Neoosmanizam

 Neoosmanizam  Neoosmanizam - povratak povratak Turske Turske na Balkan Balkan

Islamsko buđenje u Istanbulu Da li turska diplomatija ima više lica, iza kojih se uvek skriva neoosmanizam? Da li iz toga proizilaze tolike zbunjujuće kontroverze: glavni američki saveznik u regionu koji je prihvatio ruski energetski "Južni tok", pretendent na članstvo u EU koji bezobzirno guši prava kurdske manjine, jedini prijatelj Izraela u muslimanskom svetu koji širi ruke prema Teheranu? Zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking? Kako Beograd i Banjaluka treba da reaguju na agresivnu tursku politiku i njenu pozadinu pozadinu na Balkanu? Balkanu? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi  Neoosmanizam  Neoosmanizam  povratak Turske Turske na Balkan Balkan autora Darka Tanaskovića, istaknutog orijentaliste i diplomate. Piše: Darko Tanasković Iako se u razmatranju pitanja u vezi sa ukupnom savremenom državno-nacionalnom orijentacijom, a naročito spoljnom politikom Republike Turske pojam neoosmanizam sve češće koristi, ne postoji njegova precizna i jednoz jednoznačn načnaa defini definicij cija. a. Sadrži Sadržina na pojma pojma je, međuti međutim, m, uglavno uglavnom m jasna. jasna. Pod neoosm neoosmani anizmom zmom se mahom mahom  podrazumeva kompleksna makroideološka platforma prema kojoj današnja Turska, kao legitimna civilizacijska naslednica Osmanskog carstva, treba da reafirmiše njegovo celokupno duhovno, kulturno i političko nasleđe, kako  bi u preraspodeli svetske moći i uticaja koja je u toku, obezbedila i delotvorno igrala ulogu jednog od globalno značajnih međunarodnih činilaca.  Na Osmansko carstvo se u tom kontekstu gleda kao na ranu modernu imperiju, uporedivu s Habzburškom monarhijom ili predrevolucionarnom Francuskom i Rusijom (videti intervju intervju nemačkog turkologa turkologa Kristofa Kristofa Nojmana, "Ako je Turska majka, ko je onda otac?", u sarajevskom nedeljniku  Dani, 639, 11. 9. 2009). Radi adekvatnog razumevanja i tumačenja neoosmanizma, važno je uvek imati na umu da je neoosmanistička spoljna politika možda samo najvidljiviji horizont realizovanja kompleksne matrice, koja je istovremeno duhovna, ideološka, kulturna,  privredna i politička. politička.  Neoosmanizam je stanje stanje duha, sidrište osobenog mentaliteta, mentaliteta, samosvojan samosvojan sistem vrednosti vrednosti i s njim usklađeni  pogled na sebe i na svet. svet. On je uporište identiteta, identiteta, oslonac oslonac ambicija i rasadnik rasadnik iluzija, iluzija, luka osvajačkog isplovljavanja isplovljavanja i pribežište razočaranog samozavaravanja. S obzirom na težišno tematsko usmerenje našeg razmatranja ovog složenog fenomena, može se osnovano konstatovati da je neoosmanizam, bez obzira na sve pojavne (i prividne) oblike i retorička meandriranja turske spoljne politike tokom poslednjih nekoliko decenija, njena dubinska, sve izraženija konstanta. Pravilno shvatanje turske spoljne politike pretpostavlja analitičko uvažavanje ove temeljne,  predugo neuočavane, prenebregavane prenebregavane ili prikrivane prikrivane činjenice. činjenice.  Mimikrijski  Mimikrijski protokol  protokol 

S obzirom na njegovu prirodu i ciljeve, shvatljivo je da su politički i idejni zagovornici i protagonisti neoosmanizma u Turskoj, kao i oni koji su spolja simpatisali i podržavali njihov projekat, izbegavali da ga nazovu  pravim imenom. Štaviše, odricali su i sâmo postojanje široke tendencije postepenog, kapilarnog obnavljanja sistema vrednosti utemeljenog u osmanskom duhovnom i kulturnom nasleđu, jer vreme za upućivanje otvorenog izazova izazova zvaničnom zvaničnom kemalizmu još nije bilo došlo. Može se zapravo reći da je dosledno retoričko insistiranje na neprikosnovenosti i neosporivosti, gotovo sakrosantnosti Ataturkovog sekularnog modela društva i države, u koji su se neoosmanisti bez izuzetka zaklinjali, sve do naših dana ostalo jedno od delotvornih zavaravajućih taktičkih sredstava njegovog podjednako doslednog objektivnog podrivanja i ritualističkog svođenja na puku formu. Što je više Ataturkovih portreta visilo na zidovima prostorija u javnim ustanovama i gledalo s fasada državnih palata, sve  je manje bilo izvornog kemalizma u svakodnevnom životu.  Neoosmanizmu  Neoosmanizmu je kroz celu drugu polovinu polovinu XX veka bio svojstven svojstven izrazito "ketmanski" "ketmanski" karakter. karakter. Zapamćen  je, tako, ilustrativni nesporazum nesporazum prilikom Izetbegovićeve posete Ankari (1991), (1991), kad je autor  Islamske  Islamske deklaracije deklaracije, u kojoj kritikuje Ataturkovo svetovnjaštvo, uporno odbijao da, u skladu s državnim protokolom, poseti mauzolej

tvorca moderne Turske. Domaćini su ga na kraju ipak ubedili da takvo ispoljavanje ličnog islamizma na najvišem nivou ne samo da nije prikladno već bi bilo bilo i kontraproduktivno, kontraproduktivno, s obzirom na potrebu da se za muslimansku muslimansku stvar u BiH pridobije i zapadni svet, koji i sâmu Tursku podržava upravo zato što je smatra jedinom stvarno sekularnom muslimanskom muslimanskom državom. Izetbegović je na kraju nevoljno popustio. Avgusta 2008, međutim, iranski predsednik Mahmud Ahmadinežad uspeo je da ne poseti Ataturkov mauzolej, a razgovori s njim premešteni su u Istanbul, nekadašnju osmansku prestonicu (što je i inače u novije vreme sve češća  praksa turskih vlasti). Od vremena Izetbegovićeve posete mnogo toga se promenilo. Iako mu je, prema vlastitim rečima, "Homeini bio duhovno bliži od Ataturka" (intervju  Danima, 13. 10. 2000), Izetbegović, koji se Turgutu Ozalu, starini navodno od Jajca, pohvalio da i sam ima turske krvi, početkom devedesetih godina prošlog veka još  je morao da se uklopi u mimikrijski neoosmanistički protokol, dok se deceniju i po kasnije predsedniku homeinijevskog Irana omogućilo da ga izbegne. Islamisti na vlasti u Ankari očigledno su stekli veće samopouzdanje, tako da ni svoje neoosmanističke ideje više toliko ne kriju, a neki ih, poput ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua (r. 1959), čak i prilično neuvijeno javno saopštavaju. Termin neoosmanizam (Yeni Osmanlıcılık ), ), koji su u turski politički rečnik uveli kritičari ove ideološke orijentacije, uglavnom s radikalne (inter)nacionalističke, komunističke levice i zatočnici čistog kemalizma, polako postaje stabilna odrednica u strukturi savremenog turskog sociološkog, politikološkog i kulturološkog pojmovnika. Od negiranja postojanja pojave stiglo se do njenog preciznog imenovanja. S neoosmanizmom je neodvojivo povezan islamizam , kao program društvenog i političkog delovanja i  ponašanja u skladu s odredbama islamskog verozakona. Iako odnos između neoosmanizma i islamizma nikako nije  jednostavan i jednoznačan, vlada nepodeljeno mišljenje da su jačanje neoosmanističkih tendencija i postepeni rast upliva islama na ukupni život turskog društva u inherentnom uzajamnom prožimanju. Uobičajeno je govoriti o (re)islamizaciji u Turskoj, koja se može pratiti od godina neposredno posle Drugog svetskog rata, s ubrzanjem nakon prestanka hladnog rata. Ovaj termin je upotrebljiv, ali uz prethodnu napomenu da se ne misli na "prihvatanje islama", što je njegovo osnovno značenje, jer preko p reko 95 odsto stanovništva Turske čine muslimani. Pod (re)islamizacijom (re)islamizacijom se u kontekstu većinski muslimanske zajednice podrazumeva islamsko osvešćivanje sekularizovanih, sekularizovanih, verski nedovoljno svesnih i revnosnih građana, s pratećim nastojanjem da se društvenim i državnim institucijama, institucijama, kao i čitavom socijalnom ambijentu, vrati islamski karakter. Ovako shvaćena (re)islamizacija (re)islamizacija suštinski  je bitna dimenzija savremenih fundamentalističkih fundamentalističkih programa u islamskom svetu. Nije nezanimljivo nezanimljivo podsetiti na to da podnaslov podnaslov  Islamske deklaracije (1970) Alije Izetbegovića glasi baš "Jedan program islamizacije Muslimana". Da je napisana danas, stajalo bi, verovatno, "Bošnjaka i muslimanskih naroda", a i da sarajevski reis-ul-ulema Mustafa Cerić povremeno poziva na "reislamizaciju muslimana", što u njegovom hibridnom versko-nacionalnom  programu treba da znači i "bošnjakizaciju Bošnjaka", odnosno "panbošnjačko buđenje" (v. npr. np r. intervju "Vrijeme uspravljanja, slobode i panbošnjačkog buđenja", dat nacionalnoj reviji za politiku i kulturu Sandžak , 155, 2011, 2632).  Ideološki  Ideološki cilj  cilj 

Iako su postepena neoosmanistička revizija kemalizma i (re)islamizacija turskog društva objektivno paralelni i uzajamno povezani procesi, korelacija među njima različito se manifestuje u različitim razvojnim fazama. Vidovi ispoljavanja ispoljavanja islamizma islamizma kreću se, zavisno od spoljnopoliti spoljnopolitičke, čke, unutrašnjopoli unutrašnjopolitičke tičke i socijalnopsi socijalnopsihološke hološke konjunkture, kroz čitavu gamu varijanata, u rasponu od pragmatičnog relativizovanja, svojstvenog poznom, zrelom osmanizmu, do utopijs utopijskih kih panisla panislamis mistič tičkih kih vizija. vizija. Sve dok je kemaliz kemalizam am bio dovoljn dovoljnoo snažan snažan da se, ponajvi ponajviše še posreds posredstvo tvom m  povremenih  povremenih otvorenih otvorenih (1960, 1971, 1980) i zakulisnih zakulisnih (1997) vojnih intervencija, intervencija, odupire tihom islamizacijs islamizacijskom kom  plavljenju,  plavljenju, uspesi neoosmanizma neoosmanizma bili su direktno direktno proporcionalni proporcionalni umešnosti umešnosti da se njegove ideje i praktični praktični potezi  predstavljaju  predstavljaju i legitimišu legitimišu kao navodna odbrana kemalizma, kemalizma, prilagođena duhu vremena i izmenjenim izmenjenim okolnostima u društvu, uz sve ozbiljnije realne koncesije islamu.  Nepodeljeno  Nepodeljeno je, na primer, primer, mišljenje da je režim generala, a kasnije kasnije i predsednika predsednika Republike Kenana Evrena (r. 1917), posvećen borbi protiv kurdskog separatizma i ekstremne levice, u godinama nakon puča iz 1980. godine nizom mera u korist islama institucionalno utro put kojim će potom nastaviti da se kreću proislamističke i islamističke političke grupacije i partije. Jedan od onih političara koji su u Evrenovo vreme bili dopali zatvora,

kasnije ministar turizma i kulture, Ertugrul Gunaj, nedvosmisleno je ustvrdio da generalov greh "nije samo u tome što  je ukinuo demokratiju demokratiju već i to što je u pogledu temeljnih temeljnih principa principa dokrajčio republiku republiku koju je stvorio Ataturk" Ataturk" (v. E. Gül, "Evren inandirici deđil", Cumhuriyet , 21. 6. 2011, 14). Uopšte, jedna od karakterističnih odlika neoosmanizma i  pragmatizam njegovih nosilaca u Turskoj, kao i celokupne turske unutrašnje i naročito spoljne politike, jeste izraženi  pragmatizam i makijavelistička veština kombinovanja svih raspoloživih, neretko i logički protivrečnih ideoloških, političkih i  propagan  propagandnih dnih aduta, aduta, radi radi ostvari ostvarivanj vanjaa dugoročno dugoročno projektovanog projektovanog krajnjeg krajnjeg cilja. cilja. Odlični Odlični taktičari, taktičari, pravi neoosmanisti neoosmanisti nikad ne gube iz vida konačnu metu, često nevidljivu njihovim partnerima.  Nesumnjivi  Nesumnjivi pragmatizam turske spoljne politike naveo je neke Turskoj naklonjene naklonjene analitičare na Zapadu da ga proglase i njenom suštinom. To je, kako izgleda, nova formula "odbrane" od sve učestalijeg prebacivanja zvaničn zvaničnoj oj Ankari Ankari da joj je, bez obzira obzira na retori retoriku, ku, ponašan ponašanje je većma većma ideološ ideološki, ki, konkret konkretno no islami islamisti stički, čki, a ne  principijelno  principijelno motivis motivisano. ano. Tako, na primer, primer, Nikolas Danfort (N. Danforth, "Ideology and Pragmatism Pragmatism in Turkish Foreign Policy: From Atatürk  to AKP", Turkish Policy Quarterly, Fall 2008, 83-95), prateći liniju pragmatizma u turskoj spoljnoj politici, koja je evidentna, sistematski nastoji da je uzdigne do stepena njenog odlučujućeg načela, pa bi, prema njemu, Ataturk i Erdogan podjednako bili, prvi nacionalista, drugi islamista, iz prevashodno pragmatičnih a ne ideoloških razloga. Ovakvo Ovakvo apsolut apsolutizo izovanj vanjee pragmat pragmatičk ičkog og u odnosu odnosu na ideološki ideološki momenat momenat ograničava ograničava saznajnu saznajnu korist korist od razložnog ukazivanja na pragmatizam kao konstantu turske politike, a samim tim i neoosmanizma. Važno je razumeti da su turski političari i državnici većinom bili i ostali naglašeno racionalni i pragmatični u osmišljavanju i vođenju politike kojom su, na kraju krajeva, ipak težili približavanju nekom opštem, državno-nacionalnom, pa i širem ideološkom cilju. Ako se pragmatizam podigne na pijedestal dogme, onda bi se hipotetički mogla postulirati situacija u kojoj bi se Ataturk iz nekih pragmatičnih razloga mogao ponašati kao islamista, a Erdogan pak kao sekula sekularis ristič tički ki nacion nacionali alista sta!! To su, naravno naravno,, apsurd apsurdne ne pretpo pretposta stavke vke,, ali je, s druge druge strane, strane, Atatur Ataturk, k, vođ vođen en realis realistič tičnim nim pragma pragmatiz tizmom mom,, zauzeo zauzeo sasvim sasvim određe određeni ni stav stav prema prema potisn potisnuto utom m islam islamu, u, progla proglasio sio ga državno državnom m religijom i stavio pod kontrolu Direktorata za verska pitanja, dok Erdoganu ni na pamet ne pada da otvoreno udari na tvrđavu kemalizma, već joj polako i potmulo razara temelje. Bliža je istini Danfortova konstatacija da je neoosmanista i islamista Turgut Ozal (1927-1993) "svoju ideologiju odenuo u ruho svevremenog pragmatizma". Ima analitičara koji načelo pragmatizma ističu kao stožerni stub turske spoljne politike, smatrajući ga kontinuitetom osmanske tradicije, čime se neoosmanizmu želi pribaviti neki vid transistorijskog legitimiteta (v. npr. L. A. Stone, "Turkish Foreign Policy: Four Pillars of Tradition",  Perceptions. Journal of International Affairs, 6. 2. 2001, 16-17). S druge strane, istraživači naglašenijeg sekularnog opredeljenja osporavaju opravdanost određi određivan vanja ja sadašn sadašnje je turske turske spoljn spoljnee politi politike ke kao neoosm neoosmani anisti stičke, čke, zapaža zapažajući jući da ona više više od "sekul "sekularn arnog og osmanskog instinkta odražava religiozni pogled na svet" (S. Çagaptay, "The AKP's Foreign Policy: The Misnomer   Neo-Ottomanism", Changing Turkey in the Changing World , 15. 12. 2009). of  Neo-Ottomanism  Islam prihvać prihvaćen en kao evropsk evropska a religija religija

Pažljivim posmatranjem i analizom koja ponire ispod razine pomno dizajnirane pojavnosti, postojanje islamističkog islamističkog jezgra neoosmanističke ideologije može se detektovati u konkretnim potezima i u ukupnom ponašanju mnogih turskih političara i javnih ličnosti. ličnosti. Ilustracije radi, navešćemo jedan skorašnji primer, primer, vezan za izbor turskog  političara Mevluta Čavušoglua (r. 1968) za predsednika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (2010). Vraćajući se iz Londona, u Strasbur je, da mu čestita, spremno svratio ministar ministar Ahmet Davutoglu, iskoristivši iskoristivši priliku da izbor   prvog muslimana muslimana na ovako visoku dužnost u Evropi istakne istakne kao potvrdu činjenice činjenice da je, uprkos polemikama polemikama o burki i o minaretima, islam definitivno prihvaćen kao evropska religija. Usput je s ponosom naglasio da se porodice Čavušoglu i Davutoglu poznaju i paze već trista godina, jer imaju zajedničko juručko poreklo. A Juruci su potomci Oguza, nomadsko stanovništvo Anadolije koje je srazmerno kasno prihvatilo sedelački način života. Turskoislamska sinteza u Evropi!  Ništa tu nije rečeno slučajno. Već u prvim istupanjima istupanjima u javnosti, javnosti, Mevlut Čavušoglu, Čavušoglu, inače član Erdoganove Partije  pravde i razvoja, razvoja, izjavio je da Turska iskreno iskreno teži integraci integraciji ji u EU, da je u tom pravcu znatno napredovala, napredovala, ali i da je svesna dugog puta koji joj još predstoji. Kao jedan od prvih značajnih koraka na tom putu Čavušoglu je istakao  potrebu donošenja donošenja novog građanskog građanskog ustava ustava zemlje. zemlje.

U izjavi za sarajevski  Dnevni avaz (28. 1. 2010), pak, ovaj "izuzetni poznavalac prilika u BiH" i koautor  rezolucije rezolucije o prilikama prilikama u toj državi koja je usvojena usvojena upravo u dane njegovog izbora, Čavušoglu ocenjuje ocenjuje da "stanje u BiH nije dobro", da "Dejtonski sporazum ne funkcionira", a "ako nešto ne funkcionira, ako su stvari stalno u blokadi, onda nam treba radikalno rješenje". Rešenje bi, prema Čavušogluu, bila međunarodna konferencija o BiH, neka vrsta "Dejtona 2", a kao rezultat bi neizostavno trebalo doneti "potpuno novi ustav". Šta je zajedničko Čavušogluovim izjavama o Turskoj i o BiH? Mišljenje da im treba promeniti ustave. Dakle, čovek koji je kao delegat Turske izabran na dužnost predsednika Parlamentarne Parlamentarne skupštine skupštine Saveta Evrope, hteo bi da menja ustav svoje države, a i jedne druge države, koju, budući usrdni neoosmanista, neoosmanista, po svoj prilici prilici takođe oseća kao svoju. A zašto bi hteo da menja? Iz prividno različitih, a u biti iz istog, islamističkog razloga. Novi "građanski" ustav Republike Republike Turske, kako ga zamišlja zamišlja Čavušoglu, sasvim sigurno ne bi sadržao zaštitne zaštitne odredbe protiv izmene laičkog karaktera države, a armiji bi, stavljajući je "pod civilnu kontrolu", oduzeo ulogu čuvara tekovina Ataturkove revolucije, dok bi novi ustav BiH garantovao "funkcionalno", tj. unitarno ustrojstvo države "na celoj njenoj teritoriji". To bi praktično značilo dominaciju Bošnjaka-muslimana nad nemuslimanima, dugoročno, dakle, opet poen za islam. Čavušogluova duboka ideološka konzistentnost zaista je zadivljujuća. Ako je islamizam ideologija neodvojiva od neoosmanizma, kemalizam mu je svakako glavni protivnik imeta njegovog njegovog društvenog društvenog i političkog političkog delovanja. I pored toga što ova tvrdnja tvrdnja poseduje poseduje gotovo aksiomatski aksiomatski karakter karakter i neposrednu logiku, neoprezno bi bilo prihvatiti je kao neku oštru opoziciju bez nijansi. Jer, ni kemalizam ni neoosmanizam nisu jednostavni, već su, za razliku recimo od islamizma, nacionalizma ili komunizma, složeni i slojeviti, može se čak reći i hibridni ideološki i vrednosni kompleksi. Diplomatija sa više lica Naš istaknuti orijentalista orijentalista i diplomata, koji je napisao nekoliko nekoliko izvrsnih dijela o političkom islamu i ambasad ambasadorav oravao ao u Ankari Ankari,, u nekolik nekolikoo članak članaka, a, intervj intervjua ua i javnih javnih predava predavanja nja,, jasno jasno i preciz precizno no prvi je prepoznao da se radi o neoosmanizmu - o novoj spoljnopolitičkoj strategiji savremene Turske koja na prostoru zapadnog Balkana vidi svoju tradicionalnu interesnu sferu i legitimno područje svoga političkog uticaja. Sada se, evo, pred čitaocima nalazi Tanaskovićeva sažeta, temeljita i zaokružena analiza "strateške dubine" (naslov Davutogluovog programskog dijela) iz koje je nastala operativna platforma s kojom po našim krajevima, iz mjeseca u mjesec, defiluju predsjednik Gul, premijer Erdogan i, ponajviše, sam ministar Davutoglu. Autor nam otkriva da turska diplomatija ima više lica (kemalističko, islamističko, panturkističko i sl.) sl.) iza iza kojih kojih se uvij uvijek ek skriv skrivaa neoos neoosma mani niza zam m - impe imperi rija jaln lnaa nosta nostalg lgij ijaa u komb kombin inac acij ijii s kraj krajnji njim m pragmati pragmatizmo zmom. m. Otuda Otuda tolike tolike zbunjuj zbunjujuće uće kontrov kontroverz erze: e: glavni glavni američk američkii savezni saveznik k u region regionu u koji je prihvatio prihvatio ruski energetski "Južni tok", gorljivi gorljivi pretendent na članstvo članstvo u EU koji bezobzirno bezobzirno guši prava kurdske kurdske manjine manjine,, jedini jedini prijate prijatelj lj Izraela Izraela u muslim muslimansk anskom om svijetu svijetu koji širi širi ruke prema prema Teheran Teheranu... u... Tanasković objašnjava i zbog čega na sve to ćute i Vašington i Moskva, kao i Brisel i Peking, a srpske političare u Beogradu i Banjaluci upozorava da agresivne turske inicijative možda i ne treba apriori odbijati, ali svakako treba voditi računa o njihovoj političkoj pozadini. A, indirektno, i to da se u srpskoj narodnoj percepciji biografija Mehmed-paše Sokolovića prije vezuje za "danak u krvi" nego za blistavu velikovezirsku karijeru jednog sunarodnika. Turci neće tutorstvo Mustafa Kemal-paša Ataturk (1881-1938), istinski omiljen u narodu i slavljen kao spasilac otadžbine posle sloma u Prvom svetskom ratu, odbacujući osmanlijsku prošlost i oslobađajući se dotrajalih institucija Carstva, zasnovao je Republiku Tursku (1923/24) kao modernu, nacionalnu i sekularnu (laičku) državu, po uzoru na evropske. Nizom odlučnih, dobro smišljenih, a dosledno i brzo sprovedenih korenitih reformi u svim sferama društvenog života i državne strukture, izveo je jedini uspešni svetovnjački prevrat u islamskom svetu.  Njegov rezultat je savremena Turska, u kojoj su učinci kemalizma, uprkos višedecenijskoj tihoj

(re)islamizaciji i "neoosmanizaciji", i dalje jasno vidljivi, društveno i mentalno stabilizovani i institucionalno otporni. Do znatne mere su, verovatno, i ireverzibilni, tako da je teško zamisliti da Turska ikada postane slična Saudijskoj Arabiji ili Iranu. Upravo je konkretni uspeh kemalizma učinio da se on protokom vremena pretvori u konzervativnu ideologiju, usredsređenu na očuvanje postignutog, a nesposobnu za prilagođavanje izmenjenim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima. Kako zapažaju neki autori, pre nego u koherentnu ideologiju, dogmatski kemalizam se izrodio u nervozni sekularistički i nacionalistički refleks, spreman da prepoznaje neprijatelje laičke i unitarne Turske, ali ne i kadar  da im trajno trajno i delotvorno delotvorno parira, oslanjajući oslanjajući se na široku široku društvenu bazu, koju je ubrzano ubrzano gubio. Tvrdim Tvrdim kemali kemalisti stima ma bliska bliska je bila bila čak i deviza deviza:: Za narod, narod, uprkos uprkos narodu! narodu! Sekular Sekularnos nost/ t/lai laično čnost st u kemali kemalisti stičkoj čkoj interpretaciji izvrgla se u radikalni sekularizam/laicizam, koji je u religiji kao takvoj video najveću opasnost za društv društvoo i njegov njegov napred napredak. ak. Turski Turski sociol sociolog og Ahmet Ahmet Kuru Kuru objašn objašnjav javaa da je, tipolo tipološki ški posmat posmatran rano, o, turski turski sekularizam po beskompromisnosti blizak francuskom, jer mu je u istoriji obeju država prethodio ancien régime, "brak između stare monarhije i religijske hegemonije", što, recimo, nije bio slučaj sa SAD (A. T. Koru, Debates on Secularism in Turkey: Secularism and State Policies towards Religion: The United States, France, and Turkey, Njujork, 2009, 23).  Prikrivanje  Prikrivanje (re)islamizacij (re)islamizacijee

Za razliku od kemalizma, koji je bio revolucionaran, pa je, kao i većina revolucionarnih ideologija, involuirao ka dogmatizmu, neoosmanizam je nastupao kroz institucije, bio fleksibilan i napredovao evolutivno. Prema Prema oceni oceni tursko turskogg analiti analitičar čaraa Suata Suata Kinikl Kinikliog ioglua lua,, uspon uspon neoosma neoosmaniz nizma ma posled posledica ica je nespos nesposobno obnosti sti republikanskih doktrina da stvore sekularnu etiku i moralni kodeks koji bi odgovarali potrebama turskog društva, a posebno sveobuhvatnoj i sveprožimajućoj globalizaciji (S. Kinýklýorlu, "The return of Ottomanism", Today's Zaman, 20. 3. 2009). Uzim Uzimaa se da kema kemali liza zam m poči počiva va na šest šest osnov osnovni nihh prin princi cipa pa,, tzv. tzv. šest šest stre strela la.. To su: su: repu republ blik ikan aniz izam am (cumhuriyet (cumhuriyetzili zilik), k), revolucionar revolucionarnost nost (inkilvpzýl (inkilvpzýlýk), ýk), laicizam laicizam (lviklik) (lviklik),, državnost državnost (devletzil (devletzilik), ik), nacionaliza nacionalizam m (mil (milli liyet yetiz izil ilik ik)) i naro narodn dnja jašt štvo vo (hal (halkz kzýl ýlýk ýk). ). Bez Bez obzir obziraa na to što što se svim svim ovim ovim nače načeli lima ma u "ško "škols lski kim m  priručnicima" kemalizma pridaje podjednak značaj, lako je složiti se s onima koji, pogotovo u njegovom kontras kontrasti tiran ranju ju s neoosm neoosmani anizmo zmom, m, kao dva noseća noseća stuba stuba Atatur Ataturkove kove revolu revolucio cionar narne ne i mod modern erniza izator torske ske drža državot votvo vorn rnee ideo ideolo logi gije je navo navode de beskom beskompr prom omis isni ni seku sekula lari riza zam m (lai (laici cizam zam)) i asim asimil ilaci acioni onist stič ički ki turs turski ki nacionalizam, sažet u shvatanju da svi državljani Turske, bez obzira na etničko poreklo, pripadaju "turskom  političkom narodu", odnosno turskoj naciji (v. npr. C. Taţpýnar, "Turkey's Middle East Policies - Between NeoOttomanism and Kemalism", Carnegie Papers, 10, 2008, 4-5). Da bi se pouzdano ispitao odnos između kemalizma i neoosmanizma, kako doktrinarno tako i praćenjem njegovih istorijskih metamorfoza, neophodno je sagledati kakav je njihov stav prema ta dva stuba kemalizma.  Ne može biti sporno da su isključivi kemalistički laicizam i islamizam nepomirljivi, a kako je islamizam objektivno stalno išao pod ruku s neoosmanizmom, za neoosmaniste je uvek najveći problem bio kako prikriti ili bar relativizovati rastuću (re)islamizaciju turskog društva od pedesetih godina prošlog veka naovamo. Jedan od načina bio je i ukazivanje na objektivno visok stepen faktičke sekularizovanosti i na srazmernu versku tolerantnost u osmanskim vremenima, posebno pred kraj Carstva, u vreme modernizacijskih, tzv. tanzimatskih reformi poslednjih sultana. Tako je stvoren stereotip s obeležjima političkog mita koji se i danas neguje, o nekom posebnom, umerenom, "rumelijskom" turskom islamu, spojivom sa zahtevima modernih vremena.  Državotvorne  Državotvorne ideologije ideologije

U vreme predsednika Ozala procvetala je i kentaurska teza o tzv. tursko-islamskoj sintezi (Türk-Ýslvm Sentezi), koja ni danas nije ništa izgubila na aktualnosti. Bio je to izlaz iz tesnaca za neoosmanističku, delom i  prozapadnu elitu u Turskoj, koja je legitimitet vlasti zasnivala na kemalističkim političkim i institucionalnim  pretpostavkama, a i za one van Turske, pre svega u SAD i delimično u Evropi, kojima je bilo bitno da se Turska, budući važan geopolitički partner i vojni saveznik, prikaže kao dokaz spojivosti i održivosti sprege islama i demokratije, a onda u tom pogledu i kao uzor drugim muslimanskim državama. Kemalistički turkocentrični nacionalizam takođe je u nedvosmislenoj opreci s osmanskom nadnacionalnom teokratijom i državnim poretkom jedne administrativno sjajno organizovane muslimanske imperije, koja, u

skladu skladu s islams islamskim kim poiman poimanjem jem i primen primenji jivanj vanjem em tolera toleranci ncije, je, pripad pripadnic nicima ima drugih drugih mon monote oteist ističk ičkih ih vera vera omogu om oguća ćava va čak i pril prilič ično no viso visokk step stepen en ispo ispolj ljav avan anja ja kultu kulturn rnih ih spec specif ifič ično nost sti, i, sve sve do poja pojave ve prav pravog og kosmopolitizma u velikim gradskim središtima. Takav ulepšani obrazac, drag neoosmanistima, bezmalo kao nekakva nekakva mod modern ernaa multik multikult ultura uralno lnost st ante ante litter litteram, am, nailaz nailazio io je na ogorčeni ogorčeni otpor otpor kemali kemalist sta, a, zastra zastrašen šenih ih mogućnošću da se tim kanalom politički legitimišu i probiju razbijački zahtevi raznih separatista, prvenstveno kurdskih. kurdskih. Zauzvrat, Zauzvrat, neoosmanist neoosmanistima ima je, uslovno uslovno rečeno, rečeno, selektivno selektivno pogodovalo pogodovalo panturkist panturkističko ičko protezanje protezanje ambicija turskog nacionalizma ka prostranstvima azijske prapostojbine, jer je ideja o vaspostavljanju jedinstva svih svih turs turski kihh naro naroda da stva stvara rala la koo koord rdin inat atee u koje koje su se uklap uklapal alee i turs turske ke zaje zajedn dnic icee u zeml zemlja jama ma koje koje su svojevremeno pripadale Osmanskom carstvu, pored ostalih, i one na Balkanu.  Neoosmanizam turske politike bio je stoga prinuđen da stalno iznalazi praktične formule ravnoteže i kompromisa kompromisa s kemalisti kemalističkim čkim nacionalizm nacionalizmom, om, u čemu je ispoljavana ispoljavana zavidna inventivnost inventivnost.. Jedna od posledica posledica  potrebe da se neprestano izmiruje nepomirljivo i spaja nespojivo, s ostvarivanjem neoosmanistički shvaćenog državno-nacionalnog interesa kao imperativom pred očima, jeste i lako pribegavanje dvostrukim standardima i  providnim obmanama, što je, uz pragmatizam, još jedna od karakteristika neoosmanističkog unutrašnjopolitičkog i spoljnopolitičkog nastupa o kojima valja pomno voditi računa. Razmatranje odnosa između neoosmanizma i kemalizma ne bi bilo potpuno kad se pored svih razlika i suprotnosti, ne bi ukazalo i na jednu njihovu veoma važnu zajedničku odliku - patriotizam i lojalnost državi. Iako nacionalno "komotniji" od izvornog kemalizma, neoosmanizam je uspešno "interiorizovao paradigmu turskog nacionalizma" (Taspýnar, nav. delo, 17) i ne dovodi u pitanje istorijska postignuća Republike Turske, kao ni postojeći model "nacije-države" (Nation State). I kemalizam i neoosmanizam su u osnovi državotvorne ideologije, s tim što je kemalizam u tom pogledu bio neuporedivo skromnijih geopolitičkih pretenzija od sadašnjih zagovornika koncepta geografske i istorijske dubine. Ukazujući na pogrešnost preteranog insistiranja na opoziciji sekularisti/kemalisti - islamisti, kojom mnogi analitičari nastoje da objasne suštinu savremene društvene i političke dinamike u Turskoj, pojedini politikolozi smatraju da bi pažnju trebalo usmeriti ka rastućem turskom nacionalizmu kao reakciji na nekorektno ponašanje Zapada prema državi koja već više decenija uzaludno pokušava da dokaže svoju pripadnost modernoj zapadnoj civilizaciji. Taj reaktivni nacionalizam prožima i islamiste i kemaliste, iz čega bi se mogao roditi svojevrsni "turski degolizam" (v. npr. C. Taspýnar, "Turkish Gaullism?", Today's Zaman, 12. 4. 2010). Da pragmatičnim neoosma neoosmanis nisti tima ma u doseza dosezanju nju spoljn spoljnopol opoliti itički čkihh meta meta nije nije strano strano ni poseza posezanje nje za simbol simbolima ima omraže omraženog nog kemalizma paradigmatično potvrđuje akcija izgradnje spomen-doma u makedonskom selu Kodžadžik, gde se nekad nalazila kuća Ataturkovog oca, uz istovremeno pokretanje inicijative za osnivanje kulturnog centra Turske u skopskom Kuršumli hanu (v. Politika, 18. 8. 2009).  Na osnovu svega razmotrenog, neoosmanizam je moguće najsažetije odrediti kao ideološki amalgam islamizma, turkizma i osmanskog imperijalizma. "Vratar zapadne demokratije" Iako se kemalizam sve do danas nominalno održao kao turska državna ideologija i neprikosnovena nacionalna platforma, njegova erozija počela je srazmerno rano, već desetak godina nakon Ataturkove smrti. Time je, objektivno, krenuo postepeni proces (re)islamizacije društvene i političke sfere. Neoosmanizam niko nije pominjao, ali on je faktički već bio na delu. Ortodoksni kemalizam sprovođen je sve dok je na čelu države  bio Ataturkov najbliži saradnik, omiljeni Ismet Ineni (1884-1973), kasnije u više navrata i premijer, ali u uslovima višepartijskog sistema. Oštriji turski kritičari neoosmanizma smatraju da je baš Ineni, odlukom o uvođenj uvođenjuu višest višestran ranačj ačjaa (1946) (1946),, donetom donetom pod pritis pritiskom kom Zapada, Zapada, zadao zadao prvi, prvi, a možda možda i odsudni odsudni udarac udarac kemalizmu, koji se izgleda dosledno mogao održavati jedino pri postojanju samo jedne, vladajuće političke snage, Ataturkove Republikanske narodne partije (CHP). Već na prvim slobodnim parlamentarnim izborima (1950), novoformirana disidentska, a u odnosu na kemalizam realno opoziciona Demokratska partija, odnela je ubedljivu pobedu. Period upravljanja izrazito  prozapadne demokratske vlade (1950-1960), na čelu s premijerom Adnanom Menderesom (1899-1961), tokom koje je Turska (1952) postala i članica NATO-a (od "varvarina na kapijama Zapada" prometnula se u "vratara zapadne kapije"!), samo prividno paradoksalno doneo je i prve ozbiljnije znake (re)islamizacije. Parad Paradoks oks je priv privid idan an,, jer jer bi se logi logičk čkii oček očekiv ival aloo da proza prozapa padn dnaa i proi proisl slam amsk skaa orij orijen enta taci cija ja budu budu suprotstavljene. Međutim, pokazaće vreme, demokratizacija diktirana zapadnim standardima u muslimanskim državama pre ili kasnije na vlast zakonito dovodi (pro)islamističke partije, jer ni u jednoj od njih, pa čak ni u ustavno laičkoj i do visoke mere sekularizovanoj Turskoj, islam u narodu nije izgubio status glavnog uporišta

ličnog ličnog i kolekt kolektivn ivnog og identi identitet teta, a, duboko duboko usađeno usađenogg sistem sistemaa vrednos vrednosti ti i orijen orijentir tiraa u društv društvenom enom životu životu.. Svetovnjački poredak moguće je održavati isključivo nekim vidom diktature simulacijski zaodenute u ruho  parlamentarne demokratske procedure. Tako je proces modernizacije dugoročno stvorio uslove za jačanje islama, islama, što je naročito došlo do izražaja izražaja od sedamdeseti sedamdesetihh godina prošlog prošlog veka (v. I. Ortaylý, N. Yalzýntaţ, Yalzýntaţ, M. Türkcne, Türkler ve Ýslamiyet, Istanbul, 2008, 174-176). Prva faza tihe islamističke restauracije u Menderesovo doba uvedena je nizom dalekosežnih mera. Između ostalog, najpre u osnovne, a zatim i u srednje škole vraćena je veronauka, počelo se s gradnjom novih džamija, islam je osvojio i radijske radijske programe, a 1951. godine otvorene su škole za imame i propovednike propovednike (imam-hatip (imam-hatip liseleri), budući rasadnici islamističke intelektualne, administrativne i političke elite, na koju su sve veći uticaj  ponovo počeli da vrše moćni derviški redovi, koje je Ataturk bio zabranio kao uporišta "mračnjaštva i nazadnosti". Neki od najaktivnijih pobornika islamizma u turskoj politici (T. Ozal, J. Ozal, N. Erbakan...) duhovno su bili povezani s nakšibendijama, osmanskim mističkim redom tradicionalno spregnutim s politikom. Istovremeno, iz verskih i desničarskih krugova počelo se pozivati na uzbunu protiv komunističke pošasti, čime  je, kako se izrazio kemalistički ideolog Redžep Peker, "jedan otrov upotrebljen protiv drugog". Oštrica državne represije je tako promišljeno skrenuta s islamizma na jednu svetovnu ideologiju (v. npr. R. P. Kondakč Kondakč˙n, ˙n, Turci˙ Turci˙:: vnutren vnutrenna˙ na˙ politi politika ka i islam, islam, Jereva Jerevan, n, 198 1983, 3, 85-113) 85-113),, što je svakako svakako pogodov pogodovalo alo "puzećem" neoosmanističkom projektu. Zanimljivo je u ovom kontekstu zapaziti da je Ajdin Menderes, sin svrgnutog Adnana Menderesa, posle pobede AK partije na izborima 2011. godine, ganuto izjavio da u "ogledalu Erdoganove Erdoganove duše vidi svoga oca", potkrepivši potkrepivši to konstatacijom konstatacijom da je pobednička stranka, stranka, kao i svojevremen svojevremenoo Demokratska, izrazila osećanja miliona, tihe većine Turaka koja želi da se oslobodi bilo čijeg tutorstva (vesayet), pri čemu je mislio na kemalističke krugove i na vojsku (v. F. Czkan, "Tayyip Bey'de babami gcrüyorum", Star, 20. 6. 2011). Generalske packe

Vojni udar (1960) samo je trenutno vratio snagu izvornom kemalizmu, da bi već na prvim slobodnim izborima opet pobedila jedna opoziciona stranka, Demirelova Partija pravde. Izuzetno vešt politički taktičar, Sulejm Sulejman an Demire Demirell (r. (r. 192 1924), 4), najpre najpre premij premijer, er, a docnij docnijee i predse predsedni dnikk Turske Turske,, nije nije otvore otvoreno no podržava podržavaoo (re)islamizaciju, ali je sistematski ukazivao na pozitivnu ulogu "umerenih" islamskih pokreta i bratstava (nurdžija, fethulahdžija...) u sprečavanju širenja radikalnih fundamentalističkih tendencija, što je u punom skladu s neoosmanističkom tezom o kompatibilnosti k ompatibilnosti demokratije, realističnog sekularizma i umerenog (turskog) islama. Kako se ne bi ogrešili o Ataturkovu zabranu, derviški redovi se obnavljaju u obliku vakufa, pobožnih zadužbina koje prerastaju u prave holdinge, centre finansijske i neformalne ali u mnogo čemu odlučujuće društvene moći, kao u pozno osmansko doba. Predvodnik fethulahdžijskog pokreta, neke vrste islamskog Opus Dei, Abdulah Gulen (A. Gülen, r. 1941), koji ponajviše boravi u Americi, izrastao je u jednog od najuticajnijih musli musliman manski skihh duh duhovni ovnihh lidera lidera našeg našeg vremen vremena. a. Zahval Zahvaljuj jujući ući pom pomalo alo mister misterioz ioznoj noj finans finansijs ijskoj koj moći moći i simpatijama koje uživa na Zapadu kao prototip modernizovanog, tolerantnog i prihvatljivog "muslimana za XXI vek", a i u "prosvećenim" intelektualnim krugovima turske desnice istovremeno naklonjenim i islamizmu i nacionalizmu, ovaj propovednik razumljive reči i jednostavne, umirujuće poruke, kontroliše više od tri stotine osobenih škola u Turskoj i dve stotine na prostorima od Balkana do Kine, kao i osam univerziteta. Otvorio je čak i 11 škola u iračkom Kurdistanu, a 2008. godine i prvi univerzitet u ovoj oblasti, čije je kretanje ka nekom vidu autonomije s paradržavnim atributima posle napada na Irak silno zabrinjavalo Ankaru. U tim školama obrazuju se nosioci ideje sadržane u viziji "turskog sveta od Jadrana do Kineskog zida", s kojom je Turgut Ozal  posle okončanja hladnog rata pozvao naslednike Osmanskog carstva da izvrše svoju (proširenu) istorijsku misiju (v. M. Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka",  Međunarodna politika, 60, 1136, 2009, 21). Turski generalitet je u Gulenovoj globalističkoj "ofanzivi osmeha" nepogrešivo prepoznao perspektivno najveću opasnost po laički karakter Turske, što je tog opreznog verskog lidera navelo da ode "na lečenje" u SAD, gde su njegove ideje naišle na dobar prijem. Dejstvujući kao garant i zaštitnik kemalizma, armija, ta država u državi, ponovo je intervenisala (1971), ali se dostignuti stepen (re)islamizovanosti pokazao kao teško poništiv. Upravo u godinama koje su usledile dolazi do sukcesivnog formiranja, i gašenja od strane vojnog establišmenta, dveju islamističkih političkih partija na čijem je čelu bio isti lider, inženjer Nedžmetin Erbakan (r. 1926) - Partije nacionalnog poretka (1970) i Partije nacionalnog spasa (1973). Erbakan postiže solidne rezultate na izborima i učestvuje u koalicionim vladama, što mu omogućava da u nekolikim domenima institucije Kemalove laičke republike postepeno odozdo potapa

 podizanjem ustava pred islamističkom plimom, naročito u oblasti verskog školstva. školstva. Stanje u društvu se komplikuje, a ideološki sporovi poprimaju ekstremne i dramatične forme. Usled žestokih sukoba levice i desnice, Turska dolazi na ivicu građanskog rata. Generali ponovo kreću u akciju, i organizuju novi državni udar (1980), radi odbrane svetih tekovina kemalizma, samo što će se ovoga puta u izvršenju tog zadatka osloniti i na svetu snagu islama. Boreći se za spas kemalizma, uliće dodatnu snagu njegovom glavnom protivniku, što će im, rezultativno posmatrano, sa stanovišta deklarisanih namera učinak  najblaže rečeno osenčiti dvosmislenošću.

