. Петровић на новинским ступцима обрачунавао се са Удружењем књижевника Србије, академицима, ставовима Добрице Ћосића. Све то је чинио у договору са Стојановићем, али и Миновићем, који ће све то касније злоупотребити за Буцину компромитацију. Да су медији моћно средство које се може на најбољи начин употребити у политичком успону, Иванова група, ипак, није на време схватила. Милошевић је ту био неупоредиво бољи и далековидији. Телевизија и штампа велику улогу одиграла је још приликом његовог избора за првог човека Централног комитета Србије. Већ тада је један ужи круг људи почео да гради Слободанов култ у јавности. Заједно са Стамболићем, имао је повлашћен положај на телевизији и у новинама. Његове активности помно су праћене, а изјаве пласиране на ударним местима. Вероватно се тиме може објаснити и чињеница да су се на београдској кандидатској листи за ЦК нашла имена чак четворице директора и уредника Телевизије и "Политике" - Александар Бакочевић, Живорад Миновић, Ратомир Вицо и Душан Митевић. НАПЕТОСТ на Косову и оправдано незадовољство тамошњих Срба и Црногораца своје лице добило је и у медијима. Лето 1987. године, које је донело одмеравање снага свих фракција и посебно Милошевићева антологијска посета Косову Пољу, довело је до бујице вести, исповести и репортажа о проблемима народа у покрајини. Све оно што је дуго прикривано, маскирано идеолошким и бирократским фразама, у свој својој силини пукло је пред очима јавности. Обрачун на Осмој седници најављен је кроз коментар Драгољуба Милановића преко "Политике експрес", коју је уређивао Слободан Јовановић. Скандал са хумореском "Војко и Савле" указао је на дубину срозавања новинарске етике, а афера која је у мају 1987. године тресла Србију у вези са насловном страном "Студента" донела је и први расцеп у "Политикиној" кући - лист "Политика" заузела је Милошевићеву, титоистичку страну, док се недељник НИН сврстао уз Павловићев Градски комитет. То је и по много чему јединствен случај да две супротстављене политичке струје полемишу преко страница два листа у оквиру истог издавача.
ОДЈЕЦИ И РЕАГОВАЊА МЕДИЈСКА машинерија која се за Милошевићев рачун захуктала пред Осму седницу није се гасила током целе његове владавине. Најгледаније телевизије и новине са највећим угледом чинили су један од стубова његове власти. У годинама које су уследиле највише се ослањао на "Политику" и "Експрес", мада су свој велики допринос давале и "Новости". Период неутралне "Борбе", коју је уређивао Сташа Маринковић, завршен је 1994. године, а новинари овог листа растурили су се у низ листова који ће обележити медијску сцену
наступајуће деценије. Као пример за такав однос данас служе текстови у "Политикиној" рубрици "Одјеци и реаговања" објављивани од јула 1988. до марта 1991. године. У време прве фазе Милошевићеве владавине и она је неретко служила за пласирање одређених ставова, који су касније узимани као подршка за вођење актуелне политике.
Нико не би сачувао Југославију Rade Dragović | 01. октобар 2017
Југославија је тих година личила на кућу без домаћина, чији су наследници већ развукли намештај, па меркају и грађу од које је направљена, распад је био неминован и више нико није могао да гa спречи
Иван Стамболић на једној седници ЦК Србије
ДА ли би Југославија опстала да је на Осмој седници победио Иван Стамболић - једно је од најчешће постављаних питања у анализама догађаја из 1987. године који су кулминирали сменом владајуће гарнитуре у Централном комитету СК Србије. Данас је потпуно јасно - распад је био неминован и више нико није могао да гa спречи. Историчари, политиколози, као и учесници ових збивања сагласни су да су процеси дезинтеграције, започет још шездесетих година, толико били одмакли да је повратак на старо већ био немогућ. Југославија је тих година личила на кућу без домаћина, чији су наследници већ развукли намештај, па меркају и грађу од које је направљена. О томе сведоче хрпе докумената и сведочанстава из времена пре, као и после Осме седнице. Југославија је, вољом њених субјеката и уз богату помоћ Запада морала бити растурена. То је била последица промена у свету који више није био исти. Истовремено са Осмом седницом на глобалном плану десило се неколико важних догађаја. Крајем јануара 1987. године одржан је историјски пленум ЦК КП Совјетског Савеза на коме је и формално означен почетак перестројке, којом је најављен крај комунизма. Варшавски блок био је разбијен, а опозициони покрети у виду удружења, неформалних група и синдиката бујали су источном Европом. Демократија је озбиљно куцала на њихова врата, а Америка се све јасније помаљала као лидер света.
