UVODNI DEO P R E D M E T , RAZVOJ I M E T O D E PSIHOLOGIJE
O R G A N S I C I OSNOVI P S I H I Č K O G ŽIVOTA
R A Z V I T A K P S I H I Č K O G ŽIVOTA
C/ A^dts.
P R E D M E T , RAZVOJ I M E T O D E PSIHOLOGIJE
Predmet psihologije V
I
Staproucavapsihologija Kakavje svet oko nas, iz čega je sastavljen i kako se razvija i menja proučavaju različite p r i r o d n e i društvene nauke. O n e proučavaju objektivnu stvarnost. Kakvi doživljaji postoje, kako se javljaju i teku, šta im je osnova i kako se manifestuju proučava psiliologija. Ona proučava psihičku stvarnost ili psihički život. Psihički život čine psiliički procesi i psiKičke osobine. Psihički procesi kod Ijudi mogu biti intelektualni procesi, kao što su opažanje, učenje, pamćenje i mišljenje; mogu biti emocionalni prpcesi ili osecanja; mogu biti konativni ili voljni procesi kao što su m o t i v a d j k ivoljne radnje. Pod psihičkim osobinama podrazumevamo relativno trajhe osobine pojedinaca, kao što su navike, sposobnosti, temperamenat, potrebe, iilteresi, i druge osobine ličnosti, Svi mi i bez posebnog poznavanja psihologije znamo dosta o psihičkom životu Ijudi.To znamo i na osnovu sopstvenog iskustva i na osnovu toga što smo doznali od drugih. 1 bez poznavanja psihološke nauke o zakohitostima psihičkog života z n a m o mnogo više nego što bismo znali o fizičkim i hemijskim zakonitostima bez poznavanja fizike i hemije. M e d u t i m , često postoje o zakonitostima psihičkog života Ijudi opšteraširena shvatanja koja nisu tačna ili koja su možda tačna, aii nisu proverena, Raširena su na primer shvatanja da su genijalni ljudi redovno nastrani ljudi; da samo kod Ijudskih bića a ne i kod životinja postoje procesi mišljenja; da oni koji brzo uče brzo i zaboravljaju. A nijedno od ovih shvatanja nije tačno. Z a t o treba naglasiti da psihologija nije opšte shvatanje o psihičkom životu, jer takvo opšte shvatanje nije sistematizovano znanje, prikupljeno na osnovu ispitivanja i proveravanja. Psihologija kao nauka razlikuje se od takvih opštih
I
7
shvatanja o psihičkom životu upravo po tome što ona proverava naučnim postupkom da li su tashvatanja tačna ili nisu i prihvata kao deo psihološke nauke samo ono što je ispitivano i proveravano. Kao što psihoioška nauka nije istovetha sa opštim shvatanjem o psihičkom životu ljudi, isto tako ona nije ni prikazivanje psihičkog života pojedinih iičnosti u umetničkim delima, kalc\ro nalazimo, na primcr, u psihološkim romanima Dostojevskog, Balzaka ili Andrida. I prikazivanje psihičkog života u umetničkim delima, kao i opšte shvatanje o psihičkom životu, može poslužiti kao koristan izvor i podsticaj za naučno prouČavanje psihičkog života, Ali ni jedno ni drugo nisu nauka. Prikazivanje psihičkog života u umetničkim delima> iako je često veoma živo i ubedljivo, obično je jednostrano, a nikad nijeutvrđena njegova opšta v r e d n o s t j e r tektreba ispitivati i proveravati koliko su odlike psihičkog života prikazane u nekom umetničkom delu karakteristike koje važeza ijude uopšte. Naučna psihoiogija nije ni umešnost u opliodenju sa ljudima, iako je za ophodenje sa drugim ljudima korisno psihološko znanje. A nije takođe ni filozofsko razmatranjeo prirodi psihičkog procesa, o čoveku i njegovim osobinama. Ako želimo da potpunije odredimo šta proučava psihologija kao nauka, treba da kažemo i na kakvim vrstama pojava psihologija proučava svoj predmet i na koji način. Psihologija proučava psihički život izučavajući dve vrste pojava. Pre svega, to su postupci i reakcije pojedinaca koje mogu opažati ostali ljudi. Zato možemo reći da psihologija proučava svoje probleme, pre svega, na osnovu spoljnjeg ponašanja. Psihički procesi kod životinja mogu se proučavati samo na osnovu takvog objektivno manifcstovanog ponašanja. O psihičkom životu ljudi možemo da sa2najemp i na drugi n a č i n . M o ž e m o da doznamo i na osnovu neposrednog iskustva kojc imamo mi sami i koje imaju drugi ljudi o svojim doživljajima. Psihički procesi su, naime, uvek doživljaji i o njima možemo da saznajemo t neposredno, a ne samo na osnovu posmatranja objektivnog ponašanja ljudi. Z a t o možemo reći da psthologija proučava psihički život ne sarno na osnovu ponašanja, koje je moguće objektivno posmatrati, nego i na osnovu neposrednog iskustva koje mi sami imamo ili o kome nam drugt Ijudi saopštavaju. Psihologiju kao svaku nauku, karakteriše izučavanje pojava prema ut\ndenim posnipcima: naučnim metodama i tehnikania, lcao i povezivanje novih saznanja sa već stečenim saznanjima. Posebna je lcarakteristika psiho-
8
logije, kao i ostalih empirijsldh nauka, da ona svoje zaključke izvodi na osnovu brižljivog prikupljanja i proveravanja činjenica. Upravo po tim karakteristikama psihologija se kao nauka razlikuje od opšteg shvatanja o psihičldm pojavama, od prikazivanja psihičkogživotau umetničkim deltma, od umešnosti u ophodenju sa drugim ljudima i od filozofskog razmatranja psihičkih pojava, M o ž e m o psihologiju defmisati kao sistematsko i z u č a v a n j e p s i h i č k o g ž i votaljudi iživotinja, a naosnovu naučnogproučavanjaobjektivnogpon a š a n j a i n e p o s r e d n o g i s k u s t v a . Ovakvim odredenjem psihologije naglašavamo nekoliko činjenica: 1) da nije svako interesovanje za psihički život i svako prikazivanje psihičkih pojava naučna psihologija, nego samo ono proučavanje koje se vrsi odredenim naučnim postupcima i koje je sistematsko, 2) da je predmet izučavanja psihologije psihološki životljudi i životinja, 3) da psihologija izučava psihički život, pre svega, na osnovu objektivnog ponašanja koje mogu dazapažaju istovremeno mnogi ljudi, a kod Ijudi i na osnovu njihovog neposrednog znanja o sopstvenim doživljajima.
Teorijski ipraktični zadatak i znacajpsihologijc Z a d a t a k je psihologije proučavanje zakonitosti psihičkog života čoveka i drugih živih bića. Cesto se razlikuju tporijski i praktični zadatak psihologije. Teorijski zadatak psihologije sastojao bi se u upoznavanju karakteristilca i zakonitosd psihičkog života. Cilj je teorijskog istraživanja u psihologiji u p o z n a t i i razumeti j e d a n deo stvarnosti - psihičku stvarnost. Psihologija treba da odgovori, kao što vele neki psiholozi, na tri pitanja. N a pitanje: „Sta?" - tj. ona treba da što potpunije prikaže i opiše psihičke pojavc; na pitanje: ,,Kako?" - tj. da pokaže kako se odvijaju psihički proccsi i kako se formiraju psihicke osobine, i na pitanje „Zašto?" — tj . da otkriva uzroke pojedinih psihičkih pojava i objasni postupke i deiovanje Ijudi. Praktični zadatak psihologije sastoji se u primenjivanju rezuitata psihološldh istraživanja radi što uspešnijeg obavljanja različidh ljudsldh d e k t n o sti.Tako, na primer, rezultati psiholoških istraživanja primenjuju se za što uspešnije organizovanje rada u industriji ili za što uspešniji nastavni i vaspitni rad, ili za otklanjanje psihičkih smetnji Ijudi, koje im otežavaju obavljanje poslova i odnose sa drugim Ijudima.
Kao što možemo govoriti o teorijskim i praktičnim zadacima psihologije, možemo govoriti i o njenom teorijskom i prakdčnom značaju. Njen teorijskiznačaj je u tome što nam otkriva novo i daje saznanje o jednom de- " lu stvarnosti: o psihičkim pojavama ili o psihičkoj stvarnosti. Ova saznanja imaju vrednost i sama po sebi jer proširuju Ijudsko znanje, ali su od značaja i za druge nauke, a pre svega za društvene, to jest za nauke koje ' proučavaju neke vidove ponašanja Ijudi ili rezultate toga ponašanja. Pružajući obaveštenja o psihičkom životu, a posebno o procesima opažanja, mišljenja i motivacije, psihologija pruža korisne podatke za rešavanje mnogih problema kojima se društvene nauke bave. Praktičniznačaj psihologije ogleda se u koristi o d p r i m e n e r e z u l t a t a psihološldh istraživanja, Pri radu u fabrici ona može pomoći da se ostvare bolji odnosi medu ljudima i da se podigne produkrivnost rada. Vaspitačim a može koristiti psihološko znanje u nalaženju što pogodnijih načina razvijanja pozitivnih osobina kod vaspitanika 1 šro uspešnijeg posmplca u prenošenju znanja. Slično, u mnogim drugim obiastima ljudske aktivnosti psihologija može predstavljad pomoć u njihovom što boljem obavljanju.
Razvitak psihologije Dvaperioda u
razvitkupsihologije
Z a psihološke probleme Ijudi sc intcresuju odavno. Z a r o j c i period razvitka psihologijc vtoma dug period. Mogli bismo reći da je ro period koji traje od pojavc čoveka i od početka njegovog razmišljanja o sebi i drugim ljudima. U razvitku psihologije m o z e m o razLkovati dva razdoblja. P r v o r a z d o b l j e zahvata period o d p o ć e t k a interesovanja za psihićkepojave p a d o s r e d i n e X l X v e k a , kada se psihologija f o r m i r a kao samoscalna nauka, dok drugo rraje o d s r e d i n e X I X veka pa do danas, D o s r e d i n e X I X velca o pojedinim psihoJoškim p r o b l e m i m a iznose svoja razmarranja. pre svega, fdozofi, a u okviru izlaganja svojih f d o z o f s k i h sistema. Do coga vremena se c psihićkom životu iznose uopštavanja i tvrdnje %'iše n a osnovu zamišljanja nego na osnovu-sistematskogposmatranja i istraživanja. N e p o s t o j e u rom razdoblju utvrdent postupci prema kojima bi se psihičke pojave istraživale, ntti sc psihološka problematika odvaji od ostaJog f d o z o f s k o g lazmutranja. Ipak su p o j e d i n i f d o z o f i iznoseći svoja shvatanja c psihičkom životu dali važan doprinos poznavanju psihičkog života i uticali na razvitafc psihološke nauke.
O d velikog broja misiilaca koji su u svojim filozofskim deiima prikazivaii psihički život i
iznosili svoja shvatanja o zakonitostima psihičkogiivota Ijudi, naročito suznačajni Platon i Aristotel u starom veku, a u novom veku Dekart, engleski filozofi empiristi L o k i H j u m i u novije vreme filozofi egzistencijalisti.
Psihologija kao samostalna nauka S r e d i n o m X I X veka pojedini naučnici, pre svega. ftzičari i fiziolozi, poćinju egzaktnijtm m e t o d a m a , a posebno vrseci eksperimente, da ispituju i psihološke pojave - kao što su do tada već ispitivane pojave iz oblasti fizike, hemije i ftziologije. Tako fiziolog Veber ( £ . H . W e b e r ) Lspituje koliko intenzivne moraju btti draži, to jest različiti fizičko-hemtjski procesi, da bi č o v e k i m a o oset (to jest da ih čovekvidi, čuje ili oseti pojedinim čulima) i koliko trcba pojačati intenzitćt draži da bi čovek primetio to pojačanje; Veberova istraživanja produžuje i razvija fizičar i matematičar Fehner (G. Fechner) čija je posebna zasluga š t a u t v r d u j e p o s t u p k e za merenje odnosa izmedu draži i oseta i tako postavlja precizne psihofizičke metode koje se i danas koriste. I veliki broj drugih istraživača - H e l m h o l c ( H . HehnhoLtz), Sečenov, Gaicon (F. G a l t o n ) i drugi - sredinom 19. veka pristupaju sis t e m a t s k o m i eksperimentalnom istraživanju psiholoških problema. Posebna je zasluga V u r t t a ( W . W u n d t ) , koji je takode bio fiziolog, za razvitak pšihologtje. O n 1879. godine osniva prvu laboratoriju z a eksperimentalna psihološka istraživanja L sam daje značajan prilog upoznavanju psihologije oseta. R a d o m ovih istraživača f o r m i r a s e p s i h o l o g i j a kao s a m o s t a i n a e m p i r i j s k a n a u k a . O n a p o č i n j e sa sistematskim istraživanjem oseta, ali uskoro prelazi naistraživanje i složenijih psihičkih pojava: pamćenja i učenja, mišljenja, osećanja 1 voijnih doživljaja. Broj istraživača i rezultati istraživanja naglo rastu u m n o g i m z e m l j a m a , U Nemačkoj su, pored Vunta, vciike zasiuge z a razvitak psihologije i m a l i r E b i n g h a u s (H, E b b i n g h a u s ) , Štern ( W . Stern), Verthajmer ( M . W e r t h e i m e r ) i drugi.'U VeLikoj Britaniji'ističu se svojim dop r i n o s o m raz\'itku psihologije Spirmar\ ( C . Spear-man),;EveILng. (F. Aveiing), B a r d e t ' (F. C . Bardett), Vernon (P, E . Vernon), A j z e n k ( H . J. Eysenck) i drugi. U Francuskoj je za razvitak psihologije naročito zaslužan.Bine (A. Binet), a pored njega Ribo (T. Ribot), Ž a n e (T, Janet) i Đ i m a (G. D u m m a ) , a u novije doba Valon ( H . WaIlon) i naročito Pjeron ( H . Pieron). U Švajcarskoj Klapared ( E . Claparede) i Pijaže ( j . Piaget). U Rusiji su za razvitak psihologije bila vrlo značajna istraživanja Sečenova, Lćoja su produžili i razvili Pavlov, Behtjerev i mnogobrojni sovjetski psiholozi, kao što su Vigotski,Leontjev, Lurija,Tjeplov i drugi. O d k r a j a X I X veka n'agio (intcnzivno) se tazvijapsihologija u SAD,, g d e danas postoji najveći broj psiholoskih instituta i.radi najvećt broj psihologa. I z t o g velilcog broja m o g u se p o s e b n o p o m e n u t i kao osnivaći američke psihologije: D ž e m s { W . James), Kate! (R, CatteLl), T i č e n e r ( E . B . T i t c h e n e r ) , T o r n d a j k ( E . L . T h o r n d i k e ) kao i istraživači koji su posle njih z n a t n o doprineii razvitlcu psihologije: Vudvort (R, S, W o o d w o r t h ) , Hal (C. S. Plall), T o i m a n ( E . C . T o l m a n ) , Terston (L. L . T h u r s t o n e ) , S k i n e r (B. F. Skinner), Levin (K. L e w i n ) , O l p o r t ( G . W , Allport) i drugi. 1 kod nas
su se psihološkim pitanjima do krajaXDC.veka baviii prveiistveno filozoft. Početkom XX
veka počlnje se (L na ovim prostorima) razvijati empirijska psihologija, Sistematsb psihološka istraživanja počinju sa osnivanjem posebnih katedri za psihologiju na fdozofskira fakultetima u Beogradu i Zagrebu. U Zagrebu psihološku katedru osniva profesor Ram i r o Bujas, a u Beogradu profesor Borislav Stevanović. Z a razvitak psihoiogije u Sloveniji veoma je zasiužan profesor Mjbailo Rostohar. N j i h o v i m radom i nastojanjem počinje se L na oim prostorima razvijati naučna psihoiogija.
Gran e psihologije Iako je relativno kasno postala samostalna nanka, psihologija se veoma brzo razvijala. U olcviru psihološke nauke stvaraju se posebne naučne discipline za izučavanje pojedinih grupa psihičkih pojava, tako daje danas opravdanije govoriti o psihološkim naukama n e g o o psihologiji kao jednoj naučnoj disciplini. Postoji veliki broj teorijskih i primenjenih psiholoških disciplina. Neke od važnijih t^orijskiiipsihološkihdisciplina jesu; O p š t a i l i generalnapsihologija, koja proučava osnovne psihičke funkcije normalnog odraslog čoveka. Kao delovi ove psihološke discipline, koji se razvijaju već u samostalne grane, mogu se pomenuti: psihologija opažanja, motivacije, emocija, učenja i pamćenja, mišljenja i psihologija ličnosti. Fiziološka psiliologija, koja proučava zavisnost psihičkih pojava od organskih osnova, kao što su nervni sistem, endokrini. sistern, čuini organi i organizam u celini. / Razvojna ili genetička psihologija, koja se bavi proučavanjem razvitka psihičkog života. O n a proucava filogenetski razvitak, to jest razvitak psihičkog života kod živih bića u toku njihove evolucije, kao i ontogenetski razvitak, to jest razvitak psihičkog života kod čoveka od njegovog rodenja do starosti. Cesto se pod razvojnom psihologijom podrazumeva samo proučavanje ontogenetskog razvitka psihičkog života. Prema tome koji period u toku ontogenetskograzvitka psihičkog života proučava, razvojna psihologija se deli na psihoiogiju detinjstva, psihoiogiju mladalačkog doba, psi™ hologiju zrelog doba i psihologiju staračkog doba, Socijalna psihologija, koja se bavi proučavanjem ponašanja pojedinaca i grupa u vezi sa socijalnom sredinom. O n a proučava uticaj socijalnih faktora na psihičke fiinkcije Ijudi i na ličnost u celini, zatim ponašanje poje-
12
dinaca u drustvenim siruacijama, lcao i ulogu psihičkih faktora u socijaln o m zbivanju. Pitanja kojima se socijalna psihologija posebno bavi jesu: socijalizacija Ijudske jediake, formiranje i razvoj socijalnih motiva Čoveica, .opažanje i ocenjivanje drugih osoba, proučavanjeponašanja ljudi u grupi i izučavanje socijainih stavova. Psihometrija, koja se bavi pitanjem merenja psihičkih procesa i osobina. Najrazvijeniji deo psihometrije jeste testiranje, a posebno testiranje opšte intelektualne sposobnosti ili inteiigencije. Izmedu velikog broja p r i m e n j e n i h psiholoških disciplina mogu se pomenuti sledeće discipline: Pedagoška psihologija, koja proučava psihološku stranu vaspitanja i obrazovanja. Prvenstveno proučava, u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem,psihičke pojave koje su od bitnog značaja za uspešno obavljanje pedagoške delatnosti, a to su procesi motivacije i učenja. Psiliologijarada, koja proučava zavisnost uspeha u radu od različitih psihičkih faktora, kao i uticaj pojedinih vrsta poslova i radnih uslova na psihički život onih koji rade. Najrazvijeniji deo psihologije rada jeste industrijska psihologija, koja se bavi psihološkim pitanjima rada u industriji. M e n t a l n a h i g i j e n a , koja predstavlja primenu psihološldh saznanja na čuvanje duševnog zdravlja i ukazuje na mere koje treba preduzeti da se izbegnu duševni poremećaji, da se pomogne snalaženju Ijudi u raznim teškodama i razvije njihova umešnost da održavaju Skladne odnose sa drugim osobama. Kliničlcapsihologija bavi se psihičkim smetnjama i tegobama ljudi pri njihovom radu i u njihovim odnosima sa drugim osobama: utvrdivanjem njihove prirode, uzroka i njihovim otklanjanjem. Veliki jebroj stručnjaka angažovan u tri oblasti aktivnosti ldiničldh psihologa: izučavanju pojava, dijagnosnci stanja i terapiji. K a o grane primenjene psihologije javlja se više psiholoških disciplina koje se bave savetovanjem kako da se usposcave dobri odnosi sa drugim osobama i što uspešnije obavijaju razne delatnosti. Skolska p s i h o l o g i j a pomaže u nalaženjuboljih načina organizovanja nastave i u rešavanju iičnih telkoća učenika. Profesionalna orijentacija pomaže, koristeći psihološka znanja i instrumente, pri tražcnju zanimanja u skladu sa sposobnosuma i interesovanjima. Profesionalna selekcija vrši izbor za odredeni posao onth za koje seoće-
kuje da ćc ga najbolje obavljati Postoje grane primenjene psihologije koje se bave psihološkim piranjima u vezi sa saobraćajem, sa poslovanjem i rrgovinom, sa propagandom i reklamom. U načeiu psihologija se moie korisno primcnju r ati svuda gde ljudi zajedno žive irade.
Vaznijipsiboloskipravci Psihologija počinje nagio da napredujc od trenutka kada se umesro siobodnog razmatranja i izvodenja opštih postavki iz nedovoljnogbroja nedovoljno proverenih podacaka pristupa siBtematskom posmatranju psihičkili pojava, a pre svega eksperimentima. Orijentacija na empirijsko istraživanje ne znaČi, medutim, da se psihologija odrelda nastojanja da nade opšta objašnjcnja za pojedine grupc psiholoških pojava i za psihički život u ceiini, da se odrekla teorijskog pristupa i razmatranja. Teorija jestć i ostaje neophodni sastavnt deo psihologije. Bez teorijskih pretpostavki i uopštavanja ni psihoiogija se, kao rti druge nauke, ne bi mogia razvijad.Teorija upućuje na to koji ce se problemi istraživati, kakvi će se podaci pri istraživanju nelcog problema prikupijati i omogućava da se sakupljene činjenice sumiraju i objasne. Teorijska razmatranja mogu biti uža i opštija. Uže teorije nam služe za objašnjenje neke ograničene oblasri pojava, a širim ili opštim teorijama pokušavamo objasniti celokupiui oblast neke nauke, kad je reč o psthologiji - sve pojave psihičkog života. Ovakve opšre teorije u psihoiogiji nazivaju sepsihotoškim pravcima ili učcnjima. U psihologiji postoji više pokušaja da se objasne psihološke pojlveu celini, postoji više psiholoških pravaca, Najstarijipravacjeste pravac strukturalnc psihologije.Tako sc nazivajer za cilj isctaživanja postavlja utvrdivanje srrukture ili sastava psihičkih pojava, polazeći od togada su krajnji deiovi, elemenri, od kojih su sastavijene sve psihičke pojave - oseti, njihove reprodukcije (predstave) t jednostavna oscćanja. Ovi najjednostavntjt delovi nakoje se,po shvatanjima strukturalista, mogu svestt sve vrste psihičkih pojava povezuju s e p o zakonima asocijacije. Opažaj bi prema shvatanjima strukturaEsta predstavijao skup medusobno povezanih pojedinačnih oseta, a mišijenje asocijacijama povezane prcdsrave. Sažvim drugačije shvatanje zastupaju pravci koji naglašavaju da su sve psihičke pojave nedeijive ceiine. Medu pravcima koji naglašavaju ceiovitost psihičkih pojava najudcajniji i najpoznatiji je gcštaltistički pravac, Pristalicc takozvane gežtalt-psihologije, iii psihologije obltčja, oštro kririkuju strukturalisiičko shvatanje da psihičkc pojavc nisu niira drugo nego prosri skup oseta. Ne mogu se, po njima, opažaji ili predstave objasniti asocijacijama oseta ili njihovim reprodukcijama.Mi sve draži spoijnjeg sveta primamo kao organizovane celinc. M i ne sastavljamo naknadno eiemente u ceiinu, nego odmah doživljavamo t prema odredenim čoveku svojstvcnim principima organizovanja draži, psihičke pojave kao celine. . .'. .. . „ Strukturalistički pravac oštro kritikuje i treći, naročito u američkoj psihologiji uticajan, psihoioški pravac poznat pod nazivom, bihe\dorizam. Votson (J. Warson) osnivač bihe-
viorizma, i ostali blheviorisri usmeravaju svoju kritiku pre svega na shvatanje strukturuJista da je osnovna psthološka metoda introspekcija (samoposmatranje).OnL naglašavaju da psiholog'tja, ako želi da bude nauka, mora isključivo da proučava spoljnje ponašanje, to jest onošto, u načelu,svi mogu da opažajuiposmatraju r Zatosamoposmatranje ili introspekcija ne može biti naućrta metoda kojom bi se služiia psihologija. Naučni psiholoski postupak može biti samo rnctoda sistemarskog posmatranja objektivnih manifestacija psihičkih procesa, pre svega pokreta. Zadatak psihologije je da opiše ponašanje čoveka i utvrdi zakonttosti po kojima se ono odvija. Veoma piodan i razvijen ptavac psthologije jeste refleksološki pravac, koji je razvio sovjetski naučnik Pavlov. Za svaku vrstu psihičke aktivnosti, prema učenju rcfleksoiogije, osnovni fiz'toioški mehanizam predstavlja refleksna aktivnost nervnog sistema, a poscbno moždane kore. U moždanoj kori se formiraju usiovni refieksi,to jest povremene nervne veze, a kao rezuitat istovremenog delovanja različitih draži na pojedinc delove kore. N a sve psihičke procese treba giedati kao na odredene vrste usiovnih refleksa koji se stvaraju između različitih delova nervnog sistema. Supcotstavljajući se, po njihovom mišljenju, preteranom isticanju inteiektualnih procesa i suviše statičkom prikazivanju psihičkog života, mnogi su psihoiozi počeii naglašavati važnost ispitivanja promena u ponašanju i utvrdivanju uzroka ljudskih reakcija i postupaka. O n i su isticaii da pažnju prvenstveno treba posvetid proučavanju pokretačkih, dinamičkih snagaponašanja, Zato se pravci koje qvi psiholozi zastupaju nazivaju dinamičkim pravcima. Neki dinamički pravci pri tome isdču prvenstveni značaj nesvesnih pokretača ijudske akrivnosti.To važt pre svega za najpoznatiji dinamički pravac, za Frojdovu psihoanalitičku teoriju. Po psihoanalitičkorn shvatanju pokretači ijudskogponnšanja su nagoni, a naročito seksualni nagon, čijeg delovanja ijudi, medutim, po pravilu nisu svesni. Psihoanaliza koja je počela kao sistem terapije (lečenja) duševnih poremcćaja razvila sc u veoma razradeno shvatanje o psihičkom životu. K.ao o pravcu u psihologiji, iako ne predstavlja jedinstven sistem kao dosad pomcnuta učenja, govori se i o f u n k c i o n a l i z m u . Polazeći od Darvinovog učenja o evoluciji i prilagodavanju živih bića, zastupnici funkcionaJisdčkpg shvatanja koriste pojam priiagodavanja uslovima sredine kao osnovni princip o objašnjavanju psihičkog života. Psihićki život u celini i pojedini psihički procesi posebno imaju odredenu funkciju u snaiaženju ijud! i njthovom održavanju i saviadivanju prepreka na koje naiiaze. Funkcija psihičkih procesa je da pomognu organtzmu da se što boije snade u različitim životnim usio\ima. Pri proučavanju i objašnjavanju psihičkih pojava, nagiašavaju funkcionalisti, treba uvek poiaziti od ove ideje i ispitivati kako i koliko pojedine psihičke pojave pomažu čoveku, i organtz m u uopšte, u savladivanju različitih zadataka. lako funkcionalizam u onom obliku u kome su ga zastupali njegovi osnivači danas predstavija prevazidcno shvatanje, on je ostao korisna radna hipoteza u istraživanju. Pogrešno bi biio, medutim, zaključivati iz toga što postoji više psihoioških škola i pravaca da postoji i višc psihologija. Razlikc izmeđupojedinih pravaca pre svega su u tome koj i m se p r i n d p i m a pokušava objasniti psihićki život i kojim se psihološkim problemima
daje prvenstvo u istraživanjima. Danas svi
psiholozi.hez obziia na to kojem su pravcu nakJonjent, istražuju psihološku problematiku kojom se bave koristeci rczuitate i saznanja celokupnogpsihološkog istraživanja i nadovezujući svoja istrnživanja na već postignute rezukatc.
