Nagrada

Obrada i prevod : Klub Brbljivica

Pripadala je drugom... Ali je bila predodređena da bude njegova... Ledi Arabela De Movrej se gnuša od ideje da se uda za engleskog plemića koji je okupirao Škotsku. Kada stigne u Stirling, bačena je u samo srce bitke između Škota i Engleza. Opkoljena pobunjenicima, izbačena iz sedla svog konja od strane Gorštačkog ratnika koji joj obećava sigurnost. Ali kad je poljubi, plaši se da je u većoj opasnosti da izgubi samu sebe. Poslednja stvar koju Magnus Saterland želi jeste da oženi englesku ženu koju je spasao. Kao vođa svog klana, ima odgovornost prema svom klanu i saveznicima. Ali kad je Arabela napadnuta od strane jednog od njegovih ljudi, shvata da jedini način da je sačuva sigurnom taj da je učini svojom. Odluka koja obećava da će biti izuzetno zadovoljavajuća. Magnus dovodi Arabelu u svoj dom Dunrobinski zamak u Škotskim Visijama. I tamo nevolje počinju... Njihove zemlje su zaraćene i trebalo bi da budu neprijatelji jedno drugom. Ni jedno nije računalo da bi njihov brak iz interesa mogao prerasti u duboku strastvenu ljubav. Šta više, oboje su bili nesrećno obećani i oni koji su prevareni spremni su za osvetu. Može li njihova novo pronađena ljubav da ih zadrži zajedno ili će ih njihovi neprijatelji rastaviti? Ovom prevodu možete zahvaliti nasoj Modesty, a i Slatkici jer je nalazila ove slike da dočara pricu... UŽIVAJTE !!! VAŠ KLUB BRBLJIVICA

2


PRVO POGLAVLJE Septembar, 1297 Severna Engleska

A

rabela de Movbraj je zamišljala bekstvo. Šuma zgodno bila sa njene leve strane i bila gusta. Možda bi mogla da se pridruži skupini izgrednika sakrivenih u impozantnom zelenilu. Nespokojno se premestila na svojoj kobili, nameštajući

suknju prvo na jednu stranu pa potom na drugu. Konj je uzvratio nervoznim brektanjem. Samo da nije bila okružena gomilom čuvara i svojim ocem. -

Oh, ćuti, Bitsi. - podsmehnu se. Životinja nije imala pojma koji su ulozi ovde u pitanju.

Sve bi bilo bolje od trajnog napuštanja Engleske - i to zbog Škotske! Zemlje divljaka, varvara... Oh, horori za koje je čula da se tamo dešavaju! Ljudi jedu svoje potomke. Borci čuvaju kosti svojih žrtava vezane za svoje krevete. Konji su trenirani da nanjuše englesku damu i da je izgaze do smrti. Žene su veštice. Deca trče gola, pa taman i da je ciča zima. A zime, kako bi mogla da ih zaboravi? Ni jedna osoba prave engleske krvi nije mogla da preživi jednu.Bilo joj je drago da joj je njena sluškinja Glenda rekla sve što je trebala da zna o Škotskoj. Mada mogla je to da uradi bez svih onih ženskih suza i onesvešćivanja kada ju je Arabela upitala da joj se pridruži na putovanju. Kao rezultat, njena stara sluškinja nije sa njom. U stvari ni jedna od ženskih sluga sa Movbraj gospodskog imanja nije želela da je prati. Bila je sama, bez pomoći. Nije da joj je pomoć trebala, ali bi bilo lepo kad bi stigla u stranu zemlju i imala negog svog sa sobom. I iako joj je otac obećao da će joj njen muž obezbediti služavku, i da će biti Škotlanđanka.Umreće pre Nove godine - ili od promrzlina ili od ruke jezivih Škota. Ono što je zasigurno, otac joj je rekao da će se udati za engleskog barona, ali to nije značilo mnogo. I dalje će živeti u Škotskoj. I bez sumnje njen muž baron će biti podjednako brutalan, ako ne i više, kao divljaci o kojima je slušala priče. Zaista, morao bi biti jedan da bi ih sve pod svojom vlašću. Znala je po nešto o onome koji joj je namenjen. Nikad nije upoznala čoveka. Nikad nije čula nikakve priče. Bio je misterija. Nije računala stvari koje joj je otac rekao. On je samo zasladio lik Marmadjuka Stjuarta, nadajući se da će ublažiti horor predstojećeg venčanja. Arabela zadrhta, i protrlja ruke pokrivene kabanicom, zamišljajući šumu na rubu puta. Kasno popoodne, sunce je bilo skriveno iza drveća čineći put ka Škotskoj hladnim. Lagan povetarac je duvao, skidajući kapuljaču s njene glave i vukući nekoliko pramenova njene kose iz niske punđe. Arabela zavuče kosu nazad u punđu i povuče kapuljaču preko ušiju. Mrzela je hladnoću. Smrt je možda uzme i pre isteka nedelju dana. Bez sumnje će se kao luda tresti u svom novom krevetu s obzirom 3


da Škoti odbijaju da zagreju svoje domove vatrom. Još jedna činjenica koju je čula od Gledne. Jedna stvar je bila sigurna - nije želela da umre u skorije vreme.Nekoliko konjskih dužina1 ispred, primetila je otvor u lišću. Progutala je pljuvačku, stegla rukama uzde, koža je sekla kroz njene rukavice. Mogla je pobeći. Pogledala je na svoju desnu stranu i videla da stražari ne obraćaju mnogo pažnju na nju. Jahala je prema levoj strani - niko je nije blokirao. Bekstvo bi bilo moguće...Izdahnula je teško. Ako pobegne, njen otac će biti besan. Predvnodnik njihove povorke bio je baron de Movbraj. Verovatno bi posekao svako drvo na svom putu svojim sjajnim mačem, izražavajući svoje nezadovoljstvo sve dok se i temperamentna Bitsi ne bi spustila na kolena. Prošli su otvor u lišću, i sa njim, prošla je i šansa za bekstvo. -

Treba li ti odmor?

Arbabela podiže pogled, izgubljena. Njen otac je jahao pored nje. Kad je nebesa mu stigao tu? Da je pokušala da pobegne, mogao je jednostavno uhvatiti njena uzda i povući je nazad. -

Ne, oče.

Njegovo čelo se naboralo kad se namrštio, njegove žbunaste beličasto zlatne obrve su se skoro dodirnule. - Čemu takav izraz lica? Nije mogla da ga pogleda u oči, umesto toga zurila je u Bitsinu crnu grivu. - Nije ništa. -

Oh, hajde sad, Bela, znam kad nešto nije u redu. - Njegov glas je bio umirujuć,

protivrečan njegovoj masivnoj pojavi. Žudela je za vremenom kad je mogla da se sklupča u njegovom krilu. Ali ti dani su bili davno prošlo vreme.Sa dvadeset godina starosti, bila je bliža da postane usedelica. Odlagala bi brak sve dok je bilo moguće, ali sada njen otac više nije hteo da oprašta njeno odbijanje. Uzevši u obzir da je Kralj Edvard zahtevao da se uda, njen otac stvarno nije imao izbora, pa nije ni ona. Kralj je želeo da se sve engleske devojke udaju i postanu majke. Nije više bilo predstojećih ponuda, s obzirom da je sve dobila. Kada je ser Marmadjuk Stjuart predstavio svoju ponudu po kraljevoj naredbi, njen otac je bio nestrpljiv da je prihvati. Jedva da je imala vremena da spakuje sve njene stvari i kaže zbogom svojoj sestri Alaji pre no što su konji odsedlani i oni bili na putu. Verovatno neće nikada više videti svoju sestru, što joj je slomilo srce. Bile su tako bliske. Nije bilo šanse ni da se oprosti sa svojim starijim bratom Semjuleom. Bio je u kraljevoj službi u Francuskoj. -

Jesi li... uplašena? - Očev glas je delovao napeto.

Bacila je pogled u njegovom pravcu i mogla je da vidi bore oko njegovih usta i očiju. Arabela je mislila da može znati zašto. Njena majka je umrla dok je rađala Alaju; Arabela

1

horse-lengths - konjska dužina ili prosto dužina je jedinica mere za dužinu konja od nosa do repa, približno 2,5m (8 stopa)

4


jedva da je bila beba i sama. Zbog toga, nije imala majku koja bi je odgajila i pričala sa njom o braku, i sve ženske teme su pala na pleća njenog oca. Imaju da obave još ovaj jedan razgovor. Bila su vremena kao što je ovo, kada joj je nedostajala majka. Njen otac je uradio sve što je mogao, i nije mu mogla zameriti. Čovek je bio sam sa troje male dece i bez žene. Njihov otac se nikada nije ponovo oženio, čuvajući uspomenu na njihovu majku. Bio je dobar čovek. -

Bela?

Namrštila se, u stvari ne želeći da odgovori. - Pa... - Brak je delovao jednostavno. Trebalo bi da vodi domaćinstvo i ima bebe, možda izmasira muževljeva leđa nakon napornog dana. Ne, nije brak ono što ju je plašilo. Plašio je onaj za kog je trebala da se uda. - Nisam srećna

što ću se udati za ser Marmadjuka. Pa i njegovo ime je zvučalo paganski - uprkos tome što je trebalo da je engleske krvi.Otac ispusti hrapav uzdah. -

Već smo pričali i ovome. Udaćeš se za čoveka, taman i ako te budem morao vućika

oltaru. Ne postaješ mlađa, i kralj je tako naredio. Treba da daš primer Alaji. Već se raspravlja sa mnom o tome i neće proći mnogo vremena pre no što Njegovo Visočanstvo pošalje još jedan poziv prosca. Krivica zasija. Trebala bi da da dobar primer svojoj sestri. Ali iskreno, kada je u pitanju udaja za varvarina bilo je to teško učiniti. Ohrabrila bi sestru da se nastavi raspravljati sa ocem ako bi mogla. Govoreći istinu, neće imati priliku s obzirom da će biti u Škotskoj. Najbolji primer koji joj je mogla dati jeste da se uda za čoveka kog joj je otac odabrao. -

Da, oče.

-

On nije varvarin.

Čovek je imao neverovatnu sposobnost da joj pročita misli. To je bilo uznemirujuće. -

Kako kažete.

Njen otac zareža ispod glasa. - Nije kako JA kažem - čovek nije varvarin. Čovek je

Englez. Ne bih želeo da se udaš za Škotlanđanina. -

A ipak nemaš problem da živim u Škotskoj.

-

Ovo je drugačije.

-

Kako? Volela bih da znam,

-

Kralj Edvard iskorenjuje Škote iz Škotske. Ti i ser Marmadjuk niste jedini egleski

plemići koji će se venčati, živeti i kontrolisati Škotlanđane u Škotskoj. Kao žena Stjuarda od Stirlinškog Zamka, bićeš poštovana. To je pozicija koju ti nisam mogao namestiti u Engleskoj. Toja deca, engleska deca, će zameniti Škote.

5


Arabela se borila da ne prevrne očima. Nije mogla manje da mari za poziciju, titulu. U stvari, koliko god da se plašila Škota, po njenom mišljenju nije bilo na Englezima da ih iskorenjuju iz njihove zemlje. Bez sumnje, nije želela da ih zameni. To je zvučalo tako surovo, okrutno. Ali nije mogla izneti tu zabrinutost ocu. Ne bi razumeo, svađao bi se sa njom, a ona prosto nije imala snage za to. Trebala je da sačuva snagu za putovanje do Stirlinga, i za predstojeći brak. -

Da li razumeš? - reče, zvučeći nekako ogorčen.

-

Da, oče. - Oklevala je na tenutak. - Jesi li ikada sreo ser Marmadjuka?

Trebalo mu je malo više da odgovori što je samo potvrdilo njene misli. -

Nisi.

-

Ne. Ali sam poslao Džeralda sa svojim odgovorom. Vratio se sa vestima o njemu.

Arabela klimnu glavom, nemoćna da govori. Doslovno je srljala u nepoznato. On pročisti grlo, i približi konja. - Da li znaš bračne dužnosti koje si dužna svom mužu? Zadiha se, dok mu je neprijatnost udarala u obraze. Ovo je bilo poslednje o čemu bi želela da priča sa svojim ocem. Njeno razočarenje je bilo zaboravljeno na trenutak. -

Da, Glenda mi je pričala o tome.

Njena sluškinja ju je obavestila o svim jezivim detaljima. Čin je delovao prljavo, čudno i sve ukupno neprijatno. Ali takođe je znala da je to jedini način da zanese, što je bilo njena dužnost broj jedan. Potomak i rezervisanost. Onda će mu zabraniti dalje posete. Glenda joj je rekla da će boleti i da će krvariti. Žena je nedugo posle udaje ostala udovica, i preklinjala je barona de Movbarija za posao pre nego da se ponovo udaje.Još jedna rupa u rastinju se pojavila. Možda bi ipak mogla da pobegne. Nije bila sigurna da li da ide do kraja sa ovim. -

Uh, dobro, onda. Drago mi je da ti je rekla. - Njen otac se nakašlja, jer mu je

očigledno razgovor bio neprijatan. - Pa, bolje da se vratim napred. Jahaćemo do sumraka i

onda ćemo stati da napravimo kamp. Arabela klimnu glavom, dok je bacala čežnjive poglede ka šumi. Sumrak će biti za nekoliko sati. Ukoliko bude čekala do tada da pobegne, biće im teže da je pronađu. -

Nemoj bežati, Arabela. Samo ću te uhvatiti.

Stomak joj se okrenu i ona jače zgrabi Bitsinu grivu. – Oče. Ne bih nikada. On zastenja u neverici, i potera konja napred.Arabela namršti lice i ugrize se za jezik ne bi li ga zadržala u ustima.

6


Glasgov, Škotska -

Hvala ti, Magnuse.

Magnus pogleda strogo u svoju mlađu sestru Lornu. Smeštena na svom konju dok su prelazili put do Glazgova, obraza rumenih na jutarnjem suncu. Nije više nosila boje njihovog klana, samo jednostavnu plavu haljinu i odgovarajuću kabanicu. -

Ne zahvaljuj mi. - reče kroz stisnute zube. - Već si se kompromitovala.

Lorna nije bila imresionirana njegovim besom, i samo se nasmešila, gledajući kroz trepavice. - Videćemo jednog dana, brate, iako si lord od Suterlenda, kada te ljubav uhvatiti

u svoje čeljusti. -

Ne verujem. - Ljubav je igra za budale. Igra koju je njegova sestra igrala od kad je taj

nikogović komadant Montgomeri došao iz Nizozemske da kupi nekoliko stotina kilograma cenjene Saterlendske ovčije vune. Čovek je zaveo njegovu sestru - čemu je Magnus neočekivano prisustvovao. U naletu besa ga je izbacio sa svog imanja, izazivajući nekoliko modrica i posekotina na huljinom telu. Imao je sreće da ostane u životu - ali nije mu prodao vunu. Bio je odlučan u nameri da njegova cenjena vuna ne krasi telo pacova.Malo je značilo to što je shvatio na vreme, Lorna i Montgomeri su se zaljubili, tako je bar Lorna tvrdila - on je verovao da je to više bila požuda. Plakala je, besnela, odbijala da jede. Montgomeri je slao pisma preklinjući za njenu ruku. Magnus je spalio pisma. A onda mu je dala jako dobar razlog da je otprati do Nizozemske. Bila je trudna.Magnus je zahtevao brak i Montgomeri je bio više nego srećan da mu udovolji. Trebalo je da se nađu u Glazgovskom zamku, uporištu Škostke nezavisnosti, okupirane od strane ljudi Vilijama Valasa. Očigledno, Montgomeri je bio ključni igrač u Valasovom ratu protiv Engleske. Njegovog rata za slobodu. Magnus se divio Valasu što se borio za svoju slobodu. Nije video takav uticaj u krajnjim severnim delovima Škotskih Visija kao što je bilo u zemljama Suterlanda, ali znao je da vreme tek dolazi. Kada se vrati kući, trebali su da obave pripreme. Pored činjenice da mu se nije dopadala situacija u kojoj se nalazi njegova sestra, posebno mu se nije dopadala ideja da je ostavi u sred ratne zone. Ostavio je konja u štali. Može biti da je najbolje da se vrati. Možda je bila noseća al je on ne bi odbacio. Potrudio bi se da i nju i bebu obezbedi. Sredio bi da se uda za jednog od njihovih.Bar je njihova najmlađa sestra Heder bila sigurno smeštena u Danrobinu, njihovom porodičnom imanju. Sa samo petnaest leta, nije mogla ni da zamisli jači muški pol. Ili je on tako želeo da misli. Ostavio je svog brata Ronana da je čuva dok Blejn, drugi po starosti Saterlend braće je bio na putu prodajući sakupljenu ovčiju vunu. -

Videćemo. - Milozvučni glas njegove sestre je prekinuo njegove misli kad se okrenula

7


u svom sedlu da vidi šta ga je zadržalo. - Magnuse... - Glas joj je imao upozoravajuć ton. Onaj za koji je znao da znači da će ona u potpunosti eksplodirati. Poterao je konja napred. Bilo je kasno da se okrene. A i nije želeo da se nosi sa njenim gnevom. Bili su nadomak Glasgovskog zamka. Bez sumnje izviđač je proneo glas Montgomeriju o njihovom približavanju. Sa nekoliko pratilaca u sviti, bilo ih je teško promašiti na otvorenom. Ukoliko bi bilo potrebno mogli su učitini da nestanu. Sa Englezima uvek u pokretu, to bi bilo neophodno.Sat i nešto kasnije, bat njihovih konja odzvanjao je zlokobono preko drvenog mosta koji je prekrivao jarak oko zamka. Sa svakim topotom gasila se mogućnost da vrati sestru kući dalje od oblasti njegove moći. Bilo je malo iza podneva i sunce je sijalo na nebu, odbijajući se o oklope ljudi koji su stajali na vrhu glavne kapije kule. Magnus podiže ruke. - Lord Saterlend da vidi Montgomerija. Vrata kapije se otvoriše dozvolivši im da uđu. -

Nisam mislio da ćeš održati reč. - reče Montgomeri dok su ulazili kroz spoljni zid

zamka. Bio je krupan čovek, visok skoro kao Magnus ali ne tako jak - to je već jednom dokazao. Imao je dugu crvenkastosmeđu kosu koju je nosio upletenu i kratku bradu na četvrtastoj vilici. Montgomeri je imao drskosti da uputi Magnusu širok osmeh pre no što se okrenuo ka Lorni.Njegova sestra zaskiča, skačući sa konja i trčeći u zagljaj svom voljenom.Magnus zastenja i okrenu se od njihovog prenestrpljivog okupljanja. Nikada ne bi sebi dozvolio da se ponaša kao da bi se svet stropoštao da nema žene u njemu. Žene su bile dobre za nekoliko stvari: da obezbede zadovoljstvo čoveku, rode bebe i održavaju kuću. Ništa više. Njegovi saputnisi cu bili muškarci, članovi njegovog klana - on je bio njihov vođa na kraju. Nije mogao da bude ometen ovim odvratnim pokazivanjem ljubavi. Kada mu je bila potrebna žena da ga zadovolji, bilo je ih je više voljnih da to i urade. Istinu govoreći, retko je prihvatao njihove ponude. Nije mu trebalo pitanje kopiladi. Bilo je dovoljno kopiladi u Škotskoj. -

Sada ćemo krenuti. - reče grubo, ne trudeći se da sjaše.

Lorna se okrenu, s namrgođenim izrazom lica. - Nećeš ostati da vidiš kako se udajem? -

Dođi, Saterlende. Sveštenik i gozba su spremni. Voleo bih da nam daš svoj

blagoslov, a onda možeš ići. Ali upozoravam te, priča se da Englezi marširaju ka Stirlingu. Valas i njegovi ljudi su već krenuli. -

Oh, biga me za Engleze.- Ali primio je Montgomerijeve reči k znanju. Morao je preći

Stirling most kako bi napustio užasne Lovlande. - Ostaćemo za venčanje, ali ne i za gozbu.

Moramo se vratit u Visije. - Lovlandi su činili da se njegova koža ježi. Ništa se nije činilo dobrim ovde. -

Narediću kuvaru da spakuje gozbu tvojim ljudima za poneti . 8


Magnus zamumla odobrvajući.Nekoliko konjušarase pojavi sa strane. Magnus i negova svita sjahaše dozvolivši konjušarima da odvedu konje u štale da ih istimare, nahrane i napoje. -

Možete se osloboditi oružja pre ulaska u kapelu. - reče Montgomeri, gledajući sa

sumnjom Magnusa. To nije bio predlog. Magnus se lagano osmehnu. - Mislite da smo stigli spremni da se borimo sa vama? -

Misao mi je prošla kroz glavu. Ipak , ja sam ...

Magnus podiže ruku. - Ne govori. Znam šta si uradio mojoj sestri. Bio sam tamo kad ste

saopštili, i dao sam Vam više od krvave usne takođe. Ono što je bitno jeste da nameravate da oženite i ispoštujete moju sestru. Da ćete voditi računa o detetu koje ste napravili. Dodirnu prstima bodež i mali drveni štit. - Mi smo uvek pripremljeni za zasedu, posebno sa

Sasenačima2 koji gamižu po zemlji. Prokleti Englesi su bili svuda. Magnus i njegova pratnja su morali uglavnom da putuju noću ne bi li ih izbegli nakon jednog napada zapadno od Sterlinga. Oni su ih upravo napali sa Planina, i to je bilo u slično vreme u toku dana i hladna kiša je padala iz zastrašujućeg neba. Zašavši da odmore konje i jedu pitu od ovsa i jabuka, čuo je zvuke konja i coktanje metala. Tridesetak Engleskih vitezova ušlo je u njihov kamp. Vitezovi baciše brz pogled u Gorštake pod punom opremom i odlučiše da žele krv. Nije bilo teško Saterlendskim ratnicima da potuku Engleske vitezove - jedan Gorštak za svakog Sasenča. Naredio je svojim ljudima da sakriju tela u grmlju. Uzeo je dobre engleske konje i ostale oslobodio. Nakon toga, Magnus je morao da se osigura da su našli mesto da se pritaje do kraja dana. Putovali su noću, odmarali tokom dana, i putovali su sledeću noć i jutro pre no što su stigli do Glasgova. Englezi ih još nisu uhvatili. Ali bio je sigurna da će ih uhvatiti u nekom momentu. Desetina vitezova ne može nestati a da to neko ne primeti.Magnus je dao znak svojim ljudima i oni su lagano otkopčali svoje kožne korice koje su držale mačeve na njihovim leđima. Odvezao je kožne kaiše na svakoj ruci koji su skrivali njihove šigan dub 3 noževe za ubijanje - tamnog imena i sa tamnom namenom. Mnogo puta je ubio svojim šigan dubom prikravši se protivniku koji nije baš mudar. Baciše oružje na gomilu. Mačevi, sekire, mačete, bodeži, i pohabane štitove. -

Impresivno. - prokomentarisa Montgomeri.

-

Mi smo uvek temeljni. - reče Magnus sa arogantnim smeškom.

-

Zaista. Imaću to na umu. -Montgomeri zakorači napred i ponudi Magnusu svoju ruku.

2

Gaelski izraz za Saksonce. Preživeo je u modernim vremenima u Irskoj i Škotskoj i predtavlja pogrdan naziv za Engleze. 3 Sgian-dubh je mali, nož sa jednom oštricom koji je nošen kao deo tradicionalne nošnje Škotskih Gorštaka. U današnje vreme se tradicionalno nosi zapasan u gornji deo kilta tako da se samo drška vidi.

9


Magnus je zurio u ispruženu ruku neko vreme. Nije hteo ovom čoveku da da svoj blagoslov. Želeo je da ga izbatina jer je oduzeo nevinost njegovoj mlađoj sestri ali ona je stajala pored svog odabranika, sa očaranim osmehom na licu. Bila je srećna. Nije li to ono što je on zaista želeo? Želeo je da ona bude srećna - i sigurna. Pogledao je pažljivo visoke zidove utvrđenja, čoveka koji je stajao na vrhu, u potpunosti naoružan i na oprezu. Ogromni čovek ispred njega, snažan i inteligentan. Posegao je i stegao Montgomerijevu podlakticu, protresavši je u znak poštovanja i vernosti.Lorna mu se osmehnu, i Magnusovo srce se sreže. Ostaviće je u dobrim rukama. Znao je da hoće. -

Idemo u kapelu. - reče grubo.

Dok je gledao kako mu sestra stupa u sveti brak sa čovekom kog on nikad ne bi odabrao za nju, Magnus se zarekao da nikada neće dozvoliti trivijalnoj emociji kao što ljubav da se umeša u njegov život. Brak bi trebao da bude bratimljenje među klanovima. Ništa više.

10


DRUGO POGLAVLJE

M

agnus, opet u potpunosti naoružan, naskoči na leđa svog konja, nestrpljiv da krene svojim putem. Sa klejmorom4 zakačenim za leđa, svojim šigan dubsom u rukavu, bodežom i sekirom zakačenim za pojas njegovog

sporana5 smeštenom na kukovima, malim nožem u čizmama, štitom na podlaktici, se osećao prirodno. Bio je spreman za bitku na koju bi mogao naići - veliku ili malu.Ne ostajući na gozbi, bili su u mogućnosti da stignu do mosta Stirling pre zalaska sunca, i želeo je da bude što dalje od Nizozemlja. To je značilo prelazak mosta i u najmanju ruku zalaženje u šumu koja se nalazila iza njega. Njegovi ljudi i konji su trebali da odmore jer su bili na nogama skoro dvadeset i četiri sata. -

Dobro putuj, brate. - reče Lorna, dok je stajala pod njim.

Mrzeo je rastanke. Mogao je da je se seti kao devojčice koja mu želi dobro kad god je odlazio s njihovim ocem kad god se patroliralo ili raspravljalo o njihovoj zemlji. Uvek je držala bukete zimskog cveća u svojim malim rukama, dajući mu ih, obećavajući da će mu njeno cveće doneti dobru sreću. Magnus joj dotače obraz. - Kao i uvek.Suze zasijaše u njenim očima, i ona podiže izvešenu maramicu. Magnus nije mogao da podnese da je vidi uplakanu. On zgrabi maramicu i zadenu je u svoju čizmu. Klimnuvši glavom ka Montgomeriju, reče, - Čuvaj je ili ću srediti tvoju guzicu. Montgomeri svečano klimnu glavom, uzimajući svoj zavet da će čuvati Lornu za ozbiljno. Istupi korak napred uzimajući golemu kesu sa prijatnim mirisima koji su se iz nje širili i zakači je za Magnusovo sedlo. -

Vaša gozba od kuvara. - reče Lorna.

-

Moja zahvalnost. - Magnus zateže uzde i okrenu konja prema kapiji. - Ostajte dobro.

Prešavši preko drvenog mosta Magnus i njegovi ljudi poteraše konje u galop. Nije se osvrtao. Kao najstariji od Saterlend braće - a kako su im roditelji odavno pokojni - svo četvoro njegove braće i sestara su bila njegova odgovornost. Jedino se nadao da je učinio pravu stvar za Lornu. Morao je da veruje da jeste. Bila je srećna. Montgomeri je snažan čovek, brinuće o njoj i njihovom nerođenom detetu. -

Jahaćemo do Stirlinga. Hoću da pređemo most i postavimo kamp u šumi koja je

4

Klejmor (claymore) je naziv za škotski dvoručni mač. Smatra se da je ime ovog mača nastalo od reči "claidheamh mòr" što na škotskom jeziku znači veliki mač. 5 Sporran, deo tradicionalne škotske gorštačke nošnje, je kesa koja vrši ulogu džepa na kiltu. Sačinjena je od kože i krzna, i ornamenti se biraju tako da upotpune nošnju.

11


posle mosta pre no što padne noć. - viknu svojim ljudima. Ako budu jahali najbrže što mogu, mogli bi da stignu do tamo za četiri ili pet sati. Jedini pokazatelj njihovog dogovora bio topot njihovih konja pored njega.Sat po njihovom polasku, i skoro na pola puta do Stirlinga, nešto se promenilo u vazduhu. Magnus nije mogao da shvati šta, ali nešto nije bilo u redu. Držao je ruku u vazduhu, dajući znak ljudima da stanu. Formirali su polukrug sa obe strane, svaki je isukao svoj mač, i bio spreman na zasedu. Pregledajući pošumljenu oblast i put ispred, svaki od njih je uhvatio naznake opasnosti. Tada je shvatio. Nije bilo ptica koje bi pevale, što je bilo čudno ako se uzme u obzir da je put kojim su putovali sa leve strane bio pokriven šumom, onom za koju je, na putu za Glasgov, primetio da je posebno popunjena perjanim bićima. Nije prepoznao zvuke engleza koje je čuo kada su poslednji put bili napadnuti. Nije se čuo zvuk kliktanja metala, niti topot konjskih potkovica.Onjušio je vazduh. Mirisao je drugačije nego kada su tuda proalzili ranije jutros. Nekako se više osećala zemlja. Osetio je dim. -

Negde je postavljena vatra. - reče. Prema onome što je osetio velika.

Gledajući iznad drveća nije video nigde tragove dima. -

Tamo. - reče Donald.

Magnus se okrenu u pravcu koji je njegov pratilac pokazao. Sa desne strane puta bilo je dugačko brdo, i iznad njega malo selo gde se crni dim podizao u vazduh. Obišli su selo obilazeći krivinu na putu. -

Da odemo da proverimo treba li im naša pomoć, moj gospodaru? - upita Gavin,

namrštenih crvenih obrva. Gavin je uvek prvi odgovarao na bilo kakve požare u Saterlandu. Visok i mršav, njegova snaga je ležala u fizičkoj veličini. Kao mlad momak izgubio je roditelje u požaru, i delovalo je kao da sa svakim sledećim plamenom, oslobađa taj užasan trenutak. -

Da. - složi se Magnus, ali mu se to nije dopalo. Putovanje do sela ne samo da će ih

dovesti u opasnost onog ko je zapalio plamen - i bilo je očigledno da je požar postavljne namerno, bio je prevelik - neko ga je pomerio bliže njihovom odredištu.Nije mogao da porekne crni dim koji je dolazio iz sela. Ljudi su mogli biti povređeni, umirući. ON i njegovi ljudi bili su sposobni da ugase požar, jer su ugasili mnoge u njihovom selu. Bili su potrebni, iako ti ljudi to nisu shvatali. Svaki škotski život se računa. Neka je proklet Kralj Edvard i njegovo ubeđenje da ih treba iskoreniti.Pomiren sa svojom sudbinom, isuka svoj klejmor, okrenu konja u pravcu sela i spusti se s brda. Ukoliko je ostalo napadača, on i njegovi ljudi će ih potući. Vrelina sela koje je gorelo udari ratnike u trenutku kada su dosegli do dna brda. Galopirali su kroz spaljena polja prema kolibama sa slamnim krovovima. Ljudi su trčali na sve strane u masovnoj konfuziji. Dim je bio gust, pržio mu pluća. Tela su prekrivala tlo - ali

12


ne samo izgorena, neka su bila sasečena mačem po izgledu rana. Ali nije video nikoga ko je ličio na neprijatelja. -

Prokleti Sasenači su sigurno bili ovde - zareža Magnus.

Probi se do onoga što je bio centar sela, sada samo izgorela masa drveta i slamnatih koliba. Povukavši uzde, zaustavi Zver i sjaha. Njegovi ljudi su ga pratili.Magnus uhvati izgubljenog starijeg čoveka koji je trčao vičući - Meri" Meri" -

Tvoja žena? Gde je bila?

Stariji čovek odmahnu glavom. - Ne znam. Bila je u našoj kolibi, ali gledao sam, nije tamo. -

Gde je tvoja koliba? - Magnus je pokušao da ostane miran na izraz bola na

čovekovom licu. Čovek pokaza ka kolibi koja je u potpunosti bila sravljena sa zemljom, sada samo gomila drveta i pepela. Niko nije mogao ostati živ pri takvom uništenju. Nije se moglo reči da li je čovekova Meri unutra ili ne. Ako je i bila, jedino što bi ostalo od nje su ugljenisane kosti. Čovekova ramena su se tresla pod Magnusovim rukama. Nadao se da će ga njegova snaga umiriti. - Ko je učinio ovo? Čovek je samo odmahnuo glavom, unezveren, dok je očima divlje pretraživao.Magnus ga protrese lako, nateravši ga da ga pogleda u oči. - Ko? -

Demoni.

Magnus odbi da poveruje da je Đavo sa svojim podanicima pobegao iz Pakla da bi opustošio selo - osim ukoliko Kralj Edvard nije bio đavo. - Kako su izgledali? -

Sasenači. - čovek se tresao pod njegovim rukama.

-

Englezi? - bes je pronalazio svoj put iz njegovog stomaka ka grlu. Mogao je ubiti

sve do jednog prokletnika. Čitavo selo je bilo sravljeno sa zemljom i izgledalo je kao da je većina njegovih stanovnika mrtvo ili umire. -

Da.

Magnus pusti čoveka. On se otetura dalje, nastavljajući da doziva svoju Meri. -

Hajde da pomognemo kome god pomoći možemo. - reče Magnus svojim ljudima.

Narednih nekoliko sati, Magnus i njegovi ljudi su bacali vodi iz bunara na bilo koji plamen koji su mogli naći. Ugušili su svaku žeravicu koja je gorela sa kabanicama na svojim leđim. Učinili su sve što su mogli da očiste i zaviju rane. Iskopali su grobove i pokopali mrtve izgovarajući molitvu kako bi svako od njih mogao da dođe do Raja. Kad su završili, sunce je počelo da zalazi a oni su bili premoreni. Danas neće putovati do Sterlinga.Nekoliko desetina sitnih zemljoposednika ih je gledalo sa tugom i jezom u očima. -

Šta ćemo raditi sada? - Upita majka, privijajući svoje dete na grudi. - Moj muž je

ubijen. -

Moje dete je bilo u našoj kolibi! Mrtvo je. 13


-

Nemamo hrane, niti stoke, sve su uništili!

-

Meri! - starac je vikao, kad se srušio na zemlju.

Šapati su bili slični i svaki je ostavio trag tuge na Magnusovom srcu. Nije bilo ništa više što je mogao da uradi za ove ljude. Ponudio bi im dom u Dunrobu, ali većina od njih ne bi preživela putovanje do Visija. Postavivši putničko ćebe na mesto, osetio je jak miris spaljenog drveta koji se uvukao u tkaninu, i primeti da je progoreno na nekoliko mesta. -

Moja sestra je Lejdi Montgomeri u dvoru Glasgov. Idite tamo. Recite joj da sam vas

ja poslao. Daće vam hranu, odeću, očistiće vam rane, obezbediće vam sklonište dok vaše selo ne bude ponovo izgrađeno. -

Blagosloveni bili Vi i Lejdi Montgomeri - nekoliko njih reče, klečeći u travi prekrivenoj

pepelom. -

Ne trebate da klečite preda mnom. Moji ljudi i ja ćemo ostati ovde preko noći da

budemo sigurni da ste zaštićeni, ali narednog jutra, morate otputovati za Glazgov. - Magnus dade znak svojim ljudima da mu se pridruže malo dalje. - Donalte, ti i Artair odjašite nazad u

Glasgov. Dovedite nekoliko ljudi ovde Ujutru krećemo, i ne želim da ovi ljudi budu ugroženi na putu do zamka. Donald i Artairklimnuše glavom, i okrenuše konje ka planini. -

Držite oči širom otvorene i pazite se Engleza. Putevi, šume, sve među Škotskim

granicama je ispunjeno njima. Poslavši ljude da dovedu pojačanje, Magnus ode da postavi kamp i pomogne seljanima da prikupe sva dobra koja su se mogla spasiti. Nekoliko njegovih pratilaca je uspelo da ulovi nekoliko veverica i zečeva. Nahranili su seljane sa ulovom i hranom koju je poslao Montgomerijev kuvar. Ljudi su uzeli oskudne porcije, a potom se podelili u smene za spavanje i čuvanje straže. Magnus je pretpostavio da je prošla ponoć kada su se Donald i Artair vratili sa desetak Montgomerijevih ljudi. Izašao je iz privremenog kampa, sa bodežom u ruci. -

Gde je Montgomeri? - upita, iznenađen što ga ne vidi među njima. Tamo su bili samo

njegovi podanici. Zar čovek ni malo ne mari za svoje ljude? Jedan od Montgomerijevih ljudi pročisti grlo i bacajući pogled na jednu pa na drugu stranu, s očiglednim osećajem neprijatnosti. - Ovo je venčano veče, moj gospodaru. Magnus pokuša da obuzda emocije. Zaboravio je i proklet bio ako je želeo podsećanje na to šta je onaj bezbožnik radio njenoj sestri. -

Dobro onda. Organizujte svoje ljude. Radili smo na smenu. Sada je red na vas.

14


Narednog jutra Magnus se probudi okrepljen. Nije bilo pretnje tokom noći, i niko od povređenih nije umro.Bio je nestrpljiv da se vrati kući.Okrenu se i vide kako neki od seljana pakuju svoje privremene krevete. Protegnu se, osećajući kako mu pluća gore zbog previše dima koji je udahnuo.Nebo je bilo još uvek rozljikasto i narandžasto. Stajao je i posmatrao uništeno selo. Bila je to šteta, i to ga je činilo još nestrpljivijim da se vrati u Visove i osigura bezbednost svog klana. U isto vreme, osećao je paniku u stomaku. Lorna je bila ovde, u središtu svega ovoga. -

Ti tamo, - reče jednom od Montgomerijevih ljudi. - Jesi li video i jednog Engleza na

putu ovamo sinoć? -

Ne, moj gospodaru, ali smo čuli da putuju ka Stirlingu.

To je vest koju je već znao. Sve za šta je mogao da se moli jeste da su se ljudi koji su poharali grad obeznanili od alkohola i da se neće probuditi rano. Imaće dobra dva sata prednosti. Dovoljno vremena da obiđu sve Engleze. -

Saterlendi, jašemo.

Njegovi ljudi promumlaše odobravanje.Ostavili su Montgomerijeve ljude da brinu o seljanima i krenuli ka Stirlingu. Ovom brzinom, zasigurno bi stigli do šume iza mosta, možda i dalje dok se ne smrkne.Do kasnog jutra stigli su u okolinu sela Stirling. Grad je bilo ključno za engleskog Kralaj Edvarda. Magnus nije imao želju da sretne bilo kakve Engleze. Držali su se podalje od sela, trudeći se da se kreću sporije kako njihove nošnje ne bi privukle još više pažnje. Mogao je da namiriše vodu - reka Fort je bila blizu. Do sada su bili dobre sreće da ne sretnu niti jednog Engleza. Njemu i njegovim ljudima bi bilo ogromno zadovoljstvo da prospu nekoliko engleskih mozgova nakon onoga čemu su posvedočili veče pre. Ali selo je delovalo uglavnom prazno. Možda je do ljudi doprla vatra iz sela od sinoć pa su se čuvali dobro sakriveni u svojim domovima. Koji god razlog bio, Magnus je bio srećan što je tako blizu Visijama. Reka Fort i Stirlinški most su se pojavili na vidiku i njegova koža se naježi. Iza mosta, povrh Abi Kreiga stajala je vojska Škotlanđana. Magnus je pretpostavio da ih ima najmanje osam hiljada. Do đavola! Da su Englezi videli ovo, on i njegovi ljudi bi bili mete. Prvo.Ovo je moralo da znači samo jednu stvar. Englezi nisu bili daleko iza njih. -

Pređite most. Sada. - njegovi ljudi su pratili njegova uputstva, shvatajući situaciju u

kojoj su se nalazili. Iz sredine škotkse konjice i pešadije, izjaha markantni ratnik. Krenuo je ka njima. Susreo se sa Saterlandskim ratnicima na pola puta između mosta i brda.Ljudi Saterlenda izvukoše mačeve iz korica, ali zamahom ruke Magnus umiri njihove pokrete. Vratiše mačeve nazad, uz neodobravanje. -

Ne želimo vam zlo, samo želimo da prođemo, - reče Magnus, procenjujući svo oružje 15


koje je ratnik imao. Bio je u potpunosti okićen štitom, klejmorom, širokim mačem za pojasom, sekirom, bajonetom i još nekoliko noževa. Magnus nije prepoznao boje koje je nosio. Bez obzira, njihova namera je bila očigledna. Ovi ljudi su očekivali bitku. Bili su spremni. Ironično je što je Magnus sa svojim ljudima baš u tako nesrećnom momentu naišao s namerom da prođe. Molio se da ih puste. Nekoliko desetina Engleskih vitezova ih je jedva nateralo da se preznoje, ali osam hiljada Škota je bila u potpunosti druga priča. -

Tražimo slobodu od okupatorske Engleske. - ratnik raširi ruke.

Magnus klimnu glavom. - Mi tražimo da se vratimo u Visije. Čovek se osmehnu. - I tvoje Visije će stradati, uistinu neki delovi već stradaju. Hoćete li

nam se pridružiti? Magnus prostudira čoveka, no ne steče utisak o njegovim namerama. - Čemu se

pridružujemo? -

Borbi. - pokaza na konjicu i pešadiju iza sebe. - Očekujemo Engleze svakog časa.

-

A šta ako ne želimo da ostanemo?

Čovek sleže ramenima. - Ne mogu vas naterati da ostanete sa nama, ali vam ne mogu ni

garantovati siguran prolaz u šumu. Magnus požele da mlatne čoveka. Nije im trebalo obezbediti siguran prolaz. Mogli su da se brinu o sebi. Sakri iziritiranost iz glasa i natera se govoriti mirnim glasom. - Ne treba nam

ni vaša dozvola niti zaštita. Čovek zabaci glavu i nasmeja se. - Moje izvinjenje. Nisam nameravao da zvučim preteće.

Ime mi je Valas. - Pruži ruku. Magnus prihvati ruku, sa olakšanjem kad ču ko je čovek pred njim. Ovo je sve promenilo. Nije bila bilo koja grupa pobunjenika, već glavom i bradom Vilijam Valas. - Zašto ne rekoste

tako? Moja sestra se udala za Montgomerija juče. - Lejdi Lorna. Morao bih prerezati sam sebi grlo ako bih čuo još jednu jedinu reč o njenoj lepoti - bez uvrede, Lord Saterlend je l' tako? Ljudi se nasmejaše i tada nostalgičan izraz pređe preko Valasovog lica. - Verovao sam u

ljubav jednom. Magnus nije znao šta da kaže. Čuo je glasine o Valasovoj ženi koja je ubijena od strane Engleza. Od tada nije izabrao ni jednu ženu za sebe, ali ako je iko od članova njegove porodice ubijen od strane prokletih Sasenča on bi pobesneo nekontrolisano. I tada shvati. Njegova sestra je bila ovde - bila je u središtu pobune. Prokleti Englezi bi mogli da ugroze njegovu rođenu krv. Da je ostao u Nizozemlju još koji dan, ne bi smetalo, posebno ako bi pomagao da je zaštiti. Da Škoti pobede mogao bi sa sigurnošću da kaže da bi njegova sestra mogla sigurno da živi ovde - pokušavao je da obuzda potrebu da se vrati po sestru. 16


-

Pridružite nam se. - reče Valas još jednom.

Magnus pogleda u svoje ljude i podiže obrvu. Znao je da bi ga pratili gde god, ali voleo je da misli da je uzeo i ono što oni misle u obzir. Ljudi klimnuše glavama kao jedan. Okrenu se ka Valasu. - U redu, pridružićemo vam se.

17


TREĆE POGLAVLJE -

Blizu smo Sterlinga, kćeri. Trebalo bi da stignemo za sat i po. - Baron od Movbraja

reče. Arabela klimnu glavom. Duboko se zamislila, pregledajući prostrani pejsaž i pokušavajući da zapamti svaki božiji detalj, u slučaju da mora da pobegne i pronađe put nazad u Englesku. Polja najbliže putu bila su istačkana vresom i čičkom, a pored toga tu su bile i ovce, koze, krave i farme. Šuma je bila gusta, lišće je tek počelo da pupi i hladan povetarac je pravio nabore na rubovima njene haljine.Nije bila oduševljena Škotskom za sada. Putevi i ono što je bilo iznad njih delovali su napušteno. Pored nekoliko farmera i stočara, činilo joj se da nije uopšte videla više ljudi. Bilo kako bilo, to nije bilo daleko od onoga kako je ona zamislila Škotsku. Iz horor priča koje je čula, ni ona ne bi volela da putuje ovim putevima.Prošli su spaljeno selo ranije u toku dana. Nije mogla da zamisli strahote koje su se tamo desile - i pitala se da li je njen obećanik učestvovao. Sela koja nisu bila spaljena, bila su napuštena ili u potpunosti tiha, a žitelji nisu bili prijateljski nastrojeni. Bili su srećni što nisu naišli ni na kakve pobunjenike. Njeno srce nije prestajalo da lupa od kad su prešli grnaicu. Bila je sigurna da je njena smrt neizbežna.Ipak, kralj je iskorenjavao Škote. Grozna dužnost čiji je zasigurno deo zaslugom njenog oca. Pobunjenici su imali sva prava da budu ljuti na nju. Da je mrze. Da je žele mrtvu - iako nisu znali ko je ona. Ona je bila Engleskinja i to je bilo dovoljan razlog. Srećom, izviđači koje je njen otac poslao držali su ih sigurnim i daleko od pobunjenika, i sada su skoro bili na svom odredištu.Kad stignu unutar Stirlinških zidova hoće li biti sigurna? -

Pogledaj tamo, eno ga Stirling. - Glas njenog oca je bio svečan dok je pokazivao.

Visoko na brdu u daljini nazirao se dvorac, njegove kule dosezale su do oblaka, debeli zidovi okruživali su njegovo masivno telo. Mesto je bilo impozantno. I to je trebao da bude njen novi dom. Topla osećanja se nisu pojavljivala od zurenja u njegovu zastrašujuću fasadu. U stvari, strah joj je promileo kičmom. Kako bi trebalo da se oseća ugodno u prostoru koji je izgrađen da drži ljude podalje? Da zaštiti njegove stanare. I sama pomisao naterala ju je da se strese, pobunjenici kako napadaju utvrđenje danju i noću. Interesovalo ju je samo koliko puta su pokušali da probiju njegove zidine.Gospodsko imanje Movbrej je imalo zid, pa i jarak, ali su u jarku plivali labudovi. Njihov pokretni most je uvek bio spušten i kapije su zatvarane samo noću zbog formalnosti. U svakom trenutku na dužnosti je mogao biti jedan ili dva stražara. Nije mogla da se seti da je ikada u njenom životu njihov dom bio napadnut.Njen otac je bio neustrašivi vitez, ali njegovo posedstvo nije sagrađeno kao 18


utvrđenje protiv bilo kakve vrste neprijatelja, bilo je izgrađeno kao dom. Prosto je čuvalo od bilo kakvih izgrednika od zakona koji su tražili način da ih napadnu iz zasede. Pa ni to se nikad nije desilo. Kralj je pozvao njenog oca da se bori za njega iz zemlje Movbraja. Ne da bi sačuvao svoje posedstvo u ime kralja.Duž ruku je podiđe jeza. Nije želela da pređe preko mosta, ispod rešetaka. Ukoliko bi prošla, Arabela se plašila da nikad više neće izaći napolje. -

Šta misliš?

Arabela pogleda oca, i vide brigu i očekivanje u njegovim očima. Bila je poražena. Sada nije mogla da uradi ništa da izbegne svoju sudbinu i i njen otac ju je pogledom preklinjao da pristane bez pogovora. -

Ovo je ogromno.

-

Da, jeste. - S nelagodom se naže ka njoj i potapšao je po ruci. - Bićeš dobra

gospodarica zamka. Zadržala je iskrivljen osmeh iako bi radije plakala.Jahali su još neko vreme u tišini dok nisu stigli do ulaska u selo Stirling, i tada se začuše nepogrešivi ehoi borbe u blizini, izazivajući užas u njenom srcu. Ušli su u samo središte rata. Zveket metala, povici bola, rzanje preplašenih konja, povici rata pomešani u vazduhu sa gorčinom. -

Oče! - Arabela pokuša da viče ali strah zaguši njen glas. Okretala se na svom konju

ali nije videla ništa i nikoga ko bi mogao da pravi te zvuke. Kapije sela su bile otvorene, skoro pozivajući, osim što na kamenoj kuli nije bilo nikoga. Nikoga nije bilo ni na prljavštinom prekrivenim ulicama. Nije bilo seljana koji bi se muvali. Jednostavno nije bilo nigde nikoga. Pa ni pileta ili mačke lutalice.A opet zvuci su dopirali sa svih strana. Gde li se bitka odigravala? -

Ostani ovde, Bela. - naredi joj otac.

-

Ne, nemoj ići! Hajde da se vratimo u Englesku!

-

Ne možemo, ljubavi. Zakuni se svetim Ocem da ćeš ostati ovde. Pogledaću šta se

dešava i vratiću se po tebe. Ovde ćeš biti sigurna, daleko od borbe. Nije bilo rasprave sa njenim ocem. Mogla je jedino da haje za njegovo upozorenje. -

Kunem se. Njen otac naredi desetini čuvara da je okruže, a sa drugom desetinom ljudi ode kroz selo u pravcu gužve. -

Jaše u svoju smrt, - reče ona s panikom. Njene usne su se tresle, ali se prisilila da ne

zaplače od bola. -

Ne, moja gospo, Vaš otac je veliki vitez. Ovo je verovatno tek nekoliko seljana koji su

namerili da se osvete zbog vatre koju smo prošli.

19


Stražari joj pokazaše da stoji u senci debelog kamenog zida sela tako da im leđa budu pokrivena. Molila se da su ljudi njenog oca u pravu.Ironija je da se pitala koliko često je dvorac bivao napadnut i da bi to trebalo da bude malo po njenom dolasku. Preklinjala bi oca da je vrati u Englesku - apelovala bi na njegovu potrebu da je zaštiti. Dok je muški6 sedela na svom konju, shvatila je da nikad nije bila toliko blizu opasnosti. Njen otac i brat držali su nju i Alaju dobro zaštićenim od opasnosti. Nije želela da ostane ovde. Nije želela da donese decu na ovaj svet.Ali njeno udovoljavanje baronu moralo je sačekati. U međuvremenu, morala je to da zadrži za sebe.Izvukla je mali bodež koji je držala zadenutim za pojas i stegla ga jako, spremna da zarije oštricu u bilo koga ko bi se usudio da je ugrozi. Ako ima išta što ju je njen brat Semjuel naučio, bilo je kako da se bori. Arabela ni u najluđim snovima nije bila vešt borac, ali ne bi dozvolila da joj neko oduzme život bez borbe. Njene misli su je prenerazile. Čitavim putem od Engleske do Stirlinga, bila je usredsređena na svoju skoru smrt. Predala se sudbini nad kojom je mislila da nema kontrolu. Bila je jača od toga. Mogla je ona to podneti. Ako je njena sudbina da bude smeštena u ovu varvarsku zemlju, onda će uhvatiti Sudbinu za rogove i jahati a da ne padne, možda da blago sklizne.Vika se približavala preko zida i ljudi njenog oca se skupiše oko nje, njihovi konji sabijeni blizu njenog, mogla je da oseti njihovu toplotu po svojim nogama. Njena kobila zabaci glavu i Arabela popusti stisak uzdi. Ljudi ne rekoše ništa, samo su osluškivali, spreminh mačeva. Ona je nepokolebljivo držala svoj bodež.Povici nisu bili na engleskom. Jezik je bio grlen, i nije razumela ni reč što je samo povećavalo njenu nervozu zbog nepoznatog. -

Škoti. - jedan od ljudi potvrdio je njene strahove. Govorili su gaelski, jezik koji se

nikad nije trudila da nauči. Ako preživi ovaj dan, to što nije želela da nauči jezik je greška koja će brzo biti ispravljena. -

Znaš li šta govore? - pitala je, gledajuči naokolo. I dalje ih nije bilo na vidiku, ali su se

čuli mnogo bliže. Vičući, navijajući. -

Ne, moja lejdi, samo da je ovo gelski.

Topot marširajućih čizama i grebanje metala dok je okretan u koricama odzvanjao je u blizini. Svi sveci! Pobunjenici će biti pred njima uskoro. I zvučali su kao žedni krvi. Poželela je da zna šta govore.Pre no što je ponovo udahnula, skorenom krvlju prekriveni varvari prođoše kroz kapiju. Još nisu uočili Arabelu i njene ljude i molila se da će nastaviti svojim putem i da se neće osvrtati. I sam pogled na njih je bio grozan. Sigurno će imati noćne more u nedeljama koje dolaze. Bili su visoki, nosili su

kiltove nisko na kukovima, a delove

materijala prebačene preko golih grudi. Čizme su im bile vezane tek ispod otkrivenih kolena.

6

Dame su jahale uvek sedeći sa strane. Jahanje s nogama prebačenim s obe strane konja se smatra muškim jahanjem.

20


Bili su skoro nagi. To je bilo nepristojno. Koža prekrivena krvlju i blatom, njihove ruke, grudi i lica obojene paganskim linijama i krugovima.Bilo ih je masa, izgubila je broj posle dvadeset i sedmog koji je prošao kroz kapiju.Movbrajevi ljudi nisu ispustili ni glasa, uglavnom se moleći da ih niko iz rulje ne primeti i da prosto nastave dalje. Da se Škoti okrenu, malo je verovatno da bi ona i njeni ljudi preživeli. Ruke su joj se tresle, a ona spusti pogled na bodež koji nije bio dovoljan. Poželela je da ju je Samjuel naučio kako da koristi mač. Njegove lekcije su bile o borbi prsa o prsa, ruka na ruku, a ne za ovakva vremena, više za situacije u kojima bi je neko napao u njenoj bašti ili dok bi brala divlje jabuke i lešnike u šumi.Pogledala je u nebo, šaljući molitvu Bogu da je zgodno da je danas poštedi. Tada se pakao otvorio. Jedan od pobunjenika ju je video, doviknuo nešto Gaelcima i čitava horda se okrenula ka njima. -

Prokletsvo. - prosikta jedan od ljudi njenog oca.

-

Pobunjenici su na nogama, pustite nas! - povika drugi.

Jedan od vitezova zgrabi njena uzda i kao jedan podbodoše konje u trk u suprotnom pravcu. U pozadini su se čuli glasni povici i zvuci borbe, a koplje koje je bačeno okrznulo je jednog od konja. Vrisnula je i trgnula se u stranu. Konj se propeo na zadnje noge i zbacio viteza na tlo. Arabela je želela da stane, ali stražar koji je držao njene uzde ju je gurao napred. -

Ne stajte! Pomolite se za njegovu dušu!

Gledala je sa očajem dok su pobunjenici napadali viteza i čerečili ga kao mravi parče voća. Ali nisu se zadržali tamo kao što se ponadala. Ne, krenuli su za njom. -

Hajde! - povikaše njeni stražari naređujući. - U šumu iznad mosta!

Arabela baci pogled ka mostu, podjednako punom Škota koji su se borili protiv engleskih vitezova. - Nikada nećemo proći! Nisu imali gde drugo da idu. Pobunjenici iza njih, čvrst zid sa desne strane i uzburkana rekla koja se omotavala s leve strane. Most je bio njihova jedina nada. -

Moramo pokušati, moja damo.

Ništa nije rekla, znajući da nema izbora i da će njeni ljudi umreti služeći njenoj porodici.Udahnula je duboko i naterala sebe na juriš. Preletela je pogledom preko vitezova koji su se borili tražeći oca, ali ga nije bilo na vidiku. Dragi Bože na nebesima nadam se da je siguran. Samo još nekoliko metara i bili bi nadomak, a prilaz mostu je bio čist. Kad bi mogli da prođu kroz ove pobesnele pobunjenike i vitezove bili bi sigurni.Njihovi konji se zaleteše u masu, odskačući od zemlje obarali su ljude.Njeni vitezovi su vešto baratali svojim mačevima, uklanjajući pretnju, ali masa ljudi ih je usporila. Hladan znoj se spusti niz njenu kičmu. Još je jače butinama pritisla kobilu.Arabela nije bila pripremljena za toliku buku bitke. Od lupanja metala joj je zvonilo u ušima, povici bola i besa činili su da izgubi dah. Od mirisa 21


krvi, horde hvatala je vrtoglavica. Mučnina je pretila da je natera da izbaci sav doručak.Pobunjenici ih sustigoše, i ona ču od nekud unutar brane, kako neko povika na engleskom, -

Uhvatite damu!

