Oпшта лингвистика I. Гпдина Студијска група Руски језик Прпф.др Лариса Чпвиё
Литература • Bugarski, Ranko, Uvod u opštu lingvistiku. Beograd, 2009. • Ивиё, Милка, Правци у лингвистици. Седмп издаое. Библиптека 20 век, Бепград, 1994. • Радпванпвиё, М., Спциплингвистика. Другп изд. Коижевна заједница Нпвпг Сада, 1986. • Спсир, Фердианд де, Општа лингвистика. Другп изд. Бепград: Нплит, 1977. • Рефпрматский, Введение языкпзнание,Мпсква, 1996.
Cадржај предмета • • • •
1. Лингвистика и оен предмет 1.1.Местп језика у људскпм живпту 1.2.Битна свпјства језика 1.3.Језик и гпвпр
• • • • •
2.Функције језика 2.1.Језик и кпмуникација 2.2.Језик и мисап 2.3.Језик и стварнпст 2.4.Ппдела језичких функција
• • • • •
3. Евплуција језика 3.1.Ппреклп језика 3.2.Настанак и развпј писма 3.3.Истпријске прпмене у језицима 3.4.Језички развпј ппјединца
• • • • •
4.Типпви језика 4.1.Језици у свету 4.2.Језичка српднпст 4.3.Језички типпви 4.4.Језичке универзалије
Cадржај предмета • • • • •
5. Језик, култура и друштвп 5.1.Језик и друге друштвене категприје 5.2.Вишејезичнпст 5.3.Превазилажеое језичких разлика 5.4.Ставпви према језику
• • • •
6.Ппшта структура језика 6.1.Језички знак 6.2.Функципнисаое језика кап система знакпва 6.3.Језичкп стваралаштвп
• • •
7.Фпнетика 7.1.Гпвпрни пргани 7.2.Гласпви
• • • •
8.Фпнплпгија 8.1.Фпнема 8.2.Гпвпрни низ 8.3.Графплпгија
• • • • •
9.Граматика 9.1.Граматички пднпси 9.2.Граматичке категприје 9.3.Граматичке врсте речи 9.4.Приступи прпучаваоу граматике
Cадржај предмета • • • •
10.Мпрфплпгија 10.1.Мпрфеме 10.2.Мпрфплпшка структура речи 10.3.Твпрба речи
• • • • •
11.Синтакса 11.1.Синтаксичке јединице 11.2.Синтаксичке кпнструкције 11.3.Синтаксичке функције 11.4.Синтаксичке транфпрмације
• • • •
12.Лекcикплпгија 12.1.Речи и лексеме 12.2.Структура речника
• • • •
13. Семантика 13.1.Значеое речи 13.2.Значеоски пднпси меѐу речима 13.3.Значеое реченица
• • • •
14.Прагматика 14.1.Гпвпрни чинпви 14.2.Структура разгпвпра и текста 14.3.Ретприка и стилистика
• • • • •
15.Раслпјаваое језика 15.1.Језик, дијалект и спциплект 15.2.Језичка нпрма и стандартизација 15.3.Коижевни језик 15.4.Функципналнп диференцираое и језичка култура
ОПШТА ЛИНГВИСТИКА Синхронијска, дијахронијска, упоредна МИКРОЛИНГВИСТИКА (УНУТРАШЊА ЛИНГВИСТИКА)
предмет
Србистика Кроатистика Русинистика Сорабистика
Фонетика фонологија
Настава језика
Звук фонема
Израда речника
Лексика
Дешифрирање текста
Фразеологија
Отклањање реч лексема фразеологизам говорних мана Творба речи
Компјутерски морф морфема језик Морфологија врста речи
Синтакса синтагма реченица текст
Транслатологија
Математичка лингвистика
Палеославистика
Математичка лингвистика
Словенистика
Компаративна лингвистика
Македонистика
Експeриментална лингвистика
Бугаристика
Примењена
Психолингвистика
Полонистика
Теоријска
Социолингвистика
Романистика
Математизација
Бохемистика
Експеримент
Германистика
Поређења
Англистика
циљ
методе
Русистика
МАКРОЛИНГВИСТИКА (СПОЉАШЊА ЛИНГВИСТИКА)
Наставак • Дескриптивна или синхрпнијска • Дијахрпнијска лингвистика • Уппредна или кпмпаративна
• - са станпвништва оихпве структуре • - из перспективе оихпвпг развпја • - у циљу ппреѐеоа
2.Функције језика 2.1.Језик и кпмуникација • 2.2.Језик и мисап • 2.3.Језик и стварнпст • 2.4.Ппдела језичких функција
Функције језика •
• • • • •
•
Јакпбспн (Јакпбспн., Р., 1966, ст:16) је дефинисап шест лингвистичких функција кпје веже за све пблике ппштеоа, без пбзира на средства ппштеоа или пренпсипца ппруке: Референцијална (предметна) функција је пснпва кпја пдреѐује пднпсе измеѐу ппрука и предмета на кпје се пва пднпси ( ппис неке ствари или некпг дпгаѐаја) Емптивна функција пдреѐује пднпсе измеѐу ппруке и оенпг ппшиљапца (например, изражаваое радпсти, љутое, страха) Кпнативна функција пдреѐује пднпсе измеѐу ппруке и оенпг примапца Ппетска или естетска функција представља пднпс ппруке са сампм спбпм ( у коижевнпсти нпр. стилизација, симбплизација, рецетпваое песме) Фатичка (кпнтактна) функција тражи да пптврди, пдржи или прекине ппштеое, а пбухвата знакпве кпји превасхпднп служе да се усппстави, прпдужи или прекине ппштеое, да се прпвери да ли веза функципнише, да се привуче или пдржи сабеседникпва пажоа (нпр, прпвераваое да ли се чују) Металингвистичка функција има за циљ да се пдреди смисап знакпва за кпје ппстпји ппаснпст да не буду схваёени пд примапца, тј. пна упуёује да се за пдреѐени знак кпристи кпд кпји му даје смисап.
• • • • • •
Akumulativna – funkcija čuvanja i prenošenja Apelativna - obradanja Deiktička – funkcija ukazivanja kognitivna – saznajni, spoznajni prezentativna- predstavljanje Voluntativna funkcija - funkcija uticanja na primaoca
• OSNОVНA FUНKCIJА ЈEZИКА - КОMУНИКАTИВНА
Функције језичких јединица • Звук – Фонема • Морфема
Реч Реченица
• Перцептивна – сигнификативна • Деривациона, релативна и семасиолошка • Номинативна • Граматичка (врста речи) • Комуникативна
Језик и мисао 1.тенденција одвајање језика од мисли 2.тенденција изједначавање језика и мисли Језик и мисао су јединство, јер без мисли нема језика, и мисао не постоји без језика
- Језик Лингвистика Реч (заменице,властице именице, узвици )
Реченица
- Мисао Логика Појам Суд
(упитне, подстицајне-намерне)
Чланови реченица
Елементе-чланове суда
Језик и кпмуникација •
Verbalna komunikativna sredstva predstavljaju jezičku interakciju između učesnika u komunikaciji. Verbalna komunikacija se ostvaruje pomodu sistema znakova, od kojih je najvažniji jezik, kao najsloženiji među postojedim sistemima znakova. Osnova za obavljanje verbalne komunikacije je korišdenje lingvističkih sistema – jezika ”za oblačenje informacije u simbolsko ruho”.
•
Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomod određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu po postojedim pravilima gramatike. Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem. Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna.
Langue - parole •
• • • • •
Dihotomiju jezik – govor (langue - parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75.), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije - jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje-više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguda. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojade i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.
langue - parole • Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20.) Zahvaljujudi jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogudava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.
Језик и стварност • Снег - за Ескиме • Камила за Бедуине • Термини сродства • Пас (верност- за Русе, Србе; леност – за Белорусе; псовка – за Киргизе. •
Прати косу – мыть голову, ситне очи – маленькие глаза, очешљати се - расчесать волосы, ударити шаком – ударить рукой
• Црвено - Za Rimljane crvena zastava je bila znak za borbu. Egipćani su se smatrali crvenom rasom i bojali su svoja tjela u crveno da bi to istakli. U Rusiji crveno znači prekrasan. Boljševici su koristili crvenu zastavu tako da je crvena postala simbolom komunizma. U Indiji crvena je simbol vojnika. U Južnoj Africi crvena je boja žalosti. U Kini crvena je boja dobre sreće i koriste je za vrijeme praznika ili vjenčanja.
ЈЕЗИЦИ У СВЕТУ • Данас постоји близу 6.000 језика • око 200 језика има више од милион носилаца • само на 32-језика говори више од 50 милиона људи • На мандаринским језику говори 850 милиони људи • шпански 332 мил. • eнглeски 330 мил. • хинду 300 мил. • арапски 200 мил. • бенгалски 190 мил.
- португалски 190 мил. - руски 170 мил. - јапaнски 125 мил. - немaчки 100 мил. - француски 72 мил.
•Али енглески – главно средство међународне комуникације
Породице језика Индоевропски језици
Угро-фински језици
Семито –хамитски језици
Монголски језици
Дравидски језици
Кинеско- тибетски
Кавкаски језици
Аустралијски
Турски језици
Палеафрикански
Индоевропски језици представљају једну од највећих језичких породица. Њу чине: •
•
•
- индијска група, која обухвата староиндијски или ведски језик (мртав језик) и живе језике: санскрит (из IV века п. н. е., данас живи углавном у књижевности), хинди, урду, бенгали, пенџаби, ромски (цигански) и др.; - иранска група, која обухвата мртве језике староперсијски и авестијски, и живе језике: персијски, курдски, таџички, авганистански и др.; - германска груиа, која обухвата источногерманске језике (готски, вандалски и бургундски - сва три су мртви језици), северногерманске (шведски, дански, норвешки, фарерски) и западногерманске језике (енглески, немачки, холандски, фламански, африкаанс (мешавина немачког и холандског), јидиш);
•
•
- италска група, која обухвата неколико мртвих језика - латински, оскијски, умбријски, далматски и др. (латински је ипак жив као језик римокатоличке цркве и државни језик Ватикана), и живе језике, који су се развили из вулгарног (народног) латинског: шпански, каталонски, португалски, француски, окситански (провансалски), италијански, сардинијски, реторомански, румунски, молдавски и др.; - келтска група, која обухвата галски (мртав језик), корнвалски (мртав језик), бретонски, велшки, ирски, шкотски и др.;
•
•
словенска група, која обухвата западнословенске језике: полапски (мртав језик), пољски, лужичкосрпски, чешки, словачки; источнословенске језике: руски, белоруски, украјински; јужнословенске језике: старословенски (мртав језик), српски/хрватски, словеначки, македонски, бугарски; поред тога, постоји и неколико словенских књижевних микро језика: русински, молиски, градишћанскохрватски и др.; - балтичка група, која обухвата мртве језике - пруски, јатвјашки, гољадски; и живе језике литавски и летонски;
• - грчка група, која обухвата •
•
• • • • • •
старогрчки са његовим дијалектима, средњогрчки и новогрчки; - анадолијска група, која обухвата мртве језике хетитски, лувијски, ликијски, лидијски и др.; - тохарска група, која обухвата мртве језике тохарски А и тохарски Б; - јерменски језик; - албански језик; - трачки (мртав језик); - фригијски (мртав језик); - илирски (мртав језик) и - венетски (мртав језик).
ТИПОЛОШКА (МОРФОЛОШКА) КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА ФЛЕКТИВНИ ЈЕЗИЦИ (индоевропски језици, )
спољна и унутрашња флексија (Део корена сраста са афиксом).
1. корен се мења у фонемском склопу: на столе 2. афикси са неколико граматичких знач.:
на столах -Д.п ; мн. ч.; 3. афикси нису стандардни: столу, пути. Аломорф именице на –а у ген. мн.: -â (ženâ),-î(patnjî), -ǔ(ruk ǔ)
4. афикси се додају на основу која се не употребљавају самостално: [стол`]- столе 5.корен+ афикс= сажимање богатство [багацтва] или дете, детињство, дечји
Аглутинативни језици угрофински, монголски, турски, афрички језици начин исказивања граматичких значења
аглутинација
1. корен се не мења у фонемском склопу: 2. афикси су једнозначни: га-лок., лар - мн.ч., ларга 3. афикси су стандардни:Китаблар 4. афикси се додају на самосталну реч:
ат -ты -лар-ым-га-моим всадникам ат -ты -лар-ым- -мои всадники ат -ты -лар -всадники ат-ты-всадник ат-лошадь 5. корен + афикс= лепљење:
:
Аглутинативни језици (угрофински, монголски, турски, афрички језици) • Корен + морфеме:
• Префикси + корен
• Казахски: ара (тестера)
•
Јед. N. ара D.ара га • (доследан синхронизам
Мн. ара лар ара лар га вокала)
• Мађарски, фински, естонски -није доследан синхронизам вокала. -Могу да се лепе и заменице Фински: talo – kuća, taloni – moja kuća, talosi – tvoja kuća, talonsa- njena kuća.
• •
Свахили (Танзанија, Занзибар, Кенија, Уганда) – само корен, напр. Toto-nije posebna reč, samo koren Mtoto – dete. Watoto – deca, kitoto- dečji.
Коренски (аморфни)језици • Прототип - кинески • Таи – језик Тајланда • Вјетнамски • Енглески има понекад особине коренских језика : -Има много једносложних речи - Изгубио је флексију
• Једносложни корен • Тон има диференцијалну функцију (кинески 4:ма-мајка, коњ, грдити, да ли) кантонски кинески 5, вијетнамски 6) • Основни граматички критеријум је место речи у реченици. Од тога зависи не само функционална вредност, већ често и значење
Јапански • Има врло специфичну структуру, која је подређена конвенцији која произилази из социјалне структуре. • Има 4 подјезика: • • • •
1.- неутралан за науку 2.- за обраћање себи равном 3.- за обраћање нижима од себе 4.- за обраћање вишима од себе
Инкорпоративни језици (индијански, полиазијатски, ескимски) • Све што чини фразу или реченицу сраста у једну реч: ескимски и један од индоевропских подсећа на њих (немачки) • Чукотский язык – Тымэйӈылевтпыгтыркын (t-ə-mejŋ-ə-levt-pəγt-ə-rkən) — У меня сильно болит голова. (Скорик 1961: 102)
• В одном слове содержится пять морфем, три из которых являются корневыми. • Пример осмoстeпeнe деривацiјe у eскимском јeзику – igdlo-ssua-tsia-lior-fi-gssa-liar-qu-gamiuk – дом-большой-довольно-изготавливать-место-быть-идти-велетькогда.он.его, – «Велев ему пойти туда, где строился довольно большой дом».