Да ће крајем комунизма и распадом Совјетског Савеза нестати и потреба за великим социјалистичким федерацијама у Европи, у Југославији се наслућивало, али на то готово нико није реаговао. За разлику од Пољске, Чехословачке, па чак и појединих совјетских република, које су увелико припремале прелазак на ново друштвено уређење - капитализам и тржишну економију. СРПСКА интелектуална и политичка елита била је распета између жеље за јачањем Србије, осакаћене Уставом из 1974. године, сазнањем да српски народ живи и у свим осталим југословенским републикама, као и приврженошћу поститоистичком поретку у комбинацији са све јачим национализмом. Уз економску кризу гигантских размера и већ готово отворених најава да ће Словенци и Хрвати заједничку државу напустити чим за то буду спремни, распад је био - неминован. Често се пренебрегава неспорна чињеница да су Словенци, као и у нешто баналнијој мери Хрвати, годину дана пре Осме седнице потпуно заокружили своје националне програме базиране на једној фундаменталној тачки - независности. Своје разочарање и дубоку резерву према сукобљеним фракцијама у врху српских комуниста није крио ни Добрица Ћосић, који је годину дана раније на своју руку, а по узору на Хрвате и Словенце, са групом пријатеља почео да ради на српском националном програму. Он је гајио дубоки презир и нетрпељивост према Ивану Стамболићу, сматрајући га најодговорнијим за тежак положај српског народа на Косову и Метохији. Од наступајућег Милошевића имао је нешто већа очекивања, али брзо по успостављању његове власти увидео је да ни он неће донети срећу држави и народу. "Јован Рашковић из Шибеника у последње време интензивно контактира своје истомишљенике, посебно из Београда и интересира се о стању у руководству СК СР Србије. У вези тога Добрица Ћосић га извештава да председник ЦК СКС има малу већину у Председништву СК и да ће пасти секретар Градског комитета Павловић. 'Руководиоци се бију у мраку' каже Ћосић и додајући да се "он не опредељује ни за једну струју'", наведено је у допису Службе безбедности Хрватске Савезном и ДБ-у Србије ("Пишчеви записи 1981-1991"). КОЛИКО је процес дезинтеграције Југославије, режиран на Западу, био неизбежан и независан од фактора какав је исход Осме седнице показује и његов епилог - проглашење независности Црне Горе 2006. и једнострано отцепљење Косова 2008. године - две деценије после превратничке седнице српских комуниста. Овај став дели и историчар Предраг Марковић, који тврди да се одговорност за крах Југославије не може сваљивати само на Милошевића. - Сада је дефинитивно јасно да никаква српска политика није могла да придобије Албанце или антисрпске Црногорце. Да је само Милошевић био проблем, Албанци би га збацили већ на првим изборима. У Македонији је избио сукоб без икакве његове улоге. Сваљивати одговорност само на Милошевића за растурање бивше СФРЈ доводи до апсурдног закључка да су Туђман, Кучан, Изетбеговић и Ругова бранили Југославију - наводи Марковић. Познаваоци новије српске историје истичу, међутим, да би другачијим исходом Осме седнице распад Југославије био завршен по другачијем, мирном сценарију. Овакав закључак изводе из метода деловања, животних опредељења и погледа, па и личне природе Ивана Стамболића. А она би, како се тумачи, највероватније била - потпуно рашивање Србије. То значи да би раздруживање почетком деведесетих година осим република, обухватило и покрајине Косово и Војводину. ОСТАНАК Војводине као саставног дела Србије, као и свеукупно јачање државе присталице Милошевићеве струје наводе као главни резултат Осме седнице. Ову седницу они виде као почетак поновног уздизања, уставног и духовног заокруживања Србије. Ово је став и Радоша Смиљковића, професора и некадашњег функционера Савеза комуниста. - Да се није десила Осма седница Србија би изгубила и Војводину. А да није било Милошевића атмосфера у друштву избацила би неког другог, и све би се исто завршило - рекао је за НИН професор Смиљковић. Тврдње да је Стамболић могао да спасе Југославију и обезбеди бољи положај српског народа у њој углавном се темеље на његовој борби за уставно преуређење Југославије и добијање ефикасније и функционалније Србије. Чињеница јесте да је водио вишегодишњу борбу за постизање компромиса.