Udahnula je duboko i

zamahnula na slepo svojim bodežom, pogodivši jednog

pobunjenika u ruku, a drugog u uho. To ih nije sprečilo da se otimaju za nju, svojim prljavim rukama cepali su njene suknje, ogrtač. -

Bežite! - vikala je, dok je oko nje, jedan po jedan njen čovek bio klan. Uhvatila ju je

panika. Suze straha i besa navrše joj na oči. Uspela je da istrgne sekiru iz oslabljenih ruku pobunjenika i da ga njome udari po glavi. Strahotne stvari koje je činila ne bi li preživela neće nikada zaboraviti.Njena suknja je bila iscepana, pokrivena krvavim otiscima šaka. Telo ju je bolelo, ali je uspela da sedi na konju. Šutnula jednog pobunjenika u lice, i raskrvarila mu je nos, a potom je bila povučena na levu stranu drugim parom ruku.Jedan prodoran zvižduk prolomio je vazduh. Pobunjenici se razdvojiše, ostavljajući slobodan prolaz. Brekćući, imala je samo trenutak da uhvati prizor čoveka odvaljenog od stene kako se kretao ka njoj na svom velikom crnom konju. Nikada nije videla toliko velikog konja. Niti čoveka. Golijat lično je došao da okonča njen život.Krenuo je ka njoj, ne usporavajući korak i ona se otimala ne bi li se okrenula u suprotnom pravcu ali su je pobunjenici čvrsto držali.Sada je bio bliže. Možda je bio i vođa ovih pobunjenika. I on je takođe bio prekriven prljavštinom, njegove oči bile su divlje, svetla kosa je lepršala na vetru dok je jahao jako, usana izvijenih u iskrivljen osmeh. Kako se približavao videla je da su mu oči brilijantno zelene, kao sveža prolećna trava i novo lišče koje prekriva rosa. Arabela nikada nije videla takvu boju. Čudan kontrast prljavštini na njegovim isklesanim jagodičnim kostima i gruboj bradi. Nikada nije očekivala da će videti lepotu na demonu. Zadržala je vazduh i pluća su odbila da rade. Arabela nije mogla da skloni pogled. Bila je zapanjena, a ipak uplašena njegovim prizorom. On je bio kao iz bajki ne onih sa srećnim krajem podsetila se.Onesvestila se. Ovo mora da je bio božji način da je spase. Onesvestila bi se pre no što je pregazi svojim monstruoznim konjem.Ali nije se tako desilo. Umesto da kidiše na nju, on je uhvati za struk i prebaci na svog konja. Postavi je na svoje krilo, u punom galopu dok je okretao konja u krug i krenuo nazad ka mostu. Arabela je odskakivala u njegovom naručju, i nije bila sigurna treba li više da se plaši čoveka koji ju je ukrao ili toga da će pasti s njegovog ogromnog konja.Tada je znala. Đavo će je baciti u reku da se udavi. Uako je znala da pliva, duboka reka je zasigurno bila hladna i njeni mišići bi se stegli odbijajući saradnju. Njena haljina bi se natopila vodom i bila bi teg koji bi je povukao na dno u sigurnu smrt.Pokušala je da se izvuče iz njegovih ruku, ali on ju je samo stisnuo

22


jače u svoj zagrljaj od čelika. Prekrivene mišićima, njegove butine su bile čvrste i tople pod njenom zadnjicom, njegove ruke teške, čvrsto stegnute oko njenog struka. -

Sedi mirno - promrmljao je dubokim glasom u njeno uho, dok je njegov dah golicao

njen vrat. Udari se po ruci, ne mogavši da shvati zašto joj koža treperi. Zatvorila je oči jako, želeći da sve ovo nestane.Zvuk konjskiih potkovica kako kloparaju po drvetu dovelo je do mnogo mekšeg,gnjecavijeg puta. Bili su na močvarnoj travi. Arabela je širom otvorila oči. Nije je bacio u reku. Od pozadi je čula zvižduk, ali nije mogla da vidi ko ih je pratio. -

Gde me vodite? - pitala je, glasom koji je zvučao začuđujuće snažno nasuprot

slabosti koju je osećala iznutra. -

Na sigurno.

Sigurno? Demon ju je spasao? Uistinu, Bog je imao nekonvencionalne načine da odgovori na molitve.

23


ČETVRTO ŠOGLAVLJE

B

usenovi glibovite trave i prljavštine leteli su sa konjskih potkovica pogađajući Magnusa po vratu i licu. Devojka se tiho skupila u svojoj kabanici kako bi izbegla blato koje je žežilo. Bio je začuđen činjenicom

da nije kukala. Većina devojaka bi se žalila na to koliko je brzo jahao i način na koji se ophodio prema njoj kao osobi, ali ona je delovala kao da je prihvatila to ili je jako dobro podnosila za sad.Nije usporio, sa dobrim razlogom. Bitka je bila gotova - pobeda Škota, ali ljudi su bili gladni još borbe, i ova devojka se tu zatekla na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Pobunjenici ne bi imali ništa protiv da je uzmu zarad svog zadovoljstva. Ona je bila Engleskinja, što je takav čin u njihovim očima činilo prihvatljivim.Ali nije bilo. Možda je bila potomak Engleza ali ni jedna žena ne zaslužuje da pati.On i njegovi ljudi jurili su ka pošumljenoj oblasti na ivici šumskog puta koji će ih odvesti do Visija.U prvi mah, neki pobunjenici su se dali u poteru pešaka ali su ubrzo odustali od toga, nije bilo ravnih Magnusu i njegovim ljudima na konjima. Bili su željni borbe, voljni da se bore protiv svojih za deo plena. Bio je to fenomen kom je prisustvovao i ranije - i bio bi srećan da mu ne prisustvuje nikad više.Šta bi mogao do đavola da uradi sa njom sada? Bilo je sigurno da je ne može vratiti tamo odakle je došla. Bilo je previše opasno.Moraće da je povede sa sobom. Kada stignu do sigurnosti Saterlendove zemlje dozvoliće joj da piše porodici o svom povratku odakle je došla.Sat kasnije, Magnus shvati da je sigurno da uspori konje u kas. Krenuli su svojim putem kroz šumu, dok je topot konjskih potkovica bio ublažen vlažnom zemljom i travom. Sunčeva svetlost je bila propuštena kroz izdašno lišće prastarih hrastova i javora, dajući magičan osećaj kada bi tračci svetlosti pali na tlo šume. Devojka u njegovom naručju je bila topla. Njeno mekano telo se naslonilo na njega i ispod kabanice se čulo meko hrkanje. Magnus je bio očaran njenim postupcima koje je video u borbi. On i njegovi ljudi su prešli most da požele dobrodošlicu Valasu, samo da bi naišli na rulju koja je napala plavokosog anđela i njene ljude. Hrabro su se borili za nju, i iznenađujuće je da se i ona borila prilično dobro. Zapanjen, gledao ju je kako zadaje udarce svojim bodežom a potom kako otima sekiru od čoveka. Njena kosa se bila olabavila i njihala u talasima oko njenog plemenitog lica. Ubrzo je shvatio da se borila za svoj život, i da bi je pobunjenici naterali da pati nesnosno pre no što bi joj ga oduzeli. Magnus je bio sa pobunjenicima kada je došlo do borbe za slobodu Škotske, kada je došlo do toga da mora da brani njene ljude od Engleza. Ali šta bi mogla Engleska devojka da uradi? Ništa. Bila je jednostavno plen koji su osvojili pobedom u bici. Mogao je jedino da 24


misli na svoje sestre i da bi umro pokušavajući da odbrani da su se našle u sličnoj situaciji. Ni jedna žena nije zasluživala da se o njoj misli kao da je igračka za zadovoljstvo ili osvetu.Sa tom pomisli na umu, prodrma je ne bi li je probudio. Kabanica je pala i on se zagleda u izrazito plave oči. Bile su čudne boje. Tamno plave, kao borovnice dok joj je zenicu okruživala svetlija plava, nebesko plava. Okružena gustim tamnim trepavicama, sa nekoliko gromuljica blata koje su visile sa njihovih krajeva. I pored toga bila je prelepa. Poželeo je da joj obriše prljavštinu, ali nije se usuđivao da je dotakne. Koliko god njene oči bile divne, bile su napregnute. Gledala je u njega intenzitetom koji je nalazio zastrašujućim. Bila je uplašena, toliko je mogao reći. Ali bila je takođe i ponosna. -

Treba li Vam momenat da se osvežite? - upita je.

Klimnula je glavom, njene crvene, pune usne se opustiše sa nezadovoljstvom.Kada su stigli na mesto kog se sećao na putu za Glazgov, oblast koja je imala u blizini potok kako bi napojili konje, Magnus podiže ruku dajući ljudima znak da stanu. -

Kako ti je ime devojko?

-

Arabela. - reče ona, glasa rapavog kao da je progutala kamenčiće. Nije bilo sumnja

da je to bilo zbog vikanja i vrištanja dok se hrabro borila protiv svojih napadača. -

Ja sam gospodar Saterlend.

Njene oči se raširiše, usta otvoriše, ali nije rekla ni reči. Šta li je to značilo?Magnus pogleda po gustom lišću. Pratili su šumsku stazu, okruženu žbunjem i drvećem. Dovoljno mesta za sakrivanje. -

Gavine, Ronalde, - reče

-

Da, gospodaru. - Njegovi ljudi su znali šta je hteo. Razoružali su se, skidajući

mačeve sa leđa i gurajući žbunje i grane po svakoj strani staze. Nije bilo ljudi, samo nekoliko veverica i zečeva. Ptice su odletele iz drveća koje su njegovi pratioci pregledali ne bi li se uverili da je područje čisto i da ga proglase sigurnim.Kada su se ljudi vratili, klimnuše glavama i odjahaše ponovo, ukazujući da je sigurno. Magnus je poveo grupu van staze i kroz zelenilo, preko popadalog drveća dok ne stigoše do potoka koji je žuborio. -

Kako ste znali da je ovo ovde? - upita Arabela

-

Zapamtio sam.

Pogleda ga sa čuđenjem, i Magnus samo sleže ramenima. Kako drugačije da joj odgovori? To je bila istina. Prebacio je nogu preko konja i spustio se stopalom na zemlju. Posežući, uhvati devojku oko struka i podiže je. Njen struk je bio malen, zavoj njenih kukova potpuno je stao pod njegove prste. Iskra čežnje prostruja njime. Zamisli kako bi izgledala ispod bezbrojnih suknji i kabanice, ležeći na njegovom kiltu na livadi okružena vresom i 25


bujnom travom. Sve obline i meka i glatka koža. Njegov ud se ukruti, i on je brzo spusti na noge pre no što postane kao pobunjenici i pocepa joj odeću. -

Možete se olakšati ovde. - prošeta ka gustoj ogradi pokraj potoka, ali se okrenu i

shvati da nije pošla za njim. Stajala je pored njegovog konja, sa prestrašenim izrazom lica. Grlo joj se nabra dok je gutala pljuvačku. - Hajde sad, ništa loše ti se neće desiti. Imaš moju

reč. Delovalo je kao da su je njegove reči umirile. Napravi male, probne korake ka njemu. Magnus pokuša da sakrije svoje nestrpljenje. Zašto ne bi jednostavno došla? Morao je da stražari i da mokri. S obzirom da je imao sestre, znao je da proces traje čitavu večnost kad imaju te proklete suknje. Na kraju krajeva njegove sestre su imale jedna drugu da se pomognu. Nije baš hteo da joj se ponudi da pomogne - iako bi mu to dalo pogled na njenu fino oblikovanu zadnjicu.Konačno stiže do njega, skrećući pogled, i sagnu se iza grmlja, lica crvenog kao cvekla.Magnus odmahnu glavom. Žene. Uvek posramljene onim najurođenijim instinktima. On isuka svoj bodež iz kožnog prstena sa svog pojasa i zari ga u drvo, rezbareći koru malo po malo dok nije oblikovao konja. Koliko li će joj trebati? -

Devojko? Jesi li dobro?

Nije bilo odgovora. Momentalno je bio na oprezu. Toliko se bio usresredio na rezbarenje, znajući iz iskustva da bi to moglo potrajati i da joj da makar malo privatnosti, da nije stvarno osluškivao ne bi li je čuo. -

Arabela? - Još uvek nije bilo odgovora.- Blagi Bože, na nebesima. - opsova i zavuče

se u žbunje.Nije je bilo tamo. Ni jednog jedinog traga da je bila tamo. Kao da je jednostavno nestala. - Arabela. - reče malo glasnije, ne želeći da viče i oda njihovu poziciju u slučaju da je bilo Saseča u okruženju. Uzeo je u pamet Valasovo upozorenje da su Englezi krenuli na sever.I dalje nije bilo odgovora. Okrenu se u krug, u potpunosti zbunjen. Kako je mogla da pobegne a da ne primeti? Tada vrisak koji je probijao uši pocepa vazduh. Okrenu se u krug, vadeći svoj klejmor, pokušavajući da odredi pravac iz kog je zvuk dopirao. Još jedan vrisak odbi se od drveće i Magnus zađe dublje u šumu idući u pravcu u kom se nadao da se nalazi. Šta se do đavola dešavalo? Devojka je sigurno pokušala da pobegne i pala je, uganula članak sigurno. Ali ni jedan scenario njegovih misli nije mogao da ga pripremi za ono što je video kada se probio kroz drveće, konačno hvatajući odblesak njene tamne kabanice i kremasto belih nogu. -

Kit, skidaj se sa nje. - povika. Njegov čovek je ležao povrh Arabele, sa nožem pod

njenim grlom, dok su joj ruke bile vezane na leđima a on nespretno zadizao njene suknje.Magnus potrča ka njima. Još jednom se Arabela borila za svoj život, i na njegovo zaprepašćenje i bes protiv jednog od njegovih ljudi. Zgrabi Kita za njegovu gustu bradu i 26


podiže ga. Ratnik okrenu svoj mač ka Magnusu, promašivši ga za milimetar. Magnus ga uhvati za ruku kojom ga je napao i uvrnu je jako iza njegovih leđa dok Kit ne zavrišta od bola. -

Šta to do krvavog đavola misliš da radiš? - zaurla.

-

Ona je Engleskinja! - Kit zakrešta, još uvek pokušavajući da se oslobodi Magnusovog

stiska. -

Slušaj, kakve veze ime?

-

Gledala bi nas mrtve da može, njeni nas ljudi verovatno prate sada. Prosto sam

nameravao da nas spasim tako što bi prvo naudio njoj. -

Ne. - Arabela prošaputa sa zemlje, odmahujući glavom. Oči su joj bile širom

otvorene, pune suza. Magnus baci pogled da proveri da li se odenula. Stajala je čisteći lišće i grančice sa odeće. Krvavi trag spuštao joj se niz grlo potpirujući njegov bes. -

Želela bi. Nemoj da poričeš kučko! - Kit povika, bibreći se još jače da pobegne od

Magnusa. Magnus samo još više steže svoj stisak terajući Kita da zacvili. -

Ne želim da joj se obraćaš tako, inače ću ti prerezati grlo ovde i sada. - Magnus reče

pretećim tonom. I dobro bi se potrudio sa svojom pretnjom. Neće dozvoliti ovom kučkinom sinu da pokuša da ubije ženu i da je onda blati. Arabela odmahnu glavom. - Ne želim Vama i Vašim ljudima zlo. - reče blago. Obrisala je krv, a oči joj se još više raširiše kad vide skarletnu krv na vrhovima prstiju. - Posekao si me. Magnus ju je fascinirano gledao dok je bujica emocija prelazila preko njegovog lica. Strah, dok je prepipavala posekotinu. Olakšanje kad je shvatila da posekotina nije jako duboka, a potom čist bes kada je pogled njenih plavih očiju pao na Kita. Odmarširala je napred, podigla ruku i lupila ratniku šamar tako jako da su mu se lice i vrat iskrivili. Magnus pojača stisak na Kitovom isčašenom ramenu da bi se uverio da čovek ne uzvrati. Zaslužila je priliku da ga ošamari, a kopile je zaslužilo bol koji mu je naneo šamar. -

Da nisi rekao ni reč, ljigava larvo. - Magnus se susrete sa Arabelinim pogledom. –

Jeste li dobro? Klimnula je glavom dostojanstveno i ugrizla se za drhtavu usnu. - Htela sam... pa, razlog

zbog kog sam išla u žbunje, kad mi se prikrao od pozadi. Prekrio mi je usta rukom i prislonio nož uz grlo, pa me je odvukao. Nisam imala vremena ni da viknem za pomoć. I mislila sam da će me ubiti. Njegove oči su bile divlje, kao što su i sada. Magnus pogleda u Kitove oči. Čovek je poludeo. Bitka je to često radila njegovom telu. Noseći se sa naletima smrti stranaca i izbegavanje njihovih napadima je bilo previše za

27


njegov um. Ipak, ne bi mu smelo biti dozvoljeno da odšeta slobodno nakon što je napao devojku. -

Neću Vas ispustiti iz vida ponovo. Dao sam Vam svoju reč da Vam neće nauditi, i

već sam prekršio svoje obećanje. -

Ali...

-

Moraću da okrenem leđa kada budete obavljali svoj posao, to je sve. Ne možete biti

sami dok ne osiguram Vašu bezbednost. Izgledala je kao da želi da se raspravlja ali nije. Osetio je olakšanje zbog toga. Mrzeo je da se svađa sa slabijim polom. Delovalo je kao da uvek sve izvrću dok konačno dođu do tačke kada niko ne zna zašto su se uopšte i svađali. -

Moramo se vratiti ljudima.

-

Ali ja još uvek moram da...

-

Au... da. Pa, dozvolite mi da predam ovog nitkova Gavinu i onda ćemo... - Nije

mogao da se primora da kaže više od onog što je mogao. A zašto, nije imao predstavu. Bilo kome bi rekao da ide da piša, ali su nekako reči zvučale pogrešno da bi bile upućene nežnom odgoju Arabeline prirode. Nije bilo sumnje u njegovom umu, ona je bila dama. Plemenita dama. Ali sada nije bilo vremena za pitanja. Morao je kasnije da sazna koga je to do đavola pokupio sa bojnog polja i zašto je za boga miloga uopšte i bila tamo.Kit je možda u pravu. Mogla je postojati sila Engleza koja je krenula da je spase.Kako je Magnus mogao da je čuva? Ukoliko je ovo borbeno ludilo moglo da se dogodi Kitu, moglo bi da se desi bilo kom njegovom čoveku. Imali su sreće da nemaju ni jednog mrtvog, ali opet, zadah smrti je bio svuda oko njih. Namršti se. Voleo je da misli da su njegovi ljudi nepobedivi, da ih ništa ne može uplašiti. Očigledno to nije bio slučaj. Morao bi da pristupi svakom od njih i da vidi gde su. Nije mogao rizikovati još jedan napad na Arabelim život.Kada su se vratili u do prikolice, njegovi ljudi su zurili sa pitanjima u očima zbog Magnusovog porobljavanja Kita. -

Čovek je napao devojku. - reče Magnus jednostavno. Klimnuo je glavom ka Gavinu

da mu dovede Kitovog konja.Ratnik to uradi tako tiho. Njegovi ljudi su ga sledili, verovali mu, potčinjavali mu se. Znali su da za njih i klan od srca želi samo najbolje. Do sada, nikada nije imao nekoga ko je namerno krenuo na njega. - Dajte mi nešto kanapa. Gavin posegnu iza Kitove glave i izvuče kožni remen koji je bio upleten u čovekovu dugu pletenicu. - Hoće li ovo poslužiti? -

Hoće. Drži ovog konja. - naredi Magnus Ronaldu i Tobiasu. - Penji se na konja, Kit.

Čovek učini tako, glave pognute od srama. Kakav god njegov bes bio, delovalo je da sad oseća samo kajanje. Bio je to početak. Magnus bi svakako mogao da ga vrati u klan, da svima ispriča šta se dogodilo i da onda sluša opravdanja njegovih ljudi ne bi li odlučio o 28


njegovoj sudbini. Mogao bi sam izneti mali deo kazne, ali voleo je da da svojim ljudima pravo glasa. Na kraju je on bio taj koji je donosio odluke, ali posmatrao je ovaj metod vladavine kod svog oca i čoveku nikad nije manjkalo poštovanja i prvrženosti od strane njegovih ljudi. Osećali su se uključenim, kao da su imali izbora u svojoj budućnosti - što je on verovao da imaju.Magnus dugim kožnim remenom sveza Kitu ruke, stegnuvši toliko da ne može da se oslobodi, ali ne i da bi mu prekinuo cirkulaciju. -

Oduzmite mu oružje.

Dok su njegovi ljudi razoružavali Kita, on priveza konjsko uzde oko njegovog zgloba. Kit bi mogao da vodi konja, ali ne bi mogao da uzjaše i pobegne. Bio bi okružen slugama kako bi osigurali da ne može da pobegne.Arabela je gledala tiho, očiju izboranih brigom. Magnus uhvati njen pogled koji je išao od jednog do drugog Gorštaka. Nije mogao ni da zamisli o čemu je razmišljala. Jadni devojčurak se verovatno pitao ko će je napasti sledeći. I imala je dobar razlog za to. Bez sumnje je bila iscrpljena. Možda bi bilo dobra ideja da jašu još nekoliko sati i da onda naprave kamp. Sutra bi mogli da jašu čitav dan.Pogledao je svoje ljude, niko nije delovao neprijateljski nastrojen ka njoj. No to bi se moglo promeniti svakog trenutka. Promena za koju je želeo da bude pripremljen. Morao bi da priča sa svakim od njih a potom i grupno.Pogledao je svoje ljude, starajući se da pogleda svakog. - Ništa nažao ne

sme da se desi gospi Arabeli. Pod mojom je zaštitom. Ljudi ponizno klimnuše glava i staviše šake na grudi, preko srca. – Razumem. - rekoše svi u glas. -

Šta čete uraditi? - upita Gavin tiho, stavši pored Magnusa. Njegove tamne oči

proučavale su Magnusa, lica bez emocija. Magnus ih otera od Kitovog konja. Želeo je da se čovek uzruja, da ne zna koji su planovi njegovog gospodara. Ne dovoljno dobra kazna za to što je za malo ubio ženu. -

Vratite ga u klan. Tada ćemo raspravljati. - Pogled mu se spusti na Arabelu. Delovala

je tako bespomoćno stojeći okružena njegovim ljudima. Devojka je bila visoka, divno građena, prelepa. Ali stezala je ruke. Grizla usne. Oko očiju je imala duboke ljubičaste džepove. Brigom bi se oterala u smrt i pre no što bi i stigli do Dunrobina. Nikada nije video svoje sestre u ovako neprijatnoj situaciji, hvala dragom Bogu, i nadao se da nikad ni neće. Problem je bio što nije imao ni najmanju predstavu kako da se nosi sa devojkom. Pretpostavio je da će joj malo hrane i odmora pomoći da prikupi snagu i razboritost. -

Mislio sam sa devojkom.

Magnus stisnu usta. Postojao je samo jedan način da je drži sigurnom. Pade mu na pamet ideja. Mogao bi biti kao bilo koji drugi ratnik gospodar i da je smatra svojom nagradom za bitku u kojoj je pobedio. Ali odagnao je iz glave tu suludu iedju. Sada, ponovo 29


mu se javi. Izgovori reči koje je mislio da nikad neće izgovoriti. - Duž ovog puta je jedan

manastir. Na sat ili dva jahanja. Ne mogu je ostaviti tamo. Ne bi bilo sigurno za jednu englesku devojku da bude ostavljena sama u Škotskoj, pa čak ni sa Božjim ljudima. Englezi ne mare mnogo za svetošću jedne božje kuće kada je u njoj nešto što oni žele. Moraću da je oženim. Sa ili bez njenog pristanka. Pošto je to rekao, prišao je Araberli i uzeo je za lakat, ignorišući Gavinom glasan uzdah. Njena ruka drhtala je pod njegovom, i ona potonu pod njim za trenutak, verujući mu. Kad se zagledao u njene krupne oči - oči koje su pokušavale da sakriju njen strah - znao je da je doneo pravu odluku. Sada, morao je samo da učini da ona pristane. Povede svoju buduću suprugu u žbunje ne bi li se olakšala.

30


PETO POGLAVLJE

T

oliko je bilo sramotno zadići suknju i mokriti po zemlji, ali makar je Gorštak okrenuo leđa. Arabeline noge su gorele od napora da čuči u čudnom položaju koji bi joj osigurao da ne pomokri haljinu. Na kraju krajeva mogla bi da se

okoristi toaletom sa vratima i wc šoljom u manastiru pre no što nastave sa putem.Kada je poravnala suknje tako da izgledaju pristojno, izađe i stade pored njega, lica koje je gorelo. -

Završila sam. - promrmlja.

-

Onda krenimo. Imamo nekoliko sati jahanja pre no što stignemo do manastira.

-

Manastira? Hoćete li me onda ostaviti tamo? - ispuni je olakšanje.

Isprepadao ju je ranije kada se okrenuo ka njoj na svom ogromnom konju, ali ništa je nije pripremilo za fizički napad jednog od njegovih ljudi, Kita. Život joj je stvarno proleteo pred očima. Nije joj se mnogo toga desilo do sad. U stvari, poslednja dvadeset i četiri sata su dokazano bili najdramatičniji u njenom životu. Da se otarasi ovih divljih ratnika učinilo bi joj nemerljivu utehu. Nisu mogli biti na više od nekoliko dana jahanja od Stirlinga. Njen otac ju je sigurno tražio. Neki od monaha mogao bi odjahati do Stirlinga da mu kaže gde je. Bila bi pod očevom zaštitom za manje od nedelju dana.Lice lorda Saterlenda bivalo je sve napetije, i mišići njegove vilice grčili su se u hipnotičkom ritmu. Nije mogla da pročita njegova raspoloženja ma koliko se trudila. Zureći u njega, pokušala je da protumači misli iza njegovih zadivljujuće zelenih očiju , ali sve što je videla bila je boja, njihova veličanstcenost i bila je povučena u njihove dubine. -

Ne, moja damo. Neću Vas ostaviti tamo.

Trebao joj je momenat da shvati šta joj je rekao. - Idemo li tamo da potražimo sklonište? Pregledala je pogledom šume. Zar je bilo toliko nesigurno ovde da nisu mogli da naprave kamp? Vrlo verovatno, da, s obzirom da je bila napadnuta od strane jednog od gospodarovih ljudi, nije bilo priče koliko nasilni bi mogli biti pravi pobunjenici. Zadrhtala je. Njena sluškinja je bila u pravu. -

Ne. - Pogleda ga ponovo, mršteći obrve. Njegov pogled je bio čvrst, hladan. Protrljala

je ruke osećajući nelagodu. -

Šta je onda razlog? Tražite li oprost za oduzimanje života danas? - Moralo je biti to.

Imalo je smisla. Mnogi borci tražili su oprost grehova nakon bitke. Nije znala šta bi uradila ukoliko bi ikada morala da ubije ikoga. Uistinu verovatno bi otrčala najbližem svešteniku i pala na kolena u pokajanju. U stvari, upravo je to i želela da uradi zbog zla koje je danas izazvala. 31


-

Ne.

Njegov odgovor ju je iznenadio. Uhvatio ju je za lakat i povukao ka kampu. Ovo neće ići tako. Arabeli su trebali odgovori. Nije mogla da mu dozvoli da se odnosi prema njoj kao da je njegovo vlasništvo. -

Hoću li biti Vaša zatvorenica?

-

Ne.

Otrgnu se iz njegovog stiska, stade čvrsto i stavi ruke na kukove. Iz iskustva, ruke na njenim kukovima su automatski muški rod u stanje pripravnosti. -

Vaš odgovor od jedne reči i nije tako pun informacija, moj gospodaru. Želela bih da

znam koji su Vaši planovi. Magnus se namršti - Nije na Vama da znate moje planove. Vilica joj pade u čudu. - Da, ali šta sa mnom? Šta sam ja Vama? Gde me vodite? Želim da

se vratim u Englesku. Ne znam ni da li... - Ućuta nesposobna da na glas izgovori svoju brigu za oca. On je opet uhvati za lakat i povuče. - Znate šta? - zahtevao je. Ona proguta pljuvačku, još jednom uhvativši njegov intenzivan pogled. Nije znala zašto, ali u tom momentu, osetila je da mu može poveriti svoju zabrinutost. - Moj otac. - reče Arabela tiho. -

Je l' bio sa Vama? - Njegov glas je zadržao preteći ton i nije bila sigurna da li želi da

nastavi razgovor. Sa sigurnošću je znala da nije spremna da čuje bilo kakve loše vesti koje su se odnosile na njenog oca. -

Pre.

-

Pre no što ste bili napadnuti?

Klimnu glavom. - Ostavio me je kog kapije da bi otišao da izvidi šta se dešava. Bila sam

na putu ka Stirlingu. Magnus se namršti još više, a onda razvedri. - Zašto ste išlu u Sterling? Arabela pokuša da odmeri njegovu reakciju, ali to je bilo nemoguće. Njegovo lice nije pokazivalo nikakve emocije, njegov glas je bio čvrst. Ako će da bude nedostupan i da krije svoje misli od nje, neće podeliti sa njim ni jednu informaciju više. -

To vas se ne tiče.

Zamumla. - Ostaviću Vam vaše razloge sad, ali uskoro ćete mi reći. -

Ne moram ja Vama ništa da kažem.

-

Videćemo. - potom se okrenu od nje, kao da ostavlja po strani njihov razgovor dok je

kretao ka kampu - bez da je drži za lakat.

32


Pretpostavio je da će ga pratiti. Gledajući po šumi, Arabela primeti mnoštvo mesta na kojima bi se mogla sakriti. Razmišljala je da pobegne. Ali on ju je lako pronašao kad ju je Kit napao. Koristeći se tom veštinom koju je činilo se posedovao, verovatno bi je našao za nekoliko minuta. Mršteći se, požuri za njim.Na šta je mislio, videćemo? Da li bi je Magnus prisilio da mu kaže? Zamislila ga je kako je vezuje za uzak drveni sto i izvodi sve moguće vrste torture za koje je čula da varvari koriste nad nevinim žrtvama. Koža joj se naježi, i očajnički je pokušavala da ih istrlja. -

Gde me vodite?

-

Rekoh Vam, u manastir?

-

Dobro, ali zašto? Šta je u manastiru?

-

Sveštenik.

-

Ali rekoste da ne tražite oprost. - Stisnula je usne na trenutak, razmišljajući. - Ako ne

tražite oprost, to onda može da znači samo dve stvari. -

Šta to?

-

Ili volite da ubijate, ili je jedan od Vaših ljudi sveštenik. Ali ako tražimo sveštenika

onda jedan od Vaših ljudi ne bi mogao da bude jedan, tako da u stvari Vi mora da volite da ubijate. - Izgubila je dah, dok joj je srce lupalo. Trebala je da se plaši ovog čoveka više od onog koji ju je napao. On se nasmeja, dubokim i senzualanim zvukom koji pokrenu nešto unutar nje što je do sada mirovalo. - Previše pričate. I ne, ne volim ubijanje, i ne, niko od mojih ljudi nije

sveštenik. Ispovedam se samo svom svešteniku u Saterlandu. Stigoše do konja i Magnus je podiže na konja pre no što se smesti toplo iza nje. Njegovo telo je bilo čvrsto, mišići njegovih butina pritisnutih uz njene - njene haljine nisu obezbeđivale dovoljno veliku prepreku, i njeno lice se upali od njegovog nepristojnog dodira, i zato što joj se to potajno dopadalo. Njena zadnjica je bila isuviše blizu njega, i njegova ruka se još jednom obavi oko njenog struka. Uzdahnu duboko jer je morala da zadrži dah pošto su joj se grudi pri izdisaju spuštale na njegovu ruku. Trebalo joj je nekoliko trenutaka ne bi li uredila svoje disanje, brze otkucaje srca i čudne trnce koji su jurišali njenim telom. Magnus potera konja i njegovi ljudi formiraše liniju iza njega. Kada je osetila da će biti sposobna da govori a da se ne onesvesti, Arabela još jednom upita, - Onda šta ćemo da radimo u manastiru? -

Mislim da ne treba da znate dok tamo ne stignemo.

-

Šta to znači? - Je l' ovaj čovek bio lud?

-

Upravo ono što sam rekao. A sad ćutite.

-

Neću da ćutim kad mi kažete. Ne volim tajne. 33


-

Ne volim ih ni ja.

-

Zašto onda pokušavate da sakrijete tajnu od mene?

Magnus zastade na momenat kao da je razmatrao njeno pitanje. U tom trenutku je osetila njegov dah na vrhu svoje glave kad je uzdahnuo. Bio je topao i naterao ju je da oseti vrelinu po čitavom telu. Sa svakim njegovim izdahom, kosa joj se razdvajala stvarajući golicav osečaj preko njene glave. Bilo je to mučenje - dekadentno mučenje. Arabela navuče kabanicu preko glave, odlučivši da joj se ne sviđa osećaj koji je strujao kroz nju. Šta se događalo? Zašto li se ovako osećala, i to sa ovim čovekom? On je trebalo da bude njen neprijatelj. A nekako je postao spasilac. Njegov dodir, njegovi pogledi, svaki njegov udah činio je da se topi.Sve je tako bilo van kontole. Ne znajući šta sudbina ima za nju u rukama teralo ju je da lagano počne da paniči. Njena situacija je bila već dovoljno obeshrabrujuća ovakva kakva jeste, i sad je još morala i da se nosi sa osećanjem... žudnje? -

Ako Vam kažem, morate mi obećati da nećete učiniti ništa ishitreno.

-

O, svih mu svetaca! Šta će učiniti? Opljačkati manastir? - Je l' njegov klan bio toliko

siromašan da je morao da krade iz božijih kuća?Ona se ukruti. - Tačno znam šta imate na

umu i neću biti deo vašeg lopovluka. -

Ovo u suštini nije lopovluk i bićete njegov deo. To je jedini način.

Arabela zadrža dah. Nateraće je da postane kriminalac. - Jedini način? Sigurno postoji

više načina da se zaradi od uzimanja od nevinih. -

Ne ako ja treba da zaštitim nevinog.

-

I mislite da je manastir odgovor?

-

Da. Nisam hteo da čekam. Previše je opasnosti.

-

Vaš tok misli je besprekoran.

-

Vaše uvrede neće me naterati da se predomislim, devojko, ma koliko da ste veliki

davež. Njena usta se otvoriše na ovu uvredu. – Varvarin. - progunđa i odmahnu glavom. Čovek nije bio ništa više do običnog lopova. Pomoli se Bogu da joj oprosti što će biti svedok zločinima gospodara Saterlanda. I zaklela se da neće biti njihov deo. Morao bi da je uvuče unutar zidova manastira jer svojom voljom ući neće.

Dok su stigli do manastira, Arabelin stomak se zavezao u hiljadu čvorova i udovi su je boleli od celodnevnog putovanja, borbe s pobunjenicima i čistog potpunog stresa. Želela je 34


da se uvuče u svoj lepi topli krevet i spava danima - nakon što se okupa u vreloj kupki. Uzdahnula je duboko, znajući da se takav luksuz neće dogoditi u skorije vreme.Za nekoliko trenutaka posvedočiće bezbožničkom činu ratnika koji pljačkaju kuću Boga.Kako bi mogla da upozori monahe da će biti opljačkani? Nije prosto mogla da pusti lorda Saterlenda da se izvuče. Znala je da neće moći sama da ga zaustavi, ali bi u najmanju ruku mogla da ponudi upozorenje onima koji su unutra.Prišli su velikim duplim vratima koja su bila postavljena unutar visokog drvenog zida a koja su branila ulaz, jedina zaštita - dobro, vrata i Bog - koju je manastir imao od uljeza.Gorštački gospodar sjaha, ostavljajući joj leđa hladnim i priđe vratima, kucajući jako po drvetu. Zvuk je odzvanjao zlokobno po napuštenoj zemlji i Arabela je poskakivala sa svakim udarom o površinu.Zatvorila je oči. Mogla bi pobeći. Ostavio ju je na konju. Mogla bi da pokuša.Jedna vrata se otvoriše tek nekoliko sentimetara i monah proviri. Razgovarao je sa gospodarom, klimajući glavom veoma često. Potom se monah povukao i druga vrata se ubrzo otvoriše dozvoljavajući im da uđu u dvorište manastira.Arabela stegnu uzde, spremajući se da pobegne. Mogla bi ona to. Ne mora da bude saučesnik u jednom tako gnusnom činu.Stisnu konja butinama i povuče frenetično uzde, pokušavajući da okrene konja ulevo. Ali konj nije sledio njena uputstva. Životinja je koračala pravo ka svom gospodaru. Arabela se uspaniči i pokuša ponovo, ali konj ju je u potpunosti ignorisao, i gledao samo u svog gospodara. Bila je u potpunosti isfrustrirana, i suze joj napuniše oči. Kako je čovek tako trenirao životinju da sledi njegova naređenja a da ga ni ne jaše? Poštovala je dobru nameru - to je bila prokleto dobra ideja - ali ju je još više proklinjala jer nije mogla da pobegne. Bila je zarobljenik ovog čoveka. Pa i na njegovom konju. Zato mu nije bio problem da je svuda prati. Znao je da neće moći da pobegne. Kad je stigla do njega, gospodar se osmehnu sa ponosom. - Zver je pametna, nije li? Odgovarajuće ime za raspomamljenog ratnog konja. Uputi mu groktaj neprimeren jednoj dami i pogleda u njega - Vi ste varvarin. - promuca. Magnus imade drskosti da se nasmeje. Pokazala bi mu... nije znala kako, ali zna da bi. Stigavši u samo središte dvorišta, ratnici se razoružaše i odvedoše svoje konje u male štale. Arabela je razgledala manastir. Nisu bili bogati. Nije bilo relikta, statua ni preteranih količina zaliha koje su se mogle videti. Bilo je prikladno, čisto i jednostavno. Šta su to imali a da je gospodar mogao želeti? Gavin joj je pomogao da sjaše i potom odveo iritantnu Zver gospodara Saterlanda. Saterland je uhvati za mišicu i odvede je u malu kapelu koja se nalazila u suprotnom pravcu od štala.Sveštenik obučen u prateću braon odoru požuri ka centru oltara ispred njih. -

Sada, moj gospodaru? - Upita, gledajući prvo u jedno pa u drugo. Je l' to ovja čovek 35


ima neku tajnu saradnju sa Saterlendom? Opljačkao bi sopstveni manastir? Ponovo je morala da se zapita šta je to tako vredno što bi mogli uzeti. Kapela je bila čista. Osvetljena samo sa nekoliko smrdljivih lojnih sveća. Nije mogla da vidi ništa vredno sem zidova od kojih je sazdana. -

Da.

Njeni najgori strahovi su bili potvrđeni. Neće moći da upozori opata uopšte. Bio je u Magnusovim planovima ma kakvi oni bili. -

I vaši svedoci?

-

Na putu su.

Svedoci? Kako je izgovorio reči, njegovi ljudi su ispunili malu kapelu, puneći mali prostor svojom visinom i širinom. Tada je Arabela shvatila koliko je visok njen ratnik. Njen? Ne bi bilo u redu da misli o njimu na taj način. On svakako nije njen. Ne sada, ne ikada. Arabela je pokušala da napravi neko rastojanje među njima, ali je on samo povuče pored sebe. Ovog puta, umesto da je drži za ruku, prebaci ruku preko njenih ramena i prisloni je uz sebe. Svidelo joj se to, ali je u isto vreme i prezirala taj dodir. Bio je preblizu. Toplina i njegova snaga zajedno činili su da joj se stomak skupi. Udahnula je duboko i zadržala vazduh. Njegov miris ju je okružio. Iako je oprao prljavštinu s lica i ruku u potoku, i dalje je mirisao na smrt. Zagrcnula se. Opat zauze svoje mesto kod oltara kao da će da obavi propoved. Arabela je zurila u njega, suženih očiju. Ovo uopšte nije delovalo kao pljačka. Šta se to događalo?Saterland uze njenu šaku u svoju i položi je na njegovu ruku, i okrenu je tako da su bili licima ka svešteniku.Sveca mu! Ovo uopšte nije bila pljačka!Koristeći se i poslednjim atomom snage koji je imala, otrgnu se od njega. Ruka mu tupo pade na stranu, i on uputi lenji pogled na njenu stranu. Arabela načini nekoliko koraka unazad dok njena kolena ne udariše u crkvenu klupu, koja je umalo izbaci iz ravnoteže. -

Neću se udati za Vas! - povika, shvativši šta je čovek naumio. Prevario ju je. I sve

ovo vreme dok je mislila da je kriminalac - bio je! Ukrao bi ženu drugog čoveka! -

Jeste li već udati?

Nerazgovetno reče. - Ne. -

Onda, da, hoćete. To je jedini način.

-

Jedini način za šta? - Bes prostruja kroz njenu krv. Savila je prste želeći da ima nešto

veliko i teško da ga udari njime po glavi. -

Da bih Vas sačuvao.

Arabela nabra nos i skupi oči i zagleda se u njega kao da je bio obična, pijana budala. -

Jeste li Vi ludi? 36


Njegovi ljudi se nasmejaše iza njih. I opat se napravi da kašlje kako bi prikrio svoju zabavljenost. -

Ne, moja damo. - Gospodar prevrnu očima i hitro posegnu ne bi li je privukao sebi.

Njeno opiranje bilo je beskorisno protiv njegovog stiska. On se obrati opatu, - Počnite.

Učinite to brzo. Mali čovek klimnu glavom, dok su mu se obrazi tresli. - U redu moj gospodaru. Arabela nije želela da se preda tako lako. Nagazila ga je po stopalu, nanoseći više bola sebi nego njemu kako je zaključila. - Ne činite to brzo, nisam se složila da ću se udati za

ovog čoveka. - Nije se usudila da kaže da je bila obećana Marmadjuku Stjuartu, jer bi je u tom slučaju obesili. Bila je sasvim svesna toga koliko nisu podnosili Engleze. Činjenica da će se udati za lorda koji je lično poslao veliki broj Škota u smrt nije joj išao u prilog. -

Pristaćete, moja damo. - Saterlendov glas nije ostavio prostora za raspravu. Nije ju ni

pogledao. Nije se ni pomerio. Samo ju je držao pored sebe dok je gledao u opata. On je bio čovek koji je navikao da sve ide po njegovom, ali ona nije želela da dozvoli da to tako bude i danas. Ne, zaista. -

Nikada neću pristati. - Arabela ispusti krik, osećajući kako joj bes sagoreva grudi. Bila

je umorna od toga da joj muškarci govore čitavog života šta da radi, i sada ju je još i ovaj varvarin skinuo s njenog konja odvukao u divljinu svoje bezbožničke zemljei zahteva da mu se poda u večnosti. Neće nikada! On se lagano ookrenu ka njoj, i uhvati njen dah. Mračan izgled se pojavi na licu Gorštaka, i po prvi put od kad ga je ugledala osetila je strah. U njegovom pogledu je bilo ubistvo. Vilica joj pade i po prvi put je požalila što je vikala. Njegova vilica je bila stegnuta besno, i njegove oči su progorele njene. -

Da popričamo, moja damo. - procedi kroz zube. Zgrabi je za mišicu i povede je pored

njegovih ratnika na popodnevni vazduh.

37


ŠESTO POGLAVLJE

K -

ada su bili van vidnog polja njegovih vojnika, Magnus uhvati Arabelu za obe male šake. Obuhvatio ih je svojim stiskom, pokušavajući da joj ponudi dozu utehe. I pokušavajući da smiri svoju sopstvenu iziritiranost.

Arabela, moja damo, molim da saslušate. Ne mogu Vas održati sigurnom sem ako

niste moji. I ne moji kao nagrada što sam pomogao Valasu protiv prokletih Sasečanaca, nego kao moja žena. Da li razumete? Zurila je u njega širom otvorenih očiju. Nije govorila. Trljao je svoje palčeve o njene šake, nadajući se da će je njegovi pokreti probuditi iz stanja u kom je bila. -

Damo? Jeste li me čuli?

Lagano je klimnula glavom. - Čujem to što govorite, i verujem da mislite da je ovo jedini

način da me sačuvate, ali ne mislim da je to dobar plan. Govorio je nežno, kontrolišući svoj nagon da je silom urazumi. Nije želeo da se oženi njome kao što ni ona nije htela da se uda za njega. Ali to je bio jedini način. - Morate mi

verovati, devo. Niko ne dira ono što je moje. Niko Vas neće ni taći. Ne bih mogao podneti da Vas još jedan čovek napadne. KO zna hoćete li preživeti ako Vas i napadnu. Ako Vas oženim, prihvatiće Vas. Gledao joj je kako joj se grlo grči dok je gurala pljuvačku. Odjednom je imao potrebu da se sagne i poljubi je u vrat. Stegao je vilicu, dok je pogledom pratio liniju njenog vrata. Arabela se ugrize za donju usnu, zureći u njega s mešavinom straha i požude.Magnus nije mogao više da se uzdržava. Polako, naže se prema njoj dok mu usne nisu okrznule crvenilo njenih usana. Duboko je udahnula, ali se nije povukla. Naprotiv, približila se i uzvratila poljubac. Bila je odvažna, radoznala i njemu se to dopadalo. Miris divljeg cveća je okruži. Bio je u njenoj kosi, na njenoj koži. Prešao je šakama preko njenih ruku, preko ramena i na kraju joj nežno obujmi lice. Koža joj je bila meka, topla. Poljubi je pažljivo, iako je želeo da je poljubi strastvenije. Obzirom na njene nespretne pokrete zaključio je da joj je ovo ili bio prvi poljubac ili se uopšte nije mnogo ljubila. Poželeo je da uspori, da je nauči da se ljubi. Sa tom mišlju, shvatio je koliko je želeo da bude muškarac koji ju je naučio kako da se ljubi i kako da bude ljubljena. Želeo je da se seti samo njega kada pomisli na ljubljenje.Magnus zadrža usne na njenim, ljubeći je lagano, i onda se povuče. Morao je. Sa više želje nego što je trebalo, hteo je da zavuče jezik u njena usta. Da učini tako sigurno bi je preplašio na smrt. Uplašena deva mu trenutno nije trebala. Neophodno je da pristane da se uda za njega. Trebalo mu je da se oseti opuštenom.Odmaknu se jedan korak, praveći razmak među njima. 38


Krv mu je strujala ubrzano kroz vene. Ud mu je bio otekao, tvrd, spreman za slatku nevinost koja je ležala među njenim butinama. Stegnu zube, gušeći požudu koja ga je obuzimala. Pogledala je u njega s mešavinom zanosa, radoznalosti i iznenađenja. Bio je to izraz koji mu se dopadao, i likovao je zato što je on bio uztok tome. -

Nemate ukus smrti.

Magnus nabra obrve - Smrti? Delovala je zapanjeno - Da. Imate sladak... ukus. On se osmehnu, pokušavajući da se ne nasmeje na njen zbunjen izraz lica i reči. - Ne

sladak kao što je Vaš, devo. Moramo se vratiti unutra. Moramo se venčati pred mojim ljudima, i onda ćemo se vratiti u Saterland. Klimnula je glavom polako, posežući rukom da dotakne usne. - Udaću se za Vas, ali samo

imenom. Neću dozvoliti da me... da me ponovo poljubite. Namršti se. - Samo imenom? -

Neću Vam biti prava žena.

-

Šta do đavola to znači? - Ova žena je bila iscrpljujuća! Nije razumeo ni jednu prokletu

reč koju je rekla. Lice joj se buknu. - Neću Vam dozvoliti da konzumirate brak.

- Ah. - reče, konačno shvativši. Ako je sada morao da se složi, onda hoće, ali ako će da je oženi, u nekom trenutku će leći u krevet sa njom. Njen usne su bile previše slatke da ih ne poljubi nikad više. I žudeo je da sazna koje druge čari ona krije. - Poljubiću Vas ponovo

kad me budete pitali da to učinim. Da li je to dovoljno fer? Klimnula je glavom svečano, skupljajući šake pred sobom i gledajući u zemlju. -

Poštovaćete čašću moj zahtev? Pa i kad popijete? On se namršti. - Šta? Moja devo, uveravam Vas, nikad ne popijem toliko da ne mogu da

se kontrolišem. -

Zaista? - Zvučala je iznenađeno toliko da nije bio siguran da li bi trebalo da bude

uvređen ili ne. -

Da.

-

Hmm... Eto jedne stvari u vezi koje Glenda nije bila u pravu. - Obrisa lagano ruke

koje su se tresle o svoju suknju. On podiže obrvu upitno. - Ko je Glenda? -

Moja sluškinja. Ona mi je rekla sve o nemilosrdnim Škotima pre no što sam napustila

Englesku. -

Gde je ona sada? - Rekao bi stvar ili dve toj sluškinji.

-

Ona je u Engleskoj. - Glas joj je bio tužan i lice joj se opusti lako. 39


-

Sluškinja nije pošla sa Vama?

-

Ne.

-

Zašto ste išli za Sterling. - Sumnjao je da je bila namenjena za udaju. Nije bilo

drugog razloga zbog kog bi lepa Engleska devojka išla na put bez sluškinje sem ako nije bila obećana nekome. Ako je to bila istina, bio je u mnogo većoj nevolji nego što je mislio. Odbijeni verenik - još i Englez - sigurno neće olako shvatiti krađu mlade. Arabela samo klimnu glavom. - Reći ću Vam drugom prilikom. Dajte da obavimo ovaj

posao i da krenemo svojim putem. - Krenu da ga obiđe. -

Moja devo. - Zadrža njenu ruku u svojoj. - Moraćemo da farsom prikažemo

konzumaciju da bi ostali poverovali da smo u braku zaista. Ako to ne učinimo, možemo da izazovemo sumnju. Nemam potrebe za takvom vrstom sumnjičavosti. Ugrize se za donju usnu. - Farsa? -

Da. Krvavi čaršav. Nakon ceremonije, doći ću Vam. Ali održaću obećanje. Biće samo

farsa. Čuo je kako je duboko udahnula i lagano izdahnula. - U redu. Magnus je tada pusti, gledajući kako lagano njiše kukovima dok je odlazila. Njen nevini poljubac još je goreo na njegovim usnama. Biće mu teško da održi obećanje. Ali naterati je da ga pita da je ponovo poljubi pa i za više biće još veći izazov. Izazov u kom je namerio da uspe - pre ili kasnije.

Ceremonija je trajala relativno kratko. Arabela je promrmljala svoje zavete dok ih je Magnus pošteno glasno izgovorio. Tada opat reče, - Možete poljubiti mladu. Arabeli se krv u žilama sledi. Način na koji ju je Magnus poljubio dok su bili napolju naterao ju je da se trese, ostavivši je u potpunosti zbunjenu. Nije znala da ljubiti čoveka može da bude takvo. I sad je morala to da ponovi.Deo nje je to želeo, očajnički. Da ga okusi, da oseti njegove tople usne na njenim. Da opet bude u njegovom zagrljaju i da uživa u divnim osećanjima koja jurcaju kroz njeno telo dok je drži. Drugi njen deo se plašio da ga ponovo poljubi. Da li bi očekivao i više od toga? Šta bi opat pomislio ukoliko bi pokazala takvo bludno interesovanje za svog muža? O, Bože, on je bio njen suprug!Vid joj se zamuti i uhvati je nesvestica. Onesvestiće se, zna da hoće.Ali pre no što je pala, Magnus obavi ruke oko njenog struka i nežno je privuče sebi. Dok je uzimala vazduh njegove usne se spustiše na njene. Usne joj behu delimično otvorene, i njegova donja usna utisnu se između njih, dok 40


je jezikom ovlaš doticao njenu gornju usnu. Arabela uzdahnu od dodira, i toplina tog nedozvoljenog dodira je obeleži. Dopalo joj se to. Mrzela je to. Želela je više.Njegova brada je golicala njene obraze i nos, ali su njegove usne raspaljivale njena čula. Arabela se sa žudnjom utisnu u nejgovom naručju, stavljajući ruke oko njegovog vrata. Nakrivila je glavu u stranu, prislanjajući svoje usne njegovim još bliže.Ali poljubac se završio previše brzo. On se povuče, i ona ga pogleda, zbunjena. -

Sada, održaću svoju reč. - prošaputa tako da je samo ona mogla da ga čuje.

-

Reč?

-

Da, da Vas neću poljubiti sem ako me ne pitate. Ovo je bilo naređenje koje je opat

dao. Pomamljeni čovek je imao smelosti da se nasmeje i da joj namigne. Znao je tačno kako njegovi poljupci utiču na nju i uživao je u njenoj nelagodi.Stisnula je usne i napravila korak unazad, tako da je štiklom čizme zakačila porub haljine. Zamaha divlje rukama ispred sebe, dok je pokušavala da zadrži ravnotežu. Ljudi požuriše da je zadrže odpozadi, ali ju je Magus uhvatio, povlačeći je u svoj zagrljaj. Arabelino poniženje je bilo još veće zbog načina na koji su njegove oči sijale. Podsmevao joj se. -

Čini mi se da je moj poljubac oborio moju ženu s nogu. - reče arogantno svojim

ljudima. Ratnici se nasmejaše.Arabela stisnu pesnice, spremna da mu pokaže nekoliko stvari koje bi ga oborile s nogu, al on je tada pogleda, sa iskrenim osmehom na licu. Lepši osmeh, u životu nije videla. Pitala se kako bi izgledo bez brade koja mu je sakrivala lice. Vrlo verovatno, bio bi još zanosniji. Magnus je imao dobru strukturu kostiju, onakvu kakvu bi većina plemstva želela da ima. Njegov nos je bio u suštini prav, s malom kvrgom na vrhu, verovatno zato što ga je slomio. Jagodice su mu bile lepo definisane, čelo istaknuto i obrve savršenog luka. Iz onog što je ona mogla da vidi i onog što je osetila kad ju je poljubio, usne su mu bile pune, široke, potpuno senzualne. Morala je da se natera da pogleda u opata da bi prestala da misli koliko je bio blagosloven licem... i u suštini celosti. Osetila je njegove mišiće. Njegova građa je bila dobro razvijena, snažna.Progutala je pljuvačku, shvativši da joj ni zurenje u opata nije pomoglo da odagna misli o atributima njenog novopečenog muža. Je li to bilo greh? Ne bi trebalo da bude toliko zahvalna na njegovoj lepoti svakako. Njihov brak neće trajati dugo - možda samo nekoliko noći ili mesec dana, do zime najdalje. I to kako izgleda nije bilo važno, pa i da ostane njen muž.Arabela odmahnu glavom i pogleda u svoje ruke. On neće ostati njen muž, to je bila jednostavno istina.

41


- Moj gposodaru, imamo skromnu gozbu da Vas nahranimo, Vašu ženu i ljude. I

imamo gostinjsku kolibu

koje Vam je na raspolaganju. - Opat pogleda u novopečene

mladence. Dao bi im da jedu i poterao ih pravo u krevet. Arabelina utroba se prevrnu. Iako bi to bilo lažno ujedinjenje, ipak joj se podigla kosa na glavi. Primora se da prestne da se trese dok je zamišljala Magnusa - visokog, mišićavog, odviše zgodnog Magnusa - nad njom, sa požudom u pogledu. Zatvorila je oči, terajući slike iz glave. Jer one nisu donele samo strah već i čežnjive dubine u kojima drži ruke raširene u dobrodošlici za njegove putene dodire. Magnus je uze za mišicu na način koji joj se već nije dopadao. Ali umesto da je povede napolje iz kapele kao što je to i činio, podvuče je pod svoju, ostavljajući njen dlan da stoji na njegovoj nadlaktici. Pogleda ga, iznenađena njegovim iznenadnim kavaljerstvom. Nije ju pogledao. Da nije znala bolje, rekla bi da je za njega normalno da se ponaša kao gospodin.Pratili su opata ka neuglednoj manjoj drvenoj građevini. Slamnati krov je izgledao kao da mu treba opravka. -

Ovde možete prenoćiti. - ukaza opat. - Vaši ljudi će morati da spavaju u štalama.

Arabela se ugrize za usnu i pogleda u ljude, uplašena da bi se mogli uvrediti zato što je njoj i njihovom gospodaru dat krov i postelja a oni će morati da se zadovolje krevetom od slame. Ratnici samo klimnuše glavama, prihvatajući i ne izgledajući uopšte uznemireno. -

Moja zahvalnost, oče. - reče Magnus

-

Možete otići iza štala da se osvežite. Tamo je korito sa vodom koje naši ljudi koriste

da se očiste pre obroka. Magnus klimnu glavom i on i njegovi ljudi nestadoše iza štala. -

Kako se osećate, mlada damo? - upita opat. Gledao ju je magličastim, smirenim

očima. Nije mogla da se opre osećaju smirenosti u njegovom prisustvu. - Sada sam dobro.

Gospodar Saterland mi je obezbedio sigurnost. -

Da. Dobar je on čovek.

-

Da li ga dobro poznajete?

