Јован М. Фундулис
ОМИЛИТИКА - црквено проповедништво -
Краљево 2010
По благослову Његовог преосвештенства Епископа жичког г. Хрисостома
превели:
протојереј мр Гајо Г. Гајић Маја Рашовић, филолог
назив оригинала:
Ἰωάννου Μ. Φουντούλη, Ὁμιλητικὴ, Θεσσαλονίκη 1998, 303 Издавач:
Епархија жичка, Краљево
Садржај
Предговор
УВОД
1.
Терминологија
2.
Однос омилитике и реторике
3.
Значај омилитике
4.
Садржина и подела омилитике
5.
Омилитика у склопу богословских наука
А: ИСТОРИЈА ПРОПОВЕДИ
1.
«Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божјег...»
2.
Апостолска проповед
3.
Проповед током 2. века
4.
Проповед током 3. века
5.
Врхунац проповеди – 4. и 5. век
6.
Проповед од 6. до 15. века
7.
Проповед од 16. до 18. века
8.
Проповед од 19. века до данас
Б: ПРОПОВЕД И ПРОПОВЕДНИК
1.
Значење и циљ проповеди
2.
Карактеристике проповеди а) библијска
б) христоцентрична б) христоцентрична в) светоотачка г) мистагошка г) мистагошка д) практичнa ђ) јасна ђ) јасна и конкретна е) природна ж) ,, Ρеч Ρеч утехе» утехе » з) осавремењена и) лична и) лична 3. Служитељ проповеди
В: ТЕМЕ И ИЗВОРИ ПРОПОВЕДИ
1.
Свето Писмо
2.
Свето богослужење
3.
Агиолошки списи
4.
Хришћанска катихизација
5.
Социологија и апологетика
6.
Историја, природословље и психологија
7.
Недељни и празнични циклус проповеди
Г: ВРСТЕ ПРОПОВЕДИ
Опште напомене
1.
Проповед за време Свете Литургије
2.
Вечерња проповед
3.
Пригодна проповед (обраћања)
4.
Празничне и похвлне беседе
5.
Посмртне и надгробне беседе
6.
Проповед посебној, једнообразној слушалачкој публици
7.
Проповед с радија и телевизије
8.
Писана проповед
9.
Предавања
Д: ОБЛИК ПРОПОВЕДИ
Опште напомене
1.
Омилија
а) уобичајена а) уобичајена омилија б) узвишена б) узвишена омилија
2. Слово а) изрека б) увод б) увод в) порука г) призив д) главна д) главна тема 1) Проналажење материје 2) Подела теме 3) Елементи дискусије ђ) Епилог ђ) Епилог
Ђ: ПИСАЊЕ И ПРОИЗНОШЕЊЕ ПРОПОВЕДИ
1.
Језик проповеди
2.
Стил проповеди
3.
Састављање и произношење проповеди
4.
Нека техничка питања
ДОДАТАК 1. ТЕКСТОВИ
1.
Апостол Павле, Прва Посланица Коринћанима, 14, 1-33.
2.
Канон 58. Светих Апостола Тумачење Светог Никодима Светогорца
3.
Канон 19. Петошестог Васељенског Сабора Тумачење Светог Никодима Светогорца
4.
Канон 74. Петошестог Васељенског Сабора Тумачење Светог Никодима Светогорца
5.
Канон 2. Седмог Васељенског Сабора Тумачење Светог Никодима Светогорца
6.
Ориген, Против Келса, 3, 39.
7.
Ориген, Против Келса, 6, 57.
8.
Ориген, Тумачење Посланице Римљанима, књ. 9, 2
9.
Јован Златоуст, О свештенству, 4, 3.
10. Јован Златоуст, О свештенству, 4, 5-9. 11. Јован Златоуст, О свештенству, 5. 12. Исидор Пелусиот 2, 275. 13. Симеон Архиепископ солунски, Дијалог у Христу... 252-254 14. Симеон Архиепископ солунски, О свештеној проповеди
ДОДАТАК 2. ВЕЖБЕ
1.
Вежба прва – Историја – Историја проповеди
2.
Вежба друга – Савремена – Савремена проповед
3.
Вежба трећа – Практично – Практично вежбање проповеди
ГРЧКА БИБЛИОГРАФИЈА БИБЛИОГРАФИЈА
1. Омил Омилити итички чки прир приручн учниц ици и и студиј студијее 2. Збирке Збирке недељн недељних их и празн празнични ичних х беседа беседа (избор (избор))
ПРЕДГОВОР
Ова Ова књига књига је напис написан анаа да бисм бисмо о студ студен ентим тимаа пруж пружили или у руке руке помоћно помоћно средство средство за усвршавање усвршавање у предмету предмету омилитике. Као таква, таква, она представља искристалисано предање дванаестогодишње универзитетске наставе, од 1968 до 1980. године. Рукопис је прошао кроз неколико етапа док је задобио данашњи изглед који, наравно, није ни савршен а, надамо се, ни коначан. Држећи предавања, припремајући и пишући их, настојао сам да пруж пружим им студ студен енти тима ма све све оне оне пода податк ткее кој који би их учин учинил или и добр добрим им теоретским познаваоцима и способним проповедницима и служитељима речи Божје у Цркви, што је толико одговорна и толико тешка служба, посебно у савременом свету. Томе су допринели и сами студенти својим млад младал алаачким чким
про пробле блемати матика кама ма
и
духо уховним вним
неми немири рима ма,,
њихо њихови вим м
расуђ расуђива ивањима њима и критик критикама ама и, пре свега, свега, одгово одговорни рним м и суштин суштински ским м учешћем у теоретским и практичним вежбама проповеди. Без њих не би била ила
могу могућ ћа
теор теорет етск скаа
зас заснова новано ност ст,,
али али
ни
непо непоссред редни
осећ осећаај
многоструких проблема који су у тесној вези са практиковањем службе Божанске проповеди. Овом књигом су, на тај начин, осим историје и теорије проповедништва, обухваћени и сви принципи и правци који одређују начи начин н рада рада студ студен енат атаа и њихо њихово во учеш учешће ће у вежб вежбам амаа за проу проуча чава вање ње историје проповеди и њене савремене стварности, стварности, као и упутства која која су
им
нео неопходна
за
састављање
и
представљањ љање
њихових
првих
проп пропов овед едни ничк чких их поку покуша шаја ја у нашо нашојј мало малојј цркв црквен еној ој и ак акад адем емск ској ој заједници Богословског Факултета или за расуђивање сличних покушаја њихових колега. Дугујем
благодарност
г.
Василију
Стојаносу,
своме
десетогодишњем асистенту и лектору при катедри овог предмета, сада доценту
при при
катедри
Новога
Завета,
на
његовом
знач начајаном
дуго дугого годи дишњ шњем ем допр доприн инос осу у овом овом пред предме мету ту и на велик великом ом труд труду у око око лекторисања ранијег и садашњег текста Омилитике.
Солун, на Благовести 25. марта 1980. Ј.М.Ф.
УВОД
1.
Терминологија
Омилитика је наука или предмет из практичне групе богословских пред предме мета та,, која која има има за пред предме метт науч научно но истр истраж ажив ивањ ањее хриш хришћа ћанс нске ке пропов проповеди еди.. Дак Дакле, ле, проуча проучава ва њену њену истори историју ју и њену њену деондо деондологи логију ју од времена Господа Исуса Христа до данас. Реч омилија, од које је настао израз омилитика, у свом класичном смис смислу, лу, озна означа чава ва прис присан ан приј пријат атељ ељск ски и разг разгов овор ор,, чак чак и одга одгаја јање ње или прис присан ан одно односс и општ општењ ењее учит учитељ ељаа и учен ученик ика. а. У Ново Новом м Заве Завету ту се појављује са истим значењем (1Кор. 15, 33; Лк. 24, 15; ДАп. 20, 11). У овом значењу се, надаље, употребљава у црквеном језику до четвртог века и на Истоку и на Западу. Од времена блаженог Августина отпочиње стручније сужавање значења овог израза. Омилијом ( homilia) се назива проповед која се односи на једно библијско зачало, и има аналитичкоерминевтички карактер, а беседом (sermo) проповед која је независна од библијских текстова и синтетички развија једну тему. Термини су се у теорији проповедништва, у данашње време, усталили према изнесеном стручн стручном ом значењ значењу. у. Према Према томе, томе, израз израз омилитика, у значењу науке о проповеди, не сматра се одговарајућим за цео садржај предмета, будући да је омилија само један његов део. Због тога су предлагани други изрази као: «црквено беседништво», «беседништво светог амвона», «свештено риторство», «проповедништво» или «проповедање». У сваком случају, израз омилитика се оцењује најпримеренијим карактеру предмета и због
тога
што
је
најједноставнији
и
што
не
ставља
тежиште
на
профес професион ионално ално-тех -техничк нички и део пропов проповеди еди,, ретори реторику, ку, него него на корист користан ан пријатељски разговор, што се тражи од данашње проповеди, и на ону врсту проповеди која се непосредно и тесно доводи у везу са библијским текстовима.
