MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Miroslavljevo jevanĎelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpskoslovenske pismenosti iz 12. vijeka. Pisano je na pergamentu i ima 181 list; u kožnom je povezu. Jedan od listova (br. 165), koji je ruski vladika Porfirije Uspenski odneo 1845-46. godine iz Hilandara, čuva se u Nacionalnoj biblioteci u Sankt Peterburgu. Zapis na poslednjem, 181. listu JevanĎelja govori da ga je poručio humski knez Miroslav, brat velikog župana Stefana Nemanje. Miroslavljevo jevanĎelje je, verovatno, bilo namenjeno njegovoj n jegovoj zadužbini – episkopskoj episkopskoj crkvi sv. Petra i Pavla u Bijelom Polju na Limu, a pretpostavlja se da je tamo moglo biti ispisano i ilustrovano. Iz zapisa na poslednjem listu se saznaje i ime dijaka Gligo rija, koji se potpisao na još jednom mestu u
knjizi, na listu 178, ovaj put kao Grigorije. U nauci su postavljene različite hipoteze o njegovoj ulozi u nastanku JevanĎelja. Smatra se da je mogao biti pisar ili minijaturista. Miroslavljevo jevanĎelje je pisano na staroslovenskom jeziku, srpske redakcije i raške ortografije. Po svom sastavu je jevanĎelistar – bogoslužbena – bogoslužbena knjiga koja ima delove četiri jevanĎelja rasporeĎene prema redosledu čitanja u toku crkvene godine. Osim jevanĎeoskog jevanĎeo skog teksta, ispred svakog svak og čitanja ima ispisane alilujare.
Tekst JevanĎelja je pisan perom u dve kolumne, mrkom i crnom bojom, a većina naslova crvenom. Knjiga sadrži 296 minijatura crtanih perom, a zatim bojenih četkicom crvenom, zelenom, žutom i belom bojom i ukrašenih zlatom. Minijature su u obliku zastavica i inicijala. Kožni povez JevanĎelja nije prvobitan, već je verovatno iz XIV veka, a pretpostavlja se da je preuzet sa nekog drugog rukopisa.
Miroslavljevo jevanĎelje pokazuje razvijen sistem knjižnog ukrasa, zasnovan na zapadnjačkoj i vizantijskoj tradiciji. Stil minijatura u osnovi je romanički, a sadrži i vizantijske uticaje. U njemu su zastupljeni inicijali karakteristični za romaničku minijaturu, često poreklom iz ostrvske (insularne) i pre-karolinške umetnosti, kao i jednostavniji inicijali vizantijskog porekla. Osnovna sredstva izražavanja iluminatora Miroslavljevog jevanĎelja su linija i boja. Njihova paleta je svedena, a odnosi boja zvučni. Pri obradi ljudske figure, volumen je postignut crtežom, a reĎe modelacijom. Inkarnati su svetlo-ružičasti ili je ostavljeno da se vidi boja pergamenta, a plastičnost je postignuta nanošenjem rumenila na n a istaknute površine lica. Proporcije su zdepaste, a draperije slede sled e i naglašavaju oblike tela. Miroslavljevo jevanĎelje se čuvalo u manastiru Hilandaru do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon od bratstva i doneo u Srbiju. Život JevanĎelja u muzeju započinje 1935. godine, njegovom predajom Muzeju kneza Pavla. Godine 2005. Miroslavljevo jevanĎelje je upisano u Uneskovu listu Pamćenje sveta. Postalo je deo prepoznatljivog identiteta Narodnog muzeja, posebno zbog upotrebe minijature sa dve sučeljene ptice za logo Muzeja.
VUKOVA REFORMA
Tri reforme predvukovske ćirilice
U istoriji predvukovske ćirilice na terenu srpskog jezika desile su se tri reforme pisama.
a) Prva se desila za vreme svetoga Save, počela je nešto pre njegove pojave. Tada je i uspostavljena srpska redakcija staroslovenskog (odnosno srpskoslovenskog jezika). Za tu redakciju je karakteristično da se oslonila na srpski narodni jezik. Izostavljanje nekih slova, ubacivanje slova Ďerv, označili su pomoću promena u slovenskim znakovima, promene koje su se desile u okviru jezika. Pavle Ivić je bio u pravu kada je jezičku reformu svetoga Save dovodio u vezu sa reformom jezika i pisma Vuka Karadžića: i jedna i druga polazile su od jezika koji je narod u aktuelno vreme govorio. Prema tim promenama dešavale su se i one u ortografiji.