PlTANJA I ZADACI
1. Koje vrste psihičkih proccsa možcmo razlikovari? Navedite primer za svaku od razhkovanih vrsta. 2. Naveditc vrste psihičkih osobina i ncke osobinc u okviru pojedine vrstc. 3. Na kakvim podacima psihologija proučava svoj predmet? 4. Po čemu sc razlikuje psihologija kao naulca: od opštih shvatanja o psihičkim pojavama, od prikaživanja psihičkog života u književnosti i od umeinosti ophodenja sa dnigim ijudima? 5. Koje se karaktcristike psihologije lcao nauke naglašavaju u navedenoj definiciji psihoiogije? 6. Koji su teorijski a koji praktični zadaci psilioiogije? 7. Koje su teorijskc a koje primenjene psihološke discipline i šta one izučavaju? 8. U čemu je teorijslci, a u čemu praktičan značaj psihologije? 9. Koja se dva razdoblja mogu razLikovati u razvitku psihologije? 10. U čemu je značaj teorije za psihologiju, kao i za svaku nauku? 11. Na koje clemente pravac strukturalne psihologije svodi psihičke pojaver 12. Koji princip naglašava gcštaltističici pravac? 13. Sta kiitikuju i za šta se zalaiu bihevioristi? 14. Na šta pristalice refleksološkog pravca svode psihićke pojave? 15. Na sta prvenstveno obraćaju pažnju dinamički pravct u psihologiji? 16. U čcmu se sastoji funkcionalistička radna hipoteza?
M E T O D E I TEHNIKE PSIHGLOŠKOG ISTRAŽIVANJA
Metodoloskiprincipi i metode Izraz metoda upotrebljava se u više značenja. Ponekad se tim terminom označavaju teorijsld principi od kojih se polazi u postavljanju problema i kojima se rukovodi pri njihovoj obradi; drugim rečima, upotrebljava se u značenju metodološki princip. Takvi važni rnetodološki principi za sve nauke, pa i za psihologiju, pre svega su principi na koje ukazuje dijalektički materijalizam.Medu ostalim dijalektičko-materijalističkim principima od značaja za psihološko istraživanje jesu: princip materijalnosd, princip razvojnosti 1 princip mnogostruke povezanosti. Princip materijalnosti nagiašava da je materija primarna i da sve psihičke pojave imaju svoju materija.lnu osnovu u fiziološkim procesima organizma. Princip razvojnosti ili istoričnosti ukazuje da svaku pojavu, dakle i svaku psihicku pojavu, treba razmatrati i proučavati kao pojavu koja je nastala i koja se menja, a ne kao pojavu koja je nepromenljiva i večita, Važan metodološki princip i u psihološkom istraživanju jeste princip mnogostruke povezanosti koji ukazuje na to da pojave treba izučavati u svestranoj povezanosti sa drugim pojavama, da psihičke procese treba istraživati s obzirom na njihovu uslovljenost mnogobrojnim faktorima; i organskim, i fiziČkim, i društ\ r enim. Termin metoda veoma se često upotrebljava i za označavanje posebnih postupaka koji se koriste u pojedinim fazarna istraživanja: u fazi prikupljanja podataka, ili u fazi obrade podataka. M i čemo, jasnoće radi, o takvim postupcima govoriti kao o tchnikama istraživanja. Pod izrazom metoda mi ćemo podrazumevati opšti način organizovanja istraživanja nekoga problema.To je složena akrivnost koja obuhvata više faza u istraživanju: formulisanje problema koji se želi ispitati, izradu plana istraživanja, nalaženje i proveravanje postupaka koji če se primeniti u prikupljanju podataka i njihovoj obradi, sprovođenje istraživanja, obradu dobivenih rezultata, njihovu analizu i tumačenje. Svi ovi postupci zajedno
čine naučnu metodu.Tim termin'om obuhvatamo sve pomenute faze istraživanja. Kao kod svih empirijskih nauka, tako i u psihologiji razlikujemo dva osnovna opšta načina organizovanja istraživanja ili dve osnovne metode: eksperimentalno istraživanje i sistematsko neeksperimentalno istraživanje.
Eksperimentalno istražlvarsje Karakteristike eksperimentalnog istraživanja Cesto se kao karakteristike eksperimentalnog istraživanja navode: namerno izazivanje pojave koja se <želi ispitivati, ponavljanje pojave i kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja.Međutim, često i kod sistematskog neeksperimentalnog istraživanja imamo sve ove karakteristike iii po neku od njih. Zato to nisu suštinske karakteristike eksperimentalnog istraživanja. Suštinska odlika eksperimentalnog istraživanja jeste sistematsko i namerno menjanje uslova u kojima se neka pojava javlja. Uslovi koji se namerno menjaju u eksperimentalnom istraživanju nazivaju se eksperimentalnom ili nezavisnom promenljivom, a pojava koja se pod delovanjem menjanja uslova takođe menja naziva se zavisno promenljivom. Zahvaljujuci upravo ovoj karakteristici, eksperimentalnim istraživanjem moguće je najpouzdanije utvrditi zakonitosti javljanja neke pojave. Zato je upravo uvodenjem eksperimenta u psihološko istraživanje psihologija kao nauka i počela naglo da se razvija. "'l Eksperimentalno istraživanje u psihologiji počelo je sredinom XIX veka ispitivanjem reakcionog vremena (vremena koje prode od pojave draži do" reagovanja na njih, na primer od javljanja crvene svetlosti do pritiska nh dugme čim ispitanik primeti svetlost), pragova draži (najmanjeg intenzitetadraži koji može izazvati oset) i obima pažnje (ispitivanja koliko odvojenih elemenata je moguće zapaziti u jednom trenutku). Uskoro, medutim, pristupilo se i ispitivanju eksperimentabim putem složenijih psihičkih pojava: učenja, mišljenja, motivacije. Danas se različiti problemi iz svih oblasti psihologije sa uspehom elcsperimentalno ispituju.
Primerjedn ogpsihološkog eksperim en tahiog istrazivanja Polazeći od nekih rezulrata ispitivanja paraćenja koje jc izvrSi'o nemački psiholog Ebiiighaus, americki psiholozi Dženkins (J J e n k i n s ) i Daienbah (K. DahJenbach) postavili su hipotezu da je zaboravljanje u toku spavanja sporije nego u budnom stanju. Da bi proverili ovu pretpostavku, pristupiii su eksperimentalnom istraživanju. Ispitanici koje su preth o d n o brižijivo izabrali trebaio je u toku 53 dana da uče nizove od po deset siogova bez smisla. Neke od nizova crebaio je da ispitanici reprodukuju posle jednog časa iza učenja, druge posie dva časa, treče posle ćetiri časa i neke od nizova osam časova posie učenja. Uticaj vreraena protekiog od učenja na zaboravljanjc ispitivan je kako u toku dana, kada su ispitanici posie učenja obavijali svojc rcdovnc poslove, tako i posie jednog, dva, četiri iii osam časova spavanja. Rezuitati koje su istraživači dobili prikazani su u sledcćoj tabeli. O n i pokazuju koliko su prosečno slogova, u nizovima od po 10 slogova, ispitanici zadržaii u secanju posle raziićitih perioda protekEih od učenja.
Vreme proteklo od učenja 1 čas Ispitanik
Spavao
2 časa Bio
Spavao
budan
Bio
4 časa Spavao
budan
Bio
8 časova Spavao
Bio budan
budan
A
7,1
4,4
5,4
2,8
5,3
2,4
5,5..
0,4
B
7,0
4,8
5,4
3,4
5,8
2,1
5,8
1,4
Slični su rezuitad dobiveni i kod drugih ispitanika. Činjenicu da je zaboravijanje u toku spavanja znatno sporije nego pri budnom stanju objašnjavaju istraživači pojavom rctroaktivne inhibicije, to jest time danaknadna aktivnost posie učenja deluje unatrag (retroaktivno) na ono što je naučeno i koči (inhibira) obnavljanje naučenog. Sto je tal
Vrste eksperimentalnog istrazivanja M o ž e m o razlikovati različite vrste eksperimenta u psihologiji. Pre svega, možemo razlikovati objektivni i introspektivni eksperimenat, O b j e k t i v i j j eksperimenat imamo kad kao zavisnu promenljivu pratimo objektivne manifestacije psihickih pojava: fiziološke promene u organizmu, pokrete, brzinu reagovanja pokretom, proizvode aktivnosti i druge objektivne manifestacije. 0 introspektivnom eksperimentu govorimo kad se registruju doživijaji ispitanika na kome sc vrši ispitivanje, a na osnovu njegoyih izveštaja o tom e Šta doživijava.
A k o s e istraživanje vrši tako da najpre sve ispitanike ispitamo pod određenim uslovima, a potom ih ispitujemo ponovo, promcnivši usfove, govorimo o c k s p c r i m e n t u jednostavne sukccsijc. Alco, medutim, pri ispitivanju formiramo dvc iJi više grupa, pa k o d j e d n e ne menjamo odredeni uslov, a kod drugih grupn. menjamo - imamo eksperimenat s a k o n -
troinom grupom. A k o se ekspcrimentalno istraiivanjc vrši u laboratoriji, u kojoj jc moguće najpotpufiijc kontrolisati uslove u kojima se vrši iscražtvanje, imamo laboratoriiski eksperimcnat. Ako sevrši istraživanje u svakodnevnoj, prirodnoj siruaciji, govorimo o prirodnom ili teretiskom ckspcrimcntu.
Vrednost eksperimentalnog istrazivanja Eksperimentalno istraživanje je najsigurnija metoda istraživanja, jer pomoću nje možemo najpouzdanije otlcriti uzrokejavljanja odredene pojave. Ono je najpogodniji naučni postupak za otkrivanje lcauzalne (uzročne)veze medu pojavamn, Zato psiholozi i nastoje, kad god je to moguće, da probleme istražuju vršeći eksperiment. Medutim, nije uvek moguće primeniti eksperiment. Mi ne mozemo, na primer, ispirivati kod ljudi eksperimentalno kako oštećenje nekog dela moždane 3 kore detuje na ponašanje, jer nećemo da namerno povredujemo organizam čoveka. lii, ne'možemo elcsperimentalno ispitivati koje psihičke osobine bračnih drugova najviše doprinose sreći u braku jer ne možemo zbog toga udruživati Ijude u brakove. Cesto se moramo odreći eksperimentalnog istraživanja i zbog toga što ispitanici kad znaju da se na njima vrši ogled drugačije reaguju u eksperimentalnoj nego u prirodnoj situaciji. M i ne možcmo, na primer, ispitivati afekte, ako ispitanici znajudavršimo takvo istraživanje. Usiučajevimal
Sistematsko neeksperimentalno istraživanje Karakteristike neekšperimen taln og istraž ivanja Druga osnovna psihološka metoda je sistematsko neeksperimentalno istraživanje. Pošto se zasniva na posmatranju pojava koje se ispituju, naziva
20
se i sistematsldm posmatranjem. Ovo se posmatranje razlikuje od svakodnevnog posmatranja, koje mi svi redovno vršimo. Sistematsko neelcsperimentalno istraživanje mora počivati na posmatranju koje se vrši sa ciljem (odredcn je predmet i svrha posmatranja), sa planom (unapred je ut\ r rden postupak posmatranja), sistematski (registruje se sve što je od važnosti za ispitanu pojavu) i koje je kontrolisano (vodi se računa o uslovima u kojima se pojava posmatra). Sistematsko neeksp e rimentalno istraživanje počelo se koristiti preeksperimenta, ali se i danas veoma mnogo primenjuje u psihološkim istraživanjima, a naročito pri ispitivanju dečjeg ponašanja, pri ispitivanju iičnosti i pri istraživanju socijalno-psiholoških probiema.
Primer n eekspcrim en taln og istraživanja I s p i r u j u d intcligenciju testovima inteligencije, m o i e se redovno utvrditi dajeprosek inteligencije gradske dece viši od proseka inteligcncije seoske dece. Većina istraživača je smatrala da je glavni uzrok u tome što su gradska deca u proseku stvarno inteligenrnija od seoske decc.Toje posicdica,objašnjavali su, toga što najsposobniji i najpreduzimlji•viji najpre napuštaju scla i odlazc u gradove. Još tridesetih godinaXX v. Borislav Stevanović,profesor psihologijc i osnivač katedre •z.a psihologiju na Fiiozofskom fakultetu u Beogradu, sumnja u račnost ovog objašnjenja. Pretpostavija da jc glavni uzrokrazlike u tomc što su zadaci u testu tako izabrani da su laksi zagradsku nego za seosku decu. Ovu svoju hipotczu proverava organizovanjem istraživanja u kom koristi sistematsku neeksperimentalnu metodu. Ispitivanjima inteligencije dece iz Beograda i Kragujevca (iz grada) i dece iz većcg broja sela i B. Stevanovic je našao da seoska deca zaostaju u proseku za 14 meseci iza gradskc dece. Pristupa analizi ispitivanja i dobivenih rezultata. Kad bi razlika u rczultacima dolazila prvensrveno otuda što su gradska deca stvarno inteligentnija, onda bi njihov prosek morao biti viši u svjm zadacima. Pokazuje se, međutim, da od 55 zadataka (koliko ih ima u resru), u 9 su bolja seoska deca od gradskc a u 10 su jednaka. SJabija su scoska deca, pokazujc analiza, u zadacima za čije rešavanje je potrebna veština izražavanja, rumačenje duševnili stanja i uopšre u zadacima u kojima dolaze do izražaja znanja i iskustva koja se stiču pre svega u gradskim uslovima_ A takvaje većinazadatakau restu. D a b i proverio svoju pretpostavku, B. Stevanović uporeduje i raspored zadataka po stepenu teškoćc za seosku decu sa takvicn rasporedom zadataka za u m n o slabije razvijenu decu. Kada bi seoska deca bila stvarno maiijc intetigenrna, onda bi za njih bili najteži, od-
nosrio najlakši tsti zadaci koji su to za umno slabije razvijenu decu. M e d u t i m , pokazuje se da nije tako, Na osnovu ove dve grupe podataka B, Srevanovićzaldjučujc da jc prvenstveni uzrokrailika u korist gradske dece u rome što su zadaci u testovima teži za scosku decu jer ona imaju manje iskustva o stvarima o kojima se pira u većini zadataka u testu.
Vrste sistematskog neeksperimentalnog istraživanja Moguće je razlikovati i veći broj vrsta sistematskog neekspcrimentalnog istraživanja. Ako se posmatraju i beleže objektivne manifešracije ispidvanih psihičldh pojava (na primcr fizioložkc promcnc pri emocijama), govorimo o objektivnom sistematslcom neeksperimcntainom istraživanju. Alco se posmatraju sopstveni doživljaji i izveštava o njima, im;im o introspektivno p o s m a t r a n j e , odnosno sistematsko neeksperimentalno istraživanjc koje poČiva na introspekuvnom posmatranju. Vrste posmatranja možcmo razlikovad i prema rome da li se za njih koriste neki posebni postupci, kao na primer upitnik ili intervju, ili se ne koriste posebni postupci za prikupljanje podataka nego se registruje sve što istraživač smatra vainim za probfcm koji istražuje, Prva forma posmatranja naziva se struktuiranim posmatranjem, a druga forma naziva sc iiestruktuiranim p o s m a t r a n j e m . Nestruktuirano posmatranje imamo, na primer, kad se proučava ponašanje dece u igri tako što istraživač posmatra šta deca rade, kako se odnosc jedno prema drugom i beleži sve Žto smatra da je za odrcdeno istraživanje od važnosti. Prema ovim vrsramaposmatranja razlikujemo sistematsko neeksperimentalno istraživanje koje počiva na struktuiranom posmatranju i ono koje počiva na nestruktuiranom posmatranju. Najzad, moguće je sistematsko neeksperimentaino istraživanje vršiti ispitivanjem na manjem broju ili na većem broju ispitanika. Često se ispitivanje vrši na velikom broju ispttanika, izabranih prema posebnom postupkuza izbor u-zorka. Naročito se često na ovaj način postupa u istraživanju socijaino-psihoioških problema.Tako se postupa, na primer, pri ispitivanju javnog mnjenja. Ovakvo ispirivanje na većem broju ispitanika, prema posebn o m postupku izabranih, naziva se istraiivanjem na osnovu uzorka.
Introspekcija Pod introspekcijom ili samoposmatranjem podrazumevamo posmatranje sopstvenili doživljaja. Pohekad se govori o introspekciji kao o osnovnoj metodi psihologije. Ističe se da je to specifična psihološka metoda koju
druge naučne discipline ne raogu koristiti. Psihologija je može koristiti zato što se bavi proučavanjem doživljaja, a o njima ljudi mogu da lzveste na osnovu neposrednog posmatranja, naosnovu samoposmatianja. Ali introspekcija je pre svega naćin dobijanja podataka. Može i eksperimentalno istraživanje da počiva na podacima dobivenim introspektivnim putem. U tom sLučaju govorimo o introspektivnom eksperimentu. Koristeći metodu sistematskog neeksperimentainog istraživanja, možemo takode obradivati podatke dobivene introspekcijom. Ranije su mnogi autori smatrali ne samo da jc introspekcija glavni nego i da je jcdini način kojim možemo doći do podataka o psihičkom životu. Medutim, kasnije se uvidelo da je introspekcija često nepotpun i nedovoljno slguran izvor podataka. Nepotpun je jer nas kad proucavamo psihički život ljudi ne interesuje samo sta ljudi doživljavaju nego nas zanima i kako stvarno postupaju i kakve ciljeve ostvaruju. Introspekcijaje često i nesiguran izvor podataka, jer ljudi o mnogim svojim doživljajima iii ne umeju da izveste ili neće da iskreno obaveste. Neki mladići izbegavaju društvo devojaka ili čakpokazuju izrazitu grubost prema njima, Ako ih zapitamo za uzrok njihovog ponašanja, oni Često neće znati ita da odgovore ili će opct navesti uzroke koji to stvarno nisu. Reći će, na primer, da ih devojke ne interesuju, iako je često stvarni uzrokizbegavanja 1 grubosti upravo u izrazitom interesovanju. Ljudr, nadalje, vrlo često sami pred sobom i pred drugima namerno ulepšavaju uzroke svojih postupaka, nastojeći da za te postupke pronadu uzrokc koji su drustveno prihvaćeni i cenjeni, Često, najzad, uzroka svojih postupaka mi i nismo svesni. N a primer, neki miadić ili neka devojka. koji često dolaze u sukob sa svojim roditeljima ili nastavnicima ili drugovima neće ni sebi ni drugima priznati, a redovno i sami ne znaju, da je m n o g o puta uzrok takvoga njihovog ponašanja oseeanje nesigumosti i sopstvene manje vrednosri. Polazeći upravo od toga da su podaci na kojima počiva samoposmatranje nepotpuni i ncdovoljno sigtirni, početkom ovogveka grupa psihologa, koje nazivamo bihevioristima, odiučno je zastupala mišljenje da se introspekcija uopšte ne može korisdti u psihološkom istraživanju. Introspektivnim putem možemo dobiti podatke, u najboljem slučaju, a doživijajima pojcdinaca, a tačnost takvih izveštaja o sopstvenim doživljajima nije moguće proveravati, G d e nema proveravanja, nema ni nauke - naglašavaii su bihcvioristi. Zato introspekcija ne može biti izvor naučnih podataka. Votson, osnivač biheviorističkog pravca, pisao je: „Psihologija kakoje posmatrabiheviorista je potpuno objekrivna, eksperimentalna grana prirodnih nauka, koja isto tako malo može koristiti introspekciju kao hemija i fi-" zika", Bihevioristi su zbog toga i definisali psihologiju kao nauku o ponašanju, podrazumevajući pod ponašanjem samo objektivne manifestacije, a pre svcga pokretc. Psihologija, po njima, treba da proučava spoljnje ponašanje čoveka (engleski behavior) a ne doživljajc.
Iako introspektivnim putem dobiveni podaci nisu jedini i uvek sigurni podaci koji se koriste u psihološkom istraživanju, oni su ipak veoma korisni, a ćesto i neophodni. Mi o mnogim psihičkim procesima bez introspek-
tivnih podataka ne bismo mogli doznati ništa iii ništa značajnije. Na primer, o sadržajima nečijih snova možemo saznati samo na osnovu izveštaja onoga koji jc sanjao. O drugim psihičkim procesima, kao na primcr o procesima mišljenja, često bi naše saznanje bilo veoma nepotpuno kad ne bismo koristili i introspektivne izveštaje. I sistematsko neeksperimentalno istraživanje kad koristi upitnik ili intervju kao svoje postupke, znatnim delom počiva na obaveštenjima ispitanika o tome šta doživljavaju. Danas se većina psihologa siaže u tome da psihologija treba da koristi podatke dobivene introspektivnim putem, ali da mora, kad god je to moguče, da ih proveri i dopuni podacima 0 objektivnom ponašanju ljudi.
Tehnike psihološkog istraživanja Pod tehnikama psihološkog istraživanja podrazumevamo posebne postupke koji se koriste u pojedinim fazama istraživanja; pre svega za prikupljanje podataka i za njihovu obradu. Postoji vrlo veliki broj tehnika za prikupljanje podataka u psihološkom istraživanju.Takve su tehnike, medu ostalim: upitnik, intervju, skale procene, sociometrijski postupak, projektivni postupci i testovi. Za sređivanje i obradu podataka redovno se u psihološkim istraživanjima koristi statističId upitnik
Upitnik Upitnikom se naziva prema odredeoim.principima sastavljen sistem pitanja, čijaje podesnost za ispitivanje odredenih psihičkih pojava utvrdena prethodnim proveravanjem. Upitn i d , a naročito upitnici za ispitivanje pojedinih osobina i grupa osobina iičnosti, sastoje se često od veiikogbroja pitanja. Pitnnja u upitniku mogu biti različite vrste. M o g u biti takva da na njih ispitanici daju slobodan odgovor, da formulišu odgovor kako oni želc. Io su upitnid sa pitanjima on'orenog tipa. U upitnicima se mogu koristiti i pitanja uz koja su navcdeni neki mogući odgovori, a ispitanici treba samo da podvuku jedan od ponudenih odgovora.To su upitnici sa pitanjimazatvorenog ttpa. NaveŠćemo primer j e d n o g p i t a n j a x a t v o r c n o g t i p a . T o je jedno od 53 pitania kojima su
saradnici Instituta za psihologiju u Beogradu ispidvali odnosradnika pojedinih preduzcća prema sistemu samoupravljanja. Pitanje jc giasilo: — Smatrate li da je radničko samoupravijanje u vašcm prcduzcĆTi sprovcdcno u potpunostir
Ponudeni odgovorif od kojih je trebalo da odaberu jedan, na ovo piranje bili su skdećk 1. Sprovedeno jc u potpunosti. 2. Sprovedcno je u priiičnoj meri.
3. Delirnično je sprovedeno. 4. Sprovedeno je u vrlo maloj meri. 5. UopŠte nije sprovedeno.
Iniervjn Nsi pitanja u upitniku treba uvek odgovoriti pismeno. Aii veoma često koiišćen postupak jestc i usmeno postavljanjeunapred pripremljenihpitanja.Takvo usmeno postavljanje pitanja u vidu razgovora naziva se incervjuom ili ekspioracijom.lspitivač iz odgovora dobivenih na taj način, a i iz ceiokupnog ponašanja ispitanika, zakijučuje o problemu koji ispituje. Dve glavne formc intervjuajcsu standardizovaniinestandardizovani intervju. O standardizovanorn intcrvjuu govorimo kad ispitivač postavlja samo unapred pripremljena pitanja, i to svima ispitanicima ista. Pri nestaudardizovanom intcrvjuu ispitivačje slobodniji u formulisanju pttanja; on moze pripremijena pitanja formulisati kako mu izgleda najpogodnije u datom trcnutku, a može da postavlja i nova pitanja, ako smatra da jc to potrebno.
Skaleprocene O skalama procene govorimo kad jedan Ui više procenjivača treba da ocene neki psihički proces iii neku osobinu na taj način što će označiti mesto kojc im po njihovom mišljenju pripada u nekoj lesrvhci ili skali. Skaie se nazivaju numenčkim ili brojnim sknlanu ako procenjivači jednim od predviđenili brojcva treba da označe stcpen razvijenosti nekc osobine. Kad procenjivači treba da na nekom grafičkom znaku, na primer na liniji od olto 10 cenrimetara, gde levi kiaj označava potpunu nerazvijenost neke osobine, a desni Jvaj njenu najveću razvijenost, označe mesto na koje bi staviii osobinu koju ispituju kod odrcdcnog ispitanika - govorimo o grafjčkaj skali. Skale proccne nazivaju se skalama kategorija kad ispitivanu osobinu ili ispirivani proces treba svrstati pod jcdan od predvtdenih pojmova - kategorija. Poscbnu vrstu skaia, često i uspešno korišćenu za ispitivanje stavova, prcdstavijaju skaie za mcrenje stavova.
Do kraja savestan
Srednje savestan
Sasvim nesavestan
Slika 1. - Primer prostc graftčke skaie
25
Jedan uprošćen primer grafičke skaie imali bismo kad bisrno tražili od procenjivača da kod odredenih osoba označe u kom je srepenu kod njih racvijena osobina savesnosti, i to na taj način što ćc odrediii mesto na donjoj horizontalnoj liniji, prikazanoj u slici 1. Numeričkim ili brojnim skaiama sličan je sistem ocenjivanja koji se koristi u školi, gde nastavnici ocenjuju znanje učenikabrojnim vrcdnostimaodjedan liopet.Numeričke skaie procene, koje se koriste u psihološkim istraživanjima, razlikuju se medutim od ovakvog škoiskog ocenjivanja po tome Što je kod njih fačnijc odredeno kada će se dati jedna od predvidenih brojnih vrednosti
Anketiranje Kad upitnikili intervju ili skale procene koristimo na izabranom tizorku stanovništva, a radi toga da bismo saznaii o odredenim stavovima ili motivima tli ubedenjima stanovništva koje ovaj uzorak predstavlja, govorimo o ankeriranju. Danas sc anketiranje veoma čcsro primenjuje, naročito često u ispitivanju j a v n o g m n j e n j a , Ali rreba nagiasiti da nij,e svako poćtavljanje pitanja nekoj grupi ljudi stvarno naučno ispravno anketiranje. A n keriranje.treba da bude pripremljeno i sprovedeno prema utvrdenim principima jer samo u tom siučaju možc imati naučnu vrednosr. * -
Sociometrijskipostupak
Slika 2. - Primer sociograma. Siova oznaČavaju pojedine članove grupe, a brojevi broj giasova koje su dobili na izboru. P u n e Iinije označavajn u z a j a m n o odabiranje a isprelddane jednostrani izbor.