Opat klimnu glavom. - On i njegova braća obično prolaze ovuda kada idu na pijacu ili

nekim drugim poslom. Znajući da božji čovek veruje Magnusu učini da se oseća još sigurnije. Iako su obojica bili Škoti.Ljudi se ubrzo vratiše, izgleda i mirisa umnogome popravljenih. Nastavili su, prateći opata kroz samostan dok nisu stigli do skromnih devenih vrata koja su vodila u salu za večeravanje. Većina stolova je bila zauzeta natmurenim monasima. Srkali su razređenu supu iz drvenih kašika. Niko nije pričao. Opat pokaza na izdvojeni sto pored zida koji je bio 42


prazan. Nije govorio, ali su razumeli njegove pokrete da treba da odu tamo i sednu.Tiho su se provukli kroz salu ka stolu. Arabela je bila impresionirana načinom na koji su monasi pokazali osamljenost. Niko im se nije obratio niti ih pogledao. Od ranije je bila svesna da jedu u tišini i razmišljaju ali kako nije nikada bila u prilici da to i vidi bila je poprilično zadivljena njihovom sposobnošću da ostanu u takvom stanju mira.Kad su seli, nekoliko monaha priđe njihovom stolu noseći činije, kašike i šolje. Kada je bilo postavljeno, monasi otiđoše, vrativši se sa kazanima supe i krčazima svetlog piva. Kako su njihove činije i šolje bile napunjene monasi se povukoše za svoje stolove kako bi nastavili sa svojim obedovanjem. Atabela htede da se zahvali, ali nije bila sasvim sigurna kako da to uradi u tišini. Kada jedan od monaha odmahnu glavom, shatila je da bi sledeći put jednostavno trebalo da nagne glavu.Zurila je u svoju činiju goveđe supe, ječma i povrća i ispustila uzdah olakšanja. Iako neuobičajeno, Arabela nije jela meso. Navika stečena u detinjstvu kada je zalutala u mesaru i videla klanje prasenceta. Prizor joj je ostao urezan u sećanje, i izgubila je želju za mesom. Posrka supu, iznenađena njenim ukusom. Osetila je nekoliko biljki i trag soli - vrlo skupih stavki. Nakon što se veoma tiho obedovanje završilo - ne baš ono što je Arabela zamislila kao svoju svadbenu gozbu - monasi su pokupili njigov pribor za jelo i odneli ih u kuhinju. Arabela, Magnus i ratnici učiniše isto. Nije bilo obezbeđene posluge. Svi oni su bili Božija deca koja su Mu služila.Još jednom su se vratili u samostan, Magnus ju je opet uzeo za ruku i smestio je na njegovu. Shvatila je da joj se sviđa komfort koji joj je davala njegova krupna građa. Prošaputa joj, - Kada stignemo u Saterland, pobrinuću se da Vam obezbedim

odgovarajuću svadbenu gozbu. Onu na kojoj Vam je dozvoljeno da pričate. Arablea se nasmeja lako. - Moram da priznam da ovo nije bilo ono što sam imala na umu

za svadbenu gozbu. -. Pogledala je u njega obazrivo, pitajući se kad bi bilo dobro vreme da mu kaže da da verovatno neće uživati u gozbi koju njegov kuvar pripremi. Možda kada stignu u Saterland može da spomene šta preferira od hrane. - Ali takođe moram da priznam

da sam u živala u njenoj mirnoći. Magnus nakrivi glavu blago i pogleda je. - Zar niste imali prilike da se upoznate sa mirom

u svom životu? -

Ovo uopšte nije tako. Uglavnom sam bila zapanjena njihovom sposobnošću da sede

u tišini. Većinu obroka kojima sam prisustvovala sa mnogo ljudi bili su bučni i golemi. -

Da.

Šetali su oko samostana, prošli skromnu baštu dok nisu stigli do male gostinjske kuće. Do sad je sunce bilo niže na nebu - u tački gde je horizont bio narandžast a nebo još uvek plavo. Pašće mrak za sat vremena. 43


-

Tu smo.

Trnci prostrujaše duž Arabelinih ruku i nogu. I kosa na glavi čini joj se podigla. Ovo je samo pretvaranje, reče u sebi. Zadržaćeš svoju nevinost i vratiti se kući.Problem je bio, što je duže ostajala u Škotskoj - sa Magnusom - sve je manje želela da se vrati, koliko god to absurdno bilo. Nije bilo logike uopšte, ali ovde je osećala mir, u dubini svoje duše.Pridržao je vrata kako bi Arabela ušla u mračnu kuću, i jedina svetlost dopirala je od vrata. Stala je po strani kad je Magnnus ušao, i svojom pojavom momentalno izazvao potpuni mrak u sobi.Preturao je pored vrata dok nije čula cičanje i videla varnice dok je palio sveću. Pridržavajući je, mala sveća jedva da je osvetlila sobu. Duž zadnjeg zida bio je mali prozor i ispod njega trošan sto sa dve stolice. Kako je lagano osvetljivao prostor, zaustavi se na malom krevetu u uglu. -

Biće ovo dovoljno. - reče sa osmehom.

Arabeline usne se zgrčiše u nešto što je trebalo da bude osmeh, ali iskreno je bila previše nervozna da bi se smejala. Njegove reči su joj samo na znanje stavile činjenicu da su bili venčani pred očima Boga i da pored njegovog obećanja da će njenu nevinost ostaviti nedirnutu, on je legalno bilo njen suprug i ako odabere, može da zahteva svoja prava koja ima kao suprug.Spustio je sveću na sto i počeo da se razoružava. Velika gomila različitog oružja napravila se na podu pored stola. Pre bi se reklo neuredna hrpa. Morala je da spreči samu sebe da ne posloži uredno gomilu u ugao kako ne bi stajala na putu.Potom je sao i počeo da raspertlava čizme u potpunosti privlačeći time njene misli. -

Šta radiš to? - upita, glasom koji je po malo kreštao. Trebalo je da se pretvaraju, ne

da se zaista skidaju. Pogleda je kratko pre no što nastavi sa svojim poslom. - Skidam čizme. -

Zašto?

On izdahnu glasno i zavali se, skupljajući oči. - Šta nije u redu? -

Svlačiš se.

-

Da.

-

Ali obećao si. - Obgrlila se rukama oko stomaka, pokušavajući da zadrži supu koju je

pojela. -

I nameravam da održim svoje obećanje. Ali to ne znači da ću spavati u čizmama i sa

mačem na leđima. Njegove reči su imale smisla i sa zbunjenim i iznerviranim izrazom na njegovom licu shvatila je da je preterala.Klimnula je glavom i okrenula se ka krevetu. Njih dvoje nikada ne bi stali na taj mali madrac. Možda da je on čovek normalne veličine, ali Magnus je ogroman. -

Pa ja nameravam da spavam u potpunosti obučena. 44


-

Kako god da vam odgovara, devo.

Bio je toliko bilizu da ju je njegov glas uplašio. Arabela se okrenu da bi ga videla kako stoji korak dalje od nje - nag. Oči joj se zalepiše za mišiće na njegovim grudima, sa svetlim maljama, na njegovim ramenima i nije se usuđivala da pogleda dalje. -

Više volim da spavam u svojoj koži. - Obišao ju je i uhvatila je odblesak njegove

izvajane zadnjice. Vilica joj pade, ostade bez daha. Nikada pre nije videla mušku zadnjicu... i nije ni sanjala da bi mogla da izgleda tako... tako... lepo. Arabela povuče ruku kojom je posegla da ga dotakne. Magnus leže na krevet, glave zagnjurene u jastuk, ruku ispod njega. Njegovo lice je bilo okrenuto od nje i ona stade da posmatra njegove duge noge, njegova snažna leđa. Ali gledanje u njega samo natera da joj krv provri. Poželela ga je još više.Ugrizla se za donju usnu, pogleda fokusiranog na njegovo božanstveno telo. -

Hoćete li mi se pridružiti, damo?

Ona podiže svoj pogled ne bi li se sreća sa njegovim očima koje su bile na njoj pune zadovoljstva. -

N-ne.

Brzim pokretima pokupila je ćebe i jastuk sa kreveta i sklupčala se na podu, dok joj je prestravljenost jurila kroz krv.Prokleti čovek! Biti udata za njega samo imenom ispada teže nego što je planirala.

45


SEDMO POGLAVLJE

A

rabela se probudi, u toplini i ušuškana. Ugnjezdila se dublje u ćebad i toplinu Magnusovog tela.Čekaj - njegovog tela? Oči joj se širom otvoriše. Uistinu, bila je u malom krevetu, leđa savršeno oblikovanih prema njegovom telu. Ruka mu

je visila preko njenog kuka, dok su mu noge bile prebačene preko njenih. Disao je lako na vrhu njene glave.I nešto dugačko i tvrdo je bilo pritisnuto uz njenu zadnjicu. I tačno je znala šta je to. Intimni dodir učini njenu kožu vrelom i hladnom u isto vreme. Arabela pokuša da se izvuče ali on zastenja i povuče je nazad, ovog puta njegov tvrdi prijatelj se još više pribio uz nju.Ugrize se za usnu jako, zagušujući u isto vreme osramoćenost i golicavi osećaj koji je doneo dodir.Kako li je završila ovde.Bledo sećanje kako je drhtala na podu u sred noći joj se vrati. Magnus se probudio, podigao je i ušuškao kraj sebe. Nije se bunila. Bilo je previše hladno i bila je previše umorna, i toplina njegove kože ju je omamila istog trena. Zaspala je i pre no što je njeno raspravljanje moglo da joj pređe preko usana.Ali sad, osećala se u potpunosti drugačije. Ovo bi jedino moglo da vodi u postelju a ona nije bila spremna za to. Arabela podiže njegovu ruku i gurnu je sa svog kuka iza sebe, i potom što je brže mogla, oslobodila je noge od njegovih i skočila sa kreveta. Mali snop svetlosti probio se kroz mali zadnji prozor, ali ni to nije bilo dovoljno da osvetli dovoljno malu kuću.Pronašavši kremen, upalila je sveću, s olakšanjem videvši da ćebe pokriva Magnusove muške delove. Nije bila spremna u potpunosti da vidi to. Nije bila sigurna i da će ikada biti. Da je po njenom nikad ne bi ni morala da vidi. Onog momenta kad stignu u zamak Dunrobin napisaće poruku i poslati je brzo svom ocu. Arabelina krv se lagano sledi. Nije znala gde joj je bio otac i da li je uopšte bio i živ. Slanje poruke u Stirling samo bi pozvalo Marmadjuka u Visove. Odmahnula je glavom i pogledala kroz prozor u mirno jutro. Čoveku je sigurno bilo jako žao što je bila ukradena. Da ga obavesti gde je sigurno bi dovela u opasnost sve u Saterlandovom klanu. To joj je bilo nezamislivo.Možda bi trebalo da sačeka nekoliko nedelja i da potom pošalje poruku kući u Englesku ne bi li se raspitala o tome gde joj je otac i da obavesti sve da je na sigurnom i da želi da dođe kući.Ali ko bi joj garantovao da onda njen otac neće požuriti u Sterling i povesti Marmadjuka sa sobom? Obuze je tuga. Kako god gledala na to, neko bi bio povređen.Pogleda iza sebe u čoveka koji je glasno spavao. Verovatno bi bio ubijen.Istog momenta kad joj je ta misao pala na pamet ne samo da ju je ispunila nervozom, nego i besnom sumnjom. Način na koji se odnosio prema njoj, i ratnici i Engleski i Škotski su se podelili zbog njega, pokazujući joj da niko od tih ljudi ne bi mogao da ga ubije. Bio je neobuzdan ratnik. Čovek čija je inteligencija plašila druge ratnike. 46


Mada nikad nije upoznala Marmadjuka. A zamišljala ga je takođe kao žestokog ratnika. Okrutnog čoveka. Ništa ga ne bi zaustavilo da je pronađe i umiri svoj ranjeni ego zato što mu je mlada oduzeta. Niko ne bi zastao da razmotri činjenicu da ju je Magnus spasao. U stvari da nije bilo njega ona bi iskusila sporu smrt u rukama pobunjenika. -

O čemu razmišljate?

Arabela se prepade, oči joj se susretoše sa Magnusovim dok se uspravljo u krevetu. -

Molim?

-

Toliko ste se duboko zamislili. Poželeo sam Vam dobro jutro nekoliko puta ali me

niste čuli. Jeste li dobro? - Stajao je sa tankim ćebetom obmotanim oko struka. Bez glasa mu se zahvali na tom malo znaku ljubaznosti. Ode do nabacane gomile onoga što mu je pripadalo, i izvuče mali nož iz svog sporana. -

Pa, o čemu ste razmišljali? - Iz kese je izvukao mali zeleni list i ponudio joj.

Pogledom je prešla sa njegove ispružene ruke na njegovo lice. Delovao je zaista zabrinut za nju. - To je menta. Uze ponuđeno joj i stavi u usta, dozvolivši ukusu mente da eksplodira po njenom jeziku. -

Moj otac. Ne znam da li je preživeo. Magnus je žvakao mentu, a potom otpio gutljaj iz mešine, ponudivši je. - Mogu da

pošaljem poruku da saznam. Arabela odmahnu glavom i uze velik gutljaj, iznenađena koliko drugačiji ukus voda ima nakon što se sažvaće list mente. -

Zašto ne? - Namršti se u njenom pravcu i poseže za svojim kiltom, zamenjujući ćebe

kariranim platnom. Gledala je dok se je stavljao kilt i učvršćivao ga oko kukova kaišem. -

Za ženu od mnogo reči, niste baš pričljivi ovog jutra.

Shvatila je da joj je teško da se koncentriše dok ga gleda kako se oblači, ali takođe nije želela da priča o svom ocu. Imala je toliko odluka da donese i previše tereta da nosi. -

Ne želim da iko bude povređen.

-

I mislite da bi se slanjem obične poruke Vaš otac mogao biti povređen?

Klimnula je glavom. - Poslao bi vojsku u vašu zemlju. - Nije mogla da mu kaže za Marmadjuka. To bi dalo Magnusu dozvolu da traži njenu smrt. Lagan osmeh se raširi njegovim licem i on stade na korak od nje. - Brinete za moju

sigurnost, devo? Odmahnula je glavom brzo, kosa joj se razlete po licu. Zavukla je neposlušne pramenove iza uha. -

Ne? - Njegov osmeh se produbi i on poseže rukom ne bi li dotakao njenu kosu. – 47


Lepa je. I meka. Sviđa mi se kad je puštena. Arabela je gledala, hipnotisana dok je on motao nekoliko pramenova oko svog prsta, vukući je ka sebi lagano. Dopadao joj se njegov dodir, dopadalo joj se da joj dodiruje kosu. Nikad niko nije uputio kompliment na mekoću njene kose - dobro Glenda se nije računala. Muškarac joj nikad nije dao kompliment. Srce joj se zagreja i stomak poskoči.Kada je bila na samo nekoliko santimetara od njega on pusti njenu kosu i pomazi je po obrazu. -

Želim da Vas poljubim, Arabela. - Način na koji je izgovorio njeno ime... kako se

skotrljalo s njegovog jezika sa rapavošću natera joj žmarce duž kičme. I ona je želela da ju on poljubi, ali nije mogla to da dozvoli. Magnus pomilova njen obraz, njen vrat, onda provuče prste kroz njenu kosu dok je nije držao za potiljak i masirao ga. Omlitavila se i opustila, zatvorivši oči. Neobični oseti ispuniše je, učiniše da joj se koža naježi i proključa.Načinivši korak napred, čizmama dotače njegove bose prste. Poželela je da je skinula čizme kad je krenula na spavanje. Nadmoćna potreba da se njihovi bosi prsti dodiruju ovako dok je on miluje tako intimno mora se zaustaviti. -

Hoćete li me pustiti?

Bio je džentlmen iako nije želeo da bude. Ovi škotski varvari nisu bili ništa više varvari od nje. Legalno on je bio njen suprug. Mogao je od nje uzeti šta god da je želeo i niko ne ne bi razmišljao dva puta. Morala bi da dozvoli. Ali on nije uzeo. On je pitao. I ona je želela da mu da.Njen oči još uvek zatvorene, klimnu glavom, okrenu usne ka njegovim. I čekala je.Čitava večnost kao da je prošla dok se njegove usne ne spustiše na njene. Prvo je poljubi olako, šapat poljupca. Dugi prsti nastaviše da masiraju njen potiljak.Arabela odluči da njegov laki poljubac nije dovoljan. Ako će da mu dozvoli da je poljubi onda želi da je poljubi onako kako je to učinio ispred crkve. Razdvoji usne, spremna da ga pita da uradi tako kad zastenja u njenja usta, njegov jezik provuče se između njenih usana da dodirne vrh njenog.Uzdahnula je, naslanjajući se na njega. E to je bio poljubac. Nežan, a ipak zahtevan. Obmotala je ruke oko njegovog nagog struka, povlačeći ruke naglo kada su se spustile na toplu kožu njegove pozadine, ali radoznalost je pobedila. Arabela je istraživala njegovu pozadinu, krećući se duž kičme, preko mišića njegovih ramena pa na dole. Dok je otkrivala svaki pedalj njegove pozadine, osmelila se sa svojim usnama, dozvolivši sebi da dotakne njegov jezik svojim. Udarajući, boreći se, uživjući u ukusu. Njene bradavice su bolele i bile nabrekle, u potpunosti novo osećanje. Uživala je u tome a ipak se plašila. U dnu njenog stomaka širila se toplota koja je kružila njenom utrobom, njenim butinama.Uzdahnula je dok su je podilazili žmarci po koži i među butinama je osećala žudnju za još. Njegov kurac, tvrd, dugačak, pritisnut uz njeno najintimnije mesto, njegov kilt i njena haljina nisu bili dovoljno velika prepreka da je spreče da osećaj, uzbuđenje zbog tog pritiska. 48


Kad ga je videla kako se naginje nad njom na bojištu, nije mogla ni da zamisli da će biti u ovoj maloj sobi, u braku, ljubeći se, dodirujući se. I svakako nije mogla ni da sanja da će toliko uživati u tome.Bio je to greh, zasigurno toliko želeti njegov poljubac. Uživati u osećaju koji je njegov dodir izazivao. Kucanje na vratima ih prekinu. Arabela odskoči kao da je oparena, ali Magnus je stajao mirno, otelotvorenje kontrole. Pogledao je u nju, s požudom u očima. Poželela je da taj neko ko kuca ode, ostavi ih da nastave sa ljubljenjem. -

D-da otvorim? - pitala je, glasa zaguđenog, hrapavog. Stavi prste na usne, nikada

nije čula sebe da zvuči tako... tako... puna požude. Njegov poljubac promenio ju je u najosnovnijim načinima. Nije više bila nevina devojka. Više nije mislila da bračni krevet može biti mesto bola i nelagode. Od onoga što joj je Magnus do sada pokazao, obećava da će biti nešto u čemu se uživa - u najmanju ruku bar do momenta prodiranja. Gledna je morala biti u pravu u vezi toga. -

Ne. - Njegov glas je podjednako bio rapav i ona primi k znanju s uživanjem da je ona

učinila da se on oseća isto kao i ona. Magnus premesti svoj kaiš tako da mu sporan prekrije dokaz njegove želje. Njegove usne se izviđe u vragolast osmeh namenjen samo njoj. Odbauljao je do vrata, otvorio tek malo da vidi ko je bio, a potom izašao, zatvarajući ih za sobom.Verovatno jedan od njegovih ljudi. Dok je Arabela čekala Magnusa da se vrati poravnala je posteljinu na krevetu i jastuke. Nije bilo ništa više što bi se moglo zategnuti, pored gomile oružja.Podigla je dugački bodež koji je nosio okačen o svoj kaiš i pogledala ga je. Njegova dužina je bila savršena da bi bio mač za nju. Balčak je bio sačinjen od čelika ukrašenog zamršenim keltskim rezbarijama i sa velikim rubinom u samom njegovom centru. Bilo je to prelep komad. Držeći ga u ispruženoj ruci, zamislila je napadača ispred sebe. Zamahnula je njime praveću luk iznad glave i praveći korak napred kao što je videla da njen brat i njegovi ljudi čine toliko puta, i onako kako joj je Semjuel rekao da valja da zamahne.Aplauz od pozadi natera je da skoči. -

Oh, nisam znala da ste se vratili. - reče, posramljena jer ju je uhvatio kako se igra

njegovim oružjem. -

To je bilo impresivno. Gde ste naučili to da radire?

Odmahnula je glavom i stavila bodež na sto. - Gledala sam svog brata i njegove ljude dok

su trenirali. - Nije bilo potrebe da pomene da ju je Samjuel naučio nekoliko stvari. -

Ah. - Krenuo je napred i uzeo bodež sa stola dajući joj ga. - Vaš je, devo.

-

Ne bih mogla. - odgurnula je oružje.

-

Insistiram. Ovaj je savršene veličine za Vas, i verujem da ćete osećati neku utehu

ukoliko budete imali svoje oružje. 49


-

Uistinu. - ideja ju je oduševila.

-

Da. Uostalom, rubin se u potpunosti slaže s bojom Vaših obraza.

Ona se namršti, iznervirana što je toliko crvenela u njegovoj blizini. Obično nije bila toliko sklona crvenilu obraza. -

Hvala.

-

Nema na čemu. Sada, moramo požuriti da bi smo prekinuli post i krenuli dalje. Sunce

izlazi i ne smem dozvoliti našim progoniteljima šansu da nas sustignu. Oglasi se alarm u njenoj glavi, i ona stegnu bodež jače. - Imamo progonitelje? -

Da, mali ratniče. Ali nisu toliko blizu da nas uhvate ukoliko krenemo za najviše sat

vremena. - On uze kratak bodež iz epolete svoje teleće kože, i pre no što je i mogla da se pobuni, iseče svoj palac. -

Šta radite to?

-

Činim opata vernikom. Dao sam mu kesu novčića što nas je ugostio. Štitiće vas do

smrti. - Povukao je ćebad koju je popravila i razmazao svoj krvavi palac po njihovoj belini. Ovo je naš bračni krevet i dokaz njegove konzumacije. - Vratio je ćebad na mesto. -

Ko je?

-

Ko je šta?

-

Ko nas prati?

-

Engleski vitezovi?

-

Mislite li da je to moj otac?

ON slegnu ramenima i sede na stolicu ne bi li navukao čizme.Arabela proguta teško pljuvačku i oliza usne. Želela je da pita da li bi mogli da saznaju, ali je bila previše uplašena. Pogleda u nju, osećajući njenu neodlučnost. - Već sam pitao opata da nam pošalje poruku

u tajnosti ukoliko je to Vaš otac, i ukoliko nije, da nam identifikuje onoga ko nas prati. On takođe zna da ne treba da pominje našu posetu i ono što se desilo ovde. Ona odahnu sa olakšanjem. - Hvala. -

Hajde sad, moramo krenuti. - Magnus ustade i krenu ka njoh. Spusti joj šaku na

obraz, i pređe palcem preko njene donje usne. - Pitam za još jedan poljubac.

Njihov put kroz Visije je bio manje naporan nego njihovo putovanje od Stirlinga do manastira. Arabela je jahala sa Magnusom, iako je ovaj put insistirala da sedi iza njega i drži se za njega radije nego da sedi ispred njega. Mislila je da će to učiniti neželjeno, ali

50


neverovatno prijatno uzvuđenje koje je prolazilo kroz njeno telo da nestane, ali činilo se ga je samo pogoršalo. U ovom položaju opkoračila je njegov savršen oblik. Njene ruke omotane oko njegovog struka, stežući ga, njene grudi pribijene uz njegova leđa. Njegov miris, mešavina konjskog mirisa, mente i čistog vazduha, okružili su je, dovodili do ludila. Stigoše do šumarka, ispunjenog vresom i divljim cvećem, da odmore i napoje konje, ona sjaha, protežući noge, razledajući planinske vrhove iznad sebe i raznoliko drveće omorike, javora i hrastvoa. Arabela pogleda ka svom mužu. -

Želela bih svoje kljuse, ako Vas to zadovoljava.

-

Ne zadovoljava me. - Nije se ni potrudio da pogleda u nju. Umesto toga otkinu punu

šaku trave i protrlja je po leđima svog masivnog konja, brišući znoj i pokušavajući da ohladi Zver. Gledala je kako se sa ljubavlju ophodio prema životinji. Kako je neustrašivi konj gurkao i mazio Magnusa. Bila je to čudna kombinacija videti ovu dvojicu izvanrednih bića kako se jedan prema drugom ophode tako nežno i smireno. -

Mene bi jako zadovoljilo, moj gospodaru.

Okrenu se ka njoj, podigavši obrvu. - Zašto? Prekrsti ruke na grudima i okrenu se na petama. - Ovako nije udobno. -

I mislite da bi vam sopstveni konj bio udoban? Možda se samo niste navikli na

jahanje. I to joj dotaknu živac. - Jahala sam ja i odviše, ratniče. -

Jeste li? - On sleže ramenima kao da nije mogao manje da mari o onome što je

rekla. - Nemam konja viška za Vas. Možete da jašete s nekim od drugih ljudi ako Vam nije

udobno sa mnom. Arablea pogleda u njega. Kako je mogao da pretpostavi? Pogledala je unaokolo u njegove ljude koji su se trudili da ne slušaju njihov razgovor. Odmahnula je glavom. Pomisao da jaše sa nekim od njih nije bila prijatna - učini je da se oseća van kontrole. I nije želela da jaše ni sa Magnusom. - Onda ću ići pešice. On se nasmeja. - Nikada nećete stići. Pred nama je još jedan dan jahanja, i Vi ne znate

put. -

Onda ćete morati da jašete polako kako bih mogla da idem u korak sa vama.

Na njeno zaprepašćenje on odmahnu glavom. -

Zašto ne?

-

To što govorite nema smisla, devo. Šta čini toliku nelagodu pa da pravite ovako

nagle odluke? - Napravi korak napred i zadenu joj kosu iza uha.

51


Ona odgurnu njegovu ruku i pokuša da uvuče kosu u traku, ali njena kosa prosto nije htela da sarađuje danas. Mrzela je to što je bio toliko brižan sa njom. Kao da mu je stvarno bilo stalo do nje. Ta pomisao učini da joj unutrašnjost poskoči, učini da njen um podivlja i da balončić uzbuđenja prsne unutar nje. Ali ona je znala da je to bila glupost. Nije mogao da mari za nju. Tek što su se upoznali. Za njega, ona je bila samo nagrada. Ljubimac, kao što je njegov konj. Arabela se namršti. - Nije ni bitno. - Morala je da nastavi da jaše sa njim. Bez obzira koliko to nije želela, bio je to njen jedini izbor.Okrenula se ka drveću ne bi li našla malo privatnosti samo da bi bila zaustavljena od strane Magnusa. -

Arabela. - Magnus reče nežno. - Znam da ovo nije život koji si zamišljala, niti onaj

koji bi izabrala. Ali učiniću sve što mogu da te sačuvam. Želela je da pita i da li bi učinio sve da je učini srećnom. Ali to bi verovatno bilo previše da traži. Zavetovao se da će je čuvati i to bi trebalo da bude dovoljno. Uostalom, biće udata za njega nekoliko meseci najviše. -

Učiniću sve da ostanem sigurna. - ponudila mu je slabašan osmeh i krenula svojim

putem. Mogla je da ga čuje kako hoda iza nje. Držao je minimalno rastojanje tako da je mogla da se pretvara da je sama - stanje u kom se neće naći neko vreme plašila se.Kada su se vratili u kamp, Magnusovi ljudi su postavili malo hrane koju su poneli iz manastira. Bilo je tamnog hleba, jabuka i mekog sira. Nakon oskudnog doručka u vidu ovsene kaše i nekoliko sati sagorevanja energije jahanjem konja, Arabela je umirala od gladi. -

Nadam se da je ovo dovoljno. Nismo želeli da nosimo meso iz manastira. Ljudi u

odori žive već žive dovoljno bednim životom. Arabela klimnu glavom i sede na panj koji joj je Gavin ponudio. - Ovo je odlična hrana.

Ionako ne jedem meso. Magnus sede pored nje lomeći krišku hleba i dodajući joj ga. Pogledao ju je kao da je neko strano stvorenje. - Ne jedeš meso? Nasmejala se. U njegovom glasu bilo je neverice. Mnogo njih je reagovalo tako kad bi saznalo. Za nju to je bila jednostavna činjenica, ništa više. Za njih je to uvek delovalo kao da je smak sveta. -

Ne, moj gospodaru. - Zagrize po malo bajat hleb i poče da žvaće. Bio je blag ali radio

je posao - utolio je njenu glad. -

Zašto ne jedete meso?

-

Jednostavno je, uistinu. Bila sam prisutna u trenutku kasapljenja kad sam bila mala.

52


Nikada više nisam okusila meso. Sam pogled i miris kuvanog mi ne smeta, samo ne mogu da nateram sebe da jedem. Nagnuo se lagano pozadi i odmreio je od glave do pete. - A ipak delujete zdravo i dobro

formirano. - Ponovo se nasmejala, iako je ovog puta zabacila glavu pozadi i dozvolila sebi da se zapravo nasmeje. Bio je dobar osećaj smejati se, obnovilo je energiju u njenim venama. - Da. -

Hmm... - Ali ne reče više ništa, samo joj dodade parče sira i kriške jabuke.

Kada je došlo vreme da uzjašu ponovo, Magnus je povede do svog konja i stade u poslednjem trenutku. -

Ako zaista ćelite da jašete sami, mogu narediti da se dva moja sitnija čoveka upare i

jašu zajedno. Arabela je želela da istakne da ni jedan od njegovih ljudi ne deluje sitno, i umesto toga reče, - Ne, Magnuse. U redu sam. Blag izraz olakšanja pojavi mu se na licu. Bilo je privlačno kako nikad nije ni pomislila da će biti moguće. Bilo je i više od ovog čoveka od onoga što je na početku zapalo za oko. Spolja je bio neustrašiv, nije praštao - pravi ratnik. Ali unutra je bio osetljiv, ljubazan, pažljiv čovek.

53


OSMO POGLAVLJE

H

vala svim Svecima što su nas konačno doveli u Saterland. Magnus ispusti iz grudi vazduh koji mu se činilo kao da zadržava nedeljama. Vodili su konje duž grebena imajući pogled na Donorč Firt. Iako su stigli

do njegove zemlje, Dunrobin je još uvek bio satima daleko i bilo je blizu zalaska sunca. Nije bilo ničeg boljeg od povratka u svoju zemlju. Mogao je da nastavi sa svojom rutinom. Da se sretne sa svojim klanom. Ide u obilaske svoje zemlje. Spava u svom sopstvenom krevetu.Bacio je pogled na malene ruke koje su bile oko njegovog struka, stomak mu se stegnu. Ona bi trebalo da spava sa njim. Iako je sumnjao da će zahtevati sopstvene odaje. Kako je čuo, većina engleskog plemstva je imalo zasebne sobe, pa i ako su u braku. Ali ne i u Saterlendu. Ovde su gospodar i njegova dama delili odaje vekovima, pokazujući klanu jedinstvo. Ova žena, Arabela, bi bila viđena kao njegov partner. Ali nije bio siguran da je spreman da joj to i kaže. Njihov klan se razlikovao po svom poštovanju za žene. Ali sama pomisao na to koliko bi bilo interesantno gledati je kako se grči bar malo. Bila je žustra zasigurno. I po malo naređivački nastrojena rekao bi. Biće ona jedan sjajan sparing partner.Možda bi to trebalo da bude jedna od prvih stvari koju treba da urade - da je nauči kako da zamahne tim bodežom protiv pravog čoveka. Onda se nadao da će moći još malo da je ljubi.Bio je malo zabrinut zbog toga kako će je njegovi ljudi prihvatiti. Ipak je ona bila Engleskinja... i postoji mala, malecka, činjenica da je on trebao da se oženi drugom. Nije želeo da se oženi Inom Ros, i sad neće ni morati. Inin otac, šef klana Rosovih koji se graniči sa Saterlendovom južnom zemljom ga je jurio da udruže klanove preko braka od kad je Magnus bio zeleno momče sa tek osamnaest godina. Ina je jedina ostala Rosovima. Nasledila bi svu zemlju, ali žene gospodari su bivale nemilosrdno napadane. Ros je mislio da bi najbolje bilo da se dva klana udruže, kako bi njegova kćerka imala zaštitu Saterlanda. Magnus bi uvek bio spreman da pomogne prijateljskom klanu, ali da se oženi? Njegova porodica je bila saveznik Rosovoj čitav njegov život. Znao je Inu od kad je bila beba, i nije mogao da kaže da je preterano uživao u njenom društvu. Njen otac, izgubivši svu ostalu decu, razmazio ju je do iznemoglosti. Bila je razmaženo pokvarena i nije traćila vreme pribegavajući trikovima kako bi dobila ono što je želela - ili bi udarala nogom o zemlju. Ne nešto sa čime bi on voleo da se nosi.Brak je bio predlog koji je odbijao do pre dva meseca.Sa skoro trideset godina, bilo je vreme da se Magnus oženi i zasnuje svoj klan, i zato je i pristao. Sada je želeo da odloži susret sa Rosom samo na nekoliko meseci. Morao bi da se pozabavi time kasnije. Slanje poruke Rosu bi bilo dovoljno za sada, i možda kasnije 54


ode u posetu, da ponudi jednog od svoje braće možda u zamenu.Klimnu glavu nikome, jer to je bila dobra odluka. I Ronanu i Blejnu je bilo vreme da se žene. Ljudi oko njega povikaše od uzbuđenja kad se u daljini na obali počeše nazirati kule Dunrobina. Arabela se prepade. - Zašto povikuju? -

Vidite li tamo? - pokaza na zamak. - To je Dunrobin.

Osećao je kako drhti iza njega i odsutno protrlja njene ruke. -

Ogroman je. - Glas joj je bio mekan, dalek.

-

Da. Veoma smo ponosni na njega. - Gledao je po svojoj zemlji. Izgradili su od kamena

jak zid kule zajedno sa dve široke kamene kule duž južne i zapadne strane zida. Sledećeg leta će postaviti temelje za treću kulu duž severnog zida. Tvrđava sama je bila izgrađena od drveta i podignuta na četiri nivoa. Nadao se da će nakon što se izgradi treća kula moći da započne sa planovima izgradnje nove tvrđave od kamena. Ali da bi mogao to da priušti, morali bi da naprave veću prodaju na tržištu ovaca. Bio je nestrpljiv da se vrati kući i vidi kako je Blejn napredovao. Odneo je dosta njihove vune na jesenju tržnicu blizu Engleske granice - sa nekoliko desetina ratnika koji su štitili njihovu robu. Bio je to rizičan posao, ali tržište je tamo bilo veće u jesen i bila je veća verovatnoća da zarade. Njegov brat je imao neprikosnoven talenat da zvuči i ponaša se kao Englez kad je želeo - što je činilo Engleze mnogo voljnijim da daju svoj novac.Magnus je bio jako ponosan na trgovinu vunom koju je izgradio za svoj klan. Nisu se time bavili pre no što je on preuzeo vođstvo nad klanom. Ali kada je u ranim dvadesetim putovao na Tržnicu naleteo je na neke trgovce vunom koji su stvarali dobre prihode. Ideja da dovede posao sa vunom u Saterlend se javi i Magnus je brao lovorike - i radio do iznemoglosti - od tada. Članovi njegovog klana su bili stvoreni da budu pastiri i svi su učestvovali u poslu sa farmama ovaca zajedno sa sezonskim farmama koje su ih sve održavale nahranjenim. Ekstra profit od vune značio je bolje vino i svetlo pivo, bolju zaštitu i bolje utvrđenje. Brzo su postali jedan od najvećih klanova u Visijama. -

Da li Vas često napadaju u Danrobinu?

-

Napadi?

-

Da. Gledna kaže da se Škoti bore bez prestanka.

Magnus zareža. Ako li mu ta Glenda ikada padne šaka... -

Neću da kažem da nismo nikada napadnuti, ali to je vrlo retko. Poslednji put su nas

napali pre pet godina.

55


Čuo je kako je glasno uzdahnula, i prevrnuo očima. - Nemojte biti tako šokirani. Nismo svi

bezbožnici kakvim nas Englezi prave. -

Nikada to nisam rekla.

-

Niste ni trebali. Vaši uzdasi i izrazi lica i gunđanja priglupe Glende su dovoljno.

-

Glenda je u pravu u pogledu mnogih stvari.

-

Izazivam Vas da navedete makar jednu. - Nije mogao da dočeka da čuje šta ima da

kaže. -

Pa, bila je u pravu kada su Visijski ratnici u pitanju.

-

I šta je rekla u vezi sa nama?

-

Da su ogromni. Da ako ikad naletim na nekog, da će mi izbiti dah iz grudi. Možda i da

mogu umreti ako vidim nekog. Glendina upozorenja su bila uvredljiva, ali toliko smešna da je morao da se nasmeje. - I

jeste li mrtvi sad, devo? -

To zavisi.

Kako mu je bila iza leđa, pokušao je da se namesti tako da joj vidi lice. - Od čega? -

Od toga hoću li ili ne preživeti vaše nemilosrdne zime i ljude iz vašeg klana.

-

Preživećete. Ne očekujem ništa manje od svoje žene.

-

Ja nisam zaista Vaša žena.

On zastenja. Nije bilo potrebe raspravljati se oko te činjenice. Bila je njegova žena, i biće njegova žena u istinu čim stignu do Saterlenda i ubedio ju je da mu da još jedan poljubac. Ona je bila zainteresovana za njega i pre no što je pomišljao da obavi bilo kakakv posao. Ne bi je pustio da se vrati u Englesku.Na početku se bio složio da je pusti da se vrati, da je oženi samo zbog njene sigurnosti. Ali devojka mu je prirastala za srce, iako je bila davež. I to što je bio oženjen njome je značilo da ne mora da oženi Inu Ros - činjenica koju se nadao da nikad neće morati da saopšti Arabeli.Znajući da je trebalo da se oženi drugom bi samo učinilo da poželi još više da ga ostavi. Morao bi da je ubeđuje da ostane. Jedini način na koji je to mogao da učini bio je da je odvede u krevet. Sam čin bi ih zauvek vezao u braku, a i on ju je takođe stvarno želeo. Više od bilo koje druge koju je do sada poželeo. Ta potreba za njom ga je ubunila. Nadao se da će kad konačno stignu voditi ljubav i da bi to umanjilo njegovu žudnju. Ipak u svojoj podsvesti, ako bi se vodili njenim poljupcima, to bi dokazano bilo poteškoća. Sa svakim poljupcem samo ju je želeo više. Sumnjao je da će kad konačno bude bio u mogućnosti da zaroni između njenih butina želeti da tamo zauvek i ostane. Pozvao je ljude da stanu. Napravili su kamp kako bi prenoćili i ujutru bi stigli u Dunrobin da započnu svoj novi život.

56


-

Gavine, jaši dalje i pripremi zamak za naš povratak. - Pogledom je pokazao na Arabelu

koja je išla ka šumi ne bi li se olakšala. - Ne želim da dolazak moje supruge bude

iznenađenje. -

Da, moj gospodaru. - Gavin uzjaha konja i produži u pravcu Dunrobina.

Magnus je pratio Arabelu u šumu. Čekao je u tišini da završi i onda ju je poveo nazad u kamp. Šatori su bili podignuti, vatra zapaljena i sveže ubijene veverice su bile na ražnju. Arabela zapuši nos. - Da li bi Vam smetalo da potražim u šumi nešto za jelo? -

Poćiću sa Vama.

Magnus ju je pratio dok je brala po žbunju i kopala po zemlji. - Šta to tražite? -

Ovo! - uzviknu čupajući nekoliko divljih pečurki.

Našla je žbunasto povrće, korenje povrća, divlje lukovice - stvari koje Magnus nikada ne bi ni pomislio da jede. -

Ovo bi trebalo da bude dovoljno. - Pogleda u njega stidljivo. - Hvala.

Osmehnu joj se, zadovoljan zbog šarmantne ružičaste boje na njenim obrazima. - Neću

dozovliti da umrete od gladi, suprugo. Požuda sevnu u njenim očima na njegove reči i on oseti sopstvenu čežnju zbog njenog oduševljenja. Njihove oči ostadoše prikovane i priđe joj korak bliže, prelazeći joj prstima preko obraza. -

Prelepi ste.

-

Hvala. - prošaputa ona.

Ali pre nego što je mogao da je poljubi ona se okrenu i odšeta. Magnus se namršti i prokle sebe što nije bio brži. Pratio ju je do potoka gde je oprala povrće, stavljajući čistu hranu u njegove ispružene ruke pre no što je ustala i obrisala ruke o suknju. Uze povrće, zadovoljna onim što je našla.Magnus više nije mogao da se uzdrži. Salete je i poljubi kratko. Uzdahnula je i načinila korak unazad, raširenih očiju. -

Moje izvinjenje. Privlačite me neopisivo.

Gledao je kako joj se grlo podiže dok je gutala pljuvačku. - Isto je i kod mene. - reče tihim grlenim glasom. -

Nemojte me odbiti.

-

Ne mogu.

To je bilo sva dozvola koja mu je trebala. Magnus se sagnu, hvatajući je šakama za lice i utisnu usne u njene. Pio je njen ukus, i likovao kada je prešla jezikom preko njegove donje usne. Privukao ju je bliže, samo da bi osetio barijeru u obliku njenih ruku kojima je stezala povrće. Magnus je morao da se zadovolji samo sa tim da se njihove usne dodiruju, nežno. 57


Gricnuo ju je za usnu, sisao njen jezika, zastenjao kada je zajecala. Nisu dovoljno brzo mogli stići do Dunrobina. Kita mu se ukrutila, dižući mu kilt. Možda ne bi trebao da čeka da stignu u Dunrobin, mogao bi je uzeti upravo ovde u šumi.Iznenada se povukao. Uzeti je na sasušenom lišću i u prašini nije bio način na koji je želeo da joj bude prvi put. Želeo je da je očara, da je dovede do tačke kada će želeti samo još i još - da dokaže da misli o njemu kao varvarinu nisu zasnovane. Arabela pogleda u njega, zamišljeno, dok su joj usne bile crvene kao rubin i pomalo otečene od njegovog poljupca, -

Moramo se vratiti u kamp. - reče on, hrapavog glasa.

Udahnula je duboko, grudi joj se podigoše, pokazujući otečene bradavice koje su se ocrtavale na njenoj haljini. Liznu joj usne i umiri ruku kako bi prestao da se gladi po stvrdnutoj erekciji. Okrećući se od nje, natera svoj ud da se smanji i natera svoju požudu da nestane. Kad su se vratili u kamp ljudi su povlačili komade mesa s veverica. Arabela sede na zemlju i poče žvakati svoje lišće, dok joj je lice gorelo. -

Mogu li da probam? - on upita.

-

Naravno. - doda mu list i pečurku.

Magnus strpa sve u usta. Ukusi su bili blagi, a ipak u isto vreme i snažni. Zemljano, osvežavajući. U potpunosti drugačiji ukus od ukusa mesa. Nije bio siguran da bi mogao da preživi da jede samo ove biljke. -

Šta mislite? - upita ona, očiju raširenih od radoznalosti.

Magnus sleže ramenima. - Drugačije je. -

Oh. - Delovala je malo obeshrabreno.

-

Ne na loš način, devo, samo drugačije. Gde ste naučili da se hranite divljim biljkama?

-

Glenda.

-

Ah, znači postoji nešto u vezi čega je žena bila u pravu.

Arabela se nasmeja. - Pa, većinu vremena! Desilo se da je jednom nabrala punu košaru

bobica samo što su bile otrovne. Srećom po nas, ptica je doletela i pojela nekoliko a potom se srušila pre nego što smo mi i počastili onim što je prikupila. Magnusovo srce poče ubrzano da lupa i na samu pomisao nje kako ejde otrovane bobice. - Hvala Bogu što je poslao glasnika. Ona svečano klimnu glavom. - Bilo je tužno. Sahranili smo pticu i otac mi je zabranio da

ponovo idem u potragu za hranom sa Glendom. Pronašao mi je jednu stariju ženu iz našeg sela koja me je obučila da prepoznam šta je otrovno a šta nije. -

To je dobro znanje za posedovati. Moj otac me je naučio osnovama traženja bobica, 58


jabukovog drveća i orašastih plodova, ali nikako da prekopavam po zemlji. -

Vi takođe znate kako da lovite i jedete ono što ubijete.

-

Može i tako. Videću da kuvarica prirpema dodatne obroke bez mesa.

Arabela se nasmeja, toliko, da joj se beli zubi zasijaše. - To bih volela. Imam nekoliko

recepata koje bih rado podelila sa njom. -

Kuvarica je malčice posesivna kada je u pitanju njena kuhinja, ali insistiraću da Vas

primi. Njegova divna žena odmahnu glavom. - Nema potrebe. Dozvoliću joj da se navikne na

mene prvo. Kako li je samo bio toliko srećan da upozna toliko velikodušnu i ljubaznu i senzualnu ženu kao što je Arabela?

59


DEVETO POGLAVLJE

N

ervoza ispuni Arabelu. Sedela je ispred Magnusa na njegovom konju, i bila čvrsto obgrljena njegovim snažnim rukama. Ruke su joj se tresle, noge drhtale a donja usna joj je bila u potpunosti izgrižena. Stomak joj se

vezivao u čvorove i nije mogla da se koncentriše ni na šta drugo sem na: Šta će klan Saterlanda misliti o njoj? Uistinu su je nakon Kitovog napada i njenog potonjeg braka sa Magnusom ratnici tolerisali, ali oni su bili disciplinovani, pratili su pravila njihovog vođe. Hoće li i sa članovima klana biti isto? Kada su prošli farmere u poljima koje su pripadale njihovom gospodaru, posmatrali su je podignutih ruku do obrva. Nije im mahnula, jer nije bila sigurna da li treba da ih pozdravi ili ne. Bila je u potpunosti izgubljena jer nije znala šta treba da radi u stranoj zemlji.Ratnici su jahali preko močvarnog zemljišta i konačno preko masivnih kapija Dunrobina. Kule su bile još veće izbliza, napravljene od savršeno sečenog kamena.Bila je oduševljena. Kako su stupili u dvorište, ljudi su se pojavili iz svojih boravišta i spoljnih zgrada. Oni koji su radili su stali i okrenuli se. Zurili su u nju bez ustručavanja, radoznali. Nije osetila njihovu negostoljubivost, ali nije osetila ni da je dobrodošla.Magnus obuzda svog konja i velika Zver zabrekta i raširi nozdrve. Ratnici formiraše polukrug iza njihovog gospodara i Arabela se oseti zaštićenom. Ronald je držao Kita po strani, što je privuklo poglede mnogih muškaraca i žena klana.Kada im Gavin priđe kroz gužvu, ona ispusti vazduh koji je zadržavala, sa olakšanjem jer je videla poznato lice među desetinama stranaca koji su je posmatrali. Deca su se krila iza suknji svojih majki, izvirujući, a nekoliko smelije dece stajalo je u grupi bliže konjima. -

Dobro došli lući, moj gospodaru. - Gavin reče, šireći ruke, podstičući ljude da učine isto.

-

Dobro došli kući! - povikaše ljudi.

-

I velika dobrodošlica u naš klan Ledi Saterlend.

Na ovo ljudi stajaše nekoliko trenutaka u tišini, i Arabeline grudi zaboleše od vazduha koji je zadržala. Hoće li joj poželeti dobrodošlicu ili će je se kloniti. Magnus ju je obgrlio oko stomaka i potom njegova ruka uhvati njenu, mazeći je nežno palcem preko zglavaka. Umirivao ju je, shvatila je, i delovalo je.Mnogobrojni povici dobrodošlice prolomiše se gomilom, neki radosni, neki nezadovoljni. Magnus podiže ruku ne bi li utišao masu. - Ovaj čovek ovde, Kit, član našeg klana, je

napao moju ženu. Držao joj je nož pod grlom. 60


Nije se čuo ni zvuk u gomili i Arabela je imala utiska da su neki od prisutnih želeli da je uspeo u svojoj nameri da je ubije. Pokušala je da se drži uspravno iako je želela da se suzbije uz Magnusa. -

Niko ne sme da naudi onome što je moj. - Magnus reče dovoljno glasno da ga svi čuju,

ali nije vikao. Nije morao da izviče svoj bes. - Pre podnevnog obroka, Kit će stajati preda

mnom. Stajaće pred svima vama i priznati svoj zločin. Dozvoliću dvoma da budu svedoci njegovog karaktera i da mole za milost. Potom ću odlučiti o njegovoj kazni. Arabeli nervi su bili toliko zategnuti da je pomislila da će povratiti. Ljudi će je sigurno mrzeti sada. Magnus se okrenu ka jednom od pripadnika klana koji priđe. - Gde su Ronana i Heder? -

Otišli su u posetu vašem rođaku Moreju koji je pripremio gozbu. Obečao je Heder da će

je naučiti novom plesu. Magnus zastenja i sjaha.Možda je delovao nezadovoljan što nisu tu, ali Arabeli je laknulo. Nije želela da ih upozna a da prethodno nije imala priliku makar da se umije. Magnus je dohvati ne bi li je spustio, ali ona nije želela da deluje kao slabašna pred njegovim ljudima, tako da je skinula njegove ruke sa sebe i sjahala sama, iako je omašila u proceni visine, te se pomalo zateturala. Magnus je pridrža za leđa rukom. -

Pomogao bih Vam, ženo. - promrmljao je.

-

Znam, ali mogu sama da sjašem sa konja.

-

Postoji mnogo stvari koje naša tela mogu da urade sama, ali ipak prihvataju ponudu

onog ko se ljubazno ponudi. Tako stvari stoje ovde. Ne znam kako ste živeli u Engleskoj, ali ja bih se navikao na to ovde ljudi nude svoju pomoć. Arabela samo klimnu glavom, ne znajući šta bi rekla na ovo. Bila je osramoćena zato što je odbila njegovu pomoća potom se i zateturala. Istina je da nikada nije jahala konja velikog kao što je Magnusova Zver bio, ali nakon što ju je jahala u nekoliko prethodnih dana trebalo bi da je mogla da proceni visinu mnogo bolje. I trebalo je da mu dozvoli da je spusti.Ali to bi odalo slabost, i što je još gore, morao je da je dodirne. Nije mogla da se odupre njegovom dodiru dok us jahali, ali daće sve od sebe da ga izbegava kad su na zemlji. Bio je previše izazovan. Njegovi poljupci su bili previše slatki.Samo kad se seti načina na koji se prikrao i poljubio je, preuzevši kontrolu nad njenim ustima svojim poljupcem nateralo bi njeno telo da gori. Kolena joj pokleknuše i utroba joj se zgrči. Samo je želela da se sakrije, osećajući se kao da joj je milion ljudi zarilo bodeže u leđa. Ali mu to nije mogla reći. Ne bi razumeo i pomislio bi da je slabašna. 61


-

Umorna sam. - promrmljala je.

Magnus je čudno pogleda. - Onda ćemo Vas odvesti do naših odaja. Svih mu svetaca! Stvari joj nisu išle na ruku. Želela je da bude sama, da ode u svoju sobu i da spava nedelju dana. Da se pretvara da nije postojala osoba kao što je Magnus. Da se pretvara da joj se nije dopadao. Ali rekao je našu. Deliće sobu. I sa svakim njegovim udahom vazduha biće podsećana da joj se sviđao i previše. -

Želela bih da imam svoje odaje. - reče tiho dok je spuštala svoju ruku na njegovu a on je

vodio ka desetinama stepenica koje su vodile do glavnog ulaza. -

Znam da bi volela, mlada damo. Ali običaj u mom klanu jeste da gospodar i njegova

dama dele odaje. Ako budemo išli protiv običaja... - Utihnuo je, a ona nije želela da on završi rečenicu. Bilo je već dovoljno teško za njega što je morao da je oženi ne bi li je sačuvao, ne bi želela da ugrozi njegovu reputaciju kao vođe. Pretpostavila je da mu duguje makar toliko što joj je dva puta spasao život. -

Nema potrebe da objašnjavate, Magnuse. Razumem. - Prosto će spavati na podu.

Uđoše u glavnu kulu, i bila je iznenađena jer je mirisala na sveže i čisto. Za neženju, lord je držao stvari u dobrom redu - i mogla je da doda za jednog Škota. Gledna joj je rekla da su svi bili kao životinje sa gomilama đubreta do plafona i da bi udisanje vazduha na njihovim imanjima sigurno svakoga nateralo da padne u nesvest.Arabela je počinjala da misli da postoji velika količina stvari u vezi kojih Gledna nije bila u pravu. Radije nego da odu u glavnu dvoranu, Magnus ju je odveo drvenim stepenicama do sledećeg nivoa. Na tom spratu su bile četiri sobe, i stepenice koje su vodile na gore. Arabela je bila radoznala da istraži glavnu kulu, ali to će morati da sačeka. Samo je želela da sve ono što se desilo u prethodnih nekoliko nedelja dođe na svoje mesto.Magnus otvori jedna od vrata koja su vodila u veliku odaju - sa još većim krevetom.Pogled joj je bio prikovan za masivan krevet sa četiri stuba. Keltski čvorovi kompleksnog dizajna bili su urezani u tvrdo drvo. Grede i uzglavlje su bili ispolirani do tamnog sjaja. Pokrivač i odgovarajuće zavese su bile ofarbane tamnom, bujnom zelenom, podsećajući je na prirodu i zelenilo na Magnusovom kariranom ćebetu. Ali iznad lepote kreveta, bila je zapanjena njegovom veličinom. Nikada nije videla tako veliki krevet. Njegovo prostranstvo i dužina bi je progutali u celosti. Okrenula se i pogledala u Magnusa, shvativši da je krevet savršene veličine za njega. Da je pokušao da spava u njenom krevetu u Engleskoj, noge bi mu visile sa njega već od kolena - i, zagušila je smeh, Glenda bi se vrlo verovatno bacila s prvog prozora od straha. Magnus pruži ruku ispred sebe ne bi li je uveo unutra. - Ovo su naše odaje. 62


Arabela pogleda ostatak prostora. Sve je bilo masivno. Kao da je soba napravljena za džina - sem prozora. Prozori su bili uski sa lučnim usecima, ali kako ih je bilo pet na zidu bilo je potencijala da soba bude obasjana sa dosta sunčeve svetlosti.Dug drveni sto stajao je ispod prozora, nogara debelih i izrezbarenih tako da se slažu sa šarama na krevetu. Bile su samo dve stolice - opet prevelike sa visokim naslonima i dugim rukohvatima. Debeli, plišani jastučići počivali su na sedalima svake stolice. Zamišljala je kako se ušuškava u jedan, ispijajući toplu šolju jabukovače.Nije bilo ognjišta, samo metalnog kotla, ispunjenog drvetom za koje se nadala da će biti upaljeno kasnije. Pa i tako, sa samo malim kotlom, kako bi održali toplotu na ciči zimi? -

Da li Vam se dopada?

Arabela klimnu glavom, dok je pogled dolazio do dva velika drvena garderobera. Na jednom je bio izrezbaren ratnik a na drugom dama. Duborez je bio toliko lep da je ostala bez reči, ali ono što je predstavljao ženski deo izazva nalet straha kroz nju.Nije imala ništa od odeće. Ništa čime bi ispunila njegove praznine.Sve njene stvari su ostavljene u Stirlingu. Verovatno ispreturane i prodate. -

Nemam odeće.

-

Neće Vam trebati engleska odeća, damo. Poslaću ženu da Vas dvori, da se pobrine da

imate dovoljno. Kao moja žena, nosićete moje boje. Njen oči se prikovaše za njegove. - Ali ja sam Engleskinja. Iziritiranost blesne u njegovim očima. - Znam to. Delovao je iznervirano njenim poreklom i to ju je samo još više iznerviralo. - Nisam pitala

da dođem ovde. Nisam Vas pitala da me odvedete iz Stirlinga. Nisam pitala da nosim Vaše boje. Nisam Vaša žena, i nikada to neću ni biti. - Okrenula se ka zidu sa prozorima, ukrstivši ruke na grudima. -

Nemojte činiti grešeke, Arabela. - Magnus reče iza nje. - Vi ste supruga, i bićete supruga.

- Njegov glas je bio tih, preteći a ipak protkan nekom dubljom željom. Uzdahnula je, okrenuvši se da mu kaže tačno šta misli o njegovim smešnim rečima, ali se našla na nekoliko santimetara od njega. Zgrabi je za oba obraza i zari svoje usne na njene. Njegov poljubac je bio posesivan, snažan, pohotan. U sekundi je gorela. Nije bilo opiranja njegovom zahtevu za zadovoljstvom. Ma koliko se njen um opirao protiv želje koja je strujala kroz nju, njeno telo ju je oslobodilo, pozivalo je. Mišići su joj se tresli, reagujući instinktivno na njegovo umirivanje.Magnus spusti ruke s njenog lica, jednom prelazrći preko njenih grudi dok je drugom snažno hvatao njenu zadnjicu i privlačio je toliko blizu da je mogla da oseti 63


dokaz njegove želje za njom.Zastenjala je i proklela se što je bila raskalašna.Palac mu je prelazio preko njene bradavice i izdajnička kvržica mesa nabrekla je tražeći još. I njene usne su se kotrljale preko njegovih, pružajući dobrodošlicu osećaju njegove čvrstine. -

Želite me. - zastenjao je, grizući je za donju usnu. - Nemojte poricati. Nemojte me

odbijati. Arabela je jedva mogla da diše, a kamo li da priča. Neizdrživ uzdah joj se ote s usta. Nije bilo poricanja, samo osećanja. Prevukla je rukama preko njegovih mišićavih leđa do njegovih snažnih ramena pre no što je provukla prste kroz njegovu svilenkastu kosu. Bila je mekša nego što je zamišljala.Magnus odvoji svoje usne od njenih samo da bi prešao na njen vrat, ližući i ljubeći sve do središta njenog vrata. Zabacila je glavu unazad, dok joj se čitavo telo treslo. Zastenjala je iz čistog zadovoljstva i iznenađenja kada je povukao njenu haljinu i košulju toliko nisko da bi joj otkrio ružičaste bradavice. Bradavica je bila ispupčena, jedva na santimetar od njegovih usana. Nije mogla ni da zamisli šta će da učini sledeće, ali je želela da nastavi da to radi satima. Poljubio joj je bradavicu. Lizao je. Izdisao topao vazduh preko nje, prelazio jezikom napred i nazad. Cvilela je, sa obe ruke u njegovoj kosi gurajući ga od sebe pa potom opet privlačeći ga bliže. Leđa su joj bila povijena, usne delimično otovrene. Potom je uvukao njenu bradavicu u svoja usta, prelazeći jezikom nežno napred i nazad.Arabela vrisnu, jer nikada nije osetila takvo zadovoljstvo. Magnus je trljao njene grudi rukama dok se zadržavao na njenim bradavicama. Zastenjao bi svaki put kad i ona. -

Toliko ste jebozovni, Arabela...

