Nehomogeni Univerzum-N.levašov.pdf

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum

1


Николай Левашов

Неоднородная Вселенная Nehomogeni Univerzum

Москва 2009

2


Левашов Николай Викторович. U knjizi, autor predstavlja svoju teoriju mirozdanija (stvaranja). Ta teorija objašnjava praktično sve fenomene žive i nežive prirode. S obzirom na međudejstvo stalno menjajućeg nehomogenog prostora sa materijom, koja ima specifična sovjstva i kvalitete, autor uvodi koncept "kvantovanja prostora po materijama". Takav pristup nam omogućava da uvedemo sve prirodne fenomene u jedan skladan, neprotivrečan sistem. I, kao posledica toga, po prvi put je postalo moguće objasniti prirodu gravitacije, magnetnih i električnih polja, kao rezultat interakcije neheterogenog prostora sa neheterogeno raspodeljenom u ovom prostoru materijom. Koristeći princip neheterogenosti, autor pokazuje jedinstvo zakona prirode na nivou makro i mikrokosmosa. Prvo je formulisao potrebne i dovoljne uslove za nastanak života, ne samo na našoj planeti, već i na drugim milijardama planeta od njihovog nastanka. Knjiga je od značaja za naučnike i filozofe, stručnjake, nastavnike i široki krug čitalaca, koji nisu ravnodušni prema problemu poznavanja života na Zemlji i ostvarivanja višeg nivoa svesti razumne materije. www.levashov.org www.levashov.info www.levashov.name

3


4


5


Sadržaj Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Teorija univerzuma i objektivna realnost . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . .9

Glava 1. Analitički pregled . . . . . . . . . … . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24 1.1. Značaj ontologije fizičkih procesa za filozofsku i naučnu misao čovečanstva. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 24

1.2. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. ... . . . . . . . . . . . . . 45 Glava 2. Nehomogenost prostora . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . ..46 2.1. Postavljanje pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 46 2.2. Kvalitativna struktura prostora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51 2.3. Sistem matričnih prostora . . . . . .. . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . 57 2.4. Priroda zvezda i «crnih rupa» . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 79 2.5. Priroda obrazovanja planetarnih sistema . . . . … . . . . . . . . . . . . . 90 2.6. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 108 Glava 3. Neheterogenost prostora i kvalitativna struktura fizički guste materije. . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .110 3.1. Postavljanje pitanja. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 110 3.2. Kvalitativna struktura mikroprostora . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . .. 111 3.3. Uticaj materijalnih objekata mikrokosmosa na okolni prostor . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . 127 3.4. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . 162 Glava 4. Neophodni i dovoljni uslovi za nastanak života u svemiru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . .165 4.1. Postavljanje pitanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 4.2. Uslovi nastanka života na planetama . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . 166 4.3. Kvalitativne karakteristike organskih molekula i njihova uloga U nastanku života. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . 172 4.4. Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . . . . . . . .. . . . . . . . . . . . . . .226

6


Od autora Zakoni prirode formiraju se na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa. Čovek, kao živo biće, živi, u takozvanom srednjem svetu - između makro i mikrokosmosa. I u ovom srednjem svetu čovek može da se suoči samo sa manifestacijama zakona prirode, a ne direktno sa njima. Kao posledica toga, postoji problem sa stvaranjem potpune slike univerzuma. Ovaj problem će postojati sve dok se ne stvori slika univerzuma na osnovu razumevanja zakona makrokosmosa i mikrokosmosa. Koliko god dugo gledamo na vrh ledenog brega, dok neko ne zaroni pod vodu i ne vidi ceo ledeni breg, svi pokušaji da se on opiše bili bi, u najboljem slučaju, nepotpuni. Situacija je slična "ledenom bregu" u razumevanju kosmosa. Dok neko ne "zaroni" u nepoznate vode, svi pokušaji da se stvori slika univerzuma, bez obzira na to koliko lepo može izgledati, biće nepotpuna. Istorija znanja čoveka o prirodi je pun dokaz za to. Jedan od glavnih razloga za to, leži u činjenici da mu organi čula, koje čovek koristi kada je njegovo poznavanje prirode u pitanju, ne daju takvu mogućnost iz jednog prostog razloga. Priroda nije stvorila čoveku čula, da bi on (čovek) bio u stanju da spozna prirodu. Ljudska čula, kao i čulni organi životinja i biljaka su se pojavili i razvili kao mehanizam za adaptaciju svake vrste živih bića u ekološkoj niši koju zauzimaju. Čovek je počeo da koristi svoja čula za sakupljanje, očuvanje i prenos informacija. Ali, to su informacije o srednjem svetu, a ne makrokosmosu ili mikrokosmosu. Na to se, nažalost, ne obraća pažnja. A potrebno je. Dakle, raspolažući sa samo pet čula, čak proširenih uz pomoć uređaja, jednostavno je nemoguće opisati i stvoriti potpunu sliku univerzuma. U cilju stvaranja potpune slike, moramo biti u stanju da istovremeno gledamo, kako nadpovršinski deo, tako i podvodni deo "ledenog brega" univerzuma, što je moguće samo pri pojavi dopunskih čula dosadašnjim pet. Skoro svako ima priliku da eksperimentalnim putem dokaže ograničenja naših čula. I za to nisu potrebni nikakvi komplikovani eksperimenti, dovoljno je zaroniti u vodu bez maske, i otvoriti oči. Slika podvodnog sveta će se pojaviti pred našim očima u iskrivljenom obliku: oblici i rastojanja neće odgovarati stvarnosti. I ne postoji nikakav paradoks u tome. Oči čovekove su prilagođene vazduhu, a oči riba i drugih podvodnih stanovnika vodi. I pod vodom će slike biti izobličene čoveku, a nad vodom ribama. Šta još možemo reći o kvalitetu drugih prirodnih pojava, sa kojima se čovek nikada nije suočio i ne može da se suoči posredstvom svojih pet čula?

7

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Najzanimljivija je to da niko ne misli o tome. I, kao posledica toga, nauka i njene različite grane, pretvorila se u slepca iz stare indijske priče o slonu, kada su tri slepa čoveka zamolili da opišu slona. Svaki od njih opisao je slona, preko svojih osećanja. Šta je iz toga ispalo, nije teško zamisliti. Na žalost, čitava istorija teorijske nauke, koja je pokušala da stvori sliku univerzuma, je vrlo slična priči o tri slepca. I, zanimljivo, gotovo sva velike otkrića su napravili naučnici u momentu, kroz inspiraciju, koja uvek "leži" iznad pet ljudskih čula. Ali ni to nije pomoglo čoveku da se zamisli nad pitanjem - šta je moguće dobiti pomoću pet organa čula, i šta je neophodno za potpuno razumevanje prirode. U isto vreme, ne možemo ga kriviti za to, kao što ne možemo kriviti slepog od rođenja, što nije u stanju da razume i oseti lepotu i boje okolne prirode. Jedini način da to slepi ljudi postignu je da vide. Voleo bih da verujem, da se to meni desilo, i da sam, kao rezultat tog "uvida" uspeo da stvorim predstavljenu teoriju u ovoj knjizi.

Академик Н. Левашов

8


Teorija univerzuma i objektivna realnost Čovek poslednjih nekoliko hiljada godina stalno pokušava da shvati Kosmos. Stvorili smo različite modele svemira i predstavu o mestu čoveka u njemu. Postepeno su se ove ideje transformisale u tzv. naučnu teoriju svemira. Ova teorija je konačno formirana sredinom dvadesetog veka. Na osnovu postojeće Big Bang teorije stigla je teorija relativiteta Alberta Ajnštajna. Sve ostale teorije stvarnosti, u principu, samo su slučajni delovi te teorije, i od toga kako teorija univerzuma odražava pravo stanje stvari, zavisi ne samo ispravnost ljudskih shvatanja univerzuma, već i budućnost same civilizacije. Na osnovu čovekovih ideja o prirodnom okruženju, napravljena je tehnologija, uređaji i mašine. I od toga kako su napravljene, zavisi i to, da li će zemaljska civilizacija postojati. Ako te predstave nisu tačne, lako bi moglo doći do katastrofe i smrti, ne samo civilizacije, već i samog života na predivnoj planeti, koju mi - ljudi nazivamo Zemlja. I tako, iz čisto teorijskih koncepata, ideja o prirodi univerzuma prelazi u kategoriju koncepata od kojih zavisi budućnost civilizacije i budućnost života na našoj planeti. Dakle, kakve će biti ove predstave, treba da brine ne samo filozofe i naučnike iz prirodnih nauka, već i svakog živućeg čoveka. Tako, ideja o prirodi univerzuma, ako je tačna, može biti ključ za neviđen napredak civilizacije, a ako nije tačna - da dovede do smrti civilizacije i života na Zemlji. Pravilno razumevanje prirode univerzuma biće temelj napretka , a pogrešno - destruktivno. Drugim rečima - predstava o prirodi univerzuma može postati oružje za masovno uništenje, u poređenju sa kojim je nuklearna bomba - dečja igračka. I to nije metafora. I ta istina ne zavisi od toga, da li je prihvata neko ili ne, a kao svaka istina ne zavisi od subjektivnosti gledanja na nju, kao što ne zavisi, na primer, solarna aktivnosti od toga da li čovek pravilno ili ne razume njenu prirodu. Za Sunce, nije bitno, kakvu predstavu ima čovek o prirodi solarne aktivnosti. Koliko su ove predstave blizu istini, toliko imaju značaja za čoveka. Mislim da je većina ljudi koji sebe nazivaju naučnici, zaboravila na ovu jednostavnu istinu, i stvaraju teorije koje služe njihovim ličnim ambicijama, a ne služe za spoznavanje istine kojoj treba da teže svi koji su posvećeni nauci. Sve rečeno nije fikcija ili prazne reči, već nažalost, činjenica. I ta činjenica nije sakrivena u apstraktnim formulama i definicijama, koje su nerazumljive za većinu, već samo uskom krugu "eksperata". Ovu činjenicu je lako shvatiti svakom živom ljudskom biću, bez obzira na to da li ima diplomu ili ne, zna li da čita ili ne. Štaviše, nije samo lako razumljiva, već, u većoj ili manjoj meri, ona ima direktan uticaj na sve žive. Lažne, zablude o prirodi univerzuma izazvaju ekološku katastrofu, prema kojoj se zemaljska civilizacija kreće tako samouvereno. Potvrdu toga, može, svako ko ima 9

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum želju, da vidi, ne može biti nikakve sumnje o tome šta se dešava. Sve ukazuje na to da tehnokratski put razvoja, u kojem je moderna civilizacija krenula, dovodi do samouništenja civilizacije na Zemlji. Moderna nauka je nakupila veliki broj posmatranja onoga što se dešava u svetu oko nas, u takozvanom srednjem svetu u kome živi čovek. Srednji svet se nalazi između makrokosmosa i mikrokosmosa, na čijim nivoima postoje zakoni prirode. U našem srednjem svetu ljudi mogu pratiti samo pojave pravih zakona prirode. Činjenica da je čovek u stanju da sagledava sa pet čula je samo vrh ledenog brega, koji se diže iznad vode. A sve ostalo je stvar po sebi, nepoznata, o čemu je pisao u svojim spisima Imanuel Kant. I to razumevanje će biti neizbežno zbog činjenice, da korišćenjem pet čula, nije moguće da se stvori precizna slika univerzuma. Iz jednog prostog razloga - ljudska čula su formirana kao rezultat prilagođavanja uslovima postojanja u ekološkoj niši, koju je čovek zauzeo, kao jedan od vidova žive prirode. Ova čula omogućavaju mu da se naseli u ekološki prostor, ali ne i više od toga. Organi čula su dizajnirani za srednji svet, a ne za nešto drugo. Čovek je stvorio mnogo različitih instrumenata, koji mu navodno omogućavaju da prodre u mikrokosmos i makrokosmos. Čini se da je problem rešen: preko instrumenata, čovek je u stanju da prodre u mikro i makrokosmos. Ali, postoji nekoliko malih "ali". A glavno od njih je činjenica da ljudi koji koriste ove uređaje, samo su proširili mogućnosti svojih čula u tim svetovima, ali ništa nisu uradili sa samim čulima. Drugim rečima, ograničenje čula je preneseno na nivoe mikro i makrokosmosa. Kao što je nemoguće ušima videti lepotu cveta, tako je nemoguće sa pet čula prodreti u mikro i makrokosmos. To, što se čovek koristi ovim uređajima, ne dozvoljava da se pronikne "dublje u sebe", ali sa svim tim, omogućava da se vidi zabluda stvorena čoveku kroz pet čula o predstavi prirode univerzuma. Zbog ograničenosti instrumenata , ljudska spoznaja se pojavila i počela da razvija lažnu i iskrivljenu sliku univerzuma. Gledajući samo određene manifestacije zakona prirode, čovek je prinuđen da ide u pogrešnom pravcu znanja o prirodi univerzuma. Na početku stvaranja modernih ideja o prirodi, čovek je bio primoran da uvede postulate - pretpostavke, uzete bez ikakvog objašnjenja. U principu, svaki postulat javlja se Božjim, isto kako i Gospod Bog prihvata čoveka bez ikakvih dokaza. Iako je u početnoj fazi usvajanje postulata bilo opravdano, onda u završnoj fazi stvaranja slike o svemiru jednostavno nije prihvatljivo. Sa pravilnim razvojem ljudskih ideja o prirodi univerzuma, broj prihvaćenih postulata treba postepeno smanjivati do tada, dok ne ostane jedan, najviše dva postulata, koji ne zahtevaju objašnjenja, zbog očiglednosti. Kao, na primer, postulat objektivne stvarnosti materije, koje nam je dato našim čulima. 10

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Naravno, preko svojih čula čovek nije u stanju da prihvati sve oblike i vrste materije. Jedan broj zračenja koja imaju vrlo realan uticaj na fizički guste materije, čovek preko svojih čula ne može da prihvati, međutim, to ne znači da ovi oblici materije nisu stvarni. Na primer, većina ljudi nije u stanju da vidi preko čula 99% spektra elektromagnetnih talasa, koji su veoma dobro poznati, ni zahvaljujući stvorenim uređajima. I šta reći o onome što postojeći instrumenti nisu u stanju da uhvate?! U svakom slučaju, čovek nastoji da upozna svet oko sebe, a to saznanje, nažalost, ne može da se desi odmah. Znanje dolazi kroz više pokušaja i grešaka, kada pogrešne koncepcije postanu deo istorije, a na njihovo mesto dolaze nove ideje, koje tokom vremena takođe mogu biti dodate na listu neuspelih pokušaja. Ali svaka odbačena teorija je sama po sebi pozitivna, jer govori gde nije potrebno da se traži istina. Kao naznaku pravog smera u poznanju istine služi vrlo jednostavan faktor - kao prikupljanje zrna znanja, broj postulata u teorijama je potrebno smanjivati. Ako se to dogodi - to je u redu. Ali, ako se to ne dogodi, i broj postulata se ne smanjuje, već i raste, to je najsigurniji znak udaljenja od razumevanja prave slike svemira. I to je opasno za budućnost civilizacije, jer neminovno dovodi do samouništenja. U savremenoj nauci o prirodi univerzuma, postulata je mnogo više nego što je bilo, na primer, u 19. veku. A broj postulata nastavlja da raste kao grudva snega. Svi su se toliko navikli na njih, da ne obraćaju pažnju na prisustvo postulata u skoro svakoj, tzv naučnoj tvrdnji. Jednostavno pitanje zbunjuje poznate naučnike. Na pitanje šta je električna struja, akademici-fizičari daju definiciju poznatu svakom školarcu: "električna struja je pokretanje elektrona usmerenih od plus ka minus" Svi su se navikli na takvo "razmišljanje" da niko ni ne pomisli na izgovorene reči - čak ni akademici, koji bi, po definiciji, trebalo da budu jedni od najboljih u svojim disciplinama. U gornjoj definiciji nema objašnjenja koncepta usmerenog kretanja, odnosno, kretanja u unapred određenom pravcu. Na pitanje "šta je to elektron", "šta je to plus" i "šta je minus" i "zašto se elektroni kreću od plus do minus," dobija se samo jedan odgovor: " samo je Bogu poznato". I to je odgovor čoveka u svetu fizike! U najjednostavnijoj definiciji fenomena, poznatog svakom detetu danas, četiri pojma su prihvaćena bez razumevanja i objašnjenja. Četiri postulata u jednoj definiciji, koja su predstavljena kao zakon prirode! I to nije kraj. Praktično svi tzv nepromenljivi zakoni prirode, u koje je proniklo čovečanstvo - puni su takvih izjava. Ispostavila se zabavna situacija - ako je neko uspeo da pronađe reč koja se može koristiti da se odredi prirodni fenomen - veruje se da je problem rešen, i to je novo naučno otkriće. Forma je stvorena bez sadržaja, i tako nastaje protivrečje između forme i sadržaja. Jedan od najupečatljivijih primera ove protivrečnosti između 11

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum forme i sadržaja je koncept "tamne materije» (Dark matter). Astrofizičari koji proučavaju kretanje nebeskih tela, otkrili su neobičan fenomen. Nebeskim telima planetama, zvezdama i galaksijama - krećući se po svojim orbitama, u skladu sa zakonima nebeske mehanike, masa materije bi trebalo da bude deset puta veća. Drugim rečima, poznata savremeoj nauci materija iznosi samo deset procenata te mase materije, koju bi trebalo da imaju nebeska tela krećući se u orbitama, po kojima se kreću na zvezdanom nebu. Samo deset procenata! Galaksije, zvezde i planete su veoma realni, opipljivi predmeti kosmosa - idu zajedno po trajektoriji, a za to kretanje, materije univerzuma bi trebalo da bude bar deset puta toliko! Ali, prema idejama moderne nauke, materija koja se javlja, je samo deset odsto od onoliko koliko materije stvarno treba da bude. Rezultat nije samo "nerazuman", već je apsurdan. Materijalni objekti se kreću duž putanja, kojih jednostavno kod njih ne može biti. Ali činjenice su tvrdoglave, one mogu biti prećutane, ali se njih ne možemo osloboditi. Da bi se izašlo iz protivrečnosti, u doslovnom i prenesenom smislu, utvrđeno je "jednostavno" rešenje: devedeset posto stvari koje niko ne može "dotaknuti" i opaziti, ni uz korišćenje pet organa čula, a ni uz pomoć uređaja, "dogovoreno" je da se nazove «tamna materija» (dark matter), i odjednom su se svu umirili. Deset procenata "obične" materije, plus devedeset posto "tamne materije", zajedno daju tako željenih sto posto mase materije, koja je morala da postoji, da bi se stvarne galaksije, zvezde i planete kretale po putanjama po kojima se kreću milijardama godina. Zar to nije "lepo" rešenje sukoba? Ostaje samo pitanje: kome je lakše i bolje zbog tog "rešenja"!? Ali čak i u toj varijanti, savremena nauka priznaje svoju krajnju bespomoćnost. Ovo potvrđuje da savremena nauka - nije nauka, kao što i naučnici sami priznaju, da oni znaju (pa čak i tada, ne svi), za samo oko deset odsto materije koja postoji u svemiru. Nepotpuno znanje o deset odsto materije u univerzumu ne daje im bilo kakvo pravo da traže priznavanje njihovih hipoteza i teorija, kao naučno razumevanje o prirodi svemira, čak ni da kritikuju druge teorije, čak i ako te teorije ne odgovaraju istini. Moderna nauka se ne razlikuje od religija. Pošto se svaki postulat prima bez ikakvih dokaza, javlja se kao Gospod Bog, koji je takođe prihvaćen bez ikakvih dokaza. Sa stanovišta logike, religija ima veliku prednost u odnosu na savremenu nauku, jer samo je Bog prihvaćen bez dokaza kao podrazumevajući, a sve ostalo je stvoreno Gospodom Bogom. Logično savršen sistem, sa jednom nepoznatom - Gospod Bogom, a i ovaj savršen logički sistem ima "mali" nedostatak. Bez postuliranja Gospoda Boga, ovaj sistem se pretvara u glupost. Sa postuliranjem Gospoda Boga, logička 12

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum konstrukcija se i završava sa Gospodom Bogom. Logičan lanac religije vraća se nazad na svoj početak. Iznikao je začarani krug, zmija religije "ujeda" svoj "rep". Sa temeljom na pretpostavci Gospoda Boga, religija je evolutivno mrtva od početka. Moderna nauka je logički daleko od idealne, ali, za razliku od religije, zasniva se, čini se, na realnim prirodnim manifestacijama. Međutim, s obzirom na činjenicu da savremena nauka ima veze samo sa manifestacijom zakona prirode u srednjem svetu, procesa koji se odvijaju između makro i mikrokosmosa, ona (nauka) igra ulogu spoljnog posmatrača. I sve bi bilo u redu, da posmatranje onoga što se dešava u nama i oko nas, istraživači nisu pokušali da objasne kao realne prirodne fenomene. Takvi pokušaji doveli su do usvajanja postulata - koncepata i ideja koje su preuzete bez ikakvih dokaza. I to ne bi bio problem, ako bi se, po meri evolucije, u ideji o prirodi univerzuma, broj postulata postepeno smanjivao, dok ne ostane nijedna pretpostavka, već samo dokazi koji ne bi izazvali nikakve sumnje. I kao očigledan postulat dat je koncept materije kao objektivna realnost u našoj percepciji. I, što se više razvijaju naša čula, i što većim brojem čula raspolaže čovek pri svom evolutivnom razvoju, to će potpunija i objektivnija biti stvorena čovekom slika univerzuma. Ali, nažalost, u razvoju nauke broj postulata se nije smanjio, već obrnuto povećavao se, a trenutno moderna nauka ima na stotine pretpostavki. U isto vreme, kako bi objasnila neki postulat, uvodi drugi, a da objasni taj, uvodi novi i tako - do beskonačnosti. I tako, svaki postulat se pretvara u Boga. Religija za objašnjenje svih stvari odnosi se prema Stvoritelju - Gospodu Bogu, a kao naučno objašnjenje svega postavljenog na pretpostavkama, u suštini, javlja se mini-Bog nauke. I u jednom i u drugom slučaju, javlja se logički pogrešan sistem pogrešnih ideja o prirodi univerzuma. U slučaju religije, Gospod Bog "je" na vrhu logičkog sistema, a u slučaju moderne nauke - u temelju je logički sistem. Ali, tamo gde je Gospod Bog, ništa se ne menja, sem u jednom slučaju, logički sistem se naziva religija, a u drugom - nauka. U jednom slučaju - jednobožje, a u drugom - mnogobožje (postulati). Pri tome, ozbiljni problemi u modernoj nauci se posmatraju ne samo na makro nivou, već i na mikro. U eksperimentima sinteze elementarnih čestica, nuklearni fizičari se suočavaju sa fenomenom, koji u principu, stavlja "krst" na celu modernu fiziku. Pri sintezi novih čestica, njihova masa mora biti manja ili jednaka ukupnoj masi čestica, koja je stvorena. Tako kaže zakon, kamen temeljac moderne fizike - zakon održanja materije. Suština je u tome, da materija ne nestaje i niotkuda se ne pojavljuje. U nekim eksperimentima u sintezi čestica, masa novoformiranih čestica je često nekoliko puta veća, od ukupne mase čestica koje ih obrazuju (deset do sto puta više). Stvarni uređaji, stvarne čestice, a rezultati su ... pa, rezultati su neverovatni. Savremena teorija smatra, da takvi rezultati nisu mogući, a kao praktični rezultati 13

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum to se dešava. Postavlja se pitanje: "Šta da podržimo - teorijske pozicije ili praktične rezultate?" Čini se, odgovor je očigledan sa svake zdravomisleće pozicije. Ali ne sa "naučne", koja nastavlja da se oslanja na iste navode i postulate. Za modernu "nauku" praktični rezultati nisu važni, ako se ne uklapaju u "gotov krevet" ove "nauke." Umesto redefinisanja temelja ovakve "nauke", pokušava se da se "dopuni" temelj novim postulatima i pretpostavkama. I dodaju, i ispravljaju, ne shvatajući, da je jedino moguće "reanimirati" samo "životnosposobnu" teoriju, a "mrtva" teorija, koliko god da se reanimira ostaje "mrtva". Govoreći o životu. "Problemi" sa idejama su prisutni ne samo kod teorijskih fizičara, već i biologa, i lekara. Do sada, naučnici koji proučavaju život, ne mogu da objasne prirodu života, način na koji se atomi, sjedinjuju i povezuju među sobom u jednom prostornom poretku, predstavljajući "mrtvu" materiju, a u drugom slučaju živu. Zašto obraćati pažnju na takve "sitnice", živa materija postoji, pa zašto bismo znali kako je do toga došlo? Ali, ipak, biolozi i lekari smatraju sebe stručnjacima po pitanju života. Na pitanje, kakav je razvoj ljudskog embriona (kao i svakog drugog živog organizma), hrabri biolozi i lekari, sa velikom verom u svoje znanje, često sa snishodljivim osmehom na licu odgovaraju: "u različitim zigotnim ćelijama (ćelijama embriona ) se pojavljuju različiti hormoni i enzimi, a kao posledica toga, od jedne ćelije razvija se mozak, od druge- srce, od treće - pluća, itd, i slično ". Opet, klasično "objašnjenje" iz nastavnog plana i programa za srednje škole udžbenika 8. razreda ljudske anatomije i fiziologije. Drugo objašnjenje jednostavno ne postoji, čak ni među akademicima i doktorima nauka, kako bioloških, tako i medicinskih. Neophodno je da kopaju malo "dublje" a odgovora jednostavno ... nema. Svaki embrion se razvija iz jednog oplođenog jajeta koje počinje da se deli. Prema zakonima histologije (nauka o ćelijama), potvrđenim praktičnim posmatranjima, pri deljenju jedne ćelije, nastaju dve, potpuno identične ćelije jedna drugoj. Kada se one opet podele, nastaje četiri identične ćelije i tako dalje, osam, šesnaest, trideset dve, šezdeset četiri, itd. Drugim rečima, sve ćelije embriona su identične genetike i one su kopije jedne oplođene jajne ćelije. I zbog te činjenice, postavlja se pitanje: kako se u apsolutno identičnim ćelijama pojavljuju različiti hormoni i enzimi?! I, baš čudno, ovo pitanje zbunjuje svakog biologa ili lekara. I jedina stvar koju možete čuti kao odgovor: "Bog zna!". Zar to nije interesantan odgovor za naučnika? I, dosta je to zanimljivo, u gotovo svakom slučaju, pri pažljivoj analizi zakona savremen nauke, možemo "iskopati" Gospoda Boga, što samo potvrđuje činjenicu sakrivanja u pretpostavkama nauke istog "Gospoda Boga." Naravno, pretpostavke su potrebne samo privremeno. Nemoguće je objasniti sve odjednom. Ali nakon objašnjavanja osnovnih problema, neophodno je vratiti se i 14

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum objasniti privremene postulate, koji su prethodno uvedeni bez ikakvog objašnjenja. U toj varijanti, privremeni postulati igraju pozitivnu ulogu. Ali problem je u tome što moderna nauka nema vremena za postulate. Svi njeni postulati - apsolutni su po svojoj prirodi, i niko nikada nije ni pokušao da im da nekakvo objašnjenje. Tako, na taj način, postulati postaju "bogovi" nauke, a ona u ovom slučaju, nauka, postaje religija. A najinteresantnije je da naučnici ni ne razmišljaju o tome, skoro svi prihvataju ovu situaciju zdravo za gotovo i ne vide problem. To "slepilo" je i dovelo do toga da je savremena nauka postala religija, a naučnici - njeni sveštenici. I dokaz za to su izjave uglednih naučnika o tome, da bi se neko nazvao naučnikom, mora da sahrani zdrav skepticizam i da ne veruje svojim očima, ušima, činjenicama i dokazima, i da čvrsto stoji na pozicijama svoje nauke. Veoma lep primer transformacije nauke u religiju ... A sada da pogledamo, na kakvim to "stubovima" stoji moderna nauka. Osnovnim "stubovima" može se nazvati nekoliko načela savremene nauke: *pretpostavka očuvanja materije, *pretpostavka homogenosti univerzuma i *pretpostavka brzine svetlosti. Postulat očuvanja materije glasi, da materija nikuda ne nestaje i ne pojavljuje se niotkuda. Pored toga, pod materijom se podrazumeva samo fizički gusta materija, koja ima četiri agregatna stanja - čvrsto, tečno, gasovito i plazma. Ove zablude po tom pitanju, kao takve, ne odražavaju realnu suštinu koncepta istog, a eksperimentalni podaci, dobijeni uz pomoć sofisticiranih instrumenata za proučavanje mikro i makrokosmosa, potpuno pobijaju moderne koncepte o prirodi materije. Fizika elementarnih čestica i astrofizika dobili su rezultate, koje naučnike dovode u ćorsokak. Mase novih čestica su često većeg reda veličine od ukupne mase čestica, koje ih formiraju, a prisustvo u svemiru tamne materije čini 90% materije, koju iz nekog razloga niko ne može da vidi ili da "oseti", govori o ozbiljnoj krizi pretpostavke očuvanja materije. Moramo, ili da priznamo da je koncept materije u savremenoj nauci netačan ili da pretpostavka očuvanja materije - nije istinita. Ali u obliku, u kome ovaj postulat postoji, on savršeno ne odražava realnost. Postulat očuvanja materije je jedan od retkih načela moderne nauke, koji je najbliži istini. Potrebno je samo da se proširi granica razumevanja, šta je materija, i tada postulat stiče validnost. Na žalost, ovo ne važi za postulat homogenosti univerzuma i pretpostavke brzine svetlosti. Ali ova dva postulata su temelj opšte i posebne teorije relativnosti Ajnštajna. Ja bih dao neka pojašnjenja. Bez obzira na to da li je ova teorija tačna ili ne, smatrati Alberta Ajnštajna autorom ove teorije, bi bilo pogrešno. Stvar je u tome da je Ajnštajn, koji je radio u Zavodu za patente, jednostavno "pozajmljivao" ideje dva naučnika: matematičara i fizičara Žil Anri 15

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Poenkara i fizičara G.A. Lorenca. Ova dva naučnika su već nekoliko godina zajedno radila na stvaranju ove teorije. Zapravo, Poenkar je pretpostavio homogenost univerzuma i pretpostavku brzine svetlosti. I G.A. Lorenc je dao čuvenu formulu. Ajnštajn, koji je radio u kancelariji za patente, imao je pristup svakom naučnom radu i odlučio je da "patentira" teoriju na svoje ime. On je čak zadržao u "svojoj" teoriji relativnosti ime GA Lorenca: osnovne matematičke formule u "svojoj" teoriji naziva "Lorencove transformacije", ali, ipak, on ne precizira kakav odnos prema ovim formulama ima sam i ne pominje ime Poenkara, koji je predložio postulat . Ali, "iz nekog razloga" dao je ovoj teoriji svoje ime. Ceo svet zna da je Ajnštajn - nobelovac, i niko nema nikakve sumnje da je ovu nagradu dobio za uspostavljanje posebne i opšte teorije relativnosti. Ali to nije slučaj. Skandal koji okružuje teoriju, iako je bio poznat u uskim naučnim krugovima, sprečio je Nobelov komitet da mu da nagradu za ovu teoriju. Izlaz je pronađen na vrlo jednostavan način - A. Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za otkriće ... Drugog zakona fotoelektričnog efekta, koji je poseban slučaj Prvog Zakona Fotoelektričnog efekta. Međutim, interesantna je činjenica, da ruski fizičar Aleksandar Stoletov Grigorijevič (1830-1896 g.), otkrivši fotoelektrični efekat, nije dobio Nobelovu nagradu, i nijednu drugu, za svoje otkriće, kao što je A. Ajnštajn dobio za " studiju" o konkretnom slučaju tog zakona fizike. To je totalna glupost, sa bilo koje tačke gledišta. Jedino objašnjenje za ovo može biti da je neko želeo da napravi Ajnštajna dobitnikom Nobelove nagrade i tražio bilo kakav način da to uradi. Bilo je neophodno da se "genije" malo ukrasi sa otkrićem ruskog fizičara A.G. Stoletova, "proučavajući", fotoelektrični efekat, i eto ... "rođen" je novi dobitnik Nobelove nagrade. Nobelov komitet je jasno smatrao, da su dve Nobelove nagrada za jedno otkriće previše i odlučio da dodeli samo jednu ... genijalnom naučniku A. Ajnštajnu! Šta je toliko "važno", da se za prvi zakon fotoelektričnog efekta ili za drugi, dodeli nagrada? Ono što je najvažnije, nagrada je dodeljena za otkriće "briljantnom" naučniku A. Ajnštajnu. I činjenica da je to otkriće ruskog fizičara A.G. Stoletova, je "mala stvar" na koju ne vredi obratiti pažnju. Najvažnija stvar je da je "genijalni" naučnik Albert Ajnštajn postao dobitnik Nobelove nagrade. A sada, skoro svaki čovek smatra da je ovu nagradu Ajnštajn dobio za "svoju" veliku specijalnu i opštu teoriju relativnosti. Postavlja se pitanje: zašto je neko veoma uticajan hteo da Ajnštajn dobije Nobelovu nagradu i proslavi ga u svetu kao najvećeg naučnika svih vremena! Mora da postoji razlog za to? A razlog za to je bio dogovor između Ajnštajna i onih osoba koje su njega napravile nobelovcem. Vidi se veoma da je A. Ajnštajn želeo da bude i nobelovac i najveći naučnik svih vremena! I, po svemu sudeći, ove osobe su bile od vitalnog značaja za vođenje razvoja zemaljske 16

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum civilizacije po pogrešnom putu, što je na kraju dovelo do ekološke katastrofe. A Ajnštajn se složio da postane instrument ovog plana, ali je postavio svoj zahtev - da postane dobitnik Nobelove nagrade. Dogovor je postignut i uslovi za ovu transakciju su bili ispunjeni. Pored toga, stvaranje imidža genija svih vremena, samo pojačava efekte koji su potrebni da se sprovede masovna zabluda o prirodi univerzuma. Izgleda da je neophodno da se još jednom pogleda smisao najpoznatije slike Ajnštajna na kojoj on pokazuje svoj dugačak jezik?! Isturen jezik "najvećeg genija" poprima neko drugo značenje, s obzirom na gore navedeno. Koje?! Mislim da nije teško pogoditi. Na žalost, plagijat je fenomen koji nije tako redak u nauci, ne samo u fizici. Ali to nije samo činjenica o plagijatu, već i o ideji o prirodi univerzuma - koja je u osnovi pogrešna, a nauka, zasnovana na postulatima homogenosti univerzuma i pretpostavljenoj brzini svetlosti, na kraju, dovodi do planetarne ekološke katastrofe. Neko će možda sugerisati da Ajnštajn i ljudi iza njega, jednostavno nisu znali da ova teorija ne odgovara stvarnosti?! Može biti. Ajnštajn i kompanija iskreno greše, isto kako su mnogi naučnici grešili, stvarajući svoje hipoteze i teorije, a koje kasnije nisu primile praktičnu potvrdu?! Neki čak kažu da u to vreme nije bila još visoka preciznost instrumenata koji bi prodrli u dubinu mikro i makrokosmosa?! Neki mogu navesti eksperimentalne dokaze koji potkrepljuju (u tom trenutku) ispravnost Ajnštajnove teorije relativiteta! Iz udžbenika svi znamo o potvrđivanju teorije Ajnštajna Majkelson-Morli eksperimentima. Ali skoro niko ne zna, da je u interferometru, koji je korišćen u eksperimentima Majkelson-Morlija, svetlo prolazilo ukupno rastojanje od 22 metara. Osim toga, eksperimenti su sprovedeni u podrumu kamene zgrade, skoro na nivou mora. Dalje, eksperimenti su izvedeni u toku četiri dana (8, 9, 11 i 12 jula) 1887. godine. I na osnovu te eksperimentalne baze, dobija se potvrda "ispravnosti" specijalne i opšte teorije A. Ajnštajna. Činjenice su, naravno, ozbiljna stvar. Zato, hajde da pogledamo činjenice. Američki fizičar Dejton Miler (1866-1941 g.) godine 1933., objavljuje u časopisu "Pregled moderne fizike» (Reviews of Modern Physics) rezultate svojih eksperimenata po pitanju, tzv. Eteričnog vetra za period od više od dvadeset godina istraživanja, i u svim ovim eksperimentima, on je dobio pozitivne rezultate koji potvrđuju postojanje eteričnog vetra. On je započeo svoje eksperimente 1902. i završio ih 1926. Za ove eksperimente, on je stvorio interferometar sa ukupnom metražom snopa od 64 metra. Bio je to savršen interferometar za to vreme, najmanje tri puta osetljiviji od interferometra, koji je korišćen u eksperimentima Majkelsona i E. Morlija. Merenja su dobijena iz interferometra u različito vreme, u različitim godišnjim dobima. Indikacije iz uređaja su dobijene više od 200 000 hiljada puta, a proizvedeno je više 17

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum od 12.000 obrta interferometra. Povremeno je podizao interferometar na vrh planine Vilson (6000 fita nadmorske visine - više od 2000 metara), gde je, kako je očekivano, brzina eteričnog vetra bila veća. A sada, hajde da vidimo šta nam govore činjenice. S jedne strane, tu je Majkelson-Morlijev eksperiment, koji je trajao ukupno čak 6 sati za četiri dana na 36 obrta interferometra. S druge strane - su eksperimentalni podaci uzeti iz interferometra u toku 24 godine, a uređaj je uključivan više od 12.000 puta! I uz činjenicu da je D.Milerov interferometar bio 3 puta osetljiviji! To je ono što činjenice kažu. Ali, možda Ajnštajn i kompanija nisu bili svesni tih rezultata, ne čitaju naučne časopise, i samim tim su ostali u svojoj zabludi?! Savršeno dobro su to znali. Dejton Miler je napisao pismo Ajnštajnu. U jednom svom pismu, on je prijavio rezultate svog dvadestčetvorogodišljeg rada koji potvrđuje postojanje eteričnog vetra. Na to pismo, Ajnštajn je odgovorio vrlo skeptično i tražio dokaz, koji mu je bio i pružen. Posle toga ... bez odgovora. Što se tiče činjenica da nije odgovorio, za to postoji dobar razlog. Ali najzanimljivije je, da je u Majkelson-Morlijevom eksperimentu registrovana pozitivna vrednost eteričnog vetra, ali su to "jednostavno" ignorisali. Posle smrti D. Milera 1941. godine, "jednostavno" su zaboravljeni rezultati njegovog rada, više nigde i nikada u naučnim časopisima nisu objavljeni, i tako dalje, kao da taj naučnik nikada nije ni postojao. Ali on je bio jedan od najvećih američkih fizičara... Iz svega navedenog jasno je, da je čovečanstvu lažna predstava o prirodi univerzuma namerno nametnuta, kako bi se sprečio razvoj civilizacije po pravom putu, a razlog za to može biti samo jedan - strah onih iza Ajnštajna, koji bi kao rezultat toga izgubili moć i položaj. Strah od istinskog znanja, koje bi neminovno uklonilo sve maske i svi bi, bez izuzetka, videli njihovo pravo lice i šta oni rade. Ako je to neko tako pažljivo sakrio nametanjem lažnih ideja o prirodi univerzuma celoj planeti, to znači da se krije nešto veoma važno, ne samo za fizičare i filozofe, već za svakog čoveka na planeti zemlji ... Pri tome, skrivanje istine traje prilično dugo i uspešno, a razvoj nauke je otišao na pogrešan put, i konačno, došlo je do pojave novih eksperimentalnih podataka, koji već na drugom kvalitativnom nivou ne ostavljaju kamen na kamenu ni od specijalne, ni od opšte teorije relativnosti Ajnštajna. Rezultati dobijeni pomoću Habl teleskopa, dali su veoma iznenađujuće rezultate za istraživače. Nakon analize radio talasa, koji su došli iz 160 udaljenih galaksija, fizičari Ročesterskog i Kanzaškog univerziteta u SAD, došli su do zapanjujućeg otkrića, da svetlost rotira dok se kreće kroz prostor u obliku suptilnih obrazaca koji liče na vadičep, što nije nikada ranije primećeno. Puni obrt 'vadičepa' je primećen svakih milijardu kilometara, kroz koje su prolazili radio talasi. Ovaj efekt javlja se kao dopuna onom koji je poznat kao Faradejev efekat - polarizacija svetlosti, uzrokovana intergalaktičkim magnetnim poljima. 18

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Periodičnost ovih novih posmatranih rotacije zavisi od ugla, po kojem se radio talasi kreću u odnosu na osu orijentacije, prolazeći kroz prostor. Što je paralelniji pravac kretanja talasa i ose, to je veći radijus rotacije. Ova osa orijentacije nije fizička veličina, već određuje pravac, po kome svetlost putuje u svemiru. Po viđenom sa Zemlje, istraživači kažu, osa prolazi u jednom pravcu, u pravcu sazvežđa Sektants, i u drugom pravcu - u pravcu sazvežđa Akuila. Koji pravac je "vrh" ili "dno" će verovatno biti proizvoljan izbor, kako oni kažu. Ovo otkriće su dali astrofizičari, dr DŽordž Nodland i dr DŽon Ralston, u izveštauj koji je objavljen u "Pregledu moderne fizike» (Reviews of Modern Physics) 1997. godine. Ovo otkriće znači da je svemir - nehomogen. Većina modernih preciznih instrumenata beleži promene u brzini radio talasa, u zavisnosti od pravca prostiranja. I ono što je najzanimljivije, ovi trendovi jasno odražavaju slojevitu strukturu univerzuma, tako kako se određuju "vrh" i "dno", "istok" i "zapad". Eksperimentalna registracija eteričnog vetra svetlosnih talasa u eksperimentima američkog fizičara Miler Dejtona u 30-im, i otkriće promene brzine prostiranja radio talasa u univerzumu, što su 1997. godine otkrili američki astrofizičari DŽordž Nodland i DŽon Ralston, nepobitno dokazuju neheterogenost univerzuma. Za jasniju sliku, ja bih da dam nekoliko objašnjenja. Eterični vetar koji je registrovan u besprekornom eksperimentu D. Milera, i izmena prostiranja radio talasa, u zavisnosti od pravca - su jedna ista stvar. Različite terminologije, ali je identičan smisao. Tako, ovi eksperimenti konačno dokazuju neheterogenost univerzuma, a samim tim i neistinitost prvog postulata, koji Ajnštajn koristi u "svojoj" opštoj i posebnoj teoriji relativnosti. Ali, možda drugi, poslednji od ovih postulata tih teorija, daje istinitu tvrdnju?! Da vidimo ... Dozvolite mi da vas podsetim, suština ovog postulata je da je brzina svetlosti konstanta, drugim rečima, konstantna, i da je maksimalna brzina kretanja materije u univerzumu 300 000 km / s (186.000 milja / sec). Bez ovog uslova Lorencove transformacije se pretvaraju u glupost, jer, pri brzini kretanja materije (i svetlosti), pri brzini većoj od 300 000 km / sec, u skladu sa ovim jednačinama, čak i fotonska masa postaje beskonačna. Hajde da sada pogledamo kakav je slučaj sa ovim postulatom Ajnštajnove teorije? U eksperimentima koje je sproveo dr nauka Vang Lijun (Dr. Lijun Wang) na Institutu NEC u Prinstonu (NEC research institute in Princeton), dobijeni su iznenađujući rezultati. Eksperiment se sastojao u tome da se svetlosni impulsi propuštaju kroz rezervoar, napunjen posebno tretiranim gasom cezijuma. Eksperimentalni rezultati su bili fenomenalni - brzina svetlosnih impulsa je 300 (tri stotine) puta veća od dozvoljene brzine Lorencovih transformacija (2000. godine)! U Italiji, druga grupa 19

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum fizičara iz Italijanskog Nacionalnog Saveta za istraživanje (Italian National Research Council), u svojim eksperimentima sa mikrotalasima (2000. godine) dobili su brzinu prostiranja 25% veću u odnosu na dozvoljenu brzinu u skladu sa A. Ajnštajnom ... Iz Lorencove transformacije, sledi da, ako brzina svetlosti (ili drugog materijalnog objekta), od najmanje jednog milimetra po sekundi prelazi brzinu od 300 000 km / s, masa postaje beskonačna. Drugim rečima, u gornjem eksperimentu, masa fotona i mikrotalasa mora biti veća od mase bilo koje "crne rupe", i prema ovim formulama, kao rezultat ovih eksperimenata, naša planeta bi sama postala super "crna rupa." To je ono što sledi iz Ajnštajnove teorije. Ali ... ništa se nije desilo, talasi, kao svetlost, tako i radio talasi, ne teže beskonačnosti, itd. Tako,i drugi postulat specijalne i opšte teorije Ajnštajna je bio lažan, a bez njih ove teorije gube svaki smisao, i u najboljem slučaju, treba da idu u deo istorije nauke, kao još jedna hipoteza koja nije potvrđena eksperimentalnim podacima. Ali, baš je čudno, ne samo nakon objavljivanja rezultata istraživanja Milera (1933. god.), već i posle nedavnog otkrića (1997-2000.) širom sveta se i dalje studira u školama i na univerzitetima teorija A. Ajnštajna, kao teorija, koja odražava stvarnost. Bez ova dva postulata, teorija Ajnštajna je ni manje ni više samo jedan neuspeo pokušaj da se stvori slika univerzuma, u potrazi za razumevanjem prirode, ako ne bi bilo malog "ali". I "tvorac" specijalne i opšte teorije, i oni iza njega, znali su od početka da ova teorija ne odražava realnost, ni delimično. A ipak, ona je uvedena čitavom čovečanstvu. Kao rezultat toga, zemaljska civilizacija je pošla pogrešnim putem, što na kraju dovodi do samouništenja. I to može značiti samo jednu stvar: ispravan put civilizacije je opasan za one koji stoje iza Ajnštajna i koji i dalje stoje iza "leđa" njegovih teorija u današnjem vremenu. One, koji stoje u senci, strah je jedne stvari: da izgube moć i uticaj na mase, jer pri prosvetljenom znanju, svaki čovek pojedinačno, a i celo čovečanstva u celini će biti u stanju da vidi i shvati šta se dešava u svetu, a ova grupa ljudi će izgubiti moć, uticaj, i, na kraju, svoj novac. Ali zašto se ti ljudi toliko boje prodora istinskog znanja?! Iz jednostavnog razloga - oni su sve što imaju dobili nezasluženo, prevarom, ali da izgube sve, oni ne žele. Kao što se može videti iz ove analize, naučne i filozofske ideje o prirodi univerzuma, imaju političke i finansijske korene. Nametanje zabluda čovečanstvu dopušta društvenim parazitima da napreduju na telu Zemlje i njene civilizacije ... Želeo bih da skrenem pažnju na jedan od instrumenata nametanja lažnih koncepta prirode - matematiku. Šta je matematika, možete da pitate nekoga?! Činjenica je da je jedina svrha matematike - praktična računica. I onda, moramo imati na umu da, dodavanjem jedne jabuke drugoj, govorimo o dve jabuke, ne obraćajući pažnju na 20

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum njihove razlike: razlike u težini, obliku, veličini, boji, zrelosti, ukusu i tako dalje. Mi jednostavno kažemo - dve jabuke i to je dovoljno da se relativno ravnomerno podele ove jabuke između dvoje ljudi. Svako će dobiti jabuku, iako ne postoji čak ni dvoje sličnih ljudi, čak i ako su identični blizanci postoje principijelne razlike. Ako je jabuka 10-50 grama teža nego druga, kiselija ili slađa, neće se promeniti ništa, i niko se posebno neće uvrediti. Ali je sasvim druga stvar kada se matematika koristi kao temelj teorijskih studija, kada se pravi prirodni procesi predstavljaju posebnim slovom ili simbolom, i ... u obliku simbola i slova umeću u jednačine i formule. A zatim počinje da se manipuliše ovim simbolima i slovima po zakonima, donetim iz matematike, zaboravljajući da se prirodne pojave i procesi odvijaju bez obzira na to, kakva je predstva njih kod ljudi. Zaboravljajući šta je iza tih simbola i slova, matematika ubira derivat, integral, žuri do krajnjih granica, nameće ograničenja i odbacuje "ekstra" uslove, odnosno čini sve da dobije elegantnu formulu "zakona prirode". Dobar primer za ovo je teorija relativnosti Ajnštajna. Jedini razlog zbog kojeg su uvedeni postulati homogenosti univerzuma i postulat brzine svetlosti - bez njih bi Lorencova transformacija izgubila svaki smisao, a samim tim i opšta i posebna teorija Ajnštajna. Iz Lorencove transformacije sledi uslov u brzini prostiranja materijalnih objekata u prostoru. Brzina bilo kojeg materijalnog objekta (uključujući i svetlo) ne može biti veća od brzine svetlosti u vakuumu. Prema postulatu, brzina svetlosti u vakuumu je konstantna i maksimalna za materijalne objekte i iznosi 300 000 km (186 milja) u sekundi. Ne može biti veća iz jednog prostog razloga - ako je brzina kretanja materijalnog objekta veća od ove konstante, prema Lorencovoj transformaciji, masa materijalnog objekta mora postati beskonačna, uključujući i konvencionalne mase fotona. To je ono što bi trebalo da se desi prema formulama. Ali u stvarnosti - realni laserski impuls prolazi kroz pravi gas cezijuma, pri brzini od 300 puta (90 miliona km / s) bržoj nego što "dozvoljava" njegova formula. To mora da je neki neodgovorni laserski impuls koji ne želi da se kreće prema zahtevima matematike i njenim zakonima. I ono što je najinteresantnije - masa svakog fotona u svetlosnom zraku ne postaje beskonačna, svi oni se ponašaju na isti način kao i pre ulaska u posebno gasno okruženje. Trebalo bi podsetiti matematičare, da je priroda živa i ne podčinjava se zakonima matematike, koji su samo igra uma, i u većoj ili manjoj meri odražavaju prividnu realnost. Priroda se neće prilagoditi zakonima koje su izmislili matematičari, teorijama zasnovanim na matematičkim formulama. Matematičari su nekako potpuno zaboravili, da ona uvlači u apstraktne misaone igre. I još nešto o problemima matematike. U okviru matematike same - mnogo je kontradiktornosti. Njihova lista nije potrebna, a ja bih želeo da skrenem pažnju na samo jednu od njih, na koju niko 21

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum ne obraća pažnju. Jedan od osnovnih zakona algebre kaže da se kvadratni koren može dobiti samo od pozitivnog broja. Bilo koji broj, pozitivan ili negativan, pri svođenju na kvadrat, postaje pozitivan [na primer, 2 x 2 = 4 ili (-2) x (-2) = 4] minus (-) iminus (-) daju plus ( +). To je opšte poznato još od mladih školskih dana. Dakle, u višoj matematici pri nekim matematičkim transformacijama u proračunima realnih fizičkih procesa, negativan broj (-1) je pod kvadratnim korenom. Potpuna besmislica, sa tačke gledišta aksioma matematike to ne može biti, u principu, ali ipak, u matematičkim proračunima stvarnih fizičkih procesa pojaviljuje se taj apsurd. Izlaz iz te situacije, je očigledan. Pojava apsurda govori o lažnom pristupu rešavanju ovog problema, o protivrečnosti primenjenog matematičkog aparata, a rešenje realnog fizičkog problema pomoću ovog aparata opisuje pravi prirodni fenomen. Ali niko, čak ni ne misli u tom pravcu! Zašto nešto promeniti ako se možete "prevariti" jednačina?! Rešenje je nađeno lako. Ako matematika kaže, da nema kvadratnog korena od negativnog broja - onda, negativan broj mora da nestane. Rečeno - učinjeno. Označili su (-1) kao i2, i problem više ne postoji! Kvadratni koren iz broja u kvadratu je pozitivan broj (√i2 = i), gde je i - tzv imaginarna jedinica, a šta je i gde učestvuja ta imaginarna jedinica u stvarnosti, niko nije objasnio. Ako postoji imaginarna jedinica (i), onda mora biti stvarna i mora da učestvuje u realnosti. Ali, ne obraća se pažnja na takve "sitnice"?! Naravno da ne, jer, ako obratimo pažnju na to, dobićemo kompletni nesporazum. Ako je moguće zameniti negativnu jedinicu (-1) u kvadratnom korenu, onda zašto se ne bi zamenila negativna jedinica u bilo kojoj drugoj matematičkoj jednačini?! Ako se tako uradi, nastao bi potpuni haos. I to je razlog zašto se to ne radi. Ako sabiramo dve jabuke sa još dve jabuke (2 + 2), u takvom obliku, moguće je dobiti i krastavac, i kruške, a ne nužno četiri, a može biti nula ili minus četiri imaginarnih paradajza. Dakle, matematičari su počeli da koriste imaginarnu jedinicu, gde je to korisno i praktično, nazivajući ovaj ogranak matematike "funkcija kompleksne promenljive." I samo na toj "teritoriji" imaginarna jedinica postoji i zvanično je priznata, a na svim ostalim matematičkim teritorijama, minus jedan (-1) i dalje ostaje negativan (-1), i nikakvih imaginarnih brojeva nema. Zar to nije smešno?! Možete obmanuti nekog drugog, ali ne možete prevariti samog sebe. Može se samo pretvarati da ste prevareni, ali onda se postavlja pitanje - zašto je potrebna ta obmana i kome? Ko je spreman da uvede apsurde u u savremenu nauku, samo ako tako ne sprečava reviziju temelja i principa najviše savremene nauke. I to ne može biti slučajno. Neko je iza svega ovoga, nekome je veoma potrebno, da se razvoj čovečanstva kreće po lažnom evolutivnom putu. I nametanje lažnih ili nepotpunih ideja o prirodi univerzuma služi ovim silama, kao sredstvo zadržavanja civilizacije 22

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Zemlje u celini i sve pojedinačne predstave u neznanju, tako da oni (sile) mogu slobodno da kontrolišu samu civilizaciju, i zadrže svoju finansijsku i političku moć. I ako neko provali kroz ovu nametnutu iluziju stvarnosti, te ljude i njihovo znanje, oni uništavaju. Kao što je uništen, na primer Nikola Tesla - amerikanac srpskog porekla, koji je kreirao uređaje i instrumente, na osnovu veoma različitih principa, od kojih su mnogi mogli da učine da se čovečanstvo oslobodi energetske krize, uz očuvanje ekologije planete. Razvio je električne generatore, u kojima nije bilo pokretnih delova i kojima nisu potrebna nikakva goriva. Struja je dobijena direktno iz svemira. On je našao jednostavan i jeftin način da se razdvoje iz vode kiseonik i vodonik. Nikola Tesla je stvorio nekoliko sjajnih uređaja i aparata. Ubrzo nakon demonstracija tih instrumenata i uređaja, "odjednom" se razboleo i umro. Nakon njegove smrti, sve aparate i uređaje iz njegove laboratorije uzeli su predstavnici državnih službi SAD, a laboratorija je sravnjena sa zemljom, bukvalno i figurativno, buldožerima. Država SAD je na taj način nezakonito oduzela sve što je stvorio, ali do sada, ni u SAD ni u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, se ne pojavljuju generatori Tesle i njegova druga otkrića. A samo njegovi električni generatori su mogli doneti prosperitet, toplinu i ekonomsku nezavisnost u svakom domu, u svakoj porodici. Ali to se nije dogodilo. Energetska kriza nije nestala, već je samo eskalirala. Električna energija se dobija primitivnim generatorima sa rotirajućim rotorom, troše veliku količinu fosilnih goriva, kroz izgradnju hidro i nuklearnih elektrana. Svi ovi postupci za proizvodnju električne energije uništavaju ekologiju planete, iscrpljuju prirodne resurse, truju atmosferu. Nuklearne elektrane su i veoma opasne. I znajući sve ovo, izvor gotovo slobodne energije je eliminisan (ili barem skriven od očiju čovečanstva, koja bi u bar u teoriji, trebalo da služi samom čovečanstvu. Ona i služi, samo je pitanje - kome?! Verovatno istoj grupi ljudi koji stoje iza lažnih pojmova savremene nauke, i takvih "naučnika", kao što su Albert Ajnštajn i kompanija. Na taj način, teorija univerzuma ima direktan uticaj na objektivnu realnost u kojoj mi sami živimo. I od toga, kakve su ove ideje, zavisi sama budućnost civilizacije, bez obzira da li će te civilizacije biti sutra na Midgard-Zemlji. Nikolaj Levašov, 6. mart 2006.