26
Z a i s p i t i v a n j e odnosa Ijudi u malinn grupama koristi se često postupak poznat pod nazi-
vom sociometrijski postupak ili sociomstrijski tesr. Od čjanova grupa zahteva se da označe ostaie članove grupe koje najviše ili najmanje vole, iii one za koje bi hteli da im budu vode, ili sa k o j i m a b i najviše ili najmanje želelidazajednički obavljajuneki posao:zajedn o UČe, zajedno idu na iziet, zajedno stanuju. Iz podataka dobivenih na taj način moguee je zaključiti kakav položaj iL status imaju pojedini članovi grupe, i kakvi su odnosi među članovima grupe. Ovi odnosi mogu se i grafički prikazati pomoću crteža koji sc naziva sociogramom, čiji je primer dar u slici 2.
Projektivne tehnike Suština postupka koji se naziva projektivnim jeste u tome da se ispitaniku poluže neki nedovoljno odreden i nedovoljno jasan materijal i od njega zahteva da ga tumači. Pretpostavlja se da će ispitanici u svoje tumačenje uneti, projekcovati, svoja Ečna stanja, shvatanja i osobine. Tako će se njegova psihička stanja i njihove osobine izraziti u njihovim odgovorima. Vjrednost ovog prilično često korišćenog postupka, narocito prt ispitivanju iičnasti, leii u t o m e što ispitanici manje podešavaju svoje odgovore radi toga da bi se pokazali onakvim kakvim žele da izgledaju, nego što to čine kad se koristi upitnik ili intervju ili nelca druga tehnika. M e d u t i m , ovaj postupak ima i krupnc nedostatke: teško jc proveriti da li je osobina o kojoj se zaključuje na osnovu odgovora ispitanika zaista za njih karaktcristična osobina a lako se može dogoditi da ispidvač u svoje objašnjenje unosi svoja predubedenja. Postoji veliki broj raziičiuhprojekdvnth postupaka: doptmjavanje nedovršenih rećenica, dopunjavanje nedovršenih crteža, tumačenje višesmislenih ftgura ili slika i d r u g i . J e d a n od veoma često korišćenih projektivnih postupaka je Roršahov ( H , Rorschach) postupak ili Roršahov tcst. O n se sastoji od odredenog broja slika koje predstavljaju mrlje mastiia.lspitanici trebada kažu štavide posmatrajud tc m r l j e . U slici 3 prikazana je jedna od ta~ kvih slika.
Slika 3. - J e d n a od slika Roršahovog testa. lspitanik treba da kaže n a šta ga slika podscća.
Testovl Karakteristike testova I testovi predstavljaju jednu od tehnika kojom se psiholozi služe da bi dobili potrebne podatkeza rešavanje problema koji istražuju. Prilikom istraživanja, na primer, nelcih problema mišljenja ćesto se kao sredstvo istraživanja primenjuju testovi. Ali još češće nego u istraživanju psihoioških problema koriste se testovi za utvrdivanje različitih osobina pojedinaca. Kažemo da siuže za dijagnostičke svrhe. Pomoću njih nastojimo utvrditi da li pojedinci imaju odredene osobine i, ako ih imaju, u kom stepenu ih poseduju. Test bismo mogli odrediti kao niz zadataka, izabranih prema odredenim principima, koji omogućavaju da se na objelctivan način ispituju odredene osobine ili neki psihički procesi. Pošto se pri korišcenju testova rezultati redovno mogu izraziti brojem, mogu se meriti; test predstavija jednu vrstu mernoginstrumenta, Ali da bismo testom mogLi uspešno meriti, on mora biti na određetl način izraden'-i mora imati odredene karakteristike, takozvane merne karakteristike. Karakteristike koje test mora da ima jesu: valjanost, pouzdanost, osetljivost i objektivnost. Test jc valjan ih validan ako njime zaista lspitujcmo ono što želimo ispitati; ako testom namenjenim za ispitivanje inteligencije, na primer, stvarno ispitujemo inteligenciju a ne znanje.Test je pouzdan ili relijabilan ako (kao svaka dobra mera) uvek kad ispitujemo istu i u istom stepenu razvijenu osobinu dobijemo isti rezultat. Test je osetljiv ako je pomoću njega moguće utvrditi postojanje i manjih razlika u osobini koja se ispituje. Test je objektivan ako svi koji ga primenjuju budu jednake odgovore jednako ocenjivali. Da bi test bio objektivan, treba unapred utvrditi kako će se primenjivati i kako će se ocenjivati odgovori koji se njime dobiju, Svaku od ovih karakteristika potrebno je obezbedid posebnim p o s r u p d ma pri izradi testova i proveriti odredenim računskim putem. Zato je izrada testova dosta obiman posao, za koji je potrebno strućno znanje. Samo onda kada imamo prema odredenim principima konstruisane serije zadataka, možemo govoriti o ispravnom psihološkom testu. Mnogi zadaci, iako se nazivaju testovima, to ipak nisu. Nisu, na primer, testovi grupe
28
moću kojih mi delujemo na spoljni svet. Na taj način mi osrvarujemo promene u spoljnjem svetu. Najzad, i to je treća funkcija nei vnog sistema, 011 je nosilacsvili psihičlcih procesa. Posebno kod čoveka moždana kora predstavlja fi2ioiošku osnovu 2a raznovrsne i veoma složene psihičke procese, ne samo za osete i opažaje nego i za učenje, mišljenje, zakijučivanje i plansko deiovanje čoveka.
Razvitak nervnog sistema Kod najniilh vrsta živih bića ncma još nikalcvog ncrvnog siscema. 0 nervnom sistemu m o ž e m o govoriti onda kad se iamedu efektora i recepcora pojave tarika nervna vlakna preko kojih se sprovndi nervno uzbudenje.Tada mišići nisu više neposredno podraženi, kno'što je to slučaj kod najnižih životinjskih vršta, kod kojih ncma nervnog sistema. fvod prvih i najprostijih obhka nervnog sistema svanerv.na vlakna sprovode n e r v n a u z budenja u sve mišiće. Zato, ako se podraži m a koji deo cela, dolazi do reagovnnja ne sam o jcdnog odredenog miSića nego svih mišića. Reakcije od svakog čulnog organa idu do svih mišića, difuzne su, pa su one zato uvek slićne i opšte, 0 takvim začecima nervjiog sistema govori sc kao o d i f u z n o m n e r v n o m sistemu, M n o g o viši stupanj razvitka predstavlja sinaptičlu nervni sistem. Kod sinaptičkog nervnog sistema postoje odvojene nervne jcdinice, koje se nazivaju neuronima.lSiervno uzbudcnje prclazi iz jcdnog neurona u drugi prcko ncrvnih vlakana jedrvog neuronft i nervnih viakana drugog neurona, M e s t o prelaska nervnog uzbudenja iz jednog neurona u drugi naziva se sinapsom.Tamo gde postoji takav nervni sistem ne reaguje više na svaki nadražaj čitavorganizam nego samo odredcni organi čijc je reagovanjc najkorisnijc za organizam. Sinaptički nervni ststem razvija se u toku evplucije životinjskih vrsta. Važan momenat u tom razvitku predstavljajavijanjc centralnih mcstaodakle sc kontroiiše kretanjc nervnog uzbudenja. U ta centralna mesta dolaze nervna uzbudenja i od njih se opci usmeravaju u raziičite deiove tela, Kod viših životinjskih vista, kao i kod čoveka, takvo centralno mesto predstavlja mozak. Kod čoveka je kontroia gotovo svih akrivnosti prenesena na mozak, dok jc kod nižih organizama vcliki broj aktivnosti moguć i bez angažo.vanja mozga. I rnozak se u r o k u evolucijc svcvišc razvija i posrajc sve složeniji. Pored starijcg dela mozga razvija sc i novi deo mozga koji postaje nosiiac različitih složenih fiinkcija, a u njcmu se razvijaju u sve većem obimu oblasti čija jc uloga da vezuju pojedine deiove samog mozga među sobom.To su asocijativne oblasti ili zone. Zahvaljujući •ovim asocijauvnim zonama, koje zauzimaju kod čoveka znatno vea deo moždanc korc nego kod svih drugih živih bića, čovekje sposoban za veoina složene aktivnosti: za uvidanje odnosa i mišljenjc, za govor i - što ga posebjio odlikujc od ostalih \rrsra živiii bića — za prcdvidanje svojih postupaka i za deiovanje prema unaprcd posravljenim ciijevima.
Neuron Čirav nervni sistem čoveka izgraden je od neurona. Možemo reći da nervni sistem predstavlja orgaiuzaciju neurona. Neuron se sastoji od nervne ćelije i njenih produžetaka - nervnih vlakana. Nervna ćelija može biti različitog oblika. U kori velikog mozga nervne ćelije su pretežno piramidnog oblika. Nervna ćelija sastavljena je od jedra i plazme, kao skoro sve ćelije u organizmu. U jedru nervne ćelije, kao i kod drugih ćehja, naiaze se hromozomi koji su nosioci naslednih osobina. U plazmi, kad se preparira, mogu se uočiti tanke niti, takozvani neurofibriii, koji sluze za sprovođenje nervnog uzbudenja lcroz ćeliju.
Slika
6. - Šematski prikaz jednog neurona
Produžeci nervnih ćelija nazivaju se nervnim vlaluiima. Razlikuju se dve vrste produžetaka: a) mnogobrojni 1 razgranari produžeci lcoji liče na grane drveta, pa se zbog toga i nazivaju dendritima i b) jcdan duži produžetak koji
nije toiiko razgranat a koji se naziva neurit iii akson. Preko dendrita dolazi nervni impuls U Ćelijll, a pteko neurita se^ sproTO4L®.,ceUje. Obično je vise nervnih vlakana u jednom skupu i takvi skupovi nervnih vJaka.na .nazivajU se nervima ili živcima. Opdčki nerv, na primer, koji vodi izmrežnjače oka u rhozak, sastoji se od preko četiri stotine hiijada nervnih vlakanaca. Prema torne da.li nervi sprovode nervno uzhudenje iz centralnih delova nervnog sistema ka periferiji i obrnuto, razlikujemo dve \rrste nerava: v j j one koji sprovoije nervni impuls iz centra ka periferlji i koj.i se nazivaju motornim ili eferentnim nervima i 2)^ one nerve koji sprovode nervno uzbudenje od periferije ka centru i koji se nazivaju senzornim iii aferentnim ^ervima. Sematski je neuron prikazan u slici 6. Akson ih neurit završava se razgranatom mrežom nervnih viakana koja se "nazivajLeiedendron.Oya vlakna obavijaju nervnučeliju drugog neurona. Nartom mestu prenosi se nervno uzbudenje iz jednog neurona u drugi i to se mesto, kao što je pomenuto, naziva sinapsom. Iako neuroni nisu neposredno povezani, nervno uzbud'enje"ii sihapsi prelazi izjednog neurona u drugi (jer se razvijaju određeni hemijsko-elektricni procesi i neuroni stvaraju svoje električno polje koje omogućava prelaz nervnog uzbuđenja), U sinapsama se ne povezuju uvek samo dva nego vrlo često veći broj neurona, Ovdc može prelaz nervnog uzbudenja da se usmeri u različitim pravcima; mogu da se nervni impulsi iz više neurona sumiraju i na taj način poveca nervno uzbudenje, mogu da se ukoče nervni impulsi iz pojedinih neurona. Zato sinapse i sinaptički nervni sistem omogučavaju veiiku raznoiikost reagovanja,
Nervno uzbuđenje Neuron ima dve osnovne osobine: osetljivost i..sprovodljivost. Njegova osetljivostznači da može.Ha reaguje na spoijne draži nervnim uzbudenjem, a šprovodljivost - da njime može da se'preriosi nervno uzbuđenje. Kad neka spoljna promena deluje na čuini organ, u njemu se stvaranervno uzbudenje ili nervni impuls. Isto tako kad god se aktivira neki neuron, u kome god delu nervnog .sis.t.ema, javlja se nervno uzbudenje ili nervni imjjuls.JPrava priroda nervnog impulsa još nije potpuno poznata, ali je si~ gurno da nervno uzbudenje predstavlja neku vrstu ciektrohemijskog pro-
43
ccsa, kojise šin nervnim viaknima i prenosi od neurona na neuron.Trcba, medutihi7imati iia umu da se nervni impuls sam ne krece. Ne može se reĆi da on teče kao što, na primer, teče reka. On se prenosi na caj način sto se sukcesivno, postepeno, prenosi promena u električnom potencijalu nervnog vlakna. Danas je poznata i brzina kojom se nervno uzbudenje širi. Ona je u raziičitim nervnim vlaknima i u različitim prilikama različita i \znosi 1 i 100 metara u sekundi. PlTANJA I ZADACI
•
1. Koje su osnovne f u n k c i j e nervnog sistema? 2. Kakavje difuzni nervjii sistem? 3. Sta karalcteriše sinaptički nervni sistem? 4. U č e m u se m a n i f e s t u j e evolucija mozga kod živih bića? 5. Kakav je sastav n e r v n e ćelije? 6. Koji su glavni delovi neurona?
7. Sta je neurit ili akson i koja je njegova glavna funkcija? 8. K a k o se objašnjava pojava nervnog uzbudenja?
Glavni delovi nervnog sistema Nervni sistem je veoma siožen orgaai.sastoji se od više struktura neurona kojiJiin.e posebne organizacije-„posetf.n? delove nervnog sistemaTšematski i veoma uprošćeni pregled takvih' glavnih delova nervnog sistema izgiedao bi ovako: Nervmsistem Periferni
3Cenrralni i
I
1
Kičmena mozdjna
Moz?k
r ;
1
' Zadnji .
i Produžena mozdma
r
—
Srednji
C
—i Maiimozak
1 Prednji
r Medumozak
1 ^ mozak
Periferni nervni sistem Nervni sistem možemo podeliti na periferni i centralni nervni sistem. Periferni nervni sistem sastoji se od neurona i delova neurona (nervnih vlakana) koji leže van iobanjske duplje i van kičmene moždine, Cine ga neuroni u Čulima i neuroni koji se nalaze izmedu čula i kičmene moždine. U njegov sastav ulaze : nervna vlakna nekih motornih i senzornih neurona čije se nervne čelije nalaze u mozgu 1 kičmenoj moždini. Nervne cclije perifcrnog sistcma nalaz« se u grupama koje se nazivaju gangHjama. D u ž kičmenemoždine nalazimo dva niza takvih gangiija.Jcdan nizčirie auronomncgangiije, co jest ncrvne ćclije iz kojih izlaze nervna viakna vcgetativnog sistema, Drugi niz sastoji ss iz senzornih ganglija somatskog sistema. Motornih ganglija somatskog sistcma nerna jer nervne ćtlije iz kojih izlaze motorna viakna somatskog sistema leže u centralnom delu nervnog sistema.
Kicmena moždina Dva glavna dela centrainog nervnog sistema jesu kičmena moždina i mozak. IGčmena moidina smeštena je u šupljini kičme. Unutrašnji njen deo je sive boje jer se sastoji od nervnih čelija, a spoljnji je bele boje jer se sastoji od nervnih vlakana. IGčmena moždina ima dveglavne fiinkcije: a) sprovodenje nervnih impulsa izmedu mozga i periferije i b) regulisanje jednog broja refleksa. Preko kičmene moždine sprovode se nervni impulsi semzornim nervnim vlaknima od čuinih organa ka centru; na primer kad spoljnja draž deluje na organ za dodir, nervno uzbudenje se nervnim vJaknima sprovodi preko kičmene moždine dalje, do odredenih delova moždane kore. Isto tako preko kičmene moždine sprovode se i motorni impulsi izcentra u mišiće pojedinih organa; tako, na primer, kad želimo da polcrenemo prst desne ruke, motorni impuis od moždane kore ide preko kičmene moždine pa dalje nervnim vlaknima do mišića u prstu. U kičmenoj moždini je sedište većeg brojarefleksa. Po praviiu za refleksnu aktivnost postoji više centara u različitim delovima mozga. Ali ima odredenbroj refleksa kojima je jedini centar it kičmenoj moždini,Takvi su na primer refleksi stezanja i rastezanja mišiča naudovima. Kod nekih povreda može da se prekine veza izmedu mozga i kičmene moždinc. Osobe u
takvim slučajevima nisu višeu stanju da normalno, po volji, pokreću noge i ruke i ostale delove tela, ali ipak ostaju neke refleksne aktivnosti za koje se centar nalazi u idčmenoj moždini. Na primer ako se i kod takve osobe zaseče ili ubode noga, to može izazvati automatsko trzanje te noge, iako takva osoba ubod ili povredu'ne oseća.
Mozak Drugi i još važniji deo ccntralnog nervnog sistema čini mozak. Njegovi glavni"deiovi jesu zadnji, srednji i prednji mozak Zadnji mozak čine produzena moždina i mali mozak. U produženoj moždini nalaze se. centri za regulisanje disanja i za rad srca. Mali mozak je centar, iako ne.isključivi, za usidadivanje pokreta, za održavanje ravnoteže i za održavanje napregnutosti (tonusa) mišića. Životinje, na primer, kojima je lzvađen mali mozak ili veči njegov deo nisu u stanju' da održavaju ravnotežu, a mišići im postaju mlitavi i neelasticni.
SHkd 7. - Glavni deiovi ljudskog mozga
U srednjem mozgu nalaze se razna jedra važna za funkcionisanje nervnog
sistema i organizma u celini. Tu se nalazi i deo retikularne formacije. Veiiki značaj retikulajrne formacije uočen je poslednjih gociina.Nju čini siva masa produžene rhoždine, srednjeg mozga i medumozga. Važna jc za aktiviranje mišića, kontroiu automatizovanih pokreta, ali i za aktivnost moždane kore uopšte. Kad dode do ostećenja dela rerikutarne formacije u srednjem mozgu, zakoči se akdvnost ceiog mozga, čovekpostane neosetljivza draži i pada u dubok san. Danas se smatra da budnost i aktivnost velikim delom zavise upravo od aktiviranja retikularne formacije. Posebno, kad se aktivira deo retikularne formacije u taiamusu dolazi do povećanja mentalne aktivnosti, do stanja organizma koje nazivamo pažnjom. Najvažnjji deo mozga je prednji mozak. Njega čine dva dela: medujnozak i veliki mozak. U medumozgu posebno $u značajni talamus i hipotaiamus, T a l a m u s je važan jer predstavlja mesto gde-se skupljaju aferentni nervi (skupovi aferentnih vlakana), odalde^edalje.šire nervni impidsi ka niožda.noj kori, ili do različitih efektornih centara. Higotalamus je centar za kontrolu mnogih reakcija u utrobi (visceralnih reakcija) i ima važnu uiogu u emocionainom reagovanju. Preko njcga se povezuju i usklađuju različitc teiesne funkcije karakteristične za emodonalno ponašanje. Sematska slika mozga data je u slici 7. ,
Moždana kora Najznačajniji i najrazvijeniji deo mozga je veliki mozakili moždana kora Hl korteks. U razvitku nervnog sistema moždana kora se javlja najkasnije i ona predstavlja najviširezultatevolucije. U razvijenom obliku javlja se tek kod sisara. Ukoiiko je vrsta živih bića razvijenija, veći deo u njenom nervnom sistemu zauzima moždana kora. Na nju se kod viših vrsta živih bića prenosi sve više funkcija i njena površina se sve više povećava. To se povećanje ostvaruje brazdanjem moždane kore, što omogućava da se na relativno ograničenom prostoru smesti velika masa moždane kore. Kod čoveka, kod koga je moždana kora mnogo više razvijena nego kod svih vrsta živih bića, njena površina iznosi oko 220000 kvadratnih miiimetara, Samo jedna trećina ove površine leži uz lobanju, a dve trećine se nalaze uzzidove pojedinih brazda. U kori se nalaze mnogobrojni neuroni.
Dok potkorni delovi mozga, kao i kičmena moždina, upravijaju pre svega organsldm promenama 1 refleksnim pokretima, viši nervni centri smešteni u kori predstavljaju fiziološkn osnovu za složene reakcije podešene p r e ^ ma mnogobrojnim, složenim i promenljivim uslovima života. Moždana koraje nosilac najsioženijiK oblika ponašanja čovelca. Ogroman broj nervnih celija u njoj omogućava 'složćno'ponašanje čoveka, Moguće je razlikovati na raznim mestima kore pojedine delove moždane kore prema funkcijama koje ti delovi imaju. Najopštije prikazano, razlikuju se rri obiasti ili jtri zcmeu moždanoj kori.JVvu zonu nazivamo senzornom zonom i u njoj se završavaju senzorna nervnavTakna i nervno uzbuđenje se ovde pretvara u osete i opažaje. *pfuga se zona naziva motomom zonom i iz nje polaze motorna nervna ^aknalcoja prenose nervno uzbudenje u mišiće.Treću" obiast čine asocijacione zone, sastavljene od nervnih ćelija i vlakana koje nisu neposredno povezane ni sa čulriim organima ni sa mišićima nego koje povezuju različite delove moždane lcore i tako omogućavaju različite. složene oblike ponašanja. Udubijenjima su odvojeni pojedini delovi ili regioni moždane kore_. Obično se razlikuju četiri giavna regiona moždanekoreifrontalni ili čeoni deo, temporaini ili slepoočni deo, parijetalni ili temeni deo i okcipitaini ili potiljačni deo. Prikaz ovih regiona dat je u slici 8.
Slepoočni deo Slika 8. - Glavni rcgioni moždanc koce
Prednji mozak, a time i moždana kora, podeljeni su na dva dela, na dve hemisfere. Iako su slične 1 zajednički deluju, postoji lzvesna razlika u strukturi i funkcijama izmedu levč i dcsne hemisfere. Desna hemisfera prima znatan deo informacija iz leve strane tela, a leva iz desne stranc. Slično je i sa kontrolom pokreta: leva hemisfera kontroliše pokrete desne strane tela, a desna one ieve strane. Kod 95% ljudi centar za govor je u ievoj hemisferi. Zato kada dode do ostećenja, na priiner, do izUva krvi u mozak (mož d a n o g udara) leve hemisfere, gubi.se sposobnost pokretanja (paraliza) desne strane tela i nastaju smetnje u govoru. Kada je oštedena desna strana moždane kore, gubi sepokretljiv^st leve strane tela. Ne gubi se sposobnost za govor ali sejavljaju teškoće u razumevanju feči i govora jer se u desnoj nalazi centarza razumevanje reči. Levom hemisferom ne samo da govorimo nego i čitamo i mišhmo; upravo zato što pri tom koristimo reči. Desna hemisfera ima važniju ulogu u predstavljanju likova, zamišljanju prostora i prostornih odnosa. Mi, po pravilu, koristimo obe hemisfere, iako ne u istoj meri, Od detinjstva je podsticanjem verbalnog formulisanjazapostavljeno angažovanje desne hemisfere. Z a t o manje doživijavamo svet u siikama nego što bi to bilo moguće.
Vegetativni nervnisistem Nervni sistem možemo podeliti i prema tome da U se neuronima nervni impulsi sprovode u glatke mišiće trbušnih organa i u žlezde ili u ostaLe organe i delove tela. Prema ovome merilu deli se nervni sistem na autonomni ili vegetativni i nasomatski. Autonomnim je nazvan deo nervnog sistcma jer je smatrano da deiuje nezavisno .(autonomno) od ostalog nervnog sistema. Danas se zna da je taj deo nervnog sistema preko centara koji se nalaze u mozgu i kičmenoj moždini, a pre svega preko hipotalamusa, povezan sa centralnim odnosno somatskim nervnim sistemom, Vegetativni nervni sistem čine centri u mozgu i kičmenoj moždini i grupe nervnih ćelija duž kičmene moždine, autonomne ganglije. U ove grupe nervnih čelija dolaze nervi iz vegetativnih centara u mozgu i iz kičmene moždine, a iz njih, opet, vode nervna vlakna u žlezde, krvne sudove i organe u utrobi (srce, pluća, jetru, stomak, bešiku i druge). Vegetativni ner-
49
vni sistem sastoji se iz dva dela koji obično deluju suprotno; dok jedan povećava aktivnost nekih organa drugi deo ih umanjujc. Prvi deOj koji se naziva simpatićkim delom vegetativnog nervnog sistema, dovodi do ubrzanog rada srca, pojačanog krvnog pritiska, povećanog Jučenja adrenahna u nadbubrežnim žlezdama, do širenja zenica i drugih promena u teiesnim organima. Ove promene izazvane simpadčkim delom vegetativnog nervnog sistema hastupaju redovno.kad se nalazimo u emocionalnom uzbudenju. Drugi deo vegetativnog sistema, koji se naziva parasirnpatičkim, utiče na funkcionisanje pojedinih organa kad se nalazimo u mirnom, neuzbude.nom stanju. Njegova funkcija je prvenstveno da održava normalan rad pojedinih organa. O n deluje na smanjenje rada srca i broja njegovih otkucaja, na smanjenje Jcrvnogpritiska, na povećanje rada pljuvačnih žlezda i na mnoge druge promene: Sematski prilcaz vegetativnog nervnog sistema dat je u slid 9.
Slika 9. - Šematski prikaz vegetativnog nervnog stsrema
Mozak i svest Veliki deo nervnih procesa odvijase a da mi pri tome nemamo nikakvih doživljaja. Kao što se odvijaju i mnogi heniijski procesi u organizmu (na primer proces varenja) a da mi o tome ništa ne znamo, tako se mogu odvijati i mnogi nervni procesi a da mi o tome nemamo nikakve svesti. Svi procesi kod čoveka pri kojima su angažovani samo niži centri mozga (kičmena moždina, produžena moždina, maii mozak) nisu praćeni svešcu. J Da bi neki nervni proces izazvao doživljaj i postao svestan proces, on mora da zahvati moždanu koru, iako ni svi fiziološki procesi u moždanoj kori nisu uvek praćeni svesnim doživljajima!)Po pravilu, medutim, kad se odvijaju određeni fiziološki procesi u moždanoj kori, mi to doživljavamo kao određenu vrstu psihičkih procesa. U zavisnosti od toga koji delovi moždane kore su u akciji, u kome obimu i na koji način, mi imamo raziičite vrste doživljaja: različite osete i opažaje, različite predstave i misli, zaključke i odluke. Mi, nažalost, još veoma malo znamo o povezanosti izmedu odredenih vrsta fizioloških procesa u moždanoj kori i odredenih vrsta doživljaja. Ali svakako je za čoveka moždana kora onaj organ od koga zavisi za čoveka karakterisdčan psihički život. Ona je najsloženiji i najpokredjiviji deo nervnog sistema. Doksu niži centri izgradeni vec pri rodenju i odmah funkcionišu, moždana kora kod čoveka se dugo razvija i staino menja. U njoj su i organsld osnovi različitih psihičkih osobina čoveka - navika, karakternih crta hčnosti, stavova i raznih motiva. PlTANJA I ZADAĆi
. s i ..