Uživala je u načinu na koji se njeno ime kotrljalo preko njegovog jezika, kako je preo r i l. -

Bože, želim Vas u svom krevtu...

Njegove reči izazvaše senzualne, erotične slike u njenoj glavi njega kako je polaže na krevet, obnažuje obe njene dojke i ljubi je, milujući je, ližući njenu nežnu kožu. -

Ali ne možemo se još sjediniti. - reče on, odvajajući se od nje.

Ona zacvile zbog hladnog vazduha koji nalete na njene nadražene bradavice.Magnus povuče njenu odoru na mesto. -

Treba mi kupanje i brijanje. - Podiže njene ruke ka svojim ustima i poljubi joj vrhove

prstiju. - I mislim da bi ste bili srećni da uronite u toplu kupku, zar ne? Arabela proguta pljuvačku, ne verujući da je sposobna još uvek da govori.Magnus utisnu pohotan, u potpunosti brz, poljubac na njene usne pre no što napusti sobu. Mogla je samo da stoji tamo, pokušavajući da dokuči šta se to upravo desilo među njima. Pokušavala je da razume osećanja koja su kolala njenim telom, zbrku u njenoj glavi. Magnus ju je naterao da oseća, pokazao joj je stvari, za koje je mislila da su nemoguće. Otvarao joj je oči za u potpunosti novi svet. Svet zadovoljstva, požude, i što je najvažnije svet u kojem je muškarac 64


bio snažan a ipak dovoljno osetljiv za ženske potrebe. Pokazivao joj je svojim postupcima da nije varvarin. Osmehnula se ovom saznanju. Koliko god je želeo da se pretvara da je prekaljeni ratnik, ni jedan čovek tvrda srca se ne bi odnosio prema njoj onako kako je on. Varvarin ne bi mario da li se okupala, ili da li joj se ruke tresu dok ulaze u njegovo dvorište.Magnus je bio veliki, čovek, mekog srca, iako je pokušavao to da sakrije. Otkrila je njegovu tajnu. Kada se njen suprug vratio nekoliko trenutaka kasnije, bio je praćen sa dve služavke koje su nosile velike drvene kade - dovoljno velike da Magnus stane u njih, i desetak njih koji su nosili kofe pune vrele vode, peškire i sapune.Postaviše kadu, postavljajući je s jednim od lanenih peškira, a potom sipajući vodu. Otišli su pa se potom vratili sa još kofa s vodom dok nije bila do pola puna. Para se podizala u vazduh.Oh, kako je želela da zaroni u tu kadu, da skine sa sebe svu prljavštinu sa putovanja.Gledala je kako se vrata zatvaraju za poslednjim slugom. Pogled joj privuče Magnus koji je počeo da se skida. -

Šra to radite ?- upita.

-

Hoću da se okupam.

-

Vratiću se. - krenula je ka vratima.

-

Nisam planirao da se sam kupam, Arabela,

-

Molim? - gubila je dah.

Njena majka je pomagala baronu dok se kupao, da li se i od nje očekivalo isto? Njeno srce poče brzo da udara, a dlanovi počeše da joj se znoje. -

Ne želite da se okupate?

I dalje mu je bila okrenuta leđima, vrata i beg su bili na samo nekoliko santimetara. Od pozadi, čula je komešanje vode. Bio je u kadi. Da se okrenula, videla bi prostranstvo njegovih golih ramena, njegovih grudi morkih od vode... Slike koje je stvarala u svom umu učinile su da joj bradavice nabreknu opet. Stisla je usne i naterala se da progovori. - Želim da se okupam, ali sam mislila da se

okupam... sama. - Ah. Ali mnogo je zanimljivije da se okupamo zajedno. Ona proguta pljuvačku, plašeći se da se zvuk ne odbije o zidove. Magnus se nasmeja iza nje. - Okrenite se, moja damo. Arabela se lagano okrenu, raširenih očiju, stegnutog grla.Ono što je zamislila nije bilo ni blizu slici njenog veoma nagog supruga potopljenog u masivnu kadu. Bio je božanstven. Savršenstvo poslato od samog đavola da je namami u greh. Osmehnu joj se, lopovski i senzualno. - Pa? -

Ne mogu se kupati sa Vama. 65


-

Sedite. Hoćete li mi makar oprati leđa?

-

Šta? - prošaputala je. Želeo je da ga dodiruje? Da pređe sapunjavim prstima preko

njegove gole kože? -

Hajde sad, nemojte biti stidljivi sa mnom.

Koraknula je napred, radoznalost ju je pobeđivala. Želela je da opere njegova leđa. Da ga dodirne. Da udahne njegov opijajuć miris.Njegov osmeh je bio pozivajuć a njegove oči su je pratile dok se približavala.Arabela zasuka rukave svoje haljine i kleknu iza njega. Dodao joj je sapun i parče lanene tkanine. - Evo. - Glas mu je bio hrapav, kao da je zadržavao nešto u grlu. Potopila je krpicu u vodi i natrljala je sapunom, potom je prešla tkaninom preko njegovih ramnea. Magnus uzdahnu i nagnu se napred, dozvolivši joj da opere veću površinu. -

Ovo je sjajno, moja damo. - promrmljao je.

Klimnula je glavom, iako nije mogao da je vidi. Zaista je osećaj bio divan. Potopila je tkaninu u vodu a potom isprala njegova leđa. -

Gotovo. - reče, iznervirana drhtajem u glasu.

-

Ali niste oprali prednji deo.

Prednji deo... Zločesta strana nje je očajnički želela da opere prednji deo. Deo nje koji je želeo da ostane čedan i vrati se u Englesku se opirao. -

Ne mogu da perem prednji deo. To ne bi bilo pristojno.

-

Draga moja, mi smo već prešli granice pristojnosti.

Bio je u pravu. Njeno lice je gorelo na sećanje njegovih usana na njenoj goloj koži. Pored toga, to je bila samo kupka. Ne bi moglo da naudi ako mu opere grudi... Ali neće oprati onaj deo njega.

66


DESETO POGLAVLJE

M

agnus je uživao u igri koju je igrao sa svojom nevinom ženom. Plašljivo, prošetala je do prednjeg dela kade i kleknula pored njega. Pogledi su im se sreli, njene plave oči tamne i nedokučive. Mogao bi

da je gleda čitav dan. I nije se žurio s obzirom da je bilo tiho i da nigde nisu morali da budu. Pratio je nagib njenih očiju oblika badema, primetivši majušni ožiljak blizu spelpoočnice. -

Šta se dogovdilo ovde? - pitao je.

-

Oh. - Posegnula je i dotakla ožiljak rukom, dok su joj oči klonule na trenutak. - Ne

sećam se. Bilo je to kad sam bila jako mlada. Nije znao zašto, al Magnus je stekao utisak da je tačno znala šta se desilo i nije želela da mu kaže. Pustio bi on to, nije želeo da je pritiska, i ako to uradi na svoj način, rećiće mu kad bude bilo vreme. Potopila je krpicu u vodu i obrisala mu grudi, očigledno pokušavajući da promeni temu - i koliko li je samo mislila da je vešt manipulator i da će uspeti da mu odvuče pažnju - mala namiguša. O Boga mu, bio je rastrojen.Arabela je koristila krpicu nežno jednom rukom, dok je drugom smelo utrljavala sapun u njegov rotzo. Radoznalost da ga dodirne joj je sijala u očima.I to nije sve što je sijalo.Kurac mu je otekao od potrebe, dižući se iznad nivoa vode. ON se pomeri, savijajući jednu nogu tako da mu je koleno bilo iznad vode, i njegov glavić tek ispod površine vode. Ali uradivši to samo ju je učinio svesnijom njegovog međunožja. Pogled joj pade na njegovo koleno, a potom na njegovu rastuću erekciju i ona se zadiha. Ispustila je krpicu, ruku i dalje stisnutih o njegove grudi, očiju prikovanih za njegov ud.Magnus ne reče ništa nekoliko minuta, čekajući da ga pogleda. Sviđalo mu se što je gledala u njega, ali je takođe želeo da se oseti ugodno dok to čini. Napokon bili su muž i žena i uskoro će nabijati svoju kitu unutar dubina njene ženstvene korice. Da je po njegovom, sad bi je uvukao u kadu. Ali njegovoj ženi je trebalo nežno udvaranje i nejgova malopređašnja igra je skoro bila više od onoga što je mislio da će dozvoliti.Ali dozvolila je.Možda... -

Arabela. - zastenjao je, mada mu se nije dopadala razmetljiva potreba u njegovom

glasu. Vratila je pogled na njegovo lice, ali umesto da se sretne s njegovim očima samo je zurila u njegovu bradu. -

Poljubite me, Arabela.

Odmahnula je glavom. - Ne mogu. -

Molim Vas? 67


Ponovo je odmahnula glavom, ali i dok ga je odbijala, nagnula se i olizala usne. Noktima je lako zagrebala njegove grudi pre no što ih je povukla ka njegovim ramenima gde se okačila kako se naginjala napred. Gledao je kako zatvara oči, njegove usne pronađoše njene, dok su joj duge trepavice ležale na obrazima.Magnus se nađe sa njom na pola puta, njegove usne pronađoše njene u poljupcu od kog je krv vrela. Prešao je jezikom preko ivice njenih usana, otvarajući usta za svoje prodiranje. Smelo mu je uzvratila poljubac, stenjući u dubini grla. Bože, dopadao mu se zvuk njenog zadovoljstva.Uhvatio ju je za ruku i povukao je niže preko svojih grudi i stomaka. Onda se opirala. Ostavio joj je ruku tamo, želeći više od ičega da izdigne kitu ne bi li je njeni dugi prsti obuhvatili, ali znao je da mora da sačeka. Umesto toga milovao joj je grudi, vrteći joj bradavice između prstiju, i nežno povlačeći njenu odeždu na dole kako bi otkrio njenu nabreklu kožu. Mazila ga je po stomaku, zavlačeći prste u njegov pupak, a potom se osmelila i spustila ruku na njegov kurac.Magnus se takođe osmelio. Jednom rukom joj je mazio grudi dok je drugom prešao preko njenog kuka, stomaka, a potom obuhvatio njeno međunožje preko haljine. Zastenjala je i umirila se, ali nije prestala da ga dodiruje. Toplina je izbijala između njenih slabina. Magnusova želja se udesetostruči. Da je zavukao prste između njenih golih bedara bio je ubeđen da bi je našao vlažnu i spremnu za njegovu invaziju.Uspori, Magnuse, rekao je sebi. Obećao je da joj neće oduzeti devičanstvo sem ukoliko ga ne bude molila za to. Nije želeo da je uplaši, ali nije želeo ni da stane. Dok ju je milova po međunožju preko tkanine njene haljine, bio je zadovoljan kad je shvatio da je pomerala kukove u ritmu njegovog dodira. Njena ruka poče ponovo da istražuje, vrateći se njegovoj stvari. Napravila je pauzu, a potom su njeni prsti preleteli preko dužine njegove obline. Bojažljiv, jedva dodir, ali ipak dodir. -

Volim kad me dodirujete. - ohrabrivao ju je između poljubaca.

-

I meni... meni se sviđa... kad me dodirujete. - izgovorila je dahćući.

Magnus zastenja kad je bestidno zgrabila njegovu dužinu u svojoj pesnici i stresla se u isto vreme. Pojačao je stisak i brzinu između njenih butina, i ona je instinktivno prelazila preko vrha njegove erekcije pa potom nadole.Koliko god nevina i preplašena bila, dopadalo mu se da ga dodiruje. Podigao je kukove naviše, stenjući i stižući njen tempo. -

O, Bože, Arabela, želim Vas.

Ali to su bile pogrešno izgovorene reči. Brzo je povukla ruku, i ustuknula od njegovog poljupca. -

Šta mi to radimo? - Pogledala je nadole ka njegovoj ruci stisnutoj na spajanju

njenih bedara, pa na svoju haljinu mokru preko grudi od njegovih mokrih ruku. - Ne možemo

da radimo ovo. 68


-

Da, možemo. - reče on, pokušavajući da zauzda svoj glas. - Mi smo u braku.

Odmahnula je glavom. - Mi bi trebali da smo u braku samo imenom. Naš brak će biti

poništen, ali ako nastavimo sa ovim maženjem imaćete bebu u mojoj utrobi pre podneva. Magnus se nasmeja po malo ogorčeno. I dalje je planirala da ga ostavi. - Kad bi samo... Pogledala je oštro u njega. - Je li to ono što želite? Oženili ste me da bi ste me sačuvali.

Ja sam nezgoda. Nikada ne bi želeo da ona to misli. - Alo! Ko je je rekao da ste nezgoda? Nateraću ga da

beži. Želim Vas, Arabela. Želim Vas u svom krevetu. Želim Vas u Danrobinu. Moram biti oženjen Vama da bih dobio te stvari, blagosloven bio opat koji je obavio taj čin. Pogleda ga popreko. - Želim više u suprugu od toga da budem njegova iigračka. - Ustala je i prekrstila ruke na grudima. - Stvarno ste varvarin, Magnuse Saterlende. Sada Vas

molim, želela bih da uživam u onome što je od kupke ostalo, bez Vas u njoj. Magnus shvati da je sve pomešala - samo mu nije bilo jasno kako.

Arabela je bila ispunjena besom. Sve vreme je mislila da ju je Magnus poljubio zato što je počeo da oseća nešto za nju - njegovi poljupci su je svakako obmanuli. Otišla je toliko daleko da je pomislila da je otkrila veliku tajnu njegovog srca. Ali pogrešila je.Smrtno je pogrešila.Čovek je bio divljak kao bilo koji drugi Škotski varvarin.Okrenula mu je leđa, praveći se da proučava krajolik dok je on izlazio iz kade, sušio se i otišao. Zurila je u kadu. Mesto gde su stvoreni tako senzualni momenti malo čas. Senzualnost koja je delovala toliko slatko i nežno, a u stvari bila u potpunosti pogrešna. Isprovocirao je njenu demonsku stranu, zadirkivao ju da se otvori.I možda je zato bila toliko besna. Zato što je uživala u stvarima koje joj je radio, i u onim koje je ona radila njemu. Zato što je želela još. Zato što je ono što su učinili on nazvao požudom, izjavivši da je želi - isto ono što je i ona osetila.A opet, bila je na smrt prepplašena da pomisli kako je počela da se zaljubljuje u njega.Mogla bi da se zaljubi u njega.Samo joj je trebalo da ode kući. Arabela na brzinu skinu haljinu i košulju, njene čarape i čizme, i rasplete kosu. Odskakutala je naga do kade i propela se u nju, prosiktavši na prohlađenu vodu. Proklet čovek koji je poneo svu toplotu iz sobe sa sobom.Nasapunjala se na brzinu, trudeći se da pošteno opere kosu. Ko zna kada će sledeći put moći da se okupa u ovoj varvarskoj zemlji?Kada je završila, koža ruku i nogu joj je bila naježena, nokti modri i zubi su joj cvokotali.Nije bilo ni vatre na ovom bednom mestu.Besno, osuši se sa navodno suvim peškirom, koji je bio nakvašen kada je Magnus bacio svoj povrh 69


njega.Obmotala se u platno i skakutala sa noge na nogu kako bi se zgrejala. Onda se namrštila i stenjala glasno, prevrćući očima ka nebu. Nije imala šta da obuče sem prljave haljine koju je skinula sa sebe. -

Proklet bi, Magnuse! - siktala je.

Dok je navlačila prljavu haljinu preko glave, začu kucanje na vratima. Povukla je haljinu s glave, bacila je na pod i brzo se pokrila peškirom. -

Ko je? - upita.

-

Lidija, moja damo.

Arabela suzi pogled, ali bila je radoznala da sazna šta žena želi. Nadala se da nije došla da prigovara zato što je Engleskinja i udata za lorda. - Uđite. Jedna starija žena uđe u prostoriju noseći hrpu odeće. Nosila je belu košulju i preko nje kecelju koja je išla od njenih grudi do njenih stopala, pričvršćenu na sredini kaišem. Boje su bile slične Magnusovim ali prigušenije.Zacokta jezikom kad vide koliko je Arabeli bilo hladno. -

Gospodar ne može početi sa gradnjom nove glavne kule dovoljno brzo. Vatra je ono

što je potrebno dami u njenoj sobi. Njegova majka je izgledala tako sleđeno kao Vi godinama ranije. Arabela podiže upitno obrvu. - Novu glavnu kulu? -

Da, gospodar će izgraditi novu kulu od kamena, sa grejanjem u svakoj sobi.

-

Gde je njegova majka?

-

Ah, devo, dama je umrla dok je on još bio nejaki dečak.

-

Oh. - prošaputa ona. Nije to znala. Ne bi bila onoliko oštra prema njemu kao što

je bila - nije bio odgojen blagom rukom jedne dame. Ali uistinu, on je i dalje bio zver koja joj je otvoreno priznala kako ju je želeo samo kako bi je odvukao u krevet. - Lidija, koliko dugo

služite Saterlandove? -

Ja sam Saterland, moja damo, rođena i odgajana. Mi služimo jedni druge. Gospodar

nam obezbeđuje zaštitu, trudi se da svi imamo dovoljno semena za hranu, ovaca za vunu. Za uzvrat mi služimo njegovo pokućstvo. Arabela klimnu glavom i nastavi da posmatra Lidiju dok je raspakivala naramak na krevet. Bila je košulja krem boje i odgovarajuću haljinu dugih i širokih rukava koja je imala dubok izrez oko vrata. -

Ovo su bile stvari gospodareve majke. Bila je otprilike vaše građe.

-

Magnus je spomenuo da bi želeo da nosim njegove boje.

70


Lidija opet zacokta jezikom. - Dama je u obavezi da nosi svečanu odoru kada prisustvuje

svečanostima. Možete nositi arsaid7 kada radite. -

Arsaid?

-

To Vam je kao gospodarev kilt, samo što je napravljen za damu. Kao moja, samo što

će Vaša imati svetlije boje. Arabela klimnu glavom, ne misleći da će joj se ikada dopasti da nosi to čudo. - Kom

svečanom prijemu ću prisustvovati? - Nije mogla da pronikne da li Longšanksovi dolaze u prijateljsku posetu Danrobinu. -

Suđenje mladom Kitu. - Žena odmahnu glavom. - Nisam sigurna šta mu bi. Bio je

dobar momak. Njegova porodica, dvoje malih i pobožna žena. Koliko god da ju je čovek uplašio, ugrozio joj život, Arabela je volela da vidi dobru stranu u ljudima. Takođe je verovala u opraštanje. Ne bi trebalo da dozvoli da ovaj čovek i njegova porodica pate jer je bila Engleskinja. -

Hajde sad, moja damo, dajte da Vas obučemo kako bi ste mogli da se pridružite

svom surugu. Taman je pošla da se pobuni i kaže kako joj on nije suprug, kad shvati da nema svrhe. Bio je njen muž i nije bilo ništa šta bi mogla da uradi po tom pitanju - bolje da čeka dok ne bude mogla da pošalje koju reč svom ocu, ako je još uvek živ.Morala bi da pita Magnusa da li je opat poslao nekog izaslanika. Ali kako su i oni sami tek ovog jutra stigli delovalo joj je u potpunosti blesavo da pita tako brzo.Lidija ju je obukla, opremila pleteni kožni kaiš oko njenog struka nožem i bodežom koji joj je Magnus poklonio. Isčešljavala joj je kosu dok nije bila suva i sjajna. -

Izgledate predivno, miledi.

-

Hvala. Samo ću još da ispletem kosu i onda ću biti spremna.

Lidija odmahnu glavom. - Njegovo gospodstvo je zamolilo da pustite kosu. Arabela preblede. Nije bila u javnosti sa puštenom kosom još od kad je bila dete. - Ne

volim da nosim kosu puštenu. Nije želela da uradi išta što bi joj učinilo da se oseća nelagodno, bilo da je Magnus molio ili naredio. Na brzinu je isplela kosu i izašla iz sobe, ostavljajući zapanjenu Lidiju za sobom. Neće da igra igrice njenog muža. Kosa je bila njena.Spustila se pažljivo niz stepenice, držeći haljinu iznad stopala, i ušla u veliku salu.

7

Istorijski žene nisu nosile kiltove. Nosile su slično platno koje je zvano earasaid koji je predstavljao "ženski veliki kilt". Sačinjen je od vune, i nošen je preko podsuknje, i korišćen je kako bi zagrejao onu koja ga nosi, mada ne obmotava telo u potpunosti, tj. ne pokriva prednji deo.

71


Sud je očigledno već zasedao. Prostorija je bila ispunjena pripadnicima klana i u daljem delu prostorije bio je Magnus, sedeći u drvenoj stolici visokog naslona. Pozvao ju je napred i ljudi se razmakoše da je propuste. Sede na stolicu do njega, osećajući se kao da se smanjila zbog veličine stolice. Magnus je zurio u njenu kosu. – Rekao sam ženi da je ostavi puštenu. - progunđa, i kotrljajući glasovi su bili mnogo primetniji kada je bio iznerviran. -

I ja sam joj rekla da ja želim da je podignem.

Magnus je popreko pogleda. - Ona mora da sluša moja naređenja. -

I jeste. Ja sam sama uplela kosu. - Arabela se okrenu gomili. - Šta se događa?

-

Ovo je Kitovo suđenje. - odgovori on pre no što se obrati masi. - Kit Saterlande. Sudi

ti se zbog napada na Ledi Saterland. Šta imaš da kažeš na ove optužbe? Kit istupi gledajući u svoja stopala od srama. Arabela uhvati pogledom lepu ženu, sa bebom u rukama i detetom koje joj je stezalo nogu. Žena je bila u suzama. Morala je biti njegova žena. -

Kriv sam, moj gospodaru. - reče Kit tiho.

-

Nećeš se braniti? - upita Magnus.

-

Nemam čime da se branim. Namerno sam pokušao da je povredim.

Arabela posegnu rukom i dotaknu mesto na vratu gde ju je ogrebao. Tu nije bilo ničega sem malene krastice. -

Ko će braniti ovog čoveka?

Jedan stariji čovek istupi. - Ja ću, moj gospodaru. Magnus klimnu glavom i dade znak rukom da čovek govori. -

Moj sin je oduvek bio odan ovom klanu i Vama, moj gospodaru. Bio je lojalan, i

nikada do sada nije učinio ništa pogrešno. Preklinjem za milost. -

Razmotriću tvoju molbu i Kitovu lojalnost u prošlosti. Još neko? - Magnnus upita.

Arabela nije želela da čeka da iko drugi istupi. Čoveku su bila dozvoljena samo dva glasa, a ostao je samo jedan. Njen. -

Ja ću. - Arabela ustade i načini dva koraka ne bi li stala ispred Kita - između čoveka i

Magnusa. Magnus se nagnu napred, dok mu je para kuljala na uši. - Hoćete? - promumla. -

Da, hoću. Čovek je poludeo od bitke. Video me je samo kao Engleskinju koja je htela

da Vas povredi, moj gospodaru. Verujem da je želeo da Vas zaštiti. Gomila je stajala zapanjena u tišini. Arabela se okrenu ka Kitu, kom su oči bile ispunjene bolom, i punile se suzama. -

Da li bi se složio, Kit? 72


Čovek proguta knedlu ali ne odgovori. -

Hajde sad, reci svom gospodstvu da si samo hteo da ga zaštitiš od Engleza. –

podstaknu ga. Kit lagano klimnu glavom. - Istina je. Magnus zabrunda, zavali se i udari šakama po butinama. -

Smatraj se srećnikom, Kit. Imaš zaštitnika u mojoj ženi. Samo Bog zna zašto, jer bih

te je video izbičevanog. Umesto toga dužan si mi nedeljnu platu. Slobodan si. -

Hvala Vam, moj gospodaru. - reče Kit. - I hvala Vama, miledi. Moje najdublje

izvinjenje što sam Vas povredio. -

Oprošteno ti je. Idi i pridruži se svojoj porodici.

Kit požuri ženi i deci koja se okačiše o njega, plačući od olakšanja. Magnus stade pored nje. - Spasila si čoveka. Arabela pogleda u njega. - Spasila sam porodicu. -

Porodica ti je važna?

-

Da.Onda ćeš se dobro uklopiti. Mi najviše cenimo porodicu. Ovaj klan je moj prioritet.

Drago mi je da sam te oženio, Arabela. Njegove reči su joj značile više nego što je mislila da zna. Čuvši ga kako izgovara da mu je drago što ju je oženio, zbog nečeg drugog sem požude, podiže joj duh, učini da joj srce naraste od zadovoljstva. Što ju je takođe i nerviralo. Ali ostavila je svoju iznerviranost po strani i umesto toga se osmehnula svom suprugu. -

Umirem od gladi.

Njegove pune usne iskriviše se u širok osmeh. - Rekao sam kuvarici da voliš povrće. Možda ona posle svega i otopi...

73


JEDANAESTO POGLAVLJE

A

rabela se šetkala odajom koju je nazivala njenom i Magnusovom ali koja se više činila kao soba samo njenog supruga. Sve je bilo veliko, kruto, neprimamljivo.Bilo je i hladno.Nakon večernjeg obroka otpratio ju je do

njihovih odaja i rekao joj da će joj se ubrzo pridružiti.Protrljala je ruke u pokušaju da se zgreje, ali nije joj pošlo za rukom. Sumnjala je da su veći problem njeni nervi. Ovo bi bila druga noć koju će provesti zajedno u istoj sobi. A ostajati nasamo sa Magnusom je postajalo sve teže i teže.Pogotovo nakon današnjeg kupanja...Koža joj se naježi na erotična sećanja na njegovu ruku među njenim bedrima. Njegova usta na njenim grudima, njegovih intenzivnih, poljubaca koji zaustavljaju dah. Dotaknu usne, drhteći od prethodnog zadovoljstva.Ali o čemu je ona to razmišljala?Ukoliko bi spavala sa gospodarem to bi samo povećalo probleme. Ukoliko je njen otac živ, sigurno je na putu ka Visijama sa Marmadjukom u pratnji. Čitav klan bi bio u opasnosti ukoliko bi konzumirali brak.U tom je ležala i njena druga dilema. Želela je da bude sa Magnusom. Ma koliko on povredio njen ponos rekavši da je želi samo u krevetu, shvatila je da je uistinu imao neka dublja osećanja za nju. Rekao joj je da mu je drago što ju je oženio. Otišao je toliko daleko da je obavestio kuvaricu da voli da jede povrće - i obroci koji su bili iznešeni pred nju su stvarno bili pristojni.Je li bila toliko sebična da stavi svoje potrebe ispred potreba klana? Pre no što budu izgubljeni nevini životi?A onda opet, šta ako njen otac nikada ne dođe po nju? Šta ako je ubijen u bici i Marmadjuk predpostavlja da je i ona izgubljena? Čamila bi na ovom mestu dok se ne bi sparušila i umrla, sve vreme negirajući svoju šansu za sreću. Sreća. Da li je bilo moguće imati je sa Magnusom? Postojalo je toliko pitanja na koje nije imala odgovor. Njena budućnost je delovala sve dalje i dalje od njenog domašaja. To osećanje je bilo uznemirujuće. Želela je kontrolu nazad - ono malo što joj je ikada bilo dozovljeno.Njegov osmeh, njegovo namigivanje, njegovo čvrsto držanje, način na koji ju je dodirivao... sve je govorilo u korist radosti koju je mogla pronaći živeći svoj život sa njim.Osim ukoliko mu ne dosadi. Glenda je rekla da Škotlanđani imaju horde ljubavnica dok su njihove žene ostavljane da plaču same u njihovim hladnim krevetima.Arabela se nasmeja. Glenda je izmislila neke užasne priče, zar to nije bila još jedna? Da li je mogla Magnusu da poveri svoje srce? -

Čemu se smejete?

Okrenula se samo da bi videla Magnusa kako se naslanja na okvir vrata. U sekundi je ostala bez daha. Obrijao je bradu i stajao pred njom čistog lica još istaknutijeg. Usne su mu 74


bile savršeno oblikovane i to ju je momentalno nateralo da pomisli na njegove poljupce. Vilica mu je bila jaka, četvrtasta, i imao je rupicu na sredini. Bio je toliko zgodan. Stajala je nekoliko trenutaka i samo zurila u njega. - Razmišljala sam o mnogim istinama kojim me je Glenda snabdela pre no što sam

napustila Englesku. Magnus zastenja i prevrnu očima - Mnogim istinama, kažete? Arabela se nasmeja, sa vragolastim namerama koje su isplivale na površinu. - Oh, da. I

odlučila sam da joj verujem. Njen muž se odgurnu o vrata i zatvori ih lagano. Krenuo je ka njoj, pokreti su mu bili puni namere, a ona je stajala zakovana, pitajući se šta će reći ili uraditi sledeće. - Kojoj ste se istini smejali kada sam naišao? Nije se usudila da mu kaže o ljubavnicama inače bi shvatio kuda su išle njene misli. Obrazi joj se zarumeneše. - Ljudi nikada ne spavaju.

- Ponekad mi ne znamo. - Stao je na nekoliko santimetara od nje, posežući kako bi joj prstima prešao preko ključne kosti. Bez razmišljanja, posegnula je i pomilovala ga po vilici i bradi. Njegova koža je bila glatka, meka a ipak bodljikava. - Obrijali ste se.

- Da. - Zašto. - Nije da joj se nije dopadalo. Dopadalo joj se jako. Srce joj brže zakuca. - Izgubio sam opkladu.

- Opkladu? - Da. Moj brat Ronana se kladio da ću.. - Nije završio. Umesto toga, uzeo ju je za ruku kojom ga je još uvek mazila po obrazu i pritisnuo usne na njen dlan.Zadrhtala je od tog malog dodira. Ma koliko beznačajno delovalo, dodir njegovih usana na dlanu stvorilo je kovitlac u njenom telu. - Pokušavate da me zbunite.

- Da. - Kad se Ronan vratio? Da li je doveo i Vašu sestru? - Nije bio u velikoj dvorani za vreme večere i radovala se sprijateljivanju sa Magnusovom mlađom sestrom. - Nekoliko trenutaka pošto ste došli gore. - Poljubio joj je zglob, zavrćući rukav i ljubeći joj unutrašnju stranu podlaktice. - I ne, nije je poveo. Ona će se vratiti sutra sa mojim

rođacima. Upoznaćete ih na ručku. Arabela se ugrize za usnu, jako. - Nećete mi reći? - Reći Vam šta? - golicao je kožu njene ruke jezikom, i uzdisala je, umalo zaboravljajući šta ga je pitala.Umalo. 75


- Opklada? Magnus uzdahnu, poljubi joj zglavke. - Kladio se da ću odbiti da oženim... Škotlanđanku.

- I kako vidim pobedio je. - Da. - Žao mi je. - Nemojte da Vam bude žao, devo. Spasili ste me. - Kako? Obmotao je ruke oko njenog struka i rivukao je bliže. - Da nisam oženio Englesku

devojku, brada bi mi sigurno narasla do prstiju na nogama. Arabela se nasmeja. - Dobro, onda, - dotakla je ponovo njegovu izbrijanu bradu, - drago

mi je da sam pomogla. - Pomogli ste i više no što možete znati. - Pre no što je mogla da pronikne u znečenje njegovih reči on se sagnu ka njoj ali stade tik iznad nje. - Mogu li?

- Da. - reče ona, zatvarajući oči, sa isčekivanjem slatkog osećaja njegovih usana na njenim. Njegov poljubac je bio nežan, zavodljiv. Prelazio je usnama preko njenih, zadirkivao ih lizanjem i onda ugrizao njenu donju usnu. Čitavo telo joj je oživelo, i obavila je ruke oko njegovog vrata, otvarajući usne za njegovo dalje istraživanje, shvatajući da je njegova brada više ne golica po nosu i obrazima. Način na koji ju je dodirnu je istopio... do kosti.Ljubeći se na ovaj način vodilo ih je samo na jedno mesto - u krevet. Sve njene sumnje isparile su s njenom potrebom, sa njenom željom ne samo za dodirom kože, već životom sa Magnusom koji je obećavao da će biti pun avantura i topline.Odvojila se od njegovih grudi, odvajajući usne od njegovih. Srela je njegov pogled, progutala knedlu, i potom rekla, - Treba da mi

obećate nešto. - Da?

- Ako ćemo... ćemo... - Mahnula je rukom ka krevetu. - Morate me uveriti. - Bilo šta,mo cridhe8. Nije znala značenje reči koje joj je izgovorio, ali su učinile da oseti utehu, da neko brine o njoj, bezbrižno. - Hoćemo li Vaš i moj brak uistinu nauditi Vašem klanu?

- Ne, zašto bi ste pomislili tako nešto? To će nam samo dati snagu, budućnost. Zajedno ćemo stvoriti nogog vođu Saterlenda. Oh, da je samo znao koliko su njegove reči učinile da njeno srce naraste - i preplavi je.

8

Moje srce

76


- Plašim se. - priznala je, ugrizajući se za usnu. - Ako moj otac dolazi ovamo,

povešće vojsku. - Dobićemo dovoljno upozorenja ukoliko Vaš otac doalzi ovamo. Zaštitiću Vas. - To nije ono što me brine. - Zabrinuti ste za mene? - Da, i za Vaše ljude. - Oni su i Vaši ljudi takođe. - Ne želim da ih naš brak ugrozi. - odsutno ga je pomilovala po grudima. - Da li me želite, Arabela? Da li me želite za svog muža? Niste imali puno vremena da razmislite o tome. Obećao sam da Vas neću dotaći ukoliko to ne budete tražili, i stojim iza svojih reči. Ne želim da brinete zbog men i klana. Ukoliko želite da budete njihova gospodarica, oni će stajati uz Vas. Naćićemo rešenje sa Vašim ocem ukoliko budemo morali. - Učinio je da sve to zvuči tako jednostavno. Osetila je kako su njeni strahovi nekeko oslabili. - Da li me želite za svoju suprugu? Stisnu šakama njeno lice, susrećući pogled s njenim. Poljubi je nežno u usne, pre no što njegovo držanje postade ozbiljno. - Sa svakim atomom svog bića- Vi ste moji, Arabela. Sada

i zauvek, Nije joj trebalo više reči od njega. Čuvši posesivnost u njegovom glasu, u njegovm izlaganju, bilo je dovoljno. Znala je u tom trenutku, da će moći da budu srećni zajedno, da njihov brak može izrasti u onaj ispunjen ljubavlju. Srce joj zaigra. Želela je ovo. Želela je njega. Arabela mu ne bi sada okrenula leđa. Planirala bi unapren, kao što ratnici čine u borbi. Magnus bi bio njena budućnost.Shvativši da je čekao da odgovori, uradila je to stavši na vrhove prstiju i utiskujući strastven poljubac na njegova usta. Dala mu je sve ono što ona jeste u tom poljupcu. Prelazila je jezikom preko njegovog, osećajući ukus slatkog vina koje je pio za večerom, i nanu koju je žvakao posle.Magnus zastenja i podiže je u vazduh, a da se njegove usne ni na momenat nisu odvojile od njenih.Odneo ju je do kreveta, stavljajući je nežno na ivicu, i polako je polažući na leđa, spuštajući se do nje. Nije imala potrebu da se odmakbe iz njegovog zagrljaja; u stvari imala je u potpunosti suprotnu želju. Uronila je u toplinu njegovog zagrljaja.Istražiao je njena ramena, njenj grudi, mazeći joj nežno bradavice kao što je činio i ranije, ali ovog puta je dozvolila sebi da uživa u potpunosti. Prethodno, bi se uvek malo povlačila, misleći da ne bi uživala u potpunosti u njegovom dodiru. Sada, znala je da će uistinu biti muž i žena, i dala mu se u potpunosti.Prelazila je prstima preko njegovih mišićavih ruku i leđa, otkrivajući pokrete njegovih mišića koji su se grčili i opuštali pod njenim

77


dodirom.Magnus se pomeri ne bi li je poljubio u vrat, izazivajući njenu kožu jezikom i trncima koji bi joj prostrujali telom. Zastenjala je dok joj je nežno sisao ušnu školjku. - Tako ste lepi, Arabela. - prošaputao joj je u uho. - Nisam mogao ni da sanjam da ću

da vodim ljubav sa anđelom kao što ste Vi. Zbog njegovih reči narasla je do meseca, srce joj je poskočilo kao odgovor. Magnus se odmakao na trenutak, gledajući u nju, sa zahvalnim osmehom na svom licu. Gospodar ali je bio arogantan. Ironično, njoj se dopadala njegova arogancija, njegovo znanje kako da je zadovolji. Prešao joj je prstima preko grudnog koša, češući mlečne vrhove njenih grudi. Grudni koš joj se podiže i oseti se teškim sa svakim ubrzanim udisajem. - Šta ste mi to uradili? - njegov glas je bio hrapav od želje, šaljući trnce zadovoljstva duž njene kičme. - Poljubite me...

- Gde, moja draga? Gde? - zagnjurio je glavu u njen vrat, prelazeći usnama sve do uvale među njenim grudima. - Da. - uzdisala je. Povlačio je njenu haljinu dok se njene očvrsle bradavice nisu ocrtale kroz sloj njene tanke košulje. Uhvatio je vrh između svojih zuba, grickajući je nežno. Nežni stisak njegovih zuba i toplina njegovog daha nateraše je da zastenje i izvije leđa.Treperenje u njenoj utrobi je naraslo, ispunivši je žudnjom. Među njenim butinama rasla su rosna i slatka osećanja koja su je oblivala u talasima.Podiže je, razdvajajući njene butine nežno, pa se smesti između njenih nogu. Poskočila je na dodir njegovog uvećane erekcije koja je tako strastveno bila prislonjena uz nju, iako su bili razdvojeni slojevima odeće. Magnus zastenja, čelo mu pade na njeno, i on joj opet ponovo zarobi usne u strastvenom poljupcu.Obmotala je ruke oko njegovog vrata, provlačeći mu prste kroz kosu. - Oh, Magnuse. - prošapala mu je pokraj usana.Stenjao je u odgovor, vukući usne s njenih niz njen vrat pa preko grudi iznova. Ovog puta, povukao je njenu košulju sa puta tako da je mogao da sisa njene bradavice. Njegova usta su bila vrelo mekana, i dovodila su je do ivice ludila. Grčila se pod njima, izvijala leđa i potom se opet uvijala zbog pojačanog nadražaja koje je donosila njegova erekcija na njenom središtu. Uzeo joj je usne ponovo u gladni poljubac i sudarala se s njegovim jezikom iz nasrtaja u nasrtaj, hraneći svoju sopstvenu glad. Instinktivno je raširila butine širom, savijajući kolena kako bi obuhvatila njegove kukova, Krv je strujala u hipnotičnom ritmu kroz njene vene, čineći da se trese, da joj kolena drhte. Nije mogla da veruje da se ovo dešava i da je uživala u svakom trenutku. Pamteći. Strast i požuda se je obuzele.Magnnus pređe rukama od njenih članaka pa sve duž butina, ostavljajući trnce na koži izloženoj vazduhu

78


posle njegovog dodira, zadižući njenu haljinu oko njenih kukova. Nagnuo se na laktove, i gledao ju je u oči.Njegovo lice bilo je oluja oblaka požude i napetosti. - Jeste li sigurni u vezi ovoga? Mislim da ne mogu da izdržim još dugo. Kao odgovor na njegovo pitanje samo je podigla kukove. - Sigurna sam.

- Oh, devojko, dovodite me do ludila... Ohrabrena njegovim rečima, prešla je prstima sve do dna njegovih leša i zakačila palčeve u njegov kilt, ovlaš dotičući kožu njegovog struka.Magnus ustade sa kreveta, ostavljajući je smrznutu, i shvatila je da je njena ženstvenost u potpunosti izložena. Skupila je noge, i spustila suknje, ali ne pre no što je on video njene noge u potpunosti raširene. Oči mu se zamračiše, i pogled koji joj je uputio natera je da poželi da ih ponovo raširi, iako nije.Skinuo se brzo, a ona je gledala, nemoćna da odvrati pogled. Videla ga je i ranije nagog, ali ona je bila stridljiva u vez sa tim, i nije ga proučavala. Kada joj je otkrio svoju erekciju, debelu i tvrdu od želje, ona preblede. Kako će to da stane u nju? To će sigurno biti kao kad se drvo nabije u zečiju rupu.Stisnula je noge čvrsto, i malo sumnje se uvuče u nju. - Nemojte biti uplašeno, devo. - Magnus je krenuo ka njoj, njegova erekcija je bivala sve bliže i bliže. - Nisam... uplašena. Samo sam obeshrabrena? Namršti se. - Obeshrabrena? - Mislim da ne nećete stati. On se nasmeja. - Staću bez problema, kunem se, i uživaćete, makar nakon...

- Nakon čega? - Siguran sam da je Gledna spomenula šta će se desiti? - Leže pored nje, njegove ruke kojima joj je zadizao skunje do kukova su joj odvlačile pažnju. Pređe prstima dodira lakog kao pero preko njenog stomaka. Arabela uvuče vazduh, uživajući u slatkoći puzavica koje su omotale njen stomak i smestile se u njenom središtu. - Da.

- Dobro. - disao je pored njenog uha dok se naginjao ne bi li je poljubio tačno ispod. - Da... - Gubila je nit misli ponovo, samo želeći da sačuva trenutak. Poljubio ju je ponovo, s oklevanjem, lenjo. Sve njene ograde su se istopile sa zaostalim opiranjem. Plela je prste u njegovu kosu, naginjući se bliže ka njemu i produbljujući poljubac. Magnus zastenja iz grla, dok joj je masirao grudi. - Ovog puta ćemo Vas skinuti, ženo. - reče on hrapavim glasom. Ona klimnu glavu, podižući se. Magnus odmahnu glavom. - Dozvolite meni, srce moje. - Lagano je podigao haljinu preko njenih kukova, grudi, koristeći vreme da je ljubi po stomaku, rebrima. Prevukao je platno preko njene glave pa duž 79


ruku, ljubeći unutrašnjost njenih laktova. Kad je to bilo gotovo, skinuo joj je košulju, bacajući je na pod. Seo je na pete, dok je pogledom prelazio preko njenog nagog tela. Tresla se, delom zbog hladnoće a delom zbog načina na koji su je njegove oči proždirale. - Lepši ste nego što sam i zamišljao. Netvozan osmeh joj se pojavi na usnama. - Hvala.

- Ne, hvala Vama. - Magnus pređe prstima preko njeniih golih ramena, preko grudi, obuhvatajući ih. Nagnuo se napred i lagano sisao njenu bradavicu, dok je ona ležala na leđima.Nadvio se nad njom, onako masivan i moćan, mišići su mu se grčili sa svakim pokretom. Umiljato joj je rastavio noge kolenom, postavljajući svoje telo između njenih nogu. Uvukla je vazduh u potresu zadovoljstva koji je načinio dodir, pa i bolji nego dok ih je odeća razdvajala. Arabela raširi noge još malo, jer joj se dopalo kako se njegov otvrdli deo smestio na rascepu njenih bedara. Podigla je kukove, pokušavajući da se još malo približi.

- Oj, devojko, ako tako nastavite, ovo će biti gotovo pre i no što počnemo. - Arabela se naceri, srećna što zna da može da utiče na Magnusa isto onoliko koliko i on na nju. -

Dopada mi se to. - odgovorila je.Spustio je prste između njihovih tela, i ona se razmetala svojim kukovima kako je njegov palac prelazio preko osetljive suštine njenog središta. - Već

ste toliko vlažni. - promrmljao je, dok su mu prsti klizili u nju.Arabelina glava se okrenu sa strane na stranu. Nije mislila da zadovoljstvo može da bude više od onoga što je do sada bilo. Toliko je grešila... mnogo je pogrešila. I Glenda je pogrešila. Njeno čitavo telo se osećalo živim sa nesmotrenim, očaravajućim zadovoljstvom. Davila se u njemu. Omamljujući pritisak unutar nje, isijavao je iz njenog središta i niz njena bedra. Raširi noge još šire, pomerajući bokove u ritmu sa Magnusovim prstima koji su bili unutar nje, preko nje, oko nje, svuda.Ostajala je bez vazduha, a srce joj je tuklo toliko brzo da je mislila da će eksplodirati.I onda je osetila kao da je eksplodirala dok je pljusak naglih osećaja pukao u njenom centru. Vrisnula je, kačeći se za Magnusova ramena dok su je talasi obuzimali. -

Arabela. - zastenjao je kraj njenog uha pre no što je poljubio divlje.

Uzvratila mu je poljubac sa intenzitom koji je mogla prikupiti, pohlepno prihvatajući svo zadovoljstvo koje joj je mogao dati. Osetila je kako ispitivao njeno središte opet, samo što ovog puta ulazak nije bio prijatan. Vrisnula je ponovo, samo ovog puta zbog bola. Zaronio je do kraja u nju. Šireći je neprijatno. Odgurnula se od njega, pomerajući kukove sa naporom da se udalji od njega. - Ššššš... devo. Ne pomerajte se. Ovo će tajati samo minut. Nadala se da će trajati samo minut i da će se onda skinuti sa nje. Glenda je bila u pravu. Pre no što je mogla da pomisli još nešto loše o svom suprugu, on ugrize njene usne, prošaputa nežne reči ohrabrenja, progovori o njenoj lepoti, i svojoj želji za njom. Poljubio joj 80


je vrat, sisao ušnu školjku i potom završio na njenim bradavicama. Bol se umanji i ponovo se poče da se grči pod njim, njegov ulazak beše zbunjujuće dobrodošao. Pritisak se opet poče graditi u njenom središtu. - Je li bolje? - on upita. - Mnogo. - Ona otvori oči da bi ga videla kako je gleda, usana mokrih od njihovog poljupca, očiju punih brige. Osetila je takav nalet emocija da ju je skoro doveo do ivice suza. - Mnogo. - ponovila je. Osmehnu joj se lagano, đavolasto. - Kakav je osećaj? - Izvukao se lagano iz nje i potom ponovo nežno ušao. Dekadentno osećanje odjeknu iz njenog centra. - Oh, moj Bože. - teško je disala. Magnus joj uputi još jedan arogantan osmeh. - Zaista. Ponovo joj uze usne, jezikom se promigolji unutra upustivši se u duel sa njenim, napadajući baš kao što je njegovo telo radilo njenom. Arabela omota svoje noge oko njegovih kukova, shvatajući da on uranja dublje i da je time njeno osećanje zadovoljstva intenzivirano.Ista ekstaza koje je malo čas izgrađena je obnovljena. Oči joj se raširiše, njeni nokti nađoše oslonac u Magnusovim ramenima i ona izvi leđa, dok je on nasrtao ponovo i ponovo. Vrisnula je još jednom oslobađajuće, samo što je ovog puta osećanje bilo pojačano Magnusocim erotičnim stenjanjem i ubrzanim radom njegovih kukova. I on zacvile, zabacivši glavu dok je bio bodro u njoj. Drhtao je iznad nje, između njenih bedara. Kada je doživeo vrhunac, spustio je čelo na njeno, a njegovo disanje je bilo ubrzano i neravnomerno baš kao i njeno. - Sada ste zvanično moja žena. Niko Vas ne može uzeti od mene. - reče, ljubeći je sa posesivnom strašću.

81


DVANAESTO POGLAVLJE

S

ledećeg jutra, Arabela se probudila, istežući se kao kakva lenja mačka. Ostala je iznenađujuće topla tokom noći, spavajući u Magnusovom zagrljaju. Još uvek je bila topla, i po malo osetljiva. Vodili su ljubav još dva

puta tokom noći, i svaki put je bilo bolje od prvog.Probudila se ubrzo nakon što je Magnus ustao, ali je još uvek bio mrak, i bila je toliko isrcpeljan da nije mogla ni da se seti kad je ponovo zaspala. Klan bi zasigurno pomislio kako je jedna obična lenjivica. Nije želela da tako misle o njoj. Danas će dan započeti zvanično kao ledi Danrubina. Dokazaće klanu da je korisna, i dobra gazdarica. Nažalost, ustala je iz kreveta i pronašla čistu haljinu položenu na jednu od stolica, i bokal sveže vode na stolu. Umivajući se vodom, ostala je prijatno iznenađena kada je zaključila da je voda sa mirisom ruža. Dovršila je sa umivanje, očetkala je kosu, uplela je, i potom se obukla. Za oko joj je zapala posteljina na krevetu. Središte je bilo uprljano sa nekoliko mrlja od krvi. Ne onoliko sa koliko je Magnus uprljao čaršave u opatiji. Ali to je bio dokaz da je izgubila nevinsot. Sada je stvarno bila udata.Ne želeći da služavke to vide, skinula je čaršave i sklonila ih u Magnusov kovčeg. Skloniće ih odatle kasnije. Naćiće kamin gde će moći da ih spali.I taman što je pošla da napusti sobu ču’ lagano kucanje na vratima. Arabela otvori vrata i zateče Lidiju u hodniku. -

Dobro jutro, moja damo. Vidim da ste se obukli. Došla sam da proverim da li Vam

treba moja pomoć. Arabela se osmehnu. – Hvala, Lidija. Zaista mi treba tvoja pomoć. Možeš li me odvesti do

kuhinje? -

Zar nećete doručkovati? Gospodar je uredio da za Vas bude pripremljen

odgovarajuć doručak. Da bude poslužen kad god Vam bude odgovaralo. Ne želeći da razočara svog supruga koji je prošao kroz muke da bi joj izašao u susret, Arabela prihvati da je odvedu do velike dvorane da jede. -

Kada završim, želela bih da mi pokažete sobe na ovom imanju i bašte. Želela bih

da upoznam svoj novi dom i klan. Lidija se složi. Kad je Arabela sela za sto, stomak joj zakrča glasno, i bila je prijatno iznenađena kad je ugledala testo od krušaka uz koju je stajala čaša mleka a koji su je čekali. Nasmejala se i zurila u basnoslovan doručak. Magnus je zaista imao najbolju nameru. Pohlepno je pojela

82


ukusnu testeniu, ližući sočnu, lepljivu slatkoću s prstiju. Završila je naiskap ispivši mleko. Ukoliko ne bude pažljiva, završiće zaobljena kao kruška. -

Vidim da odobravaš moj izbor doručka. – Magnus je ušao u veliku dvoranu, dok

mu je samouvereni osmeh krivio usne. Arabela je uživala dok ga je gledala kako korača. Šepureći se išao je ka njoj, dok je senzualnost odisala svakim pokretom. Srce joj ubrza i stomak joj se zgrči. Scene onoga što su radili prethodne noći odigravali su se u njenoj glavi i osetila je kako joj obrazi gore. -

Uživala sam mnogo.

Magnus se saže i snažno je poljubi. Bila je iznenađena njegovim pokazivanjem ljubavi, ali kad je njegov jezik dotakao njen, više je nije bilo briga, samo je želela da mu uzvrati. -

Imala si malo šećera na usnama, pa sam mislio da pomognem. - zadirkivao ju je

dok se povlačio. -

Hvala, supruže.

-

Moje zadovoljstvo. – Gledao je u nju kao da se takođe setio svega što se desilo

veče pre. Arabela skupi butane i ugrize se za usnu. Osećala se nago pred njim. To ju je nateralo da se zapita kako bi bilo kada bi je položio na sto i… -

Moram da radim sa svojim ljudima danas i odgovorim na nekoliko poslanica koje

su pristigle dok sam bio odsutan. Hoćeš li biti u redu? -

Da. Lidija će mi pokazati zamak.

-

Dobro. – Spustio joj je još jedan poljubac na usne. – Videćemo se onda na ručku.

Arabela nije mogla a da se ne nasmeje ćudljivo, pre no što je uhvatila samu sebe. Ponašala se kao šiparica. Ali nije mogla da se odupre tome. Magus je učinio da oseti stvari koje nije sanjala da će ikada osetiti.Nije mogla da dočeka ručak.I to je, shvatila je, bio veliki problem. Još juče, planirala je da ostavi čoveka. Nije poslala ni reč kući da pita za svog oca, a nije čula ni od Magnusa ništa a da se odnosilo na tu temu. Namrštila se. Čovek ju je začarao. To nije bilo dobro. Nije smela da zaboravi na svoju porodicu. Šta će se dogoditi sa Alajom ukoliko je njihov otac ubijen?Odbila je razmišlja o bilo čemu što je iole malo vodilo na tu stranu.Arabela ustade i ode da potraži svog supruga. Trebali su joj odgovori. Prošla je kroz vrata velike dvorane i spustila se stepenicama u unutrašnjost. Pripadnici klana obavljali su svoje dnevne dužnosti, ali njenog supruga nije bio nigde na vidiku. Gde bi mogao da radi sa svojim ljudima?Stavila je dlan na čelo ne bi li se zaštitila od sunca i pogledala je ka zidovima kula. Bili su dobro čuvani, ali su ulazne kapije bile otvorene. Možda je radio sa svojim ljudima u polju. Uputila se u tom pravcu kad je neko zaustavi. -

Moja damo, mogu li Vam pomoći?

83


Okrenula se da bi ugledala Kitovu ženu kako žuri ka njoj.Arabela napravi korak unazad, iznenađena ženinom brzinom. Škotlanđanka podiže ruke tresući ih ne bi li pokazala Arabeli da ne želi da joj naudi. –

Moja damo, vidim da ste se uputili ka kapiji. Opasno je tamo. Arabela nagnu glavu. – Tražila sam gospodara. – Očigledno, Kitova žena je bila uplašena da će se izgubiti ili povredili, možda i biti ubijena, iza zidina. Žena klimnu glavom. – Ljudi vežbaju u poljima. -

Hvala. – Arabela se okrenu i ponovo krenu ka kapijama.

Žena isrtča zadignute suknje pred nju odmahujući glavom. – To nije dobra ideja, moja

damo. Kada ljudi vežbaju, mi ostajemo unutra, jer napolju nije siguerno. Arabela poče lupkati nogom, postajući blago iznervirana. – Ne planiram da se zaglavim u

sred njihovog sparingovanja. Prosto moram da porazgovaram sa njim. Kako je Vaše ime? -

Ula, moja damo.

-

Ula, zašto poušavate da me držite podalje od mog supruga?

Uline oči se raširiše i ona odmahnu glavom. – Ja nikada ne bih uradila tako nešto, miledi. -

Onda se skloni u stranu.

Ula pognu glavu i pomeri se u stranu. Promrmljala je nešto i užurbano otišla. Arabela prevrnu očima. Je li to ta žena mislila kako je luda? Možda može da se pretvara da gospodari mačem ali nikada ne bi namerno sebe dovela u bilo kakvu opasnost.Požurila je ka kapiji i prošla kroz nju samo da bi osetila kako leti unazad. Pala je ravno na zadnjicu, odskačući od zemlje. Širom otvorenih očiju videla je kako je stražar požurio i bacio nazad. -

Kako se usuđujete? – povikala je, ustajući i otresajući suknju. Napravila je preteći

korak ka stražaru samo da bi uvidela da je to Gavin. – Šta znači sve ovo? -

Miledi, moje izvinjenje. – Nakloni joj se, što je bio presmešan prizor ogromnog

čoveka ogoljenih kolena. -

Objasnite svoje ponašanje. Zašto svi pokušavaju da me spreče u nameri da vidim

gospodara? – Njene sumnje su bile propisno uvećane. -

Dođite, pokazaću Vam.

Gavin se naklu okrenu i uputi ka kulama. Arabela je morala da pravi duge korake kako bi održala njegov ritam. Ušli su u kulu i bila je iznenađena koliko je mračno bilo unutra, samo tragovi svetlosti su se pokazivali kroz strelaste useke. Penjali su se kružnim drvenim stepenicama dok bedra nisu počela da joj gore i potom su prošli kroz vrata, gde je je sunčeva svetlost zaslepila.Trebao je trenutak dok joj se oči nisu navikle. Dva pripadnika klana joj se nakloniše, i potom vratiše pogled na predeo ispred njih. Gavin ju je uputio na stranu na kojoj se odigravala bitka. Zidovi joj dođoše iznad glave, ali samo do ramena sa 84


svake strane utvrđenja. Pokaza joj gde da gleda.U trenu joj se zavrtelo kad je shvatila na kojoj se visini nalaze, a potom je videla ratnike. Srce joj je preskočilo. Umalo je uletela u bitku.Ljudi su vodili bitku – boreći se među sobom. Strele su letele, mačevi se ukrštali, koplja su bacana, konji su napadali. Ruka joj je odlebdela do grla dok je sa mukom gutala. Primetila je Magnusa u središtu svega, kako dominira borbom. Iako je delovalo kao da će pokoriti svakog od njegovih napadača, njegov život je i dalje bio u opasnosti! -

Šta rade to? – pitala je, zapanjena time koliko joj je glas bio slab. Obično je bila u

stanju da održi stoičko držanje. -

Bore se, miledi.

