Nil-Gejmen-Nordijska-mitologija.pdf

N I L G EJMEN

Prevela Nevena Andrić

Naslov srcinala: Neil Gaiman NORSE MYTHOLOGY

Everetu; stare priče za novog ečaka

Sad

ržaj Uvod .............................................................................................................................................................. 5 LICA ............................................................................................................................................................... 9 PRE POČETKA, I POSLE ................................................................................................................................ 13 IGDRASIL I DEVET SVETOVA ........................................................................................................................ 18 MIMIROVA GLAVA I ODINOVO OKO ........................................................................................................... 21 BLAGO BOGOVA .......................................................................................................................................... 24 MAJSTOR GRADITELJ ................................................................................................................................... 34 LOKIJEVA DECA ........................................................................................................................................... 45

FREJINO NEOBIČNO VENČANJE .................................................................................................................. 54 PESNIČKA MEOVINA ................................................................................................................................. 63 TOROVO PUTOVANJE U ZEMLJU DIVOVA ................................................................................................... 78 JABUKE BESMRTNOSTI ................................................................................................................................ 92

PRIČA O GER I FREJU ............................................................................................................................... 102 HIMIR I TOR IDU U RIBARENJE .................................................................................................................. 108 BALDEROVA SMRT .................................................................................................................................... 118 POSLEDNJI LOKIJEVI DANI ......................................................................................................................... 129

RAGNAROK: KONAČNA KOB BOGOVA ...................................................................................................... 138 I igra počinje iznova. ................................................................................................................................. 146 SPISAK IMENA ........................................................................................................................................... 147 O PISCU ..................................................................................................................................................... 153

UVOD

O

lučiti koja vam je grupa mitova omiljena pojenako je teško kao oreiti koji vam je omiljeni stil kuvanja (nekih večeri vam se moža jee tajlanska hrana, neka suši, a poneka osetite potrebu za običnom omadom kuhinjom na kojoj ste odrasli). Ali ako bih morao da se opredelim za omiljene mitove, to bi verovatno bili nordijski.

Prvi put sam se susreo sa Asgarom i njegovim stanovnicima kao mali ečak, ne stariji o seam goina, ok sam čitao o pustolovinama Modnog Tora, kako ga je predstavio strip-crtač žek Kirbi, u pričama za koje su zaplete pisali Kirbi i Sten Li, a ijalog Lari Liber, brat Stena Lija. Kirbijev Tor je bio snažan i zgoan, njegov Asgar bio je naučnofantastični gra pun visokih, veličanstvenih zgraa i opasnih zdanja, njegov Odin je bio plemenit, njegov Loki sarkastičan stvor s rogatim šlemom na glavi, pravi pakosni šaljivžija. Obožavao sam Kirbijevog plavokosog Tora koji vitla čekidem i želeo sam a saznam više o njemu. Pozajmio sam od nekoga primemk Nordijskih mitova Rožera Lanselina Grina i iščitavao ga ponovo i ponovo, ouševljen i zbunjen: Asgar, u ovoj verziji, više

nije bio kirbijevski gra buudnosti ved vikinški vor, skup građevina u smrznutoj pustari; sveotac Oin više nije bio blag, muar i plahovit, ved briljantan, neokučiv i opasan; Tor je bio isto onako snažan kao i Modni Tor u stripovima, pojenako silnog čekida, ali je bio… pa, iskreno, nije bio baš najpametniji o svih bogova; a Loki nije bio zao, prema svakako nije bio sila u službi obra. Loki je bio… zapetljan. Pritom, kako sam saznao, uz norijske bogove išao je i njihov sopstveni sunji

an: Ragnarok, sumrak bogova, kraj svega. Bogovi de voiti bitku s leenim ivovima, i svi de izginuti. Da li se Ragnarok ved oigrao? Ili se tek sprema?Tada nisam znao. Sada nisam siguran.

Zbog činjenice a svet i priča imaju kraj, završavaju se, a ona se rađaju iznova, bogovi, leeni ivovi i svi ostali bili su tragični junaci, tragični zlikovci. Upravo zbog Ragnaroka norijski svet mi nije izbijao iz glave; elovao je neobično prisutno, aktuelno, ok su ostali, bolje okumentovani verski sistemi ličili na nešto iz prošlosti, nešto staro. Nordijski mitovi su mitovi o jednom hladnom mestu s dugim, dugim zimskim

nodima i beskrajnim letnjim anima, mitovi o ljuima koji nisu u potpunosti verovali svojim bogovima, pa ih nisu čak ni voleli, prema su ih poštovali i plašili ih 5

se. Koliko nam je poznato, bogovi Asgara potekli su iz Nemačke, proširili se na Skaninaviju, a ona još alje, u elove sveta po vikinškom prevlašdu – na Orknijska ostrva, Škotsku, Irsku, a ona i sever Engleske – ge su za osvajačima ostala mesta nazvana po Toru i Odinu. U engleskom jeziku, bogovi su ostavili svoja imena u nazivima dana u nedelji. U engleskom su utorak (Tuesday), sreda (Wednesday), četvrtak (Thursday) i petak (Friday) nazvani po nordijskim bogovima, na kraju krajeva. Po jednorukom Tiru (Odinovom sinu), Odinu, Toru, i Frig, kraljici bogova, tim redom.

U ratu i pričama o primirju između bogova Vana i Asa viimo tragove starijih mitova i religija. Vani su, čini se, bili brada i sestre, bogovi priroe, manje naklonjeni ratu i ne tako opasni kao Asi. Vrlo verovatno su – ili je to makar prihvatljiva hipoteza – pojedina plemena obožavala Vane, a druga Ase, i sledbenici Asa su osvojili zemlje sledbenika Vana, i

ona su sklopili ogovor, postigli su nekakvo srenje rešenje. Bogovi iz roa Vana, recimo sestra i brat Freja i Frej, žive u Asgaru sa Asima. Istorija, religija i mit se stapaju, a mi se pitamo, zamišljamo i nagađamo, kao kakvi etektivi koji rekonstruišu pojeinosti nekog avno zaboravljenog zločina.

Toliko norijskih priča nam neostaje, toliko toga ne znamo. o nas je oprlo tek nešto malo mitova, u obliku naronih priča, u prepričavanju, u pesmi, u prozi. Zapisani su tek nakon što je hrišdanstvo svrglo norijske bogove; neke priče su stigle o nas zato što su se ljui brinuli a de, ako se priče ne sačuvaju, pojeini keninzi – ustaljeni poetski izrazi koji ukazuju na ogađaje u oređenim mitovima – izgubiti značenje; Frejine suze, na primer, poetski su naziv za zlato. U nekim pričama norijski bogovi su opisani kao ljui ili kao kraljevi ili junaci iz starina a bi se priče smele pričati u hrišdanskom svetu. U pojeinim pričama i pesmama pominju se ruge priče koje jenostavno nemamo, ili se nagoveštav a njihovo postojanje.

Moža je to kao a su, o svih priča o bogovima i polubogovima Grčke i Rima, preživele samo one o Tezejevim i Heraklovim elima. Toliko toga smo izgubili.

Postoje mnoge norijske boginje. Znamo im imena, pojeine olike i modi, ali priče, mitovi i obrei nisu stigli o nas. Voleo bih a mogu prepričati povest o Ejr, jer je bila lekarka bogova, o tešiteljki Lofn, norijskoj boginji braka, ili o Sjofn, boginji ljubavi. a i ne pominjem Vor, boginju murosti. Mogu a zamislim priče, ali ne mogu ispričati njihove pripovesti. Izgubljene su, zakopane ili zaboravljene. ao sam sve o sebe a prepričam ove mitove i priče najtačnije i najzanimljivije što umem. 6

Poneka su pojeinosti u pričama protivrečne. Ipak, naam se a oslikavaju jedan svet i jeno vreme. ok sam prepričavao ove mitove, pokušavao sam a zamislim samog sebe nekaa avno, u zemljama ge su ove priče prvi put ispričane, u ugim zimskim nodima, može biti, po sjajem severnog svetla, ili kako seim napolju u zlo oba nodi, buan pri beskrajnoj dnevnoj svetlosti letnje ugonevice, okružen slušaocima koje zanima šta je Tor alje uraio, šta je to uga, kako a žive svoje živote, i otkua olazi loša poezija. Kaa sam završio ove priče i pročitao ih u nizu, sa iznenađenjem sam ustanovio a liče na nekakvo putovanje, o lea i vatre u kojima je nastao univerzum o vatre i lea koji znače kraj sveta. Na putu susredemo stare poznanike, poput Lokija, Tora i Oina, ali i one o kojima želimo a saznamo još toliko toga (meni je među njima omiljena Angrboa, Lokijeva žena među ivovima, koja mu je roila čuovišnu ecu i koja se pojavljuje, u avetinjskom obliku, nakon ubistva Baldera).

Nisam se usuio a se vratim pripoveačima norijskih mitova koje sam veoma voleo, ljuima poput Rožera La nselina Grina i Kevina Krosli-Holanda, i Proznoj Edi Snorija ponovo pročitam njihovePoetske priče. Umesto toga sam se posvetio Sturlusona i stihovima Ede, rečima od pre devet stotina godina, pa i

ranije, i birkao sam priče koje želim a ispripoveam i kako želim a ih ispripoveam, spajao sam i mešao prozne i poetske verzije mitova (Torovu posetu Himiru, na primer, ove sam ispričao kao hibri: počinje u Poetskoj Edi, pa se oaju pojeinosti Torove ribolovačke pustolovine iz Sturlusonove verzije.) Moj izanđali primerak Rečnika norijske mitologijeRudolfa Simeka u prevodu Anžele Hol uvek je bio ragocen i poučan; stalno sam proveravao nešto u njemu, stalno nailazio na nova iznenađenja. Izuzetno sam zahvalan staroj prijateljici Alisi Kvitni na ureničkoj pomodi. Sjajno je savetovati se s njom, uvek iznosi svoje mišljenje i želi a pomogne, iskrena je, razumna i pametna. Ova knjiga napisana je zahvaljujudi njoj, uglavnom zato što je želela a pročita i sleedu priču, i uz njenu pomod sam našao vremena da ih napišem. Neopisivo sam joj zahvalan. Zahvaljujem i Ejmi Čeri iz izavačke kude Norton, koja mi je pre osam goina, tokom mog rođenanskog ručka, preložila a prepričam nekoliko mitova, i koja je, ka se sve sabere, najstrpljivija urednica na svetu. Sve greške, svi moža neosnovani zaključci i neobična mišljenja u ovoj knjizi

moji su i samo moji, i ne želim a nekoga rugoga krive za njih. Naam se a sam ove priče izneo iskreno; pripoveanje mi je svakako onelo stvaralačku raost.

7

To je raost koju pružaju mitovi. Zabava leži upravo u tome a ih sami ispričate nekom – i toplo vam preporučujem a to uraite, vi koji čitate ovo. Pročitajte priče u ovoj knjizi, a ona ih usvojte, i neke tamne, leene zimske večeri, ili letnje nodi ka sunce obija a zađe, ispričajte prijateljima šta se esilo kaa je Toru ukraen čekid ili kako je Oin obavio bogovima meovinu poezije… Nil Gejmen Lison Grouv, London Maj 2016.

8

LICA

nordijskoj mitologiji poimence se pominju brojni bogovi i boginje. Mnoge

dete susresti na ovim stranicama. Vedina priča koje imamo, međutim, tiče se dvojice bogova – Odina i njegovog sina Tora, kao i Odinovog pobratima, ledenog iva zvanog Loki, koji živi sa Asima u Asgaru.

U

Odin Oin je na najvišem položaju i najstariji je među bogovima. Odin zna mnoge tajne. Jedno oko je dao u zamenu za mudrost. I ne samo to,

ved je u zamenu za poznavanje runa, i za mod, žrtvovao sebe samom sebi. Obesio se o drvo sveta – Igrasil, i visio je tamo evet nodi. Slabina mu je bila probijena vrhom koplja; bio je teško ranjen. Vetrovi su ga kiali, uarali njegovo obešeno telo. Ništa nije jeo evet ana i evet nodi, ništa nije pio. Bio je sam, u bolovima, i životna svetlost u njemu lagano se gasila. Smrzavao se, u strašnim mukama, na rubu smrti, kaa mu je žrtva uroila ploom: u ushidenju samrtnih muka pogleao je naniže, i rune su mu se razotkrile. Znao ih je i razumeo je njihovu mod. Taa se konopac prekinuo, i on je pao s rveta, vrištedi. Sada je shvatao magiju. Sada je mogao upravljati svetom.

Oin ima mnoga imena. On je sveotac, gospoar ubijenih, bog vešala. Bog je tovara i zarobljenika. Nazvan je Grimnir i Tredi. U svakoj zemlji ga rugačije zovu (jer obožavaju ga u raznim obličjima i na mnogim jezicima, ali uvek obožavaju Odina).

Prerušen putuje s mesta na mesto, a vii svet onako kako ga vie ljui. Kaa hoi među nama, čini to kao visok čovek u ogrtaču, sa šeširom na glavi. Ima va gavrana i zove ih Hugin i Munin, što znači „misao“ i „sedanje“. Ove ptice lete tamo-amo po svetu, tragaju za novostima i donose Odinu vesti o svemu

i svačemu. Čuče mu na ramenima i šapudu mu na uvo. Kada sedi na svom visokom prestolu Hlidskjalfu, on posmatra sve, ma gde se

oigravalo. O njega se ništa ne može sakriti. On je doneo rat na svet: bitke počinju tako što se baci koplje na neprijateljsku vojsku i time se bitka, baš kao i smrti u njoj, posvete Oinu. Ako 10

preživite bitku, preživeli ste zahvaljujudi Oinovoj milosti, a ako poginete, poginuli ste zato što vas je on izao. Ako hrabro padnete u ratu, Valkire, lepe bojne devicekoje skupljaju uše plemenitih mrtvaca, povešde vas u vor poznat kao Valhala. U Valhali de vas čekati Oin, i tu dete piti i tudi se, pirovati i boriti se u bitkama, a Oin de vam biti vođa.

Tor Odinov sin Tor je gromovnik. Za razliku od svog lukavog oca Odina, iskren je i

neposrean; obroduan je, ok je Oin pomukao. Ogroman je, riđobra i snažan, svakako najsnažniji o svih bogova. Još je silovitiji zahvaljujudi opasaču snage Megingjoru: kaa ga stavi, snaga mu se uvostruči. Torovo oružje je Mjolnir, izuzetan čekid koji su mu iskovali patuljci. Priču o njemu tek dete saznati. Trolovi, leeni ivovi i planinski ivovi svi orea rhte kaa vie Mjolnir, jer pobio im je mnogo brade i prijatelja. Tor nosi gvozdene rukavice, kako bi bolje mogao a pouhvati ršku čekida. Torova majka je bila Jord, boginja zemlje. Torovi sinovi su Modi, ljutiti, i

Magni, snažni. Derka mu je Tru, silna. Žena mu je zlatokosa Sif. Pre nego što se uala za Tora, imala je s ina Ula, i Tor je Ulov poočim. Ul je bog koji lovi lukom i strelom, bog na skijama. Tor je branilac Asgarda i Midgarda.

O Toru i njegovim pustolovinama ispričano je mnogo priča. Nekoliko dete nadi ove.

Loki Loki je veoma naočit. Uverljiv je govornik, ubeljiv, opaljiv, i bez premca među stanovnicima Asgarda kada su u pitanju prepredenost, dovitljivost i pronicljivost.

Šteta je, stoga, što u sebi nosi toliko mraka: toliko gneva, toliko zavisti, toliko požue. Loki je sin Laufej, znane i kao Nal, ili igla, jer je bila vitka, lepa i oštrog uma. Otac mu je, kako se priča, Farbauti, iv; ime mu znači „onaj koji zaaje opasne udarce“, i Farbauti je bio opasan koliko mu samo ime kaže. 11

Loki hoi nebom u letedim cipelama i može a menja obličje tako a liči na nekog rugog ili a se pretvori u životinju, ali istinsko oružje mu je sopstveni um. Lukaviji je, ovitljiviji, prevejaniji o svakog rugog boga ili iva. Čak ni Oin nije lukav kao Loki.

Loki je Oinov pobratim. Čak ni rugi bogovi ne znaju kaa je Loki oš ao u Asgar ili kako. Torov je prijatelj i njegov izajnik. Bogovi ga trpe, moža zato što ih njegove spletke i planovi spašavaju pojenako često kao što ih uvaljuju u nevolje.

Zbog Lokija svet je zanimljiviji, ali manje bezbean. On je otac čuovišta, tvorac patnje, podmukli bog.

Loki previše pije, i kaa popije, ne ume a zarži za sebe svoje reči, misli ili ela. Loki i njegova eca bide tu kaa otpočne Ragnarok, kraj svega, i nede se boriti na strani bogova Asgarda.

12

PRE POČETKA, I POSLE

I

P

re početka nije bilo ničega – ni zemlje, ni nebesa, zvezda niti svoda iza njih: samo svet o magle, bez lika ili obličja, i svet vatre, večito gorudi. Na severu je ležao Niflhejm, mračni svet. Tu je maglu prosecalo jedanaest otrovnih reka, a svaka se izlivala iz istog izvora u sreištu svega, burnog vrtloga koji zovemo Hvergelmir. Niflhejm je bio hlaniji o same hlanode, a neprozirna magla gusto je lebdela i zastirala sve. Izmaglica je skrivala nebesa, a tlo su zaklanjala hladna isparenja. Na jugu se nalazio Muspel. Muspel je bio oganj. Sve u njemu svetlucalo je i gorelo. Za razliku od sivog Niflhejma, Muspel je bio blistav, pun topljene lave gde je magleni svet bio smrznut. Zemlja je plamtela od razbuktale vreline kovačkih

vatri; nije bilo čvrstog tla, niti neba. Ničeg o varnica i gejzira vreline, topljenih stena i usijanog žara. U Muspelu, na ivici plamena, gde magla sagoreva i pretvara se u svetlost, tamo gde prestaje tlo, stajao je Surt, koji je postojao pre bogova. On i sada tamo

stoji. U ruci rži plamtedi mač, i ključala lava i mrazna magla za njega su jeno te isto.

Rečeno je a de tek u oba Ragnaroka, kraja sveta, i ne pre toga, Surt napustiti svoj položaj. Kročide iz Muspela s plamenim mačem u ruci i spalide svet, i jean po jean bogovi de paati pre njim.

II Između Muspela i Niflhejma nalazila se praznina, mesto ništavila, lišeno oblika. Reke maglenog sveta uticale su u tu prazninu po imenu Ginungagap, „zjapeda provalija“. S vremenom – tako dugim da se ne da izmeriti – ove otrovane reke, u preelu između vatre i izmaglice, polako su očvrsle i postale ogromni lenici. Le na severu praznine prekrivale su smrznuta magla i mrazne grudvice, ali na jugu, ge su glečeri osezali o zemlje ognja, žar i iskre iz Muspela susretali su se s ledom i zbog toplih vetrova iz plamenih predela vazduh nad ledom bio je blag i

prijatan kao kakvog prolednog ana. Tamo gde su se led i vatra sretali, led je kopneo, i u vodi dobijenoj topljenjem pojavio se život: lik osobe vede od svetova, ogromnije od svakog diva koji je ikada

14

bio ili de ikaa biti. Ovaj lik nije bio ni muško, niti je bio žensko, ved i jeno i rugo u isto vreme.

Stvorenje je bilo preak svih žinova, i nazvalo je sebe Imir. Imir nije bio jeini živi stvor koji je nastao topljenjem leda: bila je tu i krava bez rogova, gorostasnija nego što um može pojmiti. Rai hrane i pida lizala je slane ledene gromade, a mleko koje joj je curilo iz vimena teklo je poput reka. Ovim se mlekom hranio Imir. Div je pio mleko, i rastao je. Imir je kravu zvao Audhumla.

Ružičastim jezikom krava je lizala leene gromae, i tako su se ukazali ljui: prvog ana, razotkrila je samo čovekovu kosu, rugog njegovu glavu, a tredeg ana se pojavilo čitavo ljusko obličje. Bio je to Buri, predak bogova. Imir je spavao, i dok je spavao, porodio se: ispod Imirovog levog pazuha rodili

su se muški i ženski iv, a iz nogu iv sa šest glava. O njih, o Imirove ece, potekli su svi divovi. li Bor. Bor se Buri se oženio jenom kderi, ivkinjom i obili nazva oženio Bestlom, ivovskom i oni su imali su tri sina, sina: koga Oina,suVilija i Vea. Oin, Vili i Ve, tri Borova sina, izrasli su u muškarce. ok su orastali, u aljini su gledali plamenove Muspela i tamu Niflhejma, ali su znali da bi im i jedno i

rugo mesto onelo smrt. Brada su zauvek bila zatočena u Ginungagapu, provaliji između vatre i magle. Kao a nisu bili nige. Nije bilo mora ni peska, trave ni kamenja, ni tla, niti rveda, ni neba ni zvezda. Nije bilo sveta, niti nebesa niti zemlje, u to doba. Provalija se nije nalazila

nige: bila je to samo praznina koja je čekala a je ispune život i postojanje. Bilo je vreme za stvaranje. Ve, Vili i Oin zgleali su se i porazgovarali su šta im je činiti u praznini zvanoj Ginungagap. Govorili su o kosmosu, i o životu, i o buudnosti. Oin, Vili i Ve su ubili iva Imira. Morali su. Nije bilo rugog načina a se stvore svetovi. To je bio početak svega, smrt koja je omogudila celokupan život. Izboli su ga. Krv je pokuljala iz Imirovog leša u nezamislivim količinama; vodoskoci krvi slane poput mora i sive poput okeana liptali su napolje u bujici tako iznenadnoj, tako silnoj i tako dubokoj da je odnela sve divove, i oni su se podavili. (Samo su jean iv, Bergelmir, Imirov unuk, i njegova žena preživeli tako što su se

uspentrali na rveni sanuk, koji ih je nosio kao čamac. Svi ivovi koje anas vidimo i od kojih strahujemo potekli su od njih.)

15

Oin i brada napravili su tlo o Imirovog mesa. Kosti su mu nagomilali i stvorili planine i hridi.

Naše stenje i kamičci, pesak i šljunak koje viite: to su mu bili zubi i opiljci kostiju izlomljenih i smrvljenih u bici sa Odinom, Vilijem i Veom. Mora koja opasuju svetove ranije su bila Imirova krv i znoj. Pogleajte u nebo: viedete unutrašnjost Imirove lobanje. Zveze koje nodu

viite, večite planete, sve komete i zveze paalice, to su iskre oletele iz vatri Muspela. A oblaci koje gledate danju? To je nekad bio Imirov mozak, i ko zna kakve misli prolaze kroz njih, čak i saa.

III Svet je ravan isk, i okružuje ga more. ivovi žive na rubovima sveta, pore najdubljih okeana.

Kako bi zaprečili pristup ivovima, Oin, Vili i Ve su o Imirovih trepavica sagraili zi oko sreišta sveta. Mesto unutar ziina nazvali su Midgard, ili Srednja

zemlja. Midgard je bio prazan. Zemlja je bila divna, ali niko nije hodio livadama niti

lovio ribu u bistroj voi, niko nije istraživao stenovite planine ni zurio naviše, u oblake. Odin, Vili i Ve znali su da svet nije svet dokle god nije nastanjen. Lutali su

aleko, posvua, i tražili su ljue, i nisu našli ništa. Naposletku, na stenovitoj plaži na ivici mora pronašli su va ebla koja je more bacakalo tamo i amo, a ona ih je plima donela i izbacila na obalu. Prvo je bilo deblo jasenovog rveta. Jasen je izržljiv i lep, a korenje mu seže

uboko. rvo mu je obro za rvorez, ne čepa se i ne puca. O jasenovine se prave valjane ržalje za alat ili rške za koplje. rugo eblo koje su našli pore onog prvog na plaži, toliko blizu prvom deblu da su se gotovo dodirivala, bilo je stablo bresta. Brest je otmen, ali je brestovina

takođe ovoljno tvra a se o nje prave najčvršde aske i gree; o brestovine možete sagraiti kudu ili vor. Bogovi su uzeli ova dva debla. Postavili su ih uspravno na pesak, tako da su

bila čovečje visine. Oin ih je ohvatio i prvo u jeno pa u rugo uahnuo je život. Nisu to više bila mrtva ebla na plaži; saa su bila živa. Vili im je ao volju; ao im je pamet i porive. Saa su mogla a se kredu i mogla su a žele. 16

Ve je izrezbario noge. ao im je oblik ljui. Izrezao im je uši a čuju i oči a vide i usne kako bi mogla da govore.

Na plaži su stajala va ebla – dvoje golih ljudi. Ve je jednom izrezbario muške genitalije, rugom ženske. Trojica brade načinila su ženi i muškarcu oedu a ih pokriva i greje, jer morske kapljice su hlane na plaži na rubu sveta. I poslenje o svega su voma novostvorenim ljuima ali imena: muškarca su nazvali Ask, ili Jasenovo rvo; ženu su nazvali Embla, Brest. Ask i Embla bili su otac i majka svih nas: svako ljusko bide uguje život roditeljima, a njihovi roditelji svojim roditeljima pre toga. Ako se vratimo dovoljno unazad, preci svih nas jesu Ask i Embla. Embla i Ask su se skudili u Migaru, bezbeni iza zia koji su b ogovi sagradili

o Imirovih trepavica. U Migaru de živeti, zaštideni o ivova, čuovišta i svih opasnosti koje vrebaju u pustarama. U Midgardu su mogli u miru odgajati decu.

Zato Oina nazivamo sveocem. Zato što je bio otac bogova i zato što je udahnuo život praocima praotaca naših praotaca. Bili mi bogovi ili smrtnici, Oin nam je svima otac.

17

IGDRASIL I DEVET SVETOVA

I

grasil je silan jasen, najsavršeniji i najivniji o sveg rveda: takođe i najvedi. Raste između evet svetova i sve ih spaja. Najvedi je o sveg rveda koje postoji, i najbolji. Vrhovi grana osežu mu izna neba. Jasen je toliko velik da korenje zalazi u tri sveta, i hrani se iz tri izvora. Prvi koren, i najublji, seže u pozemni svet, u Niflhejm, mesto koje je postojalo pre ostalih. U sreištu ovog mračnog sveta nalazi se večito žuboravi

izvor Hvergelmir, toliko glasan a zvuči kao bučanje provrelog čajnika. U ovim voama živi zmaj Nihog i uvek oozo glođe koren. rugi koren seže u zemlju ledenih divova, u izvor koji pripada Mimiru. U najvišim granama svetskog rveta čuči orao koji zna mnogo toga, kao i jastreb, koji stoji orlu između očiju. Veverica Ratatosk živi u krošnji rveta sveta. Ona prenosi tračeve i poruke o Nihoga, strašnog strvožera, orlu, i naza. Veverica obojicu laže i voli a ih razbesni.

Na ogromnim granama svetskog rveta pasu četiri jelena, prožirudi lišde i koru. U ponožju rveta nebrojeno mnogo zmija grize korenje. Uz svetsko rvo je mogude popeti se. Na ovo se drvo Odin obesio kada se prineo na žrtvu sebi i tako je o svetskog rveta načinio vešala, a o sebe boga vešala. Bogovi se ne penju uz rvo sveta. Oni između svetova putuju preko Bifrosta, duginog mosta. Dugom mogu putovati samo bogovi; sagorela bi stopala svakog ledenog diva ili trola koji bi probao da se tuda uzvere do Asgarda. Postoji devet svetova:

Asgar, om Asa. Tamo živi Oin. Alfhejm, ge žive vilenjaci. Svetli vilenjaci su ivni kao sunce ili zvezde. Nidavelir, koji ponekad nazivamo Svartalfhejm, gde patuljci (poznati i kao tamni vilenjaci) žive po planinama i prave svoje izvanrene tvorevine.

Migar, svet žena i muškaraca, svet koji je naš om. Jotunhejm, gde ledeni i planinski divovi lutaju i žive i grae svoje dvorove.

19

Vanahejm, ge žive Vani. Asi i Vani su bogovi, ujedinjeni mirovnim sporazumom, i mnogi Vani žive u Asgaru sa Asima. Niflhejm, svet mračne izmaglice. Muspel, svet plamena, gde vreba Surt. I postoji mesto nazvano po svojoj vladarki: Hel, kuda odlaze mrtvi koji nisu hrabro poginuli u bici.

Poslenji koren rveta sveta zalazi u izvor u omu bogova, Asgaru, ge žive Asi. Svakog ana bogovi se savetuju kraj njega, i tu de se okupiti poslenjih ana sveta, pre nego što krenu u završnu bitku Ragnaroka. Ovaj izvor se zove Urin izvor. Postoje tri sestre, tri norne, prelepe device. One se staraju o izvoru, oblažu

korenje Igrasila blatom i čuvaju ga. Izvor pripaa Ur; ona je subina, i kob. Ona je vaša prošlost. Uz nju su Verani – ime joj znači „postanak“ – i njoj pripada saašnjost, i Skul, čije ime znači „ono što je namereno“ , i njeno je kraljevstvo buudnost. Norne olučuju de vam sepatuljačke esiti u životu. ovenorne, tri norne, postoje ruge. Norne ivkinješta i norne vile, nornePore i vanske obre i rđavei norne, i one vam olučuju o subini. Neke norne aju ljuima obre živote, ruge im aju teške živote, ili kratke, ili izvitoperene. One vam oblikuju sudbinu pokraj Urdinog izvora.

20

MIMIROVA GLAVA I ODINOVO OKO

Jotunhejmu, omu ivova, nalazi se Mimirov izvor. On žubori iz ubina zemlje i hrani Igrasil, rvo sveta. Mimir muri, čuvar sedanja, zna mnogo

U

toga. Njegov izvor je izvor mudrosti, i kada je svet bio mlad, on je svakog jutra pio sa izvora tako što bi zar onio u vodu rog poznat kao Gjalarhorn i iskapio ga. Nekad veoma, veoma davno, kada su svetovi bili mladi, Odin je odenuo

ugački ogrtač, stavio je šešir na glavu i, prerušen u skitnicu, putovao je zemljama ivova i prošavši razne životne opasnosti ospeo je do Mimira, u potrazi za murošdu. „Samo jenom a se napijem voe s tvog izvora, ujače Mimire“, rekao je Oin. „To je sve što tražim.“ Mimir je odmahnuo glavom. Niko izuzev samog Mimira nije smeo piti sa

izvora. Nije rekao ništa: ko duti, retko greši. „Nedak sam ti“, rekao je Oin. „Moja majka Bestla bila ti je sestra.“ „To nije ovoljno“, kazao je Mimir. „Samo jenom a se napijem. Kaa otpijem s tvog izvora, Mimire, bidu muar. Reci mi koliku cenu tražiš.“ „Tražim tvoje oko“, rekao je Mimir. „Tvoje oko u jezercetu.“ Oin ga nije pitao šali li se. Putovanje kroz zemlju ivova sve o Mimirovog izvora bilo je ugo i opasno. Oin je stavio život na kocku a bi ospeo onamo. Rai murosti za kojom je tragao bio je voljan a učini još i više. Odinovo lice bilo je olučno. „aj mi nož“, rekao je samo. Kaa je učinio šta je o njega traženo, polako je spustio oko u jezerce. Kroz vou je zurilo naviše u njega. Oin napuni Gjalarhorn voom iz Mimirovog jezerceta i prinese ga usnama. Voda je bila hladna. On je iskapi. U njega poteče mudrost. Jednim okom je video dalje i jasnije nego ranije, dok je imao dva. Posle toga Odin je dobio druga imena, Blind, zvali su ga slepi bog, i Har, jednooki, i Balejg, plamenooki. Oinovo oko ostalo je u Mimirovom izvoru, očuvano u vo ama iz kojih se

hrani jasen sveta; ono ne vii ništa i vii sve. Vreme je proticalo. Kaa se rat između Asa i Vana priveo kraju i oni razmenili ratnike i poglavare, Odin je poslao Mimira Vanima kao savetnika bogu Heniru od roda Asa, koji je trebalo da bude novi poglavar Vana.

22

Henir je bio visok i naočit, i izgleao je kraljevski. Kaa je Mimir ošao k njemu da ga savetuje, Henir je govorio kao kralj i donosio je mudre odluke. Ipak, kada Mimir nije bio uz njega, Henir kao da jebio nesposoban išta a oluči, i

Vanima je uskoro bilo osta toga. Osvetili su se, ali ne Heniru ved Mimiru: osekli su Mimiru glavu i poslali je Odinu. Odin se nije naljutio. Istrljao je Mimirovu glavu izvesnim biljem kako ne bi istrulila i čarao je i bajao na njom, jer nije želeo a Mimirovo znanje bude izgubljeno.

Uskoro je Mimir otvorio oči i obratio mu se. Mirnirovi saveti bili su valjani kao i uvek.

Oin je oneo Mimirovu glavu natrag o izvora po rvetom sveta i položio je tu, pore svog oka, u vou znanja o buudnosti i prošlosti. Oin je ao Gjalarhorn Hejmalu, božanskom osmatraču. Onog ana kaa on dune u Gjalarhorn, probuide bogove, ma ge oni bili i ma koliko uboko spavali. Hejmal de unuti u Gjalarhorn samo jenom, ka svemu ođe kraj: kaa nastupi Ragnarok.

23

BLAGO BOGOVA

I orova žena bila je lepotica Sif. Bila je o roa Asa. Tor ju je voleo zbog nje same, ali i zbog plavih očiju i blee puti, crvenih usana i osmeha, i voleo je njenu ugačku, ugačku kosu boje ječmenog polja u kasno leto. Tor se probui i zaglea se u usnulu Sif. Počeša se po brai. Ona kucnu ženu ogromnom šakom. „Šta ti se esilo?“, upita. Ona otvori oči boje letnjeg neba. „Kako to misliš?“ upita, pa, sa zbunjenim izrazom na licu, pomeri glavu. Prstima se maši golog ružičastog temena i oirnu ga, oprezno ga ispitujudi. Ona užasnuto poglea u Tora. „Moja kosa“, reče samo. Tor klimnu glavom. „Nestala“, reče. „Ostavio te je delavu.“ „On?“ zapita Sif. Tor nije rekao ništa. Opasao je pojas modi Megingjord, koji mu je udvajao

T

ogromnu snagu. „Loki“, reče. „Loki je ovo uraio.“ „Zašto to kažeš?“, reče Sif, grozničavo pipkajudi delavu glavu kao a bi joj se od drhtavog dodira prstiju mogla vratiti kosa.

„Zato što“, reče Tor, „ka nešto pođe naopako, uvek prvo pomislim: ovo je Lokijeva krivica. Tako šteim na vremenu.“ Tor je Lokijeva vrata zatekao zatvorena, pa ih je provalio i ostavio ih u

komaidima. On iže Lokija i reče samo: „Zašto?“ „Šta zašto?“ Lokijevo lice bilo je slika i prilika šušte neužnosti. „Sifina kosa. Zlatna kosa moje žene. Bila je tako ivna. Zašto si je osekao?“ Stotinu izraza projurilo je Lokijevim licem: lukavstvo i prevejanost, ljutiti

prkos i zbunjenost. Tor snažno protrese Lokija. Loki obori pogle; avao je sve o sebe da izglea posramljeno. „elovalo mi je zabavno. Bio sam pijan.“ Tor se namrgoi. „Kosa je bila Sifin ponos. Ljui de misliti a su joj obrijali glavu u znak sramote. a je uraila nešto što nije trebalo, s nekim s kim nije trebalo.“ „Pa, jeste. To jeste“, reče Loki. „Verovatno de stvarno to pomisliti. I nažalost, pošto sam joj uzeo kosu sa sve korenom, ostatak života de biti sasvim delava…“ „Ne, nede.“ Olujnog lica, Tor poglea naviše u Lokija, kog je ržao visoko iznad glave.

„Bojim se a hode. Ali uvek postoje šeširi i marame…“

25

„Nede živeti delava“, reče Tor. „Zato što du ti, Loki, Laufejin sine, ako joj ovog trena ne vratiš kosu, ja slomiti svaku koščicu u telu. Sve o poslenje. A ako joj kosa ne bue rasla kako treba, vratidu se i opet ti izlomiti svaku kost. I opet. Ako buem raio to svakog ana, uskoro du se stvarno izveštiti“, nastavio je, nešto vedrijim glasom.

„Ne!“ reče Loki. „Ne mogu a joj vratim kosu na glavu. To ne ie tako.“ „anas de mi“ razmatrao je Tor, „verovatno trebati oko sat vremena a ti slomim svaku koščicu. Ali, uz nešto vežbe, klaim se a bih mogao svesti to na petnaestak minuta. Haje a viimo, bide zanimljivo.“ On mu slomi prvu kost. „Patuljci!“, kriknu Loki.

„Kako molim?“ „Patuljci! Oni umeju sve a naprave. Mogli bi napraviti zlatnu kosu za Sif – kosu koja bi joj srasla uz kožu glave i rasla normalno, savršenu zlatnu kosu. Mogu oni to. Kunem ti se da mogu. “ „Ona bi ti“, kaza Tor, „najbolje bilo a oeš i porazgovaraš s njima.“ I on Lokija, kog je ržao visoko izna glave, sa baci na po. se udalji pre nego što Tor stigne a mu se uskobelja slomiLoki još neku kost. na noge i užurbano Obuo je cipele za putovanje nebom i otišao u Svartalfhejm, ge se nalaze patuljačke raionice. Najvedi izumitelji među patuljcima, zaključio je, bila su trojica poznata kao Ivaldijevi sinovi.

Loki je otišao u pozemnu kovačnicu patuljaka znanih kao Ivalijevi sinovi. „Zravo, Ivalijevi sinovi. Raspitao sam se, i ovašnji ljui mi rekoše a su Brok i Kjtri, njegov brat, najvede patuljačke zanatlije na svetu, sada i u bilo koje drugo doba“, reče Loki. „Ne“, reče jean Ivalijev sin. „Mi smo. Mi smo najvede zanatlije na svetu.“ „Uveren sam a Brok i Ejtri mogu a naprave pojenako valjana blaga kao i vi.“ „Laži!“, reče najviši Ivalijev sin. „Ne bih poverio tim trapavcima i nespretnjakovidima ni konja a potkuju.“ Najsitniji i najmuriji Ivalijev sin samo slegnu ramenima. „Mi možemo a napravimo sve što i oni, samo bolje.“ „Kako čujem, izazvali su va s na nadmetanje“, reče Loki. „Tri blaga. Bogovi o roa Asa de presuiti čije je blago najbolje. Ah, a inače, jeno blago koje napravite mora a bue kosa. Večito rastuda, savršena zlatna kosa.“ „Možemo mi to“, reče jean o sinova Ivalijevih. Čak i Loki ih je teško razlikovao. 26

Loki je otišao preko planine u posetu patuljku po imenu Brok, u raionicu koju je ovaj elio s bratom Ejtrijem. „Ivalijevi sinovi prave tri blaga za bogove Asgarda“, kaza Loki. „Bogovi de suiti o njima. Ivalijevi sinovi su vam poručili a su sigurni kako ti i tvoj brat Ejtri ne možete a napravite ništa tako valjano kao oni. Nazvali su vas trapavcima i nespretnjakovidima.“ Brok nije bio glupav. „Loki, meni tu nešto izuzetno smri“, reče. „Jesi li siguran da ovo nije tvoje maslo? L iči na tebe a zakuvaš sukob između Ejtrija i mene s jedne strane i Ivaldijevih sinova s druge.“ Loki je izgleao što je naivnije mogao, akle neverovatno naivno. „Nema to nikakve veze sa mnom“, kaza neužno. „Samo sam hteo a vas obavestim.“ „A tebi ovo nikako ne ide u korist?“, upita Brok. „Ama baš nikako.“ Brok klimnu glavom i pogleda u Lokija. Brokov brat Ejtri bio je veliki zanatlija,

ali je Brok bio pametniji, i olučniji takođe. „No, ona demo rao pristati a se takmičimo sa Ivalijevim sinovima u veštini, a bogovi neka buu suije. Jer ne sumnjam a Ejtri ume a skuje bolje i omišljatije stvarčice o Ivalijeve bagre. Ali haje„Šta a amo svemu ovome i nekuLoki. ličnu notu, Loki. Šta kažeš?“ si imao na umu?“ , zapita „Tvoju glavu“, reče Brok. „Ako pobeimo u takmičenju, obijamo tvoju glavu, Loki. Štošta se ovija u toj tvojoj glavi, i ne sumnjam a bi Ejtri o nje mogao načiniti zanosnu spravu. Mašinu za razmišljanje, može biti. Ili mastionicu.“ Loki se i alje osmehivao, ali se u sebi mrštio. A an je tako obro počeo. Svejeno, naprosto se morao pobrinuti a Ejtri i Brok izgube takmičenje; bogovi de svejeno o patuljaka obiti šest ivnih stvarčica, a Sif kosu o zlata. Može on to. On je Loki.

„Naravno“, kaza. „Moju glavu. Nema problema.“ S druge strane planine, Ivaldijevi sinovi pravili su svoja blaga. Lokija oni nisu

brinuli. Ipak, morao se postarati a Brok i Ejtri nikako, ni slučajno ne pobee. Brok i Ejtri uđoše u kovačnicu. Unutra je bilo mračno, jeina svetlost bio je naranžasti sjaj užarenog ugljevlja. Ejtri uze svinjsku kožu s police i stavi je u kovačku ped. „Ovu svinjsku kožu sam čuvao baš za nešto ovako“, kaza. Brok samo klimnu glavom.

„Eto“, reče Ejtri. „Brok, ti stiskaj mehove. Samo pumpaj. Treba mi vrelina, i treba mi da sve vreme bue jenako vrelo, inače ovo nede uspeti. Pumpaj. Pumpaj.“

27

Brok je počeo a stiska mehove i a uuvava mlaz vazuha bogatog kiseonikom u srce kovačke pedi. Ejtri je gleao sve ok nije bio siguran a de sve biti po njegovom.