ЈЕЗИК И ДРУШТВП •
Језик настаје и развија се, врши кпмуникативну, експресивну, акумулативну и др. функције. Језик функципнише самп у кплективу. Према тпме, функципнални аспект језика мпже се разматрати самп акп се узму у пбзир спцијални фактпри. Однпс језика и друштва један је пд значајних прпблема лингвистике. • У истприји лингвистике ппстпје два мишљеоа: једни научници сматрају језик класнпм ппјавпм, други – спцијалнпм ппјавпм, јер језик функципнише самп у друштву, а друштвп не ппстпји без језика. Језик не самп ппмаже цивилизацији, пн је пдраз живпта једнпг нарпда, свпјеврстан сппменик културе.
ЈЕЗИК И ДРУШТВП ЈЕЗИК И КУЛТУРА
Етнплингвистика •
• •
Етнплингвистика је деп лингвистике кпји прпучава етничке и лингвистичке фактпре. Прпблем измеѐу језика и етнпса (културних и свакпдневних живптних карактеристика нарпда) укључује следеёа питаоа: језик и етничка заједница, језик и етнички прпцеси, језик и сампсвест. Језик је најважнији услпв за фпрмираое етничке заједнице. Етничка заједница је скуп људи на пдреѐенпј теритприји кпји су узајамнп ппвезани спцијалнп-екпнпмским пднпсима. Етнички карактер језика је псеёај матероег језика. Сваки нарпд има индивидуални аспцијације сликпвитпг мишљеоа /Анютины глазки, данинпё (срб.), арвачка
(русин. пд маѐарске речи -сирпёе, или дяблпвп пчи - ѐавпље пчи; violatricolor (lat.) – трпбпјна љубичица; evergreen (eng.) – zimzelen ( srb.) – вечнпзеленый (рус); железничка станица – впкзал, station; vikindica, letnikovac (srb.) – дача/
Спциплингвистика •
• •
• •
Спциплингвистика је сппј лингвистике и спциплпгије. У центру пажое су нпсипци језика. Метпде истраживаоа су анкетирпваое, статистичке метпде, пппис станпвништва. Спциплингвистика је деп лингвистике кпји прпучава узрпчни везе измеѐу језика и чиоеница друштвенпг живпта. Спциплингвистика прпучава какп спцијалне чиоенице утичу на функципнисаое језика, на језичку структуру, и какп језици утичу један на други. Важнп питаое спциплингвистике је питаое шта сматрати у језику спциајлним: или оихпву везу са екстралингвистичким фактприма или прирпду језика. Најближе истини је тврдоа да је пп прирпди језик спцијална ппјава. Треба узети у пбзир да систем језика није ппдједнакп спцијалнп услпвљен на различитим нивпима. Акп лексикп-семантички нивп има пчигледну везу са живптпм друштва, пнда фпнплпшки нивп има максималнп ппсредну везу.
Језичка ситуација • Pod jezičku situaciju mogu se podvesti: Socijalni uslovi funkcionisanja jezika Пblasti u kojima funkcioniše jezik и Sredine u kojima funkcioniše jezik • U socijalne uslove postojanja jezika spadaju: socijalno-ekonomske formacije, oblici etničkog jedinstva, nivo suvereniteta određenog naroda, nivo njegove kulture, kao i njegovo brojčano stanje.
Oblasti i sredine u kojima funkcioniše jezik •
•
•
Oblasti u kojima funkcioniše jezik predstavljaju jednu od najvažnijih komponenata jezičke situacije. Oni zavise od teme komunikacije, od vremena i mesta, od oblasti društvene aktivnosti. Među najvažnije svere spadaju: privredna svera, društvenopolitička, svakodnevnog života, nauke, kulture, masovne informacije. Pregled svera upotrebe nije strogo određen bilo kakvim kanonom i u odnosu na konkretni jezik može ih biti više ili manje. Sredine u kojima se ostvaruju osnovne komunikativna funkcije jezika mogu biti: unutar socijalno zatvorene grupe, unutar neke naseobine ili čitavog regiona, unutar privremenog okupljanja ljudi, pa sve do čitavog naroda. Funkcije jezika, oblici njegove upotrebe, sredine i svere u kojima se ovaj realizuje, karakter uzajamnog delovanja predstavljaju osnovne pojmove sociolingvistike.
Jezička norma •
Bilo koji jezik javlja se se u ovom ili onom obliku postojanja kao konkretna istorijska i socijalna norma. • Jezička norma to je sveukupnost ustaljenih, tradicionalnih elemenata jezika, istorijski izabranih koje je potvrdila društveno - jezička praksa. • Jezička norma se odlikuje mogudnošdu izbora, ustaljenošdu, obaveznošdu. Mogudnost izbora se manifestuje na taj način što svaka jezička norma realizuje na sebi svojstven način mogudnosti jezika i na razne načine fiksira spoznajnu aktivnost ljudi. I upravo stoga ona je sposobna da razvije razne varijante jezika. Ustaljenost se sastoji u tome da se norma manifestuje u svesti i praksi svih članova datog kolektiva kao nešto zajedničko, prenosedi se sa jedne generacije na drugu. Ona obuhvata jezičku kompetentnost govornih lica, koje razdvaja vreme, mesto, socijalni status. Ustaljenost ujedno znači i očuvanje jezičke tradicije. Obaveznost jezičke norme nisu rezultat unutrašnjih manifestacija jezičkog sistema, ved izvanjezičkih potreba. Sve ono što je priznato od strane društva je ne samo obavezno, ved u isto i pravilno . Например, фенпмен, мизерный, твпрпг; majkе mi, анализирпвати аназирати је нпрма, пна је бпла дппустива а сад препвладава
Vrste jezičke norme •
Vrste jezičke norme su uzus, književni(standardni) jezik, stilovi jezika.
•
Uzus je elementarni oblik postojanja i funkcionisanja jezika , sveukupnost svih realnih upotreba jezika. Uzualna norma se može uočiti u dijalektima, govorima i u žargonu. Ona je takođe svojstvena i različitim oblicima kolokvijalnih oblika jezika. Raznovrsnost i promenljivost uzusnih normi ukazuju na tri ravni jezika: istorijsku (hronološku), prostornu (arealnu) i socijalnu. Književni (ili standardni) jezik je obrađeni i reprezentativan oblik jezika jednoga naroda. Književnojezička norma je promenljiva veličina. Njena uloga u razim istorijskim uslovima je različita, ali ona uvek predstavlja nešto zajedničko među svim manifestacijama jezika. KJ se odlikuje pisanim oblicima koji su normirani i obavezni za sve nosioce datog jezika. On se se koristi u svim sferama komunikacije, te je stoga KJ stilistički izdiferenciran:. Stilovi jezika (ili funkcionalni stilovi) su komunikativne ili funkcionalne varijante jezičke norme.
•
•
Jезик и нација • Osnovni oblici ljudske zajednice su etnička grupa, narodnost, nacija i međunacionalna zajednica. • Osnovne odlike narodnosti su: zajednički jezik, jedinstvo duhovnog tipa i kulture.
Mogu se izdvojiti tri tipa odnosa između jezika i nacije: (1) nacionalni jezik nastaje na bazi jezika narodnosti (što je zapravo prednacionalna faza u razvitku jezika), zbog čega je kao pojava jedinstven i neponovljiv (npr. kineski, jermenski, gruzinski itd.); (2) u procesu formiranja nacija i nacionalnih jezika ponekad jedan isti jezik se koristi za stvaranje svog jezika od strane nekoliko nacija. Upotreba jednog istog jezika kao jezika raznih nacija i kao jezika međunacionalne komunikacije može se tretirati kao njegova društvena funkcija (npr. u Latinskoj (Južnoj) Americi preko 20 nacija se koristi španskim jezikom). Formiranje nacija i njihovih jezika može se odvijati u takvim uslovima kada se raspodela socijalnih funkcija nekoliko jezika odvija u okvirima kako pisanih oblika standardnog i zvaničnog državnog jezik, tako i usmenih oblika. (3) Jezik međunacionalne komunikacije je onaj koji se koristi kao sredstvo komuniciranja među pripadnicima raznih nacija, narodnosti, kao i etničkih grupa (npr. Belgijanci se koriste francuskim i flamaskim jezikom; Tunižani – arapskim i francuskim jezikom)..
Jезик и нација •
Чиоиница је да мнпге нације, пп правилу маое, имају пп један језик кпји је самп оихпв: Маѐари, Слпваци, Баски, Јапанци. • Али припадници једне нације мпгу имати и више пд једнпг језика: Белгијанци: француски и фламански, Канаѐани: енглески, и француски, Швајцарци: немачки, француски, италијански. • Кпд језика и државе ствари су јасније веё на први ппглед у целпм свету брпј језика је приближнп 25 веёи пд брпја држава (5.000 премa 200). • Један језик пп функцијама унутар исте заједнице мпже да служе за свакпдневну кпмуникацију, а други за више културне функције: У Индији званичан језик је енглески, ппред оега има јпш 15 дпмаёих језика са истим статуспм.
У кпнкретнпј реализацији језик није хпмпген веё се раслпјава • • • • • • • •
. Најчешёа је следеёа диференцијација: - теритпријална (дијалекти, наречја); - спцијална (жаргпни, аргпи, спциплекти); - пплна (мушка и женска варијанта језика); - старпсна (дечији гпвпр, гпвпр пмладине, гпвпр пдраслих, гпвпр старијих пспба); - функципнална (функципнални стилпви: научни, уметничкп-белетристички, публицистички, административни, разгпвпрни); - индивидуална (индивидуални гпвпр, идиплект). Питаоима uзучаваоа језика баве се псим лингвистике некпликп дисциплина: лингвистичка гепграфија, спциплингвистика, лингвпстилистика и култура гпвпра. А у пквиру стилистике издвпјила се ппсебна дисциплина – функципнална стилистика кпја би се мпгла дефинисати кап дисциплина кпја прпучава упптребу и функципнисаое језика у различитим пбластима људскпг живпта, тј. функципналнп раслпјаваое језика у виду стилских фпрмација системскпг карактера.
Типплпгија стилпва •
•
•
Ппстпјаое усменпг и писанпг гпвпра, кплпквијалнпг и коижевнпг, пбавезују пратпра гпвпрника да узме у пбзир стилску бпју, какп гпвпрнпг кпнтекста у целини, такп истп и ппјединачних језичких јединица у тпм истпм кпнтексту. Стилистичке пспбенпсти предвиѐају и извесна пдступаоа пд стрпгих захтева коижевнп-језичке нпрме. Типплпгија стилпва. Најпптималнија и заједничка гптпвп свим шкплама је ппдела на пет пснпвних стилпва: научни, уметничкп-белетристички, публицистички, административни (или ппслпвни) и разгпвпрни. Пваква ппдела у пвпм тренутку има највише присталица. Акп се језички израз налази на граничнпм прелазу измеѐу два функципнална стила, мпже гпвприти п меѐустилпвима, кап штп су: епистпларни, пратпрски, рекламни стил, мемпарски, есејистички. А меѐу стилистичке ппдврсте, пднпснп ппдстилпве издвајају се: 1. меѐу коижевнпуметничким: прпзни, песнички, драмски; 2. меѐу публицистичким – нпвинарски; 3. меѐу научним – стрпгп научни, научнп-пппуларни; 4. меѐу административним ппдстилпвима – закпнпдавнп-правни, друштвенп-пплитички, диплпматски, ппслпвни, перспнални.
Језик кап систем знакпва
Увпд
•
Фердинанд де Спсир у свпм Курсу из ппште лингвистике кпји је пдржап пд 1909-1911. гпдине на Женевскпм универзитету ударип је темеље мпдерне семиптике тј.науке п знацима уппште, па и п језичким знацима. Пн је веё тада тврдип да је језик систем знакпва кпји служи сппразумеваоу меёу људима. И тп је ппред мнпгих других система (напр. сапбраёајни знаци) најслпженији систем знакпва.
•
Наиме, у мпзгу ппстпји складиште речи, идипма и реченица кпје су заједничке свим нпсипцима датпга језика. Речи су знаци кпјима су именпвани предмети, ппјаве, пспбине и радое из света кпји чпвека пкружују. Сваки пд оих има свпју засебну звучну (и графичку) слику. Пва слика заједнп са представпм п тпм предмету чине ппјам. Свака таква реч има ппред пблика и свпје пдреёенп значеое.
•
•
У зависнпсти пд циљева кпмуницираоа ппшиљалац путем слпжених мисапних прпцеса бира из тпг складишта ппјмпва пдреѐени ппјам, или групу ппјмпва, и у пблику звучних слика шаље их у центар за гпвпр, кпји даље шаље сигнале гпвпрним прганима, а пви једну или више реёи у виду звучних слика путем звучних таласа шаљу ка примапцу ппруке. Звучна слика иде сада пбрнутим путем: првп, дппре дп оегпвпг уха, а пвп ту звучну слику шаље даље дп центра са складиштем истих таквих речи, идипма, реченица. Ппрука се прима, преппзнаје пд стране примапца, псмишљава. Прималац је у тпм тренутку спреман за пдгпвпр на примљену ппруку, пднпснп спреман је за дијалпг кпји чини пснпвицу свакпг језичкпг кпмуницираоа
• Proces verbalne komunikacije se odvija uz pomod određenih jedinica jezika: reči, sintagmi i rečenica. Jezik je sistem hijerarhijski uzajamno povezanih jedinica (reči, sintagme i rečenice), koje funkcionišu po postojedim pravilima gramatike. Realizacija ovih jezičkih jedinica odvija se u govoru, gde one dobiju zvučnu (grafičku) sliku sa konkretnim značenjem. Najmanje jedinice jezika su foneme, koje formiraju morfeme, a ove lekseme, a lekseme, dalje – sintagme i rečenice. Rečenica je osnovna komunikativna jedinica jezika, za razliku od sintagme koja je najmanja jedinica sintakse, ali je nekomunikativna..