23


Glava 1. Analitički pregled 1.1. Značaj ontologije fizičkih procesa za filozofsku i naučnu misao čovečanstva Prostor?! Šta je to? Čovek od davnina gleda u zvezdano nebo, i gradi svoje razumevanje Univerzuma. Homo sapienss - čovek razumni, samoidentifikovani čovek je izdvojio razumnost, kao osnovnu prepoznatljivu karakteristiku koja ga odvaja od sve okolne prirode. I kao svaka misleća suština, po svom opredeljenju, čoveku je svojstvena želja da uči o okružujućem svetu, Vaseljeni. I, naravno, kao rezultat ovog procesa učenja, javlja se slika univerzuma. Istorija je rađala i uništavala civilizacije, i sa njima se pojavljuju ili nestaju religije, filozofski sistemi, koncepti univerzuma. Nije sve sačuvala istorija, posebno je načinilo nepopravljive štete civilizaciji i razvoju civilizacije u celini, hrišćanstvo, posebno katoličanstvo. Fanatik inspirisan sveštenicima, uništava riznice znanja prohujalih civilizacija, drevne biblioteke - skladišta vrednih knjiga: Proto-Sumerske u Vavilonu, Aleksandrijsku u Egiptu, uništen je arhipelag Santorini, papirusi u Tebi i Memfisu, etrurska biblioteka u Rimu, spalili su hram u Atini, uništili ogromnu arhivu u Carigradu, nepoznato je gde je nestala biblioteka Jaroslava Mudrog i Ivana Groznog, rukopisi civilizacije Maja, Inka i Asteka. I kao rezultat, mnoga znanja drevnih civilizacija na Zemlji su uništena. Mnoga ... ali srećom, ne sva. I to što je spašeno od vatre inkvizicije, sačuvano je ponekad po cenu mnogih života i često daju neverovatnu dubinu i tačnost opisa univerzuma, razumevanje nekih aspekta kojima se moderna nauka nije ni približila. Najinteresantnije u tom pogledu, i najstarije, su slaveno-arijevske Vede. U "Knjizi Sveta", čija je starost oko četrdeset hiljada godina, predstavlja se slika univerzuma, koja je prosto neverovatna u svojoj tačnosti i potpunosti. Neverovatno ali istinito, to će biti primoran da prizna svako ko otvori ovu knjigu. U samom Početku, tačnije, onda kada se u Bezkonačnoj Novoj Večnosti razlila Velikim moćnim tokom Životvorna bleštava Inglija, Prvobitna Svetlost što Život rađa, u Novoj Stvarnosti bila su rođena 24

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum raznovrsna Prostranstva i Realnosti Svetova Jave, Nave i Prave. .................................................. ................ I ukoliko su se bliže do Prvobitnog Izvora Svetlosti nalazila ta Prostranstva i Realnosti u različitim sjajnim Svetovima, utoliko su većim brojem dimenzija ta veoma velika Prostranstva i Realnosti bila ispunjena. Славяно-Арийские Веды, «Книга Света», Харатья 2 Pre četrdeset hiljada godina znali smo o tome, da ima mnogo univerzuma, sa različitim dimenzijama, koji formiraju zajedno jedan prostorni sistem, koji ćemo uslovno nazvati matricom prostora. Kao grane Drveta objedinjavala je prvonastala Životvorna Svetlost Listiće-Realnosti našeg Drveta Sveta sa moćnim svetlećim stablom. I svaki Listić-Realnost sijao je neizmerno prelivajući se jarkim Svetlom različitih Sunaca, a stablo Drveta Sveta zalazilo je mnogobrojnim svojim korenovima u Bezkonačnu Novu Večnost rođenu u Novoj Stvarnosti. Славяно-Арийские Веды, «Книга Света», Харатья 2 Lepim, figurativnim izražavanjem, lako razumljivom svakom čoveku, bez obzira na to, da li je živeo pre četrdeset hiljada godina ili živi danas, bila je preneta našim precima informacija o uređenosti Univerzuma. Poražavaju preciznost i obim predate 25

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum informacije. Naša stvarnost, svemir, koji je samo delimično poznat modernim naučnicima, prikazaje se kao mali deo, kao zrno peska na obali ogromnog okeana. On je - samo jedan list papira, realnost našeg Drveta Sveta. I svaki list realnosti ima svoju dmenzionalnost i strogo definisan položaj na stablu Drveta Sveta. Interesantno, zar ne?! Postavljaju se principi kvantovanja prostora na poseban način, koji je modernoj fizici poznat po procesima koji se odvijaju na nivou mikrokosmosa - kvantovanje orbita elektrona u atomu. Mikrosvet je prilično duboko proučen nuklearnom i kvantnom fizikom, a studije i prezentacije o uređenosti Makrosveta nalaze se na početnom stadijumu. Jednostavan i slikovit jezik Veda nije slučajan. Oni, koji su beležili informacije u "Knjizi Sveta" su bili svesni, da na bilo kom posebnom jeziku izložene informacija ne mogu biti prihvatljive, jer stvaranjem posebnog jezika sve informacije mogu da se izgube iz jednog ili drugog razloga, i ne mogu da prenesu potomcima smisao termina koji se upotrebljavaju. I kao rezultat toga, niko ne bi mogao da pravilno razume informacije. Bilo bi jasnije ako pogledamo primere savremene nauka. Naučnici su izmislili i uveli mnoge naučne termine koje više od devedeset posto ljudi koji žive danas nije u stanju da razume. Ponekad se ide do apsurda, kada neki naučni rad može da razume samo nekoliko ljudi na planeti. I ako se analizira razvoj nauke, jasno je da moderni naučni jezik može biti već u sledećem veku apsurdan i neshvatljiv za buduće generacije, kao što je jezik alhemičara u srednjem veku izgledao apsurdno i nenaučno modernim naučnicima, iako je, u srednjem veku alhemija bila priznata od strane akademske nauke, a studenti su je studirali na univerzitetima. I, da nije bilo alhemije, nikada se ne bi pojavile neorganska i organska hemija, koje nemaju nikakve veze sa svojom "majkom" alhemijom. Dakle, ako postoji potreba za prenosom informacija dalekim potomcima, jedini način da se postigne željeni prenos informacija je u pristupačnom jeziku. Samo u ovom slučaj postoji šansa da će lingvisti, i budući istoričari, moći da čitaju i razumeju te informacije. Stoga, sa ove tačke gledišta, dostupan u obliku za razumevanje skoro svakom čoveku jezik izlaganja je dovoljna garancija da se peredavana informacija razume ispravno. U vreme zapisivanja "Knjige Svetla" nisu postojali specijalni termini, a ni i različita pisma za različite ljude različitih nivoa obuka i nivoa posvećenosti. To je stvorilo sistem, koji je omogućio da obezbedi potpunu kontrolu nad dostupnim informacijama. U ta davna vremena bili su potpuno svesni da je informacija veoma moćno oružje koje ne bi trebalo da padne u ruke

26

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum duhovno nezrelih ljudi, koji bi mogli da je iskoriste za ličnu dobit ili u ruke neznalica, što zauzvrat, može dovesti do veće ili manje globalne katastrofe. Međutim, među Žrecima druge kaste postojala je grupa još posvećenijih, malo kome od Žreca nižih kasti poznata, i ona je imala drugačije Duhovno Učenje, koje se veoma mnogo razlikovalo od prethodnih. To Duhovno Učenje je glasilo da je Svet Jave koji nas okružuje, Svet Žutih Zvezda i Sunčev sistem, samo zrno peska u Bezkonačnoj Vaseljeni. Da postoje bele Zvezde i Sunca, plave, ljubičaste, ružičaste, zelene, Zvezde i Sunca u bojama koje su nama nepoznate, našim čulima nedostupne. I beskonačan je njihov broj, bezgranična je njihova raznolikost, bezkonačna su prostranstva koja ih dele. ----------------------------------------------------------A svi ti raznoliki Svetovi – nisu ništa pred drugim Svetovima, koji se nalaze van naše Vaseljene i opet je bazgranično veliki njihov broj i neizmerno velika njihova raznolikost. Bezkonačne Bezkonačnosti dele sve te razne i mnogolike Svetove. Klasifikacija zvezda po emitovanom spektru je potpuno razvijena tek u drugoj polovini dvadesetog veka, a neke vrste zvezda otkrivene su samo pomoću radioteleskopa, koje naravno, ljudska čula nisu registrovala. Tako nešto ne može biti slučajnost, ali ako je tako, onda postoji velika verovatnoća da je, i mnogo drugog, donetog u Vedama, blizu istine. 27

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kako se desilo da je tako vredno znanje "zaboravljeno" tako dugo, i zašto su tek sada informacije o njima postale dostupne mnogima? Nekoliko razloga je dovelo do toga, a jedan od njih - glavni - je izmena klime izazvana jakim zahlađenjem trinaest hiljade godina ranije, a kao rezultat toga, migracija naroda u toplije krajeve, pri kojoj migranti otpadaju od svojih osnovnih načela, i gube dosta znanja, kojima su vladali njihovi preci. Veoma malo Visoko Posvećenih odlazi sa njima, i to je bio jedan od glavnih razloga za njihovo "divljaštvo". Surova priroda ih je primorala da se bore za fizički opstanak, i nije im bilo do zvezda. I kada je prošla opasnost, malo šta je ostalo od starog znanja, samo fragmenti su ostali u narodnoj tradiciji. "Fragmenti" ovih drevnih znanja su bili "veći" ili "manji", i kao posledica toga, u većoj ili manjoj meri vidljivi u filozofijama i religijama raznih naroda. Sa doseljenicima otišli u daleke zemlje, su bili i čuvari znanja, ali uglavnom nisu bili visoko inicirani. Osim toga, ljudi su se upućivali u nove zemlje, često i hiljadama kilometara od svoje rodne domovine, a tokom toga morali su da se suoče sa mnogim izazovima: glad, prirodne stihije, napade drugih plemena... Čak i u to vreme, mnoga plodna zemljišta su bila okupirana i slobodnu zemlju nije bilo lako naći. U većini slučajeva, mirnim putem ili kao rezultatom rata, pridošlice su se naseljavale zajedno sa starosedeocima, ulazeći postepeno u simbiozu, postepeno se mešajući sa njima. Dakle, za ovaj period je osnovno bilo preživeti i opstati, znanja nisu bila potrebna tokom migracija. Kada su plemena preseljenika nalazila nova mesta, potreba za znanjem ponovo se pojavila, u većoj meri - primenjena znanja, omogućavajući naseljenicima da obrađuju zemlju, da stvaraju neophodan pribor i razne alate za oživljavanje zanata, kao što su tokom migracija ljudi čuvali samo ona koja su im bila potrebna. I onda su bile potrebne godine, decenije, dok su doseljenici uspeli da pronađu ono što žele. Stoga, obuka novih nositelja znanja, novih žreca nije mogla biti kompletna. Kao rezultat toga, originalna znanja su se delimično gubila, delimično menjala i kao rezultat toga, u većini slučajeva, postepeno pretvarala u filozofska i mitološka učenja. Do sličnih pojava dolazilo je i u rezultatu vojnih pohoda. Kao rezultat H'Arijskog pohoda u Dravidiju (drevnu Indiju) 2691 g.p.n.e. iz Belovodja, životima plemena - Dravida i Naga, sa osvajanjem je bilo donešeno i znanje, koje je, u modifikovanom obliku, postalo temelj filozofije i mitologije Indije: 8. (72). Drugi Rodovi Velike Rase raseliće se po celoj Midgard-Zemlji... i preći će s one strane Himavat planina... i naučiće ljude s kožom boje Mraka Mudrosti Sveta Sijanja... Kako bi oni prekinuli s prinošenjem žrtava strašnih, krvavih, 28

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum svojoj boginji – Crnoj Majci i Zmijama-Drakonima iz Sveta Nave, i stekli novu Božanstvenu Mudrost i Veru... Nakon toga, deo mudrih izreka iz Mudrosti Sveta Sijanja uključena su u kolekciju pod nazivom Rig-Veda, koja je ostala sačuvana na teritoriji Indije. U drevnom indijskom društvu formiran je sistem Varni, a kasnije kasti - zatvorene socijalne grupe, ujedinjujući ljude strogo definisanih profesija, isključujući prelazak iz jedne kaste u drugu, i zabranjujući među-kastinske brakove. Prvo mesto u društvenoj hijerarhiji pripadalo je Bramanima, odnosno žrecima, obično kombinujući ulogu drevnih sveštenika sa funkcijom naučnika; onda su dolazili Ksatriji, sa vojnim i administrativnim znanjem; Vaiši - slobodni članovi zajednice, koji se bave poljoprivredom, zanatstvom i trgovinom, kako u gradovima i selima. Ove tri Varne pojavile su se u procesu formiranja klasa kod arijevskih plemena (h'Arijevaca i da'Arijevaca), i to vreme, kao četvrta Varna - Šudre, koja je uključivala članove nepunopravnih zajednica, za koje su bile predviđene najneprijatne vrste poslova, formiranih uglavnom od lokalnih plemena, Dravida i Naga, koje su pokorili Arijevci, kao rezultat vojnih dejstva. *************************** (Prim.prev. - objašnjenje kasti) Sredinom drugog milenijuma pre nove ere, kada su se ljudi, pre svega, razlikovali po boji kože, iako malobrojni, Arijevci su prodrli i osvojili veliki deo Indije. Oni su uspostavili dominaciju nad starosedelačkim stanovništvom Dravida, uveli arijevski jezik sanskrit i uspostavili društveni poredak zasnovan na podeli prema boji kože, položaju u društvu, bogatstvu, zanimanju i religiji. Na vrhu kastinskog poretka u Indiji nalazili su se Bramani, stalež sveštenika i učitelja, koji je imao najveći ugled. Oni su bili zaduženi za tumačenje verskih tekstova i vođenje obreda, a visoko obrazovanje im je omogućavalo bavljenje zakonodavnim i pravosudnim poslovima i podučavanjem. Ratnici i plemstvo, čine drugu kastu, Kšatrija. Oni predstavljaju svetovnu moć, a njihov zadatak je da vladaju i štite zemlju od neprijatelja. Treću kastu čini slobodno arijevsko proizvodno stanovništvo, naseljenici koji su ostali čiste rase, Vajšije. To su obično trgovci, zemljoradnici i odgajivači stoke, koji su snabdevali ostale kaste osnovnim životnim namirnicama. Četvrtu kastu su činili nearijevci, Šudre. Ona se sastojala od porobljenog, tamnoputog dravidskog stanovništva i socijalno odbačenih arijevaca, koji su se pomešali sa potlačenim starosedeocima. Pošto su bili bez poseda obavljali 29

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum su najteže fizičke poslove kao, nadničari, sluge i podanici tri gornje kaste. Parije, "nedodirljivi", bili su potpuno izbačeni iz kastinskog poretka i smatrani su nedostojnim života u zajednici zbog poslova koje su obavljali. I danas su Parije osuđene na najteže i takozvane "nečiste" poslove, koji se prenose sa generacije na generaciju, a predrasude određuju njihove živote, naročito u ruralnim područjima gde živi skoro tri četvrtine indijskog stanovništva. Parije su zapravo krenule sa vojskom Aleksandra Velikog nazad prema Balkanu, usput zauzimajući neke oblasti i šireći se kasnije po celoj Aziji i Evropi. Danas su poznati kao Cigani – Romi. Jednostavna podela na osnovne četiri kaste zajedno sa nedodirljivima, ne može da prikaže svu složenost kastinskog sistema u Indiji. Svaka kasta se dodatno deli na stotine naslednih kasta i podkasta sa vlastitom hijerarhijom. Zato se teško mogu izbrojati različite podvrste, varijeteti i imena mnoštva kasta. *************************** Drevne slovenske Vede su pokrenule filozofsku tradiciju u drevnoj Indiji. U indijskoj verziji Vede se sastoje se od četiri zbirke himni (samhita), himni, magičnih inicijacija, molitvi, itd:. Rig-Veda, Sam-Veda, Ajur-Veda i Atharva-Veda (ili Atharvangirasi). „Samhita je sanskritska reč iz korena, Сам (स) i Hita (हहित), što znači "ispravno," i "zdravo, uređeno, respektivno". Kombinacija reči dakle znači "put zajedno, udruženo, ukomponovano, aranžirano, postavljeno zajedno, sjedinjenjo". „ Svaka od ovih zbirki vremenom je obogaćena raznim komentarima i dopunjena ritualnim, magijskim, filosofskim redom - Bramanima, Aranjakima, Upanišadama. Zapravo, filozofija drevne Indije ima najpotpuniji odraz sadržan u Upanišadama, ali prvi blesci filozofskog pristupa stvarnosti mogu se pratiti u kolekcijama vedskih himni, naročito u najstarijoj od njih - Rig Vedama: 7. [Kosmogonijska himna] Tada je postojalo sve i ništa; Nije bilo prostranstva, ni neba nad njim. Šta je bilo u pokretu? Pod čijom pokrovom? da li je bilo vode, duboke? Tada nije bilo ni smrti, ni besmrtnosti, Nije bilo razlike između noći i dana. 30

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Bez pokreta sve je odisalo jedinstvom, I ništa, osim njega nije bilo. Na početku je tama bila skrivena u tami, Sve je to bilo neprimetno, fluidno. Sve je bilo jedinstvo, Pokriveno prazninom. I nastala je [tada] želja – Ona je bila prvo seme misli. Gomila svega i ničega Otkriva, razigrana u srcu, vizionarsku mudrost. ------------------------------------------------Ko uistinu zna, ko bi sada ispričao, Odakle se pojavio ovaj svemir? Bogovi (su se pojavili) nakon stvaranja njega. [Ali] ko može znati, iz čega je nastao? Iz čega je stvoren ovaj univerzum, da li ga je neko napravio [Ko] ili nije? Ko je to video na najvišem nebu, On zaista zna. [Ali] da li zna? Još zanimljivije je izražena u Arijevskim Vedama istorija Anlantide i Egipta. I, opet, o tome se govori u Vedama: Veliko zahlađenje doneće vetar da'Arijski na ovu zemlju i Marjona će je trećinu Godine skrivati svojim Belim Plaštom U to vreme neće biti hrane za ljude i životinje i počeće Velika Seoba potomaka Roda Nebeskog s one strane Ripejskih gora , koje sa zapadnih granica štite Svetu Raseniju... 3. (68). I doći će oni do Velikih Voda, Okeana-mora Zapadnog , 31

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum i preneće ih Sila Nebeska na zemlju Bezbradih ljudi sa kožom boje Svetoga Ognja. Veliki Vođa sagradiće u zemlji toj Hram Trozupca Boga Mora. I Nij – Bog Mora slaće im bezbrojne darove svoje, i štitiće zemlju njihovu od Stihije Zla... 5. (69). Ali, veliko izobilje zamagliće glave vođa i žreca. Velika Lenjost i želja za tuđim zahvatiće njihov razum. I počeće oni da lažu Bogovima i ljudima, i počeće da žive po svojim zakonima narušivši Zavete Mudrih Prapredaka i Zakone Boga-Tvorca jedinog. I koristiće Silu Stihija Midgard-Zemlje za postizanje svojih ciljeva... I razgneviće oni delovanjem svojim Nija – Velikog Boga Mora... 5. (70). I uništiće Nij i Stihije tu zemlju, skriće se ona u dubinama Velikih Voda, isto tako, kako se u Drevna vremena u dubinama severnih voda skrila Sveta Daarija... Bogovi Rase spašće pravednike i Sila Nebeska preneće ih na istok, u zemlje ljudi sa kožom boje Mraka... a bezbrade ljude sa kožom boje plamena Svetoga Ognja preneće Sila Velika u beskrajne zemlje 32

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum što leže na zalasku Jarila-Sunca... 6. (71). Ljudi sa kožom boje Mraka smatraće potomke Roda Nebeskog Bogovima... i od njih će učiti mnoge nauke. Ljudi iz velike Rase sagradiće nove Gradove i Hramove, i naučiće ljude s kožom boje Mraka da uzgajaju žitarice i povrće... Četiri Roda Rase Velike smenjujući jedan drugog, obučavaće nove Žrece Drevnoj Mudrosti... i gradiće Trirani - Grobnice, u vidu Planina rukotvornih, četvorostranih... Civilizacija mitske Atlantide, kako je zovu drevni Grci, prema legendi, nastala je kao rezultat preseljenja plemena Anta iz Belovodja na veliko ostrvo u zapadnom okeanumoru-Atlantskom okeanu, i stvorena je tamo još jedna domaća civilizacija. Kasnije su doseljenici počeli da nazivaju svoju novu domovinu Antlanj, odnosno zemlja Anta. To ime je ostalo zbog starih Grka, koji su ga preobrazil u Atlantida i pod tim imenom će ostati poznata u istoriji. U svojim spisima, Platon pominje Atlantidu i daje mišljenje da je sa stradanjem Atlantide nestalo drevno znanje. Atlantida je potonula na dno okeana kao posledica prirodnih katastrofa. Atlantida se nalazila zapadno od severne Afrike. Kao potvrda ispravnosti ovoga je i misterija postojanja misterioznog naroda Guanči, koje su otkrili Portugalci kada su ponovo otkrili Kanarska ostrva, gde su, na njihovo veliko iznenađenje, našli domoroce bele kože, koji su u poređenju sa niskim Portugalcima izgledali kao giganti sa svojom visinom dva metra. Ovi plavooki i plavokosi giganti su živeli na Kanarskim ostrvima, ali nikada nisu stigli do afričkog kontinenta, jako različitog od ostrva. Još jedan zanimljiv podatak je da su portugalci otkrili na ovim ostrvima i divlje domaće životinje. Stiče se utisak da su Guanči bili potomci ljudi, bačenih zajedno sa svojom stokom na pusto ostrvo, gde su se na kraju otuđili ili, barem, izgubili veći deo znanja kojim su vladali. Njihov jezik je bio potpuno nepoznat Portugalcima. Na žalost, agresivna politika Portugala dovela je do toga da su slobodne Guanče vojnici pobili ili su umrli od bolesti donešenih na ostrva, a koje oni nisu poznavali. Još 33

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum jedna zanimljiva činjenica je da su se zajadno borili i muškarci i žene koji su više voleli smrt nego ropstvo. Kao rezultat svega toga, divlji potomci Atlantiđana su nestali potpuno i odneli sa sobom još jednu tajnu istorije. Oni koji su stigli do afričkog kontinenta dostignuvši donji tok Nila, stvorili su novu civilizaciju - civilizaciju drevnog Egipta. Iz drevnih egipatskih tradicija je poznato da je ova zemlja osnovana od devet Belih Bogova koji su došli sa severa. Za negroidno stanovništvo starog Egipta, beloputi došljaci, posvećeni u drevna znanja, naravno, bili su kao Bogovi. Došljaci su ne samo pokorili negroidna plemena drevnog Egipta, već ih i naučili mnogo toga: izgradnji kuća i hramova, tehnici poljoprivrede, stočarstva, navodnjavanje, zanatstva, navigaciji, vojnoj umetnosti, muzici, astronomiji, poeziji, medicini, tajnama prepariranja, korišćenju iskopanih minerala, tajnama nauke. Napravili su sistem kasti, instituciju sveštenstva i instituciju faraona. Još jedan zanimljiv podatak je da se sve navedeno, pojavilo u isto vreme, i nije postepeno razvijeno, kao što bi trebalo da bude u slučaju postepenog razvoja civilizacije. Ovo samo potvrđuje donošenje tog znanja. Osim toga, sada je dokazano, prve četiri dinastije faraona drevnog Egipta su bili beli ljudi. Studije su pokazale da mumije prvih dinastija potvrđuju to nesumnjivo. Tako, drevni mitovi dobijaju naučnu potvrdu o stvarnosti, koja daje razlog da verujemo da i drugi mitovi, sasvim je moguće, imaju iza sebe realne činjenice. Zanimljiv podatak je još jedna činjenica egipatske civilizacije - za mnogo hiljada godina postojanja, ova civilizacija nije stvorila ništa novo. Drevna znanja belih Bogova su se očuvala u svetilištima, zaštićenoj kasti sveštenika - znanje se pretvorilo u dogmu. Sveštenici su samo prosleđivali novim generacijam znanje, koje su i sami dobili od svojih prethodnika i učitelja. Svaki pokušaj da se nešto promeni doživljavalo se kao bogohuljenje: evolutivni razvoj egipatske civilizacije je bio "zamrznut" od strane sveštenika za mnogo milenijuma. I ta nesretna činjenica je postala glavni razlog za propast egipatske civilizacije. Ali pre nego što je propala, ona je bacila seme svog znanja na plodna tla svojih suseda. Tajna znanja Egipta su stigla u Drevnu Grčku, to su naučni radovi filozofa i naučnika koje je sačuvala Istorija. Na žalost, veliki broj drevnih egipatskih rukopisa, pergamenta, koje je počeo da skuplja čak Aleksandar Veliki i njegovi sledbenici nakon osvajanja Egipta, nestali su u vatri Aleksandrijske biblioteke, koju su zapalili domaći fanatični hrišćani. Jedine stvari koje su preživele do našeg vremena, to su grobnice faraona i plemstva Egipta, i to samo zato, što su bile pažljivo sakrivene, a zatim prekrivene peskom. Zato se istorija Egipta izučava samo po freskama i

34

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum natpisima na piramidama i grobnicama. Zapravo, znanje o životu žitelja drevnog Egipta, je u vidu filozofskih i naučnih shvatanja. Veoma čudna je činjenica da sloveno-arijevske rune i egipatski hijeroglifi imaju mnogo toga zajedničkog, a neki od njih su identični, samo ... Dakle, praktično nema dokaza o filozofiji i naučnoj misli drevnog Egipta, a tajna riznica rukopisa, stvorena od strane čuvara tajni, je izbegla sudbinu spaljivanja, ali nije do danas poznata masama. Ovi rukopisi postali su osnova za stvaranje gotovo svih tajnih društava rozenkrojcera, ilumiunata, masona, itd. Međutim, znanja drevnog Egipta nisu nestala u potpunosti, i našla su nastavak i razvoj u antičkoj grčkoj filozofiji. Filozofija antičke Grčke nije nastala zapravo u Grčkoj, ne na Balkanskom poluostrvu, već na istočnom obodu grčkog sveta - u jonskim gradovima zapadne obale Male Azije, osnovanih od strane Grka i ranije razvijenih. Ova kultura je nastala pod uticajem više drevnih istočnih civilizacija Vavilona, Fenikije, Egipta. Prva materijalistička doktrina pojavila se u Mileti, najvećem gradu u 6.veku p.n.e. iz maloazijskih grčkih gradova na ivici 7-6 veka p.n.e. U njemu su živeli i stvarali svoje škole tri mislioca: Tales, Anakimander i Anakimenes. Postavljajući pitanje o tome, otkuda sve nastaje i u šta se pretvara, oni su tražili početak postanka i menjanja svih stvari. Istovremeno, oni su shvatali prvobitnu materiju, ne kao mrtvu i inertnu materiju, već kao supstancu, koja živi i u celini i u delovima, obdarujući dušu i omogućavajući kretanje.Tales (kraj 7- og - prva polovina 6. veka. pne) bio je zagovornik, povezanosti praktičnog života sa dubokom strukturom univerzuma. On je bio hidroinženjer, svestran naučnik i mislilac, pronalazač astronomskih instrumenata. Kao naučnik, bio je široko poznat u Grčkoj, naparavivši predviđanje jednog pomračenja Sunca posmatranog u Grčkoj 585.god. pne. Za ovo predviđanje Tales je koristio skupljene u Egiptu astronomske informacije i zapažanja koja su indirektna potvrda prisustva naučnog znanja u drevnom Egiptu. Svoja geografska, astronomska i znanja fizike, Tales povezuje u jedan skladan filozofski pogled na svet, materijalistički u osnovi, uprkos jasnim znacima mitoloških predstava. Tales veruje da je postojanje nastalo iz neke vlažne primarne materije, ili "vode". Sve se stalno rađa iz ovog jednog izvora. Sama Zemlja se drži na vodi i okružena je sa svih strana okeanima. Ona prebiva na vodi, kao što daska pluta na površini vode. U univerzumu, sve je ispunjeno božanskom suštinom. Talesu pripada pokušaj da razume strukturu svemira koji okružuje Zemlju i da utvrdi redosled u kome se nalaze, u odnosu na Zemlju, nebeska tela: mesec, sunce, zvezde. Po ovom pitanju Tales se oslanjao na rezultate vavilonske nauke. Ali 35

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum on je predstavljao redosled svetova obrnuto u odnosu na onaj koji zaista postoji: verovo je da se najbliže Zemlji nalaze fiksne zvezde na nebu, a najdalje - sunce. Ovu grešku su ispravili njegovi naslednici. Njegov savremenik, Anaksimandr, nije priznavao da je jedan i stalni izvor rođenja svih stvari "voda" i uopšte, ne bilo koja pojedinačna supstanca, već primarna materija, iz koje se izoluju suprotnosti toplog i hladnog, što je početak svih materija. Ovo je prvi princip, nema granica, i samim tim je "neograničen." Posle izolacije toplog i hladnog, javlja se vatreni omotač koji okružuje vazduh iznad zemlje. Dolazeći vazduh probija vatreni omotač i formira tri prstena, u kojima je bila zarobljena velika količina vatre. Tako da je bilo tri kruga: krug zvezda, Sunca i Meseca. Zemlja ima sličan oblik delu stuba i zauzima sredinu sveta i nepokretna je; životinje i ljudi su formirani od sačuvanih osušenih sedimenata morskog dna u izmenjenom obliku, pri prelazu na čvrstu zemlju. Sve se odvojilo od beskonačnog, i mora da se vrati u nju. Stoga, svet - nije večan, ali po njegovom uništenju, iz beskonačnog se oslobađa novi svet, i toj promeni svetova nema kraja. Poslednji u nizu miletskih filozofa je Anaksimen, dostigavši zrelost, u vreme osvajanja Mileta od strane Persijanaca - razvio je novi pogled na svet. Pod pretpostavkom da je primarna materija vazduh, uveo je novu i važnu ideju o procesu razvodnjavanja i zgušnjavanja gde, iz vazduha nastaju sve materije: voda, zemlja, kamenje i vatra. "Vazduh" za njega - diše, obuhvata ceo svet, baš kao naše duše, kao što drži nas disanjem. Po svojoj prirodi, "vazduh" je neka vrsta pare ili tamnog oblaka, i sličan vakuumu. Zemlja je ravan disk podržavan vazduhom, kao da lebdi na njemu, sastojeći se od vare, diska svetli. Anakimenes je ispravio učenje Anaksimandarovog poretka u prostoru Meseca, Sunca i zvezda. Savremenici i kasniji grčki filozofi pridavali su Anakimenesu veću vrednost od ostalih miletskih filozofa. Analizirajući predstave ovih filozofa o prirodi, nevoljno se uviđa činjenica da znanje svakog od njih nije potpuno, već nedovršeno. I ispoljavajući svaki "svoje" viđenje, pokušali su da izgrade sliku univerzuma. Nepotpunost početnog temelja na koji su se oslanjali, rezultirao je jednostranom, jakom iskrivljnošću slike univerzuma, koju su oni stvorili. Vrlo zanimljivu kosmičku ideju dao je Empedokle, naučnik iz Akragante (Agrigente) na obali Sicilije u 5. veku. pne. Prema kosmologiji Empedokla, oko Zemlje postoje dve rotirajuće polulopte. Jedna se sastoji u potpunosti od vatre, a druga, pomešano, sastoji se od vazduha i male količine vatre. Te plulopte proizvode svojom rotacijom javljanje noći. Početno kretanje dolazi iz neravnoteže. Prema astronomskoj hipotezi Empedokla, Sunce, po svojoj prirodi, nije vatreno. Dnevna svetlost, koju vidimo svaki 36

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum dan na nebu, je, po Empedoklu, samo odraz vatri, poput onih koji bivaju na vodi. Mesec je formiran od vazduha, obasjan vatrom. Taj vazduh zgušnjava se na vrhu. Mesec sija ne sa sopstvenom svetlošću, već od Sunca. Forma svemira nije okrugla, u tačnom smislu. Svet je približan, u svom obliku, jajetu koje leži horizontalno položeno. Zamišljali su da su zvezde vezane za čvrsti kristal na nebeskom svodu, a planete se same slobodno kreću. Empedokle je već jasno razlikovao planete, sa vidljivim kretanjem oko svojih zvezda, od naizgled fiksnih u odnosu na druge zvezde. Videli su mesec, kao telo, formirano od zgusnutog vazduha, i samim tim, nije samosvetleće, i Empedokle je tako predložio objašnjenje solarnih pomračenja. Uzrok tome se vidi u činjenici, da ponekad tamni mesec zaklanja sunce. Genijalna, za to vreme, je bila intuicija Empedokla o tome, da je svetlu potrebno određeno vreme da se širi u prostoru. Ova pretpostavka je potpuno suprotna svim dotadašnjim predstavama o prirodi svetlosti. U drugoj polovini 5.veka pne, u severnoj Grčkoj, Trakiji, pojavio se novi centar za razvoj nauke i filozofije grad Abdera. U njemu se nastavljalo učenje Leukipa u svom zrelom periodu, kao i učenja Demokrita, koji je stvorio novu nauku atomski-materijalizam. Naziv nauke pokazuje da se osnovni fizički (i filosofski) pogled Leukipa i Demokrita sastoji u hipotezi o postojanju nedeljive čestice materije. Grčka reč "atomos" znači "nereziv na delove". Leukip i Demokrit su govorili da je početak (fizičkih elemenata) - beskonačan po broju, i oni ih nazivaju "atomi" i smatraju ih nedeljivim i neprobojnim, zbog činjenice da su u potpunosti gusti i ne sadrže prazan prostor. Oni su govorili da se podela javlja u praznom prostoru, ne unutar atoma, već materije, atomi su dobro odvojeni jedni od drugih u beskrajnom prostoru sa različitim spoljašnjim oblicima, veličinom, položajem i redosledom. Atomi nastaju u praznom prostoru, pretiču jedni druge, oni se sudaraju i odbijaju jedni o druge, i gde bi se mogla naći neka blokada prepliću međusobno, i kao rezultat stvaraju oblike, veličine, pozicije i redosled. Obrazujući oblik drže se zajedno i na taj način proizvode pojavu kompleksnih tela. Leukip i Demokrit su verovali, da nije beskonačni samo broj atoma u univerzumu, već i broj mogućih formi atoma, odnosno, njihovi oblici. Postoje atomi veoma različitih oblika: sferni, piramidalni, nepravilnih formi i ovi razni oblici su beskonačni. Dokaz beskonačnog broja oblika atoma, naravno, ne može biti empirijski zbog nevidljivosti i nedodirljivosti tih oblika, već samo logičan. Atomisti ne postavljaju pitanje razloga za kretanje atoma. Nisu ga postavljali, ne zbog "beskonačnosti", kao što je Aristotel mislio o njima, već zato što kretanje atoma predstavlja originalnu osobinu atoma. Zapravo, to je originalna osobina, i ona 37

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum ne zahteva objašnjenje i razloge. Ali naučnici o kretanju atoma kažu da nije proizvoljno, a da su takve izjave filozofa o tome šta se dešava na tom polju nevidljivog i neprimetnog. Teorija o nevidljivom nama kretanju veoma malih atoma predlaže našem umu zapažanje procesa i pojava koji se dešavaju u senzualno uočenoj prirodi. Teorija atomizma nastala je od Leukipa i Demokrita na osnovu posmatranja i neke analogije. Predmetom ovih zapažanja su dobro poznate činjenice, kao što je sposobnost određenih čvrstih materija da se smanjuju. Ako telo može da se smanji u svom obimu, to znači da se sastoji od čestica između kojih postoji prazan prostor, jer kako bi moglo da se smanji u obimu? U skladu sa tim, Demokrit je objasnio da veći ili manji stepen tvrdoće i mekoće "odgovara višoj ili manjoj gustini i razređenosti." Sve stvari i vidljiva tela okružujućeg sveta, u skladu sa njihovim učenjem, nastaju kao rezultat privremenog sjedinjenja nevidljivih i nematerijalnih stvarnih čestica. Ovim česticama nedostaje, suprotno od Anakagorasa, potencijalna deljivost u beskonačnost. Te čestice su apsolutno nedeljive i tako su nazvane "atomi." Atomi su, po njihovom mišljenju, tako male čestice materije, čije se, direktno, putem čula, postojanje ne može otkriti: o tome zaključujemo na osnovu dokaza ili argumenta uma. Kosmologija atomista i njihova kosmogonija, u različitim delovima odgovaraju različitim nivoima razvoja drevne nauke i po tome, u nekim od svojih učenja, nisu ekvivalentne. Neke kosmološke ideje atomista su za dugo vremena opredelile njihovo vreme, a druge su bile otprilike na tom nivou, kojeg je dostigla Miletova škola, preko svog posljednjeg predstavnika - Anakimenesa. Nova dostignuća atomista su bila njihova učenja o beskonačnosti svemira i bezbrojnosti svetova, istovremeno postojećih u beskrajnom prostranstvu. Učenje Leukipa i Demokrita o beskonačnosti svemira direktno proizilazi iz njihove predstave beskonačnosti praznog prostora, a na konceptu beskonačnog broja atoma koji se kreću u toj praznini. Proces obrazovanja beskonačnog broja svetova u beskrajnom prostoru atomisti su obrazlagali sledećim načinom: "dolazeći iz beskonačnosti", stvaraju se razni oblici tela "u velikoj praznini", i tu okupljeni, stvaraju jedan vrtlog, u kome, susreću jedni druge snažno se krečući, razdvajaju se, i štaviše, slični se spajaju sa sličnima. Imajući istu težinu, zbog velikog zgušnjavanja i zasićenja prostora, više nisu u stanju da se kreću ... Na taj način, tanka tela odlaze nazad u spoljni deo praznine, na njenu periferiju. Ostatak, "ostaje zajedno", i isprepletavši se sa drugima, oni se kreću zajedno i formiraju pre svega sferna jedinjenja. Ova sferična veza izdvaja iz sebe, školjku, objedinjujući u sebe tela različitih oblika. Na periferiji vrtloga, od stalno dolazeće čvrste mase, formira se tanak oklop. Razlog za njihovo formiranje je bio pravac rotacije tela i otpor. Na ovaj način, nastala je i Zemlja: usmerena ka centru masa se držala na mestu. Taj proces se ne zaustavlja tu. Formiran na periferiji oklop nastavlja da raste, uvlačeći 38

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum u vrtlog na periferiji sve, bez obzira šta ga dodirne. Kao rezultat toga formiraju se tela koja se sjedinjuju. Tada ta tela, prvobitno mokra ili suva, počinju da kruže u mestu zajedno sa vrtlogom. Nakon toga, zapaljena, postaju nebeska tela. Najbliži Zemlji je krug Meseca, najudaljeniji je krug Sunca. Između ovih krajnjih krugova nalaze se svi ostali svetleći krugovi. Imajte na umu da kada Leukip govori o sfernom sjedinjenju čestica ili tela koja su se pojavila, nastavši u centru, i oslobodila oko toga sjedinjene opne, on opisuje formiranje samo jednog od bezbrojnih svetova, tog, u kome je nastala naša Zemlja, Sunce i krećući se između Zemlje i periferije našeg sveta, svetla na nebu. Ali svet, tako objašnjen Leukipom, ne može da ispuni sobom univerzumom. On je samo jedan od bezbrojnih svetova. Razvoj drevnogrčke filozofije do Sokrata je bio, u celini, istorija nastanka i razvoja materijalizma, od Talesa do Demokrita. U učenjima Demokrita (kasni 5. i početak 4. veka pne.) grčki materijalizam je dostigao svoj najviši oblik, nastao je atomistički materijalizam u filozofiji i nauci istovremeno. Situaciju je promenio početkom 4. veka pne. Platon, sa retkim u istoriji misli talentom, stvarajući učenje objektivnog idealizma. "Demokritovoj liniji" od sada pa nadalje, se u grčkoj filozofiji oštro i nepomirljivo opire "Platonova linija". U okviru "materije" Platon razume beskrajni početak i uslove prostornog odvajanja, prostor se deli na mnoštvo drugih, postojećih u čulnom svetu. U obliku mita, Platon opisuje materiju kao univerzalnu "sestru" i "kuma" svakog rođenja i porekla. Međutim, "ideja" i "materija", inače je polje "bitisanja" i "ništavila". Svetu ili oblastima "ideja", po Platonu pripada neosporna i apsolutna superiornost. Platonizam ne ostaje isti, već se za dugog života Platona, razvija i menja. Važan korak u razvoju Platona okrenuo je bilo njegovo približavanje pitagorejcim. Matematička i kosmološka učenja pitagorejaca, kao što su Arhit i Filolaj, sigurno su postala poznata Platonu i morala su da privuku njegovu pažnju. U kasnijem dijalogu Platona "Timej", posvećenog pitanjima kosmologije, Platon je izložio izlagao direktno kosmološko učenje koje je stiglo iz usta pitagorejaca. Prema ovom učenju, svet je živ i ima oblik sfere. Kao živo biće, svet ima dušu. Duša nije u svetu, kao njegov "deo", a okružuje ceo svet i sastoji se od tri početka: "identiteta", "drugog" i "suštine" . Njihov početak na "granici" "beskonačnog" života, tj. ideja i materijalnog postojanja. Oni su raspoređeni, u skladu sa zakonima muzičkih oktava - u krugovima, uvlačeći nebeska svetila i njihova kretanja. Svet je okružen sa svih strana dušom, telo sveta se sastoji od elemenata zemlje, vode, vatre i vazduha. Ovi elementi čine proporcionalne veze - u skladu sa zakonima brojeva. Krug "identiteta" obrazuje krug fiksnih zvezda, 39