Ejtri je otišao a se bavi svojim izumom ispre kovačnice. Kaa je otvorio vrata a izađe, unutra ulete krupan crn insekt. Nije u pitanju bio oba niti kakva obična krupna muva; bio je vedi. Uleteo je i zlokobno je kružio po prostoriji. Brok je čuo zvuke Ejtrijevog čekida ispre kovačnice, i čuo je šmirglanje i uvrtanje, oštrenje i treskanje. Krupna crna muva – bila je to najkrupnija, najcrnja muva koju ste ikad videli – slete Broku na nadlanicu.

Brok je obema rukama ržao meh. Nije prestao s pumpanjem a otera muvu. Muva snažno ujee Broka za nadlanicu. Brok je pumpao dalje.

Vrata se otvoriše, uđe Ejtri i pažljivo izvai svoje elo iz kovačke pedi. Ličilo je na ogromnog vepra sa čekinjama o svetlucavog zlata. „Svaka čast“, reče Ejtri. „Da je bilo samo elid stepena toplije ili hlani je, samo„Ibismo protradili tebi svaka čast“vreme.“ , kaza Brok. Crna muva u jenom uglu tavanice ceptela je o ogorčenja i jea. Ejtri uze zlatni grumen i stavi ga u kovačku ped. „obro“, reče. „Ovo sleede de ih zaiviti. Kaa viknem, počni a pumpaš mehove, i ma šta se esilo ne usporavaj, ne ubrzavaj i nemoj prestati. Pipav je ovo posao.“ „Jasno“, kaza Brok. Ejtri je izašao iz prostorije i ao se na ra. Brok je sačekao Ejtrijev povik, pa počeo a stiska meh. Crna muva zamišljeno je kružila po sobi, pa sletela Broku na vrat. Insekt pažljivo kroči u stranu kako bi izbegao potočid znoja, jer tako blizu kovačke pedi vazuh je bio topao. On ujee Broka za vrat što je jače mogao. Na Brokovom vratu skerletna krv mešala se sa znojem, ali patuljak nije presta o da raspiruje vatru. Ejtri se vrati. Iz kovačke pedi izvai belo usijanu grivnu. Spusti je u kameno korito za hlađenje a je ugasi. Kaa je grivna pala u vou, igao se oblak pare. Alka se ohlaila, i brzo je promenila boju u naranžastu, pa u žarkocrvenu , a onda, dok se dalje hladila, u zlatnu.

„Zove se raupnir“, reče Ejtri.

28

„Kapljač? Neobično ime za grivnu“,1 kaza Brok. „Ne za ovu“, reče Ejtri i objasni Broku po čemu je otična narukvica toliko posebna.

„E sa“, reče Ejtri, „ovo trede ved ugo nameravam da napravim. Moje najvede elo. Ipak, još je nezgonije o prva va. akle, evo šta treba a raiš…“ „a pumpam i a ne prestajem?“ reče Brok. „Tako je“, kaza Ejtri. „Čak i više nego pre. Ne menjaj ritam ili de celo elo propasti.“ Ejtri uze koma sirovog gvoza, vedi o svakog koji je crna muva (koja je bila Loki) ikaa viela, i ubaci ga u kovačku ped. Izašao je iz prostorije i oviknuo Broku a počne pumpati. Brok poče s pumpanjem, i začu se lupa Ejtrijevog čekida ok je on raski vao i oblikovao, zavarivao i spajao.

Loki, u obličju muve, oluči a nema više vremena za fina lukavstva. Ejtrijevo majstorsko elo de zaiviti bogove, a ako se bogovi ovoljno zaive, on sam de izgubiti glavu. Loki slete Broku među oči i poče a ujea pat uljka za kapke. Iako su ga oči pekle, patuljak je pumpao alje. Loki zagrize ublje, jače, s više očajanja. Saa Brok se krvzaškilji slivala ipatuljku s kapaka, i niz lice, ia zaslepila ga je.muve. Trzao je omahnu glavomu oči u pokušaju se otarasi glavom čas na jenu stranu, čas na rugu. Iskrivio usta i probao a dune uvis, ouva muvu. Nije vreelo. Muva je grizla alje, a patuljak nije vieo ništa izuzev krvi. Glavu mu ispuni oštar bol. Brok je obrojavao; kaa je završio s pokretom naniže, on otrg nu jednu ruku s meha i zamahnu na muvu tako snažno i tako brzo a je Loki jeva izvukao živu glavu. Brok opet zgrabi meh i nastavi s pumpanjem. „osta!“, doviknu Ejtri. Crna muva nesigurno je letela po sobi. Ejtri otvori vrata, i ona uspe da pobegne. Ejtri razočarano poglea u brata. Brokovo lice bilo je zamrljano znojem i

krvlju. „Ne znam šta si to pokušavao u onom trenutku“, reče Ejtri. „Ali malo je falilo a sve pokvariš. Pri kraju se temperatura skroz poremetila. Nije ispalo ni blizu onako sjajno kako sam se naao. Naprosto demo morati a viimo.“ U sopstvenom obličju, Loki se ušedka kroz otvorena vrata. „No, jeste li spremni za takmičenje?“, zapita.

1

Draupnir se u prevodima tradicionalno naziva prstenom, međutim (kao što je pisac ove skrenuo pažnju), u stvari je u pitanju narukvica, alka koja se nosi na nalaktici, koma nakita karakterističan za

vikinško oba. (Prim. prev.) 29

„Brok neka ie u Asgar, neka onese moje arove bogovima i neka ti oseče glavu“, reče Ejtri. „Ja više volim a sam ove, u svojoj kovačnici, i a pravim ovo i ono.“ Ispo nateklih kapaka Brok je piljio u Lokija. „Jeva čekam a ti osečem glavu“, reče Brok. „Ovo je postalo lično.“

II U Asgardu su na prestolima sedela trojica bogova: jednooki sveotac Odin, zatim

riđobrai gromovnik Tor, i lepi Frej, gospoar letnje žetve. Oni su bili suije. Loki je stajao pred njima, pored trojice gotovo istovetnih Ivaldijevih sinova.

Brok, crnobra i utonuo u misli, sam je stajao po strani, a ono što je oneo bilo je skriveno po čaršavima. „No“, reče Odin. „O čemu suimo?“

„O blagu“, reče Loki. „Ivalijevi sinovi su ti načinili arove, veliki Oine, kao i Toru, kao i Freju, a isto tako i Ejtri i Brok. Na vama je a olučite koja je o ovih šest stvari najlepša ragocenost. Ja sam du ti pokazati arove Ivalijevih sinova.“ Izneo je pred Odina koplje po imenu Gungnir. Bilo je divno, i u njega je bio

urezan složen splet runa. „Probija sve pre sobom, a kaa ga baciš, uvek pogađa metu“, reče Loki. Na kraju krajeva, Oin je imao samo jeno oko, i poneka nije baš savršeno ciljao. „ I, što je pojenako važno, zakletva koja se položi na ovom koplju ne može se prekršiti.“ Oin iže koplje. „Veoma je lepo“, reče samo. „A ovo je“, kaza Loki ponosito, „uga i otmena zlatna kosa. Napravljena o pravog zlata. Prirašde uz glavu osobe kojoj je potrebna, i rašde i u potpunosti se ponašati kao prava kosa. Stotinu hiljaa zlatnih niti.“ „a isprobamo“, reče Tor. „Sif, ođi ovamo.“ Pokrivene glave, Sif ustae i priđe. Ona skie maramu. Kaa ugleaše Sifinu golu glavu, ružičastu i delavu, bogovi ahnuše, a ona pažljivo stavi zlatnu patuljačku periku i zatrese kosom. Na njihove oči onji eo perike sraste joj sa kožom glave; Sif je stajala pre njima još raskošnija i ivnija nego ranije. „Neverovatno“, reče Tor. „Svaka čast!“ Sif zatrese zlatnom kosom i izađe iz vorane na sunce a pokaže novu kosu prijateljima.

30

Poslenji čuesni ar Ivalijevih sinova bio je malen i ispresavijan kao tkanina. Ovu tkaninu Loki položi pre Freja. „Šta je to? Liči na svileni šal“ reče Frej, ne naročito zaivljen. „Liči“, kaza Loki. „Ali razmotaj ga: viedeš, posrei je bro po imenu Skiblanir. Ku go on pošao, uvek de imati povoljan vetar. I prema je ogroman, najvedi bro koji možeš zamisliti, savija se, kao što viiš, poput tkanine, pa ga možeš staviti u torbicu za pojasom.“ Frej je bio zaivljen, a Lokiju je laknulo. arovi su bili olični. Saa je ošao re na Broka. Očni kapci bili su mu crveni i natekli, a na vratu je imao veliki uje insekta. Lokiju je Brok izgleao vrlo samouvereno, naročito ka se uzme u obzir kako su čuesne stvari načinili Ivalijevi sinovi. Brok uze zlatnu grivnu i položi je pre Oina na visokom prestolu. „Ova se narukvica zove Draupnir“, reče Brok. „Jer svake evete nodi iz nje de ispasti osam zlatnih grivni jenake lepote. Možeš ih eliti kao nagrae ili ih čuvati i tako uvedavati svoje bogatstvo.“ Odin je razgledao narukvicu, pa ju je stavio na ruku i pogurao je uvis, sve do

mišice. Tusesesedao svetlucala. „Veoma lepa“, Loki a je Oin isto je rekao i zareče. koplje. Brok priđe Freju. On iže tkaninu i pokaza ogromnog vepra zlatnih čekinja. „Moj brat ti je napravio ovog vepra a ti vuče vokolice“, reče Brok. „Juride nebom i preko mora brže o najbržeg konja. Nijena nod nede biti toliko mračna a je zlatne čekinje nede osvetliti, te deš tako vieti šta raiš. Nikaa se nede umoriti i nika te nede izneveriti. Zove se Gulenbursti, što znači stvor zlatnih čekinja.“ Frej je izgledao zadivljeno. Svejeno, pomisli Loki, čarobni bro koji se može složiti kao maramica pojenako bi zaivio čoveka kao i nezaustavljivi vepar koji svetli u mraku. Lokijeva glava bila je sasvim bezbedna. A poslednji Brokov dar je Loki, znao je, uspeo da pokvari. Ispod tkanine Brok izvuče čekid i stavi ga pre Tora. Tor ga pogleda i otpuhnu.

„rška je prilično kratka“, reče. Brok klimnu glavom. „Jeste“, reče. „Ja sam kriv. Ja sam pumpao mehove. Ipak, pre nego što ga prezreš, aj a ti ispričam po čemu je to ovaj čekid jedinstven. Zove se Mjolnir, munjotvorac. Kao prvo, nesalomiv je – nevažno koliko jako nešto uariš njime, čekid de uvek ostati neošteden.“ Tora ovo kao a je zanimalo. Ved je tokom goina bio izlomio veoma mnogo oružja, uglavnom tako što je nešto njime u arao. 31

„Ako baciš čekid, nika nede promašiti metu.“ Tora ovo kao a je zanimalo još više. Izgubio je izvesnu količinu inače oličnog oružja tako što bi gađao nešto ka se iznervira, pa promašio, i gleao je previše hitnutog oružja kako nestaje u aljini a nika više ne bue viđeno. „Nevažno koliko snažno ili koliko aleko ga hitneš, uvek de ti se vratiti u ruku.“ Tor se saa zapravo osmehivao. A bog groma se ne osmehuje često. „Možeš a menjaš veličinu čekida. Rašde, ali de se i smanjivati, tako a deš, ako želiš, modi a ga sakriješ po košuljom.“ Tor ouševljeno zapljeska i Asgarom se zaori grmljavina. „A ipak, kao što si primetio“, završi Brok tužno, „rška je uistinu prekratka. Za to sam kriv ja. Nisam dobro pumpao mehovima dok je moj bat Ejtri kovao. “ „Kratka rška je neznatan problem, tiče se samo izglea“, reče Tor. „Ovaj čekid de nas zaštititi o leenih ivova. Ovo je najlepši poklon koji sam ika video.“ „Zaštitide Asgar. Štitide sve nas“, reče Oin sa oobravanjem. „a ja iv,čekid. veoma se plašio ToraSifina s timivna čekidem u ruci“, rečezapita Frej. Loki „a.sam Oličan Ali,bih Tore, a kosa? zlatna kosa?“ pomalo očajnički. „Šta? A, a. Moja žena ima vrlo lepu kosu“, reče Tor. „Elem. Brok, pokaži mi kako a povedam i smanjim čekid.“ „Torov čekid bolji je čak i o mog ivnog koplja i sjajne grivne“, reče Oin klimajudi glavom. „Čekid je veličanstveniji i oličniji i o mog broa i o mog vepra“ , priznade Frej. „Štitide bogove Asgara.“ Bogovi potapšaše Broka po ramenu i rekoše mu a su on i Ejtri načinili najlepši poklon koji su oni, bogovi, ika obili. „To mi je milo“, reče Brok. Okrenu se Lokiju. „No“, reče Brok. „Sa mogu a ti osečem glavu, Laufejin sine, i onesem je sa sobom. Ejtri de se silno obraovati. Možemo a je pretvorimo u nešto korisno.“ „Ja… otkupidu svoju glavu“, reče Loki. „adu vam ragocenosti.“ „Ejtri i ja ved imamo sve ragocenosti koje nam trebaju“, kaza Brok. „Mi pravimo ragocenosti. Ne, Loki. Ja hodu tvoju glavu.“ Loki je razmišljao jean tren, pa reče: „Ona je uzmi. Ako uspeš a me uhvatiš.“ I Loki poskoči visoko u vazuh i pobeže, aleko izna njihovih glava. Za nekoliko časaka ved beše iščezao. Brok poglea u Tora. „Možeš li ti a ga uhvatiš?“ 32

Tor slegnu ramenima. „Stvarno ne bi trebalo to a raim“, reče. „Al i s druge strane, baš bih rao isprobao čekid.“ Za nekoliko časaka Tor se vratio, čvrsto ržedi Lokija. Loki je streljao pogleom punim nemodnog gneva. Patuljak Brok izvai nož. „Loki, ođi ovamo“, reče. „Sa du ti osedi glavu.“ „Naravno“, kaza Loki. „Možeš, naravno, a mi osečeš glavu. Ali – i ovim molim silnog Oina a se uključi – ako mi osečeš i komaid vrata, prekršideš uslove naše pogobe, po kojoj ti je obedana moja glava i ama baš ništa rugo pride.“ Odin nakrenu glavu. „Loki je u pravu“, reče. „Nemaš prava a mu osečeš vrat.“ Brok je bio razražen. „Ali ne mogu a mu osečem glavu a a mu ne zasečem vrat“, reče. Loki je elovao zaovoljan sobom. „Viiš“, reče, „kaa bi ljui razmišljali o tačnom značenju svojih reči, ne bi se usuili a se hvataju ukoštac s Lokijem, najmurijim, najpametnijim, najlukavijim, najoštroumnijim, najnaočitijim…“ Brok je pošteno“, složi se Oin. Brok ošapnu oneku Oinu izvai jean kožni prelog. kaiš i nož.„To Obmotao je kožu Lokiju oko usta. Brok pokuša a probije kožu vrškom sečiva noža. „Nede“, reče Brok. „Moj nož nede a te poseče.“ „Moža sam se muro postarao a se zaštitim o noževa“ , kaza Loki skromno. „Čisto za slučaj a mi ne upali cela ova ujurma oko toga kako ne smeš a mi zasečeš vrat. Sečivo noža me ne može posedi, bojim se!“ Brok frknu i izvuče oštro kožarsko šilo; probijao je njime kožu i bušio rupe u Lokijevim usnama. Ona je izvaio jak konac i zašio Lokiju usne jenu za rugu. Brok je otišao i ostavio je Lokija čvrsto zašivenih usta, nesposobnog a se žali. Lokija je to što ne može a govori bolelo još i više nego to što su mu usne prišivene za kožu. akle, saa znate: eto kako su bogovi obili svoja najveda blaga. Lokijevom krivicom. Čak je i Torov čekid bio Lokijeva krivica. Tako je to bilo s Lokijem. Ogorčeni ste na njega čak i ka ste mu najzahvalniji i zahvalni ste mu čak i ka ga najviše mrzite.

33

MAJSTOR GRADITELJ

or beše otišao na istok a se bori protiv trolova. Asgar je bez njega bio

mirniji, ali i nezaštiden takođe. Ovo je bilo u ranim anima, neugo nakon što su Asi i Vani sklopili mir, ok su se bogovi još truili a se skude i Asgar je bio

T

nebranjen.

„Ne možemo se uvek oslanjati na Tora“, reče Oin. „Treba nam zaštita. odi de ivovi. odi de trolovi.“ „Šta prelažeš?“ zapita Hejmal, božanski stražar. „Zi“, reče Oin. „ovoljno visok a zapreci ulaz ivovima. ovoljno ebeo a ga čak ni najsnažniji trol ne može silom probiti.“ „Za izgranju takvog zia“, kaza Loki, „tako visokog i tako debelog, trebalo bi nam mnogo godina.“ Oin klimnu glavom. „Svejeno“, reče, „treba nam zi.“ Sutradan je u Asgard stigao jean neznanac. Bio je krupan, oeven kao kovač, a iza njega je klipsao konj – pastuv, ogroman i beo, širokih pleda. „Priča se da vam je potreban zid“, reče neznanac. „Nastavi“ kaza Odin. „Mogu a vam sagraim zi“, reče stranac. „a sagraim tako visok zi a se ni najviši iv ne može uzverati uz njega, tako ebeo a ga ni najsnažniji trol ne može silom probiti. Sagraio bih ga tako obro, slažudi kamen na kamen, a ni mrav ne bi našao kua a promili kroz njega. Sagraidu vam zi koji de potrajati hiljadu hiljada godina.“ „a se sagrai takav zi trebalo bi veoma ugo vremena“, reče Loki. „Nikako“, reče stranac. „Mogu ga sagraiti ok prođu tri goišnja oba. Sutra je prvi an zime. Sagraio bih ga za jenu zimu, jeno leto i još jenu zimu potom.“ „A ako bi ti pošlo za rukom“, reče Oin, „šta bi tražio zauzvrat?“ „Ne treba mi velika isplata za ovo što nuim“, reče čovek. „Sam o tri stvari. Prvo, voleo bih ruku ivne boginje Freje, a se njome oženim.“ „To nije sitnica“, reče Oin. „I ne bi me čuilo a i Frej a ima ponešto a kaže na tu temu. Šta su ruga va zahteva?“ Neznanac se rsko iskezi. „Ako vam sagraim zi“, reče, „hodu Frejinu ruku, i takođe hodu sunce koje sija na nebu preko ana, i hodu mesec koji nam nodu svetli. Ove tri stvari de mi bogovi ati ako vam sagraim zi.“

35

Bogovi pogleaše u Freju. Ona ne reče ništa, ali stiskala je usne i lice joj beše pobelelo od gneva. Oko vrata je nosila ogrlicu Brisinga, koja se sijala poput

severne svetlosti ge joj je lako oirivala kožu, a kosa joj je bila protkana zlatom, gotovo jednako blistavim kao i same vlasi.

„Izađi ispre i sačekaj“, reče Oin neznancu. Čovek oe, ali ne pre no što se raspitao ge a nađe hrane i voe za pastuva po imenu Svailfari, što znači „onaj koji olazi na zlosredno putovanje“. Oin protrlja čelo. Ona se okrenu i poglea u sve bogove reom. „akle?“ reče Oin. Bogovi zažagoriše. „Tišina!“ viknu Oin. „Jeno po jeno!“ Svaki bog i boginja imali su svoje mišljenje, i svi o jenog su se slagali: Freja, sunce i mesec previše su važni i previše ragoceni a se aju nekom strancu, pa makar mogao za tri goišnja oba a im sagrai zi kakav im treba. Freja je imala a oa još štošta. Smatrala je a čoveka treba izbatinati zbog bezobrazluka, pa ga izbaciti iz Asgarda i oterati ga.

„akle“, reče sveotac Oin, smo. Obidemo.“ Iz ugla vorane začu se suv „olučili kašalj. Bio je to kašalj kakvim se privlači pažnja, i bogovi se osvrnuše a vie ko se to nakašljao. Shvatiše a je pre njima Loki, a im uzvrada pogle, osmehuje se i iže prst kao a ima nešto važno a im razotkrije.

„Moram vam skrenuti pažnju“, reče, „a previđate nešto izuzetno krupno.“ „Mislim a ništa nismo previeli, ti božansko spaalo“, reče Freja jetko. „Svi ste prevideli“, kaza on, „a je neznančev predlog, da ne uvijamo u oblane, potpuno neizvoljiv. Niko živ ne može tako visok i tako ebeo zi kakav ste opisali a završi za os amnaest meseci. To ne bi mogao ni bog niti div, a kamoli smrtnik. Klaio bih se u sopstvenu kožu.“ Na ovo su svi bogovi zaklimali glavama i nešto zagunđali; ove reči kao a su im zazvučale ubeljivo. Svima osim Freje, koja je još izgleala ljutito. „Vi ste budale“, reče ona. „Naročito ti, Loki, jer misliš a si pametan.“ „To što on kaže a može“, reče Loki, „nemogud je zaatak. Stoga prelažem sleede: pristademo na njegove zahteve i na njegovu cenu, ali demo mu postaviti stroge uslove – niko ne sme da mu pomogne pri izgradnji zida, i umesto tri goišnja oba za izgranju zia obide tek jeno. Ako prvog ana leta ma koji eo zida ne bude gotov – a nede biti – nedemo mu platiti ama baš ništa.“ „Zašto bi on pristao na to?“ upita Hejmdal.

36

„I po čemu bi nam to bilo bolje nego a uopšte i nemamo zi?“ zapita Frej, Frejin brat. Loki je obuzdavao nestrpljenje. Zar su svi bogovi glupavi? On poče a

objašnjava, kao malom etetu. „Kovač de početi a grai zi. Nede ga završiti. Raide šest meseci, nepladen, na nemogudem zaatku. Ka šest meseci prođe, mi demo ga oterati – moža ga čak i izbatinamo zbog rskosti – a ona možemo to što je uraio upotrebiti kao temelj zia koji demo završiti u goinama koje olaze. Tako nismo u opasnosti da izgubimo Freju, a kamoli sunce ili mesec. “ „Zašto bi pristao a ga izgrai za jeno goišnje oba?“ upita Tir, bog rata. „Moža nede pristati“ kaza Loki. „Ali eluje oholo i samopouzano, kao neko ko ne bi odbio izazov.“ Svi bogovi su nešto gunđali i tapšali su Lokija po leđima i govorili mu da je pravi-pravcati lukavac i a je obro što je taj lukavac na njihovoj strani; i sa de obiti temelj za žabe, i čestitali su jeno rugom što su tako pametni i što tako dobro umeju da se cenkaju.

Freja nije govorila ništa. Poigravala se ogrlicom o svetlosti, arom Brisinga. Bila je to ista ogrlica koju joj obličje je Loki, foke u fokinom ukrao ok se kupala, a Hejmal onaona i sam poprimio i borioobličju, se s Lokijem kako bi j oj je povratio. Ona nije verovala Lokiju. Nije joj se dopadao ishod razgovora.

Bogovi pozvaše graitelja u voranu. On se osvrnu. Svi bogovi su elovali raspoloženo, cerili su se i pogurkivali se i osmehivali. Freja se, međutim, nije smešila. „akle?“, kaza graditelj. „Tražio si tri goišnja oba“, reče Loki. „ademo ti jeno i samo jeno. Sutra je prvi an zime. Ne završiš li prvog ana leta, olaziš oave bez isplate. Ako pak završiš izgranju zia, onako visokog i ebelog i neprobojnog kako smo se dogovorili, obideš sve što si tražio, mesec, sunce i lepoticu Freju. Niko ti ne sme pomodi pri izgranji zia; moraš ga napraviti sam.“ Nekoliko trenutaka stranac je dutao. Zurio je u aljinu i činilo se a vaga Lokijeve reči i uslove. Ona poglea u bogove i slegnu ramenima. „Rekli ste a mi ne sme pomagati niko sa strane. Voleo bih a mi moj konj Svailfari pomaže a ovlačim kamenove koje du koristiti za granju zia. Smatram a ova molba nije nerazborita.“ „Nije nerazborita“ saglasi se Odin, i drugi bogovi zalimaše glavama i rekoše jeni rugima kako su konji zgoni za ovlačenje teškog kamenja. Ona su i bogovi i neznanac položili zakletve – najsilnije od svih zakletvi – kako nijena strana ne bi mogla izati onu rugu. Zakleli su se na svom oružju, i 37

zakleli su se na Draupniru, Odinovoj grivni, i zakleli su se na Gungniru, Odinovom

koplju, a zakletva koja se položi na Gungniru ne može se pogaziti. Sutraan ujutru, ok je sunce izlazilo, bogovi su zastali a gleaju čoveka kako rai. On pijunu u šake i poče a kopa jarak u koji de položiti prve kamenove. „Kopa uboko“, reče Hejmal. „Kopa brzo“, kaza Frejin brat Frej. „Pa a, očito je silan kopač jaraka i rovova“, reče Loki preko volje. „Ali zamislite koliko de kamenova morati a otegli s planina. Jeno je iskopati šanac. rugo je tegliti kamenove mnogo milja, bez pomodi, a ona ih polagati, kamen na kamen, toliko gusto zbijene a ni mrav ne može a promili između njih, o visine vede i o najvišeg iva, i tako saziati zi.“ Frej a zgađeno poglea Lokija, ali ne reče ništa. Kaa je sunce zašlo, graitelj uzjaha konja i zaputi se u planine a skupi prve kamenove. Konj je za sobom po mekoj zemlji vukao prazne, niske saonice. Bogovi su ih posmatrali kako odlaze. Mesec je bio visoko, bled na nebu u ranu zimu.

„Vratide se za neelju ana“, reče Loki. „Baš me zanima koliko kamenja taj konj može eluje Bogoviasupotegne. ona otišli u snažno.“ svoju gozbenu voranu, i bilo je mnogo veselja i smeha, ali se Freja nije smejala. Pre zore je pao sneg, praškasti pokro v od pahulja, najava dubljih snegova koji

de usleiti kaa zima još omakne. Hejmal, koji je vieo sve što se približava Asgaru, i kome ništa nije promicalo, probuio je bogove u pomrčini. Okupili su se pore jarka koji je stranac iskopao prethodnog dana. U tračcima svetlosti posmatrali su graitelja kako im se, peške pore konja, približava. Konj je postojano vukao vaesetak granitnih gromaa, toliko teških a su u crnoj zemlji ostajale duboke brazde.

Kaa je čovek ugleao bogove, on mahnu i vero im požele obro jutro. Pokaza na sunce na izlasku i namignu bogovima. Ona ispreže konja iz saonica punih kamenja i pusti ga a pase, ok je on premeštao prvi granitni blok u jarak koji ved beše iskopao za njega. „Konj je uistinu snažan“, reče Balder, najlepši o svih Asa. „Običan konj ne bi mogao potegnuti ovako teško stenje.“ „Snažniji je nego što smo pretpostavljali“, reče Kvasir muri. „Ah“, kaza Loki. „Konj de se uskoro umoriti. Ovo mu je bio prvi an raa. Nede modi a tegli tako mnogo stena svake nodi. A olazi i zima. Snegovi de biti

38

uboki, a medave zaslepljujude, i put o planina bide težak. Nema razloga za brigu. Sve ide po planu.“ „Koliko te samo mrzim“, reče Freja, koja je, neosmehnuta, stajala pokraj Lokija. Vratila se u Asgard u zoru i nije ostala da gleda neznanca kako postavlja temelje zida.

Iz nodi u nod ziar i konj olazili su u planine. Svakog jutra su se vradali, i konj bi ovukao još vaeset granitnih gromaa, orea viših i o najvišeg čoveka. Iz ana u an zi je rastao, i svečeri je bivao vedi i veličanstveni) i nego o tada. Odin sazva bogove.

„Zi brzo raste“, reče. „A mi smo položili zakletvu koja se ne može pogaziti, zavet grivne i zavet oružja, a demo mu, ako na vreme završi, ati sunce, mesec i ruku lepotice Freje.“ Mudri Kvasir reče: „Nijean čovek ne može ovo što majstor graitelj rai. Slutim a po svoj prilici nije ljusko bide.“ „iv“, reče Oin. „Može biti.“ , uzdahnu Balder. „Eh, je Tor ove“čekidem „Tor a mlati trolove nege na istoku“, kaza Odin. „A čak i a se vrati, naše su zakletve silne i obavezuju nas.“ Loki pokuša a ih uteši. „Prave smo stare babe, zabrinuli smo se ni oko čega. Graitelj ne može završiti zi pre prvog dana leta, pa makar bio najsilniji div u zemlji. Nemogude je.“ „Voleo bih a je Tor tu“, reče Hejmal. „On bi znao šta a raimo.“ Snegovi su pali, ali ni najdublji sneg nije zaustavio zidara, i nije usporio

Svailfarija, njegovog konja. Kroz snežne smetove i kroz medave, uz strma bra i opet ole, kroz zaleđene klisure, sivi pastuvje vukao saonice p une visoko naslaganog stenja.

ani su postajali uži. Svakog jutra svitalo je sve ranije. Snegovi su počeli a se tope, i ukazalo se vlažno blato, gusto i teško, ono koje vam se lepi za čizme i usporava vas. „Konj nede modi a tegli stenje po ovom blatu“, reče Loki. „Kamenje de utonuti, a on de izgubiti oslonac.“ Ipak, Svailfari je gazio sigurno, besprekorno, čak i po najgušdem, najvlažnijem blatu, i ovlačio je stene u Asgar iako su teretne saonice bile tako teške a su usecale uboke braze u paine br a. Sada je zidar dizao kamenje po više stotina stopa i postavljao je svaki kamen ge treba.

39

Blato se osušilo i izbilo je proledno cvede: žuti pobel i bele šumske breberine u izobilju – a zi koji se graio oko Asgara bio je silan, veličanstven. Kaa bue gotov, bide neprobojan: ni iv, ni trol, ni patuljak niti smrtnik nede modi a ga probiju. A neznanac je graio alje, uporno obro raspoložen. Kao a ga nije bilo briga paa li kiša ili sneg, a ni konj mu nije na to obradao pažnju. Svakog jutra donosili su stene s planina, svakog dana zidar bi polagao granitne blokove na prethodni red.

ošao je poslenji an zime, i zi je bio skoro gotov. Bogovi su sedeli na prestolima u Asgardu i razgovarali. „Sunce“, reče Balder. „ali smo nekom sunce.“

„Postavili smo mesec na nebo a označava ane i neelje u goini“ , kaza Bragi, bog poezije, naureno. „Sa nede biti meseca.“ „A Freja, šta demo bez Freje?“ upita Tir. „Ako je ovaj graitelj zapravo iv“, reče Freja s primesom lea u glasu, „ona du se uati za njega i podi s njim u Jotunhejm; bide zanimljivo a se vii koga du više mrzeti, njega što me je oveo ili sve vas što ste me njemu ali.“ „obro, nemoj a si takva“, Loki, ali Frejatra ga „Ako me iv žimprekie: samo jeno o ovaj bogova stvarno odvede, i odnese suncepoče i mesec, onda Asgarda.“ „Samo reci“, reče sveotac Oin, koji sve ota nije progovarao. „Volela bih a krivac za ovu beu bue ubijen pre mog odlaska“, reče Freja. „Mislim a je to sasvim pošteno. Ako ja treba a oem u zemlju leenih ivova, ako mesec i sunce treba a se skinu s neba i svet a zaroni u večitu tamu, ona onaj ko nas je oveo o toga treba a izgubi život.“ „Ah“, reče Loki. „Tako je teško nadi krivca. Ko bi se tačno setio ko je šta preložio? Koliko me pamdenje služi, svi bogovi su podjednako odgovorni za zlosrednu pogrešku. Svi smo ovo prelagali, svi smo se složili…“ „Ti si prelagao“, reče Freja. „Ti si nagovorio ove buale. I pre nego što oem iz Asgara, postaradu se a umreš.“ „Svi smo…“ zausti Loki, ali vide izraze lica svi h bogova u vorani i uduta. „Loki, Laufejin sine“, reče Oin, „ovo je posleica tvojih rđavih saveta.“ „A bili su rđavi kao i svi tvoji rugi saveti“, reče Balder. Loki mu uputi ogorčen pogled.

„Ziar mora a izgubi opklau“, kaza Oin. „Ali tako a mi ne prekršimo zakletvu. Ne sme uspeti.“ „Ne znam šta očekuješ o mene“, reče Loki.

40

„O tebe ne očekujem ništa“, kaza Oin. „Ali ako graitelj završi zi o kraja sutrašnjeg ana, umredeš bolnom smrdu, i ugotrajnom, a i lošom i sramnom pride.“ Loki je pogledao u svakog boga redom i na svakom licu video je smrt, video je

gnev i kivnost. Nije vieo milost i oproštaj. Bila bi to uistinu rđava smrt. Ipak, šta rugo a rai? Šta bi mogao preuzeti? Nije se usuđivao a napane ziara. S ruge strane… Loki klimnu glavom. „Prepustite to meni.“ Izašao je iz vorane, i nijean bog ne pokuša a ga zaustavi. Zidar je poredao tovar stena na zid. Sutra, prvog dana leta, dok sunce bude

zalazilo, završide zi, a ona de otidi iz Asgara sa svojom isplatom. Još samo dvadeset granitnih blokova. On siđe niz grube rvene skele i zviznu konju. Svailfari je, kao i obično, pasao u visokoj travi na ivici šume, skoro pola milje o zia, ali kaa bi mu gospoar zviznuo, uvek bi ošao. Graditelj dohvati konopce vezane za prazne teretne saonice i spremi se da

upregne u njih velikog belca. Sunce je bilo nisko na nebu, ali nede zaci još nekoliko sati, a mesečev bleeo,veliko ali biosvetlo je tu, visoko nebesima takođe. UskoroFreja, de i jedno i drugoisk biti se njegovi, i ono na manje, a s njima i gospa ivnija i o sunca i o meseca. Ipak, graitelj nede zbrajati svoje zgoitke ok ih ne bue ržao u rukama. Toliko je teško raio, i toliko ugo, čitave zime… On opet zviznu konju. Čuno – nikad nije morao da zvizne dvaput. Sada je vieo Svailfarija kako trza glavom i gotovo poigrava među ivljim cvedem na prolednoj livai. Konj bi načinio nekoliko koraka napre, pa bi ustuknuo, kao a je očaran nekakvim mirisom u letnjem vazuhu proledne večeri, ali nije siguran šta je posredi.

„Svailfari!“, pozva ziar, a pastuv načulji uši i hitrim, lakim kasom krenu preko livade prema zidaru. Graditelj je gledao konja kako mu prilazi i bio je zadovoljan. Kopita su tutnjala livaom, a zvuk se uvostručavao i utrostručavao, stapao s e sa odjecima od

visokog sivog granitnog zia, te je načas graitelj zamišljao kako ka njemu olazi čitav čopor konja. Ne, pomisli graditelj, samo jedan konj.

On omahnu glavom i shvati a greši. Ne jean konj. Ne bat kopita jene životinje. Dve… Druga je bila kestenjasta kobila. Zidar je odmah znao da je u pitanju kobila – nije joj morao ni pogleati među noge. Svaki obris, svaki elid njenog tela, sve u

41

vezi s kestenjastom životinjom bilo je žensko. Svailfari zaokrenu u trku preko livade, pa uspori, prope se, i glasno zanjišta. Kestenjasta kobila nije obradala pažnju na njega. Prestala je a trči, kao a on i nije tu, pa oborila glavu i činilo se a pase travu ok joj je Svailfari prilazio, ali kaa se našao na esetak jari, ona pobeže o njega, prvo la kim trkom, pa galopom, a beli pastuv trčao je za njom, pokušavao je a je uhvati, ali uvek je zaostajao za užinu-dve; trudio se da je gricne za zadnjicu ili za rep, ali nikako da dohvati.

Zajeno su trčali po livai u žudkastozlatnoj svetlosti krajem ana , beli konj i smeđi, ok im se na sapima presijavao znoj. Gotovo kao u kakvom plesu. Zidar glasno pljesnu rukama, zviznu i pozva Svadilfarija po imenu, ali pastuv se nije obazirao na njega. Graitelj potrča ka konju s namerom a ga uhvati i prizove ga pame ti, ali kestenjasta kobila gotovo kao da je znalašta je namerio, jer je usporila i očešala

se ušima i grivom o glavu pastuva, pa otrčala prema ivici šume kao a je vukovi jure.

je potrčao za njom, i za nekoliko časaka oboje su nestali među šumsSvailfari kim senkama. Ziar je psovao i pljuvao i čekao je konja a se vrati. Senke su se izužile, a Svailfarija nije bilo. Graitelj oe naza o teretnih saonica. Zaglea se u šumu. Ona pijunu u šake, ohvati konopce i poče a vuče saonice preko livae, preko trave i prolednog cveda, prema planinskom kamenolomu. Nije se vratio u zoru. Sunce je ved bilo visoko na nebu pre nego što je graitelj stigao u Asgar, vukudi teretne saonice za sobom. Na saonicama je imao eset kamenih blokova, jer više nije mogao a potegne, i teglio je i cimao saonice i proklinjao je kamenje, ali kad god bi potegao,

stigao bi bliže ziu. Lepotica Freja stajala je na kapiji i posmatrala ga.

„oneo si samo eset stena“, reče mu ona. „Trebade ti vostruko više cigala a nam završiš zi.“ Graitelj ne reče ništa. Ustrajan, lica poput maske, i alje je teglio blokove prema nezavršenoj kapiji. Nije se osmehivao, nije namigivao – više ne. „Tor se vrada sa istoka“, reče mu Freja. „Uskoro de biti ove.“ Bogovi Asgara izašli su a gleaju ziara kako tegli kamenje ka ziu. Prišli su Freji i zaštitnički stali oko nje.

42

Posmatrali su, isprva dutke, a ona su počeli a se osmehuju, a se smejulje i da dobacuju pitanja. „Hej!“ doviknu Balder. „Imaš vremena a završiš zi samo ok sunce ne zađe.

Misliš li a deš oneti sunce kudi?“ „I mesec“ reče Bragi. „Kakva šteta što ti konj nije tu. Mogao je oneti onoliko kamenja koliko ti treba.“ I bogovi se zasmejaše. Ziar ona ispusti saonice. Okrenu se bogovima. „Varali ste!“, reče, lica skerletnog od napora i od besa.

„Nismo varali“, kaza Oin. „Ništa više nego ti. Šta misliš, bismo li te pustili a nam graiš zi a smo znali a si iv?“ Graitelj jenom rukom iže stenu i smrska je o rugu tako a granitna gromaa puče napola. On se okrenu ka bogovima, sa po pola kamena u svakoj ruci, i saa je bio visok vaeset, trieset, peeset stopa. Lice mu se iskrivi; više nije izgledao kao stranac koji je pre šest meseci ošao u Asgar, spokojan i blage naravi. Lice mu je saa ličilo na granitnu liticu, iskrivljeno i izvajano gnevom i mržnjom. „Ja samaplaninski „Avam vi ovršio bogovi zi. ste Oveo najobičnije varalice verolomnici. još imam iv“, konja,reče. sa bih bih ivnu Freju ii oneo sunce i mesec kao isplatu. I ostavio bih vas ove u tami i hlanodi, i ne biste imali čak ni lepotu a vas uveseljava.“ „Nijena zakletva nije prekršena“, reče Oin. „Ali nijena zakletva saa te ne može zaštititi o nas.“ Planinski div besno zarika i jurnu na bogove s po jednom ogromnom granitnom gromadom u svakoj ruci umesto toljage.

Bogovi kročiše u stranu, i tek taa iv vie ko to stoji iza njih. Ogroman bog, riđobra i mišidav, s gvozenim bojnim rukavicama na rukama i s kamenim čekidem, kojim zamahnu samo jenom. Kaa je čekid bio uperen u iva, on ga pusti. S vedrog neba sevnu munja, a za njom se začu i tupa tutnjava groma, i čekid polete iz Torove ruke.

Planinski iv je gleao kako se čekid hitro uvedava ok je jurio prema njemu, a ona nije vieo više ništa, nika više. Bogovi su sami sagradili zid do kraja, iako im je trebalo još mnogo neelja a isklešu i ovuku poslenjih eset blokova iz kamenoloma visoko u planinama, skroz do Asgarda, i postave ih povrh kapije. Nisu bili onako dobro oblikovani niti su onako dobro nalegali kao blokovi koje je isklesao i postavio sam majstor zidar.

43

Pojeini bogovi smatrali su a je trebalo pustiti iva a još malo privee zi kraju pre nego što ga Tor ubije. Tor je rekao a mu je milo što su mu bogovi pripremili nešto zabave povoom povratka kudi sa istoka. Što je bilo neobično za njega, Loki nije bio tu da primi pohvale za ulogu koju je odigrao kada je odmamio konja Svadilfarija. Niko nije znao gde je on, premda su

pojeinci pominjali kako su na livaama ispo Asgara vieli veličanstvenu kestenjastu kobilu. Loki se nije vratio skoro godinu dana, a kada se opet pojavio,

za njim je išlo belo žrebe. Žrebe je bilo ivno, prema jeste imalo osam nogu umesto uobičajenih četiri, i pratilo je Lokija u stopu, i gurkalo ga nosom, i ponašalo se kao a mu je Loki majka. Što je, naravno, i bio slučaj. Žrebe je izraslo u konja po imenu Slejpnir, ogromnog belog pastuva, najbržeg i najsnažnijeg konja koji je ika postojao ili de ika postojati, konja koji je trčao brže o vetra. Loki je dao Slejpnira, najboljeg konja bogova i ljudi, Odinu na dar.

Mnogi de se kasnije iviti Oinovom konju, ali samo hrabri su mu pominjali poreklo u Lokijevom prisustvu, a niko se nije usudio da se osvrne na to dvaput.

Ako bi te čuo kako pričaš o tome kako je omamio Svalifarija o gospoara i kako je spasao bogove od sopstvene rđave zamisli, Loki bi ao sve o sebe a ti zagorca život. Loki je bio zlopamtilo. A ovo je bila priča o tome kako su bogovi obili svoj zi.