•
Dihotomiju jezik – govor (langue - parole), pored niza drugih (kao što su jezička sinhronija – i jezička dijahronija; paradigmatika – sintagmatika) prvi je istakao i teorijski obrazložio švajcarski lingvista Ferdinand de Sosir (Sosir, 1969. str. 75.), koji je istakao metodološki značaj povezanosti i zavisnosti ove dve kategorije - jezik i govor. Svaki jezik predstavlja sistem znakova koji ima društvenu funkciju – sporazumevanja, komunikacije, a govor je njegova konkretna pojedinačna realizacija koja je uvek manje-više slučajna i zavisi od govornikove volje. Jezik je dakle društvena institucija, zajednička svima i bez nje komunikacija ne bi bila moguda. Bez jezika, dakle, nema verbalne komunikacije. Jasno je da su one međusobno zavisne: čin govora prethodi jeziku. Jezik kao apstrakcija postoji kod svakog pojedinca, ali je potpun samo kod svih zajedno. Jezik je nadpersonalan i izvan njega i postojade i posle njega. Ovom dihotomijom Sosir je jezika u celine kao heteroklitne mase učinio objektom pogodnim za strogo naučni pristup i formalizaciju i uvođenje strogih naučnih metoda.
•
Jezička sposobnost (kompetencija) i performativnost učesnika u komunikaciji daju veliku prednost verbalnoj komunikaciji u odnosu na druge, koje prate govor, ali su supstitutivne, poput pisma, ili dopunske, poput gestova. (Sapir, 1974. str. 20.) Zahvaljujudi jezičkoj kompetenciji učesnici u komunikaciji su sposobni da razumeju namere sagovornika, čak i kada ih izražavaju na gramatički ili fonetski pogrešan način. Uz performativnost, koja omogudava da pojmimo kontekst u kome se komunikacija odvija, da popunimo «praznine» u govoru, da shvatimo aluzije i ono što nije eksplicitno iskazano, verbalna komunikacija svakako ima prednost u odnosu na sve ostale.
Знак • • •
• • • •
Знак је билп кпји материјални нпсилац инфпрмације. Пснпвне пспбине знака: Пбавезнп је материјална ппјава кпја се прима путем псећаоа.Та ппјава се зпве пзнака и пзначава нештп штп је ван ое. Опј (пзнаци)преписује се кпнкретнп значеое, такп званп пзначенп. Знак ппстпји самп у систему. И супрпстављен је свим другим знакпвима тпг истпг система. У истп време заједнп са оима је кпнститутивни елеменат тпг истпг система. Међутим, пзнака и пзначенп нису увек управнп прпппрципнални. Ппнекад једна пзнака има више пзначених, а једнп пзначенп има више пзнака.Тп се зпве асиметрични дуализам знака.
наставак • Према мишљеоу Спсира и Хелмслева, знак је билатералан. У свакпм систему знак има 4 аспекта: • сигматички (тп је веза знака с предметпм) • синтаксички (веза знака са другим знакпвима) • семантички (изражаваое смисла) • прагматички (узајамни пднпс знака и људи).
Знак • Дефиниција знака има ширпки спектар: пд једнпставне сигнализације дп чиоеница људске културе. • Кап штп је ппзнатп, језик је најважније средствп људске кпмуникације, какп вербалне такп је и невербалне. • Према тпме, језик је систем знакпва.
Језик кап систем знакпва • • • • • •
Меѐутим, језик кап систем знакпва је сасвим другачије пд других система: 1. Језик је универзалнп средствп кпмуникације и заузима најважније местп меѐу свима другима средствима кпмуникације. 2. Језик је не самп средствп кпмуникације, веё и пруѐе за пбликпваое мисли. 3. Језик кап систем знакпва се пбликује ппстепенп и развија се у прпцесу тпг истпг пбликпваоа. И, најзад, и тп треба ппсебнп истаёи 4. Језик има различите јединице и у тпме се разликује пд других система знакпва.
Разлике језичкпг знакпвнпг система пд других система знакпва: • • • •
• •
- У језику ппстпје диференцијалне знакпви. Тп су фпнеме. Фпнеме су дппунски сигнали, нису прави знакпви језика Пне су, пп мишљеоу Пптебое, тек ппдзнакпви знакпва, кпји сигнализирују п језичким знакпвима. Минимални знакпви су мпрфеме. Пснпвни знак језика је реч. Реч замеоује не самп предмет, веё и ппјам п тпм истпм предмету. Псим тпга, реч има значеое кпје је спцијалнп мптивисанп. Пбичнп речи имају кпмуникативнп значеое у склппу реченице. Баш збпг тпга, пснпвни кпмуникативни знак је реченица. Реченица је највиша знакпвна јединица. Пна активира све знакпве и сигнале језика, а саме реченице ступају у узајамне пднпсе једна са другпм. Уз ппмпё реченице мпгуёе је пренпшеое билп кпје инфпрмације. Са те тачке гледишта реченица је пптпуни знак, реч је делимичан знак, мпрфема је пплузнак, кпји је неппхпдан за структурну прганизацију знакпва језика.
FONETIKA, FONOLOGIJA
Fonologija • Za razliku od fonetike, koja proučava fizička svojstva govornih glasova, fonologija se bavi glasovnim sistemima pojedinih jezika, pa predstavlja neku vrstu funkcionalne fonetike. • Svi ljudi poseduju iste govorne organe, i sa artikulacionoakustičke strane u stanju su da proizvedu i percipiraju svaki od mnoštva glasova koji se javljaju u bilo kom jeziku sveta. • Svaki pojedini jezik pravi svoju selekciju glasova i glasovnih obeležja iz tog univerzalnog fonetskog rezervoara, izgrađujudi od toga svoj osobeni sistem glasova kao svojevrsni signalizacioni kod.
• Прганы речи представлены на следующем рисунке: • 1 — твердпе небп; 2 — альвеплы; 3 — верхняя губа; 4 — верхние зубы; 5 — нижняя губа; 6 — нижние зубы; 7 — передняя часть языка; 8 — средняя часть языка; 9 — задняя часть языка; 10 — кпрень языка; 11 — гплпспвые связки; 12 — мягкпе небп; 13 — язычпк; 14 — гпртань; 15 — трахея.
Fonološki sistem • Na taj način svi jezici imaju različite fonološke sisteme, i distinkcije koje leže u osnovi svakog od njih moraju se posebno savlađivati tokom usvajanja maternjeg jezika u detinjstvu ili učenja drugih jezika kasnije u životu. • Glasovi ljudskog govora javljaju se u beskrajnim varijacijama, a u taj fizički kontinuitet jezici uvode sistemski diskontinuitet: • Svaki jezik namede glasovnoj supstanci svoju specifičnu formu, i po toj formi ili naročitoj strukturi jezici se i razlikuju u domenu glasovnih sistem.
• Zbog toga se plan funkcionalnih jedinica te strukture (fonološki ili uže, fonemski plan) razlikuje od plana fizičke realizacije takvih jedinica (fonetski plan). Ovo razlikovanje, koje odgovara razlici između jezika kao sistema i govora kao realizacije tog sistema, provlači te i kroz druge nivoe jezičke strukture. Uprošdeno govoredi, ovo je odnos između apstraktnog i konkretnog, sistemskog i materijalnog.
Fonema, fon, alofon • Jedinice fonemskog plana, koji je po njima i dobio ime, nazivaju se foneme. • Fonema je distinktivna (razlikovna) jedinica glasovne strukture koja sama po sebi nije glas nego funkcionalan element u sistemu glasova. • Ona se glasovno realizuje, i to često različito u raznim glasovnim kontekstima. • Fonema se realizuje kao fon (glas), a različite kontekstualne varijante fona zovu se alofoni. • Jedna fonema može imati više alofona, koji su, kao i foni, pojave na fonetskom planu. • Iz datih određenja proističe da je fonema u suštini apstraktna jedinica, jer nije neposredno čulne prirode.
Fonema
Glas
• Русский - 3 фпнемы, три звука: Ура . • Engleski – 3 foneme i 4 glasa: fly [flai]. • Русский – 2 фпнемы и 1 звук:сшить [ш:ыт’+ - /c/ /ш/ - [ш:] • Русский – 1 фпнема и 0 звука: честный [чесныj]
Primeri alofoni
•
•
ili •
•
U srpskom: glas *k+ čujno se razlikuje u recima kiša i kuda zbog drukčija artikulacije uslovljene slededim vokalom prednjeg odnosno zadnjeg reda, ali ta razlika nije funkcionalna, pa u srpskom postoji samo jedna fonema /k/ sa različitim alofonskim realizacijama. U ruskom: glasovi [k] i [k’] ne mogu biti u podjednakim uslovima i razlikovati smisao reči jer [k] pered a,o,u i na kraju reči, a *k’] pered i,e i nikad na kraju reči. Glas [n] u recima banka, tango se realizuje kao [n] U srpskom jeziku fonema [n] alofonski se realizuje kao [n] (velarni nazal) samo ispred velarnih konsonanata /k/ i Igl (kao u recima bank i tango).U engleskom ista glasovna vrednost ima status zasebne foneme [n], jer njena pojava nije kontekstualno uslovljena: postoje parovi reči kao sin /sin/ 'greška' i sing /sin)/ 'pevati', gde se ta razlika pojavljuje u identičnom kontekstu, kao jedini formalni nosilac razlike između reči različitog značenja.
•
U nemačkom, engleskom, francuskom, srpskom, mađarskom, finskom, kirgiskom dužina je osobina fonema za razliku od ruskog: sit [sit] (sedeti) i seat [si:t] (stolica), fr.mettre (staviti) i maitre ( mentor) [me:ntr]
• U ruskom: /п/ - [а] [ъ] [и] • Na kraju reči лук и луг - [k] - [луk] Uporedi: U engleskom i nemačkom – jaka pozicija je na kraju reči: u engleskom bag - [g], back - [k] ili u nemačkom douse [dus] –sladak i douce [du:z] dvanaest
Minimalni parovi • Identifikacija fonema podrazumeva korišdenje metode minimalnih parova - takvih kod kojih se dve po značenju odelite reči formalno razlikuju samo u jednoj fonemi. Tako postojanje serija reči kao pas, bas, čas dokazuje da su prvi članovi u ovim identičnim nizovima foneme (/p/, /bl, /č/); postojanje serija kao čak, ček, čik dokazuje isto za druge clanove ovde (/a/, Ie/, /i/); a serija kao čas, čak, čaj za trcde (/s/, IVJ, l]f).
• Parovi kao pas i pas, luk i luk dodatno ukazuju na distinktivnu prirodu akcenta u srpskom. Fonemske opozicije koje učestvuju u razlikovanju mnoštva reči imaju visok funkcionalni naboj i stabilne su u sistemu, dok one sa slabijom funkcionalnom podlogom mogu da budu nestabilne (tako opozicije srp. afrikata /dI : /čI i /đ/ : /dz/ razdvajaju tek poneki par reči, kao spavadica : spavačica, đak : dzak).
• Pojedini jezici najčešde imaju izmedu 20 i 40 fonema (ruski -39, ciganski42, nemački-36,engleski-40, finski-30), ali ih ima i sa svega 11- arantaAustralija, kao i sa 70(aphaski) i više. Nijc poznato da li postoje neke apsolutne granice - koliko najmanje fonema mora da ima neki prirodni jezik da bi se njihovim opozicijama izgradio dovoljno velik rečnik, ili pak koliko najviše sme da ih ima da bi se mogle bez napora razlikovati u normalnoj komunikaciji. • Od tog broja najmanje 3, najčesde 5-7 a rede i znatno više su vokali, dok su ostali konsonanti. • Srpski standardni jezik ima 5 vokala (ne racunajudi razlike u akcentu) i 25 konsonanata .U nekom zamišljenom proseku ,,tipični" jezik imao bi približno bar dvostruko više konsonanata nego vokala, ali ima i znatnih odstupanja - postoje jezici gde na svega tri vokala dolaze desetine konsonanata, dok su pronađeni i takvi izuzeci koji čak imaju više vokala nego konsonanata.
Govorni niz • Fonema se ne moze linearno analizirati, jer je najmanja jedinica svoje vrste, ali se moze posmatrati kao svežanj istovremeno prisutnih fonoloških distinktivnih obeležja - najmanjih obeležja prisustva odnosno odsustva nekog artikulacionog ili akustičkog svojstva kojim se jedna fonema razlikuje od drugih.
• U binarnoj raspodeli, gde se prisustvo nekog obeležja označava znakom '+' a odsustvo znakom '-', uspostavljaju se parovi kao što su vokalsko/nevokalsko (npr. a/m), nazalno /oralno (npr. m/b), zvučno /bezvučno (npr. b/p), prekidno /neprekidno (npr. p/f). Palatalizovano /nepalatalizovano (npr. rus. m'/m) itd. Tako bi u sastav srp. foneme /p/ ušla obelezja labijalnosti, zvucnosti, prekidnosti i sl.
•
•
Prema teoriji Romana Jakobsona, sa svega 12 par ovakvih obeležja mogu se opisati kontrasti koji izgrađuju foneme u svim jezicima sveta, pa bi ovo bila neka vrsta fonoloških univerzalija. Po istoj teoriji, ovakvi kontrasti su hijerarhizovani prilikom usvajanja jezika. Dakle, dok su foneme kao jedinice sukcesivne, tj. nižu se jedna za drugom u govoru, gde su predstavljene svojim fonima, distinktivna obeležja u njihovom sastavu su simultana, tj. istovremeno zastupljena. Ona su relevantna kada u datom fonološkom sistemu razlikuju dve foneme, a redundantna ako isto fizičko obeležje ne pravi funkcionalnu razliku u sistemu (u tom smislu je velarizacija nazala /n/, koju smo ilustrovali gore, relevantna u engleskom ali redundantna u srpskohrvatskom fonološkom sistemu).
• Obeležja koja razlikuju foneme mogu se razvrstati tako da se najpre navedu ona koja su zajednička jednom paru fonema, a da se potom doda ono koje ih razdvaja. Tako su /p/ i /b/jednaki po drugim obeležjima, ali Ibl ima još i obeležje zvučnosti kojim se razlikuje od /p/. To dodatno obeležje je osnova pojma markiranosti (obelezenosti), koji ima široku primenu ne samo u fonologiji nego i u lingvistici uopšte. Nemarkirani član neke opozicije smatra se osnovnim, neutralnim i obuhvatnijim, jer on može da uključuje i ono sto je markirano, a ovo drugo se koristi samo u slučaju posebne potrebe, tako što se na neki nacin dodatno izvodi iz onog prvog.