Он је заступао тезу да је стање у Србији неприхватљиво и да њен апарат мора да нађе излаз из парализе у коју је доспео. То би се постигло уступцима "свих према свима". Његов труд био је велики, али овај посао је био осуђен на пропаст. - Није било договора, нити сам ја пристао на промену уставног положаја Косова, јер сам знао где ће нас то довести, што се касније и показало - тврди данас Азем Власи, некадашњи секретар Покрајинског комитета СК Косова. - Каћуша Јашари ме је заменила у априлу 1988, а Стамболић тада већ није био на политичкој сцени. Нико од нас ни под каквим условима не би пристао на промене Устава из 1974. године.
СЕПАРАТИЗАМ СТАРИЈИ ОД МИЛОШЕВИЋА НЕКАДАШЊИ председник Председништва Србије Душан Чкребић искључује стављање у исту политичку раван питање Косова и Метохије и Слободана Милошевића. "Било би то наивно и политички површно сагледавање, мада то неки упорно покушавају. Не треба губиту из вида да Албанци на Косову постепено настоје да реализују свој план о "великој Албанији" већ 130 година и да њихове сепаратистичке политике представљају само фазе ка остварењу тог циља", бележи Чкребић у својој књизи "Поглед искоса". "Јер до албанске побуне у којој су за Космет тражили републику дошло је најпре 1968, а затим и 1981. године, када Милошевића није било нигде на југословенском, а ни на српском политичком хоризонту. Из новије историје познато је и да су сепаратистичке тенденције у Хрватској, Словенији, па и Македонији биле много старије од његове појаве у политици."
Кључеви Милошевићеве победе Rade Dragović | 02. октобар 2017.
Најважнији поен који је Милошевић стекао била је подршка јавности. Успешно је заиграо на карту да се проблем Срба налази међу Србима, у њиховим руководствима и да се то мора променити
ОДЛУЧНОСТ Слободан Милошевић је схватио да косовски проблем тражи неодложну акцију
СЛОБОДАН Милошевић, од јануара 1986. када је изабран за првог човека српског Централног комитета, до септембра 1987. успео је да у своју корист окрене готово све околности које су чиниле политичку и јавну сцену у Југославији. До потпуног преузимања власти делио га је само један корак. Он је направљен на Осмој седници, која је чинила само сценографију великог преврата у српској политици. Готово све најважније одлуке донете су далеко иза кулиса, а чин гласања био је само последњи партијски поздрав Ивану Стамболићу и његовим људима. Нови лидер дошао је на власт помоћу сложеног колоплета проблема, интереса, идеологија, пробраних делова старог и новог поретка. У том односу моћи, Стамболића на месту првог човека Србије ни библијско чудо није могло да сачува. Да апсурд буде већи, Милошевић и Стамболић готово до последњег дана сарадње имали су готово исте циљеве. Они су се сводили на уставно уједињење Србије, решавање косовског проблема и економски опоравак. Обојица су се држала старе идеологије базиране на титоизму, која је према њиховом виђењу била темељ и за сва размишљања о будућности Југославије. МИЛОШЕВИЋ је уочио да косовски проблем тражи неодложну акцију.Незадовољним Србима и Црногорцима била је потребна реч утехе, назнака да Србија више неће игнорисати њихове проблеме. Он је тако постао први српски политичар још од Александра Ранковића који је показао одлучност у заштити неалбанског становништва. Косовске Србе тиме је дугорочно везао уз себе, а главну улогу они ће имати и у годинама после Осме седнице. Уследиће, међутим, фаза када где ће их користити за учвршћивање личне власти. Подршку масе остварио је отклоном од косовског руководства, које је игнорисало бујање национализма и тежње ка отцепљењу. Масакр Азиза Кељмендија у касарни у Параћину, непосредно пред Осму седницу, изазвао је талас антиалбанског расположења који је Милошевићу направио идеалан контекст за афирмацију своје политике. Вештим реторичким играма и политиком вишеструких колосека сачувао је ореол комунистичког правоверника и чувара Титовог дела. То је било и те како важно за придобијање старих кадрова, бораца и Субнора, чији значај још није опадао. Осма седница уосталом, добрим својим делом