Vernici su naši vojnici Režim Kenana Evrena čini korak dalje od kemalizma, kojim se inače formalno zaklanja. Jedinstvo nacije nastoji se učvrstiti osetnijim povlađivanjem islamistima, tako da islamska veronauka postaje obavezan predmet u školam školama, a, dok se stanovn stanovništ ištvo vo prosto prosto zasipa zasipa različ različit itim im brošur brošurama ama,, knjiga knjigama, ma, pločam pločama, a, videovideo-kas kaseta etama, ma, televizijskim serijama i filmovima u kojima se propagiraju islamske vrednosti i slavi veličina Osmanskog carstva. Postavljaj Postavljajuu se osnove za "tursko-is "tursko-islams lamsku ku sintezu", sintezu", putem koje, veruje se, Turska, Turska, izmirena izmirena sa islamskim islamskim delom svoga bića, može ponovo p onovo stupiti na stazu svetske veličine. Korisno je u ovom kontekstu podsetiti na to da  je još Alpaslan Turkeš (1917-1997), svojevremeno oficir i portparol vojnog puča protiv Adnana Menderesa (1960), optuženog za šurovanje sa islamom, otac modernog turskog nacionalizma i osnivač (1969) Partije nacionalist nacionalističkog ičkog pokreta pokreta (MHP), (MHP), prihvatio prihvatio islam islam kao neodvojivu neodvojivu sastavnicu sastavnicu turske istorije istorije i nacionalnog nacionalnog identiteta. Vaspostavljanje islama

U Evrenovo vreme dolazi do približavanja sa islamskim državama, od 1981. godine odobrava se Islamskoj ligi (Rabiti), sa sedištem u Saudijskoj Arabiji, da nesmetano deluje i delimično finansira islamske službenike u Turskoj, čime se otvara put vahabitskoj indoktrinaciji. Predsednik Evren 1984. godine učestvuje čak i na islamskom samitu u Kazablanki, što bi ranije za jednog Ataturkovog naslednika bilo nezamislivo. Prema mišljenju nekadašnjeg ministra kulture i turizma Ertugrula Gunaja, koji je posle vojnog udara izvesno vreme  proveo i u zatvoru, Kenan Evren je, poništivši načela na kojima ju je Ataturk izgradio, dokrajčio republiku, što se mora oceniti kao "ustavni zločin". U određenijem i konzistentnijem vidu neoosmanizam se uobličava i pretače u političku praksu za vreme Turgut Turgutaa Ozala Ozala (1927(1927-1993 1993), ), sposob sposobnog, nog, pragma pragmatič tičnog nog i energič energičnog nog pob poborn ornika ika ekonoms ekonomske ke libera liberaliz lizaci acije, je, aktivnog sadejstva, uključujući i vojno, sa SAD i njihovim saveznicima, proevropske orijentacije, ali i vraćanja osmanskim tradicijama i islamskim vrednostima. Ozal, prvi turski predsednik koji je otišao na hadžiluk u Meku, Meku , 1983. godine osniva Otadžbinsku Otadžbinsku partiju partiju (ANAP), (ANAP), svojevrsni svojevrsni konglomerat konzervativizma, konzervativizma, liberalizm liberalizma, a,  borbenog desnog nacionalizma i islamističke islamističke desnice, u početku čak i s nekim minornim elementima demokratskog levog centra. S vremenom je proislamsko krilo njegove partije veoma ojačalo, a sam Ozal je izjavljivao da "Turska jeste laička, ali da on lično nije". Kao premijer (1983-1989) i predsednik (1989-1993), Ozal preduzima čitav niz koraka i konkretnih mera kojima se islam vaspostavlja kao kriterijum morala i ponašanja. Ukidanjem 163. člana Ustava, koji zabranjuje "zloupotrebu religije" i na toj osnovi ugrožavanje bezbednosti države, oslobađa se  prostor za nesmetano delovanje derviških redova i islamističkih političkih političkih partija. Istovremeno s Otadžbinskom partijom, osniva se i Partija prosperiteta ( Refah Partisi), novi izdanak iz Erbakanovog islamističkog rasadnika. Budući prvi islamistički premijer u Ataturkovoj Turskoj (1996-1997),  Nedžmetin Erbakan od 1985. godine stvara snažnu stranku, s prostranom bazom, razvijenom infrastrukturom, odanim članstvom i poletnim podmlatkom koji se postepeno kali u teškom rovovskom boju s još otpornim kemalizmom, pripremajući se za izlazak na otvorenu političku scenu i uspon na sam državni vrh. Islamisti se za reafirmisanje svoje stare, zapravo večne ideologije, ne bore samo molitvama i propovedima već prvenstveno prvenstveno sredstvima sredstvima i metodima metodima moderne moderne politike. politike. Iskusnom Iskusnom dopisniku dopisniku Tanjuga Vojislavu Vojislavu Laliću ova dalekosežno bitna odlika neofundamentalista, a i neoosmanista, nije promakla, te beleži: "Kada su u pitanju različiti problemi, onda oni formiraju specijalne savete u koje okupljaju vrhunske eksperte. Islamisti imaju ekipe stručnjaka za opštu političku strategiju, spoljnu politiku, ekonomiju. Oni zapravo koriste iskustva nekih

zapadnoevropskih partija, koje maltene na naučnoj osnovi grade svoju strategiju, taktiku, politiku i propagandu. Drugim strankama u Turskoj zasad tako nešto i ne pada na pamet. One se povijaju za dnevnom politikom". Iz Partije prosperiteta ponikli su gotovo svi značajniji političari koji danas sačinjavaju islamistički i neoosmanistički establišment Turske. I sadašnji premijer Redžep Tajip Erdogan (r. 1954) bio je Erbakanov kalfa, ali je svog učitelja nadmašio taktičkom umešnošću i osećanjem za trenutak. Moglo bi se reći da mu je od refahovskog donekle prostodušnog islamističkog entuzijazma možda i bliži protejski obrazac promišljenog "tursko-islamskog" pragmatizma Ozalovog ANAP-a i Gulenovog "islama s ljudskim likom". To se odnosi i na njegov stav, sličan Ozalovom, da se problem kurdskog separatizma, koji je devedesetih godina prošlog veka snažno potresao Tursku, lakše može primiriti amortizovanjem i utapanjem u muslimansko jedinstvo Nacije nego isključivo represivnim merama, svojstvenim ortodoksnom kemalističkom nacionalizmu.  Na zelenom zelenom putu

 Na privrednom planu, Ozalovo doba označava pravi ekonomski "bum". Liberalizujući poslovni ambijent, on širom otvara vrata saudijskim bankama i maksimalno olakšava poslovanje Islamske banke za razvoj (BID) iz Džede, koja podržava islamističke aktivnoste i projekte u Turskoj. U turskoj privredi postepeno jača udeo "zelenog kapitala". Zanimljivo je napomenuti da je sadašnji predsednik republike, doktor ekonomije Abdulah Gul, od 1983. do 1991. godine bio službenik ove banke, u kojoj je, inače, kao visoki funkcioner radio i Jakut, brat Turguta Ozala. Ozalo Ozalova va ekono ekonoms mska ka poli politi tika ka pok pokre renul nulaa je druš društv tven enee proce procese se koje koje je bilo bilo sve sve teže teže "dis "disci cipl plin inova ovati ti"" u centralističkim koordinatama autoritarnog, podržavljenog kemalizma, jer, kako zapaža Farid Zakarija, "primeri desetina zemalja tokom decenija razvoja, od Južne Koreje, preko Argentine, do Turske, pokazuju snagu obrasca - kada tržišno orijentisana ekonomija postane srednje razvijena, ona teži, dugoročno posmatrano, da se pretvori u liberalnu demokratiju". U Ozalovo vreme učinjen je radikalan zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji, a docnije i racionalizaciji ukupne uku pne drža državne vne dok doktr trine ine Turs Turske. ke. Tursk Turskaa spol spoljn jnaa polit politik ikaa je defin definit itiv ivno no napus napusti tila la Kemal Kemalovo ovo um umer ereno eno,, neekspanzionističko i neintervencionističko načelo sadržano u njegovoj poznatoj devizi: Mir u zemlji, zemlji, mir u svetu i krenula neoosmanističkim putem obnavljanja uticaja u regionima koji su nekad bili u sastavu Osmanskog carstva. Osokoljeni neoosmanisti su javno izjavljivali da je Ataturkova deviza "izašla iz mode".  Na prelaženje prelaženje u intenzivniju intenzivniju fazu realizovanja realizovanja neoosmanis neoosmanističkih tičkih pretenzija pretenzija svakako svakako je bitno uticala uticala i epohalna  promena u globalnoj političkoj političkoj i bezbednosnoj bezbednosnoj konjunkturi konjunkturi do koje je došlo krajem osamdesetih osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Simbolički je rečita koincidencija da je Turgut Ozal položio zakletvu kao  predsednik  predsednik Turske 9. novembra novembra 1989. godine, godine, istoga istoga dana kad je pao Berlinski Berlinski zid. zid. Mnogi analitičari smatraju da je odluka da se odstupi od tradicionalne kemalističke spoljne politike bila u većoj meri determinisana i podstaknuta zbivanjima na međunarodnoj sceni, a manje Ozalovom ličnom vizijom i inicijativom. Pominjane ocene o pragmatizmu kao pravoj suštini turske spoljne politike, kojima se nastoji prikriti ili bar bitno bitno relati relativizo vizovati vati njena njena ideološ ideološka ka sadržin sadržina, a, počivaju počivaju na istica isticanju nju tog pretežn pretežnog og udela udela objekti objektivnih vnih međunar međunarodni odnihh okolnost okolnostii i izmenje izmenjene, ne, "asimet "asimetrič rične" ne" geopoli geopolitič tičke ke konstel konstelaci acije je u preusm preusmerav eravanju anju turski turskihh spoljnopolitičkih prioriteta.  Nema sumnje da su drastična drastična promena odnosa snaga u svetu, prestanak prestanak hladnog rata i ukidanje bipolarne bipolarne ravn ravnot otež ežee mo moći ći i stra straha ha om omog oguć ućil ilii da se neoo neoosm sman anis isti tičk čkee am ambi bici cije je otpo otpočn čnuu odva odvažn žnij ijee i konk konkre retn tnij ijee spoljnopolitički operacionalizovati, ali je takođe nesumnjivo i da su one u kontinuitetu latentno postojale i  postepeno  postepeno jačale tokom čitavog prethodnog perioda, perioda, da bi u Turgutu Ozalu i u njegovoj partiji, kao i u većini ostalih stranaka iz domaćeg političkog spektra, tokom osme decenije dobile institucionalizovani izraz. Proglašavajući nastupanje "veka Turaka", Turgut Ozal je, s jedne strane, uočenu priliku za izlaženje iz  pasivnosti  pasivnosti i izvesne izolovanosti izolovanosti dotadašnjeg međunarodnog položaja svoje zemlje krenuo da realizuje jačanjem njenog regionalnog političkog i ekonomskog uticaja, dok je, s druge strane, uprkos prestanku sovjetske pretnje sa istoka, nastavio da se dokazuje kao lojalan i pouzdan partner SAD u okviru NATO pakta, spreman da se i aktivno uključi u ostvarivanje njegove "nove uloge". U revnosti je išao dotle da je retroaktivno "prozivao" čak i Ismeta Inenija zbog turske neutralnosti u Drugom svetskom ratu, a koja je u istoriji nepodeljeno ocenjena kao mudra i celishodna. I jednu i drugu komponentu svog modela neoosmanističkog regionalizma Turska je pod Ozalovim vođstvom egzemplarno primenila na Balkanu u vreme jugoslovenske krize, spremna da ako zatreba upotrebi i  soft ) moć, koju, inače, turski protagonisti svoju "tvrdu" (hard ), ), a ne samo "meku" ( soft  protagonisti i spoljni spoljni simpatizeri simpatizeri aktuelne verzije verzije neoosmanizma neoosmanizma ističu kao njegov glavni argument. argument. Kroz multilateraln multilateralnee regionalne regionalne inicijative inicijative i procese procese kao što su, na primer, Crnomorska ekonomska saradnja (pokrenuta 1992. godine, na Ozalov predlog), proces saradnje država Jugoistočne Evrope i Pakt stabilnosti za Jugoistočnu Evropu, koje je sve vreme pokušavala da

usmeri ka postizanju svojih neoosmanističkih ciljeva i regionalne dominacije, Turska je demonstrirala ambiciju da postane ključni činilac u široko shvaćenom susedstvu. U okviru Procesa saradnje država Jugoistočne Evrope glavni motiv joj je, tako, dugo bio da osujeti moguću lide liders rsku ku pozi pozici ciju ju Grčk Grčke, e, jedi jedine ne balk balkans anske ke član članic icee EU, EU, ka kojo kojojj su osta ostale le član članic icee logi logično čno upra upravl vlja jale le evroaspirac evroaspiracijske ijske poglede. Svestranim Svestranim slabljenje slabljenjem m Grčke i Simitisov Simitisovim im proameričk proameričkim im zaokretom zaokretom u njenoj  balkanskoj politici, ta potreba je praktično otpala, pa je geografski posve marginalno balkanska Turska (samo  približno 3 odsto njene teritorije je na Balkanu) krenula da osigura ulogu regionalnog predvodnika kako unutar  regiona, tako i u njegovom opštenju s najvažnijim subjektima u međunarodnim odnosima. Takvo regionalno regionalno angažovanje angažovanje nema ničeg zajedničkog zajedničkog s idejom idejom koja je svojevreme svojevremeno no Kemala Kemala Ataturka Ataturka i njegove saradnike upućivala na zalaganje za sklapanje balkanskog pakta, a koju je Milan Stojadinović posle  posete Ankari (1936) ovako definisao: "Daleko od sukoba velikih sila, daleko od ideoloških frontova, solidarnost četiri balkanske države (Jugoslavije, Bugarske, Grčke i Turske) radi održavanja mira u ovom delu Evrope". Pokušaji da se između tadašnje i sadašnje balkanske politike Turske uspostavi analogija, a takvih  pokušaja i u Turskoj i na Zapadu ima, lišeni su realne osnove i pripadaju domenu političke apologetike i  propagandnog marketinga. "Ugaoni kamenovi" turske politike

Raspad Raspad Jugoslavi Jugoslavije je i burni procesi koji su taj raspad raspad prat pratil ilii pruž pružil ilii su Ozalu Ozalu izvan izvanre rednu dnu prili priliku ku da se neoosmanistički neoosmanistički umeša u zbivanja tokom kojih je došlo do političke rekonfiguracije jugoslovenskog prostora. Do izbijanja rata u BiH, Turska je uglavnom podržavala očuvanje teritorijalnog teritorijalnog integriteta jugoslovenske federacije, federacije, eventualno uz postizanje njenog sporazumno izmenjenog unutrašnjeg ustrojstva. ustrojstva.  Ne treba zaboraviti da su odnosi između dveju država od Ataturkovog doba bili veoma stabilni, a u nekim razdoblj razdobljima ima i prisni prisni.. Tursko Turskoj,j, kao objekt objektivn ivnoo etničk etničkii višenacionalnoj, višenacionalnoj, a ustavno nadnacionalnoj državi, čiji je integritet bio endemski ugrožen separatističkim težnjama manjinskih zajednica, odgovarala je Jugoslavija kao krupan i uvažavan partner na Balkanu, država za koju je važilo da je "uspešno rešila nacionalno pitanje". Sve se izmenilo od trenutka kad je postalo jasno da se Jugoslavija Jugoslavija kao državna zajednica ni u kakvom obliku neće moći očuvati, uz istovremeno rasplamsavanje rata u BiH. Februara 1992. godine Turska zvanično priznaje sve države nastale na prostoru bivše Jugoslavije, Jugoslavije, uključujući i Srbiju i Crnu Goru, čime je izbegnuta formulacija formulacija kojom bi bile priznate samo secesionističke republike, kako bi se sačuvao privid "principijelnosti". Od tog momenta snažno progovaraju emotivni refleks i pragmatični pragmatični politički um neoosmanističke neoosmanističke pristrasnosti, i Turska dosled dosledno no i energi energično čno počinj počinjee da pod podrža ržava va one za koje koje procen procenju juje je da svojom svojom borbom borbom i državo državotvo tvorni rnim m  postignućima  postignućima mogu u najvećoj meri doprineti otvaranju otvaranju i širenju prostora prostora njenog regionalnog uticaja. Konkretno, Konkretno, to su bili Muslimani/Bošnjaci u BiH i, kao država, Makedonija, jer oni u koordinatama unutarjugoslovenskih sukobljavanja nisu imali domaće nacionalno zaleđe na koje bi se oslonili. Od Ozala, BiH (pri čemu se podrazumeva njena unitarna projekcija s muslimanskom većinom) i Makedonija  bile su i ostale "ugaoni kamenovi" turske politike prema Balkanu, s čime se slažu i turski naučnici.  Ipso facto, ta  politika je objektivno bila antisrpska, antisrpska, bez obzira na sve pokušaje da se ta njena karakteristika karakteristika prikrije frazama o zalaganju za okončanje oružanih sukoba i stabilnost u regionu, kao i humanitarnim razlozima. Turski komunisti, najžešći kritičari onoga što nazivaju poslušništvom svoje države u službi američkog neoim neoimper perij ijali alizma zma,, ocenju ocenjuju ju da je "no "novo" vo" nepri neprijat jatelj eljstv stvoo turske turske polit politike ike prema prema Srbim Srbimaa prevaz prevaziš išlo lo ono tradicionalno prema Jermenima i Grcima (v. npr. H. Fırat, "Balkanlar'da emperiyalizmin müdahele ve işgal gücü", htpp://www.tkip.org/bildiriler.html). Čak je i general Nedžip Toruntaj, jedan srazmerno umereni autor  zainteresovan za geostrategijsku suštinu promena u savremenom svetu, plativši danak "politički korektnom" negativnom stereotipu o Srbima, napisao da su oni, kao i mnoge minarete, topovima razorili istorijski most na Drini, misleći svakako na onaj Andrićev, kod Višegrada! Turska je i u vreme Turguta Ozala, a i njegovog naslednika Sulejmana Demirela (1993-2000), delovanjem svih vlada, bez obzira na njihov koalicioni sastav, bila među najaktivnijim stranim diplomatskim saveznicima i praktičnim pomagačima Muslimana/Bošnjaka u BiH, s tim što je balkanskim štićenicima kasnije svesrdno pridružen i albanski separatistički pokret na Kosovu i Metohiji. O strategijskom pragmatizmu turskog neoosmanizma ubedljivo govori odluka da se snažno podrže separatističke težnje kosovskometohijskih Šiptara na račun vitalnih interesa turske manjinske zajednice na KiM, koja se većinom protivila albanizaciji pokrajine i znatnim delom se iselila u Tursku. A još ne tako daleke 2005. godine, prilikom posete Srbiji i Crnoj Gori, tada u funkciji ministra inostranih poslova Turske, Abdulah Gul je neoosmanistički neoosmanistički definisao trostepenu strategiju Ankare na Balkanu: zaštita etničkih Turaka, zaštita muslimanske manjine i zaštita država koje su pripadale Osmanskom carstvu. Okolnosti su, kao što vidimo, u slučaju Kosmeta

naložile odstupanje od prvog stepena strategije. strategije. "Minareti su naši bajoneti"

Turska je u međunarodnoj zajednici svuda gde je to mogla, od Organizacije islamske konferencije, preko Londonske konferencije i KEBS-a, sve do Saveta bezbednosti i Generalne skupštine UN, a i u bilateralnim kontaktima sa širokim krugom država, istrajno lobirala u korist donošenja odluke da se u BiH vojno interveniše  protiv "agresora", "agresora", tj. Srba, a Turgutu Ozalu nije bila strana ni ideja o jednostranoj jednostranoj turskoj vazdušnoj akciji. akciji. Prilikom posete Hrvatskoj 1992. godine, u Zagrebu je izjavio da će Turska opkoliti Srbiju s juga, a Hrvatska bi trebalo to da učini sa severa, "pa ćemo videti šta će onda moći da urade". Zapamćen je ostao masovni "miting za Bosnu", održan na centralnom istanbulskom trgu Taksim (13. 2. 1993), koji nisu podržali koalicioni partneri ANAP-a, Partija pravog puta i Socijaldemokratska narodna stranka, a s koga je razgnevljeni Ozal uputio otvorene  pretnj  pretnjee "mus "musli liman manski skim m dušma dušmanim nima" a" na na Balk Balkanu anu.. Kontakt-gr -grupom upom koju koju je juna juna 1992 1992.. godi godine ne Orga Organi niza zaci cija ja isla islams mske ke konf konfer eren enci cije je,, pod pod turs turski kim m  predsedavanjem, obrazovala radi pritiska na UN da se efikasno pomogne ugroženoj braći po veri u BiH, rukovodio je turski ambasador Mustafa Akšin. Istovremeno, drugi turski diplomati, pozivajući se na svetovni i  prozapadni karakter svoje države, preklinjali su zapadne sagovornike da preduzmu nešto delotvorno protiv Srba koji koji ubija ubijaju ju mu musl slim iman ane, e, jer jer će im, im, ako ako se stvar stvarii brzo brzo ne prom promen ene, e, biti biti sve sve teže teže da odol odolev evaj ajuu revol revoltu tu fundamentalista kod kuće i ubrzanoj islamizaciji turskog društva. Koristeći se prednostima svog polivalentnog identiteta i višestrukih pripadnosti, Turska je ovakav dvokolosečni, islamističko-sekularistički pristup zadržala sve do danas, a u međuvremenu su islamisti osvojili apsolutnu vlast u Ankari. U Ozalovo vreme (1992) osnovana je i državna Turska agencija za saradnju i razvoj (TIKA), organizaciono vezana za Ministarstvo inostranih poslova, a kasnije (i) za Predsedništvo vlade. Zadatak te veoma aktivne i izdašno finansirane parapolitičke agencije za izvoz i učvršćivanje turskog prisustva i uticaja u zemljama za koje  je Ankara zainteresovana, a posebno u onim većinski muslimanskim ili s brojnim muslimanskim/turskim muslimanskim/turskim manjinama na prostorima Evroazije, zvanično je definisan kao "pomoć zemljama u razvoju kroz ekonomsku, trgovinsku, tehničku, društvenu, kulturnu i obrazovnu saradnju i zajedničke projekte". Otvaranje kancelarije, odnosno predstavništva TIKA u nekoj zemlji, na čemu turska diplomatija po pravilu uporno insistira, pouzdani  je znak njenog ulaženja u operacionalnu orbitu neoosmanističkog projekta. Iako je odražavao sve bitne dimenzije neoosmanizma, uključujući i interesovanje za regione koji su nekad  bili unutar Osmanskog carstva, a posebno za Balkan i Bliski istok, srazmerno kratak period političke političke dominacije Partije prosperiteta pod Erbakanovim vođstvom donekle odstupa od uravnoteženog doziranja svih komponenti neoosmanističke sinteze. Iskreni islamista s panislamističkom vizijom, Nedžmetin Erbakan, kao prvi efemerni isla islami mist stič ički ki prem premij ijer er mo moder derne ne Turs Turske ke (199 (19966-199 1997, 7, u koal koalic icij ijii s proz prozapa apadn dnom om Part Partij ijom om prav pravog og puta puta kontroverzne Tansu Čiler), pomerio je ideološko klatno ka projektu panislamskog jedinstva, u kome bi Turskoj  pripala uloga osvešćujućeg i objediniteljskog pijemonta. Erbak Erbakan an je čak čak pred predla laga gaoo i stva stvara ranj njee mu musl slim iman ansk skee alte altern rnat ativ ivee Evro Evrops psko kojj unij uniji. i. Vođen Vođen verni verničk čkim im entuzijazmom i gonjen nestrpljenjem, ovaj veoma sposobni političar i tribun povukao je nekoliko odvažnih, ali,  pokazalo se, preuranjenih i pogrešno odmerenih poteza. p oteza. Posetio je odmah više islamskih zemalja i lansirao niz konkretnih predloga, pored ostalog i u ekonomsko-finansijskoj sferi (npr. organizovanje grupacije velikih muslimanskih država D8, kao protivteže grupi najrazvijenijih zemalja G7), dok je u zemlji islamizam u svim domenima (pre)glasno ispostavio svoje revizionističke zahteve. Kao gradonačelnik Istanbula, među obnoviteljima tradicionalnog morala i "čaršijskog reda" isticao se tada i sadašnji premijer R. T. Erdogan. Iako je naišao na određeni premda oprezan odziv u islamskom svetu i uspeo da upriliči nekoliko panislamskih manifestacija, Erbakan je izazvao podozrenje još uvek dovoljno uticajnih vojnih krugova, pa je "demokratskim parlamentarnim udarom" režiranim van Velike narodne skupštine, ubrzo izgubio vlast (1997). Partija prosperiteta prosperiteta je raspuštena raspuštena zbog "antilaičko "antilaičkog" g" delovanja, delovanja, a Erbakanu Erbakanu i njegovim njegovim najbližim najbližim saradnicima izrečena je petogodišnja zabrana političke aktivnosti. A što se Erdogana tiče, on ne samo da je 1998. godine bio prinuđen da napusti gradonačelnički položaj već mu je čak bilo i suđeno zbog "podsticanja na versku mržnju", tako da je u zatvoru proveo četiri meseca. Inkriminisano delo bilo je javno recitovanje stihova iz pesme Vojnička molitva (1913) Zije Gekalpa, ideologa i pesnika, jednog od utemeljitelja (pan)turkizma, napisana u vreme balkanskih ratova. Erdogan se na suđenju branio neosporivim pesnikovim autoritetom, ali se kasnije pokazalo da verzija pesme koju je on izgovorio u Siirtu (12. 12. 1997) ne odgovara originalu, jer su joj iz nepoznatog izvora dodati početni stihovi, koji su i bili najproblematičniji: "Minareti su naši bajoneti, a kupole naši šlemovi, džamije naše kasarne,

a vernici naši vojnici. Ova božija vojska čeka moju veru. Alah je najveći! Alah je najveći!" Svoju budnu  balkansku neoosmanističku vokaciju Erdogan je kasnije, kad se posle svih prepreka domogao vlasti, izdašno  potvrdio. Vera u islamsku demokratiju Erbakanovo uspinjanje do položaja premijera i njegovo kratko zadržavanje na tom mestu bili su dvostruko indikativni i poučni. S jedne strane, postalo je jasno da je islamistički politički pohod nezaustavljiv, a da je  posredna, "postmoderna" (v. T. Zarcone,  La Turquie moderne et l'islam, Pariz, 2004) vojna intervencija bila i labudova pesma onih snaga koje su se smatrale zatočnicima i braniteljima kemalizma i laičkog poretka u Republici, dok je, s druge strane, Erbakanov pad poslužio kao nauk njegovim naslednicima, skupini oko R. T. Erdogana, Erdogana, da ne treba preterivati preterivati s ispoljavanj ispoljavanjem em islamisti islamističkog čkog žara već nastaviti nastaviti s tradicional tradicionalno no ketmanskim ketmanskim metodom promovisanja neoosmanizma koristeći se svim raspoloživim "kanalima političke pokretljivosti" i efektivne institucionalne i propagandne moći. Politički islam se, kao feniks, ubrzo oporavio od udarca zadatog zabranjivanjem Partije prosperiteta, pa je Erbakanov bliski saradnik, pripadnik istog naraštaja i takođe inženjer, Redžai Kutan (r. 1930) osnovao kratkovečnu Partiju vrline. Usledila je i njena zabrana, nakon čega se sve dublji generacijski i koncepcijski jaz unutar islamističkog fronta iskazao obrazovanjem (2001) dveju novih stranaka, Kutanove Partije sreće, s Erbakanom kao stvarnim liderom u senci, i Partije pravde i razvoja ( AK Partisi), na čelu s R. T. Erdoganom. Stupanjem na političku scenu ove poletne, a prethodnim pozitivnim i negativnim iskustvima obogaćene partije sredovečnih islamista i neoosmanista "modernog kova" otvara se kvalitetno novo razdoblje u (re)islamizovanju turskog društva i države, uključujući i njen spoljnopolitički nastup. Država to sam ja U svetskim centrima islamizma stvarni Erdoganov doprinos adekvatno je ocenjen, pa je tako 9. marta 2010.  primio prestižnu saudijsku nagradu kralja Fejsala za služenje islamskoj stvari. Valja naglasiti da se kod njega i njeg njegov ovih ih sara saradn dnik ikaa nika nikako ko ne mo može že govo govori riti ti o disk diskon onti tinu nuit itet etuu idej idejee već već samo samo o inov inovir iran anju ju takt taktik ikee i  prilagođavanju metoda delovanja izmenjenim okolnostima kod kuće i u svetu. Tačnije, pod vođstvom Partije  pravde i razvoja, koja na opštim opštim izborima 2002. godine osvaja osvaja 34 odsto, a 2007. čak 46,6 odsto glasova, odnosno 341 od 550 mesta u Parlamentu, s R. T. Erdoganom kao premijerom i A. Gulom kao predsednikom Republike (od 2007), turski islamisti i neoosmanisti ne samo da krmane turskim državnim brodom, poštujući odnose snaga i tendencije prema kojima se iscrtavaju nove navigacione karte svetske politike, već u tom iscrtavanju žele što aktivnije i da sudeluju. Za Stivena Kinzera, izborna pobeda AKP 2002. godine ravna je "drugoj revoluciji" u istoriji turske republike, a dan Erdoganove inauguracije označava odlučujući poraz stare kemalističke elite i zapanjujuću  pobedu protiv elite u nastupanju, "s novozasnovanom verom u islamsku demokratiju i u demokratski islam" (S. Kinzer, Crescent and Star. Turkey between two worlds, Njujork, Njujork, 2006). Nekim analitič analitičarim arimaa društven društvenih ih i  političkih kretanja u Turskoj u poslednjoj deceniji, tokom koje je AKP ostvarila punu dominaciju, sve zanimljivije zanimljivije postaje pitanje stvarne, prema nekim mišljenjima - skrivene a ne samo javne i deklarativne agende te uspešne partije i ljudi koji je predvode. U središtu pažnje takvih razmatranja nalaze se i ličnost, karakterna svojstva, sklonosti i državnički stil sadašnjeg premijera Erdogana, nesumnjivo najuticajnije političke ličnosti u zemlj zemlji.i. Zapaža Zapaža se da ovaj ovaj harizm harizmat atičn ičnii lider lider,, pored pored izraz izrazit itee racion racionaln alnost ostii i pragma pragmati tično čnost sti,i, u pojedi pojedini nim m situacijama ispoljava i sve naglašenije crte autoritarnosti, preosetljivost na kritiku, teško prihvatanje stavova i  postupaka stranih partnera za koje mu se učini da odražavaju nedovoljno poštovanje njegove ličnosti, kao i simptome prekomernog poistovećivanja s državom čiju vladu trenutno predvodi (sindrom "država - to sam ja"). Kada libijski lider Muamer Gadafi nije prihvatio Erdoganov predlog da mirno preda vlast (1. 3. 2011), povredivši time njegovu sujetu, ovaj je odmah okrenuo list i već krajem marta izjavio da se ne može mirno sedeti i  posmatrati dok se u Libiji proliva krv ("Libya ("Libya Kan Ađlarken Oturup Seyredemeyiz", Zaman, 22. 4. 2011). Pored osvetničkog, zaokret je, kao i uvek kod Erdogana, bio vođen i krajnje pragmatičnim motivima obezbeđivanja što  povoljnije pozicije pozicije za Tursku. Pošto Ataturka u srcima i uobrazilji Turaka niko ne može potisnuti s mesta neprikosnovenog Oca nacije i "sekularnog "sekularnog boga", Erdogan je na najboljem najboljem putu da pomrači ugled svog neoosmanističkog neoosmanističkog prethodnika, prethodnika, Turguta Ozala. Njegov pobednički govor s balkona ispred štaba AKP-a u Ankari posle izbora 2011. godine za mnoge je, i u

zemlji i u svetu, bio svojevrsni znak za uzbunu. Nije, međutim, reč ni o čemu novom i ranije neuočenom. Tako, recimo, na osnovu niza pokazatelja koje zasebno analizira, poznati turski politikolog kemalističke i nacionalističke orijentacije Umit Ozdag u zapaženoj knjizi  Drugo jednopartij jednopartijsko sko razdoblje razdoblje o političkom programu AKP-a govori kao o nastojanju da se perspektivno i trajno ostvari "meka hegemonija" u formalnim koordinatama  parlamentarne  parlamentarne demokratije. demokratije. Pošto je svoju studiju studiju objavio pre opštih izbora 2011. godine, autor je eventualnu eventualnu (pokazalo se i ostvarenu) ubedljivu pobedu AKP-a u tom izbornom odmeravanju nagovestio kao prekretnicu koja će označiti odlučujuće ubrzanje na putu ka "ukidanju demokratske pravne države, te uspostavljanju autoritarnog  predsedničkog  predsedničkog sistema sistema zasnovanog zasnovanog na etnocentričnoj etnocentričnoj federaciji federaciji i jačanju režima meke hegemonije" hegemonije" (Ű. Őzdađ,  Ikinci Tek Tek Parti Parti Dönemi, Ankara, 2011, 203). Iz persp perspekt ektiv ivee teme teme ove knjig knjige, e, zani zaniml mlji jivo vo je da Ozdag Ozdag Erdog Erdogano anovoj voj parti partiji ji ne odrič odričee samo samo isti istinsk nskii demokratski demokratski karakter (kao moto navodi njegovu izjavu: "Demokratija "Demokratija za nas nije cilj već sredstvo. Bićemo verni demokratiji do dostizanja svog cilja") već i autentično islamističko usmerenje. Ozdag, naime, smatra da se AKP u svom delovanju rukovodi "eklektičkom "eklektičkom političkom mišlju", mišlju", da su joj glavne odlike, u političkom političkom smislu - gotovo  pinočeovska  pinočeovska autoritarnost autoritarnost,, a u ekonomskom ekonomskom - fridmanovski fridmanovski liberalizam, liberalizam, dok joj je verski elemenat "koristan do mere u kojoj se može efikasno upotrebiti protiv nacionalnog identiteta Turske Republike". Bez obzira na to što se stiče utisak da, kao i neki već pominjani analitičari, i Ozdag pred izrazitim  pragmatizmom,  pragmatizmom, pa i oportunizmom savremenih turskih neoosmanista neoosmanista pada u iskušenje da potceni domašaje dubinske islamske ideologičnosti njihovog pogleda na svet, zapažanja koja saopštava zaslužuju punu pažnju izučavalaca i tumača savremenih društvenih i političkih prilika i procesa u Turskoj. Za ovog autora Erdogan i njegova družina uopšte nisu konzervativci kakvima se nastoje prikazati, jer žele d a  promene sistem, a ne da očuvaju njegove tradicionalne i ustavne vrednosti, tako da se, na primer, Erdogan i Gul od 2003. godine u javnim nastupima učestalo služe konzervativcima mrskom rečju "revolucija" ( devrim). Konzervativnost koju demonstriraju u ličnom i porodičnom životu vođe AKP-a predstavljaju kao političku konzervativnost, konzervativnost, što je sračunato obmanjivanje javnog mnjenja, zaključuje Ozdag. Meka hegemonija Premda su njegove postavke dobrim delom posledice dubokog ideološkog neslaganja, neslaganja, a ne samo nepristrasne jednopartijskog razdoblja ne bi bilo mudro potceniti. Projekcija naučne naučne analize, analize, hipoteze hipoteze autora autora  Drugog jednopartijskog  političke budućnosti Turske kao države s autoritarnim autoritarnim predsedničkim predsedničkim sistemom, sistemom, obnovljenom višeetničnošću višeetničnošću (neodoljivo se nameće analogija s osmanskim sistemom sistemom mileta) i "mekom hegemonijom" jedne partije, odnosno  političke kaste, asocira asocira na reafirmisanje reafirmisanje osmanskog modela etatizma etatizma u savremenim uslovima. uslovima. A osmanski model model  je nezamisliv bez sultana. Ako je on još i miljenik "Bilderberg grupe", utoliko bolje, ironično dodaju neki turski komentatori. Ima, naravno, i veoma kompetentnih drugačijih procena, pa tako jedan od najuglednijih politikologa Turske, Metin Heper, zastupa gledište da Erdogan i njegovi sledbenici odaju utisak puritanaca, ali da nesumnjivo nisu revolucionari revolucionari u smislu smislu pristalica sveobuhvatne sveobuhvatne promene. promene. Oni su za njega muslimani muslimani koji nisu protiv sekularizma, sekularizma, ali se zalažu za ispunjavanje svih verskih dužnosti. Vernici su, ali i realisti (M. Heper, Türkiye'nin Siyasal Hayatı, Tarihsel, Kuramsal ve Karşılaştırmalı Açıdan, Istanbul, 2011). Heper podseća na to da u zapadnim zemljama hrišćanstvo i judaizam čine važne temelje ličnog morala, dok  su, s druge strane, vera i država u punom smislu reči odvojene jedna od druge. On smatra da se projekat AKP-a ne razlikuje razlikuje od takvog modela, ali i dodaje značajnu napomenu da je drugo pitanje pitanje može li to biti uspešan model i u ostalim muslimanskim zemljama. Ako se zanemare suštinske doktrinarne i praktične razlike u odnosu prema društvenoj i političkoj sferi između islama, s jedne strane, i hrišćanstva (i judaizma), s druge strane, Heperova (i ne samo njegova) jednačina deluje logično i uverljivo. One, međutim, polazeći od pretpostavke postojanja jednog uistinu nepostojećeg dovoljno prostranog "zajedničkog sadržatelja" triju monoteističkih religija, uvereni smo, navode na pogrešan put zaključivanja. Budući da je posle trijumfa na izborima 2011. godine naciji obećao novi, istinski demokratski i moderni ustav, komentatorka Fajnenšel tajmsa s nešto ironije konstatuje da bi najvrednije Erdoganovo političko nasleđe trebalo da bude ustav koji bi omogućio dalji uspešan hod Turske bez dominantnog lidera (D. Strauss, "Person in the News: Recep Tayyip Erdogan", Financial Times, 17. 6. 2011). S obzirom na njegovo dosadašnje ponašanje, teško da bi se takav učinak mogao očekivati, a kako bi, što kao premijer, što kao predsednik, potencijalno mogao ostati za kormilom državnog broda čak i narednih 14 godina, razumljiva je zabrinutost onih približno 50 odsto Turaka koji za njega nisu glasali, kao i jednog ne tako malog dela međunarodne zajednice. Njima teze o