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum krug "drugog" kruga planeta. I planete i zvezde su božanske suštine, svet duša ih oživljava, kao i ostatak sveta . Pošto su elementi zemlje, vode, vatre i vazduha telesni, oni su kao geometrijska tela, ograničeni. Oblik zemlje je kocka, vode iksaedar, vatre piramida, vazduha oktaedar. Nebo je ukrašeno u formi dodekaedra. Život koji vlada svetom duše stvara odnose i harmoniju. Duša sveta ne samo da živi, nego i uči. Najveći od neposrednih učenika Platona je bio Aristotel. Priroda filozofskih učenja Aristotela o postojanju odrazilo se na njegovo fizičko učenje, kao i njegovu kosmologiju. Aristotel, u svom učenju o kretanju, uzima u obzir sve postojeće po tom pitanju od svojih prethodnika, od ljudi sa svakodnevnim iskustvom i filozofije. I jedni i drugi su istakli da ima samo četiri vrste kretanja: povećanje i smanjenje; kvalitativna promena, ili transformacija; pojavljivanje i nestajanje; kretanje, kao premeštanje u prostoru. Prema Aristotelu, kosmos je ništa drugo, nego položaj tela. Ali mesto položaja tela je granica drugog tela, koje obuhvata to telo. Po tome ako u predelima sveta ne postoji nikakvo telo, to znači da ne postoji ni prostor, ni kosmos. Svet zauzma ne samo mesto, već i vreme. Sam po sebi, vreme je mera kretanja. S obzirom da se kretanje ne odnosi na područje izvan sveta, onda se i vreme ne odnosi na njega. Zemlja i dalje postoji u centru sveta. I kosmologija Aristotela je korak nazad u odnosu na kosmologiju Platona i Pitagore. Oba, Platon i pitagorejci razvili su učenje o kretanju Zemlje. Pitagorejci uče o svom kretanju oko "centralne vatre". Platon je nagovestio, međutim nejasno, predstavu o kretanju Zemlje oko svoje ose. Ipak, nisu sva pitanja Aristotelove kosmologije bila iza njegovog vremena. Izuzetan uspeh njegove kosmologije je jak dokaz sfernog oblika Zemlje. Sfernost je on dokazivao zapažanjima tokom pomračenja Meseca. Ova zapažanja ukazuju na to da se Zemljina senka, nazire na vidljivoj površini Meseca, i ima kružni oblik za vreme pomračenja. Po Aristotelovom objašnjenju, samo loptasto telo, što je u ovom slučaju zemlja, može da baci u svemir - na stranu suprotnu od sunca, senku, koja se projektuje na površini Meseca kao taman krug, i nazire se na krugu punog meseca. Kolosalna su i druga kosmička učenja Aristotela. Pre svega, učenje o deljenju sveta na dve oblasti, po svojoj fizičkoj prirodi i savršenstvu, sasvim drugačije jedna od druge: oblast Zemlje sa svoja četiri elementa - zemlja, voda, vazduh, vatra i oblast neba i petog elementa, etra. Iz etra se sastoje nebeska tela i samo nebo. To je područje svega večnog i savršenog. U oblasti etra prebivaju fiksne zvezde, najsavršenija od svih nebeskih tela. Njihov sastav je čist etar, one su tako daleko od Zemlje, što ih čini nedostupnim dejstvu zemljina četri elementa. Planete, sunce i mesec se takođe sastoje od etra, ali za razliku od fiksnih zvezda, oni su predmet uticaja nekih zemljinih elemenata. Predmeti na zemlji, sastavljeni su od elemenata 40

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum zemlje, vode, vazduha i vatre. Ako ih pomerimo, Zemljina površina će doživeti konstantne promene, transformaciju, rođenje i smrt. Kao najteža od svih elemenata, Zemlja se nalazi u centru sveta. Ona je sferična, i to dokazuje okrugli oblik Zemljine senke koja se nazire na Mesečevom krugu, tokom pomračenja. Zemljina sfera je okružena vodom, iznad ljuske vode nalazi se ljuska vazduha. Najlakši element je vatra, nalazi se u prostoru između Zemlje i Meseca, i na granici petog elementa - etra. Ne dele se samo fizička tela sveta na dve potpuno različite oblasti, dve potpuno različite vrste kretanja koje se odvija u svemiru. Ova kretanja su savršena, ili ravnomerna po krugu, ili nesavršena ili pravolinijska. Čist savršen primer kretanja je dnevno kretanje sfera fiksnih zvezda oko Zemlje. Ne tako savršeno kretanje je složeno kretanje planeta, nejednako i delimično. Složenost planetarnih kretanja je zbog uticaja koji vrše elementi zemlje. Nesavršeni oblik kretanja je kretanje od vrha ka dnu, ili, ka centru zemlje. Padaju sva tela, i samo nasilno mešanje može privremeno obustaviti njihovo kretanje. Ovde Aristotel zaključuje da Zemlja ne samo da zauzima centar univerzuma, već, ona prebiva u njemu nepokretna. Čak i ako bi bilo kretanja zemlje, do toga može doći samo privremeno, a onda bi prestala sa njim. Filozofsko nasleđe starih Grka bilo je temelj za razvoj filozofije u starom Rimu, a kasnije u Evropi. U određenim periodima istorije izdizala se jedna, pa neka druga određena starogrčka filozofska škola. Ništa fundamentalno novo nije stvoreno u ovom istorijskom dobu. Samo sa pojavom renesanse, postoji još jedno oživljavanje filozofske i naučne misli, oštro, nažalost, pod kontrolom hrišćanske crkve. Jedan od najvećih filozofa i naučnika tog doba bio je Leonardo da Vinči (1452-1519), poznatiji kao najveći umetnik. Njegov naučno nasleđe je bilo vekovima ispred svog vremena, nepravedno zaboravljeno. Nisu očuvani svi njegovi naučni radovi. Evo šta je pisao o Zemlji i Univerzumu: "... zemlja-nije u centru solarnog kruga ni u centru sveta, već u centru svojih elemenata, bliskih i povezanih sa njom; i ko bi bio na Mesecu, kada je ona, zajedno sa Suncem, ispod nas, ta Zemlja, sa elementom vode, i čini se da igra istu tu ulogu u odnosu na Mesec, kao u odnosu na nas. Sve priče treba da dovedu do zaključka da je Zemlja svetilo, skoro kao mesec.. " Po prvi put iznosi se idejs da Zemlja nije centar univerzuma, već samo jedna od planeta u Sunčevom sistemu. Samo po sebi, to je samo grandiozan pomak napred u predstavi strukture univerzuma. Te misli nastavile su svoj razvoj u radovima poljskog astronoma i mislioca Nikole Kopernika (1473-1543). Dobro razumevajući strukturu univerzuma, napravio je niz odredbi: Prva odredba: Ne postoji zajednički centar za sve krugove, odnosno, 41

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum nebeske sfere. Druga odredba: Centar Zemlje nije centar sveta, već samo centar gravitacije i centar orbite Meseca. Treća odredba: Svi putevi planeta su okruženi sa svih strana Suncem, koje se nalazi u blizini centra sveta. Četvrta odredba: Odnos udaljenosti od Sunca do Zemlje prema udaljenosti nebeskog svoda je manja od odnosa poluprečnika Zemlje i udaljenost od Sunca, tako da je odnosu na bezdan neba zanemarljiv. Peta odredba: Sve što vidimo da se kreće na nebu, objašnjava se sopstvenim kretanjem, a i zbog kretanja same zemlje. To ona, zajedno sa svojim najbližim elementima, obavlja, u toku dana, rotaciono kretanje oko svojih polova i u odnosu na nepokretno nebo. Šesta odredba: Bilo kakvo očigledno kretanje sunca ne dolazi iz sopstvenog kretanja; to je iluzija, izazvana kretanjem Zemlje i njene orbite po kojoj se okreće oko sunca i oko nekih drugih zvezda, što znači da zemlja ima više istovremenih kretanja. Sedma odredba: Posmatrane planete imaju retrogradno kretanje i progresivno kretanje nije njihovo kretanje; to je takođe iluzija, izazvana kretanjem same Zemlje. Na taj način, to je dovoljno da se objasni većina različitih kretanja na nebu. Kopernik je predložio da svemir ima sfernu formu zbog činjenice da sfera ima savršen oblik: "... Univerzum je sferičan, zato što sfera ima savršen oblik i zatvorena je celina, i od svih figura, ona je najprostranjenija, najpogodnija za uključivanje i očuvanje celog univerzuma; ili još zato, šti sve posebne delove svemira - imam u vidu sunce, mesec i zvezde, vidimo u ovom obliku; ili zato što sva tela dobijaju ograničenja u tom obliku, kao što se može videti po kapima vode i ostalim tečnim telima, kada ona imaju tendenciju da sebe zatvaraju. Zbog toga, niko neće sumnjati da je to oblik svojstven nebeskim telima ... Nebo, u poređenju sa Zemljom je neizmerno, i ... to je vidljiva beskonačna veličina, i zemlja se, po proceni naših čula odnosi ka nebu kao tačka prema telu ili konačna po veličini prema beskonačnom. Ali ništa drugo time nije dokazano; i niotkuda ne sledi, da je zemlja dužna da se odmara u centru sveta. ... Sve gore navedeno svodi se samo na to da dokaže beskonačnost neba, u poređenju sa veličinom Zemlje. Ali koliko se prostire beskonačnost, to mi ne znamo. " Kopernikove ideje je nastavio da razvija u svom radu Galileo Galilej (1564-1642). U svojoj poruci Frančesku Ingoli, Galilej je predložio da ljudska nauka nikada neće moći da odluči da li je univerzum konačan ili beskonačan. I dalje:

42

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum "... Od dosadašnjeg proučavanja prirodnih stvari na prvom mestu, po po mom mišljenju, potrebno je da bude postavljeno ustrojstvo Univerzuma. Pošto svemir sadrži sve i prevazilazi sve po veličini,on opredeljuje sve ostalo, i ima prednost nad svim. Ako je neko od ljudi uspeo da se popne, mentalno, visoko iznad opšteg nivoa čovečanstva, to su bili, naravno, Ptolomej i Kopernik ... " Razvoj koncepta univerzuma bio je praćen, kao sjajne pretpostavke o prirodi njegovog fenomena, tako i raslojavanjem religijskih i filozofskih ideja koje su vladale u posebnim istorijskim periodima. Stoga, zlatno zrno istinskog znanja može se naći, među pristalicama materijalizma i idealizma. Na primer, Imanuel Kant (1724-1804), osnivač tzv kritičkog ili "transcendentalnog" idealizma u svom "dokritičnom" periodu (do 1770. godine) stvorio je "nebularnu kosmogoničku hipotezu, u kojoj je pojava i evolucija planetarnih sistema izvedena iz prvobitnog difuznog (usmerenog i rasutog u svim pravcima) oblaka čestica. Istovremeno, Kant je izneo hipotezu o postojanju Velike Svemirske galaksije van naše galaksije, razvio doktrinu umerenosti, kao rezultat plimnog trenja - dnevnom rotacijom Zemlje i koncepciju relativnosti kretanja i mirovanja. Ove studije, kombinuju materijalističke ideje prirodnog razvoja svemira i Zemlje, i igraju važnu ulogu u istoriji dijalektike. "... Mislim da je prvobitno stanje prirode bilo generalno rasejanje primarne materije svih nebeskih tela, ili kako ih (drevnogrčki materijalistički filozofi) oni zovu atoma. Epikur pretpostavlja, da postoji težina, zbog čega se javlja pad ovih osnovnih čestica materije; to se očigledno ne razlikuje mnogo od Njutnove gravitacije ". Na osnovu Njutnove mehanike, Kant je pokušavao da dokaže nesolventnost pokušaja da se objasni nastanak planetarnih sistema, a posebno Sunčevog sistema po zakonima mehanike, koji, po njegovom mišljenju, nisu u stanju da objasne obrasce ponašanja planeta: "... Ako pretpostavimo (i to se ne može poreći), da se sa tom navedenom analogijom sa najvećom sigurnošću da utvrditi, da saglasno i zakonomerno povezivanje jednih sa drugim kretanjima i orbita nebeskih tela ukazuju na prirodni uzrok kao izvor, i razlog za to ne može biti sama ta materija, koja ispunjava nebeski prostor. Dakle, sama materija koja ispunjava prostor i kretanje koje je postalo temelj sada postojećih prisutnih nebeskih tela, nakon što se zgusnula u ovim telima i tako ostavila prostor praznim, ili ta materija iz koje se sastoje planete, komete i samo Sunce, prvobitno je trebalo da bude rasuta po celokupnom prostoru planetarnog 43

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum sistema i, u tom stanju, trebalo je da bude pokrenuta, što je nastavila i posle sjedinjenja u odvojene klastere i formirana nebeska tela, sadržavajući u sebi prvobitno rasejanu materiju sveta ... " Tako Kant vidi u činjenici postojanja planetarnih sistema, prst Božji, koji na kraju dovodi primarnu materiju u pokret, a bez koje ne može da postoji univerzum, jer, sama po sebi, materija nije u poziciji da nosi u sebi organizaciju početka. Brz razvoj prirodnih nauka u 19. i 20. veku je pružio veliku količinu činjenica o prirodi, kao i o makrokosmosu i mikrokosmosu. Sofisticiraniji uređaji dozvolili su prirodnjacima mnogo dublji uvid u prostrani Svemir. Stalno se odvija sve veća i veća specijalizacija naučnog istraživanja. Pojavile su se nove teorije formiranja univerzuma, kao što je Big Beng Teorija, prema kojoj je naš univerzum nastao kao rezultat supereksplozije jedra univerzuma, materije koja je služila kao gradivni blok za formiranje metagalatičkih galaksija. Glavni dokaz za to je činjenica "opadajućih galaksija", što, samo po sebi, ne govori ništa. Činjenici o tome šta se dešava u okružujućem kosmičkom prostranstvu bila je potrebna neka osnovna teorija univerzuma, koju je predložio Ajnštaja. On je izneo dva osnovna postulata, postulat u svojoj teoriji relativnosti da je univerzum homogen po svim kvalitetima i u svim pravcima, drugim rečima, svojstva prostora - su identična u svim pravcima i da je brzina svetlosti konstantna kao maksimalna dozvoljena brzina kretanja materije. U stvari, Ajnštajnova teorija relativiteta, bila je poslednja karika u akumulaciji ideja o univerzumu, na osnovu atomističke teorije. Principijelna razlika od prethodnih ideja o prirodi univerzuma je da se vreme posmatra kao relativna vrednost, u zavisnosti od brzine kretanja materije. U principu, ovo mesto je treći postulat teorije relativnosti, u kojoj vreme deluje kao četvrta dimenzija prostora, za razliku od prethodnih teorija prostora, gde se vreme prihvatalo kao apsolutno u trodimenzionalnom prostoru. Na osnovu svoje teorije relativnosti, Ajnštajn je pokušao da napravi Opštu Teoriju Polja, pomoću koje bi mogao da objasni sve prirodne fenomene, zasnovane na principu jednog objašnjenja. Njegov pokušaj nije krunisan uspehom. Pored toga, postojeći uređaji nisu samo potvrdili postojanje atoma, postojanje o kome su govorili Leukip i Demokrit, već su omogućili da se prodre u sam atom, a time su se nedeljivi "gradivni blokovi" univerzuma pokazali sami kao složeni sistemi. Tako se, razvoj poznavanja univerzuma kretao u dva pravca znanje o makrokosmosu i znanje o mikrokosmosu. Ova činjenica je bila glavna greška gotovo svih teorija univerzuma. Priroda je jedinstvena na svim nivoima, kako na nivou mikrokosmosa tako i na nivou makrokosmosa. Samo se njihovim razmatranjem zajedno, u jednoj sveukupnosti, može dobiti ispravna ideja o prirodi univerzuma. 44


1.2. Rezime Na taj način, analiza istorije ideja čoveka o prirodi univerzuma je pokazala da: 1.Predstave čoveka o prirodi univerzuma, poznate kroz istoriju, su se uzastopno menjale. U davna vremena, bila je civilizacija i kultura, čije su ideje o prirodi univerzuma, po nekim pitanjima, bile mnogo šire nego danas. Mnogo znanja drevnih civilizacija je uništeno ili tokom ratova, ili novim fanatičnim religijama. 2. U nekoliko perioda zabeleženih u istoriji čovečanstva nastajale su naučne ideje o univerzumu, prilikom čijih smena su postojale cele epohe neznanja i varvarstva. Naokolo preživeli fragmenti istinskog znanja su počeli da stvaraju "nove" teorije univerzuma, o kojem smo u sadašnjosti, mi dostigli neku potpunost. 3. Ideje o prirodi univerzuma odražavaju i definišu stepen razvoja naučne misli i tehnologije, i utvrđuju budući razvoj civilizacije u celini. Zablude o prirodi univerzuma ne samo da opredeljuju evolucioni potencijal civilizacije, već i stepen i kvalitet njene interakcije sa prirodom. Pri nepotpunim ili pogrešnim idejama ljudi o prirodi univerzuma, njihova aktivnost dovodi do uništenja ekološkog sistema, što na kraju može dovesti do uništenja života na planeti. 4. Naučna otkrića poslednje četvrtine dvadesetog veka su pokazala neadekvatnost postojećih ideja o prirodi univerzuma, i potrebu da se stvori nova ideja o prirodi. Bez novog teorijskog koncepta ne može biti daljeg kvalitativnog razvoja nauke i civilizacije u celini.

45


Glava 2. Nehomogenost prostora 2.1. Postavljanje pitanja Pre nego što krenemo na stvarnje kakve takve teorije univerzuma, potrebno je definisati pojmove koji pružaju temelj ovoj teoriji. Bez jasnog definisanja početnih i graničnih uslova, ne može biti stvorena kompletna teorija. Prvo da definišemo šta je vreme. Kao apsolutno, vreme je priznato tek u dvadesetom veku, kada je svoju teoriju kreirao Ajnštajn, koji je predložio ideju o relativnoj prirodi vremena i uveo vreme kao četvrtu dimenziju. Ali pre nego što se utvrdi apsolutnost ili relativnost prirode vremena, treba da odlučimo - šta je to vreme?! Iz nekog razloga svi zaboravljaju da je vreme uslovna veličina, uvedena od samog čoveka, a da ne postoji u prirodi. U prirodi, postoje periodični procesi koje ljudi koriste kao referencu kako bi uskladili svoje aktivnosti sa okruženjem. U prirodi postoje procesi prelaza iz jednog stanja materije u druge. Ti procesi teku brže ili sporije i oni su - realni i materijalni. U svemiru neprekidno teku procesi prelaska materije iz jedne forme u drugu, iz jednog kvaliteta u drugi i oni mogu biti povratni i nepovratni. Povratni procesi ne utiču na kvalitativno stanje materije. Ako postoji kvalitativna promene materije - to su onda nepovratni procesi. U takvim procesima, evolucija materije ide u jednom smeru, od jednog do drugog kvaliteta i zato je moguće kvantitativno proceniti taj process. Dakle, u prirodi nastaju procesi promene materije u jednom smeru. Postoji karakteristična "reka" materije, koja ima svoj izvor i ušće. Materija preuzeta iz ove "reke" ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlim se javlja kvalitativno stanje materije, koje je ona ranije imala, sadašnjim - kvalitativno stanje u ovom trenutku, a budućim - kvalitativno stanje, koje će ova materija dobiti, nakon uništenja postojećeg kvalitativnog stanja. Nepovratan proces kvalitativne transformacije materije iz jednog stanja u drugo odvija se određenom brzinom. Na različitim tačkama u prostoru jedan te isti proces može da teče različitim brzinama, i u nekim slučajevima, on varira u prilično širokom opsegu. Za merenje brzine procesa, čovek je izmislio konvencionalnu jedinicu, koju je nazvao sekunda. Sekunde se spajaju u minute, minuti u sate, sati u dane, itd. Jedinicom se mere periodični procesi u prirodi, kao što je dnevna rotacija planete oko svoje ose i periodi obrtanja planete oko Sunca. Razlog za ovaj izbor je jednostavan: jednostavna upotreba u svakodnevnom životu. Tu jedinicu mere nazvali su jedinicom vremena i počeli svakodnevno da je upotrebljavaju. Interesantna je 46

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum činjenica da su mnogi ljudi, prvobitno izolovani jedni od drugih, stvorili veoma slične kalendare, koji se mogu razlikovati u broju dana u nedelji, početku nove godine, ali je trajanje godine kod njih bilo vrlo blisko jedno drugom. Uvođenje konvencionalne jedinice vremena dozvolilo je čovečanstvu da organizuju svoje aktivnosti i da se pojednostavi interakcija između ljudi. Jedinica vremena je jedno je od najvećih ljudskih izuma, ali uvek treba imati na umu značajnu činjenicu: ona je veštački uspostavljena veličina, koja opisuje kvalitativnu brzinu prelaza materije iz jednog stanja u drugo. U prirodi, postoje periodični procesi koji su poslužili kao osnova za stvaranje ove konvencionalne jedinice. Ovi periodični procesi su objektivni i realni a stvorena čovekom jedinica vremena uslovna i nestvarna. Zbog toga, svaka upotreba vremena, kao realne dimenzije prostora, nema nikakvog osnova. Četvrta dimenzija - izmereno vreme - jednostavno ne postoji u prirodi. Zapravo, sveprisutnost u svakodnevnom životu i upotreba jedinice vremena, koji prate čoveka od prvog trenutka njegovog života, sve do poslednjeg, vrlo često stvaraju iluziju realnosti vremena. Realno, nema vremena, a za merenje procesa koji se dešavaju u materiji, služi jedinica vremena. Tu je podsvesna zamena jednog drugim i kao neizbežan rezultat takve izmene stvarnog procesa jedinicom njegovog merenja je spajanje u ljudskom umu jednog sa drugim - igra se Homo sapiens svojih igrica. Počeo je da stvara teoriju univerzuma, u kojoj je vreme uzeto kao objektivna realnost. Objektivna realnost su pojavni procesi, a ne standardne jedinice za merenje brzine ovih procesa. Drugim rečima, u početnim i graničnim uslovima u stvaranju teorije svemira, greškom je uvedena subjektivna veličina. I ta subjektivna veličina, pri razvoju ovih teorija univerzuma, bila je jedna od "zamki", u koju je "upala" teorija univerzuma. Hajde da pokušamo da identifikujemo druge "zamke" poznatih teorija univerzuma. Pre svega, hajde da definišemo pojam materije. Pod njom podrazumevamo objektivnu realnost, datu nam našim čulima. Senzacije su informacije, koje stižu u mozak iz sveta oko nas preko organa čula. Svrha organa čula čoveka je da se obezbedi optimalno ljudsko postojanje, kao živog organizma u okruženju. Ljudska čula su formirana kao rezultat ljudskog prilagođavanja životnim uslovima u okupiranoj ekološkoj niši. Stoga, razvoj čula je pratio putanju optimalnog prilagođavanja organizma čoveka datom ekološkom sistemu. Na taj način, čula su se razvijala i nastala kao rezultat prilagođavanja uslovima postojanja u ekološkoj niši i služe za formu materije kojom je formiran ekološki sistem u celini i ekološka niša okupirana od strane homo sapiensa, kao vrste. To je svrha ljudskih čula, a time i senzacija, primljenih preko organa čula, koje se sastaju sa kvalitativnom strukturom materije, formirajući ekološki sistem. 47

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pojava razuma kod čoveka nije promenila prirodu njegovih organa čula, tako da nam naši organi čula mogu dati neku predstavu samo o toj materiji, kojom se formira ekološka sredina ljudskog prebivališta. Napravljeni od čoveka uređaji, dozvolili su da se proširi raspon percepcije naših čula, ne proniknuvši u nove kvalitete materije. Naša čula su ograničena, a samim tim neminovno će biti ograničeno naše shvatanje prirode materije. Adaptacija u uslove postojanja u ekološkom sistemu i znanja o prirodi materije su dve potpuno različite stvari, koje nije poželjno mešati. Apsolutizacija naših čula se javlja kao još jedan kamen spoticanja postojećih teorija. Naša čula nam daju predstavu o četiri agregatna stanja fizički guste materije čvrstom, tečnom, gasnom i plazmatičnom, kao i o optičkom rasponu uzdužno poprečnih talasa i o akustičnom opsegu uzdužnih talasa. Sve ostalo što se ne vide našim čulima ne može biti "objektivna stvarnost", koja nam je data senzacijama. Da li to znači da ništa drugo ne postoji, i da naše senzacije treba da budu apsolutni kriterijum postojanja materije? Naravno, predstavu o svetu oko nas dobijamo preko naših čula i samo kroz njih, ali to ne znači apsolutnost naših senzacija. Treba se podsetiti da čovek postoji u "srednjem" svetu - između makrokosmosa i mikrokosmosa, a samim tim sve naše ideje su nastale kao rezultat posmatranja ovog srednjeg sveta prirode. U isto vreme, zakoni prirode vrše se na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa, a čovek ima povezanost samo sa manifestacijama tih zakona u srednjem svetu postojanja čoveka. Gledajući manifestacije zakona mikro i makro-kosmosa u srednjem svetu, čovek je stvorio sliku tog srednjeg sveta, koja prilično tačno odražava stanje postojanja sveta čoveka. Ali ova slika ne odražava prirodu makro i mikrokosmosa u potpunosti i stoga ne može pretendovati na kompletan prenos slike svemira u celini. Tako, moderne ideje o prirodi samo delimično odražavaju stvarnost a univerzalni zakoni koje je stvorio čovek, ponekad predstavljaju neočekivano iznenađenje, kada čovek pokušava da uđe u dubine makrokosmosa i mikrokosmosa. Jedan takav univerzalni, osnovni zakon u prirodnim naukama je zakon očuvanja materije. Otkrića u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka u oblasti nuklearne fizike su uništila tu osnovnu tačku podrške moderne fizike. Osnovni zakon fizike, zakon očuvanja materije je uništen rezultatima eksperimenata nuklearnih fizičara. Suština ovog postulata je, da se materija ne pojavljuje niotkuda i ne nestaje. Pozivajući se na fuziju čestica tokom nuklearnih reakcija, ovaj zakon može biti napisan na sledeći način:

48

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum m1 + m2 > m3 (2.1.1) Drugim rečima, nastajuća masa, u rezultatu sinteze, mora biti manja ili jednaka ukupnoj masi čestica koje je stvaraju. Rezultati eksperimenata doveli su nuklearne fizičare u stanje šoka, iz kog nisu izašli ni do današnjeg dana. To "samo" u nekim eksperimentima nastajuća masa čestica povremeno bude nekoliko redova veličina veća nego sveukupna masa čestica koje je stvaraju: m1 + m2 << m3 (2.1.2) Realni eksperimenti, precizni instrumenti, a rezultati su apsolutno fantastični. Materija se pojavila niotkuda. Pored toga, odstupanje rezultata od zakona nije u grešci instrumenata. Uređaji sa greškom većom od pet procenata se ne koriste za naučna istraživanja. Stoga, kada se rezultati za nekoliko redova veličina razlikuju od očekivanih, greška instrumenta nema nikakvog smisla. Činjenica je da naučnici nemaju objašnjenje. Ti fenomeni, koje oni posmatraju posredstvom instrumenata ili vizuelno, su manifestacije realnih zakona prirode. Pravi prirodni zakoni su formirani na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa. Sve, sa čime se čovek sreće u svom životu je između makrokosmosa i mikrokosmosa. Naime, zato, kada je čovek uz pomoć instrumenata bio u stanju da pogleda u mikrokosmos, on se prvi put susreo sa zakonima prirode, a ne njihovom manifestacijom. Materija se ne pojavljuje niotkuda. Sve je mnogo jednostavnije i složenije u isto vreme: to, što čovek zna i misli o tom pitanju, kao potpuno završenom, apsolutnom konceptu, u stvari je, samo mali deo tog koncepta. Materija stvarno ne nestaje i ne pojavljuje se niotkuda; postoji zaista zakon očuvanja materije, samo on nije ono, kako ga predstavljaju ljudi. Fizički gusta materija je samo jedan od oblika materije, koje uočava čovek preko svojih čula. Sada, hajde da analiziramo predstavu prostora na kojoj se zasnivaju moderne naučne ideje. Prostor se dožavljava trodimenzionalnim i homogenim. Želeo bih da razjasnim da se prostor oko nas doživljava našim očima, kao trodimenzionalan. Naše oči su optički senzori, stvorene prirodom kojima se obezbeđuje adekvatan odgovor na prirodu. Naše oči dozvoljavaju našim mozgovima da stvore preciznu sliku prirodnog okruženja, bez koje čovek jednostavno ne može postojati kao živo biće. Pri tome, ljudsko oko se prilagodilo funkcionisanju u gasovitoj sredini koju predstavlja atmosfera planete. "Slika" koju vidimo, doživljava se kao trodimenzionalni prostor. Ali, ako uronimo u vodenu sredinu, koja je, prema našim predstavama trodimenzionalna, u toj sredini, naše oči će dati iskrivljenu sliku o okruženju koje nam ne dozvoljava pravilno orijentisanje. U isto vreme, oči morskih životinja, dozvoljavaju im da se orijentišu u vodenoj sredini bez ikakvih problema. 49

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Njihova orijentacija u vazduhu će biti narušena, kao i naša u vodi. U vodi, vidimo "sliku" koja je drugačija od trodimenzionalne slike, na koju smo navikli. Ispostavilo se tako da je vodena sredina nekako kvalitativno drugačija od vazduha. A ta razlika nije samo zbog razlike u rasporedu molekula, relativne gustine i drugih kvalitativnih struktura tih molekula. Naravno, ti faktori imaju značenje. Jedino pitanje je koliko je to značenje?! U ovom trenutku mi dolazimo do pitanja: da li je prostor homogen?!

50


2.2. Kvalitativna struktura kosmosa Sve postojeće teorije kosmosa posmatraju kosmos kao homogenu supstancu. Homogenost prostora podrazumeva da su svojstva prostora ista u svim pravcima. To znači, da materija treba da se manifestuje u bilo kojoj tački homogenog prostora identično. Da li je to tačno? Hajde da analiziramo tu situaciju. Astronomiji i astrofizici je poznata činjenica da se tokom potpunog pomračenja sunca mogu posmatrati objekti, koje naše Sunce sakriva. Na osnovi pozicije homogenog prostora, to je prosto nemoguće. Ipak, to je naučna činjenica. Nemogućnost ovoga je uslovljena činjenicom da elektromagnetni talasi u homogenom prostoru moraju da se raprostiru pravolinijski. Ali ako je tako, onda je apsolutno nemoguće videti objekte, koje sakriva drugi objekat, a koji je bliži nama. Objašnjenje za ovaj fenomen je dat na sledeći način: masivan kosmički objekat, kao što je sunce, utiče na pravolinijsko prostiranje svetlosnih talasa, iskrivljuje njihovu putanju, i kao rezultat, u mogućnosti smo da posmatramo šta se nalazi iza njega. Objašnjenje je svakako tačno, ali postoji jedno mali, ali. Ako pretpostavljamo kosmos homogenim, onda to postaje nemoguće. Postavlja se pitanje: da li je homogen? I jedino moguće objašnjenje ove činjenice može biti priznanje neheterogenog kosmosa. Hajde da analiziramo, i druge činjenice. Na primer, fenomen prelamanja u različitim okruženjima pravolinijskog prostiranja svetlosnih talasa. Ove pojave su poznate kao optički fenomeni prirode. Njihova suština je u tome, što različite sredine imaju gustinu drugačiju od gustine vakuuma, za koju se pretpostavlja da je nula. Brzina prostiranja svetlosnih talasa u vakuumu uzeta je kao konstanta S od 300 000 km / s. Sredina se opire rasprostiranju svetlosnih talasa, pri čemu brzina njihovog rasprostiranja u datoj sredini postaje manja od brzine rasprostiranja ovih talasa u vakuumu i ona postaje jednako V. Na taj način, određena sredina utiče na brzinu prostiranja svetlosti sa koeficijentom n, koji je nazvan koeficijentom prelamanja sredine: n = c/v (2.2.1) gde je: n — koeficijent prelamanja; c — brzina svetla (fotona); v — brzina svetla (fotona) u odeđenoj sredini. Pomoću tog koeficijenta prelamanja se može izračunati kao izlazna tačka svetla iz te sredine na granici sa drugom sredinom. Praktično svaki student izvodi slične 51

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum kalkulacije i eksperimente o propuštanju svetlosnog snopa kroz prizmu. Sve izgleda jednostavno i jasno. Ali opet, postoji jedno malo, ali. Ono se pojavljuje, ako uporedimo ovu informaciju sa pravilima kvantne fizike, koja opisuju prirodu talasa, uključujući optički dijapazon. Saglasno konceptima kvantne fizike, svetlosni talasi emituju i apsorbuju određene delove, koji se nazivaju fotoni. Svaki foton ima energiju jednaku: E = hf (2.2.2) gde је: h = 6,62 10-27 Erg/sek — konstanta Planka; f — frеkvencija fotona. Na taj način, svaki foton ima strogo određenu energiju, i ta energija određuje brzinu njegovog kretanja u sredini. Stoga, možemo da napravimo jednačinu: mc2/2 = hf (2.2.3) Kada prolazi kroz sredinu - brzina talasa se smanjuje proporcionalno koeficijentu prelamanja date sredine (s = nv) i, sledi da energija fotona opada: Eср = mv2/2 = hf (2.2.4) Naravno, energija fotona u sredini dobija manje energije u vakuumu: Eср< E Zamenom ove jednačine, dobijamo: mv2/2 = hf < mc2/2 = hf (2.2.5) Analizirajući ove odnose, neminovno dolazimo do zaključka da, pri promeni energije fotona, mora da se izmeni frekvencija, i iz toga sledi, talasna dužina λ. Drugim rečima, ulazi u sredinu jedan foton, a izlazi drugi. Ispostavilo se jasno protivrečje sa realnošću. Nalazi linearne optike u suprotnosti su kvantnoj mehanici. Svaki foton ima strogo određenu energiju, on je emituje tokom prelaska elektrona sa veće orbite na manju; pripajanjem atoma fotona, elektron jednog atoma pomera se sa manje orbite u veću, kako definiše kvantna fizika. Ali foton se, pri promeni sredine ne menja, dok njegova brzina opada. Kako je to moguće? Ako pretpostavimo da je prostor homogen, odnosno, da su njegova svojstva i kvaliteti nepromenjivi, postaje besmisleno. Apsurd nestaje ako se prizna, da je prostor nehomogen, da njegova svojstva i kvaliteti variraju u različitim pravcima, i da materija, popunjavajući prostor, utiče na svojstva i kvalitete prostora koji ispunjava, i da prostor utiče na materiju. Javlja se, tzv obratna veza. Kao rezultat 52

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum toga, utvrđuje se stanje ravnoteže između materije, popunjavajući prostor, i prostora u kome se ta materija nalazi. Pri ovakvom stanju materija je stabilna. Na ovom mestu dolazimo do razumevanja drugog prirodnog fenomena - radioaktivnosti. Radioaktivnost je fenomen u kojem atom postaje nestabilan, dolazi do njegovog raspada, a kao rezultat toga nastaje energija koja se oslobađa, i formira se stabilan atom ili atomi. Nestabilnost nastaje kada dati atom apsorbuje foton. Pri apsorpciji fotona, elektron prelazi iz jedne orbite u drugu. Ali zašto pri apsorpciji fotona, jedan atom postaje nestabilan i raspada se, dok drugi ostaju stabilni? Radioaktivnim se priznaju transuranijumski elementi, atomske težine koja prelazi stotinu trideset i osam atomskih jedinica i imaju složenu strukturu orbite elektrona. Raspad ovih atoma bi se mogao objasniti svojom složenom strukturom, koja se narušava pri apsorpciji fotona i iz stabilnog stanja postaje nestabilan, uzrokujući podelu atoma. Sve je, reklo bi se, u redu, da se opet ne pojavljuje malo ALI. Ne samo da su radioaktivni transuranijumski elementi, već su to i izotopi drugih elemenata. Interesantna je činjenica, na primer, da radioaktivni izotopi vodonika - deuterijuma i tricijuma, imaju atomsku težinu dva ili tri a.j., dok je atom zlata maksimalno stabilan, sa atomskom težinom od skoro stotinu devedeset sedam a.j. U ovom i sličnim slučajevima ne može se objasniti stabilnost i nestabilnost kompleksnosti organizacione strukture atoma. Opet, postoji paradoks i naizgled nerešiva kontradikcija. Sve bi bilo tako, ako se pođe od pretpostavke homogenosti prostranstva. Ali, pod pretpostavkom da je prostor nehomogen - kontradikcija i apsurd nestaju. O prirodi radioaktivnosti će biti reči kasnije. Trenutno, mi smo zainteresovani za prirodu prostora. Kao što se može videti iz gore datog primera, kako na nivou makrokosmosa, tako i na nivou mikrokosmosa, prostor je nehomogen. Razumevanje o tome, da se prostor javlja kao homogen u svim pravcima je temelj moderne kosmologije, na osnovu teorije Ajnštajnove relativnosti. Studije sprovedene na radioteleskopima, napravljene izvan Zemljine atmosfere, dale su potvrdu o neheterogenosti prostora. Analizirajući radiotalase 160 udaljenih galaksija, fizičari Ročesterskog i Kanzaškog univerziteta u SAD su došli do zapanjujućeg otkrića o tome, da zračenje rotira na način, da se ono kreće kroz prostor po suptilnom obrascu koji podseća na vadičep, za razliku od bilo čega primećenog ranije. Puna rotacija "vadičepa" se posmatra na svakih milijardu kilometara koje prolaze radio talasi. Ovi efekti se javljaju kao dopuna onome, što je poznato kao Faradejev efekat, polarizacija svetlosti, izazvana intergalaktičkim magnetnim poljima. Periodičnost ovih novih posmatranih obrtanja, zavisi od ugla, po kojem se radiotalasi kreću u odnosu na osu orijentacije, prolazeći kroz prostor. Što je paralelniji pravac kretanja talasa i ose, to je veći radijus rotacije. Ova osa 53

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum orijentacije nije fizička veličina, već određuje pravac, po kome svetlost putuje u svemiru. Po viđenom sa Zemlje, istraživači kažu, osa prolazi u jednom pravcu, u pravcu sazvežđa Sektants, i u drugom pravcu - u pravcu sazvežđa Akuila. Koji pravac je "vrh" ili "dno" će verovatno biti proizvoljan izbor, kako oni kažu. Ovo otkriće su dali astrofizičari, dr Džordž Nodland i dr Džon Ralston, u izveštaju koji je objavljen u "Pregledu moderne fizike» (Reviews of Modern Physics) 1997. godine. Ovo otkriće znači da je prostor - nehomogen. Hajde da analiziramo fenomen nehmogenosti prostora. Nehomogenost prostora znači, da su njegova svojstva i kvaliteti različiti u različitim oblastima prostora. Logično je pretpostaviti dva moguća stanja prostora - neuznemiren prostor, u kome se njegova svojstva menjaju postepeno i kontinuirano u unapred određenim pravcima i uznemiren prostor, u kome se javljaju nagle promene u svojstvima i kvalitetima. Pretpostavimo da je prostor bio neuznemiren na početku formiranja trodimenzionalnih struktura, i u procesu tog formiranja se javljaju zone uznemirenog prostora. Zone uznemirenog prostora nastaju pod uticajem spoljašnjih faktora, koji mogu biti drugi kvalitativni prostor koji sa datim prostorom ima neka zajednička svojstva i kvalitete. Naravno, ovi prostori nisu potpuno identični, već samo delimično. Prema tome, prostor može da bude u uznemirenom i neuznemirenom stanju, što je važna tačka za razumevanje prirode zvezda, na koje ćemo se vratiti kasnije. I u ovom trenutku, hajde da razmotrimo materiju. Ako je prostor i praktično i teorijski neograničen i njegova svojstva i kvaliteti variraju stalno, materija je konačna. Konačnost materije je prouzrokovana zbog činjenice da ima konkretne kvalitete i osobine, koje imaju svoje granice i, stoga, su ograničene. Prostor i materija međudejstvuju jedan sa drugim, a međudejstvo je zajedničko. Stoga, kada je beskonačna veličina sa stalno promenjljivim svojstvima i osobinama prostora, u interakciji sa konačnom veličinom sa određenim osobinama i kvalitetima materije - ta interakcija javlja se samo u jednom regionu prostora, gde su svojstva i osobine prostora i materije identične jedno drugom. Ako pretpostavimo da postoji mnogo vrsta ili formi materije, koje se razlikuju jedna od druge u svojim osobinama i kvalitetima potpuno ili delimično, i te forme materije "popunjavaju" prostor sa stalno promenljivim osobinama i kvalitetima, javlja se distribucija tih slobodnih formi u prostoru, po principu identičnosti između svojstava prostora i forme materije. Pojavljuje se proces, sličan procesu odvajanja smeša tečnosti sa različitim gustinama. Vremenom, tečna smeša će se izdvojiti u slojeve koji će se nalaziti jedan 54

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum iznad drugog, gušće tečnosti (i zbog toga teže), biće bliže dnu posude, a najmanje guste (a time i lakše) će biti locirane bliže vrhu. Ako prođe dovoljno vremena, izdvojiće se slojevi tečnosti sa različitim gustinama u jednoj posudi. I ako se boje tečnosti razlikuju po gustini, na primer, najgušća je crvena, i ako se oboje u opadajućem redosledu gustine tečnosti, odnosno, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo i ljubičasta, kao rezultat, nakon toga, kada se pomešane tečnosti sa različitim gustine smire, u posudi će se pojaviti raznobojni slojevi tečnosti u opadajućem redosledu njihove gustine - crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo i ljubičasta. Tečnosti različitih gustina su takođe materija, razlikuju se samo u jednom kvalitetu - gustini. U ovom slučaju, postoji jedna vrsta kvantizacije (deljenje) jedne iste materije po jednom svojstvu ili kvalitetu. Prema tome, pod pretpostavkom prisustva mnogih formi materije, koje se razlikuju jedna od druge svojim kvalitetima i osobinama u prostoru sa kontinuiranim svojstvima i osobinama, dešava se kvantovanje tog prostora po tim formama materije. I ako damo različitim formama materije različite boje, prostor se pretvara u boje lisnatog "kolača". I ako se pomešaju te tečnosti, kriterijum razdvajanja tečnosti u sudu je gustina ovih tečnosti, što je i slučaj sa različitim formama materije, uzetim kao kriterijum dimenzionalnosti prostora. Prostor sa stalno promenljivom dimenzionalnošću zovemo matričnim prostorom. Na taj način, u tom matričnom prostoru, njegovom reakcijom sa formama materije, nastaju slojevi koji imaju identične dimenzije. Svaki sloj identičnih dimenzija tog matričnog prostora zovemo prostor -univerzumom sa datim nivoom dimenzija. Drugim rečima, promena dimenzija matričnog prostora za određenu vrednost, ΔL dovodi do kvalitativne promene matričnog prostora i obrazovanja u njemu prostora - univerzuma novog kvalitativnog satava. Verovatno, mnogi su igrali u detinjstvu, slaganja slike od različitih kocki. Dakle, promena dimenzija prostora za iznos ΔL ekvivalentna je pojavi nove kocke i mogućnosti da se složi pomoću pomeranja svih kocki nova "slika" -univerzum. To postaje moguće tek kada su sve "kocke iste veličine. " Ako se mešaju kocke različitih veličina i pokušamo da izgradimo od njih bilo kakvu sliku, onda, čak i ako želimo, ništa se na pojavljuje, čak i ako imamo dovoljno "kocki" za nekoliko "slika". Prvo moramo da sortiramo te "kocke" po veličini, a zatim da uskladimo iz njih "sliku". Dosledne promene dimenzija na tu jednu istu veličinu ΔL javljaju se kao kvantovanje matričnog prostora i izraženo je koeficijentom kvantovanja γi, koji je etalon, po kome se biraju "kocke" za stvaranje nove "slike". Na taj način, kako se iz različitog broja kocki iste veličine mogu stvoriti različite slike, tako se iz istog tipa forme materije u matričnom prostoru formira prostor - univerzum. Ti prostori univerzumi obrazuju u matričnom prostoru jedinstven sistem prostora, kao slojeviti

55

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum kolač, gde je svaki sloj kvalitativno drugačiji od drugih. Istovremeno, svaki susedni sloj kolača ima, svoj "mozaik", jednu "kocku" više ili manje (slika 2.2.1).

slika 2.2.1

56

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Svi ovi slojevi su u stalnom pokretu i međusobnoj interakciji. Rezultat ove interakcije između susednih prostora - univerzuma je pojava, u oblastima kontakta, zvezda i "crnih rupa" (Sl 2.2.2.).

Sl 2.2.2 U isto vreme, tamo, gde je prostor - univerzum u kontaktu sa drugim, koji ima u svom sastavu jednu "kocku" više, nastaje zvezda, a gde je jedna "kocka" manje crna rupa. 57


2.3. Sistem matričnih prostora Na taj način, formira se sistem prostora, obrazovanih sintezom materije iste vrste. Koeficijent γi može imati različite vrednosti. Čak i njegova promena na zanemarljivu vrednost dovodi do toga, da se materija našeg tipa ne može spojiti sa supstancom prostora. Pri drugim vrednostim γi nastaju uslovi za spajanje različitih vrsta materija. Ovo dovodi do formiranja kvalitativno drugačijeg sistema prostora, tj. formira se drugačiji matrični prostor. Kao rezultat toga, imamo ceo sistem matričnih prostora koji se razlikuju jedan od drugog koeficijentom kvantovanja prostora i tipom materija, koje ga obrazuju. Tu se pojavljuju kvalitativno različite materije, koje nastaju iz spajanja različitih vrsta materije i različitih količina formi materija, obrazujući svaku od tih tipova materija. Svaki matrični prostor je nehomogen po dimenzijama. Ove oscilacije dimenzionalnosti matričnog prostora dovode do toga, da u nekim njegovim oblastima dolazi do stezanja zajedno sa drugim matričnim prostorima, koji imaju u tim oblastima iste dimenzije. Postoje područja prelivanja matričnog prostora sa jednim koeficijentom dimenzija γ u matrični prostor sa drugim. I ako je u slučaju formiranja zvezda i "crnih rupa" sve određeno samo količinom materija, koje obrazuju prostore - univerzume u oblastima stezanja, i pri tome je materija bila jednog tipa, to jest kvantizovana koeficijentom dimenzija, onda pri stezanju matričnih prostora nastaju prelivanja materija koje imaju drugačiji koeficijent γi, materija različitih tipova, koje ne mogu biti kompatibilne ni pod kakvim okolnostima. Šta se dešava u tim zonama stezanja matričnih prostora? Dakle, u ovim oblastima stezanja, javlja se raspadanje materije kako jednog, tako i drugih tipova, i obrazuje se"slobodna" materija, kako jednog, tako i drugog tipa. Ali šta se dalje dešava?! U procesima koji se odvijaju u ovim oblastima, postoje tri uslova: 1) Količina formi materije datog tipa, koje obrazuju svaki matrični prostor u zonama njihovog stezanja. Najčešće, broj formi materija, koje obrazuju svaki matrični prostor, je različit. To, zauzvrat, stvara različite tokove materija, po sveukupnom sastavu, koji se prelivaju iz jednog matričnog prostora u drugi i nazad. Javljaju se dva suprotna toka, što dovodi do snažnog strujanja dve forme materije u njihovoj oblasti presecanja. Pri ovome, snažniji protok gura slabiji nazad i nastaje snažan vrtlog dve vrste materije.

58

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum 2) Na snagu tokova materije iz matričnih prostora utiče delovanje dimenzionalnosti u zoni stezanja dva matrična prostora. Naravno, ova dimenzionalnost ne može biti harmonična sa tipom dimenzionalnosti svakog matričnog prostora, ali može biti bliža dimenzionalnosti jednog ili drugog tipa. Drugim rečima, nastaje razlika u dimenzionalnosti u matričnim prostorima u oblastima stezanja, različita za svaki od matričnih prostora.

|L’1 - L’12| < |L’2 - L’12| (2.3.1) Takođe, od značaja je znak te različitosti, pozitivan ili negativan. Negativan znači povoljnije uslove za odliv materije iz matričnog prostora. 3) Kakvom tipu kvantovanja dimenzionalnosti matričnog prostora je bliža dimenzionalnost zona stezanja matričnih prostora. Proizilazi: |L’1 - L’12| / L’1 < 0 |L’1 - L’12| / L’2 > 0 ili (2.3.2) |L’1 - L’12| / L‘1 > 0 |L’1 - L’12| / L’2 < 0 Dimenzionalnost zone stezanja može biti bliža po vrsti dimenzionalnosti L’1 i L’2. U ovom slučaju, ukoliko je razlika u dimenzionalnosti, uslovno ΔL'12, a koeficijent kvantovanja γ'1 proishodi raspad materije po vrsti dimenzionalnosti L’2. | L’12 - a γ‘1| 0 ako je: | L’12 - b γ‘2| 0 Dolazi do raspada materije po vrsti dimenzionalnosti L’1. Ako je: (ΔL'12 - Bγ'2) <0, dolazi do sinteze materija po vrsti dimenzionalnosti L'2.

59

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Odnosno, i obrnuto, ako je: (ΔL’12 - a γ‘1) < 0, dolazi do sinteze materija po vrsti dimenzionalnosti L’1. Gde: a i b - označavaju, koju količinu dimenzija prostora koeficijent γi "razmešta" u zonama deformacija. Drugim rečima, u zonama stezanja može doći do sinteze formi materija bilo koja dva tipa dimenzionalnosti matričnih prostora, zbog cepanja materija drugih vrsta. Pri ovoj sintezi može biti apsorbovana materija srednjeg tipa dimenzionalnosti, što, zauzvrat, izaziva nestabilnost u matričnom prostoru sa tipom kvantovanja γ1 ili γ2, u zavisnosti od smera prelivanja materije. Zar nije veoma slično po svojoj prirodi ekzotermičnoj i endotermičnoj reakciji na nivou mikrokosmosa, u kojima se ili apsorbuje ili predaje toplota iz okolnog ambijenta. Vratimo se na dešavanja u zonama stezanja dva ili tri matrična prostora. U zavisnosti od toga, kakva je interakcija navedena tri uslova, u zoni stezanja dva matrična prostora može se pojaviti zona sinteze materija datog tipa, ili zona raspada tih materija. U jednom slučaju nastaje centar obrazovanja prostora - univerzuma sa datom vrstom kvantovanja dimenzionalnosti prostora, superekvivalent zvezde (Sl 2.3.1.).

