Uvod
Danas je poznato da je motivacija ključni činilac dinamike procesa učenja koji,
doduše, jo doduše, jošš nije ni je
do
kraj kr ajaa istr is tr až en, en , a ni
do vo volj lj no
po pošt št ov an
u pe da go škoj šk oj
praksi.Motivacija kao skup motiva predstavlja neophodno gorivo za uspeh svake ljudske aktivnosti . Motivacija je upravo sve ono što ljudsko znanje pretvara u uspeh, odnosno u
ostvareni, željeni cilj . Jasno definisani ciljevi, formulisane vizije i misije, veliki su motivi i pokretači u smeru pozitivnih menjanja. Realzacija svakog cilja počinje odlukom, a to je prvi korak. Kada imamo želju i volju da ostvarimo odreĎ eni cilj, kada zbog tog cilja pokrenemo
fizičke i intelektualne resurse, kada se aktivno i trajno usmerimo na osvarenje cilja koji smo postavili možemo reći da smo motivisani. Pitanje motivacije je pitanje pokretanja, usmeravanja i održavanja aktivnosti kojom čovek zadovoljava svoje fiziološke ili psihičke potrebe. Naše ponašanje se može objasniti našim motivima. Na pitanje zašto nešto radimo, najčešći odgovor je zato što to želimo, zato što imamo potrebu za nečim ili zato što nas je nešto od spolja “nateralo” na to.Formula uspešnog studiranja mogla bi se ispisati kao zbir tri važna faktora - motivacije,
pravilne ishrane i redovne fizičke aktivnosti. PotvrĎeno je da su studenti koji su motivisani za učenje uspešniji, kao i da oni koji se pravilno hrane i redovno vežbaju , bolje pamte.Motivacija je jedan od odlučujućih uvoda učenja uopšte, ako nema motivacije ne pomažu ni najbolji postupci. Motivacija se odnosi na unutrašnje činioce koji podstiču javljanje aktivnosti, usmeravaju je ka odreĎenim objektima, održavaju i regulišu. Takve činioce nazivamo motive. Mnogi istraživači smatraju da su faktori koji pokreću ponašanje verovatno različiti od faktora koji omogućavaju istrajnost i regulaciju ponašanja.
1
1. Pojam motivacije i motiva
Motivacija i motiv su pojmovi iz psihologije koji predstavljaju činioce koji podstiču na pokretanje aktivnosti jedinke, izazivaju odreĎeno ponašanje, održavaju ga i usmeravaju ka nekom cilju. Motivacija je sve ono što podstiče na aktivnost, što tu aktivnost usmerava i odreĎuje joj
intenzitet i trajanje. To je "volja za nešto". Motivacija je uticaj koji izaziva, usmerava i održava željeno ponašanje ljudi i bitna je kako za učenje tako i za bilo koji drugi rad. Ona sadrži i pozitivan stav prema radu i želju za novim saznanjima, postignućima, uspesima. Zbog toga je važno pratiti motivaciju učenika na času, ali i kod kuće i nastojati da ne doĎe do velikih oscilacija u motivaciji, posebno nakon izvesnog neuspeha ili prezasićenosti učenika nastavnim sadržajima. Nerealno je očekivati konstantnu i nepromjenljivu motivaciju učenika tokom cele školske godine.Treba osluškivati potrebe dece i njihova interesovanja. Isto tako, nerealno je očekivati da će svi učenici imati podjednake motive za učenje i rad. Neko će učiti zbog znanja, a neko zbog ocene i nagrade koju su mu roditelji obećali. Motivaci ja je pokretač ponašanja.Laička shvatanja na motivaciju gledaju kao na nešto što kod učenika postoji ili ne postoji, pa se tako tumači i njihov neuspeh: nisu zainteresovani.