• Do sada smo govorili o fonemama u jezičkom sistemu i pojedinačno, a sada demo da pogledamo kako se one ponašaju u govornom lancu. Govorni niz moze se deliti na slogove - najmanje glasovne jedinice izgovorene jedinstvenom artikulacijom, čiji su nosioci vokali ili diftonzi, a ređe i sonanti. Slogovi imaju različitu strukturu s obzirom na broj konsonanata (C) koje sadrže i njihov redosled u odnosu prema vokalu (V), a tipične sekvence su CV (to), CVC (taj), CCVC (glas), CCVCC (vlast) itd.
• Oni mogu da budu otvoreni ili zatvoreni, prema tome da li se završavaju vokalom (sa) ili ne (sat); dugi ili kratki, prema dužini nosioca (luk, lu:k); i naglašeni ili nenaglašeni (pas-ti). Slogovi se mogu posmatrati i kao fonološke i kao čisto fonetske jedinice.
Fonotaktika • U strukturi sloga, a i inače, postoje različita ograničenja u pogledu distribucije fonema, jer ne moze svaka od njih da stoji bilo gde i uz bilo koju drugu. • Pravila ulančavanja fonema proučavaju se pod imenom fonotaktike. Ograničenja kombinatornih mogučnosti veda su na početku i na kraju reči, a manja u sredini..
• U srpskom sve foneme mogu da zauzimaju svaki od ova tri položaja (ranije se /dz/ nije javljalo na kraju, ali se i tu našlo preko pozajmljenih reči kao koledz, bridz, bedf). U engleskom [n] (velarni nazal) ne može da stoji na početku
SLOG • Posebnim ograničenjima podložni su konsonantski skupovi. U srpskom je napočetku reci moguce npr. tl- (tle) ah ne It-, skr(skroz) ali ne rks-. Vukovska norma je na kraju reči dopuštala samo četiri skupa: - st (plast). -št (plašt). -zd (grozd) i -zd (vožd), ali su u novije vreme preko stranih reči u taj položaj došli i mnogi drugi (upor. npr. reči kao disk. keks. lift, šatl itd).
• Varijacije tipa element l elemenat, subjekt l subjekat pokazuju da još uvek postoji težnja da se nezgodan skup “razbije" ubacivanjem vokala, ali prizvuk neukosti koji ved danas imaju oblici koncerat ili docenat prema normalnim koncert i docent ne ostavljaju mnogo sumnje u krajnji ishod ovog procesa promene u jeziku.
Alternacja •
Jedinice koje se u govomom nizu nađu u susedstvu mogu da utiču jedne na druge. Ovo dovodi do raznih promena (alternacja).
• Akomodacija • Asimilacija • Дisimilacija
Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација
• Прпгрессивная аккпмпдация заключается в тпм, чтп гласные *а+, *п+, *у+ и даже *э+ ппсле твердых спгласных звучат в свпем пснпвнпм виде, а ппсле мягких аккпмпдируют, станпвясь бплее передними, а на слух – выше; ср. рад – ряд, тпк – тек, лук – люк, нэт – нет. • Регрессивная аккпмпдация также связана с твердыми и мягкими спгласными; все русские гласные перед мягкими спгласными звучат бплее закрытп и напряженнп и менее звучнп; ср. цел – цель, бит – бить, пар – парь, кпн – кпнь, дул – дуль.
Akomodacija је prilagodjavanje, адаптација
• Мял *м΄˙ал+
акпмпдација, прпгресивна, рекурсија
претхпднпг делује на ексурсију пптпоег.
• Мать *ма˙т΄] ]
акпмпдација, регресивна, екскурсија пптпоег делује на рекурсију претхпднпг.
• Мул *м˚ул+ акпмпдација, регресивна, екскурсија пптпоег делује на рекурсију претхпднпг.
Asimilacija je jednačenje susednih jedinica u izgovoru Grafička slika
Zvučna slika
Razmak
Pravac
Rezultat
Osobina, Svojstvo
лпжка
*лóшкъ+
кпнтактна
регресивна
непуна
Тпн:звучни ппстап је безвучни
сделать
[з'д'елат']
кпнтактна
регресивна
непуна
1.Безвучни ппстап је звучни. 2. Тврди ппстап меки.
птдых
[пддых]
кпнтактна
регресивна
пуна
Безвучни ппстап је звучни
сшить
[шшыт']
кпнтактна
регресивна
пуна
местп
бедный
[б'енный]
кпнтактна
регресивна
пуна
начин
хулиган
[хул'уган]
дистанктна
прпгресивна
пуна
лабиализациjа
Disimilacija je razjednačavanje Grafička slika
Zvučna slika
Razmak
Pravac
Rezultat
Osobina, Svojstvo
mnogo
dijal. mlogo
дистанктна
регресивна непуна
Начин: прпмена експлпзивнпг н у бпчни л
дпктпр
*дпхтър+
kontaktna
регресивна непуна
Начин: прпмена експлпзивнпг к у фрикативни х
верблюд
велблюд
дистанктна
регресивна пуна
Начин: прпмена вибранта р у бпчни л
koridor
kolidor
дистанктна
регресивна непуна
Начин: прпмена вибранта р у бпчни л
bombona
bonbona
kontaktna
регресивна пуна
Местп:прпмена уснпг м ппред б у зубни н
Alternacja • Kontrakcija(дијереза) je sažimanje niza glasovnih jed.nica (mog od mojeg, kada – kad , честный – чесный, праздник - празник). • Redukcija je izostavljanje neke od njih (ajde od hajde, leb od hleb). • Metateza je premeštanje glasova ili slogova (bajrak od barjak. dijal. namastir od manastir. Ралёк вместп ларёк). • Epenteza je umetanje etimološki neopravdanog glasa radi lakšeg izgovora (dijal. stram od sram, нрав – ндрав, индентите-идентитет). • Proteza - stavljanje takvog glasa na početak reci (dijal. halka od alka, пстрый - впстрый). • Haplologija je izoslavljanje jednog od dva uzastopna ista sloga (tragikomedija od tragigikomedija, стипендия - стипепендия)
Test Grafička slika
Zvučna slika
ispričati od iz+pricati Books чтп кпнечнп здравствуй
мята
[bukz][buks]
Razmak
Pravac
Rezultat
Osobina, Svojstvo
ПРПЦЕС?
Suprasegmentalne ili prozodijske pojave • Pored segmentalnih jedinica kakve su foneme u fonološkim sistemima važnu ulogu igraju i suprasegmentalne ili prozodijske pojave, koje se ne vežu za pojedine foneme u sledu nego se protežu preko vedih celina - slogova, reči i rečenica. One su samo delimično specifične za pojedine jezičke kodove, u kojima mogu imati distinktivnu funkciju, a delom predstavljaju sveopšte fonetske manifestacije govora. Varijacije prozodijskih elemenata, kojima se pojedini delovi govornog niza ističu i moduliraju, utiču na značenja koja se prenose u komunikaciji.
• U mnogim jezicima postoje distinktivne razlike u tonu - visini i modulaciji glasa. Tako u mandarinskom kineskom inače isti slog ma, zavisno od tona kojim se izgovori, ima četiri značenja ('maika', 'konoplja', 'konj', 'grditi'), uz koja idu i različiti pisani znaci. U svim jezicima neki slogovi su jače naglašeni od drugih, pri čemu mesto naglaska u strukturi višesložnih reči može da varira (kao u srpskom, ruskom ili engleskom) ili pak da bude uvek na istom slogu (prvom u Ceškom ili finskom, pretposlednjem u poljskom ili velškom, poslednjem u francuskom ili turskom). Ako se jačina kombinuje sa još nekim prozodijskim svojstvima, obično se govori o akcentu. •
• Cetvoroakcenatski sistem književnog srpskog kombinuje jačinu, ton i duzinu na složen i u svetu redak način, a tonski akcent imaju npr. još švedski, norveški i japanski. Tempo je brzina izgovora govornih celina, koja varira prema prilikama.
• Kombinacija visine, jačine i tempa daje opšti utisak o karakterističnom ritmu govora u nekom jeziku, u osnovi određenom vremenskim rasporedom naglašenih i nenaglašenih slogova. • Intonacija je melodija koju obrazuju varijacije tona u nizu slogova, pa rečenice mogu da budu izgovorene silaznom, uzlaznom ili ravnom intonacijom (time se često signalizuje razlika izmedu tvrđenja, pitanja i sl.). Pored gramatifcke i informacijske funkcije, intonacija je važan pokazatelj emotivnih stanja: čak i u nepoznatom jeziku često se po intonaciji može prepoznati izraz čudenja, radosti ili ljutnje.
• Uloga akcenta, ritma i drugih prozodijskih elemenata u pesničkom stvaralaštvu proučava se u okviru metrike i posebno sa stanovišta strukture stiha – versifikacije. Ovde do jačeg izražaja dolazi i glasovna simbolika - neposredno povezivanje zvučne vrednosti glasova sa svojstvima, osedanjima i dožiivljajima u vanjezičkom svetu Najzad, pod imenom paralingvistike proučavaju se individualna prateda obeležja govora kao što su boja i kvalitet glasa (koji onda subjektivno ocenjujemo kao 'piskutav', 'dubok'. 'promukao' i sl).
ГРАМАТИКА Mпрфплпгија
Реч граматика има три главна значеоа: 1. Дeo структуре језика, т.е. правила кпмбинпваоа језичких јединица фпнема у мпрфемама, мпрфема у речима, речи у реченицама (грамaтика у пвпм смислу налази се у главама људи, у пблику знаоа. • 2. Лингвистичка дисциплина, тј. наука п граматици у претхпднпм смислу: у свпм ужем и традиципналнпм значеоу пбухвата мпрфплпгију и синтаксу, а у ширем јпш и фпнплпгију и семантику - бар укпликп је реч п закпнитпстима кпмбинпваоа јединица на пвим различитим језичким нивпима (пваква граматика налази се у лингвистичким пписима ппјединих језика. • 3.Коига у кпјпј се пписују или прпписују ппменуте кпмбинатпрне мпгуёнпсти језика, и кпја према тпме мпже бити научне или педагпшке намене.
Синтагматски и парадигматски пднпси • • • •
Структура свакпг језика великим делпм је пдреѐена граматичким пднпсима кпји у опј ппстпје. Две главне и најшире врсте граматичких пднпса чине синтагматски и парадигматски пднпси. Синтагматски пднпси су пднпси измеѐу јединица заједнички присутних у једнпм исказу, кпје пбразују низ. Парадигматски пднпси су пднпси измеѐу присутних јединица у једнпм исказу и пних пдсутних из оега, кпје пбразују скуп. Термин синтагматски изведен је пд термина синтагма, кпји пзначава пстварену кпмбинацију речи у некпм низу, дпк термин парадигматски пптиче пд термина парадигма, са значеоем скупа српдних речи или скупа граматичких пблика неке речи.
Граматичке категприје и кпнструкције •
•
•
•
Граматички пднпси дплазе дп изражаја у склппу разних граматичких ппјава, пд кпјих ёемп ппменути самп две: граматичке категприје и кпнструкције. Са фпрмалнпг станпвишта, граматичка категприја је систем пд најмаое два члана кпјим се изражава неки граматички пднпс - нпр. рпд, брпј, падеж, лице, време итд. Какп један члан не чини систем, па ни категприју, свака пд пвих категприја пбухвата два или више чланпва кпји чине релевантну пппзицију. Такп се унутар категприје рпда супрптстављају нпр. мушки, женски и средои рпд, унутар брпја нпр. једнина и мнпжина, итд. Ппштп се у исказима увек бира измеѐу пвих алтернатива, категприја ппчива на пси селекције и такп је парадигматске прирпде. Акп је један члан неке категприје присутан на једнпм месту у некпм исказу, други чланпви исте категприје не мпгу стајати на истпм месту истпг исказа. Једна именица мпже да се ппјави или у једнини или у мнпжини, али не у пба брпја истпвременп, итд. А граматичка кпнструкција је кпмбинација двеју или више речи измеѐу кпјих ппстпји нека граматичка веза. Насупрпт категприји, кпнструкција лежи на пси кпмбинације и птуда је синтагматске прирпде: речи кпје улазе у кпнструкцију у опј су заједнп присутне. Различите врсте синтагматских пднпса дефинишу различите врсте кпнструкција.
Функципнални пднпси • Уз синтагматске и парадигматске пднпсе треба пвде да ппменемп и функципналне пднпсе - пне измеѐу некпг елемента и веёе целине унутар кпје пн функципнише, а кпјих такпѐе има разних врста. • За разлику пд претхпднп размптрених ппштих типпва граматичких пднпса, у кпје су улазиле истпврсне јединице (фпнема према фпнеми, реч према речи и сл.), пвде имамп пднпс дела према целини (реч према синтагми, синтагма према реченици и сл.).
ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГПРИЈЕ • Категпризација је прпцес прганизпваоа људскпг искуства у ппште ппјмпве именпване језикпм. У граматици је тп неки принцип класификације језичких јединица разних врста. • Граматичкпм категпријпм мпже се сматрати билп кпји систем или класа елемената кпји пбављају пдреѐену функцију у некпм језику. У традиципналнпј упптреби категприје се везују за граматичке пблике ппјединих врста речи.
Врсте категприја • У пвпм смислу су нпсипци пппзиција унутар категприја пп правилу граматичке мпрфеме флективнпг или аглутинативнпг типа, нереткп уз ппмпё дериваципних и синтаксичких прпцеса. Неке категприје су претежнп именичкпг, а друге глагплскпг карактера. • Именичке категприје су рпд, брпј и падеж. Пне се јављају кпд именица и заменица, али се у неким језицима, меѐу кпјима су и слпвенски, пренпсе и на придеве, а брпј и рпд - исказују се јпш и кпд глагпла. • Глагплске категприје су вид, време....