Erdoga Erdoganov novim im dikta diktator torski skim m sklono sklonost stim imaa ne izgled izgledaju aju nimalo nimalo besmi besmisl slene ene,, kako kako uveren uverenoo tvrde tvrde neki neki stran stranii analitičari. Emine Ulker Tarhan, bivši sudija Vrhovnog suda, a od 2011. godine opozicioni politički aktivista, ocenila je za nemački Špigl  (20. 4. 2011) da se premijer svakim danom većma diktatorski ponaša, a da AKP stvara svoju "dubinsku državu", koja, delujući u atmosferi straha, kontroliše sve procese u zemlji. "Dubinskom" ili "dubokom državom" (derin devlet ) u turskom političkom žargonu se do uspinjanja neoosmanista na vlast označavala neformalna ali svemoćna i nerazoriva sprega između političkih klanova, pravosuđa, tajnih službi i organizovanog kriminala.  Neoosmanisti  Neoosmanisti su godinama govorili da su upravo oni, kao autentični tumači narodne volje, glavna meta delovanja "dubinske države". Izgleda da sada preuzimaju njenu efikasnu recepturu i metodologiju kontrolisanja tursko turskogg društv društvaa i tihog tihog obesna obesnaživ živanj anjaa svake svake alter alternat native ive svojoj svojoj vlasti vlasti.. Jer, Jer, vlast vlast kao takva, takva, svuda svuda i uvek  uvek   podrazumeva održavanje održavanje kontinuiteta kontinuiteta mehanizama koji joj obezbeđuju neometano neometano vladanje. Islam za sva vremena  Najcelovitije  Najcelovitije teorijsko teorijsko i programsko programsko uobličenje, uobličenje, kao i aktualna aktualna praktična praktična spoljnopoliti spoljnopolitička čka primena primena neoosmanističkog neoosmanističkog koncepta, vezuju se za ime politikologa, univerzitetskog univerzitetskog profesora, diplomatskog diplomatskog savetnika savetnika R. T. Erdogana i (od maja 2009) ministra inostranih poslova Turske, Ahmeta Davutoglua. Bar kratak osvrt na Davutogl Davutogluovu uovu radnu radnu i naučnu naučnu biograf biografiju iju biće svakako od nemale nemale pomoći pomoći u razumev razumevanj anjuu suštin suštinee njegove njegove neoosmanističke vizije. Rođen u blizini Konje, Davutoglu se od osnovne škole do doktorata iz političkih nauka na ista istanbu nbuls lskom kom univer univerzi zitet tetuu Bogaz Bogazič ičii obraz obrazova ovaoo u Tursk Turskoj oj,, da bi od 199 1993. 3. do 199 1999. 9. god godin inee preda predavao vao na Univerzitetu Marmara, a potom bio i šef Odseka za međunarodne odnose na Univerzitetu Bejkent, takođe u Istanbulu. U zvaničnim Davutogluovim biografijama se naročito ne ističe, ali je u Turskoj i u islamskim intelektualnim krugovima i te kako poznato da je ovaj agilni politikolog od 1990. do 1995. godine radio na ponatom Međunarodnom Međunarodnom islamskom islamskom univerzitetu univerzitetu u Kuala Lumpuru. Taj impozantni univerzitet je tokom devedesetih godina prošlog veka naročitom brigom uticajnog malezijskog premijera (1981. do 2003!) Mohamada Mahatira (r. 1925), postao svetsko stecište muslimanskih studenata i profesora, među kojima ih je bilo više i iz BiH, uklju uključuj čujuć ućii i reis reis-u -ull-ul ulem emuu Musta Mustafu fu Ceri Cerića. ća. Objaš Objašnja njavaj vajući ući svoj svojuu posebn posebnuu naklo naklonos nostt prema prema Bošnj Bošnjaci acima ma,, Davutoglu u jednom intervjuu navodi da se ona rodila iz susreta koje je s njima imao u Maleziji. Mahatir, veliki "prijatelj Bosne", s čijim se upravljanjem zemljom povezuju sveukupna modernizacija i neslućeni privredni uspon Malezije, smatrao je da islam nije inkompatibilan s demokratijom i modernošću već da se jedino na njegovoj  promišljenoj  promišljenoj i organizovanoj organizovanoj obnovi u savremenom savremenom ključu može zasnivati zasnivati muslimanska muslimanska dostojanstvena dostojanstvena i svetla  budućnost.  budućnost.  Na samitu samitu Organizacije islamske konferencije u Maleziji (2003), Mahatir je govorio o "islamu za sva vremena". Posredi je danas sve popularnija teza, i to ne samo u krugu muslimanskih mislilaca, o islamizmu kao  Politički islam, Zagreb, autentičnom modernizacijskom činiocu u muslimanskim društvima (v. npr. T. Kulenović, Politički 2008, 200 8, 187 187-1 -196) 96).. On Onaa se savr savršen šenoo uklapa uklapa u neoosm neoosman anis ističk tičkuu parad paradig igmu mu.. Domaći Domaći sekul sekular arni ni anali analiti tiča čari ri intele intelektua ktualni lnihh kretanj kretanjaa i grupisa grupisanja nja u Turskoj Turskoj javno javno su skrenul skrenulii pažnju pažnju na postoja postojanje nje neform neformalno alnogg centra centra islamističkog delovanja u obrazovnoj i prosvetnoj sferi, nazvavši ga "malezijska braća" (svakako po analogiji s čuvenom islamističkom organizacijom Muslimanska braća). Reč je o međusobno čvrsto povezanim i solidarnim univerzitetskim profesorima i drugim intelektualcima koji su kraće ili duže vreme boravili na malezijskom Međunarodnom islamskom univerzitetu, univerzitetu, a koji se u Turskoj, posebno od dolaska Erdoganovih islamista na vlast, dirigovano i planski raspoređuju na visoke državne i prosvetne dužnosti. Ahmet Davutoglu se ističe kao ključna ličnost ove bratovštine i s njom povezanih institucija (v. T. Tanış, "İşte Malezya'nın Türk Biraderleri", Hüriyyet , 15. 12. 2007). Već iz ove biografske pojedinosti nije teško  pretpostaviti  pretpostaviti kojim civilizacijski civilizacijskim m horizontima horizontima pripada pogled na svet, Weltanschauung , arhitekte i glavnog  protagoniste  protagoniste neoosmanizma u spoljnoj politici Turske. A upravo je tu nemačku reč Davutoglu uneo u naslov svoje prve studije objavljene na engleskom jeziku,  Alternativne  Alternativne paradigme: Uticaj islamskog i zapadnog  Weltanschauung-a na političku teoriju (1993). Usledile su knjige: Civilizacijska transformacija i islamski svet  Strategijska dubina: d ubina: međunarodni položaj Turske (2001), Globalna kriza (2002) i (takođe na engleskom, 1994), Strategijska Osmanska civilizacija: Politika, privreda, umetnost  (2005). Profesor Davutoglu je veoma temeljno teorijski  pripremio teren za nastup ministra ministra Davutoglua, što ga među često geopolitički geopolitički nedovoljno upućenim i jasnom strategijskom vizijom vođenim kolegama, mahom profesionalnim političarima "opštega tipa", čini retko ozbiljnom  pojavom. Njegova misija, koja nikako nija samo praktičnopolitička, praktičnopolitička, zaslužuje stoga ozbiljno uvažavanje,

 produbljeno izučavanje i adekvatno osmišljeno osmišljeno kritičko postavljanje. postavljanje. S Davutogluom je nužno ući u krajnje zahtevan dijalog. Iako je svoje viđenje savremenog trenutka sveta i Turske u njemu Ahmet Davutoglu tematski i faktorski po makrosegment makrosegmentima ima razradio u svim svojim publikacijama, publikacijama, nema sumnje sumnje da je za razumevanje razumevanje spoljnopoliti spoljnopolitičke čke dimenzije njegovog neoosmanističkog koncepta daleko najvažnija studija Strategijska dubina: međunarodni  položaj Turske. Ta knjiga je u vreme kad se pojavila ostala prilično nezapažena, a u fokus kritičke pažnje ušla je tek kad je uočeno da njen autor počinje da stavlja u spoljnopolitički pogon neke konzistentno osmišljene geopolitičke postavke (do 2010. godine doživela je čak 43 izdanja!). Kao ključni pojam svoje neoosmanističke teorijske sheme A. Davutoglu uvodi pojam  strategijske dubine ( stratejik ), koja podrazumeva komponente istorijske i  geografske dubine. Turska, prema njegovom  stratejik derinlik ), sudu, poseduje potencijal "strategijske dubine", pošto joj kao naslednici istorije i geografije Osmanskog carstva  prinadleže velika istorijska i geografska dubina, jer je na središnjem evroazijskom geopolitičkom prostoru vekovima bila epicentar događaja. U tom pogledu ona ima značajne komparativne prednosti u odnosu na druge države u regionu a i šire, samo što se njima nije na odgovarajući način koristila. Regionalna sila Turska se može pohvaliti jedinstvenom geopolitičkom i geoekonomskom pozicijom na raskršću, ali i susretištu kontinenata, kultura i civilizacija, a u relativnoj blizini najvažnijih ležišta energetskih resursa. Ona je, kako se u Turskoj od pre izvesnog vremena rado govori, "srce Evroazije", te velike "šahovske table" na kojoj se igra i igraće se partija presudna za budućnost sveta. Ahmet Davutoglu insistira na tome da Turska mora postati "centralna zemlja" novog evroazijskog poretka. To je, inače, u opreci s većinom poznatih starih i savremenih evroazijskih koncepcija, za koje je Turska eventualno samo marginalno evroazijski činilac. Osim rečenog, prednosti Turske su, prema Davutogluovom shvatanju, i njen demokratski poredak, prosečno mlado i dinamično stanovništvo, oformljeno civilno društvo i stabilna srednja klasa, kao i prilično razvijena naučna i tehnološka infrastruktura i propulzivna privreda. Obdarena svim pobrojanim kvalitetima, Turska sebi ne sme dozvoliti da u kontekstu najvažnijih svetskih zbivanja i dalje bude periferna država. Da bi ponovo zadobila ulogu regionalne sile i bitnog činioca na globalnoj  političkoj areni, Turska bi, posle dužeg perioda neaktivnosti i pasivnosti, morala samosvesno prepoznati i bez kompleksa valorizovati svoj istorijski i geografski geo grafski identitet. Principi Principijeln jelnoo raskidaj raskidajući ući s kemalisti kemalističkom čkom sponopoli sponopolitičk tičkom om vizijom vizijom i praksom, praksom, Davutoglu Davutoglu preporuču preporučuje je uravnoteženi pristup svim relevantnim regionalnim i globalnim činiocima, uz naglašavanje potrebe da u taj novi  pristup bude sistemski ugrađena i razvijana i ekonomska dimenzija. Da bi se stekla potpuna predstava o sistemskoj celovitosti i sveobuhvatnosti Davutogluove strategijske vizije, valja navesti, onako kako on to u svojoj programskoj studiji čini, sve činioce relevantne za međunarodni položaj, snagu i uticajnost jedne države. Turski ministar, kao stalne/stabilne datosti, u obzir uzima istoriju, geografiju, demografiju i kulturu, a kao  potencijalne - ekonomski, tehnološki i vojni kapacitet, čemu pridodaje, uslovno rečeno, subjektivne faktore: strategijsko razmišljanje, strategijsko planiranje i političku volju ( Stratejik Derinlik , Istanbul, 2010, 17). Zaista, ništa bitno nije izostavljeno. Njegova formula buduće turske veličine glasi: neoosmanizam + panturkizam + islam = Velika Turska. Neoosmanizam je pretežno usmeren prema Bliskom istoku, ali i Balkanu, (pan)turkizam  prema Centralnoj Aziji, a islam prema vascelom muslimanskom muslimanskom svetu, uključujući i njegovu dijasporu na Zapadu. Radika Radikalno lno i eksklu ekskluziv zivno no prozap prozapadno adno usmera usmeravan vanje je ukupnog ukupnog državn državno-na o-nacio cional nalnog nog pregnuć pregnućaa Turske Turske,, a zanemarivanje Bliskog istoka i čitavog islamskog sveta svojstveno Ataturkovom civilizacijskom projektu, kao i tvrdokorno istrajavanje na takvoj orijentaciji, autor  Strategijske dubine smatra neprirodnim otklonom od vlastite islams islamske ke i osmans osmanske ke prošlo prošlosti sti.. Naglaš Naglašava avajući jući da u najbol najboljem jem intere interesu su Turske Turske takvu takvu filozof filozofiju iju i na njoj njoj zasnovanu praksu treba revidirati, Davutoglu ne propušta da napomene kako je to nužno iz praktičnih, a nikako nekih ideoloških (= islamističkih) razloga. Valja reći da ovakav stav nije nov, samo ga je sadašnji ministar inostranih poslova Turske saopštio na najeksplicitniji i najkoherentniji način. Jedan njegov istaknuti prethodnik na toj funkciji (1997-2002), takođe visokoobrazovani sociolog i uglađeni intelektualac umereno levog, laičkog i proevropskog habitusa, Ismail Džem (1940-2007), u svojim novinskim člancima i studijama objašnjavao je da Ataturk nije poništio Osmansko carstvo već ga je samo rasteretio prevaziđenog institucionalnog balasta koji ga je gušio i sputavao mu energiju. Prema Džemu, moglo se čak zaključiti da je Kemalova revolucija jedan istorijski "incident", a da bi Osmansko

carstvo, da nije došlo do tog radikalnog reza, i samo postepeno evoluiralo ka modelu moderne evropske države, verovatno parlamentarne monarhije. Pomalo paradoksalno, ali iz neoosmanističke perspektive posve logično, Džem zaključuje da je suštinu Ataturkovog patriotskog amaneta moguće verno slediti jedino reafirmisanjem osmanskog nasleđa koje je on rezolutno odbacio (v. npr. I. Cem, Turkey in the New Century , Mersin, 2000). I Davutoglu u svojoj knjizi ukazuje na to da je u vreme Turguta Ozala turskom politikom politikom prevladao osmanistički osmanistički tok, da bi zatim usledili Erbakanov islamizam, pa, kao reakcija, izoštreni okcidentalizam, a onda sjedinjeni levi i desni nacionalizam, odnosno turkizam. Teoretičar "strategijske dubine" ocenjuje da su svi ovi -izmi uvedeni u tursku politiku nepripremljeno i improvizovano, a da je neophodno osmisliti celovit, realističan i dugoročan nacionalni  program koji bi uzimao u obzir sve prethodno navedene konstituente, jer su Osmanlije deo turske istorije, a islam jedan od elemenata turske kulture, okrenutost Zapadu povesno iskustvo, kao, uostalom, i turkizam. Valja naglasiti da je Davutogluov neoosmanistički projekat prvenstveno sračunat na obnavljanje sfere uticaja koja bi se do najveće moguće mere teritorijalno poklapala s nekadašnjim provincijama Osmanskog carstv carstva, a, pri čemu čemu se pojedi pojedini ni duhovni duhovni,, kultur kulturni ni i polit političk ičkii element elementii istori istorijsk jskog og osmani osmanizma zma korist koristee kao "građevinski materijal" zdanja nove turske regionalne i globalne moći. Racion Racionaln alnii neoosma neoosmanis nisti ti ne sanjaj sanjajuu o ukupnoj ukupnoj obn obnovi ovi osmani osmanisti stičko čkogg mod modela ela ni u ideolo ideološko škom m ni u državotvornom smislu, jer znaju da bi to u savremenim uslovima bilo nemoguće.

Veliki vezir Spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" trebalo bi da se operacionalizuje kroz nekoliko  prioriteta, među kojima Davutoglu kao glavne navodi sledeća četiri. Na prvom mestu je, i koncepcijski, a i hronološki, aktivno postavljanje u odnosima sa susednim zemljama, kako bi se svi problemi koji u njima  postoje i koji opterećuju bilateralne veze i ograničavaju manevarski prostor turske politike na regionalnom i globalnom planu sveli na nulu ( zero  zero problem policy). Turska, prema shvatanju Davutoglua, mora prevazići paranoično osećanje da je opkoljena neprijateljima, i uspostaviti dobre odnose sa svim komšijama. Takvo psihološko i praktično preusmeravanje turske spoljne  politike na kolosek dobrosusedstva ima racionalno opravdanje, jer je u zvaničnoj Ankari, naročito tokom devedesetih godina prošlog veka, u vreme eskalacije kurdskog separatizma i intenzivnog gerilskog delovanja PKK-a, neizvesne situacije u severnom Iraku, kao i produbljivanja sporova s Grčkom, Sirijom i nekim drugim zemljama, dok je na prostoru bivše Jugoslavije besneo građanski rat, zavladala psihoza zatvaranja prstena opšte zavere (kuşatma çemberi) protiv i oko Turske. To raspoloženje bilo je naročito izraženo u vreme kada je, kao potpredsednik, a zatim predsednik vlade (1997-2002), na tursku politiku bitno uticao ugledni levičar-nacionalista, inače i cenjeni pesnik Bulent Edževit (1925-2006). O osećanju opkoljenosti kao o specifičnom širem geopolitičkom sindromu islamskog sveta pisao  je, inače, i američki obaveštajac i analitičar Graham Fuler (v. G. Fuller, I. O. Lesser,  A Sense of Siege: the Geopolitics od Islam and the West , 1995). Valja napomenuti da je za utisak da prema Turskoj iz susedstva ne struje baš najbolja osećanja tada bilo realne osnove, ali turska politička misao uglavnom nije ispoljavala spremnost da razloge za takvo stanje potraži i u samokr samokriti itičkom čkom preisp preispiti itivanj vanjuu sopstv sopstvenog enog ponašan ponašanja. ja. Umesto Umesto toga, toga, predno prednost st je data data racion racionali alizaci zaciji ji u terminima teorije spoljne zavere, pri čemu se zalazilo i u predele fantastične kombinatorike. Govorilo se, recimo, čak i o postojanju srpsko-grčko-sirijsko-iranske zavere protiv Turske. Valja, u ovom kontekstu, navesti i krajnje odbojan stav svih turskih vlada, a i javnog mnjenja, prema Vaseljenskoj patrijaršiji u Fanaru.  Dirigovano  Dirigovano dobrosusedstvo dobrosusedstvo

Zvanična Ankara odbija da Drugom Rimu prizna vaseljenski status, a konstantinopoljskog patrijarha tretira isključivo kao verskog poglavara grčke zajednice u Turskoj, svedenoj na gotovo simboličan broj pripadnika. Patrijaršiji se na sve načine otežava duhovno delovanje, a i svakodnevno preživljavanje, iako se vaseljenski  patrijarh Vartolomej I trudi da u svemu razumski prihvatljivom ispolji uzornu lojalnost prema turskoj državi, čijim se građaninom smatra. Uprkos mnogim apelima iz sveta, Bogoslovija na ostrvu Halkiju/Hejbeliadi ostaje zatvorena, kako bi se onemogućilo stvaranje obrazovanog pravoslavnog bogoslovskog kadra na teritoriji Turske, a zna se da, prema turskom zakonu, vaseljenski patrijarh mora biti turski državljanin.

Kao razlog za podozrenje prema Patrijaršiji ističe se postojanje nekakve navodne široke vizantijsko pravoslavne konspiracije protiv Turske, na čijem je čelu vaseljenski patrijarh, što je više nego apsurdno. Ipak, u konti kon tinu nuit itet etuu negat negativ ivno nogg stav stavaa prem premaa Vase Vaselj ljens enskoj koj patr patrij ijar arši šiji ji nema nema bar bar zasa zasadd mn mnog ogoo razl razlik ikaa izme između đu kemalističkih i desnih nacionalista, (pan)islamista i savremenih neoosmanista, posvećenih popravljanju relacija sa susedima, iako bi promena odnosa prema "prvom među jednakima" u pravoslavnom svetu sigurno naišla na  povoljan odjek kod mnogih turskih komšija, a i u Evropi i u SAD. Tokom 2011. godine učinjen je pozitivan iskorak odlukom da se crkvama i verskim zajednicama vrati oduzeta imovina. U svakom slučaju, opredeljenje za popravljanje odnosa sa svim susedima načelno se može oceniti kao logični i razumni segment Davutogluovog programa. U koordinatama tog novog pristupa susedstvu, a u skladu s njegovim širokim neoosmanističkim regionalnim definisanjem, turski ministar veruje da se može pronaći rešenje i za najteža otvorena pitanja, kao što su kurdsko, jermensko i kiparsko. Mnogi komentatori, čak i oni najdobronamerniji, sumnjaju u mogućnost da se linearnom ofanzivom dobrosusedstva takva kompleksna pitanja mogu lako i bez otpora privesti u luku svima prihvatljivih rešenja, jer su vitalni interesi pojedinih regionalnih  partnera Turske baš u vezi s tim problemima različiti, različiti, pa i suprotstavljeni. Politikolog Emin Gurses, iako sa simpatijama gleda na napore Erdoganove vlade da na svim poljima unapredi međunarodni položaj Turske, njenu spoljnu politiku definiše kao "pragmatični idealizam", ukazujući na neminovni neminovni raskorak između planova i rezultata rezultata koje na pojedinim pojedinim pravcima objektivno može ostvariti ostvariti (M. Kaynak, E. Gürses, Geleceđin Türkiyesi-Yeni Osmanlılar , Istanbul, 2011, 151). A. Akčakodža iz Evropskog  političkog centra u Briselu, primećuje da bi Turska trebalo da pazi kako se ne bi "suviše zaglibila u nastojanju da bude sve, svima i svuda" ("Turkish Foreign Policy - Between East and west?", EPC Policy Brief , 10, 2009). Osim toga, države i narode koji su predviđeni kao "objekti" aktivne turske regionalne politike dirigovanog dobrosu dobrosused sedstv stvaa s prizvuk prizvukom om naredb naredbodav odavnog nog tona tona "stari "starijeg jeg brata" brata",, neće biti biti baš lako lako uverit uveritii u prednos prednosti ti  prepuštanja zovu takve "strategijske dubine". Na ovo su upozorili i neki umereni turski analitičari, pa tako Semih Idiz preporučuje Ahmetu Davutogluu da "pažljivije bira reči", jer "se lekcije o oslobađanju od Turaka i dalje nalaze među prvim lekcijama iz istorije u školama na Balkanu i na Bliskom istoku" ("Davutođlu sözlerini daha dikkatli seçmeli", Milliyet , 12. 9. 2009). Kad je o lekcijama iz istorije reč, nije neinteresantno pomenuti da je, protestno reagujući na usvajanje rezolucije o genocidu nad Jermenima u Parlamentu Švedske (11. 3. 2010), R. T. Erdogan rekao, pored ostalog, da "uloga parlamenta i političara nije da sude o istoriji nego da trasiraju put u budućnost na osnovu lekcija iz  prošlosti" (V. Lalić, "Švedska priznala genocid nad Jermenima", Politika, 13. 3. 2010). Turski premijer gubi iz vida (karakteristični dvostruki standardi!) da o istoriji, kao što smo mogli izdašno osvedočiti, turski političari ne samo da sude, već na osnovu svog viđenja prošlosti izgrađuju državnu spoljnopolitičku doktrinu. Problem je samo u tome što neoosmanisti i oni koji to nisu lekcije iz prošlosti formulišu na nepodudarne, često i dijametralno oprečne načine. Upravo zato, ako zaista žele unapređivanje saradnje, bilo bi preporučljivo da zvaničnici "pripaze na jezik i slikovito izražavanje kad govore o nekim izuzetno osetljivim temama", a da se "više usredsrede na saradnju i zajedničku evropsku budućnost", sugeriše odlično obavešteni analitičar učinaka nove turske politike na Balkanu, Erhan Turbedar (E. Türbedar, "Turkey's New Activism in the Western Balkans: Ambitions and Obstacles", Insight Turkey, 13. 3. 2011, 147). Vizija ili iluzija

Druga odlika nove turske spoljne politike, u skladu s Davutogluovom koncepcijom, treba da bude njena multidimenzionalnost , odnosno diverzifikacija. Da bi ostvarila preduslove za delotvornu aktivnost u velikom  prestrojavanju na globalnom planu za koje se smatra da će dovesti do i dalje nejasne konfiguracije "novog svetskog poretka", u čemu se veruje da ima neiskorišćenih potencijala, Turska se mora osloboditi zavisnosti od samo jednog planetarno relevantnog parametra, ma koji on da je. Praktično, to znači relativizovati, ali nikako i dovesti u pitanje svoju čvrstu vezanost za SAD i NATO, i više se otvarati prema Rusiji i Kini, uz deklarativno održavanje evrointegracijskog entuzijazma. Već prvi komentari početnih uspešnih koraka u realizovanju takve diverzifikacije, naročito u Americi i u delu EU, nagoveštavaju teško prihvatanje Davutogluove postavke da se uspostavljanjem novih koloseka strategijskog partnerstva stvari ne dovode u pitanje. Neki je čak s visine ocenjuju kao naivnu (v. npr. M. K. Kaya, H. M. Karaveli, "Vision or Illusion? Ahmet Davutoglu's state of harmony in regional relations", Turkey  Analyst , 2, 11, 5. 6. 2009), što bi se moglo pokazati kao krupna greška. "Tako je za sada, a u slučaju većih lomova lomova,, Ankara Ankara bi mog mogla la zaigra zaigrati ti i samost samostaln alnij ijuu strate stratešku šku igru", igru", upozora upozorava va politi politikol kolog og Branko Branko Radun Radun ("Osmanlije ponovo jašu", Pečat , 89, 2009, 40).

Ako se prethodna prethodna dva prioriteta prioriteta Davutogluove Davutogluove spoljne politike politike u koncepcijsk koncepcijskom om smislu smislu mogu oceniti kao sadržinski, naredni bi, uslovno rečeno, bili metodološki. Davutoglu se zalaže za "novi diplomatski jezik", odnosno novi stil turske diplomatije, u koju bi bili mnogo više nego do sada uključeni i kompetentni stručnjaci različitih profila, a ne samo profesionalni diplomati. Samo proširivanjem kadrovske baze i obogaćivanjem ljudskih resursa spoljnih poslova moguće je podići ih na nivo zahteva diplomatije koja treba da valorizuje sve aspekte turskog državno-nacionalnog identiteta, od političkih i ekonomskih do kulturnih i duhovnih. Jasno je da se izvođenjem diplomatije iz ekskluzivnog zabrana Ministarstva inostranih poslova, što je sve donedavno bilo nezamis nezamisliv livo, o, pored pored prošir proširiva ivanja nja sfere sfere njenih njenih profes profesion ionaln alnih ih kom kompet petenc encija ija,, nastoj nastojii i napravi napraviti ti breša breša u toj zatvorenoj kasti sklonoj unutrašnjem samoreprodukovanju, s kontinuitetom kemalističkog mentaliteta. U operacionalizaciji nove spoljnopolitičke doktrine zasnovane na konceptu "strategijske dubine", njen glavni teoretičar zahteva i "ubrzavanje i intenziviranje ritma diplomatskog rada". Radi povećavanja efikasnosti diplomatskog angažovanja, naročito u domenu regionalne saradnje, Davutoglu preporučuje, i ličnim primerom štedro demonstrira, što veću pokretljivost, česte radne posete stranim prestonicama i pozivanje kolega iz inostranstva u Tursku. Turski ministar se neverovatno brzo prebacuje s jednog mesta zemljine kugle na drugo, što je danas opšta karakteristika shvatanja diplomatskih kontakata, čak i na visokom i najvišem nivou, kao neprestanog neprestanog letenja, letenja, penjanja penjanja i silaženja silaženja na pokretnim pokretnim stepenicama stepenicama ili traci, a unutar jednog zatvorenog kluba  politički često nesložnih, ali esnafski internacionalno solidarnih posvećenika. Tokom 2009. godine, turski minis ministri tri spoljnih spoljnih poslova, poslova, najpre najpre (do maja) maja) Ali Babadžan, Babadžan, a od maja maja Ahmet Ahmet Davuto Davutoglu glu,, obavil obavilii su čak 93 zvanične posete stranim državama (v. U. Ulutaş, "Turkish Foreign Policy in 2009: A Year of Pro-activity",  Insight Turkey , 12. 1. 2010, 2). Redovni trilateralni sastanci ministara inostranih poslova Turske, Srbije i BiH, koje je inicirao upravo Davutoglu, a u koje bi hteo da uključi i Hrvatsku, primer su te nove pokretljivosti i  preduzimljivosti turske spoljne politike politike na Balkanu. Iako analitičari i komentatori Davutogluovu spoljnopolitičku doktrinu gotovo po pravilu kvalifikuju kao neoosmanizam, turski ministar taj atribut odlučno odbacuje, što je takođe oduvek tipično za mimikrijski i apologet apologetski ski diskur diskurss neoosma neoosmanis nista, ta, čak i u slučaj slučajevi evima ma pune očigle očiglednos dnosti. ti. Posle Posle neuobič neuobičaje ajeno no otvore otvorenog nog  puštanja na volju osmanlijskoj nostalgiji i neoosmanističkim projekcijama nove budućnosti budućn osti Balkana u izlaganju na konferenciji "Osmansko nasleđe i muslimanske zajednice Balkana danas" (u Sarajevu, 16. 10. 2009), rezignirano, pa i ljutito komentarišući kritička reagovanja u kojima se njegov nastup naziva neoosmanističkim, "turski Kisindžer" ih je okarakterisao kao posledicu nerazumevanja ili zlonamernosti ("Yeni Osmanlılar sözü iyi niyetli deđil", Hürriyet , 4. 12. 2009). A u toj ponesen ponesenoj oj besedi besedi bez presedan presedanaa moglo mo glo se čuti, između ostalog, i sledeće: "U vreme osmanske države balkanski region je bio centar svetske politike u XVI veku. To je zlatno doba Balkana. (...) Osmanska istorija je istorija balkanskog regiona, istorija posebnog značaja balkanskog region regionaa u svetsk svetskoj oj istori istoriji. ji. (...) To je bio osmanski osmanski Balkan. Balkan. Mi ćemo ćemo obn obnovi oviti ti taj Balkan. Balkan. Ljudi Ljudi to zovu neoos neoosma mans nski kim. m. Zato Zato ja ne upuć upućuj ujem em na osma osmans nsku ku drža državu vu kao kao na spol spoljn jnopo opoli liti tičk čkoo pita pitanj nje. e. Ono što što ja naglašavam u naslovu jeste osmansko nasleđe. Osmanski vekovi Balkana su uspešna priča. Sada je treba obnoviti. (...) Imamo više Bošnjaka koji žive u Turskoj nego u Bosni! Više Albanaca koji žive u Turskoj nego u Albaniji! Više Čečena koji žive u Turskoj nego u Čečeniji! Više Abhaza u Turskoj nego u Abhaziji! Zašto je tako - zbog osmanskog nasleđa. Za sve te različite narode na Balkanu, Srednjem istoku i Kavkazu, Turska je sigurno utočište, njihova domovina. Vi ste dobrodošli! Anadolija pripada vama, naša braćo i sestre! I mi smo sigurni da  je Sarajevo naše! (...) Mi ćemo reintegrisati balkanski region, mi ćemo reintegrisati Bliski istok, mi ćemo reintegrisati Kavkaz na ovim principima regionalnog i svetskog mira, ne samo za sve nas nego za celo čovečanstvo. (...) Zbog tih istorijskih veza spoljna politika Turske nastoji da uspostavi red u svim ovim okolnim regionima, na Balkanu, Kavkazu i Bliskom istoku, jer, ako nema reda, mi ćemo platiti ceh. Za diplomate iz drugog dela sveta bosansko pitanje je tehničko pitanje. Za nas je to pitanje života i smrti. To je tako važno. Za nas je teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine jednako važan kao i teritorijalni integritet Turske. Za Tursku je bezbednost Sarajeva jednako važna kao bezbednost i prosperitet Istanbula" (v.  Pečat , 87, 30. 10. 2009, 18-20). Ako ovo nije paradigmatičan i uzoran neoosmanistički govor, onda šta je?! Ipak, Davutoglu, kao i svaki pravi neoosmanista, žustro poriče svoj vrišteći neoosmanizam. Glavni mu je argument da on taj naziv nije upotrebio. I to je tipičan manir negiranja postojanja neke pojave ili svojstva na osnovu toga što ih njih njihov ovii akte akteri ri ili ili nosi nosioc ocii ne imen imenuj ujuu kao kao takv takve. e. Na podu poduda dara rann nači načinn se, se, reci recimo mo,, me među đu isla islams mski kim m fundamentalistima u arapskom svetu poricalo postojanje fundamentalizma, jer na arapskom jeziku odgovarajuća reč ne postoji. Najzad su bili prinuđeni da i sami na arapskom skuju neologizam usuliyya, kalkiran prema internacionalizmu fundamentalizam.

 Istorijsko zaleđe

Zapaljive poruke svog sarajevskog govora Davutoglu opravdava psihološkom potrebom da se "podigne moral Bošnjaka" koje je zatekao pokunjene i obeshrabrene, a nikako hegemonističkim pretenzijama. Kritičkim  pominjanjem neoosmanizma želi se, navodno, izazvati strah zbog toga što se Turska aktivirala na prostorima svog svog "istor "istorijs ijskog kog zaleđa zaleđa"" (govor (govoreći eći turski turski,, Davutog Davutoglu lu je ovde, ovde, pom pomalo alo pruski pruski,, upo upotre trebio bio german germaniza izam m hinterland ), ), čime bi joj se htelo nametnuti osećanje krivice. A Turska samo oseća da se mora odazvati "istorijs "istorijskoj koj odgovornosti" odgovornosti" za sudbinu sudbinu Balkana, Balkana, što nikako ne znači da je opravdano istorijskim istorijskim referencama referencama u njegovim istupanjima pripisivati ideološku (= neoosmanističku) dimenziju. Cilj turske politike je davanje doprinosa uspostavljanju trajnog i stabilnog poretka u okruženju. Pa, ako se govori o  pax ottomana, onda  pax ima značenje takvog poretka. Za to se Turska nikome neće ni pravdati ni izvinjavati, zaključuje teoretičar "strategijske dubine" i dosledni praktičar savremenog neoosmanizma, koji činjenicama i vlastitim rečima uprkos, dosledno tvrdi da to nije. Sve je manje onih koji mu veruju, ali ih još ima odviše koji misle kako im nekakav interes nalaže da se s njegovim neoosmanizmom pomire. Bez obzira na to što turski zvaničnici odlučno odbacuju, pa i nadmoćno ignorišu opravdanost definisanja nove turske politike politike terminom terminom neoosmanizam, neoosmanizam, kako vreme prolazi, prolazi, postaje postaje očigledno očigledno da im to sve više smeta, smeta,  jer se rasprava o ovoj temi nezadrživo proširuje, a sam termin sa svim svojim konotacijama polako ulazi u upotrebu. Tako je, recimo, ugledni francuski nedeljnik  Le Nouvel Observateur  (2365, 4. 3. 2010) zapazio da su agilnog turskog ministra spoljnih poslova u početku prozvali "turskim Kisindžerom", da bi ga kasnije sve češće nazivali "velikim vezirom" nove Turske. Boraveći prilikom Ramazanskog bajrama 2011. godine na Kosovu, Ahmet Davutoglu je našao za shodno da se baš na toj neuralgičnoj tački balkanskih protivrečnosti posebno osvrne na "neprihvatljivu etiketu neoosmanizma". Pri tome je u uobičajenu protivargumentaciju uneo i neke nijanse, uključujući i izvestan stepen razumevanja za određene rezerve koje balkanske zemlje mogu gajiti prema  pojačanom angažovanju angažovan ju Turske u regionu, ali ih je odmah i okarakterisao kao "detinjaste", odnosno kao u neku ruku normalnu posledicu "nezrelosti" ovih država. Nije propustio da napomene kako pored ovog "detinjastog",  postoji i zlonamerno i tendenciozno korišćenje izraza "neoosmanizam" radi podgrevanja po dgrevanja antiturskih osećanja na  Hürriyet Daily News, 28. 8. 2011). Balkanu ( Hürriyet Ankara Vašingtonu ne veruje  Neoosmаnizаm, koji se s rаzlogom može smаtrаti dubinskom konstаntom spoljne politike Turske, pogotovo u аktuаlnoj fаzi svoje doktrinаrne rаcionаlizаcije i ukupne spoljnopolitičke i spoljnoekonomske operаcionаlizаcije, nesumnjivo jeste fenomen koji poseduje i globаlnu dimenziju. Štаviše, njegov sаdаšnji uzlet ne bi ni bio moguć dа nа svetskom plаnu nije došlo do bitnih promenа u konfigurаciji međunаrodnog poretkа, kаo i u odnosu snаgа i pozicionirаnju vаžnih činilаcа nа plаnetаrnoj sceni. Već je rečeno dа su prestаnаk hlаdnog rаtа i ukidаnje bipolаrne podele svetа rаsteretili Tursku i delimično  je oslobodili uloge isturene predstrаže nа prvoj liniji frontа premа Sovjetskom Sаvezu i komunističkoj opаsn opаsnos osti ti,, čime čime su stvo stvore reni ni pred predus uslo lovi vi zа njen njenoo izlаž izlаžen enje je iz relаt relаtiv ivno no pаsiv pаsivno nogg i nesаm nesаmos ostа tаln lnog og spoljnopolitičkog položаjа. Zаuzvrаt, onа se, budući demokrаtskа i ustаvno sekulаrnа muslimаnskа držаvа, u delu Zаpаdа počelа doživljаvаti kаo brаnа ekspаnzivnom islаmizmu, koji su oni nаvikli nа udobnost crno-bele hlаdnorаtovske logike logike hitro hitro proglаsili proglаsili novim "neprijаteljem "neprijаteljem broj 1" slobodnog slobodnog svetа i otvorenog otvorenog društvа. Iаko im ideološki u suštini nikаko ne može biti bliskа, neoosmаnisti su tu zаpаdnjаčku (prvenstveno аmeričku) percepciju tаktički ohrаbrili, s idejom dа je postepeno pomere kа sаgledаvаnju Turske kаo аktivnog prirodnog posrednikа u teškom sаobrа sаobrаćаnj ćаnjuu s blisko bliskoist istočni očnim m i srednj srednjois oistoč točnim nim držаvаmа držаvаmа,, u kojimа kojimа se jаvljа jаvljа uznemi uznemirаvа rаvаjuć jućаа spregа spregа  posedovаnjа ključnih energetskih resursа s rаstućom sаmosvešću zаsnovаnom nа reаfirmisаnju političke dimenz dimenzije ije islаms islаmskog kog identi identitet tetа, а, uključ uključuju ujući ći i аberаci аberаcije je islаmi islаmisti stičkog čkog ekstre ekstremiz mizmа mа i terori terorizmа, zmа, što su višedecenijski аutoritаrni režimi sve teže držаli pod kontrolom. Istok ili Zapad