JS-
1. Prikažite podćlu nervnog sistema na njegove glavne deiove. čini peiiferni nervni sistcm? . 3. jCoje'su dve glavne.'funkcije kičmen^moždine? : ... 4. Koja. je glavna uloga-.produženG moždirte a koja malog mozgaj' . . 5.: Šta čiui retikularnu foriiiaciju i koja je njfena.fimkcija? . ' ,,•
7. ivoja. bu uva. ueia vegcuiuyuugaic! ^Snfgt%jVv.o. i.ui^n.v^u. 10. Navcdite, na osnovu. šlike u knjizii-organe koji su po'S koniroiom^egetativnog sistema. • f •• , 11.:Šta jć'uslovda nški nenmi proces ižažove doživljaj?
Fimkcionisanje nervnog sistema Refleksni htk Asocijalni neuron
O funkcionisanju ncrvnog sistema mi još nedovoljno znamo. M i Senzorni neuron nešto više znamo o osnovi najjednostavnijeg.oblika funkcioniMotorni neuron sanja nei"vnog sistema, o refleksnoj aktivnosti. ^ R e f l e k s n a aktivnost ostvaruje se preko refleksnogjulća^oji je prilcazan u slici 10(On se sastoji od senzornog, centralnog i m o t o m o g dela. Senzorni deo počinje u čulnom organu, u kom se spoljnja draž pretvara u nervno uzbudenje i ovo se aferentnim nervnim putem prenosi do centralnog deSlika 10. - Rcfleksni luk Qentralni deo refleksnog iuka, koji se može nalaziti u kičmenoj moždini ili u potkornim delovima mozga, sastoji se od više neurona?) Preko ovih neurona prelazi nervno uzbudenje sve dok ne dode do neurona koji ga usmerava.prema nekonunišiću ili neko-j žlezdi. Ovaj neuron od koga polazi nervno vlakno koje sprovodi nervno uzbudenje u mišić ili žlezdu čini motorni deo refleksnog luka. ^ Refleksnl lukje najjednostavniji oblik funkcionisanja nervnog sistema. Pomoću njega ostvaruju se mnogi refieksi i kod životinfa i kod čoveka/pomoću takvog mehanizma ostvaruje se, na primer, automatski pokiet noge kad se ova udari ispod kolena (patelarni refleks), ili nenamerno sužavanje i širenje zenica kad se poveća ili smanji svetlost (zenični ili pnpilarni refleks), ili automatsko zatvaranje kapaka kad se podraži rožnjača (kornealni refleks) ili izlučivanje pljuvačke na podražaj hrane, kao i mnogi drugi reflekšiT)
52
Uskvni refleksi Jednostavnije retleksne reakcije, kao što su pomenuti patelarni refleks iii refleks zenice, nalazimo kod svakog čoveka i one predstavljaju uroden i uvek jednak način reagovanja koji se automatski javlja kad god odredena vrsta draži deluje na odredeni čuini organ. Nazivaju se još i bezuslovnim refleksima, za razliku od reagovanja koje je poznati naučnik Pavlov nazvao uslovnim refleksimaiLJslovni refleksi ne javljaju se automatski uz odredene draži, kao što je to slučaj kod bezuslovnih refleksa, nego se formiraju u vezi sa različitim dražima koje su povezane sa drugim dražima koje izazivaju bezuslovne reflekse. Kod bezuslovnih reflelcsa veza izmedu draži i reakcije na nju urođena je i trajriajTjpd uslovnih refleksa veza se stvara n a osnovu iskustva i privremena je. Formiranje uslovnih rcfleksa možemo ilustrovati poznatim Pavlovljevim ogledom: podražavanje sluzokože u ustima hranom (bezuslovna draž) izaziva lučenje pljuvačke (bezuslovni refleks na hranu)';'ako hranu nekoliko puta oglasi zvono (uslovna draž) i sam glas zvona izazvaće lučenje pljuvačke (usiovni refleks na zvukzvona). X
Pavlovljevo^ofrjašnjenje Pavlov je smatrao da uslovni refleksi prodstav]jaju osnovnu aktivnosc moždane kore i fiiiološku osnovu svih, i najsložcnijih, psiliičldh procesa. Prema Pavlovu stvaranje uslovnih refleksa ili privremenih nervnih vexa ćini sustinsku aktivnost moidane kore. Funkcionisanje n e r v n o g sisrema sasroji se prvenstveno u stalnom stvaranju i gubljcnju uslovnih refleksa. Dva su osnovna procesa, prema Pavlovu, koje možemo razlikovati u javljanju uslovnih refleksa, i prerna tome funkcionisanju nervnog sisrema. Prvl je proces ncrvno uzbuđivanje. On se sasroji u javljanju ncrvnog uzbudenja u onom delu moždane korc u kome se •završava afcrentni neuron. Na tom mesru stvara se u moždanoj knri ognjište uzbudenja. Ovo se uzbudenje širi po moždanoj kori, a proširuje se i na.bliže delove mozga ispod korc. Kad ponovno deluju iste ili slične draži, ponavlja se isd proces javljanja i širenja nervnog uzbudenja i tako se uriru i ućvršćuju određeni nervni putevi. Ovakvi nerviii putevi izmedu dva ognjišta u moždanoj kori i čine osnovu uslovnih refleksa. Drugi je osnovni proces pri funkcionisanju nervnogsistemaproceslcočenjaiJi inliibicije već formiranog uslovnog reflelcsa. Pod kočenjem ili inhibicijom podrazumeva sc zadržavanje širenja nervnog uzbudenja nervnim putevima koji ćine osnovu uslovnog refleksa. Posledica ponavljanog koćenja može biti gubijenjc uslovnog refleksa. Ivao što se moie širiti nervno uzbudenje, isto tako rnože i kočcnje da obuhvati veće dclovc moždane kore.
Širenje nervnog uzbudenja naziva se iradijacijom. Ograničenje nervnog uzbudenja ili koćenja na odreden uii deo moidane kore naziva se koncentracijom. Pavlov i njegovi saradnici, kao i mnogi stručnjaci koji prihvaraju Pavlovljevo objašnjenje, rumače različite pa i najsloienije obiike ponašanja snagom i brzinom kojom se odvijaju procesi uzbudenja i koćenja, iradijacije i koncentradje u moždanoj kori i veličinom oblasti kore koju obuhvataju. Zbog toga što se u moždanoj kori stalno odvija proces uzbuđertja i kočenja, kao i proces iradijacije i koncentracije, moždana kora je stalno u aktivnosci. Kako su uvek neka mesta moždane kore više a neka mesta manje uzbudena, javijaju st u kori razltke u ekktričnom potencijalu i takozvane akcione struje.
Elektricni talasi u mozdanoj kori Danas posroji mogucnost da se pomoću posebnih aparata, koji se nazivaju elektroencefalograflmat tegistrujc clektričnaaktivpDst moždane kore.Postoji staina elekrrična aktivnost kore. Možemo je utvrditi kod čoveka. i u budnom stanju i u snu, pa čaki u dubokoj anesteziji (stanju ncosetljivo&ti na draži). Ispitivanja su pokitzaJa da jc moguće razlikovati više vrstaekktrtčnih talasau moždannj kori. Taiasi se razlikuju s obzirom na evoju amplitudu (visinu) i na frekvenclju (broj talasa). Pri stanju mirovanja i opuŠtenosd (relaksaciji) javljaju se ritmički talasi, nazvani alfa- t a l a s L l o s u j a i ^ i čijajefrekvencijaoko 10usekundi i koji imajurelativno veliku ampliruduyKad se stanje mirovanja 1 opustenosti joTvfsiTpoveca, Ičao na pnrngr pr't dreinanju i HEHTA/1HA AK7UBH0CT PEAAKCAU,tfJA
- AA
ftPEhlAtiE '
fiA
-
BETA
TA/1AGH
JAAACM
••
nCVETHH CAH
AV50K
CAH
CEKVHftA Slika 11. - Kortikalni eiektrični talasi
pri spavanju, nestaju alfa-talasi a javljaju se talasi sa manjom amplitudom i većom frekvencijom nego kod alfa-taiasa. Kad se h stanja (budnog) mirovanja pristupr življoj duševnoj akdvnosti na primer nekoj osobi da se zadatakda rešava neki aritmetički problem, pri čemu dolazi do smanjenja amplitude alfa-talasa, a do povećanja njihove frekvencije, javljaju se beta-talasi. Zahvaljujuci mogućnosti beleženjarazličitih vrsta električnih taiasa u moždanoj kori, m i s m o danas u mogućnosti da odredimo u kom delu moždane kore je došlo do eventualne povrcde (na primer do tumora u mozgu) i da uopšte uspcšnijc pratimo i ptoučavamo ftziološke procesc u mozgu koji se javljaju kod različitih psihičkili procesa. Različiti oblici moždanih clektričnih talasa u kori velikogmozga prikazani su u slici 11.
Pitanje lokalizacijepsihičkihprocesa u mozgu Već odavno je postavljeno pitanje da li razlićiti delovi mozga a p o s c b n o moždanc korc, imaju razlićite funlccije. Drugim rečima, daii su određenevrste psihičkih procesa vež a n e uz odredene ctdove mozga i moždan'e kore. Početkom X I X veka jedan fiziolog (Gai) postavio je teoriju da razliati delovi mozga imaju razliate fujikcijc. On je čak bio mišljenja da je moguće prema obliku lobanje oceniti koje su psihičke funkcije i koje osobine razvijene kod pojedinca. Kako su pojedine funkcije i osobine, prema Galu, oštro lokalizovane, to.su i oni delovi moždane kore u kojima je njihovo sedište viic razvijeni, a ta razvijenost ogleda sc čak i u izbočinama lobanje. Inteiektualnc funkcije, po njemu>zavisne su od razvijenosti pojedinih deiova čeone zone, a moralne osobine imale bi svoju nervnu osnovu u temcnom delu mozga gde se nalaze centri za različite karakterne crte (za savesnost, za odlučnost, poŠtovanje prema drugima i mnoge druge). Z a t o jc, smatrao jc, Gal, mogučc na osnovu oblika lobanje ocenid koje osobine ima pojedina osoba. Ovo Galovo učenjc, poznato pod nazivom frenologija, pokazalo sc nctačnim, oštro je kritikovano i odbačeno, ali mu se ipak ne mogu poreći vaine zasluge za unapredenje saznanja o vezi između mozga i psihičkih procesa. O n je-medu prvima istakao ovu povezanost i ukazao na mogudnost tokalizacije pojedinih psihičkili funkcija u odredenim delovima moždane kore. Kasntja su ispitivanja pokazala da je Gaiovo shvatanje tačno utoliko što postoji iokaiizacija pojedinih jednostavnih psihičkih funkcija. Što še fiče složcnih psihičkih fimkdja, istaknuto je shvatanjc suprotno Galovom shvatanju.Medu ostalim, fiancuski naučnikFIuran potvrdio je opravdanost shvaranja da u mozgu postoje izvesne lokalizacije. Odredcne funkcije u maJom i srednjem mozgu jesu lokalizovane, ali veiiki mozak deluje, po njemu, kao celina i ne postoji lokalizadja pojedinih psihičkih funkcija u pojedinira deiovima moždane korc, Moždana kora je funkcionaino rjedeljiva. Sve intelektualne funkcije zasnivaju se na njegovoj celovitoj aktivnosd i nemnguće je medusohno ih odvojiti i lokalizovati u pojedine dclove moždaiie kore. , . Danas se smatra utvidenim da postoji lokalizadja jcdnostavnih senzornih funkcija (oseta) i jednostavnih motornih funkdja (jednostavnih namernih pokreta). Ali diskusija i spor je u tome da li postoje jasno ograničeni deEovi moždane kore kao osnova složenih psihićkih funkcija.
Primarne senzornc i motorne zone Mnoga ispitivanja su pokazala da odredeni delovi moždane kore predstavljaju organsku osnovu za sasvim odredere vrste oseta i odredcne vrsce jednostavnih pokreta. Postoje ta-
kozvane ptijrtarnć senzorne zongj_ptimarne cnotorne zone u moždanoj kori. JPnmarnesenzornc zoneu moždanofkori jesu oni vedi delovi u kojima se završavaju ncrvni impulsi koji polaze od pojedinih čulnih organa, Na njih se tako redi projektuju draži koje deluju na čula.Te draži se, kad nervno uzbudenjc koje su te draži izazvale u Čulnom organu i u nervnim.putevima dopre dg> odredenih deiova moždane kore, doživljuju kao osed ili senzacije. Danas je moguće razlikovati sasvim odredene senzorne zone. Medu ostalim, moguće je razlikovati somestetičku, vizuclnu i auditivnu senzornu zonu. Somestetičku ilijelesnu senzornuzonu čini određeni deo temenog reinja u kom se završavaju nervni impulsi koji polaze od kožnih i kinestetskih čulnih organa. Da su tu zaista ccntri za ove vrstc oseta, pokazuju i ogledi. Kad se na primer neposredno, clcktričnim putem, podraži na odredenom mestu deo temenog režnja moždane kore.ispitanici izjavijuju da imaju doživljaj toplog ili doživljaj ukočenosti u nogama ili osete pokretanja pojedinih udova — iako ni jedan od ovili organa nije biopodražen, Vizuclna ili vidna genzorna oMagt nalazi se u potiljačnom režnju, Vizuelna zona u desnoj hemisfcri, utvrdenoje,prima nervno uzbudenje izdesnogdelajednogi drugogoka, a vizuebia zona u levoj hemisferi prima podražaje iz delova očiju na levoj strani. Kacl je razorena vizuelnazona samo u jednoj hemisferi, dolazi do slcpila samo jedne polovinc u svakom oku. Anditivna ili slusna osetljivost lokalizovana je u slepoočnom delu moždane kore. Kad su razorcni odredeni dclovi ove zone u jednoj hernisferi, dolazi do smanjenja slušne osetljivosti. Kad su medutim razoiene odredene oblasd u obema hemisferamu, nastupa potpuna gluvoća i u slučaju da su organ za sluh i nervni putevi koji od njcga vodc potpuno nepovredeni. ' • • . • • . • - • ' Primarna motorna zona je rnesto u moždanoj kori gde se nalaze centri za obavljanje nnmernih pokreta. Nalazlle u ograničenom delu Čeonog režnjau blizini mesta gde se čeoni režanj graniči sa temenim. Razaranjem nervnih ćelija u tom delu kore nastupa ncsposobnost namernogpokretanja pojedinih dclova tela. U u i d e n o je da motornazona jcdne hemisfere kontroliše pokrete suprotne strane tela. Ako je na primer razorena motorna zona levehemisfere,gubi se sposobnostza namerno pokretanje desne strane tela. Istraživanjem 6u utvrdeni sasvim odredeni centri za pokrctanje pojedinih delova tela: za pokrctanje mišićaglave, trupa. ruku, nogu, prstiju na nogama itd. Kad scpodraže gornji delovi motorne zone, dolazi do pokretanja donjih delova te!a, na primer scopaia, na suprotnoj strani,a kad se podražedonji delovi motorne zonejavijaju se pokreti ugornjim delovima tela (lice.jezik, ramena), D o k se ranije smatralo da paraliza ili nesposobnost polcrctanja pojcdinih dclova tela, izazvana povredama motornih zona, predsuvljaoštećenje koje jenepopravljivo,danas se na
osnovu iskustva sa vežbanjem parali?,ovanih delova tela smatra da je takvu oduzetost moguće makar delimicno popraviti. Ovo islcustvo ukazuje na to da, iako postoje lokalizacije namernih pokreta pojedinih orgauu, one nisn rako čvrsro i usko odrcdcne kao sto se ranije mislilo.
. Lokaližacija učenja i mišljenja J Sigurno je da i za složcnije psihičkc funkcije, kao što su učenjc i mišljenje, postoje odredeni procesi u moždanoj kovi. Ali mi još uvek nismo u stanju sa sigurnosću da kažemo u kojoj su meri i gde tačno ove složene funkcije tokalizovane. N e m a sumnjc da svc što smo učili inaučili poćiva na nckim p r o m c n a m a n nervnom sistcinu. Postoji shvatanjc dauslcd ponavijanja istovremcnogjavljanja dve draži doiazi do n j i h o v o g povezivanja na taj način što se u moidanoj kori obrazuju odredene nervnc vezc. O v o formiranje novih nervnih veza, zamiŠlja se ponekad, osrvaruje se na taj način što se nervna vlakna pojedinih nervnih ćelija produžuju i tako odrcdeni delovi kore ćvršćc povezuju. Prema drugom shvatanju promcna u kori usled učenja sastoji se u tome što se veze u sinapsama lakšc ostvaruju, pa mogu i slabija nervna uzbudcnja u sinapsama da prelaze iz neurona u neuron. D o k nema dvoumijenja o tome da i za više psihičkc funkcije posroje odredcni organski procesi u moždanoj kori, p o s t o j e razlikeu shvatanju o t o m e j e s u l i te f u n k c i j e l o k a l i z o v a n e u sasvim odredenim delovima kore Lli je, kad god imamo procese učenja i inišljcnja, angažovana čitava moždana kora. Američki psihologLcšli (K. S. Lashfey) smatra da svi dclovi kore ućestvuju u psihičkini funkcijama kao što su učenje i rešavanje probJema. Lešli se poziva na rezuJtate ispitivanja na pacovima, koji pokazuju da nijc bilo značajno za uspeh u učenju koji jc deo korc |srranjen. AJi bilo jc od važnosci kolilu je deo'kore uklonjen. Učenjejc bilo uroliko spoje veći deo korc bio odstranjen. Prema jcdnorn od Lešlijcvih rczuitata.zdrana j e trebalo da bJ naučih' da prođu kroz odredenu vrstu lavirinta, u prosckv a.Međurim, životifijama kojimaje biJo odstranjeno 1—9% kore trebad uprosckv 53pokušaja, kojimaje odstrvnjeno 10—19% kore — 143pokušarisečcno20-29% korc - 233 pokušaja, kojima je biJo odstranjeno 30-39% 'čap; 'kz'd je bilo odstrsnjeno 40-49% trcbilo jc da životinje u proseku fi^dklbinnučile da produ krozlavirint, itd. Nu pitanje koji deo moždaa'mesto gde su lokalinovane fvnkcije uČenjn i mišljenja, Lešli odgova-
mš;
' '%ŠSaz»-Lcš!i postavlja dvn pnncipz kojima objašnjavu ulogu moždonc princip ekvipotendjalootd i princip masovne akcije h&dih principu svzk* oblast korc, izuzevprimvrnjh scnvornUi j i ^ i Ž i
osniv*
» u^je
i mišljenje, svi su podjedn.ko
mo-
guća osriova učenja i mi&ljenja - svi su ekvipotencijalni. Drugi ptincip, princip masovne akcije, kazuje da pri složenijim psihičkim funkcijama, kao šro su učenje i rešavanje problema, učestvuje čitava masa moždane kore i da uspeh u ovim funkcijama 2avisi od toga kolild je deo moždane kore pri rome angažovan. Danas mnogi istraživači smatraju da ipak postoji izvesna lokalizacija u moždanoj kori i kad je reč o sioženim psihičkim fimkcijama. Neka isrraživanja vršcna sa majmunima pokazala su da majmuni ne uspevaju da reše zadacke koji zahievaju veću koncentradju pnžnje kad im je odstranjena iii povredena čeona zona kore. I podaci o ponašanju ljudi kojima su u ratu povređene pojedine oblasd kore ukazuju na to da postoji izvestan stepen lokalizacije i prt obavljanju ovih složenih funkctja. To narodito pokazuju podaci o pojavama poznarim pod nazivima agnozija, afazija i apraksija, Pod vidnom agnozijom iii psihičkim slepilom podrazumeva se nesposobnosr da se prepoznaju i identifikuju objekri iako seoni vide. O afaziji govorimo kad postoji nesposobnosr korišćenja reči, nesposobnost dase razumeju izgovorene iii napisane reči ili nesposobnost da se izgovaraju reči, iako se pojedini glasovi mogu izgovoriti.Treću vrstu poremećaja predstavlja apraksija, nesposobnost da se vrše povezani namerni pokreri. Osobe koje boiuju od apraksije nisu, na primer, u stanju da prihvate ncki predmet ako ne gledaju kako vrše svoje pokrete. Kod svth ovih poremećaja smatra se da su povredene sasvim odredene oblasti moždane kore. Utvrdenc su isto tako asocijativne oblasti moždane kore kojc su važnc za korišćenjc govornih simbola, reči. Ovo mesro nalazi se kod dešnjaka u centralnom dclu slepoočnog režnja leve hemisfere, a kod levaksiu odgovarajućem regionu desne hemisfere. Svi ovi podaci ukazuju na to daizvesna lokalizaćija postoji i kod viših psihičkih funkcija, kao što su učenje i mtšljenjc.
Ulogaceomft
zona
Dugo je smatrano da je za mišljenje, i uopšte složene psihičke funkcije, najvažnija akrivnost čeone obiasti moždanc kore. Ispitivanja su, medutim, pokazala daglavna uloga ovoga deia moždane kore nije u tom što on predstavlja organsku osnovu za intekktualnc procese. Odlučujuću ulogu Čeona zona ima za svesnu kontroluponašanja, za sposobnost da se čoveknepovedeza trenutnim impulsom negoda seusvojim postupcimakoristi iskustvom, da može da planira svoje akcije i prcdvida posledice svojih postupaka. Danas se smatra da od aktivnosti čeonih zona zavisi pre svega inicijativa, predvidanje, saniokonrrola i ubpšte postupanje prema postavljenim ciljevima. Asocijativna čcona zona povczana je nervnim putcvima sa hipotalamusom, u kome se nalaze centri za teJesne reakcije prilikom emocija i za njihovu kontrolu, Ove zaključke potvrduju iskustva sa hirurškim zahvatom, koji je poznat pod nazivom prefrontalna lobotomija tli ieukotomija. Pokazalo se, naime, da presecanja nervnih veza izmedu čeone zone i potkornib centara mogu dovcsti do izlečenja ili poboljšanja stanja kod pojedinih duševnih bolesti. Na taj način može da se otkloni teška potištenost (melanho-
lija), moguće je da se bolesnici oslobode intenzivnog straha ili da oni koji su pokazivali znakove izrazite agresivnosti i bili opasm za okolinu to prestanu da budu. Ova operacija je dosta gruba ali nije opasna po život. Pokazalo se, rnedutim, da kod bolcsnika posie podvrgavanja takvoj operaciji Često dolazi do promena u nekim osobinama ličnosti. Njihovo stanje bolesd se doduše popcavlja, aii sejavljaju neke druge negacivne posledice: nedostatak inicijative, smanjena sposobnost pianiranja i predvidanja akcija, povedana bezbrižnost i smanjeno osećanje lične odgovornosu.
Ne u ro tra ns m i teri^ Osnovne jedinice nervnog sistema su neuroni. Njih je u nervnom sistemu ogroman broj; prema procenama nekih stručnjaka u mozgu ih je izmedu 100 i 20'0.milijardi. A svaki neuron je putem nervnih vlakana povezan sa velikim brojem drugih neurona; broj takvili veza samo jednog neurona u nekim slučajevima dostiže i 1000. Vcze medu ncuronima sc ostvaruju u sinapsama.Tu se nervno uzbudenje iz jednogprenosi u druge neurone posredstvom neurotransmitera iii nervnih prenosnika. Neurotransmiteri, rnolekuli različit o g hemijskog sastava, smešteni su u malim mehurićima kraja nervnog aksona neurona. Pri naiiasku nervnog uzbudenja neurotransmiteri izlaze iz mehurića, prolaze kroz slobodni sinaptički prostor i ulaze u dendrit drugog neurona. A sa njime se transmituje, prenosi, određena energija i informacija. O d kraja sedamdeserih g o d i n a X X v. istraživanja pokazuju da ncurotransmiteri imaju važnu uiogu u regulisanju funkcija nervnog sistema- a time i celqkupne aktivnosti čoveka, i mentalne i delatne. Razni neurotransmiteri naiaze se uzsinapse u raznim delovima nervnog sistema. Neki izazivaju ili pojačavaju nervna uzbudenja, neki ih koče ili slabe, neki imaju za posledicu oba cfekta u raznim neuronima. Istraživanjima su utvrdena raziičita i važna njihova dejstvarpri mnogim fiziološkim procesima-uregulisanju temperature tela, kod reguJusanja krvnog pridska, kontroli apetitaj.pri mentalnim procesima —emocijama, učcnju, pamćenju, kognitivnim procesima, donošenju odluka; kao i pri duševnim tegobama i porcmećajima - javljanju anksio2nosti i depresije, manijakalnih stanja i paranoidnih simptoma. O d tridesetak često spominjanih, izmedii još više poznadh, ovde se navodi samo nekoliko od najvažnijih neurotransmitera: norepinefrin, acetilholin, serotonin i dopamin, Prvi od njih, norepinefrin, poznat i pod nazivom adrenalin, naden je u deiovima mozga koji regulisu aktivitet, utiču na raspoloženje i od čije aktivnosd zavisi stcpen smirenosti i pažljivost, Nedostatak podstiče depresivno a višak paranoično stanje. Acetilholin, koji sc nalazi u mozgu u većim količinama, ima ulogu u učenju i pamćenju. Povećanje, do odredene mere, ih poboljšava a smanjenje pogoršava. Izrazito smanjenje acetilholina prisutno je kod Alchajmerove (Alzheimer) bolesti a koju karakteriše ekstremno gubljenje panićenja. Serotonin je važan za rcgulisanic raspolcjženja, spavanja, doživljaja bola, telesnc temperature, apetita. Njegovo smanjenje izaziva depresiju a povećanje iznad normalne količinc precerani aktivitet. D o p a m i n u nekim moždanim ccntrima učcstvuje u regulisa-
nju cmotivnog ponašanja, a u drugim u lconcroli pokreta. Motorni poremećaji, smanjena
sposobnosi' upravljanja mišićima, karakteristični ?.a Parkinsonovu bolest, praccni su povredama onih moždanih centarau kojima se proizvodi dopam'in, Istraživanja pokazuju da i mozaksam proizvodi hemijske supstance koje deluju kao i pojedini od neurotransmicera.Tako se u mozgu proizvodi supstanca morfm koja smaniuje bol a nema negativne posledice kao što ima uzimanje droge morfija. Postoji izmedu drog a i neurotransmiterapovezano delovanje. Naprimer, drogaamfetnmin pDvećava količinu dopamina i izaziva najpre prijatnostanje, ali potom ima negativne posledice.lli: droga valijum povećava dejstvo neurotransmitera GABA (gama aminobutirički acid - kiselina) i tako smanjuje stanje anksioznosti. Medutim, dejstvo droga lako izaziva negativne cfekte. A k o se produži njihovo korišćenje, potrebno ih jeuzimati sve češće i u sve većim količinama — a to izaziva progresivno slabljenje i iscrpljivanje organizama. Droga kokain, na primcr, defuje na ncurotransmiter dopamin.To izaziva doživtjaj prijatnosti. Kokain iskorišćava sav dopamin dovodeći tako do intenzivnogzadovoljstva. Ali upravo zato štojo upotrcbljen sav dopamin prestaje mogućnost normalnog i redovnogzadovoijstva aktiviranjem primercne količine dopamina. Nastupa doživljaj praznine, iscrpljcnosti i teško podnosivog stanja a koje se stanje sve više, sve do nepodnosivosti, pojačava. Ima mišljcnja da i ubadanje iglama pri postupku tradicionalne Idneske akupunkturc počiva na akriviranjuodredenih neurotransmiterauz odredene sinapse.