протекла је у том знаку. Њено одржавање поклопило се са "Титовим јубилејом" - обележавањем 50. годишњице његовог доласка на чело КПЈ. Милошевић је, раније планирану свечаност, ефектно искористио да стане у одбрану маршаловог лика и дела и у предвечерје обрачуна још једном покаже како не намерава да одступи од Брозовог пута. УПОТРЕБУ српског патриотизма и национализма Милошевић је увио иза паравана са Брозовим ликом. За овакав однос према Титу био је награђен не само подршком старог кадра, који је у одлучном и полетном Слободану видео себе у доба револуције, већ и - моћне армије. Да је и ЈНА изабрала свог фаворита у подељеном српском руководству сведочи иступ адмирала Бранка Мамуле на састанку комуниста у војсци 23. септембра 1987. Његово излагање, објављено на дан одржавања Осме седнице добило је велики публицитет и далеко је одјекнуло. Овај говор многима је био јасан знак да и оружана сила стоји иза Милошевића. Мамула је заговарао неодложно спровођење државне стратегије у односу према Косову, или ће "сукоби у покрајини отворити питање безбедности државе". - Ситуација захтева да се све социјалистички опредељене снаге, са Савезом комуниста на челу, уједине и поведу одсудну борбу за пресецање свега што прети да још више угрози саме темеље на којима се развија и на којима може опстати Југославија. Мере које су до сада предузимане не само што нису успеле преокренути ток догађаја, него се криза креће ка оној тачки на којој могу бити угрожени интегритет и безбедност земље - Мамулине су речи које су протумачене као прилог политици новог лидера. ЗА РАЗЛИКУ од Стамболића, Милошевић је добро организовао партијски апарат. У збијању својих редова није стремео листама са познатим и признатим кадром склоном теорији и интелектуалности, већ је збрајао неафирмисане појединце, који су му за указану прилику поклањали беспоговорну лојалност. Мање или више Слободан Милошевић је у време отварања "случаја Павловић" и Стамболићеве смене имао и контролу над делом обавештајно-полицијског апарата Србије. Он је наследио стару праксу према којој су виши партијски и државни функционери могли да захтевају обавештајне податке о појединим политичким и јавним личностима. На овај начин, политичари су имали снажне инструменте у вршењу притиска на своје опоненте, али и сараднике.
Поред медија, уз њега је чврсто стајао универзитетски комитет, где је главну реч водила Мирјана Марковић. Захваљујући садејству ових утицаја Милошевић је стекао и најважнији поен - подршку јавности. Успешно је заиграо на карту да се проблем Срба налази међу Србима, у њиховим руководствима и да се то мора променити. АНАЛИЗИРАНО је и ћутање вођа војвођанског и косовског комитета, које је допринело исходу Осме седнице. На гласању готово сви били су уздржани. Азем Власи и данас објашњава да је његов Покрајински комитет, као и он лично, био толико компромитован, да би његова подршка Стамболићу донела више штете него користи. Војвођани, упркос упозорењима и молбама нису желели да се мешају у сукоб, јер су сматрали да је реч о унутрашњем питању (уже) Србије. Током припрема за обрачун Иван је изгубио подршку најмоћнијих медија попут "Политике" и ТВ Београд, а штетила му је и репутација ујака Петра Стамболића на кога се, случајно или не, тих година најчешће упирало прстом као на издајника и главног кривца за албанску доминацију на Косову. СТАМБОЛИЋ је имао несрећу да га Срби сматрају изразитим комунистом, исувише меким и неодлучним према проблемима српског народа, а да га ван Србије због тежње ка промени Устава бије глас националисте и латентног симпатизера антикомунизма. Слику о њему у перцепцији осталих република заокруживале су и његове тежње ка дубинским променама уређења, економског и политичког система. На многим пољима сам је припремио терен за долазак свог највећег конкурента, посебно у олаком односу према људима који су се највише противили Милошевићевим противницима из ране фазе времена његовог избора у ЦК. Међу њима свакако је био и Шпиро Галовић, који ће у време Осме седнице бити и међу најоштријим критичарима.