44

LOKIJEVA DECA

L

oki je bio naočit i znao je to. Ljui su želeli a ga zavole, želeli su a mu veruju, ali je bio nepouzan i samoživ čak i u svom najboljem izanju, a u najgorem je pravio nevolje i bivao zao. Oženio se ženom po imenu Sigin, koja je bila sredna i lepa dok joj se Loki udvarao i kad se venčao s njom, ali saa je izgleala kao a uvek čeka neke rđave novosti. Roila mu je sina Narfija, i uskoro potom još jednog, Valija.

Poneka je Loki nestajao zaugo i nije se vradao, a ona bi Sigin izgleala kao a očekuje novosti najrđavije o svih, ali Loki je uvek dolazio nazad k njoj, i izgleao bi kao potuljeni krivac, ali takođe izuzetno ponosan na sebe. Triput je tako odlazio i triput se – naposletku – vradao. Tredi put kaa se Loki vratio u Asgar, Oin ga je pozvao k sebi. „Sanjao sam jean san“, reče muri stari jenooki bog. „Imaš ecu.“ „Imam sina Narfija. obar je ečak, maa moram priznati a ne sluša uvek oca, i„Ne još jenog, Valija, uzržanog.“ mislim na njih.poslušnog Imaš još itroje ece, Loki. Iskraaš se i provoiš ane i nodi u zemlji ledenih divova sa divkinjom Angrbodom. I ona ti je rodila troje dece. Vieo sam ih u svom umu, u snu, i iz vizija zaključujem a de biti najvedi ušmani bogova u vremenima koja nas čekaju.“ Loki ne reče ništa. Truio se a izglea posramljeno, no uspeo je da izgleda naprosto samozadovoljno.

Oin je pozvao bogove k sebi, s Tirom i Torom na čelu, i saopštio im je a de svi na put u daleki Jotunhejm, u Div-zemlju, kako bi doveli Lokijevu decu u Asgard. Bogovi su otputovali u zemlju divova, izborili se s mnogim opasnostima i

naposletku stigli u Angrboino utvrđenje. Nije ih očekivala, i bila je pustila ecu a se igraju u velikoj dvorani. Kada su videli kakva su Lokijeva i Angrbodina deca, bogovi su se zaprepastili, ali to ih nije zaustavilo. Ščepali su ih i vezali ih; najstarije

ete su poneli između sebe, privezano za borovo stablo okresano o granja, drugom su stavili brnjicu od pletene vrbovine, i nabacili su mu konopac oko vrata

kao uzicu, ok je trede ete koračalo pore njih, turobno i uznemirujude. Oni s esne strane tredeg eteta vieli su lepu evojčicu, ok su se oni s leve truili a ne gleaju u nju, jer oni su vieli mrtvu evojčicu, kože i mesa satrulelih i crnih, kako hoi među njima.

46

„Jesi li primetio nešto?“ zapita Tor Tira tredeg ana putovan ja nazad kroz zemlje leenih ivova. Za tu nod se behu ulogorili na malenoj čistini; Tir je ogromnom esnicom češkao rugo Lokijevo ete po krznatom vratu. „Šta?“ „ivovi nas ne prate. Čak ni majka ovih stvorenja nije pošla za nama. Kao a žele da odvedemo Lokijevu decu iz Jotunhejma.“ „Koješta“, reče Tir, ali ok je to izgovarao, on uzrhta iako je vatra bila topla. Još va ana napornog puta i našli su se u Oinovom omu. „Ovo su Lokijeva eca“, reče Tir kratko. Prvo Lokijevo dete bilo je vezano za borovo stablo i saa je bilo uže o stabla za koje je bilo vezano. Zvalo se Jormungan i bilo je zmija. „Naraslo je mnogo stopa za ovih nekoliko dana, koliko smo ga nosili ovamo“, kaza Tir. Tor reče: „Oprez. Bljuje crni otrov koji peče. Bljunulo je otrov na men e, ali je promašilo. Zato smo mu tako vezali glavu za rvo.“ „To je ete“, reče Oin. „Još raste. Poslademo ga nege ge ne može nikom nauditi.“ Oin je oneo zmiju na jenu aleku obalu, kaa se prođu sva kopna, uz oslobodio je zmiju i posmatrao kako more koje okružuje i tu nai pliva obal isve Jormungan gamiže iMigar, klizi po talase alje, uvijajudi se i krivuajudi. Odin ju je pratio onim svojim jednim okom sve dok nije nestala na obzorju i pitao seje li ispravno postupio. Nije znao. Uradio je kako mu je rečeno u snovima, ali snovi znaju više nego

što otkrivaju čak i najmurijim bogovima. Zmija Jormungan de narasti ok ne postane veda o sivih voa svetskog okeana, rašde ok ne opaše zemlju. Ljui je nazivaju zmijom Migara. Odin se vratio u veliku voranu i nareio Lokijevoj derki a istupi. Piljio je u evojčicu: s esne strane lica obraz joj je bio ružičasto-beo, oko zeleno kao Lokijeve oči, usne pune i jarkocrvene; sleva, koža joj je bila izbrazana i sva u pečatima, natekla o mrtvačkih poliva, neviede oko bilo joj je trulo i bleo, usta bez usana svenula i rastegnuta preko zuba smeđih poput lobanje. „Mala, kako te zovu?“, zapita sveotac. „Zovu me Hel“, reče ona, „hvala na pitanju, sveoče.“ „Učtivo si ete“, reče Oin. „To ti moram priznati.“ Hel nije rekla ništa, samo ga je gleala jenim zelenim okom, oštrim poput ledenog opiljka, i bledunjavim okom, tupim, ukvarenim i mrtvim, i on kod nje ne vide strah.

„Jesi li živa?“, upita on evojčicu. „Ili si leš?“

47

„Ja sam to što sam; Hel, derka Angrbo de i Lokija“, kaza ona. „I najviše volim mrtve. Jenostavni su, i obradaju mi se s poštovanjem. Živi me gleaju zgađeno.“ Oin je promatrao evojčicu i sedao se svojih snova. Ona reče: „Ovo ete bide vlaarka najubljih i najmračnijih mesta, i vlaarka mr tvih iz svih devet svetova. Bide kraljica onih janih uša koje umru neostojnom smrdu – od bolesti ili starosti, u nekoj nezgoi ili na porođaju. Ratnici koji poginu u bici uvek de olaziti ovamo k nama, u Valhalu. Ali ljui koji umru na ruge načine bide njen naro i služide je u tami.“ Prvi put otkako su je oveli o majke, evojčica Hel se osmehnu polovinom usta.

Oin je oveo Hel naniže, u svet lišen svetlosti, i pokazao joj neizmerne vorane u kojima de primati poanike, i gleao je kako naeva imena stvarima koje je poseovala. „Svoju zelu nazvadu Oskuica“, rekla je Hel. Ona uze nož. „Ovo je Gla. A krevet mi se zove Bolesnička Postelja.“ I tako su završili s voje Lokijeve i Angrboine ece. Jeno je bilo u okeanu, rugo u tami po zemljom. Ali šta im je činiti s tredim? Kaa su trede Lokijevo ovelii igrao iz zemlje je mu veliko kao štene, i Tir ga ijenajmanje češkao po vratu ete i po glavi se sivova, njim, abilo prvo je skinuo brnjicu o vrbovine. Bilo je to vučje mlaunče, sivo-crno, očiju boje tamnog dilibara. Vučid je jeo živo meso, ali je govorio kao čovek, jezikom ljui i bogova, i bio je ponosit. Zverčica se zvala Fenrir. I on je brzo rastao. Jenog ana je bio veliki kao vuk, sutraan kao pedinski meve, ona kao žinovski jelen. Plašili su ga se svi bogovi izuzev Tira. On se još igrao i valjao se s njim i samo on je svakog ana hranio vuka mesom. I svakog ana zver je jela više nego juče, i svakog ana je rasla, snažila i postajala silnija. Oin je gleao vučje ete kako orasta i mučile su ga zle slutnje, jer u snovima je vuk bio prisutan na kraju svega, i poslenje što je Oin vieo u svakom snu o buudnosti bile su topazne oči i oštri beli zubi vuka Fenrira. Bogovi su oržali savetovanje i olučili su a sputaju Fenrira. Načinili su teške lance i okove u božanskim kovačnicama i oneli su okove Fenriru.

„Evo!“, rekoše bogovi, kao a prelažu kakvu novu igru. „Toliko si brzo izrastao, Fenrire. Vreme je a viiš koliko si jak. oneli smo najeblje lance i okove. Šta misliš, možeš li a ih pokiaš?“ „Mislim a mogu“, reče vuk Fenrir. „Okujte me.“ 48

Bogovi su obavili Fenrira ogromnim lancima i okovali mu šape. On je nepomično čekao. ok su okivali gorostasnog vuka, bogovi su se osmehivali jeno drugom.

„Sa“, viknu Tor. Fenrir se nape i napreže mišide nogu; lanci se raspukoše poput suvog pruda.

Krupni vuk zaurla na mesec; bio je to pobeonosan, raostan urlik. „Raskinuo sam vam lance“, reče. „Ne zaboravite to.“ „Nedemo zaboraviti“, rekoše bogovi. Sutradan Tir ode da odnese vuku meso.„Pokiao sam okove“, reče Fenrir. „I to lako.“ „Jesi“, kaza Tir. „Misliš li a de me opet staviti na probu? Rastem, i svakog ana sam sve jači.“ „Opet de te staviti na probu. Klaio bih se u esnu ruku“, reče Tir. Vuk je rastao i alje, a bogovi su u kovačnicama kovali nove lance. Svaka karika bila je preteška a bi je običan čovek poigao. Lanci su bili o najjačeg metala koji su bogovi uspeli oDromi. gvožđa iz zemlje pomešanog s gvožđem koje je palo s neba. Ove lancea sunađu: nazvali Bogovi su doteglili lance do mesta gde je Fenrir spavao.

Vuk otvori oči. „Opet?“ reče. „Ako uspeš a se izvučeš iz ovih lanaca“, rekoše bogovi, „tvoja slava i snaga pročude se po svim svetovima. Postadeš čuven. Ako te ni ovakvi lanci ne mogu sputati, snažniji si o svih bogova i svih divova.“ Na ovo Fenrir klimnu glavom i poglea u lance nazvane romi, vede o svih lanaca koji su ika postojali, jače i o najjačih okova. „Nema slave bez opasnosti“, reče vuk posle nekoliko trenutaka. „Mislim a mogu raskinuti ove veze. Okuj te me.“ Okovali su ga.

Veliki vuk se protezao i upinjao, ali lanci se nisu ali. Bogovi se zgleaše; u očima im se rađalo likovanje, ali ona ogromni vuk poče a se uvija i migolji, a se rita i a napinje svaki mišid i svaku žilu. Oči su mu sevale, i zubi su mu sevali, i čeljust mu se penila. ok se uvijao, režao je. Otimao se iz sve snage. Bogovi i protiv volje ustuknuše, i obro je što su to učinili, jer lanci napukoše, a ona se raspukoše s takvom žestinom a komaidi poleteše visoko u vazuh; još

49

mnogo goina potom bogovi de nalaziti krhotine okova zarivene u ebla

ogromnog rveda s te strane planine. „Tako je!“, viknu Fenrir i zaurla pobeonosno, i kao vuk i kao čovek. Bogovi koji su ga gledali kako se otima nisu, primetio je vuk, izgledali

ouševljeni njegovom pobeom. Čak ni Tir. Fenrir, Lokijevo ete, uboko je razmišljao o ovome, i o još ponečemu. I kako je koji dan prolazio, vuk Fenrir je bio sve gorostasni) i i gladniji. Odin je umovao i mozgao je i razmatrao. Imao je na raspolaganju sveukupnu mudrost Mimirovog izvora, i murost koju je stekao obešen o rvo sveta kao žrtva samom sebi. Naposletku je pozvao k sebi Skirnira, Frejovog glasnika, i opisao mu lanac po imenu Glejpnir. Skirnir je odjahao preko duginog mosta u Svartalfhejm, sa uputstvima za patuljke kako a naprave ota neviđen lanac.

Patuljci su saslušali pojeinosti Skirnirove naružbine, pa su se stresli i izneli svoju cenu. Po Oinovom nalogu, Skirnir je pristao iako je patuljačka cena bila visoka. Patuljci su sakupili sastojke potrebne za Glejpnir.

Ovih šest sastojaka su sakupili patuljci: Kao prvo, mačje korake. Kao rugo, žensku brau. Kao trede, korenje planine. Kao četvrto, meveđe tetive. Kao peto, dah ribe.

Kao šesto i poslenje, ptičje bale. Sve ovo je upotrebljeno a se načini Glejpnir. (Kažete, niste vieli ništa o toga? Naravno a niste. Patuljci su sve potrošili.) Kaa su patuljci završili svoje elo, ali su Skirniru rvenu kutiju. U kutiji je bilo nešto nalik na ugačku svilenu vrpcu, glatku i meku na oir. Bila je gotovo prozirna, i praktično bez težine. Skirnir je odjahao nazad u Asgard s kutijom pokraj sebe. Stigao je kasno

uveče, posle zalaska sunca. Pokazao je bogovima šta je oneo iz patuljačke radionice, i oni su se zapanjili.

Bogovi su zajeno otišli na obalu Crnog jezera i pozvali su Fenrira po imenu. On je ošao trkom, kao pas kaa ga pozovete, a bogovi su se iščuđavali koliko je velik i koliko silan.

„Šta se ogađa?“, zapita vuk.

50

„Pribavili smo najsnažnije veze o svih“, rekoše mu. „Čak ni ti nedeš modi a ih pokiaš.“ Vuka ispuni oholost. „Ja mogu a raskinem svaki lanac“, reče im goro. Oin otvori šaku i pokaza Glejpnir. Svetlucao se na mesečini. „To?“, kaza vuk. „To nije ništa.“ Bogovi su ga vukli a mu pokažu koliko je snažan. „Mi ne možemo a ga pokidamo“, rekoše mu. Vuk zaškilji u svilenu vrpcu koju su ržali između sebe, svetlucavu poput puževog traga ili mesečine na talasima, i bez naročitog zanimanja se okrenu na drugu stranu.

„Ne“, reče. „onesite mi prave lance, prave okove, teške i ogromne, pa ajte da pokažem svoju snagu.“ „Ovo je Glejpnir“, reče Oin. „Jači je o svakog lanca i okova. Plašiš li se, Fenrire?“ „a se plašim? Nikako. Ali ako pokiam tu tanku vrpcu, šta ona? Mislite a du postati čuven i slavan? a de se ljui okupljati i govoriti: 'Znat e li kako je vuk Fenrir jak i silan? Toliko je silan da je pokiao svilenu tračicu!' Ako raskinem Glejpnir, u tome za mene nema slave. “

„Plašiš se“, reče Oin. Velika zver onjuši vazuh. „Osedam miris izaje i obmane“, reče, a oči boje dilibara sevnuše na mesečini. „I prema mislim a je taj vaš Glejpnir moža samo tračica, nedu pristati a me vežete njime.“ „Ti? Ti koji si raskinuo najsnažnije, najvede lance na svetu? Zar te je strah o ove vrpce?“ reče Tor. „Ni o čega mene nije strah“, zareza vuk. „Pre de, čini mi se, biti da je vas, sitna stvorenja, strah od mene.“ Oin se počeša po braatoj vilici. „Nisi glup, Fenrire. Nikakva izaja nije ove posrei. Ali razumem zašto oklevaš – treba biti hrabar ratnik pa pristati a te vežu nečim što ne možeš pokiati. Uveravam te, kao otac bogova, ako ne možeš a raskineš ove veze – uistinu svilene, kao što kažeš – ona mi bogovi nedemo imati razloga a strahujemo o tebe; osloboidemo te i pustidemo te a ieš svojim putem.

Začu se ugo rezanje vuka. „Lažeš, sveoče. Lažeš lako kao što neki išu. Ako bi me sputao vezama kojih ne mogu da se oslobodim, ne verujem da bi me pustio.

Mislim a bi me ostavio tako. Nameravaš, mislim, a me napustiš i izaš. Ne pristajem da mi stavite tu vrpcu. “

51

„Lepo rečeno, hrabro rečeno“, kaza Oin. „Rečima prikrivaš strah a de se tvoj kukavičluk okazati na elu, vuče Fenrire. Plašiš se a te vežu ovom svilenom trakom. Nema potrebe za aljim objašnjenjima.“ Vuku je jezik visio iz usta, i on se taa zasmeja i pokaza oštre zube velike poput čovečje polaktice. „Umesto a ovoiš moju hrabrost u pitanje, izazivam te a okažeš kako ne planiraš izaju. Smete a me vežete ako mi jean o vas stavi šaku u usta. Blago du je stisnuti zubima, ali nedu zagristi. Ako ne ođe ni o kakve izaje, otvoridu usta kaa se otarasim vrpce ili kaa me vi osloboite, i šaka de ostati neoštedena. Eto. Kunem se, buem li imao šaku u ustima, slobono me vezujte trakom. Eto. Čija de to ruka biti?“ Bogovi se zgleaše. Balder pogleda u Tora, Hejmdal u Odina, Henir pogleda u Freja, ali niko se nije micao. Ona Tir uzahnu, pa kroči napre i iže esnu ruku. „Fenrire, ja du ti staviti šaku u usta“, reče Tir. Fenrir leže na bok, a Tir mu stavi esnu šaku u usta, baš kao ka je Fenrir bio štene i zajeno su se igrali. Fenrir je blago sklopio zube i pažljivo je ržao Tira za zglobBogovi ruke, alisunije kožu; ona jeSvetlucavi zažmurio. pužev trag obavio je ogromnog ga probio vezali Glejpnirom. vuka, sputao mu noge, tako da se ovaj nije mogao ni mrdnuti.

„Eto“, reče Oin. „Saa, vuče Fenrire, pokiaj veze. Pokaži nam koliko si silan.“ Vuk se protezao i upinjao; naprezao je i napinjao svaki živac i mišid kako bi pokiao veze koje su ga sputavale. Ipak, što se više otimao, to je zaatak elovao teže, što je više zatezao svetlucavu vrpcu, to je ona jača bivala. Isprva su se bogovi smejuljili. Ona su se kikotali. Konačno, kaa su bili sigurni a zver ne može više ni makac i a više nisu u opasnosti, bogovi su se smejali.

Samo je Tir dutao. Nije se smejao. Na ručnom zglobu je osedao oštre zube vuka Fenrira, vlagu i toplotu Fenrirovog jezika na dlanu i na prstima.

Fenrir je prestao a se otima. Ležao je nepomično. Ako bogovi nameravaju a ga osloboe, učinide to saa. No bogovi su se samo smejali još više. Torovo bučno praskanje, glasnije i o samog groma, mešalo se sa Oinovim jetkim smehom, s Balerovim kikotom nalik zvonjavi praporaca… Fenrir pogleda u Tira. Tir ga je gleao hrabro. Ona je zatvorio oči i klimnuo glavom. „Haje“, šapnu on. Fenrir zagrize Tirov zglob. 52

Tir nije ispustio ni zvuka. Samo je levom šakom obujmio patrljak esne i iz sve snage stisnuo a zaustavi šikljanje krvi i pretvori ga u curkanje. Fenrir je gleao bogove kako uzimaju jean kraj Glejpnira, provlače ga kroz stenu veliku poput planine i privezuju ga negde ispod zemlje. Onda je gledao kako

rugim kamenom kao čekidem zabijaju stenu u zemlju, ublje o najubljeg okeana.

„Izajnički Oine!“ zavika vuk. „a me nisi lagao, bio bih prijatelj bogova. Ali izdao te je sopstveni strah. Ubidu te, oče bogova. Sačekadu kraj svega na svetu i poješdu sunce i poješdu mesec. Ali najviše du uživati ok ubijam tebe.“ Bogovi su pazili a se ne nađu naohvat Fenrirovih čeljusti, ali ok su zakivali stenu ublje, Fenrir se izvio i škljocnuo zubima prema njima. Bog koji mu je bio najbliži pribrano je zabio mač Fenriru u gornje nepce. Balčak se zaglavio vuku u onjoj vilici i poglavio mu čeljusti, te se nika nisu mogle sklopiti. Vuk je nerazgovetno režao, a bale su mu kuljale iz usta i o njih je nasta la reka. Ako ne biste znali da je u pitanju vuk, pomislili biste da je to omanja planina

ge iz pedinskog ulaza ističe voa. Neali progovarajudi, bogovi su otišlijošs mesta ge je reka bala oticala usutamno jezero, kaa su ovoljno omakli, su se malo ismejali i ispljeskali jedan rugog po leđima i osmehivali su se široko, poput ljui koji smatraju kako su oista omišljato postupili. Tir se nije osmehivao, a nije se ni smejao. Čvrsto je povezao patrljak ručnog zgloba tkaninom i zajedno s bogovima se vratio u Asgar, a svoje misli je zaržao za sebe. Ovo su, dakle, bila Lokijeva deca.

53

FREJINO NEOBIČNO VENČANJE

or, bog groma, najsilniji o svih Asa, najjači, najhrabriji, najsmeliji u bici, nije se bio baš sasvim razbuio, ali je imao osedaj a nešto nije kako treba. On posegnu za čekidem, koji mu je, ka spava, uvek stajao pri ruci. Pipao je naokolo žmuredi. Slepo je mahao rukom u potrazi za prisnom, poznatom rškom čekida. Čekida nije bilo. Tor otvori oči. Uspravi se u seedi položaj. Ustae. Obiđe sobu. Čekida nige. Čekid mu beše nestao. Torov čekid zvao se Mjolnir. Načinili su ga za Tora patuljci Brok i Ejtri. Spaao je među božanska blaga. Ako Tor uari nešto njime, to bi i uništio. Ako gađa čekidem, nika ne bi promašio metu, i čekid bi mu uvek oleteo naza u ruku. Mogao je a smanji čekid i sakrije ga po košuljom i mogao je opet a ga poveda. Bio je to savršen čekid u svemu osim u jenom: ržalja je bila malčice prekratka,

T

što je značilo a je T or morao vitlati njime samo jednom rukom. Čekid je štitio bogove Asgara o svih opasnosti koje su pretile njima i njihovom svetu. Leeni ivovi i žinovi, trolovi i čuovišta svih vrsta orea su se plašili Torovog čekida. Tor je svoj čekid obožavao. A čekida naprosto nije bilo. Kaa nešto pođe naopako, Tor je uvek postupao na sličan način. Prvo bi se zapitao a li se to esilo Lokijevom krivicom. Saa je razmislio. Nije mu se činilo a bi se čak i Loki usuio a mu ukrae čekid. Stoga je uraio ono što je uvek radio kaa nešto krene naopako: otišao je a pita Lokija za savet. Loki je bio lukavac. Loki de mu redi šta a rai. „Nemoj nikom a kažeš“, rekao je Tor Lokiju, „ali ukraen je čekid bogova.“ „To“, reče Loki i iskrivi lice, „nisu obre vesti. Čekaj da se malo raspitam.“ Loki je otišao u Frejinu voranu. Freja je bila najlepša među bogovima. Zlatna kosa padala joj je na ramena i svetlucala se na jutarnjem suncu. Dve Frejine

mačke, orne a buu upregnute u vokolice, šunjale su se po sobi. Oko vrata, podjednako zlatna i svetlucava kao i njena kosa, presijavala joj se ogrlica Brisinga,

koju su za Freju načinili patuljci iz pozemlja. „Ja bih a pozajmim tvoj perjani ogrtač“, reče Loki. „Onaj zahvaljujudi kom možeš a letiš.“

55

„Ne olazi u obzir“, reče Freja. „Taj ogrtač je moja najveda ragocenost. Vreniji je o zlata. Ne am ti a ga nosiš i a ieš okolo i praviš kojekakve smicalice.“ „Torov čekid je ukraen“, reče Loki. „Moram a ga nađem.“ „onedu ti ogrtač“, reče Freja. Loki se ogrnuo perjanim ogrtačem i uzleteo je u obličju sokola. Oleteo je iz Asgara. Oleteo je aleko u zemlju ivova u potrazi za nečim neobičnim. Tamo ole Loki uglea ogromnu grobnu humku, a na njoj je, pletudi psedu ogrlicu, sedeo najglomazniji, najgrdobniji gorostas od diva kog je Loki ikad video.

Kaa je iv ugleao Lokija u obličju sokola, on se isceri, pokazujudi oštre zube, i mahnu.

„Šta ima novo ko Asa, Loki? Kakve su vesti o vilenjaka? I zašto si sam ošao u zemlju divova?“

Loki slete pore žina. „Vesti iz Asgara su krajnje loše, a vesti o vilenjaka isto tako.“ „Stvarno?“ kaza žin i tiho se zacereka za sebe, kao a je neizmerno ponosan na nešto što je uraio smatra a smejao. je izuzetno pametan. Loki je prepoznao takvo cerekanje. Poneka se ii sam slično „Nestao je Torov čekid“, reče Loki. „a ne znaš moža nešto o tome?“ žin se počeša ispo pazuha i opet se tiho zacereka. „Moža i znam“ , priznae. Ona reče: „Kako je Freja? Je li onako lepa kao što kažu?“ „Ako ti je to po ukusu“, reče Loki. „Ma jeste“, kaza žin. „Jeste.“ Opet uslei nelagona tišina. žin spusti psedu ogrlicu na hrpu psedih ogrlica i poče a plete novu. „Torov čekid je ko mene“, reče žin Lokiju. „Sakrio sam ga tako uboko po zemlju a ga nika niko ne može nadi, čak ni Oin. Samo ja mogu opet a ga izvučem napolje. A vratidu ga Toru ako mi oneseš ono što želim.“ „Mogu a otkupim čekid“, kaza Loki. „Mogu ti oneti zlata i dilibara, mogu ti doneti nebrojena blaga…“ „Nedu to“, reče žin. „Hodu a se oženim Frejom. ovei je ovamo za osam dana od saa. Ja du vratiti čekid bogova kao venčani ar za prvu bračnu nod s Frejom.“ „Ko si ti?“ zapita Loki. žin se iskezi i pokaza krive zube. „Gle, Loki, sine Laufejin, ja sam Trim, gospoar žinova.“

56

„Ne sumnjam a se možemo nekako ogovoriti, veliki Trime“, reče Loki. On se umota u Frejin perjani ogrtač, pa ispruži ruke i vinu se u nebo. Lokiju je svet tamo ole elovao veoma mali: gleao je naniže, u rvede i planine, majušne kao ečje igračke; problemi bogova činili su se pojenako sitni. Tor ga je čekao u božanskoj okudnici, i pre nego što je Loki i sleteo, ščepaše ga Torove šaketine. „akle? Nešto znaš. Viim ti po licu. Reci mi šta znaš, i to omah. Loki, ne verujem ti i hodu ovog trena a znam šta znaš, pre nego što stigneš a skuješ neki plan.“ Loki, koji je kovao planove lako kao što rugi uišu i izišu, osmehnu se na Torov gnev i nevinost. „Čekid ti je ukrao Trim, gospoar svih žinova“, reče on. „Ubeio sam ga a ti ga vrati, ali zahteva otkupninu.“ „U reu“, reče Tor. „Kolika mu je cena?“ „Frejina ruka.“ „Samo ruku hode?“ zapita Tor s nadom. Freja je, na kraju krajeva, imala dve ruke, i moža bi je mogli ubeiti a se orekne jene bez mnogo natezanja. Kao što je, recimo, uraio Tir. nju reče Loki. „Hode a se ženi njom.“ „„Celu „To joj se nede opasti. obro, saopšti joj ti novosti. Ti bolje A“, reče“,Tor. nego ja umeš a ubeiš ljue a nešto urae, bar ka nemam čekid.“ Zajeno su otišli u Frejin vor. „Evo ti perjanog ogrtača“, reče Loki. „Hvala ti“, reče Freja. „Jesi li otkrio ko je ukrao čekid Toru?“ „Trim, gospoar žinova.“ „Čula sam za njega. Gaan je i nezgoan. Šta traži u zamenu za njega?“ „Tebe“, reče Loki. „Hode a se ženi.“ Freja klimnu glavom. Toru je bilo milo što je naizgle tako lako prihvatila ovu zamisao. „Stavi svadbenu krunu, Frejo, i spakuj se“, reče on. „Ieš s Lokijem u zemlju žinova. Moramo da te udarno za Trima pre nego što se preomisli. Hodu svoj čekid.“ Freja ne reče ništa. Tor primeti a zemlja porhtava, baš kao i ziovi. Frejine mačke mjaukale su i frktale, i pobegle su po kovčeg pun krzna i nisu htele a izađu. Freja je čvrsto stezala pesnice. Ogrlica Brisinga pae joj s vrata na po. Činilo se a ona to ne primeduje. Piljila je u Tora i Lokija kao a su najbenija, najganija gamad koju je ikad videla. Toru gotovo laknu kada Freja progovori.

„Šta ti misliš, kakva sam ja osoba?“, zapita ona veoma tiho. „Misliš a sam toliko glupava? a ništa ne vreim? a bih se zapravo uala za žina samo a 57

tebe izvučem iz nevolje? Ako vas vojica mislite a du otidi u zemlju ivova, a du staviti svadbenu krunu i veo na glavu i prepustiti se dodiru … i i požui tog žina… a du se uati za njega… no…“ Ona zaduta. Ziovi zarhtaše još jeanput, i Tor se uplaši a de čitava građevina pasti na njih. „Napolje“, reče Freja. „Šta vi mislite, kakva sam ja to žena?“ „Ali. Moj čekid“, kaza Tor. „Tore, umukni“, reče Loki. Tor umuče. Oni izađoše. „Veoma je lepa ka se razbesni“, reče Tor. „Jasno mi je zašto žin želi a se oženi njom.“ „Tore, umukni“, ponovi Loki. Sazvali su sve bogove a se okupe u velikoj vorani. ošli su svaki bog i boginja izuzev Freje, koja je obila a izađe iz kude. Ceo dan su razgovarali, raspravljali i prepirali se. Nije se ni postavljalo pitanje treba li povratiti Mjolnir, ved kako. Svaki bog i boginja izneli su poneki predlog, i Loki je svaki odbio.

samo se jean bogajoš beše izneo Hejmal, koji motriNa nakraju, svet. Ništa ne esi a ne Hejmal to ne svoje: vii, a alekovii poneka vii i ogađaje koji se još nisu oigrali u svetu. „No?“, reče Loki. „Hejmale, šta ti kažeš? Imaš li neki prelog?“ „Imam“, reče Hejmal. „Ali vam se nede svieti.“ Tor tresnu pesnicom o sto. „Nebitno je sviđa li nam se ili ne“, reče. „Mi smo bogovi! Nema ničega što svi mi ove okupljeni ne bismo uraili a povratimo Mjolnir, čekid bogova. Reci nam šta si smislio, pa ako zamisao valja, sviede nam se.“ „Nede vam se svieti“, reče Hejmal. „Sviede nam se!“ reče Tor. „obro“, reče Hejmal. „Treba a obučemo Tora kao nevestu. Neka stavi ogrlicu Brisinga. Neka na glavi nosi svabenu krunu. Neka stavi nešto po haljinu a izglea kao žena. Veo preko lica. Neka nosi zveckave ključeve, kao što žene nose; iskitidemo ga raguljima…“ „Meni se ovo ne sviđa!“, reče Tor. „Pomislide ljui a… pa, kao prvo, pomislide a oblačim žensku oedu. Ne olazi u obzir. Ne sviđa mi se. Ne paa mi na pamet a nosim nevestinski veo. Nikom se ne sviđa ova zamisao, jela? Užasna, užasna ieja. Imam brau. Ne mogu a obrijem brau.“ „Tore, umukni“, kaza Loki, Laufejin sin. „Ieja je olična. Ako ne želiš da ivovi osvoje Asgar, stavideš svabeni veo i tako sakriti lice – a i bradu.“ 58

Odin, vrhovni bog, reče: „Zamisao je uistinu olična. Svaka čast, Hejmale.

Treba nam čekid, i ovo je najbolji način. Boginje, spremite Tora za prvu bračnu nod.“ Boginje su mu onele oedu. Frig i Fula, Sif, Iun i ostale, pa čak i Skai, Frejina pomajka, ošle su i pomogle mu a se spremi. Obukle su mu najfiniju oedu, kakvu bi boginja visokog roa nosila na venčanju. Frig je otišla a obiđe Freju i vratila se sa ogrlicom Brisinga; stavila ju je Toru oko vrata.

Sif, Torova žena, zakačila je ključeve Toru za pojas. Idun je donela sve svoje dragulje, kojima je tako iskitila Tora da se presijavao i svetlucao na svetlosti sveda, i donela je stotinu prstenova od crvenog i belog zlata, pa ih stavila Toru na prste.

Prekrili su mu lice velom tako a su mu se viele samo oči, i Var, boginja braka, stavila je Toru na glavu svetlucavi ukras: svabenu krunu, visoku, široku i divnu.

„Nisam sigurna što se tiče očiju“, reče Var. „Ne izgleaju naročito ženstveno.“ „I obro je što je tako“, progunđa Tor. krunu niže, prikrila bih ih, ali on mora Var poglea u njega. „Ako bih spustila nekako da vidi.“ „aj sve o sebe“, kaza Loki. A ona reče: „Ja, kao tvoja sluškinja, iem s tobom u zemlju divova.“ Loki promeni obličje i saa je i glasom i stasom bio lepa mlaa služavka. „Eto. Kako izgleam?“ Tor tiho progunđa nešto, ali moža je i bolje što niko nije čuo. Loki i Tor popeli su se u Torove vokolice, i jarčevi koji su ih vukli, Škripalo i Škrgutalo, skočiše u nebesa, puni poleta i želje a se krene. Planine su se rastvorile napola da ih propuste i zemlja za njima je buknula u plamen.

„Čini mi se a ovo ne sluti na obro“, reče Tor. „Nemoj a govoriš“, reče Loki u obličju device. „Pusti mene a pričam. Nedeš zaboraviti? Ako progovoriš, moža pokvariš sve.“ Tor nešto progunđa. Sleteli su u vorište. ivovski ahatnocrni volovi stajali su ravnoušno. Svaka životinja bila je velika kao kuda; vrhovi rogova bili su im okovani zlatom, a vorište je resko smrdelo na njihov izmet.

Iz ogromnog, visokog vora začu se gromak glas: „Pokret, buale! Pospite čistu slamu po klupama! Šta to raiš, a? E pa, ili pokupi ili pokrij slamom, nemoj ga ostavljati tu a truli. olazi nam Freja, najlepše bide koje postoji, Njorova derka. Sigurno ne želi a glea tako nešto.“ 59

Kroz vorište je voila staza o sveže slame, i pošto su izašli iz kočije, prerušeni Tor i služavka koja je bila Loki krenuše po slami, zaižudi suknje a im se ne vuku po blatu.

Čekala ih je jena ivkinja. Prestavila se kao Trimova sestra; pružila je ruku naniže i vrhovima prstiju uštinula Lokija za lepi obraz, pa dušnula Tora jenim oštrim noktom. „akle, ovo je najlepša žena na svetu? I nije nešto naročito. A ka je zaigla suknje, učinilo mi se a su joj članci debeli kao omanja debla. “ „Varka svetlosti. Najlepša je o svih bogova“, uglađeno reče curica koja je bila Loki. „Kaa skine veo, njena lepota de te oboriti s nogu, kunem ti se. A ge je mlaoženja? Ge je svabena gozba? Ona se ovome toliko raovala, jedva sam uspevala da je obuzdam.“ Sunce je ved bilo na zalasku kaa ih uveoše u veliku voranu na svabenu gozbu.

„Šta ako bue hteo a senem pore njega?“, ošapnu Tor Lokiju. „Moraš šesti pore njega. Tu sei nevesta.“ za nogu? „Ali šta ja ako probavas“, a me uhvati Torko očajnički. „Sešdu između reče Loki. „Redi du“,ašapnu je tako nas običaj.“ Trim je seeo u čelu stola, i Loki see pore njega, a Tor omah o njega na klupu. Trim pljesnu rukama, i ivovski poslužitelji uđoše. Nosili su pet celih pečenih

volova, ovoljno a se nahrane ivovi; oneli su i vaeset celih pečenih lososa, svaki veličine esetogoišnjeg ečaka; takođe su uneli na esetine poslužavnika punih sitnog peciva i kolačida, namenjenih ženama. Za njima je išlo još pet poslužitelja, a svaki je nosio po celo bure meovine; bačve su bile toliko velike a su ih i ivovi nosili s mukom. „Ovaj obe je namenjen lepotici Freji!“, reče Trim, i moža bi rekao još nešto, ali Tor se ved beše bacio na jelo i na pide i bilo bi nepris tojno od Trima da govori ok buuda nevesta jee. Stavili su tacnu peciva ispre Lokija i Tora. Loki je pažljivo izabrao najmanju pirošku. Tor je pojenako pažljivo pokupio sve ostale, i one su uz zvuke mljackanja nestale ispo vela. ruge žene, koje su gladno piljile u pecivo, mrko i razočarano pogleaše lepu Freju. No lepa Freja još ne beše ni počela s jelom. Tor je sasvim sam pojeo čitavog vola. Pojeo je seam celih lososa i nije ostavio ništa izuzev kostiju. Ka go bi oneli pre njega poslužavnik s p ecivima, prožrao bi sve piroške i kolačide, i sve ruge žene bi ostale glane. Povremeno bi 60

ga Loki šutnuo ispo stola, ali Tor nije obradao pažnju na uarce nogom i samo je jeo dalje. Trim kucnu Lokija po ramenu. „Izvini“, reče, „ali lepa Freja je upravo sljuštila

tredu bačvu meovine.“ „Ne sumnjam“, reče evica koja je bila Loki. „Neverovatno. Nika nisam vieo ženu a jee tako alavo. Nika nisam vieo ženu a toliko pojee ili a popije toliko meovine.“ „To se“, kaza Loki, „lako a objasniti.“ On duboko udahnu i pogleda u Tora, koji je upravo usisao u sebe još jenog celog lososa i izvukao lososovu kičmu ispo vela. Kao a glea mađioničarski trik. Pitao se koje li je lako objašnjenje posrei. „To joj je ved osmi losos“, reče Trim. „Osam ana i osam nodi!“ reče Loki iznenaa. „Nije jela osam ana i osam nodi, toliko je čeznula a ođe u zemlju ivova i voi ljubav sa svojim novim mužem. Sa kaa se našla u tvom prisustvu, konačno opet jee.“ Devica se okrenu Toru. „Što mi je rago što opet jeeš, mila moja!“ reče. Ispod vela, Tor prostreli Lokija pogledom. Trim. „Treba je poljubim“,Nereče „Ne biha ti savetovala. još“, kaza Loki, ali Trim se ved bio nagnuo i cmoktao je usnama. Jenom ručerom on posegnu ka Torovom velu. evica koja je bila Loki pruži ruku a ga zaustavi, ali bilo je prekasno. Trim ved beše prestao sa cmoktanjem i uzrmano beše oskočio unaza. Trim kucnu devicu koja je bila Loki po ramenu. „Mogu li a popričam s tobom?“ zapita. „Naravno.“ Ustali su i otišli na rugu stranu vorane. „Što Freja ima tako… tako zastrašujude oči?“, zapita Trim. „Kao a u njima gori vatra. Nisu to oči prelepe žene!“ „Naravno a nisu“, uglađeno reče Loki u evojačkom obličju. „Ne može se to ni očekivati. Nije spavala osam ana i osam nodi, silni Trime. Toliko ju je progutala ljubav prema tebi a se nije usuđivala zaspati, ved je umirala a okusi tvoju ljubav. Izgara za tobom u sebi! Eto to joj viiš u očima. Gorudu strast.“ „Ah“, reče Trim. „Tako akle.“ On se osmehnu i liznu usne jezikom vedim o čovečjeg jastuka. „Ona obro.“ Vratiše se o stola. Trimova sestra je bila sela na Lokijevo mesto, pore Tora, i noktima je kuckala Tora po ruci. „Ako si pametna, adeš mi svoje prstenje“ , govorila je. „Sve svoje lepo zlatno prstenje. U ovom zamku bideš strankinja. Trebade ti neko a te pripazi, ili de ti biti poprilično gano, tako aleko o kude.

61

Imaš toliko prstenja. aj mi malo, kao nevestinski ar. Kak o je lepo, tako crveno i zlatno…“ „Zar nije vreme za venčanje?“ zapita Loki. „Jeste!“, reče Trim. On zagrme iz sveg glasa: „onesite čekid a osveštamo nevestu! Hodu a se Mjolnir stavi lepoj Freji u krilo. Neka Var, boginja zakletvi između muškaraca i žena, blagoslovi i posveti našu ljubav.“ Četiri iva su morala a nose Torov čekid. oneli su ga oneku aleko u vorani. Na svetlosti vatre tupo se presijavao. S mukom ga staviše Toru u krilo. „Elem“, reče Trim. „Saa a čujem tvoj ivni glas, ljubavi moja, golubice moja, slatkišu moj. Reci mi a me voliš. Reci mi a deš mi biti nevesta. Reci mi a mi se zavetuješ onako kako se žene zavetuju muškarcima a muškarci ženama o osvita vremena. Šta kažeš?“ Rukom punom zlatnog prstenja, Tor je ržao svoj čekid za ršku. On ga steže a se osnaži. Bio je poznat i ugono mu je ležao u ruci. On se taa zasmeja, duboko i gromko.

„Evo šta kažem“, reče Tor glasom poput groma, „nije trebalo a mi uzimaš čekid.“ On uari Trima čekidem, samo jenom, ali i jenom je bilo ovoljno. žin je pao na po zastrt slamom i više nije ustao. Svi ivovi i žinovi paali su po Torovim čekidem; svatovi na venčanju kog nede biti. Čak i Trimova sestra je obila nevestinski ar kakav nije očekivala. A kaa je u vorani zavlaala tišina, Tor pozva: „Loki?“ Loki, koji je bio ispod stola, ispentra se napolje u svom prvobitnom obliku i

prelete pogleom po klanici. „No“, reče, „izglea a si rešio problem.“ Tor je ved sa olakšanjem skiao ženske haljine. Samo u košulji, on ustae u prostoriji punoj mrtvih divova.