2.
Однос омилитике и реторике
Наравно, омилитика је тесно повезана са реториком. Међутим, као што су многи већ истакли, нити јој је потчињена, нити је независна. Људски говор, у свим својим могућим облицима, не престаје да има заједн заједничка ичка правила правила,, која која одређу одређују ју њен најпра најправилн вилнији ији и најусп најуспешни ешнији ји облик. Ни искуство толиких људских нараштаја, који су се трудили и подражавали технику ритора, не може бити сасвим занемарено од стране хришћанског проповедника. Дакле, хришћанска омилитика користи се налазима и теоријом реторике и припада јој као грана, као химнографија (тј. црквено песништво) поезији. Међутим, постоји и нешто друго што јој
осигурава
савршен шену
самос мосталнос ност
и
аутономију.
Садржин жина
хришћанске проповеди је таква да не може бити поробљена људским формама које, по људском уверењу, служе само бољем произношењу беседе. Међутим, њена снага налази се у Логосу, тј. Речи Божјој, значи у благодати благодати Светога Духа, који просветљује просветљује људске душе. Тако се, према различитој садржини, усклађује и облик проповеди, сагласно људском поима поимању њу рето ретори рике ке,, али али и пред предањ ањск ском ом,, Божа Божанс нско ком м иску искуст ству ву Цркв Цркве. е. Међу Међути тим, м, ка као о што хришћ хришћан анск скаа омили омилија ја не може може пост постат ати и свет светов овна на рет ретор орик ика, а, а хриш хришћа ћанс нски ки бесе беседн дник ик - свет светов овни ни рито ритор, р, исто исто тако тако и омилитика не може постати реторика.
3. Значај омилитике
Управо изнето не негира важност омилитике. Напротив, поставља ствари ствари на исправ исправније није место. место. Омилити Омилитичка чка правил правила, а, узета узета из људско људскогг искуства и из начина произношења проповеди током две хиљаде година у Цркви, нису Богом послана и непроменљива. Међутим, пружају све што је потребно ономе који се бави овим послом, како би га могао обавља обављати ти с успехо успехом. м. Омилити Омилитика ка нема нема за сврху сврху да своје своје проуча проучавао ваоце це учини риторима, нити је световним риторима потребна Божанска реч, него да људе трезвене и богомудре, поучи да знају шта рећи и како то рећ рећи. и. Они Они који који имај имају у прир природ одни ни дар дар речи речи,, могу могу га усав усаврш ршав ават ати и и систематизовати држећи се омилитичких правила. А сви, с познавањем теорије и вежбањем, могу достигнути у меру раста доброг служитеља речи Божје.
4. Садржина и подела омилитике
У почетку смо навели да омилит литика ика испи испиттује историју и деондологију, значи теорију хришћанског проповедништва, из чега су јасни и основна подела материје предмета и његови главни циљеви. Од времена Светих Апостола до данас, хиљаде људи били су служитељи проп пропов овед еди и Јева Јеванђ нђељ ељаа Хрис Христо тово вог. г. Пост Постој оји и на хиља хиљаде де омили омилити тичк чких их текс тексто това ва који који су нам нам у писа писано нојј форм форми и сачу сачува вали ли усме усмену ну реч реч ових ових проп пропов овед едник ника. а. У исто истори рији ји проп пропов овед еди, и, поче почевш вши и од ових ових текс тексто това ва и других њима сродних, и из података који се односе на њих, изучавамо
кванти квантитет тет и квалит квалитет ет овог овог ствара стваралашт лаштва, ва, утицај утицаје, е, тенден тенденциј ције, е, његове његове свет светле ле и тамн тамнее стра стране не,, начи начин н саст састав авља љања ња омили омилија ја,, теме теме,, чист чистот оту у и допринос или назадовање хришћанске проповеди у свету. На основу тога доносимо закључке који се тичу теоретске основе омилитичке технике пропов проповеди еди у Предањ Предању у Цркве, Цркве, o њеној њеној зависн зависност ости и од ретори реторике ке или о њеним особеностима. Учимо се на добрим примерима, али и на лошој пред предис исто тор рији. ији.
Нагла агласи симо мо
да
истр истраажива живање ње
про пропове повед ди
не
треб требаа
огранич ограничити ити само само на неко неко национа национално лно или, чак, чак, само само на правос православ лавно но црквено подручје. Правилно проучавање захтева испитивање старијег и новијег омилитичког стваралаштва и других Цркава Истока и Запада. Са овим претпоставкама постаје јасно да је темељно проучавање историје проповеди велико дело по обиму и бескрајно по дубини. Ако се третира површно, лако се може развити у лоше и неквалитетно лексикографско навођењење писаца проповеди и набрајање њихових сачуваних омили ја. У првом поглављу, учинићемо кратак осврт на ово широк поље, повлачећи само опште црте развоја проповеди кроз векове. Студент тако добиј обијаа јед једну уопш уопште тену ну слику лику.. Више Више мат материј еријал алаа се може може наћ наћи у различ различитим итим црквен црквеним им списима списима и патрол патрологи огијам јама, а, као и у првом првом делу делу Омилитике ученог професора Панајотиса Трембеласа (Атина 1950, стр. 21упозна нава вање ње са дуби дубино ном м исто истори рије је проп пропов овед еди и поку покушаћ шаћемо емо да 168). А упоз постигнемо кроз вежбе на часовима омилитике. Сваки студент треба да проучи једног проповедника, старијег или новијег, и произнесе једну његову репрезентативну беседу. Њено произношење трудом једнога, и дискусија о његовим умешностима, чини је заједничким поседом свих. Већ припремамо двотомно дело « Антологију омилитичких текстова», која која ће репр репрез езен ента тати тивн вно о обух обухва ватит тити, и, с наве наведе деним ним циље циљем, м, по једн једну у пропов проповед ед сваког сваког црквен црквеног ог пропов проповедн едника ика,, старог старог и новог. новог. Тиме Тиме ће се
олак олакша шати ти
проу проуча чав вање ање
исто истори рије је
наци нацио оналн налног ог
проп пропов овееднич дничко когг
стваралаштва. У исто истори рија јатт омили омилитк ткее спад спадаа и саку сакупљ пљањ ањее и проу проуча чава вање ње свих свих текстова који се баве теоријом проповеди, било да је реч о спорадичним мишљењима разасутим по различитим делима црквених писаца или о самост самостални алним м студиј студијама ама о пропов проповеди еди.. У првом првом додатк додатку у обједи обједињуј њујемо емо неколико таквих светоотачких текстова, како би били једноставнији, и за проучавање и за обраду. Омил Омилит итик икаа се, се, у осно основи ви,, бави бави теор теориј ијом ом проп пропов овед еди. и. Да Дакл кле, е, проучава шта је проповед, њене карактеристике, њене изворе и теме, њене њене врст врсте, е, облик облике, е, начи начине не њено њеногг саст састав авља љања ња и прои произн зноше ошења ња итд. итд. Деондологија проповеди, на тај начин, долази као плод проучавања и истраживања њене историје. Уколико ово није само спољашњост, него реалност, онда теорија проповеди није омилитичка обавеза наметнута другима, него је пород дугог искуства Цркве, из њеног омилитичког предања. Само на тај начин је могуће избећи субјективна мишљења и неприхватљиве импровизације, и обезбедити чисто предањски – црквени и истински православан карактер проповеди, и у погледу садржаја, и у погледу њеног облика.