b) Druga reforma se desila u vreme despota Stefana Lazarevića. Ta reforma se obično vezuje za delovanje Konstantina Filozofa, koji je pred turskom najezdom iz Bugarske dobegao u Despotovinu
Srbiju i bio jedan od glavnih ljudi u Resavskoj školi. Za tu reformu se govori da je bila retrogradna. Ona je težila da povrati neke grafeme za glasove koji se u srpskom jeziku više nisu izgovarali, kao što su jerovi, jusovi itd. Stremila je ka promenama koje su književni jezik udaljavale od naroda. Ali ima i suprotnih mišljenja o ovoj Konstantinovoj reformi, po kojoj je resavski pravopis pr atio promene u jeziku.
v) Treća reforma srpske ćirilice desila se u 18. veku. Ona je učinjena po ugledu na rusku reformu crkvenoslovenskog pisma, koja je izvedena u vreme vladavine Petra Velikog u Rusiji. Tom reformom
je umesto crkvene ćirilice uvedena u upotrebu graĎanska ćirilica. Slova ruske graĎanske ćirilice oblikovana su po uzoru na štampanu ćirilicu onoga vremena. Autor reforme ćirilice kod Srba bio je Zaharije Orfelin, književnik i bakropisac u Austrijskom carstvu, takoĎe i ''ilirski kancelist'' u Mitropoliji sremskokarlovačkoj. U okviru reforme pisama koje su sredinom 18. veka vršene u Austriji, Orfelin je 1859. objavio Kaligrafiju, a zatim 1778. i Kaligrafiju za izobraženije mladeži serpske i valahijske. Rumuni, tada skoro isključivo pravoslavci, pisali su ćirilicom. Orfelinova reforma pisma, tj. uvoĎenje graĎanske ćirilice, bila je uraĎena i za Srbe i za Rumune. U Kaligrafiji je autor naveo i tekstove pisane istim slovima na dva jezika: na srpskom i na rumunskom. Rumuni su jednim
specifičnim oblikom graĎanske ćirilice pisali do 1863. godine, kada su sasvim napustili ćirilicu i prešli na latinicu. UvoĎenjem graĎanske ćirilice u upotrebu krajem 18. veka učinjen je značajan korak ka stvaranju ćirilice kojom se Srbi danas služe.
Vukova reforma srpske ćirilice I Sava Mrkalj i Luka Milovanov, idejama na koje su se naslanjali, ali i svojim praktičnim delovanjem, pripremili su teren za Vukovu pravopisnu reformu. Vuk je svoju reformu obavio u jednom od svojih glavnih dela i najtrajnijih spomenika srpske kulture: u Srpskom rječniku (1818). To obimno delo Vuk
je štampao svojom reformisanom ćirilicom, ovom koju danas imamo. Ona se razlikovala i od ruske crkvene ćirilice i od srpske graĎanske ćirilice, kojima su Srbi u to vreme pisali. Istovremeno bila je najbliže rešenjima koja su osam godina ranije predlagali Mrkalj i Milovanov. Sva slova iz crkvene ćirilice koja su oni izostavili izostavio je i Vuk. Vukova reforma i reforma njegovih prethodnika razlikuju se samo u detaljima.Slovo jat, o kojem se još uvek javno diskutuje, a koje su izostavili Mrkalj i Milovanov, izostavio je i Vuk. Po broju glasova Vukova azbuka razlikovala se od azbuka njegovih prethodnika: Mrkalja (koji je smatrao da srpski jezik ima 29 glasova) i Milovanova (koji je smatrao da ih ima 30). To se vidi iz prve rečenice odeljka O slovima iz Srpskog rječnika: "U Srpskom jeziku ima
28 prosti glasova (t. j. tako čisti, da se više ne mogu razdijeliti), koji se najpametnije mogu zapisati evo ovim slovima: a, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, и, ј, к, л, љ, м, н, њ, о, п, р, с, т, ћ, у, ц, ч, џ, ш. " Iz te azbuke izostavljena su dva slovna znaka: ф i х. U pododeljku istog teksta Vuk je ta slova komentarisao. Smatrao je da ih Srbi upotrebljavaju u stranim rečima, pa da ih zbog toga ipak treba zadržati. Kasnije
ih je Vuk našao u upotrebi i u srpskim rečima. Prema tome, Vukova azbuka je, kao i azbuka Milovanova, sadržala ukupno 30 slova.Vukova azbuka, kao i azbuka Milovanova, uključivala je i slovo џ (nije ga bilo u azbuci Mrkalja).Umesto digrafa koje su predviĎali i Mrkalj i Milovanov, Vuk je stavio slovne znakove koje je pronašao u starim srpskim ćiriličkim tekstovima: ћ, ђ, љ, њ. Time je postigao ideal da za svaki glas ima jedan slovni znak.Umesto slova й, koje je označavalo glas j, čiji su ostanak predvideli i Mrkalj i Milovanov, Vuk je slovo j preuzeo iz (srpske) latinice. Za taj potez bio je