Nikola Rot u svojoj studiji “Psihologija ličnosti” motivaciju definiše kao proces svesnog pokretanja i usmeravanja aktivnosti čoveka radi postizanja odreĎenog cilja.Svaki proces motivacije počinje sa odreĎenim potrebama i završava se nakon njihovog zadovoljenja.MeĎutim, uspeh, odnosno neuspeh u zadovoljenju potreba može dovesti do krajnosti; da čovek izgubi poverenje u sebe ili da postane previše samopouzdan. Motivacija se može definisati kao pojam koji se koristi da bi se opisali faktori koji su unutar same osobe, a koji podstiču, održavaju i kanališu ponašanje u svrhu postizanja cilja. Ovo se može definisati i na drugi način, a to je da je motivacija ponašanje dirigovano ciljem. Lako je videti stvari koje neka osoba radi, ali je mnogo teže naslutiti zašto to radi. Opasno je pretpostaviti da znate šta nekoga motiviše, jer u stvarnosti ne možete “čitati nečije misli”.
2
Pod pojmom motiva se podrazumeva unutrašnji ljudski faktor koji, kako kaže dr Vlajko Petković u svojoj „Sociologiji rada“ pokreće, usmerava, održava i obustavlja ljudsku aktivnost.Iz ove definicije se izdvajaju četiri ključna elementa motiva: 1. šta je čoveka pokrenulo na aktivnost, 2. šta je tu aktivnost usmerilo, 3. šta tu aktivnost održava, 4. šta tu aktivnost obustavlja.
Motivi su procesi iniciranja, usmeravanja i održavanja ponašanja koje ima za cilj zadovoljenje telesnih ili psihičkih potreba.Motiv je poseban oblik cilju usmerene aktivnosti koja treba da
zadovolji potrebu ili želju.Motiv je potreba ili želja udružena sa namerom da se postigne odgovarajući cilj.
2. Osnovni pojmovi iz oblasti motivacije
U svakodnevnom govoru postoje mnogi termini koji se odnose na pokretanje aktivnosti, na
motivaciju organizma.Najopštiji pojam je motiv.Ostali pojmovi su potreba, nagon, težnja, želja, namera, instinkt.
Potreba predstavlja nedostatak odreĎenih supstanci u organizmu i nužnost da se one nadoknade u cilju normalnog funkcionisanja organizma i održavanja života.Smanjena količina vode ili hrane u organizmu predstavlja organsku potrebu za vodom, odnosno hranom. Ova potreba se naziva
organska ili fiziološka potreba. Postoje dve vrste organiskih potreba: organski viškovi kao što su umor, seks, nagon za pražnjenjem i mokrenjem i njih treba eliminisati i postoje organski nedostaci kao što su glad i žeĎ koje treba nadoknaditi. Ona može nastati kada organizmu za njegovo funkcionisanje nešto nedostaje ili kada postoji višak nečega u organizmu. Pored
3
organskih potreba postoje i psihičke potrebe. Postojanje potrebe, bilo da je organska ili psihička, narušava stanje ravnoteže u organizmu i praćeno je emocijom neprijatnosti. Nagon je svesno doživljena potreba, kao što je seksualni nagon, dok se želja javlja kada uz
potrebu i nagon u svesti postoji predstava privlačnog cilja koji može da zadovolji postojeću potrebu.
Težnja se u psihologiji definiše na različite načine, ali najčešće kao motiv koji nije usmeren na odreĎen, konkretan objekat, kao želja. Namera je motivacioni pojam u vezi sa voljnom radnjom i odlukom. O nameri se govori kada postoje motiv, svesno voljno prihvatanje tog motiva i postavljanje cilja koji treba da se ostvari.
Čitav taj put od nastanka potrebe do zadovoljenja te potrebe, do, na primer,unošenja tečnosti jeste motivacioni proces ili motivacioni ciklus. Kada se potreba zadovolji motivacija prestaje da postoji- uspostavlja se ravnoteža do ponovnog nastanka potrebe.
Instinkt je pokretač ponašanja karakterističnog za vrstu, regulisanog nasleĎem. Instinktivno ponašanje pokreću odreĎeni stimulusi iz sredine, odvija se gotovo na identičan način kod svih pripadnika vrste ili pola unutar jedne vrste.