5. Омилитика у склопу богословских наука
Омили Омилити тика ка се, се, сасв сасвим им испр исправ авно но,, сврс сврста тава ва у прак практи тичн чну у гран грану у богосл богословљ овља, а, јер се, као и њени њени други други предме предмети, ти, тиче тиче теориј теоријее једног једног цркв црквен еног ог дела, дела, свеш свеште тене не проп пропов овед еди. и. Чак Чак и проу проуча чава вање ње исто истори рије је проповеди има, као што сммо видели, чисто практични циљ. И теорија омилитике има за циљ усавршавање оних црквених делатника који ће
преузети обавезе и «научно» се бавити евангелизацијом народа Божјег. Омилитика се због тога тесно доводи у везу са литургиком, са историјом и теоријом теоријом Светог богослужења богослужења,, јер се проповед проповед сврстава у дидактички дидактички део литургијских сабрања и из њих црпи теме и проповедну материју. Канонско
предање
регулише
многе
теме
које
се
тичу
свеште свештенопр нопропо оповед ведника ника и начина начина пропов проповеди еди.. Пастир Пастирско ско богосл богословљ овљее пружа пружа омилити омилитици ци научно научно познав познавање ање саврем савремено еногг парохи парохијск јског ог живота, живота, њених њених проб пробле лема, ма, саст састав аваа цркв црквен енее пуно пуноће ће,, псих психол олог огиј ијее паст пастир ирск ског ог контакта с њом и оквира црквене организације, у који се сврстава и дело пастирског држања проповеди. Има заједничке методе с катихетиком и заједнички објекат - излагање истина хришћанске вере на сведочански начин, катихетика – новим хришћанима, а омилитика свима. Уосталом, мисионарско богословље, које проучава историју и метод мисионарског рада рада довод доводи и се у везу везу са oмилити oмилитиком ком јер се једна једна корист користи и искуств искуством ом друге, друге, чак и кад је мисион мисионарс арска ка пропов проповед ед упућен упућенаа нехриш нехришћан ћанима, има, а омилија верницима. Међути Међутим, м, омилити омилитика ка долази долази као круна круна и другим другим богосл богословс овским ким обла област стима има јер, јер, иако иако неће неће поуч поучав ават ати и ни тума тумаче чење ње Свет Светог ог Писм Писма, а, ни догм догмат атик ике, е, етик етике, е, соци социол олог огиј ије, е, патр патрол олог огиј ијее или или исто истори рије је,, она она ће изналазити одговарајуће начине како да научну богословску материју ових ових пред предмет метаа приб прибли лижи жи наро народу ду и да се став стави и у служб службу у надг надгра радњ дњее пуноће
Цркве кве.
богос огосло ловс вско ком м
Другим нау науком ком
речима, ма,
задоб адобио ио,,
богослов ловску бого огосло слов
спроводити у праксу и живот народа Божјег.
ће,
мудрост, прек преко о
коју
је
омили милити тике ке,,
ПРВО ПОГЛАВЉЕ: ИСТОРИЈА ПРОПОВЕДИ
1. «Почетак Јеванђеља Исуса Христа, Сина Божјег»...
Хришћ Хришћан анск скаа проп пропов овед ед почи почиње ње од оног оногаа дана дана ка кад д «поч «почее Исус Исус проп пропов овиј ијед едат ати и и гово говори рити ти:: Пока Покајт јтее се, се, јер јер се приб прибли лижи жи Царс Царств тво о Небе Небеск ско» о» (Мт. (Мт. 4, 17), 17), или: или: «Исп «Испун унило ило се вриј вријем емее и приб приближ лижило ило се Царство Божије; покајте се и вјерујте у јеванђеље» (Мк. 1, 15). Код јев јеван анђе ђелис листa тa Луке Луке прва прва Хрис Христо това ва проп пропов овед ед је дове доведе дена на у везу везу са Његовим присуством у назаретској синагоги и његовим читањем одељка из пророка Исаије (61, 1-2): «Дух Господњи је на мени...» (уп. Лк. 4, 18). И тада им поче говорити: «Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим» (Лк. 4, 16-21). Господ, тако, у оба случаја ранијој проповеди дословно придаје карактер нове проповеди и излаже пресек њеног садржаја. То је «Јеванђеље», порука радости. Оно објављује долазак Царства Божијег у свет и претпоставља, и има као последицу, веру и корениту промену људи, «покајање». У поређењу са Старим Заветом, појављује се не као неги негира рање ње,, него него ка као о «исп «испуњ уњењ ење» е» њего његово вогг «вре «време мена на» » или садр садржи жине не његовог «Писма». У том том смисл смислу, у, стар староз озав авет етна на проп пропов овед ед је прип припре рема ма и прет претеч ечаа доласка Јеванђеља, будући да од ње почиње дело Божје за спасење света, и да са Крститељем и Претечом указује и речју и делом на «Онога који долази», како бисмо поверовали у Њега. И јеванђелист Јован ставља у исти исти конт контеекс кстт проп пропов овед ед Прете ретече че и цело целогг Стар тарог Зав Завета. ета. Она Она је свед сведоч очан анст ство во о «све «светло тлост сти» и»,, а да није није сама сама свет светло лост ст,, ка како ко би свет свет поверовао у «Светлост истиниту», Логос (Ријеч) Божји, који беше «у почетку» и у Бога, и Бог постаје тело како би дошао «својима», и да види
свет славу светлости Његове и прими «благодат на благодат» (Јн 1, 1-18). У значењу «Логоса» и «Светлости», која се шири по свету кроз самога Бога Бога – Лого Логосса, «Свет Светло лост ст Истин стинит иту у», нала налаззи се сама ама сушт суштин инаа јеванђелске проповеди, онако како се она оваплотила и остварила током три године учитељске и проповедничке Христове Христове у свету. свету. У том смислу сам Бог – Логос је извор, садржина, циљ, али и први служитељ речи Божје. У његовој речи, како је изрaжена у свештеним текстовима, текстовима, који су чисти, без примеса, забележени забележени «у Духу Светом», Светом», и као што је схваћена и протумачена, поново у «Духу Светом», од стране Цркве, налазимо и садржину Његовог Јеванђеља и начела која треба да регулишу начин њеног објављивања свету. Христос је први, апсолутно највећи,
Проповедник
Јеванђеља
и
прототип
сваког
свештенопроповедника. Његовом прототипу и његовим стопама следују сви који који се баве овим делом у Цркви, будући да, на крају крајева, овек овеков овеч ечу ују Ње Њего гово во про пропове поведн днич ичко ко дело ело и у Ње Њего гово во име шире шире Јеванђеље обраћајући се народу. У наставку ћемо имати више повода да се, на теоретски захтев омили омилити тичк чкее Учит Учитељ ељаа
и
деон деондо доло логи гије је,, да
враћ враћам амо о
делим елимич ично но
божан божанск ском ом прот протот отип ипу у
анали нализи зира рамо мо
кар ка рак акте тери рист стик икее
Хрис Христа та Њего Ње гове ве
проповеди, истичући их и као примере омилитичке праксе. За сада треба истаћи три момента која се тичу проповеди уопште. 1)
Прво је је ути утисак ко који Хр Христ истова пр пропов повед ост оставља на на Ње Његове
слушаоце. Она код свих изазива одушевљење и изненађење, истински унутарњни потрес. То је нешто ново («Шта је ово? И каква је ово наука нова»? Мк. 1, 27), ваљано («јер их учаше као Онај који власт има, а не као књижев књижевници ници», », Мк. 1, 22), 22), јединс јединстве твено но («Ника («Никад д човјек човјек није није тако тако говорио као овај човјек», Јн. 7, 46). Карактеристика његових речи је да су
пуне мудрости («И каква му је премудрост дана»? Мк. 6, 2) и благодати («ријечима благодати које излажаху из уста његових», Лк. 4, 22), и због тога их слушаше велико мноштво народа («радо», Мк. 12, 37). Иако је неки пут његова беседа била «тврда» (Јн 6, 60) и неразумљива, слушаоци су ипак говорили да су то «речи живота вечног», јер слушање њега води у веру и познање («јер сами смо чули и знамо», Јн 4, 42, «и ми смо повјеровали и познали», Јн 6, 66) да је то реч живота и спасења («да је ово заиста Спаситељ свијета», Јн 4, 62; «да си ти Христос Син Бога Живога», Јн 6, 69). 2) Господ Господ је у пракси пракси примен применио ио обе основн основнее врсте врсте пропов проповеди еди:: омилију, која настаје на основу библијског текста, и беседу, незвисну од библијског текста. Тако је проповедао у синагогама (Лк. 4, 16 и др.), коментаришући, по обичају синагоге, библијско чтеније, али и независно од Библије кад је говорио народу, ученицима или појединцима. Његова реч, пак, има невероватну моћ прилагођавања у зависности од места, времена, повода и врсте или образовног нивоа слушалаца. 3)
Господње
дело
окупљања
круга
Дванаесторице
или
Седамдесе Седамдесеторице торице Апостола могло би се окарактерис окарактерисати ати као стварање стварање неке врсте школе за евангелизацију. Јасно им открива тајне Царства и систематски систематски их поучава поучава садржини садржини истине свога Откривења, Откривења, и припрема припрема их за настављаче Његовог дела јеванђељске проповеди целој творевини. Они се, на тај начин, усавршавају за проповед непосредно из његовог пропов проповедн едничк ичког ог делова деловања ња које које непрес непрестан тано о прате, прате, и посред посредно но преко преко разних Његових обећања, а Он их постепено шаље, прво Јудејцима, а пото потом м и незн незнаб абош ошци цима ма.. У Јева Јеванђ нђељ ељим имаа су сачу сачува ване не мног многее такв таквее деондолошке предиспозиције у којима се изражава Господња воља о томе каква треба да је јеванђелска проповед, како треба да се обавља и,
пре свега, свега, какве какве треба треба да буду буду њихове њихове личне личне предис предиспоз позициј иције, е, начин начин понашања понашања проповедни проповедника ка речи Божије (погл. нпр. Мт. 5, 13-16; 10, 35-42; 28, 18-20; Мк. 16, 15-18; Лк. 10, 1-24; 24, 44-49; Јн 13, 12-20, 34; 13, 26; ДАп. 21, 8).