oštro kritikovan od protivnika njegovih reformi, a posebno njegove pravopisne reforme. Prebacivalo mu se da hoće da "pošokči srpski narod", što je značilo – da ih prevede u katolike. Iz ovog poteza se vidi da je on vodio računa o "konvertibilnosti" ćirilice i latinice i o njihovom približavanju.Vukova reforma srpske ćirilice stvorila mu je veći broj protivnika nego sve što je učinio u pogledu izbora književnog jezika.Čak su i mnogi oduševljeni poštovaoci Vukovog sakupljačkog rada i mnoge pristalice upotrebe narodnog jezika u književnosti imali rezerve i otpora prema njegovoj azbučnoj reformi. Branili su staru azbuku kao izraz nacionalnog i verskog identiteta.To su činili oko sredine 19. veka i takvi ljudi kao što je bio Sterija. Sterija se otvoreno zalagao za ponovno uvoĎenje crkvene ćirilice.Vukova reforma azbuke zvanično je prihvaćena u Srbiji tek 1868, dakle četiri godine posle njegove smrti. Danas se smatra da je Vuk stvorio jedno od najjednostavnijih i fonetski najsavršenijih pisama. MeĎutim, i danas se iznose prigovori Vukovoj pravopisnoj reformi povodom slova jat. Tvrdi se da je jat ostalo, ono bi se i dalje u izgovoru reflektovalo kao: e, i, ije, ali se više ne bi pi tanje izgovora jata postavljalo kao pitanje jezičkog standarda. Tvrdnja se može i proveriti. Jedan od prvih i najznačajnijih Vukovih sledbenika, Jovan Subotić, podržao je Vukovu reformu pisma, ali je smatrao da treba zadržati slovo jat. Svoja Dela u osam k njiga štampao je Vukovom ćirilicom, vukovicom, ali je jat zadržao. Čitalac njegovog epa Kralj Dečanskij (1846), na primer, mogao je tekst čitati ekavski, ijekavski ili ikavski.
Vukova reforma latinice
Uporno se neguje predrasuda da je Vuk uzimao samo ćirilicu kao srpsko pismo. Ta predrasuda nema osnova ni u Vukovom delu, niti u njegovom načinu mišljenja. Vuk je, razumljivo, znao za Kopitarev stav iz teksta Patriotske fantazije jednog Slovena da Srbi pravoslavne vere pišu ćirilicom, a Srbi katoličke vere pišu latinicom i glagoljicom. On je kao aktuelna srpska pisma smatrao i ćirilicu i latinicu.Srpska latinica kod Vuka gotovo je identična sa ovom latinicom kojom se mi danas služimo. Razlika izmeĎu današnje i nekadašnje je u pet slova .Devet godina posle Srpsk og rječnika, Vuk je objavio Prvi srpski bukvar (1827). To nije bio prvi srpski bukvar kako je Vuk mislio. Prvi je Bukvar
ikona Save, monaha manastira Dečani, štampan u Veneciji 1597. Drugi je Bukvar Kiprijana Račanina, pisan 1717, koji je ostao u rukopisu, jer je nastao u vreme moratorijuma za štampanje srpskih knjiga. Vukov Bukvar važan je sa stanovišta razvoja srpske pismenosti. Kao i u Srpskom rječniku (1818), i u ovoj knjižici postoji jedna tabela, pod naslovom Alphabeti serbici, sa prikazom raznih pisama. U prvoj koloni, pod nazivom Serbic, prikazano je trideset slova njegove ćirilice, iste ove kojom se i danas služimo. U sledećoj koloni, pod naslovom Illyr, prikazano je ilirsko pismo. Ono takoĎe ima trideset slova. Od njih je 29 slova potpuno identično sa latinicom kojom se danas služimo. Samo je slovo Ď pisano kao digraf dj. Taj digraf je identičan sa digrafom iz srpske latinice, a različit od digrafa iz hrvatske latinice (dy, gy). Latiničko slovo Ď će kasnije u upotrebu uvesti Đuro Daničić.Latinica koju je Vuk prikazao nije bila odraz ili prikaz stanja. Takvom latinicom u to vreme niko nije pisao. Ona je bila projekat pisma za populaciju "rimskog zakona" koja je govorila srpskim jezikom, a koja je, po pravilu, nazvana Ilirima. Ali je bila i projekat pi sma i za druge Ilire, tj. Južne Slovene koji se služe latiničkim