ПОДРШКА САВЕЗНОГ РУКОВОДСТВА ВАЖНА карика у спровођењу ефеката Осме седнице је руководство Југославије, које се приклонило новој српској гарнитури. Било је ту и доста интереса и веште дипломатије. Појединима у врху СФРЈ сукоб у Србији је одговарао. Захваљујући томе Марко Орландић и Видоје Жарковић поздравили су исход Осме седнице. Милошевић је послао сигнал Стипе Шувару да ће га подржати за председника Председништва ЦК СКЈ. Према речима публицисте Славољуба Ђукића, "Босанцима се свидео титоизам, Црногорцима је годило његово порекло, Хрватима комунистички космополитизам"... Словенци су, по обичају, изабрали уздржаност. Комплетно државно и партијско руководство Југославије само коју недељу по Осмој седници доћи ће у посету Милошевићу који ће их све извести на вечеру у ресторан "Три шешира" у Скадарлији.
На крилима незадовољства народа Rade Dragović | 03. октобар 2017.
Своју визију улоге српског народа у Југославији Милошевић ће почети да спроводи одмах после Осме седнице. Подржан од најшире јавности у републици, нови лидер је започео реновирање државе
ВИЗИЈА Слободан Милошевић је имао подршку најшире јавности
НЕПОСРЕДНО после Осме седнице Слободан Милошевић је Председништво Централног комитета СФРЈ обавестио о епилогу српског пленума. То је учинио под четвртом тачком дневног реда "Текућа питања". Навео је да је исход у складу са политиком Савеза комуниста, а да се на седници водила жестока борба са сопственим опортунизмом. Одбацио је страх од поделе СКС, јер "јединствени ЦК мисли онако како мисли и народ", али и верзије да је реч о персоналном или сукобу две групе. "То је одступање појединаца од политике СК", тврдио је. После њега реч нико више није затражио, нити је имао нешто да дода или пита. - Хвала, друже Милошевићу. Закључујем расправу - монотоно је рекао председавајући Бошко Крунић и окончао седницу. Ауторитарни лидер Србије изашао је на сцену, али га нико није приметио. Или је то свима одговарало. Са Иваном Стамболићем Милошевић се и буквално разишао на седници Председништва СР Србије 14. децембра 1987. уз боцу вискија и здравицу његовом новом ангажману у Југословенској банци за међународну сарадњу (ЈУБМЕС). Овом честитком стављена је тачка на пријатељство дуго тачно четврт века. РАСТАНАК, међутим, није био безболан. После Осме седнице и смене Драгише Павловића, Стамболића нико није дирао нити форсирао на повлачење. Милошевић је био свестан своје снаге и подршке и могао је да приушти луксуз да старог друга још неко време задржи у председничкој фотељи. Притисци су се с временом појачавали. Да Милошевић има добро памћење, убрзо су схватили сви који су држали страну Стамболићу. По убрзаној процедури остајали су без положаја и функција. Ивану се сугерисало да поднесе оставку. Штампа је почела да га игнорише, телевизија га је избегавала. Био је и даље шеф државе, али усамљен, проскрибован, жигосан. Пронађен је и начин да се он уклони. Из партијске базе почели су да стижу захтеви да поднесе оставку, што је касније узимано као став народа и Партије. Уморан од свега, Стамболић пристаје да се повуче само уз један услов - да његово писмо упућено Градском одбору Београда у којем је стао уз Драгишу Павловића буде објављено, како би се јавност уверила у његов бенигни садржај. Милошевић је учинио
све да овај чин прође што маргиналније, а да се његов одлазак у ЈУБМЕС промовише као одавање заслужене почасти бившем председнику. ЈЕДНА епоха и дефинитивно је завршена. Случај ће удесити да Милошевић као банкар почне своју каријеру, а да Стамболић своју у истом занимању - заврши. Двојица некадашњих пријатеља последњи пут ће се видети на сахрани Иванове ћерке Бојане, која је крајем априла 1988. несрећно страдала у саобраћајној несрећи код Будве. Загрљај у капели на Топчидерском гробљу био је последњи моменат искрености старих другова, које је политика раздвојила и окренула једног против другог. Своју