PlTANjA I ZADACI
1. Opišite reflcksni luk t navedite njcgove glavne deiove. 2. Koja je osnovna karakteristika rcfleksne aktivnosti? 3. Navedite rctlekse koje poznajete. 4. Kalcva jc razlika ižmedu bezuslovnih i uslovnih refleksa? 5. U čemu se sastoji,.prema Pavlovu, funkcionisanje nervnog sisteraa? 6. Koje se vrste električnili talasa mogu razlikovati u moždanoj kori? 7. U Čemu je spor u vezi sa lolcalizacijom psihičkih proccsa i funlccija? 8. Sta su to primarne scnzorne.zone i koje se glavnc vrstc tih zona razlikuju? , 9. Gde se nalazi i kakvu ulogu imaprimarna motorna zona? 10. Šta sc naziva afazijom, šta agnozijom, a šta apraksijom? 11. ICakvaje uloga čeonih asocijativnih zona? 12. Sta je to prefrontalna iobotomija?
6o
RAZVITAK PSIHIČKOG ŽIVOTA
Razvitak posiašanja i psihičkog života životinja • Razvitak reagovanja organizma Slozcno ponašanje i složen psihički život ( kalcve srećemo kod čoveka, rezultat su dugog razvitka. ICod biljaka, koje predstavljaju vremenski raniju pojavu života nego životinjske vršte'," održavanje i prilagođavanje okolini ostvaruje se menjanjem anatomske i fizioioške organizacije, D a bi se, na primer, održala neka biljka u suvim sunčanim krajevima, kod nje se stvara usko ili mesnato lišće koje smanjuje isparavanje vode, ili se razvija dugo korenje da bi pomocu njega lakše doprla do vode.JKod_životm|apriiagođavanjc uslovima života ostvaruje se i menjanjem ponašanja, a ne samo menjanjem anatomsko-fiziološke organizacije. Zivotinje, kad se promene uslovi u kojima se nalaze, menjaju način svoga reagovanja, menjaju svoje pokrete. Čitav razvitak reagovanja i ponašanja i kod biljaka i kod životinja predstavlja proces boljeg i celishodnijeg prilagođavanja uslovima života. ' Z a razvijanje sposobnosti prilagodavanja važnu ulogu ima razvijanje sposobnosti organizma da reaguje na promene u svojoj okolini. Ova se sposobnost sve više razvija u toku razvitka vrsta. Osnov ove sposobnosti čini svojstvo koje poseduju sva živa bida — svojstvojjodražljivosti JjPodražlj 1jvost se sasroji u sohnosti-da se_Eeaguje-na odr&ćLsne-pfamenfLu.^p.oJjnjem svetu, koje su važne za održavanje organizma. Ta se sposobnost sve više razvija. Kod razvijenih životinjskih vrsta javlja se i sposobnost odražavanja spoijnog sveta, javlja se psihički život. U najjednostavnijem obliku ova sposobnost prilagodavanja i ovo svojstvo podražljivosti javljaju se na ranim stupnjevima evolucije. Biljke su u stanju
6r
da rieposredno reaguju na promene koje su vazne za održavanje njihovog života. O n e su, na primer, u stanju da reaguju na rnaterije koje im služe za hranu i organizam takve materije asimilira. U toku evolucije ova se sposobnost podražljivosti sve više razvija i organizam postaje svc sposobniji za reagovanje na sve veći broj draži, kao i za različito reagovanje na različite vrste draži, O n postaje sposoban da reaguje ne samo na one draži koje su neposredno važne za organizam (za njegovu ishranu ili njegovu zaštitu) nego i na one draži koje samo nagovestavaju prisutnost ili nastupanje draži i situacija (na primer opasnost) koje mogu biti od važnosti za živo biće.
Nasfanakpsihičkog zivota Važan stupanj u razvitku sposobnosti priiagodavanja čmi javljanje reakcije organizma na promene koje nemaju neposrednu biološku važnost već samo upozoravaju, signaliziraju da je nešto važno za održavanje organizma. Životinje, na primer, počinju da reaguju na određene zvukove nc zato što zvuksam po sebi pomaže održanju organizma, ncgo zato što određenizvuk služi kao znak, kaojignal zapostojanfeilijiastttgani&odredenih draži važnih zaživotinju. iallčno tome^odredeni oblikili određenaboja na koju reaguje neki insekt, na primer, pčela, predstavljaju znakživotinji da može naći materiju koja je za nju važna (u ovom slučaju cvetni prah), Slično i neki miris predstavlja znak da je blizu plen ili neprijatelj. 0 ovakvom reagovanju koje se javlja i na promene koje predstavljaju samo signal, a nisu neposredno važne za održavanje organizma govorimo kao o psihiČkom reagovanju. Ove psihičke reakcije omogućavaju živim bičima da se bolje orijentišu u svetu i da deluju u većoj meri u skladu sa osobinama predmeta i pojava koje ih okružuju. Ovakva sposobnost psihičkog reagovanja javlja se na odredenom stupnju razvitka organske materije. Na kom stupnju razvitka živih bića nastaje psihički zivot, teško je sasvim određeno reći. Neld su autori mišljenja da se prvi psihički život javlja sa pojavom prvih životinja. Po njima bi već i kod jednoćelijskih životinja postojale reakcije koje se mogu nazvati psihičkim 1 koje predstavljaju neku vrstu odražavanja zbivanja u objektivnom svetu. Drugi smatraju, a to gledište izgleda opravdanije, da se psihičke reakcije ne javljaju kod najjednostavmjih životinjskih vrsta nego tek kod onih
životinjskih vrsta kod kojih postoji relativno razvijen nervni sistem. To bi
bile razvijenije vrste beskičmenjaka.
Instinktivno ponašanje Prema sovjetskom psihologu Leontjevu u razvitku ponašanja životinja i u razvitku njihovog psihičkog života možemo razlikovati tri etape i tri tipa ponašania, 0 v a tri tipa ponašanjai tri stupnjarazvitka psihičkog života biii bi((a| instinktivno ponašanje i jednostavj^senzorne psihičke reakcije na pojedine osobine draži, postojanje oseta^Pponašanje na osnovu navika i psihičkog reagovanja na čitav kompleks draži koje istovremeno deluje i opažanje predmeta(j^):akozvano intelektualno ponašanježivotinja pri kome nalazimo i složene psihičke procese, kao što je uviđanje odnosa. Prvi tip ponašanja, instinktivno ponašanje, uključuje i još jednostavnije obJike ponašanja nego što su instinktivne radnje: tropizme i reflekse. Izrazom tropizam označavamo reakcije pokietanja izazvane delovanjem neke spoijne energije. Kad je pokretanje organizma ka izvoru energije, govorimo o pozitivnom tropizmu, a kad postoji automatsko udaljavanje od odredenih izvora energije, govorimo o negativnom tropizmu.I kod biljaka postoji pojava da izvesne spoljne draži izazivaju pokretanje biljke.To je očigledno, na primer, kod suncokreta koji svoj cvet pokrece u pravcu Sunca, pa se zato taj tropizam naziva heliotropizam (grčki helios - Sunce). Složeniji tropizmi vrlo su često kod pojedinih životinjskih vrsta, posebno kod insekata. M n o ge mušicc se, na primer, kreću prema izvoru svetlosti; one pokazuju pozitivan heliotropizam. Nelci insekti, međutim, kao na primer bubašvabe, pokazuju negativan tropizam u odriosu na svetlost. ReOekse možemo odrediti kao urođene, automatske i celishodne pokrete pojedinih organa, izazvane odredenim dražima. Oni se od tropizma razlikuju po tome što predstavljaju, iako često dosta složene, reakcije samo pojedinih organa, dok kod tropizma imamo pokretanje čitavog organizma. Kod različitih životinjskih vrsta postoje mnogobrojni refleksi koji imaju važnu ulogu u njihovom održavanju. I kod čoveka imamo znatan broj automatskih nasledenih pokreta pojedinih organa na odredene draži. I kod njega su refleksi neophodni za njegovo održavanje, kao što to pokazuju mnogobrojni refleksi u vezi sa funkcionisanjem različitih organa: organa za
disanje, varenje, za kivotok, a i drugi refleksi vezani uz proprioceptore i eksteroceptore. /jLnstinktivtie radnje mogu se defimsati kao nasleđen, biološki ceiishodan i za odredenu životinjsku vrstu karakterističan sistem pokreta organizma, izazvan kako spoljnim dražima tako i unutrašnjim potrebama. Primere instinktivnih radnji nalazimo kod gotovo svih životinjskih vrsta, a naročito su ove radnje razvijene kod insekata, kao na primer kod mrava i pčela. Kao karakteijstike instinktivnog ponašanja, koje počiva na instinktivnim radnjama, možemo istaći: /
(T)Urođenost instinktivnog ponašanja jer se instinktivne radnje ne stiču i ne uče. Pile, na primer, čim tzade iz ljuske kljuca, pače zapiiva čim dospe u vodu.To što su instinktivne radnje urodene ili preformirane, ne znači da se moraju javiti.odmah u početkuživota jedinke. Cesto je potrebno da prode period sazrevanja, pa da tek onda jcdinlca počne da koristi instinktivne radnje. Sasvim mala mačlca. na primer, neće reagovati na miša u toku prvog meseca života. Aii, u toku drugog meseca - i u siučaju da nije imaia prilike da vidi kako se ponašaju odrasle mačke - ona će, kad opazi miša, pokazivati za nju karakteristično ponašanje: vrebaće ga, hvatati, igrati se sa njim i konačno će ga ubiti. (^Specifičiiost i uniformnost pokreta druga je karakteristika instinktivnih radnji. Svaka vrsta živih bića za koju je karakteristično instinktivno ponašanje pokazuje za nju specificne instinktivne radnje. Odredene vrste paukova, na primer, pletu uvek mrežu na jedan određen način, a druge vrste paukova na drugi. Kod svih paukova jedne vrste ovaj je način isti. Svaka vrsta ptica izgrađuje gnezdo na karakteristican nacin. Postoji, znači, specifičnost instinkrivnih radnji za određenu životinjsku vrstu i jednoobraznost instinktivnih radnji kod svih jedinki koje pripadaju odredenoj životinjskoj vrsti. Ova jednoobraznost nije potpuna. Postoje izvesne razlike u tome kako vrše instinktivne radnje razne jedinke iste vrstc, kao što se donekle i u toku života jedinke instinkdvne radnje menjaju. Aii ove su razlike i promene tako male i tako sporc da je ipak opravdano govoriti o jednoobraznosti ili uniformnosti instinkdvnog ponašanja. na jc karakteristika nesvesnost i bioloska celishodnost instinktivne radnje. Instinktivne radnje važne su za održavanje jedinke i za odriavanje vrste, Ali životinje nisu svesne njihovc celrshodnostt i one nc pred-
64
viđaju efekat instinktivnih radnji koje vrše. Kod voljnih radnji koje vrši čovekunapred se predvida rezultat rada. Covek zamišlja cilj i posledice svoje radnje i prema zamišljenom cilju vrši izbor sredstava pomoću kojih će obaviti radnju i bira način na koji će je izvršid. Zivotinje, medudm, kad vrše instinktivne radnje ne vrše ih sa poznavanjem cilja.To se vidi i po tome što onezapočetu instinktivnu aktivnost produžavaju i tvslučaju da se usiovi toliko promene da im aktivnost postane besmislena. Na primer, jedna vrsta osa, pošto izgradi šuplju loptu od mahh grudvicajsrašine, lovi pauka, ubija ga i meće na dno iopte, a potom zatvara loptu, Citava ova aktivnost ima svoj smisao u tome da se larvi koja će se izieći iz jajeta obezbedi hrana dokse ona nc osposobi za samostalan život. Medudm, posmatranja pokazuju da će osa da slaže pauke u loptu i u slučaju kad se onaj pauk u koji je ona poiožila jaje odstrani, kada svaka dalja aktivnost ose postane bez svrhe jer neće biti hrane za razvijanje larve. ^ ) P o s l e d n j a je karakteristika postojanje potrcbe da se vrši instinktivna radnja. D a dode do instinktivne radnje nije dovoljno da postoje nasledni osnovi za nju, kao što nije dovoljno ni delovanje odredenih draži. Instinktivna radnja javlja se tek u slučaju kad pored ovih činilaca postoji i unutrašnja potreba da se radnja obavi, kad sejavi odredeno stanje organizma. Mačka će, na primer, instinktivne radnje u vezi sa lovljenjem vršiti samo onda kad bude gladna; sita mačka, kao što kaže i poslovica, ne lovi miševe. Istijeslučaj i kod mnogih drugih instinktivnih radnjiuvezi sa podizanjem miadunčadi ili hvatanjem plena. vt
•>
Zivotinja će instinktivnu radnju moći da vrši kad p'ostoje odredeni objek'ti i kadje ona u stanju da ih opazi i na njih reaguje. Ptica če, na primer, moći da gradi gnezdo tekpošto nadei prepozna odredeni materijal koji je pogodan za građenje tog gnezda. Zivotinja, dakle, da bi mogia vršiti instinktivne radnje mora daposeduje sposohnost i za odrcđene psihičke reakcije, mora biti u stanjuda opazi odredene objekte koji joj sluzepnobravljanju instinktivne radnje. Ispitivania, medutim, pokazuju da životinja po pravilu ne opaža predmete u ceiini nego ona reaguje samo na neke lcarakteristike predmeta, Ona nema opažaje predmeta nego samo osete pojedinih osobinapigdmiial-J^auk ć e , l ^ r i m e ^ r s e " u s t r e m i na iniekta koji sc uhvatio u mrežu koju je on razapeo. Ali isto tako će se ustremiti na mrežu i onda kad joj približimo zvučnu viijušku koja vibrira odredenom frekvencijom i izaziva vibriranje paučine. To znaci da pauk u stvari reaguje snmo na odredcne vibracije paučine, a da ne opaža predmet u celini. Zbog
toga sovjetski istraživaa i zaldjučuju da životinje na instinktivnom stupnju ponasanja ne opažaju predmete nego samo pojedine osobine predmeta, da ne postoji još opažaj nego samo jjednostavna senzornapsihička reakcija (oseti) kao lcarakteristika psihičkogživota na tom stupnju razvitka. Kod čoveka postoji veliki broj refleksnih aktivnosti, ali kod njega nema instinkdvnih radnji. Kad se govori o instinktima kod čoveka, onda se ova reč ne može upotrebiti u istom značenju kao kad se njom označava urodeno ponašanje životinja[ O instinktima kod ćoveka možemo govoriti samo kao o urodenim tendencijama da se zadovolje odredene potrebe, lcao o određenim urodenim nagonima za hranom, za vodom, za seksuainim zadovoljenjem. Ali instinktivriih radnji u smislu urodenih načina aktivnosti, kojima će se zadovoljiti odredene potrebe, kod čoveka nema.
Navike kao oblikponašanja Instinktivno ponašanje je ponašanje koje se malo menja pod uticajem iskustva. Mnogo elastičniji oblik ponašanja predstavljaju navike. One su važan oblikponašanja kod mnogih razvijenih životinjskih vrsta, a naročito kod sisara. Formiraju se kao rezultatindividualnogiskustvaživorinja. One, prema tome, nisu nasledene kao što su nasledcnc instinktivne radnje. One su i manje specifične i manje jednoobrazne od instinktivnih radnji. Formiranje navika javlja se i kod najnižih vrsta živodnja. Ovo potvrduje ogled sa kišnom glistom koji polcazuje da kišna glista, koja inače izbegava svetlost, može da .nauči da-se pod odredenim uslovima Icreće samo osvetljenim putem. Ako neosvetljeni put bude više puta izložen električnim udarima, glista će naučiti daga izbegava i da se l
66
Međutim, iako imamo stvaranje navika i kod životinjskih vrsta nižih nego što su sisari, navilfe ipak za njih ne predstavljaju ni važan ni tipičan oblik ponašanja, Za njih ostaje osnovni oblik ponašanja instinktivno ponašanje.Tek kod sisaia navike postaju značajan oblik njihovog ponašanja. Znatan deo ponašanja sisara jeste ponašanje na osnovu navika. Kod sisara su navike i mnogo eiastičnije nego navike kod nižih vrsta životinjskih bica. Ako sisare odvojimo pregradom od hrane, oni Će brzo naučiti da ne nasrću na pregradu nego da je obilaze. A ako se pregrada ukloni, sisari neće produžiti da je obilaze nego će se uputiti pravo prema hrani. Ovaj dp ponašanja, koji je znatno elastičniji nego što je instinktivno ponaŠanje, prati i mnogorazvijenijipsiJhićkiživot nego kodživotinja za koje je karakteristično instinktivno ponašanje. Pre svega, kod životinja koje se ponašaju na osnovu navika razvijena je sposobnost gpažanja. Ove ži-_ votinje, kao što pokazuju ispitivanja^jnogjj^dajaoče^i manje razHke u_promeni draži. U n e mogu uoče, na primerj razlike u zvuku, iako je ta razlika svega nekoliko treptaja u sekundL One mogu da uoče i male razlike u obliku, kao što je, na primer, razlika izmedu više i manje spljoštene eiipse. Po mišljenju nekih psihologa bitna karakteristika psihičkog reagovanja na ovom stupnju ponašanja jeste opažanje predmetaucelini, a ne višc samo opažanje pojedinih osobina predmeta, kao što je to kod životinja na instinktivnom stadijumu ponašanja. Na ovom stupnju ponašanja znatno je razvijenija i sposobnost pamćenja i učenja nego na stupnju instinktivnog ponašanja. Navike nisu nasledene nego se stiču u toku života jedinke, uče se. Učenja ima i na nižim smpnjevima razvitka živih bića, ali je kod sisara ono .mnogo brže i mnogo češće. M n o gobrojna ispitivanja pokazuju da na ovom stupnju razvjtjg^Tjgslpjfi i relativno složeni oblici učenja. N e postoji učenje samo na principu uslovljavanja nego i na principu pokušavanja i podražavanja. jednostavniji oblici učenja postoje i kod najnižih.životinjskih vrsta. Oni predstavljaju primirivne oblike učenja na principu usiovljavanja. U literaturi se prikazuje nekoliko ovakvih primitivnih oblika učenja koji predstavljajuzačetke učenja. NaroČito je zanimljiv jednostavan ohlikučenjakojise naziva utiskivanjem ili uštampavanjem.Na postojanje ovog oblika učenja ukazao je jedan istraživač ponašanja životinja, koji je bio upravo prisutan kad su se iz guščijih jaja u inkubatoru izlegli guščići. Guščia su, na njegovo iznenade-
nje, čim je on krcnuo, krenuli za njim i produžili da ga prate, isto tako kao što male guske prate gusku - majku. Proveravajući kod drugih vrsta ptica ponašanje u sličnim situacijama, zapazio je da se i kod njih isto dogada. Ptići koji se upravo izlegu pokazuju tendenciju da se kreću za prvim pokretnim objektom koji zapaze. Ova jednostavna vrsta učenja nazvana je uštampavanjem zbog toga što životinje uče kretanje za određenim objektom i produžavaju ga upražnjavati, kao da su se prvi objekti u pokretu koje su živodnjc opaziie „uštampale" u njihov nervni sistem. Ispitivanja su pokazaia da se ovakvo učenje može javiti samo u kratkom periodu pošto su se ptice ispilile iz jajeta, samo u toku nekoliko čassva ili najviše u toku jednog do dva dana pošto su se izlegle. Taj period verovatno predstavlja poseban stadij u sazrevanju nervnog sistema životinja.
f Inielektualfjoponašanje kod životinja^> Iako navike omogućavaju bolje snalaženje u izmenjenim uslovima nego instinktivne radnje, ipakje eiastičnost ovogponašanja ograničena. Navike mogu da koriste snalaženju životinje samo dok su promene u okolini postepene i male, AJi pri iznenadnim, ]crupnim ili neuobičajenim promenama, što znači u novim situacijama, navike će kao obiik ponašanja zatajiti. Ispitivanja su pokazala da kod najviših životinjskih vrsta, kod antropoidnih (čovekoiiićh) majmuna, poštoji mogućnost da se snadu i u za njih novim i neočekivanim situacijama. Njihovo uspešno reagovanje i snalaženje unovim, takozvanim problemnim situacijama ostvaruje se na osnovu no~ ve vrste ponašanja koje se naziva intelektualnim ponašanjem. Intelektualno ponašanje kod životinja,a koje naiazimo samo kod najviših žtvotinjslcih vi'sta, počiva na uočavanju odnosa izmedu predmeta.To je ponašanje na osnovu već u velikoj mcri razvijenoga mišljenja. Upravo zbog toga se ovo ponašanje naziva intelektualnim ponaŠanjem. Ispitivanja koja su vršili mnogi istraživači potvrduju da kod antropoida postoji takvo ponašanje na osnovu rešavanja problema i uvidanja. Naročito to ilustruju ogled i k o j e j e vršio Keler (W. Kohier). Keler je, izmedu ostalog, vršio sledeći ogled na šimpanzima. O n je izvan odredenog prostora, kaveza u kojem je bio šimpanzo, stavio bananu. Aii
b a n a n a j e b i k udaljena od kaveza toliko daje šimpanzo nije mogao dohvatiti. Posle izvesnog broja uzaludnih pokušaja da dohvati bananu, šimpanzo je odjednom zgrabio jedan od bambusovih šrapova koji su se nalazili u kavezu, proturio ga kroz reŠetke kaveza i njime privukao bananu (sl. 12a}. Ogledi sa mačkama i psima pokazali su da ove životinje nisu u stanju da reše takve zadatke.To nisu u stanju ni niže vrste majmuna.
Slika 12. - Kelerov ogled sa šlmpan^ima: a) simpan'io dohvata Štapom bananu; b) širnpanzo dohvata bananu van lcaveza spajanjem štapova; c) šimpanzo dohvata bananu sa tavanice slaganjem sanduka.
Neki šimpanzi sa kojima je Keler vršio ispitivanja uspevaii su da reše i teže zadatke od ovoga koji smo opisali. Neke od ovih životinja, pokazalo se, bile su čak u stanju da spoje dva bambusova štapa kad je jedan od njih bio prekratak da dohvate bananu, i da sa tako spojenim štapovima privuku svoju
omiljenu hrarm, Kad je jedanbambusov štap bio prekratak, životinje su po~ sle izvesnog broja uzaludnih pokušaja uzimale još jedan, obrađivale ga ustima sve dokga nisu stanjile, stavile ga u drugi štap i onda su sa tako povezanim iproduženim Štapovima uspevaie da privuku hranu (sl. 12b).Simpanzi su isto tako uspevali da dohvate bananu obešenu o tavanicu kaveza slaganjem jednog na drugi sanduka koji su se nalazili u kavezu. Kad ni na taj način nisu uspevali da dohvate suviše visoko zakačenu bananu, oni su uzimaii još i štap i penjali se na postavljene sanduke i tako koristeći i sanduke i štap uspevali da dohvate bananu (sl. 12c). Imamo, dakle, posla sa novim načinom ponaŠanja, sa savršenijim i korisnijim ponašanjem u novoj situaciji nego što je to instinktivno ponašanje ili ponašanje na osnovu navika. Posmatranje i analiza postupaka pri takvom ponašanju pokazali su da je za ovo ponašanje karakteristično da se do rešenja, posie izvesnog broja neuspelih pokušaja, dolazi odjcdnom i naglo. Pretpostavlja se zato da se do rešenja dolazi na osnovu uvidanja odnosa među predmetima okoLine. U opisanim slučajevima u Kelerovim eksperimentima dolazi do uviđanja da jedan predmet (štap) može da posluži da se dode do drugog predmeta (do banane). UoČava se odnos između jednog predmeta kao sredstva da se dode do cilja i drugog predmeta koji predstavlja cilj. Ovakav način ponašanja ostvaruje se na osnovu razvijenog inteiektualnog procesa, na osnovu mišljenja i uvidanja. Da ovo ponašanje počiva na uvidanju odnosa, pokazuju pre svega tri momenta karakteristična za postupke životinja pri takvom ponašanju: 1) da do rešenja problemne situacije dolazi naglo i odjednom; 2) da životinja lcoja je jednom koristila nešto kao sredstvo da dode do cilja u ponovljenoj situaciji čini to isto bez ikakvog ponovnog pokušavanja; i 3) da je životinja u stanju da koristi i drugi neki predmet koji je sličan onom lcoji je prethodno koristila kao sredstvo, i to opet bez prethodnog pokušavanja. Sva ova tri momenta govore o tome da je životinja uvidela odredene odnose izmedu predmeta kojima manipuliše. PlTANJA I ZADACI 1. N a koji način na nove uslove reaguja biljka, na koji živorinja, a na koji čovelc? 2. Koje se reagovanje kod životinja može označiti kao psihičko reagovanjer
3. Sta. su tropizmi? .
••
'"•>
4. Po čemu se reflclcsi razlilcuju ad tropizama, z po č e m u od instinlctivnih r a d n j ^
5. Koje su bitne karakteristike instinktivnog ponašanja životinja? 6. Kakva je karakteristika psihičkog reagovanja na stupnju instinktivnog ponašanja životinja?
7. Postoje li instinktivne radnje kod čoveka? U kom smisli se može govoriti o instinktima kod čoveka? 8. Sta karakteriše navike lcao oblik ponašanja životinja? Šta pokazuje ogled sa Štulcama a šta pokazuju slični ogledi sa sisarima?9. Koje odlike psihičkog reagovanja nalazimo na stup'nju navika lcao principa ponašanja? 10. ICakav je to jednostavni oblik učenja koji-'se naziva utiskivanjem ili uštampavanjem? 11. Po čemu se intelelctualno ponašanje životinja razlikuje od ponašanja na principu navjka? .. . ' • » ' , 12. Opišite neke od Kelerovih ogleda kojima je proučavao intelektualno ponašanje kod živodnja. ." 13. Na kom se psihičkom procesii .i na kojoj pšihičkoj funkciji zasniva intelektualho ponašanje životinja? ,. V ' 14. Na osnovu kojih se kaiakterisrika's^ može zaključiti da je u pitanju intfelektiialrio ponaš'artjišrživbtihja?