2. Апостолска проповед
Хрис Христо тови ви Апос Апосто толи ли почи почињу њу проп пропов овед еднич ничку ку делат делатно ност ст на дан дан Педесе Педесетни тнице, це, и то, наравно, наравно, одмах одмах по силаску силаску Светога Светога Духа. Духа. Ово је двоструко важно: ако узмемо у обзир да су његови ученици већином били нешколовани галилејски рибари, проповед се појављује не као дело њихове њихове световне мудрости, мудрости, него као Богом дана благодат, благодат, као што је то била пророчка реч у Старом Завету, дело које је у пуном смислу речи врше вршено но «Дух «Духом ом Свет Светим им». ». Друг Друго, о, исти исти Свет Свети и Дух, Дух, свој својим им моћн моћним им просветитељским присуством рађа жељу и снажну потребу код Њиме просве просветље тљених них да шире шире Јеванђ Јеванђеље еље и пропов проповеда едају ју реч спасењ спасењаа свету. свету. Обадва ова податка непрестано се наглашавају у апостолским беседама и посланицама (1Кор. 9, 13 и др.). Проповед
током
апостолског
периода
је
вршена
уз
ове
прет претпо пост став авке ке.. У Де Дели лима ма Апос Апосто толс лским ким чува чувају ју се непр непром омењ ењен енее речи речи Апосто Апостола ла Јудејц Јудејцима, има, незнаб незнабопшц опшцима има и самим самим хришћа хришћанима нима.. Тако Тако су Јудејцима упућене Петрове мисионарске проповеди на дан Педесетнице (ДАп. 2, 14-41) и после исцелења хромог (ДАп. 3, 12-26), као и Павлова пропов проповед ед у синаго синагоги ги Антиох Антиохије ије Писиди Писидијск јскее (ДАп. (ДАп. 13, 15-41) 15-41),, док су незнабошцима упућене Павлове омилије у Листри Ликаонској (ДАп. 14, 15-1 15-17 7) и Атињ Атињан аним имаа на Арео Ареопа пагу гу (Д (ДАп Ап.. 17, 17, 22-2 22-23) 3).. Зати Затим, м, једн једној ој међукат међукатего егориј рији и незнаб незнабожа ожаца, ца, иначе иначе пријат пријатељс ељски ки настро настројен јених их према према јуд јудеј ејст ству ву «благ «благоч очес естив тивих их и бого богобо боја јажљи жљиви вих» х»,, упућ упућен енаа је Петр Петров оваа
омилија у кући капетана Корнилија у Кесарији Палестинској (ДАп. 10, 34-43). Презвитерима Цркве Ефеске упућен је Павлов поздрав који је изго изгово вори рио о уочи уочи свог свог одла одласк скаа из Мили Милита та (Д (ДАп Ап.. 20, 20, 17-3 17-35) 5).. У исти исти омилитич омилитички ки оквир оквир сврста сврстава ва се и Петров Петрово о обраћ обраћање ање у јеруса јерусалим лимско ском м Синедриону (ДАп. 4, 9-12) и дуга одбрана Стефана (ДАп. 7, 2-53), као и Павлова одбрана пред Јерусалимљанима (ДАп. 22, 1-2), пред Феликсом (ДАп. 24, 10-21) и пред Агрипом и Верникијем у Кесарији (ДАп. 26, 2023). Ма колико ови текстови не представљали ни један тип омилија, јер је приметна њихова учена обрада од стране писца књиге, јевађелиста Луке, они не престају бити карактеристични примери садржине, али и облика облика апосто апостолск лскее пропов проповеди еди.. Сви имају имају особин особину у живог живог сведоч сведочења ења «Логосових очевидаца», који из свог личног искуства сведоче Јеванђеље о спасењу Христом и позивају све људе на покајање и спасење, па и оне који су распели Христа. Вредна је помена еластичност и прилагодљивост беседе. У беседама упућеним Јудејцима на првом месту долазе до израза библијс библијски ки аргуме аргументи. нти. У беседа беседама ма незнаб незнабошци ошцима ма се истиче истиче природ природно но Откривење Божије. У беседама верницима подвлачи се апостолски узор који следује примеру Христа. И апостолске Посланице могу се окарактерисати као есеји, као писане проповеди верницима, у којима се теоретско учење Јеванђеља увек доводи у везу са практичним богослужењим у животу верника. Нарочито се поједине посланице, као што су: Прва Петрова, посланица Јаковљ Јаковљева ева,, делимич делимично но и Јевреј Јеврејима, има, у данашњ данашњој ој егзеге егзегези зи сматра сматрају, ју, у основи, омилитичким текстовима. Чак и Јеванђеља Јеванђеља нису ништа друго до запи записс усме усмене не проп пропов овед еди и Апос Апосто тола ла о личн личнос ости ти,, делу делу и стра страда дању њу
Хрис Христо тово вом, м, изра изразз ка кати тихе хетс тске ке речи речи,, коју коју су пред предали али «они «они који који су од почетка били очевици и слуге Ријечи (Логоса)» (Лк. 1, 1-4). Проповед је била, по преимућству, апостолско дело и давана јој је предност у односу на послуживање за трпезом (ДАп. 6, 2), као и на кршт крштав авањ ањее (1Кор (1Кор.. 1, 17). 17). Држа Држана на је у сина синаго гога гама ма,, на литур литурги гијс јски ким м сабрањима хришћана, по домовима или било где другде, где се укаже потреба. Проповедају не само дванаесторица Апостола, него и ђакони (ДАп (Д Ап.. 6, 8-11 8-11;; 8, 4-8, 4-8, 26-4 26-40) 0) и друг други и хари харизм змат атици ици,, ка као о «про «проро роци» ци»,, «јеванђелисти», и «пастири и учитељи» Цркве. Међутим, паралелно с тим, и обични верници преузимају мисионарско дело, као што се то види на прим пример еру у мног многих их Црка Цркава ва,, осно основа вани них х пре пре него него што што су апос апосто толи ли посетили те градове, као и на примеру Акиле и Прискиле. На сабрањима, опет, по узору на синагогу, нису говорили само Апостоли или одговорни пастири и учитељи, него и харизматички пророци и они који су говорили «језике», «језике», као и сваки брат који је поседовао поседовао «учење», «учење», или «откривење «откривење», », «дар језика» или «тумачења». У 14. глави Прве Посланице Коринћанима Свет Светог ог Апос Апосто тола ла Павл Павлаа имам имамо о једа један н врло врло ка кара ракт ктер ерис исти тича чан н опис опис дидактичког дела сабрања, као и један покушај успостављања неког реда и поретк пореткаа у делова деловањима њима благод благодатн атних их дарова дарова (в. додата додатак к 1,1). 1,1). Наиме, Наиме, Апостол забрањује женама проповед на сабрањима, очигледно због тога што су, бар у Коринту, постојали и такви случајеви (1Кор. 14, 34-35). Заједнички обичај, «по свим Црквама», био је да ћуте «јер њима није дозвољено да говоре, него да се покоравају» (14, 34 и 36; погл. и 1Тим. 2, 11): «Жена нека се учи у миру са сваком покорношћу; али жени не допуштам да буде учитељ, нити да влада мужем, него да буде мирна»). Међутим, у истој посланици се наводи као канонска црквена пракса дело «про «проро роко кова вања ња», », знач значи, и, дело дело пара парале лелно лно са омил омилиј ијом ом,, а које које је било било
дозвољено и женама. Види и 21. главу Дела Апостолских, где се помињу четири кћери ђакона Филипа које су пророковале.