Sl 2.3.1 60

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U drugom slučaju, nastaje centar raspada prostora - univerzuma sa datom vrstom kvantovanja dimenzionalnosti prostora ( superekvivalent"crne rupe"). U ovom slučaju, sintetizovan oblik materije date vrste kvantovanja dimenzionalnosti počinje da se akumulira u oblasti stezanja matričnih prostora, i ako je masa materija koje cure iz zone stezanja manja od mase sintetizovane materije, u toj oblasti nastaje višak koncentracije materija u oblasti stezanja matričnog prostora. Tokom vremena, višak koncentracija postaje kritičan i počinje da se meša sa materijama koje teku u tu zonu, što dovodi do pojave nestabilnosti dimenzionalnosti tih zona. Dolazi do super eksplozije, pri kojoj, višak formi i sintetizovane materije biva izbačen iz zone stezanja, i pri tome, dešavaju se oscilacije dimenzionalnosti svakog matričnog prostora (Sl. 2.3.2).

Sl. 2.3.2

61

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U ovim oblastima unutrašnje oscilacije dimenzionalnosti matričnog prostora počinje formiranje prostora - univerzuma, iz kojih se formiraju sistemi prostora – univerzuma, u zonama unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti prostora (Sl. 2.3.3).

Sl. 2.3.3

62

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Naravno, amplituda unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti matričnog prostora raste sa udaljavanjem od zone stezanja matričnih prostora. Ovo dovodi do toga, da u tim zonama oblastima može da se spoji različit broj formi materije datog tipa. Uz to, što dalje od centra zone stezanja matričnih prostora, to se veća količina formi materijea može spojiti i formirati materiju (sl. 2.3.4).

sl. 2.3.4 63

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Spajaju se dve forme materije u prvoj zoni od centra, i formiraju metauniverzum iz jednog prostora-univerzuma. Tri spojene forme materije formiraju u narednoj zoni metauniverzum iz tri prostora - univerzuma. Pri spajanju četiri forme materije, formira se metauniverzum od sedam prostora - univerzuma. Spajanje pet, daje dvadeset i pet. Spajanje šest - šezdeset i šest. Pri spajanju sedam - sto i devetnaest, osam - dvesta četrdeset šest, i devet - četiri stotine pedeset devet prostora - univerzuma, koji formiraju metauniverzum, u odgovarajućoj zoni unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti datog matričnog prostora. Broj mogućih prostora - univerzuma, u sastavu metauniverzuma, definisan je brojem kombinacija materija, koje čine supstancu prostora - univerzuma (sl. 2.3.5).

sl. 2.3.5 64

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum ΣΣСm n = n!/m!(n-m)! (2.3.3) 2≤m≤n gde je: n - maksimalna količina materije date vrste kvantizacije dimenzionalnosti, sa koeficijentom kvantizacije γi, koja čini prostor - univerzum u oblasti unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti matričnog prostora. Najčešće, broj prostora - univerzuma, koji formiraju taj metauniverzum, manji je od maksimuma. I što dalje od centra zone stezanja matričnih prostora, to je veća razlika između mogućeg i stvarnog broja prostora - univerzuma, koji čine ovaj metauniverzum. Što dalje od centra, to je više "praznih mesta". Činjenica je, da se uslovi kvantizacije dimenzionalnosti date zone oscilacije dimenzionalnosti javljaju kao neophodan uslov za formiranje prostora - univerzuma. I dovoljnim se taj uslov javlja samo za to, kada ta zona unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti matričnog prostora dobija neophodnu masu materije za sintezu ovih prostora-svemira. Iako je masa materije, "izbačene" iz zone stezanja matričnog prostora tokom super eksplozije ogromna, ona je uvek ograničena. Ova masa je dovoljna za formiranje konačnog broja univerzuma prostora. Nakon super eksplozije zona stezanja matričnog prostora se smanjuje, što dovodi do umanjenja mase dolazne materije. Vremenom, ovaj proces dolazi do određenog, uravnoteženog nivoa. Kao rezultat super eksplozije, formira se sistem metauniverzuma, koji uslovno zovemo superprostor prvog reda, koji se formira spajanjem devet formi materija (Sl 2.3.6.).

65


(Sl 2.3.6.).

66


Treba napomenuti, da nastali u zonama unutrašnjih oscilacija dimenzionalnosti matričnog prostora metauniverzumi, sami utiču na dimenzionalnost okružujućeg matričnog prostora. Iskrivljenje, nastalo pri stezanju dva matrična prostora, nejednako je u različitim pravcima. To označava neku razliku, kako u formi, tako i u kvalitativnom sastavu koji se pojavljuje u tim zonama meta univerzuma. Dakle, postoji neravnomerna raspodela materije u različitim pravcima. Ovo, zauzvrat, dovodi do različitog stepena sekundarnih efekata na dimenzionalnost matričnog prostora nastalog metauniverzuma u odgovarajućim zonama. Iskrivljenje, koje se javlja u momentu super eksplozije ima drugačiji znak na osi, prolazeći kroz zonu stezanja matričnog prostora. Zbog toga, nastalo u tim unutrašnjim zonama iskrivljenje matričnog prostora metauniverzuma, uzrokuje drugo iskrivljenje dimenzionalnosti u suprotnim pravcima, ali je paralelno istom pravcu, prolazeći kroz zonu stezanja matričnog prostora. Ovo iskrivljenje sa obe strane, kao obrazovanje metauniverzuma, dovodi do stezanja drugog iskrivljenja matričnog prostora u zoni ravnoteže dimenzionalnosti matričnog prostora, koji je bio do super eksplozije. Na taj način, kao rezultat procesa evolucije gore opisanog, u metauniverzumu nastaje zatvoren sistem - superprostor prvog reda. U našem matričnom prostoru bočno stezanje, koje je nastalo kao rezultat metauniverzuma na dimenzionalnost matričnog prostora, formira se metauniverzum od devet oblika materije. Superprostor je pri tom stezanju, kao list školjke ostrige. Tekuće forme materije kroz zonu stezanja matričnog prostora, nemaju još jednu zonu iskrivljenosti dimenzionalnosti matričnog prostora, u kojoj bi mogle da se spoje. Takve zone nastaju samo u slučaju, kada dve zone stezanja matričnog prostora imaju isti znak u pogledu "blizine" jedan drugom. Istovremeno, formira se suprotni talas unutrašnjeg zakrivljena dimenzionalnosti matričnog prostora, sa rezonancom, koja ima, dodatne zone unutrašnjeg iskrivljenja dimenzionalnosti matričnog prostora. U ovim zonama formiraju se metauniverzumi, nastali na mestu dodira deset formi materija, što zauzvrat, izaziva kontra stezanje tih metauniverzuma, kao posledicu uticaja metauniverzuma na dimenzionalnost matričnog prostora u kome se nalazi. Formira se superprostor drugog reda sa deset formi materije (slika 2.3.7.).

67


slika 2.3.7

68

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Istovremeno, stezanje metauniverzuma superprostora drugog reda, odvija se na drugom ravnotežnom nivou dimenzionalnosti matričnog prostora, od nivoa stezanja prvog superprostora prvog reda. To je zbog različitih stepena uticaja metauniverzuma, obrazovanih iz deset i devet formi materija dimenzionalnosti matričnog prostora. Za mogućnost formiranja metauniverzuma iz jedanaest formi materija, neophodno je, da se tri superprostora drugog reda nalaze na rastojanju, ne većem od sopstvene veličine. Istovremeno, stvaraju se tri kontra-talasa unutrašnjeg iskrivljenja matričnog prostora, koji, pri rezonanci, stvaraju dodatnu zonu iskrivljenja. U tim oblastima, dolazi do sinteze metauniverzuma od jedanaest formi materija. Opet se javlja suprotno stezanje metauniverzuma, ali na drugom ravnotežnom nivou matričnog prostora. Formira se zatvoren prostorni sistem - superspprostor trećeg reda (Slika 2.3.8.).

Slika 2.3.8 69

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Analogno - za omogućavanje spajanja dvanaest formi materija, neophodno je, da postoje četiri kontra-talasa unutrašnjeg iskrivljenja matričnog prostora, koji, u rezonantnim zonama, stvaraju uslove za formiranje metauniverzuma od dvanaest formi materija. U tom slučaju, opet postoji kontra-stezanje na drugom ravnotežnom nivou dimenzionalnosti matričnog prostora i formira se nov, veoma stabilan, sistem metauniverzuma - superprostor četvrtog reda ( Slika 2.3.9).

Slika 2.3.9 70

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pet superprostora četvrtog reda, od kojih se jedan nalazi na savršenom, za razliku od drugih, prostornom nivou, stvaraju uslove za obrazovanje metauniverzuma od trinaest formi materije. Nastaje kontra-stezanje, pri kojem se obrazuje sistem metauniverzuma, koji tako snažno utiče na dimenzionalnost matričnog prostora, da nastaje još jedan sistem metauniverzuma, po svojoj strukturi identičan superprostoru četvrtog reda, ali je formiran od dvanaest formi materije. Ova dva sistema stvaraju uslove za obrazovanje sledećeg sistema metauniverzuma duž zajedničke ose, ali sada od jedanaest formi materija. Smanjenje broja formi materija, javlja se pri svakom sledećem prostornom formiranju zbog činjenice, da nivo stezanja metauniverzuma menja svoj znak. Drugim rečima, iskrivljenost dimenzionalnosti matričnog prostora se ne povećava već smanjuje (Sl. 2.3.10).

Sl. 2.3.10 71

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Evolucija ovog procesa dovodi do formiranja metauniverzuma duž zajedničke ose sistema. Količina materija, koje ih čine, postepeno se smanjuju na dve. Na krajevima tog "zraka" formiraju se zone gde se materija bez obzira na tip ne može spojiti sa drugom ili drugima, čineći metauniverzum. U ovim zonama, dolazi do "pucanja" našeg matričnog prostora i nastaje zona stezanja sa drugim matričnim prostorom. Pri tome, moguće su opet dve varijante stezanja matričnog prostora. U prvom slučaju, stezanje se odvija sa matričnim prostorom sa velikim koeficijentom kvantizacije dimenzionalnosti prostora, i kroz datu zonu stezanja mogu proteći podeljene materije drugog matričnog prostora i nastaje sinteza materije tog tipa. U drugom slučaju, stezanje se dešava sa matričnim prostorom sa manjim koeficijentom kvantizacije dimenzionalnosti prostora i kroz datu zonu stezanja materije našeg matričnog prostora će početi da teku i da se dele u drugom matričnom prostoru. U jednom slučaju javlja se analog zvezde supernivoa, a u drugom - analog "crnih rupa" sličnih dimenzija. Ova razlika varijanti stezanja matričnih prostora je veoma važna za razumevanje nastanka dve vrste superprostora šestog reda - šerstokrake i antišestokrake. Osnovna razlika je samo u pravcu pretakanja materije. U jednom slučaju, materija iz drugog matričnog prostora teče kroz centralnu zonu stezanja matričnog prostora i curi iz našeg matričnog prostora kroz zone na krajevima "zraka". U antišetokraci materije teku u suprotnom smeru. Materije iz našeg matričnog prostora protiču kroz centralnu zonu, a materije iz drugog matričnog prostora se ulivaju preko "zrakova" zone stezanja. Što se tiče šestokrake, ona se formira stezanjem šest sličnih "zraka" u jednoj centralnoj zoni. Pri tome, oko centra nastaju zone iskrivljenja dimenzionalnosti matričnog prostora, u kojima se formira metauniverzum od četrnaest formi materije, koje se, za uzvrat, spajaju i formiraju zatvoren sistem metauniverzuma, koji se sastoji od šest "zraka" u jednom zajedničkom sistemu - šestokraka (Slika 2.3.11.).

72


Slika 2.3.11 73

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Štaviše, broj "zraka" je određen time, što u našem matričnom prostoru mogu da se spoje, u formiranju, maksimalno, četrnaest formi materije date vrste. U tom slučaju, dimenzionalnost nastalih objedinjenih metauniverzuma je π (π = 3,14 ...). Ta sveukupna dimenzionalnost je blizu tri dimenzije. Zapravo se pojavljuje šest "zraka", zbog čega govorimo o tri dimenzije, itd ... Na taj način, kao rezultat doslednog formiranja prostornih struktura, formira se izbalansiran sistem raspodele materije između našeg matričnog prostora i drugih. Nakon završetka formiranja Šestokrake, njeno održanje je moguće samo pri jednakoj masi između priliva i odliva materije:

∫∫ N

(+)

∫∫ η

dmidi = 6

(-)

dmidi (2.3.4)

gde je: N(+) - centralna oblast stezanja matričnih prostora, kroz koju se materija uliva u naš matrični prostor; η (-) - «zraci» zone stezanja sa drugim matričnim prostorom, kroz koje materija ističe iz našeg matričnog prostora i - broj formi materija, koje formiraju šestokraku; mi - masa materije Identično (2.3.4) za sav naš matrični prostor može se napisati u povoljnijem obliku:

∫∫ N

(+)

dmidi - 6

∫∫ η

(-)

dmidi= 0 (2.3.5)

Kao što se može videti iz ove formule, zakon održanja materije se ne narušava na bilo kom nivou prostornih formacija. Od mikro do - makrokosmosa oni su opšti. Jedinstveni zakoni koje sledi su, barem iz činjenice, da se mikrokosmos javlja strukturnom bazom makrokosmosa. U antišestokraci cirkulacija materije ide u obrnutom smeru, od granice superprostora ka njegovom centru. I iskrivljenje matričnog prostora je maksimalno u graničnim oblastima i minimalno u centru prostornog obrazovanja. (Sl. 2.3.12).

74


Sl. 2.3.12 75

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Sa stabilnim stanjem antišestokrake javlja se harmonija između ističuće materije kroz centralnu zonu matričnih prostora i sintetizovane materije datog tipa u graničnim zonama kvantizacije dimenzionalnosti. Ovaj odnos može opisati kao:

∫∫ N

(-)

dmidi = 6

∫∫ η

(+)

dmidi (2.3.6)

Gde je: N(-) — centralna zona stezanja matričnih prostora, kroz koju materija ističe iz našeg matričnog prostora (Super analog - "crna rupa"); η(+) — krajnje zone stezanja matričnog prostora, kroz koji protok materija tiče u naš matrični prostor; mi — mase materije date vrste. Identično (2.3.6) može se napisati u lakše razumljivom obliku:

∫∫ N

(-)

dmidi - 6

∫∫ η

(+)

dmidi = 0 (2.3.7)

Naravno, takvih superprostora u našem matričnom prostoru je mnogo. Oni stvaraju, nešto poput, mreže u matričnom prostoru i javljaju se kao "atomi" u njemu. Opet, struktura makrokosmosa je analogna strukturi mikrokosmosa. To je još jedan dokaz njihovog jedinstva. Uslov za uravnoteženu održivost našeg matričnog prostora je ravnoteža između sintetizovanih materija u matričnom prostoru i materije koja teče kroz zonu stezanja matričnih prostora. Ovo se može napisati kao:

∫∫

n1[ N(+)dmidi - 6

∫∫η

(-)

∫∫

dmidi] ≡ n2 [ N(-)dmidi - 6

gde je: n1 — količina šestokraka; n2 — količina antišestokraka;

76

∫∫η

(+)

dmidi] (2.3.8)

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum N(+)—centralna oblast stezanja matričnih prostora kroz koju materija protiče u naš matrični prostor (šestokraka); N(-)—centralna oblast stezanja matričnih prostora kroz koju materija protiče iz našeg matričnog prostora η(-)—radijalne zone stezanja sa drugim matričnim prostorima kroz koje materija ističe iz našeg matričnog prostora; η(+) — погранична зона стезања са другим матричним просторима кроз коју материја утиче у наш матрични простор; i — broj formi materija; m — masa materija. Analizirajući (2.2.4, 2.3.6, 2.3.8), lako je zaključiti da to može biti izvodljivo samo u uslovima:

∫∫

∫∫η

(-)

dmidi] ≡ 0

∫∫

∫∫η

(+)

dmidi] ≡ 0 (2.3.9)

[ N(+)dmidi - 6 [ N(-)dmidi - 6

Ova identičnost odražava zakon održanja materije i opredeljuje sposobnost stabilnog stanja svemira. I to će biti moguće samo ako postoji ravnoteža između ulazne i izlazne materije našeg matričnog prostora, čije se stanje može napisati kao:

∫∫N

(+)

dmidi -

∫∫N

(-)

dmidi ≡ 6

∫∫η

(-)

dmidi - 6

Ova idenčnost će biti ispunjena ako:

∫∫N ∫∫η

(+)

(-)

dmidi -

dmidi -

∫∫N

(-)

∫∫η

(+)

dmidi ≡ 0

dmidi ≡ 0 (2.3.11) 77

∫∫η

(+)

dmidi ≡ 0 (2.3.10)

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum ili:

∫∫ [N

(+)

∫∫ [η

(-)

dmidi - N(-)dmidi] ≡ 0

dmidi - η(+)dmidi] ≡ 0 (2.3.12)

ili:

∫∫ [N ∫∫ [η

(+)

(-)

-N(-)]dmidi ≡ 0

- η(+)]dmidi ≡ 0 (2.3.13)

Ispoljavanje ovih identičnosti je moguće samo u uslovima, kada:

N(+) ≡ N(-) η(-) ≡ η(+) (2.3.14) Matričnih prostora može biti neograničeno, ali za određeni koeficijent kvantizacije prostora, γi moguć je samo jedan matrični prostor. I kvalitativna struktura tog matričnog prostora je određena vrstom formi materija i stepenom njihovog obrnutog uticaja na prostor. Prostor utiče na materiju, ali i materija utiče na prostor. Promena kvalitativnog sastava prostora, dovodi do izmene kvalitativnog stanja materije. Promena kvalitativnog stastava materije utiče na kvalitativni sastav prostora sa suprotnim znakom. Kao rezultat, dostupne su između prostora i materije povratne veze, što se manifestuje u njihovom međusobnom uticaju jednih na druge i nastaje kompenzaciona ravnoteža između prostora i materije, koje se nalaze u tom prostoru. Kao rezultat pojave ove kompenzacione ravnoteže između prostora i materije, svaki konkretni matrični prostor sa zadanim koeficijentom kvantizacije prostora γi, javlja se kao konačan, i po veličini i po formi.

78


2.4. Priroda zvezda i «crnih rupa» Kvantovanje prostora po formi materija koje ga obrazuju, stvara sistem prostora, od kojih je svaki kvalitativno drugačiji od drugog. Svaki sloj prostora dimenzionalnosta Li u tom sistemu kvalitativno se razlikuje od susednih po jednoj primarnoj formi materije. Postoji sloj prostora sa nivoom dimenzionalnosti Li+1 = Li + γi koji ima u svom kvalitativnom sastavu jednu primarnu materiju više, a postoji i sloj prostora sa nivoom dimenzionalnosti Li-1 = Li -γi koji ima u svom kvalitativnom sastavu jednu primarnu materiju manje. To su takozvani, paralelni univerzumi, koji imaju različitu kvalitativnu strukturu, i stoga nemaju direktan kontakt međusobno. Ali oni, uz sve to, imaju, u svojoj kvalitativnoj strukturi, opšte kvalitete - određene količinom primarnih materija uključenih u kvalitativni sastav svakog od ovih univerzuma. Kvalitativni sastav susednih prostora - univerzuma, razlikuje se u samo jednoj primarnoj materiji, njenom kvalitativnom sastavu i njenoj dimenzionalnosti za vrednost koefecijenta kvantizacije datih primarnih materija - γi, i među njima nastaloj razlici dimenzionalnosti. Li-1 = Li - γi < Li < Li+1 = Li + γi (2.4.1) Ova razlika je usmerena iz prostora - univerzuma više dimenzionalnosti na prostor manje dimenzionalnosti. Usmerenost ove razlike ima fundamentalnu ulogu, jer ona određuje prirodu rođenja, evoluciju i smrti zvezda u svakom konkretnom prostor univerzumu. Zapravo, tu razliku dimenzionalnosti su zabeleželi fizičari iz Ročesterskog i Kanzaškog Univerziteta u SAD, dr Džordž Nodland i dr Džon Ralston. U "našem" univerzumu zaista postoje "vrh" i "dno", kao što postoje "istok" i "zapad". Prostor-univerzum može biti formiran od najmanje dve primarne materije, i pri tome, imaće minimalnu dimenzionalnost matričnog prostora. Vrednost minimalne dimenzionalnosti matričnog prostora definisana je koeficijentom kvantizacije dimenzionalnosti prostora za forme materija koje ga obrazuju. Pored toga, forma materije, kvantizovana datim koeficijentom kvantizacije prostora γi, zauzvrat, utiče na dimenzionalnost prostora. Stoga, u procesu formiranja matričnog prostora, broj istotipnih primarnih formi materija može biti veći, od broja onih, koje obrazuju dati matrični prostor. Sekundarna degeneracija prostora, izazvana uticajem materije na prostor u kome se nalazi, je gornja granica broja formi materija, "učestvujućih" u formiranju matričnog prostora. Na taj način, svaki matrični prostor je ograničen po broju formi materija koje ga obrazuju, kako na dnu, tako i na vrhu. Zapravo uzajamni uticaj prostora na materiju i materije na prostor, dovodi do toga, da je svaki prostor ograničen. 79

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Li = L2+ γi (i-2) (2.4.2) A sada, da vidimo šta se dešava na nivou našeg prostora - svemira. Naš prostorsvemir ima dimenzionalnost jednaku L7 = 3,00017. Ta dimenzionalnost omogućava da se spoje u jednu celinu sedam formi materije, koje i čine svu supstancu našeg univerzuma. Da bi nastali uslovi za spajanje naredne forme materije, neophodna je promena dimenzionalnost, tzv matričnog prostora na veličinu γ = 0,020203236. Iz toga proizilazi kvantovanje dimenzionalnosti matričnog prostora, kao u atomu kvantovanje nivoa elektrona. Stoga, u diskretnim zonama matričnog prostora se javlja sinteza supstance iz različite količine materije. Dimenzionalnost svakog prostora - univerzuma - nije homogena, što dovodi do stezanja u ovim zonama nehomogenosti dva prostora – univerzuma, sa različitim dimenzionalnostima. Razmotrimo tri prostora - univerzuma sa dimenzionalnošću: L6 = 2,979966764 ................................. L7 = 3,00017 (наша Вселенная) L8 = 3,020373236 U oblastima heterogenosti prostora javlja se stezanje susednih prostora univerzuma među sobom. Pri stezanju prostora - univerzuma L8 i L7, formira se između njih kanal. Po tom kanalu materija iz prostora - univerzuma L8 počinje da teče u prostor - univerzum L7. Pri tome, postoji kvalitativna razlika materije univerzuma L8 i materije univerzuma L7. Stoga, u zoni stezanja tih prostora dolazi do raspada supstance prostora - univerzuma L8 i od njegovih obrazujućih materija se sintetiše supstanca prostora - univerzuma L7. Drugim rečima, supstanca, formirana od osam formi materije se raspada, i sintetiše supstancu od sedam formi materija. Zona stezanja tih prostora ima dimenzionalnost, koje je u intervalu: 3,00017 < Lср. < 3,020373236 Tako oslobođena osma forma materije, nastavlja da se nalazi u toj zoni, ostajući slobodna, neupotrebljena. Vremenom, ona se akumulira u zoni stezanja i počinje da utiče, u nekim predelima, na dimenzionalnost te zone. Što dovodi do povećanja kanala između prostora - univerzuma i dovodi do još većeg odliva supstance sa dimenzionalnošću L8. Ovo dovodi do javljanja uslova, pri kojem deo supstance sa dimenzionalnošću L7 postaje nestabilna i počinje da se raspada na svoje sastavne delove, i nastaje, tzv termonuklearna reakcija. Tako, "zasvetle" zvezde (sl. 2.4.1). 80


sl. 2.4.1 81


Pri tome, zone nehomogenosti mogu biti kako sa ΔL> 0, tako i ΔL <0, u odnosu na naš univerzum. U slučaju kada je nehomogenost dimenzionalnosti prostora manja od nule ΔL < 0, dolazi do stezanja prostora - univerzuma sa dimenzionalnošću L7 i L6. Pri tome, ponovo nastaju uslovi za prelivanje materije, samo, ovaj put, supstanca sa dimenzionalnošću L7 se preliva u prostor sa dimenzionalnošću L6. Na taj način, prostor - univerzum sa dimenzionalnošću L7 (naš univerzum) gubi svoju supstancu. I zapravo tako, nastaju tako zagonetne "crne rupe" (slika 2.4.2.).

slika 2.4.2. 82

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Takvim obrazom, u zonama nehomogenosti dimenzionalnosti prostora - univerzuma, formiraju se zvezde i "crne rupe". Pri tome, nastaje pretakanje supstance, materije između različitih prostora - univerzuma. To su prostori -univerzumi, sa dimenzionalnošću L7, ali imaju drugačiji sastav supstance. Pri prelivanju, u zonama neheterogenosti prostora -univerzuma sa istom dimenzionalnoćšu, ali sa različitim kvalitativnim sastavom sopstvene supstance, javlja se kanal između tih prostora. Pri tome, postoji prelivanje supstanci, kako u jedan, tako i u drugi prostor - univerzum. To - nije zvezda, a nije ni "crna rupa", već zona prelivanja iz jednog prostora u drugi. Zonu neheterogene dimenzionalnosti prostora, u kojoj su opisani gornji procesi, označićemo kao nultu zonu prelivanja. Osim toga, u zavisnosti od znaka ΔL, možemo govoriti o sledećim vrstama prelivanja: 1) Pozitivna nulta zona prelivanja (zvezda), kroz koju se supstanca uliva u dati prostor - univerzum iz drugog, sa većom dimenzionalnosti (ΔL> 0) n+. 2) Negativna nulta zona prelivanja, kroz koju se supstanca iz datog prostora univerzuma uliva u drugi, sa manjom dimenzionalnosti (ΔL <0) n-. 3) Neutralna nulta zona prelivanja, gde se tokovi materije kreću u oba smera i identični su jedan drugom, a dimenzionalnosti prostora - univerzuma u zoni stezanja se praktično ne razlikuju: n0. Ako nastavimo dalju analizu onoga što se dešava, vidimo da svaki prostor -univerzum, kroz zvezde, prima materiju, a kroz "crne rupe" - ih gubi. Da bi nastalo stabilno postojanje tog prostora, potrebna je ravnoteža između ulaznih i izlaznih materija u datom prostoru univerzumu. Može se izvesti zakon održanja materije, u skladu sa stabilnošću prostora . To može biti prikazano kao formula: ∫∫ n+ (i)k m(i)k dkdi + ∫∫ n0 (ij)k m(ij)k dkd(ij) ≡ ∫∫ n- (j)k m(j)k dkdj (2.4.3) где: n+ (i)k — pozitivna nulta zona prelivanja (zvezda) n0(ij)k — neutralna nulta zona prelivanja, n- (j)k — negativna nulta zona prelivanja, m(i)k — ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz zvezdu, m(j)k— ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz datu «crnu rupu» u drugi prostor - univerzum,

83

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum m(ij)k — ukupna masa formi materija, koje se prelivaju kroz neutralnu nultu zonu prelivanja. Na tajnačin, između prostora - univerzuma sa različitim dimenzionalnostima, kroz zone neheterogenosti, nastaje cirkulacija materije između prostora, obrazujući dati sistem (Sl 2.4.3.).

Сл 2.4.3. 84

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kroz zonu nehomogenosti dimenzionalnosti (nulta zona prelivanja) moguć je prelaz iz jednog prostora - univerzuma u drugi. U tom slučaju, nastaje transformacija supstance našeg prostora - univerzuma i supstance prostora - univerzuma, gde se vrši transfer materije. Tako da, nepromenjena "naša" materija, ne može da se prelije u drugi prostor -univerzum. Zone, kroz koje je moguća takva tranzicija, su "crne rupe", u kojima dolazi do potpunog raspada supstance datog tipa, i neutralnu nultu zonu prelivanja, kroz koju je uravnotežena razmena materije. Neutralne nulte zone prelivanja mogu biti stabilne ili privremene, pojavljujući se povremeno ili spontano. Na Zemlji, postoji niz oblasti u kojima se povremeno pojavljuju neutralne zone nultog prelivanja. A ako u njih dospeju brodovi, avioni, brodovi, ljudi, oni tada nestaju. Ove oblasti u svetu su: Bermudski trougao, oblasti na Himalajima, Permskajska oblast i druge. Praktično je nemoguće, u slučaju ulaska u zonu dejstva nultog prelivanja, predvideti, u kojoj tački i u kom prostoru će se preliti materija. A da ne govorimo o tome, da je verovatnoća povratka na početnu tačku praktično ravna nuli. Stoga sledi, da neutralne nulte zone prelivanja ne mogu da se koriste za namensko usmereno kretanje u prostoru. Ništa manje zanimljiva po svojoj prirodi je evolucija života zvezda. Svaka zvezda "živi" milijarde godina nakon čega ona "umire". Tokom ovih milijardi godina supstanca iz prostora - univerzuma sa višom dimenzionalnosti prostora L8, kroz zonu stezanja ulazi u prostor -univerzuma sa nižom dimenzionalnosti L7. U ovom slučaju, supstanca postaje nestabilna i raspada se na primarne materije koje je obrazuju. Sedam primarnih materija se ponovo spaja, formiraju fizički gustu supstancu prostora - univerzuma L7. Istovremeno, u zoni stezanja takvog nivoa dimenzionalnosti, dolazi do sinteze atoma tih elemenata, sopstvenog nivoa dimenzionalnosti koji im omogućava da održe svoju stabilnost. U gornjoj zoni stabilnosti fizički guste supstance "nalaze se" samo takozvani laki elementi kao što su vodonik (H) i helijum (He). Stoga, u zoni stezanja dolazi do sinteze tih elemenata. Nije slučajno većina supstance našeg univerzuma - vodonik. U području stezanja dolazi do aktivnog procesa sinteze vodonika, čija masa čini osnovu zvezda. Dakle, tako se rađaju zvezde, tzv. plavi giganti (slika 2.4.1.). Početna gustina "novorođenih" je veoma mala, ali zbog toga, što je zona stezanja nehomogena po dimenzionalnosti, nastaje razlika dimenzionalnosti u pravcu ka centru. Kao rezultat toga, molekuli vodonika počinju da se kreću ka centru zone stezanja. Počinje proces kompresije zvezda, proces u kojem gustina zvezdane supstance počinje brzo da raste. Kako raste gustina zvezdane supstance smanjuje se obim koji zauzima zvezda i povećava se stepen uticaja zvezdane mase, kako na nivo dimenzionalnosti zone stezanja, tako i na atomskom nivou. Na taj način, sopstveni nivo dimenzionalnosti zvezde počinje da se smanjuje, a unutar same zvezde počinje proces sinteze novih težih elemenata. Nastaje, tzv termonuklearna 85

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum reakcija i zvezde počinju da emituju spektar talasa, kao nuspojavu sinteze elemenata. Treba napomenuti, da zapravo, zahvaljujući "nuspojavi" atoma, nastaju uslovi za rađanje života. U zoni stezanja paralelno se javljaju dva procesa: sinteza vodonika pri raspadu supstance prostora - univerzuma sa višim nivoom sopstvene dimenzionalnosti (supstanca, formirana sintezom osam formi primarnih materija) i sinteze vodonika i više težih elemenata u toku termonuklearne reakcije. Kao rezultat ovih procesa, zvezda smanjuje svoj obim, a kao posledica povećanja mase težih elemenata od vodonika, smanjuje se i nivo sopstvene dimenzionalnosti zvezde. Zauzvrat smanjuje se zona stezanja. Drugim rečima, "rođena" drugim prostorom – univerzumom, zvezda našeg prostora – univerzuma, postepeno se odvaja od svoje "majke". Zar se nije ispostavila zanimljiva analogija sa razvojem embriona unutar materice, kada "satkan" iz mesa i krvi majke, fetus počne svoj život, kao zvezda, "rođena" prostorom-univerzumom, koja ostavlja naručje svoje majke, kada se njen nivo sopstvene dimenzionalnosti smanjuje kao rezultat povećanja stepena uticaja na okružujući prostor. Odvojivši se od "majčinskog" prostor - univerzuma, zvezda počinje svoj život - život koji traje milijardama godina, po isteku kojih, ona "umire". Istina, zvezde, zauzvrat, uspevaju da "rode" planetarne sisteme, na kojima ima šanse da se pojavi život. Razmotrimo mehanizam rođenja planetarnih sistema. U procesu kompresije zvezda, narušena je ravnoteža između zračenja površine i zračenja obima. Kao rezultat toga, primarne materije plivaju unutar zvezde. Tokom vremena, kao rezultat termonuklearne reakcije, zvezdana supstanca gubi prostije atome, kao što su vodonik, helijum, itd, a sve veći procenat u njoj počinju da čine atomi teških elemenata. Veličina zvezde se smanjuje, postaje gustija, teža, a stepen uticaja na dimenzionalnost okolnog prostora postaje sve veći i jači. Ako je na početku svoje evolucije, zvezda imala dimenzionalnost okružujućeg prostora jednak 3,00017
Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Postepeno sekundarno narušavanje dimenzionalnosti prostora, izazvano težinom zvezde, postaje sve više i više izraženo. I dimenzionalnost okružujućeg prostora zvezde počinje da se priblišava dimenzionalnosti L7. Sa razvojem ovog procesa, kanal između prostora - univerzuma sa dimenzionalnostima L8 i L7 se smanjuje. Sve manja i manja količina supstance teče iz prostora dimenzionalnosti L8 u prostor sa dimenzionalnošću L7. Istovremeno, aktivnost izlučivanja ove zvezde postaje sve manja i manja, dok se potpuno ne zaustavi. Tada nastupa smrt zvezde. Zvezda "nestaje". Ako je na početku svoje evolucije zvezda imala veću masu, manju od deset solarnih masa, na kraju svog života ona izaziva sekundarno narušavanje dimenzionalnosti, kada dimenzionalnost okružujućeg prostora oko nje postaje manje dimenzionalnosti L7. Ona proizvodi gibanje u drugu stranu. Nastaje takozvana, neutronska zvezda (slika 2.4.4.).

slika 2.4.4 87


L6 < Ld < L7; Ld = La - ΔL ΔL 0.0102018... (2.4.5) Ako je, na početku svoje evolucije, zvezda imala masu veću od deset sunčanih, sekundarno narušavanje postaje tako značajno, da uzrokuje stezanje prostora univerzuma sa dimenzionalnostima L7 i L6. U tom slučaju, materija iz prostora dimenzionalnosti L7 počinje da teče u prostor dimenzionalnosti L6. Obrazujući "crnu rupu" (sl 2.4.5.).

sl 2.4.5 88

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Dakle, "crne rupe" nastaju u toku evolucije zvezda, tačnije "okončanje života" zvezde u našem prostoru - univerzumu vodi ka rođenju zvezda u niže ležećem prostoru-univerzumu.

89


2.5. Priroda obrazovanja planetarnih sistema Sada razmotrimo takođe prirodu formiranja planetarnih sistema. Na početku svog života zvezda ima ravnotežu između svoje veličine, kanalom između prostora sa dimenzionalnošću L7 i L8 i količinom supstanci koja protiče kroz tu zvezdu iz prostora dimenzionalnosti L8 u prostor – univerzun dimenzionalnosti L7 (sl. 2.5.1).

sl. 2.5.1 90

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat termonuklearnih reakcija, pri gubitku jednostavnih atoma, dimenzije zvezde se smanjuju, i ona nije u mogućnosti da propusti kroz sebe svu masu materije, koja teče iz prostora sa dimenzionalnošću L8 u prostor sa dimenzionalnošću L7. Ova neravnoteža se povećava sa vremenom i na kraju dostiže kritičan nivo. Dolazi do ogromne eksplozije, deo supstance zvezde izbacuje se u okružujući prostor. Pri tome se smanjuje dimenzionalnost okružujućeg prostora i formira kanal, kroz koji protiče količina materije koju je zvezda u stanju da propusti kroz sebe (Sl. 2.5.2).

Sl. 2.5.2 91

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Takva eksplozija se naziva eksplozija supernove. Odbačeni eksplozijom supernove površinski slojevi zvezde, koji se, uzgred, sastoje iz lakih elemenata, upadaju u zakrivljenost prostora po uzdužnim kolebanjima dimenzionalnosti, koji se javljaju pri toj eksploziji. U ovim oblastima zakrivljenosti prostora primarne materije, dolazi do sinteze aktivne supstance, štaviše, sintetiše se spektar različitih elemenata, uključujući teške i super teške. Što je veća razlika između nivoa sopstvene dimenzionalnosti zvezde i nivoa sopstvene dimenzionalnosti zone zakrivljenosti prostora, to se više težih elemenata "rađa" unutar tih zona i to su stabilniji ti teški elementi. U zavisnosti od početne veličine, u životu zvezda može biti jedna ili više eksplozija super nove. Pri svakoj eksploziji sopstveni nivo dimenzionalnosti zvezde se smanjuje, što dovodi do smanjenja sinteze lakih elemenata i povećanja sinteze težih. Kao rezultat toga, gustina, samim tim, stepen uticaja zvezde na okolni prostor se uvećava. Pri eksploziji supernove, nastaju oscilacije dimenzionalnosti prostora analogno talasima, koji se pojavljuju na površini vode nakon pada kamena. Masa materije, izbačena pri eksploziji, ispunjava taj prostor nehomogene dimenzionalnosti oko zvezde. Iz ovih masa materija, počinju da se formiraju planete (Sl. 2.5.3 i sl. 2.5.4).

92


Sl. 2.5.3 93


sl. 2.5.4 94

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Hajde da pokušamo da razumemo zašto i kako se to dešava. Naš univerzum ima dimenzionalnost L7 = 3.00017, koja omogućava da koegzistira sedam formi materije našeg tipa. Da bi se lakše razumelo u čemu su razlike između materija različitih tipova, setimo naših "kocki". Željenu "sliku" možemo stvoriti samo od "kocki" iste veličine. U prisustvu "kocki" različitih veličina, napraviti "sliku" je jednostavno nemoguće; Pre svega, moramo odabrati "kocke" iste forme (oblika) i veličine od gomile drugih. Tek tada ih možemo uklopiti u željenu "sliku". Dakle, takvim kriterijumom za određivanje forme i veličine za materiju, javlja se koeficijent kvantovanja dimenzionalnosti prostora γi. Istovremeno, ne smemo zaboraviti, da "kocke" različitih veličina ne nestaju. One nastavljaju da postoje, ali iz njih ne možemo složiti našu "sliku". Ali, ako ih sortiramo po formi i veličini, onda, iz tih "kocki" možemo složiti drugu "sliku", ali će to biti "slika" drugog kvalitativnog sastava, i ona neće uticati i menjati našu "sliku". Slično tome, pored prostor univerzuma našeg tipa, postoje prostori - univerzumi sa drugim vrednostima koeficijenta kvantovanja prostora γi. Ali, oni nemaju gotovo nikakav uticaj na prostor našeg tipa i samim tim pri proučavanju pitanja formiranja našeg univerzuma, ne možemo ih uzeti u obzir. U prostoru sa stalno promenljivom dimenzionalnošću, prisutne forme materija (odnosno, količine materije koje formiraju naš prostor univerzum sa dimenzionalnošću L7) ne dejstvuju međusobno. Pri eksploziji supernove, od centra se šire koncentrični talasi koji ometaju dimenzionalnost prostora, stvarajući oblast neheterogenog prostora, pri čemu dolazi do deformacije dimenzionalnosti ili zakrivljenosti prostora. U Velikom Kosmosu postoji beskonačan broj formi materija, koje međusobno dejstvuju u većoj ili manjoj meri, ili ne dejstvuju uopšte. Ako dve forme materije ne dejstvuju među sobom, čak i prisustvu jedne i druge, ništa se u njima ne menja na bilo koji način, one ne utiču jedna na drugu i pri tome se ništa novo ne pojavljuje. One kao da ne postoje jedna za drugu. Stepen uticaja jedne forme materije na drugu utvrđujemo, kao koeficijent međudejstva α, i onda se može reći, da je koeficijent međudejstva te dve forme materije ravan nuli. To znači da postoje dva "gradivna bloka" koji se nalaze u sastavu, kako jedne, tako i druge forme materije. One nemaju zajedničke osobine i svojstva. Koeficijent međudejstva nije isti za dve forme materije u različitim tačkama prostora jer je sam prostor neheterogen. O međudejstvu materija može se govoriti samo tada, kada je u pitanju međudejstvo u specifičnoj zapremini datog prostora. Postoje zapremine prostora, gde je međudejstvo materija maksimalno i zapremine, gde to međudejstvo nije moguće ili materije deluju međusobno delimično po ukupnom opštem kvalitetu. (Sl. 2.5.5).

95


Sl. 2.5.5 96

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri maksimalnom međudejstvu dve materije (jedna od njih je obeležena slovom A, a druga - B), nastaje potpuna integracija (spajanje) ovih materija jedne sa drugom i tu nastaje nova, hibridna forma - AB. Spajanje je moguće samo u zonama zapremine, gde postoje isti parametri tih materija. Neheterogenost prostora utiče na različite načine na forme materija, koje prožimaju tu neheterogenost. Na jednu formu materije promena utiče više, na drugu - manje. Neheterogenost menja kvalitativnu strukturu materije, što i stvara uslove za spajanje i formiranje novog kvaliteta. Na taj način, unutar nehomogenosti u zonama zapremina, gde nastaju uslovi za spajanje dve materije, nastaje materija novog kvaliteta - hibridna forma AB (Sl. 2.5.6.).

Sl. 2.5.6 97

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Hibridna forma AB takođe utiče na neheterogenost prostora u kome je nastala. Dolazi do ispunjavanja neheterogenosti nastalom hibridnom formom AB i njene deformacije. Neheterogenost predstavlja iskrivljenje prostora, što dovodi do promene u dimenzionalnosti u zonama te neheterogenosti u odnosu na susedne delove prostora. Na taj način, izmena dimenzionalnosti prostora na određenu veličinu dovodi do stvaranja uslova za spajanje dve materije. Da bi mogle da se spoje dve forme materije, neophodna je promena dimenzionalnosti prostora na veličinu, ΔL = 0,020203236 ... Da bi nastala mogućnost spajanja tri forme materije, neophodno je, da se dimenzionalnost prostora ponovo izmeni na veličinu ΔL, što dovodi do potpunog spajanja tri materije. Materija se ne može spojiti samo sa nekim od svojih delova. Moguće je jedino kompletno spajanje materije. Isto kao što ne mogu postojati dva i po čoveka, već samo dva ili tri (ako, naravno, govorimo o ljudskim bićima), tako se ne mogu spojiti dve i po materije, već samo dve ili tri. Označimo treću materiju, slovom C. Kao rezultat spajanja tri forme materije, u zonama određene zapremine prostora (iz praktičnih razloga, nazvaćemo je sfera) nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABC (Sl.2.5.7.), koja zauzima zapreminu, manju od hibridne forme AB.

Sl.2.5.7 98

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri tome, ta sfera ima jasne granice, u okviru kojih je dimenzionalnost prostora homogena. Pri sledećoj promeni dimenzionalnosti prostora unutar neheterogenosti na veličinu jednaku ΔL, nastaju uslovi za spajanje još jedne forme materije. Nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABCD (sl 2.5.8.).

sl 2.5.8 99

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Ona će zauzimati manje zapremine, nego hibridna forma ABC. Pri sledećoj promeni dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veličinu ΔL nastaju uslovi za spajanje još jedne forme materije E. Nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABCDE (Sl. 2.5.9).

Sl. 2.5.9 Pri

sledećoj promeni dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veličinu ΔL 100

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum nastaju uslovi za spajanje još jedne forme materije. Nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABCDEF (Sl. 2.5.10).

Sl. 2.5.10 101

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Naredni promena u dimenzionalnosti prostora unutar nehomogenosti na veličinu ΔL, opet će stvoriti uslove za spajanje sledeće forme materije G. Nastaje kvalitativno nova hibridna forma ABCDEFG (sl. 2.5.11.).

sl. 2.5.11 102

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Tako, pri kontinuiranoj promeni dimenzionalnosti unutar nehomogenosti prostora, u okviru te neheterogenosti sukcesivno se spaja sedam formi materija, formirajući našu Vasionu i stvaraju šest materijalnih sfera različitog kvalitativnog sastava i veličine. Unutrašnja sfera koja je formirana od sedam formi materija, je fizički gusta sfera i ona je prva planetarna (materijalna) sfera naše planete Zemlje, čija supstanca ima četiri agregatna stanja - čvrsto, tečno, gasovito i plazmatično. Različita agregatna stanja nastaju kao posledica kolebanja u dimenzionalnosti manjim od ΔL. A od centra nehomogenosti ide sledeća sfera, nastala spajanjem šest formi materija - druga planetarna (materijalna) sfera; sa pet formi materija treća planetarna (materijalna) sfera; sa četiri formi materija - četvrta planetarna (materijalna) sfera; sa tri - peta planetarna (materijalna) sfera; sa dve forme materije - šesta planetarna (materijalna) sfera (Sl. 2.5.12).

Sl. 2.5.12 103

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Sve te sfere su materijalne i odlikuju se kvalitativnim i kvantitativnim sastavom. U principu, planetu treba posmatrati samo kao skup ovih šest sfera. Samo u tom slučaju je moguće dobiti potpunu sliku o procesima i imati ispravnu predstavu prirode u celini. Iluzija potpune ideje o prirodi, kao rezultat naših organa čula, odnosno, apsolutizacija naših organa čula, spoznaju vodi u ćorsokak, iz kojeg je nemoguće izaći bez fundamentalne promene u pogledu koncepta prirode i razumevanja uloge čula u ljudskom životu. Želeo bih da vas podsetim, da sva čula kojima raspolaže čovek, imaju samo jednu svrhu - maksimalno prilagođavanje ljudskog tela na ekolšku nišu koju on zauzima u ekološkom sistemu planete, kao jedna od vrsta živih organizama. Cilj organa čula je optimalno prilagođavanje uslovima postojanja, a ne za bilo šta drugo. Zbog toga, fokusiranjem samo na čula, nismo u mogućnosti da stvorimo kompletnu sliku univerzuma, bez obzira na to koliko silno to želimo. Zapravo, nerazumevanje ovoga je dovelo do toga, da se savremena nauka našla u bezizlaznoj situaciji. A sada, vratimo se nazad kvalitativnoj strukturi planete. Ako za referentnu tačku uzmemo fizički gustu sferu, ona ima najviše zajedničkih opštih kvaliteta sa drugom materijalnom sferom, a najmanje od svih sa šestom sferom. Opšti kvaliteti različitih sfera stvaraju uslove za njihovu interakciju jedne sa drugom. Stepen te interakcije varira, i zavisi od toga, koliko opštih zajedničkih kvaliteta imaju te sfere. Stepen interakcije između ovih sfera je moguće izraziti koeficijentom interakcije - α1; α2; a3; α4; α5 (Slika 2.5.13.).

(Slika 2.5.13.) 104

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri čemu: α1 > α2 > α3 > α4 > α5 (2.5.1) gde je: α1- koeficijent interakcije između materijalne sfere; α2- koeficijent interakcije između α3- koeficijent interakcije između α4- koeficijent interakcije između α5- koeficijent interakcija između

fizički guste (prve materijalne ) i druge fizički fizički fizički fizički

guste guste guste guste

i i i i

treće i materijalne sfere ; četvrte materijalne sfere; pete materijalne sfere; šeste materijalne sfere.

Kada govorimo o Zemlji, moramo da shvatimo da ovih šest sfera, složenih jedna u drugu, kao što su lutke matroške, predstavljaju jedinstvenu celinu. Ovaj koncept je veoma važan za razumevanje mnogih fenomena i misterija žive i nežive materije, evolucije života na našoj planeti. Po završetku formiranja kvalitativne strukture Zemlje, neheterogenost u prostoru se neutrališe (sl. 2.5.14).

(sl. 2.5.14) 105

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Nastaje, prilikom spajanja formi materija, hibridna materijalna sfera koja ispunjava tu neheterogenost. Nastaje "nivelisanje prostora." Neheterogenost prostora može se uporediti sa ulegnućima na zemljanom putu. Dok se jame ne ispune zemljom, rupe ostaju. Nakon formiranja planete, formirajuće materije i dalje produžavaju svoje kretanje, ne prelivajući se međusobno (kao voda, kada ispunivši do vrha rezervoar počinje da teče preko ivice i teče dalje). Aktivnost kretanja formi materija nije uvek ista, što se manifestuje u pokretima zemljine kore, zemljotresima i vulkanskim erupcijama (Sl. 2.5.15).