Razvitak psihičkog života ljudi Ulogarada u razvitku psihičkog zivota čoveka Psihički život čoveka pripremljen je razvitkom pšihičkogživota i njegovih organskih osnova u toku evolucije živih bica, Iako počiva na organskim osnovama i psihičkom životu razinjenom u toku evolucije živih bića, psihički život.čoveka raziikuje se znatno od psihičkog života njegovih životinjskih predaka. Ova razlikaproističe pre svega iz novih i drugačijih uslovaživota čoveka. Odredene promene u sredini u kojoj je živeo čovekov predak, a pre svega klimatske promene, postepeno su dovele-i do promene u reagovanju i načinu postupanja, kao i do promene u organskim osnovama psihičkogživota i u samom psihičkom životu. Bilo je neophodno da se prvi ljudi na dru-
gi način priiagođavaju novim i težim uslovima sredine nego što su to činili njihovi životinjski preri, Za sve životinjske vrste karakteristično je da one prilagođavaju svoje ponašanje uslovima sredine; aii sad je bilo potrebno ne samo menjati ponašanje nego menjati i samc uslove života, menjati sredinu u kojoj se živi. Ovo menjanje sredine ostvaruje se radom. Rad omosuZato je on osnovni činilac koji "Sovodido formiranjačoveka kaonoveTHriigačije vrste od svih dotadašnjih vrsta živih bića, sa novim kvalitativno različitim načinom ponašanja i novim kvalitativno različitim psihičkim životom.
r
ruke^
Organski uslov da se pojavi rad kao forma ponašanja ljudi bio ie javljanje ruke. D o pojave rada dotazi postepenim menjanjem i nać'ina života i samog organizma kod već visokorazvijene vrste živih bića, jcdnc vrste majmuna od koje potiče čovck (a koja je izumrla). Kod ove vrste čovekolikih majmuna poscojali su vcć rarvijcru prednji udovi koje je koristila ne samo pri kretanju nego i pri prihvaranju predmeta i manipulisanju njima. Počela je podela aktivnosti izmedu prednjih i zadnjih udova. ALi ta podela morala je ići dalje. Bil o j e potrebno da se prednji udovi potpuno oslobode aktivnosti krctanja i da postanu organ za manipulisanje, da postanu rukc. Javlja se uspravni hod čime se oslobadaju prcdnji udovi od hodanja. Prednji udovi postaju pokretni i gipki organi pomoću kojih je moguće veotna sioženo manipulisati. M e n j a se anatomsku struktura prednjih udova, prsti na njima postaju veoma pokredjivi i čitava ruka uspešan i precizan instrumenat manipulisanja, kakav nijedna vrsta živih bića nije posedovala.
nfiS
D o rada kao karakteristićnc akuvnosti ljudi moglo je doći formiranjem ruke, a stvaranje i razvijanje ruke opet značajno udče na razvitak čitavog organizma, a posebno na razvitak mozga. Vršenjc razlićitih složenih pokreta rukom izaSliJta 13. - Lokalizadje u
motornoj zoni korc
ziva razvijanje moždaneltore koja postaje centar za razlikovanjc i regisrrovanjc velikog broja draži koje se primaju posredstvom pokretaruke i sve tazvijeniji centar za razJičšte i mnogobrojne namerne pokrete, Koliko je veliki značaj razvitka ruke i njene pokretljivosti za razvirak mozga pokazujc činjenica da znatan deo motorne zone moždane kore i kod savrcmenog čovclca predstavljaju centri za pokrete rulce i prstiju - kao šco poknzuje slika 13.
Prelazak na uspravan hod i razvitak ruke kao organa sposobnogza manipulisanje - izazvani promenjenira životnim prilikama - predstavljajuuslov da radpostanekarakterističnaaktivnost čoveka. Kad rad postane karakteristika čovcka, on onda stvara daije uslove za preobražaj i način njegovog života i njegove anatomsko-fiziološ'ke organizacije'i njegovog psihiČkog života. Menjajući krozrad svoju okohnu, ljudi menjaju i razvijaju sami sebc. „Najpre rad, a za njim i onda zajedno s njim govor - _to su dva najbitnija podsticaja koji su uticali na to da se mozak majmuna postepeno preobrazio u mozak čoveka koji je, pored sve svoje sličnosti s majmunskim daleko veći i savršeniji od njega. A uporedo sa daljim razvitkom mozga išao je razvitak njegovih najbližih oruda, čulnih organa' f -veli Engels. „Radjc ne samo izvor svega bogatstva, on je beskrajno više od toga" - zaključuje Engels - ,,on je prvi osnovni uslovsvegaijudskogživota, i to u tolikoj meri d a j e radstvorio čoveka". Usled radne delatnosti menja se raniji karakterzajedničkog života. I životinjski preci čoveka živeii su grupnim životom koji im je bio potreban radi zaštite od ncprijatelja, dobijanja hrane ili zajedničkogpodizanja potomstva. Ali sa razvojem radne delatnosti stvara se nova i drugačija zajednica: ljudsko društvo. Ono se razlikuje od majmunskog čopora. Čopor majmuna se zadovoljava time da na podru'Cju na kome živi pobrsti hranu i da se , posle toga seh dalje u potrazi za novom hranom. Govek pomoču rada i oruda, čijim korišćenjem počinje rad, podešava prirodu svojim potrebama. Rad i u najprostijim oblicima zahteva usklađivanje aktivnosti učesnika u radu. Da bi se rad uspešno obavio, potrebna je podela narazličite poslove i usrnerenost svih učesnika na izvršenje zadatka. Zajednica koja se stvara na osnovu takve radne delatnosti drugačija je od životinjske zajednice, to je ljudska zajednica, zasnovana na zajedničkom i, medu ljudima koji u njemu sudeluju, uskladenom radu.
D r i i f f i n s r n r i r n v a v a n m r ^ m p n n t n r a 7 v i r k n rrkvpta i^crp MTrriraL' ovwr>ra i
trebu uzajamnog saopštavanja, a ova potrcba ostvaruje se formiranjem govora kao sredstva saobracanjarkffFnunicirauja mcdn IjndimaZT Ljudski govor nastao je na osnovu već relativno visoko razvijene insdnktivne glasovne komunikacije kod životinjskih predaka čoveka. I majmuni koji danas postoje raspolažu dosta različirim glasovima, Već i niže \nrste majmuna poseduju najmanje devet raziičidh glasova, koje ostvamju pokretima čeljusti, usana i jezika. Pokretljivost ovih organa i kod njih je već znatna, Aii ova se poicretljivost kod čoveka dalje raz\'ija i ornogućava stvaranje znatno većegbroja glasova, a dme i govora. Pored formiranja sve finijih pokreta govornih organa, za nastanakgovora bio je potreban i razvitak čula sluha.Takav razvitak omogućava razlikovanje glasova proizvedenih pol
74
-
Filogenetski razvitakpsihičkog zivota Ijudi Psihi.čki život čoveka koji sejavlja sa pojavom rada fazvija se u toku razvit"ka ljudske radne delatnostiTu toku razvitka ljudske vrste, u toHTfiiogenetj^gl^ažvitka. U tokiftogaTazvitka povećavaju se i razvijaju sve psjjućke funkcije. Sve one postaju ne samo razvijenije nego i kvalitetno drugačije od psihičkih funkcija kakve srećemo kod čovekovihživotinjskihpredaka. Razvija se opažanje i postaje znatno bogadje i po broju i vrsti predmeta koje čovekopaža i po detaljima koje na njima uočava. Učenje postajc ne samo brže nego i mnogo elastičnije a sve veči značaj dobijaju složeniji oblici učenja. Jedna od osnovnih čovekovih karakteristika postaje razvijena funkcija. mišljenja pomoću koje on uspeva da formira i veoma apstraktne pojmove i uočava veoma složene odnose medu pojavama. Motivi i emocije postaju neuporedivo brojniji, različitiji i složeniji doživljaji. Covek, ukratko rečeno,od biološkog bića postaje biosocijaina ličnost sa specifičnim karakteristikama psihičkog života i ponašanja. Razmatrajući pojedine momente po kojima se psihičkiživot čoveka raziikuje od psihičkogživota najviših razvijenih životinjskih vrsta>mnogi autori ističu tri momenta. Ističu pre svefla rawirak psihičkih funkcija, a posebno sposobnosti mišlje.nja. Zahvaljujući toj sposobnosti, čovek uspeva da saznaje stvarnostoko sebe sve potpunije i da sve potpunije savladava sredinu u kojoj živi, kao i da zamišlja i predvida posledjce svoje delatnosti i tako deluje prema unapred postavljenim cil)evima. Drup;a važna karakterisdka. koja^e ističejfirff nziijnnjp i^tvaranjemnogobrojruhnovlhpotreba kod ćoveka. D o k j e ponašanje čovekovih životinjskihpredaka bilo odredeno samo bioloskim potrebama, kod čoveka imamo ne samo usled društvenog života izmenjene biološke pottebe (socijalizovane potrebe) nego se stvaraju i mnogobrojne nove, takozvane psihološke potrebe; motivacionii emoćionalni život neobično se razvija. Trf^'1 r*"menat koji se ističe jeste pojavasamosvesti. Čovek postaje svestan svojih osećanja, misli, potreba i doživljaja uopšte. On svoje ponašanje reguliše ne samo podstaknut urodenim potrebama i nagonima nego i prema usvojenim moralnim principima i standardima. Navedene odiike rezultat su duge evolucije i filogenetskog razvitka. Tokom evolucije pojavljuju se kao najrazvijenija vrsta sisara primati ili majmuni. Pre otprilike 4 miliona godina od linije najrazvijenijih primata, od
antropoidnih majmuna (čiji su danas predstavnici šimpanza, gorila i orangutan), odvaja se posebna grana majmuna - hominidi. Od njih nastaje u toku razvitka ljudski rod. Više vrsta, danas izumrlih, hominida čini prelaz ka čoveku. Jedna od posiednjih takvih vrsta je homo neandertalis (neanderdialis). Smatra se da vrsta koja se može nazvati ljudskom i koja nosi naziv homo sapiens (latinski pridev sapiens znači pametan) nastaje oko 100 hiljada godina unazad. Razvijenija je vrsta koju karakteriše, pored telesnih odlika jednakih onima koje ima i savremeni čovek, obimno korišćenje i izrada oruda, upotreba vatre, oiganizovani diuštveni život, rituali, umctničko stvaralaštvo i razvijeno mišljenje. Zbog toga stručnjaci tu vrstu nazivaju homo sapiens - sapiens (veoma pametan). Ona se javlja pre oko 30 do 40 hiljadagodina. Civilizovani čovek, a kojiživi u stalnim i izgradenim naseljima i odgovara savremenom čoveku, pojavlfuje se pre 10 do 12 hiljada godina. Ključni momenat u pojavi čoveka predstavlja visokstepen razvijenosti korišćenja simbola, Pod simbolima se podrazumevaju znakovi koji stoje umesto odredenih predmeta i pojava i označavaju ih. Simboli mogu biti u vidu slika ili ikonički; mogu biti forme pokreta ili motorni simboli; ali najpodesniji za izražavanje različitih sadržaja, najčešći i najvažniji su verbalni simbolLTo su reči i rečenice govora i jezika. D o pojave čoveka u toku evolucije i dolazi kada naši prethodnici ovladaju izgradenim verbalnim simboličkim sistemom kakav je svaki od više hiljada jezika koji postoje. Sposobnost govora i usvajanje jezika specifična je za ljude i genetički zasnovana karakteristika ljudskoga roda. Svaka ljudska grupa i svi ljudi umeju da govore i vladaju nekim od jezika, A tu odiiku ne poseduje nijedna životinjska vrsta. Zato je opravdano odredenje čoveka kao vrste animal symbolicum (simboiikum -životinja koja koristi simbole). Ispravnije je takvo odredenje nego određenje homo sapiens ili animal rationale (racionale - racionalna životinjska vrsta) ili homo faber (koji izraauje oruđa) ili animal sociale, odnosno zoon poiitikon po Aristotelu (živo biće koje organizuje svoj društveniživot). Izgradeni simbohčki, a posebno verbalni simboliČki, sistem kakav su govor i jezik jes.te osnova za sve tim određenjima označene aktivnosti i distinktivna i suštinska odlika ljudske prirode, nastala u toku evoiucije i filogenetskog razvoja čoveka.
Fakiori odkojih zavisi psihicki razviiak p oje din ca Svaki se čovek rada sa odredenim nasledenim karakteristikama; sa karakteristikama svake ljudske jedinke, kao i sa odredenim specifičnim nasledcn i m osobenostima Prve karakteristike su se stvorile u toku razvitka čoveka kao vrste živih biča, a druge je primio'od svojih posrednih 1 neposrednih predaka. O n e čine naslednu osnovu psihičkog života i ponašanja eoveb, rodenjem date karakterisrike koje utiću na psihički život pojedinca. Sta če dete u toku života postati i kako će se razviti, sigurno zavisi i od ovih naslednih osnova, ali ne samo od njih. Ujvelikoj rnerirazvhgk p^hifkr^-ž^vota i ponašanje pojedinca zavisiće od još dva 4 m g a f°Wora; e d sredine, a p o s ^ r T o ~ q H ] d r u š t v e n e ~ I i r š o c i i ^ n p c r e d i n ^ i nd a ^ ^ o g i k ^ j r a z ^ a u
toku svog života. 0 tome koju ulogu imaju ovi faktori, a pre svega koja je uloga nasleda i sredine, postoje različita shvatanja. Ima shvatanja da je naslede jedini ili bar odlučujući faktor od koga zavisi razvitakpojedinca i njegove ličnostL Pristalice ovog shvatanja smatraju da od nasleda -zavise ne samo sposobnosti (kao što su osetljivost pojedinih čula, sposobnost pamćenja, inteligencija) 1 t e m p e r a m e n t nego i sve druge osobine svakoga pojedinca, kao na primer marljivost, ambicioznost, upornost, strpljivost i druge takozvane karakterne osobine. Po ovom shvatanju, koje se, naaivg nati^jstičkim. naslede ugkvn o m određuje celokupni razvitakppjedijQf nsnhf / S u p r o t n o ovom shvatanju je mišljenje da je lićnost pojeHipra i^kljiifivnjm^ sledIca"deIovan|^Trg^ine. UaziiJ«. lzmedu pojedinih osoba, navodi se,j}aJt^PJ j^din^ Kap postedic^ra^kaiTuslovirna u kojima~pojedinci žive7Da su svi živeli p o d istim uslovima, ne b i F T l o l T ž I i k e u njijna/Ovakvo shvatanje, koje se naziva empirističkim, zastupa, medu ostalim stručnjacima, i američki psiholog Vbtson. O n veli: ,,Dajte mi normalnu decui mogućnost da ih vaspitavam u uslovima u kojima želim, pa vam garantujem da ću od svakog deteta napraviti šta'hoću: lekara, umetnika, trgovca, a ako hoćete i prosjaka i lopova - bez obziraria talente, osobenosti, sklonosti, sposobnosti i znanja njihovih predaka". t / p b a ova shvatanja predstavljaju ncopravdanonaglašavanjesamojednog od f a k t o r a koji utiču na razvitak^Prihvatanje bilo jednog bilo drugog shva-
tanja ima i veoma krupne praktične posledice. Neopravdano isticanje uloge nasleda ogleda se, na primer, u shvatanju da su prestupnici i kriminalci to po svom rođenju, kao i u shvatanju pojedinaca da če rata uvek biti jer je agresivnost koju Ijudi pokazuju urodena ljudskoj prirodi. I neopravdano isticanje uloge sredine može biti izvor pogrešnih zaključaka i pogrešne prakse. Takav primer imamo kad neki roditelji čiji je sin u toku čiravog školovanja jedva prolazio teraju dete na studije, smatrajući da će moći od njega stvoriti istaknutog stručnjaka jcr će mu oni obezbediti sve uslove za to. Neopravdano precenjivanje uloge sredinc imamo i onda kad se smarra da je sva tajna uspeha nekog umetnika ili istaknutog naučnika u upomom radu i pogodnim uslovima za rad. I naslede i sredina važni su 1 neophodni za razvitak pojedinca.To, međutim, ne znači da oba ova faktora u istom stepenu odreduju razvitak svakog pojedincai razvitaksvake od njegovih osobina. U različitim uslovima i za različite osobine različita je i uloga pojedinili od ovih faktora. Pod uticajem sredine razvitak pojedinca ostvaruje se na ono što je pojedinac nasledem doneo na svet, i na ono što je već pod uticajem sredine razvijeno. Pri tome pojedinac nije pasivan, nego je manje ih više aktivan. Nije naprosto vosak u koji se upečaćuje neka osobina, nego pojedinac i sam, u skladu sa svojim urodenim i stečenim dispozicijama, deluje na sredinu; razvitak zavisi i od aktivnosti pojedinca/Zato bismo mogli reči da razvitakpsihičkog života i stepen ravvi^p pcihir^ih fiinkcija i psihjčkih osobirta pojedinaca zavisi od tTifaktnra: nd nasleda. nd sredine i od njegove aktivnosti. ' ~ >
- r '
••
r \ ! Nasleđeisazrevanje
Nasiedc ncznaći, kao što se to česro misli, eamo slicnost sa roditeljima, jer može biti nasleda (preko roditelja) i od bližih i daljih predaka, dakie i kad ncma veće sličnosti sa roditeljima. Nije, takode, ispravno izjednačiti naslede sa onim što je doneto sa rodenjem, jer mnoge osobine ne moraju bid prisume pri rodenju, a ipak počivaju u prvom redu na nasledu. Ima, naime, osobina koje počivaju na nasledu ali za čije javljanje je potrebno da prode odredeni period vremena u toku zivora, da prodc pcriod rakozvanog sazrevanja ili maturacije. Faktori koji odreduju naslede i nasleđene osobine pojedinca jesu hromozomi, sastavljeni od molekula dioksiribonukleinske kiseliue, koji se nalaze u'jcdrima ovih ćelija organizma. Celije pojedinih visraživih bica imajuzavrstu karakrerističnc hromozomc i za njth karakrerističan broj hromozoma. Kod čoveka u svakoj čeliji, osini u polmm ćelijama, postoje.24
para, to jest svega 48 hromozoma. Polne ceiije, čijim spajanjem dotazi do začeća i novog živata, imaju samo po 24 hromozoma. Ali ni hromozomi, preraa teoriji gena, nisu krajnji nosiod naslediiih osobina. To su geni koji se nalaze u hromozomima i koji predstavljaju stvarne naslcdne osnove. I geni se javljaju u parovima. Jedan gen u paru je od oca a jedan gen je od majke, i oni zajednički odreduju naslednu osnovu pojedinca, Činjcnica da svaki pojedinac nasleduje gene od roditelja ne znači da će sva deca od istih roditelja imati iste nasledne osobine. Postoji, naime, veoma velika mogpćnost kombinovanja hromozomai gpna i danas genetika može da pokaže kakoje upravo astronomski velika mogućnost kombinacija naslednih osobina, tako davećnaosnovu nasledivanjadolazido individealnih razlika. Ovakva velika mogućnost kombinacija naslednih osnova ne postoji jedino kod takozvantli identičnili blizanaca, jer oni imaju iste hromozomc 1 iste gene i zato iste nastedne osobine.. Citav organizam, pa i nervni sistem, mišići, čuini organi i žlezde rasčvijaju se.postepeno. Z a t o se i mnogi oblici ponašanja i psthičkog života, i onda kada počivaju na nasledu, ne pojavljuju odmah po rodenju. Pojavljuju se tekposle odredenogperioda sazrevanja organizma i njegovih organa. Sazrevanje ili m a t u r a d j a j e fizioložki proces razvijanja našlednih osnova. Upravo zato ne možcmo red da samo one osob'uie koje zatičemo prilikom rodenja predstavljaju nasledene osobine. Mogu i mnoge osobine koje se jave kasnije u životu biti zasnovane na nasledu jer je za njihovo javljanje bilo potrebno da prode period sazrevanja naslednih osnova. Postavljeno je pitanje dalije moguće vezbanjem ubraati javljanje neke aktivnosti koja poČiva na nasledu i posdći na primer da deca ranije prohodaju, Drugim rečima, dali vreme kada će dete prohodati zavisi prvenstveno od naslcda i sazrevanja ili od uticajasrcdine i vežbanja. U literaturi je u vez.i sa ovim pitafljem poznat ogled sa parom identičnih blizanaca, po imenu Džoni i Džimi. Jedan od blizanaca, Džoni, posebno je uvežbavan da se'di, puže, hoda^ penje se i siiazi niz stepenice. Sa Džimijem nisu vršena nikakva vežbanja, sa njim je čak vežbano manje nego što se to obično čini s& decom. Uporedujući aktivnosti Dionija i Džimija pokazalo se da Džimi, uprkos tomc što sa njim nijc vršeno nikakvo vežbanje, gotovo ništa nije zaostajao u osnovnim aktivnostima,kao što su sedenje i hodanje, OJR je gotovo u istovrcme, a posle male prakse, kad i Dioni (blizanac sa kojim je vršeno intcnzivno vežbanje) počeo da scdi, da pužc i da hoda. Kad su bile, medutim, u pitanju specijalne aktivnosti, za koje je potrebna posebna veština, kao što su penjanjc i silaženje, Džimi je -znatno zaostajao za Džonijem. Džoni je mnogo pre uspevao da ovlada tim aktivnostima i Džimiju je trebalo dosta vežbanja i dosta vremena da ga u tim aktivnostima dostigne. Autor koji je vršio ova istraživanja Mek Giou (M. McGravv) izveo je zaključak da za \nrscnjc osnovnih aktivnosti karaktcrističnih i važnih za čovcka, kao što su sedenje i hodanje, odlučujuću ulogu jma nasledna osnova i maturacija. ICad su, medutim, u pitanju specijalne aktivnosti za čije vršenje je potrebna posebna veština, značajna je uloga srcdine i vežbanja. .
N a s l e đ e i sazrevanje predstavljaju neophodan uslov za rarvitalc svakc funkcije i svakog od oblika ponašanja kod čoveka. Ako nema uopšte na-
slednih osnova, neće bid moguće razvki odredenu funkdju iii osobinu. N i kakvim vežbanjem ne mogu se naučiti aktivnosti za koje nema naslednih osnova. To je i raziog da se i najrazvijenije vrste živih bića - antropoidni majmuni - nikakvim naporom ne mogu osposobiti da reaguju i da se ponašaju kao Ijudi.
SHki7 14, - Zajedničko podizanje deteta i majmuna
Ovo je, medu ostalim, pokazao i ogled koji je izveo jedan bračni par psihologa. Oni su zajedno sa svojim sinom, maiim Donaidom, podizaii i malu majmunicu Giju. Postupali su samajmunskim mladunčetom p o t p u n o j e d nako kao i sa svojim detetom (sl. 14). Jednako su ih negovali, jednako ih hranili, jednako ih oblačili, učili ih istim akdvnostima. Pokazalo se da je za izvesno vreme majmunsko mladunčeu nekim aktivnostima bilo naprednije od dcteta. Majmunče je, irta primer, pre naučilo da hoda, da skače, da izvršava neka naređenja (na primer da otvara vrata), da jede viljuškom, da pije izčaše, da se stara o svojoj čistoći, čakje pre razumevalo neke reči i izraze. O n o je pre moglo da razume naloge: ,,Dodi ovamo!" i „Pruži ruku!". Ali ova prednost majmunskog mladunčeta trajala je samo neko vreme. Kad je mali Donald napunio 15 meseci, pretekao je Giju u svim aktivnostima. A neke aktivnosti, u kojima se Donaid dalje razvijao t Gija nije bila uopšte u
stanju da savlada. To je pre svega bio govor. Nikakav napor nije mogao dovesti do toga da i mala majmunica savlada ljudski govor. Ona nije mogla da ovlada govorom i mnogim drugim akdvnosrima kbje je Donald uspešno razvijao jer nisu kod nje za ro postojale nasledne osnove.
.