pismom, konkretno za Hrvate i Slovence. Upravo ta Vukova latinica iz 1827. preživela je sve kasnije reforme i upotrebljava se i danas.Kao ni srpskom latinicom koju je zatekao, Vuk nije mogao biti
zadovoljan ni latinicom koju je sam sačinio i objavio kao ilirsku latinicu. Nijedna od njih nije se uklapala u njegov ideal po kome svaki glas treba da bude označen jednim slovnim znakom, tj. bez digrafa. Na pitanje: zašto Vuk nije nastavio reformu srpske latinice dosledno ovim svojim načelima, kao što je to učinio sa ćirilicom, nije teško odgovoriti. Optužbe koje je dobijao zbog toga što je u ćirilicu uveo samo jedno latinično slovo j bile su izuzetno oštre i o njima je on morao da vodi računa. Stalno mu je nad glavom stajala optužba da hoće da "pošokči", tj. pokatoliči Srbe. Problem će ubrzo dodatno komplikovati pojava ilirskog pokreta, koji se programski ticao svih Južnih Slovena, a pogotovo Južnih Slovena rimokatoličke veroispovesti. Latinica koju su nametali ilirci pod imenom ilirskog pravopisa, bila je, u stvari, ista ona Vukova iz 1827. Samim time ilirci su mu dodatno i
otežavali da poduhvat reforme latinice dovede do kraja. Dugačka fusnota iz knjige Pisma Platonu Atanackoviću (1845), koja je preneta u ovoj knjizi, završava se ovim rečenicama:"Ovde sad moramo napomenuti još jedno. Današnji je Ilirski ili Zagrebački pravopis bolji nego svi dojakošnji i ostali sadašnji pravopisi Južnih Slovena rimskoga zakona, ali još nije onaki kakav bi trebao da je: oni bi valjalo prema latinskijem slovima da sačine osam novijih slova... pa bi tako oni imali najsavršeniji pravopis na svetu, i po pravilu bi mogli kazati, da je njihov pravopis bolji od slovenskoga. Kada bi se ovo popravilo, to Gajevu sliku ne bi umalilo, nego bi je još umnožilo.To što je Vuk predlagao nije do
kraja uradio ni sam, ali nisu uradili ni drugi. Današnja abeceda kojom se služe Srbi, Hrvati, Slovenci, iako po poreklu Vukova, nije u onoj meri savršena koliko je savršena Vukova ćirilica.U navedenom
odlomku treba obratiti pažnju na izraz Južni Slaveni rimskog zakona. Taj izraz se odnosio i na Srbe rimokatolike, i na Hrvate i na Slovence.U svojim namerama i predviĎanjima Vuk je bio realan. On je znao da se Srbi rimokatolici teško mogu privoleti da prihvate ćirilicu kao svoje pismo, jer to ne podržava Rimokatolička crkva. Zato je on smatrao da Srbi pravoslavci i Srbi rimokatolici treba da zadrže oba svoja pisma. Ali on je istakao kao ideal da i srpsku latinicu treba tako pojednostaviti da svaki glas ima jedno slovo i da svakom glasu latinice odgovara slovo ćirilice. Izraz konvertibilnost srpskih pisama Radmila Marojevića iz knjige Srpski jezik danas pokazao se opravdanim. Naročito je to postalo očigledno u doba kompujutera. Vi kucate na latiničnoj tastaturi, a tekst se na ekranu ili u štampanom obliku, po vašem izboru, pojavljuje ćirilicom. Radeći na konvertibilnosti srpskih pisama, Vuk je radio i na jedinstvu srpskog jezika i srpsk e književnosti.Vuk do kraja života nije odustajao od svoga ideala. Njemu nije smetalo što naša braća rimskog zakona prihvataju i lirski ili zagrebački pravopis već što taj pravopis nije savršen. U pismu Anti Kuzmaniću iz 1847. godine on jasno kaže da je to pravopis za Južne Slovene rimskog zakona. Njihovi jezici su bili takvi da su oni mogli da pišu istim latinskim slovima. Ilirskim pravopisom i pismom, tj. latinicom koju je Vuk sačinio, bio je napisan i Bečki književni dogovor o književnom jeziku. Na ovaj dogovor pravoslavnih i rimokatoličkih Ilira, pisan rukom Đure Daničića latinicom, i Vuk i Daničić, kao pravoslavci koji su tu bili u manjini, stavili su svoje potpise latinicom.