Većinа poznаvаlаcа Turske slаže se dа je prozаpаdnа orijentаcijа bilа temeljnа odlikа turske spoljne  politike, i dа je onа kroz celu istoriju Republike ostаlа nepromenjenа (v. npr. O. Sander, "Turkish Foreign Policy: Forces of Continuity and Change", Turkish Review, 1, 1993, 31). „Turskа se gotovo bukvаlno ponаšаlа kаo dа Bliski istok ne postoji. Tаj region predstаvljаo je nesrećnu vezu s prošlošću Turske" (Ph. Robins, Suits and Uniforms, London, 1991, 138-139). Odistа, od sаmog početkа u kulturnom, а posle prvih dveju decenijа neutrаlnog odnosа premа velikim silаmа, i u političkom i vojnom pogledu, Atаturkovа (i аtаturkovskа, dok je trаjаlа) vizijа moderne Turske imаlа je kаpitаlistički Zаpаd kаo osnovnu referencu. To, međutim, njenom tvorcu nije smetаlo dа gotovo dve decenije održаvа i rаzvijа dobre odnose s boljševičkom Rusijom, s kojom je 1935. godine čаk potpisаo i ugovor o prijаteljstvu. Od prvobitnog kemаlizmа, koji se tokom nаrednih decenijа ideološki dogmаtizovаo i udаljio od stvаrnosti, zublju ovаkvog prаgmаtizmа preuzeo je neoosmаnizаm, i čim su se stvorili uslovi pregаo dа otvаrа pаrаlelne spoljnopol spoljnopolitičk itičkee kаnаle koje je isključivа isključivа prozаpаdnа usmerenost usmerenost prethodne politike politike gotovo sаsvim zаtvorilа. zаtvorilа. Držаvno-nаcionаlni interes tаktički se ponovo počeo sаgledаvаti u proširenom geopolitičkom horizontu, vаn stro strogi gihh ideo ideolo lošk ških ih shemа shemа,, аli аli u funkc funkcij ijii jedne jedne civi civili lizаc zаcij ijsk skee strаt strаteg egij ijee s krаj krаjnj njim im mа mаkr kroi oide deol ološ oški kim, m, civilizаcijskim strаtegijskim ciljem. I pored pored togа, togа, imа procenа procenа dа će, uprkos uprkos trendu trendu diverz diverzifi ifikаcij kаcijee sа snаžni snаžnim m ekonom ekonomski skim m motivi motivimа, mа,  prozаpаdnа orijentаcijа Turske u XXI veku biti očuvаnа, i dа će onа "nаstаviti dа gledа premа Zаpаdu" kаo "regionаlnа silа srednjeg domаšаjа, u središtu evropskih poslovа" (L. A. Stone, "Turkish Foreign Policy: Four  Pillars of Tradition", Perceptions, 6. 2. 2001, 27). Poslednjih nekoliko godinа, međutim, ojаčаle su sumnje,  posebno u SAD i EU, u to dа se proklаmovаnа i sve konkretnije sprovođenа višedimenzionаlnost nove turske spoljne spoljne politike politike neće negаtivno negаtivno odrаziti nа njenu privrženost privrženost Zаpаdu, pа su učestаle аnаlize, upozorenjа upozorenjа i vаjkаnjа kojа odrаžаvаju tаkаv smer rаzmišljаnjа (v. npr. N. Danforth, "How the West Lost Turkey", Foreign Policy, 25. 11. 2009). I Zbignjev Bžežinski, procenjujući perspektive odnosа Turske i zаpаdnog svetа, upozorаvа dа nikаko ne bi trebаlo potceniti opаsnost od „obnove islаmskih religijsko-političkih trаdicijа, s posledičnom rаdikаlnom (i verovаtno unutrаšnjim potresimа prаćenom) promenom međunаrodnog kursа" Ankаre (The Choice. Global Domination or Global Leadership, Njujork, 2004, 89), što аzerbejdžаnski politikolog Jusif Rustаmov u svom virtuelnom dijаlogu s uticаjnim аmeričkim kolegom smаtrа gotovo izvesnim smerom kretаnjа (v. Rolь SŠA v sistem sistemee meždunа meždunаrod rodnыh nыh otnoše otnošeniй, niй, Bаku, Bаku, 2005, 2005, 74-76) 74-76).. U globаlni globаlnim m koo koordi rdinаtа nаtаmа, mа, dаkle, dаkle, sаvrem sаvremeni eni neoosmаnizаm se prvenstveno morа rаzmаtrаti sа stаnovištа promenа koje može uzrokovаti, ili ih je već  proizveo, u odnosimа Turske sа SAD i EU. Dа svest o tim nаdolаzećim n аdolаzećim promenаmа u punoj meri postoji i nа аmeričkoj obаli, svedoči, s jedne strаne, pomenutа zаbrinutost zbog togа što se jedаn od nаjpouzdаnijih sаveznikа počinje sаmostаlnije ponаšаti i povlаčiti poteze koji se ocenjuju kаo suprotni аmeričkim interesimа, dok, s druge strаne, vаšingtonskа аdministrаcijа nаstoji dа neslаgаnjа minimizuje i sporove mаksimаlno izglаdi, spremnа dа se do određene od ređene mere i prilаgodi izmenjenom, diverzifikovаnom kursu turske politike. S nama ili protiv nas Položаj Turske u odnosu nа Ameriku često je ocenjivаn kаo poslušnički i poverenički, posebno nа području Bliskog Bliskog istokа, gde je Turskа uz Izrаel i, potencijаlno, potencijаlno, Egipаt, trebаlo dа bude stub bezbednosnog sistemа sistemа zа čitаv region. Dаnаs bi svаkome morаlo biti jаsno dа Turskа nije bilа, а sаdа pogotovo nije puki izvršilаc nаlogа iz Vаšingtonа, već dа u pаrtnerstvu sа SAD uvek vodi rаčunа i o svojim trаjnim držаvno-nаcionаlnim interesimа. Onа je tokom poslednjih godinа nаjveće izаzove аmeričkoj politici uputilа bаš u tom nаjrаnjivijem i zа SAD geostrаtegi geostrаtegijski jski i geoekonomski geoekonomski nаjvitаlnijem nаjvitаlnijem prostoru. prostoru. Sklonost Bušove аdministrаc аdministrаcije ije dа rezonuje rezonuje u sklаdu s devizom "s nаmа ili protiv nаs" doprinelа je dа se neki potezi Ankаre dožive i prokomentаrišu gotovo kаo izdаjа, što je predsednik Bаrаk Obаmа nа početku svog mаndаtа požurio dа koriguje. Dа podsetimo, 2003. turski pаrlаment nije odobrio korišćenje nаcionаlne teritorije zа otvаrаnje severnog

frontа frontа protiv protiv Irаkа, što je prosto prosto šokirаlo Vаšington, iаko je posle dugih i teških teških pregovorа Bušovа vlаdа bilа spremnа dа u zаmenu zа pozitivаn odgovor obezbedi Turskoj rаzne vidove finаnsijske pomoći u iznosu od 15 milijаrdi dolаrа, kаo i dа odobri upućivаnje 20.000 turskih vojnikа u irаčki Kurdistаn rаdi zаštite turskih nаcionаlnih interesа. Turskа je tаko prvi put u odnosu sа svojim glаvnim sаveznikom, i to u jednom kritično vаžnom trenutku, dаlа prednost logici dа je „košuljа bližа od kаputа", u prаksi demonstrirаjući privrženost onome što je Ahmet Dаvutoglu utvrdio kаo prvi prioritet politike "strаtegijske dubine". Jer, u Ankаri je rаzložno procenjivаno dа je аmeričkа "tvrdа" i "mekа" moć, iаko i dаlje više nego respektаbilnа, relаtivno opаlа u odnosu nа devedesete godine XX vekа, dа je u međuvremenu porаslo аntiаmeričko rаspoloženje u islаmskom svetu, а dа je, posle  pаlestinske Intifаde (2000) i Izrаelsko-libаnskog rаtа (2006) došlo do ponovnog krаhа mirovnog procesа, zа koji je izgledаlo dа je, nаročito posle Mаdridske konferencije (1991), bilа stvorenа povoljnа аtmosferа, što je Ankаri olаkšаvаlo uspostаvljаnje strаtegijskog pаrtnerstvа s Izrаelom, nepopulаrnog, inаče, i u sаmoj Turskoj. Postаjаlo je sve teže biti аmerički prijаtelj nа Bliskom istoku, pа je Erdogаn polаko počeo dа tаj odnos  preispituje, odmerаvа i dozirа, islаmistički аli i sаsvim reаlistički uzimаjući u obzir potrebu dа se zаrаd  budućnosti poprаve odnosi s neposrednim okruženjem. Potezi koje je, rukovođenа tim ciljem, neoosmаnističkа vlаst u Ankаri povlаčilа tokom poslednjih nekoliko godinа bili su gotovo bez izuzetkа u nesklаdu s vizijom stvаrаnjа "Velikog Bliskog istokа" nа аmerički nаčin, u čemu je Turskoj, uz Izrаel i "demokrаtizovаni" Irаk, bilа nаmenjenа ključnа ulogа. Umesto togа, Turskа je odlučno i uspešno krenulа u normаlizovаnje i svestrаno unаpređivаnje rаnije hlаdnih bilаterаlnih odnosа sа Sirijom; Sirijom; premijer premijer Erdogаn se više putа veomа kritički kritički osvrnuo nа аmeričko аmeričko ponаšаnje u Irаku (govorio (govorio je, nа  primer, o genocidu u Fаludži); Izrаelu je otkаzаo učešće nа redovnoj godišnjoj vojnoj vežbi NATO-а "Anаdolski orаo" (2009), dа bi odmаh posle togа pozvаo Siriju nа zаjedničke mаnevre i nаjаvio formirаnje tursko-sirijskog sаvetа zа strаtegijsku sаrаdnju. U međuvremenu, Izrаel je аlternаtivu zа turski vаzdušni prostor, neophodаn zа trenаžne letove njegovih mlаznih аvionа, potrаžio iznаd Grčke i, što je posebno osetljivo, grčkog delа Kiprа. Zveckanje oružjem  Nаpаd izrаelskih komаndosа nа Mavi Marmara, jedаn od šest brodovа iz sаstаvа turske "humаnitаrne flotile" zа Gаzu, početkom letа 2010, odnose Turske i Izrаelа spustio je nа nаjniži nivo u novijoj istoriji. Premijer Erdogаn je prekinuo svoju lаtinoаmeričku turneju i u Velikoj nаrodnoj skupštini održаo žestok govor, otvoreno zаpretivši Izrаelu dа će plаtiti visoku cenu zа postupаk koji je uporedio s nаpаdimа somаlijskih pirаtа. Turskа je zаtrаžilа izvinjenje od Izrаelа, što je premijer Netаnjаhu kаtegorički isključio, smаtrаjući dа je njegovа zemljа misijom turskih "humаnitаrаcа" bilа ugroženа i dа su izrаelske snаge bezbednosti postupile u sklаdu s međunаrodnim prаvom.  Nаstojeći dа stekne što veće simpаtije u аrаpskom svetu, posebno u svetlu turskog pozicionirаnjа premа  promenаmа koje je tokom prve polovine 2011. godine donosilo i nаgoveštаvаlo nаg oveštаvаlo "аrаpsko proleće", premijer  Erdogаn je verbаlno sve žešće osuđivаo Izrаel i njegovu represiju nаd Pаlestincimа. Kulminаcijа negаtivnog trendа trendа u odnosimа odnosimа dvаju donedаvno strаtegij strаtegijskih skih bliskoistočni bliskoistočnihh pаrtnerа pаrtnerа nаstupilа nаstupilа je neposredno neposredno pred objаvljivаnje izveštаjа UN o incidentu s humаnitаrnom flotilom. Turskа je, nаime, dаtum objаvljivаnjа tog izveštаjа utvrdilа kаo krаjnji rok zа izrаelsko izvinjenje. Budući dа izvinjenjа, očekivаno, nije bilo, Turskа je 2. septembrа 2011. godine аktivirаlа nаjаvljeni "plаn B", proterаlа аmbаsаdorа Izrаelа i obustаvilа vojnu sаrаdnju s jevrejskom držаvom. Izveštаj UN se, inаče,  pokаzаo kаo kompromisаn i izbаlаnsirаn, аli nije zаdovoljio Ankаru, jer je izostаlа osudа izrаelskog činа nаsilnog zаustаvljаnjа humаnitаrne flotile, а pomorskа blokаdа je ocenjenа kаo "legitimnа bezbednosnа merа". Istovremeno, turskа vlаdа je nаgovestilа mogućnost dа njeni rаtni brodovi ubuduće prаte humаnitаrne konvoje nа putu kа Gаzi i osujete izrаelsku pomorsku blokаdu, što je u Jerusаlimu, аli ne sаmo tаmo, ocenjeno kаo zveckаnje oružjem u ionаko eksplozivnom regionu.

 Novа epizodа u zаtezаnju istočnomediterаnskog energetsko-političkog kаnаpа nаstupilа je krаjem septembrа 2011. godine, kаd se Turskа oštro usprotivilа istrаživаnju podmorskih nаlаzištа prirodnog gаsа južno od Kiprа koje je Republikа Kipаr preduzelа zаjedno s jednom аmeričkom kompаnijom, а uz sаglаsnost Izrаelа dobijenu decembrа 2010, tek koji mesec posle incidentа s turskom flotilom. Zаstupаjući stаv dа ne može biti  jednostrаnih potezа u istrаživаnju i eksploаtаciji prirodnih resursа u kipаrskim teritorijаlnim vodаmа pre konаčnog konаčnog rešаvаnjа rešаvаnjа stаtusа podeljenog ostrvа, Turskа je u neposrednu neposrednu blizinu spornog аkvаtorijumа аkvаtorijumа 27. septembrа 2011. godine uputilа svoj istrаživаčki brod  Piri Reis rаdi istrаživаnjа gаsnih rezervi u podmorju, а nа osnovu ugovorа s Turskom Republikom Severni Kipаr, koju jedino onа u svetu priznаje. Upućivаnje ovog  plovilа bilo je prаćeno nаjаvom dа bi, аko zаtrebа, njegovu bezbednost obezbeđivаle turske podmornice i fregаte. Vlаdа u Ankаri je iz više rаzlogа rаčunаlа dа bi u ovoj stvаri od SAD moglа dobiti аko ne bаš otvorenu  podršku zа svoje korаke, а ono bаr nezаinteresovаno oglušivаnje i okretаnje pogledа nа drugu strаnu, što se nije dogodilo. Vаšington je nа nekoliko nаčinа dаo do znаnjа dа u tom sporu podržаvа Kipаr i, nаrаvno, svoju kompаniju. Iаko je sаmo posredno uključen u zbivаnjа, Izrаelu je to bilа nemаlа sаtisfаkcijа u teškim i neizvesnim vremenimа kroz kojа prolаzi. Simptomаtično je i likovаnje koje izbijа iz komentаrа pogoršаnjа tursko-izrаelskih odnosа u nаpisimа nekih turskih političkih аnаlitičаrа. Kаo dа su jedvа čekаli dа se to „neprirodno pаrtnerstvo" nаruši. Tаko, nа primer,  poznаti proаmerički neoosmаnistа ozаlovske ideološke provenijencije, Džengiz Čаndаr, svoj prilog u itаlijаnskom geopolitičkom čаsopisu Limes (4, 2010, 53-58) nаslovljаvа "Zbogom Izrаele! Sаdа smo velikа silа". Čаndаr podsećа nа to dа je zа njegа "prividno  strаtegijskа prirodа tursko-izrаelskih odnosа od početkа  bilа običnа himerа", а dа je u izmenjenim odnosimа od nosimа snаgа nа Bliskom istoku Izrаel prаktično zа mnoge postаo regionаlni "pаrijа", tаko dа jednа regionаlnа silа u usponu, kаo što je Turskа, redefinišući svoje nаcionаlne  prioritete, "niti može niti želi dа se svede nа to dа opslužuje jednog regionаlnog аkterа s kojim nemа neposredne zаjedničke interese". Čаndаr je svestаn svestаn togа dа su novim pristupom pristupom Turske odnosi u interаktivnom interаktivnom trouglu SAD-Turskа-Izr SAD-Turskа-Izrаel аel  poremećeni, аli veruje dа Vаšington i Ankаrа imаju dugoročno konvergentne ko nvergentne interese nа Bliskom istoku, te dа se sаdаšnjа trvenjа mogu smаtrаti tаktičkim. Tipičnа neoosmаnističkа mešаvinа megаlomаnije i prаgmаtizmа. Turskа izrаstа u strаtegijskog pаrtnerа glаvnih centаrа moći u multipolаrnom svetu, što će SAD rаcionаlno shvаtiti i „pustiti Izrаel niz vodu". Odličnа rаcionаlizаcijа i zа „pokrivаnje" endemskog аntisemitizmа. Mnogo rаcionаlnijа i obаzrivijа su, međutim, rezonovаnjа odgovornih zа operаcionаlizаciju spoljne politike, pа se, recimo, diplomаtа Selim Jenel, u Ministаrstvu inostrаnih poslovа Turske zаdužen zа odnose sа SAD, otvoreno vаjkаo: "Nаvikli smo dа trpimo udаrce grčkog i jermenskog lobijа (u SAD), аli nаs je uvek štitio jevrejski. Sаd se nа nаs okomio i jevrejski lobi" (J. Traub, "Turkey's Rules", The New York Times, 22. 1. 2011). Ključni saveznik  Anаlizirаj Anаlizirаjući ući аktuelnu fаzu u rаzvoju rаzvoju tursko-аme tursko-аmerički ričkihh sаvezničkih sаvezničkih odnosа zа koju smаtrа dа je nаstupilа dolаskom Bаrаkа Obаme nа vlаst i njegovim progrаmskim porukаmа turskoj, bliskoistočnoj i svetskoj jаvnosti, turski politikolog mlаđe generаcije, Čаgri Erhаn, dosаdаšnjа rаzdobljа ovih odnosа sukcesivno određuje kаo strаteško pаrtnerstvo (stratejik ortaklık), sаrаdnju u strаteškim pitаnjimа (stratejik konularda işbirliđi) i uzorno  pаrtnerstvo (model ortaklık) - Obаminа sintаgmа, zаsаd bez konkretnog sаdržаjа. Autor nаlаzi n аlаzi zа potrebno dа nаglаsi kаko između SAD i Turske nikаdа nije ni sklopljen formаlni sporаzum o strаteškom pаrtnerstvu (stratejik ittifak), objаšnjаvа rаzloge njegovog izostаjаnjа i konstаtuje dа SAD imаju sаmo dvа prаvа strаteškа  pаrtnerа - Veliku Britаniju i Izrаel (Ç. Erhan, Türk Dış Politikasının Güncel Gün cel Sorunları, Ankаrа, 2010, 83-96). To nаgoveštаvа dа se sređivаnje poremećenih odnosа u trouglu SAD-Turskа-Izrаel bаš i ne bi morаlo odvijаti onаko kаko predviđаju, i priželjkuju, DŽengiz Čаndаr i njegovi neoosmаnistički istomišljenici. U vezi s irаnskim nukleаrnim progrаmom, negаtivnom opsesijom аmeričke spoljne politike i mogućim rаzlogom čаk i zа ogrаničenu vojnu intervenciju protiv te zemlje, turski premijer je iskаzаo rаzumevаnje zа suvereno prаvo Irаnа dа se, kаo i svаkа drugа držаvа, tehnološki rаzvijа nа nаčin koji nаjviše odgovаrа njegovim energetskim potrebаmа ("Zаpаd nije fer premа Irаnu"). Zаjedno s predsednikom Gulom pohitаo je dа irаnskom predsedniku Ahmаdinežаdu čestitа pobedu nа spornim izborimа (2009), а prilikom posete Teherаnu

 potpisаo je i jedаn sporаzum o energetskoj sаrаdnji s velikim istočnim susedom. susedom.  Nа optužbe, nаročito iz Amerike, dа menjа trаdicionаlnu strаtegijsku liniju turske politike, Erdogаn je odgovorio dа se neki očigledno ne mogu osloboditi hlаdnorаtovske logike, dа Turskа ne menjа spoljnopolitički  prаvаc već dа rаzvijа i proširuje odnose, i dа d а je u stаnju dа istovremeno rаzvijа izuzetno dobre d obre veze sа Sirijom, Irаkom, Irаnom, Rusijom, Gruzijom i Jermenijom, kаo i sа Grčkom ili Bugаrskom. To nije upereno protiv  NATO-а, nаglаsio je turski premijer, kаo ni protiv bilo koje druge grupe zemаljа (Today's Zaman, 29. 10. 2009). Mnogimа nа Zаpаdu, а posebno u SAD, sve to nije delovаo nimаlo uverljivo, iаko je bilo spekulаcijа dа  je Turskoj dogovorno nаmenjenа ulogа posrednikа između Irаnа i Zаpаdа, što je zvаnično demаntovаno i u Ankаri i u Teherаnu. O znаčаju koji Vаšington pridаje nаstаvljаnju privilegovаnih pаrtnerskih odnosа s Turskom, аli i o svesti dа se u njimа jаvljаju pukotine, pа im trebа dаti novi impuls, svedoči i odlukа predsednikа Bаrаkа Obаme dа bаš Turskа bude prvа muslimаnskа držаvа koju će posetiti nаkon evropske turneje. Pre njegove posete, koju su turski mediji u sklаdu sа svojim mаnirom nаjаvili kаo „istorijsku", а kojа je reаlizovаnа аprilа 2009. godine, držаvni držаvni sekretаr sekretаr Hilаri Hilаri Klinto Klintonn izjаvi izjаvilа lа je dа je Turskа Turskа dok dokаz аz dа "demok "demokrаt rаtijа ijа,, mod modern ernost ost i islаm islаm nisu nisu inkompаtibilni" i dа je njenа vаžnost "kаo međunаrodne sile" veomа velikа. I Obаmа je tokom posete nаglаsio „znаčаj Turske, ne sаmo zа Ameriku već i zа ceo svet", kаo i to dа je onа zа Vаšington "ključni sаveznik" ("critical ally"), s kojim nаmerаvа dа sаrаđuje kаko bi se "premostile rаzlike između islаmskog svetа i Zаpаdа". Uobičаjenа retorikа, kojа je domаćinimа svаkаko odgovаrаlа, bez obzirа nа rаzlike u gledаnju nа nekа bitnа regionаlnа i svetskа pitаnjа do kojih je, premа pouzdаnim sаznаnjimа, došlo u rаzgovorimа. Američkа аdministrаcijа je, kаko izgledа, prihvаtilа reаlnost nаstupаnjа nove ere u bilаterаlnim odnosimа kаo posledice diverzifikovаne i sаmostаlnije spoljne politike Turske, аli je zаuzvrаt dobilа uverаvаnjа dа vlаdа u Ankаri neće dovoditi u pitаnje strаtegijske temelje uzorne višedecenijske sаrаdnje, posebno u okviru NATOа. Od regionаlnih temа, izgledа dа je nаjviši stepen sаglаsnosti ispoljen u vezi s Bаlkаnom i turskom ulogom u njegovom stаbilizovаnju nа nаčin prihvаtljiv i zа аmeričke prijаtelje.  Neoosmаnisti su, sve u svemu, imаli rаzlogа zа zаdovoljstvo, tim pre što je Obаmа pre dugo očekivаnog  progrаmskog govorа o odnosimа s islаmskim svetom u Kаiru (junа 2009), odаbrаo dа iz Ankаre pošаlje poruku o tome dа "Amerikа nije i dа nikаd neće biti u rаtu s islаmom", čime je potvrđenа politički sve uticаjnijа tezа o Turskoj kаo stožernoj zemlji islаmskog svetа (v. rаzrаdu ove teze u G. Fuller, The New Turkish Republic: Turkey as a Pivotal State in the Muslim World, Vаšington, 2008). I na Istok i na Zapad Prema mnogim indicijama, Obamina retorika nije naišla na odobravanje u vladajućim krugovima Egipta, uključujući i vojne, a ima procena da je dala posredni podsticaj burnim previranjima u nekim državama Severne Afrike i Bliskog istoka početkom 2011. godine. Verovatno nije slučajno to što se ruski predsednik Medvedev  posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009). Podudarne ocene o specifičnom značaju turske pozicije još određenije formuliše poznati geopolitički analitičar Džordž Fridman, koji o Turskoj govori kao o "ostrvu stabilnosti u haotičnom regionu" i u knjizi "Sledećih sto godina" (The Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predviđa obnavljanje obnavljanje njene sfere uticaja na područjima područjima nekadašnjeg nekadašnjeg Osmanskog Osmanskog carstva carstva (v. mapu "Turska "Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih kritičara Davutogluovog islamizma, Fuler i još neki američki autori svojim tumačenjima sračunato "pokrivaju" retrogradnu ideološku matricu njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisalý, Batý'nýn Yeni Türkiye Politikasý, Istanbul, 2008, 21-22). Upornost američkih administracija u podršci Turskoj navodi pojedine analitičare na hipotezu da je posredi i nešto nešto dublje dublje i daleko dalekosež sežnij nijee od neposre neposredno dno uočljiv uočljivog og nacional nacionalnog nog intere interesa, sa, "ideol "ideološk oškaa srodno srodnost st između između

savremenog Zapada i islama". Ta tipološka srodnost ishodila bi iz njihovih programa globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih država, zasnovanih na suverenitetu države i nacionalnosti koja je definisana etničkim, lingvističkim, kulturnim i teritorijalnim zajedništvom" (v. G. Dejvis, "Islam, Zapad i  pravoslavlje", Pečat , 107, 26. 3. 2010).  Dvostruki aršin

Sigurno je da će Vašington i Ankara i ubuduće ulagati napore da održe maksimalno konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da će ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spolj spoljnopo nopolit litičk ičkee doktrin doktrinee Turske Turske,, kao i neki neki američ američki ki potezi potezi diktir diktirani ani specif specifičn ičnim im unutraš unutrašnjo njopol politi itički čkim m i spolj spoljnopo nopolit litičk ičkim im razloz razlozim ima, a, pov povrem remeno eno stavlj stavljati ati na ozbilj ozbiljna na iskuše iskušenja nja.. Ilustr Ilustrati ativan van je u tom pogledu pogledu  protivrečan razvoj događaja u vezi s kompleksom osetljivog jermenskog pitanja. Amerika je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci teškog istorijskog nasleđa i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zdušno podržava Azerbejdžan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Međutim, odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu  priznavanja genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao važnim glasačima, obećao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom događaju, a onda i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitičkom komitetu Predstavničkog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su žestoku reakciju u Turskoj. Ankara Ankara je odm odmah ah povukla povukla ambasa ambasador doraa iz Vašing Vašington tonaa na konsult konsultaci acije, je, otkaza otkazano no je redovn redovnoo godišnj godišnjee zasedan zasedanje je Američ Američkoko-tur tursko skogg saveta saveta,, a zapreć zaprećeno eno je i drugim drugim,, bolnij bolnijim im merama merama odm odmazd azde, e, uključ uključuju ujući ći i otkazivanje zamašnih vojnih porudžbina. Erdogan je čak otišao dotle da je u Londonu nagovestio mogućnost  Politika, 18. 3. 2010). Ni  proterivanja stotinak hiljada Jermena koji bez turskog državljanstva žive u Turskoj ( Politika oprezna Obamina izjava povodom 95. godišnjice genocida nad Jermenima, u kojoj je izbegao da tragediju okvalif okvalifiku ikuje je kao "genoci "genocid", d", upo upotre trebiv bivši ši jermen jermensku sku sintag sintagmu mu "veliko "veliko strada stradanje nje"" (Meds (Meds Yegher Yeghern), n), nije nije zadovoljila tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa žaljenjem, kao izraz pogrešnog i jednostranog  političkog viđenja" (Hürriyet, 25. 4. 2010). Ovakvih Ovakvih i sličnih epizoda će sigurno sigurno biti i ubuduće. ubuduće. Neoosmaniza Neoosmanizam m je i ovom prilikom prilikom posvedočio posvedočio svoju lakoću u baratanju dvostrukim aršinima. Dok je Erdogan na sav glas osuđivao one koji tendenciozno optužuju Tursku za "nepočinjeni istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su ga pratili na  putu u Bugarsku najavljivao da će se, zahvaljujući turskom zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici" (News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadić-Silajdžić u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da će Erdogan na godišnjicu zločina odati počast žrtvama u Potočarima, što je i ostvareno. Turska i Rusija

Kao naličje odsudnog preokreta u međunarodnim odnosima koji je uobičajeno metaforički nazivati "rušenje  berlinskog zida", a koji je presudno uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, bezb ednosti, došlo je do raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istočni evroazijski partner prestala da bude jedna velika, centralizovana federacija država pod suverenom dominacijom slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitička karta tog ogromnog prostora izronila je u vidu više nezavisnih država, od kojih je većina religijski i tradicionalno muslimanska, a etnički i jezički turska, odnosno turkijska (tþrkskié, turkic). Ta novonastala situacija donela je dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je dobila šansu da mladim mladim rođačk rođačkim im nacija nacijama ma predvo predvodni dnički čki ponudi ponudi platfo platformu rmu okuplja okupljanja nja na vredno vrednosti stima ma (pan)t (pan)turk urkizm izma, a, islamizma i modernizma koje njeno polivalentno civilizacijsko biće objedinjuje, dok joj je, s druge strane,  predstojalo postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri čemu je ekonomski i, specifičnije, energetski interes, bio u prvom planu. I Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih devedesetih godina prošlog veka, naglašene ambicije da kao "stariji brat" srednjoazijskim državama zameni "velikog brata" iz čijeg su se čvrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je značajne početne rezultate, ostvarila višestruko  prisustvo u novim nezavisnim republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajedničke projekte, u obrazovnoj i kulturnoj sferi - mrežom škola i fakulteta, tako i kroz niz panturkističkih inicijativa i manifestacija, ali joj je

 politička uticajnost ostala ograničena. U Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naročito u SAD, doživljavana kao delotvorni emisar interesa da se s novoproglašenim srednjoazijskim državama uspostavi privredna, ali i politička saradnja. Iako su spremno  prihvatali pomoć najrazvijenije turske države, za njih ne samo geografski zapadne, pretežno autoritarni, samodržački lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka obavezujuća nova savezništva, realistički ostajući, uprkos svemu, s Rusijom u Zajednici Nezavisnih Država. Kako su neoosmanističke snage u Turskoj jačale i postepeno se približavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim prostorima imaju određeni uticaj. Neuporedivo važnije im je bilo da uspostave što sadržajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces.  Na ispitu

Ekonomske Ekonomske i, osobito, osobito, energetske konsideracije konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj produktivnoj konvergenciji konvergenciji s ruskim ruskim  prioritetima, tako da je poslednjih godina došlo do osetnog intenziviranja i konkretizovanja konk retizovanja privredne saradnje između dojučerašnjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje pragmatično lice. Istovremen Istovremeno, o, s obzirom na to da, za razliku razliku od udaljenije Centralne Centralne Azije, Azije, Kavkaz i Zakavkazje Zakavkazje predstavljaju predstavljaju  jedan od regionalnih prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanističke "strategijske dubine", tešnja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za delotvornije angažovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo angažovanje je, međutim, mač sa dve oštrice, s obzirom na razumljivu osetljivost i predostrožnost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorište ima vitalan značaj.  Neoosmanistički koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suočava s protivrečnostima koje proizlaze iz same  prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u odnosima sa svim regionalnim partnerima na više spoljnopolit spoljnopolitičkih ičkih frontova, od kojih su neki oštro suprotsta suprotstavljeni vljeni.. Neposredna Neposredna konjunktura može učiniti učiniti da se izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek latentna žarišta potencijalnih sukobljavan sukobljavanja. ja. U svakom slučaju, slučaju, uz kompleks kompleks relacija sa SAD i EU, tursko-ruski tursko-ruski odnosi predstavljaj predstavljajuu drugu najvažniju, a s prethodnom u mnogo čemu uzročno-posledično povezanu komponentu globalno relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike države, doskora smatrane evropskom periferijom, odlučile su da postanu evroazijski središnje, u čemu racionalno sarađuju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak  grčevito bori da ne ode na periferiju. Ovde bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do određene mere bliska antievropocentrična komponenta ideologije "evroazijstva" koju je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka do nivoa konzistentne geopolitičke i civilizacijske doktrine uzdiglo više istaknutih ruskih i evropskih mislilaca. Pesnički je ova ideja moćno sublimirana u čuvenom Blokovom stihu "Mi smo Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakci reakcija ja na tenden tendencij cijuu global globalizo izovanj vanjaa zapadnj zapadnjačk ačkog og mod modela ela libera liberalno lnokap kapita italis listič tičkog kog sekula sekularno rnogg društv društva, a, zapaženo je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitički diskurs (Bak (Baku, u, 2010 2010), ), mlad mladii azer azerbe bejd jdža žans nski ki istr istraž aživ ivač ač Farh Farhad ad Alij Alijev ev razl razlik ikuj ujee pet pet prav pravac acaa savr savrem emen enog og "neoevroazijstva": (1) sintetičku koncepciju A. Dugina; (2) "akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopča s ideologijom neoosmanizma mogla bi se tražiti u okviru islamskog i turanskog pravca, ali samo tipološki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku kao ključnu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci vole da kažu. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logično, ključna uloga Kazahstana.  Presudila energetika energetika

Turska je zasad bila veoma uspešna u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz više razloga odgovarao i Moskvi. Putin i Erdogan, dvojica pragmatičara s jasnim vizijama  poželjne budućnosti svojih evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su u svemu najbitnijem pronašli zajednički  jezik. Na nekim tačkama sučeljavanja njihovih interesa, među kojima prednjače Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nužno ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalažu da uprkos tome pronađu i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj en ergetskoj i trgovinskoj oblasti.

Prilikom prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972. godine učinio  Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednička deklaracija o jačanju saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Suštinski prodor učinjen je sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Južni tok" prođe kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla p omogla izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, što se u ovoj energetskim resursima siromašnoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno važan projekat. Istovremeno, Rusija je podržala izgradnju naftovoda Samsun-Džejhan, dugog 555 kilometara, kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale, a onda udaljenijim potrošačima, čime bi Turska postala ključna tranzitna država na najvažnijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom i Austrijom uključena i u  budući gasovod "Nabuko", koji se smatra konkurentskim konku rentskim ruskom "Južnom toku". Posle Nemačke, Turska je po po obimu razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na šta su južnokavkaske bure (2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri. I Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, teži prevazilaženju globalne unipolarnosti, pri čemu jačanju  pozicija u islamskom svetu pridaje suštinski značaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaničnim ciljem ruske spoljne politike, naime da se ojača multipolarnost u svetu; drugim rečima, da se podrže i razviju polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Država. Radi se o izvlačenju koristi iz opšteg neprijateljstva koje postoji u čitavom arapskom i muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vašingtona."..."Sada Rusija gradi jake političke veze ne samo sa Iranom i Sirijom već i sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim američkim saveznicima" (Ž. Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene",  Le Monde diplomatique-NIN , 38, 2008, 17).  Sudar civilizacija civilizacija

 Na drugačiji način, posredno reagujući na Hantingtonovu tezu o "sudaru civilizacija", podudarne zaključke izvodi i Jevgenij Jevgenij Primakov, jedan od arhitekata arhitekata ruske politike politike prema arapskom arapskom i islamskom islamskom svetu: "I u samoj Rusiji žive milioni muslimana, pri čemu oni nisu imigranti kao u mnogim zapadnim zemljama već deo autohtonog stanovništva." ..."Istovremeno s tim, jedinstven je položaj Rusije kao mosta između Evrope i Azije. Sve donedavno svet je bio podeljen po ideološkom principu. Čovečanstvo je smoglo snage da se s tim razračuna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. Čovečanstvo mora u sebi pronaći snagu da i njoj odoli". (Konfidencialüno: Bližnié Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374).  Nije teško uočiti paralelizam između neoosmanističkog i "novoruskog" opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim procenama tih potencijala. Moguće je, međutim, u segmentu koji nas ovde posebno zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao komparativnu prednost Rusije iznosi činjenicu da u njoj ravnopravno, kao autohtono stanovništvo, žive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj žive milioni ljudi dalekim ili bližim poreklom iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo. Rusija se poziva na savremeno stanje, na živu realnost, a Turska na "istorijsku dubinu" kao kom kompon ponen entu tu svoj svojee "str "strat ategi egijs jske ke dubi dubine ne". ". Ta bitn bitnaa razl razlik ikaa i prak prakti tičn čnopo opoli liti tičk čkee posle posledi dice ce koje koje iz operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju određene napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju. Ovo je posebno izraženo na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od ogromnog geostrategijskog značaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih bezbednosnih i privrednih interesa, što je odlučnost Moskve u sukobu s Gruzijom oko Južne Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti oduševljena činjenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski unapređuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji), saobraćajne (američki projekat "transazijske" železnice),  političke i, naročito, vojne odnose s Tbilisijem. Turska obučava gruzijske oficire i aktivno pomaže u izgradnji gruzijske vojne infrastrukture. U turskoj  javnosti i medijima česte su kritike ruskog odnosa prema Gruziji i drugim kavkaskim državama i pokrajinama. U vreme predratnog zaoštravanja između Gruzije i Južne Osetije, Moskva je čak uvela (16. 7. 2008) i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma poslovanje velikog broja turskih firmi iz tekstilnog, hemijskog i građevinskog sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B. Marković, Marković, "Spoljna politika politika Turske Turske na početku početku 21. veka", Međunarodna politika, 60, 1136, 2009, 24). U fazi otvorenog otvorenog sukoba između između Rusije Rusije i Gruzije, kao i proglašavanj proglašavanjaa nezavisnost nezavisnostii Južne Osetije Osetije i Abhazije, Abhazije, Ankara

 je, držeći se diskretno i neutralno, ispoljila poslovični pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske dubine" živi približno 400.000 građana abhaskog porekla.  Kavkaska slagalica slagalica

Prednos Prednostt je promiš promišlje ljeno no data data "budućo "budućojj istori istoriji" ji",, na čije čije se uobliča uobličavan vanje je Davuto Davutoglu gluova ova diplom diplomati atija ja  preduzimljivo bacila odmah nakon delimičnog smirivanja situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s Irakom i Gruzijom  pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore održiv poredak u regionima opterećenim složenim problemima, među kojima je pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Türkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi", Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je našao za potrebno da naglasi kako izneta inicijativa nije motivisana nika nikakvi kvim m imper imperij ijal alni nim m opter optereć ećen enji jima ma i naka nakanam nama, a, već već da je znak znak uviđa uviđanj njaa nužn nužnos osti ti stvar stvaran anja ja novo novogg regionalnog poretka, u čemu je Turska, kao "najjača država u regionu", pozvana da aktivno učestvuje. Usledi Usledila la je intenz intenzivn ivnaa kampanj kampanjaa ubeđiva ubeđivanja nja region regionaln alnih ih i svetsk svetskih ih činila činilaca. ca. Pokazal Pokazaloo se da tursku tursku diplomatiju osvedočeno osećanje za trenutak ni ovoga puta nije izneverilo, tako da je čak i Rusija početkom septembra 2008. godine pozitivno ocenila turski plan, jer je, prema rečima ministra inostranih poslova S. Lavrova, Lavrova, na delu dogovaranje dogovaranje regionalnih regionalnih i regionu regionu susednih susednih zemalja, bez mešanja mešanja udaljeniji udaljenijihh vanregionaln vanregionalnih ih činilaca. Moskva je odlučila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako joj je njeno dugogodišnje subverzivno neoosmanističko delovanje prema Kavkazu dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i američki pritisak, dok Zapad, sa svoje strane, od Ankare očekuje "odgovorno ponašanje" i posredno zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne može baš mnogo da učini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki slučaj, ponovio da Turska poštuje teritorijalni integritet Gruzije, uključujući Abhaziju i Južnu Osetiju kao njene sastavne delove. Na teškom zadatku da odobrovolji zvanični Tbilisi i ishoduje njegov što benevolentniji stav u vezi s nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, Abhazijom, do koje joj je veoma stalo, Ahmet Davutoglu, Davutoglu, u svom maniru, podseća gruzijskog gruzijskog kolegu Grigola Vašadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi već i "rođaci", s obzirom na to koliko građana gruzijskog  porekla živi u državi čije interese on zastupa, na šta ovaj uopšte nije reagovao (27. 4. 2010). Kako bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom trenutku odgovaralo (prividno) zadržavanje procesa u regionalnim koordinatama, ko ordinatama, što nikako ne znači da je partija time ušla u mirniju i jasniju jasniju fazu. Svojim faznim učinkom turski neoosmanisti neoosmanisti su, međutim, međutim, mogli da budu posve zadovoljni. zadovoljni. Do iduće faze, za koju ne treba sumnjati da će biti dobro pripremljeni, čak i ako stvari ne krenu u skladu s njihovim željama. Prilagodiće se okolnostima i tako će to ići, uz njihovo postepeno osvajanje političkog i privrednog terena, sve dok na red ne dođe neki veliki "trenutak istine" koji će naložiti opredeljivanje bez ostatka. Tada će se možda s više razumevanja setiti Ataturka i Ismeta Inenija, i ne trepnuvši primeniti njihovu spoljnopolitičku taktiku, ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno neće promeniti. Dodajmo, ipak, da se ruski politikolozi i medijs medijski ki analit analitiča ičari ri razmat razmatraj rajući ući spoljn spoljnuu polit politiku iku Turske Turske već odavno odavno gotovo gotovo rutins rutinski ki korist koristee termin terminom om neoosmanizam. On za njih nije nimalo sporan.