„obro, ovo nije bilo onako rđavo kako sam se plašio“, reče vero. „Povratio sam čekid. I lepo sam se najeo. Hajemo kudi.“

62

PESNIČKA MEDOVINA

P

itate li se otkuda dolazi poezija? Oakle nam pesme koje pevamo i priče koje

pričamo? Zapitate li se poneka kako to a pojeinci sanjaju veličanstvene, mure, ivne snove, i iznose ih u svet u viu poezije, koja se peva i prepričava dokle god sunce izlazi i zalazi, dokle god mesec kopni i raste? Jeste li se pitali

nekaa zašto neki o nas pišu ili pevaju ivne pesme i priče, a neki ne? uga je to priča, i nikoga ne prikazuje u povoljnom svetlu; govori o ubistvu i prevari, o lažima i gluposti, zavođenju i proganjanju. Slušajte. Počela je neugo posle osvita vremena, u ratu između bogova: Asi su se borili protiv Vana. Asi su bili ratnički bogovi, bogovi bitke i osvajanja; Vani su bili blaži, božanska brada i sestre koji su avali plonost tlu i navoili biljke a rastu, ali su neki svejedno bili modni u tome. Bogovi Vani i Asi bili su izjenačeni. Nijena strana nije mogla pobeiti u ratu. A pritom, dok su se borili, shvatili su da svakoj strani treba ona druga: nema

raosti u smeloj bici ako nemaš ivna polja i imanja a te snabeju za gozbu koja usledi potom. Sastali su se a pregovaraju o miru, i kaa su pregovori bili gotovi, obeležili su primirje tako što je svako o njih, među Asima kao i među Vanima, pljunuo u korito. Kaa im se pljuvačka pomešala, pogoba je postala neraskiiva. Onda su se pogostili. Jelo se, pila se meovina, i bančilo se i šalilo, pričalo, hvalisalo i smejalo, a vatre su se pretvarale u užareno ugljevlje, sve ok se sunce nije popelo nad obzorje. Onda, kada su Asi i Vani poustajali da krenu, da se zamotaju u krzna i tkanine i izađu u hlanjikavi sneg i jutarnju maglu, Oin reče:

„Bilo bi šteta a ostavimo ovu pomešanu pljuvačku ove.“ Frej i Freja, brat i sestra, bili su prevonici Vana, koji de osa pa naalje živeti sa Asima u Asgaru, kako su uslovi primirja nalagali. Oni klimnuše glavom. „Možemo nešto a napravimo o nje“, reče Frej. „Haje a napravimo čoveka“ , reče Freja i posegnu u korito. U njenim rukama pljuvačka se preobražavala i poprimala oblik; za nekoliko časaka imala je lik čoveka i stajala je gola pre njima. „Ti si Kvasir“, reče Oin. „Znaš li ko sam ja?“ „Ti si Oin, vrhovni bog“, reče Kvasir. „Ti si Grimnir i Tredi. Imaš i ruga imena, previše imena a se ove naveu, ali ja ih znam sve, i znam pesme i čini i keninge koji s njima idu. “

64

Kvasir, načinjen zruživanjem Asa i Vana, bio je najmuriji bog: koristio je i glavu i srce. Bogovi su se nametali ko de mu sleedi postaviti pitanje, a njegovi ogovori uvek su bili muri. Motrio je oštrim očima i tačno tumačio ono što je video. Uskoro se Kvasir okrenuo bogovima i rekao: „Saa du podi na put. Iem a vidim devet svetova, da vidim Midgard. Treba odgovoriti na pojedina pitanja koja

nisu još ni postavljena.“ „Ali vratideš nam se?“, zapitaše oni. „Vratidu se“, kaza Kvasir. „Čeka me zagonetka mreže, na kraju krajeva, koju jednog dana valja raspetljati.“ „Čega?“, zapita Tor. No Kvasir se samo osmehnu i ostavi bogove da se pitaju šta znače njegove reči, pa ogrnu putni ogrtač i zaputi se uginim mostom iz Asgarda.

Kvasir je išao o graa o graa, o sela o sel a. Sretao je svakakve ljude, i bio je dobar prema njima i odgovarao im je na pitanja, a svako mesto gde bi Kvasir zastao stoga je postajalo bolje.

to oba tvrđavi pore mora živela su vapravili tamna su vilenjaka. Tamo suivno bacalii čini iU bavili seu alhemijom. Kao i svi patuljci, sve i svašta izvanreno, u svojoj raionici i u kovačnici. Ipak, jeno još nisu bili napravili, i bili su opsenuti zamišlju a to učine. Bili su brada i zvali su se Fjalar i Galar. Kaa su čuli a je Kvasir u poseti obližnjem grau, krenuli su a se upoznaju s njim. Fjalar i Galar zatekli su Kvasira u velikoj gradskoj dvorani kako odgovara na

pitanja varošana, na sveopšte ivljenje slušalaca. Govorio je ljuima kako a prečišdavaju vou i kako da prave tkaninu od koprive. Jenoj ženi je rekao ko joj je tačno ukrao nož i zašto. Ka je završio i varošani ga nahranili, priđoše mu patuljci. „Hteli smo a te pitamo nešto što te niko nika ranije nije pitao“, rekoše. „Ali to se mora pitati nasamo. Hodeš li a pođeš s nama?“ „Podi du“, kaza Kvasir. Otišli su o tvrđave. Galebovi su kričali, a zamišljeni sivi oblaci bili su iste nijanse kao sivilo talasa. Patuljci su poveli Kvasira u radionicu, duboko iza zidova

tvrđave. „Šta je ovo?“ zapita Kvasir. „To su korita. Zovu se Son i Bodn.“ „Tako akle. A šta je ovo izna njih?“ „Kako si tako muar a ne znaš to? To je kotao. Zovemo ga Orerir – onaj koji onosi ushidenje.“ „A eno tamo vam viim kofe mea koji ste sakupili. Neozreo je i tečan.“ 65

„Tako je“, reče Fjalar. Galar je izgledao pr ezrivo. „a si onako muar kako kažu, znao bi šta demo te pitati pre nego što te pitamo. I znao bi čemu je sve ovo namenjeno.“ Pomiren sa subinom, Kvasir klimnu glavom. „Koliko se meni čini“, reče, „ukoliko ste pametni i pritom zli, mogli ste olučiti a ubijete gosta i istočite mi krv u korita po imenu Son i Bodn. A onda biste mu podgrejali krv u kotlu Odreriru.

A posle toga biste pomešali s njom neozreli me i pustili a previre sve ok ne postane medovina – najbolja meovina, pide koje de napiti svakog a ko ga ispije, ali takođe i ati svakom ko ga kuša ar poezije i ar učenosti.“ „Pametni smo“, priznade Galar. „A moža bi neko pomislio a smo i zli.“ I sa ovim rečima on prereza Kvasiru grlo, i oni ga obesiše za stopala izna va korita, i visio je tu sve dok i poslednja kap krvi nije istekla. Zagrejali su krv i med u

kazanu po imenu Orerir, i činili s njome još ponešto što su zamislili. oali su u nju bobice i promešali štapom. Krčkala je, a ona je prestala a krčka, i obojica su srknula i zasmejala se; oba brata našla su u sebi poeziju koja nika ranije ne beše izbila na videlo.

viđenSutraan s vama.“ujutru ošli su bogovi. „Tražimo Kvasira“, rekli su. „Poslenji put je „a“, rekoše patuljci. „ošao je ovamo s nama, ali kaa je shvatio a smo samo patuljci, glupavi i lišeni svake murosti, zaavio se sopstvenim znanjem. Eh, a smo samo stigli nešto a ga pitamo.“ „Umro je, kažete?“ „a“, rekoše Fjalar i Galar, i aoše bogovima Kvasirovo beskrvno telo a ga vrate u Asgar rai božanske sahrane i možda (jer bogovi nisu kao ostali i smrt za njih nije uvek trajna) radi kasnijeg povratka.

I tako su patuljci saa imali meovinu murosti i poezije, i svako ko je želeo a je kuša morao ju je izmoliti o patuljaka. No Galar i Fjalar avali su meovine samo onima koji bi im se dopadali, a nije im se dopadao niko osim njih samih. Svejeno, pojeincima su ponešto ugovali. ivu Gilingu, na primer, i

njegovoj ženi: patuljci su ih pozvali u tvrđavu u posetu, i jenog zimskog ana ovi ođoše. „Hajemo na veslanje u čamcu“ rekoše patuljci Gilingu. iv je bio težak i čamac je imao ubok gaz; patuljci oveslaše pravo na stenje koje je štrcalo tik ispo površine. Ranije im je čamac uvek spokojno plovio izna stena. Ovog puta ne. Udario je o stene, prevrnuo se, i div je pao u more.

„oplivaj o čamca“, ovikivala su brada Gilingu.

66

„Ne umem a plivam“, reče on, i to je bilo poslenje što je rekao, pošto mu talas napuni otvorena usta slanom voom, i on glavom lupi o stenje i začas nestade s vidika.

Fjalar i Galar obrnuše čamac i vratiše se kudi. Gilingova žena ih je čekala. „Ge mi je muž?“ upita ona. „On?“ kaza Galar. „Ma, on je mrtav.“ „Uavio se“, dodade Fjalar usrdno. Na ovo ivova žena poče jaukati i jecati kao a joj se svaki krik otkia s uše. ozivala je mrtvog muža i klela se a de ga uvek voleti, plakala je, kukala i jecala. „Pst!“, reče Fjalar. „O tvog jecanja i kukumavčenja bole me uši. Vrlo je glasno. Verovatno zato što si iv.“ No ivova žena samo je jecala još glasnije. „Evo“, reče Fjalar. „Je f bi ti bilo lakše ako ti pokažemo ge ti je muž umro?“ Ona šmrcnu i klimnu glavom; i alje je plakala, narikala i jaukala za mužem, koji joj se nika nede vratiti. eno kroz tamovelika i pokazademo reče Fjalar i ukaza joj tačno na mesto ge tačno ispo zia tvrđave. I on klimnu glavom treba„Stani da stane: vrata, pa ti“, bratu, koji otrčkara uz stepenice i pope se na ziine izna nje. ok je Gilingova žena prolazila kroz vrata, Galar joj baci ogroman kamen na glavu i ona pade, napola smrvljene glave. „Alal ti vera“, reče Fjalar. „osaila mi je više ona grozna buka.“

Gurnuli su ženino beživotno telo sa stenja u more. Prsti sivih talasa ovukli su ga o njih, i Gilingova žena i Giling ponovo su se susreli u smrti. Patuljci su slegnuli ramenima; smatrali su da su izuzetno oštroumni, u svojoj tvrđavi kraj mora. Svake nodi su pili meovinu poezije i jean rugom recitovali veličanstvene i ivne stihove, smišljali silne sage o smrti Gilinga i Gilingove žene, i pripoveali ih s krova svoje tvrđave; naposletku, svake nodi bi zaspali, obesvešdeni, i buili se tamo ge su sinod seli ili se srušili. Jenog ana su se probuili kao i obično, ali se nisu probuili u tvrđavi. Probuili su se na nu svog čamca, a iv kog nisu prepoznali veslao je, usmeravajudi čamac među talase. Nebo se tamnelo od olujnih oblaka, a more je bilo crno. Valovi su bili visoki i uzburkani, a slana voda pljuskala je preko bokova

patuljačkog čamca i kvasila ih. „Ko si ti?“, zapitaše patuljci.

67

„Ja sam Sutung“, reče iv. „Čujem a ste se pre vetrom, talasima i svetom hvalisali da ste mi ubili oca i majku.“ „Aha“, reče Galar. „Je l' to objašnjava zašto si nas vezao?“ „Objašnjava“, reče Sutung. „Moža nas voiš na neko ivno mesto“, reče Fjalar s naom u glasu, „ge deš nas ovezati i ge demo se gostiti i piti, smejati se i postati najbolji prijatelji.“ „Ne bih rekao“, kaza Sutung. Bila je oseka. Stenje je štrcalo iz voe. Beše to isto ono stenje zbog kog se tokom plime patuljački čamac prevrnuo, zbog kog se Giling uavio. Sutung je uzeo patuljke jednog po jednog, oigao ih s na čamca i spustio ih na stenje. „Ka ođe plima, stenje de prekriti voa“, reče Fjalar. „Ruke su nam vezane za leđima. Ne možemo a plivamo. Ako nas ostaviš ove, nesumnjivo demo se udaviti.“ „To mi svakako i jeste namera“, reče Sutung. Ta da se po prvi put osmehnuo. „A ok se avite, ja du seeti u ovom vašem čamcu i gleadu more kako vas uzima k sebi. Ona du se vratiti kudi u Jotunhejm i redi du bratu Baugiju i derki Gunlo kako More ste umrli; i smatrademo a Prekrilo smo valjano osvetili moju majku i oca.im “ ošlo sve je počelo a narasta. je patuljcima stopala, a ona o pupka. Uskoro su patuljačke brae plutale u peni, a u očima im se viela panika.

„Poštei nas!“ vikali su. „Kao što ste mi vi pošteeli majku i oca?“ „ademo ti naoknau za njihovu smrt! Naomestidemo ti sve! Platidemo!“ „Sumnjam a vi patuljci poseujete išta što bi mi moglo prestavljati nadoknadu za smrt roditelja. Ja sam bogat div. Imam mnogo slugu u svom planinskom utvrđenju i sve blago o kom bih mogao sanja ti. Imam zlata i dragog

kamenja, ovoljno gvožđa a načinim hiljau mačeva. Gospoarim modnim čarolijama. Šta biste mi mogli ati što ved nemam?“, upita Sutung. Patuljci ne rekoše ama baš ništa. Talasi su se dizali i dalje.

„Imamo meovinu, meovinu poezije“, promuca Galar kada ga voda okrznu po usnama.

„Napravljenu o krvi Kvasira, najmurijeg među bogovima!“, viknu Fjalar. „va korita i kazan, sve puno o vrha! Niko je nema osim nas, niko na celom svetu!“ Sutung se počeša po glavi. „Moram a razmislim. Mo ram da razmotrim. Moram da odvagam.“ 68

„Nemoj razmišljati. Ako bueš razmišljao, uavidemo se!“ viknu Fjalar, truedi se a najača tutnjavu talasa. Plima se dizala. Talasi su pljuskali patuljcima preko glave, a oni su hvatali

vazuh i oči su im bile okrugle o straha kaa iv Sutung pruži ruku i iže prvo Fjalar a a onda i Galara iz valova.

„Meovina poezije de biti prigona naknaa. Cena je poštena, ako prioate još ponešto, a patuljci sigurno imaju još ponešto. Pošteedu vam život.“ Još vezane i natopljene, on ih baci na no čamca, ge su se neugono vrpoljili nalik na par bradatih jastoga, pa odvesla na obalu. Sutung je uzeo medovinu koju su patuljci napravili od Kvasirove krvi. Uzeo im je i ruge stvari, i otišao je oatle, i ostavio je za sobom patuljke, koji su, kad se

sve sabere, imali srede što su izvukli živu glavu. Fjalar i Galar pričali su ljuima koji bi navratili u tvrđavu kako je Sutung rđavo postupio prema njima. Pripoveali su ovu priču na pijaci kaa su sleedi put otišli da trguju. Pripovedali su je kada je u blizini bilo gavranova. U Asgardu, na svom visokom prestolu, sedeo je Odin, a njegovi gavranovi

Hugin Munin šaputali su mu šta su sve vieli i čuli u svojim Kaa jei čuo priču o Sutungovoj meovini, Oinovo oko sevnu. lutanjima po svetu. Ljui koji su čuli priču nazivali su meovinu poezije „patuljačkim broom“ pošto je spasla Fjalara i Galara sa stenja i bezbeno ih ovela kudi; nazivali su je Sutungovom meovinom; nazivali su je tečnošdu iz Orerira ili Bona ili Sona. Oin je slušao reči svojih gavranova. On naloži a mu onesu ogrtač i šešir. Poslao je po bogove i rekao im a pripreme tri ogromna rvena korita, najveda koja mogu napraviti, i a ih postave na kapije Asgara. Saopštio je bogovima kako odlazi od njih da bi hodio po svetu, i moža de se malo zaržati. „Ponedu sa sobom ve stvari“, reče Oin. „Treba mi brusni kamen, a njime oštrim sečivo. Najbolji koji imamo. I želim burgiju zvanu Rati.“ Rati znači burgija, i Rati je bila najbolja burgija koju su bogovi posedovali. Mogla je da burgija duboko,

a buši i najtvrđi kamen. Odin baci brusni kamen u vazduh, pa ga uhvati i stavi ga u torbicu za pojasom zajedno s burgijom. Onda ode.

„Pitam se šta li de a rai“, reče Tor. „Kvasir bi znao“, reče Frig. „On je znao sve.“ „Kvasir je mrtav“, kaza Loki. „A ako mene pitate, nit me je briga kud sveotac ie, niti zašto.“ „Ooh ja a pomognem pri pravljenju rvenih korita koja je sveotac tražio“ , reče Tor. 69

Sutung je ao ragocenu meovinu svojoj kderi Gunlo, da je čuva u sreištu planine po imenu Hnitbjorg, u srcu zemlje ivova. Oin nije otišao o planine. Umesto toga se zaputio pravo na zemljoraničko imanje Sutungovog brata Baugija.

Bilo je prolede i po livaama beše narasla visoka trava, namenjena a se pokosi i pretvori u seno. Baugi je imao devet robova, divova kao i on sam, i oni su kosili travu za seno ogromnim kosama; svaka kosa bila je velika kao omanje drvo. Odin ih je posmatrao. Kada je sunce bilo u zenitu, zastali su s radom i uzeli da

jeu; Oin se ošedka o njih i reče: „Gleao sam vas kako raite. Recite mi, zašto vas gospoar pušta a kosite travu tako tupim kosama?“ „Sečiva nam nisu tupa“, kaza jedan radnik. „Kako to misliš?“ zapita rugi. „Naša su sečiva najoštrija.“ „a vam pokažem šta sve može obro naoštreno sečivo“, reče Odin. On uze brusni kamen iz torbice za pojasom i prevuče njime už sečiva jene kose, pa ruge, i tako sve ok se svako sečivo nije presijavalo na suncu. ivovi su nezgrapno stajali oko njega i posmatrali ga kako radi. „E sad“, reče Oin, „isprobajte ih.“ ivovski robovi zamahivali su kosama po livaskoj travi i zvižali ili uzvikivali o zaovoljstva. Sečiva su bila tako oštra a košenje trave nije zahtevalo nikakav napor. Klizila su i kroz najeblje stabljike, ne nailazedi na otpor. „Ovo je ivno!“ rekoše oni Oinu. „Možemo li a otkupimo brusni kamen o tebe?“ „a ga otkupite?“ reče sveotac. „Ne olazi u obzir. Haje a uraimo nešto pravičnije i zabavnije. ođite svi ovamo. Stanite u grupu, i svako neka čvrsto rži kosu. Zbijte se.“ „Ne možemo se zbiti više o ovoga“, reče jean robovski iv. „Kose su veoma oštre.“ „Muri ste“, reče Oin. On iže brusni kamen. „Redi du vam ovo. Ko ga uhvati, bide njegov i samo njegov!“ i s tim rečima on baci brusni kamen u vazduh. evet žinova skoči na brusni kamen, koji je padao; svako je posezao slobonom rukom, i nije obradao pažnju na kosu koju je ržao (a sečiva svih kosa bio je naoštrio sveotac svojim brusnim kamenom, izbrusivši ih o savršene oštrine). Skakali su i posezali, a sečiva su se svetlucala na suncu. Usleio je vooskok, šikljanje grimiza na suncu, i tela robova su se stropoštala; u trzajima, jeno po jeno su popaala na sveže pokošenu travu.

70

Odin je koraknuo preko divovskih tela, uzeo brusni kamen bogova, i vratio ga u torbicu za pojasom. Svaki od devet robova umro je grkljana prerezanog suseovim sečivom.

Oin je otišao u voranu Baugija, Sutungovog brata, i zamolio za prenodište. „Zovu me Bolverk“, rekao je Odin. „Bolverk“, reče Baugi. „Sumorno ime. Znači počinilac užasa'.“ „Samo u očima neprijatelja“, reče osoba koja se nazivala Bolverk. „Moji prijatelji cene moja dela. Mogu da radim za devetoricu, i to neumorno i bez

žalopojki.“ „Prenodište deš a obiješ“, reče Baugi i uzahnu. „Ali ošao si k meni žalosnog ana. Juče sam bio bogat čovek s mnogo n jiva, i mnogo robova da seju i žanju, a rae i grae. Nodas još imam njive i životinje, ali sve sluge su mi mrtve. Pobile su se međusobno. Ne znam zašto.“ „Uistinu žalostan an“, reče Bolverk, koji je bio Oin. „Zar ne možeš a nađeš druge radnike?“ „Ne ove godine“, uzahnu Baugi. „Ved je prolede. obri ranici ved služe mog mi je zatražio brata Sutunga, a ionako retko komnogo prođe ovua. prenodište i gostoprimstvo posle goina.“Ti si prvi putnik koji „I imaš srede što jesam. Jer mogu a raim za evetoricu.“ „Nisi iv“, reče Baugi. „Malen si čovečuljak. Kako a obaviš posao ijenog mog sluge, a kamoli njih devetorice?“ „Ako ti ne obavim posao za evetoricu“, reče Bolverk, „ne moraš mi platiti. Ali ako uspem…“ „Da?“ „Čak i mi u alekim preelima čuli smo za izuzetnu medovinu tvog brata Sutunga. Kažu a onosi poetski ar svakom ko je pije.“ „Istina je. Sutung kao mla nije bio pesnik. Ja sam bio pesnik u poroici. Ali otkako se vratio i oneo patuljačku meovinu, postao je pesnik i sanjalica.“ „Ako bih raio za tebe, sejao, graio i žeo za tebe, i obavio posao tvojih mrtvih slugu, voleo bih da okusim medovinu tvog brata Sutunga.“ „Ali…“ Baugi nabra čelo. „Ali nije moja, pa a ti je am. Sutungova je.“ „Šteta“, reče Bolverk. „Ona, sredno ti bilo sa ovogoišnjom žetvom.“ „Čekaj! Istina, nije moja. Ipak, ako uraiš to što kažeš, podi du s tobom Sutungu. I o sveg srca du ti pomodi a okusiš meovinu.“ „Ona smo se“, reče Bolverk, „ogovorili.“

71

Nika nijean ranik nije bio tako marljiv kao Bolverk. Obrađivao je zemlju vrednije od dvadesetorice, a kamoli devetorice. Sam-samcit se starao o

životinjama. Sam-samcit je požeo letinu. Obrađivao je zemlju, a zemlja mu je uzvradala hiljadostruko.

„Bolverk“, reče Baugi kaa se prva zimska izmaglica ovaljala s planina, „ime ti ne pristaje. Jer nisi činio ništa osim obra.“ „Jesam li raio za evetoricu?“ „Jesi, puta još evet.“ „Hodeš li mi ona pomodi a okusim Sutungovu meovinu?“ „Hodu.“ Sutraan ujutru su ustali rano, i hoali su, hoali i hoali, i o uveče su ostavili za sobom Baugijevu zemlju i stigli do Sutungove, na ivici planina. Dok se

spustila nod, stigli su u Sutungov ogromni vor. „Pozravljam te, Sutung, brate moj“, reče Baugi. „Ovo je Bolverk, moj letošnji sluga i prijatelj.“ I on ispriča Sutungu šta se ogovorio s Bolverkom. „akle, kao što viiš“, zaključi „moram te zamoliti mu reče aš malo poetske meovine.“ Sutungove očion, bile su kao opiljci lea.a „Ne“, bez aljeg. „Ne?“, kaza Baugi. „Ne, ne am ni kap meovine. Ni jenu jeinu kap. Čuvam je na sigurnom, u koritima Bodnu i Sonu i u kazanu Odreriru. Korita su duboko pod planinom

Hnitbjorg, koja se otvara samo na moju zapovest. Čuva je moja kdi Gunlo. Ovaj tvoj sluga ne može da je proba. A ni ti.“ „Ali“, reče Baugi, „bila je to krvna naknaa za smrt naših roitelja. Zar ne zaslužujem ni najmanju količinu, a pokažem Bolverku a sam častan iv.“ „Ne“, reče Sutung. „Ne zaslužuješ.“ Oni ooše iz vora. Baugi je bio neutešan. Išao je pogrbljenih pleda i oklembešenih usana. Na svakih nekoliko koraka, Baugi se izvinjavao Bolverku. „Nisam mislio a de mi brat biti tako nerazuman“, rekao bi. „Zaista je nerazuman“, reče Bolverk, koji je bio prerušeni Oin. „Ali ti i ja možemo a mu prireimo smicalicu-ve, pa a ubuude ne bue tako ohol i pun sebe. a sleedi put posluša brata.“ „Mogli bismo“, reče iv Baugi i malo se uspravi, a uglovi usana mu se stegoše u nešto gotovo nalik na osmeh. „Šta demo a uraimo?“ „Prvo demo se“, reče Bolverk, „popeti na Hnitbjorg, planinu suarajudeg stenja.“ 72

Zajeno su se popeli uz Hnitbjorg; iv je išao prvi, a Bolverk, u poređenju s njim mali kao lutka, nije zaostajao. Pentrali su se stazama planinskih ovaca i koza, a onda se verali uz stenje sve dok se nisu obreli visoko na planini. Prvi zimski

snegovi ved su bili pali na le koji se nije otopio još o prethone zime. Čuli su zvižuke vetra na planini. Čuli su ptičje krike aleko dole. I čuli su još nešto. Šum je ličio na ljuski glas. Činilo se a olazi iz planinskog stenja, ali uvek je bio alek, kao a opire iz unutrašnjosti same planine. „Šta se to čuje?“, zapita Bolverk. Baugi se namršti. „Zvuči kao pevanje moje nedake Gunlo.“ „Ona demo se ove zaustaviti.“ Iz kožne torbice za pojasom Bolverk izvuče burgiju po imenu Rati. „Evo“, reče. „Ti si iv, velik si i snažan. Zašto ne bi ovom burgijom probušio planinu?“ Baugi uze burgiju. Osloni je o planinsku painu i poče a uvrde. Vrh burgije zarivao se u obronak kao vaičep u meku plutu. Baugi je obrtao i obrtao bez prestanka.

„Gotovo“, kaza Baugi. Izvuče burgiju. Bolverk se nagnu nad rupu koja je ostala za burgijom i dunu u nju. Cepke

kamena i prašina poleteše mu u lice. „Upravo sam saznao ve stvari“, reče Bolverk.

„Koje to?“ zapita Baugi. „a nismo još probili planinu“, reče Bolverk. „Moraš bušiti alje.“ „To je samo jena stvar“, kaza Baugi. Ipak, Bolverk ne reče ništa više na tom visokom planinskom obronku, gde su ih ledeni vetrovi grebali i grabili. Baugi opet gurnu burgiju Rati u rupu i poče a je obrde.

Ved se smrkavalo kaa je Baugi još jenom izvaio burgiju iz rupe. „Prorla je u unutrašnjost planine“, kaza. Bolverk ne reče ništa, ali blago unu u rupu, i ovog puta opiljci stene poleteše unutra.

ok je uvao, bio je svestan a mu nešto prilazi s leđa. Bol verk se onda preobrazi: pretvori se u zmiju i oštra burgija zari se tamo ge mu se o maločas nalazila glava.

„rugo što sam saznao kaa si me lagao“, prosikta zmija Baugiju, koji je zaprepašdeno stajao, ržedi burgiju kao oružje, „jeste a deš me izati.“ I uz trzaj repom, zmija nestade u rupi u obronku planine.

Baugi opet zamahnu burgijom, ali zmija beše iščezla, i on ljutito zavitla bušilicu, baci je o sebe i začu kako je zazveketala po kamenju nege ole. Razmišljao je a se vrati u Sutungovu voranu i, kaa se nađe tamo, saopšti bratu 73

kako je pomogao modnom čarobnjaku a se popne uz Hnitbjorg, pa mu čak pomogao i a uđe unutra. Zamišljao je kako de se Sutung postaviti kaa čuje novosti.

A ona je, pognutih ramena i oklembešenih usana, Baugi sišao niz p laninu i otklipsao je kudi, na sopstveno ognjište i u sopstveni om. Ma šta se ubuude desilo njegovom bratu ili bratovljevoj dragocenoj medovini, to nema nikakve veze s njim. Bolverk je u zmijskom obliku otklizio kroz rupu u planini sve do kraja tunela, i

na kraju se obreo u ogromnoj pedini. Pedinu su osvetljavali kristali hlanog sjaja. Oin se iz zmijskog obličja vratio u čovečje, i poprimio ne samo lik čoveka ved ogromnog čoveka ivovske veličine, i obro građenog. Ona je pošao napre, pratedi zvuke pesme. Gunlo, Sutungova derka, stajala je u pedini pre zaključanim vratima iza kojih su se nalazila korita po imenu Son i Bodn, kao i kotao Odrerir. U rukama je

ržala oštar mač i pevala za sebe ok je stajala. „Pozravljam te, hrabra device!“, reče Oin. zapilji u njega. „Ne znam ko si“, reče. „Reci miovog svojemesta.“ ime, strance, i aj miGunlo razlogasea te ostavim u životu. Ja sam Gunlo, čuvarka „Ja sam Bolverk“, kaza Odin, „i zaslužujem smrt, znam, Što sam se usuio a ođem ovamo. Ipak, nemoj idi ruku na mene, aj a te prvo pogleam.“ Gunlo reče: „Moj otac Sutung me je ove postavio a stražarim, a štitim poetsku medovinu.“ Bolverk slegnu ramenima. „Šta mene briga za poetsku meovinu? ošao sam samo zato što sam čuo za lepotu, hrabrost i vrlinu Gunlo, Sutungove kderi. Rekao sam sebi: 'Ako te samo pusti da je pogleaš, bide to vreno trua. Ukoliko je, naravno, onoliko lepa kako priče kažu.' Eto, to sam pomislio.“ Gunlo je piljila u zgonog iva pre sobom. „I je li bilo vreno trua, Bolverk, čoveče na samrti?“ „I te kako“, kaza joj on. „Jer lepša si nego što kaže ijena priča koju sam čuo, ijena pesma koju bi bar mogao spevati. Lepša si o planinskog vrha, lepša o lenika, lepša o livae po sveže napaalim snegom u zoru.“ Gunlod obori pogle i obrazi joj se zarumeneše. „Smem li a senem pore tebe?“ zapita Bolverk. Gunlo dutke klimnu glavom. Imala je hrane, tu po planinom, i pida, pa su jeli i pili. Nakon jela, nežno su se ljubili u tami.

74

Nakon ove razmene nežnosti, Bolverk tužno reče: „Voleo bih a okusim medovinu iz korita zvanog Son.

Ona bih mogao a spevam istinitu pesmu o tvojim očima, i svi bi je pevali kaa požele a pevaju o lepoti.“ „Jedan gutljaj?“, zapita ona. „Tako mali gutljajčid a niko ne bi ni znao“, reče on. „Ipak, ne žurim ja. Ti si mi važnija. ođi a ti pokažem koliko si mi važna.“ I on je privuče k sebi. Voili su ljubav u tami. Kaa su završili i zajeno ležali sklupčani, gole kože uz kožu, i šapatom tepali jeno rugom, Bolverk žalostivo uzahnu. „Šta je bilo?“ upita Gunlod. „Voleo bih a poseujem veštinu a ti opevam usne: koliko su meke, koliko su bolje o usana svih rugih evojaka. To bi, mislim, bila olična pesma.“ „Stvarno šteta“, složi se Gunlo. „Jer usne su mi vrlo privlačne. Često pomislim da su mi one najlepša crta.“ „Moža, ali imaš toliko savršenih crta, teško je izabrati najbolju. Ipak, ako bih mogao samo malčice a okusim korita usnama po imenu Bon, poezijanabisvetu mi prorla u ušu i mogao bih spevati pesmu oiztvojim koja bi opstala sve dok vuk ne pojede sunce.“ „Ali samo malčice“, reče ona, „jer bi se otac baš rasrio ako pomisli a elim njegovu medovinu svakom zgodnom neznancu koji prodre u ovu planinsku

tvrđavu.“ Šetali su se kroz pedine ržedi se za ruke i povremeno se ovlaš oirujudi usnama. Gunlod je pokazala Bolverku vrata i prozore koji su se otvarali iznutra u

planini, a kroz koje je Sutong slao hranu i pide, no Bolverk kao a nije obradao pažnju; objasnio je a ga ne zanima ništa izuzev Gunlo, ili njenih očiju, usana ili prstiju, ili njene kose. Gunlo se zasmeja i reče mu a sigurno ne govori ozbiljno sve te lepe reči, i svakako ne želi opet a voi ljubav s njom. On joj je udutkao usne svojima, i opet su voili ljubav. Kaa su oboje bili savršeno zaovoljni, Bolverk zapla ka u tami. „Šta je bilo, ljubavi moja?“, zapita Gunlod. „Ubij me“, jecao je Bolverk. „Ubij me omah! Jer nika nedu biti u stanju a napišem pesmu o savršenstvu tvoje kose i kože, o zvuku tvog glasa, o oiru tvojih prstiju. Gunloinu lepotu je nemogude op isati.“ „Ih“, reče ona, „sigurno nije lako spevati takvu pesmu, ali sumnjam da je nemogude.“ „Moža…“ 75

„a?“ „Moža bih, ako samo malo srknem iz kotla Orerira, stekao lirsku veštinu a prenesem tvoju lepotu buudim pokolenjima“, preloži on i prestae s jecajima. „a, moža i bi. Ali morao bi to a bue najsidušniji o svih sidušnih gutljaja…“ „Pokaži mi kotao, i ja du tebi pokazati koliko majušan gutljaj mogu otpiti.“ Gunlo otključa vrata; za nekoliko časaka ona i Bolverk stajali su pre kazanom i dvama koritima. Miris poetske medovine bio je opojan u vazduhu.

„Samo sasvim sidušan gutljajčid“, reče mu ona. „Za tri pesme o meni koje de odjekivati vekovima.“ „Naravno, raga moja.“ Bolverk se iskezi u tami. Da je tada gledala u njega, znala bi a nešto nije kako treba. Prvim gudjajem ispio je svaku kap iz kazana Odrerira. Drugim je iskapio korito po imenu Bodn. Tredim je ispraznio korito zvano Son.

Gunlo nije bila glupa. Shvatila je a ju je izao, i napala ga je. Bila je snažna i brza, ali Odin se nije zadržavao rai borbe. Pobegao je. Zatvorio je vrata za sobom

i zaključao je unutra. Za tren oka je postao ogroman orao. Oin zakriča i zalepeta krilima; planinska vrata se otvoriše, i on se vinu u nebo. Gunlodina vriska probadala je svitanje. U svome domu, Sutung se probui i istrča napolje. Poglea uvis, vie orla i

shvati šta se ogoilo. I Sutung se preobrazi u orlovsko obličje. va orla su letela tako visoko a su s tla ličila na ve sasvim sitne tačkice na nebu. Letela su tako brzo a im je let zvučao kao rika orkana. U Asgaru Tor reče: „Vreme je.“ On izvuče tri ogromna rvena korita u vorište. Bogovi Asgarda posmatrali su orlove kako jure nebom prema njima. Bilo je za dlaku. Sutung je bio brz, i bio je Odinu za petama; kljunom je gotovo dodirivao Odinova repna pera kada su stigli u Asgard.

Kaa se Oin približio voru, on poče a pljuje; iz kljuna mu šiknu vooskok meovine, prvo u jeno korito, zatim u sleede, kao ka ptičji otac onosi ptidima hranu.

Otaa znamo a ljui koji umeju a stvaraju čarolije rečima, koji umeju da spevaju pesme i smisle sage i izatkaju priče, jesu okusili poetsku meovinu. Kaa čujemo valjanog pesnika, kažemo a je kušao Oinov ar.

76

Eto. To je priča o meovini poezije, i kako je ona ospela u svet. Priča je puna beščašda i obmana, mučkog ubistva i prevare. Ipak, nije to baš cela priča. Ostalo je još jeno a vam ispričam. Oni osetljiviji među vama neka zapuše uši, ili neka ne čitaju alje. Evo šta je poslenje, i sramno je to priznati. Kaa je sveotac u orlovskom obličju gotovo stigao o korita, sa Sutungom za petama, Oin je štrcnuo malo meovine iz zanjice; mokri, kapljavi prež sastavljen o smrljive meovine pljusnuo je Sutunga pravo u lice, zaslepio je diva i skrenuo ga sa Odinovog traga. Niko, ni tada ni sada, nije hteo a pije meovinu koja je izašla iz Oinovog

upeta. Ipak, ka go čujete loše pesnike kako recituju lošu poeziju punu glupavih poređenja i ružnih rima, znadete koju su meovinu oni kušali.

77

TOROVO PUTOVANJE U ZEMLJU DIVOVA

I jalfi i njegova sestra Roskva živeli su sa ocem Egilom i majkom na imanju na ivici ivljine. Ka prođete njihovo imanje, nailazili biste na čuovišta, ivove i vukove, i mnogo puta je Tjalfi upao u nevolje i morao je brzo trčati kako bi im umakao. Umeo je a trči brže o svega i svakoga na svetu. Zahvaljujudi životu na ivici ivljine, Tjalfi i Roskva bili su navikli na kojekakva čua i čunovata ešavanja. Ništa nije bilo tako čuno, međutim, kao an kaa su im na imanje stigla va posetioca iz Asgarda, Loki i Tor, u dvokolicama s dva upregnuta ogromna jarca – Škripalom i Škrgutalom, kako ih je Tor zvao. Bogovi su zahtevali prenodište i

T

hranu. Bili su ogromni i silni.

„Nemamo hrane za takve poput vas“, izvinjavala se Roskva. „Imamo povrda, ali zima je teška, i nije nam ostalo čak ni pilida.“ Tor nešto progunđa. Ona uze nož i ubi oba svoja jarca. Ora im kožu. Stavi ih u ogroman kazan okačen na vatrom ok je Roskva s majkom sekla zimsku zalihu povrda i oavala je u lonac. Loki odvee Tjalfija u stranu. ečak se plašio Lokija; plašio se zelenih očiju, usana u ožiljcima, osmeha. Loki reče: „Znaš, za mlaida nema bolje hrane o srži kostiju onih jaraca. Kakva šteta što je Tor uvek svu zarži za sebe. Ako hodeš a porasteš i bueš jak kao Tor, treba a pojeeš srž iz ovih jaredih kostiju.“ Kada je hrana bila spremna, Tor uze celog jarca kao svoju porciju, i ostavi meso drugog jarca za ostalih petoro.

Prostro je jaredu kožu na zemlju, i ok je jeo, bacao je kosti na nju. „Vi stavljajte kosti na rugu kožu“, reče im on. „I nemojte ih lomiti ili žvakati. Jeite samo meso.“ Mislite a vi jeete brzo? Trebalo je a viite Lokija kako žere. Jenog trena je pre njima bilo hrane, ved sleedeg nije, a on je brisao usne nalanicom. Ostatak ljudi jeo je sporije. Ipak, Tjalfi nije mogao zaboraviti Lokijeve reči, i kaa je, nagnan zovom priroe, Tor otišao o stola, Tjalfi uze nož, rascepi jenu jaredu nožnu kost i pojee malo srži. Slomljenu kost je spustio na jaredu kožu i prekrio je neoštedenim kostima a da ga niko nije video. Te nodi svi su spavali u gozbenoj vorani. Ujutru Tor prekri kosti jaredim kožama. Uze čekid Mjolnir i iže ga visoko. Reče: „Škripalo, bui ceo.“ Munja sevnu: Škripalo se proteže, zameketa, i poče a

79

pase. Tor reče: „Škrgutalo, budi ceo“, i Škrgutalo učini isto. A ona posrnu i nezgrapno ohrama o Škripala; meketao je piskutavo, kao a ga nešto boli. „Škrgutalu je slomljena zanja noga“ reče Tor. „onesite mi parče rveta i tkaninu.“ Napravio je aščice za jarčevu nogu i previo je. A kaa je završio, poglea u poroicu; Tjalfiju se činilo a nika ne beše vieo nešto toliko strašno kao Torove zažarenocrvene oči. Torova pesnica obujmi ršku čekida. „Neko o vas je slomio tu kost“, reče ovaj glasom nalik na grmljavinu. „ao sam vam hrane i tražio o vas samo jedno, a vi ste me svejedno izdali.“ „Ja sam“, reče Tjalfi. „Ja sam slomio kost.“ Loki se truio a izglea ozbiljno, ali svejeno mu se smešio brk. Ovaj osmeh nije ulivao poverenje.

Tor omeri čekid u ruci. „Trebalo bi a uništim čitavo imanje“, progunđa; Egil je izgleao uplašeno, a Egilova žena se rasplaka. Ona Tor reče: „ajte mi jean razlog a ne pretvorim celo ovo mesto u krš.“ Egil je dutao. Tjalfi ustae. „Nema ovo nikakve veze s mojim ocem. Nije znao šta uraio.Ostavi Kazni mene, ne njega. Pogleaj stvarno sam brz trkač. Mogu sve sam a naučim. mi roitelje u miru i bidu time: sluga.“ Njegova sestra Roskva ustae. „Ne ie on niku bez mene“, kaza. „Ako uzmeš njega, uzimaš nas oboje.“ Tor je razmišljao časak. Ona: „obro. Za saa deš ti, Roskva, ostati ove i staradeš se o Škripalu i o Škrgutalu ok Škrgutalu zaceli noga. Ka se vratim, odi du po sve troje.“ On se okrenu Tjalfiju. „A ti deš sa mnom i Lokijem. Iemo u Utgard.“

II Kaa se prođe imanje, ceo svet čini la je divljina. Tor, Loki i Tjalfi putovali su na istok, prema Jotunhejmu, domu divova, i prema moru.

Što su istočnije išli, to je postajalo hlanije. Stueni vetrovi su crpli iz njih svu toplotu. Nedugo pre zalaska sunca, za viela, potražili su nekakvo sklonište za tu nod. Tor i Tjalfi nisu našli ništa. Loki je najuže ostao osutan. Vratio se zbunjenog izraza lica. „Onamo je neka čuna kuda“, reče. „Kako to misliš, čuna?“, zapita Tor. „Čini je samo jena ogromna soba. Nema prozora, i ovratak je neopisivo velik, ali nema vrata. Kao neka ogromna pedina.“ 80

Hlani vetar im je leio prste i štipao obraze. Tor reče: „Pogleajmo.“ Glavna prostorija protezala se u aljinu. „Tamo pozai moža ima zveri ili čuovišta“, reče Tor. „Haje a se smestimo ko ul aza.“ Upravo su to i uradili. Sve je izgledalo kako je Loki i opisao – ogromna zgrada, jena ogromna vorana, s ugačkom sobom s jene strane. Pokraj ulaza su zapalili vatru i spavali su oko sat vremena, sve dok ih nije probudio nekakav zvuk. „Šta je to?“ zapita Tjalfi.