DUŠANOV ZAKONIK Dušanov zakonik (u starim prepisima Zakon blagovjernago cara Stefana) je bio najviši pravni akt u kratkotrajnom Dušanovom carstvu iz 14. Veka.Nastao je prevoĎenjem vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena, pre svega Vlastareve Sintagma iz 1335. godine. Zakonik je usvojen 1349. na saboru u Skoplju a dopunjen 1354. godine u Seru, svega godinu dana prije Dušanove smrti. Cilj Zakonika je bio da Dušanovo carstvo pretvori u Vizantiju.Dušanovim Zakonikom iz 1349. godine položa j seljaka je
znatno pogoršan.Zakonik celokupno stanovništvo deli na dve najmnogobrojnije kategorije „na vlastelu, kao gospodare zemlje, i na sebre, kao naseljenike na zemljama, zemljoradnike.” TakoĎe, Zakonik cara Dušana poznaje i kategoriju ropskog stanovništva. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina.Dušanov zakonik se, uz Zakonopravilo iz 13. veka, smatra najvažnijim zakonom (ustavom) srednjovekovne Srbije. Dušanov Zakonik je kompilacija nekoliko vizantijskih zbirki propisa iz tog vremena. Osnovu Zakonika predstavlja Sintagma Matije Vlastara, zbornik vizantijskog prava iz 1335. godine, koji je preveden i inkorporiran u zakonik.Vlastareva Sintagma
ističe ideju svemoći vizantijskog cara, njegovog političkog i duhovnog dominijuma. Njome se odbija srpska i bugarska autokefalija i odriče pravo bilo kog drugog naroda da svoju državu uzdigne na stepen carstva. MeĎutim, u srpski Dušanov sistem ušla je „skraćena Sintagma”, očišćena je od svih odredaba i tumačenja koje mu nisu odgovarale. Revizijom su izostavljeni neki crkveni propisi i odredbe koje nemaju zakonsku sankciju, a ostavljeni su nepromenjeni svi zakoni koji su odavno važili u grč kim zemljama, u „Romaniji”, a u Raškoj su prethodno bili poznati preko Nomokanona. Skraćena Sintagma je ušla u sve zbornike Dušanovog zakonodavstva, uz sam Zak onik i uz Justinijanov zakon.TakoĎe, jedna trećina Zakonika je uraĎena po ugledu na odgovarajuće propise vizantijskog prava. Velika je sličnost članova 171 i 172 Zakonika (koji propisuju nezavisnost sudstva) sa delovima iz vizantijskog zbornika Vasilike (knjiga VII, 1, 16-17), koje su bile vizantijska prerada Justinijanovog zbornika.
Dušanov Zakonik u nekim članovima direktno upućuje i na Nomokanon (članovi 6, 8, 11, 101, 109 i 196), zbornik romejskih crkvenih i pravnih propisa, koji je preveo Sava Nemanjić početkom 13. veka. Raška je preko Zakonopravila svetog Save već 130 godina primenjivala rimsko-romejsko pravo. Dušanov zakonik je sadržao 201 član (prema izdanju Stojana Novakovića iz 1898. godine)[13], ali se, u zavisnosti od sačuvanog prepisa, sastoji od 135 do 201 člana. Prvih 38 članova posvećeno je crkvi, zatim slede odredbe koje se odnose na povlastice vlastele i slobodnih ljudi i njihove dužnosti, a potom odredbe koje govore o obavezama zavisnog stanovništva, sebara (kmetovi i zemljoradnici). U nastavku dolaze odredbe o sudstvu, o kaznama za različite vrste krivičnih i drugih prestupa. Zakonik je sadržao i propise bračnog prava, graĎanskopravne i krivičnopravne propise, kao i pravila sudskog postupka. S obzirom na širinu oblasti društvenih odnosa koje je ureĎivao, Zakonik se može smatrati za ustav srednjovekovne Srbije.
Prava staleža po Zakoniku Crkva
Srpska crkva je imala niz povlastica kao verska institucija i kao najveći feudalac u Srbiji. U prvoj grupi sistematizovanih članova nalaze se odredbe o crkvi. Pravoslavna crkva nije dopuštala mešovite
brakove, pa ih sledstveno tome zabranjuje i država. UtvrĎena su sudska prava crkve, opšta obaveznost crkvenog braka, predviĎene su sankcije protiv latinske crkve i raznih jeresi.Saradnja crkve i države, tesna i stalna, bila je diktirana neposrednim interesom obeju strana. Država je proganjala jeretike kao
državne prestupnike, a crkva je anatemisala buntovnike. Onoga ko se suprotstavio pravoslavnom vladaru, crkva je kažnjavala ekskomunikacijom, onoga ko se nije potčinjavao pravoslavnoj crkvi, odbacivala je država.Crkva je posedovala velika feudalna imanja koja su imala veće povlastice od vlastelinskih. Na crkvenim imanjima nije postojala obaveza velikih i malih rabota (čl. 26). U čl. 23 crkva se oslobaĎa dužnosti prenosa stvari za državne, vojne ili kakve druge važne potrebe; ta obaveza postoji samo kada putuje car sa svojom velikom pratnjom.Crkva je imala pravo da sudi za razne stvari