визију улоге српског народа у Југославији Милошевић ће почети да спроводи одмах после Осме седнице. Оштро и неумољиво, уз коришћење народног незадовољства, у националистичкој атмосфери, нови лидер кренуо је у реновирање државе. Само током 1988. одржано је више од 40 протеста на којима ће се окупити најмање 400.000 људи. Највећи је под слоганом "Митинг братства и јединства" одржан на београдском Ушћу 19. новембра 1988. године. - Ако се ја као Мађар не плашим Србије, зашто бисте се плашили ви Срби - речи су Михаља Кертеса, партијског функционера из Бачке Паланке, који је са Радованом Панковим и Радоманом Божовићем повео "антибирократску револуцију" у Војводини. Суочени са блокадом зграде новосадске Бановине, захтевима за оставке, нередима и јогуртом који су демонстранти бацали на њих, вођство Војводине се повукло. Била је то Милошевићева прва победа у другој фази владавине. ТАЛАС "догађања народа" прелио се у Црну Гору, где се од краја октобра 1898. до јануара 1989. водио тихи рат између старе власти и Милошевићевих присталица. После студентске побуне, обуставе рада у предузећима и низа сукоба са полицијом (најпознатији је био код места Жута греда) владајућа врхушка је попустила. Места Марка Орландића, Видоја Жарковића и Миљана Радовића, заузели су млади и полетни Момир Булатовић, Мило Ђукановић и Светозар Маровић. Обарање покрајинских руководстава, као и талас српског национализма, изазвао је лавину реакција широм Југославије. Најжешће осуде стизале су из Словеније, чије је партијско вођство било најгласније поводом догађаја у Новом Саду и Титограду, називајући их пучевима, изведени у циљу да се и у остатку државе успостави репресивни поредак. Једини који је у то време озбиљно покушао да заустави Милошевића био је председник Председништва ЦК СКЈ Стипе Шувар. За време турбулентних догађаја у Новом Саду ултимативно је тражио од савезног секретара унутрашњих послова Петра Грачанина да изведе полицију на улицу и разбије демонстрације, што је стари генерал одбио. Шувар је покушао и да на 17. седници ЦК СКЈ неуспешно избори подршку за план којим би савезно партијско руководство осудило Милошевића и његову политику и искључило га из СКЈ. НАЈВЕЋИ отпор унитаризацији Србије, очекивано, дошао је са Космета. Видевши да се спрема ограничавање аутономије Косова, Албанци су у фебруару 1989. одлучили да се супротставе. Организовали су генерални штрајк готово свих институција система у покрајини. Најважнији је био штрајк рудара у руднику Стари трг код Приштине, који су се затворили у окна захтевајући обуставу уставних промена и најављену смену покрајинских функционера. Због озбиљности ситуације, Милошевић и тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ Стипе Шувар отишли су на Косово. Милошевићев говор није убедио Албанце да прекину штрајк. 27. фебруара, а ситуација је почела да се заоштрава. Словеначки врх, на челу са Миланом Кучаном, вођом Савеза комуниста Словеније, дао је подршку косовским рударима у њиховом штрајку. Следећег дана, 28. фебруара, у Београду је пред савезном скупштином демонстрирало више стотина хиљада људи, тражећи хитно решавање ситуације на Косову и хапшење Азема Власија. Милошевић се обратио маси истога дана и обећао његово хапшење. Само три дана касније, Власи се краткотрајно нашао у затвору. Суочено са озбиљношћу ситуације истог дана Председништво СФРЈ одобрава употребу војске и проглашава ванредно стање на Косову. Само месец дана касније 23. марта 1989. косовски парламент је усвојио уставне амандмане, а за њом и Скупштина Србије усваја амандмане на републички устав. Овом политичко-правном акцијом знатно су умањена права и овлашћења покрајина Војводине и Косова, чиме је по многима исправљена неправда из 1974. године у режији Тита и Кардеља. Коначан раскид са старим уставним решењима Србија је направила у септембру 1990. године, када је добила потпуно нови устав.