„Zemljotres?“ reče Tor. Tlo je porhtavalo. Začu se nekakva rika. Moža je posredi bio vulkan, ili lavina ogromnog kamenja, ili stotinu razjarenih medveda.

„Ne bih rekao“, kaza Loki. „Hajemo u ovu sobu sa strane. Za svaki slučaj.“ Loki i Tjalfi spavali su u sporednoj sobi, a grmljavina i rika trajale su sve do

svitanja. Tor se za tu nod bio smestio kraj vrata kude; ržao je čekid u ruci. Kako je nod omicala, tako je on postajao razraženiji, i hteo je samo a oe u istraživanje i da napadne to što tutnji i trese zemlju. Čim je nebo postalo svetlije, Tor je, u potrazi za izvorom zvuka, zašao u šumu a a nije ni probuio saruge. Posrei su, shvatio je kaa je prišao bliže, bili različiti zvuči u nizu. Prvo potmula rika, za njom brujanje, pa nekakav tiši zvižuk, toliko prooran a bi Tora zaboleli i glava i zubi ka go bi ga čuo.

Tor stiže o vrha bra i poglea svet po sobom. U olini ispo njega ležao je ispružen najkrupniji čovek kog je ika vieo. Kosa i brada bile su mu crnje od uglja; koža mu je bila bela kao polje po snegom. ivove oči bile su sklopljene i ritmično je hrkao, što je i bila tutnjava -brujanjezvižuk koje je Tor slušao. Ka go bi iv zahrkao, zemlja bi se zatresla. Upravo to porhtavanje su osetili u toku nodi. iv je bio toliko krupan a je u poređenju s njim Tor mogao biti buba ili mrav.

Tor se maši svog pojasa snage Megingjora i pritegnu ga, uvostručujudi snagu kako bi bio ovoljno jak a se bije čak i s najgorostasnijim ivom. ok ga je Tor posmatrao, iv otvori oč i; bile su prodorne i ledenoplave. Div, međutim, kao a nije prestavljao neposrenu pretnju. „Zravo“, reče Tor. „obro jutro!“ oviknu crnokosi iv glasom nalik na lavinu. „Zovu me Skrimir. To znači 'krupajlija. Zajeljiva je to bagra, ti moji, ka ovako sitnog čovu poput mene zovu Krupajlija, ali šta a se rai. A ge mi je rukavica? Sinod sam imao ve, znaš, ali mi je jena ispala.“ On iže ruke; na esnoj je imao ogromnu kožnu rukavicu bez prstiju. Druga mu je bila gola. „A! Evo je.“ On pruži ruku preko bra uz koje se Tor bio popeo i poiže – očigleno – svoju rugu rukavicu. „Čuno. Nešto je unutra“, reče i prorma je. Tor 81

prepoznae njihov sinodni smeštaj baš kaa se Tjalfi i Loki iskotrljaše iz otvora rukavice i sleteše na sneg. Skrimir stavi levu rukavicu na ruku i zaovoljno poglea oevene šake. „Možemo zajeno a putujemo“, reče. „Ako ste voljni.“ Tor poglea u Lokija, Loki poglea u Tora i obojica pogleaše u mlaog Tjalfija, koji slegnu ramenima. „Ja nedu zaostajati“, reče, uveren u sopstvenu brzinu.

„Važi“, viknu Tor. oručkovali su s ivom; on je iz vrede s putnim zalihama vaio cele krave i ovce i krčkao ih; tri saruga jela su nešto skromnije. Posle obea, Skrimir reče: „ajte to ovamo. Nosidu vam zalihe ko sebe u žaku. Vi dete tako manje tegliti, a ka se večeras ulogorimo, ješdemo zajeno.“ On stavi njihovu hranu kod sebe u torbu, zategnu vrpcu i krupnim koracima ode prema istoku.

Neumornim božanskim tempom Tor i Loki su jurili za ivom. Tjalfi je trčao brzo koliko je ijean čovek ikaa trčao, no kako su časovi omicali, čak je i njemu postalo teško a oržava korak s njima; poneka je iv ličio na samo još jenu planinu aljini, glaveveče, zagubljene oblacima. oku se spuštalo sustiglimeđu su Skrimira. On im je pronašao logorište po ogromnim starim hrastom i smestio se u blizini, naslonivši glavu na veliku stenu. „Ja nisam glaan“, reče im on. „Ne osvrdite se na mene. Ranije du na spavanje. Zalihe su vam ko mene u vredi, tamo pore rveta. Laku nod.“ On zahrka. ok su poznati zvižuci, tutnjava i brujanje potresali rvede, Tjalfi se uspentra na ivovu vredu zaliha. On oviknu Toru i Lokiju: „Ne mogu a razvežem vrpce. Previše su stegnute. Kao a su o gvožđa.“ „Ja mogu a savijam gvožđe“, reče Tor, pa skoči na torbu sa zalihama i poče a čupa vrpce. „I?“ zapita Loki. Tor je stenjao i cimao, cimao i stenjao. Ona slegnu ramenima. „Bide a večeras nema večere“, reče. „Osim ako nam ova prokletinja o iva ne razveže vrpce na vredi.“ On poglea u iva. Poglea u Mjolnir, svoj čekid. Ona s e spusti niz torbu i pope se na vrh Skrimirove usnule glave. iže čekid i zveknu Skrimira u čelo. Skrimir pospano otvori jeno oko. „Mislim a mi je list upravo pao na glavu i probudio me“, kaza. „Jeste li vi jeli? Jeste li spremni za spavanje? Nije ni ču o, ako mene pitate. Naporan dan.“ I on se okrenu na rugu stranu, zažmuri i opet zahrka. Uprkos buci, Loki i Tjalfi nekako su zaspali, ali Tor nije mogao da spava. Bio je

ljut, bio je glaan, i nije verovao ovom ivu, uboko u istočnoj ivljini. U ponod je i 82

dalje bio gladan i bilo mu je dosta hrkanja. On se opet uspentra divu na glavu. Smesti mu se među obrve.

Tor pijunu u šake. Pritegnu opasač snage. iže Mjolnir izna glave. I svom snagom zamahnu. Bio je siguran a se Skrimirovo čelo ugnulo po čekidem. Bilo je isuviše mračno a vii boju ivovih očiju, ah se jesu otvorile. „ Au“, reče krupajlija. „Tore? Jesi li tu? Mislim a mi je s rveta upravo pao žir na glavu. Koje je doba?“ „Ponod je“, reče Tor. „obro, ona, viimo se ujutru.“ Divovsko hrkanje zatrese zemlju i vrhovi krošanja zarhtaše. Bila je zora ali ne i an kaa je Tor, još glaniji, još ljudi, i alje neispavan, rešio a zaa jean završni uarac i prekine hrkanje jenom zasvaga. Ovog puta je naciljao Skrimiru u slepoočnicu, i uario je iva iz sve snage. Nika takav uarac nije zaat. Tor je čuo kako ojekuje među planinskim vrhovima. „Znaš“, reče Skrimir, „mislim a mi je upravo palo na glavu parče ptičjeg gneza. Neko prude. Ne znam.“ On zevnu i protegnu se. Onda ustade. „E pa, ja sam se naspavao. a kredemo. Jeste li vas trojica pošli u Utgar? Tamo de obro postupatiVreme premaje vama. Jemčim vam a de biti silne gozbe i rogova punih piva, a posle rvanja, trka i nadmetanja u snazi. Vole oni da se zabavljaju u Utgardu. To vam je pravo na istok

– samo krenite onamo, tamo ge je nebo svetlije. Što se mene tiče, ja ooh na sever.“ On im se krezubo iskezi; osmeh bi mu izgledao glupavo i praznoglavo da mu oči nisu bile tako plave i tako oštre. Ona se nagnu i sa strane zakloni usta šakom kao a ne bi a ga neko čuje; njegov šapat, ovoljno glasan a vas zagluhne, pomalo je pokvario utisak. „Nisam mogao a a ne načujem šta pričate, ona kaa ste govorili koliko sam veliki. Ali ako ika ođete na sever, viedete prave ivove, istinske krupajlije. I otkridete koliko sam ja kržljav.“ Skrimir se opet iskezi, a onda otrupka na sever; tlo pod nogama mu je tutnjalo.

III Putovali su na istok kroz Jotunhejm, uvek prema izlasku sunca, i tako nekoliko dana.

83

Isprva su mislili a se pre njima nalazi tvrđava obične veličine, manje ili više blizu; ipak, kaa su požurili onamo, uvieli su a ne raste, niti se menja, niti se čini bliža. Kako su ani prolazili, shvatili su koliko je velika i koliko je ualjena. „Je l' to Utgard?“ zapita Tjalfi. Gotovo ozbiljnim tonom Loki reče: „Jeste. Oatle je moja poroica.“ „Jesi li bio neka ove?“ „Nisam.“ Prišli su kapiji tvrđave, ali nisu vieli nikoga. Iznutra su, kako se činilo, opirali zvuči gozbe. Kapija je bila viša o vedine katerala. Prekrivale su je metalne šipke, ovoljno velike a obiju nepoželjne ivove i zarže ih na pristojnom ostojanju. Tor zavika, ali niko nije odgovarao na njegovo zazivanje. „a uđemo?“ zapita on Lokija i Tjalfija.

Nekako se provukoše između rešetaka kapije ili se popentraše preko njih. Putnici su prošli kroz vorište i ušli u veliko zanje. Na klupama visokim poput vrhova drveda seeli su ivovi. Krupnim koracima Tor se ušeta unutra. Tjalfi je bio prestravljen, ali nije zaostajao za Torom, a Loki je išao iza njih. Ugleali su kralja kako sei na najvišoj stolici na kraju vorane. Prošli su dvoranu i duboko seivova poklonili. Kraljevo lice bilo je uzano, pametno, a kosa mu je bila plamenoriđa. Imao je leenoplave oči. On poglea u putnike i iže jenu obrvu. „Bože blagi“, reče. „Najeza sidušne ečice. Ne, moja greška. Ti si sigurno čuveni Tor o roa Asa, što znači a si ti svakako Loki, Laufejin sin. Poznavao sam ti majku. Zravo, mali rođače. Ja sam Utgarloki, Loki iz Utgara. A ti si?“ „Tjalfi“, reče Tjalfi. „Torov sluga.“ „Svi orea, obro ošli u Utgar“, kaza Utgarloki. „Najbolje mesto na svetu, ukoliko ste i sami po nečemu izuzetni. Ove je obroošao svako ko po umedu ili po lukavstvu prevazilazi sve ostale na svetu. Može li iko o vas a urai nešto posebno? Ti, maleni rođače? Šta umeš, a a je jeinstveno?“ „Umem a jeem brže o svih“, reče Loki, bez hvalisanja. „Kako je to zanimljivo. Ove imam jenog slugu. Zove se, a ne veruje čovek, Logi. Je l' bi se takmičio s njime u jelu?“ Loki slegnu ramenima kao da mu je sasvim svejedno.

Utgarloki pljesnu rukama; poslužitelji unese ugačke rvene jasle sa svim vrstama pečenja: bilo je gusaka, volova i ovaca, koza, zečeva i jelena. Kaa je ovaj opet pljesnuo rukama, Loki poče a jee, zaglean u rugi kraj korita i truedi se da dospe do sredine.

84

Jeo je žestoko, jeo je usresređeno, jeo je kao a ima samo jean cilj u životu: a pojee sve što može najbrže što može. Ruke i usta nisu mu se ni vieli od brzine. Logi i Loki sreli su se na sredini stola.

Utgarloki poglea naniže sa svog prestola. „No“, reče, „obojica ste jeli istom brzinom – nije loše! – ali je Logi pojeo kosti životinja, i, a, izglea a je pojeo i rveno korito u kojem je stajalo posluženje. Loki je pojeo meso, istina, ali kosti je jeva i takao, i nije se ni potruio a načne jasle. akle, u ovoj runi pobenik je Logi.“ Utgarloki poglea u Tjamja. „Ti“ , reče. „Mali. Šta ti umes? Tjalfi slegnu ramenima. Bio je najbrži o svih koje je poznavao. Mogao je a prestigne preplašenog zeca ili pticu u letu. Reče: „Umem a trčim.“ „Ona deš“, reče Utgarloki, „trčati.“ Izašli su ispre, ge se, na zaravnjenom tlu, nalazila savršena trkačka staza. Pore staze je stajalo i čekalo nekoliko ivova; trljalo je ruke i uvalo u njih a ih zagreje.

„Tjalfi, ti si samo ečak“, „Stoga te nedu terati a se trkaš sa oraslim čovekom. Ge nam jereče maliUtgarloki. Hugi?“ Napre kroči ivovsko ete, toliko mršavo kao a i ne postoji, i ne mnogo više o Lokija ili Tora. ete poglea u Utgarlokija i ne reče ništa, ali se osmehnu. Tjalfi nije bio siguran a je ečak bio tu pre nego što su ga pozvali. Ipak, saa je bio prisutan. Hugi i Tjalfi stali su jean pore rugog na startnu liniju i čekali su.

„Sa!“ viknu Utgarloki glasom nalik na grmljavinu, i ečaci potrčaše. Tjalfi je trčao brzo kao nika pre, ali na njegove oči Hugi mu je izmicao i stigao je o ciljne linije dok je Tjalfi bio jedva i na pola puta.

Utgarloki zavika: „Pobenik je Hugi.“ Ona čučnu pokraj Tjalfija. „Moradeš brže a trčiš ako želiš a pobeiš Hugija“, reče iv. „Svejeno, retko sam viđao ljuska bida a trče ovako kao ti. Trči brže, Tjalfi.“ Tjalfi je još jednom stao na startnu liniju pored Hugija. Tjalfi je dahtao i srce mu je bubnjalo u ušima. Znao je koliko je brz bio, ali svejeno je Hugi bio brži, a činilo se a se Hugi oseda sasvim lagono. Čak nije ni teško isao. iv -dete pogleda u Tjalfija i opet se osmehnu. Nešto ko Hugija posedalo je Tjalfija na Utgardlokija, i on se zapita je li div-dete Utgardlokijev sin.

„Sa!“

85

Jurnuše. Tjalfi je trčao kao nika ranije, kretao se tako brzo a se činilo kako u svetu postoje samo on i Hugi. A Hugi je svejedno sve vreme prenjačio. Hugi stiže o ciljne linije ok je Tjalfi još bio na pet, moža eset sekuni aleko. Tjalfi je znao da je ovog puta bio blizu pobede, znao je da treba samo da da sve od sebe. „Haje još jenom a potrčimo“, zabrekta on. „U redu“, kaza Utgarloki. „Možete opet trčati. Brz si, mlaidu, ali ne verujem

a možeš pobeiti. Ipak, neka poslenja trka bue olučujuda.“ Hugi stae na startnu liniju. Tjalfi stae pore njega. Nije čak ni čuo Hugijevo disanje.

„Sredno“, reče Tjalfi. „Ovog puta deš“, reče Hugi, glasom koji Tjalfi kao a je čuo u samoj glavi, „vieti kako trčim.“ „Sad!“ viknu Utgardloki. Tjalfi je trčao kako nijean živi čovek nika nije. Trčao je kao što sivi soko ponire, kao što olujni vetar uva, trčao je kao Tjalfi, a niko nika nije trčao kao Tjalfi, ni pre ni posle toga.

Ipak, Hugi je lako isprenjačio, kredudi se brže nego ikaa. Pre nego što je Tjalfi stigao makar i o pola puta, Hugi je bio na kraju staze i ved se vradao. „osta!“, zavika Utgardloki. Vratiše se u veliku voranu. ivovi su saa bili opušteniji, gotovo veri. „Ah“, reče Utgarloki. „No, moža je neuspeh ove vojice razumljiv. Ali sada, saa demo vieti nešto zaivljujude. Saa je re na Tora, boga groma, najsilnijeg o svih junaka. Tora, o čijim se elima peva na svim svetovima. Bogovi i smrtnici pričaju priče o tvojim povizima. Hodeš li nam pokazati šta možeš?“ Tor je piljio u njega. „Za početak, mogu a pijem“, reče Tor. „Nema tog pida koje ne mogu da iskapim.“ Utgarloki razmisli o ovome. „Naravno“, reče. „Ge mi je peharnik?“ Peharnik kroči napre. „onesi mi moj naročiti rog za pide.“ Peharnik klimnu glavom i ode, pa se vrati za nekoliko časaka, nosedi ugačak rog. Bio je uži o svakog roga za pide koji je Tor ika vieo, ali njega to nije brinulo. On je, na kraju krajeva, bio Tor, i nije bilo tog roga koji ne bi mogao iskapiti. Po rogu su bile izrezbarene rune i šare, a rub je bio okovan srebrom.

„Ovo je rog ovog zamka“, reče Utgarloki. „Svi mi smo ga iskapili, u svoje vreme. Najsnažniji i najsilniji među nama ispiju ga ojeanput; pojeincima, priznajem, treba va pokušaja a ga isprazne. S ponosom vam kažem: niko ovde

86

nije bio tako slab, niko nije bio takvo razočaranje, a bi mu trebala tri gutljaja a ga ovrši.“ Rog je bio ugačak, ali Tor je bio Tor; on iže o vrha pun rog o usana i poče da pije. Medovina divova bila je hladna i slankasta, ali on ju je pio, praznio je rog,

ispijao je ok ga nije izao ah i on više nije mogao piti. Očekivao je a vii ispražnjen rog, ali bio je isto onako pun kao i kaa je Tor počeo, ili gotovo isto toliko. „Prema pričama koje sam ja čuo, ti valja piješ bolje o toga“ , reče Utgarloki jetko. „Svejeno, znam a deš ga završiti iz rugog gutljaja, baš kao i svi mi.“ Tor duboko udahnu i prinese usne rogu, i pio je obilato i pio je valjano. Znao je da je sigurno ovog puta ispraznio rog, a ipak, kada ga odvoji od usana, on vide

a se nivo tečnosti spustio tek za užinu njegovog palca. ivovi pogleaše u Tora i počeše porugljivo a obacuju, ali ih on prostreli pogleom, te se stišaše. „A“, reče Utgarloki. „akle, priče o silnom Toru su samo priče. No, svejeno, opustidemo mnogo ostalo unutra.“ ti a iskapiš rog iz tredeg pokušaja. Sigurno nije baš Tor iže rog o usana, i pio je kao što jean bog pije, pio je tako ugo i tako obilato a su Loki i Tjalfi samo preneraženo zurili u njega. No kada je spustio rog, medovina sebeše spustila za onoliko koliko je jedan zglob na prstu ualjen o rugog. „Meni je ovoga osta“, reče Tor. „I uopšte nisam uveren da je ovo samo malo medovine.“ Utgarloki naloži peharniku a onese rog. „Vreme je a se okušamo u snazi. Možeš li a poigneš mačku?“, zapita on Tora. „Kakvo ti je to pitanje? Naravno a mogu poidi mačku.“ „Pa sa“, kaza Utgarloki, „svi smo vieli a nisi onako snažan kako smo mislili. Utgarska mlaež vežba se u snazi tako što iže moju mačku. Ipak, treba da te upozorim, sitniji si o nas ovašnjih, a moja mačka je iv-mačka; razumedu ako ne možeš a je igneš.“ „Poidi du mačku“, reč Tor. „Verovatno spava pore vatre“, reče Utgarloki. „Hajemo onamo.“ Mačka je spavala, ali kaa oni uđoše, probui se i skoči u sreinu sobe. Bi la je siva i velika kao čovek, ali Tor je bio silniji o svakog čoveka; on obuhvati mačku oko stomaka i potegnu obema rukama, s namerom da je digne visoko iznad glave.

Mačka nije elovala ouševljeno: izvila je leđa, sama se poigla, naterala Tora a se istegne koliko je god mogao. 87

Tor nije imao nameru a izgubi u prostoj igri poizanja mačke. Gurao je i upinjao se, i naposletku se jena mačja šapa oiže o zemlje. Oneku izaleka, Tor, Tjalfi i Loki začuše zvuk kao a ogromno stenje struže jedno o drugo: tutnjavu planina u bolovima.

„osta“, reče Utgarloki. „Nisi ti kriv što ne možeš a poigneš moju mačku, Tore. Krupna je to mačka, a ti si u najboljem slučaju maleni žgolja u poređenju s bilo kojim divom.“ On se isceri. „Maleni žgolja?“ reče Tor. „Ma, porvadu se ja bilo s kim o vas…“ „Posle ovoga što smo osa vieli“, reče Utgarloki, „ispao bih užasan omadin ako bih te pustio a se rveš s pravim ivom. Moža se povreiš. I bojim se da se niko od mojih ljudi ne bi ni rvao s nekim ko nije mogao da iskapi moj rog,

ko nije mogao čak ni poidi mačku mezimicu. Ipak, evo šta demo a raimo. Ako bi a se rveš, pustidu te a se rveš s mojom starom pomajkom.“ „Tvojom pomajkom?“ reče Tor u neverici. „Stara je, a. Ipak, ona me je nekaa avno učila a se rvem, i s umnjam da je zaboravila. Skvrčila se o goina, akle bliža ti je po visini. Navikla je a se igra s decom.“ A ona vie izraz Torovog lica i reče: „Zove se Eli, i na moje oči je u rvanju

pobeđivala muškarce koji su izgleali jače o tebe. Nemoj biti previše samouveren, Tore.“ „Raije bih se rvao s tvojim ljuima“, reče Tor. „Ali porvadu se s tvojom starom dadiljom.“ Poslali su po staricu, i ona je ošla: toliko krhka, toliko sea, toliko smežurana i zborana a se činilo a de je povetarac ouvati. I jeste bila div, da, ali je bila tek nešto viša o Tora. Na prastaroj glavi, kosa joj je bila retka i tanana. Tor se pitao koliko li je žena stara. Činilo mu se a nika nije sreo nikog starijeg o nje. Nije želeo a je povrei. Stali su jedno naspram drugog. Pobednik je ko prvi obori ono drugo na

zemlju. Tor je gurao staricu i vukao je, pokušavao a je pomeri, a je potplete, a je na silu obori, ali ona kao da je bila od kamena. Sve vreme ga je gledala bezbojnim starim očima i dutala je.

A ona je pružila ruku i blago je oirnula Tora po nozi. On oseti kako mu noga popušta tamo ge ga je takla, i on joj se oupre, ali ga ona obuhvati rukama i poče a ga potiskuje ka zemlji. Oupirao se iz sve snage, ali uzalu, i uskoro ga je prisilila da se spusti na jedno koleno… „Stoj!“ reče Utgarloki. „Vieli smo sasvim ovoljno, veliki Tore. Ne možeš a poraziš čak ni moju staru pomajku. Sumnjam a de se iko o mojih ljui saa rvati s tobom.“ 88

Tor poglea u Lokija, i obojica pogleaše u Tja lfija. Seli su pored velike vatre i uživali gostoprimstvo ivova – hrana je bila dobra, vino manje slano od medovine iz roga divova – ali sva trojica su pričala manje nego što bi inače na gozbi. Saruzi su se udutali i bilo im je nelagono, osedali su se poniženo zbog poraza.

Krenuli su iz utgarske tvrđave u zoru, i sam kralj Utgarloki izašao je a ih isprati.

„No?“, reče Utgarloki. „Kako vam se opalo ko mene?“ Sumorno pogleaše naviše, u njega. „Ne naročito“, reče Tor. „Ouvek se ponosim svojom snagom, ali trenutno se osedam kao niko i ništa.“ „Mislio sam a sam brz trkač“, reče Tjalfi. „A ja nika pre nisam izgubio nadmetanje u jelu“, reče Loki. Prošli su kroz kapiju i izašli iz Utgarlokijevog utvrđenja. „Znate“, reče iv, „nije istina a ste niko i ništa. Iskreno, a sam sinod znao ono što saa znam, nika vas ne bih pozvao u svoj om, i moradu obro paziti a vas nikai varke. više niko “ ne pusti unutra. Viite, prevario sam vas, sve vas; ono su bile obmane Putnici pogleaše u iva, koji im se osmehnu. „Sedate li se Skrimira?“ zapita. „iva? Naravno.“ „To sam bio ja. Izgleao sam tako veliki zahvaljujudi obmanama i varkama, i promenio sam lik. Vrpce na vredi s hranom bile su vezane neraskiivom gvozenom žicom i mogle su se razvezati samo magijom. Tore, kada si me, dok sam se pretvarao a spavam, uario čekidem, znao sam a bi mi i najlakši uarac tvoje ruke oneo smrt, pa sam čarolijama pouhvatio planinu i neviljivu je postavio između čekida i svoje glave. Pogleaj onamo.“ U daljini se nalazila planina u obliku sedla, a u nju su zaranjale doline: tri

četvrtaste oline, a poslenja najublja o svih. „Tu sam planinu upotrebio“, kaza Utgarloki. „oline su načinili tvoji uarci.“ Tor ne reče ništa, ali stanji usne, nozrve mu se raširiše, i riđa br ada mu se nakostreši. Loki reče: „Reci mi: ono sinod, u zamku. Jesu li i to bile varke?“ „Naravno a jesu. Jeste li ika vieli šumski požar kako se širi olinom i pali sve pre sobom? Misliš a možeš brzo a jeeš? Nika nedeš jesti brzo kao Logi, jer Logi je otelotvorenje vatre, i on je prožrao hranu, a i rvene jasle u kojima je bila, tako što ih je spalio. Nika nisam vieo a neko jee tako brzo kao ti.“

89

Lokijeve zelene oči blesnuše i o gneva i o ivljenja, jer koliko je mrzeo kaa ga izigraju, toliko je voleo dobru smicalicu.

Utgarloki se okrenu Tjalfiju. „Mali, koliko brzo razmišljaš?“ zapita. „Možeš li a misliš brže nego što trčiš?“ „Naravno“, reče Tjalfi. „Misao je brža o svega ostalog.“ „Zato sam ti i ao a se trkaš protiv Hugija, jer on je misao. Nebitno je koliko brzo trčiš – a niko među nama nika nije vieo tako brzog trkača kao što si ti, Tjalfi – jer čak ni ti ne možeš biti brži o misli.“ Tjalfi oduta. Hteo je nešto a kaže, a se pobuni ili a postavi još pitanja, kaa Tor reče, potmulo kao grom koji se obija o alekog planinskog vrha: „A ja? Šta sam ja to zapravo izveo sinod?“ Utgarloki se više nije smešio. „Čuo“, reče. „Izveo si nešto nemogude. Nisi toga bio svestan, ali no roga za pide bilo je najublji eo mora. Toliko si otpio da si spustio nivo okeana, stvorio si plimu i oseku. Zbog tebe, Tore, nivo voe de se zauvek izati i spuštati. Laknulo mi je ka nisi uzeo i četvrti gutljaj: moža bi iskapio ceo okean. nd, Mačka zmija, koju siguja probao poigneš nije bila mačka, nego je Jormunga migarska koja a opasuje sreište sveta. Nemogude idi zmiju Migara, a tebi je to svejeno pošlo za rukom, pa si čak olabavio i jean njen namotaj kaa si joj oigao šapu s tla. Sedaš se one buke? To si čuo zemlju kako se pomera.“ „A starica?“, upita Tor. „Tvoja nekaašnja ailja? Šta je ona bila?“ Glas mu je bio veoma blag, ali on je ržao “čekid za ržalju, i obro mu je ležao u ruci. „To je bila Eli, starost. Niko ne može a pobei starost, jer ona na kraju onese svakoga među nama, isisava nam snagu sve ok nam zauvek ne sklopi oči. Sve izuzev tebe, Tore. Ti si se porvao sa starošdu, i, na naše zaprepašdenje, ostao si na nogama; čak i kaa ti je ouzela snagu, pao si samo na jeno koleno. Nika nismo vieli ništa poput onoga sinod, T ore. Nikad. A saa kaa smo vieli vašu mod, uviđamo koliko je glupo bilo što smo vas pustili a stignete o Utgara. Ubuude du braniti svoju tvrđavu, a nameravam a je branim tako što du ati sve o sebe a niko među vama nika ne nađe Utgar, da ga nika više ne vii; a se u anima koji slee niko o vas više ne vrati ovamo.“ Tor iže čekid visoko izna glave, ali pre nego što je stigao a uari, Utgarloki beše nestao. „Vii“, reče Tjalfi.

90

Tvrđava je iščezla. Tamo ge je ranije stajalo Utgarlokijevo utvrđenje, o njega više nije bilo ni traga. Trojica putnika stajala su na pustoj zaravni bez ikakvog znaka života. „Hajemo kudi“, reče Loki. A ona reče: „Ovo je bilo zgono. Sjajno je upotrebio varke i obmane. Mislim a smo anas svi nešto naučili.“ „Pričadu sestri kako sam se trkao s mislima“, reče Tjalfi. „Redi du Roskvi a sam valjano trčao.“ Ipak, Tor ne reče ništa. Mislio je o prethonoj nodi i o tome kako se rvao sa starošdu, kako je pio more. Mislio je o zmiji Migara.

91

JABUKE BESMRTNOSTI

I

P

onovo su trojica pošla u istraživanje planinskih pustara na ivici Jotunhejma,

doma divova. Ovog puta ta trojica su bila Tor, Loki i Henir. (Henir je star bog. On je ljudima dao dar razuma.) U tim planinama hrana se teško nalazila, i trojica bogova bila su glana i postajala su sve gladnija. Čuli su nekakav zvuk – mukanje goveda u daljini – i oni se zgleaše i iskeziše

se kao izglaneli ljui koji de te večeri nešto pojesti. Sišli su u bujnu zelenu olinu, gde su livae i potoci bili oivičeni stasitim hrastovima i visokim borovima; tu su videli krdo ogromne stoke, ugojene od nizijske trave. Iskopali su jamu i naslagali u nju drva za vatru, pa su zaklali jednog vola, zakopali ga u zažareno ugljevlje, i čekali su a se hrana zgotovi.

Raskopali su jamu, ali meso je još bilo sirovo i krvavo. Ponovo su založili. Ponovo su čekali. Ponovo se meso nije ni zagrejalo. , zapita Tor. „Jeste čuliHenir. vi nešto?“ „Šta?“ lireče „Ja ništa ne čujem.“ „Ja jesam“, kaza Loki. Oslušnuše; taj zvuk se nije ao ni sa čime pomešati. Tamo nege, neko im se smejao i izuzetno se zabavljao.

Tri boga se osvrnuše, ali izuzev njih i stoke nikog rugog nije bilo u olini. A onda Loki pogleda uvis.

Na najvišoj grani najvišeg rveta stajao je orao. Bio je to najvedi orao kog su ikad videli, pravi orlovski div, i smejao im se.

„Znaš li zašto večera nede a nam se ispeče na vatri?“, zapita Tor. „Moža i znam“, reče Orao. „Ijao, što izgleate glano. Što ne pojeete meso sirovo? Orlovi ga tako jeu. Kiamo ga kljunovima. Ali vi beše nemate kljunove?“ „Glani smo“, reče Henir. „Možeš li nam pomodi a skuvamo večeru?“ „Ako mene pitaš“, reče orao, „sigurno vam je neko uvračao vatru, pa sa izvlači iz nje toplotu i snagu. Ako mi obedate malo tog mesa, vratidu vašoj vatri mod.“ „Obedavamo“, kaza Loki. „Uzmi svoju porciju čim se ispeče meso za sve nas.“ Orao je jenom obleteo oko livae, uarajudi krilima i stvarajudi tako snažne nalete vetra da se ugljevlje u jami razbukta i razgori; bogovi su morali da se rže jedan za drugog kako ih vetar ne bi oborio s nogu, a onda se orao vrati na svoje mesto, visoko na drvetu. 93

Ovog puta su poletno zakopali meso u jamu za vatru i čekali su. Bilo je leto, a taa u severnim zemljama sunce jeva i zalazi i an traje večno; ved je bila kasna nod, iako se činilo kao a je još an, kaa su raskopali jamu, iz koje ih pozravi bogovski miris pečene goveine, meke i spremne za njihove noževe i njihove zube.

Kaa su raskopali jamu, orao se obruši naniže, pa ščepa kanžama va volovska buta i jeno rame i poče a ih kia kljunom grabljivice. Kaa vie a de mu ovaj prožrati obar eo večere, Loki se razbesne i uari orla kopljem ne bi li ispustio otetu hranu.

Orao snažno zaleprša krilima i stvori tako jak vetar a gotovo obori b ogove s nogu, i ispusti meso. Loki nije imao vremena a se rauje pobei, pošto otkri a se koplje žarilo ptičurini u slabinu, i kaa je orao uzleteo, poneo ga je sa sobom. Loki je hteo a pusti koplje, ali šake su mu bile zalepljene za ršku. Nije mogao da se odvoji od nje.

Ptica je letela nisko tako a su se Lokiju noge vukle po stenju i šljunku, po planinskom obronku i krošnjama. Nekakva čarolija tu je bila na elu, i beše to čarolija isuviše silna a bi „Prestani! je Loki potčinio svojoj mi volji. „Molim te!“ Istrgnudeš ruke iz ležišta. Čizme su mi ved , viknu. nastraale. Ubideš me!“ Orao se vinu s planinskog obronka i blago zaokrenu u vazuhu; između njih i tla nalazio se samo prohlaan vazuh. „Moža te i ubijem“, reče. „obideš šta go hodeš, samo me spusti“, ahnu Loki. „Sve što hodeš. Molim te.“ „Hodu Iun“, reče orao. „I hodu njene jabuke. Jabuke besmrtnosti.“ Loki je visio u vazduhu. Put do dole bio je dug. Idun je bila udata za Bragija, boga poezije, i bila je mila, blagorodna i dobra. Sa sobom je nosila sanduk od jasenovine i u njemu zlatne jabuke. Kada bi bogovi

osetili nagoveštaj starosti, mraz u kosi ili bol u zglobovima, obratili bi se Iun. Ona bi otvorila sanduk i dala bogu ili boginji da pojede jednu jabuku. Dok bi je oni pojeli, vratile bi im se mladost i snaga. Bez Iduninih jabuka, bogovi jedva da bi i bili bogovi…

„Ništa ne govoriš. Mislim a du te“, reče orao, „još malo vudi po stenju i planinskim vrhovima. Moža te ovog puta provučem i kroz koju uboku reku.“ „Nabavidu ti jabuke“, reče Loki. „Kunem se. Samo me spusti.“ Orao ne reče ništa, ali uz trzaj krila poče a se spušta ka ogromnoj, zaimljenoj livai. Sunu naniže, prema Toru i Heniru, koji su otvorenih usta stajali i gledali u njih. Dok je orao nadletao jamu za vatru, Loki shvati da pada, i dalje 94

stiskajudi koplje, i stropošta se na travu. Uz krik, orao zalepeta krilima i uziže se izna njih; za nekoliko časaka je bio sidušna tačka na nebu. „Pitam se čemu sve ovo“, reče Tor. „Ko de znati“, kaza Loki. „Ostavili smo ti hrane“, reče Henir. Lokija je bila prošla sva volja za jelom, što su rugovi pripisali letenju. Ništa rugo zanimljivo ili neobično nije se esilo ok su se vradali kudi.

II Sutraan se Iun šetala po Asgaru, pozravljala bogove i zagleala ih u lice a vii počinje li neko a stari. Prošla je pore Lokija. Loki inače nije na nju obradao pažnju, ali tog jutra joj se osmehnuo i javio joj se. „Iun! Što mi je rago što te viim! Osedam a me spopaaju goine“, reče joj. „Treba mi a okusim jenu jabuku.“ „Ne izgleaš kao a stariš“, reče ona. „obro to krijem“, reče Loki. „Jao! Što me bole lea. Starost je užasna, Iun.“ Idun otvori jasenov sanduk i dade Lokiju jednu zlatnu jabuku.

Pojeo ju je poletno, prožrao je celu, sa sve semenjem. Ona iskrivi lice. „O, pobogu“, reče. „Mislio sam a su tvoje jabuke nekako lepše.“ „Kako ti pričaš čune stvari“, reče Iun. Nika ranije niko nijenu njenu jabuku nije ovako očekao. Obično su bogovi govorili samo koliko je ukus savršen i kako je lepo opet se osedati mlao. „Loki, to su božanske jabuke. Jabuke besmrtnosti.“ Loki nije izgleao ubeđeno. „Može biti“, reče. „Ali ja sam u šumi vieo jabuke po svemu lepše o tvojih. Bolje su izgleale, bolje mirisale, a i ukus im je bio bolji o ovih. Mislim a su i to jabuke besmrtnosti. Moža neke bolje vrste besmrtnosti nego ove tvoje.“ Gledao je kako se na Iduninom licu hitro smenjuju izrazi: neverice, zbunjenosti, brige.

„Nema rugih ovakvih jabuka“, reče ona. Loki slegnu ramenima. „Ja ti samo kažem šta sam vieo“ , kaza. Iun pođe uporeo s njim. „Ge su te jabuke?“, upita. „Onamo. Nisam siguran mogu li a ti objasnim kako a stigneš o njih, ali te mogu povesti kroz šumu. Nije aleko.“ Ona klimnu glavom.

95

„Ali ka ođemo o jabukovog rveta“, reče Loki, „kako deš a uporeiš te jabuke sa onima u jasenovom sanduku koji si ostavila u Asgardu? Mislim, ja onda

mogu a kažem: 'Ove jabuke su bolje o tvojih', a ti deš redi: 'Koješta, Loki, u poređenju s mojim jabukama ovo su smežurane ivljake', i kako demo ona znati?“ „Ne pričaj gluposti“, reče Iun. „Ponedu jabuke. Uporeidemo ih.“ „A“, reče Loki. „Kako si pametno to smislila. Ona obro. Hajemo.“ Poveo ju je u šumu; Iun je čvrsto ržala jasenov sanuk pun jabuka besmrtnosti.

Posle pola sata hoa, Iun reče: „Loki, sa ved mislim a nema nikakvi h drugih jabuka, a ni jabukovog drveta.“ „To nije lepo; sa si me povreila“, reče Loki. „Eno jabukovog rveta tamo, na vrhu onog brega.“ Popeli su se o vrha bra. „Ove nema jabukovog rveta“, reče Iun. „Samo onaj visoki bor na kom stoji orao. “ „Je l' to orao?“ reče Loki. „Baš je velik.“ Kao a ihjajenikakav čuo, orao raširi krila i slete s vrha bora.u orlovskom obličju; ošao „Nisam orao“, reče orao, „ved iv Tjaci sam a oveem lepoticu Iun. Bideš ružbenica mojoj kderi Skai. A moža deš me i zavoleti. Ali kako god bilo, bogovima Asgarda isteklo je vreme, s njihovom

besmrtnošdu je gotovo. Tako kažem ja! Tako kaže Tjaci!“ On ščepa Iun jenom kanžom, rugom uhvati jasenov sanuk pun jabuka, pa se uziže na nebo na Asgarom i nestae. „Aha, znači eto ko je to bio“, reče Loki za sebe. „Znao sam a nije običan orao.“ I on se vrati kudi s nekakvom nejasnom naom a niko nede primetiti nestanak Iun i njenih jabuka, ili ako primete, a de ugo vremena prodi ok ne povezu ovaj nestanak sa činjenicom a je Loki oveo Iun u šumu.

III „Ti si je poslednji video“, reče Tor, trljajudi esnu pesnicu. „Ne, nisam“, reče Loki. „Otku ti to?“ „I nisi ostario kao mi ostali“, reče Tor. „Star sam, ali imam srede“, reče Loki. „Lepo mi stoji.“

96

Tor nešto progunđa, nimalo ubeđen. Riđa braa saa mu je bila snež nobela s nekoliko bleonaranžastih vlasi, kao kada se nekad ponosita vatra pretvori u beli pepeo.

„Uari ga opet“, reče Freja. Kosa joj je bila uga i sea, a bore na licu uboke i o brige. Još je bila lepa, ali bila je to staračka lepota, ne lepota zlatokose device. „Zna on ge je Iun. I zna ge su jabuke.“ Ogrlica Brisinga još joj je visila oko vrata, ali je bila mrka, potamnela i bez sjaja.

Oin, otac svih bogova, stiskao je štap čvornovatim, artritičnim p rstima, izvitoperenim i izbrazdanim plavim venama. Njegov glas, uvek gromak i zapovenički, saa je bio napukao i prašnjav. „Nemoj ga tudi, Tore“, reče staračkim glasom. „Viiš? Znao sam a deš bar ti biti razuman, sveoče“, kaza Loki. „Nemam ja nikakve veze sa ovim! Zašto bi Iun pošla ma ku sa mnom? Nije me ni volela!“ „Nemoj ga tudi“, ponovi Odin i zagleda se u Lokija jednim zdravim okom, saa mlečnosivim. „Hodu a bue čitav i nepovređen ka ga bacimo na muke. Eno ved lože vatre, oštre sečiva i skupljaju kamenje. Moža smo stari, ali možemo a mučimo i ubijamomlaost.“ isto kao i u najboljim goinama, ka smo imali Iunine jabuke a nam oržavaju Lokiju do nozdrva dopre miris razgorelog ugljevlja.