Граматичка категприја рпда •
РПД је у пснпви начин класификације именичких речи. У неким језицима рпд је у различитпј мери у кпрелацији с пплпм живих. Разликује се женски и мушки а честп и средои рпд.Када је таква кпрелација изразита гпвпри се п прирпднпм рпду. У начелу је такав случај у енглескпм али и у пвпм језику рпд једва и ппстпји кап граматичка категприја, јер није назначен пбликпм именице негп се самп ппказује крпз заменице hе/she/it. • Акп ппменуте ппдударнпсти веёинпм нема, негп се и неживп прпизвпљнп класификује кап мушкп, женскп или средое, тп је граматички рпд. Пвп је вепма чест случај: такп у францускпм језику имамп два рпда: нпр. lе livre 'коига' али lа porte 'врата', са чланпм мушкпг пднпснп женскпг рпда; у немачкпм је, рецимп, кашика мушкпг рпда, виљушка женскпг а нпж средоег (der Lпffel, die Gabel, das Messer), сличнп је и у српскпм језику, псим штп рпд пвде није пзначен чланпм негп, углавнпм, пбликпм именице - нпр. именице са завршеткпм на -а пп правилу су женскoг рпда.
Граматичка категприја брпја • • • • •
Граматичка категприја брпја пднпси се на кпличину биёа или ствари п кпјима се гпвпри, и пбухвата једнину (сингулар) и мнпжину (плурал). Неки језици имају и двпјину (дуал), реѐе и трпјину (тријал), са значеоем 'два' пднпснп 'три'. Слпвеначки је слпвенску двпјину сачувап мнпгп бпље пд српскпг, где пна преживљава самп у пстацима (нпр. један син/два, три, четири сина/пет и више синoва, где засебан пблик ппкрива расппн пд два дп четири). Брпј је пзначен наставцима кпд именица и глагпла (шетач шета/ шетачи шетају), а заменице преузимају брпј пдгпварајуёих именица (дeте/пнп трчи, деца/пна трче). Брпј ппдразумева раздвпјивпст и пребрпјивпст, па се тиче брпјивих именица (чпвек, птица, коига), али ствари кпје језик третира кпнтинуалнп и збирнп пзначавају се небрпјивим именицама (винп, златп, песак). Уз прве иду квантификатпри (кпличинске речи) Kao jeдан, два или мнпги, а уз друге речи кап мнпгп или малп. Неке именице дппуштају пбе мпгуёнпсти (jeдaн хлеб/ мнпгп хлебпва/ мнпгп хлеба). Уппште узев, небрпјивп се мпже учинити брпјивим акп се мисли на разне врсте именпванпг (два вина 'две врсте или чаше вина' и сличнп).
ГРАМАТИЧКЕ ВРСТЕ РЕЧИ •
•
•
Именице су речи кпјима се именују људи, живптиое, ствари, места, ппјмпви и др., па се пп значеоу мпгу даље делити на властите, ппште, збирне, градивне, мислене и сл. Пне су пдреѐене и категпријама кап штп су рпд, брпј и падеж, кап и синтаксичким функцијама кпје пбављају (субјект, пбјект, именски деп предиката и др.). При тпме семантичке класе кап живп/неживп или брпјивп/небрпјивп имају граматичке ппследице (уппр. чпвек кпга сам видепlфилм кпји сам видеп, листпви су ппали l лuшёе је ппалп). Штавише, граматика пдреѐује шта је за кпји језик живп или брпјивп, па неки језици и неживп третирају кап живп и пбрнутп, а срп. llнамештај или енгл. furniture је небрпјивп али је нем. (ein) Mпbel брпјивп - управп кап штп се маказама, панталпнама или вратима дају пблици једнине или мнпжине. 3аменице упуёују на лица, ствари или пспбине, некада замеоујуёи именице или служеёи кап придеви уз оих, па уз лице мпгу исппљавати и оихпве категприје. Деле се на личне, упитне, пдричне, пднпсне, пдреѐене, непдреѐене, присвпјне, ппказне и др. Неки језици не разликују интимнп и учтивп пбраёаое (кап данашои енглески, са јединим пбликпм упи за другп лице у пба брпја), дпк други праве такву разлику - бирајуёи, за учтивп пбраёаое једнпм лицу, мнпжински пблик заменице другпг или треёег лица (срп. ти/Ви, фр. tи/vпиs, нем. dи/Siе) и сл. У неким далекпистпчним језицима (кпрејскпм,јапанскпм и др.) категприја лица у функцији пбраёаоа, уз пратеёе граматичке ппјаве, пбухвата ширпку скалу издиференцираних мпгуёнпсти, зависнп пд релативнпг друштвенпг статуса сагпвпрника. Придеви пписују различите пспбине пнпга на штп се пднпсе именице уз кпје стпје и чије категприје преузимају, па се пп тпме деле на пписне, присвпјне, градивне и др.; неки пд оих уз тп ппказују разлике у степену и виду. Пп пплпжају мпгу да буду испред именице кпју пдреѐују (кап у слпвенским и германским језицима) или иза ое (чешёе у рпманским језицима). Разликује се јпш атрибутивна и предикативна упптреба.
Врсте речи • •
•
Брпјеви ппказују кпликп има нечега или у каквпм се редпследу тп налази. Деле се на главне, редне и збирне; учествују у именичким категпријама, а мпгу се писати и брпјкама (трu или 3, треёи или 3.). Глагпли пзначавају радоу, стаое или збиваое. Глагплске категприје су време, вид, начин и др. Синтаксички функципнишу у предикату кап реченичкп језгрп пкп кпга се пкупљају именички изрази, а пп разним мерилима деле се на: динамичке и статичке; трајне, свршене и учестале; правилне и неправилне; главне и ппмпёне; прелазне, непрелазне и ппвратне. Уз тп се разликују лични и безлични глагплски пблици итд. Ппстпје и речи кпје су пбликпм и значеоем сличне глагплима али су са синтаксичкпг станпвишта именице (глагплске именице или герунди: читаое), придеви (глагплски придеви или партиципи: читап) или прилпзи (глагплски прилпзи: читајуёи, чuтавшu). Прилпзи су ппсебнп хетерпгена врста речи кпје најчешёе ближе пдреѐују глагпле, придеве, друге прилпге па и целе реченице, у ппгледу начина, места, времена, кпличине, узрпка итд. Прилпзи за начин и кпличину мпгу се степенпвати, а ппсебну класу прилпга чине интензификатпри (кап вепма, страшнп, uзузетнп), кпјима се изражава виспка мера пнпга п чему је реч.
Врсте речи • Предлпзи стпје испред именичких речи, пдреѐујуёи пднпсе у кпје пне ступају са другим речима у реченици у ппгледу прпстпра, времена, узрпка, правца, циља, припадаоа итд. • Две сразмернп маргиналне врсте речи су узвици, кпји изражавају лична псеёаоа и распплпжеоа, пбичнп немају предметнп значеое и не улазе у синтаксичке пднпсе са другим врстама речи. • Партикуле, маое јединице са граматичкпм функцијпм кпје се тешкп уклапају у излпжену класификацију (кап упитна речца ли и пдрична не, или енгл. tп и нем. zu уз инфинитив глагпла). • Неки језици имају и члан кап ппсебну врсту речи - изражаваое категприје пдређенпсти. Пн мпже да стпји испред именице ( нпр.француски, немачки, енглески) или иза ое (нпр. македпнски, бугарски, шведски), при чему је у неким језицима непрпменљив дпк у дpyгим, има именичку прпмену.
Граматика и лексика • Граматика и лексика су два кпмплементарна ппдручја језичке структуре. • У суштини, граматици припада пнп штп један језик мпра да изрази, а лексици пнп штп пн мпже изразити.
ПРИСТУПИ ПРПУЧАВАОУ ГРАМАТИКЕ • Традиципнална граматика углавнпм се бавила испитиваоем састава и пблика речи, оихпвпм ппделпм на врсте с пбзирпм на категприје кпје изражавају и службу у реченици, те анализпм и класификацијпм реченица претежнп са станпвишта значеоа. Мпдернији приступи ппчиоу структуралнпм граматикпм, кпја пплази пд фпрме а не пд значеоа, настпјеёи да прпучаваоем расппделе језичких јединица, кап и сегментпваоем и класификацијпм језичких кпнструкција, пткрије и ппише структуре и системе кпји ппстпје у различитим језицима. Свпјим дескриптивним приступпм анализи плана израза, укључујуёи ту и гпвпрну реализацију језика, пна је унапредила фпрмалне метпде лингвистичких истраживаоа, али јпј је највеёим делпм измакап план садржаја.
• Дпнекле кпмплементарна пвпм приступу и честп с оим кпмбинпвана је функципнална граматика, кпја тежи да језичке елементе псветли са станпвишта оихпвих граматичких функција, ппсебнп на ппдручју синтаксе. • Меѐу нпвијим правцима највеёег утицаја имала је трансфпрмаципнп- генеративна граматика, кпја за разлику пд ранијих приступа не пплази пд анализе веё гптпвих реченица негп се интересује управп за прпцесе оихпвпг фпрмираоа и трансфпрмисаоа. Пперишуёи системпм експлицитних правила, пна жели да изгради једну кпхерентну ппшту теприју језичке структуре на свим оеним нивпима, кпја би мпгла да ппише и пбјасни језичкп знаое кпје ппседује сваки гпвпрник.
Три пснпвна мпдела граматичке структуре • Модел је приказ неког предмета или неке појаве, чија је сврха да представи обележја онога што се моделира. У обичном језику моделом авиона називамо предмет који није прави авион, али који у многоструко умањеном облику приказује његов изглед, његове главне делове, својства и сл.
Линеарни модел • Најпростији могући модел граматичке структуре, који говори о низању речи и ни о чему више назваћемо линеарним моделом:
Лењи
студенти
чекају
велику
паузу
Структурни мпдел •
• •
•
Граматичка и синтаксичка структура се не исцрпљује тиме што се на прву реч надовезује друга, на другу трећа итд. Реченица садржи и мање синтагматске целине: Лењи студенти, студенти чекају, чекају паузу, велику паузу. А ово значи да се на чисто хоризонталну димензију надограђује и једна вертикална, хијерархијска димензија, и то у више нивоа. Ово би се могло графички представити на разне начине. Овај модел назваћемо структурним, јер у језику структура подразумева не само низове елемената него и односе између њих. Он, наиме, показује да се поједине речи најпре групишу на једном нивоу, да би потом функционисале као целине на следећем вишем нивоу, све док се не стигне до највишег, реченичног нивоа.
Лењи
студенти
чекају
велику
паузу
Трансфпрмаципнп-генеративни мпдел • Тек у пкриљу трансфпрмаципнп-генеративне граматике, чије је темеље 1957. гпдине ппставип амерички лингвист Нпам Чпмски, примеоујуёи у анализи структуре прирпднпг језика и неке математичке ппјмпве и ппступке, мпгап је да буде изграѐен један нпви и битнп друкчији мпдел кпји нуди систем експлицитних фпрмалних правила за извпѐеое веёег брпја граматички ппвезаних реченица из истпг пснпвнпг низа апсшрактних симбпла. • Пвај трансфпрмаципни мпдел, за разлику пд статичке прирпде претхпдних двају, изразитп је динамички. Трансфпрмаципни мпдел укључује структурни мпдел кап једну пд свпје две главне кпмппненте, дпдајуёи му и трансфпрмаципну кпмппненту.
Мпделираое језичке структуре • Мпделираое језичке структуре данас је један пд ширпкп кпришёених ппступака у граматичким пписима и лингвистичкпј теприји уппште. Такви мпдели пбичнп пптичу из математике, лпгике и теприје инфпрмације, а примеоују се у разним пбластима лингвистике. Циљ фпрмализације лингвистичких пписа није да прирпдни језик представи кап какав математички или кибернетички систем, негп да изпштраваоем аналитичке метпдплпгије дппринесе бпљем ппзнаваоу оегпвих пспбенпсти. На размеѐу пвих дисциплина израсле су математичка и статистичка лингвистика, кпје истражују мпгуёнпсти апстрактнпг мпделираоа и квантитативнпг исказиваоа језичких структура и прпцеса. Машинска исппмпё у пваквим ппслпвима чини дпмен рачунарске лингвистике, кпјпј припадају средства електрпнске кпмуникације – прпграмски језици кап ФПРТРАН, КПНПЛ и кпд нас све пппуларнији БЕЈСИК
МПРФЕМЕ • Мпрфплпгија се бави структурпм, пблицима и граѐеоем речи. Прпучавајуёи граматичке ппјаве и прпцесе унутар речи, пна се дппуоује са синтакспм, чији су предмет кпмбинације речи у кпнструкцијама, и лексикплпгијпм, кпја реч ппсматра кап јединицу речника. Мпже се ппделити на флективну мпрфплпгију, везану за пбличке прпмене у пквиру ппјединих врста речи кап израз граматичких категприја, и твпрбену (лексичку, дериваципну) мпрфплпгију, кпја прпучава прпцесе граѐеоа лексичких јединица. Иначе та наука се зпве ТВПРБА РЕЧИ
Мпрфема • Основна јединица на морфемном нивоу јесте морфема - најмања јединица језичке структуре која има самостално значење или граматичку функцију. За разлику од фонеме, која, немајући сопственог значења, функционише само као јединица плана израза, морфема има и израз и садржај, па је према томе пуноправан језички знак (тј. спој означеног и означитеља). • Однос између речи и морфеме је такав да једна реч може да садржи само једну морфему (плав, на, пoд, кров, мир) или пак више морфема (плав-о-кос, на-сип, пот-кров-ље, мир-о-љуб-ив). Реч не може да садржи мање од једне морфеме, јер је морфема по дефиницији најмања јединица такве врсте. Реч и морфема су подударне јединице када реч има само једну морфему, а нису подударне када реч у свом саставу обухвата две или више морфема.
Мпрфема, алпмпрф •
Као јединица језичког система, морфема је апстрактног карактера. Њена конкретна говорна реализација - тј. њен фонолошки израз - јесте морф.
• Различита контекстуално условљена остварења исте морфеме видимо у примерима срп. раз- (упор. раз-мен-и-ти/ рас-тер-а-тu/ раш -чuст-и-тu/ раж-џuлит-а-ти). и енгл. -ed (као /t/у walked 'ходао', као /d/ y lived 'живео', а ка /id/ у shouted 'викао' зову се аломорфи (по аналогији са терминолошким низом фонема -фон алофон). •
За случајеве када су оваквим фонолошким варијантама на границама морфема придружене граматичке разлике некада се у лингвистичким описима користи термин морфофонема. Тако се варијације у низу облика јунак -јуначе -јунаци могу описати постулирањем апстрактне морфофонемске јединице К на крају основе (јунаК) која се у различитим фонолошким контекстима остварује као /к/, /ч/ или /ц/ - учествујући тако у формалном разликовању номинатива једнине, вокатива једнине и номинатива/вокатива множине.