koje spadaju u nadležnost crkvenih sudova, svim pravoslavnim podanicima carstva (čl. 12). Svi sporovi koji se tiču klera takoĎe spadaju u nadležnost crkve. Zakonik je pokušavao da spreči da vlastela putem sile traži neko svoje pravo od pripadnika klera (čl. 30). Kao veliki feudalni posednik, crkva je sudila sve sporove izmeĎu zavisnog stanovništva naseljenog na njenoj zemlji. Vlastela
Vastela je činila moćan povlašćeni stalež u Dušanovoj državi. U Zakoniku se pominju velika i mala vlastela. Moć vlastele se zasnivala na njenim zemljišnim posedima, baštinama, koje su jedna od osnovnih karakteristika feudalnog sistema. Baštinom je vlastelin mogao slobodno raspolagati, mogao ju je prodati, dati u miraz ili pokloniti, i to bez ikakvih ograničenja. Baštinski posed je po pravilu bio nasledan. Zakonik potvrĎuje prava vlastele: „Vlastela i vlasteličići, koji se nalaze u državi carstva mi, Srblji i Grci, što je kome dalo carstvo mi u baštinu i u hrisovulji, i što drže do ovoga sabora baštine da su sigurne” (čl. 39). Posed jednom dobijen u baštinu ostajao je u trajnom vlasništvu vlastelina (čl. 40). Vladar ga je mogao oduzeti samo u specijalnim slučajevima, npr. u slučaju izdaje. S druge strane, vlastelin je imao odreĎene obaveze prema vladaru i državi. Te obaveze su bile: plaćanje godišnjeg poreza „soće” i vojna služba. Zavisni seljaci
Meropsi — zavisni zemljoradnici, koji žive i rade na posedima vlastele, crkve i cara, odnosno države,
imaju veoma mnogo sličnosti sa vizantijskim paricima. Ovim seljacima je bilo ograničeno kretanje. Zakonik predviĎa kaznu za svakoga ko omogući merophu bekstvo od prethodnog gospodara (čl. 93, 140, 141). S druge strane, Zakonik daje pravo seljacima da se sude sa gospodarem u slučaju nezakonitog tretmana: Pored osnovnih obaveza, zavisni seljaci imaju i dužnost da svom vlastelinu popravljaju gradske zidine, čuvaju stražu na putevima, da primaju na stan i hranu cara i njegovu pratnju i vlastelina kada se nalazi na putu. Pošto bi ispunili sve što je u Zakoniku propisano, meropsi su mogli raspolagati svojom zemljom. Mogli su je prodati, pokloniti crkvi ili dati u miraz, ali uvek pod uslovom da onaj ko primi zemlju, primi i sve terete koje zemlja sobom nosi.
Robovi
Zakonik cara Dušana je, izmeĎu ostalog, ureĎivao robovlasničke odnose koji su vladali u Srbiji u srednjem veku. Po Zakoniku, robovi (otroci) su "baština večna" vlastelina. Oni su bili delom agrarni, a delom kućni robovi. Otroci, srednjovekovni robovi u feudalizmu, razlikuju se od robova u robovlasničkom ureĎenju. Gospodar može otroka prodati, ostaviti u nasleĎe, ali ga ne može dati u miraz. PredviĎena je teška kazna za onoga ko proda hrišćanina nehrišćaninu: „I ko proda hrišćanina u inovernu veru, da mu se ruka otseče i jezik odreže” (čl. 21). U nekim selima robovi (otroci) žive zajedno sa seljacima (meropsima) i Zakonik ne pravi izmeĎu njih razliku (čl. 67). U Vizantiji su osim zavisnih seljaka (parika) na feudalnim posedima živeli i nadničari koji ne maju svoju zemlju. Njihov položaj je bio izmeĎu seljaka i robova. Verovatno su njima slični otroci koji su u jednom selu živeli i radili zajedno sa meropsima. Sudovi
Članovi 171. i 172. Zakonika ističu princip zakonitosti i nalažu sudijama da sude po pravdi i zakoniku „a da ne sude po strahu od carstva mi”. Ukoliko je carevo uputstvo bilo u suprotnosti sa zakonom, trebalo je postupiti po zakonu. Princip zakonitosti je vizantijskog porekla, a ušao je u srpsko pravo posle Dušanovog pripajanja vizantijskih oblasti.[17][18] U državama srednjeg veka je postojala težnja plemstva da se obaveznim zakonima priznaju samo oni koji su doneti na saboru. U državi je postojalo nekoliko vrsta sudova čija je nadležnost bila podeljena po kategorijama stanovništva.