• •. v Uloga sredine
O n o što čini naslede, što je nasiedeno preko roditelja, to su urodene dispozicije. G e n i m a se upravo prenose takve dispozicijei onese sastojeu nasleđenoj anatomsko-fiziološlcoj organizaciji čitavog organizma, a posebno nervnog sistema. Medutim, takve dispozicije predstavljaju samo uslov da se razviju odredene osobine, Da bi se osobine razvile i došle do izražaja ; potrebno je nasledne osobine aktivirati, koristit^ Svalca osobina razvija se i formira tek na osnovu aktivnosti u odredenoj sredini. Z a t o možemo reći da nema nijedne psihičke ftinkcije, niti osobine koja bi zavisila samo od nasleđa, kao što i, obrnuto, nema nijedne funkcije i osobine za koju ne bi postojala neka makar najopšdja, nasledna osnova. Za neke urodene dispozicije postoje gotovo uvek uslovi da se one akuviraju i razviju u odredene osobine. Za druge dispozicije, medutim,.to ne postoji. Z a one osobine koje počivaju na takvim dispozicijama za koje posroje redovno uslovi za njihov razvitak, izgleda nam da počivaju samo na nasleđu, iako je i za njihovo razvijanjei formiranje potrebno deiovanje sredine.Tako je na primer sa sposobnošću videnja i čuvenja i drugim čulnim sposobnostima. Da bi došlo do razvitka jednostavnih sposobnosti, kao što su na primer sposobnosti korišcenja čulnih organa (vida, sluha, mirisa, ukusa i drugih) ili motornih sposobnosti (sposobnosti za vršenje različitih pokreta) nije potreban poseban napor. Mnoge i različicc situacije predstavijaju podsdcaj za korisćenje jednostavnih čuinih i motornih dispozicija. Kod takvih osobina nasieđe ima važniju ulogu od sredine i aktivnosd, Ali i kod njih je potrcbno delovanje sredine. ^Šredina ne utiče samo na razvitak nasleđem datih dispozicija. Ona utiče i na to da se nasledene i stečene dispozicije (a to su promene u organizaciji nervnog sistema, nastale pod uticajem sredine u toku života) organizuje u nove ceiine|Tupravo ovakve celine predstavljaju osnovuza različiteslož e n e osobine čoveka, za različite siožene sposobnosti i različite crte lič-
nosti. Za obrazovanje slozenih sposobnosti i drugih složenih osobina imaju značajnu, obično odlučujuču ulogu upravo sredina i lično iskustvo. Možemo razlikovati prirodnu sredinu, kao što su na primer geografsko-klimatski uslovi, i drustvenu sredinu, kao što su na primer porodica i društveni sistem u kojima pojedinac živi. Mi pod sredinom podrazumevamo sve što podstiče pojedinca na reagovanje i aktivnost: i predmete u okolini, i dogadaje koji se odvijaju, i zahteve koje postavljaju druge osobine i društvo, i društveneodnoseu kojima pojedinac živi, i drušn'ene norme i standarde u sredini u kojoj se kreće. Sve, osim nasledne mase, što deluje na pojedinca i podstiče ga na aktivnost predstavlja za njega sredinu. / Z a razvitak psihičkogživota čoveka a posebno za razvitak njegove ličnosri
veći značaj ima drultvena nego prirodna sredina. Nije svaka socijalna sredina, međutim, jednako pogodnauza formiranje bdredenih osobina. Neka sredina pomaže i podstiče njihov razvoj više, a druga manje, jedna u jednom, a druga u drugom pravcu. Veoma Često je i sredina koja izgleda ista za različite pojedince u stvari. za svakog od njih različita sredina. Dva deteta, iako su deca istih roditelja i žive u istoj porodici, ne znači da imaju istu sredinu. Odnos roditelja i drugih osoba možebiti različit prema njima i predstavijati veoma različite uslove njihovograzvitka. Kad od dvoje dece istih roditelja jedno dete pokazuje savesnost, marljivost i druge crte koje se ocenjuju kao pozitivne, a drugo dete nesavesnost, lenjost i druge crte koje se ocenjuju kao mane, objašnjava se to ponekad nasledem, jer se smatra da su uslovi u kojima ova dva deteta žive isti.Takvo objašnjenje je, medutim, pogrešno. Sigurno je da osobine kao marljivost, savesnost i druge, takozvane karakterne osobine, ne zavise prvenstveno od naslednih osobina nego od uticaja sredine. Sredina u pomenutom slučaju nije bila za ova dva detcta ista. . . 4<
f
[JUJogaaktivnosti I za formiranje jednostavnih čulnih i motornih sposobnosti, rekli smo, potrcbna je aktivnost u odredenoj sredini da bi se te sposobnosti razvile. Još u većoj meri potrebna je aktivnost kad je reč o razvitku složenijih čovekovih osobina. U stvari, osobine čoveka ne formiraju se prostim pasivnim delovanjem sredine na njega, nego upravo aktivnošću čoveka u odredenoj sredini. Govekmora ulagad napor da razvije odredene osobine, On može
101
svojom svesnom aktivnošću da utiče ne samo na formiranje osobina za koje naslede nema značajnu ulogu, kao sto su različite karakterne osobine, nego i na razvijanje takvih osobina zakoje naslede nesumnjivo predstavlja važan faktor, kao što su različite vrste sposobnosti i osobine temperamenta. U psihološkoj iiteraturi se kao ilustradja za to štamože da učini aktivnost i svestan nap o j navodi p r i m c r j e l c n e Kelcr. Slepa i gluva od 19 mcseri života, ona jc uz ogroman napor i intenzivnu vežbu naučiia ne samo da govori nego i da savlada i usvoji mnoga znanja i tekovinc dmšrvenog razvicka. Onaje zavrSila srednju školu^potom univeržitet,položila doktorat i razvila se u istaknutog pisca i bogatu i svestrano izgradenu ličnost. Bez svoje aktivnosti ona bi, bez obzira na veoma razvijenu naslednu osnovu, bila osudena da životari i živi u scanju u kakvom se inače nalazi idiot.
Da bi se razvila ma koja složenija osobina, na primer neka složenija sposobnost, potrebna je živa aktivnost pojedinca. Nije moguće složene osobine razviti i oformiti neposrednim korisdenjem jednostavnih urodenih dispozicija. Potrebno je aktivno razvijanje urođene nasledne osnove, kombinovanje različitih dispozicija, urodenih i stečenih, i svestan napor i svesna aktivnost čoveka u tome. Zato opravdano možcmo reči da pored nasleda i sredine važan i relativno samostalan faktor u razvitku psihičkog života čovekapredstavlja i njegova aktivnost.
e nasleđa i sredine Naslede Lsredina redovno deluju istovrcmcno i uzajamno. Uprkos torne, mogućeje ispidvanjc uloge pojedinih od ovih fakcora u razvitku čoveka, Uslovza takva ispitivanja jesteda jedan od faktora, naslede ili sredina.ostane telativnonepromenjen. Ovaj uslov može sc postići medu ostaiim, proućavanjetn razvitka identičnih blizanaca (blizanaca koji su se razvili iz jednog oplodenogjajeta), a koji imajuistu naslednu osnovu.U jednom od takvihispitivanja na identičnim blizancima pokazalo se dasu oni, iakosu odranog detinjstvaživeli u razLičitim sredinama, ostali sasvim siični u tetesnom izgledu. Pojavile su se izvesnc razlike 11 temperamentu i inteligenciji, ah te razEke nisu bile velike. Znatne su bile razlike u drugim osobinama ličnosti, u takozvanim karakternim cctama. Dok su na primer jednog od blizanaca karakterisaL otvorenost, srdačan odnos prema ljudima i sigurnost u scbe, za drugog blizanca karakteristjčna je bila povučenost, zatvorenost u sebe i nesigurnost. Ili u jednom drugom slucaju: jedan od blizanaca isticao se savesnoSću, osećanjem odgovornosti i marljivošću, a za njegovog brata blizanca karakteristična je bila lenjost, nesavesnost i nepoštovanje. Različiti uslovi u kojima su odrasli i različita sredina izazvali su stvaranje različitih karakternih osobina.
Utogu nasleda i sredine moguče je ispitivati i rako što se obezbeđuje relativno ista sredina, a pri postojanju raziičkte nasledne osnove.Takva ispitivanja imamo kada upoređujcmo osobincvlnstitti usvojcncdccc koja živc u istoj porodici i pod istim uslovima. Takviin postupkom ispitivao je jedan istraživaČ 400 usvojene dece, koja su sva bib odvojena od roditeija pre nego što su imala 6 mescci i dara na staranjc pojcdinim porodicama. Uporedivane su osobine ove decc i sa osabinama članova porodica koje su ih usvojiic i sa osobinama njihovih stvarnih roditelja. Ispitivanja su pokazala da je bib veća podudarnost u inteligenciji izmedu stvarrtih roditeija i od njih odvojene dece nego izmedu decc i porodica koje su ih usvojiie. Aii razne druge osobine ličnosti pokazale su se visc zavisne od sredine u kojoj su deca živela. Uloga nasleda i sredine t kako pokazuju ova i druga ispitivanja, razlićita jc za razvitak različitihosobina. Za fbrmiranje spasobnosd, pa onda za formiranjeosobina temperamenta, uloga nasieda je veća nego što je njena ulogau oblikovanju razlieitih karakternih crta. Za formiranje karakternih osobina, medutim, značajnija je uloga sredine. Ali i onde gde je uloga nasleda znatna, kao što je na primer za razvitak inteligencije, ona se sastoji pre svega u tome što odreduje granice razvitka nasledenih dispozicija. Od osobe koja je duševno zaostala, na primer od nekog idiota, nijc moguće ni u najboljim uslovima stvoriti inteligentnu osobu. Ali do kog de se stcpcna razviti inteligencija kod pojedinca koji ima nasledne osnove za njen prosečan ili visok razvitak, zavisićc u vclikoj mcri od mogućnosti koje srcdina pruža za razvitak intcligencije.
PlTANJA I ZADACI
1. Koji su činioci izazvali pojavu rada kao karakteristilce ljudske aktivnosti? 2.'Koji su organski uslovi za javljanje -rada? 3. Kako je nastalo formiranje ruke i kakav je uticaj ono imalo na drugc organskepromene? •••. <3 :•.. , . UM: 4. Kakve posledice ima radza razvitak čoveka i njegovih karakteristika? 5. Koji su činioci izazvali javljanje govora i koji su uslovi bili potrebni da se pojavi govor? •" -• • r' •'•: -?. • •• ' 6. Sta sc podrazumeva pod govorom, a štaipod:jezikom? 7. Kakvaje funkčija govbra? '"'"'"• 8. U čemu doiazi do izražaja razvitak.psihičkih funkcija čoveka u toku njegove filogeheze? ' 9. Sta zastupa nativističko a šta empirjstičkp slivatanje o razvitjcu ppjedtnca? 10. Koji sve faktori odteduju pđiKieki;razvi,ta,k.jcdinke? .. 11. Kakvo je biolOško- objašnjenje pojaVe; inasled^ 1 nasieđivanja?
12. Sta se podrazumeva pod sazr.evanjem? Naveditc primcrc za pojavu sazrevanja kod čovelca. ' " * ••'•
13. Kako sredina i vežbanje utiču na opšte osnovne aktivnosti a. kako na specifićne aktivnosti? 14. Opišite polcušaj da se majmun nauči da govori. Sta kazuju rezultati ovog pokušaja? 15. Sta se podrazumeva pod sredinora i kaicva je njena uioga u razvitku psihičkog života kod čoveka? 16. Navedite, na osnovu vlasdtoga iskustva, primere o različitim posledicama (na razvitak-pojedinca) različitih socijalnih sredina. 17. Kakva je uloga aktivnosti u-.razvitku sposobnosti čoveka? Navediceprimcr koji pokazujc značaj aictivnosti. .18. Na koji je način moguče proučavad ulogu nasleda i ulogu sredine na razvitak psihičkog života? "••}*•••• ••''•• 19. Kakva je uloga nasleda a kakva sredine za razvitalc pojedinih osobina ličnosa?
Razdoblja u razvitku pojedinaca V
Cetiri glavnaperioda Neki uslovi u razvitku psihičkog života svih ljudi u znatnoj su meri slični. Slični su tako neki biološki uslovi kao i neki od socijalnih uslova. Odredcne biološke procese, kao što su procesi sazrevanja i starenja, a koji se odvijaju odredentm redom, imamo kao opštu žakonitost koja važi za sve pojedince. S druge strane, svi ljudi u mnogim društvenim zajednicama nalaze se u izvesnim razdobljima svoga života pred rešavanjem sličnih probiema, u slidnim situacijama. Takve za sve Ijude slične simacije i slični problemi kojc svi treba da rešavaju jesu odvajanje od porodične sredine i osamostaIjenje od roditelja, izborzanimanja i osnivanje porodice. Za sve isti tok odredenih bioloških procesa i redovno postavljanje sličnih probiema pred svakog pojedinca dozvoljavaju da se konstruiše opšta shka psihičkog razvitka i nadu opšte karakteristike pojedinih perioda razvitka ponašanja čoveka. Najčešće se kao razdoblja u razvitku života čoveka razlikuju: detinjstvo, mladalačko doba, zrelo doba i staračko doba. ~
g
is
5
hovi zahtevi, a ne postoje potrebni psihološki uslovi (iskustva, izgradeni stavovi, formirane lične karakteristike, znanja) za punom samostaJnošću i nezavisnošću. Dalje, čcsto je p o t r e b n o več U tom periodu opredeliti sezazanimanje ili vrstu studijaiako ne postoje svi uslovi da se donese odlukau skladu sa stvarnim interesima i mogućnosdma mladog čoveka. y~Prv° iazdobljc r doba'dctinjstva t traje od rodcnja do puberteta. U okvirn ovog perioda moguće je razlikovari nekoliko užih razdoblja. Često se razlikuju prvo detinjstvo - do kraja druge godine života, rano dctinjstvo - do kraja šeste godine, s r c d n j e - o d šeste do dcve^re^ndinft i kasnf> ili pozno detinjstvo - do kjaja dvanaeste godinsj Već u ranom d e t j n j stvu t pored hioloških faktora,odlučnu ulogu imaju faktori socijalne sredine. Izmedu socijalnih faktora, značajnih za razvitak deteta, ističe se postupak roditelja, pre svega majkc, pri ishrani deteta, pri navikavanju na čistoću i disciplinu koja se 2abteva od deteta. A3i naročito važnu ulogu, kako pokazuju ispitivanja, ima obim pažnje i Ijubavi koja se ukazuje detetu. Ispitivanja pokazCiju da je najbolji uslov za razvitakzrele i zdrave ličnosd srdačan i topao odnos, ali i izvesna strogost u suzbijanju neželjenih reakcija detcta. £jOd značaja za razvitakličnosti jesu i razni d o g a d a j i u kasntjim etapama detinjstva. T a ko polazak u Školu prcdstavlja važan m o m e n a t , jer dolaskom u školu dete ulazi u novu sredinu u kojoj treba da se samostalno snalazi. A k o dete u rome ne uspe, ako ne uspe da saradeje sadrugom decom.ako dođe do neprijateijstva ili potcenjivanja od strane drugova, ro može dovesti do formiranja osobina, kao što su plašljivost ili sddljivost ili njima suprotnih osobina, kao Što su agresivnost i preterana težnja za isticanjem.
Mladalačko doba D r u g i važan period jeste mladalačko doba^Naročito su važnadva momenta u to doba; fizioioški razvitak i socijalni razvitak. U ovom periodu dolazi do naglogtclesnog razvitk a koji poćinjc sa jcdanaestom godinom i srnanjuje se naglo u šcsnaestoj godini, Dolazi do porasta visine, težine, sazrevanja seksualnih organa, javljanja sekundarnih polnih karakteriscika (kao što su'promene u glasu i u karakterističnim teiesnim oblicima za m u Škarce i i e n e ) j \ Problemi na koje nailaze dečak i devojčica u to doba razlikuja se u različitim društvima. { g b l c n o se kao najznaćajniji m o m e n a t u tom razdoblju ističe polno sazrevanje i neke vrste psihološke krizeu vezi s tim, Antropološki podaci, medutim, pokazuju da takvih psihičkih reškoćai kriza n e m a u svim društvenim zajednicama.U nekim je prelaz iz detinjstva u zrelo doba posrepcn, relativno lagan i bez konflikata. Za činjenicu šro je taj period mladosti u društvima zapadne civilizacije ispunjen sa vise kriza i sukoba, prcma mišljenju mnogih psihologa, nije jedini razlog u polnom sazrevanju nego i u tome što dečak i devojčica u to doba stoje pred više različitih i za njih tesko rešivih problema. jjVoblemi u tom periodu nisu izazvani jedino, a obično ni prvensrveno, seksualnim sazrevanjem. U to doba se razvijaveoma intenzivna tcžnja za nezavisnošću t samostalnošću i žclja da mladić j devojka budu prihvaćeni kao ravnopravni sudionici u raznim odnosima.Postoji, medutim,7avi$nost od roditelja i sredine i neiebcžnost da se prihvataju nji-
^JPJC period u kome nastaje i značajan intclcktualni i socijalni razvoj. Razvija se formalno operaciona inteligencija, kako se Pijaže izražava, u tom razdoblju. Karakteriše je razvijenost operisajija apstraktnim pojmovima i razvijanje hipotetičko-deduktivnog mišljenja, sposobnosd da se iz zamišljenih prctpostavki izvedu razne iogički moguće posledice. Razvijeni interes za društvene probleme i formiranje mnogih novih sociiainih stavova p o d s t i č u adolescenta da koristeći razvijene intelektuaine sposobnosu razmišlja i zaključuje o drušcvenim pitanjima, Ijudima i odnosima medu njima - izvodeći iz pretpostavki idejc za kojc sc emocionalno veoma vezuje. Istovremeno se uočava da u životnoj stvarnosti nema te dosledriosti koja se javlja u idejama, da postoji raskorakizmedu proklamiranih principa i vrednosti i stvamog ponašanja odraslih. O t p o r p r e m a autoritetu, izacvan već intenzivnom željom za nezavisnošću, dovodi usled toga do kritičkog stava ne samo prema roditeljima nego prema odraslima uopšte i institucijama koje su stvorili i održavaju. Zivo se teži da se nadu i shvatanja koja obcćavaju ostvarenje onakvog društva i onakviii odnosa koji se smatcaju boljim od onoga u kome živi mladi čovek J^fiuspeh 11 rešavanju brojnih problema koji se javijaju u tom periodu, a naročito neuspeh da se afirmiše i istakne, izaziva kod izvesnih mladih Ijudi p o j a v u agresivnosti i raznih drugih oblika destrukdvnogponašanjaili, opet,povlačenjeusebe i napuštanjeinteresaza drušrvo i društvena pitanja. Odnos razumevanja i tolerantnosti roditelja i sredine - sa koj i m ide uporedo postavljanje obaveza i odgovornosduskiadenih mogućnostima uzrasta, humanistička društvena shvatanja i norme, a prc svega, vlastiti napor da se neizbežno u to doba dileme i problemi reše — pomoći će ne samo da teškoće ne budu preteške ncgo i da taj period, bogat doživljajima i saznanjima,- postane pogodna osnova za formiranje potv p u n e i Zrele ličnosti. i ."
X>oba%relosti I Sledeće razdobijc naziva se pcriodom zrelosd. Njegova se približna gtanica možc odrcaiti do 60 godina, Još izmedu 20 i 30 godina kod većine pojedinaca dolazi do rešenja najvažnijih problema u individualnom životu čoveka (nalaženje trajnogzanimanja, ženidba i stvaranjeporodice). Rešenje ovih problema redovno izaziva izvesne promenc u osobinamaličnosti (razvijanje osećanja odgovornosti i ozbiljnije shvatanje života), Pcriod zrelosti koji čini najduže razdoblje u životu pojedinca odlikuje se maksimalnim razvitkom fizičkc snage i najvećom produkrivnošću u toku žrvota. M o g u se razlikovati uža razdoblja u t o m periodlt, Koja $c medusobno dosra razJbkuju. U prvom užem razdoblju ftzička snaga jc na vrhuncu. Aii ona vcć posie tridcsetih godina neznatno opada, a od pcdesetih mnogo brže, U to doba počinju i da znatno skbe čulne sposobnosti: slabije se čuju
visoki tonovi, razvija se dalekovidost kao sakonira pnjava, javljaju se smetnje u radu unu-
trašnjih organa. Menjaju se i interesovanja: shbi interesovanje za fizlcku aktivnost i uopšte za uprainjavanje raznolikih vrsta aktivnosrt, a raste interesovanje z.a odredenu vrstu aktivnostl i za staino i uže društvo.
(L)oba starosti — Poslednje razdoblje ćini staraćko doba, Kao što je pomenuto, već od pedesctihgodina poćinje osetno smanjenje sposobnpsti pojedinih vitalnih organa (organa za disinje, za krvotok, za protiavu.žlezda sa unutralnjim iučenjem, mišićTi ćula). A naroćito slabi funkcionisanje pojedinih organa iza šezdesetih godina, kad se, po pravtlu, javljaju slderotične pojave.Javljanje i širenje sklerotičnih pojava imaza posledicu smanjenje elastičnosti nervnog sistema i promene u mnogim psihičkim fiinkcijama. Smanjuje se sposobnost pimćenja i pojačava zaboravnost, teže sc snaiazi u novim siruacijama, težć menjaju navike. Treba, medutim, istaći da dušcvnc sposobnost^iakojjj^srna^^ no manjoj meri i znatno sporije nego EziČkč.U tom pogledu postoje t vclike individuai"he raztike. Novija istraživanja pokazuju da vcćina starijih Ijudi nije postala manje sposobna za vršenje različitih aktivnosti. Stariji ljudi doduše manje uspevaju u rešavanju za njih novih zadataka (zato i u rešavanju testova inteligencije), ali njihova sposobnosr shvatanja, rezonovanja i ocenjivanja ne opada znatno. Cak, kao šro pokazuju pojedina ispitivanja, sa starošću mogu ove osobine i da porastu kod pojedinaca, zahvaljujući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većoj ncpristrasnosti u donošcnju occna, Istraživanja pokazuju da i stari ljudi iznad 60 godina postižu dobru produktivnosr u industrijskom radu, Kod njih jc manje nesreća pri radu, jednomerniji je radni učinak, manje ima napuštanja posla. Ni opšta produkttvnost nije manja nego kod mladih ljudi, ako nije reč o poslu koji zahteva bržc reakcije. Slični su podaci i u vezi sa automobilskim nezgodama: iako mladi ljudi imaju bolje rezultate kad se ispituju njihove motorne reakcije (brzina reagovanja i uskladivanja pokreta), ipakje kod mladih ijudi postotaksaobraćajnih nesreća znatno veći ncgo kod starijih ljudi, čak i onih iznad 60 godina. Najteža prateća pojava starosti je povlaćenjeu sebe, otudivanje od okoiine, osećanjc suvišnosti i slabljenje interesovanjazapojave u najbližoj okolini. Ali to nisu neophodnc prateće osobine starosti. I pojedinci koji stare, kao i drušrvo, mogu mnogo doprineti da se i ove teškoćc starosti umanje. Važno je da se stari ljudi sami bore prottv tcndcncije povlaČenja u sebe, da nastoje da ostanu u što življem dodiru sa svojom okolinom, da budu zainteresovani za ono što se zbiva oko njih i što aktivniji. AJi još je važnije da postoji pravilan odnos društva prema starosti i taJcvo organizovanjc dmitvenogživota koje će omogućiti što duže aktivno učešće u njemu. Uostaiom, u interesu je i drušrva da se omogući što duže aktivno učešće pojedinaca u drušrvenom životu, tim pre što se sa napretkam civiiizacije znatno produžava Ijudski vek i što stari ljudi činc sve veći postotakstanovništva.
visoki tonovi, razvija se dalekovidost kao zakonita-pojava, javljaju sc smetnje u radu u n u crašnjih organa.Menjaju se i inceresovanja: slabi interesovanjc 7.a fizičku aktivnosc i uopšte za upražnjavanje raznolikih vrsta aktivnosti, a raste inrcresovanje za odredenu vrsru aktivnosti i za stalno i uže društvo.
Doba starosti ^ J ) Poslednje razdoblje čini staračko doba. Kao što jc pomenuto, vcć od pedcsctih godina. počinje osetno smanjenjc sposobnosti pojedinih vitalnih organa (organa za disanje, za lcrvotolc, za probavu, •žlezda. sa unurrašnjim. lučenjom, mišida i čula). A naročito slabi funlccionisanjc pojcdinih organa iza šezdesetih godina, kad se, po pravilu, j^vljaju sklerotičnt pojave Javljanje i širenje sklerotičnih pojava tma za posledicu smanjpftje elastičnosti nervnog sistemai promene u mnogim psihičkim funkctjama, Smanjuje se sposobnosr pamćenja i pojačava zaboravnost, teže se snalazi u novim situacijama^teže menjaju navikc. Treba, mcdutim, istaći da duševne sposobnosti, iako se smaiijujn, smanjuju s e u z n a t no manjoj m e r i i znatno sporije nego fizičke.U tom pogledu postoje iveUke individual-ne razlike. Novija istraživanja pokazuju da većina starjjih ljudi nije postala manjc sposobnaza vršcnje različitih aktivnosti. Stariji Jjudi dodijse manje uspevaju u rešavanju za njih novih aadataka (zato i u rešavanju testova inteligphcije), ali njihova sposobnost shvatanja, rczonovanja i ocenjivanja ne opadaznatno. Čak', kao što pokazuju pojedina ispitivanja, Sa starošću mogu ove osobine i da porastu kod,pojedinaca, hvaljujući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većoj nepristrasiiosti u donošenju ocena. Istraživanjapokazujudai stariljudiižnad 60 godina postižu dobruproduktivnost u i n d u strijskom radu. Kod njihje manjenesrcća pri radu,jednomerniji je radniučinnk, manje ima napušranja posla. Ni opšw'produktivnost nije manjanego kod mladih Ijudi, ako nije rcč o poslu koji zahtevabržp'reakcije, Slicni su podaci i u vczi sa automobilskim nezgodama*. iako mladi ljudi imaja bolje rezultate kad se ispituju njiliove motorne reakcije (brzina reagovanja i u s k l a d i v ^ a pokrcta), ipakje kod mladih Ijudi postotak saobraćajnih nesreća znacno veći nego k m scarijih Ijudi, čaki onih iznad 60 godina. Najteža praccefa pojava scarosci je povlačenje u scbe, otudivanje od okoline, oscćanje suvišnosti i slđoljenje interesovanja za pojave u najbližoj okolini. Ali to nisu neophodne prateće osoKne starosd. I pojedtnci koji stare, kao i drustvo, mogu mnogo doprincti da se i ove tplkoćc starosti umanjc. Važno je da sc stari ljudi sami borc protiv tendcncijc povlaćcpja u sebe, da nastoje da ostanu u što življem dodim sa svojom okolinom, da budu aajriteresovani za ono šro se zbiva oko njih i šco aktivniji. Ali još je važnijc da postoji pravi" lan odnos drušrva prema scarosti i takvo organizovanje društvenogživoca koje će omogućiti što duže aktivno učešćeu njemu. Uostalom,u interesu je t društva da se omogući šco duže aktivno učešće pojedinaca u društvenom živoru, tim pre što se sa napretkom civilizacije znatno produžava Ijudski vek i što stari Ijudi čine sve veći postotak stanovništva.
visold tonovi, razvija se dalekovidost kao zakonita pojava, javljajm se smetnje u radu unutrašnjih organa. Mcnjaju se i interesovanja: sJabi interesovanje za fizicku aktivnost i uopšte za upražnjavanje raznolikib vrsta aktivnosti, a rastc interesovanje za odredenu vrsru aktivnosti i za stalno i uže društvo.
j^DobJ^tarosti Poslednje razdoblje čini staračko doba. Kao što jepomenuto,već od pedesetih godina počinjeosetno smanjenje sposobnostipojedinihvitalnihorgana (o*ganaza disanje,za krvotok,za probavu, žlezda sa unutrašnjim lučenjem, mišića i čujđf. A naročito slabi funkcionisanje pojcdinih organa iza šezdcsetihgodina, btd se,p<3 pravtlu, javljaju sklerotične pojave.Javljanje i širenje sklerotiĆnih pojava ima za poslcdicu smanjenje elastičnosti nervnog sistema i promenc u tnnogim psihičkim funkcijama. Smanjuje se sposobnostpamćenja i pojačava zaboravnost, teže se snaJazi u noviny£ituacijarna, teže menjaju navike. Treba, medutim, istaći da duševne sposobnosff, iako s e s m a n j u j u , smanjuju scu znatno m a n j o j meri i znatao sporije riego fizičk^/U com pogledu postoje i vclike individualne razlike. Novija istraživanja pokazuju da^ećina starijih ljudi nije posrala manje sposobna za vršenje različitlh aktivnosti. Starijj/fjudi doduše manjc uspevaju u rešavanju za njih novih zadataka (zato i u-rcšavanju tesriJva inteligencijc), ali njihova sposobnosr shvatanja, re2onovanja i ocenjivanja ne opada tfnatno.'Čak, kao što pokazuju pojedina ispirivanja, sa starošću mogu ove osobine i da pprastu kod pojedinaca, zahvaljuiući njihovom većem iskustvu, većoj strpljivosti i većobtiepristrasnosti u donošenju ocena. Istraživanja pokazuju da i sta.6 ljudi iznad 6 0 godina postižu dobru produktivnosc u industrijskom radu. Kod njih ić manje nesreća pri radu, jednomerniji je radni učinak, manje ima napuštanja posla. Ni'opšta produktivnost nije manja nego kod mladih ljudi, ako nijc reč o poslu koji zalueva4jrže reakcijc. Slični su podaci i u ve2i sa auromobilskim nezgodama: iako mladi Ijudi ifnaju bolje rezultate kad se ispituju njihove mororne reakcije (brzina reagovanjaiusklad|Vanjapokreta),ipakje kod mladiJi ljudi postoiaksaobiaćajnih nesreća znatno veći nego kod starijih.Ijudi, čak i onih iznad 60 godina. Najteža pratećsr pojava starosti je povlačcnjcn scbc, otudivanje od okoline, osećanje suvišnosti i slabljenje interesovanja za pojave u najbližoj okobni. Ali to nisu neophodne pratcćc osobine'starosti. I pojedinci koji stare, kao i društvo, mogu mnogo doprineti da se i ove teškoćć starosti umanjc. Važno je da se stari Ijudi sami bore protiv tendencije povlaČcnja u sebe, da nasroje da ostanu u šco življem dodiru sa svojom okolinom, da budu zainteresovani za ono što se zbiva oko njih i što aktivniji. AJi još je vainije da postoji pravilan odnos drušcva prema starosti i takvoorganizovanje društvenogživota koje će omogućiti što dužc aktivno učcšće u njemu. Uostalom, u interesu je i drušrva da se omogući štft dui e aktivno učešće pojedinaca u društvenom životu, tim pre što se sa napretl
PlTANJA I ZADACI
1.Koja su četiri često razlikovana razdoblja u životu Čoveka?' KojL se posebni periodi razlikuju u okviru razdoblja detifojstva? 3. Koji sve momenti u razdoblju mladalačkog doba iza-zivaju probieme i dileme? 2.