3. Klasifikacija
Biološki motivi su sve potrebe i nagoni koji imaju organsku osnovu i čija je glavna uloga biološko očuvanje i preživljavanje organizma. Tu spadaju žeĎ, glad, potreba za kiseonikom, potreba za održavanjem telesne temperature, seksualni nagon, potreba za snom, za aktivnošću itd. Biološki motivi su uroĎeni, univerzalni i snažni, a vladaju se po principu homeostaze. Homeostaza je ravnoteža izmeĎu potrebnog i postojećeg. Ako se ova ravnoteža naruši, javlja se potreba. Za očuvanje homeostaze organizam poseduje samoregulativni mehanizam koji
4
predstavlja automatski odgovor organizma na narušavanje fiziološke ravnoteže usled nedostatka ili viška izvesnih supstanci, a čiji je cilj da uspostavi narušeni sklad. Za biološke motive koji se vladaju po principu homeostaze karakterističan je tzv. motivacioni ciklus. Narušavanje ravnoteže se oseća kao potreba, te organizam preduzima izvesne aktivnosti pomoću kojih zadovoljava svoju potrebu, odnosno ostvaruje cilj. Kada se potreba zadovolji organizam oseća olakšanje. Uspostavljena ravnoteža kratko traje, jer normalna životna aktivnost opet, posle izvesnog vremena, izaziva poremećaj homeostaze. Bitne opšte osobine homeostaznih motiva su sledeće: -
neprijatno draženje, neprijatna napetost,
-
napetost pokreće na aktivnpet,
-
cilj aktivnosti je eliminisanje neprijatne napetosti, vraćanje u stanje ravnoteže,
-
eliminisanje napetosti se doživljava kao prijatnost.
Postoje biološki motivi koji se ne ponašaju po ovom principu. Lični motivi na različite načine doprinose povećanju vrednosti i isticanju sopstvenog JA. U ovu grupu ubrajamo motive za poštovanjem, samopoštovanjem, samoostvarenjem, afirmacijom, slavom, moći, potrebu za ličnim identitetom itd.
Ako čovek nastoji da svoju vrednost poveća u sopstevim očima, u odnosu na svoje, unutrašnje standarde, tada se to manifestuje kroz potrebu za samoaktualizacijom, ličnim identitetom, samopoštovanjem… MeĎutim, vrednost sopstvenog JA procenjujemo i u odnosu na druge ljude, odnosno na osnovu onoga šta oni misle o nama. Otuda proizilaze potrebe da nas drugi poštuju i cene, ali i potreba za moći i dominacijom nad drugima. Kao posebna grupa motiva pominju se i socijalni motivi. U ovu grupu bi spadali motive koji za svoje javljanje i zadovoljenje zahtevaju veze s drugim ljudima. Pozitivni socijalni motive sun pr.
motiv druželjubivosti, motiv za saradnjom, motiv afektivne vezanosti itd. U negativne spadaju agresivnost, sebičnost i neprijateljstvo.
5
4. Zadovoljavanje i ometanje zadovoljenja motiva
Veliki deo svojih potreba i motiva zadovoljavaju ljudi bez teškoća. Čovek, po pravilu, čim
se pojavi potreba za hranom, uzima hranu i zadovoljava potrebu koja se javlja. On želi da bude u društvu, pa potraži prijatelje i nalazi ih. Zadovoljavanjem motiva koji je dotad bio nezadovoljen dolazi do prestanka napetosti koju je izazvala nezadovoljena potreba. Prestaje moć i uticaj nezadovoljenog motiva na naše kognitivne funkcije i naše celokupno ponašanje. Zadovoljivši biološke potrebe čovek može da zadovoljava više motiva i ostvaruje različite nove, više i šire ciljeve. Čovek koji je uspeo da zadovolji različite lične potrebe moći će više napora da uloži u različite opštedruštveno značajne aktivnosti. Usled zadovoljavanja odreĎenog motiva on može u odreĎenim slučajevima da postane jači nego što je bio, a u odreĎenim znatno slabiji. Agresivnost koja se nagraĎuje može postati karakteristično ponašanje čoveka. MeĎutim, moguće je da efekat čestog i lakog zadovoljenja motiva bude suprotan. Može se dogoditi da u takvom slučaju čovek prestane težiti njihovom zadovoljenju da doĎe do zasićenosti motiva. Da li će doći do jačanja ili do slabljenja zadovoljenih motiva, zavisiće pre svega od toga da li su drugi motivi zadovoljeni. Može se javiti više motiva koje je u isto vreme nemoguće zadovoljiti. Zadovoljenje jednog motiva zahteva odricanje od zadovoljenja ostalih motiva. U takvom slučaju čovek će zadovoljiti onaj motiv koji je trenutno jači, onaj koji je za čoveka u tom momentu važniji. Za motiv koji prevlada kažemo da je dominantan motiv. Ljudi će u različitim situacijama različitim motivima dati prednost. Često se u literaturi navodi shvatanje o hijerarhiji motiva, koje je izložio psiholog Maslov ( A. Maslow). Po njemu će biološki motivi, ako se jave istovremeno sa ostalim motivima, dobiti prvenstvo.