Državni sudovi Državni sudovi su bili nadležni da sude sve sporove vlastele, njihova krivična dela, sporove izmeĎu crkve i vlastelina oko zemlje, sporove zavisnih stanovnika naseljenih na državnim posedima i njihova krivična dela, kao i sporove i krivična dela gradskog stanovništva. „Ubogi i ništi” koji ne pripadaju nijednom vlastelinskom ili crkvenom imanju, takoĎe potpadaju pod nadležnost državnih sudova. Postojao je sud na samom carevom dvoru, nadležan za vlastelu koja je živela na dvoru: „Koja vlastela stoje u kući carevoj uvek, ako ih ko tuži, da ih tuži pred sudijom dvorskim, a drugi niko da im ne sudi.” (čl. 177).
Vlastelinski sudovi
O postojanju vlastelinskih sudova u Zakoniku nema direktnih ali ima indirektnih podataka. U čl. 115 pominje se „sud gospodarev”: „I ko je čijega čoveka primio iz tuĎe zemlje a on je pobegao od svoga gospodara, od suda...” Na vlastelinstvima je bilo tamnica, što znači da je vlastelin imao pravo da u njih zatvara svoje zavisne ljude ako bi ih zbog nečeg ispitivao ili kažnjavao. Čl. 1 03 govori o pravu gospodara da sudi svome otroku za sva dela osim „carskih dugova”.
Crkveni sud
Crkveni sud je postojao, ne kao tvorevina države, već kao samostalna institucija preneta iz Vizantije zajedno sa crkvenom organizacijom. Crkveni sud je sudio pripadnicima klera za sve sporove i sva
krivična dela. Pred crkvenim sudom su odgovarali svi pravoslavni stanovnici za tzv. duhovne dugove, odnosno nepokornost sveštenstvu. Nadležnost crkve se protezala i na bračne i nasledne sporove. Kao vlasnik velikih f eudalnih poseda, crkva je imala pravo da sudi zavisnom stanovništvu na njenim imanjima: „Crkveni ljudi u svakoj parnici da se sude pred svojim mitropolitima, i pred episkopima i igumanima” (čl. 33). Iz nadležnosti crkvenih sudova izuzeti su „carski dugovi” za koje je bio nadležan državni sud.
Sudski postupak
U vizantijskom pravu su pooštrena načela istražnog inkvizicionog postupka u krivičnim sporovima. Primenjuje se mučenje, isključuje se zastupništvo i sa strane okrivljenog i sa strane tužioca, a za razliku od graĎanskih sporova, u krivičnom postupku svedoci se pozivaju odlukom sudskih organa i obavezni su da pristupe sudu. Nemaju pravo da svedoče maloletni, žene, najamnici, slaboumni, ubogi, sluge, ukućani, ortaci za ortake, sinovi za očeve i očevi za sinove, gluvi, nemi, otkriveni u lažima, jeretici i Jevreji protiv hrišćana. U Srbiji nije bilo podele izmeĎu krivičnog i graĎanskog postupka. Postupak se pokretao na inicijativu oštećene strane.
Dokazna sredstva
U Dušanovom zakoniku su osim racionalnih propisana i iracionalna dokazna sredstva, čija je velika primena karakteristična za srednjovekovna prava. Korišćena su sledeća dokazna sredstva: obličenije, lice, svod, svedoci, isprave, zakletva stranaka, kletvenici, Božiji sud, priznanje.
Racionalna dokazna sredstva
Obličenije, hvatanje krivca na delu, bio je veoma značajan dokaz, kao i lice, corpus delicti, pa se pominju u većem broju članova — čl. 92, 109, 149, 154 i 180. Svod je ušao u zakonik kao ustanova običajnog prava i uglavnom se upotrebljavao kada je bila u pitan ju kraĎa stoke — čl. 180 i 193. Svedoci se ne pominju u Zakoniku, što ne znači da svedoci nisu bili dokazno sredstvo. MeĎutim, ovaj način dokazivanja je detaljno regulisan u Vlastarevoj Sintagmi, te nije bilo potrebe da se slične
odredbe ponavljaju u Zakoniku. Isprave su poznato dokazno sredstvo i to su uglavnom razne povelje,
darovnice i druge „knjige”. Iracionalna dokazna sredstva