НАРОДНО ОДУШЕВЉЕЊЕ ПРВИХ година после Осме седнице српска јавност је Слободана Милошевића оберучке дочекала. После година апатије, проблема и криза, деловало је да је на сцену ступио политичар новог времена који има визију, снагу и одлучност да посусталу државу поведе напред. Народ му се дивио, носио његове слике, палио му свеће за здравље и певао му песме.
Жртве времена у коме су живели Rade Dragović | 04. октобар 2017.
Посебан, митски, карактер Осме седнице дала трагика њених актера. Данас је јасно да су Слободан Милошевић, Иван Стамболић и Драгиша Буца Павловић били жртве околности у времену у коме су живели
ТРАГИКА Иван Стамболић и Слободан Милошевић
ТЕК бурни догађаји који ће уследити после 1987. године Осмој седници даће контекст који она данас има. Како каснија збивања дају смисао прошлим, остаје питање како би се на контроверзни обрачун у врху српске Партије гледало да је Слободан Милошевић током деведесетих година водио другачију политику која би Србију ојачала и сврстала је међу развијене државе. Посебан, митски, карактер овом партијском пленуму дала је трагика њених актера. Данас је јасно да су сви главни учесници ове седнице жртве времена у коме су живели. Турбулентне промене у свету и неспремност наших елита да их на прави начин сагледају и искористе за остварење националних
интереса учиниле су да цела једна поратна генерација српских лидера свој живот приведе крају у атмосфери дубоког разочарaња и очаја. То важи не само за политичаре, већ и за интелектуалце и духовне предводнике нашег народа. НА ПУТУ својих успона и падова, највише се мењала личност Слободана Милошевића. Истраживачи новије историје говоре о најмање три Милошевића који су прошли српском историјом. Млади, студиозни и енергични Слободан с почетка осамдесетих нема много сличности са оним с почетка деведесетих. Највеће промене наступиле су пред пад 2000. године, када смо гледали једног ауторитативног и затвореног вођу, предалеког и од свог народа и од реалности. Да још увек нема довољно светла научне истине о успону и паду овог политичара сматра и социолог Слободан Антонић, аутор књиге "Милошевић - још није готово". Једна од њених интенција јесте и чињеница да се о учинку његове владавине, ма какав био основни утисак о њој, не може олако и површно судити. "Осамдесетих је у јавности постојао захтев о временској дистанци, да мора да прође неко време да би могло да се суди о актерима у политици", оценио је Антонић у време изласка своје књиге из штампе крајем 2014. године. - Сада, на сопственом искуству - и читавом искуству нашег друштва - показује се да је, ипак, неопходна одређена дистанца, да се појаве још неке околности, да још неки актери покажу своје право лице, да не кажем да је потребно да се дође до нових сазнања, и да се тек онда може говорити о неком политичару." ГУБИТАК власти, хапшење и изручење Хашком трибуналу потпуно су нова фаза у Милошевићевом животу. Њему је било сасвим јасно да оптужница за најтеже ратне злочине има свој дубљи и опаснији слој и да је њена улога да утемељи трајну кривицу српског народа за догађаје које су други режирали. Своју сужањску епизоду схватио је као последњу борбу и рехабилитацију своје неуспешне политике. По оцени многих, у томе је и успео. Овај свет је напустио 2006. године, у затворској ћелији у Холандији, а пресуда против њега никада није написана. Најтрагичнији лик у новијој српској историји без сумње је Иван Стамболић. Губитник Осме седнице, човек који је за кратко време прешао пут од врха до понора. Комунистички догмата и типични представник превазиђеног система за једне, а осведочени миротоворац и гарант транзиције Србије у ново истински демократско друштво, за друге, Иван је постао жртва сопствених погрешних процена. Са