3. Проповед током 2. века
Токо Током м друг другог ог века века у проп пропов овед еди и се наст настав авља ља иста иста трад традиц ициј ија. а. Тежиште је више на садржини Јеванђеља, а мање на њеном спољном изгледу. То потиче, с једне стране, од тога што је предање чувало још у сећању апостолску проповед и, с друге, од релативно ниског образовног нивоа хришћанског народа и већине њихових пастира. Пост Постој оји и мало мало свед сведоч очан анст став ава, а, али али су ка кара ракт ктер ерис истич тична на.. Јуст Јустин ин Философ и мученик, у својој првој Апологији цару Антонину (гл. 67), описуј описујући ући хришћа хришћанск нскаа недељна недељна сабрањ сабрања, а, помиње помиње библијс библијска ка чтениј чтенијаа («...читају се апостолске успомене или списи пророка колико стаје»), бесе беседу ду пред предст стој ојат атељ ељаа у наст настав авку ку,, који који је узима узимао о тему тему из садр садржин жинее чтенија како би посаветовао и подстакао вернике на примену тих истина у животу («предстојатељ речју саветује и подстиче на подражавање и чињење тих добара»). Одговарајуће податке пружа нам и Тертулијан: током сабрања бивало је читање и објашњавање Светог Писма. Свето Писмо и проповед хране веру хришћана, надахњују њихову наду, јачају њихову смелост, њихове добре навике чине постојанијим (Апологетика, гл. 39). Ову
врсту
више
практичне
и,
по
форми,
једноставне
и
ненаметљиве проповеди, која има полазиште у Светом Писму, Свети Игња Игњати тије је Анти Антиох охиј ијск ски и је окар окарак акте тери риса сао о ка као о «оми «омилиј лију» у» ( Посланица
Поликарпу 5), Иринеј као «излагање» ( Посланица Флорину, у: Јевсевије, Црквена историја 5, 20), а Плиније Млађи као «узајамна обећања давана
међу хришћанима за неговање врлина и избегавање злодела» ( Посланица 10, 96). Примере таквих омилија имамо у учењу о два пута у првом делу «Учења (1-6), ), и у тако такозв зван аној ој Варнавиној Учења дванестори дванесторице це Апостола Апостола» (1-6 (18-20 20), ), а наро нарочи чито то у псев псевдо дони нимн мној ој Другој Посланици (18Другој Посланици Посланици Климента нта римс римско ког, г, која која се смат сматра ра и прво првом м сачу сачува вано ном м Коринћанима Климе проповеђу. Дар језика и дар прорковања у овом периоду постепено изостају или или
бивај ивају у
огран гранич ичеени само само на јер јеретич етичке ке зајед аједни нице це (гно (гност стиц ици, и,
монт монтан анис исти ти и др.) др.) Упра Управо во усле услед д опас опасно ност сти и од лажн лажних их учит учитељ ељаа и прор пророк ока, а, прав право о проп пропов овед едањ ањаа се огра ограни нича чава ва само само на клир клирик ике, е, на «предстојатеље», као што смо видели и у Јустиновом сведочанству.
4. Проповед током 3. века
Алекса Александр ндријс ијска ка Црква Црква је дала дала велики велики замах замах развој развоју у пропов проповеди еди.. Њени речити мужеви и учитељи Катихетске школе, Пантен и Климент, посе поседо дова вали ли су већ већ и «све «свето товн вно» о» обра образо зова вање ње,, које које су кори корист стил или и за плодотв плодотворн орније ије делова деловање ње хришћа хришћанск нскее пропов проповеди еди.. Наравн Наравно, о, други други од поменутих - Климент, пореди речитост у проповеди са украшавањем људско људскогг тела тела оделом, оделом, и његово његово говорн говорништв иштво о је очигле очигледно дно било било под утиц утицај ајем ем рето ретори рике ке оног оногаа врем времен енаа (сто (стоји јичк чкоо-ки кинич ничка ка школа) школа) и нове нове софистике тада у процвату. Међутим, онај који би се с правом могао назвати оцем црквеног проповедништва јесте Ориген. Он не само да је као мало ко ревновао проповеђу, у почетку као мирјанин, а касније и као презвитер, него је и значајно утицао на уобличавање теорије проповедништва. Његова велика
ревност за Реч Божју и његова неуморна радиност подстицали су га да, осим недеље, празника, среде и петка, често пута говори и обичним данима. Сачувано је око пет стотина његових омилија које су записали стенографи на јелинском оргиналу или у преводу на латински. Његове проповеди су представљале тумачење Светога Писма и коментарисање зачала зачала прочит прочитаних аних на Светом Светом богосл богослуже ужењу, њу, често често без посебн посебнее личне личне припреме. Међути Међутим, м, треба треба истаћи истаћи да је дозвол дозволио ио стеног стенограф рафима има да бележе бележе беседе беседе тек после после шездес шездесете ете године године његово његовогг живота живота.. Свеште Свештени ни текст текст тумачи држећи се дословно дословно редоследа редоследа његових његових значења, значења, наглашавају наглашавајући ћи и анализирајући његове поуке, сагласно теорији о троструком значењу Светог
Писма (о
теле те лесн сном ом:
истори историјск јско-ф о-фило илолошк лошко о
тумаче тумачење; ње;
о
етичко ко и духо духовн вно о тума тумаче чење ње;; о духо алегоријс ијско ко душевном: етич духовн вном ом – алегор тумачење). Циљ му је био да слушаоци разумеју реч Божју садржану у Светом Писму и да се науче како треба да ускладе свој живот са њом. То став ставља ља и ка као о сврх сврху у свак свакее проп пропов овед еди, и, дакл даклее - да се иста истакн кнее приме пример р безгрешног и бестрасног Христа и да се, тако, верници подстакну на пошто поштова вање ње према према «Бог «Богу у свих свих» » и на друг другее врлин врлине, е, да се одвр одврат атее од запо запост став авља љања ња Бога Бога и од ширењ ширењаа дела дела «про «проти тивн вних их здра здраво вом м разу разуму» му» ( Против 50). Његове Његове омилиј омилијее често често имају имају аполог апологетс етски ки или Против Келса Келса 3, 50). полемички карактер. Оне су, према потребама времена, усмерене против незнабожаца или јеретика. Ориг Ориген ен није није изло изложи жио о сист систем емат атск скаа прав правил илаа за деон деондо доло логи гију ју проповеди, мада се у појединим својим делима спорадично осврће и на ову тему ( Додатак 1, 6-8). Из овога и из његове омилитичке праксе можемо извести и његову омилитичку теорију.
Мада је поседовао велику световну мудрост и реторичку вештину и ученост, у проповеди је намерно био једноставан и народу природан. Иако не запоставља људски чинилац, природа проповеди као израза речи Божје и као деловање Светога Духа намеће избегавање сваке световне ретор реторике ике и помпез помпезнос ности, ти, која која засењу засењује је непроц непроцењи ењиву ву једнос једностав тавнос ностт јеванђелске речи. Реч Божја поседује унутарњу потврду «Духа и силе» (1Кор. 2, 4), док су реторичка и дијалектичка техника чисто људски и фарисе фарисејск јски и квасац квасац.. Ориген Ориген разлику разликује је две врсте врсте дидакт дидактичк ичког ог говора говора:: чист чисто о поуч поучни ни и чисто исто саве савето тода давн вни. и. У про пропове поведи ди обад обадва ва треб требаа комбин комбинова овати, ти, увек увек сходно сходно пријем пријемчив чивост ости и и упућен упућеност ости и слушала слушалаца. ца. Посебан значај придаје моралним квалитетима говорника који треба да поседује чистоту живота, како му живот не би био у супротности с његовим речима. Ориг Ориген енов овим им омил омилит итич ички ким м наче начели лима ма след следов овал али и су и њего његови ви посредни и непосредни ученици: Григорије Чудотворац и његов брат Атинод Атинодар, ар, Дионис Дионисије ије Алекса Александр ндријс ијски, ки, Пиериј Пиеријее и Методи Методије је Тирски Тирски.. Међутим, одликовала их је већа реторичност од њиховог учитеља. Проп Пропов овед ед се, се, исто истовр врем емен ено, о, негу негује је и на Запа Западу ду.. Могли Могли бисм бисмо о поме помену нути ти Ипол Иполит итаа Римс Римско ког, г, Кипр Киприј ијан анаа Карт Картаг агин инск ског ог и, посе посебн бно, о, Тертулијана који је снажном реториком, зилотском, али и пажљивом, пропов проповеђу еђу и ставом ставом украше украшеним ним кратки кратким м мудрим мудрим изрека изрекама ма умного умногоме ме утицао на касније западне проповеднике. Уостал Уосталом, ом, трећи трећи век означа означава ва у пропов проповедн еднишву ишву један један прелаз прелазни ни период. Карактерише га тенденција за систематизацијом и трагање за равно равнотеж тежом ом између између првоби првобитно тно харизм харизмати атичко чкогг каракт карактера ера пропов проповеди еди и нове нове цркв црквен енее ства стварн рнос ости ти.. Пора Пораст ст обра образо зовн вног ог ниво нивоаа свеш свеште тенс нств тваа и наро народа да,, ка као о и сраз сразме мерн рно о нови нови захт захтев еви, и, разв развој ој цркв црквен еног ог учењ учења, а, и
богос огосло ловс вска ка
одбра дбрана на
од нез незнабо набожа жаца ца
и
јер јеретик етикаа
наме наметн тнул ули и
су
одговорније суочавање на плану црквеног учења. Ориген је, као што смо ведели, дао најкарактеристичнији одговор на ова питања.