Poznavanje značaja zadovoljenja motiva može pomoći učiteljima da shvate koliko motivaciono dejstvo može da ima uspeh koji dete postiže u školskom radu. Svako dete kao i svaki čovek ima želju da postiže uspeh u onome što radi, da bude prihvaćeno, da se istakne itd. U tom smislu je veoma značajno da učitelj omogući svakom detetu da rešava zadatke u skladu sa svojim sposobnostima i da doživi uspeh, da omogući svakom detetu da ponekad bude u centru pažnje, da omogući detetu da se oseti sigurnim i prihvaćenim. Kao što vidimo, samo u tom slučaju dete može da razvija svoju motivaciju i da se razvija u svakom smislu. ( Radmila Milovanović, 2010.)
6
5. Motivacija za učenje
Motivacija za učenje spada u osnovne psihološke faktore uspešnog učenja. Ona je činilac uspešnog učenja, cilj školovanja. Uspostavlja se i razvija u školi. Bez osmišljene intervencije teško se može razviti. Težnja za uspehom je oblast koja ima veoma dugu traduciju izučavanja i počevši sa teorijom Atkinson i McClelland koja tvrdi da težnja za uspehom na nekom zadatku zavisi od osećanja
koja su asocirana sa prethodnim zadacima i “subjektivnom istorijom uspeha ili neuspeha”. Ovde se naglašava da je objektivno meren uspeh manje važan za motivaciju nego subjektivan doživljaj uspeha. Težnja za postizanjem nekog odreĎenog cilja je situacija koja se često sreće u obrazovanju (biti odličan Ďak ili imati puno prijatelja) i svakodnevnom životu. Ipak, svaki cilj različiti ljudi u različitim situacijama mogu shvatiti na dva osnovna načina: kao sprečavanje mogućeg gubitka ili težnju ka mogućoj dobiti. Iako dva Ďaka mogu imati isti cilj, na primer da dobiju peticu na kontrolnom zadatku, jedan od njih možda želi tu peticu da bi održao svoju 7
dobru ocenu, da bi održao prosek ili ostao vukovac dok drugi Ďak možda vidi peticu na kontrolnom kao šansu da dobije četvorku kao zaključnu ocenu. TakoĎe, možda prvi učenik koji želi da ne izgubi visoku ocenu, želi da postigne svoj cilj da bi dobio pohvalu svojih roditelja, stoga vidi taj cilj i kao odbranu od gub itka, dok drugi učenik vidi test kao potencijalni dobitak
više ocene. Intrinzička (unutrašnja) motivacija se odnosi na izvoĎenje neke aktivnosti zbog samog zadovoljstva koje ta aktivnost pruža, bez neke dodatne, odvojene nagrade. Intrinzička ili samostalna i spontana motivacija donosi dobre rezultate u učenju ili drugim aktivnostima.
Unutrašnja motivacija znači zainteresovanost učenika za samu aktivnost, temu; ona ispunjava učenika zadovoljstvom; učenik želi da sazna više, da napreduje. Kako razvijati unutrašnju motivaciju?
•
Kreirati zadatke u skladu sa interesovanjima ili potrebama dece, relevantne za život dece i probleme koji ih muče; kreirati maštovite zadatke;
•
Oslanjati se na potencijale deteta, sve njegove sposobnosti, veštine, znanja;
•
Omogućavati izbor – teme rada, sa kim će se raditi, na koji način će se raditi;
•
Davati podržavajuću povratnu informaciju - ističe postignuto i efikasno vodi dete napred;
•
Ispoljavati sopstvenu unutrašnju motivaciju;
•
Verovati da se deca mogu zainteresovati.