„Ako…“ reče on. „Ako uspem a otkrijem šta se esilo Iun, i ako nekako vratim i nju i njene jabuke u Asgard, je l’bismo mogli da zaboravimo sve ovo s mučenjem i smrdu?“ „Jeino tako imaš izglea a preživiš“, reče Oin glasom tako starim i promuklim da Loki nije znao je li posrei glas starca ili starice. „ovei Iun naza u Asgard. I donesi jabuke besmrtnosti.“ Loki klimnu glavom. „Skinite mi lance“, reče im. „Uraidu to. ouše, trebade mi Frejin perjani ogrtač.“ „Moj ogrtač?“ zapita Freja. „Avaj, tako je.“ Freja je ukočeno otišla i onela ogrtač prekriven sokolovim perjem. Lokiju su skinuli lance, i on posegnu za ogrtačem. „Nemoj misliti a možeš tek tako a oletiš i nika se više ne vratiš“, reče Tor i značajno se poglai po beloj brai. „Saa sam moža star“, reče, „ali ako se ne vratiš, ma koliko ja revan bio, nadi du te, ge go se ti sakrio, i moj čekid de ti doneti smrt. Jer i dalje sam Tor! I dalje sam jak!“ „I dalje si krajnje nesnosan“, reče Loki. „Prištei reči, a snagu upotrebi a napraviš gomilu strugotine s druge strane zidina Asgarda. Ogromnu gomilu 97

strugotine. Moradeš a posečeš mnogo rveda i iscepkaš ga u piljevinu. Trebade mi ugačka, visoka hrpa už zia, akle najbolje ti je a omah počneš.“ Ona se Loki čvrsto uvi u sokolski ogrtač i, u sokolovom obličju, zalepeta krilima i iže se, hitriji čak i o kakvog orla, te nestae, letedi na istok ka preelima ledenih divova.

IV U sokolovom obličju, Loki je leteo bez prestanka sve ok, aleko u zemlji leenih ivova, nije stigao o tvrđave iva Tjacija, i tu se smestio na visoki krov i posmatrao sve što se ovija ole. Gleao je Tjacija, u ivovskom obličju, kako gegajudi se izlazi iz utvre i po šljunku prilazi čamcu na vesla vedem i o najvedeg kita. Tjaci ovuče čamac niz žal u hladnu vodu severnog okeana i ogromnim zamasima odvesla na more. Uskoro je nestao s vidika. Posle toga je Loki kao soko leteo po utvrdi i u prolazu virio kroz svaki prozor.

U najzabačenijoj sobi, kroz prozorske rešetke on vie Iun kako sei i jeca; on se smesti na prečku. „Prekini a places!“ reče. „Ja sam, Loki, ošao sam a te spasem!“ Iun ga prostreli očima oivičenim crvenilom. „Ti si me i uvalio u nevolju“ , reče. „obro, moža. Ali to je bilo avno. To je bio onaj Loki o juče. anašnji Loki je ošao a te spase i a te voi kudi.“ „Kako?“ upita ona. „Imaš li jabuke ko sebe?“ „Ja sam boginja Asa“, reče ona. „Tamo ge sam ja, tu su i jabuke.“ Ona mu pokaza sanduk.

„Ona demo lako“, reče Loki. „Zažmuri.“ Ona zažmuri, a on je pretvori u lešnik u ljusci, još ušuškan u li snati ovoj. Loki sklopi kanže oko lešnika, poskoči između sipki na prozoru, i krenu na putovanje kudi. Tjaciju je bio loš an za ribarenje. Riba nije grizla. On zaključi a de najbolje iskoristiti vreme ako se vrati u utvrđenje i malo se uvara Iun. Zairkivade je pričama kako su, saa ka nema nje i njenih jabuka, bogovi postali krhki i uveli – kako im cure balice, kako se tresu, kako su se pretvorili u rhturave ljušture,

98

usporenih misli i obogaljenih umova i tela.Oveslao je kudi, u utvrđenje, i otrčao do Idunine sobe. Bila je prazna. Tjaci na zemlji ugleda sokolovo pero; istog trena je znao gde je Idun i ko ju je odveo.

On se vinu u nebo u obličju orla, vedeg i silnijeg nego ika ranije, te zamaha krilima i polete, sve brže i brže, prema Asgaru. Ispo njega svet se kretao. Oko njega je uvao vetar. Još je ubrzao; toliko je hitar bio da je sam vazduh tutnjao od njegovog prolaska.

Tjaci je leteo alje. Ostavio je za sobom zemlju ivova i zašao u božanske predele. Kada je ispred sebe opazio sokola, Tjaci gnevno zakriča i ubrza. Bogovi Asgara čuli su krik i grmljavinu krila i otišli su na najviši eo ziina a vie šta se ešava. Ugleaše malenog sokola kako leti prema njima, sa žinovskim orlom za petama. Soko je bio tako blizu… „Sa?“, upita Tor. „Sa“, reče Freja. taman koliko da ih potpali strugotinu. Trebao joj je, je uz časak abuknula. se zapali soko Tor nadleti i pobegne u zamak a onda fijuk, Poput kakve erupcije, vatra je šikljala uvis, izna ziova samog Asgara; bila je zastrašujuda i nezamislivo vrela.

Tjaci u orlovskom obličju nije mogao a se zaustavi, nije mogao a uspori let niti a promeni pravac. Uleteo je u plamenove. ivova pera se zapališe, vrhovi krila mu sagoreše, i orao bez perja stropošta se na zemlju uz takav tresak i prasak da se božanska tvrđava zatresla. Opečen, ošamuden, preneražen, delavi orao nije se mogao meriti sa ostarelim bogovima. Pre nego što je stigao ponovo a poprimi obličje iva, ved je bio ranjen, i ok se pretvarao iz ptice u iva, uz uarac Torovog čekida Tjaci se rastae o života.

V Iun je bilo rago što je opet pore muža. Bogovi su pojeli jabuke besmrtnosti i povratili su mladost. Loki se nadao da je s celom pričom saa gotovo. Nije bilo. Tjacijeva derka Skai navukla je oklop, uzela je oružje i ošla u Asgard da osveti oca.

99

„Otac mi je bio sve“, reče ona. „Vi ste ga ubili. Njegova smrt ispunjava moj život suzama i jaom. Nemam raosti u životu. ošla sam rai osvete ili naknae.“ Asi i Skai pogađali su se i cenkali oko naknae. U to oba, svaki život imao j e cenu, a Tjacijev se cenio visoko. Kaa su pregovori završeni, bogovi i Skai su se ogovorili a de joj očevu smrt naoknaiti na tri načina. Kao prvo, a de obiti muža, a zauzme mesto mrtvog oca. (Svim bogovima i boginjama bilo je očigleno a se Skai zagleala u Balera, najlepšeg o svih bogova. Stalno mu je namigivala i piljila je u njega sve dok Balder ne bi skrenuo

pogle, rumen i postiđen.) Kao rugo, bogovi de je joj ati razloga a se opet smeje, pošto se nije ni smešila ni smejala otkako joj je otac ubijen. I poslenje, bogovi de se postarati a njen otac nika ne pane u zaborav. Bogovi su joj ozvolili a izabere muža iz njihovih reova, ali po jenim uslovom: rekli su joj a ne može izabrati muža tako što de ga gleati u lice. Svi muški bogovi stade iza zavese tako a im se vie samo stopala. Skai de morati a izabere muža po stopalima. Jedan po jedan bogovi su prolazili iza zavese, a Skadi im je piljila u noge.

„Ružna stopala“, rekla bi kaa bi par prošao pore nje. Ona je zastala i ouševljeno uzviknula: „Ovo su stopala mog buudeg muža! Kakva divna stopala! Sigurno su Balderova – ništa ko Balera ne može biti ružno.“ No, premda je Balder zaista bio lep, stopala koja je Skadi izabrala – kako je otkrila kada je zavesa dignuta – pripadala su Njordu, bogu dvokolica, ocu Freja i Freje. Udala se za njega na licu mesta. Na svadbenoj gozbi koja je usledila lice joj je

bilo tužnije o svega što su Asi ika vieli. Tor pogurnu Lokija. „Haje“, reče. „Nasmej je. Ionako si ti kriv za sve.“ Loki uzahnu. „Stvarno?“ Tor klimnu glavom i značajno kucnu ršku čekida. Loki zavrte glavom. Ona izađe napolje, u tor za životinje, i vrati se na svabenu gozbu voedi za sobom krupnog, izuzetno razraženog jarca. Loki je još više ražio životinju tako što joj je jako pritegnuo konopac oko brade. Onda Loki veza drugi deo konopca oko svog polnog organa.

Rukom cimnu konopac. Na ovo bolno čupanje brae, jarac zareča, pa se trže unaza. Konopac snažno povuče Lokija za polni organ. Loki vrisnu, pa opet ograbi konopac i poteže. Bogovi se zasmejaše. Bogove nije bilo naročito teško nasmej ati, ali oavno nisu bili vieli nešto ovako obro. Klaili su se šta de prvo biti istrgnuto, jarčeva 100

braa ili Lokijev polni organ. Rugali su se Lokiju što zapomaže. „Kao lisica kad arlauče nodu!“ uzviknu Balder, prigušeno se smejudi. „Loki zvuči kao uplakana beba!“, kikotao se Balderov brat Hod, koji je bio slep, ali se svejedno smejao kad god bi Loki vrisnuo. Skadi se nije smejala, premda joj se naznaka osmeha lagano javljala u

uglovima usana. Ka go bi jarac zarečao ili Loki zakukao kao ete u bolovima, osmehnula bi se malo više. Loki povuče. Povuče i jarac. Loki vrisnu i cimnu konopac. Jarac ciknu i povuče još jače. Konopac se prekide.

Loki polete kroz vazuh, grčevito se ržedi za prepone, i slete pravac Skai u krilo, sav kukavan i jadan. Skadi se zasmeja kao planinska lavina. Smejala se glasno kao lednik kada se

čepa navoje. Smejala se tako ugo i tako žestoko a su joj se suze zacaklile u očima, i ok se smejala, po prvi put je posegnula i stisnula novog muža, Njora, za ruku.

Loki joj siđe iz krila i otetura obema rukama koji se stiskajudi između nogu; ogorčeno je streljao pogleom svese, bogove i boginje, su se samo smejali još glasnije.

„akle, gotovi smo“, reče sveotac Oin Skai, ivovskoj kderi, kaa se završila svabena gozba. „Ili skoro gotovi.“ On ae znak Skai a izađe za njim u nod, i zajeno se išetaše iz vorane; novopečeni muž bio je pokraj nje. Pore pogrebne lomače, koju su bogovi napravili za ostatke diva, stajale su dve ogromne kugle pune svetlosti.

„Ove kugle“, reče Oin Skai, „bile su oči tvoga oca.“ Sveotac uze oba oka i baci ih uvis, na nodno nebo, ge su otaa plamtele i svetlucale zajedno, jedna pokraj druge.

Pogleajte nodu u nebo, o zimskoj kratkonevici. Viedete ih: zveze bliznakinje; blistaju jena pore ruge. Te ve zveze su Tjacijeve oči. Sijaju i dalje.

101

PRIČA O GERD I FREJU

I rej, Frejin brat, bio je najsilniji među Vanima. Bio je naočit i plemenit, ratnik i

ljubavnik, ali nešto mu je neostajalo u životu, a on nije znao šta. Smrtnici Migara veoma su poštovali Freja. On im je onosio goišnja oba, govorili su. Zahvaljujudi Freju njive su bile plone i iz mrtvog tla se rađao život . Ljui su obožavali Freja i voleli su ga, ali to nije ispunjavalo prazninu u njemu. Frej je pobrojao svoj imetak. Imao je mač toliko modan i izuzetan a se borio

F

sam od sebe. Ali to Freju nije bilo dosta.

Imao je Gulinburstija, vepra zlatnih čekinja, kog je načinio patuljak Brokzajedno s bratom Ejtrijem. Gulinbursti je vukao Frejove dvokolice. Mogao je

a trči vazuhom i po voi, brže o svakog konja, i po najmračnijoj nodi, jer zlatne čekinje su tako snažno sijale. Ipak, ni Gulinbursti nije bio ovoljan F reju. Imao je Skidbladnir, brod koji su mu napravila trojica patuljaka poznati kao Ivaldijevi sinovi. Nije to bio najvedi bro na svetu, jer to je bio Naglfar, Brod smrti, sačinjen o nepotkresanih noktiju mrtvaca), ali bilo je u njemu mesta da se ukrcaju svi Asi. Kada bi Skidbladnir razvio jedra, vetrovi su uvek bivali povoljni, i

bro bi te oneo ku go poželiš. Iako je to bio rugi po veličini bro koji je ika postojao na svetu, i u njega su mogli stati svi Asi, Frej je mogao a složi Skidbladnir kao maramu i a ga stavi u vredu. Bio je to najbolji o svih broova. Ipak, ni Skidbladnir nije bio dosta Freju.

Poseovao je najlepšu kudu u Asgaru. Bio je to Alfhejm, om svetlih vilenjaka, ge su ga uvek očekivali obroošlicom i priznavali ga za vrhovnog gospodara. Nije postojalo nijedno mesto ni nalik na Alfhejm, a ipak, ni to mu nije bilo dosta. Frejov sluga Skirnir bio je svetli vilenjak. Bio je to najbolji sluga, mudar savetnik lepog lika. Frej naredi Skirniru da upregne Gulinburstija, i oni se zajedno zaputiše u Asgard.

Kaa su stigli u Asgar, krenuše ka Valhali, velikoj vorani ubijenih. U Oinovoj Valhali žive Ejneherjari, „oni koji se bore sami“ – svi ljudi plemenito poginuli u bitkama još o osvita vremena. uše im s bojišta sprovoe Valkire, ratnice kojima je Oin stavio u zaatak a ovoe uše plemenitih mrtvaca, ubijenih u boju, kako bi primili poslenju, najvedu nagrau. „Sigurno ih je mnogo“, reče Skirnir, koji nije ranije olazio ovamo. 103

„Jeste“, reče mu Frej. „Ali de ih odi još više. I još više o toga de biti potrebno kad se budemo borili protiv vuka.“ ok su se približavali poljima oko Valhale, začuše buku bitke; čuli su zveket metala o metal, udarac metala o meso.

Ugleali su silne ratnike svih životnih oba, oasvu potekle, u bici jednake po snazi i oevene u ratnu opremu, a svako se borio što je bolje mogao. Uskoro je polovina ležala mrtva na travi. „osta“, zavika jean glas. „Bitka je gotova za anas!“ Na ovo, oni koji su još bili na nogama pomogoše mrtvacima a ustanu s tla dvorišta. Na Frejove i Skirnirove oči rane im zaceliše, i oni uzjahaše konje. Svi vojnici koji su se tog ana borili, bilo a su obili ili izgubili, ojahaše kudi, u Valhalu, dvoranu plemenitih mrtvaca.

Valhala je bila ogromna. Imala je petsto četreset vrata , a kroz svaka je uporeo moglo prodi osamsto ratnika. Unutra je moglo šesti više ljui nego što um može a pojmi. U vorani ratnici zaklicaše, i otpoče gozba. Jeli su veprovinu, kutlačom sipanu iz ogromnog kazana. Ovo je bilo meso vepra Sehrimnira: svake nodi gostili su se veprovim mesom, a svakog jutra čuovišna zver opet bi bila živa, spremna a je

zakolju kasnije tog ana; avala je život i meso a nahrani plemenite mrtvace. Ma koliko ih bilo, mesa bi uvek bilo dosta.

Za pide su im iznosili meovinu. „Toliko meovine, za ovako mnogo ratnika?“ reče Skirnir. „Otkua olazi?“ „Potiče o koze po imenu Hejrun“, reče mu Frej. „Ona stoji na vrhu Valhale i brsti lišde s rveta po imenu Lera, jer tako nazivamo granu Igrasila, rveta sveta. Iz vimena joj teče najbolja medovina. Uvek je ima dovoljno za sve ratnike.“ Prišli su visokom stolu, ge je seeo Oin. Pre sobom je imao zelu mesa, ali ga ne beše ni okusio. Povremeno bi nabo koma mesa na nož i bacio ga na zemlju, gde bi ga pojeo jedan od njegovih vukova – Geri ili Freki. Odinu je na svakom ramenu sedeo po jedan gavran; i gavranovima je davao

parčide mesa ok su mu oni šaputali šta se sve ešava u alekom svetu. „On ne jee“, šapnu Skirnir. „Ne mora“, reče Frej. „Pije. Treba mu samo vino, ništa rugo. ođi. Gotovi smo ovde.“ „Zašto smo olazili?“, zapita Skirnir dok su izlazili kroz jedna od petsto četreset vrata Valhale. „Jer sam hteo a se uverim da je Odin ovde, u Valhali, s ratnicima, a ne u sopstvenom omu, na Hliskjalfu, osmatračnici.“ 104

Oni uđoše u Oinov om. „Sačekaj ove“, reče Frej. Frej je sam ušao u Oinov om i popeo se na Hli skjalf, presto odakle je Odin mogao vieti sve što se ešava širom evet svetova. Frej se zagleda po svatovima. Gledao je na jug, na istok i na zapad, i nije

vieo to što je tražio. A onda je pogledao na sever i vieo je ono što mu je neostajalo u životu.

Skirnir je čekao pore vrata kaa mu je gospoar izašao iz vora. Frej je na licu imao izraz kakav Skirnir ranije ne beše vieo, i on se uplaši. Otišli su oatle dutke.

II Frej je poterao vokolice sa upregnutim Gulinburstijem natrag o očevog vora. Kada su stigli, Frej nije razgovarao ni sa kim – ni sa ocem Njordom, gospodarom svih moreplovaca, a ni s pomajkom Skai, planinskom gospom. Mrk kao ponod, otišao je u svoju sobu i tamo je i ostao. Tredeg ana Njor posla po Skirnira. „Frej je ove ved tri ana i tri nodi“, reče Njor. „Nije jeo, a nije ništa ni popio.“ „Tako je“, reče Skirnir. „Čime smo ga toliko naljutili?“ zapita Njor. „Moj sin, koji je uvek bio tako blag i pun blagonaklonih, murih reči, saa samo duti, samo nas razjareno glea. Čime smo ga toliko rasrili?“ „Ne znam“, reče Skirnir. „Ona“, kaza Njor, „moraš otidi k njemu i pitati ga šta se ešava. Pitaj ga zašto je toliko ljut a nede ni s kim a priča.“ „Raije ne bih“, reče Skirnir. „Ali ne mogu te obiti, gospoaru. U tako je čunom, mračnom raspoloženju; strah me je šta de uraiti ako ga pitam.“ „Pitaj ga“, reče Njor. „I pomozi mu koliko možeš. Gospoar ti je.“ Skirnir, rodom od svetlih vilenjaka, ode tamo gde je Frej stajao i gledao u

more. Frejovo lice bilo je tmurno i teskobno, i Skirnir je oklevao a mu se približi. „Freju?“ reče Skirnir. Frej ne reče ništa. „Freju? Šta se esilo? Ljut si. Ili si neraspoložen. Nešto se esilo. Moraš a mi kažeš šta je s tobom.“

105

„Kažnjen sam“, reče Frej, a glas mu zazvuča šuplje i aleko. „Otišao sam na sveto seište sveoca i pogleao svu po svetu. Zbog svoje oholosti, zato što sam mislio a imam prava na tu osmatračnicu, zauvek mi je ouzeta sreda. Platio sam za svoj zločin i još pladam.“ „Gospoaru moj“, reče Skirnir, „šta si vieo?“ Frej je dutao, i Skirnir pomisli a je opet utonuo u turobnu tišinu. Ipak, posle nekog vremena, ovaj reče: „Pogleao sam na sever. Tamo sam vieo jenu kudu, sjajno zdanje. I video sam ženu kako prilazi kudi. Nika nisam vieo ženu poput nje. Nikoga ni nalik na nju. Nikoga ko se tako krede. ok je posezala a otključa kudna vrata, svetlost joj je okrznula ruke, kao a je obasjala vazuh i osvetlila more, i zato što je ona u njemu, ceo svet je blistaviji i lepši. A ona sam skrenuo pogle i više je nisam vieo, i moj svet je postao mračan, beznaan i pust.“ „Ko je ona?“ upita Skirnir. „ivkinja. Otac joj je Gimir, iv zemlje, majka joj je planinska ivkinja Aurboda.“ „A ima li taj lepi stvor ime?“ „Zove Ger.“ Frej se siopet Skirnirse reče. „Zabrinuo oca.uduta. Svi smo se zabrinuli. Mogu li nešto a uraim?“ „Ako bi hteo a oeš i zatražiš njenu ruku, ao bih sve. Ne mogu a živim bez nje. ovei mi je a mi bue žena, ma šta rekao njen otac. Platidu ti vrlo obro.“ „Mnogo tražiš, gospoaru moj“, reče Skirnir. „adu sve“, reče Frej vatreno, i strese se. Skirnir klimnu glavom. „Učinidu to, gospoaru.“ On zastae. „Freju, mogu li a pogleam tvoj mač?“ Frej izvuče mač i pokaza ga Skirni ru, koji ga je razgleao. „Jeinstven je. Bori se sam o sebe, ne mora ruka a ga rži. Uvek de te štititi. Nijean rugi mač, ma kako modan bio, ne može mu se probiti kroz gar. Kažu a bi ovaj mač navlaao čak i plameno sečivo Surta, emona vatre.“ Skirnir slegnu ramenima. „Valjan je. Ako želiš a ti oveem Ger, ovaj mač de mi biti isplata.“ Frej klimnu glavom. ao je Skirniru mač i konja. Skirnir je putovao na sever sve ok ne stiže o Gimirove kude. Ušao je kao gost i objasnio ko je i ko ga šalje. Ispričao je lepotici Ger o svom gospoaru Freju. „Najveličanstveniji je o svih bogova“, rekao joj je. „Gospoar je kiše i vremenskih prilika i sunčevog sjaja, i da je stanovništvu Migara obru žetvu i ane i nodi u miru. Zaužen je za napreak i obilje među ljuima. Svi ljui ga vole i obožavaju.“

106

Ispričao je Ger koliko je Frej lep, koliko je modan. Rekao joj koliko je muar. I naposletku joj je rekao koliku ljubav Frej oseda prema njoj, kako ga je njen lik u srce pogoio, i saa više ne jee i ne spava, ne pije i ne progovara, a i nede, sve dok ona ne pristane da mu bude nevesta.

Ger se osmehnu i oči joj zablistaše o zaovoljstva. „Reci mu a hodu“ , kaza. „Susrešdu se s njim na ostrvu Bariju a se venčamo, za evet ana o saa. Idi, reci mu.“ Skirnir se vratio u Njordov dvor. Pre nego što je stigao i a sjaše, Frej je ved bio tu, još bleđi i iznureniji nego

kaa ga je Skirnir ostavio. „Kave su novosti?“, zapita. „a li a se raujem ili a očajavam?“ „Uzede te za muža za evet ana o saa, na ostrvu p o imenu Bari“, reče Skirnir.

Frej poglea u slugu bez imalo raosti. „Nodi bez nje u mom životu traju večito“, reče. „Jena nod je veoma uga. ve su još uže. Kako a izržim tri nodi? Četiri ana mi se čine kao ceo mesec, a ti očekuješ a sačekam evet?“ IDevet Skirnirdana poglea u gospoara sažaljenjem u očima. kasnije, na ostrvusapo imenu Bari, Frej i Gerd su se sreli prvi put, i venčali su se na njivi ustalasanog ječma. Ger je bila onoliko lepa koliko je i sanjao, dodir joj je bio onako blag, poljubac onako sladak kako se i nadao.

Venčanje im je bilo blagosloveno, a neki kažu a je njihov sin Fjolnir kasnije postao prvi kralj Šveske. (Kasno jene nodi de se uaviti u kaci meovine ok po mraku bue tražio ge a piša.) Skirnir uze zaobijeno sečivo, Frejov mač koji se borio sam o sebe, i vrati se s njim u Alfhejm.

Lepotica Ger je ispunila prazninu u Frej ovom životu i prazninu u njegovom srcu. Freju mač nije neostajao, i on nije pribavio rugi. Kaa se borio protiv iva Belija, ubio ga je jelenjim rogom. Frej je bio toliko snažan a je mogao ubiti iva i golim rukama.

Svejeno, nije trebalo nikom a aje mač. Ragnarok olazi. Kaa se nebo rascepi navoje i mračne sile Muspela izmarširaju u rat, Frej de poželeti a još uvek ima mač.

107

HIMIR I TOR IDU U RIBARENJE

B

ogovi su stigli u Egirov veliki vor na ivici mora. „Stigli smo“ doviknu Tor, koji je bio na čelu ružine. „Prirei nam gozbu!“ Egir je bio najmodniji među morskim ivovima. Žena mu je bila Ran, koja u svoje mreže skuplja avljenike na moru. Njegovih evet derki jesu morski talasi. Egir nije imao nikakvu želju a hrani bogove, ali takođe nije imao želju ni a se bije s njima. On poglea Tora u oči i reče: „Prireidu pir, i bide to najbo lja gozba na kojoj je iko o vas ika bio. Moj sluga Fimafeng posluživade svakog među vama vreno, onoside vam hrane, koliko go vam može stati u stomake, i piva, koliko go možete popiti. Prireidu gozbu, ali prvo mi morate oneti kazan ovoljno velik da napravim piva za sve. Ima vas tako mnogo, i vrlo ste prožrljivi.“ Egir je dobro znao da bogovi nemaju takav kazan. A bez kazana nije morao da pravi gozbu. Tor je pitao ostale bogove za savet, ali svaki koga bi zapitao smatrao je da takav kazan ne postoji. Naposletku je pitao Tira, boga bitke, boga rata. Tir se poglaio po brai levicom, pošto rugu ruku nije ni imao. „Na rubu svetskog mora“, reče on, „živi Himir, kralj ivova. On ima kazan ubok tri milje. To je

najvedi kazan koji je ika postojao.“ „Jesi li siguran?“, upita Tor. Tir klimnu glavom. „Himir mi je poočim. Oženjen je mojom majkom“ , kaza. „Ona je ivkinja. Vieo sam ogromni kazan sopstvenim očima. A kao sina svoje majke, očekade me obroošlicom u Himirovom voru.“ Tir i Tor su se popeli u Tor ove vokolice, koje su vukli jarčevi Škripalo i Škrgutalo, i hitro su otputovali o Himirove ogromne tvrđave. Tor je privezao jarčeve za rvo, i njih vojica uđoše. U kuhinji je jena ivkinja sekla luk velik kao stenje i kupus veličine barke. Tor nije mogao a a ne pilji: starica je imala evet stotina glava, svaku ružniju i grozniju od prethodne. On ustuknu za korak. Ako se Tir uzrujao, on to nije

pokazivao. Tir oviknu: „Pozravljam te, bako. ošli smo a viimo hodete li nam pozajmiti Himirov kazan da u njemu napravimo pivo. “ „Što ste sidušni! Pomislih o vas a su miševi“, reče Himirova baba, a kaa je progovorila, to je zvučalo kao vika gomile ljui. „Ne govori to meni, unuče. Obrati se majci.“ Ona zavika: „Imamo goste! ošao ti je sin i oveo ruga“ , i za nekoliko časaka uđe još jena ivkinja. To je bila Himirova supruga, Tirova majka. Bila je 109

oevena u zlatotkanje i onoliko lepa koliko joj je svekrva bila zastrašujuda; onela je va najmajušnija naprstka koja su ivovi imali, i napunila ih je pivom. Tor i Tir ograbiše naprstke, velike kao kofe, i poletno se baciše na pivo. Bilo je olično. ivkinja upita Tora kako se zove. Tor se spremao a joj kaže, ali pre nego što je stigao a progovori, Tir reče: „Zove se Veor, majko. To mi je prijatelj. I neprijatelj je Himirovih neprijatelja kao i neprijatelja svih divova.“ U aljini začuše nekakvu tutnjavu, kao grom na planinskim vrhovima, raspadanje planina ili razbijanje ogromnog talasa o obalu; sa svakim naletom tutnjave, zemlja se tresla.

„Muž mi olazi kudi“, reče ivkinja. „Čujem mu nežni bat koraka u aljini.“ Tutnjava je postajala jasnija i činilo se a se hitro približava. „Muž mi se često vrada kudi zlovoljan, gnevan i sumoran. Bue neprijatan prema gostima“, upozori ih ivkinja. „Zavucite se vi lepo po onaj čajnik i ostanite tamo ok se ne razveri ovoljno a smete izadi.“ Sakrila ih je po lonče na pou kuhinje. Po njim je bilo mračno. Zemlja uzrhta, vrata se zalupiše; Tor i Tir su znali a je Himir stigao kudi. Čuli su divkinju kako govori mužu a su im ošli gosti – njen sin s prijateljem – i da se mora ponašati što pristojnije, kao ljubazan omadin, i ne sme a ih ubije.

„Zašto?“ Glas iva bio je snažan i nauren. „Onaj maleni je naš sin Tir. Sedaš ga se. Krupni se zove Veor. Bui fin prema njemu.“ „Tor? Naš neprijatelj Tor? Tor koji je ubio više ivova nego iko rugi, čak i ostali ivovi? Tor kog sam se zakleo a du ubiti sretnem li ga ikaa? Tor koji…“ „Veor“, reče njegova žena umirujudim glasom. „Ne Tor. Veor. Prijatelj je našeg sina i neprijatelj tvojih neprijatelja, pa moraš biti ljubazan prema njemu.“ „Tmurno sam raspoložen, gnevne sam naravi i nemam ama baš nikakvu želju da budem ljubazan“, reče gromoglasni, tutnjavi ivovski glas. „Ge se kriju?“ „Ma eno ih tamo iza one gree“, reče njegova žena. Tor i Tir začuše tresak kaa je smrskao greu koju mu je pokazala. Za ovim je usleilo još lomljave; poobarao je s tavanice sve lonce u kuhinji i razlupao ih. „Jesi li se nalomio stvari?“, zapita Tirova majka. „Izglea“, kaza Himirov glas preko volje. „Ona pogleaj po ono lonče“, kaza ona. „Ono na pou koje nisi uništio.“ Lonče po kojim su se Tir i Tor krili poiže se i oni shvatiše a pilje naviše, u ogromno lice iskrivljeno u nauren, namršten izraz. Ovo je, znao je Tor, bio Himir, kralj ivova. Braa mu je ličila na šumu rveda po leom o zimskoj kratkonevici, obrve na polje čička, a ah mu je bio smrljiv i grozan kao bunjište u močvari. 110

„Zravo, Tire“, reče Himir bez imalo poleta. „Zravo, oče“, reče Tir sa, ako je to mogude, još manje zadovoljstva. „U gostima ste nam, priružidete nam se za večerom“, reče Himir. On pljesnu rukama.

Vrata se otvoriše, i neko uvee unutra žinovskog vola sjajne lake, blistavih očiju, oštrih rogova. Za njim je išao još jean, još lepši, a potom i poslenji vo, još i valjaniji od prethodna dva.

„Ovo su najoličniji volovi koji postoje. Znatno su krupniji i eblji o životinja u Midgardu ili Asgardu. Neopisivo sam“, poveri im Himir, „ponosan na svoje kro. Stoka je moje blago i moja radost. Postupam prema njoj kao prema sopstvenoj deci.“ I načas kao a je bio malo manje namrgođen. Baba s devet stotina glava ubila je volove, odrala ih i bacila ih u ogroman kazan za kuvanje. Kazan je ključao i vrio na šištavom, frktavom vatrom, a baba ga je mešala varjačom velikom poput hrastovog rveta. Pevušila za sebe ok je

kuvala; zvučalo je kao a hiljau starica u isto vreme peva iz sveg glasa. Uskoro je hrana bila gotova.

„Ove ste gostima. osvrdite na uglađenost. Uzmite kazana go možete a upoje reče Himir se širokogruo. Stranci su biliiz sitni, na koliko kraju ete“, Ne krajeva – koliko oni mogu pojesti? Ipak su volovi bili neizmerno veliki. Tor je rekao a nema ništa protiv, i ona je sam -samcit prožrao va vola, jenog za rugim, i nije ostavio ništa o obro oglodanih kostiju. Potom je zadovoljno podrignuo.

„Mnogo je to hrane, Veore“ reče Himir. „Trebalo je a nam potraje nekoliko ana. Mislim a nika nisam vieo čak ni iva a ojenom pojee va moja vola.“ „Bio sam glaan“, kaza Tor. „I malo sam se zaneo . Čuj, haje sutra a oemo u ribu. Čujem a si vičan ribar.“ Himir se ponosio svojom ribolovačkom veštinom. „Oličan sam ribar“, reče. „Možemo a uhvatimo sutrašnju večeru.“ „I ja sam vrstan ribolovac“, reče Tor. Nika pre toga nije lovio ribu, ali koliko bi teško to moglo biti? „Nadi demo se sutra u zoru, u pristaništu“, reče Himir. Te nodi, u ogromnoj spavadoj sobi, Tir reče Toru: „Naam se a znaš šta raiš.“ „Naravno a znam“, kaza Tor. Ali nije znao. Samo je raio ono što mu se rai. To je Toru ionako najbolje polazilo za rukom.

U sivoj svetlosti pre zoru Tor se našao s Himirom u pristaništu. 111

„Valjalo bi a te upozorim, maleni Veore“, reče iv, „a demo isploviti aleko u leenu vou. Ja oveslam alje i ostajem uže nego što neko tako majušan kao ti može preživeti na onoj hlanodi. Na brai i kosi de ti se uhvatiti leenice, i ti deš pomoreti o zime. Verovatno deš umreti.“ „Ne brine mene to“, kaza Tor. „Volim hlanodu. Osvežava me. Šta nam je mamac?“ „Ja ved imam mamac“, reče Himir. „Ti ga sam nai za sebe. Možeš a ga potražiš na livai ko volova. Na kraju krajeva, u volovskoj balegi ima finih velikih crva. onesi šta hodeš.“ Tor poglea u Himira. Razmišljao je a ga uari čekidem, ali ona nika ne bi dobio kazan – ne bez borbe. On se vrati do obale. Na livadi se nalazilo Himirovo divno volovsko krdo. Po zemlji je bilo divovskih hrpa balege, a u njima su se uvijali i po njima rovarili ogromni crvi, ali Tor ih je sve

zaobišao. Umesto toga je prišao najkrupnijoj, najveličanstvenijoj, najebljoj životinji, pa zamahnuo pesnicom, mlatnuo je među oči i ubio je na mestu. Tor otkie životinji glavu, stavi je u vredu i onese je o mora. Himir je bio u čamcu. Vedi zapliva, se bio otisnuo oveslavao iz Utrnulim zaliva. prstima je Tor skoči u hlanu vou vukudi ivredu za sobje om. ograbio zanji kraj čamca, pa se uspentrao unutra; s njega se ceila morska voa i le mu se beše skoreo u riđoj brai. „Ah“, reče Tor. „Ovo je bilo zabavno. Ništa te ne razbui u hlano jutro kao jedno dobro plivanje.“ Himir ne reče ništa. Tor uze par vesala, i oni zaveslaše zajeno. Uskoro je kopno nestalo s vidika; bili su sami u vodama severnog mora. Okean je bio siv,

talasi nemirni i visoki, a vetar i galebovi su kričali. Himir prestae s veslanjem. „Ove demo pecati“, reče. „Ovde?“, zapita Tor. „Jeva a smo i isplovili na more.“ On dohvati vesla i sam-samcit zavesla prema još vedoj ubini. Čamac je leteo po talasima. „Stani!“ zagrme Himir. „Ove voe su opasne. Ove se može susresti Jormungand, midgardska zmija.“ Tor prestade da vesla. Himir uze ve krupne ribe s na čamca. Rasporio ih je oštrim, baš oštrim ribolovačkim nožem, bacio utrobu u more, pa natakao ribu na uice. Himir baci uzicu za pecanje s nameštenim mamcima. Čekao je ok uzica ne poče a mu se cima i trza u ruci, a ona povuče: tamo su visila va čuovišno velika kita, najveda koja je Tor ika vieo. Himir se ponosito iskezi. „Nije loše“, reče Tor. 112

On iz žaka izvai volovsku glavu. Ka Himir vie mrtve oči svog omiljenog vola, lice mu se ukoči. „oneo sam mamac“, kaza Tor usrdno. „S livae ge ržiš volove. Kao što si rekao.“ Na Himirovom ogromnom licu nizali su se preneraženje, užas i gnev, ali on ne reče ništa. Tor uze Himirov struk za pecanje, nabi volovsku glavu na udicu, i zajedno s glavom je baci u okean. Oseti kako su pale na dno.

Čekao je. „Ribolov“, reče on Himiru. „Sigurno je stvar u tome a se naučiš strpljenju. Pomalo je osano, jela? Pitam se šta du nam uhvatiti za večeru.“ I taa je more eksploiralo. Jormungan, migarska zmija, beše zagrizla ogromnu volovsku glavu i uica joj se zabila uboko u nepca. U pokušaju a se osloboi, zmija se grčila po voi. Tor je ržao struk za pecanje. „Ovudi de nas po vou!“, zagrme Himir užasnuto. „Puštaj struk!“ Tor zavrte glavom. Iz sve snage je ržao uzicu za pecanje, rešen a izrži. gromovnik probiunogama uvlačiBog zmiju Jormungan plovilo. no čamca i oupre se o morsko no; i poče a Zmija je bljuvala na njih mlazove crnog otrova. Tor se izmače i otrov ga promaši. Vukao je i alje. „To je migarska zmija, budalo jedna!“ povika Himir. „Puštaj taj kanap. Obojica demo poginuti!“ Tor ne reče ništa; samo je potezao konopac prema sebi, levom, pa esnom, pa opet levom, očiju prikovanih za neprijateljicu. „Ubidu te“, šaputao je zmiji, prema se to nije čulo o tutnjave talasa, zavijanja vetra i bacakanja i kričanja zveri. „Ili deš ti ubiti mene. Kunem ti se.“ Govorio je ispo glasa, ali mogao se zakleti a ga je migarska zmija čula. Prikovala ga je pogleom, i sleedi mlaz otrova pogoio je tako blizu Tora da mu je osetio ukus u morskom vazduhu. Otrov ga je poprskao po ramenu, i gde ga je dodirnuo, pekao je.

Tor se prosto zasmeja i opet povuče. Nege, kako se Toru činilo, u aljini, Himir je trtljao i gunđao, i vikao nešto o čuovištu o zmije, i o tome kako voa kulja u čamac kroz rupe u koritu, i o tome kako de obojica umreti ove, u le-ledenom okeanu, veoma daleko od kopna. Tora ništa o toga nije zanimalo. Borio se sa zmijom, truio se a je namuri; hteo je a se sama iscrpi bacakanjem i vučom. Tor poče a poteže pecaroški struk naza u čamac. 113

Glava migarske zmije našla mu se gotovo u omašaju za uarac. Ne skredudi pogle, Tor poseže ole i prstima obuhvati ršku čekida. Znao je tačno ge glava čekida mora uariti kako bi ubio zmiju. Ako samo još je nom potegne pecaroški struk… Himirov ribarski nož sevnu i preseče nit. Zmija Jormungan se prope visoko na čamac, pa se strovali naza u more. Tor baci čekid na nju, ali čuovište ved beše nestalo, iščezlo u hlanoj, sivoj voi. Čekid se vrati i Tor ga uhvati. On se opet usresrei na ribarski čamac, koji je tonuo. Himir je očajnički izbacivao vou. Himir je izbacivao vodu, a Tor je veslao ka obali. Dva kita koja je Himir ranije

uhvatio, na pramcu barke, otežavala su veslanje. „Eno obale“, ahnu Himir. „Ali moja kuda je još mnogo milja aleko.“ „Možemo ove a pristanemo“, reče Tor. „Samo ako si spreman a nosiš mene, čamac i va kita koja sam uhvatio skroz do mog dvora“, reče Himir iscrpeno. „Hm. obro, važi.“ Tor Tor iskoči Nekoliko Himir oseti kakouž se čamac vazuh. ih iz ječamca. nosio na leđima:časaka barku,kasnije, vesla, Himira i kitove, žala naiže iviciu mora.

Kaa su stigli o Himirovog vora, Tor spusti čamac na zemlju. „Eto“, reče Tor. „oneo sam te kudi kao što si tražio. Saa mi zauzvrat treba od tebe jedna usluga.“ „Šta to?“ zapita Himir. „Tvoj kazan. Onaj ogromni, u kom praviš pivo. Na pozajmicu.“ „Vrstan si ribolovac i snažan veslač. Ali tražiš najbolji pivski kazan koji postoji. Pivo koje čarobnim putem previre u njemu najbolj e je pivo na svetu. Pozajmicu ga samo nekome ko može a slomi pehar iz kog pijem.“ „To ne zvuči naročito teško“, reče Tor. Te nodi su večerali pečene kitovine u vorani punoj mnogoglavih ivova, a svi su vikali i veselili se, i uglavnom bili pijani. Kada s u završili s jelom, Himir iskapi ostatak piva iz pehara i zatraži tišinu. Ona pruži pehar Toru. „Smrskaj ga“, reče. „Smrskaj ovaj pehar, i kazan u kom pravim pivo je tvoj, ajem ti ga na poklon. Ako ne uspeš, umredeš.“ Tor klimnu glavom.

ivovi prestaoše sa šalama i pesmom. Oprezno su ga motrili. Himirova tvrđava bila je izgrađena na kamenu. Tor uze pehar i iže ga obema rukama, pa ga iz sve snage baci o jedan od granitnih stubova koji su podupirali 114

tavanicu gozbene vorane. Čuo se zaglušujudi tresak, i v azduh je ispunila zaslepljujuda prašina. Kaa se slegla, Himir ustae i priđe ostacima granitnog stuba. Pehar je prošao kroz prvi stub, a ona i rugi, i izlomio ih je na majušne kamene cepke. U kršu ostalom o tredeg stuba ležao je pehar, pomalo prašnjav, ali inače sasvim neošteden. Himir iže pehar izna glave, a ivovi zaklicaše i zasmejaše se, i počeše a krive lica na Tora, svim svojim glavama, i a prave prostačke kretnje prema njemu. Himir se vrati za sto. „Viiš?“, reče Toru. „Nisam ni mislio a si dovoljno snažan a mi slomiš pehar.“ On iže pehar, i žena mu sipa pivo. Himir srknu. „Najbolje pivo koje deš ika probati“, reče. „e, ženo, nalij još piva svom sinu i njegovom prijatelju Veoru. Neka okuse najbolje pivo koje postoji i nek se zna da moj kazan nede oneti kudi i a više nika nede probati ovako obro pivo. I takođe

nek se zna a sa moram a ubijem Veora, pošto mi je pehar i alje nepolomljen.“ Tor see za sto pore Tira, uze grumuljicu prepečene kitovine i poče kivno a žvade. ivovimajka su bilinagnu neotesani bučni, i Torov saa više nisupivom. obradali pažnju na tiho, njega.„moj Tirova se ai napuni pehar „Znaš“, reče muž je izuzetno tvroglav. Jogunast je, i pritom inažija.“ „Isto kažu i za mene“, reče Tor. „Ne“, kaza ona, kao da razgovara s malim etetom. „Tvroglav je, ima vrlo tvrdu glavu. Toliko tvrdu da bi se o nju dao slomiti i najotporniji pehar.“ Tor iskapi pivo. Stvarno je bilo najbolje koje je ika probao. On ustae i priđe Himiru. „Mogu li a pokušam još jenom?“, upita. Na ovo se svi ivovi u vorani nasmejaše, a nijean se nije smejao glasnije o Himira.