5. Врхунац проповеди – 4. и 5. век
Че Четвр тврти и пети пети век век смат сматра рају ју се злат златни ним м добом обом хриш хришћа ћанс нске ке проповеди. Њен изузетан напредак и развој у овом периоду потиче, с једне стране, од признавања Хришћанства за званичну државну веру и, с друге, друге, од развод разводњав њавања ања квалите квалитета та чланов члановаа црквен црквенее пуноће пуноће масовн масовним им улас уласко ком м бивш бивших их незн незнаб абож ожац ацаа у њу. њу. Прво Прво је имал имало о за посл послед едиц ицу у подизање великих храмова, установљење светлих празника и свечаних богослужења, уопште ствари које су имале одговарајуће последице и у проповеди. Друго је имало за последицу улазак у клир људи с великим образо образовањ вањем ем и риторс риторском ком ученош ученошћу, ћу, који који су одгова одговарај рајући ући и на своје своје личне изборе и склоности, али и на захтеве црквене заједнице, дали већи акце ак цена натт на спољ спољаш ашњи њи изгл изглед ед трад традиц ицио иона налн лно о смер смерне не хриш хришћа ћанс нске ке проп пропов овед еди. и. Ово при прилаго лагођа ђава вање ње је било ило
несу несумљ мљив иво о
испр испраавно вно
и
неизбежно. Пастирски додир са интелектуално развијеним стадом, што је било уобичајено у световној реторици, наметнуо је употребу реторике код пропов проповедн едника ика зарад зарад очувањ очувањаа Христо Христовог вог стада стада у Његово Његовојј вери вери и живот животу. у. Клир Клириц ици и су обра образо зова вани ни у друш друштв твен еним им школа школама ма и, измеђ између у оста остало лог, г, изуч изучав авали али су и рето ретори рику ку и дија дијале лект ктику ику,, које које су, су, уост уостал алом ом,, пред предав аван анее и у хришћ хришћан анск ским им ка кати тихе хетс тским ким школа школама ма Алек Алекса санд ндри рије је и Анти Антиох охиј ије. е. Мног Многи и од њих њих имали имали су и више вишест стра рано но енцик енцикло лопе педи дијс јско ко образовање и истицали су се и у световној философији. Проповед је,
тако тако,, у стру стручн чном ом смисл смислу, у, задо задоби била ла рето ретори ричк чки и изгле изглед, д, дошла дошла је под под утицај такозваног азијског реторичког начина произношења и постала је живописнија и систематичнија. Свакако, постојала је озбиљна опасност да се изгуби неопходна равнотежа и да се хришћанска проповед претвори у световну реторику. Нажалост, већ је било таквих случајева. Велики оци Цркве су се држали царског пута. Као што су својим великим великим личним личним аутори ауторитет тетом ом успели успели да споје споје класич класично но васпита васпитање ње и философ философско ско образо образовањ вањее са хришћа хришћанск нском ом вером, вером, тако тако су постигл постигли и и исправ исправно но сажимањ сажимањее ретори реторике ке и пропов проповеди еди.. Томе Томе је помогла помогла и њихова њихова приврженост Светом Писму, које је одувек представљало темељ и главну тему хришћанске проповеди. Сист Систем емат атск ски и је него негова вана на трад традиц ицио иона нална лна врст врстаа омил омилије ије која која је тумачила, било зачала, било у наставцима целе књиге Светог Писма. Велик Велики и оци оци су били били и велик велики и тума тумачи чи.. Нису Нису траж тражили или једи јединс нств твен ену у тема тематс тску ку цели целину ну омил омилиј ије, е, осим осим ак ако о је није није пруж пружал ало о само само зача зачало ло.. Анал Анализ изир ирал али и би га сист систма матс тски ки,, ка као о и Ориг Ориген ен,, избе избега гава вају јући ћи њего његова ва алег алегор ориј ијск скаа преу преуве вели лича чава вања ња,, а изво изводе дећи ћи,, при при том, том, и разв развиј ијај ајућ ући и практичне и теоретске поуке сваке од појединих целина. Са другим дигресијама, догматским, полемичким или усмереним на духов духовно но назида назидавањ вање, е, постиз постизали али су синхро синхрониз низаци ацију ју с пробле проблемима мима занимљивим за слушаоце. Упоредо са омилијом кориштена је још једна врста проповеди која је је стај стајал алаа више више под под утиц утицај ајем ем рето ретори рике ке.. Бесе Беседа да је имал ималаа тема тематс тску ку цело целови вито тост ст и иниц иницир иран анаа је зача зачало лом м или или библ библиј ијск ским им цитат цитатом ом,, чију чију садржину беседа, потом, развија исцрпно. Међутим, постоје и беседе неза незави висн снее од Свет Светог ог Писм Писма, а, а који којима ма,, тако такође ђе,, не недо недост стај ајее бога богата та
библијска садржина. Односе се на већ устаљене празнике, на животе мучени мученика, ка, на моралне моралне и соција социјалне лне теме теме поводо поводом м одређ одређени ених х пригод пригода: а: освећења храмова, хиротоније и устоличења епископа, погреба значајних личности и, пре свега, на догматске теме, за које су се занимали људи тога времена. Заједно с тим, свештенослужитељи катихете су подучавали кати ка тиху хуме мене не
и
ново новопр прос осве ветљ тљен енее
сист систем емат атск ским им
про пропове повед дима има
–
поуч поучав авањ ањим има, а, у који којима ма су тума тумачи чили ли и анал анализ изир ирал али и догм догму, у, етос етос и хришћанско богослужење. Проп Пропов овед ед је држа држана на токо током м Свет Светее Литу Литург ргиј ије, е, посл послее чита читања ња Апостола и Јеванђеља, недељом и празницима, али и на поподневним и другим сабрањима, много пута и свакодневно, чешће у градовима а ређе у унутрашњости. У периоду постова проповеди су биле чешће. Проповедали су епископи, презвитери, можда и ђакони, те су стога и канони захтевали да добро познају Свето Писмо и да су способни да поучавају. Конон 58. Светих Апостола прети одлучењем и лишавањем чина клирицима који запостављају дело поучавања (види: Додатак 1, 2). Сходно Апостолским установама (2, 57), у Антиохији је током Литургије говори говорило ло више више лица, лица, презви презвитер тери и («през («презвит витери ери су преклињ преклињали али народ, народ, неки од њих, али не сви») и после њих епископ. У Александрији је, напрот напротив, ив, говори говорио о «једин «једино о епископ епископ дотичн дотичног ог града» града»,, јер је пропов проповед ед била била забр забрањ ањен енаа през презви вите тери рима ма,, веро верова ватн тно о од врем времен енаа през презви вите тера ра – јеретика Арија (Созомен, Црквена историја 7, 19). На Западу Западу су се ствари ствари умного умногоме ме разлико разликовал вале. е. Нису Нису постој постојале але риторске школе, а образовни ниво клира и народа био је осетно нижи. Наравно, сматра се да је преувеличано Созоменово сведочанство да у Риму Риму «нит «нити и Епис Еписко коп, п, нити нити било било ко друг други и од тамо тамошњ шњее Цркв Цркве, е, није није поучав поучавао» ао» ( Црквена 19). Међути Међутим, м, теорет теоретски ски пробле проблеми ми Црквена историја историја 7, 19).