(Sl. 2.5.15) 106

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Proces formiranja planete završio se pre šest milijardi godina. To je prvi ciklus evolucije formi materija, koji se odnose na evoluciju nežive materije. Druga faza je evolucija žive materije. Pre nego što pređemo na fazu evolucije žive materije, želeo bih da vas podsetim da je naša planeta Zemlja, naša Vasiona, obrazovana spajanjem sedam formi materija. Štaviše, broj "sedam" nema nikakav mistični značaj. Kao što ni činjenica da je naš univerzum formiran od sedam formi materija nije nešto jedinstveno ili božansko. To je samo kvalitativna struktura našeg univerzuma. Nije slučajno, da se belo svetlo, pri prelamanju, deli u sedam boja, oktava sadrži sedam nota. Verovatno se može postaviti pitanje - zašto slobodne primarne materije u zoni iskrivljenja prostora počinju da međusobno dejstvuju i stvaraju hibridna jedinjenja. To je zato što, kada u zonu nehomogenosti dimenzionalnosti upadaju slobodne forme materije našeg prostora, one su u kvalitativno novim uslovima. I kao rezultat, one se drugačije manifestuju. Od tih sedam "kocki" u zonama nehomogenosti dimenzionalnosti počinje da se formira nova "slagalica". U skladu sa gradijentom (razlikom) dimenzionalnosti prostora, u zonama drugih kvalitativnih uslova, slobodne forme materija počinju da se spajaju i formiraju nova hibridna jedinjenja, a što u principu nije moguće izvan zone nehomogenosti dimenzionalnosti prostora. Svaka nova promena dimenzionalnosti prostora unutar neheterogenosti, stvara uslove za spajanje sledeće forme materije. Ovaj proces će se nastaviti do tada, dok se cela oblast neheterogenosti ne ispuni hibridnim formama materija. Pri tome, svaka od tih hibridnih formi materija delimično kompenzuje nehomogenost dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat procesa spajanja materija u oblastima nehomogenosti nastaje dimenzionalnost koja je postojala pre eksplozije supernove. Nije slučajno odnos količina materije u univerzumu - za red veličine veći od broja postojećih u fizički gustoj materiji. Gde je i šta predstavlja 90% materije u svemiru? Moderna nauka je rešila problem vrlo jednostavno - «tamna materija». Materija univerzuma, koju ne vidimo, ne čujemo, ne osećamo. Zapravo, ta "tamna materija" sadrži u sebi 90% materije univerzuma. Zar nije to "prikladan" odgovor?! I to je veoma poznato svakome ko pamti barem malo krizu u nuklearnoj fizici početkom dvadesetog veka. Jedini problem je bio nestanak materije otkriven u nekim nuklearnim procesima. Na specijalno sazvanoj međunarodnoj konferenciji fizičara u Đenovi, posle dugih sporova, rešen je problem jednostavno - nestala materija nosi u sebi neutrino čestice, koje se ne vide, ne čuju i ne osećaju. Ali, ako u nuklearnim reakcijama "nestaje" deo poznate nauke o materiji, onda, u slučaju "tamne materije", nestaje 90% materije univerzuma! Međutim, «tamna materija» koja nije povezana (ne dejstvuje međusobno) je primarna materija našeg univerzuma. U isto vreme, fizički gusta materija nastaje kao rezultat spajanja primarnih materija u oblastima nehomogenosti dimenzionalnosti univerzuma. 107


2.6. Rezime Prostor je nehomogen, a što znači da su njegove osobine i kvaliteti različiti u različitim tačkama. Neheterogenost prostora izražena je stepenom njegove dimenzionalnosti u datom trenutku. Neheterogenost prostora se neprekidno menja, drugim rečima, osobine i kvaliteti prostora su kontinuirano promenljive. Postoje dve varijante promene u svojstvima i kvalitetima prostora - oštra i glatka promena. Oštra promena u svojstvima i kvalitetima prostora se javlja kao posledica bilo kojeg unutrašnjeg ili spoljnog narušavanja prostora. Materija ima specifične osobine i kvalitete, što znači da je materija, naravno, konačna veličina. Interakcijom materije i prostora, nastaje raspoređivanje materije sa specifičnim svojstvima i kvalitetima po prostoru. Materija se raspoređuje samo u zapremini prostora, gde su njene osobine i kvaliteti identični sa osobinama i kvalitetima prostora. Ovakvo raspoređivanje materije po osobinama i kvalitetima je zato, što u drugim regionima prostora, materija sa datim osobinama i kvalitetima ne može biti stabilna. Kada se stalno izmenjuje beskonačna veličina (prostor) u interakciji sa konačnim veličinama (materijama), imajući konkretne osobine i kvalitete, dolazi raspoređivanja materije po tom prostoru; Može se govoriti o kvantizaciji prostora po svojim svojstvima i kvalitetima; radi lakšeg razumevanja ovaj proces zovemo kvantizacijom prostora po dimenzionalnosti. Tako kako su primarne materije nedeljive, a njihove osobine i kvaliteti - konkretne, znači, konačne, onda to znači, da bi se neka druga materija mogla pojaviti u prostoru, sa svojim osobinama i kvalitetima potrebno je da se izmeni neka određena veličina, koju nazivamo koeficijent kvantizacije dimenzionalnosti prostora γi. Svaki koeficijent kvantizacije dimenzionalnosti γi definiše neke delove primarnih materija, koje kvalitativno i kvantitativno ispunjavaju konkretne vrednosti tog koeficijenta. Drugim rečima, postoji pregrupisavanje materije u neprekidno menjajućem prostoru, po određenim kvalitetima i osobinama. Kao rezultat toga, u prostoru se formiraju tzv matrični prostori, koji predstavljaju sistem prostora, formiranih primarnim materijama konkretnog koeficijenta kvantovanja prostora. Matrični prostori se spajaju međusobno, što dovodi do preraspodele materije između njih. Rezultat je super eksplozija koja izaziva deformaciju prostora. Nastaju uzdužni talasi kolebanja dimenzionalnosti koji stvaraju nove kvalitativne uslove, pri kojima slobodne primarne materije počinju da se spajaju međusobno, stvarajući hibridne materije. Hibridne materije, zauzvrat, utiču na prostor u kome su formirane. Proces sinteze hibridnih materija se nastavlja dokle god sintetizovane hibridne materije ne kompenzuju u potpunosti deformaciju dimenzionalnosti prostora u kome je počela ta sinteza. U ovom slučaju, prostor se u toj oblasti vraća nazad u ravnotežu. Hibridne 108

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum materije igraju kompenzacijsku ulogu u ovoj situaciji. Kao rezultat ovih procesa nastaju prostorni sistemi, koji imaju konkretan oblik i veličinu. U matričnom prostoru nastaje zatvoren prostorni sistem, takozvana šestokraka, glavni uslov za stabilno stanje koje stvara balans ulaznih i izlaznih masa materija. To je zakon održanja materije na kvalitativno drugačijem nivou. Zvezde i "crne rupe" su rezultat stezanja određenog prostora - univerzuma, konkretnog sloja u matričnom prostoru sa sopstvenim nivoom dimenzionalnosti, sa susednim prostorima - univerzumima, imajući sopstveni nivo dimenzionalnosti koji je više ili manje sopstvena dimenzionalnost posmatranog sloja sa istom veličinom γi. Stezanje sa prostorom - univerzumom, koji ima veći nivo sopstvene dimenzionalnosti dovodi do rođenja zvezda. Prilikom stezanja sa prostorom - univerzumom sa manjim nivoom sopstvene dimenzionalnosti, nastaje "crna rupa". Stabilnost datog prostora univerzuma je moguća samo pri balansu ulazeće materije iz "gornjeg" prostora i izlazeće materije iz "nižeg." Pri eksploziji supernove, nastaju talasi narušavanja dimenzionalnosti prostora i izbacivanja, prilikom eksplozije, primarne materije, koja ulazi u nastalu oblast iskrivljenja dimenzionalnosti, nalazeći se u kvalitativno različitim uslovima, i kao rezultat toga, one počinju da se spajaju, kvantizuju po dimenzionalnosti i formiraju hibridne forme materija. Ove hibridne forme materija formiraju planetarne sfere različitog kvalitativnog i kvantitativnog sastava. Po završetku formiranja ovih planetarnih sfera u zonama nehomogenosti dimenzionalnosti prostora, nivo dimenzionalnosti prostora se vraća na prvobitni nivo, koji je bio pre eksplozije supernove. Hibridni oblici materija svojim uticajem na nivo mikrokosmosa, kompenzuju deformacije dimenzionalnosti koje nastaju sa eksplozijom supernove. Nakon obnove ravnoteže dimenzionalnosti prekida se aktivni proces sinteze hibridnih materija. Na taj način se formiraju planetarni sistemi u svemiru.

109


Glava 3. Neheterogenost prostora i kvalitativna struktura fizički guste materije 3.1. Nastalo pitanje Neheterogenost prostora na nivou makrokosmosa dovodi do formiranja matričnih prostora. Procesi koji se javljaju na makronivou, dovode do kvalitativne promene u sastavu i samog prostora i materija koje ga popunjavaju. Kao rezultat toga, u prostoru nastaju tzv hibridni oblici materije, što zauzvrat utiče na kvalitativni sastav prostora, u kojem je došlo do formiranja ovih materija. Sintetitzovani hibridni oblici materije zona neheterogenosti neutrališu zonu nehomogenosti u kojoj se dešava ta sinteza. Pri završenom procesu sinteze hibridnih materija zona neheterogenosti u kojima se dešava sinteza primarnih materija, neheterogenost se potpuno neutrališe. Na taj način, hibridni oblici materije utiču na dimenzionalnost prostora sa suprotnoim znakom u odnosu na tu neheterogenost dimenzionalnosti prostora, u kojem dolazi do procesa sinteze ovih hibridnih formi. Sinteza hibridnih oblika materije se dešava na nivou mikroprostora, na taj način, da kvalitativna struktura mikroprostora deluje kao protivteg kvalitativnoj strukturi makroprostora. Pri dostizanju kvalitativne i kvantitativne ravnoteže između njih, prostor postiže stabilnu ravnotežu. Makroprostor i mikroprostor neutrališu jedan drugi, kao plus i minus. Odnosno, sve to dovodi do toga da svaka značajna promena na nivou makrokosmosa dovodi do odgovarajuće promene na nivou mikrokosmosa i obrnuto. Izgleda neverovatno da bilo koji atom utiče na makroprostor, ali, ipak, to je činjenica. Naravno, uticaj jednog atoma je mikroskopski, ali njihov kumulativni efekat je ravnoteža, koja balansira makroprostor.

110


3.2. Kvalitativna struktura mikroprostora Pri eksploziji supernove dolazi do zakrivljenosti prostora oko zvezde i oslobađanja materije. Ali na početku da razumemo same zvezde. Kao što znate, zvezde se sastoje od fizički guste materije. Postavlja se pitanje: kako dolazi do sinteze fizički guste materije? Koeficijent kvantovanja γi definiše kvalitativnu strukturu svemira, drugim rečima definiše kakve primarne materije stupaju u međusobnu interakciju jedna sa drugom i formiraju novi kvalitet. Svaka primarna materija ima svoje specifičnosti i karakteristike i to samo u delu tog prostora, gde se ispoljavaju uslovi identičnosti svojstva i kvaliteta prostora i date materije, gde se ta materija manifestuje i gde je u stanju da bude stabilna. Na taj način, promena kvalitativnog sastava prostora na neku veličinu ΔL dovodi u toj zoni prostora do "gubitka" osobina i kvaliteta materije, koji su identični sa osobinama i kvalitetima samog prostora. Pri sledećoj promeni osobina i kvaliteta prostora na veličinu ΔL, u toj zoni prostora nastaju uslovi za "gubitak" stabilnog stanja sledeće primarne materije. Ako su promenjena svojstva i kvaliteti prostora ΔL identični jedan drugom, možemo govoriti o fenomenu kvantizacije prostora po materijama, tačnije, po kompatibilnosti ovih ili onih osobina i kvaliteta primarnih materija. Jednostavna logika nalaže, da, ako se dve primarne materije manifestuju pri identičnoj promeni osobina i kvaliteta prostora, one moraju da poseduju neke zajedničke osobine i kvalitete.U tom slučaju, ΔL postaje γi - koeficijent kvantizacije prostora. I, ako je to tako, onda u toj zoni prostora, gde nastaju uslovi za održivost obe materije, one počinju međudejstvo jedna sa drugom po zajedničkim osobinama i kvalitetima i formiraju nov kvalitativni sastav - hibridnu formu materije. Pretpostavimo, da postoji mnogo primarnih materija, i da one imaju različite osobine i kvalitete. U tom slučaju moguće ih je sortirati po kompatibilnosti. Kriterijum u ovom slučaju će biti koeficijent kvantizacije prostora γi. Za svaku vrednost γi učestvuje grupa primarnih materija koje su međusobno kompatibilne. Čak i pri maloj promeni tog koeficijenta, nastaju kvalitativni uslovi za međudejstvo drugih primarnih materija. Drugim rečima, svakoj veličini koeficijenta kvantizacije prostora γi odgovara neki drugi univerzum sa sopstvenim zakonima prirode, karakteristikama i kvalitetima. Predstavimo primarne materije jednog tipa kao "kocku" jedne veličine i razmotrimo kako materije međudejstvuju jedne sa drugima u zoni nehomogenosti prostora. Ako je deformacija prostora ΔL srazmerna sa γi, samo jedna primarna materija se, sa svojim svojstvima i osobinama koje su identične sa osobinama i karakteristikama date zone deformacije prostora, može nalaziti u stabilnom stanju i akumulirati u 111

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum njoj. Slično tome, voda ispunjava neke šupljine i površinu i pri punom ispunjavanju nivo jezera jednak je sa nivoom čvrste površine. Ali nikakve kvalitativne promene vode koja je napunila šupljine do površine se ne javljaju, voda ostaje voda. Na taj način, i pri zasićenju zona deformacije prostora jednom primarnom materijom nastaje prostor bez kvalitativnih promena u popunjenosti (sl 3.2.1.).

(sl 3.2.1.) 112

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pre nego što nastavimo analizu ovog procesa, želeo bih da skrenem pažnju na činjenicu da, takozvane primarne materije datog tipa imaju opšte karakteristike i kvalitete, ali imaju i svoje karakteristike, koje se manifestuju u tome, kako one međudejstvuju jedna sa drugom i kako one međudejstvuju sa prostorom. Podsećam, da se sunčeva svetlost deli na sedam glavnih boja, i pri raspadu materije nastaje snažan svetlosni fleš. Svaka doza optičkog zračenja, foton, ima svoje specifične osobine i kvalitete. Zato naše oči razlikuju sedam osnovnih boja, a sa pomoću instrumenata merimo njihove talasne dužine ili frekvencije. Svaki foton predstavlja mikroskopsko iskrivljenje prostora, zasićenog jednom primarnom materijom. Spektar se javlja kao posledica činjenice da stalno nastaje mnogo mikroskopskih poremećaja prostora, čiji su parametri različiti. Shodno tome, svojstva i kvaliteti svake takve zone deformacije prostora, iako neznatno, razlikuju se jedne od drugih. Stoga, svaka od ovih zona deformacija prostora je ispunjena različitim primarnim materijama. Fotoni optičkog raspona su posebno interesantni, oni se javljaju na nivou mikroprostora kao temelj našeg univerzuma. Oni igraju glavnu ulogu u formiranju i evoluciji zvezda, žive i nežive materije. Postoji mnogo primarnih materija, ali supstanca našeg univerzuma je nastala spajanjem sedam primarnih materija datog tipa. Primarne materije datog tipa su primarne materije, koje imaju zajedničke osobine i kvalitete, čijim se kriterijumom javlja koeficijent kvantovanja prostora γi. Naravno, u prostoru stalno nastaju mikroskopske deformacije sa drugim parametrima, što stvara uslove za zasićenje primarnim materijama sa drugim koeficijenatom kvantovanja prostora γi. Kao rezultat toga, prostor je bukvalno zasićen fotonima i to ne samo optičkog opsega. Spektar elektromagnetnih talasa je spektar primarnih materija, odgovarajućeg spektra vrednosti koeficijenta kvantovanja prostora γi. Vrednosti ovih koeficijenata su blizu jedne drugima, ali, ipak, svaka od njih formira "svoju" grupu doslednih među sobom primarnih materija. Ali, primarne materije različitih grupa, kojima odgovaraju različiti koeficijenti kvantizacije prostora γi, ne međudejstvuju, bar ne direktno. Kao što, na primer, radio talasi ne međudejstvuju sa fotonima optičkog raspona i obrnuto. U isto vreme, kada one međudejstvuju, formira se nova superpozicija (hibridna kombinacija), kako radio-talasnog, tako i fotona optičkog raspona. Zapravo, zahvaljujući naslanjanju fotona sedam osnovnih boja jednih na druge, u prirodi postoji mnoštvo boja. Ali važnim momentom se javlja to, da pri tom, ne nastaju hibridna sjedinjenja primarnih materija. Zamislimo da pada kiša u boji. Kiša je crvena, narandžasta, žuta, zelena, plava, indigo i ljubičasta. I svaka od ovih kiša pada sa neba u različitim periodima, na različitim mestima i u različitim količinama. Kao posledica toga, na površini bi se pojavile raznobojne vode, tako bi se i raznobojna voda u svakom konkretnom bazenu ili jezeru mešala sa različitim količinama različitih skupova 113

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum boja. Ali, istovremeno, bez obzira na boju, voda bi ostala voda. Jer ne dolazi do kvalitativnih promena. Tako i primarne materije mogu da teku u potpuno istoj deformaciji prostora i mešaju sa drugima bez stvaranja novih hibridnih materija novog kvaliteta. Hibridne materije nastaju pri spajanju primarnih materija samo tada, kada nastanu specifični uslovi. Koji to specifični uslovi treba da budu, na kraju krajeva, da bi došlo do sinteze hibridnih materija, kada nastaju novi kvaliteti?! Hajde da pokušamo da razumemo ovaj neverovatan prirodni fenomen. Da bi nastali bilo kakvi uslovi za spajanje primarnih materija i formiranje hibridnih materija, mora biti dostupno takvo iskrivljenje prostora, pri kojem se u tom iskrivljenju mogu nalaziti u stabilnom stanju, dve ili više primarne materije datog tipa. Ako je veličina deformacije prostora u opsegu: 2 γi <ΔL <3 γi (3.2.1) Dve primarne materije mogu da budu u stabilnom stanju u ovoj zoni zakrivljenosti prostora, koja stvara dovoljne i neophodne uslove za njihovo međudejstvo po zajedničkim osobinama i kvalitetima, kao i sintezu hibridnih materija. I analogno za mogućnost spajanja u zoni neheterogenosti, tri, četiri, pet, šest i sedam primarnih materija datog tipa, neophodno je da veličina deformacije prostora leži u sledećim rasponima: 3 4 5 6 7

γi γi γi γi γi

<ΔL <ΔL <ΔL <ΔL <ΔL

<4 <5 <6 <7 <8

γi γi γi γi γi

(3.2.2) (3.2.3) (3.2.4) (3.2.5) (3.2.6)

Kao rezultat doslednog spajanja primarnih materija u tim zonama deformacija prostora, nastaju hibridne forme iz dve, tri, četiri, pet, šest i sedam primarnih materija. Pri tome, ako veličina deformacije prostora leži u opsegu (3.2.1), nastaje sinteza hibridnih materija od samo dve primarne. Ako je veličina deformacije prostora u opsegu (3.2.2) nastaje sinteza hibridnih materija, kako iz dve, tako i iz tri primarne materije. I analogno tome, kod svake promene veličine deformacije prostora γi, broj hibridnih oblika materijala se povećava za jednu. A, kada je veličina deformacije prostora u opsegu (3.2.6), dolazi do sinteze hibridnih formi materija iz sedam primarnih materija. Hibridnu formu materije, koja je nastala kao rezultat spajanja sedam primarnih materija, zovemo fizički gustom materijom (sl 3.2.2 - 3.2.7). 114


sl. 3.2.2

sl. 3.2.3 115


sl. .3.2.4

sl. 3.2.5 116


sl. 3.2.6

sl. 3.2.7

117

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pre nego što pređemo na analizu mogućih stanja fizički guste materije, želeo bih da skrenem posebnu pažnju na granična stanja. Priroda jedne takve materijalne supstance je elektron koji je ključ za razumevanje prirode fizički guste materije našeg univerzuma. Svi postojeći modeli atoma (minimalno stabilna materijalna supstanca) opisuju prisustvo elektrona (a da taj elektron niko nije pokušao da objasni, osim, što mu je dodeljeno negativno naelektrisanje, a proton je shodno tome dobio pozitivno naelektrisanje, bez ikakvog objašnjenja šta je zapravo pozitivno ili negativno naelektrisanje) dvostrukih svojstva - kao česticu i kao talas. Eksperimenti su potvrdili postojanje dvostrukih (dualnih) osobina elektrona, ali objašnjenje zašto se manifestuje kao takav, niko nije dao. Hajde da pokušamo da razumemo prirodu elektrona. Razmotrimo kvalitativno stanje prostora, pri kome veličina deformacije mikroprostora leži u sledećem opsegu: 6 γi <ΔL <6,9 γi (3.2.6) Pri ovom kvalitativnom stanju prostora javljaju se neophodni i dovoljni uslovi za spajanje šest primarnih materija, a za spajanje sedam primarnih materija, nedostaje veoma malo (Sl. 3.2.8).

Sl. 3.2.8 118

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Prostor nije nikada u statičkom stanju. Kao što se stalno dešavaju sinteza i raspadanje materije, atomi koji ga sastavljaju, kroz svaku tačku u prostoru u talasima stalno izazivaju manje poremećaje dimenzionalnosti, a astrofizičari to zovu ostatkom zračenja univerzuma, koji se uglavnom sastoji od gama zračenja. Gama zraci su manifestacija primarnih materija sa drugom, manjom veličinom koeficijenta kvantizacije prostora, u odnosu na koeficijent kvantizacije prostora koju ima naš univerzum i koje ne učestvuju neposredno u sintezi fizički guste materije. Ali, iako ne učestvuju, njihova uloga je ključna u prirodi elektrona. Dosledno prožimajući prostor, ovi talasi prouzrokuju neznatne, na prvi pogled, poremećaje dimenzionalnosti prostora. Neznatne iz tog razloga, što su ovi poremećaji postali odlučujući u prirodi elektrona. Preklapanjem deformacija mikroprostora (3.2.6), gama zračenje za kratko vremeno stvara dodatno iskrivljenje mikroprostora, u kojem postoje uslovi za spajanje sedam primarnih materija našeg tipa (sl 3.2.9.).

sl 3.2.9 119

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum 6 γi ≤ ΔL + h (3.2.7) Na kratko vreme postoje uslovi pod kojima je svih sedam primarnih materija u stanju da se spoji i formira hibridnu formu. Počinje proces sinteze, pojavljuje se materijalni oblak koji počinje da se zgušnjava, ali proces zgušnjavanja ne uspeva da se završi. Talasni front, prolazi kroz to područje deformacije mikroprostora, stalno se menja i kao rezultat toga, ukupni nivo dimenzionalnosti ove oblasti varira glatko, odnosno, u okviru amplitude prolazećih talasa. Talas sa sobom donosi promenu nivoa dimenzionalnosti zone deformacije mikroprostora, bez koje ne nastaju potrebni i dovoljni uslovi za spajanje sedam primarnih materija. Takvo kvalitativno stanje se zadržava vrlo kratko vreme, tokom kojeg prolazeći talas stvara neophodnu dodatnu deformaciju mikroprostora. Pored toga, treba napomenuti da je talas koji nosi dodatnu deformaciju sa oba znaka, i pozitivnim i negativnim. Zbog toga deformacija mikroprostora počinje da opada, i nastupa momenat, kada ponovo nestaju kvalitativni uslovi za moguće spajanje sedam primarnih materija (Sl. 3.2.10).

Sl. 3.2.10 120

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Materijalni oblak, koji je samo počeo da se kondenzuje, ponovo se rasejava. Sve se ovo dešava u vreme prolaska gama zračenja samo jednog fotona kroz zonu deformacije mikroprostora. Zbog činjenice da svaku tačku mikroprostora kontinuirano prožima veliki broj talasa, proces kompresije i dekompresije materije je kontinuiran. Ovo stanje je granično stanje fizički guste materije. Zato elektron, koji odgovara tom graničnom uslovu, ima dvostruke osobine, i kao čestica, i kao talas. To je razlog zašto se govori o elektronskom oblaku, kao o nekoj gomili materije koja se kreće oko jezgra atoma. Kao analogija elektronskom oblaku može da posluži magla. Vodena para u vazduhu na temperaturi, od takozvane tačke rose, počinje da se kondenzuje u sićušne kapljice vode, toliko male, da ne padaju kao kiša, već i dalje "lebde" u vazduhu, apsorbujući i rasejavajući svetlost. Tako se i u deformaciji mikroprostora oko jezgra atoma pojavljuje i nestaje elektronska "magla" koja je nestabilno granično stanje fizički guste materije. Sada bih želeo da skrenem pažnju na koncept kretanja elektrona. Elektron u električnom oblaku se ne javlja u punom smislu kao fizički gusta materija. Na prvom mestu zato, jer se elektron ne javlja u punom smislu kao fizički gusta materija, već se javlja, ni manje ni više, kao izuzetno nestabilnan granični uslov te materije (sl 3.2.11.).

121


sl 3.2.11

To izuzetno nestabilno granično stanje se manifestuje pre svega u stalnom prelasku materije iz jednog kvalitativnog stanja u drugo. Pri tome ta kvalitativna stanja u vezi su sa konstantnom apsorpcijom i emisijom fotona gama zračenja pri prelasku materije iz jednog kvalitativnog stanja u drugo i obrnuto (sl. 3.2.12 i sl. 3.2.13).

122


sl. 3.2.12

123


sl. 3.2.13 U ovom slučaju, materija može da se vrati u prethodno kvalitativno stanje ne nužno na istom mestu (Sl. 3.2.14). 124


Sl. 3.2.14 U prisustvu horizontalne razlike dimenzionalnosti, oslobođena primarna materija pri raspadu elektrona, guta foton različite talasne dužine, i može da se materijalizuje u 125

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum bilo kojoj susednoj zoni deformacije mikroprostora, nalazeći se oko jezgra atoma. Proizilazi, takozvani, kvantni prelaz elektrona sa jedne orbite u drugu. U takvim prelazima elektroni apsorbuju i emituju fotone sa različitim talasnim dužinama. To je u vezi sa tim, što se svaka zona razlikuje od susedne brojčanom vrednošću deformacije mikroprostora. Stoga, zbog te razlike "dubine" zona deformacije mikroprostora za moguću materijalizaciju elektrona neophodno je različito dodatno iskrivljenje mikroprostora, što se ostvaruje posredstvom apsorpcije fotona, koji imaju različite talasne dužine i amplitude. Budući da fotoni različitih talasnih dužina donose sa sobom različita po veličini kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora, oni su u stanju da kvalitativno utiču na procese u oblasti nehomogenosti ako se njihova talasna dužina može uporediti sa veličinom tih zona neheterogenosti mikroprostora. Naime zato, pri izlučivanju fotona od elektrona, on "preskače" u nižu orbitu , a pri apsorpciji, shodno tome, na višu orbitu. Činjenica je da se, sa emitovanjem, sa gubitkom fotona od elektrona, "dubina" zone deformacije mikroprostora u kojoj se elektron nalazi, menja na veličinu amplitude emitovanog fotona. Kao rezultat, elektron postaje nestabilan i razgrađuje se na primarnu materiju koja ga obrazuje i materijalizuje u zoni deformacije, locirajući se bliže jezgru atoma. Slično, prilikom apsorpciju fotona od elektrona, njegova sopstvena dimenzionalnost se povećava, i on "skače" na višu orbitu. Nivo dimenzionalnosti mikroprostora, pri kojem nastaju uslovi za nastanak elektrona, nazvaćemo sopstvenim nivoom elektrona. Oko jezgra atoma se koncentrično prostiru zone deformacija dimenzionalnosti mikroprostora, nastale pri sintezi jezgra. Dubina ovih zona deformacije je različita, kako bi nastali uslovi za spajanje sedam primarnih materija i pojavu elektronskog oblaka, neophodnog konkretno za svaku od tih zona dodatne iskrivljenosti dimenzionalnosti mikroprostora. Ovi uslovi odgovaraju fotonima različitih talasnih dužina, kao što je gore navedeno, talasnih dužina koje se mogu porediti sa veličinom zona deformacije. U jezgru je koncentrisana gotovo sva supstanca atoma, takozvana fizički gusta materija. Najjednostavniji atom je atom vodonika, najkompleksniji je atom transuranskih elemenata. Atom vodonika je najstabilniji elementi u svemiru, transuranski je najnestabilniji i skoro svi oni postoje samo u veštačkim uslovima, i "žive" ponekad, milijarditi deo sekunde, ili čak i manje. Nestabilnost teških elemenata spada u "podrazumevanu" logiku, jezgro se formira iz protona i nukleona, i što je više poslednjih, to se formira manje stabilan sistem. Što je složeniji sistem, to je teže da on bude u stabilnom stanju. Ovo pravilo važi za, praktično, bilo koji složen sistem . Ipak, ostaje otvoreno pitanje o uzrocima nastajuće nestabilnosti, jer su za različite složene sisteme različiti razlozi za nestabilnost postojećih raznih prirodnih pojava. 126

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Dakle, u modernoj nuklearnoj fizici, ne postoji objašnjenje za fenomen radioaktivnog raspada, već se samo konstatuje njegovo postojanje. I ako bi u vezi sa nestabilnošću transuranskih elemenata hteli da se uskladimo sa logikom, onda bi u vezi nestabilnosti izotopa "prostijih" elemenata, uključujući vodonik, ta logika, blago rečeno, odbijala da funkcioniše. Jezgro atoma vodonika sadrži samo jedan protonnukleon i njegova atomska težina se uzima kao jedan. Teški vodonik - deuterijum ili tritijum u jezgru imaju, jedan ili dva nukleona više. Samo ti nukleoni, za razliku od protona, električno neutralni, imaju u suštini istu veličinu i težinu i nazivaju se neutroni. Suprotno od "prostog" vodonika, oni su nestabilni, drugim rečima, radioaktivni. U isto vreme, drugi elementi, koji imaju atomsku težinu desetina atomskih jedinica, nastavljaju da budu stabilni. I zlato, atomske mase koja je skoro stotinu i devedeset sedam atomskih jedinica, u suštini je najstabilniji hemijski elemenat. Pojava u jezgru svakog stabilnog atoma "ekstra" neutrona, pretvara ga u nestabilni izotop. Na primer, zlato Au ima u jezgru sedamdeset devet protona i sto i sedamnaest neutrona, i stabilno je! Pri pojavi još jednog dodatnog neutrona u jezgru atoma zlata, pored već postojećih sto i sedamnaest, postaje nestabilno. U isto vreme, kao sledeći element, koji ima jedan proton više, živa Hg u jezgru sadrži stotinu i devetnaest neutrona, i stabilna je. Nastaje protivrečnost zdravom razumu ako pristupamo razmatranju ovog fenomena sa klasične tačke gledišta. Jedan te isti broj neutrona u različitim atomima se ponaša drugačije. Znači da se priroda fenomena radioaktivnosti ne određuje po broju neutrona u jezgru. Ako je tako, šta je to što čini atome nestabilnim, radioaktivnim?! Hajde da razmotrimo ovu neobičnu pojavu u prirodi.

127


3.3. Uticaj materijalnih objekata mikrokosmosa na okolni prostor U zoni deformacije mikroprostora, u kojoj se javljaju neophodni uslovi za potpuno spajanja sedam osnovnih materija, dolazi do sinteze hibridnih formi materija. Pri čemu, hibridne forme materije bitno počinju da utiču na svoj mikroprostor sa suprotnim znakom. Svaka hibridna forma materije povećava dimenzionalnost prostora na određenu veličinu. Proces sinteze primarnih materija nastavlja se sve do tada, dok deformacija dimenzionalnosti mikroprostora ne bude neutralisana. Hibridne forme materija popunjavaju sobom tu deformaciju dimenzionalnosti. Zamislimo zemljani put sa rupama. Ako uzmemo i popunimo te rupe kamenjem, površina puta će ponovo biti ravna, iako u stvarnosti jama nije nestala. Prosto,popunili smo je kvalitativno drugim tvrdim materijalom. Tako i hibridne materije, koja su nastale u zonama deformacije mikroprostora, kvalitativno drugačije od primarnih materija od kojih su stvorene, popunjavaju zonu nehomogenosti i sobom kompenzuju zakrivljenost prostora. U ovom slučaju, nas interesuje hibridna forma materije, nastala kao rezultat spajanja sedam formi primarnih materija. Opseg vrednosti dimenzionalnosti, u predelima gde je čvrsta materija fizički stabilna, tj, ne raspada se na primarne materije koje je obrazuju, leži u rasponu: 2.87890 < ΔLф.п.в. < 2.89915 (3.3.1) Najmanji atom vodonika, u svom jezgru ima samo jedan proton-nukleon, čija je atomska masa jednaka jednoj standardnoj atomskoj jedinici. Prirodno je pretpostaviti, da će uticaj na okolinu mikroprostora atoma vodonika biti minimalan. S obzirom na to, vodonik će biti stabilan u celom opsegu vrednosti fizički guste materije (3.3.1). Naime, zato je vodonik najzastupljeniji element u svemiru. Hajde da pokušamo da shvatimo zašto je vodonik najzastupljeniji element u svemiru? Pri sintezi atoma, naročito vodonika, dolazi do promene kvalitativnog sastava mikroprostora oko jezgra tih atoma. Pri tome, nastalo dodatno zakrivljenje prostora ima drugi znak u odnosu na zonu deformacije prostora, u kojoj je došlo do sinteze ovih atoma. Ako pretpostavimo negativnu vrednost deformacije prostora, u kojem je došlo do sinteze atoma, onda dodatno zakrivljenje prostora, izazvano svakim atomom, jeste pozitivno. Na taj način, početna zakrivljenost prostora nameće sekundarno zakrivljenje suprotnog znaka. Kao rezultat toga, početna zakrivljenost prostora se delimično kompenzuje. Atom vodonika, imajući u jezgru samo jedan nukleon - proton - stvara na taj način 128

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum minimalnu sekundarnu zakrivljenost prostora, i stoga praktično stabilnu i nepromenljivu u celom svom opsegu. Opasnost od nestabilnosti se javlja samo kada su atomi vodonika u granicama opsega stabilnosti fizički guste materije. Stoga, vodonik ima spektar stabilnih stanja, praktično jednakih rasponu održivosti fizički guste materije (slika 3.3.1).

slika 3.3.1 129

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Svakom stabilnom stanju atoma odgovara nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma. Ako atom ima nivo sopstvene dimenzionalnosti blizu gornje granice opsega stabilnosti fizički guste materije, onda, pri apsorpciji fotona sa talasnom dužinom, srazmernom veličini atoma (pri apsorpciji fotona atomom , elektron atoma "preskače" sa bliže jezgru orbite na udaljeniju), nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma menja se na veličinu amplitude apsorbovanog talasa. Na taj način, kao rezultat apsorpcije fotona atomom, nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma se uveličava. I, ako je inicijalno atom blizu gornje granice opsega stabilnosti fizički guste materije, takva promena u dimenzionalnosti dovodi do nestabilnog stanja atoma, i on se raspada. Može da se javi pitanje, na koji način atom vodonika ili bilo koji drugi atom, u svom normalnom stabilnom stanju postaje nestabilan i raspada se? Vratimo se slici jama na putu, ispunjenih vodom tokom kiše. Kao što će veličina i dubina ovih jama uvek biti drugačija, biće potrebne različite količine vode ili nečeg drugog za popunu tih jama do kraja. Na taj način, ako nastane neznatno zakrivljenje mikroprostora, dešava se samo sinteza takvih atoma, čiji je sopstveni uticaj na njihov mikroprostor u srazmeri sa veličinom deformacije mikroprostora u zoni sinteze tih atoma. Na deformaciju makroprostora naslanja se deformacija mikroprostora, samo sa suprotnim znakom, i one međusobno poništavaju jedna drugu. Minimalno zakrivljenje makroprostora, u kome nastaje sinteza fizički guste materije, odgovara uslovima sinteze vodonika. Atom vodonika H ima minimalan uticaj na svoj mikroprostor i zapravo zato se javlja prvom formom fizički guste materije u univerzumu (Slika. 3.3.2).

130


Slika. 3.3.2

131

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Atom vodonika je "prva cigla" materije našeg univerzuma, i zapravo on je taj koji služi kao građevinski materijal za zvezde, i sve ostale poznate atome, koji su nastali u dubinama zvezda kao rezultat termonuklearnih reakcija, koje rezultiraju kompresijom vodoničnih zvezdi - plavih giganta. Kompresija vodoničnih plavih giganta se dešava zbog činjenice, da unutar plavih giganta postoji razlika dimenzionalnosti, usmerena ka centru zvezde (Slika. 3.3.3).

Slika. 3.3.3 132

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat ove kompresije, atomi vodonika počinju da se kreću ka centru zone deformacija makroprostora i susreću jedni druge emitujući talase. Pri tome, taj elektron svakog emitujućeg atoma vodonika prelazi sa više energetske orbite na nižu energetsku orbitu. I tako to traje onoliko dugo, dok se elektron ne približi jezgru-protonu tako blizu, da nastane kvalitativan preobražaj vodonika u neutron. Postoji tada minimalna kritična orbita elektrona atoma vodonika. I ako se elektron, nalazi u toj orbiti, emituje talase i odlazi u manje kritičnu orbitu, dolazi do nepovratnog procesa i vodonik prelazi u kvalitativno novo stanje - neutron. U neutronu, rastojanje između protona i elektrona je toliko malo da se može reći da je elektron praktično pao na proton. Prelaskom na orbitu elektrona ispod kritične vrednosti, nastaje situacija u kojoj praktično ne postoji mogućnost da se prenese na višu orbitu. Neutron, koji nema naelektrisanje, postaje gradivni blok za druge atome. Kada ubrzava, kao rezultat sudara sa drugim atomima i neutronima, neutroni dostižu takvu energiju, gde su u stanju da prodru u jezgro vodonika i stvore deuterijum, takozvani teški vodonik. Tako nastaju uslovi za termonuklearnu reakciju koja dovodi do sintetizovanja helijuma. Analogno tome, dešava se sinteza i svih ostalih elemenata. Kao rezultat kompresije zvezde dolazimo do one tačke, gde dolazi do eksplozije, tzv supernove, i supstanca gornjih slojeva zvezde, koja se sastoji od atoma različitih elemenata, izbacuje se u okolni prostor. Osim toga, treba podsetiti, da u zonama raspona održivosti fizički guste materije dimenzionalnost mikroprostora stalno varira u to vreme, kao sekundarni uticaj svakog atoma na taj isti prostor imajući specifičnu, konačnu veličinu. Ova veličina uticaja atoma može biti veoma mala, kao kod vodonika ili srazmerna opsegu održivosti kao kod uranijuma, i sledećih za njim elemenata (Slika. 3.3.4).

133


Slika. 3.3.4 134

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Uticaj svih ostalih elemenata je između ove dve krajnosti. Vodonik možemo nazvati" najlakšim" elementom, a uranijum "najtežim" (Slika. 3.3.5).

Slika. 3.3.5 135

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Međutim, malo ko je razmišljao, šta stoji iza ovih koncepata tako očiglednih. Mi smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo mnoge prirodne pojave, iako nose ponekad iznenađujuće informacije, čije razmevanje može pomoći da se razotkriju mnoge misterije prirode. Pretpostavimo, da je u vodu bačeno mnogo kugli različitih veličina, jednakih gustina, i svaki put mešajući ih sa bilo kojom drugom. Kao rezultat toga, masa svake biće veća od mase najmanje, svaki put, koliko god se puta pomeša sa tim kuglicama. Nakon toga, kada sve te loptice padnu u vodu, one se kreću haotično, u odnosu jedna na drugu. Ali postepeno, kao gubitak originalnog impulsa, one se raspoređuju u vodi u određenom redu. Najlakša lopta će plutati na površini vode ili blizu nje, gde će težina biti neutralisana pritiskom vode. Sve ostale loptice, u zavisnosti od njihove veličine, a samim tim i težine, će biti uronjene u različitim dubinama. Svako kretanje vode će pokrenuti sve te loptice, ali svaki put, nakon prestanka kretanja vodene mase, sve ove kugle ponovo će zauzeti "svoje" mesto, vratiće se na tu dubinu, gde je njihova težina neutralisana pritiskom vode. Zar to nije razumljiva i poznata slika svakome od nas. Dakle, najlakša "kuglica" je vodonik, a sve ostale kugle - atomi drugih elemenata, atomskih masa koje su veće od atomske mase atoma vodonika. Veće zato, što se svako jezgro sastoji od nukleonaprotona i neutrona, koji su, praktično svi iste mase. Dakle, kao što je vodena masa pokrenuta od strane vetra ili nečeg drugog, u prostoru se stalno javljaju različiti procesi (na primer, prolaze kroz prostor različiti talasi), u čijem rezultatu su svi "lebdeći" u prostoru atomi i molekuli skoro uvek u pokretu. Posle svakog narednog narušavanja dimenzionalnosti prostora atomi se vraćaju u svoje "ravnotežne" uslove. Kao rezultat toga, atomi vodonika se nagomilavaju na gornjoj granici opsega stabilnosti fizički guste materije. Shvativši ovo, bliže smo razumevanju radioaktivnosti izotopa "lakih" i "srednje teških" elemenata. Na primer, pri bombardovanju vodonika neutronima, neki atomi vodonika zahvataju jedan ili dva neutrona, a kao rezultat atomska težina ovih atoma se povećava za jednu ili dve atomske jedinice i formiraju deuterijum ili tricijum, imajući veću atomsku težinu od vodonika, pri istim elektrohemijskim osobinama. Deuterijum i tricijum, koji imaju tako beznačajnu atomsku težinu, su radioaktivni izotopi vodonika. Neobjašnjivo sa klasične tačke gledišta nastaje prirodno razumvljiv fenomen, kada se uzme u obzir iznad rečeno. U principu, vodonik je stabilan u rasponu praktično celog opsega stabilnosti fizičke guste materije. Ali, istovremeno, nivo sopstvene dimenzionalnosti vodonika je blizu gornje granice opsega stabilnosti. Da bi se shvatilo šta je nivo sopstvene dimenzionalnosti, treba da se prisetimo, da svaki atom utiče na svoj mikroprostor. Ovaj uticaj je uslovljen činjenicom, da atom samim sobom zauzima deo makroprostora. 136

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Uticaj svakog atoma na svoj mikroprostor i makroprostor je postajan i srazmeran atomskoj težini, drugim rečima, broju protona i neutrona koji čine atomsko jezgro: što je veći broj nukleona (protona i neutrona) koji su sastavu jezgra atoma, to je veći efekat na okolni prostor atoma. Deformacije makroprostora mogu biti različite. Atomi, koji nastaju u sintezi ili su zarobljeni u toj deformaciji, popunjavaju je sobom. Stoga, prilikom popunjavanja jedne iste nehomogenosti različitim atomima, poslednji (atom) nalaziće se u različitim kvalitativnim uslovima. Atom vodonika, sa minimalnim uticajem na okolinu, biće stabilan u celoj zoni nehomogenosti po sili toga, da je stepen uticaja atoma vodonika na okolinu znatno manji od same deformacije. U isto vreme, stepen uticaja na okolni prostor atoma urana U je u srazmeri sa maksimalnom veličinom deformacije prostora, pri kojoj može postojati fizički gusta materija. Po tome, uslovi za sintezu i stabilno stanje atoma urana su mogući samo pri veličini deformacije, srazmernoj sa stepenom uticaja atoma uranijuma na okolinu. A ta veličina, kao što je već pomenuto, je srazmerna veličini opsega stabilnosti fizički guste materije. Stoga, nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma uranijuma će biti blizu donje granice opsega stabilnosti. Atom vodonika H ima minimalan uticaj na okolni prostor, i tako će biti praktično stabilan u celom opsegu održivosti fizički guste materije. Drugim rečima, vodonik ima spektar vrednosti sopstvene dimenzionalnosti, srazmeran opsegu stabilnosti fizički guste materije. Prema tome, nivo sopstvene dimenzionalnosti predstavlja vrednost (i) dimenzionalnosti prostora unutar opsega stabilnosti fizički guste materije, u kojoj dolazi do sinteze tog atoma i pri kojoj on održava stabilno stanje. Opseg veličine nivoa sopstvene dimenzionalnosti vodonika označava, da će se sinteza atoma vodonika vršiti, kako pri deformaciji prostora, srazmerno stepenu uticaja atoma vodonika na okolinu, koji je blizu gornje granice opsega stabilnosti, tako i pri deformaciji prostora u srazmeri sa veličinom opsega stabilnosti fizički guste materije. Treba napomenuti da svaki atom utiče na okolni prostor sa svojom atomskom težinom. Ali, bez obzira na to, koliko jako utiče, on delimično ili u potpunosti ispunjava sobom deformaciju prostora, čime se smanjuje veličina te deformacije. Po tome, sveukupni efekat na prostor dve stotine i trideset osam atoma vodonika je približno jednak stepenu uticaja jednog atoma uranijuma. Štaviše, zapunjenjem sobom i kompenzacijom deformisanog prostora, svaki atom vodonika će smanjiti "dubinu" te deformacije i dve stotine i trideset osmi atom vodonika će bi u istim kvalitativnim uslovima kao jedan atom urana - postaće nestabilan, radioaktivan. Razlika je samo u tome, da će se svi atomi vodonika nalaziti u stalnom kretanju u međusobnom odnosu i svaki od njih će periodično biti u poziciji nestabilnosti, i ako u 137

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum tom trenutku kroz datu tačku prostora prođe neka mikroskopska smetnja dimenzionalnosti prostora, taj atom vodonika postaje radioaktivan. U to vreme, kada je svaki atom uranijuma uvek u nestabilnom stanju, pri mikroskopskim smetnjama dimenzionalnosti prostora počinje da se raspada u više stabilnih atoma. Na taj način, bez obzira na to, kakav je taj atom, on postaje radioaktivan, ako je, iz bilo kog razloga, blizu gornje granice opsega fizičke stabilnosti guste materije. Zbog činjenice da su u prostoru stalno prisutna razna mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti, atomi vodonika su stalno u pokretu, pri čemu oni odstupaju od optimalnog za njih nivoa dimenzionalnosti. Ali, kao što plovak uronjen u vodu isplivava nakon toga, tako se i atomi vodonika (kao i svi drugi atomi) vraćaju na optimalni nivo sopstvene dimenzionalnosti (Slika. 3.3.6).

Slika. 3.3.6 138

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Ako, tokom kretanja atoma vodonika pod uticajem poremećaja dimenzionalnosti mikroprostora jezgro bilo kog od atoma vodonika "uhvati" jedan ili dva "ekstra" neutrona, zatim, sa povratkom takvih izmenjenih atoma na optimalan za vodonik nivo dimenzionalnosti oni "ispadaju" iz opsega stabilnosti fizički guste materije (Slika. 3.3.7).

Slika. 3.3.7 139

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat toga, postaju nestabilni i raspadaju se (Slika. 3.3.8).

Slika. 3.3.8 140

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum I odjednom sve dolazi na svoje mesto, protivrečnosti nestaju, a umesto apsurda otvara se veličanstvena slika mikrosveta u svojoj prvobitnoj lepoti. Ostaje samo da objasnimo jedno malo "ali": zašto se teži vodonik vraća na optimalni nivo sopstvene dimenzionalnosti, kao i "jednostavnan" vodonik, u čijem rezultatu postaje nestabilan i raspada se?! Vodonik ima jedan nukleon - proton - pozitivno naelektrisanu česticu, zarad koje se neutrališe negativni naboj elektrona, što obezbeđuje stabilnost atoma. Podsetimo se, da jezgro sadrži praktično skoro svu masu atoma, u njemu se sadrži fizički gusta materija, koja je hibridna forma materije koja je nastala kao rezultat spajanja sedam osnovnih materija. Hibridne forme utiču na dimenzionalnost mikroprostora sa suprotnim znakom. Kao rezultat toga, početna deformacija mikroprostora se neutrališe, i uspostavlja ravnoteža stabilno stanje prostora. Jezgro atoma vodonika, pri svom rođenju, stvara mikroskopsku deformaciju dimenzionalnosti okolnog mikroprostora iste prirode kao što je originalna. Ako je originalna deformacija negativna, onda fizički gusta materija stvara pozitivnu deformaciju mikroprostora. U zavisnosti od toga na kojoj udaljenosti od jezgra nastaje prouzrokovana protonom deformacija mikroprostora, pojavljuje se ili atom vodonika ili neutron. Činjenica je da je neutron električno neutralna čestica, kvalitativno obrazovana protonom i elektronom, među kojima je rastojanje za red veličine manji od veličine atoma vodonika. Po tome, takva blizina jedne drugoj pozitivne i negativne zone deformacije mikroprostora potpuno se potiru, i nastaje neutralna zona mikroprostora, koja ne stupa u međudejstvo sa bilo kojom drugom, izolovana od svega i svakoga. Kod atoma vodonika "električna" zona deformacije mikroprostora neznatno je udaljenija od protona, u rezultatu čega je njen uticaj na proton jezgra vodonika mnogo manji, čime je sila međudejstva između njih značajno manja nego unutar neutrona, i kao rezultat toga, pojavljuju se osobine koje su tipične za atom. Na taj način, jasno su navedeno razlike između atoma vodonika i neutrona i te razlike su samo rastojanje između dve zone deformacije mikroprostora različitog znaka. Zapravo rastojanje između njih tako značajno utiče na svojstva, da mi govorimo, u jednom slučaju, o atomu vodonika, a u drugom o neutronu. I opet, prostorne karakteristike dovode do kvalitativnog skoka manifestacije materije. A sada, zapamtimo da "električna" zona deformacije nije dovoljna za potpuno spajanje sedam formi materija, a da se uslovi za spajanje javljaju samo privremeno, tokom prolaska fronta talasa kroz "električnu" zonu deformacije mikroprostora. Kao rezultat toga, fizički gusta materija se "rađa", da bi u sledećem trenutku umrla, i tako se ponavlja beskonačno puta. Tokom svog "kratkotrajnog života" elektron pokazuje svojstva supstance, drugim rečima, utiče na prostor tačno tako, kao i jezgro atoma vodonika -proton.