„Naravno“, reče on. Tor uze pehar. Okrenu se ka kamenom zidu, odmeri ga u ruci jednom,

vaput, pa se hitro obrnu na peti i oalami Himira peharom u čelo. Krhotine pehara jena po jena paoše Himiru u krilo. U vorani zavlaa tišina, a ona je razveja nekakav neobičan, jecav zvuk. Tor se osvrnu a vii šta se to čuje, a ona se okrenu naza i vie a se Himiru tresu ramena. Div je plakao u ogromnim, trzavim jecajima.

„Moje najvede blago više nije moje“, reče Himir. „Uvek sam mu mogao nareiti a mi napravi još, i kazan bi nekom čarolijom sam o sebe zgotovio najbolje pivo. Nika više nedu redi 'napravi mi piva, kazane moj'.“ Tor ne reče ništa. 115

Himir pogleda u Tira i gorko kaza: „Ako ga hodeš, posinče, eto ti ga. Ogroman

je i težak. Potrebno je više o vanaest ivova a se poigne. Misliš li a si ovoljno snažan?“ Tir priđe kazanu. Pokuša a ga poigne jenom, vaput, ali bio je pretežak čak i za njega. On poglea u Tora. Tor slegnu ramenima, dohvati kazan za ivicu, i obrnu ga tako a se našao u njemu, a rške su mu čangrljale oko nogu. Ona kazan poče a se krede, s Torom unutra. ok su svu po vorani mnogoglavi divovi zijali razjapljenih usta, on se zaputi ka vratima. Himir više nije plakao. Tir ga poglea. „Hvala ti na kazanu“, reče. A ona,

pazedi a kazan u pokretu uvek bue između njega i Himira, Tir lagano uzmače iz sobe.

Tor i Tir su zajeno izašli iz zamka, ovezali su Torove jarčeve i popeli se u Torove dvokolice. Tor je još na leđima nosio kazan. Jarčevi su trčali koliko su ih

noge nosile, ali prema je Škripalo jurio valjano i brzo, iako je morao vudi teški kazan ivova, Škrgutalo je hramao i posrtao. Jenom su mu slomili nogu a bi se očepali koštane srži, i To r ju je namestio, ali jarac nikad posle toga nije sasvim povratio snagu.

U trku, Škrgutalo je meketao o bola. „Zar ne možemo brže?“, zapita Tir. „Možemo a probamo“, reče Tor i osinu jarčeve, koji jurnuše još brže. Tir se osvrnu. „Stižu nas“, reče. „ivovi dolaze.“ Zaista su olazili, a Himir ih je sa začelja terao napre: svi ivovi iz tih krajeva sveta bili su tu, a beše to mnogo -glava, čuovišna hora, ivovi iz pustopoljina, izobličeni i smrtonosni. Vojska ivova, i svi se behu namerili a povrate kazan. „Brže!“, reče Tir. Taa jarac po imenu Škrgutalo posrnu i pae, i obojica ispaoše iz vokolica. Tor se uskobelja na noge. Onda zbaci kazan na zemlju i zasmeja se.

„Što se smeješ?“ zapita Tir. „Na stotine ih je.“ Tor u ruci omeri Mjolnir, svoj čekid. „Nisam uhvatio i ubio zmiju“ reče. „Ne ovog puta. Ali stotinu ivova de mi to maltene naoknaiti.“ Metoično, poletno, jenog po jenog, Tor je ubijao ivove iz pustopoljine sve dok zemlja nije pocrnela i pocrvenela od njihove krvi. Tir se borio jednom

rukom, ali se borio hrabro, i ubio je priličan broj ivova toga ana. Kaa su završili, svi ivovi bili su mrtvi. Tor čučnu pore Škrgutala, svog povređenog jarca, i pomože mu a se uspravi na noge. Jarac je hramao, i Tor opsova Lokija, čijom je krivicom bio dopav. Među ubijenima nije bilo Himira; Tiru laknu, pošto nije želeo alje a uzrujava majku. 116

Tor je oneo kazan u Asgar, na božanski skup. Oni ga aoše Egiru. „Evo“, reče Tor. „Kazan za pivo, ovoljno velik za sve nas.“ Morski iv uzahnu. „Jeste, tražio sam ga“, reče. „Pa obro. Na jesen de se svi bogovi pogostiti u mom domu.“ Oržao je reč, i otaa svake goine, iz jeseni u jesen, ka se svrši žetva, bogovi piju najbolje pivo koje je ika postojalo ili de ika postojati, u omu morskog diva.

117

BALDEROVA SMRT

I

S

ve na svetu, bez izuzetka, voli sunce. Ono nam da jetoplotu i život; topi ljuti

zimski sneg i le; postiče biljke a rastu i cvede a cveta. Pruža nam uge letnje večeri, kaa se tama nika ne spušta. Čuva nas u stuenim zimskim anima, kaa se pomrčina prekia na svega nekoliko sati, a sunce je hlano i aleko, nalik na bleo mrtvačko oko. Balderovo lice sijalo je kao sunce: toliko je bio lep da je obasjavao sve oko sebe, ku go kroči. Balder je bio Odinov drugi sin, i otac ga je voleo, i volela su ga

i sva stvorenja. Bio je najmuriji, najblagoroniji, najrečitiji među Asima. Izrekao bi presuu, i svi bi se zaivili koliko je muar i pravičan. Njegov om, vor po imenu Brejdablik, bio je ispunjen raošdu, muzikom i znanjem. Balerova žena bila je Nana, i on je voleo nju i samo nju. Njihov sin Forseti izrastao je u pojenako murog suiju kao što mu je bio otac. U Balerovom životu i svetu sve je bilo kako treba, izuzev jenog. Balder je ružno sanjao. Sanjao je kraj sveta, i kako vuk jede mesec i sunce. Sanjao je bol i smrt bez kraja i konca. Sanjao je tamu i zarobljeništvo. Brada su ubijala bradu u njegovim snovima, i niko nije mogao verovati nikom drugom. U njegovim snovima, novo doba bi osvanulo u svetu, olujno doba, doba ubistava. Balder se iz ovakvih snova budio u suzama, neopisivo uzrujan. Balder je otišao bogovima i ispričao im je ove nodne more. Niko nije umeo a mu protumači snove, te su se i oni uznemirili – svi izuzev jednog. Kada je Loki čuo Balera kako priča o ružnim snovima, osmehnuo se.

Oin je pošao u potragu za uzrokom sinovljevih košmara. Ogrnuo je sivi ogrtač i stavio šešir širokog oboa, a kaa su ga pitali kako mu je ime, govorio je da se zove Lutalica, Ratnikov sin. Niko nije znao odgovore na njegova pitanja, ali

su mu ispričali za jenu viovitu, muru ženu koja se razume u sve snove. Ona bi mu mogla pomodi, rekli su, ali je oavno mrtva. Grob ove mure žene ležao je na kraju sveta. Iza njega, na istoku, nalazilo se kraljevstvo mrtvih koji nisu poginuli u bici, a njime je vlaala Hel, Lokijeva derka s divkinjom Angrbodom. Odin je otputovao na istok, i kada je stigao do groba, zaustavio se.

Sveotac je bio najmuriji među Asima i svojevremeno je ao jeno oko u zamenu za još murosti. Stao je pokraj groba na kraju sveta i na tom mestu je prizvao najmračnije rune i prizvao je stare, davno zaboravljene sile. Zakopavao je ovo i ono, izgovarao 119

ovo i ono, i čarao je i zahtevao. Olujni vetrovi šibali su ga po licu, a ona je vetar zamro i pre njim je, s ruge strane vatre, stajala jena žena s licem u senci. „Prevalila sam težak put ok sam se vratila ovamo iz zemlje mrtvih“, reče mu ona. „Sahranjena sam ove vrlo ugo. Po meni su paali kiša i sneg. Ne poznajem te, o čoveče koji me je digao iz mrtvih. Kako te zovu?“ „Zovu me Lutalica“, reč Oin. „Otac mi je bio Ratnik. Ispričaj mi šta ima novo kod Hel.“ Mrtva žena se zapilji u njega. „Baler olazi k nama“, reče mu. „Pravimo meovinu za njega. U svetu izna nas bide očaja, ali u svetu mrtvih vlaade samo radost.“ Oin je zapita ko bi ubio Balera, i ogovor ga zaprepasti. Zapita ko de osvetiti Balerovu smrt, i ogovor ga zbuni. Zapita ko de ožaliti Balera, a ona se zagleda u njega preko sopstvenog groba kao da ga vidi prvi put.

„Nisi ti Lutalica“, reče. Mrtve oči joj se zacakliše, i lice joj poprimi izvestan izraz. „Ti si Oin, koji se nekaa avno žrtvovao samome sebi.“ „A ti nisi nikakva mura žena. Ti si za života bila Angrboa, Lokijeva ragana, majka Hel, midgardske zmije Jurmungand i vuka Fernija“, reče Oin.

Mrtva ivkinja se osmehnu. „Ojaši kudi, maleni Oine“, reče mu ona. „Beži, beži naza u svoj vor. Niko više nede odi a me vii sve ok moj muž Loki ne pobegne iz zarobljeništva i ne vrati mi se, i ok se ne približi Ragnarok, kob bogova, što de rastrgnuti na komae sve što postoji.“ A ona tamo nije bilo više ničega osim senki. Oin je otišao teškog srca; trebalo je razmisliti o mnogo čemu. Čak ni bogovi ne mogu menjati subinu, i ako hode a spase Balera, morade to a učini lukavstvom, i trebade mu pomod. A i uznemirilo ga je još nešto što mu je rekla mrtva divkinja. Zašto je pominjala Lokijevo bekstvo iz zarobljeništva?, pitao se Odin. Loki nije zarobljen. A onda je pomislio: Ne još.

II Oin je neoumice zaržao za sebe, ali je rekao svojoj ženi Frig, majci bogova, a su Balerovi snovi proročki, i a neko smera zlo njihovom omiljenom sinu. Frig razmisli. Praktična kao i uvek, ona kaza: „Ne verujem u to. Obijam a poverujem. Ništa na svetu ne mrzi sunce, toplotu i život koji ono aje zemlji, i u

120

istom smislu, ništa na svetu ne mrzi mog sina, lepog Balera.“ I ona krenu s namerom a se poštara a tako i bue. Hoila je zemljom i o svega na šta bi naišla iznuđivala je zakletvu a nika nede nauiti lepom Baleru. Porazgovarala je s vatrom, i ova joj obeda a ga nede opeci; voa joj se klela a ga nede uaviti; gvožđe, baš kao i rugi metali, a ga nede posedi. Kamenje je obedalo a mu nika nede ostaviti morice na koži. Frig je razgovarala s rvedem, sa zverima, pticama i sa svim stvorovima što mile, lete i gamižu, i svako bide joj je obedalo a njegova vrsta nika nede povreiti Balera. rvede je potvrilo, svako pojeinačno, za svoju sortu – hrast i jasen, bor i bukva, breza i jela – da njihovim drvetom nikad niko nede povreiti Balera. Prizvala je boleštine i porazgovarala s njima, i svaka boleština i sitna boljka koja je nekoga mogla povreiti ili mu naškoiti pristala je a nika ne takne Balera. Ništa nije bilo suviše beznačajno; Frig je pitala sve redom, samo ne imelu, biljku puzavicu koja živi na rugom rvedu. Učinila joj se premalena, premlaa, previše nebitna, ok je prolazila pore nje. A kaa je sve položilo zakletvu a nede nauiti njenom sinu, Frig se vratila u Asgar. je bezbean“, rečečak onai Baler. Asima. „Ništa ga nede povreiti.“ Svi „Baler su sumnjali u njene reči, Frig uze kamen i hitnu ga na sina. Kamen ga zaobiđe. Baler se ouševljeno zasmeja; kao a je granulo sunce. Bogovi su se osmehivali. A ona su jeno po jeno svi gađali Balera oružjem, i svako bi se zaprepastio i zaivio. Mačevi nisu hteli ni a ga taknu, koplja mu nisu probaala meso. Svim bogovima je laknulo i svi su se radovali. Samo dva lica u Asgardu nisu

zračila sredom. Loki se nije ni osmehivao niti se naglas smejao. Gledao je bogove kako

zamahuju na Balera sekirama i mačevima ili bacaju na njega ogromno stenje, ili pokušavaju a ga uare velikim čvornovatim rvenim toljagama, i smeju se ok toljage i mačevi, stenje i sekire zaobilaze Balera ili ga oiruju lako poput pe ra; i Loki se zaubio u misli i ošunjao se među senke. Drugi je bio Balderov brat Hod, koji je bio slep.

„Šta se ešava?“ upita slepi Ho. „a li bi mi neko, molim vas, rekao šta se ešava?“ Ali niko se nije obratio Hou. On je osluškivao zvuke veselja i raosti, i želeo je a učestvuje. „Sigurno si vrlo ponosna na sina“, reče jena obra žena Frig. Frig nije prepoznala ženu, ali žena je gleala Balera ozareno, a Frig je zaista bila ponosna na njega. Na kraju krajeva, svi su ga voleli. „Ali zar ga nede povreiti, janu 121

ušicu? Ka ga tako gađaju svim i svačim? a sam mu ja majka, plašila bih se za njega.“ „Nede ga povreiti“, kaza Frig. „Nijeno oružje ne može a povrei Balera. Nijedna bolest. Ni stena. Ni rvo. Sve što postoji na svetu i što mu može nauiti zaklelo mi se a nede.“ „Lepo“, reče ljubazna žena. „Baš mi je rago. Ali jesi li sigurna a ti nešto nije promaklo?“ „Ništa na svetu“, reče Frig. „Sve rvede orea se zaklelo. Jeino s e nisam potrudila da pitam imelu – to je puzavica koja raste na hrastovima zapadno od Valhale. Ali premlaa je i premalena a bi nanela ikakvu štetu. O imele se ne može napraviti toljaga.“ „Gle, gle“, reče ljubazna žena. „Imela, kažeš? Pa, iskreno, oko nj e se ni ja ne bih truila. To je običan korov.“ Ljubazna žena ojenom je posetila Frig na nekoga, ali pre nego što se boginja setila na koga, Tir zravom levicom iže ogromnu stenu, poiže je visoko iznad glave i tresnu Baldera u grudi. Stena se raspade u prah prenego što je i dotakla blistavog boga. Kada se Frig okrenula a nešto kaže ljubaznoj ženi, ova ved beše otišla, i Frig

više nije mislila o tome. Taa ne. Loki je u sopstvenom obličju otputovao na zapa o Valhale. Zaustavio se pokraj ogromnog hrasta. Tu i tamo su se klatili bokori zelenog lišda imele i blee bele bobice visile su s hrasta; pore tako veličanstvenog rveta, biljka je elovala još beznačajnije. Rasla je neposreno iz hrastove kore. Loki je razgleao bobice, stabljike i lišde. Razmišljao je da otruje Baldera bobicama imele, ali to je delovalo previše jenostavno i obično. Ako treba a naui Baleru, raije bi time povreio što je mogude više ljui.

III Slepi Ho je stajao po strani, slušao zvuke veselja i raosne, zapanjene povike koji su opirali s travnjaka, i uzisao. Ho je bio snažan iako je bio lišen via; spaao je među najsnažnije bogove, i obično se Baler starao a se Ho ne oseda isključeno. Ovog puta čak i Baler beše zaboravio na njega. „Izgleaš tužno“, reče poznati glas. Pripadao je Lokiju. „Loki, nije mi lako. Svi se ivno provoe. Čujem kako se smeju. A Balder, moj voljeni brat, zvuči tako sredno. Voleo bih samo a mogu a učestvujem.“ 122

„To je najlakše na svetu“, reče Loki. Ho mu nije mogao vieti izraz lica, ali Loki je zvučao tako usrno, tako prijatno. I svi bogovi su znali a je Loki omišljat. „Pruži ruku.“ Ho posluša. Loki stavi nešto u nju, sklopi Hoove prste oozgo. „To je rvena strelica, ja sam je napravio. ovešdu te blizu Balera, i pokazadu ti ge je, a ti je baci na njega što jače možeš. Baci je iz sve snage. A ona de se svi bogovi smejati, i Balder de znati a čak i njegov slepi brat učestvuje u njegovom pobeničkom anu.“ Loki je proveo Hoa između ljui, prema sreištu gungule. „Evo“, reče Loki. „Ove je zgono a staneš. akle, na moj znak, ti baci strelicu.“ „Malena je“, reče Ho setno. „Raije bih bacio koplje ili kamen.“ „I strelica de poslužiti“, reče Loki. „Vrh joj je ovoljno oštar. Sa, baci je onako kako sam ti rekao. “ Žestoko klicanje i smeh: Tor zamahnu močugom o čvornovatog trnovitog grma okovanom oštrim gvozenim klinovima, pravac ka Balerovom licu. U poslenjem trenutku močuga poskoči uvis i prođe mu izna glave. Tor je izgleao kao a pleše.šapnu Bilo je vrlo„Sa, smešno. „Sa!“ Loki. ok se još smeju.“ Ho baci strelicu o imele, baš kao što mu je rečeno. Očekivao je klicanje i smeh. Niko se nije smejao i niko nije klicao. Zavlaala je tišina. Čuo je usisavanje vazuha i tihi žamor. „Zašto meni niko ne kliče?“, upita slepi Ho. „Bac io sam strelicu. Nije bila ni velika ni teška, ali sigurno ste vieli. Balere, brate moj, zašto se ti ne smeješ?“ Taa začu zapomaganje, visoko, proorno i užasno, i prepoznae glas. Zapomagala je njegova majka.

„Balere, sine moj. O, Balere, o sine“ , jaukala je. Tada je Hod znao da je strelicom pogodio metu.

„Kako je to užasno. Kako je tužno. Ubio si brata“, reče Loki. Ipak, nije zvučao tužno. Uopšte nije zvučao tužno.

IV Baler je ležao mrtav, proboen strelicom o imele. Okupljeni bogovi su plakali i cepali oedu sa sebe. Oin nije rekao ništa izuzev: „Neka se niko ne sveti Hou. Ne još. Ne ovog časa. Ne trenutno. Nalazimo se na mestu svetog mira.“

123

Frig reče: „Ko među vama želi a zasluži moju naklonost tako što de otidi ko

Hel? Moža ona pusti Balera a se vrati na ovaj svet. Sigurno čak ni Hel nije tako surova a ga zarži…“ Ona porazmisli na tren. Hel je, na kraju krajeva, bila Lokijeva derka. „I ponuidemo joj otkupninu u zamenu za Balera. Je li neko među vama voljan da otputuje u Helino kraljevstvo? Oane moža nema povratka.“ Bogovi se zgleaše. A ona jean iže ruku. Bio je to Hermo, zvani Okretni, Oinov sluga, najbrži i najsmeliji među mlaim bogovima. „Ja du otidi ko Hel“, reče. „Voljan sam a oveem naza lepog Balera.“ Izveli su Slejpnira, Odinovog pastuva, osmonogog konja. Hermod ga uzjaha i

spremi se a jaše naniže, večito naniže, a pozravi Hel u njenom visokom voru, kud odlaze samo mrtvaci. Dok je Hermod jahao u tamu, bogovi su pripremali Balderovu sahranu. Uzeli su leš i položi li ga na Hring-horni, Balderov brod. Hteli su da otisnu brod i zapale

ga, ali nisu mogli ni a ga maknu o obale. Svi su gurali i teglili, čak i Tor, ali bro je nepomično ležao na obali. Samo je Balder mogao da otisne svoj brod, a njega više nije bilo. Bo su poslali pouzi. ivkinju koja ođe k njima jašudi ogromnog vuka, sagovi zmijama umesto Ona Hirokin, priđe pramcu Balerovog broa i gurnu iz sve snage: otisnula je bro, ali je gurnula toliko žestoko a oblice na kojima je bro stajao buknuše u plamen, zemlja se zatrese i naigoše se strašni talasi. „Trebalo bi da je ubijem“, reče Tor, još blago uvređen što sam nije uspeo a otisne bro; on ščepa Mjolnir, svoj čekid, za ršku. „Ponela se s nepoštovanjem.“ „Ne olazi u obzir“, rekoše ostali bogovi. „Meni se ništa tu ne sviđa“ reče Tor. „Ubidu nekoga uskoro, čisto a se osloboim napetosti. Viedete.“ Četiri boga onesoše Balerovo telo preko žala; osam nogu ga pronese pore okupljene gomile. U skupini ožalošdenih, Oin je stajao na čelu, sa po jenim gavranom na svakom ramenu, a iza njega Valkire i Asi. Bilo je i ledenih divova i

planinskih ivova na Balerovoj sahrani; bilo je čak i patuljaka, lukavih zanatlija iz pozemlja, jer sve što postoji bilo je u žalosti zbog Balerove smrti. Balerova žena Nana vie kako pronose muževljevo telo pore nje. Ona jauknu i srce je izae u gruima, i ona pae mrtva na obalu. Ponesoše i nju na pogrebnu lomaču i položiše joj telo pore Balerovog. Iz poštovanja, Oin stavi na lomaču i svoju grivnu raupnir; bila je to čuesna alka koju su mu napravili patuljci Brok i Ejtri, a iz koje bi svakog evetog ana iskapalo još osam grivni, pojenako čistih i lepih. Ona Oin šapnu nekakvu tajnu mrtvom Baleru na uvo; a šta je Oin šapnuo, to de zanavek znati samo on sam i Balder. 124

Na Balerovom konju u punoj opravi, neko je ojahao o lomače; tu su žrtvovali životinju kako bi mogla nositi gospoara u svetu koji ga čeka. Zapalili su lomaču. Buktala je, sagorela Balerovo, Nanino i konjsko telo, kao i Balderov imetak. Balderovo telo plamtelo je poput sunca.

Tor je stajao pre pogrebnom lomačom i ržao je Mjolnir visoko. „Posvedujem ovu lomaču“, objavi on, povremeno streljajudi mrzovoljnim pogledom divkinju Hirokin, koja još, po Torovom mišljenju, nije pokazivala ovoljno poštovanja. Lit, jean patuljak, priđe Toru a bolje vii lomaču, i Tor ga razraženo šutnu pravo u plamenove, zbog čega se Tor oseti malo bolje, a svi patuljci mnogo gore. „Ne sviđa mi se ovo“, reče Tor. „Ništa o ovoga mi se ni malčice ne sviđa. Naam se a de se Hermo Okretni ogovoriti s Hel. Što se pre Balder vrati u život, to bolje za sve nas.“

V evet ana i evet nodi je Hermo Okretni jahao bez zaustavljanja. Zalazio je sve ublje i ublje u tamu koja se zgušnjavala: o sumraka o polutame, o nodi o pomrčine crne kao katran, bez ijene zveze. U tom mraku vieo je samo nekakvo zlatno svetlucanje daleko napred.

Jahao je sve bliže, bliže, a svetlost je postajala sjajnija. Bila je zlatna, i bila je to trska kojom je bio natkriven most preko reke Gjalar, pr eko kog moraju predi svi koji umru. Usporio je Slejpnira, poterao ga korakom preko mosta, koji se ljuljao i drmao pod njima.

„Kako se zoveš?“ zapita nekakav ženski glas. „O kog si roa? Šta raiš u zemlji mrtvih?“

Hermo ne reče ništa. Stigao je do drugog kraja mosta, gde je stajala jedna devica. Bila je bleda i veoma lepa, i gledala ga je kao da nikad pre toga ne beše viela ništa slično. Zvala

se Mogu, i čuvala je most. „Juče je most prešlo toliko mrtvaca a bi napunili pet kraljevst ava, ali ti sam si ga jače zatresao nego svi oni zajeno, iako je tamo bilo bezbroj ljui na konjima. Viim ti crvenu krv po kožom. Nisi iste boje kao mrtvi – oni su sivi i zeleni, beli i plavi. Po tvojom kožom ima života. Ko si ti? Zašto si pošao ko He l?“ 125

„Ja sam Hermo“, reče joj on. „Oinov sam sin, i jašem ko Hel na Oinovom konju u potrazi za Balderom. Jesi li ga videla?“ „Niko ko ga je vieo ne može to nikaa zaboraviti“, reče ona. „Lepi Baler je prešao most pre evet ana. Otišao je u Helin veliki dvor.“ „Zahvaljujerh ti“, reče Hermo. „I ja moram onamo.“ „Ii naniže i na sever“, reče mu ona. „Uvek naniže, i uporno ka severu. Stidi deš o Heline kapije.“ Hermod odjaha dalje. Jahao je ka severu i sledio je stazu sve dok pred sobom ne ugleda ogroman, visok zi i kapije zemlje Hel, više i o najvišeg rveta. Ona

sjaha s konja i pritegnu kolan. Opet uzjaha i, čvrsto se ržedi za selo, potera Slejpnira sve brže i brže, i naposletku ovaj skoči kako nijean konj nika nije skočio ni pre ni posle toga, pa preskoči kapije zemlje Hel, i bezbeno se prizemlji s ruge strane, u Helinom kraljevstvu, ge nijean smrtnik nika ne može a zađe. Hermod je ojahao o velikog vora mrtvih, sjahao i ušao. Njegov brat Balder seeo je na čelu stola, na počasnom me stu. Balder je bio bled, koža mu je po boji ličila na svet ka su ani sivi, kaa nema sunca. Seeo je i pio Helinu medovinu, i jeo njenu hranu. Kada je ugledao Hermoda, pozva ga da sedne pored njega i provee nod s njim za stolom. S ruge Balerove strane bila je Nana,

njegova žena, a pore nje, i ne baš sjajno raspoložen, patuljak po imenu Lit. U Helinom svetu, sunce nika ne izlazi i an ne može a otpočne. Hermo se osvrnu po vorani i vie ženu čune lepote. esna strana tela bila joj je boje kože, ali leva strana joj beše tamna i propala, kao neelju an star leš koji nađete obešen o rvo u šumi ili zaleđen u snegu; i Hermo je znao a je to Hel, Lokijeva kdi, koju je sveotac postavio a vlaa zemljama mrtvih. „ošao sam po Balera“, obrati se Hermod Hel. „Sam Oin me šalje. Svi stvorovi su u žalosti za njim. Moraš nam ga vratiti.“ Hel je bila ravnoušna. Jeno zeleno oko zurilo je u Hermoa, baš kao i jeno upalo, mrtvo oko. „Ja sam Hel“, reče ona prosto. „Mrtvi olaze k meni i ne vradaju se u zemlje tamo gore. Zašto bih pustila Balera?“ „Sve na svetu je u žalosti za njim. Njegova smrt sve nas je ujeinila u jau: bogove i leene ivove, patuljke i vilenjake. Životinje žale za njim, i rvede. Čak i metali plaču. Kamenje sanja povratak hrabrog Balera u zemlje koje su spoznale sunce. Pusti ga.“ Hel ne reče ništa. Gleala je Balera različitim očima. Ona uzahnu. „On je nešto najlepše i, mislim, najbolje što mi je ika ošlo u kraljevstvo. Ali ako je oista tako kako kažeš, ako sve na svetu žali za Bale rom, ako ga sve na svetu voli, ona du vam ga vratiti.“ 126

Hermo joj se baci pre noge. „To je plemenito o tebe. Hvala ti! Hvala ti, velika kraljice!“ Ona poglea naniže u njega. „Ustani“, reče. „Nisam rekla a du ga svakako vratiti. Evo tvog zadatka, Hermode. Idi i pitaj ih redom. Sve bogove i divove, sve

kamenje i sve biljke. Pitaj sve orea. Ako sve na svetu plače za njim i želi njegov povratak, vratidu Balera Asima i anu. Ali ako nijeno stvorenje nede a plače ili kaže nešto protiv njega, ona o n ostaje sa mnom zauvek.“ Hermod ustade. Balder ga izvede iz dvorane i dade mu Odinovu grivnu Draupnir da je vrati Odinu, kao dokaz da je Hermod bio u zemlji Hel. Nana mu dade platnenu odoru za Frig i zlatan prsten za Fulu, Friginu služavku. Lit je samo krivio lice i pokazivao koješta nepristojno. Hermod se uspentra na Slejpnira. Ovog puta su kapije zemlje Hel bile

otvorene pre njim ok je olazio, i on se vrati otkua je ošao. Prešao je most i naposletku je ponovo ugledao svetlost dana. U Asgardu je Hermo vratio grivnu raupnir sveocu Oinu i ispričao mu sve

što se esilo i sve što je vieo. Dok je Hermod bio u podzemnom svetu, Odin je dobio sina da zameni Baldera; ovaj sin, po imenu Vali, bio je sin Odina i boginje Rind. Prenego što je bila i dan stara, beba je našla Hoa i ubila ga. Tako je osvedena Balerova smrt.

VI Asi su razaslali glasnike širom sveta. Glasnici Asa j anali su kao vetar i pitali su sve na šta bi naišli plače li za Balerom, ne bi li se Baler osloboio iz Helinog sveta. Žene su plakale, baš kao i muškarci, eca i životinje. Ptice u vazuhu plakale su za Balerom, i zemlja, rvede, stenje – čak i metali na koje su glasnici nailazili plakali su za Balerom, onako kako hlaan, gvozeni mač plače kaa ga s leene hlanode iznesete na sunce i toplotu. Sve je plakalo za Balderom.

Glasnici su se vradali sa svojih poslanja, pobeonosni i presredni. Balder de se uskoro ponovo nadi među Asima. Omarali su se na planini, na jenom ispustu pore pedine, i jeli su, pili meovinu, i šalili se i sme jali. „Ko je to?“, opre glas iz pedine, i iz nje izađe jena postarija ivkinja. elovala im je nekako neoređeno poznato, ali nijean glasnik nije bio sasvim siguran zašto. „Ja sam Tok“, reče ona; to znači zahvalnost. „Šta dete ove?“ 127

„Pitali smo sve što postoji bi li plakalo za mrtvim Balderom. Lepim Balderom, kog je ubio slepi brat. Jer svakom ove neostaje Baler kao što bi nam neostajalo sunce na nebu ka ne bi nika više zasjalo. I svako među nama plače za njim.“ ivkinja se počeša po nosu, nakašlja se i pijunu na kamen. „Stara Tok nede plakati za Balerom“, reče neuvijeno. „Bio živ ili mrtav, sin starog Odina donosio mi je samo ja i sekiraciju. Milo mi je što ga više nema. I nek smo se otarasili tog đubreta. Neka ga Hel slobono zarži.“ Onda se ogegala u tamu svoje pedine i nestala s viika. Glasnici su se vratili u Asgar i rekli su bogovima šta su vieli, i kako nisu uspeli u zaatku jer jeno stvorenje ne plače za Balerom i ne želi a se on vrati: stara ivkinja u jenoj pedini na jenoj planini. I taa su ved shvatili na koga ih je stara Tok posedala: kretala se i govorila veoma nalik Lokiju, sinu Laufejinom.

„Verovatno je to zapravo bio prerušeni Loki“, reče Tor. „Naravno a je Loki. Uvek je Loki.“

Tor za omeri čekid Mjolnir u ruci, pa okupimutivoa grupu bogova aoše u potragu Lokijem, a se osvete; no prevejani nige sei oni nije se mogao nadi. Krio se, aleko o Asgara, i likujudi čestitao samom sebi što je tako omišljat ok je čekao a se gungula smiri.

128

POSLEDNJI LOKIJEVI DANI

I

B

aler je bio mrtav, i bogovi su još bili u žalosti zbog ovog gubitka. Tugovali su, a siva kiša bez prestanka je paala, i na zemlji nije bilo raosti. Loki se upravo beše vratio s nekog svog putovanja u daleke krajeve; nije se

kajao. Bilo je vreme jesenje gozbe u Egirovom domu, gde su se bogovi i vilenjaci

okupljali a piju sveže pivo morskog iva, napravljeno u kazanu koji je Tor nekaa davno doneo iz zemlje divova.

Loki je bio tu. Popio je previše Egirovog piva; toliko je popio a je prevazišao i raost i smeh i smicalice i zapao je u zamišljenu čamu. Kaa je Loki čuo bogove kako hvale Egirovog slugu Fimafenga što je tako hitar i vrean, skočio je o stola, izbo Fimafenga nožem i ubio ga na mestu. Užasnuti bogovi isterali su Lokija iz gozbene dvorane napolje, u tamu. Vreme je prolazilo. Slavlje se nastavljalo, ali saa je bilo mirnije i tiše. Na šta vratima nastae nekakvo komešanje, i kaa su se bogovi i boginje osvrnuli a vie se ogađa, vieše da se Loki vratio. Stajao je na ulazu u dvoranu i piljio u njih sa zajedljivim osmehom na licu.

„Nisi obroošao ove“, rekoše bogovi. Loki nije na njih obradao pažnju. On priđe mestu ge je seeo Oin. „Sveoče. Nismo li ti i ja pomešali krv nekaa avno?“ Odin klimnu glavom. „Jesmo.“ Loki se osmehnu još šire. „Nisi li se taa zakleo, veliki Oine, a deš piti za gozbenim stolom samo ako Loki, tvoj zakleti pobratim po krvi, pije s tobom?“ Oin je zravim, sivim okom piljio u Lokijeve zelene oči, a ona poglea u stranu.

„Neka i vučji otac piruje s nama“, reče Oin preko volje, pa naloži sinu Viaru a se pomeri u stranu i načini mesta Lokiju a sene pore njega. Loki se iskezi zlobno i ouševljeno. On pozva a se onese još Egirovog piva i sasu ga u sebe.

Te nodi je Loki izvređao bogove i boginje jeno po jeno. Govorio je bogovima a su kukavice, govorio boginjama a su lakoverne i a nisu čene. Svaka uvrea bila je laž, protkana s taman toliko istine a zaboli. Govorio im je a su glupi, posedao ih na štošta š to su mislili da je palo u bezbedan zaborav. Porugljivo se smeškao, pobaao i potezao stare skanale, i svima je kvario raspoloženje; nije hteo a prestane sve ok Tor nije stigao na gozbu. 130

Tor je priveo razgovor kraju vrlo jenostavno: zapretio je a de Mjolnirom zauvek zapušiti Lokijeva zlobna usta i poslati ga ko Hel, aleko u vor mrtvih. Loki je taa otišao s gozbe, ali pre nego što se išepurio napolje, okrenuo se Egiru. „Napravio si obro pivo“, reče Loki morskom ivu. „Ali ove se nika više nede oržati nijena jesenja gozba. Plamenovi de progutati ovaj vor; koža de ti sagoreti na leđima. Sve što voliš bide ti ouzeto. U to ti se kunem.“ I ostavio je bogove Asgara za sobom i otišao u tamu.

II Sutradan ujutru Loki se otreznio i razmislio je o ono me što je sinod uraio. Nije ga

bio sti, jer Loki nije znao za sti, ali je znao a je preterao što se bogova tiče. Loki je imao kudu na jenoj planini blizu mora i rešio je a tamo pričeka ok mu bogovi ne oproste. Na vrhu planine je imao kudu sa četvorim vratima, po jenim sa svake strane, tako a je mogao vieti opasnost kako mu se približava iz bilo kog pravca.

anju se Loki pretvarao u lososa i krio se u jezercetu u ponožju Franangovih slapova, visokog voopaa koji se stropoštavao niz obronak planine. Iz jezerceta je isticao potočid, koji je prerastao u rečicu, a reka je tekla pravo u more. Loki je voleo planove, i voleo je planove koji osujeduju ruge planove. Kao losos je bio prilično bezbean, toliko je znao. Ni sami bogovi nisu mogli a uh vate lososa dok pliva.

Ipak, ona je počeo a sumnja u sebe. Zapitao se: Postoji li neki način a se uhvati riba u dubokoj vodi jezerceta ispod vodopada? Kako bi on, najprepredeniji od svih, tvorac najlukavijih planova, uhvatio jednog lososa? Loki uze klupko koprivine niti i poče a je tka i vezuje i a pravi mrežu za ribolov, prvu koja je ika načinjena. Da, pomisli on. Ovom mrežom bih mogao uloviti lososa. Elem, pomisli on, sa a smislimo kako a se taj plan osujeti: šta du a raim ako bogovi izatkaju ovakvu mrežu? Razgleao je mrežu koju je napravio. Razmišljao je. Losos ume a skače, pomisli on. Može a pliva uzvono, čak i a se popne uz voopa. Mogao bih preskočiti mrežu.

Nešto mu privuče pažnju. On se zaglea prvo kroz jena vrata, pa kroz ruga. Trže se: uz obronak su olazili bogovi, i skoro su mu stigli o kude. 131

Loki baci mrežu u vatru; sa zaovoljstvom je gleao kako gori. Ona kroči u Franangove slapove. Lokija, u obličju srebrnog lososa, voa ponese niz voopa i on nestade u dubinama jezerceta u ponožju planine. Asi stigoše o Lokijeve planinske kude. Čekali su ko svakih vrata a oseku Lokiju ostupnicu ukoliko je još unutra. Kvasir, najmuriji među bogovima, uđe kroz prva vrata. Nekaa je bio mrtav i od njegove krvi je napravljena medovina , ali saa je opet bio živ. Po vatri i po polupopijenom peharu vina pored nje znao je da je Loki bio tu samo nekoliko časaka pre nego što su stigli.

Nije, međutim, bilo nikakvog znaka ku li je Loki otišao. Kvasir prelete pogledom po nebu. Onda zirnu dole,u po, i u ognjište. „Cmizrava mala lasica je nestala“, reče Tor i uđe na ruga vrata o četvorih. „Mogao se pretvoriti u bilo šta. Nika ga nedemo nadi.“ „Nemoj toliko brzati“, reče Kvasir. „Pogleaj.“ „To je samo pepeo“, reče Tor. „Ali pogleaj kako je raspoređen“, reče Kvasir. On se sagnu, oirnu pepeo na pore uvatre, ga, Niti pa okusi malo jezikom. je pepeo o niti kojapou je bačena vatruomirisa i spaljena. iste kao ono klupko „Ovo koprivinog konopca u uglu.“ Tor prevrnu očima. „Ne verujem a de nam pepeo spaljenog kanapa redi ge je Loki.“ „Je li? Ali pogleaj kako je raspoređen – izukrštan je, u obliku rombova. A četvorouglovi su potpuno pravilni.“ „Kvasire, svima nam tradiš vreme ivedi se šarama u pepelu. Ovo je glupavo. Svaki tren koji provedemo u piljenju u pepeo da je Lokiju vremena a još odmakne.“ „Moža si u pravu, Tore. Ali a bi četvorouglovi napravljeni o niti bili toliko pravilni, trebalo bi ti nešto a pravi taj razmak, recimo taj tu otpaak o rveta na podu kod tvoje noge. Jedan kraj niti trebalo bi a vežeš za nešto ok pleteš – nešto kao taj štap koji viri iz poa, eno tamo. Ona bi vezivao čvorove i uplitao … Hm. Pitam konopac, tkao bi, tako da bi se od jednog komada kanapa napravilo se kako li je Loki to nazvao. Ja du ga zvati mreža.“ „Što li još trtljaš?“ reče Tor. „Zašto buljiš u pepeo i prutide i parča rveta umesto a jurimo Lokija? Kvasire! ok muljaš sve to po glavi i pričaš gluposti, on de nam umadi!“ „Mislim a bi se ovakva mreža najbolje ala upotrebni a se ulovi riba“, reče Kvasir. 132

„Meni je osta tvojih koještarija“, uzahnu Tor. „obro, njome se lovi riba? Vala, svaka ti čast. Loki je sigurno bio glaan, pa je hteo a ulovi ribu za jelo. Loki je izumitelj. Time se bavi. Ouvek je pametan. Zato smo mu i opuštali a bude kod nas.“ „U pravu si. Ali zapitaj se: zašto bi ti, a si na Lokijevom mestu, izumeo nešto za hvatanje ribe, a ona bacio mrežu koju si napravio u vatru ka shvatiš a mi dolazimo?“ „Zato što…“ reče Tor, nabra obrve i tako se uboko zamisli a se među planinskim vrhovima začu aleka grmljavina. „Ovaj…“ „Upravo tako. Zato što ne bi hteo a je nađemo ka stignemo. A jeini razlog što ne bi želeo a je nađemo jeste a bi sprečio nas, bogove Asgara, a uhvatimo tebe.“ Tor lagano klimnu glavom. „Jasno“, reče. Ona: „a, pa valja“, reče. I naposletku: „akle, Loki se…“ „…krije u ubokom jezercetu u ponožju voopaa, u obličju ribe. Upravo tako! Znao sam a deš naposletku to okučiti, Tore.“ Tor poletno klimnu glavom, ne sasvim siguran kako je sve ovo zaključio iz pepela na pou, ali sredan što zna ge se Loki enuo. „Sidi du ole, o jezerceta, i ponedu čekid“, reče Tor. „I ona du… ona du…“ „Moramo a siđemo onamo i a ponesemo mrežu“, reče muri bog Kvasir. Kvasir uze ostatak koprivinog kanapa i drveni deonik. Jedan kraj niti priveza

za štap, i poče a obavija nit oko štapa, a je protkiva, umotava i provlači. Pokazao je ostalim bogovima šta rai, i uskoro su svi tkali i vezivali čvorove. Zakačili su mreže koje su napravili jenu za rugu i naposletku obili mrežu ugačku kao jezerce, i svi su pore voopaa sišli sve o ponožja planine. Tamo gde se jezerce prelivalo, iz njega je isticao potok. Potok je tekao prema moru.