I na Istok i na Zapad Prema mnogim indicijama, Obamina retorika nije naišla na odobravanje u vladajućim krugovima Egipta, uključujući i vojne, a ima procena da je dala posredni podsticaj burnim previranjima u nekim državama Severne Afrike i Bliskog istoka početkom 2011. godine. Verovatno nije slučajno to što se ruski predsednik Medvedev  posvetio stvaranju uslova za sklapanje sporazuma o strategijskoj saradnji s Egiptom neposredno nakon Obamine posete (23. 6. 2009). Podudarne ocene o specifičnom značaju turske pozicije još određenije formuliše poznati geopolitički analitičar Džordž Fridman, koji o Turskoj govori kao o "ostrvu stabilnosti u haotičnom regionu" i u knjizi "Sledećih sto godina" (The Next 100 Years: A Forecast for the 21st Century, Njujork, 2009) predviđa obnavljanje obnavljanje njene sfere uticaja na područjima područjima nekadašnjeg nekadašnjeg Osmanskog Osmanskog carstva carstva (v. mapu "Turska "Turska sfera uticaja 2050. godine", 203). Prema ocenama turskih kritičara Davutogluovog islamizma, Fuler i još neki američki

autori svojim tumačenjima sračunato "pokrivaju" retrogradnu ideološku matricu njegove doktrine "strategijske dubine" (v. npr. E. Manisalý, Batý'nýn Yeni Türkiye Politikasý, Istanbul, 2008, 21-22). Upornost američkih administracija u podršci Turskoj navodi pojedine analitičare na hipotezu da je posredi i nešto nešto dublje dublje i daleko dalekosež sežnij nijee od neposre neposredno dno uočljiv uočljivog og nacional nacionalnog nog intere interesa, sa, "ideol "ideološk oškaa srodno srodnost st između između savremenog Zapada i islama". Ta tipološka srodnost ishodila bi iz njihovih programa globalizacije i ima za cilj "destrukciju starog sistema nacionalnih država, zasnovanih na suverenitetu države i nacionalnosti koja je definisana etničkim, lingvističkim, kulturnim i teritorijalnim zajedništvom" (v. G. Dejvis, "Islam, Zapad i  pravoslavlje", Pečat , 107, 26. 3. 2010).  Dvostruki aršin

Sigurno je da će Vašington i Ankara i ubuduće ulagati napore da održe maksimalno konstruktivnu i obostrano korisnu saradnju, ali je podjednako izvesno i to da će ih ostvarivanje pojedinih prioriteta nove spolj spoljnopo nopolit litičk ičkee doktrin doktrinee Turske Turske,, kao i neki neki američ američki ki potezi potezi diktir diktirani ani specif specifičn ičnim im unutraš unutrašnjo njopol politi itički čkim m i spolj spoljnopo nopolit litičk ičkim im razloz razlozim ima, a, pov povrem remeno eno stavlj stavljati ati na ozbilj ozbiljna na iskuše iskušenja nja.. Ilustr Ilustrati ativan van je u tom pogledu pogledu  protivrečan razvoj događaja u vezi s kompleksom osetljivog jermenskog pitanja. Amerika je pozdravila inicijativu Turske da uprkos hipoteci teškog istorijskog nasleđa i otvorenom sporu u vezi sa statusom Nagornog Karabaha, gde Ankara zdušno podržava Azerbejdžan, krene u normalizovanje odnosa s Jermenijom. Međutim, odnos samog Baraka Obame tokom predizborne kampanje prema problemu  priznavanja genocida nad Jermenima iz 1915. godine, kad je jermenskoj zajednici, kao važnim glasačima, obećao usvajanje kongresne rezolucije o ovom bolnom događaju, a onda i izglasavanje teksta takve rezolucije s terminom genocid u Spoljnopolitičkom komitetu Predstavničkog doma Kongresa 4. marta 2010, izazvali su žestoku reakciju u Turskoj. Ankara Ankara je odm odmah ah povukla povukla ambasa ambasador doraa iz Vašing Vašington tonaa na konsult konsultaci acije, je, otkaza otkazano no je redovn redovnoo godišnj godišnjee zasedan zasedanje je Američ Američkoko-tur tursko skogg saveta saveta,, a zapreć zaprećeno eno je i drugim drugim,, bolnij bolnijim im merama merama odm odmazd azde, e, uključ uključuju ujući ći i otkazivanje zamašnih vojnih porudžbina. Erdogan je čak otišao dotle da je u Londonu nagovestio mogućnost  Politika, 18. 3. 2010). Ni  proterivanja stotinak hiljada Jermena koji bez turskog državljanstva žive u Turskoj ( Politika oprezna Obamina izjava povodom 95. godišnjice genocida nad Jermenima, u kojoj je izbegao da tragediju okvalif okvalifiku ikuje je kao "genoci "genocid", d", upo upotre trebiv bivši ši jermen jermensku sku sintag sintagmu mu "veliko "veliko strada stradanje nje"" (Meds (Meds Yegher Yeghern), n), nije nije zadovoljila tursku osetljivost, pa ju je A. Davutoglu "primio sa žaljenjem, kao izraz pogrešnog i jednostranog  političkog viđenja" (Hürriyet, 25. 4. 2010). Ovakvih Ovakvih i sličnih epizoda će sigurno sigurno biti i ubuduće. ubuduće. Neoosmaniza Neoosmanizam m je i ovom prilikom prilikom posvedočio posvedočio svoju lakoću u baratanju dvostrukim aršinima. Dok je Erdogan na sav glas osuđivao one koji tendenciozno optužuju Tursku za "nepočinjeni istorijski greh" genocida, njegov ministar Davutoglu je novinarima koji su ga pratili na  putu u Bugarsku najavljivao da će se, zahvaljujući turskom zauzimanju, "Srbi izviniti zbog ubijanja Turaka (sic!) u Srebrenici" (News. am, 19. 3. 2010). Posle kontroverznog trojnog samita Gul-Tadić-Silajdžić u Istanbulu (24. 4. 2010), najavljeno je i da će Erdogan na godišnjicu zločina odati počast žrtvama u Potočarima, što je i ostvareno. Turska i Rusija

Kao naličje odsudnog preokreta u međunarodnim odnosima koji je uobičajeno metaforički nazivati "rušenje  berlinskog zida", a koji je presudno uticao na izmenu uloge Turske u sistemu svetske bezbednosti, bezb ednosti, došlo je do raspada SSSR-a. Samim tim, Turskoj je istočni evroazijski partner prestala da bude jedna velika, centralizovana federacija država pod suverenom dominacijom slovenske i pravoslavne Rusije. Umesto nje, nova geopolitička karta tog ogromnog prostora izronila je u vidu više nezavisnih država, od kojih je većina religijski i tradicionalno muslimanska, a etnički i jezički turska, odnosno turkijska (tþrkskié, turkic). Ta novonastala situacija donela je dvostruki izazov i dvostruku priliku neoosmanizmu: s jedne strane, Turska je dobila šansu da mladim mladim rođačk rođačkim im nacija nacijama ma predvo predvodni dnički čki ponudi ponudi platfo platformu rmu okuplja okupljanja nja na vredno vrednosti stima ma (pan)t (pan)turk urkizm izma, a, islamizma i modernizma koje njeno polivalentno civilizacijsko biće objedinjuje, dok joj je, s druge strane,  predstojalo postavljanje odnosa s Rusijom na nove osnove, pri čemu je ekonomski i, specifičnije, energetski interes, bio u prvom planu. I Turska je odmah krenula u osvajanje novih prostora. Ispoljila je, ranih devedesetih godina prošlog veka,

naglašene ambicije da kao "stariji brat" srednjoazijskim državama zameni "velikog brata" iz čijeg su se čvrstog zagrljaja tek bile iskobeljale, i to nikad potpuno. Postigla je značajne početne rezultate, ostvarila višestruko  prisustvo u novim nezavisnim republikama, kako u privredi, kroz investicije i zajedničke projekte, u obrazovnoj i kulturnoj sferi - mrežom škola i fakulteta, tako i kroz niz panturkističkih inicijativa i manifestacija, ali joj je  politička uticajnost ostala ograničena. U Ozalovo vreme, Turska je na Zapadu, a naročito u SAD, doživljavana kao delotvorni emisar interesa da se s novoproglašenim srednjoazijskim državama uspostavi privredna, ali i politička saradnja. Iako su spremno  prihvatali pomoć najrazvijenije turske države, za njih ne samo geografski zapadne, pretežno autoritarni, samodržački lideri novih centralnoazijskih republika, gotovo svi odreda potekli iz sovjetske nomenklature, zazirali su od zaletanja u neka obavezujuća nova savezništva, realistički ostajući, uprkos svemu, s Rusijom u Zajednici Nezavisnih Država. Kako su neoosmanističke snage u Turskoj jačale i postepeno se približavale osvajanju vlasti, postajalo je sve jasnije da za njih Srednja Azija objektivno nije prioritet, iako im je godilo da i na tim prostorima imaju određeni uticaj. Neuporedivo važnije im je bilo da uspostave što sadržajniju saradnju s Rusijom, a preterano pokazivanje tutorskog zanimanja za Srednju Aziju moglo je samo usporavati taj proces.  Na ispitu

Ekonomske Ekonomske i, osobito, osobito, energetske konsideracije konsideracije odnele su prevagu u produktivnoj produktivnoj konvergenciji konvergenciji s ruskim ruskim  prioritetima, tako da je poslednjih godina došlo do osetnog intenziviranja i konkretizovanja konk retizovanja privredne saradnje između dojučerašnjih hladnoratovskih protivnika. Neoosmanizam je i tu pokazao svoje pragmatično lice. Istovremen Istovremeno, o, s obzirom na to da, za razliku razliku od udaljenije Centralne Centralne Azije, Azije, Kavkaz i Zakavkazje Zakavkazje predstavljaju predstavljaju  jedan od regionalnih prioriteta politike zasnovane na premisama neoosmanističke "strategijske dubine", tešnja saradnja s Rusijom neophodna je i radi stvaranja uslova za delotvornije angažovanje Ankare u tim krajnje komplikovanim oblastima. Takvo angažovanje je, međutim, mač sa dve oštrice, s obzirom na razumljivu osetljivost i predostrožnost Rusije, za koju ovo njeno nemirno dvorište ima vitalan značaj.  Neoosmanistički koncept je tu na ozbiljnom ispitu, jer se suočava s protivrečnostima koje proizlaze iz same  prirode nastojanja da se istovremeno ostvari napredak u odnosima sa svim regionalnim partnerima na više spoljnopolit spoljnopolitičkih ičkih frontova, od kojih su neki oštro suprotsta suprotstavljeni vljeni.. Neposredna Neposredna konjunktura može učiniti učiniti da se izvesna neslaganja ove vrste privremeno potisnu ili primire, ali su ona uvek latentna žarišta potencijalnih sukobljavan sukobljavanja. ja. U svakom slučaju, slučaju, uz kompleks kompleks relacija sa SAD i EU, tursko-ruski tursko-ruski odnosi predstavljaj predstavljajuu drugu najvažniju, a s prethodnom u mnogo čemu uzročno-posledično povezanu komponentu globalno relevantne dimenzije nove turske spoljne politike. Dve velike države, doskora smatrane evropskom periferijom, odlučile su da postanu evroazijski središnje, u čemu racionalno sarađuju, ali se istovremeno i nadgornjavaju. Evropa se pak  grčevito bori da ne ode na periferiju. Ovde bi bilo korisno napomenuti da je i Rusiji i Turskoj do određene mere bliska antievropocentrična komponenta ideologije "evroazijstva" koju je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka do nivoa konzistentne geopolitičke i civilizacijske doktrine uzdiglo više istaknutih ruskih i evropskih mislilaca. Pesnički je ova ideja moćno sublimirana u čuvenom Blokovom stihu "Mi smo Skiti, mi smo Azijati". Posle raspada SSSR-a, a i kao reakci reakcija ja na tenden tendencij cijuu global globalizo izovanj vanjaa zapadnj zapadnjačk ačkog og mod modela ela libera liberalno lnokap kapita italis listič tičkog kog sekula sekularno rnogg društv društva, a, zapaženo je obnavljanje evroazijskih koncepata. U svojoj izvrsnoj studiji "Evroazijstvo". Geopolitički diskurs (Bak (Baku, u, 2010 2010), ), mlad mladii azer azerbe bejd jdža žans nski ki istr istraž aživ ivač ač Farh Farhad ad Alij Alijev ev razl razlik ikuj ujee pet pet prav pravac acaa savr savrem emen enog og "neoevroazijstva": (1) sintetičku koncepciju A. Dugina; (2) "akademsko" neoevroazijstvo; (3) islamski pravac; (4) turanski pravac; i (5) antisovjetski model evroazijske konfederacije A. Saharova. Kopča s ideologijom neoosmanizma mogla bi se tražiti u okviru islamskog i turanskog pravca, ali samo tipološki, jer zagovornici te dve orijentacije ne vide Tursku kao ključnu kariku, a pogotovo ne kao "srce Evroazije", kako Turci vole da kažu. Za N. Nazarbajeva je, sasvim logično, ključna uloga Kazahstana.  Presudila energetika energetika

Turska je zasad bila veoma uspešna u uspostavljanju novih odnosa partnerstva s Rusijom, jer je takav uzlazni trend iz više razloga odgovarao i Moskvi. Putin i Erdogan, dvojica pragmatičara s jasnim vizijama  poželjne budućnosti svojih evroazijskih zemalja i svesni njihovih komparativnih prednosti, kao i potencijalne geoekonomske komplementarnosti u nekim vitalnim oblastima, brzo su u svemu najbitnijem pronašli zajednički

 jezik. Na nekim tačkama sučeljavanja njihovih interesa, među kojima prednjače Balkan i Kavkaz, Turska i Rusija nužno ostaju rivali, ali im strategijske razvojne projekcije nalažu da uprkos tome pronađu i primene najdelotvornije modele saradnje, ponajpre u energetskoj en ergetskoj i trgovinskoj oblasti. Prilikom prelomne posete Vladimira Putina Turskoj (2004), prve posle one koju je 1972. godine učinio  Nikolaj Podgorni, usvojena je Zajednička deklaracija o jačanju saradnje i multidimenzionalnog partnerstva. Suštinski prodor učinjen je sporazumom (avgusta 2009) o tome da ruski energovod "Južni tok" prođe kroz turske teritorijalne vode, dok bi Rusija, sa svoje strane, pomogla p omogla izgradnju nuklearne centrale u Turskoj, što se u ovoj energetskim resursima siromašnoj, a velikoj zemlji s ubrzanim razvojem vidi kao vitalno važan projekat. Istovremeno, Rusija je podržala izgradnju naftovoda Samsun-Džejhan, dugog 555 kilometara, kojim bi se nafta s obale Crnog mora transportovala do turske mediteranske obale, a onda udaljenijim potrošačima, čime bi Turska postala ključna tranzitna država na najvažnijim putevima snabdevanja Zapada ruskim i srednjoazijskim energentima, jer je sporazumom (jula 2009) s Rumunijom, Bugarskom, Mađarskom i Austrijom uključena i u  budući gasovod "Nabuko", koji se smatra konkurentskim konku rentskim ruskom "Južnom toku". Posle Nemačke, Turska je po po obimu razmene drugi spoljnotrgovinski partner Rusije, na šta su južnokavkaske bure (2008) i ekonomska kriza (2009) uticale samo prolazno i u manjoj meri. I Rusija, poput neoosmanista u Turskoj, teži prevazilaženju globalne unipolarnosti, pri čemu jačanju  pozicija u islamskom svetu pridaje suštinski značaj. "Traganje za uspostavljanjem privilegovane veze s arapskim i muslimanskim svetom stoji u vezi sa zvaničnim ciljem ruske spoljne politike, naime da se ojača multipolarnost u svetu; drugim rečima, da se podrže i razviju polovi otpora hegemoniji i unilateralizmu Sjedinjenih Država. Radi se o izvlačenju koristi iz opšteg neprijateljstva koje postoji u čitavom arapskom i muslimanskom svetu prema spoljnoj politici Vašingtona."..."Sada Rusija gradi jake političke veze ne samo sa Iranom i Sirijom već i sa Saudijskom Arabijom, Egiptom i Turskom, starim američkim saveznicima" (Ž. Levesk, "Rusija opet pronalazi svoje muslimanske korene",  Le Monde diplomatique-NIN , 38, 2008, 17).  Sudar civilizacija civilizacija

 Na drugačiji način, posredno reagujući na Hantingtonovu tezu o "sudaru civilizacija", podudarne zaključke izvodi i Jevgenij Jevgenij Primakov, jedan od arhitekata arhitekata ruske politike politike prema arapskom arapskom i islamskom islamskom svetu: "I u samoj Rusiji žive milioni muslimana, pri čemu oni nisu imigranti kao u mnogim zapadnim zemljama već deo autohtonog stanovništva." ..."Istovremeno s tim, jedinstven je položaj Rusije kao mosta između Evrope i Azije. Sve donedavno svet je bio podeljen po ideološkom principu. Čovečanstvo je smoglo snage da se s tim razračuna. Podela sveta po religijsko-civilizacijskom principu nova je, rekao bih, ne manje ozbiljna pretnja. Čovečanstvo mora u sebi pronaći snagu da i njoj odoli". (Konfidencialüno: Bližnié Vostok na scene i za kulisami, Moskva, 2006, 374).  Nije teško uočiti paralelizam između neoosmanističkog i "novoruskog" opredeljenja za stvaranje multipolarnog sveta u kome bi Turska i Rusija imale uloge srazmerne svojim realnim potencijalima, naravno, u skladu s vlastitim procenama tih potencijala. Moguće je, međutim, u segmentu koji nas ovde posebno zanima, zapaziti i jednu nimalo bezazlenu razliku. Dok Primakov kao komparativnu prednost Rusije iznosi činjenicu da u njoj ravnopravno, kao autohtono stanovništvo, žive milioni muslimana, dotle se ideolozi neoosmanizma u svojim pretenzijama na uticajnost u pojedinim regionima, recimo na Balkanu i na Kavkazu, pozivaju na to da u Turskoj žive milioni ljudi dalekim ili bližim poreklom iz tih krajeva, kojima je Osmansko carstvo vekovima imperijalno upravljalo. Rusija se poziva na savremeno stanje, na živu realnost, a Turska na "istorijsku dubinu" kao kom kompon ponen entu tu svoj svojee "str "strat ategi egijs jske ke dubi dubine ne". ". Ta bitn bitnaa razl razlik ikaa i prak prakti tičn čnopo opoli liti tičk čkee posle posledi dice ce koje koje iz operacionalizacije ovih dveju strategija proizlaze, neminovno stvaraju određene napetosti i trvenja u zonama u kojima se turski i ruski interesi preklapaju. Ovo je posebno izraženo na rovitom prostoru Kavkaza i Zakavkazja, koji je od ogromnog geostrategijskog značaja za Rusiju i vitalan s aspekta njenih bezbednosnih i privrednih interesa, što je odlučnost Moskve u sukobu s Gruzijom oko Južne Osetije i Abhazije uverljivo potvrdila. Rusija nije mogla biti oduševljena činjenicom da Turska poslednjih desetak godina sistematski unapređuje svoje ekonomske (oko 100 turskih firmi posluje u Gruziji), saobraćajne (američki projekat "transazijske" železnice),  političke i, naročito, vojne odnose s Tbilisijem. Turska obučava gruzijske oficire i aktivno pomaže u izgradnji gruzijske vojne infrastrukture. U turskoj  javnosti i medijima česte su kritike ruskog odnosa prema Gruziji i drugim kavkaskim državama i pokrajinama. U vreme predratnog zaoštravanja između Gruzije i Južne Osetije, Moskva je čak uvela (16. 7. 2008) i bojkot turske robe, "koji je za veoma kratko vreme uspeo da uzdrma poslovanje velikog broja turskih firmi iz

tekstilnog, hemijskog i građevinskog sektora i dovede u pitanje brojne turske investicije u Rusiji" (M. B. Marković, Marković, "Spoljna politika politika Turske Turske na početku početku 21. veka", Međunarodna politika, 60, 1136, 2009, 24). U fazi otvorenog otvorenog sukoba između između Rusije Rusije i Gruzije, kao i proglašavanj proglašavanjaa nezavisnost nezavisnostii Južne Osetije Osetije i Abhazije, Abhazije, Ankara  je, držeći se diskretno i neutralno, ispoljila poslovični pragmatizam svojstven neoosmanizmu, iako u Turskoj, kako se procenjuje, kao ljudska dimenzija "istorijske dubine" živi približno 400.000 građana abhaskog porekla.  Kavkaska slagalica slagalica

Prednos Prednostt je promiš promišlje ljeno no data data "budućo "budućojj istori istoriji" ji",, na čije čije se uobliča uobličavan vanje je Davuto Davutoglu gluova ova diplom diplomati atija ja  preduzimljivo bacila odmah nakon delimičnog smirivanja situacije, inicijativom za stvaranje "platforme za stabilnost i saradnju na Kavkazu", jer su, kako se izrazio turski ministar, zbivanja u vezi s Irakom i Gruzijom  pokazala da ni Amerika ni Rusija nisu same u stanju da stvore održiv poredak u regionima opterećenim složenim problemima, među kojima je pomenuo i Balkan (S. Idiz, "Türkiye'den Bu Kez Abhazya Hamlesi", Milliyet, 12. 9. 2009). I ovom prilikom je našao za potrebno da naglasi kako izneta inicijativa nije motivisana nika nikakvi kvim m imper imperij ijal alni nim m opter optereć ećen enji jima ma i naka nakanam nama, a, već već da je znak znak uviđa uviđanj njaa nužn nužnos osti ti stvar stvaran anja ja novo novogg regionalnog poretka, u čemu je Turska, kao "najjača država u regionu", pozvana da aktivno učestvuje. Usledi Usledila la je intenz intenzivn ivnaa kampanj kampanjaa ubeđiva ubeđivanja nja region regionaln alnih ih i svetsk svetskih ih činila činilaca. ca. Pokazal Pokazaloo se da tursku tursku diplomatiju osvedočeno osećanje za trenutak ni ovoga puta nije izneverilo, tako da je čak i Rusija početkom septembra 2008. godine pozitivno ocenila turski plan, jer je, prema rečima ministra inostranih poslova S. Lavrova, Lavrova, na delu dogovaranje dogovaranje regionalnih regionalnih i regionu regionu susednih susednih zemalja, bez mešanja mešanja udaljeniji udaljenijihh vanregionaln vanregionalnih ih činilaca. Moskva je odlučila da u osetljivu diplomatsku zonu kontrolisano prepusti Tursku, iako joj je njeno dugogodišnje subverzivno neoosmanističko delovanje prema Kavkazu dobro poznato, jer se time amortizuje evropski i američki pritisak, dok Zapad, sa svoje strane, od Ankare očekuje "odgovorno ponašanje" i posredno zastupanje trajnih transatlantskih interesa u situaciji kad ionako ne može baš mnogo da učini. A jedan visokorangirani turski diplomata je, za svaki slučaj, ponovio da Turska poštuje teritorijalni integritet Gruzije, uključujući Abhaziju i Južnu Osetiju kao njene sastavne delove. Na teškom zadatku da odobrovolji zvanični Tbilisi i ishoduje njegov što benevolentniji stav u vezi s nastavljanjem privredne saradnje Turske s odmetnutom Abhazijom, Abhazijom, do koje joj je veoma stalo, Ahmet Davutoglu, Davutoglu, u svom maniru, podseća gruzijskog gruzijskog kolegu Grigola Vašadzea na to da Gruzija i Turska nisu samo susedi već i "rođaci", s obzirom na to koliko građana gruzijskog  porekla živi u državi čije interese on zastupa, na šta ovaj uopšte nije reagovao (27. 4. 2010). Kako bilo da bilo, u krajnje komplikovanoj kavkaskoj slagalici svima je u datom trenutku odgovaralo (prividno) zadržavanje procesa u regionalnim koordinatama, ko ordinatama, što nikako ne znači da je partija time ušla u mirniju i jasniju jasniju fazu. Svojim faznim učinkom turski neoosmanisti neoosmanisti su, međutim, međutim, mogli da budu posve zadovoljni. zadovoljni. Do iduće faze, za koju ne treba sumnjati da će biti dobro pripremljeni, čak i ako stvari ne krenu u skladu s njihovim željama. Prilagodiće se okolnostima i tako će to ići, uz njihovo postepeno osvajanje političkog i privrednog terena, sve dok na red ne dođe neki veliki "trenutak istine" koji će naložiti opredeljivanje bez ostatka. Tada će se možda s više razumevanja setiti Ataturka i Ismeta Inenija, i ne trepnuvši primeniti njihovu spoljnopolitičku taktiku, ali ne i filozofiju. Jer, svoju strategiju sigurno neće promeniti. Dodajmo, ipak, da se ruski politikolozi i medijs medijski ki analit analitiča ičari ri razmat razmatraj rajući ući spoljn spoljnuu polit politiku iku Turske Turske već odavno odavno gotovo gotovo rutins rutinski ki korist koristee termin terminom om neoosmanizam. On za njih nije nimalo sporan. Evropski ili neki drugi put? U skladu sa načelom da se svim najznačajnijim subjektima međunarodnih odnosa valja uspostaviti i razvijati razvijati saradnju, saradnju, Turska Turska uzima u obzir i rastući rastući značaj Kine na globalnom globalnom planu. U tom smislu pokrenuto pokrenuto je više inicijativa, prvenstveno u ekonomskoj sferi, a najvišu tačku u bilateralnim odnosima predstavlja poseta  predsednika A. Gula Kini, krajem juna 2009. godine. Gul je pre posete ponovio da Ankara, što se problema Tajvana tiče, podržava politiku "jedne Kine", a da je njen glavni cilj podsticanje privredne saradnje, kao i da se Turska zanima za Daleki istok na isti način na koji se interesuje i za druge udaljene delove sveta, poput Latinske Amerike i Afrike.

Turska i Kina

Da su u tom trenutku odnosi između dve zemlje bili u usponu svedoči i saglasnost kineskih vlasti da turski  predsednik poseti i Urumči, glavni grad buntovne provincije p rovincije Sinkjang, u kojoj se etnički Ujguri već dugo bore za autonomiju, a protiv onoga što nazivaju kineskom asimilacijom. Neposredno posle Gulove posete, međutim,  početkom jula izbili su žestoki međunacionalni sukobi u Urumčiju između Ujgura i pripadnika većinskog naroda Han, u kojima je bilo mnogo ljudskih žrtava, a na koje su kineske snage bezbednosti žestoko reagovale. Ovaj dramatični događaj, kao i okolnosti da je do njega došlo samo nekoliko dana po okončanju uspešne Gulo Gu love ve pose posete te Kini Kini,, na ubedl ubedlji jivv nači načinn je ilus ilustr trov ovao ao sa kakv kakvim im se prot protiv ivre rečn čnos osti tima ma suoča suočava va turs turska ka neoosmanistička politika, koja na svakom terenu aktuelizuje više pristupa, pa i ne može da se zaštiti od  posledica njihovog uzajamnog isključivanja u situacijama znatnijih tenzija ili otvorenih sukoba. Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i međuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ograničenja. Turska javnost, mediji i pojedini zvaničnici, uključujući i premijera Erdogana, optužili su kineske vlasti za nasilje nad "braćom Ujgurima" u turskoj  prapostojbini, a premijer je jula 2009. postupke tamošnje policije na sastanku velike osmorice u italijanskom gradu Akvili uporedio čak i sa genocidom, na šta su iz Pekinga žestoko reagovalo i zapretilo uzvratnim merama merama,, uključ uključuju ujući ći i promen promenuu odn odnosa osa prema prema kurdsk kurdskom om separa separatiz tizmu mu i stava stava u vezi sa genoci genocidom dom nad Jermenima (1915), koji Turska uporno negira. U Turskoj inače živi oko 300.000 građana ujgurskog porekla, a organizovani urgujski separatisti i politički emigranti uživaju prećutnu blagonaklonost turskih vlasti, tako da se slobodno oglašavaju u javnosti. Pojavila se opasnost da sav prethodni trud i svi rezultati Gulove posete padnu u vodu, a da tom prilikom sedam potpisanih međudržavnih sporazuma zadugo ostanu mrtvo slovo na papiru. Zahlađenje je bilo očigledno. Prilikom posete je isticana kineska podrška izbora Turske za nestalnu članicu SB UN (17.10. 2008), a sada je Ankara mahala svojim članstvom i najavljivala da će u tom najvišem međunarodnom forumu zahtevati da se na dnevni red stavi pitanje intervencije kineskih snaga bezbednosti u Urumčiju. Ne treba se čuditi da je upravo Ahmet Davutoglu, neoosmanistički dosledan svom pragmatičnom diplomatskom načinu, a krajnje ograničeno zainteresovan za panturkističke himere, u dugom telefonskom razgovoru sa svojim kineskim kolegom pružio uveravanja da Turska na događaje u Sinkjangu gleda kao na unutrašnju stvar Kine, da poštuje njen teritorijalni integritet i pridaje veliki značaj razvoju bilateralnih odnosa sa Pekingom. Ali, šteta je učinjena. U kineskoj političkoj eliti učvrstilo se mišljenje da je ponašanje Turske licemerno i da Ankara neupadljivo ali istrajno podržava ujgurski separatizam. Iako nezaobilazni partner u međunarodnoj zajednici, a posebno u ekonomskoj sferi, Kina teško da može postati i održati se kao jedna od globalnih prioriteta turske politike "strategije dubine". Njena dubina dotle ipak ne seže, a neke od spornih pretpostavki na kojima počiva ozbiljno  joj ograničavaju manevarski prostor. Turski put u Evropu

Globalnu relevantnost imaju, razume se, i odnosi Turske i EU. Turski put ka Evropi traje od 1963, kada je Ankara potpisala prvi ugovor o saradnji sa Briselom, da bi 1987. i formalno zatražila članstvo, a tek 2000. dobila status kandidata, s kojim su pregovori otvoreni 2005. U međuvremenu (1995) Turska je s EU potpisala sporazum o carinskoj uniji, što je dovelo do kraha mnogih malih i srednjih preduzeća i do znatnog porasta uvoza iz evropskih zemalja. Od devedesetih godina prošlog veka u Turskoj je, s izuzetkom kemalista leve orijentacije i komunista, u  pogledu opravdanosti zalaganja za učlanjenje u EU uspostavljen konsenzus glavnih političkih snaga, uključujući i neoosmaniste, iako su u javnom mnjenju sve vreme u vezi s ovim opredeljenjem postojale ozbiljne rezerve (v. Z. Milošević "Od kemalizma do modernog neoosmanizma",  Pečat  99 , 29.1.2010, 40). TAko je, recimo, budući islamistički premijer Turske Nedžmetin Erbakan još ranih devedesetih godina izjavljivao: "Odnos između Evrope i islama predstavlja 500 godina sukobljavanja. Čak ni puna integracija (u EU - D.T.) ne  bi bila dovoljna da se zaklopi stranica od tih 500 godina. Mi nismo zapadnjaci, mi nismo Evropljani" (v. T. Josseran, La nouvelle puissance turque, Pariz, 2010, 78).  Nova, proevropska taktička orijentacija mlađih, a politički iskusnijih islamista održana je kao jedna od deklarisanih strategijskih prioriteta ukupne turske državne politike, što su po preuzimanju vlasti u više navrata  potvrdili i Erdoganovi glasnogovornici. U međuvremenu je, međutim, suštinski došlo do bitnih promena. Bez

obzira na optimističku retoriku, protursko lobiranje nekih članica EU (Velike Britanije, Italije, Španije...) i  povremene, ne uvek delikatne "sugestije" SAD, proces evrointegracije tekao je sporo i teško, s periodičnim zastojima, uzrokrovanim kako zbivanjima unutar EU tako i pojedinim potezima Ankare koji nisu nailazili na odobr odo brav avan anje je u evro evrops pski kim m pres presto toni nica cama, ma, kao kao i spor sporim im spro sprovo vođe đenj njem em potr potreb ebni nihh refo reform rmsk skih ih zaht zahtev evaa u zakonodavnoj oblasti. Progresivna (re)islamizacija turskog društva počela je da izaziva sve veću zabrinutost, iako su evropski i američki zagovornici turske kandidature stalno ponavljali da je reč o "umerenom islamu", kompatibilnom s demokratijom i evropskim vrednostima. Američki stav paradigmatično odražava jedna izjava bivšeg predsednika Klintona, data prilikom posete Turskoj 1999. godine: "Sjedinjene Države nisu član Evropske unije, ali sam ja stalno podsticao da evropska integracija krene dalje i brže, a to podrazumeva i Tursku. Još ima onih koji Evropu vide na uži način. Njihova Evropa bi mogla da se zaustavi na nekom planinskom lancu, vodenoj površini, ili, što je još gore, onde gde ljudi  počinju da se mole Bogu na drugačiji način. Ipak, postoji po stoji rastući i ohrabrujući konsenzus prema kome je Evropa ideja isto koliko i mesto." U istom duhu se 2004. izjasnio i Džordž Buš, takođe prilikom posete Turskoj: "Uključivanje Turske u EU dokazalo bi da Evropa nije ekskluzivni klub jedne religije, a sukob civilizacija bi ogolilo kao prolazni istorijski mit" (v F.Fallon, The Neo-Ottoman Empire, vdare.com, 20. 7. 2006). Suočena sa odugovlačenjem EU i njenim u mnogo čemu licimernim odnosima prema kandidaturi jedne tako velike muslimanske države kojoj nikada nije otvoreno rečeno da je glavna prepreka njenom primanju u Uniju upravo to što je muslimanska i mnogoljudna, turska politička elita je počela da ispoljava nervozu i svojevrsni prkos, dok je evroentuzijazam u narodu dodatno opao. Bez obzira na to što su s njom otvoreni pregovori o članstvu, procenjuje se da je Turska, uprkos svim  prividima, danas objektivno dalja od EU nego pre desetak godina. Lisabonskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1. decembra 2009. godine, predviđeno je da spoljna politika ostaje u nacionalnoj nadležnosti, tako da  jedinstvene spoljne politike EU i dalje neće biti, a i da je ima, o Turskoj bi u njenom formulisanju bilo neizvodljiv neizvodljivoo postići postići zajednički zajednički stav država članica. članica. Neke od njih nagoveštavaj nagoveštavajuu da bi u vezi sa ovim pitanjem pitanjem obave obavezno zno organ organiz izova ovalo lo refe refere rendu ndums msko ko izja izjašn šnja javan vanje je građ građan ana, a, a zna zna se da je javn javnoo mn mnje jenj njee veći većins nski ki neraspoloženo prema Turcima i Turskoj, što u kontekstu opšteg porasta ksenofobije u Evropi samo dobija na intenzitetu. Tokom Tokom tešk teškee pose posete te Turs Tursko kojj kraj krajem em ma mart rtaa 2010 2010,, nema nemačk čkaa kance kancela larka rka An Ange gela la Merk Merkel el je, je, uza uza svu svu diplomatsku ljubaznost, ostala čvrsta u stavu da je "privilegovano partnerstvo", a nikako punopravno članstvo, najviše što Turska može očekivati od približavanja EU. Krajem 2010, ona je proklamovala i krah projekta multikulturalizma u koji su se godinama "politički korektno" zaklinjali u Evropi i u zvaničnoj Turskoj. Zauzvrat, dokazujući da se na nemačkom terenu oseća kao kod kuće, premijer Erdogan je u Diseldorfu (26. 2. 2011), 2011), pred pred deseta desetakk hiljad hiljadaa oduševl oduševljen jenih ih sunaro sunarodni dnika ka upozori upozorioo na opasno opasnost st od rastuć rastućee islamo islamofob fobije ije u  Nemačkoj, dok je asimilaciju s karakterističnom emfatičnošću neoislamističkog diskursa odredio kao zločin  protiv čovečnosti. Očigledno je da se jaz ne smanjuje već samo povećava. Ipak, Institut za istraživanja Srednjeg istoka i Balkana, sa sedištem u Ljubljani, našao je za shodno da Erdoganu 2011. godine dodeli nagradu "Državnik decenije".  Različiti  Različiti aršini 

Teško je pretpostaviti da vladajući neoosmanisti nisu svesni sumorne perspektive u pogledu ostvarenja krajnjeg cilja, punog i punopravnog integrisanja u EU. Oni, ipak, nastavljaju s istom proevropskom retorikom i najavljuju ubrzanje procesa uvođenja reformi koje bi Tursku približile članstvu. Premijer Erdogan je jednom  prilikom izjavio da je "evropska agenda i njegova agenda", da su kopenhaški kriterijumi i "ankarski kriteriju kriterijumi", mi", a kada se vratio vratio sa samita EU u Briselu, Briselu, gde nije popustio popustio u vezi sa kiparskim kiparskim pitanjem i u stavu  prema genocidu nad Jermenima, pošto je Turska konačno dobila status kandidata, u zemlji je na tipičan neoosmanistički način trijumfalno dočekan kao "osvajač Evrope".  Nema sumnje da neoosmaniste više praktičnih razloga navodi na to da i u sklopu sprovođenja nove, diverzifikovane spoljne politike ne dignu ruke od Starog kontinenta, s kojim je i istorija Osmanskog carstva vekovima bila tesno povezana i isprepletana, a čijim delom oni smatraju i Tursku. Privredna saradnja sa evropskim zemljama je veoma razvijena i već institucionalizovana, a postoji i mnogo  bilateralnih projekata, osobito sa nekim državama, tako da ekonomski interesi nalažu da se ta veze ne ugrožavaju i ne prekidaju. Ni Evropa, uostalom, nema nameru da snižava nivo ukupne saradnje sa Turskom.  Naprotiv. Na tom planu nikakve rezerve ne ispoljavaju ni one države koje se, kao npr. Nemačka i Francuska,

inače inače protiv protivee punopra punopravnom vnom članst članstvu vu Turske Turske ili nastoj nastojee da njegovu njegovu perspe perspekti ktivu vu relati relativizu vizuju ju formul formulama ama "privilegovanom partnerstvu" ili "mediteranskoj dimenziji Evrope". Svesni ove činjenice turski zvaničnici sve češće izjavljuju da je Turska, ako joj EU okrene leđa, spremna i sposobna za alternativne pravce privredne i političke saradnje i pronalaženje konkretnih partnera na drugim stranama, čime se vrši određen pritisak na Brisel, i podržavaocima turske evrointegracije daju argument za ubeđivanje skeptičnih i prema Ankari neraspoloženih članica Unije. Korišćenje ove neuvijene ucenjivačke  poluge pritiska svojstveno je neoosmanističkom stilu nastupanja na međunarodnoj sceni, pa se njome, recimo maja 2004, efikasno poslužio i premijer Erdogan, u vreme dok se u Briselu odlučivalo o datumu otpočinjanja  pregovora o članstvu s Turskom: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi želimo, Turskoj, zahvaljujući njenom velikom potencijalu, neće biti teško da pronađe neki drugi put", dok će "EU od toga dana biti teško da govori o evropskim idealima" (prema Turks US-Daily World EU News, 6. 5. 2004). Budući da postoji dosta pokazatelja koji upućuju na to da islamisti/neoosmanisti nisu iskreno zainteresovani za pristupanje EU po sadašnjim uslovima, a možda i uopšte, zadržavanje proevropske retorike blagog ili oštrijeg  prebacivačkog tona služi im kao oprobano sredstvo za vršenje stalnog pritiska na evropske partnere i neprijatno suočavanje EU sa sopstvenom nedoslednošću i dvostrukim standardima, kako bi se iznudile neke druge  pogodnosti u tretmanu. Koliki je stvarni evroentuzijazam turske političke elite paradigmatično je pokazao incide incident nt koji koji je svojim svojim krajnj krajnjee nedipl nediploma omatsk tskim im optužb optužbama ama vezani vezanim m za austri austrijsk jskii odnos odnos prema prema turski turskim m useljenicima novembra 2010. godine izazvao ambasador Turske u Beču Kadri Tezdžan. S druge strane, a otprilike u isto vreme, mnogi Nemci (i Evropljani), suprotno zvaničnom ograđivanju i indignaciji političara, sa zadovol zadovoljst jstvom vom su čitali čitali i kom koment entari arisal salii "turko "turkofob fobnu" nu" knjigu knjigu kontrov kontroverz erznog nog ali i dosled doslednog nog bankara bankara Tila Tila Saracina, Nemačka samu sebe poništava (Deutshland schafft sich ab). Zagovornici "politički korektne" linije multikulturalizma i poslenici u društvenim zakonitostima koji toj lini liniji ji obez obezbe beđuj đujuu naučn naučnuu legi legiti timac macij ijuu požur požuril ilii su da Sara Saraci cino nove ve teze teze osude osude kao prim primer er pop popul ulis isti tičk čkee  pseudonauke, koja operiše privrednim činjenicama ("faktoidima") i poluistinama radi opravdavanja "naučnog rasizma". Delimično su svakako u pravu, jer autor sporne knjige jeste diletant i nije stručnjak za genetičku sociologiju, ali bi utoliko više trebalo da zabrine sociološki, a i politički svakako relevantna činjenica da postoje milioni njegovih istomišljenika u "staroj Evropi". Oni možda nisu u pravu, ali deluju u skladu sa svojim uverenjima i osećanjima. Najnovija istraživanja javnog mnjenja, koja nisu sproveli nikakvi evropocentrični, islamofobni i turkofo turkofobni bni diletan diletanti ti već ozbiljn ozbiljnee specija specijali lizova zovane ne instit instituci ucije je i agencij agencije, e, pokazuje pokazuje da "islam "islamofob ofobija ija i, specifično, turkofobija, postale rasprostranjena pojava u Evropi. Prema redovnom statističkom izveštaju o stanju u EU ( Eurobarometer   Eurobarometer ) iz 2008. godine, 55 odsto građana evropskih država je protiv učlanjenja Turske, 31 odsto je za, dok 14 odsto o tome nema izgrađeno mišljenje. Natpolovična većina pozitivno raspoloženih prema evropskoj budućnosti Turske postoji samo u jednoj članici EU, Rumuniji (61 odsto), inače najvećem turskom trgovinskom partneru na Balkanu, u 14 država je javno mnjenje negativno opredeljeno, dok se ostale, uzme li se u obzir ukupan broj građana obuhvaćen istraživanjima, kolebaju, s tendencijom rasta protivturskog stava. Najsnažnije Najsnažnije protivljenje protivljenje integrisanju integrisanju Turske u EU postoji u Austriji i na Kipru (po 85 odsto), zatim slede slede Grčk Grčkaa (85), (85), Nema Nemačka čka (77), (77), Lukse Luksemb mburg urg (75) (75) i Fran Francu cuska ska (71). (71). Rezul Rezultat tatii ovog ovog ispi ispiti tiva vanja nja najpovoljniji su već u pomenutoj Rumuniji (61 odsto), a zatim u Sloveniji (49), Švedskoj (46), Španiji (46), Mađarskoj (45), Poljskoj (43) i u Bugarskoj (42). Iz anali analize ze stati statisti stičk čkih ih pokaz pokazate atelj ljaa proi proizi zila lazi zi da je stepe stepen n nega negati tivno vnogg raspol raspolož oženj enjaa prema prema evrointegraciji Turske direktno proporcionalan brojnosti turske imigrantske zajednice u datoj državi, kao i da je turkofobija turkofobija u najtešnjoj najtešnjoj vezi s opštom islamofobijom, islamofobijom, jer se Turska, iako ustavno sekularna, prevashodno doživljava kao muslimanska država, pri čemu vladavina neoosmanista svakako pojačava ovakav utisak. Simon Anholt, jedan od promotera koncepta "nacionalnog brendiranja", postojeću situaciju je opisao rečima: "Turski imidž na Zapadu je danas takav kao da Ataturk nije nikada postojao" (G. SAz, nav. Delo, 488). Globalni i regionalni plan realizovanja nove turske spoljne politike neodvojivo su povezani i međuzavisni, a logika dvostrukih standarda ima svoja inherentna ograničenja.