Слпбпдне и везане мпрфеме • Морфеме се деле на слободне и везане. • Слободне су оне које могу да стоје самостално (као, на, код, сунце, Ана). • Везане су оне које не могу да се употребљавају самостално, него само у комбинацији са другим морфемама у саставу речи (као -ник из paднuк, -ље из пот-кров-ље, рас-/тј. раз-/ из рас-корак, -о- и -ив из мuр-о-љуб-uв. Начин везивања ових морфема види се из цртица испред, иза или око њих). Слободне морфеме су еквивалентне простим (тј.једноморфемским) речима: око, paд, човек итд. истовремено су морфеме и речи. Везане морфеме не могу да функционишу као речи, али оне учествују у грађењу речи или њихових граматичких облика
Лексичке и граматичке мпрфеме • Ппстпје ппдела на лексичке мпрфеме, са изразитим лексичким значеоем, и граматичке мпрфеме, кпд кпјих је важнија граматичка функција. • Слпбпдне мпрфеме пп правилу су лексичке: на, код, сунце, Ана. • Везане мпрфеме мпгу да буду лексичке или граматичке. Или лексичке мпрфеме су слпбпдне или везане, а граматичке су најчешёе везане: раз – матр –аое –м. • Разликпваое лексичких и граматичких мпрфема ипак је самп услпвнп.
Мпрфемна структура речи • • •
•
•
•
Језици се вепма разликују у ппгледу пднпса измеѐу речи и мпрфеме. Тамп где превладава аналитички и нарпчитп кпренски тип структуре, речи су пп правилу или бар најчешёе једнпмпрфемске. У кинескпм се један писани знак честп пднпси на јединицу кпја је уједнп мпрфема и реч, а уз тп и слпг. Једнпмпрфемских речи има и у језицима других типпва, али су пне ту реѐе. Кпд аглутинативнпг типа мпрфемски састав речи је прпзиран, јер се јаснп виде идентитет и границе ппјединих "налепљених" мпрфема, штп плакшава мпрфемну анализу . Мпрфеме је теже идентификпвати, и оихпв брпј утврдити. У речима кпје исппљавају синтетички и флективни тип структуре, где дплази дп срастаоа таквих сегмената у вишеструким функцијама (кап у примеру латинске речи атп 'вплим'). Кпд пплисинтетичкпг типа речи-реченице изгледају вепма слпжене, али се ипак мпгу анализирати. Такп у ескимскпм aпgyaghllaпgyugtuq 'пн жели да набави велик чамац' садржи пет мпрфема: aпgya- 'чамац', -ghllа- је сегмент аугментативнпг значеоа, ·ng'набавити', -yugје сегмент кпји изражава жељу, а -tuq - треёе лице једнине. У индпеврппским језицима речи најчешёе имају измеѐу једне и 4 - 5 мпрфема, реѐе и више, при чему је тај брпј верпватнп нештп маои у енглескпм, на пример, негп у слпвенским језицима.
Мпрфплпшки прпцеси • Три основна морфолошка процеса су композиција, деривација и флексија. • Композиција је комбиновање слободних морфема, чији су производ сложенице (зло+дело -злодело, мимо+ход -мимоход, стари+малu -стармали). • Деривација је комбиновање слободних и везаних морфема, чији су резултат изведенице (зло+-ба - злоба, стар+-ац -старац, paд+ник - paдник). • Флексија је образовање граматичких облика речи путем везаних морфема (paд+-u - paдu, paд+-oв-+ и, - paдoвu, црвен+-а - црвена). • Композиција и деривација су лексички процеси, који служе за извођење нових речи (због чега се оба некада обухватају појмом деривације у ширем смислу), а флексија је граматички процес, јер даје речима њихове граматичке облике
Мпрфемна структура речи • • • • • • • • •
•
Важни су ппјмпви пснпва и афикс. Оснпва је деп речи кпме се дпдаје афикс. Афикс (дпдатак) је везана мпрфема кпја се дпдаје пснпви у прпцесу деривације или флексије. Афикси се деле на: префиксе (предметке, кпји дплазе испред пснпве, нпр. прп у прпчитати), суфиксе (наставке, кпји стпје иза пснпве, нпр. -ое у чuтаое) и инфиксе (уметке, кпји чине деп пснпве, нпр. -пв- у градпвu), интерфиксе (ппвезују 2 кпрена: парпхпд, впдпвпз, Alter-s-heim- дпм для престарелых), Кпнфиксе (кпмбинација пд 2 афикса: префикса и ппстфикса: loben – hvaliti и ge-lob-t – тај кпга су хвалили, хваљен Транфиксе (впкали кпји су уметнути меѐу кпнспнанте: у арапскпм: ktb– pismo, kataba – napisao je, uktub -piši)
Мпрфемни анализа речи • У веёини језика флективне мпрфеме су у пплпжају суфикса или евентуалнп инфикса, дпк дериваципне мпрфеме мпгу уз тп да буду и префикси. Акп нека реч садржи и дериваципни и флективни суфикс, пвај други је увек на крају, јер целини изведене речи даје граматичке пблике (п-гранич-ен-u, не-ппд-нпш-љив-пг). • Акп једна реч има више пснпва и наставака, ти елементи се у анализи пдвајају пдреѐеним редпм. У речи пптписивач најпре пдвајамп су фикс -ач пд пснпве пптписив-, пптпм суфикс -ив пд оегпве пснпве пптпис, и на крају префикс пп - пд оегпве пснпве пис-. Тиме уједнп утврѐујемп хијерархијски ппредак у прпцесу граѐеоа пве речи, пбрнутпм у пднпсу на правац оене анализе . • Учительница
Начини изражаваоа граматичких значеоа У језицима је пграничен брпј начина изражаваоа граматичких значеоа. Граматика у билп кпм језику мпже се изражавати самп уз ппмпё: • Афиксације • Унутрашое флексије • Ппнављаоа – редупликација ( еле-еле, кызыл-кызыл(najcrveniji,) • Слагаоа (nem.- kopfschmerz, eng.-killjoy, рус.- кплхпз) • Несампсталних врста речи • Реда речи • Нагласка • Интпнације • Суплетивизма Начини изражаваоа граматичких значеоа су : Синтетички: aфиксацијa, унутрашоа флексија, ппнављаое, слагаое, нагласак,суплетивизам. Аналитички: несампсталне врсте речи, ред речи, интпнација.
Начини изражаваоа граматичких значеоа • Руски, енглески и неки други језици користе све ове начине изражавања граматичких значења, док кинески , француски користе само неке од њих. Руски: сов.- нес.делать – сделать - префиксация, толкать -толкнуть – суффиксация, собирать-собрать –внутренняя флексия, достигать-достичь – внутренняя флексия и дезаффиксация, брать-взять – супплетивизм. Еng. Eд. – мн. books - [buks] – спољашња флексија, foot – feet [fut] - [fit] - унутрашња флексија
Начини изражаваоа граматичких значеоа • Я иду в шкплу
•
Иду – гл., наст.вр., 1 лица, ед.ч. флексија фузија синтетички
в шкплу – в.п., ед.,ж.р. Предлпг
флексија фузија Аналитичкп -синтетички начин изражаваоа значеоа
Задатак! • Идем у шкплу
• Идем
• Ja go to the school
• у шкплу • go • to the school
Oпшта лингвистика Граматика Синтакса
СИНТАКСA • Синтакса прпучава правила кпмбинпваоа речи у реченици - или јединица у кпнструкцији - кап и пднпсе измеѐу елемената реченичне структуре. • При тпме се пна бави какп прпцесима изграѐиваоа кпнструкција, такп и резултатима тпга прпцеса, дакле анализпм пстварених кпнструкција.
СИНТАКСИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ • Мада се пплази пд речи кап елемента синтаксичке јединице, ипак се највеёа пажоа ппсвеёује фпрмираоу и саставу виших јединица синтаксе, кап штп су синтагме и реченице. У синтакси се пбичнп не иде изнад нивпа реченице, па се пна узима кап највиша јединица на пвпм плану језичке структуре. Кпмбинпваоем самих реченица и устрпјствпм надреченичних целина баве се анализа дискурса и лингвистика текста.
Синтагме • Синтагме - групе две или више граматички
ппвезаних речи кпје саме не изражавају предикацију (везу субјекта и предиката), али учествују у структури виших јединица кпје пву везу исказују. Према врсти речи кпје садрже и карактеру оихпвих пднпса, синтагме се пбичнп деле на именичке (нпр. млада девпјка, чај и кафа) и глагплске (нпр. ёе дпёи, написати писмп), придевске (нпр. Вепма млада, бпгат знаоем), прилпшке (нпр. врлп брзп, малп лакше), предлпшке (нпр. на стплу, изнад свега) и сл.
• А према синтаксичкпј функцији, тј. улпзи кпја им припада на следеёем вишем степену, мпгу се делити на субјекатске, пбјекатске, пдредбене итд.
Синтагме • Измеѐу структуралне и функципналне ппделе ппстпји извесна кпрелација: именичке синтагме типичнп се налазе у функцији субјекта, пбјекта, именскпг дела предиката или дппуне; глагплске у функцији предиката или дела предиката; придевске у функцији именскпг дела предиката или дппуне; прилпшке и предлпшке у разним дппунским пдредбеним функцијама, и сличнп.
Клауза • На следећем степену налазимо јединице које изражавају предикацију. Оне се по традицији зову реченицама. Боље је за једну субјекатскопредикатску везу употребити термин клауза који је преузет из енглеске граматичке терминологије (clause). Наиме, нарочито код сложених реченица изгледа прикладно рећи да се састоје од две или више клауза. • Функционално гледано, главни делови клаузе су субјект и предикат, а у појмовним категоријама то су тема (оно о чему се говори) и рема (коментар) (оно што се о томе каже). • Субјект се најчешће подудара са темом, предикат са коментаром, као у клаузи : Деца су гледала тај филм. Али не мора: у клаузи Тај филм су деца
Врсте клауза •
Пп синтаксичкпм статусу клаузе се деле на независне, кпје мпгу да стпје сампсталнп, и зависне. • Независне клаузе птуда су еквивалентне прпстим реченицама, а зависне клаузе улазе у састав слпжених реченица. • Зависне клаузе се пп функцији мпгу делити на: -именичке, -придевске, -прилпшке и сл., • А пп значеоу (тп су најчешёе пне у прилпшкпј служби) на -временске, -месне, -начинске, -узрпчне, -дппусне, -ппредбене, -ппгпдбене итд.
Реченица • Највиша јединица синтаксе, а тиме и граматичке прганизације језика јесте реченица. • Иакп није мпгуёе дати дефиницију реченице кпја би била у свему тачна и ппштеприхватљива, реёи ёемп да је реченица највеёа независна кпнструкција (или независан језички пблик) – збпг тпга штп, без пбзира на свпју сппствену структуру, није саставни деп неке веёе кпнструкције или пблика, негп у кпмуникацији функципнише сампсталнп. • Свака реченица је у гпвпру праёена пдреѐенпм интпнацијпм, а у писаоу интерпункцијпм.
Врсте реченице • Реченица обично садржи једну или више клауза. Ако садржи само једну клаузу, она је проста (у граматици прави се разлика између просте и просте проширене реченице, зависно од тога да ли су и субјект и предикат изражени само по једном речи, или су један или други, или оба, изражени синтагмом); нпр. Светлана је код пријатељuце. Ако реченица садржи две или више клауза, она је сложена. Када су те клаузе у напоредном односу координације, што значи да су синтаксички равноправне па би свака од њих могла да функционише и самостално, кажемо да је таква реченица напоредно сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице, а њен муж је на путу. • А када су клаузе у зависном односу субординације, што значи да су синтаксички неравноправне, јер би само једна од њих (управна) могла да стоји сама за себе али друга (зависна) не би, таква реченица се зове зависно сложена; нпр. Светлана је код прuјатељице јер је њен муж на
Класификација реченица • Ппред наведене ппделе према структури, реченице се мпгу класификпвати и према функцији - на изјавне (пптврдне или пдричне), упитне, заппведне, и узвичне.
Из свега излпженпг, види се да мерилп пп кпјем нештп сматрамп реченицпм није тпликп сама прирпда граматичких пблика кпликп независтнпст, сигнализпвана интпнацијпм или интерпункцијпм - другим речима, сппспбнпст сампсталнпг функципнисаоа у кпмуникацији.
Ред речи у реченици •
•
У пквиру реченице исппљавају се различите граматичке ппјаве у вези са редпследпм, слагаоем и изпстављаоем оених елемената. Ппјам реда речи пднпси се на редпслед синтаксичких јединица (речи у синтагмама, синтагми у клаузама, клауза у слпженим реченицама) или функција (субјект, предикат, дппуна, пдредба и сл.). Уз везане мпрфеме и граматичке речи, ред речи је један пд три главна ппказатеља синтаксичке структуре, кпји сигнализују граматичке пднпсе измеѐу лексичких јединица кап нпсилаца садржаја исказа. Пви синтаксички механизми меѐуспбнп се дппуоују у различитим прпппрцијама, зависнп пд ппште структуре свакпг језика, па ёе нпр. језици са развијенијпм флексијпм (кап латински или српски) имати утпликп слпбпднији ред речи, јер су главни пднпси веё исказани падежним и другим наставцима, дпк у језицима сирпмашним флексијпм тај терет преузима ред речи, па је затп знатнп маое слпбпдан. Стпга у нашем језику избпр измеѐу алтернатива Петар је yдapuo Павла и Павла је yдapuo Петар мпже да буде питаое нагласка или стила, али је у енглескпм такав избпр питаое пснпвнпг садржаја,јер се самп из редпследа именица зна кп је кпга ударип. Упбичајени редпслед, нарпчитп у изјавним реченицама, назива се директни, а редпслед при кпме неки елементи (нпр. субјект и предикат у упитним реченицама) замеоују местп зпве се пбрнути (или инверзија).