Spoljašnja motivacija se naziva i insentivnom motivacijom. Insentivi ili podsticaji se primenjuju da bi subjekti bili motivisani za odreĎenu aktivnost, učenje ili rad. Podsticaji su brojni: rok, poznavanje postignutih rezultata, pohvala, pokuda, kazna, saradnja, tak mičenje, uspeh ili neuspeh
u učenju i dr. (Lidija Vučić, 2003.) Spoljašnju motivaciju izgraĎujemo i prepoznajemo ako je učenikovo ponašanje usmeravano nagradama i kaznama. Tako učenik uči za ocenu, da popravi ocenu (pa da mu se ukine neka kazna), za pohval u, odlazak na more, da ne bi bio kažnjen itd. 8
Na motivaciju utiču: ciljevi učenja (pokreću na aktivnost), nivo zadovoljenosti potreba, lična uverenja učenika o uzrocima postignutog (ne) uspeha, uverenja nastavnika.
6. Uloga nastavnika u motivaciji
Motivacija za učenje je stanje kad osoba ima motiv da nešto uči i nauči. Da bi učenici postigli uspeh u učenju bitno je da su zainteresovani i motivisani. Kod motivisanog učenika veći je i misaoni napor i stepen misaone aktivnosti, bolja koncentr acija pažnje što dovodi do većih
rezultata u učenju. Važno je naglasiti odnos nastavnika i učenika, taj njihov lični kontakt koji se gradi na osećanjima simpatija i antipatija. Od samog tog njihovog odnosa zavisi uspeh u radu, odnosno stepen učenikovog postignuća. Motivaciona uloga je teska uloga u kojoj nastavnik rešava probleme kako, na koji nacin i kojim putevima da razvija, podstiče i održava radoznalost kod učenika, kako da razvija, podstiče i održava dečija interesovanja za intelektualni rad, kako da motivise decu za rad sa sadržajima koji su im teški itd. Nastvanik kao model za profesionalnu identifikaciju znači da on svojim radom, načinom prenošenja znanja, svojim ophoĎenjem prema deci, postigne da deca zavole predmet i da im taj nastavnik bude uzor. Korisno je dozvoliti
učenicima da razviju osobine odgovornosti za odluke i pridržavanja pravila u nastavi. Na motivaciju pozitivno deluje pohvala, nagrada, isticanja. Čas treba organizovazi tako da variraju i sadržaj i vežbe. Važno je podstaći interakciju i komunikaciju meĎu učenicima kroz rad u paru, u grupi, takmičenje, nadmetanje, zajedničko izvoĎenje akcije, igranje uloga, zajedničko donošenje odluka uz raspravu i sl. Nastavnik treba kod učenika da razvije unutrašnju motivaciju nasuprot spoljašnjoj, da probudi interesovanje za gradivo koje se izlaže na času, da podstiče postojeća i razvija nova interesovanja kod učenika. Ne treba insistirati da svi učenici istovremeno postignu odreĎeni cilj, već da ga ostvare na vreme. Nastavnik, takoĎe, treba da nauči učenike kako se uči, da uspostavi poverenje, prijateljstvo i saradnički odnos sa učenicima. “ Znam da ne mogu naučiti nikoga ništa, mogu samo osigurati okruženje i mogućnosti za učenje, jer je učenje nešto što čine učenici, a ne učitelji ” – Carl Rogers. Dakle, samo motivisan učenik postiže izvrstan uspeh u školi. Motivacija kao faktor uspešnosti najčešće je tumačenje uspešnosti učenika i njihovih postignuća. Odnos učitelja i učenika je 9
ključni činilac motivacije učenika za učenje. Što nastavnik bolje upoznaje sposobnosti svojih učenika, njihove osobine i stilove učenja, to će motivacija biti bolja.