Kaa su stigli u ponožje Franangovih slapova, bogovi razmotaše mrežu koju su napravili. Bila je ogromna i teška, i ovoljno ugačka a se rasprostre o jenog

kraja jezerceta o rugog. Svi ratnici među Asima morali su a se uruže ne bi li poigli jean kraj, a Tor je ržao rugi s ruge strane. Bogovi su krenuli s jedne strane jezerceta, ispod samog vodopada, i odgacali

su sve o ruge strane. Nisu uhvatili ništa. „Tamo ole sigurno ima nečega“, reče Tor. „Osetio sam kako je poteglo mrežu. Ali otplivalo je još ublje, u mulj, i mreža je prošla povrh njega.“

133

Kvasir se zamišljeno poglai po brai. „Ništa strašno. Morademo još jenom, ali ovog puta demo na no mreže staviti tegove“, reče. „a se ništa ne provuče ispod.“ Bogovi su skupili teške šuplje kamenove i vezali svaki kamen za onji kraj mreže kao teg. Bogovi opet zagaziše u jezer ce. Kaa su mu bogovi prvi put ušli u jezero, Loki je bio zaovoljan sobom. Naprosto je otplivao na muljavo no, kliznuo među va pljosnata kamena, i čekao a mreža pređe preko njega. Saa se zabrinuo. ole u tami i hlanodi razmišljao je. Nije se mogao pretvoriti u nešto rugo ok ne izađe iz voe, a čak i ka bi uspeo, bogovi bi mu bili za petama. Ne, bezbenije je ostati u lososovom obličju. Ipak, kao losos, bio je u klopci. Morade a urai nešto što bogovi ne očekuju. Očekivali bi o njega a krene prema otvorenom moru – ako bi stigao do mora, tamo bi bio bezbean, prema bi ga bilo lako opaziti i uloviti u reci između jezerceta i zaliva.

Bogovi očekivati oakle je ošao. Uz voopa. Bogovi nede su vukli mrežu a po otpliva nu jezera. Pomno su pratili šta se ešava u ubini i stoga se iznenaiše kaa ogromna srebrna riba, krupnija o ijenog lososa kog su ika vieli, uz trzaj repa preskoči mrežu i zapliva uzvono. Ogromni losos plivao je uz voopa, pradakao se uvis i prkosio sili teže kao a ga je neko bacio u vazduh. Kvasir zavika na Ase, naredi im da se podele u dve skupine, jednu na jednom

kraju mreže, rugu na rugom. „Nede ugo ostati u voopau. Previše je na otvorenom. Ima nekih izglea jeino ako stigne o mora. akle, obe skupine de krenuti peške, vukudi mrežu između sebe. Za to vreme ti, Tore“, reče Kvasir, koji je bio muar, „gacaj po sreini, i kaa Loki opet proba a izvee istu smicalicu sa skokom preko mreže, ti ga ščepaj u vazuhu, kao meve ka hvata lososa. Ali ne ispuštaj ga iz ruku. Prevejan je on.“ Tor reče: „Vieo sam mevee kako hvataju losose u skoku. Snažan sam i brz koliko i meve. Nedu ga ispustiti.“ Bogovi ovukoše mrežu uzvono, prema mestu ge je ogromni srebrni losos čekao pravi čas. Loki je planirao i spletkario. Kada se mreža približila, Loki je znao a je nastupio osuni trenutak. Mora a skoči preko mreže isto kao i ranije, i a ovog puta ojuri ka moru. Bio je napet kao opruga spremna da okine, a onda je sunuo u vazduh. 134

Tor je bio brz. Video je srebrnog lososa kako se svetluca na suncu i zgrabio ga

ogromnim šakama baš kao što glaan meve ohvati lososa u letu. Losos je skliska riba, a Loki je najskliskiji losos o svih lososa; migoljedi se, probao je a isklizne Toru između prstiju, ali Tor je prosto stegao jače i čvrsto ga stisnuo za rep. Kažu a su otaa lososi uži u preelu repa. Bogovi su oneli mrežu, pa čvrsto obmotali njome ribu i poneli je između sebe. Losos poče a se guši na vazuhu, a otvara i zatvara usta u želji za voom, a potom da se bacaka i trza; a onda su nosili zadihanog Lokija.

„Šta to raite?“, upita on. „Kua me nosite?“ Tor samo zavrte glavom, nešto progunđa, i ne ogovori. Loki je pitao ruge bogove, ali niko nije hteo a mu kaže šta se ešava i niko nije hteo a ga poglea u oči.

III Bogovi kročiše u pedinu i ok se Loki klatio između njih, zađoše uboko po

zemlju. Stalaktiti su visili s pedinske tavanice, a slepi miševi lepršali su i letuckali naokolo. Siđoše još niže. Uskoro se put previše suzio a bi mogli nositi Lokija, i sada su ga pustili a hoa između njih. Tor je išao omah iza Lokija, s rukom na Lokijevom ramenu. Silazili su dugo, dugo.

U najubljoj pedini gorele su buktinje; troje ljui tamo je stajalo i čekalo ih. Loki ih je prepoznao i pre nego što im je vieo lica, i srce mu klonu. „Ne“, reče. „Nemojte ih povreiti. Nisu oni ništa skrivili.“ Tor reče: „To su ti sinovi i žena, Loki Kovaču Laži.“ U pedini su stajala tri ogromna pljosnata kamena. Asi su postavili svaki kamen na stranu, i Tor uze čekid. Kroz sreinu svakog kamena probio je rupu. „Molim vas! Pustite nam oca“, reče Narfi, Lokijev sin. „To nam je otac“, reče Vali, rugi Lokijev sin. „Kleli ste se a ga nedete ubiti. Oinov je brat po krvi i brat po zakletvi, a Oin je najviši među svim bogovima.“ „Nedemo ga ubiti“, reče Kvasir. „Reci mi, Vali, šta je najgore što jean brat može uraiti rugom?“ „Najgore je ka brat iza brata“, reče Vali bez oklevanja. „Ka brat ubije brata, kao Hod Baldera. To je gnusno.“ Kvasir reče: „Istina je a je Loki pobratim bogova, i ne možemo ga ubiti. Ali takve nas zakletve ne obavezuju kad ste u pitanju vi, njegovi sinovi.“ 135

Kvasir se obrati Valiju, i uputi mu reči promene, reči modi. Valijevo ljusko obličje bi zbačeno, i tamo ge je ranije stajao Vali, saa je bio vuk, njuške poprskane penom. Valijeva pamet bleela je iz žutih očiju, a zamenili su je glad, gnev, ludilo. On pogleda u bogove, u Sigin, koja mu je nekad bila majka,

a ona vie Narfija. Zareza ugo i potmulo u ubini grla i nakostreši se. Narfi ustuknu, samo jedan korak, i vuk se nađe na njemu. Narfi je bio hrabar. Nije vrištao, čak ni kaa ga je vuk, nekaašnji brat, rasporio, rastrgao mu grlo i prosuo mu utrobu na kameni pod. Vuk koji je nekad

bio Vali urliknu jenom, otegnuto i glasno, čeljustima natopljenim krvlju. Ona skoči visoko, bogovima izna glava, pa pobeže u pomrčinu pedine i nika više ne bi viđen u Asgaru, bar ne ok svemu nije ošao kraj. Bogovi su na silu položili Lokija na tri velika kamena: jean kamen su mu podmetnuli pod ramena, jedan pod butine, i jedan pod kolena. Bogovi su uzeli

Narfijeva prosuta creva, provukli ih kroz rupe u kamenju, i čvrsto vezali Lokija oko vrata i ramena. Obavili su mu sinovljeva creva oko butina i kukova, vezali mu kolena i cele noge tako čvrsto a se jeva mogao i micati. Ona su bog ovi

pretvorili gvožđa. utrobu Lokijevog ubijenog sina u lance tako čvrste i snažne kao a su o Sigin, Lokijeva žena, gleala je kako joj muža vezuju sinovljevim crevima, i nije rekla ništa. Jecala je nečujno, za sebe, zbog muževljevog bola, zbog smrti i sramote sinova. ržala je činiju, iako još nije znala zašto. Kaa su bogovi ošli po nju, rekli su joj a oe u kuhinju i ponese najvedu činiju koju ima. Taa je u pedinu sišla Skai, ivovska derka mrtvog Tjacija, supruga lepostopog Njorda. U rukama je nosila nešto ogromno, nešto što se uvijalo i grčilo. Ona se nagnu na Lokija i postavi stvorenje koje je nosila izna njega, obavijajudi ga oko stalaktita koji su visili s pedinske tavanice, tako a se glava stvora našla tik iznad Lokijeve. Bila je to zmija hlanih očiju, palacavog jezika, a sa očnjaka joj je kapao otrov.

Ona zašišta, i kap otrova iz njenih usta kanu Lokiju na lice i zapeče ga u očima. Loki vrisnu i zgrči se, poče a se uvija i krivi o bola. Pokušavao je a se skloni, da izmakne glavu od otrova. Veze, koje su nekad bila creva njegovog

rođenog sina, čvrsto su ga ržale. Jean po jean bogovi su otišli s mrkim zaovoljstvom na licima. Uskoro je ostao samo Kvasir. Sigin poglea u sputanog muža i u rasporeni leš sina kog je ubio vuk.

„Šta deš sa mnom?“, upita.

136

„Ništa“, kaza Kvasir. „Ti nisi kažnjena. Možeš a raiš šta hodeš.“ A onda ode i on.

Još kap zmijskog otrova pae Lokiju na lice, a on vrisnu i poče a se bacaka, da se uvija u vezama. Zemlja se tresla koliko se Loki otimao. Sigin uze zdelu i priđe mužu. Nije rekla ništa – šta se tu imalo redi? – ali je

suznih očiju stala Lokiju pore glave i svaku kap otrova koja bi pala sa zmijskih očnjaka hvatala je u činiju. Sve se ovo desilo davno, davno, u zaboravljena vremena, u doba kada su bogovi još hoili zemljom. Toliko avno a su se planine toga oba izlizale i najdublja jezera su se pretvorila u suvu zemlju.

Sigin još čeka pokraj Lokijeve glave baš kao i taa, i zuri u njegovo lepo, iskrivljeno lice.

Činija koju rži polako se puni, kap po kap, ali naposletku otrov napuni činiju o ruba. Taa i samo taa Sigin se okrene o Lokija. Uzima činiju i prosipa otrov, a ok nje nema, zmijski otrov kaplje Lokiju na lice i u oči. On se taa grči, trza se i drhturi, bacaka se, uvija i krivi, toliko da cela zemlja podrhtava. Kada se to desi, ovde u Midgardu nazivamo to zemljotresom.

Kažu a de Loki ostati vezan u tami po zemljom i a de Sigin biti uz njega, hvatati otrov u činiju na njegovim licem i šaputati mu a ga voli sve ok ne nastupi Ragnarok i s njime kraj svih dana.

137

RAGNAROK: KONAČNA KOB BOGOVA

I

S

ve o saa pričao sam vam o onome što se esilo u prošlosti – onome što se esilo nekaa avno. Saa du vam pričati o anima koji slee. Pričadu vam kako de svemu odi kraj, i kako de ona sve otpočeti iznova. Pričadu vam o mračnim anima – o mračnim anima i tajnama, o kraju zemlje i o smrti bogova. Slušajte i naučidete nešto. Evo kako demo znati a je nastupio poslenji čas. Bide to mnogo posle oba bogova, u vreme ljui. eside se ok bogovi spavaju, svi orea izuzev sveviedeg Hejmala. On de sve gleati o samog početka, prema de biti nemodan a spreči to što vidi. Počede zimom. To nede biti obična zima. Zima de otpočeti, i trajade, i za zimom de usleiti još zime. Nede biti proleda niti toplote. Ljui de biti glani, bide im hlano i bide ljuti. Velike bitke de besneti širom sveta. Brada de serugih. boriti protiv očeviude ubijati Majke i derkesvoju okrenude se jene protiv Sestrebrade, de paati bici protivsinove. sestara, i gleade ecu kako se međusobno ubijaju. Bide to oba surovih vetrova, oba ljui koji postaju nalik na vukove, koji love jedni druge, koji nisu ništa bolji o ivljih zveri. Sumrak de obuzeti svet, i sva mesta ge ljui žive propašde, nakratko de se rasplamsati pa se srušiti, smrviti se, pretvoriti se u pepeo i uništenje. Ona, kaa ono malo preostalih ljui bue živelo kao životinje, sunce na nebu de nestati kao a ga je pojeo vuk i mesec de nam biti ouzet takođe, i više niko nede vieti zveze. Tama de ispuniti vazuh kao pepeo, kao magla. Bide to oba užasne, beskrajne zime po imenu Fim-bulvinter. Sneg de nasrtati sa svih strana, vetrovi de biti žestoki, a hlanoda hlanija nego što ste ika zamišljali a je mogude, leena hlanoda tako hlana a de vas pluda boleti ka išete, toliko hlana a de vam se smrzavati suze u očima. Nede biti proleda a onese olakšanje, ni leta, niti jeseni. Samo zima, a za njom zima, a za njom zima.

Posle toga de nastupiti oba velikih zemljotresa. Planine de se tresti i rušiti. rvede de paati, a sva preostala ljuska staništa bide sravnjena. Zemljotresi de biti tako snažni a de uništiti sve veze i sve okove. Sve odreda.

139

Veliki vuk Fenrir osloboide se lanaca. Razjapide usta: gornja vilica de mu osezati o neba, a onja de oirivati zemlju. Nema ničeg što on ne može pojesti, ničeg što nede uništiti. Plamenovi mu kuljaju iz očiju i nozrva. Kud hodi vuk Fenrir, za njim slei plameno uništenje. Kaa se mora ignu i pokuljaju na kopno, nastupide poplave. Jormungan, migarska zmija, ogromna i opasna, uvijade se u gnevu, sve bliže i bliže kopnu. Otrov iz njenih očnjaka potedi de u vou, otrovade vazuh sitnim kapljicama i pobiti sve morske ptice koje ga udahnu.

Nede više biti života u okeanima, tamo ge gamiže migarska zmija. U talasima de se kupati truli leševi riba i kitova, foka i morskih čuovišta. Ko god vidi vuka Fenrira i midgardsku zmiju – Lokijevu decu – spoznade smrt. To je početak kraja. Zamagljeno nebo de se rascepiti uz ečju vrisku, i sinovi Muspela pojahade s nebesa, a na čelu de im biti Surt, iv vatre, s visoko ignutim mačem koji plamti tako žarko a nijean smrtnik ne može pogleati u njega. Prejahade preko uginog mosta Bifrosta i uga de se pretvarati u prah po njima, a neka jarke boje postade nijanse ugljauge. i pepela. Nika više nede biti Litice de se zrobiti i pasti u more. Loki, koji je otle ved pobegao iz okova po zemljom, kormilaride broom po imenu Naglfar. Ovo je najvedi bro koji de ika postojati: načinjen je o noktiju mrtvaca. Naglfar plovi po nabujalim morima. Posada gleda napolje i vidi samo

leševe kako plutaju i trule po površini mora. Loki upravlja brodom, ali kapetan de mu biti Hrim, vođa leenih ivova. Preživeli leeni ivovi svi slee Hrima, ogromnog i neprijateljski nastrojenog prema ljuskom rou. Oni su Hrimovi vojnici u završnoj bici. Lokijeva vojska su Heline legije. To su nespokojni mrtvaci, oni koji su umrli

sramno, koji de se vratiti na zemlju a se još jenom bore kao hoajudi leševi, rešeni a unište sve što još živi i voli na površini zemlje. Svi oni – ivovi, mrtvaci i gorudi sinovi Muspela – otputovade na ratnu ravnicu po imenu Vigrid. Vigrid je ogroman: tri stotine milja u prečniku. Vuk Fenrir takođe se šunja onua, a migarska zmija de se kretati po nabujalim morima sve ok se i sama ne približi Vigriu, a ona de a izgamiže na pesak i probije se na obalu – samo glavom i moža prvom miljom svo g tela. Vedi eo de ostati u moru. Svi oni postrojide se u bojne reove: Surt i sinovi Muspela bide tamo u plamenu; Helini i Lokijevi ratnici prisustvovade po zemljom; leeni ivovi de biti tu, Hrimove trupe, i blato de im se smrzavati po nogama. Fenrir de biti s njima, i 140

migarska zmija. Najvedi neprijatelji koji se samo mogu zamisliti bide tamo tog dana.

Hejmal de vieti kako se sve ovo ešava. On vii sve, na kraju krajeva: on je božanski osmatrač. Tek taa on stupa u elo. Hejmal de unuti u Gjalarhorn, rog koji je neka pripaao Mimiru, i unude u njega iz sve snage. Asgar se trese o ovog zvuka, i taa de se uspavani bogovi probuiti, i latice se oružja i okupide se po Igrasilom, ko Urinog izvora, a dobiju blagoslov i savet od norni. Oin de odjahati do Mimirovog izvora na svom konju Slejpniru da zapita

Mimirovu glavu za savet, za sebe i za bogove. Mimirova glava de šapatom preneti Oinu svoje znanje o buudnosti isto ovako kao ja saa vama. Njegove reči ade sveocu nae iako sve eluje crno. Veliki jasen Igrasil, rvo sveta, trešde se kao list, i Asi, a s njima i Ejnherjari, svi ratnici koji su umrli valjanom smrdu u bici, oenude se za rat, i zajeno de ojahati na Vigri, poslenje bojište. Oin de jahati na čelu ružine. Oklop mu se svetluca, a na glavi on nosi zlatnu kacigu. Toro debojnog jahati pore s Mjolnirom u ruci. Stižu polja i njega završna bitka počinje. Oin krede pravo ka vuku Fenriru, saa tako ogromnom a se ne a ni zamisliti. Sveotac stiska Gungnir, svoje koplje, u šaci. Tor de vieti a se Oin zaputio ka velikom vuku, osmehnude se i ošinude jarčeve a ih potera brže, pa de krenuti pravo ka migarskoj zmiji, ržedi čekid u gvozdenoj oklopnoj rukavici.

Frej krede ka Surtu, rasplamsalom i grozomornom. Surtov plameni mač j e ogroman i peče čak i ka vas ne pogoi. Frej se bori žestoko i obro, ali on de prvi među Asima pasti: mač i oklop ne mogu mu se meriti sa Surtovim ognjenim sečivom. ok umire, Freju de neostajati sopstveni mač i kajade se što ga je ao Skirniru nekada avno, ne bi li osvojio Gerinu ljubav. Taj mač bi ga spasao. Buka bitke bide mahnita; Ejnherjari, Oinovi plemeniti ratnici, biju bitku sa zlim mrtvacima, Lokijevom vojskom.

Pakleni ker Garm reži. Manji je o Fenrira, ali svejeno je najmodniji i najopasniji od svih pasa. I on je umakao iz okova pod zemljom i vratio se da kida grla ratnika na zemlji. Tir de ga zaustaviti – jednoruki Tir – i oni de se boriti, čovek protiv košmarnog psa. Tir se bori hrabro, ali bitka de oneti smrt obojici. Garm umir e zuba zarivenih u Tirovo grlo.

Tor de ubiti migarsku zmiju, kako je ved ugo želeo. 141

Tor smrska mozak ogromne zmije čekidem. Oskače unaza kaa se glava morske guje stropošta na bojište. Tor je sigurno na devet stopa od nje kada glava tresne o zemlju, ali to nije

ovoljno aleko. Na samrti, zmija de isprazniti kese sa otrovom izna boga gromovnika; ispustide gust crn mlaz. Tor stenje o bola i beživotno paa na zemlju; otrovalo ga je stvorenje koje je ubio.

Oin de se hrabro boriti protiv Fenrira, ali vuk je gorostasniji i opasniji nego što bi išta rugo ika moglo biti. Vedi je o sunca, vedi o meseca. Oin ga ubaa u usta kopljem, ali Fenrir samo jenom škljocne čeljustima i koplja više nema. Još jedan ugriz, jedno krc, zalogaj, i Oin, sveotac, najvedi i najmuriji među bogovima, takođe nestaje i više nika nede biti viđen. Oinov sin Viar, dutljivi bog, pouzani bog, viede očevu smrt. Krupnim koracima de podi napre ok Fenrir likuje zbog Oinove smrti i zabide stopalo vuku u donju vilicu. Vidar ima različita stopala. Na jenom nosi običnu cipelu. Na rugom cipelu

koja se pravi još o osvita vremena. Sastavljena je o komaida kože koje su ljui odsecali s prstiju i peta kada prave sebi cipele, i bacali. (Ako želite a pomognete Asima u poslenjoj bici, treba a bacate kožne otpatke. Svi obačeni otpaci i osečci sa obude postade eo Viarove cipele.) Ova cipela de zaržati onju vukovu vilicu tako a ovaj ne može ni mrnuti. Ona de jenom rukom Viar posegnuti uvis, zgrabide vuka za gornju vilicu i rastrgnude mu usta. Ovako de Fenrir umreti, a Viar de osvetiti oca. Na bojištu po imenu Vigri, bogovi de izginuti u bici s leenim ivovima, a leeni ivovi de izginuti u bici s bogovima. Vojska neupokojenih iz zemlje Hel zasude tlo telima u konačnoj smrti, a plemeniti Ejnherjari de ležati pore njih na smrznutoj zemlji, svi zauvek mrtvi po beživotnim maglovitim nebom, i nika više nede ustati, nika se nede probuiti i boriti se. O Lokijevih legija, samo de sam Loki ostati na nogama, okrvavljen i mahni tih očiju, sa zaovoljnim osmehom na izbrazanim usnama. Nede poginuti ni Hejmal, osmatrač na mostu, vratar bogova. Stajade na bojnom polju s mačem Hofuom, krvavim i mokrim u ruci. Oni kredu jean prema rugom preko Vigria, gazedi po leševima, gacajudi kroz krv i plamenove kako bi stigli jedan do drugog.

„Ah“, redi de Loki. „Osmatrač bogova, bog blatnjavih pleda. Prekasno si probudio bogove, Hejmdale. Nije li bilo zanosno gledati ih kako umiru jedan po jedan?“ 142

Loki de motriti Hejmalovo lice u potrazi za nekim znakom slabosti, osedanja, ali Hejmal de ostati ravnoušan. „Nemaš šta a kažeš, Hejmale, sine evet majki? Ka sam bio vezan po zemljom, i to sinovljevim crevima, a na lice mi je kapao zmijski otrov, i jadna Sigin stajala pored mene i trudila se a uhvati što više otrova u činiju, o luila me je

čuvalo jeino razmišljanje o ovom trenutku; vežbao sam ga u glavi, zamišljao ane kaa demo moja lepa eca i ja privesti kraju oba bogova i okrajčiti svet.“ Hejmal još nede progovoriti, ali de uariti, i uaride snažno, i mač de mu zveknuti po Lokijevom oklopu, a Loki de uzvratiti, i Loki de napasti žestoko, pametno i s likovanjem.

ok se bore, setide se ruge borbe, jenom avno, kaa je svet bio jenostavniji. Borili su se u životinjskom obličju, pretvoreni u foke, nadmetali se da bi osvojili ogrlicu Brisinga: Loki ju je na Odinov zahtev bio ukrao od Freje, a Hejmdal ju je povratio. Loki nikad nije zaboravio tu uvredu.

Boride se, zasecati i bosti jean rugog. Boride se, i ona de pasti; Hejmal i smrtno ranjeni.

Loki padaju jedan pored drugog, obojica

„Gotovo je“, šapude Loki ok umire na bojištu. „Pobeio sam.“ Ali Hejmal de se taa isceriti u smrti, isceride se zlatnim zubima isprskanim pljuvačkom i krvlju. „Ja viim alje nego ti“, redi de Hejmal Lokiju. „Oinov sin Viar ubio je tvog sina, vuka Fenrira, i Viar je preživeo, baš kao i Oinov sin Vali, njegov brat. Tor je mrtav, ali njegova eca Magni i Moi još su živa. Oni su uzeli Mjolnir iz očeve hlane ruke. ovoljno su snažni i plemeniti a bi rukovali njime.“ „Ništa o toga nije bitno. Svet gori“, kaže Loki. „Smrtnici su mrtvi. Migar je uništen. Pobeio sam.“ „Ja viim alje nego ti, Loki. Viim sve o rveta sveta“, kazade mu Hejmal poslenjim ahom. „Surtova vatra ne može ništa svetskom drvetu, a dvoje ljudi se bezbeno sakrilo u eblo Igrasila. Žena se zove Život, a muškarac Čežnja Života. Njihovi naslenici de naseliti zemlju. Ovo nije kraj. Kraja nema. Samo je kraj starih vremena, Loki, i početak novih. Posle smrti uvek olazi ponovno rođenje. Nisi uspeo.“ Loki bi rekao nešto, nešto jetko i omišljato, nešto a ga povrei, ali ved je ošao kraj njegovom životu, kraj njegovoj brilijantnosti, i svoj njegovoj surovosti, i nede redi ništa nikaa više. Ležade, nepomičan i hlaan, p ored Hejmdala na smrznutom bojnom polju.

143

Sada Surt, ognjeni div, koji je bio tu pre postanka sveta, pogleda ogromno

polje smrti i iže žarki mač ka nebesima. Začude se zvuk kao a je hiljae šuma buknulo u plamen i sam vazuh de se zapaliti. Svet de sagoreti u Surtovim plamenovima. Nabujali okeani isparavaju. I poslednje vatre podivljaju i zatrepere, a onda se ugase. Crni pepeo pada s neba kao sneg.

U sumrak, tamo ge su Lokijevo i Hejmalovo telo neka ležali jeno pore rugog, nema ničeg izuzev ve gomile sivog pepela na pocrneloj zemlji, a dim se meša s jutarnjom izmaglicom. Ništa nede ostati o vojski živih i mrtvih, o snova bogova i hrabrosti njihovih ratnika – ništa osim pepela. Uskoro potom, narasli okean de preplaviti čitavo kopno i progutade pepeo , i sve živo de pasti u zaborav po nebom bez sunca. Tako de odi kraj svetovima, u pepelu i poplavi, u tami i leu. To je konačna kob bogova.

II To je kraj. Ali postoji i nešto što slei posle kraja. Iz sive okeanske voe još jenom de se izidi zeleno kopno. Sunce je pojeeno, ali sunčeva derka de granuti umesto majke, i novo sunce de sijati još žarkije o starog; sijade mlaom svetlošdu, i novom. Iz unutrašnjosti jasena koji rži svetove na okupu izadi de muškarac i žena, Život i Čežnja Života. Hranide se rosom na novoj, zelenoj zemlji, i vodice ljubav, i iz njihove ljubavi de nastati ljuski ro. Asgara više nede biti, ali na mestu nekaašnjeg Asgara stajade Iavol, kao njegov veličanstveni proužetak. Oinovi sinovi Viar i Vali bide tamo. Za njima de odi Torovi sinovi Moi i Magni. Zajeno de oneti Mjolnir, jer saa kaa Tora više nema, bide potrebna dvojica da ga nose. Balder i Ho de se vratiti iz pozemnog sveta, i njih šestorica de seeti na svetlosti novog sunca, razgovarade i prisedati se tajni, i razmatrade šta se moglo rugačije uraiti i je li onakav isho bio neminovan. Pričade o Fenriru, vuku koji je pojeo svet, i o migarskoj zmiji, i sedade se Lokija, koji i jeste i nije pripadao bogovima, koji je spasao bogove i koji ih je hteo uništiti. I Balder de redi: „Hej. Hej, šta je ono?“ „Koje?“ pita Magni. 144

„Eno. Svetluca se u visokoj travi. Viite? I eno tamo. Vii, još jeno.“ Oni kleknu u visoku travu; bogovi, a nalik deci.

Magni, Torov sin, prvi nađe jenu stvarčicu u visokoj travi, i kaa je nađe, zna šta je u pitanju. To je zlatna šahovska figura, kakvima su bogovi igrali ok su još bili živi. Malena, zlatna, izrezbarena figura Oina, sveoca, na visokom prestolu: kralj.

Nalaze ih još. Evo Tora s čekidem u ruci. Evo Hejmala s rogom na usnama. Oinova žena Frig je kraljica. Baler iže zlatnu statuicu. „Liči na tebe“, kaže mu Moi. „I jesam ja“, kaže Baler. „To sam ja nekaa avno, pre nego što sam umro, dok sam bio jedan od Asa.“ Nadi de i ruge figure u travi, neke lepe, neke manje lepe. Evo Lokija, poluzakopanog u crnu zemlju, i njegovih čuovišta o ece. Evo nekog leenog diva. Evo Surta ognjenog lica.

Uskoro de ustanoviti a su našli sve figure potrebne a bi imali c eo set. Postavljaju partiju šaha: na stolu koji izglea kao šahovska tabla, bogovi Asgara -novcijatog sunca stoje licem uselice sa svojim večitim uneprijateljima. obleskuje na zlatnim figurama ovo savršeno Svetlost popone.novog Baler de se osmehnuti – kao da je granulo sunce – i pružide ruku i pomeriti prvu figuru.

145

I igra počinje iznova.

SPISAK IMENA Alfhejm: Jedan od devet svetova; nastanjuju ga svetli vilenjaci. Angrboda: Divkinja, majka Lokijevo troje čuovišne ece. Asgard: Dom Asa. Kraljevstvo bogova. Asi: Rasa, pleme ili ogranak bogova. Žive u Asgaru. Ask: Prvi muškarac, napravljen od jasenovog drveta. Audhumla: Prva krava, koja je jezikom oblikovala pretka bogova, i iz čijeg vimena ističu reke mleka. Aurboda: Planinska divkinja, Gerdina majka. Balder: Poznat kao „lepi“. Odinov drugi sin; voleli su ga svi osim Lokija. Bari: Ostrvo na kom su se Frej i Ger venčali. Baugi: Div, Sutungov brat. Beli: Div. Frej ga ubija jelenjim rogom. Bergelmir: Imirov unuk. Bergelmir i njegova žena jedini su divovi koji su preživeli potop.

Bestla: Majka Oina, Vilija i Vea, Borova žena. Derka diva po imenu Boltom. Mimirova sestra. Bifrost: Dugin most koji spaja Asgard i Midgard. Bodn: Jedno od dva korita za meovinu, načinjeno da se u njega stavi medovina poezije. Drugo se zove Son.

Bolverk: Jeno o imena koje Oin uzima kaa je prerušen. Bor: Bog. Burijev sin, oženjen Bestlom. Otac Oina, Vilija i Vea. Bragi: Bog poezije. Brejdablik: Balderov dom, mesto puno radosti, muzike i znanja. Brok: Patuljak koji ume da napravi velika blaga. Ejtrijev brat. Buri: Predak bogova, Borov otac, Odinov deda. Draupnir: Odinova zlatna grivna koja svake devete nodi stvara evet podjednako lepih i vrednih grivni. Egil: Zemljoradnik, Tjalfijev i Roskvin otac.

Egir: Najvedi među morskim ivovima. Muž ivkinje Ran, otac evet kderi – okeanskih talasa. Ejnherjari: Plemeniti mrtvaci, hrabro poginuli u bici, koji se sada goste i bore u Valhali.

147

Ejtri: Patuljak koji je iskovao velika blaga, uključujudi i Torov čekid. Brokov brat. Eli: Stara dadilja, koja je zapravo sama starost.

Embla: Prva žena, napravljena o brestovog rveta. Farbauti: Lokijev otac, iv. „Onaj koji zaaje opasne uarce“. Fenrir (ili Fenris): Vuk. Lokijev sin sa Angrbodom. Fimbulvinter: Zima pre Ragnaroka, zima bez kraja. Fjalar: Galarov brat, ubica Kvasira. Fjolnir: Frejov i Gerin sin, prvi kralj Šveske. Franangovi slapovi: Visoki vodopad gde se Loki krio prerušen u lososa. Frej: Bog od roda Vana, koji živi sa Asima. Frejin brat. Freja: Boginja od roda Vana, koja živi sa Asima. Fre jova sestra. Frig: Oinova žena, kraljica bogova. Balerova majka.

Fula: Boginja, Frej ina služavka. Galar: Tamni vilenjak. Fjalarov brat i ubica Kvasira.

Garm: Čuovišno velik ker. On i Tir ubijaju jedan drugog kada nastupi Ragnarok. Gerd: Prelepa divkinja; Frej ova dragana. Giling: Div, Sutungov i Baugijev otac; ubijaju ga Fjalar i Galar. Gimir: Div zemlje, Gerdin otac.

Ginungagap: Zjapeda provalija između Muspela (sveta vatre) i Niflhejma (sveta magle), pre postanka sveta.

Gjalerhorn: Hejmalov rog, koji se čuva pore Mimirovog izvora. Glejpnir: Čarobni lanac patuljačkog kova kojim bogovi okuju Fenrira. Grimnir: „Čovek pod kukuljicom“. Jedno Odinovo ime. Gulenbursti: Zlatni vepar kog su patuljci načinili za Freja. Gungnir: Oinovo koplje. Nika ne promaši cilj, a zakletve koje se polože na Gungniru ne mogu se pogaziti. Gunlo: ivkinja, Sutungova derka, postavljena a čuva medovinu poezije. Hejdrun: Koza koja da je medovinu umesto mleka. Hrani mrtve u Valhali. Hejmdal: Dalekovii božanski stražar. Hel: Lokijeva derka sa Angrboom. Vlaarka zemlje Hel, kraljevstva mrtvaca umrlih sramnom smrdu, onih koji nisu plemenito poginuli u bici. 148

Henir: Stari bog koji je podario ljudima razum. Jedan od Asa, poslat Vanima da im bude kralj. Hermo Okretni: Oinov sin. Na Slejpniru jaše ko Hel i moli je da oslobodi Baldera. Himir: Kralj divova. Hirokin: Divkinja, snažnija čak i o Tora. Hlidskjalf: Odinov presto, sa kog se vidi devet svetova. Hod: Balderov brat, slepi bog. Hrim: Vođa leenih divova kada nastupi Ragnarok. Hugi: Mla iv, sposoban a trči najbrže na svetu. U stvari, on je sama misao. Hugin: Jedan od Odinova dva gavrana. Ime mu znači „misao“. Hvergelmir: Izvor u Niflhejmu, ispod Igdrasila; iz njega se izlivaju mnoge druge reke i potoci.

Iavol: „Blistava ravnica“ na kojoj je bio izgrađen Asgar, i na koju de se preživeli bogovi vratiti posle Ragnaroka. Idun: Boginja od roda Asa. Čuvarka jabuka besmrtnosti, koje aju bogovima večnu mlaost. Igdrasil: Drvo sveta.

Imir: Prvo bide, iv vedi o svetova, preak svih ivova. Imira je ojila prva krava, Audhumla.

Ivali: Tamni vilenjak. Ivalijevi sinovi načinili su Skidblandir, Frejov izuzetni brod, Gungnir, Odinovo koplje, i lepu novu kosu za

Torovu ženu Sif. Jord: Torova majka, divkinja, istovremeno i boginja zemlje. Jormungand: Midgardska zmija. Lokijevo dete i Torov krvni neprijatelj. Jotunhejm: Jotun znači iv, a Jotunhejm je kra ljevstvo divova.

Kvasir: Bog načinjen o pomešane pljuvačke Asa i Vana; postao bog murosti. Kvasira su mučki ubili patuljci i o njegove krvi su napravili meovinu poezije. Kasnije se on vratio u život. Laufej: Lokijeva majka. Takođe zvana i Nal, „igla“, jer je bila toliko vitka. Lerad: Drvo, verovatno deo Igdrasila, na kom se hrani Hejdrun, koza koja snabdeva medovinom ratnike u Valhali. Lit: Jean zlosredan patuljak.

149

Loki: Odinov pobratim, sin Farbautija i Laufej. Najpronicljiviji, najlukaviji stanovnik Asgara. Ume a menja obličje, i usne su mu

pune ožiljaka. Nosi cipele u kojima može hoiti nebom. Magni: Torov sin, „jaki“. Megingjor: Torov opasač modi. Kaa ga stavi, uvostruči mu se snaga.

Migar: „Srenja oblast“. Naš svet. Kraljevstvo ljui. Midgardska zmija: Jormungand.

Mimir: Oinov ujak, čuvar izvora murosti u Jotunhejmu. iv, moža takođe jean o Asa. Vani su mu osekli glavu, ali ona još aje mure savete i čuva izvor. Mimirov izvor: Izvor ili vrelo pokraj korenja drveta sveta. Odin je, u

zamenu za jeno svoje oko, srknuo voe iz njega, zahvativši je Hejmdalovim Gjalerhornom.

Mjolnir: Torov izvanreni čekid i njegov najragoceniji posed; napravio mu ga je Ejtri (Brok je pumpao mehove). u zemlju mrtvih. Mogu: „Žestoka ratnica“. Moi: Torov sin, „hrabri“ . Čuvala je most koji voi Munin: Oinov gavran. Ime mu znači „sedanje“ . Muspel: Ognjeni svet koji postoji pre postanka sveta. Jedan od devet svetova. Naglfar: Brod, napravljen od nepotkresanih noktiju mrtvaca. Ovim

broom de putovati ivovi i mrtvi iz zemlje Hel, koji de se boriti protiv bogova i Ejnherjara kada nastupi Ragnarok. Nal: „Igla“. Drugo ime Laufej, Lokijeve majke. Narfi: Sin Lokija i Sigin, Valijev brat. Nidavelir, zvan i Svartalfhejm: Mesto gde patuljci (poznati i kao tamni vilenjaci) žive po planinama.

Nihog: Zmaj koji prožire leševe i žvade korenje Igrasila. Niflhejm: Hlano, maglovito mesto, koje postoji na početku svega. Norne: Tri sestre, Urd, Verdandi i Skuld, starateljke izvora Urd, sudbine, koji napaja korenje Igdrasila, svetskog drveta. One,

zajeno sa rugim nornama, oređuju šta de nekoga snadi u životu. Njord: Bog od roda Vana; Frejov i Frejin otac.

150

Oin: Najviši po položaju i najstariji o svih bogova. Nosi ogrtač i šešir i ima samo jeno oko, pošto je rugo ao u zamenu za mudrost. Ima još mnogo imena, uključujudi i sveotac, Grimnir, i bog vešala. Orerir: Kazan u kom je napravljena meovina poezije, „onaj koji onosi ushidenje“. Ogrlica Brisinga: Frej ina svetlucava ogrlica. Ran: Žena Egira, morskog iva; bogin ja davljenika na moru, majka sedam talasa.

Ratatosk: Veverica koja živi u krošnji Igrasila i prenosi poruke između Nihoga, žerača lešina, među korenjem, i jenog o rla koji živi visoko u krošnji. Rati: Božanska burgija. Roskva: Tjalfijeva sestra, Torova služavka, ljusko bide. Sif: Torova žena. Ima zlatnu kosu. Sigin: Lokijeva žena, Valijeva i Narfijeva majka. Nakon što je Loki zatvoren, ona ostaje s njim po zemljom i rži činiju kojom štiti Lokijevo lice od zmijskog otrova.

Skai: ivkinja, derka iva Tjacija. Udaje se za Njorda. Skidbladnir: Čarobni bro koji su Freju napravili Ivaldijevi sinovi. Može se složiti kao marama. Skirnir: Svetli vilenjak, Frejov sluga. Skrimir: „Krupajlija“. Izuzetno velik div kog Loki, Tor i Tjalfi sredu na putu za Utgard. Skuld: Jedna norna. Ime joj znači „ono što je name reno“, a njeno

kraljevstvo je buudnost. Slejpnir: Odinov konj. Najbrži konj o svih, osmonog; potomak Lokija i Svadilfarija. Son: Korito za medovinu.

Surt: Ogroman ognjeni iv koji rukuje plamenim mačem. Surt je postojao pre bogova. Čuvar Muspela, preela vatre. Sutung: iv, Gilingov sin. Osveduje se ubicama svojih roitelja. Svadilfari: Konj majstora graditelja koji je sazidao zidine Asgarda. Slejpnirov otac. Škrgutalo: Jean o va jarca upregnuta u Torove dvokolice.

Škripalo: Jean o va jarca upregnuta u Torove vokolice. Tir: Jednoruki bog rata, Odinov sin; posinak diva Himira.

Tjaci: iv koji se prerušava u orla kako bi oteo Iun. Skain otac. 151

Tok: Starica čije ime znači „zahvalnost“, ali je ona zapravo jeino živo stvorenje koje nede a žali zbog Balderove smrti. Tor: Oinov riđobrai sin, bog gromovnik o roa Asa. Najsnažniji bog. Trim: Gospoar žinova, koji je hteo a se oženi Frejom. Tru: Torova derka, „silna“. Ul: Torov posinak. Bog koji lovi lukom i strelom, na skijama.

Ur: „Subina“. Jena o tri norne. Oređuje nam prošlost. Urdin izvor: Izvor u Asgardu o kom se staraju norne.

Utgar: „Spoljašnja oblast“. ivlji preeli ge žive ivovi; u sreištu mu se nalazi zamak, takođe zvan Utgard. Utgardloki: Kralj utgardskih divova. Valhala: Odinov dvor, gde se goste plemeniti mrtvaci koji su hrabro poginuli u bici. Vali: Postoje dva boga po imenu Vali. Jedan je sin Lokija i Sigin; on se pretvara u vuka i ubija brata Narfija. Drugi je sin Odina i Rind,

začet„One kakokoje bi osvetio BalerovuOinove smrt. pomodnice, koje skupljaju Valkire: biraju ubijene“. uše hrabro poginulih na bojištu i ona ih ovoe u Valhalu. Vanahejm: Kraljevstvo Vana. Var: Boginja braka. Ve: Odinov brat, Borov i Bestlin sin.

Verani: Jena norna. Ime joj znači „postanak“, i ona nam oređuje saašnjost. Vidar: Odinov sin. Tihi, pouzdani bog. Jedna cipela napravljena mu je

o otpaaka kože sa svih cipela koje su ika napravljene. Vigri: Ravnica ge de se oigrati velika bitka Ragnarok. Vili: Odinov brat, Borov i Bestlin sin.

152

O PISCU Nil Gejmen je autor bestselera Upozorenje o saržaju, Okean na kraju puteljka, Knjiga o groblju, Koralina,serijala Sendmen i mnogih drugih dela. Njegova proza dobila je nagrade Njuberi, Karnegi, Hugo, Nebula, Vil Ajzner i Svetsku nagradu za fantastiku. Po njegovom romanu Američki bogovi snimljena je televizijska serija 2017. godine.

153