Истока остали су, у погледу њеног реторичког облика, у великој мери непознаница за тамошњу проповед. Остала је кратка, једноставна и без ичега сувишног, повезана са Светим Писмом и бавила се првенствено практичним темама, сходно интересовањима и особеностима западних народа. Међутим, не треба стварати погрешан утисак, у смислу да и на Истоку Истоку нису постој постојале але пропов проповеди еди такве такве врсте. врсте. Оно што је сачува сачувано, но, свакако су њени најпробранији примерци, беседе и омилије, у већини случај случајева ева великих великих Отаца, Отаца, који који су се старал старали и да својим својим омилити омилитички чким м тексто текстовима вима пруже пруже један један изузет изузетан ан уметни уметнички чки израз. израз. У свакод свакоднев невним ним омилијамам, које су произносили мање учени а речити клирици далеко од великих центара, беседа, ма колико била речитија од оне на Западу, није одскакала много од оног пута којим се тамо ишло. Од источних омилитичара овог периода чије су беседе сачуване, неки неки след следее конз конзер ерва ватив тивниј нијој ој трад традиц ициј ији и која која мање мање-в -више ише наст настав авља ља пропов проповедн едничк ичку у линију линију претхо претходно дногг период периода. а. Међу Међу њима њима су Антони Антоније је Велики,
авва
Исаија
и
Макарије,
Нил
и
Марко,
Јевсевије
Алекса Александр ндријс ијски; ки; дакле, дакле, порекл пореклом ом су из монашки монашких х кругов кругова, а, с тим да треба нагласити да је реч о специфичним омилијама, од којих многе или нису сачуване из прве руке или постоје сумње у њихову аутентичност. На друг другом ом крај крају у стој стојее Јевс Јевсев евиј ијее Кеса Кесари ријс јски ки,, можд мождаа и Павл Павлее Самосатски (по Јевсевију), који су са својом необузданом реториком и помпезним ставом претварали проповед у световни риторски говор. На средокраћи се, као и увек, налазе велики Оци, који се, такође степенују сходно њиховом личном афинитету, односно по томе да ли су ближ ближее рето ретори рици ци или или једн једнос оста тавн вниј ијој ој стар стариј ијој ој проп пропов овед еди. и. Сви Сви они они посе поседу дују ју саве савест ст исти истинс нско когг служ служит итељ ељаа речи речи Божје Божје,, која која комб комбину инује је Божанс Божанску ку мудрос мудростт са пропов проповедн едничк ичким им људски људским м средст средствима вима и према према
своме своме доприн доприносу осу.. Могли Могли бисмо бисмо поменут поменути и светог светог Атанас Атанасија ија Велико Великог, г, Јефрем Јефремаа Сирина, Сирина, велике велике Кападо Кападокиј кијце: це: Василиј Василијаа Велико Великог, г, Григор Григорија ија Ниск Ниско ог
и
Григ Григор ориј ијаа
Бого Богосл слов оваа,
Астер стериј ијаа
Амаси масијс јско ког, г,
Прокл роклаа
Цариградског, Кирила Јерусалимског, Кирила Александријског, Јакова Сиријца,
Василија ија
Селевкијског ког
и
Анти нтипатра
из
Востре.
Без
потцењивања доприноса процвату проповеди овог периода, бар већине поменутих, а нарочито Василија Великог и његове проповеди, требало би посебно издвојити вишеструки значај Јована Златоуста у историји проповедништва. Златоуст је зацело дао најидеалније решење проблему теорет теоретско скогг одређе одређења ња пропов проповеди еди и својим својим динамич динамичким ким присус присуство твом м у проповедничком делу Цркве, оставио је на проповедничку деонтологију трај трајни ни печа печатт сагла сагласн сно о нови новим м услов условим имаа живот животаа Цркв Цркве. е. Он је, је, прем премаа општем мишљењу, проповедник par exellance и корифеј међу црквеним проповедницима свих времена. Са истим успехом је неговао обе врсте проповеди, омилију и беседу. Одлични тумач Светога Писма, показао се исто истовр врем емен ено о изва изванр нред едан ан и у прев превођ ођењ ењу у на наро народн дни и јези језик к њего његови вих х високих поука, било да га систематски тумачи у омилијама, било да спорад спорадично ично прожима прожима своје своје говоре говоре библијс библијском ком садржин садржином. ом. Златоу Златоуст ст прати потребе и животне услове својих слушалаца и уноси реч Божју у непоср непосредн едну у животн животну у свакод свакоднев невицу ицу својих својих саврем савремени еника. ка. Пророч Пророчком ком ревношћу објављује Јеванђеље спасења сваком бићу. Његова реч има драж и моћ, и мада је познавалац реторике и дијалектике, налази начина да их став стави и у служ службу бу Јева Јеванђ нђељ еља, а, не опте оптере рећу ћују јући ћи једн једнос оста тавн внос остт јеванђелске речи са својим урођеним или стеченим риторством. Златоу Златоуст ст није успост успостави авио о систем систематс атска ка омилити омилитичка чка правил правила. а. У (1, 9-11) 9-11) доно доноси симо мо анто антоло логи гијс јски ки оно оно мало мало,, али али изуз изузет етно но Додатку (1, знач значај ајно но,, што што он пише пише у Бесед почецим цимаа Беседама ама о свеште свештенст нству ву о поче
проповедништ проповедништва ва и, уопште, уопште, о делу проповедника проповедника речи Божје. Божје. Међутим, Међутим, његов значај као учитеља проповедничке деонтологије не састоји се у толикој мери у томе колико у самим његовим омилијама. Ти текстови су преписивани, штампани, превођени и читани, током времена, као мало који светоотачк светоотачки и текстови, текстови, и од стране стране верника и од стране служитеља служитеља проповеди. Тако, оне не само да све до данас изграђују црквену пуноћу, него него се истичу истичу као протот прототип ип начина начина пренош преношења ења речи речи Божје Божје народ народу. у. Колико су, пак, ова дела утицала на проповеднике Јеванђеља, види се по мноштву успешних или неуспешних имитација његовог стила и, уопште, Злат Златоу оуст стов овог ог бесе беседн дништ иштва ва,, што што се може може лако лако уочи уочити ти код код ка касн сниј ијих их свештенопроповедника. Од запа западн дних их омилит омилитич ичар араа овог овогас ас пери период одаа вред вредни нији ји пажњ пажњее су Амвр Амврос осиј ијее Мила Миланс нски, ки, Илар Илариј ијее Поат Поатје јеск ски, и, Зино Зинон н Веро Веронс нски ки,, Пета Петар р Равенски Златоречиви и Лав Велики. Најзначајнији од свих је блажени Августин, који се сматра западним Златоустом. Њему дугујемо и појаву прве хришћанске Омилитике: De doctrina Christiana (књ. 4). Блажени Августин је постао учитељ и образац свештенопроповедника на Западу, оно што је Златоуст био на Истоку.