•4. U čemu se izražava intelektualni i socijalni razvoj u p e r i o d u adolescen-
cije? • . 5. Navedite, na osnovu vta.st.itog iskustva i.na osnovu poznavaiija svojih drugova i drugarica, kakve su kaiaicteristike ponašanja i koji su najčešći problemi mladih ljudi vaseg doba. 6. Kada nastaje period zrelosti i šta ga karakteriše? 7. Koje sve promene u psihičkim funkcijama i u ličnosti nastupaju ša starenjem?
IISISTEMATSKIDEO Ov O P A Ž A N J E CVv U Č E N J E I PAMĆENJE
MIŠLJENJE OSEĆANJA
Motivacija 1 aktivni život Ličnost HRCTI •
^vU;..
w
Dosad smo razmatrali psiliički život i ponašanje kao jedinstvenu celinu, kao što i jeste u stvarnosti. Nismo posebno prikazivali pojedine psihičkc procese - kao što su opažanje, pamćenje i učenje, mišljenje, emocije 1 motivacije, ni pojedine vrste osobina ličnosti - kao što su remperament, karakterne osobine i sposobnosti. Kod čoveka se i ne odvijaju samo pojedini procesi i on ne pokazuje samo izolovane osobine. Covek uvekistovremeno i opaža i ocenjuje šta je opazio i razmišljao o tome, a ono što je opazio izaziva u njemu odredena shvatanja i podstiče ga na akciju. Svi ri doživljaji istovremeno su sastavni deo njegovog držanja 1 njegovih postupaka.Najzad, nema ni doživljaja koji ne bi bili uvek doživljaji odredenog čoveka, jedne određene ličnosti. Aii tako složenu pojavu kao što je ponašanje živih bića, a posebno ponašanje čoveka, mi ne bismo mogli proučavati i prikazivati samo u njenoj stvarnoj celovitosti. Zelimo li daupoznamo ponašanje i psihički život čovcka, mi moramo odvojeno razmatratipojedine strane toga ponašanja, pojedine vrste doživljaja i pojedine vrste osobina. Istovremeno, ako želimo da saznamo o zakonitostima ljudskog ponašanja, moramo do odredenog stcpena i da zanemarimo osobenost doživJjavanja i ponašanja pojedinaca i da obratimo pažnju na ono što je opšte i slično, U ovome delu knjige mi ćemo razmatrati pojedine psihičke procese. Pri takvom sistematskom izlaganju mogli bismo početi sa izlaganjem proccsa učenja i pamćenja ili procesa motivacije ili pak opažanja. Mi smo sc opredelili, kao što je to u mnogim pregledima psihičkog života čoveka učinjeno, za to da izlaganje počnemo sa prikazivanjem procesa opažanja, Rukovodili smo se pri tome time da su prvi odredeni i svesni psihički procesi u razvitku psiliičkog života živih bića oseri i opažaji, kao i rinie što su opažaji osnova i bitni sastavni deo učenja i pamćenja, mišljenja kao i motivacije i Ijudske akcije.
Saznajniprocesi Covek se utoliko uspešnije snaiazi u sredini u kojoj živi i utoLiko potpunije je savladava, ukoliko je više u mogućnosti da proširi i produbi svoja saznanja 0 njoj. Covek o pojavama i zbivanjima oko sebe stice saznanja preko saznajnih ili intelektualnih psihićkili procesa — opažaiijem. tičenjepi t mišljenjem. Osnovu svih ovih saznajnih procesa čini opažanje. Zahvaljujući čovekovoj sposobnosti da preko čulnih organa dobije podatke o svetu koji ga okružuje, ovaj musvet postajepristupačan ičovekjeu stanjuda zapažapredmete u svetu i njihova svojstva. Proces kojim postajemo svesni prisutnih predmeta, a na osnovu njihovog delovanja na čula, nazivamo opažanjem. M i bismo, medutim, imali veoma ograničeno znanje i veoma bismo se teško snalazili u svetu da se naše saznanje zadržava samo na opažanju. Zahvaljujući funkciji pamćenja i učenja mi smo u mogućnosti da obnavljamo u svesti ono što smo ranije opazili i da stičemo nova iskustva: da pamtimo 1 učimo, Koristeći se opažanjem i £amćenjem mi smo u mogućnosti da i dalje produbijujemo-svoje saznanje time što uočavamo razllke i sličnosti medu predmetima i pojavama i uvidamo odnose među njima, ukiatko što kod čoveka pored opažanja i učenja postoji i funkcija mišljenja. Ali i ovi složeniji oblici saznanja mogući su zahvaijujući torrte što nam opažanje daje matcrijal za procese učenja i mišljenja.. •v
Sta podrazumevamo pod V
o
Složenost opazanja Objektivan svet, kao što pokazuje fizika, nije ništa drugo nego stalno l
votinjske vrste, a posebno čovek> registruju preko čulnlh organa 1 zahvaljujući postojanju nervnog sisteraa ovo kretanje energije. FiziBco^hemiL ske_procese koji deluju na čulne organe i koje smo u stanju da svesno do^ivijTXQ_rtazivamo dražima. Reag;ovafrfe*na draži p o s r e d s t v o m culniJt organa čini osnovu naleg opažanja. Opažan[e se zato često~odreduje lcao neposredno saznanje predmeta 1 pojava posredstvom čula. Ali opažanje nije tako jednostavan proces kao šco bi na osnovu takvog definisanja moglo da se zaključi. Naprotiv, opažanje je složen proces. Opažanje uključuje u sebe više različitih procesa. Prejjvega, čovek ne r^^g^j^ ua svedraži na ko|e bi mogao da u datom trenu'tku reagujie. On je stalno izložen delovanju izvanredno velikog broja draži, a između tog velikog broja on stalno reaguje, na v m m a ngranirF.n Krnj. opaža s a i n n mali hroj H r a r i J ^ a _ druge draži ne reaguje, ne zapaža ih. O n vršj., drugim rečima, izbor ili se(J, lekciju izmedu draži koje u svakom trenutku deluiu na njegova čula. Aji i l—' one draži na koje rea^uje on prima na određem način. Ne prima ili svaku ZasebeTTikaoprostusumudraži nego ihprima 1 zapažakaoodređeriecellne. Tirnćellnama on daje na osnovu svoga iskustva odredeni smisao i opaža ih kao sasvim odreclene predmete i pojave u svojoj sredini. Opažanje je, dakle, složcn proces kojt se sastoji od izbora ili selekcije između draži koje deluju na naša čula, njiliovoo; organizovanja iLcelinil-tiimačenj^tih eeli-na,— Ponekad se doživljaji koje imamo u trenutku kad predmeti okolnog svera deluju na naša čula označavaju kao subjektivni odrazobjektivno đatili predmeta, pa se i opažanje ili percipiranje određuje kao subjektivno odražavanje objektivnog sveta preko čula. Međutim, treba imati na umu da opažanje nije nikad odražavanje u tom smislu da predstavlja prostu kopiju predmeta kao što bi bila slika nekog predmeta u ogledalu. Opažanje i doživljaj koji imamo kao rezultat opažanja, a koji nazivamo opažajem, zaista zavise u prvom redu od predmeta koji deluju na naša čula. Ako se ti predmeti bitno izmene, izmenićc se naši opažaji o njima. Ali opažaji ne zavise samo od predmeta i osobina predmeta nego zavise i od mogućnosti naših čula i našeg nervnog sistema da prime i registruju draži; kao i od razlicitih subjektivnih faktora, pre svega od našeg iskustva i naših potreba. Opažaj je, dakle, subjektivna slika predmeta koji deluje na naša čula, ali nije njihova neposredna i potpuna kopija. Zato bi, iako opštije, tačnije definisanie opažaja bilo: svest o predmetima i njjhnviTn ffvnjcrvtmg kada deluj>,t pepnsredno na naša čula.
101
\
Opažaji i oseti (
Kada na naša čula dcluju predmeti okoline i mi konstatujemo da je ono što \ zapažamo knjiga ili sto, automobil ilj ćovek - govorimo o opažajima. Ako, /— zahvaljujući čulima, konstatujemo postojanje samo nekog svojstva na pred\ ' metima oko nas, na primer crvene boje neke knjige ili jačinu zvuka koji pro\ izvodi automobil — govorimo o osetima. Ali kao što nema pojedinih svojstava predmeta izvan predmeta, nema redovno ni oseta koji bi bili van opažaja. Oseti se doživljavaju redovno u sa~ stavu opažaja.Mi možemo da obratimo pažnju na pojedino srvojstvo predmeta } na ton boje ili na jačinuzvuka. Ali u takvom slučaju mi namerno iz celine izdvajamo jedan njen deo. Proučavajući psihičke procese mi često tako i činimo jer to nam omogućava da potpunije proučimo proces opažanja. M i možemo u eksperimentalnoj situaciji stvoriti uslove za doživljaj oseta. Ako tankim, šiljatim predmetom, na primer dlakom, podražimo povišinu kožc, imaćemo oset dodira ili ako kroz uski otvor posmatramo crvenu površinu nekog predmeta, imaćemo oset crvene boje. Aii iako tako postupamo u proučavanju i u prikazivanju rezultata proučavanja opažanja i govorimo posebno o osetima i pojedinim njihovim vrstama i osobinama 5 treba da smo svesni toga da namerno i veštački izdvajamo pojedine momente iz celine.
Ilustrovaćemo to na jednom primeru. Svetlost se sastoji od elektromagnetskih talasa čija dužina nijeveca od 800 milimikrona (mikron je hiljaditi deo rnilimetraja milimikron hiljaditi deo mikrona), ni manja od 400 milimikrona. Svetlosni talasi od 400 do 800 milimikrona jesu draži na koje je oko osetljivo i koje nazivamo dražimaza yid, Ovi talasi proiaze kroz pojedine delove oka i dolaze do mrežnjače koja je sasravijena od nervnih ćelija.U mrežnjači se fizički proces (elektromagnetski talasi) pretvara u fiziološki proces, u nervno uzbudenje. Ovo nervno uzbudenje širi se nervnim putevima do vizuelne zone koja se nalazi u potiljačnim delovima moždane kore. Kad nervno uzbuđenje dopre u te delove, izaziva javljanje psihičke pojave koju nazivamo osetom.To može biti oset crvenog, žutog ili plavog, u zavisnosti od toga kolika je bila dužina elektromagnetskih talasa koji su podražili mrežrijaču oka i nervnim putevima, u vidu nervnog uzbuđenja, delovali na moždami koru.
Vrste draži i čnla Draži možemo razlikovati s obzirom na vrstu fizičko-hemijskih procesa, pa možemo razlikovati mehaniČkedraži, svetlosne draži, termicke i hemijske draži. Draži možemo razlikovati i prema poreklu, prema tome odalde dolaze. Prema ovome merilu možemo razlikovati: spoljašnje ^raii, koje sveta koji nas okružuje, i unutrašnje~3razi, kao što j u fizićkorhamiiske pro^iene unašem sojjstvenom telu. U t o k u razvitka živih bića formirali'su se posebni organi osetljivi na pojedine vrste draži. Qve organe podešene za primanje opažajnili draži nazivamo čuinim organima Covek ima veći broj čulrnlTorgana. Danas se razlikuje deset i više različitih čulnih organa. M o ž e m o ih razlikovati prema vrstama energije za koju su osedjivi i vrstama oseta koje preko njih doživljavamo. Tako se razlikuju čulo vida kao organ za primanje svedlosnih draži, čulo sluha za prijem odredenih vrsta mehaničidh draži, čulo dodira za prijem druge vrste mehaničkih draži, čulo mirisa za prijem odredene vrste hemijskih drazi, čulo ukusa za prijem druge vrste hemijskih draži, zatim čula za toplo, za hladno,za bol, za kinestetske, statičke i organske osete. Zahvaljujući postojanju različitih čulnih organa, mi razlikujemo različite vrste draži i imarno različite vrste (ili modalitete) oseta, a zahvaljujući ose :
tljivosti čulnih organa, mi možemo kod iste vrste draži zapaziti razllke u njenoj jačini i njenom kvalitetu.
Adekvatne i neadekvatne drazi Culni su organi posebno osetljivi na pojcdine vrste draži. Oni su naročito osetljivi na one vrste draži za čiji su se prtjem i formirali i razvili u toku evoiucije i prilagođavanja živih bica svojoj sredini. Medutim, culni organi nisu potpuno neosetljivi i na neke druge vrste draži, Oko je, na primer, pre svega osetljivo na eiektromagnetske talase. Ali ono je osetljivo i na mehaničku draž; i jači pritisak na oko izaziva doživljaj svetlosti. Eiektrično draženje izaziva kod svih čula javljanje oseta karakterističnih za pojedino čulo. Q n e draži zakoje čulo nije posebno prilagoženo a koje ipak izazivaju osete - doduše neodređene i nejasne - nazivamo neadekvatnim dražima šu miZza ^ E j ^ r p m ^ l e ^ H k g e d c t K n na kcje-jc-efig, p o pravilu, veoina os.etljivo. Nemački fiziologJ.Miler (J.Milier), polazeći od pojave neadekvatnih draži, formulisao je dve zakonitosti reagovanja čulnih organa: a) kad jedna ista draž deluje na raziičita čula — izaziva različite osete i b) kad različite draži deluju na isto čulo - izazivaju uvek isti oset. Objašnjavao je ove zakonitosti takozvanim zakonom o specifičnim energijama čula. O n je, naime, smatrao da različke draži delujući na odredeni čulni organ izazivaju oset karakterističan za taj čulni organ usled toga što nervna vlakna svake.određene vrste čulnih organa poseduju posebnu^ specifičnu energiju. Po njemu bi se nervni impulsi razlikovali prema tome u nervima kojih se čulnih organa javljaju.Mi danas znamo da se nervni impulsi ne razlikuju i da je razlog što mi imamo razlicite osete u tome što nervni impulsi dolaze do različitih centara it moždanoj kori. Miler je na osnovu pojave dapostoji reagovanje i na neadekvatne draži izveo zaldjučakda kvalltet naših osetazavisi od naše fiziološkc orgamzacijc a ae od objektivne stvamosti. M i putein oseta doznajemo o našem načinu reagovanja, navodio je Miier, a ne o spoljn j e m svetu.Takvo shvatanje naziva se fizioloikim idcalizmom. Ono predstavlja ncop r a v d a n i pogrešan zaldjučak, izveden na osnovu zanemarivanja r a z l i k e tzmedu reagovanja na adekvatnc i neadekvatne draži. T a razlika je veoma velika. Reagovanje na neadekvatne draži javlja se izuzetno i poviemeno i uvek je neodređeno. Reagovanje na
adekvatne draži javlja se redovno, po pravilu jejasno i zavisi od karakteristika draži, tj. od svojstava u objektivnoj stvarnosti. Upravo zato mi preko čula i putera oseta dobijamo obaveštenja o objektivnom svetu.
Pragovi draži Postoji posebna grana psihologije koja se bavi proučavanjem odnosa izmedu draži i oseta, Ova se oblast naziva psihofizikom. M e d u ostaiim problemima psihofizika se bavi istraživanjem odnosa izmedu jačine draži i jaČine oseta izazvane dražima. Ispitivanjem je utvrdeno d a j e potrebno da draž ima odredenu jačinu da bi moglo doći do oseta. D r a ž mora da dostigne izvestan intenzitet da bi izazvala oset. Taj najmanji intenzitet draži koji je potreban da bi došlo do oseta naziva se apsolutmm jpragom draži. NaŠa čulasu veoma osetljivi organi i reagujupo pravilu već na veoma male intenzitete draži.Tako, na primer, već milioniti deo litra neke mirišljave materije u j e d n o m litru vodc može da izazove oset mirisa. M i smo danas u mogućnosti,zahvaljujući izgradenim psihofizičkim metodama, da relativno pouzdano merimo apsolutni prag draži. C i m je manji prag draži, osetljivost čula je veća, a čim je prag draži veći osetljivost čula je manja. Kao što je potrebno kako bi došlo do oseta da draž ima odredeni intenzitet, isto tako je potrebno da bismo osetili razliku u intenzttetu da za odredenu meru poraste intenzitet draii, Mi ne osećamo svaki nego samo određeni priraštaj draži. Na primer, ako se nalazimo u osvetljenoj prostoriji u kojoj gori više sijalica, čija ukupna jačina iznosi nekoliko stotina sveća, mi nećemo zapaziti da je osvetljenje pojačano ako u sobu unesemo jednu zapaljenu sveću. Ili, ako držimo u ruci teret od j e d n o g ldlograma, kad mu dodamo dva grama, mi nećemo osetiti da je.teret teži. Da bismo osetili razliku u intenzitetu, draž mora da porastc za određeni postotak ranijeg njenog intenziteta. Ovaj priraštajjdraži koji je potreban da bismo ga primetili, naziva se pragomrazlikeiHBiterencijiaLmm p r a g o m drazi.
(J)- Veberov i Fehnerov zakon Naročito zasiužni za upoznavanje veze između jačine dfaži 1 jačine oseta jesu naučnici Veber i Fehner. Nji'ma pre svega dugujemo za i danas veoma
često korišćenje merodeza ispitivanje apsolutnog i diferencijalnog praga. NjLhova posebna zasluga je u tome što su utvrdili zakonit odnos izmedu porasta draži i porasta oscta. Veber je na osnovu velikog broja merenja prvi utvrdio da postoji stalan odnos izmedu jačine draži i priraštaja draži koji je potreban da se prlmeti razlika u jačini. On je konstatpvao da je uvek isti odnos izmedu draži i priraštaja koji je potrebno dodati dajjismo doživeH novjntaozltet draži. Ako ie, na pnmer, potrebno svetlosti jaćine od 100 sveća dodati jednu sveću da bismo primetili da je osvetljenje jače, svetlosti od 200 sveća potrebno je dodati dve sveće, svedosti od 300 sveća tri svece, od 800 sveća osam sveća. Uvek je odnos izmedu ranijeg intenziteta i dodatnog priraštaja isti; uvekje 1/100. ., Fehner, koji je produžio Veberova istraživanja i potvrdio zakonitost koju je Veber našao, izrazio je ovu zakonitost formulom ^ ^ r 4 ^
U ovoj formuli d! predstavlja priraštaj intenzitetaj /predstavlja raniji intenzitet draži, a Kpredstavlja jedark stalan broj. Qva zakonitost naziva se Veberovim zakonom. Fehner i kasniji istraživači utvrdili su da je za pojedine vrste čula takav stalan odnos između priraštaja (koji je potrebno dodati da bi se osetila razlika) i ranije draži razliČit. Ovi brojevi kojima se izražava takavstalni odnos za pojedine vrste osećaja čula nazivaju se Veberovim konstantama. Za vid je ta konstanta oko 1/100 (tačnije 1/60-l/90),zasluh oko 1/6 (1/3-1/11). M n o g o se tačnije i preciznije može odrediti ovaj stalni odnos kad se pored vrste draži nnvedu i drugi uslovi.Takve precizne vrednosti jesu na primer: za svetlost jačine oko 1 000 fotona ....
1/63
za zvukjačine 100 dedbela i frckvencije 1 000 ciklusa
1/11
za ukus slanog od 3 mola na litar za prrtisak na koži od 5 grama na kvadrami milimetar
•
1/5 1/7
za teret koji se ocenjuje dizanjem ruke, a težakje 300 grama
1/53
za miris gume od 200 olfakta
1/10
Fchner je dalje razvio Veberova istraživanja. On je dao ne samo ime zakonitosti koju jc utvrdio Vcber, nazvavšije Veberovim zakonom,nego je pokušao da tuzakonitostjoš precizntje izrazi. Pošao je od pretpostavke da sc jačina oseta svaki put kad se doživi novi, je-
dva primetno drugačiji oset od prethodnoga, povećava za isti intenzitet. D r a ž mora porasti za odredenu jačinu da bismo imali novi,jači oset, i mora utoliko više porasri u intenzitetu ukoliko je prethodna draž bilajača. Oseti, medutim, smatraoje Feliner.rastuuvek za jednak intenzitet. Oni rastu iinearno ili u aiitmetičkoj progresiji. D r a i i koje moramo povećati da bismo primetili novi jači oset rastu po geometrijskoj progresiji. Budući da je odnos izmedu aritmetičke i geomcrrijske progrcsije logaritamski odnos, Fehner je izveo zaldjučakda je intenzitet oseta jednak logarirmu intenziteta draži koja deluje na čulni organ. Ovaj zaključaknazvan jc Fehncrovim zakonom. Ispitivanja su pokazala da Veberov i Fehnerov zakon važe samo za draži srednje jačine, a da ne važe za veoma slabe i veomajake draži. Ali iako imaju ograničeno važenje, ti zakoni otkrivaju veoma značajnu pravilnost psihičkog života. Po mišljenju mnogih,ovi zakoni važe ne s i m o za oblaist jednostavnih opažaja nego i 2a ocenjivanje razlika u veličini i složenijih likova, a po neldma i u drugim oblastima psihičkog života, pre svega u oblasti motivacije. Zasluga ova dva istraiivača, a posebno Fehnerova, ne leži, medutim, samo u urvrdivanju ove važne zakonitosti psihičkog života. Oni su veoma zaslužni za razvitak naučne psihologije u o p š t e . T r a ž e d postupke za ispitivanje odnosa izmedu jačine draži i jačine oseta, oni su pokazali da je u istraživanju psihičkih pojava merenje mogućno i da prcdstavlja način najpouzdanijegotkrivanjazakonitosti i u oblasri psihičkogživota. PosebnojeFehnerova zasluga što je našao uspešne načine merenja odnosa izmedu jačine draži i oscta, danas poznate kao psihofizičke merode. Ove metode se i danas uspešno primcnjuju i dalje razvijaju.
Adaptacija i senzibilizacija Čulni organi menjaju osedjivost kad su duže vreme u akciji ili pod uticajem aktiviranja drugih čula. O v o menjanje osedjivosti čulnih organanazivamo adaptacijom i senzibilizacijom. Pod čulnom adaptacijom podrazum&vanjopj^irnenii u oserljivosti čula, redovno s m a n j e n j e njegove osetljivosti, usJed d u z T a l ^ v n o s t i (stimula"čij?7"-riila Samo kad je reč o čulu vida, pod adaptačijom se podrazumeva i smanjenje i povećanje osctljivosti. Kod ćula vida, naime, razlikujemo adaptaciju na s v e r i o i adaptaciju na tam u . U slučaju adaptacije na svetlo dolazi do smanjenja osetljivosti usie"d boravka u osvetljenom prostoru. Prilikom adaptacije na tamu javlja se z n a t n o povećanje osedjivosri čula vida. D o adaptadja na tamu dolazi kad iz osvedjene udcnio u mračnu prostoriju. U tom slučaju u početku ne vidimo ništa, a postepeno se naša osedjivost povećava i mi vidimo sve vtše. Dolazi do povećavanja osetljivosti čula vida koje traje 3 0 - 4 0 minuta, iza kog vremena se postižc maksimaina osetljivost. Pojavu adaptaciie i m a m o g o t o m k a 4 - 3 v t h čulnih oi^aiia. iCod nckih vcču, kod nekih manju. Adaptacijajeveomavelika kodčula dodira.Kod coga čula dolazi posle delovanja jačih draži u toku izvesnog vremena gotovo do gubitka osetljivosti. Jaka je i kod čula za
VJ toplo i hladno; vodau koju ulazirno izglcda nam uprvom trenutku neizdrživo vrcla ili ne5
izdrživo hiadna, a posle izvesnog vremena podnošljiva. Slaba je adaptacija u oblasti siuha; brzo se odvija, kratko traje t malo se menja osetljivost. Kod bola, smatra se, nema uopšte adaptacije. O senzibilizaciji govorimo kad usled detovanja draži na jedan čulni organ dode do povccanja osetljivosti drugog čula. Sovjetski naucnik Lazarev pokazao je pojavu šenzibilizacije sledećim ogledom. Na slušaoce jc delovalasiušna dražjediiolikogi blagog intenziteta. Kad je u odrcdcnim razmacima uz slušnu draž davao i svetlosne draži (delovao je na čulo vida), slušna drnž se čula čas jace čas slab'iic, zavisno od vrste draži za vid. Izrazitu pojavu scnzibiiizacije imamo u slučajevima kld podražavanjem čula za dodir ili proprioceptivnih čuln (posredstvom kojih saznajemo za pokreteu pojedinim delovima tela) d o k z i do povećanjavidne ili slušne osćdjivosd. Ovakvu formu senzibilizacijc u praksi često koristimo kad se u stanju umora ili pospanosti umivamo h k d n o m vodom ili izvodim o lake gimnastičke vcžbe da hismn se osctili svežijim i da bismo bolje videli i čuli. PlTANJA I ZADACI 1. K o j i su o s n o v n i intelektualni procesi i kakva j e njihova u l o g a u saznavanju? 2 . U č e m u j e složenost o p a ž a n j a i koje sve p r o c e s e o p a ž a n j e uključuje? 3. O d čega zavisi sadržaj opažaja?
4. Kakva je razlika izmedu opažaja i oseta? 5. K a k o nastajc oset? 6. K o j e vrste draži postoje? 7. S t a proučava psihofizika? 8. Sta sc p o d r a z u m e v a p o d a p s p l u t n i m a šta p o d relativnim p r a g o m draži? 9. K o j u j e zaIcoh.itost''o veži iziriedu diraži i o s e t a u t v r d i o Veber i k a k o j e tu zaitonitoštdzrazioPeHher? j:|S