Erdogan: "Ako EU ne donese odluku kakvu mi želimo, Turskoj, zahvaljujući njenom velikom potencijalu, neće biti teško da pronađe neki drugi put", dok će "EU od toga dana biti teško da govori o evropskim idealima." Proračunato dvojstvo Evropska zebnja pred jačanjem islamizma u Turskoj nije, međutim, nov fenomen, niti je proizvedena dolaskom AKP-a na vlast. Još 1990. godine živu polemiku je izazvala jedna analiza Edvarda Mortimera u  Fajnenšel tajmsu, u kojoj pored ostalog stoji: "Uspeh Ataturkove revolucije danas ipak izgleda mnogo manje izvestan nego što je izgledalo prethodnoj generaciji, jer se skoro svakog dana pojavljuju novi dokazi o snazi islama u Turskoj, i to ne kao o nizu ličnih verskih uverenja nego kao o javnom fenomenu koji oblikuje  ponašanje ljudi na političkom i društvenom planu." Ambasador Turske u Londonu ljutito je reagovao na Mortimerove tvrdnje, naglašavajući da je "Turska integralni deo Evrope već šest vekova" (v. I. B. Nojman, Upotrebe drugog. Istok u formiranju evropskog  identiteta, Beograd, 2011, 81). Za odnose između države naslednice Osmanskog carstva i Evrope i dalje se može mo že reći reći da su obel obelež eženi eni kons konsti titu tuti tivn vnim im iskl isklju juče čenj njem em "Tur "Turči čina na"" koje koje je bilo bilo klju ključno čno za nast nastan anak  ak  "Evropljanina", zaključuje Nojman. Da li je smisleno ljutiti se na iznošenje ove istine? Dve oprečne percepcije, evropska i turska, tih kritičnih šest i po vekova na koje se pozivao tadašnji turski diplomata, a pozivaju se i današnji neoosmanisti, ne mogu se pomiriti krivotvorenjem istorije, niti pak neutralisati "politički korektnim" nameta nametanje njem m samo samo jedne jedne od njih njih kao prihvat prihvatlji ljive. ve. Svako Svako nasil nasilje je nad realni realnim m plural pluralizm izmom om nepoduda nepodudarni rnihh istorijskih svesti vodi u predele kiplingovskog civilizacijskog apriorizma ("East is East and West is West, and never never the twain twain shall shall meet") meet"),, a nikako nikako ka uspost uspostavl avljan janju ju skladno skladnogg i ravnop ravnoprav ravnog nog saživo saživota ta i saradn saradnje, je, zasnovanih na uzajamnom uvažavanju u različitostima i na zajedničkim interesima.  Igra živaca živaca

Postoj Postoje, e, međuti međutim, m, jaki jaki unutraš unutrašnji nji razloz razlozii koji, koji, uprkos uprkos svemu, svemu, neoosm neoosmani anisti stima ma nalažu nalažu kontinu kontinuit itet et evroi evroint ntegr egrac acij ijsk skog og kurs kursa. a. Insi Insist stir iran anje jem m na usagl usaglaš ašav avan anju ju zako zakons nske ke regul regulat ativ ivee u broj brojni nim m oblas oblasti tima ma s kriterijumima i zahtevima EU, a u krajnjoj liniji i promenom Ustava za koji islamisti-neoosmanisti smatraju da  je nedemokratski, što je bilo jedno od glavnih predizbornih obećanja Partije pravde i razvoja 2002. i 2007. godine, sistematski se umanjuje moć armije, i ona se pokušava staviti pod punu civilnu kontrolu. Ako bi Ustav  bio promenjen na način koji priželjkuju islamistički krugovi, iz njega bi svakako bili uklonjeni zaštitni mehanizmi koji omogućavaju vojsci da, kao ustavni garant očuvanja laičkog poretka, po potrebi interveniše kad  proceni da je on ozbiljno ugrožen. Vladajuća partija (AKP), iako je posle izbora 2007. godine raspolagala sa 338 od 550 mesta u Velikoj narodnoj skupštini (parlamentu), nije odmah uspela da obezbedi potrebnu većinu za promenu Ustava, čemu se naročito suprotstavljala glavna opoziciona Republikanska narodna stranka, čiji je osnivač bio Ataturk. Napetost u odmeravanju snaga između islamista i sekularista dostigla je vrhunac 2008. godine, kad je državni tužilac upotrebio najjaču kartu i zatražio zabranu Erdoganove partije, označivši je kao žarište antilaičkog delovanja. U igri živaca koja je usledila i zapretila da izazove veće potrese u društvu, daleko najjača stranka nije zabranjena, ali je novčano kažnjena zbog ogrešenja o sekularni poredak zajemčen Ustavom, čime je, kao  predlagač nacrta novog novo g temeljnog akta države, izgubila kredibilitet, a i elan. Nije bilo sumnje, međutim, da će islamisti nastaviti da deluju, kako bi pre ili kasnije Ustav iz 1980. godine bio promenjen. Kao naredni, veoma važan korak pripremili su paket od 22, odnosno 29 amandmana, čija je sudbina zadugo bila neizvesna, tako da su opšti izbori 2011. godine bili i neka vrsta presudnog referenduma o potrebi donošenja novog ustava. Jednim od amandmana predloženo je, na primer, povećavanje broja sudija Ustavnog suda koje delegira vlada, čime bi ona ostvarila veći uticaj na odluke tog vrhovnog pravosudnog tela, koje predstavlja jednu od  poslednjih prepreka u ubrzanoj desekularizaciji Turske. Istovremeno, nastavljena je kampanja hapšenja navodnih kemalističkih ultranacionalista, među kojima su i neki visoki oficiri turske armije, optuženi da su, kao tajna organizacija "Ergenekon", kovali zaveru protiv demokratski izabranih nosilaca vlasti. Zanimljivo je, kako zapažaju neki analitičari, da novi talas hapšenja (2010) nije, kao u nekim ranijim sličnim slučajevima, uznemirio turske berze, što bi moglo ukazivati na ispravnu računicu premijera Erdogana i

stabilnost njegove političke pozicije, kao i na dalje slabljenje uticaja armije i ostalih kemalističkih snaga (v. R. M. Culter, "Stocks ride out Erdogan Offensive", Asia Times Online 19. 1 9. 3. 2010). Do koje mere je ravnoteža snaga poremećena u korist neoosmanista pokazale su jula 2011. godine protestne ostavk ostavkee četvor četvorice ice vodećih vodećih genera generala la turske turske armije armije,, načelni načelnika ka General Generalšt štaba, aba, kom komanda andanta nta kop kopneni nenihh snaga, snaga, mornarice i vazduhoplovstva. Načelnik Generalštaba Išik Košaner je svoju odluku obrazložio "nemogućnošću da zaštiti svoje ljudstvo", pri čemu je svakako u vidu imao činjenicu da se, po raznim osnovama, u pritvoru trenutno nalazi 250 oficira, od kojih 170 zbog polemike o ustavnim amandmanima. Erdogan je otišao dotle da  je najbližeg Ataturkovog saborca i nastavljača njegovog dela Ismeta Inenija uporedio s Hitlerom. Ustavna rasprava, a pogotovo zaoštravanje povodom tužiočevog zahteva za zabranu AKP-a, pokazali su da neoosmanist neoosmanistii ne greše kad računaju na evropsku evropsku podršku u nastojanji nastojanjima ma da "demokratizuju" "demokratizuju" ustavni poredak, što praktično znači da se uklone sve ustavne prepreke reislamizovanju države i njenih institucija. Iz Brisela, a naravno i Vašingtona, dolazila su panična upozorenja da bi eventualna zabrana vladajuće partije bila smrtni udarac demokratiji u Turskoj, veliki korak unazad u nazad ka diktaturi, i mogući uvod u totalni haos u zemlji.  Rastuća islamizac islamizacija ija

Da će EU nastaviti s istim proračunatim dvojstvom pozitivnog deklarativnog diskursa i realnom odbojnošću  prema turskoj kandidaturi potvrdilo se i kad je referendum o ustavnim amandmanima i održan (12. 9. 2010). Odziv građana na poziv da se referendumski izjasne bio je visok (78 odsto), a rezultat izjašnjavanja srazmerno ubedljiv - ustavne promene, uobličene u 26 amandmana, podržalo je 60 odsto turskih glasača. Neoosmanisti su taj datum proglasili istorijskim, a iz EU je, takođe očekivano, ovaj novi korak ka ukidanju bitnih odredaba i garancija sekularnog ustrojstva Turske pozdravljen kao "trijumf demokratije". U svakom slučaju, EU će i u narednom periodu ostati jedan od prioriteta turske spoljne politike, ali neće moći da računa na ekskluzivnost, dok će se, s druge strane, i pozitivna retorika Brisela u odnosu na tursku kandidaturu kandidaturu svakako održavati, održavati, s tim što će se bilateralni bilateralni odnosi pojedinih pojedinih članica s Turskom Turskom sve više senčiti zabrinutošću zbog rastuće islamizacije te velike zemlje i njenih sve izraženijih neoosmanističkih pretenzija. "A što se tiče nas Evropljana, mi smo za AKP prvenstveno bili koristan instrument za unutrašnju upotrebu, za ubrzavanje privrednog rasta i nametanje reformi koje su vojsci oduzele kontrolu koju je do juče imala nad  političkom moći. Neophodni, ali ne i dovoljni uslovi za integrisanje u EU", s nešto gorčine konstatuje uvodničar  (Lučo Karačolo) tematskog broja italijanskog  Limesa (4, 2010,12). Morten Meseršmit je još jasniji: "Turska i Evropa su potrebne jedna drugoj, ali u okvirima dobrosusedstva. Besmisleni pregovori koji se vode o članstvu pokazali su se kao ćorsokak i, po mom mišljenju, samo gubimo dragoceno vreme na taj projekat, s mogućnošću da rezultat budu poremećeni odnosi između naših zemalja i Turske. Tek kad Evropa skine ideološku povesku s očiju, bićemo u stanju da krenemo napred i uspostavimo novi okvir za partnerstvo između EU i Turske za 21. vek" (Nptueg, 2.10. 2011). Ukupno uzevši, realno je pretpostaviti da će upliv EU i uzimanje u obzir njenih zahteva u pogledu unutrašnje reforme u Turskoj, uključujući i rad na donošenju novog ustava, što je R. T. Erdogan posle uspeha na izbori izborima ma juna juna 2011. 2011. godine godine označio označio kao nacion nacionaln alnii priori prioritet tet,, biti biti osetno osetno smanje smanjeni. ni. Turska Turska je razočar razočarana ana držanjem Brisela, a vladajući neoosmanisti su stekli dodatno samopouzdanje, tako da će, kako je to u jednom intervjuu nagovestio turski ambasador pri EU Selim Kuneralp, "preporuke Evropske komisije biti uvažavane samo u meri u kojoj odražavaju odražavaju univerzalne univerzalne norme", jer "u nedostatku bilo kakve jasne pristupne pristupne perspektive, perspektive, nema razloga da se Turska u svom zakonodavstvu strogo ravna prema evropskim standardima" (v. A. Rettman, "EU has lost its leverage on Turkey, ambassador says", euobserver.com 20. 6. 2011).  Regionalni  Regionalni aspekti neoosma neoosmanizma nizma

Iako Iako su sagled sagledava avanje njem m neoosma neoosmaniz nizma ma u njegovi njegovim m global globalnim nim koordin koordinata atama ma neizos neizostav tavno no morali morali biti biti dotaknuti i neki njegovi regionalni aspekti, biće korisno radi stvaranja celovite predstave o spoljnoj politici Ankare, zasnovanoj na ideji "strategijske dubine", detaljnije razmotriti još neke njene karakteristične regionalne manifestacije. Ostavićemo po strani prostrani region Srednje Azije, u kome je Turska i te kako prisutna, ali koji, s jedne strane, strane, nije ciljno ciljno područje neoosmanizma u užem smislu, dok je, s druge strane, Ankara u delovanju  prema novostvorenim nezavisnim nez avisnim centralnoazijskim "bratskim" državama primetno smanjila ambicije u odnosu na period panturkističkog entuzijazma s početka devedesetih godina prošlog veka, kad je Sulejman Demirel

 pozivao na obnavljanje "Puta svile". Privilegovana regionalna odredišta neoosmanizma jesu, kako je već ve ć rečeno, Kavkaz, Bliski istok i Balkan.  Kavkaz 

Pošto je u delu razmatranja posvećenom tursko-ruskim odnosima bilo dosta govora o Kavkazu, u vezi s ovim regionom zadovoljićemo se s tek nekoliko dodatnih napomena. Za tursko aktivnije učešće u ukupnim kavkaskim i zakavkaskim zbivanjima, pored usaglašavanja s Rusijom, preduslov je i normalizovanje odnosa s "ist "istor orij ijsk skim im nepr neprij ijat atel elje jem" m" Jerm Jermen enij ijom om,, uz isto istovr vrem emen enoo održ održav avan anje je najb najbli liži žih, h, spec specij ijal alni nihh odnos odnosaa s Azerbejdžanom, što se pokazalo kao izuzetno složen, gotovo nemoguć zadatak za politiku svođenja problema u odnosima sa svim susedima na nulu. Jer, kao što je poznato, Jermenija drži pod okupacijom Nagorni Karabah, a zvanični Baku računa na Ankaru kao na jednog od najiskrenijih saveznika u zalaganju da tu pokrajinu povrati. Uprkos tome, turska diplomatija je ozbiljno krenula u proces dijaloga s Jermenijom, dokazujući da je njeno sveobuhvatno neoosmanističko spoljnopolitičko opredeljenje stvar dugoročnog strategijskog planiranja i vizije. Posle intenzivnih kontakata koji su, uz američko insistiranje i švajcarsko posredovanje, trajali više od godinu dana, s pribegavanjem pratećim gestovima dobre volje iz arsenala "sportske diplomatije", Turska i Jermenija su se avgusta 2009. godine sporazumele o "mapi puta" radi postepenog odleđivanja i normalizovanja zamrznutih odnosa, uključujući i otvaranje granice, zatvorene od 1993. godine, kao posledice azerbejdžansko-jermenskog sukoba oko Nagornog Karabaha. Oktobra iste godine potpisan je i razrađeni protokol, protumačen kao "vozni red" na putu susretnog  približavanja dveju država, što je u Azerbejdžanu samo produbilo nepoverenje i pojačalo nezadovoljstvo držanj držanjem em ankarsk ankarskee braće. braće. Ahmet Ahmet Davutog Davutoglu lu je pohitao pohitao da razuve razuveri ri zvanič zvaničnik nikee u Bakuu, Bakuu, gromog gromoglas lasno no izjavljujući da su Turci i dalje spremni da, ako zatreba, i krv proliju za azerbejdžansku svetu stvar. Utisak je da mu se baš i nije poverovalo, tim više što se u dokumentima koje su turska i jermenska strana potpisale Nagorni Karabah i ne pominje. U zvaničnom saopštenju povodom objavljivanja protokola, MIP Azerbejdžana ističe da je "normalizovanje odnosa između Turske i Jermenije Jermenije bez prethodnog povlačenja jermenskih snaga sa okupiranih azerbejdžanskih teritorija direktno suprotno nacionalnim interesima Azerbejdžana i baca senku na bratske odnose Azerbejdžana i Turske, zasnovane na dubokim istorijskim korenima" (v. M. B. Marković, "Spoljna politika Turske na početku 21. veka", Međunarodna politika, str. 26). Zvanična Ankara je, u sledećoj fazi, uvela temu sporne teritorije, pa  je R. T. Erdogan izjavio da će ratifikacija protokola u turskom parlamentu "direktno zavisiti od rešenja spora oko Nagorno Karabaha", na šta je vladajuća koalicija u Jerevanu odlučila da suspenduje proces usvajanja  protokola (V. Lalić, "Pomirenje na ledu", Politika, 23. 4. 2010). Približavanje Jermeniji naišlo je, inače, na neodobravanje neodobravanje i kod kuće, posebno među kemalisti kemalističkim čkim nacionalistima nacionalistima,, iz čijih čijih redova je ministru ministru inostranih inostranih  poslova javno upućeno pitanje preziva li se on Davutoglu ili Davutjan (M. Akyol, "Ahmet Davutogul:Yet Another Crypto-Armenia, The Journal of Turkish Weekly, 1. 2. 2010). Ima ih i koji tvrde da je Jevrejin! U periodu obeleženom nagoveštajima otopljavanja tursko-jermenskih odnosa zapažena je i simptomatično intenzivna komunikacija između predstavnika Bakua i Moskve u energetskom sektoru, a predsednik Ilham Alijev je aprila 2009. godine i posetio rusku prestonicu, pošto mu prethodno "program obaveza nije dozvolio" da se u Turskoj sretne s Barakom Obamom, na čemu su usrdno radili turski i američki diplomati. Pošto su na Kavkazu politička, bezbednosna i energetska pitanja neodvojiva, azerbejdžansko otvaranje  prema Rusiji protumačeno p rotumačeno je kao demonstrativno okretanje leđa planovima Turske za transfer kaspijske nafte  preko njene teritorije ili bar kao upozorenje da Baku ima više otvorenih opcija, ako se njegovi nacionalni  prioriteti budu previđali. Sagledana iz tog ugla, ruska blagonaklona podrška Turskoj u nastojanju da popravi odnose s Jermenijom, inače stabilnim, istorijskim ruskim "klijentom" u kavkaskim zavrzlamama, može se  protumačiti i kao ulog u popravljanje vlastitog "imidža" među muslimanima u regionu (a i šire), uz istovremeno širenje pukotine između Ankare i Bakua. Bez obzira na to kako će stvari dalje teći, nema sumnje da će se operaci operaciona onaliz lizaci acija ja nove spoljn spoljnopol opoliti itičke čke doktrin doktrinee Turske Turske na Kavkazu Kavkazu suočava suočavati ti s veliki velikim m izazov izazovima ima,,  potvrđujući svoje nemale domete, ali i inherentne ograničenosti.  Bliski istok  istok 

Bliski Bliski istok, shvaćen u širem širem smislu, smislu, s Iranom Iranom kao važnim regionalnim regionalnim činiocem činiocem bio je tokom poslednjih poslednjih nekoliko godina oblast u kojoj je Turska najvidljivije demonstrirala svoju nameru da, u skladu s doktrinom "strat "strategi egijsk jskee dub dubine ine", ", diverz diverzifi ifikuj kujee spolj spoljnopo nopolit litičk ičkii pristu pristup. p. Istovr Istovreme emeno, no, s obzirom obzirom na geopoli geopoliti tički čki i geoekonomski značaj Bliskog istoka, tog poprišta najdinamičnijih i najdramatičnijih zbivanja krajem drugog i  početkom trećeg milenijuma, izmenjeno tursko ponašanje na ovom području izazvalo je najviše reakcija i komentara, posebno na Zapadu, ali nikako samo na Zapadu.  Naročita osetljivost ispoljena je u SAD, jer je u Vašingtonu Turska tradicionalno smatrana najvernijim saveznikom i najisturenijom pouzdanom državom prema islamskom svetu, a čiju je upotrebljivost bitno uvećavala činjenica što je i sama gotovo stopostotno muslimanska, ali i ustavno sekularna i demokratska. Kako su konstruktivni iskoraci Ankare prema "sumnjivim" režimima u Siriji i Iranu, kao i višekratno iskazano razumevanje za palestinski pokret Hamas, čija je politička snaga potvrđena na slobodnim izborima, objektivno išli protiv interesa Izraela, s kojim je Turska, u američkoj režiji, bila izgradila čvrste odnose strategijskog  partnerstva, nova orijentacija Ankare stavljena je pod posebno izoštrenu kritičku lupu američkih analitičara naklonjenih jevrejskoj državi. Iako se zvanična Ankara nije odricala partnerstva s Amerikom, niz poteza koje je vlada premijera Erdogana  proračunato povlačila ukazivao je na odlučnost neoosmanista da se Turska vrati harmoniji sa svojim prirodnim i istori istorijsk jskim im blisko bliskoist istočn očnim im i srednj srednjois oistoč točnim nim muslim muslimans anskim kim okruže okruženje njem, m, iz koga su je prvo prvo Atatur Ataturkovo kovo  beskompromisno evropejstvo, a onda i dugogodišnje tesno savezništvo sa SAD praktično izglobili. Iako Osmansko carstvo među Arapima većinom nije (bilo) naročito omiljeno, ono je, pogotovo posle propasti i nastupanja dugog razdoblja arogantne supremacije Zapada, doživljavano kao imperija koja je jedina dugo bila sposobna da se ravnopravno nosi s nemuslimanskim silama. Ankara bi danas očigledno želela da među  bliskoistočnom muslimanskom braćom bude doživljena kao moderna naslednica takve misije, naravno u izmenjenim uslovima i bez neostvarljivih državotvornih imperijalnih pretenzija. Pojedinim analitičarima nije, međutim, promakao pokroviteljski nastup sadašnjih turskih zvaničnika, čime se njihov njihov neoosmanist neoosmanistički ički stil razlikuje razlikuje od znatno znatno iskrenije iskrenijegg panislami panislamizma zma jednog Nedžmetina Nedžmetina Erbakana Erbakana koji nije stremio nikakvom vidu turske hegemonije, već izgrađivanju bratskih i ravnopravnih odnosa s državama Bliskog istoka i celog islamskog sveta. Sve češće se može čuti i pročitati da Turska u odnosu na Arape želi da  prigrabi ulogu "starijeg brata" (agabey), kako ka ko se, uostalom, libanski premijer S. al-Hariri januara 2010. godine obratio R. T. Erdoganu prilikom posete Ankari, posrednički im pomažući da prevaziđu međusobne nesuglasice i zajedno krenu u uspostavljanje čvršće regionalno-istoverničke koordinacije (v. npr. Sami Moubayed, "Turkey embraces role as Arab big brother,  Asia Times Online, 14. 1. 2010). Turska je s tim ciljem preduzela i neke  praktične mere, kao što je, recimo, ukidanje viznog režima sa šest Arapskih zemalja (Sirijom, Jordanom, Libanom, Libijom, Tunisom i Marokom), što je premijer Erdogan ocenio kao prvi korak ka "regionalnom Šengenu". Kad već ne može u evropski, Turska će uspostaviti svoj bliskoistočni i severnoafrički muslimanski Šengen. Iako neoosmanističko otvaranje prema Bliskom i Srednjem istoku ima sve odlike nastupanja na najširem, svem svemus usli lima mans nsko kom m plan planuu i načel načelno no ne iskl isklju juču čuje je nije nijedn dnuu arap arapsk skuu i mu musl slim imans ansku ku zemlj zemlju, u, novi novi turs turski ki spoljnopolitički aktivizam se bar zasad usredsređivao na one iz najbližeg susedstva, bez izuzetka duboko zaglibljene u nerazmrsivi koloplet višedecenijskih bliskoistočnih sukobljavanja. To su Sirija, Iran i Irak, a  posledično i Izrael, pa nije nikakvo čudo da su potezi Ankare u ovom prenapregnutom četvorouglu pomno  praćeni, analizirani i tumačeni na svim zainteresovanim stranama. Kao saveznik, delom i regionalni poverenik SAD, ali i država koja je u vezi s ratom protiv Iraka u više navrata iskazala rezerve, pa i neslaganje s planovima i odlukama Vašingtona (npr. inicijativa Ankare koja je u nastojanju da se SAD odvrate od napada dovela do "Istanbulske deklaracije" Turske, Egipta, Irana, Jordana, Saudijske Arabije i Sirije). Turska je na Zapadu dugo doživljavana kao idealni i nezamenljivi posrednik u rešavanju najdelikatnijih bliskoistočnih sporova. Erdoganova vlada je takva očekivanja spremno prihvatila, jer  su bila u punom skladu s neoosmanističkom vizijom Turske kao predvodnika regiona i privilegovanog partnera značajnih centara moći u svetu. Međutim, u Ankari su bili svesni da ih preveliko angažovanje u nespretnom i nametljivom američkom inžinj inžinjeri eringu ngu,, usmere usmerenom nom ka uobliča uobličavan vanju ju nekakvo nekakvogg "velik "velikog og novog novog Blisko Bliskogg istoka" istoka",, udaljav udaljavaa od svih svih region regionaln alnih ih (musli (musliman manski skih) h) suseda suseda,, s izuzet izuzetkom kom (nemus (nemusli liman mansko skog) g) Izrael Izraela, a, što nikako nikako nije nije išlo išlo na ruku ruku ambici ambiciozni oznim m planovi planovima ma za uzdizan uzdizanje je Turske Turske do ranga ranga respek respektab tabiln ilnee makror makroregi egional onalne ne sile sile sa široki širokim m manevarskim mogućnostima i prostranom sferom uticaja.

Ideologija državnog razuma Turski zvaničnici, predvođeni veštim i pronicljivim R.T. Erdoganom, državnikom sa izuzetnim političkim refl reflek ekso som, m, u hod hoduu su se, se, stog stoga, a, pres prestr troj ojav aval alii u skla skladu du s kon konkr kret etno nom m bila bilate tera raln lnom om i mu mult ltil ilat ater eral alnom nom konjunkturom, rukovodeći se sopstvenom procenom trenutnih i dugoročnih interesa Turske. To je davalo rezultate, ali nije moglo ostati bez nepovoljnog odraza na ranije ekskluzivna savezništva,  prvenstveno sa SAD i Izraelom, jer su ove dve države diverzifikaciju turske spoljnje politike doživele kao udarac svojim geostrategijskim nastojanjima, u kojima se na trusnom terenu stabilno računalo s gabaritom i  pouzdanošću Ankare. Uvek kad bi poslednjih godina dolazilo do žešćih arapsko-izraelskih sukoba (u Libanu, Gazi...) ili do stra strada danj njaa irač irački kihh civi civila la širi širihh razm razmer era, a, prem premij ijer er Erdo Erdogan gan se, se, uprk uprkos os partn partner erst stvu vu sa SAD SAD i Izra Izrael elom om,, nedvosmisleno, neretko i nediplomatski oštrim rečima oglašavao u prilog stradale muslimanske sabraće (stanje u Gazi ocenio ja kao "koncentracioni logor", optužio Izrael za inkvizitorsko ponašanje prema Palestincima, "državnim terorizmom" i nepoštovanje rezolucije OUN...), osvajajući njihove simpatije i stičući političke poene na opšteislamskom planu, ali i domaćem. Dvostruki kolosek  Istovremeno Turska je posredovala u indirektnim kontaktima između Izraela i Sirije, pokušavala je da ohrabr ohrabrii zapadne zapadne države države da prihvat prihvatee Hamas Hamas kao legiti legitimno mnogg predst predstavni avnika ka palest palestins inskog kog naroda, naroda, čijeg čijeg je kontroverzno kontroverznogg visokog visokog predstavnika predstavnika Halida Mašala ugostila ugostila u Ankari (2006), da pomogne međupalestinsko međupalestinskom m  pomirenju, da u kriznim momentima doprinese izglađivanju nesporazuma između Bagdada i Damaska, kao i Damaska i Bejruta... Ne treba zaboraviti ni to da je R.T. Erdogan, zajedno s A. Gulom, kao perspektivni umereni islamista, još od sredine devedesetih godina prošlog veka uživao naklonost uticajnih proturskih  jevrejskih lobističkih grupa u SAD, što mu je u nekim nezavidnim unutrašnjepolitičkim situacijama bilo od nemale pomoći.  Neosmanizam se tako kretao svojim karakterističnim dvostrukim kolosekom, k olosekom, ali ti koloseci na uzburkanom uzb urkanom Bliskom istoku nisu zadugo mogli ostati paralelni, pa je Ankara na raskrsnicama morala birati na koju će stranu. Sve češće je birana ona koja, bar privremeno, udaljava od maršrute isplanirane u Vašingtonu, Tel Avivu i nekim zapadni zapadnim m presto prestonic nicama ama.. Za način način na koji koji se premij premijer er Erdoga Erdogann promiš promišlj ljeno eno korist koristii svakom svakom prilik prilikom om za ostvarivanje maksimalnog neoosmanističkog, ali i ličnog političkog učinka veoma je ilustrativna bila incidentna epizoda na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, januara 2009. godine, kada se na panelu posvećenom situaciji u Gazi žestoko obrušio na dekoncentrisanog izraelskog predsednika Šimona Peresa i, navodno uvređen njegovim ponašanjem, demonstrativno napustio skup. U Istanbulu je dočekan ovacijama, jer je "konačno rekao Jevrejima ono što treba", čime je znatno popravio rejting svoje stranke pred lokalne izbore, a turskom, arapskom i svetskom muslimanskom političkom i javnom mnjenju pokazao da Ankara zna da ceni svoje dost dostoj ojan anst stvo vo i da nije nije puk pukii izvr izvrši šila lacc tuđi tuđihh nalo naloga ga i narudž narudžbi bina. na. Sjaj Sjajno no je odabr odabrao ao tren trenut utak ak i nači načinn za spektakularne iskorake kojima je zapravo samo overio već učinjene korake neminovnog udaljavanja od jednih, a približavanja drugima, bez potpunog gubljenja ravnoteže, jer su se i Turska i Izrael potrudili da bar formalno izglade tu neprijatnu epizodu. Pravo igranje na žici! A ako žica jednom ipak pukne? Izgleda da neoosmanisti, uvereni u snagu svojih aduta, s tim zasad ne računaju. Upozorenje da bi, nastojeći n astojeći da svoj dvojni identitet pretvore u glavni strategijski adut, mogli doći u situaciju da ih odbace obe strane, "da budu odviše bliskoistočnjaci i muslimani za Evropljanje, a odviše sekularisti i  proamerikanci za bliskoitočnjake" (N. "Anforth, "How the West lost Turky", Foreign Policy 25. 11. 2009.) zagovornike "strategijske dubine" ne plaše, već, naprotiv, uveravaju da su odabrali pravu stazu.

 Politička lukavost  lukavost 

 Na primeru osmišljavanja i sprovođenja politike prema Siriji, Iranu i Iraku moguće je jasno sagledati sinkr sinkret etič ičku ku prir prirod oduu neoos neoosma mani nizm zma, a, nesv nesvod odlj ljiv ivog og na bilo bilo koju koju od njeg njegovi ovihh pojedi pojedina načn čnih ih ideol ideološ oški kihh komponenata, s jedinom konstantom pragmatične brige za kratkoročne i dugoročne turske državno-nacionalne interese. U tom ključu treba tumačiti i mene u odnosima prema ovim važnim, nikako lakim susedima, uz

uvažavanje jednog stalnog prisutnog, a za sve tri zemlje bitnog činioca - zaziranje od kurdskog separatizma i  bilo kakvog kakvo g nagoveštaja nago veštaja takvog političkog razvoja u regionu koji bi mogao dovesti do vesti do stvaranja neke varijante administrativne ili (para)državne samostalnosti Kurda. Saradnja s vanregionalnim činiocima, uključujući i SAD, uvek je odmeravana i procenjivana uz uzimanje u obzir "kurdske varijabile". Odnosi između Ankare i Damaska su tokom druge polovine devedesetih godina pali na najniže grane upravo zbog toga što je gerilcima i delu vođstva radikalne Radničke partije Kurdistana (PKK)  bilo omogućeno da se logistički služi sirijskom teritorijom, tako da je Turska 1998. čak zapretila ograničenom vojnom intervencijom protiv Sirije. U situac situaciji iji u kojoj kojoj je posle posle prvog prvog Zalivs Zalivskog kog rata rata (1991) (1991) irački irački Kurdis Kurdistan tan pod ameri američkim čkim zaštit zaštitnim nim kišobranom objektivno postao baza antiruskog organizovanja i prekogranične borbene aktivnosti PKK na turskoj teritoriji, Turska se oslonila na vojno partnerstvo sa Izraelom koji se sporazumom iz 1996. godine obavezao da Ankari isporuči sofistikovanu ratnu opremu koju joj je Zapad uskraćivao zbog nezadovljavajućeg stanja ljudskih prava u zemlji. Sirija je tada to doživljavala kao zajednički problem, podržavalaca kurdskih, odnosno palestinskih terorista. "Reći ćemo šalom Izrealcima na Golanskoj visoravni", moglo se u to vreme  pročitati na naslovnim stranicama turskih novina! Početkom 2010. godine pak Sirija insistira na tome da upravo Turska posreduje u njenim indirektnim pregovorima sa Izraelom! Pod snažnim turskim pritiskom, pritiskom, iako joj je kurdska karta bila važna u strategij strategijskom skom sporu s Turskom Turskom oko korišćenja vodom Eufrata, i onako prilično izolovana Sirija odlučila je da protera lidera PKK Abdulaha Odža Od žala lana na i uskr uskrat atii sve sve vidov vidovee pod podrš rške ke kurds kurdsko kom m sepa separa rati tizm zmu, u, čime čime je uklonj uklonjen enaa osno osnovn vnaa prep prepre reka ka normalizovanju tursko-sirijskih odnosa. Turska je hitro reagovala, led je probio tadašnji predsednik Sezer dolaskom u Damask na sahranu Hafeza el-Asada (2000), a januara 2004. Bašar al-Asad je kao pravi predsednik Sirije od 1946. godine, kada je ova zemlja stekla nezavisnost, službeno pohodio Ankaru, što nije prošlo bez negativnih reakcija u SA, EU i Izraelu. Posetu mu je tokom iste godine, i to nedugo posle atentata na libanskog premijera al-Haririja, za koji su optužen optuženee sirij sirijske ske tajne tajne službe službe,, uzvrat uzvratio io kolega kolega Nedžde Nedždett Sezer, Sezer, ubeđeni ubeđeni kemali kemalista sta i politi politički čki proti protivni vnik  k  Erdo Erdoga ganov novih ih isla islami mist sta, a, očigl očigled edno no sves svesta tann da je pobo pobolj ljša šava vanj njee odno odnosa sa sa Siri Sirijo jom m u traj trajnom nom držav državno no-nacionalnom interesu. U tom pogledu između njega i neoosmanističkih protagonista doktrine "strategijske dubine" uspostavljen je, dakle, puni kontinuitet. Bašar al-Asad, čija je država u to vreme bila pod pojačanim  pritiskom da povuče svoje trupe iz Libana, nije propustio da pozdravi spremnost Turske, članice NATO-a, da se u pitanjima od nacionalnog interesa odupre volji SAD. Usledio je ubrzani razvoj tursko-sirijske saradnje u svim oblastima, tako da je, recimo, obim trgovinske razmene između dve zemlje od 2002. godine, kada je AKP došla na vlast u Ankari, do 2007. utrostručena, a broj turskih turista u Siriji je od 2000. do 2005. godine povećan čak 19 puta. Samo tokom 2009. godine potpisano je više od 40 bilateralnih sporazuma i protokola o saradnji u raznim oblastima, a osnovan je i Visoki savet za strategijsku saradnju dveju država. Poseban, i objektivan i simbolički značaj imaju sporazumi u osetljivoj oblasti vodosnabdevanja koja je hronično bila izvor zategnutosti između Turske i Sirije. Projekat zajedničke izgradnje "Brane prijateljstva" na reci Asi/Oruntu, koja čini deo granice između Sirije i sporne turske oblasti Hataj/Iskenderun, na koji Sirija tvrdi da polaže istorijsko pravo, doneće više vode za navodnjavanje njiva s obe strane granice, ali za Ankaru i posredno sirijsko priznavanje turskog suvereniteta nad Hatajem.  Neoosmanisti nikada ne gube iz vida političku dimenziju ekonomske ekono mske saradnje! Sunitski neoosmanistima iz Ankare alevitska (šitska) pripadnost sirijske vladajuće vrhuške ne predstavlja, naravno, nikakav problem, jer im se sad poklapaju viđenja štetnosti sunitskog kurdskog separatizma. Prihvatljiv im je, iz istih razloga, i apel iračkog političara Alija Laridžanija, da bi Iran, Sirija i Turska trebalo da uspostave trilateralnu bezbednosnu saradnju radi suprotstavljanja kurdskom separatizmu koji je opet počeo da diže glavu, prema nekim indicijama uz diskretne podsticaje određenih vanregionalnih faktora, onih istih koji su ne tako davno bili glavni turski oslonac u njegovom obuzdavanju, a za koje su Sirija i Iran i dalje "države koje podržavaju terorizam". Sa Sirijom je Turska lansirala čak i ideju o formulisanju zajedničkog plana za osiguravanje teritorijalnog integriteta jedinstvenog Iraka, što bi pre još samo nekoliko godina bilo potpuno nezamislivo. Idila je, međutim, ubrzo morala biti narušena, jer je izmenjena međunarodna konjuktura, stvorena "arapskim prolećem", navela Turs Tursku ku dosle dosledn dnuu svom svom takt taktič ičko kom m prag pragma mati tizm zmuu (u "ama "amask skuu su to okara okarakt kter eris isal alii kao kao "poz "poznat natuu turs tursku ku verolomnost") da prema režimu Bašara al-Asada počne zauzimati sve kritičkiji stav, sve do najavljivanja uvođenja sankcija!

Košulja bliža od kaputa Odnosi Turske s velikim istočnim susedom, šiitskim Iranom, inače glavnim sirijskim pokroviteljem na Bliskom istoku, poslednjih godina su takođe bitno unapređeni. A samo još krajem devedesetih godina prošlog veka veka An Anka kara ra je optuž optuživ ival alaa reži režim m u Tehe Tehera ranu nu za šuro šurova vanj njee s kurd kurdsk skim im sepa separa rati tist stim imaa i naci nacion onal alni nim m organizacijama, kao i pokušaje izvoza islamske revolucije u sekularnu Tursku. U međuvremenu su ajatolasi shvatili da od izvoza revolucije nema mnogo fajde, a pritisli su ih i nemali unutrašnji problemi, uz rastuću međunarodnu izolaciju zbog spornog nuklearnog programa, dok su neoosmanisti u Ankari još jednom procenili da je "košulja bliža od kaputa" i da je za realizovanje njihove projekcije makroregionalne uticajnosti sklad u odnosima s Teheranom važniji od dobrih vašingtonskih ocena iz vladanja i šuplje evropske blagonaklonosti. Iako su osmanski sultani, naročito tokom XVI/XVII veka, vodili teške bitke s persijskim Safavidima, neoosmanisti podsećaju, kako domaće tako i zapadne skeptike, da je poslednji tursko-iranski rat vođen pre gotovo četiri stoleća i da je granica s Iranom, uprkos svim razlikama i nesporazumima, već odavno najmirnija granica Turske. Turska je uspela da ostane neutralna i u vreme osmogodišnjeg krvavog iračko-iranskog rata (1980-1988), s tim što je njen izvoz u zaraćene zemlje usedmostručen.  Naslednice sunitskih Osmanlija i šiitskih Safavida, dve susedne regionalne sile racionalno su prepoznale dovoljno podsticajan sadržatelj obostranog interesa, a onda bez teškoća našle i zajednički jezik. I ovde je kurdsko pitanje, vešto aktuelizovano s iranske strane (u Iranu živi oko pet miliona Kurda), bilo polazište za redefi redefinis nisanj anjee bilate bilateral ralnih nih odnosa. odnosa. Sporazu Sporazumom mom o bezbedn bezbednosn osnoj oj saradn saradnji ji (2004) (2004),, PKK je defini definisan sanaa kao teroristička organizacija, što je i bio glavni preduslov s turske strane da se krene u sveobuhvatno unapređivanje saradnje. Zanimljivo je primetiti da je, kao i u slučaju normalizacije odnosa sa Sirijom, sekularistički predsednik   Nedždet Sezer, poznat po bliskosti s moćnim armijskim krugovima, pohitao da poseti Islamsku Republiku Repu bliku Iran (juna 2002), i to neposredno pošto ju je Džordž Buš proglasio sastavnim delom "osovine zla". I za kemali kemalizam zam i za neoosma neoosmaniz nizam am ideolo ideologij gijaa "državn "državnog og razlog razloga" a" je na pijede pijedesta stalu lu najviš najvišeg eg načela načela  političkog delovanja, bez obzira na to što je u mnogo čemu različito sagledavaju. Zahvaljujući tome i postoji dubinski kontinuitet u novovekovnoj novovekov noj turskoj spoljnoj politici, a on je, uprkos svim prividnim i stvarnim, dužim i kraćim istorijskim diskontinuitetima, rezultativno u biti neoosmanistički. Uviđajući značaj kurdskog kompleksa za usmera usmeravanj vanjee turske turske spolj spoljne ne polit politike, ike, neki neki američ američki ki kritič kritičari ari njenih njenih najnovi najnovijih jih postup postupaka aka zamera zameraju ju administraciji u Vašingtonu da je potcenila osetljivost Turske u vezi s tim pitanjem. Turska Turska i Iran razvijaju razvijaju i obimnu privrednu privrednu saradnju, posebno u energetskom energetskom sektoru. Posle Rusije, Rusije, Iran je najveći snabdevač Turske prirodnim gasom, a 2007. godine dve države su postigle dva aranžmana koji su  prilično uzbudili duhove na Zapadu: Iran je odobrio Turskoj petrolejskoj korporaciji da istražuje i eksploatiše naftna i gasna ležišta na svojoj teritoriji, a dao je i saglasnost na to da se turkmenistanski prirodni gas transportuj transportujee u Tursku Tursku i u evropske evropske zemlje zemlje gasovodom gasovodom koji bi išao preko iranske teritorije. teritorije. Ukupna trgovinska razmena između dveju zemalja od 2002. godine je višestruko uvećana, a turski zvaničnici su najavili i mogućnost davanja značajnih carinskih olakšica iranskim izvoznicima, čime bi za Ankaru neminovno bili stvoreni ozbiljni problemi u ekonomskoj saradnji s EU, s kojom je Turska u carinskoj uniji (Turkey's Middle East Policies). Onima koji odlučuju u Ankari ovo ne može biti nepoznato, tako da je svakako reč o svesnom  preuzimanju rizika zbog takve smele privredne diverzifikacije u skladu s doktrinom "strategijske "strategijske dubine". Regionalno rivalstvo  Na političkom planu, turski državnici su među onima o nima u svetu koji ne izražavaju nimalo sumnje u legalnost i legitimnost predsednikovanja Mahmuda Ahmadinežada, požurili su da mu čestitaju na široko i dramatično osporenoj izbornoj pobedi (2009), a neuobičajeni stil i retorika njegovih provokativnih javnih nastupa kao da ih  previše ne uzbuđuju, iako je R. T. Erdogan povremeno bio prinuđen na taktičko zauzimanje izvesne oprezne distance prema nekim njegovim ekstremnim stavovima. Operacionalizacija kooperativne linije turske politike  prema Iranu na najveće teškoće nailazi u određivanju prema iranskom nuklearnom programu, u vezi s čijom  problematičnošću postoji prilično široka saglasnost u međunarodnoj zajednici, uz zadržavanje suštinskih razlika u pogledu mera pritiska koje bi prema Teheranu trebalo primeniti. U situaciji u kojoj se sasvim ne isključuje ni  primena ograničene vojne akcije radi neutralisanja iranskih nuklearnih postrojenja, R. T. Erdoganu je sve teže da ostane pri pominjanoj oceni da odnos Zapada prema Iranu u ovoj stvari "nije fer", čime je svojevremeno šokirao SAD i njihove najbliže saveznike. Ipak, njegove zamerke Teheranu uopštenog su karaktera, a protivljenje bilo kakvim radikalnim koracima

neuzdrmano. Sve u svemu, može se zaključiti da su od početka primene neoosmanističke doktrine "strategijske dubine" odnosi između Turske i Irana ušli u kvalitetno novu, partnersku fazu. S obzirom na "diverzifikovanost" neoosmanističkog nastupanja Turske u regionima Bliskog i Srednjeg istoka, ni uspostavljeno partnerstvo s Iranom neće biti lišeno ozbiljnih iskušenja, pogotovo na dužu stazu. Uloga regionalne sile koju Turska želi da  prisvoji u ovim regionima i taktički izbori na putu ka tom cilju, nisu prestali da stvaraju podozrenje u Teheranu, gde se spoljna spoljna politika Ankare pomno prati i analizira. analizira. Nepoverenje Nepoverenje između Persijanaca Persijanaca i Turaka ima duboke istori istorijsk jskee korene korene u objekt objektivn ivnoo različ različiti itim m i u mno mnogo go čemu čemu nepodud nepodudarn arnim im intere interesim simaa ovih ovih dveju dveju veliki velikihh muslimanskih nacija različite civilizacijske provenijencije. Držanje Turske u spletu događaja i prestrojavanja u vezi s tzv. arapskim prolećem (2011) Iran ne može ostaviti ravnodušnim. O tome je veoma određeno pisao i bivši nemački ministar inostranih poslova Joška Fišer, ne kloneći se određivanja novog spoljnopolitičkog kursa Turske kao neoosmanističkog. Kriveći Evropu, a  prvenstveno Angelu Merkel i Nikolu Sarkozija, zbog toga što su Turskoj takoreći ispred nosa zalupili vrata EU, Fišer konstatuje da je ona "zapravo odustala od ambicija u vezi s članstvom u EU i odlučila se za neoosmanski  projekat kako bi postala sila na Bliskom istoku".  Nemački političar predviđa p redviđa da će "težnja ka regionalnoj dominaciji pre ili kasnije Tursku neminovno uvući uvu ći u ozbiljan sukob s Iranom", iako Erdoganova vlada pokušava da održi dobre odnose s Teheranom. Fišer  razlož razložno no uočava uočava i dimenz dimenziju iju produb produblji ljivanj vanjaa i zaoštra zaoštravanj vanjaa sunits sunitskoko-šii šiitsk tskee konfron konfrontac tacij ije, e, jedne jedne od dale dale kosežnih, kosežnih, a zasad nedovoljno nedovoljno razmatrani razmatranihh posledica posledica najnovijih najnovijih burnih burnih zbivanja zbivanja na Bliskom Bliskom istoku i načina na koji su u njih uključeni vanregionalni činioci. Ambicija Turske da postane vodeća sunitska (kurziv - D. T.) sila u regionu neizbežno će ugroziti uticaj Irana u Iraku, kao i u Siriji i Palestini, a to će onda dovesti i do konflikta velikih regionalnih rivala, zaključuje  bivši nemački ministar ("Evropa je kriva za neoosmanizam",  Danas, 27. 9. 2011). Iako on evropocentrično  prenaglašava uticaj nekorektnog ponašanja EU na tursko okretanje drugim prioritetima, koji bi to bili i da nije EU, Fišerovo viđenje perspektive tursko-iranskih odnosa čini se realno zasnovanim i podudara sa ocenama koje se, zasad uglavnom nezvanično, mogu čuti i s iranske strane. Erdogan jeste bio prvi sunitski lider kome je bilo dozvoljeno da poseti šiitska svetilišta u Iraku, ali se posle toga Turska ubrzano udaljila od priželjkivane uloge  jedine muslimanske države d ržave koja je u stanju da "radi s obema ob ema zavađenim stranama" (Ziya Meral, "Turkey's new Mideast role is limited and pivotal",  Dalily Star 31.5. 2011) Turski model, klizava nizbrdica Irak je već dve decenije najneuralgičnija i najnesrećnija zemlja Bliskog istoka. Za Tursku je, i bezbednosno i politički i ekonomski, Irak objektivno toliko važan sused da Ankara na zbivanja u njemu i oko njega gleda sa stalnom, stalnom, maksimalno maksimalno izoštrenom izoštrenom pažnjom. pažnjom. Turskoj Turskoj nikakva nikakva destabili destabilizacija zacija Iraka nije mogla odgovarati, odgovarati, jer je nužno proizvodila niz rizika po njene vitalne nacionalne interese. A kad bi do znatnijih poremećaja u Iraku ipak  dolazilo mimo turske volje, delovanjem moćnih vanregionalnih činilaca, Turska je pomno pratila razvoj događaja i činila sve da u njih bude uključena na način i do mere koji su garantovali zaštitu tih njenih interesa. To se na prvom mestu odnosi na držanje pod kontrolom stanja u Iračkom Kurdistanu, kako ova oblast ne bi dobila autonomiju ili državnost višeg stepena, čime bi neminovno postala pijemont kurdskog nacionalnog okupljanja i baza organizovanog antiturskog delovanja. Iako, dakle, nije bila oduševljena odlukom da se 1991. godine vojno interveniše protiv režima Sadama Huseina, jer joj je unutrašnja stabilnost koju je on u Iraku obezbeđivao sasvim odgovarala, Turska je ispoljila  punu savezničku lojalnost intervencionističkoj koaliciji predvođenoj Amerikom. Iako je bio svestan mogućih Ozal  je zatvorio naftovod kojim je iračka nafta transportovana negativnih negativnih posledica po svoju zemlju, Turgut Ozal je  preko turske teritorije, rasporedio je snažne trupe duž tursko-iračke granice i odobrio da avioni u borbene bo rbene misije nad Irakom poleću s turskih vojnih aerodroma. Kako obećanja o kompenzaciji ogromnih ekonomskih gubitaka nisu ispunjena, a preko granice se, posle surove Sadamove odm odmazde azde zbog zbog njihove njihove pobune, pobune, slila slila reka reka kurdsk kurdskih ih izbegl izbeglica ica,, dok se zaštić zaštićeni eni Irački Irački Kurdistan pretvarao u logističku bazu PKK, u Ankari je s gorčinom shvaćeno da lojalnost zapadnom savezu ne samo da nije nagrađena već da je ratom stvorena krajnje nepovoljna regionalna konstelacija za Tursku. Deveta ("izgubljena") decenija prošlog veka protekla je u otklanjanju tih negativnih posledica, oružanoj borbi protiv kurdskih separatista, uključujući i povremene kaznene upade na iračku teritoriju, kao i u političkom rvanju zaštitnika kemalizma s islamistima u usponu.