Uputila je razdražen pogled Gavinu. – Očigledno. Ali zašto? Ovo mora prestati! Ratnik je imao smelosti da joj se nasmeje. -

To nije smešno! Naređujem Vam da odete i pomognete svom gospodaru.

Gavin se samo nasmeja još jače. Poludela je od besa, i bila je sremna da izvuče bodež koji joj je Magnus iz pojasa i da ga udari njime. -

Moja damo, moram još jednom tražiti Vaše izvinjenje. Ljudi se bore u lažnoj borbi.

Radimo to često, kako bi smo ostali u pripravnosti. -

Šta? – Okrenula se i uputila zabrinut pogled na bitku. Ljudi su stajali na stranama,

dok su drugi nastavljali da se bore. -

Kada se ukaže da je neko ubijen, on mora stajati sa strane. Ali ovo je opsano baš

kao prava bitka. Da ste prošli kroz kapiju, mogli ste biti pogođeni strelom ili kopljem koje je gorelo, ili možda i pregaženi od strane nekog konja. Ljudi se usresređuju na mesta na kojima nema ljudi i da tamo pucaju, i mogli ste naleteti tačno na njih. Klimnula je glavom, još uvek smetena onim što je videla ispod i činjenicom da je mogla biti ubijena. Ula je pokušala da je upozori, ali niko nije želeo da se raspravlja sa damom klana, pogotovo ako je naredila ženi da odstupi. Ali mogla joj je reći. A onda opet, da li bi je Arabela poslušala? Verovatno ne. Umislila je da zna većinu stvari. Da joj je Ula rekla da se ljudi bore u lažnoj bitci zamislila bi treninge kakve su sprovodili očevi ljudi u Engleskoj. – Kada će ljudi

biti gotovi? -

Za od prilike sat vremena.

Moraće do tada da sačeka da priča sa Magnusom. Ali neće čekati duže od toga. Moraće da napravi vremena za njena pitanja pre no što sedne za sto da odgovori na poruke koje je primio ranije.Arabela se spusti stepenicama u podnožje kule još više osećajući kako ne pripada tu. Bili su toliko drugačiji od nje, boreći se u opasnim bitkama i ne uviđajući ništa lose u tome. Imala je još mnogo da nauči.Radije nego da čeka sat vremena u spoljnjem

85


bedemu dvorca Magnusa da dođe, otišla je da potraži Lidiju. Na kraju krajeva mogla je da počne da uči ono što treba da zna o zamku.Lidija ju je čekala u velikoj dvorani. -

Miledi, jeste li dobro? – delovala je zabrinuto.

Arabela baci pogled po velikoj dvorani ne bi li ugledala nekoliko pripanika klana kako zure u nju sa strana – među njima je bila i Ula. Duboko ponižena, i crvenih obraza. -

U redu sam. Volela bih da mi pokažeš zamak i bašte.

Lidija klimnu glavom i zacokta jezikom ženi koja nastavi da briše podove i suši površine. -

Upoznaću Vas sa kuvaricom prvo. Nestrpljiva je da Vas upozna.

Arabela se zagreja od pomisli da će nekome biti drago da je upozna. Izašli sui z zadnjeg dela tvrđave kroz mala vrata i niz stepenice koje su bile povezane sa spoljnom zgradom. Unutra je bilo toplo. Ogromno kameno ognjište bilo je na udaljenom zidu i tamo se pekla piletina. Ogromni kazani su ključali i iskakali. Hleb i pite su se pekle. Nekoliko žena je seklo povrće i neke su mesile testo. Sve su izgledale prljavo, ali srećno. U stvari pevale su neku Gaelsku melodiju. Kako su je primerile, tako su prestale da pevaju, i počele da čiste ruke o kecelje. -

Moja damo. - jedna starija žena reče žureći da je pozdravi. – Ja sam Agnes,

kuvarica. - Drago mi je da sam Vas upoznala Agnes. Hvala Vam mnogo na preukusnom testu sa kruškama od jutros, bilo je prosto božanstveno. Žena klimnu glavom i odmeri je od glave do pete. – Ne delujete mi kao žena. Tek nekoliko

oblina je na vama. Arabeline oči se raširiše. – Izviite me? Agnes brzo zatvori usta, a potom ih opet otvori. – Mislim, bez uvrede, miledi, samo sam

se pitala kako neko može da preživi a da ne jede meso. Arabela se nasmeja. – Čula sam to mnogo puta. I kao što možete videti, ne nestajem.

- Da, uistinu. – Agnes primeti kako gleda u parče testa sa kruškama na jednom od tanjira. – Da li bi ste želeli još jedno? Osmehnu se široko. – Verujem da ćemo se sasvim dobro slagati, Kuvarice. Agnes se osmehnu. –Težiću ka tome da dodam malo mesa na te kukove. Gospodar je

krupan čovek, i takvi bi trebali da budu i njegovi potomci. Arabelin stomak se okrenu i oči joj se raširiše. Dohvatila je testo i požurila iz kuhinje, ostavljajući za sobom žene koje su ponovo pevale.Lidija ju je sprovela kroz bašte, pokazujući joj bilje, povrće i voće koje je još raslo s obzirom na sezonu. Nije ga mnogo ostalo. Arabela načini listu semena koje je želela da se kupi. Posetile su ostavu gde je

86


napravila zalihu potrebnih stavki, i bila je impresionirana snabdevenošću povrćem i osušenim biljem. -

Ko je zadužen za nabavku hrane? – pitala je Lidiju.

Lidija se osmehnu sa ponosom. – Moja kći, miledi. -

A ko je tvoja kćerka?

-

Ula.

-

Odradila je jako dobar posao. Do sada nisam videla tako dobro organizovanu

ostavu. -

Gospodar voli raznovrsnost. Čovek ima više ukusa za povrće od većine. Kaže da

mu pomaže na boljnom polju. Insistria da njegovi ljudi jedu raznovrsno i zdravo. Arabela klimnu glavom. Imala je još mnogo što šta da nauči o Magnusu. I našla je još jedan razlog zbog kog je on bio dobar za nju.Njihovo poslednje stajalište bio je podrum vina napunjen bačvama svetlog piva, krčazima vina i burićima viskija. Kada se okrenula da pođe, primetila je Magnusa kako kao kakvo priviđenje stoji na vratima. Zauzeo je skoro čitav prolaz svojom visinom i širinom. Lice mu je bilo čisto isto kao i ruke i šake. Oprao se pre no što ju je potražio. Lidija je nestala kroz vrata ne osvrćući se. Natmurern pogled na licu njenog muža bio je dovoljan da je natera da poželi da nestane u jednom od burica svetlog piva. - Na šta si mislila? - povikao je. Znala je tačno o čemu govori. - Želela sam da pričam sa tobom.

- Po cenu svog života? Odmahnula je glavom. To uopšte nije bilo slučaj. - Nisam znala... - Rekao sam ti da idem da radim sa svojim ljudima. - Krenuo je ka njoj, zastajući na korak ispred nje. Trebalo bi da je uplašena; uvažiti Gledndina upozorenja na to da su Škotlanđani voleli da tuku svoje žene, ali ona jednostavno nije verovala da je Magnus jedan od takvih. - Plašio si se za mene. - likovala je. Unutar je ustreplala od spoznaje da je makar toliko mario za nju. - Ne bojim se toga. Nisam saznao dok se sve nije završilo. Ljut sam jer si se umalo

ubila. Nasmejala se glasno. - Nisam to uradila namerno Magnuse. Njegova namrštenost se pretvori u pogled prepun žudnje. - Volim kako izgovaraš moje

ime. Reci ga ponovo.

87


- Magnuse. - Ovog puta je izgovorila njegovo ime kroz šapat. Čitavo telo joj je oživelo, bradavice su žudele za njegovim usnama, usne treperile za njegovim poljupcem i bedra su joj podrhtavala. Srce joj brže poče udarati i disanje joj posta pliće. On zastenja i nogom zatvori vrata podruma. Nije skidao pogled sa nje, samo ju je uhvatio za potiljak i povukao napred, dok je spuštao na njene usne poljubac pun potrebe, strasti. Arabela je bila uvučena u vrtlog požude, potrebe, zadovoljstva. Obmotala je ruke oko njegovog vrata i uzvratila mu poljubac istom strašću.

- Moram te imati. - promumlao je ljubeći je. - Sada? Ovde?

- Da. Upravo sada. Upravo ovde. - Zvuk njegovog glasa, ispunjenog požudom, posla trnce zadovoljstva pravo do njenog središta, uzbuđujući je.Zastenjala je, uživajući u tome koliko ne može da je se zasiti. Učinio je da se oseća još ženstvenije, još moćnije. Jahala je tu moć sve vreme pribijajući kukove uz njegove, osećajući erekciju na vrhu njenih butina.Magnus je podiže u vazduh i posede je na jedno od burića. Držao je usne utisknute u njene i zadigao joj suknje oko kukova. Prešao je preko nabora njenog međunožja, pojačavajući njenu porebu za njim. Palcem je našao njen klitoris, dražeći je dok nije zajecala za još. Želela ga je. Želela je da i on oseti ono što ona oseća. Prešla je drhtavom rukom preko njegove gole butine ispod kilta, odvažujući se još više kad je zastenjao na njenim usnama. A potom ga je pronašla. Njegov kurac, debeo i tvrd, ali baršunasto mek i toplao. Arabela obmota prste oko njegove dužine, stežući je lako. Kukovi mu se nabiše napred, dok je ustima prelazio sa njenih da se smesti na udubljenju njenog vrata. Magnus je stenjao dok je sisao i grickao njenu kožu, stišćući njene grudi jednom rukom dok su mu prsti druge bili duboko u njoj. Zajecala je od zadovoljstva, i prelazila rukom gore dole preko njegovog nabreklog uda.

- O, damo. Došao sam nepripremljen. Rekavši to, uhvatio je njenu ruku koja je držala njegovu erekciju i naveo je do njenog centra. Držao je tamo dozvoljavajući joj da oseti njegovu dužinu dok je lagano utiskivao u nju. Bilo je intenzivno, erotično, i dovodilo ju je do ludila. Ali hitnost njihovog vođenja ljubavi morala je da se uspori. Zgrabio ju je za zadnjicu, podigao lagano sa burenceta i ušao duboko u nju. Naleti su bili brzi i jaki, pa potom lagani i plitki. Ponavljao je svoje kretnje dok nije odskočila od burenceta i vrisnula oslobađajuće što je bilo i intenzivno i divlje kao i njihovo sjedinjavanje. Dok joj se središte skupljalo i stezalo oko njegove dužine, Magnus ispusti grleno stenjanje, drhteći u njoj. - Mislim da sam oženio bludnicu. - reče, grickajući joj bradavice kroz haljinu. - A ja uspaljenog pastuva. 88


- Hvala. - To nije bio kompliment. - Ali bio je. Jako joj se dopadalo što je bila u braku sa Visijskim pastuvom. I sa tom pomišlju došla je do razloga zbog kojeg je uopšte i izašla da ga traži tog jutra. Morala je da dobije odgovore.

89


TRINAESTO POGLAVLJE

M -

agnusova opijenost posle vođenja ljubavi je brzo bila rasterana kada je njegova žena skočila sa bureta na kom je bila, i postavila ruke na kukove gledajući ga.

Moram da znam šta se dogodilo sa mojim ocem. Da li si poslao izviđača? Da li si

čuo išta o tome ko nas je pratio od opata? Magnus se namršti. U istinu, trebalo je tek da pošalje izviđača da pronađe njenog oca. Iako su primili neke vesti od opata da ko god da ih je pratio nije stao kod opatije. Delovali su kao Englezi, i bilo ih je nekoliko desetina. Nije bilo reči o tome da je grupa koja je kampovala ispred zidina manastira krenula ka Saterlendu. -

Poslao sam izviđača juče ujutru. - iskrivio je istinu - malo više - i napravio

mentalnu zabelešku da to odmah učini. - I opat nije mogao da govori ni sa kim od ljudi koji

su nas pratili, ali sumnja da su Englezi. - Pomazi joj obraz, pokušavajući da ukloni deo ljutnje iz njenog stava. - Nemoj se ljutiti, draga. Bićemo sigurni ovde. Obrve joj se nabraše još više. - Nisam zabrinuta za svoju bezbednost, Magnuse. Brinem

da li mi je otac mrtav ili živ. Ako je poginuo nema ko da brine o sigurnosti moje sestre. Moj brat je u Francuskoj služi kralju. Bol u njenom glasu steže njegovu utrobu.Magnus klimnu glavom, razumevši njenu zabrinutost i hitnost. Ne bi želeo da njegova sestra ostane bez zaštite. - Poslaću po nju. -

Hoćeš? Kako?

-

Moj brat Blejn ima mnoge talente. Kada dobijemo informaciju od izviđača, ukoliko

je neophodno, poslaću ga po nju. Olakšanje ispununi njeno lice, omekšavajući ga. Ruke joj skliiznuše sa kukova. - Hvala. Povuče je u svoj zagrljaj i čudno je potapša po leđima, nadajući se da joj je dao makar neku dozu utehe. -

Moram da prisustvujem nečemu, ali ću te videti večereras. Heder, Ronan i moji

rođaci će biti prisutni i upoznaćeš ih sve. Arabela se izvi unazad i dade mu slabi osmeh. - Volela bih da se osvežim onda. Magnus joj spusti poljubac na čelo i potom ju je posmatrao kako odlazi iz podruma. Kako mu je izmakla iz vidokruga tako je pohitao da potraži Gavina. -

Imam hitnu misiju za tebe. Moraš je držati u tajnosti.

-

Da, moj gospodaru.

-

Moram da saznam da li je Arabelin otac živ. On je baron de Movbraj. Bio je u 90


Stirlingu sa Arabelom pre no što su se razdvojili. Moraš požuriti. Gavin klimnu glavom i smesta krenu ka štalama. Verovao je Gavinu najviše od svih njegovih ljudi. Zasigurno će saznati šta se desilo baronu i nadao se da će moći makar malo da olakša Arabeline strahove u toku večeri ili dve.Njegovo telo je još uvek gorelo od njihovog pomahnitalog sjedinjavanja. Bila je prirodna u vođenju ljubavi. Iako sveža u umetnosti, kad bi mu dotakla telo ono bi vapilo za još. Kad ga je poljubila, sve o čemu je mogao da misli bilo je kako da je proždre. I način na koji je njihala kukovima kada je prodirao u nju... Već je bio otišao, i želeo da požuri u njihove odaje i uzme je još jednom. Umesto toga, otišao je u malu biblioteku da čita poruke koje su stigle dok je bio odsutan. Zapalio je nekoliko lojanica i smestio se u svoju stolicu sa visokim naslonom, sa gomilom svitaka ispred sebe, ali nije mogao da se koncentriše zbog nervoznog pogleda u očima njegove žene.Proklinjao je sebe što nije ranije poslao nekoga kao što je i obećao. Što se nije još dublje pozabavio tom temom. Bio je pravi nitkov što nije to istražio. Magnus pređe rukom preko lica. Ako ikada sazna da mu je trebalo toliko vremena...Odmahnuo je glavom. Nikada neće saznati. Gavin će se brzo vratiti i on se oslanja na vesti koje će doneti kakve bile. Naslonio se i zurio u zidove kada su se vrata sa treskom otvorila i ukaza mu se njegov brat Ronan. Ronan je mogao biti Magnusov brat blizanac samo što su godine razdvajale njihovo rođenje. Obojica su imali tamno zelene oči kao drvo jele i kosu boje peska obasjane crvenkastim na svetlu. Blejn je bio jedini brat koji je imao taman ten kao svi sa majčine strane. -

Svinjo! - Brat ga je gledao popreko dok je ulazio u prostoriju.

-

I tebe je takođe dobro videti, brate.

-

Kako si mogao da se oženiš?

-

Lako. Stao sam ispred sveštenika sa mojom mladom i razmenili smo zavete.

-

Ti si jedan seronja. - Ronan se sruči u stolicu i postavi noge na Magnusov sto. –

Šta ćeš da radiš? -

U vezi čega? - Počeo je da biva iziritiran bratovljevim ispitivanjem. On je bio

gospodar, i on je bio najstariji. Mogao je samostalno da donosi odluke. Ali njegov brat je bio u pravu. Ženidba Arabelom izazvaće mu probleme sa klanom Rosovih... i Englezima. Ali to što ga je podsetio na prethodnu veridbu samo je iznelo na čistinu činjenicu da nije poslao poruku da objasni Rosovima šta se desilo i da ponudi jednog od svoje braće kao zamenu.Magnus se uspravi i pokaza bratu da skine noge sa stola. -

Šta bi ti uradio da si se našao na mom mestu?

Ronan se uspravi u svojoj stolici. - O čemu pričaš? 91


-

Ini Ros treba muž. Po mogućstvu Saterland.

Ronan skoči iz svoje stolice i žestoko odmahnu glavom. - Neću to uraditi. Sam si sebi

skuvao čorbu brate. Podržaću tvoj brak Engleskinjom, ali neću oženiti Inu. - Izopačen osmeh mu se pojavi na usnama - Blejn je prvi sledeći, tako da bi on trebao da ima čast. Magnus prekrsti ruke na grudima i pogleda brata. - Možda bi tebali da se takmičite pa da

vidimo ko će biti privilegovan. Ronan ga pogleda. - Upamti moje reči, neću oženiti devojku. Neću nikoga oženiti. Kao

treći sin, nema ni potrebe da se ženim. - Uputi se ka vratima. - Budi pažljiv, Magnuse. Žene su osvetoljubiva bića. Ronan izađe iz sobe, ostavljajući Magnusa sa jačim osećajem hladnoće nego kad je ušao. Njegova ženidba Arabelom umesto Inom naneće više nevolje nego to što je spasao. Ali razmišljanje o tome da je nije oženio samo mu je donelo njen stidljivi osmeh i strastvene uzdisaje nazad u misli. Nisu dugo bili u braku, ali on već nije mogao da zamisli svoj život bez nje.To ga samo natera da se još više namršti.Odgurnuo je stolicu i odšetao do velike dvorane za večeru. Kada je stigao, pola klana je već ispupnilo prostoriju, zauzimajući svoja mesta za postavljenim stolovima. Bilo je bučno i žustro. Nasmejao se. Bilo mu je drago što je kod kuće.Krenuo je ka središtu, na pozdrave svojih ljudi, gde ga je njegova sestra Heder čekala sa Ronanom i njihovim rođacima Lordom Danijelom Morejem i Lordom Brendonom Sinklerom. Njegov najmlađi brat Blejn se još nije vraito sa tržnice vune. -

Magnuse! - reče Heder sa radošću, grleći ga.

Heder je bila samo nekoliko godina mlađa od njegove žene, ali je bila najmlađa u porodici, i nikada je nije gledao drugačije no kao dete. Bila je tamna kao Blejn sa kosom tamnom kao u gavrana i safirnim očima. Njihova sestra Lorna bila je svetla kao i on. -

Gde je Arabela? - upita, gledajući po prostoriji. Mesto je bilo definitivno pusto bez

njenog prisustva. Za trenutak je brinuo da se previše uznemirila zbog oca i odlučila da ne dođe na večeru i upozna njegovu porodicu. Potisnuo je narastajući bes i na pomisao šta bi to moglo da znači.Dobra stvar je što je u tom momentu ona ušla u prostoriju. Bila je zaista zadivljujuća. Nosila je kosu polupupštenu - bolje nego upletenu. Njene kovrdže sijale su u talasima na njenim ramenima. Nadao se da će ih uskoro nositi u potpunosti puštene kako bi mogao da provuče prste kroz njih kad god bi poželeo . Makar kad su sami, s obzorim da udate žene uglavnom nose kosu podignutu i van domašaja.Ispod oka je posmatrao svoje rođake kako se dive njegovoj ženi. Ronanove oči se raširiše od šoka i Heder je gledala u nju sa divljenjem. Morej i Sinkler su se obojica podlaktili i tiho pričali. Bio je ponosan da ih vidi kako je gledaju s odobravanjem. -

Arabela, upoznaj moju sestru. Heder, i mog brata, Ronana. 92


-

Zadovoljstvo je konačno vas upoznati. - reče svojim mekim ali senzualnim

glasom. Magnus oseti kako mu staje dah. Da nije njegove porodice i pripadnika klana podigao bi je u naručje i ljubio dok se ne otopi. Heder uhvati Arabelu za ramena i povuče je u zagrljaj. - Zadovoljstov je naše. Tako mi je

drago da ponovo imam sestru. S obzirom da je Lorna otišla, jako mi je falilo žensko čavrljanje. Arabela se nasmeja. - Da, ono je u potpunosti drugačije. -

Onda Vi imate sestru? - Heder je upita, širom otvorenih očiju i nevino.

Arabela baci pogled na Magnusa, dok joj je iz nje izvirala nervoza. - Da. -

Čestitam Vam, moja damo, na venčanju za gospodara i želim Vam dobrodošlicu

u Dunrobin. Uvek sam Vam na usluzi. - Ronan podiže njenu ruku i poljubi je, naginjući se prema njoj malo prevše za Magnusov ukus. Ronan je bio divalj grubijan, koji je uvek bio u potrazi za sledećim osvajanjem. Magnus mu ne bi dozvolio da od njegove žene učini plen. Uhvati Ronana za rame, uze supruginu ruku i pogleda u brata. Zabava koja je igrala u Ronanovim očima pokaza da je glumio samo da bi iznervirao Magnusa.Prokletinja! Oduvek je proveravao koje su mu granice. -

Moji rođaci, Lord Danijel Morej i Lord Brendon Sinkler.

I jedan i drugi rođak uzeše joj ruku i sa iskustvom ponoviše potez koji je Ronan već izveo. Za to, svaki je dobio srdačan udarac po leđima koji ih je naterao da se zagrcnu od smeha.Prokleti bili njegovi pohlepni rođaci i zadovoljstvo koje su imali videvši ga kako peni.Prokleta bila i ta ljubomora koja ga je nadvlađivala. To je dokazalo samo jedno... Njegova žena je brzo pronalazila put u - da li se usuđuje da kaže? Ne, ne bi mogao to da izgovori. Neće to priznati uopšte.Sa iznerviranim gunđanjem, koje je poslužilo da se članovi njegove porodice samo još više smeju, okrenuo se ka podijumu kako bi seo na svoje mesto.

Arabela je sa setom gledala kako Magnus grli svoju braću i rođake, čak se i Heder pridružila. Bili su vrlo povezana porodica. Nedostajali su joj Alaja i Semjuel. Nedostajao joj je otak sa svom svojoj preopterećujućom grubošću. Nedostajao joj je dom.Gledala je u svoje ruke, i izabrala samo nešto od ukusnih jela koje je Kuvarica pripremila za nju. Nije imala apetit uopšte. Najgore od svega, počinjala je da žali svoju odluku na vrhuncu strasti jer je dozvolila Magnusu da konzumiraju brak.Nije to bilo zato što joj se nije dopadao. U stvari 93


dopadao joj se... sve više. Nije bilo ni zbog toga što joj se nije dopadao Danrubin i njegovi stanovnici. Arabela jednostavno nije bila sigurna da li uopšte pripada tu, i njena briga o sestri i ocu ju je izjedala iznutra.Nije mogla da slavi niti da bude srećna kad njen otac možda leži negde u nekoj jaruzi u Sterlingu i Alaja je sama na svetu, očekujući skori očev povratak. -

Jesi li dobro? – Magnus se naže ka njoj i upita je.

Trgnula se na topli dodir njegovog ramena o njeno. Pogledao ju je zbunjeno. -

Da, jednostavno imam mnogo toga na umu.

-

Obećao sam ti svadbenu gozbu kada dođemo u Danrobin, i nadam se da znaš

da ovo nije to. Mislio sam da kada pronađemo tvoju porodicu, planiramo to okupljanje. Zašto je morao da bude toliko predusretljiv? Želela je da joj se ne dopada – pomoglo bi joj da se usresredi na ono što je zaista važno – ali umesto toga, topila se znajući da u stvari misli na nju i njena osećanja. Osmehnu se slabašno. – Deluje mi ne fer da slavim kad ne znam ništa o patnjama onih

do kojih mi je stalo. Bol zasja u njenom pogledu ali je brzo bio zamenjen dubinom njegovih tamnih zelenih očiju. – Da, videćemo one o kojima brineš. Arabela je shvatila da je iz njenih reči došao do zaključka da ona ne mari za njega. Taman da progovori, Heder se nagnu da upita brata nešto. Arabela je bila zahvalna. Nije znala šta bi mu inače rekla. Nije mogla tek tako da mu kaže da mari za njega. Bila je nesigurna u vezi osećanja koja ima za ovog čoveka. Marila je do određene granice – više nego što je bila spremna da prizna.Morala je da prestane da mari za gospodara Saterlenda.Kada se obrok završio, izvinila se i požurila u svoje odaje. Trebalo joj je malo vremena nasamo kako bi razmislila.

Prošlo je šest dana i Arabelina nervoza samo je rasla. Prošlo je skoro dve nedelje od kad je poslednji put videla oca. Sada su mogli stići samo loše vesti.Izbegavala je Magnusa kao da je izbegavala otrov ili ovna, ostajući po strani u toku dana, ne pričajući ni sa kim tokom obroka i praveći se da spava kada bi ga čula kako prilazi sobi. Telo ju je izdavalo svaki put kad bi se privio pored nje, dok mu je srce udaralo ispod kože. Pomerio bi joj kosu s lica, poljubio je u vrat, prešao rukom preko kuka, a ona je za tu priliku usavršila hrkanje. Njene bradavice bi se ipak ukrutile, žudeći za njegovim dodirom. Morala je da se ugrize za

94


unutrašnjost obraza jako kako bi se sprečila da zastenje. Sedmog jutra, Magnus je uleteo u njihove odaje dok se oblačila. Privila je haljinu uz telo jer je bila samo u spavaćici. -

Ženo. - povika.

Arabela načini korak unazad. Delovao je pozitivno ljut, razjaren... i tako upečatljiv. Imao je neku moć nad njom. Osetila je privlačnost koja ju je vukla ka njemu iako se opirala. Želela je da joj se usne povežu poljupcem sa njegovim, da ga pomazi po obrvi. -

Šta je bilo? – zaskičala je.

Pogled mu je gladno prešao preko nje i izgledalo je kao da je spreman da je uzme celu. Čitavo telo joj je treperilo s nestrpljenjem.Zatvorio je vrata za sobom i krenuo ka njoj. Kada je bio na korak od nje stao je. – Izbegavaš me, i nameravam da saznam zašto. Namrštila se, ali nije ništa rekla. -

Zar nemaš ništa da kažeš?

-

Ja... – Nije htela da mu otvori dušu. – Nije ništa.

-

Nešto jeste . Praviš se da spavaš pored mene svake noći, iako ti telo treperi i

trese se pod mojim dodirom – i uzgred, tvoje lažno hrkanje je očajno. Nisi pričala sa mnom tokom obroka, i kriješ se tokom dana. Nisi bila takva kada si stigla. Možda te ne poznajem dobro, ali znam te dovoljno da uvidim da nešto nije u redu. Arabela stisnu pesnice. – U pravu si. Ne znaš ništa o meni. Ja ne pripadam ovde. Magnusu oči sklizniše na zaobljene vrhove njenih bradavica. Skoro je zaboravila da je držala haljinu ne bi li se pokrila. I sada ju je njeno telo izdalo. Povukla je haljinu na grudi. -

Zato što se ne trudiš, Arabela. I sada si ovde. Klan te je prihvatio. JA sam te

prihvatio. Zašto ti odbijaš da prihvatiš nas? -

Ni najmanje ne želim da budem prihvaćena! – Nije nameravala da viče, ali su reči

prosto izletele iz nje i pre no što je uspela da ih povuče. – Nedostaje mi moj dom. Nedostaje

mi moja porodica. Sama sam ovde. – Poslednje je izgovorila mirno. Magnus zakoraknu ka njoj i povuče je u zagrljaju. U momentu se privila uz njega, dok su se njene obline savršeno uklapale u njegove snažne linije. -

Dobio sam vesti.

-

Šta? – odgurnula ga je. – I ništa mi nisi rekao do sada?

-

Primio sam ih baš pre no što ću doći da te potražim.

-

Kakve vesti?

-

Tvoj otac je živ. Viđen je, ali nema reči o tome gde je sada, samo da je još uvek u

Škotskoj – sa Englezima. Moji izviđači mi kažu da je... pretraživao sela. Ugrizla se za donju usnu. Znala je da će pretraživati zemlju. Tražio ju je. To znači da nema pojma gde je. To takođe znači da joj je sestra još uvek sama kod kuće. Njihov otac je 95


ostavio poslugu da je štiti ali ako Stjuart nameri da napadne zbog toga što je Arabela ukradena, Alaja bi mogla biti meta. Arabela nije mogla da dozvoli da se to dogodi. – Šta je sa

mojom sestrom? -

Ne znam.

Arabela se namršti. – Ako se moj otac još nije vraito kući, možda bi bilo najbolje da

dođemo po nju? -

Da, samo da se Blejn vrati daću mu da ode po tvoju sestru. Najbolje je da on to

uradi jer će najlakše ući u Englesku bez da ga otkriju. I ostaviću poruku. -

Poruku?

-

To je časno uraditi kada neko ukrade nečiju kćerku – mora mu makar staviti na

znanje da ju je uzeo. I delovalo bi kao da sam na pragu toga da zadržim dve kćerke barona de Movbaraja.

96


ČETRNAESTO POGLAVLJE

M

agnus je očajnički želeo da odvede svoju ženu u krevet.Ali pošto joj je preneo vesti o tome gde joj je otac ,Arabela je navukla haljinu i užurbano napustila sobu u potrazi za Lidijom kako bi joj pomogla da

pripremi gostinjsku sobu za njenu sestru – iako se može desiti da ona stigne tek kroz mesec dana.Nije imao šansu ni da kaže bilo šta, toliko se bila rasplinula.Bio je frustriran iznad svake granice. Jedini način za koji je znao da će mu pomoći da se reši frustracije – pored vođenja ljubavi s njegovom ženom dok se krevet ne raspadne od udaranje u zidove – bilo je da se pobije sa svojim ljudima. Pripremivši oružje, zaputio se na poljanu na kojoj su njegovi ljudi trenirali, hodajući smireno i sa svrhom. Narednih sat vremena, uspeo je da izudara nekoliko glava jednu o drugu i da izudara neka tela dok nije na red došao i njegov brat, Ronana. Ronan ispusti oružje i podiže ruke u vazduh. – Ne, brate. Neću dozvoliti da budem

prebijen s tvoje strane. -

Nemaš izbora, Ja sam tvoj gospodar i ovo je tvoj trening.

Ronan se samo nasmeja i podiže ruke još više. – Da li bi naudio nenaoružanom čoveku? -

Šta je to do đavola sa tobom? Podigni mač.

Ljudi načiniše krug oko braće. Neki nestrpljivi da vide kako se srodnici bore, drugi izgledajući kao da bi radije zbrisali. Ronan odmahnu glavom. – Neću biti tvoja meta, Magnuse. Svi znamo da je ona sa kojom

stvarno želiš da se porveš tvoja ljupka supruga. – Imao je hrabrosti da ga zadirkuje podižući obrve. Magnus zastenja iz dubine grla. – Nećeš na tako vulgaran način pričati o mojoj ženi. -

Zašto ne? Mogu da kažem po načinu koliko si bio bučan i lupao šakom o stom u

poslednjih nekoliko dana da si frustriran. Je li uštogoljena? – Pogledao je Magnusa sa saželjenem. To je bila poslednja kap.Magnus udari Ronana, obarajući ga na zemlju. Ronan je uspeo da ga skine sa sebe i ustane. Skakutao je s noge na nogu, pesnica spremnih. -

Hajde onda. Kad neće da se otvori za tebe, ja ću.

-

Kopile!- Povika Magnus, udarajući brata ponovo.

Ronan se samo nasmejao i pomerio u stranu. Magnus se okrenu brzo i izbaci nogu, saplićući Ronanan koji je pao na zemlju uz stenjanje. -

Dobro, brate. Mislio sam da si izgubio sav osećaj i da se borim s tvojom kitom 97


umesto glavom. Magnus se pravio da otresa kilt, ali u poslednjoj sekundi, poludeo je i udario Ronana pravo u vilicu. Ronan pade unazad i sruči se na zemlju, trljajući vilicu. -

Jao...

-

To će te naučiti da o mojoj ženi ne govoriš tako prostački.

Ronan, uprkos blago natekloj vilici, se veselo osmehivao. - Samo sam pokušavao da te

isprovociram. Dajući ti ono što si želeo - dobru borbu. Možda bi želeo da istreseš svoj gnev gore i položiš je na leđa, moj gospodaru. Ronanovo podsmevanje nije prošlo neopaženo. Zbog ovih reči, Magus shvati koliko je dozvoljavao svojoj ženi da dopre do njega. Žena ga je frustrirala više od bilo koje. Nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom sem o tome kako da joj raširi bedra, sluša kako uzvikuje njegovo ime, oseća njenu kožu pod usnama.Ali iznad toga, želeo je da vidi njen osmeh. Nije se nasmejala još od pre no što je otišao da joj saopšti vesti o njenom ocu. Nije se ni smejala. I nije da do sada kada toga nije bilo, nije primećivao da mu nedostaju. Nedostajala mu je neustrašiva žena koju je oženio.Možda sada kada zna da joj je otac siguran se ta žena vrati. -

Svega mu. - opsova. Kako je do đavola dozvolio da mu se promigolji srce?

Odšetao je, sa zvukom smeha svojih ljudi u ušima.Dok je stigao do tvrđave, bio je odlučan da pronađe svoju subrugu i podigne joj suknje gde god da se nalazila. Onda bi zahtevao da se osmehuje i smeje i vodi ljubav sa njim najmanje jednom dnevno.Ušao je u veliku dvoranu i namrštio se kad je video jedino žene klana kako čiste. -

Gde mi je žena?

Nekoliko žena se prepalo na njegov grub ton. Ali nisu mu mogle pomoći. Pesnica ga je bolela kao sam đavo od toga kako je udario Ronana i sve je to bila Arabelina krivica. -

Ona je u bašti pozadi, moj gospodaru. - odgovori Lidija, sa pogledom

neodobravanja. Magnus uvuče odgovor koji je hteo da izbaci iz sebe u grlo i umesto toga samo ode u baštu.Našao ju je skupljenu nad nekim jesenjim biljkama kako čupa nežne listove i stavlja ih u košaru. Kada je primetila njegovu senku kako se nadvila nad njom, okrenula se i pogledala ga dok su joj se usne krivile u osmeh. Umalo se rastopio. Umalo. -

Moram da pričam sa tobom u našim odajama. Ovo je važno. - I bilo je. Ljubio bi je

dok ne ostane bez daha, strgao haljinu sa njenog tela i obožavao svaku njenu oblinu dok ne bi zavrištala od zadovoljstva. -

Odmah sada?

-

Da. 98


Namrštila se i ustala. - Pa, dobro onda. Ponudio joj je svoju ruku, i ona ju je prihvatila. Taj dodir je bio topao, tako lak, ali ga je još uvek uzbuđivao do kosti. Osetio je kako joj se prsti grče na njegovoj podlaktici. I osmehnuo joj se samopouzdano. Bila je nestrpljiva da se zavuče pod čaršave sa njim. Ubrzao je korak, potom zastao, privukao je ka sebi i poljubio je sa svom strašću koja je bila u njemu. Otopila se, stenjući, dok joj se telo treslo, a grudi čvrtsto pribile uz njegove. -

Vodiću ljubav sa tobom, Arabela. Odmah sad.

-

Da, molim te. - jecala je, prelazeći rukama preko njegovih leđa.

Podigao ju je u naručje i praktično utrčao u utvrđenje.Ali ono što ih je dočekalo u velikoj dvorani je bila noćna mora koja je pretila da navuče pakao na njih... I umalo ju je ispustio. -

Magnuse. - reče Ina skupljajući oči. Nosila je svoju crvenu kosu raširenu preko

ramena, kariranu kabanicu preko okićene haljine, i zlatni opasač na kukovima. Pojavila se iza svog oca. - Mogu li da predložim da spustiš svoju drocu i priđeš svojoj ženi? Blejn se vratio, stajao je blago na Ininoj strani, još uvek pod punom opremom. Njegov kilt delovao je kao da mu treba dobro pranje, a čizme su mu bile okovane blatom. Zurio je sa očiglednom zbunjenošću u Magnusa i Arabelu. Heder i Ronan su ušli u veliku dvoranu, oboje sa istin izrazom lica. -

Spusti me dole. - procedi Arabela kroz zube.

Teško progutavši pljuvačku, Magnus učini tako, ali je ju je i dalje držao za ruku. Trgnula je jako, ali je on i dalje nije puštao. Mogao je samo da zamisli šta joj je prolazilo lroz glavu. Mucao je bez daha, - Ona nije moja žena. Arablea zastenja i prevrnu očima. - Njoj to reci. -

Ina, šta tražiš ovde?

-

Došla sam u nezgodnom trenutku? - njegova bivša verenica se podsmehnu.

Imao je utisak da mu je srce u grlu. Ponovo je teško progutao pljuvačku, bez mogućnosti da razveže čvor koji mu se nalazio u grlu. Nikada se pre nije osećao ovako. Bilo je užasno, kao da je uhvaćen da radi nešto strašno pogešno. Teoretski govoreći, činilo se da je radio nešto loše i to obema ženama. -

Ne, ali nisam poslao po tebe.

-

Nisam znala da sam trebala da čekam da dođu po mene.

-

Trebalo bi da si kod kuće sa svojom porodicom. Ovo ne priliči jednoj neudatoj

ženi da posećuje susedni klan bez pratnje. -

Ali bila sam u pratnji Blejna, - reče, prekrštajući ruke preko grudi i lupkajući

Nogom.Njen pogled pade na Arabelu ,a Magnus je imao instinktivan poriv da stavi svoju suprugu iza sebe i što dalje od Ine.Blejn iskorači u sredinu sobe i oštro pogleda u Magnusa. 99


-

Šta se dešava, brate? Pitao si me da dovedem Inu kako bi ste mogli da se

venčate. Đavoljih mu muda! Zaboravio je na taj zahtev...Magnus povuče Arabelu na stranu i sakupi snagu koju je inače imao sa svakim udahom. Iz nekog razloga ova situacija je bila udarac u stomak. Mislio je da se pozabavi Inom odavde i da Arabela nikada ne sazna za njegovu prethodnu veridbu. Ali sad je ova natmurena žena došla u posetu njegovoj kući - na njegov zahtev! - i nazivala se njegovom ženom. Dragi Bože na Nebesima, imaj milosti... -

Ledi Ina. - počeo je formalno, - Upoznajte moju ženu, Ledi Arabelu.

Demoni su bili male bebe u poređenju sa Inom Ros kada ne dobije ono što je želela i ova situacija nije bila izuzetak. Lice joj poprimi nepristojno modro crvenu boju i kako je zaurlala, pljuvačka polete iz njenih usta. -Šta? Naoštrila se ka njemu, samo što su Blejn, Ronan i Heder stali na njen put pokazavši solidarnost i zaštitu Arabele. Bio je ponosan na svoje rođake u tom trenutku, ali nije mogao da ih pohvali, morao je da se nosi sa uspaljenom ženom koja je pokazivala zube i govorila neke naročito zlobne stvari Arabeli.Bacio je pogled ka svojoj ženi, i sa iznenađenjem, uvideo da ona uopšte nije delovala zastrašena ovim izlivom besa. -

Zadovoljstvo je upoznati Vas, Ledi Ina. Sigurna sam da ćemo se sećati našeg

upoznavanja sa zadovoljstvom u budućnosti. Dok su njene reči izazvale ponosne osmehe na licima Saterlandovimh, Inu su samo još više izazvale. -

Ti raspala droljo, kradeš muža ženi. On može da bljuje kako nismo bili venčani,

ali bio mi je obećan - venčanjem i krevetom kako kažu. -

To je dosta. - povika Magnus, izgubivši strpljenje sada kada je žena tvrdila da je

bila uistinu njegova žena. -

Je li to istina? - Arabela upita Magnusa optuživački, njene plave oči zaiskriše od

-

Da, je li to istina? - upita Blejn.

besa. Ronan istupi, gledajući ga pravo u lice. ON je bio prvi koji je upozorio Magnusa da ovo neće izaći na dobor. -

Nije istina. - Magnus se susrete sa svačijim pogledom, znajući da će verovati

njegovom odgovoru. Ne bi nikada spavao sa Inom a da je pre toga ne oženi. Nije ni želeo da je oženi. -

Laže vam. - Ina prosikta, gledajući pravo u Arabelu. - Iskoristio me je, baš kao što

je iskoristio i Vas. Vi ni niste njegova prava žena - ja sam.

100


To je čini se bila poslednja kapljica za Arabelu. Klimnula je glavom i podigla svoje suknje lako, okrenula se i krenula stepenicama ka njihovim odajama. Daće joj nekoliko minuta da se ohladi pre no što ode da izgladi stvari. Magnus se okrenu ka Ini i napravi preteći korak ka njoj. Ona se uspravi i ispravi ramena, izbacujući bradu napred. -

Oženio si slabašnu ženu, Magnuse. Već je digla ruke od tebe.

No, on je znao bolje. Arabela ne bi odustala tako lako. Bar se nadao. Inine reči su unele malo straha u njega. -

Pa i ti si sad priznala da mi je žena.

-

Ne zadugo. - Ina zareža. - Moj otac neće biti srećan zbog ovoga.

-

Nadao sam se da ću stići da mu pošaljem poruku pre no što dođe do ovoga.

Ina se nasmeja ogorčeno. - I šta? Započeti rat? Znao je da će Ros biti besan ali se iskreno nadao da neće započeti rat. - Ne. Ponudio bih

Vam jednog od svoje braće. Ina pogleda od Blejna ka Ronanau i nasmeja se još više. Obojica braće su delovali kao da će se ispovraćati. -

Vređate me. Platićete za ovo, Magnuse. Platiti dragi.

Na čas Gavin se zadesi u velikoj dvorani, i isto tako brzo pokuša da se povuče, ali ga Magnus pozva nazad. -

Da li bi pomogao Ledi Ini da se vrati na posed Rosovih?

-

Nećete mi dozvoliti ni da se odmorim od svog putovanja? - upitala je negodujući.

-

Mislim da je ovako najbolje, moja damo.

-

Ti si svinja, Saterlande. Zapamti moje reči - moj otac neće biti srećan.

-

Vaše pretnje čine malo da bi se ishod ove situacije promeni, moja damo. Neka

Bog bude sa Vama. Magnus nije više mogao da gleda ženu. Neće odustati od svojih pretnji, toliko je znao. Zvučala je skoro isto kao dok su bili deca i on je pronašao više žaba od nje. Nije ni čudo što Ros još uvek nije našao čoveka koji bi je oženio. Zahvalio se Bogu što je poslao Arabelu u središte bitke, inače bi morao da se oženi ovom rospijom. Nastavila je svoju tiradu i ispred utvrđenja, i Magnus nije zavideo Gavinu što mora da je vodi kući. -

Ronane, hoćeš li otići sa Gavinom? Reci Rosu da još pristajemo na brak sa

Saterlandom, ali da će morati da bude sa .. Užasnut je jedini način na koji bi se mogli opisati istovetni izrazi na Blejnovom i Ronanovom licu. Nakon ovakvog njenog ponašanja ne bi je poželeo ni za jednog od svoje braće. 101


-

Reci mu da ćemo mi uvek njegovoj kćerki i Rosovoj zemlji ponuditi zaštitu i da

duboko žalim zbog iznenadne promene planova i da ćemo mu nekako nadoknaditi. Nije imao ni najmanju ideju kako bi mogao da mu nadoknadi, ali moraće da smisli već nešto. Ros je bio temperamentan baš kao i njegova kćerka. -

Da, i hvala ti. - Ronan ga je uzeo u medveđi zagrljaj, glasa slabašnog od

olakšanja. Magnus ga potapša po leđima. - Kakvu god nam nevolju nabacili biće lakše podneti je

nego čitav životu u braku sa njom. Blejn je stajao i klimao glavom. -

Mnogo toga si propustio brate. Dođo sa mnom u moj kabinet i sve ću ti ispričati.

Ma koliko da je želeo da požuri u svoje odaje, uzme Arabelu u naručje i umanji njen bes, znao je da prvo mora razgovarati sa Blejnom. I morao ga je poslati nazad u Englesku. Neće odlagati izvršenje još jednog obećanja koje je dao svojoj supruzi.Teška srca, odveo je Blejna u tamnu sobu i zapalio lojanice. Blejn se svečano smesti u stolicu koju je Ronan zauzeo kada je prvi put upozoren na reakciju Ine Ros kad je bila odbijena. -

Šta se do đavola dešava? - upita Blejn, prekrstivši ruke na grudima.

Magnus sede na ivicu stola i izdahnu snažno. Ispričao je Blejnu o tome kako je ostavio Lornu i prolazio pored uništenog sela. Njegovom pridruživanju Valasu u borbi protiv Engleza na Sterlinškom mostu i kada je video Arabelu u središtu borbe i konačno o Kitovom napadu. -

Nisam je mogao ostaviti da se sama brani. Bila je bespomoćna.

-

I prelepa.

-

Da.

-

I nije bila nesrećna.

-

Da. - Nasmejao se misleći na nju u njihovim odajama sada, verovatno kako gleda

kroz prozor i čeka strpljivo na njegov povratak. -

Da li i mali deo tebe misli da je to što si je oženio bilo najbolje za tvoj interes? –

Blejnov sužen pogled je bio optuživački. Agnus prekrsti ruke i namršti se na brata. Blejn je imao jezivu i frustrirajuću sposobnost da gleda u najmračnije delove nečijeg uma. I video je tamo istinu. Znao je da je Magnus video izlaz iz ženidbe Inom i prihvatio ga je. -

To što izbegavaš odgovor na moje pitanje, samo mi kazuje da sam u pravu. Da li

se udala samovoljno? Šta je sa njenom porodicom? Magbus promumla. - Rekla je "DA". -

A njena porodica? - Blejn je insistirao.

-

Njen otac se borio protiv nas, iz onoga što sam ja shvatio. Za sada samo znam 102


da je... on traži. -

On ni ne zna da si je uzeo?

-

Ne.

Blejn se smejao i odmhivao glavom. - Znači ti si ukrao svoju mladu kao mnoge Gorštačke

zveri? Sada se Magnus osmehnu sa ponosom. - Da. Pravo od tih kopilana Engleza. -

Ako te čuje da to kažeš, neće ti darovati svoje usluge još mesec dana.

Magnnusove nozdrve se raširiše. Već je bilo predugo. Inin dolazak doveo je do toga da ne uživao u voću koje je njegova supruga imala da mu ponudi. -

Mislilš da će je pronaći?

Magus sleže ramenima. - Možda i neće ali hoće pošto mu ostaviš poruku. -

Pošto mu ostavim poruku? - Blejn podiže obrvu.

-

Da. Trebam te da odeš u zoru i dovedeš njenu sestru iz Engleske. Ostavi poruku

da su žene ovde pod našom zaštitom. -

Ukrašćeš još jednu ženu? Hoću li je ja oženiti? - upita sarkastično.

-

Mogao bi, ne znam šta bih ti rekao.

Blejn se nasmeja, nepodnošljivim smehom. - Do đavola hoću! Dovešću ti je, zato što si

naredio. Ostaviću poruku. Ali neću oženiti nikakvu Englesku devojku. Neću nikoga oženiti sada. -

Oženićeš se vrlo brzo.

Blejn zamumla ispod daha i ustade. - Ali neću oženiti Englesku devojku - ti si verovatno

ukrao poslednju pristojnu. Magnus gurnu svoj sto i udari brata rukom po leđima. - Dobar si ti brat, Blejne. -

A ti si dobar gospodar. - Blejn reče sa tračkom zavisit u glasu. - I dobar brat. Zato

te ljudi toliko poštuju. I zašto su voljni da uđu u lavlje kandže. Magnus se nasmeja. - Budi iskren, Blejne. Ti voliš takvo uzbuđenje, i voliš da se smeješ

seronjama koje veruju da si engleski plemić. Blejn se naceri široko. - Ima i toga. Magbus se uozbilji. - Zahvhaljujem ti za ovo. Moja žena je bolesna zbog brige da je njena

sestra sama i ranjiva. Jadna devojka sigurno nema ni najmanju ideju šta joj se desilo sa sestrom i ocem. -

Šta je Arabela radila u Stirlingu?

Magnuns suzi oči, slika nje kako se bori protiv ratnika koji su je svukli sa konja bila je sveža u njegovoj glavi. - Ne znam. Ali sumnjam da je bila tamo kako bi se udala. -

Udala za koga? 103


Magnus odmahnu glavom. - Ne znam. Verovatno za nekog Engleskog plemića koji je

trebao da se sretne sa njima u Sterlingu. -

Misliš li da će taj plemić doći da je traži?

Bila je to stvar koja ga je mučila najviše. Ljuti Engleski lord mogao bi da pokuša da sruči pakao na njih. - Da. - Ali on će je štititi i njegov klan po svaku cenu. -

Nije ti rekla? - Blejn podiže obrvu. - Nisi zahtevao da znaš?

-

Imaš još mnogo da naučiš o ženama. Kada one ne žele nešto da ti kažu, neće ti

reći. Ali njegov brat je bio u pravu. Morao je da sazna da li je bio neko pored njenog oca ko bi mogao da se pojavi u Danrobinu.Baš kao što je on raskinuo veridbu, čini se da je i Arabela.

104


PETNAESTO POGLAVLJE

K

ljučajući bes bio je minimalan u odnosu na srdžbu koja je uzdrmala Arabelu poput žestoke bure. Mogla je da ubije prokletog Gtorštaka – da je bila od onih što ubijajau.Poniženje nije ni približno ono šta je osećala u

trenutku u kom je Škotlanđanka tvrdila da je ona njegova žena i potom ispljuvala različite vrste otrova iz usta. Je li Magnus i nju zaista posedovao? Zar onda i njen brak nije bio brak nego obična farsa?Stegla je zube toliko da ju je zabolelo.Magnus ju je prevario, prosto i jednostavno, i ona je pala na to.Rado bi ušla u njegov krevet. Voljno bi predala svoju dušu da je on pokori i zarobi njene najintimnije delove. Kako li je dozvolila da se tako nešto dogodi? Da pomisli da voli ovog čoveka! Ne, ne bi mogla da ga voli. To je bio samo trik njegovog poljupca i ruku i načina na koji bi joj namignuo i stvari koje je radio kako bi se osećala posebnom. Nije bilo sumnje da je isto to činio i njegovoj pravoj suprugi.Pa, više neće slušati njegove jadne reči. Neće se više topiti pod pritiskom njegovih senzualnih usana. Odlazi.Pošto je donela tu odluku, Arabela pogleda po sobi. Nije imala ništa, sem odeće koju je Lidija proglasila njenom. Njene torbe nikada nisu pronađene, verovatno su opljačkane od strane užasnih Škota. Možda i od strane Magnusovih ljudi.Namrštila se, znajući da to nisu bili oni, ali želeći da je bilo i više od toga. Zaista je prezirala tog čoveka sada i još jedan zarez na cepanici njegovih grešaka bi joj dalo još jači razlog da ode. Istinu govoreći, bila je na ivici suza. Ruke su joj se tresle, stomak joj se bolni grčio i grlo joj se skupljalo. Nikada nije ni pomislila da bi za sve svoje dane mogla biti ovako iskorišćena, i kada je pogledala Magnusa, nikada ne bi pomislia da bi on bio taj koji će je iskoristiti. U stvari je zamislia da će imati budućnost prepunu sreće sa njim. Pa i ljubav.Zurila je u istrošen tepih koji je bio na drvenom podu. Bio je to jednostavan tepih, napravljen u bojama Saterlenda linijama i kvadratima nalik na Magnusov kilt. Bili su toliko odani jedni drugima, svojim korenima. Kako nije mogla da vidi da jedva da je pijun? Bila je Engleskinja. To je bilo jedino što je značilo Škotima. Kada ju je video, Magnus je ugrabio priliku da uzvrati udarac neprijatelju. To je bilo jedino što bi moglo da objasni njegove postupke. Nije bio dovoljno zao da je izabere kako bi je iskoristio za sopstvenu zabavu, iako je to bilo prilično blizu toj činjenici.Bez ičega što bi mogla da sakupi i sakrije pod ogrtačem i možda i komad hleba i sira iz kuhinje, Arabela je bila rešena da pobegne iz Danrubina.Njen otac je pretraživao zemlju zbog nje, ili je bar tako Magnus tvrdio. Ako će da napusti ove zidove, ne bi bilo teško naći ga. Jedino se molila da nije sa Marmadjukom Stjuartom. Poslednje što je želela je da ostavi jedan prividan brak i odmah uleti u 105


drugi.Želela da ode kući u Englesku. Nedostajala joj je Alaja, njena soba, njen irski seter Frosti kog je morala da ostavi za sobom.Otišla bi nazad u Englesku pod zaštitom očevih ukućana i preklinjala bi oca da je nikad ne pusti da ode. Rekla bi mu sve i ako bude sreće sažaliće se na nju i dozvoliti joj da ostane usedelica do kraja života. A ako joj ne dozvoli, zavetovala bi se i pristupila crkvi.Nije želela da ikada više stavi srce na crtu.Napravila je korak ka vratima kada su se otvorila. Magnus je zauzeo ulaz, dok mu se na licu videla zbrka osećanja. Žaljenje mu je sijalo u pogledu, zabrinutost mu je izborala uglove očiju i zamaglilo njegov osmeh. Postojao je i tračak tuge i straha. Koliko god da joj je srce poskakivalo dok ga je gledala, odbijala je da bude žrtva njegovog podmuklog srca. Sve što je trebalo da uradi jeste da zamisli sumanutu, prezrivu ženu ispod stepenica. -

Arabela. - počeo je.

Odmahnula je glavom i držala ruku podignutu tražeći tišinu. – Ne pokušavaj da mi se

opravdaš, Magnuse. -

Ali moram. – Ušao je u sobu, idući ka njoj.

Povukla se, pokušavajući da održi distancu između njih. Maguns je stao na svom putu, i još više se namrštio. Šake koje su mu stajale pored tela, stisnuo je u pesnice. Bio je iznerviran, mogla je da zaključi. Bila je i ona. I više nego iznervirana, neće dozvoliti da njegova reakcije i postupci dopru do nje. Već je dozvolila da ovo ode predaleko.Udahnula je duboko, ispravila ramena i prizvala snagu volje koju nije koristila već duže vremena. – Neću

slušati. Odlazim. -

Ne možeš otići. – Glas mu je zvučao ožalošćeno i mala žica trže njeno srce.

Poslala je eksploziju zamišljenog leda oko organa. -

Slušala sam tvoje reči, tvrdnje, laži, dovoljno dugo. Sada si slobodan, vrati se

svojoj pravoj ženi. – Izgovorene reči iskidaše joj srce. Uprkos svemu, želela je da se ovo nikada nije desilo. Želela je da bude njegova žena. -

Ona nije moja žena i nikada nije ni bila. Odlagao sam pokušaje njenog oca da

nas veri godinama dok me je moj klan molio da je uzmem za ženu i obezbedim naše ime. Ali i pošto sam prihvatio da ću je oženim, nisam mogao. Onda sam sreo tebe, moj anđele. Arabela se nasmejala. Ne zato šro je ono što je rekao bilo smešno, već zato što je delovalo toliko iskreno i njena prva reakcija bila je da mu veruje. -

Dobar si, ratniče. Jako dobar. I za malo si me prešao, ponovo.

-

Ovo nije laž, Arabela. Vol...

-

Stani! – povikala je, odmahujući glavom. – Ne govori ništa više. Gotovo je. –

Morala je da ode. Sada. Bilo je opasno da ostane. Mogla je da oseća kako se zaljubljuje ponovo. Posebno nakon njegove izjave. Ali nije mogla da dozvoli da to utiče na nju. Morala 106


je da planira unapred.Načinila je korak da ga obiđe, ali je on nežno uhvti za ruku, moleći je pogledom. Prešao je lagano do njenog lakta a potom je povukao u zagrljaj. Zašto mu je to dozvolila, nije imala predstavu. -

Nemoj. - zacvilela je, oslanjajući glavu na njegove grudi.

-

Ne ostavljaj me.

Odmakla je malo glavu, gledajući ga pravo u oči. Želela je da kaže da će ostati. Želela je da ga poljubi sa svom strašću koju je posedovala.Umesto toga podigla je ruku i postavila je ivicu šake na desnu stranu njegovog vrata, udarajući ga tačno tamo gde ju je Semjuel naučio – udarac ruke noža. Pokazao joj je to kada se vratio kući iz Svete zemlje, potez kojem ga je naučio jedan drevni Japanski čovek koji je došao kao sluga sa jednim od drugih vitezova.Magnus ju je gledao jedan kratak trenutak a potom je pao na kolena. Stavila je ruke ispod njegovih ruku, stenjući zbog njegove težine, i potom ga lagano spustila na zemlju najbolje što je mogla. -

Uskoro ćeš se probuditi, moj gospodaru. Sa glavoboljom vrlo verovatno i sigurno

ćeš biti ljut. Žao mi je. Ali to je bio jedini način da pobegnem od tebe. – I tvojih užarenih poljubaca. - Sa tim izgovorenim rečima, Arabela izađe napolje i uputi se niz stepenice, nadajući se da neće ni na koga naići. Srećom činilo se da su svi imali svoja posla koja su ih zadržavala i nije naletela ni na koga dok nije došla do velikih duplih vrata koja su vodila napolje. -

Gde idete? – upita je Heder, skakućući ka njoj. – U šetnju? Mogli Vam se

pridružiti? Arabela se nakostreši jer je bila zaustavljena. Nije želela ni sa kim da priča, samo je želela da pobegne i nije znala koliko vremena ima pre no što se Magnus osvesti. Ali nije mogla da bude okrutna prema devojci. Heder nije bila razlog njenog bola. -

U stvari, stvarno bih želela da budem sama. Možda kasnije popodne?