дојучерашњим саборцима растао се уз речи: "Ви даље са мном не можете, а ја са вама нећу". СКРХАН сопственим политичким поразом, Стамболић је годинама живео далеко од домаће политике. У потпуној ћутњи. То се објашњава његовим осећајем лојалности покрету коме је припадао од ране младости, пристојности према некадашњим сарадницима, али и парализом због трагичног губитка ћерке Бојане у саобраћајној несрећи. Милошевићу се обратио свега два пута. Телефоном га је позвао 1988. године, недуго после Бојанине смрти, после једног текста у тадашњој "Политици експрес" у коме је стајала и реченица да "Стамболиће треба сатрти у корену". Недуго после 9. марта 1991. послао му је подуже писмо којим је затражио његову оставку. "Саветовао сам ти, Слободане, да се оканеш олаких обећања, непромишљене срчаности и брзоплетих решења", писао је Стамболић. "Немам друге него да те подсећањем призовем одговорности и разуму. Допире ли до тебе да пут којим идеш српски народ води у нова крвопролића? Тај пут нажалост је доследан: како се разбијачки кренуло на Осмој седници, тако се и наставило. Ма колико себи и својим послушницима славодобитно изгледаш испод папирнатих капија победе, Слободане, на том коњу ћеш неумитно завршити као јахач апокалипсе". У ГОДИНАМА које су уследиле Иван се бавио банкарством, мировном политиком на Балкану, одржавањем контаката са истомишљеницима. С времена на време, крајем деведесетих појавио би се на некој од независних телевизија, где би критиковао Милошевићеву политику. С пролећа 2000. године почело је да се шушка да би могао да стане на чело уједињене опозиције на предстојећим савезним изборима. Ивана Стамболића 25. августа отели су припадници Јединице за специјалне операције ДБ на челу са Милорадом Улемеком, одвели га на Фрушку гору, где су га истог дана убили и закопали. За расветљавање овог злочина, међутим, Србији је било потребно још једно убиство. Тек по атентату на Зорана Ђинђића 2003. године утврђене су околности Стамболићевог нестанка и уморства.
ТИХО и неприметно са политичке и животне сцене нестао је и Драгиша Павловић. Овај несумњиво надарени, образовани и амбициозни човек, после Осме седнице пао је у дубоку депресију. После смене из Централног комитета, Павловић је попаковао своје ствари и заувек напустио политику. Пријавио се на биро рада, где за њега посла - није било. Требало је да прођу скоро две године да би човек са дипломом два факултета и дебелим искуством добио радно место у једном словеначком предузећу. Ово време је искористио за разговоре са људима који су се на Осмој седници нашли на другој страни, из чега је проистекла књига симболичног наслова "Олако обећана брзина". Разочаран и заборављен умро је од срчаног удара 1996. године у својој 53. години.
КОСОВО И ДАЉЕ БЕЗ РЕШЕЊА ПРОБЛЕМ Косова и Срба у покрајини, који се пре три деценије нашао у позадини узрока и повода Осме седнице, до данас није превазиђен. Суштина недавно отвореног јавног дијалога у нашем друштву о будућности јужне покрајине показује да српске политичке и интелектуалне елите још нису нашле одрживо решење "косовског проблема", који је био пресудан и за политичку генезу Србије осамдесетих година. Јужна српска покрајина после уставног повратка у састав Србије 1989. и 1990. године прошла је више сложених фаза. Милошевић је до последњег дана своје владавине био става да се Косово и Метохија морају бранити по сваку цену и на све начине. После Кумановског споразума и Резолуције ОУН 1244, која је покрајини обезбедила протекторат УН, наступила је дужа фаза неуспешних преговора о плановима међународне заједнице за дефинитивни статус. Косово је једнострано и мимо међународног права 2008. године прогласило независност, која до данас није заокружена нити правно призната.