Vojna i politička neizvesnost 

Istovremeno, iako je postojala puna nacionalna saglasnost o nužnosti obračuna sa separatističkim snagama,  jačala je svest političkih činilaca da bi trajnom rešavanju kurdskog pitanja trebalo pristupiti na neki nov, inventivniji način, u čemu su, na tragu Ozalovih ideja, prednjačili neoosmanisti. U njihovim očima, linija neupi neupitn tnog og svrs svrsta tavan vanja ja uz nasi nasiln lnee i neus neuspe pešn šnee poli politi tičk čkee proj projekt ektee vanre vanregi gion onal alni nihh zapa zapadn dnih ih fakt faktor ora, a, a zanemarivanje prirodnih komšijskih kontakata s muslimanskim Irakom i neuvažavanje iračkih realnosti morali su biti korigovani, jer nisu donosili željene rezultate. Imajući Imajući u vidu relativno relativno smirivanj smirivanjee situacije situacije u turskom turskom jugoistočn jugoistočnom om okruženju okruženju posle 1998. godine, kao i rastuće nepoverenje u američke planove na Bliskom istoku, lako je razumeti neslaganje Turske s pokretanjem Sadama Husein Huseinaa. An novog, novog, "preve "preventi ntivnog vnog"" rata rata proti protivv Sadama Anka kara ra se s razl razlog ogom om prib priboj ojav aval alaa da bi nako nakonn diktatorovog odlaska s vlasti, što je bio nedeklarisani cilj odlučujuće vojne intervencije, došlo do faktičke dezintegracije Iraka i uspostavljanja nekakvog vida polunezavisnog kurdskog entiteta na severu, što je oduvek   bila turska noćna mora. Posle dugog pregovaračkog natezanja i pogađanja s Vašingtonom o ceni turske ratne solidarnosti, dogovor   je, navodno, postignut, ali je Velika narodna skupština Turske 1. marta 2003. godine iznenadila Vašington (neki kažu, kažu, i zvanič zvaničnu nu Ankaru Ankaru)) odluko odlukom m da se američ američkim kim trupam trupamaa ne dozvol dozvolii korišć korišćenj enjee turske turske terit teritori orije je za  pokretanje kopnene operacije protiv Iraka. Iako je bilo pokušaja da se odluka objasni nesrećnim sticajem okolnosti i neefikasnošću američkih diplomata u Ankari, ništa više među dojučerašnjim najbližim saveznicima nija moglo biti kao pre. Pređen je Rubikon. Vašingtonu je postalo jasno da je teritorija Turske izgubljena kao najisturen najisturenije ije pouzdano pouzdano kopneno istočno uporište uporište bezbednosne bezbednosne konstrukci konstrukcije je na kojoj je počivala počivala evroatlants evroatlantska ka sigurnost, što je dovelo do dalekosežnih pomeranja u strategijskom planiranju mreže i prstenova u sistemu vojnih baza na evroazijskom prostoru. Turska je, naravno, ostala izuzetno važna članica NATO-a, ali uz nešto drugačije procene krajnjih domašaja njene operativnosti. U godinama koje su usledile nakon drugog rata protiv Iraka, suočena s haotičnom situacijom u ovoj susednoj zemlji, delom okupiranoj, okupiranoj, rastrzanoj rastrzanoj produbljenim produbljenim etničkim etničkim i konfesiona konfesionalnim lnim podelama, podelama, izloženoj izloženoj terorističkom nasilju i raznim oblicima revanšizma, uz sporo i mučno uspostavljanje autohtonog demo- kratskog  poretka, neoosmanistička vlast u Ankari opredelila se za kombinovanje dobrosusedske kompo- nente spolj spoljnopo nopolit litičk ičkee doktrin doktrinee "strat "strategi egijsk jskee dubine" dubine" s demons demonstri triran ranjem jem čvrsti čvrstine ne i nastav nastavlj ljanj anjem em prakse prakse ređih ređih  prekograničnih vojnih operacija na severu Iraka protiv gerilaca PKK, koji su u međuvremenu digli glavu. Uprkos krhkosti iračkih državnih institucija i centralne vlasti u Bagdadu, najviši turski zvaničnici se prema Iraku sračunato sračunato i demonstrat demonstrativno ivno ponašaju ponašaju kao prema potpuno potpuno suverenoj, suverenoj, politički politički i ekonomski ekonomski funkcionalnoj funkcionalnoj državi, razmenjuju posete na različitim nivoima, sve do najviših, pa čak pozivaju u Ankaru i iračke kurdske lidere (npr. Dželala Talabanija 2008. godine). Time žele da pokažu kako se i najsloženiji problemi u regionu moraju i mogu uspešno rešavati jedino unutarregionalnom saradnjom, što je stav koji oni i načelno zastupaju.  Pozitivna  Pozitivna nula

Sunitsko-šiitski rivalitet u Iraku, raspaljen i zatrovan ratnom tragedijom i stranim mešetarenjem, nikako ne  pogoduje uravnoteženom turskom nastupu prema Iraku kao "naciji-državi" , iako se Erdoganovi islamisti trude da ostanu po strani od unutar iračkih sektaških sukobljavanja. Iračkim sunitima se to nikako ne dopada, jer  očeku očekuju ju više više razum razumeva evanj njaa od turs turske ke suni sunits tske ke braće braće.. Turs Turski ki zvani zvaničn čnic icii su katka katkada da prin prinuđ uđen enii na pravu pravu diplomatsku diplomatsku i retoričku retoričku akrobatiku, akrobatiku, kako bi očuvali privid pune neutralnost neutralnosti,i, a ipak diskretno diskretno podržali podržali sunite. Ovo je, primera radi, došlo do izražaja posle tesne pobede sunitskog bloka Ijada al-Alavija nad šiitskom al-Malikija, koji je osporio zvanične rezultate. Prilikom posete grupacijom dotadašnjeg premijera Nurija al-Malikija, Ankari, krajem aprila 2010. godine, al Alavi je pohvalio Tursku zbog nemešanja u unutrašnje stvari Iraka, dok   je ministar Davutoglu ocenio da bi "produžavanje rasprava o izbornim rezultatima moglo doneti nepotrebne tenzije", što je u datoj situaciji teško ne protumačiti kao davanje prednosti sunitskim postizbornim tezama.  Na drugoj strani, onoj kurdskoj, koja ih najviše zanima, ali je i daleko najosetljivija, neoosmanisti se dosledno opredeljuju za jačanje privrednog i finansijskog prisustva Turske u Iračkom Kurdistanu, nastojeći da tako čitavu oblast perspektivno vežu za sebe. Na političkom planu, trude se da ostvare što veći uticaj na međufrakcijske odnose unutar kurdskog nacionalnog korpusa, kao i da što efikasnije podrže zahteve manjinskih Turkmena za učešće u vlasti u naftom bogatoj oblasti Kirkuka, prema kojoj teško obuzdavaju otvorenije izlive neoosmanističke nostalgije s konotacijama teritorijalnih pretenzija. Ukupno uzevši, s obzirom na specifične i uglavnom nepovoljne okolnosti, Turska prema Iraku uspeva da vodi prilično delotvornu politiku rukovođenu

opštim ciljem svođenja problema u odnosima sa susedima na nulu. Iako je " pozitivna nula" objektivno još daleko, ministar Davutoglu se nije libio da optimistički izjavi kako se Turska u odnosima s Irakom od "politike svođenja problema sa susedima na nulu pomerila ka nivou maksimalne saradnje".  Napomenimo da je Ibrahim Kalin glavni spoljnopoli spoljnopolitički tički savetnik savetnik premijera premijera Erdogana. Erdogana. Predstavni Predstavnici ci  privrednih komora dveju zemalja, na primer, potpisali su sredinom 2011. godine akcioni plan kojim bi obim međusobne trgovine trebalo da dostigne 20 milijardi dolara, što na najbolji način ilustruje mesto koje u ostvarivanju politike "strategijske dubine" pripada ekonomiji, posebno kad su susedne zemlje u pitanju.  Nema sumnje da će u odnosima između Turske i Iraka kurdski faktor i ubuduće igrati glavnu ulogu, što donekle vredi i za tursko-sirijske relacije. To se naročito jasno ispoljilo u periodu neposredno pre opštih izbora u Turskoj, u prvoj polovini 2011. godine. Iako i dalje uživa punu podršku najvažnijih zapadnih država, na čelu sa SAD, SAD, u obra obraču čunu nu s "ter "teror oris isti tima ma PKK" PKK",, poli politi tički čki esta establ bliš išme ment nt u An Anka kari ri pravi praviln lnoo je proc procen enio io da će  približavanje izbora u zemlji, demokratski i oslobodilački impulsi "arapskog proleća", ali i podsticaji iz država kojima neoosmanistička ekspanzivnost Turske ne odgovara, uticati na pojačavanje separatističkog delovanja, uključujući i gerilsku aktivnost PKK. Visoki Visoki funkcioner funkcioner prokurdske Partije za mir i demokratiju demokratiju Selahatin Demirtaš najavio je u rano proleće 2011. godine da bi Kurdi svoje zahteve mogli, kao što se to dogodilo u Egiptu, da iznesu na ulice i trgove. Već u aprilu i maju, posle pogibije dvadesetak dvade setak pripadnika PKK u sukobima s turskim oružanim snagama, došlo je do masovnog ispoljavanja nezadovoljstva i građanske neposlušnosti na jugoistoku Turske, čemu je premijer  Erdogan državnički pokušao da parira odvažnim gestom odlaska u posetu Iračkom Kurdistanu, gde je od kurdskog lidera Mesuda Barzanija dobio zadovoljavajuće izjave o PKK kao "zajedničkom neprijatelju" (v. M. B. Marković, "Bezbednosna politika Turske i arapsko proleće", Revija za bezbednost, 5,2,2011,103-105).  Ahilova peta peta

Problem za neoosmaniste u Ankari nisu, međutim, samo stanje u Iračkom Kurdistanu i upadi PKK na tursku teritoriju, na šta Turska periodično reaguje prekograničnim vojnim operacijama, oglušujući se o pozive na poštovanje teritorijalnog integriteta susednog Iraka. Ozbiljnija su razilaženja i polarizacije u vezi s kurdskim  pitanjem unutar zemlje. Postoji, naime, prilično rašireno mišljenje da tok događaja na jugoistoku Turske "režira", zapravo, vojni vrh, kako bi Erdoganovu vladu, pod čijim se stalnim pritiskom nalazi, doveo u što teži  položaj, demonstrirao nezamenljivost Armije u odbrani nacionalnih interesa i simpatije turskih glasača bar  delimično usmerio ka Partiji nacionalističke akcije (MHP), beskompromisnoj u pogledu načina rešavanja kurdskog pitanja. Da je, bez obzira na sadašnju opštu stabilnost turske države, problem kurdskog separatizma njena neizlečiva Ahilova peta dobro je, naravno, poznato i spoljnim činiocima i oni se, kad ocene da za to postoji potreba, nikad neće ustezati da u nadgornjavanju s njenim regionalnim i širim ambicijama, potegnu i "kurdsku kartu". To  podjednako važi i za neprijatelje i za partnere, pa p a i za deklarisane prijatelje Turske koji se solidarišu s njenom  borbom protiv terorizma.  Na sebi svojstven način, najizričitiji je u ovom pogledu bio izraelski ministar inostranih poslova Avigdor Liberman, Liberman, izjavom da će Izrael, izložen pritisku i pretnjama iz Ankare, morati da razmotri na koji način bi se najdelotvornije, uključujući i njihovo naoružavanje, moglo pomoći borcima za kurdska prava u Turskoj. Mnogi Ulsever, jedan od to nikada neće izreći, ali je sigurno da rezonuju i dozirano deluju na sličan način. Džunejt Ulsever, najošt najoštrij rijih ih dom domaći aćihh kritič kritičara ara neoosma neoosmanis nistič tičke ke Davuto Davutoglu gluove ove spoljn spoljnee polit politike ike,, koju koju naziva naziva ideali idealisti stičko čkom, m, konstatuje da je svima u svetu jasno kako je ona zasnovana na neoosmanlijskoj žudnji za nekakvim "Savezom Osmanskih Država", dok istovremeno vlast u Ankari iskazuje nesposobnost da reši unutrašnje kurdsko pitanje. Suočena s izazovom "dana arapskog gneva" i burnog "arapskog proleća", neoosmanistička politika Turske na Bliskom istoku našla se od početka 2011. godine na ozbiljnoj probi izvodljivosti. Zbivanja u arapskim zemljama, koja su odnela nekoliko snažnih ličnosti i višedecenijskih autoritarnih lidera, zasad bez jasnije alternative, u Turskoj su shvaćena kao prilika za jačanje sopstvenog uticaja u regionu, ali i iskušenje menjanja kursa "u hodu" i prilagođavanja novoj konjunkturi u nastajanju koje i dalje nosi mnogo neizvesnosti. U vezi s događajima u Tunisu i Egiptu, Ankara je ispoljila opreznu uzdržanost. Premijer Erdogan je u nekolik nekolikoo navrata navrata upu uputio tio "savet "savete" e" vojnom vojnom vrhu vrhu i polit političk ičkim im snagam snagamaa Egipta Egipta,, u smislu smislu nužnos nužnosti ti istins istinski ki demokratskog odgovora na zahteve naroda, ali su ovi na to očekivano hladno reagovali. Za Egipat je, naime,  bez obzira na to koliko oslabljenog međunarodnog položaja izašao iz sadašnjih previranja, teško prihvatljivo da  prepusti regionalno predvodništvo Turskoj, pogotovo po gotovo s obzirom na to da je egipatskom sekularno orijentisanom generalitetu poznat odnos koji AKP i njen lider imaju prema armiji u svojoj zemlji.

Ipak, Abdulah Gul je bio prvi strani predsednik koji je posle Mubarakovog odlaska početkom marta 2011. godine posetio Kairo, da bi premijer Erdogan u septembru bio dočekan aplauzima, kao muslimanski lider koji je zauzeo čvrst stav prema Izraelu, dok se Arapska liga, kako je konstatovano, pokazala nemoćna. "Sultan sa Bosfora" (iz naslova u jednom egipatskom listu) otvoreno je preporučio turski model sekularne države kao najpogodniji za Egipat, a i za druge bliskoistočne države u tranziciji. Javno oduševljenje Erdoganovom posetom i nastupom ubrzo je, međutim, ustupilo mesto raspravi o tome da li je turski turski obrazac obrazac sekula sekularne rne demokr demokrati atije je s umeren umerenoo islami islamisti stičkom čkom partij partijom om na vlasti vlasti primen primenlji ljivv u egipatskim egipatskim uslovima. uslovima. Više analitičara analitičara je upozorilo upozorilo na to da između AKP i ojačale ojačale Muslimans Muslimanske ke braće postoji nezanemarljiva razlika u ideološkim težištima, a i namerama. Muslimanska braća, naime, iako su u mnogo čemu, a posebno u pogledu zauzimanja oštrijeg stava prema Izraelu, iskazala podudarnost pogleda s turskim gostom i bratom, nisu propustila da naglase da im je krajnji cilj islamska, a ne sekularna država, kao i najšira primena šerijata.  Revolucija  Revolucija na iskušenju iskušenju

U postav postavlja ljanju nju prema prema događaj događajima ima u Libij Libijii Turska Turska je ispolj ispoljila ila izrazi izrazito to visok visok stepen stepen opo oportu rtuniz nizma ma i taktiziranja, kao i spremnosti da se spoljnopolitički pragmatično menja kurs u zavisnosti od promena odnosa snaga "na terenu" i oko njega. Tokom prvih nedelja krize, najviši turski zvaničnici pozivali su na rešavanje  problema dijalogom i mirnim sredstvima, upozoravajući da bi eventualna vojna intervencija samo dodatno komplikovala situaciju. I predsednik Gul i premijer Erdogan izričito su se izjasnili protiv uvlačenja NATO-a u unutrašnje sukobe u Libiji, dok je istovremeno Turska uspešno organizovala izvlačenje oko 25.000 turskih radnika iz ove zemlje, u kojoj je bila privredno solidno prisutna (vrednost poslova iznosila je oko 2,5 milijarde dolara). Pred odlučnošću zapadnih zemalja da se Gadafijev režim sruši vojnom silom, pod izlaskom zaštite civilnog stanovništva, za šta je kao legitimacijski alibi zloupotrebljena Rezolucija Saveta Bezbednosti od 17. marta 2011. godine, zvanična Ankara se našla pred izborom da li da zadrži načelni stav protivljenja vojnom mešanju u  jedan unutrašnji problem prijateljske muslimanske države ili da se prikloni saveznicima iz NATO-a, kako bi zadržala aktivnu poziciju i učestvovala u posleratnoj podeli akcija u "novoj" Libiji. Izabrano je, naravno, ovo drugo, čime je Turska zaslužila pohvale iz Vašingtona, praćene nekolikim unosnim privrednim i političkim aranžmanima, a premijer Erdogan je požurio da istoga dana (15.septembra 2011.) kad i francuski francuski predsednik Sarkozi i britanski britanski premijer premijer Kameron, Kameron, svakako neuporedivo neuporedivo "zaslužniji" "zaslužniji" za obaranje Gadafija, dođe u posetu Libiji. Samo da se ne zaostane i da se demonstrira regionalni prestiž Turske! Paradigmatično za neumorni spoljnopolitički aktivizam koji je Ahmet Davutoglu u Strategijskoj dubini utvrdio kao jedan od prioriteta nove turske spoljne politike. Držanje Turske tokom libijske drame dalo je domaćim kritičarima neoosmanističke spoljne politike dodatne argumente za tvrdnju da, uprkos svim prividima, ona suštinski nije diverzifikovana, već se u svemu najbitnijem ipak i dalje ravna prema američkim interesnim  projekcijama.  Na Zapadu, a naročito u SAD, odavno se priželjkuje da se turskom modelu sekularnog demokratskog muslimanskog društva prikloni što više zemalja u islamskom svetu, a prvenstveno na Bliskom istoku. Nema sumnje da bi jačanje takvog trenda bilo toplo pozdravljeno u Turskoj. Nesporno je da način na koji su islam, demokratija, sekularnost i modernost spregnuti u današnjoj Turskoj može inspirativno delovati, čak i van isla islams msko kogg svet sveta, a, jer jer se (rel (relig igij ijsk skom om)) oduho oduhovl vlja java vanj njuu raci raciona onali list stič ičkoko-te tehn hnič ičke ke mo mode dern rnos osti ti teži teži i u (post)hrišćanskim društvima. Pitanje je, međutim, da li se takav, kao uostalom i bilo koji drugi model ove vrste, može uvoziti, izvoziti ili mehanički preuzimati. Zagovornici ugledanja na Tursku u muslimanskom svetu gube iz vida notornu činjenicu da bi, u razvojnom smislu smislu,, njena njena sadašn sadašnja ja specif specifičn ičnaa demokr demokrats atska ka svetov svetovnos nostt "na muslim muslimans anski ki način" način" bila bila nezamis nezamisliv livaa bez odlučujući učinaka Ataturkove sekularističke i modernističke revolucije. A u kojem bi se od savremenih arapskih i islamskih društava u "postdiktatorskoj" tranziciji takva revolucija bila zamisliva? Šta više, visok je stepen verovatnoće da će u njima na tokove tranzicije bitno uticati manje ili više islamističke snage. Izbor turskog modela mogao bi se pokazati kao "klizava nizbrdica", upozorava rukovodilac turskog istraživačkog projekta u vašingtonskom Istitutu za bliskoistočnu politiku Soner Čagaptaj ("Turkey's model may be a slippery slope", Daily Star, 18.4.2011.). Nova Rumelija na vratima EU

Stigli smo, tako, i do Balkana, trećeg regionalnog prioriteta u koordinatama nove spoljnopolitičke doktrine "strategijske dubine". Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u stručnim krugovima posvećuje manja pažnja od onoga na Bliskom istoku, pa i na Kavkazu, sve se češće može čuti čuti da je taj region region u određe određenom nom smislu smislu sa neoosma neoosmanis nistič tičke ke tačke tačke glediš gledišta ta zapravo zapravo najvaž najvažnij niji.i. Manje Manje zanimanje za analitičko praćenje nastupanja turske politike prema Jugoistočnoj Evropi proizlazi iz više razloga. Pre svega, na Zapadu se veruje veruje da njegova saveznica saveznica Turska, budući sekularna muslimanska muslimanska država s velikim velikim iskustvom u regionu, može biti koristan komplementaran činilac angažovanju EU i SAD, pri čemu je njena kompar kom parati ativna vna predno prednost st postoj postojanj anjee musli musliman manske ske populac populacije ije u nekoli nekolikim kim balkans balkanskim kim zemlja zemljama. ma. Ovakva Ovakva  percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju na Zapadu, pa je tako, recimo bivši američki državni sekretar Kordel Hel (1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeležio: "Zaključili smo da Turska već odavno stabilizujuće utiče na Balkan" (v. D. I. Vdovičenko,  Nacionalna buržuazija Turske, Moskva, 1962,233). Bez obzira na određeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se ne mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naučne  procene se slažu u tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, što i tok  događaja poslednjih godina nedvosmisleno potvrđuje. Simptomatično je da se s iranske strane u diplomatskim kontaktima već krajem 2009. godine počela ispoljavati određena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma među balkanskim muslimanima. Kako se SAD okreću drugim, globalnim prioritetima, ostajući ograničeno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistočne Evrope, odgovara im da ga prepste pažnji i kontroli Turske, za koju veruju da ga može organizovati na liniji opštih američkih projekcija. U Vašingtonu Va šingtonu se, naime, i dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija. Izvođač radova Pošto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog istoka i Kavkaza, uprkos svim nerešenim protivrečnostima i preostalim neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije Jugoslavije,, ipak smirila, tako da se ne očekuju očekuju otvoreni sukobi i nove promene granica, granica, odnos prema svim fakt faktor orim ima, a, pa i pove povećan ćanom om turs tursko kom m akti aktivi vizm zmu, u, sagl sagled edava ava se kao kao komp kompon onent entaa dalj daljeg eg nedr nedram amat atič ično nogg stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo tako i izgleda. Blagonaklon odnos  prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi značajnija uloga na Balkanu Balkanu mogla biti neka vrsta "utešne nagrade" za neuspešna nastojanja nastojanja Turske da se integriše integriše u EU čime bi bila osnažena njena pozicija regionalnog lidera u privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s obzirom na to da će put evrointegracije ostalih balkanskih država, sem možda Hrvatske, neizvesno dugo trajati. Pominje se i 2020. godina. Činjenica da je Turska članica NATO-a pojačava njen regionalni kredibilitet jer se predviđa proširenje Pakta na većinu država JIE, a svakako na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH, Albanija, Albanija, Makedonija). Makedonija). Za razliku razliku od kolebanja kolebanja u vezi s održivošću održivošću punog partnerstva partnerstva s Ankarom Ankarom na Bliskom Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najbliži evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvođača radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omogućavaju da na miru radi, bez prevelikog publiciteta, u zavetrini prećutne "političke korektnosti", a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje. To što oni subjekti u međunarodnoj zajednici do čijeg joj je suda naročito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope, nesumnjivo je snažan motiv da spoljna politika ove geografski pretežno azijske zemlje balkanski prostor doživi kao svoj praktični, ali i simbolički prioritet. Za razumevanje neoosmanističkog doživljavanja Balkana, od svih praktičnih aspekata suštinski je bitnije objasniti šta taj istorijski region simbolički predstavlja za probuđene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi racionalni i logični zaključci, zasnovani na uočavanju pojavnosti, praćenju događaja i na objektivnom uvažavanju činjenica, mogu promašiti metu - neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistička percepcija Balkana. A upravo ta percepcija čini ga značajnijim i od Bliskog istoka i od Kavkaza, jer mu određuje središnje mesto u neoosmanističkoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje, autentičnih Evropljana. Odavno je već i kemalističkoj i islamističkoj političkoj i intelektualnoj eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne Anadoliji, kao uporištu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeđuje

 prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodišta, na kojima počiva nacionalistička ideja  panturkizma, kao i apstraktna svetska panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog samoodređiva samoodređivanja nja polivalentne polivalentne turske turske nacije, nacije, ali su postepeno postepeno odlazile u drugi plan i bledele bledele pred percepcijom percepcijom rumeli rumelijsk jskee ukorenj ukorenjeno enosti sti punopra punopravnog vnog,, ali i porica poricanog nog tursko turskogg evrops evropstva tva.. Balkan, Balkan, kao nasleđ nasleđee osmans osmanske ke Rumelije, ključan je za uobličavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se Turska sada spoljnopolitički vraća, već je i zavičajni, jezgreni predeo formiranja neoosmanističkog pogleda na sebe i na svet. Osmansko carstvo bilo balkanska država

Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani", u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatično paradigmatično izražava istoričar istoričar ekonomije ekonomije i politikolo politikologg Mehmet Ali Kiličbaj: Kiličbaj: "Turska "Turska je u većoj meri  proizvod Balkana, nego Srednje Azije. Danas u našoj zemlji žive, naravno, ljudi čiji su preci došli iz Srednje Azije, ali ima i onih kojima su preci  prispeli s Balkana. Kojih li je više? Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbežan i neporeciv drugi oslonac evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etničkom, kulturnom i društvenom biću. Bosna je zbog toga važna. Neka se niko ne zavarava! Tamošnja drama nije plod hrišćansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde se proliva muslimanska krv. Oni koji ne dižu glas zbog iransk iransko-i o-irač račkog kog rata, rata, avganis avganistan tansko skogg i alžirs alžirskog kog građans građanskog kog rata, rata, zbog međuje međujemen mensko skogg rata, rata, pokolja pokolja u Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglašavaju zbog prolivanja muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu rvanje Istoka i Zapada. Između tih triju naroda koji jedu ista jela,  pevaju i slušaju iste pesme, istim jezikom govore, međusobno se žene žen e i udaju, ud aju, nema civilizacijskih i kulturnih razlika. Različite vere ne znače i različite civilizacije. One koji i dalje nisu ubeđeni valja podsetiti na to da se i istoverni Hrvati i Srbi međusobno kolju. Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se pošalje na Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo, protiv nas vode fašisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje sopstvenog porekla nikome ne može doneti ništa dobro" (M. A. Kilicbay,  Biz Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18).  Navedeni, nešto duži citat teško da može biti rečitiji! On bolje od bilo kakve razvijene argumentacije, svojstvene naučnom metodu, osvetljava mesto koje u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno vođena selektivna turska politika prema akterima dramatičnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Bez obzira na nešto drugačiju teorijsku racionalizaciju, o kojoj je u trećem poglavlju ovog razmatranja bilo više reči, na istim vrednosnim i idejnim premisama počiva i Davutogluova doktrina "strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je "Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska država" (v. N. Celik, Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u Vašingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9. 2011). Evo tog logičkog sleda razmišljanja i zaključivanja: Osmansko carstvo je bilo balkanska država. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je balkanska država, Balkan je Evropa, Turska je evropska država. Muslimani na Balkanu su ljudsko uporište evropstva Turske. Uništavanjem balkanskih muslimana želi se  poništiti evropstvo Turske. Turska to ne može mirno da posmatra. U njoj žive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se nešto preduzme. Turska ima odgovornost i obavezu da se umeša i ona to čini.  Način i sredstva delovanja prilagođavaju se mogućnostima moguć nostima i okolnostima. Cilj se ne menja: pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija. Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i neće do kraja ostvariti, ali mu neoosma neoosmaniz nizam am sasvim sasvim izvesn izvesnoo i ozbilj ozbiljno no teži, teži, što obavezu obavezuje je da se podjedna podjednako ko ozbiljn ozbiljnoo uzima uzima u obzir, obzir,  prvenstveno na Balkanu, a poželjno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno pripada.  Imaginarni  Imaginarni Balkan

Kritički pristup neoosmanističkoj percepciji i, naročito, političkoj operacionalizaciji činjenice da su tokom istorije između balkanskih naroda i Turaka postojale viševekovne i višestruke veze, nikako tu činjenicu ne bi

smeo dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske povezanosti Balkana i kulturnog nasleđ nasleđaa Osmans Osmanskog kog carstv carstvaa ospora osporavan vanje je neoosma neoosmanis nistič tičkog kog ideolo ideološko škogg i politi političkog čkog kapital kapitalizo izovanj vanjaa te  povezanosti izgubilo bi na uverljivosti uv erljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrživu kontra-ideologiju. A takvih  pokušaja među balkanskim osporavateljima ima. Oni, On i, pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006. godine). Todorovoj se posebno zamera to što Balkan smatra, pored vizantijskog, i osmanskim nasleđem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo ne može definisati kao kolonijalističko, na način na koji su to bile, recimo Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za oslobođenje od Osmanlija nije ispravno određivati kao dekolonizaciju. Nepotrebno je reći da su ove i neke druge postavke u balkanološkoj viziji Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naučnice, turski neoosmanisti i neki njihovi neturski simpatizeri oberučke dočekali i protumačili kao naučnu potvrdu svojih gledišta. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao "neformalni vođa makedonske anacionadne omladine", pozivajući se na Todorovu, u skopskom Globusu sugeriše da se ubuduće ne govori o "osmanskom nasleđu na Balkanu", već o "Balkanu kao osmanskom nasleđu" (v. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18). A upra upravo vo ocene ocene Mari Marije je Todor Todorov ove, e, ako ako se ideo ideolo lošk škii neopt neopter ereć ećen enoo prih prihva vate te,, pruž pružaj ajuu naju najuver verlj ljiv ivij ijuu argume argumenta ntacij cijuu za uob uoblič ličava avanje nje adekvat adekvatnog nog i uravnot uravnotežen eženog og odnosa, odnosa, kako prema prema kom kompon ponent entii osmans osmanskog kog nasleđ nasleđaa u kultur kulturii Balkan Balkanaa tako tako i prema prema neoosm neoosmani anisti stički čkim m politi politički čkim m poseza posezanji njima ma obrazl obrazložen oženim im putem putem ideološkog instrumentalizovanja činjenice postojanja takvog nasleđa. Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti poluostrvu donelo ime i najduži period  političkog jedinstva u čitavoj njegovoj njegovo j istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), što je tvrdnja koja k oja neoosmanistima  ponajviše odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo poželjno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki način obnovi. S odobravanjem dočekuju i govor o potrebi da se prouči "mehanizam osmanskog nasleđa, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, društva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem). Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i većini njegovih protivnika, izmiče, međutim, misaona nit koja koja prožim prožimaa analit analitičk ičkii postup postupak ak kojem kojem Marija Marija Todoro Todorova va pod podvrg vrgava ava pom pomenut enutii "mehani "mehanizam zam osmans osmanskog kog nasleđa". Ona se usredsređuje na različite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva "interakciju između  prošlosti, koja se stalno vraća i akumulira, s jedne strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definišu i ponovo ocenjuju prošlost, s druge strane. Drugačije rečeno, ona nije stvar  rekonstruis rekonstruisanja anja prošlosti prošlosti već konstruisa konstruisanja nja prošlosti prošlosti kroz istoriogra istoriografiju, fiju, prozu, novinarstv novinarstvoo i svakodnevni svakodnevni diskurs" (Imaginarni Balkan, str. 27). Reč je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju svako ima puno  pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski antiistorijski teže političkim i inim sredstvima. sredstvima. Granica nakon čega terminus  post quem .., u samosvesti političkih A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "što je zajednički terminus post elita na Balkanu osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni Balkan, str. 324), dok je "osmansko nasleđe potisnuto u domen percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je čitav jedan vek tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog nasleđa, a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)" (Imaginarni Balkan, str. 246). Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku prošlost, "a u Turskoj videle legiti legitimno mnogg nasled naslednik nikaa Osmans Osmanskog kog carstv carstva. a. Stoga Stoga one tursko turskom m naciona nacionaliz lizmu mu često često pripis pripisuju uju imperi imperijal jalne, ne, osmanske ambicije. U isti mah, iako negiraju imperijalnu prošlost, sami Turci sebe i dalje smatraju autentičnim nasled naslednic nicim imaa Carstv Carstva. a. Trenut Trenutna na aktivn aktivnaa politi politika ka Turske Turske prema prema Balkanu Balkanu,, koja koja svoje svoje geopoli geopoliti tičke čke intere interese se artikuliše preko želje da zaštiti muslimane, svakako nije od velike pomoći u prevazilaženju ovakvih predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je rečenom bilo šta dodati. Istorija je pre jednog veka krenula određenim putem. Da li je u njenoj logici pokušavati da joj se  proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih percepcija i interesa, a ne stvarnih činjenica i odnosa,  političkim delovanjem de lovanjem preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige valja čitati  pažljivo i odgovorno. Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da Osmansko carstvo nije bilo klasična kolonijalistička imperija, tako da borba naroda da ga se oslobode nije isto što i proces dekolonizacije. Nigde,

međutim, bugarska naučnica ne dovodi u pitanje oslobodilački karakter i ishod te borbe. Ideološki zagledana u  prošlost, a interesno u budućnost, turska neoosmanistička spoljna politika metodično je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula u reviziju i preusmeravanje istorije, o čemu je na prethodnim stranicama ovog ogleda već bilo podosta reči. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema svakoj pojedinoj balkanskoj državi i, selektivno, prema etničkim i konfesionalnim zajednicama koje u njoj žive, izlazilo iz namera i okvira ovog opšteg prikaza neoosmanizma, neoosmanizma, pa će u nastavku nastavku biti saopšteno saopšteno još samo nekoliko nekoliko generalnih generalnih zapažanja i napomena. Pre svega, korisno je ponoviti već iznetu temeljnu postavku da se neoosmanska politika na Balkanu sistem sistemats atski ki oslanj oslanjaa na tamošn tamošnje je muslim muslimans anske ke zajedni zajednice, ce, u čijem čijem jačanj jačanjuu sagled sagledava ava sopstv sopstvenu enu šansu šansu za vaspostavljanje uticaja u regionu, a i šire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu stožernu osu i nema samostalnu vrednost. Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj, istovremeno moralni i geopolitički prioritet turske spoljne politike detaljno razlaže i obrazlaže. Podsećajući na to da je u postosmanskom periodu došlo do sistematskog uništavanja osmanskog kulturnog i poništavanja duhovnog nasleđa na Balkanu, čemu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu zaključuje da je taj proces najdalje otišao u Grčkoj i u Bugarskoj (str. 54). Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna oslonca osmanskoturske balkanske politike, Bošnjake i Albance" (str. 316).