Kletvenici su ljudi koji, za razliku od svedoka, ne svedoče o onome što su lično videli ili saznali na drugi način, nego svojim zakletvama podržavaju izjave stranaka. Oni se često pominju u Zakoniku i izgleda da su se kao dokazno sredstvo mnogo koristili. Zakonik odreĎuje broj kletvenika prema značaju dela: „Otsada unapred da je porota i za mnogo i za malo: za veliko delo da su dvadeset i četiri porotnika, a za pomanju krivicu dvanaest, a za malo delo šest porotnika” (čl. 151). Na čijoj se strani zaklelo više porotnika, taj se smatrao „pravim”.Božiji sud je, kao iracionalno dokazno sredstvo, bio dosta dugo u upotr ebi u srednjem veku. „Božiji sud se sastojao u tome, što se optuženik podvrgavao nekim naročitim operacijama, opasnim po njegov život, njegovo zdravlje ili integritet njegovog tela. Ako bi kroz njih prošao živ, zdrav i nepovreĎen, onda se smatralo da je Božij im sudom opravdan te nevin.”Bilo je više oblika Božijeg suda. U Dušanovom zakoniku imamo kotao i železo. Kotao: u pun kotao vrele vode stavljen je komad usijanog gvožĎa ili kamen i optuženi je to gvožĎe ili kamen morao rukama izvaditi. Ukoliko bi se opekao, smatran je krivim. Železo: pred crkvenim vratima bi se usijalo gvožĎe na vatri, a optuženi je morao usijano gvožĎe položiti na svetu trpezu u crkvu. Ako bi se opekao, smatralo se da je njegova krivica dokazana. Verovalo se da sam Bog štiti pravednog u ovakvom načinu dokazivanja krivice. Kazne
Dušanovim zakonikom prihvaćen je vizantijski sistem kazni. Kazne su bile vrlo surove, a Dušanov zakonik je preuzeo iz vizantijskog prava sve vrste sakaćenja osim kastracije. Sakaćenje je uglavnom tako vršeno da se sakatio onaj deo tela kojim je izvršeno krivično delo (ruka, jezik i sl.). Ovaj tip kazne je primenjivan i na pripadnike povlašćenog staleža i na sebre, ali ako bi delo bilo učinjeno izmeĎu pripadnika ova dva staleža, kazna sakaćenja je primenjivana samo na sebre. Batinanje se kao kazna koristilo za sve podanike osim velike vlastele — ako vlasteličić opsuje vlastelina (čl. 50), ako sebar „reče babunsku reč” (čl. 85) itd. SmuĎenje kose ili brade je odreĎeno samo za sebre — ako sebar opsuje vlastelina ili vlasteličića (čl. 55), ili ako učestvuje na nedozvoljenom saboru (čl. 69). Žigosanjem se kažnjava meropah ako pobegne od svoga gospodara (čl. 201). Progonstvo je predviĎeno u dva slučaja — ako katolik uzme „hristijanku”, a ne pokrsti se, i ako se naĎe jeretik da živi meĎu hrišćanima (čl. 9 i 10). Imovinska kazna se plaća u raznim slučajevima — za ubistvo sebra od strane vlastelina (čl. 94), za napad na trgovce (čl. 118), za neopravdano zadržavanje trgovaca (čl. 122) itd. Globa se predviĎa najčešće u novcu, a ponekad i u stoci: „Ako se naĎe zlatar u gradu, kujući novac tajno, da se zlatar sažeže i grad da plati globu što reče car. Ako se naĎe u selu, da se to selo raspe, a zlatar da se sažeže” (čl. 169). Konfiskacija imovine se koristi za kažnjavanje nevere (čl. 52), za kažnjavanje onoga ko bi osramotio sudiju (čl. 111) itd. Imovina se konfiskuje celokupnom selu ako se u njemu naĎe razbojnik (čl. 145).
U Dušanovom zakoniku je smrtna kazna dobila široku primenu. PredviĎena je za niz krivičnih dela — ako sebar otme vlastelinku (po drugom objašnjenju, ako je siluje) (čl. 53), ako neko ubije episkopa ili popa ili kaluĎera (čl. 95), ako ubije nekog od najbližih srodnika (čl. 96), ako sruši crkvu u vreme rata (čl. 130), ako razbojnik bude uhvaćen na delu (čl. 149) itd. Kazna lišenja slobode se ne pominje u Dušanovom zakoniku kao glavna kazna ili kao uobičajena sporedna kazna. PredviĎa se na primer za pijanicu „da se vrže u tamnicu”, ali se ne odreĎuje trajanje kazne. Postojao je veliki broj tamnica na crkvenim, vlastelinskim i državnim posedima, na carskom i patrijarhovom dvoru. Moguće je da su ove tamnice služile za ispitivanje optuženih, kao i za kažnjavanje zavisnog stanovništva za razna "sagrešenija". Tamnica za privatne podanike nije uvek bila kazneni zatvor, nego i istražni pritvor i prinudno sredstvo za naplaćivanje od njih globa i svakojakih dažbina. Jedna od glavnih svrha kazne u srednjem veku je bila odmazda. Pored toga, javno izvršenje surovih telesnih kazni služilo je kao prevencija. Popravljanje krivca nije bilo predviĎeno i nije se smatralo dužnošću države. Crkva je, u skladu sa učenjem o pokajanju greha, uzela tu dužnost na sebe, koristeći složeni sistem crkvenih epitimija pored redovne državne kazne. Za lakša krivična dela bila je predviĎena novčana kazna, koja se plaćala državi, a ne oštećenome.