Heder klimnu glavom, pokazujući razočarenje. – Žao mi je zbog onoga što ste videli danas

popodne. Ina je oduvek bila razmaženo derište. Magnus je nerado pristao da je oženi, ali to bi bila dobra kombinacija za naše klanove. Hvala Svecima što se oženio Vama. Vidim da ćete biti dobri za sve nas. Toliko ste ljubazni i nežni, držite nas usredsređene. Arabela nije znala kako da odgovori. Da nije ostavila Magnusa da leži na podu njegove odaje, možda bi i pomislila da je poslao svoju mlađu sestru da joj upravo ovo kaže. Da pokuša da je zadrži tu i učini da poveruje da on nikad ne bi bio sa Inom.Mali crv je našao put u njenom umu, ohrabrujući je da sluša Hederine reči, da ode i sasluša Magnusa, ali već je donela odluku. Bilo je najbolje za nju da ode kući, ostavi ovo mesto. Da ostavi Magnusa i trikove kojima se okretao u njegovom prljavom životu. 107


-

Hvala. - promuca, ne mogavši više da gleda devojku u oči, otvori velika vrata i

požuri niz stepenice. Brzo je pronašla štale, ispunjene desetinama konja. Nije imala predstavu koji bi konj bio najbolji za nju. Da je bila na imanju Movberija mogla bi s lakoćom da odabere na desetinu, ali ovde, jahala je samo Magnusovog konja – i nije bilo šanse da izabere baš njega. Sećala se previše dobro kako se Zver pokoravala Magnusovim komandama dok je ona imala svoje. -

Mogu li Vam pomoći? – upita je konjušar.

Arabela mu da pokloni najrazoružavajući osmeh. – Da. Volela bih da jašem, ali nemam

predstavu koju bi mi konj najbolje odgovarao. Čovek se namršti i pogleda unaokolo. – Najverovatnije jedna od kobila. Da li imate

pratnju? -

O, ne. Ne treba mi pratnja. Idem samo kratko da projašem oko zidova. – Sigurno

mu nikada ne bi rekla gde će zapravo. Konjušar se počeša po glavi i pogleda u ugaženi zemljani pod. – Dozvolite mi da pitam

nadstojnika štale za kog on misli da je najbolji. Obiđe je ostavljajući Arabelu sa idejom da ide da je ocinkari.Požurila je da pogleda u štale, pokušavajući da proceni gde su bile kobile a gde pastuvi. Ako hoće da ode odavde mora to da uradi sama. Našla je jednu kobilu koja joj je glockala prste i umrsila u njenu kosu. - Ti ćeš biti odlična, lepa. - Kobila ju je podsećala na njenu Bitsi, ostavljajući komadić tuge u njenom srcu. Njena kobila je najverovatnije bila pojedena od strane pobunjenika. - Miledi. - jedan stariji čovek joj se obrati. Okrenula se da ga pogleda dok je išao ka njoj, obučen u kilt iste boje koje su nosili i ostali pripadnici klana. - Da li bi ste mogli da osedlate ovu kobilu za mene? - pitala je, zvučeći nonšalantno. Pomazila je konja po njušci izbegavajući da pogleda čoveka u oči. - Bojim se da ne mogu, miledi. Blesnu iznerviranost, ali savladala ju je. - Zašto ne? Želim da jašem. - Njen beg je sad već trajao odviše dugo. Ako bude morala, udariće i ovog čoveka istim udarcem kao i Magnusa. Okrenula se ka njemu, sa namerom da ga udari kad se konjušar pojavi u vidokrugu. Nije ih obojicu mogla oboriti. - Saterlend je izdao naređenje da ne možete jahati bez pratnje. Javi joj se ideja. - Pa onda zašto ne bi konjušar, kako je tvoje ime, mladiću? - upita, trepćući. - Hamiš, miledi.

- Zašto onda ne bi dozvolili da me Hamiš prati? 108


- Plašim se da ne može. Gospodar je naročito naglasio da su on ili njegova braća

jedini kojima je dozvoljeno da Vas prate. Arabela izbaci bujicu psovki u sebi koje svakako nisu priličile jednoj dami i bile su nedostojne. Još jednom se slatko namejala i rekla, - Ali gospodar mi je rekao da dođem

ovde i izaberem konja kojeg ću jahati. Rekao je da mogu. Nastojnik štala delovao je spreman da se pokori ali je potom odmahnuo glavom. - Žao mi

je, miledi. Ali ne želim da me gospodar testira. Mislim da je to ono što se ovde dešava. Arabela je želela da udari nogom o pod. Umesto toga pogledala je čoveka i otišla bez da je rekla išta zbog čega bi požalila. Ako neće da joj daju konja onda će ona odšetati do Engleske.

109


ŠESNAESTO POGLAVLJE

M

agnus se okrenu na leđa, stavljajući ruku na čelo.Šta se to do đavola upravo dogodilo?Setio se bolnog pogleda u Arabelinim očima, tvrdoglavog položaja njene vilice. Setio se da ju je uhvatio za ruku,

pokušavajući da je privuče u poljubac, osećajući kako joj se telo topi uz njegovo. Oblizala je usne, zatvorila oči i tada je osetio oštar bol kako mi prolazi kroz vrat i glavu.Udarila ga je. Sa čim?Posegao je za svojim vratom, plašeći se onoga što će naći. Nije bilo ničega. Bio je malo otečen, ali nije bilo krvi.Kako je do đavola to uradila?Setio se da ju je gledao kako se nasilno bori protiv pobunjenika koji su je povukli sa njenog konja. Setio se živo njenog igranja sa mačem u opatiji. Bilo je još što šta što je mogao da nauči o svojoj mlađanoj ženi. Upravo ga je oborila.Istina o onome što se desilo pogodi ga kao munja. Ako ga je udarila, onesvestila. Onda je to uradila sa namerom.I saznaće zašto.Podigao se na kolena a potom ustao, pridržavajući se za krevet. Vid mu je bio zamućen na momenat, i noge su mu bile slabe, ali ubedio je sebe da je dovoljno snažan da ustane. Nekoliko trenutaka kasnije osetio se dovoljno slobodnim da ode do vrata, gde je morao da se da zastane i nasloni se na zid kako bi ga prošla vrtoglavica. Osećao se… nije mogao to da opiše. Nikada se ranije nije ovako osećao. Zasigurno, bio je i ranije pobeđivan u bitkama. Ali nikad od strane žene. Nikada od strane nekoga kome je verovao. Ali ona… Ona mu je pomutila glavu. Arabela je izdala njegovo poverenje. Iskoristila je njegovu želju protiv njega i udarila na njega kad je bio najslabiji. Pretpostavio je da je trebao da bude zahvalan što nije uradila i nešto više. Mogla je uzeti bodež koji joj je dao i iskoristiti ga kako bi ga isekla nakon što ga je bacila u nesvest.Ispunjen besom i potrebom da je potraži, Magnus probaulja hodnikom, pa niz stepenice pravo u veliku dvoranu.Nije bila tamo. -

Šta se dogodilo? – upita ga Heder, ostavljajući bilje koje je namenila za sušenje

na sto i požurivši ka njemu. -

Ništa. Gde je Arabela?

-

Ništa? Izgledaš strašno. Imaš modricu na vratu. – Pogleda ga sužavajući oči,

stavljajući ruke na bokove. – Je li te udarila? -

Šta? – proderao se, i istog momenta zažalio.

-

Pa, sigurno te ne bi udarila da ti nju nisi udario prvi.

Magnus prevrnu očima. Arabela ga je obmanula. – Uveravam te, moja smerna žena je

sve sem toga. -

Hmh. – Heder ispusti zvuk negodovanja i prekrsti ruke. – Jako si se loše poneo 110


prema njoj ne rekavši joj za Inu. Još gore je što nisi osigurao da se Ina ne pojavi ovde. -

Jesam se prema njoj poneo loše, ne poričem. Znaš li gde je?

-

Neću ti reći.

-

Boga mu poljubim, Heder, reci mi.

Heder promrmlja ispod glasa i pokaza rukom prema velikim vraitma. – Otišla je napolje, i

ne krivim je. Reći ću Ronanu i Blejnu za ovo i bolje bi ti bilo da ne podižeš ruku na mene ili će te obojica mlatiti. Magnusove ruke se podigoše u stranu kao znak nemoći. – Nisam je udario! Ona je udarila

mene. – Nije hteo da joj kaže da ga je udarila tako da je zaspao poput bebe. Jurnuo je ka vratima, ne mogavši više da podnese besmislen razgovor sa svojom sestrom. Trebalo bi da je uvređen njenom odanošću Arabeli, i deo njega je i bio, ali veći deo njega, onaj koji se sećao strasti njegove supruge, je bio ponosan što je uspela da osvoji vernost njegove sestre.I to ga je nerviralo još više.Izmarširao je napolje i pogledao unaokolo, ne videvši ni traga od plave kose u okolini. -

Gde je do vraga. – prosiktao je nikome, a onda je primetio neku decu kako trče.

Svih mu svetaca, žena ga je naterala da se ponaša kao potpuno đavo. Stegao je šake u pesnice i stavio ih na bokove. Skroz mu je pomutila pamet. Možda bi bilo i dobro da ne uspe da je pronađe. Možda bi trebalo da potraži Ronana, da vidi da li je raspoložen za sparing kako bi skinuo misli sa svoje žene. Ali Ronan, koji se činilo da oseća kada stvari nisu bile u redu bi mu se vrlo verovatno sao smejao. -

Gospodaru?

Magnus okrenu glavu ka svom nastojniku koji je stajao pred njim kršeći ruke. -

Da?

-

U pitanju je ledi Saterland.

-

Šta s njom?

-

Bila je malo čas u štalama.

-

I?

-

Tražila je konja, gospodaru. – Neverovatno. Svi su radili šta je tražila. Hteo je da

je zadavi. – Kuda je krenula? -

Pa, moj gospodaru, nisam joj dao konja.

Magnus podiže obrvu, u stvari iznenađen što je to čuo. Sačekao je da čuje čovekovo obrazloženje do kraja. – Bila je u potpunosti nezadovoljna mnome i izašla je kroz kapije

pešice. Možete li me zaštititi ukoliko se bude okomila na mene? Nisam želeo da je uvredim. Samo sam pratio Vaša naređenja. Magnus zastenja. – Pričaću sa njom. 111


Nastojnik štale pogleda u njega s olakšanjem i ponos koji je osećao zbog čovekove spremnosti da da njegovoj ženi konja isčeze. Magnus je ekstremno bio ozlojeđen činjenicom da je čovek bio toliko zabrinut zbog onoga što bi ona mogla da pomisli o njemu. Je li sve žive očarala?Sa gnušanjem je krenuo ka kapijama u potrazi za svojom ženom anđelčićem. Shvatio je da je zahvalan što još nije pao mrak. Ako je ne nađe pre no što padne noć, biće u smrtnoj opasnosti. Vukovi su lutali Visijama – i životinje i oni u ljudskom obliku. Sa Inom na Rosovom posedu uskoro, i bez sumnje da će ispričati užasne priče o lošem tretmanu od strane Magnusa, postojala je opasnost od zasede. Klan Saterlend i Ros su bili saveznici od kad seže Magnusovo sećanje. Ali često bi nešto poput ovakve greške moglo dovesti dva klana u rat.Opsova sebe nanovo što se nije pobrinuo za to ranije, ali bio je ometen udruživanjem sa Vilijamom Valasem, ratom između Engleza i Škota i potencijalnom opasnošću da se od Longšanka načini Visija, s kojom bi se uskoro suočili njegovi ljudi. Bio je ometen Arabelinom nevinošću i lepotom, njenom vatrom. Želeo je da joj pomogne, da je spasi – i da je ima samo za sebe.Nije želeo da oženi Inu.Arabela je bila savršen izgovor da ne oženi razmaženu devojku.To je bilo pre. Sada, uprkos tome što ga je udarila, gajio je snažna osećanja prema njoj. Ova osećanja su ga činila nespokojnim. Ubrza korak kako je prilazio kapiji. Trebalo je da pita koliko je prošlo od kad je otišla, ali sa svojim korakom, bio je siguran da će je uskoro naći.Pogleda s leva na desno, nesiguran u kom je pravcu mogla poći. Onda ugleda put ispred sebe. Onaj koji je vodio ka planinama koje bi morala da pređe ako je namerila da se vrati u Englesku.Osmejak mu se pojavi na usnama. Pretila je da će to da uradi. Shvatio je da mu je supruga bila tvrdoglavija nego što se činilo isprva – ili bolje rečeno od onoga kako je on izabrao da je vidi. Svaki put kad bi pomislio kako ga je oborila setio bi se slike nje kako se bori sa Škotima u Stirlingu i bivao je skrušen.Zaista je bila njegov savršen spoj i bio je rešen da joj to i dokaže. -

Moj gospodaru? – konjušar prođe pored njega, sa osedlanim i spremnim konjem.

– Mislio sam da ćete želeti Zver. Otišla je pre oko pola sata. Otišla je šetajući. -

Hvala. – Magnus uze uzde i uzjaha konja. – Imaš li ideju kojim je putem otišla?

Konjušar pokaza niz put. Baš kao što je i pretpostavljao, krenula je nazad u Englesku.Magunus klimnu glavom momku i potera konja u kas. Neće žuriti u njegovom praćenju. Neka pomisli da je skoro uspela.

112


Arabela je zapinjala o svoju haljinu koja je nekako uspela da se upetlja u gomilu čičaka. Srećom, mali ljubičasti cvetovi nisu bili dovoljno jaki da pocepaju gustu vunu njene haljine.Skinula je jedan od cvetova, izbegavajući bodlju, i nosila ga sa sobom, pitajući se zašto ima toliko tih malih cvetova svuda. Pala je lagana magla, pretvarajući se na kraju u laganu kišicu. Arabeli nije smetala kiša, samo ju je naterala da postane svesna svoje novostečene slobode.Planine su se pojavile u pozadini, odudarajući od sivog neba, i istačkane starim i novim zelenim drvećem. Brda su se pojavljivala pod planinama i mogla je da zamisli oblike malih figura – ovaca, krava i farmera – povrh ćebadi od zelenih kiltova. Sa njene leve strane bio je okean, neizmerna količina penastih talasa i nežno ljuljajuće tamne vode. Prosto je oduzimalo dah, i bilo tako mirno. Arabela na trenutak zatvori oči i udahnu slani vazduh.Nije imala prilike na svom putu ka Danrobinu da se divi ovom pogledu, bila je previše zauzeta brigom oko svog novog braka i ogromnim Škotlanđaninom čije je krilo zauzela. Nadala se da se već probudio, i da mu glavobolja nije dugo trajala.Kako je izašla kroz kapije, Arabela je prošla duž zidina ka grebenu, nadajući se da je čuvari ne gledaju. Pravila se da bere cveće dok je zurila u zatalasanu vodu dok je udarala o stene. Slano more joj je dalo snage, i takođe je učinilo odlučnijom da ode. Nikada pre nije videla okean. Za sve vreme u Danrobinu nije shvatila da je toliko blizu.Srećom vreva oko robe je odvukla pažnju jednog od stražara koji ju je često pratio, i tako se Arabela uspela izgubiti među gomilom pripadnika klana i žena koje su išle u polje. Kako je bila van vidokruga, potrčala je u šumu i išla duž ivice puta, sakrivena drvećem.Na njenu nesreću, nije se sećala pravca iz kog su došli. NI jednog jedinog obeležja. Sve je bilo pokriveno gustim drvećem, žbunjem i tim užasnim čičkovima.Zaboravivši da je jedan imala u šaci, steže pesnicu, samo da bi je trn koji joj se zavukao pod kožu podsetio na to. Bacila je povijenu travu na zemlju, nanovo iznervirana. Mogla je ići u krugovima koliko je znala. Sve je izgledalo isto. Tempo kojim je išla, nikada neće stići u Englesku, ali će umesto toga sigurno biti prokleta da šeta Škotskim šumama čitavu večnost – ukoliko bude srećna da je ne napadne neka divlja zver u kiltu. Ili čak i divlja životinja. Kada je počela da hoda, sunce je bilo sakriveno iza oblaka, visoko na popodnevnom nebu. Sada je počinjalo lagano da zalazi. Kiša je stala i senke u šumi su bivale sve duže. Da nije ubrzala korak, ne bi otišla daleko od Danrubina i Magnusa pre mraka. A onda je postojala i mogućnost da će je on pronaći.Ako odabere da krene za njom. Računala je da je neće pratit, u stvari zahvalan što je otišla, tako da može da ide i zavede neku drugu devojku.Seti se Hederini reči. Ina je oduvek bila malo razmaženo derište. Magnus se gnušao ženidbe njom.Je li to mogla biti istina? Da li je bilo moguće da je Ina izmislila te užasne laži? Zašto joj Magnus nije rekao u vezi te žene? Čuvao ju je skrivenu što 113


je ukazivalo na grižu savesti. Ugrizla se za usnu i provlačila se duž staza u šumi. Nije on bio jedini koji je krio tajne u vezi sa veridbom. Ali njena je bila za njenu sigurnost, sam njen život. Da je saznao da je trebalo da se uda za Engleskog plemića – onog koji se borio protiv Stirlinške mlade – ležala bi u plitkom grobu blizu poprišta borbe. Kakav li je mogao da bude njegov izgovor? Sem da je želeo da svoje neverničko ponašanje sakrije.Ali kako su joj mnogobrojne besne misli prolazile kroz glavu, tako joj je prolazio i Magnusov meki pogled, sećanja na njegov nežni dodir, kako ju je ohrabrivao da vežba borbu mačem, njegova potreba da je zaštiti. Da li bi čovek uradio sve to ako je nameravao da je napusti, prevari?Arabela to nije mogla da shvati. Nije bila dovoljno iskusna da poznaje nekoga ko je u sličnoj situaciji. Kako bi volela da je Glenda tu. Koliko god saveti te žene često bili ludi, na kraju je ipak mogla da da određenu dozu utehe, rame na koje je Arabela navikla da se oslanja. Ubrzala je korak preko lišća na šumskom podu, podižući suknje kako bi izbegla da pokupi grane koje su pale ili da se saplete o korenje drveća. Zemljište je bivalo sve strmihje i strmije i morala je da se nagne napred kako bi održala ravnotežu. Sad kad se penjala, osećala je da se kreće. Sat vremena kasnije, listovi i butine su zapomagali da stane. Znoj joj je prekrila svaki santimetar tela, i kosa joj je pala u ne tako elegantnim pramenovima oko lica. Obrisala je obrvu, i stala kako bi udahnula. Sa rukama na kukovima, isteglia je leđa i pogledala iz šume ka putu. Konačno je osetila da prepoznaje oblast u kojoj je stajala. Stopala su joj vrištala za olakšanjem, za tim da sedne i odmori. Grlo joj je bilo suvo. Stavši na put, pogledala je okolinu, videvši kule Danrubina kako vire kroz drveće u dolini ispod.Osmeh joj se raširi usnama. Išla je nekuda. Na ovom grebenu su stali da posmatraju kada su išli iz Sterlinga. Magnusovo telo je bilo toplo, čvrsto uz njeno. Njen noge se tada nisu tresle kao sada.Skinula je kožu sa vodom s leđa i otpila veliki gutljaj. Gledajući na pogled na Danrubin kao sa neke slike pitala se da li je odlazak bio loša ideja. Nije mogla sad da preispituje svoje odluke, iako nije znala ova brda i zato što se njeno englesko proreklo smatralo neprijateljskim prema ljudima Škotske. Mogla je da se zaštiti sa njenim bodežom ukoliko bude neophodno. Ili da makar pokuša.Ružičaste i narandžaste linije fino su prošarale iscepane bele oblake. Mrak će uskoro pasti. Noć će biti hladna. Trebala bi da potraži neko sklonište sada.Arabela se uputi nazad u šumu, kada bi grubo gurnuta na zemlju.Iznad nje je odzvanjao zloban smeh. Panika je obuze trenutak pre no što je instinkt preživljavanja natera da se pomeri. Otkotrljala se u stranu, pljujući lišće i vide dva rogobatna Gorštaka kako nadleću nad njom. -

Šta to imamo ovde? - jedan reče sa zlobnim osmehom na licu, dok su mu obrazi

goreli. 114


-

Odakle si ti došla? -. upita drugi, viši čovek.

Arabela suzi pogled ali odbi da priča. Da je to učinila odala bi se da je Engleskinja a ova dvojica su svakako već tražila razlog da je smaknu.Šare na njihovim kiltovima su bile poznate, ali nije ih videla ni na jednom čoveku iz Saterlenda. Nije mogla da ih svrsta. Bilo je dosta Škotlanđana u Stirlingu, mogli bi biti pripadnici bilo kojeg klana. -

Jesi li mutava? – upita je čovek sa crvenim obrazima.

Nastavila je da zuri u njih, koristeći se periferim vidom kako bi proverila da li ih ima još. Činilo se da su tu samo njih dvojica.Visoki čovek uze mešinu sa svog boka i otpi, pre no što je podrignuo glasno i sagao se ne bi li joj se sa svojim zadahom sa mirisom viskija uneo u lice. – Nosiš Saterlendove boje. –Cimnu ogrtač koji je omotala oko ramena. Crevenobrazi uhvati Visokog čoveka i povuče ga. – Naša gospodarica nije previše srećna

u vezi Saterlenda sada. Ina. Sad se setila gde je videla te boje ranije. Ina je imala kabanicu u istim bojama. Arabela je imala toliko pitanja, ali nije mogla da govori. Šta su ti ljudi tražili ovde? Da li je Ina ispunila svoje pretnje i poslala ih da se osvete? Ali bila su ih samo dvojica, i jedan je bio trešten, kako bi mogli biti pretnja Magnusu i kompletnom negovom klanu?Možda to nije bio plan. Možda su bili poslati da daju upozorenje. Da pronađu nekoga ko ne sumnja i da ga povrede, i eto nje, sveže servirane. Krenula je prstima po dugi bodeđ koji joj se nalazio za pojasom, delimično pokrivenog njenom kabanicom. Ako bi mogla samo da ga se dočepa, mogla bi da se odbrani. Nezgodno je bilo to što je bila na leđima. Podigla se na laktove. -

Ah-ah, ne, bolje nemoj. - reče Crvenobrazi. – Nemoj ustajati.

Ignorisala ga je i brzo ustala. Obuzeo ju je strah ali odbila je da posluša naređenje. Morala je da pobedi u ovoj borbi za svoj život. Ili makar da pokuša. Njen bodež goreo je na njenom boku i svrbelo ju je da ga izvuče i zamahne njime po čovekovom licu, ali nije. Morala je da ga ubedi da je uplašena, da ne predstavlja pretnju. Sakupljajući hrabrost, dok joj je donja usna podrhtavala i gledajući unaokolo, nadala se da će ga to oboriti. -

Imaš neku prijateljicu unaokolo? – upita je Visoki čovek. – Jednu za mene i jednu

za Teiga? Crvenobrazom je ime bilo Teig, napravila je mentalnu zabelešku kako bi upamtila ovo. Moraće da se vrati u Danrobin sada. Mora da kaže Magnusu da Ina šalje ljude da naude njegovim ljudima. Imao je pravo da zna, i da upozori svoje ljude da preduzmu dodatne mere opreza. -

Ućuti, Nile. - Teig naredi, dok mu se telo napinjalo.

115


Oba čoveka se ukočiše, osluškujući. Je li to bio njen prijatelj kog su umislili? Ali potom je i ona isto čula. Ravnomeran topot konjskih potkovica. Arabelino srce poče brže da kuca. Zgrabila je dršku bodeža i stisnula je slobodno držeći je snažno ispred sebe s obe ruke kako ju je brat učio. Bodež je bio dovoljno dugačak da ga koristi kao kratki mač.I dalje nije govorila.Pogledi im se okrenuše ka njoj. Teig se široko osmehnu. -

Izgleda da imaš da ponudiš mnogo više od dobrog tela. Hoćeš da nam podariš

borbu? – Koraknuo je napred, a njoj dah zastade. Nije bio uplašen. – Ko dolazi? Biće da je neki tvoj prijatelj? Nije se usudila da odgovri. Nije imala predstavu, ali nije želela da čeka kako bi otkrila. Bez upozorenja, zamahnula je, isekavši Teigov obraz oružjem. Čovek vrisnu od šoka, koraknuvši unazad dok je prstima dodirivao crveni trag na svom obrazu. Nil se zaputi ka njoh, ispruženih ruku kako bi je uhvatio, ali ona nije traćila vreme već ga je porezala po dlanovima i on je zbog toga odskočio. Arabela iskoristi priliku da potrči. Brzo.

116


SEDAMANESTO POGLAVLJE

A

rabela je bežala u pravcu iz kog je došla. Nazad ka Danrobinu. Slepo. Jednom rukom držeći bodež, a drugom posežući ispred sebe kako bi odgurnula grane koje su je peckale po obrazima. Ljudi iz Rosovog klana su režali za njom. Bilo

joj je drago što su se kolebali, i na taj način joj omogućili da beži, ali su sada bili toliko besni, i ako je uhvate... Grmljavina konjskih kopita koja su prilazila bila je sve glasnija. Mogla je da čuje rzanje i disanje zveri kao da je bila jahana uz put paralelno sa šumom. Neočekivano, jahač je ušao u šumu i zaustavio konja tačno ispred nje. Imala je samo trenutak da pogleda gore, i osećaj deža vua je preplavi dok se Magnus saginjao da je uhvati oko struka, i podizao na konja. Osigurao je na svom krilu i potom okrenuo konja ka putu bez reči. -

Čekaj! – rekla je bez daha, gledajući u njega. – Tamo su ljudi...

Primetivši njen okrvavljeni bodež po prvi put, Magnus reče. - Ko? Jesu li te povredili? Odmahnula je glavom brzo, tako da joj je kosa uletela u oči. – Ne, nisam povređena. Oni

su Rosovi ljudi. Teig i Nil. Rekli su da im gospodarica nije zadovoljna tobom. Magnus napravi grimasu, ali ne uspori konja. – Borila si se protiv njih? Sreo sam ih ranije i

nestabilni su, samovoljni. -

Ne uistinu.

-

Šta je sa krvlju?

-

Držala sam ih na oku, kad si im odvukao pažnju svojim dolaskom. – Obrisala je

bodež o svoj već uprljani ogrtač. -

Ti si jedna jaka devojka. – glas mu je bio ispunjen poštovanjem.

Nije se osećala snažnom. Srce joj je i dalje tako jako tuklo da se plašila da će se rasprsnuti. Ruke su joj se tresle i, trudila se koliko je mogla, nije mogla da stavi bodež nazad u korice koje su joj bile na pojasu. Magnus, videvši kako se muči, uze uzde u jednu ruku pa potom uze bodež drugom, i s lakoćom ga stavi na mesto. Želela je da ide kući, da se sklupča u svom krevetu. I tada je shvatila, kada je zamislila dom, svoj krevet, da je to bio onaj koji je delila sa Magnusom.Pribila se uz njega, pritiskajući lice na njegove tople grudi. Obgrlila ga je rukama oko struka i čvrtsto se držala. Koliko god da ga je prezirala, koliko god mrzela ono što je uradio, njeno srce je prijanjalo ideji o njima zajedno, osećanjima kojim je bila obuhvaćena svaki put kad bi bio blizu ili daleko.Trebala ga je. Magnus uspori konja dok su obilazili prepreku na putu i došli do uspona duž ivice grebna koji je bio nad morem. 117


-

Gde idemo? – ona upita, ne prepoznajući stazu.

-

Na plažu. Želim da ti pokažem nešto. –Pognuo se malo, povlačeći je sa sobom

dok je i sam balansirao na oštrom spustu. -

Šta je sa Rosovim ljudima?

-

Već sam pripremio svoje ljude za neku vrstu osvete. Nadao sam se da će naše

godine alijanse biti dovoljne, ali izgleda da Ina ima i sama neke žice koje može da povuče. -

Nisi zabrinut da će doći u Danrubin?

-

Samo ih je dvojica tako si rekla?

-

Da. Ali šta ko ih dođe još?

Magnus odmahnu glavom, naginjući se kako bi ostao miran na konju dok su silazili. Mišići njegovih leđa napinjali su se pod njenim prstima. -

Ljudi će otići na Rosovu zemlju sada, i kad se vrate, ako se vrate, moji ljudi će biti

spremni. Arabela ga uze za reč. Kada je u pitanju njen život, verovala je Magnusu. Njegova odanost i moral su bili u potpunosti druga stvar. Molila se Bogu da mu oprosti njegove grehe. Zvuk uzburkanog okeana, talasa koji su udarali o stene, bivao je sve glasniji kako su se spuštali kamenom stazom litice. Vazduh je bio hladniji, i lagano prskanje vode iz okeana posegnulo je da poljubi njene obraze sa svakim naletom vetra. Sunce je sad već počinjalo da zalazi, pretvarajući nebo u purpurno sivu.Mesec je već sijao magličasto na nebu. -

Zar ne bi trebalo da se vratimo u zamak? Uskoro će biti mrak.

-

Ne još. – Magnusove usne su bile razvučene u nestašni smešak.

Napokon, potkovice njegovog konja dosegoše do peska. Magnus se uspravio, uspravljajući i nju sa sobom. -

Reci mi gde idemo. - reče ona nežno, nadajući se da njen molba neće izaći kao

zahtev. -

Samo niz plažu. Tamo je pećina u koju često idem, da razmišljam i budem sam.

Sigurna je. Bila je dirnuta što će je odvesti tamo. – Volela bih da je vidim. -

Da, pokazaću ti je.

-

Zašto smo se zaputili tamo umesto u zamak? –pogledala je ponovo u njega, istog

trena zapanjena činjenicom koliko je bio zgodan. Svaki put kad bi ga pogledala nije mogla a da ne pomisli kako je bio isklesan od strane bogova iz kamena. -

Postoji mnogo toga o čemu moramo da pričamo, Arabela. – njegov pogled se

118


susrete sa njenim i ona vide neobuzdanu odlučnost. Šta je to tako bio odlučan da uradi ili joj kaže nije bila sigurna, ali je bila zaintrigirana i njeno srce je lupalo u potpunosti iz drugih razloga. -

U redu. - prošaputala je.

Nekoiko minuta kasnije, vezao je konja ispred jedno kamenog ulaza. Sjahao je, povlačeći je sa sobom, a potom posežući za paketom koji je bio na sedlu i izvukao kremen. Kresnuo je kremen i zapalio baklju koja se nalazila na samom ulazu u pećinu. Zidovi behu obasjani narandžastom svetlošću, tamne sene su igrale unaokolo. Ulaz je bio mali, možda tek metar i po i nije išao daleko, možda nekoliko koraka. To nije bila uistinu pećina kakvom ju je zamišljala. Nije bilo medveda niti divljih mačaka da se šunjaju unutra. Ali bilo je utočište od vremenskih nepogoda i verovatno od neprijatelja koji prilazi. Skinuvši kabanicu, Magnus ju je stavio na zemlju i seo pored, što je trebalo da ukaže da mu se pridruži.Arabela je okolišala da mu sedne previše blizu. Pećina i napuštna plaža delovali su toliko intimno, i dok je u svom srcu znala da je Magnus njena budućost, nije imala pojma kako se on osećao. Primenila bi silu nad njim, pobegla i dovela njegov klan u opasnost.Trnci joj podiđoše kičmom. Je li je doveo ovde ne bi li je kaznio? -

Nemoj me gledati tako, Bela. Neću te povrediti.

To što je koristio njen nadimak iz detinjstva pogodi je pravo u srce i ona oseti kako se bedemi samoodbrane tope. Načinivši nekoliko koraka napred, osetila je hladan vazduh pećine kako struji ka njoj. Znoj od ranijeg napora joj je još bio na koži kao zaštitni sloj. Sela je pored njega, savijeih nogu, ruku preklopljenih na krilu. Mogla je da oseti njegovu toplotu nekoliko santimetara od sebe. Ta toplota koju je oslobađao, omotala ju je u zadovoljnu čauru. Kako je bilo moguće da se oseća toliko ugodno sa čovekom? -

Šta se desilo?

Odmahnula je glavom. Ispunilo ju je kajanje. Nije trebala da dozvoli da njen temperament izađe na videlo. – Ne znam... Gledala sam u dolinu Danrobina i potom sam osetila da me je

neko gurnuo od pozadi. -

Ne to. Šta se desilo u našim odajama? Udarila si me.

Toplina joj preplavi lice i ona je samo zurila u svoje šake. Ruka kojom ga je udarila ju je još bolela. Magnus joj dotače bradu, nežno joj okrećući lice ka sebi. -

Žao mi je. – nežno izgovori.

On klimnu glavom. – Prihvatam tvoje izvinjenje, ali moram da znam šta si uradila. -

To je udarac rukom mačem. Brat mi je pokazao kako to da uradim. Rekao je da

ako ikada budem lice u lice sa neprijateljem – ne da si ti moj neprijatelj. –Odmahnula je glavom, razočarana kako je započela svoje objašnjenje. – Samo nisam mogla da dozvolim 119


da me ponovo poljubiš, Magnuse. Nemam kontrolu kad me poljubiš. – Mrzela je što je to priznala, i osetila kako tone u poniženje. -

Zašto nisi mogla da mi dozvoliš da te poljubim? Ja sam tvom muž.

U ovom trenutku, znala je da mora da mu se suprotstavi. – Jesi li stvarno? Šta je sa

Inom? Magnus odmahnu glavom, stežući usne i gledao je iznad njenog ramena kao da je video nešto iz prošlosti. – Istina je da sam bio veren njome. Napravljen je verbalni dogovor. Nismo

se rukopoložili, nije bilo potpisanog ugovora, i svakako nikada nisam spavao sa njom. -

Pa onda je ono što je rekla laž?

On klimnu glavom i uze njene ruke u svoje. – Da. Žena je odrastala dobijajući sve što je

želela, i ono što je želela sam ja – više titula Ledi Sateland. – Poljubi je u ruku, tako da joj je stomak poskočio. – Kad sam te pronašao, priznajem, bila si poslata od Boga, i mislio sam da

ću ženidbu njome odložiti, ako se prvo oženim tobom. Ai onda sam te upoznao... Naš brak nije prosta pogodnost za mene, Bela. – Progutao je pljuvaču, dok mu se usko grlo mreškalo. – Ovo je toliko dublje od toga. Toplina joj ispuni srce. Njegove reči su joj značile više nego što je mogao da zamisli. Trebalo joj je da ih čuje, da zna da mu je važna, da nije bila samo jeftin izgovor kako bi se izvukao od žene s kojom je već spavao i našao nezadovoljavajućom. -

Sad, moraš mi reći istinu.

Ona razrogači oči. Na šta li je mogao da misli? Gledao ju je, ne rekavši ni reč više. Postala je oprezna dok ju je pažljivo posmatrao. Ugrizla se za usnu, i pogledala u stranu. Nije imala predstavu šta je želeo da zna. Nekoliko puta ju je pitao i uvek je odgovarala izokola. Želeo je da zna šta je radila u Strilingu. Ali nije bila spremna da mu to kaže, pa ni kad joj je otvorio svoje srce. -

Ne znam o čemu pričaš. – Na njen užas, glas joj je pukao kod poslednje reči.

Povukla je ruke, pokušavajući da se distancira od njega, da odgurne toplotu koju je izazivao u njoj.Magnus provuče prste kroz dugu kosu i duboko izdahnu. Oklevao je, odmeravajući crte njenog lica na trenutak. – Ako nećeš da mi kažeš, onda možda ja tebi mogu da kažem

ono što mislim. Klimnula je glavom, dok joj se u grlu stvarao kamen. -

Mislim da si išla u Stirling sa baronom kako bi se udala. Udaja za Englesko kopile

– možda baš ono koje sam isekao u borbi. Jesam li u pravu? Znao je, bilo je jednostavno. Komplikovan deo bio je reći mu da je bio u pravu. Kako je mogla da garantuje svoju bezbednost da je znao da je trebala da legne u krevet sa njegovim

120


neprijateljem? Tišina se stvori između njih, prostor je bio ispunjen sa povremenim udarima morske pene. -

Bela... – reče razvučeno.

Pogledi im se susretoše. Magnusove tamno zelene oči behu otvorene, čiste, dozvoljavajući joj da se oseća smireno, da utone u sigurnost koju je nudio. -

Nisam...

Obgrlio ju je, dodirnuvši njen nos svojim. – Ti si moja žena. Ništa ti se neće desiti. To ti

mogu obećati. Dokle god budeš držala svoj udarac dalje od mene. Arabela se nasmeja, uprkos tenziji koju je osećala u kostima. – Neću te više udariti. – Klimnula je glaovm. – Trebalo je da se udam za Engleskog plemića. Ne znam šta se sa njim

desilo. Ne bih ga poznala kad bih prošla pored njega. On je za mene stranac. -

Njegovo ime?

Zagrizla je usnu na trenutak, no odlučila je da nema svrhe skrivati čovekovo ime. –

Marmadjuk Stjuart. -

To je Škodsko ime.

Arabela sleže ramenima. – Moj otac mi je rekao da je Englez. Kada se skupila u njegovom zarljaju, Magnus je povuče još bliže sebi, utiskujući poljubac u njenu slepoočnicu. Zatvorila je oči, udišući njegov miris, mešavinu svežeg vazduha, konja i mente. I njegov miris joj je donosio osećaj sigurnosti. -

Jesu li rekao nekome? – Mrzela je kako joj je glas poigravao dok ga je pitala.

-

Samo Ronanu.

-

Oh. - reče ona

-

Nemoj da brineš draga. Ronan nije briga.

Sumnjala je u to. Videla je bes koji je obuzeo Ronana kad je Ina došla u veliku dvoranu, osećala je kado da je nejgov bes namenjen njoj. – Ljut je jer smo se venčali. Ne mislim da

mu se dopadam. Magnus se nasmeja. - Istina je da je ljut što smo se venčali. Ali ne sada. Činjenica je da

mu se dopadaš više nego što mi se dopada. -

Zašto je onda bio ljut?

-

Zbog klana. Išao sam protiv svoje reči. U Visijama naša reč je naša čast. I znao

sam da će to tako biti viđeno, ali moja obaveza da te zaštitim i moje obećanje da ću se pobrinuti da te sačuvam sigurnu bila je veća od moje reči da oženim drugu. Nisam zažalio, Bela. Ni jednom. Moja porodica će te poštovati, i štitiće te. Nikada ne treba da ih se plašiš. Sada... – Zagnjurio je je nos u njen vrat. – Želim da mi pokažeš kako si izvela rukonož udarac. 121


Arabela nakrivi glavu na stranu ne bi li mu dozvolila još bolji pristup. Njegove usne su bile dekadentne na njenoj koži. Ote joj se uzdah. -

Koristi se rukom. – Još uvek dozvoljavajući mu da joj ljubi vrat, prešla je prstima

duže njegove ruke dok nije stigla do šake. Pomazila ga je prstima po dlau dok nije stigla do spoljne strane šake. – Baš ovde. - Potapšala je tvrdi deo njegove šake ispod malog prsta. -

Ovde. – upita on, dodirujući isto mesto na njenoj ruci i potom njenu ruku prineo

usnama. Gledala je, poluotvoreniuh usta, dok je ljubio mesto na njenoj ruci. Podišla ju je jeza i po malo ju je zabolelo. -

Da. - prošaputala je.

-

I šta da uradim sledeće? – polegao ju je na zemlju, sklanjajući joj kosu sa lica.

Sa kolenom između njenih butina, nadvio se nad njom, i čitavo Arabelino telo žudelo je da se spoje. Grudi su joj podrhtavale sa svakim udisajem, pelvis joj se nakrivio, čak je i njeno koleno došlo da zgrabi njegove kuk. Pronašla je ponovo njegovu ruku. – Ispravi ruku, i svu svoju eneriju usredsredi na ovu

ruku. Ona je tvoje oružje. I onda udari, ovde. – Pritisla je njegove prste na mesto na njenom vratu gde joj je srce lupalo ubrzano. -

Srce ti bije ubrzano, devojko. – poljubio je mesto koje je pulsiralo, i nežno sisao

dok nije zavapila za još. –Ovo je osetljivo mesto za poljupce i udarce. -

Da. - uzdahnula je. Posegla je da mu dodirne vrat, osećajući kako mu puls skače

isto kao i njoj. Uhvativši ga za zadnji deo vrata, povukla ga je ka sebi i spustila tamo usne, oponašajući poljubac, lizanje koje je on uradio njoj.Magnus zastenja, zagnjurivši lice u udubljenje njenog vrata. Kolenom je raširio još više njene noge i spustio se tačno u centar. Dodir prođe kroz njeno telo kao udar munje. -

Nedostajala si mi, Arabela.

Našla je njegovu izjavu smešnom, i nasmejala se. – Nismo bili rastavljeni večnost. -

Bilo je predugo.

Kada je pristisao svoju erekciju uz njen centar i njeno telo odgovorilo njegovom zovu treperenjem i uzbuđenjem, složila se svim srcem sa njegovom izjavom. -

Oh, da. – uspela je da izgovori.

-

Želim da vodim ljubav sa tobom. Nemoj me odbiti, inače ću preklinjati.

-

Šta ako neko naiđe i vidi nas?

-

Onda će biti svedoci mojoj odanosti tebi.

Nasmejala se u njegov vrat i provukla prste kroz njegovu kosu. – Onda nadajmo se da

smo u potpunosti sami. 122


Rekavši to, negnula je glavu ka njemu i pritisla usne na njegove. Želela je toliko jako da ga poljubi ranije tog popodneva kada je došao kod nje nakon Ininog upada. Želela je više od bilo čega da utone u njegov zagrljaj, da oseti težinu njegovog tela na sebi, da oseti radost koju joj je mogao doneti. I sada su bili tu, u prohladnom sumraku, unutar pećine na plaži. Plaži koju je želela da poseti ali nije imala prilike do sada. Nikada ne bi mogla da pogleda peščanu uvalu na isti način.Magnus ju je prvo ljubio nežno, potom gladno, zahtevno. Njegov jezik nadirao je u njena usta i borio se sa njenim. Ali i ona je bila podjednako nasrtpljiva, povlačila njegove usne zubima, mazila njegov jezik svojim u vatrenim krugovima. Nasrćući, igrajući se, gurajući, vukući.Napetost je rasla među njima. Poljupci su ih ostavljali bez daha, teškog disanja, tela su im u potpunosti gorela. Svako delić žudeo je za njegovim dodirom, i on je nije ostavljao razočaranu. Povukao je njenu haljinu izlažući njene grudi hladnom vazduhu, ali ih je brzo ugrejao jezikom. Arabela je bila odlučna da svom suprugu pruži uživanje kakvo je i on davao njoj. Povukla je njegovu lanenu košulju naglim potezima kako nije hteo da pomeri svoje usne s njenih grudi. -

Skini je. - zahtevala je promuklim šapatom.

Magnus se nasmeja, ali ispuni njene zahteve, bacajući košulju negde na zatamljeni zemlju u pećini. Arabela prevuče rukama preko udubljenjima i ispupčenjima preko njegovog mišićavog torzoa, prelazeći palčevima preko njegovih bradavica. Bile su tvrde kao i njene, ali ipak drugačije. Njegove grudi su bile lepo izvajane, prekrivene maljama. Prešla je rukama još jednom i slušala kako diše. Onda je odmakla njegove usne sa svojih grudi kako bi imala pristup njegovim bradavicama. Eksperimentalno, lizala je otvrdlo meso. -

Oh, ženo... – reče on kroz stisnute zube.

Nasmejala se. Ohrabrena njegovim stenjanjem, uvukla je bradavice u usta. Arabela se poljupcima probila do druge strane, dok su joj ruke bile svuda po njegovim zategnutim mišićima. -

Tvoje telo je toliko drugačije od moga. - prošaputala je, gledajući ga u oči.

-

Da. Mada se meni tvoje dopada mnogo više. – Magnus je nežno spusti na

zemlju. Ležala je, dok su joj kosa i njegov kilt bili pod glavom. Dok je gledala u svog supruga, imala je potrebu da mu kaže koliko joj je bio bitan. Otvorila je usta da mu kaže, ali njegov poljubac preseče reči koje je htela reći.Laknulo joj je što ih nije morala izgovoriti... Laknulo joj je zato što je mislila da joj neće odgovoriti.Magnusova toplina je prekri. Njegove usne obožavale su njene dok su njegove ruke kružile preko njenih golih bedara. Podigao joj je suknje do bokova, kružeći palcem preko kuka. 123


-

Tako meko. - mrmljao je, prelazeći poljupcima preko njene brade i ponovo do

njenog vrata. -

Tako jak. - odgovorila je, mazeći mišiće nejgovi golih leđa.

-

Što bolje da te pokorim. - nasmeja se, grickajući joj bradavice.

Odgovorila je stenjanjem, gledajući kako usnama obrađuje njenu osetljivu kožu. To je bilo nešto najsenzibilnije što je mogla ikada da zamisli. Okrenuo se ka njenoj drugoj dojci dok je u isto vreme osećala kako trlja svoju muškost između njenih butina. Naleti zadovoljstva prožeše unutar nje i duž njenih udova. Podigla je kukove, želeći da oseti još. -

Sviđa li ti se kad te dodirujem?

-

Da. - I više nego da joj se sviđalo, žudela je za tim, trebalo joj je. Disala bi za to

da je mogla. -

I meni se takođe jako dopada.

-

Ne staj.

-

Nisam ni planirao da stanem... ikada.

Pomisao da zauvek vode ljubav bio je divan san. Lagano je ušao u nju, osećajući je u potpunosti. Raširila je butine još više, obmotavajući ih oko njegovih kukova. Magnus je pomazi po butini, prebacujući joj nogu preko ramena. U tom položaju delovalo je kao da može da uroni još dublje u nju. Osećaj je bio neodoljiv.Pogledi su im se sreli, ispunjeni vatrom i požudom. Čitavo telo joj je treperilo, posebno mesto na kom su bili spojeni. Magnus poče da se kreće laganim i mirnim nasrtajima. Izašao je skoro u potpunosti, a potom zaronio duboko. Arabela je uskladila njegove nalete sa podizanjem i spuštanjem kukova. Milovala je njegova ramena i grudi, čudeći se stvarima koje je radio njenom telu. Pritisak unutar nje izgrađen do divnog ambisa, sa samo jednim udarom letela bi do neba. Sa ravnomernim tempom, njeno telo je samo ostalo ovde, mučeći je sa neizmernim zadovoljstvom, ali nedovoljnim da bi dosegla vrhunac. -

Oh, Magnuse ... brže ... molim te. - preklinjala je.

Nije znala kako je znala šta želi, ali zamislivši ga kako prodire u nju nateralo ju je da vrišti od zadovoljstva. Nije morala da zamišlja. Magnus je ubrzao tempo, njegov kurac zadirao je u nju brže, kraćim naletima.Pustio joj je nogu, mazeći je po ramenu i glavi dok ju je ljubio sa pohotnom strašću. Arabela obmota noge oko njegovih kukova još jednom, pokušavajući svim silama da održi korak s njegovim nasrtajima. Zadovoljstvo je bilo toliko intenzivno, preuzimajuće u potpunosti. Izvijala se pod njih. Uzvraćala mu poljupce sa prepuštanjem, i pustila je poslednje zrno samokontrole. Pritisak koji se gradio konačo je ispušten u buru osećanja.Arabela vrisnu glasno, dok joj je čitavo telo nekontrolisalo drhtalo. Magnus takođe,

124


zadrhta. Njegovo grleno izgovaranje, - Ljubavi moja. - natera njeno uzvinuto telo a poleti još više. Nekoliko sati kasnije, Arabela trepnu i otvori oči.Mrak je ispiunjavao pećinu.Tresla se, još uvek jedva obučena od vođenja ljubavi sa Magnusom. Baklja je nestala i mesec je iznad sijao sa hiljadu trepćućih zvezda. Sela je, gledajući napolje preko vode. Bilo je to prelepo crno more, odsjaj od zvezda i meseca koji su svetlucali na njegovoj površini. Magnus je pomazi po leđima. – Zaspali smo. - rekao je sa čuđenjem. -

Da. Koliko dugo misliš da smo spavali?

Seo je do nje, dok je njegovo telo odavalo toplotu. – Čini mi se da je blizu ponoći. - Arabeli stomak zakrča. Nije jela ništa od podneva. - Čini se da ti je apetit narastao. Nasmejala se i udarila ramenom o njegovu ruku. – Nisam bila sama na tom pohodu. -

Ja bih to učinio ponovo... – Dok je to izgovarao uze je za ruku, postavi je na svoju

rastuću erekciju. Glad za hranom bi zaboravljena, ona se pope na svog muža i pokaza mu koliki joj je apetit za njim.

125


OSAMNAESTO POGLAVLJE -

Zašto nisi iskoristila svoj udarac kada te je Kit napao? - Magnus je upita sledećeg

jutra baš pre zore dok su bili na kratkom putu ka Danrobinu. -

Zgrabio me je od pozadi, iznenadio me. Nisam imala šansu. Kad me je bacio na

zemlju pokušala sam, ali zarobio mi je ruke iza leđa. – Arabela se borila kao divlja mačka ne bi li ga skinula sa sebe, ali čovek je bio jak, njegovo ludilo činilo je njegovu snagu još većom. -

Vidim. Zašto si ga upotrebila na meni? – zadirkivao ju je. – Nisam nameravao da

te povredim, samo da vodim ljubav sa tobom. Uzdahnula je. – Bila sam ljuta na tebe, Magnuse. Osetila sam se izdanom, kao da si

namerio da me iskoristiš za svoju bolesnu želju. Da si već imao ženu. Morala sam da pobegnem, i znaš ja – Nije mogla da veruje koliko je bilo teško priznati koliko ga je želela. -

Ti šta? – požuriovao ju je.

-

Ne mogu da odolim tvojim poljupcima. – Odmahnula je glavom i pogledala u tlo.

-

Da li i dalje želiš da te pitam za dopuštenje? Priznajem biće veoma teško odoleti

iskušenju da poljubim tvoje usne kad god poželim. Nasmejala se, još uvek osećajući euforiju nakon njihovog sinoćnjeg vođenja ljubavi. Samo dan ranije ga je izbegavala, i sada su oboje delovali kao da su pusitli sve što ih je zadržavalo. Njihove tajne su otkrivene i izvinjenja prihvaćena. Mogli su da nastave dalje, tražeći sreću koju je ona toliko želela. – Ne treba da pitaš. Povici se začuše sa stražarnice dok su prilazili zamku. -

Igleda da ste nestali, gospodaru Saterlend.

-

Da. Bez sumnje Ronan će osetiti potrebu da mi probije uši.

Potapšala ga je po ruci. – Voli te. Nema ničeg lošeg u tome. U teškoj je poziciji u klanu.

Treći je sin, i gde ga to postavlja? -

Treba mu žena. Po mogućnosti koaj će od njega napraviti vođu. Rođen je da

vodi. Možda i više od Blejna koji je srećan da putuje između Engleske i Škotske a da niko nema pojma o njegovom pravom poreklu. -

Postoji li žena za kojom Ronan teži?

Magnus se nasmeja. – ON teži mnogim ženama. Arabela nestašno udari njegovu ruku koja je bila na njenom struku. – Mislila sam neka

koju bi oženio. -

Ne. On ne želi da se ženi.

-

Oh. 126


-

Moj gospodaru! – Gavin požuri ka njima, Ronan i Heder su mu bili za petama. –

Zabrinuli smo se za Vašu bezbednost. -

Gde ste do đavola bili? – Upita Ronan, bliži suštini.

-

Da, ono što je rekao? – Ubaci se Heder, sa rukama na kukovima.

Arabela je morala da stisne usne jako kako se ne bi nasmejala. Bili su gomila nametljivaca. -

Kao što možete videti sigurni smo. Treba li da vas podsećam ko je gospodar? –

Magnus zareža.Dok je njegov glas bio osoran, nežno je spustio Arabelu na zemlju i potom sjahao iza nje. Njihov tročlani odbor za doček odmahnu glavama. Ronan, ipak, pokuša ponovo da govori, ali Magnus podiže ruku i odmahu glavom. -

Ne želim da čujem više ni reč. Imali smo nemio slučaj. Unutra, i ispričaću vam

više. Čuvši to, i videvši njegov ljutit pogled, svi pogledaše skrušeno, klimajući glavama lagano. Magnus krenu ka zamku dok su ga ostali pratili. – Zatvorite kapije! – povika. – Očistite polja!

Pripremite se za napad! -

Šta? – Gavin, Ronan i Heder rekoše u glas.

Magnus im ne odgovori; prosto uđe u utvrđenje, onako ogroman i markantan. Arabela je hodala pored njega, ponosna što ga naziva suprugom.

Da je zmaj kao oni za koje su čuli u pričama kao deca, dim bi kuljao iz Magnusovih raširenih nosnica. Ključao je zbog saznanja da bi se klan Rosovih mogao osvetiti, ali više od bilo čega bio je iziritiran zbog toga što njegovi brat i sestra nisu imali poverenja u njega.Zar se nije dokazao proteklih godina kao dobar vođa? -

Brate - reče Heder, sustižući ga. – Znam šta misliš i to nije istina.

Obišao ju je. – Kako bi mogla znati šta ja mislim? Ona se osmehnu, i nešto njegovog besa otopi se od pogleda na njeno osmehom ozareno lice. – Mogu da ti pročitam s lica. Magnus zastade u centru velike dvorane i prekrsti ruke na grudima. Sad je bio još više iznerviran ali samim sobom. Nikada nije dozvolio da mu njihovo mešanje smeta. Njegovo sampouzdanje nikada nije bilo u pitanju. Zašto se sada osećao ovako?Pogled mu pade na ženu. Zurila je u njega sa divljenjem i ponosom. Bio je to pogled koji do sada nije video na njenom licu. Ispravi se, i nije mogao da se obuzda te joj namignu. Arabela pocrvene. Ona je bila razlog zbog kog su mu misli bile uzburkane. Razlog zbog kog nije mogao da se obuzda i 127


bude samopouzdan.Žene. Namršti se. Kada joj nestade osmeh sa lica on shvati da se namrštio u njenom pravcu. Okrenu se ka bratu. -

Arabela je bila napadnuta na putu.

-

Šta je radila na putu? – upita Ronan.

-

Mislila sam da ideš u šetnju? – Heder optuživački upita Arabelu u isto vreme dok

je Ronan govorio. -

Znala si da odlazi? – Magnus upita Heder.

-

Išla sam u šetnju. - reče Arabela, pocrvenevši.

-

Koliko daleko? – upita Ronan.

-

Prilično daleko, - promrmlja Heder.

-

Kako je do đavola prošla pored stražara? – Gavin se ubaci, sa pesnicama na

kukovima, i ozlojeđenim izgledom lica. -

Da, kako je prošla pored straže? – To pitanje nije palo na pamet Magnusu ranije.

– Jesi li i njih napala svojim nož-ruka udarcem? Arabela se žalosno nasmeja. – Možda i jesam. -

Nož-ruka udarac? – upita Ronan, sa izrazom poštovanja na licu. – Koga si

udarila? Arabela ostade nema, i Magnus nije bio siguran da želi da prizna da je njegova žena nadjačala njega. Oborila ga. -

Odgovori na pitanje. Jesi li udarila nekog od čuvara? – zahtevao je odgovor od

svoje žene. -

Prosto sam čekala dok im pažnja nije bila odvučena nečim drugim i potom sam

otrčala. Heder se uključi. - Udarila je Magnusa. On zastenja. Protrlja mesto na vratu koje još uvek po malo bolelo. Morao bi popriča sa svojim čuvarima. Ako je njegova žena mogla prosto da pobegne, bilo kakav muškarac ili žena bi mogli da se provuku kroz kapije. -

Moj gospodaru. – Gavinov glas prekinu njegovo divljenje ženi koja je stajala pred

-

Da?