Nova Rumelija na vratima EU Stigli smo, tako, i do Balkana, trećeg regionalnog prioriteta u koordinatama nove spoljnopolitičke doktrine "strategijske dubine". Premda se aktivnom turskom delovanju prema i na Balkanu u svetskim medijima i u stručnim krugovima posvećuje manja pažnja od onoga na Bliskom istoku, pa i na Kavkazu, sve se češće može čuti čuti da je taj region region u određe određenom nom smislu smislu sa neoosma neoosmanis nistič tičke ke tačke tačke glediš gledišta ta zapravo zapravo najvaž najvažnij niji.i. Manje Manje zanimanje za analitičko praćenje nastupanja turske politike prema Jugoistočnoj Evropi proizlazi iz više razloga. Pre svega, na Zapadu se veruje veruje da njegova saveznica saveznica Turska, budući sekularna muslimanska muslimanska država s velikim velikim iskustvom u regionu, može biti koristan komplementaran činilac angažovanju EU i SAD, pri čemu je njena kompar kom parati ativna vna predno prednost st postoj postojanj anjee musli musliman manske ske populac populacije ije u nekoli nekolikim kim balkans balkanskim kim zemlja zemljama. ma. Ovakva Ovakva  percepcija blagotvornog delovanja Turske na Balkanu ima dugu tradiciju na Zapadu, pa je tako, recimo bivši američki državni sekretar Kordel Hel (1871-1955) u svojim memoarima, objavljenim 1948. godine, zabeležio: "Zaključili smo da Turska već odavno stabilizujuće utiče na Balkan" (v. D. I. Vdovičenko,  Nacionalna buržuazija Turske, Moskva, 1962,233). Bez obzira na određeni upliv i prodor arapskog (vahabitskog) i iranskog islama na Balkan tokom i posle ratova na prostoru bivše Jugoslavije, koji se ne mogu zanemariti, ozbiljno utemeljene i nepristrasne naučne  procene se slažu u tome da Turska za balkanske muslimane ostaje prva adresa u islamskom svetu, što i tok  događaja poslednjih godina nedvosmisleno potvrđuje. Simptomatično je da se s iranske strane u diplomatskim kontaktima već krajem 2009. godine počela ispoljavati određena nervoza zbog izrazitog turskog aktivizma među balkanskim muslimanima. Kako se SAD okreću drugim, globalnim prioritetima, ostajući ograničeno i selektivno koncentrisane na prostor jugoistočne Evrope, odgovara im da ga prepuste pažnji i kontroli Turske, za koju veruju da ga može organizovati na liniji opštih američkih projekcija. U Vašingtonu Va šingtonu se, naime, i dalje veruje da su turski regionalni interesi u horizontu tih projekcija. Izvođač radova Pošto se ukupna bezbednosna situacija na Balkanu, za razliku od Bliskog istoka i Kavkaza, uprkos svim nerešenim protivrečnostima i preostalim neizvesnostima posle sukoba na KiM i intervencije NATO-a protiv Jugoslavije Jugoslavije,, ipak smirila, tako da se ne očekuju očekuju otvoreni sukobi i nove promene granica, granica, odnos prema svim fakt faktor orim ima, a, pa i pove povećan ćanom om turs tursko kom m akti aktivi vizm zmu, u, sagl sagled edava ava se kao kao komp kompon onent entaa dalj daljeg eg nedr nedram amat atič ično nogg stabilizovanja prilika. Turska diplomatija se, naravno, trudi da sve upravo tako i izgleda. Blagonaklon odnos  prema balkanskim ambicijama Turske proizlazi i iz kompenzativnih motiva. Smatra se, naime, da bi značajnija uloga na Balkanu Balkanu mogla biti neka vrsta "utešne nagrade" za neuspešna nastojanja nastojanja Turske da se integriše integriše u EU čime bi bila osnažena njena pozicija regionalnog lidera u privilegovanom partnerstvu s Unijom, pogotovo s

obzirom na to da će put evrointegracije ostalih balkanskih država, sem možda Hrvatske, neizvesno dugo trajati. Pominje se i 2020. godina. Činjenica da je Turska članica NATO-a pojačava njen regionalni kredibilitet jer se predviđa proširenje Pakta na većinu država JIE, a svakako na one u kojima turska politika nailazi na najsvesrdnije prihvatanje (BiH, Albanija, Albanija, Makedonija). Makedonija). Za razliku razliku od kolebanja kolebanja u vezi s održivošću održivošću punog partnerstva partnerstva s Ankarom Ankarom na Bliskom Bliskom istoku i na Kavkazu, SAD i njihovi najbliži evropski pratioci u Turskoj i dalje vide saveznika i korisnog "izvođača radova" na Balkanu. Zato joj zasad i omogućavaju da na miru radi, bez prevelikog publiciteta, u zavetrini prećutne "političke korektnosti", a kroz institucionalizovane forme i kanale regionalne saradnje. To što oni subjekti u međunarodnoj zajednici do čijeg joj je suda naročito stalo, Tursku smatraju legitimnim i pouzdanim faktorom mira, stabilnosti i razvoja na Balkanu, a Balkan je, ne zaboravimo, deo Evrope, nesumnjivo je snažan motiv da spoljna politika ove geografski pretežno azijske zemlje balkanski prostor doživi kao svoj praktični, ali i simbolički prioritet. Za razumevanje neoosmanističkog doživljavanja Balkana, od svih praktičnih aspekata suštinski je bitnije objasniti šta taj istorijski region simbolički predstavlja za probuđene naslednike Osmanskog carstva. Ako se to ne shvati, svi racionalni i logični zaključci, zasnovani na uočavanju pojavnosti, praćenju događaja i na objektivnom uvažavanju činjenica, mogu promašiti metu - neoosmanizam. Najbitniji nije sam Balkan, ve Turska, odnosno neoosmanistička percepcija Balkana. A upravo ta percepcija čini ga značajnijim i od Bliskog istoka i od Kavkaza, jer mu određuje središnje mesto u neoosmanističkoj identitetskoj samospoznaji savremenih Turaka kao, istovremeno, legitimnih baštinika slave jedne izvorno azijske muslimanske imperije i, nemanje, autentičnih Evropljana. Odavno je već i kemalističkoj i islamističkoj političkoj i intelektualnoj eliti Turske podjednako bliska ideja o Balkanu, osmanskoj Rumeliji, a ne Anadoliji, kao uporištu civilizacijskog identiteta koji Turcima obezbeđuje  prohodnost ka univerzalnoj modernosti. Daleka, mitska azijska ishodišta, na kojima počiva nacionalistička ideja  panturkizma, kao i apstraktna svetska panislamska Zajednica (Umma), nisu nestale s obzorja kolektivnog samoodređiva samoodređivanja nja polivalentne polivalentne turske turske nacije, nacije, ali su postepeno postepeno odlazile u drugi plan i bledele bledele pred percepcijom percepcijom rumeli rumelijsk jskee ukorenj ukorenjeno enosti sti punopra punopravnog vnog,, ali i porica poricanog nog tursko turskogg evrops evropstva tva.. Balkan, Balkan, kao nasleđ nasleđee osmans osmanske ke Rumelije, ključan je za uobličavanje koncepcije, a i politike neoosmanizma. Balkan nije samo jedan od regiona koji su se nekada nalazili u sastavu Osmanskog carstva, pa im se Turska sada spoljnopolitički vraća, već je i zavičajni, jezgreni predeo formiranja neoosmanističkog pogleda na sebe i na svet. Osmansko carstvo bilo balkanska država

Evo kako to u eseju naslovljenom "Mi smo, zaista, Evropljani", u vezi s odnosnom Turske prema ratu u BiH, paradigmatično paradigmatično izražava istoričar istoričar ekonomije ekonomije i politikolo politikologg Mehmet Ali Kiličbaj: Kiličbaj: "Turska "Turska je u većoj meri  proizvod Balkana, nego Srednje Azije. Danas u našoj zemlji žive, naravno, ljudi čiji su preci došli iz Srednje Azije, ali ima i onih kojima su preci  prispeli s Balkana. Kojih li je više? Nesumnjivo ovih drugih. To predstavlja neizbežan i neporeciv drugi oslonac evropstva Turske. Balkan je ostavio duboke tragove u turskom etničkom, kulturnom i društvenom biću. Bosna je zbog toga važna. Neka se niko ne zavarava! Tamošnja drama nije plod hrišćansko-muslimanskog sukoba. Pa i da jeste, Bosna nije jedino mesto gde se proliva muslimanska krv. Oni koji ne dižu glas zbog iransk iransko-i o-irač račkog kog rata, rata, avganis avganistan tansko skogg i alžirs alžirskog kog građans građanskog kog rata, rata, zbog međuje međujemen mensko skogg rata, rata, pokolja pokolja u Indoneziji i na Filipinima, takvi nemaju pravo da se oglašavaju zbog prolivanja muslimanske krvi u Bosni. Sukobi u Bosni nisu ni sudar civilizacija. Nisu rvanje Istoka i Zapada. Između tih triju naroda koji jedu ista jela,  pevaju i slušaju iste pesme, istim jezikom govore, međusobno se žene žen e i udaju, ud aju, nema civilizacijskih i kulturnih razlika. Različite vere ne znače i različite civilizacije. One koji i dalje nisu ubeđeni valja podsetiti na to da se i istoverni Hrvati i Srbi međusobno kolju. Rat u Bosni je nastojanje da se Turska izbaci iz Evrope, da se pošalje na Istok, da se protera na Istok kome nikada nije pripadala i koji je za nju uvek bio i ostao marginalan. To je sudbonosni rat koji, da bi se osvetili za Kosovo, protiv nas vode fašisti. Mi smo Balkanci, mi smo Evropljani. Poricanje sopstvenog porekla nikome ne može doneti ništa dobro" (M. A. Kilicbay,  Biz Zanet Avrupaliyiz, Istanbul, 1997,17-18).  Navedeni, nešto duži citat teško da može biti rečitiji! On bolje od bilo kakve razvijene argumentacije, svojstvene naučnom metodu, osvetljava mesto koje u identitetskom diskursu neoosmanizma pripada Balkanu, kao i iz njega izveden stav prema ratu u BiH, stav na kome se zasnivala i u ime koga je dosledno vođena selektivna turska politika prema akterima dramatičnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije. Bez obzira na

nešto drugačiju teorijsku racionalizaciju, o kojoj je u trećem poglavlju ovog razmatranja bilo više reči, na istim vrednosnim i idejnim premisama počiva i Davutogluova doktrina "strategijske dubine". I on je, uostalom, izjavio da je "Osmansko carstvo prvenstveno bilo balkanska država" (v. N. Celik, Posta 1.2. 2010.), dok je R. T. Erdogan na "Balkanskom forumu" u Vašingtonu Balkan opisao kao "srce Turske" www.setimes.com 28. 9. 2011). Evo tog logičkog sleda razmišljanja i zaključivanja: Osmansko carstvo je bilo balkanska država. Turska je naslednica Osmanskog carstva. Turska je balkanska država, Balkan je Evropa, Turska je evropska država. Muslimani na Balkanu su ljudsko uporište evropstva Turske. Uništavanjem balkanskih muslimana želi se  poništiti evropstvo Turske. Turska to ne može mirno da posmatra. U njoj žive milioni muslimana poreklom s Balkana, koji zahtevaju da se nešto preduzme. Turska ima odgovornost i obavezu da se umeša i ona to čini.  Način i sredstva delovanja prilagođavaju se mogućnostima moguć nostima i okolnostima. Cilj se ne menja: pretvaranje Balkana u savremenu, stabilnu Rumeliju. Nova Rumelija kuca na vrata EU. EU ne otvara. S Turskom / Turskoj, pred vratima, ostaje Rumelija. Scenario deluje pojednostavljeno, pa i neverovatno. Po svoj prilici se i neće do kraja ostvariti, ali mu neoosma neoosmaniz nizam am sasvim sasvim izvesn izvesnoo i ozbilj ozbiljno no teži, teži, što obavezu obavezuje je da se podjedna podjednako ko ozbiljn ozbiljnoo uzima uzima u obzir, obzir,  prvenstveno na Balkanu, a poželjno bi bilo i u Evropi kojoj, za razliku od Turske, Balkan neosporno pripada.  Imaginarni  Imaginarni Balkan

Kritički pristup neoosmanističkoj percepciji i, naročito, političkoj operacionalizaciji činjenice da su tokom istorije između balkanskih naroda i Turaka postojale viševekovne i višestruke veze, nikako tu činjenicu ne bi smeo dovoditi u pitanje, jer je ona neosporna. Poricanjem realne civilizacijske povezanosti Balkana i kulturnog nasleđ nasleđaa Osmans Osmanskog kog carstv carstvaa ospora osporavan vanje je neoosma neoosmanis nistič tičkog kog ideolo ideološko škogg i politi političkog čkog kapital kapitalizo izovanj vanjaa te  povezanosti izgubilo bi na uverljivosti uv erljivosti i samo se pretvorilo u podjednako neodrživu kontra-ideologiju. A takvih  pokušaja među balkanskim osporavateljima ima. Oni, On i, pored ostalog, kritikuju poznatu bugarsku osmanistkinju Mariju Todorovu, zbog teza iznetih u njenoj uticajnoj studiji Imaginarni Balkan (navodi koji slede su iz drugog izdanja prevoda na srpski jezik, objavljenog u Beogradu 2006. godine). Todorovoj se posebno zamera to što Balkan smatra, pored vizantijskog, i osmanskim nasleđem, a osporava se i osnovanost stava da se Osmansko carstvo ne može definisati kao kolonijalističko, na način na koji su to bile, recimo Francuska ili Velika Britanija, pa, sledstveno, ni borbu balkanskih naroda za oslobođenje od Osmanlija nije ispravno određivati kao dekolonizaciju. Nepotrebno je reći da su ove i neke druge postavke u balkanološkoj viziji Marije Todorove, s obzirom na svetski ugled ove naučnice, turski neoosmanisti i neki njihovi neturski simpatizeri oberučke dočekali i protumačili kao naučnu potvrdu svojih gledišta. Tako, recimo, izvesni Atanas Vangeli, predstavljen kao "neformalni vođa makedonske anacionadne omladine", pozivajući se na Todorovu, u skopskom Globusu sugeriše da se ubuduće ne govori o "osmanskom nasleđu na Balkanu", već o "Balkanu kao osmanskom nasleđu" (v. Courrier, 1007, 18. 2. 2010, 18). A upra upravo vo ocene ocene Mari Marije je Todor Todorov ove, e, ako ako se ideo ideolo lošk škii neopt neopter ereć ećen enoo prih prihva vate te,, pruž pružaj ajuu naju najuver verlj ljiv ivij ijuu argume argumenta ntacij cijuu za uob uoblič ličava avanje nje adekvat adekvatnog nog i uravnot uravnotežen eženog og odnosa, odnosa, kako prema prema kom kompon ponent entii osmans osmanskog kog nasleđ nasleđaa u kultur kulturii Balkan Balkanaa tako tako i prema prema neoosm neoosmani anisti stički čkim m politi politički čkim m poseza posezanji njima ma obrazl obrazložen oženim im putem putem ideološkog instrumentalizovanja činjenice postojanja takvog nasleđa. Marija Todorova konstatuje da je pola milenijuma osmanske vlasti poluostrvu donelo ime i najduži period  političkog jedinstva u čitavoj njegovoj njegovo j istoriji (Imaginarni Balkan, str. 26), što je tvrdnja koja k oja neoosmanistima  ponajviše odgovara s obzirom na njihovu zamisao da bi u interesu Balkana bilo poželjno da se takvo jedinstvo u savremenim okolnostima na neki način obnovi. S odobravanjem dočekuju i govor o potrebi da se prouči "mehanizam osmanskog nasleđa, odnosno njegovog kontinuiteta u sferama politike, kulture, društva i privrede, u kojima se ono pokazalo kao izuzetno istrajno" (ibidem). Zagovornicima neoosmanizma, ali podjednako i većini njegovih protivnika, izmiče, međutim, misaona nit koja koja prožim prožimaa analit analitičk ičkii postup postupak ak kojem kojem Marija Marija Todoro Todorova va pod podvrg vrgava ava pom pomenut enutii "mehani "mehanizam zam osmans osmanskog kog nasleđa". Ona se usredsređuje na različite vidove njegove ierceicije koja podrazumeva "interakciju između  prošlosti, koja se stalno vraća i akumulira, s jedne strane, i jednako trajnih i sve brojnijih predstava kakve gaje generacije ljudi koji ponovo definišu i ponovo ocenjuju prošlost, s druge strane. Drugačije rečeno, ona nije stvar  rekonstruis rekonstruisanja anja prošlosti prošlosti već konstruisa konstruisanja nja prošlosti prošlosti kroz istoriogra istoriografiju, fiju, prozu, novinarstv novinarstvoo i svakodnevni svakodnevni diskurs" (Imaginarni Balkan, str. 27). Reč je, dakle, o percepciji i idejnoj konstrukciji, na koju svako ima puno  pravo, a ne o rekonstrukciji kojoj neoosmanisti antiistorijski antiistorijski teže političkim i inim sredstvima. sredstvima.

Granica nakon čega terminus  post quem .., u samosvesti političkih A posle perioda od 1912. do 1923. godine, "što je zajednički terminus post elita na Balkanu osmanski period postao je samo predmet istorijske refleksije" (Imaginarni Balkan, str. 324), dok je "osmansko nasleđe potisnuto u domen percepcije" (Imaginarni Balkan, str. 343). Usledio je čitav jedan vek tokom kojeg su se "zemlje definisane kao balkanske (tj. one koje su bile deo istorijske osmanske sfere) konstantno udaljavale od svog osmanskog nasleđa, a time i od balkanstva (ovo je vrednosno neutralna tvrdnja)" (Imaginarni Balkan, str. 246). Balkanske zemlje su se spremno odrekle svake pretenzije na osmansku prošlost, "a u Turskoj videle legiti legitimno mnogg nasled naslednik nikaa Osmans Osmanskog kog carstv carstva. a. Stoga Stoga one tursko turskom m naciona nacionaliz lizmu mu često često pripis pripisuju uju imperi imperijal jalne, ne, osmanske ambicije. U isti mah, iako negiraju imperijalnu prošlost, sami Turci sebe i dalje smatraju autentičnim nasled naslednic nicim imaa Carstv Carstva. a. Trenut Trenutna na aktivn aktivnaa politi politika ka Turske Turske prema prema Balkanu Balkanu,, koja koja svoje svoje geopoli geopoliti tičke čke intere interese se artikuliše preko želje da zaštiti muslimane, svakako nije od velike pomoći u prevazilaženju ovakvih predstava" (Imaginarni Balkan, str. 337-338). Nepotrebno je rečenom bilo šta dodati. Istorija je pre jednog veka krenula određenim putem. Da li je u njenoj logici pokušavati da joj se  proizvoljnim ontologizovanjem svojih subjektivnih percepcija i interesa, a ne stvarnih činjenica i odnosa,  političkim delovanjem de lovanjem preusmeri tok? Treba biti obazriv s pojmovima i terminima, ozbiljne knjige valja čitati  pažljivo i odgovorno. Marija Todorova ubedljivim argumentima potkrepljuje svoju tezu da Osmansko carstvo nije bilo klasična kolonijalistička imperija, tako da borba naroda da ga se oslobode nije isto što i proces dekolonizacije. Nigde, međutim, bugarska naučnica ne dovodi u pitanje oslobodilački karakter i ishod te borbe. Ideološki zagledana u  prošlost, a interesno u budućnost, turska neoosmanistička spoljna politika metodično je na Balkanu od kraja osme decenije XX veka krenula u reviziju i preusmeravanje istorije, o čemu je na prethodnim stranicama ovog ogleda već bilo podosta reči. Zato bi iscrpno bavljenje delovanjem Turske prema svakoj pojedinoj balkanskoj državi i, selektivno, prema etničkim i konfesionalnim zajednicama koje u njoj žive, izlazilo iz namera i okvira ovog opšteg prikaza neoosmanizma, neoosmanizma, pa će u nastavku nastavku biti saopšteno saopšteno još samo nekoliko nekoliko generalnih generalnih zapažanja i napomena. Pre svega, korisno je ponoviti već iznetu temeljnu postavku da se neoosmanska politika na Balkanu sistem sistemats atski ki oslanj oslanjaa na tamošn tamošnje je muslim muslimans anske ke zajedni zajednice, ce, u čijem čijem jačanj jačanjuu sagled sagledava ava sopstv sopstvenu enu šansu šansu za vaspostavljanje uticaja u regionu, a i šire. Sve ostalo instrumentalno se postrojava u odnosu na tu stožernu osu i nema samostalnu vrednost. Ahmet Davutoglu u svojoj obimnoj knjizi Strategija dubina taj, istovremeno moralni i geopolitički prioritet turske spoljne politike detaljno razlaže i obrazlaže. Podsećajući na to da je u postosmanskom periodu došlo do sistematskog uništavanja osmanskog kulturnog i poništavanja duhovnog nasleđa na Balkanu, čemu se tada slaba Turska nije mogla efikasno suprotstaviti, Davutoglu zaključuje da je taj proces najdalje otišao u Grčkoj i u Bugarskoj (str. 54). Upravo zato neophodno je usredsrediti se na "dva temeljna tradicionalna oslonca osmanskoturske balkanske politike, Bošnjake i Albance" (str. 316).

Balkan overava sudbinu Ankare Prioritet neoosmanističke politike Turske na Balkanu ogleda se u tome da se problemi u odnosima sa susedima svedu na nulu s tim što se u bugarskom kontekstu mogu sresti određene teškoće. Koliko će ih biti, kada će se i sa kakvim kakvim intezi intezitet tetom om ispolj ispoljava avati, ti, presud presudno no će zavisit zavisitii od kretan kretanja ja mikror mikroregi egional onalne ne i šire šire međunarodne, prvenstveno evropske konjukture. I sama činjenica da je na čelo bugarske vlade 2009. došao Bojko Borisov, politički "fajter" zapažen po izjavama da su "Romi, Turci i penzioneri loš ljudski materijal", a  pripadnici turske manjine u Bugarskoj "bugarski muslimani koji žive na bugarskoj teritoriji (u interviju nemačkom Špiglu, 7. 3. 2009.), dovoljno govori sama za sebe i ne protivreči procenama da je tokom prve decenije trećeg milenijuma došlo do osetnog porasta antiruskog raspoloženja u bugarskom javnom mnjenju. No to je, uostalom, krajem 2009. turski premijer Erdogan neuvijeno upozorio svog bugarskog kolegu. Tanka crvena linija

Pažnju Pažnju svakak svakakoo privla privlači či i na razmiš razmišlja ljanje nje navodi navodi činjen činjenica ica da u svojoj svojoj spoljn spoljnopol opoliti itičko čkojj dok doktri trini, ni, minuciozno razrađenoj na više od 500 stranica programske knjige Strategijska dubina, gde je svim relevantnim činioc činiocima ima posveć posvećena ena adekvat adekvatna na analit analitičk ičkaa pažnja pažnja,, Ahmet Ahmet Davuto Davutogul gul ne formul formuliše iše nikakv nikakvee pretpo pretposta stavke vke osmišljenog spoljnopolitičkog nastupa samo prema dvema balkanskim državama - Grčkoj i Srbiji. One se očigledno strategijski i dalje više podrazumevaju ka faktori  protiv kojih se, a ne sa kojima se vodi regionalna turska politika, čak i kada se s njima sarađuje, što je, dakako, neizbežno. S obzirom na to da je Grčka članica EU i NATO-a, odnosi i rešavanje otvorenih, hroničnih problema sa njom smeštaju se u amortizacioni kontekst delovanja ovih dvaju velikih organizama i kretanja unutar njih, kao stalna problematična varijabila koja se može držati držati pod kon kontro trolom lom,, pogotov pogotovoo s obzirom obzirom na pasivn pasivnost ost grčkog grčkog postav postavlj ljanj anjaa tokom tokom posled poslednji njihh godina, godina, uslovljenog nizom razloga, uključujući i ozbiljne ozb iljne unutrašnje teškoće. Od 1996. godine postoji i Savet za grčko-tursku saradnju, a tokom posete premijera Erdogana Grčkoj (14.5.2010.), koju je on u poznatom maniru ocenio kao "veoma važnu i istorijsku", potpisano je dvadesetak   bilateralnih sporazuma o saradnji u raznim oblastima. Očigledno je da u ovom istorijskom trenutku i neohelanska i neoosmanska strana nalaze dovoljno interesa za doslednost u potvrđivanju odabrane političke linije konstruktivnog dobrosusedstva. Srbija se, kao partner bitan sam po sebi, a ne isključivo kao neizostavni segment balkanske slagalice, u Davutogluovoj Davutogluovoj projekciji projekciji nove turske spoljnje spoljnje politike zasnovane zasnovane na doktrini doktrini "strategi "strategijske jske dubine", uopšte ne  pominje, što je u izrazitoj disproporciji s pažnjom koju joj ona operativno posvećuje, svesna da je bez konstruktivnog učešća Beograda nemoguće do kraja ostvariti ciljeve kojima Ankara teži na Balkanu. Turska je to oduv oduvek ek shva shvata tala la,, raci racion onal alno no uvaž uvažav aval alaa srps srpski ki fakt faktor or,, i nast nastoj ojal ala, a, čak čak i u vrem vremen enim imaa otvo otvore rene ne suprostavljenosti, da sa njim ne prekine sve kanale komunikacije. Evo kako je to formulisalo turski diplomata Suha Umar, koji je do 2010. obavljao dužnost ambasadora u Beogradu: - Ako želimo mir i stabilnost, do njih nećemo doći ako ih Srbija ne bude istinski želela. Ako želimo  praviti probleme, biće nam veoma teško da ih napravimo bez Srbije. Zbog toga je Srbija ključna zemlja, i Turska je to prepoznala (v. L. Hamidi, A. Stanković "Ankara u šopingu po Balkanu", Politika 24. 1. 2011.). Zvuči hladno i razumno racionalno. Pitanje je samo do koje mere je Turska spremna da Srbiju i Srbe bez zadnje misli politički iskreno prihvati kao instiski ravnopravne partnere, s kojima treba, susretno vodeći računa o realnim obostranim ineresima, izgrađivati poverenje i budućnost Balkana, i onoliko koliko to bude moguće, Evrope. Takav potpun zaokret tranistorijski postavljene vertikale turskog odnosa prema Srbima (kao, uostalom, i prema Grcima, a donekle i Bugarima) teško je spojiv sa suštinom neoosmanističkog projekta, iako se, krajnje hipotetički, ne bi smeo smatrati nemogućim. Verovatan svakako nije. Ruski geopolitički analitičar Modest Kolerov ocenjuje da od samopotvrđivanja Turske kao regionalne superdržave na Balkanu "najmanje dobija Srbija", a i da je sam "mirotvorački kapital" delovanja na tragu nekadašnje Osmanske imperije "krajnje sumnjiv" (v.  Arena 92, 1, 17, 11. 5. 2010, 7-8). Važno je i njegovo čvrsto uverenje da iza nove turske uloge na Balkanu ne stoji bilo koja velika sila, da je reč o samostalnoj odluci ove zemlje, i da će njena politika na Balkanu biti sve samostalnija. Kao što je u odeljku posvećenom predočavanju glavnih karakteristika nove (neoosmanističke) spoljno političke doktrine Turske istaknuto, a kroz potonja razmatranja njenih praktičnih aspekata, nadam se, adekvatno i ilustrovano, ilustrovano, ekonomska ekonomska dimenzija dimenzija i u nju strukturno strukturno ugrađena. Turska Turska snažno i uverljivo nastupa, nastupa, pa nije  preterano reći da baš ekonomska komponenta pribavlja najviše ubedljivosti i ugleda dinamičnoj politici Ankare, čija se neoosmanistička ideološka suština potiskuje u drugi plan, previđa ili svesno ignoriše zarad očekivane materi materijal jalne ne korisn korisnost ostii koju koju donosi donosi saradnj saradnjaa s ovo ovom m veliko velikom m zemljo zemljom m u usponu, usponu, prema nekima nekima danas danas sedamnaestom ekonomskom silom sveta, s bruto domaćim proizvodom (BDP) od skoro 465, 6 milijardi evra.  Sumnjivi  Sumnjivi kapital 

Bilo je već reči o opsegu turskog učešća u strategijiskim energetskim i komunikacijskim projektima na Kavkazu, kao i na Srednjem i Bliskom istoku, a i o mnogobrojnim bilateralnim sporazumima koje je Turska u raznim privrednim oblastima sklopila s državama u bližem i daljem okruženju. Kavkaz i Bliski istok su, uz kinesku, kinesku, preplavljen preplavljenii turskom turskom robom široke široke potrošnje, potrošnje, pri čemu se turska smatra, u proseku, proseku, kvalitetnijom. kvalitetnijom. U nastupu Turske na Balkanu ekonomska dimenzija izrazito je naglašena, jer je u većini slučajeva reč o državama koje prolaze kroz iskušenja tranzicijskog perioda, pa su im svaka konkretna strana privredna podrška i investicije dobrodošli. To važi i za članice EU Bugarsku i Rumuniju, kao i za sve države zapadnog Balkana nastale posle raspada Jugoslavije, a u punoj meri i za Albaniju. Turska je naročito zainte- resovana za

investiranje i zajedničke projekte, kao i za privatizaciju u privrednim granama od strategijskog značaja, kao što su saobra saobraćaj ćajna na infras infrastru truktu ktura ra i kapaci kapacitet teti,i, pri čemu je vidlji vidljivo vo da se angažov angažovanj anjee težišn težišnoo usmera usmerava va ka horizontalnim pravcima istok-zapad, kako bi se komunikacijski povezale teritorije u većoj meri nastanjene muslimanskim stanovništvom (Bugarska - južna Srbija - Makedonija - Albanija - Kosovo - Sandžak - BiH...). "Tur "Tursk skaa je defi defini niti tivn vnoo zain zainte tere reso sova vana na da inve invest stir iraa u stra strage gešk škee sekt sektor oree na Balk Balkan anu, u, kao kao što što su telekom telekomuni unikaci kacije je i aerodr aerodromi omi.. Ovo je deo njihov njihovee privre privredne dne strate strategij gije, e, s ciljem ciljem dom domini iniran ranja ja ključn ključnim im  privrednim sektorima na Balkanu", ocenjuje Fadi Hakura, ekspert za proces evrointergacije Turske i član londonskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose (Politika, 24. 1. 2011). Tursko privredno prisustvo na Balkanu zasad je najizraženije u trgovinskoj sferi, gde dominira izvoz robe široke potrošnje, kao i na nivou maloprivredne saradnje, dok su zamašniji poduhvati još uglavnom u fazi najava, planova i obećanja, pri čemu  političke konsideracije nisu za zanemarivanje. Tako je, na primer, prema podacima iz Ministarstva finansija Turske, odredište najvažnijih direktnih turskih investicija na Balkanu BiH, dok je na poslednjem mestu Srbija. Trgovinska razmena između Ankare i Prištine se od 2008. (te godine je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost!) gotovo udvostručila, i od 90,8 miliona evra u 2008, porasla na 158,9 miliona evra u 2009. godini. U Albaniji je Turska treći strani investitor, iza Italije i Grčke, dok je u BiH Turska četvrti investitor, iza Austrije, Slovenije i Nemačke. Sa Srbijom su tek potpisani određeni okvirni sporazumi, ali se veće investicije zasad samo najavljuju, pri čemu bi najvažnije trebalo da se usmere prema oblasti Sandžaka, u kojoj kompaktno živi većina muslimanske/bošnjačke manjine u Srbiji, a koja se graniči s Bosnom i Hercegovinom...  Nema sumnje da će, uz EU, koja uverljivo prednjači, Turska svojim ekonomskim potencijalom biti sve  prisutnija i aktivnija na Balkanu, što je objektivno u interesu balkanskih privreda, pod uslovom da se u  poslovima s turskim partnerima izbore za povoljne ili bar ravnopravne odnose, kako bi izbegle preteranu zavisno zavisnost st od njih. njih. Sve u svemu, svemu, privre privredna dna inicij inicijati ativno vnost st najrac najracion ionaln alnija ija je i najpozi najpoziti tivnij vnijaa dimenzi dimenzija ja neoosmanističke strategije turske države. U posete balkanskim prestonicama turski državnici po pravilu vode i reprezentativne skupine privrednika. Izraziti ekonomistički pragmatizam s kojim je turski premijer Erdogan nastupio prilikom posete Sarajevu (5-6. 4. 2010), gde je u Bošnjačkom institutu govorio o inicijativi  Alijansa civilizacija, naveo je jednog lokalnog komentatora na zaključak da on, zapravo, "demonstrira samu srž kapitalizma, u kojem je sve tržišna roba ili sredstvo da se osvajaju nova i nova tržišta" (V. Bačanović, „Ličnost u fokusu - Re- ser Tayyip Erdogan", Dani, 8. 4. 2010). Već je bilo reči o tome da su pojedini analitičari skloni da pragmatizam a ne ideološko neoosmanističko jezgro, ocene kao glavno obeležje i pokretač probuđenog spoljnopolitičkog aktivizma Turske.  Islamska matrica matrica

U neoosmanističku viziju poželjnog budućeg Balkana "u nastajanju", za koju je već istaknuto da ima sveobuhvatni i sveprožimajući civilizacijski, a nikako samo politički karakter, organski je ugrađena kulturna komponenta. Na njoj se i retorički nastojava, ali ne manje i praktično radi. U Turskoj se po raznim osnovama školuju i specijalizuju pripadnici muslimanskih zajednica s Balkana, dok je znatan broj turskih državljana rumelijskog porekla angažovan na različitim stručnim i intelektualnim poslovima vezanim na ovaj ili onaj način za Balkan. Neoosmanisti su izuzetno umešni i uspešni u ciljnom korišćenju specifičnim ljudskim resursima koje su im obezbedile obezbedile „istorijska „istorijska i geografska geografska dubina" osmanske baštine, kao i noviji noviji migracioni migracioni tokovi uslovljeni uslovljeni  potresima na Balkanu. Od Turaka poreklom s Balkana i balkanskih muslimana koji se u Turskoj osposobljavaju za delatnosti u sferama nauke, informisanja i kulture, posredstvom veli- kog broja fondacija, instituta, centara, asocijacija i sličnih insgitucija za proučavanje Balkana promišljeno i dugoročno se stvara kadrovska baza za izvršavanje zadataka iz domena reafirmisanja sloja osmansko-orijentalnog nasleđa u savremenom kulturnom identitetu i senzibilitetu Balkanaca. Sistematski se radi na zaštiti i obnovi spomenika iz osmanskog doba, a  preporučuje se i radikalna revizija uvreženih, pretežno negativnih istorijskih (prema neoosmanistima neistoričnih i iskrivljenih) predstava o Osmanlijama kod nemuslimanskih naroda Balkana. Uz nepromišljenu saradnju pojedinih lokalnih balkanskih vlasti, željnih promocije i materijalne dobiti, takvo relativizovanje smisla istorijskih događaja i uloga može ići do grotesknih razmera. Tako su, na primer, vlasti jedne niške opštine zamislile da, u saradnji s turskom ambasadom u Beogradu, na Čegru, simboličkom mestu stradanja srpskih ustanika u borbi s osmanlijskim trupama, koje podrazumeva i morbid- nu Ćele-kulu,  podignu Srpsko-tursku kuću za junake (v. Politika, 27. 9. 2011). Teži se uspostavljanju nekakve zajedničke  balkanske istorije i kulture, čija bi okosnica bio modernizovani hibridni model na pragu osmanskog sinkretizma,

s dubinskom islamskom matricom. Stvaranje mreže islamskih (kulturnih) centara u balkanskim zemljama trebalo bi da posluži tom cilju. Citirajmo, na kraju, još jednom Ahmeta Davutoglua: „Ne bi se smelo zaboraviti da je sudbina osmanske države zapečaćena na Balkanu. Turska koja ne bi bila u stanju da na Balkanu stvori zagranične zone uticaja, ne  bi mogla uticati ni na šire međunarodne odnose, odn ose, a ni na regionalne balanse" (Strategijska dubina, 322). Turska  je odlučna da se na Balkanu, posle jednog veka, opet promeni pečat. Priprema se moderno dizajnirani, dopadljivi muhur.  Ambiciozni  Ambiciozni planovi  planovi 

 Na temelju prethodećeg razmatranja pojma neoosmanizma, istorijskog razvoja i mena neoosmanističkog ideološkog koncepta, zatim doktrine "strategijske dubine" kao njegovog najcelovitijeg i danas aktualnog izraza, a potom globalnih koordinata i regionalnih aspekata spoljnopolitičke operacionalizacije neoosmanističkog nastupanja Turske, moguće je izvesti nekoliko neko liko zaključaka i formulisati određene pretpostavke. Pre svega, neoosmanizam je više od ideologije. On je filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na svet svojstven većini pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj intelektualnoj eliti. Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne nostalgije jedne velike istorijske nacije nezadovo ljne svojim položajem i ulogom u svetu. Kao takav, on je dubinska konstanta spoljne politike Turske, uprkos svim stvarnim i  prividnim idejnim i političkim diskontinuitetima, uključujući i Ataturkovu radikalnu sekularističku revoluciju.  Neoosmanizam ume da teče i kao ponornica. Zahvaljujući bitno izmenjenoj međunarodnoj konstelaciji posle prestanka hladnog rata i raspada SSSR-a, Turskoj se otvorio prostor za znatno samostalnije osmišljavanje i realizovanje sopstvenih državno-nacionalnih interesa, što se ispoljilo i putem sve samosvesnijeg ispoljavanja u početku nedeklarisanih neoosmanističkih ambici ambicija. ja. Iako Iako ishodi ishodi iz činjen činjenica ica i mitova mitova prošlo prošlosti sti,, neoosma neoosmaniz nizam am je politi politički čki izrazi izrazito to pragma pragmatič tičan an i  proračunat, što u spoljnopolitičkoj operacionalizaciji dolazi do punog izražaja. Celovitu programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim državnim  potencijalima Turske sistematično sprovodi u delo. Govoreći početkom januara 2011. godine na otvaranju redovne godišnje Ambasadorske konferencije MIP-a, Davutoglu je najavio da će Turska 2023. godine (na stogod stogodišn išnjic jicuu Republ Republike ike)) biti biti jedna jedna od najveć najvećih ih svets svetskih kih privre privredni dnihh sila, sila, s de- lotvor lotvornom nom region regionaln alnom om i globalnom ulogom (Visionary Diplomacy: Global and Regional Order from Turkey's Perspective, Ankara, 3. 1. 2011. Tekst se nalazi na zvanič- nom sajtu MIP-a Turske). U sprovođenju spoljne politike zasnovane na načelima doktrine "strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog položaja, ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta. Ona želi da održi postojeća savezništva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku koji se rađa obezbedi obezbedila la status status uticaj uticajne ne makror makroregi egional onalne ne sile sile i uvažava uvažavanog nog partne partnera ra glavni glavnihh centara centara odluči odlučivanj vanjaa na globalnom nivou. Turska u tom smislu na mnogim pravcima postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne  prodore. Ipak, s obzirom na složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske, relativno stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama, neoosmanistička politika Turske suočava se i s ozbiljnim teškoćama i ograničenjima koji proizlaze iz unutrašnje protivrečnosti njenih prioriteta. Naredne godine i decenije će pokazati ima li, objektivno, Turska "nosivosti" za sve ambiciozne planove čijem se ostvarivanju  posvetila.  Na globalnom planu, za Tursku su najvažniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom, i u toj ravni spoljna  politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" ulaže velike napore da ostvari i održi ravnotežu između novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim važnim subjektima svetske politike, s jedne strane, i očuvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao krajnje težak i neizvestan zadatak.  Na regionalnim pravcima, prioriteti nove turske spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan, oblasti koje su tokom prošlosti duže ili kraće vreme bile u sastavu Osmanskog carstva. U vezi s regionalnom primenom  principa doktrine "strategijske dubine", važno je shvatiti da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje interese. Ako se oni mogu uklopiti u neki povoljni širi scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska neće prezati ni od razilaženja s planovima velikih, što se tokom poslednjih desetak godina u više navrata potvrdilo, posebno na

Bliskom istoku. Turska može biti nečiji regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik. Neoosmanizam isključuje poslušništvo, ali se ne odriče svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa s najmoćnijima. Pri tome, zvanična Ankara ispoljava izoštreni smisao za odvajanje bitnog od nebitnog.  Pijemont  Pijemont "balkanske "balkanske unije"

 Neoosmanisti Balkan doživljavaju kao istorijsko tle u koje su usađeni koreni turskog evropstva, a za neke je osmanska Rumelija, a ne daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka turskog civilizacijskog identiteta. Zato mu  poklanjaju naročitu pažnju. Muslimanske zajednice na Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bošnjaci, glavni su oslonac oslonac turskog turskog angažovanja u ovom kompleksnom kompleksnom regionu, i Ankara otvoreno otvoreno nastupa kao njihov njihov saveznik saveznik i advokat. advokat. Jugoslovens Jugoslovenska ka kriza, kriza, sukobi na bivšem bivšem jugoslovensko jugoslovenskom m prostoru prostoru i konačna dezintegracija dezintegracija federacije federacije stvorili su pogodne uslove za ubacivanje i neoosmanistički razmah turske politike, kako u sklopu delovanja međun me đunar arodn odnee zaje zajedn dnic ice, e, tako tako i samo samost stal alno. no. Meha Mehani nizm zmom om bila bilate teral ralni nih, h, tril trilat ater eral alni nihh i mu mult ltil ilat ater eral alni nihh diplomatskih inicijativa u kojima posreduje, turska diplomatija želi da se nametne i dokaže kao najautoritativniji i najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i prosperitega u regionu, za region, ali i za Evropu. Ima, međutim, osnovanih razloga za pretpostavku da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanično teži, a što se ističe kao glavni motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije" koja bi mogla, ali i ne bi morala da se priključi Evropskoj uniji, dok bi se članstvo u NATO-paktu  podrazumevalo. Pijemont takve "balkanske unije" bila bi, naravno, Turska. Konkretna postignuća Ankare na ovom planu i dalje su srazmerno skromna, iako bi se manifestaciono, po spoljnim efektima, mogla doživeti kao značajna. Najbitniji ograničavajući faktor jesu upravo neoosmanistička ideologija, simbolika i retorika, praćene dosl dosled edno no pris pristr tras asni nim, m, sušt suštin insk skii prom promus usli lima mans nski kim m post postav avlj ljanj anjem em u slož složen enim im balk balkan ansk skim im pril prilik ikam amaa i neprilikama. Turska je država objektivno takve snage i značaja, pogotovo u regionalnim razmerama, da se bez njenog učešća i konstruktivne saradnje s njom ne mogu ostvariti trajna stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo u široko shvaćenoj ekonomskoj, ali i političkoj sferi. Radi ravnopravnog ostvarivanja sopstvenih državnonacionalnih inte intere resa sa,, part partne neri ri Turs Turske ke na Balk Balkan anuu mo mora rali li bi, bi, me među đuti tim, m, adek adekva vatn tnoo i dosl dosled edno no uzim uzimat atii u obzi obzirr i neoosmanističku prirodu motiva motiva i ciljeva naglašenog turskog turskog zanimanja za region koji je u očima očima savremenog Turčina i danas pre svega Rumelija.  Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni loš. S aspekta istorijske logike i "utilitarne etike" (S. Stojanović), moglo bi se čak reći i da je legitiman. Preporučljivo je, kad se o njemu govori i piše, izbegavati  pozitivne ili negativne vrednosne sudove, a pogotovo predrasude. Podjednako je nepreporučljivo i izbegavati suočavanje s činjenicom da on postoji i "politički korektno" ga prepuštati predelima ignorantskog prećutkivanja ili saučesničkog podrazumevanja. Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema pravo. Jer, već sutra može biti kasno za učenje.