6. Проповед од 6. до 15. века
Након великог врхунца проповедништва у «златном» веку, било је очек очекив иван ано о да усле уследи ди пери период од њего његово вогг опда опдања ња и релат релатив ивно ногг заст застој оја. а. Велик Великее ства ствара рала лачк чкее лично личност сти, и, ка какв кви и су били били оци оци прет претхо ходн дног ог века века,, надаље су ретки. Проповед, у овом периоду, постепено задобија једну конкретну форму, у смислу да се све више ослања на омилитичка дела из
периода њеног врхунца, губи своју првобитну оргиналност и више се, посебно у похвалним и празничним беседама, не држи потребне мере у односима реторике и проповеди, и то на штету ове друге. Велики број сачуваних омилија, што је тек мали део од целокупног омилитичког стваралаштва, и још мањи од целокупне проповедничке делатности која није била записивана, показује колики је значај Црква придавала поучавању народа Божјег. Карактеристичан је својевремено много много диск дискут утов ован ани и 19. 19. ка кано нон н Трул Трулск ског ог Пето Пето-ше -шест стог ог Сабо Сабора ра (692. (692. годи године не), ), који који нала налаже же «пре «предс дсто тоја јате тељим љима» а» Црка Цркава ва да свак сваког огаа дана дана,, а посе посебн бно о неде недеља љама ма и праз празни ници цима ма,, поуч поучав авај ају у свеш свеште тенс нств тво о и наро народ д «благо «благочес честив тивим им беседа беседама» ма» (в. Додатак 1, 3). У Додатку наведени канони препоручују учитељима и беседницима да тумаче Свето Писмо на основу основу отачког отачког предањ предањаа и да не потпад потпадају ају под своје произвољн произвољнее теор теориј ије. е. Опхо Опходе де се, се, нара наравн вно, о, са неко неком м неве невери рицо цом м према према «њих «њихов овим им беседама», а које састављају млађи проповедници, и због тога, изгледа, исти исти поменут поменути и канон канон препор препоручу учује је читање читање светоо светоотач тачких ких беседа беседа,, чији чији значај издваја. Сасвим је јасно да канон не ставља нагласак само на учесталост проповеди, него и на њену светоотачку подлогу. Очигледно је био циљ да се прекине прекине са
произв произвољн ољним им и светов световним ним ретори реторички чким м
величањима, којих је, како изгледа, почело да бива забрињавајуће много, али и да се поставе ограде које би браниле живу реч беседника. Тако је бар схваћено од каснијих следбеника, јер постоји на стотине сачуваних беседа новијих отаца после Трулског Сабора. И сам Сабор у свом 64. канону забрањује проповед мирјанима (в. Додатак 1, 4). У сваком сваком случај случају, у, зависно зависност ст новијих новијих пропов проповедн едника ика од стариј старијих их Отаца сада постаје јасна. И аналитичко-ерминевтичка, али и синтетичка проповед у облику беседа, надахнута је не само Светим Писмом, него и
свет светоо оота тачк чким им дели делима ма.. Много ного пута пута је реч о њихов иховом ом дир дирек ектн тно ом цити цитира рању њу,, нека некад д је њих њихов утица тицајј непо непоср среедан, дан, нека некад д се иде иде на прерађивање старих беседа или се подражава њиховом духу и структури. Томе су допринела и издања ерминевтичких збирки и антологија, која су се појавила у то време и која су непосредно утицала на проповед, због којих су, уосталом, и била састављена. Кара Каракт ктер ерис истик тикаа овог овог пери период одаа је и поја појава ва уста устаље љени них х циклу циклуса са недељних проповеди, значи, омилија на зачала већ устаљеног система библијс библијских ких недељн недељних их чтениј чтенијаа током током године године (Васили (Василије је Селевк Селевкијс ијски, ки, Теофан Кирамејски, Јован Калека, Филотеј Кокинос, Григорије Палама и др.). Упоредо цвета практична врста беседа држаних о светковинама и светитељски светитељским м празницима. празницима. Говорници су овде под снажним снажним утицајем утицајем реторике и неретко завршавају у једној можда дивној, али необузданој, азијатској реторици, која проповед претвара у «похвалу», да се мало разлик разликује ује од црквен црквеног ог песништ песништва. ва. У овим овим случај случајеви евима ма је више него уочљив утицај химнографије или житија и апокрифних јеванђеља. Од најважнијих проповедника овога периода издвајамо Софронија Јер Јеруса усалимс лимско ког, г,
Андр ндреја еја
Критс ритско ког, г,
Цариградског ког,
Теодора
Студита,
Нико Никоми миди дијс јско ког, г,
Панд Пандал алео еона на
ђако ђакона на,,
Јов Јована ана
Дамас амаски кина на,,
Гер Германа мана
Велик ликог,
Георгија
Фотија Леон Ле онти тија ја
Мудр Мудрог ог,,
Симе Симеон онаа
Метафр Метафраст аста, а, Петра Петра Аргоск Аргоског, ог, Јована Јована Ксифили Ксифилинск нског, ог, Симеон Симеонаа Новог Новог Бого Богосло слова ва,, Теоф Теофила илакт ктаа буга бугарс рско ког, г, Теоф Теофан анаа Кера Керамеј мејск ског ог,, Фило Филоте теја ја Кокиноса, Григорија Паламу и Николу Кавасилу. Токо Током м овог овог дуго дугогг пери период одаа проп пропов овед ед је на Запа Западу ду прош прошла ла кроз кроз мног многее и зани занимљ мљив ивее етап етапе. е. До 11. 11. века века она она иде иде упор упоред едни ним м путе путем м с проповеђу Истока са наглашенијим знацима стагнације. Зависност од
отаца претходног периода је изузетно велика, посебно од Августина, Лава и Григорија Великог. Њихове беседе нису представљале само извор за проповеднике, него су и изворно читане са амвона. Од времена Карла Велико Великогг састав састављан љани и су и зборни зборници ци пропов проповеди еди за недеље недеље и празни празнике ке токо током м год године ине, на осно основу ву дела ела Свети ветих х отаца таца,, које које би кори корист стил или и свештенопроповедници и народ, такозване «књиге омилија», антологије беседа (Homiliaria). Сабори су улагали напоре и предлагали учесталије поучавање народа, и проповед се дефинише као обавеза епископа и свих клирика и монаха којима је то могуће. Посебно се од монаха тражи мисио мисиона нарс рска ка проп пропов овед ед међу међу незн незнаб абош ошци цима, ма, прила прилаго гође ђена на њихо њихово вом м образовно образовном м нивоу. нивоу. Главни Главни представниц представници и проповеди проповеди овога периода периода су Раван Маврос, Акуин, Иделфонсо Толедски, Феликс Равенски, Едезмо Ведијски и Бонифације Винфрид. Од 12. века аналитичка омилитичка врста проповеди се напушта и даје се предност синтетичкој «тематској беседи». Обрађују се теоретске теме или теме из практичног хришћанског живота, без директне везе са библијским одељцима, са већом самосталношћу и слободом у односу на светоотачко омилитичку традицију. Написано је и много теоретских дела рад ради и оспо оспосо собљ бљав авањ ањаа
свеш свеште тено нопр проп опов овед едни ника ка,, што пока показу зује је општ општее
интересовање за систематско неговање проповеди. У том периоду истиче се проповед схоластичара, схоластичара, коју представља представља Тома Аквински, и углавном је усмерена је на интелект. Кратка је, јасна, писана са великом приљежношћу, са симетричним поделама у развијању теме. Насупр Насупрот от њој, њој, пропов проповед ед мистич мистичара ара,, иначе иначе негова негована на углаво углавом м у манастирима, покушава да измести тежиште и стави наласак на лично,
духо духовн вно о иску искуст ство во и унут унутар арњу њу убеђ убеђен енос остт верн верник икаа у огле огледу ду вере вере и духовног живота. Њен главни представник је Бернард Клермонски. С вели велико ком м ревно евношћ шћу у и велик еликим им успех спехом ом проп пропов овед едал али и су Јеванђеље и неговали углавном народну проповед «монаси следбеници фрањев фрањевачк ачког ог реда», реда», са главни главним м предст представн авницим ицимаа Фрањом Фрањом Асишким Асишким,, Антони Антонијем јем Падовс Падовским ким и Бонаве Бонавенту нтуром ром,, «ангелс «ангелским ким учитељ учитељем» ем»,, који који спаја схоластичку са мистичком проповеђу. Наредној, догматској – антијеретичкој проповеди у потпуности се предао ред доминиканаца. Најзад, «претечама Реформације» названи су истакнути, ватрени свештенопроповедници, који су се паралелно са изграђивањем Божјег наро народа да борил орили и реч речју за заце зацеле лењ ње социј оцијал алн них и цркв црквеених них рана рана,, припремајући, тако, и саму реформацију током 15. века. Таквима би могли могли бити бити окар окарак акте тери риса сани ни Барт Бартолд олд,, Пета Петар р Валд Валдеж ежан анск ски и и њего његове ве прис приста талиц лицее валд валдежа ежани, ни, «бра «браћа ћа заје заједн днич ичко когг живо живота та», », Викли Виклиф, ф, Хус, Хус, Савонарола и други.
7. Проповед од 16. до 18. века
И у пери период оду у турс турско когг ропс ропств тва, а, поре поред д тешки тешких х спољ спољни них х услов услова, а, свештена проповед није престајала да се слуша, а негована је чак и теор теориј ијаа
проп пропов овед еди. и.
Свеш Свеште тено нопр проп опов овед едни ници ци
су
били били,,
угла углавн вном ом,,
епископи, клирици и монаси, који су великом ревношћу покушавали да држе неугашеном буктињу вере у поробљеном народу. Проповедали су редовно у великим градовима или су обилазили села по унутрашњости прилаго прилагођав ђавају ајући, ћи, на одређе одређени ни начин, начин, пропов проповед ед образ образовн овном ом нивоу нивоу и духовн духовним им могућно могућности стима ма својих својих слушал слушалаца аца.. Објав Објављени љени су и зборни зборници ци