-

Sad kad smo ustanovili kako je pobegla, da li bi ste mogli da nas uputite u to šta

njim.

se desilo nakon što je pobegla? -

Možda bi bilo najbolje da im sama kažeš, draga. – Mislio je da je dobra ideja da

Arabela podeli sa grupom ono što je videla, ali panika koje joj prođe licem i činjenica da je prebledela reče mu da nije u pravu. – Rosovi ljudi. Rekli su da ih je njihova gospodarica 128


poslala da se osvete. Arabela se našla na njhovom putu pre no što su mogli da se spuste do doline. Nisam sigurni šta bi uradili da su dospeli tako daleko. -

Jesu li te povredili? – Hederin glas je bio blag, dobronameran. Pružila je Arabeli

ruku i ona je rado prihvati. – Haljina ti deluje istegljeno. I cipele su ti baš iznošene. Hajde

dozvoli mi da ti donesem svetlog piva i da ostavimo muškarce da raspravljaju o Rosovom klanu. Arabela ga pogleda, ali nije mogla da isčita izraz na njegovom licu. On klimnu glavom ka njoj, nadajući se da joj je dao šta god da je trebala. Kako su se žene odmakle, Ronan istupi. – Rekao sam ti da će doći do sranja ako se ne

oženiš Inom. Magnus prevrnu očima. – I ja sam tebi rekao da oženiš derište, ali nisi hteo, pa eto

možemo da krivimo obojicu. Ronan promumla ispod glasa. -

Ako ste vas dvojica završili vaše popišavanje, dajte da skujemo plan. - reče

Gavin, privlačeći pažnju oba brata koja su ga gledala sa prekrštenim rukama na grudima. Gavin sleže ramenima. – Pa, hoćemo li? Magnus odluči da ignoriše Gavinovu trenutnu lošu procenu o njegovom mestu u hijerarhiji, i umesto toga uradi kako je predložio njegov stražar. – Kada ste došli na Rosovu zemlju, šta

je Ros rekao? -

Nije bio tamo, moj gospodaru. - odgovori Gavin.

-

Ali Ina je bila poprilično besna, i nekoliko Rosovih ratnika je bilo spremno da nam

skinem glave sa ramena. Rekao sam im da prenesu Rosu da ste želeli da mu nadoknadite, i čim se vrati da pošalje po Vas ili dođe u Danrubin kako bi ste to raspravili. – Ronan odmahnu glavom. – Bila je toliko besna, brate. Ne bi želeo da budem na kraju njenog besa. Magnus klimnu glavom. – Nemate predstavu koliko žalim što sam ikada pristao na to

spajanje. – Pređe rukom preko lice, prolazeći u sebi sve što je znao. – Onda možemo biti sigurni da Ros nije poslao ljude koji su napali Arabelu. To je dobro znati jer u tom slučaju nije sve izgubljeno. Verovatno je ima nekoliko pripadnika klana koje vrti oko prsta i oni su bili ljuti zbog nje. -

Koja je verovatnoća da će poslati još nekoga? – upita Gavin.

-

Ne znam. Moja žena je povredila obojicu. Nisu bile povrede opasne po život, ali

dovoljno da je mogla da pobegne. – Ponos koji bi Ina povratila. Ronan se osmehnu. – Deluje kao veoma dobra u povređivanju dovoljnom da pobegne. Magnus pšrevrnu očima, ali se kratko nasmeja. – Neću preživeti ovo, znam to. Najbolje bi

za tebe bilo da paziš šta pričaš ili ću upotrebiti njen udarac na tebi. 129


Ronan potapša brata po čeđima. – Radujem se tome. Magbnus gurnu brata u šali, a potom se uozbilji. – Moramo osigurati da svi pripadnici klana budu upozoreni. Ne bih dozvolio da Ina pošalje još jednu poruku. Biće mrzovoljna kada vidi da su joj ljudi povređeni. Takođe morao da saznamo gde je Ros. Poruka mora biti poslata, inače njegova ćerka može da zavadi naša dva klana. -

Otićiću da ga potražim. Koju poruku, moj gospodaru? – reče Gavin.

-

Reci mu da uparivanje neće ići onako kako je planirano, ali da ćemo ponuditi

utočište svim pripadnicima Rosovog klana i savezništvo takođe – do god Ina obustavi napade na našu zemlju. -

Šifrovana poruka koja će učiniti da deluje kao da je napala i pre no što si raskinuo

veridbu. - istače Ronan. -

Tako je. Biće dovoljno da natera Rosa da se pokrene.

-

Da, ali šta ako pita zbog čega je napala i šta te je nateralo da prekineš veridbu?

-

Jedsnostavno reci mu da mi se pokazala Inina prava priroda.

Ronan odmahnu glavom. – Pametan si brate, ali ... -

Nemoj reći. Znam šta misliš. To će jedino doneti nevolju. Mislim da neće. Ros

poznaje ćud svoje kćerke, inače bi je oženio mesto da me moli godinu za godinom. -

Istina.

Ronald požuri u veliku dvoranu, zabrinutog izraza lica. – Gospodaru, jahači prilaze. -

Možete li videti boje?

-

Da, mnogo je boja.

-

Onda to nije Rosova banda. – Magnus odmaršira ka vratima pa u dvorište.

Požurio je da se uspne stepenicama do vrha kule i pogledao po predelu ispunjena ogromnom brojem konjanika koji se se uputili ka njima. Na njihovom čelu prepoznao je vođu pobunjenika – Vilijama Valasa. – Šta do đavola on radi ovde? -

Gospodaru? – čuvar kapije upita.

-

Ostavite ih zatvorene. Videću šta želi pre no što mu poželim dobrodošlicu.

Kada je Valas konačno stigao do zidova zamka, pogleda gore i mahnu Magnusu. –

Gospodaru Saterlend! Dobro je videti te opet. -

Uistinu je dobro videti te s glavom još uvek na ramenima. Šta mogu da učinim za

tebe, Valase? On podiže palac uvis ka ljudima s njegove leve strane. – Moj izviđač je načuo kako je

banda Engleza spomenula tvoje ime. -

Da? Šta je rekao?

-

Možemo li ući unutra da prodisukutujemo o tome? 130


-

Otvorite kapije. - naredi Magnus, i potom siđe u dvorište da pozdravi goste.

Valas je poveo samo polovinu svojih ljudi, dok je ostatak ostao van zidova zamka. Sjahao je i iskoračio napred, ruku ispruženih ka Magusu kako bi ga zagrlio. -

Uđi unutra, videću da dobiješ svetlog piva i topao obrok.

Valas i negovi ljudi pratili su Magnusa unutra, Ronan, Gavin i Ronald su se vukli.Ronan je na licu imao izgled divljenja dok je zurio u Valasa. -

Moj brat, Ronan, je tvoj obožavalac, Valase.

-

Drago mi je da sam te upoznao. Možda bi želeo da se pridružiš našim trupama.

Ronanu pade vilica, ali se ubrzo povratio. – Bila bi čast boriti se uz Vas za slobodu naše

zemlje. Ali moram sa žaljenjem odbiti. Potreban sam ovde. Magnus nije mogao da veruje rođenim ušima šta je upravo čuo. Njegov brat je živeo i disao svoju veštinu mačevanja. Bila je to sjajna prilika za nega da se istakne i verovatno dođe do uloge lidera koju ne bi imao u Danrobinu. – Ronane, ti si odličan ratnik, i ako želiš

da se pridružiš Valasu, u potpunosti bih podržao tvoju odluku. Ronanove oči behu ispunjene radošću, ali ostao je pri svom stavu. – Moja zahvalnost, moj

gospodaru. – Okrenu se ka Valasu. – Moraću da razmislim o tome. Koliko dugo ćete ostati? -

Samo do jutra. Ali ako tvoja oduka ne bude donešena do tada, rado ćemo je

prihvatiti bilo kada. Ronan klimnu glavom. Krigle piva i ovali sa hranom su bili postavljeni na stolu, i Magnus pozva Valasove ratnike da sednu i podele dok im se on i njegovi ljudi pridruže za stolom. -

Reci nam o Englezima. - reče Magnus.

Valas zagrise komad mesa i sapra ga zdravim gutljajem piva. – Kampovali su u brdima

dan jahanja udaljeni odavde. Skoro tri stotine. Jedan je rekao da traži kćerku, i komšijski klan ih je uputio u ovom pravcu. -

Jesu li rekli koji klan?

-

Nisam čuo i da jesu. - osmatrač se ubaci. – Ali su planirali da dođu ovamo čim

potvrde da je kćerka engleskog lorda ovde. Magnusu se utroba zgrči. Sve vreme je znao da će dan kada će morati da se suoči sa Arabelinim ocem doći, ali nije imao pojma da će to biti tako brzo. Molio se da će veza koju su iskovali u pećini preko noći istrajati pred njenim ocem i njegovim ljudima. – Kako će potvrditi? -

Verujem da će poslati nekoga da se infiltrira kroz zidove, pod maskom nekog

muzikanta ili pismonoše. -

Niko takav još nije dolazio. Da niste možda čuli ime Engleza i onog sa kim je

pričao? 131


-

Da, Baron de Movbraj i čovek sa kojim je planirao se zvao Stjuart.

Prokletstvo! Sklonio se u nagoveštaju nade da je bio neko drugi a ne baron, ali su sada njegove sumnje bile potvrđene - i što je još gore, njen verenik je jahao sa njenim ocem. Nevolja je bila na putu. - Zahvaljujem što si mi doneo ove vesti, Valase. Kako mogu da se odužim za ovo

upozorenje? Valas podrignu glasno i lupi kriglom piva o sto. - Zaslužio si moje prijateljstvo onog dana

kad si nam se pridružio na Stirlinškom mostu. Ko zna, možda bez tvoje pomoći ne bi smo bili pobednici tog dana. Magnus potapša Valasa po leđima. - Bio mi je drago što sam bio tammo, Valase. Nije to

bio samo pobednički dan za Škote protiv Engleza, već pobednički dan za mene takođe. Upoznao sam svoju suprugu na Stirlinškom mostu. - Baronovu kćerku. - Valas klimnu glavom kao da je toliko mogao da pretpostavi. Nadam se da je vredna toga, Saterlende, u suprotnom ćemo biti u bitci koju nisi želeo. - Nisam želeo bitku kao takvu, ali svoju suprugu želim. - Onda ćemo imati bitku. - upozori Valas. - Englezi neće olako prihvatiti da uzimamo ono što je njihovo. - Znam. De Movbrajev izviđač mogao bi biti uskoro u blizini. Mnoštvo ideja nakupilo se u njegovom umu. Sa jedne strane želeo je da čovek zna da mu je kćerka tu, da je srećna i da želi da ostane. Želeo je da ih njen verenik ostavi na miru, ali sa druge strane, želeo je da prođu zemlju Saterlenda verujući da ona nije među njihovim zidinama.Znao je koja je ispravna odluka. Ali mu se nije dopadala. Prezirao ju je.Neće proći puno vremena do obračuna, i za to vreme on je morao da ubedi Arabelu da je Danrubin bio njen dom zauvek.

Arabela je utonula u kupku koja se pušila. - Hvala ti, Heder. - promrmljala je dok joj je zaova utrljavala sapun od lavande u kosu. - Ne morate mi se zahvaljivati. Ne mogu da zamislim kroz šta ste prošli danas. Ne

mislim da bih ja uspela da dođem kući ponovo. - Da, mogla bi. Ti si snažna, kao i tvoja braća. Arabela je mogla da oseti kako se Heder namrgodila po načinu na koji su njeni prsti postali manje nežni u deliću sekunde. 132


- Ne želim da budem kao moja braća. Želim da budem kao moja starija sestra Lorna. - Volela bih da sam je upoznala. - Hoćete, čim se beba rodi, obećala je da će doći u Danrobin da nas poseti. - Beba? Mislila sam da se tek udala? - Arabela se namršti, pitajući se da li je možda pogrešno razumela Magnusa. - Ups... - Heder se zakikota. - Magnus Vam nije rekao? Šef Montgomeri ju je zaveo. Mlada devojka je uzdahnula. - Način na koji ju je zaveo bio je tako romantičan.

- Odveo ju je u krevet pre nego što su se venčali? - Da, - Heder požuri da završi, - ali nije bilo jadno uopšte. Bili su zaljubljeni. Preklinjali su da se venčaju ali im Magnus nije dozvolio. Raskrvario je čoveku usnu jer ju je dotakao. Arabela se zakikota. - Šta je Lorna uradila?

- Oh, priredila je takav napad da su čak i miševi morali trčati. Ali to je bilo dok nije otkrila da nosi njegovo dete što je smekšalo Magnusa. - On je tvrdoglav čovek. - Da, ali Saterlandove žene su još tvrdoglavije. - Vidiš, nalikuješ braći više od onoga što želiš da priznaš. - Neću priznati tako šta. Ali znaj ovo, ako se zaljubim, ne postoji ništa što Magnus može da uradi da me sprečio da pratim svoje srce. Arabela se osmehnu, zamišljajući Heder kako iznosi svoje namere i preti svakome ko joj stane na put - a garantovano će biti minimum tri prepreke: Magnus, Blejn i Ronan. - Pa, jedino se možemo nadati da ćeš kada taj dan dođe naći čoveka koji će moći da

te usreći i u kog ćeš se zaljubiti, a da će tvoja braća videti razlog i odobriti. - Neću se ni truditi da se nadam. Možda bi trebala da odvedem čoveka prosto u kapelu bez da ikome kažem, a posle neće biti bitno šta oni imaju da kažu. Arabela je želela da se nasmeje na ubeđenje u Hederinom glasu, ali predobro je znala da je bila kao njena braća, htela ona to da prizna ili ne. Ako je rekla da će prosto da odvede čoveka u kapelu, onda bi to jednostavno i uradila. - Ali onda ne bih bila u mogućnosti da ti sačinim predivnu haljinu ili krunu od cveća da

je nosiš na tako važan dan. -Sagni glavu. Arabela je pratila Hederina uputstva i potopila kosu u vodu. Kada se uspravila Heder je držala platno, i bila namrštena. - Šta je ovo? Arabeli pade vilica, ali reči ne izađoše. Heder je držala krvavi čaršav koji je sakrila. - Gde si to pronašla? 133


- Unutra sa ostalim platnima. Je li to tvoje... - Hederine oči se raširiše i potom zgužva čaršav i vrati ga u kovčeg. Bez i jedne reči ona izvuče čist platneni peškir i doda ga Arabeli da se osuši.Hederino lice je i dalje gorelo zbog onoga što je otkrila. Obrisala je ruke o suknje. - Mogla bi biti u pravu, Arabela. Uzeću to u razmatranje. Gospode, Arabela se nadala da hoće. Magnus bi rasturio Visije da Heder pobegne. - Dobro, sad kad si dobro i udobno smeštena, videću da ti donesemo neki topao

obrok. Kako je Heder izaša, Arabela iscepa okrvavljeni čaršav na nekoliko delova i ostavi ih da izgore u kaminu pored kade, ispunjenog drvetom koje je gorelo. Dim ju je gušio i mahala je rukama, nadajući se da će ga isterati kroz prozor. Nakon nekoliko trenutaka, i mnogo kašljanja, soba je bila oslobođena dima. Možda je to bila loša ideja da tako spali čaršav u kaminu, ali napokon neće nikada više morati da brine o tome da li će neko drugi naći dokaz njene i Magnusove tajne.Heder će biti jedina koja će znati da brak između nje i Magusa nije bio konzumiran dok nisu stigli u Danrubin.

134


DEVETNAESTO POGLAVLJE

N

akon vrelog obroka koji je usledio posle kupke, Arabela se nađe u kuhinji sa Agnes, kuvaricom i njenim pomoćnicama. Došla je dole da se zahvali ženi što joj je poslala začinjenu vegeterijansku čorbu, ali je umesto toga

Agnes sve isterala i insistirala da Arabela ostane i pokaže joj još neke recepte koje bi mogla da koristi.

- Sada, nemoj ići i svima pričati o ovome. - reče Agnes zaverenički. - Poznata sam po zemlji Saterlenda i šire kao najboljla kuvarica. Ali, - reče, tresući glavom, - sve mi je teže i teže da smislim glavno jelo za Vas, damo, kada svi ostali jedu meso. Arabela se osmehnu ženi, uzbuđena što ju je pozvala u svoje svetilište da joj pomogne. - Agnes, bila bi mi čast da podelim sa Vama neke od recepata po kojima je hrana

spravljana za mene u Engleskoj. Jedna od Agnesinih čupavih sivih obrva se podiže i ona nakrivi glavu ka Arabeli. - Hoće li

to onda biti engleska hrana? - Naravno da ne! - Arabela spusti ruku na grudi glumeći ozlojeđenost. - Ne bih

nikada. Uostalom, bilo je osnovno u dvorcu Movbraj da su naše kuvarice rođene Škotlanđanke. Nije znala da li je to istina ili ne, ali ako će pomoći Agnes bila je srećna što može da aludira na tako šta, i naravno da bi ispovedila svoju laže čim ode.

- Da počnemo sa predavanjem. - reče kuvarica. - Prvo, pokazaću Vam kako da pripremite paštete od pečurki, jer su one moje

najomiljenije. - Voda joj pođe na usta od same pomisli. - Zvuči preukusno.

- Odlično. Trebaće nam hlebne mrvice, ulje, pečurke, prah senfa, biber, jedno jaje i malo sira. - Pogledala je zamišljeno po kuhinji. - Imate li soli? Prstohvat soli načini paštete mnogo ukusnijim. Agnes joj namignu. - Imam malo kuhinjske soli samo za vas, moja damo. Zajedno su napravile prezle, izrađujući testo i potom ga sekući na nekoliko kocki. Potom su iseckale pečurke, kombinujući sve sastojke, sem jajeta, u činiju. - Sada ćemo smestiti mešavinu sastojaka na svaku kockicu, preklopiti testom i

zalepiti ulupanim jajetom. - Ovo nalikuje pecivu sa jabukama koje ja pravim. - reče Agnes. - Da. Ovo možete uraditi sa bilo kojim povrćem i ja ću Vas voleti zbog toga. 135


Završile su sa pravljenjem nekoliko desetina paštetica i smestile ih na kamenje oko vrelog ognja da se ispeku. - Da napravimo još jednu turu i možda da dođete sutra da mi date još jednu lekciju? upita Agnes. - Bila bih i više nego srećna, Agnes. - Arabelino srce je naraslo kao kvasac. - Hvala

što ste me prihvatili. Što ste mi ponudili prijateljstvo. Agnes je ppotapša po ruci. - Vi ste blagoslov za sve nas, miledi. Nisam mislila da ću

dočekati dan kada će se naš gospodar oženiti, i kada smo saznali da če to biti... neko drugi, svi smo se plašili za našu budućnost. To što je doveo toliko posebnu ženu kao što ste vi učinilo je sve nas ovde srećnim. - Ona namignu. - Pa i ako ste Engleskinja. Suze zagrcnuše Arabelu. Pre nego da dozvoli da oslobodi bujicu osećanja koja je pretila, ona reče, - Sledeće što ćemo napraviti je balunche porre9. To je praziluk i luk u začinskom

bilju, sa slatkim sosom od cimeta, deteline i šećera. - Oh, ledi nakon mog srca... Dok su završile sa pripremom blaunche porrea, pitice od pečuraka su bile ispečene. Kuvarica smesti

pitice i zdravu lopatu praziluka i luka na dva ovala. Sela je na stolicu

za visokim stolom i potapšala mesto do sebe. - Bila bih počastvovana ako bi ste večerali sa mnom, miledi. Arabela se široko osmehnu, dok joj je stomak krčao. - Mislila sam da nikada nećete pitati. - Požurila je da sedne i uzela zdrav zalogaj testa. Sočne pečurke i hrskava testo eksplodiraše joj u ustima u milion sočnih ukusa. - Mmmm... - Sa njegovim gospodstom zauzetim posetom, ručak neče biti onako kako je

planirano, umesto toga serviraćemo ranu večeru. - Agnes reče između zalogaja. Arabela nije shvatila koliko je kasno. - Koji posetioci?

- Valas i njegovi ljudi, miledi. Mislila sam da Vi... Arabela odmahnu rukom u znak otpuštanja kada se Agnesino lise zgrči od brige. - Ne brinite, Agnes. Odmarala sam se i došla ovde na glavni ulaz mesto da sam išla

kroz glavnu dvoranu. - Pod normalnim okolnostima možda bi bila uvređena što je Magnus nije pozvao da večera sa njegovim gostima, ali Valas nije bio običan gost, i ona je bila i suviše uplašena da se suoči sa čovekom nakon onoga što je prošla na Stirlinškom mostu. - Srećnija sam što ručam ovde sa Vama nego sa Valasovim ljudima. Ipak, volela bih

da Magnus može da proba ono što ste napravili. Agnes, zaista se odlična kuvarica. Agnes pocrvene, dok su joj mrvice testa pokrivale usne. - Hvala Vam, miledi.

9

Čorba od praziluka, recept možete pronaći na sledećem linku: http://tumwaterfarmersmarket.org/2015/07/golden-leeks-and-onions-blaunche-porre/

136


Arabela se nasmeja. - Verujem da ću uživati da dolazim ovde i kuvam sa Vama. Kada

sam bila u Engleskoj, Gledna je rekla da je nemoguće da devojka kuva u kuhinji, tako da mi nije bilo dozvoljeno da učestvujem, ali bih se ipak ušunjala da gledam. - Ko je Glenda? - Ona je bila moja dadilja i kako sam rasla postala je moja služavka, moja pratnja. - Šta je sa Vašom majkom? Praznina na mestu gde je trebala da bude majčinska ljubav ponovo se otvori u njenim grudima. - Majka mi je umrla kad sam bila veoma mala.

- Žao mi je, devojko. - Nemojte da Vam bude žao. Imala sam sreće da odrastem uz oca koji me je voleo i... Glendu. - Arabela se namršti. - Većina stvari koju mi je rekla ispostavilo se da je bila netačna, ali u svakom slučaju, ona je bila jedina majčinska figura koju sam ikada imala. Agnes se nasmeja. - Šta Vas je to naučila?

- Pa za početak, rekla mi je da su sve starije Škotske žene bile veštice sa mladežima na nosu. Agnes pade vilica i ona udahnu duboko, zagrcnuvši se na ostatke mrvica. Arablea je jako potapša po leđima.Kada joj se kašalj smanjio i pošto je obrisala oči od suza, Agnes reče, -

Drago mi je što sam dokazala da nije bila u ravu, miledi. - Kao što sam i ja. - Koristeći drvenu kašiku koju joj je dala Agnes kako bi jela praziluk, Arabela ogreba poslednje kapi sosa od praziluka iz činije. - Deluje preukusno. Na zvuk Magnusovoh dubokog, pozivajućeg glasa, Arabela se uspravi brzo, osramoćena što je grebala kapi sa dna činijice. Mogla je isto tako podići činijicu i olizati je. - Mogu li i ja da dobijem malo? - on upita, idući ka njima i gledajući u njenu praznu činiju. Vrelina joj obli obraze i ona se ugrize za usnu. - Plašim se da smo proždrle sve. Magnus se nasmeja. -Agnes je sjajna kuvarica.

- Moj gospodaru, to je bilo sve ... - Da, jeste. - Arabela spusti ruku preko Agnesine. - Hvala što ste mi dozvolili da

zađem na Vaš teren, Agnes. Oči starije žene se rašire i ona klimnu glavom. Arabela nije želela da preuzme zasluge. Nije li Agnes rekla da zadrže ovu malu tajnu između njih dve? - Videću Vas sutra, miledi? - Nadam se. Do tada. - ona zgrabi preostale pitice, - poneću ove sa sobom. - Dala je jednu Magnusu. - Dođi, daj da vratimo Kuvarici njenu kuhinju. 137


Magus pojede pola pitice u jednom zalogaju, uživajući punih usta u ukusu.

- Ukusni su, zar ne? Kada su izašli na krepak popodnevni vazduh, oboje žvaćući pitice sa pečurkama, Magus je upita, - Zašto nisi dozvolila Agnes da ti da zasluge za pripremanje hrane? Pogledala je u njega, šireći oči od iznenađenja. - Kako si znao? Magnus se nasmeja i spusti svoju tešku ruku na njena ramena. Lako je utonula u njega. -

Agnes nikada nije napravila ni jedno od ovih jela. - Možda je dobila recept od neke rođake. Magnus se nasmeja. - I možda je otvorila srce svojoj ljubimici. Arabela se nasmeja. - Da, mislim da si u pravu. - Srećan sam da jeste. Da si našla svoje mesto ovde. - U kuhinji? Magnus uze još jednu piticu od nje. - Pošto sam probao ovo, mogu te zamoliti da radiš to. Arabela ga šaljlivo udari, ali je unutra rasla. - Oduvek sam želela da kuvam ustvari. - Hoćeš da kažeš da nikad nisi? - Gledao je u nju s nevericom. Odmahnula je glavom. - Ne. Moj otac mi ne bi dozvolio, s obzirom da Glenda ....

- Oh, ta prokleta žena! Ako je se dočepam... - Nije završio rečenicu, nego se nasmejao.

- Znam da je imala neke užasne ideje, ali brinula je za mene. - Arabela pokuša da se ne nasmeje ali nije mogla da se obuzda. Stvari koje joj je Gledna rekla su bile toliko pogrešne. - Kako si onda naučila da kuvaš? - Magnus ih je vodio u baštu. Sagnuo se i ubrao narandžasti cvet koji je izgledao kao da ima hiljade latica. Zadenuo joj je cvet iza uha. - Ovo

je večni cvet. - Zastao je sa ozbiljnim, intenzivnim pogledom. - Kao što se nadam da smo i mi. - Večni? - izgovori to hrapavim šapatom. To je bilo ono što je ona želela, ali sa tim je dolazilo i mnogo toga nepoznatog. A ona se plašila nepoznatog. - Da. Težina onoga što je izgovorio smestila se na njena ramena. Da li je to zaista mislio? -

Magnuse... Bol zasija u njegovim očima ali je brzo sakrio bilo kakvo razočarenje. Uze je za ruke. - I ja

želim takođe, ali... Plašim se. Odveo ju je do kamene klupe i povukao da sedne do njega. - Bela, Valas i njegovi ljudi su

došli sa vestima. - Pogledom je potražio njen. - Tvoj otac zna da si ovde.

138


Njegova leđa se zgrčiše dok se ona uspravljala. - Kako zna? - Ali nije morala da pita; tamo je bilo mnogo ljudi koji su znali da je došla u Saterlend - svi iz opatije, svi pripadnici klana i Ina Ros. Suzivši krug, mogla je da pretpostavi da je najverovatnije Ina bila ta koja mu je dala informaciju. Trnci joj prekriše kožu i onda zadrhta.Nije bila sigurna da li je više bila uplašena da njen otac ne povredi njenog muža ili da njen muž ne povredi njenog oca. U svakom slučaju, sukobljavanje neće dobro proći. - Verujemo da su im to rekli Inini ljudi. Izviđač je rekao da je načuo kako baron kaže

da mu je susedski klan otkrio gde si. Morej i Sinkler nikada ne bi odali takvu informaciju. To ostavlja samo klan Rosovih. - Kako ih je i pronašao da ih pita? - delovala je zbunjeno.

- On i njegovi ljudi mora da su išli preko njihove zemlje i presreli neke Rosove sluge koji su bili više nego srećn da mu kažu gde mu je kćerka. To je moja krivica. Trebalo je da se pobrinem da se to ne dogodi. Arabela odmahnu glavom dok je nervozno vrtela suknju oko prsta. - Magnuse, zaista nije

trebalo da se obavežeš veridbom čiji deo nisi želeo da budeš, ali ne možeš se kriviti za Inine postupke. Ona je ljubomorna žena, a ja sam uzela ono što ona želi. - Ali ti si se tu malo pitala. Ona ponovu odmahnu glavom, ovog puta smelo ga pogledavši u oči. - Kad si me odveo

iza crkve, dok su svi bili unutra i čekali nas da kažemo svoje zavete, mogla sam te udariti. Mogla sam pobeći. Umesto toga sam ti dozvolila da me poljubiš. On joj se osmehnu, a pramen kose mu pade na čelo. - Uradila si to... Bio je to najdivniji

poljubac. - Nagnuo se napred, utiskujući usne lako na njene. - Ljubio bih te svakog minuta svakog dana da je to moguće. - I ja bih ti dozvolila. On se povuče, prelazeći palcem preko njene donje usne. - Šta ćeš uraditi? Bila je toliko ometena njegovim senzualnim dodirom, da je skoro i zaboravila o čemu su pričali. - U vezi sa čim?

- Svojim ocem? Ona sleže ramenima. - Šta mogu da uradim?

- Zahtevaće da mu se vratiš. I ako je Stjuart sa njim, čovek može zahtevati zadovoljenje. - Zadovoljenje? Magnus se namrgodi. - Da. Borbu. Srce joj poskoči od straha. - Sa tobom? 139


- Da. Ona žestoko odmahnu glavom. - Ne. Udata sam za tebe, ne postoji ništa čime bi Stjuart to

mogao da promeni. Ni ne znam čoveka. - Englezi ne prihvataju olako kada im Škotlanđani ukradu žene. U stvari, po engleskom zakonu bio bih pogubljen. Osetila je kako joj se krv slila s lica, sve do stopala. - Ne!

- To je njihov način. - I to je njihova reč protiv naše. Da li si me zaista ukrao? - ona se osmehnu žalosno, sećajući se živo kako ju je brzo odneo od pobunjenika, način na koji ju je stavio na svoje krilo i rekao joj kako će je čuvati. - Ako se dobro sećam, ti si me spasao. Obmotao je ruke oko njenih ramnea. - I nastaviću tim putem. - Verujem ti. - nije znala kako su te reči izašle. Nije planirala da ih izgovori. Nije planirala da mu veruje u potpunosti, ali jednom kad je priznala obuze je neka toplina i ona shvati da je to istina. Verovala mu je, sa svim svojim srcem.

- I kada tvoj otac bude zahtevao da odeš sa njim? - Izneću mu svoje obaveze kao supruge. - Nasmejala se, mada je bila po malo tužna. - Na našem putu iz Engleske ka Stirlingu moj otac je imao baš taj razgovor sa mnom. Naćiće

da je ironično da sam ga poslušala - sa Škotlanđaninom. Tokom tog razgovora mi je naglasio da mi nikada ne bi dozvolio da se udam za Škotlanđanina. Magnus se nasmeja. - Tvoj otac zvuči kao razuman čovek - ni ja svojoj kćerci nikada ne

bih dozvolio da se uda za Engleza. Arabela ga uštinu. - Iako joj je majka Engleskinja? - Engleskinje su drugačije. Podsticaću svoje sinove da kradu engleske mlade baš

kao što sam i ja učinio. - Oh, nećeš valjda. - ona ustuknu šaljivo. - Da znam da mogu imati ženu kao što si ti... Pomazi je po obrazu i Arabela oseti kako lebdi. Arabela nije razmišljala da će sreća biti toliko potpuno kao što je osećala u tom momentu. Nagnula se ka njegovom dodiru, znajući da joj nikada neće biti dosta njegovog dodira, osmeha, topline. Želela je da se istopi uz njega. Spuštajući glavu na njegove grudi, Arabela utisnu dlan na mesto gde mu je srce tuklo. - Misliš li da bi smo mogli... - Oh, pretvarala se u smelu bludnicu. Da li je mogla da nastavi sa svojim zahtevom? Ugrizla je donju usnu, tražeći njegov pogled. Magnus je smelo izazva, očiju tamnih i ispunjenih istom glađu koja je tinjala u njoj. - Šta je

to što želiš, draga? Progutala je pljuvačku, dok joj je stomak treperio. - Hoćeš li me odvesti do naših odaja? 140


- Da li ti je potreban odmor? - namignu joj, očigledno je zadirkujući. Usne joj se izviše u zadirkujući osmeh. - Da, ovaj razgovor me je u potpunosti iscrpeo.

Ako ću da se pripremim za posetu svog oca i Stjuarta, morm da nadoknadim svoj san. Magnus se namršti, nesvestan da ga zadirkuje. - Aha, u redu. Ona se nasmeja i skoči, hvatajući ga za ruke. - Biće dovoljno vremena za spavanje

nakon toga, supruže. Samo sam se šalila. - Kada je ustao, povlačeći je ka sebi, njena žellja rasprši se u hiljade komada. - Šališ se sa čovekom u ovakvom stanju? Grlo joj se sasuši kad oseti njegovu erekciju na svom stomaku na najdivniji mogući način. Kada je progovorila reči izgovori rapavim glasom. - U kom to stanju? - Prokleto dobro znaš koje je to stanje, ženo. - zastenjao je razigrano, grickajući joj ušnu školjku. - Pitanje je, šta ćeš da uradiš po tom pitanju?

- Hajdemo gore i pokazaću ti. Sa tim obećanjem, Magnus je podiže u naručje i potrča u tvrđavu.

141


DVADESETO POGLAVLJE - Ima li traga do Engleza? - Magnus upita svoje stražare na vrhu kapijske kule. - Ne, moj gospodaru. Klimnuo je glavom, i gledao napolje preko prostranih ravnica, kotrljajućih brda i nazubljenih planina. Englezi nisu bili poznati po suptilnosti, ali ko je mogao da tvrdi da nisu naučili tokom okupacije Škotske? Gorštaci su mogli da se prikradu bilo kojoj engleskoj vojsci bez mnogo mudrosti. Možda su prisvojili tehniku nakon što im je to priređeno nebrojeno puta. Ipak, nasmejao se, to bi možda bilo davanje previše počasti Sesančima.

- Šta je sa maloposednicima, jesu li oni upozoreni? - upita. - Svi su bili upozoreni da ako vide nešto traže sklonište ili ako misle da imaju

vremena, dođu da nas upozore. - Dobro. Kada su poslednji izviđači poslati?

- Pre oko tri sata, gospodaru. Putuju duž južne granice Saterlenda. Nadamo se da će se vratiti malo posle mraka. Magnus se namršti dok se drveće u daljini njihalo na vetru i zamislio je najmanje tridesetak parova Engleskih očiju kako zure u njega iza zidina od balvana i grana. Prokleto bilo dobro vreme što ne dozvoljava da lišće opadne u potpunosti. Umesto toga bilo je milion boja, koje su blokirale njegov vidik iza toga.Ono što ga je najviše nerviralo je to što je znao ko mu je suparnik. Borba protiv Engleza na livadi i onda ponovo kod Stirlinškog mosta su bile lake; bile su predvidive. Ali ovi njegovi suparnici su bili pod naređenjem drugog čoveka onih koji su pod Engleskim kraljem. Baron de Movaraj je bio brinuo o svom poslu, svojoj kćerci, koja mu je bez sumnje bila blizu srca. Da je Magnus bio baron, on bi činio sve što je u njegovoj moći da povrati kćer. Na trenutak stomak mu se stegao. Mogao je da ima kćer sada. On i Arabela su zasigurno bili dovoljno aktivni da bi stvorili život. Strah mu ohladi srce hladnim slojem. Bio je odgovoran za svoje rođake, i još uvek je. Bio je odgovoran za svoj klan. Bio je odgovran za svoju suprugu. Njegovo rođeno dete bi bio u potpunosti nov koncept, onaj na koji nije bio pripremljen. Novorođenčad su bila toliko delikatna, tako ranjiva. A tek rođenje... Mogao bi da izgubi Arabelu. Odmahnuo je glavom kako bi odagnao te strahovite misli iz glave. Jedno po jedno... Prvi je morao da se suoči sa ocem i njenim ostavljenim verenikom. To je bila stvar zbog koje je još uvek odmahivao glavom. Kako da dokaže da je bio vredan? I zašto je osećao kao da mora da se dokaže? Bio je moćan gospodar. Imao je profitabilan posao sa vunom, bio je jak, odan, častan ratnik. Iznad svega, Arabela ga je želela. Arabela je brnula za njega. Mogao je 142


da vidi to u njenim očima i ako je on bio dovoljno čovek da to prizna, i on je brinuo takođe. Više nego što je bio spreman da prizna - pa i samom sebi. Lorna je bila u pravu. Ljubav ga je pronašla. Promenio je i svoje mišljenje o tome da brakovi postoje samo kako bi se ostvarila savezništva. Nekad je bilo i više od toga. I on je bio prokleto zadovoljan.Napusitio je kulu da vidi šta je s njegovim ljudima i ostatakom utvrđenja.

Arabela se šetkala po odajama, pod je škripao posebno na jednom mestu i to svaki put kad bi prešla preko njega. Na jedan kratak trenutak pitala se da li je onaj koji je ispod bio iznerviran konstantnim škripanjem, ali odagnala je tu misao, zaista ne mareći.Šetkanje joj je pomagalo da razmišlja.A imala je dosta stvari o kojima je morala da razmišlja.U jednu stvar je bila sigurna: nije želela da napusti Danrubin - Magnusa. Takođe je bila sigurna da ne želi da se protivi očevim željama.Sve zajedno, ni jedno nije bilo moguće. Njen otac bi želeo da ona pođe sa njim.Ali nije mogla. Ona je pripadala ovde. Koliko god osećala da ne pripada kada je stigla, Magnus, njegov klan, njegova porodica, su je primili raširenih ruku. Dozvolili su joj da oseti stvari koje je nikada ranije nije mogla. Otvorili su joj oči da bi videla njihov gusto pleteni svet, svet kom je želela da pripada. U Engleskoj nije bilo više ničega za nju. I sada kad je imala šansu da upozna Magnusa, da se uda za njega, nije želela da ima bilo šta sa nekim drugim muškarcem. Ikada. Stala je kraj prozora koji je bio okrenut ka moru. Voda je bila uzburkana danas, bela pena na talasima koji su se dizali i udarali u jakim naletima o stene. Osećala se kao ti talasi. Nemoćna da pomeri stenu - prepreku - sa svog puta. Bila je bespomoćna da uradi bilo šta sem da se odupre i da se nada da će se nešto promeniti.Ali kamen se nikada ne bi pomerio i talasi bi udarali o njega hiljadama godina pa i duže od toga.Ramena joj padoše. Je li to bilo beznadežno?Zaglavila je ruku što je dalje mogla kroz streličasti otvor, sve do ramena. Mogla je da oseti kako vazduh postaje hladniji, da oseti blagu izmaglicu dok je provlačila ruku. Promena nije bila nemoguća, pa ni da mora da gurne ruku još dalje od dužine ruke da bi stigla do tamo. Mislila je na svog oca. Bio je visok skoro kao Magnus i pojednako krupan, i u poznijim godinama. Baron de Movbaraj je bio sve što bi jedan vitez trebao da bude. Snažan, moćan, odlučan. Ne drugačiji od njenog supruga. Da njih dvojica ukrste mačeve bila bi to žestoka borba. Možda bi mogla da preklinje Magnusa da ostavi kapije zatvorene? Poslala bi oca dalje od utvrđenja s puškama i preklinjala za njegov oproštaj zbog njene nepristojnosti, ali mu ne bi 143


dozvolila da uđe dok ne obeća da neće nauditi njenom suprugu.Arabela uvuče ruku unutra, trljajući prste jedne o druge. Privlačeći lice bliže otvoru, zatvorila je oči i udahnula duboko morski vazduh. Činilo se kao da je opušta.Nije bilo izbora; morala je da dokaže ocu da je bila zadovoljna ovde, da bi trebalo da mu bude drago zbog nje. Što se Marmadjuka Stjuarta tiče, ne zna kakvu bi mu utehu mogla ponuditi. Možda Inu? Želela je na glas da se nasmeje na tu zlu misao. Kao da bi želela da bilo koga drugog. Mada, potapšala se po bradi, ideja je imala prednosti.Vrativši se svom šetkanju, Arabeli zapade za oko povijeni večni cvet koji je pao iz njene kose kad su ona i Magnus požurili u sobu za popodnevnu partiju vođenja ljubavi. Njegova narandžasto-zlatna boja bila je upečatljiva, pa i kad je bio tako sasušen. Trebao joj je način da pokaže oca da su ona i Magnus takvi - trajni. Arabela uze cvet i otide do garderobe. Stavila je cvet na jednu od praznih polica, uspomenu kako bi se uvek sećala - kao da je bila sigurna da će postojati prolazni momenti besa kada će poželeti da nikada nije ostala. Zatvorila je teška hrastova vrata, prstima prelazeći preko duboreza na uglovima. Čičci i divlje mačke u sred mnogobrojnih Keltskih vihora. Bilo je prelepo. Tada joj na pamet pade ideja. Otvorila je vrata svojih odaja i požurila da potraži Lidiju. Nekoliko sati, i nekoliko izbodenih prstiju kasnije, bila je zadovoljna poslom koji je uradila. Nadala se da će i Magnuns biti takođe - šta više, nadala se da će poruka biti jasna njenom ocu, ili u najmanju ruku da zasadi seme dok ne bude imala prilike da priča sa njim.

Magnus je požurio uz stepenice do svojih odaja i projurio kroz vrata. - Arabela, imam nešto za tebe. Bila se trgnula iz svog mesta na jednoj od njegovih stolica - njihovih stolica. Trebalo mu je vremena da se seti da je to sad bilo i njeno. Izgledala je tako sićušno sedeći tamo, stolica je umanjila njenu vosoku, vitku figuru. Ona spusti prsten za vez i ustade. - Uplašio si me.

- Žao mi je, nisam znao da si tako zauzeta. Na čemu to radiš? - Ni na čemu. - Uputila mu je očaravajuć osmeh dok je ušuškavala vez u garderobu. Videvši prazne police garderobera bio je zadovoljan sa onim što će joj dati. - Rekao si da imaš nešto?

144


Nagnuo se kroz vrata i pozvao tri sluškinje koje su strpljivo čekale njegov znak. Umarširale su u prostoriju noseći gomile do vratova.Arabeline oči se raširiše i on oseti potpuno zadovoljstvo zbog toga. On pokaza rukom na pakete koje su služavke položile na krevete. - Ovo su tvoje nove stvari.

- Moje nove stvari? - Da. Došla si bez stvari i obećao sam ti da ćemo iih zameniti. Dođi i pogledaj. Arabela požuri, prstima prelazeći preko različitih haljina, preobuka, dokolenica, papuča i novog para čizama.

- Prelepe su, Magnuse. - reče ona skoro bez daha. - Drago mi je da ti se dopada. - protrlja je duž kičme. - Imam još nešto za tebe, što se posebno nadam da će ti se dopasti. Vrtela se unaokolo, sa osmehom toliko zavodljivim da je morao da se sagne i poljubi je.

- Čekaj ovde. - otrčao je napolje u hodnik i doneo još jedan zapakovani paket. Otvori. Arabela uze paket i lagano ga položi na krevet. Odvezala je kanap polako - tako polako u stvari da je on sam poželeo da uzme nož i iseče ga, ali je umesto toga strpljivo čekao. - Oh, moj. - reče, izvlačeći kabanicu koju je dao da se napravi za nju od pokrivača. -

Ovo je veličanstveno. - Da i čuvaće te zagrejanu. - Dao je da se kabanica izradi od njihovih boja i bila je postavljena krznom, pa i odgvorajuća kapuljača da joj sačuva uši od smrzavanja. - Rekla si

da ne misliš da ćeš moći da preživiš zimu u Visijama, i sada ćeš moći. Ozareno ga je pogledala, umotala se u kabanicu i okrenula u krug. - Hvala ti. Bio je opčinjen na trenutak njenim raskošom i nije bio u stanju da govori. Kada je povratio moć govora, glas mu je zvučao kao iiz groba i zategnut. - Nema na čemu. Kada ju je zgrabio s njene kobile u sred bitke, nikada mu ni na kraj pameti nije bilo da će sada stajati sada, gledajući je kako se okreće u krug sa oduševljenjem zbog kabanice zbog koje je proveo nemerljivu količinu vremena kako bi se posavetovao sa krojačem. Shvativši to, koliko ga je dotakla, koliki je deo njega postala uzdrma ga. Osetio se nesigurnim na svojim nogama i ponovo ideja da je ova žena njegova supruga, da će zajedno stvoriti porodicu dođe mu na um. Obično kada mu je bilo neprijatno zbog njegovih osećanja Magnus bi izašao na polje, trenirao sa svojim ljudima, vežbajući svoje telo. Ali nije mogao da njoj da ponudi dobru borbu - ili je mogao?

145


- Šta kažeš da malo vežbamo sa tvojim malim bodežom? Rekao sam ti da ću te

naučiti kako da rukuješ mačem. Nestašan izraz lica učini da joj oči zasijaju u uglovima i njene usne se izviše u osmeh. -

Postoji li neki sktiveni motiv? Magnus se nasmeja, bila je pametna. - Ne, moja suprugo, samo želim da budem siguran

da znaš kako da ga upotrebiš. Ne bih voleo da me pregaziš bez da ostaviš svoj trag sledeći put kad budeš odlučila da me onesvestiš. Njen osmeh postade još širi. - U pravu si u vezi toga. Mogla bih završiti samo obezglavivši

te mesto da ti isečem unutricu. - Ne preterano dobar kraj. - Ne zaista. - Sasvim precizno, spustila je kabanicu na krevet, bez neravnina na vidiku. Onda je dohvatila bodež s mesta na kom ga je ostavila u ćošku naslonjenog na zid. -

Mislim da bi mi se to dopalo. Gledao je kako ga je uvukla u korice na svom pojasu, smeten koliko drugačiji, delikatniji behu njeni pokreti u odnosu na njegove. Nikada pre nije primetio kako je uredna i određena bila sa svim. Kada je ponovo razmislio o tome, pretpostavio je da je bila takva od prvog dana kada ju je podigao na svog konja. Organizacija i preciznost su bile bitne ako će da vodi klan uz njega. Klimnuo je glavom ka njoj sa odobrenjem; definitivno je napravio pravi izbor žene. - Hoćemo li? - upita ga sa oduševljenjem i zabavljenošću u glasu. - Da. - složi se Magnus, ali zaista je želeo da shvati na koji način bi mogao da ovu igru mačevima pretvori u drugačiju igru - onu u kojoj bi oboje završili goli. Ona podiže kuk tako da ga natera da zastenje ispod glasa. - Hajde da vežbamo ovde. - predloži on. Ona se namršti. - Plašiš se da ćeš biti osramoćen pred svojim ljudima?

- Ne. - Prišao joj je, ne mogavši da odoli da je dodirne. Prešao je prstima preko njene gole ključne kosti. - Nikada se ne sramim tebe. Ti si i više od onoga što bi muškarac mogao

da traži u ženi. Ona mu namignu nestašno, izvijajući obrve. - Mislila sam kad vide da sam te pobedila,

moj gospodaru. - Još bolji razlog da ostanemo u odajama. A sada me poljubi. Tako ćeš mi platiti za lekciju. Njegova žena se baci na njega, šireći ruke oko njegovog vrata, i pritisnu svoja otvorena usta na njegova. Magnus je uživao u ovoj njenoj smelijoj strani. Njena želja je bila otovrena, bez granica i u potpunosti usmerena na njega. Pribila je kukove uz njega. Toplina njenog pelvisa pritisnutog uz njegovu sve veću erekciju. 146


Magnus obmota ruke oko njenih kukova privlačeći je još bliže sebi. Kada ju je držao u naručju, osećao se nekako potpunim. Nije mogao da zamisli da ne može da dođe do nje. Prešao je rukama preko njenih kukova, naletevši zglobom na dršku njenog dugog bodeža.Prilika koju nije smeo da propusti.Uhvatio je držalje, izvukao bodež iz njenih korica i odskočio unazad. Držao je oštricu okrenutu ka njoj. Arabeline oči behu razrogačene, u čudu. - Šta to radiš?

- Lekcija broj jedan. Nikada ne dozvoli svom protivniku da te razoruža. Stavila je ruke na bokove i lupkala stopalom. - Nije fer, Magnuse. On sleže ramenima. - Meni deluje fer. - Tražio si poljubac, ti nevaljalče. On se osmehnu široko i namignu joj. - Bio je to lep poljubac takođe. Ona uzdahnu i ispruži ruku. - Vrati ga. Dozvoli da pređemo na sledeću lekciju - i neću te

ljubiti. Magnus se nasmeja i predade joj bodež.Ona ga steže jače u rukama i okrenu ga ka njemu. - Većina tvojih neprijatelja poseduje prave mačeve, što te ostavlja u nepogodnoj

situaciji jer su njihova sečiva duža. - On isuka svoj mač sa leđa i predade ga, pokazujući dve u potpunosti drugačije dužine.

- Pa, sada, ratniče, čujem da je moć iza sečiva a ne dužina koja ono što čini razliku. Magnusova usta se blago otvoriše na tako nepristojne reči koje izađoše iz Arabelinih nevinih usta. - Gde si to čula? Ona se nasmeši. - Od Glende naravno. On malo nakrivi glavu i stade je posmatrati. - Da li znaš da tvoji komentari previše zvuče

kao da pričaš o nečemu drugom? Ona podiže glavu na neki nevin, znatiželjan način. - Šta bi to moglo biti? - njen pogled pređe preko njegovih grudi, do njegovog struka i zaustavi se smelo na mestu na kom mu se kilt blago podigao od želje... On proguta knedlu, ne verujući. - Mislim da žnaš. Ona mu priđe zavodnički a on spusti lagano mač. Kada mu je bila na nekoliko santimetara, nasmeja se i oliza usne, osvajajući ga.Tek kada je osetio hladnoću metala njene oštrice kako dodiruje njegov vrat shvatio je da je podigla svoje oružje. - Ukazala si na suštinu. - reče osorno.

147


- Koja je to suština mužu? - prevukla je pljosnatu ivicu oštrice preko njegovog ramena, preko njegovih grudi pre no što je nestala. Nije znao gde ga je stavila, sve što je znao bilo je da mu je disanje postajalo sve teže i da je njegova kita bolela od želje da zaroni između njenih butina. Želeo je da je čuje kako vrišti od zadovoljstva ponovo i ponovo. Želeo je da uroni duboko u nju, dodiruje je svuda, okusi svuda. - Želim da vodim ljubav sa tobom, Arabela. Oči joj se zamutiše i on ču zveket bodeža kad ga je ispustila na pod. - Pa šta čekaš?

148


DVADESET PRVO POGLAVLJE

A

rabela nije znala šta ju je spopalo, ali sviđao joj se taj moćni osećaj zavodnice. Zaskičala je kad ju je Magnus podigao u vazduh, stavljajući noge oko njegovih kukova. Zakačila se za njegova ramena. Susrela se sa njegovih pohotnim

usnama.Ljubila ga je prepuštajući se, sa svom željom koja je tekla kroz njene vene.Poseo ju je na ivicu kreveta, pritiskajući svoju otvrdlu erekciju o nju. Pomerila je ruke sa njegovih ramena kako bi odgurnula svoju suknju, njegov kilt, ne želeći ništa više do da oseti težinu njegovog kurca u sebi. - Ne, ne još. - teško je disao. Prešao je usnama preko njene brade, vrata, sve do ključne kosti. Dok ju je ljubio po koži, podigao joj je suknju na kukove. Podigla se kako bi mogao da je izvuče sa njene zadnjice. Njegova usta ostavila su na trenutak njenu kožu dok joj je u potpunosti skidao haljinu. Potom su na red došle preobuka, čarape i papuče, dok nije bila u potpunosti naga ispred njega. - Lezi. - zahtevao je, očiju tamnih od želje, dok su mu se mišići vilice grčili. Poslušala je njegovo naređenje i lagano legla, trenutno je osetial hladnoću njihove ćebadi jer joj se telo brzo ugrejalo od njegovog pogleda.Prešao je prstima od udubljenja njenog vrata, preko doline između njenih grudi, preko pupka i potom u kovrdže njenog bedema. Ali nije tu stao. Zavukao je prste u nju. Zastenjala je, podižući kukove da se sretnu s njegovim prstima. - Oh, draga, toliko si lepa. - nagnuo se da joj poljubi grudi dok su njegovi prsti i dalje radili unutar nje. - Tako si vlažna. Želiš me. Čuvši ga kako izgovara te bezbžničke reči još više ga je želela. - Da, Magnuse. Želim te

očajnički. - Nateraću te da vrištiš... - reče ljubeći joj grudi pa potom stomak. A potom i niže.Udahnula je vazduh i podigla se na laktove, gledajući njegove usne kako kruže preko samog centra njenih butina. - Šta ćeš da uradiš? - pitala je, jedva hvatajući dah. On razdvoji njene prevoje i poče uspaljeno disati na grumen zadovoljstva sakriven ispod. -

Voleti te. Oblizala je usne, dok su joj se kukovi sami pomerali ka njegovim ustima.

- I vidiš, želiš da to uradim.

149


Nije bilo svrhe raspravljati se. Želela je da to uradi. Klimnula je glavom i raširila butineOstala je na laktovima gledajući ga kako opet razdvaja njene nabore. Samo ovog puta, umesto da ispusti vazuh na njen osetljivi deo, polizao ju je.Vrisnula je od ekstremnog zadovoljstva koje ju je lupilo od samo tog jednog dodira njegovog jezika o njene najosetljivije delove. - Oh, Magnuse!

- Da, draga, reci mi da je dobar osećaj. Pokušala je da govori, ali sad je gledala i - o Gospode - osećala kako sisa njeno meso između poteza njegovog jezika. Bila je bez reči i jedino što je uspela da izgovori između uzdaha bilo je, - Da... dobro... Arabela je pala na krevet nesposobna da se održi na laktovima. Nastavio je da zapljuskuje njeno meso - uistinu voleći je svojim ustima. Sa svakim pokretom, sebi je još više otvarala um. Svet zadovoljstva za koji nije znala da postoji. Grčevito hvatajući čaršave, butine su joj se tresle dok su osećaji prožimali njeno telo, gradeći prelepi krešendo, drogirajući je svojom moći. Vrištala je kako ju je talas za talasom terao da se trese i grči.Magnus joj poljubi unutrašnjost butine pre no što je ustao. Gledala ga je lenjim pogledom dok se brzo oslobađao svog kilta i lanene košulje, a potom popeo na krevet. Ali nije se smetio na nju, već je legao pored nje. - Dođi ovamo. - rekao je. Ustala je, dok su joj se noge još uvek tresle.Uhvatio ju je. - Obujmi moje kukove. Arabela ga pogleda sa čuđenjem. Kako će ovo zaista da deluje? Ali uradila je ono što je tražio, bez obzira na logiku koja je bila u njenoj glavi.Podigla je butinu preko njegovog kuka, dok je njegov glavić dodirivao njene usmine.

- Oh, vidim. - reče sa osmehom. Stavila je ruke na njegove grudi, masirajući mišićave grebene i prelazeći prstima preko njegovih bradavica. Magnus se nasmeja vragolasto. - I videćeš još. Podigla se dok je on navodio svoj kurac do njenog otvora, a potom se spustila, dozvolivši mu da je ispuni. Arabela zastenja, dok su joj se leđa povijala od novih i drugačijih osećaja. Magnus zastenja, sa rukama raširenim na njenim grudima. Mazio joj je bradavice, čupkajući joj bradavice prstima. Pomerao je svoj pelvis naviše među njenim butinama.Nesigurna šta tačno treba da radi, Arabela je pomerala kukove, trljajući se o njega.

- Ti si prirodna. - glas mu je bio ošamućen, oči zatvorene. - Nastavi to da radiš. Uhvatio ju je za kukove, navlačeći je svakim svojim nasrtajem. Arabela je držala korak s njegovim pokretima, dok joj je uzbuđenje raslo još jednom ka vrhuncu zadovoljstva.

150


- Oh, Magnuse. - zastenjala je. Nije nikada sanjala da bi moglo biti ovako između muškarca i žene. U stvari, nikada nije mogla ni da zamisli ni jednu od stvari koje su uradili zajedno.Ubrzao je ritam i bila je zahvalna što je zaustavio ruke na njenim kukovima jer više nije mogla da održi korak s njegovim moćnim nasrtajima. Zadovoljstvo ju je ispunilo, učinilo da ne može da se koncentriše ni na šta drugo sem na osećanje koje je raslo unutar nje. - Tako sam blizu. - reče Magnuns. - Ja... takođe. Dražio je njen venerin breg nežnim ali brzim nasrtajima palcem. Osećala je kako se njegovo telo steže među njenim nogama dok se podizao, brže i jače. Njeno telo je istog momenta odreagovalo, eksplozijom zadovoljstva. Kao jedno, vrisnuli su od zadovoljstva, potvrđujući njihovu potrebu da ostanu zajedno u svim stvarima. Kada su se drhtaji smanjili, ona pade na njegove grudi, dok su oboje teško disali, a srca im udarala.Ležali su tako neko vreme, držeći jedno drugo u naručju, nežno se dodirujući.Kucanje na vratima podiže ih oboje iz pola doze zadovoljstva. Magnus opsova blago i potom se nasmeja. - Ko se usuđuje da nas uznemirava?

- Mrtav čovek? - reče ona i potom se nasmeja. - Onda verovatno Ronan. Skotrljala se sa njegove ruke i gledala ga kako ustaje ne bi li otvorio vrata, diveći se mišićima njegove pozadine, kupastog struka i čvrstine njegove zadnjice. Zavukla se pod ćebad dok je on prilazio vratima. Otvorio je vrata tek i tihim glasom pričao sa kim god da je bio s druge strane.Kada se okrenuo, zadovoljstvo koje je postojao samo nekoliko trenutaka ranije je nestalo. - Imaćemo posetioce uskoro.

- Moj otac? On klimnu glavom. - Veruju da je tako.