• Кад се ради п реду речи језици се мпгу вепма разликпвати - нпр. у упбичајенпм редпследу субјекта, предиката и пбјекта, где су заступљене све мпгуёе кпмбинације, или у пплпжају главнпг глагпла у неким кпнструкцијама (уппр. крајои пплпжај у нем. Erhat mirdasBuchgegebeп 'Пн ми је дап коигу'), или у структури именичке синтагме (нпр. редпслед ппказнпг елемента, придева и именице, кап у срп. пва велuка куёа и аналпгнп у веёини еврппских језика, у малајскпм је управп пбрнут, 'куёа велика пва'); итд.
Кпнгруенција
(слагаое)
Рекција Прикључеое
(примыкание)
• Под именом слагања (конгруенције) говори се о формалној усаглашености међусобно повезаних делова реченице у граматичким категоријама, па се нпр. придеви слажу са именицом у роду, броју и падежу (лепа слuка/лепе слuке), глаголи управне и зависне клаузе могу се
•
•
Овоме је сродна појава управљања (рекције), где употреба једне речи намеће избор облика друге речи. Тако глагол тражитu тражи именицу у акузативу (нпр. кавгу), а глагол ослободuти се захтева именицу у генитиву (нпр. невоље), и слично код предлошко-падежних веза, где предлог управља избором падежа (с њuм/o њему/без њега и сл.). Прикључење (врло брзо)
СИНТАКСИЧКЕ КПНСТРУКЦИЈЕ • Реч
синтагма
клауза
реченица
• Јединице нижег реда учествују у структури јединица следећег вишег реда. • Речи се међусобно комбинују у синтагме, синтагме у клаузе, а клаузе у реченице. Унутар ширих конструкщrја, неки елементи су међусобно ближи него неки други. Општи принцип jeсте да елементи који стоје један до другог теже да један са другим уђу у консшрукцију, образујући јединицу вишег реда при чему се овај процес може степенасто понављати. • Тако се на линеарни редослед надограђује хијерархијска структура. На овом принципу узајамног привлачења блиских елемената изграђен је структуралистички метод конституентне анализе, са којим смо се неформално већ сусрели на подручју морфологије.
• Оно што се на jeдном нивоу јавља као конструкција, на следећем вuшем нивоу функционише као јединица. Као што је наведено, реч, синтагма, клауза и реченица су синтаксичке јединице различитих нивоа; а из дефиниције конструкције, по којој је то комбинација двеју или више речи између којих постоји нека граматичка веза, излази да реч као основна јединица синтаксе није конструкција,али да синтагма, клауза, реченица то јесу. • Појмови јединице и конструкције се узајамно не искључују, него се, напротив, складно допуњују. Гледано изнутра, тј. са становишта њиховог састава, све јединице изнад нивоа речи су конструкције, али гледано споља, тј. са становишта њихове улоге у већим конструкцијама, све се јављају као јединице. Дакле, први поглед тиче се структуре, а други функције.Ова међуигра структуре и функције улази у саме основе синтаксе.
СИНТАКСИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ • • • • • •
Реченица – кпмуникативна функција Синтагма – нпминативна функција Функционалне елеменате реченице поделићемо у три категорије: (1) примарне, (2) секундарне и (3) независне. 1. Примарни су основни елементи, т.ј.субјект и предикат. Субјект диктира другим речима слагање у граматичким категоријама. Предикат обично обухвата све осим субјекта, дакле минимално глагол у лuчном облику (без кога нема предикације). Граматичко-семантичка природа глагола одређује да ли ће он сам бити довољан за изграђиваље предикације или ће му за то бити неопходна и нека врста допуне. Глаголи непотпуне предикације, чији су типични представници они са значењем 'бити', обично траже допуну у облику предикатива (именског дела предиката). Прелазни глаголи могу да захтевају изражен објекат - именичку реч или конструкцију која се слаже са субјектом и предикатом, често изражавајући примаоца или циљ радње. Објекти могу да буду директни или индиректни, према непосредном односно посредном дејству радње на примаоца. Неки глаголи (као датu) обично захтевају обе врсте објекта (Аца дaje Ани цвет).
Примарни функципнални елементи у структури клаузе
Примарни елементи субјект глагол
предикат допуна Предикатив (именски део) објекат индиректни директни допуна
Секундарни функципнални елементи у структури клаузе
• 2. Секундарни елементи у начелу нису неопходни за основну структуру клаузе, али служе као модификатори и повезивачи примарних елемената. • Модификатори су разноврсне одредбе атрибутивног карактера, када на придевски начин одређују именичке речи, или пак адвербијалног карактера, када на прилошки начин одређују глаголске речи или целу клаузу. • У функцији модификације могу се наћи разне врсте речи и синтагми, па и клауза (нпр. релативне клаузе, или зависне клаузе у структури зависно сложених реченица). Повезивачи су
Независни функципнални елементи у структури клаузе
• Независни елементи су речи или конструкције без непосредне граматичке везе са другим елементима, као што су Охо, мајко, међутим, уопште, узев, осим шога итд. • Елементи сва три изложена типа по правилу могу да буду прости, када се само по једна реч или конструкција налази у датој функцији, или пак сложени, ако се као експонент неке функције јави више међусобно повезаних јединица или конструкција (нпр. у клаузи Света u његова прuјатељuца uдy на море u остају тамо двe нeдeљe имамо сложен субјекат и сложен предикат; а конструкција Света uде на море јер његова
Синтаксичке трансфпрмације • Трансформације су део шире апаратуре за произвођење или генерирање реченица у природним језицима. Један генеративни механизам поседује својства експлицитности и предвиђања, тј. набрајања у математичком смислу, чиме се у потпуности одређује домен његових објеката. • Ради поређења, потенцијално бесконачни низ бројева 1, 7, 5, 11,9, 15, 13, 19, 17, 23, 21 ... генериран је правилом "пођи од 1 па наизменично додавај 6 и одузимај 2". • Донекле аналогно овоме, генеративна граматика неког језика је систем правила који спецификује могућу форму свих реченица тога језика, и само њих (који, дакле, спречава генерирање неграматичних низова као нпр. велика лењи чекају студенти пауза или студенти студенти студенти) - и то без обзира на то да ли је нека од тих могућих реченица у досадашњој историји датог језика некада већ изговорена односно написана, или још није.
Трансфпрмаципнп-генеративна граматика • Граматика која оперише оваквим генеративним правилима и уз то се служи трансформацијама назива се трансформационо-генеративна граматика. • Она настоји да симулирањем човекове језичке способности осветли природу у великој мери несвесног знања у поседу сваког говорникаслушаоца. • Приказујући људски језик као сложен, апстрактан и у великој мери универзалан систем правuла за повезивање звука и значења, она тражи нове путеве ка дубљем разумевању човека као интелигентног и стваралачког бића, способног да
Структурни мпдел реченице: ИС – субјект, ГС –предикат, ИС пд ГС – пбјект, П –атрибут, И – центар,пбјекат. Пвп је приказ фпрме. Кад тп изгпвпримп или напишемп – тп је ппвршинска структура.
Реченица
Именичка синтагма
придев
Глаголска синтагма
именица
Лењи
глагол
студенти
Имен. синтагма
чекају
придев
велику
именица
паузу
Дубинска структура реченице у пквиру трансфпрмаципнпг мпдела Из следећих комбинација: 1. Студенти су лењи. 2. Студенти чекају. 3.Пауза је велика. може се направити реченица: Лењи студенти чекају велику паузу. • Према трансформационо-генеративној граматици, која полази од разликовања двају планова структуре у језику, веза између њих успоставља се путем трансформација - формалних операција које, делујући на дубинску структуру реченица, низове елемената преобраћају у сукцесивно мање апстрактне низове све док се не стигне до површинске структуре. • Овај сложени механизам можемо приближно приказати на следећи начин: (студенти(студенти чекају) чекају паузу (пауза велика) најпре би била подвргнута релативној трансформацији, чијим дејством би поновљене именице биле замењене одговарајућом заменицом: (студенти (који су лењи) чекају паузу (која је велика.) Затим би тако добијене релативне клаузе биле редуковане брисањем заменица (које су већ обавиле своју улогу) и помоћних глагола: (Лењи студенти чекају велику паузу). Потом би трансформацијом инверзије npидеви били пребачени испред именица, и то у облику прилагођеном овом положају, што би коначно дало површинску структуру Лењи студенти чекају велику паузу.
Дубинска структура реченице у пквиру трансфпрмаципнпг мпдела
Реченица 1
Именичка синтагма Именица
Глаголска синтагма
Реченица 2
Студенти
Глагол
Именичка синтагма
чекају
ИС
Именица
придев
паузу Реченица 3
Студенти
ГС
ИС
Г
именица
су
Пауза
ПС
ГС
П
Г
лењи
је ПС
Придев
велика
Oпшта лингвистика Графплпгија Прагматика
ГРАФПЛПГИЈА • Еквивалент фонологије у писаном језику јесте графологија, која проучава графичке знакове и системе у писмима и њихов однос према одговарајућим фонолошким јединицама и системима. • У алфабетским системима писања фонемама одговарају графеме. • Као и фонеме, графеме су апстрактне функционалне јединице. • Као што су фонеме у реализацији представљене гласовима, тако су графеме представљене словима. • Слово је најмањи знак који се пише самостално и који се у низу одваја од других. Тако су нпр. а, а, А, А различите словне реализације исте графеме а - њени алографи.
Пднпс графеме и фпнеме •
• •
•
Алфабетска писма су кпдпви заснпвани на пднпсу једна фпнема : jeдна графема. Нп пвп је самп принцип и идеал. У реализацији ниједан кпнвенципнални систем писаоа није дпследнп и пптпунп фпнемски. Једна графема честп представља једну фпнему (нпр. срп. к), али нереткп иста графема изражава више фпнема (нпр. франц. s је /s/ или /z/, рус. звучни се на крају речи изгпварају кап безвучни), а и пбрнутп, више графема изражава исту фпнему (нпр. рус. з, с, ш, ж =/з/ ). Какп латинска абецеда није имала ппсебан знак за фпнему /š/, пна се данас у разним језицима представља различитим графемама: итал. sc или sci, франц. ch, нем. sch, ппљ. sz, маѐ. s итд. Какп видимп из пвих примера, графеме се мпгу писати једним слпвпм, али и слпвним групама (диграмима са два знака, триграмима са три, тетраграмима са четири - нпр. нем. tsch за /č/, итд.). Са изузеткпм латиничких диграма lj, nј и dž, пба писма нашег језика имају једнпслпвне графеме за фпнеме кпје заступају. (При тпме се пснпвни знаци мпгу мпдификпвати дпдаваоем дијакритичких знакпва за пбележаваое друкчије звучне вреднпсти, кап кпд наших латиничких č,d, š, ž, đ ).
Српски језик у пднпсу на друге језике • Српски и хрватски језици иду у ред оних који се у највећој мери приближавају фонемско-графемској кореспонденцији. • Ово није резултат некакве посебне "фонетичности" језика или његових писама, како то неки стручњаци сматрају. Захваљујући великом реформатору Вуку Караџићу, Срби су у срећнијем положају од већине других народа, који су у основи исто фонемско начело, познато још од старих Грка, увели знатно раније али у међувремену нису битно прилагођавали свој правопис. • А растући раскорак између једном утврђеног правописа и сталних говорних промена управо и рађа такве неусаглашености између изговореног и написаног какве данас налазимо у енглеском или француском.
Пртпграфија • Дпк је алфабет инвентар ппсебних знакпва, правппис (пртпграфија) јесте скуп правила за кпмбинпваое тих знакпва у свакпм датпм језику. И алфабет је пп свпјпј прирпди кпнвенципналан, али правппис у тпм ппгледу иде даље: иакп мнпги језици данас упптребљавају латиницу, не ппстпје два са идентичним правпписним правилима. • Када се једнпм стабилизују, алфабет и правппис дају темељ за изграѐиваое стандарднпг или коижевнпг језика. Ппред правила п упптреби великих и малих слпва, растављаоу речи и другпм, правппис пбухвата и прпписе п упптреби знакпва интерпункције.
Правппис • Правппис кпји пдражава старија стаоа језика или у писаоу страних имена пренпси оихпв извпрни писани пблик зпве се етимплпшки, а пнај кпји тежи репрпдукцији савремених звучних вреднпсти некада се - са стручне стране непрецизнп - назива фпнетски.
Транслитерација • Пренпшеое знакпва из једнпг писма у другп - честп пграниченп неппдударнпстима измеѐу графплпшких система -зпве се транслитерација. • Пвај ппступак разликује се пд транскрипције - пренпшеоа гласпва у писмп, кпје је са свпје стране пграниченп немпгуёнпшёу претакаоа свих звучних вреднпсти у графички медијум. • У пквиру енглескпг правпписа, на пример, презиме спвјетскпг пплитичара Хрушчпва даје приближнп и незграпнп Кhrushchev, дпк се Гпрбачпв транслитерацијпм јавља кап Gorbachev али транскрипцијпм пре кап [Gorbachoff]. Транскрипција презимена ппзнатпг кпмппзитпра даје у енглескпм Tchaikovsky, у хпландскпм Tsjaikowskij а у маѐарскпм Csajkovszkij. Прпблеми су јпш мнпгп веёи када се у еврппске језике, па и наш, пренпсе нпр. арапска или кинеска имена.
Дисциплине, кпје се баве ппјединим аспектима писма Појединим аспектима писма баве се посебне дисциплине • епиграфија (писање на камену, глини, дрвету и другим тврдим подлогама), • палеографија (антички и средњовековни рукописи), • дипломатика (правни и административни документи), • калиграфија (уметничко писање), • стенографија (брзо писање), • криптографија(тајно писање). • диктолографија (ручно писање на машини) • телетекс (обрађивање и емитовање писаних текстова електронским путем је)
ПРАГМАТИКА ГПВПРНИ ЧИНПВИ • Реченица свпје пунп тумачеое дпбија у кпнтексту кпнкретних гпвпрних ситуација. Треба да разликујемп реченицу кап јединицу језичкпг система пд исказа кап реализације те јединице у гпвпру. • Реченицу треба разумети кап тип, а исказ кап пствареое тпг типа у кпмуникацији, тј. кап реченицу сппјену с неким кпнтекстпм у кпјем се оенп значеое кпмуникацијски интерпретира.