141

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U trenutku njegovog raspada -"smrti" - takav uticaj nestaje. I kao rezultat toga, vodonik stalno vrši mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti okolnog mikroprostora, u odnosu na nivo stabilnog ravnotežnog stanja. Kao rezultat periodične materijalizacije elektrona, "električna" minus zona deformacije mikroprostora onda nestaje, pa se ponovo pojavi. Na taj način, razlika između neutrona i atoma vodonika se određuje samo po njihovoj prostornoj strukturi, koja ima uticaj samo na njihova hemijska svojstva, dok je priroda njihovog uticaja na mikroprostor tidentična. Dakle, kada atom vodonika "uhvati" neutron, atom teškog vodonika teži istom optimalnom nivou sopstvene dimenzionalnosti, kao i "jednostavan" atom vodonika, dok je kao sveukupni uticaj jezgra na okolni mikroprostor kod teškog vodonika dva ili tri puta (u slučaju deuterijuma ili tricijuma,) veći od prostog vodonika. I, kao posledica toga, težak vodonik upada u zonu stabilnosti fizički guste materije. Njegova jezgra su u zoni mikroprostora, gde ne može biti materija, nastala spajanjem sedam primarnih materija, i dolazi do raspada jezgra na materije koje ga obrazuju. To odgovara radioaktivnom raspadu. Može da se javi pitanje: zašto atom vodonika, kao i svi ostali atomi, treba da teži optimalnom nivou sopstvene dimenzionalnosti?! I uopšte šta stoji iza tog koncepta?!? Još jedna kombinacija reči, koja nema fizički smisao i jasno objašnjenje?! Hajde da pogledamo ovaj koncept. Kao što je već pomenuto, hibridne forme materije svojom masom ispunjavaju zonu deformacije prostora, u kojoj proizilazi njihova sinteza. Proces sinteze se nastavlja do tada, dok se zona deformacije u potpunosti ne ispuni, kao pri zasipanju kamenjem jama, dok površina zemljanog puta ne postane ravna. Hibridne materije neutrališu sobom zonu deformacije prostora. I to može značiti samo jedno - one same utiču na dimenzionalnost prostora sa znakom, suprotnom znaku deformacije prostora, u kome je došlo do sinteze tih hibridnih materija. Atomi stvaraju sekundarno zakrivljenje mikroprostora. Na taj način, svaki atom menja dimenzionalnost svog mikroprostora, u isto vreme, dok sav okolni mikroprostor zadržava dimenzionalnost, koja je bila do sinteze tog atoma. Kao rezultat, nastaje razlika dimenzionalnosti, usmerena od nivoa sa manjom dimenzionalnošću, ka nivou sa višom. Ova mala razlika dimenzionalnosti zaustavlja atom da se kreće do gornje granice opsega stabilnosti fizički guste materije. Podsetimo se da početna deformacija prostora, u kojoj dolazi do sinteze hibridnih formi, stvara razliku dimenzionalnosti, usmerenu sa nivoa sa višom dimenzionalnošću ka nivou sa manjom, što zaustavlja slobodne primarne materije da se kreću u onim zonama, u kojima su u drugim kvalitativnim uslovima, pri kojima dolazi do sinteze hibridnih materija. Dakle, razlika dimenzionalnosti, u zoni deformacije prostora, ima jedan znak, u isto vreme, kada sazdana pri sintezi atoma ima suprotan znak. Podsetimo na još jednu činjenicu: rupe na putu ne nestaju, već se 142

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum samo popunjavaju kamenjem. Dakle, čak i nakon završetka sinteze hibridnih materija, razlika dimenzionalnosti ostaje, a to dovodi do toga, da primarne materije nastavljaju "da teku" u zonu deformacije prostora. Slično tome, kako voda reke ili potoka ispunjava do vrha jezero, nastavlja da utiče u njega, stvarajući protok u njemu. Istovremeno, deo vode jezera nastavlja da dalje teče. Tako i primarne materije nakon završetka sinteze hibridnih materija nastavljaju da prožimaju zone deformacija gde se desila sinteza. Zona deformacije prostora ne nestaje, već je samo ispunjena hibridnim formama materije. Zbog toga, početna razlika dimenzionalnosti, iako kompenzovana hibridnim materijama, nastavlja da postoji za slobodne primarne materije, kao što i jezero nastavlja da postoji za vodu koja u njega utiče i nakon potpunog zapunjenja. Razlika dimenzionalnosti (gradijent) je uvek usmerena od granice ka centru zone deformacije prostora, tako da se primarne materije, kreću duž ovog gradijenta, stvarajući usmereni protok. Taj usmereni protok primarnih materija, u zoni razlike dimenzionalnosti i stvara tzv. gravitaciono polje. Gravitaciono polje se uvek uzima zdravo za gotovo, podrazumevajući se samo po sebi, očigledno i neosnovano. U principu, pojam bilo kakvog polja uvodi se u vidu postulata, bez ikakvih dokaza ili objašnjenja, što u principu ima puno ozbiljnih posledica po razvoj nauke uopšte. Bez razumevanja, reklo bi se očiglednog, nemoguće je da se nauka kreće napred. Dakle, razlika dimenzionalansti prostora u oblasti neheterogenosti, nastala pri eksploziji supernove stvara gravitaciono polje, gravitaciju. Svaki atom, nastao kao rezultat sinteze sedam primarnih materija, stvara sekundarno zakrivljenje prostora na mikronivou. Nastaje razlika dimenzionalnosti, stvorena od atoma, usmerena protiv originalne, drugim rečima, svaki atom stvara antigravitaciono polje. Kao rezultat, atom počinje da se kreće ka gornjoj granici opsega stabilnosti i zaustavlja se na uravnoteženom nivou dimenzionalnosti. Pogledajmo zašto se atom zaustavlja, na takozvanom, uravnoteženom nivou dimenzionalnosti?! Podsetimo se, da svaki atom ne samo da formira sekundarno zakriviljenje prostora, već predstavlja sam fizički gustu supstancu, hibridnu formu sedam primarnih materija, koja se kvalitativno razlikuje od primarnih materija. Planetarna razlika dimenzionalnosti formira usmeravanje protoka primarnih materija ka centru planete i svaki atom dobija od njih "pritisak". Nastaje " efekat jedra" - primarne materije "vrše pritisak" na atom, uzrokujući da se on kreće u istom pravcu kao i one. Protok primarnih materija “gura" atom da se kreće u određenom pravcu, ka centru zone deformacije. Razlika dimenzionalnosti, stvorena atomom, je usmerena od centra zone deformacije ka njenim granicama, što stvara kontra impuls atoma.

143

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat toga, pritisak primarnih materija na "površinu" atoma delimično neutralizuje antigravitaciju, stvorenu samim atomom. I u određenoj tački, dve sile se potiru, što odgovara dimenziji uravnoteženog nivoa dimenzionalnosti za taj atom. Svaki atom ima "svoju" veličinu, atomsku težinu i stepen uticaja na okolni mikroprostor, tako da svaki atom ima svoj uravnotežen nivo, karakterističan samo za nega. Zapravo zato, laki elementi imaju izbalansiran sopstveni nivo dimenzionalnosti, blizu gornje granice opsega stabilnosti fizički guste materije, dok u isto vreme, teški elementi - sopstveni nivo dimenzionalnosti bliži donjoj granici opsega stabilnosti fizički guste materije (3.3.1). I, u slučaju teškog atoma vodonika, njegov sopstveni nivo dimenzionalnosti blizak je gornjem kraju ovog opsega, pa čak i pri manjim smetnjama u dimenzionalnosti, stvorenim prodiranjem talasa kroz mikroprostor, on (težak vodonik) postaje radioaktivan, jer, pri apsorpciji talasa, sopstvena dimenzionalnost teškog atoma vodonika postaje nadkritična i atom se raspada (LD> 2,89915). Naprotiv, nivo sopstvene dimenzionalnosti transuranskih elemenata je bliža donjoj granici raspona stabilnosti i u isto to vreme, uticaj jezgra transuranskih elemenata je na mikrokosmos blizak kritičnom značenju. I dovoljne su manje oscilacije dimenzionalnosti mikrokosmosa, nastale u atomu, pri apsorpciji njihovih talasa, da bi oni postali nestabilni i počeli da se raspadaju. Izotopi vodonika i transuranskih elemenata su u istim uslovima i stoga je priroda njihovog ponašanja - identična. Izotopi elemenata, koji se nalaze između vodonika i uranijuma su radioaktivni pod istim uslovima. Svaki od ovih elemenata ima sopstveni nivo dimenzionalnosti, odgovarajuć optimalnoj stabilnosti atoma svakog elementa. Početna zakrivljenost prostora, u kojoj dolazi do sinteze materije i sekundarnog zakrivljenja, nastalog pod uticajem jezgra atoma, ima različite znake (znaci ukazuju na prisustvo razlike dimenzionalnosti, usmerene jedne ka drugoj), stvaraju se uslovi, u kojima forme materija mogu biti stabilne u datoj tački prostora, što odgovara datom nivou dimenzionalnosti. Kao rezultat takvog "sortiranja," u zoni nehomogenosti prostora nastaje raspoređivanje materije po kvalitativnom sastavu. Zato planeta ima jezgro od teških elemenata, čija se količina umanjuje od centra ka površini. Srednje težine elementi ili njihove kombinacije i laki elementi, formiraju koru planete, granica koja se nalazi na različitim rastojanjima od centra jezgra planete. I ako uzmemo nivo mora kao polaznu tačku, gde su sve jame (udubljenja) ispunjene vodom, ono predstavlja sintezu lakih elemenata: kiseonika i vodonika. Dalje ide atmosfera, formirana gasovima od lakih elemenata, koji prelaze u jonosferu (sl 3.3.9.).

144


sl 3.3.9

145

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Joni se javljaju kao granični oblik fizički guste materije našeg univerzuma, čiji raspad prate različita zračenja, čija se supstanca, u punom smislu te reči, još uvek ne imenuje. Na taj način, nastaje ravnoteža, harmonija između stalno menjajućeg prostora i materije, koji imaju posebne osobine i kvalitete. Beskonačno spajanje, postaje identično konačnom u nekom ograničenom obimu ove beskronačnosti. Očigledan paradoks, koji, u principu, to nije. I, ako je priroda elektrona više ili manje jasna, pojam električnog toka ostaje još neosvojena teritorija. Dakle, hajde da pokušamo razumemo prirodu električnog toka. U klasičnoj fizici pod električnim tokom podrazumeva se kretanje elektrona usmerenih od plusa ka minusu. Kao, sve je vrlo jednostavno, ali, nažalost, to je iluzija. Šta je taj elektron, klasična fizika ne objašnjava, osim da je elektron proglašen negativno naelektrisanom česticom. Ali, šta je negativno naelektrisana čestica, niko se nije potrudio da objasni. Istovremeno, konstatovano je da elektron ima dvojna (dualna) svojstva, i čestice i talasa. Čak se u ovoj definiciji i skriva odgovor. Ako materijalni objekat ima osobine i talasa i čestice, to može značiti samo jedno - da nije ni jedno ni drugo. Po svojoj prirodi, čestica i talas, u principu, nisu kompatibilni i nije potrebno kombinovati nespojivo. Šta je taj elektron, mi smo u potpunosti razumeli ranije, tako da ćemo preći na sledeći deo objašnjenja električnog toka. Usmereno kretanje je, reklo bi se, da bi bilo lakše - kretanje u zadatom pravcu. Sve ovo je tako, istina, ali postoji malo "ali". Elektroni se uopšte ne kreću u provodnicima, u krajnjoj meri, ono što se podrazumeva pod elektronom. I ako pretpostavimo da se oni kreću, to bi trebalo da bude brzina njihovog kretanja u provodniku. Setimo se objašnjenja o prirodi usmerenog toka. Elektroni u provodniku nejednako su raspoređeni u radijalnom pravcu, pri čemu nastaje radijalni gradijent (razlika) električnog polja. Razlika elektromagnetnog polja izaziva magnetno polje u vertikalnom pravcu, koje, zauzvrat, indukuje vertikalno električno polje itd. Ali, opet, takav koncept električnog i magnetnog polja su uvedeni u obliku postulata, odnosno, napravljeni su bez ikakvog objašnjenja. Ispostavilo se da je to zanimljiva situacija, novi koncepti objašnjavaju druge, koji su i sami prihvaćeni bez ikakvog objašnjenja, a samim tim, ova objašnjenja ne drže vodu. Samo razmišljanje o značenju reči i predivnih fraza ispostavlja se glupošću. Ali, ipak, ako zatvorimo oči pred njima i izračunamo brzinu prostiranja površinskog naboja po odgovarajućim formulama, dobijeni rezultat konačno svtavlja tačku na «i». Dobijena brzina je nekoliko milimetara u sekundi. Čini se da je sve u redu, ali samo tako izgleda. Jer, na kraju kruga, električna struja se odmah pojavi, bez obzira na to koliko se daleko nalazi izvor stalnog toka, a rezultati proračuna su lišeni bilo kakvog fizičkog smisla. 146

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Činjenice u stvarnom životu potpuno opovrgavaju teorijska objašnjenja. I na kraju, šta su to "plus" i "minus"?! Opet, nema objašnjenja. Kao rezultat jednostavne analize, zaključili smo da uopšteno korišten u fizici koncept električne struje nema opravdanje, drugim rečima, sa trenutno postojećih pozicija moderna fizika ne može da objasni prirodu električnog toka. Zbog toga, što je to - realni fizički fenomen. U čemu je problem i koja je, na kraju krajeva, priroda ovog fenomena?! Hajde da pokušamo da dođemo do razumevanja ovog fenomena i nekoliko drugih pozicija. Podsetimo se da jezgro bilo kog atoma utiče na njegov mikroprostor. Samo stepen tog uticaja u jezgrima različitih elemenata, veoma je različit. U slučaju formiranja od atoma jednog elementa ili molekula, sastavljenog od atoma različitih elemenata, kristalne rešetke, nastaje homogena sredina, u kojoj svi atomi imaju isti nivo dimenzionalnosti. Da bi bolje razumeli ovu pojavu, razmotrimo formiranje molekula iz određenih atoma. U isto vreme, podsetimo se, da obnavljanje početnog nivoa dimenzionalnosti makroprostora nastaje iz sledećih razloga - šest oblasti (sfera) od hibridnih formi materija, nastalih unutar nehomogenosti, kompenzuju deformaciju prostora, nastalu kao rezultat eksplozije supernove. Istovremeno, hibridne forme materije povećavaju nivo dimenzionalnosti makroprostora u predelima koje zauzimaju. Pri dimenzionalnosti prostora L = 3,00017 forme materije našeg univerzuma nisu u međudejstvu jedna sa drugom. Važno je napomenuti da su sva zračenja, poznata savremenoj nauci, uzdužni i poprečni talasi, koji se javljaju kao posledica mikroskopskih kolebanja dimenzionalnosti prostora. 3.000095 < Lλ < 3.00017 0 < ΔLλ < 0.000075 (3.3.2) Brzina rasprostiranja tih talasa varira, u zavisnosti od nivoa sopstvene dimenzionalnosti usled prostiranja. Kada izlučenja (svetlo) Sunca i zvezda prodru granicu atmosfere planete, brzina njihovog rasprostiranja u toj sredini se smanjuje. Tako kako je sopstveni nivo dimenzionalnosti atmosfere manji od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti otvorenog prostora. 2.899075 < Lλср. < 2.89915 0 < ΔLλср. < 0.000075 (3.3.3) Drugim rečima, brzina prostiranja uzdužnih i poprečnih talasa zavisi od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti usled rasprostiranja u okruženju. Šta se obično izražava kao 147

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum koeficijent prelamanja. Uzdužnopoprečni talasi pri svom rasprostiranju u prostoru prenose to mikroskopsko kolebanje dimenzionalnosti. ΔLλср. Pri prodiranju različitih materijalnih supstanci, nastaje pozicija ΔLλср, na nivou dimenzionalnosti tih supstanci ili sredine. Unutrašnja kolebanja dimenzionalnosti koja su nastala kao rezultat takve interferencije su katalizator (ubrzanje) većine procesa, nastalih u fizički gustoj materiji. Zbog činjenice da atomi različitih elemenata imaju različite podnivoe dimenzionalnosti, oni ne mogu da formiraju nova jedinjenja (slika 3.3.10).

slika 3.3.10 148

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri rasprostiranju uzdužno poprečnih talasa u sredini, mikroskopsko remećenje dimenzionalnosti njima izazvano, neutrališe razlike u vrednosti nivoa sopstvene dimenzionalnosti različitih atoma. U tom slučaju, elektron i ljuska atoma se spojaju u jedno, formiraju novo hemijsko jedinjenje, novi molekul. Atomi se mogu porediti sa plutom na površini vode. Uzdužno poprečni talasi podižu i spuštaju na svojim vrhovima "lebdeće" atome, čime se menja nivo njihove sopstvene dimenzionalnosti, i stvara mogućnost novih jedinjenja. Principijelno važni za realizaciju sjedinjavanja su sledeći parametri uzdužno -poprečnih talasa: amplituda i talasna dužina (λ). Ako je rastojanje između atoma srazmerno sa talasnom dužinom, postoji međudejstvo između sopstvene dimenzionalnosti tih atoma i dimenzionalnosti talasa. Uticaj jednog istog talasa na nivo dimenzionalnosti različitih atoma - nije jednak. Dimenzionalnost istih atoma se uvećava a drugih smanjuje ili ostaju iste. Zapravo to dovodi do neophodne za spajanje atoma ravnoteže dimenzionalnosti (Slika. 3.3.11).

Slika. 3.3.11 149

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Ako je talasna dužina mnogo veća od rastojanja između atoma, pri tome, različiti nivoi dimenzionalnosti atoma se čuvaju ili menjaju neznatno. Dolazi do istovremene promene nivoa sopstvene dimenzionalnosti svih atoma, a početna kvalitativna razlika nivoa dimenzionalnosti atoma je očuvana. Amplituda talasa određuje veličinu promene dimenzionalnosti prostora, izazvanu ovim talasima pri njihovom rasprostiranju u toj sredini. Razlike nivoa dimenzionalnosti između različitih atoma zahtevaju drugačiji nivo uticaja na njih. Zapravo amplituda i obavlja tu funkciju pri rasprostiranju talasa u sredini. Veličina udaljenosti između atoma u tečnoj i čvrstoj sredini leži u opsegu od 10-10 do 10-8 metra. Zapravo se tako spektar talasa od ultraljubičastog do infracrvenog apsorbuje i emituje pri hemijskim reakcijama u tečnoj sredini. Drugim rečima, pri sjedinjenju atoma u novom poretku, dolazi do apsorpcije ili emitovanja toplote ili vidljive svetlosti (egzotermične i endotermične reakcije), jer samo tako ovi talasi ispunjavaju tražene uslove. Tako, uzdužni poprečni talasi, od infracrvenih do gama, javljaju se kao mikroskopska kolebanja dimenzionalnosti, koja nastaju pri termonuklearnim i nuklearnim reakcijama. Amplituda talasa, uključenih u hemijske reakcije, određuje veličinu razlike između nivoa dimenzionalnosti atoma do početka reakcije i atoma, nastalih kao rezultat te reakcije. I ne slučajno, emisija (zračenje) se javlja u delovima (kvantima). Svaki kvant zračenja (emisije) je rezultat jednog procesa transformacije atoma. Dakle, pri završetku tog procesa, zaustavlja se stvaranje talasa. Eksplozija zračenja se dešava u milijarditom delu sekunde. Shodno tome, zračenje apsorbuje kvante (delove). Sada, razmotrimo kristalnu rešetku. Kristalna rešetka formira se od atoma jednog elementa ili istih molekula. Zbog toga svi atomi, koji formiraju kristalnu rešetku, imaju isti nivo sopstvene dimenzionalnosti. Dakle, za svaku kristalnu rešetku nivo sopstvene dimenzionalnosti biće njen. Uzmimo dva metala koji imaju različite nivoe dimenzionalnosti (Sl.3.3.12).

150


Sl.3.3.12

151

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Oni predstavljaju dve kvalitativno različite životne sredina, koje imaju drugačiji uticaj na okružujući prostor. Ako oni jedan sa drugim ne reaguju, nikave neobične pojave se neće javiti. Ali, kad jednom uđu u direktnu interakciju, pojaviće se kvalitativno novi fenomeni. U zoni spajanja kristalnih rešetki sa različitim nivoima sopstvene dimenzionalnosti, nastaje horizontalna razlika dimenzionalnosti, usmerena od kristalnih rešetki sa višim nivoom sopstvene dimenzionalnosti prema kristalnim rešetkama sa nižim nivoom sopstvene dimenzionalnosti. Sada, stavimo između ploča od ovih materijala tečnu sredinu, zasićenu sa pozitivnim i negativnim jonima. U tečnoj sredini molekuli i joni se nalaze u stalnom haotičnom pokretu, tzv brounovskom. Zbog toga, pod uticajem horizontalne razlike dimenzionalnosti joni počinju da se kreću u redosledu. Pozitivni joni počinju da se kreću ka ploči sa višim nivoom sopstvene dimenzionalnosti, dok negativno naelektrisani joni - na ploču sa nižim nivoom sopstvene dimenzionalnosti (Slika 3.3.13.).

Slika 3.3.13 152

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Stoga, nastaje preraspodela jona u tečnoj sredini, pri čemu se, na pločama akumuliraju pozitivni i negativni joni. Pozitivni joni, pri svom sudaru sa pločom, hvataju iz atoma kristalnu rešetku elektrona ploče, postaju u ovom slučaju, neutralni atomi, koji se nalaze na samoj ploči, dok u isto vreme, u samoj ploči nastaje nedostatak elektrona. Štaviše, "bombardovanjem" pozitivnim jonima ploča će biti podvrgnuta kontinuirano i po celoj površini. Jer, bez obzira na sve to, razlika dimenzionalnosti između dve ploče je sačuvana i joni iz tečne sredine, pod uticajem te razlike, dobijaju usmereno kretanje. Haotičan proces sudaranja molekula i jona tečne sredine između njih, dobija novi kvalitativni karakter. Kretanje jona i molekula postaje usmereno. Tako, ponašanje pozitivnih i negativnih jona će biti različito pod uticajem postojeće razlike dimenzionalnosti između ploča. Horizontalna razlika dimenzionalnosti stvara uslove, pri kojima, pozitivni joni moraju da se kreću protiv razlike, dok se negativni joni kreću duž te razlike dimenzionalnosti. Pozitivni joni su prisiljeni da se kreću "uzvodno", a negativni "nizvodno". Kao rezultat te brzine kretanja, energija pozitivnih jona se smanjuje, a negativnih jona - uvečava. Ubrzani na taj način negativni joni, pri sudarima sa kristalnom rešetkom, gube višak elektrona, i postaju neutralni atomi. Kristalna rešetka, tako, dobija dodatne elektrone. I, ako sada, spojimo ove dve ploče sa različitih nivoima sopstvene dimenzionalnosti posredstvom žice od kompatibilnog materijala, onda se u žici javlja, konstantna električna struja - pravca kretanja elektrona od plusa ka minusu, gde plus-ploča ima veći stepen sopstvene dimenzionalnosti, a negativna ploča ima niži nivo sopstvene dimenzionalnosti. Ako nastavimo ovu analizu, razlika potencijala između ploča nije ništa drugo nego razlika nivoa sopstvene dimenzionalnosti kristalnih rešetki ovih ploča. Analizom ovog procesa, došli smo do razumevanja prirode konstantne struje. Da bismo razumeli prirodu kretanja elektrona u provodniku, neophodno je jasno definisati prirodu magnetnog B i električnog E polja. Priroda gravitacionog polja bilo kojeg materijalnog objekta je određena razlikom dimenzionalnosti u zoni nehomogenosti, u kojoj se desio proces formiranja datog materijalnog objekta. I u slučaju formiranja planete, kao početni uzrok nastanka zakrivljenosti prostora je poslužila eksplozija supernove. Razlika dimenzionalnosti je usmerena od krajeva zone nehomogenosti prostora ka svom centru, što objašnjava pravac gravitacionog polja planete ka centru ili bilo kog drugog materijalnog objekta. Zbog činjenice da se deformacija prostora pojavljuje različito unutar zone neheterogenosti, dolazi do spajanja atoma različitih elemenata i, kada se ovaj proces odvija na nivou cele planete, dolazi do preraspodele supstance po principu nivoa sopstvene dimenzionalnosti. Šta je raspodela supstance planete po zonama, gde je ta supstanca najstabilnija. To ne znači, da se atomi sa različitim 153

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum neoptimalnim vrednostima sopstvene dimenzionalnosti ne mogu sintetisati u zonama te zapremine sa određenim vrednostima dimenzionalnosti prostora. To znači samo jednu stvar, da atomi koji imaju nivo sopstvene dimenzionalnosti veći od nivoa dimenzionalnosti zaprermine prostora u kojem je došlo do ove sinteze, postaju nestabilni i ponovo se raspadaju na primarne materije, od kojih su bili formirani. I što veća razlika između nivoa sopstvene dimenzionalnosti obrazovanog atoma i nivoa dimenzionalnosti prostora, u kojem se desila ta sinteza, to će se brže raspadati ti atomi. Zato nastaje prirodno prerasporađivanje atoma, a samim tim i supstance unutar zone nehomogenosti. Zapravo iz tog razloga dolazi do formiranja površine planete u obliku, na koji smo navikli od rođenja i uzeli ga zdravo za gotovo. Mora se imati na umu, da bilo koji atom ima neki opseg, u čijim granicama zadržava svoju stabilnost, što znači da će supstanca formirana od ovih atoma biti stabilna u okviru tog opsega. Tvrda površina planete samo ponavlja formu zone neheterogenosti prostora, u predelima kojima je, tvrda supstanca stabilna, okeani i mora popunjavaju šupljine a atmosfera okružuje sve to. Na taj način se atmosfera nalazi u gornjem opsegu granice stabilnosti fizički guste materije, a u isto vreme sama planeta se nalazi u srednjem i donjem kraju ovog opsega ... A sada, vratimo se na nivo mikrokosmosa i pokušajmo da razumemo prirodu magnetnih i električnih polja. Razmotrimo kristalnu rešetku, obrazovanu od atoma istih elementa, ili atoma nekoliko elemenata (sl. 3.3.14.).

sl. 3.3.14.). 154

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U čvrstoj supstanci susedni atomi se spajaju svojim elektronskim opnama i formiraju krut sistem, što znači, da se iskrivljenje mikroprostora, izazvano jezgrom jednog atoma, spaja sa iskrivljenjem mikroprostora susednog itd i zajedno formiraju jedinstven sistem iskrivljenja mikroprostora za sve atome, formirajući tzv domene. "Povezani" na taj način, atomi stvaraju jedinstven sistem koji se sastoji od stotina hiljada miliona atoma. Svi atomi koji su u sistemu, imaju isti nivo sopstvene dimenzionalnosti, koja se, u većini slučajeva, razlikuje od nivoa dimenzionalnosti mikroprostora, u kojem se nalazi sistem atoma. Kao rezultat, nastaje razlika dimenzionalnosti, usmerena protiv razlike dimenzionalnosti makroprostora. Formirana oblast međudejstvuje između mikroprostora i makroprostora. Glavna razlika dimenzionalnosti takvih sistema atoma dovodi do kompenzacije deformacije dimenzionalnosti makroprostora, u kojem se dešava sinteza fizički guste supstance. Pri završetku procesa sinteze supstance, u zoni deformacije dimenzionalnosti makroprostora dolazi do međusobne neutralizacije deformacija dimenzionalnosti makroprostora neutrališe sudarajuće deformacije mikroprostora. Pri čemu se, deformacija dimenzionalnosti makroprostora u fizici naziva gravitaciono polje, dok se u isto vreme, suprotna deformacija mikroprostora, stvorena sistemom iz domena atoma, naziva magnetno polje domena, na nivou jednog domena i magnetno polje planete, na nivou planete. Magnetno polje planete nastaje, kao skup magnetnih polja svih domena, koji postoje u fizički gustoj supstanci planete u celini. Sveukupno magnetno polje planete je za red veličina manje od gravitacionog polja planete samo iz jednog jednostavnog razloga, bezbroj mikroskopskih magnetnih polja domena cele planete su orijentisani haotično u odnosu jedan prema drugom a samo mali deo njih je orijentisan paralelno jedan sa drugim i zadržava svoju namagnetisanost, stvarajući magnetno polje planete. Štaviše, domeni formirani različitim atomima, imaju različite stepene namagnetisnosti. Magnetizam se određuje sposobnošću domena da održi određeni pravac magnetnog polja domena i u fizici određuje područje petlje histereze.

155

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Maksimalno svojstvo magnetizacije se javlja kod gvožđa, u skladu domena koje na globalnom nivou formira uglavnom magnetno polje planete. Naime, iz tog razloga anomalije basena gvozdenih ruda stvaraju magnetne anomalije lokalnih poremećaja magnetnog polja planete u predelima datih anomalija. Sada, da vidimo kako utiče magnetno polje suprotne razlike dimenzionalnosti prostora na same atome, njihovo generisanje. U prisustvu magnetnog polja, elektroni atoma postaju nestabilni, što značajno povećava mogućnost njihovog prelaska ne samo na više orbite istih atoma, već i mogućnost potpunog raspada elektrona u jednom atomu i njihovu sintezu u drugom. Slični procesi nastaju, pri apsorpciji atoma talasa; Jedina razlika je u tome, da se apsorbovani talasi fotona javljaju u svakom atomu odvojeno, istovremeno, kada su pod uticajem magnetnog polja u pobuđenom stanju milijarde atoma istovremeno, bez bilo kakvih značajnih promena njihovog agregatnog stanja (Sl. 3.3.15 ).

Sl. 3.3.15 156

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U prisustvu uzdužne razlike dimenzionalnosti, koju nazivamo električno polje, spoljni elektroni atoma koji su postali nestabilni pod uticajem poprečne razlike dimenzionalnosti, koje zovemo konstantno magnetno polje, počinju da se raspadaju na materije koje ih formiraju, i pod uticajem uzdužnih razlika dimenzionalnosti, počinju da se kreću duž kristalne rešetke od većeg nivoa dimenzionalnosti, koga nazivamo plus, ka nižem nivou dimenzionalnosti, koga nazivamo minusom (slika 3.3.16.).

slika 3.3.16 157

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Uzdužni protok primarnih materija, oslobođenih pri raspadu spoljašnjih elektrona jednog od atoma, ulaze u položaj drugih atoma sa nižim nivoom sopstvene dimenzionalnosti, dovodeći kod ovih atoma do sinteze elektrona. Drugim rečima, elektroni "nestaju" u nekim atomima i "pojavljuju" se kod drugih. Osim toga, to se dešava istovremeno sa milionima atoma istovremeno u određenom pravcu. U takozvanom, provodniku stalne električne struje, je usmereno kretanje elektrona od plusa ka minusu. Samo, u predloženoj verziji objašnjenja, sasvim je jasno, šta je takvo usmereno kretanje, šta su "plus" i "minus" i, na kraju, šta je "elektron". Svi ovi pojmovi nisu objašnjeni nikada, a uzeti su zdravo za gotovo. Samo da bi bili veoma precizni, trebalo bi da ne govorimo o "usmerenom kretanju elektrona od plusa ka minusu", već o usmerenoj preraspodeli talasa elektrona duž provodnika. Kako je postalo jasno iz gornjeg objašnjenja, elektroni se ne kreću duž provodnika, oni nestaju na jednom mestu, gde je nivo sopstvene dimenzionalnosti atoma postala kritična za postojanje spoljnih elektrona atoma i koji su ispunili neophodne uslove. Dešava se dematerilizacija elektrona na jednom mestu i njihova materijalizacija na drugom. Sličan proces se dešava u prirodi sve vreme, haotično i na taj način postaje uočljiv samo u slučaju upravljanja tim procesom, što i dovodi do veštačkog stvaranja usmerene razlike dimenzionalnosti duž provodnika. Treba napomenuti da se uzrocima pojave, kako magnetnog polja, tako i električnog, javljaju razlike dimenzionalnosti prostora, koje se u principu ne razlikuju jedna od druge. Kako u jednom slučaju, tako i u drugom, to je razlika dimenzionalnosti između dve tačke u prostoru, koje imaju, iz jednog ili drugog razloga, različite nivoe sopstvene dimenzionalnosti. Razlika u manifestaciji ovih razlika je uslovljena jedino zahvaljujući njihovoj prostornoj orijentaciji u odnosu na kristalne rešetke. Interperpendikularnost dve razlike dimenzionalnosti u pogledu tzv optičke ose kristala, dovodi do kvalitativno različite reakcije svakog atoma kod ovih razlika dimenzionalnosti pri punoj identičnoj prirodi samih razlika. Nehomogena kvalitativna struktura, kako makroprostora, tako i mikroprostora, dovodi do kvalitativno različitih reakcija materije, koje popunjavaju taj prostor, kako na nivou makroprostora, tako i na nivou mikroprostora. Razumevanje prirode postojanog magnetnog i električnog polja i prirode njihovog uticaja na kvalitativno stanje fizički guste materije omogućava nam da razumemo prirodu naizmeničnog elektromagnetnog polja. Naizmenično magnetno polje utiče na jedan isti atom na različite načine, u različitim fazama svog kvalitativnog stanja. Pri nultom naponu naizmeničnog magnetnog polja, naravno, uticaj na kvalitativno stanje atoma kristalne rešetke je ravno nula. Prilikom prolaska kroz kristalnu rešetku uslovno pozitivne faze napona naizmeničnog magnetnog polja, svaki atom počinje da 158

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum gubi svoje spoljne elektrone zbog činjenice da dodatni uticaj dejstva razlike dimenzionalnosti utiče na na kvalitativno stanje elektronskih ljuski atoma, bez značajnog uticaja na kvalitativno stanje atomskih jezgara. Kao rezultat toga, neki od spoljašnjih elektrona postaju nestabilni i raspadaju se na materije, koje ga obrazuju. Pri prolasku uslovno negativne faze napona naizmeničnog magnetnog polja obrnuto se stvaraju uslovi za sintezu elektrona u zonama deformacije mikroprostora, stvorenih pod uticajem atomskih jezgra. Dakle, prilikom prolaska talasa naizmenično magnetnog polja kroz kristalnu rešetku nastaje interesantna slika. Ako kod datog atoma ili atoma pod uticajem magnetnog polja spoljašnji elektroni postanu nestabilni i raspadaju se na materije koje ih obrazuju, onda kod ispred ležećih na optičkoj osi atoma ili više atoma, isti talas stvara povoljne uslove za sintezu elektrona (sl. 3.3.17).

sl. 3.3.17 159

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum To stvara razliku dimenzionalnosti (električno polje), smeštenu po fazi π / 2 koja se nalazi ispred optičke ose atoma, uspravno naizmeničnog magnetnog polja, usled čega, kod tih atoma dolazi do sinteze dodatnih elektrona (Sl. 3.3.18).

Sl. 3.3.18 160

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Dopunski sintetizovani elektroni, zauzvrat, proizvode normalo električno polje smešteno pod pravim uglom u fazi π/2 razlike dimenzionalnosti (magnetno polje). I, kao posledica svega toga, kroz provodnik se širi naizmenična struja duž optičke ose (sl.3.3.19).

sl.3.3.19 161

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Po istom principu u prostoru se rasprostiru elektromagnetni talasi. Prema tome, naizmenično magnetno polje generiše u provodniku naizmeničnu struju, što zauzvrat, generiše naizmenično magnetno polje u tom istom provodniku. Ako postoji blizu jednog provodnika sa naizmeničnim magnetnim poljem drugi, u drugom nastaje tzv indukovana struja. Kao posledica, pojavljuje se mogućnost stvaranja generatora električne struje, u kojoj se rotacioni pokret turbine pretvara u naizmeničnu električnu struju. Nametanje konkretnom mikroprostoru specifičnih osobina i karakteristika spoljnog uticaja, u obliku razlike dimenzionalnosti dovodi do toga, da se svojstva i kvalitet mikroprostora u zoni nametanja menjaju. S obzirom na to, da je prostor, kako na makro, tako i na mikro nivou, - nehomogen, to jest, svojstva i kvalitet prostora nisu isti u različitim pravcima, dodatne spoljašnje razlike dimenzionalnosti, u zavisnosti od toga, u kojem od pravaca prostora su nastale, izazvaće različita reagovanja fizički guste materije, koja popunjava taj prostor. Pri jednoj istoj prirodi razlike dimenzionalnosti, zapravo nehomogenost prostora dovodi do toga, da reakcija fizički čvrste materije zavisi od toga, u kojem se od prostornih pravaca pojavljuje ta razlika. Zapravo zato je priroda magnetnih i električnih polja identična, kako god to paradoksalno zvučalo. Razlika između njihovih osobina i kvaliteta definisana je zapravo njihovim prostornim karakteristikama. Zapravo priroda magnetnog i električnog polja i stvara mogućnost interakcije i uzajmne indukcije.

162


3.4. Rezime Makroprostor i mikroprostor postoje u neprestanoj interakciji jednog sa drugim. Ali priroda ove interakcije je ostala tajna sve vreme trajanja nauke. Zagonetka, na koju zbog nečega niko nije obraćao pažnju. Ali, zapravo razumevanje interakcije između makro i mikroprostora daje uvid u život univerzuma. Sinteza fizički guste materije javlja se u zonama kolebanja dimenzionalnosti prostora, koje se javlja u eksploziji supernove.Talasno kolebanje dimenzionalnosti makroprostora menja osobine i kvalitet prostora, kroz koji oni prolaze. Kao rezultat toga, menja se priroda ponašanja materije, koja se, iz bilo kog razloga, nalazi u ovim oblastima kolebanja dimenzionalnosti prostora. Kao rezultat toga, u ovim oblastima deformacije prostora pojavljuje se kvalitativno nova forma materije. Ova kvalitativno različita forma materije, zapunjuje sobom zonu heterogenosti prostora, neutrališe savijanje makroprostora, i "zamrzava" talasno kolebanje dimenzionalnosti porostora, i nastaje sveukupno uspravno talasno kolebanje dimenzionalnosti makroprostora. Procesi, koji se odvijaju na nivou mikroprostora u zonama ometanja dimenzionalnosti makroprostora, na kraju dovode do potpune kompenzacije kolebanja dimenzionalnosti makroprostora zbog činjenice, da sintetizovane hibridne forme materije na nivou mikroprostora utiču na okružujući mikroprostor sa znakom, obrnutom znaku početnog kolebanja makroprostora, u kojem se dešava ta sinteza. Mikroskopski, u poređenju sa kolebanjem makroprostora, uticaj hibridnih formi materija na okružujući mikroprostor se sumira, kompenzuje kolebanje dimenzionalnosti makroprostora. Kompenzuje, ali ne poništava. Kao rezultat toga, zone poremećaja dimenzionalnosti makroprostora ne nestaju, ispunjuju se sa hibridnim formama materije, čija sinteza se zauzvrat, javlja samo u tim zonama kolebanja dimenzionalnosti makroprostora. Tako se, makroprostor i mikroprostor nalaze u tesnoj vezu jedan sa drugim, ne mogu stabilno postojati jedan bez drugog, a stanje ravnoteže između njih obezbeđuje stabilno stanje prostora u celini. Sve promene, poremećaji u kvalitativnom stanju makroprostora manifestuju se u promeni kvalitativnog stanja mikroprostora. S druge strane, sve promene kvalitativnog stanja mikroprostora manifestuju se u promeni kvalitativnog stanja makroprostora. Stabilno stanje univerzuma obezbeđeno je ravnotežom između makroprostora i mikroprostora. Nastao u procesu ravnoteže između makroprostora i mikroprostora stojeći talas kolebanja dimenzionalnosti makroprostora ima konstantnu razliku (gradijent) dimenzionalnosti, usmerenu od spoljašnje granice zone neheterogenosti ka njenom centru. Kao rezultat toga, čak i nakon završetka sinteze hibridnih formi materije, pod uticajem te razlike dimenzionalnosti primarne materije nastavljaju svoje kretanje od granice zone neheterogenosti 163

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum dimenzionalnosti ka svom centru, kao i hibridne forme materije. Svaka hibridna forma materije je kvalitativno i strukturno drugačija od ostalih i delimično svojom sekundarnom degeneracijom prostora neutrališe kolebanje dimenzionalnosti makroprostora. Kao rezultat toga, za svaku posebnu formu hibridnih materija razlika dimenziionalnosti unutar zone neheterogenosti makroprostora nastavlja da postoji uprkos činjenici, da je ta hibridna materija delimično neutralizovala tu razliku dimenzionalnosti. Samo zajedno, hibridne forme materije neutrališu početnu ili primarnu razliku dimenzionalnosti u zoni iskrivljenja dimenzionalnosti makroprostora. U isto vreme, za svaku pojedinačnu hibridnu materiju razlika dimenzionalnosti nastavlja da postoji. Pored toga, ova razlika postaje stalna zbog pojave dimenzionalnosti stojećih talasa. Ovaj fenomen postoji, jer su hibridne forme materije i formirane od istih primarnih materija, kvalitativno i strukturno različitih jedne od drugih, sa samo delimičnim međudejstvom između sebe po zajedničkim osobinama i karakteristikama. Dakle, fizički gusta materija, koja se javlja kao jedna od formi hibridnih materijala, stalno je pod uticajem te konstantne razlike dimenzionalnosti, tako da su svi fizički gusti objekti prisiljeni da se kreću od ivice zone nehomogenosti makroprostora ka njegovom centru. U modernoj fizici, taj proces se zove gravitacija, gravitaciono polje planete ili nekog drugog materijalnog makroobjekta.. Gravitacija nije ništa drugo do dejstvo na fizički gustu materiju stalne radijalne razlike dimenzionalnosti makroprostora, koja nastaje u oblasti neheterogenosti makroprostora, kao rezultat interakcije prostora i slobodnih materija, koje zapunjuju dati prostor. Na nivou mikroprostora svaki atom utiče na okolni prostor. To je takozvani sekundarni uticaj na prostor, što dovodi do delimične neutralizacije na nivou mikroprostora razlike dimenzionalnosti makroprostora. Drugim rečima, svaki atom stvara suprotnu razliku dimenzionalnosti prostora na nivou mikroprosora, delimično neutralizujući početnu razliku dimenzionalnosti makroprostora na nivou mikroprostora. Uticaj svakog atoma je nezavisan od uticaja bilo kog drugog atoma. Prilikom povezivanja atoma u molekule i kristalne rešetke njihovi individualni uticaji na okolni prostor se objedinjuju u opšti sistem. Svaki molekul ili kristalna rešetka su ograničeni u prostoru na osnovu određenih osobina i kvaliteta makroprostora. Zbog toga se, stvoreni molekul ili kristalna rešetka suprotne razlike dimenzionalnosti pojavljuju na mikronivou prostora. Svaki molekul ili kristal stvaraju jedinstveni domen, koji stvara oko sebe razliku suprotne dimenzionalnosti prostora, koji se zove magnetno polje datog domena. Superpozicija svih magnetnih domena stvara magnetno polje materijalnog objekta, u slučaju planete - magnetno polje planete. Sveukupno magnetno polje planete različito deluje na atome i molekule, koji čine supstancu planete, zbog njihovih kvalitativnih i strukturnih razlika, pri čemu atomi, 164

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum molekuli, kristali ispoljavaju različite osobine i kvalitete. Neheterogenost prostora u različitim pravcima dovodi do toga, da jedna ista razlika dimenzionalnosti prostora utiče na kvalitativan sastav fizički guste materije na različite načine, zavisno od toga, u kom prostornom pravcu nastaje data razlika dimenzionalnosti. To je vezano takođe sa tim, da je sinteza hibridnih materija, uključujući i fizički gustu, orijentisana u skladu sa nehomogenošću samog makroprostora u kome se sinteza odvija. Nehomogenost prostora određena je prostornom orijentacijom materija, kako nepovezanih, tako i hibridnih. Nehomogenost prostora određuje strukturnu i kvalitativnu nehomogenost materija. Nehomogenost makroprostora stvara nehomogenost mikroprostora, koja pruža ravnotežu i stabilno stanje svemira. Zbog nehomogenosti, kako makroprostor, tako i mikroprostor utiče lokalnom nehomogenošću prostora na materiju i sam prostor postaje zavisan od prostorne orijentacije gradijenta razlike dimenzionalnosti prostora, kako u odnosu na sam prostora, tako i u odnosu na materiju. Naime, kao rezultat toga, gradijent dimenzionalnosti prostora javlja se kao, tzv gravitaciono polje u jednom prostornom pravcu, i kao magnetno polje - u drugom, električno polje u trećem. Samo zahzvaljujući ovome, moguće je rasprostiranje, kako elektromagnetnih talasa u prostoru,tako i drugih. Magnetno polje postaje električno, i obrnuto - električno postaje magnetno. Ovo pravilo radi i u odnosu na gravitacione talase. Svi su oni među zamenljivi. Ovo pravilo ne važi za stojeće talase dimenzionalnosti. Razumevanje jedinstva prirode daje ključ za stvaranje anti-gravitacije i sposobnost da se odmah krene u prostor, ona otkriva praktično skoro neograničene mogućnosti tehnologije, osvajanje i razvoj novih izvora energije.

165


Glava 4. Neophodni i dovoljni uslovi za nastanak života u Svemiru 4.1. Postavljanje pitanja Pitanje porekla života na našoj planeti je uvek bilo "kamen spoticanja". Od davnina, filozofi i naučnici, pokušavali su da razotkriju misteriju života. Stvarali su različite teorije i hipoteze o prirodi žive materije. Sve one se zasnivaju na postulatima (koncept koji se uzima zdravo za gotovo). Da bi sačuvali ove teorije održivim, kasnije se uvodilo sve više i više novih postulata. Trenutno, sve postojeće naučne teorije imaju u svojim temeljima desetine, a ponekad i stotine postulata. Među njima je i savremena fizika. Informacije, koje je čovečanstvo sakupilo do kraja dvadesetog veka, potpuno čini ove teorije neodrživim. Pojave koje naučnici posmatraju kroz instrumente ili vizuelno, su manifestacije prirode. Ali, realni zakoni, prirode su formirani na nivou makrokosmosa i mikrokosmosa. Sve, sa čime su ljudi u kontaktu u svom životu, nalazi se između makrokosmosa i mikrokosmosa. Zapravo zato se, kada je čovek mogao pomoću instrumenta da pogleda u mikrosvet, on po prvi put susreo sa zakonima prirode, a ne njihovom manifestacijom. Materija se ne pojavljuje niotkuda. Sve je i mnogo lakše i teže istovremeno: to, šta čovek zna i misli o tom pitanju, kao potpunom, kao završenom, u stvari je, samo mali deo ovog koncepta. Materija ne nestaje i ne pojavljuje se niotkuda; postoji zaista zakon održanja materije, ali on nije ono što je predstavljeno ljudima. Na taj način, postojeća naučna teorija zasnovana na postulatima, pokazala se mrtvom. Oni nisu bili u stanju da daju bilo kakvo logično objašnjenje. Nemogućnost postojećih teorija da objasne uslove i razloge porekla života nije opravdavanje za neznanje. Život na našoj planeti pojavio se pre više od četiri milijarde godina, a njegov razvoj je doveo do pojave razumnosti, a postojeća civilizacija još uvek ne može da odgovori na jednostavno pitanje: šta je život, kako je iznikao iz tzv nežive materije? Kako i zašto se neživa materija, iznenada pretvara u život? Bez razumevanja ovog pitanja, čovečanstvo ne može da sebe naziva razumnom rasom, već samo nerazumnim detetom, kome je vreme da dobije um - razum. Dakle, koji uslovi treba da postoje na planeti, pri kojima je moguć nastanak života?