7. Značaj razvojno-obrazovne klime
Znanje se ne može steći bez zadovoljstva, radosti i drugih osećanja, niti osećanja ne mogu postojati bez objekta na koji će se odnositi. Sve ovo je prožeto personalnim odnosima. Kad su u pitanju odnosi možemo govoriti o radnoj klimi, emocionalnoj klimi i socijalnoj klimi. Bitna pretpostavka uspešnog obrazovanja i razvoja je radna klima. Osnovu za radnu klimu predstavlja uspešna emocionalna klima. Za uspešnu emocionalnu klimu moraju postojati pozitivni osećaji kao što su: prijatnost, opuštenost, smieh, radost, oduševljenje, demokratija i dr. U svemu ovome važna je uloga nastavnika. On prvenstveno treba biti siguran u sebe i svoje sposobnosti, mora biti demokratičan u odnosima, mora biti tolerantan, mora imati poverenje u psihofizičke sposobnosti svojih učenika i poznavati te osobine, mora podsticati radom učenikovu radoznalost, originalnost i drugo što utiče na njihovo stvaralaštvo i izgraĎivanje kreativnih stavova. Nastavnik treba svakom učeniku pomoći da formira povoljnu sliku o sebi, vlastitom identitetu i da postigne individualni maksimum.
Povoljna emocionalna klima ne može se razvijati kod autoritativnog, plašljivog i nestručnog nastavnika. Sa učenicima radi i jedan broj nastavnika koji su skloni odstojanju, teže da pokažu veće znanje, često ističu svoje «ja» odnosno egocentrični su , a imaju i druge osobine kojih ponekad nisu ni svesni. Smatra se da demokratsko ponasanje nastavnika doprinosi psihičkoj stabilnosti učenika, njihovoj uravnoteženosti i njihovom povećanju rezultata i uspeha. Klima u nastavi najčešće zavisi od nastavnika. Pojedini nastavnici ulažu mnogo truda da bi učenicima preneli znanje, da bi časovi bili zanimljivi. Najbolji nastavnici pridodaju tome još nešto, jer su oni puni stvarnog oduševljenja za svoj predmet i žele da to oduševljenje prenesu mladima, kako bi im znanja iz tog predmeta obogatila život, kao što ga obogaćuju i njima samima.Ali, pojedini nastavnici nemaju podjednako
10
obimno znanje, nisu svi podjednako ni sposobni da ga prenesu. Kao i u svim strukama, i u
nastavničko j rade ljudi raznih sposobnosti. Odnos nepovoljne situacije u nastavi i nepovoljnih emocionalnih doživljaja najčešće se izražava u vidu monotonije. Monotonija predstavlja odreĎeni emocionalni doživljaj. Ona je psihološka pojava prouzrokovana jednoličnim načinom rada. Pojava monotonije u nastavi smanjuje napredak. Zbog toga pozitivno psihološko doživljavanje treba da postoji u svakoj etapi nastavnog procesa i u nastavnom procesu u celini.
8. Pohvala, nagrada, pokuda i kazna
Iako postoje odgovaraj uća mesta u obrazovanju i za nagrade i kazne, to su spoljni faktori
koji mogu da oduzmu učeniku ličnu kontrolu. Očigledno moraju postojati posledice za različite vrste ponašanja, a za pravi uspeh je potrebna neka vrsta priznanja i pažnje. MeĎutim, i nagrade i kazne mogu biti negativan faktor u razvoju unutrašnje motivacije. Nagrada može biti uzrok učenicima da rade iz pogrešnih razloga. Kazna često podstiče nezadovoljstvo i nedostatak saradnje. Nagrade su najefikasnije ako se koriste sa učenicima koji su sm anjenih sposobnosti ili nemotivisani i kada se koriste u kratkom vremenskom periodu. Kazna je poslednje sredstvo
metode vaspitanja i uopšte u procesu vaspitanja. Izriču se tek onda kada se iscrpe sva prethodna sredstva. Učestalost kazni smanjuje njihov efekat. OdreĎena istraživanja su pokazala da srednjoškolci “ pismo koje nastavnik upućuje roditelju” smatraju veoma delotvornim u vaspitanju. Pored toga, u literaturi se pominje i tzv. tajm-aut ili