- Trebalo bi da se obučem. - Da. - Prišao je, nagnuvši u krevt ne bi li je poljubio u čelo pa potom u usta. - Bez obzira šta se desi kada dođu, znaj da si moja. - I ti si moj. Njegove reči behu izjava, ne baš one koje je žudela da čuje, ali bez obzira na sve izjava. Nabacio je svoju lanenu košulju a potom podigao kilt i omotao ga oko sebe, bacajući dugi kaiš preko ramena i zakačivši ga tamo gde treba. Kada je završio sa oblačenjem, stao je da je posmatra, pogledom prelazeći preko njenog lica.Pretpostavila je da su muškarci tvrdoglavi i da će trebati mnogo vremena da izgovori reči. Ali ih je mogla videti u njegovim očima, osetiti ih kada je dodirne. Pa, ona će njega obavestiti sada, pre nego što se pakao otvori. 151


- Magnuse, volim te. Gledala ga je dok su mu se oči širile, ispunjene strahom, ljubavlju.Ali nije joj uzvratio; umesto toga klimnuo je glavom i ubrzano napustio njihove odaje.Arabela odbi da mu dozvoli da uzme svu toplinu sa sobom. Znala je da je osećao isto. Trebaće jednostavno nešto laskanja kako bi to izvukla iz njega. Iznenađenje koje je imala kao kec u rukavu je bilo savršeno.Ona odbaci pokrivače i ustade, tresući se od hladnoće koju je osećala na koži.Zaklela da će do kraja dana, njen muž priznati ljubav koju oseća prema njoj. I njen otac će znati da je ona srećna i da namerava da takva i ostane.

- Zatvorite kapije! - Magnus naredi svojim ljudima dok je izlazio u dvorište. - Zažto su kapije otvorene? Gavin mu pritrča i nastavi da korača pored njega. - Moj gospodaru, ljudi iz sela su dolazili

među naše zidine po zaštitu. Kada smo primetili Engleze, nismo bili sigurni hoće li biti sigurni - nakon onoga što se desilo blizu Glasgova. Magnus klimnu glavom. - Jesu li sada svi unutra?

- Da. Krivica ga preplavi. Dok je on bio gore uživajući u zadovoljstvima tela svoje žene, njegov narod je bio prestravljen i žurio je u sigurnost. Prokleti Sasenči bolje da ne spale ni jednu travku. Morao je izbaciti Arabelu iz svojih misli i da se koncentriše na situaciju. Ronan mu priđe sa kapije, sa jasno pretećim izrazom na njegovom licu. - Jesu li u potpunosti naoružani? - Upita Magnus Gavina. - Da.

- Jesu li povredili nekoga ili nešto što su izviđači mogli da vide? - Ne. - odgovori Ronan, prekrštajući ruke na grudima. Magnus je imao ideju šta je njegov brat hteo da kaže. Želeo je naglasi da je predvideo da će se ovo dogoditi. Umesto toga, uznenadio je Magnusa rekavši. - Nećeš im dozvoliti da je uzmu, zar ne? Nije se nasmejao jer je Ronanovo lice bilo ispunjeno iskrenom brigom. Odmahnuo je glavom. - Nikada. Ronan klimnu glavom i pusti ruke. - Hoćeš li izjahati da se sastaneš sa njima?

- Gledaću sa kule. Ne znam ništa o tom Stjuartu - i verujem da nije Englez uopšte.

152


Magnus se uputi ka stražarnicama na kapiji kako bi mogao da posmatra prilazak čoveka kog je prezirao i čoveka čije mu je odobrenje trebalo. Bio je zabrinut za to šta će baron učiniti i reći, ali je bio još zabrinutiji zbog Stjuartove rekacije, Arabeline raskinute veridbe. Gavin i Ronan su išli za njim dok se penjao stepenicama do vrha kule. Predeo je bio čist, trava je još bila zelena i lišće u šumi iznad je bilo mešavina crvene, narandžaste i zelene.

- Kada je izviđač rekao da možemo da očekujemo Engleske posetioce? Ronan klimnu glavom ka daljini. - Svakog trena. Sklapali su svoj kamp kad smo ih uočili. Kao odgvoor na nejgovo pitanje, svetlucanje nečega odblesnulo je u drveću iznad. –

Dolaze. - reče Magnus, siguran da je ono što je video bio odsjaj sunca na metalu. Pripemite zidove. Ronan pognu glavu i uputi se da izda naređenje ljudima da stanu u zaštitniči stav. Magnus se okrenu i pogleda u tvrđavu. Nije mogao da vidi Arabelu odatle, sve i da je gledala u njega sa jednog od prozora. Molio se da se današnji dan završi dozvoljavajući im da ostanu zajedno.Nije imao predstavu šta da očekuje do Engleza koji su se skrivali u drveću. Mogli su doći voljni da pregovaraju i zajedno da dođu do uslova, ili su mogli da izlete iz šume obuzeti besom, uporni da napadnu Danrubin.Molio se da je ono prvo. Mrzeo bi da mora izdati naređenje da se napadne njen otac - iako ne bi mario ako bi morao grubo da obradi Engleskog plemića za kog je trebalo da se uda. Budala je radila direktno za engleskog kralja kako bi zadržala Škote pod Engleskom vlašću. Magnus je iskusio bes Valasa i njegovih ljudi, osetio kako potreba za slobodom gori u njegovim venama dok se borio kod Stirlinga. Ne bi se lako predao. Ako bude trebalo, branio bi Danrubin, štitio bi svoj klan i, ma koliko ona poricala kada bude videla odmazdu protiv njenog oca, da zaštiti Arabelu. U savršenom svetu, ne bi ni započinjao rat sa njenim ocem - ili njenim bratom. U svetu koji bi on izabrao, njen otac bi blagoslovio njihovo ujedinjenje i Marmadjuk Stjuart bi se povukao s dotojanstvom. Ovo, bilo kako bilo, nije bio savšen svet. Njihove zemlje su bile u ratu, a i ovo je bio rat. Kada ju je spasao na bojnom polju, prizvao je rat na svoj sopstveni kućni prag.Pogledao je Ronana koji je gledao preko polja, lupkajući prstima po kamenom utvrđenju. - Bio si u pravu, brate. Ronan ga pogleda, nabirući obrve. - U vezi čega? - Da sam naveo Engleze na naš kućni prag. Ronan baci pogled na utvrđenje a potom ponovo na polje. - Gle, bilo je vredno toga,

Magnuse. Nisam te nikada video tako srećnog. Ljubav se ne desi svima, ti si blagosloven. Je li bio toliko očigledan? Zgrčio se, misleći kako je šetao unaokolo kao neki žutokljunac nestrpljiv da pokaže svoju novu nagradu. 153


Ronan se nasmeja. - To te ne čini manjim čovekom, Magnuse. Ako ništa drugo, to nam

svima daje nadu. Svi bi smo se borili da je sačuvamo na sigurnom. - Prošao je prstima kroz kosu. - Između tebe i Lorne, naučio sam mnogo o ljubavi, i takođe sam naučio mnogo o

tome šta našoj zemlji treba. Kada se ovo završi, odlučio sam da se pridružim Valasu. Magnus klimnu glavom i potapša brata po leđima. - Imaš moju potpunu podršku, do god

mi obećaš da ćeš održati svoju guzicu u životu. - To i nameravam. - Ronan se arogantno nasmeja. - Englezi treba da paze na svoje guzice. - Slažem se. - Magnus ponovo vrati pogled na utvrđenje. Arabeline reči su i dalje odzvanjale u njegovim ušima. Volim te.Kada ih mu je rekla, oči su joj bile bazeni čiste, iskrene emocije, ljubavi. Njegovo srce je žudelo i želeo je da joj odgvoori, da joj kaže isto. Ali njegova usta nisu htela da sarađuju. Njegove ruke su u stvari počele da se tresu. Morao je da ode. Nije mogao ni da je pogleda u lice da vidi da li je bila povređena njegovim naglim odlaskom nakon tako snažne izjave.Magnus je bio kukavica.Plašio se svojih osećanja. Bila su jaka, toliko da su ga fizički potresala. Toliko kretanja zbog ljubavi. Da je obznanio svoju nameru a ona otišla sa svojim ocem ili Stjuartom, gde bi on onda bio? Tužni i bespomoćni čovek koji je otvorio svoje srce samo da bi bilo opustošeno. Ali nije mogao da živi bez nje. Nije želeo da je gleda kako odlazi danas a opet, nije ih ponavljao, nije joj dao razlog da ostane. Psovao je ispod glasa i krenuo ka stepenicama.Ide sada da joj kaže. Morala je da zna.Ali preko polja, kroz drveće se pojavila povorka vitezova.Nije bilo vremena da je nađe, i kaže joj kako se oseća. Da su delili ista osećanja. Morao je biti odgvooran prema svom klanu. Ljubav je morala da bude na drugom mestu. Nadao se da će moći to da prihvati. Bez sumnje je bio siguran da hoće. Ako ništa drugo, Arabela je dokazala da je razumna žena kada su njegove druge zamisli bile u potpunosti iracinoalne. Stajao je ponosno, mislima prelazeći preko svakog oružja koje je imao na sebi, svakog utvrđenja koje je branilo zamak. Nije da nije verovao da će on i njegovi ljudi sa lakoćom poraziti nekoliko desetina vitezova.Molio se da do toga ni ne dođe.Nekoliko trenutaka kasnije vitezovi su bili na puščanoj razdaljini. - Stanite! - Magnus povika preko zidina. Iznenađujuće, vitez u centru podiže ruku i ljudi stadoše. - Ko ide? Dva jahača se odvojiše iz linije i priđoše bliže tako da je Magnus mogao da vidi da je jedan njegovih godina a drugi mnogo stariji. Baron de Movbaraj i Marmadjuk Stjuart, mogao je da se kladi. Baron je bio krupan čovek, visok i mišićav ispod svoje odore. Imao je gomilu sede kose i obrva koje su odgovarale. Njegovo lice bilo je napregnuto dok je posmatrao 154


Danrubin. Njegov saputnik je bio sitnije građe, dok mu je lice delovalo upalo i bledo. Magnus požele da se nasmeje, ali mesto toga zadrža bezizražajan izgled lica. - Ja sam baron de Movbraj. - stariji gospodin reče, potvrđujući ono što je Magnus pomislio. - A ovo je Marmadjuk Stjuart, Stjuard od Stirlinga. Magnus ne mognu da odoli da ne baci udicu, - Upravnik ima mnogo smelosti da dođe u

Visije nakon što smo mu masakrirali ljude na mostu. Stjuart ga prostreli pogledom. - Vi imate mnogo smelosti da to uopšte i pomenete. Da

Vam kažem da ću da pozovem ostatak svoje vojske i preuzmem Vam zamak na silu.Pokazaću Vam pravo značenje masakra. Bes prostruja Magnusovim telom, ali on odbi da dozvoli upravnikovim rečima da dopru do njega. - Vodite računa, Englezi. Sada ste u Visijama. Čovek pogleda unaokolo očekujući da goblin iskoši niotkuda. Očigledno, Visija je ulivala strah u njegove kosti.Dobro. Nije mu se dopadalo kako čovek izgleda. Delovao je kao od one prevrtljive vrste. Od onih koji bi mogli da se urote sa vama i rukuju, ali potom odmah da odu neprijatelju i plate da vas uhvate. - Šta želite, barone? - upita Magnus. - Došao sam po svoju kćerku.

- Ne možete je dobiti. Baron preblede, a pored njega se Stjuart premesti u svom sedlu, prstima dodirujući mač. - Šta ste uradili sa njom? - upita baron kroz stisnute zbe, tihim glasom, preteće. - Nemate čega da se plašite, samo sam je oženio.

- Šta? - čovekovo lice mu pocrvene dok je vikao. - Da, ona je moja žena.

- Kopile! Ubiću te zbog ovoga! - reče Marmadjuk Stjuart, uzimajući svoj mač iz korica i mašući njime ka zidu. - Kao što su i tvoji uradili selu izvan Glasgova? Je li to način na koji dokazuješ svoje

junaštvo tako što goniš slabe? Voleo bi da vidim da pokušaš to ovde, moj mali maleni čoveče. - Magnus se nasmeja ogorčeno. To učini da Stjuart poludi još više. - Oče. - Zvuk Arabelinog glasa učini da se Magnus naglo okrene i vidi je kako stoji pored njega. Ono što je video učini da ostane bez reči.Stahala je ponosno pored njega, u potpunosti obučena u njegove boje, koje su joj savršeno stajale. Preko njene sredine bila je široka ešarpa, na kojoj su savršeno bili izveženi čičak, divlja mačka i lav - prvo je bio simbol Škotske, drugo njegovog klana a treće on je predpostavio da je bilo znak njene porodice. 155


Progutao je knedlu ne bi li oslobodio grlo stezanja. Nije gledala u njegovom pravcu, ali je posegla za njegovom rukom. On je uze, primetivši da se i jednom i drugom prsti tresu. Požurio je da se umiri. Ovo je bilo teže za nju nego za njega, i morao je da bude njena stena. - Arabela. - baron reče, razvukavši usne u osmeh dok ju je posmatrao. - Vidim da si upoznao mog supruga. Volela bih da te pozovem da da obeduješ sa

nama, ali ako misliš da nećeš moći da se ponašaš, možda je bolje da jednostavno kažem, da sam pratila tvoj savet i udala se. Tačak veselja prelete preko starčevih očiju, ali znao je da bolje da zadrži vedar duh skriven zbog situacije da ne bi napravio nevolju. - Veoma bih voleo da večeram sa tobom, kćeri, ali moram te takođe podsetiti da

nikada nisam rekao da želim da se udaš za Škota, i, - on rukom pokaza na malenog Engleza, - ostavila si ovog čoveka napuštenog. Stjuart se zgrči na te reči. Njena brada se podiže. - Nikada nisam pristala da se udam, ser Stjuarte. Sasvim sam

zadovoljna što sam udata za gospodara Saterlanda. - Dozvolite nam da uđemo unutra, i onda ćemo videti kako možemo nadoknaditi ser

Stjuartu to što si ga izneverila. - odgovori njen otac. Arabela se okrenu ka Magnusu, molećivim pogledom. Bio je šokiran činjenicom da je to što je jednostavno videvši da mu je kćer dobro i jaka promenilo namere barona. - Vrlo dobro. Ostavite Vaše oružje i ljude napolju. Samo vas dvojica možete unutra.

Ako neko od Vaših ljudi načini i jedan korak, biće ustreljeni od strane mojih strelaca. Baron se okrenu ka Stjuartu koji klimnu glavom. - Dogovorili smo se. Magnus se okrenu ka Gavinu. - Otvorite kapije.

156


DVADESET DRUGO POGLAVLJE

P

oveli su svoje goste ka velikoj dvorani.Arabela je požurila ka svom ocu, bacajući mu se u zagrljaj. Baron je čvrsto zagrli, šapućući joj nešto na uho. Kada su se razdvojili, oboje su imali suze u očima.Prizor prodre duboko u

Magnusa. Želeo je da istrgne svoju ženu od njenog oca. Da je drži blizu sebe. Da vidi takvu radost u njenim očima kada pogleda u njega. Ono što je tu video bila je ljubav - ali ljubav oca i njegovog deteta. Shvativši to došao je do još jednog otkrića - nije želeo da ga ikada tako pogleda. Želeo je da ga gleda onako kako ga je gledala kad mu je rekla da ga voli.Srce mu preskoči. Želeo je da mu ponovo izgovori te reči.Još nešto natera njegov stomak da se zgrči. Nije samo želeo da mu kaže te reči ili da ostane sa njim - trebalo mu je da ona to uradi.Nekako je pronašla svoj put u njegov život, u njegovo srce. Slošilo mu se kad je shvatio u kakvu se plačljivu budalu pretvorio, a ipak radovala ga je ideja da ga voli.Zar se nije zakleo da se nikada neće ponašati kao ona zver Mongomeri koja se nameračila na njegovu sestru? I Lorna, ta malo spadalo, obećala je da će ga ljubav pronaći jednog dana. Kako je do đavola znala? Stajao je tu čežnjivo gledajući svoju suprugu, osećajući prazninu ako mu nije bila dovoljno blizu osećajući toplinu njenog tela.I onda se desilo - okrenula se ka njemu, sa sjajem čiste radosti u očima i ponudila mu svoju ruku. Nije mogao da prestane da se smeje - pokret koji je baron sigurno opazio. Ali nije mario. U svom sopstvenom maniru, isprsio se i iskoraknuo uzimajući njene tanušne prste u svoj stisak. - Oče, želela bih da te upoznam sa gospodarom Saterlandom, mojim suprugom. Njen glas beše mekan i pun ponosa. Baron de Movbraj se okrenu ka Magnusu, kamenog izraza lica koje je dodatno činilo njegovo lice otvrdnutim. Oči su im bile skoro u istoj ravni, i gledali su jedan u drugog, ni jedan ne želeći da bude prvi koji će se predati, pokazati slabost.Arabela stade između njih, naizmenično ih gledajući. Onog trenutka kad je primetio koliko joj je telo napeto, Magnus odluči da popusti. Ispruži ruku. - Čast je upoznati vas.

- Nisam siguran da mogu reći isto. - reče baron, iako je prihvatio Magnusovu ruku stisnuvši je jako. To je bio dobar znak. Čovek ne stegne drugom ruku u znak poštovanja čak i ako tako ne misli. A onda ponovo, baron je bio Englez. Magnus se osmehnu i stisnu mu čvrtso ruku. -

Dostojanstvene reči. Rekao bih isto da se radi o mojoj kćerci. Baron promrmlja, dok su mu se usne izvijale u blag osmeh. 157


- Obećavam Vam, barone, da vodim računa i čuvam dobro vašu kćer.

- Mogu reči da je ponosna što je Vaša žena. To je prelepa ešarpa koju si napravila Bela. Ali ona je imala oči samo za Magnusa dok je govorila, - I srećna. Magnus se okrene ka njoj, stavivši ruke na njena ramena i privuče je ka sebi. U potpunosti se uklapala u njegovom zagrljaju, njene blage obline su se uklapale u njegovo čvrsto telo. Gledajući je u oči dodao je - I voljena. Oči mu se raširiše kao i njene. Nije očekivao da će izreći te reči, a posebno ne pred svima, ali nije mogao da ih spreči da izađu. To je bila istina. Voleo ju je, i sada kada je to rekao, želeo je da vikne sa krova. Nasmeja se i namignu joj, bez glasa ponovivši reči, -

Volim te. Arabeline oči se zamagliše i ona se ugrize za usnu. Spustio je glavu, s namerom da je poljubi kada ih Marmadjuk Stjuart prekinu, lupivši stopalom i tapšući na spor i iritirajuć način. - Dosta sa ovom odvratnom predstavom. Oteli ste mi mladu. Želim odmazdu. Magnus pokaza zube i okrenu se ka čoveku koji je ličio na vevericu. Ali pre no što je mogao da progovori, baron odgvori.

- Možete zadržati miraz. Pretpostavljam da s obzirom na to da mi je Saterlend ukrao ćerku pred noso, novac nije bio njegova motivacija. - Baron pogleda u Magnusa, izazivajući ga. Magnus je ignorisao izatov i umesto toga gledao u svoju ženu. Nije mogao da dočeka da ode sa njom gore sam kako bi joj mogao reći koliko je voli dok obožava njeno telo. - Brak sa

Arabelom je nagrada sam po sebi, iz kog ću nastaviti da izvlačim dobrobiti. Pocrvenela je od glave do pete.

- Želim više od toga. - Stjuart je marširajući krenuo ka Magnusu, prstima prelazeći preko praznih korica. - Ponizili ste me pred čitavom Engleskom i Škotskom. - okrenu se ka baronu. - Kralj će čuti o ovome i neće biti srećan - naredio je da se ona uda za mene. Magnusu se to nije dopalo. Kao da nije imao dovoljno problema sa Englezima, nije mu još trebalo da ovaj Sesenač upućuje Engleskog kralja na zemlju Saterlenda. - Nećete uraditi ništa takvo. - rekao je tihim pretećim glasom. Stjuart profrkta. - A ko će me sprečiti? Ja sam Stjuart od Stirlinga. U tom trenutku, Magnus je znao da ima čoveka. - Jeste li? Iz onoga što sam ja čuo,

Stirling je sada pod vlašću Valasovih ljudi. Engleski kralj sigurno neće biti oduševljen Vama. Strah bljesnu u čovekovim očima, ali on okrenu svoje jalovo lice ka Arabeli, spojenih obrva i iskliberivši se. - To je sasvim u redu, ne želim ništa sa Vašom iskorišćenom kurvom. promucao je. 158


Magnus ovo ne bi tolerisao. Niko ne može da priča o njegovoj ženi na taj način. Posebno ne ovo kopile.Povukao je ruku pozadi, spreman da razvuče gada po prostoriji. Ali pre no što je uspeo da zamahne, Arablea istupi brzim pokretima. Podigla je ruku, stisnute šake, i izvršila savršen udarac rukom-nožem na Marmadjuku, koji je toliko bio zaokupljen sobom da nije mogao da uradi ništa drugo do da je gleda kako ga udara. Čovek se sruči na pod kao gomila drva. Baron je zurio tupo u upravnikovo opruženo telo. - Odlično izveden udarac, kćeri. Samjuel

bi bio zadovoljan. - Pogleda u Magnusa i klimnu glavom. - Zaslužio je to. Počeo je da mi ide na živce. Magnnus nije bio siguran da l bi trebalo da naredi da se donese najbolje bure svetlog piva ili da se sruči u stolicu i ispije burence viskija. Arabela protrlja ruku i pogleda u složenu gomilu koja će vrlo verovatno biti pokrivena modricom - Plašim se da sam ga udarila prejako. - Gluposti, možda će to uterati malo straha u njega. - odgovori njen otac. - Polu sam

izgladneo, živeći samo na pitama od ovsa i jabukama. Hoćemo li večerati dok ga sačekamo da dođe sebi? - Da, otićiću i obavestiti Kuvaricu. - Arabela ode, nestajući kroz zadnja vrata. - Jeste li znali da to može da uradi? - upita Magnus, po malo smeten onim što se odigralo upravo pred njegovim očima. Setio se kakvu je glavobolju i vrtoglavicu preživeo kada se probudio posle Arabelinog napada. Čovek je zaslužio zbog toga što je izgovorio takve pogane reči. - Da. Nadao sam se da će to uraditi ovom nesrećniku. Nikada ga nisam sreo do

nedavno. On je klasičan davež. - On potapša Magnusa po leđima i osmehnu se. - Nikada nisam mislio da ću izgovoriti da sam srećan što se udala za Škota, tako da neću ponavljati. Magnus se osmehnu. - Nikada nisam ni pomišljao da ću oženiti Engleskinju.

- Ona je vrlo posebna žena, Saterlande. - išli su ka stolu, ali je baron stao, okrenuo se ka Magnusu, stisnuo njegova ramena u jak stisak. - Ne želim da je vidim povređenu.

- Imate moju reč, barone, neću dozvoliti da joj se desi bilo kakvo zlo. Baron ga potapša a potom krenu da sedne za sto. - Imam još jednu kćerku kojoj će kralj

narediti da se uda. Nadam se da ću je zadržati u Engleskoj. Vi prokleti Gorštaci se đavolski daleko. Joj! Magnus je zaboravio da će Blejn da dovede Alaju iz Engleske. Neće to pominjati, inače će ga čovek samleti što mu je uzeo dve kćeri. Biće bolje da prvo popriča sa Arabelom o tome. - Snaćićemo se. Možda poseta jednom godišnje. 159


Baron zastenja i uze veći gutljaj piva iz krigle jedne od žena iz klana koja je sedela pored njega. Magnus pronađe nekoliko tema o kojima je mogao da diskutuje sa baronom, i u međuvremenu uspeo da sljušti tri ili četiri krigle pila, nije bio siguran. Svaki put kada bi uzeo gutljaj krigla je bila puna.Nedugo posle toga, kada su dva čoveka jedva govorila, Arabela se vrati sa natovarenom Kuvaricom. Ovali tamnog hleba bili su postavljeni ispred njih, i veliki tanjiri pitica od pečuraka, barenog povrća, moče, krompira, hleba od aromatičnih trava su postavljeni na sto. Nema mesa. Trepnuo je zbunjeno ka svojoj ženi dok se spuštala kraj svog oca a potom u njega. - Gde

je meso? - Otac je jede meso. - Zaista? - Da. Osmenuo se baronu. - Je li i Vama to što ste videli klanje zgadilo sve?

- Ne, mnogo je jednostavnije od toga, tera me da se... - Oče! - Arabela stavi ruke preko usta pre no što je baron mogao da završi rečenicu. Arabela pogleda Magnusa. - Zaboli ga stomak. Magnus je popreko pogleda. - Ja se neću odreći mesa.

- I nikada te neću ni pitati da to učiniš. U tom trenutku, Kuvarica se pojavi sa tanjirom pečene prasetine u kipućem sosu od vina. On obliza usne i potom se osmehnu svojoj ženi. - Ne bih mogao da tražim bolje, ženo.

- Ni ja nikada ne bih mogla da tražim boljeg muža. - Sela je pored njega za stolom, i počela da puni tanjir. Na pola njihovog obroka, Arabela pogleda u oca i reče, - Postoji nešto što bi trebao da

znaš o Alaji. - Šta? - baron odgovori usta punih hleba. - Alaja je na putu u Visije. Čovek ispusti hleb. - Zašto? Kako? Arabela sleže ramenima i uze zalogaj zeleniša. - Mislila sam da si možda mrtav. Sa

Samjuelom koji je bio Francuskoj, najsigurnije mesto za nju je bilo sa mnom ovde. - Ko je otišao po nju. - Naravno, Magnusov brat Blejn. Baron prostreli Magnusa pogledom. - Bolje bi bilo da stigne neudata. Ovo natera Magnusa da se nasmeje. Uzeo je veliki gutljaj piva. - Mislim da nemate oko

čega da brinete, moj gospodaru. Verujem da su Blejnove poslednje reči bile nešto u smisli kako se nikada neće ženiti Engleskinjom. 160


- Zar nisti i ti tvrdio isto, mužu? - reče Arabela, zadirkujući ga. Oba čoveka se okrenuše da je pogledaju, očiju raširenih, i palih vilica, bez osmeha. - Šta? - ona sleže nevino ramenima. - Zasigurno si u pravu da Blejn ne želi da se

ženi. Samo sam istakla da si se ti osećao isto. Baron ga ponovo popreko pogleda. - Bolje bi bilo da stigne kao devica. Magnus nije govorio. Nije mogao. Kako bi mogao? Nije mogao ništa da obeća, jer ako je njena sestra bila imalo kao Arabela, Blejn bi već mogao biti oženjen. Ispeglao bi čoveka, a potom bi mu čestitao. - Kada očekujete da će pristići?

- U naredne dve nedelje - reče Magnus, monotonim glasom. - Ostaću ovde neko vreme. - Baron nije tražio njihovo gostoprimstvo, nego je jasno naglasio svoje namere. Magnus klimnu glavom, ne preterano srećan što će se toliko zadržati tu, ali to je bilo ispravno učiniti. - A šta ćemo sa Vašim prijateljem? - Magnus klimnu glavom ka opruženoj figuri upravnika. - On nije moj prijatelj. Nisam imao ni najmanju ideju na šta je čovek spreman. Kada je

kralj naredio da se Arabela uda za njega, pretpostavio sam da je dobar čovek - to je ono što mi je kralj obećao. Ali uskoro sam saznao da se iskaljuje na slabima. Spaljivao je sela, ubijao nevine. - Baron odmahnu glavom. - To nije moj način i samo mi je loše od toga. Složio sam se sa njim da dođe sa mnom ovde, zato što ima jake veze sa kraljem, a kralj Edvard nije čovek sa kojim bi se trebalo sukobljavati. Što pre se Stjuart osvesti, daću mu vrećicu novca koje sam namenio da budu Arabelin miraz i poslati ga odavde. Arabela, koja je sve slušala bez reči, spusti malo glasnije šolju na sto. - Dosta mračnih

priča, današnji dan je obeležen važnim prilikom. Ponovo sam se našla sa svojim ocem i vas dvojica se niste poubijali. Hoćemo li da pojedemo desert? Kuvarica je napravila najukusniji tart od šljiva. Magnusova glad se obnovi i na samu pomisao na Kuvaricine slatkiše. Dok je Arabela ustajala da ode, Gavin ulete u veliku salu, bez vazduha. - Moj gospodaru,

imamo na vidiku Rosa i njegove ljude. Krenuli su ovamo. Svih mu svetih! Okršaj sa Rosom je poslednja stvar koja mu je trebala, posebno pred baronom. Njihov odnos nije još uvek dovoljno snažan.Izduvavši vazduh i provukavši prste kroz kosu, okrenu se s ozbiljnim pogledom ka De Movbraju. - Bilo bi najbolje za vas da

uvedete ljude unutar zidina.

161


De Movbraj klimnu glavom i odgurnu se od stola. - Jesi li ukrao još nečiju mladu,

Saterlande? Magnus se ogorčeno nasmeja na ironiju baronovoh pitanja. - Pre će biti da je ostavljena

namerila da traži svoju odmazdu.

162


A

DVADESET TREĆE POGLAVLJE rabelin stomak se vezao u gomilu čvorova. Hrana koju je pojela joj nije prijala. Ali morala je da bude jaka. Pa i ako joj bude loše od novog okršaja sa Inom Ros. Morala je da gleda na situaciju s pozitivne strane, možda

bednica ne uđe unutra. - Ronane, ako je Ros voljan da razgovara civilizovano, otvorite kapije za njega,

njegovu kćerku i druge. Ukoliko nije, pošaljite Gavina po mene. Moram da razgovaram sa Arabelom. Nije bilo sreće, Magnus će učiniti sve pa i pozvati ženu unutra. - Da, brate. - Ronan ubrzanim korakom ode do velikih vrata. Arabela je poželela da je mogla da potrči za njim, da pobegne. Bilo je jedno da bude ponižena ispred klana od strane žene, a sasvim nešto drugo kada bi njen otac tome posvedočio. - Barone, nećete zameriti, želeo bih da porazgovaram sa mojom suprugom nasamo. - Magnus se okrenu ka njoj. Baron im mahnu da idu i napuni sebi ponovo kriglu. Nije znala da li da bude blagoslovena il iznervirana činjenicom da ih je njen otac otpustio tako lako. Delovalo je kao da je olako prešao preko svog nesviđanja Škotlanđana. Ali kad je ponovo pogledala u Magnusa nije bilo ni čudo. Njen muž je bio sasvim sigurno jedan častan čovek. - Arabela? - Magnnus ispruži svoju ruku ka njoj. Ona obujmi njegovu snažnu ruku i krenu pored njega ka stepenicama koje su vodile ka gornjim odajama.Kako su ušli u odaje požurila je da sedne u jedno od prevelikih stolica. Njen stomak definitivno nije bio u redu.Sela je, udahnula duboko trudeći se da se umeri i priguši mučninu.Onda je piljila u pod. Zašto je dozvolila da ta žena toliko utiče na nju? Ona je bila Magnusova žena. Ona je bila gospodarica Danrubina, ledi Saterland, ne ta prokleta, grešna ženska osoba.Sa tom mišlju u glavi, isparvila je ramena malo i sela ponosnije. Morala je da bude snažna ne samo zato što joj je otac bio tu, već zbog sebe. Neće dozvoliti da neko onako priča sa njom ponovo. Magnus sede pored nje, uzevši je za ruku i privlačeći je dok nije sedela u njegovom krilu. Poljubio ju je lako u usta. Kad se odmakao, njegov pogled je bio ozbiljan. - Jako mi se dopada ešarpa koju si napravila. Znači mnogo videti te kako nosiš moje

boje. I to što si nas sjedinila u jedno. - Drago mi je. Izbola am prste dok je nisam napravila. 163


Magnus se nasmeja i poljubi joj svaki prst. - Prevazišli smo neke prepreke danas, samo

da bi bili zajedno. Ona se nasmeja, zadirkujući pućenjem usana. - Možda je ovo proba da vidimo da li smo

zaista stvoreni jedno za drugo. - Ne, nije bilo sumnje kada sam videla kako si oborila čoveka sa njegovom sopstvenom sekirom. Sav smisao za humor isčeze iz nje. Nije volela da se seća tog dana, stvari koje je uradila ne bi li preživela. Magnus primeti promenu raspoloženja i namršti se. - Šta je bilo? Pogledala je u stranu, ali joj on nežno spusti prste na njenu bradu i okrenu je ka sebi. - Samjuel me je naučio da se zaštitim. Pa i ti si pokušao da učiniš isto. I drago mi je

zbog toga, jer sam to morala da uradim u više od jedne prilike, ali to ne čini moje postupke manje groznim. Magnus je pomazi po obrazu. - Znam, srce. Nauditi drugome nikada nije lako učiniti, niti

zaboraviti. Ali ponekad je neophodno. Morala si uraditi te stvari da bi preživela. - Znam. Ali i dalje mogu da vidim krv, bol u njihovim očima. Magnus je privi još bliže sebi. - Kada vidiš te stvari, zamisli ovo umesto toga. - Zarobio je njene usne u požudnom poljupcu, dok mu je jezik uletao unutra ne bi li preuzeo vlasništvo. Njene mračne misli behu zaboravljene, i umesto toga ona se premesti neumorno na njegovom krilu, osećajući dokaz njegove želje na svojoj zadnjici.Kada su se razdvojili, oboje su teško disali.Poželela je da ne moraju da siđu i da se nose sa Rosom i Inom. Magnus spusti čelo na njeno i prošaputa, - Dao bih sve tartove od šljiva Škotske da

podignem tvoje suknje i osetim kako se tiskaš oko mog... Glasno kucanje na vratima prekide njegove reči, ali i pored toga, ona se zacrvene, zamišljajući tačno na šta je mislio.Stenjući pomešano sa uzdahom, Magnus je spusti i ustade da otvori vrata. Gavin je stajao napolju. - Ros želi da priča sa Vama. Magnus klimnu glavom. - Da li ste pomerili Engleza? - Da, smestili smo ga u podrum, još spava kao beba. Baron je pitao za sobu u kojoj bi

mogao da se odmori. - Dobro. A Heder? - Ona je u svojim odajama sa naređenjem da tamo i ostane. Baron, Ledi Ina i jedan

od njihovih sluga Vas čekaju u velikoj dvorani. - Želim da pođem. - reče Arabela. - Ti si ledi Saterland. To je tvoje pravo. 164


Ona upitno nakrivi glavu. - Moje pravo?

. Mi smo partneri, Arabela. Šta je moje to je i tvoje, i to uključuje i deljenje vođstva nad ovim klanom. U isto vreme je bila i počastvovana i preplavljena osećanjima. Vladati pored Magnusa nije nešto što je ikada očekivala da će raditi.

- U redu. - ona odgovori, i susrete se sa jednim od Magnusovih senzualnih osmeha i sporim namigivanjem. - U redu. Išli su ruku pod ruku niz stepenice pa u veliku dvoranu gde je stajao ogroman čovek, grubog izgleda noseći iste boje kao Rosovi ljudi. Njegovo sivkasto-crvena kosa je bila duga i nejednaka. Njegova brada je bila ispletena u tri posebne pletenice. Izgledao je tačno onako kako je Glenda opisala da bi jedan omrženi Škot izgledao. Mora da je bio njihov gospodar. Pored njega je bila Ina, sa arogantnim osmejkom na licu, kao da je bila zadovoljna što je izazvala ovoliku kavgu među njima. Bila je obučena skoro isto kao prethodni put kad je došla u utvrđenje. - Ros, želeo bih da ti predstavim svoju suprugu, Ledi Saterland. Rosove žbunaste obrve se sastaviše i njegova teška usta se spustiše nadole kao da je ispitivao njen oblik. Ali polako namrgođenost nesta i njegovo lice bi prazno. - Šta ovo treba da znači? Dao si mi svoju reč da ćeš oženiti moju kćer. Ina otvori usta da nešto kaže, i poprilično čudno bez gledanja, Ros podiže ruku tražeći od nje tišinu. Čovek je dobro poznavao svoju kćer. Ina se naduri, i uputi otrovan pogled Arabeli, koja se pravila da to nije primetila. - Ros, ti znaš da sam ja odbijao tvoj zahtev godinama

- Da, ali na kraju, dao si mi svoju reč. - Dao sam ti moju reč da ćemo voditi računa o bezbednosti tvog klana, da Ina uvek može da računa na Saterlande kao saveznike. - I obećao si da ćeš to napraviti kroz brak - vaš brak. - Učinio sam ti nepravdu, i izvinjavam se zbog toga, ali za mene nije bilo moguće da

se upuštam u brak sa tvojom kćerkom. Veridbe se sklapaju i raskidaju svakog dana. Zar nije bilo već nekoliko raskinutih veridbi sa tvojom ćerkom? I zar tvoja kćerka nije naredila tvojim ljudima da napadnu moj klan bez tvoje dozvole? Moja žena je bila napadnuta, srećom dovoljno je vešta da je mogla da pobedi dva tvoja čoveka, inače bi imali ovaj razgovor uz mačeve. Bilo bi ti bolje da je obuzdaš. Ros načini korak napred i njegov sluga posegnu za mačem, ali se umiri kad je video da desetina Saterlandovaca učini isto. 165


- Kako se usuđuješ da tako govoriš o mojoj kćerci? - Gospodar je delovao više osramoćeno i iznervirano nego što je uistinu bio besan. - Moje izvinjenje, nisam mislio ikoga da uvredim. Samo sam želeo da znam kako je

naša raskinuta veridba bila drugačija od ostalih? Arabela je gledala razmenu reči sa mrkim izrazom lica, no ipak, njeni nervi su bili u ratu sami sa sobom. Molila se da ovo ne eskalira. Lord Ros je bio previše uzbuđen, navijajući za borbu, dok je Magnus ostao tolerantan, skoro pa ravnodušan. - Razlika je u tome što se naše zemlje graniče i mislio sam da će brakom naše

zemlje biti povezane - kao i klanovi. Magnus odmahnu glavom. - Nisam pristao na takav dogovor. Ros je sad delovao izgubljeno. - Rekao sam da ćemo vam biti saveznici, da ćemo vas štiti, da kada Ina preuzme

vođstvo od tvog gospodstva, može da račina na nas. Nisam odstupio od svoje reči, samo što brak više neće biti u ponudi. - Kako ćeš onda zasnovati vezu onda? - upita Ros, sa izrazom pobeđenosti na licu. - Dajući vam svoju reč.

- Tvoja reč je sranje! - povika Ina. Ratnici - i Rosovi i Saterlandovi - prikriše smeh kašljanjem. Arabela se ugrize za unutrašnjost obraza kako ne bi prasnula u smeh. Magnus pogleda direktno u Rosa koji je batrgao za rečima. - Prihvatiću tvoju reč. - reče čovek. - Vratićemo se na našu zemlju. Mislim da nije

dobro po nas da ostanemo sada. Magnus klimnu glavom. - Možda si u pravu.

- Prokleti Škoti! - začu se povik s vrata podruma. - Oh, ne. - prošaputa Arabela, okrećući se da vidi Marmadjuka Stjuarta kako posrće nekoliko koraka pre no što se naslonio na zid. - Ko je to? - prodera se Ros. - To je Stjuard od Stirlinga. - reče Magnus. - On sad odlazi.

- Stirling je pod upravom Valasa. - odgvori Ros. - Da, i ovaj čovek je upravljao njime pre Valasa. - Magnus pogleda u Arabelu, dok mu je u pogledu blesnuo osmeh. - Šta on radi ovde? - Ros je zvučao zbunjeno dok je posmatrao Engleza koji se klatio.

- Tražio je ženu. - odgovori Magnus. Arabela uoči jasnu ironiju u njegovom glasu.Čuvši Magnusove reči, Ina požuri ka Marmadjuku i uze njegovu ruku u svoje. 166


- Dođite, gospodine, dozvolite mi da Vam pomognem da sednete za sto. - Pucnula je prstima ženi koja je stajala u uglu u slučaju da nekom nešto zatreba od nje. - Donesi nešto

piva ovom čoveku. Žena pogleda u Arabelu - što ju je vrlo zadovoljilo - i Arabela klimnu glavom. Ina nastavi da guguće u Marmadjukovo uho i čovek pogleda u nju sa divljenjem. - Izgleda da će se tvoja kćerka ipak udati. - reče Magnus Rosu. Ros se samo namršti. - On je prokleti Englez. Magnus se namseja. - Krvna linija mu je Škotska. Ros prekrsti ruke na grudima i stade da studira par.

- I dalje je na strani Engleza. - Možda za sada, ali sumnjam da se sa uticajem ledi Ine,uskoro ne vrati svojim

škotskim korenima. Arabela se složi. Ina je bila jedna fascinantna žena. Bila je kao kočijaš koji psuje i bednica u jednom momentu, a već u sledećem mazna, zavodljiva. Naslonila se na Marmadjuka na način na koji je Arabela tek počela da se oslanja na Magnusa i sa minimalnim crvenilom. Inine grudi behu pritisnute na njegovo rame, i on je gledao sa divljenjem u ponude. Smejala se sramežljivo, i davala kompliment za komplimentom. Magnus podiže obrvu dok je gledao i Arabela je morala da se ugrize za jezik da bi se susdržala od smeha. Privila se uz svog supruga i uplela prste u njegove.

- Čini se, ser Stjuart je našao sebi para. - ona reče, nadajući se da humor koji je osetila u takvoj situaciji ne bude preteran. Nije li upravo pomislila da će biti savršeni jedno za drugo i potom potisla tu misao? Nije htela da uvredi lorda Rosa koji je stajao s mešavinom olakšanja i mučnine na licu. - Da. - Verujem da zaslužuju jedno drugo.

- Slažem se. Čini se da je naše ujedinjenje spojilo dva srca koja se nikada ne bi našla na istom putuda da te ja nisam našao u Stirlingu. Arabela se nasmeja trezveno. - Slažem se. Sa groktajem gađenja, Ros se okrenu ka Magnusu i pruži mu ruku. - Da li bi i dalje pristao

na savezništvo ako se moja kćerka uda za Engleza? - Bilo bi licemerno s moje strane da ne pristanem. - Magnus prihvati čovekovu ruku i čvrsto je stisnu i rukova se. - Dajem ti svoju reč. Ali takođe ću ti sad reći, ser Stjuart i Ina

mojraju takođe meni ponuditi savezništvo. Ako odustanu od našeg dogovora to znači moje povlačenje obećanja o zaštiti. - Razumeo. I hvala ti, Saterlande. I želim Vam svako dobro, ledi Saterland. 167


Čovek se nakloni Arabeli, i ona se devojački nakolni zauzvrat. Njen pogled se vrati na par za stolom i ona od jednom poželi da se nikada nisu ni sreli. Po svoj prilici, njih dvoje će odstupiti od savezništva, i tada će klan Saterlandovih biti doveden u opasnost. Dok je Ros koračao ka svojoj kćerci i više nije mogao da ih čuje, Arabela se nagnu i prošaputa Magnusu, - Imam loš predosećaj u vezi ovoga.

- Da. Postaviću trajno izviđače na granici sa Rosovima.

168


DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

K

ao što je i obećao, Magnus je organizovao veliku gozbu u čast njihovog braka. Pozvao je sve pripadnike klana i njihove saveznike - uključujuči svoje rođake lorda Danijela Moreja i lorda Brendona Sinklera koji su je

pridobili još pri prvom susretu. Za zgodnim neženjama su gledale žene iz svih klanova, kao i za braćom Saterland. Na veliku Magnusovu žalost, kako je Arabela primetila, Heder je takođe okretala glavu. Njena garava kosa okruživala je njenu glavu kao kruna od pletenica.Arabela se osmehivala dok je posmatrala popunjene stolove i srećne gomile. I njen otac je delovao kao da je našao neke poznanike sa kojima se smejao i šalio. Stolovi su bili punjeni tanjirima i tanjirima kuvanja, aromatičnim jelima i Magnus je naredio da se najbolji burići svetlog piva i viskija otvaraju tokom čitavog slavlja. Muzičari su svirali očaravajuće melodije, i pripadnici klana su plesali. I Arabela je plesala dok je noge nisu zabolele i dok joj se nije zavrtelo u glavi.Nikada nije pomislila da će imati tako dobar provod - pa, sem kad su ona i Magnus bili sami u svojim odajama. Pokazujući jedno drugom, samo svojim telima, koliko su voleli jedno drugo je samo po sebi bilo raj. Bilo je već kasno, i neki od veselih zvanica su se onesvestili na stolovima, a drugi među rogozima. - Magnuse. - prošaputa ona, želeći da ode gore i ima svog supruga samo za sebe. Magnus se osmehnu polako, nestašno dok je prelazio pogledom preko njenog tela. - Da?

- Da li bi želeo.... - Oh, da. - skočio je od stola i uhvatio je za ruku. Arabela se zakikota dok su žurili kroz gomilu veselih lumpera. - Oni navijaju za tebe.- reče Magnus, Arabela odmahnu glavom i nasmeja se. - Mislim da navijaju za ono što ćemo uraditi. Kao da potvrđuje tu činjnicu, neko povika nepriostojan komentar aludirajući na sam čin. Magnus je podiže u naručje i poljubi je strasno u usta - Šta samo učini da masa podivlja. Na trenutak, zvuk veselja bi prekinuto glasnim kucanjem na velikim vratima.Magnus se uozbilji, i Arabela se zapita ko bi to mogao biti. Neko ko je prošao pored stražara na glavnoj kapiji. Klimnu glavom Ronanu da otvori vrata. Vilijam Valas zauze prostor. Ušetao je u veliku dvoranu, u pratnji nekoliko njegovih slugu, ruku ispruženih ka Magnusu. - Čujem da slavimo tvoj brak. - Da. - reče Magnus, krenuvši da zagrli ne bi li pokazao mušku privrženost. - Ona je poprilična lepotica s obzirom da je Engleskinja. - zadirkivao ga je Valas, i poljubio joj ruku. 169


- A ti nisi hladnokrvni gad za kakve sam smatrala Škotlanđane. - Arabela ponudi stidljiv osmeh. Valas se nasmeja. - Drago mi je da smo se upoznali, miledi. On se okrenu ka Magnusu i potapša po leđima. - Čestitam. Slainte mhor agus a huile

beannachd duibh. Svi sveci, njen gaelski je još uvek bilo loš. Arabela podiže upitno obrvu ka Magnusu. Ali Valas joj prvi odgvoori, - Dobro zdravlje i svaki dobar blagoslov vama, miledi! - on munu Magnusa laktom, - Vidim da si omanuo kod svoje dužnosti da naučiš najnovijeg Škota

našem jeziku. - Da, jeste. - Arabela se namseja. - Ali naučiću pre kraja sledeće godine. - Želim ti sreći, ledi Saterland. - Pripadnik klana nasu malo viskija u čašu i doda je Valasu. Ratnik se okrenu Ronanu. - Pre no što ispijem ovo fino piće, prvo, moja istinska

namera za dolazak večeras jeste da regrutujem Ronana. - Onda se okrenu ka Magnusu. Nisam imao pojma da slavite, moj gospodaru, inače bi vam doneo poklon. Magnu se nasmeja i odmahnu glavom. - Dali ste nam već dovoljno veliki poklon kad

si me pitao da ti se pridružim na Stirlinškom mostu. Ne bih nikada sreo Arabelu da nije bilo tebe. Valas izvi usne u zadovoljan osmeh, a onda potapša Ronana po ramenu. - Potreban si.

Kralj Edvard će uskoro da okupi trupe na bi napao našu zemlju još jednom. Priča se da je ubio čoveka kad je čuo za našu pobedu kod Stirlinškog mosta. Treba nam vremena da vežbamo i isplaniramo strategiju preko zime. S prolećem, nema sumnje da će Englezi u čoporima krenuti na nas. Ronan pogleda Magnusa. Nije se mogla promašiti razmena ponosa i uzbuđenja među braćom. Ovo je bila ogromna prilika za Ronana da zasija, da pokaže svoje vojne i liderske sposobnosti, ali Arabela nije mogla da suzbije nalet straha koji je prošao kroz njenu kičmu. Kralj Edvard je bio brutalan i ranije. Sa Škotskom pobedom bilo je verovatno da će povećati svoju brutalnost. Stresla se, želeći da kaže Ronanu da ostane, ali je zadržala svoje mišljenje za sebe. - Krenuću ujutru. - Ronan prihvati Valasovu ruku. - Viski za Valasa! Prostorijom se još jednom razli navijanje.Magnusov i Arabelin pogled se susretoše. Ona klimnu glavom, i on je uze za ruku, tiho pobegavši od gomile koja je još jednom bila podignuta dolaskom Valasa i njegovih ljudi.Kada su bili u njihovim odajama, Magnus napuni ognjište da bude puno, pozivajući toplinu da izbi iz njega. - Zabrinuta sam za Ronana, - ona reče, skidajući papuče. - Nemoj brinuti za njega. Vešt je on ratnik. 170


- Znam, ali opasno je. Kralj Edvard neće biti blag prema pobunjenicima. Magnus klimnu glavom. - Ronan takođe neće biti nežan.

- Moliću se za njega. - Kao što ćemo i svi mi. - Magnus skinu čizme i baci ih nedaleko. Arabela suzbi nagon da ih pokupi i stavi uredno u njegov garderober. Ali uskoro više nije marila za njegove neuredno bačene čizme. Stao je ispred nje i lagano otkopčao svoj kilt. Pofigao je svoju lanenu košulju preko glave i takođe je bacio. Ona je imala oči samo za njegove mišićave grudi i izvajanu formu koja joj je bila pred očima. Prešla je prstima preko neravnina. Njegova koža je bila vrela, pržila je vrhove njenih prstiju i ona je uvukla vazduh. - Bože, volim te. - reče Magnus. Kružio je rukama preko njenih kukova, ali umesto da je privuče bliže razvezao je trake na njenoj haljini i podigao joj je preko glave. Nije traćio vreme skidajući joj podsuknju. - Nikad mi ne dosadi da te gledam. Pogledom joj pređe preko stomaka, dok je rukama dirao i mazio.Ona je vukla njegov pojas dok se nije raskopčao i njegov kilt nije pao na pod kraj njegovih nogu. Trebalo joj je da oseti njegovu toplinu uz sebe. Obmotala je ruke oko njegovog struka i položila glavu na njegove grudi.

- Volim i ja tebe. Stajali su tako nekoliko trenutaka, samo udišući miris onog drugog, držeći se u naručju. Bilo je toliko spokojno, mirno.Arabela zadrhta. - Hladno ti je? - Magnus je pita, odmačinjući se, možda bi ognjište trebalo napuniti još jednom. Arabela ga povuče. - Nije mi hladno, Magnuse. Jedina toplota koja mi treba je tvoja. Podižući se na vrhove prstiju, obujmi mu lice rukama i povuče ga da ga poljubi.Ona zastenja zbog brzine kojom je preuzeo kontrolu nad njihovim poljupcem, jezikom zahtevajući ulaz. Voljno je otvorila usne, jer joj je kontakt trebao koliko i njemu. Rukama su prelazili preko tela onog drugog, dok oboje nisu zabrektali, tražeći još.Magnus je podiže u vazduh, jedna ruka mu je bila ispod njenih kolena a druga iza njenih leđa. Odneo ju je u njihov preveliki krevet i postavio je na njegov centar, brzo pokrivajući njeno telo koje se treslo svojim.Arabela rastavi noge, obmotavajući ih oko Magnusovih kukova, uzdišući dok je osetila kako njegov ukrućeni kurac pulsira o njenu usku ribicu.On zastenja, grickajući joj uho i praveći putanju poljupcima duž njenog vrata. Posebnu pažnju posvetio je njenim grudima, izvukavši svaku bradavicu u nabujao vrh a potom je uspaljivao sisajući i zadirkujući njenu osetljivu kožu dok nije počela da se izvija pod njim.Nesposobna da čeka i momenat duže, Arabela posegnu između njih i uze njegov kurac u ruku. Navela ga je ka svom otvoru, podižući kukove u isto vreme. Kako je vrh dotakao njen centar, i ušao santimetar, ona skloni ruku i Magnus uđe bez problema. 171


- Oh, dragam izluđuješ me koliko te želim.

- Da, Magnuse, da. - stenjala je. Ubrzao je ritam, jer ovo više nije bilo potpaljivanje vatre, već građenje pakla.Krevet se ljuljao od sile njegovih nasrtaja, i Arabela nije marila i da neko čuje njihovo vrištanje u ekstazi. U ovom trenutku,u ovom krevetu, ovoj sobi, nije bilo nikog sem njih dvoje na čitavom svetu.Stegla je njegove kukove butinama, izgrebala ga noktima preko leđa, lizala i ljubila nakostrešenu kožu na njegovom vratu. Vrištala je u delirijumu zadovoljstva, dok su joj se udovi tresli, a srž ubrzano drhtala.Magnus je ubrzao i produbio svoje nasrtaje dok se nije ukočio i potom stresao iznad nje, vrišteći njeno ime.Pali su na krevet, dok im je koža bila prekrivena znojem od njihovog naprezanja, a njihova tela prezasićena.Arabela pređe prstom preko Magnusovih grudi, pa prebaci nogu preko njegove butine. Privukao ju je bliže, smeštajući joj glavu na rame dok ju je mazio po leđima i boku. Poljubila ga je u ramen, osetivši još mao treperavost. - Hvala ti, Magnuse.

- Za šta? - Za to što si mi pokazao da nisu svi Škoti varvari. On se nasmeja. - I hvala tebi što si mi pokazala da nisu sve Engleskinje hladne

goropadnice.

Kad su se sledećeg jutra probudili, sve na svetu je delovalo kao da je na svom mestu. Sunce je slalo prizme svetlosti u njihovu sobu kroz uske oprozore. Arabela se osećala sigurno u čauri Magnusove toplote i njihove ćebadi. Isteglila je ruke, promrdala prstima i nasmejala se zelenom svodu.Da, sve je definitivno bilo ispravno u svetu.Sem što se Arabelin stomak uskomešao.Okrenula se na stranu, sklupčavši se u loptu, i pokušavši da diše polako i duboko kako joj je Gledna pokazala kad je bila dete. Mora da je popila previše piva i viski koji je srkutala je bio kap koja je prelila čašu. Ali kad je bolje razmislila, gucnula je samo jednom i nije ni dovršila viski, a pivo... Nije mogla da se seti da je toliko popila. Bila je previše zauzeta igranjem i zurenjem u njenog zgodnog supruga.Ipak stomak ju je boleo, i goreo sve do grla.Požurila je iz kreveta i povratila sadržaj stomaka u pehar - koji je srećom bilo prazn. Pogledala je gore taman da vidi kako se Magnus okreće i gleda u nju. Prebacio je svoju isklesanu nogu preko pokrivača i nagnuo se na lakat da bi je pogledao. Suzio je pogled zabrinuto i namrštio se. 172


- Jesi li u redu, draga? Ustao je i otišao do umivaonika, osvežavajući joj lice ledeno hladnom vodom. Pod je bio hladan pod njenim stopalima, i vatra u njihovom ognjištu se davno ugasila. Čudom osećala se bolje. Klimnula je glavom i obrisala lice lanenom krpom. - Osećam se divno.

- Da li si upravo ... - Da. - Odmahnula je rukom odbacujući trenutak nelagode. - Bilo je to zbog piva. Magnus odmahnu glavom, još uvek se zabrinuto mršteći. - Mislim da je u pitanju nešto

drugo. - Šta? Magnusov pogled pređe preko njenog tela i onda je shvatila da je u potpunosti naga. Tresla se, njene bradavice su nabrekle i od hladnoće i od njegove proždrljivosti. Oču su mu se zaustavila na njenom stomaku. - Mislim da si trudna. Spustila je ruke na stomak, pokušavajući da se seti kad je poslednji put imala mesečnicu. Bilo je to pre no što je stigla u Danrobin. Prešla je preko stomaka i shvatila da je zaista malo zaobljen. Oči mu se raširiše. - Mislim da si u pravu. Odbacio je prekrivače, otkrivši svoje predivno golo telo. Njeno lice se zažari dok je gledala u njegov več dignuti kurac i sećala se sve i jednog puta kad ju je taj isti zadovoljio. Ustao je i krenuo ka njoj, povlačeći je u zagrljaj. - Kada sam prvi put pomislio da možemo da začnemo dete, prestravio sam se na

smrt. Arabela se pognu unazad, gledajući ga pravo u oči. - Zaista?

- Da. Sićušno dete u mojim rukama? Ne znam šta bih rafio. Da imam tako malo stvorenje koje u potpunosti zavisi od mene... I opasnost porođaja... Opasnos biti dete... Spustio je bradu na vrh njene glave i prešao rukama preko njene kičme. - Priznajem da sam

još uvek uplašen, ali sam i oduševljen, dok bih ranije pre pozvao kugu. - Magnuse! - ona prosikta, potom se nasmeja i privi bliže uz njega. - Obećaj mi da ćeš biti pažljiva. Arabela se nasmeja u njegove grudi. Njegova opasna spoljašnjost se ljuštila sloj po sloj da bi otkrila ono što je mislila sve vreme - dušu mekog srca koja je sve vreme bila sakrivena. Bio je najsavršeniji muškarac. Jak, častan, pouzdan ratnik takođe kao i voljen, senzualni suprug. - Biću pažljiva. 173


- Ne bih mogao da živim bez tebe. - Glas mu utanji kod poslednje reči, Ona se zakikota i uštinu ga lako za ruku, pokušavajući da ga oraspoloži. - Kako li si

preživeo ovako dugo? On joj podiže bradu i utisnu mekani poljubac na usne. - Nemam predstavu, mo cridhe. Ona se nasmeja znajući tačno šta su njegove reči značile. - TI si moje srce takođe.

Kraj

174


175

Nagrada

Recommend Documents