166


4.2. Uslovi nastanka života na planetama Pre nego što objasnimo prirodu nastanka života, prvo je potrebno odrediti, kakvi uslovi moraju postojati, da bi na planeti nastao, u krajnjoj meri, proteinski život. Devet planeta solarnog sistema je živ primer za to. U ovom momentu, samo na Zemlji postoje potrebni i dovoljni uslovi za život, ili složena struktura žive materije. I primarni zadatak je da se odrede ovi uslovi. Na osnovu razumevanja gore pominjanih procesa, koji se dešavaju na makro i mikro nivou prostora, sledeći uslovi su neophodni za nastanak života:

1. Prisustvo

stalne razlike dimenzionalnosti ς. Vrednost konstantne razlike dimenzionalnosti i koeficijent kvantizacije prostora γi (koji određuje broj formi materija tog tipa, koje mogu da se spoje u zonama ove razlike) određuje evolutivni potencijal mogućeg života. Mnoštvo ovih vrednosti - kriterijuma, daje ideju o broju kvalitativnih barijera (nivoa) koje nastaju unutar te razlike dimenzionalnosti. Broj barijera karakteriše kvalitativnu raznolikost mogućeg života. Posebno, mogućnost pojave razuma i njegovog razvoja. Dimenzionalnost makroprostora, nakon formiranja planete, vraća se na prvobitni nivo, koji je bio pre eksplozije supernove. Po završetku procesa formiranja, nastaje konstantna razlika dimenzionalnosti između nivoa dimenzionalnosti fizički guste materije (2.89915) i nivoa dimenzionalnosti makrokosmosa (3.00017). Na taj način, konstantna razlika dimenzionalnosti se javlja kao preduslov za nastanak života. Važno značenje ima veličina ove razlike. Ona određuje vrednost evolutivnog potencijala žive materije, života. Minimalna razlika dimenzionalnosti, u kojoj je moguće poreklo života, treba da bude jednaka:

ς = 1 γi (ΔL)

(4.2.1)

Pojava elemenata razuma i rođenje pameti, bez koje je nemoguć razvoj razuma, moguć je pri razlici dimenzionalnosti, koja je jednaka:

ς = 2 γi (ΔL)

(4.2.2)

Neophodan uslov za nastanak razuma i njegovu evoluciju javlja se pri razlici dimenzionalnosti:

ς = 3 γi (ΔL)

(4.2.3)

167

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Na taj način, razlika dimenzionalnosti se ispoljava kao kriterijum, i moguće je govoriti o potrebi za kvalitativnom strukturom prostora - univerzuma (za naš univerzum - prostor (γi(ΔL) = 0.020203236 ...). Samo prostori - univerzumi, formirani od tri i više formi materija imaju neophodne uslove za nastanak života i razuma. 2. Prisustvo vode. Voda je osnova organskog života na našoj planeti. Naravno, postoje i oblici života, koji nisu samo na proteinskoj osnovi. Ali prvo, potrebno je da se isprati poreklo nastanka proteinskog obrasca života. Neophodno je da se razume šta se dešava u našoj kući, pre nego što pogleda u tuđu. 3. Prisustvo atmosfere. Atmosfera je najdinamičniji, aktivan deo planete. Ona brzo i oštro reaguje na promene u stanju životne sredine, što je veoma važno za život. Prisustvo u atmosferi kiseonika i ugljen-dioksid gasova je znak prisustva proteinskog života. Atmosfera ne bi trebalo da bude veoma gusta niti preterano razređena. Pri veoma gustoj atmosferi zvezdano zračenje ne stiže do površine planete i ne zagreva je. Istovremeno niži slojevi atmosfere ne apsorbuju zračenje i toplotno zračenje zvezda sa površinskih slojeva planete. U rezultatu toga, razlika dimenzionalnosti između osvetljenih i neosvetljenih delova površine planete se ne javlja. I, kao posledica toga, ne postoji kretanje vazdušnih masa u nižim slojevima atmosfere. Pri odsustvu razlike dimenzionalnosti duž površine planete ne nastaju atmosferska električna pražnjenja. U izuzetno razređenoj atmosfere niži slojevi su u stanju da apsorbuju zračenja zvezda i toplotno zračenje sa površine. Ali, pri tome, ne postoji kretanje vazdušnih masa kao rezultat preterane razređenosti. Kao što je poznato, količina i gustina atmosfere određuje veličinu i masu planete. Stoga, samo planete, uporedive po veličini i masi sa našom planetom Zemljom, imaju najpovoljnije uslove za pojavu proteinskog života. Atmosfera ne bi trebalo da bude ni previše "teška" ni suviše "laka." 4. Prisustvo periodične promene dana i noći. Planetarni dani ne bi trebalo da budu ni veoma kratki ni dugi. Planete sa trajanjem dana u opsegu od 18-48 zemaljskih sati imaju najpovoljnije uslove za nastanak života. Pri masovnoj apsorpciji svetlosnih fotona atomima površinskog sloja velikih površina, nastaje povećanje u dimenzionalnosti tog sloja na neku veličinu ΔL. Ova veličina odgovara amplitudi talasa, koji su apsorbovani površinskim slojem planete (infracrveno, optičko, ultraljubičasto zračenje od sunca). Kao rezultat toga, razlika između nivoa dimenzionalnosti atmosfere i površine planete u oblasti apsorpcije se smanjuje na

168

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum veličinu ΔL, a u isto vreme, neosvetljeni ili noćni deo površine zadržava prethodnu razliku nivoa dimenzionalnosti između atmosfere i površine. Dakle, postoji razlika između dimenzionalnosti osvetljenih i mračnih oblasti površine planete. Nastaje paralelna razlika dimenzionalnosti na površini planete. Odlučujući značaj ima veličina te razlike. Molekuli vazduha su pod uticajem gravitacionog polja planete, trajno postojećeg, kao rezultat formiranja makroprostora sa konstantnom razlikom dimenzionalnosti u zoni nehomogenosti, usmerenoj sa spoljnih granica ka centru zone nehomogenosti. Gravitaciono polje planete kompenzuje to, što svaki atom ili molekul atmosfere ima svoj nivo sopstvene dimenzionalnosti, veoma blizu gornje granice opsega stabilnosti fizički guste materije. Pridružuje se, takozvani "float efekt", gde svaki molekul ili atom teži položaju maksimalno stabilnog stanja ravnoteže. Naime, zbog toga, atomi i molekuli u atmosferi ne padaju na površinu planete, kao molekuli i atomi težih elemenata. Razlika dimenzionalnosti između dnevne i noćne zone je usmerena duž površine planete, što dovodi do kretanja slobodnih materija paralelno sa površinom od zone sa većim nivoom dimenzionalnosti (osvetljena površina) ka zoni sa manjim nivoom dimenzionalnosti (neosvetljena površina). U rezultatu pojave drugog pravca kretanja materija paralelno površini, nastaje razlika atmosferskog pritiska (sl. 4.2.1)

sl. 4.2.1 169

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum i umanjenje sile gravitacije. Pošto molekuli u atmosferi nisu povezani u krutom (tvrdo stanje materije), ili polu-krutom sistemu (tečno stanje materije), onda razlika dimenzionalnosti prostora duž površine dovodi do toga, da protok slobodnih materija uvlači za sobom molekule, obrazujući atmosferu. Vazdušne mase počinju da se kreću i nastaje vetar. Istovremeno, "zagrejani" molekuli (molekuli, apsorbovani sunčevim zračenjem) se premeštaju na neosvetljenu oblast, gde dolazi do spontane emisije talasa. Drugim rečima, usled toga, što je sopstveni nivo dimenzionalnosti ovih molekula veći od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti atmosfere neosvetljene površine, ta razlika, između dimenzionalnosti životne sredine i sopstvene dimenzionalnosti zagrejanih molekula, izaziva nestabilno stanje poslednjih i provocira spontano zračenje talasa molekula. "Hladni" molekuli, pak, imaju nivo sopstvene dimenzionalnosti ispod nivoa sopstvene dimenzionalnosti osvetljene površine, što izaziva masovnu apsorpciju sunčevog zračenja i toplotnog zračenja površine. Postepeno dolazi do izjednačavanja između sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljene površine i sopstvenog nivoa dimenzionalnosti molekula. Istovremeno, ako se sopstveni nivo dimenzionalnosti "hladnih" molekula znatno razlikuje od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti osvetljenog područja, dolazi do smanjenja poslednjeg. Kada se vlastiti nivo dimenzionalnosti osvetljene oblasti spusti do nivoa, tzv tačke "rose", molekuli vode iz gasovitog stanja prelaze u tečno. Nastaje rosa. Ako se to dogodi na nivou oblaka, proces obrazovanja kapljica dobija karakter lanca i pada kiša. Pri tome, stanje kvalitativne barijere između drugih i fizičkog nivoa vraća se u normalu. U slučaju, kada se ovaj proces brzo i naglo javlja, slobodne materije, sakupivši se na nivou kvalitativne barijere, dobijaju formu lavine. I kao posledica, nastaje atmosfersko električno pražnjenje, munje. Analogija ovom procesu može poslužiti brana na reci gde se otvorila brana, a sva voda akumulirane brane se oslobađa jednovremeno. Periodična smena dana i noći je logična i prirodna. Optimalna za nastanak života je planeta sa trajanjem planetarnih dana u rasponu od 18-48 sati zemaljskih vrednosti. Pri kraćim planetarnim danima, procesi opisani gore ne dostižu nivo, pri kojem nastaje aktivno kretanje atmosferskih masa i ispuštanja atmosferskog elektriciteta, bez čega je, pojava organskog života nemoguća. Duži planetarni dani (više od 48 zemaljskih sati) dovode do kontinuiranih oluja u sastavu atmosfere planete, što stvara teške uslove za pojavu i razvoj života. Na takvim planetama život se može pojaviti samo kada intenzitet zračenja zvezda dostiže površinu planete, umanjujući se do određenog nivoa. Tek pri nivou zračenja zvezda, kada se osvetljene površine planete ne pregrevaju, nastaju uslovi za nastanak života. Obično, takvi uslovi se pojavljuju u završnoj fazi zvezdane evolucije, pa čak i ako na njima nastane život, on nema vremena da se razvije u složenije oblike pre nego što umre zvezda. 170

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pored toga, ako je trajanje planetarnih dana kratko, razlika dimenzionaolnosti ne dostiže nivo na kojem nastaje bilo kakvo značajno kretanje mase nižih slojeva atmosfere planete. Ako je trajanje planetarnih dana duže, velika razlika dimenzionalnosti postaje tako značajna, što dovodi do moćnih i dugih atmosferskih oluja i kiša, a kao rezultat toga, uništava se gornji sloj planetarnog zemljišta, što stvara nemogućnost razvoja flore, bez koje je razvoj ekološkog sistema jednostavno nemoguć. Olujno stanje atmosfere takođe izaziva snažno kretanje površinskih slojeva okeana planete, što čini nemogućim pojavu života u vodi. 5. Prisustvo atmosferskog električnog pražnjenja . Tokom pražnjenja atmosferskog elektriciteta, u morskoj vodi dolazi do sinteze organskih molekula. U zoni pražnjenja stvara se dodatno zakrivljenje prostora (promena nivoa dimenzionalnosti), pri kojem se molekuli neorganskih jedinjenja, rastvoreni u vodi, sjedinjuju međusobno u kvalitativno nov poredak formirajući organska jedinjenja, koja predstavljaju sobom lanac sličan atomima. Samo moćno oslobađanje atmosferskog elektriciteta je u stanju da stvori neophodne uslove pri kojima nivo dimenzionalnosti dostiže kritičnu vrednost. Dve slobodne elektronske veze svakog od ovih atoma mogu da vežu za sebe, kako slobodne jone, tako i druge lance molekule. Atmosfersko električno pražnjenje nastaje kao posledica različite debljine kvalitativne barijere između fizičkog i drugih nivoa planete. Kada noć svojim pokrovom obgrljuje zemlju, površinski sloj planete počinje da se hladi i zrači toplotne talase. I, kao pri svakom zračenju, nivo dimenzionalnosti zračećeg atoma ili molekula se umanjuje. Kada se to dešava jednovremeno sa trilionima i bilionima atoma i molekula u jednom ograničenom području (područje, osvetljeno zvezdom u toku dana), nivo dimenzionalnosti se smanjuje na celoj teritoriji. Ako se u jednom danu atmosfera i površina planete zagreju mnogo, a noću dolazi do jakog zahlađenja, nastaje skok nivoa dimenzionalnosti. Istovremeno, sakupljene na nivou kvalitativne barijere slobodne materije se u lavini obrušavaju dole. Nastaje električno pražnjenje između atmosfere i površine planete. Dakle, neophodni uslovi za nastanak života na planetama su: Stalna razlika dimenzionalnosti, Prisustvo vode, Prisustvo atmosfere, Prisustvo periodične promene dana i noći, Prisustvo atmosferskog električnog pražnjenja .

171

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Život nastaje automatski na svim planetama gde postoje uslovi koji su gore navedeni. I takvih planeta u svemiru je milijarde. Naša planeta Zemlja ni po tom pitanju nije jedinstvena kreacija prirode.

172


4.3. Kvalitativne karakteristike organskih molekula i njihova uloga u nastanku života A sada razmotrimo, kako pri gore potrebnim uslovima, nastaje i razvija se život. Morska voda, kao što svi znaju, bila je kolevka života. Ona sadrži skoro sve hemijske elemente i mnoga jedinjenja iz njih. Tokom atmosferskog pražnjenja električne energije dolazi do deformacije prostora. U vodu, prodiru ova pražnjenja (munje), nastaje nivo dimenzionalnosti, pri kojem četvorovalentni elementi (ugljenik, silicijum, fosfor) počinju da se sjedinjuju u lancima. Pri tome, nastali molekuli imaju ne samo strukturne razlike, već stiču i nove kvalitete. Koje nove osobine nastaju, prilikom povezivanja istih atoma u različitom strukturnom poretku? Šta razdvaja atome, koji formiraju jedan strukturni redosled, da od tih istih atoma stvara drugi strukturni poredak? Zašto u jednom slučaju - neorganska jedinjenja, i u drugom organska? S obzirom na to, da je osnova proteinskog života ugljenik, dovoljno je da se analizira kvalitativna razlika između prostornih karakteristika molekula, koji stvaraju ovaj element, da bi rešili misteriju porekla života. Hajde da pokušamo da razumemo posledice razlike u strukturnoj organizaciji molekula. Razmotrimo formiranje neorganskih struktura - kristala. Kristali predstavljaju takva prostorna jedinjenja, gde su atomi raspoređeni u odnosu na druge na gotovo istoj udaljenosti. Ova rastojanja uporediva su sa veličinom samih atoma (10-14…10-12 метра). Pri tome, ona (rastojanja) su praktično ista u svim prostornim pravcima (dijamant), ili su identična u svakom od prostornih planova (grafit). Ti kristali su formirani ugljenikovim atomima (C), ali oni nisu osnova ne samo živih organizama, već ni organskih molekula (sl. 4.3.1, sl. 4.3.2).

173


Sl. 4.3.1

Sl. 4.3.2

174

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Koji su razlozi toga, da isti atomi ugljenika, povezani u drugom prostornom poretku, postanu osnova žive prirode? A oni (uzroci) su posledica kvalitativnih karakteristika organskih molekula (Sl. 4.3.3 Sl. 4.3.4.)

.

Sl. 4.3.3

Sl. 4.3.4

175

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kvalitativne karakteristike organskih molekula su: 1.Prostorna struktura organskih molekula je neheterogena u različitim prostornim pravcima. 2.Molekuliarna težina organskih molekula je u rasponu od nekoliko desetina do nekoliko miliona atomskih jedinica. 3.Nejednaka raspodela molekulske težine organskih molekula u različitim prostornim pravcima. I, kao posledica ovih kvalitetnih karakteristika, organski molekuli utiču različito na svoj okružujući mikrosprostor u različitim prostornim pravcima. Naročito jasno je ovaj fenomen izražen u RNK i DNK molekulu (sl. 4.3. 5 i sl 4.3.6.).

Sl. 4.3.5 176


Sl. 4.3.6

177

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Atomi, koji čine te molekule, stvaraju duge lance, uvrnute u spiralu. Zapravo, spiralna prostorna forma RNK i DNK molekula stvara potrebne kvalitete za pojavu žive materije. Koji to neophodni kvaliteti izgrađuju čudo života? Šta nam omogućava da govorimo o kvalitativno novoj fazi u evoluciji žive materije, evoluciji života? Hajde da pokušamo da razumemo čudo, koje rađa život ... Unutrašnja zapremina spirale RNK ili DNK molekula formira neku vrstu tunela. Spiralni molekul ima snažan uticaj na nivo dimenzionalnosti mikroprostora tog tunela. Štaviše, ovaj uticaj na unutrašnju zapreminu tunela nije isti u različitim prostornim pravcima (sl. 4.3.7).

Sl. 4.3.7 178

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Podsetimo se, da svaki atom utiče na dimenzionalnost mikroprostora oko sebe. Jedinjenja iz atoma stvaraju kombinaciju uticaja svih atoma, koji formiraju to jedinjenje, na dimenzionalnost mikroprostora molekula. Istovremeno, važan značaj ima prostorna orijentacija uticaja svakog atoma u jedinjenju. Spiralna struktura RNK ili DNK molekula stvara uslove, pri kojima je uticaj na dimenzionalnost većine obrazujućih njegovih atoma koncentrisan u unutrašnji obim spirale tih molekula. Dimenzionalnost spoljnog obima spirale molekula RNK ili DNK trpi samo manje izmene. Treba napomenuti, da promene u dimenzionalnosti unutrašnjeg obima ovih spirala nisu iste u različitim prostornim pravcima. Duž ose namotaji spirale stvaraju periodične razlike dimenzionalnosti. Ove razlike u unutrašnjoj zapremini stvaraju stalni talas dimenzionalnosti (talasna dimenzionalnost, parametar koji se ne menja u vremenu i prostoru). U radijalno stvorenim spiralama RNK ili DNK stvara se glatka razlika dimenzionalnosti. Naime, stali talas dimenzionalnosti, stvora spiralnu strukturu molekula RNK ili DNK, i javlja se kao dovoljan uslov za nastanak života. Mi ćemo pokušati da saznamo zašto je to tako. Molekuli DNK i RNK se nalaze u vodenoj sredini. Morska voda, u kojoj je rođen prvi život, sadrži veliki broj molekula, jona, kako neorganskog, tako i organskog porekla. Svi ovi molekuli i joni su u konstantnom nasumičnom kretanju. Kao rezultat ovog kretanja, molekuli i joni periodično padaju u unutrašnji obim spirale RNK ili DNK. I rađa se čudo života! .. Ključ za ovo čudo je vrlo jednostavan. Razlog je utome, da se unutrašnja zapremina spirale molekula DNK ili RNK javlja kao zamka za sve molekule koji su ušli u nju. Radijalna razlika dimenzionalnosti čuva sve uhvaćene u tu zamku molekule unutar spirale RNK ili DNK. Istovremeno, radijalna razlika dimenzionalnosti čini dostupno slobodnim materijama da se kreću duž ove razlike. Kao posledica toga, nastaju gravitacione sile, prema osi spirale DNK ili RNK. Zbog toga, svi molekuli koji su zarobljeni u unutrašnjoj zapremini spirale, kao rezultat braunovog (haotičnog) kretanja, počinju da se kreću duž ose spirale. Baš kao što tok reke nosi daleko sve što u njega upadne, tako radijalna razlika uvlači "zarobljene" molekule. Samo vrlo brzi molekuli mogu da pobegnu iz ovog ropstva. U ovom slučaju, oni gube deo svojih potencijala. Svi ostali molekuli počinju prisilno da se kreće duž ose spirale. Duž ose, spirala molekula RNK ili DNK stvara, kao što se sećamo, stojeći talas razlike dimenzionalnosti. Pri svom prinudnom kretanju duž ose "zarobljeni" molekuli upadaju u zone sa različitim dimenzionalnostima. Svaki od ovih molekula ima svoj sopstveni nivo dimenzionalnosti, pri kojem je maksimalno stabilan, kao i opseg vrednosti dimenzionalnosti, u okviru kojih molekul može postojati ne raspavši se. I čim "zarobljeni" molekul, pri svom prinudnom kretanju duž ose, padne u zonu previsoke

179

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum za njega dimenzionalnosti, on postaje nestabilan i počunje da se raspada (sl. 4.3.8).

Sl. 4.3.8 180

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat raspada molekula, oslobađa se svih sedam primarnih materija, koje formiraju fizički gustu materiju. Pri tome, deo oslobođenih materija ponovo stvara nove atome i molekule, koji imaju svoj nivo dimenzionalnosti, identične dimenzionalnosti zoni raspada. Obično, ponovo nastali molekuli, pri svom prinudnom kretanju duž ose, se ne raspadaju. Dolazeći iz unutrašnjeg obima spirale molekula RNK ili DNK, oni se nalaze u vodenoj sredini (sl 4.3.9.).

Sl. 4.3.9 181

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Ovi molekuli su često hemijski aktivni, i, kao rezultat, agresivni, kako prema DNK ili RNK molekulima, tako i prema drugim unutarćelijskim formama. Gledajući unapred, napominjem, da ti molekuli, koji će se u daljem tekstu zvati toksini ili otpad, izlaze van ćelija i zatim izvan organizma (u slučaju višećelijskih organizama). Vratimo se analizi procesa, koji se dešavaju u unutrašnjem obimu spirale RNK ili DNK... Deo oslobođenih slobodnih materija, kako se ispostavilo, formiraju stabilne atome i molekule. A drugi deo? Šta se dešava sa njim?! Zapravo, u toj tački analize, dolazimo do razumevanja tajne života. Nevezane materije, kroz kanal između fizičkog (prva materijalna sfera) a drugih (druga materijalna sfera) nivoa planete, koji nastaju u unutrašnjem obimu RNK ili DNK spirale, počinju da teku na druge nivoe. Podsetimo se, da svaki molekul, naročito tako veliki, kao RNK i DNK, deformiše mikroprostor oko sebe. I pri tome deformiše drugi materijalni nivo planete. Pri tome, forma deformacije u potpunosti kopira oblik RNK ili DNK molekula, kao i svih ostalih molekula. Kada na putu nastaju rupe (deformacija), one se pune do vrha vodom tokom kiše. Ako kiša pada dugo, kišnica zapunjuje rupe, počinje da ističe. Tako i nevezane materije, pretiču po kanalu na drugi materijalni nivo, potpuno popunjujući formu deformacije. Višak dobija slobodu od ropstva planete. Javlja se jedno pitanje - koje slobodne materije i zašto popunjavaju tu formu deformacije drugog materijalnog nivoa (sfere)? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, podsetimo se da je drugi materijalni nivo (sfera) nastala spajanjem šest slobodnih formi materija. Po tome, deformaciju drugog materijalnog nivoa popunjava samo materija G, koja se javlja kao sedma materija i na ulazi u sastav hibridne materije druge materijalne sfere. Nakon potpunog zapunjenja deformacije materijom G, na drugom materijalnom nivou (sferi) formira se identična kopija RNK ili DNK molekula. Nastaje takozvano, drugo materijalno telo RNK ili DNK molekula (slika 4.3.10.).

182


Sl. 4.3.10

183

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri potpunom drugom materijalnom telu, među njima - druge materijalne sfere i fizički gustog tela (prva materijalna sfera) nestaje kvalitativna barijera, tako kako sistem drugog materijalnog tela, plus druga materijalnia sfera strukturalno i kvalitativno odgovaraju fizički gustoj materiji. Između fizički gustog (prvo materijalno telo) molekula i drugog materijalnog tela molekula RNK ili DNK, formira se stalni kanal kroz koji oslobođene materije nastavljaju da teku na drugi i ostale materijalne nivoe planete. Ako proces raspadanja "zarobljenih" molekula u unutrašnjem obimu spirale molekula RNK ili DNK prestane, onda drugo materijalno telo molekula ili potpuno nestaje, ili gubi svoju optimalnu gustinu. Kao i lokva na putu: ako nema novih kiša, sva voda će ispariti iz nje, i na putu će ostati samo rupa... Tako, konstantan raspad "zarobljenih" molekula u unutrašnjem obimu spirale molekula DNK ili RNK je preduslov za održavanje života. Pojava drugog materijalnog tela je kvalitativno novi korak u evoluciji materije. Uhvaćena materija je našla način da se oslobodi iz svog zatvora. I ovo oslobađanje je živa materija. Pojava drugog materijalnog tela je početak evolucije žive materije. Prvi živi organizmi su postali virusi. Virus predstavlja molekul RNK okružen proteinskim omotačem. Proteinski omotač oko molekula RNK stvara stabilno okruženje, stvara jedinstvenu mikroklimu oko molekula RNK, zbog činjenice, da proteinski omotač usporava kretanje molekula, kako unutar sebe i tako i van sebe. Zbog toga, molekuli zarobljeni unutar proteinskog omotača, sudarajući se sa njim pri svom kretanju, mnogo puta rikošetiraju od njega, pre nego, napuste unutrašnji obim proteinskog omotača. Ponovljeno kretanje upavših unutar proteinskog omotača molekula povećava verovatnoću, da će upasti u "sferu uticaja"molekula RNK i, kao rezultat toga, biće uvučeni u unutrašnju zapreminu molekula RNK i počeće njihovo prinudno kretanje duž optičke ose tog molekula, padajući pod dejstvo stojećeg talasa dimenzionalnosti. Što, na kraju, i dovodi do njihovog raspada na materije, koje ih obrazuju. Unutrašnji obim molekula RNK, kao usisivač, usisava sve molekule, koji padnu pod dejstvo radijalne razlike dimenzionalnosti, stvorene spiralom molekula RNK. Kako molekul RNK, tako i "crne rupe" makrokosmosa stvaraju oko sebe sferu uticaja, u čiji predeo upadaje sve materije, uključujući i elektromagnetne talase, koje ne mogu da se oslobode. Crna rupa makrokosmosa stvara oko sebe snažno radijalno gravitaciono polje (radijalnu razliku dimenzionalnosti), uzrokujući raspad svake materije. Slično tome, unutrašnja zapremina spirale molekula DNK ili RNK, stvara takve uslove koji će dovesti do raspada zarobljenih molekula pod uticajem stojećih talasa dimenzionalnosti. Spirale tih molekula se ponašaju identično kao

184

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum "crna rupa" u kosmosu, što omogućava da se molekul RNK ili DNK nazove "crna rupa" mikrokosmosa. Dakle, pojava proteinskog omotača oko molekula RNK je bio sledeći korak u evoluciji materije iz nežive u živu. Zapravo, sa pojavom omotača, možemo govoriti o kvalitativno novoj etapi u razvoju materije - o fazi evolucije žive materije. Stojeći talas dimenzionalnosti koji se javlja u unutrašnjem obimu molekula DNK ili RNK, kao neophodan uslov za život, nije dovoljan s obzirom na činjenicu da su početne koncentracije organskih molekula u prvobitnom okeanu bile veoma male. Dakle, bez daljeg nagomilavanja oko molekula RNK organskih molekula ne može biti ni govora o trajnom zahvatanju tih molekula, a zatim ni o raspadu na materije, koje ih obrazuju. Postavlja se pitanje, na koji se način kod molekula RNK pojavio proteinski omotač? Kakvo je čudo moralo da se dogodi, da bi se to desilo? Odgovor na ovo pitanje je, verovali ili ne, vrlo jednostavan. Proteini, kao svi organski molekuli, nastali su u zasićenom rastvoru primarnog okeana, kao posledica atmosferskih električnih pražnjenja. Sami po sebi, proteini su veliki molekuli, koji se sastoje ponekad od desetine hiljada atoma i pri svom slobodnom (braunovom) kretanju u vodama primarnog okeana, upadaju u "gravitaciono polje" molekula RNK, i jednostavno,ne mogu se izvući iz unutrašnje zapremine molekula. Ali to ne znači da molekul RNK ne utiče na molekul proteina. Stvorena spiralom molekula RNK radijalna razlika dimenzionalnosti, međutim, zahvata svojom "težinom" osnovnu strukturu molekula proteina, i čini ga svojim redovnim "satelitom", kao što se dešava pri zarobljavanju malog tela velikim materijalnim telom (kao što je planeta) (Sl.4.3.11)

185


Sl. 4.3.11

186

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Opet, postoji neverovatna paralela između makrokosmosa i mikrokosmosa. Dakle, zhvatanje i držanje molekulima RNK osnovnih struktura proteinskih molekula je postao uslov koji je doveo do formiranja oko njega proteinskog omotača. Vremenom, broj proteinskih satelita molekula RNK se povećao, njihove "orbite" su bile proporcionalne, zbog bliskih vrednosti nivoa sopstvene dimenzionalnosti. Kao rezultat, susedni proteinski sateliti našli su se jedan od drugog na takvom rastojanju, gde postoje uslovi za pojavu, takozvanih, hemijskim reakcija između njih (sl 4.3.12.).

Sl. 4.3.12 187

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Hemijske reakcije između primarnih struktura proteinskih satelita dovele su do pojave stabilnih elektronskih veza između njih i oni su se spojili u jednu celinu. Postepeno, oko RNK molekula je nastao stalni proteinski omotač. Proteini - sateliti, kao rezultat toga, zaključali su se u svoj sopstvemi "zatvor" svog otmičara molekula RNK (Sl. 4.3.13).

Sl. 4.3.13 188

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Na taj način, nastaje stabilan sistem molekul - RNK molekul i njegov proteinski omotač. Nastaje prvi živi organizam - virus. Sada je vreme da se razmotrimo još jedan kvaliteta žive materije - razmnožavanje. Na nivou virusa može se govoriti o dupliranju sebe, što je dovelo do toga da je pojava jednog živog organizma prirodan rezultat aktivnosti drugog. Hajde da razmotrimo detaljnije prirodu ovog fenomena. Stvorena oko jednog molekula RNK proteinska ljuska, nije čvrsta, po svojoj suštini, predstvavlja rešetku oko RNK molekula. Ćelije te "mreže" - nisu jednake, što omogućava molekulima različitih veličina da dopadnu unutar proteinskog omotača. Mali po veličini molekuli, od kojih su većina neorganski, sasvim slobodno mogu da napuste unutrašnji volumen proteinskog omotača, pri svom haotičnom kretanju, kao što većina ćelija proteinskog omotača virusa prevazilazi njihovu veličinu. U to vreme, i veliki i srednji organski molekuli zarobljeni su unutar proteinskog omotača, isto tako je i verovatnoća da će ti molekuli upasti pri svom haotičnom kretanju u tu istu ćeliju, kroz koju je ušao unutra veoma mala. Kao rezultat toga, unutar proteinskog omotača virusa akumulira se nakupljanje organskih molekula. Nastaje neka vrsta filtriranja vode prvobitnog okeana kroz unutrašnju zapreminu proteinskog omotača virusa. Ovaj proces se može posmatrati kao primarni izvor ishrane prvog živog organizma. Deo zarobljenih, na ovaj način, organskih molekula, upada u radijalnu razliku dimenzionalnosti spirale molekula RNK virusa, budu uvučeni u unutrašnji obim spirale i raspadaju se na materije, koje ih formiraju. Ako je voda prvobitnog okeana dovoljno zasićena organskim molekulima, javlja se postepeno povećanje koncentracije organskih molekula unutar proteinskog omotača. Sa rastom koncentracije organskih molekula unutar proteinskog omotača, povećava se broj molekula, koji upadaju u "zonu privlačenja", "crnu rupu" mikroprostora unutrašnje zapremine spirale molekula RNK. Treba napomenuti da se unutar proteinskog omotača akumuliraju različiti organski molekuli, uključujući i nukleotide, građevinski materijal za molekul RNK i DNK. Postepena koncentracija organskih molekula unutar proteinskog omotača dostiže takav nivo gustine, pri kome dolazi do stalnog raspada, upavših u unutrašnji obim, organskih molekula. Kao rezultat toga, povećava se protok oslobođenih pri raspadu primarnih materija sa fizički gustog nivoa na druge materijalne nivoe. Do čega dovodi prekomerno zasićenje drugog materijalnog tela molekula RNK. Preterano zasićenje drugog materijalnog tela, dovodi do pojave povratnog protoka primarne materije G sa drugog materijalnog nivoa na prvi. Kao rezultat toga, na fizički gustom nivou se pojavljuje projekcija drugog materijalnog tela. Među organskim molekulima, zasićenje unutrašnje zapreminue proteinskog omotača virusa, nalaze se nukleotida, koji su gradivni blokovi za molekul RNK i DNK. Stoga, pri pojavi

189

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum projekcije drugog materijalnog tela, na fizičkom nivou nastaju uslovi za sjedinjenje pojedinačnih nukleotida u spiralu molekula RNK. Projekcija drugog materijalnog tela na fizičkom nivou odgovara tačnom poretku sekvenci nukleotida u molekulu RNK, tako da ona stvara na fizičkom nivou dodatno iskrivljenje dimenzionalnosti mikroprostora, u skladu sa kvalitativnim karakteristikama odgovarajućih nukleotida, koji obrazuju originalni, takozvani matični molekul RNK. Sledeći sa matičnim molekulom RNK nastaje tačna njegova matrica. Slobodni nukleotidi, upavši u ovu matricu, počinju da se međusobno povezuju u istom redosledu, kao i u matičnom molekulu RNK. Indukovana matrica snažno slobodne nukleotide sjedinjuje u unapred utvrđeni redosled. Tako, projekcija drugog materijalnog tela na fizičkom nivou stvara takvu promenu dimenzionalnosti mikroprostora, pri kojoj slobodni molekuli nukleotida ne mogu da se sjedinjuju u različitom poretku. Kao rezultat tog snažnog sjedinjavanja slobodnih molekula nukleotida, pojavljuje se novi molekul RNK na fizičkom nivou, koji se jalja kao tačna kopija matičnog. Ali zašto nukleotidi ne mogu da se povežu u drugačijem redosledu? Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan. Svaki nukleotid ima svoj nivo dimenzionalnosti drugačiji od drugog, tako da dva nukleotida međusobno povezana, moraju da kreiraju dodatnu promenu dimenzionalnosti mikroprostora. Pri čemu će, za različite parove nukleotida, vrednost ovih dodatnih promena dimenzionalnosti mikroprostora biti drugačija. Dakle, kada na fizičkom nivou nastane dovoljno gusta projekcija drugog materijalnog tela molekula RNK virusa, originalni nivo dimenzionalnosti mikroprostora u zoni projekcije se menja u tačnom skladu sa kodom tog molekula RNK date vrste. Što dovodi do toga, da postoji jedan nukleotid, čiji su parametri identični datoj oblasti mikroprostora, koji može da "zauzme" to mesto. Svaki nukleotid bukvalno "sedi" u posebno pripremljenom "gnezdu" za njega. Kao rezultat ovog procesa, pojavljuju se dva identična molekula RNK virusa. A onda dolazi do faze stvaranja novog molekulskog RNK proteinskog omotača, po istom principu, kao u matičnom molekulu RNK virusa iz proteina, akumuliranih u proteinskom omotaču matičnog virusa. Ovaj proces će se dešavati svaki put, kada se unutar proteinskog omotača virusa sakupi dovoljna količina organskih molekula - "gradivnih blokova" potrebnih kvaliteta. Dolazi do procesa dupliranja (drugim rečima, razmnožavanja) virusa. Kao rezultat ovog procesa, organska materija, nastala u prvobitnom okeanu iz neorganske, pod uticajem atmosferskih električnih pražnjenja reorganizuje se u jednostavnu samo-organizovanu živu materiju. Na taj način, pojavio se prvi primitivni živi organizam, virus, čija je evolucija dovela do raznih biljnih i životinjskih formi života, prvi put u svetskom okeanu, a kasnije na kopnu. 190

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Naredni evolutivni koraci u stepenu razvoja života su postali, takozvane, bakteriofage (fag je specifični bakterijski virus koji se umnožava koristeći bakterije), prelaz između virusa i bakterija, prosti jednoćelijski organizmi. Može da se pojavi pitanje: kako je došlo do daljeg razvoja života - od virusa do bakteriofaga, iz bakteriofaga do jednoćelijskog organizma? Opet,nema mesta velikom čudu, sve je veoma jednostavno i istovremeno prekrasno?. Razmnoživši se, virusi višestruko ispunjavaju gornji sloj prvobitnog okeana na dubini ne većoj od stotinu metara. Ova dubina (stotinu metara) prodiranja virusa u okeane je uslovljena zbog činjenice, da se sinteza organskih molekula javlja u vreme pražnjenja atmosferskog elektriciteta, što je uticalo samo na površinu prvobitnog okeana. To je prvo, a drugo, zapravo je gornji sloj okeana u stalnom pokretu, pod uticajem vetra i plime i oseke, i do ove dubine prodire sunčeva svetlost. Dakle, virusi "plutaju" po površinskom sloju prvobitnog okeana periodično dospevaju na površinu atmosferska pražnjenja električne energije. Atmosferska pražnjenja dovode do promene dimenzionalnosti prostora u zonama njihovog dejstva, čime stvaraju uslove za sintezu organskih jedinjenja. Ali, šta bi se desilo ako bi se u zoni električnog pražnjenja nalazio virus? Naravno, ako virus dođe pod direktno dejstvo električnog pražnjenja, doći će do njegovog uništenja. Šta će se dogoditi ako virus dospe u periferne zone atmosferskih pražnjenja? Da li će se desiti, pri tome, bilo kakva promena? Pri promeni dimenzionalnosti prostora oko i unutar virusa, moguće je nekoliko procesa: 1. Promena redosleda nukleotida u postojećim vezama molekula RNK virusa. 2. Povećanje ili smanjenje broja nukleotida u postojećem molekulu RNK virusa. 3. Pojava hemijskih veza između postojećeg molekula RNK virusa i drugih molekula RNK, koji se u trenutku električnog pražnjenja nalaze unutar proteinskog omotača virusa, ili se pojavljuju kao posledica izloženosti električnom pražnjenju. Pri promeni redosleda nukleotida u molekulu RNK virusa, pojavljuje se novi virus, kao rezultat, tzv mutacije. Pri smanjenju broja nukleotida koji čine molekul RNK virusa, oni mogu da izgube kvalitet žive materije, tako da je za pojavu svojstva žive materije, molekul RNK dužan da dostigne kritičnu molekulsku težinu. Virusi se javljaju kao granični oblik organizacije između žive i nežive materije. Da bi prikazao svojstva žive materije, molekul RNK mora dostići određenu molekulsku masu, pri kojoj nastaje efekat otvaranja kvalitetne barijere između prve i druge materijalne sfere. Pri manjoj molekulskoj masi, kvalitativna barijera se ne otvara.

191

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Zapravo zato, ako se virus udalji iz vode, on se pretvara u kristalno stanje, tako što van vode molekul RNK virus gubi grupe H i OH sa svojih spoljnih elektronskih veza, što ima prilično jak uticaj na njegovu molekulsku težinu, i kao posledicu toga, kvalitetna barijera je obnovljena i nestaju svojstva žive materije. Jednom u vodi, molekul RNK obnavlja svoje hemijske veze, i kao rezultat, grupe H i OH vezuju se za njega, a molekulska težina ponovo raste. Pri dostizanju kritične molekulske težine dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između prve i druge materijalne sfere i ponovo se pojavljuju svojstva i kvaliteti žive materije. Tako, kao veoma važan faktor u određivanju mogućnosti nastanka života, javlja se molekulska masa, ili tačnije, postoji kvalitativna granica molekulske mase molekula RNK ili DNK, tzv kritična molekulska masa, pri kojoj evolucija materije ulazi na kvalitativno novi stepen evolucije žive materije. Ako se pod uticajem atmosferskih električnih pražnjenja povećava broj nukleotida u molekulu RNK virusa, uočava se nekoliko zanimljivih momenata. Prvo, pojava "ekstra" nukleotida dovodi do rađanja novog virusa, nove mutacije. Drugo, povećanje broja nukleotida dovodi do povećanja molekularne težine molekula RNK, čime se povećava stepen njegovog uticaja na okolni mikroprostor, što zauzvrat dovodi do povećanja veličine proteinskog omotača. Povećanje veličine proteinskog omotača je vezano za to, da što je veća molekularna težina molekula RNK virusa u većem stepenu utiče molekul RNK virusa na okolni mikroprostor. Pri čemu proteinski sateliti formiraju omotač virusa, zarobljeni "gravitacionim poljem" molekula RNK na većoj udaljenosti od njih samih, što dovodi do toga, da se sa većom molekularnom težinom molekula RNK pojavljuje veći proteinski omotač. Veći proteinski omotač omogućava da se unutar njega akumuliraju veći organski molekuli i omogućava da se stvori stabilnija umutrašnja mikroklima. Ako, tokom atmosferskog električnog pražnjenja dođe do stabilne hemijske veze između dva molekula RNK, pojavljuje se molekul, koji predstavlja prostorno-hemijsko jedinjenje dve spirale, i pojavljuje se, tzv dvospiralni molekul RNK, i pod određenim uslovima pojavljuje se molekul DNK. Pojava DNK otvara novu eru razvoja žive materije, od jednoćelijskih organizama do višećelijskih organizama, itd, do pojave razumne žive materije. Dvostruka spirala molekula DNK stvara više izraženije deformacije mikroprostora oko sebe, što ubrzava proces raspadanja "zarobljenih" molekula na materije koje ih obrazuju, s obzirom na činjenicu, da pri svom prinudnom kretanju u unutrašnjem obimu spirale molekula DNK "zarobljeni" molekuli upadaju pod udar dva stajaća talasa dimenzionalnosti, dok u isto vreme, u molekulu RNK postoji samo jedan stojeći talas dimenzionalnosti. Dupli stojeći talas dimenzionalnosti molekula DNK, na taj način, ubrzava proces raspada "zarobljenih" molekula, čime se povećava efikasnost celog sistema. Pored toga, dupla spirala molekula DNK stvara takav uticaj na svoj 192

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum mikroprostor, da se proteinski omotač javlja na znatno većoj udaljenosti od samog molekula, što omogućava da se akumulira unutar takvog omotača više zarobljenih u "zatvor" organskih molekula. Ovo je - najvažniji faktor za održavanje života. Proteinski omotač veće veličine koristi veću količinu morske vode sa "plutajućim" u sebi organskim molekulima koji nastaju pri pražnjenju atmosferskog elektriciteta. To je prirodno: u veliku mrežu možete uhvatiti više riba. Samo, mreža je, u ovom slučaju, proteinski omotač a riba - organski molekuli, koji "plivaju" u prvobitnom okeanu. Pored toga, dvostruka spirala molekula DNK stvara uslove za pojavu višeslojnih omotača, tzv membrana. Membrana u procesu evolucije, sastavljena je od tri sloja: dva proteinska i jednog od masnoća. Osim toga, sloj masti se nalazi između dva proteinska sloja. Spirale molekula DNK prostorno su pomerene u odnosu na drugu.Tako, svaka od od tih spirala stvara "svoj" proteinski omotač, koji je takođe pomeren u odnosu na drugi, a pored toga su, jedan u drugom. Formiraju se dva proteinska "utvrđena" zida oko molekula DNK. Kao rezultat toga, organski i neorganski molekuli prisiljeni su da teku kroz barijeru, da bi dospeli u unutrašnji obim omotača. Prilikom prolaska kroz dvostruku barijeru, ovi molekuli gube kinetičku energiju. Kao posledica toga, praktično nisu u stanju da se probiju nazad kroz membrane. Na taj način, nastaje filtracija vode primarnog okeana i akumulacija organskih molekula unutar omotača. Između smeštenih, jedan unutar drugog, proteinskih omotača, nastaje zazor. I svaki molekul, posle prolaska kroz spoljašnji proteinski omotač, ulazi u prostor između spoljašnjeg i unutrašnjeg. Sopstveni nivo dimenzionalnosti proteinskih omotača je znatno viši od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti vode okeana. Dakle, nastaje dupla blaga razlika dimenzionalnosti u oblastima održive ravnoteže između njih. Pri svom kretanju, svi molekuli moraju prevazići ove razlike u dimenzionalnostima i ulaze u "neutralnu" zonu sa nivoom dimenzionalnosti manjom, nego što je nivo sopstvene dimenzionalnosti proteinskih omotača. Zapravo zato, molekuli masti, ušavši u zazor između proteinskih omotača, upadaju u zonu sa nivoom dimenzionalnosti veoma blizu nivoa sopstvene dimenzionalnosti molekula masti. Molekuli masti počinju, kako bi se naselili u prostor između proteinskih omotača da postepeno popunjavaju taj zazor. Pri tome, molekuli masti su međusobno povezani, stvarajući sloj masti između proteinskih omotača. Vremenom, nastaju hemijske veze između omotača masti i proteinskih omotača. I kao rezultat, nastaje troslojni omotač - membrana. Pri pojavi troslojnog omotača, možemo govoriti o narednoj fazi u razvoju žive materije - nastanku jednoćelijskih organizama. Njihova prednost nad virusima je u 193

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum tome, što višeslojna ćelijska membrana stvara unutar sebe stabilno hemijsko okruženje. Pored toga, ćelijska membrana je zaštićena od agresije spoljašnje sredine, što stvara povoljne uslove za dalju evoluciju života. Hidrofobne (vodoodbijajuće) osobine masnog sloja membrane stvaraju povoljne uslove za prodiranje unutar omotača organskih molekula, što otežava prodiranje molekula vode unutar omotača. Razlog je u tome, što je je unutrašnja zapremina omotača ograničena i ako u njega dospe molekul vode, koji zauzima mali ali ipak stvarni obim prostora, ne ostaje mesta za organske molekule, koji su znatno veći, i kao posledica toga, kreću se znatno sporije nego molekuli vode. Dakle, pojava masnog sloja omotača suštinski izjednačiva šanse organskih i neorganskih molekula. Takav omotač, da bi "držao" molekule vode, stvara povoljne uslove za prodiranje organskih molekula. To je ogroman dobitak, ali, kao i prilikom svakog dobitka, za njega su jednoćelijski organizmi bili prisiljeni da plaćaju visoku cenu. Ako virusi mogu postojati milionima i milijardama godina, povremeno se nalazeći u živom ili kristalnom stanju, jednoćelijski organizmi, a zatim i višećelijski, postaju "smrtni." Kod "mladog" jednoćelijskog organizma gustina i debljina masnog sloja membrane je relativno niska, što omogućava molekulima vode da uđu unutar omotača. Vremenom, dolazi do oksidacije masnog omotača, usled čega se hidrofobna svojstva membrane pojačavaju, a na kraju, masni sloj omotača postaje "deblji", kao rezultat nastavljanja hvatanja proteinskim omotačem novih molekula masti iz okruženja. I kao rezultat toga, postepeno se usporava, a zatim i zaustavlja potpuno cirkulacija materija kroz membranu. Pri gubljenju određene količine vode u unutrašnjem obimu ćelije, zaustavlja se vitalna aktivnost ćelija, ćelija umire. Na taj način, jednoćelijski organizmi su postali smrtni, to jest, samo ograničeno vreme mogu postojati. Pojava troslojne membrane je dala ogroman podsticaj za razvoj života, i, istovremeno, nastali su vremenski ograničenog trajanja života jednoćelijski organizmi. Pri gubitku vode, oni, za razliku od virusa, umiru. Zato su prvi jednoćelijski organizmi mogli postojati samo u vodama primarnog okeana. Kretanje gornjih slojeva prvobitnog okeana dovelo je do toga da je isti tip jednoćelijskih organizama dospeva u različite spoljne uslove. Uticaj različitih spoljnih uslova na iste vrste jednoćelijskih organizama stvarao je takve uslove u kojima su ili umirali ili se menjali. Pojavili su se jednoćelijski oblici biljnih i životinjskih organizama. Mnogoobrazni spoljašnji uslovi doveli su do raznovrsnosti oblika biljnih i životinjskih organizama. Počelo je formiranje prvobitnog ekološkog sistema. Sposobnost jednoćelijskih životinjskih organizama da se kreću samostalno, dala je novi zamah u evoluciji života. Životinjski jednoćelijski organizmi stekli su sa tim neku nezavisnost od hirova spoljašnje sredine. Prvobitni okean je sadržao još vrlo malo organske materije, a prvim jednoćelijskim organizmima je bilo veoma teško da "uhvate" u 194

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum okolnim vodama organske supstance, koje su neophodne za održavanje njihovog života. Setimo se, pri kakvim uslovima iz neorganskih molekula ugljenika, kiseonika, azota, vodonika i drugih, nastaju organska jedinjenja ... To se dešava kada u zasićenu neorganskim molekulima i atomima vodu, prodre električno pražnjenje koje se javlja kao posledica razlike statičkog elektriciteta između atmosfere i površine. Električno pražnjenje iskrivljuje mikroprostor, što stvara uslove za sjedinjenje atoma ugljenika u lanac - organske molekule. Na taj način, da bi nastala sinteza organskih molekula, neophodna je promena dimenzionalnosti mikroprostora na neku veličinu:

ΔL ≈ 0,020203236... (4.3.1) Kako bi prvi jednoćelijski organizmi mogli da ustanove i zadrže svoju strukturu, neophodna je sinteza jednostavnih organskih jedinjenja unutar samih jednoćelijskih organizama. Pojava sinteze jednostavnih organskih molekula iz neorganskih moguća je pri izmeni dimenzionalnosti mikroprostora na veličinu ΔL/2. Ni jednostavan, a ni složeniji živi organizam nije u stanju da stvori električno pražnjenje poput atmosferskog. U toku evolucije kod najjednostavnijih jednoćelijskih organizama nastala je srednja opcija, koja daje potrebnu količinu ΔL. Podsetimo se da svaki molekul, svaki atom ,utiče, iskrivljuje mikroprostor za određenu vrednost. Maksimalni uticaj na mikroprostor imaju organski molekuli. Veliki organski molekuli kao što su DNK i RNK imaju takav uticaj na mikroprostor, pri kome nema sinteze, već raspad jednostavnih organskih molekula, pod uticajem razlike dimenzionalnosti, stvorene stojećim talasom dimenzionalnosti unutrašnje zapremine spirale molekula RNK ili DNK. Podsetimo se da se sinteza organskih molekula od neorganskih prvobitno dešavala pri atmosferskim električnim pražnjenjima, čime su stvoreni novi nivoi dimenzionalnosti, neophodni za mogućnost atoma ugljenika C da se veže u lance. Stoga, za nastanak sinteze organskih molekula unutar ćelije, moraju se dešavati procesi analogni navedenim. Ćelija nije u stanju da stvori električno pražnjenje, analogno pražnjenju atmosferskog elektriciteta, ali se ipak u njoj sinteza organskih molekula odvija. Kako je, onda, priroda rešila ovaj problem? I opet, sve je jednostavno. Za sintezu organskih molekula iz neorganskih potrebno je stvoriti periodična kolebanja dimenzionalnosti mikrokoprostora u predelima 0 <ΔL <0,020203236, koja će se nametnuti na postojeću zakrivljenost prostora, stvorenu ćelijskim prisustvom. Istovremeno, dolazi do usklađivanja na stabilan nivo dimenzionalnosti periodično 195

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum menjajući veličine. I na neko vreme u mikroskopskoj zapremini prostora nastaju uslovi neophodni za sintezu organskih molekula. Atmosferska električna pražnjenja se javljaju na makro nivou, a sinteza organskih molekula ćelija na mikro nivou. U prvom slučaju, sinteza je sporedni efekat, a u drugom glavni. Da bi se to dogodilo, neophodne su ćelije molekula, koje imaju sopstveni nivo dimenzionalnosti, plus periodično kolebanje dimenzionalnosti, koje stže izvan ćelije, da bi se stvorili uslovi za sintezu. Ovaj uticaj na mikroprostor imaju organski molekuli srednjih veličina. Čini se da je sve vrlo jednostavno ... Kod jednoćelijskih organizama mora postojati molekul, od oko jednog reda veličine manji od molekula DNK i RNK, i problem je rešen ... Ali to nije tako jednostavno. Svaki molekul menja mikroprostor oko sebe, ali ova promena će i dalje biti ista do tada, dok se održava celovitost samog molekula. Da bi nastala sinteza organskih molekula mora doći do kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora sa amplitudom: 0 < ΔL < 0,010101618... (4.3.2) Kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora moraju biti, u najmanju ruku periodična, da bi nastali normalni uslovi za sintezu organskih molekula. Zarad toga, moraju postojati molekuli, koji bi varirali pri malim promenama iz okruženja i izazivali unutar jednoćelijskih organizama nužna kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora. Ta međudejstva spoljne sredine (zračenja) ne bi trebalo da u isto vreme unište sam jednoćelijski organizam, već treba slobodno da prođu unutar membrane. Kao odgovarajuća svim ovim zahtevima spoljnih faktora, javljaju se slabo toplotno i optičko zračenje sunca, dok se u isto vreme, drugi deo sunčevog zračenja za organska jedinjenja i organizme (rendgentsko i gama zračenja) javljaju kao razrušujuće. I opet, spas je u vodi ... Voda okeana apsorbuje rendgenske i gama zrake i prenosi toplotno i optičko zračenje sunca, koje takođe slobodno stiže u jednoćelijske organizme. Na taj način, da bi nastala unutarćelijska sinteza organskih jedinjenja, potrebni su sledeći uslovi: a) prisustvo unutar jednoćelijskog organizma organskih molekula koji lako menjaju svoju strukturu u nekim granicama, pri promeni spoljnih faktora, što rezultira kolebanjem dimenzionalnosti mikroprostora u opsegu 0 <ΔL <0,010101618 ... b) postojanje spoljnih faktora, koji mogu dovesti do nužne promene u strukturi ovih molekula, bez uništavanja molekula, kao i samog jednoćelijskog organizma (slabo toplotno i optičko zračenje Sunca). 196

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum U toku evolucije, postao je neophodan za taj molekul - molekul hlorofila. Molekul hlorofila, apsorbuju deo optičkog i toplotnog zračenja, menja svoju strukturu, stvara nove veze, veoma je nestabilan, i apsorpcija se dešava u porcijama, tzv fotonima. Ova jedinjenja se raspadaju čim prestanu dejstva toplote i optičkog zračenja, a to je ono što uzrokuje kolebanja željenih dimenzionalnosti mikroprostora, koja su toliko neophodna za nastanak procesa sinteze u jednoćelijskim organizmima. Apsorbujući fotone sunčeve svetlosti, molekul hlorofila uzrokuje kolebanje dimenzionalnosti mikroprostora. Ovo je zbog činjenice, da tokom apsorpcije fotona atomima molekua hlorofila, elektroni prelaze na drugu orbitu. Pri tome, za nastajanje elektronske veze, molekul hlorofila vezuje OH i H, što dovodi do kolebanja molekulske težine. I kao rezultat toga do kolebanja dimenzionalnosti mikroprostora, što i stvara uslove za pojavu sinteze organskih jedinjenja. Akumulirani potencijal molekula hlorofila gubi se tokom sinteze i vraća u prvobitno, stabilnije stanje, spreman da prihvati nove fotone. Sinteza nastaje sa apsorpcijom iz okruženja ugljendioksida (CO2), i kao nusproizvod, izdvaja se kiseonik (O2). Javlja se, tzv fotosinteza. Shodno tome, prostiji jednočelijski organizmi u toku evolucionog razvoja (zbog molekula hlorofila) stekli su sposobnost da apsorbuju sunčevu svetlost, sintetizuju organska jedinjenja, što je neophodno za obnovu njihove strukture i život. Povezivanje jednoćelijskih organizama procesima ćelijske membrane u jedan konglomerat je bio uzrok sledećeg evolutivnog skoka života. Srastanje jednoćelijskih organizama, kroz procese ćelijskih membrana, bio je razlog sledeće eksplozije razvoja života. Vremenom je sjedinjavanje postalo stalna simbioza jednoćelijskih organizama. Od tada u razvoju života, možemo govoriti o višećelijskim organizmima. Spoljne ćelije višećelijskog konglomerata su izložene spoljašnjoj sredini, često agresivnoj, a u isto vreme, unutrašnje ćelije višećelijskog organizma u svojoj unutrašnjoj sredini imajući okruženje drugih ćelija. Kao rezultat toga, tokom vremena, ćelije višećelijskih organizama su počele da obavljaju različite funkcije i stekle drugačiji izgled. Tokom evolucije su nastale nove vrste višećelijskih organizama, a stare nestale. Savršeniji ekološki sistem je stigao da bi zamenio prostiji. Tokom vremena, život je izašao iz svoje kolevke - okeana i ovladao zemljom. Ali sve ovo se desilo na fizički gustom nivou. Kako su se ovi evolutivni procesi odražavali na druge nivoe planete? .. Podsetimo se, da molekuli DNK ili RNK na drugom materijalnom nivou stvaraju svoju tačnu kopiju iz jedne materije. Ona (kopija) je takozvano drugo materijalno telo tog molekula. Jednoćelijski organizam (ćelija) osim molekula DNK, formiranih hromozomima jezgra ćelije, uključuje niz organskih celina (goldžijev aparat, 197

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum mitohondrije, centriole, endoplazmatični retikulum, itd), a takođe, organske i neorganske molekule. Poslednji učestvuju u unutarćelijskim biohemijskim reakcijama. Dakle, sve ćelijske celine imaju takođe uticaj (tj, deformaciju, zakriviljenost) na okolni mikroprostor. Razlika njihovog uticaja na uticaj molekula RNK i DNK se sastoji u tome, da većina njih (osim RNK mitohondrije) ne otvara kvalitativnu barijeru između fizičkog i drugog materijalnog nivoa. Zbog toga, na drugom materijalnom nivou sve te deformacije, uzete zajedno, stvaraju tačnu kopiju fizički guste ćelije (Sl 4.3.14.).