udaljavanje svih pozitivnih potkrepljenja za odreĎeno vreme. ( Lalić, 2003.) Pominje se i tzv. posredno kažnjavanje kada se kazna iznese javno, pred rugom decom. Neka istraživanja su pokazala da pohvala i pokuda ne deluju jednako kod svih pojedinaca. Pokazalo se da pohvale deluju kao jači podsticaj kod siromašne dece. Pokuda kod njih često ima negativan uticaj. Može se reći da pohvala bolje deluje kod dece kojoj nedostaje samopouzdanje, koja pate od osećaja niže vrednosti, te im je potrebno ohrabrenje. ( Lidija Vučić, 2003) 11
9. Ocena kao motiv za učenje
Važan i očigledan motiv za rad učenika je ocena. Veliku većinu loša ocena “ ubija u pojam” i zbog nje gube volju za učenje. Svako voli biti nagraĎen za svoj trud. Nagrada je najbolja motivacija za učenje. Učeniku je nagrada ocena ili pohvala. Volja za učenje se najlakše izgubi ako rad nije odgovarajuće nagraĎen. To je opasnost koje bi trebalo biti svesni nastavnici koji radije daju manje nego malo veće ocene. Ocena je važna kao povratna informacija o uspešnosti rada. Ocena je kao motivacija za učenje važna, ali nije dovoljna, jer je važno ocenu komentarisati. Na taj način, učenik će znati šta je u njegovom odgovoru bilo dobro, a šta nije. Važno je da komentar iskazuje poverenje u učenikove mogućnosti i podstiče na učenje. Takvi komentari učenicima mnogo znače i dobro je učenikov rad što češće komentarisati i onda kada ne dobijaju ocene. Time nastavnik pokazuje da prati učenikov rad i napredak, a i sebi olakšava ocenjivanje. Tek ocena sa obrazloženjem postiže pravi motivacioni učinak. Učenik mora kroz komenta re steći utisak da nastavnik stalno prati njegov rad i da mu je stalo do učenika. Takav
pozitivan odnos postaje dodatni motiv za učenje. Bilo bi dobro da nastavnik kroz komentare podstiče učenike na samoprocenu svog rada. Veština samoprocene svog rada i kao motivacija za učenje vrlo je važna i atmosfera koja vlada u razredu, i odnos izmeĎu nastavnika i učenika. Nastavnik koji je raspoložen i nasmejan stvara oko sebe ugodno raspoloženje i sigurno deluje podsticajnije od nastavnika koji je često namrgoĎen i mrzovoljan. Isto tako važno je da učenici osete da je nastavniku stalo do njih, da ga vesele njihova postignuća, a rastuže neuspesi.
12
Zaključak
Danas je poznato da je motivacija ključni činilac dinamike procesa učenja.
Motivacija je bitna za učenje i za bilo koji drugi rad. Sve što radimo bez volje i sa negativnim stavom s vremenom ostavlja tragove na planu ličnosti i dovodi do psihičke nestabilnosti. Deca se, uglavnom, u svakoj aktivnosti vode ispunjenjem ciljeva, i to je ono što ih pokreće. Motivacija,
gotovo da, čini temelj nastavnog procesa, i zato jako je važno da motivacija bude uspešna i da nema negativnih posledica. Temelj komunikacije i interakcije u nastavi jesu odnosi izmeĎu nastavnika i učenika, kao i saradnja i razumevanje. Učenici u školi idu iz raznovrsnih razloga, malo njih ide radi usvajanja novog znanja i razvijanja celokupne ličnosti. Učenici nisu zainteresovani da saznaju više od onoga što im je potrebno za ocenu. Učenike treba motivisati, zainteresova ti za učenje. Pri tome je važno da učenicima bude jasno zašto je potrebno da nešto
nauče, da im gradivo bude zanimljivo prezentovano, a zahtevi primereni njihovim sposobnostima. Volja za učenike najlakše se izgubi ako rad nije odgovarajuće nagraĎen. Učenik u je nagrada ocena ili pohvala. Ocenu je važno komentarisati, a kroz komentare nastavnik pokazuje učeniku da prati njeg rad, ukazuje mu na greške koje bi trebao ispraviti. Ako su učenici stalno podstaknuti i motivisani, oni će postići dobre rezultate i takav rad doneće i učenicima i nastavnicima zadovoljstvo.
13
14