Семантика и прагматика • При пвпм разликпваоу, пдреѐиваое расппна мпгуёих значеоа неке реченице припада семантици, дпк је приписиваое некпг пд тих значеоа таквпј реченици у кпнтексту питаое прагматике - дисциплине кпја прпучава упптребу језика, ппсебнп са станпвишта кпмуникацијских намера гпвпрника и дејства кпје пни ппстижу служеёи се језикпм. • Друкчије реченп, семантика испитује значеое реченица и оихпвих саставних делпва изван некпг ппсебнпг кпнтекста, дакле у изплацији, • а прагматика се бави тумачеоем кпнтекстуализпваних реченица, тј. исказа, питајуёи какп пни делују у ппјединим гпвпрним ситуацијама. Граница измеѐу оих, није пштра, честп је немпгуёе раздвпјити семантичка разматраоа пд прагматичких.
Примери • •
• •
Дпбре илустрације пружају дијалпзи. Акп на питаое Jecи лu за кафу? дпбијемп пдгпвпр Oд кафе не мпгу дa заспим, ми тп примамп кап индиректнп пдбијаое ппнуде ('Значи, неёе') Али пвп прагматичкп тумачеое пчигледнп није и значеое саме реченице кпју смп чули, јер пна изван пваквпг кпнтекста значи нештп сасвим другп. Дпказ за пвп је мпгуёнпст да сагпвпрник настави .. али ипак јесам, не мпгу дa пдплим! или некакп сличнп, штп несумоивп значи прихватаое. Акп на питаое Идеш ли на журку вечерас? уследи пдгпвпр Чујем дa ёе Споа дa буде тaмo, за оегпвп разумеваое пптребнп је ппсебнп знаое п тпме у каквим су пднпсима упитани и пспба ппменута у пдгпвпру. Али и сасвим пбичне реченице, чије значеое изгледа несппрнп, мпгу имати различите кпмуникацијске вреднпсти чим се јаве у кпнтексту ситуације, кап искази. Претппставимп да наставник у учипници каже Врата су птвпрена. Самп пп себи, значеое пве реченице је јаснп, али пна у датпј прилици мпже да делује не самп кап прпстп пбавештеое, пднпснп изјава п чиоеничнпм стаоу, негп и кап пбјашоеое заштп је у учипници хладнп, кап уппзпреое да врата треба затвприти, мпжда и кап ппсредан налпг некпме да напусти прпстприју, и сличнп.
Класификација гпвпрних чинпва • На прагматичку страну језика пажоу је скренула теприја гпвпрних чинпва. Пна је пптекла из филпзпфије језика и прихваёена је у лингвистици, кпја пренпси тежиште са референцијалних и истинпсних аспеката реченичнпг значеоа на питаое какав чин извпдимп изгпварајуёи неку рeченицу у пдреѐенпј ситуацији. Пднпснп каквп је дејствп наших исказа.
•
• • • •
•
Гпвпрни чинпви мпгу се ппделити на следеёе категприје. 1. Асертиви -тврѐеоа, извештаји и сл., где је важна истинитпст: Земља је пкругла. 2. Директиви - упутства, наредбе: Затвпри врата. 3. Кпмисиви - пбеёаоа, претое:Обеёавам дa ёу се јавитu чим стuгнем, 4. Експресиви - извиоеоа, захваљиваое, честитке са указиваоем на психплпшка стаоа гпвпрника: Искренп жалим збпг тпга, Oд срца вам захваљујем, 5. Декларативи - искази кпји изазивају тренутну прпмену некпг стаоа ствари: Овпг папагаја крстим именпм Арчибалд.
Прпучаваое гпвпрних чинпва • Прпучаваое гпвпрних чинпва ппказује нам не самп какп ми језикпм нештп саппштавамп, негп и какп мплимп и захваљујемп, уппзправамп и претимп, пбеёавамп и нареѐујемп, вреѐамп и прпклиоемп, пптужујемп и убеѐујемп украткп, какп језикпм деламп. • Нарпчитп је занимљивп испитиваое тзв. перфпрмативних (извпѐачких) глагпла, тј. пних кпјима се извпди радоа п кпјпј је реч (тврдим, кунем се, кладим се, захваљујем, пбеёавам итд.). • Из свега пвпга, види се да језик људима не служи самп за кпнстатацију и ппис негп и кап средствп утицаоа на тпк ствари, кпјим се изазивају пдреѐена ппнашаоа и ппстиже учинак једне или друге врсте. Тп је динамичка слика језика кап делатника у акцији.
Прагматичка мпё језика • Прагматичка мпё језика дп ппсебнп снажнпг изражаја дплази - на различите начине у разним друштвима и временима - у сферама магије и религије, а у савременпм свету нарпчитп прппаганде и идеплпгије. Пнп штп је п магијскпј функцији језика требалп реёи веё је реченп - пвде ёемп дпдати да су језици и писма неких великих цивилизација у прпшлпсти сматрани светим и недпдирљивим (уппр. и сам назив Светп писмп за Библију), па их је пп сваку цену требалп штитити пд унутрашоих прпмена и сппљних утицаја. • Нештп пд пвпг става задржалп се и дп данас. Али за језике мпдерних друштава карактеристичнп је какп се у неким живптним сферама (кап штп су реклама, сппрт, рат или пплитика) језичка средства упптребљавају - па нереткп и злпупптребљавају -у сврху убеѐиваоа, придпбијаоа за сппствену страну, идеплпгизације и мистификације.
Примери • Прпизвпѐачи кпмерцијалних артикала свакпдневнп нас прекп маспвних медија уверавају какп ёемп бити млаѐи или лепши, среёнији или успешнији, акп се пдлучимп за неку рекламирану врсту кпзметике, пдеёе и сличнпг. • У сппртскпм извештаваоу непрекиднп је актуелна ппдела при кпјпј су "наши" играчи мајстпри пуни духа дпк су "оихпви" пбични грубијани, па се честп и не дппушта да пмиљени тим мпже да изгуби пд бпљег прптивника - пн тада "ппбеѐује сампг себе". • Закључак. Из свега пвпга, видимп какп језик мпже нарпчитпм упптребпм да кривптвпри и мути да прпдаје рпг за свеёу
СТРУКТУРА РАЗГПВПРА И ТЕКСТА • Ппсматраое језика са прагматичке стране, дакле у прпцесу упптребе, кприснп дппуоује сазнаоа стечена прпучаваоем јединица и структура језичкпг система. • Приликпм упптребе језика, крпз низаое меѐуспбнп ппвезаних реченица, пстварују се веёе кпмуникацијске целине. • Реализација језика у везанпм гпвпру пбичнп се назива дискурс акп је реч п прпцесу а текст акп се ради п прпизвпду.
Примери дискурса •
•
•
Кап пример дискурса узеёемп пбичан разгпвпр, чија анализа ппказује да у тпј свакидашопј кпмуникацијскпј делатнпсти дп изражаја дплази не самп наше владаое језичким системпм, негп и наше ппзнаваое правила упптребе језика, кап и свест п кпнвенцијама друштвенпг ппштеоа. Учесници у дијалпгу преёутнп знају кп у кпјпј прилици мпже да га заппчне, када треба да препусти реч сагпвпрнику, каквим сигналима се пвпме ставља дп знаоа да мпже да преузме реч, кпликп нпрмалнп треба да траје једнп учешёе у дијалпгу, а да се пн не претвпри у мпнплпг, на кпјим местима и у кпјпј дужини се мпгу пчекивати паузе, какп сагпвпрнику стављамп дп знаоа да га и даље пратимп, какп се прелази са једне теме на другу, када и какп се разгпвпр мпже завршити, итд. Акп пба сагпвпрника прпгпвпре истпвременп, приближнп знамп када тп треба прекинути и кп треба у датпм тренутку да заёути да би пнај други наставип. Такпѐе знамп кпја правила важе када у разгпвпру учествује више лица. Све пвп нама дплази сасвим прирпднп, јер смп уппредп са усвајаоем структуре језика усвпјили и принципе оегпве упптребе, али анализа ппказује да је ту ппсреди једнп бпгатп и издиференциранп језичкп знаое, са кпјим се кпмбинују кпмуникацијскп умеёе и друштвенп ппнашеое.
Примери дискурса • Тпк разгпвпра, а нарпчитп преузимаое речи, регулишу језички сигнали кап штп су: • интпнација и синтакса (сагпвпрнику пбичнп не упадамп у усред реченице, а акп тп ипак учинимп пнда му се најчешёе и извинимп, али и • пратеёе ппјаве гпвпра - мимика и гестпви. • Иакп се гпвпрници у прпсеку вештп сналазе у впѐеоу разгпвпра, има људи кпјима тп нештп слабије иде пд руке, кап и пних кпји се издвајају свпјпм сппспбнпшёу у пвпм ппгледу. • Али сви пни пп правилу се, макар и несвеснп, придржавају неких кпнфиципналних нпрми вербалнпг ппнашаоа.
Упутства за делптвпрну упптребу језика у разгпвпру • • •
За делптвпрну упптребу језика у разгпвпру треба пазити на: Квалитет пнпга штп гпвпре (тј. да гпвпре у складу са истинпм, прпверенп и искренп, уместп да причају напамет, изврёу и петљају). Квантитет свпг учешёа у разгпвпру (тј. да гпвпре пнпликп кпликп треба да би били инфпрмативни, ни краёе ни дуже). Акп некп затражи да ппдрпбније ппишемп какп смп се прпвели на путпваоу и шта смп све видели, неёемп га задпвпљити акп кажемп самп Па, билп је лепп, а и дпста сам видеп. С друге стране, вепма би нас изненадилп када би ппзнаник кпме смп у прплазу дпбацили Какп сте? застап, ухватип нас за рукав и птппчеп: Веё недељу дана вучем кијавицу, а иначе сам дпбрп; истина, ппвременп ме нештп штреца у левпм куку, а и притисак уме да ми скпчи ...
Упутства за делптвпрну упптребу језика у разгпвпру(наставак) •
•
Пднпс пнпга штп гпвпре према теми разгпвпра (тј. да гпвпре п сампј ствари п кпјпј је тренутнп реч, а не п нечему "десетпм "). Замислимп да на питаое Какп се зпвете? уследи пдгпвпр Септембар има тридесет дана. Верпватнп не бисмп ппгрешили закључујуёи да нам се сагпвпрник руга, или да је чпвек ппремеёенпг ума. Али има и интересантнијих случајева. Чпвек кпји би на питаое неппзнатпг прплазника Извините, имате ли сат? мирнп пдгпвприп Имам! и прпдужип улицпм. Тиме би, чистп језички гледанп, дап релевантан пдгпвпр - али би пвај са ситуаципнпг станпвишта бип сасвим непчекиван, заправп немпгуё псим кап намеран "штпс“. Начин на кпји гпвпре (тј. да гпвпре среѐенп и јаснп, без непптребних застајкиваоа, пкплишаоа и двпсмислица). Људи кпји праве дугачке увпде пре негп штп преѐу на ствар, наширпкп и уз мнпга ппнављаља разглабају пнп штп је пчигледнп, или се служе загпнетним алузијама, лакп нас дпвпде на ивицу стрпљеоа.
Према тпме, • •
• •
•
пне кпји интуитивнп ппштују ппменуте принципе ми радп прихватамп кап сагпвпрнике, дпк пне кпји крше неке пд оих дпживљавамп кап неппуздане или несигурне, кап нељубазне или кап гоаватпре, и сличнп. Тп ппказује да наш утисак п ппјединим личнпстима увеликп зависи пд оихпвпг гпвпра. А изразита пгрешеоа пве врсте честп чине пснпву вицева, јер вербални хумпр - кап и наше псеёаое за смешнп уппште - ппчива управп на неусклаѐенпстима, на раскпраку измеѐу пптенцијалнпг и стварнпг, пчекиванпг и дпбијенпг. Треба јпш реёи да се пваква кпнверзаципна начела ипак углавнпм ппштују, акп не директнп, а пнп бар на једнпм дубљем нивпу Псим тпга, пна су пп свпјпј прирпди универзална, иакп се у ппјединпстима мпгу разликпвати пд једне језичке заједнице дп друге. Такп су у неким културама неппхпдни увпди или ппнављаља кпје бисмп ми дпживели кап сувишне, а у некима се ппет сматра да је у друштву пристпјније ёутати, или прпзбприти тек ппнеку реч, негп уистину разгпваривати акп тп није нужнп да би се пбавип неки ппсап.
Текст • Текст ёемп сматрати узпркпм у гпвпру или писаоу пстваренпг језика кпји исппљава меѐузависнпст свпјих делпва. Оега је тешкп прецизније дефинисати, али је битнп тп штп текст (за разлику пд речи или реченице) није стална јединица језичкпг система, негп надреченична целина кпја се сваки пут изграѐује у прпцесу језичке кпмуникације. Кап таква, пна је нeoдpeѐене дужине: текст мпже да садржи једну или више реченица, а и пасуси, ппглавља па и целе коиге такпѐе су текстпви у пвпм смислу. • Пнп чиме се текст разликује пд прпизвпљнпг низаоа реченица, и пп чему управп и јесте текст, јесте оегпва прганизација, кпја му пбезбеѐује јединственпст, целпвитпст и ппвезанпст.
Текст Текст се прганизује у различитим димензијама, при чему кап сигнали кпхерентнпсти и смисапнпсти оегпве структуре служе разна језичка средства на планпвима израза и садржаја: • 1.фпнплпшкп-графплпшка, кап интпнација пднпснп интерпункција; • 2.синтаксичка, кап елипса (непптпуна реченица: Где си бип јуче.- У ппзпришту - У кпм? – У нарпднпм! анафпра (упптреба заменичких пблика за веё именпванп, нпр. Марија је дпбра девпјка. Она хпёе свакпме да ппмпгне, разни везивни елементи или кпнектпри (према тпме, бпље реченп, тп јест), те • 3.семантичкп-прагматичка, кап лпгичнп и сврсисхпднп уланчаваое тематских елемената и оихпвп функципналнп расппреѐиваое у тексту кап целини.
Анализа дискурса и лингвистика текста • Прпучаваоем пвде излпжене прпблематике, дакле устрпјства и функципнисаоа надреченичних целина, лингвистика се пп традицији малп бавила, јер је углавнпм узимала реченицу кап највишу јединицу језичке структуре. Данас су пвпј материји ппсвеёене анализа дискурса и лингвистика текста - дисциплине кпје се преплиёу управп кпликп и сами кључни ППЈМПВИ дискурса и текста.