Sl 4.3.14 198

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Baš kao i tragovi na mokroj zemlji gde se ponavlja forma stopala, tako se i drugo materijalno telo ćelije javlja kao potpuna kopija fizički guste ćelije. Jedina razlika je u tome, što se drugo materijalno telo ćelije obrazuje od jedne primarne materije, dok se u isto vreme fizički gusta ćelija obrazuje spajanjem sedam primarnih materija. Na taj način, obrazuje se sistem fizički guste ćelijske - drugo materijalno telo ćelije. U fizičkoj ćeliji neprekidno se dešavaju procesi raspadanja fizički guste supstance. Primarne materije se oslobađaju i počinju da cirkulišu između nivoa po stvorenom kanalu jezgra ćelije, formirajući zaštitni zid ćelije. Kako nastaje iz oslobođenih po kanalu primarnih materija, zaštitni zid ćelije? Koje su se prirodne ili božanske sile "pozabavile" takvom zaštitom živih bića? I ponovo, nažalost mnogih, nikakvog božanskog principa nema u tome. Sve je, kao i uvek, vrlo jednostavno, ali i veoma složeno. Hromozomi, koji čine jezgro ćelije, deformišu mikroprostor oko sebe. Istovremeno, u zoni deformacije povećavava se dimenzionalnost mikroprostora. Oslobođene pri raspadu primarne materije počinju da se kreću po sazdanom od ćelijskog jedra kanalu sa fizičkog nivoa na drugi, treći materijalni nivo, itd. Ovaj protok primarnih materija je usmeren protiv glavnog toka primarnih materija makrosprostora. Stoga se emitovanje kroz kanal ćelijskog jedra primarnih materija odvija u kontra toku primarnih materija, formirajući oblik planete. Analogiji ovome moža da posluži fontana. Mlaz vode izbačene pod pritiskom, diže se do određene visine. Pošto potroši početni potencijal, ona pada, stvarajući neku vrstu vodene kupole. Tako i primarne materije, emitovane kroz kanal ćelijskog jezgra. Dižu se duž zone zakrivljenja mikroprostora. Dostignuvši fizički nivo, ponavljaju formu zakrivljenosti mikroprostora, umotavajući se u ćelijskom jedru. Kao rezultat toga, oko gustog fizičkog tela i drugog materijalnog tela ćelije primarne materije stvaraju izolovanu zonu (sl. 4.3.15)

199


. sl. 4.3.15

200

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Nakon formiranja zaštitnog omotača, ukupan protok primarnih materija jednostavno okružuje to područje. U okviru te zaštitne zone nastaje jedinstvena mikroklima, oaza, gde je drugo materijalno telo ćelije maksimalno izolovano, od okolnog haosa okružujuće sredine i uticaja drugih ćelija ili organizama. Zaštitni izolacioni omotač će postojati sve dok ne dođe do raspada supstance unutar ćelije i funkcionalnog kanala između nivoa ćelije. Drugim rečima, sve dok ćelija ostaje živa. Kod višećelijskih organizama, ćelije imaju različite funkcije i posledično stiču različite spoljne oblike. Svaki višećelijski organizam predstavlja žilavu koloniju, u kojoj spoljnu sredinu većine ćelija formiraju druge ćelije istog organizma. Ta fiksna pozicija ćelija se održava tokom celog životnog ciklusa (sa izuzetkom crvenih krvnih zrnaca). Podsetimo se da svaki živa ćelija stvara drugo materijalno telo, koje je njegova strukturna kopija. U jakoj koloniji položaj ćelija je fiksan, tako da njihovo drugog materijalno telo takođe ima fiksni položaj. Dakle, na drugom materijalnom nivou druga materijalna tela ćelije formiraju sličan rigidni sistem - drugo materijalno telo višećelijskog organizma. Tokom evolucije višećelijskih organizama, specijalizacija ćelija je dovela ne samo do toga da su one počele da izgledaju drugačije, već je i stepen njihovog uticaja na svoj mikroprostor pretrpeo značajne kvalitativne promene. Deformacija mikroprostora stvorena od nekoliko tipova ćelija višećelijskog organizma je dovela do toga, da dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između drugog i trećeg materijalnog nivoa planete. Pri tome, na trećem materijalnom nivou se formira, po analogiji sa drugim materijalnim nivoom, tačna kopija fizički guste ćelije sa svim njenim karakteristikama. Nazovimo tu kopiju trećim materijalnim telom fizički guste ćelije. Razlika od drugog materijalnog tela ćelije nije samo u položaju sledećeg kvalitativnog nivoa planete, već i kvalitativnom sastavu. Puno treće materijalno telo se formira spajanjem dve primarne materije (Sl. 4.3.16).

201


(Sl. 4.3.16). 202

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Treće materijalno telo višećelijskog organizma takođe formira jak sistem - treće materijalno telo jednog višećelijskog organizma. Pojava trećih tela materijalnih kod živih organizama je veliki kvalitativni skok u razvoju žive prirode. Prisustvo kod ćelija tri međudejstvujućih između sebe nivoa stvorilo je neophodne i dovoljne uslove za pojavu pameti, emocije i intelekta, što je osnova za visoko organizovanu živu materiju. Neke vrste ćelija višećelijskih organizama, pri svojoj adaptaciji ispunjenja svojih funkcija, promenile su se u tolikoj meri, da je izazvana njima deformacija mikroprostora dostigla četvrti materijalni nivo planete. To su ćelije glave, kičmene moždine i koštane srži. Analogno, na tom nivou se formira četvrto materijalno telo višećelijskog organizma od materijalnih tela ćelija tog organizma (Sl 4.3.17.).

(Sl 4.3.17.) 203

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Na taj način, u stvaranju drugog materijalnog tela učestvuju sve ćelije fizički gustog organizma. U stvaranju trećeg materijalnog tela - većina ćelija. Četvrto materijalno telo može se javiti samo kod nekih vrsta živih organizama i to na određenom nivou njihovog razvoja. U stvaranju petog materijalnog tela je uključen samo deo ćelija višećelijskog organizma. Dakle, četvrto i peto materijalno telo kvalitativno (izgledom, takođe) su različita, kao i od trećeg i drugog materijalnog tela višećelijskog organizma. Fizički gusto ili prvo materijalno telo ćelije, zajedno sa drugim, trećim, četvrtim, itd materijalnim telima, čine jedinstveni sistem - živi organizam, živu materiju. Samo zajedno ona stvaraju čudo prirode - živu materiju, život, evoluciju koja prirodno dovodi do pojave razuma - samosvesnosti žive materije. Pri narušenoj interakciji fizički gustog tela ćelija (prvog materijalnog tela) sa ostalim materijalnim telima, dolazi do narušenog funkcionisanja i samih ćelija. Prestanak cirkulacije primarnih materija između nivoa ćelija dovodi do smrti ćelije. Živa ćelija ne može da funkcioniše bez povratne veze sa svojim drugim materijalnim telima. Isto tako, ni druga materijalna tela ćelije nisu u stanju da funkcionišu, bez kontinuiranog procesa raspada molekula u fizički gustoj ćeliji. Nakon zaustavljanja vitalnih procesa, fizički gusta ćelija razgrađuje se na organske i neorganske molekule. To je činjenica sama po sebi. Ali, šta se dešava u ovom slučaju, sa ostalim materijalnim telima ćelije? Da li su uništena kao fizički gusto telo ćelije, ili se odvijaju drugi procesi i, ako se odvajaju, koji su? Zaista, drugo, itd, materijalna tela nastaju u rezultatu deformacije mikroprostora, stvoreno fizički gustom ćelijom. Dakle, prva stvar koja može da dođe u obzir je činjenica da su sva preostala materijalna tela ćelije nestala, pri raspadu fizički gustog tela. Ali, da li je to tako, šta je u pitanju? Podsetimo da se drugo i tako dalje, materijalna tela ćelije pojavljuju kao rezultat zasićenosti deformacija, proizvedenih od strane ćelije na tom ili drugom nivou primarnim materijama, koje ne ulaze u sastav nijednog od ovih nivoa. Drugo materijalno telo - primarna materija G, treće - G i F, četvrto - G, F i E, itd. U takvoj situaciji, upadljiva je kvalitativna razlika prvog od svih ostalih materijalnih tela ćelija. Prvo materijalno telo je formirano iz hibridne materije, koja je nastala pri spajanju sedam primarnih materija. Sva ostala materijalna tela ćelije su nastala, kao rezultat zasićenja primarnim materijama deformacije mikroprostora, stvorenog fizički gustim telom ćelije. Kao trag na mekoj zemlji ispunjen kišnicom, tako i deformacija mikroprostora, uzrokovana fizički gustom ćelijom, zasićuje se odgovarajućom primarnom materijom. I, kako ne nestaje trag ostavljen nogom u mekoj zemlji,kako ne nestaju drugo i ostala materijalna tela, nakon raspada fizičkog gustog tela ćelije.

204

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Hajde da saznamo šta se dešava sa njima? Pri prisustvu kod ćelije samo drugog materijalno tela iz primarne materije G, nastaje situacija u kojoj je moguće nekoliko opcija razvoja procesa. Drugo materijalno telo vremenom gubi gustinu zasićenja primarnom materijom G; u prisustvu fizički gustog tela do popunjavanja gubitaka dolazi zbog zasićenosti primarnim materijama oslobođenim pri raspadu molekula unutar ćelije, ali najvećeg dela gubitaka drugog materijalnog tela primarnom materijom G, u isto vreme zbog povratnog toka primarne materije na fizički gusti nivo. Taj obrnuti protok je neophodan uslov za pravilno funkcionisanje žive ćelije. pri raspadu fizički guste ćelije, zaustavlja se obrnuti protok primarne materije G od drugog materijalnog tela do prvog tela (sl 4.3.18.).

sl 4.3.18. 205

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Drugo materijalno telo nastavlja da gubi neki deo primarne materije G, od kojeg je formirano. Kao rezultat toga, gustina drugog materijalnog tela se smanjuje, ono se, takoreći "topi". A ako bi se proces "topljenja" produžio, naravno, drugo materijalno telo ćelije kroz neko vreme nakon smrti fizički guste, bi nestalo. Ali to se ne dešava. A zašto? Podsetimo se, da nakon formiranja planete, primarne materije i dalje prožimaju zone neheterogenosti prostora u kome je došlo do sinteze planete. To znači, da tokovi primarnih materija prožimaju i sva materijalna tela ćelije, uključujući i fizički gusto. Ako zasićenje fizički gustog tela slobodnim primarnim materijama ne igra ključnu ulogu u funkcionisanju fizički guste ćelije, onda se, pri prodoru protoka primarnih materija kod drugog i ostalih materijalnih tela ćelija slika dramatično menja. Drugo materijalno telo je skup primarne materije G, koja ispunjava deformaciju mikroprostora stvorenu fizički gustim telom na drugoj materijalnoj sferi. Zato, pri prodoru primarnih materija planetarnog prostora, primarna materija G zasićuje i drugo materijalno telo. Analogno tome, kao što se gubitak vode u lokvama ili ribnjacima u vrelim danima kompenzuje kišom. Glavna stvar je da "kiše" redovno dolaze. I ako se u slučaju sa lokvom to ne dešava uvek, u slučaju zasićenja primarnom materijom G drugog materijalnog tela, takav problem se gotovo nikada ne dešava. Prema tome, kvalitativna razlika između prirode formiranja gustog fizičkog tela ćelije od prirode formiranja drugih materijalnih tela ćelije, stvara jedinstvenu situaciju, bez koje bi evolucija žive materije bila jednostavno nemoguća. Nakon raspada fizički guste ćelije, ostala materijalna tela ne nestaju, ne raspadaju se, već se očuvaju zbog ishrane protokom primarnih materija, koje prožimaju planetarni prostor. Međutim, postoji veoma značajna razlika između ova dva stanja. Bez gustog fizičkog tela ćelije, u kojoj dolazi do aktivnog procesa razgradnje molekula na primarne materije koje je formiraju i moćnog zasićenja njima drugog i ostalih materijalnih tela ćelija, do sekundarnog zasićenja primarnim materijama ovih tela dolazi veoma sporo. Kao rezultat toga, svi procesi, koji se odvijaju na nivou drugog i ostalih materijalnih tela ćelija usporavaju na stotine, a ponekad hiljade puta. Usporavaju, ali ne prestaju. Ovo je - veoma važna stvar, koja ima suštinski značaj za razumevanje, kako samog života, tako i mogućnosti evolucije žive prirode. Hajde detaljno, korak po korak, stepan po stepen, analizirajmo procese koji se dešavaju u živom sistemu nakon raspada fizičkog gustog tela ćelije. U prisustvu u ćeliji samo drugog materijalnog tela, nakon raspada gustog fizičkog tela ćelije, drugo materijalno telo ne nestaje, ne rasejava se kao jutarnja magla na 206

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum suncu. Naravno, gustina drugog materijalnog tela bez fizički gustog značajno opada, ali zbog sastava primarnih materija, koje prožimaju planetarni nivo ne može u potpunosti da se "isuši" drugo materijalno telo. Zašto je to principijelno važno? Šta će se desiti ako se drugo materijalno telo ćelije "osuši" nakon raspada fizički gustog tela? Ništa "specijalno", samo to, da se evolucija žive materije, pojava razuma "jednostavno" ne bi dogodila. Sasvim je moguća situacija, kada drugo materijalno telo može biti potpuno raspadnuto iz različitih razloga, kao na primer, uticajem moćnih vihora protoka primarnih materija, koje teku kroz planetarne nivoe. Ali takve stvari se ne dešavaju tako često, i ne stvaraju globalne probleme, ne ugrožavaju živu materiju i njihovu evoluciju u celini. Ali, pitanje, zašto se "ne isušuju" drugo i ostala materijalna tela ćelije posle raspada fizičkog tela ćelije, koje se javlja kao ključni momenat za mogućnost evolucije žive materije i rođenje razuma, odložimo za neko vreme i vratimo se na kvalitativne procese, koji se dešavaju sa ćelijama, koje imaju drugačiju kvalitativnnu strukturu. Ako živa ćelija ima, kako drugo, tako i treće materijalno telo, pri raspadu gustog fizičkog tela, bez ishrane primarnim materijama, kroz raspad molekula u fizički gustoj ćeliji, imamo dva materijalna tela - drugo i treće materijalno telo. I, naravno, nakon završetka "vrhunske ishrane" fizički gustih ćelija primarnim materijama, "mršave" kako drugo, tako i treće materijalno telo ćelije. Ali, opet, ne nestaju ta materijalna tela nakon raspada fizički guste ćelije zbog već postojeće zasićenosti istih primarnim materijama, koje stalno prodiru kroz planetarne nivoe. Razlika je u tome, što je treće materijalno telo ćelije već podstaknuto sa dve primarne materije G i F. I brzina zasićenja primarnim materijama trećeg tela ćelija je brže nego zasićenje drugog materijalnog tela, i to iz jednog prostog razloga. Protoci primarnih materija, koje ulaze u planetarnu zonu deformacije, pri svom kretanju kroz njega, primorani su da "cure" kroz kvalitativne barijere šest planetarnih materijalnih sfera. Shodno tome, njihova brzina je usporena. I brzina kretanja primarnih materija, koje su dostigle drugu planetarni materijalnu sferu je minimalna, u odnosu na brzine svih ostalih planetarnih nivoa. Pored toga, planetarne kvalitativne barijere utiču na različite primarne materije nejednako, a kao rezultat toga, dolazi do promene u odnosu primarnih materija u opštem protoku, a brzine njihovog kretanja u međusobnom odnosu sve više i više počinju da se razlikuju posle proboja svake kvalitetne barijere planete. Što, zauzvrat, značajno utiče na odnos između primarnih materija na svakom planetarnom nivou, i naravno, na intenzitet procesa koji se dešavaju na svakom od planetarnih nivoa. Zato, pri prisustvu u ćeliji drugog i trećeg materijalnog tela, zasićenje primarnim materijama G i F trećeg materijalnog tela ćelije biće brže nego što se dešava zasićenje primarnom materijom G drugog materijalnog tela. A ako se 207

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum uzme u obzir da se "topljenje" ili drugim rečima gubitak drugog i trećeg materijalnog tela ćelije primarnih materija javlja otprilike jednako, onda, kao rezultat različitih gustina i brzina kretanja primarnih materija kroz drugi i treći planetarni nivo, brzina zasićenja primarnim materijama ovih tela će biti drugačija. Kao rezultat, zasićenje primarnim materijama trećeg materijalnog tela će biti relativno brže od zasićenja drugog. Naravno, to zasićenje ne ide kao poređenje sa zasićenjem primarnim materijama tih tela pri prisustvu fizički gustog tela ćelije, ali ipak, u rezultatu te zasićenosti, javlja se neki višak, u odnosu na drugo telo, primarnih materija u trećem materijalnom telu ćelije. Višak koncentracije primarnih materija na nivou trećeg materijalnog tela, u odnosu na drugo materijalno telo, dovodi do toga, da se između trećeg i drugog materijalnog tela ćelije javlja veoma slaba cirkulacija primarne materije G (slika 4.3.19.).

slika 4.3.19 208

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Cirkulacija primarnih materija između drugog i trećeg materijalnog tela nakon potpunog raspada fizički guste ćelije, nije ništa drugo, nego manifestacija života . Drugim rečima, ako je fizički gusta ćelija pre raspada, imala kvalitativnu strukturu, drugo i treće materijalno telo, onda, nakon raspada gustog fizičkog tela, proces života ćelije na tim nivoima ne prestaje, samo usporava mnogo puta. Analogni procesi se odvijaju na nivou fizički gustih tela kod vodozemaca i gmizavaca, kada pri hlađenju tela, njihove vitalne aktivnosti usporavaju desetine puta bez bilo kakve štete za te životinja. Štaviše, neki vodozemci, kao što su žabe, mogu potpuno da se zamrznu, da se pretvore u ledenu statuu, a zatim, da zagrevajući se pod uticajem sunčeve svetlosti postepeno vraćaju na normalan nivo aktivnosti. U ovom zamrznutom stanju, one mogu biti stotine godina, samo za te stotine godina zaustavljen je razvoj njihovog organizma. U ovom zamrznutom stanju životni procesi fizički gustih ćelija organizma usporavaju na desetine hiljada puta, ali se ne zaustavljavaju potpuno. Zato u zamrznutom stanju žaba i dalje koristi rezerve organskih molekula, nakupljenih u njenim ćelijama pre nego što je zamrznuta. Zato, u zamrznutom stanju, žaba gubi težinu veoma sporo, postepeno počinje da gladni, i ako se na vreme ne odmrzne, žaba umire od iscrpljenosti. Nažalost, smrznuta žaba ne može da jede. Muve, koje su glavna hrana ovih vodozemaca, u stanju su da uhvate jedino u aktivnom stanju. Posebna opasnost od umiranja od gladi u zamrznutom stanju kod žabe se nikada ne dešava, jer je zamrznuta samo zimi, kada je temperatura njenog okruženja ispod nule po Celziju. Dakle, bez fizičkog gustog tela ćelija, u drugom i trećem materijalnom telu vitalni procesi se ne zaustavljavaju, ali usporavaju i hiljadu puta. Ali, ipak, to još uvijek nije potpuna smrt, koja podrazumeva potpuno otkazivanje vitalnih procesa na svim nivoima, tzv apsolutna smrt. Dakle, za žive organizme, u većini slučajeva, apsolutna smrt ne dolazi nikada. Posle raspada gustog fizičkog tela ćelije dolazi do relativne smrti živog organizma, kada se procesi života na nivou drugog i trećeg materijalnog tela javljaju na stotine, hiljada puta sporije nego u prisustvu gustog fizičkog tela. Istovremeno, živi organizam gubi fizički gusto telo, u ovom slučaju jedna ćelija, ali "gornji spratovi" drugo i treće materijalno telo - nastavljaju svoje životne funkcije, iako stotine hiljada puta sporije. Istina, pri tome, dolazi do evolucionog "zamrzavanja" ovih tela . Na sreću, u ovom stanju, ova tela se ne nalaze večno. Za jednoćelijske organizme potpuno uništenje gustog fizičkog tela se javlja pri procesu deobe (sl 4.3.20.).

209


sl 4.3.20 210

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao rezultat podele, pojavljuju se dve identične nove ćelije, u isto vreme, "stara" ćelija nestaje potpuno raspadajući se u vreme procesa podele. Prema tome, "stara" ćelija umire, u smislu da ona prestaje da postoji. Razumevanje mehanizama deobe ćelija dozvoljava da se potpuno jasno predstave pojave koje se dešavaju pri raspadu, smrti živog organizma. Šta je deoba ćelija, kako se ona dešava?! Hajde, potrudimo se da razumemo, da shvatimo ovaj mehanizam, koji je osnova svega živog. Kada koncentracija organskih supstanci, nastalih u ćeliji kao rezultat fotosinteze ili apsorbovanih ćelija iz spoljašnje sredine postaje kritična,ona gubi svoju održivost i počinje da se deli. Zašto pri zasićenosti ćelije organskim materijama postaje nestabilna i počinje proces podele! Zašto, zapravo koncentracija organske materije služi kao tačka za raspad stare ćelije i rođenje dve nove? Odnosno rođenje kao pojava novih ćelija umesto starih ćelija i jeste rođenje. Zašto i kako taj proces počinje? Zašto kritična koncentracija organskih supstanci u ćeliji dovodi do sopstvene smrti i rođenja dve nove ćelije? Podsetimo se da je ćelijska membrana zamka za organske i neorganske molekule zarobljene iz neposredne blizine ćelije. Pri sopstvenoj sintezi organskih jedinjenja, membrana ćelije je praktično nepremostiva prepreka za sintezu molekula, u rezultatu čega, oni počinju da se akumuliraju unutar sinteztizirujuće ćelije. Pa zašto onda, nezasićene, "gladne" ćelije ne mogu da se dele, već samo site, "dobro uhranjene" ćelije postaju spremne, da same umru i "rode" dve nove ćelije? Koje su kvalitativne razlike između nezasićenih, "gladnih" i zasićenih - "dobro uhranjenih" ćelija?! Ćelija utiče na okolni mikroprostor, deformiše ga na izvestan način, u rezultatu čega, na drugom materijalnom nivou nastaje identični otisak, koji je ispunjen sa primarnom materijom G, formirajući drugo materijalno telo. Iz čega sledi da se nivo dimenzionalnosti unutar ćelije razlikuje od nivoa dimenzionalnosti okružujućeg mikroprostora. Molekuli DNK i RNK ćelija, kao što je pomenuto gore, stvaraju stojeći talas dimenzionalnosti, deformišu svoj unutrašnji proctor tako, da dolazi do otvaranja kvalitativne barijere između prve i druge materijalne sfere. Kao posledica toga, nastaju uslovi za formiranje drugog materijalnog tela. Zapravo samo u unutrašnjem prostoru ovih molekula, dolazi do otvaranja kvalitativne barijere, u isto vreme, dok sav ostali sadržaj ćelije toliko deformiše okolni mikroprostor bez izazivanja otvaranja kvalitativne barijere. Ali, ipak, prouzrokovana svim ćelijama deformacija mikroprostora je veoma značajna. Na taj način, sopstveni nivo dimenzionalnosti samih ćelija je veoma blizu kritičnog nivoa, pri kojem fizički čvrsta materija postaje nestabilna i razgrađuje se na primarne materije, koje je obrazuju. Ali, u normalnom stanju, ćelija je u stabilnom stanju. Dakle, pri zasićenju ćelija organskom 211

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum supstancom, ćelija počinje da bude "teža" i snažno utiče na svoj unutrašnji i spoljni mikroprostor. Menja se sopstveni nivo dimenzionalnosti ćelije, i, kao posledica toga, ćelija postaje manje stabilna u celini. Pri kritičnom zasićenju ćelije organskim materijama, ta nestabilnost dostiže maksimalni nivo. Pored toga, pri visokim koncentracijama organskih molekula unutar ćelije, značajno se povećava broj molekula, zarobljenih unutrašnjim obimom spirale molekula DNK i RNK. Kao rezultat toga, povećava se protok primarnih materija sa fizički gustog na sve ostale nivoe ćelije. Što dovodi do dodatnog zasićenja drugog i ostalih materijalnih tela ćelije primarnim materijama. Drugo i ostala materijalna tela ćelija takođe utiču na svoj mikroprostor, pri čemu, sa pojavom dodatnog zasićenja drugog materijalnog tela primarnom materijom G, nastaje dodatna deformacija mikroprostora ćelije i od drugog materijalnog tela ćelije. Nastaju dve suprotstavljene dodatne deformacije mikroprostora ćelije,kako od fizički guste ćelije, tako i od njenog drugog materijalnog tela. Kao rezultat, zasićena ćelija se približava kritičnom stanju svoje stabilnosti i održivosti. Približava se, ali, ipak, nije još dostigla kritično stanje. "Poslednja kap" u tom procesu je početak formiranja drugog jezgra ćelije. Kako se ovo dešava?! Centriole se razilaze po suprotnim polovima ćelije i postaju centri, oko kojih se javlja procesa podele, formiranja novih ćelija (slika 4.3.21.).

212


slika 4.3.21 213

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Proteinske niti se zbijaju ka centriolama hromozoma iz starog jezgra ćelije, i to se javlja početkom formiranje dve nove ćelije. U početku, nova jezgra sadrže pola broja hromozoma koji su potrebni, dva kanala njima stvorenih, gotovo jednakih kanalu jezgra pre podele, a ćelija i dalje zadržava svoju stabilnost. U ovom slučaju, dimenzionalnost mikroprostora ćelije je skoro nepromenjena i zadržava ravnotežu protoka između fizičkog i drugog nivoa ćelije. Svaki hromozom u takvim jezgrima iz nakupljenih u ćeliji organskih supstanci počinje da stvara svog ogledalnog dvojnika, što je prirodna tendencija bilo kog sistema u stanju maksimalne stabilnosti (sl 4.3.22.).

sl 4.3.22 214

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Pri završetku ovog procesa, unutar jedne ćelije formiraju se dva jezgra, od kojih svako ima kanal, kroz koji primarne materije protiču na drugu materijalnu sferu. Dva jezgra u lokalnom obimu ćelije stvaraju takvo iskrivljenje mikroprostora, pri kome sama ćelija postaje nestabilna i njene organske materije same počinju da se raspadaju, a primarne materije, koje ih obrazuju, počinju da teku na drugi materijalni nivo zbog činjenice, da "ekstra" jezgro u ćeliji stvara dodatno zakrivljenje mikroprostora ćelije, a sopstveni nivo dimenzionalnosti ćelije postaje kritičan. Istovremeno, broj primarnih materija, prretakajućih sa fizičkog nivoa do drugog materijalnog nivoa, je mnogo veći od količine materije koja se pretače sa drugog materijalnog nivoa na fizički (sl 4.3.23.).

sl 4.3.23 215

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Fizički gusta ćelija (stara ćelija) počinje da se raspada na molekule koji je obrazuju, a svaki pojedinačni molekul, imajući niži nivo sopstvene dimenzionalnosti, nego sistem od njih, se ne raspada. Nastaje natkritično stanje za fizički gustu ćeliju, kao jedan sistem, a ne za pojedinačne organske molekule. Sopstveni nivo dimenzionalnosti ćelije značajno je veći od sopstvenog nivoa dimenzionalnosti organskog molekula. Po meri raspada fizičke ćelije, na drugom materijalnom nivou nastaju dva druga materijalna tela ćelije, jer svako jezgro stvara identično zakrivljenje mikroprostora na drugom materijalnom nivou. Istovremeno, količina primarne materije G u delovima protičući na drugi materijalni nivo, postaje višak na tom nivou (sl. 4.3.24)

sl. 4.3.24 216

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kada se završi raspad stare fizičke ćelije, umesto nje ostaju njene komponente organski molekuli, tj, organska supstanca - građevinski materijal za zidanje novih ćelija. A kako se zaustavlja intenzivno proticanje primarnih materija sa fizičkog nivoa na drugi materijalni, višak primarnih materija G iz dva formirana druga materijalna tela ćelije kroz isti kanal počinje da teče od drugog nivoa na fizički i stvara projekciju dva druga materijalna tela ćelije na fizičkom nivou (sl 4.3.25.).

sl 4.3.25 217

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Istovremeno, u oblastima projekcija drugih materijalnih tela na fizičkom nivou, stvara se dodatno zakrivljenje mikroprostora, odnosno, stvaraju se neophodni uslovi za sintezu molekula iz mase organske supstance, akumulirane u ćeliji pre podele i nastale pri raspadu stare ćelije a njegova lokacija je utvrđena od strane drugih materijalnih tela ćelije (Sl. 4.3.26).

Sl. 4.3.26

218

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Kao analog ovom procesu, takođe veoma blizak, javlja se magnetizam i raspored linijskih sila magnetnog polja metalne prašine. Pri završetku sinteze, formiraju se dve potpuno nove ćelije po slici drugih materijalnih tela ćelija, sa izbalansiranim protokom primarnih materija između fizičkog i drugog materijalnog nivoa ćelija. Nove ćelije koje su nastale u rezultatu podele stare ćelije, nisu apsolutne replike stare ćelije, ali veoma blizu toga (Sl. 4.3.27 i sl 4.3.28.).

Sl. 4.3.27

219


sl 4.3.28

220

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Zapravo, zahvaljujući toj pojavi, koja se javlja tokom ćelijske deobe, moguć je razvoj života. Treba napomenuti da tokom ćelijske deobe dolazi vreme kada stara ćelija nestaje, potpuno se raspada, a nove ćelije još uvek nisu počele da se okupljaju. Ovaj fenomen se posmatra vrlo kratko vreme, ali, ipak, to je činjenica. Tokom podele stara ćelija umire i neko vreme nema ni stare ćelije a ni novih. Iako je vremenski interval između nestanka stare i pojave novih ćelija izuzetno mali, to ne menja suštinu. Između "faze stare ćelije" i "faze novih ćelija" postoji kvalitativno stanje, kada nije ni jedno ni drugo. To, zauzvrat, potvrđuje potpuno mehanizam deobe ćelija opisan iznad. Pored toga, samo goreopisan proces deobe ćelija nam i omogućava da objasnimo samu evoluciju žive materije, pojavu formiranja novih vrsta, kao i mogućnost prenosa budućim generacijama iskustva i pozitivne mutacije. Da to ne bi bila neosnovana izjava, hajde da pokušamo da sprovedemo kvalitativnu analizu fenomena prirode. Razumevanje ovog fenomena daje ključ tajne za prirodu svesti i mnogih drugih fenomena prirode, koji su do današnjeg dana ostali "tamne mrlje na karti pogleda na svet." Razmislimo o tome na koji se način nedavno nastale pozitivne mutacije prenosi s generacije na generaciju. Život nije mogao da se rodi u tim raznovrsnim oblicima živih formi koji postoje danas. Prvi jednoćelijski organizmi postali su osnova za sve žive organizme na planeti. Kako se, onda, desila ta neverovatna transformacija od prvih jednoćelijskih organizama u sve te različite oblike žive prirode? Prvi jednoćelijski organizmi, kao što je već pomenuto, nastali su u gornjem sloju prvobitnog okeana. Pri deljenju jednoćelijskih organizama pojavljuju se dva identična jednoćelijska organizma, i naizgled, to bi trebalo da rezultira evolucijom života. Površinski sloj prvobitnog okeana je morao da se napuni istom vrstom jednoćelijskih organizama, i na tome je trebalo da se i završi. Ali to se nije dogodilo. Koji je razlog za ovo "nelogično" ponašanje prirode, stvarajući raznovrsnost života? Odgovor na ovo pitanje leži upravo na površini - tačnije, u površinskom sloju prvobitnog okeana. Vazdušne mase rezultiraju kretanjem površinskog sloja prvobitnog okeana, a kao rezultat toga, isti tip jednoćelijskih organizama a kasnije višećelijskih, raznosi okean ili morske struje na velike udaljenosti jedne od drugih. Čini se da je sve to tako, ali gde su tu izgledi za pojavu raznovrsnosti živih organizama?! Sve je vrlo jednostavno! Struje nose istotipne vrste organizama na desetine, stotine, i ponekad hiljade kilometara jedne od drugih. Kao rezultat toga, oni su se našli u različitim okruženjima. Temperatura vode, hemijski sastav, zasićenje gasova na jednom mestu prvobitnog okeana razlikuje se od drugog mesta. Posebno velike razlike nastaju u plićaku, u oblasti zemnih i podmorskih vulkanskih erupcija. Upadajući u drugo hemijsko okruženje, isti tip organizama pojavljuje se u spoljnom okruženju, koje se prilično razlikuju jedno od drugog. Ovo na kraju dovodi do izmene u unutarćelijskoj sredini. I, kao posledica 221

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum promena u hemijskom sastavu unutar samih jednoćelijskih organizama, dolazi do kvalitativne promene u samim jednoćelijskim organizmima - mutacije. Pod uticajem promena jonskog balansa unutar jednoćelijskih organizama kao rezultat promene hemijskog sastava okoline, dolazi do izmena u molekularnoj težini, kvalitativnog sastava i prostornih struktura organskih molekula, iz kojih se formiraju jednoćelijski organizmi. Ovi jednoćelijski organizmi koji nisu "ubijeni" nakon takvih "rekonstrukcija", više ili manje se razlikuju od originalnog organizama. Postepeno, ove promene se nakupljaju, i nastupa momenat, kada se već može govoriti o nastanku novih vrsta jednoćelijskih organizama. Pri kritičnom zasićenju modifikovanih jednoćelijskih organizama sa organskim supstancama, startuje proces delenja, što dovodi do pozitivnih mutacija koje su fiksne. Brojnost modifikovanih jednoćelijskih organizama je rasla geometrijskom progresijom. Izmenjene organizme, kao i njihove "roditeljske", prvopostojeće jednoćelijske organizme struje prenose na druge lokacije sa različitim hemijskim sastavom i sve se opet ponavlja. Da bismo razumeli mehanizam razmnožavanja mutacija, potrebno je podsetiti se, da se, pri kvalitativnim promenama organskih molekula pod uticajem spoljašnje sredine, menja strukturalno i kvalitativno ne samo fizički gusti molekuli već i njihovo drugo materijalno telo. Pojava dodatnih lanaca ugljenika, ili gubitak postojećih organskim molekulima, formirajući jednoćelijske organizme, dovodi do toga, da se menja deformacija mikroprostora uzrokovana jednoćelijskim organizmom u celini. I, kao posledica ovog procesa, menja se i drugo materijalno telo jednoćelijskog organizma. Drugim rečima, kvalitativne promene se dešavaju na svim nivoima, i postojećeg jednoćelijskog ili višećelijskog organizma (Sl. 4.3.29, Sl. 4.3.30 i sl. 4.3.31).

222


Sl. 4.3.29

223


Sl. 4.3.30

224


Sl. 4.3.31

225

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Nastale dodatne strukturne promene organskih molekula jednoćelijskih organizama su fiksne analogno deformaciji mikroprostora na drugom materijalnom nivou. Oslobođene primarne materije, pri raspadu organskih molekula u unutrašnjoj zapreminei spirale molekula DNK i RNK, zasićuju ove dodatne deformacije na drugom materijalnom nivou, što dovodi do promena i na drugom materijalnom nivou. I, kada počne proces podele modifikovane ćelije, drugo materijalno telo jednoćelijskog organizma nosi u sebi sve izmene, koje su se dogodile u tom živom organizmu tokom njegovog života. Drugo materijalno telo jednoćelijskog organizma ima ključnu ulogu u procesu podele, jer u vreme tog procesa dolazi do potpunog raspada fizički guste "stare" ćelije. Istovremeno, raspadaju se i izmenjeni molekuli, sve stečene promene nastale u ćeliji potpuno nestaju sa starom ćelijom. Uopšteno, taj proces deobe ćelije ne bi bio moguć bez prisustva u ćeliji drugog i ostalih materijalnih tela, koja prestavljaju kopije ćelija na odgovarajućim nivoima, sa svim svojim osobenostima. Pri potpunom nestanku stare ćelije u procesu deobe, samo prisustvo u ćeliji drugog i ostalih materijalnih tela omogućava da razumemo i shvatimo stvarni fizički proces deobe ćelija. Samo prisustvo u jednoćelijskim i višećelijskim organizmima drugog i ostalih materijalnih tela omogućava da se govori o nastanku i razvoju žive materije. Ni deobu ćelija, ni pojavu novih vrsta, i na kraju i to, formiranje ekološkog sistema planete, niti pojavu razuma, jednostavno je nemoguće razumeti i shvatiti, bez pojave kod živih organizama drugog i ostalih materijalnih tela. Zato su svi pokušaji da se objasni priroda žive materije sa stanovišta postojeće nauke doživeli potpuni fijasko.

226


4.4. Rezime Poreklo života na planeti Zemlji, a naročito u univerzumu ostaje "tamna mrlja" u sistemu predstava, stvorenih čovečanstvom u predvidivim istorijskim granicama. Činjenica o postojanju života u glavama ljudi je stekla božansku prirodu, ili je jednostavno "tretirana" u stvaranju slike pogleda na svet, posle neuspešnih pokušaja da se da harmonično i potpuno objašnjenje za fenomen prirode. Metodološki ispravan pristup ka razumevanju prirode žive materije mora se početi sa definicijom neophodnih i dovoljnih uslova za nastanak života iz nežive materije: 1. Prisustvo stalne razlike dimenzionalnosti ς. 2. Prisustvo vode. 3. Prisustvo atmosfere. 4. Prisustvo periodične promene dana i noći. 5. Prisustvo atmosferskih električnih pražnjenja. Drugi ključni momenat je potreba da se razume kvalitativna razlika žive materije od nežive. Bez razumevanja toga, kako svaki atom, molekul utiču na svoj mikroprostor, kako prostorna organizacija utiče na svojstva prostora, nemoguće je da prodre u prirodu žive materije. Koristeći principe neheterogenosti prostora na nivou mikroprostora, postaje moguće stvoriti kompletnu sliku procesa koji se javljaju na molekularnom nivou. Kao rezultat toga, možemo razlikovati kvalitativne karakteristike organskih molekula koji stvaraju uslove, pri kojima se materija pojavljuje na nov način - kao živa materija: 1. Prostorna struktura organskih molekula je nehomogena u različitim prostornim pravcima. 2. Molekularna težina organskih molekulia koleba se u rasponu od nekoliko desetina do nekoliko miliona atomskih jedinica. 3. Neravnomernost raspodele molekulske težine organskih molekula u različitim prostornim pravcima. Spiralni oblik molekula RNK i DNK, stvara jedinstven fenomen - stojeći talasa dimenzionalnosti u svom unutrašnjem obimu. Uvlačenjem u unutrašnju zapreminu spirale molekula DNK i RNK organski molekuli su primorani da počnu da se kreću duž optičke ose molekula, povremeno padajući pod udar razlike dimenzionalnosti, koja za većinu molekula stvara superkritične uslove, i oni počinju da se raspadaju na 227

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum primarne materije koje ih formiraju. Oslobođene pri tome primarne materije zasićuju deformaciju, stvorenu tim molekulima na drugom materijalnom nivou i formirju drugo materijalno telo. Pojava drugog materijalnog tela je kvalitativni skok u organizaciji materije, i to je početak ere žive materije. Pojava virusa, pojava proteina u njihovim membranama, dobija celovito objašnjenje na osnovu međudejstva mikroprostora sa stalno promenljivim osobinama i kvalitetima materije, imajući određena svojstva i kvalitete. Pri tome, pojavljuje se slika prirode, u kojoj svaki element ima svoje mesto i objašnjenje. Koncept neheterogenosti prostora omogućava da se otkriju mehanizmi evolucije života, nastanak raznolikosti živih organizama, što omogućava da se potvrdi pozicija evolucione teorije. uslova i mehanizama promene dovode do pojave novih vrsta virusa teorii. Definicija uslova i mehanizama promena, dovode do pojave novih vrsta virusa i drugih živih organizama, koji omogućavaju da vidimo celu sliku ekološkog sistema planete: 1. Promena redosleda nukleotida u postojećim vezama molekula RNK virusa. 2. Povećavanje ili smanjenje broja nukleotida u postojećem molekulu RNK virusa. 3. Pojava hemijskih veza između postojećeg molekula RNK virusa i drugih molekula RNK, koji su prisutni u momentu električnog pražnjenja unutar proteinskog omotača virusa ili se pojavljuju kao posledica izloženosti električnom pražnjenju. Koncept neheterogenosti prostora omogućava nam da se daju detaljana bjašnjenja mehanizma formiranja ćelija kao osnove svega živog i otkrije uloga pojave proteinskog omotača virusa, a kasnije - ćelijske membrane. Ćelijska membrana - ona je kvalitativni skok uorganizaciji žive materije. Ovaj princip, omogućava da se otkrije mehanizam nastanka i sinteze organskih supstanci samih živih organizama i neophodnih uslova za to: а) prisustvo unutar jednoćelijskih organizama organskih molekula koji lako menjaju svoju strukturu u određenim predelima pri promeni spoljnih faktora, rezultira kolebanjem dimenzionalnosti mikroprostora u opsegu 0 < ΔL < 0,010101618... б) Prisustvo spoljnih faktora, koji mogu prouzrokovati potrebnu promenu strukture tih molekula, bez uništavanja molekula, kao i samih jednoćelijskih organizama (slabo toplotno i optičko zračenje sunca). Pri nastanku sinteze organskih jedinjenja, evolucija žive materije ulazi u kvalitativno novu fazu. Samostalnom sintezom živih organizama, organske supstance stvorile su su uslove za nezavisnu evoluciju života, nezavisno od atmosferskog elektriciteta. 228

Неоднородная Вселенная – Nehomogen Univerzum Princip nehomogenosti prostora dozvoljava da se objasni priroda mehanizama nastanka drugog materijala tela u određenoj fazi evolucije organske materije i njihove uloge u razvoju žive materije. Uzimajući u obzir potpunu sliku o tome, šta je takav živi organizam (drugo i ostala materijalna tela), nastaje mogućnost da se da puno i iscrpljujuće objašnjenje procesa ćelijske deobe i pojava, koje se javljaju u isto vreme. Neheterogenost prostora i njegovo međudejstvo sa materijom, koja ima određene osobine i kvalitete, dozvoljljava da se stvori kompletna slika i objašnjenje o tome šta se dešava pri raspadu tzv fizički gustog tela živog organizma - fizički guste ćelije. Ovo jasno definiše kvalitativne i funkcionalne razlike između fizički guste i drugih materijalnih tela živog organizma. Po prvi put se pokazalo da život ne završava sa smrću fizički gustog tela, već samo prelazi na kvalitativno drugačiji nivo funkcionisanja. To objašnjava prirodu kruga života na planeti. Na osnovu strukture žive materije po prvi put su pokazani mehanizmi mutacija i njihova akumulacija i njihova predaja novim generacijama živih organizama, što se zauzvrat javlja kao osnova za razumevanje procesa evolucije žive prirode.

229

Nehomogeni Univerzum-N.levašov.pdf

Recommend Documents